Na Drini ćuprija

Vrsta dela: istorijski roman

Mesto radnje: Višegrad

Vreme radnje: od 1516. do 1914. godine

Tema dela: četiri veka istorijskih događaja i ljudskih sudbina u Bosni i Hercegovini

Ideja dela: prikaz podela uslovljenih nacionalnim i kulturnim raskolom i naglasak na prolaznost života u
odnosu na postojanost mosta

Kratak sadržaj prepričano, citati

Reka Drina pretežno teče kroz guste klisure između strmih planina ili kroz duboke kanjone vertikalno
odsečenih obala. Na nekoliko mesta duž reke, obala se širi u otvorene doline i stvara područja pogodna za
obradu i naselja. Takvo proširenje nastaje i kod Višegrada. Tamo Drina izvire u naglom zavoju iz uskih i
dubokih tesnaca koji stvaraju Uzavničke planine i Butkove Stene. Na mestu gde Drina izlazi iz planina stoji
veliki most sa jedanaest lukova, a od tog mosta se pruža dolina sa gradom i njegovim okruženjem. S desne
strane obale reke nalazi se glavni dio grada, a s druge strane mosta proteže se Maluhino Polje, predgrađe
koje vodi u Sarajevo. U gradu je još jedna ćuprija i reka: Rzav i na njemu drveni most.

„Ali iako postoje i još jedna reka i još jedan most, reči „na ćupriji“ ne označavaju nikad rzavsku ćupriju,
prostu drvenu građevinu bez lepote, bez istorije, bez drugog smisla osim što služi meštanima i njihovoj stoci
za prelaz, nego uvek i jedino kameniti most na Drini.“

Most je dugačak oko 250 koraka i širok 10 koraka, osim na samoj sredini, gde je proširen sa dve potpuno
identične terase na kojima se može piti kafa. Taj deo mosta zove se kapija. Na drinskoj ćupriji stvaraju se
prve šetnje i prve dečačke igre. Deca su slušala priče o mostu, znala su da je most podigao veliki vezir
Mehmed paša, a da ga je sagradio Rade Neimar. Takođe su znali i da je izgradnju ometala i vila brodarica
sve dok nešto nije progovorilo iz vode i savetovali su Neimara da pronađe blizance Ostoju i Stoju i zazida ih
u srednje stubove mosta.

Potraga za bratom i sestrom ubrzo je počela i obećana je nagrada onome ko ih pronađe i dovede. Našli su ih
pripadnici janišarske pešadije u zabačenom selu i oteli majci. Majka ih je pratila do Višegrada. Decu su
uzidali, ali Neimar se sažalio nad majkom i ostavio je na stubovima otvore kroz koje je majka mogla da doji
svoju žrtvovanu decu. Stotinama godina majčino mleko izlazi iz ovih zidova.

Ljudi stružu mleko sa stubova i prodaju ih kao lekoviti prah ženama koje nemaju mleko posle porođaja. U
središnjem stubu mosta nalazi se veliki otvor sa velikom tamnom dvoranom u kojoj živi crni Arapin. Deca
znaju da će umreti ako ga sanjaju, ali do sada nije umrlo nijedno dete.

Jedne noći primetio ga je pijani nosač Hamid koji je iste večeri umro kod zida. Granica svih dečijih igara
oko mosta je Radisavljev grob. Kaže se da je neki srpski šampion podstakao ljude da se pobune protiv
izgradnje mosta. Radisav je nosio amajliju koja ga je čuvala od smrti, pa su se setili da ga utope na spavanju.
Vezali su ga svilenim konopcima jer ga amajlija tako nije mogla sačuvati.

Ovako se odigravaju dečji životi ispod mosta u igri ili njihovoj mašti. Na kapiji i oko kapije nastaju prve
ljubavi, susreti i svađe. Tu su i beskućnici i ugledni ljudi koji razgovaraju o javnim stvarima, a u slučaju
većih dešavanja i istorijskih promena, tamo se ističu pozivi i reklame. Svatovi i sahrane ne mogu preći most
bez zaustavljanja na kapiji. Priča o poreklu i sudbini mosta takođe govori o životu meštana, a nemoguće je
ispričati priču o Višegradu bez pominjanja kamenog mosta.
„Kapija je najvažnija tačka na mostu, isto kao što je most najvažniji deo varoši, ili kako je jedan turski
putnik, koga su Višegrađani lepo ugostili, napisao u svom putopisu, njegova kapija je srce mosta koji je srce
ove kasabe koja svakom mora da ostane u srcu.“

Pre nego što je most sagrađen, na desnoj obali reke stajao je dobro očuvani Stari grad, razgranata tvrđava iz
bosanskog kraljevstva. Ispod njega su bila hrišćanska naselja Mejdan i Bikavac i zaselak Dušče. Na mestu
gde Drina preseca put nalazila se čuvena skela na kojoj se nalazio Jamak.

Jamak je imao samo jedno oko, jedno uho i drvenu nogu i nikada nije razgovarao sa putnicima koje je
prevozio. Čim se Drina zamutila ili porasla preko granice, prelazak preko nje nije bio moguć.

Jednog dana je na levu stranu obale reke stigla parada konja. Janjičarski aga se vraćao u Carigrad sa
zarobljenom hrišćanskom decom koja su posle postala janjičari. Do višegradske skele povorku su pratile
očajne majke koje su poslednji put želele da vide svoju decu. Tog dana je sve ovo posmatrao dečak
Mehmed-paše iz sela Sokolovića. Na kraju je postao mlad i hrabar oružar na sultanovom dvoru, a posle i
vrhovni komandant mornarice Osmanskog Carstva.

Ubrzo je postao carski zet, vojskovođa i državnik. Mehmed-paša na tri kontinenta vodio je pobedničke
ratove i proširio granice Osmanskog Carstva. Sigurno je zaboravio sve šta je ostavio u oblasti iz koje su ga
odavno odveli. Zaboravio je sve, osim nelagodnosti koju je osetio kada je skelom prelazio Drinu. Iste
godine, po njegovom nalogu, započela je izgradnja velikog mosta na Drini, koja je trajala pet godina.

Na čelu odreda bio je Abid-aga, o kome se već pričalo kao o strogom i nemilosrdnom čoveku. On je održao
govor u kome je naglasio da će ubiti svakoga ko se ne pokorava njegovim nalozima i ne postupa kako treba,
jer je to zgrada od velikog značaja.

Prvo je započelo krčenje šume, a zatim iskopavanje i bušenje kamene obale, a sve pod nadzorom Abid-Age.
Ako neko ne radi kako treba, Abid-aga bi usmerio zeleni štap prema njemu, a onda bi ga ljudi tukli, sipali po
njemu vodu i vraćali ga na posao. Zimi je gradnja prestala, a u proleće se pojavio Abid-aga sa dalmatinskim
kamenorescima koje su ljudi zvali rimski majstori. Vodio ih je neki majstor Antonije, hrišćanin iz Ulcinja.
Već je sledeće godine formisano celo naselje od koliba.

Izgradnja mosta donela je nemir, nered i nesigurnost među meštane. Često je bilo tuča među radnicima i
krađa po baštama i dvorištima. Abid-agini vojnici noću su lovili stanovnike sela i grada i terali ih da rade na
mostu. Među seljacima je bio i Radisav koji se tokom jesenjih noći šetao među seljacima, govoreći im da je
vreme da se brane, jer siromašnom čoveku koji nije imao ni vojsku ni trgovinu, most ništa nije značio.
Nekoliko seljana složilo se da obara i ruše ono što je urađeno noću i da razglase da vila brodarica ruši
građevinu. Tako je hrišćanska raja tiho i izdajnički rušila vezirovu građevinu.

Među tim seljacima postojala je priča da je vila rekla Abidg-agi da neće prestati sa rušenjem sve dok u nju
ne uzidaju blizanace Stoju i Ostoju. U to vreme je jedna sirota devojka u selu iznad Višegrada bila trudna.
Rodila je mrtvorođenu decu koja su sahranjena u jednom šljiviku.

Trećeg dana porođaja, devojka otišla da traži svoju decu. Uzalud su joj objašnjavali da su se deca rodila
mrtva. Da bi se rešili njenog ispitkivanja, rekli su joj da su je deca odvedena tamo gde Turci grade ćupriju.
Devojka je obilazila gradilište i ispitivala za decu. Radnici su joj uzalud govorili da njena deca nisu uzidana
u most. Abidg-aga je besnio jer su muslimani i hrišćani bili spori i nevešti u poslu. Ubrzo je sve više verovao
da je tačno da je most pokvaren seljačkim lukavstvom, pa se još više razbesnio. Pozvao je sejmenskog
starešinu i naterao ga da u roku tri dana pronađe krivce.

Bojeći se pretnji, Plevljak je odmah krenuo sa izvršenjem naloga. Prvu noć je proveo sa momcima na obali.
Činilo se da čuju nešto kako udara na onom delu skele koja je najdalje isturena u reku. Kada su stigli do
mesta, pronašli su slomljene skele i razvaljen zid.
Sledeće noći Plevljak je poslao nekoliko ljudi na drugu stranu obale, ali te noći se ništa nije desilo. Treće
noći učinili su isto i na kraju zarobili Radisava. Abid-aga se probudio posle ponoći i otišao je da vidi šta se
dešava. Vezali su Radisava i počeli ispitivati. Kako nije želeo da im kaže ništa, zapalili su vatru i bacili u nju
verige. Radisav još uvek nije želeo da prizna svoju krivicu, pa su mu prislonili verige na prsa.

