1

Грчевито је стезао копље, погледа упртог у сиву пустопољину, више

није осећао ни глад, ни хладноћу, чекао је. Жарко је желео да испред
себе, на пољани угледа нешто, да се нешто деси. Његова младост и
жеља, тешко су подносили ишчекивање. Не тренутке му се чинило да
ће ту остати много дуже, него што је он желео. Исувише је живаца и
снаге потрошио, чекајући да се коначно нешто деси. Шта – није био
сигуран, као што није био сигуран нико од преплашених себарских
новајлија који су око њега, у првом реду, стајали у врсти и грозничаво
дисали и тапкали у месту. Нису осећали ни ледени ветар, који их
пробијао, секао их попут најоштријег мача, нити ледену кишу, нити
блато у којем су стајали већ одавно, а које им је сада досезало преко
чланака. Нису се плашили дугог марша, тешког посла, глади због
јадних порција зобене каше, коју су добијали. Издржљива себарска
деца су то била. Навикла на студен, навикла на глад. Навикла на
мучење. Нису се плашили тога, то им је готово била свакодневница.
Плашили су се оног што би касније могло да уследи. Оног за шта су
одведени од својих кућа и доведени овде. Многи против своје воље.
Вукман је овде био добровољно. Он је желео да буде овде.

Вукман је, осећање које га је дубоко прожимало, приписивао узбуђењу.

Не страху. Нипошто страху. Није хтео да то буде страх. Једва је
дочекао дан, као што је овај. Што је дуже стајао, то је нервоза постајала
снажнија, јачала је сваким минутом који је пролазио док су чекали.
Обузимала га је толико, да му се чинило да се гуши. Није хтео да
прихвати да је то страх. Није се он плашио ничега, био је спреман, дуго
је чекао тренутак када ће доказати своју вредност. Као син убогог
себра, одрастао на пољима и шумама немирне српско бугарске границе,
Вукман је гледао бљештаве витезове који су јашући испод моћних
застава, одлазили у битку, да се овенчају славом. Сањао је дан када ће
у сјајном оклопу и на моћном ату, ујахати међу душмане и растерати их
својим буздованом шестоперцем. Као дечак, дане је проводио, са
дрвеним мачем у руци, секући младице и грање, у оближњем шумарку,
замишљајући да се ради о душманима.

Узалуд га је отац Гојчин одговарао од снова, објашњавао да само

синови велможа одлазе у рат, под оклопима и атом испод себе. То нису
били снови за себарску децу која су у рат одлазила да стоје у првим
редовима и чекају да буду прегаженa од душманске коњице. Вукмана
није поколебала ни судбина његовог стрица и старијег брата, који су
скончали а да нису ни ударац задали. Стрицу Вратку је у првом
окршају, ромејски коњаник буздованом смрскао груди, док је брат
Стојан умро од грудобоље, убрзо након одласка са војском. Ни то није
полакомило младог Вукмана. Упркос очевом неслагању и противљењу,
прикључио се војсци једног тамнавског племића која је кренула пут
границе, да је заштити од упада бугарских и влашких пљачкашких чета,
који су пустошиле браничевски крај.

Ипак, Вукман мачем није био потпуно невешт. Многе је дане проводио
вежбајући са Горојем, лутајућим витезом-најамником, који је неколико
месеци провео са његовом породицом. Појавио се почетком зиме, на
њиховим вратима, сам, гладан и исцрпљен. Молио је за гостопримство,
нудећи себе као заштиту од разбојника, иако је и сам личио на једног од
њих. Вукманов отац га је прихватио, без обзира што није било лако
прехранити још једна гладна уста. Беху то смутна и опасна времена. На
граници је увек било опасности, разбојничке дружине су харале на све
стране, па имати још једног мушкарца у кући, па још витеза, није било
лоше.
Лутајућих витеза је у то време било много. Они нису имали своју
земљу, нису имали своје племиће господаре, па су често лутали земљом
и нудили своје услуге, често само за смештај и храну. Вукман се сећао
изгладнелог, запуштеног странца, прљаве одеће и истрошене и
исхабане витешке опреме. Није то био баш витез, каквим их је Вукман
замишљао. Није на њему било сјаја и господства, био је само човек,
ништа већи од његовог оца, или било којих других себара који су
обрађивали земљу у том крају. Вукман је био помало разочаран.

Ипак временом, приближио се Гороју, спријатељили су се. Када није

било посла у пољу, Вукман и Гороје су сатима вежбали, борбу мачем,
копљем и штитом. Често би Вукману после тих вежби остајале маснице
свуда по телу, иако су вежбали дрвеним мачевима. Горојеве лекције су
често знале да буду веома болне, али како је витез говорио – бол је био
добар учитељ. Вукман је био упоран ученик, чак и без свог учитеља, он
би унедоглед понављао неке ствари које му је Гороје показивао. Све
док, после неког времена, маснице није почео да добија и Гороје. Стари
витез је био одушевљен напретком свог ученика. Дечак га је заволео
свим срцем. Називао је Вукмана рођеним ратником. Говорио је то
помало у шали, помало у збиљи, али Вукману је то величанствено
звучало и није хтео ни да помисли да то можда, није тако. Већ тада је
Вукмановом оцу сметала занесеност дечака витештвом и борбом, али је
ћутао. Многе би вечери, Вукман провео поред ватре, хипнотички
слушајући приче и догодовштине витеза Гороја. Знао је Вукман, да
многе од њих вероватно нису истините. Поготово оне у којима је Гороје
успевао да савлада и по пет шест непријатеља одједном, о томе како је
освајао пољупце опчињених дева, које је спасавао из руку поганих
разбојника, али није било важно. Гороје их је лепо причао и то је једино
било битно. Али нису то било само приче и пуко хвалисање. Када би
причао о одређеним стварима, очи би му засузиле и глас би му
уздрхтао, тада би Вукман био убеђен у истинитост његових речи.

Рекао му је да у борби не мора да буде најзначајније колико си брз, јак

и вешт, уколико не можеш да удариш, или да убијеш, када је
најпотребније. Причао му је како мора да научи, да чита људе, да
процени њихов карактер, њихове слабости и јаче стране, њихов
темперамент. И да увек гледа непријатеља у очи. Очи су говориле
толико тога о човеку, откривале његову праву нарав, намеру, много
шта. Рекао му је да његова младост мора да буде његова предност, а не
мана. Млади људи мисле да могу све. Знају да буду неопрезни, брзи у
доношењу одлука, нестрпљиви, жељни доказивања. Често већ прва
битка, покаже супротно. Стари витез је говорио - када буду видели да
си млад, желеће брзо да те победе, али ти мораш да будеш миран и да
чекаш прави тренутак. Стрпљење и одлучност. Две особине које би
сваки ратник морао да има.

Причао је о свом брату, тврдио је да од њега на широко није било ни

бржег нити снажнијег борца, није било битно да ли је била у питању
борба мачем, бојном секиром, копљем. Јахао је као да је рођен на коњу.
На свим турнирима, противнике је обарао копљем са коња, побеђивао
их у борби тупим оружјем. Чак и оне високорођене, властелинске
синове. Никада није био поражен, никада није био оборен. Пред њим је
била светла будућност. Велможе су се отимале око њега и његовог
мача, на витешким турнирима девице су га засипале цвећем. Сви су
мислили да он може све. Он понајвише. Али то је било у миру. А онда
је дошао рат.

Код Липљана је краљевић Милутин (тада још није био краљ) са војском
дочекао Ромејску чету која је упала у Србију. Међу витезовима је био и
његов брат. Ушао је у битку самоуверено, оборио Ромејског витеза са
коња, али је онда оклевао тренутак, а тренутак у борби, некада може да
значи све. Није био спреман да зада коначан ударац. Није био спреман
да убије. Ромеј није оклевао, искористио је тренутак, зарио му је бодеж
у утробу. Узалудна му је била сва вештина, брзина и снага и све што је
научио. Погинуо је у својој првој правој борби. Гороје је дечаку
понављао да мора бити спреман да зада одлучујући ударац, или ће онда
бити узалудно све што зна.
Током једне такве вечери, Вукман је Гороја онако дечаки и усхићено
запитао:

- А колико си ти душмана убио?

- Више него што бих желео – заћута, па настави - Лако је човека

убити – одговорио му је док му је лицем прелетела мрачна сенка.
Оћута поново неколико тренутака, па настави – са тим треба
живети. Знам тачан број, сећам се лица свакога од њих, њихових
задњих речи, ако су их имали. Често их сањам, синко. Некада ме
зову. Дођи брате, чекамо те. Једном ћу отићи тамо, код њих,
можда већ ускоро. Тада их не видим као непријатеље, нити они
мене тако гледају. Тада осећам да су му блиски, гледам их ... па ...
скоро, као браћу. Увек се после тога будим тужан.

- Али ... они су били твоји непријатељи – помало наивно га је

упитао Вукман – ти ... ти си витез, часно си их убио, зашто би ти
било тешко због тога, због чега би био тужан?

- Часно, да! Пожелиш да будеш витез као и сваки други сиромашни

себарски син. Толико то желиш, да те боли. Не интересује те што
си себарски син, што ти сви кажу да себарска деца нису рођена да
буду витезови, да је то право богатих и племенитих. Живиш само
за то. Побегнеш од куће, од оца и породице, не обазиреш се на
мајчине сузе, главе препуне снова о слави и части. Великаш те
узме за себе, да ти копље и каже ти да станеш у врсту и чекаш да
оклопна коњица јуриша на тебе. Гледаш како дечаке око тебе газе
оклопљени коњи, како ломе њихова млада тела, како многи око
тебе умиру. Ти преживиш, а великаш каже да од тебе може
постати добар, користан борац. Поново преживиш неке крварије.
Можда само зато шти си имао среће. Тапкају те по рамену, хвале
твоју храброст и твоје умеће. Кажу ти да вредиш. Можда само
зато што си преживео битку. А ти мислиш да си велики, да ћеш
једном бити највећи, да ће те сви гледати са дивљење, да ће
поросица са пон осом причати о теби.
- Обуче те, дају ти неку исхабану витешку опрему, изговориш неке
речи, неке завете и једног дана постанеш витез. Убеђен си да су
твоји снови почели да се остварују. Даш реч себи да ћеш да будеш
частан и чиниш све да покажеш своју вредност, да ћеш да
поступаш, баш онако како си се заклео. Онда ТИ у пуном оклопу,
јуришаш на преплашене и незаштићене себре у „непријатељској“
врсти. Газиш их и убијаш. И њих и витезове са друге стране
бојног поља. Великаш те онда потапше по рамену и каже да си
поступио часно.

- Част.- Гороје је ту реч испљунуо, стиснутих зуба, попут отрова,

па наставио - После толиких година, толиких битака, толико
смрти, бола, патње и рана, запиташ се шта та реч уопште значи.
Постанеш витез и временом се запиташ зашто си то уопште,
толико желео. Магија нестане. Занос нестане. Већина младих
витезова би желела да буде часна и покушава да живи тако. Дајеш
толике витешке завете, а некада је толико тешко, држати се свих
тих завета. Штити немоћне, слушај свог великаша, поштуј Божје
заповести, брани свог краља! А онда ти тај великаш нареди да
сатиреш те немоћне, да јуришаш на некога ко исто тако покушава
да поступа „часно“. Великаш ти нареди да спалиш село, да
кажњаваш „непослушне“ себре, да спалиш цркву, манастир. Да се
дигнеш против свог, Богом изабраног краља? Извршиш наређење,
па се запиташ да ли си поступио часно. Да ли си и тада можда
прекршио неки завет? Да ли си поступио „часно“? Или одбијеш
наређење. Па онда побегнеш, постанеш одметник. Бежиш и
скриваш се као звер. Да ли је то „часно“? Како год окренеш, један
од завета прекршиш. Тада схватиш, да су све то празне приче.
Продајеш своје умеће, продајеш свој мач, а у ствари продаш душу,
продаш целог себе. Крвариш за оног ко ти плати, трудиш се да
преживиш, постанеш витез луталица. Запиташ се у чему је разлика
између најамника - плаћеника и витеза, или пак самог одметника.
Време пролази, а ствари се не мењају. Постанеш груб, безосећајан.
Човек без породице, земље, без корена, без ичега. Не припадаш
 ничему и никоме, нема ти места ни под једном заставом.
Постанеш звер која зна само да убија. Али док то схватиш, прође
живот. Понадаш се да ћеш једног дана огуглати на све то и да ти
такве ствари неће сметати. Али тај дан не дође. Не навикнеш на
то. Никада. Боли те из године у годину више. И онда исто тако,
схватиш да другачије и не знаш да живиш. Године пролазе, а ти
јашеш друмовима, мењаш господаре, крвариш за њих, бранећи
њихова права и њихову „част“. Живиш и чекаш. Шта? Чекаш да
једног дана неко млађи, снажнији и вештији, наиђе на тебе и
заврши са тобом. А од тебе не остане ништа. Нико да исприча о
томе ко си био и шта си чинио. Нико да каже да си једном био
младић који је само желео да поступа часно, да се о њему пишу
песме и да га лепе девице посипају цвећем. Да једна од тих девица
постане твоја жена, да ти роди синове и ћерке на које ћеш бити
поносан. Схватиш да си сам. Постанеш олупина, која никоме није
потребна. Али, тада буде касно за то. Све док онда једног дана, не
нестанеш са овог света. Овако или онако. Једноставно те нестане,
а иза тебе не остане ништа. А част? На част више и не помишљаш.

Када је завршио, Гороје поново оћута, загледан у једну тачку. После

тога се тужно насмејао и рекао Вукману да оде на спавање. Дечак је
знао да је витез уствари испричао свој живот. Вукман га је збуњен,
послушао, отишао је да легне, али је видео да је још дуго након тога
Гороје непомично седео загледан у ватру. Оставио га је да се бори са
својим мислима, са својим демонима. Ова прича је оставила снажан
утисак на дечака Вукмана.

Гороје је Вукманову породицу напустио једне зоре, тихо. Пробудио је

Вукмана и рекао да мора да иде, да витезови луталице не могу дуго да
остану на једном месту и да их друмови и авантуре зову. Вукман је
дуго био сетан због одласка старог витеза, али га је разумео и сам за
себе пожелео живот витеза. Било му је жао старог Гороја. Разумео је
његово разочарење. Заволео је Гороја током његовом боравка у њиховој
кући. Тешко му је било што је човек, којем се толико дивио, сломљен и
што толико пати. Помисли како вероватно нема теже ствари од
помисли како си проћердао свој живот. Како си некада имао толико
снова, а да се ниједан од њих није остварио. Али дечак је чврсто
веровао да се њему неће десити ништа слично. Он неће дозволити да му
се то деси. Пред њим је био другачији пут. Дечак је у то био убеђен,
сигуран. Нико никада није био толико сигуран у нешто, колико је он
био сигуран у то. Сада када му је Гороје то испричао, дечак ће учинити
све да му се не деси исто што и њему. Гороја никада више није видео,
нити је шта о њему чуо. Само се надао да је стари витез умро са
копљем у руци, или да ће тако умрети, као витез. Барем толико је
заслужио.

Вукман је био висок и снажан младић, тамних очију, светле косе,

веселе нарави. Момак непоколебљиве вере, убеђен да сви људи, сами
граде свој пут и да буду награђени, ако поступају исправно и часно.
„Часно“. Опет та реч. Када год би је чуо или изговрио замислио би се и
сетио Горојеве приче. Оскудно обучен и обувен, као и остале
новајлије, нестрпљиво је гледао испред себе. Наоружан копљем
листастог врха, спојеног на чворновату мотку, са старом улубљеном
кацигом на глави, са старим смеђим флекама од крви, на њој. И са
таквом кацигом Вукман је могао бити срећан, јер већина себара око
њега није имала никакву кацигу. Стајао је и нестрпљиво чекао да се из
оближњег шумарка појави непријатељ. Стајали су у врсти већ пет сати,
након дојава извиђача да се са друге стране брда налази повећа чета
татaрских коњаника, која намерава да нападне саму браничевску
тврђаву.

- Чуо сам да су ти Татари звери у људском облику, да су изашли из

самог „Ада“ – дрхтавим гласом рече сувоњави младић, наоружан
косом, који је стајао до њега.

- Ја сам чуо да су људождери и да са вештицама деле постеље –

рече други – и да онда те вештице рађају децу која се претварају у
вукодлаке.
- Да истина је, људи кажу да они не могу умрети и да .. - настави
дебељушкасти младић до њега са копљем у руци.

- Свако умире, па и ти курвини синови, лично сам двојицу послао у

Ад, код Белог Дрима - прекиде га седокоси стотинар Станоје –
прекидајте те бапске приче.

Он је већ постао нека врста легенде међу себрима. Имао је педесетак

година, потицао је из сељачке породице са Ртња, а скоро четрдесет
година провео је маршираћи са војском. Ратовао је за старог краља
Уроша, па његовог сина Драгутина, а ратује и сада за краља Милутина.
Војнички занат је био једини који је знао. Неки су говорили да му је
војска једини дом, једина породица. Мач му је био чедо а борба
супруга. Станоје је ратовао против Ромеја, Маџара, Бугара, Татара,
Влаха ..... био небројено пута рањен, о чему је најбоље казивало његово
снажно тело, пуно ожиљака. Провео је године и у неким најамничким
четама, и о убијању и ратовању знао готово све. Стигао је и до северне
Африке, Германије, Мале Азије....

- Ал' ми се чини да их данас нећемо побити пуно, овај балавац ради

управо онo што они желе, извео нас је на ову пољану, а они управо то
прижељкују. Окружиће нас и убијати једног по једног, ако су стварно у
близини ... овако се не туче против Татара .... рече Станоје онако успут,
вртећи главом и цокћући, што је изазвало још већу нервозу и страх
међу онима који су га могли чути.

Вукмана није уплашио, он је био један од ретких који су желели да се

ти Татари појаве, да он покаже своју вредност и да утре себи пут ка
слави. Изгледало је да себaрска сиротиња преплашена причама о
монголским коњаницима не дели његову жељу за борбом. Посматрао
је оне њему најближе и није схватао, како не разумеју да би им
монголски напад донео славу и вечност. Сви су деловали препаднуто,
сви осим стаситог Станоја. Унезверених погледа тражили су било какав
знак од младог велможе Борислава Брановића који је седећи на вранцу,
оклопљен од главе до пете, јахао дуж врсте и опомињао чету да држи
поредак. Кацигу је држао обешену о седло, био је млад, правог држања,
косе везане у реп и плавих продорних очију. Колико год да су му оклоп
и поносан став давали војнички изглед, очи су му одавале дечачку
несигурност.

Желео je то да сакрије, али му се са лица јасно могла очитати жеља, да

неко од извиђача дојаше и јави да су ранији извештаји нетачни, и да
монголска коњица не долази. Био је син тог племића из тамнавског
краја, жељан доказивања и славе, као и Вукман, само што су њему то,
порекло и његова племенита крв обећавали самим рођењем. На штиту и
на грудима, му се поносно пропињао црвени пастув, симбол његове
куће и његове породице, најмоћније у тамнавском крају.

Његов отац, Дода Брановић је још за време владавине Краља Уроша I,

спасао живота тада краљевићу Драгутину у једној чарци са влашким
пљачкашима, стекао поверење и оца краља и сина краљевића,
приближио им се и од ситног властеличића, временом постајао све
моћнији велможа . Краљевић Драгутин је ушао у сукоб око владавине
са оцем, те је заратио са њим због круне, добио је значајну војну и
финансијску помоћ од Мађара, са којима је Урош већ био у рату, те из
рата са оцем, изашао као победник. Крунисао се за краља, а од
Мађарског краља Иштвана Арпада, добио руку његове сестре Каталине,
а као мираз Београд, област Мачве, Усоре и Срема.

У овом рату, између оца и сина, Дода је подржао Драгутина, па се кућа

Брановића оснажила и вишеструко увећала своје поседе и своју моћ. У
каснијем сукобу између браће Немањића, Драгутина и Милутина, Дода
је био на страни пораженог брата - Драгутина, те је његов положај
доведен у питање, али је каснијим помирењем браће на државном
сабору у Дежеву, Доди ипак остао већи део територија, те он више није
хтео да се коцка. Видевши Милутинову снагу, постао је један од
његових вернијих следбеника. Био је уз краља Милутина и приликом
нових сукоба између браће, након чега је Драгутин схватио да је
Милутин сувише јак, па је препустио Милутину престо, а он сам владао
северним територијама државе, као „Сремски краљ“.
Још за време „старог краља Уроша 1.“ у Србији је развијено рударство,
те је Србија тада постајала и економски стабилна држава.
Финансијском моћи Србији су расли и територијални апетити, држава
се ширила на југ, на рачун све слабијег Ромејског царства, а због
грађанских неприлика у Угарској и Бугарској, Србија је неометано
продирала у дубину царства. Видевши како су прошли његов отац и
брат, Милутин није желео да понови њихову грешку, није желео да у
потпуности као они, зависи од властеле. Основао је снажну стајаћу
војску, одану само круни и њему.

Падом Бугарске под татарско-монголску власт, вођство у западној

Бугарској, као вазали монголског кана Ногаја, преузимају великаши,
браћа Дрман и Куделин. Знајући моћ својих господара, ови великаши
су се осилили и све чешће упадали у Србију, пљачкајући и убијајући
све на свом путу. Мислећи да се ради о само јачим пљачкашким четама,
краљ Милутин шаље Доду Брановића да са својим снагама обезбеди
источну границу, од упада ових чета. Ово је била одлична шанса за
Доду да додатно ојача своју улогу код краља и повећа своју моћ. Мањи
одред војске предаје свом младом сину Бориславу да чува прилаз
Браничеву, а он је са главнином својих снага марширао даље ка
граници да је обезбеди од даљих упада.

Сати су пролазили а непријатељ се није појављивао. Млади Борислав је

био све нервознији, није знао шта да ради, положај није смео
напуштати, а војска је била све исцрпљенија. Пролеће је било ту, али
хладноћа је и даље била присутна, ветар је снажно дувао а киша
створила каљугу, у којој је војска стајала. Стална војска је била добро
опремљена, али су мобилисани себри били слабо одевени и још слабије
наоружани, неспремни и неискусни. Себри су стајали у средини војске,
ојачани са нешто редовне оклопљене пешадије. На боковима је стајала
лако оклопљена коњица, а иза њих чета стрелаца. Све у свему, није то
била значајно снажна чета. Задатак јој је био да чува прилаз Браничеву,
у случају да су се неке чете пљачкаша и даље налазиле у том крају.
- Господару, ускоро ће мрак, не бисмо смели остати овде, на
отвореном смо ... строго војнички је рапортирао стотинар Сендикус
Котаница, један од „краљевих Ромејаца“ који су пришли у његову
службу.

- Имамо своја наређења стотинару, да обезбедимо прилаз граду до

повратка мог оца - одговори му Борислав.

- Нисмо утврђени господару, нисмо улогорени, ако будемо

нападнути овде током мрака ...

- Остајемо овде стотинару, док не добијемо нова наређења – тврдо

је одговорио млади племић прекидајући га - боље ти је да ову руљу
одржаваш у поретку, него што се расправљаш са мном.

Вукман виде да се овај одговор није свидео искусном Ромеју,

некадашњем палатину ромејске царске породице, који је после
династичких превирања у царској породици напустио двор и службу
нашао код краља Милутина, који га је оберучке прихватио. Искусан,
веран и предан, какав је био, Сендикус је у Србији одмах добио високе
почасти и положај. Краљ је њега, уз нешто стајаће војске послао у
помоћ Брановићима, али је команда препуштена Доди, који није желео
да ризикује и да славу после победе, приграби искусни Ромеј. Хтео ју је
за себе, те је Сендикуса оставио уз свог сина, а вођство препустио
Бориславу. Сендикус војнички климне главом, кратко погледа у
Станоја, окрену коња и одјаше уз себарску врсту да одржи линије.

- Ромеј је у праву, било би погубно остати овде - кратко рече

Станоје.

- Али погледај колико нас је, сигурно би успели да зауставимо

шачицу тих разбојника - одговори му Вукман изненађен и дода - Ја бих
волео да дођу ...
- To су рођене убице, мали пријатељу, цео живот им се своди на
убијање, чак им ни пљачка није толико битна, колико уживају у
черечењу и убијању синко. Бољи су јахачи у петој години него већина
наших искусних витезова, жилави скотови...

Звук рогова прекиде Станојево излагање, у редовима себра поче

комешање и жагор.

- На места, МИР-НО узвикну млади Борислав, и сам узнемирено

гледајући у даљину.

- То је звук нашег рога, то нису Татари - рече Станоје.

Иза шумарка изјахаше три коњаника, машући рукама и вичући

неразумно. Жестоко су терали коње под њима, изгледали су као да их
бесови гоне. Неколико стрелаца напеше лукове и нациљаше, за сваки
случај. Када су се приближили Вукман виде, да су коњи обливени
знојем, те да су им сапи искрвављене од бесомучног терања њихових
јахача. Ни сами јахачи нису изгледали боље. Туника коју су носили
преко верижњаче била је испрскана блатом и крвљу, а лица су им била
испијена. Један од њих је јахао погнуте главе, једва се одржавајући у
седлу. Предводник је на штиту имао грб, истоветан оном на грудима
младог великаша Борислава.

- Спустите лукове, познајем их – рече млади Борислав - Tо је

десетар Милун, из чете мога оца.

Милун беше вижљаст и сувоњав са брковима и зашиљеном, ретком

брадом. Спретно сјаше с коња и клече испред младог велможе:

- Несрећа, млади господару, изгибеније....

- Каква несрећа Милуне?

- Пропаст..Ужас...
- Сабери се човече, и реци шта се десило - Борислав сјаха са коња.

Милун удахне дубоко, погледа ка Бориславу и поче смиреније:

- Напали су нас са свих страна, ујахали међу нас ... секли нас као
жито ... ти ... ти .... ти ћаволи … Татари ... Монголи ... прво смо Бугаре и
Влахе потиснули ... али тада се појавише одједном они ... и ... и ...

- Ко човече? Шта се десило, где ми је отац? – Забринуто и

нестрпљиво запита Борислав.

Када се напокон смирио и дошао до даха, Милун исприча како је чета

Доде Брановића недалеко од села Вранова наишла на бугарско - влашку
чету која се почела повлачити пред њима, након чега Дода нареди
јуриш. Слабо опремљени Власи одмах се дадоше у бекство, док Бугари
беху готово разбијени после првог напада Додине коњице. Међутим
када је изгледало да је све готово, из околнх шума са свих страна
изјахаше Татари на својим коњима. Најпре их засуше стрелама из
својих закривљених лукова, чиме су потпуно разбили поредак
изненађене српске чете, а затим ујахаше међи њих и онако растројене
их стадоше сећи и прогонити. Тада се и Власи и Бугари вратише,
опколише их и битка крене у потпуно другом правцу. Окружена,
коњица није имала простора да се се размакне, да поново успостави
поредак. Дода Брановић је схватио клопку у коју га је непријатељ
увукао, ал је већ било прекасно. Покуша да нареди пробој из обруча,
али није било довољно простора. Ни поредак пешадије, више није
постојао, па је без подршке пешадије, коњица била осуђена на пропаст.

Велики број српске пешадије пострада, коњаници покушаше да се

престроје али беше узалуд. Самог Доду тешко рањеног, спасише
његови највернији војници, тако што га пребацише као џак преко коња.
Многи изгинуше, неке Бугари заробише, а само они срећнији успеше да
пробију обруч и побегну према Трговишту.
- Значи, отац је жив? – брижно упита младић.

- Јесте господару, али је тешко рањен, кол'ко сам видео са бар две
стреле у грудима.

- Да ли су успели да се пробију са њим до Трговишта?

- Не бих знао господару, видео сам да су се пробили из битке, уз

њега је било десетак наших најбољих витезова.

- То ... то је добро, јеси ли видео где су душмани кренули?

- Са шачицом коњаника сам кренуо овамо, али су нас неки пратили.

Код Насмејаног камена смо их сачекали и ту примили борбу и посекли
их, али смо и ми настрадали, једино су ми њих двојица остала. Гонили
смо коње најбрже што смо могли да вам јавимо шта се десило код
Вранова.

- Добро ... добро сте учинили ... - узврпољи се Борислав - дајте

људима да нешто поједу и попију ...

Вукман примети страх и очајање на лицима себара који су се нашли

близу њему у врсти и који су могли чути излагање десетара Милуна.
Њихов страх постаде још приметнији. Готово је могао да се опипа.

- Молим те, млади господару, повуци људе, не смемо остати овде током
ноћи - поново приђе стотинар Сендикус.

- Да ... да ... али морамо оцу ... рањен је ... и ... ако стигне у
Трговиште, град ће пасти ... тамо су посаде слабе ...

- Не можемо са овим људима тамо, пуно је пешадије ... морамо у

Браничево, твој отац је тако наредио ... ни Браничево не сме пасти ...

- Али морам оцу ... у помоћ ... он је у Трговишту ...

- Са овим снагама нећемо стићи до Трговишта, себри, пешадија ...
људи су преморени. Цео овај крај је пун непријатељских војника.
Њихова коњица би нас пронашла и уништила, са пешадијом се сада не
можемо домоћи Трговишта - настави Сендикус.

- Али ... али ...

- Ако дозволиш господару ... - Станоје се прогура до Борислава,

знао је да га млади велможа цени и да ће га саслушати.

- Да ... да ... реци Станоје.

- Нека Сендикус врати војску у Браничево, а са тобом према

Трговишту нека крене дружина одабраних, узећемо најбоље коње, ево
ја ћу са тобом и повешћемо још двадесетак коњаника.

- Да ... да ... Станоје ... изабери двадесет најбољих. Сендикус,

повлачи чету према Браничеву, крећемо одмах – Бориславу се враћала
присебност.

Сендикус војнички климне главом и отрча према војсци.

- Требаће нам неко ко познаје ове крајеве, не можемо преко

отворених поља, морамо кроз шуме и јаруге – рече му Станоје.

- Пронађи неког ко је одавде и да крећемо - сада је Борислав

звучао готово сигурно.

- Ја ... ја ... ја сам одавде – истрча Вукман из строја - знам сваки

шумарак и пећину овог краја, цео живот напасам стоку у овом крају.
Ако будемо јахали целу ноћ, можемо стићи у Трговиште сутра до
поднева.

- Нека буде тако- рече Борислав – крећемо одмах.

Вукман се поклони, пресрећан. Био је у одабраној групи, није се
плашио одговорности, добио је прилику да покаже ко је.

-Прво те морамо опремити малиша ... потапша га Станоје по рамену-

сада си наш вођа - насмеја се.

Вукман уздрхти од задовољства. Да ли је Господ чуо његове молитве?

Да ли је ово почетак остварења његових снова? Он је изабран. Ову
прилику не сме пропустити.
 2.

Ноге су му биле толико тешке, да му се чинило да их је једва одвајао од

земље, дах му је био испрекидан, искидан. Учинило му се да ће му се
плућа распасти, а срце искочити из груди. Али, није смео да стане,
никако није смео да стане. Морао је да настави да бежи, да трчи колико
га ноге носе. Сваки наредни корак који би начинио, био је тежи од
претходног. Али је без обзира на све, корачао напред. Знао је да мора.
Сваким кораком је био, бар за толико, бар за тај један корак, даље од
њих.

Не сме да стане, никако није смео да стане. Више пута је помишљао да

више неће моћи, да је боље да одустане од бежања и да их сачека. Ипак,
помисао на њих, даде му снаге да коракне поново. Још један корак.
После тога начини још један. Па, још један. Ал' опет, колико год да је
бежао, чинило му се да не успева да одмакне. Чинило му се да тапка у
месту, а да су они ту, на корак иза њега. Сваким тренутком су били све
ближи. Они су ту, могао их је осетити иза себе, тик иза својих леђа.
Лавеж Василових куја је био све гласнији, сваким кораком их је јасније
чуо. Стижу га. Више није могао да им побегне.

Он је једва корачао, више није имао снаге, а Василове кује су овако

могле данима. Биле су то упорне кује, дугих сувоњавих ногу, дугог
корака, одличног њуха. Ретко је плен успевао да им умакне, пре или
касније би га сустигле, а онда би га окружиле и бесно режале и
шкљоцале зубима око плена, задржавајући га док не дође њихов газда
Васил. Понекад би их газда наградио и самим пленом.

Када би само могао да стигне до неке реке. Знао је да би река спрала

његове мирисе, кује тада више не би могле да прате његов траг.
Помисао на то за кратко му ули нову наду, али само за кратко. Где овде
уопште има нека река, било каква? Овај крај му је био потпуно
непознат. Није знао ни где је, нити у ком праву би требало да иде.
Moжда се врти у круг, можда иде управо ка њима. Трудио се да се
креће према западу, ка Србији, али је био толико уморан. Толико
проклето уморен, да бише није знао ни у ком правцу је запад. Поново
поражен, схвати да више нема смисла бежати. Осећао их је ту, одмах из
својих леђа. Изгледа да су сви бли ту. Цела дружина.

Чинило му се да може сваког од њих да препозна по нечему. Могао је

да чује језиво кикотање луде Лубоша, звецкање костију са огрлице
Прстосека, могао је да осети смрад Неопраног, тешке кораке Големог.
Био је свестан близине свих Василових монструма ... Готово да је
могао да осети и задовољство свакога од њих, што су ту одмах иза
њега. Задовољство због уловљеног плена. Ухватиће га. Онда ће се
поново врашки забавити. Обузе га паничан страх, при помисли да би
поново могао да им падне шака. Али ништа није могло да се пореди са
страхом који га је обузимао, од саме помисли на Васила. Од Василових
безизражајних, бледих очију му је припадала мука, да је имао шта, од
силног страха би повратио. Његове очи су га гледале стално, продирале
дубоко у њега, секле га попут ножа. Некада је негде, чуо изреку „очи су
огледало душе“, ако су очи стварно биле огледало душе, онда је
Василова душа био сам „Ад“, сам пакао. И сада када је побегао од њега,
осећао је Василове готово безбојне, зле очи које су у сваком тренутку
биле приковане за њега.

Он му је обећао. Ако га ухвати одсећи ће му стопало или можда оба, и

ко зна шта још, а Васил увек испуњава обећања, бар кад је о касапљењу
реч. У томе је уживао. И он и његови миљеници. Неколицина његових
убица, миљеника га је пратило у стопу. Ишли су за Василом и
утркивали се у својој окрутности. Млади господар Ждрела (бугарска
тврђава на реци Млави) као да их је бирао по суровости и
безобзирности.

Смрт би била бекство, спас, али он му не би дозволио да умре. Не. Кад

си Василов заробљеник немаш дозволу ни да умреш. Умреш само онда
кад ти Васил дозволи. Или кад њему и његовим миљеницима досади да
се са тобом играју. Није смео да се нада, није смео да побегне.
Погрешио је што је веровао Ивајлу, није смео да дозволи том момку да
га ували у ово, било је сулудо и помислити да се може побећи Василу.
Сама помисао на то је билa опасност, он је могао да осети и помисао да
се побегне од њега. Ни Ивајло неће проћи боље, уствари проћи ће горе,
много горе, он је издао Васила а Васил својима још ређе прашта.

Дисао је све теже, није више могао, пашће и остаће да лежи све док га
не стигну Василове кује, ако буде имао среће, можда ће бити кратко,
можда ће му прва куја покидати гркљан. Лавеж Василових куја, беше
све јачи, све ближи. Да, стигли су га, били су ту.

Легао је на земљу и препустио се. Потпуно је остао без снаге. Неће

моћи да им се супротстави. Пожели да није ни покушавао да бежи.
Скупљао је храбрости за оно што ће уследити. Можда га у бесу Васил
убије одмах. И то би сматрао милошћу. Све, само да не падне жив у
руке Василу, поново. Само то не. Удахнуо је дубоко и покушао да се
помири са судбином. Очајнички се хватао за појас, покушавајући да
пронађе мач који је украо при бекству, или бодеж. Било шта. Пресудиће
себи. Неће га Васил ухватити живог. Не, овај пут.

Није ништа нашао о појасу. Био је сигуран да има оружје, ал' ето сад га
некако, није било.

Страх и немоћ га толико обузеше, да му се чинило да ће изгубити

разум. А онда осети благ додир на рамену. Зачу тихи глас, неко га је
дозивао. Беше му познат тај глас. Више шапат, него глас. Није
припадао Василу, нити било коме из његове дружине. Лавеж
Василових куја се све слабије чуо, али је шапат који га је дозивао
бивао све гласнији.

- Првоше, Првоше, 'ајде млади господару, морамо да наставимо,

свиће.

Унезверен, Првош схвати да је спавао. Неста лавежа, неста свих

звукова од којих га је подилазила страва. Васил му је ушао сан, гонио
га је и у сну, заједно са својим кујама и својим двоножним
чудовиштима. Окупан знојем, осети језу, трнци му прођоше телом.
Изнад себе угледа младог Ивајла, Василовог штитоношу, који му је
помогао да побегне из Ждрела. На тренутак осети срам, уплашио се да
би Ивајло могао да осети његов страх, да схвати да је чак и у сну био
преплашен од оног што би могло да му се деси, да га Васил ухвати.

- Презалогаји мало, ово нам је последње ... Ивајло му је пружао

парче већ плеснивог хлеба и комадић осушеног меса.

То је било све што им је остало, oд како су три дана раније побегли из

замка Ждрело, на реци Млави. Првош у неколико залогаја, прогута оно
мало хране, а затим зајаха коња којег му је довео Ивајло, прихвати и
бакреницу шљивовице од њега, гуцне неколико кратких гутљаја и
осети како му се ватрени пипци шире утробом. Поврати се.

- Где је Озај? – упита Првош.

- Одјахао је дуж Зеленводе, да провери је ли нам потера близу -

одговори му Ивајло - стиће ће нас брзо.

Првош само климну главом. Ракија га је загрејала, али је још увек

осећао језу. Умор и хладноћа су га готово исцрпели. Василове игре су
итекако оставиле трага на њему. Није имао снаге колико је мислио, но
имао ју је много више него што је Ивајло очекивао. Бар је тако мислио,
али сада после овог сна, запитао се да ли је тако.
- Мислио сам да те је Васил сломио неповратно, да сам закаснио и
да су сви планови били узалудни - рече Ивајло неочекивано.

- Сломио ме је више пута, толико да се готово, нисам усудио

кренути са тобом. Ипак, сетио сам се очевих речи да свако пада а да
само снажни устају поново и поново, до смрти, или победе - одговори
Првош.

Рекавши то, Првош одмах посумња у своје речи. Можда су оне требале
да покажу колико је он јак, несаломив. Али ни самом Првошу оне нису
звучале уверљиво. Звучале су глупо, празно. Што је још горе нису биле
ни истините. Покушао је да звучи одважно, али је добро знао да не би
поднео још једно Василово заробљавање. Пре би умро, није био
спреман да издржи, ни дан у његовим рукама. Размишљао је да ли ће
моћи поново да уђе у борбу, а да не мисли о Василу и мучењу. Пре
Васила је мислио да може све. У дворишту за вежбу, утврђења његовог
оца великог жупана Драгоша, није био најснажнији, али је био бржи од
својих вршњака. Фанатично је вежбао изнова и изнова, понављајући
све док не би падао од умора. Учили су га најбољи кастелани. Већ са
тринаест година, мачем је био готово једнако вешт као и гардисти
његовог оца, иако није био ни изблиза снажан као они, но, снага је
долазила с годинама. У борби копљем и штитом није био вешт као
мачем, али су сви били задовољни његовим напредовањем. Са поносом
се сећао дичног смешка његовог оца и учитеља Богоја, када би вадио
стреле које би Првош из свог лука одапео тачно у центар мете. Са
луком и стрелом био је готово непогрешив. У прву битку је ушао са
свега петнаест година као штитоноша једног витеза из очеве чете и
одмах показао лудачку храброст и све оно што је научио у дворишту за
вежбу. Сада је имао двадесет година и већ доказану војничку
репутацију, али је преживео Васила, те се бојао да би страва која је у
њему обитавала, могла од њега направити кукавицу. Молио се Богу да
тако не буде.
Наставише да јашу у тишини, лаганим кораком. Није било паметно
јурити, још увек није свануло, бојали су се да би коњи могли сломити
ноге, тада би им био крај. Нису могли да утврде колико је близу српска
граница. Кретали су се шумом и шеваром, нису се усудили да користе
путеве и отворена поља, увек су могли набасати на неку бугарску,
влашку или татарску чету. И Дрман и Куделин су дигли све своје снаге,
због упада на српску територију. У неколико наврата су морали да се
крију у јаругама, или да широко обилазе биваке бугарских војника које
би Озај пронашао, док је ишао испред њих у извидницу.

Тај Печенег је од првог дана плашио Првоша. Косих очију, високих

јагодица, обријане главе са изузетком дугачког перчина који му је
досезао до половине леђа, здепастог тела и кривих ногу, Првошу се
чинио као звер. Готово да није проговарао, за ова три дана Првош га
није видео да једе, да спава, врши нужду ... Безизражајног лица је јахао
поред њих и ћутао. Проговарао би ретко. Узјахао би свог жилавог
коњића и јахао испред и иза њих, а затим би им се пришуњао тихо као
да није ни одлазио.

Озај је без поговора, годинама служио Дрмана, још када је његова

пљачкашка дружина разбијена код Видина, а он жив пао у шаке
Бугарима. Првош му није веровао, није му било јасно зашто је одједном
одлучио да му помогне и окрене се против Дрмана и његовог сина
Васила. Ивајло је од првог дана био поштен према њему па је и могао
да му поверује, и сам је у Ждрелу био нека врста заробљеника или
таоца, али Озај Првоша никада није ни примећивао, одувек је слепо
извршавао Дрманове а касније и Василове наредбе. А онда је те ноћи
дошао и заједно са Ивајлом му помогао да побегне. Побили су стражаре
испред куле у којој је Првош био заточен, украли коње а затим под
окриљем ноћи побегли из замка.

Бежали су већ три дана, кроз непроходне шуме и клисуре, трудећи се да

избегну неку бугарску патролу или извидницу. Првош није знао шта да
мисли, повремено му је падало на памет, да је све ово игра, да их је
Васил намерно пустио да побегну, а да их сада лови, из забаве.
Обожавао је то. Обожавао је да лови, поготово људе, а девојке је волео
да лови највише. Пустио би их, дао им неколико сати предности, а онда
би кренуо са својим кујама и својим двоножним чудовиштима у потеру.
И уловио би их. Сваки пут. Уколико би уловљена девојка њему и
његовим миљеницима приредила добру забаву и пружила им прилику
за добар лов, убијао би их брзо, али уколико би лако била ухваћена и
цмиздрила, Васил би је најпре сам зверски силовао. Затим би је дао
својим момцима, а онда би завршила у некој од кула Ждрела, где би
осетила све чари Василовог гостопримства. На крају би завршила у
стомацима његових, необичнo послушних куја.

И Првош је осетио чари Василовог гостопримства. Његових сечива,

батинања, изгладњивања, ћелија у којима је до гуше, био затрпан
сопственим говнима. Испочетка је Првош био пркосан и храбар, али то
је Васил волео. Пркосни су били његов изазов, њих је Васил морао да
сломи. Сломио је и Првоша.

Данима сечен, тучен, чак и уједан, паљен, дран, Првош је на моменте

губио разум, губио представу о томе где је и ко је, али би тада Васил
стао. Нису му биле потребне полуделе играчке, хтео их је свесне, негу
би му тада пружали најбољи Василови видари. А кад би се Првош
повратио забава би се настављала. Убеђеном у своју храброст, пре
Васила, Првошу је била смешна помисао, да један војник, поготово
неко високог рода, може да преклиње непријатеља, али је он Васила
преклињао, неколико пута. Још се сећао задовољства у његовим очима,
када би га натерао да моли. Тада би га Васил оставио на миру неколико
сати, а Првош би себе мрзео и презирао, што није био јачи. Али бол је
била прејака. Тада би себи обећао да више Василу неће пружити то
задовољство, да више неће молити. Али би на крају ипак, поново
поклекао. Сваку ноћ је молио свевишњег да га узме и прекине пакао,
али би га следећег дана проклињао што га је донео на овај свет. И тако
све до ноћи избављења.

Прожимала га је језа при самом присећању на дане проведене у кули, у

којој је био заробљен. У кули у којој је је представљао објекат болесне
забаве, сина господара Ждрела. Помисли како је само ишчекивање
Василовог доласка у његову ћелију, било готово горе од самог мучења.
Када би лежећи у властитој нечистоћи, зачуо кораке испред ћелије а
након тога звук откључавања врата, најпре би се молио свим свецима,
да то није Васил, а онда би се тим истим свецима молио да га узму,
убеђен да још једно мучење који би уследило, неће моћи да преживи. У
тим тренуцима заборављао је и на част и на храброст. Тада је у његовом
уму постојао само страх, јачи од било каквих убеђења, са којима је до
тада живео. Ноћ пред одлазак у Видин, Васил га је посетио са својим
љубимцем Пламеном. Под светлошћу бакљи, из Василовог лица, које
је било само неколико центиметара удаљено од његовог, исијавало је
чисто зло. Из самог погледа младог властелина је избијало више
претње, него из стотине речи и балаве злобе његовог миљеника
Пламена. Тихо му је те ноћи рекао:

- Ујутру са оцем, полазим за Видин на преговоре. Ускоро крећемо

на твоју земљу. Можда те и поведем са собом, да лично видиш
шта ћемо од ње и од твог народа учинити. Буди добар и послушан
дечко, док ме нема. Некако верујем да ћеш бити добар. У том
случају одсећи ћу ти само један прст. Ако чујем да си опет био
пркосан, узећу ти шаку, можда и стопало. А онда ћу ти почупати
те беле зубе, један по један зуб. Можда ти извадим и једно око,
нису ти потребна оба, зар не? Можда те и натерам да га тако безуб
и поједеш, схваташ? Пламен ће да остане овде уз тебе, да види
твоје понашање. Али ја некако верујем да то нећу морати да
урадим, јер ћеш се понашати како треба, јел' тако?

Првошу није преостајало ништа дуго него да, попут ишибаног псета,
климне главом и изговори једноставно - Да господару - док се Пламен
задовољно церио иза Василових леђа. Васил се само благо насмешио и
готово нежно га, помиловао по образу. Чак и од таковог Василовог
додира су му колена клецнула. Гледао га је још неколико тренутака ,
исецајући последње делиће храбости из њега, а затим је одшетао
напоље са Пламеном, који му је додао још неколико речи, али њих
Првош није ни чуо, ни упамтио. Наредна два дана према Првошу су се
његови тамничари понашали људски. Није било мучења, доносили му
свежу воду и пристојну храну, очистили му ћелију. Чак су му вратили и
његову одећу опрану. Видари су се побринули за његове ране, али он је
знао да је све то било само део Василове игре. Без обзира на његово
понашање, Првош је добро знао шта га чека по повратку његовог усуда.
Да, баш „усуда“. То је била права реч.

Дуго је Првош одбијао да верује да му Ивајло стварно помаже, био је

убеђен да је и то део Василове игре, чак је и одбијао да крене са њим,
али онда је прорадила жеља за животом и послушао је Ивајла и побегао
са њим и Озајем из Ждрела. Наду му је пружило то што је Пламен,
један од Василових омиљених „момака“ који је у ноћи бега био на
стражи, пред смрт рекао да је Васил заиста, одјахао у Видин са оцем и
остатком своје дружине на преговоре, па им је то давало веће шансу да
побегну.

Првошу је то било први пут да је уживао у убијању, док је сечиво

превлачио преко Пламеновог грла и гледао како из његових ужаснутих
очију истиче живот. Уживао је гледајући ужас на Пламеновом
приштавом лицу. Пламен је био један од оних који су најчешће са
Василом мучили Првоша. Управо због убиства Пламена, Васил ће га
сада тражити докле год буде могао. Он је своје миљенике, на неки свој
лудачки начин, волео. Ако је човек као што је Васил, уопште и могао да
воли. Сада ће Васил дати све што има да га пронађе. Тражиће га до
краја света. Од Васила се не бежи. Нико не убија његове људе. Не.
Првош је то добро знао. Много тога је зависило од његовог повратка из
Видина. Ако се Васил не врати за дан или два, можда ће имати шансе,
можда се и докопа Србије.

И сада, треће ноћи од бега, није био нимало сигуран да ће успети. Иза
сваког жбуна, дрвета, стене је видео Васила или неког од његових
другара. Првош је те ноћи први пут заспао, није се одвајао од кратког
мача, који му је Ивајло дао. Овога пута Васил га се неће живог
дочепати. Уколико их потера стигне, Првош је знао шта му је чинити.
У Бугарској владало је безакоње, после упада дивљих Татара.
Краљевска породица Асена је побегла а великаши, браћа Дрман и
Куделин су прихвативши великог кана Ногаја, у пограничном делу са
Србијом, преузели власт. Целу браничевску област су претворили у
разбојничко гнездо, одакле су годинама насртали најпре на угарске
пограничне крајеве где су уз помоћ Татара, пљачкали, убијали и палили
колико су желели. Угарски краљ Владислав 4. је послао војску
неколико пута да их сузбије, али није успевао. Покушао је савезом са
братом српског краља Милутина, а својим зетом, Драгутином да
заустави браћу и његове насртаје, али ни то није био довољно. И
њихове заједничке снаге су биле разбијене. Бугарске чете су биле све
присутније, све док није мир платио огромном количином злата. Тада
су се Дрман и Куделин окренули на Сремског краља Драгутина и
пустошили његове земље. Драгутин је скупио војску и кренуо на њих,
али је и он озбиљно потучен. Тада су се татарско - бугарски упади
појачали. Видевши да је немоћан и да би разбојници могли да стигну и
до његових двора, Драгутни позва свог брата Милутина, српског краља,
те заједничким снагама најпре одбише душманске насртаје, а затим
освојише и Браничево и Кучево и већи део целе области.

За све то време се Кан Ногај, de facto, владар Бугарске, налазио на

истоку где је са већим делом своје и уз нешто вазалних бугарских чета
водио неке своје ратове. Дрману и Куделину у помоћ пристиже
видински кнез Шишман, такође Ногајев вазал, те су се са огромном
бугарско - татарском војском, уз влашке плаћенике, заједно спремали
нови напад на Србију.

У једном од сукоба, млади српски стотинар Првош је задобио ударац у

главу, кацига му је спасила живот, али је у заробљеништву Дрмановог
сина Васила, много пута зажелео да је тог дана и умро. На Дрмановом
двору Ждрелу, Ивајло синовац бугарског легитимног цара, једини је на
моменте помагао Првошу. Могло се очекивати, да би Првош као син и
наследник Великог жупана Драгоша, могао очекивати другачији статус
у заробљеништву. За таквог заробљеника се могао очекивати богат
откуп у злату, али шта је монструму као што је био Васил значило
злато, ако је могао са њим да игра своје игрице. То што је био син
важног човека, Василу је само појачавало жељу за мучењем. Млади
Ивајло је управо у рату са Србијом, видео начин да се сруше Дрман и
Куделин , а самим тим и повратак своје породице на власт. Зато је
толико и ризиковао и помогао Првошу у бекству. Разлози Озајевог
учешћа у свему овоме, Првошу си били нејасни, злато је увек било
добар разлог, али је ту било још нечега. Првош је био сигуран у то.

Полако је свитало, у ово време су се обично могли видети сељаци на

својим или пољима својих господара, али сада није било никога, све је
било пусто. Њиве су остале неузоране, непосејане, зарасле у коров.
Нико се није усуђивао да изађе у поље, глава се тих дана губила веома
лако. Наилазили би на запустеле поседе и аветињски празна села.
Пролазили су крај једног таквог, када им се нечујно, прикључио Озај.

- Потера нема иза, северно Власи, јужно, храм, где живе ваши
женски шамани, спаљено, ватре још горе - у даху изговори Озај на
свом, не баш сјајном српско - бугарском језику (српски и бугарски
језик се баш и нису пуно разликовали у то време).

- Манастир Свете Петке. Дрмановим разбојницима ништа није

свето - кроз зубе гневно процеди Ивајло.

- Испред нас, западно? Упита Првош.

- Биле борбе, доста мртви, Срби повукли према неки град, ограђен
дрвеним зидом.

- Има ли застава нека на граду? Поново упита Првош.

- Има, два кључ и изнад она ствар што мериш ...

- Теразије, вага?

Озај потврдно климне главом.

- Трговиште - рече Првош Ивајлу - српски трговачки град, на самој
граници.

- То је добро, граница је близу, да кренемо одмах према граду?

- Не одмах, има сигурно Татари тамо, чекају појачање, мало их за

напад на град сада, морамо около, тамо према ма .. мани ..тамо ..

- Манастир? Упита Ивајло.

- Да, да, тамо, они то опљачкали, тамо више неће задржавају и

враћају.

- У праву је - рече Првош - не смемо ризиковати, не сада, када смо

толико близу.

Озај кратко клинме главом, цимну узде и коњић под њим послушно
откаса премa Југу.
 3.

Комадант одбране Ждрела је стрепео као никада у животу. У замак су

се из Видина, са преговора са Шишманом, враћали господар Дрман и
његов син Васил. Кроз прозор своје одаје, видео је кад су са пратњом
ујахали кроз капије замка. Чак и на преговоре са својим сизереном
(надређеним племићем), Дрманов син је водио своју дружину силеџија
и убица. Није очекивао да ће му Дрман дозволити да на тако важан
састанак води, људе који су били огавни свима у замку и којих су се
сви плашили. Укључујући и њега као кастелана и комаданта одбране
Ждрела. Дрхтавом руком је принео пехар устима и испио кисело тамно
вино. Била му је то трећа или четврта чаша. Био је војник, борац, много
пута му је живот висио о концу, али се мушки носио са опасностима,
некад је и срећа знала да га погледа, али данас му неће помоћи ни
храброст ни срећа, данас је све зависило од Василовог беса.

Сигурно је већ обавештен о бекству. Ништа што би он могао да каже, га

неће оправдати. Он би могао да плати, за бекство младог српског
племића, Ивајлову издају, али и смрт оног приштавог Пламена, а он је
био један од Василових миљеника. Могао је само да замисли, колики ће
Василов гнев да буде када сазна за Пламенову смрт. Млади господар
готово да никуда није ишао без Пламена. Био је убица, разбојник и
силоватељ, копилан којег нико није волео. Сви су знали за његове
небројене злочине, али у Василовом присуству нико о томе није смео
да зуцне. Чак ни он, као заповедник одбране Ждрела, није смео ни
попреко да погледа Пламена. Често би му Пламен у дворишту нешто
добацивао и пецкао га, док су се остали Василови људи церекали, али је
морао да ћути. Пламену и остатку пратње младога господара је било
дозвољено готово све.

Шеткао се по својој соби, нервозно се лупајући по челу, можда је

требао да одмах те зоре узме најбољег коња и побегне. Али где? Према
Куделиновим територијама? Не. Болешљиви смутљивац сигурно не би
ризиковао свој однос са својим братом Дрманом због њега. Према
Србији није смео ићи, превише војника је било упућено према граници,
неко би га већ срео. У Угарској је у оним ранијим упадима починио
много тога, добро су га они памтили. Превртљиви Власи би га предали.
А Ромеји, они су имали превише својих брига да би размишљали о
њему.

У замку ни у кога није имао поверења. Многи су се надали да би због

овога могли да заузму његово место, други су се плашили Васила и
његових звери. Питао се докле би у ствари и стигао, да је покушао да
побегне. Када је обавештен о бекству и Пламеновом убиству, већ је
била зора. Не. Добро је што је остао, за шта је он уствари крив? Стража
је била постављена онако како је требало, зар је његова кривица што су
ти неспособњаковићи дозволили да их тај мали издајник и онај дивљак
Озај изненаде? Одмах у зору је за њима послао потеру, али од њих још
није добио никакве вести. Да бар онај пробисвет Пламен ту ноћ није
био будан, да га нису преклали, могао је он да води потеру и поведе
Василове кује. Овако је све било још горе, скота су преклали, а те
проклетиње нису слушале никога осим Васила, Неопраног и осталих
његових убијача. Осим тога, ово ће Васил схватити лично. Од њега се
не бежи, њега нико не издаје и поврх свега, његове људе нико не убија.
А пошто су Србин, Ивајло и Озај далеко, Васил ће морати на неком да
искали бес. То би сада лако могао да буде он. Помисли како би његов
положај можда могао да га заштити, али онда се врати у реалност. То је
Васил. Васила положај комаданта одбране, занима исто као и положај
шталског момка.
Хладан зној га је пробијао, био је све нервознији, „сврбела“ га је давно
изгубљена шака. А ова друга се неконтролисано тресла. Запитао се како
је могуће да га сврби шака, коју је одавно изгубио. Како може да те
сврби нешто, што одавно немаш. Сваки пут када би био узнемирен или
нервозан шака би га несносно сврбела. Као да га је упозоравала да би
нешто лоше могло да се деси. Никада га досада није толико сврбела.

Дохватио је посуду са хладном водом и умио се да разбистри мисли.

Обукао је нову тунику и чекао да га позову. Иако је у његовој ложници
било прохладно, ознојао се поново. Осећао је како му је овлажила и
нова, чиста туника. Умио се поново, хладна вода му је некако враћала
смиреност. Почео је поново да шета по просторији и да размишља, шта
ће да каже када га изведу пред господара. Једина шанса му је био
Дрман. Срећа па се Васил није вратио сам, он би га сигурно одмах
убио, или још горе, можда би завршио у оној кули, па би се уместо са
Србином, Васил и његови забaвљали са њим. Овако је могао да се нада
да ће га Дрман саслушати. Он је био строг, али је са њим човек и могао
причати. Поред Дрмана је и изгубио шаку, још за време цара и оних
борби са Угарима и Ромејима. Да, Дрман је знао његове вредности, због
његовог часног држања му је и дато место комаданта одбране и страже
у Ждрелу. Похрлио је ка врчу и новом пехару вина, али онда стаде. Не
би смео више да пије, можда је већ претерао, већ је помало био пијан, а
тако би могао да изгледа као слабић и неко ко је већ прихватио
кривицу.

Поново је погледао кроз прозор куле, у дворишту је могао да види

Лубоша луду, како млатарајући рукама и скачући са ноге на ногу, у
оном блесавом карираном дублету, нешто објашњава војницима, који
су се церекали окупљени око њега. Знао је да се многи од њих смеју на
силу, њему Лубошеве досетке и нису биле смешне. Вероватно нису
биле смешне ни њима, али су се сви смејали, из страха од тог
психопате. Једном приликом је избио око коњушару, јер се није смејао
његовим шалама, а младог куваревог помоћника је ударио својим
троглавим млатилом по глави, од чега се јадник никада није опоравио.
Ни он се није смејао, мученик је био глув. Васил се на то од срца
насмејао, јер му је све то било урнебесно забавно. Свим његовим
миљеницима су биле дозвољене ствари, због којих би други висили.

Поред луде је непокретан као кип, стајао и Големи, људескара од преко

два метра, планина мишића. Он се није смејао. Готово да никада није
ни говорио. Причао је само са својим нестварно великим чекићем, који
би већина људи једва подигла. Али су зато Глатком слине кренуле на
нос од церекања, лупао се по колену и једва долазио до даха. Бездлаки
гад је легао са пола жена у замку, као и у околним селима. Неке је
узимао и на силу, неке од њих су напрасно умирале или нестајале, али
се знало да је он Василов човек, па су сви ћутали. Прстосек је седео,
леђима ослоњен на зид, оштрећи своје бодеже. Око врата је имао
огрлицу на коју су били нанизани палчеви људи, које је секао својим
жртвама. Било их је повише око његовог врата. Он је био најопаснији
Василов човек. Неопрани је стајао са стране, готово увек је стајао сам.
Његов смрад нико није могао да трпи. Нико, осим Васила. И да,
Василових куја. Његове ловачке кује су, необично волеле Неопраног,
ретко када су се одвајале од њега, а и он сам је више водио рачуна о
њима, но о себи. Оне су вероватно биле једина жива бића у Ждрелу
којима је заиста стало до тог смрдљивог створа.

Командир се питао где их је све Васил пронашао. Сви су били садисти,

окрутне распуштене звери, којима је млади господар замка дозвољавао
готово све. У замку и околини су то знали сви, и нико није смео да им
стане на пут, чак ни Дрманови највернији људи. Није му било јасно
како је то све Дрман дозвољавао. Није ни он био познат по врлинама,
али је тражио дисциплину и такве ствари раније није дозвољавао.
Комадант помисли како се можда и сам Дрман боји сопственог сина и
његових звери. Знао је комадант, да је Дрман схватио какав је његов
син. Био је у личној господаревој пратњи, када је Дрман ишао на
преговоре о новом браку, са разним племићима. Још увек је био
способан да зачне новог сина и да од њега створи наследника. Лично је
њему причао да је разочаравајуће и за њега поразно, што је његов син
израстао у таквог човека. За све би било много боље да се Дрман
поново ожени и добије још једног сина, који би га наследио уместо
Васила. Уколико Дрмана наследи Васил ... На ову помисао комадант се
стресе.

Већ уморан од силног размишљања, сео је на столицу и чекао да га

позову. Руком је дохватио сребрни брош који је носио на грудима. Као
да је проверавао да ли је још увек ту. Смиривао га је додир сребра.
Брош је означавао његов положај комаданта одбране замка. Поносио се
на то што је од ситног и не претераног значајног властеличића догурао
до комаданта одбране замка. За то је дао бројне године свог живота, дао
је и своју шаку. Шака и цео његов живот, за један сребрни брош. Неко
би рекао да то и није баш добра трговина, да и није баш прошао добро у
њој. Не и он. Био је војник, и то је била његова дужност. Можда је
понегде изгубио част служећи Дрмана, али оданост није изгубио. Све је
дао Дрману. Све што је могао и имао. Није направио синове које је
толико желео. Оженио се даљом Дрмановом рођаком, али је она умрла
пре него што је успела да му подари синове. Није се поново женио. Цео
свој живот је подредио Дрману и Ждрелу. И то се ваљда рачунало.

Био је све смиренији, преживеће он и ово. Ипак је он био Дрманов

човек, а њему су још увек били потребни људи од поверења. Пред
њима је било толико тога. Рат са Србима се разбуктавао, сад кад се
укључио и краљ Милутин, Дрману је био потребан сваки човек, па и
педесетогодишњи, једноруки комадант страже. Биће још прилика за
доказивање. Можда је и живео довољно. Многи његови вршњаци су од
болести или мача давно напустили овај свет.

У размишљању га прекидоше звуци корака који су допирали из

ходника. Када су били најгласнији, звук корака преста. Неко је испред
врата. А онда зачу и снажно лупање на вратима његове собе. Комадант
страже дубоко удахну и прикупи оно храбрсти и разборитости што је
могао. Требаће му сада и једно и друго. У просторију је ушао млади
десетар из Дрманове пратње. То је било добро, водиће га одмах код
господара а не код његовог сина психопате.
- Господар је наредио да дођеш одмах у његове одаје - кратко рече
младић и поклони се.

Командант устаде, војнички климне главом и крeне према вратима. У

ходнику су била још два наоружана војника, није их познавао. Чекали
су га у ходнику, што је значило да ће и они са њим, а што је опет,
значило скоро као да је ухапшен. Десетар је ишао испред њега а
стражари неколико корака иза. Ћутећи су прошли степениште и ходник
куле, праћени радозналим погледима слугу замка. Сви су знали због
чега га је Дрман позвао. Комадант је понегде могао да примети и
погледе сажаљења, моги су га већ прежалили. Страх се одједном врати
у његово срце, лупи га као песницом у стомак. Изгледа је стварно
морао да побегне. Било где. Ипак се савлада и настави да корача даље,
покушавајући да сачува достојанства колико је могао. Изађоше из куле,
а затим су корачали кроз двориште, препуно војника који су се вратили
са Дрманом и Василом са преговора у Видину, праћени њиховим
погледом. Неки су се већ церекали и уживали у његовој муци.

- Хи хи хи, ево будућег - бившег команданта, будућег - бившег

живог човека – хо хо хо - кикотао се луда Лубош, скакућући и
трчкарајући поред њега – моја дивна душица Васил, није баш
расположен, могу ли да добијем твој брош команданте? Требаће ми за
чачкање ушију, хе хе хе. Кад млади господар заврши са тобом, неће ти
бити више потребан, хи хи хи!

- Могу ли ја да добијем палчеве, требаће ми за огрлицу, нисам

одавно ставио свеже. - добацио је Прстосек, оштрећи своје бодеже.

Комадант их само прострели погледом и настави да корача иза

десетара. Трудио се да делује мирно и самоуверено, иако су бес и страх
у њему кључали.

- Можда ја будем нови комадант страже - рече Лубош и поче

поспрдно да маршира - био бих прави! Гледајте ме ја сам високорођени
комадант плаве крви, Лубош Величанствени! Бићу бољи од овога, имам
једну шаку више од овог садашњег - кезио се показујући пуна уста
кривих смеђих зуба, којих као да је било превише за његову вилицу,
док су се и остали око њега кикотали. На глави је имао, платнену
трокраку капу, са гомбицама на врховима, исфлекану карирану тунику,
преко које је носио верижни прслук, а за опасачем му је висио бодеж у
канијама. Званично је био Василова луда, забављач, а уствари је био
насилник као и остали људи из Василовог окружења. – На колена преда
мном бедни црви! – обраћао се војницима око себе.

- Ха ахх аха аха Лубош паметни, тако би те звали, штета је само

што ти је мајка била курва, а отац, вероватно нека пијана, вашљива
протува - добаци му Глатки, једва се обуздавајући да се не загрцне од
смеха.

- Припреми се да крвљу платиш за те погане речи, никоговићу -

узвикну Лубош, дохвати метлу и стаде тобоже јурити Глатког који се и
даље савијао церекајући се.

Идите дођавола обојица, помисли комадант и настави пут. Тешко је

прихватао да се са њим, као комадантом одбране замке, спрда овакав
олош. Мада, она досетка о шаци и није била тако лоша. Да се није
налазио у ситуацији у којој је, можда би се чак и насмејао. Није се више
освртао. Одлазећи од њих, могао је и даље да чује Лубошево церекање
и лупетање, као и смех осталих, али их више није разумео. Није ни
било битно. Пред њим су били већи проблема од лудиних лапрдања.

Стигли су. Испред улаза у кулу стајала су још два оклопљена стражара,
са копљима у рукама. Они једва приметно климнуше главама када
комадант страже прође поред њих. Врата Дрманове одаје су била
отворена, десетар тихо закуца на њих. Из унутрашњости се чуло тихо:

- Уведите га.

Окренут леђима, Дрман је стајао и гледао кроз прозор, према дворишту.

Иако у четрдесетим годинама, био је стасит човек. Проседе косе,
правог држања. Обучен једноставно, на себи је имао црну тунику,
вунене панталоне и дубоке јахачке чизме. Имао је уобичајено лице, на
основу којег се није могло пуно закључити о њему.

Изваљен у столици, поред великог стола, седео је Васил. Гледао је у

комаданта са једва видљивим смешком на лицу. Ружан човек, џаба му
та фина одећа - помисли комадант.

Погледавши га, човек би прво приметио његове очи, биле су благо

искошене, необично светле нијансе плаве, или зелене боје. Некада се
чинило да су сивкасте, готово безбојне, боје прљавог леда. Невелик нос
повијен нагоре, са увек раширеним ноздрвама, високе јагодице и танке,
једва видљиве усне. Бледуњавог, приштавог лица, терао је саговорнике
да склањају поглед. Деловао је снажно. На себи је имао скупоцену
сомотску одећу црно - црвене боје. О појасу му је висило његово
омиљено оружје, кратки мач, толико широког сечива да је скоро
подсећао на сатару. Око врата му је висила сребрна огрлица широких
алки, са кружним привеском у којем се налазило распеће. Са ушних
шкољки висиле су две широке, црне карике. Као угаљ црна, кратка коса
му је била зачешљана уназад. Брада му је била глатко обријана.

За столом су седели и халапљиво јели јагњетину Јамуг, татарски

поглавица, којег је ту оставио кан Ногај као заповедника Татарских
снага и Михал комадант влашких плаћеника. Ова двојица као да нису
приметила улазак комаданта страже. Комаданту мирис јагњетинe
запухну ноздрве, осети одједном да је гладан. Чудио се због тога.
Можда му живот виси о концу, а он је ето гладан.

- Знаш због чега си позван Благој - проговори први Дрман, не

окрећући се.

- Знам господару - кратко одговори комадант.

- И шта имаш да кажеш у своју одбрану?

- Ја сам своју дужност обављао исправно господару, стража је била
постављена као и увек, не знам шта се тачно десило, можда су
стражари заспали .... можда нису били опрезни ...

- Рекох ли ти ја, оче - убаци се Васил, нагнувши се ка Благоју -

нарaвно да богаљ није крив, каже ти да би у ствари, требао да казниш
оне стражаре, нема везе што су мртви.

- Ја ... ја нисам то ре - рекао ... - поче муцати Благој, осећајући како

губи контролу и како заборавља све оно што је планирао да да каже
Дрману у своју одбрану.

- Види га само, оче. Зар са оваквим муцавим кукавицама поред

себе, покушаваш да добијеш рат? – искези се Васил - Рекао сам ти да
богаља пошаљеш у кухињу, да мућка маслац, за боље и није.

- Ја .. ја .. ја сам руку изгубио часно ... за своју земљу, док си се ти

забављао са својим џукелама .. Ти .. ти ... проклети глупи ... – комадант
потпуно изгуби контролу. Само за тренутак помисли како је рекао
управо оно што никако није смео. Помисли да нешто каже, да повуче
оно што је рекао, да се извини због речи које је управо рекао. Можда да
клекне и да моли, да преклиње. Како је смео бити тако проклето
непромишљен и глуп? Крену помирљивим тоном, али су речи тешко
излазиле из његових стегнутих уста – Ја ... ја ... нисам мислио ...
нисам ... нисам хтео да те у... увредим ... оп ... опрости ... млади ... гос ...
господару ... ја ....ја ...

Није стигао ни да заврши, Васил скочи са столице, дохвати бодеж са

стола и снажно га зари Благоју у утробу, затим га извуче и зверски га
зарије поново у њега. Избечених очију, комадант закркља, ослони се на
Васила, који заврте бодеж, након чега његово млитаво, беживотно тело
склизну низ Васила, остављајући крваву флеку на његовој одећи. Из
широко отворених Василових очију је севао лудачки гнев, док се низ
бодеж, у његовој руци још увек сливала крв. Благојево тело се још
једном трзне а затим се потпуно умири. Јамуг је наставио да једе
печење, као да није приметио ништа неуобичајено, Михал устаде
изненађен, док је Дрман мирно држећи руке на леђима, погледао ка
столу у просторији и тихо рекао:

- Оставите ме насамо са сином.

Јамуг без речи устаде са столице, помало дрско дохвати још једно
парче печења, док Михал, помало збуњен, клањајући се рече:

- Да ... да, разумем.

Обојица изађоше напоље. Само на покрет Дрманове руке, без речи,

стражари изнесоше тело несретног комаданта страже. Дрман мирно
погледа свог сина.

- Понекад помислим да су оне приче, које о теби колају, истините.

Понашаш се као звер, као дивља проклета звер. Благој је читав живот
био одан својој земљи.

- Пих - отпљуну Васил - знам ја и ко шири те приче, они твоји

бескорисни племићи и господичићи који се крију иза својих титула,
требало би да знају да им то и није неки штит и боље би им било да
ћуте. А што се тиче овог богаља - коме је потребна неспособна,
једнорука будала ?

- Не ради се о Благоју, ако се будеш понашао као животиња, како

очекујеш да те поштују?

- Поштовање, пих! – отпљуну Васил у страну - коме то треба, они

ме се боје, страх је бољи.

- Они се тебе боје због мене, а мене се боје због мог савезништва са
Татарима, а Татари би једном могли да оду, њих не држи место, знаш
добро какви су они. Шта ћеш онда? Сви великаши нас иовако гледају
испод ока због нашег татарског порекла. И Благој је из високе
породице.

- Та свилена господа ме не занима, пратиће ме зато што морају или

ћу их све побити, узећу им и земљу и војске и ... и ... све што имају. А
због овог богаља за којим толико жалиш, нам је побегао и онај Србин,
убијен је и Пламен а он је био мој ...

- ТВОЈ? Србин је био МОЈ заробљеник, тај лудак Пламен је био

МОЈ човек, као што су МОЈИ и сви остали пси, који те прате у стопу,
схваташ ли то? Ти немаш ништа, све је то МОЈЕ! Због твојих играрија
смо изгубили, важног заробљеника и оног малог Ивајла, Браничево и
Кучево, целу област, а Срби тек пристижу.

- Ја сам твој син и наследник. А Браничево ћу вратити ...

- Понекад се запитам да ли стварно јеси мој. Још више се питам да

ли имаш довољно памети да будеш мој наследник. Спреми људе, Јамуг
и Михал иду са тобом, крећеш у зору, хоћу Браничево и Трговиште, ако
ми их вратиш, размислићу о теби и о твом положају наследника. А сад
ми се губи са очију!

Васил бесно заби у сто бодеж који му је још био у руци и изађе из
просторије.

Спалићу и Трговиште и проклето Браничево и све у њима, а кад се

вратим, ЈА ћу о ТЕБИ размислити! ОЧЕ!

Кроз двориште је брзо прострујила информација, Васила одмах иза

врата сачека Лубош:

- Мали татков синчић се наљутио, јел да? Доћи код мамице, даћу ти
један сочан пољубац

Лубош напући усне и унесе се Василу у лице.

- Марш од мене проклета будало! - Васил бесно надланицом удари
Лубоша који паде у прашину.

- Јој, мајкино дете је љуто - кикоћући се ће Лубош кроз крваве зубе

- љуби мајка свог „љутишу“.

- Окупи остале ништаријо, нек стотинари спреме војску, крећемо у

зору, па ћеш тамо да љубиш до миле воље.

- Дивно, дивно – тапшао је Лубош и даље се кезећи и скакућући.

 4.

Коњичка поворка од двадесетак јахача је ушла у Трговиште.

Препознавши их, стражари на капији отворише врата. Вукман се осећао
поносно, у Трговиште је понекад долазио као себарски син да би
продао неко јагње или овцу а куповао остале ствари за кућу. А сада је
долазио као војник, јашући одмах иза младог велможе и Станоја. У
новом сјајном шлему, који му је био по мери. Није му глава звечала у
њему, нити је имала рђу и крваве флеке. Имао је грудни челични оклоп,
као и штитнике за подлактице и потколенице, нову тунику, ново копље.
Под собом је имао правог ратног коња. Изгледао је ... па .... скоро као
витез.

За време пута до Трговишта је схватио колика је разлика јахати правог,

ратног коња и јахати очеву стару кобилу Луњу. Испочетка је тешко
контролисао снажну пргаву животињу, али се после навикао. Успео је
да поведе групу без проблема до Трговишта. Пролазили су кроз уске
шумске путеве, кроз јаруге. У једном тренутку је изгледало да ће их
једна коњичка, татарска чета приметити, али су користећи се уским
путељцима и кланцима, које је Вукман знао, успели провући
неопажено. Пут је био напоран, јахали су без одмора сатима, верући се
по урвинама. Вукман направи болну гримасу, када је сишао са свога
коња, на бутинама и на задњици су му се отвориле ране од седла, али се
није жалио. Храмљући, приђе једном од бунара, када му је пришао
Станоје:

- Довешћу ти Богоја, он је најбољи видар у Трговишту.

- Не, нема потребе, није страшно.

- Хајде ти, само мирно, не јуначи се, знам шта су ране од седла
дечаче. Имамо неко време за одмор, сачекај ту са војницима. Млади
господар је отишао да види оца.

Вукман седе на пањ и погледа око себе. Осети да га задњица и и бутине

заиста боле, устаде. Трговиште није било онакво каквим га је памтио
он, када је долазио. Тада би овде на тргу, толико било људи да се
некада плашио да ће се изгубити. Трговци би на сав глас викали и
хвалили своју робу. Овде је могло да се купи све, продавала се и
куповала стока, риба, поврће, житарице, зачини, вуна, кожа, одећа,
обућа, па чак и оружје, оклопи, штитови, кациге. Било је ту трговаца из
Крушевца, Новог Брда, Дубровника, Ниша, Сердике (Софије), из
Угарске, Босне, па чак и из Солуна и Цариграда. Све је врвело од
различито обучених људи, од сељака у јутаним туникама, до господе у
најфинијој одећи.

