Na Drini ćuprija – Ivo Andrić

1.glava – Na početku romana opisan je most, po kome samo delo nosi ime. Ovaj most nastao je
na jednom proširenju kod Višegrada, gde Drina izbija u naglom zavoju iz dubokog i uskog
tešnaca koje stvaraju stene i planine. Pored veličanstvenog mosta živeli su stanovnici Višegrada,
koji su pored tog mosta imali još jedan za obavljanje poljuprivrednih poslova. Taj drugi most
nalazio se na reci Rzav i opisan je kao prosta građevina bez istorije i lepote, za razliku od mosta
na Drini. On je opisan ovako “Most je oko dve stotine I pedeset koraka dugačak a širok oko
deset koraka , osim na sredini gdje se proširen sa dvije potpuno jednake terase , sa svake strane
kolovoza po jednu I tu most dostiže dvostruku širinu .Taj dio mosta naziva se kapija.Na njemu je
urezan natpis od trinaest stihova koji kazuje ime onoga koji je podigao most I kad je
podignut.Most takodje ima 11 lukova sa kapijom kao krunom u sredini”. Sva novorođena deca
pređu ovaj most svojih prvih dana života. Svi tu decu uče ko je podigao taj most i sva deca im se
dive od malih nogu. Postoji priča o ovom mostu, kada ga je majstor Rade Neimar, koji je zidao
ovaj most, u toku zidanja zazidao svoje dvoje dece tu, Stoju i Ostoju, koje je majka neizbežno
pokušavala da sakrije od tuđih ruku koje su želele da joj uzmu decu. Zatim se spominje crni
Arapin o kome postoje priče koje plaše malu decu i tim pričama ih udaljavaju sa mosta. Inače
oko mosta, sva deca iz blizine su se tu igrala i provodila dane tokom dana, a uveče bi slušali
priče o mostu i crnom Arapinu. Spominje se i starina Novak i dete Grujića, gde starina Novak
pokušava da mu objasni kakvi su stanovnici Višegrada i okolnih mesta i kako sam da zaključi ko
su domaćini, a ko pristalice u Višegradu.

2. glava – Vraćamo se u stara vremena i opise kada je tu još uvek nije bilo mosta, nego je tu
samo bila kao i sada reka Drina, zelena i vijugava koja je prolazila kroz ogromne planine. Na
tom mestu stajala je velika skela i na njoj skeledžija Jamak. On je bio mrzovoljan, spor
skeledžija, po imenu Jamak kojeg je teže bilo budnog dozvati nego iz najdubljeg sna. Bio je visok
i jak, al propao je u mnogim ratovima u kojima se proslavio. Imao je jedno oko, jedno uho i
jednu nogu, a druga noga mu je bila drvena.On je u to davno vreme regulisao prelazak preko
Drine i kad god bi se reka povećala do nekog određenog nivoa on bi napustio skele i otišao svoje
njive da proveri pored grada, ostavljajući mnoge putnike da čekaju. Već u to vreme jedan 10-
ogodišnji dečak je napravio sliku gde je umesto skele na tom mestu bio most. U zo vreme Turci
su često uzimali zdravu srpsku decu od 10-15 godina i vodili ih u Tursku gde su ih obučavali za
vojnike, menjali im veru i ime. Ali jedan decčak kojeg su odveli, je uvek pamtio svoje rodno
mesto i na kraju se ispostavilo da je to dečak koji je zaslužan za građenje mosta. Taj dečak je bio
Mehmed Paša Sokolović koji je pokrenuo izgradnju mosta na trošak turskog sultana i po
vezirovom naređenju most je napravljen i njegova izgradnja trajala je 5 godina. Ljudi to nisu
cenili u momentu izgradnje mosta, nego tek kasnije kada je most završen, videli su koji je tu
napor i trud utrošen o čemu se priča i dan danas i pamtiće se još dugo.

