Бранко Ћопић 
Битка у златној долини

Ова књига прича доживљаје пољара Лијана, храброг Јованчета и остале

дружине у Саничкој долини за вријеме велике битке за жетву, ратне
године 1942.
Тих незаборавних дана, тачно прије двадесет година, формирана је у
 Босанској крајини Прва омладинска радна бригада, која је у долини Санице
извојевала битку за жито и осигурала хљеб за наше партизанске борце и
наше рањенике.
 Нека те и ова књига подсјети на те славне дане и сачува успомену на њих
и у твом срцу. 
 И још, на почетку овога романа, да кажем нешто слично, чиме се обично
 завршавају старе јерменске приче: 
С неба пале три јабуке: једна ономе ко је причао, друга ономе ко је слушао,
а трећа... трећа ономе ко је 1942. жео жито у Саничкој долини.  
ПИСАЦ

СЛАВНИ АГИТАТОРИ  

Завиј, вуче, загракћи гавране,

запјевај, Кукићу Гојане.
Над слободном партизанском територијом летјели су непријатељски
авиони. Истресали су бомбе на раштркане групе сеоских кућа, решетали из
 

митраљеза по сваком човјеку кога би спазили и неуморно просипали летке

у којима су позивали партизане на предају.
По шумама, пољима и селима сипао је шарен лепршав снијег летака,
зелених, бијелих и жутих, али да је непријатељ знао шта се ради од тих
његових лажљивих листића, жив би се појео од муке.
Замислите дрскости: сеоска дјеца неуморно су купила летке и на њиховој
чистој полеђини учила да пишу. Тако би супротна страна зачас била посута
невјештим словима, али зато добрим паролама:
„Живјела Народноослободилачка војска!“
„Живио друг Тито!“
„Доље крвави фашизам!“
То је уједно био и најбољи одговор непријатељу.
Послије дјеце летке би преузимали у своје руке одрасли људи, пушачи, па
су у њих завијали дуван. Начинили би Често цигарету дебелу као ракета за
освјетљавање и у мирне вечери обасјавали свој рођени нос. И то им је било
корисније него да читају фашистичке будалаштине, од којих би поцркале и
муве зунзаре.
Ипак, на слободној територији налазио се један човјек, и то још партизан,
који је пажљиво читао непријатељске летке.
 — Који ли је тај? Овамо да га премлатимо! — повикао би сваки поштен
борац.
Лакше, другови! То је наш стари познаник, партизански кувар Лијан,
бивши пољар, јучерашњи и садашњи пријатељ сеоске дјечурлије, а такође
и прошла, данашња и будућа испичутура, испичаша, испипорција и
испибуре.
 — А зашто их чита, дабогда пред топом летио, у зубима фењер носио? —
наљутиће се ко год чује.
 

Ево зашто: кувар Лијан се просто-напросто вјежба у читању, па како нема

неке друге, боље књиге, добар је и летак за тај посао. Тек недавно завршио
 је аналфабетски курс, па сад утврђује стечено знање.
Да ипак не би слушао какве све глупости непријатељ пише, пољар зачепи
уши док чита. Поред њега сједи Црни Гаврило, страшни горостас,
митраљезац, па слуша и оцјењује Лијаново читање. Он опет, са своје
стране, неће ни да привири у куварев летак да не би својим рођеним очима
видио шта непријатељ пише.
 — Партизани, не гините улудо... — гласно чита кувар Лијан, а на то га
крупни митраљезац прекида громким одобравањем:
 — Тако је, братац, то су паметно казали!
 — Како паметно? — тргне се кувар, који је и са зачепљеним ушима чуо
громку Гаврилову вику. — Откуд непријатељ може нешто паметно рећи?
 — Па чујеш ли да кажу да не гинемо улудо — тумачи Гаврило. — Тако и ја
велим: иди мудро, не погини лудо.
 — Чекај најприје да ми видимо шта они даље пишу — опрезно га
зауставља Лијан. — ...не гините улудо, предајте се!
 — Е, тај им је други дио реченице, сасвим глуп — разочарано брунда
Гаврило. — Како само можеш читати такве говеђе мудрости!
 — Ја само вјежбам читање, а уши сам зачепио да не чујем непријатељску
пропаганду — тумачи му Лијан. — А како ти, букво једна, можеш да
слушаш погане фашистичке ријечи, глас мрачне банде?
 — Па ја слушам твој глас и чујем твоје ријечи, из твојих у$та — брани се
Гаврило. — Њих ја нипошто не бих слушао.
Лијан зачуђено узрики у њега својим ситним лукавим очицама и
сумњичаво заврти главом:
 — Све се мени чини да си ти неки буздован, нека пањина, неко дрво
 јаворово. шта ти на то велиш?
 

 — Велим да ћеш прије ти бити нека куварска прасећа глава, печен брав,
варен зец или, још најбоље, празан казан који блесаво звекеће кроз ноћ у
партизанској колони и привлачи непријатељске митраљесце — изрешета
Гаврило надушак, баш онако митраљески.
Оволика говорљивост од иначе ћутљивог Гаврила толико изненади Лијана
да умало не паде с пања на коме је сједио.
 — Откуд се ти толико расприча, побогу брате? Шта је то с тобом?
 — Па ето тако, и ја се помало бавим говорништвом и усменом
пропагандом. — скромно признаде див бобоњећи као да се јавља из каце.
 — А гдје се то вјежбаш — радознало ће кувар. — Да проговориш не знам
гдје у кругу од једног километра око моје кухиње, ја бих те већ чуо па
макар се налазио у најживљој дискусији с другарицом Рајком Шљивић.
Да је Рајка Шљивић у ствари ракија шљивовица, то је знао чак и
недосјетљиви Гаврило, па зато ништа не упита, већ узе објашњавати
Лијану гдје се он то вјежба у говорништву.
 — Знаш, с ону страну ријеке Сане има на бријегу један бункер који брани
прелаз преко моста. У њему су Павелићеви домобрани, све људи из наших
крајева, па ја идем да их убјеђујем, нек се оставе ћорава посла и нек пређу
к. нама.
 — А гдје се с њима састајеш?
 — Уопште се не састајемо, никад нисам с њима био.
 — Ма шта то причаш? — зину кувар. — Убјеђујеш их, а никада се с њима
не састајеш, како то?
 — Нисам их никад ни видио — признаде Гаврило.
 — Аха, сад знам како ти то радиш! — врелом кувар. — Пишеш им летке,
друге није.
 — Ни словца им нисам написао — занијека Гаврило.
 — Па, до врага, како се онда сналазиш? — дрекну Лијан. — Казуј, док од
 радозналости нисам експлодирао као граната из топа противколца.
 

 — Аха, шта рече, противколца! — грмну Гаврило, који је највише зазирао

баш од тога оружја. — Па ето, брате, довикујем се с њима. Ја их зовем с
бријега на лијевој страни ријеке, а кад они с десне стране даду знак да су
ме чули, ја им држим говор.
 — Добро, а чиме ти дају знак? — пропитивао се Лијан.
 — Распале из бункера митраљезом.
 — По коме распале? — опет ће кувар.
 — По мени, роде мој, по коме би другом — једноставно признаде Црни
Гаврило. — Ух, што си ти глуп и недосјетљив.
 — А ти си опет много паметан, с митраљезима се надвикујеш! — замекета
Лијан.
 — Ехе, већ су двојица с друге стране пребјегла овамо к нама — похвали се
Гаврило. — Убиједио сам их.
 — Зар баш ти? — зину Лијан. — Па ти мене не би убиједио да поједем
печено јагње.
 — Не бих те ни убјеђивао, сам бих га појео — разборито одговори Гаврило
па додаде: — Знаш, мени четни комесар шапуће шта треба да кажем, а ја се
онда раздерем да сва брда јече. Тако ме они пријеко лијепо могу чути и
 разумјети.
 — Тако, брате, кажи, сад ми је јасно! — узвикну Лијан. — Е, баш ћу
вечерас поћи с тобом да и ја чујем и видим то чудо.
 — Чути хоћеш, а видјети ништа нећеш, јер је мрачно као у рогу црног вола
 — упозори га Гаврило.
У сам сутон, пошто је подијелио вечеру, кувар Лијан крену са Црним
Гаврилом до истурене партизанске предстраже на бријегу испод кога је
протицала Сана. Кад стигоше на сам врх брда, до једне велике стијене иза
које су се обично крили партизански осматрачи, било се већ увелико
смркло. Непробојан бедем помрчине крио је брегове с друге стране ријеке.
Иза низине се једва чуо поспан шумор воде.
 

 — Ето, то ти је моја говорница — с поносом забобоњи Црни Гаврило.

 — Какав говорник, таква и говорница — промрси чича Лијан.
Политички комесар чете, који је Црном Гаврилу дошаптавао шта ће
довикивати домобранима на другој страни Сане, био је те вечери отишао у
оближње село на неки омладински састанак. Сад се грлати агитатор нађе у
грдној неприлици.
 — Шта да им сад довикујем, а?
 — Ја ћу ти казивати, ништа се ти не бој! — поче да га смирује кувар Лијан.
 — Све су то домобрани из околних села, мобилисани против своје воље.
Знам ја како с њима треба разговарати.
 — Па добро, да им се јавим? — забрунда Гаврило премјештајући се с ноге
на ногу као ђаче кад се спрема да одговара лекцију.
 — Јави се, јави, Гавриленце, гараво пиленце — протепа чича.
 — Охохооој, домобранииии... чујете лиии?! — заори кроз помрчину
гласина црног дива, отплови долином ријеке, удари у супротна брда и отуд
се врати као крњ моћан одјек:
 — аниии... чујете лиии!
 — Оно сам опет ја, онај што се отуда дерња — кочоперно рече Гаврило. —
Бубнем само гласом у брдо па се опет вратим.
 — Вала, да бубнеш и главом, ништа ти не би било — зацерека се чича
Лијан.
На супротној страни се изненада пробудише и стресоше брда, затутња
тешки митраљез. Звучни рафал шибну ниско поврх стијене иза које су
стајали партизани. Лијан престрашено поскочи, спотаче се у мраку и бубну
о земљу. Истог трена стаде га дрека:
 — Лопуже, цркотине, магареће кобиле, скакавци...
Мислећи да је то онај говор који му је Лијан спремио за домобране, Црни
Гаврило се раздера у правца невидљива бункера:
 — Лопуже, цркотине, магареће...
 

Одјек с друге стране ријеке вјерно му врати завршетак реченице:

 —...гареће кобиле, скакавци, чапље!
 — Хеј, па ти си луд, шта то вичеш! — врекну Лијан. Гаврило поново
затруби:
 — Хеј, па ти си луд, шта то вичеш? Лијан се ухвати за главу.
 — О, људи, људи, овај Гаврило је чиста будала! Захуктали див опет се
 јуначки раздра.
 — О, људи, људи, овај Гаврило је чиста будала! Од бункера се спремно
врати јасан одјек:
 — ... ај Гаврило је чиста будала!
Црна делија зачуђено узвикну обзирући се на борце око себе:
 — Еј, чујете ли, па оно ја сам себе грдим, а! Шта је то сад?
 — Брдо ти враћа погрешан одјек, то ти је — објасни му кувар Лијан
церекајући се. — Наговорили га они из бункера.
Гаврило се у неприлици забуљи у таму и сад већ расхлађен одбрунда:
 — Неће ту баш брдо бити криво. Крив сам ја што вичем, а не мислим шта
говорим. Тако ти је то кад се поводим за коњском памећу пољара Лијана.
И Лијан и Гаврило покушали су да сакрију ту своју агитаторску бруку, али
 један из омладинске извиднице исприча читаву ствар и већ сутрадан роди
се пјесма из главе Ђоке Потрка. У њој су били и ови стихови:
 Наш Гаврило над ријеком
препире се са одјеком,
глас пустио, труба права,
док му Лијан дошаптава.
 Баш су прави во и крава!
 

 
ИМАМО КРИЛА 

Момчил има коња Јабучила.

Јабучила, коња крилатога.
Кувар Лијан имао је разних сукоба и доживљаја са свим врстама оружја,
оруђа и ратних машина. Међутим, најузбудљивији и најбројнији били су
његови сусрети са авионима. Они су за пакост, упорно тражили чичу
широм слободне територије, а лукави пољар, још упорније, бјежао је од
њих пасавајући се некад брзим ногама, а некад камуфлажом.
 — Од крилатих створења, другови, ја ти волим једино кокоши, гуске, патке
и ћурке, а што се тиче авиона, њега од срца препуштам свом пријатељу
Црном Гаврилу — говорио је он.
 — Какав авион! И то ми је нека ђавоља кокош која носи гвоздена јаја —
бунио се Гаврило. — Дај ти мени, братац, неко прасе.
 — Па прасе није крилато — викао је Лијан.
 — Ако и није, ипак је добро — мирно се слагао Гаврило.
Ради заштите од авиона Лијан је препоручивао неколико начина
камуфлаже. Његова основна правила била су:
1) Кад си у пољу, близу каквих оваца, преврати кожух и прави се да пасеш.
2) Кад станеш уз дрво, удрвени се.
3) Напољу, поред отворене ватре, претварај се да си клада коју су
наложили.
4) Близу конопаља направи се да си страшило.
5) У гробљу рашири руке, нек пилот мисли да си споменик.
6) Цестом корачај мирно, нек знају да си магарац.
 — Како ће знати да сам магарац кад одозго јасно виде да је то човјек —
чудио се Црни Гаврило.
 

 — Па како неће знати — поучи га Лијан. — Та само магарац мирно иде

цестом док му је авијација над главом.
У прољеће четрдесет друге, кад су партизани ослободили Приједор, из
Бање Луке, с непријатељског аеродрома, пребјегоше на слободну
територију пилоти Фрањо Клуз и Руди Чајавец с два авиона. Партизани
тако стекоше своју прву авијацију.
Баш у то исто вријеме наш чича Лијан и његова омладинска чета још су се
налазили у заштитници болнице, далеко с друге стране Врбаса, опкољени
са свих страна. Тако нису ни имали прилике да чују штогод о томе веселом
догађају. А кад су се вратили натраг у Босанску крајину, сасвим случајно
нигдје се пред Лијаном не поведе дужи разговор о томе, тако да чича једва
бијаше и чуо нешто мало о нашој авијацији.
У самом почетку велике њемачко-усташке офанзиве на Козару, пилот
Фрањо Клуз добије наређење да се премјести под Грмеч, на мало поље
Тук-Бобију, гдје му је био припремљен један мањи привремен аеродром.
Одатле је требало да полијеће на бомбардовање околних непријатељских
гарнизона.
Пилот је летио према Грмечу баш онога дана кад су кувар Лијан и Јованче
кретали у планинско село Вргељ да траже коња Шушљу, рођеног брата
славног куварева Кушље, који је погинуо код болнице с друге стране
Врбаса.
Два наша познаника била су се управо спустили низ бријег и дохватили се
ивице поља кад опрезни Лијан одједном застаде, диже главу и поче да
ослушкује:
 — Станидер, момче, иде авион!
И Јованче ослушну и надиже рамена.
 — Ја га не чујем.
 — Чујем ја, не бој се! — дочека Лијан. — Ја га наслутим још онога трена
кад крене с аеродрома: ево га, велим.
 

Нису прешли још ни двадесетак метара, кад иза првог бријега стреловито
испаде један авион и у ниску лету устреми се према двојици путника.
 — Ево га, кажем ли ја! — дрекну Лијан.
Десно од њих двојице налазило се украј пута неко ниско дрво, а с лијеве
стране пасло је стадо оваца. Лијан брже-боље узе бацати поглед лијево-
десно, на коју би страну.
 — Овце-дрво, овце-дрво, овце-дрво... Овце! — врекну најзад као да сам
себи командује и у три скока нађе се код стада и главачке зарони међу
овце.
И Јованче, богами, стругну под оно дрво. и радознало провири на авион,
који истог тренутка прелетје изнад саме крошње. Учини му се да на
крилима јасно бљеснуше двије велике црвене звијезде.
 — Наш авион! — готово му се оте радостан поклич и он весело викну у
правцу стада:
 — Стриче Лијане, ехеј!
Између оваца зачу се једно отегнуто:
 — Беее!
 — Стриче Лијане, чујеш ли ме?!
 — Беее, бе-бе, бехехе! — заблеја од стада звучан сигнал.
Кружећи ниско над пољем, авион опет прозврја изнад њих. Сад је Јованче
сасвим јасно распознао ознаке на крилима: двије велике петокраке
звијезде.
 — Наш је, наш! — повика он весело испадајући из свог заклона. — Чича-
Лијане, гдје си, јави се!
 — Бехе-хе, до ђавола, зар не видиш да сам ја сад овца! — љутито се одазва
кувар. — Откуд овца зна да говори?
 — Ма ово је наш авион, наш, чујеш ли — партизанац! — викао је дјечак
трчећи према овцама. — Овамо, стриче Лијане!
 

Још увијек четвороношке начечен, држећи влат неке траве у зубима,

храбри кувар избечи очи.
 — Какав наш, не вјерујем ја у те приче!
 — Има на крилима петокраку звијезду, видио сам! — викну Јованче.
 — Јао, ако ме превариш, тако ћу те мазнути кутлачом да ћеш видјети све
звијезде на небу! — запријети старац.
 — Видио сам, части ми курирске! — закле се Јованче.
 — Ух, ух, ако ли ме само превариш, не гине ти порција батина таман да си
курир Врховног штаба! — стењао је чича дижући се на ноге.
Авион и по трећи пут загрмје над њима, натјера Лијана да се поново пружи
међу овце и да блекне, а онда голема свијетла птица додирну земљу,
запраши пољем и заустави се близу неке живице.
 — Опалац, ено га, паде! — узвикну Лијан.
 — Брзо, брзо, да га видимо изблиза! — поскочи Јованче.
Пожурише уз поље, али кад стигоше на стотињак метара од авиона, Лијан
одједном стаде.
 — Ајме, ја не смијем даље, ноге ми се одсјекоше!
 — Ма чега се бојиш? — зачуди се дјечак. — Та зар не видиш колико
свијета трчи према авиону?
 — Видим ја, видим, али шта ће бити ако ти он одједном скочи па мене за
врат: овамо де, стари!
 — Та нема авион руку, побогу брате!
 — Па кад нема руку, како баца бомбе? — замекета пољар.
 — Бомбе пушта онај што је у њему — објасни му Јованче. — Та ваљда
знаш толико да авион није жив створ.
 — Није ни топ жив, па га се ја ипак бојим — разборито растумачи опрезни
кувар.
Јованче га ипак некако окуражи па кренуше даље.
 

Мимо њих су трком промицала дјеца, омладина и старији свијет. Један

дјечак већ је на штапу носио тврд картон с невјесто написаном паролом:
„Живјела наша Народна Авијација!“
Лијан ипак није имао храбрости да се види с авионом баш лице у лице,
него зађе иза живице и повуче Јованчета за собом.
 — Боље је, синко, да ми њега гледамо кроз ову живицу, ђаво никад не
спава.
Пилот Фрањо Клуз, обучен у авијатичарски комбинезон, с кожном
летачком капом на глави, управо се извлачио из тијесне кабине, кад Лијан
пограби Јованчета за руку и забезекнуто гракну:
 — Ајме мени, је л' оно чељаде?
 — Чељаде, па да. То му је пилот, онај који вози авион.
 — Аха, кочијаш авиона! — преведе одмах Лијан на свој сељачки језик и
забринуто замаха главом.
 — Е, мој драги, кад он овако страшно изгледа, немој се ти онда чудити што
се ја пред њим претварам у овцу. И у миша бих се ја прометнуо да само
како могу.
Док су они тако мудровали вирећи иза живице, народ се све више јатио око
пилота. Пружали су му руке, тапшали га по рамену, смијали се, а понеко га
 је, богме, и пипкао да се увјери је ли то заиста жив човјек или је нека
необична справа.
 — Богами човјек, пази га како трепће! Одједном се кроз гомилу прогура
озбиљна танка дјевојчица и стаде пред пилота. Лијан изненађено гракну:
 — Пази наше Луње! Откуд она прије стиже? Јованче порумење и насмија
се да сакрије узбуђење.
 — Та знаш ти њу, испадне кад јој се најмање надаш.
Луња се исправи пред пилотом, кашљуцну и свечано рече:
 

 — Друже пилоту, добро нам дошао у наш крај да се бориш раме уз раме
заједно са нама. У име пионира наше чете прими овај мали дар као знак
наше љубави и пријатељства.
Луња разви везен пешкир, примаче се пилоту и, одижући се на прсте,
пребаци му пешкир око врата.
 — Живјела наша авијација, живјели пионири! — викну неко из масе.
 — Живио авионски кочијаш! — крештаво завреча чича Лијан проваљујући
 јуначки кроз живицу у правцу авиона.
Гомила око авиона удари у смијех и грају. Да се чича није ни показао иза
живице, и без тога би сви познали његов козји глас и његову необичну
паролу.
Луња се срећно осмјехну видећи Јованчета и кришом га ухвати за мали
прст.
 — Зар и ти стигао?
 — Ја сам случајно наишао, али откуда ти овдје? — разведри се дјечак и
пријатељски, топло, обухвати и стеже читаву њезину уску малу шаку, не
већу од врапца.
 — Па ја... нешто ми се чинило да ће он баш данас овамо долетјети —
шапутала је дјевојчица трудећи се да некако објасни своју слутњу. —
Видјела сам јуче како, партизани мјере и разгледају ову пољану, чула да
помињу авион и, ето, дошао је.
Луња мало поћута и додаде, тихо и замишљено:
 — А теби... нисам се надала, али сам ипак пожељела да будеш овдје, да
заједно видимо првог крилатог партизана. Тако ћу га боље запамтити.
С њезином руком у својој руци, Јованче је ћутке гледао преко косо
положеног авионског крила у свијетло чисто небо и срећан и лак, као да је
и сам окрилатио, шапутао у себи:
 — Имамо крила... крила имамо...
 

Није знао ни како ни зашто, али је, дубоко у срцу осјећао да и он и Луња
чврсто припадају једном лијепом узбудљивом свијету смјелих и дивних
људи с крилима.

ЛИЧНИ И СЛИЧНИ ОПИС ШУШЉЕ  

То је да се приповеда,
види остраг ко и спреда.
Док су се Јованче и пољар Лијан бавили у пољу око партизанског авиона,
дотле је у густој папрати повише засеока Вргеља мирно пасао један онизак
дебељушан коњ и не слутећи шта му се спрема.
Био је то, главом и репом, неваљали Шушља, млађи брат славног
партизанског коња Кушље. Брат оног скромног и мирног куварева коња
који погибе код болнице у планини, далеко од родног краја, у ком је
провео своје безбрижне ждребеће године.
 — Нећу другог коња, тражићу само Кушљина брата — зарицао се пољар
Лијан. — Радије ћу се сам зауздати, осамарити и натоварити него што ћу
примити какво друго кљусе.
 — А може се десити да тај Кушљин брат буде неки препредени лопов, ни
налик на свог честитог брата — плашили су омладинци старог Лијана, али
све је било узалуд.
 — И њега ћу ја на леђима носити само зато што га је отхранила иста мајка
као и Кушљу — клео се упорни Лијан тражећи од сеоског одбора дозволу
да може мобилисати Шушљу за потребе партизанске кухиње.
Шушља је био својина неке бабе Васкрсије, једне добродушне и
 разговорне жене, која је свога коњичка хранила и пазила боље него саму
себе. Недјељом би га чак и уштипцима частила, а нудила га је и младим
луком чудећи се зашто он од њега главу окреће.
 

 — Е, моја будало, кад би знао каква је посластица млад лук, више ти не би

ни био коњ, него човјек, и ја бих ти дала име Маринко — корила га је баба.
Навече, кад би кокошке отишле на спавање, старица је остајала сама у
дворишту и, видећи да нема с ким да разговара, сјетно би погледала у
далеке звијезде и гласно упитала:
 — На кога то жмиркате, а?
Загонетне звијезде нису давале никаква одговора, али би се умјесто њих
 јавио један други саговорник. Кроз отворен стајски прозор показала би се
Шушљина тамна глава и у сутоњој тишини одјекнуло би његово њежно
 рзање.
Преведено на људски језик, то је рзање, отприлике, значило ово:
 — Шта је, баба, досадило ти самој, а? Па ја сам, болан, ту, зар си ме
заборавила, је ли?
 — Оо, рођено бабино, како се он само мени јавља! — живахнула би
старица, а затим би се даље, до дубоко у ноћ настављао тај срдачни
коњско-бабљи разговор уз дремљиво жмиркање звијезда.
Судећи по овим вечерима, човјек би могао закључити да је бабин Шушља
био најдивније коњче под небеским самаром. Заклели бисте се да је већ
одавна заслужио и велико коњско одликовање: Орден Пуне Зобнице или
бар Четверолиснату Дјетелину Антипрвог Реда за показане и доказане
коњске врлине.
Е, видите ли, ту се варате!
 Чим би се нашао изван дохвата своје бабе Васкрсије, Шушља би се зачас
преобратио у таквог коњског шерета, спадала, мангупа и стођавола да је то
било за причу, Просто-напросто постајао је таква лукава лоповчина да је
стицао праве људске особине, што се не бисте надали од једнога коња који
имало до себе држи.
Како код своје бабе није имао богзна каква посла, Шушљу би почесто
затражиле комшије да им штогод ради. Баба би га рада уступила.
 

 — Ено вам га горе на пашњаку, нађите га и водите.

Сељак би узео неки улар и запутио се узбрдо, али лукави Шушља, чим би
спазио човјека с уларом, брзо би се сакрио у први шумарак, у долину или
би једноставно прилегао у високу папрат и тамо се ућутао.
 — Шушља, Шушљице! — гласно је дозивао сељак и, да га некако превари,
трескао је високо уздигнутом зобницом као да је тобож наумио да га части.
 — Тиме ти нећеш преварити ни најглупљу краву, а камоли мога рођеног
мене! — мислио је у себи Шушља. — Не зовеш ти мене на чашћење, већ да
нешто кулучим. Ехе, још су стари талијански коњи казали: „Слатко је
ништа не радити!“
Као да погађа о чему то размишља скривени Шушља, сељак би почео
гласно да га увјерава:
 — Шушљице, душо, ништа се не бој! Нећу те презати под кола, нећу те ни
седлати, ни осамарити. Нећеш вући ни плуг ни брану, ни дрва, чак ни
перце шарене кокоши.
 — Па шта ћу ти онда, кога ђавола?! — мудровао је лукави Шушља. —
Нећемо ваљда шетати одавде до Цазина и од Цазина довде.
Једном је неки кратковиди сељак, врљајући пашњаком у потрази за
Шушљом, нагазио равно на дотичнога, скривеног у папрати, спотакао се и
љоснуо преко њега набивши се дубоко у свој стари шешир. Шушља је
скокалацнуо као какав зец, а престрашени сељак само је дрекнуо:
 — Међед!
 — Међед! — викнуо је још једном муњевито се пребацујући с врха главе
на табане, па је онако наслијепо, са шеширом на очима, насумице јурнуо
пољаном и налетио на нечију краву.
 — Још један међед!
Одбио се од краве и у трку се саплео у стадо безазлених оваца, прућио се
по земљи и пухнуо:
 — Е, ово ће бити овце. Нисам ни ја баш толико глуп како то неки мисле!
 

