Most na Žepi

Vrsta dela: pripovetka

Mesto radnje: selo Žepa u Bosni, Carigrad
Vreme radnje: 17. vek
Tema dela: gradnja novog mosta na Žepi
Ideja dela: Ljudski život je prolazan, a umetnička dela su gotovo večna
Kratak sadržaj prepričano
Veliki vezir Jusuf postao je žrtva intrige nakon što je četiri godine obnašao tu funkciju. Borba
koja je usledila trajala je celu zimu i proljeće koje je i samo bilo mnogo hladno. U toj borbi je
granica između pobede i poraza bila veoma tanka. Unatoč tome, vezir Jusuf je iz bitke izašao
kao pobednik.
Međutim, Jusuf se nakon pobede promenio. Postao je zamišljen, nešto je ostalo u njemu
nakon borbe. To je onaj osećaj koji mogu da dobiju samo iskusni ljudi, ljudi koju si proživeli
mnogo nedaća i mnogo patili. Taj osećaj čuvaju duboko u sebi, ali ponekad im se to može
videti u njihovom tužnom pogledu. Dok je živio u zatočeništvu setio se svoje zemlje i svog
podretla. Setio se svog oca i majke koji su davno poginuli, još dok je Jusuf bio „pomoćnik
nadzornika starih štala“. Setio se Bosne i svog sela Žepa iz kojeg su ga odveli dok je imao
samo devet godina.
Bilo mu je lakše dok se u nevolji prisećao svog sela, gde se u svakoj kući pričalo o njegovoj
slavi i uspehu u Carigradu.
Te iste godine je razgovarao s ljudima iz Bosne koji su mu rekli kako je situacija u njegovom
selu loša, jer su nakon ratova došle svakakve bolesti, a uz to i glad i neimaština. Jusuf je
pomogao svojima u Žepi i naredio da se izvidi šta nedostaje od najpotrebnijih građevina.
Javili su mu da je celi kraj osiromašio i da je džamija oronula, a da mosta više uopšte nema.
Samo selo se nalazilo na bregu kraj utoka Žepe u Drinu, a svaki most koji je bio sagrađen bio
je uništen zbog nabujale Žepe ili od naleta Drine koja zaustavi Žepu kod samog ušća i ona se
digne, pa mosta kao da niti nema, niti ga je bilo..
Vezir Jusuf je dao 6 ćilima za džamiju i koliko je god bilo potrebno novca da se podigne
česma s tri lule. Odlučio im je podići i most. Unajmio je za taj posao Talijana neimara koji je
gradio mostove u okolici Carigrada.
S dvojicom dvorskih ljudi dođe u Višegrad gde je obilazio kameni most, proveravao njegov
sastav i merio ga. Nakon toga, nekoliko je dana odlazio u Banju gde se nalazio majdan sedre
iz kojeg je vađen i kamen za Višegradski most. Otkopao je majdan i kopao sve dok nije
naišao na duboku žilu kamena. Krenuo je prema Drini, pa sve do Žepe. Kako je jedan od
dvorskih ljudi morao da se vrati u Carigrad da veziru Jusufu pokaže planove, neimar je ostao
i čekao.
Za to vreme si je sam izgradio brvnaru u kojoj je živio. Kada se činovnik koji je išao u
Carigrad vratio s trećinom potrebnog novca, radovi su počeli.

1 od 4
Međutim, radovi su bili neobični. Radnici su promenili tok reke tako da je jedna polovina
korita ostala suha. Te iste noći počela je da pada kiša i reka Žepa je opet nabujala i uništila
nasip.
Neimar je opet naredio da novo kolje udari još dublje. U Žepu su došli klesari i zidari
Hercegovci i Dalmatinci. Radovi su se nastavili, ali je ponestalo novca. Iako su radnici i
stanovnici bili zlovoljni i unatoč glasinama kako se vezir Jusuf promenio na gore, novac je
stigao 15 dana pre Mitrovdana.
Ljudi su primetili kako se s obe strane reke diže beli i gladak zid. Dođe i prvi mraz, pa je i
gradnja mosta stala. Pre Đurđevdana ponovno je počeo rad, a točno u pola godine posao je
bio završen. Most je bio sveden na jedan luk koji se protezao od stene do stene. Ljudi iz
okolnih sela došli su da videt most. Neimar je isplatio sve radnike, natovario svoje sanduke i
s vezirovim ljudima vratio se u Carigrad.
Ciganin Selim svima je pričao o neimaru, jer je on jedini zalazio u njegovu brvnaru dok je bio
smešten ovde. Selim je pričao kako je neimar u svojoj brvnari za vrijeme zime bio omotan do
pazuha, a jedino što je moglo da se vidi bile su njegove ruke kojima je stalno nešto radio,
pisao i strugao.
Neimar se na putu razbolio od kuge. Uspio je stići do fratarske bolnice, ali je umro nedugo
zatim. Drugi dan su izvestili vezira Jusufa o njegovoj smrti, te mu predali njegove račune i
nacrte mosta. Neimar nije ostavio nikakav dug, ali isto tako nikakvu oporuku i nije imao
nasljednika. Od ostatka novca koji je trebao ići neimaru, vezir Jusuf je jedan dio dao u
bolnicu, a drugi sirotinji.
Jednog jutra dobio je poruku od mualima da mu nudi svoje usluge da ureže natpis na most.
Uz pismo mu je priložio i hronogram: „Kad Dobra Uprava i Plemenita Veština Pružiše ruku
jedna drugoj, Nastade ovaj krasni most, Radost podanika i dika Jusufova Na oba sveta.“Ispod
teksta se nalazio pečat koji je bio podeljen na dva nejednaka dela, a u njima je pisalo: „Jusuf
Ibrahim, istinski rob božji, a na manjem vezirova deviza: U ćutanju je sigurnost.“
Što je vreme više odmicalo, Jusuf se sve češće prisećao tamnice, umesto da oseća punu
vrednost svoga života gde je pobedio sve protivnike. Postao je osetljiv. Zamrzio je sedef, te je
naredio da se sve od sedafa makne iz njegovih odaja. Počeo je da misli da sve može da mu
nanese zlo, pa tako i svaka reč.
Osetio je strah od života. Jednog jutra se probudio umoran i pomislio na mrtvog starca
neimara, na Bosnu koju ni islam nije mogao potpuno da obasja. Pogledao je na mualimov
natpis i prekrižio sve osim: „U ćutanju je sigurnost“, ali ubrzo je i to prekrižio, pa tako most
ostade bez imena i znaka.
A most? Most i dalje stoji, nije se predao. Na kraju pripovetke saznajemo da je osoba koja
ovo priča bila prva koja je došla na ideju da sazna za postanak mosta na Žepi i to jedne večeri
kada se vraćao iz planina i seo pored kamene ograde na mostu. Čovek je bio sav mokar i
vruć, a s reke Drine je dolazio hladan zrak, pa je osetio čudnu toplinu u kamenu mosta. Na taj
način kao da su se sporazumeli i on je odlučio da napiše njegovu priču.
Likovi: Vezir Jusuf, neimar Italijan, ciganin Selim, gradioci mosta, pripovedač