3. glava – Ovaj deo posvećen je priči početka granje mosta. Turski sultan je poslao vezira
Abidaga koji je bio na veoma lošem glasu. Njega niko nije voleo zato što je bio mnogo strog
prema poslu i dosta ljudi je tukao, osuđivao na smrtnu kaznu, psovao ih i mnoge druge strašne
stvari... On je pokupio sav narod iz varoši da bi krenula gradnja mosta, čak je doveo i dosta ljudi
iz Turske da pomognu. Ljudi su čitavu godinu radili na tom mostu, Abidaga ih je stalno
opominjao i govorio da će ih pobiti ako ne budu čuvali most dok se on ne vrati. Tako su se svi
brinuli o izgradnji mosta i dosta pažnje posvećivali mostu zbog straha za svoj život. Kada se
vratio održao je ljudima govor, koji ih je još više zbunio, ali on je to i želeo da ih uplaši i natera
da rade. Posle zime radovi su opet krenuli i vezir se držao svog zadatka. Stalno je obilazio
izgradnju i tokom druge godine gradnje, doveo je majstore iz Rima koji su se bavili
kamenorezačkim poslovima, odnosno obrađivali su kamen koji je kasnije korišćen za izgradnju.
Iako je veziru bilo dojadilo kako se narod stalno žali, on je ipak pokazao veliki interes za taj
most. U toku izgradnje jedna devojka je ostala trudna i rodila je blizance, koji su nažalost rođeni
mrtvi i dok je ona bila u nesvesti, sahranili su njeni bližnji blizance u šljiviku. Kada je došla sebi
neki ljudi su joj rekli da su zazidali blizance u most, jer nije verovala pravoj istini. Nakon toga se
stalno kretala u krugovima mosta i radnici su već bili navikli na nju i nisu obraćali pažnju punu
pa su je prozvali Luda Ilinka. Lokalni radnici su se žalili na teške poslove i kako od tog mosta oni
lično nemaju nikakve koristi, pa je jedan od njih došao na ideju da tokom noći poruše ono što je
napravljeno. Tako je i bilo, sve dok Abidaga nije pobesneo i poslao dvojicu ljudi iz Turske,
starešinu Plevljaka i još jednog čoveka, da uhvate te vandale i ubiju ih. Nakon nekoliko noći
most je bio porušen, a alat je nestao, vezir je zapretio starešini da ako ne nađe vandale živog će
ga nabiti na kolac. Plevljaka je to veoma ozbiljno shvatio i smestio im je zamku jedno veče. To
veče čuli su se neki zvukovi iz vode, pa nisu mogli da čuju vandale. Drugo veče vandali nisu ni
došli, sigurno zato što su čuli za zamku. Starešina se već uplašio jer mu je vezir dao samo tri
dana da nađe vandale, i ta treća noć je bila presudna. U toj noći su uhvatili jednog čoveka koji je
optužen za rušenje mosta, a jednog su izgubili u noći kada je verovatno pao sa stuba i usmrćen
pao u reku. Čovek koga su uhvatili zvao se Radisav, on je bio lokalni stanovnik Višegrada i kad su
ga uhvatili mučili su ga sve dok nije rekao ko ga je nagovorio na to, ali i kad je rekoa da je to bio
Jovan oni mu nisu poverovali. Teško su ga mučili i na kraju ga vezir osudio na tešku kaznu, a to
je bilo nabijanje na kolac pred svima. Pre same kazne otkinuli su mu nokte na nogama i teško ga
mučili, a na kraju su ga obukli da to drugi ljudi ne vide. Ni ostatku sveta nije bilo jasno kad su ga
videli onako jadnog i obučenog zašto je to radio. Ljudi su već počeli da se razilaze kada su videli
dva cigana kako donose veliki beli kolac na kog su nasadili Radisava. Iako je bio nabijen na kolac,
njemu su organi normalno funkcionisali jer oni nisu bili povređeni, što je još veća muka bila za
njega. Radovi su nastavljeni, a starešina je bio srećan što to nije bila njegova sudbina.
4. glava – Posle Radisavove kazne, ceo narod je pričao o tome i bio je u strahu, može se i reći da
su radili mnogo više nego pre jer su se bojali za svoj život. Abidaga je bio srećan što je Merdžan
uradio šta je i obećao i njemu isplatio nagradu, a nakon teškog čina naredio je da se telo skine
sa kolca i baci psima. Ali seljaci su se dogovorili sa ciganima da telo ostave pored puta, a da će
ga oni uzeti i dostojanstveno sahraniti. Starešina je izludeo od pomisli na starog Radosava koje
su ubili, non stop je govorio kako on može da skače, da se smeje, kako je srećan... Na kraju su
zaključili da je i on lud, pa je i njega Abidaga osduio na smrt. Pre zime Abidaga je rekao kako
napušta Višegrad i da će opet doći na proleće i da se vodi evidencija jer će on hteti da vidi
račune kad dođe. Došlo je proleće Abidage nije bilo, umesto njega doputovao je novi vezirov
povernik Arif beg zajedno sa Tosun efendijom. Sa Abidagom se desilo ono čega se najviše
plašio. Neko je rekao velikom veziru kako se on ponaša prema narodu i kako uopšte ne isplaćuje
radnike nego kako je sav novac uzeo za sebe. Dva dana posle Arif beg je stigao iz Antonije i
majstor iz Dalmacije sa novim radnicima. Arif beg je bio sasvim novi čovek, visok, pognut, crnih
nasmejanih očiju. Narod ga je odmah zavoleo, bio je bez štapa, bez krupnih reči i bez vidnog
napora je određivao i raspoređivao nasmejano i bezbrižno, kao odnekud sa visine, ništa nije
propuštao niti gubio iz vida. Bio je miran, zdrav i pošten čovek koji se ni čega nije bojao niti
prekrivao. Ali svaka priča ima i neku lošu stranu pa tako i ova. Pored svih ljudi koji su bili
zadovoljni i sretni što se most sve više izgrađuje i ljudi su mu se iz dana u dan sve više divili,
postojao je jedan Ahmed aga Seta, bogati zidarski trgovac, mrzovoljan čovek i tvrdica, visok,
oštrog pogleda i jedino se nije on slagao misljenjem svih ljudi. On je bio usamljeni izuzetak, svi
su pokazivali radost i oduševljenje. Nažalost, tokom izgradnje velike ploče na sredini kod kapije
mosta, dizalice su popustile, konopac je pukao i sve je to palo na Crnog Arapina ( sa kojim su
ljdui kasnije plašili decu). Povodom izgradnje mosta, Arif beg je napravio proslavu na kojoj se
jelo i pilo i provodilo dva dana bez prestanka, sve na njegov trošak. Radnici su dobili odela, plate
i sve ostalo što je bilo dogovoreno. Mnogo ljudi, dece i stanovnika, su prelazili most, odlazili da
ga posmatraju iz daljine i da se dive novom mostu, koji je u to vreme bio jedan od najlepših
građevina. I tako se Mehmed Paša Sokolović, iz seka Sokolović još jednom osetio crnu dugu
liniju preko prsa kada je čuo da je most završen nakon pet godina. Na mostu postoji kamena
ploča na kojoj piše:
„Gle Meumedpaca, najveći međs msdpima i velikima rvoga
vpemena,
Ortvapi zavet rvoga rpfa i rvojom bpigom i tpsdom
Sagpadi mort na pefi Dpini.
Na ovoj vodi dsbokoj i bpza toka,
Ppetuodnifi ms ne mogoce nicta podići.
Nadam re od milorti božje da će ms gpadnja biti hvprta.
Da će ms vek ppolaziti s rpeći
I da nikad za tsgs neće znati.
Jep za rvoga života on je zlato i rpebpo složio s zadsžbine;
I niko ne može kazati da je bahen imetak
Koji re tpoci s takve rvpue. „

5. glava – Prošla je i prva stotina godina od izgradnje mosta i on je još uvek bio u punom sjaju.
Ni malo oštećen i lepog izgleda stajao je i služio kao i prvog dana. O hanu na mostu se brinuo
Dauthodža Mutevelić, koji je činio sve kako bi han spasio i očuvao, jer su u to vreme Turci
prestali da plaćaju i daju novac za očuvanje hana i mosta. Dauthodža Mutevelić je bio mudar i
tvrdoglav čovek kojeg su stanovnici kasabe dugo pamtili i uvek je davao sve od sebe da bi
sačuvao han. Posle njegove smrti han je počeo da gubi svoj sjaj i niko nije želeo da brine o
njemu, sve dok to nije bilo nužno. Došlo je vreme poplava i jedna velika poplava je zadesila
stanovnike kasabe koji su ostali bez ičega. Oni što su živeli blizu mosta kuće su im bile
poplavljene do greda i crepova, pa su bežali u visoke krajeve da bi se zaštitili od vode. Tada je
prvi put most bio poplavljen i nije se video, čime je podsećao na vreme pre njegove izgradnje.
Ta nesreća ujedinila je jadni narod koji je pričao o svemu samo ne o mostu. Svi su zajedno
pričali, smejali se i grejali uz rakiju, ponekad čak i uz neku pesmu. Za vreme velike poplave Kosta
Baranac, mlad čovek i gazda bio je potišten jer je sva njegova roba iz magacina nestala, tj
uništena je te je bio novčano oštećen i upropašćen. On nije preživeo tu zimu jer je umru od
žalosti i sramote. Pop Jovan i Mihailo su čitali molitve da se situacija popravi. Poplave su ih učile
da ne žale za onim što Drina odnese.