Немојте се варати, није баш увијек Шушља тако лако пролазио. Некад би
њега укебали у самој бабиној штали, одакле се не може побјећи, зауздали
га и оседлали па — хајд на посао!
Знао би, међутим, Шушља да се и у тој невољи снађе.
Натоваре га, рецимо, житом и крену с њим у сеоску воденицу поточару.
Иде Шушља, мирно иде, а када уз пут набаса на нечије доконе коње, он
стреловито упадне међу њих и заметне кавгу. За трен ока настане такво
пропињање, уједање и ритање да су вреће са житом за тили час
испребијане копитама и раздеране зубима.
 — Ау, куку мени! — развиче се газда, па удри уздуж и попријеко по свим
коњима, само не по Шушљи.
Други пут, опет, појаше га нека бака и крене некуд на црквени сабор, а кад
прелазе какву рјечицу, мој ти се Шушља одједном као спотакне и превали
у најдубљу воду. Баба с њега наврх главе — шмрћ! — у походе рибама.
Једва се извуче, мокра и љута, и развиче се:
 — Ђаво те дерао, гром те звизнуо, вук те појео! Паметни Шушља и не
слуша до краја ту њезину ређалицу, већ хвата маглу, право свом пашњаку,
чобани, чим га виде оседлана, већ се досјећају шта се десило.
 — Ено га, опет Шушља неког окупао.
Истини за вољу ваља признати да је Шушља необично волио дјецу, као и
његов погинули брат Кушља. Од њих се никад није крио и послушно је
 радио заједно с њима сваки посао.
Једном су од пољара из Вргеља негдашње војне власти затражиле да им,
бар по сјећању, даде Шушљин опис. Већ сви коњи из села били су на
прегледу код војног ветеринара, једино Шушља није стигао, јер га нису
могли пронаћи. Није било другог излаза, него се ваљало ослонити на
пољаров опис „именованог коња Шушље, који није на вријеме предстао
војној ветеринарској комисији“.
 

Засука, дакле, ваљани пољар рукаве на кошуљи и ногавице на чакширама

да му посао боље иде, стави на сто табак хартије, лизну мастиљаву оловку
и сачини овакав опис:.
„Лични и слични опис дотичног парипа, то јест коња Шушље, сачињен од
овдашњег сеоског пољара Иле Гласнокукурикановића из Вргеља:
Име и презиме: Шушља баба-Васкрсије и ничији више;
надимак: лопов, нерадник, рага, дртина, преварант, забушант, замлата,
лезиљебовић, лезизобић, лезитравић, књавало и још тридесетак сличних
имена;
занимање: докоњак, скитница и жвакач траве;
имовно стање: шталовласник, има четири излизане потковице и пун товар
лукавстава;
брачно стање: неожењен, неудат, није удовац, нема ждребади;
здравствено стање: здрав као парип, јак попут мазге, дебео као прасац,
лијен као буба:
боја длаке: тога се не могу сјетити. Знам да није ни црн ни бијел, неће бити
ни жут, канда није ни шарен, у највјеројатније је промјенљиве боје;
ћуд: најгора под небеским самаром. Уједа, бије, вјешто се крије, краде, а
сигурно и лаже чим проговори;
очи: жмиркаве, лукаве, шкиљаве, зрикаве, лоповске;
облик главе: коњски;
ноге: око четири на броју у гвозденој обући;
 реп: неподшишан, бави се гоњењем обада и мува;
бркови и брада: необријани, кратки, можда их и нема:
грива: не чешља је;
особени знаци: мрзи улар, узду, седло, самар, и остали радни прибор;
способност за војну службу: предлажем га за авијацију, јер ће тај у свакој
служби на земљи наћи начина да се извуче од посла, чак и ту ваља
припазити на дотичнога да не би оглодао мјесец или појео Кумову Сламу.“
 

Ето такав је опис Шушље дао вриједни пољар из Вргеља. Том приликом,
пишући, толико је лизао своју мастиљаву оловку да му је језик постао плав
као чивит. Видјеше то његови сељаци и један од њих пронесе по Вргељу
глас да је пољар побјеснио. Зграбише га права-здрава, везаше и затворише
у неки кокошарник. Ту се он без престанка драо, викао, псовао и најзад
кукурикао, а негдје ако поноћи пође му за руком да се развеже, провали
кокошарник и да побјегне. Иза њега остаде само кратка цедуља:
„Идем у хајдуке. Нека знате, попећу се на главу свима у Вргељу, а највише
Шушљи. Сваком ћу начинити најгори лични опис.
Вјечито бијесан и земљотресан
Иле Гласнокукурикаловић
похајдучени пољар.“
Од тог дана по Вргељу и околини почеше се дешавати најчуднији догађаји,
али о томе сад нећемо да причамо. Најприје ћемо да видимо шта је даље
било с нашим Шушљом и с људима који су пошли да га траже —
Јованчетом и пољарем Лијаном.
УЛАР ПУТУЈЕ У ЧЕТУ  
Велик турбан, под њим хоџе нема.
Полазећи у Вргељ да траже Шушљу, Лијан и Јованче понијели су са собом
 једно писмо из Команде позадине у коме је, поред осталог, стајало и ово:
„Моли се другарица Васкрсија, народна баба из Вргеља, да уступи свога
коња шушљу куварији Прве омладинске чете. Овој чети коњ је потребан за
ношење казана и суда, чиме ће се, такођер, помоћи бржој пропасти
фашизма.“
 — Да ли ће ово бити довољно за ту бабу, враг с њом? — питао се кувар
Лијан, који баш није марио старе сеоске жене. — Знам ти ја, братац, неке
тамо џандрљиве бакутанере, праве кокошје мазге, с којима не би накрај
изишла ни највјештија група диверзаната, она која диже с пруге најтеже
оклопљене локомотиве.
 

 — Па ми ћемо почети околишно, издалека — предлагао је Јованче. —

Нећемо одмах ни помињати Шушљу.
 — Тако, тако! — сложи се Лијан. — Почећемо најприје од нечег ситнијег,
нечег сасвим ситног.
Вјеран томе свом обећању, чим је стигао у Вргељ и пронашао бабу, пољар
пође издалека, од нечег што баш нимало није подсјећало на Шушљу:
 — Збиља, бако, би ли се код тебе могла наћи једна бува?
 — Хи-хи-хи, па шта ти то говориш! —насмија се баба. — Откуд код мене
 једна бува!
 — Нема је, значи? — разочарано узвикну Лијан.
 — Нема, побратиме! Да си питао за буљук бува, за облак бува, за туста и
тма бува, то би се код мене могло наћи у ономе празном собичку гдје ми
одавна на залази нико осим мачака скитница.
 — Врагу ти облак бува! — прогунђа Лијан. — Та како ћу с облака
неопажено прећи на Шушљу?
 — А имаш ли, можда, мишева? — утаче се у разговор Јованче да извуче
чичу из неприлике. — Јеси ли видјела бар једног негдје у кући?
 — Ни једног јединцатог! — похвали се баба. — Сви су, до посљедњег,
заглавили у мачковим шапама.
 — Имаш, дакле, мачка? — побрза пољар Лијан.
 — Два мачка! Два одлична, првокласна мачка — весело дочека баба.
Пољар Лијан опет у неприлици хукну:
 — Хм, два мачка! Дабогда јој један крепао! Како ћу сад с два мачка
неопажено пречи на једног коња, а?
 — Уз мачка би се морао наћи и неки добар пас — поче да мудрује Јованче.
 — Немам га, синко, одскитао се некуд још прољетос — невесело рече
баба.
 — Жао ми га је као да сам изгубила једну најбољу овцу.
 

 — А имаш ли, можда, једну добру овцу коју си... то јест коју ниси
изгубила, а коју волиш мање од једног доброг пса? — невјесто се саплете
Лијан.
 — Ех, за мене. овако стару, једна добра овца заиста би била кориснија од
најбољег коња — искрено признаде баба. — Увијек сам спремна да дадем
коња за овцу.
 — Имаш, значи, коња? — брзо прискочи Лијан.
 — Та каквог коња, јадна ја! — пожали се баба. — Немам ја, мој синко,
никаквог коња, то мирне душе могу рећи.
Лијан и Јованче загледаше се зачуђено.
 — Та како да немаш коња? — промуца дјечак.
 — Какав коњ! — викну баба. — Имам ја самог црног ђавола, преиспољног
лопова, рођеног хајдука, преваранта намазаног свим мастима, лукавог
лукавца! Ето, то ја имам, а немам коња.
 — Овај... а како ти се зове тај твој ... ехе, тај намазани хајдучки
преиспољни лопов? — лукаво приупита пољар. — Имаш ли једнога или
можда три-четири комада?
 — Каква четири, превише ми је и тај једини! — викну баба. — Име му је
Шушља. Шушља, вуци га појели!
 — Еј, сад крени поиздаље.— опомену Јованче Лијана.
 Чича се прокашља и поче „издалека“:
 — Овај, бакице, кад већ имаш коња, ти ћеш свакако имати и неки улар ...
 — Дабогме да имам.
 — Врло добро! — похвали је пољар. — А још би боље било кад би ти лај
улар поклонила нама двојици да га ми поведемо са собом у чету.
 — Како се улар може повести? — чудила се баба. — Мислите га ваљда
понијети.
 

 — Не, не, ми ћемо га повести — поче да тумачи пољар. — Ваља нам само
за ту прилику још и нешто везати за другу страну улара да би се тако улар
могао водити.
 — Тако, тако је! — сложи се баба.
 — Па да вежемо тога твог Шушљу — досјети се Јованче. — Улар је
свакако његов, навикли су један на другога.
 — Тачно је, навикли су — опет ће баба. — Видиш како си ти бистар
дјечак.
На сву срећу наших делија, Шушља је још био у штали. Баба донесе улар,
натакну га коњу на главу, а други крај тутну пољару у руке.
 — Ево, па пробај да водиш улар.
Пољар узе улар и поведе Шушљу преко дворишта, а онда стаде да
поцикује, тобож врло изненађен:
 — Пази, пази, заиста иде! Стварно иде! Охо-хо, иди, уларчићу, иди! Гле,
гле, како плива кроз ваздух! Види, види, како ја и Шушља водимо улар!
 — Изведи га мало из дворишта, проводај га путем — предложи му баба и
сама развесељена. — Опа-опа, напријед, мали мој уларчићу!
Вукући за собом тобож сам улар, Лијан изведе Шушљу из дворишта и
крену с њим низ каменит сеоски пут.
 — Охо-хо, одосмо ми. Збогом, бако, оде твој улар у партизане, водиће тамо
коња, коњ ће носити кухињу, а за кухињом ће корачати славни пољар
Лијан.
 — Срећан ти пут, уларчићу магарчићу! — викала је баба док се пољар
заједно са Шушљом већ губио у првом шумарку подно засеока Вргеља.
 — Заиста одоше — рече и Јованче кад већ размахани Шушљин реп замаче
у густо зеленило љескова жбуња.
Стајали су тако неко вријеме пред кућом и гледали низ друм, а онда се
Јованче окрену баби:
 — Бако, кад већ они одоше, идем и ја.
 

 — Иди, синко, иди, срећан ти пут — сложи се баба.

Јованче поздрави оштро, војнички, и запути се за својим Лијаном. Баба
остаде гледајући за њим и дивећи се свом улару, кога је пољар одвео у
чету.
 — Одведоше чича и Шушља улар у рат, а нека будала, која се у те ствари
не разумије, још би помислила да је старац одвео Шушљу — мудровала је
баба. — Их, баш
 је доста будала на свијету.
Ипак се нашла једна будала у Вргељу, која је паметно закључила да пољар
заиста одведе Шушљу, а да му бабин улар служи само као поводац. Био је
то главом онај расрђени и похајдучени Иле Гласнокукурикаловић,
некадашњи пољар из Вргеља. Видећи из шуме како пољар води за собом
Шушљу, он га добро одмјери од главе до пете, маши се у торбак, извади
мастиљаву оловку, лизну је и поче да саставља Лијанов лични опис:
„Лични опис будаласте будале која је одвела баба-Васкрсијиног блесавог
коња Шушљу:
глава: слична бундеви која посједује шешир, два клемпава увета и црвени
нос кромпирасте форме;
стас: крив и врећаст, насађен на двије квргаве ходаљке;
чело: обријано, узорано, опаљено и од мисли очишћено;
уста: непресушан извор лагања и увор ракије; очи: биле би прасеће да нису
лоповске;
особени знаци: торбак с боцом.“
Испод тога кратког описа додато је, још краће, и то да је у стопу за
пољаром отрчало низ друм нешто што би се могло назвати дјечак под
оружјем или, још боље, оружје на дјечаку.
„Оружје на дјечаку стигло је будаластог чичу с коњем, или, љепше речено,
коња с будаластим чичом и весело се распричало.“
 

Тако се завршавао пакосни опис похајдученог пољара Иле

Гласнокукурикаловића.

КРИЛАТИ ПРИЈАТЕЉ  

Орлу вилу саломила крила,

љуто писте тићи орлушићи,
тјешила их птица ластавица ...
Тек што су Лијан и Јованче стигли у штаб ћеле водећи са собом Шушљу,
кад стиже наређење да једна десетина из Прве омладинске чете иде у поље
Тук-Бобију као осигурање партизанском авиону.
 — Нек иде Јованче и ови његови момчићи — одлучи командир чете. —
Они најбоље познају читав тај крај.
Меду дјечацима настаде весела трка, дозивање и договарање. Искупише се
близу кухиње Јованче, Стриц, Рашид Без Кошуље, Ђоко Потрк. Пољар
Лијан, видећи их тако веселе и на окупу, није могао да издржи, већ одјури
командиру чете:
 — Друже командиру, шаљи и мене заједно са мојим дјечацима, јер ћу
иначе крепати од пусте туге као крава мога комшије Теодора Ватропирца,
оног што је
жмиркао на лијеву ногу и шепао на десно око.
Заузет важнијим послом, а да даље не би слушао ту причу о комшији који
 је „шепао на десно око“, командир драге воље пусти Лијана да иде, али
само да нађе неког замјеника који ће умјесто њега кувати за чету.
Пољар одмах навали око Црног Гаврила да се привремено прими куварије.
 — Хајде, Гавриленце, перце голубово, окце бијеле раде, прими се који
данчић за куварчића нашој четици. Ја ћу се брзо вратити, док тренеш
носом.
 

 — Хе-хе-хе, а да ја то не одувам коју дугачку данчину као куварчина наше

четине? — лукаво зашкиљи Гаврило.
На концу ипак удесише да се куварије прими неки Гаврилов рођак Остоја,
звани „Спавалица“, а да му Гаврило буде само као неки надзорник.
Спавалици је надзорник у првом реду био потребан да би га с времена на
вријеме будио, јер овај весели брат, чим би сјео, одмах би и заспао.
Отперја тако Лијан у Тук-Бобију, у авијатичаре, како се уз пут свима
хвалио. Остаде Спавалица да кува чети ручак. Јадна чета! Сваких десетак
минута по неко од бораца залупао би тољагом у чађаву тепсију, објешену о
шљиву поред куварије, и повикао би:
 — Устај, Спавалицо, загорје ручак!
Поспани кувар скокалацнуо би на тај узвик брже од зеца, створио се поред
казана и навалио да мјеша големом кутлачом.
 — Хајд налијево, брате Стево!
Једном тако, док је ваљани кувар хркао у ћошку своје куварије, налетје од
Бање Луке непријатељски авион и пусти бомбу изнад самог логора чете.
Тресну пуста риђуша на пет корака од кухиње, збриса кров с кухињске
настрешнице, преврну казан и засу ватром и пепелом кувара спавача.
Скочи овај сав ошамућен и дрекну:
 — Шта, шта, ручак загорио!
Видећи кухињу сву у диму и прашини, Црни Гаврило дојури као без душе.
Рођаче Спавалицо, гдје су твоји земни остаци?!
Ево их, отресам их од угљења — снено прожвака вриједни кувар и поче да
се гнијезди у саму рупу од бомбе. — Хајде де да се још мало спавне док не
прође ова узбуна.
На сасвим другој страни, у малој удољини иза једне живице у Тук-Бобији,
дотле се весело распламсавала једна друга ватра. Кувар Лијан спремао је
 ручак за пилота Фрању Клуза, за његовог механичара и за славну
заштитницу авиона: своје омладинце.
 

Баш тог истог јутра Фрањо је полетјео да бомбардује непријатељске

касарне у Босанском Новом.
Још од зоре је почело велико спремање. Пилот и механичар свестрано су
провјеравали убојну машину. Стигао је и мајстор Лазар Мачак и дотјерао
читав товар малих авионских бомби израђених у партизанској
војнотехничкој радионици.
Пољар Лијан врзмао се такођер око авиона, досађивао и давао своје мудре
приједлоге и упутства.
 — Их, да сам на твоме мјесту, друже механичару, ја бих се спустио до саме
црне земље, па непријатељског кувара шаком иза врата: трес!
 — Ама, рођени чича, није се баш лако толико ниско спустити —
објашњавао је механичар.
 — А ти му бар одозго спусти једну каменчину право у казан, то би се већ
дало — предлагао је Лијан.
 — Па ни то баш није лако.
 — Е, онда му макар, у моје име, пљуни у порцију! — инатио се пољар као
да је тај злосрећни непријатељски кувар главно лице читаве војне посаде у
Босанском Новом.
Послије тих ратничких „дискусија“ настадоше за кувара Лијана нове муке:
какав ће ручак спремити за пилота у част његовог првог борбеног дана у
партизанима.
Један војник из бивших ваздухопловних јединица старе југословенске
војске причао је да пилот не једе обичан војнички оброк, него једну
посебну, такозвану летачку порцију.
 — А колика би могла да буде та весела летачка порција? — пропитивао се
пољар Лијан. — Знаш, чак и један обичан сељак пјешак може појести
читаво јагње, погачу колик млински жрвањ и пуну торбу шљива. О нашем
Црном Гаврилу нећу ни да говорим, он је надмашио читаву посаду
највећег авиона.
 

 — Не знам, нисам никад видио — објашњавао је овај војник

ваздухопловац. — Ја сам био само једно обично лице из послуге па бих, ту
и тамо, грицнуо по три-четири обичне војничке порције. Каткад, опет, ако
би ми сасвим било досадно, остругао бих и онај казан у коме се кувало за
читаву посаду аеродрома.
 — Ау, побогу! — зрну пољар. — Па колика је била та ваша казанчина?
 — Шта да ти причам — скромно ће изјешни војак. — Ја бих лијепо скинуо
цокуле и чарапе, опрао ножице, па онако бос ускочио у казанче, спопао
 једну пошироку мотку па — хајде де — распалио да стружем! То ти је била
 једна занимација и забава љепша од икаквог позоришта, циркуса и сличних
измотација.
Па да ли би једно повеће дебело јагње било довољно за ту срећну летачку
порцију? — забринуто упита пољар Лијан, а на то му овај војник, љубитељ
казанског „позоришта“, спремно и весело одврати:
Богме бих ја због доброг јагњета пристао да полетим и на дивљој гуски, а
како не бих на авиону?
Тамо у својој удољини, иза живице, стари Лијан већ је убрзо притакао уз
ватру јагње на ражњу. У јагње је био зашивен дебео пијевац, а у пијевцу —
 јаје.
 — То је моја фантазија — поносито је казао чича и намигнуо на своје
дјечаке.
Међутим нису мировали ни у засеоку Праштале, недалеко од партизанског
аеродрома, чим се чуло да је Фрањо Клуз одлетио на бомбардовање, по
селу настаде трка и дозивање:
Пеци питу, кумо, да частимо друга Фрању. Ено га, одлети да бомбардује
Нови.
Дај ону ракију, стриче, да наздравимо за грешну душу Нијемцима и
усташама из новске касарне.
 

У сваком засеоку тако нађе се нека разговорна кума, Драгојла или

Томанија, и какав грлат стрикан Тодорина и они први поведу коло и
покрену све живо у мјесту. Тако је било и у Прашталама. читав заселак
навали да мијеси, коље, кува и пече. Код њих се, опет, чуло да и
заштитница авиона треба да добије летачке порције.
Важи ли то и за тебе, стриче Лијане? — упиташе старог пољара, а на то
чича важно одговори:
За све остале летачка, а за мене пијачка. Кад се прописно насвирам ракије,
 ја тек онда полетим према блиставим звијездама и блажено захрчем у
Кумовој Слами.
Ручак за ручком кретао је у поље, према аеродрому. Промицали су
 ражњеви с печењем, тепсије с питама, лонци, здјеле, чутуре и бардаци.
Кад је пилот долетио од Босанског Новог и почео да кружи изнад Тук-
Бобије, спазио је поред живице, уз аеродром, дугачак ред ручкова
покривених бијелим столњацима и у чуду се запитао:
 — Какве ли су сад оно ознаке?
Његов механичар досјетио се одмах чему се то друг Фрањо чуди и гласно
 је повикао:
 — Ништа не брини, то су знаци народне љубави. Кад се авион спустио на
земљу, са свих страна слетјеше се око њега сељаци.
Друже Фрањо, скокнидер до мене да глоцнеш једно јагњеће ребарце.
Друже пилоту, пита је још врућа! — викао је неко други.
Овамо, другови, на службену летачку порцију! — дозивао је пољар Лијан
дижући увис ражањ с јагњетом.
Коначно, послије много ларме, вике и натезања, одлучише да од свију
 ручкова саставе један једини колективни ручак. Пилот и механичар сјешће
уврх софре, на почасно мјесто, и распалити по свом летачком пропису.
Сељаци ће им помагати онако спороходно, пјешачки, како ко може, а
 

пољар Лијан, са својом пијачком порцијом, пратиће их као нека врста

сувоземне морнарице.
 — Ако је потребно, другови, ја могу и заронити у ракију као права
правцата подморница! — поче да гаче пољар Лијан узимајући од неке
старчине дрвен бардак с ракијом.
Не би то било лијепо, брате мој! — опомену га чупава старчекања. — Мој
бардак је тијесан за роњење, а осим тога ја сам ову ракију досад чувао себи
за укоп. Знаш, кад будем умро, нек људи попију за моју душу.
Да ми сад јуначки потегнемо за пропаст фашизма и за узраст наше будуће
авијације — предложи му Лијан — а кад се теби буде умирало, ти само
мени јави, и ето мене с другом ракијом.
Баш ти хвала, ти си прави другар — признаде му старац — али да нешто
видиш, братац, мени се сад баш некако и не умире. Врло сам радознао па
се бојим да не пропустим какву занимљиву новост, будем ли умро.
Имаш ти право — похвали га Лијан. — Кад прођу све новости на свијету,
ти онда умри, а мене ето с ракијом, и то трком, кунем се брком.
Добро, добро, али будеш ли ме преварио, вијаћу те тољагом преко читавог
села, а можда и који корак више. Љут сам ја и кад сам својеручно мртав, да
знаш.
Док су њих двојица тако наклапали, сељачки пјешадијски стрељачки строј,
напредујући за пилотом, тако је чистио терен пред собом да ту више није
било вајде ни за куче ни за маче. Све су опирили као хунска коњица, као
најезда скакаваца, као Прва омладинска чета кад чисти непријатељске
 ровове.
Негдје при крају гозбе, онај Лијанов старчекања, накресан као чеп,
одједном се развика.
Охо-хо, видим два авиона!
Овај се, мајци, прописно наждрљекао, нарољао и наљоскао! — рече
 развесељени Лијан и окрену се старцу.
 

А видиш ли мене једног или нас двојицу? Старина се забуљи у пољара и

искрено мукну:
Не видим тебе ниједнога!
 — Онда си мртав, буразеру! — закључи Лијан. — Дајдер још по једну за
грешну душу нашег умилног старчекаћа.
То срдачно народно славље послије Фрањиног првог бомбардовања било је
уједно и посљедња почаст нашем првом авиону, који је долетио под Грмеч
са свог првог партизанског аеродрома код Приједора, тамо под Козаром.
Неколико дана касније над наш први грмечки аеродром долетио је
њемачки ловачки апарат „фоке вулф“ и кружећи изнад нашег авиона, који
 је лежао на земљи, почео је да митраљира и да баца разорне и запаљиве
бомбе. Најприје је букнуо и разгорио се један стог сува сијена и лепетава
перјаница пламена захватила је убрзо и авион, већ изрешетан
експлозивним зрнима. За трен ока сивомаслинаста поносита птица
претворила се у огромну пламену бакљу, изнад које је још увијек с хуком
кружио разбојнички „фоке вулф“.
 — Оде наш миљеник, наш смјели орао! — тужно је мрмљао пољар Лијан
прибијен уз једну врбу недалеко од своје кухиње. — Изгорје наш драги
првенац.
Иза оближње живице без престанка су праштале пушке. Заштитница
авиона узалудно је покушавала да својом пушчаном паљбом отјера дрског
нападача.
Кад је нападач најзад одлетио, читава заштитница искупи се око остатака
изгорјелог авиона. Нико није ни ријечи говорио. Стајали су ћутке и
свечано као над погинулим другом. Дјечацима су текле сузе низ ознојена
запрашена лица. чак се и старом Лијану овлажише очи, иако је тај мислио
да послије Кушљине погибије више никад неће плакати.
У муклој тишини, нечујно као сјенка, одједном се поред згаришта однекуд
створи тањушна замишљена Луња. Она је у рукама пажљиво носила
 

велики букет пољског цвијећа, а кад је пришла сасвим близу остацима

апарата, она погледа лијево-десно и спусти цвијеће поред поцрњелог,
изгорјелог авионског мотора.
Откуд ти поново овдје? — шапатом је упита Јованче кад су се остали већ
почели разилазити са згаришта.
Ето, дошла — тихо одговори она и тужно га погледа право у очи. — Била
сам понијела цвијеће за пилота, па сад, видиш, оставих га на гробу нашег
првог авиона.
Јованче се тужно обазре на чађав скелет авиона и невесело рече:
Имали смо крила, а сад...
И опет ћемо имати крила — сјетно и једноставно додаде Луња и погледа
Јованчета уз тако мио и ведар смијешак да дјечак с оживљеном надом сам
у себи понови:
Да, имаћемо крила!
Тако су њих двоје стајали поред спржена црна згаришта, ћутали су тужни
због свог првог крилатог пријатеља, али су дубоко у срцу носили једну
ведру сунчану слику: преко чиста обасјана неба стреловито лете безбројне
ескадре сјајних сребрних птица.

ОФАНЗИВА НА КОЗАРУ  

По Козари гроб до гроба,

тражи мајка сина свога.
Изрешетан и запаљен авион Фрање Клуза, ужарена буктиња, као да је био
први страшни ватрени знак велике офанзиве која се сљедећих дана сручила
на Козару, славну партизанску тврђаву, понос Босанске крајине.
 