„Seljaku se zgrčiše usta, nabreknuše vratne žile, rebra na slabinama iskočiše i trbušni mišići počeše da se
stežu i kreću kao kad čovjek povraća.“

Na kraju je Radisav priznao da su se on i seljak po imenu Jovan dogovorili da sruše most. Sledećeg dana
vesti o krivcu brzo su se proširile. Takođe je objavljeno da će Radisav biti pogubljen u podne. Ljudi su se
okupili na mostu i ubrzo su stigli Abid-aga u pratnji Tosun-efendije, učitelja Antonija i nekolicine uglednih
Turaka. Vrata štale su se otvorila i iz nje su izašli sejmeni i Radisav. Iza njih je hodao Merdžan sa još dva
Cigana koji će ga pogubiti.

Kada mu je naređeno da legne, šapnuo je Plevljaku da uradi dobro i probode ga da ne bi patio, ali Plevljak
ga je ismejao i rekao mu da će umreti onako kako je zaslužio. Cigani su mu skinuli odeću, a Radisav je
legao.

Vezali su ga konopom, a zatim je Merdžan izvadio nož kojim mu je proširio otvor kroz koji će mu kolac ući
kroz telo. Kad je to uradio, Cigani su podigli njegovo telo na grede. Ponovno su mu prišli, a Radisav ih je
proklinjao. Plevljak je obavestio Abid-agu da je sve uspešno urađeno i da je osuđeni još uvek živ. Osetio je
olakšanje što je uspeo sve da uradi kako treba i tako izbegne da Abid-aga i njega ubije.

Pre nego što je pala noć Merdžan i jedan Abid-agin momak ponovno su otišli kod Radisava i otkrili da je i
nakon četiri sata on još uvek živ i svestan svega. Tek sutradan su utvrdili da je osuđeni umro.

Uveče je Abid-aga naredio da ga skinu sa skela i bace psima. Ovaj je događaj izazvao nemir i strah među
ljudima. Neki od njih su odlučili da sakupe novac i podmite Merdžana da bi mogli da sahrane Radisava
prema hrišćanskim običajima.

„Te noći je sve živo u kasabi i oko mosta zaspalo u strahu. Upravo, zaspao je onaj ko je mogao da spava, a
onih kojima san nije hteo na oči bilo je mnogo.“

Merdžan je oklevao jer se plašio Abid-age, ali kada je shvatio da je to samo posao, uspeo je da od seljana
dobije 7 groševa. Dogovorili su se da će on doneti Radisavljevo telo na levu obalu reke i baciti ga na stijene
da bi to videli Abid-Agini momci. Tri seljaka će se sakriti u brdima i čekati. Kada padne mrak, uzeće
njegovo telo i sahraniti ga potajno. To su i uradili.

Plevljak je još uvek djetinjasto skakao i lupkao prstima od sreće dok su ga svi u čudu gledali. Abid-aga mu
je naredio da ga veže i odvedu kući u Plevlje. Kad su ga vezali konopcima, zamislio si je da ga žele nabiti na
kolac, pa je vikao da nije on kriv, već vila brodarica. Ubrzo su počele da kruže priče da je osuđeni nevin i da
ga je Plevljak uzeo na dušu.

U decembru je bilo hladno, a Abid-aga je morao obustaviti posao zbog jakog vetra. Upozorio je Turke da
dobro paze da nijedan ekser ne propadne.

U proleće se umjesto Abid-age pojavio vezirov poverenik Arif-beg sa Tosun-efendijom. Neko je Mehmed-
paši dojavio da Abid-aga dve godine nije plaćao radnike, već je novac ostavljao sebi, a sve je vešto sakrivao
zahvaljujući svojoj strogoći. Mehmed-paša, koji se oduvek borio protiv krađe i nepouzdanosti svojih
radnika, naredio mu je da vrati sav novac i sa svojim haremom ode u jedno malo mesto u Anadoliji ako ne
želi da mu se nešto gore desi.

Arif-beg je bio potpuno drugačiji. Bez štapa i vikanja, nasmejano i bezbrižno izdavao je naloge. Posao se
radio istom brzinom, greške su kažnjavane istom strogošću, ali svi su radnici dobivali plaću i hranu.
Hrišćanima se činilo da gradnja mosta nikad neće završiti i u sebi su potajno želeli da Turci naiđu na više
problema.

Posle tri godine dogodila se nesreća: dok se završavao srednji stub na kome je trebala stajati kapija, radnici
su pokušavali da uz pomoć kamen omotan konopcima stave tačno na njegov ležaj. U jednom momentu
konopci su olabavili i kamen je pao na Arapina, Antonijeva pomoćnika, koji je izdavao naloge tokom
podizanja kamena. Posle pola sata Arapin je umro, a Antonija je smrt njegova pomoćnika pogodila.

Došla je peta godina i već se tada videlo da su Višegrađani bili u krivu kad su mislili da su sva dela
besmislena. Nisu mogli da obuzdaju svoje zadovoljstvo kad su pred sobom videli most.

Prelaz preko mosta još uvek nije bio dozvoljen. U oktobru je Arif-beg organizovao svečanost da bi se
obeležilo dovršenje izgradnje mosta. Ceremonija je trajala dva dana, a o Arif-begu se pričalo više nego o
samom veziru.

Prvih dana narod je prelazio bezbroj puta s jedne strane obale na drugu samo da bi se divio tom čudu. Tih je
dana dodata i velika bela ploča s ugraviranim natpisom koju su uzidali na kapiju. Između ostalog na ploči je
ugravirano i ime Mehmed-paše i 1571. godina, odnosno godina u kojoj je most završen. Ubrzo je Mehmed-
paša umro. Dok je jednog petka ulazio u džamiju, neki ga je derviš zatražio milostinju. Vezir je naredio
čoveku iz svoje pratnje da mu udeli milostinju, a derviš je iz rukava desne ruke izvukao nož i ubio ga.
Vezirova je pratnja zatim ubila derviša.

„Vezir i njegov ubica izdahnuli su u istom trenutku. Na sivim pločama, pred džamijom, ležali su tako još
nekoliko trenutaka jedan pored drugog.“

Vest o njegovoj smrti stigla je u Višegrad samo nekoliko meseci posle, ali ni tada se nije moglo sa
sigurnošću reći da je sve istina. U Osmanskom Carstvu je bilo zabranjeno širenje nesrećnih vesti. Njegovim
rođacim, pristašama i saradnicima nije smetalo da o njemu pričaju što manje jer su im tako rasle šanse da se
dodvore novim upravljačima.

Sto godina posle, već je sagrađena kasaba koja je postala važno putničko središte. U to se vreme turska
vojska povlačila iz Mađarske, tako da u Bosnu nije dolazio novac kojim bi se platilo ljudima održavanje
mosta. Putnici koji su se dolazili u han uglavnom su ga sami održavali, ali s vremenom je postalo očigledno
da han propada. Brigu o hanu preuzeo je Daut-hodža, koji ga je sve do smrti održavao i uređivao korov oko
njega, ali posle njegove smrti, han je propao. Videvši da je sve zanemareno, putnici su počeli da izbegavaju
noćenje u karavan-saraju koja je bila besplatna i radije su plaćali noćenje u gradu.

„Putnici su se sami posluživali i čistili han koliko je najnužnije za sebe i stoku, ali kako je ko odlazio tako je
iza sebe ostavljao đubre i nered da ih drugi čisti i uređuje, kao što je i on uređivao ono što je zatekao
neuredno i zagađeno. A iza svakog je ostajalo bar nešto više nečistoće nego što je on zatekao.“

U poslednjoj godini 18. veka dogodila se velika poplava. Jedne noći Drina i Rzav su se ujedinile nad
kasabom, dok su meštani Višegrada bili u dubokom snu. Spaseo ih je arapski konj Suljage Osmajanića, koji
je uspeo da probudi momke. Gore na Mejdanu, dokle voda nije mogla da stigne, kuće su bile otvorene i
primali su nesrećne ljude koji su bežali od poplave. Nesreća je ujedinila hrišćane, Turke i Jevreje koji su tu
noć proveli razgovarajući uz rakiju. Sledećeg jutra s Mejdana su posmatrali svoje kuće pod vodom i kasabu
bez mosta i odmah započeli sanaciju štete.

Početkom 19. veka digla se pobuna u Srbiji. Kako je kasaba bila na samoj granici između Bosne i Srbije,
oduvek je bila u bliskoj vezi s onim što se dešavalo u Srbiji. Bosanski Turci bili su primorani da opreme
srpsku vojsku koja je prelazila preko kasabe. Ustanci su došli do na dva časa hoda od kasabe. U to vreme je
most predstavljao jedinu sigurnu vezu između bosanskog pašaluka i Srbije. U kasabi je tada bio stalni odred
vojske koji je čuvao most na Drini. Da bi ga što bolje zaštitila, vojska je podigla drveni čardak nasred mosta.
U čardak se odmah uselila straža koja je već prvog jutra uhvatila prve žrtve. Stiglo je i nekoliko turskih
porodica iz Srbije kojima su tokom ustanaka izgorene kuće pa su tako u kasabu pristigli puni mržnje i želje
za osvetom. Domaći Turci su bili zabrinuti, a nadzor i straža su se morali pojačati.