6. glava – Osim poplava, bilo je i drugih stvari koje su štetile kasabi. Tada su počele i prve bune i
ustanci, borbe između turskog i srpskog stanovništva. Ljudi su se sve više žalili što su ih Turci
vodili kao svoje vojnike i sukob se sve više povećavao. Tih dana ljudi su bojazno bili u svojim
kućama i retko kad su izlazili. Turska vojska je odlučila da na sred mosta napravi čardak kojim su
stražarili i pregledavali sve sumnljive putnike. I odmah prvo jutro Turci su našli prve žrtve.
Zaustavili su starca Jelisija koji je bio bogomoljac, nalik na kaluđera i prosjaka ali blag i spokojan,
nekako čist i nasmejan obilazio je manastire i crkve. Na njega niko nije ni obraćao puno pažnje,
ali zli Turci su odlučili da ga osude. Sve što je on govorio turski prevodilac to ne bi pravilno
preneo, pa je ispalo da je starac kriv za neke stvari. Isto tako uhvaćen je i Mile, on je bio
siromah, radio je u polju, bio je zdrav i krupan, imao je tek 19 godina. Turci su njega okrivili da ih
je nazvao pogrdnim imenima te su njihove priče upamćene jer su njih dvojica tragično završili
na taj način što su im Turci odsekli glave i nabili na kolac pored čardaka. Njih dvojica su se
zajedno molili i zajedno su pogubljeni. Kasnije je tu pogubljen i nevin nastradao i pop Mihailo,
kojem su odsekli glavu i u takvu mu stavili cigare. Jednog dana Hajrudin, zloglasni vojnik koji je
stalno bio na tom čardaku je umro i može se reći da je to bila srećna vest po stanovnike kasabe.
Kasnije je čardak izgoreo i od njega je ostala jedna greda na kapiji mosta koja je držala celu
konstrukciju. Kapija je opet postala ono što je uvek i bila. Drugi nasrtaji su, na tom istom mestu
gde je bio čardak, kasnije pevali pesme, ne znajući šta se tu nekada radilo.

7. glava – Poplave, bune i ustanci nisu bili jedini problem stanovnika kasabe. Počele su da se
pojavljuju zarazne bolesti i to je bila još jedna poteškoća za ove ljude. Pošto su određene nove
granice Srbije i Bosne, neki ljudi su morali da se sele. Turski i srpski vođa su se dogovarali oko
granice i kada je postignut neki dogovor zadesilo ih je ovo. Prilikom tog odseljavanja ljudi su
sretno pričali, šalili se, pevali uz miris lubenice i kafe na kapijama mosta, i tako par noći za
redom Prilikom jedne takve noći, došao je Salko Ćorkan, sin jedne ciganke i nekog vojnika.
Majka mu je umrla, otac ga napustio i odrastao je bez ikoga. Cela kasaba ga je hranila, brinula o
njemu, oblačila ga, nudila mu prenoćište, a on je za uzvrat čistio, radio sve ono što drugi nisu
hteli. Nikad nije imao određeno zanimanje ni ime. U detinjstvu je izgubio oko i bio je nastran,
pijanica i veseljak. Služio je za šalu i za podsmeh isto toliko i za posao. To veče neki su se odselili,
neki su nosili decu, neki jagnjad, neki kovčege i sandučat i to je bila jend atužna noć za kasabu.
Bilo je oko 120 porodica i bežali su u Tursku zemlju. Za tih 25 godina devetnaestog veka pojavila
se dba puta kuga i jednom kolera. Ljudi su se držali one Muhamedove rečenice: “Dok bolest
vlada u nekom m jestu ne idite tamo jer se mozete zaraziti , a ne idite iz tog mesta jer mozete
zaraziti druge “ Toga su se i držali, uvek je neko stražario na mostu imajući sa sobom rakiju i beli
luk, za šta se verovalo da ima anti-dejstvo. Ni poštare nisu puštali, a pisma koja su se trebala
preneti stavljali su iznad velikog belog dima kako bi ga očistili od bakterija. Ako je mosz čuvap
Salko Hedo, ni to se nije moglo. On je bio sveštena vlast koja ne vidi i ne čuje dobro onoga sa
kime govori. On je sam sebi određivao propise i naredbe koje mu pripadaju. Kada je tu bio neko
drugi, ljudi su prolazili davanjem mita, novca, hrane, rakije... Ni to nije trajalo večno, i to je na
kraju prošlo.

8. glava – Nisu samo ratovi , kuge I seoba toga vremena udarili na ovaj most I prekidali život,
desilo se mnogo događaja koji su uticali na to da se naredne godine pamte. Postojala je jedna
kamena ograda kod mosta koja je bila uglačena I tu su obično seljaci spuštali svoj teret kad bi
hteli da odmore I posmatrali reku, odnosno tražili objašnjenje za ono što se desilo.Desio se
jedan sasvim neobičan dogadjaj tu kod kapije. Na dva različita kraja mosta bila su 2 zaseoka.
Jedan od njih bio je Velji Lug , a drugi Nezuke.U Veljem Lugu živela je grana višegradskih
Osmanagića.Njihov domaćin bio je Avdaga Osmanagić,srčan I plahovit čovek , stasit I rumen. Bio
je poznat kao čovek od reči I široke ruke. Imao je petoricu oženjenih sinova I jednu ćerku koja se
zvala Fata I koja je bila san svih momaka iz kraja. Bila je lepa, pametna, vredna, rečita- što je I
pokazivala momcima. Sa druge strane Veljeg Luga nalazio se zaselak Nezuke. On je bio pod
vlasništvom Bega Hamzića.Imao je četiri ćerke I jednog sina, kojem se dopala Fata I želeo je za
svoju ženu. Dosta se trudio oko Fate iako ona nije obraćala pažnju na to, čak joj je jednom
prišao I rekao da če ona biti njegova. Otac mu je odlučio pomoći I dogovorio se sa Fatinim ocem
za svadbu. Fata nije znala šta da uradi jer nije želela ovaj brak na koji je njen otac
pristao.Poslednji četvrtak u avgustu bio je dan svadbe.Prilikom prelaska mosta sa svatovima,
Fata je rekla bratu da joj pridrži konja dok ona malo zastane na kapiji.Dok je brat držao konja on
se popela na most I skocila u Drinu . Njeno telo pronađeno je predveče istog dana, našao ga
jedan ribar, kako leži u mekanom pesku dok ga talasi zapljuskuju .Sahranjena je istog dana na
turskom groblju. Njen otac, Avdaga Osmanagić, od sramote više nije silazio u kasabu, a na zimu
je izdahnuo, ne progovoriši nikad ni sa kim ni jedne reči o jadu zbog kojeg je umirao. Hamzić je
idućeg proleća oženio sina drugom devojkom.Narod je u kasabi dugo prepričavao ovaj tragičan
događaj, kasnije se to počelo zaboravljati I ostala je samo pesma o devojci koja je lepotom I
mudrošću sijala izand svega kao da je neprolazna.

9. glava – Oko 70. godina posle Karađorđeve bune, zaratilo se opet u Srbiji I granica je
odgovorila ustankom. Prvi put posle toliko godina na kapiji opet osvanuše odsečene glave
Srba.Austrije je uzela Bosnu pod svoju vlast I narod se bojao smrti tako da skoro niko nije hteo
da se suprotstavi Austrijancima.Sultan je predao Bosnu bez otpora .Osman Efendija je
nagovarao stanovništvo kasabe da trebaju da se bore protiv Švaba I na podignu bunu.Jedini koji
je se tome protivio bio je Alihodža Mutevelić,njegova je porodica jedna od najstarijih u
kasabi.Nikada nije bio novčano najbogatiji ali bio je poštovan I cenjen čovek širom kasabe.Nije
on imao neke velike strahove I pobude , ali nije želeo da toliki narod uzalud pogine .Dugo je on
vodio raspravu I svađu sa Osman Efendijom I većina se slagala sa njim, samo su se bojali to da
iznesu jer su želeli miran život. Alihodža je toliko naljutio Efendiju da ga je on osudio na nesreću.
Naredio je kovaču da Alihodžu odvede do mosta, veže ga I da mu desno uvo prikuje za hrastovu
gredu koja je ostala od čardaka.Svi su čuli za tu naredbu al niko nije ozbiljno shvatao to. Kovač
je izvršio naredbu, a Alihodža je u bolovima dočekao Švabe koje su ga oslobodile I pružili mu
pomoć. Dok je prelazio most pročitao je natpisan koji je bio na sred mosta I na kom je pisalo da
su pod Austo-Ugarskom vlašću. Alihodžu je to toliko pogodilo da više nije ni osetio koliko ga uvo
boli. Dok je prelazio most razmišljao je kako je most dika kasabe I kako je njegova porodica u
najdužoj vezi sa njom, to je most na kome je on odrastao I provodio vreme, a sad je presečen na
dva dela I misli da više nikad neće otići na onu drugu stranu. Smatrao je da most više ne vezuje
dve obale I da će svako ostati na onoj strain na kojoj se zadesio.