Партизанска Козара мрвила је непријатељске чете и батаљоне, дизала у

ваздух оклопне возове, рушила пругу, уништавала камионе и тенкове,
пркосила Хитлеровој ратној машини усред поробљене Европе.
Бунтовној Козари морало се пошто-пото стати накрај.
У штабу њемачког команданта, генерала Стала, дуго је спреман ратни план
велике офанзиве на ослобођену територију Козаре. Са свих страна око
Козаре су се окупљале непријатељске дивизије, пукови и батаљон и,
довлачени тенкови и артиљерија, стварао се гвозден обруч око славне
партизанске базе.
 — Најприје ћемо збрисати Козару, а онда долази ред на партизанска
гнијезда Грмеч и Дрвар — говорило се у штабу генерала Стала.
Готово осамдесет хиљада непријатељских војника концентрисало се на
положаје око Козаре и будно чекало знак за општи напад.
Био је почетак љета хиљаду деветсто четрдесет друге кад су први
фашистички тенкови загрмјели улицама ослобођеног Приједора
најављујући почетак непријатељске офанзиве на Козару.
Са свих страна око Козаре је плануо ватрени пакао. Топовска грла, уперена
према слободарској планини, стала су да ригају ужарену челичну тучу по
зеленим брежуљцима на прилазима Козари. Од зоре до сутона авиони су
летјели над партизанском територијом сипајући бомбе и митраљирајући
све живо.
Против те и толике непријатељске силе супротстављало се четири хиљаде
козарских партизана: један партизан на двадесет непријатељских војника.
Партизани Дрвара, Грмеча и осталих крајева Босанске крајине даноноћно
су неуморно нападали непријатеља да бар колико-толико помогну својим
друговима стегнутим у гвозден обруч офанзиве. Међутим, обруч нигдје
није попуштао.
Један једини батаљон Козарчана успио је у току једне ноћи да се пробије
кроз неколико линија непријатељских ровова и да тако измакне из
 

челичног загрљаја у правцу Грмеч-планине. Иза њега се гвоздени обруч

поново затворио да се више, до краја офанзиве, никако не отвори.
 Читава Крајина, са стрепњом и љубављу, пратила је ову неједнаку и
џиновску битку између слободара и поробљивача.
Није до смијеха било чак ни нашем пријатељу Лијану ни његовим
дјечацима. Послије пропасти Фрањиног партизанског авиона, сви су се они
вратили у своју чету, и сад се Омладински ударни батаљон без престанка
залијетао на непријатељске положаје испред Козаре. Једне ноћи, код
жељезничке станице Ивањске, у току борбе умало и сами не упадоше у
обруч.
Те опасне ноћи Лијана је из обруча спасао његов Шушља, који га је извео
уским коритом неког потока преко кога су читаво вријеме шибале муње
свијетлећих метака. Не сналазећи се на непознатом терену, залутао у
мраку, Лијан је хтио да иде низ поток, а Шушља је упорно вукао уз поток и
тако су се дуго инатили и натезали у мраку док старац најзад није
попустио.
 — Хајд да још и овога пута окренем за коњском памећу, то сам и досад
често радио.
Заиста, послије пола сата шушља га је извео изван посљедњих
непријатељских ровова.
Навече, чим се смрачи, непријатељска артиљерија из свих својих топова
почела би да бомбардује Козару.
Лијан и његови дјечаци искупили би се у гомилу и, онако забринути и
невесели, ослушкивали би бескрајну и моћну топовску канонаду.
Ду-ду-ду-ду! — грувао би топ за топом и њихова грмљавина слијевала се у
 једну непрекидну силну тутњаву као да се сама брда руше и пропадају
некуд у мрачно подземље.
 

Осамдесет хиљада жена и дјеце налазе се у опкољеној Козари — истом би

прошапутао неко и тада би сваки од наших дјечака с оштрим болом у души
осјетио сав ужас непријатељске офанзиве.
То ноћас десетине и десетине топова шаљу своје тешке гранате у
планинске збјегове гдје расањена и уплашена дјеца дрхтуре у тами —
говорио је пољар Лијан свечано као да опомиње своје дјечаке да никад не
забораве те страшне тренутке.
Од топовске канонаде позвецкивали су прозори сеоских кућа под Грмечом
као да их грозница тресе. Ником се није спавало, ни борцима ни народу.
 —Седам година смрдјеће Козара! — дерао се њемачки командант на групу
дјевојака заробљених у Козари.
 — Седам стотина година спомињаће се слава Козаре! — поносито му је
одвратила омладинка Нена Боканова.
Око мјесец и по дана трајала је неравна битка на живот и смрт, а онда су
топови заћутали. Јуначка одбрана Козаре била је разбијена. Непријатељ је
провалио у планину. Три густа њемачка стрељачка строја газила су кроз
Козару претресајући сваки грм и убијајући све живо. Из села су кренуле
колоне жена и дјеце у концентрационе логоре Јасеновац и Градишку, у
смрт.
Али тек што су непријатељски стрељачки стројеви „прочешљали“ Козару,
бунтовна планина опет је поново оживјела. Испод оборених стабала и
сплетених жила дрвећа извлачили су се преживјели борци, излазили из
густе папрати, из шупљих стабала, спуштали се из густих букових
крошања. Чинило се као да то сама земља осветница рађа нове јунаке.
Кратко вријеме послије офанзиве, од преживјелих бораца с Козаре
створена је Пета крајишка ударна бригада.
Опет су сложно запуцале пушке осветнице, а наши познаници, борци
Омладинског батаљона, чујући паљбу с прегажене Козаре, весело су се
згледали међу собом.
 

 — Чуј, шта је ово? Козара је прегажена, али није покорена!

ПОЛАЗАК У НОВУ ОФАНЗИВУ  

Листај горо, цвјетај цвијеће,

омладина у бој креће.
Још се није ни стишала борба на Козари, а из даљине, с југоистока, у
правцу Босанске крајине све ближе се примицала грмљавина топова,
прасак митраљеза и пушака и мукла експлозија бомби.
 — Ко ли то долази? — питао се народ по Крајини. Нису се дуго питали
забринути Крајишници. Пред ратницима који су наступали брзо се ширио
 радостан глас:
 — Наступа славом овјенчана војска, српски и црногорски пролетери!
Долази Врховни штаб и друг Тито, Врховни командант
Народноослободилачке војске.
Пред налетом пролетера падали су, један за другим, градови,
непријатељска утврђења и бункери, широм Крајине убрзано су се спремали
дарови и шиле заставе за дочек пролетера, жене, омладина и пионири
скупљали су храну за многобројне рањенике пролетерских болница.
Бујно и плодно љето било је у највећем јеку. Широм Крајине богато су се
таласала зрела жита и воћке су се савијале под теретом уједралих плодова.
Људи су се забринуто питали да ли ће бити довољно радних руку да се
сабере и прикупи читаво то богатство родне године.
Нарочито велику бригу представљало је сарађивање љетине у Саничкој
долини, плодном крају око ријеке Санице, код вароши Кључа и Санице.
Пред налетом крајишких бригада непријатељ је био напустио тај крај и
становништво присилно иселио. Љетина је остала несарађена. На вјетру се
таласало бескрајно море жита зрући под благотворним сунцем. Кроз лишће
 

су се румењеле сочне јабуке и плавјеле шљиве, чекало је безмјерно

богатство земље, а никог није било да га сабере и прикупи. Једног дана
широм Крајине одјекнуо је убојни поклич:
 — Омладино, не дајмо ни зрна жита окупатору! Пожањите сваки клас,
прикупите сваки плод, спремите хљеб за нашу војску, осигурајте храну за
наше рањенике!
 Читава Крајина пламтјела је у огњу борбе против окупатора, а сада се у
њој разгорјела једна друга битка: битка за жито, за хљеб.
Борбени омладински поклич продро је до најудаљенијег планинског
засеока, до посљедње убоге кућице, изгубљене далеко, у брдима. Са свих
страна кренуле су групе, четице и колоне распјеване омладине. Високо су
лепршале развијене заставе и све се то кретало једном циљу, опустјелој
Саничкој долини, златној долини.
 — Идемо у битку за жито! — поносито су причали уз пут омладинци.
Крајина је имала већ неколико прослављених ратних партизанских
бригада, а сада се у долини Санице спремало оснивање Прве омладинске
 радне бригаде. Требало је да та бригада по величини премаши сваку
партизанску крајишку бригаду. Рачунало се да ће у њен састав ући више од
двије хиљаде и пет стотина омладинаца и омладинки.
Омладина из понеког краја морала је да се провлачи обноћ преко
непријатељске територије, између стража и бункера, само да би стигла до
Саничке долине.
Једног јутра, тек што су омладинци били устали, кроз Јованчетову чету се
пронесе глас:
 — Ево омладине из Липова, долази под заставом.
И Лијан и дјечаци истрчаше на друм. Путем, уз поље, заиста је пристизала
шаролика колона, састављена већином од дјевојака. Већ се јасно чула и
пјесма:
 

 Имам брата и драгана млада,

обадва су ударна бригада. 
На репу омладинске колоне кретало се нешто крупно, гломазно и сиво,
нешто што је могло бити и човјек с торбетином и натоварено магаре, а
исто тако личило је и на прошлогодишњи пласт сијена коме је пало на ум!
да мало прохода.
Ма шта би оно могло да буде? — први се јави радознали пољар Лијан
бечећи своје жуто-зелене очи. — Они канда за собом воде неко кљусе с
кухињском спремом.
Није кљусе, оно је неки човјек, само прилично крупан — рече Стриц, који
 је имао одличан вид.
Откуд у Липову и његовој околини може постојати неки човјек кога ја не
бих познао на читав пушкомет даљине? — развика се бивши пољар. — Та
 ја познајем свачији капут, чакшире, капу и цокуле купљене у посљедњих
двадесет година, а гуњеве знам и оне од четрдесет година.
А сјећаш ли се како оно прије десет година ниси на суду познао ону масну
стару капу, а? — гракну Црни Гаврило.
Ехе, то је била моја рођена капа, па како ћу је познати кад је никад не
скидам с главе — правдао се Лијан. — Од тога дана носим само шешир,
ево видиш.
Док су они тако нагађали каквој би људској, животињској или биљној
врсти могло да припада оно необично створење које се миче, ваља и гура
на репу омладинске колоне, дотле чело колоне изби на узвишицу, пред сам
логор чете. Ђоко Потрк весело гракну:
 — Пази, Луња и Марица на челу колоне!
Витка Луња, крупних осјенчених очију, лако је газила на челу чете, десно
од барјактара, а поред ње, лијево од заставе, марширала је плава, једра
Марица, румена и сјајна као најљепше јутро под Грмечом. Између њих
 

двију ступао је барјактар, право, високо момче, са залепршаном

 југословенском заставом на којој се црвењела велика петокрака звијезда.
Види врага, па оно је дјед Вук Бубало из нашег засеока Стрмоноге, онај
што ми је поклонио кошуљу кад сам с Кушљом кренуо у рат! — повика
обрадовано пољар лијан. — Гле, куд се он дигао, овако стар.
Вук Бубало! Па то је онај црквењак који нас је толико пута јурио с
црквеног тавана! — повика Ђоко Потрк. — Сјећате ли се кад смо на торњу
и по тавану ловили голубове?
Зар сте чак и до у Стрмоноге стигли идући у лов? — зачуди се пољар
Лијан. — Е, видите, то тек сад чујем, а иначе бих ја вама и тамо засједу
поставио.
Око, па о томе је Ђоко Потрк и пјесму саставио! — весело се огласи
дугачки Стриц. — чекај, како оно бјеше! Аха, овако:
 Испод села Стрмоноге
поломисмо брзе ноге,
док за нама витла рука
црквењака дједа Вука. 
 — Спопало га триста мука! — додаде Ђоко Потрк уз сложан смијех читаве
дружине.
Баш усред те њихове граје, ево ти покрај њих и зачеља омладинске колоне
с дједом Вуком Бубалом на крају.
Имало се шта и видјети! Десетак дана да чекаш у засједи, и то близу
највећег осињака, па би се опет исплатило.
Крећући с омладином, дјед Вук био је обукао све што је имао од одјеће и
што му се бијеше затекло у његовом прастаром црвоточном сандуку.
А замислите само шта се све може наћи у пространој грубој сандучини
 једног крајишког старчекање од осамдесет шест година, који је још уз то
учествовао у једно десетак већих и мањих босанских и крајишких буна и
 

устанака, а да се ту не рачунају разне мање бурице, побунице, кавге, туче и

макљања.
Колико се на први поглед могло видјети, старина је имао на себи три-
четири различите кошуље, од којих је прва била од грубе сиве конопље,
оштра попут коњске чешагије. Поврх кошуља навукао је два-три платнена
прсника, два сукнена и три прсника плетена од вуне, од којих је један био
момачки, извезен цвијећем. Преко прсника је био навучен кратак сукнени
гуњ. поврх њега овчји кожух, затим козји кожух, а поврх свега један
простран црни гуњ готово до земље.
 — Пази, овога не би пробио ни топ противколац! — задивљено пробрунда
Црни Гаврило.
На ногама је чича носио дебеле старинске чакшире од сукна, круте као
какав лим, толико тврде и несавитљиве да су могле стајати усправно и кад
нису на ногама. Такве чакширеснице звале су се беневреци. Да ли је старац
испод њих имао какве друге чакшире, хлаче или панталоне, то се није
могло видјети.
Имао је чича и опанке, некакве грдне опанчине као карлице за млијеко или
као индијански чамци. На леђима, пак, уздизала му се нека грдно велика
торбетина до врха нечим напуњена, набијена и набокана и нагрувана.
Видећи толику торбу, чича Лијан само зину.
 — Их, нек ми на сан дође најгори прасећи магарац ако у ову торбу не би
стала читава четна кухиња заједно с резервним казаном.
Кад наш чичекања, натронтан одјећом и натоварен торбетином, стиже
наспрам Лијана и осталих, он се малчице поисправи и громко поздрави:
 — Помози бог! Добар дан! Хваљен Исус! Селам алејкум! Смрт фашизму!
 — Слобода народу, друже Бубало! — дочека Лијан, а за њим прихватише
сви остали. Кад се стиша јека поздрава, Лијан упита:
 — А што ти, дједе Вуче, одједном распали с четири-пет поздрава? Доста ти
 је онај један, посљедњи.
 

 — Ма знаш, заборавио сам уз пут који оно бјеше онај прави, па пустих све
по реду, а ви ловите онај прави.
 — А куд си ти кренуо, дједе, кад ниси омладинац? — зачуди се Црни
Гаврило. — шта ћеш ти на жетви?
 — Пошао сам да вежем снопље — одговори старина.
 — Та ваљда знаш да је то одувијек био посао нас остаринаца, а не
омладинаца.
 — Тако је, дједе, живио ти мајци! — похвали га пољар Лијан, а Доко
Потрк избаци као из пушке:
Снопље везе вјешта рука
остаринца, дједа Вука. 
Док се тако водио тај весели разговор, један борац из чете отвори дуванску
кутију, пипну танко резан жути дуван и уздахну:
 — Е-ех, красна дувана, али шта ми вриједи кад немам хартије да завијем
цигарету.
 — Па што мене не питаш?! — громко повика стари Вук Бубало и збаци
торбетину с леђа. — Ево, дођи овамо па бирај.
 Чича извуче из торбе неку стару раскупусану књижурину и тресну њом о
ледину.
 — Ево, хоћеш ову: „Житија светаца и угодника божијих“? Пун товар
пустих лагарија, има шта да чујеш.
 — Нешто ти је много дебео овај папир — забринуто рече борац. — Бојим
се да неће ваљати за цигарете.
 — Онда пробај ову, зове се „Чуда блаженог Сисоја“ — предложи чича Вук.
 — Видиш, много је мања и тања, али што се тиче лагања, дорасла је и оној
најдебљој.
 — Лош ти је и овај папир, нешто као њемачки летак — оцијени стручно
борац. — Лоше гори, а добро смрди.
 

 — А како би онда било ову? — досјети се чича и са дна торбе извуче једну
 још боље раскупусану књижурину — Ова ти се зове „Стогодишњи
календар са сановником“
 — Е, ова је хартија добра — задовољно рече борац. — Бојим се једино да
штогод ружно не сањам будем ли је пушио.
Он откину читаву четвртину листа и прије него ће у њега завити дуван,
потруди се, за сваки случај, да прочита што пише на њему:
 — Аков сањати... арабе сањати... акрепе сањати... Хех, ништа нарочито!
Важно је да нема: артиљерију сањати, авион сањати; то би било опасно.
 — Алкохол сањати, то би тек ваљало! — уздахну пољар Лијан и невесело
пипну свој празни торбак.
 — Видите, а ја већ пет дана сањам једно исто — пожали се Црни Гаврило.
 — Сањам, другови, како се свађају бува и мрав око тога како настаје
земљотрес.
 — Па шта кажу? — радознало упита пољар Лијан.
 — То је она пуста невоља што баш ништа не могу чути од те њихове
препирке — хукну црни див. — Мрав само преплиће ножицама, а бува
љутито поскакује.
 — А што ниси сањао магарца и ћурана па би било бар њакања и лубурања
да би се све орило? — мудро приупита пољар Лијан.
 — Шта је баби мило, то јој се и снило! — рече Вук. — Али шта то вриједи
кад наш Гавриленце Пиленце није баба, него тек има да постане старац.
 — Богами се чује да ће читав Омладински ударни батаљон ићи да штити
омладину на жетви — одједном се јави тиха Луња. — Чим смо то чуле ми,
омладинке из Липова, одмах смо све кренуле према Саничкој долини.
 Чим су тако нешто чули из Луњиних уста, одмах је свима било јасно да је
та вијест истинита. Луња сваку важну новост сазна прије свих осталих, а
како, то вам ни она сама не би унијела објаснити.
 

 — Ихај, идемо да штитимо Омладинску радну бригаду! — за трен ока

весела вијест проструја читавом четом.
Румена, једра Марица хитро допаде до Стрица и привеза му се чврсто уз
мишицу.
 — Еј, Стричићу, да знаш, ти ћеш мене пазити, штитити и бранити. Имаш
само да се негдје сакријеш и чекаш, па ако удари каква дивизија, војска,
артиљерија, чета или рафал, свеједно ко, ти одмах зграби пушку и — шиц!
 — пуцај право на дивизију,, на војску, на рафал. Има да их убијеш па да
одмах буду мртви мртвицијати, баш заозбиљно мртви, да не могу ни
прстом мрднути.
 — Овај, знаш, не може се читава дивизија одједном убити из пушке —
поче да објашњава Стриц, али са Марицом се није дало разговарати.
 — Охо, види ти њега, безобразника! Кад ја кажем, онда има да убијаш
одједном три дивизије и десет артиљерија, јеси ли разумио?
 — Јесам, брате, јесам! — мученички признаде грешни Стриц, јер му је
боље било и то казати неголи покушавати да Марици објашњава ратну
вјештину.
 — А због чега ћеш ти мене бранити? — мазно приупита Марица и
притисну зажарено лице уз Стричеву мишицу.
 — Па... зато што сам храбар! — наивно извали Стриц, јер му се од
Маричине близине толико вртјело у глави да од пусте среће није знао ни
гдје је ни шта говори.
 — Их, памети, храбар! — тихо ускликну дјевојчица и незадовољно га
уштину за мишицу, поиздиже се на прсте и шапну му у само уво,
шкакљајући га уснама:
 — Браниш ме зато што ме волиш, лудо једна лудаста... што ме волиш,
волиш, запамти!
 — Аха, да, тако је! — промуца Стриц осјећајући како му уво пламти.
 — Дедер, понови што сам ти рекла! — наваљивала је неуморно Марица.
 

 — Зато што те волим, волим, лудо једна лудаста! — понови Стриц

љуљајући се на свиленом шареном падобрану среће.
 — Тако, сад је добро, можеш ићи у чету — отпусти га Марица и одјури
међу своје омладинке.
Јованче је помагао дједу Вуку Бубалу да се некако испетља из своје
огромне торбетине. Кад је најзад све било готово, чича се задовољно
испружи на ледину, а онда се маши руком за свој широки кожни појас и
отуда извуче једну огромну старинску кубуру сву ишарану сребром.
 — Погледај дер, Јованче, душо, ово ти је чичино тешко наоружање. Неко је
зове кубура, неко мала пушка, неко самокрес, а понеко леденица или
ледењак. И пјесма се о њој пјева:
 Па дохвати свога ледењака
који ждере оку чавлењака. 
 — Знаш, душо, — објашњавао је даље старац — ове су се пушке често
пуниле сјеченим ексерима, чавлењацима, па кад таква риђуша груне, оно
 јекне као црквена
прангија.
Причајући тако, чичекања Вук одједном затвори очи као лутка спаваљка и
промрмља неким чудним гласом као да говори из какве велике даљине:
 — Па до виђења, момчићу, ја ћу сад мало да дремнем и да у сну
поразговарам с нашим старим делијама и мегданџијама које памтим из
 разних босанских буна.
 — Ти си био, значи, у доста буна? — побрза Јованче да га упита док чича
није сасвим заспао. Дјечака није ништа тако узбуђивало као славна
слободарска историја његове домовине.
 — Ко, је л' ја? — загуди Вучина из још веће даљине. — Та само ја и мој
отац памтимо десетак добрих босанских буна: Јанчићеву буну, Милићеву
буну, велику босанску буну...
 

Старчев глас постајао је све тиши и тиши, док најзад сасвим не замуче.
Несмирени стари ратник већ је био отпутовао међу своје негдашње
пријатеље, устанике, осветнике и бунџије.
Јованче се окрену лијево-десно и под једном ниском јабуком, издвојену од
остале омладине, спази своју тиху, замишљену Луњу. Чинило се као да
тамо чека баш њега.
Он јој лагано приђе и једноставно рече:
 — Ево ме.
Као да га је одавно чекала, Луња се насмијеши, и то само својим крупним
очима, и срећно објави:
 — Опет ћемо, дакле, бити заједно тамо у Саничкој долини... у Златној
долини.
 — Мени је све ово као да сањам — рече Јованче.
 — Сањам, сањам, а никако да се пробудим.
 — А ја и не желим да се пробудим — шапатом одврати Луња. — Овако је
љепше живјети... много, много љепше.
Високо изнад њих плутали су лаки, обасјани љетњи облаци. Далеко негдје
на југоистоку чули су се топови.
 — Чујеш ли, наши долазе — срећно просину Јованче.
 — Оно се пролетери пробијају према Крајини.
 — А ми им дарове спремамо — додаде Луња. — Погледај само колико је
ту омладине. Оживјеће Златна долина као да је највећа свечаност.
Из даљине опет заори се мукла канонада. Вук Бубало прену се иза сна,
сједе, маши се своје кубуре и сасвим озбиљно рече:
 — Де, де, добро је, чуо сам. Немојте ви мислити да ће се чича тако лако
успавати.
Јованче се од срца насмија на ту старчеву „борбену готовост“, осмјехну се
и Луња и с преданом топлином загледа се Јованчету у очи.
 

 — Како је то лијепо што ћеш бити у близини. Биће нам исто као и некад у
Прокину гају.

ДОЛАЗАК У ЗЛАТНУ ДОЛИНУ  

Колико је на Козари листа,

 још је висе младих комуниста.
Шарене колоне омладине вијугале су сеоским друмовима, преко њива и
ливада, и слијевале се у Саничку долину, у златно језеро заталасана зрела
жита.
Ивицом простране долине, сиве и прикривене, пристизале су и друге
колоне, бројно мање и много опрезније. Биле су то партизанске чете,
водови и десетине, који су запосједали положаје испред Саничке долине.
Осигуравали су омладину од изненадног продора непријатеља.
Насупрот партизанских положаја ћутали су тамни непријатељски бункери
и протезали се у цик-цак ископани ровови. На ивицама непријатељских
логора и упоришта пријетећи су стршиле увис цијеви топова, окренуте
према слободној партизанској територији.
Нијемци и усташе нису имали мирна сна. често усред ноћи, чим би нешто
шушнуло, они би отворили бјесомучну ватру из топова и митраљеза.
Засипали су врелим челиком брда у тами, а побуњена земља није давала
гласа од себе. ћутала је, злослутна, страшна и непозната под
 растрепереним љетњим звијездама. Тешко теби, грабљиви туђинче, кад
она проговори!
Омладина села Липова, с Луњам на челу, а с Вуком Бубалом на зачељу,
смјестила се у ономе дијелу долине наспрам града Санског Моста. Испред
њих, затварајући правац према вароши, заузела је положај Прва чета
 

Омладинског батаљона, у којој су били наши познаници, пољар Лијан и

Јованче са својим друговима.
Липовачка омладина улогорила се у једну напуштену сеоску кућу,
сакривену у пространом воћњаку. Очистили су и добро провјетрили и кућу
и све споредне зграде и кућерке. Једина просторија гдје нису смјели ни да
при вире с метлом био је неки подубок мрачан трап, на чијем их је улазу
дочекао злоћуд стари јарац. Негостољубиви јарекања изненада се борбено
исправио и звизнуо роговима првог омладинца који је у сумраку неопрезно
вирнуо кроз врата трапа. Дјечак је главачке одлетио у травуљину поред
ограде и забезекнуто повикао:
 — Шта ли ме то мардекну, браћо моја? Јако је као бик, пропиње се као
 јарац, а макља опасно као бацач.
Дјед Вук Бубало, који се баш налазио ту у близини, примаче се трапу и
сам, са својом торбетином у руци. Љутита јарчина опет се пропе и ваљано
груну роговима чичу у леђа. Натронтан својом дебелом одјећом, старина се
само насмија:
 — Не буди ми по кожуху бува!
Јарац и по други пут одапе роговима, овај пут посред чичине торбе, на шта
стари Вук само сажаљиво рече:
 — Овај пут си, братац, грдно погријешио, то ме баш нимало не боли.
Упорни јарац покуша још неколико пута да одбије чичу од свог,
скровишта, али му то ништа није помогло. Штавише, то је дједа Вука још и
заинтересовало шта ли тај јарекања има у свом подземном бункеру.
Гурајући торбу напријед, он јуначки навали на улаз у трап, одгурну јарца и
упаде у мрачну просторију. Унутра је било топло, суво и тихо. По земљи
само слама.
 — Гле, гле, ово је душу дало за једног старца који се већ осамдесет година
боји промаје — задовољно прогунђа чича. — Богами, јарче, мораћеш ме
примити за сустанара, није ти друге.
 