U čardaku je najpre završio starac Jelisije, veliki mantis koji je izgledao kao prosjak. Rekao im je da je
običan putnik i da dane provodi moleći se i obilazeći manastire. Komandiru straže činilo se da je starac
potpuno bezopasan, ali znao je da su svi ogorčeni i da željno iščekuju prvu žrtvu. Krenuo je prema gradu da
ne gleda starčevo pogubljenje. U tom trenutku dovodili su nekog srpskog mladića. Ime mu je bilo Mile i tog
je jutra krčio drva i pevušio pesmu koja se u posednje vreme oprezno i tajnovito pevala među Srbima.

Narod je od starinske pesme Kad Alibeg mladi beg bijaše/Đevojka mu barjak nosijaše napravio novu Kad
Đorđije mladi beg bijaše/Đevojka mu barjak nosijaše. Mile se tako uz pesmu spustio niz padinu, a pred
mlinom su ga dočekali Turci i zavezali ga konopcem. Iako je dolazio s leve strane obale Drine gde ustanka
nije ni bilo, dočekali su ga kao pobunjeničkog vojvodu. Ogorčeni Turci posvedočili su da je izazivački
pevao pjesme o Karađorđu i kaurskim borcima.

Uplašeni mladić uveravao ih je da je siromašh i da nije imao nameru da prkosi Turcima. Turci su se kleli
komandiru da je pevao buntovničke pesme i opirao se kad su ga vezali. Ostavili su ga pored starca Jelisija i
otišli da probude krvnika.

Starac je pre pogubljenja naslonio glavu na njegovo rame i krstio ih rečima. Od toga su dana na kapiju
dovodili sve one za koje su sumnjali da su povezani sa ustankom. Krvnički posao dugo je vremena sa
zadovoljstvom radio Hajrudin. Kad se stanje u Srbiji i na granici smirilo, čardak je izgubio važnost i smisao.
Iako je prelaz preko mosta bio slobodan, u čardaku je i dalje bila straža sve dok jedne noći zbog
zaboravljene sveće nije izgorio do temelja. Kapija je opet postala za kasabu ono što je oduvek bila: na levoj
terasi ponovno se pila kava, a na desnoj terasi – sofi – vodili su se razgovori.

Sredinom 19. veka, granica između bosanskog i beogradskog pašaluka dobila je izgled i značenje državne
granice. To je promenilo uvete života i u kasabi. Uticalo je na trgovinu i saobraćaj, ali i na odnose između
Srba i Turaka. Turci su morali da napupste i poslednje gradove u Srbiji pa je tako jednog letnog dana na
višegradski most stigla tužna povorka izbeglica iz Užica.

Lepota kapije najviše se osećala leti kad je u predveče bila ispunjena razgovorom, šalom i smehom meštana.
Za najživlje i najglasnije šale bio je zadužen Salko Ćorkan, mladić koji je rano ostao bez roditelja pa ga je
tako hranila cela kasaba. Radio je po trgovinama i kućama, poslove koje niko nije hteo da radi, jeo je gde je
stigao, nosio odeću koju su mu drugi davali i spavao po tavanima jer nikad nije imao svoju kuću.

Tu živost na kapiji ugasio je dolazak povorke turskih izbeglica. Stotinjak porodica imalo je nameru ići u
Sarajevo, a petnaestak ih je trebalo ostati u kasabi.

Sredinom 19. veka Sarajevom su se širile kuga i kolera. Kasaba se u to vreme držala Muhamedovih
uputstava da ne idu u mesta gde je zaraza, ali i da ljudi iz zaraženih mesta ne idu u druga mesta da je ne bi
preneli. Straža na kapiji zaustavljala je putnike iz Sarajeva i mahanjem puškama vraćala ih nazad.

„Nisu samo ratovi, kuge i migracije tog vremena pogodili ovaj most i preinuli život na kapiji.“

U blizini Višegrada nalaze se sela Velji Lug i Nezuke. U Veljom Lugu živi grana višegradskih Osmaganića
koji su ponosni na svoje poreklo, a njihova se kuća vidi nadaleko. Domaćin kuće je Avdaga Osmaganić koji
ima svoju magazu (prodavnicu). Ima pet odraslih sinova i ćerku Fatu. Za njegovu se ćerku zna da je
neobično lepa pa čitava kasaba vodi brigu o njenoj udaji.

Nasuprot Veljeg Luga nalazi se selo Nezuke u kojem žive Hamzići. Oni takođe imaju svoje magaze u
kasabi. Mustaj-beg Hamzić ima sina jedinca Naila koji se na jednom venčanju zaljubio u Osmaganićevu
ćerku Fatu. Jednom ga je prilikom Fata u društvu drugarica odbila pa je njegov otac preuzeo stvar u svoje
ruke. Kako je Fatin otac u to vreme reživeo značajne gubitke, Mustaj-beg mu je pomogao. Niko nije znao
kako je došlo do toga da je Osmaganić dao svoju ćerku Hamzićima. Po celoj se kasabi pričalo da će Fata
ipak otići u Nezuke iako se pred svetom zaklela da to neće nikad uraditi. Hamzići su po devojku došli na
konjima i ubrzo su se Nail i Fatima venčali.

Kad je svadbena povorka prelazila most na putu prema Nezukama, devojka je zamolila brata da po običaju
zaustavi povorku da bi odmorili. Fata se popela na kamenu ogradu i bacila se s mosta u reku. Sledećeg dana
je reka izbacila njeno telo, a otac joj je umro iste zime.

„Ostali svati su poskakali s konja s najneobičnijim uzvicima i ostali pored kamene ograde u čudnim
položajima, kao skamenjeni.“

Sedamdesetak godina nakon Karađorđeve pobune ponovo se desio rat između Srba i Turaka pa su se tako po
prvi put posle toliko godina na kapiji pojavile odsečene glave pogubljenih Srba.

Početkom 1878. godine kroz kasabu je prošla turska vojska na putu iz Sarajeva u Priboj. Već se tada ustalilo
mišljenje da će sultan da preda Bosnu bez otpora i da će austrijska vojska ući u Bosnu. Mali broj ljudi pod
vodstvom plevaljskog muftije organizovao je otpor protiv Austrijanaca. Muftija je znao da Višegrađani
nikad nisu pokazali želju za ratovanjem, ali svejedno je bio neprijatno iznenađen njihovom mlakošću.

Zapretio im je narodnim i božjim sudom i ostavio svog pomoćnika Osman-efendiju Karamanliju da ih dalje
uverava da je njihovo sudelovanje u ustanku neophodno. Najveći otpor protiv muftijinih ratobornih namera
je pružao Ali-hodža Mutavelić. On se, kao i većina Višegrađana, uprotivio neorganizovanom narodnom
otporu koji može samo da našteti njihovom narodu.

Osman-efendija izgubio je strpljenje odgovarajući na njegova pitanja i rekao mu da je bitno samo da se uradi
sve da se spreči neprijateljev ulazak u zemlju. Na to mu je Ali-hodža odgovorio da im nije u planu umreti na
takav način. Sutradan je Osman-efendija otišao s muftijom u Sarajevo. Ubrzo su Austrijanci ušli u Sarajevo
pa se ubrzo dogodila bitka na Glasincu što je ujedno bio i kraj svakog otpora. Višegrađani su se plašili
Austrijanaca koji nailaze, ali i Karamanlije koji je sa svojim odredom zavladao kasabom. Zatvarali su se u
kuće i bežali na posede izvan grada da bi izbjegli susret s njim.

„A Karamanlija je neprestano govorio. I kad se obraćao pojedincu vikao je kao da govori stotinama njih.“

Budući da je bio nemoćan pred stvarnim neprijateljem, Karamanlija je svoj gnev usmerio prema Ali-hodži.
Pretio je da će ga zabiti za kapiju da tako dočeka neprijatelja protiv koga se nije želleo boriti. Celu tu svađu
prekinuo je dolazak Austrijanaca na obronke Lijeske. Poslednji je kasabu napustio Karamanlija, ali pre
odlaska izvršio je svoju pretnju i naredio svom konjušaru da zaveže Ali-hodžu i zabije ga za gredu što je
ostala od starog čardaka. Ali-hodža se nije previše opirao i ravnodušno se postavio prema tom sramotnom
činu.

„Vikao je, ali nikog nije bilo da ga čuje i oslobodi iz tog mučnog položaja, jer se sve živo posakrivalo u
kuće ili razišlo po selima od straha, koliko pred Švabom koji dolazi toliko i pred ustanicima koji odstupaju.
Varoš izgleda izumrla a most pust kao da je smrt sve po njemu zbrisala.“

Odmah po dolasku Austrijanci su na napušteni karavan-saraj izbacili granatu koja je oštetila han. Kad su
došli do kapije, zastali su pred zabijenim hodžom. Jedan je lekar kleštima izvukao ekser iz njegovog desnog
uha i tako ga oslobodio. Ali-hodža je jecao, a lekar mu je namazao ranu i zavio ju. Na stup kapije zalepili su
proglas u kome je car poručio meštanima Bosne i Hercegovine da sada pripadaju Austro-Ugarskog jer ih želi
zaštititi od daljnjeg nereda i nasilja. Svečani ulazak Austrijanaca odvio se tek sutradan.