10. glava – Četiri zakonaša (predstavnici četiri različite vere) čekali su kod kapije pukovnika
Austrougarske vojske. Pošto ga još uvek nije bilo, odlučili su da sednu I pop Nikola ih je sve
ponudio duvan kesom.Razmišljali su o vremenukad su kao mladi I bezbrižni bilo pred ovom
kapijom. Pop Nikola I Mula Ibrahim su stari, a muderis I rabin su zreli ljudi.Pop Nikola je bio star
oko 70 godina, al još uvek svež I jak, bio je sin pop Mihaila kojeg su na istom mestu gde je on
čekao pukovnika ubili.Bežao je nekoliko puta u Srbiju od Turaka. On je 50 godina upravljao
parohijom mirno I mudro, sa dostojanstvom I poštovanjem prema svome narodu. Bio je visok,
neobične telesne snage I male pismenosti, ali velikog srca, zdravog razuma I slobodnog duha.
Mula Ibrahim bio je visok I mršav čovek, retke brade I opuštenih brkova. Imao je veliku porodicu
I bio je veoma bojažljiv. Imao je samo jednu manu- to što je mucao, I svi bi mu se zbog toga
smejali iza leđa. Bio je pun dobrote I duševnosti I želeo je svima pomoći koliko je I sam
mogao.Muderis Husein je bio punačak čovek, mlad, lepo odeven I negovan. Bio je školovan I
voleo je da kad govori svi ga slušaju, imao je veliku biblioteku I voleo je puno da čita. David Levi,
rabin, je bio mlad, bled I sitan čovek, sa velikom bradom I brkovima. Bio je bojažljiv I ćutljiv.
Pukovnik,je bio malen ,neugledan ,premoren ,neprijatan I opasan čovek. Pop Nikola mu je rekao
da su spremni da poštuju njihove zakone I budu pod njihovim nadzorom. Pukovnik je odgovorio
da neće imati nikakve probleme ako budu slušali I poštovali red I mir. Zakonaši su odmah po
dolasku ispričali sve svojim vernicima.

11. glava – Desio se veliki preokret u životu kasabe kraj mosta, samo je tu jedini povređen bio
Alihodža, ali se I on posle nekog vremena vratio svom normalnom životu I opet je otvorio
dućan. Poćinje izgradnja cele kasabe, Austrougari su počeli da menjaju kasabu I ljudi su se
bojali, čak nisi ni iz svojih kuća izlazili. Pravljene su zgrade, pijace, prodavnice, ali ipak ljudi su I
dalje živeli svoj život I nisu se mnogo obazirali na velike promene. Jedan od takvih ljudi bio je
Semsibeg Branković iz Crnče, jedan od najuticajnijih I najuglednijih ljudi u kasabi . Imao je
šestoricu sinova od kojih su četvorica bili oženjeni.Bio je Neosporin, ćutljiv I strog starešina
svoje zajednice.Samo petkom je silazio u kasabu da ode u džamiju da se pomoli.Njemu novi
način života nije bas odgovarao I kasnije je on umro bez bolovanja . Nije mu se sviđalo sto se
sve menja , I svaki petak kad bi došao u kasabu nešto bi bilo izmenjeno. On je uvek obarao
pogled da to ne bi video, ali je I tamo video neke promene- to su bile zašiljene kopite,
karakteristične za austrougarske konje.Izgradila se I opstina I zgrada suda . Na mostu kod kapija
su stavljali fenjere koji su posvetljivali tokom noći most mladim ljudima koji su tu pevali, igrali I
družili se do kasnih noćnih sata.Zbog tog fenjera mnogi su I osudjivani što su ga razbijali .Most
je 18. avgusta svake godine bio lepo ukrašen I naveče obasjan svetlosti jer je tada bio carev
rođendan . Praznikom I nedeljom ,most je bio ljudi koji su se šetali zajedno sa svojim
prijateljima I supružnicima. Izgeldalo je kao da će beli,drveni most, koji ima preko sebe 3. Veka
bez traga I ožiljka, ostati pod novim carem nepromenjen.

12. glava – Posle svega, život u kasabi postaje sve življi i šareniji. Ljudi su i po danu i po noći
šetali mostom, razmišljajući i ne obraćajući pažnju na druge ljude. Jedan od takvih bio je Milan
Glasinčanin iz Okolišta.Visok, mršav sa brkovima i kosom sedom kao kod starca,gazda pognut
čovek. U hodu se klati i povija i ne primećuje da se išta drugo na kapiji promenilo. Bio je kockar.
On je bio sin Nikole Glasinčanina, koji se doselio iz Srbije kada je buna bila u najvećem
jeku.Svake noći išao je u istinu kafanu, u istu zagušljivu sobu i kockao se sa istim ljudima.Nekad
je gubio, a nekad pobeđivao, menjalo se to svake večeri. Imao je oko 30-tak godina kada je ovaj
porok izlečio.Jedne noći došao je nepoznat čovek koji je krenuo da se kocka sa njim. Uvek je on
pobeđivao i to je Milana počelo da nervira.On je malo-malo isao kuci praznih džepova, ali petu
noć je odlučio da ostane kod kuće, iako je već spremio pare I odeću. Tokom te noći nepoznati
stranac je došao do njega I nagovorio ga odu da odu na most da kockaju, I Milan je pristao.
Pobenik je čas bio Milan, čas nepoznati stranac, ali više puta nepoznati stranac. Igrali su u kuću,
u njivu, u životinje koje su imali, sve moguće, da bi na kraju došli do toga da Milan igra za život
svoj.Ako izgubi mora da skoči sa mosta, a ako pobedi sve što je izgubio biće opet njegovo.
Izgubio je I odjednom mu sve postane jasno, I šta je vrednost života, I šta je čovek I šta prokleta
strast može da uradi. Sve mu se činilo kao da sanja da je igrao I izgubi, al u isto vreme sve mu se
činilo istinito I nepopravljivo. Odjednom petao je zakukurikao, karte su poletele, novac se
rasturio, I zaljulja se cela kapija iz temelja. Milan je zatvorio oči od straha jer je mislio da je
došao poslednji čas. Kada je ponovo otvorio oči video je da je sam. Probudio se u groznici na
pragu svoje kuće, 2 meseca je bio u komi I kad se probudio bio je sasvim drugi čovek. Miran,
povučen, bez mnogo osvrtanja na okolinu prelazio je taj isti most koji mu je mogao presuditi,a
da nije ni pomišljao o tome. Često je posećivao kapiju, a među prvima jednog jutra na kapiju je
stigao Bukus Gaon , najstariji sin Avrama Gaona .Bio je mlad I ne zaposlen I tog jutra našao je
neki dijamant u mostu, uzeo ga je I tako je sve počelo. Otišao je u isti onaj han gde se I Milan
kockao, da bi se na kraju odselio iz kasabe I posramio svoju porodicu. To je od njega učinio
“đavolji dukat” kako su ga ljudi iz kasabe proglasili.