Пипајући по мраку, дјед Вук у самом ћошку додирну нешто живо, пернато,
што се строго јави једним „ко-ко!“ и кљуцну га у прст.
 — Пази је, квочка! — рече он весело. — Сад ће нас бити троје у једној
просторији.
Онда се одједном сјети да тамо гдје је квочка мора ускоро бити и пилића,
па рече забринуто:
 — Биће нас, богме, убрзо и двадесетеро. Е, онда ће, можда, бити мало и
потијесно. Мораћу изаћи напоље или ја или једно пиле.
Већ мало припитомљен, јарац приђе чичи и поче у мраку да га грицка за
уво. Дјед Вук добродушно га помилова.
 — Нисам ти ја, душо, за јело, превише сам стар.
Непријатељски авион извиђач опазио је неке омладинске колоне између
Санског Моста и Саничке долине и то је дојавио својој команди. У граду се
почеше спремати за одбрану очекујући скори партизански напад. Чим би у
ноћи нешто сумњиво шушнуло и покренуло се, отварана је бјесомучна
ватра из пушака и митраљеза. Тако је појео грдан страх многи злосрећни
зец и мачак скитница који је и нехотице изазвао узбуну.
Баш оне исте ноћи кад је у Саничку долину стигла и смјестила се омладина
Липова, узнемирени непријатељ из Санског Моста отпоче да бије
артиљеријом терене према Саници. Једна топовска граната тресну о
ледину, десетак метара од чича-Вуковог трапа. Старина се прену иза сна,
ослушну и поспано прожвака:
 — Та причекај, мајка му стара, куд си запео раније. Ја тек стигао, нисам се
 још људски ни наспавао, а ти већ распалио. Стани, има дана, ратоваћемо.
 — Ко-ко! — узнемирено се јави и квочка кад слиједећа граната тресну у
близини. Једино јарац баш ничим не показа да је чуо гранате и да их се
боји.
 — Овај баш има тврд сан — закључи чича Вук, али се ујутру показа да
честити јарекања канда није баш читаве ноћи мирно спавао. Све ствари из
 

старчеве торбе биле су извучене напоље, размотане и разбацане по трапу.

Свака стварчица показивала је трагове слине и жвакања. Добри јарац
марљиво је испробавао има ли шта за јело.
 — Шта велиш, јарче, на ово? — забобоњи дјед Вук.
 — Та нећеш ваљда казати да је све ове ствари из моје торбе ишчепркала
квочка, а?
Тога јутра омладина из свих околних логора кретала је с пјесмом,
 развијених застава, према центру Саничке долине. Тамо се свечано
формирала Прва омладинска ударна радна бригада. Нико, можда, од
присутних дјечака и дјевојака није ни слутио какав је славан историјски
дан освануо тога јутра, тога обичног љетњег јутра, кад су колоне омладине
кроз сазрела жита кренуле на зборно мјесто. Било их је босоногих, и
гологлавих, полугладних, али сви су били весели.
Из тога полета, тога весеља, из те раздрагане пјесме родило се тога дана
 језгро које се касније расцвјетало у звјездане гроздове безбројних
омладинских радних чета, батаљона и бригада. Упоредо с убојним ратним
бригадама наступале су на бојиштима ослободилачког рата и борбене
 радне бригаде.
Омладина Липова позвала је, разумије се, и свог дједа Вука на зборно
мјесто. Полазећи, чича остави у трапу своју тешку торбетину, а јарцу
препоручи:
 — Дедер, куме јарекањо, жив био, припази ми ово торбице и никог не
пуштај унутра, као што си и досад радио. Хајде, до виђења!
Докони ђаво, међутим, који нит оре, нит копа, већ гледа како ће неком
подвалити, довео је тога дана у логор липовачке омладине пољара Лијана.
Разгледајући около како су се смјестиле његове комшије, он опази онај
дјед-Вуков трап и обрадовано помисли:
 

 — Ха, ево једног трапа, а док је ту трап, наћи ће се, ваљда, и који кромпир.
Зашто да лутам около по њивама и да их тамо тражим и копам кад ме овдје
готови чекају?
Прилазећи трапу, Лијан се погну готово четвороношке и, по навици, још
 једном се обазре око себе да ли га ко гледа. Тог истог тренутка јарац
стреловито испаде из трапа и снажно, попут гранате, распали погуреног
чичу од позади. Изненађени Лијан главачке одлетје у високе коприве,
испружи се колико је дуг и престрављено помисли:
 — Пун погодак мине или гранате! Чак ни пуцња нисам чуо. Значи — мртав
сам!
Поћутао је тако неколико тренутака, а кад му се у нос завуче мрав и
пошкакља га, он громко кихну као да прасну стара кубура.
 — Пази, откад мртваци кишу? — зачуђено се избечи он. — Жив сам,
значи.
Он скочи на ноге и вирну према трапу. Тамо је, на отвореним вратима,
стајао крупни јарац у пуној бојној спреми, погнуте главе, показујући своје
 јаке повијене рогове.
 — А то ли је, дакле, та тешка артиљерија која ме онако крвнички декну у
леђа и мало испод леђа! — врекну он. — чек, чек, јарче артиљерче, ја ћу се
теби за ово већ осветити. Ууф, како ме леђа боле!
Непрестано се обзирући на јарца, чича Лијан крену преко дворишта и, не
гледајући куд иде, спотаче се преко неког корита и свом тежином љуљну о
дебелу даску на којој је било поредано четири-пет кошница с пчелама. Од
жестока потреса узнемирене пчеле посуше напоље и навалише на пољара
као на неку мечку. Кад схвати у какву је опасност запао, Лијан јурну
најбржим коњским галопом све преко плотова, кроз кукуруз и конопље
спашавајући се од љутитог звучног роја. Кад је измакао већ далеко, под
сами бријег, он сједе у високу траву сав задахтан и поче осветнички да
пријети:
 

 — Јарче артиљерче, нећу се смирити све док те не видим у свом казану!

Ако слажем, дабогда никад не видио ни кап алкохола!

НОЋНИК С КУЈОМ  

Сунце зађе, а мјесец изађе.

Тко се вере уз кланце, низ кланце?
Истанчан крњ мјесец час урони, час изрони из раздераних крпа мрка
облачја. Тако и доље на земљи, час бљесне рјечица, сине узана стаза преко
поља, па се зачас погаси све, и преко читава краја мрак падне као стари
гуњ. Утихне закратко чак и крекет жаба, а онда се, врло брзо, опет весело
 разгори као звучна ноћна ватра: креке-ке-ке-еве-еве!
Није баш пријатно путовати по таквој превртљивој и невјерној ноћи. Тек
си се привикао на мјесечину, а оно се изненада смрачи као да ти набију џак
на главу. Опрезно тапаш и бечиш очи, а кад већ понешто станеш
 разликовати пред собом, ево га, опет сине мјесец и читав ти свијет дође
сасвим друкчији него малоприје.
По тој непријатној ноћи, друмом који од Липова води према Саници, креће
се један чудан путник. Мален је, ситан и, што је још најнеобичније, он без
престанка с неким гласно разговара. Са ким то кад близу њега не видимо
више ниједног људског створа?
 — Је ли де, да оно тамо крај пута није неки човјек с торбом, него сасвим
обичан трн? — забринуто пита мали путник. — Баш ћемо видјети кад
мјесец поново сине.
Из облака је исплутао бљештав полукруг, просинуо је читав крај. Путник
охрабрено узвикује:
 — Шта сам ја казао, видиш да је трн!
 

Сад се већ, уз мјесечину, види и путников ноћни судруг. То је неко обично

сеоско псето које трчка и њушка све уз ивицу пута, око живице и ријетког
дрвећа.
У осамљеном ноћнику само би лукави пољар Лијан одмах, чак и у мраку,
препознао свог липовачког комшију, малог Николицу с приколицом, и
његову чувену кују Жују.
Каква ли је само невоља натјерала нашег малог делију, најмлађег члана
славне Јованчетове дружине из Прокина гаја, да се овако усамљен пробија
кроз ноћ. Лако би било обноћ марширати у партизанској или омладинској
колони. Ту је увијек друг испред тебе, а друг иза тебе, нема чега да се
бојиш.
А овако, у самоћи?
Е, ту ти је свуда испред тебе непознат свијет пун опасности, чудних
привиђења и облика. Час ти се чини да крај пута чучи вук или лав, час ти
се на бријегу покаже неко страшило веће од сеоске звонаре, час, опет, ето
ти неког, извирује иза окуке.
Иза тебе још је горе. Чујеш, канда, нечије кораке, суздржано дисање и све
ти се чини: неко те у мраку сустиже и сад ће те зграбити за врат — нам!
Сва срећа што је уз Николицу његова вјерна куја, драга и мила Жуја.
Поред ње нема чега да се плашиш.
Пењући се на неки зараванак, мали путник баца поглед удесно и сав се
скамени. Из мора густе папрати сабласно стрше дрвене крстаче и камени
споменици.
 — Гробље!
Дјечак тихо звизне куји, која послушно дотрчи од оближње живице и
почне да се умиљава око његових ногу.
 — Хајде ти само, Жуја, и ништа се не бој. Ово је обично гробље. Сви су
они мртви мртвицијати и нико од њих неће устати да нас потјера. Је ли де
да неће?
 

Куја се весело мота око Николичиних ногу и лупка репом као да потврђује
све што он каже.
 — Је ли де, Жуја, неће отуд нико скочити у бијелом огртачу и појурити за
нама? Неће нас ни за врат ухватити леденом руком, па да?
Куја се, богме, мртвих боји још мање него живих, па оставља Николицу
самог на путу и јури — право у гробље. Промувала се тамо-амо између
крстача, истјерала из густа жбуња неку непознату птицу и вратила се
натраг, свом газди, весела као да ће поднијети најповољнији извјештај, по
прилици овакав:
 — Високопоштовани шефе Николица, гробље је претресено, сви су
покојници на окупу. Вампира у бијелим огртачима нисам видјела, нит сам
их чула кад шкљоцају гвозденим зубима. Једна птица без стамбене дозволе
протјерана је у непознатом правцу.
Охрабрен кујиним претресом гробља, Николица је брзо минуо преко пусте
заравни, попео се на брежуљак, опет се спустио у поља, а већ у свануће
нашао се пред неким непознатим селом.
 — Жуја, овдје ћемо питати куда се скреће према Саници, јер ја даље не
знам пута.
Пред првом кућом Николицу дочека нека баба која је била зором поранила
да нахрани пилиће. Пуким случајем била је то баш она баба Васкрсија, која
 је свог препреденог коња Шушљу дала пољару Лијану.
 — Куда ти, момче, овако рано? — весело се обрати она нашем Николици.
 — У Саничку долину — важно одговори дјечак.
 — Ехе, овај ... а шта си ти?
 — Курир! — слага дјечак.
 — Ма не бих рекла — сумњичаво прогунђа баба.
 — Превише си мален за то.
 — Па ја сам већ омладинац — похвали се Николица.
 — Идем на жетву, у Саницу.
 

 — А јеси ли ти питао своју маму за то? — лукаво зашкиљи баба. — Све ми

се нешто чини да ниси.
Николица, који је заиста крадом од матере побјегао од куће да тражи
липовачку омладину, зачуди се како је то баба погодила, па збуњено
одговори:
 — Па јесам, овај, питуцнуо сам ...
 — И онда крадом побјегао — додаде баба.
 — Да... овај... тако је.
 — Ехе, онај ко побјегне од куће брзо изгладни, јер са собом не понесе
попудбину — гукну баба с разумијевањем. — Дедер ти, голубићу бакин,
сврати код мене да доручкујеш па ћеш онда даље. Не бој се, неће ти
Саничка долина побјећи. Откад знам за себе, она је увијек на истом мјесту.
Николица, богами, пожури да послуша бабу и марљиво навали на здјелу с
млијеком. Жуја је дотле, исто тако вриједно, хрскала старе коре од погаче.
Док су се они тако частили, однекле упаде у кућу онај пољар чудак који је
некад састављао „лични и слични опис дотичног парипа, то јест коња
Шушље“.
 — Одакле си, путниче? — упита он Николицу.
 — Из Липова — одговори дјечак.
 — О, па ти ћеш онда свакако познавати оног пољара Лијана, који је одвео
бабина Шушљу? — узвикну пољар.
 — Како да га не знам! — весело дочека дјечак.
 — И он је, кажу, отишао с четом према Саници да штити омладину од
непријатеља.
 — Заштитиће он моју бабу! — подругљиво дочека пољар чудак Иле
Гласнокукурикаловић. — Давно сам ја у свом опису казао да је он
будаласта будала, врећаст, крив, лажљив и тако даље и најдаље.
 — Па сви у Липову кажу да је стриц Лијан био најбољи пољар на свијету
 — искрено рече Николица.
 

 — Шта, шта, шта?! — дрекну пољар Иле. — Најбољи пољар у Босанској

крајини, то сам одувијек био ја, и само ја! Тај твој Лијан је на превару
одвео бабина Шушљу, иако он потпада под моје старатељство. Управо сам
се спремао да га ових дана потражим. Баш је добро што си ми казао гдје је,
да се не ломим од чете до чете, тражећи га.
 — Па кад већ идеш тамо, поведи и овог доброг момчића до Саничке
долине да уз пут гдјегод не залута — предложи му баба Васкрсија.
 — То би се већ могло — пристаде пољар чудак, који је, поред свега свога
чудаштва, ипак на свој начин волио дјецу и био за њих везан као и сви
пољари овога свијета.
Ипак пољар особењак, прије него ће кренути на пут, није пропустио да у
свој „тефтер“ забиљежи „лични и слични опис дотичног дјечака и њему
припадајуће кује“.
Између осталог, ту је писало и ово:
„Наведено створење није ни дијете ни дјечак, него нешто у средини између
тога двога: добар је као дијете, а одлучан, јогунаст и храбар као дјечак. Од
пете до главе висок је око метар и четврт, а од главе до пете низак је исто
толико. Добро куса млијеко, одлично мота погачу, дивно гужва питу,
красно ниже уштипке, а постоји оправдано увјерење да би код њега добро
прошла и кајгана с прженом сланином, што и ја, грешан, волим.
Особени знаци: има жуту кују.“
Из кујиног описа поменућемо овај одломак који јасно показује да је пољар
чудак добро осјетио душу животиње:
„Дотична куја спада у ону врсту добрих куца које читав живот вјерно
проведу код исте куће. Живе тихо, незапажено, ћутке се радују и ћутке
тугују кад неко од укућана отпутује. Једина разлика између њих и људи је
у томе што оне не знају да говоре, а још мање да псују. Ипак, ако већ не
знају да говоре, оне бар паметно ћуте, а и то је већ нешто.“
 

Пољар чудак поведе Николицу према Саничкој долини, и то све некуд

пријеким путем, стазицама, путељцима и ногоступима куд само пролазе
домишљати пољари и мали крадљивци воћа и лубеница.
Већ су зарастале у траву тајне стазе малих сеоских пљачкаша воћа.
Некадашњи безазлени крадљивци давно су се оставили својих дјечјих
мана. Гдје су они данас? Ено их, друже, на плодним пољима Саничке
долине. Жању жито и беру воће за своју војску. Каква славна времена!
Кад већ стигоше на ивицу Саничке долине, један партизански стражар
показа им шумовиту брдску косу поред једне школе и рече им:
 — Видите, на оном брду чува стражу Прва омладинска чета, а доље код
школе налази се њихова кухиња.
 — Е, мали, знаш ли сад и сам тамо отићи? — упита пољар чудак.
 — Знам, друже стриче, — учтиво одговори дјечак.
 — Добро је, онда ти ја више не требам — рече пољар.
 — Зашто да не требаш! — ускликну Николица и, скидајући поглед са
школе на бријегу, окрену се према пољару, али њега више нигдје није
било.
 — Ма шта би од овога мог друга? — упита он партизанског стражара који
 је стајао у близини, али и овај зачуђено избечи очи.
 — Пази, заиста га нема, а сад је ту стајао.
На оном мјесту гдје је малоприје стајао чудни пољар Иле
Гласнокукурикаловић лагано се одизала увис зелена стабљика папрати
погажена његовом ногом, једини знак да је ту прије тренутак-два неко био.
 — Ама куд се тако одједном изгуби? — у чуду се питао дјечак.
 — Ех, куда! — помирљиво рече стражар. — Има ти међу пољарима таквих
чудних људи: стојиш с њим, разговараш, кад једног трена — пуф! — он ти
зачас ишчезне као да га никад није било. Шашав свијет, па то ти је.
 

 
АВИОН, ПОТОК, УСТАШЕ  

Није тама од облака густа,

већ је туга и невоља пуста.
Код Лијанове кухиње Николица с приколицом био је дочекан са великим
весељем.
 — Охо, колико се год радујем теби, толико исто и твојој куји — искрено
признаде пољар Лијан. — Жуја ће разгонити сеоске псе, који се увијек
брзо искупе око моје кухиње чим негдје залогорујемо.
 — А ја ћу бити час код тебе, а час код омладине, на жетви — рече
Николица. — Знаш, лијепо је и овдје и тамо.
Долазак омладине у Саничку долину није, наравно, остао незапажен од
стране непријатеља. Колоне с развијеним заставама опазили су и
непријатељски осматрачи с утврђених положаја на брдима и њихови
авиони извиђачи који су све чешће кружили над Саничком долином.
И не знајући за сукоб свог јарца, чувара трапа, и пољара Лијана, стари Вук
Бубало често је преко дана навраћао до напуштене школе, Лијановој
кухињи. За ведра неба, омладина по дану обично није жела бојећи се
напада авијације, па ни старина није имао посла. Кратио је вријеме
причајући Лијану своје доживљаје из младости.
Једнога дана, управо некако иза ручка, док су дјед Вук и пољар Лијан
сједили у својој кухињи поред школске шупе, зачу се издалека зврјање
авиона.
 — Дједо, авион! — трже се Лијан.
 — Јок, прије ће то бити вршалица Лазара Мачка — мирно рече старац. —
Познам јој глас.
 — Богами, и ја прилично познајем глас авиона — сумњичаво рече пољар.
 — Дедер да ми извиримо шта је.
 

Лијан изиђе испод стреје и тек што диже поглед према небу, он
престрашено врекну:
 — Авион! Ево га право к нама!
Старац и Лијан сјурише се брже-боље у једну јаругу, подно школе, и
прибише се уз огољене жиле једног прастарог бријеста који је растао на
самој ивици стрмине, широка крошња дрвета крила их је добро од погледа
оних из авиона.
 — Добро се сакрисмо — забобоњи крупна старчина.
 — Јадно нам добро! — хукну пољар Лијан. — Авион сигурно долази да
бомбардује ову школу, а како је ова јаруга сасвим близу, може да тресне
бомбом баш посред нас.
 — Дабогда баш тако и било! — зачу се однекле из близине неки чудан
промукао глас.
 — Пази га, ко ли је то? — зачуди се пољар. — Ако почепркам по свом
сјећању, све ми се чини да сам још врло давно, у једној тешкој свађи,
слушао овај исти глас. Или сам ја обичан коњски магарац, или је ово глас
вргељског пољара, Иле Гласнокукурикаловића.
 — Ти си коњски магарац! — зачу се, као одјек, одозго иза ивице јаруге.
Лијан заусти да нешто опсује, кад га прекиде оштро завијање авионске
бомбе, а онда горе негдје код школе загрмје експлозија. Камење посу по
гранама изнад њих као густ љетњи град.
 — Помози боже и свети Јоване Крститељу! — забобоњи чича Вук
сјећајући се свог црквењачког заната.
 — Бога нема, на нашу велику жалост! — закука уплашени пољар.
 — Шта кажеш! Збиља, зар заиста нема? — зачуди се старина. — Откуда ти
то знаш?
 — Чуо ја недавно на четној конференцији — рече Лијан. — Кажу да га
никад није ни било.
 

 — Ето ти, де! — хукну дјед Вук. — Ала ме је преварио поп Никодим, пси
га изјели! Богме, кад га ухватим...
Њихов разговор прекидоше нове бомбе. Једна тресну у само школско
двориште, а друга повише њих двојице, на саму ивицу јаруге. Два прикана
осјетише како под њима поскочи јаруга, а онда им се на леђа сручи читав
усов земље, потрпа их уз жиле бријеста и — око њих завлада мрак.
 — Затрпа нас бомба — рече дјед Вук тако мирно као да је завршио неки
обичан посао.
 — Да нисмо већ мртви? — завреча пољар Лијан.
 — Не, нисмо — охрабри га дјед Вук. — Мени се грдно кија од бомбиног
дима, а кад си ти чуо мртваца да кише.
 — Нисам заиста — признаде пољар. — А нисам чуо ни да говори, као, ево,
нас двојица сада.
 — Имаш пра... пра... — заусти дјед Вук да нешто каже, па истом громко
кихну — пћих!
Пољар Лијан трже се и претрну.
 — Ух, што ме престраши, бог ти судио! Мислио сам да је нека мала бомба.
Били су затрпани уз саме жиле бријеста, па су ту, на сву своју срећу, имали
доста ваздуха у шупљини испод жила. Невоља је била само у томе што
нису могли ни да се макну. Осим тога, дјед Вук лежао је тако незгодно да
му је тешка окована цокула дошла управо под Лијанову браду. Тек након
дужег времена пољар то опази и прошишта:
 — А би ли ти некако могао да склониш ту своју цокулетину испод моје
браде?
 — Дај да пробам — добродушно рече старац и мрдну ногом, а на то Лијан
дрекну:
 — Стој, не мичи се, огули ми вилицу! Убрзо се наслути и нова невоља.
Дном јаруге текао је узан поточић, али како је земља, одроњена
експлозијом, затрпала и преградила јаругу, више преграде заустављена
 

вода почела је да прави језерце, које је све више расло. Пољар Лијан већ је
осјећао како му вода кваси ноге полако милећи уз гољеницу.
 — Подавићемо се као мишеви, поток је преграђен и вода све више расте!
 — обавијести он дједа Вука.
 — Тога се ја не бојим — забобоњи дјед Вук. — За мене у календару
стогодишњаку пише да ћу умријети у свом кревету. Зато ја читавог живота
и бјежим од рођене куће.
Не прође ни пола часа, кад се огласи и трећа невоља.
С бријега испред школе, с положаја Прве омладинске чете, зачу се оштар
прасак пушака и брзоплето бубњање митраљеза. Мало касније одјекну
граја нечијег јуриша:
 — Напријед, усташе! Напријед, легија! Опкољавај! Пољар Лијан
престрашено зацвиље:
 — Куку нама, ено усташке легије, јуриша на наше омладинце! Ако пробију
фронт, ето их за пет минута овамо.
 — Та не бој се, док они стигну, ти ћеш се ваљда већ удавити у потоку —
тјешио га је дјед Вук.
 — Ух, ух, све горе и црње! — стењао је пољар. Иза толиких невоља, сад се
огласи и једна напаст. По гомили земље изнад Лијана и дједа Вука зачуше
се нечији опрезни кораци.
 — Хеј, ко је то? — повика Лијан испод земље.
 — Охо-хо, долијао си, дакле, лукави пољаре Лијане! — зачу се нечији
прозукао злурад глас. — Одавна ја чекам да тебе стигне праведна казна.
Украо си нашег Шушљу, који је стајао под мојом врховном командом.
 — Нека ме ђаволи жива одеру ако то није онај шашави Иле
Гласнокукурикаловић! — викну Лијан. — Куд њега несрећа донесе овамо?
 — Срећа је мене донијела да видим твоју погибију и да развеселим старо
срце — уњкаво је отезао пољар чудак. — Интересује ме само да ли ће
прије до тебе стићи поток или легија.
 

 — Нек најприје тебе ђаволи стигну! — псовао је Лијан. — Богме ако ти ја

горе дођем, биће трке, прасећа козо!
 — Хе-хе-хе-хе! — смијао се чудак. — Има у свој тефтер да запишем овако:
„Најгори пољар на свијету, пијандура Лијан, читавог живота шљокао
 ракију, а удавио се у обичној мутној водици, нека је благословена по сто
тридесет пута.“
 — Зашто баш сто тридесет, враг с тобом? — зачуди се дјед Вук, који је све
дотле мирно слушао њихов разговор, па је чак био малчице и задријемао.
 — Зато што је лукави Лијан досад сто тридесет пута заслужио да буде
умлаћен замазаном тољагом од обична дренова дрвета —објасни Иле.
 — А зашто баш дренова? — опет ће дјед Вук.
 — Зато што је једино то дрво тврђе од његове квргаве магареће главе —
 рече пољар чудак.
 — Напријед, црна легија! — Напријед, усташе! — опет се проломи с
бријега и пуцњава још више загусти.
 — Ето их, сад су још ближе! — проштења приклијештени Лијан.
 — Ближе, ближе! — потврди одозго изнад њих чудак Иле.
 — Ти да ћутиш — наљути се Лијан — јер ако скочим па те распалим
цокулом испод леђа...
 — Узми ову моју цокулу, боље је поткована — предложи му дјед Вук и
мрдну својом тешком ципелетином под самим пољаревим грлом.
 — Ама носи ту ногу, јер ако те зграбим!... — опет се раздра пољар, иако
није могао ни прстом да макне.
Док се тако одвијала та необична свађа у јарузи, на бријегу је још пламсала
борба. Усташе из Санског Моста вршиле су такозвано „насилно извиђање“
да утврде колике се партизанске снаге налазе на осигурању младих
жетелаца. У томе их је потпомагао један авион, онај исти који је бомбом
гађао Школу и затрпао пољара Лијана и дједа Вука.
 

У току борбе једна десетина омладинске чете провуче се тајно, кроз неку
шикару, и удари усташама с бока. Ту се налазио и Црни Гаврило, па кад ли
 је тај заурлао полазећи на јуриш, непријатељ се одмах усколеба и стаде да
се повлачи.
Гаврилово урлање доприје чак и до јаруге, до ушију двојице затрпаних
делија. Пољар Лијан на то само осветољубиво засквичи као свињче
уклијештено у плот:
 — Ихи, држи најприје авијатичара!
Очекивао је да ће на ту његову вику Иле чудак дати неку своју примједбу
али горе је владала тишина.
 — Еј, Иле! — викну Лијан.
Тишина. У даљини све рјеђа пуцњава.
 — Иле, скитницо једна, гробару, сарадниче непријатељске авијације,
кокошару, штакоре! — узе да се дере Лијан само да би изазвао Илу на
 разговор, али све је било узалуд. Горе је царевала тишина, у којој је само
штеповао митраљез удаљујући се према Санском Мосту.
Вода у јарузи све је више расла. Сад је већ почела да кваси и дједа Вука,
али то није нарочито кварило расположење честитој, старим. Он је само
њежно гунђао.
 — Расте водица, расте рођена, све палац по палац. Након пола сата
непријатне тишине, у близини се зачу жагор неких људи који су се
приближавали јарузи.
 — Дедер да се ућутимо, можда је непријатељи — оштро зашишта Лијан.
 — Како да ћутим кад ми се баш сад, за врага, кише: Озебох од ове добре
водице — забрбота старац.
Непознати људи зауставише се на ивици јаруге, а онда се јави неки познат
глас, глас Иле Гласнокукурикаловића.
 — Ево их, ту су!
 