Причало се ту много различитих наречја и језика, Вукман многе није

разумео, али га је одушевљавао жагор, чинило му се да је Трговиште
цео свет. Овде су могли да се купе и људи. Наиме, у време великих
вашара и панађура, овде би се окупљали витезови беземљаши, попут
витеза Гороја, који су своје услуге нудили богатој властели, често само
за кров над главом и храну. Организовали би се и витешки турнири,
такмичења у стрељаштву, хрвању и разним другим вештинама.

Трговиште је најпре основано као вашариште, где су се неколико пута

годишње окупљали трговци и купци ради трговине. Било је тек
неколико уџерица и чатрља, уз мали војну постају са шталом, где би
краљевски курири и гласници променили коње и наставили свој пут.
Временом, оно се мењало и прерастало у прави град. Ницале су куће,
гостионице, занатске радње. Овде је основан и стални војни гарнизон
који је одржавао ред у граду. Сада мећутим, није било гужве. Многи
становници су избегли из града, приликом бугарских напада. Трговаца
готово да није ни било. Сада, када је област враћена под српску власт,
неки су се вратили али град је и даље деловао празно. Борбе су и даље
трајале. Радило је тек неколио гостиона у којима су се могли наћи само
војници који су бранили град. Многи од њих су били на тргу где су
разапели шаторе, а неки су се сместили у напуштене куће.

Од војника који се нашао поред њега, Вукман је сазнао шта се тачно

десило код Вранова. Само је мањи број српских војника, успео да
пробије обруч и да се домогне града. Многи од њих су били
израњавани, долазили су на коњима али и пешице, сатима после битке.
Многи су побијени и заробљени. Велики Дода Брановић је био тешко
рањен, многи су мислили да ће умрети, а његова војска десеткована.
Послати су гласници на више страна да траже помоћ. Највише наде је
полагано у краља Милутина. Мали гарнизон Трговишта и остаци војске
Доде Брановића, нису могли сачувати град. Очекивао се нови напад. По
информацијама које су донеле уходе са истока, браћи Дрману и
Куделину се придружио и Видински кнез Шишман, те је овај сукоб
полако постајао прави међудржавни рат. У граду се очекивао долазак
Великог жупана Драгоша и његове војске. Пораз Доде Брановића,
укључивање кнеза Шишмана у сукоб и очекивање нових бугарско -
татарских насртаја, примораће краља Милутина да пошаље једног од
својих најмоћнијих људи. Људи су били убеђени да ће краљ Милутин у
овај крај послати свог најснажнијег велможу Драгоша, ако ни због чега
другог, оно због чињенице, што је Драгошев син заробљен у једном од
сукоба. Истовремено, проблеме српске државе на североистоку,
користила су и нека арбанашка племена на југу, као и неки ромејски
великаши, па су све чешће упадали на српску територију ради пљачке.
Ипак чинило се да је опасност на северу већа, те да ће се војска краља
Милутина појавити код Трговишта или Браничева.
Најпре су у град стизали ситнији властеличићи са својих поседа у
области источне Србије. Неки од њих би успели да скупе и по
двадесетак опремљених и наоружаних бораца, а неки, они
сиромашнији, су долазили само у друштву својих синова, браће,
стричева, нећака, па и унука. Доводили су и слабо опремљене себре са
својих имања.

Вукман их је посматрао док су долазили у Трговиште. Они богатији су

долазили на коњима, а они сиромашнији пешке. Пажњу му је привукао
насмејани старац, на челу колоне од четрдесетак добро опремљених,
коњаника и пешака. Седео ја у колима одмах до кочијаша. Седео је, па
се није могло утврдили колико је висок, али је био изузетно дебео,
толико дебео да је Вукману деловао као да је најдебљи човек на свету.
Није имао оклоп, био је обучен у сивкасти дублет и огртач од медвеђег
крзна. Имао је пријатно насмејано лице као у омиљеног деке, или
комшије воћара. Са свима се поздрављао и са свима размењивао шале и
досетке. Од војника који су се смејали у близини, Вукман сазна да се
ради властелину по имену Радован. За њега се причало да је могао да
поведе чету у бој, састављену искључиво од синова, браће, па и унука,
нећака, зетова. Било их је преко четрдесет овај пут. Код куће је оставио
још синова, унука и синоваца, да чувају његове двореи оне који су били
превише млади да би учествовали у борби. Са њиховом поворком, у
град је стигло и неколико говеда, мање стадо оваца и коза, двоје кола са
брашном, рибом, пивом, вином и осталим намирницама. Причали су да
Радован без довољне количине хране не иде нигде, као и да може да
поједе и попије за десеторицу.

Ускоро се у дворишту појави Станоје са ниским, дебељушкастим

човеком поред себе. Био је обучен у дугу, јутану одору, сиве боје.
Нервозно лице и брзи покрети одударали су од његовог изгледа.

- То ти је тај Ахилеј, а? – упита Станоја.

- Да – одговори Станоје, смешкајући се - то је наш водич.

- И? – стари упитно погледа Вукмана.

- Шта и? Не разумем - збуни се младић.

- Скидај се шта чекаш, да видимо ту твоју пету.

- Овде? Сада? Пету?

- Па...тренутно су краљевске одаје заузете, те ћемо бити принуђени

.... - поче видар као да се снебива - Скидај се мали одмах, чека ме и
превише поломљених руку и ногу, ребара, прободених трбушина,
немам времена за пренемагање. ОДМАХ!!! - продера се стари.

Вукман поче да петља око панталона и некако успе да их свуче. Стари

се саже и рече:

- Управо оно што сам ти ја говорио, добри мој Станоје, нису ти

сељачке гузице за седло, да да да ... снажне себарске ноге, рођене за
стајање у првој линији.

Неколико војника у близини се заједно са Станојем насмејаше. Вукман

поцрвени, али оћута. Стари видар из своје јутане торбе извади неке
посуде, и већ спремљене мелеме и поче их нимало нежно, наносити по
Вукмановим бутинама и задњици. Младић осети као да га сто бесова
уједа по туру и бутинама, али стегну зубе и оћута.

- Тааако, сад ће то бити боље, још ћеш ти доносити славу овој

напаћеној земљи - рече старац, потапше га по рамену, покупи своје
лекарије и мелеме у торбе и окрене се према Станоју - сад кад смо
решили овог див-јунака, да се латимо ових обичних војника и њијових
рана - рече видар и одгега се према својим одајама.

- Хвала ти Богоје - насмеја се Станоје.

Стари само овлаш одмахну руком и одгега се носећи своју костретну
врећу у рукама.

- То ти је тај видар,а? Зашто ми се подсмевао? - надурено ће

Вукман.

- Такав ти је наш Богоје, исти је и према велможама и према

меропсима, али је стварно одличан видар, видећеш, врло брзо ће те
ране да зацеле.

- Ко му је тај Ахила ... Ахилије ... и о каквој пети прича?

- Ахилеј. Грчки јунак из древних времена. Син неког њиховог бога,

најбољи ратник свих времена. Ниједно оружје није му могло наудити,
био је нерањив, по целом телу, осим пете. Тако је и погинуо, неки
ништак га је ваљда стрелом погодио у пету и он је умро.

- У пету? Одакле знаш то, јел то истина?

- Знам ја малиша пуно. Много тога су чуле ове стари уши, много
тога празна глава и заборавила, а дал' је истина, у то некако не верујем.
Много сам великих јунака видео и срео, ал' ниједног нерањивог. Ал'
мож' бити и да је истина. Знам само, да свако има своју „пету“ и да је
мало „нерањивих“.

- Имамо ли каквих новости, где нам је господар? - упита Вукман.

- Позвали су све заповеднике и стотинаре, били смо на састанку.

Млади господар је код оца. Дода је још жив, али тешко ће се извући,
гадно је повређен. Малопре је дојахао гласник, жупан Драгош још не
долази, упутио је своје чете ка југу, ка краљу Милутину. Доле на Југу,
користе ово наше са Татарима, Ромеји и Арбанаси, да нам упадају у
земљу и плене народ. Очекује са да нам „Сремски краљ Драгутин“
пошаље нешто људи, али по свему судећи, мораћемо сами да се
држимо неко време. Прича се и да ће онај блесави Шишман послати све
што има на нас. Изгледа да ћемо са овом шаком јада, морати да
бранимо град. Биће свега малиша, одмори ту твоју гузицу и нек ти
копље буде оштро.
 5.

- Ово место је видело и превише зла, не желим да останемо овде -

рече Ивајло.

- Да - одговори Првош замишљено.

Поједине дрвене бараке су и даље догоревале. Све је било спаљено,

уништено. На греди манастирске капије затекли су обешено тело старе
игуманије. Тело јој је било начичкано стрелама, као да су на њој
вежбали гађање. Један од њих је вероватно био изузетно прецизан, јер
је из оба ока несретне старице, штрчала по једна стрела. Лешеви
осталих монахиња су лежали на све стране. Њих десетак. Све су биле
мртве, стакластих погледа упртих ка небу. Неке од монахиња, оне
млађе, су пронашли голе. Татари су их зверски силовали пре него што
су их преклали. На некима од њих су се видели трагови уједа, а
најмлађој од њих, којој није могло бити више од шеснаест година, су
биле одсечене груди. Чак је и Озај, који никада није показивао емоције,
отпљунуо с гнушањем. Камени зидови манастирске цркве су још увек
стајали, док се дрвени кров урушио у унутрашњост. На нагорелим,
чађавим зидовима су се и даље могле видети фреске апостола и светаца
који су били једини сведоци ужасног покоља. Све вредније ствари из
цркве су однете, једино су зидови са фрескама, остали као подсетник,
да су се овде вршила богослужења. Манастирски воћњак је био
посечен, а повртњак изгажен. Около су такође, лежале лешине побијене
стоке, које су монахиње у манастиру узгајале. Побијени су били чак и
пси. Ово место које је требало да буде уточиште од зла, а сада је
изгледало као да су сами ђаволи и демони пировали на њему.

- Ово зло дело – тихо рече Озај, иако његово лице није одавало
никакве емоције – Татари зла бића, ово сигурно њихово дело. Они
овако раде.

Првош га погледа, али не рече ништа. По њему се Озај ни по чему није

разликовао од Татара. Изгледао је као и они, истих црта лица, грађе,
одеће. Истог дивљачког погледа. И Татари и Печенези су били
номадски пљачкашки народи. Степски коњаници, који су по распаду
Златне хорде, ратовали једни против других или као најамничке војске
других народа. У Бугарској је било моного Татара, али не и Печенега.
Колико је Првош знао, једино Озај је био из тог племена. Сећао се
прича о великој монголској држави и њиховом највећем вођи Џингис-
кану, о којима му је причао његов учитељ, о освајањима и о покољима
које су вршиле монголске хорде. Мислио је да је већина тих прича
претерана, што се тиче суровости овог народа, али сада је могао да
верује причама свог учитеља. Бугари су им били вазали, али су ипак на
њиховој територији чинили овакве страхоте, Првош задрхта при
помисли шта би тек Татари радили у његовој земљи, када са својим
савезницима поступају овако. Схвати да овај сукоб није само борба са
пуко одузимање територија, између држава или великаша, већ борба за
сам живот и опстанак.

- Како је Господ могао да дозволи ово? – готово прошапта Ивајло.

- Ваш Бог слаб, ваш кан слаб, кад не брани ваши шамани - кратко и
без емоција рече Озај – ово нормално за Татари, ово њихов живот. Увек
без части. Пљачкати непријатеље је једно, убијати непријатеље,
одузети му све, а ово ... ово зло.
Првош још једном оћута, али схвати да Озај мрзи Татаре и да између
њихових народа не влада пријатељство, или је ту било нечег личнијег,
дубљег.

У размишљању их прекиде звук тупих удараца у земљу. За тили час

Озају се у рукама нађе натегнут лук, Првош и Ивајло потегоше мачеве.
Звук је долазио са задње стране манастирских барака. Лаганим
корацима кренуше ка месту одакле се чуло равномерно ударање у
земљу. На малој заравни иза барака стајао је крупан човек, њима
окренут леђима. У руци је држао мотику, копао је раку. Пришли су му
опрезно, са три стране, није их приметио.

- Хеј, ти! - викну Ивајло.

Човек се лагано окрену. Био је млад, али крупне грађе, широких

рамена, са ућебаном чупавом косом, измученог лица, закрвављених
очију. Равнодушно рашири руке и испусти мотику.

- Ко си ти? Шта радиш радиш овде? - упита Првош.

- Ја ...ја ..- човек замуца - они су... све су ..

- Одмах говори ко си - Озај упре лук у лице човека.

- Живео сам .. овде .... а сад .. они .. они ... све су побили ...

Човек паде на колена и зајеца. Спусти главу на колена и завуче прљаве

шаке у ућебану косу.

- Како се зовеш? – упита Ивајло.

- Мали.

- Мали?! Какво је то име?

- Тако су ме назвале монахиње, то ми је једино име које имам.
Некада су ме звале и Срећко. Пронашли су ме као детета, остављеног
испред манастира и подигле ме. Игуманија Еупатија ми је била као
мајка, манастир мој дом, а монахиње породица, а сада ... био сам у
Добром долу, носио плетиво ... купио неке намирнице, када сам се
враћао, видео сам дим ... закаснио сам ... све су биле мртве ... зашто њих
... оне нису низашта криве ...

- Ово је ужасно заиста - тихо рече Првош.

- Хтео сам да их сахраним, да их не развлаче вране и звери - рече

Мали.

- Ми ћемо ти помоћи, Озај извиди около - рече Ивајло.

Печенег кратко климне главом и одјаха на свом коњу. Првош и Ивајло

дохватише лопате и почеше копати заједно са Малим. Од честих киша,
које су падале последњих дана, земља је била мека и растресита, тако
да су брзо ископали довољно дубоку раку. Тела покојних монахиња су
очистили колико је то било могуће, обукли у њихове одоре, а затим их
заједно положили у раку. Пронашли су један крст којег пламен није
прогутао и означили место починка ових божјих жена.

- Заједно су живеле, ред је да заједно и почивају - кратко рече

Првош.

- Нек им се Господ смилује - тихо одговори Ивајло.

Неко време су стајали замишљено над хумком, поражени оним што су

видели, али су знали да морају што пре наставити пут, да се морају
домоћи Србије.

- Чим се Озај врати морамо кренути - први проговори Ивајло.

- Цео крај је пун војске, не знам куда да се провучемо - одговори
Првош.

- Ићи ћемо јужно, дуж Млаве су шуме, негде ћемо проћи.

- Шта ћемо са њим? Не можемо га оставити овде – упита Првош.

Ивајло погледа према момку. Мали је клечао поред хумке и јецао.

- Могу ли са вама? Ја више немам где, ово је било све што сам имао
- болећиво упита младић.

- Не можемо га оставите овде, ако га ови убијачи нађу убиће га,

право је чудо што и досада није набасао на њих - рече Првош.

- Момче, ми смо у бегу, најгори крволоци нас јуре, са нама си још

мање сигуран, покушавамо да се домогнемо Србије, а и тамо ако
стигнемо чека нас рат, цео овај крај ће врло брзо горети, као и овај
манастир - одговори Ивајло.

- Поведите ме са собом, млад сам, здрав, нисам борац, али .... Имам
манастирског коња, стара рага је то .... ал' ћу вас пратити ... молим вас
...

- Повешћемо га - рече Првош

Јахали су већи део дана уз Млаву, кроз тешко проходне шумарке. Због
обилних киша, река се изливала на више места и отежавала им пут.
Неколико пута су наилазили на мање или веће одреде бугарских
војника, од којих су се крили или су их широко обилазили. Касног
поподнева Озај пронађе кланац кроз који су могли проћи, а да у
близини није било непријатељских војника. Првош одлучи да се упуте
тим правцем. Узак појас храстове шуме одударао је од стења који је
доминирао крајем. По Ивајловом мишљењу већ су се налазили на
територији који је припадао Србији, али се цео тај крај и са српске и са
бугарске стране називао једноставно, Јаловина. Нико се није претерано
отимао о њега, ту није било села, обрадиве земље, било је само камења.

Ивајло објасни да су овај крај избегавале и царске трупе његовог

стрица Цара Асена, због разбојничких дружина, којих је било у овом
крају. Чак се и причало и о читавим насељима. Наиме, у том крају су
живели потомци оних који су још толико давно, одбили да верују у
Бога јединога, већ су остали верни старим божанствима. Пролазиле су
године, деценије, векови, а они су остајали ту, у тој пустахији. Ретко су
виђани, осим када би у мањим групама нападали, малобројније чете
бугарских царских коњаника. Некад би се осилили па су упадали и у
погранична села, како бугарска тако и српска. Када би цар послао
војску на њих, они би волшебно нестајали, а касније би се поново
појављивали. Ивајло објасни како је Васил лично, са својом свитом
јахао овуда и ловио отпаднике, често без успеха, због чега је касније
беснео, па је неко морао да плати због његовог науспелог лова. Васил
није волео да се из лова враћа празних шака. Њихово скровиште никада
нису успели да пронађу. То потврди и Мали, који је чуо приче од
монахиња. Народ их се плашио, а црква их представљала као ђавоље
поданике, који се чак и хране месом верника, краду девице и рађају
наказну полуђаволску децу. Првошу се ово задње учини претерано.

Управо у моменту када су се спремали да пронађу место где би провели

ноћ, Озај дојаше до њих. Поново им приђе нечујно, човек је био тих као
дух.

- Око три стотине метара тамо - Озај показа руком према Истоку -
четири Татара и два Влаха седе уз ватру, имају заробљеник, неки дечак,
везан, они пијани ... имају неке украсе из ваших храмова ...

- Требало би да их заобиђемо - рече Ивајло.

- Татара само четири, Озај каже да нападнемо, они пијани, њихова

рука несигурна, сваки убијени Татар, дар за богове - рече Озај.
- Мислим да је Озај у праву, ако су пијани и ако их изненадимо
имамо шансе - рече Првош - уосталом то су вероватно крвници који су
побили монахиње, морамо покушати да их побијемо, а ту је и то дете,
не смемо га оставити у шакама тих монструма.

- Уффф ако тако кажете .... отпухну Ивајло.

- Допустите ми да помогнем, молим вас - стегнутих зуба рече Mали.

- Онда идемо, поведи нас Озаје! Мали, узми ово, можда ти затреба -
Ивајло пружи Бодеж момку.

Печенег кратко климне главом. Оставили су коње везане и полако

пузећи, стопу по стопу, се приближили татарском биваку. Поред саме
ватре клечао је голобради дечак од једва дванаестак година. Био је
везан са рукама на леђима. Лице му је било крваво, глава погнута на
голе груди. Поред њега је стајао један Татарин и нешто говорио
кикоћући се, у руци је држао мешину. Двојица су лежала поред ватре,
покривени крзном, док су двојица халапљиво комадали печену
јагњетину. Татари су се очигледни осећали сигурним јер су поставили
само једног стражара, који је седећи дремао, главе ослоњене о своје
копље. Двојица која су спавала су вероватно били Власи. Озај
покретима руке покаже на Татарина који је стајао поред дечака, стави
стрелу у лук, а затим показа прстом ка стражару и климне главом.
Остали то схватише као Озајев знак да су та двојица његови. Првош и
Ивајло се погледаше и показаше на двојицу која су јела јагњетину.
Мали је поред њих нервозно стезао бодеж у руци и упитно гледао ка
њима.

Сви су чекали да Озај први одапне стрелу. Тренуци су трајали као

вечност. Пијани смех оног Татарина крај заробљеника, прекиде стрела
која злокобно фијукну и погоди га тачно испред браде. Татарин заћута,
а након тога поче да кркља, паде на колена, држећи се за врат, док му је
на уста куљала крв. Остали нису успели ни да схвате шта се дешава.
Брже него што је Првош веровао да је могуће, Озај већ узе другу стрелу
и одапе је на стражара. И ова погоди циљ, поспаног Татарина –
стражара, у груди. Првош улети у бивак, један од Татара који су
вечерали, дохвати мач али није стигао да одбије Првошев напад, који га
посече по грудима. Другог је већ нападао Ивајло, али овај беше
спретнији и одби први а онда и други Ивајлов напад.

Озај је својом сабљом докрајчио стражара и већ хитао ка биваку.

Поспали Власи су већ били на ногама, први копљем нападе Првоша,
који лагано одби његов напад, а затим га нападе хитрим ударцима.
Првош се пре напада бојао да можда неће бити у стању да се бори због
свега што је преживео у Ждрелу, али задовољан схвати да га руке
слушају. Нападао га је широко, час доле, час горе, Влах копљем у
блиској борби није могао дуго одолевати, те се поче повлачити уназад,
да би добио простора.

За то време Ивајло схвати да је његов противник спретнији од њега и да

ће га тешко савладати. Вриштећи попут демона Татарин га је нападао,
док се Ивајло повлачио и са муком одбијао његове ударце. Повлачећи
се уназад, млади бугарски племић се саплете о корен дрвета и паде на
леђа. Овај зада још један снажан ударац својом сабљом и Ивајлов мач
одлете у грмље. Татарин се спремао да му зада одлучујући ударац, када
се на његовом лицу појави најпре израз изненађења, а затим нешто
између бола и беса. Неколико тренутака је стајао, трзнуо се још једном
а затим пао на колена. Иза њега је стајао Мали држећи окрвављен
бодеж у рукама. Озај је лако завршио са влашким плаћеником, а
Првошев Влах је клечао на земљи вриштећи, држао се за десну руку из
које је прскала крв. Одсечена шака грчила се поред њега.

- Молим вас, молим вас ... плакао је Влах - милост!! - Моја рука ...
Мајко!! Помози .....

Страх који је избијао из њега, је био готово опипљив. Био је млад,

тамних очију и тек израсле, ретке браде. У први мах Првошу би жао
момка.
И Татарин којег је посекао Првош, беше још жив, покушавао је да се
дигне на ноге, у руци му се још увек налазила сабља. Није намеравао да
се преда, нити да као, Влах моли. Готово лењо, Озај га шутну и изби
му сабљу. Татарин остаде да клечи, клатио се напред - назад. Очима
пуним мржње стрељао је Озаја, док је кроз окрваљене зубе, на свом
језику, разумљивом само Озају, упутио бујицу речи, које су претећи
звучале. Печенег сачека да овај заврши, одговори му са реч - две на
њиховом језику, а затим му сасвим лагано гурне бодеж под браду.

- Шта ћемо са овим? - Упита Ивајло гледајући у младог Влаха, који

је и даље плачући молио, док му је услед губитка крви, лице било све
блеђе.

- Тако вам Бога, помозите ми, искрварићу .... имам само седамнаест
година ...

- Ниси мислио на Бога, док си са овим разбојницима черечио оне

јадне монахиње ...

- Ја нисам Бога ми .... само сам гледао ... нисам никог убио ... нисам
ни хтео у војску ... помозите ... мајко !!! - младић дохвати своју
одсечену шаку.

- Он није убио никог, само је гледао - рече Првош тихо, гласом

пуним сарказма - нека иде ...

- Али ја ... не могу ... умрећу ...

- САДА! - дрекну Озај.

Момак с муком устаде, чврсто стежући осакаћену руку. Направи

неколико несигурних корака, осврну се, а онда са муком настави да
корача, посрћући. После пређених десетак метара, поново паде.
Покуша да устане, али се сруши на колена.
- Умреће за десет минута - рече Првош.

- Нека га - зачу се глас из њихових леђа - нека цркне.

Првош се окрену и угледа дечака, којем је у међувремену Мали

пресекао врпце на рукама. Брисао је крв која му је са чела капала у очи.
Тек тада се могло видети да је дечко висок али мршав, сав је био у
лактовима и коленима, што је казивало да ће још да расте. Мршаво тело
му је било је прекривено убојима.

- Ко си ти момче?

Дечак се тресао док га је Мали покривао медвеђим крзном. Дрхтавим

ногама направи још неколико корака, после чега се сручи на земљу.
Био је изнурен.

- Зовем се Милодар, ухватили су ме код извора, док сам напајао

овце, стадо су ми поклали, а са мном су се забав .... рекли су да ће
ујутру да ме ... искористе као жену ... да ме ...

Момак одједном поскочи, шутне мртвог Татарина а онда се сручи

дрхтећи, тресао се у грозници.

- Принесимо га ближе ватри - рече Првош - и ми ћемо овде мало

одморити.

- Штета пропадне ово месо - рече Oзај и одсече парче са бута овце.

Ивајло је први био на стражи. Остали су јели у тишини. Ово је био први
прави оброк који су појели од како су побегли из Ждрела. Тек када су
почели да једу, сватили су колико су у ствари били гладни. Јединo је
Мали невољно жвакао сузног погледа. Татари и Власи су имали праву
гозбу, од свега што су опљачкали у манастиру. У врећама су пронашли
позлаћене и посребрене крстове, нешто златника, кандила и украсе.
Дечак је спавао нервозно се трзајући.
Ноћ је протицала мирно, само се повремено чуло тешко уздисање
дечака. Горео је у грозници. Мали је добар део ноћи провео бришући
му врело чело. Иако преморен, и Првош се трзао и будио често. Како
би склопио очи и задремао, у сан би му долазио Васил са својим
убицама. Када се трже последњи пут, у глави му остаде слика Луде
Лубоша који му се уносио у лице и кикотао. Са олакшањем схвати да је
поново сањао.

Непомичан, као да је од камена, поред ватре је седео Озај. Светлост

зоре се већ пробијала кроз зимзелено борово грање око бивака. Првош
погледа ка дечаку, који је сада већ мирније спавао, од главе до пете
умотан у крзно. Лице му је било испијено али му је сан пријао и
грозница је попуштала. Првош крену ка Озају који је био на стражи,
али га овај, и не погледавши га, заустави одсечним покретом руке.
Првош се умири. Озај стави прст на усне а затим истом руком показа
неодређено око њих. Првош у први мах није чуо ништа, а онда као да
чу благо шуштање и крцкање сувих гранчица. Озај климне главом и
дохвати свој лук и у њега поспреми стрелу. Првоша првог тренутка
обузе очај. Стигли су их! Ту су! Ипак су их пронашли.

Погледа ка осталима. Спавали су безбрижно, Мали је тихо хркао.

Првош полако исуче свој мач. Кроз борове су се већ назирале сенке,
које су потпуно опколиле бивак. Учини му се да ух је приметио пет, не
осам. Не, било их је више више од десет, двадесет. Ко зна колико.
Стезао је дршку мача и освртао се око себе, сваког тренутка очекујући
да испред њих искочи Васил, Големи, Глатки .... Осећао је као да су
поново почеле да га пеку све ране мучења из куле у Ждрелу. Да ли је
могуће да су га пронашли, сада када су били надомак Србије, надомак
спаса. Није требало да слуша Озаја, није требало да губе време.
Требало је да наставе да беже према Трговишу. Руке су му се тресле.

НЕ! Неће га поново ухватити, неће сигурно. Пресудиће сам себи, ако
буде требало, али ће пре тога бар неког од њих повести са собом.
Можда и Васила лично. Страх је полако узмицао пред навалом беса и
жеље за борбом која је у њему врила. Нека дођу већ једном - мислио је.
Нема више бежања, сада ће завршити са њима. Овде. Сада. Нека дођу.

- ХАЈДЕ! КУРВИНИ СИНОВИ! ОВДЕ САМ! НЕ КРИЈТЕ СЕ У

СЕНКАМА! КУКАВИЦЕ! ХАЈДЕ!!!!!

Озај га погледа, док остали буновни поскакаше на ноге, грабећи оружје.

Једино је дечак и даље лежао прекривен крзнима.

- Изузетно си курчевит дечаче, за неког ко ће ускоро да остане без

главе или без мушкости, или можда без обоје - зачу се храпави глас,
после чега уследи громогласан смех - волим овакве курчевите
господичиће, мада и није нека велика ствар згромити такве. Првош не
препозна глас, био је сигуран да га никада пре тога није чуо.

Озај затегну стрелу али је још није испустио. Из жбуна лаганим

корацима изађе најкрупнији човек којег је Првош видео у животу,
после Големог, наравно. Брдо од човека. Огромне главе зарасле у косу
и браде која је изгледала као жбун. Мишићавих рамена и великог
трбуха. Сав у крзну, подсећао је на медведа. У рукама је нехајно држао
највећу бојну секиру, коју је Првош видео дотада. На подлактицама је
имао гривне са златним нитнама, а прсти су му били окићени прстењем.
Из чупаве главе вирила су два немирна ока, а осмех откривао гомилу
кривих пожутелих зуба.

Иза њега се почеше појављивати и остали, један по један, два туцета

њих. Обучени у груба крзна или сељачку одећу. На себи су имали
понеки распарен комад оклопа, рђав и оштећен од дуге употребе.
Вероватно опљачкан. Наоружани копљима, секирама, мачевима. Као и
њихов предводник изгледали су дивље, зарасли у дуге ућебане косе и
браде, тврди као штављена кожа. Сурових лица и дивљих погледа.
Претећи су их окружили, са свих страна. Неколицина је у рукама имала
натегнуте лукове уперене у Првоша и остале. Разбојници вероватно.
Они о којима су причали Ивајло и Мали, помисли.
Иако су се налазили у готово безизлазној ситуацији, Првош и Ивајло
одахнуше кад су схватили да ово нису Василови људи, иако су и ови
деловали довољно претеће и опасно. Помисли како је све боље него да
су их пронашли Васил и остали. Изгледали су као разбојници из
Јаловине о којима су Ивајло и Мали причали. Тренуци су трајали као
вечност. Озај упитно погледа ка Првошу. Првош му кратко одговори
климање главе. Било је сулудо улазити у сукоб са дошљацима, било их
је превише. Печенег би скинуо стрелом двојицу, можда тројицу у
најбољем случају, ал' би им после тога дошао крај. Боље да покуша
разговарати са њима, иако нико од њих није изгледао, као да је дошао
да разговара.

Тишину прекину онај најкрупнији, очигледно вођа, обраћајаћи се

човеку до себе:

- Гледај Мироје, леп плен смо наватали. Два господичића, њихов

слуга и један крвави убијач, косооки дивљак. - Пун погодак!!

- Јес' Драгомане, овакве највише волим, јел' могу ја овог што је

лепши од обе моје ћерке? - насмеја се високи, сувоњави стрелац поред
вође, показујући на Првоша.

- Тај је мој. Види га само как' је убав. Види само те очи, да се нежна
жена као ја, утопи у њима. Прави мали господичић. Можда ме
узме за своју деву – рече здепаста, неугледна женетина са копљем
у руци. Скупила је своје дебеле усне и цокнула, опонашајући звук
пољупца.

- Јели су наше овце, у нашој шуми, на нашој земљи. Мораће дебело

да плате за то, Световида ми – претећи рече ниски, набијени ћелавац са
искрзаним мачем у рукама.

- Ко сте ви? Шта хоћете? – упита Првош.

- Колико је знам вас господичиће, ви волите да се представљате,
ајде гукни момчићу!!!

- Дај ми своје име људино, па ћеш добити моје - пркосно настави

Првош.

- Хха ха ха ха ха курчевит до краја, а? Нека! Такве волим више. Нек

ти буде, чуо си од овог мог моје име. Зовем се Драгоман и ја сам ти
краљ, цар, кнез Јаловине. Дај ми титулу која се теби највише свиђа. А
ови префињени господичићи око мене су ти моја лична гарда. Пробран
сој, лично са мог „двора“. Нећеш чистокрвније наћи ни на
Милутиновом двору, ХА ХА ХА ХА ХА ХА ХА - осмех Драгомана
личио је помало на грмљавину.

- Ја сам Првош, син Великог жупана Драгоша, првог велможе

Краља Милутина, ово је Ивајло из бугарске царске породице Асен, а
овај што је нациљао стрелом твоју главурду је Озај. Видиш колико је
брз!!??

Озај брзином неприметном оку, окрене стрелу у правцу грдосијине

главе.

- Ми вам нe желимо зло. Идемо одавде одмах. А сада, нареди овој

твојој руљи да се разиђе или .... - Првош претњу заврши погледом, а
Озак још више затегну лук.

- Ма ... гледај овако мали ... не слушају они мене – крупни нехајно
цокну уснама и заврти главом - У ствари, не слушају они никог, добро
си рекао момче, они су обична руља. Тако да ће тај твој косооки
морати добро да ме потрефи, јер ако не успе, појешћу му срце - рече
Драгоман и поче дизати своју огромну секиру.

Када се чинило да ће Озај испустити стрелу а разбојници похрлити ка

њима зачу се:
- Оче!

Првош погледа иза себе, још увек слаб на ногама стајао је дечак
Милодар:

- Оче, стигао си ! - понови.

- Милодаре, сине !! – узвикну људескара готово нежно.

 6.

Андријаш је седео је на климавој столици, јефтине гостионице у Серу,

под слабим светлом које је одавала већ догорела лојана свећа.
Ритмичким покретима, лаштио је свој „скјавонеска“ мач, о чије сечиво
се човек могао огледати. Науљеном крпом би најпре прешао преко
јабучице, а затим дужином целог сечива, све док мач не би засијао, као
да је од сребра. Није то било пуко чишћење оружја, додир мача га је
увек смиривао. Одисао је мирноћом. Очију прикованог за сечиво,
изгледао је као да за њега не постоји ништа друго на свету. Мач и
науљена крпа којом је лаштио сечиво. Мач је био део њега, продужетак
његове руке. Уз позлаћени медаљон, од којег се није никада одвајао, то
је била цела његова заоставштина од оца. И његовог оца пре њега.
Осећао се сигурно када га је имао у рукама, помагао му је да
рационално размишља.

Горући бол у стомаку га је поново излуђивао, обузимао га је све више.

Годинама уназад, готово да се саживео са њим, али је временом био све
јачи и све теже га је подносио. Имао је утисак као да је прогутао
ужарени угарак који му је пржио утробу. Није желео да га остали виде
у оваквом стању, па се повукао у собу. Из кожне торбице коју је носио
преко рамена извади стаклену боцу, наже је и принесе уснама. Иако се
временом, већ навикао на течност из ње, непријатно се стресе од њеног
мириса. Укус је био још гори. Осети како му густа кредаста течност,
горког, нимало пријатног укуса цури низ грло, али готово истог
момента кад ју је попио, бол поче да ишчезава.

Колико год да је укус мелема био одвратан, заволео га је. Када год би
узео гутљај или два, бол би скоро тренутно нестајала. Промућка боцу и
погледа остатак смесе у њој. Није је остало још пуно. Још само
неколико гутљаја, још три, можда четири употребе. Мелем му је
спремао видар Лукиан, који је неколико година био са његовом четом.
Насмејани стари Ромеј је увек својим травама и лекаријама, успевао да
излечи готово сваку болест. Болесне и рањене је необично лако и брзо
враћао на ноге, а оне којима није било лека, је испраћао мирно и без
патње.

Било је довољно да само погледа Андријаша, и одмах је знао шта му је

потребно. Погледао би га и рекао „није добро Андријаше - Трбобоља“ а
затим би справио мелем, мешајући неке прашкове и траве, од којих су
његови болови нестајали. Али Лукиана више није било. Иако је био
живахан и крепак старчић, на Кипру одједном, га је издало срце, док је
прикупљао своје траве и бобице. Његова смрт је тешко погодила целу
чету. Ниједан други видар до кога је чета долазила, није ни изблиза
успевао да решава бољке људи као он. Андријаш, на своју велику
жалост није знао како се справља мелем, за зло које му је изједало
утробу. Након изненадне старчеве смрти, остало је још три боце
мелема, а болест се враћала поново, и поново, сваки пут болови су били
све јачи. А Андријаш, нити многи видари после Лукиана, нису
успевали да справе нови мелем. Морао је да га штеди, да га пије само
онда када би болови постајали неиздрживи. Више од самог бола га је
изједало то што је био тако близу, онога што је чекао највећи део свог
живота, а болест је била све присутнија, и све чешће долазила.

Одлуку је већ донео, неће је променити сигурно, али требало је целој

чети објаснити због чега је напуштен сигуран и одлично плаћен уговор
на Кипру, којим су до добре плате, долазили готово не ризикујући. За
неколико месеци служења на овом острву, изгубио је само пет људи, од
којих су два погинула, и то у кавжењу са такође унајмљеном, четом
Турака Селџука. Обично би толики новац морали зарадити на много
тежи и крвавији начин. Био је свестан колико је незадовољство
завладало међу људима када им је саопштио да ће напустити лагодан
посао и запутити се на Хем (Балкан), где су се на сваком кораку водиле
огорчене борбе између свих и сваког.

Неки од њих су то примили мирно, навикнути да испуњавају наређења

војнички, без поговора. Неки су се, додуше мањи број, и обрадовали,
јер им је досадило пландовање, желели су борбу, желели су крв, али је
већина била тмурна због одласка. Сви они заједно су били збуњени,
када је одбијен и богати Млечанин Андреј Мусаки и његова
примамљива понуда. Овај племић који се издавао за некаквог „кнеза
свих Арбанаса“, је успео да уједини дивља и разједињена арбанашка,
брдска племена, да их наоружа, те да са њима упада на територије
српског краља Милутина. Хтео је да унајми и његову чету, али га је
Андријаш одбио, објашањавајући људима да ће та ствар пропасти и да
са Арбанасима нема будућности.

Најамничке чете нису биле честа појава у овим крајевима, иако су

локални владари (виши или нижи) често унајмљивали стране војске да
решавају њихове спорове. Најчешће су се одлучивали за коњичке
јединице степских татарско - монголских народа, који су се после
распада Златне Хорде размилели по читавој Азији и источној Европи.
Били су јефтина, али лако покретна и ефикасна војска. И краљ Милутин
сам, је имао чету Кумана, коју је користио када је било потребно
реаговати брзо и у удаљенијим деловима краљевства.

Самосталне, професионалне најамничке чете су биле нешто сасвим

друго, више присутне у западним деловима Европе. Сачињавали су их
најчешће витезови беземљаши, пустолови, синови нижих великаша
који нису могли очекивати наследство или прилику за добар брак, а
врло често, и све чешће, момци из сиротињских сталежа, којима је
досадило да се од јутра до мрака муче на пољима својих господара.
Некада су место у оваквим четама могли да очекују само миропомазани
витезови и племићки синови, али временом многе чете су се исквариле.
У своје редове су примали и најгори олош, који је врло често био
познатији по својој окрутности, суровости и пљачкама, него по
јунаштву и слави. У тренуцима када су изгледи за победу и ратни плен
били мали, најамничке чете су готово по правилу, прве напуштале
бојно поље, или би једноствано промениле страну. Тешко да је ико од
њих могао очекивати потпуну оданост.

Ипак, „Несломљени“ су били једна од ретких најамничких чета, које су

остајале лојалне својим послодавцима. Зато су их и даље сви
унајмљивали. Из тог разлога њихова цена није била мала. Само они
најимућнији су могли себи приуштити оданост „Несломљених“.

Пре него што је постао њихов заповедник, Андријаш је био члан

Несломљених више од деценије. Служио је под витезом Андресом де
Јоландом, Каталонцем који је код својих људи изазивао дивљење и
поштовање, а код непријатеља страх и ужас. Већина чланова
Несломљених је била каталонског порекла, као и сам Андрес, и сву су
били Алмогавери, ратници без премца о којима су кружили митови.
Служили су као пешадија. Познати по својој храбрости и снази, али и
по суровости. Њихови непријатељи би често и пре саме битке били
поражени, знајући да се наспрам њих налазе страшни Алмогавери. Глас
о њима је често убијао сву кураж непријатеља. Као да нису знали за
страх, као да нису знали знали да умру, као да једноставно нису знали
да буду поражени. Њихова репутација је знала и без борбе да им донесе
победу. Нису презали да нападну и десетоструко бројнијег непријатеља
и да му наносе ужасне губитке.

Омиљено оружје су им биле „кутеље“, кратки мачеви широког сечива

и „аконе“, кратка копља, које би у борбу носили по неколико комада и
бацали их на непријатеље са невероватном прeцизношћу. Од оклопа су
имали само плитке кациге, грудни оклоп и штитнике за потколенице и
подлактице, испод чега су носили одећу од куване коже. Нису на себи
волели да имају ништа што би их успоравало. Штитове готово никада
нису носили. Лако су подносили студен или врелину, као и глад и жеђ.
Били су у стању да прелазе огромне раздаљине усиљеним маршевима,
чак и по најнепроходнијим теренима. У припремању заседа им није
било равних. Ипак, на све стране се говоркало, да је њихова суровост,
уствари оно што је била њихова предност. Непријатељи који су чули за
њих би врло често, већ на почетку битке губили кураж, кад би се
сударили са њима. Глас о њима је преплавио цео свет. Мало је било
оних који нису чули за Алмогавере. Најжешће борбе водили су са
Маврима, муслиманима из северне Африке који су дуго држали готово
целу Иберију (Иберијско полуострво). Маври су их сматрали ђаволима
и бојали их се више од свега на свету.

Обожавали су ноћне препаде на непријатељске логоре. Некако би им се

привукли, нечујно попут ноћи, а онда би настајао пакао. Пре напада би
својим мачевима ударали о кремен, изазивајући варнице, а затим би
јурнули на свог непријатеља са покличем „ Челику , буди се!“ и „Свети
Георгије“ који је био њихов светац заштитник. Само ти поклици некада
би били довољни да непријатељу стегну срце и укоче тело. Снагу
Алмогавера су на својој кожи осетили и Турци Селџуци. Пошто су
преплавили Левант и један део Мале Азије. Ромејски цар је унајмио ове
ратнике, да се реши Исмаилћана и готово да је успео у томе.
Алмогавери су у неколико битака нанели Турцима толико губитака, да
су ови били готово спремни да напусте територије Ромејског царства.

Ипак, осим храбрости и снаге Алмогавери су имали још једну особину,

склоност изазивању кавге са локалним, савезничким војскама, које би
често израстале у крваве обрачуне. Тако је пропао и савез са Ромејским
царством, коме је требало више од десет године да очисти земљу од
ових несносних савезника. Никада Ромеји нису жалили за неким
пропалим савезом, колико су жалили за Алмогаверима, колико због
штете коју су им западњаци нанели, толико што након разлаза са њима,
нису успевали значајније да се супротставе Турцима који су као куга, и
даље надирали на царство и заузимали једну по једну регију.

После нестабилног детињства, проведеног по градовима обе Јадранске

обале, Андријаш је завршио међу Несломљенима, где се брзо показао
као војник од поверења. Запао је за око Андресу де Јоланди, који га је
после неколико година поставио за официра у чети, а врло брзо и за
свог заменика. Андријаш Андресу, или било коме другом у чети,
никада није пуно говорио о себи. То у чети и није било превише битно,
прошлост сваког члана је нестајала оног тренутка, када се постане
Несломљени. Уколико се поштовао четни закон, сваки поједнинац се
могао осећати сигурним у чети. Након што је Андрес оболео а убрзо и
преминуо од тешке упале плућа, четни официри су за свог вођу
изабрали Андријаша. Његово постављење као заповедника чете, је за
многе било изненађујуће, али врло брзо се испоставило као право
решење.

Несломљени су постојали скоро пола века, а Андријаш је био први

заповедник не-каталонац. Сама чета је бројала од осам стотина, до
хиљаду војника, не рачунајући и нешто мало кувара, видара, коњушара,
праља и слично. Ове послове би обично обављали заробљеници за које
чета није могла очекивати никакав откуп. Алмогавера је било највише,
али је било и нешто Латина, (Ђеновљана, Венецијанаца, Сицилијанаца,
Фруза ...), Грка, покрштених Мавара са Пиринеја, стаситих Северњака,
косооких и кривоногих Татара, чак и нешто Турака. И само један
Србин. Андријаш.

Несломљени су га гледали готово као полубожанство и били спремни

да за њега ураде било шта. Андријаш им је то враћао поштењем и
пријатељством. Крварио је са њима, спавао са њима, пио са њима, јео
исто што и они и био спреман да учини све за било кога од њих.
Дисциплина у чети је одувек била присутна, више него било где, али
Андријашевим преузимањем команде, чета је постајала готово
братство. Знао је Андријаш да у чети има оних који га нису, са превише
одушевљења прихватили као заповедника. Али они су били у мањини.
Већина је обожавала свог заповедника, поготово Каталани
(Алмогавери) који су били најбројнији у чети.

Андријаш беше четрдесетогодишњак, витког и гипког тела, широких

рамена, дугих руку и ногу, достојанственог, војничког држања. Имао је
строге и оштре, али правилне црте, на ветром и сунцем опаљеном лицу.
Лице којем се лако могло веровати, чему су највише доприносиле
његове изражајне очи, тамне и сјајне попут растопљене смоле. Као ноћ
црна коса, са тек понеким сребрним власима, обично му је била везана
у пунђу, на потиљку.

Пошто се мач сијао до савршености, Андријаш га одложи у корице,

када зачу куцање на вратима своје собе.

- Напред - рече тихо.

У просторију уђе онижи црномањасти мушкарац, кратке косе и уредно

подшишане браде. Лица прошараног ожиљцима, као стара кожа
жилавог тела. За њим уће људескара од скоро два метра, упадљиво
плавих очију и дугачке бујне косе и браде, светле, готово беле боје.
Први се звао Леон, био је Алмогавер, док је светлокоси био северњак,
звао се Елгар. Обојица су били његови заменици, најспособнији и
највернији официри. Леон уз смешак пружи крчаг Андријашу:

- Забринусмо се за свог заповедника, доле у гостиони толико

девојчура, а ми јадни не можемо ништа да уграбимо без тебе.

- Чуле несретнице да је у граду чувени заповедник Несломљених,

па неће да губе време са нама смртницима - дода северњак, уз грохотан
смех.

- Ајде потегни мало - пружи Леон крчаг - првокласна медовина.

Андријаш прихвати крчаг и наздрави:

- За многа лета, са пуно злата, пуно победа и највише девојчура!

- За многа лета! Несломљени!!! - отпоздравише у глас обојица.

Андријаш наже крчаг и осети како му се ватрени пипци раширише
грудима.
-Каао гром! - рече и насмеја се.- а сада озбиљно, шта сте дознали?

- Свашта - поче Леон задовољно - ово је изгледа озбиљније него што

смо мислили, сви епирски и тесалски великаши скупљају војску, чак из
Атинског Војводства стижу чете, а онај Мусаки је изгледа наоружао
сваког Арбанаса који може да подигне мач, Млечани бродовима довозе
нове најамнике свакодневно. Стижу и Татари. Изгледа да се дигло све
сем самог Цариграда, али верујем да ће на крају и цар Андроник да им
се придружи. Ови досадашњи упади су изгледа били само испитивање,
прави напади се тек очекују.

- Сретали смо којекакве господичиће по гостионама, хвалишу се и већ

бирају поседе по Србији, већ прослављају победу. Ако мене питаш, све
су то слабићи, многи ће се усрати када почне крвљење, али су сви
изгледа одлучни. До јуче нису могли да гледају једни друге, али су сада
као браћа, само што се не љубе - настави Елгар.

- Срби? -упита Андријаш.

- Изгледа да су схватили да ово постаје озбиљно, имају и они своје

уходе, сам краљ Милутин је кренуо према својим јужним границама,
сви значајнији великаши стижу са њим, имају и они плаћенике. Кумани
су већ стигли, код Дрима су већ растерали неке Арбанасе, Драгутин је
ваљда остао да чува север.

- Али то није све, упркос читавом овом савезу, не бих се ја тек тако
кладио на Ромеје и Арбанасе, ствар је у томе што се на Србију спрема и
општи напад са Севера и Истока, и Бугари су у покрету.

- То је стара вест, она два разбојника Дрман и Куделин, нису тако

озбиљна претња, Срби су их колико чујем већ протерали, чак им и
узели неке територије.
- Да, али изгледа да се сада прикључује и онај Шишман Видински, он
има озбиљнију војску, све што је вредело из Бугарске царевине, има уз
себе и Татаре и Влахе.

- Шта на то каже кан Ногај, ипак је он de facto владар Бугарске?- упита

Андријаш.

- Њега све ово изгледа и не занима много, он је негде тамо на истоку,

крвави се са тим својим дивљачким поглавицама, покушава да окупи
све те разбојнике под свој стег, ваљда је умислио да је нови Џингис кан.

- Не смемо ово пропустити Андријаше, кажу да имају за нас понуду

која се не одбија, осим тога, када Срби буду сломљени, обећавају и
неке територије, за нас. Можда после овог, више нећемо морати да
крваримо за друге, имаћемо своју земљу.

- Све то, „само“ треба победити Србе - рече Андријаш помало

подругљиво.

- Велика је то сила брате, Срби имају добру војску, искусну, али не

могу на више страна да буду истовремено. Мислим да им нема помоћи.
Колико чујем, чак и не покушавају да траже савезнике, Милутин мисли
да може сам, али изгледа да овог пута није добро промислио - рече
Леон.

- Морам признати да нисам одушевљен мишљу да се борим поред

таквих, као што су Мусаки, његови Арбанаси, оне мутиводе
Млечани .... и чујем да тамо на српско-бугарској граници, дивља
Дрманов син, неки Васил... - озбиљно рече Андријаш.

- Васил да, чули смо и о њему доста тога, ништа добро. Опасан
болесник, страх и трепет тог краја. Кажу да је потпуно луд, садиста -
рече Леон.
- Око себе је скупио сав шљам који је могао, ништа им није свето,
пљачкање у рату је једно, али он и на својој територији чини ствари од
којих људима застаје дах у грудима. Мучи и силује и сопствени народ и
то све због личног задовољства - настави Елгар.

- Управо то вам говорим, чудан спој су сви они заједно, не видим ја ту

заједништво, нити један јединствени циљ. Зато сумњам у успех целе
ове приче. Срби знају зашто одлазе у борбу, треба одбранити земљу и
народ, знају зашто ће крварити. Ови очекују лак плен, али ствари нису
тако једностване. После првог пораза овај савез ће се сигурно распасти.
Заједно их држи само вера у брзу победу и лаган плен, али бојим се, да
би се после првог пораза, цео савез распао сам од себе. Милутин
сигурно није лак плен. Немојте заборавити да је он други син, а да је
успео да дође до круне, да среди и ојача земљу, одузме од царства
значајне територије и не само то, намерава да се шири и даље. Народ и
племство га подржава, има снажну, добро опремљену војску.

- У праву си - рече Леон - али то није наша брига, ми смо плаћеници,

боримо се за страну која нас унајми. Политиком се не бавимо, чинимо
само оно за шта смо плаћени.

- Наравно, али морамо размишљати и о четној части. Наши

претходници су крвљу платили да част Несломљених остане блистава.
Не бих волео да ми будемо ти који ће је укаљати за сва времена - дода
Елгар.

- Да, у праву сте обојица, добро ћемо размислити пре него што
донесемо било какву одлуку - одговори Андријаш - а сада хајде да
видимо шта кажу те девојчуре, није баш витешки дозволити да даме
чекају, не?

- Ха ха та ти је права - насмеја се црномањасти Леон.

-Хајдете ви полако доле, стижем и ја за вама.

Момци се насмеше, Елгар га потапша по рамену, док је Леон кратко
климнуо главом, па кренуше доле. Андријаш помисли како се ствари
одвијају добро. Уколико се овај поход заврши онако како је замишљено
збринуће све своје људе. Волео је тихог Леона и бучног Елгара. Волео
је чету, сваког њеног члана. Гледао ју је као своју породицу. Своје
праве породице се није ни сећао. Мајку је изгубио још као дете. А кад
би помислио на оца, сетио би се само његових грозничавих прича о
свом праву, и о свему што је одузето, како Андријашу, тако и њему
самом. Чета му је пружила оно што отац никада није. Сигурност.
Стабилност. Сада ће им он то узвратити. Сваком члану чете. Сваком ко
то буде желео. Подариће им дом и мир. Доста је било потуцања по
свету.

Мач са корицама је одложио у сандук поред кревета и закључао га. На

себе је ставио опасач са бодежом. Још једном извади медаљон који му
је висио о грудима, погладио га је, као што је чинио увек када би био
нервозан. То му је уливало сигурност. Смиривало га је. Поледао је
накратко у грб са двоглавим орлом на медаљону, а онда окрену другу
страну. Другу страну је увек гледао дуже, поглед му узврати насмејано
лице са медаљона, препуно пегица и са два живахна ока, уоквирено
немирном златастом косом. Лик седмогодишње девојчице је угравирао
најбољи златар Венеције. Као и сваки пут, спусти лагани пољубац на
медаљон, затвори очи и тихо изговори реч „Ускоро“. Данас би јој било
петнаест, помисли. Сачека неколико тренутака у немој молитви а
затим га врати испод тунике.

Стомак је престао да га боли. Већ се осећао боље. Уздахну и крене

према вратима. Момци су га чекали доле. Пријаће му неколико чаша
вина, музика и смех. А и понека девојчура. Зашто да не?
 7.

Ватра је весело пуцкетала и грање претварала најпре у ужарене

дијаманте, а затим у црне угарке и сиви пепео, док се задимљеним
селом ширио примамљиви мирис печеног меса. Међутим, људи око ње
нису толико уживали у тој веселој ватрици, нити толико у мирису
печеног меса, које се пекло, изнад те ватре. Уживали су у ватрама, које
су захватиле, сада већ све куће Гориловаца. Свуда около, гореле су
сиротињске колибе, избе и штале неугледног села, које је по мишљењу
оних који су га запалили, сада овако у пламену, било много
примамљивије оку. Бугари су попалили све куће у засеоку. Од силног
дима и пепела у ваздуху, изгледало је као да се већ смрачило.
Пламенови су гладно гутали дрвене кровове, који су почели да се
урушавају у унутрашњост камених зидова.

Васил се насмеши још једном, сетивши се имена села – Гориловци. Па,

ако досада није, сада је село сигурно оправдало своје име. Добро је
горело, као и неколико других села, које су попалили од када су ушли у
Србију. Сељаке који су остали у селу, повешао је на оближње врбе, док
је оне који су бежали, остављао тамо где су побијени. Можда су му
неки и побегли, али то му сада и није било битно. Васил није сматрао
да је претерано битно да их јури по лединама и шумарцима, а за то сада
није ни имао времена. Нека се његови људи одморе, наједу, а затим је
требало наставити пут. Уосталом, боље је да неки и побегну. Рашириће
вест о ономе, што се десило у Гориловцима и даље ширити страх и
неспокојство, што је и био главни циљ његовог задатка.

Сваки пут када би са ражња у ватру канула кап масти, она би бесно
зашиштала. Коза још није била савим печена, али је одавала мирисе,
због којих је свима у близини кретала пљувачка на уста. Поред козе, на
ватри се пекло и неколико кокошака, које су Бугари ухватили у селу,
као и два дивља зеца која су своју неопрезност платила главом. Око
ватре се чуо жагор и смех пијаних бугарских војника. Као и увек у
центру пажње налазио се луда Лубош. Скакутао је око Големог, који је
и седећи, био готово виши од њега. Боцкајући га дрвеним штапом као
мачем, изазиваo га je тобоже на двобој. Василов див готово да није ни
приметио луду, нити је реаговао на његова глупирања. У једном
тренутку је тромо устао, на шта се преплашени Лубош трже, те направи
неколико корака уназад, спотаче се и опружи се колико је дуг, у
каљугу. Око ватре се заори смех. Големи га и не погледа, већ приђе
ватри и са ражња, својом огромном шаком, дохвати недовољно печену
кокошку и онако је врелу, стаде комадати, док му је низ браду цурила
маст. Ни најмање му није сметало што је кокошка врела и недовољно
печена. Затим се мирно врати на своје место и седе, не обративши
пажњу на Луду, као да га није ни видео, ни чуо. Зачу се хорско смејање,
а гласније од свих смејао сам Лубош, оним својим језивим кикотањем,
лежећи у каљузи, док му се са лица сливало блато и прљава вода.

Глатки је кезећи се, нешто говорио Прстосеку, док је овај додавао два
нова палца на своју језиву огрлицу. Неопрани је, као и увек, седео сам,
са стране са кујама, комадавши ногу неког сељанина, те парче по парче
бацао својим „цурама“, које су комаде халапљиво гутале. Овај призор
није никога узнемирио. Неопрани је кује често хранио људским месом,
а међу људима су кружила говоркања да је и сам, с времена на време,
знао да се „погости“ понеким залогајем.
Васил је седео и науљеном крпом лаштио свој широки мач, погледа
прикованог за тела обешених сељака, која су се клатила на врбама,
удаљеним једва десетак метара, од ватре на којој се пекло месо. Било
их је петнаестак.

Глупаци. Сами су криви – мислио је Васил. Нико им није крив. Није

намеравао да их побије, можда не баш све. Да није било оног маторца и
дерана који су хтели да изигравају јунаке, можда би сада и били живи.
Добро, можда и не би. Ал' овако је морао баш све да их побије. Матора
будала је сувише озбиљно схватила улогу оца и заштитника. Она
његова бледуњава ћерка и није била превише привлачна и по
Василовом укусу. Сувише млада и коштуњава, готово девојчица, али
Глатки ју је желео, облизивао се чим ју је видео. Глатки је волео све
жене, а младе је обожавао, поготово оне које које још нису стасале за
постељу. Можда би је и пустио да иде, кад заврши са њом. Али не.
Матори је морао да глуми јунака. Залетео се секиром на Глатког, а за
њим је кренуо и онај његов балави син. Убили су му два човека, док их
нису савладали. Малог је сасекао Прстосек, док је матором, Лубош
млатилом сломио руку, а Големи га затим држао, натеравши га да гледа
како му се на ћерки ређају Глатки, нека два пешадинца, па Луда Лубош,
који јој је све време, док је био на њој, певао неке дечије песмице. Како
је то само било забавно. Луди курвин син је стварно знао понекад да му
поправи расположење, мада његово певање и није било претерано
пријатно за уши.

На крају је девојку узео и Неопрани. Њега није издржала, умрла је још

док је био у њој, али то није спречило смрдљивца да заврши посао.
Устао је са ње тек када се надовољио. Глатки се кезио и викао да је
девојка у ствари умрла због његовог смрада. Остали су се слагали
кикоћући се. Неки су се чак и кладили да Неопрани више и није у
стању да одради те мушке ствари. Они који су добили опкладу су се
задовољно клиберили. Лубош се толико смејао да му је слина излетала
и из носа и из уста. Отац се сво време отимао, као да су га запосели
демони, али упркос свему, није могао ни да мрдне, из Големовог
стиска. На крају му је Големи, наочиглед осталих преплашених сељана,
сломио врат својим ручердама, као да је пиле. Тада је Василу све то
досадило. Изгубило је драж. Понестало му је стрпљења и наредио je
људима да повешају све преостале сељаке, који су то гледали тупим,
преплашеним погледима.

Ако ћемо право, село и није било неко. Једва двадесетак дрвених и
камених кућица. Васил је по сопственој жељи одређен за претходницу.
Јахао је са својим људима испред Шишманове главнице, штитећи је
тако од евентуалне заседе, а при том имао задатак да војску снабдева
свежом храном. Ипак, у Шишмановој наредби, је био и онај наглас
неизговорени део, у којем је Васил посебно уживао. Изазивати ужас,
неспокојство и страх међу људима. Натерати сељаке на бежање и
ширење приче како су им у земљу упали сами ђаволи, који ће их
раскомадати, појести, силовати њихове жене и њихову децу. У томе су
он и његови људи били најбољи. Ни против пљачке и снабдевања није
имао ништа против. Не толико због плена, колико због самог отимања.
Васил је уживао у отимању. У самом чину отимања. Спојити лепо и
корисно, зашто да не? Отпора готово да и није било. Тек понегде би се
неки сељачић одважио и покушао да буде јунак. На правог војника
готово да нису ни наишли. Васил је очекивао, па и пожелео у неким
тренуцима да наиђе на мало јачи отпор, али га није било нигде до сада.
Њихов упад је био силовит и брз, за сада је све ишло као по лоју.

Што се тиче снабдевања, то се увек радило на непријатељској земљи.

Боље је живети од туђе и непријатељске земље. Васил је хтео ову
дужност и прихватио ју је радо. Уосталом, и због тога што је хтео, да
што мање времена проводи са Шишмановим племићима. Због тога је
вероватно и Шишман одахнуо. Од почетка похода су га гледали некако
испод ока, као да су бољи од њега. Предњачила су браћа Балаков,
нарочито онај старији, дебели. Богаташи из Русеа. Њихов отац је био
један од најмоћнијих Шишманових људи. Имали су најјачу флоту у
Бугарској. У једном моменту један од њих, онај дебели, је рекао да му
је испод части да јаше са таквима као што је Васил, чак је и пљунуо у
његовом правцу. Напетост између његових људи и људи појединих
племића је расла. Неколико пута је долазило и до туча и потезања
оружја. У једној пијаној расправи, Лубош је млатилом разбио главу
једном њиховом стрелцу, а Прстосек је одсекао уво једном пешадинцу.

Није им Васил заборавио ништа. Није заборавио њихове увреде и

њихове потцењивачке погледе. Натераће их он да прогутају сваку реч
коју су изговорили о њему. Шишман му је наредио да се помири са
браћом Балаков и натерао их да се пред осталим осталим племством,
сва тројица, закуну на верност једни другима. Васил је учинио оно што
му је наредио Шишман. Морао је да прихвати то наводно помирење,
али није хтео да заборави на речи браће Балаков. Поготово не да
опрости и да глуми њиховог верног пријатеља. Он ће сачекати свој
тренутак, а онда ће дебели Војдан Балаков и онај његов брат, како се
већ зваше, видети ко је Васил. Ни сам Шишман није био слеп код
очију, морао је да види да то помирење није било искрено. Сви су
могли да примете да је та нетрпељивост, између Васила и браће
Балаков, била на ивици да прерасте у отворен сукоб. Одласком Васила
и његових људи, за Шишмана је тај проблем био колико – толико
решен.

Васил је добро обављао оно што му је наређено. Отимао је шта год је

стигао, а што се тиче другог дела наредбе, у томе је посебно био
ревносан. У сваком селу на које је наишао је посејао ужас, а својим
људима пружио уживање. Плен није био нарочито велик. У
Гориловцима је нашао четири – пет крава, два вола, двадесетак оваца,
неколико коза, два магарца, нешто перади, поврћа и пар џакова брашна.
Мршаво. Код сељана је нашао тек по који сребрњак. Па, од ових
бедника више није ни очекивао. Али вино које је нашао у једној од
барака је било сјајно. То Васил није намеравао да дели са Шишманом.
Поделио га је својим људима, а они су знали како да уживају у њему.

Села на која је до сада наилазио углавном нису била већа од овог. Нека
на која је наишао су била празна. Сва их је попалио. И она празна. Како
су му извидници јављали народ је бежао јужно и западно, према
Хвосну и према Зети тражећи спас тамо. Није претерано намеравао да
их јури. Као да би му ико од њих и могао побећи. Било му је свеједно,
на Хвосну или у Зети, негде ће их стићи. Васил је био сигуран да ће
прегазити све српске земље. Прошли су поред неколико тврдих српских
градова и утврда, али Шишман није хтео да губи време са опсадама,
журио је према Југу, где је требало да удари у леђа Милутиновој
војсци, која је кренула да заустави упад Латина и Арбанаса из Епира и
Тесалије. У повратку ће пасти и ти градови, један за другим. Сви ти
градови су остали са малим посадама. Сада је једино Милутин био
битан. Када падне он, пашће и читава Србија.

Већина Шишманових велможа и заповедника би радо прихватала

задатак да буде у претходници, то су сматрали часним задатком, али
скупљање залиха су сматрали нечасним и разбојничким послом. Васил
је могао да види како је већина њих одахнула када је тај задатак припао
њему. Будале. Ако ни због чега другог Васил је задатак радо прихватио,
само да не би морао да их гледа. Међу комплетном Шишмановом
властелом, једва да је било неколико заповедника, које је Васил
сматрао заиста корисним. Већина су то биле частохлепне будале, које
су највише од свега уживале да буду у Шишмановој близини и да хвале
његову храброст и способност. Као пси, који шене поред стола свог
господара и чекају неки залогај. Они Васила нису претерано занимали,
као уосталом ни сам Шишман. Осим браће Балаков, њих је добро
запамтио. Уколико му се укаже прилика, Васил ће учинити све, да се
дебело покају због својих потцењивачких речи.

Приликом покрета и окупљања својих снага, Васил је прво намеравао

да испуни очево наређење. У последњем тренутку се предомислио.
Скупио је готово сву снагу Ждрела и из околних крајева, и кренуо да
поврати Браничево и Кучево и да заузме српски трговачки град
Трговиште на граници, како му је отац и наредио. Повео је и Татаре са
њиховим поглавицом Јамугом и Влахе којима је командовао онај
Михал. Пошто су му извидници јавили да су сва три града веома слабо
брањена и да су његове чете већ потукле Србе, које је предводио неки
Дода Брановић, Васил је смислио нешто друго. Команду је препустио
Борису Великом, једном од својих заповедника. Борис је после
неприродно огромног Големог, био најкрупнији човек којег је Васил
видео. Брутални ратник, који никада није постављао сувишна питања,
човек од поверења његовог оца и већ доказани заповедник. Не
претерано паметан, ал је то надокнађивао суровошћу и сировом снагом.
„Бесни медвед“ су га звали. Тај надимак се трудио да оправда, сваки
пут. Суров човек, за сурова времена, како је говорио његов отац. За
дивно чудо, био је племенитог рода, мада не баш посебно високог и не
баш на добром гласу. Племићи се обично нису свиђали Василу, али
„Бесни медвед“ је био баш, по његовом укусу. Са њим је послао Јамуга
и његове Татаре, као и влашке плаћенике, предвођене Михалом. Они
заједно су морали бити сасвим довољно јаки, да савладају оно што је
остало од српске одбране ових градова. Михал му се није претерано
свидео. Влах му се чинио некако безличним и меканим, док му се Јамуг
допадао. Тај дивљи кучкин син је у пљачкању, клању и уништавању,
уживао скоро колико и сам Васил.

Он је одлучио да се са остатком својих снага прикључи Шишману.

Након што разбију краља Милутина, у повратку ће присвојити сва три
града, а онда ће расправити и са оцем. Мада се оцу, вероватно неће
свидети исход расправе.

Доста је њему отац Дрман говорио шта и како да ради. Када се вратим
видећемо шта је имам оче, и чији су ови људи. Проклета матора
будала. Требао је одавно да заврши са њим, ал је морао бити сигуран.
Добро је знао да његов отац није неспособан. Од небитног и ситног
властеличића, напредовао је до моћног крајишког властелина, упркос
свом татарском пореклу, које му у почетку сигурно није помагало. Био
је довољно мудар, да осети ситуацију и не одазове се са војском, на
позиве цара Асена, када су Ногајеви Татари насрнули на Бугарску.
Клекао је пред моћним каном и постао његов вазал. Шишман је учинио
исто, па од Ногаја добио титулу деспота, што је значило да је Дрман и
његов вазал. Али, то је био само привид. Да, признавао је Шишмана за
свог господара, ал се није претерано трудио да испуњава своје
дужности према њему. Чекао је своју шансу. Чекао ју је и предуго.
Васил није намеравао толико да чека. Не. Васил није волео да чека.
Овај рат ће он искористити и показати ко је. Како Србима, тако и
својим Бугарима.

У Ждрелу је начуо гласине, како је отац намеравао да се поново ожени.

И то убрзо. Можда већ за време рата. Желео је наследника по свом
укусу. Васил то није био. Сувише диваљ, нестрпљив и напрасан, зло му
је у крви. Срушио би све својом лудошћу, што је он годинама стрпљиво
стицао – говорио је његов отац. Васил је начуо та говоркања и није хтео
да то дочека. Е, па оче, ја не намеравам да сачекам свога „братка“
који ће ми све одузети, све што ми рођењем, припада. Можда ће
прихватити помајку, ако буде по његовом укусу. Можда ће је после
дати момцима да се поиграју са њом. А његов мали брат? Па ... можда
би га дао Неопраном, да спава са псима и да замени смрдљивца кад овај
једном умре. Сама помисао на то, Василу измами кез на лице. Како би
ти се то свидело, оче?

Отац му је у последњој свађи, кад је убио ону сакату будалу Благоја,

рекао како он нема ништа и како људи који га прате, уопште нису
његови. Васил је добро знао да је то делимично тачно, да не може
потпуно да им верује. Погани кучкини су то, сви одреда. Пратили су га
зато што им је дозвољавао све, и Васил се није заваравао да би они дали
живот за њега, али је ипак знао да може да рачуна на њих. Уз Дрмана
не би имали ово што имају са њим и то је било оно што их је везивало
за њега. Што се тиче војске, увериће се они у Василову способност у
овом рату и пратиће га. Васил је био сигуран у то.

У чети је било и доста Куделинових људи (Дрманов брат, Василов

стриц) али то није битно. Његов стриц Куделин и није био битан. Без
Дрмана, он је био нико. Прави послушни, млађи брат. Радио је оно што
би му старији брат рекао и само климао главом. А, био је и болестан у
последње време. Остао је у постељи у Ждрелу, кашљући крв.
Вероватно ће и сам умрети ускоро. Он није имао синова, и то је донекле
говорило о томе колико је ништаван. Имао је само ћерке, тако да ни са
те стране није било опасности. Можда ће и своје рођаке дати момцима.
Мада, једна од њих, она прсата, му је запала за око. Крвно сродство са
њом, Васила није пуно забрињавало, штавише, појачавало је његову
жељу. Понекад би га гледала онако чежњиво, шеткала се испред њега,
смешећи се и заносећи куковима. Глупача. Падало му је на памет с'
времена на време, да је одвуче у кревет, да јој изгризе оне сисетине.
Глупој дрољи би се то вероватно свидело.

Једно вече, за време неке гозбе пила је вино и све време буљила у њега,
смешкала се. После му је прилазила, прибијала се уз њега, шаптала му
неке глупости. И сам је био припит. У једном моменту ју је грубо
зграбио за задњицу и снажно уштинуо. Јаукнула је и за тренутак
направила болну гримасу, али је већ следећег тренутка, опет почела да
се смешка и увија око њега. Упитао ју је да ли је можда чуло нешто о
њему, о томе шта он воли код жена. А она се насмејала, прибила још
више уз њега и рекла да воли страствене и снажне мушакрце, те да нема
ништа против пар модрица. Мала глупа кучка. Очигледно није чула
довољно. Већ је, без обзира на све, одлучио да је одвуче са забаве и
поигра се са њом, да је мало научи памети. Спремао се да то и учини,
али се у задњем тренутку, појавио његов отац Дрман и претећи му
рекао да пази шта ради. Малу дрољу је послао на спавање у своју
ложницу и оставио Васила незадовољеног и упаљеног.

Касније те ноћи је ипак, одлучио да је посети. Није могао да савлада

жељу која је врила у њему. Искрао се и дошао до њене ложнице, али је
на вратима затекао двојицу очевих личних гардиста. Отац га је
предобро познавао. Као да му је читао мисли, сигурно је због њега и
поставио те градисте. Морао је за ту ноћ да се окане тих мисли. Те
вечери је морао да се искали на куваревој ћерки. И она га је гледала
чежњиво. Била је некако бљутава и безлична, као тесто њеног оца, али
је послужила сврси. Ујутру га је пробудило њено јецање. Седела је у
ћошку његове ложнице, гола и прекривена модрицама и уједима.
Глупача га после тога више није гледала чежњиво. Када би га видела
одмах би се склањала на другу страну, престрављена. Њен отац није
имао храбрости да се пожали Дрману. Да је то учинио, па ... Васил му је
тачно објаснио шта је могло да се деси и њему и осталим његовим
ћеркама.
После те ноћи његову малу, глупаву рођаку није виђао баш често, мада
се она и даље смешкала и изазивала га, кад би се срели. Одустао је тада
од намере да се поигра са њом, знајући да би отац полудео због тога,
али није заборавио на њу. Када се реши оца Дрмана и стрица Куделина
ће ипак да пронађе своју курвинску рођаку. Видеће већ за њу, можда је
и задржи, отом - потом. Размишљајући о њој осети жељу за женом.
Штета што бар неку из села није узео. Сада би послужила чак и она
мала, штркљава са којом су се забављали Глатки и остали.

Паде му на памет и млади, српски племић који му је побегао из Ждрела,

док је он са оцем био у Видину, код Шишмана. Пожелео је тог дана, да
одмах са момцима и кујама, крене у потеру, можда би га и стигао. А
онда ... онда би завршио са оним што је почео у Ждрелу. Мучење га је
узбуђивало, па можда и више него спаривање са женама. Првош, да.
Тако се звао млади српски племић. Како је само био пркосан на
почетку. Издржао је додуше, много дуже него је Васил очекивао.
Много дуже него многи пре њега. Био је прави мали херој, трпео је
стоички. Ал' на крају је био сломљен, као и сви други. Васил их је све
сломио. Увек их све сломи. На крају, момак га је молио да га убије.

Отац га је и због тога прекоревао. Младић је био једини син највећег и

најјачег српског велможе, па је тобоже, био вредан великог откупа.
Није био Василова играчка, како је отац говорио. Гомила глупости.
Није хтео да се цењка око откупа, као нека пиљарица, и овако ће ускоро
имати све. Планирао је да за себе узме очеву и стричеву територију, као
и читаву североисточну Србију, којом је владао Милутинов кљакави
брат, Драгутин. А онда ће кренути поново на Угарску. Од њих је
такође, планирао да узме повећи комад земље. Биће најјачи у Бугарској.
А онда, ко зна ... Прво треба завршити са Србима, па са оцем и стрицем
и са свима онима који га га гледају испод ока, укључујући и Шишмана.
Када то обави .... па .... ни круна неће бити далеко. Царска, краљевска?
Није било битно. Титуле га нису занимале. Моћ и страх јесу. Њих је
морао да има.
А Србин, како се оно зваше? Првош, да Првош. Имао је јак осећај да ће
се поново срести са њим. Будала га је упорно у Ждрелу изазивала на
двобој, вероватно је то чуо у оним причама о херојима и храбрим
витезовима. Мора да ме је заменио са неким, насмеја се Васил.
Причама где су се витезови борили за своју част и љубав њихових дама,
смејао се томе одавно, још кад је престао да буде дечак. Прво, Васил и
није био витез. Шта је то уопште значило, бити витез? Част га није
занимала. А даме? Имаће и њих, колико год их буде хтео. Која ће се то
усудити да одбије Васила Страшног? Васил Страшни. Мораће да
запамти тај надимак. Свиђало му се то. Тако ће морати сви да га
називају. То ће морати и млади Србин да запамти када га се дочепа.
Пре него што заврши са њим. А овога пута му неће побећи. Не. Мада,
момак је био стварно храбар, вичан оружју – до једног момента. У оном
окршају када је заробљен, посекао је неколико његових војника. А
приликом бекства је преклао и Пламена.

То је сигурно урадио он. Пламен је био најревноснији у мучењу

Првоша. То Васил није намеравао да му заборави. Пламен му је био
један од његових омиљених људи. Поган и ружан кучкин син беше
Пламен. Копиле неког бугарског племића. На поседу свог оца гледан је
као смеће. Његов отац је имао неколико законских синова, па за њега
тамо није било места. Копилан је силовао и убио своју маћеху. Када се
сазнало за то, побегао је у Дрманове земље. Василу се свидела цела та
прича, видео је нешто у њему, па је узео Пламена под своје. Можда и
највећи крвник од свих његових миљеника. Први који је стао уз Васила.
За његову смрт ће посебно платити и она два издајника што су Србину
помогли да побегне.

Ивајло му је од почетка био сумњив. Отац је сматрао да ће бити од

користи, као синовац одбеглог цара Асена. Васил би га одавно сместио
у његове ћелије у Ждрелу и дао га момцима. Мали гад, издајнички. А
онај дивљак Озај? Васил није знао, шта о њему да мисли. Готово све
време, које је провео служећу у Ждрелу, био је послушан. Ћутао и
климао главом. Једно време је чак планирао да га придобије у свој круг
омиљених људи. Био је несумњиво способан. Није знао чиме га је онај
Ивајло придобио. Штета, сада ће морати и са њим да заврши. А могао
је бити од користи.