Kasaba je bila pusta: prodavnice nisu radile, a vrata i prozori kuće bili su zatvoreni. U turskim je kućama
vladala tuga, a u hrišćanskim oprez i nepoverenje. Časnik je izdao obavest da će sledećeg dana doći
pukovnik i da ga na ulasku u kasabu moraju dočekati najugledniji ljudi iz kasabe, i to predstavnici sve tri
religije. Za doček austrijskog pukovnika izabrani su pop Nikola, Mula Ibrahim, Husein-efendija i rabin
David Levi.
Videvši po prvi put dolazak snažne i organizovane vojske, stanovnici kasabe nisu mogli da sakriju svoje
iznenađenje. Napred su jahala dva trubača i odred husara, zatim grupa od šest časnika na čelu ss
pukovnikom, a iza njih pešadija. Pošto su odabrani predstavnici bili u strahu, odlučili su da pukovnika
predstavi najhrabriji i najotvoreniji među njima, a to je bio pop Nikola.

Pop Nikola u ime predstavnika svih religija uveravao ga je da su voljni da se pokore sili koja dolazi i da će
uraditi sve da se održi mir i red koje vlast traži. Zauzvrat je zatražio da im vojska obezbedi miran život,
pošten rad i da zaštiti njihove porodice. I pre nego što je dočekao kraj prevoda, pukovnik je odmahnuo
rukom i odgovorio da će svi koji se budu ponašali primereno imati zaštitu. Kimnuo je glavom i otišao, a da
se nije pozdravio

Četvorica izabranih predstavnika razišla su se da bi obavestila narod da se ne trebaju bojati, ali da moraju da
paze na svoje ponašanje. Već nekoliko dana posle, život je u kasabi ponovo krenuo. Sve do jeseni kasaba je
bila puna vojnika, ali ujesen je njihov broj počeo da se smanjuje. Ostali su samo odredi žandarmerije koji su
uzimali stanove i pripremali se za stalan boravak. U isto vreme, u kasabu su stizali činovnici, službenici s
porodicom i slugama, majstori onih zanata kojih do tada u kasabi nije bilo. Među njima je bilo Čeha, Hrvata,
Poljaka, Mađara i Nemaca. Iz meseca u mesec broj doseljenika je neprestano rastao. Njihovo ponašanje
izazivalo u zaprepašćenje i nepovjerenje kod stanovnika kasabe.

Doseljenici su provodili svoje zakone, naredbe, radili šta žele, a sve s ciljem da promene život u kasabi iz
korena. Da stvar bude gora, radili su to mirno i bez sile pa se stanovnici kasabe nisu imali čemu odupreti.
Ako su negde i naišli na otpor i nerazumevanje, zastali bi, dogovorili se i promenili smer svog rada i
ponovno uradili šta su i nameravali. Svi njihovi poslovi – obeležavanje drveća po šumi, inspekcija kanala i
životinja, raspitivanje za bolesti u narodu, broj voćki, vrste ovaca i peradi – činili su se stanovnicima kasabe
nerazumljivim i nestvarnim, ali kad je stigao nalog o krčenju šume, suzbijanju tifusa i načinu prodaje voća i
slatkiša, odmah im je sve postalo jasnije.

Sa svakim novim nalogom pojedinac se ograničavao, a život u kasabi dobio je potpuno drugačiji izgled. U
kućama se ništa nije promenilo jer svi su nastavili da rade ono šta su i do tada radili, a čak su se i stari
običaji održavali bez prigovora okupatora. Meštani su se polako pomirili sa novim izgledom svog grada,
mada je bilo par stanovnika koji su se protivili mešanju starog i novog. Među njima je bio Šemsi-beg
Branković, jedan od najbogatijih begova u kasabi.

Od prvog dana okupacije nije se zaustavljao nigde u gradu, nije s nikim pričao i nije dozvoljavao da u
njegovu kuću uđe nova odeća, obuća, alat ili reč. Unucima nije dozvolio da idu u školu, a sinovi su bili
nezadovoljni i njegovom odlukom da se ne smeju baviti nikakvim poslom koji ima veze s novom vlašću.

Kad bi petkom odlazio u džamiju, spuštao bi pogled samo da u gradu ne bi gledao nove promene koje su se
dešavale iz dana u dan. U prvih nekoliko godina u čaršiji su porušene prodavnice, rušila su se drveća i sadila
nova na novim mestima, kopali su se kanali i gradile su se nove zgrade. Kasaba je tako u potpunosti
promenila izgled. Kad bi Šemsi-beg spustio pogled, video bi tragove kopita austrijskih konja i ubrzo je
shvatio da je za njega bolje da više ne ide u čaršiju. Tri godine posle je umro.

Čuđenju stanovnika kasabe nije bilo kraja. Kad god bi pomislili da je tim nerazumljivim poslovima došao
kraj, stranci bi započeli s novim građenjem, zidanjem i kopanjem. Činilo se da stranci nastoje učiniti kasabu
što sličnijom istočnjačkim gradovima.

„Naprotiv, sve kasabalije, a naročito stariji ljudi, vide u tome nezdravu pojavu i rđav znak.“

Tako je na red došla i obnova karavan-saraja koji je odavno izgledao kao ruševina. Za godinu dana od
karavan-saraja formisana je kasarna složena od gomile kamena u koju su se smestili vojnici. Na kapiji se i
dalje trgovalo i razgovaralo. Noću bi se tamo okupljali momci i bekrije kojima je druženje uz pesmu i vino
odvrećala svetlost postavljenih lampiona na mostu pa su ga nekoliko puta razbili.
Svake je godine na carev rođendan 18. avgusta most bio cele noći osvetljen i ukrašen vencima od lišća.
Osim stalnog osvetljenja, vlasti su vodile reda i o čistoći kapije i mosta. Opštinski čistač je bio zadužen za
sakupljanje kore od voća, semenki lubenica i ljuski od lešnika i orasa koji bi inače tamo ostajali danima.

Jedna od najvećih novosti za kasabu tokom okupacije bilo je to da je ženama dozvoljeno dolaziti na kapiju.
Do tada je jedina veza između ženskog sveta i mosta bila ta da su muškarci na kapiji vodili razgovore o
ženama i delili jade s drugarima ili dobacivali laskave reči ženama koje su prelazile most. Iako se jedno
vreme svet čudio i zgražavao zbog dolaska žena na kapiju, s vremenom su se navikli i na tu novost. Tako je
život na kapiji postajao življi i šareniji.

„Mnogo je o ženama i ljubavi govoreno ili maštano, mnoga strast se rodila i mnoga je ugašena.“

Na kapiji se tako smjenjivao mladi i stari svet koji nije obraćao pažnju na prolaznike koji su prelazili most
spuštene glave ili odsutna pogleda. Među takvim prolaznicima bio je i Milan Glasinčanin.

Posed koji je kao sin jedinac nasledio od oca izgubio je zbog svoje najveće strasti – kocke. Kasabalije u
pravilu nisu bili kockari, a oni koji su se u kasabi bavili kockom, uglavnom su bili stranci ili doseljenici.
Jedan od njih bio je i Milan čiji je otac doselio u kasabu iz Srbije za vreme najvećeg ustanka. Do promene je
došlo kad je u han došao neki stranac koji je kartao s Milanom i ostalim kockarima. Ponekad je gubio, ali
često je i dobivao, a oni nikako nisu mogli da shvate njegov način igre.

Četvrti dan Milan je odustao od igre, ali to ga je još više uznemirilo. Izašao je pred kuću i pušio kad je čuo
glas stranca. Rekao mu je da su drugi odustali i pozvao ga da njih dvojica igraju karte. Milan je odbijao, ali
stranac je ustrajao. Te noći na kapiji nije bilo nikoga pa su odlučili tamo da igraju karte.

Milan ga je upozorio da se zbog igre svetlosti i mraka karte dobro ne vide, ali stranac nije obraćao pažnju na
to. Nekoliko je puta Milan izgubio sav novac pa je išao kući po još. Posle stranac predloži da igraju za posed
i zemlju. Tako je Milan sve izgubio. Stranac mu je predložio da ponovno igraju, a ako Milan izgubi, mora da
mu zauzvrat da svoj život. Milan je ponovo izgubio. Zatvorio je oči, a kad ih je otvorio, stranac, karte i
novac su nestali. Milan je u tom momentu doživio katarzu: vetar je snažno duvao i most se ljuljao, a on nije
znao gde se nalazi.

Kad je stigao pred kuću, pao pred vrata i ukućani su morali da ga unesu u kuću. Sledećih nekoliko dana je
ležao u groznici i bunilu.

Dan posle tog događaja na kapiji su se, kao i svake subote, okupili Jevreji. Među prvima je tog jutra stigao
šesnaestogodišnji Bukus Gaon koji još uvek nije imao određeno zvanje i stalni posao. Kad je hteo sesti na
kamen, između dve ploče je ugledao zlatni dukat. Došlo je vreme ručka i svi su Jevreji otišli kućama na
ručak, a on je iskoristio priliku i uzeo ječmenu slamku da bi izvadio dukat. Sledećeg dana je odmah otišao u
Ustamujićev han da igra karte. Celu je veče igrao karte pa je na kraju kući otišao sa četiri dukata. Iste jeseni
Bukus je napustio porodičnu kuću i postao skitnica i kockar. Otac je bio neumoljiv, a i ostali su Jevreji žalili
zbog njegove nesreće. Posle je napustio i kasabu i otišao u svet kao kockar.