 — Сад је све готово, довео је усташе! — сав се следи пољар Лијан и у себи
побожно рече:
 —Збогом, сва преостала ракијо широм овога свијета, више те нећу пити!
Одједном се одозго зачу висок дјечји глас:
 — О, стриче Лијане, јеси ли ту?
Сиротог Лијана као да обасја сунце. Да су горе усташе, зар би га оне
називале стрицом? Би ђавола!
 — Овдје сам, душо, овдје! А ко је горе? — одазва се он.
 — Горе је Николица, његова куја — — зачу се онај исти дјечји гласић, али
га брзо прекиде и заглуши нека друга, громка гласина:
 — И прва десетина Прве омладинске чете с Црним Гаврилом на челу!
Кувару, је л' готов ручак?
 — Још мало па бих ја био готов! — замекета весело пољар испод земље.
 — Стриче, шта радиш доље? — радознало приупита мали Николица
вјерујући да се то пољар Лијан завукао под земљу неким својим послом.
 — Одмарамо се, роде мој, — забобоњи испод гомиле глас дједа Вука. —
Него, ипак, већ нам је мало досадно због ове водице, а не могу никако ни
до своје луле, да потегнем дим-два.
Кад горе започеше да копају, обрадовани пољар Лијан поче весело да гаче
и да обећава:
 — Копајте, другови, копајте, па ћу вам за ручак испећи читаво јагње,
читаво прасе... Та шта ја причам? Какво јагње, какво прасе! Овна ћу
испећи, дебелог овна, и читаво свињче... Та шта ја лупетам! Каквог овна!
Теле, шарено теле од годину дана!
 — Копајте, браћо, што брже, јер како је овај запео, још ће вам и вола
испећи, а ја не марим за волетину! — повика дјед Вук.
Кад се коначно указа Лијанова глава с Вуковом цокулом под грлом, Црни
Гаврило само гракну:
 — Гле, како си то успио своју рођену ногу да ставиш себи под грло?
 

 — Иди бестрага! — викну пољар. — Боље ти је, распали ме мотиком по тој

„мојој“ нози.
 — Па добро кад већ сам то желиш — послушно рече Црни Гаврило и
добро опаучи мотиком по цокули. У истом тренутку раздра се још увијек
невидљиви дјед Вук:
 — Ехеј, престани, та ми нога још треба да одем доље у долину, до
жетелаца.
 — Пази га, иако је затрпан, ипак види да га ударам по нози! — зачуди се
Гаврило досјећајући се, бар толико, да та нога припада дједу Вуку.
Најзад, угрувани и мокри, дјед Вук и пољар Лијан били су ослобођени из
своје привремене тамнице.
 — Како сте сазнали да смо овдје? — зачуђено упита пољар Лијан свог
љубимца Јованчета.
 — Казао нам онај чудни чича — рече Јованче обзирући се око себе, а кад
нигдје не опази пољара Илу, он упита Стрица:
 — Гдје ли је онај стари што нас је довео? Стриц се обазре лијево-десно и
зачуђено рече:
 — Пази, ишчезао је, а сад је ту стајао.
 — Е, тај који тако изненада ишчезава није нико други него мој стари
пољарски конкурент, Иле Гласнокукурикаловић — досјети се Лијан. —
Баш му хвала. Нисам се надао да је тако добар. А сад, братијо, хајдемо на
 ручак. Спремио сам одличну кромпирову чорбу, уколико ми бомба није
преврнула казан.

РАТНИЦИ У ШКОЛИ  

Лијепо ии ова сабља чита,

дивно ли нас данас разговори.
 

У школи, покрај Лијанове кухиње, почео је да ради омладински војно-

политички курс.
На курсу је било окупљено око двадесетак најбољих омладинаца из
партизанског одреда. Међу њима је био и наш Јованче.
 — Баш ми је мило што је на курсу и мој комшија — поносио се пољар
Лијан Јованчетом, а на то је дјед Вук додао својим дубоким гласом:
 — И мени је мило што је мој унук тамо.
 — Који твој унук? — чуди се Лијан.
 — Па Јованче. Ја сам заједно са његовом прабабом чувао овце изнад
засеока Стрмоноге. Управо сам се спремао да се њом оженим, кад изби
нека мања буна негдје у близини личке границе, а ја кубуру за појас па
тамо. Рањен сам у првом боју и одлежао три мјесеца, а дотле ми се дјевојка
удаде. Ето ти.
 — Па добро, како ти је онда Јованче унук ако се његова прабаба удала за
другог? — бечио се кувар.
 — Како? Лијепо, брате! Ја га признајем за свог унука. Опростио сам
његовој прабаби што се за другог удала. Је ли ти сад јасно, варена овчија
главо?
 — Добро, нек буде тако — мирио се пољар — али нека сам најгори говеђи
магарац ако ипак разумијем ту родбинску везу.
 — Не разумијем ни ја, али ми то ипак ништа не смета — мирно му одврати
старац.
Питање курсистичке кухиње ријешено је врло једноставно. Просто је
одлучено да пољар Лијан кува и за курс и за своју чету. За помоћника му је
придодат Николица с приколицом. Он му је ложио ватру, љуштио
кромпир, прао суђе у потоку и служио као сабесједник у разговору. Није
ни то била мала ствар, јер за једног старог пољара разговор је пола хране.
Већ трећег дана пошто је курс прорадио, дође до првог бомбардовања.
Авион просу на школу читаву гомилу малих бомби за живе циљеве, полупа
 

неколико прозора, испробија кров над Лијановом кухињом и на томе се

сврши сва штета.
Кад тога дана Лијан подијели курсистима ручак, одједном један курсиста
диже дреку држећи се за вилицу:
 — Еј, шта је ово, кувару? Па ти заједно са јагњетином куваш и гвожђе.
 — Какво гвожђе? — зачуди се Лијан зурећи у сјајан гелер авионске бомбе,
који је курсиста држао на длану.
Једва се досјетише у чему је ствар. Док је одрано јагње висило под
кухињском стрехом, погодио га је један комад распрснуте бомбе и остао
заривен дубоко у месо. Тако је и доспио у омладинчеву порцију.
Разумије се, та ствар са гелером одмах се рашчула по читавој чети. Већ на
првој приредби пјевано је и ово (сигурно изишло из главе Ђоке Потрка):
 Нек се курса свако чува,
тамо Лијан бомбе кува,
па се често деси фелер,
да у ручку нађеш гелер. 
Пољар Лијан баш се не би толико ни љутио на ту пјесму да није, на самој
приредби, међу окупљеном публиком спазио у једном тренутку злобно и
подругљиво лице свог противника Иле Гласнокукурикаловића. Иле се
задовољно кезио, показао Лијану исплажен језик и већ послије секунду-
двије ишчезао као бљесак на узнемиреној прољетњој води.
 — Он је то, виловњак један! — прошапутао је Лијан не казујући никоме
кога је то видио.
Пољар Лијан потрудио се да и он сам види неку корист од омладинског
курса, чим би приставио ручак да се кува, он би се привукао под отворен
школски прозор и стао да прислушкује шта се на курсу предаје.
Предавач је био друг Стојан, борац инвалид из Прве пролетерске бригаде.
Он је говорио тако јасно и течно да је кувар под прозором све одлично чуо.
 

Понешто је лијепо схватио, нешто је протумачио на свој начин, а нешто му

се, опет, учинило тако замршено као да предавач говори кинески.
Убрзо се сви омладинци с курса спријатељише с куваром Лијаном, јер им
 је Јованче био испричао читаву историју старог пољара. Чак се
договорише с њим и за једно мало лукавство којима се увијек служе ђаци.
Оно се састојало у овоме:
 Чим би друг Стојан, предавач на курсу, почео да испитује неку тежу
лекцију, један од курсиста дао би уговорени знак пољару Лијану. Чича би
се тада привукао под прозор и стао да зуји опонашајући авион. Одмах би
неки од курсиста скочио и дрекнуо:
 — Авион!
За трен ока би читав курс здимио напоље и сјурио се у јаругу. За њима би
потрчао и предавач, зачуђено се огледајући по небу гдје ли је тај авион.
 — Не видим га — обраћао се он кувару.
 — Не видим ни ја — искрено је признавао Лијан — али сам зујање заиста
чуо.
Једном се Лијан, зујећи, закашљао тако да умало није откривена подвала.
Срећом, баш тада је налетио и прави авион, и то не један, већ три, тако да
 је чича скочио испод прозора као зец и довикнуо курсистима у разреду:
 — Три, три, немам кад зујати! До виђења у јарузи!
Друг Стојан имао је добар обичај да се за своје курсисте користи знањем и
искуством сваког онога ко се у ма чему истицао и био познат. Доводио им
 је командире, познате диверзанте, бомбаше, извиђаче да причају о својим
подвизима.
Једном је довео Црног Гаврила да им он, као познат митраљезац, прича
нешто из свог искуства са митраљезима.
 — Хех, па шта ту има да се прича! — чудио се он. — Ето, Рашид Без
Кошуље казаће вам...
 

Показало се да црни див не зна ама баш ништа започети ни испричати ако
Рашид није ту, поред њега.
Доведоше, дакле, и малог Рашида, Гавриловог помоћника.
 — Па дедер нам испричај, друже Гаврило, како си се оно с митраљезом
пробио кроз обруч на Соколову.
 — Хех, били смо опкољени, па се онда, значи, морало и пробијати. Је 1
тако, Рашиде? — обзирао се на дјечака.
 — А ти тамо покоси десетак усташа — подсјећао га је друг Стојан.
 — Хех, па шта ћу им ја, сами су криви — тулио је црни џин. — Зашто су
ми сметали да прођем? Ето, нек вам Рашид исприча како је било.
Тако би сваку ствар Гаврило само започео, а Рашид би даље причао, течно
и живо, да га је било милина слушати.
Једном, док је дјед Вук причао кувару своје доживљаје из босанске буне,
наиђе друг Стојан, ослушну причање, па се истом присјети:
 — Дједе Вуче, не би лоше било да тим нашим курсистима испричаш нешто
од тога како сте се некад борили за слободу ви стари. Нек виде момци да је
овдје одувијек било слободара и добрих јунака.
 — Хоћу, испричаћу — спремно прихвати старац. Кад старчину доведоше у
 разред, живахнуше сви курсисти. Дјед Вук мјерио их је испод густих
сиједих обрва, древан и прастар као сама историја.
 — Па дедер, дједе, испричајдер како сте се борили ви, некадашњи
устаници — обрати му се друг Стојан.
Богами смо се ваљано макљали с Турцима — признаде чичекања и тако
поштено потегну из своје големе лулетине да се у соби диже облак дима
као да је експлодирала граната.
 — Аха, дедер, да чујемо! — соколио га је друг Стојан.
 — Распале, богме, они отуд, а ми одовуд; удри, удри, удри, удри!
 — Аха, па онда?
 

 — Па онда, брате мој, ожежи они из пушака, ожежи ми, ожежи. ожежи,
ожежи!
 — А како, овај ...
 — Стани ти, све ћу ја испричати... Развуци, развуци ми, хоће ли — неће ли,
отуд, одовуд ...
 — Чек, дједе Вуче — покуша да га прекине друг Стојан, али чича се био
тако распалио да га није чуо.
 — Пуц они отуда, ожежи ми одовуд, пуц-ожежи. пуц-ожежи, аха, аха, држ
 — не дај!
 — Дједе Вуче, јесте ли избацивали какве борбене пароле? — приупита га
Јованче.
 — Пароле? — трже се чича. — Па јасно, јасно, ове наше просте, сељачке:
те оца. те матер, те бабу. Псовало се, брајкане, да се све прашило.
 — Дједе Вуче, испричај ти њима онај бој у Црној Долини — викну кроз
прозор кувар Лијан.
 — Аха, баш ћу то! — дочека старац. — Упадосмо ми усред мркле ноћи у
село Црну Долину, кад ли запуца из мрака: гру, гру, гру! Распалисмо,
богме, и ми: дум, дум, дум! Гру-дум, гру-дум, гру-дум!...
 — Па ко је пуцао, одакле? — прекиде га друг Стојан.
 — Питај ти врага ко је! — одврати старина. — У оној помрчини не видиш
прста пред оком, сијева само ватра из пушака и стоји лом плотова. Неко,
богами, бјежи, а ми трк за њим.
Тако од распричаног дједа Вука не могаше извући ништа доли овога:
 распали, пуц, ожежи, удри, гру, дум.
 — Баш би тако могао да вам прича и овај његов проклети јарчекања из
трапа — мислио је у себи пољар Лијан још увијек љут на старчевог јарца.
 — И тај не зна ништа друго него гру-гру, и то иза леђа. Вала се нећу
смирити док га једног дана не стрпам у свој казан.
 

Док је он тако говорио и зарицао се гледајући у правцу оне куће с трапом,

учини му се одједном да се на ивици оближњег шумарка указа позната
сјенка и брзо ишчезну у густишу.
 — Пољар Иле! — прошапута он пун језе.

ПЈЕСНИК У ДОЛИНИ  

Или су чини или су мађије,

или је нешто теже од обоје.
Наш пољар Лијан, а уза њ још понеко, спазили би с времена на вријеме,
закратко, чупаву главу чудног пољара из Вргеља, тајанственог Илу
Гласнокукурикаловића. Час би га видјели како вири из љескова жбуна, час
би се показао иза неког зида, или би вирнуо кроз прозорчић сеоске кући у
којој су становали омладинци.
 — Држ', ено га! — тек би викнуо пољар Лијан и потрчао према густој
живици, кад ли тамо — трепери само зелен сплет грана, а иза њих се
простире њива с високим кукурузом. Куд ли Иле ишчезну?
Буљи Лијан у бујну шуму кукуруза и види како се негдје средином њиве
мичу и подрхтавају жућкасте ресе кукуруза отресајући са себе лаган прах.
 — Аха, ено га, ено га, бјежи, клипше, струже, каса, ласа! — развикао би се
чича на велико чудо дједа Вука.
 — То си ти, драговићу, завирио мало дубље у боцу — гракнуо би старина,
а на то би се Лијан заиста сјетио своје боце, извукао је из торбака, кад ли
опет: на овалној зеленој површини боце расплинуо се познати лик.
 — Ево га, у боци је!
Истина, тренутак доцније, мјесто Иле види Лијан своје чупаво искривљено
лице и примирено гунђа:
 

 — Хех, што сам ја у боци, то већ разумијем. Већ педесет година вртим се
око ње, па је ред и да се у њу малко завучем.
И непријатељски војници по касарнама, рововима и бункерима испред
Саничке долине били су све чешће узнемиравани неким тајанственим
посјетиоцем, који би се изненада појавио из жита, шикаре или каквог плота
и на необјашњив начин опет ишчезнуо прије него би војник викнуо: стој!
 — Ови партизани имају врло вјеште и лукаве извиђаче — говорили су у
непријатељским штабовима. — Појаве се изненада као сјенке, а ишчезавају
као привиђења.
Толико пута усташке страже и митраљесци отварали су ватру на чудне
приказе које су испадале из првог сутона. Дешавало би се понекад да у
мекој друмској прашини открију трагове нечијих широких опанака, и то у
самом свом логору, под прозорима касарне.
 — Војска не носи опанке, а ко би то онда био? — питали су се
непријатељски команданти и појачавали страже.
Све је било узалуд. Тајанствени ноћник остајао је неуловљив и, углавном,
и невидљив. Једино се по траговима у прашини дало закључити да је то
прошло неко позамашно створење, као мечка у опанцима.
Откуд ће га и уловити непријатељски стражари, једна божја зазјавала и
дремљивци, кад је то био главом преопрезни Иле Гласнокукурикаловић. Та
он је, као што смо видјели, у опрезности био надмашио чак и лукавог
пољара Лијана, а то је већ било нешто тако нечувено у шта би ријетко
повјеровао неко из Липова.
 — Неопажено се привући пољару Лијану, изненадити га, та то не може ни
сјенка од облака! — заклео би се сваки његов одрасли сељанин, а о
дјечурлији да и не говоримо. Чим поменеш Лијана, њима већ забриди тур.
Многи ће се, вјероватно, упитати зашто се то Иле Гласнокукурикаловић
одједном тако растрчао по Саничкој долини и њеној околини. Шта је то
тражио стари чудак?
 

Већ смо вам испричали да је кренуо на пут не би ли дознао куд је то пољар

Лијан одвео препреденог коњичка Шушљу. Зар да он тек тако препусти
Шушљу његовој неизвјесној судбини: да не зна гдје је, шта пасе, на кога се
 рита и под којим кровом ноћива? Не, то се не може ни замислити.
Сваки човјек тако, одвише заљубљен у свој посао, постаје временом чудак
и другим људима неразумљив. Некад га почну сматрати чак и за луђака
или за опасна човјека. У средњем вијеку, на примјер, страсни љубитељи
науке и проналазака, који су по читаве ноћи проводили над својим дјелом,
често су проглашавани чаробњацима па су их спаљивали на ломачи.
Ето, због тога се не треба чудити нашем пољару Или
Гласнокукурикаловићу. Волио је свој пољарски посао, састављен од
вјечитог мотања око стоке, њива и ливада, од сталног истраживања,
 разгледања, провиривања, окретања лијево-десно напријед-натраг, горе-
доље и унутра, у своје срце које је куцало за жита која зру, за ливаде у
цвијету, за дјецу која расту, за коње, говеда, овце... Иле је на свој начин
био пјесник: занесен, чудак, загледан у оно што други не виде, малчице
луцкаст, много добар и људима прилично неразумљив.
А шта му се десило у Саничкој долини?
Да би се докраја разумјело, ваља нам испричати како је било у Вргељу и
како је Иле тамо живио.
У Вргељу су њивице — шта да се прича! — просто-напросто да их
прескочиш, особито ако се добро затрчиш и ако су ти ноге подугачке.
Ливаде исто тако. Удахни добро три-четири пута, и већ си покупио све
цвјетне мирисе рачунајући ту и смрдљевак, љутић и коњски босиљак, који
такођер нису за одбацивање.
Воћњаци су им исто тако малени. Чак ни врана неће на њих да се спусти.
 — Ква, ква! — вели она. — И то ми је неки шумарак, скровиште за врапце.
 — Пусти у Вргељ митраљесца Црнога Гаврила, коња Шушљу и пољара
Лијана — и они ће ти зачас опустити читав заселак — причало се око
 

Санице. — Шушља ће опасти све ливаде, Гаврило ће са свих њива сабрати

жито само за једну повећу погачу и смазати је док оком трепнеш. Пољар
Лијан ће... Варате се, неће он појести ни једне једине шљиве, никад он
шљиве није ни пробао! Он ће ти, братац, све вргељске шљиве у кацу па ће
испећи ракију и попити је до посљедње сузе, а још ће увијек бити толико
тријезан да ће моћи разликовати свог Шушљу од Вука Бубала. Просто ће
им пребројати ноге и онај који буде имао само двије и на њима чакшире...
е, то није Шушља, него онај други.
И сад замислите нашег пољара Илу кад је из оне вргељске тјескобе упао у
Саничку долину, пуну распјеване омладине, златастих заталасаних жита и
воћњака претоварених од преобилна рода. Застао је на једном брежуљку,
одакле је надалеко пуцао отворен видик, стао и занијемио. Од узбуђења му
 је стао дах, поглед му се утопио у мору злата и зеленила, а слух му је
запљуснула моћна пјесма омладинских чета, које су желе у низини подно
брежуљка.
 — Сањам ли ја ово? — упитао се, срећан и занесен.
У свом тијесном и убогом Вргељу он је заиста често сањао некакав
простран богат крај, пун сунца, зеленила, родних њива и веселе дјеце. Кад
би се, касније, пробудио, само би уздахнуо:
 — Шта, опет Вргељ и сиротиња! Побјеже ми сан. Па и сад, кад се нашао
пред Саничком долином, он просто није вјеровао рођеним очима.
 — Ма да и ово не буде само лијеп и варљив сан? — питао се сав устрептао
и запутио се низ брежуљак. Спуштао се све ближе долини и стрељачком
строју омладинаца жетелаца, али му се још увијек чинило да сања. Тек
пошто је чуо авион, који се брзо приближавао, и видио како омладинци
трком замичу у врбак поред ријеке Санке, он се и сам завуче у први жбун и
 рече:
 — Не, ово ипак није сан. Ја уопште не знам сањати авионе. Од превозних
средстава на сан ми долазе само коњи.
 

Као да му потврђује да је све ово око њега и над њим чиста јава, авијатичар
зарешета из митраљеза: ра-та-тара-рат-рррр!
 — Баш не мораш тако гласно, будан сам ја! — промрси чудни пољар и
осјети како и у његовим рођеним табанима проради нека врста митраљеза:
 рата-тара--ррр! За трен ока створио се у оближњем љескару, гдје му се
чинило сигурније него у ономе ниском жбуну.
 — Џабе ти сад мене страшиш — попријети он авиону. — Кад сам ја видио
овако дивне ствари, више не жалим умријети.
Малчице се замислио, а онда додао:
 — Штета би било умријети и оставити ову љепоту. Онај шашави пољар
Лијан заиста зна шта је добро док је овамо доперјао. Пази ти кривоногог
 ракијопијца и крадикоњца!
И тако се Иле Гласнокукурикаловић запутио уздуж и попријеко по
пространој Саничкој долини. Бројао је омладину окупљену по четама, али
како му је срце без престанка пјевало, он би се увијек забројао и побркао
 рачуне. Увече, ошамућен и занесен, почео би да броји звијезде над
утишаном долином и блажено је мрмљао:
 — Ове сјајне, растреперене, то су омладинке. Оне замишљеније, то су
момци омладинци. Онај тамо облачак, то ти је дим из луле дједа Вука.
Онда би се, наравно, сјетио и пољара Лијана и злурадо би додао:
 — Оне кривоноге скитнице, разумије се, нигдје не видим. Ако негдје, с
друге стране мјесеца, има каква крчма, он посигурно тамо сједи и суче
 ракијештину, дабогда му пси торбак појели!
Нејасна мрља на мјесецу изазивала је на Илином лицу блажен смијешак:
 — Оно је тамо мој Шушљица, злочести коњичак. Извалио се на златној
мјесечевој пољани па мимо пајки и сања шарену зобницу и доброга мене.
Вјешт и опрезан био је чудак Иле, али га је превелика љубав према
златним и зеленим пољима око Санице ипак учинила мало неопрезним.
 

Једном, док је с ивице једног шумарка опчињено зурио у жетеоце,

омладинце од Бихаћа, он поред себе зачу неки умиљат женски гласић:
 — Је ли де да су прекрасни?
 — Ехе! — поскочи Иле као да је покрај њега грунула она права
партизанска хаубица, заплијењена код села Врточа. — Ко ли је то сад, а?
Иза једног жбуњастог младог јавора нечујно исплива витка дјевојчица
крупних очију. Од великог чуда Иле просто заборави ноге под собом па се
удрвени као најдрвенији липов светац. Заборави чак и то да има језик па
само зину као глупа риба пеш и не умједе ништа да прослови.
 — Је ли де да их волиш? — упита дјевојчица.
 — Ма кога то? — једва измуца Иле као да му се у устима заглавио врућ
кромпир.
 — Па омладинце. Очију не скидаш с њих.
 — Ко, је л' ја? — узе да врда изненађен пољар. — Та ја сам само гледао
облаке.
 — Па данас је ведро — рече дјевојчица и насмијеши се.
 — Дабоме да је ведро! — чисто се наљути Иле. — Ведро је и на небу нема
шта да се види па сам зато...
 — Па си се зато тако заљубљено загледао у наше омладинце да си
заборавио... — прекиде га дјевојчица, али и он њу одмах прекиде и
настави:
 — Па сам заборавио све остало на свијету, заборавио сам и да будем
опрезан, те ми се први пут у животу десило да ме неко изненади. Први пут,
чујеш ли ти, дјевојчице?
Иле зачуђено рашири руке и узвикну:
 — Та шта је ово са мном? Досад сам био невидљив, неухватљив, а
дозволио сам да ме овдје, на самој ивици шуме, изненади једна обична
сеоска дјевојчица. Мала, како се зовеш, кажи ми, па да добро запамтим
како је име таквом вјештом и опрезном створењу.
 

 — Име ми је Луња — једноставно одврати дјевојчица. — Тако ме, наиме,

сви зову откад памтим, а како ми је право име, то сам и ја сама већ
заборавила.
 — Луња! Вјешто смишљено — признаде пољар чудак. — Привлачиш се
човјеку неосјетно као сутон.
Иле се мало замисли, важно се прокашља и попријети Луњи прстом.
 — Ехе, лукава лијо, да се ја нисам тако загледао у жетеоце, никад ти мене
не би тако изненадила.
 — О, па ја тебе пратим већ неколико дана — скромно рече Луња. —
Видјела сам те како из конопља прислушкујеш пјевање омладине из моје
чете. Спазила сам те како с једног ораха провирујеш на непријатељске
бункере. Једне вечери посматрала сам како си сипао воду у ракијску боцу
кувара Лијана.
 — Аха, и ти, дакле, познајеш тога неваљалог краворепца и дрекавца! —
поскочи пољар чудак. — Сад ми је већ много јасније зашто си ти тако
вјешта ухода. Од тога непоправљивог коњокрадице заиста има шта да се
научи.
 — Никада стриц Лијан није био коњокрадица — успротиви се Луња.
 — А Шушља, мој Шушља? Ко је из мог Вргеља здипио и одвукао
паметног Шушљу, а?
 — Па Шушља је доведен да носи кухињу Прве омладинске партизанске
чете — објасни Луња. — Зар је то неки ружан посао, а?
 — Није ружан, али... знаш, ја сам био један тако сиромашан пољар, моје
пољарско царство било је тако малено да сам у њему познавао и волио
сваку овчицу, козицу, кравицу и коњичка. Криво ми је зато било кад неко
одведе из мог засеока ма и најмање марвинче, а још ако је тај неко такођер
пољар, е, онда...
Иле љутило сијевну очима и подиже увис чврсто стиснуту шаку. Луња се
насмија.
 

 — Па стриц Лијан је добар као добар дан. Зар би ти заиста њему нешто
нажао учинио?
 — Хм, учинио? — замисли се Иле. — Ја никад ником нисам учинио неко
велико зло, па нећу ни Лијану. Ја само уживам у томе да изненађујем и
плашим старог краворепца својом извиђачком вјештином: за трен се
појавим, за секунду ишчезнем. Зине Лијанчина као варен зец и у чуду се
пита: како ли се овај неопажено привуче?
На те посљедње Илине ријечи Луња се трже, сину оком и живахно
приупита:
 — Шта велиш: неопажено привуче, а?!
 — Да, да... па да! — збуни се чудни пољар. — Да нисам лупио нешто
блесаво? Тачно је, мајстор сам за привлачење, шуњање, прикрадање,
ишчезавање, нестајање, испаравање...
 — То, то! — ускликну Луња. — Па ти би, чудни човјече, био наш одличан
извиђач. Могао би да поваздан цуњаш и луњаш около, у близини
непријатељских упоришта и бункера, и да видиш шта тамо раде и куда се
крећу. Чуваћеш тако свију нас да нас изненада не нападну.
Иле весело сину очима.
 — То би заиста био посао за мене. И посао и најљепша забава! Замисли:
дан и ноћ чувам ову прекрасну омладину, ова богата поља, зреле воћњаке,
тешку шумску хладовину, хладне вирове Санице...
Разњежени пољар чудак био се заиста пјеснички занио. Видио је у машти
читаву Саничку долину, све до посљедњег жбуња, а онда... онда је у хладу
 једне шљиве, тамо негдје код оне школе с курсистима, спазио и кувара.
Лијана с његовом боцом и одједном се намрштио.
 — Луњо, кошуто моја, — узвикну он — све сам спреман да радим, само
нека ми се понекад дозволи да урадим понешто и за своју душу.
 — А што то? — радознало припита Луња.
 