13. glava – Nastupila je četvrta godina okupacije I izgledalo je da se sve smirilo, ali odjednom
stiže nova vojska I novi nemiri. Zbog bune I ustanka širom Bosne, u to vreme počelo je I
hajduštvo, trebalo je da se izvrši popis stanovništva ali su se svi tome protivili. Opet je bila
postavljena straža na mostu I proveravali su sve sumnljive putnike.Jedan od stražara koji je bio
na kapiji je Gregor Fedun. Rus iz istočne Galicije ,imao je 23 godine , bio je džinovskog
rasta ,stidljiv kao devojka I snažan kao medved. Došao je da radi u kasabu kako bi mogao da
zaradi pare I pošalje svojim roditeljima u Rusiji, da se ponose njime. Rekli su mu da bude
obazriviji jer se u to vreme šunjao hajduk Jakov Čekrlija. Jakov je bio sitan I neugledan , smeo I
neobično lukav ,snažan I veoma pametan ,jer je vise puta bežao iz zamki kojim su hteli da ga
uhvate. Mladi Rus je baš pazio, ali svakog dana nailazila je jedna devojka koja se oblačila u turku
odeću, a zapravo je pomagač od Jakova. Ona je namerno tu prolazila, omamljivala mladog Rusa,
davala mu znakove ljubavi I dogovarala se sa njim tokom noći da se nađu. Fedunu se ona jako
svidela jer mu je bilo neverovatno da je turska devojka pogledala švabskog vojnika. Kada je
videla da je Rus opsednut njom, iskoristila je to da prebaci Jakova preko mosta, tako što ga je
maskirala u staru baku, a Fedun, zaljubljen u devojku, nije ni posumnjao da bi to mogla biti
prevara.Nadležni organi su ga odveli na ispitivanje na sud, da bi shvatili kako se to dogodilo, a
on nije ni pomislio da će morati pred višim sudom da odgovara kako je provodio svoje vreme
tokom straže. Nakon celonoćnog ispitivanja optužili su ga. Kada je došao u vojničku sobu
napiaso je poruku “Sve sto iza mene ostane da se posalje mome ocu u Kolomeju. Pozdravljam
sve svoje drugove I molim starešine da mi oproste .” Zatim uzme svoju pušku, uperi je sebi u
podbradak I ubije se. Sahranjen je idućeg dana, za šta su se pobrinuli pop Nikola I pop Josu. Ovaj
događaj je dugo prepričavan, zbog čega su se sve majke plašile kad sui m sinove odvodili na
vojnu obuku. Na kraju se ispostavilo da nije bilo tako strašno, I navili su se na novi način života.

14. glava – Život u kasabi pored mosta bio je sve življi, izgledao sve srećniji I bogatiji. U
poslednjoj četvrtini 19. veka vladalo je zatišje u ljudskim odnosima I događanjima. Kasaba se sve
više izgrađivala I pored radnika, tu su počeli da dolaze I trgovci, građevinci, poneki nepoznati
putnici, jer je u to vreme bilo sve za svakoga, po pristupačnim cenama I na otplatu. Nova vlast je
sve držala pod kontrolom, jer je za razliku od Turske, koja je na silu uzimala poreze, Austrijska
vlast je lepim načinom života I ne maltretiranjem stanovnika stekla dobar ugled. Otvorena je
mešovita radnja, zatim kantina za vojsku, novi hotel, fabrika sode, sajdžijska radnja… Šume su
počeli da seku I izgrađuju nove zgrade. Sa jedne strane mosta izgrađena je sasvim nova
građevina, dok je sa druge strane još uvek stajala ona ledina na kojoj su se deca igrala. Novi
hotel je skoro uvek bio pun ljudi, od oficira do mladih I starijih gazda koji su se opijali I tu
provodili vreme.Vlasnica hotela bila je Lotika, mlada I savršena žena, udovica, slobodnog jezika I
muške odresitosti. Bila je brze pameti muškog srca, uklonila je svaki bes I rešila svaku
nedoumicu u hotel una lep I pristojan način, bez obzira da li je gost bio pijan, trezan ili
nerazumljiv. Ona je pomagala I siromašnima I bogatima, I onima koji nisu imali šta da jedu I koji
su imali. Bila je dobra žena I vodila je lep život, bar što se nje tiče, jer niko nije znao kad ona jede
niti kad spava niti kad uspeva sve to da stigne. U hotelu se I nalazila soba zvana “EXTRA-
ZIMMER” u kojoj su bili gazde ,oficiri, bogataši I ljudi sličnog karaktera, dok su u odvojenom
delu bili prosečni ljudi. Često je hotel posećivao gazda Pavle, mladi gazda, sitnijih očiju koji je
tek počeo da izlazi I pije. Ako bi se slučajno desio neki incident Lotika je I za to imala rešenje.
Kod nje su radili konobarica Malcika I kelner Gustav. Malcika je bila celoj varoši poznata kao
otresita Mađarica, krupna žena, a Gustav je bio riđav,omalen češki Nemac, prgave naravi I
zakrivljenih očiju. Ako bi neko baš podivljao tu bi bio Milan, visok Ličanin divovske građe ,koji
malo govori a radi sve poslove. On bi svakog koji bi napravio problem, odmah izbacio iz hotela I
sve brige bi bile rešene. Nakon jednog takvog dana Lotika bi uvek u toku noći, iza crvenog
paravana, obračunavala pazar.