Једини од кога је Васил заиста презао, био је кан Ногај. Матори дивљак
је био способан кучкин син. Држати на окупу и контролисати толико
мноштво, толико поглавица жељних власти, жељних крви. То није
могао свако. Матори је био јак, суров. Једино суров и снажан човек је
могао тако нешто. Глумиће покорност Ногају и чекати прави тренутак.
Када матори умре, настаће хаос, као и увек што се деси код Татара.
Када осете да нема чврсте руке, поглавице ће се поклати између себе,
тражећи своја права и шансу. Ногајев син и наследник Чака, није
деловао као неко, ко би могао да исконтролише немире који ће сигурно
настати смрћу Ногаја. Неће он издржати олују. Матори Ногај је имао
још неколико синова – копилана, а сваки од њих је био опасан, крволок
до крволока. Чака није имао никакву шансу. Када матори умре, син ће
га врло брзо следити. Васил је то знао и чекао, то је била његова
прилика. Биће најснажнији у Бугарској. Само је требало да буде
стрпљив. Стрпљив и паметан. Није волео да буде стрпљив. Стрпљење
је било за слабиће. Ипак, био је довољно свестан да за сада мора да
чека. Његово време је долазило.

Гледајући своју чету био је свестан да за сада није довољно снажан, али
није сумњао да ће врло скоро, ствари да се промене. Када се овај поход
заврши имаће целу северну Србију, а уз поседе који су већ сада
припадали Ждрелу, биће један од најјачих у Бугарској. Са осталим
племићима, оним вреднијим, ће наћи заједнички језик. Оне слабиће и
будале попут браће Балаков, ће све побити. Одузеће им земље и
поделити их међ' оном властелом која стане уз њега и закуне му се на
верност. Једине две праве препреке су биле српски краљ и кан Ногај. Са
Милутином ће се ускоро завршити, а матори дивљак сигурно неће још
дуго. Само је требало да чека, време је радило за њега. Од саме
помисли на то је и ожеднео и огладнео, маши се крчага са вином.
Лубош као да му је прочитао мисли, доскакута до њега, оним његовим
лудачким корацима:
 - Ха, види шта ти је стрика Лубош спремио – луда му приђе са
повећим парчетом козјих ребара, парчетом погаче и неколико
главица младог лука, премећући се преко главе – најлепше парче
за Лубошевог драгог дечка, нећемо овако сласне делове давати
глупанима као што су Големи или не дај Боже, Неопрани –
настави Лубош кезећи се својим језивим устима.

- И ти знаш понекад да извалиш нешто паметно кад се потрудиш –

одговори му Васил, прихватајући још увек врело парче јаретине,
када схвати да је стварно гладан – Само пази, ако те Големи и
Неопрани чују, могао би лоше да се проведеш.

- Све за Лубошеву драгу душицу – тапшала је луда – дај један

пољубац свом стрикану – рече Лубош напућивши усне и уносећи
се Василу у лице и настави – а за ову двојицу се не бој, сувише су
глупи да би могли да се увреде! Могу ли једном сочно да те
пољубим? – напући усне Лубош.

- Склањај се од мене глупане – одгурне га Васил лењо – и ви

остали поједите шта мислите, крећемо даље. Толико је још села
испред нас. Морамо све да их посетимо, зар не?

- Жив нам био сто година, лепото моја! – скакутала је луда

одушевљено, док су му и други одговарали клицањем.

Па, дан је још увек био млад, можда наиђу на још неко село. Сада кад
задовољи глад, осетио се и те како оран за још неко село које га је
чекало на путу. Можда у њима затекне и неку жену, која би могла да
задовољи, жељу која се у њему пробудила.
 8.

Из Браничева је дојахао гласник, није донео вести које су браниоци

Трговишта очекивали и којима су се надали. Краљ Милутин је послао
једну чету као испомоћ одбрани Браничева и Кучева. Трговиште није
могло очекивати помоћ. Краљ се са главнином своје војске упутио ка
југу и југозападу, одакле су у Србију упадале чете Епирских и
Тесалских великаша, као и арбанашка племена, уједињена под
самозваним кнезом Андрејом Мусакијем. Арбанасе су подбуњивали и
помагали богати Млечани којима није одговарало јачање српске државе
и њено ширење на рачун Ромејског царства. Цело полуострво је
захватио ратни вирус, нигде није било мира. Бугарска је била у расулу,
Угарска је мучена унутрашњим превирањима, док је најгоре било у
Ромејском царству, где се више није знало ко се против кога бори.
Осим цара Андроника који је био окруњени владар, свако са иоле
пунијом кесом злата и било каквом титулом је својом територијом
владао као независан монарх. Све то су користили Млечани
покушавајући да склапањем савеза са многима од њих, додатно ослабе
Ромејско царство, а при том их окрећу против Србије, која је била
једина држава на Балкану која је, иако ослабљена недавним грађанским
ратом између браће Немањића, могла да преузме примат у читавој
регији.
Сву наду браниоци Трговишта полагали су у „Сремског краља“
Драгутина, иако је обавештенима било јасно да он и не располаже
озбиљнијим снагама. Након пораза у сукобима са братом Милутином
сви значајнији вазали су напустили старијег сина „Старог краља“
Уроша и пришли моћнијем брату Милутину. Оно трупа које је
Драгутин имао, држао је уз себе, бојећи се да би могао да изгуби и
територије које му је Милутин препустио.

Команду одбране Трговишта преузео је Борислав Брановић, с обзиром

да је његов отац Дода био у прилично лошем стању. Само на моменте
се будио и причао неповезано. Видари су учинили све што су могли,
али ране су биле претешке и живот великог велможе је сада, како су
видари говорили, био у Божјим рукама. Борислав је тешко скривао
нелагодност због тога. Добро је млади племић знао да нема превише
искуства, да преузме одбрану града у своје руке, али је понос био јачи
од разума и ту нимало лаку обавезу, Борислав је решио да преузме на
себе. Уз њега је био стотинар Станоје, као и неколико искуснијих
властеличића који су са територије краља Драгутина дошли са својим
малим посадама у помоћ. Бараке су биле препуне рањених војника из
окршаја код Вранова. Једва трећина Додине војске је била способна за
борбу, те уз придошла појачања, Борислав једва да је могао да рачуна
на три - четири стотине људи, али су у тај број улазили и неискусни,
слабо опремљених себри, који једва да су знали да окрену копље на
праву страну.

Војска је читавог дана копала јарак око града, најпре на неколио метара
од самих градских зидина - палисада, а након тога и на неких три -
четири стотине корака даље. Други си постављали наоштрено коље,
испред рупа, док су трећи, они вичнији столарији, ојачавали градске
капије. Из две ковачнице, колико их је било у граду, по цео дан је
одзвањало лупање, ковали су се врхови стрела, копаља, али и на
стотине неких чудних гвоздених стварчица, које су ковачи називали
„чичак“. Радило се о комадима изувијаног челикa или гвожђа са четири
наоштрена краја, који су подсећале помало на јежа. Како год би се
бациле на земљу, један или два наоштрена врха би штрчала на горе.
Људи су те предмете, попут семења, разбацивали у траву, по пољани са
источне стране граде. Колико је Вукман разумео, чичци су служили за
онеспособљавање непријатељске коњице.

Копајући уз остале себре и војнике, Вукман је тешко скривао

незадовољство. Управо због овога је напустио дом, није желео да му
живот прође у ринтању на пољима неке господе. Желео је узбудљив
војнички живот, славу, а за сада није ни видео рата. Борба као да га је
намерно и упорно заобилазила. Чинило му се да се његова жеља полако
остварује, имао је среће да добије одговоран задатак, да безбедно и брзо
спроведе младог Борислава и његове људе до Трговишта и успео је у
томе. Чак је добио ратног коња, нову опрему, копље, чинило се да му се
срећа осмехнула, али стигавши у Трговиште све је дошло опет на
старо. Задобио је те непријатне ране од јахања, због којих су му се
подсмевали, коња су му у граду узели, а сада је био опет у пољу, са
лопатом у рукама, али му је бар остало ново копље, кацига и оклоп.
Добра ствар је била и то што су му ране на задњици заиста зарасле, онај
стари, луди видар је заиста знао шта ради.

Ране од седла, пих ! Није имао ништа против пар ожиљака и рана. Али
оних мушких, правих, задобијених у борби, а не ране од седла, на
задњици, као нека девојчица. Желео је својим синовима једног дана, да
о својим ожиљцима и ранама прича са поносом, а не како је ране
задобио само јашући коња. Ипак, по причама које је Вукман могао чути
од других војника, до борбе ће несумњиво доћи. Непријатељ долази, то
је сигурно. Извиђачи су донели вест, да су из Ждрела кренуле чете,
предвођене Дрмановим сином, чудовиштем од човека, како је Вукман
чуо.

Нови извиђачи су поново послати, да извиде куда се та војска креће.

Неки су тврдили да ће прво кренути на Браничево и Кучево, други пак
да им је прво циљ да нападну Трговиште, али су сви знали да ће Бугари
стићи и до њих, и да ће борбе свакако бити.
Вукману би криво што у последња два дана није видео Станоја, он би
му сигурно рекао шта се дешава, али Станоје је сада био стално уз
младог Борислава и са њим планирао одбрану града. Видео га је једном
или два пута, али је стасити ратник само прошао поред њега, те Вукман
није стигао ни да разговара са њим.

С времена на време, могао је видети мање или веће групе сељака, које
су бежећи испред бугарске офанзиве, пролазиле поред њих. Са собом
би носили целу своју имовину, водили говеда на чијим боковима су се
њихале корпе, у којима се налазила храна, али и деца која нису била
довољно велика да ходају сама. Неки су се задржали у Трговишту, док
су они који то нису сматрали безбедним, одлазили западније, даље од
границе. Понеки мушкарац би остао у граду, где је добио оружје, да
помогне у предстојећој борби.

Пред вече, посао је био завршен, рупе су биле ископане, на десетине

њих. Преко њих је било превучено платно, а затим се преко рупа
посипао слој земље тако да се саме рупе нису ни примећивале. Биле су
неравномерно и неправилно распоређене, без икаквог реда, по пољу иза
даљег, дугачког јарка окруженог наоштреним кољем. Један старији
десетар је Вукману објаснио да се на тај начин, непријатељу ограничава
употреба коњице, пошто је у Трговишту био мали број коњаника, који
се никако није могао супротставити татарским јахачима. Страже су
постављене на више места у кругу од неколико стотина метара око
града.

Пошто су прилазили граду након целодневног посла, Вукман осети

мирис печења који се ширио из града, што га одмах подсети колико је
гладан. Обрадова се због мириса печења. До сада су у граду добијале
само скромне порције некакве бљутаве чорбе и нимало укусан хлеб.
Вукман се сматрао срећним, уколико би у својој порцији добио и
парченце меса и уколико његово парче хлеба, не би било буђаво.

- Ммм, изгледа да је вечера готова, ово добро мирише – рече

Вукман задовољно.
- Ха, ти мора да си нови, момак! - кисело се насмеја старији
пешадинац који је корачао поред Вукмана.

- Да, али какве везе то има? - помало набусито ће Вукман, није

волео кад би га подсећали на то.

- Да ли стварно мислиш да је ово што мирише спремљено за тебе и

мене, момче? Буди срећан ако добијеш парче буђавог хлеба и мало
топле чорбе да загрејеш стомак. А то што мирише, то је вечера за
властеличиће и официре, не за никоговиће и нискорођене јаднике, као
што смо и ти и ја и ови несретници, што су копали данас.

Вукман неприметно порумени. Схвати да је човек вероватно у праву,

али помисли колико је то неправедно. Па ... и он ће сутра да се крви са
душманима, као и ти властеличићи. Ушавши у замак, Вукман примети
да ни у граду нису дангубили , градске капије су биле ојачане новим
гредама свежег дрвета. На палисадама су биле постављене гомиле
камења, спремне за бацање на непријатељске војнике који ће се пењати
преко зидова. Хрпе стрела су већ биле поређане на сваких пет-шест
метара на палисадама.

По дворишту је горело десетак огњишта, изнад којих су се у казанима

кувале чорбе, нешто даље окретао се во, највећи којег је Вукман у
животу видео, већи и од Мркоте, којим су његов отац и он орали оно
мало земље која их је прехрањивала.

Помисао на породицу га растужи. Шта ли раде сада, помисли. Мисле

ли на њега, да ли су забринути? Сетио се уплаканог мајчиног лица док
га је преклињала да не иде са војском. Очевог строгог забрањивања, али
и трунке поноса који се видео на његовом лицу, иако је покушао да га
сакрије. Млађа браћа Огњен и Љубан су се поздрављали са њим, напола
уплакани и помало љути, што и они не иду за њим, али је највише
мислио на уплакану сестру Лепосаву, која га је грлећи стезала снажно и
молила га да обећа, да ће се чувати и вратити кући кад све прође. Да ли
су остали код куће, или су и они као и многи сељаци са границе,
бежали ка унутрашњости. У тим треницума, Вукман је заборављао на
снове о слави, желео је само да их види, да их увери да је добро и да
ово ради и због њих, да их заштити. Али како да их заштити, ако није са
њима?

Душманске групе пљачкаша, мање или веће, су се размилеле по

читавом крају и отимале од сељака све што су могли. У грудима му се
стезало, осећао је сузе које су му навирале на очи, те се склони од
војника и себара који су седели око њега. Заборавио је на глад и мирисе
који су се разлегли двориштем. Помисли, да је погрешио, да је можда
требао остати са породицом. Попео се на палисаду и гледао на поље
испред града. Сунце је залазило, а небо било црвено, боје ватре. Све је
било тако мирно и лепо. Тешко је било замислити да ће сутра тим
пољем да се разлеже вриска, да ће се ту умирати, а црвено небо као да
је наговештавало сутрашње крвопролиће.

- Хајде мали пријатељу, треба вечерати, тежак дан је иза нас, а још
тежи испред . Све је лакше пуног трбуха.

Вукман се окрену и угледа Станоја иза себе.

- Мислио сам о породици, не знам шта је са њима - сетно ће Вукан.

- Схватам те, мада не сасвим. Моја породица је цео мој живот била
војска, оне праве се и не сећам - рече стамени стотинар с призвуком
туге у гласу - Можда је тако и лакше, бистрија је глава кад загусти, сада
мораш мислити о себи малиша, ум мора бити чист.

- Хоће ли сутра бити борбе? - упита Вукман док су силазили са зидина

града.

- Вероватно, ал' мож' бити да је не буде уопште, ко зна шта је у главама

тих Бугара, главна мета им је Браничево, чућемо од извиђача, неки се
још нису вратили. Из Ждрела су кренуле све снаге које имају, води их
ваљда Дрманов син, кренулу су и готово сви Татари и Власи. Дрман је
оставио само малу посаду у замку. Е сада, да ли ће напасти одмах нас,
или ће напасти Браничево, чућемо до ујутру, када се врати извидници, а
сада се прихвати јела малиша, можда сутра не окусимо ништа.

По дворишту су се раштркале жене и девојке које су остале у граду, или

су у њега избегле из околних села. Разносиле су врућу чорбу, свеж
хлеб из пећница, али и миришљаве комаде говедине и овчетине.
Вукман би пријатно изненађен, кад виде и месо у својој порцији.

- Рекоше ми војници, да је месо само за племиће, да ћемо ми

нискорођени морати да будемо срећни ако добијемо и чорбицу уз хлеб.

- Па ... да ... обично је тако - одговори Станоје - али сутра ће бити

дугачак и тежак дан, па и они схватају да им сутра треба орна војска.
Властелин Радован је дотерао доста стоке у град. Кажу да Радован воли
да буде сит. И да људи око њега буду сити. Радован ни о чему не води
толико рачуна, колико о храни.

- Лепо од њих - уздахну Вукман те подигну поглед према девојци

која му је донела оброк.

Била је млада и витка, можда његових година, крупних плавих очију и

светле косе везане у пунђу, румених образа и пријатног лица
развученог у осмех. Када ју је Вукман погледао, девојка му упути још
једном осмех, откривши низ бисерно белих зуба, а затим стидљиво
спусти поглед и окрену се. Младић осети како му образи букнуше,
осети врелину у грудима и учини му се да му је срце поскочило.
Заборавио је на и глад и на умор и на рат. Хтеде нешто рећи, али из
уста му не изађе ни гласа. Гледао је за њом док је одлазила и помисли
како је она најлепши призор који је видео у животу. Она се кришом
осврну још једном, те се хитро окрену, када је приметила да је он
гледа, а затим убрза корак и изгуби се у гужви. Вукман зину да је
позове, да је пита за име, да јој каже било шта али му се речи заглавише
у грлу.
Паде му тог тренутка на памет, једна од прича његовог оца. Често би
после вечери, породично седели око огњишта, а отац и мајка би им
причали приче из њихових живота. Волео је те тренутке њиховог
заједништва. Отац је причао, како му је његов отац рекао да су нашли
невесту за њега. Одвели су га до ње. Целим путем је био нервозан,
помало и страховао, ко је она, каква је. А кад ју је први пут видео, па ...
Отац је ту причу причао више пута. Увек ју је завршавао осмехом.
Говорио би, да је била најлепша на свету и да је знао да је она та. Сада
се Вукман питао, да ли се отац тада осећао, као што се он осећа сада.

- Ха ха ха – гласно се насмеја Станоје и потапша Вукмана по

леђима – ниси ни ти луд малиша, леп је тај цуретак, већ сам је виђао по
дворишту – колико сам чуо, она је из неког оближњег села. Отац ју је
послао, да би била сигурнија.

- Не ... не ... нисам ја ... само сам ... замуца Вукан а образи му
букнуше још више.

- Нека, нека мали – рече Станоје смејући се – тако и треба, биће она
ту и сутра, она ти је још један разлог више да сутра не дозволиш неком
Бугарину, да ти расцопа ту усијану главурду. И она се смешила
гледајући тебе. А сада поједи то и на спавање, требаће ти снаге. Ноћас
нећеш бити на стражи, можеш да сањаш шта хоћеш.

- Да ... да ... да ... хоћу - смушено Вукман климну главом.

Станоје га још једном тапну по рамену и удаљи се према кући у којој су

биле старешине. Гледајући за њим, младић помисли како добро зна шта
би и кога, вечерас желео да сања, уколико уопште буде могао да заспи.
До пре неколико тренутака је био гладан, а сада је само збуњено гледао
у своју порцију. Хлеб је био свеж, још увек топао, исто као и чорба и
месо. Девојчин лик никако му није излазио из главе. Треперио му је
пред очима. Заборавио је на глад и умор од целодневног копања.
Уздахнуо је дубоко. Помисли како би можда требао да сиђе доле до
кухиње и да потражи девојку. Готово крену, а онда стаде. Шта би јој он
у ствари и рекао? Знајући себе, вероватно би замуцао и загледао се у
своје опанке. Он је за њу вероватно био само један од младића из чете.
По чему би он био другачији од било којег младића из Трговишта.
Размишљао је о њој још неколико тренутака, а онда осети крчење црева
у стомаку. Поново му се вратила глад. Вероватно је Станоје у праву.
Вечераће и лећи ће да се одмори. Сутрашњи дан би могао да буде веома
дуг и тежак.
 9.

Свуда око њега је била тама, обузимала га је, осећао је како испуњава
цело његово биће. Притискала га је тешко. Схвати на тренутак да се
пита, може ли тама да има тежину. Њему се у том тренутку чинило да
може, тешко је притискала његова рамена, али притисак је био свуд по
његовом телу. Одмах му је био јасно да то није била обична тама. Као
да је у њој било још нечег. Нечег неприродног. Нечег злог и снажног.
Покушавао је да јој се одупре, да је истера из себе. Направио је
неколико корака, али му се чинило да је прикован за тло, да стоји у
месту. Сам ваздух је био тежак, сваки удисај је био гушење. Хтео је да
оде одатле, да побегне, није волео таму, хтео је светлост. Није било
ничега, само те таме, која га је гутала. Изгубио је и представу о
времену. Чинило му се да је ту читаву вечност.

Непријатно се стресао. Осећао је нечије присуство. Није чуо, нити

видео ништа и никога, али је осећао да није сам. Некако начини пар
несигурних корака. Нелагода коју је од почетка осећао, сада се полако
претварала у страх. Да ли је све ово неки сан, ноћна мора? Ноћи никада
нису биле милостиве према њему. Покуша да одагна страх, скупљао је
сву своју менталну снагу коју је имао, сву храброст, да одагна оно што
је било у њему и обузимало га. Успео је да начини још неколико
корака, чинило му се да је успевао да поврати разум и контролу над
собом. А онда стаде. Претрну. Испред себе угледа старца, обученог у
монашку ризу, спуштене главе под капуљачом. Стајао је мирно, не
мичући се. Није му видео лице, али опет, деловао му је тако познато.
Око њега као да је лебдела нека слаба светлост, као да је исијавала из
њега. Старац полако подиже главу, лице му се и даље није видело, само
његова дуга седа брада. Капуљача му је скривала очи и горњи део лица.
Тишина око њих беше тешка, непријатна и некако оптужујућа.

Обојица су стајала, један испред другог, не проговарајући. Шта је овде

тражио, шта га је ту довело? Колико је прошло времена, од кад се
нашао овде, није знао. Сати? Неколико тренутака? Њему је било
свеједно. Могла је да буде и читава вечност, време у том тренутку као
да није постојало. Никада се није тако осећао, тако немоћно, тако
несигурно. Све се више плашио, прожимала га је језа, дрхтао је.

Пожели нешто да каже, да викне на сав глас, да опсује, да позове

Свевишњег у помоћ, али из његових уста није излазио никакав глас, ни
звука. Стража је била увек испред његових одаја, иако је он није желео.
Можда би требао њих да позове. Али ово нису биле његове одаје, да ли
је уопште стража била ту? А како да их и позове када није могао да
пусти ни гласка? Само је немо отварао и затварао уста. Можда је умро,
помисли. Можда је ово пакао. Још као дете се плашио мрака, тај страх
га никада није сасвим напустио. Сетио се и задиркивања старијег брата,
који му је говорио да у мраку станују бесови, авети. Можда је био у
праву, можда су овде стварно бесови, можда су дошли да га воде у
вечиту тмину, која ће га прождрати. Ово је управо изгледало као место
где би авети, бесови или вукодлаци могли обитавати.

Само је за тренутак склонио поглед од старца, гледајући око себе и

тражећи излаз из овог ништавила, а када га је поново погледао, старац
је био ту, готово на дохват његових руку. Подиже главу. Тада је могао
да види његово уморно, изборано лице. Препознао га је. Претрну, али
као да је некако од почетка, знао да је то он. Испред њега је стајао
његов отац, Стефан Урош Први Велики , „Помоћу Божијом краљ све
Српске земље и поморске.“ Често називан и „Стари краљ“, или „Урош
Храпави“, како су га неки звали. Само, сада испред њега није стајао
као краљ, него као монах Симон, како је и умро у Сопоћанима, пре
безмало двадесет година.

Ниједан од њих двоје није проговарао. Милутин би збуњен, отац је

одавно био покојни. Шта је тражио овде? Шта је хтео? Где су се то
налазили? Није често сањао оца, иако је и сад, двадесет година касније,
много размишљао о њему. Још за његовог живота, хтео је да разговара
са њим, да му каже толико тога, али једноставно то никада није учинио.
Зашто? Није знао. Можда му је тако било лакше. Можда је тако било
лакше обојици. Можда би сада могао да му каже оно што му је било на
души, што га је толико година тиштило. Могао би сада да га запита,
шта му је чинити. Још једном покуша да проговори, да загрли оца, да
каже било шта, али се и даље није могао мицати, а из његових уста није
излазило ни гласа.

Отац га гледаше тужним погледом, из њега није избијало никакво

оптуживање, али га Милутин ипак осети, иако можда није имао разлога
за то. Можда. Превише „можда“ му се врзмало по глави. Да ли је
требало да осети кривицу? Његов брат Драгутин је оца срушио са
власти, а не он. Драгутин је ударио на њега. Уз помоћ угарске војске
срушио је оца са власти, а онда га на силу замонашио. Он није учинио
ништа. Тачно, није учинио ништа. Није ни покушао оцу да помогне,
када су Драгутин и људи угарског краља Ладислава Четвртог,
поразили његову војску код Гатачког поља и на крају му стргли
краљевска знамења и обукли га у монашку ризу. Он је за то време био
на двору у Паунима и чекао. Шта?

Волео је оца, знао је шта му Драгутин спрема са Угарима. Неколико

пута је и опасао мач, узјахао свог ратног коња и намеравао да крене, да
помогне оцу, али није кренуо. Зашто?

Можда му је недостајало храбрости, можда је у дубини душе био

кукавица. Сам Бог му је сведок, да је хтео оцу да помогне, имао је
нешто властеле и војске уз себе, али се није усудио. Неки од њих су му
отворено предлагали да крене, да поведе то људи што има и да стане
крај оца, да је то његова, синовљева дужност. Други су говорили да не
срља, да буде паметан, да сачека. Волео је оца, али је волео и брата
Драгутина. Тешко је бирати између оца и брата. Можда га је у свему
спречила мајка Јелена, говорећи да је тако морало бити. И она је била
несрећна што је њен син првенац кидисао на свог оца, њеног мужа.
Дуго је она покушавала свог првенца да уразуми и одговори га од тог
наума. Растрзана између супруга и сина, остала је немоћна у овом
сукобу. Покушавала је да убеди сина Драгутина, да не креће не оца, да
ће његово време доћи, али је овај осиљен подршком дела властеле и
свог таста, мађарског краља, био упоран и на крају успео у својој
намери. Срушио је оца са власти и прогласио се краљем. За све то
време Милутин је остао у двору Пауни и чекао. Шта? Да све прође?

Отац је био добар краљ, добар родитељ. Подарио је земљи и народу дуг
период мира и благостања. Због тога га је народ волео. Народ је хтео
мир, волео је владаре који би му подарили мир. Племство је тражило
рат, било какав. Уз рат је долазила пљачка, а пљачком је племство
постајало богатије и моћније. За његове владавине Србија је доживела
економски процват. Заслужио је поштовање и оданост, својих
великаша, свог народа и пре свега, својих синова. Није је добио, сем
понеког властелина који је био довољно храбар и довољно частан да
остане уз њега и на крају, када је свима било јасно да ће син
превладати. Он се није одлучио ни за брата, ни за оца. Да ли је због тога
био мање крив због очевог пада? Бојао се да искрено одговори на то
питање.

Пре самог закраљења, Драгутин је дошао до њега са војском и затражио

подршку. Можда то Драгутин није хтео да представи као претњу, али ју
је Милутин ипак осећао. Није имао избора, подржао је брата, клекао
пред њим и признао га за краља, а за узврат добио Хум, да тамо влада
као обласни господар. Мрзео је себе што је прихватио братову понуду,
можда је требао да остане веран оцу до краја, као што му је остао веран
српски архиепископ Јоаникије, који се због Драгутиновог поступка,
демонстративно повукао са свог места и своје преостало време, провео
са Урошем у манастиру Сопоћани.
Отац је веровао у Милутина, у неким ситуацијама и очигледно давао
предносту у односу на његовог старијег брата и законског
престолонаследника. Неки његови поступци су и указивали да је Урош
Милутина, свог млађег сина, можда и сматрао бољим избором за
будућег краља. Можда је то Драгутин осетио, те је зато и пожурио да
дође до круне. Било како било, после свега Милутин је ипак постао
краљ, а авет његовог преминулог оца је стајао испред њега и немо га
посматрао.

Та тишина и очево ћутање, су Милутина више болели него претње или

оптужбе. Таман када је смогао снаге да проговори, да се приближи оцу,
његова прилика је почела да бледи и нестаје, а Милутин се пробудио у
својој краљевској ложници, обливен знојем. Устао је из кревета,
отворио прозор и жељно удахнуо рески, хладни пролећни ваздух. Тек
се назирала светлост новог дана, тако да је краљ са прозора, јасно могао
да види логорске ватре које су окруживале Неродимље. Виша властела
је смештена у ложнице двора, нешто војске у дворишту, међутим
ситнији властеличићи и обична војска се сместила у шаторе око замка.
На стотине ватри горело је око дворца, ал' осим понеког издвојеног
гласа, била је тишина.

Само Неродимље је било више дворац за уживање, него ли тврђава. Био

је опасан каменим зидом са две велике дрвене капије, и тек пет - шест
одбрамбених кула. Око зида је подигнут насип и то је било све што се
тиче одбране самог замка. У дворишту замка су се налазили
ружичњаци и воћњаци, вртови. Било је неколико летњиковаца у којима
је Милутин толико волео да проводи време, када год је за то имао
прилику. Неродимље је заиста грађено као дворац за душу. За неком
озбиљнијом одбраном и није било велике потребе. Неродимље се
налазило у самом центру српске државе, а Милутин је сматрао да је
његова власт довољно чврста. У замку се налазила краљева породица,
деца виђенијих великаша која су проводила време са Милутиновим
синовима, краљевска гарда и послуга. Положај замка је био такав да се
у његовој близини најпре могла скупити војска из свих крајева земље,
те да се долином Мораве и Ибра упути ка југу земље, одакле је
непријатељ упадао.

Милутин је био задовољан брзином којом су се одазивале његове

велможе са војском. За дан - два ће вероватно пристићи све трупе, које
је намеравао да поведе на непријатеља. Они којима је највише веровао
су већ стигли. Жупан Драгош је стигао међу првима и довео готово све
своје снаге. У његову верност Милутин није могао да сумња. Драгошев
син и наследник Првош, је заробљен у оним првим окршајима са
бугарским великашима Дрманом и Куделином, а како се причало у
својим канџама га је држао Дрманов син Васил, који је на основу свих
прича, био крволок и напола луд. Ипак, Драгош није похрлио да га
спашава са својом војском, него се на Милутинов позив, са свом својом
силом, јавио одмах и без премишљања.

За њим је стигао Зећанин, војвода Ђураш Вранчић, Хумљанин

Градислав Војчић, тепчија Хардомил ( један од Грка који су прешли на
Милутинову страну) и тепчија Владоје. Са Косова је стигао отмени
војвода Младен. Тамнавца Доду Брановића је Милутин послао на север,
где је тешко рањен у сукобу са Бугарима и Татарима, а са њим је био и
Котаница Сендикус, који није имао значајне снаге али су његова
способност и искуство били од великог значаја. Осим њих долазило је
још много млаћих, ситнијих властеличића, који су се већ доказали
Милутину. Млади амбициозни Војин, којем је Милутин дао титулу
челника, је био међу првима који су га подржали у оним сукобима са
Драгутином. И у њега је Милутин могао да се поузда увек, можда га
није најбоље знао, али је могао да препозна његову амбицију и
спремност да уради било шта, само да би напредовао. Ипак, Милутин
се није заваравао, многи од велможа и властелина, који су се утркивали
да му се закуну на верност, су се исто тако заклели Драгутину, па су га
после напустили. Зато су у његов двор били позвани синови и унуци,
наследници свих најачих велможа, као његови штићеници, али су у
ствари били гаранција оданости својих родитеља. Сви су били ту. Сви
су се одазвали на његов позив, сви осим њега. Осим његовог брата
Драгутина.
Милутин му је послао јахача. У писму му је објаснио сву озбиљност
ситуације, али Драгутин није дошао, нити послао било какав одговор.
Његове земље јесу поново биле притиснуте од бугарских пљачкаша,
али ово што их је сада снашло, је била много већа опасност. Драгутин
је то морао да види. Да ли је ову ситуацију Драгутин видео као шансу,
да се врати на власт, или је можда и сам учествовао у овоме? Милутин
није желео да верује у то.

Краљ се сећао њиховог последњег сусрета. Било је то онда када су чете

Дрмана и Куделина први пут, озбиљно пристискале Драгутинове
земље. Драгутин га је позвао у помоћ. Састали су се у утврђењу на
Мачковцу. Брат му је тад изгледао лоше. Деловао је болесно и уморно,
некако равнодушно. Милутин је дошао са својим трупама, те су
заједничким снагама протерали Бугаре, а затим и освојили Браничево и
Кучево. Управљање тим градовима, Милутин је препустио свом брату.

Није желео да верује да му брат ради о глави, али су га притискале и

друге бриге. До њега су долазили гласови о понашању Драгутиновог
сина Владислава, који је све чешће и дуже боравио на двору свог деде,
Ладислава четвртог, угарског краља. Милутин се добро сећао, како је
његов брат дошао до круне. Управо уз војну и финансијску помоћ
Угара је Драгутин, срушио са власти свог оца Уроша. Угари су сигурни
желели што јачи утицај на српски двор, што би преко Владислава, и
самог полу – Угарина, могли постићи, као што су то успели преко свог
зета, Милутиновог брата, тада краљевића Драгутина. Опхрвани
сопственим проблемима, међусобним сукобима и притиснути
Татарима, Угари сада нису представљали опасност. Ипак, Милутин
схвати да ће морати да обрати пажњу и на ту страну. Чим прође
тренутна олуја, послаће своје уходе у Драгутинове земље, да добро
испитају понашање и намере свог брата и свог синовца.

Краљ се трзну кад осети покрет иза себе. Осврну се и виде своју
супругу Aну, ћерку сада прогнаног бугарског цара Ђорђа Тертера, како
се мешкољи у постељи. За моменат му се учини да под слабом
светлошћу свећа, види Јелену, своју прву супругу. Жену која му је
подарила најстаријег сина, Стефана Уроша трећег, жену коју је још
увек волео. Жену са којом је био срећан, жену која му је сваки дан
учинила лепшим од претходног. Жену због које му није сметало што је
други син и што је круна прво завршила на глави његовог брата. Јелена,
имењакиња његове мајке, била је ћерка обласног господара Хума,
војводе Драгослава, човека од поверења његовог оца.

Ипак, требало је да буде другачије. Његов отац, краљ Урош је имао

велике планове за свог другорођеног сина. Сећао се Милутин дугих и
мучних преговора, његовог оца са Ромејским двором, у вези
договореног брака између Милутина и неке од принцеза из царске
породице Ромејске државе. Лукави Ромеји су осетили јачање Србије
под Урошем, те су након брака између краљевића Драгутина и
Каталине Арпад, ћерке мађарског краља Ладислава Арпада 4. хтели да
Србију вежу за себе и на тај начин да од Србије створе неку врсту
бедема између Царства и снажне Угарске краљевине. Међутим,
схвативши да је тада утицај Угарске у Србији био прејак, Ромеји су
презриво прекинули преговоре, говоривши да је свака ромејска
принцеза вреднија од варварске Србије и да Милутин није вредан
ниједне од њих. То је створило тежак и горак укус код младог
Милутина. Брак са ћерком обласног господара и живот у братовљевој
сенци, су били сва његова будућност.

Прелепа Јелена и њен ведри дух су брзо и ненадано, из Милутина

избацили сву горчину. Она му је брзо подарила сина Стефана Уроша,
али и најсрећнији период његовог животa. Тада, Милутин није жалио за
круном, имао је све што је један млад човек могао да тражи. Уживао је
у својој милој супрузи, у свом малом сину и био срећан. Амбиција за
нешто више од тога није имао. Чинило му се да му више ништа и није
било потребно. Посећивао је оца у Сопоћанима, хтео је на тај начин да
му да до знања, да се не слаже са братом и да се каје што му није
помогао, али оца као да то није занимало. У манастиру је нашао мир.
После тридесет пет, за Србију добрих година, на престолу краљ Урош,
тада већ монах Симон, био је уморан и хтео је да крај дочека уз Бога, у
својој задужбини, а Милутина саветовао да буде уз брата, да га подржи
и да не учини оно, што је Драгутин учинио њему. Милутину је тада
било драго што је отац коначно нашао мир. У истом манастиру, нешто
више од године након силаска са престола, стари краљ је препустио
душу Богу, где је у присуству своје супруге, оба сина и уз све државне
почасти сахрањен. После његове смрти, Милутин је био сигуран да ће
послушати оца, пружиће брату сву подршку и бити уз њега, што му и
није тешко падало, круну тада није ни желео.

Али, живот је и у овом случају показао да ни у шта не можемо бити

сигурни. После пет година на престолу, Драгутин није испунио
очекивања државе. Похлепна властела је била огорчена на Драгутинову
неактивност према Бугарској, у којој је владао грађански рат. Пораз у
рату против Ромејског царства, чије су трупе допрле готово до
Липљана, и које је управо Милутин успео да истера из земље, као и
претеран утицај Угарске на његову владавину, створили су
незадовољство код властеле, која је хтела очигледно способнијег
Милутина, да доведе на власт.

Његов брат му се често чинио неактивним, одсутним. Милутин је

добијао информације да се Драгутин повлачио у себе. Много времена је
проводио у цркви. Људи из његове близине су били мишљења, да га је
тешко притискала савест због оног што је учинио оцу.

Повод за смену на престолу, представљао је Драгутинов пад са коња у

лову, код тврђаве Јелеч, где је Драгутин доживео прелом ноге, толико
стравичан, да је био једва покретан. На државном сабору у Дежеви,
власт, круна и краљевске инсигније су предате Милутину, који је
постао краљ, иако он то тада није ни желео. Тада је изгледало, као да ни
Драгутин није тешко поднео губитак круне, као да је краљевање за њега
постајало све теже бреме. Северни део земље, Милутин је препустио
Драгутину, дозволивши му чак да се назива „Сремским краљем“ док је
остатком требао да влада он.
Моћ мења људе. Често је то Милутин чуо, али је одбијао да верује да то
важи и за њега. Сада, кад је био „Помоћу божјом краљ све српске
земље и поморске“ Милутин је хтео да врати Ромејском царству мило
за драго, за сва понижења која су му нанели. За то му је требао јак
савезник. Србија је јачала, али и даље се није чинило да је довољно
јака, да би на царевину ударила сама. Избор је пао на Епирску
деспотовину и Јована 1. Анђела.

Најјачи савези су се остваривали браковима, а пошто је његов син

Стефан Урош био сувише млад за женидбу, Милутин беше притиснут
са свих страна да своју супругу Јелену врати оцу и ожени се ћерком
Јована 1. Анђела, Маријом. Одолевао је Милутин дуго, провео многе
непроспаване ноћи, одбијајући ту могућност, јер без Јелене није могао
да замисли живот. На крају је попустио, Јелену је вратио оцу, а са
Епирцима почео преговоре о браку са Маријом.

Јелена га је напустила загрљајем, сузних очију и тужног осмеха,

рекавши му да га схвата и да ће учинити све што Милутин сматра да је
потребно. За њега је то било поражавајуће, Јелена је доказала да је већа
од њега и да је њена љубав према њему бескрајна и чиста. Осећао се
као слабић и као кукавица. Питао се, зар није он краљ? Зар не би он
требао да ради шта жели? Док је Јелена одлазила, Милутин је гледао за
њом, чинило му се да је део њега умро њеним одласком. И сада је могао
да види тада шестогодишњег, уплаканог сина Стефана, како га дадиље
тешком муком држе, да се не отргне и отрчи за мајком. Сећао се и
тужног Јелениног погледа упртог ка њеном сином јединцу, којег је
морала да остави. Милутин је већ тада био убеђен да никада неће
заборавити тај поглед. У њему није било беса, само неизмерне туге што
оставља своје дете. У једном тренутку је, на кратко погледала и према
њему. Ни тај Јеленин поглед није могао растуматичити. Да ли га је у
том моменту мрзела? Милутин никада није могао, нити смео, да
искрено, одговори на то питање.

Често би се запитао, зашто он није могао да ужива у својој супрузи коју

је истински волео. Зашто је морао да је се одрекне? Зашто је морао да
бира између ње и круне? Али оно што га је највише погађало и шта је
највише себи замерао био је његов избор. Изабрао је круну, моћ,
одрекао се своје супруге и са тим се никада није помирио. Сада, толико
година касније, био је убеђен да је све могао да постигне и са Јеленом
поред себе.

После венчања са Маријом и савеза са Епиром, Милутин је снажно

напао Ромејско царство, низао победу за победом. Освојио многе
царске територије а границу померио на југ освојивши Полог, Скопље,
Овче поље, Злетово, као и територије око слива Брегалнице. Врло често
је лично предводио нападе својих трупа. Борио се лудачком
одлучношћу. Понекад су његови гардисти једва успевали да одрже
корак са њим.

Милутин је као краљ, државник и ратник побеђивао на свим пољима,

али ништа није могло да му врати осмех на лице. Осећај кривице га је
сатирао. Издао је Јелену, издао је њену љубав. Издао је себе. Сећао се
оних ноћи када је лежао поред ње у њиховим одајама и био срећан,
брига тада није имао. Некада је по читаву ноћ могао да остане будан и
да гледа у њу, знао је сваки делић њеног лица. Као какво дете, борио се
да не заспи, само да би могао да лежи поред ње и да је гледа. Није хтео
да пропусти ниједан детаљ, ниједан тренутак. Чак и када би она
заспала, настављао би да гледа у њу, као омађијан. У ствари, тада му је
била најлепша. Када би заспала, сећао се, изгледала је као анђео, чак и
онда би, онако, нимало дамски, помало захркала. Био је толико срећан
и испуњен тада. Стотину пута јој се у постељи, заклео на вечиту
оданост.

Сваку заклетву је погазио. Осећао се као да је продао душу, а Јелена му

ниједног тренутка није излазила из главе. Из главе му није излазила ни
идеја, да седне на коња, оде по Јелену, те да са њом и са својим сином
оде негде далеко. Далеко од дворова, неискрених дворјана и саветника,
племића улизица, краљевања, државничких брига, бескрајних
састанака, тешких одлука. Зашто би неко уопште желео да буде краљ,
ако није могао да ради оно што жели, оно што би га чинило срећним,
питао се. Изгледа да је судбина потпуно једнаким очима гледала и
краљеве и себре. Као да никоме није дозвољавала да буде потпуно
сретан.

Сећао се прича о венчању свог оца са његовом мајком, анжујском

принцезом. Његов отац је није видео пре венчања, а чувши о њеној
нестварној лепоти, унервозио се. Иако је био стасит и маркантан, лепих
црта лица, један детаљ га је забрињавао. Као дечак, његов отац је
прележао неку тешку кожну болест, која је оставила трага на његовом
лицу, због чега је добио надимак „Храпави“. То и чињеница да његова
земља није била достојанствена попут њене домовине Напуљске
краљевине, стварала је код тада младог Уроша осећај несигурности.
Потрудио се да сазна све о својој будућој, прелепој невести. По свему
што је чуо, она је била нежна душа која је обожавала музику, приче о
витезовима и љубавима, а највише од свега је волела цвеће. Да би
дочекао своју супругу како би доликовало њеној лепоти и девојци
њеног статуса, Урош је смислио начин како би увеличао долазак своје
младе невесте.

Дуж целе долине Ибра, куда је Јелена са својом пратећом поворком,

требала да стигне, он је наредио да се засади плави и ружичасти
јоргован, који је донет из њене домовине. Молио је Бога и све и свеце,
да се њен долазак поклопи са цветањем јоргована. Коме год да се
молио, његове молитве су биле услишене. Јорговани су процветали у
право време, а ибарском долином се ширио опојни мирис. Његова
млада невеста је била одушевљена призором и поступком свог будућег
мужа. Њихов брак је био исти такав, срећан и идиличан. И сада толико
година касније, доласком пролећа, долина Ибра би била окупана
лепотом јоргована и мирисом који би испуњавао свачије срце. Од тада
долина је и називана „Долином Јоргована“. Неки су је називали и
„долином Урошеве љубави“. Да ли је то утицало да њих двоје имају
срећан брак и живот као из прича, које је његова мајка толико волела?
Није могао да одговори на то. Знао је само, да њему то живот није дао.
Њему је судбина одузела право на срећу. Размишљајући о ономе шта је
његов отац урадио за његову мајку, Милутин је желео да да за своју
супругу уради нешто још веће, нешто величанствено, нешто што ће
одјекивати о његовој љубави према њој кроз векове. Није урадио ништа
попут тога. Он је жену коју је обожавао, отерао због власти, због круне.
А за узврат је поред круне, добио бриге и живот у коме није било ни
среће ни сјаја.

У неким тренуцима је чак био сигуран да ће то урадити. У име љубави

коју је осећао према Јелени, саградиће нешто величанствено, нешто
што ће вековима, када од њих остане само прах, говорити о његовој
љубави према њој. Исто тако је био сигуран да ће отићи по њу, вратити
је себи и оставити све иза леђа. Јелена га је волела, био је сигуран у то,
опростила би му. Сигурно је и она сањала дан, када ће Милутин, са
њиховим сином доћи по њу. А онда ће њих троје одјахати далеко од
свих и бити срећни. Ипак се то није десило. Није учинио ништа слично.
Није саградио ништа у Јеленину част. Није ни отишао по њу.

Убрзо по одласку Јелена се замонашила, а годину после тога се тешко

разболела и умрла. Из манастира су кружиле приче да никада није
успела да преболи оно што јој је Милутин учинио. Чувши ову вест,
Милутин је најпре одбијао да верује, чак је до крви пребио гласника,
који му је вест донео. Био је ван себе. Тада је све, за њега било готово.
Све се срушило. Милутин помисли како је изгубио сваки смисао за
даље живљење. Себично помисли како Јелена није имала право да га
напусти и умре. Не тада, када је планирао да дође по њу и да је одведе.

Ударила га је кап од које се тешко опоравио. Није ни желео да се

опорави. У неким тренуцима, се клео да ће се предати и умрети, да ће
поћи за њом. Ни то није урадио. Није пошао за њом. Није умро. Још
један завет дат њој, није испунио. Опоравио се. Још једном ју је издао.
Није никако себи могао да опрости Јеленину смрт, али то није могао да
му опрости ни син Стефан Урош.

Одрастао је у дечака за пример, лепог стаса и помало тугаљивог лика.

Стефан никада није отворено показивао нетрпељивст према оцу, али му
се обраћао само када би му се Милутин обратио први и увек са
резервом. Између њих је створена празнина, која готово да није могла
бити попуњена. Стотину пута је кретао да Стефану објасни све, да га
натера да схвати. Никада није то учинио. Често му се чинило да је
издао и њега, баш као што је издао Јелену. Губио је и њега, исто као
што је изгубио и Јелену. Чинило му се да нема никога на свету. Био је
краљ, а био је сам, ништаван. Са Маријом ни једног момента није имао
оно што је имао са Јеленом, са њом чак није делио ни ложницу, само би
повремено, под утицајем вина одлазио до њене собе, да искористи своје
брачно право. И тада је у постељи видео Јелену, а на Марију. Добио је
сина којем је дао име Константин. Марији као да овај однос није ни
сметао. Била је српска краљица, трпела повремене мужевљеве додире и
живела само за свог сина.

Овај брак је потрајао још краће, једва две године. Из њега је Милутин,
уз сина Константина и краткотрајног савезништво са Епирском
деспотовином, добио и ћерку Ану Неду. У Марији није добио ништа,
вратио ју је њеном оцу, а територије свог бившег таста, освајао истом
жестином, као и територије царевине, заједно са њим. Он га је називао
вероломником, издајником. Али то није допирало до Милутина. Издао
је себе, издао своју жену, свога сина, шта га се тицао тамо неки
великаш, неки Грк, који му није значио, ама баш ништа. Ћерку готово
да није ни гледао. Она је била са дадиљама, имала сву потребну негу,
као мала принцеза. Али њега није испуњавала срећом, ништа га више
није испуњавало срећом.

Полако је постајао најмоћнији владар у окружењу, али таму која је

њему обитавала, није могао да истера из себе. Оженио се и трећи пут,
овог пута Јелисаветом Арпад, млађом ћерком Угарског краља
Ладислава четвртог Арпада, свастиком његовог брата Драгутина. Овај
брак је изазвао незадовољство и српске православне и католичке цркве,
као и дела властеле, јер је Јелисавета у то доба била монахиња. Није га
то потресало, у то време је био толико моћан, да се на те протесте није
освртао. Шта му је тај брак значио, ни сам није знао. Да ли је била у
питању страст, инат или потреба да свету показује своју моћ и
самовољу? Небитно. Можда је у браковима тражио Јелену, често је то
питање постављао самом себи. Ни овај брак није имао светлу
будућност, из њега је добио ћерку Зорицу, још једну прилику да, као
отац, упрска све. Јелисавету је након неког времена, вратио у манастир,
а на вест да је њен отац Ладислав, због тога побеснео и чак помињао
напад на Србију, Милутин се само насмејао. Он више није био неко,
коме се прети, кога нападају, одбијају и понижавају. Он и његова земља
су постали значајан чинилац у окружењу, од њега су се тражиле
пријатељство и заштита. Њему се више није претило. Тај осећај је
донекле испуњавао његову таштину, али је звер у њему остала.

Загледан у своју четврту, садашњу супругу Ану, размишљао је да ли му

због његових поступака, судбина сада враћа мило за драго. Готово сви
из окружења су се дигли против њега, чак и Бугарска, земља његове
супруге. Њен отац, цар Ђорђе Тертер је после навале Татара на
Бугарску, побегао из земље, тако да ни из овог брака није добио ништа.

Помисли како је Ана, у ствари добра жена. Жена која би оног

Милутина из младости, вероватно учинила сретним и задовољним. Али
Јеленина сен га није напуштала, ни сада толико година пошто је умрла.

У једном од тренутака када је Ана успевала да допре до њега, упитала

га је да ли је икада,стварно, имала прилику да замени његову прву
жену. Ошамућен вином, одговорио јој је да се једва сећа Јелениног
лика, али да је она била све што је у животу желео, да ју је изгубио и да
ни круна, ни сва моћ коју је сада имао, нису могли да попуне празнину
која је настала њеним губитком. Ту је био крај њених надања, да ће
икада допрети до њега. Била је ту, уз њега, годинама, дуже но све
његове претходне супруге заједно. На двору је играла улоге његове
верне краљице и трпела његове пијане додире, који су временом били
све ређи. Помирила се са судбином, али је била вечито тужна што
никада није успела да занесе, да роди дете, које би у њен живот унело
мало истинске светлости. Милутин је то знао, сво време је осећао
колико је Ана дивна жена, није желео да је повређује, али он већ одавно
није знао другачије да живи.
Посегао је за пехаром вина који је стајао на његовом ноћном сточићу.
Знао је да неће поново успети да заспи. Чекао га је нови тежак дан.
Заседање са свим велможама и командантима, и доношење одлуке о
даљим корацима. Опасност која је претила њему и његовој земљи је
била велика. Није сумњао у оданост и могућности своје војске и већине
својих велможа, али је сила која га је притисла била велика, а
непријатељство према њему и његовој земљи је расло, као и решеност,
свих у окружењу, да га униште. То као да је била зла коб, која га је
пратила кроз живот. Све је морало да иде тежим током. Одбијан,
понижаван, постао је јачи, тврђи. Уздигао се од човека којег су
називали варварином, безвредним другим сином, владаром једне мале,
дивље и небитне земље. Сада се он питао. Постао је владар против
којег се склапају гломазни савези, владар који се не напада без велике
силе иза себе.

Није се Милутин плашио ни Мусакија, ни епирских и тесалских Грка,

Шишмана видинског и његових Татара, нити разних латинских
властелина и племића са територије царства, али сви они заједно могли
су да упадају у његову земљу са разних страна, да пале земље и плене
народ. Једноставно, Милутинова војска није могла да буде на више
страна истовремено. Морао је српски краљ да делује брзо, да се одлучи
за једног непријатеља, да га нападне свом снагом, да га онемогући за
даље деловање, па да се окрене следећем.

Србија је највише била изложена на широкој граници са Бугарском.

Милутин је морао да се нада да ће Браничево и Трговиште задржати
Бугаре и њихове плаћенике што дуже, да дају Милутину времена да
заустави нападе са југа. Било му је криво што није успео да им пошаље
помоћ, али је био убеђен да је претња са југа већа. Што раније ће
заказати већање са старешинама и велможама и кренути на
непријатеља, једног по једног, колико год да их има.

Знао је да више неће заспати, обукао је једноставну тунику, од небојене

вуне, украшену само са двоглавим орлом своје породице. Данас није
било потребе за свилом и сомотом, од накита је оставио само златни
ланац са медаљоном у облику двоглавог орла, симбола његове
породице. Изађе из ложнице, испред које су стајала двојица гардиста са
хелебардама. Милутин климне главом, а стражари војнички
поздравише свог краља. Када су видели да се упутио према краљевској
оружарници, један од гардиста му се обрати.

- Ваше величанство, краљевић Стефан Урош је у оружарници, хтео

је да га најавим, рекох му да одмараш и да ће морати да сачека.

- У реду је Миливоје, идем до њега – одговори краљ и потапша га

по рамену.

Оружарница се налазила одмах поред краљевске ложнице. Приступ у

њу су имали само чланови владареве породице. Тамо је складиштено
како оружје, тако и други поклони, које су Немањићи добијали од
владара других држава, и домаћих али и страних властелина. У
сошкама су се могле наћи богато украшене арапске и турске сабље,
тешки дворучни германски мачеви и секире, мале секире за бацање
нордијских ратника, млечански самострели, рубинима посуте кациге,
прсни оклопи, чак и дрвени шарени штитови, неких дивљих афричких
племена. У просторији се налазила и икона Светог Георгија, који се
сматрао заштитником војника.

Испод ње, осветљен слабом светлошћу свећа, окренут леђима, погнуте

главе, клечао је његов син Стефан Урош трећи. Руке су му биле
склопљење, а у ноћној тишини, Милутин је могао чути, молитвени
шапат свог сина. Поред његове десне руке стајао је положен на под
мач, чија је круница била украшена рубинима, а при дну блиставог
сечива се могла видети гравура двоглавог орла. Тај мач је Милутинов
деда Стефан, касније прозван Првовенчани, први краљ Србије из лозе,
добио од свог таста ромејског цара, Исака Анђела. Мач се још од
његове смрти, налазио у близини владара, али готово да никада није
коришћен. Сматран је готово реликвијом, симболом почетка српске
државе, под влашћу његових предака.
Милутин би изненађен што је његов син узео баш тај мач. Стефан је
још од детета био ненаметљив, иако је у свему био добар. Шта год би
почео, његов првенац би завршио на најбољи могући начин. Кастелани
који су га обучавали борби било којим оружјем, Милутину су
преносили само речи хвале. Војну тактику је такође схватао, учио
историју, савладавао је писање и рачун, причао и писао грчки, латински
језик. Упркос томе, Стефан није волео да истиче своје врлине, нити да
се хвали неким својим достигнућима. Поготово не њему, своме оцу. Од
одласка његове мајке Јелене са двора, Стефан је био попуно затворен и
неповерљив.

За разлику од њега Константин, његов млађи син, био је прави

краљевић. Од малих ногу, он је схватио да је другачији од друге деце,
схватио је да је краљев син, те да има Богом дато право на предност и
вођство. Волео је да доминира међу другом властелинском децом, која
су боравила на српском двору. Одувек је трчкарао око Милутина, вукао
га за скуте, хвалио му се за све што би урадио и тражио његову пажњу
сваком приликом. Док је Стефан био обучен у једноставну ланену или
вунену одећу, Константин је био у свили и сомоту, накинђурен накитом
и свакаквим дрангулијама. Док је Константин све време проводио на
двору са присутним племићима и њиховим госпама, Стефан је радије
био у друштву војника, ковача, пиљара, обичних људи, који су га
махом, сви обожавали. На забавама које су организоване на двору или
на дочецима код других властелина, Стефан се осећао нелагодно, неки
су говорили као медвед у кавезу. На салетања домаћина и
властелинских девојака, реаговао је културно али хладно, тражио је
кутак где би био сам са својим мислима. А Константин, он је био
насмејан, дружељубив и очигледно је уживао у пажњи која му је
пружана.

Ипак, све је то била само маска, правих истинских вредности,

Константин није имао. Милутин је знао да је Стефан, прави избор за
„младог краља“ и наследника престола. Миран, самоуверен, скроман,
храбар, војнички обучен, Стефан је и за властелу био много
прихватљивији. Поготово због свог српског порекла и са мајчине
стране, него Константин, син епирске принцезе, чији су земљаци сада
кидисали на српске земље. Милутина је једино забрињавала Стефанова
отуђеност од њега и његова незаинтересованост да се однос између њих
двоје поправи. Имао је утисак да Стефан све то ради намерно и да га на
тај начин кажњава, што је отерао његову мајку, да би за жену узео
епирску принцезу. Сујетни, какви су обојица били, водили су тај
психолошки рат и нису желели да попусте ни за макац. Иако је дубоко
у себи, снажно жалио због терања Јелене, Милутин је временом почео
себе убеђивати да је то била права одлука и да је он као краљ био дужан
да своје емоције подреди потребама државе, иако му реално савез са
Епирцима није пуно ни донео. Док Стефан, није могао, а ни желео оцу
да олакша, због његових поступака.

Стефан као да осети присуство оца иза својих леђа. Завршио је са

молитвом, прекрстио се и лагано устао. Не окрећући се рече:

- Величанство, пре него што почнеш саветовање са својим

официрима и велможама, желим да ти напоменем да можеш да
рачунаш на мене, спреман сам.

- За шта си спреман Стефане? - помало изненађен упита Милутин.

- Да под твојим краљевским вођством и уз твој благослов, поведем

војску против твојих, мојих и непријатеља Србије.

- Моје војводе и моје велможе ће повести моју војску против мојих

непријатеља, ти ћеш остати са мном. Кренућемо са војском, потребно је
да будемо виђени тамо, али ни ти, ни ја нећемо улазити у борбу, имаш
само шеснаест година и ...

- Сви твоји кастелани ме сматрају спремним, време је да ...

- Остаћеш са мном - Милутин је већ био изнервиран - остави тај

мач.
Стефан га за тренутак погледа, истим погледом којим га је гледао
толико често, погледом због којег би се Милутин истог тренутака
изнервирао, а затим мирним и лаганим корацима приђе зиду и одложи
мач у корице, на месту где је и стајао. Након тога се окренуо и лаганим
корацима кренуо да одлази од њега.

- Зар се тако одлази од свог краља? - Упита Милутин видно

изнервиран.

Стефан застаде неколико тренутака, окрете се и упути оцу исти онај

поглед, затим се поклони и рече:

- Ако је по вољи мом краљу, удаљио бих се.

- Очекујем те на саветовању - хладно ће Милутин.

– Како заповеда мој краљ! – поклони се Стефан и оде према својим

одајама.

Милутин је гледао за њим и још једном осети налет беса. Хтео је

Стефану да каже да је сувише важан, да је његов наследник, те да зато
неће предводити војску, а не зато што нема поверења у њега или зато
што га не сматра довољно способним, али ипак оћута, не рече ништа.
Још једном је оћутао, још једном је пропустио прилику да макар
покуша објаснити Стефану све. Све што га је толико дуго дуго
притискало. И тако, тихи рат између оца и сина се наставио.

Велика дворана дворца у Неродимљу била је дупке пуна. Пре него што
је ушао у дворану, Милутин је скривен иза прозора посматрао своје
великаше. Његови кућеуправитељи и послужитељи су имали тачна
упутства о распореду седења. За сваког племића је било одређено
место, у зависности од његове важности али и поверења које је краљ
имао у њих. Они Милутину најбитнији седели су за његовим дугачким
столом на издигнутом подијуму. У зависности од њихове важности и
јачине њихових чета били су ближе или даље од свог краља. У дворани
је владала ларма, велможе и властелини су се гласно смејали,
расправљали о разним стварима, хвалили се својим ратним умећем,
својим синовима. У шали се жалили на своје супруге, такмичили се
својим изјавама о храбрости, оданости и жестини, као и најавама о
свом учешћу у предстојећим окршајима.

Милутин је учинио све што је могао да од своје државе, својих дворова

и својих великаша, створи нешто налик на некада велику, моћну и
блиставу Ромејску царевину. Градио је богомоље и дворове колико –
толико сличне онима у Ромејском царству, устројио државу по угледу
на царевину, а својим великашима делио титуле какве су делили
владари из Цариграда. Од својих великаша је захтевао да се на двору
појављују обучени под одређеним прописима, али је ипак био свестан
да ће тешко од њих направити цариградску или млетачку господу. У
неке је имао потпуно поверење, некима није веровао у потпуности, али
је знао да је највише било оних који су били спремни да учине све не би
ли напредовали, увећали своје поседе и свој утицај на њега, као краља.

Од оних најзначајнијих његових великаша, најгласнији је као и увек,

био зетски војвода Ђураш Вранчић, див од човека, који је већ себе
одредио као команданта претходнице, која ће непријатељима задати
први и најјачи ударац. Разметљиво је упозоравао косовског војводу
Младена да му највероватније неће оставити ниједног непријатеља и да
ће посао завршити пре него што се овај уопште и појави на бојишту.
Војвода Младен се на то само насмејао. Управо такви су и били
обојица, Милутин није ни сумњао да је Ђураш себе већ видео главну
карику Милутинове војске. Донекле је и волео разметљивост тог
брђанског мегданџије, огромног стаса, руку као омањих дебала, гнезда
од косе на глави и звонког гласа. Војвода Младен је био његова сушта
супротност, витког стаса, одмерених покрета, уредно очешљане косе,
кратке и поткресане браде. Одисао је господством. За чудо, изгледало је
да се њих двојица најбоље слажу, иако се чинило да на свету, не
постоје два различитија човека.

Жупан Драгош, и сада одевен у војничку верижњачу је нешто озбиљно

расправљао са времешним Драгославом Војчићем хумским војводом,
који је на саветовање дошао са својим сином, истог имена, његовом
млађом копијом. Сви војници до сржи.

Достојанствено испијајући свој пехар вина, у беспрекорном каваду

(туника црвене боје која се носила на цариградском двору) мало са
стране, стајао је тепчија Хардомил, Грк који је напустио Ромејског цара
и пребегао Милутину због све већег утицаја Папе на Цариград. Његова
„света стотина“ је била надалеко позната по грациозности. Чета од
стотину коњаника у савршеном реду и поретку, са богоугодним
интарзијама на оклопима, деловала је импресивно. Причао је да у
његовој стотини није било места онима који би се огрешили о
Свевишњег. Како би изгубио једног витеза, тражио је другог, који би
исто тако морао да буде савршен витез. Частан и одан, пре свега Богу, а
онда њему, као свом претпостављеном. Бучни и разметљиви Ђураш је
често говорио да ни његови коњи уопште ни не серу колико су свети,
ал да од тога „нема леба“ на бојном пољу. Ипак, у Хардомилову част и
оданост, Милутин није имао разлога да сумња. Иако је овај, често знао
да претерује са причама о светости својих коњаника.

Млади Војин се нервозно шеткао. Држао се по страни, очигледно

свестан да га други не гледају као неког равног њима. Тај високи
сувоњави младић, му се свиђао. Сигурно је знао да у неку руку и не
припада овој свити, син небитног властеличића који је држао малу
област у околини Гацка, више него скромног порекла, али оштрог ума и
високих амбиција. Његове снаге нису биле баш бројне, нити претерано
достојанствене, али су биле као и он сам, жељне доказивања. За њега је
Милутин већ одредио улогу у предстојећој олуји. Зато га је Милутин,
на опште изненађење осталих великаша и позвао на већање. Сам Војин
је деловао прилично згранут када је добио позив, заједно са
најбитнијим краљевим људима.
Ипак, најважнији од њих је био војвода Новак, прозван „Гребострек“
заповедник његове тешке оклопне коњице, ударне игле његове војске.
На скуповима је био тих, неприметан, али је своју праву вредност
показивао на бојном пољу. Још један од нискорођених Милутинових
људи од поверења. Порекло му није било високо, отац му је био само
десетар у војсци краља Уроша, мајке се није ни сећао, а детињство је
провео са оцем, међу војницима. Знао их је како дишу, како
размишљају. Наравно, постао је војник, касније сторинар, а онда
видевши његове вредности, Милутин га после доласка на власт
поставља на место Војводе јужних граница. Ова титула је била строго
војничка, није доносила велику политичку власт, али је Новак није ни
желео, желео је просто да буде војник. И био је војник, најбољи у
краљевској војсци. Надимак који му је постао готово презиме,
Гребострек (гребенати – галопирати, контролисати коња у пуном трку),
добио је по његовој коњичкој чети, ударној игли у Милутиновим
ратовима.

Сви они и многи други, неки Милутину и не баш познати, усташе и

поздравише свог краља, када је у дрштву својих синова Стефана и
Константина ушао у дворану. Милутин је већ у глави имао план како и
на који начин ће искористити сваког од њих, знао је да ће сви они
беспоговорно извршити његова наређења, али је он као прави краљ,
волео прво да чује шта његове велможе и властелини имају да кажу.
Колико год да је био снажан, Милутин је знао да су сви они у неку руку
као деца, и да воле да им се мало да на важности. „Срби су такви“
говорио би његов отац, „хвали њихову храброст, пиј са њима вино и
медовину, једи са њима, хвали лепоту њихових кћери, и биће твоји“.
 10.

Ово се тебе не тиче, ти си плаћеник, заповедник Несломљених, ово није

твоја земља, није желела ни тебе ни твог оца, ни твог деду - као неку
мантру, Андријаш је у себи понављао гледајући реку избеглица која се
са севера и централне Србије сливала према Хвосну (Метохији). Жене,
старци, деца и тек покоји одрастао мушкарац, бежали су ка југу у
гомилама, водећи са собом стоку и сву своју јадну имовину. У њиховим
празним погледима, није било ни толико страха, колико је било безнађа
и очаја. Ово се тебе не тиче- понављао је. Не знајући ни ко је он, једна
жена, у ритама, сва рашчупана, пришла му је и клекла испред њега:

- Племенити господине, молим те спаси ми барем децу, молим те,

молим те.

Један од Андријашевих војника је грубо подиже и отера је међу остале

избеглице. Водила је воловску запрегу, у корпама на боковима вола,
било је троје мусаве чупаве деце, која су уплашено гледала према
Несломљенима који су стајали са обе стране друма. Понеко од те деце
би га с времена на време погледало, помало у страху, а помало с
дивљењем. Он је гледао у свако дете које би прошло, као да је тражио
лице са пегицама, развучено у искрени дечији осмех осмех и са
немирним плавим очима. Није га налазио. На лицима ове деце осмеха
није било, само страха и збуњености. У запрези је у полусвесном стању
лежао и стењао, мушкарац чија се рука завршавала у патрљку,
завезаном прљавом крпом.

Неколико наоружаних мушкараца би с времена на време прошло поред

њега, готово сви су били рањени, оборених погледа, вукући ноге и
ходајући бесциљно. Сломљени људи. Поражени и сломљени. Многи
дечаци у тој руљи, не старији од дванаест година, носили су косе, виле,
мочуге. Била је то једина заштита коју су ови несретни људи имали.
Ово се тебе не тиче.

Наредио је својим војницима да не дирају овај несретни народ и да их

упућују ка зетским брдима. Тамо су могли можда да се склоне од
својих прогонитеља, Андријашевих савезника. Ово се тебе не тиче.
Његови војници, дисциплиновани какви су били, су поштовали његова
наређења. Многи од њих су незаинтересовано гледали ове несретне
колоне, али неки су се подсмевали несрећи избеглица. Један део њих је
помагао овим људима, могао је да види како неки од њих дају деци
суво воће, храну. Али је највећи број Несломљених мирно стајао и
гледао колону. Плаћеници – мислио је Андријаш- ово се њих не тиче, ал
не би требало ни тебе да се тиче, ти си њихов заповедник. И ти си
плаћеник као и они. Човек без емоција, чија је једина водиља новац.

На задовољство велике већине својих официра и војника, Андријаш је

ставио свој потпис и печат „Несломљених“ на уговор. Његова чета је
сада била део великог савеза створеног за рушење „дрског краља
Милутина и мрске им Србије“ . Из Сера где је уговор потписан,
Несломљени су упућени у „Хвосно“ (Метохију), где је требало да се
притаје, извиде стање на тој територији, спрече пробој евентуалних
српских снага са севера, као и хватање евентуалних јахача - гласоноша,
који би краља Милутина и главницу српских снага обавестили о
бугарском напредовању. Требало је да сачекају да борбе почну, те да
онда, заједно са Бугарима, Татарима и Власима ударе у леђа
Милутинове армије. Морао је да призна да је план Андреја Мусакија,
латинских и епирско - грчких великаша и осталих савезника био добар.
Милутин се, окружен са оволико непријатеља, тешко могао извући из
ове ситуације. Андријаш је и даље могао да види задовољство у очима
својих послодаваца, када је уговор склопљен. Сви они су добро знали
значај Алмогавера - Каталонаца и осталих чланова „ Несломљених“ у
предстојећим борбама. Уговор који је потписао он, заједно са својим
заменицима доносио им је право богатство, сигурно је био најуноснији
који је чета потписала у својој, читав век дугој традицији. Склопљеним
уговором су заповедници чете, чак имали и право о задржавањем
одређених територија српских земаља. Андријаш је захтевао плодну
долину у околини Неродимља и Раса, најзначајнијих српских центара.

Зашто се онда осећао тако лоше, питао се. Као врло често, када би био
нервозан, десном руком је гладио златни медаљон, који му је скривен
испод тунике, висио на грудима. Ово се тебе не тиче.

Имао је само петнаест година, када је умро последњи чувар којег је

његов отац унајмио да га штити. Остали су га напустили када је нестало
новца и када су надања распршена. Сада је био прави тренутак, бољу
шансу од ове никада неће имати. Побити цео накот краља Уроша и
уништити, затрти сваки траг од њих. То би била правда. Од најраније
младости маштао је о овоме, скривајући се по свим градовима
Јадранске обале, од Скадра и Валоне, преко Котора и Бара,
Дубровника, па све до Венеције, Ђенове, Падове. Увек за корак, бежећи
испред унајмљених краљевских бодежа, који су га пратили у стопу.
Провео је детињство и младост бежећи и скривајући се као прогоњена
звер.

Тренутке спокоја имао је када се као врло млад оженио ћерком

венецијанског трговца, која је од оца побегла да би избегла уговорени
брак са маторим млетачким племићем. Бјанка је изабрала њега.
Младића високог порекла и сумњиве будућности. Чинило му се да му
се судбина ипак осмехнула и да ће му вратити на овај начин вратити
оно што му је одузето. Била је страствена и спремна да га испрати у
свему, да пролази кроз све недаће које су њега пратиле читав његов
млади живот. Веровала је да ће он испунити оно за чим је његов отац
толико жудео, оно за шта је рођен. Била му је подршка, онда када му се
чинило да ће снови остати недосањани. Срећу је употпунио плод
њихове љубави. Фелисита. Срећа. Најлепша беба икад рођена. Звао ју је
Срећка. Њих две су попуниле све празнине, разочарања и сав чемер
који је испуњавао његово биће. Пожелео је мир, пожелео је да више не
бежи, да се више не скрива. Било му је довољно оно што је имао са
њима. Коме би још и требало нешто друго. Бјанки ипак, то није било
довољно. Хтела је више, много више. Изгубила је стрпљење. Побегла је
са богатим ђеновљанским трговцем и оставила и њега и Срећку. Није
ни покушавао да је врати, схватио је да је она уствари, желела оно што
би он могао постати, а не њега. Увидела је да он то неће постати. Лако
је Андријаш прихватио њен одлазак. Имао је Срећку. И Срећка је имала
њега. Једно другом су били сасвим довољни.

А онда ми је одузета и она. Срећка је обожавала бродове. Могла је по

цео дан да их гледа како пристају са свих страна света, како доносе
свакаква чуда и како се отикују назад у свет. У венецијанску луку је
упловио трговачки брод са Истока. Довезао је ретке зачине и тканину,
скупоцена крзна чудноватих животиња, робове. И смрт. Црну смрт.
Када се за то сазнало, никоме са брода није одобрен силазак. Никоме,
осим пацова који су испливали уз док и у град донели заразу, која је
однела стотине живота. Однела је и Срећку, међу првима. И сада,
годинама касније је могао да види њено лице које је од њега тражило
заштиту и спас, док ју је дрхтаву држао у наручју, када ју је смрт узела.
Није је могао заштитити, није јој могао помоћи. Само је њено крхко,
болешћу измучено тело притискао уз себе, желећи да пође за њом. Није
пошао за њом, њега болест није хтела, није га узела. Господ га је
оставио на свету, да живот проведе у јаду. Гори пакао му није требао.

Срећкиним одласком вратио се чемер, вратила се мржња и стара жеља.

Учиниће оно за шта је рођен или ће умрети покушавајући. А они због
којих је његов живот постао тако горак, ће платити. Платиће за сваки
дан његове патње. Још једном нежно поглади медаљон, затвори очи и
прошапута „Ускоро!“.
Сада је имао прилику да својим прогонитељима врати мило за драго, за
све страхове , који су га пратили још од дечачких дана, за сва освртања,
за свако ноћно буђење и бежање. За сву неправду, која је нанета и њему
и његовој породици, за све што им је одузето. Имао је све разлоге да
као и његови људи, буде презадовољан уговором и договореном
надокнадом али му нешто није давало мира, нешто није било у реду.

Знао је да је ово што ради правда, није се колебао, али негде дубоко у
њему, нешто се жестоко противило његовим поступцима. Ипак, исти
глас који се непрестано јављао, му је и даље упорно понављао исто –
Ово је правда Андријаше, ово си чекао читав живот, за ово си рођен!

Њихов добро сакривен логор се налазио на обронцима Паштрика,

одакле су могли да контролишу друм који је водио ка Пећи и другим
хвостанским насељима. Требало је сачекати Шишмана и његову војску.
Али Бугарину се очигледно није журило, палио је и пљачкао свако село
на које је наишао, узимао сељаке за робље, готово не наилазећи нигде
на прави отпор. Андријаш је стајао са својим замеником Леоном,
трудећи се да му лице буде безизражајно. Ово се тебе не тиче.

Имао је на себи ланчану верижњачу, преко које је обукао црну тунику,

на црном грудном оклопу имао је интарзију, црвеног сломљеног мача,
грбом чете Несломљених. Лице му је било глатко избријано, а црна
коса, прошарана сребрним власима, скупљена на потиљку. О појасу му
је висио његов скјавонеска мач. Иако је био сушта супротност
Алмогаверима, лако оклопљеним, ниским и набијеним, који су чинили
највећи број његове војске, они су га обожавали као свог заповедника.

- Да ли је послата извидница?- упита Леона.

- Ускоро би требало да крене једна, имамо извештаје да су Бугари

близу, неких двадесетак километара северно, споро напредују, јер су се
раштркали около због пљачке и палежа. Багра! – речима пуним гађења
одговори Леон.
- Изјахаћемо испред да их дочекамо, поћи ћеш са мном - рече
мирно Андријаш.

- Разумем – кратко, војнички одговори Леон.

- Спреми још десетак људи на коњима и пронађи Елгара и он ће са

нама.

Леон климну главом и оде. Андријаш је знао да и Елгар и Леон тешко

подносе страдања ових избеглица. Обојица су били часни људи. Свет је
плаћенике гледао подозриво, али Несломљени су имали одређена
правила понашања, која су се морала поштовати. Били су плаћеници,
али крађе, силовања и убијања недужних није смело бити, то су сви
Несломљени добро знали. И држали су се тога. Четна част је била чак и
изнад зараде. Уколико би они који су их унајмили чинили злочине,
Несломљени их нису у томе ометали, али једноставно у томе нису
учествовали. Било је изолованих случаја пљачкања или силовања, али
су заповедници чете то сурово кажњавали. Андријаш је лично наредио
кастрирање двојице својих људи на Кипру због силовања. У чети није
било важна националност или порекло, ако си поштовао правила, која
су била готово света.

- Хоћемо ли музиком и вином дочекати своје честите савезнике? –

упита насмејани Елгар, којег је Леон довео са још десетак коњаника.

- Ја би их радије дочекао челиком - промрмља омалени Леон.

Андријаш узјаха витког вранца којег му је довео коњушар и кратко

рече:

- Полазимо.

Јахали су друмом, поред избеглица које су и даље стизале, као река без
краја. Неки од одраслих мушкараца из руље, би их са неповерењем и
страхом гледали, стежући своје косе и мочуге, али су кад би видели да
не представљају опасност по њих, настављали даље. Неки би их
гледали молећивим погледима, али је већина имала туп и празан
поглед. Ово се тебе не тиче. Ипак, Андријаш нареди да скрену са
друма и да јашу уз Ибар. Чак су и уз реку могле да се види групе
избеглице али у много мањем броју. И даље је Андријаш, и међи њима
тражио мило лице. Није га било. Када нису наилазили на тај насретни
свет, Андријаш је гледао жалосне врбе које су се надвијале над чистом
ибарском водом. Али он није могао да ужива у лепоти овог предела.
Крошње врба су се под пролећним поветарцем њихале шуштећи, као да
су му поручивале Ово је твој народ Андријаше, у његовом уништавању
учествујеш и ти!! Ово се тебе не тиче - поновио би онај други глас.

Одагна мисли, обраћајући се својим заменицима:

- Елгаре и ти Леоне, поготово ти Елгаре, нећу да чујем никакве

оптужбе и доскочице на рачун Бугара, када их дочекамо, јасно?