 — Нек ми се допусти да каткад малчице уплашим пољара Лијана,

краворепца ниједног. Неће то бити ништа страшно. За трен ћу му
домахнути иза каква жбуна, накашљати му се иза леда, повући га у мраку
за прст од ноге, пошкакљати га у сну кокошијим пером испод носа и томе
слично. Просто-напросто нек стари лисац добро зна да је Шушљин стари
чувар увијек негдје у ближим. Боље ће ми онда чувати моје драго коњче.
Луња се од срца насмија.
 — Па то су најобичнији дјечји несташлуци. Их, ти си право правцато
дијете. Дај да те помилким по косици.
Она помилова чудног пољара по замршеној сиједој коси, а на то чича,
неочекивано, поче да плаче:
 — Да, да, ја сам заиста био добро мамино дијете с плавом косицом, али ми
 је мама давно умрла. Умро ми је и тата, и дјед, и баба, и прадјед, и прабаба,
и чукунбаба, сви. Можда су умрли и они рођаци који су живјели прије
њих, али ја их, на жалост, нисам познавао, јер сам се родио сасвим касно.
 — Па зар се због тога мора баш данас плакати? — пријекорно рече Луња.
 — Како да не плачем? — шмрцао је чудни пољар. — Сирота моја чукун-
букун-чукунбаба, која је живјела још у доба Кулина бана, а сад се одмара
негдје под неким шареним стећком од пет хиљада кила! Да сам је негдје
сусрео, сигурно би ми дала бар три коцке шећера.
 — Па у њезино вријеме вјероватно није ни било шећера, особито у коцкама
 — примијети Луња.
 — Велиш није? — прену се Иле и обриса сузе. — Видиш, сад ми је већ
мало лакше. Знаш, много ти ја волим шећер у коцкама.
Иле се разведри као да никад није ни заплакао за чукун-букун-чукунбабом,
а зачуђена Луња само га мило погледа и рече:
 — Та зашто да будеш тужан? Сви ми, колико нас је год у Саничкој долини,
сад смо твоји унуци. Видиш да ниси сам на свијету.
Иле поскочи од радости и подвикну:
 

 — Ију-ју, живјели моји унуци, живјела Прва радна омладинска бригада!

Још се позадуго смјешкао и цупкао, а онда одједном стаде и замисли се:
 — Луњо, а ви ваљда нећете тражити да ја сваком свом унучету поклоним
по три коцке шећера?
 — Нећемо, дједице, све до ослобођења, а кад се ослободимо... е, онда ћемо
видјети шта ћемо. Сигурно ћемо се разићи по читавој нашој земљи и свако
ће ти од нас послати једно писмо у твој Вргељ. Лијепо ћемо ставити
адресу: Нашем драгом декици... Збиља, ја још и не знам како је теби име и
презиме.
 — Иле Гласнокукурикаловић.
 — У-ух, како дугачко презиме! — узвикну Луња. — Много ће, боље бити
да ми тебе једноставно зовемо Иле Пијевац.
 — Иле Пијевац, хм! Па није то тако ни лоше — сложи се пољар чудак. —
Краће име лакше је носити.
Од тога дана Иле Гласнокукурикаловић Пијевац постаде један од
највјештијих и најкориснијих извиђача у Саничкој долини. Трудио се свим
силама да што више изоштри своју извиђачку опрезност и будност па да
му се убудуће не дешава да га Луња онако олако изненади. Натјерао је у
бригу све околне непријатељске предстраже, заштитнице и осигурања, али
с Луњом ипак није могао изићи накрај.
Једном је, скривен у високој травурини близу курсистичке школе, управо
смишљао како да изведе неку подвалу чича-Лијану, и то с оним дјед-
Вуковим јарцем, кад му се иза леђа зачу умиљат гласић:
 — О чему то размишљаш, чича-Пијевче?
 — О јарцу и магарцу! — окину Иле као из пушке, веома љут што га, ето,
опет изненадише. — Ма како ли си ме само опет затекла неспремна, де?!
Над њим је стајала Луња, тиха и ведра као мирно јутро у мају.
 — Па ... шта ја знам... осјетила сам да волиш ова скровита мјеста с бујном
травом и тако... ноге су ме и саме овамо довеле.
 

 — Е. други пут ћу ја теби доскочити — зарече се у себи. чудни пољар, па

кад се сљедећи пут врзмао у близини Лијанове кухиње, он се попе на
оближњи орах и сакри се у густој лиснатој крошњи. Међутим, не прође ни
десетак минута, кад се зачу зврјање авиона. Сви из кухиње нагнуше трком
у јаругу. Луња се однекле појави посљедња, чукну неким штапом у стабло
ораха и зовну:
 — Чича-Пијевче, зар ти не мислиш да силазиш? Горе није баш
најсигурније.
Иле се брже-боље сасуља низ орах и сјури се у јаругу, подаље од Лијана и
осталих. Тек што је био заустио да упита Луњу како га је открила на
дрвету, кад једна бомба тресну крај самог ораха и над њим диже читав
облак дима, лишћа, земље и грања. Иле само хукну од страха и погледа
дјевојчицу с поштовањем.
 — Богме да не би ње, сад бих и ја летио у ономе гаравом облаку!
Само се по себи разумије да је Иле покушао да и за Луњу састави „лични и
слични опис“, али око тога је имао грдне муке. Како би год покушао, све
би му се мигољило из руку неуловљиво као сјенка. Тек што би успио да
нађе праву ријеч за неку Луњину особину, почео би размишљати зашто и
он не посједује такво незамјенљиво благо и одједном — пуф! — она с
муком нађена ријеч распрсла би се као сјајан мјехурић од сапуна.
 — Ето ти га де — побјеже! Пукни прстом за Мијатом!
На крају, од читавог Луњиног описа нашло се у Илиној биљежници само
ово:
„Луња — муња — Луња — муња приближан изглед: у првој секунди
бљесне као муња потајница, у другој наиђе нечујно као сјенка, у трећој
спазиш влажне кошутине очи, у четвртој секунди чини ти се да је то твоја
унука које никад раније ниси имао, а у петој секунди већ ти изгледа да је
познајеш најмање тринаест година и још читаво једно ратно љето.
 

Појављује се, дакле, постепено као свитање, прољеће и друге природне

појаве“;
глас: личи на цвркут птице у зору, понекад на шапат лишћа, на гргољење
тамне воде у каменом кориту обраслом у маховину, а каткад, опет, сјећа ме
на један мио гласић који ме врло ријетко зовне у сну и каже: 'Иленце-
пиленце, однесе мачкица џигерицу!';
одјећа: не сјећам се како је обучена, јер сам увијек гледао само њезине
крупне замишљене очи;
особени знаци: својом појавом изазива лаку тугу и тиху радост, подсјећа те
на то да у животу има много лијепих и драгих ствари, увјери те да ће
 једном проћи све ратне страхоте и да ће сјутра људи мирно сједити у
љетујем сутону, одмарати се и причати неке дивне приче које још није
чуло људско уво.
Док пишем ово о њој, неко непознат шапуће ми тихо шта ћу казати о тој
чудесној цурици.
Иле Гласнокукурикаловић Пијевац зачарани извиђач“

МИЛЕ МОТОРИСТ 

Јероплане, пасји сине,

што на дјецу бацаш мине.
Још док су се омладинске колоне са свих страна слијевале према Саничкој
долини, по читавој ослобођеној територији Крајине већ је почињала
потрага за машинама вршалицама.
Био је то прилично тежак посао.
Тек ту и тамо, у неком богатијем равничарском селу, нашла би се по нека
вршалица с мотором, али обично би јој понешто недостајало. У неке је био
покидан онај велики преносни каиш (ремен), у друге је био мотор нешто у
 

квару, трећој, опет, недостајао важан дио. Ваљало је хитно, преко ноћи,
вршити поправке.
Око партизанских механичарских радионица освануше тако гломазне
црвене вршаће машине и тешки зеленкасти мотори. Зинуше мајстори од
чуда, загаламише:
 — Погледај, шта ћемо с овим црвеним слоном? Откриће нас авијација, та
ово се види с десет километара даљине. Покривај то, фарбај, мажи!
Машина је покривена грањем, сакривена испод већег дрвећа или је
премазивана и шарана чим се прије стигне и оним шта се, имало при руци:
катраном, неком фарбом или просто-напросто блатом. Послије једне такве
 работе она је обично личила на какво џиновско свињче које се прописно
улопало у некој каљузи.
 — Аух, брате, просто да пљуне човјек! — једио се мајстор Лазара Мачка,
познат као велики чисменик.
Поред митраљеза, пушака и топова, сад се партизански механичари
бацише и на оправку вршалица. Из удаљених радионица често се чуло
неко убрзано тутукање — ту-ту-ту! — па ти није било јасно јесу ли то
митраљези или мајстори испробавају неки мотор.
Настаде трка и за мотористима. Гориво за моторе већ се некако и
набављало, али оно мало механичара и људи вјештих око мотора било је
 растурено по радионицама и по партизанским четама. Неко је био
митраљезац, неко артиљерац, неко здимио у диверзанте да диже у ваздух
оклопне возове, а понеки је, богме, постао већ и командант батаљона.
И у селу Липову налазила се једна задружна вршалица, набављена пред
сам рат, али њезин моторист, неки Дугајлија Миле, врљао је штокуд
широм слободне партизанске територије. Тај ти се бавио чудним и
опасним послом: проналазио је и демонтирао неексплодиране авионске
бомбе. Експлозив из тих бомби употребљавали су партизански диверзанти
за прављење нагазних мина за непријатељске возове, тенкове и камионе.
 

Кад је требало да се липовачка вршалица опрема за пут у Саницу, Лазар

Мачак добије задатак да пронађе Дугајлију Милу и да заједно с њим, као
његов помоћник, пође на жетву у Саницу.
Обрадова се, богме, наш Мачак. Видјеће опет своје старе другове из
Прокина гаја, сусрешће се вјероватно и с ђаволастом Марицом, а што га је
нарочито радовало: научиће да ради око мотора и вршалице.
Да, све је то лијепо, али дедер ти најприје пронађи Милу Дугајлију!
У пласту сијена некако ћеш и пронаћи стари ексер. Пребраћеш сламку по
сламку и ето ти: коначно ти је ексер у руци. Али дедер ти, драги мој,
пронађи дугачку зарђалу ексерчину, Милу мотористу, на толикој
пространој слободној територији, пуној шума, ливада, заселака, њива и
њивица, потока, кланаца и купусних каца, гдје се такођер може сакрити
човјек, па чак и наш Миле ако се само предвостручи.
 — Ех, да ми је сад при руци пољар Лијан, тај би брзо открио нашег
дугачког Милисава — уздисао је Лазар Мачак. — Зло би само било ако би
заредао да га тражи по разним кацама. Тај би се сигурно задржао поред
неке каце са шљивама и попричекао да се испече ракија, а дотле — прошла
би не само жетва него и берба кукуруза. Нема вајде од Лијана, мораћу се ја
сам потрудити.
Лазар се најприје пропита у команди партизанске позадине која је све села
и положаје под Грмечом посљедњих дана бомбардовала непријатељска
авијација. Знао је гдје год је бомбардовано, одмах ти ту ето и Миле
Дугајлије. Чепрка около и њушка за неексплодираним бомбама.
Баш дан раније два бомбардера тукла су једну школу недалеко од Липова.
Школска зграда била је само незнатно оштећена и прозори на њој
полупани, али је зато читава пољана око школе била посијана лијевковима
од распрснутих бомби.
 — Само ти пожури, момчићу, Миле је сигурно већ тамо, на лицу мјеста —
 рекоше Лазару у команди.
 

Кад мајстор Мачак стиже до бомбардоване школе, тамо заиста затече

Милу Дугајлију гдје се петља око неке повеће неексплодиране бомбе. У
великом кругу око њега сједило је, чучало и лешкарило око четрдесетак
стараца и сви су се устрајно и неуморно — чешали.
Обрадова се Миле комшији Лазару, јер је од срца волио овога дјечака,
вјештог свакој алатки. Између њих се одмах развезе жив и срдачан
 разговор као да су годинама заједно радили.
Из бомбе је управо био извађен упаљач, детонатор, па сад није било
опасности од експлозије. Ознојени Миле припали цигарету да се одмори, а
на то група старчина око њега такођер задими из својих лула, лулица и
лулетина. Над бомбардованом пољаном стаде да се развлачи лагашан плав
дим.
 — Који су ти ови около? — шапатом упита Лазар Мачак.
 — То су ти чешатори из овог села — одговори Миле смјешкајући се.
 — А шта су ти то „чешатори“? — зачуди се Мачак.
 — Никад нисам чуо ту ријеч.
 — Чешатори су људи који се поваздан чешу — поче да објашњава Миле
Дугајлија. — То су ти они злосрећници који су кроз разне устаничке
бјежаније и свакојаке невоље и оскудице добили свраб, чешу, па сад од
тога немају мира ни дању ни ноћу.
 — Гле, па све старци — чудио се Мачак.
 — Оно што је млађе, све је у партизанским четама или је отишло на жетву,
у Саничку долину. Жене раде у кућама, а старине, чешатори, дигли су се
да траже лијека својој бољци.
 — Па зашто се купе баш око тебе? — није могао да се домисли мајстор
Мачак. — Не очекују, ваљда, да их ти почешеш неком бомбом.
 — Чекају они експлозив из бомби. Сазнали су однекуд да он одлично
лијечи свраб. Лијепо га истуцају у прах, помијешају са свињском машћу и
добро се намажу.
 

 — И то им помогне? — пропитивао се Лазар Мачак.

 — Као да болест однесеш руком — хвалио се Миле.
 — Већ сам ти ја тако спасао на стотине чешатора. Добар лијек, одличан,
само пали као ватра кад се њиме намажеш.
 — Види, види!
 — Вјеруј, кад ти кажем. Само су чешатори и томе доскочили. Сједну поред
неког потока, добро се намазу, а кад их почне исувише да пече, они онда
главачке у воду — бућ!
Док су њих двојица тако разговарали, зачу се мало. поиздаље љутити
женски глас:
 — Зликовче, остави се већ једном бомби! Мачак се изненађено окрену. Иза
ниске камене ограде дворишта извиривала је нека жена, а око ње, поредано
као у стрељачком строју, вирило је шесторо дјеце.
 — Ко ти је оно? — зачуди се Мачак.
 — Моја жена с дјецом. Боји се да не погинем демонтирајући бомбе, па ме
грди и одвраћа од опасна посла.
 — Окрени се, зликовче дугачки, погледај ово шесторо дјечице која ће
остати сироте ако тебе бомба упљеска! — опет повика жена иза зида. —
Богме ћеш платити кад ми шака паднеш!
 — Ништа се ти не бој, ми ћемо те бранити! — у хору одговорише старци
чешатори.
Најзад, кад Миле поче да вади из бомбе тврд жућкаст експлозив, чешатори
се сјатише око њега:
 — Дајдер, синко, који комадић, бог ти дао рајско насеље на небесима.
 — Одлетјеће он, зликовац, под небеса ако та гвоздена риђуша изненада
груне! — викну иза зида Милина жена. — Окрени се, бездушниче, да
видиш какву красну дјечицу иза себе остављаш.
 

 — Живио тата јуначина! — викну најстарије дијете, један црномањаст

дјечачић, а на то га мати истог трена клепну иза врата да је зачас нестао
иза зида.
 — Живио, живио! — сложно прихватише старци чешатори. чешаторска
братија тако навали на експлозив да Миле Дугајлија најзад забринуто
повика:
 — Еј, лакше мало, неће ништа остати за дизање возова у ваздух!
 — И не треба, кумашине! — весело откукурика један старац. — Ми ноћас
крећемо сви на рушење жељезничке пруге, неће ти оклопни воз више ни
привирити у наш крај. Биће чешања да ће све летјети низ насип шине и
прагови.
Кад је Миле Дугајлија чуо од Лазара да му ваља опет ићи уз вршалицу, и
то још у Саничку долину, он подврисну од радости, прескочи школску
ограду и стаде грлити жену и дјецу.
 — Оп-цуп, идем на вршидбу! Опала-цупала, одох опет уз мој стари мотор!
Охо-хо, алај ће да сипа пшеница бјелица!
Милина дјечурлија ухватише се у коло око свог дугачког тате и почеше у
хору, поцупкујући, да скандирају:
 — Та-та Ми-ле мо-то-рист! Та-та Ми-ле мо-то-рист!
Сасвим неочекивано, сад се и старци чешатори ухватише у коло око
испражњене авионске бомбе и, лагано се крећући укруг, стадоше пјевати
издубока и гргутаво:
 Испод крампа ватра креше:
стари чича пругу чеше.
Ој, фашисто, гадно име,
шта ми можеш — почеши ме! 
 — Ма ко ли им само састави ову подругљиву пјесмицу? — чудио се Лазар
Мачак док је журио за дугачким мотористом према селу Липову, а на то
усукани Миле само весело одмахну руком и рече:
 

 — Их, ко! Једне вечери, док су ови исти старци заједно с омладином
 рушили пругу око станице Блатне, донесе враг онога вашег курира Доку
Потрка и док длан о длан, срочи момче пјесмицу. Морам га замолити да и
за мене нешто састави, можда ће ми онда и мотор боље радити.

ЈЕДАН ЗЕМЉОТРЕСНИ ДАН

Или грми ил се земља тресе,

ил пуцају на граду топови? ...
Јутарње сунце, још румено од спавања, већ митраљира долину кроз ријетке
крошње храстова на бријегу. Шибају злаћане стријеле кроз тамнозелен
сплет лиснатих грана и пале росу по ливадама. Букте сунчане ватре по
вировима ријеке Санице и рујно се жаре на црвеним крововима кућа.
Пламте црвеним пожаром залепршане заставе на челу омладинских
колона, које крећу према свијетлим ћилимима још непожњевене пшенице.
Јутро личи на празник, на распјеван, кићен и обасјан празник, чију радост
не може разбити чак ни потмуо тутањ далеких топова, ни повремено
 решетање митраљеза негдје иза првих брежуљака.
 — Чујеш ли топове? — окреће се омладинац свом другу док му далека
тутњава радосно потреса срце, срце пространо као Саничка долина. — Оно
се бију наши пролетери. Тамо је и Врховни штаб. И друг Тито, кога још
нисмо видјели.
 — Слушај, оно су тамо наши момци, бране нас! — очима и смијешком
обавјештава омладинка омладинку док ослушкују ситан смртни вез
блиских митраљеза. У лакој јези играју им и дршћу срца као звонке чаше
потресане гласним рафалима.
 

Јутро над Саницом је сунчана пјесма под којом се расцвјетавају румене

булке живота и смјешка се плав различак дјевојачких очију, док се с ивице
долине просипа гласно, пријетеће грактање гавранова смрти.
У тој општој поплави сунца и радости поиграва и самотничко срце чудног
пољара Иле Гласнокукурикаловића Пијевца. Понамјестио се он у густој
крошњи врбе, над самом ријеком, и баца у воду удицу начињену од шиваће
игле. Тржне нешто из вира, Иле тржне навише и на сунцу се помамно
запраћака сребрна риба прскајући ватреним искрама.
 — Аха, опет кљен, глупан, разумије се! — кличе Иле, па скида рибу са
удице и баца је натраг у воду. — Хајде одакле си и дошао, нећу с будалама
да имам посла.
За тренутак-два на удици заигра поточна пастрмка украшена црвеним
тачкама. Иле брже-боље и њој очита лекцију и баца је натраг у воду.
 — Охо-хо, како се само таква љепотица преварила па загризла. Иди, иди,
љепојко, твоје је мјесто у најбистријој води.
Ако се на удици нађе дебељушна спора рибица, звана „брка“, пољар је
њежно подржи на длану прије него ће је вратити у вир.
 — Одакле ти, брката љенчуго, ко је тебе звао? Хајде ти, роде, спавај негдје
доље у муљу, тамо је твоја команда.
Кад је Иле посљедњи пут повукао, на удици се неочекивано нађе покрупна
зелена жаба. Пољар избуљи очи као што и јесте ред кад се сусретнеш с
каквом жабом.
 — Добро, де, молим те лијепо, ко је сад тебе звао, а? Јеси ли ти риба? Како
да ниси! Постаћеш риба онда кад онај краворепац Лијан престане да
шљема ракијештину.
Жаба ђипи с његовог длана, пљесну у воду и зарони под сплет врбових
жила. Пољар је испрати пријатељским погледом и нешто се замисли, кад
му одједном до слуха доприје весело коњско рзање. Иле претрну од
 радосне треме и трже натраг удицу.
 

 — Шушља! Само тај врагодер овако весело рже.

Путељком с друге стране потока управо је наилазила омладинска чета из
Липова. Подалеко иза ње, каскајући на Шушљи, кувар Лијан журио је да
их престигне и да се покаже пред својим комшијама у свему своме
 јахачком сјају.
Пољар Иле само диже руке, окрену се сунцу и побожно завапи:
 — Ој, вјечито свезнајуће сунце, ти си свашта на свом путу видјело, а
 јутрос, ево, и ти и ја гледамо чудо невиђено: како магарчина јаше на коњу.
Јаше краворепац, копнени сом, водоземац који плива у ракији. Зажмури,
 рођено сунце, да не поцрвениш од стида!
Док је тако Иле, сакривен на врби, разговарао са сунцем, пољар Лијан
поносито прокаса уздуж колоне праћен поклицима:
 — Живио чича Лијан!
 — Живио најславнији кувар Омладинског батаљона!
 — Ехеј, стриче Лијане, поздравила те она крава на којој си побјегао испред
усташа!
 — Шта ти је то у торбаку, стриче? — упита неко.
 — Бензин за моју личну вршалицу! — викну Лијан пипајући грлић боце
који му је вирио из торбака.
Ожедњели Шушља журно укаса баш у онај вир над којим је, у крошњи
врбе, чучао сакривен Иле. Како је коњ био дубоко загазио у воду, Лијан
окваси опанке и викну:
 — Еј, куд си навалио, та није ово ракија!
Омладинци се стадоше смијати. Лијан се љутито окрену према њима, а тај
тренутак хитро искористи опрезни Иле и довикну Шушљи оштрим
шапатом:
 — Лези! Лези, Шушља!
 

Несташни коњичак, који се управо и сам спремао да то уради, само

узмахну главом и — пљас! — љуљну постранце свом тежином у вир
заједно с јахачем.
 — Живио! — повика Иле кроз пљусак воде.
Док је на обали све трештало од необуздана смијеха жетелаца, из вира се
најприје чуло Лијаново дављеничко брботање — бр-бр-бр-бр! — а онда на
површину најприје изрони мокар торбак, за њим рука, а тек онда чичина
глава с избеченим очима.
 — Спашавајте торбак! — викну он историјски потресно као да изговара
посљедње знамените ријечи у животу.
 — Ехе-хе. зашто баш торбак? — весело је крекетао неко с обале. — Да у
њему није повјерљива архива чете?
 — У торбаку је боца с ракијом, рзаловићи проклети! — загалами Лијан. —
Тешко мени ако ми се Саница улије у боцу, пропао сам!
 — Хе-хе-хе-хе! — опрезно се засмијуцка с дрвета пољар Иле.
 — Пази га, већ ми се и врбе смију! — прогунђа Лијан, али како је био
забављен око свог торбака, немаде времена да се обзире још и на тамо неке
безобразне врбе смијачице.
Шушља први изјури на обалу весело се отресајући. За њим се, пушући,
извуче Лијан, отвори најприје боцу, гуцну из ње и весело објави:
 — Добро је, ракија се није поквасила! Жеже као ватра, потпуно је сува,
значи.
Задовољан Шушљиним подвигом, Иле Пијевац склизну с врбе и шмугну
меду густе раките хитро попут ласице. Ником ни на ум није падало да ово
Лијаново страданије доводи у везу с нечијом подвалом са стране. Једино
Луња, пратећи сву ту веселу водену згоду, замишљено почеша носић и
помисли у себи:
 — Опет мој Иле Пијевац прави коњске шале с нашим Лијаном. Баш је
неуморан.
 

Спазила је она и Пијевчево мување кроз раките, али ником ништа није
казала. Шта се кога тиче шта раде њезини пријатељи извиђачи и
обавјештајци!
Онако мокар, кувар Лијан кренуо је натраг својој кухињи, грдећи уз пут
несташног Шушљу:
 — Баш ти јутрос наспјело да се купаш, а? Како се ја никад не купам, па ме
опет ево жива и здрава? Како ли ме само избрука малоприје пред
омладином, смијаће ми се до мркле ноћи.
Ту се Лијан истог трена подсјети и оне врбе која се, чини му се, такођер
смијуцкала, и брже-боље затегну Шушљи улар и громко викну:
 — Стој! Стој у име здраве памети! Откуд се дрво може смијати, а?!
Шушља окрену главу и некако лоповски погледа га искоса својим умним
сјајним оком као да ће рећи:
 — Свашта се данас догађа, ја ти то кажем.
 — Хм-хм, нешто ти мени кријеш — сумњичаво га загледа Лијан. — Дедер,
казуј брзо, ко те подговори на оно извртање у воду, је ли?
Умјесто одговора, иза ријетке живице зачу се нечије зачуђено питање:
 — Еј, гдје си ти чуо да коњ говори?
Изненађен, Лијан смотри кроз глогово грање позамашну главу дједа Вука,
који је у сусједној њиви везао снопље, и одговори не збуњујући се:
 — Не бери ти бриге, један стари пољар, као што сам ја, боље разумије
немушти коњски језик неголи, рецимо, њакање неког тамо Иле
Гласнокукурикаловића. Моје око и моје уво непогрешиво лове све знаке
животињског говора, као што мој нос, опет, чита све мирисаве поруке из
неког бурета, каце, цистерне, боце, чокања или чаше.
Задовољан својим премудрим одговором, Лијан одјезди према школи, а
кад стиже до своје кухиње, нареди Николици с приколицом да изиђе на
друм, на стражу.
 

 — Иди, припази да ко не наиђе док се ја пресвучем. Скочио сам за једним

зецом па погодих право у вир.
Обукао је неку гуњчину дједа Вука, његову резервну капу и једне од
бројних чичиних чакшира, које је стари био скинуо да би лакше могао
 радити око снопља.
Тако униформисан личио је на неког смањеног дједа Вука.
 — Охо-хо, сад сам се обновио споља, дедер да се мало поновим и с
унутрашње стране.
 Чича нагну пуну боцу — кло-кло-кло! — добрано повуче ватрене
шљивовице, а онда се поче обзирати гдје би објесио свој торбак.
 — Торбаче, чујеш ли, морам те негдје објесити — стаде он гласно да се
исповиједа, јер је често разговарао са својим стварима кад повише пијуцне.
 — Објесићу те о неко дрво па ми се осуши, а ти, боцо у торбаку, ти ми се
немој сушити. Тебе ће Лијан већ осушити кад наступи тај свечани
историјски тренутак.
Загледајући уз прво дрво густе крошње, он спази како испод најнижег
лиснатог огранка вири једна врло погодна кука, нешто као повијен
патрљак суве гране, па без размишљања објеси о њу торбак и задовољно
 рече:
 — Тако, тако, види се да си ти неко добро дрвце кад имаш тако лијепу
куку.
Сва Лијанова срећа што се одмах замајао око справљања ручка па није
видио чудо невиђено: она тобожња „кука“ одједном крену навише и
ишчезну у лишћу заједно с торбаком. Чуло се само како торбак шушти
путујући уз дрво све док не исплива до самог врха, гдје га нечије руке
спретно закачише.
Нико не примијети ништа од те чудновате догодовштине с торбаком.
Једино је Николичина вјерна куја, Жуја, суздржано режала везана за
оближњу ограду и пажљиво зурила у сумњиво дрво.
 