15. glava – Ljudi koji su bili izabčeni iz hotela, skoro uvek su to bile stare pijanice I raspuštenice,
mogali su u blizini da svrate u neku zabačenu kafanu gde bi uvek bili baš takvi kao oni. Pijane
propalice koje po ceo dan sede, piju, kartaju... Često su to bili ljudi koji su nasmejavali I bili
predmet šale. Neki od tih su Ćorkan, Sumbo I Šaha, večita nepriznavana potreba kasabalijskog
sveta čiji je duhovni život stegnut. Najviše se pričalo o Salko Ćorkanu, on je jednom prilikom kad
je bio cirkus u kasabi zagledao u devojku na žici I bio je optužen I zatvoren na neko vreme. Zbog
toga su ga još više osuđivali I pravili šale o njemu. Dok je bio trezan sve to bi negirao, al kad bi se
napio ništa ne bi ni progovorio. Kasnije se bio zaljubio u Pasu, ona je bila bela I čedna jedinica,
koja je čekal ruku koja će je izabrati. Pasa se udala za Hadži Omera, bogatog I uglednog čoveka
od 55 godina. On je bio već 30 godina oženjen, al isa svojom ženom nije mogao da ima dece, pa
su se dogovorili da se on opet oženi I da se žena neće buniti, jer je želela da on ostavi svoje
potomke a ona je već bila prestara za to. Tu zimu kada se Pasa udavala, Ćorkan je samo pio,
slušao I uzdisao. Svima je bilo žao, ali su ipak pravili nove šale oko toga. Ćorkan je razmišljao I o
tome da se ubije, ali je odustao. Jednom se toliko napio da su ga nagovorili da šeta po ogradi
mosta, mislio je da će upasti u Drinu I spasiti se svoje muke, ali on je onako pijan uspeo da
ostane na svojim nogama do druge strane I tada se neobično osećao. Bio je u mislima da
prebrodi sve svoje muke, zaboravio je I na Pasu I na devojku sa žice I tad se pilo u čast njegovog
podviga jer je uspeo to da uradi. Santo Papo se drao “ Rum za Ćorkana “ , I tako je ovaj događaj
ostao upamćen.

16. glava – Prošlo je dvadesetak godina od kako su prva austrijska, žuto obojena vojna kola
prešla most. Dvadeset godina pod okupacijom, to je puno dana I meseci. Sve je sad abilo u
znaku izgrađivanja novih objekata I razvijanja države. Poslednjih godina 20. veka, u kasabu je
došla žalosna vest da je carica Jelisaveta poginula u atentatu od ruke nekog Italijana. Ovaj
događaj je jako potresao jedinog Italijana u kasabi, ziadara Pjetru Sola. Preduzimač, zidar,
kamenorezac I slikar, ukratko svaštar I veštak kasabe. Njega je smrt carice jako potresla, bilo ga
je sramota I bio je u depresiji jer je to uradio Italijan. Njegova žena ga je nekako nagovorila da
dođe sebi I zaboravi na to. U to vreme radila se rekonstrukcija mosta, čistila se trava koja se
izrasla, mahovina, prljavština, polupani lavovi su popravljeni I sve je izgledalo kao I prvog dana.
Svi ljudi su bili zaposleni I trudili se da most što pre urede I srede. Alihodža se opet pobunio I
protivio radovima, rekao je da nema svrh popravljati I truditi se kad će most opet da sruše.
Posle mosta u kasabi je izgrađena I pruga. Njena izgradnja trajala je četiri godine, bila je
dugačka 166 kilometra I na njoj je bilo oko stotinu mostova, vijuga, oko 130 tunela I koštalo je
74 miliona dukata. Narod se divio cifri koja je potrošena za izgradnju I mislili su da će im to
doneti napredak. Tako je I bilo, ali su cene naglo rasle, kao I proizvodnja, tako da su neki bili
pozitivni, a neki ipak ne. Iako su neki govorili da je dobro što se pruga napravila jer je skratila
vreme putovanja u Sarajevo, Alihodža je opet govorio da je džaba što ušteđuju vreme ako ne
znaju pametno da ga iskoriste. Izgradnjom pruge most se toliko zanemario da je on koristio
samo za prelaske stoke preko njega, lokalnih stanovnika I ponekih nepoznatih putnika. Nije to
više bio onaj stari most koji je vodio u svet I bio glavna veza sa istokom I zapadom, ali svet nije
ni mislio na to.Most je i dalje stajao, onakav kakav je oduvek bio, sa svojom večitom mladošću
savršene zamisli i dobrih i velikih ljudskih dela koja ne znaju šta je starenje ni promena.

17. glava – 1908. Godine došao je prolgas na narod Bosne I Hercegovine. To je bilo carevo
pismo upućeno narod kojim je obećavao sve dobro I da sve ono što su oni dugo planirali sad
ostvaruje. To je bilo zalepljeno u hanu I jedne noći su neki momci to poderali I bacilli u Drinu,
sutradan su bili uhavčeni I krivično odgovarali za to. Plakat je opet stavljen I bio je čuvan od
strane državnog službenika. Počeli su I vojnici sve više da dolaze preko mosta I onog starog puta
kuda su seljaci prolazili. Kada su vojnici došli, počelo je da se buši neka rupa pri kraju mosta u
koju se stavio eksploziv u slučaju nužde da ako nas neprijatelji napadnu, most bude srušen kako
ne bi mogli da pređu. Tu rupu zatvorili su železnim poklopcem na kojeg skoro niko nije obraćao
pažnju sem Alihodže I znatiželjne dece koja su mislila da se tu krije neki crni Arapin.Te godine je
došao Muhamed beg , riđav ,visok I pun čovek , u uniformi sa gajtanima , čist I doteran.Kad je
došao u Alihodžin dućan ovaj ga upitao da li planiraju da ratuju I da li to može da naškodi
mostu. Muhamed beg je odgovorio da će sigurno ratovati, a Alihodža je bio razočaran jer je
smatrao da I skidanje najmanjeg kamena sa mosta predstavlja greh. Od tada je Alihodža ovaj
most doživljavao na sasvim drugi način.