- Јасно - кратко рече Леон. Код њега никада није било пуно
расправе, знао је да му Андријаш верује, али се видело да му
предстојећи сусрет нимало није по вољи.

- Наопако да ја критикујем те див – јунаке од наших савезника -

рече подсмешљиво Елгар.

- Управо на овакве упадице сам мислио, Елгаре - рече Андријаш

помало изнервиран - а онда настави блаже - мени се ово свиђа, мање
него вама, верујте ми. Моји корени су одавде. Али потписали смо
уговор, дали своју реч. А реч Несломљених је светиња.

Заменици као да су били изненађени оним што је рекао Андријаш.

Знали су они да је њихов заповедник, односно његова породица из ових
крајева, знали су исто тако да је високорођен и да је из властелинске
породице, али наочити Србин није волео да прича о себи и свом
пореклу, па они нису ни наваљивали.
- Гледајте ! Дим, тамо је нешто упаљено - рече један од војника из
пратње.

- Идемо тамо! - рече одмах Андријаш и ободе свог вранца.

За неколико минута наишли су на упаљени заселак, поред обале Ибра.

Све куће и колибе у селу су гореле. По земљи су на све стране лежала
тела сурово убијених сељака. Побили су чак и псе.

- Свети Георгије! - промуца Леон.

На средини села, затекли су десетак обешених мушкараца. Били су

искасапљени и скинути до гола. Андријаш осети како му утроба гори.
Кад би се узнемирио, стомак би га одмах заболео. Поред тела младе
жене, искидане одеће, клечала је девојчице златасте косе и од гарежи
упрљаног лица. Андријаша тешко пресече у грудима. Скамени се при
погледу на девојчицу. „Срећка???“ помисли запањен. Није плакала,
само је лаганим покретима миловала чело жене, која је раздрљене
одеће, непомично лежала поред ње. Андријаш сјаше и закорачи ка
девојчици. Био је сигуран да је испод гарежи на њеном лицу могао да
види пегице. Није могла имати више од седам или осам година. Када је
постала свесна близине странаца, девојчица врисне и поче трчати.

- Станите, уплашили смо је - рече Андријаш.

Трчала је према шумарку изван села. Андријаш крену за њом. Морао ју

је стићи, знао је да у околини села сигурно још има бугарских или
татарских војника који су село упалили. Она их се плашила и сигурно
да није могла да их види другачије од оних који су уништили све за шта
је знала. Докопала се шуме и попут срне се изгубила међу дрвећем и
жбуњем. „Срећка! Сачекај, стани!!“

Помисли како се његов ум игра са њим. За Андријашем су кренули и

Елгар и Леон са још неколико коњаника. Трчећи кроз жбуње
Андријашу се учини да чује лавеж. То није било добро. Морао је да
нађе девојчицу пре оних који су побили сељане. Ово се тебе не тиче,
то није она, то није Срећка. Њено тело си дао мору, које је толико
волела. Полако је схватао да види оно што жели, да се његом ум
поиграва са њим. Убрза корак, не би ли је сустигао. Његови људи се
раширише кроз шумарак, али девојчице не беше на видику. Одрасла је
у овом крају, сакриће се, ако је ускоро не пронађемо, надао се. Изашао
је на чистину и угледао је. Девојчицу је за косу, држао ћелавац у
верижној кошуљи. Клечао је и гледао у Андријаша:

- Изгледа да јој се више свиђамо ми - рече кезећи се. Изгледало је

да нема ниједну длаку на телу. У руци је држао дугачки бодеж.

- Да, да, да хе хе хе, све жене, и мале и велике воле Глатког- церила
се сподоба поред њега, онижи мушкарац у оделу луде и са троглавим
млатилом у руци, са лицем од којег је Андријаша подилазила језа
- а после ће да се дружи и са стрика - Лубошем, 'оће 'оће баш као и
њена мајка тамо у селу, хи хи хи хи хи, њој се понајвише свидео
Лубош, само није хтела да призна, да не увреди Глатког, он ју је први
имао – церекао се и даље показујући смеђе зубе, помало превелике за
његову вилицу. Остали присутни бугарски војници, као и онај ћелави
који је држао девојчицу, се грохотом насмејаше.

Поред њих стајало је још десетак оклопљених пешака, наоружаних до

зуба. Један од њих, са нездраво сиво - жутом бојом коже, држао је
поводац са неколико чупавих паса, који су бесно режали, откривајући
жуте, велике очњаке, он се није смејао. Његово лице је изгледало, као
да се баш никада није насмејао. Иза ћелавца стајао је прави див, који је
од оклопа, имао само грудни штитник, а у рукама огроман чекић, ни он
се није смејао. Лице му је било потпуно безизражајно и
незаинтересовано.

- Одмах да си је пустио – рече Андријаш заповедничким гласом,

извлачећи мач из корица. Гледао је око себе, пристигли су и Леон и
Елгар, као и њихова пратња, али је пристизало и још Бугара.
- Пустићемо је ..... када завршимо са њом - зверски се церио онај
ћелави – ако желите, можете и ви да се забавите са њом, ако не, онда
ћемо да завршимо и са вама.

- Можда ће после хтети и да остане са нама, па да постане моја

супруга, велика бароница Лубош. Како се зовеш љубави? - уносио јој се
у лице чудак у одећи луде, церећи се.

Девојчица је у немој молби, ужаснута гледала према Андријашу.

Мигољила се али није могла да се извуче из челичног ћелавчевог
стиска. Чинило му се да имала потпуно исти израз лица као Срећка оне
ноћи када га је од њега тражила помоћ, оне ноћи када га је напустила.
Андријаш начини неколико корака напред, а за њим кренуше и његови
заменици. Луда изађе испред Андријаша скакућући са ноге на ногу и
вртећи млатило.

- Можда оженим и тебе лепотане! Дођи код Лубоша на један

пољубац!

За Лубошем кренуше, онај огромни и још два - три копљаника.

- Добро, ако тако желите - рече Андријаш, решен да иде до краја.

Ћелавац учини покрет главом и још неколицина Бугара насрнуше на

Андријаша. Први урлајући крену на њега копљем напред, али се Србин
вешто измакну и посече Бугарина одгоре, оклоп није могао да задржи
снажан ударац мачем, те копљанику поче прскати крв између врата и
рамена и паде у прашину, трзајући се.

Други застане само за тренутак, што је Андријашу било довољно да и

њега посече изнад колена. Још двојица му се приближише са друге
стране, али су се у борбу укључили и Елгар са својом секиром и и Леон
са кратким мачем - кутељом. Убрзо су још двојица Бугара лежала
вриштећи. Тада кренуше и Лубош и онај огромни.
Потценивши луду, један Несломљени лагано крену на њега, али Лубош
церекајући се, испрва делујући трапаво, поскочи, окрену се у ваздуху
преко главе и млатилом удари момка у колено. Могао је да се чује звук
када се колено Андријашевог војника распрсло, овај крикнувши паде, а
Лубош неочекивано брзо и спретно, извуче бодеж и зари му га око.
Момак као свећа паде у прашину.

- Јаооо Лубоше, јуначе над јунацима! - вриштала је луда, вадећи

бодеж из очне дупље несретног младића - ко ће следедећи на сироту
луду, хе хе хе ххе хе хе.

Међу Несломљене као бик, улети див са чекићем, али га тамо дочека
плавокоси Елгар. Иако је био један од најкрупнијих у Андријашевој
чети, Северњак је деловао као дете, наспрам чудовишно крупног
Бугарина. Див је витлао дугачким чекићем неочекивано лагано, као да
има гранчицу у рукама. Елгар је вешто избегавао његове ударце али
никако није могао да му приђе. Око Андријаша и Леона кружило је
неколико бугарских пешадинаца, један од њих се издвајао из групе
кезећи се и претећи са два гадна комада челика у рукама, готово црних
сечива, дужине између мача и бодежа. Имао је плитку кацигу на глави
и црну верижну кошуљу. Кукастог носа и оштрих црта лица, подсећао
је на птицу грабљивицу. Око врата је имао огрлицу од неких украса
које су личиле на кости. Јасно је покретима показао војницима да њему
препусте Андријаша, који одмах препозна вештину у њему. Заповедник
Несломљених га нападе одмах, хитрим и жестоким ударцима, час са
једне, час са друге стране, одгоре и одоле, али је овај све стизао да
одбрани својим сечивима, или да их спретним покретима избегне. А
онда крете у напад, са оба сечива је нападао истовремено, пребрзо као
да је имао шест руку. Андријаш успе да се одбрани, али је био свестан
колико је овај противник опасан.

- За твоје прсте ћу пронаћи посебно место на својој огрлици - рече и

поново навали на њега.
- Прво мораш да их узмеш, наказо! Одговори му Андријаш
узвраћајући му ниским ударцима. Бугарин само за тренутак закасни са
повлачењем, те га Андријашев мач, засече дубоко по боку. За то време
Елгар је и даље покушавао да пронађе начин да приђе диву, што се
чинило скоро немогуће због дужине његових руку и чекића.
Оклопљени бугарски пешаци су ускоро почели да окружују Андријаша
и другове када се зачу снажан узвик:

- Прекидај одмах! Прекидај ово лудило у име великог деспота!!

Пешаци стадоше, али див, луда и онај са коштаном огрлицом, нису
намеравали да стану.

- Зар нисте чули наредбу, одступи ОДМАХ!!!

Иза њих је на ватреном парипу, стајао племић у скупоценом

посребреном оклопу, са интарзијама царске круне на грудима и
затвореном, дубоком кацигом зелене кресте, на врху. Био је то деспот
Шишман Видински, али то као да није интересовало ову тројку.

- Големи, Прстосече, Лубоше к мени одмах! Зачу се нови глас.

Као да се досађује, јашући на шареном пастуву иза племића, крупни

црнокоси младић у црном оклопу, приштавог лица и сивих зверских
очију, је руком показао тројци да му приђе. Сва тројица послушаше.
Прстосек се искези још једном, држећи се за посечени бок. Див којем је
очигледном име било Големи, безизражајно спусти чекић и тешким
корацима оде ка придошлици. Лубош погледа свог господара и потрчи
према њему раширених руку.

- Сретне очи моје, кога виде, хи хих хии – церио се - Василе срећо и
дико Лубошева!
 11.

Тројица јахача су успела да се извуку из обруча. Јахали су добре коње,

биране. Нису то били они тешки, јуришни коњи, који су пуцали од
снаге и храбро летели ка непријатељу, носећи тешко оклопљене
витезове на леђима, газећи све испред себе. Ово су били такозвани
„Арабери“. Лаког, сигурног корака, као ветар су летели према заравни,
издржљиви, скочни и оно што је било најважније брзи, много бржи од
коња његових људи ... А људи који су их јахали, су били бољи
коњаници, него што су то били његови људи. Извидници. Бирани,
искусни и обучени. Јахали су нагнути напред, приљубљени уз вратове
својих витких коња. Нећемо их стићи, до ђавола – помисли млади
Војин – проклети били, пребрзи су. Исувише добро јашу. Чинило му се
да је пустио крв на слабинама свог коња колико га је мамузао. Али,
изгледало је, као да је то било узалуд. Сада је већ приметно заостајао за
њима. Десетак његових људи је било одмах иза њега, али су остали
добрано заостали. Неки од његових јахача, покушавали су да их
устреле, али јашући у пуној брзини, њихове одапете стреле нису биле
нарочито озбиљна претња јахачима. Ако му побегну, а изгледало је да
хоће, неће бити добро. Стићи ће до Ларисе и узбунити тамошњег
заповедника. А онда би све могло да пропадне. Неуспех би био
приписан њему. А то би био јадан почетак службовања код краља.

Таман му се учинило да му се срећа осмехнула. Добио је прилику да се

искаже. Добровољно се јавио за овај задатак. Краљ му га је поверио, а
он је био захвалан на пруженој прилици. Додуше, ниједан други
властелин се баш и није отимао да то обави. Задатак је био једностван,
мада нимало лак. Требало је јахати испред краљеве главнице и хватати
или убијати, све тесалске или епирске извиднике, како би се сакрило
кретање остатка војске коју је предводио Краљ Милутин. На крају је
све спало на њега и најамнике Кумане. Већина великаша је себе видела
као сувише племените за ову наредбу. Задатак није био довољено
частан. Војина то није занимало, урадио би све што је потребно да би
напредовао и није га било брига за потцењивачке погледе, које су му
упућивали великаши у Неродимљу. Знао је да га већина сматра за
скоројевића. Скоројевић – шта уопште значи та реч мислио је Војин.

Мада, добро је он то знао. Већина њих тамо, имала је неке титуле.

Огромне поседе и још веће приходе, себре и меропсе који су радили за
њих и хранили их. Сваки од њих је довео и опремио много већи број
војника него он. Имали су богате, познате и високорођене очеве и
претке. Његов деда је био обичан сеоски старешина, а отац је држао два
- три села, у околини Гацког. Момци које је довео са свог поседа, су
били неискусни, слабо опремљени, а било их је и жалосно мало. Ипак је
успео да скупи нешто слободњака и најамника, којима је обећао плен из
рата. А из краљевских штала је добио нешто коња. Нису били ништа
посебно, али боље ишта него ништа. Војин ће све то ускоро променити.
Ако не он, његови синови ће једном бити поштовани и једнако
достојанствени као и синови осталих великаша. Али, да би макар мало
био ближи остварењу тог циља, мораће да стигне оне тесалске
извиднике.
Почели су да савијају према шумици која је била, километар – два
југоисточно. Војин окрену коња у том правцу. Исто учинише и оних
десетак јахача који су били уз њега. Колико је могао се сети мапе, коју
му је показивао један од краљевих заповедника, изгледало је да се
Лариса налази баш у том правцу. Не би требало да је град баш близу,
али би морао ускоро да их стигне, или ће их изгубити. Изгледало је да
извидници још више убрзавају, иако се Војину чинило да је то
немогуће. Сваким тренутком, раздаљина између њега и извидника се
повећавала. Вукодлаци их појели дабогда! – беснео је Војин, полако
постајући свестан да ће му Грци побећи. У глави је полако стварао
слику краљевих великаша како му се подсмевају због неуспеха.
Извидници ће да му побегну, стићи ће у Ларису. Тамо ће Грци скупити
војску и ударити Милутина с леђа, а за све ће он да буде крив.

Готово поражен, гледао је грчке коњанике, како стижу надомак

шумарка. Одједном, схвати да се нешто дешава. Извидници су панично
окретали своје коње и помало збуњено, гледали око себе. Као да
гледају у ком правцу да крену. Ништа му није било јасно. А онда
угледа како из шумарка излеће група коњаника, која се сјатила на
бегунце. Били су то Кумани. Одакле су се ту створили, ђаволи
проклети? Грци су заиста били добри јахачи. У тренутку су успели да
промене смер, али сада су могли једино да покушају да пројашу поред
њих, јер су их Кумани, окружили у широком луку. Војин виде како
неколико Кумана, дохватише лукове и стреле, управљајући коњима,
само уз помоћ ногу. Стреле су зујале око Грка. Један од њих би погођен
у леђа и сручи се из седла, једна нога му је остала заглављена у
узенгији. Коњ га је и даље вукао по пољу, док му је глава ударала о
земљу и одскакала. Други би погођен у раме, али је и даље био у седлу.
Знао је Војин какве стреле користе ови степски јахачи. Биле су танких
врхова, невероватне оштре и пробијали су и са већих раздаљина, лаке
оклопе које су носили грчки извидници.

Војин свог већ изнемоглог коња, окрену у правцу преосталих бегунаца,

да би им пресекао пут. Коњ му је већ хроптао на измаку снага.
Приљубљен уз његов врат, Војин му шапну неколико умилних речи и
мамузну га још једном. Грк који је већ био погођен поче губити
контролу над коњем, те му Кумани приђоше већ сасвим близу. Један од
њих се подигну у узенгијама, те стојећи одапе још једну стрелу. Ова га
погоди у врат и Грк одмах паде са коња. Остао је још само један.

Великом брзином је јурио, трудећи се да прође поред Војина. Био је

брз, али ипак, није био довољно брз. Војин га је пресрео. Било му је
сигурније да сабљом посече коња, али му би жао. Већ је себе видео на
коњу, којег је јахао овај Грк. Војин је сада већ могао да види лице
јахача. Био је млад, оклопљен најбољим лаким, коњичким оклопом, до
којег се могло доћи. Освртао се да види да ли га Кумани стижу. То му
је била грешка. Војин је сада јахао упоредо с њим. Дохвати оштри
коњички чекић и првим ударцем снажно погоди Грка. Овај је имао
плитку кацигу, али му она није пуно помогла. Оштри врх чекића проби
кацигу, проби и лобању. Војину забриде рука, од јачине ударца, а чекић
му се забоден у главу несретног извидника, истргне из руке. Грк одмах
паде са коња. Издахну вероватно, готово истог тренутка. Јадник
вероватно није ни био свестан, шта га је снашло. Србин заустави свог
коња и одмах искочи из седла. Извидник се није мрдао. Војин му
задихан приђе и цимне чекић из његове главе. Низ чекић се сливала крв
и комадићи костију и мозга. Војин обриса чекић о тунику јахача.
Штета – помисли – лепа кацига, користила би ми таква. Од светло
бојеног челика, украшена седефним шарама, са крестом и са две
златасте траке, била је лепшта од било чега што је Војин поседовао.

Његова кацига није била тако лепа. Уствари, није била лепа уопште.
Била је искована грубо, али од квалитетног челика. Била је ружна.
Додуше, Грку његова лепа кацига није пуно помогла. У ствари није му
помогла уопште. Јадник је лежао доле на земљи, просутог мозга. Како
је Војин у први мах и помислио, био је млад. Вероватно син неког
великаша, судећи по врхунској опреми и коњу, које је имао. Натера
себе да помисли како би требало да му буде жао момка, али схвати да
му није жао уопште. Да ли је вођен неутољивом жељом за
напредовањем, постао безосећајан и окрутан, као и најамници који су
јахали са њим?
Извидников коњ је стајао поред. Војин би одушевљен лепотом вранца.
Био је прекривен знојем, али је ипак деловало да није тако уморан.
Војин дохвати његове узде а вранац послушно крене за њим. Његов
коњ је био на измаку снага. На уста му је тргла пена, а читаво тело му
се тресло и грчило, обливено знојен. Сапи му заиста беху искрвављене
од бесомучног мамузања. Војин из вреће на седлу дохвати једну мркву
и даде му, мазећи га по врату.

- Добар си био дечко – рече коњу пријатељски – сасвим добар, сада

ћеш мало одморити, заслужио си, пријатељу.

- Вулкар ће узети ова друга два коња – дојаха до њега предводник

Кумана – они Вулкаров плен.

- Онда их узми, твоји су – невољно призна Војин, свестан њиховог

строгог правила око поделе ратног плена – узмите и оклопе и
оружје. И они су ваши.

Оклопи беху добри, челични и чврсти, али лагани. Прављени за лаку

извидничку коњицу. Били су готово нови, на сунцу су се пресијавали.

- Вулкар не жели њихове оклопе, сувише се сијају. Непријатељ

може види Вулкара далеко. Кумански оклопи бољи, куманско
оружје исто пуно бољи, то узмете ви, ако желите. Вулкару не
треба – рече Куманин надмено, ударајући се песницом по свом
грудном оклопу. Носио је оклоп као и сви степски јахачи.
Сачињен од љуспастих челичних плочица, повезаних кожним
тракама. Скоро неупадљив, нимало леп, али ништа мање
користан.

- Како хоћеш - одговори Војин не желећи да се расправља са

јахачем. Упита га – Како сте се створили тамо, у шуми?
 - Угајан, наш поглавица, послао Вулкара да помогне вама, ми знали
да ви не можете стигнете извиднике, ваши коњи не .. не брзи, па
ми ишли около и затворили им пут.

Вукману се није свидела надобудност куманског ратника, али оћута

пошто је овај очигледно био у праву, а и није се било паметно качити са
овим дивљацима. Најпре што су то били савезници његовог краља,
друго што их је било више и треће, што су били изузетни борци. И пре
него што их је видео први пут, чуо је о тим степским ратницима, да им
нема равном у јахању, а сада је могао у то да се увери. Јахали су, као да
су срасли са хрбатима својих ружних коња, као да су рођени на њима,
мада можда и јесу. Њихови коњи нису били тако лепи, као ових
извидника, али су били брзи и неуморни. Њихови јахачи су пуном трку,
са из седла, испуштали стреле, прецизније него домаћи стрелци стојећи
чврсто на земљи. А имали су и висок степен те, неке дивљачке
лукавости. Нека га, помисли Војин. Хтео не хтео, морао је да призна да
не би успео да ухвати извиднике да није било Кумана.

- Вулкар сада мора иде, посао још не .. не .. завршен – рече Куман

на слабом српском језику, затим рече нешто својим људима, на
њиховом грактавом језику, они се насмејаше и одгалопираше пут
оне шуме према којој су се запутили грчки извидници. Повели су
са собом она два коња, која су припадала извидницима, које су
они побили.

Војин остаде гледајући за њим, кад му приђе Радомир, неугледни

најамник, који Војину беше готово десна рука.

- Симпатичан момак, а?

- Бах, нек иде до ђавола, ако хоће – одговори му невољно – ал' су

нам добро дошли, без њих тешко да би ухватили ове, зар не?

- Хоћеш да кажеш, да их не би никако ухватили – рече Радомир

помало дрско.
 - Па ... да – рече невољно – реци људима да покупе неке вредности
са ових Грка, изгледају ми добро опремљени, па тела баците у
шуму.

- Мислим да им не морам ништа рећи – рече Радомир показујући

прстом према месту где су пала друга два узвидника.

Војин погледа. Најамници су се већ отимали за кациге, оклоп, оружје,

одећу и чизме погинулих. Један узе и кацигу оног младог Грка, којег је
убио Војин. Превртао ју је по рукама и на крају ју је онако крваву
ставио на своју главу. Није је чак ни обрисао својски. Нађоше чак и
врећу сребрњака код једног од њих. Војин се намршти, али оћута. У
обичним околностима златници и сребрњаци ишли су вођи, али је он са
најамницима имао другачији договор. Није могао очекивати некакву
посебну дисциплину од њих, беше то слободњачки шљам. Тек нешто
бољи од разбојника. Али ни њих није могао да плати, па је морао да
зажмури на ово, и слично понашање својих људи. Учесници десетина
битака, а опет, одани никоме, осим себи. Није могао ништа да им
замери. Боље су му служили него она шака јада себара, коју је покупио
са свог поседа. Њих је оставио са главницом војске. Такав је био и
договор са најамницима. Војин није могао да их плаћа, па им је плата
била оно што покупе од заробљених и убијених непријатеља. Оно што
му је било најбитније, је то што су успели да ухвате ове извиднике. Још
једном се стресе од саме помисли, да је читав план пропао, да су му ови
побегли и дигли узбуну у Лариси.

Војин је знао читав план. Милутин је са главнином својих снага, што је

било око пет хиљада коњаника и пешака те кренуо југозападно према
Епиру. Од својих ухода је добио вести да Латини стижу бродовима.
Унајмили су латинске плаћенике из Ђенове, Напуља, Венеције и даље
са Запада. Намеравали су да се споје са Арбанасима које је подбунио и
подигао опет неки латински велможа, звао се Мусави или тако нешто.
Некако је успео да уједини готово сва горска Арбанашка племена и да
се прогласи некаквим арбанашким кнезом. Ваљда им је обећао цело
Хвосно, Косово или шта већ.

Милутин је намеравао да им приђе што пре и да их разбије, док се не

уједине са четама тесалских и епирских великаша. Зато је било
потребно да се прикрије његово напредовање и да се пресрећу, тесалске
чете, које су крстариле и извиђале около. Све евентуалне извиднице,
све гласоноше. За то је био задужен Војин са својих стотињак
коњаника, као и око три стотине Кумана, који су имали исти задатак.
Трећи део војске је предводио један од најзначајнијих Милутинових
велможа, Жупан Драгош. Он је са силом од око две хиљаде људи,
требао да дође пред саму Ларису и да отворено показује снагу. Са
собом је чак довукао и опсадне справе, како би у Лариси помислили да
ће опсести град. Војску је требао да постави тако да се она јасно види
из Ларисе. Да рашири све барјаке, али да војску држи на ивици шуме
која се налазила поред самог града, како Грци не би могли да утврде
тачан број српских снага. Грци би остали да сачувају свој град, чиме би
били спречени да ударе Милутину у леђа, док се разрачунава са
Латинима и Арбанасима. Е, то је био главни задатак. Спречити све
извиднике и јахаче који су могли видети српске намере, те их дојавити
у Ларису.

Војин још једном одахну, кад помисли колико је само био близу да
омане. Осети и огромно олакшање, самозадовољство, како због
успешно обављеног задатка, тако и због поверења које му је указао
краљ. Након скупа и већања са великашима, краљ је послао једног свог
дворјанина и објаснио му читав план, при том му нагласивши да план
не знају сви његови великаши, него само Жупан Драгош и још понеки.
Осетио се важним и великим. То му је требало. То му је сада требало
више него ишта. Највише због односа племства према њему. На крају
ће видети они ко је Војин. Сада када је учинио овако велику ствар за
краља, он му то неће заборавити. Добро је он знао да краљ Милутин зна
да награди оне који му добро служе.
Кренуо је два дана раније у односу на краљеву главницу, заједно са
Куманима. Најпре је са њима пресрео неколико тесалских и епирских
чета, спалио једно њихово мање утврђење. У ствари, више предстражу,
него утврђење, а онда је хватао извиднике и коњанике, на које би
наишао. Добро је урадио посао. Заиста би било неправедно да му је ова
задња групица извидника измакла. То би упропастило сав његов
дотадашњи труд. Ову последњу групу је затекао у ноћном одмору.
Приметио их је Радомир, један од његових најамника. Одмарали су на
неком пропланку. Пришли су им полако, као лопови, окруживши их са
свих страна. Грци нису били претерано опрезни. Имали су само само
једног стражара. Њему су се лукави најамници лако приближили и
ућуткали га. Остали су чврсто спавали. Када су се остали пробудили,
Војинови људи су већ били међу њима. Било их је једва петнаестак.
Овако у сну, били су прелак плен Војиновим људима, као јагањци пред
клање. Ипак, тројица су успела да се извуку из обруча. И онда је
настала трка за њима. Срећом, на крају су ухваћени.

Војин помисли како после свега, стварно не били поштено да је

упрскао ту, на самом крају. Сувише труда је уложио у остварење овог
задатка. Изгубио је у тим борбама тридесетак људи. Али га није било
брига сада за то. Најамника и слободњака је увек могао наћи још. Чак
ни остали његови најамници, нису превише жалили за својим
пријатељима, опљачкани плен се због њихове погибије, делио на мање
делова. А њих је у ствари само то и занимало. Војину су се скоро
свиђали ти похлепни курвини синови. Нису се заклињали витештвом и
својом чашћу, ал' је са њима, бар знао на чему је. Није давао ни
вашљивог гроша на заклетве и лепе говоре, високорођених племића.
Дела су била, оно што је потребно краљу, а не празне приче тих
хвалисаваца.

Дохватио је мешину вина са седла свог уморног коња и још једном га

поглади по врати. Нагну мешину. Осети како му се ватрени пипци
раширише грудима. Вино беше јако. Пријало му је. Пријало му је јако.
Нагну поново. Тек тада схвати колико је уморан. Скоро колико и мој
коњ – насмеја се и још једном помилује преморену животињу. Погледа
у своју чету. Већ су на себе навлачили опљачкане делове опреме
побијених извидника. Како оно кажу помисли, „од зла оца и горе
мајке“. Можда су стварно били најгори, ал' били су његови и донеће му
оно за чим, је толико жудео.

Једног дана око себе ће имати достојанственије људе. Неће морати да

око себе скупља најамнички олош. Једног дана ће и сам, као и његови
синови бити равноправан са највишом краљевом властелом. Он ће то
морати да постигне својим заслугама, а не својим именом и
заоставштином својим предака. До тада, мораће око себе да има овакве
људе, оне који раде оно што је потребно. Онда када успе, оно што је
толико желео, када он и његови синови буду раме са тим умишљеним
племством, нико неће да се сећа како је то Војин, из чију помоћ,
постигао.
 12

Стигли су. Пред само свитање, у Трговиште су дојахали извидници

доносећи вести о нападачима. Преко хиљаду Бугара, Влаха и Татара
гомилало се на неких хиљаду и по или две, корака од источних зидина
града. У средини су стајали Татари, бесно вриштећи и машући својим
закривљеним сабљама кроз ваздух. Уз њих је било нешто оклопљене
бугарске коњице, а крила је сачињавала бугарско-влашка пешадија. Још
нису кретали. Испред коњице је један Татарин, очигледно вођа, јахао
напред назад, обраћајући се својим ратницима на њиховом грактавом
језику, што су они с одушевљењем прихватали. Тек се разданило, али је
Вукман могао јасно да их види. Стајао је у првом реду, у врсти која се
налазила стотинак корака, од палисада утврђења, заједно с још две
стотине бранитеља. Сви су били оклопљени, са кацигама на главама,
иако су бар половина од њих били себри, који су добили опрему и
оружје од рањених војника из претходних окршаја, који су лежали у
баракама Трговишта.

Свеједно. Говорио је Станоје, који је стајао поред њега. Обуци јагње у

вуково рухо, оно ће и даље бити јагње. Вукман се није слагао са тим.
Држећи мач у рукама, уз грудни оклоп, кацигу, штитнике за
потколенице и подлактице, те верижну кошуљу, осећао се сигурније,
као прави ратник. Покушавао је себе да убеди да је сада више вук него
јагње. Могао је да примети и трачак самопоуздања и код других младих
себара у врсти. Навикли су да их господари терају у борбу са мочугама,
косама и дрвеним копљима, без оклопа, често против, у пун челик
опремљених витезова. Сада су се барем са те стране осећали
равноправни противнику.

Ипак, нису били уопште равноправни, ни овог пута. Било их је једва

две стотине испред Трговишта, уз неких стотинак стрелаца на
палисадама града, као и нешто сељака који су били задужени да бацају
камење, на непријатеља који би се пењао преко градских палисада, док
се насупрот њих налазило више од пет стотина бугарских војника,
преко две стотине татарских коњаника и исто толико влашких
плаћеника.

Појачање којем су се надали, није стигло. Вукман је од властеличића и

војника у Трговишту, често могао чути како им је последња нада,
помоћ „Сремског Краља“ Драгутина, али је сада постало јасно, да су та
надања била узалудна. Очигледно је да ће бивши краљ, због лоших
односа са својим краљевским братом, поново остати, у својим дворима
и чекати да олуја прође. Били су препуштени сами себи.

- Види само колико их је – проговори млади себар иза Вукмана.

- Прегазиће нас – додаде други, дрхтавог гласа.

- Који нас је паметњаковић извео овде, на зидинама смо могли бар

нечему да се надамо, овде немамо чему – рече бркати пешадинац.

- Тишина тамо! – викну млади Борислав – Држи поредак! Изгледа

да крећу.

Стварно је изгледало да крећу. Средина коју су сачињавали Татари је и

даље стајала, док је пешадија по боковима кретала напред. Густо
збијени једни уз друге са подигнутим штитовима, су напредовали
према Трговишту уједначеним кораком, лупајући копљима и мачевима
о штитове.

Пошто је пешадија одмакла неких две стотине корака, коњица поче да

се престројава. Сасвим лаганим кораком кретали су се у врсти, у готово
савршеном поретку. Они у првим редовима носили су дуга копља, док
су они иза њих били лучоноше. Лагани ход се полако претварао у кас,
те у неколико тренутака, почеше да престижу пешадију. Кад су прошли
своје пешадијске бокове, кас се полако претварао у галоп, средина је
напредовала брже, док су крила успоравала, па се њихова формација
полако из врсте, претварала у клин, или боље речено у стрелу.

- О ... Оче наш, ко ... који си на не ... небесима, да се с с ... свети

име твоје, да до... до ... дође ца ... цар .. царство твоје, да ...

Вукман зачу глас младића иза себе, испрекиданим и дрхтавим гласом,

покушавао је да изговори молитву, док су му речи застајале у грлу.

- Нема ти овде никаки' очева дечаче. Једини Бог, којем се овде

треба молити и једини отац који ти може овде помоћи је ово –
рече му груби пешадинац, лица прошараног ожиљцима,
показујући на бојну секиру коју је држао у руци.

- Бог ће ти увек помоћи ако ти је срце чисто, само веруј сине –

благо рече старији себар иза дечака.

Борислав је јашући на свом коњу, заштићен пуним оклопом, могао да

види ужас на лицима својих бораца, од којих је многима ово била прва
битка, као и њему самом. Покуша да каже нешто смислено, да их
окуражи, али му се језик укочи и не могаше да се сети ничега. Људи се
почеше тискати у врсти, нервозно погледујући једни друге. Из првог
реда изађе Станоје:
 - БРАЋО, СЛУШАЈТЕ МЕ!! Глас му је био грмљавина – ЗНАМ ДА
СЕ БОЈИТЕ! БОЈИМ СЕ И ЈА! МИСЛИТЕ ДА ЈЕ ГОТОВО, ДА
ЋЕТЕ УМРЕТИ, ДА ЋЕ ОВИ СКОТОВИ СВЕ ДА НАС
ПРЕКОЉУ. ОНИ ДОЛАЗЕ, МИСЛЕЋИ ДА ЋЕМО ИМ БИТИ
ЛАК ПЛЕН, ДОЛАЗЕ ДА ВАМ УЗМУ ПОРОДИЦЕ, ЗЕМЉУ,
СВЕ ЗА ШТА СТЕ ЖИВЕЛИ, СВЕ! АЛИ ЈА ВАМ ОБЕЋАВАМ,
И КУНЕМ СЕ СВОЈОМ ЧАШЋУ, КУНЕМ СЕ СВОЈИМ
ЖИВОТОМ И СВОЈИМ ИМЕНОМ, ДА НИЈЕ ГОТОВО, И ДА ЋЕ
КУРВИНИ СИНОВИ ОВДЕ СЛОМИТИ ЗУБЕ. И ЗАТО КАЖЕМ,
НЕКА ДОЂУ, НЕКА ДОЂУ!! ЈЕСТЕ ЛИ СА МНОМ БРАЋО?

- ЈЕСМО! Узвикну Вукман и тек неколицина војника из врсте.

- ЈЕСТЕ ЛИ СА МНОМ БРАЋО? - Понови Станоје још гласније.

- ЈЕЕЕЕЕЕСМООООО - овога пута окуражени викнуше готово сви

у глас, након чега и они почеше лупати својим оружјем о штитове
и дерњати се из све снаге.

Татари су се све више приближавали, пешадија је сада била добрано

иза њих. Вукман је већ могао да види њихове кожне или железне
калпаке, као и оклопе који су подсећали на рибљу крљушт. И они су
вриштали, гласовима који су Вукману звучали као да долазе из
најдубљег пакла.

- Још само мало - рече Станоје полугласно, готово за себе, па

настави - још само мало. Одузми Татарину коња и пола посла си
обавио. Не губи главу мали и држи се мене. Јасно?!

- Јасно – одоговори Вукман стежући дршку мача и питајући се шта

је Станоју значило оно што је изговорио.

Мач ти је као птица, држи га чврсто али не превише, ако га јако

стегнеш угушићеш га, а опет, ако га будеш држао превише лагано,
одлетеће, баш као и птица. Сећао се речи витеза Гороја, и буди
спреман да удариш, да убијеш, ако будеш оклевао и моменат, то може
значити крај. Осећао је како му грашке зноја цуре испод плитке кациге,
улазе му у очи и пецкају их. Погледао је у Станоја и видео челичну
одлучност на његовом лицу, али се могао и видети израз лица, као да
нешто ишчекује сваког тренутка. Шта ли му је значило оно још само
мало? - помисли. Врати поглед према непријатељу, који се сада
приближио на једва двеста корака, могао је сада да види и лице
предводника, вриштао је витлајући својом закривљеном сабљом. Иза
њега јахао је барјактар, носећи стег која се састојаo од црних и белих
коњских репова. Још само неколико тренутака и ту су –помисли.

А онда, коњ предводника ужаснуто њисну, пропе се на задње ноге,

збаци јахача, паде на леђа и стаде се ритати у агонији. Одмах иза њега,
паде и онај са барјаком. Затим почеше падати и они иза њих, још њих
десет, двадесет. Коњи су падали, ритали се, неки од њих почеше трчати
неконтролисано и сударати се са онима иза себе, рушећи јахаче и
газити их у паници. Све је било праћено ужасном њиском коња и
људским крицима. До малопре савршен поредак Татара се претворио у
ужасан метеж. Коњи и њихови јахачи се претворише у крваво клупко.
Пренеражени Татари из позадине су у чуду гледали шта се дешава и
покушавали да смире своје животиње. Како су се приближавали
непријатељу, тако је више коња падало на земљу, при том ломећи своје
јахаче. Све се претвори у гомиле, измешане коњима и јахачима.

Вукман виде како неки Татари из својих, али и из тела својих коња
чупају металне шиљке и схвати. ЧИЧЦИ. О томе је говорио Станоје, то
је било оно што је тако жељно ишчекивао. Чичци које је војска, као
семе разбацивала, по пољу испред њих, два дана пре тога. Многи од
Вукманових сабораца су гледали згрожено како се јадне животиње
ритају, ужасно њиштећи од бола. Тада је схватио зашто је било
неопходно да војска ван зидина дочека напад Татара. Требало је
изазвати директни јуриш непријатељске коњице, тако да коњи у пуном
галопу налете на чичке разбацане по трави.
Ипак, после почетног шока и метежа, Татари у позадини успеше да
обуздају своје животиње. Схватили су замку који су им Срби спремили.
Неколико тренутака стадоше и чекаше наређења својих вођа. Све ово
би праћено одушевљеним клицањем бранилаца. Неки од јахача,
очигледно вође, ујахаше међу своју војску и стадоше викати и махати
рукама. Вукман се понада да ће се сада повући, али они се поделише у
две групе и почеше да јашу лево и десно од Срба. Покушаће да обиђу
чичке и да нас обухвате по боковима, помисли Вукан. Погледа у
Станоја, овај се благо осмехну и опет, као за себе, рече:

- Тако, само тако, томе сам се и надао.

Задовољство на Станојевом лицу беше очигледно. Вукману сине!

ЈАМЕ! Јаме, препуне наоштреног коља, прекривене платном и земљом.
Јаме које су пре неколико дана копали он и остали себри, јаме због
којих је био толико љут. Са дивљењем погледа према Станоју. Стари,
искусни лисац је предвидео сваки њихов корак. Обе Татарске групе су
јахале право према јамама. Кренуше прилично широко, да их окруже са
обе стране. А онда стадоше. Као да су предосетили нову опасност. Из
обе групе послаше по два – три јахача, да провере да ли је пут чист.
Јахали су касом, полако. А када се уверише да више нема чичака,
дадоше знак остатку својих саплеменика, који поново кренуше пуним
одлучним галопом, са обе стране, директно према браниоцима. Поново
су се приближавали, када поново настаде пакао. Један по један коњ,
упадао је у ровове и јаме, набијајући се на наоштрено коље. Сада
Вукману би јасно зашто су оне копане без икаквог реда и правила, да
противник не би схватио распоред и покушао да их избегне. Понегде је
било и по двадесет метара размака између јама, а негде су биле
ископане, готово једна до друге. Неки јахачи су стали не знајући шта да
раде, а неки су у паници јахали на све стране. Они што би се превише
приближили зидинама, постајали су лак плен стрелцима на палисадама.
Нови поклици одушевљења се зачуше поред Вукмана и са зидина
Трговишта. Али то није био крај, победа није била ни близу. Пешадија
је полако пристизала и са обе стране окруживала Вукманову врсту.
Татари се сабраше, сјахивали су са коња и полако се и они
приближавали, корачајући опрезно.

Борислав осокољен пређашњим догађајима, поведе нешто војске

напред, где стадоше касапити збачене и чичцима повређене Татаре.

- Не, млади господару, враћај се овамо - процеди Станоје кроз зубе.

Покуша да викне, ал беше прекасно. Момак је са неколицином војника

већ пришао рањеним Татрима. Стадоше их бесно докрајчивати својим
мачевима и копљима, убеђени у победу. Они Татари иза прве линије,
напеше своје лукове и почеше их обарати једног по једног.

- Враћај се, враћај се одмах, будало - викну Станоје бесно.

Момак га погледа изненађено и помало увређено и дурљиво, али није

послушао. Неколико стрела је погодило младићевог коња и он паде
заједно са њим. Остали потрчаше према врсти, док су око њих зујале
татарске стреле. Борислав покуша да устане, али му је нога остала
упетљана у узенгије. Његов квалитетни оклоп је одбијао стреле. Али,
Татари су добро знали где треба да гађају. Ма колико да је његов оклоп
био врхунски, стреле су почеле да погађају прегибе и места где се он
спајао и био тањи. Дурљиви, дечачки изглед његовог лица, врло брзо би
замењен страхом, болом и безнађем. Он очајнички погледа ка Станоју и
војницима у врсти. Поготово тада, могло се видети колико је у ствари
млад, готово дечак. Очима је молио за помоћ, иако му се усне нису
мицале. Вукман начини неколико корака напред.

- Остани где си - рече му Станоје.

- Морамо да му помогнемо, не може да се извуче - одговори му

Вукман.

- Да се ниси макао - настави тврдо Станоје.

 - Прилазе му ... ту су ... убиће га.

- Нема му више помоћи, жао ми је младића, али сам му нагласио да

остане у линији.

И заиста следећег тренутка, Борислава су окружили израњавани Татари

и Вукман виде како се дижу и спуштају њихове сабље и копља.
Неколико сати након што је велики Дода Брановић издахнуо у
Трговишту, његов син је изгубио живот на пољу испред града.

- Нек је покој његовој младој души - прекрсти се и тихо рече

Станоје а затим узвикну – Повлачи се према граду, задржи линије!

Врста се поче повлачити према зидинама, док су се са све три стране,

напријатељи приближавали. Татари су сјахали са коња и помешани са
бугарско - влашком пешадијом пристискали Србе. На неких педесетак
корака од зидина града, Станоје нареди чети да стане и ту прихвати
борбу. Нападачи су кидисали на њих, али су сада били у домашају
стрелаца са зида. Искусни ратник даде знак и стреле почеше да падају
међу њих. Понеки оклоп је успевао да одбије стрелу, али су оне
погађале и она незаштићена места, поготово Влахе чији су оклопи
углавном били од штављене коже или ланчаних верижњача. Ипак
велики број се проби до Вукманове врсте.

- ЦИЉАЈТЕ ОНЕ ИЗ ДРУГЕ И ТРЕЋЕ ЛИНИЈЕ, ГАЂАЈТЕ

СТРЕЛЦЕ - узвикну Станоје.

А сада стварно почиње - помисли Вукман. Непријатељи силовито

нападоше прву линију браниоца. Први који га је напао био је Татарин,
из рамена му је штрчала стрела. Широко размакнутих, косих очију и
ретке браде, изгледао је као демон, док је кидисао на њега, високо
уздигнуте сабље. Вероватно због стреле у рамену, његов ударац не
беше претерано убојит. Вукман га дочека штитом, а затим га снажно
сасече преко лица, после чега Татарин паде као свећа. Мртав. Убио сам
га – помисли момак слуђено. Не оклевај ни часа, замисли Гороја како
стоји иза њега и говори му. Вукман снажним ударцем докрајчи неког
Бугарина, на неколико корака од њега, док је крвавог лица, покушавао
да устане.

После тога га нападе сувоњави високи Влах, са бодежом у једној и

секиром у другој руци. Одмеравао га је неколико тренутака, а онда
удари секиром, a Вукман га дочека штитом. Након ударца Влахове
секире о његов штит разлете се иверје. Ударио је снажно. Вукман осети
како му лакат забриде. Момак узврати, али се Влах вешто измаче. Влах
насрну секиром поново. Тај дарац је био кобан по Влаха, његова секира
се дубоко зарила у дечаков штит, не успе да је извуче на време, таман
довољно да га Вукманов мач погоди у груди. Оштри челик проби
оклоп, кожу и месо и зада смртни ударац.

Поред младића је стајао Станоје, његова борба је готово подсећала на

плес, са лакоћом је својим мачем обарао противнике. Упркос његовој
крупној фигури, кретао се брзо, избегавао нападе и задавао смртоносне
ударце. Убрзо су нападачи избегавали искусног ратника и
устремљавали се ка мање опасним противницима. Тек понеки бранилац
је могао да се похвали борбеним искуством, а тек можда, сваки десети,
правом војном обуком. Неки су преплашено тапкали у месту, они мало
храбрији су неопрезно, излетали из линије и брзо постајали плен
бројнијег непријатеља.

- ОСТАНИ У СТРОЈУ, НЕ ИЗЛАЗИ, ДРЖИ ПОРЕДАК – дерњао се

Станоје.

Вукман виде како прободен копљем, поред њега, паде младић из

његовог села, који се заједно са њим прикључио чети Доде Брановића.
Исечен татарском сабљом, паде и бркати пешадинац, који је стајао
поред њега у врсти. Падоше још многи. Стреле су падале међу
нападаче, обарале их, али су стално стизали нови. Вукман виде
неколицину оклопника, како дотрчавају до зидина, носећи велике
мердевине, а онда спази да је неколико мердевина већ наслоњено на
палисаду и да су се нападачи већ пењали уз њих. Група од педесетак
бугарских стрелаца је циљала српске стрелце на зидинама, како би
штитили јуриш, оних који су се пењали мердевинама.

Испред њега се створи крупни Бугарин, у пуном квалитетном оклопу,

на којем се видео грб медведа, пропетог на задње ноге. Наоружан
огромним дворучним мачем, у једној и штитом на другој руци. Такви
мачеви су се обично користили са обе руке, али овај беше довољно
снажан да њиме рукује једном руком. Устремио се на њега. Овај је
сигурно снажан, али је вероватно спор – помисли младић, храбрећи се.
Први његов ударац, Вукман дочека својим штитом, од храстовине.
Иверје се од ударца разлети, али штит ипак задржа ударац мача. Задржа
га, али једва. Учини му се да му је овај откинуо читаву руку. Снажан је
као бик, али није спор. Још један такав ударац и потпуно ће ми
уништити штит - помисли. Следећи ударац је избегао повлачећи се
корак уназад. Покуша да узврати, али Бугарин лагано, готово лењо
одбије његов напад штитом и крену на њега поново. Вукман је узмицао
од крупног Бугарина, не могавши да му приђе због његовог дугог
домашаја. Неће моћи још дуго да узмиче. Дечак се судари леђима са
једним својим саборцем, којег је притискао неки Влах. Није више имао
места да узмиче у назад. Бугарин покуша ударцем одгоре. Овај пут га
Вукман дочека мачем, али ударац беше толико снажан, да младић не
успе да га задржи. Мач се спуштао директно према његовој глави.
Рефлексно помери уназад главу и осети како је мач уз шкрипу метала
зарезао чеони део његове кациге. У глави му севну, ноге му клецну, али
је остао на ногама. Грдосија га је и даље нападала. Нови ударац беше са
стране, толико снажан, да од штита на Вукмановој руци оста само
држач. Не могу му ништа, убиће ме!– помисли.

Ипак, срећа га погледа. Управо када се див, спремао да нападне поново,

један Влах погођен стрелом, паде између њих и саплете горостасног
Бугарина. Само на тренутак, крупни ратник изгуби равнотежу и паде на
колено. САДА, САДА ИЛИ НИКАДА - помисли Вукман. Уследи хитар и
прецизан ударац и Вукманов мач, пронађе место између рамена и врата,
где оклоп противника није био пун и готово истог тренутка, из његовог
оклопа покуља тамна крв. И даље је Бугарин кидисао разјарен,
проклињући, али његови ударци сада не беху тако снажни, нити брзи.
Вукман избегне један, па други, трећи, а онда нападе, ударао је снажно
и хитро, погађајући сваки пут, изложене делове тела. Бугарин је све
више крварио и све ређе успевао да блокира Вукманове ударце. Осећао
је како његови ударци пробијају верижњачу и до кости засецају месо
непријатеља, али је овај одолевао и даље. Хоћеш ли умрети више ?
Коначно, када Вукманов мач проби штитник за грло Бугарина, овај
паде на колена а онда се, уз хроптај, лицем сручи на земљу.

- Утепао је Бориса Великог!!

- Пао је капетан Борис!!

- Дечак је убио Бориса!!

Вукман чу повике, како Бугара, тако и неких својих сабораца.

Људескара је изгледа био неко познат. За тренутак младић стаде, рука
му је горела од болова, а у глави му је севало. Осети сланкасти, метални
укус крви у устима. Погледа око себе, многи од његових сабораца су
већ пали. Станоје је још био на ногама, окружен бројним
непријатељима, а око њега је била хрпа мртвих и умирућих Бугара,
Влаха, Татара ...

Тло се претворило у каљугу, црвено блато, крваво. Један Влах паде са

мердевина одсечене руке, други погођен каменом са зидина паде,
готово без пола главе. Старица из Трговишта, која је тај камен бацила
одушевљено цикну, када виде да је погодила. Спази једног од младића
из чете, који се чинио стидљивији од девојчице, како вришти као звер,
док се гушао са неким Бугарином. Виде другог, који се хвалио како је
учествовао у десетини битака, како стоји у месту. Бацио је кацигу и
оружје, рукама запушио уши и вриштао. Младић којег је Вукман виђао
у граду, пузао је поред њега, дозивајући мајку, док су се за њим вукла
црева из његове утробе. Неки други младић, којег Вукман није знао,
лика као у девојчице, је клечао на једном Татарину и беснео, док је
секиром ударао његову главу, иако је од Татаринове главе остала само
крвава каша.

Овде нема славе, ничег лепог, нити достојанственог. Где је смисао,

чему ово све? Могао је да примети преплашена дечачка лица и са једне
и са друге стране. Једни су покушавали срушити несрушиво, други
одбранити неодбрањиво. Унапред изгубљена битка и за једне и за
друге. Ови дечаци неће победити, ниједан од њих. Ако преживе данас,
умреће неког другог дана. Као и он. Могу да победе само они који су
ову крварију и ово звериње хтели. Човек је човеку звер или вук, тако
некако. Негде је то чуо. Кад и где, није имао појма. Можда од неког
свештеника. Није знао. Чему оволико мржње? Чему оволико крви?
Оволико смрти?

Најрадије би отишао далеко одавде, не би се ни осврнуо. Да може. Није

то могао. Морао је да остане још. Да одузме још неки живот, да проспе
још крви. Толико је жудео за бојем, за славом. Да ли је ово било то о
чему је маштао? Није могло бити. Морало је бити још нечега. Бар
нечега што даје смисла овом паклу. Није му више било до борбе. Хтеде
да легне, да се препусти, преда. А онда угледа Станоја. И даље је стајао
одбијајући од себе многе непријатеље. Погледа и оне преостале око
њега. Још увек су били на ногама. Они су нашли смисао. Било га је,
сигурно. Они су га знали. Нашли су га. Сети се свих људио које воли.
Породице, свих оних добрих људи које је сретао. Сети се девојке из
града. Њеног осмеха, њених очију у којима се топио, њеног лица ...
Свих оних који су уточиште нашли у Трговишту. Како је могао
заборавити на њу? Како је могао заборавити на све њих? Није имао
права да одустане од њих. Није било време за малодушност. Морао је
да нађе снаге.

Мало је предахнуо, дошао к себи. Са земље је дохватио нечији штит и

потрчао ка Станоју, поред којег је било тек неколико сабораца, а
непријатељ је надирао и даље. Окруживали су га са свих страна, као
вукови. Одакле само извиру? - помисли. Посекао је једног Влаха који је
се залетео на њега копљем, затим једног Татарина, па још једног Влаха.
Није знао колико их је пало под њим, колико их је ударио својим
мачем. Ударао је све док не примети да у рукама држи крхотину, мач се
преломио. Дохватио је затим бојну секиру из руке мртвог Бугарина са
земље. И ударао, ударао, ударао. Није чак ни приметио колико су му
руке болне, укочене .. У њега као да су ушли бесови. Обузело га је
лудило битке. Примети како се непријатељи повлаче од њега, како га
гледају са страхом у очима. Мора да је, онако прекривен крвљу и
блатом, изгледао као помахнитали демон, када су сви почели да
избегавају да га нападају. Ухвати поглед неких својих сабораца, чак и
они су га запрепашћено гледали. Изгледало је да га се и они плаше. У
једном моменту се осврну. Не примети ниједног непријатеља око себе.
Пришао му је Станоје, дрмусајући га за рамена:

- Добро је мали, добро је. Има их још. Немој сада да ми полудиш.

Тек тада схвати да дрхти. Поче да жмирка. Очи му беху пуне крви.
Једва је дисао. Скину кацигу са главе и халапљиво удахну ваздух. Није
више имао снаге, није више могао. А онда осети нови бол, нога му се
укочи, погледа и виде како му из бутине штрчи стрела, а затим му још
једна стрела ниче из рамена, паде на колена, а затим на бок. Станоја
није видео поред себе. Није могао да процени колико је времена
прошло од када му се Станоје обратио задњи пут. Можда је и он пао –
помисли.

Гледао је око себе, иза себе. Као мрави, непријатељи су се верали уз

мердевине, неки су падали. Браниоци су још увек бранили зид. Доле
испод зидина остаде их тек неколицина. Бугари су их потиснули скроз
до зидина града. И непријатељ је био проређен, али се ипак чинило да
их је много више. Готово је, изгубили смо! Покуша да устане али га
ноге издадоше, није могао више. Звуци шкрипе метала, вриска
умирућих, дрека оних који су још увек стајали, псовке, проклињања,
молитве, њиска рањених и престрављених коња, сви звуци постадоше
као један. Као један дугачки и мучни звук. Звук од кога се лудело. Звук
који је узимао последње делиће наде и разума из Вукмановог ума. Није
могао да разликује те звуке, као што више није могао да схвати оно што
види око себе. Видео је само људе које су мрзели и хтели да убију. Није
могао да их разликује. Није могао да разликује непријатеље од
пријатеља. Сви су му деловали исто. Сви су деловали као непријатељи.
Као дрекавци и бауци, из прича које је слушао као дете.

Крв му се сливала у очи, свет постаде црвен. Да ли умирем? – помисли

готово равнодушан. Учини му се готово свеједно. Можда би и било
лакше умрети. Напустити све ово. Само ће да легне, склопиће очи и
можда цео овај пакао нестане. НЕ! УСТАЋЕ! Још једном ће устати.
Мора наћи још мало снаге. Покуша да се ослони на дрхтаве ноге.
Поново паде на колена. А затим се стровали на земљу поново, као
врећа.

Зачу нови звук, сличан рогу којим се оглашавала њихова чета, сличан,
али не исти. На измаку снага, успе да се извије и погледа. Зарио је мач у
земљу, и успео да се ослони на колена. Одакле му сада мач, помисли.
Имао је секиру у руци, колико се сећао. Није се сећао да је узео мач.
Погледа испред себе, низ чело му је лила крв, обриса је руком. Од
призора који је угледао, следи се.

Нова чета је јуришала на њих. И они су урлали из свег гласа. Неки су

готово у трку, отпуштали стреле. Изгледали су некако чудно, нису
сличили ни Бугарима, ни Татарима, ни Власима. Деловали су одрпано,
зарасли у дуге косе и браде, обучени у крзна и кожу, са тек по којим
комадом оклопа на себи, као одметници. Ал' су изгледали жестоко.
Били су наоружани углавном секирама и маљевима, видео је тек покоји
искрзани мач. У први мах Вукман се збуни, ништа му није било јасно.
Створи се силни метеж међу непријатељима. Придошлице су удариле у
леђа Бугарима и њиховим савезницима. И то прилично жестоко. Шта се
дешавало? Сви су били потпуно слуђени. И непријатељи, и оно мало
његових сабораца, који су још увек били на ногама.

Предводили су их један огромни чупавац обучен у крзно и један

младић у племићкој одећи, достојанственог изгледа. Први је огромном
секиром обарао противнике једним ударцем, док се онај млађи борио
елегантно, кретао се гипко као мачка, са мачем и без штита. Виде међу
њима и једног који је изгледао као Татарин, испуштао је стреле, једну
за другом, са запрепашћујућом брзином и истом таквом прецизношћу.
Ко су сад ови ? Иако их је било мање, потпуно су преплавили
забезекнуте Бугаре, који су почели да беже у свим правцима. Чуо је
клицање и звуке одобравања, са зидина града али и оних преосталих на
ногама са земље.

- Мали, победили смо! – виде изнад себе Станоја испрсканог крвљу

– Устани! Гледај, проклетиње беже! Држ' се, одо' по видара, не
мрдај.

Хтео је да се радује, хтео је да буде срећан, због тих речи, али није био.
Зашто? Можда их није разумео. Шта је том тренутку могла да значи
реч победа?! Лицем му је и даље лила крв. Како човек може да буде
тако слаб? Покуша да скине кацигу, покуша да устане, да нешто каже,
ал' поста свестан да мумла. Још увек је видео људе око себе како трче.
Придошлице су и даље јуриле запрепаштене бугарске војнике. Виде
једног Бугарина, како паде на колена, одбацује мач и диже руке у знак
предаје. Пришао му је један крупни, брадати придошлица и снажно га
удари маљем, одневши при том пола његове главе. Један Влах поред
њега је клечећи плакао, док је у крилу држао другог, који је толико
личио на њега. Тај други се није мрдао. Лице му је било обливено
крвљу. Да ли му је то био брат? Ко је то могао знати? Ко је овде могао
разликовати брата од злобрата. Пријатеља од непријатеља. Добро од
лошег? Толико бола, крви, толико смрти ! Погледао је у своје дрхтаве
руке, биле су потпуно црвене, крваве. Поново му се зацрни ... учини му
се да ће повратити, можда је и повратио. Паде на бок, поново. Обузе га
дрхтај. Дрхтало му је цело тело. Није га више болело. Осећао је као да
лебди. Можда је стварно умирао?
Пробудио се на перјаном кревету. Иако је лежај био удобан, чинило му
се да лежи на оштром камењу. Примети да му је лице замотано у завоје,
није видео на једно око, леву руку није могао да помери. Било је
мрачно. Тек по која свећа је горела у просторији.

Када покуша да устане, бол му севну читавим телом. Немоћан, сручи се

назад у постељу. У глави му је тутњило, брујало, није знао где је, шта је
радио ту, нити шта му се десило. Чинило му се да га боли све, као да се
читаво његово тело претворило у једну бол, неиздрживу, али је ипак
бол, која га је пробадала у левом рамену и руци била најснажнија. На
најмањи покрет, болови су севали читавом левом страном његовог тела.
Поред њега је без свести, на кревету лежао младић, којем је рука била
одсечена до лакта. На поду испред, старији себар, лежао је јечећи у
бунилу, наказно отеченог рамена, бунцао је неповезано. Свуда около
лежали су рањеници. Неки од њих су гласно јаукали, неки нису
пуштали ни гласа, изгледало је као да су умрли.

- Има ли кога овде? Где сам ја? - помисли да виче, несвестан да је

његов глас представљао готово шапат.

Нико се није одазвао. Пожели да је кући. Толико је то пожелео, да је

болело. Сети се мајке, оца, браће. Лик сестре Лепосаве му се укаже.
Тугаљиво га је гледала. Обећао си да ћеш се вратити – говорила је
кроз сузе, исто као и оног дана кад је одлазио са војском. Осетио је
вреле сузе на својим образиме. Да ли је плакао? Вероватно јесте.
Покуша да устане поново, али га бол савлада још једном. Различите
слике су му пролазиле умом. Помисли да је полудео, поново је био на
бојном пољу. Да ли је битка још увек трајала? Чуо је вриску људи,
њиску коња, на све стране је било крви. Осећао је мирисе, свакакве,
углавном непријатне. Али је све некако мирисало на крв. Неко му је
пришао, дизао га. Чуо је разговор изнад себе. Непознати гласови су се
расправљали да ли је жив.

- Ма мртав је тај, остави га.

- Чини ми се да дише - зачу се други глас.

- Ма .... нема му помоћи, види му главу - понови онај први.

А онда зачу и трећи глас, такође непознат.

- То је момак који је убио Бориса Великог, једног од бугарских првих

заповедника.

- Жив је, празноглавци - овај глас му беше познат - одмах зовите

видара, пошаљите неког по Богоја - беше то Станојев глас. Био је
жив, није пао у боју.

Након тога му се учини да види Станојев лик изнад себе, али беху ту и
други, познати и непознати. Међу свима њима види и свог оца, мајку,
браћу, сестру Лепосаву, чак се и витез Гороје појави. Шта они раде
овде? Они су кући, не би требали да буду овде. Гороја није видео
годинама. Да ли лудим, шта ми се дешава, где сам? Осети мучнину,
врелину, болове, нешто га је пекло .... нешто страшно га је пробадало, у
бутини, рамену. Стреле! Погођен сам стрелама! Сетио се. Умирем ли?
– запита се по ко зна који пут. Поново заплака. Не толико због бола, већ
се свикао на њега. Био је уморан, тако проклето уморан.

Мисли су му се ројиле једна за другом, слике у глави су се мењале

муњевитом брзином, једна за другом. Испред њега се створи лик
Татарина којег је убио у боју. Оног што је већ имао стрелу у рамену,
када га је напао. Имао ју је и сада. Свог првог убијеног непријатеља.
Тужно се смешио. Затим лице оног сувоњавог Влаха, огромног
Бугарина, па свих оних које је посекао испред Трговишта. Баш као што
му је причао Гороје. Сви су стајали ту испред њега. Да ли је било време
да им се придружи? Можда је већ умро? Да ли су дошли по њега? Није
знао. Дозивали су га. Није хтео да пође за њима. Никада пре није умро.
Није хтео да умре. Не још. Виде их како играју у колу, насмејани.
Заједно са неким његовим саборцима који су пали испред Трговишта,
ухватише се у коло и играше, као пријатељи, као браћа. Њихови ликови
почеше да бледе, нестају. Све му је полако губило смисао. Побио је те
људе, мрзео их је, ал' је некако заборавио зашто, постојао је јак разлог
што их је мрзео, што их је посекао, ал' сад га није знао. Можда је
полудео, можда је сишао са ума. Ако је тако, онда боље да је умро.

Тада му се укаже и лик девојке из Трговишта. Како је само била лепа,

нисам јој ни име сазнао. Шта је са њом, да ли је жива? Сећао се
последњих тренутака битке, непријатељи су се разбежали на све стране.
Они њихови чудни савезници су их потпуно изненадили и разбили.
Шта се десило на крају? Ни на једно од тих питања није имао одговор.
Осећао је да га тама опет узима. Препустио се тој тами, осећао је како
тоне у њу. Нестајали су и болови. Било је тако лепо без бола.

Пробуди га горак и отужан укус у устима. Осети нечију руку на свом

темену, како му придржава главу. Бол се врати свом жестином. Познат
лик му се укаже над главом.

- Ево га долази себи, рекох ли ти ја? Испи до краја, таааако!

Препозна видара Богоја из Трговишта. Из дрвеног чанка, видар му је

полако сасипао горку течност у уста. Загрцну се од њеног укуса.

- Малиша, добро нам се вратио назад! - насмеши се Станоје.

- Ста ... Станоје, где сам, шта се дешава? - упита момак.

- У Трговишту, момче. Лежиш у у господарској постељи.

- Бугари, Татари, где су?

 - Добар део је мртав, други су се разбежали, неки су овде код нас, у
ланцима. Победили смо дечаче, ал' смо то платили многим
животима.

- Како се битка завршила ... млади господар Борислав?

- Победили смо дечаче, ал' као што ти рекох, цена је била

превисока. Више од половине је пало, много је рањених.
Борислава сам пронашао после битке, мртав је, нажалост. Млада
усијана глава, нек му је лака црна земља - Станоје се прекрсти.

Вукману се полако враћало сећање, сетио се младог Борислава, гомиле

рањених Татара који су га бесно убадали копљима и секли сабљама,
обузе га снажан напад туге. Сетио се битке, огромног бугарског витеза,
изненадног доласка и напада њихових чудноватих спасиоца, рана,
стрела које су му штрчале из тела ... Осети олакшање, онај напитак који
му је видар сасуо у грло, му је изгледа већ помагао. Враћала му се
присебност. Бол је и даље била ту, али сада је имао разум, изгледа да
није потпуно сишао с' ума.

- Ови завоји ... све ме боли ...

- Бићеш добро јуначино - видар Богоје је био ту, превијао је својим

брзим спретним рукама, младића поред њега – ал' си добро
изубијан. Имаш гадну посекотину на глави, кацига ти је спасила
живот. Мислио сам да ти је рука сломљена, али је само отекла.
Нога је сада већ добро, али сам се уплашио за раме. Стрела ти је
набила комад оклопа у месо рамена, рана се загнојила, стављао
сам ти пијавице да извуку лошу крв, спаљивао рану. Био си у
бунилу, али сада ће бити добро. Мало јаке хране, одмора и бићеш
као нов.

- Колико дуго сам ... ?

 - Четири дана, добро си нас уплашио, али као што рекох ја Станоју,
снажно сељаче је то.

- Млади господар је хтео да те упозна - убаци се Станоје - ово је

Првош, син Великог жупана Драгоша. Њему можемо да се
захвалимо, што смо међу живима.

Поред Станоја је стајао витки младић у племићкој одећи, са грбом вука

испод двоглавог краљевског орла. Вукман се сети. Младић је
предводио придошлице које су стигле у помоћ, у задњи час. Био је то
онај који се онако елегантно пробијао кроз непријатеља, поред џина
зараслог у браду и косу.

- Морао сам да упознам јунака који је под ноге бацио Бориса

Великог, најпознатијег и најбољег бугарског мегданџију.

- Ја ... ја ... нисам знао да је властелин, нисам знао .... да је

високорођен – поче муцати Вукман - напао ме је ... само сам се
бранио ...

- Не мораш да се оправдаваш момче, да нам је само више таквих

као што си ти - пријатељским тоном ће Првош - Борис је био
велики ратник и витез, али исто тако и велики крвник и разбојник.

- Ко су они ратници ... што су били с тобом ... господару?

- О томе ћемо касније, нећемо више да те умарамо, још неко је

желео да те види - насмеши се Станоје - сво време док си био био
у грозници она је била поред тебе и неговала те.

- Хајдемо, момку треба нега - дода Првош, насмејан.

Обојица се насмешише и окренуше са према вратима. Иза њих је

стајала девојка из града. Гледала је у њега и стидљиво се смешила.
Вукмана обли руменило, нека врелина му се пела од груди, до лица.
Заборавио је на болове, на ране, на битку .... Срце му је поново ударало
као лудо. Забуни се.

- Зовем се Душица - рече девојка стидљиво се смешећи, чинила му

се још лепшом, него оне вечери - Станоје ме је одредио да те
негујем.

Речи су му запеле у грлу. Станоје. Стари смутљивац. Реци нешто

будало! Било шта ... било шта ...

Али речи нису долазиле. Чинило му се да му је језик дебео као рука,

превелик за његова уста ...

- Ти си Вукман, јел тако?

- Да ... да ... Вукман ... тако се зовем ... то ... ми је име ... - једва
изусти.

--------------------------------------------------------------------------------------------
Из постеље је устао два дана касније. Болови су га пресецали сваки пут
кад би се ослонио на леву ноги или померио леву руку, али није више
могао да лежи. Колико год да му је пријало Душицино друштво, морао
је да устане, да удахне свежег ваздуха, јер је у кући било загушљиво.
Себар са натеченим раменом, који је лежао поред њега, издахнуо је
претходне ноћи. Рана се толико затровала, да ни пијавице, ни
свакодневна испирања и превијања нису помогла. Дан пре тога
издахнуо је и онај младић којем је била одсечена рука. Умро је још
један од момака који су лежали са њим у просторији. Чинило му се да
се у просторији осећао задах смрти и излазак напоље, па макар и на
кратко, му се чинио као благослов.

Није могао да се сети када му је свеж, рески ваздух толико пријао.

Полако је корачао. Примети како га војници загледају и дошаптавају се.
Неки су га гледали са обожавањем у очима, неки готово са страхом.
Један фино обучен властелин му приђе, благо га додирну по рамену и
климну главом. Он збуњено узврати климањем главе. Настави да
корача, полако. Нога га је и даље болела. У дворишту га је приметио
онај младић који га је посетио са Станојем. Првош. Да, звао се Првош.
Изгледао је елегантно и господски. Обучен у једноставну ланену одећу,
без оклопа, са кожним чизмама на ногама. Око струка му је висио мач.
Са њим је био и онај огромни чупавац.

- Ево нашег мегданџије – весело ће Првош.

- Ааа то је тај јунак - рече дубоким гласом брадата људескара – част

ми је упознати те врли витеже! - поклони се.

- Ја .. ја нисам витез ... нисам ... - замуца Вукман – ја сам само

себарски син ...

- Ово је наш пријатељ Драгоман - рече Првош – вођа оних

племенитих јунака, без којих би тешко отерали Бугаре.

- Не знам како се деле те титуле и звања, али би после овога морао

да је добијеш – рече велики смешећи се - ја бих ти је свакако дао,
мада ми је помало криво што си ми отео то задовољство. Надао
сам се да ћу ја налетети на тог крвника Бориса, да му овом
лепојком пресудим – настави подижући огромну секиру која му се
налазила при руци – али радо ти опраштам, важно је да је са њим
свршено.

Вукман оћута. Није знао шта би на то могао да каже, мада је знао да

прича о огромном бугарском оклопнику којег је посекао у боју. Личило
је на похвалу. Хтеде рећи да он није ни знао против кога се борио, али
овај као да предосети о чему Вукман размишља па настави, пре него
што је Вукман стигао рећи било шта.

- Проклетник је предводио многе хајке, које је Шишман слао на нас.

Многи моји људи, добри људи, су пали под његов мач. Није
 презао да удари ни на жене или децу. Учинио си свима нама
велику услугу, момче.

- Само сам вршио оно што сам мислио да ми је дужност, господару

- срамежљиво ће Вукман.

- Ха ха ха – насмеја се Драгоман и окрене се ка Првошу – видиш

лепотане, назвао ме господаром – Затим се поново окрену ка
Вукману, па настави - Видиш, богови су се жестоко преварили
што нису дали да се родим у некаквој господарској породици. Не
дечко, грешиш. Могу појести и попити више од било кога овде, не
бојим се мегдана против било ког живог човека, она мушка справа
ми је дупло већа од било чије овде. Ал' ми је порекло толико
ниско да неки од мојих предака нису ни име имали – рече велики
након чега се толико гласно насмејао, да се Вукман готово
уплаши.

- А сада одох да видим јел' остало још оног доброг, јаког вина у
гостионици – рече велики и удаљи се крупним корацима.

- Ко је он ? – упита Вукман.

Првош му тада исприча све. Како је пао у Бугарима у шаке, о мучењу у

Ждрелу и о Василу, о бекству, о борби са Татарима и Власима, о томе
како су спасли Драгомановог сина у оном шумарку и како је Драгоман
у знак захвалности решио да помогне. Повео је све своје људе. Вукман
је знао за Јаловину, чуо је и за разбојнике који су у њој обитавали, али
их је он замишљао као авете, бесове и вукодлаке, сва она чудовишта о
којима су му причали родитељи да би га заплашили. Он то све рече
младом племићу. На то се Првош насмеја.

- Човек је колико ти или ја, мада много већи – насмеја се поново -

али видиш, једини грех њега, његових људи и њихових породица,
је што и даље верују у старе богове, зато су били одбачени и од
 српске и од бугарске државе, натерани да живе сами у тој
пустахији.

- Не верују у Бога јединог? Какви су то људи ? – забезекнуто ће

Вукман.

- Ови Бугари и Власи против којих смо се борили верују у Бога

јединог – озбиљно ће млади племић – чини ли их то добрим
људима? Васил, о коме сам ти причао је носио огроман крст на
грудима, па опет, већег злотвора од њега нисам упознао. Драгоман
ми се све више и више чини као частан и храбар човек, као и
његови људи. Не можемо судити о људима, на основу богова
којима се моле. Колико сам од њега чуо, и стари краљ Урош и
бугарски цар Ђорђе Тертер су покушали да их натерају у нашу
веру, гонили их као звери, ал су они истрајали, и то треба
поштовати.

Вукман се замисли. Био је збуњен. Од свештеника у цркви, у коју је

одлазио са породицом, је о староверцима чуо само најгоре ствари. Сада
када је чуо Првоша и упознао Драгомана, који је спасао на стотине
људи у Трговишту, запитао се.

У размишљању га прекиде Станојев глас.

- Драго ми је да те видим на светлости дана, малиша – рече

насмејан.

- Да, да данас ми је пуно боље - одговори Вукан.

Стари војник га нежно потапше по здравом рамену.

- Нисам ни сумњао у тебе - а онда се окрете Првошу – проверио сам

са заробљеницима. Изгледа да тај Васил, нити било ко од његове
клике, није учествовао у борби. Највероватније да су они кренули
са Шишманом, са главницом њихове војске. Овај напад је изгледа
 био само варка. Вође су били онај Борис, којег је малиша сасекао,
као и неки Михал, вођа влашких плаћеника. Татаре је водио неки
њихов поглавице, Јамуг се зове чини ми се. Михал је заробљен а
тог Татарина нема ни међу заробљеницима, ни међу погинулима.
Вероватно је побегао.

- Надао сам се да ћу Васила и његове псе затећи међу мртвима, али

нема везе, пронаћи ћу их и да су се у најдубљем паклу сакрили –
одговори Првош кроз зубе.

- Биће још дана за мегдана, сигуран сам, тај неће тако лако
одустати, ако је и само део, од онога што сам чуо о њему истина.

- Надам се – кратко ће млади племић, док му лицем прође сенка

мржње.

- Послали смо јахаче краљу Милутину, да га обавесте шта се овде

десило, те да видимо шта нам је даље чинити, до тада остајемо
овде, таман да нам се наш јунак опорави – рече Станоје и још
једном потапша Вукмана по здравом рамену – а сада малиша, на
одмарање, доста си се јуначио, требаћеш нам још.

- Првоше, требаш ми на часак – приђе млади бугарски племић, који

се звао Ивајло.

- Да, реци Ивајло – обгрли га Првош.

- Озаја већ два дана, нема у Трговишту.

- Где је отишао? – упита Првош.

- Не знам - слегну раменима Ивајло – прекјуче ујутру је био са оних

десетак заробљених Татара. Причао је са њима, на њиховом
језику. Изгледало је као да се нешто распитује. А После тога је
узјахао свог коња, наоружао се и одјахао.
- Мислиш ли да нас је напустио?

- Не знам шта да мислим – замишљено одговори Ивајло – до сада

нисмо имали разлога да сумњамо у њега. Знаш и сам колико нам
је користио од бекства, чак се и овом јуришу на Трговиште
показао у најбољем светлу. И знаш да он не прича пуно. Рекао ми
је само да нешто мора завршити, те да ће се онда вратити.

- Хмм – замишљено ће Првош – не знам шта је том чудаку у глави.

Од самог почетка свега овог, нисам знао шта да мислим о њему.
Превише је тајновит. Он изгледа готово исто као и Татари, бојим
се да би могао налетети на неку нашу извидницу.

- Не бојим се ја за њега, знаш и сам да се тај враг провуче неопажен

свуда. Али мислио сам да би требао да знаш да је отишао.

- Да .. у праву си – одговори Првош гладећи се по бради – што се

мене тиче нека иде где хоће. За нас је учинио и више него
довољно.

Млади бугарски племић климну главом и оде, оставивши Првоша

замишљеног.