 Чича Лијан, трпајући у казан јагњеће месо, чу како нешто, тупну о земљу
под оним дрветом о коме је висио торбак. Брже-боље вирну напоље и
смотри само то како се дрмају и повијају кукурузи у њиви недалеко од
пута.
 — Ах, држ лопова, однесе торбак с ракијом! — повика он испадајући из
кухиње. — Држ торбак, однесе лопова с ракијом! Еј, однесе ракија торбак!
Држ, не дај, одоше сви, остаде дрво!
Својом дреком Лијан узбуни читав омладински војно-политички курс.
Мислећи да долази непријатељска авијација, омладинци појурише из
школе у јаругу вичући:
 — Авиони! Авиони!
 — Ето ти га, ђаволе, сад стигоше и авиони! — врекну Лијан и стушти се у
 јаругу за осталима.
Док је трајала та трка око школе, на међи између двије њиве, недалеко од
кухиње, сједио је у високој презрелој трави чудни пољар Иле Пијевац.
Одмарао се од јурњаве кроз кукуруз и кратио вријеме необичном игром:
испружио је руку, савијао кошчат мрк палац и с уживањем понављао:
 — Гледај га, кука па кука! Преварио би се и неко паметнији, а камоли неће
онај краворепац Лијан. Баш сам се досјетио како да му подвалим. Он
помену куку, а ја пружих руку. Охо-хо, аха-ха, од овога човјек просто
пјесник постане! Их-их, ђих!
Кад спазише да на видику нигдје нема авиона, омладинци се вратише назад
у Школу. Врати се и Лијан, погледа уз оно дрво, а кад на самом врху спази
свој торбак, он у невјерици два-три пута жмирим и рече:
 — Шта је ово данас, људи? Врбе се смију, торбаци се пењу уз дрвеће,
невидљиви лопови трче кроз кукуруз! Ехе, нек још само моја боца
проговори и зовне ме у госте, па ћу повјеровати чак и у ону глупу причу да
 је земља округла и да се окреће.
Поћутао је, замислио се и онда осветнички пухнуо:
 

 — У-ух, све ми се чини да овдје има своје прсте онај проклети

невидљивац, шуњало и цуњало Иле Гласнокукурикаловић, ђаволи га
одерали!
Саплићући се у предугачку гуњу и зарозаним чакширама дједа Вука, Лијан
 је тога дана подијелио младим курсистима ручак засипан са свих страна
пљуском смијеха:
 — Пази га, личи на неког смањеног дједа Вука. Дјед Вук малог калибра!
Аха-ха! Охо-хо!
 — Дјед Вук је тешка хаубица, а стриц Лијан мали противтенковски топ,
онај што скаче као јарац! Ехе-хе! Ихи-хи!
 — Јарац је твоја прабаба! — бунио се чича. — Уху-ху!
Уморан од разних доживљаја тога дана, Лијан одмах послије ручка леже да
се одмори. Испружио се у хладовини под оним дрветом о које је вјешао
торбак, покрио се по глави старим прслуком дједа Вука — и блажено
запловио низ модро језеро сна љуљајући се на таласима ракије.
Међутим, ту још није био крај његовим страданијама.
Тек што је чича захркао, ево ти однекуд некакве бабе. Кабаст и крупан
бакутанер, шира нег дужа, дужа нег шира. Маршира кораком артиљерца,
колута очима и витла у руци неким дрвеним предметом који се не би могао
назвати ни кочићем ни коцем, али би му зато сасвим лијепо пристајао
назив кочина, мочуга или чак и ражањ.
Маршира, дакле, моћна бакутација, сијева лијево-десно црним очурдама и
бобоњи:
 — Чекај, чекни, чупоглави чичекањо, чвркнућу те четрдесет пута
чворноватом мочугом па ће ти на чабрастој главуџи одскочити читава
чворуга као да те је звекнула бронзана звечка црквене звончине!
Наступајући кроз школско двориште незадрживо попут оклопне дивизије,
баба спази у хладовини заспалог Лијана, добро га загледа и поче њежно да
шапори:
 

 — Пст, пст, то је његов гуњчић, његове панталонице, капица и прслучић.

Успавала се моја птичица, мој Вучић скитница. Гле, како се нешто смањио.
Сад ћу ја да пробудим своје маченце.
Баба измахну коцем и поприлично одалами спавача по туру.
 — Скочидер, чмавало, полажи рачун!
Лијан поскочи као да га тресну граната и престрашено се избечи у
непознату бабу.
 — Што се бечиш као печено бравче? — загуди баба гласом тешке
моторизације па, видећи одмах да се преварила, додаде блаже:
 — Опрости, батице, мислила сам да је он.
 — Ово није он, већ главом ја, али ко си ти!? — запрепашћено се развика
Лијан. — Кад већ тражиш њега, молим ја тебе, зашто тучеш мене?
 — Ама ја имам рачуна с њим, а он са мном, и то нема везе с тобом — поче
да се правда баба.
 — Па кад већ имаш неке рачуне с тим твојим, зашто онда коцем својим
воштиш по леђима мојим? — загалами Лијан љутито.
Та незгодна „граматичка“ дискусија отегла би се враг зна колико да се
тучени пољар није досјетио да замјенице почне да замјењује именицама.
Његова сљедећа реченица због тога испаде овако:
 — Та ти си, сигурно, баба оног дједа Вука, а његов, Вуков, пријатељ, то
сам ја, кувар Лијан, бивши пољар из села Липова.
 — Па тако ми кажи, комшијо Лијане. Ја сам заиста бакица Драгојла из
засеока Стрмоноге, рођена жена Вучине Бубала, непоправљиве скитнице,
хајдука, ратника, четобаше и старог устаника.
 — Аха, сигурно тражиш свога старога да видиш је ли жив и здрав? —
упита Лијан. — Ваљда му и понуде носиш, какве добре ракије, а?
 — Носим ја, богме, ову кочину да њега упљескам као жабу, доста је мени
његове скитње! — грмну крупна бакутанерчина. — Ево већ шездесет
година тај ти се мува по свим могућим ратовима, бунама, устанцима и
 

 разним другим вашарима. Ја лијепо спремим ручак и чекам га. а он ти се

враћа кући тек послије пола године, а некад чак и касније. Наравно, ручак
се одавна охладио.
 — А ти му, бакице, припреми за ручак ораха и ракије, то га може чекати
ако ћеш и двије године — предложи јој Лијан. — Чак би и ја скокнуо да му
помогнем.
Ево, обећавам ти да ћу ти доћи у госте чим завршимо овај наш ратни
посао.
 — Хм, а кад ће то бити? — неповјерљиво зашкиљи баба.
 — Па тако... чим заузмемо Берлин, ето мене и дједа Вука. Домаршираћемо
пјешке, пријеким путем.
 — Хм, хм, а је л' далеко до тога Берлина? — још више зашкиљи бакутација
и помилова свој колац.
 — Па, овај, биће пјешке око двије недјељице, ако није и више — оцијени
Лијан.
 — А, јок, не дам ја ономе свом старом скитници да иде тако далеко,
подераће опанке — строго рече баба. — Најбоље ће бити да ја њега сасвим
умлатим. Онда ће се бар примирити на једном мјесту. У свако доба знаћу
гдје је.
Видећи да се његовом побратиму кува гадна попара, пољар Лијан поче да
врда:
 — Знаш, бако, он је овдје био све до јуче, а онда је окренуо некуд горе
према Грмечу. Каже, неће с нама на Берлин, већ му је, вели, милије да пође
на Рим. Удариће фашистима с леђа, отуд од Јапана.
 — А гдје ли му то сад бјеше тај проклети Јапан? — забрину се бакутанер,
 — Ма зар ни то не знаш? — тобож се зачуди Лијан. — Ево, чим се попнеш
горе на овај бријег, видјећеш тамо улијево, сасвим у даљини, једно сеоце.
То ти је Јапан главом. Ако пружиш корак, до ноћи си тамо.
 

 — Још како ћу га пружити! — загуди баба. — Неће мени мој старчекања

измаћи. Има да преврнем читав Јапан док га не ишчепркам на сунце, а
онда...
Баба ратоборно завитла коцем. Лијану престрашено заиграше очи.
 — И баш ћеш га убити?
 — Умлатићу га, јакако, а онда лијепо окупати, па обући, па... онда... — ту
баба поче да шмрца — ... па онда лијепо сахранити, сиротог мог доброг
Вука, мога бијелог голуба, јабуку моју зелену.
Бакутанер се најзад баш сасвим расплака и бришући сузе оним својим
коцем, тужно додаде:
 — Ето ти, пођем да га убијем, па се увијек расплачем, жао ми га. Ваљда ћу
се до Јапана поново наљутити, а онда му не гине погибија.
Баба забаци колац на раме, испрси се, и пошто је већ учинила два-три
гардијска корака, окрену се према Лијану и грмну:
 — Дабоме да ћу се наљутити. Има да га треснем као земљотрес.
Гледајући за њом, Лијан само хукну:
 — У-ух, шта ли ће бити са мном кад бака дозна да на тој страни није ни
Јапан, а ни њезин чича? Страдаћемо и ја и дјед Вук. Биће нам горе него
оног дана кад нас је затрпала авионска бомба.

СУСРЕТИ КОД ВРШАЛИЦЕ  

Немој, мала, немој тако,

ни мом срцу није лако.
Једног јутра, у храстову гају, недалеко од школе, зачу се неко убрзано
дудукање: ду-ду-ду-ду!
 — Митраљез! — дрекну пољар Лијан, испаде из кухиње и натисну према
 јарузи.
 

Курсисти, који су се управо умивали, ударише у смијех видећи како чича

 јуначки ласа. Јованче повика за њим:
 — Стриче Лијане, натраг, куд си запео?
 — Куд било, макар и у Јапан! — одвикну стари. — Бјежите, зар не чујете
митраљез! Гле, гле, како решета из гаја!
Јованче се окрену према гају и насмија се.
 — Еј, стриче Лијане, па оно је наша вршалица, оно мотор тутњи! Синоћ су
стигли.
Лијан се заустави на ивици јаруге и неповјерљиво ослушну.
 — Ма да се ти не шалиш, а?
 — Озбиљно ти кажем, стигла наша вршалица из Липова и уз њу Миле
Дугајлија и Лазар Мачак.
Лијан се почеша иза врата, лукаво се насмијеши и рече:
 — Ма знао сам ја одмах да је то вршалица, само сам хтио да уплашим вас,
курсисте.
Он се лагано врати правећи се да је само збијао шалу, и кад упаде у
кухињу, поче да дрма дједа Вука:
 — Ехеј, пробудидер се! Чујеш ли ти ону лупу? Вук отвори очи и брже-
боље сједе.
 — Ајме, да то моја баба неког не вошти коцем? Дај да бјежимо некуд.
Пажљиво је ослушнуо и додао много мирније:
 — Добро је, то су сигурно тенкови или митраљези. Главно је да нема моје
бабе из твог Јапана.
Тутањ мотора на томе крају Саничке долине узбунио је читаву околину,
али кад се чуло да је то стигла вршалица, настало је право весеље међу
омладином.
 — Живио друг мотор и другарица вршалица! — викао је Ђоко Потрк
бацајући увис свој курирски торбак.
 

Иле Пијевац, живећи у сиромашном Вргељу, никад дотад није био видио
вршаће машине, чувши тога јутра тутукање мотора, он се неопажено
привукао гају и зинуо од чуда. Уз грају омладине, црвена вршалица је
гутала развезано снопље; ригала сламу, тресла се и решетала пунећи вреће.
Мотор је бубњао као митраљез бљујући из „ауспуха“ врео дим у жбуње
пред њим. Миле Дугајлија, предвостручен уз дрво, мирно је сједио и зурио
некуд увис, док је Лазар Мачак важно стајао уз мотор.
 — Стани да видимо како ради вршалица! — клицали су омладинци журећи
крај скривеног Иле.
 — То ли је, дакле, та вршалица! — досјетио се чудни пољар и од превелике
 радозналости изгубио је сву своју опрезност. Не кријући се више ни од
кога, упутио се према црвеном чудовишту, стао и заблејао се не видећи
више ништа и никога.
Убрзо донесе ђаво и кувара Лијана. Одмах је спазио чудног пољара из
Вргеља и у чуду затрептао.
 — Шта је сад ово, људи моји: лисац из Вргеља више се не крије?? Да то
није каква његова најновија подвала?
Лијан се пришуња чудном пољару иза леђа, стави му руку на раме и
пријатељски упита:
 — Шта велиш, колега, на ово?
 — Чудо невиђено! — одврати Иле и не окрећући се, сав опчињен.
 — Лијепа справица, а? — опет ће Лијан чудећи се што му Иле тако мирно
одговара.
 — Лијепа, прелијепа.
 — Боље врше од нашег Шушље — избаци Лијан рачунајући да ће се чудни
пољар запрепастити чујући то познато коњско име.
 — Боље, боље! — понови Иле као у сну. Изненађеном Лијану учини се да
и сам сања, па пипну боцу у свом торбаку, пипну се за главу и у чуду
помисли:
 

 — Будан сам, боца је ту, а чини ми се да је и глава.

Лијан опет кврцну Илу по рамену и рече:
 — Не чудим се ја толико ни вршалици ни њезину мотору колико се чудим
 једној другој ствари.
 — А чему то? — упита чудни пољар не скидајући очију с машине и
вршалице.
 — Чудим се што видим кувара Лијана и Илу Гласнокукурикаловића како
пријатељски разговарају.
 — Гдје-гдје-гдје!? — зарешета Иле митраљески и престрашено се загледа у
чича-Лијана. Погледа затим себе, па опет Лијана, па себе, па Лијана, а онда
диже главу увис и ужижи очима у свијетлу крпицу неба која је блистала
између моћних крошњи храстова.
 — Пази, пази, ено авиона!
 — Гдје-гдје-гдје?! — сад и Лијан окиде митраљески као и његов
саговорник и загледа се у небо. Зурио је тако неколико тренутака, а онда
прогунђа:
 — Ма гдје су? Ја ништа не видим.
Иле му ништа не одговори. Лијан се окрену да га још једном приупита, али
чудни пољар бијаше ишчезао.
 — Их, што ме превари као да сам Николица с приколицом! — прошишта
чича гласом гуска. — Ја зијевам за неким тобожњим авионима, а он ми
побјеже испред самог носа.
Од велике забуне чича се маши за своју боцу, али и она бијаше ишчезла из
торбака.
 — Ух, куд ме превари, туд ме и покраде! — пухну он и узе да звјера око
себе не би ли игдје спазио бар леђа свог упропаститеља. Узалуд. Нигдје ни
трага од чудног пољара. Шапоре само загонетно кукурузи поред пута,
сашаптавају се као ђаци који крију неку тајну.
 

 — Па да, у кукуруз је макао! — досјети се Лијан и трком замаче у зелену

 распричану шумицу.
Неколико тренутака послије чичина одласка, путем се појави весела
Марица из Липова, рујна као расцвјетала булка. Вукла је за руку дугачког
Стрица, који је узалуд покушавао да се отме:
 — Али, Марице, па ја морам у штаб чете на један важан састанак.
 — Нема важнијег састанка од састанка с једном овако слатком и добром
цурицом — упорно је увјеравала Марица не испуштајући његову руку. —
Видјећеш како је лијепо заједно са мном гледати вршалицу.
Кад спази задахтан мотор, дјевојчица трком пожури до њега
присиљавајући и Стрица да убрза корак.
 — Пази, пази како дудуче овај сандук.
Лазар Мачак, који је важно раскорачен стајао поред мотора, добаци с
висине:
 — Ово је мотор, није сандук.
 — Их, их, баш си ми бистар! — узви Марица обрвама. — Мотор! Какав
мотор?
 — Бензински мотор! — кратко одреза Мачак.
 — Тако је — лијено прожвака Миле Дугајлија испод свог дрвета.
 — Их, баш сте ми паметни вас обојица! — надиже Марица нос и приби се
лицем уз Стричево раме цвркућући:
 — Је ли де да није мотор?
 — Није! — спремно потврди грешни курир чудећи се и сам шта је извалио.
 — Пазидер овога травоједа шта клепеће! — загуди Миле Дугајлија и
подругљиво се загледа у Стрица, а онда скрену поглед на Лазара Мачка. —
Мајсторе Лазо, додај мало гаса.
Мачак нешто почепрка око мотора и одмах се зачу веселије и брже
тутукање. Марица задивљено рашири очи.
 — шта, ти то знаш поправити, а?
 

Мачак важно оћута. Умјесто њега јави се Миле:

 — Е, моја драга, Лазо је прави мајстор, није као тај твој травојед. Кад ја
одем, Лазо ће сам пословати око вршалице. Тако ти је то.
Марица се кисело загледа у Стрица и одједном повика као да се нечег врло
важног сјетила:
 — Еј, па ти ћеш закаснити у чету, на састанак. Како си то заборавио? Их,
баш си прави травојед!
Зачуђени Стриц још се није био ни снашао, а Марица се већ створила крај
мотора,, уз Лазара Мачка. Уносила је своје зажарено лице дјечаку у очи и
наваљивала:
 — Је ли да ћеш ми показати читаву вршалицу, ја се бојим да сама приђем?
Звала сам Стрица, а он баш ништа не зна. Ево, држи ове двије јабуке.
Није се никуд могло скренути ни побјећи од Матичиних свијетлих
 разиграних очију, па Лазар, као зачаран, послушно крену према вршалици.
 — Хајде да погледамо.
Стриц је укочено гледао за њима као да су га тек бацили однекле из авиона
па још увијек не може да се снађе. Затим љутито дуну на нос, оштро се
окрену и распали низ пут. Гласно је грдио:
 — Брбљивицо, сврако, крешталицо, баш ме је брига за тобом и за мотором!
Брига, брига! Брига!
Обневидио од љутине, он се на једној окуци умало не судари са Луњом.
Она нечујно изрони из читава водопада дивље лозе који се рушио на
споредан путељак. Стриц се трже, стукну назад и љутито је премјери
погледом.
 — Стриче, ти си? — обрадова се дјевојчица.
 — Какав Стриц! — раздера се дјечак. — Травојед! Луња уплашено
затрепта.
 — Шта је, шта ти је?!
 

Стриц се љутито загледа у њу, одрешито јој приђе, цмокну је у образ и

 раздера се:
 — Ево шта је! Све сте ви једнаке!
Дјечак се трком стушти низ пут и замаче у првом шумарку и не обзирући
се. Луња ћутке постоја на мјесту, пипну се за образ и тихо рече као да
говори неком ко стоји ту поред ње:
 — А ви? Какви сте ви?
Негдје за првим бријегом, као да јој даје неки свој одговор, јави се
пригушен митраљез. Луњи у очима заискрише сузе и она с тугом погледа
низ опустио друм.

ШИЛО ЗА ОГЊИЛО  

Да ти вратим жао за срамоту,

што је лани у приморју било.
Мало-помало па се дјед Вук сасвим пресели из свог трапа у кухињу код
пољара Лијана. Тамо му је било много пријатније, јер је у слободно
вријеме, кад није био на жетви, имао с ким да прича. Чича Лијан је био
неуморна причалица и увијек пун разноврсних новости, и дјед Вук је
обиловао старим успоменама, и тако су вршили размјену: једна новост за
 једну успомену.
У дједову трапу, тамо код логора липовачке омладине, остаде само јарац
артиљерац. Он је преко дана понајвише лутао по околним шумарцима, а
увече се враћао на конак у свој трап. Ту је увијек затицао у ћошку ону
квочку с пилићима.
 — Ко-ко! — узнемирено би се огласила мајка квочка као да ће упитати: —
Јеси ли ти то, комшијо јарче? Богами, мене жив страх изједе да не упадне
какав странац.
 

Јарац артиљерац, неразговоран створ, само је ћутао и спуштао се у сламу

да спава. Ни дједу Вуку, док је ту становао, није полазило за руком да од
 јарекање извуче ма и један гласак. Он би у мраку помиловао јарца,
запиткивао га ово и оно, причао му, али би му најзад досадило да слуша
само свој глас. Уздахнуо би и прекорио свог неприкладног саговорника:
 — Ја везем, везем, а ти само ћутиш. Не иде, брате, ни тако. Шта ти на то
велиш, драга коко?
Међутим, кад је од пољара Лијана чуо да га тражи његова строга баба, дјед
пожали што је остављао свој добро скривени трап. Тамо га ни сам ђаво не
би открио.
 — Како би било да се вратим натраг? — упита он Лијана.
 — Хм, појави ли се твоја баба, ми смо обојица обрали зелен бостан —
злогуко рече Лијан. — Приупитаће ме стара како сам је слао у Јапан.
 — Па шта онда да радимо? — бринуо се дјед Вук.
 — Хајдемо ипак да вечерас обиђемо тај проклети трап — најзад се
преломи Лијан. — Можда би најбоље било да тамо ноћивамо. Може нас
баба на спавању укебати.
Два побратима стигоше крадом, пријеким путем, баш у први сутон до
логора липовачке чете. Омладина је већ била отишла на ноћну жетву.
Опустјелим двориштем лудирао се само скитница вјетар, чистио је сламу,
 јурио за перјем, бројао лишће, једном ријечју, понашао се врло неозбиљно
као да је још увијек у трећем основне.
Лијан и дјед Вук опрезно провирише иза висока плота. Над оградом
израстоше њихове паметне главе као двије поголеме бундеве лудаје.
Вирнуше и скаменише се.
Уз врата трапа сједио је у сутону неки човјек и чешкао иза врата јарца
артиљерца. Лијан га познаде тек пошто незнанац проговори и шапну дједу
Вуку:
 — Оно је тај чудни Иле о ком сам ти толико причао.
 

 — Мали мој паметни јарчићу, остани ту ноћас да чуваш нашу заједничку

ложницу, а ја ћу се зеричак проходати за својим послом — њежно је
какотао Иле. — Знаш, теби могу испричати сваку тајну, јер ти ниси
брбљив као, рецимо, онај кривоноги краворепац Лијан и његов побратим,
стари торбоносац Вучина. Спавај мирно, чуваркућо моја, а мене ето зором
натраг.
Дуго је Иле причао с јарцем, јер му је било досадило вјечито ћутање током
његових дугих извиђачких похода. Понекад би му се чак учинило да је
онијемио па би се надвирио гдјегод над неки вир у скривену потоку и
потихо се обратио својој слици у води:
 — Дедер, побратиме, проговори коју да те чујем.
Лијан и дјед Вук узнемирено су се врпољили у копривама иза плота
чекајући да Иле крене. Најзад се чудни пољар диже на ноге и полазећи
 рече:
 — Спавај ми, јарчићу, и немој сањати ону кривоногу испичутуру из
Липова. Аха-ха-ха, алај сам му подвалио с оним торбаком, објесио сам га
на врх дрвета. И боцу сам му неки дан дигао, ево је у слами, у трапу. Немој
само ноћас да попијеш ракију, од ње ћеш побудалити као и звркасти Лијан.
Тек што Иле ишчезну у сутону, пољар Лијан јави се увријеђеним козјим
гласом:
 — Чујеш ли само: ја сам, дакле, кривоног, краворепац, испичутура и
звркаст! Лијепо, богами.
 — Лијепо, лијепо! — признаде и дјед Вук. — Увуче се тај Иле у моју
ложницу, спријатељи се с мојим јарцем, а сад још запео да грди мог
побратима.
 — А још ми је и ракију здипио — додаде Лијан.
 — И торбак ти на врх дрвета завезао — допуни га дјед Вук.
 — Хм, сад је баш згода и прилика да га некако намагарчимо — досјети се
Лијан.
 

 — И да га најарчимо с овим јарцем — забобоњи дјед Вук. — Ето, на

примјер, да дигнемо јарца на дрво као и он твој торбак.
 — Али како ћеш онолику јарчекању подићи на дрво? — забрину се пољар.
 — Отима се, бије се, мекеће.
Дјед Вук забуљи се у окрњен мјесец, прожвака нешто као да се с њим
сашаптава, па истом узвикну:
 — Оп-цуп. нашао сам! Лијепо ћемо ми напојити јарца оном ракијом коју је
пољар Иле од тебе воздигао, па је онда лако с њим што год хоћеш радити.
Можемо га подићи ако ћеш и на мјесец.
 — Хо-хо, и ја ћу за литар шљивовице отићи чак и даље од мјесеца — поче
да какоће Лијан. — Признајем, жао ми је другарице Рајке шљивић, то јест
 ракије, али за љубав једне овако жестоке подвале, ја се жртвујем.
Ту чича Лијан подиже руку према веселим љетњим звијездама и узвикну
узбуђеним гласом:
 — Слава нашем великомученику Лијану, који је жртвовао своју најбољу
 ракију за узвишене циљеве... за уздизање јарца на високо дрво! Живјела
шала, подвала и комедија!
Заједничким снагама два побратима ухватише и савладаше горопадног
 јарца, али га не могоше натјерати да пије ракије.
 — Кад би ти волио ракију, ти би био оно што и ја, а не јарац — гунђао је
пољар Лијан.
Побратими се најзад досјетише јаду па у једно коританце натрпаше лишћа
и намрвише суве кукурузе, које је увијек било у Лијанову торбаку, и све то
прелише ракијом.
 — Хајде, сад једи, дабогда Иле на теби јахао до Берлина!
Јарекања се наклопи на јело. Смаза и опири све до посљедње цвоњке и још
олиза корито.
 

Убрзо се показа утицај Лијанове ракије. Јарац поче да се лудира, да се бије

с оградом и стаблима, да хода укруг и да мекеће, а онда се извали уз врата
трапа и заспа.
 — Хе-хе, није за сваку будалу ракија — наруга се пољар.
Лијан и дјед Вук пронађоше у једној остави пуној старудија поширок сепет
у који се бере кукуруз, одмоташе конопац с једних кола и упутише се јарцу
спавачу. Увалише јарца у сепет, за ручку сепета везаше конопац, а други
крај Лијан веза за свој појас и попе се на широк орах насред авлије. На
 једно четири метра од земље Лијан пребаци конопац преко јаке гране и
 јуначки запе да вуче сепет увис. Дјед Вук му је помагао свет док сепет с
 јарцем не замаче навише, изван дохвата., његових руку. Сад је све остало
на Лијановој снази, али се жилави пољар показа упоран и јак преко
очекивања. Довукао је сепет све до гране и ту га чврсто завезао.
 — Готово је. Дај сад ону празну боцу и пољарев гуњ.
Лијан стави боцу у сепет, покри јарца гуњем и врло задовољан сиђе на
земљу.
 — Добро је. Оно цуњало зинуће од чуда кад се врати.
 — А тек што ће се омладина смијати — рече дјед Вук.
 — Моја ће се Луња одмах сјетити чија је ово мудролија — поносито се
испрси Лијан. — Ако је Иле најопрезнији пољар под Грмечом, Лијан је
ипак најлукавији.
Стари Вук загледа се у раскошну широку крошњу у којој је спавао пијани
 јарац и одједном прасну у прави митраљески смијех. Пољар Лијан
зачуђено га погледа.
 — Шта ти је, побогу.
 — Како шта је? Аха-ха-ха! Охо-хо-хо! Два стара магарца немају
паметнијег посла у устанку него да јарце опијају и вјешају по дрвећу!
 — Ихи-хи, право ти велиш! Баш смо прави коњи — зањиска Лијан.
 