18. glava – Situacija u kasabi se prilično smirila, most je idalje bio miniran al nije bilo nikakvih
naznaka da će ga srušiti na kraju. Cene su idalje rasle, vodila se broba između turske I srpske
vojske na Balkanu. Most je jedno vreme bio skroz odvojen I od istoka I od zapada, jer su
Austrijanci zauzeli jedan drugi most malo dalje tako da je ovaj retko ko koristio. Prosla je tada I
1912. I 1913. godina . Mladići I devojke su dolazili iz škola svojim kućama I po čitavu noć bili na
kapijama ,pevali sprske pesme o topovima I svi su uživali. Oni su doneli u kasabu nove reči I
izraze, nove pesme, sve se promenilo od izgradnje pruge pa sve do dolaska Austrijanca, zatim
do otvaranja novih zgrada. Otvorene su bile čak I dve nove banke, jedna srpska I jedna
muslimanska I obe su dobro radile. Svima je bilo lakše da pozajme novac za razne potrepštine
jer su cene naglo rasle. Most je opet stajao nepomičan, lep I uvek isti kao I prvog dana, ništa ga
nije moglo pokolebati, bio je jači od svega što vreme može da donese I da ljudi učine.
19. glava – Jedne tolpe noći u avgustu, grupa studenta I đaka se okupila na mostu.Tu su bili:
Janko Stiković -mršavi mladić sa oštrim pogledom I crnom kosoom, sujetan I osetljiv, studirao je
nauke. Čitao je mnogo, a pisao je pesme I novinske članke; Velimir Stevanović- zdrav I krupan,
ironičan, realan, stidljiv I marljiv učenik, studirao je medicinu u Pragu; Jakov Herak- crn, sitan
pravnik, oštrog pogleda I brze reči; Ranko Mihailović- ćutljiv I dobroćudan mladić, studirao je
pravo u Zagrebu; Nikola Glasinčanin- sin pokojnog Milana Glasinčanina, bio je krut mladić koji je
zbog siromaštva napustio gimnaziju u četvrtoj godini; Vlado Marić- bravar po zanimanju koji je
bio omiljeni u društvu I svi su ga voleli. Dve varoške učiteljice, Zorka I Zagorka, su bile toliko lepe
da sus vi mladići išli za njima I otimali se oko njih dve. Janko je bio Zorkin dečko, zanimljiva
devojka punog tela, bledog lica I žarkih očiju. Svi oni su bili na mostu skoro svake večeri do
kasno, voleli su da tu provode vreme jer je bilo mnogo lepše I svežije, a I atmosfera je bila
opuštenija nego u kasabi. Na toj kapiji su proveli većinu svog života pre studiranja. To veče se
vodila velika polemika između njih, najviše zbog politike I tek izdatog članka u novinama, koji je
napisao Janko, čak je I on sam bio svestan da je mogao bolje da ga uradi.Oko deset sati uveče,
svi krenuše svojim kućama, ostadoše samo Janko I Nikola. Taman što su planirali da krenu I oni,
začuli su neki razgovor. Bio je to razgovor između Tome Galusa I Fehima Batijarevića. Toma je
bio visok mladić, rumenih obraza I plavih očiju, trebao je te godine da završi gimnaziju I ode u
Beč da studira. Fehim je bio vitak mladić, na njemu je sve bilo odmereno I prigušeno. Njih
dvojica su vodili veliki politički razgovor dok du ih Nikola I Janko slušali. Dugo su oni raspravljali
šta bi sve to bilo dobro za državu, svet I šta bi svi hteli, sve dok nisu skrenuli sa teme I pogledali
plakat na mostu I zatim počeli raspravljati o njemu. Na kraju su I oni pošli svojim kućama, a
Nikola I Janko su ostali gledajući jedan drugog, sve dok se jedan ne usudi da progovori. Kasnije
su začuli muziku koja je dopirala iz kasarne, to je svirao vojni lekar Dr. Balaš, a prati ga žena
komandanta garnizona, pukovnika Bauera. Između gospođe Bauer I mladog lekara dešava se
neka poseban veza, tako da kada su zajedno niko im nije trebao.Šetali su svaki dan, kao da je
čitav svet njihov I po mnogim mišljenjima to je bila prava ljubav. Dok su sa druge strane ostali
komentarisali da su oni ludi, da samo upotpunjavaju život jedan drugom… Janko I Nikola su
ostali pričati celu noć I komentarisali su mnoge teme kao što su veza Janka I Zorke, ko bi šta
studirao, I mnoge druge stvari.Čak su I požalili što su jedno drugom rekli neke stvari koje nisu
trebali, al njih dvojica su imali iskren odnos I znali su se od malena pa im to nije bio veliki
problem. Stajali su zajedno I pričali, sve dok ih neka grupa pijanica nije navela na to da odu sa
mosta, I tako su otišli svako svojoj kući.

20. glava – Jedini osvetljen prozor na hotelu u kasabi bio je prozor iz Lotikine sobe, ona je to
noći ostalo do kasno sa svojim pretrpanim stolom, kao I pre 25 godina, samo što je tad dolazila
u sobu da odahne od navale u hotelu, a sada je dole sve bilo mračno I tiho. Lotika je bila
zanosna žena u najboljim godinama koja se bavila svim poslovima I njen hotel joj je bio dobar
izvor prihoda. Vremena su se promenila, ostarila je I više nije mogla da izdrži sve to. Pored
hotela, Terduk je otvorio nešto slično hotelu I odvukao sve njene mušterije. Ona je pala u očaj
zbog toga, čak je to mesto nazivala I kuplerom, zbog čega je I platila na sudu zbog uvrede časti.
Velika kriza krajem 19. početkom 20. veka udarila je na nju, cene su se povećale I nije imala
kako da isplati dugove. Ljudi Kojima je pomagala kada je imala dobra primanja, obično nisu
uspeli u životu I padali su na prvim preprekama.Dobila je živčani slom koji je trajao dve godine I
nakon toga je odlučila da sa nekim trgovcem otvori radnju, misleći da će to uspeti ali nije.
Lotikin život iza paravana gde piše računa I izračunava poreze se nastavio. Ustala je iz stolice,
držeći se za krsta, ugasila veliku zelenu lampu I legal da spava. Nad zaspalom kasabom
ujednačio se mrak.

21. glava – Došla je 1914. godina poslednja godina hronike o most una Drini. Godina je veoma
lepo počela za stanovnike kasabe, šljiva je rodila, žito takođe I sve je bilo u znaku dobre
godine.To su znali I seljaci pa su mnogo puta odlazili u različite dućane kod kojih su dizali cenu
robe I pozajmljivali novac.Ljudi koji su držali te dućane bili su gazda Pavle, gazda Santina, gazda
Pape… Jedan od gazda bio je Santa Papo, al to više nije bio čovek koji je pre nekih 30-tak godina
govorio “Rum za Corkana” , nego starac , koji se poprilično dobro držao za svoje godine. Uvek je
sa seljacima pričao o novcu, robi, kakva će biti godišnja zarada, a zdravlje im je uvek bilo na
prvom mestu. Na sam početak blagoslovenog leta pala je kratka senka straha I žalosti. Pojavila
se epidemija trbušnog tifusa na Uvcu. Kakos u dva slučaja bila u žandarmerijskoj kasarni, krenuo
je mlad višegradski lekar dr. Balaš sa jednim bolničarom I potrebnim lekovima. Lekar je domah
izdvojio bolesnike I preuzeo brigu I negu o njima. Tako je od petnaest obolelih lica umrlo samo
dvoje,a zaraza se ograničila samo na selo Uvac I ugušena je u samim počecima. Poslednji se
razboleo doctor, neobjašnjen način kako se upravo on zarazio,kratkoća bolovanja I nagla smrt.
Sve je to nosilo na sebe pečat izuzetne tragedije. Zbog opasnosti do zaraze mladi lekar je morao
da bude sahranjen na Uvcu, a gospođa Bauer je sa mužem I još nekoliko oficira prisustvovala
sahrani, a nakon toga je napustila kasabu I muža.Te godine počeli su da pričaju Zorka I Nikola.
Bio je to na početku težak razgovor pun straha I čežnje od neočekivanog. Kasnije je došlo sve na
svoje mesto, njih dvoje su se zaljubili I ne obraćajući mnogo pažnju na ostale može se reći da su
bili srećni. Tada su već svi u kasabi saznali za njihove poglede I Nikola je želeo da je zaprosio I
ode sa njom da živi u Ameriku, da pobegnu od teškog života I velikih kriza. Zorka nije odgovorila
na to, al se silno zahvaljivala Nikoli što tako brine o njoj, a on je znao da će je čekati koliko god
bude trebalo.