„O tome je uvek snivao, ali nikad nije imao toliko novca da bi smeo da uđe i okuša sreću. Sad je mogao da
ostvari taj san.“

Četiri godine posle okupacije nova vlast je započela regrutovanje u Bosni i Hercegovini. To je izazvalo
pobunu u narodu, posebno među Turcima koji su morali obući odelo u službi cara druge religije. Sastali su
se na kapiji da bi razgovarali o tome. Među njima je bio i Ali-hodža koji je sugerisao pasivni otpor, odnosno
smatrao je da se nema smisla da dižu pobunu, već će nastojati da ne posluša sve šta im se kaže. Za vreme
obeležavanja kuća brojevima i pravljenja spipskova dece i odraslih krili su ili davali pogrešne informacije.

Dve godine posle u istočnoj Hercegovini je započelo regrutovanje mladića, što je rezultiralo pobuna. U
Bosni nije bilo organizovanog otpora, ali preko Foče i Goražda ustanak je došao i do Višegrada. U kasabu je
stigao odred štrajfkora koji je postavljen na kapiju. Reč je o borbenom odredu izabranih i opremljenih
dobrovoljaca za akcije na teškim terenima.

Poput Turaka, postavili su čardak na kapiji, a ubrzo je stiglo obaveštenje da se poznati hajduk Jakov Čekrlija
krije negde u blizini Višegrada. Među štrajfkorima je bio i Gregor Fedun, Rus iz istočne Galicije. Jednog je
dana stražario sa nekim Stevanom kad je pored njih prošla turska devojčica. Stevan je u to vreme dremao, a
on se okretao za devojčicom. Sledećih nekoliko dana devojka je opet prolazila pored njih, a Fedun nije
mogao da skrene pogled sa nje.

Devojka ga je pitala kad će opet biti na smeni i obećala mu da će ponovno proći s tetom koju vodi na
spavanje, a posle će se vratiti sama. Fedun ju je posle video kako prolazi s tetom prema čaršiji. Nestrpljivo je
čekao njen povratak, ali njihov je susret sprečio nalog narednika da on i Stevan odmah odu u spavaću sobu.
Razdvojili su ih i saslušali obojicu. Pred njega su doveli devojčicu čije je lice odmah prepoznao.

Turska devojčica se zvala Jelenka i prošle zime nosila je hranu Jakovu Čekrliji koji se skrivao u blizini
njezina sela. Jelenka i Jakov su se zaljubili pa mu je ona obećala pomoći da pređe granicu. Dogovorili su se
da će Jelenka nekoliko puta proći kraj straže da bi se priviklu pozornost na sebe, a zatim će ga obučenog u
žensku tursku odeću prevesti preko kapije. Pošto je Fedun gledao u nju, nije primetio da je njena teta
zapravo hajduk Jakov Čekrlija. Kretali su se sporednim ulicama i to ih je odalo.

„Kad je tako sve već bilo spremljeno, Jakov se umotao u feredžu i ona ga je sa prvim mrakom prevela kao
svoju staru nenu, pored straže koja nije ništa primetila, jer je ovaj mladi gledao u nju, a ne u staricu, a onaj
stariji sedeo na sofi kao da drema.“

Pred turskom kavanom ih je ulovio neki žandar. Bili su mu sumnjivi pa ih je pratio, a kad je Jakov shvatio
da ih prati, bacio je sa sebe odeću i pobegao, ali Jelenka nije uspela pobeći. Pokušali su doznati Jakovljeve
namere, ali Jelenka im ništa nije htela otkriti. Tada je i Fedun odlučio da prizna istinu. Ritmajstor (majstor
ritmike) je bio razočaran njegovom greškom, ali morao je da ga preda sudu u Sarajevu. Dok je spremao
stvari, na papirić je napisao da njegove stvari predaju ocu i ispričao se još jednom za ono šta je uradio, a
zatim je uzeo pušku i ubio se. Iako je počinio samoubistvo, pop Nikola odmah je naredio da ga se dostojno
pokopa.

Sledeće godine ustanak su u Hercegovini smirio, a Bosna je dala svoje regrutovane ljude bez otpora. Žene i
deca došli su da ih isprate, a mladići su pili i grlili se pre odlaska u Beč da služe caru. Ženama su govorili da
ne plaču jer ne idu u rat i vratiće se živi i zdravi, ali one su uporno plakale i trčale za njima.

U to vreme štrajfkor je raspušten i napustio je kasabu. Posle dve godine prvi su se regruti vratili. Svi su
pažljivo slušali njihove avanture i već je sledeće regrutovanje prošlo bezbolnije i mirnije. Kasaba se u to
vreme počela nositi s novim okolnostima pa je vlast polako počela da zadobiva njihovo poverenje. Stranci se
ipak nisu mogli oteti uticaju neobičnog orijentalnog okruženja. Njihova deca su unosila strane reči među
domaću decu, ali su i za vreme igre pod mostom primala od domaće dece njihove igre, pesme i nove reči.
Ista stvar se desila i sa odraslima: stranci su uvodili novi poredak i nove reči, ali su u isto vreme primali u
govoru i načinu života nešto od domaćih. Za vojskom i činovnicima u kasabu su stigli i trgovci. Tako su
nastale prodavnice koje do tada nisu postojale, a izgrađen je i prvi hotel.

„Kao sveža krv, kroz zemlju je stao da kruži novac u dotle neviđenim količinama, i što je glavno, javno,
smelo i otvoreno.“

Hotel je podignuo Jevrejin Caler pa je hotel nazvan po njemu, ali među stanovnicima je dobio naziv Lotikin
hotel. Lotika je bila Calerova svastika i stvarna vlasnica hotela. Na gornjem spratu hotela bile su spavaće
sobe, a u prizemlju su bile dvorane u kojima su se kasabalije okupljale, jele, pile i igrale karte. Lotika je
iskoriššavala njihovu zaluđenost s njom. Iako se bavila nečasnim poslom, nije bila pohlepna, već je
velikodušno otpisivala dugove i davala poklone prosjacima, bolesnicima, udovicama i siročadi. Jedino
zadovoljstvo bila joj je činjenica da je uticala na život svoje porodice koja je bila daleko od nje. Redovno im
je slala pisma u kojima je uvek bio novac, delila im savete, rešavala porodične sporove i izvodila ih na pravi
put.

„I to je činila sa istom umetnošću sa kojom je vodila hotel i držala na odstojanju pijane, pohotljive i
nasrtljive goste, uzimajući im sve što može, ne dajući im ništa i ne odbijajući ih nikad trajno i potpuno.“

Najživlje je u Zarijevoj gostionici bilo kad je ondje bio Salko Ćorkan. Kad je posle austrijske okupacije u
kasabu stigao prvi cirkus, Salko Ćorkan se zaljubio u devojku koja je plesala na žici. Zbog gluposti koje je
radio, često je dobivao batine i završavao u zatvoru. Ćorkan je i dalje živeo od milostinje, ali odao se piću i
naglo je ostario. Posle se zaljubio u Pašu, najepšu devojku u kasabi.

Momci su ga ohrabrivali i govorili mu da su on i Paša stvoreni jedno za drugo. Znao je da ga ismejavaju, ali
potajno je u sebi želeo Pašu. Pred kraj zime ona se udala za Hadži-Omera, bogatog i uglednog starca. Pošto
on i žena nisu mogli da imaju decu, žena je odlučila da u kuću dovede mladu devojku. Tako je njegova žena
odabrala Pašu i godinu dana posle Paša je rodila Hadži-Omerova naslednika. Te je zime glavna zabava u
gostionici bila Pašina udaja i Ćorkanova tuga.

Ćorkan je neprestano pio i plakao, a drugi su to iskorišćavali da bi ga ismejavali, pa su mu tako donosili

izmišljene Pašine poruke i uveravali ga da i ona pati za njim. Sipali su mu omiljeni rum i govorili mu da on
nije siromah kako celi život misli. Uveravali su ga da je njegov otac nepoznati turski časnik i da mu je
ostavio negde u Anadolu posed, ali da su izvršenje tastamenta sprečili njegovi rođaci.

Ubedili su ga da ode u taj bogat grad i razbije spletke i obmane svojih rođaka, a da tim novcem kupi Hadži-
Omerovo bogatstvo. Dok je trezan, Ćorkan im ne veruje, ali kad popije, ponaša se kao da veruje u njihove
laži. Kad bi popio, Ćorkan bi pričao o svojoj tužnoj sudbini: o odrastanju bez roditelja i života bez poseda i
ljubavi. U šali su ga ubeđivali da se ubije kad već nema hrabrosti da preotme Pašu Hadži-Omeru.

Jedne su noći pijani otišli na most i dok su se nadvikivali i razmetali, nisu ni primetili da se Ćorkan popeo na
kamenu ogradu. Neki su shvatili da su preterali, a drugi su i dalje dovikivali pijanom čoveku koji se igrao
nad rekom. Pevajući je prešao kamenu ogradu i sišao. Svi su vikali u jedan glas i ubeđivali da nastave piti u
Ćorkanovo ime.