Иако му је пријао свеж ваздух, Вукман опет осети слабост. Није

му се враћало у ону кућу, ал ' схвати да мора да се одмори.
Погледа према Душици, која му понуди своје раме, да му помогне.
Младић је обгрли. Колико год да је изгледала крхко и нежно, била
је снажна. Погледао је у њу, била је насмејана. Насмеши се и он.
Када се смејала, била је још лепша. Пријала му њена близина.
Пријао му је њен додир. Толико му је пријао да се готово
уплашио. Ухвати себе како јој прича о себи, о својој породици,
сестри Лепосави. Причао јој је и о Гороју. Ма ... причао јој је о
свему. Није престајао да прича. Млео је као воденица о свему што
му је падало на памет. Језик му више није био завезан као првих
пута када би је видео. Толико му је пријало њена близина, да му
није сметало ни превијање, које је знало некада да буде болно.
Сада се скоро опоравио, па стари видар Богоје више није ни
долазио код њега. Све је обављала Душица. Бројао је моменте
када ће поново доћи код њега. И долазила је ... Па ... и онда када
му није требало превијање. Уживао је сваком тренутку
проведеном са њом, сваком њеном додиру, погледу. Сваком
осмеху ... А њих је увек имала за њега. Помисли како и немоћ зна
понекад да буде слатка.
 13

Краљ је, окружен својом гардом, седео на свом величанстевном

пастуву, на узвишеној заравни, одакле се пружао чист поглед на
котлину, усађену између епирских голети. Изгледао је величанствено и
убедљиво, виши готово од свих, у пуном посребреном оклопу,
украшеном седефним интарзијама. О појасу му је висио величанствени
мач, корица и крунице украшених рубинима. Дуго га није заиста
користио, вероватно неће ни данас. Прошло је време кад је Милутин
заједно са својим витезовима и велможама, јуришао на душмане. И
даље је био у пуној снази, одувек је био одличан борац, али временом је
престајао да улази директно у борбу, што су му одувек и саветовали
његове велможе и заповедници. Изабрао је место са ког ће имати добар
преглед и одакле ће моћи да пошаље своја нова наређења, уколико за то
уопште и биде било потребе.

За сада се одвијало све, баш како је он замишљао. Био је задовољан

начином на који је војска испуњавала његове замисли. Ипак, прожме га
сета, присетивши се ранијих периода када је упркос инсистирању
његовог краљевског оца да не улази директно у битку и у опасност, на
коњу предводио војску и улетао у средиште саме битке.

Још увек је био јак, рекло би се у напону снаге, још увек снажан и
спреман за борбу. Сада су га његове велможе убеђивале да не постоји
потреба да се излаже опасности и да директно учествује у бици. Нико
није желео да ризикује краљев живот, једна добро нациљана стрела је
могла да промени толико тога. Послушао их је овај пут, остао је на
безбедном, али се сада кајао. Недостајало му је време када је лично
предводио војску. Тада се осећао некако живље. Једва се суздржавао да
не ободе коња и улети у борбу. Како би му само то пријало. Збацити
све бриге са леђа и јахати, борити се. На непријатељу искалити сав бес,
сво незадовољство. То му се учинило лакше, једноставније. Милутину
се учини да у овом тренутку, не постоји непријатељ који би га
зауставио. Чврсто одлучи да следећи пут не остане изван борбе.
Следећи пут неће слушати никога. Биће на челу своје војске, где му је и
данас било место.

Поред њега се, са његове леве стране, налазио његов млађи син,
четрнаестогодишњи Константин, такође у пуном оклопу, позлаћеном и
украшеном рубинима. Све време, Константин је поскакивао у седлу, у
руци држао мач искован за њега, махао њим, као да ће и сам, сваког
тренутка ујахати у битку. Одушевљено је коментарисао сваки детаљ
битке. Са десне стране се налазио времешни велможа Градислав
Војчић, престар за борбу, али и даље војник до кости. Висок и прав,
деловао је достојанствено у свом квалитетном оклопу, украшеним
бакарним и сребрним шарама. У оклопу је деловао готово снажно, али
је његово изборано лице говорило супротно. Племић је већ одавно
закорачио у зиму свог живота, иако су његове очи биле живе и пуне
снаге. Као да су грешком биле усађене у то уморно лице, прекривено
борама. Чежњиво је као и краљ, гледао ка пољу где се одвијала битка,
јасно одајући завист и жељу да се замени са било ким од својих јахача.
Његове трупе је продводио син му Војислав.
Након добијених извештаја од својих извиђача, са својим
заповедницима је начинио договор о данашањој борбеној тактици.
Сваки од њих је имао своју улогу. Како се и очекивало, први и
најжешћи ударац непријатељу задала је претходница под командом
стаситог Ђураша Вранчића. Њеогов први удар је потпуно збунио
душманске трупе. Непријатељ није имао представе о близини
Милутинове војске. Ђураш их је затекао неспремне и распојасане, у
одмору од марша и пловидбе преко Јадрана пре тога. Најпре су
устукнули пред жестином његовог напада, а онда када су схватили да
су бројнији, покушали су да опколе Зећанинову чету. Ипак, то је била
само варка. Главни напад је уследио после тога. Из оближњег шумарка
се на непријатеља попут гвозденог пљуска, стуштила тешка коњица
предвођена Новаком Гребостреком, која је једноставно газила
арбанашку пешадију и разбијала поредак њихове лаке коњице. Крила
непријатељске војске, која су била сачињена од млечанских најамника,
су колико - толико задржала поредак, док је арбанашко средиште,
добрано бројније, попустило под првим налетом Гребострекове
коњице.

Иако су млечански официри покушавали да задрже линије, арбанашку

пешадију и лаку коњицу, ненавикнута на борбу против тешко
оклопљене коњице, је захватио метеж. Њихова прва линија је била
потпуно разбијена, друга је обузета паничним страхом, покушавала да
се повуче, а тако успевала само да поремети и разбије и трећу. У једном
моменту је изгледало да би непријатељ могао да се среди и издржи
налет српске коњице, све захваљујући искусним, добро опремљеним и
у борби огрезлим, западањачким најамницима. Један од арбанашких
заповедника покушавао је да организује лаку коњицу, када се појави и
трећа српска чета. Била је то „Света стотина“ тепчије Хардомила, која
им се заби у бок. То је и Милутина изненадило. Хардомил је требао
бити у саставу Гребострекове чете. У први мах му би чудно што га није
одмах приметио. Изгледа да су у току саме битке променили договор.
Нека. Милутину то није сметало. Иако је и сам знао, да је умео да буде
сујетан, није му сметала ова, за њега изненађујућа промена у договору.
Имао је пуно поверење у већину својих заповедника, тако да ситно
одступање од постављених задатака, није видео као непослушност или
недисциплину, већ као прилагођавање ситуацији.

- Ха! Ено Стефана – Милутин зачу подругљив тон свог сина

Константина. Као да је хтео да каже Видиш оче, опет те није
послушао.

Милутин угледа витеза, на борбеном вранцу, у оклопу који би

препознао увек. Да, био је то Стефан Урош, његов првенац и по
неписаним законима и правилу примогенитуре, његов наследник.
Огроман црвени, двоглави орао на његовим грудима је то
недвосмислено показивао. На глави је имао пуну кацигу са плавим и
црвеним тракама. Момак је на свом омиљеном црном пастуву, газио ка
највећој гужви и уједно ка највећој опасности, док се за њим вијорио
његов плашт црвено – плаве боје. Успе да обори са коња и једног од
најамничких заповедника, али се и сам једва одржи на коњу. Махао је
мачем и бодрио своје саборце. Кренуше у нови напад.

Краљу преко лица пређе грч бриге, а затим и беса. Син га поново није
послушао. Иако му је пред пола племства наредио да се не излаже
опасности и не јуриша у борбу, овај је предводио део коњице директно
у највећу опасност. Поред њега, краљ препозна и двојицу његових
најбољих гардиста, којима је строго заповедио да се не мичу од
Стефана и прате га у стопу. Глупани очигледно нису разумели његову
наредбу. Задатак им је био да спрече његовог сина да уђе у борбу.
Мораће и са њима да има озбиљан разговор. Мада, знао је Милутин
добро, да кривица није била њихова. Стефан је био паметан и некако их
је преварио. Поред свог незадовољства, осети и понос. Лепо је било
гледати свог сина. Изгледао је као да је рођен да предводи војску.
Изгледао је величанствено на вранцу. Прожме га чудан осећај
мешавина поноса, бриге али и незадовољства, због синовљеве
недисциплине. Желео је да разуме његову младост, његових шеснаест
година, али ипак ...
 - То је заиста Стефан – укључи се времешни Градислав Војчић
у разговор – храбар и способан момак, прави вођа, прави
краљевић.

- Да – кратко одговори Милутин, покушавајући да сакрије бес

који му се вратио и у њему врио. Крајичком ока, виде и
Константинов дурљиви изглед лица. Његов млађи син је увек
тешко подносио хвале на рачун његовог старијег брата.

Зашто је то Стефан морао да ради ? – запита се Милутин. Шта је

покушавао да докаже? Разумео је он његове године, његову жељу да се
покаже. И он сам је био такав у његовим годинама, али чинило ми се да
он никада свог оца није изазивао на овај начин. Искусни Градислав као
да је знао о чему Милутин размишља и као да је осетио Милутиново
незадовољство и нелагоду, па знајући за краљеву наклоност према
њему, рече:

- Сећам се једног, још млађег краљевића, који је био под мојом

командом, а којем је краљевски отац забранио да улазу у борбу. И
поред тога, тај исти краљевић је јахао у првим редовима код
Оногошта (данашњи Никшић) и предводио напад који је разбио
босанске пљачкаше.

- Да – кратко отпухну краљ, знајући да Градислав алудира на

њега самог и на његовог брата Драгутина, али то беше давно. Пре
читавог једног живота. Ипак, и даље је у њему врио бес. Добро,
можда не баш бес, али незадовољство свакако.

- Па ... изгледа да се битка приводи крају - рече Градислав

приметивши да краљу баш и на прија овај разговор. Дуго времена
је стари велможа био у Миулутиновој близини и тачно је знао када
треба престане да прича о нечему, што није пријало његовом
краљу. Милутин је волео и поштовао тог старца.
Тако је и изгледало. Градислав је био у праву. Битка се изгледа, заиста
завршавала. Разбијени Арбанаси су бежали на све стране покушавајући
да спасу живе главе, иако су и даље били у бројчаној предности. Сада је
то било очигледно, али они мало искиснији, су могли да претпоставе
исход ове битке и много раније. Непријатељ је био бројнији, али је у
оваквим биткама, дисциплина односила победу над бројности. Узалуд
су млечански и западњачки најамници покушавали да зауставе и врате
Арбанасе у борбене линије. Њихове линије су се од самог почетка
повијале и било је јасно да неће дуго издржати. Милутин је овако
нешто и очекивао. Знао је да Арбанасима можда не недостаје
одважности и снаге, али дисциплине у борби, нису имали уопште. То,
неколико западњачких заповедника није могло променити, не за тако
кратко време. Једно је било јуришати на погранична села у мањим
групама, али супроставити се тешкој краљевој коњици, предвођеној
његовим најбољим заповедницима, било је нешто сасвим друго.
Видевши да је главнина њихових снага обезглављена и у расулу, и
најамници се дадоше у организовано повлачење. Милутин мораде да
осети трунку поштовања према њима. Није волео најамнике, сматрао
их је непоузданим. Када би ток битке кренуо непланирано, они би први
бежали из битке, ови су пак, остали дуже од своје главнице. Ови су
очигледно били другачији.

- Пошаљите јахаче, нека пренесу Војводи Новаку и Младену

наређење да прогони западњаке докле год то не представља
опасност по њих, Арбанасе оставите, они нам сада нису претња. –
нареди Милутин, на шта његов паж отрча ка гласницима.

- Честитам на великој победи величанство! Нека непријатељи и

даље дрхте пред тобом – поклони му се син Константин као да је
он лично сам разбио непријатељске чете.

Милутин клину главом и помисли како Стефан никада ништа слично

није и не би урадио. Синови су му били толико различити. Константин
је користио сваку могућу прилику, да искаже своју наклоност према
њему, док му се старији Стефан обраћао врло ретко, тек онда када би
му се он први обратио, а и тада је то чинио преко воље, процедивши
речи кроз зубе, једва.

- Ево и наших јунака! – весело рече Градислав.

Заиста, према заравни се пењао Стефан у друштву Грка Хардомила. Иза

њих у савршеном и достојанственом поретку се кретала и његова
„Света стотина“. На бојишту су остали војници Новака Гребострека као
и део трупа Војводе Младена и Ђураша Вранчића, скупљајући
заробљенике и купећи оружје и драгоцености са палих непријатеља.
Већи део Ђурашевих и Младенових трупа је кренуо у потеру за
разбијеним западањацима. Сам Ђураш је остао на бојном пољу и бучно
прослављао победу са својим ратницима, дивље кличући и лупајући се
својом оклопљеном песницом по грудима. Милутин помисли како
никада није упознао човека, који је толико волео битку као што ју је је
волео Зећанин. Гомила видара се упутила ка бојишту ради збрињавања
рањених.

Гледајући свог сина како се пење на зараван, краљ осети понос, упркос
незадовољства због његове непослушности. Изгледао је величанствено
и у не претерано украшеном, пуном оклопу. Седео је усправно на коњу.
Кацигу беше скинуо са главе. Да није било црвеног двоглавог орла на
његовим грудима, готово да се није разликовао од обичних оклопника,
али је одисао достојанством. Милутин помисли како је одједном
одрастао. Пролазећи поред војника, примао је искрене честитке и од
племића и обичних, нискорођених војника. Стефан је реаговао исто,
достојанствено и на једне и на друге, док су око њега сви клицали и
узвикивали његово име. Одмах се могло видети да ће Стефан задобити
њихове симпатије.

Када му се приближио на двадесетак корака, Милутин примети

окрвављено чело свог сина, иако је деловао неповређен. Како му се
Стефан приближавао, тако је краљ могао да види његов израз лица.
Није ту било страха због непоштовања очевих наређења, нити
очекивања похвала због добијене битке, било је само ината и ликовања.
Милутин, због тога осети нови налет беса. Био је свестан чињенице да
је пола племства чуло његову наредбу. Осети се ухваћеним у клопци.
Знао је да је његов син интелигентан. Био је сигуран да га је Стефан
намерно довео у неугодну ситуацију. Сада, када је Стефану, клицало
пола његове војске и великаша, због његовог учешћа у боју, није могао
да га прекорева пред свима њима. Oпет, ти исти великаши су знали да
син није поступио по очевом наређењу.

Пошто су дојахали до краља и Стефан и Хардомил, сиђоше са коња и

клекоше, први се Милутину обрати Грк:

- Трупе твог непријатеља су разбијене, а твоја наређења

извршена, Величанство – строго војнички му се обрати Хардомил.

- Бићу ти вечито захвалан, што си се предомислио и допустио

ми да учествујем у овом боју и да дам свој мали допринос овој
великој победи, извојевојаној у твоју и част Србије, мој краљу! -
обрати му се потом и Стефан, понизно погнуте главе.

- Задовољство је и част, имати овакве заповеднике и оваквог

сина – снађе се Милутин на брзину, задовољан због лажи свог
сина, а онда упита Стефана – Рањен си?

- Ујед муве величанство, премала цена за учешће у оваквој

победи – одговори Стефан.

- Добро је – одговори краљ, проучавајући лице свог сина који

га погледа климајући му главом. А његово лице као да је говорило
– Нисам поступио по твом наређењу, ал ћемо о томе
расправљати кад будемо сами.

Наступи неколико тренутака непријатне тишине, коју прекиде бучни

Ђураш Вранчић, на чему Милутин беше захвалан.
 - Величанство, овај ти је син прави враг, борио се као да је сто
бесова у њему, са њим можемо и на Цариград – загалами Зећанин
грлећи и дижући Стефана на ноге. Около се поново зачу клицање
великаша и војника. Ђураш за тренутак клекну али није било код
њега, лепих речи и издавања израза покорности и верности – Дај
ми њега и овог твог Гребострека и ударићемо на Арбанасе тако
јако, да неће промолити носеве из својих чатрља и брда, наредних
педесет година.

Крајичком ока, Милутин примети дурење и завист на лицу свог млађег

сина Константина. Очигледно је тешко подносио похвале и ловорике
које је добијао његов старији брат. Стефан који се никада није трудио
да буде у центру пажње, сада је био обасипан хвалама и честиткама, од
стране војника и великаша, док њега готово да нико није ни приметио.
Могао је да претпостави да се Константин жарко надао да ће Милутин
прекорити Стефана пред свима. Краљ реши да свом млађем, помало
размаженом сину, још увек дечаку, не пружи то задовољство.

- Мислим да са Арбанасима нећемо имати проблема неко

време – одговори му Милутин. Оставимо их нека чуче у својим
колибама и лижу ране. Имамо пречих брига. Да ли је тај Мусаки
био међу њима данас?

- Мислим да јесте Величанство – достојанствено ће Хардомил

– и сам сам га видео при повлачењу.

- Бежао је са својим најамницима као да га лично нечастиви

јури – насмејано ће Ђураш.

- Наши губици? Кратко упита краљ

- Још не знамо, величанство – одговори Хардомил – из моје

чете једва десетак, имамо нешто рањених, утврдићемо тачан број.
 - Па наравно када сам ја обавио скоро цео посао – смејао се
Ђураш - педесетак погинулих и тешко рањених код мене, код
Новака и Младена ни толико, док је код ових несретника –
настави Ђураш показујући на бојно поље и тела погинулих
Арбанаса и најамника – сигурно пет или шест стотина.
Заробљенике нисмо пребројали, али доста их је побацало оружје и
предало се.

- Хоћу да се рањени збрину, а погинули сахране како Господ

налаже, одлучио сам да вечерас мојим војницима и војводама
пружим гозбу, заслужили су је – рече свечано Милутин.

- Е та вам је добра – узврати Ђураш увек спреман на добру

капљицу.

- Зар ћемо да лумпујемо и славимо док нам Бугари харају по

земљи, кољу народ, гласници јављају да су већ стигли до Хвосна?
- изненађено упита Стефан.

- Биће Бугари и сутра тамо, а онда ће платити за сваку

упаљену колибу и сваког закланог себра – одговори Милутин
стегнутих усана – људи су заслужили дан предаха.

- Како мој краљ налаже – погну главу Стефан, док га је отац

стрељао погледом.

Недалеко од саме Ларисе, Милутин нареди подизање неколико

огромних шатора, у којима је требао угостити своју војску. Вероватно
сазнавши за погибију и катастрофу Арбанаса и млетачких најамника,
епирски и тесалски великаши су се с војском повукли у своје тврде
градове и нису ни покушавали да угрозе српске чете. Милутинова
реакција је била силна и за све њих нестварно брза. Грци и Ромеји су се
надали сједињевањем својим чета са Арбанасима и осталима. Колико
због саме српске победе, толико и због дела војске коју је Милутин
предвођену Великим Жупаном Драгошем, оставио у близине Ларисе,
они остадоше неми и не учинише ништа да олакшају својим
савезницима. Одједном се пропашћу Мусакија и Арбанаса, велики
савез уперен против Милутина и Србије, свео само на Бугаре, чему се
Милутин и надао. Добро је српски краљ знао начин на који они
размишљају. Сада, када нису били уверени у успех, Ромеји нису хтели
ништа да ризикују.

Милутин се налазио у свом шатору спремајући се за гозбу, за своје

великаше, због велике победе, над Арбанасима и западњацима. Колико
је осећао задовољство, не само због тријумфа, него и због тога што је и
Епирце и Тесалце практично избацио из строја без борбе, толико га је
изједао бес, због Стефанове непослушности.

Испрва је био спреман и да заборави све, али га је онда излудела

синовљева упадица и критика, након што је објавио да ће војску
почастити гозбом, иако се један део њега слагао са сином. Заиста је
било недолично пировати, док је народ грцао под бугарским терором.
Али без обзира, Стефан није смео да доводи у питање његове одлуке
пред другима, ма какве оне биле. Додатно се разгневи и због
нереаговања свог брата Драгутина, који није ништа учинио да спречи
бугарски упад. Додуше Драгутинове снаге нису биле претерано бројне,
али је ипак морао барем да покуша. Није ли он као брат, одмах
прискочио Драгутину у помоћ када су га притисли Дрман и Куделин и
чак освојио за њега неке територије. Пристигли гласници су га
обавестили о борбама, које су се водиле око границе са Бугарском.
Изгледа да је код Трговишта, дошло до тешког окршаја, али да је
малобројна посада града, успела да одбије многоструко јачег
непријатеља. Са Севера су стизале различите вести, једна од њих је
била да су и Дода Брановић и његов син погинули код Трговишта.

То није било добро. Дода је био најмоћнији велможа у тамнавском

крају, а син који је изгледа погинуо, је био његово једино дете. Суседни
великаши би сада могли да се сруче на његову територију, као
лешинари. Но, то је била брига за неко друго време.

Послао је свог пажа по Стефана и сада га је чекао у свом личном

шатору. Син му се појавио убрзо, одлучним кораком. Били су сами у
шатору.

- Позвао си ме Величанство – кратко рече Стефан

Био је обучен у једноставну чојану тунику, јахачке смеђе панталоне и

крзнени огртач. Око струке је имао опасач украшен сребрним копчама.
Косу је везао на потиљак, а чело му је било завијено танким комадом
завоја, преко ране коју је у боју задобио. Милутин му приђе, гледавши
га и за моменат желећи да заборави на све, чак пожели и да га загрли и
да му каже да је поносан на њега. А онда опази исти онај оптужујући
израз на његовом лицу и бес га поново обузе. Десница му полете сама и
спусти се на Стефаново лице. Шамар беше јачи него што је краљ желео.

- Да више никада ниси пред другима, доводио у питање моје

одлуке, Јасно!!!

- Нисам имао намеру да то чиним Величанство – резигнирано

одговори Стефан – очекивао сам да ћемо одмах за Хвосно, тамо су
...

- Знам ко је тамо и знам шта је потребно чинити – бесно га

прекиде Милутин – али ти људи су крварили за мене и државу
тамо, заслужили су кратко опуштање, колико сутра их поново
очекује крварија, а ако ниси приметио имамо рањене, и њима
треба мало предаха.

- До сада сам био међу рањеницима, нисам заборавио на њих,

али сам ..
 - Осим тога послао сам јахаче, по Жупана Драгоша, куманске
најамнике и челника Војина, они су имали друге задатке. Мислиш
ли да је било лако доћи довде и овако брзо, напасти Арбанасе и
западњачке најамнике. Драгош је са својим снагама био у близини
Ларисе и отворено показивао снагу. Добио је битку за нас, не
вадећи мач из корица. Кумани и Војин су имали задатак да хватају
евентуалне гласнике, извиђаче. Чували нам леђа и бокове. Управо
због њих, смо лагано дошли до Арабанаса и онако их изненадили
и потукли.

- Ја ја .. нисам мислио ... нисам знао .. - Стефан се присети да

су Драгош, Војин и Кумани одјахали дан раније од главнице.

- Наравно да ниси знао, прави краљ мора да размишља о

свему. Мислиш ли да је најбитније ставити се на чело чете и
јуришати на коњу. То може свако. Краљ мора знати ствари, мора
предвидети све могућности. Пред свим мојим велможама си ми
исказао непослушност.

- Нисам желео ... ја ... - снебивао се Стефан. Није му било

право, што је отац у праву.

- Очекујем те на гозби, и да ти никада више, док сам ја краљ,

не падне не памет да преиспитујеш моје наредбе – кратко га
прекиде Милутин – поготово пред племтством!

- Ако је то све што је мој краљ желео ...

Милутин климну главом, момак се поклони и достојанственим

корацима изађе из шатора. Краљ бесно удари пехар са вином који је
стајао на сточићу поред. Би му криво. Никада до сада није ударио свог
сина, а учинио је то сада, у дану када је његовом сину клицало и његово
племство и његово војска. У дану када је у очима свих, Стефан постао
велик, он га је ошамарио. Горко се покаја због свега. Запита се како је
могуће да му очевање иде толико теже од ратовања. Да ли је могуће да
му краљевање и ратовање једино полазе за руком? Осети како му бубња
и сева у глави. Кажипрстима и средњим прстима је трљао слепочнице,
покушавајући да одагна бол.

Слуга му је помагао да обуче капут од медвеђег крзна, спремајући се да

крене на заједничку гозбу, када je један од његових пажева ушао у
шатор:

- Ваше величанство! Ако дозволиш? - обрати му се паж

погнуте главе

- Реци Здравко.

- Један од твојих заповедника је ту, каже да има нешто за тебе.

- Нека уђе - рече краљ уморно.

У шатор је прво приступио високи крупни младић, непослушне, густе

косе, дуге браде и готово спојених обрва. Беше обучен у верижњачу и
тунику преко ње. Одећа и чизме му беху испрскане блатом. Очигледно
добро расположен, младић клекне на једно колено:

- Извињавам се што овако упадам, величанствено – рече - али

имам поклон за тебе.

Милутину не паде, на памет никакав поклон који би могао да добије

овде, али одмах препозна Илију, сина његовог зетског војводе Ђураша
Вранчића. Илија беше млађа копија свог оца Ђураша. Очева густа коса
и бујна брада, беху као посути пепелом, док Илија беше црн као гавран.
Висок, као и отац, мада нешто виткији, истог грубог лица, чворноватих
шака. Велике главе и лица развученог у осмех, рече:

- Величанство, гледај кога смо ти довели – рече искежен.

Младић кога је Илија увукао у шатор, везаног врпцом, рукама напред,
беше сушта супротност младом властелину. Иако је пао на колена,
Милутин примети да је момак висок, али нежне, готово девојачке грађе.
Негованог, бледог, блатом испрсканог лица и крупних смеђих очију
уплашено и молећиво је гледао у Милутина. Рашчупана коса, му је
падала у лице, а прљава и подерана, али скупоцена одећа, као и фине
кожне чизме, краљу су говориле да се ради о неком високорођеном.
Упркос уништеној одећи, Милутин примети крилатог лава на грудима
младића (грб Млетачке Републике).

- Ко би ово требао да буде? – упита знатижељно краљ.

- Ово ти је тај латински господичић величанство – настави

Илија - онај што је подбунио и окупио Арбанасе и довео те
западне плаћенике на нас.

- Ко си ти младићу?

- Иммам часст да будем А ... А ... А .. Андрео М ... М ...

Мусаки – муцао је младић, изненадивши Милутина својим
српским језиком – од оца Б .. Б .. Берн .. нарда Мусссакија од П ..
Падове, члана Малог већа, Вел .. л .. ликог дужда Ерминија.

- А где је част у томе? – претећи се над њим надвије Илија.

- Добро де Илија, само полако, а где сте га пронашли?

- Завукао се тршћак, стигли смо их код језера, његови

плаћеници су покушали да се одупру, ал смо их брзо савладали.
Онда смо њега и некол'ко његових гардиста затекли како се крију
у тршћаку. Један од гардиста, је рекао да само преко њега мртвог,
можемо одвести његовог господара. Пошто смо њему испунили
жељу, остали су изгубили кураж и побацали мачеве – одговори
Илија гласом препуним поноса.
 - П .. племенити краљу, ве .. вероватттно знате ко је мој отац ...
он је утицајан ч ... члан Малог већа Републике, веома је богат...
утицајан, п ... п... пријатељ је Великог дужда ..- уплашено рече
младић, гледајући молећиво у Милутина – пла ... платиће мо ..
моју слобо .. ду колико год будете тражили ... мо .. молим васс ...

Милутин се загледа у њега, није желео никакав откуп за младића, али је

од његовог оца свакако, могао да добије много. Имати у рукама сина
члана Малог већа Републике, је била крупна ствар. Чланови „Малог
већа“ Републике су били најистакнутији племићи и чланови породице
владара Републике. Милутин је знао да ће то некако искористити.

- Води га Илија, обезбедите му храну, видара и чист смештај

– нареди суво краљ – одговараш ми за њега главом.

- Разумем величанство – климне војнички Илија и повуче

узицу којом је млади племић био везан, док је овај захваљивао
муцајући – али имао бих још нешто, ако дозволите ..

- Реци Илија.

- Пре него што смо наватали овог свиленка, предала нам се

група латинских плаћеника, око њих двадесет. Хтели би да пређу
на нашу страну. Изгледају врло опасно, користиће нам
величанство.

- Нисам сигуран да могу да им верујем, можда међу њима

ухода.

- Не делују ми претерано лукаво да би били уходе, а сувише

их је мало да нам нашкоде. Али су сјајни борци. Има неколико
самострелаца који погађају птице у лету. Праћкаши су
непогрешиви, а и остали су жестоки. Сигурно би били од користи
– настави Илија – али наређуј величанство, шта да учиним са
њима.
 - За сада припазите на њих, држите их на оку, можда их и
искористимо за нешто – отпухну краљ, помало уморно.

Илија војнички климну главом и изађе из шатора. Милутин протрља

чело десницом, као да ће тиме одагнати главобољу, која га је и даље
обузимала. Помисли како му гозба заиста неће пријати.

Најрадије би легао и да одспава неколико сати, више му није било до

гозбе. Али је знао да се мора приказати пред својим заповедницима.
Није био спреман да слуша хвалисање појединих својих људи, нити
њихову бучну прославу. Али, он је био њихов краљ, морао је да их
почасти својим присуством. Већ је из шатора могао чути звуке
бубњева, фрула и лаута. Из посуде која се налазила поред његовог
кревета захвати хладне воде, умије се да врати присебност и одагна сан,
који му је притискао капке. Остварио је велику победу. Обезглавио је
једног од непријатеља. Арбанаси му дуго неће правити проблем.
Најамници ће добро размислити пре него што поново одлуче да ударе
на Србију. Латини беже главом без обзира, можда су већ на својим
бродовима. Њихов вођа, син једног од најбитнијих људи, био је у
његовим рукама. Све је текло како је само могао да пожели. Зашто се
онда не осећа као победник? Зашто има горак у устима? Глава га
заболи још јаче.
 14

Нога га је стравично болела. Све теже је ходао. Сада када му је онај

проклетник устрелио коња, морао је да иде пешке. Није волео да хода.
Јахао је од кад зна за себе. Прва сећања су га везивала за коња и седло.
Ходали су само неспособни и слабићи, жене и робови. Мушкарци,
ратници, они су јахали. Он је сада морао да хода, што је брже могао.
Довољно понижавајуће је било то што је бежао, а још горе је било што
је бежао пешице, без коња. Шта је уопште човек био без коња?

Морао је да се изгуби одавде што пре. Али Где? У ком правцу да иде?
Није имао појма. Изгледало му је као да се изгубио. Био је изгубљен и
уплашен. Тешко је то себи признао. Никада му се то раније није десило.
У њега као да су ушли неки демони.

Никада се није плашио непријатеља. Никада се није плашио смрти. Док

му је коња, сабље, лука и стреле, није се бојао никога. Колико је само
непријатеља пало од његовог лука, од његове сабље, колико их је пало
под копитама његовог коња? Са колико се само жена, својих палих
непријатеља сладио? Колико је села спалио? Та, он је био велики Јамуг,
поглавица Најмана, најпоноситијег племена међ' родом монголским. Он
не познаје страх. Сам Чака, Ногајев син, је био његов пријатељ.
Поставио га је за поглавицу татарских снага у Ждрелу.

Требало је да покупи сву славу овде. Пред њим су се клањали скоро сви
бугарски племићи. Шта му се могло десити? Као да су га богови
напустили последњих дана. Можда је погрешио. Можда је требао
остати уз Ногаја и његовог сина Чаку. Чака му је пријатељ, саслушао би
га. Са њима би се доказао, Ногај је највећи, али ће сада старом крвнику
тешко успети да се оправда. Ногај није навикао на неуспехе, још мање
је био познат по стрпљењу, према онима за које је сматрао да су
неспособни. Ни сам није знао како ће изаћи старом кану на очи. Осим
тога, остао је сам, изгубио је готово све јахаче. Вероватно их је око
Трговишта било још. Имао је озбиљну јахачку хорду, све прекаљени
јахачи, огрезли у десетини битака. Колико му је само времена требало
да их окупи, да их потчини? Колико је само крви, и своје и туђе морао
да проспе, да би постао то што јесте? А све се то срушило за само један
дан.

Пих, како је само онако насамарен, тамо у Трговишту. Како је само

могао да дозволи да му наместе онакву клопку испред утврђења. И то
не једном. Два пута. Преварен је као жутокљунац. Прво са оним
проклетим шиљцима, а онда са оним јамама. Његов коњ је пао међу
првима, када је нагазио на проклете шиљке, а онда му се и један од тих
проклетих шиљака забио у бутину. Сада му се та рана загадила. Почела
је да поприма неку гадну, сиво - зелену боју, из ње је гадно смрдело на
трулеж. Није му деловала тако опасно, када је ишчупао шиљак. Са све
том раном борио се још неко време, све док није било очигледно да је
поражен и да му је једини спас у бежанији. Сада му се чинило и да
гори, температура га је слабила из сата у сат.
Још једном осети налет беса, снажно се лупи по челу. Како је само био
наиван? Морао је да буде мудрији. Морао је да претпостави да су Срби
смислили неку подвалу. Тамо испред тврђаве их је било једва пар
стотина, а он је уз Бугаре и Влахе имао, барем три пута више људи.
Такве чете је раније, газио без по муке. То је требало да буде лагана
победа. Невелики одред пешадинаца. Пешадији је увек било суђено да
буде прегажена. Није требао да нареди тако безглави јуриш. Морао је
да намирише замку. Да је кружио око њих и засипао их стрелама ...

Раније је увек успевао да предвиди сваки покрет напријатеља. Сматрао

је себе лукавим. И други су га сматрали мудрим. Сада је испао будала.
Очигледна премоћ у људству и у коњима је била на његовој страни,
тамо код тог проклетог градића. Зато се и одлучио на директан јуриш.
Био је убеђен да ће ту бедну групу сељака окружити и прегазити без
икакве муке. Био је надмен и изгубио своју уобичајену опрезност. Није
смео да буде тако лакомислен. Није хтео да дозволи да заслуге и слава
тријумфа припадну Бугарима. Он је хтео победу за себе. Требао ју је
извојевати пре него што бугарска и влашка пешадија уопште стигне до
Срба. Сав плен из града је требао да буде његов. Сва слава ... А сада ...
Сада је остао без ичега.

Побегао је са бојишта са свега неколико ратника. Вероватно их је около

било још. Када је бежао, видео је још неколико група, када би само
могао да их скупи. Када је бежао ... Пих ... Велики Јамуг бежао ... и то
од групе наоружаних сељака. И што је најгоре, то његово бежање су
могли да виде сви. Сви су видели како велики поглавица Јамуг бежи из
борбе од противника, који једва да је знао коју страну копља да окрене
на непријатеља. Још је у глави могао да чује клицање и подсмех
непријатеља, док је бежао од њих.

А сада му је за вратом и овај лудак. У ових пет или шест дана, није био
сигуран колико је прошло, га је ловио као звер. Једног по једног побио
му је све преостале људе. Хоктаја је устрелио последњег, њега је јутрос
оставио да умре. Стрела му је пробила плућа, из груди му је шиштало
као из меха. Није могао даље. Није имао друге, него да га остави. Само
га је успоравао. Ко је тај гад који му је био за петама? Она стрела коју
је ишчупао из Хоктајевих леђа је била татарска. Његов прогонитељ и
мучитељ, убица његових последњих неколико људи, је био његовог
рода. Татарин. Ловац. И то добар. Проклето добар. Проклетник је био
као дух. Невидљив. И упоран, као смрт. Све време му је био за петама.
Убијао их је једног по једног. Њега је изгледа, оставио за крај.
Поигравао се са њим. Јамуг је сваког тренутка имао осећај, да је његов
прогонитељ ту иза њега и да прати сваки његов покрет.

Нека, нек' се поиграва, гад. Направиће он грешку. Мораће једном да се

појави. Мораће да се открије. А онда ... Онда ће проклетник стварно
спознати ко је Јамуг, поглавица Најмана. Ишчупаћу му плућа и појести
их док он буде гледао. Појести ... мислио је ...

Стварно је морао нешто појести. Био је гладан као вук. Задњи пут је јео
јуче око поднева. Последње парче сушене коњетине је јуче, поделио са
Хоктајем. Није требао трошити храну на њега. Требао је да зна да
Хоктај неће издржати. Стрела му је пробила плућа, кад год би
издахнуо, могло се чути како шишти из њих. Било је јасно да му нема
спаса. Није смео трошити месо на њега, требао га је оставити за себе.
Сада би све дао за један једини залогај. У шуми је пронашао неке
бобице, али то није могло задовољити његову глад, ни изблиза. Оне су
му само скупљале уста, а од њих је добио грчеве и пролив, који га је
само додатно слабио. У једном моменту је наишао на зеца, али је био
сувише спор да би га ухватио. ПИХ! Велики Јамуг није могао ни зеца да
ухвати. Све га је то изједало.

Пред њим је био читав свет. Само је требао да пружи руку и да га

зграби, ал' ето некако, сада се налазио у овој проклетој шуметини, сам,
болан, немоћан, поражен и уплашен. И усран. Проклети пролив није
престајао. Готово да више није могао да контролише своје тело. Није
престајало да цури из њега. Осећао је тежак смрад од проклетиње која
је лила из њега без престанка. Велики Јамуг. Сам, усран и преплашен.
Тешко је то прихватао. Поготово онај део о страху. Могао је да лаже
себе, али је био свестан да је уплашен, стварно уплашен. По први пут у
животу. У реду је понекад се уплашити у борби, сви се бар понекад
уплаше, ал' осећати се овако немоћно, то никада не би ни помислио, да
би могло да му се деси. Досада никада није поражен. Нико још није
поразио великог Јамуга. Он је био тај од кога су сви зазирали. Јесте,
подчинио се великом Ногају, али су се великом кану подчинили и они
пуно моћнији од њега. Пораз пред Трговиштем је био његов први пут
да је осетио укус неуспеха, правог неуспеха. Никако му се није свидео
тај укус.

Руке су му се тресле, није имао више снаге. Грозница је упорно

извлачила последње делиће снаге из његовог тела. Усне су му биле
испуцале, а кожа врела на додир. Рана му је све гадније изгледала, све
теже је ходао. Прошлу ноћ, једва да је заспао. Када год би, упркос
боловима, задремао, чуо је завијање вукова. Често му се чинило да су
ту, у његовој непосредној близини. Проклетиње су сигурно чекале да
још ослаби, па да га онда растргну. Није волео вукове, одувек их се
плашио, више него ичега. У ствари, једино се вукова заиста плашио.
Добро је што им је оставио Хоктаја, ваљда ће се за неко време
задовољити њиме, мада их је овде, у овој шуметини, изгледа било
безброј, чинило му се. Почели су поново да се оглашавају, завијање се
поново чуло. Изгледа да се поново окупљају, можда ће вечерас да дођу
по њега, можда ће вечерас завршити у њиховим вечито празним
желуцима. Кад год би их чуо или помислио на њих, добијао је напад
панике. Све га је то излуђивало. Вукови, пораз, болови, грозница .. Али
више од свега га је нервирала немоћ. У овој проклетој земљи, није
могао да се снађе, чак ни да побегне, а та хуља му је била за петама.

Морао је да настави, није смео да стаје. Морао је да настави, по сваку

цену. Али где? У ком правцу да иде? У овој проклетој земљи изгледа
није било ничега сем ових шуметина. Свуда око њега налазили су се
столетни храстови, јасеново дрво, високи борови. Дрвеће. Само дрвеће.
Свуда само дрвеће. Када би дунуо и најмањи ветрић, крошње би
зашуштале. Имао је утисак као да му нешто поручују. Као да је могао
да чује, да га дрвеће тера одатле, као да му говори да га ова шума, ова
цела земља, не жели овде. Тај осећај је имао кад би јахао кроз ове
српске шуметине. У појединим тренуцима, чинило му се да проклето
дрвеће пружа своје гране, као канџе, да га дохвати, да га растргне на
комаде. Пузавице које су израстале са свих страна хватале су га за ноге,
качиле му се за тело, успоравале сваки њeгов корак. Као да је читава
шума била жива, као да је чекала да га узме, прогута. Као да су свако
дрво, жбун, травка, пузавица чинили једно тело, старије од времена. И
као да га је мрзела. Осећао је ту мржњу. Мржњу, дубоку и снажну.
Прастару и злу. Штипала га је, гризла. Узимала га је полако.

Није могао да се оријентише, чинило му се да иде у круг. Тло је било

мекано и влажно, од дебелог слоја хумуса и опалих сувих гранчица,
трулог лишћа. И сам ваздух му је деловао влажно, устајало и труло.
Стабла, стење, тло, све је било прекривено слојем маховине. Нога би му
често проклизала, када би стао на стену обраслу маховином. Тада би га
рана језиво заболела, чинило му се да му се хиљаду усијаних бодежа
забада у рану, која би се том приликом, још више отворила и поново
почела да крвари. Није му било први пут да крвари, али је сваки пут то
била здрава крв, а уз њу је ишла и здрава, мушка бол. Сада је из њега
истицала другачија крв, тамна и густа. А бол је била неиздржива. Није
се он плашио ни бола. Ње је увек било, морало је да је буде. Бол је
мушкарца чинила јачим. Сада је било другачије, бол која га је сада
раздирала је била подмукла, одузимала му снагу, одузимала му је
кураж, разум.

Трудио се да буде јак, да сачува чист ум. Ако му глава остане бистра,
ако сачува разум, извући ће се из овог. Покушавао је да дозива и моли
све своје богове, али они га овде нису могли чути. Он се својих богова
није одрекао као многи његови сународници. Многи су прихватали ту
неку нову веру, која је долазила од Арапа и њихових богатих градова.
Ти људи су себе називали Муслиманима. Говорили су како је њихов
бог најмоћнији, како уз њега не могу да изгубе. Јамуг им је више пута
доказао да греше. Толико су били опчињени тим својим Богом, да су му
клицали и док су умирали. Један, један једини Бог. Како је тај њихов
један Бог могао бити јачи од десетине његових богова. Било му је
невероватно колико се брзо ширила та нова вера, попут заразе. Он није
намеравао да се одрекне својих богова. Не, зарад једног јединог
њиховог Бога. Њему ће помоћи његови богови, којима се клањао од
детињства, као и његов отац пре њега и сви њихови преци. Само, сада
му се чинило, да његових богова овде нема. Њих овде није било. Било
је само дрвећа. И да су његови богови били овде, како би успели да га
виде са вечног неба, када је толико дрвећа около. Њихове крошње су
заклањале све. Богови нису могли ни да га виде, а ни да чују његове
молитве. Ма, јебеш и богове! Радо би сада прихватио и тог новог Бога,
чак и овог хришћанског, само да се извуче из овог пакла.

Жестоко зажали за његовим родним степама, за оштрим и хладним

зимским ваздухом, лети врелим. Али у оба случаја чистим ваздухом.
Овде је све мирисало на земљу, на лишће. На трулеж. ПИХ. Ко би
уопште желео ову земљу, или било шта у њој? Није ни чудо што Ногај
није желео ове земље. Овде човек није могао ни да јаше, али ни да се
надише поштено. Волео је да осећа сунчеве зраке на својим леђима,
ветар који му мрси косу, да испред себе види своје непрегледне степе,
далеко напред, докле год му је поглед досезао. Овде сунце није могло
да продре, није могло да му греје леђа, већ га је тешко притискало.
Обећа себи да ће се, чим се извуче одавде, вратити у своје степе. Обећа
то и својим боговима. Обећа им и богату жртву, ако га извуку одавде.
Помисли на то, иако се тих истих богова одрекао пре само неколико
тренутака. Никада више неће закорачити у ове крајеве. Тамо у степама
се човек тешко губио, Југ је био јужно, Север северно. Тамо се човек
лако оријентисао и лако је налазио прави пут.

Осети стравичну жеђ. Грло му је било суво, попут пустињског песка.

Пожели да код себе има барем једну мешину „аирага“ (ферментисано
кобиље кисело млеко, које су татарско – моголски народи пили уместо
вина). Ал' је исто тако могао да пожели да има и коња, печено јагње,
стотину јахача поред себе и још много шта. Жеље се у овом паклу
ретко остварују. Воде је бар имао, напунио је мешину на оном
поточићу. Проклети поточић! Прегазио га је већ три пута. Ако је то
уопште био исти поточић. Ко зна? Да ли се вртео у круг. Вероватно
јесте. Проклета шума! Поклета земља, хиљаду пута била проклета. И
она, и дан када је одлучио да остане у Ждрелу са Василом.

Васил, да. Проклет био и он. Јебени лудак је отишао са Шишманом и

главницом и са већим делом татарских снага. Он је одлучио да иде на
Трговиште. Чуо је да је то богат градић. Хтео је славу победе и пљачку
за себе. Погрешио је. Колико му је само требало времена да се докаже
Ногају. Колико је само пролио зноја и крви да би се доказао и доспео на
тренутни положај. Све за шта је крварио годинама, сви планови, снови,
су распршени, готово за трен. Због једног пораза, једног јединог пораза,
једне грешке, због једног непромишљеног поступка. Мислио је да је
непобедив. Није био непобедив. Био је побеђен, потучен до ногу.
Победила га је шачица сељака и рањеника. Можда ни Чака сада неће
успети да га извуче из овог, њега би и убедио некако, али Ногаја .... Са
њим ствари неће ићи тако. Стари демон је сувише тога прошао, да би
могао да га убеди да пораз испред Трговишта није његова кривица. Он
није трпео губитнике. Сада је остао сам, без ичега. Мораће све из
почетка.

Нема везе. Пребродиће он и ово. Храбрио је Јамуг сам себе. Окупиће

нову хорду и вратиће се у своје степе, нападаће и пљачкати села као и
раније. Јамугово име је још увек нешто значило у његовим степама.
Многи млади ратници ће похрлити под његов барјак. Ништа му више
није ни требало. Добар коњ, сабља, лук и стрела, добра дружина и
ништа више. Непрегледне степе испред њега, докле год поглед допире.
Правом јахачу, правом мушакрцу и ратнику, више ништа ни не треба.
Поново ће Јамуг јахати пространим степама. Поново ће Јамугово име
да изазива страх и очај. Пронаћи ће своје Најмане, Уријанхаје, Војеле.
Придружиће му се Меркити, Узбеци, Казаси ... Сва та племена су знала
за Јамуга. Сви ти млади ратници ће одмах дотрчати да јашу уз моћног
Јамуга. Само да се докопа својих степа. Никада се више неће вратити у
ову, сто пута проклету земљу. Размишљајући о томе, готово му се врати
на лице, нешто што је могло да личи на осмех. Само ... само да није
овог демона који га прати у стопу. На њега, готово да је заборавио.
Поново му се смрачи расположење.
Све време га је раздирало питање, ко је тај што га прати. Био је неки
Татарин, Монгол, сигурно. Стреле којима је побио његове јахаче, су
била онакве какве Татари користе. Паде му на памет да је у питању
нешто лично. Можда га неко прогони, због нечега што је урадио лично
он. И то је деловало, као нешто сасвим могуће. Много је било
нерашчишћених рачуна међу татарским племенима. Много омразе и
старих племенских размирица. На окупу је могао да их држи само неко
снажан, неко окрутан, као што је био Ногај. Многима се Јамуг замерио.
Чуо је да су Срби ангажовали једну чету Кумана, са њима се највише
клао, али су они, бар како је он чуо, били негде доле јужно. Баххх, није
ни битно.

Овај се поиграва са њим. Неколико пута је одапео стрелу тик поред

њега, када је сигурно могао да га погоди, очигледно је био одличан
стрелац. Хтео је да му да до знања да је још увек ту и да сваког
тренутка може да га лиши живота. Да. Поигравао се са њим. Нека га.
Нека мисли да је Јамуг беспомоћан, једном ће се открити, једном ће
погрешити ... а онда ... Онда ће зажалити због свега, зажалиће и што се
родио. Стезао је песницу покушавајући да исконтролише бес и страх
који су га обузимали. Претио је најмански поглавица свом невидљивом
непријатељу, иако је у дубини душе знао да су те претње празне.
Толико је био немоћан. Ипак, Јамуг је био лукав. Много пута се
налазио у наизглед безизлазним ситуацијама, па је својом
домишљатошћу успевао да се извуче. Неће очајавати. Док год дише,
докле год је у стању да замахне сабљом, неће се предавати. За тренутак
се готово охрабри. Није се још родио тај, који ће да потцењује Јамуга и
да га изврће руглу.

Поново осети жеђ. Узе мешину и нагну. Вода је бар била хладна, чиста.
Пријала му је. То је била једина ствар у овој шуметини, која му је
одговарала. Халапљиво узе неколико дугих гутљаја, закашља се, а онда
се трже. Зачу крцкање сувих гранчица иза себе. Да нису вукови стигли?
Да ли је то он? Окрену се и нагло устаде. Није то смео да учини. Зацрни
му се и за тренутак му се чинило да губи свест. Услед губитка крви
бивао је слабији сваког момента. Наслони се леђима о широко стабло
иза себе, да би се повратио. Можда га она змија поново искушава.
Можда покушава да из њега истисне и последње делиће разума и
храбрости. Покуша да удахне дубоко и да се смири. А онда га пресече
оштар бол.

Испусти сабљу. Шака му је била закована за стабло. Из ње извири

стрела. Потпуно иста као она, која је Хоктају пробушила плућа, иста
као и оне које су оборила његове преостале људе. Стигао је. Одлучио је
да заврши са њим. Покуша да ишчупа стрелу, да ослободи руку. Није
могао да је извуче ни за милиметар. Није имао довољно снаге, стрела је
била снажно и дубоко заривена у стабло. А бол беше стравичан. Успе
некако да задржи свест. Некако се саже и узме сабљу у слободну, леву
руку. Панично је гледао око себе. Гад се и даље није појављивао. Сунце
је залазило, али се и даље видело. Појавиће се већ он. Било је потпуно
тихо. Једино што је чуо, био је сопствени плитак, убрзан дах и све јаче
лупање у грудима. Покуша да се смири, успоравао је дисање. Покуша
да заборави на бол, да сачува присебност. Чекао га је да се појави,
желео је да види ко је тај што га толико жели на коленима.

- 'Ајде кукавице, изађи – изгубио је присебност и мирноћу и урлао

– и са једном руком велики Јамуг се не плаши никога!

Ништа. Нико се није појавио. Следећих неколико тренутака потраја као

вечност. Испрва му се чинило да је бол утихнула, а онда се вратила.
Рука га заболи јаче него првог момента. Заћута, ослушкујући. Ништа се
није чуло. Крећући се кроз шуму, стално је чуо некакве звуке,
шушкање животиња, лепет птичјих крила. Сада се није чуло ништа. Гад
је вероватно био ту. Гледао је у њега и уживао у његовој немоћи. Још
једном покуша да ушчупа стрелу из шаке. Узалуд. Бол га преплави.
Тишину прекину његов болни крик, а затим још један узвик:

- ШТА ЧЕКАШ БЕДНИЧЕ, ИЗЛАЗИ! ЕВО МЕ ОВДЕ!

АААААЈДЕЕЕЕЕ!
Поново му нико није одговорио. И даље се ништа није чуло. Освртао се
око себе, колико му је рука прикована за дебло, то дозвољавала. Не
виде и не чу ништа. Тишина потраја до следећег фијука. Колико је само
злокобно звучао тај њему добро познати звук. А онда га пресече нови
бол. Погодила га је нова стрела. Овога пута му је пробила леву шаку.
Поново му испаде сабља, а друга рука стрелом, закована са исто
широко стабло. Исто као и она прва. Стварно је добар стелац – и
поред све муке, помисли Јамуг. Бол је био све јачи. Мисли су му се у
глави ројиле несхватљивом брзином. Поражен, полако је схватао да је
ово дефинитивно крај. Једино чему је сада могао да се нада, да му овај
барем, подари брзу смрт. Није се поглавица Најмана бојао смрти. Барем
је хтео тако да мисли. Током ових пет - шест дана умирао је много пута.
Смрт га је вребала сваког тренутка. Досадило му је њено стално
ишчекивање. Жестоко зажели да се тај „неко“ појави и оконча све ово.
Некако му се чинило да су од момента кад је први пут погођен прошли
сати, а опет као да се све дешавало у неколико тренутака. Време
потпуно изгуби смисао.

Зачу кораке. А онда га угледа. Изашао је из жбуња, не трудећи се више

да буде тих. Опуштен. Безобразно миран. Јамуг је био праву. Његов
прогонитељ је био монголске крви. Кривоног, јаког трупичастог тела,
косих очију, високих јагодица, обријане главе, са дугачким перчином,
који му је досезао до половине леђа. На себи је имао високе јахачке
чизме, кожне панталоне, преко платнене тунике је имао прсни
крљуштасти оклоп. О појасу му је висила сабља са једне, бодеж са
друге стране. У рукама је држао татарски лук. Али оно што је привукло
Јамугову пажњу, било је ратниково лице. Као од камена исклесано,
равнодушно, лице које није одавало никакво расположење. Али, није то
било лице које је Јамуг знао. Он је лица памтио, а ово, сасвим сигурно,
није видео никада. Ко је био овај хладнокрвни кучкин син,
равнодушног лица, који га је толико желео на коленима? Погледао га
је у очи, али оне нису биле равнодушне. Из њих је избијала одлучност.
И мржња. Њу је Јамуг могао да осети, скоро да је могао да је опипа, или
би то барем могао, да су му шаке биле слободне. Полако му се
приближавао не прозборећи ни реч. Изнервиран опуштеношћу ратника,
Јамуг бесно, кроз зубе процеди:

- Ајде кучкин сине, заврши ово!

Као да га није чуо, ратник му је пришао још неколико корака, а затим

клече испред њега. Јамуг помисли да би могао барем, да га шутне
ногом, али онда схвати колико би то јадно изгледало. Одустао је од тог
смешног наума. Решио је да сачува оно мало поноса и достојанства што
му је преостало.

- Шта то ... - не стиже ни да заврши питање најмански поглавица,

када га пресече нови, ужасан бол.

Толико брзо, да Јамуг није приметио његову намеру, ратник исуче

бодеж, оштар као бритва и посече тетиве изнад његових пета, услед
чега Јамуг изгуби контролу над ногама и просто седе на земљу, руку
закованих за стабло дрвета. Проби га зној. И поред болова и грознице,
Јамугa је све више мучило незнање. Ко је овај? Његово лице му није
значило ништа. Многе је Јамуг задужио, сигурно је било пуно оних
који би му желели зло, али челична решеност овог човека је терала
поглавицу да се замисли чиме је ово заслужио. Покушавао је да се
осови на ноге, али није имао никакву контролу над њима. Добро је знао
знао шта се дешава, када се човеку пресеку тетиве изнад пета. Такви
никада више не стану на ноге. Тако су се често кажњавали отпадници и
злочинци у његовим степама, горе казне није било. Готово да изгуби
свест, обливао га је хладан зној.

Ратник опуштеним покретима, из појаса извади врећицу, а из ње прах

који намаже по његовим исеченим тетивама. Јамуг осети пецкање.

- Овај прах ће зауставити крварење, нећеш искрварити – хладно

рече ратник.

Језик је био татарски али Јамуг осети јак печенешки нагласак.

 - Печенешко псето, а? – упита.

Ратник не одоговори, чучнуо је и гледао га равно у очи.

- Ајде бедниче.. - дахтао је Јамуг све теже – завршавај са мном.

Видећеш како умире један Најман. Поглавица Најмана се смрти
смеје у очи! Ајде удри, псето проклето!

- Озај неће прљати руке одузимајући ти живот – мирно одговори

ратник.

- Озај ? Ко си ти?

- Моје име ти неће значити пуно. Можда ће се „велики и храбри

поглавица“ Најмана сетити логора крај Гујхе (река у степама
јужне Русије), где је онако храбро силовао и посекао, жену са два
сина и једном ћерком – мирно одговори Озај.

- Верујем да је то била твоја жена, твоја деца, а? Ајде завршавај са

мном, узми свој освету, посеци ме – све теже је говорио Јамуг.
Није могао да се сети никакве жене, никакве деце. Много је логора
и села Јамуг попалио, многе жене узео, па преклао, многу децу.
Знао је где је Гујха, ал' ко још памти тамо неке жене и тамо неку
децу.

- Већ сам ти рекао – рече Озај дижући се, савршено мирно – ја нећу
прљати руке тобом, то ће урадити вукови вечерас. Чујеш ли их
велики поглавицо? Ту су ... у близини. За најдуже један сат ће
бити овде. Нањушили су твој смрад. И твој страх. Они то осете на
далеко. Зато сам ти и зауставио крварење, умрећеш док те вукови
буду тргали, а не тако што ћеш искрварити. То је сувише лака и
лепа смрт. Много пута сам замишљао како ти бодежом пресецам
гркљан, или како ти шакама чупам то твоје црно срце. То би моје
срце испунило уживањем, али не. Не Јамуже. То је ратничка смрт,
 чиста смрт, а ти је као такву не заслужујеш. Умрећеш овде, сам и
напуштен. У овој туђој земљи, где те богови вечног неба не могу
видети. Гледаћеш како се твојим телом госте звери. Развући ће те
вуци Јамуже, као што развлаче лешину неке стрвине. Остаћеш
проклет и напуштен од богова док је времена и света.

- Не ... не разумем ... шта намераваш да у ... учиниш са мном ? –

упита га Јамуг гласом који је откривао помиреност.

- Разумећеш ускоро поглавице. Они су ту. Долазе. А сада Озај

одлази. Збогом Јамуже, велики поглавицо Најмана – ово последње
Озај изговори са осетном дозом гађења.

Ратник устаде и лаганим корацима поче одлазити од Јамуга.

Поглавица тек тада поче схватати намеру Печенега. Поче
грозничава све да схвата. Пресекао му је тетиве на ногама, руке су
му заробљене, уколико вукови дођу, уколико га нањуше, пронађу
….

Неће моћи да се брани ... да побегне ... Преплави га очај, лудачки

страх, гнев, све одједном. Оставиће га вуковима. Појешће ме
живог!!!

У њему нешто препуче НЕЕЕ – мисло је – САМО ТО НЕ ... НЕЕ.

Брзином муње му кроз главу прође слика чопора, како кружи око
њега, како га искеженим зубима кидају. Како му цепају утробу и
како развлаче његова црева по шуми. Како се отимају око његовог
меса. НЕ. Није желео тако да заврши. Тако не би требало да
заврши један најмански поглавица. Не тако. Дође му мисао како
би морао изнервирати овог проклетника, некако је морао натерати
Печенега да га убије, да му подари чисту смрт.

- Жена ти је вероватно била нека ружна кучка, чим је се не сећам,

чујеш ли ме? Вероватно сам је дао слугама, да је јебу до крви,
чујеш ли ме, кукавице?!?
- Децу сам ти лично узео. Њих се сећам. Синови су ти плакали и
молили, а ћерка је стењала од задовољства, тражила је још, знаш
ли? – вриштао је Јамуг још увек се надајући да ће изнервирати
ратника, како би га овај посекао и спасао га вукова и ужасне
смрти.

Озај се није ни осврнуо. Опуштено је газио ка жбуњу из којег се

малочас појавио.

- Молим те, не остављај ме овде – Јамуг примети да плаче, осети

вреле сузе на лицу.

- Чујеш ли ме, проклет био! Не остављај ме овде!

- Враћај се овамо, заврши са мном ...

Печенег му се већ изгубио из вида. Он је наставио да плаче, да

моли, да куне, да прети, па опет да моли. Узалуд. Крвник је
стварно отишао. Није више имао снаге ни да виче. Обузимало га је
лудило. Покуша да ослободи руке, али узалуд. Схвати да је све
готово, заиста готово. Могао је само да чека. Да умре, или да дођу
звери па да заврше са њим. Када би само могао да дохвати сабљу
или бодеж. Пресекао би вене на рукама и пустио да крв истекне. И
то је била боља смрт него да га звери развлаче, по овој проклетој
шуми, по овој проклетој земљи. Није се бојао смрти, али ово није
начин на који би требао да заврши.

Изгубио је појам о времену, осећао је како му срце туче у грлу.

Освртао се, гледао около. Није видео, нити чуо ништа. Остаде му
да чека. Полудео од страха, надао се да ће га смрт узети пре
доласка звери.

А онда као да зачу режање ... ту ... негде у близини .. HЕ ... само
му се учинило. Онда зачу лагане кораке иза себе ... па кевтање ....
дахтање .... учинило му се ... опет му се учинило ... или не ... ту
су ... заиста су ту. Није знао. Можда је већ почео да губи разум ...

Ноћ је већ пала. Није хтео да верује да му се ово дешава. Надао се

да је ово сан, да се ово не дешава њему. Пожели да заспи, да се
више никада не пробуди. Али страх и бол су га држали будним.
Још једном, по ко зна који пут, зачу тихо кевтање, па поново
режање. Звук од кога му се крв истог тренутка следила. Изгледа да
је овага пут стварно. Изгледа да су сада стварно стигли. Панично
се освртао oкo себе, пожелевши да му се и овај пут учинило.
Најпре спази лагане покрете, готово нечујне. Примети сенке како
се шуњају између жбуња и стабала. А онда виде очи које су
претећи, сјале у мраку. Два ока, четири, а онда још два, још
четири .... А онда .... још много њих.

Поново замисли искежену њушку вође чопора. Вероватно ће он да

се нахрани први. Кажу да вође највише воле мекане делове
стомака, кажу да се прво нахрани вођа чопора, па онда главна
женка, па онда ... Прва њушка коју угледа деловала му је готово
питомо. Нимало опасно, нимало дивље. Мужјак, дугачких и
наизглед крхких ногу је њушкао около. Главе исувише крупне за
мршаво, а опет некако снажно тело. Својим, готово разумним
жућкастим очима, гледао га је директно у очи и опрезно му се
приближавао. Приђе му на корак – два. Изгледало је као да је
дошао да се поигра са њим, или да искамчи комад хране, као и на
десетина паса који су пратили његову јахачку дружину. Иза њега
се почеше појављивати и други.

Сиве и црне прилике дугих ногу, мршави и гладни. Кружили су

око њега. Ниједан му још увек, није прилазио. Чинило му се да
гледају у вођу чопора. Као да су чекали неки знак, дозволу, да
навале на њега. Изгледало је као да не верују да им се пружа, баш
овако лагана прилика, за добар оброк. Вођа чопора је још увек,
наизглед неодлучно, кружио око њега, гледајући га директно у
очи, њушкао тло. Опчињено је гледао у те жућкасте очи, које му
се чак, нису чиниле ни дивље, ни претеће. У једном тренутку, вођа
чопора лизну Јамугову крваву руку, стрелом заковану за дрво.
Готово нежно. Скоро да му је пријао додир његовог храпавог
језика. А онда се, у следећем тренутку искези и покаже дугачке,
жуто - беле зубе. Тада његова њушка потпуно изгуби онај
питоми изглед, а очи му попримише изглед најстрашнијег демона
које су богови могли створити. Јамугу застаде дах.

Схвати да ће навалити на њега сваког часа. Као опчињен је гледао

у вођу чопора, немоћан чак и да вришти. Као и да би му користило
да се вришти и дерња. Све му се некако одужило. Скоро да је
пожелео да га већ једном нападну и да се ово већ једном заврши.
Страх га је толико већ стезао да се гушио. Осети поново вреле
сузе на образима. Излуђивало га је сазнање да ће умрети, уплашен
и уплакан. Као каква цурица.

Мислиће на друге ствари. Можда ће богови бити мислостиви.

Можда неће дуго трајати. Можда му вођа чопора одмах покида
гркљан. Можда људи нису у праву, можда највише воле грло,
можда га закоље прво ... Осети језив бол, као никада у животу.
Осети угриз. Почели су. Осети као да му се хиљаду бодежа забило
у ногу. Мужјак трже главу на горе и откиде му готово пола листа.
Бол беше много јачи, него што је претпостављао, да може да
постоји. Следећи вук му приђе и снажно чељустима стеже његову
подлактицу. Изгледа да богови неће бити милостиви према
Јамугу. Изгледа да неће бити кратко.

Полулуд од бола, готово се насмеја.

 15

Звала се Огњана. Не Срећка. Не Фелићита. Иако је толико личила на

његову Срећку. Имала је злаћану косу, очи плаве као небо и лице
анђела, баш као и Срећка. Сигурно је била понос и центар света својих
родитеља, да ли је имала браће, сестара ...? Вероватно би се удала за
неког поштеног сељака из суседног села и родила му гомилу деце
златних увојака и плавих очију. Можда би њена лепота привукла и
неког властеличића, можда би рађала будуће витезове и јунаке, или
мале госпе умилног осмеха и погледа који би обарао са ногу. Можда.
Ко зна какву јој је судбину наменио Господ. Све што је Огњана требала
и могла да постане, поништио је ћелави злочинац једним покретом
руке, једним замахом сечива. Огњана се родила, живела свој кратки
живот, надала се, сањала, само да би постала плен олоша, који се у том
тренутку осећао моћан као Господ, као господар Васељене. Он је био
тај који је одлучивао, он је држао сечиво, од њега је зависило. Од њега,
његовог господара и гомиле његових звери. Он је био моћнији од
Господа. Ко зна колико Огњана и њихових нараштаја је угашено, због
болесног задовољства оваквих монструма.
Нисам могао да знам – говорио је тихи, несигурни глас у његовој глави.
Знао си ти то добро Андријаше – јављао би се други глас, чвршћи,
одлучнији. Са њима и таквима си ударио на своје људе, на сопствени,
напаћени народ - настављао је тај исти глас. Чинио сам оно што сам
морао, оно за шта сам рођен и подизан, за шта сам рођен и спреман -
јавио би се поново, онај први глас, још несигурнији, још тиши. Мислиш
да си бољи од ћелавца који је заклао Огњану, тамо у селу, Андријаше?
Ниси! Ниси јој помогао, ниси је заштитио као што ниси заштитио ни
Срећку. Сметао му је тај глас, излуђивао га. Покуша да га потисне, да га
избаци из својих мучних мисли, ал не могаше. Упорно се враћао и
мучио га. И ћелавац и онај огромни, и онај лудак у карираној одећи, сви
они су на твојој страни. То је твоја страна. На другој страни је
Огњана и твој народ. Твој народ! И Срећка, и она је тамо. Због чега си
на тој страни, Андријаше? Због злата, само због злата. О, и због
сујете, још више због сујете Андријаше – беше то опет онај други глас,
сада још сигурнији, оптужујући. Продирао је дубоко у њега, кидао га.
Онај први више није ни чуо.

Пред очима му је и даље била слика девојчице у оном шумарку.

Гледала га је очима које су молиле за помоћ, док јој је ћелавац држао
бодеж под вратом. Срећка, Огњана опростите ми, опростите!!!

Онај племић, у скупоценом оклопу, је био деспот Шишман, лично.

Наредио је свима да одступе. Упркос томе, ћелавац је заклао девојчицу,
хладнокрвно, са подругљивим смешком на лицу, након чега је њено
беживотно тело, бацио Андријашу под ноге. Његов заповедник у црном
оклопу, за којег je Андријаш схватио да је злогласни Васил, насмејао се
онако како би се родитељ насмејао свом детету, када оно учини нешто
неваљало, али симпатично. Луда се толико смејала да су му слине
излетеле из носа.

Андријаш је тада изгубио главу, поново потегао мач, кренуо према

ћелавцу, али су његови људи били присебни и једва га зауставили.
Поново је пролазио кроз ону ноћ када га је Срећка напустила. Поново је
био немоћан. Поново ништа није могао да учини. За тренутак клече на
земљу, поражен. У међувремену је стигло више од стотину Бугара, не
би имали никаквих шанси. Да би смирио узавреле страсти, Шишман је
склонио Васила и његову дружину, а Андријашу поручио да је боље да
се врати у свој камп и да га тамо дочека. Избезумљен од беса,
Андријаш се готово није сећао повратка у камп. Његови савезници.
Кољачи деце и паликуће. Тек пошто су стигли назад, Леон му је причао
да су, у повратку, у оном засеоку затекли старца, од којег су сазнали да
се девојчица звала Огњана. Старина је празног погледа, клечао поред
беживотних тела, својих најмилих и згаришта своје колибе. Првош се
није сећао ничега. Ни старца, ни села. Ни пута до кампа. Ничега. Само
Огњане, њене неме молитве и очаја из њених плавих, дечијих очију. И
ћелавца, да. Сећао се и њега. Добро га је упамтио. И њега и његовог
зверског осмеха. И осмеха његових пријатеља.

По доласку у логор, Андријаш је ушао у свој шатор и рекао својим

људима да га не узнемиравају. Болест му је кидала утробу, болови су
постали неиздрживи. Гори него икада. Као да га је некаква ђаволска
звер кидала изнутра, део по део. Можда је то и заслужио. Узео је
бочицу са мелемом и прогутао неколико последњих гутљаја. Готово
истог часа осећао је олакшање, како се болови смањују, како нестају.
Није га бринуло што мелема више није било. Дуго је поред свеће гледао
у икону светог ратника Георгија и молио се. За шта, као да није знао.
Схватио је да је дошао час одлуке. Једино је то знао.

Цео његов живот био је сведен на борбу за један циљ. Циљ који је, сад
је већ било јасно, од самог почетка био осуђен на пропаст. Бог није
желео да се тај циљ испуни, то није била његова судбина. Можда он то
није ни желео, али је морао да учини све не би ли у томе успео, у
спомен на свога оца, као и његовог оца, пре њега. Отац је чинио све, не
би ли наудио старом краљу Урошу, до самог краја веровао да ће се
попети на српски престо, на било који начин. Молио је Млечане, Угаре,
чак и латинске великаше разбијеног ромејског царства, за помоћ.
Многи су му обећавали српску круну, примали га у своје дворе и
пружали му слатке речи. Али се нико није удостојио да му стварно
помогне. Нико није веровао у њега. Нико га није схватао довољно
озбиљно. Андријаш је знао да је отац био свестан тога, али упркос
свему, није одустајао. Називао се краљем, носио је и круну, али га нико
није као таквог гледао. На крају је постајао свестан да никада неће
успети. Полако га је напуштао и разум. Покушао је на свог сина да
пренесе ту опсесију, у чему је делимично и успео. Отац је на крају умро
сам и напуштен, готово од свих.

Ни краљ Урош није седео скрштених руку. Често је Андријаш као дете,
буђен у пола ноћи, морао да бежи од унајмљених убица. Оно мало
очевих људи који су му остали верни, су га крили и са њим бежали са
једног на друго место. Последњи очев човек Димитрије, остао је са
Андријашем као дечаком, до краја. Био му је много више од гардисте,
чувара. Охрабривао га, кад би Андријаш био преплашен, тешио га кад
је био тужан. Научио га готово свему што је знао. Андријаш се често
бунио кад би на помен оца, прво помислио на Димитрија. Уследило је
сељакање по дукљанским, приморским градовима, Улцињу, Котору, по
Дубровнику, а касније и Венецији и Падови. Где год би били, где год
пошли, Димитрије га је представљао као свог сина. Нигде се нису
задржавали. Најчешће су били најамник и његов син. Димитрије је био
војник, то је било све чиме је могао да се бави. Једино, чиме је и
Андријаша, могао да научи. Научио га је свему што је знао. Чак је, пред
крај покушавао да из његове главе избаци, оно за шта га је отац
спремао цео његов млади живот. На круну и на своја права готово да је
заборавио, сама помисао на то је стварала осећај горчине код њега као
дечака, али је остала и мржња.

О да, мржња је остала, хранила га у гладним данима, грејала га у

хладним ноћима и одржавала му вољу, одређивала животни пут.
Поготово када га је једне хладне ноћи напустио и Димитрије. Попио је
превише вина и налетео на неке венецијанске кицоше и кавгаџије.
Димитрије је био спор од превише вина, они нису. Посекли су га. Успео
је да дође до Андријаша у јефтину избу коју су унајмили. Убеђивао је
Андријаша да рана није опасна и рекао да му само треба сна. Заспао је
брзо. Није се пробудио. А Андријаш је остао сам. Имао је једва
петнаест година. Остао је потпуно сам. Без новца и без икога ко би му
помогао. Једино вредно што му је остало била је очева круна и
медаљон. Неко време се потуцао по венецијанским улицама и
преживљавао, како је знао и умео. Крао је по градским пијацама, убијао
голубове, да би се прехранио. А онда је упознао Бјанку. Њен отац га је
примио на своје имање као најамника. Чинило му се да би светло могла
да надјача мрак. Ако је Бјанка била светло, онда је Срећка била само
Сунце. А онда .. Онда је нестало Срећке и Сунце је зашло. Чинило му
се заувек. Све што је желео било је да умре и оде за њом. Она га је тамо
негде чекала, био је сигуран. Ускоро! Чекао је да умре гладећи медаљон
са њеним ликом. „Ускоро“.

..... све док није срео групу најамника. Били су то Несломљени. Дошли
су у Венецију, да би међу онима без будућности пронашли нове
чланове. Међу њима је био и Андрес де Јоланда, њихов заповедник.
Видео је нешто у дечаку и узео га у чету.

Андријаш готово никада, није схватао право значење речи дом.

Осећање најближе томе, имао је од како се прикључио Несломљенима.
Није било лако за једног младића у друштву прекаљених и тврдих
најамника. Нису му повлађивали због његових година. Шта више, као
да су тестирали његову вољу, његову менталну снагу, терајући га да за
њих ради најтеже, а врло често и понижавајуће послове. Ћутао је и
трпео. Трпео је, мукотрпно радио, све док се није осетио чланом те
дружине. Нетрпељивост је тада нестала, а онда и прерасла у осећај
припадности. Међу њима се можда и први пут осећао сигурно. Зато је
тако и заволео чету и сваког њеног члана. Никада у њему није згасла
мисао и жеља да поново нађе Срећку, али је некако знао да мора да
учини још нешто.

Међу Несломљенима, му се поново родила нада да ће испунити очеву

опсесију. А сада, на челу можда и најпознатије најамничке дружине,
коначним доласком у земљу свог оца и његовог оца, после свега што је
видео овде, схватио је да земља нису круна, дворци и територија.
Земља нису празна звања и гордост. Земља су били људи. Народ. А
народ је патио, крварио. О томе му отац није причао, народ никада није
спомињао. Помисли да отац и није знао шта значи краљевање.
Заборавио је на народ, мислио само на своја права, на себе. Андријаш је
сада знао да то није била његова судбина и да му то није било суђено.
Провео је живот јурећи за нечим нестварним, нечим што му никада
није припадало. Сада није могао да промени ништа, али се ослободио
сенке која га је притискала читав живот и кидала његову душу.

Позвао је своје официре и саопштио им да он више не може да буде

њихов заповедник. Предложио им је да изгласају новог. Гледали су га у
чуду, разрогачених погледа. Нису желели новог заповедника, није им
био потребан, желели су њега. Оставио их је збуњене, да погубљено
гледају једни у друге. Није могао да им објашњава своје разлоге. Не би
га они разумели, како је могао да им објасни. Он сам, се осећао празно.
Осећао се као да их издаје. Њих, који су били нешто најближе
породици и дому, које никада није имао. Њих, који су били део њега.
Своју велику тајну и оно што му је тиштило душу, није поделио, чак ни
са својим заменицима. Они су били војници. Војници одани чети,
готово његова браћа. Али људи који су исто тако имали своју
прошлост, а прошлост нико од војника није доносио у чету. Прошлост
је остајала иза, она није имала шта да тражи у чети. Све пре
Несломљених није било важно. Неписани закон чете. Једини који је
знао његову тајну, био је стари видар Лукиан. Стари је умео да слуша.
Умео је врло често и да саветима умири његову душу. Лукиана
међутим, више није било. Издало га је срце и Андријашу је пуно
недостајао. Стари као да је знао све, као да је увек знао шта треба да
каже. Недостајали су му његови очински уздаси и његово бескрајно,
стрпљиво слушање.

Напољу је пао мркли мрак. Помрчина без месеца. Обукао је науљену,

црну верижњачу, црну одећу. Око врата му је сијао његов медаљон.
Угравирани двоглави орао се пресликавао на светлости свећа. Мењао је
боје. Припасао је појас са својим скјавонеска мачем (такви мачеви су се
у Европи уствари називали словенски мачеви због крснице у облику
латиничног слова S, Словени-Скјаво, на венецијанском језику). Ставио
је грудни оклоп, као и штитнике за потколенице и подлактице. Пун
оклоп никада није волео. Пун оклоп га је успоравао, а он је волео је да
буде брз.

Своје злато зарађено у чети за све ове године, спремио је у свој

ковчежић. Планирао је да га поклони манастиру Пећке архиепископије,
али онда схвати да би то било погрешно. Даће га својим људима, који
су заједно са њим, крварили за то злато. То је било још једно правило
чете. Заповедник Несломљених се остајао доживотно. Свој одлазак са
места заповедника могао се платити једино целокупном зарадом у чети.
Радо ће га се одрећи, њему већ одавно није требало. Баци поглед према
последњој бочици мелема. Била је празна. После неког времена болови
ће поново доћи, али то га више није бринуло. Више није било битно.
Више га је изједало што није знао, шта би он сам могао и требао да
уради, али је нешто морао, макар да покуша, или да умре
покушавајући. Да покуша да се пробије до бугарског заповедника и да
га убије? Или можда да пронађе оног Васила, оног ћелавца, оног са
бодежима, било кога?! НЕ! Они нису били битни. Њиховом смрћу не би
добио ништа, осим личне освете. Мораће некако да се пробије до
Шишмана. Његова смрт би можда нешто и донела. Можда да се најави
и тражи пријем код њега, да затражи наређења или неки савет, па да га
онда убије. То не би било часно. Погледа још једном у икону светог
Георгија, тражећи одговор. Није га добио. Ускоро!