22. glava – Na Vidovdan, srpski stanovnici kasabe odlučili su da naprave veselje, na polju
između dve reke Drine I Rzave. Sve je lepo krenulo, muzika je svirala, ljudi su igrali kolo,a većina
u tom kolu su bili mladi momci I devojke koji su držeći se za ruku konačno mislili da se malo
provesele I tako zaborave na sve što je bilo. Odjednom su u daljini videli da neki vojnici dolaze I
muzika je zaustavljena. Došla je vest da su Srbi izvršili attentat na Franca Ferdinanda I to je
označilo početak rata. Od tada ljudi se više nisu okupljali na mostu, a ni omladina noću na
kapijama. Sve je opet bilo tiho I prigušeno, a vlast je tražila I najmanje sitnice da osudi Srbe na
smrt. Jedne noći Nikola Glasinčanin, Gavrić I još neki momci odlučili su da pobegnu u Srbiju, da
bi pomogli Srbima u borbi protiv Austrougarske vlasti. Kasnije su uhvaćena dvojica nevinih ljudi
koji su osuđeni na vešanje.Alihodža je kao I uvek bio protiv svega, pa tako I sada nije bio za to
da se diže buna usred kasabe protiv opremljene vojske. Vojska je došla I zauzela ceo grad, a
most je bio pun vojnika. Jednom je tako, dok je most bio pun ljudi, pala granata I sve rasterala.
Srbi su granatirali most sledećih 10 dana, hetli su da pogode rupu sa eksplozivom I tako dignu
most da se ne može preći na njihovu stranu. Pokušaju su bili neuspešni, neke granate su padale
u Drinu, neke pored mosta, neke na ograde, ali most nije pretrpeo veću štetu. Stajao je idalje
beo,tvrd I neranjiv, kakav je oduvek bio.

23. glava – Zbog stalnog bombardovanja, obustavljen je saobraćaj u kasabi I ljudi su već bili
naučili kad mogu da se kreću a kad ne, jerje vreme bombardovanja bilo već upamćeno. Ovaj
događaj podsetio je stanovnike na sve one poplave I ako je sada bilo mnogo gore.Svi su bili
zatvoreni po kućama, I pokušavali su šalama da odvrate pažu od bombardovanja. U Alihodžinoj
kući je bilo dosta ljudi, na toliku njegovu decu došlo je još devetoro dece od Mujage
Mutapdžića. On je bio visok čovek 50-tih godina, potpuno sed, orlovskog nosa I vojničkih
pokreta. On I Alihodža su sedeli I slušali kako im granate prolaze malo iznad njih te su nekako
uspeli da pričaju I pokušavali sve samo da ne misle o tome, dok su žene sakrivene u kući brinule
za decu.Mujaga je pobegao iz Srbije kad su tamo bile bune I ustanci I taman što se skrasio sa
porodicom I snašla ga je ova nesreća. U kući popa Mihaila je bilo tužno, njegov sin Petar je bio
mrtav I pop je to znao ali nije smeo da kaže svojoj ženi Petri Gatali jer je mislio da bi doživela
slom.Šalio se sa njom I pokušavao sve samo da je ubdei da je Petar dobro I da će doći kući.
Pored Mihaila, Alihodže I Mujage I Lotiku je snašla nesreća.Prvi dan bombardovanja ona je
napustila hotel sa svojim najbližnjima I prešla preko Drine u Tursku kuću koja se jedva videla od
šume I okoline, a vireo je samo crveni krov. Brinula se za svoje I Deborino dete,kasnije je
doživela nervni slom I Milan se brinuo o njima. Doktor im je rekao da sačekaju da se Lotika smiri
I da pobegnu onda u Sarajevo. Tu nije bio kraj svim mukama, Lotika je bila I teško bolesna.
Austrijanci su zatvorili gazda Pavla, predstavnika Srba u kasabi u to vreme I rekli da ako se bilo
šta bude desilo mostu njega će da ubiju.On je slušajući to više puta, razmišljao kako ga je pop
Petar učio da štedi I da nikad ne baca novac ili bilo šta što ima I on je to poslušao. Taman kad je
ostvario dobar život, koliko je to bilo moguće u to vreme, osuđen je da sedi zavezan između dva
vojnika I čeka kad će izgubiti život. To mu nikako nije bilo jasno I zbnojio se kao nikada tada, čak
je I jedan od vojnika koji ga je čuvao rekao da nikad nije video nekoga ko se tako znoji. Sledeći
koji je bio na vatri, bio je Alihodža.Taman kad je on izašao iz svoje kuće da pogleda šta se dešava
u okolini, narednik austrijske trupe se žalio Danilu Repcu da njegovi vojnici nemaju ni najbitnije
stvari kao što su voda, hrana I ostalo. Komandant je bio baš ljut I to se odrazilo I na Repca koji
je, iakp je bio u dobrim odnosima sa Alihodžom, u prolazu udari mu šamar zato što mu je bio
zatvoren dućan. Kada ga je otvorio grupa vojnika se skupila ne samo oko njegovog, nego oko
svih dućana u kasabi da uzmu potrebne namirnice. Tako je prošao ceo mesec u povremenom
bombardovanju mosta I u puškarenju po okolnim brdima. Još prvih dana veći deo građana
napustio je varoš koja je bila između dve vatre. Zatim je postepeno I povučena vojska sa desne
strane obale Drine. Ostali su samo manji pionirski odredi I rasturene patrole dok nije došao red I
na njih da se povuku. Most je stajao kao osuđen, ali još uvek neoštećen između dva začarana
sveta.

24. glava – U toku te noći naoblačilo se I počela je jesenja kiša. Poslednje patrole obilazile su
kuće I dućane da vide da se u njima nije ko zadržao. Sve je bilo izumrlo, I oficirska kasarna I
Lotikin hotel porušen, I oan tri-četiri dućana na ulazu u čaršiju.Žandari su prolazili ulicom I
zatekli Alihodžu kako stoji pored dućana, pa su ga par puta upozorili da beži kući I zatvori dućan,
al on je hteo svoj mir pa je ušao u dućan, a spolja namestio da izgleda kao da je zatvoren. Baš
kada je mislio da je na nekom svom mestu, gde nije bilo glasova I ljudi, nešto je plao na njegovu
glavu I u jednom trenutku ležao je na podu, a već u drugom ta ista stave ga je vratila ali ne na
isto mesto. Kada je došao sebi čuo je mnoštvo glasova I izlazeći iz dućana video je veliko
kamenje I porušen krov dućana.Odmah mu je na pamet pala ćuprija, tako je I bilo. On je
pogledao, video je kapije čitave, ali sedmog stuba na mostu nije bilo. Odmah se setio pre pet-
šest godina kada se na tom mestu kopala rupa u kojoj je bio eksploziv.Most je bio prekinut
između šestog I osmog stuba, a ostaci sedmog stuba su bili svuda po ulici, na ulazu u čaršiju, na
Lotikinom hotelu… Alihodža je čuo mnoštvo glasova I to su bili srpski vojnici, među kojima je bio
bravar Vlado koji je držeći pušku I šibu rekao Alihodži da zatvori dućan da mu ne bi vojnici čuvali
robu, I tako je on potrešen krenuo kući. Otkucaji srca su se povećali I još uvek je bio u šoku, ali
je mislio ako se ovde čuprija ruši da se bar negde u svetu nešto novo gradi. Želeo je otići kući da
samo čuje glas svojih bližnjih, ali nije mogao. Na uzbrdici koja vodi na Mejdan ležao je Alihodža i
izdisao u kratkim trzajima.