1900. godine novi inženjeri su počeli obilaziti most. Ubrzo je stigla vest da će se na mostu graditi barake za
alat, pa tog leta nije bilo sedenja na kapiji ni uobičajenog života na mostu. Ljudi su nastavili da se okupljaju
pred Zarijevom gostionicom, Lotikinim hotelom ili pred Ali-hodžinom prodavnicom. Ali-hodža se za tih
dvadesetak godina tri puta ženio i dobio četrnaestero dece. S vremenom je počeo posećivati lekara zbog
problema sa srcem. On je jedan od retkih koji nije prihvatao ništa od novosti i promena koje su stranci
doneli. Vremenom je pao u nekakvu zamišljenost i više nije bio ustrajan u borbi protiv stranog uticaja.

Pred svojom je prodavnicom slušao razgovor o radovima oko mosta. On, naravno, nije podržavao ideje
stranaca da diraju most i vodu. Niko u kasabi nije delio njegovo mišljenje niti je imao razumevanja za
njegov pesimizam. Svi su ravnodušno promatrali radove, a i sami su zarađivali donoseći radnicima pesak,
drvo i hranu. Posle su počeli i radovi na vodovodnom sistemu pa su se tako kopala ležišta za vodovodne
cijevi. Mnogi su tako po prvi put uveli vodu u dvorište i kuću. Iste je jeseni započela i gradnja železnice –
istočne železnice – koja je trebala proći i kroz kasabu. Vreme uzgradnje železnice značilo je povećanje cene
robe i svakodnevnih potrepština.

„Za vreme građenja pruge, svet je prvi put osetio da to nije više ona laka, sigurna i bezbrižna zarada iz
prvih godina posle okupacije. Već nekoliko poslednjih godina skaču cene robi i svakodnevnim potrebama.
Skaču, a nikad se ne vraćaju, nego posle kraćeg ili dužeg vremena skaču ponovo.“

Četiri godine popsle, prvi voz je prošao kroz kasabu, a vožnja je tog dana bila besplatna. Železnica je išla niz
Drinu, okruživajući kasabu i spuštajući se u ravnicu do poslednjih kuća gde se nalazila stanica. Saobraćaj
ljudi i robe u Sarajevo i sa ostalim delovima sveta sada je bio s desne strane obale, a leva obala i most su
napušteni. Prve građane koji su otputovali u Sarajevo dočekani su sa čuđenjem. Mnogi su se hvalili da sada
brže rade svoj posao i broje uložen novac i trud, a Ali-hodža je to gledao sa nevericom. Osećao je da nije
važno koliko vremena je neko uštedio, već šta je uradio sa ušteđenim vremenom.

Došla je 1908. godina koja je unela nemir u kasabu. Već sa izgradnjom železnice i dizanjem cena sve više se
u kasabi govorilo o politici. Do tada su se ljudi u kasabi bavili s onim šta im je poznato, svojom zaradom,
porodicom i zabavom, a sada su pričali i o nekim drugim stvarima. U Sarajevu su se osnivale verske i
nacionalne organizacije koje su imale svoje pododbore i u kasabi. Tako se po prvi se put u kasabi čula reč
„štrajk“, a seljacima se govorilo o agrarnim pitanjima i kmetovskom odnosu.

1903. godine došlo je do promene na srpskom prestolu, a zatim i do promene režima u Turskoj. Kasaba, koja
se nalazila na samoj granici Srbije i nedaleko od turske granice, osećala je te promene. Tamo se osećao življi
rad i pritisak civilne i vojne vlasti. Do tada se pratio njihov rad i ponašanje, a sada se raspitivalo i o
njihovom mišljenju.

Policija je hapsila mladiće zbog neopreznih izjava i zabranjenih srpskih pesama. Do svađe i tuče dolazilo je i
među samim meštanima zbog podeljenih mišljenja. Ubrzo je počela da stiže vojska, sve su kasarne bile
pune, a kampovalo se i pod šatorima. Vojnici su kupovali po prodavnicama pa su cene rasle, a sena i zobi je
u potpunosti nestalo. Na sredini mosta kopao se dubok otvor i svi su bili svesni da će tamo biti postavljen
eksploziv kojim će se most minirati ako dođe do rata. Ubrzo je za aneksijsku krizu pronađeno rešenje pa se
vojska počela povlačiti, ali cene su ostale nepromenjene.

Otvorene su dve banke – srpska i muslimanska – pa su se ljudi počeli zaduživati. Da ne bi zaostajao za

svetom, vlasnik kavane nabavio je gramofon na kojem su se puštali turski marševi i srpske patriotske pesme.

1913. godine započeli su balkanski ratovi koji su završili srpskom i hrišćanskom pobedom. Ubrzo su
usledile promene za most na Drini. Železnička veza Sarajeva sa Zapadom i Istokom smanjila se pa most nije
vezao ništa drugo osim dva dela kasabe i dvadesetak sela sa jedne i druge strane Drine.

U leto 1913. godine došlo je vreme školskih praznika pa su se učenici i studenti vratili u kasabu. Svojim su
govorom i oblačenjem odskakali su od ustaljenih navika i odeće kasabalijskog sveta.

„To je onaj „Glockenfagon“ koji u celoj Srednjoj Evropi važi kao poslednja reč mode i vrhunac dobrog
ukusa. Na glavama nose šešire od meke panamske slame, sa oborenim obodom i sa vrpcom u šest raznih
diskretnih boja. Na nogama amerikanske cipele široke i sa jako uzdignutim kapicama. Većina ima štap od
bambusa neobične debljine.“

Studenti su u kasabu doneli nove reči, šale, pesme, igre i knjige. Još pre okupacije, mladići su otišli iz
kasabe na obrazovanje, ali nikad u većem broju kao sada. Uz pomoć nacionalnih obrazovnih društava,
seljački sinovi i deca malih zanatlija mogli su da pohađaju koledž. Ta su se deca vratila u kasabu sa
slobodnim razumevanjem socijalnih i verskih pitanja i entuzijazmom oživljenog nacionalizma. Glavno
mesto njihovog sastanka bila su vrata na kojima su se okupljali posle večere.

Iako se još uvek druže sa svojim starim drugarima iz detinjstva, ovi prijatelji se od njih razlikuju po svojoj
gruboj ironiji ili nespretnoj tišini pa često ne mogu sa njima podjednako voditi razgovore. Mnogi od ovih
studenata pisali su članke za časopise pa su svoja stajališta po pitanju nacionalizma iznosili na kapiji, a
naposletku bi se to pretvorilo u debatu.

Kad su se jedne veče svi razišli, Bahtijarević i Galus nastavili su raspravu o Bahtijarevićevu izboru studija.
Bahtijarević je te godine diplomirao, a želja mu je bila upisati orijentalne jezike. Galus je smatrao da se on,
kao i svi muslimani, vara ako misli da to što voli sve orijentalno znači da ima sposobnost da postane
orijentalista. Verovao je da su za njih pravne profesije i zvanja jer su oni ljudi konkretnih znanja.
Bahtijarević, koji je inače bio tih i miran, nije mu se naročito suprotstavljao, već je započeo diskusiju o
Mehmed-paši Sokoloviću i novoj nacionalnoj državi. Njihov su razgovor slušali Stiković i Glasinčanin koji
su sedeli i ćutili. Razlog za to je bio taj što su obojica bili zaljubljeni u Zorku koja se igrala s njima.
Prekinuli su ćutnju i raspravljali o nacionalizmu i kroz razgovor došli do teme koja ih je mučila. Istog dana,
Stiković i Zorka tajno su se sastali u školi. Glasinčanin ga je napao, povezujući njihovo ljubovanje sa
Stikovićevim nacionalističkim shvatanjima. Njihov je razgovor prekinula nečija pesma. Bila je to pesma
mlađih pijanih trgovaca. Petnaestak godina pre u kasabu je došao Mađar sa svojom ženom koja je rodom
bila iz Novog Sada. U kasabi su otvorili prodavnicu koja nije imala ime. Terdik je u toj radnji držao četiri
devojke: Irmu, Ilonu, Fridu i Aranku. Kad su počeli radovi na železnici, povećavao se i broj devojka. Tako
su momci svake večeri posećivali tu radnju u kojoj su ostavljali svoj nasleđeni i stečeni novac. U to je vreme
Lotikin hotel bio slabije posećivan. Lotika je bila očajna jer joj je Mađar preoteo goste koji su kod njega
mogli dobiti ono šta kod nje nikad nisu.

Lotika je gubila novac, hotel je propadao, a ona je posledično dobila živčani slom. U međuvremenu se sa
šogorom Calerom udružila sa dva bogata penzionera i osnovali su Modernu mlekarsku zadrugu, ali
aneksiona je kriza uništila svaku mogućnost za privlačenje novih kapitala. Uporedo s njezinim finansijskim
nevoljama pojavile su se i porodične brige i problemi. Starija Calerova kći Mina nije se uspela udati kao
njena sestra Irena pa je postala očajna i zlobna usidelica. Caler je postao još neodlučniji i pasivniji nego što
je bio, a njegova bolesna žena rodila je bolesno dete.