Прекидоше га гласови испред шатора. Чуо је како га дозивају по имену.

Приђе застору и отвори га. Испред су стајали његови заменици Леон и
Елгар, као и још неки његови официри.

- Чекамо даља наређења, заповедниче! – одбруси војнички, у ставу

мирно Леон.

- Чини ми се да сам био јасан Леоне – резигнирано рече Андријаш –

ја од данас нисам ваш заповедник.
- Као заповедник, би морао знати да су правила Несломљених јасна,
положај заповедника је доживотан. Са њега га могу склонити само
смрт или његови заменици и официрско веће – дода Елгар.

- Знам правила добро Елгаре, одступање намеравам да платим

својом целокупном зарадом у Несломљенима.

- Твоја оставка је разматрана и једногласно одбијена, заповедниче –

убедљиво настави Леон.

- Ја више не могу да будем део овога, потписани уговор је за

Несломљене све, наша реч је светиња и ....

- Управо тако као што си рекао „Наша реч је светиња“ – прекиде га

Елгар наглашавајући оно „Наша“- ти си заповедник Несломљених
и то ћеш остати, мој господару.

- Али не разумете, ја ...

- Ајде да прекинемо ову лакрдију, све нам је јасно Андријаше. Ми

знамо ко си ти и јасно нам је зашто желиш да нас напустиш и то
ти нећемо дозволити, са тобом смо до краја – настави Елгар
пријатељским тоном.

- Чета мора опстати, злато смо примили, ако прекршимо реч ...

- Злато није најбитније, а реч дата овима што пале манастире,

цркве, села, кољу нејач, девојчице, не обавезују ниједног часног
човека. Андријаше, чули смо од избеглица да су опустошили
манастир Жичу, северно у Рашкој, код Рудог поља (Краљево) а
овде на Хвосну и манастир Светог Георгија спалили до темеља и
побили све монахе. Чим су стигли навалили су на манастир Пећке
архиепископије. Ништа им није свето. Мора им се стати на пут.
- Не могу то тражити од вас, ово је моја земља, мој народ, не могу
од вас тражити да крварите за ...

- Ти и ниси тражио од нас ништа. Ово је наша одлука – настави

Елгар.

- А сада, када су спалили манастир Светог Георгија ово је постала и

наша ствар – кроз зубе процеди Леон, подсетивши Андријаша да
је Свети Георгије светац - заштитник њихове чете.

- Али чули сте и сами, Бугара и Татара има више од петнаест

хиљада, читава војска. Ту су и Власи. Уз вас се не бојим никога,
кренуо бих и на самог ђавола, била би ми част и живот изгубити
међу вама, али би била лудост кренути на њих. Шта кажу људи? –
упита Андријаш

- Готови сви су уз тебе и нас господару, напустило нас је нешто

Турака, Латина и Татара. Отишли су у миру, са својим зарађеним,
златом у врећи. Сви Алмогавери су остали, моји Северњаци.
Ниједан се није двоумио. А сваки Несломљени вреди као десет
ових зликоваца, а имаћемо и неке околности на нашој страни.
Бугари и Татари су пијани, већ славе, многи су се размилели около
због пљачке. А осим тога рачунамо и на Господа – насмеја се
Елгар.

- На Господа? – би збуњен Андријаш.

- Мислим да досада ниси упознао Паола, он је како рече,

алхемичар. Као младић је путовао на крајњи Исток где је научио
разне ствари, оно што нам је показао и предложио је врло
интересантно – рече Леон насмејан и испред себе постави ситног
црномањастог човека, танког брка и лисичјег лица.
- Били смо слободни да скујемо план, мислим да ће ти се свидети –
рече Елгар – ноћ је без месечине и савршена за ово што је
предложио Паоло.

- Па ... да га чујемо онда – рече Андријаш загледан у Паола који се

задовољно церио.
 16

Ноћ беше црна, толико мрачна да се чинило да може да се сече ножем.

Необична тама се потпуно спустила и притисла Хвосно. На небу не
беше месечине, нити једне једине звезде. Око самог манастира Пећке
архиепископије су гореле ватре, на десетине њих, а стотине њих су као
свици, светлуцале котлином. Упркос толиким ватрама војници нису
могли да виде даље метар до два, од себе. Неки од њих су говорили
како никада нису доживели такву таму. Неки су били сигурни да таква
тама не може бити природна, да она није била од Бога, већ да може да
буде само дело Нечастивог.

Ипак, многи од њих беху будни. Котлином се разлегала песма и пијани

разуздани смех бугарских војника и њихових савезника. Због мркле
таме, су одустали те ноћи од пљачке манастира, али ће првим зрацима
сунца провалити његове капије и доћи до лаког плена. Манастир је
изгледао моћно и богато. Војници су се надимали од похлепе, при самој
помисли на то, што би могли да нађу у њему. Цео досадашњи поход је
био више него успешан, многи су напунили своје вреће од досадашње
пљачке. Али то беху властела и старешине. Обични војници су
добијали само мрвице, као и увек. Обичном пуку је речено да ће Пећка
архиепископија да буде за њих, да буде њихова награда за труд у овом
походу. Ако их опет не преваре, као код манастире Жиче, кад је оно
највредније између себе разделила властела. Војска је морала да се
задовољи вином, ракијом и храном коју су пронашли у манастиру. Са
тим и са сатирањем монаха и оно мало војске што је бранило манастир.
Овог пута их је лично деспот Шишман уверавао и обећавао благо
манастира, само за њих. Зато је војска углавном и била будна, нико није
хтео да преспава зору и да пропусти упад у Пећку архиепископију.
Свако је хтео да буде међу првима који ће прескочити зидине или
провалити капију и докопати се блага манастира.

Од како су провалили у Србију, готово да нигде нису наишли на

озбиљнији отпор. Могли су да раде шта су хтели, да пале, убијају, да
силују, да робе, а да им се готово нигде нико не супротстави. Пре самог
похода многи су били забринути. Србија је била снажна, најјача у
окружењу, али они су били очигледно јачи. На десетина села су
спалили, а те чувене српске војске није било нигде. Тврди градови
попут Новог брда, Маглича, Брскова су остали нетакнути, само зато
што Деспот Шишман није хтео да губи време са опсадама, али кад се
заврши са Милутином пашће и они, један по један. Уз пут су скупљали
информације. Те градове су чувале мале посаде. Неће моћи да им се
одупру. Главница српске војске била је негде доле на југоистоку са
краљем Милутином. Када падну и ти градови, сви ће напунити вреће.
Биће блага и злата за све. Само да се дигне ова проклета помрчина и
биће богати сви одреда. Та помисао је грејала срца свих. Током читавог
похода војска је уплашено чекала сусрет са краљевом војском, али до
њега није долазило. Како је време пролазило страх је полако нестајао,
па се размишљало само о плену.

У шатору златне боје, у средини логора, украшеном црним насмешеним

лавовима, највећем од свих у бугарском кампу, гореле су бакље и
мангале. Деспот Шишман је на вечеру окупио заповеднике и властелу.
У шатор је постављено неколико мангала које су осветљавале шатор
али га и грејале. У унутрашњости се мешао мирис вина, хране али и
зноја присутних. За дугачким столом седео је сам деспот са синовима
Михајлом и Белауром и петнаестак најбитнијих племића и заповедника.
Након обилне вечере и потока попијеног вина и пива, један по један
властелин устајао је и уз пехар наздрављао деспотовој храбости и
способности, уз обавезно потврђивање своје доживотне оданости.

- Племенити деспоте, знај да у мени и мојој браћи, као и мојим

синовима имаш чврст ослонац, док је света, века и мачева имаш
оданост и верност нас Балакова, господара Русеа – свечано је
говорио дебељушкасти Војдан Балаков, господар Русеа на Црном
мору, повремено замуцкујући и подригујући, док се песницом
лупао по грудима на којем је био грб - брод окружен рибама – Ми
Балакови ти својом чашћу, обећавамо да ћемо уз тебе бити до
краја, а ово је само почетак. Србија је само предјело, главно јело
ће бити цео Хелм (Балкан) а посластица ће бити и сам Цариград.
Слава Бугарима!!!! – узвикну Војдан подигнутог пехара.

Можда би та изјава верности и звучала значајно да се говорник припит,

није клатио и оне најближе себи пљувао дебелим уснама. Већина
присутних његов говор прихвати клицањем деспоту и Бугарској.

Васил је седео у дну стола изваљен у столицу, благо и једва приметно

се осмехујући. Какав глупан - мислио је док је Војдана гледао својим,
под светлошћу бакљи, сиво - безбојним очима. Ни Војдан, нити било
који од ових Шишманових, размажених господичића, није завређивао
његову пажњу. Глупаци и мекушци у богатим одорама, појео бих их све
за два дана - мислио је. Сви су били снажни и жестоки на речима, али
сама њихова појава, њихови говори, су Василу звучали готово забавно.

Ипак, нису сви били такви, неки су били заиста људи од вредности.
Али они нису држали говоре, нису се заклињали на верност, нису
Шишману обећавали свет, као Војдан и остали. Такви су ћутали и своју
вредност показивали тамо где је требало и како је требало, са мачем у
руци, на бојном пољу.

Један од њих је био и војвода Рангел, господар Ловеча. Седео је

немирно и стискао зубе толико да се чинило, да ће му вилица пући. Јео
је сасвим мало и тек понекад узимао пехар у руке. Чврст човек,
педесетих година, сув и тврд као штављена кожа. Ситних, тамних
очију, уског и кривог, од неког ударца сломљеног носа. Василу је
деловао као прави заповедник, а такав глас га је и пратио. Намргођено
лице, ожиљак преко левог образа и тек нешто мало косе око ушију и на
потиљку, давали су му строг изглед. Обучен у једноставну тунику, са
грбом режећег вука на грудима, био је војник од главе до пете. Њему
ова пренемагања, говори и здравице уопште нису биле по вољи.

Деспот као да примети негодовање војводе , па му се обрати:

- Зар господар Ловеча и мој први војвода, нема шта да каже свом
деспоту?

Војвода Рангел као да се размишљао неколико тренутака а онда лагано

устаде и рече стегнутих усана:

- Мислим да је мој деспот добио довољно здравица за једно вече,

толико да му моја није ни потребна, али мој деспот од мене не
мора ни да је добије, као ни моја обећања. Мој деспот зна, да моју
оданост има. Разметање у шатору, није начин војводе и господара
Ловеча.

- Ја знам твоје вредности војводо – одговори му Шишман уљудно –

ово је само, размена љубазности, опуштајућа гозба, мала прослава
досадашњег успеха нашег похода.

Изгледало је најпре да ће војвода оћутати и сести на своју

столицу, али онда енергично одговори.

- А шта то прослављамо, мој господару? Ушли смо дубоку у

Србију, јесте, али осим што смо опљачкали пар села и манастира
нисмо учинили ништа. Ја због пљачке нисам кренуо у поход.
Нисмо се до сада ни срели са правом војском краља Милутина.
Славићу онда када потучемо Милутина и његову војску.
 - Нико у овом шатору, није кренуо у пљачку племенити војводо,
мада нешто плена није на одмет – устаде још један високи
властелин. Кирил, господар Габрова, још један од оних
способнијих. Такође војник до кости. Моћан и богат, али реалан.
Све је гледао кроз добит. Његове чете су биле међу најбројнијим и
најбоље опремљеним. Његовим златом су плаћени и влашки
најамници. Као заповедник и ратник, доказан небројено пута. –
Али се слажем са тобом, док не сретнемо Милутина и не потучемо
га, нисмо ни близу победи и слављу.

- И ја се слажем, Милутин је кључ свега – достојанствено се диже и

Милен, кнез области Враце. Његова породица некада беше моћна
и богата, сада је живела од старе славе, више горда него стварно
моћна. Временом је, због неколико слабих покољења, изгубила
некадашњу моћ и утицај. Врацанима је остало само сећање на
стара времена, када су били водећа бугарска кућа, и то је Милен
желео да промени – Његова војска је моћна, ал' што снажнији
непријатељ, то је слава већа – рече свечано.

- Уз Божју помоћ, не можемо изгубити – прекрсти се

богобојажљиви Христо, најгласнији у молитви и помињању имена
Господа, а један од првих када се пљачкао манастир Жича и
наравно, први који је предлагао да се опљачка и спали манастир
код Пећи. Његова посвећеност Господу могла је да се мери само
његовој неутољивој жељи за златом.

- А где је та чувена војска, питам се ја. Где је тај велики краљ

Милутин? Докле ћемо га јурити у његовој сопственој земљи?
Зашто не изађе испред нас? Сигуран сам да се негде сакрио и
подвио реп, пред нама. Ја кажем да смо исувише моћни да би нам
се било ко супротставио - устаде поново припити Војдан.

Неки у шатору прихватише ове речи са одушевљењем, неки

наздравише, а Васил се насмеја гледајући у господара Русеа, док се
овај, у од вина флекавој туници, клатио на несигурним ногама.
Шишман то примети, па се обрати Василу:

- Нешто је смешно, млади господару Василе? – обрати му се деспот.

- Чини ми се, мој деспоте, да се велики српски краљ уплашио од

наших јунака. Помислио сам како би се Милутин и његови
војници усрали у гаће, кад би видели нашег храброг господара
Русеа – рече Васил лењо се дижући с столице, подсмешљивог
погледа, упртог у Војдана Балакова. Крајичком ока виде једва
приметан осмејак на лицу војводе Рангела, чу и понеко кикотање
ту и тамо, али и звуке негодовања оних који су седели у близини
браће Балаков.

- Тиии??? Tи ћеш да се спрдаш са мном, тиии проклети

разбојниче!?? Мислиш да ја не знам ко си ти и шта радиш,
копилане! Сви овде знају ко си ти и шта радиш. Теби и није место
овде међу бољарима. Ти ниси само скоројевић, ти си кољач и
разбојник. Ето шта си ти. Ја сам за тебе господин и захтевам да ми
се обраћаш са поштовањем – скочи на ноге Војдан, пљујући све
око себе, али онда услед превише попијеног вина, изгуби
равнотежу и вероватно би пао да га није придржао брат који је
седео поред њега.

- Пошаљи овог на Милутина деспоте, можда српски краљ цркне од

смеха кад види овог страшног див јунака ха аха ха ха – овог пута
се гласно насмеја Васил.

- Мој брат је мало попио, истина, и није баш вичан оружју али ја
јесам – устаде разгневљен Војданов млађи брат Страхил, држећи
се за дршку мача. Снажне четвртасте вилице, кратко подшишане
косе и браде, широких рамена и дугих руку и ногу изгледао је куд
и камо способније од свог пијаног, дебелог брата. Бесно погледа
ка Василу и настави – и зато захтевам да се пред овом господом и
 нашим деспотом извиниш мом брату или вади мач да се сукобиш
са мном на пољу части, несоју.

- На пољу части ха ха ха ха ха ха? Какве убаве речи овде само човек

може да чује! Стварно сте ви Балакови велики говорници. А сада,
би мали брат хтео да се игра и витешког двобоја - насмеја се
Васил још гласније, а онда се уозбиљи. Упути Страхилу зверски
поглед пун претње и упре виљушку у Војдана и Страхила – нисам
понео мач, али ова виљушка би ми била довољна да и теби и твом
јадном брату ископам очи а затим их поједем – рече Васил и баци
виљушку која паде на клупу, испред Страхила.

- ДООСТА!!! – дрекну деспот Шишман, лупивши бакарним

пехаром о сто. Његови гардисти извукоше мачеве. Ни сам деспот
није баш уживао у прекомерним изливима верности и храбрости
своје властеле, поготово неспособних пијандура какав је био
Војдан, али је морао да трпи и такве. Њихове снаге су чиниле
добар део његовог људства. А као суверен свију њих, није смео
дозволити ни претње у његовом присуству, морао је да покаже
ауторитет – Чуваћете ваше мачеве и претње за Србе. Под мојим
шатором, нећеш потезати мач, Страхиле, нити ћеш ти Војдане,
одређивати ко за њим има места!

- Нисам имао намеру, мој деспоте, да ти искажем непоштовање, ни

ја, нити мој брат, али сам си могао да чујеш увреде које су нам
упућене и то од овог ... овог .. не знам ни како бих га назвао –
одговори му разгневљени Страхил, бесно седајући на столицу.

- А ти пази на свој погани језик момче – рече Шишман упирући

прст ка Василу – доста ми је твојих отровних речи! Док сам твој
суверен поштоваћеш моју властелу. Јасно?

- Као дан – одговори Васил клањајући се деспоту, са једва

приметним, ироничним кезом.
 - Нисам ти заборавио ни ону лудост у шумарку. Да ли си уопште
свестан колико је труда уложено, да Несломљене приволимо на
нашу страну?

- Они су плаћеници, боре се за нас због злата које си им исплатио,

тако да ...

- Не интересује ме твоје мишљење, док си у мојој војсци, има да

слушаш моја наређења. Ово ти је последња опомена, још један
овакав испад и има да висиш! Да ли си ме разумео? – деспот као
да је био на ивици нерава.

- Разумем, мој деспоте! – одговори Васил. Будало! Брига мене за

тебе и твоју војску мислио је, још једном се поклоновши.

- Ово важи и за остале. Хоћу дисциплину. Уходе ми јављају да је

српски краљ са свом војском кренуо из Епира, ускоро ће бити
овде. Од вас тражим да будете спремни и да држите своје људе на
окупу, спремне. Доста је било дивљања и недисциплине. Милутин
стиже, немојте да мислите да је готово, он долази са својом
главницом, а ми морамо да га дочекамо спремни, сједињени. А
сада одлазите код својих људи. И нећу више да чујем иједну
отровну реч међу вама.

Један по један бугарски племићи су, клањајући се пред својим деспотом

излазили из шатора. Дебељушкасти Војдан је посртао држаћи се за
раме свог брата Страхила, и даље гунђајући и негодујући због
дешавања на вечери. Последњи је из шатора изашао Васил. Поклонио
се свом владару полако, ниједног момента не спуштајући поглед са
његовог лица.

Када су из шатора изашли сви бољари, Шишман опсује и бесно шутну

сто испред себе. Можда је и он попио више него што је требало. Можда
је ова гозба била непотребна. Помисли како се једва исконтролисао, да
оног дебелог Војдана не пошаље на спавање пред свима, као дете. Још
више га бринуо и изнервирао Васил. Са тим момком стварно нешто
није било у реду. До деспота су стизале вести о зверствима које је тај
младић чинио, водећи претходницу. Иако су такви као он били од
користи, тако што су спроводили терор на непријатељској територији,
више штете су могли нанети тако што би упрљали образ свом владару.
Осим тога, тај изопачени младић је оваквим понашањем стварао раздор
међу његовим бољарима. То се јасно могло осетити у шатору. Добро је
урадио што се издрао на обојицу, није смео да дозволи појединцима да
урушавају његов ауторитет. Васил ће му сигурно користити у
надолазећем боју против Милутина. Његови људи су обожавали
убијање, поготово она група наказа која га је пратла у стопу. Када
заврши са Милутином, наћи ће начина да га се реши. Такве као он је
било тешко контролисати. У неким тренуцима га је чак и било страх од
самог ђаволског погледа тог крвника. Да, чврсто је решио, чим се борбе
заврше уклониће га, сигурно.
У бугарском логору...

Група бугарских војника је у логору, покрај манастира, жељно

ишчекивала зору. Седели су уз ватру, док је између њих кружила
мешина вина и са нескривеним одушевљењем расправљали о богатству
које их је чекало са друге стране зидина велелепног здања.

- Знаш Добре, морамо бити први на зидинама, када у зору кренемо

на манастир. Не смемо дозволити да поново останемо празних
врећа – рече бркати бугарски десетар док је прихватао мешину са
вином, од једног од својих војника.

- Овога пута све што дохватим остаће мени. Нисам ја кренуо овамо
да би ова господа ширила своје територије и богатила се, нећу се
овога пута вратити кући празних шака, Бога ми не! – одговори му
припити војник који је поред њега седео и грејао руке крај ватре.

- Чујем да је унутра у цркви, у манастиру све златно – рече мршави

пешадинац покрај њих – ич нећу оставити племићима, Шишман је
рек'о да све из манастира иде нама, јес' Бога ми.
- Јес' Гавриле, сво то злато чека само тебе – поче се смејати десетар
- можда постанеш и племић од сутра.

- Већ те видим посутог драгуљима и свилом Гавриле, можда чак и

добијеш руку Шишманове ћерке, па постанеш угледни дворјанин.
Чујем да је пала на гузицу када те видела тако лепог – насмеја се
још један од војника поред ватре.

- Сачекај зору и видећеш Бога ми, доста је Гаврил крварио за друге

– церио се пешадинац – овога пута ће Гаврил да мисли на себе.
Само ме ова помрчина плаши. Никада не видех овакву таму.

- Што јес' јес', притисла је целу котлину - рече неко.

- Помало и мене плаши ова тмина, као да долази од Ђавола, а не од

Бога – рече помало уплашено, онај војник кога су звали Добре. -
Кроз логор се шири прича да је свети Георгије љут на нас и да ће
нас све казнити, зато што спалисмо његов манастир. А ова
помрчина ме већ плаши. Хоће ли доћи зора већ једном?

- Ха ха ха боље да сам у пљачку повео моје ћерке, нису лепше од

вас, ал' су свакако храбрије - смејао се десетар – Ако тај ваш
Георгије мисли да ме кажњава, нек пожури, у зору прескачем
ограду. Нећу имати времена да се гоним с њим.

- Није паметно хулити десетаре, не изазивај Светог Георгија – рече

му Добре крстећи се.

- Ћути, шта се то чује? – устаде Гаврил – као да се чују бубњеви.

- То теби, будало, бубњи у главурди, кол'ко си се налоко' вина - и

даље се смејао десетар.

- Не, не, стварно! Слушајте – рече неко.

 Бубњање се заиста чуло. Најпре тише и у лаганом ритму, а онда
све гласније и убрзаније. Сви поскакаше на ноге и зграбише
оружје. Окретали су се око себе зверајући али од силне помрчине
не видеше ништа. Ускоро бубњање постаде толико гласно да се
чинило да се чује из самог логора. У тренуцима када би бубњање
замрло чуло се комешање из логора, бат корака, звецкање метала.
Ту и тамо рзање коња, лавеж и цвилење паса ... Чули су се и многи
гласови.

- Оданде, долази оданде ...

- Не, чује се из манастира ...

- Чује се иза нас ..

- Не, чује се одавде ...

Чуло се звецкање оружја и оклопа, бат корака. Неко је узвикивао

наређења, позивао војнике. Бубњање се чуло све гласније и
јасније. Као да је долазило са свих страна. Ко да је долазила са
небеса, из саме земље ...

- Ми немамо бубњеве – рече десетар – ко то дођавола бубња, шта се

то дешава?

Одједном, светлост заслепи све око ватре. Толико снажна као да

севају муње, али грома није било. Као да се из мрачне тмине
одједном родило Сунце и при претило да ће их све ослепити.

- Та ... та ... тамо гле ... гледај – замуца Добре показујући прстом
према манастиру.

- Штааа, бесова ми!! – отворених уста је стајао укочен десетар.

 На небу, изнад манастира се указа огромна усправна светлост, која
је парала ноћну тмину. Изгледала је као огроман ватрени стуб.
Бубњање се још више појачавало, а преко оне усправне светлости
се створи још једна водоравна, образујући крст. Бубњање је
бивало све јаче. Војницима се чинило да се звук увлачио у њих,
као и да их је раздирао изнутра. Као опседнути, отворених уста су
зурили у небеску светлост, померајући усне у немој молитви.
Добре паде на колена, крстећи се. Ватрени крст осветли оне
најближе манастиру. Изгледало је као да се небо поцепало, те као
да из те исцепине, покушавају да се изроде сви авети нечастивог.
Све је изгледало нестварно, они ученији помислише да је дошао
судњи дан, о којем су слушали од својих свештеника. Сви остали
су чекали да их огњени пламен захвати и спали њихова тела.

Десетар виде како већина војника зури непомично, неки су пали

на колена и крстили са као и Добре. Други почеше бацати оружје
и трчати лево и десно урлајући. Покуша да их смири, да их
организује, да виче на сав глас, али тад схвати да из његових уста
не излазе наредбе и да је његова „вика“ у ствари једва чујни
шапат. Могао је да види само преплашене војнике, који су само
стајали укипљени, погледа везаних за небо или трчали унаоколо
вичући и запомажући. И сам осети како се та светлост увлачи у
њега. Осети како му се желудац надима. Осети како му се руке
тресу. Помисли како можда није требао да се подсмева Светом
Георгију. Да ли је то Свети Георгије дошао да их казни? Погледа у
своје шаке, тресле су се. Колена су му клецала. Изгуби равнотежу.
Већ следећег тренутка је клечао. А затим се сручи на лактове,
неконтролисано је бљувао.

- Помози Господе ...

- Боже спаси нас ...

- Бог нас је напустио ...

- Свети Георгије нас кажњава ...

- Шаље бесове на нас ...

Са свих страна се зачу запомагање. Војници су трчали на све

стране, бацали оружје, сударали се. У логору је настајао општи
хаос. Заповедници су трчали међу своје војнике, покушавајући да
их смире. Чак су и Татари почели узјахивати коње, извикујући
нешто на њиховом језику и позивајући неке своје богове у помоћ.

Затим се свуда око логора појавише варнице, уз неки чудан звекет.

А онда се зачуше повици. Испочетка се није разумело шта су
значили а онда посташе јасни.

- СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ !!! ЧЕЛИКУ БУДИ СЕ !!!

- СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ !!! ЧЕЛИКУ БУДИ СЕ!!!

- СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ!!! ЧЕЛИКУ БУДИ СЕ!!!

Повици беху све гласнији, надглашавајући и бубњање и буку која

је долазила из логора. Настао је општи хаос. Коњи, осетивши
панику и страх код војника, су трчали кроз логор, обарајући људе
и рушећи шаторе. Неки шатори се упалише. Узалуд су
заповедници покушавали да заведу ред, преплашени војници су
трчали унаоколо обарајући једни друге и проклињући. Неки од
њих су били обучени у ноћне хаљине, без оружја, оклопа ...
Ситнији племићи су били преплашени као и обични војници.
Излазили су буновни из својих шатора и збуњено гледали у
унезверену војску.

Неки су клекли и почели се молити, тражити опрост, али већина је

била преплашена и збуњена. Од силне помрчине као да су се
вртели укруг, не могавши да се мрдну из кампа. Нико није видео
ништа осим ватреног стуба који се уздизао на десетину метара
 изнад манастира. Бивао је све већи и снажнији. Чуло се и неко
чудно хучање, прасци попут удара грома. Нико од војника никада
није видео ништа тако моћно, тако величанствено али и тако
претеће. Ово је могло доћо само од Бога. Или од Ђавола.

- Ово је дело Ђавола ...

- Свети Георгије нас кажњава ...

- Беж'мо ...

- Спасавај се ко може ...

У логору се одједном појавише војници у плитким кацигама, у

туникама и само са штитницима за подлактице и потколенице.
Носили су кратка копља и мачеве чудног облика, какве Бугари
нису никада видели. Улетели су у логор вриштећи као ђаволи. На
све стране севале су варнице. Коњи су се пропињали, рзали, пси
лајали, људи збуњено гледали једни ка другима, док су старешине
узалуд покушавале да их доведу у ред. У свој тој буци се, ипак
издвајало оно:

- СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ!!!! ЧЕЛИКУ БУДИ СЕ!!

- СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ!!!! ЧЕЛИКУ БУДИ СЕ!!

Повик се урезивао дубоко у биће војника у кампу, обузимао им ум,

владао њиховим телима, одузимао им храброст, ломио последње
остатке воље и куражи у њима. Некима се чинило да су ови ратници
испадали директно из пламеног стуба. Некима се чинило да и сами
горе. Као да су деца овог неземељског пламена. Уверени у Божји усуд,
казну, мало који од војника, је био спреман да стане и пружи отпор
„Георгијевим посланицима“.
Несломљени су у камп упали из неколико праваца, рушећи све испред
себе. Били су подељени у три групе, којима су заповедали Андријаш,
Елгар и Леон. Андријаш је био свестан велике бројчане предности
непријатеља, тако да је њихов први удар морао бити најјачи, како би се
душманин сломио и разбио брзо, пре свитања, пре него што буде
свестан своје надмоћности и док је страх у њима јак. Рекао је својим
људима да ударе јако, жестоко, као никада до тада. Ударите на њих
толико јако, да помисле као да је дошао судњи дан, правите буку да
непријатељ помисли да нас има на хиљаде – рекао им је. Тако су и
урадили. Организованог отпора на почетку, готово да није ни било.
Бугари који су покушали да им се супротставе, падали су пред њима
као снопље. Појединачни покушаји Бугара су били узалудни.

Андријаш је са својом групом упао са задње стране кампа. Упадом са те

стране, додатно су унели панику у бугарске редове, који су заиста
мислили да нападача има много више, него што их је у ствари било.
Жестоки какви су били, Алмогавери су готово са лакоћом обарали
избезумљене бугарске војнике, најпре их погађајући у трку својим
акона - копљима, док би их у блиској борби секли својим кутељама.
Као и увек били су сурови. Својом жестином су били готово
непобедиви у блиској борби. И у редовним условима, свима би
директна борба са Алмогаверима, упркос великој бројчаној
надмоћности, била претешка, а овако док су полудели од страха трчали
кроз камп, представљали су прелак плен прекаљеним плаћеницима,
огрезлим у крвавој борби.

Андријаш помисли, како је уствари, створен само за ово. Једино се у

борби осећао стварно живим. Са мачем у рукама и непријатељем
испред себе. Био је господар своје судбине. За ово је живео. Гледати
непријатеља у очи. Предвиђати сваки његов покрет, утерати му страх у
срце, надмудрити га и онда му задати коначан ударац. Бити од њега
бржи, снажнији, паметнији. Улазио је у борбу и са двојицом, тројицом
непријатеља истовремено, није било битно. Док је имао мач у рукама,
нису му могли ништа, могло их је бити и стотина против њега. Ко год
да је кренуо на њега, постајао му је лак плен. Ескиважа, блок, па ударац
и тако је могао у недоглед. Често је у борби тражио оне најбоље,
обични и престрављени му нису представљали прави изазов. Али сада,
није било тако. Сада није тражио достојне противнике. Сада му то није
било битно. Сви оне који су се нашли пред њим, падали су и били само
препрека. Тражио је некога од њих. Некога од оних из шумице.
Ћелавца, оног са огрлицом од прстију, лудака у карираној одећи,
њиховог заповедника Васила, оног дива, Шишмана лично. Било кога од
њих. Све њих би било још боље наћи. Једног по једног, или све заједно,
није било битно.

Пробијајући се кроз масу преплашених непријатељских војника,

Андријаш угледа велики шатор, који је обасјавала огромна ватра, а
поред шатора угледа ЊЕГА. Ћелави злочинац је стајао у верижњачи, са
мачем у рукама, а поред њега је, уз још неколико војника, стајао и онај
са огрлицом од људских прстију. Онај са којим се Андријаш сукобио у
шумарку. Држао је у рукама своје бодеже од тамног челика и смешио
се. Он није деловао уплашено, ни најмање. Око њега је у крви лежало
неколико Несломљених. Он није намеравао да бежи. Лудак је изгледа,
стварно уживао у смрти. Лица искеженог и испрсканог крвљу, стајао и
својим бодежим убадао његове Несломљене. Чак и они, који су били
страх и трепет свима, нису били довољно добри да савладају лудака са
црним бодежима. Ћелавац није делио његово одушевљење, панично је
гледао око себе тражећи спас и кријући се иза леђа свог пријатеља са
коштаном огрлицом, али није смео да бежи. Вероватно се уз свог
пријатеља са црним бодежима осећао најсигурније. Андријаш осети
огромно задовољство што их је пронашао. Не би био испуњен да је
неко други пронашао те гадове. Као да га је сам свети Георгије упутио
баш овамо, на њих.

Андријаш похита ка њима. Није гледао да ли га неко од његових људи

прати. Није било ни битно. У глави је поново створио слику девојчицe
Огњанe, њену злаћану косу, њене плаве очи, исколачене од страха.
Поново је био у оном шумарку. И поново је гледао како ћелавац
превлачи бодеж преко њеног нежног, белог врата. Осећао је како му
утроба гори, а срце искаче из груди. Из његовог ума нестаде све.
Нестадоше Несломљени, нестаде његов отац, његови планови, нестаде
цео његов живот. Постојао је само ћелави зликовац, његов искежени
пријатељ и девојчица златасте косе. У неколико корака се створио
испред њих. Прстосек га препозна први.

- Ево нашег хероја – искези се – недостајао ти је Прстосек?

Ћелавац се окрену. Када им се погледи укрстише, Андријаш у њима

примети страх и очај.

- Мој мач оног дана није засекао довољно – процеди бесно кроз
зубе Андријаш - овога пута идемо до краја, псета!

- Наравно, надао сам се томе, као да сам знао да је ово вечерас твоје
дело издајниче. Какав проклети, божји усуд! Какав јебени, свети
Георгије! Знао сам да ћу налетети на тебе. Ал' волим што си ту.
Нико још досада није дигао мач на Прстосека и остао жив да
прича о томе. Знај да ти сада нећу узети само палчеве, узећу ти
све. Узећу ти и лице. А кад одеш на онај свет, својим прецима, без
лица и палчева, сви ће знати да те је тамо послао Прстосек.

- Нисам овде дошао да причам са тобом, убицо! – рече Андријаш и

навали на њега.

Прстосек дочека његов мач хитро као мачка, једним бодежом, док
другим нападе одмах. Андријаш се измакну и тек за неколико
милиметара избегну његов убод. Поново нападе, али његов противник
узмаче у страну. Наваљивали су један на другог својски, сваким
тренутком, све јаче. Када би им се сечива сударила севале би варнице.
Плес се настављао са све више удараца, блокирања, узмака. Прстосек
се самоуверен, кезио све време. Погледа прикованих за противника, са
челичном решеношћу, борци су настављали смртотносну игру. Сваки
погрешан корак је могао бити кобан. Ни један од њих двојице није
гледао друге учеснике у боју, једино су један другом били важни.
Крајичком ока Андријаш је пратио и ћелавца. Глатки је имао
једноручни мач и све време је, помало неодлучно, покушавао да зађе
заповеднику Несломљених за леђа. Када год би Прстосека успео да
потисне и натера га на узмицање, са леђа би га напао Глатки. У једном
моменту, је само захваљујући свом изузетном рефлексу успео да
избегне да га ћелавчев мач располути. Засекао је раме заповедника
Несломљених пробивши челични штитник, ударац је био снажан.
Андријаш му узврати, ћелавац некако одби његов ударац и повуче се,
али то искористи Прстосек, па опет навали на њега.

Осети умор, шаке и мишице су му бриделе, али примети да се и

Прстосек почео хватати за крвави бок, изгледало је да му се отворила
рана, коју му је Андријаш нанео у оном шумарку, пре неколико дана.
Покрети му посташе тромији, ударци слабији. Упркос томе, Србин је
знао да је Прстосек ипак, пуно опаснији од ћелавца, борио се потпуно
другачије од свих, против којих се до сада сукобио. Са оба своја сечива
је понекад нападао истовремено. Са обе руке. Андријаш никада није
видео иког да се бори на сличан начин. Без обзира на све, комадант
Несломљених је морао да призна његову, снагу, неспорну вештину,
храброст. У ствари, то је пре била лудост, него храброст, али спретност
је морао да му призна. Одлучи да ризикује и да га нападне свом снагом.

Један, други, трећи Андријашев ударац Прстосек је изблокирао или

избегао, али га онда Србинов мач погоди. Сечиво је пробило челични
штитник за раме и засекло дубоко кроз месо и кост. Ипак, Прстосек као
змија узврати истовремено и његов бодеж нађе пут до Андријашевог
стомака. Падоше обојица. Бугарин у паду, покуша и другим бодежом,
али је Андријаш био бржи. Ударац мачем беше толико јак да је готово
одвојио Прстосекову главу од тела. Осети како је мач засекао дубоко у
кост.

У магновењу, угледа изнад себе Глатког, како вриштећи замахује ка

њему. Избеже ударац, један па други, трећи. Ипак, ћелавац га посече по
бутини, дубоко, до кости. Покуша да се осови на ноге али је Глатки
наваљивао и даље. Једним од удараца избио му је мач из руке.
Андријаш остаде клечећи. У стомаку му је и даље био дубоко заривен
Прстосеков бодеж. Није имао снаге да устане. Обливен знојем и својом
и непријатељском крвљу, клатио се на коленима.

- Шта је јуначино? Крвариш, као и ми – вриштао је закрвављених

очију Глатки – црћеш овде будало, као и она мала курвица у
шуми. Хтео си да је спасеш, је ли? Никога ти нећеш спасти, часна
будало. Знаш ли то ???

Кружио је око њега пребацујући мач из једне у другу руку и меркао

тренутак да му зада коначни ударац.

- Убио си ову будалу, да. Али не и Глатког, Глатки се увек извуче,

УВЕК! – лице му је било искривљено од јарости. Он почетка је
Андријаш видео страх и очај на њему, али сада се на њему могла
очитати и лудост. Ћелавац му се није чинио претерано храбрим,
али тренутна ситуација је ишла њему у корист. Страх и очај на
његовом лицу заменило је задовољство и бес, чак и мало лудила.
Поче поново да се осмехује злобно, као оног дана у шумарку.
Поново му се обрати задовољно се смешећи:

- Можда сте овде покварили наше планове, али брига мене за

Србију, Бугарску, ваша царства, ваше територије, вашу част. Као и
увек, Глатки ће се извући. ДА. И да, хоћу да знаш, сваку наредну
девојку, жену, девојчицу, коју будем имао, па заклао, посветићу
теби, јадна будало! Умри са тим сазнањем!

Глатки високо подиже мач и залети се на њега. Снагом, за коју није ни

знао да је има, Андријаш се баци на ћелавца. Сруши га на земљу, услед
чега овај испусти мач. Ћелавац се отимао, гурао Андријаша, али Србин
га је снажно пристискао за тло. Вођен невероватном снагом воље,
извукао је Прстосеков бодеж из своје утробе и намерио се на врат
Глатког. Ћелавац се копрцао, покушавао да својом руком задржи
Андријашеву, али није имао довољно снаге. Гледали су се очи у очи,
лица размакнутих, једва педаљ. Преплашене ћелавчеве су одавале
паничан исконски страх, док се црно и крваво сечиво Прстосека,
приближавало његовом врату. Милиметар по милиметар. Узалуд се
Глатки ритао, покушавао да се измигољи. Челик се на његов врат
спустио полако, готово нежно. На лице ћелавог се врати страх и очај.
Заударао је на њих. Бодеж је споро прелазио преко коже, умрљане
крвљу и прљавштином, засецајући полако, све дубље и дубље. Глатки
је кркљао. Андријаш осети његову врелу крв на рукама и на свом лицу.
Његово опирање је било све слабије, све док није потпуно престало, а
његове очи не попримише онај стакласти изглед, непомично усмерене
ка Андријашевом лицу. Можда се Глатки увек извлачио, сада није. Он
више никога неће силовати и заклати.

Још неколико тренутака Србин је гледао у његово ужаснуто непомично

лице, а затим се згађено, откотрља са њега, без имало снаге. Додирну
рану на стомаку из које је истицала крв. Насмеја се при помисли да га
стомак више не боли. Сети се речи оних, који су тврдили да сви болови
нестају, пре него што човек умре. Да ли је дошао његов час? Нека, није
ни битно. Није ни први ни задњи који је умро, а да није испунио оно за
шта је мислио да му је судбина. Или можда јесте?

Сети се породичног медаљона. Пронађе га, пипајући се панично. Добро

је, ту је око врата. Стезао га је крвавим шакама. Још увек је око себе
чуо звуке битке. Коњица је јахала кроз камп, газила и даље
пренеражене бугарске и влашке војнике. Чија коњица? Није знао.
Несломљени су по правилу у битку улазили као пешадија, нису имали
коњицу. Да ли је то стигао и краљ Милутин са својом коњицом – питао
се.

Изгледа је свитало. Видео је црвено Сунце, да се рађа на Истоку. Нека.

Пријала му је светлост зоре. Светло је доносило нови дан. Нови дан,
нову наду. Насмеши се горко на ту помисао. Какву би он то наду могао
да има, чему је он то имао да се нада? Није му много тога падало на
памет. Можда победи? Али чијој то победи? Помисли на своје људе.
Шта ће се десити са њима? Колико их је претекло ове ноћи? Он је био
спреман да умре, већ сада. Ако ништа друго, умреће у својој змељи. У
земљи својих предака. Смрти се није плашио, цео живот је она била око
њега, био је још одавно спреман на њу. Али, да ли је имао право да
жртвује животе својих људи, зарад себе. Можда су они од живота
очекивали више.

Много мисли му је преплавило ум. Глава му клону на страну. Око њега

је почињало све да бледи. Постајао је лакши. Чинило му се као да
лебди. Поново се запита да ли је умирао. Још једном погледа око себе.
Ови коњаници су дефинитивно приводили битку крају. Да ли је то краљ
Милутин стигао? Тешко да је већ могао да стигне. Можда његова
претходница. Угледа барјак са двоглавим орлом, црвене и плаве
барјаке. Чу победничко клицање. Није више могао да препозна ни своје
људе. Препознавао је само непријатеље, који би протрчавали поред
њега. Препознавао их је по паничном страху на њиховим лицима. Један
паде поред њега прободен копљем. Други се саплете и паде. Кад је
покушао да устане сасече га витез на коњу. Андријаш је могао да чује
његово болно стењање. Неки су стали, руку подигнутих у знак предаје,
дуги клекоше.

Покуша да устане. А онда помисли, да је ипак лепше остати ту и само

лежати. Ускоро ће искрварити и отићи, умрети. Можда је ово и био
прави час за то. За одлазак. Много пута је чуо изреку живот је борба.
Његов живот је управо био борба. Увек и стално, изнова и изнова. Овде
се вероватно завршавала. Очи су му се склапале, али их некако задржи
отворене. Окрену главу на страну. На корак од њега угледа неприродно
искривљену Прстосекову главу, готово одвојену од тела. Његове очи су
и даље сјале, гледале су директно у њега. Изгледало је као да је жив.
Усне су му биле развучене у осмех. Кезио се и даље.
 18

Поново је завршио у прашини. Четврти пут од јутрос. Давао је све од

себе, али узалуд. Млади племић је био просто, бољи од њега. Много
бољи. Шта год би покушао, Првош би га зауставио или избегао, а онда
му задао ударац, од кога би му глава зазвечала у шлему. Вежбали су
тупим, турнирским оружјем. Иначе, да се радило о правој борби,
правим оштрим оружјем, Вукман би десетак пута изгубио главу. Иако
се Првош очигледно трудио да не буде претерано груб, Вукман је од
јутрос зарадио неколико модрица и разбијену усну. И то је вероватно,
додатно разјаривало Вукмана. Знао је да не може очекивати да буде
бољи од Првоша, велмошког сина који је од малих ногу учен од
најбољих кастелана, али га је излуђивала лакоћа којом би га савладао
сваки пут. Видевши како је изнервиран, хорски се насмејаше Станоје,
Драгоман, Ивајло и још неки који су гледали вежбање.

- Доста је за сада – насмеја се Првош – пружајући му руку и дижући

га са земље.
- Доста је њему још од првог покушаја – смејао се Станоје.

- Богова ми – убаци се Драгоман – мали није можда бољи са мачем,

ал' му муда не фали – услед чега уследи онај његов громогласан
смех.

- Како и да се бори ? – смејао се млади Бугарин Ивајло – вероватно

му је онај девојчурак и сада у глави, ко би размишљао о мачу
поред онакве лепоте?

- 'Ајде, ајде – загрли га Првош – пре пет дана си био на корак од

лопате, овo је за сада више него добро, када се потпуно опоравиш
и уз још мало вежбе, бићеш бољи од мене.

- Пих – незадовољно ће Вукман – да цео живот вежбам не бих био

добар као ти.

- Млади господар је у праву малиша – рече Станоје – право је чудо

што уопште можеш да дигнеш мач, после оних рана. Требао би да
мирујеш. Да је видар Богоје видео како вежбаш, вероватно бисте
обојица, заједно са мном добили двадесет по туру.

- Јес' малени, треба теби јаке 'ране да се повратиш – добаци

Драгоман – а и кад се повратиш, све је узалуд ако не набациш
мало меса на себе, танак си брате, ко' каква девојчица. Гледај мене
– настави лупивши се по трбушини – ја оваке петлиће обарам
једном руком – рече показујући на Првоша.

- Ха ха ха ха – не оста му дужан Првош – само напред медведе,

имам ја овде јој штошта и за тебе – рече Првош изазивачки
гледајући у Драгомана.
 - Бах ... други пут, не бих да се прљам, уосталом не бих да срозавам
свој углед бијући се са девојчицама – ха ха ха ха ха ха ха – поново
се све заори од Драгомановог смеха.

- Не би да срозаваш свој ..... шта? Углед? Одакле ти то? Једино ако

си га негде нашао јутрос. Узврати му Првош. После чега се
насмејаше сви, укључујући и Вукмана и Драгомана. Драгоман се у
ствари смејао најжешће и најгласније.

Од силног смејања Вукман осети, како га раме и нога поново боле.

Можда су у праву, можда је стварно требао одмарати. До пре само
неколико дана је једва стајао на ногама. Од сада ће слушати Богоја и
више одмарати. Ожиљак на челу му је прокрварио, још увек је био
свеж, а раме га је при сваком покрету и даље болело. Нек' вежбање са
Првошем сачека, уосталом доста му је гутања прашине. Без обзира на
немоћ пријала му је вежба, није могао више да лежи у бараци. Првош
му се заиста свидео. Момак је био највишег порекла, али се према
њему, обичном себру, понашао нормално, као према себи равном.
Рођени вођа, Вукан помисли, како би већина нискорођених уз таквог
племића, ишли до самог пакла. Eх, да је више таквих мислио је.

После исцрпљујуће битке, ствари су се у Трговишту полако почеле

враћати у нормалу. Лакше рањени су почели да се опорављају, у мањим
групицама су у град долазили нови властеличићи и себри, да ојачају
одбрану града, а почеше да се враћају и неки трговци и људи који су у
граду живели. Вест о победи се брзо ширила. Иако су људи били тужни
због пријатеља који су пали испред зидина, осећали су се и поносно,
после велике победе коју су извојевали, против вишеструко бројчано,
надмоћнијег непријатеља. Пали су, сахрањени у велику заједничку
гробницу са источне стране града, а место њиховог вечног починка је
обележено великом каменом плочом са великим распећем и натписом:
ОВДЕ ЛЕЖЕ БРАЋА И ЈУНАЦИ, ПОБЕДИШЕ ДУШМАНЕ БРОЈНЕ.
СЛАВА ИМ! Поред њих су одвојено сахрањени и велможа Дода и
Борислав Брановић, отац и син. На њиховим гробовима су свакодневно
гореле свеће, а жене су доносиле свежег пољског цвећа. Туговале су и
плакале за својим погинулим мужевима, очевима, браћом. Погинуле
непријатеље нико није жалио, али су они ипак сахрањени, у такође
заједничкој јами, обележеној плочом на којој је писало једноставно
ОВДЕ ЛЕЖЕ БУГАРИ И ТАТАРИ.

У град је стигла вест да је краљ Милутин такође извојевао неколико

победа у Тесалији и Епиру, али и да је друга бугарска војска, много
већа од оне која је кидисала на Трговиште, упала у Србију и пробила се
до Хвосна. Очекивале су се нове борбе. Ово друго и није била нека
новост за браниоце Трговишта, то су сазнали од заробљеника. Један од
њих је био и влашки заповедник Михал, који је испричао све о
плановима деспота Шишмана. Влах се чак нудио да са својим људима,
пређе не српску страну, сходно ономе што најамници углавном чине
кад рат крене по злу. Наравно, одмах је одбијен. Још једна од вести је
била и да је краљев брат Драгутин, чувши о великој бугарској навали,
коначно скупио нешто војске, углавном оклопне коњице. Хитао је ка
Хвосну (Метохији), у помоћ своме краљевском брату. Народ се и даље
плашио, али им је после победе код Трговишта, ипак мало лакнуло.
Није то била превише значајна победа, али је извојевана против
надмоћног непријатеља и људи су због ње били поносни. Свака победа
доносила је наду, исто као што су порази доносили немир и бојазан.

Вукман се умивао код бунара, спирајући прашину и крв, са лица и тек

израсле браде, а онда се насмеја сетивши се Драгомановог
задиркивања, када је његову браду назвао паперјем, те да његова жена
има јачу браду. Хтеде да је обрије, јер је његова брада заиста изгледала
смешно, наспрам Драгоманове живице од браде, која му је досезала до
груди. Израсла му је док је лежао рањен. И обријао би је, али му тад
Душица рече, да то не чини, да му брада лепо стоји и да изгледа
мужевније. Душица! О, како је то лепо звучало, да ли је икада постојало
лепше име? Она му је ретко избијала из главе. Можда је онај млади
Бугарин и био у праву, чак и у време вежбања са Првошем, размишљао
је само о њој. Стално му је пред очима био њен лик. Чинило му се да
зна сваки делић њеног лица. Плаве ведре очи, прћаст носић, румени
образи на којим би се појавиле рупице, кад би се смејала црвеним
пуним уснама. Све муке, после рањавања, сваки бол, вредео је времена
које је проводио са њом. Сваки пут када би га дотакла за време
неговања, чинило му се да је односила бол, која га је раздирала, сваким
погледом давала му снагу и жељу да што пре стане на ноге. А сваки
моменат који је провела поред његовог узглавља, чинио му се
савршеним. Чинило му се да је рођен само да би био у њеној близини, а
од живота није могао да тражи више, осим да је гледа и буде окупан
сјајем лепоте којом га је обасјавала. Виђао је лепе девојке и раније,
можда се и заљубљивао у неке од њих, али га је то брзо пролазило. Ово
што је осећао када би само помислио на њу, је било нешто посебно.

Када му је Богоје видар скинуо завој са чела, од ране коју му је нанео

онај огромни Бугарин и рекао му да ће му остати један прави ратнички
ожиљак, као подсетник на на његово јунаштво, следио се. Помислио је
да би се Душица могла згрозити од њега. Када се она појавила чинило
му се да је опет добио грозницу од страха, шта би она могла помислити.
Није се тако уплашио ни кад је стотине Бугара кидисало на њега. А шта
је она учинила? Ушла је у ложницу насмејана, окренула се око себе да
се увери да су сами, а затим се сагнула и на његово чело, баш на свежи
ожиљак, спустила своје усне. Њен пољубац је био лаган и нежан као
прва зимска пахуља. На уму му је било стотине ствари, хтео је да
устане из постеље, да је узме у загрљај и да је љуби вечно. Покушао је
да устане, али га она благо врати у постељу и насмејана му рече да
мора одмарати.

Други дан након што је устао из постеље, више није могао издржати.
Загрлио ју је снажно, иако је и даље био слаб. Пољубио ју је. Њене усне
су биле нешто најслађе на свету. Узвратила му је пољубац, а њему иако
су колена клецала, чинило се да ће полетети. Неспретно су се
додиривали носевима. Није било ничега другог на свету, осим њих. Цео
његов живот је стао у тај моменат. Могао је цео живот да љуби те усне
слађе од пољских јагода, да милује то лице нежније од латица невена.
Да се купа у њеном погледу, док је света и века. Док ју је грлио и
привлачио себи, кроз њен хаљетак је осетио њене чврсте груди које су
се припијале уз њега, од чега му се вртело у глави. Осетио је мешање у
препонама и непријатно поста свестан избочине у својим панталонама.
Посрамљен се брзо одвојио од ње, молећи се да она то није осетила.

Морао је да јој каже како се осећа, обећаће јој цео свет, ако пође за
њега, обећаће јој да ће својим прсима срушити и Цариград. Исушити
реке, дохватити јој небо, учинити шта год она пожели. У његовој глави
је то све изгледало лако за рећи, али јој је он то изговарао тешко,
замуцкујући, слеђен од страха, да би могао бити одбијен. Више се
плашио тога него оног дана када је на њега кидидало стотине
помахниталих Бугара и Татара. У том случају живот за њега не би имао
смисла, сама помисао на то га је гушила. Одговорила му је да не жели
цео свет, нити Цариград, нити било шта од тога што јој је нудио.
Желела је само њега, Вукмана. Ништа јој више није било потребно,
ништа више није желела. Када му је то рекла, чинило му се да ће му
срце искочити из груди, цео свет је био његов. Подигао ју је и завртео
око себе. Никакав бол, никакве ране га у томе нису могле спречити.
Једино што је од њега тражила је да њену руку тражи од њеног оца јер
њена срећа не би могла бити потпуна без његовог благослова.

Данас је требао да крене са Душицом. Њено село Боровик, је било на

око два сата јахања од Трговишта. Првош, који је са Станојем, преузео
команду одбране трговишта му је дозволио да оде са Душицом до села,
уз то да мора да поведе неколико војника са собом. Околина Трговишта
и даље није била сигурна. Около су се још увек могле налазити групице
разбијене бугарске војске, иако их извиђачи нису примећивали током
својих обилазака. Млади племић му је намигао том приликом, и рекао
да би тих пар војника, могли да појачају утисак да додатно убеде
девојчиног оца, иако за то како је Првош рекао, не би требало да буде
потребе, сваки отац би радо дао ћерку јунаку одбране Трговишта.

Обукао је нову тунику, обуо нове чизме од фине коже, припасао нови
мач које му је поклонио онај дебели властелин Радован, узјахао је
вранца и кренуо. Код капије га је чекала Душица, и она је обукла нову
белу, ланену хаљину, украшену цветним детаљима, коју јој је дао неко
у граду. Њена коса боје зрелог класја, пресијавала се на сунцу. Сваки
пут када би је поново видео, чинила му се лепшом. Смешила се. Поред
ње су стајала четири војника, које је Првош одредио као њихову
пратњу. Полако им се насмејан приближавао.

А онда примети да се нешто дешава, погледи свих присутних били су

уперени некамо изван капије. Вукман ободе коња и приђе да види шта
се дешава. Капији је прилазио јахач. Вукман, као кроз сан, препозна
косооког ратника који је оног дана са Првошем и Драгоманом, у
последњем часу стигао као помоћ, кад је изгледало да ће их Бугари
прегазити. Дојахао је полако, а затим сјахао са коња и ушетао у град,
водећи свог татарског коњића и не обраћајући пажњу ни на кога око
себе. Приђоше му Првош и онај млади бугарски племић Ивајло. Ратник
им се благо поклони и рече:

- Озај је завршио своју заклетву, Јамуг, најманско псето, је

завршило онако како су духови захтевали. Озајева породица сада
може мирно да почива.

- Јамуг ?? Онај вођа Татара? Твоја породица? – упита Првош.

- Да, моја жена Бенке, синови Лахтар и Бајар и ћерка Нуа – као и
увек равнодушан, одговори Озај.

- Јамуг, убио си га?

- Вукови су Јамуговим месом напунили стомаке, Озај само помогао.

- Схватам – одговори Првош – ти си нас пуно задужио, знај да ће за

тебе увек бити места за мојом трпезом, ако желиш можеш да
останеш са мном. Ратници и часни људи као ти, ће увек имати
места поред мене.

- Данас истекло десет пролећа, Озај сада жели врати у своје земље.
Закони Печенега јасни, ако те непријатељ зароби, мораш будеш
слуга десет пролећа, десет пролећа прошло. Озаја пре десет
 пролећа заробио Шишман, Озај своје завршио. Сада добио и смрт
најманског псета. Озај нема више шта да тражи у овој земљи.

- Ако Озај тако жели, слободан је – рече Првош и погледа у Ивајла

који се сложи климањем главе – ако Озај жели нешто од нас, нека
каже.

- Ви сте часни људи, Озај ће вас спомињати боговима, у својим

молитвама. Збогом! – рече Печенег, благо се поклони и узјаше
свог коња и лаганим касом изјаше из града, праћен радозналим
погледима пристуних.

- Интересантан човек, волео бих да је остао са нама, али ако жели

да иде, нек му је са срећом, надам се да ће се пробити до свог дома
– рече Првош.

- Зар сумњаш? – насмеја се Ивајло.

- О не, насмеја се Првош, тог врага нико неће зауставити – на

тренутак помисли како ће му тај чудни човек, којег се некада
плашио, уствари сада недостајати. А онда поред себе спази
Вукмана на коњу - а ти? Кренуо си у нову битку, а пријатељу? –
окрену се ка Вукману, а затим ка Душици, насмеши се.

- Па, време је, рекао бих – одговори Вукман.

- Крајње – додаде Душица насмејана.

- Мислим да је наш јунак печен – насмеја се Станоје.

- Сада ће видети да су ови Бугари ништа, наспрам оног што га чека

– добаци Драгоман – сада му нема помоћи. Ова његова лепотица
сада, јесте нежна као грлица, али за само неколико година ће се
претворити у орлушину канџи оштрих као бритва, као и остале –
насмеја се после чега уследи хорско смејање свих присутних.
- Враћам се што пре будем могао – рече Вукман.

- Ваљда ћеш остати бар једно вече – поново се насмеја Драгоман –

ја бих, Световида ми.

Вукман климну главом насмејан, подиже поцрвенелу Душицу

испред себе на коња и ободе га. За њим крену и војници задужени
за пратњу. Јахали су полако, није било потребе за журбом.
Трговиште убрзо нестаде из а њихових леђа. Пролазили су преко
пропланака и шумарака. Нису се плашили али опреза никада
наодмет. Иако је једва чекао да затражи Душицину руку, помало
се плашио. Она га је уверавала да нема потребе да се плаши, да ће
њен отац радо дати руку своје кћери младићу као што је он. После
свих мука које преживео, чинило му се да живот иде на боље.

Размишљао је како је уствари зелен. Како су сва његова надања

била готово дечија. Слушајући Горојеве, али и приче других људи
који су искусили рат, борбу је замишљао као нешто узвишено.
Било је сјајно слушати такве приче и замишљати себе као витеза и
јунака, који међу непријатељима сеје страх и смрт. Већ после прве
битке је схватио како у онаквим крваријама нема ништа сјајно и
племенито. Крици рањених и умирућих су му још одзвањали у
глави. Запомагање, дозивање мајки, младића млађих и од њега.
Гледао их је како се батргају у блату, помешаним са крвљу,
одсечених удова, разбијених глава, распорених утроба. Како
преплашени мокре стојећи у месту. Многе је и сам сасекао тога
дана испред Трговишта, али сада није био поносан због тога.
Готово да је једнако жалио и настрадале непријатеље и пријатеље.
Чинило му се да никада неће заборавити једног од својих,
младића, готово дечака, како је четвороношке пузао, дозивајући
мајку. Покушавао је да се искобеља из гужве, док су се црева
вукла за њим. Дечак је сигурно умро. Није га после битке виђао у
Трговишту.
Сетио се и оних рањеника, који су у баракама лежали поред њега
када је био рањен. Сетио се њиховог болног стењања, док су се
превијали поред њега. Неки од њих никада нису устали са
сламарица. Да ли су и они у рат кренули препуни надања, као и
он? Главе препуне снова и маштарија. Гомила глупости. Додуше,
морао је себи признати, да су му помало и пријале честитке и
одавање признања, тапкања по рамену, које је добијао кад је
изашао из бараке за рањенике.

Једног јутра, седео је поред бунара и случајно чуо разговор

двојице искуснијих пешадинаца. Причали су о томе колико се
сећају првих непријатеља, које су у борби убили. Обојица су их се
сећали. После тога су престали да памте. Сећали су се и својих
првих рањавања. Вукман се присети свог првог. Био је то онај
Татарин који јуришао на њега, са стрелом у рамену. Изгледао је
опасно, али је стрела у рамену вероватно учинила да буде спорији.
Вукман ће га сигурно памтити, цео живот. Као и оног огромног
Бугарина. Памтио је лица сваког од њих. Често их је сањао.
Јављали су му се у глави и када је био будан. Био је сигуран да
никада неће заборавити ниједног од њих. Својих рана ће се такође
сигурно сећати, још их је осећао, поготово оне на рамену. Понекад
му се чинило да му је врх стреле и даље у рамену.

Помисли колико је у ствари имао среће. Прво је уживао у

хвалоспевима у његову част после битке, поготово због убиства
оног Бугарина, за којег се тврдило да је један од најбољих
бугарских ратника. После оних вежби са Првошем схватио је да
он у ствари и није толико убојит. Млади племић га је, готово
лагано, савладао сваки пут. У реду, био је још изнурен од
последица рањавања, али гледајући начин на који се Првош
борио, помисли да никада неће бити тако добар. Да се онај
Бугарин није саплео у одсудном тренутку ... ко зна шта би се
десило. Сигурно би био међу оним мученицима који су почивали
у заједничкој гробници. Веровао је да још пуно битака пред њим,
али га то сазнање ипак уплаши. О погинилима се причало са
 поштовањем, али ће се брзо заборавити за њих. Причаће се о
људима који су храбро пали испред Трговишта, али ће сећање
избледети, а њих ће се сећати само њихови најближи.

Ако Бог да, данас ће да се ожени, сутра ће добити децу. Није

желео да једнога дана погине и остави их. Погледа у Душицу која
се смешкала и гледала у њега и уплаши се. Помисли колико је
мужева, очева, браће остало да лежи на бојном пољу, док су их
кући чекале мајке, сестре, супруге и молиле се за њихов повратак.
Часно погинути за своју земљу, за свог краља, сада није гледао
исто. Ни изблиза. Из размишљања га прену Душица која га
помилова по образу.

- Шта си се тако смркао? – упита га.

- Замислио сам се нешто – на брзину одговори.

- Када нам мој отац да благослов, венчаћемо се, можда већ данас.
Зар ти то доноси бриге на лице, мили? – упита смешећи се.

- Ма не – одговори – брине ме оно што долази после венчања.

- То те брине? Мислила сам да то једва чекаш, ја се уопште не

бринем.

- Ха ха ха, вештице мала – сад се Вукман зацрвени – знаш ти добро

на шта сам ја мислио. Бојим се да нећу дуго моћи да останем ту, са
тобом. Вероватно ћемо морати да идемо даље. Причају да ће
лично краљ Милутин, да нас поведе даље кад стигне овамо.

- Е па, ја тебе не дам – рече му она и стегну га јаче око струка – има
да му кажем овако „Слушај ме ти Милутине, ти брадоњо један,
можда си ти овом јунаку краљ, али ја сам његова жена и не дам ти
га. Он је сада мој и остаје овде крај мене, а ти себи тражи новог
јунака“. Е, то ћу му рећи, мораће да ме саслуша.
- Знам да хоћеш – насмеши се Вукман и узврати јој загрљај. Колико
би то само лепо! - помисли.

Ободе коња не би ли га убрзао, што уради и њихова пратња.

Боровик је био ту на нешто више од пола часа јахања. Вукман
помисли како ће ускоро бити ожењен човек. И даље није био
сигуран да ли је више срећан или уплашен због тога.
 19

- Довео си у питање моју част, проклети никоговићу, изазивам те да

се сукобиш са мном, на пољу части ! Ја, пресветли цар Лубош, од
оца Лубана званог и Пијани Чир, од земље Лудовије те изазивам!
На пољу части???? Хо хо хо – викао је Луда Лубош скакућући око
двојице заробљеника, успут лупетајући, онако како је само он
умео. Шамарао их је својом прљавом рукавицом док су ови
окрвављених лица и одеће, клечали глава спуштених на груди. –
Та увреда се може опрати само крвљу, хи хи хи.

- Ова два глупава брата су се усудила да вређају и да прете мом

милом и драгом, дечачићу Василу и то испред нашег
благочестивог деспота Шишмана хи хи хи – викала је и даље луда,
поспрднo састављајући шаке као за молитву. – Сви добро знамо
колико је наша душица Васил осетљив и емотиван, је ли тако
Големи, ти велики глупане? – настави обраћајући се Василом
диву, који је седео поред и џиновским угризима комадаo шунку.

- Бах – одговори кратко и не гледајући у њега џин.

Он готово никада није говорио више од тога, поготово га нису
интересовале Лубошеве глупости. Васил се запита да ли Големи
уопште зна да говори. Никада га није чуо да прича. Само би
климнуо главом и чинио оно што му је наређено. Он чак можда,
није ни уживао у стварима које је чинио. Чинио их је једноставно
зато, што му је тако наређено. Био је невероватно снажан, за главу
виши и четрдесетак килогрaма тежи, од свих људи, које је Васил
видео у животу. И оно што је Василу било најважније, веран као
пас.

У Лубошевом глупирању су посебно уживали Глатки и Прстосек.

Међутим, њих двојица сада нису били са њима. Изгубили су их
приликом оног безглавог повлачења, или боље речено, бежања
испред оног манастира. Можда су били и мртви. Васил се надао да
су можда и преживели, мада је знао да је Прстосек лудак који је
уживао у клању и да он не би тако лако побегао, док је Глатки био
мудар. Он је чувао своју гузицу и није баш волео да се јуначи.

Више је жалио за Прстосеком. Мада је био лудак, таквог је добро

било имати поред себе. Васил никада није видео неког, ко је био
толико вешт са бодежима, нити некога ко је толико уживао у
борби и убијању. Није се либио борбе ни против три – четири
непријатеља одједном. Васил га је пронашао у једној од борбених
јама, где су се противници клали до смрти, за новац. Гледао је
неколико његових борби и био одушевљен, како начином на који
је Прстосек убијао, тако и са уживањем, којим је то чинио. Одмах
га је узео уз себе. Палчеве убијених би низао на огрлицу, коју је
увек носио око врата. Васил ниje могао ни да преброји прсте на
његовој огрлици.

Глатки је био другачији. Није био претерано вичан оружју, нити

претерано храбар. Васил га је држао уз себе, јер га је забављала
његова опседнутост женама. Ни сам није знао да ли их толико
воли, или их презире. Као млађи није имао претерано успеха код
жена. Изгледа да су га се гнушале због његове фалинке. Да ли
услед неког обољења или чега већ, још као дечак је остао без косе,
обрва, на крају је остао без свих длака на телу. Зато су га и
прозвали Глатки. Сада им је он враћао мило за драго. Све их је
Глатки узимао, милом или силом. А онда би неке од њих, па ...
једноставне нестале.

Одвојен од осталих, испод храста, седео је Неопрани, гладећи две

преостале Василове кује. Увек је седео одвојен од свих, његов
смрад нико није могао да трпи осим куја и понекад Васила, коме је
било забавно да поред себе има човека, од којег се другима
превртао желудац. Ових дана је смрдео више него обично, толико
да га ни Васил није желео у својој близини. Кујама његов смрад
није сметао, са њима је био увек, чак је и спавао са њима.
Неопрани их је волео више него себе. Често их је хранио својим
следовањем хране, а оне су га слушале, као да су разумеле, баш
сваку његову реч. Оне су били једини живи створови које су хтеле
да буду у његовој близини. Неопрани их је заиста волео, искрено.
Зато је и био ужасно погођен када су преостале три кује убијене
или изгубљене, после оне катастрофе код манастира. Очи су му,
од силне туге и плача, биле као две крваве ране, уоквирене тамно
крвавим подочњацима, док му је кожа лица била још нездравије,
жуто – сиве боје. Деловао је болесније него обично. Изгледао је
као леш. Мада, такав је био већ годинама. Изгледало је свима као
да би сваког дана могао да умре, али он је био ту, као да није
желео да умре. Василови људи би се често кладили да ће умрети,
до краја овог месеца или ове године, али су углавном губили
опкладе, а Неопрани је и даље био ту. Колико год да је деловао
болесно и слабо, био је снажан. Никада се није прао, али његов
смрад није био само због тога. Смрад као да је избијао из његовог
тела. Као да му је и сама душа била трула, ако ју је Неопрани
уопште и имао. Одећу готово да никада није мењао, све док се не
би распала на њему од трулежи. Одакле је био Неопрани, Васил
није знао. Од свог рођења виђао га је у штенари свог оца. И увек
изгледао тако као сад. Као леш. Како се стварно звао, одакле је
дошао? Ни то Васил није знао, нити га је занимало. Он је био
једноставно Неопрани. И био је ту, ваљда одувек.

Од свих својих пратилаца, Васила је највише забављао луда

Лубош. Био је дворска луда код неког високог племића у Бохемији
(Чешкој). Имао је прилично уврнут смисао за хумор, па се својим
господарима није претерано свидео. Када га је племић, отерао
рекавши му да је бескористан, Лубош је полудео и исте ноћи му
заклао жену, брата и двоје деце и некако успео да побегне.
Бежећи, током година, оствљао је за собом крвав траг, убијајући
све оне којима нису биле смешна његова наклапања. У вечитом
бекству, обрео се у Бугарској, где га један од племића осудио на
смрт због убиства неког гостионичара и његове жене. Васил се
налазио у близини, чуо је због чега је лудак осуђен, спасао га
смрти и од га онда држи уз себе. Можда његове досетке и даље
нису биле претерано смешне, али Василу се се свиђале. Иако
прилично низак и не претерано снажан, није био беспомоћан, нити
бескористан у борби. Итекако је знао да изненади непријатеља
својим млатилом и бодежом, али и својим акробатским
способностима.

Васил је седео преко пута заробљеника и нервозно се смешио. Она

проклета светлост, онај ватрени стуб, коју су сви схватили као
божје знамење, је потпуно збунило војску. Како су само мудро
плаћеници искористили шок и потпуно слудели комплетну
бугарску војску, иако је барем десетоструко била бројнија од њих.
Божје знамење, ратници Светог Герогија, пих! Серем се на то-
мислио је Васил. То је била нека смицалица коју су смислили они
проклети Каталани. Није знао како, али је знао да је то било
њихово масло. Када је војска, почела онако панично да бежи,
дерао се из свег грла да их заустави и освести, шамарао војнике,
неколицину је лично посекао, мислећи да ће их на тај начин,
повратити. Све је било узалуд. Проклете овце бише није било
могуће опасуљити. Таман када је светлост нестала и када се
чинило да ће војска доћи себи, појавила се она коњица. То је
дефинитивно био крај, сваком отпору. Војска је бежала на све
стране вичући – Ево краља, ево Милутина. На крају је и сам морао
да бежи.

Изгубио је готово све снаге које је повео са Шишманом. Остала

му је само ова јадна братија. Једва да је имао тридесет људи под
оружјем. Они његови Татари су побегли главом без обзира. Када
им је наредио да се врате, послали су га дођавола и одјахали ко
зна где. Проклети примитивци! Сујеверне будале. Где је остатак
његове војске, није знао. Разбежали су се у мањим или већим
групама на све стране. Све се распало за мање од сата. Тако су
прошли и остали великаши. Није му преостало ништа друго него
да бежи главом без обзира. Два дана су грабили ка Истоку, готово
да нису стајали, осим да коње напоје и нахране и да сами поједу
неколико залогаја. Јуче му се прикључило још десетак његових
коњаника, који су успели да побегну из оног пакла. Од њих је
сазнао да се и Шишман у нереду повлачио према истоку, али да је
слао јахаче на све стране у покушају да прикупе још војске, која је
тумарала около.

Васил није намеравао да им се прикључи. Још увек је лупао

главом шта да ради. Једино је знао да са проклетим
неспособњаковићем Шишманом не жели више да има посла.
Дозволио је да му група плаћеника онеспособи читаву војску.
Можда би требало да јаше далеко на Исток и да пре Шишмана
стигне до Ногаја, да сву кривицу пребаци на њега. Ма, проклети
били обојица. Не треба Василу нико. Можда би било најбоље да
се негде примири, притаји. Ово је све пропало. Смислиће већ
нешто. Сада је требало што пре побећи из Србије, овај поход је
сад већ сигурно изгубљен. А Срби се, због Ногаја сигурно неће
усудити да уђу дубоко у Бугарску. Неће се усудити да изазивају
једног од најмоћнијих људи данашњице.

Били су ту, на неколико сати од границе, али и коњи и људи су

били на измаку снага. Још неко време ће одморити, није смео да
 гони коње и превише, уколико би остали без њих, били би
изгубљени. Осим тога паметније им је било да границу пређу,
током првих јутарњих сати. Васил је знао да су српске посаде овде
слабије. Највећи број њихове војске био је уз краља Милутина.
Засада им није претила опасност од потере. Није знао ни шта се
дешавало са оним делом своје војске, коју је са Јамугом и Борисом
послао на Трговиште. Вероватно су освојили град, вероватно има
и њих на располагању, али ипак, није се усуђивао да иде у том
правцу. Било је сувише ризично. Морао се докопати Бугарске што
пре.

Био је сигуран да она коњица испред манастира није била краљевска.

Колико је он могао да види није била довољно бројна. То је могао бити
неки српски великаш којег је Милутин оставио да чува Хвосно.
Милутин није могао већ стићи дотле. Да су то биле Милутинове трупе,
вероватно би наставили да их гоне. А њих засада нико није гонио.
Успеће да побегне. Домогне ли се Бугарске, неће му моћи ништа.

- Дозволи ми да будем витез који ће бранити твоју част од ових

скоројевића, мили драги дечаче – није стајао Лубош са својим
блесављењем – усудили су се да увреде мог милог дечака – клече
на земљу, љубећи Василове чизме.

- Наша по ... породица је имућћ ... на – промуцао је, на ивици плача,

један од заробљеника – пла ... пла ... тиће за наш без ... безбедни
повратак у Р ... Р ... Руссе – молим те пусти нас ... даје ... дајемо
свечану реч Ба .. ла ... Балакових да се нећемо светити ... слушај ме
мо ... молим т ... те ...

- Прекини одмах Војдане, не спуштај се пред овим разбојником –

рече други заробљеник, Војданов брат Страхил, кроз крваве зубе –
Ми смо Балакови, ми знамо шта је част. Не дозволи да се ови
издајнички разбојници наслађују, буди чврст, ти си Балаков.
- Јеси чуо брата, кнеже Крмачице? – уносио му се Лубош у лице –
мораш бити храбра крмачица. Храбре крмачице не кукају док од
њих праве кобасице, хи хи хи хи хи. Од тебе има да направим
брдо кобасица, хе хе хе хе!

Васил се и даље смешкао, гледајући продорно у браћу Балаков.

Дебели Војдан му није био итересантан, није волео плачљивце и
кукавице, даће га Лубошу, да се забавља са њим. Како је само
скичао дебели, као свиња, кад су их нахватали јутрос код оног
извора. Чим су га окружили Василови војници, дебели је дигао
руке у знак предаје. Са њима је било и десетак њихових војника,
које су Васил и његови лако савладали. Глупани су мислили да се
споје са Василовом групом, па да онда заједно поступе по
наређењу деспота Шишмана и да се прикључи његовој главници.
Дебели се чак усудио да му нареди. Он?? Он да му нареди? Каква
будала! Како су се само изненадили када је Васил дао знак својим
људима да их посеку. Јадници нису стигли ни мач да извуку из
корица. Оставили су само браћу у животу. Дебели је спомињао
своје високо порекло, трабуњао нешто о части, претио, после
плакао ... нудио силно злато за своју и слободу свога брата ...

Више му се свиђао млађи брат. Страхил. Овај се још увек брецао и

глумио мушкарчину. Чак је и тамо у шумарку, приликом борбе
сасекао два Василова пешадинца. Знао је са мачем.Тада је Васил
наредио својим људима да га жели живог. Васил је и волео
курчевитије, њих је сламао са уживањем.

Само, проблем је био што сада није имао времена за то. Овде ће
провести ноћ, а пре зоре је требало наставити извлачење ка
Бугарској. Није размишљао о тражењу откупа, то је било за
слабиће. Злато га није занимало. Злато ће им свакако узети. До
ђавола да иду и они и њихово злато. Страх је оно, што је требало
 Василу. Онда кад добије страх, добиће све што имају. Кад побије
Балакове који су били високо племство у Бугарској, сви ће знати
да са њим нема шале. Да је било среће и да је заповедање било
предато њему, ово се не би дешавало. Крв би пропишавали сви
који би му се супротставили. И Шишман, и остали бугарски
бољари и српски краљ, сви. Његов отац Дрман је такође био
будала. Покушавао је да се приближи племићима и тако стекне
углед. Ти проклетници су одувек с подозрењем гледали на такве
као што је Васил. И са њим ћу завршити првом приликом! Са
свима њима је одсада, намеравао да се разјашњава само са
челиком.