2 od 4
Analiza likova
Vezir Jusuf – odmah na samom početku pripovetke, pisac nam predstavlja velikog vezira
Jusufa koji je nakon četiri godine vezirovanja postao žrtva intrige. Ušao je u borbu iz koje je
izašao kao pobednik.
Saznajemo da je Jusuf bio odveden iz Bosne u Carigrad kada je imao samo devet godina i
odonda je doživeo mnoge pobede te dogurao do veoma visoke pozicije – velikog vezira.
Iako je bio na visokoj poziciji, imamo prilike da ga vidimo i na samom dnu, dok je boravio u
tamnici.
Dok je bio u tom zatočeništvu, setio se svog detinjstva, svoje Bosne i svog sela Žepa, gde je
svaka kuća znala njegovo ime. Nakon što je uspešno i kao pobednik izašao iz zarobljeništva
te povratio svoju slavu i moć, odluči pomoći svojoj Bosni i selu. Dao je da se izgradi most u
njegovom selu, kako ne bi bio zaboravljen.
Unajmio je neimara Italijana koji je gradio mostove u Carigradu. Bio je uključen u gradnju
mosta na način da je slao novac i da su morali da mu pošalju planove za njegovu izgradnju.
Međutim, Jusuf se promenio. Nakon zatočeništva više nije bio isti. Ljudi su čak pomislili da
je zaboravio na pomoć koju je ponudio pri izgradnji mosta, ali on je ipak poslao novac.
Sećanja na zatočeništvo su bila prejaka, ne samo na javi nego i u snovima, pa je postao
nepoverljiv prema ljudima.
Čak su mu i smetale stvari od sedefa, pa je naredio da se sve takve stvari maknu iz njegovih
odaja. Kada je most napokon bio završen, Jusuf više nije uživao u slavi i ponosu, pa je most
ostao bezimen.
Neimar Italijan – veliki vezir Jusuf ga je unajmio kako bi izgradio most na reci Žepi.
Neimar je bio prosed, ali rumen i mladolik u licu. Živio je sam, sam je sebi kuhao, a mesa
nije kupovao.
U ovoj pripovetci je predstavljen kao genijalac i čovek koji zna da radi svoj posao. Ali, kako
to često biva sa genijalcima i on je bio osobenjak. Uporan i predan. Povučen i sam u svom
svetu.
Kada je došao u Višegrad, gde je obilazio kameni most, mrvio je taj kameni most pa jezikom
proveravao sadržaj. Stalno je nešto tesao, crtao i promatrao tok Žepe.
Kada je došla zima i kada su radovi prestali, nije izlazio iz svoje brvnare koju je sam
sagradio. Celo vreme bio je pognut nad svojim planovima i računima. Pred proleće je stalno
obilazio skele i nasipe. Prema rečima Ciganina Selima, koji je jedini ulazio u njegovu
brvnaru, neimar je živeo prilično neurednim životom. Njega ne zanima novac, ne oseća
hladnoću u svojoj brvnari. Zanesen je svojim poslom i u njemu pronalazi smisao, za kojim je
tragao i veliki vezir Jusuf, ali u svom slučaju bezuspešno.
Za vreme zime neimar je bio omotan do pazuha, a jedino što je moglo da se vidi bile su
njegove ruke kojima je stalno nešto radio, pisao i strugao. Dok je neimar odlazio iz Žepe,
nijednom se nije okrenuo ni za ljudima, ni za mostom kojeg je izgradio.
Umire u fratarskoj bolnici od kuge, ali iza njim je ostao njegov rad, njegovi mostovi u okolici
Carigrada i veličanstveni most na reci Žepi.

3 od 4
Stanovnici Žepe, ali verovatno i stanovnici ostalih gradova gde je živio, smatrali su ga
pomalo ekscentričnim i zagonetnim. Na kraju pripovetke, oba lika, lik velikog vezira Jusufa i
bezimenog neimara, nestaju.
Jusuf nestaje u svojim mislima u kojima biva izgubljen, a neimar umire od teške bolesti.
Ostaje samo veličanstveni most na reci Žepi. Taj most je simbol ljudskih stremljenja da
povežu ono što je odovojeno. Simbol je otpora i snage ljudskih umova koji su ga stvorili.

4 od 4