Dečak do svoje desete godine nije progovorio, a svoju tetu Lotiku voleo je više nego svoju majku. Lotika se
o njemu brinula, oblačila ga i hranila. Patila je što nema novca da ga pošalje na lečenje u Beč. Njeni štićenici
iz Galije koje je školovala zadavali su joj brige i razočarenja. Neki su od njih osnovali svoju porodicu i nisu
hteli da pomognu i prihvate siromašne rođake. Njena sestrična koja je bila nadareni pijanista kojoj je
pomogla da se školuje u Beču, u vreme svojih najvećih uspeha izvršila je samoubitvo. Nećak Albert odrekao
se pravne službe i počeo raditi kao novinar. Postao je članom socijalističke partije i na kraju je zbog toga
završio u zatvoru.

S prvim prolećem 1914. godine na Uvcu se pojavila epidemija tifusa pa je višegradski lekar otišao na Uvac
da neguje bolesnike. Epidemija se nije proširila i na ostala mesta, ali na kraju se sam doktor Balaš razbolio i
umro. Tog istog proleća kasaba je dobila električno osvetljenje.

Leto 1914. godine ostalo je u lepom sećanju onima koji su preživeli epidemiju. Kasaba je bila osvetljena
suncem i voćke i usevi su te godine rodili dobro. Mada su već postojale banke, mnogi seljaci su ipak
špzajmljivali na starinski način. Neki od njih su pozajmljivali u radnji gazda Sante. Jedne letne večeri, u
mračnoj bašti, sedili su Zorka i Nikola Glasinčanin. Godinu pre toga njihov je odnos prekinuo Stiković. Kad
je Stiković otputovao bez pozdrava, shvatila je da on nije zaljubljen kao ona i da je sve to bila samo iluzija.
U njegovom pismu osetila je hladnoću i ćudljivost. Posle nekog vremena poslao joj je pismo s neke visoke
planine u Alpama i govorio o njihovoj ljubavi, ali ona tu njegovu ljubav nije osećala.

„Po tome kako se savijala u sebi i lomila u najdubljoj dubini svojoj, osećala je da sav teret ljubavi, koju je
on izazvao, leži na njoj a da se on gubi negde u magli i daljini koju ona ne sme da nazove pravim imenom.
Jer, zaljubljena žena i kad je potpuno razočarana, voli svoju ljubav kao nesuđeno dete.“

Uoči Božića pripremala se žurka pa su ona i Glasinčanin ponovno počeli da pričaju. Iako je bio besan,
upućivao joj je reči pune ljubavi i poštovanja. Nikola ju je htio oženiti i pobeći s njom u Ameriku, ali ona
mu je zahvalila i nije mu odgovorila. Vremenom joj je to poveravanje postalo teret i shvatila je da prema
njemu ne oseća ništa osim zahvalnosti što ju je tešio onda kad je patila.

Tog dana je bio Vidovdan, a slavlje je prekinula vest o ubistvu cara Franje Ferdinanda i njegove žene. Od
tog dana, straža je ponovo postavljena na most. Svakog su se dana hapsili Srbi i sumnjivi putnici, a letne su
noći prolazile bez pesme i sedenja mladića na kapiji.

Jedne večeri Glasinčanin je došao pred Zorkinu kuću i rekao joj da je sve spremno za beg, ali ona mu je
rekla da ne može ići s njim. Pošto je rat bio na vratima, već se sledećeg dana pročulo da je Glasinčanin s
nekim mladićima pobegao u Srbiju. Kad je objavljen rat Srbiji, u kasabu je stigla četa koja je progonila Srbe.
Srbi u kasabi bili su u strahu za svoj život.
Pred Ali-hodžinom prodavnicom su se okupili domaći Turčini i raspravljali o tome da li se trebaju pridružiti
četi. Ali-hodža je bio protiv toga i rekao da nije vreme da se umire, nego da se vidi ko je kakav. Podignuta
su vešala na kojima je već prvog dana izvršena smrtna kazna nad trojicom seoskih kmetova jer su svedoci
tvrdili da su ih videli kako noću daju svetlosne znakove na srpskoj granici. Dok se sve pripremalo, u domili
se našao i Gustav, nekadašnji glavni konobar u Lotikinu hotelu. Vikao je da je on već petnaest godina
poverljiva ličnost najviših vojnih krugova i da mu je obećano da će moći da obesi dva Srbina, ali mađarski
ga je oficir oterao. Ličanin Vajo uzalud je govorio da je nevin, a kad je Ali-hodža začuo njegou molbu,
odmah je zatvorio prodavnicu i otišao na pijacu.

Četiri dana posle na most je pala granata, a po drugi je put srušen Kameniti han. Za vreme bombardovanja,
saobraćaj preko mosta je obustavljen. Meštani koji su živeli u centru grada bežali su kod rođaka na Mejdan.
Za razliku od prizora tokom velike poplave, ovaj put stanovnici kasabe nisu sedili zajedno, već su se
podelili: Turci su bili po turskim kućama, a Srbi po srpskim kućama. U jednom momentu začuli bi
austrijske, a već u drugom srpske topove. Ali-hodža je u svoju kuću primio pridošlicu Mujagu s njegovom
porodicom i tešio ga zbog nesrećne sudbine. U srpskim se kućama nije pričalo o prošlosti ni budućnosti, već
je tamo vladao samo strah za sopstveni život.

„Tako je u celoj toj novoj oluji koja se srušila na kasabu i pokretala iz korena i preturala drevne navike,
žive ljude i mrtve stvari, most stajao i dalje beo, tvrd i neranljiv, kakav je bio oduvek.“

Od prvog dana rata naloženo je da sve prodavnice moraju da budu otvorene da bi vojnici mogli da kupe što
im je trebalo. Pošto je Ali-hodžina radnja bila izložena stalnoj opasnosti od bombardovanja, uglavnom je
bila zatvorena. Lotika je već prvog dana napustila hotel s porodicom i sklonili su se u neku tursku kuću.
Lotika je, kao i uvek, bila hrabra i vodila glavnu reč, ali kad su stigli u tursku kuću, odjednom se začuo
njezin plač. Po prvi je put Caler preuzeo glavnu ulogu i tešio nesretnu Lotiku. Doveo joj je i lekara koji je
ustanovio da je doživela nervni slom. Sugerisao je da Lotiku odvede što dalje pa je Caler odmah zatražio
kola kojim su otišli za Sarajevo.

Radnja gazde Pavla Rankovića u koji su seljaci nekad dolazi pozajmljivati sada je zatvorena, a Pavle je s još
nekoliko uglednih Srba odveden kao taoc. Krajem septembra je započela potpuna evakuacija kasabe i vojska
je postepeno povučena. U zoru je patrola krenula u obilazak da bi bili sigurni da su svi evakuisani. Pred
prodavnicom su zatekli Ali-hodžu i opomenuli ga da zatvori radnju i napusti pijacu. Ali-hodža im je mirno
rekao da je došao samo da uzme nešto iz prodavnice i da se odmah vraća kući. Kad je patrola otišla, Ali-
hodža se zavukao u sobicu u svoju radnju. Sva su mu se ta naloženja činili besmislenima jer je kasaba
odavno postala opasno mesto. Odjednom je osetio tup udarac u glavu i činilo mu se kao da je došao sudnji
dan. Kad se sabrao, kraj sebe je video kamen. Izašao je iz prodavnice i pred sobom ugledao vojnike, pijacu
koja je ličila kao razoreno bojište i rupu na sredini mosta.

„Pogled mu pređe na most. Kapija je bila na svom mestu, ali odmah iza kapije most je bio prekinut. Sedmog
stuba na mostu nije bilo: između šestog i osmog zijala je praznina kroz koju se u kosoj perspektivi nazirala
zelena rečna voda. Od osmog stuba dalje most se opet nastavljao i išao do druge obale, gladak, pravilan,
beo, kakav je bio juče i oduvek.“

Ali-hodža je nastavio dalje, osećao je umor i u glavi mu je bila samo pomisao na kuću i postelju. Dubokim
je disanjem pokušavao da smiri svoje srce. Kad je stigao do brda koje vodi na Mejdan, Ali-hodža je
izdahnuo.

Analiza likova

Likovi: Mehmed-paša Sokolović, Abid-aga, Tosun-efendija, Plevljak, Radisav, majstor Antonije, Ali-hodža
Mutavelić, pop Nikola, Osman-efendija Karamanlija. Lotika, Caler, Fata, Milan Glasinčanin, Gregor Fedun,
Salko Ćorkan, Zorka, Stiković, Nikola Glasinčanin, Terdik…

Mehmed-paša Sokolović
Mehmed-paša Sokolović je veliki vezir trojice turskih sultana. Iz rodnoga sela Sokolovića janjičarski ga je
aga nasilno odveo s ostalom muškom decom u Carigrad. Tamo je postao carski zet, vojskovođa i državnik
koji je proširio granice Osmanskog Carstva. Prizor opasnog prelaska preko Dine tokom odvođenja dečaka u
njemu je izazvao fizičku nelagodu. Iako je kasnije promenio ime i veru, ta je fizička nelagoda postajala sve
mučnija. Tako je nastala ideja o izgradnji mosta koji će povezati Bosnu sa Istokom. S tim je povezao svoj
rodni region sa turskom zemljom u kojoj je proveo najveći deo svog života.

Čitav života se borio protiv krađe i nepouzdanosti svojih službenika pa je Abid-agu naterao da vrati sav
novac koji nije isplatio radnicima tokom izgradnje mosta i na njegovo mesto postavio Arfi-bega.