- Ја сам спреман за двобој! Благослови ме сочним пољупцем,

прелепа принцезо – луда још једном, прекину његово
размишљање и унесе се Василу у лице, напућених усана.

- Склањај се, да те опет не одаламим, будало – одговори Васил –

него ослобађај дебелог, време је за борбу.

Двојица приђоше и посекоше коноп којим је Војдан био везан.

Овај се несигурно осови на ноге. Гледао је око себе, бришући крв
која му је капала из носа. Преплашен, освртао се око себе, док му
се поглед није зауставио на лицу његовог брата. Kao дa je
очекивао да његов млађи брат може да му помогне.

- Бирај оружје – рече му Васил и баци испред њега мач и секиру - а

ти врли витеже Лубоше, осветлај образ и сачувај част свог
суверена. Само пази, овај би могао и да те поједе, гледај колики је,
а цео дан није ништа јео.

- Ја ... ја .. не могу ... ни .. нисам – муцао је Војдан преплашен.

- Ти, ти, ко други? Можеш и мораш. Усудио си се да говориш

против мог племенитог господара, хватај се оружја – рече му
Лубош.
- Ја ... ја .. не могу ... нисам ... не мо ... гу – муцао је Војдан,
узимајући мач у дрхтаву руку.

Не чекајући да се Војдан прибере, Лубош поскочи, извади свој

бодеж и посече га по левој мишици. Војдан крикне, али и не
покуша да узврати ударац. Лубош је, схвативши да Војдан није
опасан, решио да направи представу, како је само он умео.
Кикотао се и скакутао око њега, сво време збијајући своје уврнуте
шале и мало – помало засецао несретног бугарског племића.
Васил и остали су се церекали и уживали у Лубошевој представи.
Како је „двобој“ одмицао, тако је Војдан губио снагу. Ако је у
неким тренуцима и покушавао да зада Лубошу неки ударац, сада
је само стајао у месту и јецао. Престао је и да моли.

- Бори се Војдане, бори се, не стој! Прекидајте ово проклети били,

јесте ли ви људи или звери? – вриштао је Војданов брат Страхил –
ослободите мене, проклети да сте, чујеш ли ме Василе, одвежи
мене. Ја и ти, проклети псу. Бори се са мном. Чујеш ли ме ? Имаш
ли бар зрно части?

Васил га је гледао, док му се лицем ширио злокобни осмех.

Лубош се унесе у лице Војдану, кезећи се и показујући своје криве

смеђе зубе, овај последњим атомима снаге покуша да дигне мач и
замахну на луду. Василов миљеник се лењо измаче и још једном
засече Војдана, овога пута по лицу и готово одсече пола носа
несретнику, након чега овај паде на земљу, покри лице рукама и
стаде вриштати.

- Одсеци једно парче сланине Лубоше, требаће нам за пасуљ –

повиче неко од бугарских војника.

- Одсеци крмку јаја, волим их уз сланину – церекао се други.

- Станите, немојте више, немојте више ... за Бога милога ...
станите ... немојте ... молим вас – гледајући у свог брата готово
заплака и Страхил.

Васил устаде и стаде наспрам Страхила. Можда је Страхил и био

храбар. Можда је он заиста био добар борац. Није то било битно.
Није се њега Васил плашио. Вероватно би га и савладао у том
двобоју, али ни то није било битно. То Васила није занимало. Није
намеравао да пристане ни на какав двобој. Ово му је било више
него довољно. Натерао га је да моли, само је то желео.

- Видиш сада, колико је било глупо говорити против мене. То ти је

била највећа грешка у животу. Овако завршавају сви који мене
изазивају, схваташ ли сада? – упита га.

- Бог ће ти судити, ђаволе – рече Страхил тихо, помирен са

судбином

- Да, да, добро си рекао. Ја сам ђаво лично, и пресудићу сваком ко

стане испред мене – рече Васил, исуче свој широки мач и замахну.

Глава Страхила Балакова се откотрља у грмље. Нога му се тргне

још једном, а онда се умири.

- Стра ... Страхиле, брате, где ... где си? Шта су ти урадили ? –
полулуд од бола и страха, полуслеп, крвавог лица, окретао се
Војдан око себе и покушавао да види где му је брат.

- Завршавај са њим – рече Васил нехајно одмахнувши руком –

досадан је, почео је да ме замара.

Луда саплете дебелог Војдана, који тешко паде на земљу,

опкорачи га, унесе му се у лице и рече му:
- Време је за растанак, дебели. Мој вољени господар ми не
дозвољава више да се играм. Каже да му више ниси занимљив. И
мени си досадио. Биће ми част да ти прережем ту дебелу вратину.
Кад одеш тамо горе, на небо, видећеш моју старамајку, дебела је
ко' ти, а лепа ко' ја. Хо хо хо хо. Препознаћеш је одмах, видећеш.
Реци јој да је њен драги синчић на добром путу, да постане велики
племић, велики човек. Поносиће се на свог милог синчића.
Поздрави је пуно и изљуби је. Ја сам је и послао тамо. Хоћеш ли?
Хи хи хи хи.

Војдан само болно застења. Лубош се нагну над њим, стављајући

руку на ухо, правећи се да жели да чује његове речи.

- Нећеш ... баш си неки намћор ... онда ништа – рече Лубош и
превуче бодеж преко Војдановог врата, из којег навре тамна крв.
Племић се без гласа, протресе неколико пута и издахну.

- Поставите страже около. Овде ћемо се улогорити . Пре свитања

крећемо према граници, већ смо близу. Срби овде немају јаче
посаде, али ће бити боље да припазимо – рече Васил – Лубоше,
склањајте тела ових будала. Желим да спавам, не желим да те
чујем, јел' ти јасно будало?

- Јасно, милостива царице, прелепа и пречисто душо моја – церио се

лудак.

Тела несретне браће Балаков, војници су бацили у оближњу

јаругу. Не, пре него што је Лубош свукао тунику са Страхила, а са
његових ногу чизме. Обукао је тунику и обуо чизме. Иако му је и
једно и друго деловало превелико. Њему то није сметало, ништа
више, од још увек мокрих, крвавих мрља, на Страхиловој туници.
Лудак као да није осећао умор. И даље је шетао и скакутао по
кампу, причајући сам са собом и смејуљећи се.
 Војници су полегали по трави, неки већ и поспали. Коњи су мирно
пасли, преморени од вратоглавог бежања последњих дана. Као да
је и коњима и људима било довољно свега што су преживљавали
последњих дана. А онда поново међу њих ускакуће Лубош. У
рукама је држао одсечене главе несретне браће Балаков. Дигао их
је у висини својих груди, окренуо их је једну према другој и
опонашао њихов разговор:

- Знаш братко, много је луд овај Лубош – тресао је руком једну

главу – много су му добре шале.

- Јес' јес' братко – одговорила је као друга глава – ево изгубих главу
од смејања ха ха ха ха – тресао је обе главе опонашајући смех.

Неки су се церекали, док су га неки гледали са приметном дозом

чуђења и гађења. Лубош се церекао и гледао људе, као да је
проверавао ко се од њих смеје, када групи притрчи један од
војника, који је био послат на стражу:

- Треба ми господар, одмах – рече задихан

- Мој мили дечак је уморан, заспао је – рече дигнуте браде – рекао

ми је да ће ушкопити оног, ко га безвезе пробуди. Реци мени
слободно, ја сам сада његова десна рука – рече подижући десницу
и напињући мишиће.

- Паа ... – млади војник се замисли – добро онда. Група коњаника

иде у овом правцу. Срби.

- Колико их има?

- Четири војника и још двоје, мушкарац и жена. Рекао бих да су

племенитог рода. Лепо су одевени. Жена је млада и лепа.
- Жена кажеш, и то млада и лепа а? – искези се језиво луда и одбаци
оне две главе, као што би дете одбацило играчку, којом се играло
већ неко време и која му је већ досадила – Лубошу треба лепа
жена, доста је Лубошу оних ружних. Лепе је увек узимао господар
Васил или онај ћелави Глатки. Сада нема Глатког, господар ће је
вероватно дати мени, кад заврши са њом. Мени не смета ни ако је
претходно закоље – насмеја се лудачки, па настави – требаће нам
и свежи коњи, наши су већ скапали од умора.

Стражар га је гледао у чуду, забезекнут. А онда се некако насмеја,

уплашивши се да би својим не–смејањем могао изнервирати
лудака.

- Лубош ће изненадити свог милог дечака, нека спава, а кад се

пробуди, Лубош ће за њега имати дивно изненађење – тапшала је
луда – неко нико ни случајно не буди господара – рече, а затим
отрча према кампу.

- Големи устај! И ти Смрдо, 'ајде овамо и поведи те кује, требаће

нам – наређивао је Лубош.

- Ти – показа на стражара – нађи још десет људи и води нас до те

лепотице.

Дошли су до места куда су требали коњаници да прођу. Лубош је

поставио стрелце између стабала док се он са Големим и
Неопраним сакрио у жбуњу. Када је већ губио живце и када је
помислио да су коњаници отишли на другу страну, примети их
како су долазили право на њих.

- Смири кује, ево их – шапнуо је Неопраном набирајући нос од

његовог смрада – данас смрдиш горе него кад се Големи исере –
додаде искежен.
 Када су јахачи пришли на десетак корака, Лубош искочи пред
њих.

- Добар дан желим, господо! – рече поклањајући се – морам да вас

упитам шта тражите на мом друму?

- Твом друму? – погледа га Вукман зачуђен – ко си ти?

- О, ја сам велики Кнез Лубош – поклони се поново луда – видиш

ли како сам елегантан и леп, ово је моја предивна супруга – показа
на Неопраног који је изашао из жбуна држећи разјарене кује на
узици – ово су наше љупке кћери, а ово је наша шума. Хи хи хи хи
хи.

Убрзо за њим изађе Големи и неколико бугарских војника.

Вукман исуче мач.

- Момци! На оружје. Држи се мене – рече Вукман Душици која се

освртала око себе, преплашено.

- Та ман'те се оружја, само 'оћемо ту вашу убаву луткицу и ваше

коње – искези се Лубош и стаде скупљати усне у пољубац – и
можда твоју лепу одећу, видиш да сам ову исфлекао – рече кезећи
се и показујући крваве флеке на својој туници, а затим подиже и
брзо спусти руку.

Из жбуња полетеше стреле и двојица Вукманових војника падоше

устрељени. Вукмана нападе један војник, али га младић дочека
спремно и посече га. Нападе га и други. Вукман гурну Душицу
иза својих леђа и одби напад Бугарина. За то време се из жбуња
појави још неколико бугарских војника. Онај огромни је корачао
према њима полако, вукући свој огромни чекић. Преостали Срби
прихватише борбу са нападачима. Младић је пренеражено схватао
да се тешко могу извући из ове ситуације. Посече још једног, а
 онда виде оног са кујама, како их ваби на њега. Искежених
чељусти пси су јурили према њему и Душици.

- Неопрани, немој да те твоје цуре повреде моју невесту, господар и

ја је желимо лепу и целу – говорио је Лубош док је држао руку на
устима и зевао, као да се досађује.

- Красна, Богињо, напред! Дрш'те га лепотице моје! – крештао је

Неопрани, промуклим гласом.

Кује су разјарено трчале ка младићу разјапљених чељусти, он

стегну мач у својој руци. Мач који је добио од властелина
Радована беше врхунски, оштар као бритва, тако лаган да је
савршено одговарао, његовој руци. Једним ударцем Вукман
готово на пола пресече прву кују, међутим друга га снажно зграби
за потколеницу. Зуби сашкрипаше о метал његовог штитника, али
њени зуби продреше дубого у месо са задње стране, где штитника
није било. Покуша да је удари али се куја вешто измаче. Други пут
није била те среће. Мач је погоди посред главе. Лобања пуче а
парчићи мозга и крв испрскаше Вукманово лице и груди.

- НЕЕЕЕЕ – зачу се очајнички крик – моје лепотице, моје лепе

цурице – вриштао је Неопрани – појешћу ти срце, проклет био!

Залетео се на њега, лица искривљеног од очаја, витлајући секиром

у безумном бесу. Изгледао је као леш, крвавих очију и лица
искривљеног од јарости. Замахну широко, Вукман се за длаку
измаче. Овај је наставио да срља ка њему витлајући секиром и
вриштећи полудео од беса. Вукман дочека прави моменат и
дубоко га посече по стомаку. Неопрани стаде, неколико тренутака
је гледао у њега, а онда испусти секиру, окрете му леђа и
дрхтавим корацима оде до куја. Рукама је једва задржавао да му
утроба, не испадне из широке зјапеће ране на стомаку. Спусти се
поред њих и стаде их мазити јецајући.
 Вукман примети да је остао сам. Сва четири војника која су га
пратила су лежала на земљи. Два бугарска војника су вукла
Душицу која се отимала. Крену према њој, ал се тада испред њега
створи онај огромни. Тек у том тренутку, Вукман виде колико је
уствари велики. За читаву главу беше виши од оног Бугарина
испред Трговишта и готово дупло шири од њега. Скоро да и није
изгледао као човек. Лице му је било потпуно безизражајно.
Младић потегне мач на њега.

- Големи, њега ће господар желети живог – рече Лубош – посекао

нам је два војника, кује и Неопраног, мада нас је барем решио
његовог смрада, хе хе хе хе – слеже раменима луда.

Џин подиже свој чекић и замахну. Први пут је промашио. Замахну

поново. Чекић већи од Вукманове главе, прохуја мање од педља,
испред његовог лица. Трећим замахом, див удари о Вукманов мач,
који му одмах излете из руке. Толико снажно да младић помисли
како ниједан човек једноставно, не може да буде толико јак. А
затим виде, како његова песница, величине шунке, лети према
њему. Није стигао да се помери, нити да се измакне. Није ни
осетио ударац, само му се зацрни пред очима, колена му клецну и
паде на земљу. Учинило му се као да је тонуо у бескрајну таму без
дна, која га је готово нежно пригрлила. Покуша да отвори очи али
није ништа видео. Задње чега се сећао био је језиви, кикотави
звук, налик на смех.
 20

И последње чете, које су чиниле заштитницу краљевске војске, су

полако пристигле у хвостанску котлину. Само мањи део, краљ је на
улазу у Руговску клисуру, оставио као осигурање да му евентулне
непријатељске јединице не би могле прићи са леђа. Мада, на основу,
оног што је чуо, за тим и није било потребе. Био је потпуно шокиран
оним новостима које је добијао од гласника. Бугарска офанзива је била
у потпуности сузбијена. Како је силовито ушла у Србију, Шишманова
војска је још брже, напуштала српске територије у потпуном расулу.
Гласници који су долазили, доносили су му чудне вести , у које краљ
Милутин тешко да је могао поверовати. Причало се о неким божјим
чудима, провиђењима, о светлости на небу и пламену, која је уништила
бугарску војску. Причало се о ослепелим и изгорелим бугарским
војницима. Шапутало се о небеској војсци Светог Герогија, која је
спасила манастир Светих Апостола (Пећка архиепископија.) Милутин
јесте био верник, поштовао је и материјално помагао цркву, дизао
богомоље, где год да је стигао. Али у чуда, баш и није веровао. Оваква
чуда је међутим, желео и могао да прихвати.

Вести су биле другачије, у зависности од тога, ко му их је доносио. Чак

је било и неких речи о међусобној крварији, између Бугара и њихових
западњачких савезника, плаћеника. Ако је добро чуо, радило се о
Каталанима, или Алмогаверима како су их неки звали. О њима је
Милутин већ чуо, причало се да надалеко није било опаснијих ратника.
Чак су му неки саветовали да их ангажује, али колико је чуо, били су
изузетно скупи и до њих је било врло тешко доћи.

Одмах након добијања ових вести, Милутин нареди да његови

најамници Кумани, један део Драгошевих коњаника са његовим
нећаком, као и лака коњица младог челника Војина, крене трагом
Бугара, те да их током праћења стално нападају и да им не дају мира.
Намера је била избегавати директне сукобе и онемогућити непријатељу
да се поврати, нападати зачеље, комору, ако су је уопште Бугари, у том
нереду и имали. И кумански најамници и снаге челника Војина, ојачане
са нешто коњаника Великог жупана Драгоша, беху савршене за тај
задатак. Поготово Кумани који су били у стању, да на својим малим,
али изузетно издржљивим и брзим коњима, јашу без одмора, преко
најтежих терена. Без поговора обе чете послушаше наређење.

Милутин помисли, како би младог челника Војина, требао задржати у

својој близини. Млад, бескрупулозан и гладан успеха и напретка, Војин
је био један од оних које је Милутин, намеравао да унапреди и од њега
створи једног од својих вернијих људи.

Стижући до котлине добио је и вест да се на месту борбе појавио и брат

му Драгутин. Иако вишеструко бројнији, Бугари су били готово
разбијени. Управо у моментима, када су почели да сређују своје редове,
појавила се коњица „Сремског краља“ Драгутина, такође много
малобројнија од бугарске војске. То је био крај сваком покушају,
бугарског организованог отпора. Почели су панично, у мањим и већим
групама да беже, главом без обзира.

Све у свему, која год прича да је била тачна, Бугари су били потпуно
разбијени и у нереду су се повлачили према североистоку, што су биле
сјајне вести. За само неколико дана, ситуација се из оне најцрње по
Србију, променила толико њему по вољи, да је Милутин тешко могао
да поверује.

Изненађење је било потпуно када га је на улазу у Руговску клисуру

дочекао, са својом пртањом, нико други до, његов брат Драгутин
лично. Милутин је последњих дана био прилично киван на њега. Слао
му је јахаче са позивом да дође у Неродимље. Није се појавио, није
послао никога, нити га је удостојио било каквог одговора. Краљу је чак
и падала на памет мисао да му брат, можда поново ради нешто иза леђа.
Чак, и да је можда део целе ове акције, уперене против њега. Када је
чуо вести о његовом појављивања на Хвосну, лакнуло му је. Није био
спреман на нове сукобе са братом. Један од пажева је Милутину пренео
поруку да му брат јаше у сусрет.

Био је у пуном оклопу украшеном златним и сребрним интарзијама. На

глави је носио дубоку кацигу, са крестом од плаве и црвене траке. Уз
њега је јахало неколико његових гардиста и два барјактара која су
носила плаво-црвене заставе. Када му је пришао на десетак корака,
Драгутин се заустави и креће силазити са свог пастува, да би исказао
поштовање. Милутин, знајући за његов проблем са ногом, није желео
да га излаже погледима присутних. Подиже руку:

- У реду је брате, пустимо сад то, срећан сам што те видим поново.

- Захваљујем – скиде кацигу и покорно спусти главу, са видним

изразом олакшања на лицу, старији Милутинов брат и некадашњи
краљ Србије – и мени је драго да видим тебе. Вести су стигле и до
 мене, дозволи ми да ти изразим дубоко дивљење због оних победа
у Епиру и Тесалији.

Милутин једва сакри шок, кад виде лице свог брата, пошто је овај
скинуо кацигу. Последњи пут га је видео пре пар месеци на Мачковцу,
када је Милутин дошао са својим трупама да му помогне, када су га
Бугари притисли. И тада је његов брат изгледао лоше, али сада
Милутин би потпуно затечен изгледом свог брата. Изгледао је старији
десет година. Кожа му је изгледала танко као папир, била је бледо жута,
док су јагодичне кости готово претиле, да ће је пробити. Деловала је
крто и суво. Очи су му биле дубоко упале у дупље. Одисале су патњом
и болом. Око њих су се ширили тамни подочњаци, а поглед му беше
некако изгубљен у даљини. Милутин је могао само да наслути да је
испод пуног оклопа, његов брат кост и кожа. Од његовог, некада ведрог
и пуног снаге брата, остаде само сенка. И то прилично бледа.

- Да. - Милутин дојаше до њега и потапше га по рамену - Обојица

дугујемо захвалност нашим заповедницима. Оно тамо је била
њихова победа. Драго ми је што те видим. Чини ми се да сам те у
оклопу последњи пут видео још код Оногошта, када смо заједно
јахали против оних босанских пљачкаша. Били смо готово дечаци.
Водио нас је овај стари враг, сећаш се? – упита Милутин
показујући руком ка старом Градиславу Војчићу.

- Наравно да се сећам – одговори Драгутин климајући главом –

Моје поштовање, војводо.

- Стара добра времена – насмеја се Градислав – морао сам боље да

пазим на вас. Ваш отац ми је наредио да вам не дозволим да
улазите у борбу. Ви сте ипак, ујахали у битку. Срећом прошли сте
без повреда. Ни сам не знам како бих изашао пред старог краља,
да вам се нешто десило. Како смо само разбили оне проклетиње.
Еее, добра стара времена .... А гледај ме сада. Стара врећа костију
и сала.
- Добар си ти још војводо. Поживећеш ти нама ако Бог да, још
многа лета, требаш нам још – рече Милутин пријатељским тоном.

Иза Градислава јахао је краљевић Стефан, тих и повучен, као и

увек. Већи део пута јахао је са војском. Оцу се придружио тек
када су се приближавали Руговској клисури и то на његов лични
позив. После оне свађе у шатору код Ларисе и оног шамара,
Милутин није имао прилике да разговара са њим. У неколико
наврата је желео да му се обрати, чак и да му се извини за тај
шамар, али је тај разговор стално одлагао.

- Стефане! И ти си ту?! – поздрави га стриц уљудно – Види га само,

израстао је у праву момчину.

- Да си га видео само, тамо на бојном пољу – рече Градислав – док

је оваквих краљевића, наша отаџбине не мора да брине.

- Војвода претерује, стриче – одговори скромно Стефан, знајући за

осетљиву тему наследства престола између његовог оца и стрица –
Драго ми је што видим. Како су стрина и Владислав (Драгутинов
син) ?

- Добро су, – одговори Драгутин – Владислава сам оставио на

двору, мора неко да столује и на северу. Хтео је да крене са мном
ал' сам га некако убедио да остане. Пристао је тек кад сам му
рекао да мора мушка рука да остане на двору.

- Добар момак – одговори Милутин, а затим даде главом брату знак

да крене за њим, па ободе коња.

Када се одвојише неколико десетина метара Милутин рече брату:

- Заиста се радујем што те затичем овде.

- Ниси ваљда мислио да ћу да седим и гледам док нам пале земљу.
Можда сам кљакав у ногу, али овако са коња, могу још да будем
од користи – кисело насмејан одговори Драгутин – Али добро
знаш, да располажем малим снагама. Успео сам да прикупим око
три стотине јахача. Морао сам да журим. Пешадију нисам хтео да
водим, морао сам да журим. Нешто људи сам оставио мајци у
Брњацима, за сваки случај. Рекао бих да сам стигао у последњи,
али се испоставило у прави час.

- Одлично си поступио – рече му краљ, а затим настави забринутим

тоном - Не изгледаш ми добро Драгутине, јеси ли здрав?

- Не знам брате – одговори му Драгутин уморно, помало тужно –

све ме је некако стигло, једе ме изнутра брате ....

- Имаш ли целебнике, медикусе, видаре? Хоћеш да ти пошаљем

неке моје? Имам неколико који би ти сигурно могли помоћи.

- Моје бољке ... целебници и видари не лече брате, немам ни воље

више ... не знам ... бледим брате ... нестајем ... све ме је мање ...
најрадије бих се предао, препустио ... стиже ме казна, Божја воља.
И не буним се, брате. Сваког на крају стиже заслужено. Како
сејеш, тако и жањеш.

Милутин за тренутак оћута, не знајући шта да каже. Добро је знао

колико Драгутина мучи његов поступак према оцу. Чуо је гласине
о томе како Драгутин живи готово монашким животом. Кривица
га је изједала до кости. Стање његовог брата га је пренеразило. И
поред свих размирица које су имали, веза између њих беше јака.
Осети се кривим што је сумњао у њега. Би му тешко да са братом
разговора о томе, па промени тему:

- Реци ми искрено – упита краљ – шта се десило тамо код

манастира?
- Заиста не знам. Када смо стигли, затекли смо западне најамнике
како јуришају на њихов камп. Били су као поседнути. Требао си
их видети Милутине! Иако их је било десет – петнаест пута мање.
Секли су их као снопље. Никада нисам видео ништа слично.
Бугари су били преплашени као да је сам нечастиви улетео међу
њих. Још када се сетим тмине и помрчине која је притисла
котлину синоћ, најежим се. Све се одигравало као у некој
библијској причи. Када смо ми ујахали у борбу, Бугари су већ
изгубили сваку кураж и разбежали се на све стране. Да сам имао
више људи кренуо бих да их гоним, али са тристо коњаника се
нисам усудио. Пешадију сам оставио да чува моје дворе, а нешто
сам оставио и мајци да чувају њу и њене дворе у Брњацима.
Послао сам само мање групе да их испрате, да би видели њихове
кретање.

- Да. Добро си урадио. Свакакве приче долазе до мене, брате. Људи

причају о некаквом Божјем знамењу, спомиње се некакав пламен,
светлост, која је опчинила, изгорела и престравила Бугаре, причају
о светом Георгију ...

- Не знам шта бих ти могао рећи о томе – Драгутин слегну

раменима – Светог Георгија видео нисам, али сам, Бога ми јединог
– прекрсти се - нешто видело када смо се приближавали
манастиру. Огроман ватрени стуб се указао на небу. Никада нисам
видео нешто слично. Изгледало је као да је избијало из саме цркве.
Оно је могло бити само Господње дело, Милутине – прекрсти се
смерно Драгутин још једном, па настави - Иако нисам знао о чему
се ради, охрабрио сам војску и наредио јуриш. Осетио сам
тренутак, осетио сам Бога тамо, свега ми. Рекао сам да је то био
божји знак. И јесте био брате, убеђен сам. Бог нам је наклоњен.
Када смо стигли тамо, светлости више није било. Остало знаш.

- Хмм – замишљено ће Милутин – каква је прича са тим

најамницима, шта се десило између њих и Бугара?
- Не бих знао да ти кажем – слегао је раменима Драгутин - Када су
се Бугари разбежали, остали су испред манастира. Имали су доста
рањених и погинулих. Они јесу најамниици, али све оне приче
које смо о њима слушали ми делују истинито. На тренутак ми се
учинило да сам опчињен, само гледајући их. Одишу неком
мистериозном снагом. Нисам пуно сазнао од њих. Неповерљиви
су према мени и мојим људима. Већина су Каталани, чувени
Алмогавери, има нешто северњака и западњака. Заповедник им је
изгледа наш човек, Србин. Тешко је рањен, није још долазио себи,
до сада. Његови заменици одбијају да говоре са нама, док се он не
опорави.

- Србин, кажеш. Како се зове? Јеси ли сазнао нешто о њему?

- Андријаш се зове, чини ми се – одговори бивши краљ – или не

знају, или неће да ми кажу више о њему. Оно што сам сазнао је да
је негде са Јадрана, Зећанин рекао бих. Могао сам да приметим, да
га изузетно поштују. Један од заменика је увек крај његове
постеље. Он је једини Србин у чети. Изгледа да га дубоко цене. На
сва моја питања одговарали су исто, да нису овлашћени да говоре
у име свог заповедника и да ће нам он рећи све, кад се освести.

- У каквом је стању ? – упита Милутин – има ли наде за њега?

- Рекао бих да нема, барем по мишљењу Сретена, мог главног

видара. Једва су прихватили да га прегледа, неко ван њихове чете.
По његовом мишљењу, право је чудо да је уопште жив. Задобио је
неке тешке ране, изгубио је много крви.

- Било би занимљиво чути шта има да каже – рече Милутин

замишљен – о њиховој чети сам чуо свакакве приче. Једна од њих
је да никада нису прегазили уговор и своју реч.

- Толико сам чуо и ја – дода Драгутин.

- Ипак, овде су се окренули против својих послодаваца и то
прилично жестоко. Нешто се крије иза свега. Не знам шта их је
могло натерати на то – замишљено рече Милутин.

- Ваљда ћемо сазнати када стигнемо у камп.

Остатак пута су јахали ћутке. Од оног државног сабора у Дежеви,

у Старом Расу, када је Милутину предата круна, брата је видео
само једном. Све до оног састанка на Мачковцу и заједничке
борбе против Бугара. И то онда када је након сукоба, Драгутин
коначно прихватио његову власт. Иако се обрадовао братовој
помоћи и његовом коначном појављивању, Милутин се осећао
помало нелагодно у његовом присуству. Веровао је да се и
Драгутин осећао слично. Без обзира на помирење, на снажну везу
између њих, њихов однос је био дубоко нарушен. Милутину су
стизале вести да се његов брат покајао због свргавања оца са
власти, његовом насилном монашењу и шуровању са својим
тастом, мађарским краљем, против рођеног оца. Све више се
предавао цркви и Богу, можда на тај начин, тражећи опроштај за
своје поступке.

Изменили су још, тек по неку реченицу, обојица упорно

избегавајући тему, која је била изузетно осетљива за обојицу.
Радило се о одлуци државног сабора у Дежеви, да Милутин
доживотно буде на престолу, али да га након његове смрти или
повлачења, на престолу наследи неки од Драгутинових синова, а
не његови синови. Милутину се та одлука нимало није свиђала, те
је већ одавно у себи решио, да не поступи по њој. Његова власт је
било довољна чврста, а однос са црквом такав, да је могао тако да
размишља. Драгутин је то знао. Знао је и свог брата довољно
добро и није желео да отвара ту, за обојицу, болну тему. Обојица
су била свесна тренутка, да је њиховој земљи сада, више него
икада, потребни јединство и слога. Њихове несугласице су за сада
морали да оставе по страни. Та болна и компликована тема око
 наследства круне, је морала да сачега неку другу, повољнију
ситуацију.

И поред свих неслагања са својим сином, Милутин је сина

Стефана Уроша, сматрао за наследника и већ донео одлуку, да
након ових ратних дејстава, пошаље свог старијег сина Ђурашу
Вранчићу у Зету, да се тамо полако навикава на владање и да учи.
Упорно је скупљао вести о свом синовцу Владиславу и није био
претерано задовољан оним што је чуо. Као некада Драгутин,
Владислав је био прилично окренут мајчиној страни, то јест
Угарској. Многе дане је проводио на њиховом двору и то је било
оно што се Милутину никако није свиђало. Његов други синовац
се звао Урошиц и био је још дете, и увек болестан. О њему није ни
размишљао.

Милутин би задовољан када до њега дојаше његов млађани паж и

прекину помало непријатну тишину, која се угнездила међу њих:

- Ваше величанство, приближавамо се манастиру. Да ли да

подигнемо барјаке?

- Да, учините то – одговори Милутин – И зови ми краљевића

Стефана, хоћу да поред нас ујаше пред манастир.

Није морао да то каже и за Константина, знао је да ће његов млађи

син то урадити и без његовог позива. За мање од четврт часа
дошли су до манастира. Милутин је могао да види строго и
уредно, уређен војни камп најамника. Њихови шатори су стајали
под конац, а страже су и пре доласка у логор биле постављене на
сваких стотињак корака. Осим једноставног, војничког климања
главом, нису Милутину одавали никакве друге почасти. Стајали
су мирно са обе стране пута и погледима пратили Милутина и
његову војску. Краљ одмах осети нешто посебно код ових
ратника. Једноставно су одисали неком снагом, која је просто
избијала из њих. Управо оно о чему му је брат говорио. Многима
 од њих су лица и огољени делови тела били прекривена
ожиљцима из стотине битака и окршаја. Већина је била снажне
грађе, нижег раста, тамније косе и тена. Били су обучени у
једноставне тунике и кожне панаталоне. Од оклопа су имали
углавном штитнике за потколенице и подлактице, грудни оклоп и
плитке кациге. Неки од њих су ипак одударали од осталих. Они
беху светлокоси и крупни, дугих коса и брада. То су вероватно
били северњаци. Оно што је било очигледно је да су се најамници
држали одвојено од Драгутинове војске, која се сместила такође у
близини манастира.

Када је сишао са коња, присутни Драгутинови војници клекоше.

Милутин им руком показа да устану. Краљ примети да му прилазе
двојица најамника. Када му приђоше, Милутинови гардисти
испред њих укрстише копља и узвикнуше:

- Стој!

- У реду је момци, пустите их да приђу – нареди краљ.

Гардисти склонише копља истог тренутка. Најамници су се

прилично разликовали један од другога. Први је био као и већина
Алмогавера, низак и црномањаст, кратко подшишане косе и браде,
лица препуног ожиљака. Други је био његова сушта супротност,
људескара светле и бујне косе и браде, али и његове руке и лице
беху такође, прекривене ожиљцима. Нису били наоружани.
Обрати му се онај нижи:

- Величанство, ако дозволиш ? – рече најамник држећи руку на

грудима и поклонивши се. Исто уради и онај други.

- Српском краљу се обраћа клечећи – добаци краљевић Константин.

- Уз сво дужно поштовање – рече онај крупнији, плавокоси и
достојанствено се поклони поново – Несломљени не клече ни пред
ким.

- У реду је – рече мирно Милутин – реците.

- Моје име је Леон, ово је Елгар – рече поново онај нижи и показа
на свог кршног садруга – ми смо заменици заповедника
Несломљених. Наш заповедник је пре неколико тренутака дошао к
свести. Желео би да разговара са вама. Да ли би њему и нама
учинио ту част, Величанство?

- Наравно, биће ми велика част да га упознам – рече Милутин

дипломатски, али је уствари, заиста горео од жеље да упозна тог
мистериозног Србина.

- Ако бисте пошли за нама – рече поново онај који се представио

као Леон и још једном се поклони.

Обојица се војнички окретоше на пети и запутише са ка највећем

шатору, недалеко од њих. Испред улаза су стајала два најамника
са копљима у рукама. За Милутином кренуше његови синови,
жупан Драгош, Градислав Војчић и Ђураш Вранчић, као и његови
гардисти. Милутин им руком показа да остану. Окрену са свом
старијем сину:

- Ти пођи са мном, Стефане. И ти брате – окрете се и Драгутину.

- Како мој краљ нареди – одговори Стефан и крену за оцем.

Сви пристуни су могли да виде незадовољство које се покаже на

лицу младог Константина. Отац је још једном пред свима дао
предност његовом брату, што је њему као млађем, увек тешко
падало. Краљ је могао да претпостави да се његовом млађем сину,
то неће свидети, али га то није претерано занимало. Није желео,
 пре свега, да његов размажени и набусити син неком својом
опаском, разговор поведе у непожељном смеру. Осим тога хтео је
мало да да Стефану на значају. То је био његов начин да Стефану
да до знања, да онај шамар није требао да се деси. Нека врста
његовог извињења. Стражари на улазу размакнуше застор и у
шатор уђоше Милутин, Драгутин и Стефан, а за њима и
заповедници Несломљених. У шатору се осећао задах крви и
болести. Покрај лежаја стајала су два видара, један од њих је
рањенику превијао рану на стомаку, док му је други брисао
ознојано чело.

Када је пришао лежају, Милутин на њему виде мушкарца од

четрдесетак година. Био је го до појаса, витког али мишићавог
трупа, коже орошене знојем. Човек је лежао, али се са сигурношћу
могло рећи да је био висок. На стомаку му је зјапила широка рана
око које се скупљала тамна, готово црна крв. Тешко је дисао.
Краљ му још није пришао, није му још видео ни лице, кад зачу
измучени глас:

- Јел' то он Леоне, јел' стигао?

- Да, Андријаше – рече Леон тихо - то је српски краљ Милутин, ту

су и његов брат, Сремски краљ Драгутин и његов син, наследник,
Стефан Урош трећи.

- Ето, бар сам то дочекао, готово цела породица на окупу –

Андријаш покуша да се насмеје, али онда се закашља и застења од
болова – ето, човек више не може ни да се насмеје.

- Не би требао да говориш пуно заповедниче, то те замара, твом

телу је потребан одмор – рече му један од видара.

- А кад ... кад ћу да говорим, ако не сад? Моје време је дошло ...
добри мој видару. Знам да сте учинили све ... што сте могли ... и
 захвалан сам на томе ... али сад морате мало да ми попустите ... –
одговори Андријаш тужно осмехнут.

Милутин, још више заинтригиран овим човеком, приђе неколико

корака, не би ли дошао до узглавља лежаја и видео човека
изблиза. Лежао је, али се могло видети да је висок, витког и
мишићавог тела. Када је пришао и видео му лице, нешто
проструји кроз Милутина. Није никада видео овог човека, али као
да му је његово лице, однекуд било познато. Беше то лице лепог
човека, али сада измучено боловима. Бледог лица, које се стално
грчило од болова, упалих образа и полуотворених очију, око којих
су се ширили тамни подочњаци, човек је изгледао као неко, ко је у
тешкој патњи.

- Изви .. извињавам се величанство – застењао је – иако

Несломљени не клече ни пред ким, ја бих то учинио радо, клекао
бих, али бојим се да нисам у стању, да то учиним.

Милутин помисли како би ово могла и да има неко друго значење.

Помало је звучало иронично. И као провокација. Ипак, не обазре
се на то.

- Није битно заповедниче, само лези мирно. Толико тога сам чуо о
теби. Дошао сам да те упознам. Част ми је да будем овде – рече
Милутин, покушавши да сакрије своју радозналост и да звучи
дипломатски и љубазно.

- Извини на отворености, величанство, али морам да ти кажем ово.

Радозналост зна човека да учини глупим. А сигурна сам да ... ти
ниси ... глуп. А ниси ни ласкавац, колико сам чуо. Радозналост те
довела овамо велики краљу, а не моја „славна маленкост“– рече
тихо Андријаш, па настави – Али, 'ајде реци што си то чуо, тако
величанствено о мени?
- Па ... ово што си учинио овде, за манастир – снађе се на брзину
Милутин – Што си учинио за српску земљу, за своју земљу. Све
твоје победе ...

- Да ... моје победе ... рођени сам победник ... рече тужно насмејан
Андријаш, па настави – а то за Србију ... моју земљу ... Никада
Србија није била моја земља, никада није била мој дом, не ... не
стварно – рече погледавши Милутина, директно у очи – знаш ли
још неке ствари о мени, српски краљу?

- Морам признати да не знам много о теби – одговори Милутин

загледавши се у човека – али испред себе видим искреног и
храброг човека, ретко када и ретко ко, овако прича са мном.

- Можда сам храбар зато што више немам шта да изгубим, краљу
мој. Лако је ... у оваквим тренуцима ... бити храбар. Мислиш да не
знам да су ми ово последњи тренуци – уздахнуо је дубоко док му
је лицем прошао нови грч бола – али да ... не губимо више време
на то ... Знаш ли да сам овде дошао само због тебе, величанство?

- Због мене ? – Милутин беше збуњен.

- Да величанство, због тебе ... добро ... и због злата ... – поново
покуша да се насмеје па болно застења – дођавола ... морам
покушати да се не смејем више ... као да ми сто врагова кида
утробу кад год покушам да се насмејем ... дошао сам да бих убио и
тебе и твоје синове ... и све око тебе ... да од твоје земље направим
пустош ... некада сам сањао и живео за то и за ту ... твоју круну ...
а онда сам заборавио на то, одустао од тога ... ал ' мржња је остала.
О, да мржња је остала, она ме је водила, грејала ме у хладним
ноћима, хранила ме у тренуцима кад сам био гладан, давала ми
храбрости када сам се бојао .... давала светлости у данима таме ...
уливала снаге кад ... сам био слаб ... Мржња уме да буде тако
моћна водиља. И тако цео живот. Због ... тебе сам низао ... те ...
 како ти кажеш ... победе ... У сваком свом непријатељу видео
сам ... тебе ... увек и само тебе ... краљу мој.

Милутин би затечен овим што је слушао. О чему је причао овај

човек? Чиме је Милутин заслужио мржњу неког најамника, којег
никада у животи није ни видео? Човеку коме се никада није нашао
на путу. Није сумњао у истинитост његових речи. Људи у оваквом
стању не лажу, можда је био у бунилу, али овај најамнички
заповедник је деловао као да савршено зна шта прича. Милутин се
савлада и реши да га не прекида.

- А онда, када сам можда и био близу... – све теже је дисао и тише
говорио – близу онога што сам желео цео живот, када сам могао
да допринесем ... твом паду ... више ми није било важно ... ништа
од тога ... више није имало никаквог смисла ... ово последње што
сам урадио је било можда једина исправна ствар ... све остало је
било потпуно погрешно ...

Онда се одједном окрену ка својим заменицима:

- Сем вас, браћо – насмешио се готово нежно, као да се извињава

због реченог – Несломљени су ми били све, од првог момента када
сам се појавио међу вама – а онда се опет окрену ка Милутину,
Стефану и Драгутину – овде у Хвосну, у срцу ваше земље ... па и
моје земље у неку руку, ако ми дозволиш величанство, мени ...
једном најамнику ... да Србију назива својом земљом ... овде сам
схватио да морам да ... урадим нешто за свој народ ... за тебе ...
мога краља ... за вас, моје несуђене рођаке .... за своју породицу ...

- Ко си ти пријатељу? – Милутин не издржа, био је све збуњенији.

- Имам поклон за тебе – рече Андријаш и завуче руку испод јастука,

извади позлаћени медаљон, те га затим, крајњим напором пружи
Милутину.
 Милутин, као и његов син и његов брат, забезекнуто су зурили у
медаљон, који је Милутин држао у рукама. Медаљон са утиснутим
двоглавим орлом, породичним грбом владарске династије у
Србији. Исти такав Милутин је носио око врата. Медаљон који је
пре Милуитина носио Драгутин, пре њега њихов отац краљ Урош
и тако све до Стефана Немање, оснивача династије. Тек сада
никоме од њих тројице не беше јасно ништа. Милутин је био
убеђен да постоји само један такав медаљон.

- Ода .. одакле ти ово ... ко си ти човече ? – упита Милутин, готово

ван себе.

- Одувек ... одувек то носим око врата ... то је све што ми је уз мач,
остало од оца ... и његовог ... оца пре њега ... Име ми је
Андријаш .. то већ знате ... од оца Ђорђа ....Ђорђа Вукановића ....
сина Стефана Вукана Не ... Немањића ... рођеног брата вашег деде
Стефана ... првог овенчаног краља Србије из лозе ....

Сада се нису забезекнуто гледали само Милутин, његов син

Стефан и брат Драгутин. У чуду су се гледали и Андријашеви
заменици Елгар и Леон, као и двојица видара у шатору.

- Како .... одакле ... – сада замуца Милутин.

- И ето ... ето нас сада овде ... сви овде ... заједно ... можда би наши
дедови .... били сретни да нас виде заједно у слози и љубави .. –
овог пута готово да успе да се насмеје Андријаш – видиш краљу
мој, како ... како се живот игра са нама ... могло је да буде и
другачије. Требало је да буде другачије, уствари, по свим
правилима ... Вероватније је било да ја будем на твом месту ... са
круном на глави ... природније, законитије ... можда је могло и
тако да буде ... ја ... ја сам први син ... свога оца ... као и мој отац ..
и његов отац пре њега ... али Господ није желео тако ... Желео је
да ти будеш тај ... који ће понети круну ... а не ја ... Нека ... Ипак је
овако било боље. Боље је испало зар не? Стефан Немања је
 изабрао свог другог сина за наследника ... твог деду ... а не мог .. и
ето нас сада овде ... Мој деда ... Вукан ... је то и прихватио некако
на крају ... али мој отац је ... све покушао, не би ли дошао ... до
онога што је сматрао да му припада ... онога што му је било
ускраћено ... његово право од Бога дато ... а онда одузето ...
покушао је то и са мном и донекле и успео ...

- Ја ... ја .. – Милутин би попуно изгубљен. Знао је за грађански рат

који су водили његов деда Стефан и брат му Вукан. Рат који је
готово уништио земљу, довео народ до ивице пропасти ...

- Све сте ви то знали, зар не? Али нисте знали за мене ... - настави
све тише Андријаш – али мало ко ... је и знао. Отац ме је касно
добио. На самрти ... ме је заклео да повратим престо ... или да
умрем покушавајући .... он је све покушао ... молио Мађаре,
Млечане, Латине, Папу ... на све је био спреман, обећавао је Папи
да ће читаву земљу ... и Рашку и Зету превести на западни ...
римски обред ако га поставе на престо ... чак се и звао краљем ...
иако га за краља нико ... никада ... није стварно сматрао ... Умро је
сам ... остављен од свих ... Видите .... мене није толико водила
жеља за круном, за престолом као њега ... водила ме је мржња ...
жеља за осветом ... због детињства ... проведеног ... у страху и
освртању ... гледајући оца који је полако тонуо у лудило ... бежећи
и скривајући себе и мене ... од бодежа унајмљених убица ... вашег
оца ... и његове браће пре њега (бивши краљ Радослав и бивши
краљ Владислав – браћа краља Уроша, Милутиновог и
Драгутиновог оца) ... дошао сам у своју земљу због мржње и
освете ... ал ето опет .. урадих бар нешто за њу ... за своју
отаџбину ... за свој народ ... ваљда сам се барем мало искупио ... за
све молитве Господу да вам донесе пропаст ...

- Добродошао си овде ... Брате! – Милутин клекну крај

Андријашевог лежаја и чврсто са обе руке стеже његову шаку,
учинио је то искрено, осетивши необично снажну повезаност са
овим човеком – дошао си међу своје, у своју земљу.
 - Чудни су путеви и планови господњи – насмеши се Андријаш –
Дошао сам овде да те уништим ... а на крају ... можемо ли остати
сами сада, краљу мој?

Милутин погледа ка свом сину и брату, па кратко климну главом.

Драгутин и Урош то схватише и напустише шатор.

- Мислим да би било боље ... да ово чујеш само ти. На крају ... сам
учинио ... да од тебе начиним ... и божјег миљеника ... чуо си за
божје чудо ... за пламени стуб ... добро је испало ... зар не .... ?

- Хоћеш да кажеш ... – краљ се загледа у његове продорне црне очи

– да је то ... твоје дело ...?

- Па не баш моје ... објасниће ти моји заменици то боље ... ал те

саветујем да то остане овде међу нама ... божје чудо може само да
ти буде од користи ... нек' остане тако ... народ воли божја чуда ...
воли краљеве због којих Господ чини та чуда ... а сада ... мислим
да је време да се растајемо ... мислим да даље нећу моћи .... желим
од тебе само једно ... мој краљу ... мој .... брате ... ако могу тако да
те зовем ...

- Можеш, наравно да можеш. Реци шта год желиш, брате –

одговори Милутин, стежући му шаку и даље.

- Моји људи ... Несломљени ... то су најбољи ратници данашњице,

часни ... поштени ... храбри ... одани – сада је Андријаш речи
изговарао последњим атомима снаге, гушећи се готово при свакој
речи – уколико ... ако ... неки од њих то желе ... узми их у своју
службу ... доста им је потуцања по свету .... подари им дом ...

- Немој да бринеш ништа – обећа му краљ – сваки који то буде

желео, ће добити службу код мене, немој да бринеш, веруј ми,
 имаш моји краљевску реч, рођачку. Братску – насмеја се Милутин
благо.

- Верујем ти ... – тихо рече Андријаш и још једном стегну

Милутинову шаку.

- Можеш да тражиш од мене и много више од тога. Опоравићемо

те, оженити. Остаћеш и ти са мном, у својој земљи, још дуго.
Поред мене. Такви као што си ти су ретки , ти си ... Добићеш
земље на управу ... замак ... све што треба да има неко ко је
краљевске крви. Неко ко је ....

- Не чује те више, величанство. Отишао је. – тихо рече један од

видара.

Милутин боље погледа у Андријашево лице. Његове очи,

приковане за свод шатора, се више нису померале. Добиле су онај
стакласти изглед, а лице му се некако опустило. Као да су се истог
тренутка, када је нестало болова, младост и лепота вратили на
лице заповедника Несломљених.

Милутин кратко положи руку на његове груди, па се прекрсти,

шта учинише и остали у шатору. Краљ виде и сузе у очима
његових заменика. Један од њих, онај крупни, плавокоси, благо
шаком затвори Андријашеве очи. Затим се окрену Милутину:

- Величанство, имамо ли твоју дозволу, да нашег заповедника

обучемо у његову свечану одећу и да га спремимо за сахрану по
обичајима, наше чете?

- Помислио сам, да бисмо требали да га сахранимо уз све државне

почасти, али мислим да си у праву. Ма колико био моје крви, ипак
су његово срце и душа припадали чети и верујем да би он сам
желео да буде сахрањен, као Несломљени – рече Милутин
помирљиво и климне главом заповедницима чете.
 - Захвални смо ти величанство – рече Леон поклонивши се – и још
нешто. Сахрани заповедника могу да присуствују само
припадници чете. То је наш четни закон.

- Разумем – климне главом Милутин и још једном положи шаку на

Андријашеве груди, затим на њих положи позлаћени медаљон и
достојанственим корацима, крену ка излазу из шатора. Када је
дошао до излаза, Милутин застане и окрене се ка Андријашевим
заменицима:

- Ово што сам рекао Андријашу, сам мислио озбиљно – рече

свечано – уколико иједан од вас или сви преживели из чете, желе
своје место у мојој служби, радо ћу вам је дати, разговарајте са
људима, па ми се обратите. Спреман сам да вам пружим и више од
тога.

- Причаћемо са људима, величанство, захвални смо ти – одговори

Елгар и поклони се још једном – а сада ако ми дозволите вратио
бих се свом заповеднику и својим људима. Потребно је
организовати погреб и све што је потребно да се по правилима
наше чете опростимо од свог заповедника.

Милутин помало невољно климне главом. Желео је Андријаша да

сахрани по свим државним почастима, како доликује и члану његове
породице, али се сети шта је претходно обећао његовим заменицима.
Поста свестан да не може да се отргне размишљања о ономе што му је
Андријаш рекао.
 21

Вратила се и последња „ловачка група“. И то не празних шака. Довели

су за собом двојицу бугарских младих господичића, за које је Војин
могао да добије пристојан откуп. Са овом новом двојицом, било их је
већ шесторо. Војин није знао ни за једног од њих, слабо је заповедник
Милутинове извиднице, знао те господичиће и њихове префињене
породице. Задржао их је зато што су тако очајнички молили и тврдили
да ће њихове породице за њихово ослобађање платити, колико год буде
требало. Били су обучени у скупу одећу и првокласан оклоп. Оклоп
овог вишег, ће му савршено одговарати. Био је готово неоштећен, док је
Војинов био већ истрошен и дотрајао. На тог пискутавог богаташа у
скупом оклопу, вероватно нико никада, није ни замахнуо својски.
Момци који су га довели су рекли, да се крио иза својих војника и
плакао као девојчица када су му побили те исте војнике. И сада док је
стајао пред Војином, је дрхтао као прут. Други је стално лапрдао о
некаквој части и како би ваљда, према њима, као заробљеним
племићима требали да се понашају у складу са њиховим племићким
положајем.

Гледао их је са презиром. Слабићи. Обојица су били старији од њега,

али је било очигледно да им је ово било прво, право учешће у рату.
Сигурно су у поход кренули глава напуњених сновима о слави, која их
је чекала у Србији. Вероватно нису пошли у рат због пљачке и да би
нешто стекли. Изгледали су као да им баш ничега не недостаје. Њихови
коњи, оклопи и оружје су били квалитетнији од било чијег у Војиновој
чети. Са њима је било још седам - осам оклопљених коњаника, које су
Војинови ловци побили. Они су били нискорођени, обичњаци. За њих
се није могао очекивати никакав откуп. Ал' су и они имали бољу
опрему од Војина и како су му момци рекли, били су добри борци,
убили су двојицу Војинових људи. Од почетка ове потере, или боље
речено овог лова, изгубио је већ десет људи. Нема везе, довешће нове
када се ово све заврши. Било је доста оних који би јахали са њим, већ се
прочуо и радо ће му прићи нови људи. Ако ни због чега другог, оно
због празног стомака и бежања од тешког себарског живота.
Придружиће му се и слободњаци и најамници, због плена који би
стекли, јашући и ратујући уз њега.

Покупили су њихово оружје и оклопе, које ће Војин разделити

момцима. Заслужили су их. Коњи такође беху првокласни, не као
ислужене раге које је јахало пола његове чете. Задовољно је трљао
руке. Све се дешавало како је само могао да пожели. Од заробљених и
побијених Бугара и њихових влашких плаћеника је прикупио већ
пристојан плен, како у коњима, оклопима и оружју, тако и у самом
новцу. Сва шесторица бугарских великаша је у својим врећама имала
позамашну кесу златника. Сребрњаке и бакрењаке које је проналазио у
кесама „обичњака“ је делио људима.

Један од заробљених Бугара га дрхтавим гласом упита:

- Јел' можемо да очекујемо да ћеш се према нама опходити у складу

са нашим положајем, мој господару?

- Задњих дана ми је нешто понестало свилених душека и јастука, ал'

остаће вам главе на раменима, ако ваше породице плате за њих,
ако си ме то питао. А ако нисте разумели, ово је рат – одговори
Војин и не гледајући у њих, на шта се његови људи насмејаше.

- Рачунам на твоју част, мој господару – одговори климнувши

главом, онај што је трућао о племићкој части.

Мој господару? Могао бих и да се навикнем да ме овако ословљавају.

Није навикао да му се на тај начун обраћају. Његов отац је био бедни
властеличић, који је на свом малом поседу, управљао са тек неколико
засеока. Али Војин ће то променити, драстично. Већ је увелико мењао.
Пре годину дана је успевао да регрутује тек десетак себара - пешака,
који су мач или оклоп једва видели, а сада је имао стотинак људи под
оружјем. Нису то били витезови, нити ратници за понос, али су били
гладни и жељни доказивања. Па ... можда не баш доказивања, ал' су
били гладни ратног плена, био он у новцу или оружју и опреми. Учили
су брзо. И што је било најважније, радили су посао.

Војин је бодежом секао кришке сира и тврдог хлеба. Седео је поред

ватре, пријала му је топлота. Иако дани нису били тако хладни, вечери
су биле свеже, а умор их је полако стизао. У задња два дана није имао
прилике ни да својски једе, као ни његови људи. Најчешће су се
хранили из седла. Отпљуну у страну и нареди својим људима да одведу
заробљенике. Одредио је десет људи да пазе на њих. Уз оних десетак
војника што их је изгубио по Тесалији и Епиру, док је извиђао за краља
Милутина, то је било и превише. Остало му је мање од девет десетина
људи, а задатак још није био готов. Требало је очистити цео појас, од
разбијених бугарских и влашких групица, до бугарске границе. Краљ
му је наредио да не улази у директне сукобе са већим непријатељским
одредима, него да заробљава и уништава мање групе које су раштркане
около. Уколико би наишао на бројније и јаче чете, задатак му је био да
им напада позадину, да их кљуца помало, па да се онда повлачи. Било
је потребно не дати мира непријатељу и прилику да се реорганизује.

Иако поражени, Бугари су и даље били бројни. Он је наредбе и

извршавао и то по сопственом мишљењу, прилично добро. Разбио је
неколико групица, а у неколико наврата је нападао и Шишманову
главницу, а затим се повлачио, излуђујући непријатеља. Бугарски
деспот није више смео да у потеру за њим шаље своје јединице,
плашећи се нових заседа. Учинио је то једном. Послао је око две
стотине јахача за њима у потеру. Војин се повлачио пред њима кроз
шикаре и јаруге, кроз шуму без путева, негде готово непроходну. Све
док се Бугари нису скоро изгубили. Онда им је заједно са Куманима
поставио заседу. Побио их је све. Све осим њиховог вође, једног младог
племића којег је сачувао ради откупа и једног такође голобрадог
дечака, којег је пустио да свом господару пренесе поруку. После тога
Шишман се није усудио да их прати. Само је гледао, да се што пре
дочепа бугарске територије.

Заједно са Војином и са истим задатком, краљ је послао Кумане и једну

стотину Жупана Драгоша, коју је предводио неки жупанов нећак. Иако
обичан деран, момак се показао као добар избор. Одлично је заповедао
својим људима, мада није био претерано одушевљен задатком. Ипак,
понашао се у складу са својим пореклом. Трудио се да буде частан.
Преживеле Бугаре је остављао у животу и вукао их са собом. Они су га
прилично успоравали и трошили му резерве хране. То Војин није
радио. Оне од којих није могао да очекује откуп, секао је одмах на лицу
места, није му требао терет, нити гладна уста која би га само
успоравала. Због тога га је млади Драгошев рођак прекоревао, гледао
испод ока и говорио му како нема части у убијању људи који су се
предали. Војин му је одговорио да то каже сељацима и монасима, које
су исти ти Бугари преклали и чија су села и манастире попалили. Након
тога му је окренуо леђа. Од онда са њим готово да није ни проговарао.
Јахали су у различитим правцима и нису се претерано често ни виђали.
Разговарали су само оно најнеопходније и то преко гласника и јахача.

То Војину и није претерано сметало. Ако га види тек за десет година, и

то ће бити сувише рано. Добро је знао да га ниједан од краљевих
високих велможа и заповедника не сматра себи равним. Чак ни овај
деран, који чак није био ни син велможе, него само синовац. Они су сви
били високог порекла, имали велике поседе и огромне приходе. Били су
у стању да у случају потребе, скупе и наоружају и неколико стотина
људи, а неки и више од хиљаде. На пријемима код краља су седели за
његовим столом и ломили хлеб са њим, пили су вино из његових
сребрних пехара, ишли са краљем у лов. Били су богати и отмени. У
свакој прилици су пред краља изводили своје ћерке и синове, жарко се
надајући да ће Милутин баш са њима да се ороди. Њихови
заповедници, њихове слуге, па и њихови коњи, су изгледали
достојанственије од Војина. Али Војин је знао да ће се то временом
променити. Знао је млади заповедник да су га сматрали скоројевићем и
нискорођеним, али је овај рат била Војинова шанса да се искаже, да
напредује. Осећао је да краљ има поверења у њега и да није смео да га
изневери. Ову прилику није смео да пропусти. Краљева висока властела
не би баш са одушевљењем прихватила, да један властеличић чији је
отац управљао са једва неколико засеока и који је изгледао мање
достојанствено од њихових слуга, буде раван са њима и да са њима
ломи хлеб, седи на већањима. Ускоро ће га гледати, као себи равног, ма
колико им то било мрско. Војин се у то заклео.

Пљујем ја на њихово достојанство! Мислио је Војин. И они крваре кад

их посечеш, као и обичан свет. Нисам сигуран, ни да им говно смрди,
мање него моје. Он је радио посао за краља. Можда по њима, не баш
витешки и не тако частан. Али ништа мање важан. Тај посао за који се
нико од велможа није отимао, али посао који је требао бити урађен, а
он га је одрађивао. Војин се водио једноставним размишљањем-
Поштуј свога краља, чувај своју земљу, заштити народ и побиј своје
непријатеље.

Убеђивао је себе да му није сметао потцењивачки однос осталих

властелина према њему, али је негде у дубини душе желео да буде
прихваћен. Можда не толико због њега самога, колико због својих
синова Милоша и Алтомана, који су га код куће са мајком чекали. Један
још увек на сиси, други тек проходао, на њиховом имању у околини
Гацка. Још увек је био млад, као и његова супруга, те ако Господ буде
милостив, имаће још синова. За њих је ово све радио и радиће још
више. Ма, урадиће све што буде било потребно да на њих нико не гледа
потцењивачки и са висине, као што сада гледају на њега. Знао је Војин,
доћи ће дан, када ће се сви они утркивати да буду у његовој близини и
сви они ће тражити његову наклоност. Долазиће сви они код њега и
нудиће своје синове и кћери да их венчавају са Војиновом децом.

Поред њега је седео Радомир. Човек неугледног изгледа и још

неугледнијег порекла. Најамник који је уз Војина био од самог почетка.
Имао је педесетак година. Био је висок и сув, али прав и тврд као
копље. Избораног и ветром опаљеног лица, лисичјих очију и сурових
уста. Црне косе везане у плетенице, прошарене седим власима,
широких рамена и дугачких удова, одавао је утисак тврдог и опасног
човека. Иако је био најамник, Војин га је сматрао оданим, на неки
његов начин. Без икаквог поговора, извршавао је све његове заповести
и био његова, па готово десна рука. Војин није имао пуно
достојанствених витезова - јунака крај себе, али мало је било оних које
би Војин пожелео крај себе, пре него Радомира.

Није му било претерано драго, када је затекао једну групу својих људи
које је предводио Радомир. Пресрели су групу Влаха који су се хтели
предати. Радомир и његови слободњаци су их сурово и хладнокрвно
посекли до последњег. Војин им је рекао да то није било неопходно и
да су могли само да их разоружају и отерају према граници. Њих
десетак без оружја, нису представљала никакву претњу. На то се
Радомир само насмејао и одговорио да је његово мишљење другачије, а
оно гласи: непријатеља сатирати увек и на сваком месту. Рекао је то
некако сурово, од чега и Војина за тренутак прожме језа. Суров човек за
сурова времена – помисли Војин. Сваком понекад требају такви људи.
Можда је тако и било боље. Суров човек за сурова времена, баш тако.
То је био његов, не претерано говорљиви помоћник.

Увек је причао врло мало. Ћутао је и сада. Седео је крај ватре

прекрштених ногу, комадајући дугачку траку коњског меса и нагореле
полукрваве, комаде халапљиво гутао. Један од бугарских коња је био
смртно рањен, па су му Радомир и момци прекратили муке и одсекли
поприличне комаде меса и користили ретке тренутке предаха, да би се
прехранили и повратили снагу. У оваквим походима се све морало
користити. Никада ниси могао да знаш када ће бити следећи покрет и
наредна прилика за добар оброк.

Радомир је био најамник, слободњак, а такви се нису заклињали

никоме, а одани су били углавном само себи. Војину је пришао, након
што је напустио неког господичића из Маглича. Тај је од Радомира
захтевао одређено понашање, те га је искусни најамник послао до
ђавола и пришао Војину. Овај је одмах видео у њему оно што је
тражио. И ето, заједно су били већ годину дана. Млади Војин није имао
никакве замерке на његово понашање, нити је од њега тражио да буде
нешто што плаћеник није био, нити је могао да буде. Оно што је Војин
од њега тражио, то је и добијао. Био је одличан јахач, као да је цео
живот провео у седлу, сјајан извидник и надасве изузетан борац. Није
се Војин заваравао да би Радомир дао живот за њега, или да би једног
дана од њега, могао створити углађеног дворјанина, али је знао да ће га
овај пратити и бити му од користи, докле год га Војин плаћа, односно
дозвољава му да присваја део плена из похода. Остали људи у његовој
чети, поготово они млађи, су најамника гледали са страхопоштовањем
и његове наредбе слушали без поговора. Можда је због своје изношене
и избледеле одеће деловао неуредно, али мач му је увек био блистав и
оштар, а верижњача науљена. Крај ногу му је лежала плитка кацига, са
прикаченим гаврановим перима. У последњих неколико дана, једва да
је спавао неколико сати, као и сам Војин, али је знао да ће на прву
његову заповест, без поговора, устати и извршити наређење. Ипак, уз
сву корист коју је имао од њега, није успевао да избаци из главе призор
искасапљених Влаха из оне шумице, што га је на тренутке помало и
плашило.

У једном тренутку Радомир престаде да жваће месо, ослушну и мирно

рече:

- Неко стиже галопом, двојица рекао бих.

Војин скочи на ноге, извлачећи мач из корица. Поскакаше и остали

његови људи у близини, сви осим Радомира, који се вратио коњетини.
Поставио је страже свуда около, тешко да је неко могао да им приђе и
изненади их. Мора да је то био неко од његових трагача. Војин их је
слао у свим правцима. Имали су задатак да у стопу прате бугарску
главницу, али и кораке Куманске чете и чете оног дерана, синовца
Жупана Драгоша. Сам краљ је наредио да дејствују одвојено али да
свака чета у сваком тренутку, зна где су преостале две, уколико би се
указала прилика или потреба за заједничко деловање. Топот се све јаче
чуо, али је било мрачно, па се јахачи још нису видели. После неколико
тренутака, пред њега изјахаше три коњаника. Коњи су им се сијали од
зноја. Радомир је и даље седео и незаинтересовано жвакао коњетину.

Војин врати поглед на придошлице. Сва тројица скочише са коња и

клекоше испред Војина. Овај их препозна. Били су то његови трагачи,
које је послао да прате кретање бугарске главнице. Они су били и
његова стална веза са преостале две чете, које су чиниле претходницу
краљеве војске. Гвозден, човек којег је Војин изабрао за вођу трагача је
био Радомиров човек. Заједно са њим му је приступио. Био је вероватно
најбољи јахач којег је у животу срео. Као меропашки син, потекао са
дна, није хтео да иде стопама својим родитеља. Није хтео да му живот
прође тако што ће да ломи леђа на пољима великаша. Још као дечак је
побегао из свог села и преживљавао како је знао. Као и Радомир, био је
окрутан али способан, веран само себи и својој користи. Један од оних
које „племенити великаши“ због осећаја части, никада не би узели под
свој барјак. Војину је био потребан, и то је било све што је важно.

- Ако дозволиш господару ? – обрати му се вођа групице.

- Реци Гвоздене.

- Стигли су ... ја ... јахачи ... опрости господару, само да дођем до

даха, јахали смо сатима – поче коњаник испрекиданим гласом –
краљ је са војском кренуо са Хвосна, са целокупном коњичком
силом. Сутра предвече би требало да буду овде.

- Има ли наређења за мене?

- Да, мој господару – настави задихани коњаник – краљ поручује да

заједно са Куманима и Драгошевим нећаком Павлом, удариш јако.

- Кумани и Пав ... Павле – Војин се на тренутак замисли, није ни

знао како се зове онај Драгошев деран – где се налазе, јесу ли
близу?

- Кренули су овамо, ускоро ће стићи господару. На договор.

Мислио сам да би било добро да знаш, пре него што стигну, да
будеш спреман – рече Војинов извидник.

- Добро си урадио Гвоздене, одморите се крај ватре, има свеже

коњетине - рече задовољно Војин, а затим се окрену Радомиру –
спреми људе, све које имамо. Остави само десетак људи да чувају
заробљнике.

Радомир устаде лењо, помало дрско. Дохвати још једно парче коњетине
и полако се одгега ка људима. Без оног „разумем господару“ или
„одмах господару“. Такво понашање би многим заповедницима
засметало, али Војин је помало и уживао у „дрскости“ и неотесаности
своје десне руке. Од почетка је знао да такве изливе покорности и
оданости, неће добити од искусног најамника, али то му није ни било
битно.

Један од људи му поспе воду да се умије, да би разбистрио мисли.

Добро је што су му јавили, ускоро ће стићи овамо. Требало би да се
спреми, да спреми људе. Изгледа је дошло време за коначни обрачун.
За ову прилику јахаће оног прелепог коња којег је присвојио од младог
грчког извидника. Сада мора бити најјачи, сада мора показати ко је.
Краљ је наредио да нападну жестоко, да задржавају Шишманову војску
до доласка главнице. Куманских две стотине, Павлових – ваљда се
тако онај деран зове - две стотине и његових мање од стотину, против
Шишманових неколико хиљада. Биће то бој за гусларе и певаче, о
овоме ће се певати. Војин ће се побринути да гуслају и певају о њему.
Осети како су му се дланови знојили док је стискао дршку мача коју је
стискао рукама.

- Радомире, стигла су наређења од краља, вечерас вероватно

нападамо. Зађи међу људе, нек' знају. Кад ујашемо међ' њих хоћу
да вриште. Да се деру тако, да Бугари мисле да нас је на хиљаде, а
не мање од стотину. Хоћу да мисле да су на њих ударили
вукодлаци, а не људи. Хоћу да мисле да се земља отворила и да
све силе ''Ада'' хрле на њих, да их узму. Да их прождру. Нек' учине
вечерас оно што треба и даћу им све што будем могао. Нек'
вечерас буде њихово вече. Нек' од сутра са поносом говоре како
су јахали и борили се уз Војина.

Радомир кратко климне главом, усана развучених у сурови осмех.

22
Глава му је пуцала од болова. Покуша да отвори очи, али му се сунчеви
зраци забише у очне дупље, као бодежи. Одмах их брзо поново затвори,
заслепљен. Иза очију му је бубњало, севало. Покуша да схвати где је,
шта се дешава. Чуо је смех, гласове. Али речи и даље није разумео.
Поново покуша да отвори очи. Отвори само једно, друго му је било
затворено. Зашто није могао да га отвори? Осети да му је кожа лица
затегнута. На педаљ од свог, угледа гротескно искежено лице. Лудачке
очи, набубрели нос и огромна уста, препуна великих, смеђих и кривих
зуба.

- Хи хи хи, па ко се то нама пробудио - церекала се сподоба – знаш,

није то културно, ми овде сви чекамо, а ти да дремаш, лепотане.

Вукман искрену главу, сакривајући очи, у ствари једно око од сунца,

које му је бљештало директно у лице. Осети како му изнад ока капа
крв, док му је кожа на образу била затегнута од скореле крви. Покуша
да се помери, ал' тада схвати да не може да се мрдне. Руке су му биле
везане, за дрво иза леђа. Још једном погледа у искеженог, онижег
човека у превеликој и крвавој племићкој одећи. А онда се сети! Див,
пси, борба у шумарку, лудак мртвачке коже посуте чиревима и
отвореним ранама, са секиром у рукама, којег је посекао .... и ... и ...
ДУШИЦА!!!! Да. И она је била ту ... сети се да је видео двојицу војника
који су је вукли ... где је она ... шта је са њом?

- Душице? Где је она? Шта сте учинили са њом?

- Душица значи, онај мали колачић се тако зове. Право име за њу.
Стварно је мила. Душа мала, убава! Знаш, мој драги господар, мој
нежни дечачић Васил не воли девојке којима не зна име, не воли
да их ... знаш .... док им не чује име. Сад кад чује име, обрадоваће
се. Хе хе хе хе – церила се наказа – обрадоваће се и кад чује да си
се и ти пробудио. Одох да му јавим. Баш ће се обрадовати, хо хо
хо – отрча сподоба од Вукмана, скачући с ноге на ногу.
 - Стани ... стани ... ко сте ви, шта сте јој учинили, где је она !! –
покуша да ослободи руке али узалуд. Заборавио је на бол, на
бригу за себе.

Мислио је само о њој. Да ли је жива, шта су јој учинили? Око себе је

видео наоружане људе, који су стајали или седели около. Испод дрвета,
угледа оног дива који га је напао. Седео је и лагано гризао козји бут.
Панично је гледао около, надајући се да ће негде видети Душицу, али је
није било нигде. Осети како му срце лупа у грлу. Никада се у животу
није толико уплашио. Мрмљао је себи у браду, све молитве којих се
сећао. Упита за њу, војнике које је видео, али су се они само смејали и
вређали га. Један од њих му рече:

- 'Ће је видиш ускоро, малени!

Онај искежени лудак је спомињао некаквог господара. Вукман на

тренутак помисли да ће можда он бити разумнији, да би можда могао
да их пусти. А онда му сину, како оно рече да му се зове господар ...
ВАСИЛ. Па ... то би могао да буде онај монструм о којем му је причао
Првош. Све се слагало. Омалени лудак који се стално кезио, онај
огромни, онај приштави са псима ... Све се слагало. Немогуће да су
пали шака баш њима. Како? По свему што су чули, они су требали да
буду далеко на Југу. Како су се створили овде? Хиљаде мисли, хиљаде
питања, су му се врзмала по глави. Чинило му се да ће полудети.
Паника и страх за Душицу су му потпуно обузеле ум. Поче кривити
себе. Како је могао бити тако глуп? Тако непромишљен? Првош и
Станоје су га упозоравали да није сигурно ићи било где, да је свуда
около још увек било разбијених непријатељских група. Сви су му
говорили да сачека, али не. Он није хтео да сачека. Није хтео да слуша.

Због његове тврдоглавости, она четири младића која су их пратила су

изгубила живот, а сада ће и њега и Душицу снаћи слична судбина, ако
не и гора. За њега му и није било толико криво. Свако своју глупост
плаћа, али за смрт оне четворице момака је крив само он, више него ови
Бугари. Јак је он муж, његова вереница је кренула са њим, верујући да
њен будући супруг може да је заштити од свега. Није могао да је
заштити. И сада ће ови крвници са њом да ураде шта год хоће, ако већ и
нису. Будало, проклета слепа, глупа будало!

Покуша поново да се отргне, дивље цимајући руке, али коноп беше

чврсто затегнут. Испред себе поново угледа оног који их је пресрео у
шумарку. Скакутао је са ноге на ногу према њему, кикоћући се. Иза
њега је ходао млађи човек у црној туници, преко које је имао верижни
оклоп. Бледуњавог, приштавог лица и светлих злих очију. Очију које су
попут бодежа, продирале дубоко у њега. Вукман помисли како никада
није видео такве очи. Готово безбојне, боје прљавог леда. Већ тада,
Вукману се учини, како из њих исијава чиста злоба. Чинило му се да
нико не би смео да има такве очи. Смешио се док му је прилазио.
Одмах је некако, знао да је то злогласни Васил. А онда угледа и њу,
Душицу. Овај у црном ју је водио са собом, везану конопом, рукама
напред. Водио ју је као да је какво живинче. Несигурно је корачала за
њим, заплићући ногама. Њена нова хаљина јој беше раздрљена, коса
рашчупана а лице подбуло. Вукман примети да јој је усна крвава, али је
осим тога деловала неповређено.

- Ево младожењо, водимо ти твоју невесту, хе хе хе хе хе хе – рече

онај ниски.

- Сад кад си будан, ево реших да вас венчам – рече онај у црном –
то сте и желели зар не?

- Јесу ли те повредили Душице? – упита је Вукман дрхтавим

гласом.

Она га погледа преплашеним погледом и одмахну главом. Покуша да

буде храбра, али је младић могао да види очај у њеним очима.

- Ко сте ви, шта хоћете од нас? – упита Вукман.

 - Да се представим ја сам Васил, син кнеза Дрмана, господара
Ждрела на Млави, ускоро и једини господар Ждрела на Млави -
рече младић у црном, поспрдно племићки погнувши главу, затим
настави - Како сам ја разумео, кренули сте на венчање, па реко'
што да губимо време? Реших да вас венчам овде и сада.

Вукмана обузе очај. Његове слутње су се обистиниле. То јесте био он.

Онај зликовац о којем му је Првош причао. Знао је да не вреди да моли,
не вреди да прети. Ако је Првоша, који је био син моћног велможе,
мучио данима, иако је за њега могао да добије озбиљан откуп у злату,
шта ли ће тек учинити њима, деци сиромашних себара? Колико је
Вукман чуо, Бугари су поражени доле на југу сигурно, беже ка
Бугарској. Никаква прича им сада не може помоћи. Немоћан, очајан,
замуца да нешто каже, ал' обузет стрепњом, не успе да изговори ништа.
Бес у њему је врио, али знајући да су њихови животи у рукама овог
крвника, успе да се обузда и оћута. Осети у том тренутку, да су конопи
на његовим рукама почели да попуштају. Помисли како би можда
могао да се одвеже и да покуша .... Можда ако ... Шта и ако успе да се
одвеже ... ових је и сувише ... ипак је морао да покуша ... можда се и
укаже нека шанса ...

- Као што сам већ рекао – настави Васил – решио сам да вам
испуним жељу, венчаћу вас сада и овде. Мада, имамо мали
проблем. Схватио сам да је овај пупољак недирнут – погледа у
Душицу облизујући своје танке усне – а ти као младожења нећеш
моћи да обавиш своју дужност прве брачне вечери, зато што смо
те сасвим случајно лишили твоје мушкости. Стога ћу морати тај
озбиљан и свечани чин, уместо тебе да обавим ја, или мој верни
Лубош. Желео би то, а лудо? – Васил погледа у оног што се кезио.
Овај је весело поскакивао, тапшући и климајући главом.

Вукман пренеражен, погледа ка свом међуножју, али не примети крв

између ногу, нити је осећао икакве болове. Како? Када?
 - Ха ха ха ха ха ха ха – смејала се луда лупајући се по бутини –
Како се усро' , гледај га само! Ту ти је алатка, момче. Само што је
нећеш користити. Каква домишљатост, каква духовитост,
лепотане мој! Ако не успеш као господар, бићеш одлична луда,
савршени мој дечаче, светлости живота мог! Хоћеш ли ми стварно
дати овај цветић, да га омиришем? – настави Лубош, па приђе
Душици њушећи је.

- Проклети зликовци! Одвежите ме, све ћу вас побити – изгуби

контролу Вукан – Проклете кукавице!

