МОСТ НА ЖЕПИ

Четврте године везировања Јусуф паде у немилост – све се десило брзо и изненада, то
је њега дочекало неспремног. Зло и хладно пролеће које није давало лету да гране –
стање у природи и стање Јусуфа. Он је победник, а у њему остаје нешто стишано јер је
прошао искуство кад између смрти и живота није било размака колика је оштрица
ножа. Он је гледао смрти у очи, након тога се променио. Сећао се оца и мајке и Босне
јер у тим граничним ситуацијама човек сећа људи који су га безусловно волели. (Друга
књига Сеоба Павле се сетио јединог бића које га је безусловно волело, своје преминуле
жене) Он је хтео да нешто учини за своје сународнике и то би био мост.
Прича се помера на неимара. Андрић је ингениозан у свом приповедачком занату –
напушта причу о једном и почиње причу о другом лику, а то чини природно, а веома је
важна паралела везир-неимар. Неимар долази ту, не именује се. Он је свим бићем
посвећен раду, делује као да за њега у стварном свету ништа друго у не постоји. Он
проба малтер, он опет диже мост после поплаве, кад одлази представља га Салко
Циганин и каже да се он не осврће на ћуприју кад је она завршена а он одлази јер је она
већ била у његовој глави пре него што је физички реализована. То што је он неимар
јесте свеукупност његовог бића. Он ћуприју носи у себи, зна сваки камен тог моста,
нема потребе за освртањем. Он умире чак и не узевши своју зараду.
Након те приче опет се враћа на везира, који је мислио о неимару, иза којег није остало
ни дуга ни наследника, који чак и није узео сву зараду. Они се повезују у натпису
младића, муалима из Босне родом:
Кад Добра Управа и Племенита Вештина
Пружаше руку једна другој,
Настаде овај красни мост,
Радост поданика и дика Јусуфова
На оба света.
Испод тога је буо везиров печат у овалу, подељен нс два неједнака поља, у једном је
писало Јусуф Ибрахим, истински роб божји, а на мањем везирова девиза: У ћутању је
сигурност.
Девиза његова је да је у ћутању сигурност била је у вези с његовим искуством тог
тамновања, био је жртва интриге и због тога надомак смрти, па је након тога схватио да
не треба говорити оно што може довести до таквих поседица.
То је у вези и са Андрићевим искуством, који је такође тамновао, па се зато одлучио да
да предност 3. лицу у приповедању како би заузео извесну дистанцу према садржају,
посебно када је реч о тоталитарним режимима, како би избегао да прво лице буде
протумачено као поистовећивање са њим лично, што би му могло донети проблеме. Он
је схватио након свог тамничког искуства да је он мали човек који је привремено
заборавио на то да је мали човек.
Шкрипу је везир хтео да избегне због тамнице па је дао да се сомот замени меком
чојом, седеф је презрео јер га је подсећао на осаму и пустош. Јави му се мисао да свака
људска реч и свако дело могу да донесу зло. Кад он то освести, почиње да се губи,
поражен је сопственим страхом, сама та могућност га је угрожавала. Каже се да
победник везир осети страх од живота. Он је наводно изашао као победник из те
интриге, али њему та победа суштински не значи ништа, доживео је пораз од страха
који је развио.
Прва фаза умирања наступа када човек више да посматра сенку које ствари бацају него
ствари саме, последице дела и речи пре него саме речи и дела. Мислио је на странца
неимара и сиротињу која ће јести његов хлеб, сећао се Босне у вези с којом је увек било
нешто мрачно и где је живот био опор, сиромашан.
Прецртао је целу девизу, речи су опасне, непотребне су, дела иза нас су важна, ту се
неимар и везира подударају, иза њих је остало дело које најбоље сведочи о њима, то је
јаче од речи. Мост, који највише служи људима и најлепше је уметничко дело,
препознао је ОНАЈ КОЈИ ОВО ПРИЧА и решио да напише о томе историју.