Ubrzo je nakon završetka radova Mehmed-paša umro. U džamiji ga je neki derviš molio za milostinju i
iskoristio njegovo dobročinstvo pa mu zabio nož među rebra.

„Naprotiv, sa godinama i sa starošću javljalo se sve češće: uvek ista crna pruga koja mine grudima i
preseče ih naročitim, dobro poznatim bolom iz detinjstva, koji se jasno razlikuju od svih muka i bolova što
ih je docnije život donosio. Sklopljenih očiju vezir bi tada čekao da crno sečivo prođe i bol umine.“

Abid-aga

Abid-aga je bio glavni vezirov povjerenik za gradnju mosta. Po naravi je bio strog, bezobziran i nemilosrdan
te je svojim dolaskom unio nemir i strah u kasabu. Svojom silovitošću i zelenim štapom upozoravao je
radnike da ga moraju slušati i pokoriti se njegovim naredbama. Radnike je kažnjavao batinama, a Radisava
je zbog otpora osudio na nabijanje na kolac. Učinio je to javno kako bi ostalim stanovnicima kasabe pokazao
svoju moć. Svoje nepoštenje prikrivao je strogošću i tako je dvije godine krao novac namijenjen radnicima.
Kad je Mehmed-paša doznao da su ljudi gradili most dvije godine bez plaće za koju je on osigurao novac,
naredio je Abid-agi da vrati sav novac i preseli se u Anadoliju.

„Sakupljeni ljudi našli su se pred krupnim čovekom, nezdravo crvenog lica i zelenih očiju, u bogatoj
carigradskoj nošnji, sa kratkom riđom bradom i brkovima čudno uzvijenim na mađarski način.“

Radisav

Radisav je bio pobunjenik koji je osuđen na smrt zbog pokušaja opstrukcije izgradnje mosta. Nije se slagao
sa idejom o izgradnji mosta jer je smatrao da im most neće služiti. Ubeđivao je svoje meštane da je most
potreban isključivo Turcima za vojsku i trgovinu. Tako se u kasabi proširila vest da vila brodarica noću ruši
sve što je tokom dana sagrađeno. Abid-agu je ta vest razbesnila i bio je uveren da je u pitanju seljačko
lukavstvo. Pošto nije mogao da podnese da se neko ismejava i suprotstavlja njegovoj moći, zadužio je
Plevljaka da noću stražari i uhvati krivce. Tako je Radisav uhvaćen, a sledećeg dana je nabijen na kolac.
Nekoliko seljaka podmitilo je Ciganina Merdžana da im predaju njegovo telo da bi ga sahranili po
hrišćanskim običajima.

„Onizak čovek mrka lica i nemirnih očiju, dobro pognut u pasu, išao je brzo rasturajući nogama i klateći
glavom i ramenima levo-desno, levo-desno, kao da seje brašno. Nije bio ni siromah kao što je izgledao ni
priprost kao što se pravio.“

Ali-hodža Mutavelić

Ali-hodža Mutavelić rođen je u jednoj od najstarijih i najpoštovanijih porodica u kasabi koja se oduvek
isticala po svom poštenju. Kao i ostatak porodice, Ali-hodža je bio veoma tvrdoglav i bilo ga je nemoguće
podmititi novcem ili laskanjem. Na samoj pijaci je imao svoju prodavnicu koji je nasledio od oca.

Iako je imao naziv i čin hodže, nije obavljao tu dužnost niti je primao prihode od svoje profesije. Protivio se
oružanom otporu, ali odbijao je da se pokori tuđoj vlasti. Tokom razgovora svojom je oštroumnošću
razbesnio Osman-efendiju. Stalno mu je govorio da je besmisleno boriti se protiv Austrijanaca koji su već
ušli u njihovu zemlju. Kad su Austrijanci bili na padinama Lijeske, Osman-efendija Karamanlija bio je
poslednji koji je napustio kasabu, ali pre odlaska, ostvario je svoju pretnju i naredio da se Ali-hodža zaveže i
zabije desnim uhom za hrastovu gredu na nekadašnjem čardaku. Jedan od austrijskih vojnika mu je
pomogao i izlečio mu rane.

Ćuteći i mrzljivo je promatrao izgradnju mosta kao i sve ostale postupke stranaca. Niko u kasabi nije delio
njegovo mišljenje i nije imao razumevanja za njegov pesimizam pa je zbog svoje posebnosti uvek bio u
sukobu sa meštanima.

Za razliku od ostalih, Ali-hodža je odlučio da ostane u kasabi iako je izdan nalog da se svi meštani moraju
evakuisati. Sakrio se u sobicu u svojoj radnji i mirno dočekao bombardovanje mosta. Kad je izašao, video je
razoren grad i miniran most. Izdahnuo je na putu do Mejdana.

„Alihodža je još mlad čovek, živ, nasmejan i punokrvan. Kao pravi Mutevelić on je redovno, u svima
stvarima, imao odvojeno mišljenje, uporno ga branio i tvrdoglavo ostajao pri njemu.“

Pop Nikola

Pop Nikola je bio sin čuvenog popa Mihaila. U mladosti je nekoliko puta bežao u Srbiju da bi se spaseo od
Turaka. Svojom je neobuzdanom prirodom uvek davao povoda za mržnju i osvetu, ali je posle očeve smrti
preuzeo dužnost, oženio i smirio.

Pedeset je godina upravljao parohijom. Bio je mudar i posvećwen svom pozivu i uživao je poštovanje svih
kasabalija. Voleli su ga čak i pripadnici druge vere. Nije bio naročito pismen, ali imao je veliko srce, zdrav
razum i vedar duh. Do starosti je svojim osmehom ohrabrivao sve meštane kasabe i brinuo o njihovoj
bezbednosti.

„Za celu kasabu i za sav srez on je oličenje srpske crkve i svega onoga što narod naziva i smatra
hrišćanstvom. I više od toga, svet u njemu gleda prototip sveštenika i starešine uopšte, onakvog kakav se u
ovoj kasabi i pod ovakvim prilikama zamišlja.“

Salko Ćorkan

Salko Ćorkan je rođen kao sin Ciganke i vojnika ili činovnika Anadolca koji je služio vojsku u kasabi. Otac
je napustio kasabu pre rođenja neželjenog sina, a majka je ubrzo umrla. Za Ćorkana je brinula cela kasaba:
hranili su ga, oblačili, spavao je na njihovim tavanima. Bio je vredan i radio je poslove koje niko nije hteo
da radi. Bio je dobronameran i pravi veseljak. Živio je od svirke, šale i rakije.

Često je zbog toga bio ismejavan od strane svojih meštana. Kad je posle austrijske okupacije u kasabu stigao
cirkus, Ćorkan se zaljubio u devojku sa žice, a posle u Pašu. Momci su iskoristili njegovu nesreću da bi a
ismejavali. U kavani bi pili na njegov račun i ubeđivali ga da uradi nešto u vezi Paše. Jednom su mu
prilikom rekli da je najbolje da se ubije ako ne može da preotme Pašu njeom mužu. Ćorkan se pijan popeo
na ogradu mosta i igrao po njoj. Dok su se jedni zgražali nad tom scenom, drugi su se pijani momci smejali.

„Nikad nije imao svoje kuće ni porodičnog imena ni određenog zanimanja. Jeo je gde stigne, stojećki ili u
hodu, spavao po tavanima, odevao se šarenim dronjcima koje su mu drugi davali.“

Lotika

Lotika je bila vlasnica prvog hotela u Višegradu. Bila je udovica, veoma lepa i hrabra. U njenom se hotelu
jelo, pilo, igrale karte, vodili su se važni razgovori i poslovi. Lotika je prema svojim gostima uvek bila
ljubazna i nikad se nije odmarala. Kad bi našla vremena za sebe, zatvarala se u svoju kancelariju gde niko
nije imao pristup. Tamo se bavila računima i pismima.

Lotika je bila glava svoje porodice: rešavala je porodične svađe, brinula o školovanju svojih nećaka,
odlučivala o njihovoj udaji i ženidbi, redovno im slala novac i delila savete svim članovima svoje porodice.
Imala je nekoliko štićenika koje je slala u Beč na školovanje. Posle su je njeni štićenici razočarali: jedna je
nećakinja izvršila samoubistvo, a neki su štićenici zasnovali svoje porodice i odbijali pomoći svojim
rođacima, zbog čega je bila tužna.

Umorna i preopterećena doživela je nervni slom. Mađar Terdik u blizini je otvorio bordel pa su ljudi sve
manje posećivali njen hotel. Kad je zaradila određeni novac, stanje na tržištu se promenilo i hotel je sve više
propadao. Tokom evakuacije meštana kasabe Lotika je sa svojom porodicom napustila kasabu i sakrila se u
jednu tursku kuću. Kad ih je sve smestila, izašla je iz kuće i onda se začuo njen plač. Doživela je nervni
slom i hitno je prevezena u Sarajevo.

„Da nije ovo što jeste i na mestu na kome je, ko zna šta bi bila i šta bi dala ova mudra i čovečna žena koja
ne misli na sebe i koja, grabežljiva a nesebična, lepa i zavodljiva a čedna i hladna, vodi jedan palanački
hotel i prazni džepove kasabalijskim sevdalijama. Možda bi bila jedna od onih čuvenih žena o kojima
istorija govori i koje upravljaju sudbinom velikih porodica, dvorova ili država, okrećući uvek sve stvari
nabolje.“