- Не буди тако непристојан дечаче – рече Васил док му се лицем

ширио злобан осмех – тамо негде горе, на северу, то је сталан
обичај, великаш би благословио брак сељака на својој територији,
тако што би прве брачне вечери најпре он испробао невесту.
Наравно, то су чинили само онда, када би им се невеста свидела.
Видиш, мени се твоја невеста и не свиђа претерано али ипак ћу
благословити ваш брак. Ипак, да не мислиш да сам некултуран и
себичан, тебе ћу пустити да гледаш. Штета би било овакву лепоту
дати Големом или Лубошу. Имаћеш част да ја као високорођен,
лишим девичанства ову голубицу. Бићу нежан са тобом, видећеш
голубице – Васил помилова Душицу, која се очајна, згађено
одмицала.

Потпуно сломљен, Вукман од силног беса, готово изгуби свест. Како је

могуће да им се ово дешава? Знао је да му не прете улудо. Они ће
учинити то. Поглед Васила беше језив. Из њега је избијало сво зло, сва
пакост овог света. Уживао је у сваком тренутку, њихове патње. Душица
је немо гледала у једну тачку. Обузета ужасом, као да није била ни
свесна шта јој се дешава, још мање онога шта би могло да уследи. У
немој молитви погледа у Вукмана, погледом без наде.

- Убио си моје две цуре, дечаче – рече му Васил оптужујуће му се

уневши у лице – посекао си и Неопраног, малопре је издахнуо,
дроб му се изврнуо напоље. То је онај смрдљиви, знаш? Изнутра
 је смрдео више него споља. Неки моји људи ће ти бити захвални
што си их ослободио његовом смрада. Али ја ти то не могу
опростити, ја сам волео његов смрад. Он је био мој, као и кује, као
и његов смрад. Волео сам и своје кује, а ти си ми их одузео. За то
ћеш морати да будеш кажњен, дечаче. Ти и ова голубица –
настави Васил грубу цимнувши Душицу себи.

- Узми мене, њу пусти. Она није никога убила, теби није важна –
покуша Вукман, иако је сумњао да ће допрети до Бугарина. Чвор
на рукама је почео да лабави. Уже га је гребло до крви, али је
осећао да би ускоро могао да се ослободи. Још мало ... само још
мало ... Шта би могао да уради, чак иако се ослободи, није знао.
Али је свакако нешто морао да покуша. Душица није заслужила да
се ове звери сладе са њом.

- Мени није важна, ал' теби јесте – насмеја се – а и биће врло сладак
залогајчић. Осим тога тебе и твој живот већ имам. Као и њу. Не
можеш ништа да ми понудиш, дечаче.

- Зашто радите ово, ко сте ви? – одуговлачи ... помисли Вукман ...
причај са њима, одвуци им пажњу још мало ... Чинило му се да су
конопи још мало попуштали. Сваки тренутак је могао буде
драгоцен.

- Зашто??? Већ сам ти рекао. Убио си две моје кује, сасекао мог
миљеника, да да ... оног смрдљивог, убио си два моја
пешадинца ... А зашто, због ове цуре? Па, таквих као што је она
има колико хоћеш около. Моја луда је само хтела да се поигра са
њом. Вратио би ти је на крају, живу и читаву. Добро ... можда не
баш читаву. – насмеја се Васил злобно, а затим се претећи унесе
Вукману у лице, држећи бодеж у висини Вукманових груди – а
што се тиче онога „ко сам ја“? Боље да не знаш момче. Ја сам гори
од свих твојих ноћних мора, дечаче. Ја сам страх, ја сам бол. Ја
сам зла коб и гори од свих вукодлака и баука којима су те
родитељи, као дете плашили.
У том тренутку Вукман помисли како његово лице изгледа управо
онако, како би зло и изгледало, да има лице. Оћута, помисли како би
било паметније да не каже ништа, како не би изазвао Васила да повреди
Душицу. Чинило му се да су чворови на рукама још више попустили,
али ипак, недовољно да би могао да се ослободи.

- Пошто ћете вас двоје ускоро да ... , како оно кажу? Да делите и
добро и зло, није у реду да она доле крвари а ти не – рече Васил, а
затим погледа у своју луду – спреми је за мене лудо, знаш већ
како.

- Наравно да знам, хи хи хи хи - потапша луда и сруши Душицу на

земљу, покидавши јој хаљину, а затим поче својим неприродно
дугим језиком да прелази преко њеног лица, врата, док се она
згађена, отимала.

- Неее, станите, не чините то звери! – Вукман дрекну изгубивши

главу – оставите је!

Душица се отимала жестоко, колико је могла, али су је луда и два

војника чврсто држала на земљи. Вукман поражен схвати да неће
успети да ослободи руке. Осети како му зглавци крваре, али конопи
нису попустили довољно. Обори главу према земљи и помисли нека ти
узму тело љубави, али ти душом иди негде далеко, нека ти Бог
помогне.

- А не, не, не, нисмо се тако договорили. Мораш да гледаш, тако

смо рекли, сећаш се? – унесе му се Васил у лице поново.

Вукман не издржа. Крикну као звер. Снажно цимну главом и челом

погоди Васила у лице. Могло се чути крцкање костију Василовог
сломљеног носа. Он болно и бесно крикну. Уздрман начини
неколико корака уназад и покри лице рукама. Један од његових
војника приђе и замахну својом секиром ка Вукману, када се зачу:
 - Нееее! Остави га! – Васил спусти руке са лица. Из сломљеног
носа, куљала му је крв. – Надао сам се да ћеш нешто слично
учинити, тек сада ћу уживати у овом – рече развезујући везице
својих панталона. – Лубоше, време је да момак прокрвари, ускоро
ће и његова невеста крварити, мада мислим да ће се крварење
малој кучки, свидети више него нашем младожењи.

- Одмах драги господару, са задовољством – луда послушно скочи

са Душице, са бодежом у руци, приђе Вукману док је Васил
похотно гледао ка Душици, коју су и даље држала два војника.

Луда поцепа Вукманову тунику и полако ножем, зареза његове груди.

Бол га покида, ал стисну зубе. Бес му је давао снаге да не крикне и тако
им да додатно задовољство. Лубош га зареза поново, кикоћући се, овог
пута по образу. Вукман још једном успе да прогута крик. Врела крв му
је обливала лице.

- Видиш, лудо! Рекао сам ти. Дечак је чврст, мораћеш да се

потрудиш. Храбар је као и његова цурица. Мораћеш изгледа да
даш све од себе. Баш ме интересује, ко ће први почети да моли.
Штета што је Неопрани мртав, сада бих њему препустио цуру.
Тада би она сигурно прва почела да моли ... овако нисам баш
сигуран ко ће први ... – Васил прекиде и нагло се окрену –
Штаа ?!?! Ко то .... Штаа ???? На оружје, сви. Одмах – продера се.

Вукман погледа ка Василу, који се окренуо уназад, везујући врпце

својих панталона. Виде како потеже свој широки мач. Збуњено је
гледао, кад зачу топот коњских копита. Бугари се узбунише и латише
се оружја. Лубош се са окрвављеним бодежом окретао око себе, али се
више није кезио. Вукман примети и прве трагове страха на лицима
Бугарских војника. Васил се драо и распоређивао их. Они су трчали
около покушавајући да образују некакав поредак, док је онај див
тромим корацима, са својим огромним чекићем прилазио на позив свог
господара. Неко је долазио. Тренуци су пролазили као сати. Вукман и
даље није видео никога. Толико је желео да то буде неко ко ће им
помоћи. Виде и Душицу, коју су војници пустили и у том насталом
хаосу, заборавили на њу. Устала је и прилазила му, покушавајући да
подераном хаљином прикрије голотињу.

- Бежи, трчи најбрже што можеш, искористи ово док те не гледају,

пробај да се спасеш – говорио јој Вукман, док му је низ лице лила
врела крв.

- Не идем никуд без тебе – јецала је кроз сузе грлећи га.

- Онда пробај да ми одвежеш ове конопе – рече јој Вукан – брзо

молим те!

Док је она петљала око његових конопа, Вукман виде како међу Бугаре
ујахују коњаници. Међу првима препозна Првоша. А онда и Драгомана,
Станоја, још неке момке из Трговишта. Било их је доста. Више него
Бугара. Барем се тако чинило. Дошли су! Спасиће их! Било је сувише
лепо да би било истинито. Надао се да га очи не варају. Виде како
Првош, једнако елегантно како оног дана испред Трговишта, обара
Бугарина испред себе. Драгоман скочи са коња и својом огромном
секиром, једним ударцем откиде руку другом Бугарину. Нападачи су
потпуно изненадили Бугаре, који брзо изгубише поредак. Неки од њих
бацише оружје, неки почеше да беже. Једног од њих, Васил заустави
руком и снажно га, посред лица, удари својим широким мачем.

- Где ћете кукавице? Убићу сваког ко крене да бежи, јел' јасно? –

дерао се, лица крвавог и искривљеног од гнева.

Остали војници су се освртали око себе, не знајући шта да раде. Било

им је јасно да је отпор узалудан, да су нападачи на коњима, бројнији, те
да се не могу надати победи у овом окршају. Ипак, страх од њиховог
заповедника, беше укорењен дубоко у њих и они се вратише у какав –
такав поредак.
Још увек у шоку, због свега што им се десило, Душица није успевала да
развеже чвор конопа на Вукмановим рукама, док је он надљуским
напором покушавао да их покида. У том тренуцима, један бугарски
војник их примети и крете према њима. Беше то онај са секиром у
рукама. Управо када је Бугарин замахивао ка Душици, конопи коначно
попустише и Вукман се ослободи. Бацио се голорук на војника.
Дохвати Бугаринов зглоб и поће се хрвати са њим. Мучен и везан целог
дана Вукман осети да је Бугарин снажнији од њега. Свом преосталом
снагом младић се борио али га је непријатељ надјачао и срушио на
земљу. Подигао је секиру да га докрајчи. Вукману се чинило да је то
био заиста крај, али онда војник посрну и паде на колена. Иза њега
стајала Душица са копљем у рукама, којим је ударила Бугарина у леђа.
Војник је имао оклоп, тако да Душицин ударац није био смртоносан.
Он се окрете сада према њој.

Тренутак у борби може значити све! Још једном Вукман испред себе,
створи Горојев лик, како му даје савете. Тренутак који је могао значити
разлику између живота и смрти. На два – три корака од њега лежао је
бодеж. Вукман га зграби и последњим атомима снаге се баци на
Бугарина. Падоше обојица на земљу. Душица је панично гледала, не
знајући шта да учини, није се усуђивала да удари Бугарина, јер је могла
погодити Вукмана. Два човека су се превратала, час је један био горе,
час други. Све док се обојица не умирише. Лежали су непомично, и
један и други. Зебња потраја још неколико кратких тренутака, кад
Душица угледа Вукмана, који се полако дизао на колена. Бугарин се
није померао, а из његових груди штрчала је дршка бодежа. Вукман
устаде, али се на дрхтавим ногама задржао, једава неколико часака,
када паде на колена, изнемогао. Душица му приђе, загрли га и поможе
му да се не сручи на земљу.

Испред њих, борба се приводила крају, оштра и сурова, али

краткотрајна. Малобројнији, изненађени и уплашени Бугари, нису
успели да пруже озбиљнији отпор. Неки су бацили оружје, неки су
побегли, а већина оних који су покушали да се супротставе, су брзо
пали. Оне који су покушали да побегну, коњаници су брзо стигли и
посекли. На крају, међу онима који су још увек стајали на ногама,
осташе Васил, Големи и тек понеки пешадинац. Див је рушио све око
себе. Готово нико није могао да му приђе, због огромног чекића и
дугачких руку, имао је огроман домашај. Све док му једна стрела није
никла из рамена, друга из стомака, трећа из бутине. Убрзо га погодише
још неке, али оне као да су га само разгневиле. Као звер се залетео међу
Србе. Ипак, услед бола, његова пажња као да попусти. Налетео је на
Драгомана, који је једини од придошлица, деловао као одрастао човек,
у односу на Василовог горостаса.

Вукману су изгледали као два титана, као два џина из бајки које је
слушао као дете. Разгневљен, Големи је витлао чекићем, али у својој
јарости, као да није ни гледао куда иде. Сви остали застадоше, да виде
шта ће се десити. Станоје искористи тренутак његове непажње, у
једном тренутку му приђе са стране и посече га дубоко по трбуху, из
којег поче да навире крв у млазевима. Див као да се није ни осврнуо на
то, поново подиже чекић, али није стигао ни да удари поново. Драгоман
га својом огромном секиром снажно удари, директно у врат. Големи
болно крикне, његов урлик је подсећао на зверски. У њему није било
ничега људског. Станоје нападе поново, мачем му проби трбух, чији
врх изађе на дивова леђа, а Драгоман му новим ударцем, готово одвоји
раме од тела. Тек тада, Големи уз хроптац, обливен крвљу, паде на
колена. Још неколико тренутака је тешко дисао, а онда се лицем на
доле стропошта напред. Вукман је смео да се закуне да се тло затресло,
када је Големи пао.

У први мах, Бугари су стајали као укипљени, не могавши да поверују

шта се десило. Пао је најснажнији од њих. Човек за кога су чврсто
веровали да не може бити убијен. Гледали су се између себе неколико
тренутака, збуњени. Неки су гледали у правцу свог вође. А онда један
по један, обесхрабрени, преостали Бугари почеше да бацају оружје и да
подижу руке у знак предаје.
Пошто је остао без свог најснажнијег ратника и подршке преживелих
војника, Васил се осврну око себе, иза његових леђа извиривиао је и
Лубош. Син господара Ждрела зарежа на своје људе:

- Кукавички пси! – вриштао је на војнике који су оборили главе –

Пих, требало је да знам, гомила неспособњаковића и слабића!

- Готово је, господару! Отпор је узалудан, морамо се сви предати –

приђе му један од његових десетара.

- Ево ти твоја предаја, говно једно – узвикну Васил и посече

десетара, који паде на земљу стењући, а онда се окрене према
Србима – Хајде јунаци, који је следећи. Један по један, или сви
заједно, мени је свеједно. Или ћете и мене тако, као Големог,
јуначки накитити стрелама, кукавице! ХАЈДЕЕЕ!- вриштао је
стрељајући погледом све српске војнике око себе.

- Па, почни са мном – изађе пред њега Станоје - мада, такви као ти
не заслужују да им се укаже част двобоја.

- НЕ! Он је мој – зачу се узвик. А затим иза Станојевих леђа изађе

млади Првош, скидајући кацигу са главе.

- Јеси ли сигуран, господару? Овај је права змија отровница, није

вредан ризика. Да наредим људима, да га устреле? – упита један
српски десетар.

- Не. Рекао сам да је он мој. Добро ја знам ко је он – одговори

Првош стиснутих зуба.

- Ма ... јеси ли то ти? – насмеја се Васил изненађен – Лубоше, очију

ти, видиш ли и ти, исто што и ја? Јел' то наш мали, храбри
пријатељ из Ждрела?
- Ооо сретне очи Лубошеве, што те виде! Зажелео си се свог стрика
Лубоша? Или мога слатког дечака Васила? Хоћеш да пођеш са
нама? Чека те твоја одаја, тамо у Ждрелу. 'Ајмо тамо, да се
играмо. Било нам је тако дивно заједно. Наставићемо тамо где смо
стали, кад си нас онако растужио, својим ноћним одласком.

- Није баш племићки онако без поздрава, напустити свог домаћина,

дечаче! Ти си високорођени син, зар те родитељи нису учили
лепом понашању? – кезио се Васил.

- Зато сам сада овде, да ти захвалим на гостопримству – одговори

му Првош. – Да ти захвалим, једном за свагда.

- Изгледа да на крају, овај дан и неће бити тако лош – стрељао га је

Васил својим безбојним очима – и шта ће се десити КАД те
убијем?

- КАД ме убијеш, моћи ћеш слободно да одеш одавде. И ти, и твоји

људи, нико вас одавде неће спречити, имаш моју реч.

- Моји људи, пих! – отпљуну - Проклете кукавице ме не занимају,

можете и сада слободно све да их повешате. Хоћу само тебе, ону
курвицу и оног њеног малог младожењу, они су моји, исто као ти
– Васил показа ка Душици и Вукману.

- Њих нећеш добити, буди задовољан што ти нудим и твоју

проклету кожу, ниси ништа осим мача заслужио. Што се мене
тиче, ту сам, испред тебе. Мада, свеједно је, јер до тога свакако
неће доћи.

- Па ... добро, нешто добијеш, нешто изгубиш – слегну лењо

раменима Васил – изгледа да нам окрутна судбина није дала
шансу, голубице мала – успе погледом да пронађе Душицу, а
затим се окрену ка Првошу – твоја глава ће морати за данас да ми
буде довољна.
 - Хајде! Једва чекам да дођеш и да ми је узмеш – рече Првош и
дигне мач испред себе.

Први нападе Васил. Првош се хитро измаче. Бугарин поново нападе

али момак опет вешто избегну његов насртај. Кружили су, не
скидајући поглед један са другог. Васил се самоуверено смешкао и
дивље замахивао ка Првошу, али се овај сваки пут вешто измицао, не
узвраћајући. Бугарин је нападао, поново и поново, али је млади Србин
увек успевао да се измакне, не узврaћајући готово уопште.

- Докле мислиш да скакућеш као зечић, кукавице? Не сећам се да

сам ти тамо у Ждрелу, одсекао мушкост. Понешто јесам, мислим
да мушкост нисам ... – рече Васил смејући се и покушавајући да
поремети Првошеву концетрацију.

- Хајде Василе, мали се усро', хајде јуначино Лубошева – скакала је

луда са стране, док су остали Бугари смркнуто гледали борбу, као
да нису били сигурни, кога треба да бодре у овом двобоју..

Васил је поново нападао. Сваки напад је био жешћи од претходног. Као

да је у сваки наредни ударац уносио сву своју снагу. Вукману се
чинило, да никада није видео два различитија борца. Васил је био
снажан, борио се вођен нељудским гневом, свјим кратким широким
мачем је замахивао као касапин, толико дивље, да се чинило да ће
изгубити равнотежу, сваки пут кад замахне. Првош се кретао много
брже, али и мекше, елегантније. Стајао би у једном месту, а онда се у
последњем тренутку измицао, гипко као мачка. Тада би Васил за
тренутак застао бришући крв из сломљеног носа, која му је и даље
лила. Како је борба одмицала тако је Васила више обузимао бес, али је
и даље насртао као полудела звер.

Углавном су се борили у тишини, ништа друго се није чуло. Осим

понеког уздаха и тек понеке, речи подршке Првошу. Бугари су били
неми. Није се чуо, чак ни Лубошев кикот. Још један Василов насртај се
завршио као и сви претходни, Првош се још једном измакао, само што
је овог пута узвратио. Његов мач зареза Василову бутину. Он застаде,
погледа, ка месту где је кроз платно његових панталона навирала крв.
Поново нападе. Овог пута Првош није узмицао, сваки његов ударац је
дочекао својим мачем, затим поново узврати. Овога пута је поткачио
зглоб Василове шаке којом је држао мач. Бугарину испаде његово
оружје. Зачу се више гласова и речи одобравања истовремено. Сваким
наредним тренутком било је све јасније, колико је Првошево
самопоуздање нарастало. Његово лице је одисало сигурношћу, док је из
Василовог севао животињски бес. Сад је твој, докрајчи га, уби скота,
мислио је Вукан, али младић још једном остаде миран.

Првош погледа ка Бугарину, очекујући да ће у његовим очима видети

страх, али су из њега севале само мржња и бес. Младић ногом гурну
мач ка Василу и рече:

- Наш племенити господар Ждрела ме је управо прекоревао и учио

ме племићком понашању, морамо се понашати господски. Прави
племић не удара ненаоружаног противника, поготово ако је овај
високорођен. Зар не Василе?

- Ово ти је била грешка, кобна грешка, дечаче – рече Васил

сагињући се по мач.

Насрнуо је још једном. Поново га Првош дочека спреман, узмичући и

заустављајући његове ударце. Вукман примети да је Васил све теже
дисао. Његови ударци су постајали тромији, у њима као да више није
било оне жестине као на почетку борбе. На Првошевом лицу се појави
смешак. Игра се са њим. Помисли Вукман. Али Васил није био човек,
са којим се смело играти. Чак ни у оваквим ситуацијама. То би Првош
сигурно, најбоље требао да зна. Ипак, изгледало је да Првош зна шта
ради. Вукман помисли да би можда требало да нешто каже младом
племићу, али оћута.
Борба се настављала. Сада је Првош бивао тај који је нападао, све брже.
Нападао га је час доле, час горе. Бугарин је једва стизао да заустави
ударце. Покрети му посташе све тежи, његово стењање све гласније.
Првош га још једном посече, овог пута по десном рамену. Тада се
почеше примећивати први знаци несигурности код Васила, али није
одустајао. Нападе још једном, изгледало је да ће Првош још једном
лако, да избегне његов напад, али нога му проклиза у блату и он посрне
на колено. Васил осети свој тренутак и сву своју преосталу снагу унесе
у наредни напад. Вукману застаде дах. Првош се некако изви и баци на
леђа. Превртао са по земљи док је Васил зверским ударцима покушавао
да га дохвати. Као да му је изненадна прилика да удари Првоша, дала
нову снагу. Првош са земље, некако успе да га ногама саплете, па
Бугарин, такође заврши на земљи, што Првошу да времена да се
придигне на ноге. Васил је устајао спорије, све више остајући без снаге.
Као да је у оном нападу потрошио све што му је остало од ње.

Сада више није нападао Васил. Сада је једва успевао, да задржи тек
понеки Првошев ударац. Српски племић га је посекао по левом рамену,
десној мишици. Првош као да није хтео више да чека, навали на њега
својски. Готово сваки његов ударац је погађао. Тамо где Бугариново
тело није било оклопљено, био је исечен. Његов отпор као да је потпуно
нестао. После неколико Првошевих замаха, појави се нови крвави цвет
на грудима бугарског великаша. Првош је успео да пробије и његов
грудни оклоп. Иако се на Василовом лицу видело да је и сам помирен
са поразом, на њему се није могао очитати страх. Није више било ни
беса, само презира. И даље се смешкао, једва се одржавајући на ногама,
као да зна неку тајну, која је позната само њему.

- Ха ха ха ха овај мали те крваво јебе, као ја оног глупавог, крмка

Балакова јуче, слатки мој Василе – Лубош се церекао лупајући се
дланом о колено – ниси ни за шта, више те не волим толико, хи хи
хи хи хи ! Исеци га момче, завршавај са њим, драги Првоше. А
онда ћеш од стрика Лубоша добити један пољубац.
Вукман га погледа и помисли: Овај је заиста потпуно луд! Васил се и
не обазре на њега. Само се и даље смешкао. Чинило се да да више
уопште нема снаге. Ипак је подигао мач, тешко дишући и кренуо према
Првошу. Овај се готово лењо измаче, удари још једном и одсече
Василово ухо. Бугарин болно крикну и паде на колена. Гледао је у
Првоша, лица крвавог и искеженог у неки животињски израз.

- Ипак сам неш ... нешто ... постигао, деча ... дечаче – хроптао је
Васил, сада већ помирен са судбином – Видиш, ... направио сам
од те ... тебе муш ... мушкарца. Уживаш и ти у ово .. овоме, исто
као и ја, зар не? Добар је осећај, а? Наносити бол, касапити ... до ...
добар осећај, а? Видиш да ниси баш пуно бољи од мене. Исти
смо, јел' тако?

Првош га је гледао леденом одлучношћу неколико тренутака. Иако је

од Васила доживео пакао, на његовом лицу није било ликовања. Са
њега се могло читати само гађење. А онда замахну још једном,
последњи пут. За моменат, али само за моменат, је изгледало да га није
погодио. Васил се и даље клатио на коленима. А онда се на његовом
врату, одмах испод браде, покаже црвена линија, која се ускоро
прошири. Изгледало је као да су Василу, на врату израсла нова уста, а
онда на њих навре тамна, готово црна крв. Паде лицем на доле. Испод
њега се ширила тамна локва. Нога му се трзну још једном, а затим
престаде и умири се.

- Не, нисмо исти, уопште нисмо исти – рече Првош са гађењем,

пљуну на његово тело и окрете се.

Наступи неколико тренутак тишине. Нико се није мицао ни Срби, ни

заробљени Бугари. Тек понеки војник потапше Првоша по рамену у
знак честитке. Станоје рече војницима да повежу Бугаре и приђе
Вукману и Душици:

- Јесте ли добро, јесу ли вас гадно повредили?

 - Живи смо, то је једино битно – одговори Вукман ослоњен на
Душицу, која се коначно ослобођена страха расплака.

- А она, јесу ли њу ... повредили?

- Нису стигли да је озбиљно повреде. Преживећемо, али само

захваљујући вама. Стигли сте у последњи час. Како, како сте
знали, како сте нас уопште нашли? – упита Вукман.

- Милисав. Један од војника који су те пратили, остао је жив.

Бугари на њега нису обратили пажњу. Узели су му коња и оружје
и оставили га. Мислили су да је мртав. Некако је успео да стигне
до Трговишта и да каже шта се десило. Остао је у Трговишту,
видар Богоје сматра да ће се извући - одговори Станоје.

- Момци су умрли због мене. Због моје глупости. Због мог

нестрпљења. Морао сам да знам, морао сам - рече ухвати се за
чело. Душица га загрли, тихо јецајући.

- Сви смо требали знати. Нек је покој душама њиховим – одговори

Станоје. Сво троје се прекрстише.

Ђутали су неколико тренутака. Вукману приђу Првош и Драгоман

Изгрлише се. Изменише неколико речи, кад се зачу Лубошев глас.

- Свака част! Јуначино највећа на свету. Баш си га добро исекао,

баш како је и заслужио – гледао је ка Првошу – прави си борац и
вођа. Такви нам људи требају, а не као овај бедник – цимну
главом и пљуну ка Василовом лешу – спасао си нас његовог јарма
хи хи хи хи хи! Сад смо коначни слободни. Тамо му је и место хо
хо хо хо – церекао се – знате ... хтео је да повреди овај цветак –
показивао је на Душицу – хтео је да је узме, хе хе хе ту пред свима
.... Као животиња ... Чак је и мене терао на то. Ја тако нешто
никада не бих учинио. Тако нежан цветић, тако убава, види је
само, не видех лепши цветак скоро ... Ал' сте ви стигли у
 последњи час. Ја сам твој, лепи мој Првоше. Бићу твоја луда, твој
витез, бићу и твоја драгана ако хоћеш хе хе хе хе! Шта год
пожелиш Лубош ће бити хи хи хи, води ме – церио се Лубош,
пружајући руке ка Првошу.

- Склањај ми га са очију ! – погледа га Првош сурово.

Војник који је водио Лубоша грубо повуче коноп и Луда готово паде.

- НЕЕ, Нећеш Бога ми! НЕЋЕШ! – зачу се Душицин глас.

Она се залети и баци се на Лубоша. Падоше заједно на земљу. Лубош

покуша да се одбрани, али га спутане руке спречише. Душица подиже
нож и зари у њега. Све се десило неочекивано и у тренутку. Нико није
стигао да реагује.

- СМЕЈ СЕ! СМЕЈ СЕ! СМЕЈ СЕ! СМЕЈ СЕ! СМЕЈ СЕ! – вриштала
је Душица заривајући у њега бодеж, докле год је крваву и
полулуду Вукман није одвојио од Лубоша.

Лубош се није насмејао. Кркљао је разрогачених очију, широко

отворених уста, из којих му је навирала тамна крв. Трзао се. Држећи
Душицу у рукама, Вукман га је гледао и био сигуран, да ће се луда
насмејати још једном. Али није. Лубош изгледа, није имао ниједну
шалу за крај.
 23

Опет су ноћас напали. Проклети ... Проклети били! Ударили су јаче

него до сада. Улетели су у његов камп, вриштећи као ђаволи. Палили
његове шаторе, секли његове људе. Продирали кроз његово редове као
ножем кроз сир. Упали су са три стране. Са једна стране га је напала
чета оклопне коњице, са друге су их стрелама са коња засипали
Кумани. Трећа група су били неки најамници. Није знао ко их
предводи. Изгледали су више као одметници, више него као војска, али
су косили његову изненађену и слуђену војску као жито. Лично их је
видео на делу. Пројахали су на двадесетак метара од њега, у једном
тренутку. Могло се одмах видети како се не ради о војсци, већ о о
проклетим најамницима, како по начину, на који су нападали његову
војску, тако и по њиховом изгледу.

До сада су то чинили да им не дају мира, да им онемогуће организовано

повлачење. Уништавали су или отимали, његове залихе хране.
Нападали само оне групе које су заостале, тек повремено насрћући на
његову главницу, а онда нестајали у ноћи, исто тако брзо и ненадано
како би и дошли. Затим би се појављивали поново. То је и било за
очекивати, очекивао је и он то. Тако се радило против војске која се
повлачила. Пратили су их и кљуцали целим путем. Шишман се није
усуђивао да их јури опет. Једном је послао чету за њима. Није се
вратила. Вратио се само један израњавани војник, који је уствари и сам
био порука: Ето шта ће се десити свима које пошаљеш на нас. Више
није слао војску да прогони нападаче.

Ово је сада изгледало потпуно другачије. Овај напад као да је значио да

се спрема нешто велико. И овај пут су се повукли када је његова војска
успоставила какав – такав одбрамбени поредак.

Вести које су стизале до њега, да стиже краљ Милутин, овим задњим

нападом су добијале потврду. А када стигне сам краљ са главницом
своје војске, нек' им је Бог у помоћи. Ако их је две – три стотине
коњаника, краљева претходница, овако нагрдила, шта ли ће так краљева
главница да им уради. Није му преостало ништа друго, до да бежи
према Бугарској, што је пре могао. Падало му је на памет, да само са
својом гардом јаше без престанка, да узме неколико резервних коња и
да крене. Већ прекосутра би можда био у Видину и спасао главу.
Стигао би и да организује какву – такву одбрану, али би то било
самоубиство његовим амбицијама. Напустили би га сви великаши, пао
би у очима војске, обичног народа. Не. То није смео учинити.

Сто пута је проклео Татаре који су кренули са њима, али га напустили,

после оних дешавања код Пећког манастира. Ко зна где су сада.
Вероватно су већ напустили српске границе. Њихови коњи су могли да
трче данима без одмора. А можда су и даље јахали негде около и
пљачкали. Њима је само то и било у глави од самог почетка. Од самог
почетка није могао да их контролише. Ти смрдљиви дивљаци су
умислили да могу да раде шта год пожеле. Ал' то је делимично била и
његова кривица. Требало је одмах да стегне те њихове поглавице, неке
и да посече ако треба. Он то није учинио, погрешио је. Ти дивљаци
разумеју само закон силе, зато су и слушали једино кана Ногаја. Сада
их је изгубио, а били су му преко потребни. Они би били у стању да
прате и прогоне ове нападаче и да заштите његово повлачење.

Његови људи, чак и они најхрабрији, као да су изгубили и кураж и сву

вољу, после оне проклете светлости. Били су убеђени да их је Бог
напустио и да се окренуо против њих. Знао је он да нису баш сви они
били толики верници, али је она светлост и на њега оставила јак утисак.
И сам ју је видео. Ни сам није знао шта да мисли о томе. На оно нико
није могао да буде равнодушан. А када су их напали они проклети
Каталани, узвикујући име Светог Георгија, готово сваки војник је био
убеђен да их сам Свети Георгије предводи. На све то се на крају
појавила и она коњица, тада је дефинитивно све било готово. Шачица
западњачких најамника, оних ђаволских Каталана, једна чета оклопних
коњаника је уништила све његове планове. За тили час, све је пало у
воду. Поход који је требао да буде лака и сигурна победа, потврда
његовог преимућства у Бугарској, претворила се у потпуни пораз,
катастрофу. Поражен, уствари, пребијен као пас, подвијеног репа,
повлачио се према Бугарској, а да главног непријатеља није ни срео.
Изгубио је део племства, изгубио је Татаре, добар део војске, али је и
ово људства што је успео да задржи, морало бити довољно да се сукоби
са Милутиновом војском. Сада је могао да заборавио на то. Сада је
било битно само извући се из Србије. Број више није играо никакву
улогу. Његова војска више није била у стању да се супротстави никоме,
поготово не снажној, организованој и сада узлетелој српској војсци.

Седео је у свом шатору, нервозно трљајући руке. Послао је по све

преостале заповеднике и бољаре (бугарски племићи). Знао је да нема
неки избор, али је ипак одлучио да чује шта мисле и они. Није хтео да
испадне слаб и плашљив пред њима. Не сме показати слабост. Већ је
могао да их види и чује, како трућају глупости. Они који би желели да
звуче храбро ће причати како треба стати и сукобити се са Милутином,
други ће лапрдати о части, трећи ће причати како им преостаје само да
беже, четврти ће нашироко причати како је све ово Божја казна. Већ је
могао да чује господара Враца, како ни по коју цену не жели, поражен
да се враћа у Бугарску. Лапрдаће о части и одсудној борби до
последњег, о томе како је спреман и да погине, пре него да бежи испред
непријатеља. Колико је могао Шишман да види, његови људи су први
почели да беже оне вечери, као и он сам. Христо ће узимати божје име
у уста у свакој реченици, тврдити како их Бог неће напустити, све док
се боре у његово име. Он је са својим људима био први, када се
пљачкао и палио манастир Жича. Војвода Кирил ће бројати колико је
злата утрошено у овај поход и кукати, како су му ризнице постале
празне и како га је овај рат довео до просјачког штапа. Ето, то је била
његова властела. Његови најважнији заповедници. На крају ће ипак, сви
бити за повлачење, иако ниједан од њих то неће јавно рећи. Шишман је
то знао. Ипак, пустиће их да мало расправљају, да дају предлоге, да
кажу шта имају. Није желео да он буде први који тражи повлачење.
Није желео да буде слаб пред њима. Пустиће их да причају, а на крају
ће сви они радо пристати на повратак у Бугарску. Повратак? Бег би
била исправнија реч. Бежанија би била још исправнија. Саслушаће шта
имају да кажу, а онда ће се преко воље сложити са њима да је боље да
у Бугарској среде и допуне своје редове, па да онда наставе војевање са
Србима.

Са овим планом о сламању Србије и краља Милутина је било готово

за сада, ал' ће бити и других прилика, а за то ће морати да има бољаре
уз себе. Скупиће нову војску и ударити на Србију поново, ал' је сада
морао да спасава што се спасти може. Послао је најбрже јахаче у
Видин, са наређењем да се скупи још људи за одбрану града, ако
Милутин одлучи да крене за њима. Помоћи ће му и Ногај поново, само
што ће овога пута морати од њега да тражи, потпуну оданост и
послушност татарских поглавица. Уколико то добије од њега, све ће
бити лакше. Веровао је у Ногајеву подршку, али је знао да ће матори
дивљак да га прекорева због пораза и потпуне пропасти овог похода.
Мораће да прогута понос и да истрпи све прекоре и критике које ће му
кан упутити. Већ сада се нелагодно осећао због тога. Увек је презирао
тај осећај који је имао када би некоме остајао дужан, а он је кану био
дужан.

Сада је било потребно да обузда своје племство. Већ су до њега стизала

говоркања. Неки од њих су већ почели да сумњају у њега и да га криве
за крах који их је задесио. Мораће да буде јак, да им да до знања да још
није одустао. Јесте, поражен је овде, овај пут, али мораће свима да да до
знања је још увек најјачи међу њима, да има Ногајеву подршку и даље
и да овај рат ни изблиза није готов. Чим стигне у Видин, мораће да
тражи и помоћ цркве. Подршка цркве му у овом часу може бити од
крунског значаја. Свештенство ће морати да убеди бољаре, народ и
војску да је Бог и даље на њиховој страни, да их није напустио, да оно
на Хвосну није било божја воља. Мораће да издвоји доста злата да
придобије епископе, можда се обрати и Васељенској патријаршији
(цариградској патријаршији). Милутин је и њима био кост у грлу. Мора
да придобије цркву. Обећаће све, дизати нове цркве и манастире, све
што буду тражили. Једино није знао како ће све то платити. Потрошио
је огромно богатство на овај поход, и он и многи његови бољари.
Очекивао је да ће му се све вишеструко вратити. Мораће нешто да
смисли, ризнице су биле готово празне. Можда да успостави нове
порезе, мада то никада није добро пролазило, ни код племства ни код
народа. Остаће дужан и Власима, ни њих није исплатио. Мада, како су
се показали, можда их је и преплатио. Ма ... о томе ће мислити касније.

Сада је имао других брига. Јутрос му се вратио само један извиђач.

Остали су вероватно били ухваћени, или мртви. Овај се некако пробио
назад. Није му донео добре вести. Милутин је кренуо за њима,
напредује брзо, сустиже их. Додуше, повео је само коњицу. Пешадија
напредује спорије иза њега. Све му је јача и бројнија војска.
Придружила му се и она проклета најамничка, каталанска чета, барем
оно што је остало од ње. Стигао је и онај његов брат Драгутин, што се
назива „Сремским краљем“. Народ и ситније племство му се
придружују успут. Гледају српског краља као свеца, као Бога. Догађај
на Хвосну се већ нашироко препричава. Шири се као зараза, тврдња да
је Милутин изабрани краљ, да је Бог уз њега и да је ратовати против
њега, у ствари ратовати против Бога. Никако му не иде у прилог ни
понашање неких његових бољара. Неки од њих су се понашали зверски
успут, клали народ, палили села, цркве. Такве ствари су нормалне у
рату, рекао би човек. Да, ако победиш. Али, ако изгубиш ... е онда се
све гледа мало другачије.

Паде му на памет Васил. Осети језу кад се сети његовог искеженог лица
и подлих, бледих очију. Није га било међу бољарима који су се
повлачили са њим. Можда је погинуо тамо код манастира, или се још
увек некуд провлачи кроз шуме иза њих. Не би га изненадило да је
проклетник већ стигао у очев замак Ждрело на Млави, жив и здрав.
Василов отац Дрман, је био његов вазал. Тврд и суров човек, да. Али
Васил, он је био звер, ђаво у људском облику. Упознао га је онда када
је са оцем дошао код њега у Видин на преговоре око овог похода. Већ
тада је у његовим очима, његовом погледу, приметио нешто што га је
плашило. И пре тога је неке ствари чуо о њему, али је то сматрао
лажима и претеривањем. Сада је могао да се увери у све. Из њега је
заиста избијало неко зло. Од оних језивих наказа које су пратиле
Васила, деспоту се дизала коса на глави. Није могао да се одлучи ко је
од његових пратилаца био језивији. Она луда, онај ходајући леш са
псима или наказа која је око врата носила оне кости. Шишман се
никада није осећао пријатно у његовој близини. Чинило му се да Васил,
једноставно тако утиче на људе. Такви као што је он, су знали да буду
корисни у рату. Ширити страх и стварати панику на непријатељској
територији је свакако било корисно, и Васил је био савршен за то,
користио је сврси. Али је у том манијаку било нешто снажно и
узнемирујуће. Шишман неће баш пуно жалити ако је неко кучкиног
сина преклао. Како њега, тако и његову крвожедну пратњу. Нестала су
и браћа Балаков. Између њих и Васила је постојала зла крв. Васила није
благонаклоно гледала већина његових бољара, али начин на који је
Васил гледао Балакове је био нешто више од тога. Шишман помисли
како не би била баш сретна околност, да су се после оне бежаније срели
негде успут. Претпостављао је да би у том сусрету браћа Балаков
несрећно прошла. Помисли и на то како неће бити лако објаснити
њиховом оцу да су му синови нестали. Подршка старог, богатог
Балакова била му је врло битна.

Сувише, сувише тога лошег се десило. Сувише проблема за решавање.

Шишман дохвати пехар с вином, нагну похлепно, када схвати да вино

које пије, није оно које је одувек пио. Помисли како ће ишибати пажа
што му је донео ову ретку пишаћку, ал' се онда сети да им је већина
залиха остала тамо на Хвосну, како пића тако и хране. Мораће и ово
лоше разводњено вино, да послужи. Хране је такође нестајало.
Следовања су још пре два дана преполовљена. Војска то није баш
мирно примила, али су били свесни да им је сада храна мањи проблем.
И његова синоћна вечера је била јадна. Могао је само да претпостави,
шта је војска добијала. Мораће да се задовољи са сплачинама. Мораће
да издржи до повратка у Видин. Остало им је тако мало до границе.
Можда се Срби и задрже на својој територији, можда не крену за њим у
Бугарску.

Не. Сигурно ће покушати да искористе овај тренутак. Он би сигурно

тако поступио. Разбијеног непријатеља треба дотући одмах, не треба му
дозволити да предахне, да среди своје редове. Ал' сад није битно шта
би он урадио у тој ситуацији. Његова ситуација је тренутно била очајна,
а непријатељ одушевљен победама и опијен успехом. Све је било на
страни Срба. Све је ишло у њихову корист. Њихова војска је била орна,
охрабрена победама на Југу, уверена у Божју наклоност, жељна освете,
док су његови људи били деморалисани, уморни и преплашени. Једина
нада му је била да Срби неће смети да упадну за њима, у Бугарску.
Милутин се сигурно, иако опијен победама, бојао Ногајеве реакције.

Натмурен, праћен упитним погледима, војника поред којих је пролазио,

корачао је према шатору, у којем ће се састати са својим бољарима.
Његови синови су га ћутке пратили. Михајло је био лакше рањен у
овом задњем нападу. Стрела му је пробила надлактицу, али је и даље
одбијао да верује да је поход пропао. Осећао је пораз, ал' је то тешко
прихватао. Могао је то да прочита на његовом лицу. Волео је Михајло
о себи да мисли, као о великом восјковођи, једва је дочекао поход. Крах
који су доживели, га је дубоко погодио. Катастрофа на Хвосну је
оставила дубоког трага на његовој сујети. Шишман је могао да се сети
његовог усхићеног лица, док је у Видину са њим, обилазио трупе које
су окупљене, ради упада у Србију. Победу није доводио у питање ни
једног тренутка. Око себе је окупио младе великаше и синове ових
старијих, са којима је проводио време и већ славио победу. Шишман и
старија властела су знали да ствари неће ићи тако лако. Србија је имала
моћну војску. Добро, прилика је била изузетна, није се смела
пропустити. Против Краља Милутина се створио снажан савез. Нико
није могао да претпостави да ће Милутин тако брзо да сузбије нападе
са Југа. Ово ће бити жесток шамар Михајлу, можда и поучно искуство.
Приликом повлачења, био је потпуно натмурен и готово да није
проговарао ни реч. Белаур је био другачији. Други син, навикнут да
слуша и прати свог оца, а касније и свог брата. Прави војник. Трудио се
да никада отворено, не показује шта мисли, али је деспот предобро знао
своје синове. Обојица су ово тешко подносила. Шишман је био
задовољан својим синовима. Мораће и због њих да буде јак. Не сме
пред њима да падне и буде слаб.

Дошао је до шатора из ког се већ чула граја. Бољари и заповедници су

већ стигли. Није могао да разуме о чему су причали, али је могао да
осети незадовољство у њиховим гласовима. Сада неће бити гозбе,
хране и пића ионако, готово да нису ни имали. Саветовање мора бити
кратко. По свим извештајима које је добио, Милутин је на пола дана
јахања, можда дан или мало више. Али је стизао, то је бар било јасно.
Не сме се губити време. Претпоставио је да новог напада Милутинове
претходнице данас неће бити. Вероватно ће сачекати свог краља. Када
Милутин стигне желеће да има све своје снаге на располагању. Без
обзира на то, утростручио је обруч око кампа. Сви су били будни и
спремни. Неће га више изненадити. Мада, колико су његови војници
били сломљени, уморни и обесхрабрени, Србима неко велико
изненађење и није било неопходно. Вероватно би их Срби и овако
будне и спремне опет прегазили. Ипак, није им могао замерити због
малодушности. Не, после оних дешавања код манастира. Већи део
његовог људства су ипак били сељаци, или су пак, потекли од њих. Ни
великаши се нису показали храбријим када се дигао онај ватрени стуб.
Чак су и они крволочни Татари, побегли главом без обзира, када се
огањ дигао од земље ка небу. Он сам, је стајао као скамењен, гледајући
тај призор. Мора да је изгледао исто тако преплашено и затечено, као и
његова војска гледајући у ту проклетињу, која се попут пакленог мача,
дизала ка небу, претећи да ће их посећи све до последњег. Истовремено
су на њих, попут ђаволских вукодлака, надирали они проклети
издајнички плаћеници, узвикујући име Светог Георгија. Запитао се шта
је могло натерати проклете најамнике да се окрену против њега.

Најманици ће увек бити најамници, помисли. За довољну количину

злата, окренули би се против свог рођеног оца. О „Несломљенима“ је
међутим чуо да се никада, али баш никада, нису окренули против
послодаваца. Они су по свему што је чуо, имали строга правила, против
којих нису ишли. Да ли је онај инцидент у шумарку, када су Василови
људи напали најамничког вођу и његову пратњу, утицао на то да
промене страну? То је било мало вероватно, али неки дебео разлог, за
то је постојао. Оне ноћи су их напали тако снажно, да је изгледало као
да желе да их побију до задњег, макар их то коштало главе. Да није
било било војводе Рангела, који се у том паклу, нашао поред њега и
освестио га, вероватно никада не би успео да изда ни наређење за
повлачење, које је онако слуђен, једва успео да процеди кроз зубе.
Једини његов војвода истинске вредности. Сада је то могао јасно да
види. Од сада ће Рангела тако и да гледа. Мораће још чвршће да га веже
уз себе. Можда ће му обећати и додатне земље и приходе.

О осталима ће морати добро да размисли. Да ли је могуће да је највише

племство његове земље, спало на ту хавлисаву и неспособну багру?
Сетио се и оне гозбе покрај пећког манастира. Сетио се свечаних
заклетви и изјава верности и храбрости сваког од њих, уочи почетка
слома њиховог похода. Гомила ласкаваца и неспособњаковића. То
изазва мучнину код деспота. Једино је војвода Рангел и тек неколицима
њих, схватала ситуацију. Чак је и он сам, био опијен успесима, до те
вечери. Морао је да схвати ситуацију боље. Није смео те вечери да
допусти опуштање, пијанчење. Како је само био тако наиван? Чак је и
онај лудак Васил, на неки свој уврнут начин, схватао ситуацију. Чак је
и он увидео колико су биле празне заклетве верности његових
великаша и њихово хвалисање.

Пих! Није више вредело размишљати о томе и узалудно лупати главу.

Бољари су га чекали. То му је – што му је! Мораће да се носи са оним
што има. Што би дуже чекао, то би више времена изгубио за
повлачење. А време му је сад било драгоцено. Уздахнуо је дубоко,
покушавши да скупи сву преосталу снагу и присебност. Погледао је ка
својим синовима, климнуо главом и закорачио у шатор, где су га чекали
његови великаши.
 24

Ужас. Реч која означава нешто лоше, нешто страшно, нешто чега се
сви плаше. Нешто што нико не жели. Нешто ужасно. Како онда та реч
може да означава нешто тако лепо? Нешто што толико прија оку.

Један од његових учењака му је једном приликом, рекао право значење

речи ужас. Рађање новог дана, свануће. Да ли га је лагао? Вероватно
није. Линија која раздваја ноћ од дана, таму од светла. Страх од наде.
Гледавши на Исток, Милутин је неколико тренутака остао загледан у
црвенило неба. Загледан у „ужас“. Чинило му се да никада није видео
лепши призор. Запитао се када је последњи пут уживао у нечему.
Заиста уживао. Сунце беше огромно, иако је тек почело да се појављује
на хоризонту. Да ли је оволико црвенило на небу, предсказивало ново
проливање крви? Да ли је црвена боја увек морала да наговештава крв?
Није ли је већ довољно проливено? Није волео предзнаке, нити је желео
да им даје велики значај, али како је постајао старији, све је узимао у
обзир. Ако је већ тако, ако црвена боја поново предсказује смрт и
крварију, Милутин ће се потрудити, а Богу помолити да то буде
бугарска, а не српска крв.

Запитао се да ли и други попут њега, примећују лепоту, коју им је

подарила ова зора. Призор који је могао да подари само Господ. Само је
он од једног обичног сванућа, могао да направи чудо. Истинско, Божје
чудо. А не „чудо“, које је од њега направило Божјег миљеника, илити
богоудног краља.

Након Андријашеве сахране, пришли су му његови заменици Леон и

Елгар, тражили да причају насамо са њим. У његовом шатору су му
објаснили како је дошло до „чуда Господњег“. Довели су пред њега
неког искеженог Ђеновљана. Звао се Паоло. Провео је неколико година
у далекој Кини. Милутин је чуо неке ствари о тој далекој земљи и
њеним чудним људима. Тамо је Ђеновљанин изучио неке тајне које су
кинески учењаци себично чували. Показао му је прах, који је у додиру
са ватром необично брзо горео и изазивао јарку светлост. Паоло је
поседовао некакву вештину, којом је успевао да контролише ту
светлост и да учини да та светлост чини свакаве облике, по његовој
жељи. Људи који су изучавали и чинили такве ствари, звали су се
алхемичари и пиромансери. За време великих државних празника у
Кини, они су то чинили пред огромном светином, чинећи њиховог цара
небеским сином. Да би га убедио у то, Паоло је испред њега у шатору,
упалио само напрстак тог праха, једва видљивог оку. Светлост јарких
боја, је за тренутак испунила шатор и оставила Милутина забезекнутог.
Несломљенима је требало чудо оне ноћи, да спасу манастир. Колико
год да су били опаки ратници, нису могли да су надају победи против
оноликог бугарског мноштва. Не заиста. Паоло, најобичнији латински
пустолов, донео је Милутину „Божје чудо“, због којег је постао „божји
Миљеник. Није био сигуран колико му прија сазнање о начину на који
је дошло до чуда. Осећао се помало разочарано. Није он од самог
почетка, заиста веровао да се тамо догодило провиђење, али му је негде
дубоко у њему, ипак пријало да се Бог заузме за њега. Није се сматрао
довољно вредним за Божју заштиту. Био је прагматичан, за све је
тражио логичко објашњење. Сада га је добио. Није био сигуран да ли је
због тога био задовољан. Мада, чудни су путеви и одлуке Господње,
можда је и само присуство Ђеновљанина Паола, било „чудо“. Било је
потребно спасити Пећку архиепископију, можда је Господ сам из тог
разлога, уредио да се Паоло, вечерас нађе ту. Учени људи кажу да
свако има своју улогу у причи коју смишља сам Господ. Паоло није
желео никакве заслуге, за оно што је учинио, само тренутно уживање у
свом делу. У то су га убеђивали и Андријашеви заменици.

Сети се Андријаша још једном. Цео живот је провео опседнут мржњом

према Милутину, посветио га је уништењу Милутина и његове лозе.
Мржња га је водила цео живот, давала му снагу. Да ли је имао
оправданих разлога за то? На самрти Андријаш му је рекао како је
његова породица стално била на опрезу, како је већи део свог
детињства провео у скривању и бекству. Милутин се сећао повремених
разговора свог оца, са његовим поврељивим људима. Често су
спомињали, како треба уклонити неке сметње по Јадрану, како се треба
побринути за „неке самозване краљеве“, како би се осигурао престо и
како би се спречиле могуће побуне. Краљ схвати, како тада и није
размишљао томе, нити се његов отац Краљ Урош трудио да му појасни,
о чему је заправо причао. Милутин је сада то могао да схвати, али ни
сада, када је све било јасно, није знао шта да мисли о свему том. Да ли
је његов отац заиста био у стању да нареди убиство једног дечака, и то
дечака сопствене крви. Још једна потврда како није лако бити краљ.
Паж полако уђе у њехов шатор. Синоћ му је наредио да га пробуди за
свануће. Дечко застаде уплашен за тренутак, што је краља затекао већ
будног. Гледао га је са кривицом у очима, као да је крив што се
Милутин пробудио сам. Као да је то његова грешка, као да је пропустио
да изврши наређење, па ће сада због тога бити кажњен. Покуша нешто
да каже, али замуца. Колико год се Милутин трудио, да момка поштеди
толике треме и да га опусти, изгледало је да је дечак сваким даном све
напетији.

- Добро је Здравко, пробудио сам се сам – рече благо колико год је

могао – угреј ми мало вина, ноћ је била хладна.

- Да, да, одмах вели ... величанство – једва успе да избаци речи из
себе дечак климајући главом, као да је једва чекао да изађе из
шатора.

Када дечак изађе напоље, Милутин се морао насмејати. Свиђао му се

тај дечак, упркос његовој повременој смотаности. Дечак је углавном
све радио исправно и како треба, деловао је интелигентно и
домишљато, али када је требало да разговара са њим, као да је губио
сву памет и сву кураж. Најчешће је то радио буљећи у сопствена
стопала. Ретко када га је гледао у очи. Кувано вино, које је пио сваког
јутра после хладних ноћи, Здравко је спремао брже и тачније и од
његових кувара. Када је требало да му помогне да навуче оклоп и да се
спреми за бој, чинио је то спретно и брзо. Његове поруке преносио
тачно и на време. Гледао га је у неколико прилика у дворишту за вежбу,
иако још увек ситан и нејак, изгледало је да ће од њега бити добар
борац, када одрасте. Приликом одласка у Епир, успео је некако да
превали преко језика и да замоли краља, да буде део јединице која ће
ударити на непријатеља. Милутин га је наравно, одбио. Најљубазније
што је могао, објаснио је дечаку, да је прерано за њега и да његово
време тек долази. Уз видно разочарење, дечак је прихватио одбијање,
али тек кад му је Милутин дао до знања, да ни он сам неће, директно
учествовати у борби. Милутин га потапша по рамену, насмејан.
Све је учио брзо, лако. Читао је и писао, добро радио рачун, учио
језике. Све је чинио, онако како би краљевски паж требао да уради, али
када је требало свом краљу, одговорити и на најједноставнија питања,
просто би се укочио, а језик би му се завезао, без обзира на то, колико
би Милутин покушавао да га опусти. Милутину је то било, помало и
симпатично На неки чудан, Здравко га је подсећао на њега самог.
Помисли како му је лакше, бити љубазан према дечаку који му је пре
само неколико месеци био потпуни странац, него према рођеном сину,
свом првенцу. Уз сву журбу и јурњаву ка непријатељу, краљ је
покушавао да успостави везу са њим.

Стефан је долазио на његов позив, јахао уз њега, одговарао на његова

питања, али је као и увек био хладан. На Милутинове покушаје
љубазности, одговарао је кратко. Уљудно, али хладно. Више је волео
друштво војника и младих племића. Током одмора и оброка, седео је са
њима, делио медовину и вино, јео исту храну као и они, вежбао са
њима оружјем. Повремено би чак, видео Стефана и насмејаног што је
врло ретко виђао. Смеху, на лицу његово сина обично није било места.
Краљ је могао да види, да га војска гледа готово као божанство.
Милутин није био потпун сигуран, шта о свему томе да мисли. У
једном тренутку помислио је, како је и сам такав био као млад. И њему
је као младићу, више пријало друштво војника, него очевих племића.
Само, он је свог оца поштовао и волео истински. Колико је Стефан
поштовао и волео њега? Колико је Милутин заиста заслужио љубав
свог сина? Милутин се плашио да одговори на то искрено. Колико је
људи волело Милутина? Заиста волело? Још једно питање, на које
Милутин није желео да добије одговор. С времена на време, Милутин
се бојао одушевљења, које су млади племићи и војска осећали према
његовом сину. Запитао би се да ли га довољно воле, да би једног дана
стали уз њега, да би историја могла да се понови. Падало му је на памет
да би једног дана Стефан можда могао да крене на њега, као што је
Драгутин кренуо на њиховог оца. Превише питања, а одговора
премало.
Краљ још једном погледа као Истоку и Сунцу које је излазило. Изашло
је готово до пола, а црвенило на небу беше још јаче. Волео је јутра,
одувек. Сећао се да је као дечак, често проводио добар део ноћи,
гледајући ка прозору, жељно чекајући да сване. Понекад би прошла и
читава ноћ, а њему сан није долазило на очи. Знале су често да га муче
море, будио би се ноћу окупан знојем, после чега му је дуго требало да
дође себи и да схвати где се налази. Сетио се тада и Јелене. У тим
тренуцима, она се одмах нашла поред њега, будна. После њених додира
и умилног гласа, авети и бесови из његових мора би нестајали, а сан је
лако долазио до на очи. Јелене већ дуже време није било поред њега, а
авети и несаница су се вратили. Све чешће и све јаче. И сада, толико
година касније, није се потпуно ослободио страха од таме, нити мора
које су му и даље долазиле у сан. Није могао да се сети, када је
последњи пут оволико уживао у сванућу. Није могао да се сети када је
последњи пут уживао, у било чему. У овом свитању, у овој зори је ипак
уживао. Волео је и јутра, одувек. Нови дан, који ће донети нешто ново,
нешто боље. Јутра на походима је такође волео. Свиђала му се та
јутарња гужва, бука, звецкање оружја. Журба, гласови и дозивања, која
су одзвањала логором. Осећао се снажно, самоуверено.

Војска му је била орна, пуцала од самопоуздања. Милутин је наредио

да им се дода богатије следовање, уз нешто пива и медовине. Велможе
и властелини насмејани, шалили су се између себе. За време предаха
делили су медовину и вино поред ватре. Хвалили се својим јунаштвом
у победама које су извојевали. Ђураш Вранчић се лупао песницом по
грудима и изазивао све присутне да се огледају са њим у пићу и снази.
Позивао је на хрвање, чак и двојицу – тројицу одједном. Сви се смејали,
али се ипак нико није усуђивао да изађе на мегдан стаситом Зећанину.
За тренутак, Милутин пожели да лично изађе на мегдан Ђурашу и да га
сруши у прашину. Насмеши се при помисли на то. Да ли би то заиста и
могао? Тешко, иако је био довољно снажан и спретан, али је то жарко
желео, па макар и он сам, завршио у прашини. Запита се да ли би се
Ђураш усудио да га, као његовог краља, бацу у прашину, да ли би се
усудио, да савлада краља. Већина његових велможа то не би смела,
вероватно би га пустили да победи. Насмеја се. Ђураш би се сигурно
потрудио да га победи и да га обали на земљи. Иако је био високорођен
и племић, имао је то нешто сељачко у себи, због тога му је Милутин и
веровао. Било би то врхунско хрвање и врхунско уживање за
Милутина. Ипак, није то могао ни да покуша. То није доликовало
краљу. Много шта није краљу доликовало.

Поново му паде на памет, како би краљу требало све да буде

дозвољено. Годинама је некако, успео да се помири са тим, да као краљ
ипак, није могао да ради баш све би желео. Упркос томе, слабашан
осмех остао му је на лицу. Задовољно је из свог шатора, гледао своју
војску. И племићи и они нискорођени, изгледали су задовољно и ведро.
Није било свађа и расправа. Готово да није било ни оних завидних
погледа, који су властелини, врло често упућивали једни другима.
Заборавили су међусобне зађевице и чинили се као добри пријатељи
једни другима. Тако је бивало увек након победа. После пораза су
ствари изгледале другачије, али о томе сада није желео да размишља.

Још није било готово, иако су Бугари деловали сломљено. Ипак, још
није био крај. Није се Милутин заваравао. Мораће да буде опрезан.
Бугари су такође самоуверено упали у српске земље, напредовали уз
песму, опијени тренутним успесима. Превише су се опустили. Милутин
није хтео да прође као они. Ратна срећа је знала да буде превртљива.
Милутин је и то знао. Бугари су се безглаво повлачили из Србије.
Требало је само да им се зада коначан ударац. Осокољени подршком
моћног Ногаја, поново су се осилили. Похлепно су деценијама, гледали
ка српским земљама. Пре тога и вековима. Вечито жељни да обнове
некадашње Велико Бугарско царство. Упадали су у Рашку и за време
власти његовог оца, Краља Уроша. Одбијени су и тада, као и сада. Али
нису били кажњени за то. Србија тада није било довољно јака. Сада је
била. Овога пута Милутин је намеравао да иде до краја, да их сломи за
дуже време. Толико снажно, да им за дужи период не падне на памет,
да промоле нос у Србију. То је наизглед изгледало лако сада. Војска им
је разбијена, властела разједина, без вере у победу. И даље је Шишман
око себе имао значајну силу. Додуше, остао је без Татара, војска му је
деморалисана, Власи су и даље уз њега, али је било питање колико ће
то и остати. Они су били најамници, а Милутин је био сигуран да их
Шишман није до краја исплатио. Најамници су обично део злата
узимали пре похода, док су остатак добијали после обављеног посла.
Бугарског владара је овај поход исувише скупо стајао за сада, тако да
највероватније није исплатио Влахе, тако да ни они неће остати још
дуго уз њега.

Било како било, Бугари су били поражени, то је свима било јасно.

Ситуација савршена да се са њима заврши на дуже време. Можда и
једном за свагда. Изгледало је да Бугари, жељни обнове своје
некадашње моћи, никада неће престати, да бацају око на Српске земље.
Његовом деди Стефану (касније названом Првовенчани) су Бугари
помогли после грађанског рата, када га је уз помоћ Угара, протерао
његов брат Вукан и узео му престо. Тадашњи бугарски цар Калојан, је
примио Стефана пријатељски, дао му трупе са којима је касније Стефан
вратио престо. Тих година, Бугарска и Србија су, чинило се били у
искреним, пријатељским односима. После смрти цара Калојана па све
до данас, Бугари никада нису престајали да гледају према Србији.
Бугарска је од тада стално слабила, а Србија се дизала. Милутин никада
није имао озбиљнијих планова за напад на Бугарску. Његов поглед је
био уперен ка Југу, увек ка Југу и ромејским земљама. На овај бугарски
упад, сада није могао да ћути, сада је морао да их казни за све оно што
су учинили у његовој земљи, за сваког убијеног сељака, за сваку
спаљену колибу, за све. Бугарска је била спремна да се распадне као
презрела воћка. Ипак, постојала је ствар, због које је Милутин морао
добро да промисли о свему. Кан Ногај.

Татарски кан је био de facto владар Бугарске. Шишман је био најјачи

бугарски бољар, сви остали су били његови вазали. Али Шишман је и
сам био вазал, вазал Кана Ногаја, једног од најмоћнијих људи
данашњице. Он сигурно неће благонаклоно гледати, како неко вршља
по његовој земљи, а Бугарска је свакако била његова. Кан Ногај је
сломио Бугарску, снажну Угарску краљевину, пољске и германске
земље. Владао је читавом источном Европом, огромним
пространствима руских степа, азијских недођија. Успео је да под своју
власт подчини добар део татарских и монголских поглавица, после
распада Златне Хорде. Његова моћ је била застрашујућа. Стотине
хиљада дивљих коњаника, јахало је под његовим барјаком. Сила, којом
је Кан Ногај заповедао, би прегазила сваки метар Србије, не би
оставила камен на камену. Није се српски краљ залуђивао да је могао
да се одупре татарској сили. Милутин би неко време могао да се држи у
тврдим градовима, али би зато свако село, свака колиба била спаљена.
Свака жена, свако дете Србије, било би поробљено. Све оно што је
урадио он, што су урадили његови преци, пало би у воду. Све српске
жртве за слободу, деценијама, вековима уназад, би постале узалудне.

Чинило се да Ногаја Србија и све западно од Угарске и не занима

толико. Изгледало је да је његова пажња била усмерена ка сламању
осталих татарско – монголских вођа и успостављању неке нове
империје, каква је била она великог Џингис кана или његовог унука
Кублаја. Ипак, неко ко је желео то да оствари није могао мирно да
гледа, како његова вазална земља бива прегажена од суседне Србије. То
би свакако нарушило његов углед. На тако нешто Ногај није могао
остане нем. Све и да није желео, био би приморан да упадне у Србију.

Милутин се стресао, сетивши се монголске коњице која је прохујала

Србијом, за време власти његовог оца Уроша. Тада је српски краљ био
дете, али се добро сећао страха и панике коју је изазвала провала
Монгола. Неки други татарско-монголски владар је прегазио Угарску,
али се угарски краљ није хтео предати. Повлачио се према Јадрану,
покушавајући да нађе уточиште у неком од јадранских тврдих градова.
Монголи су кренули за њим, палећи у рушећи све испред себе. Читаву
Славонију и добар део Далмације су прегазили. Опседали градове за
које су мислили да се у њима крије мађарски краљ. Међутим тада до
њих стиже вест о смрти о тог свог владара, Милутин није могао да се
сети, о ком владару је било реч. Није му то сада, ни било битно. Чувши
за смрт кана, одмах су се окренули назад. Ни у повратку, и у толикој
журби, они нису пропустили прилику за палежом и пљачком. Само су
прошли кроз Босну и део Србије радећи шта су хтели. Милутинов отац
Урош, је мудро повукао војску и народа колико је могао у тврде
градове и утврђења, не супростављајући им се. Само је, заштићен иза
зидина сачекао да олуја прође. Монголи су бесно прошли, остављајући
пустош иза себе и отишли у своје степе. Србија није много штете
прерпела, али се тада видело колика је њихова снага. Иако је то био
само њихов мањи део. Милутин се тога добро сећао. Био је тада
незадовољан што је његов отац тако поступио. То му је деловало
кукавички. Крити се иза зидина, док непријатељ вршља по њиховој
земљи. Ипак, био је исувише зелен и млад да би схватио очев поступак.
Сада је схватао да је то било нешто најпаметније, што је његов отац
могао да учини. Сада се слична ситуације могла десити Србији. Само
што овај пут Монголи не би само прошли. Али сад, није могао назад.
Млеко је већ било просуто. Лав је већ био повучен за реп. Кан Ногај
изазван.

Властела је, опијена победама, захтевала освету. Они старији су се

добро сећали прошлог бугарског насртаја и њиховог дивљаштва,
отимачине, спаљених села, покланих и поробљених себара. Али није
само освета била у питању. Властела је желела и пљачку. Сваки
велможа је после оваквих упада у непријатељске земље добро
пролазио. После оваквих похода њихове вреће су биле пуније и
Милутин је то знао. Ипак, неки од њих су највише желели освету,
поготово они који су највише били погођени бугарским упадом. Желео
ју је и он, али би последице могле бити несагледиве. Морао је да буде
миран, да добро размисли о свему. Није смео да дозволи себи да учини
нешто непромишљено. Опет, са друге стране морао је да реагује на
бугарски упад. Уколико сада стане, не учини ли сада ништа, Бугари ће
у догледно време поново напасти. Следећи пут напашће јаче. Можда
следећи пут неће успети да одбрани земљу.

Поптуно му се поквари расположење. Није више могао да ужива у

призору излазећег Сунца. Боје се изгубише. Магије нестаде. Поново му
се све учини сивим и тмурним. Чинило му се да губи рат, иако је
победио у свим биткама. Некада ни победе на бојном пољу, не могу да
донесу победу у рату. Некада је једноставно тако. Трудио се да сакрије
те налете мрачног расположења, које су га одједном сколиле. Мора да
остане јак због људи. Они не смеју да виде слабост и страх на његовом
лицу. Тек понеки његов велможа је схватао тежину тренутка, већина је
и даље била пијана од успеха на бојном пољу. Своје заповеднике као
што је Ђураш Вранчић није хтео да оптерећује надолазећим бригама.
Такви као што је он су били неопходни, за одржавање високог морала у
војсци. Такви као он, су рат гледали само кроз битку, само кроз
дешавање на бојном пољу. Такви као он се нису плашили нити Ногаја,
нити било ког живог човека. Али „такви као он“ нису били краљеви,
нису на раменима носили бреме читаве државе, читавог народа.
„Таквима као што је он“ Милутин је завидео. Завидео им је јако.

Поново, по ко зна који пут, му прође кроз главу питање које га је

мучило толико пута од како је дошао на чело државе. Због чега људи
толико желе да буду краљеви? Круна на глави је можда задовољавала
људску сујету, потребу да се човек осети великим и важним, али је
доносила и непроспаване ноћи, немир, бреме које је знало толико
тешко пристискати и обузимати човека, да му је одузимала душу,
читаво биће. Паде му на памет да би могао да скине круну и да спаси
оно душе што му је остало. Могао би да се реши тог бремена које је
кидало цело његово биће, које му је стварало муку и горак укус у
устима, да све то препусти неком другом, а да он буде само као неко од
његових велможа. Да се радује ратним победама и да тугује због
пораза. Међутим, онда се у њему јави неки други глас који му је
говорио да му је круна и краљевање све што му је остало у животу.
Поражен, схватио је да је круна све што има и да би њеним губитком,
изгубио све. Горко се насмеја иронији свог живота, због круне је
изгубио све што је волео, круна га није усрећила, али схвати да круну
сада не би дао ни због чега на свету. Све је то било потпуно збуњујуће.
Замарало га је.

Мораће, макар на кратко да се ослободи мисли које су га толико

пристискале. Погледа према небу, Сунце је већ високо изашло. Нестаде
оних чаробних боја. Логор се потпуно пробудио, већина је била на
ногама. Милутин удахне дубоко и осети мирисе хране. Било је време
доручку. Попио је вино које му је Здравко спремио и оно му је
отворило апетит. Позваће своје синове, велможе и заповеднике да
доручкују са њим. Међу њима ће вероватно бити и Ђураш. Можда га
Милутин изазове на хрвање, можда ће и бацити тог дивовског
галамџију и хвалисавца у прашину. Помисао на то изазва слабашан
осмејак на краљевом лицу. Као би то само било лепо? А онда се врати у
реалност. Други пут, не сада. Мораће то задовољство да одложи за
време када га не буду мориле толике бриге, ако то време икада и дође.

25
Грабово вероватно никада, није имало чудноватије посетиоце, од
поворке која је тог поподнева, ујахала у село. Праћени стидљивим и
уплашеним погледима сељака, који су извиривали из својих кућа,
ограда, штала, јахачи су полако, каскали ка средишту села. Предводио
их је снажни педесетогодишњак, лица и руку прошараног ожиљцима и
младић у племићкој одећи, отменог држања. Одмах за њима јахала је
људескара, главе зарасле у дугу косу и браду. Чинило се да ће јадном
коњу под њим, препући кичма под таквом тежином. Био је обучен у
крзна, како због његове одеће, тако је и због своје величине, подсећао
на медведа. За њима су у колони по троје, ишли коњаници редовне,
краљевске војске. Изнад њихових глава, вијориле су се заставе црвених
и плавих боја, поред њих су на ветру играли двоглави орлови.

Било је и јахача који су сличили оном рмпалији. Они су такође били

обучени у крзна, кожу и грубо сукно. Наспрам редовне краљевске
војске, ови су изгледали као одметници, сурових погледа и
намргођених лица. Било их је мање од стотину, али су у селу изазивали
страх. На крају колоне јахали су они који су у сељанима будили
највише страха и нелагоде. Кумански коњаници, краљеви плаћеници.
Много су сличили онима који су, пре само пар седмица, упадали у овај
крај и заједно са Бугарима пљачкали, палили њихове куће и одводили
их у робље. Могло се приметити да је сељанима само поглед на њихова
сурова лица, косих и широко размакнутих очију, високих јагодица и
ретке браде, уносио немир и страх у срца.

Тек понеки сељанин се одважио да изађе из своје куће и боље погледа

ову неочекивану поворку. Понеко дете би потрчало уз поворку,
одушевљено што види толико наоружаних војника на коњима, док су
их родитељи уплашено позивали да се врате. За њих је долазак војске
било нешто узбудљиво и нешто о чему су могли само да сањају.
Старији пак, нису били одушевљени овом посетом. Долазак војске,
обично није доносио добро сељацима, иако су по стеговима и
барјацима, могли да виде да је то војска њиховог краља, њихова војска
која им је стигла у помоћ. Мада, и та помоћ је некада знала да буде
скупа. Војска њиховог краља је такође морала да једе, војсци је увек
требала храна, па је од сељака често узимано све што је могло да се
узме. То је увек плашило сељака. Уосталом, где је била та војска да их
одбрани када су у село упадале претходнице и снабдевачке групе
бугарске војске. Био је рат, а погранична села су у ратовима обично
најгоре пролазила, била прва на ударима, а Грабово је очигледно већ
било посећено. Бугари су овуда већ прошли, то се лако могло видети.

Вукман је био један од јахача из колоне. Могао је да види згаришта

попаљених кућа. Неке куће и колибе су већ биле поправљане, виделе су
се свеже истесане дрвене греде, нови кровови. Неке нове куће и стаје,
су већ подизане, али је било јасно да је село било пахарано. Вукману је
саветовано да остане у Трговишту, или да се врати у своје село. Два
пута је за длаку избегао смрти, али иако је жарко желео да се са својом
вереницом врати кући, да види своју породицу, успео је да убеди
Првоша и Станоја да се довољно опоравио и да му је место са војском.
Није могао ни себи да објасни зашто, али је силно желео да своје прво
учешће у рату изгура до краја. Било му је потребно да се лично увери и
да да свој допринос оном што је требало да уследи. Толико је мало
недостајало, још само корак, да се победи у овом рату. Онда би Вукман,
могао да се врати кући, миран и задовољан. Још само мало. У
Трговишту га је чекала Душица, ускоро ће се вратити по њу и одвести
је кући, упознаће је са својом породицом и моћи ће да отпочне нови
живот.

Није му глава више била у облацима, више није желео да буде славни
витез. Није хтео да се потуца по белосветским друмовима и да живот
проводи у седлу и са мачем у рукама. То су биле детињарије, дечачки
снови, од којих је брзо одустао. Била је довољна једна битка, да схвати
да то није живот који је желео за себе. Свакодневно се главом, у
мислима, и у сновима, враћао испред Трговишта и поново преживљавао
крварију и људску лудост, коју је тамо преживео. И она шума и Васил,
онај искежени лудак, мучење, све оно кроз што је заједно са Душицом
прошао. То, Вукман није желео за себе. Само је желео да се са
Душицом врати у своје село и да са њом и својом породицом, поживи
живот у миру. Али, да би добио мир, морао је дати свој допринос у рату
који је још увек трајао. Није волео да ствари оставља недовршене,
волео је да иде до краја.

Грабово није било далеко од његовог села, само пар сати хода јужно.
По мишљењу Станоја и неких старијих бораца, његово село Змајево, је
могло бити те среће, да га је непријатељ обишао, али то нико није могао
да му тврди сигурно. Неизвесност га је убијала, тамо је остала његова
породица, али он и даље није знао, и даље није могао бити сигуран, да
су његови најмилији избегли судбину, сељака Грабова и многих других
села која је непријатељ похарао. Од војника који су дојахали са краљем
Милутином са Истока, је чуо разне приче, о десетинама попаљених
села, о стотинама побијених сељака. Од тих прича се стресао, није
могао да одагна страх да се нешто тако није могло десити и његовом
селу, његовој породици.

Исто тако, никада неће заборавити тренутак, када је до Трговишта

стигао краљ Милутин са главницом војске. Станоје је преживеле из
Трговишта постројио испред града у част краљевог доласка. Станоје и
Првош су га поставили у први ред. И сада су га прожимали жмарци,
када се присети како је, у пуној ратној опреми стајао и чекао долазак
краља и војске. Како се краљ са војском приближавао Трговишту, тако
је нервоза у њему расла. Људи су се рађали, живели своје животе,
умирали, али никада нису успели да виде свог краља. А он је ето, сада
био у чети која је требала да дочека чувеног српског краља. Чинило му
се да је био више уплашен тада, него током оне крварије испред
Трговишта. Првош их је упутио да оног тренутка, када се појави краљ,
морају сви истовремено да клекну погнутих глава, те да у том положају
остану, све док им не буде речено да могу устати. Чак су и неколико
сати вежбали, све док нису успели да клекну сви заједно, као један.

Када је дојахао извидник и јавио да је краљ надомак Трговишта,

војници и сељани су се, нервозно и успаничено сударали, док свако
није стао на своје место. Пошто је колона пристигла, Вукман је
нестрпљво стрељао погледом прве редове коњаника, покушавајући да
угледа краља. Првих десетак коњаника у блиставим оклопима, су
сигурни била краљева гарда, како је Станоје и рекао да ће бити. Само
један поглед на господу која је јахала иза гарде, је био довољан да
схвати ко је краљ. Чак и да није имао круну, Вукман би га препознао
одмах. Јахао је на величанственом риђану, у позлаћеном оклопу, са
црвеним двоглавим орлом на грудима. Из њега је избијала нека духовна
снага, нека сила коју је Вукман осетио при првом погледу.