 — Охо-хо, гори смо него дјеца! — захохота дјед Вук и од смијеха се завали
уз корито.
 — Ехе-хе, могли бисмо још и да се поиграмо жмурке! — закрекета пољар
Лијан. — Уз ову омладину ми баш подјетињисмо. Не би било лоше да нас
неко испраши каквом појачом кочином.
 — Аха, ту је и кочина, сад ће вам жеља бити испуњена! — загуди иза
ограде један страшан глас.
 — Баба! Моја баба! — раздра се дјед Вук и скочи на ноге престрашено се
огледајући на голему пријетећу сјенку која је изненада израсла иза плота.
Над сјенком се ратоборно уздизао колац запињући за блијед мјесец.
 — За мном, дједе, трк, трк! — командова Лијан и стушти се на отворену
стругу. За њим натисну старина и за тили час оба се изгубише у високим
кукурузима. Чуо се само прасак поломљених стабљика.
 — Стој, Вучино! Овамо, Лијане, да те питам за Јапан! — галамила је баба
пентрајући се преко плота.
Стара запе дугом сукњом за један колац и скрндеља се с плота у двориште.
Добро се удари у глежањ једва се подиже и шепајући крену на стругу, за
бјегунцима, пријетећи:
 — Нећете ми се, вала, сакрити ни у непријатељском бункеру. И отуд ће вас
баба ишчачкати.
Два бјегунца зауставише се тек уз ријеку Саницу. Лежећи у прохладној
трави, отхукивали су као ковачки мјехови.
 — Богме ми имамо и омладинске ноге — похвали се Лијан. — Јеси ли
видио како брзо ласамо?
 — Како и не бисмо кад је баба онако јуначки подупрла својом офанзивом
 — хукну дјед Вук.
 — Сад и обдан и обноћ морамо бити на опрезу да нас твоја стара не опколи
и не похвата на спавању — забрину се чича Лијан.
 

 — Најбоље ће нам бити да ноћивамо на дрвету, у сепету, као наш јарац —

насмија се дјед Вук.
 — И то добро пијани — уздахну Лијан још увијек жалећи за својом
 ракијом.
 — Хтјели смо да се играмо жмурке па нам се испуни жеља — сјети се дјед
Вук. — Сад ћемо се с мојом бабом варакати и жмурке играти по читавој
Саничкој долини.
 — И с њом и с авионима, џаба га било! — додаде Лијан.
Љетња зора смјешкала се иза дрвећа на бријегу, шуњала се низ падине
брда и сишла да се купа у Саници. Заједно с њом журио је пријеким путем
Иле Пијевац, умио се на ријеци и упутио се према свом одморишту. Кад је
стигао до логора, липовачка омладина, враћајући се с ноћне жетве, већ је
улазила у двориште. Сунце је горјело на њиховој застави.
 — Добро јутро! — поздрави Луња чудног пољара, који се више није крио
од њезине чете. Почео се припитомљавати.
Иле се упути свом трапу, уђе унутра па се брже-боље извуче напоље и
стаде се обзирати.
 — Пази га сад, ни јарца, ни гуња.
Пољар прохода уздуж ограде, вирну иза оближње живице, на љескар, у
воћњак, али јарца нема, тер нема. Он поче да зове:
 — Јацо, јац, јац!
Омладинци се почеше радознало обзирати.
 — Шта је, стриче Илија, нема јарца?
 — Ни њега ни мога гуња — забринуто рече пољар. — Не знам шта је.
Он застаде насред авлије домишљајући се шта да ради. Из главе му никако
није излазила сумња да су у све ово умијешани прсти пољара Лијана.
 — Стриче Илија, замекећи као коза па ће ти се јарац одмах јавити ако је
негдје у близини — предложи му један омладинац.
 

 Чудни пољар, мајстор у мекетању, одмах живну, лице му се истог трена

преобрази у неку мјешавину козјег, ђаволског и људског лика и он пусти
 јасан мекетав глас:
 — Ме-мехехе!
Омладина, расута по дворишту, престаде с умивањем и чешљањем. Све се
главе зачуђено окренуше према необичном мекетавцу.
 — Ме-мехехе! Мехе! — још куражније распали Иле. Одједном однекле из
небеског плаветнила, дође јасан одзив:
 — Ме-мехе-мехе!
Пољар занијеми као да га у главу бубну недозрела бундева и запрепашћено
промуца:
 — Ђаво!
Шта би друго и могло да буде него да се њему, многогрешноме, јавља сам
нечастиви ђаво зато што се усудио да својим људским гласом опонаша
недостојно козје мекетање! Та зар му сеоске бабе још у дјетињству нису
причале да ђаво има козје ноге и рогове и да се јавља мекетањем, далеко
му лијепа кућа.
 — Еј-хеј, распали чича Иле! — почеше га храбрити омладинци и сами се
загледајући увис и још не вјерујући својим ушима: и њима се причуло да је
однекуд одозго неко одговорио на пољарево дозивање.
 — Ме-мехехе! — нешто тише и плашљивије зовну Иле.
 — Ме-мехе-мехе! — дође јасан одговор однекле из орахове крошње.
 — Ено га на дрвету! — повикаше зачуђени омладинци и сјатише се око
ораха. — Ено га, ено га у сепету!
Из високо објешена сепета извиривао је испод гуња јарац артиљерац
чудећи се, канда, и сам откуда се нашао на толикој висини.
 — Овамо, народе, да видите чудо невиђено! — викао је један грлат
омладинац — Ено јарца на дрвету!
 

 — Пази, покрио се гуњем стрица Иле! Еј стриче ко ти горе изнесе јарца

миљеника?
 — Еј, ко ли то подвали овако стрицу Илији? Е, баш је био мајстор.
 — Како ли савлада овако горопадна јарца?
 — Кунем се да је то масло пољара Лијана! — тврдио је један омладинац.
 — Само њему може пасти на ум оваква смицалица.
С много веселе граје омладинци се успентраше на орах да скидају јарца.
Убрзо се одозго зачу нечији изненађен узвик:
 — Ево код њега празне боце, мирише на ракију!
 — Напио се јарац, еј!
Посрамљени Иле Пијевац потражи очима Луњу и љутито рече:
 — Одмах сам ја знао. да је пољар Лијан. Видиш, нађоше боцу.
 — Па да, наш стриц Лијан — осмјехну се Луња, истински срећна што
лукава звијезда пољара Лијана, њезиног првог учитеља, још увијек
непомрачено блиста на задимљеном ратном небу.
Кад је јарац најзад био скинут с дрвета, он учини два-три несигурна корака
па застаде и глупо се избечи у омладинце као сваки мамуран створ. Неко
добаци уз општи смијех:
 — Добро јутро, ефендија! Је л' по вољи једна шљивовица?
Док је тако трајала та стрка и гунгула око јарца, нико није ни опазио да се
пољар Иле одједном изгубио. То је примијетила само осјећајна Луња и већ
послије једног минута пронашла га у бујној травуљини иза ограде, чудни
пољар сједио је оборене главе, тужан и осамљен.
 — Немој да се жалостиш — меко рече дјевојчица додирујући му раме. —
Подвала се враћа подвалом. Ти си стрица Лијана, обученог, окупао у
Саници, а он твог јарца и твој гуњ попео на орах.
 — И сад ће ми се смијати читава Саничка долина — надурено рече Иле.
 — Смијемо се ми и пољару Лијану, и то још много више — рече Луња. —
Смијемо се сваком кога волимо.
 

Иле несмјело погледа своју утјешитељку.

 — Волите и мене, а?
 — Обојицу, кажем ти. А још би најбоље било да се вас два спријатељите.
Онда би тек... Их, наша би чета клицала, пљескала, пароле избацивала.
Замисли само: стоје загрљени кувар Лијан и чича Иле Пијевац, почасни
пољари Златне долине!
 — Аха, то би била права пјесма! — живну чудни Вргељац и скочи на ноге.
 — Идем одмах на посао.

ПРОСЛАВИ СЕ ЛАЗАР МАЧАК

Волим жети жито положито

нег љубити момче поносито.
У весело августовско јутро блиста Златна долина у својој шареној одјећи.
Зелена је, злаћана, плава, прозирна као вода, посута пчелама, украшена
лептирима. Какву ли је само хаљину изаткало крајишко љето! Загледаш се
у њезине растреперене шаре, па ти се заврти у глави. Одмах ти се пјева као
да си пола сата шапутао с боцом пољара Лијана.
Под старим храстовима већ тутњи вршалица. На свом борбеном положају,
поред распричана мотора, стоји Лазар Мачак, важан и поносан као
командант оклопне дивизије. Од велике важности заборавио је чак и
Марицу. Ипак, негдје у тајном далеком куту његова срца, она зузука и
кружи као неуморна златна пчелица.
Лазарев шеф, Миле Дугајлија, преклопљен уз оближње дрво, досађивао се,
уздисао и невесело зурио кроз грање у бљештаво небо. Туговао је за
авијацијом, за бомбама.
 

 — Ех, да гдјегод у близини љуљне каква риђуша па да не експлодира —

прижељкивао је он. — Алај би је пажљиво ископао, прегледао, опипао, а
онда јој извадио њезин отровни зуб, упаљач.
Маштајући о авионским бомбама, он је већ био толико забрљавио да је чак
и људе почео упоређивати с опасним ваздушним торпедима. Лазар га је
подсјећао на бомбу од двадесет пет килограма, Лијан на ону од педесет, а
дјед Вук личио је чак на ону од сто кила.
Док је он тако сањарио и туговао, на ивици гаја зачу се некаква граја.
 — Милу... Милу Дугајлију тражимо! — галамили су некакви зловољни
дубоки гласови.
 — Чешатори! — прену се и скочи дугачки мајстор. — Сигурно су негдје
пронашли неку бомбицу.
Гомила стараца одрешито је наступала кроз гај, а кад спазише Милу
мотористу, настаде весела вика:
 — Ево га, ево нашег Милекана!
 — Гдје си, роде рођени, спашавај ако знаш шта је невоља, изгибосмо
чешући се.
 — Ехеј, пронашли смо једну читаву бомбу од педесет кила. Јуче авион
гађао нашу школу па није експлодирала.
 Чим је чуо за бомбу, дугачки Миле одмах усвијетли очима и узврти се:
 — Шта кажете, педесет кила?! О, о, а што ја овдје докон сједим! Миле,
Миле, опремај се на пут.
 — Пожури, Милисаве, јабуко наша — молили су чешатори.
 — А бисте ли ви пристали да помогнете око жетве кад се излијечите од
свраба? — упита Миле.
 — Како да не бисмо, па онда ће нам обје руке бити слободне — одговори
 један чешатор. — Везаћемо жито, помагати у вршидби.
 — Добро, идем заједно с вама, а ти, Лазаре, остани уз вршалицу док се ја
не вратим. И без мене ти умијеш обављати посао.
 

 — Потрудићу се — одговори Мачак веома поносит на то што су му

повјерили тако важан посао.
Весели Миле отперја кроз гај праћен гомилом чешатора. На самој ивици
шуме он се још једном окрену и довикну свом помоћнику:
 — Колега Лазаре, ето мене сјутра до подне ако ми бомба не експлодира у
 рукама. Ако ли погинем, онда да знаш: резерва бензина је у оним кантама
тамо под цирадом, уље је у малој кантици испод мога кревета, а воду
доливај у хладњак чим почне да ври.
 — Разумио сам и поступићу по твојим директивама — одговори Лазар
Мачак, дисциплинован као сваки војни мајстор.
Изгуби се Миле низ друм, а младог мајстора Лазара, кад остаде сам,
одједном спопаде трема. Аух, побогу, па сад он одговара за све ово: за
мотор, за огромну црвену вршалицу, за читаву чету омладине која
послужује машину! Од његова знања и умјешности сад зависи да ли ће
толико жито бити овршено и послато нашој војсци.
 — Другови партизани, кад бисте ви сад знали како је мене страх. Није лако
бити мајстор и господар над оволиком грдосијом од машине — шапутао је
он као да подноси извјештај пред читавим стројем Омладинског ударног
батаљона.
Док се он тако, у машти, правдао пред својим ратним друговима, друмом
поред гаја наиђе ноћна смјена Прве омладинске чете. Враћала се с околних
коса, гдје је читаве минуле ноћи држала положаје и штитила жетеоце од
изненадног непријатељског напада. Иако су били неиспавани и уморни,
омладинци су ипак весело пјевали. Била је то њихова омиљена пјесма о
вољеној дјевојци којој се млади партизан обраћа с лаком сјетом:
 Немој, мала, немој тако,
ни мом срцу није лако.
 Мјесто твоје руке двије
 мене стежу фишеклије.... 
 

Лазар Мачак их гледа под оружјем, утегнуте широким војничким

опасачима, с тешким фишеклијама о појасу, гледа их и почиње да им
завиди.
 — Зашто и ја нисам у чети па макар био помоћник најмлађем куриру?
Кратко потраја та његова туга. Мотор поче нешто да кашље и запиње,
олабављен преносни каиш због успореног окретања узе да клапа — клап-
клап! — па млади моториста пожури да поправи квар. За пола минута све
 је опет било у реду, мотор марљиво затутња, а Мачак се поносито исправи
поред њега као да стоји уз читаву батерију топова. Гледао је младе борце у
пролазу и мислио у себи:
 — Е, драги другови, вас фишеклије стежу, а мене... мене је притегао овај
преносни каиш. Дугачак је преко шест метара, шири од педља, а ваљда је
тежак својих десетак-петнаест кила.
Замисли се, а онда додаде:
 — Тако је тежак да га није лако ни у пјесму ставити. Како би то изгледало
кад би, на примјер, Марица запјевала о мени:
 Мој Лазаре, што ми тајиш:
преносни те штете каиш! 
И сам је био готов да се насмије тако незграпној пјесми, али се у то с ивице
гаја заори крупна гласина Црног Гаврила одваљујући још грубље стихове:
 Ја се сјећам твога лица
док ме туче хаубица.
 Да те видим, имам жељу,
док тенкови цесту мељу. 
 — Е, ово је поезија још тежег калибра неголи је моја — задовољно
помисли Лазар слушајући урлање црног митраљесца џина, од чије се
гласине крунило бисерје росе с околних живица. — Чим видим Доку
Потрка, замолићу га да и за мене састави једну пјесму. Та и ми се, овдје у
позадини, боримо на свој начин против непријатеља.
 

Он с поносом погледа дугачку паролу затегнуту високо између два дрвета:

„Ни зрна жита окупатору!“
Задубљеног тако у мисли, затекоше га командант одреда и командант
 радне бригаде, који су обилазили читаву територију Златне долине. Лазар
их опази тек пошто сјахаше с коња. Одмах познаде обојицу, уозбиљи се,
приђе им и рапортира:
 — Смрт фашизму! Другови, вршалица ради у реду, без застоја. Мотор је
исправан. Бензина има још за осам дана.
 — Врло добро, момчићу! — похвали га командант одреда, а млади
командант радне бригаде упита:
 — А гдје ти је моториста?
Лазар опет заузе став мирно и рече:
 — Моториста је отишао на демонтирање авионских бомби. До повратка
замјењујем га ја.
Оба команданта с дивљењем погледаше самоувјереног дјечака умазаног
уљем. Командант радне бригаде му пружи руку и одушевљено рече:
 — Честитам, друже!
 — Честитам, ратниче! — стеже му огрубјелу ручицу и командант
партизанског одреда као да пред собом има најбољег борца бомбаша.
Сви вршиоци с љубављу су пратили овај узбудљиви свечани призор како
команданти, и ратни и радни, честитају њиховом најмлађем другу, дјечаку
мотористи.
 Чуо је за тај догађај и Ђоко Потрк, јер прави пјесници, прича се, обично
увијек чују за важне и велике ствари. Чуо је, дакле, и већ сјутрадан сви су
вршиоци, у почаст свог малог мотористе, запјевали пјесмицу коју је Ђоко
срочио:
Чим заблиста рујна зора,
наш је Лазар код мотора,
 

вршалицом командује;
нек се види, нек се чује! 
Управо кад се то пјевало, друмом је пролазила омладинска чета из Липова.
Брбљива Марица, чујући о коме пјесма говори, хитро испаде из колоне,
дојезди до Лазара као залепршан барјак и објеси му се о раме.
 — А, јеси ли видио, јеси ли чуо... о нама пјевају?!
 — Како о нама? — зачуди се Мачак, ошамућен пјесмом у његову част. —
Они помињу само мене... мене и вршалицу.
 — Шта, ти ваљда мислиш да сам ја вршалица, безобразниче један?! —
повика Марица. — Има још толико других дјевојчица које омладинци због
брбљивости и дуга језика зову вршалицама. Нисам то ја, упамти.
 — Па добро, па... а гдје те онда у пјесми помињу? — збуни се умазани
моторист слављеник.
 — А зора? Зар ниси чуо да зору помињу? „Чим заблиста рујна зора.“ Ја сам
та рујна зора. Погледај само ово румено лице. Погледај и пољуби.
Мачак се још више збенави гледајући сасвим изблиза Маричин образ
 румен као бресква, као дивља ружа у живици, као... као... заиста као зора!
 — Пољуби, чујеш ли? — прошишта она заповједничким шапатом и
поднесе му лице под сам нос, а још га уз то жестоко уштину за мишицу, и
то крвнички и неопазице како то само знају лукаве цурице њезиних
година.
Мачак зажмури од грдна страха и неке чудне треме и ошамућено, као у
сну, лако дотаче уснама свјеж умивен Маричин образ, а онда, као да му
неко додаде гас, он се заигра попут његова мотора и — цмок, цмок, цмок!
 — цмокалацну дундасту зорку-руменку још три-четири пута и задувано
ускликну:
 — Ето ти сад! Види, цуро, што је моториста!
Марица се измаче за корак-два, сва зажарена и блистава, пипну образ и
запањено се загледа у Лазара као да га је тек сад први пут јасно видјела.
 

Гледала га је и гледала полуотворених уста, а онда промуца, тихо и врло

озбиљно, са сузом у оку, ни налик на ону негдашњу обијесну Марицу:
 — Момче, чим се рат заврши, спремај сватове, удајем се за тебе! Нећу
никог другог на овом свијету!

ПОЉАРИ СЕ ПОМИРИШЕ  

Руке шире, у лица се љубе,

за јуначко питају се здравље.
Николица с приколицом, тобожњи Лијанов помоћник, све чешће се изгуби
некуд баш онда кад је кувару најпотребнији. Узме кују за ланац па хајд ил
на положаје Прве омладинске чете, ил на жетву с липовачком омладином.
Код Прве омладинске Николица се понамјести на каквој узвишици одакле
пуца широк поглед па се пропитује за имена села, брда и потока који се
виде одатле. Све што сазна он то послије препричава куји која
благонаклоно лупка репом слушајући га и све као да хоће да каже:
 — Баш ти хвала на овим лекцијама из земљописа и природописа. Још ми
само кажи гдје станује многопоштовани дугоушко зец па ће све бити у
 реду.
На жетви, код омладине, нађе се посла и за Николицу. Даду му да сноси
снопље на гомилу, шаљу га да донесе воде, зову га да слуша предавање.
Малишан се брзо замори на љетњој припеци па трком јури у хладовину
поред Санице, гдје га чека вјерна Жуја.
 — Е, да, лако је теби, само се излежаваш крај воде, а ја вучем снопчиће
веће од себе и само чекам кад ће долетјети авиончина да ме декне бомбом
у главу.
Кувар Лијан једног јутра стаде пред Николицу, који се управо спремао да
некуд одмагли, и упита:
 

 — А што ти мени, колега, сваки дан побјегнеш некуд, а? Шта је теби код
мене криво?
 — Није мени криво, него... немам овдје шта да научим — одговори
малишан кријући очи. — Код партизана и омладине свашта чујем и видим,
а овдје...
 — Е, мој синко! — гусански гакну пољар. — Ја сам ти у животу чуо,
видио, преживио, научио, измислио и препричао више нег икаква
омладинска чета па макар у њој било пола женске чељади. А већ колико
сам попио, не рачунајући воду и млијеко, ту ми није раван читав ударни
батаљон, све ако ћеш му придодати и диверзантску чету заједно с коњем
који носи динамит.
 — Па што и мене не поучиш? — упита дјечак.
 — Како мислиш, је л' у пићу?
 — Не, него тако... нешто о борби, о рату — збуњено поче дјечак.
 — Добро, врло добро! — као да се нечег досјети, узвикну кувар. —
Испричаћу ти, на примјер, нешто од онога што сам чуо на омладинском
курсу. Знаш, то сам ти учио сједећи под школским прозором, јер се на
чистом ваздуху боље памти.
 — То, то ми причај! — весело дочека Николица.
 — Видиш, душо, најприје ће теби твој Лијан казати против кога се ми
боримо и ко се бори заједно с нама — започе чича, а на то дјечак само
усвијетли очима и рече:
 — Да, да, баш то се и у чети учи. Хајде причај, а ти, Жуја, одмакни се тамо
уз плот, ово није за тебе.
 — Ми се, дакле, боримо против окупатора, који су поробили нашу земљу,
а то су фашисти из Њемачке, Италије и разни други лопови, зликовци,
паликуће и шта да ти даље о њима причам — узе да везе Лијан. — Доста је
човјеку да само помене њихова имена па да му се одмах смучи као да је
појео вранино гнијездо. Јеси ли сад разумио?
 

 — Јесам.
 — Хајде понови.
 — Ми се, дакле, боримо против фашиста и других лопова из вранина
гнијезда од којих се смучи и шта да ти даље причам — изрецитова
Николица, а на то Лијан мудро подиже једну обрву и рече:
 — Да, да, може и тако. То су заиста мрке птице из вранина гнијезда. Идемо
даље.
 Чича узе три-четири камена и поче да их распоређује по трави око себе.
 — Видиш, ово су наши савезници, који се боре заједно с нама. Ова два
камена на десној страни, то су Америка и Енглеска, а овај велики лијево, то
ти је Русија. Овај камен између њих, то смо ти ми, Југословени. Јеси ли
схватио?!
 — Јесам — рече Николица нетремице гледајући распоређено камење. —
Јесам, само... гдје смо нас двојица и Жуја?
 — Па с нашима, брате!
 — Је л' под овим каменом? — зачуђено ће дјечарац.
 — Каквим каменом? — избечи се Лијан. — Нас двојица јуначки наступамо
иза читаве наше војске, марширамо иза нашег Омладинског батаљона.
Што пропусте они, то нас два дочекамо, па кад ли ја некога мазнем
кутлачом, а ти угарком, одмах има да га нема!
 — А Жуја?
 — Жуја ће га за ногу ил' за тур, има она своју псећу стратегију, немој ти да
се бринеш.
 — А шта је то стратегија? Нисам знао да моја Жуја има тако нешто! —
 рече Николица.
 — Стратегија ти је... хм, то ти је ратна мудролија, лукавство, домишљатост
и памет... то по прилици.
Још су позадуго причали о овоме и ономе, па Лијан пође у оставу да сијече
месо за ручак, а Николицу остави да љушти кромпир. Дјечак тек што је
 

ољуштио три кромпира, кад преко дрвене здјеле пред њим паде нека
сјенка.
 — Ко ли је сад, овако нечујан? — задрхта он и диже поглед. Пред њим је
стајао некакав чудан чича с торбаком — из кога је вирио крајичак
укоричене писанке (свеске) и вршак плаве мастиљаве оловке, чича је,
однекуд, био познат Николици. Све му се чинило да га је негдје тренутно
видио у пролазу, можда иза какве живице, иза дрвета или гдјегод на
 раскршћу. Можда га је и сањао па га отуд памти. Никако се није досјећао
да је то онај чудни пољар који га је довео до Саничке долине, а онда
ишчезао.
 — Шта радиш, делијо? — пријатељски упита непознати.
 — Љуштим кромпир и... и учим стратегију — озбиљно одговори Николица
и показа оно камење које је Лијан распоредио по ледини.
Непознати се загледа у камење и с поштовањем упита:
 — А ко тебе, тако малог, поучава у тој стара... старарататегији?
 — Стриц Лијан... а и моја Жуја то зна, ено је тамо, уз плот.
Незнанац се зачуђена загледа у кују па онда у малог и таман хтједе нешто
да упита, кад се на прагу оставе појави кувар Лијан. У руци је држао
крваву сјекиру којом је унутра черечио овна да га стрпа у казан.
 — Исјекао сам га читавог на комаде. И главу сам му располовио — зареза
он крвнички и очима пресијече придошлицу.
Непознати са страхом погледа у сјекиру и промуца: —. До-до-добар да-
дан, ду-ду-руже Ли-ли-лијане!
 — Смрт фашизму, друже Иле Пијевче Гласнокукурикаловићу! — кликну
Лијан, врло задовољан што га се Иле овако жестоко препао. — Који тебе
 јади овамо донијеше? Хајде, говори, што замуцкујеш.
 — Бо-бојим се т-т-твоје с-с-сјекире! Ко-кога си то у-убио унутра?
Лијан се грохотом насмија. Шушља, који је пасао у близини, помисли да то
 рже коњче па и он зарза.
 

 — Никога нисам убио. Овна сам у казан скресао —објасни Лијан. — А

откуд ти, Иле, до мене, и то овако јавно, не кријући се?
 — Дошао сам да те загрлим и пољубим, брате мој рођени! — раздрагано
викну чудни пољар.
Лијан пипну своје чекињасто, необријано лице и у грдном чуду избечи очи
у Илу Пијевца.
 — Мене да пољубиш, а?! чујеш, мили мој, да се ти јутрос ниси гдјегодарце
натрескао какве ракијештине?
 — Јок, чак ни воде нисам пио.
 — А да ти случајно на главу није пала нека цјепаница, цигла или какав
други потврди предмет?
 — Хвала ти на другарској бризи, али није ни то — рече чудни пољар.
 — А, овај... ниси ли од јуче претрпио неко бомбардовање? — питао је даље
Лијан.
 — Није ни тога било. Ја увијек на вријеме заждим у какву јаругу —
одговори Иле.
 — Па добро, милени и рођени мој, ако су ти све козе на броју, ако ти у
глави не мањка даска, ако ниси стао на луди камен ни јео лудих гљива, ако
си добро саструган и ако си саставио око лијеске... зашто онда хоћеш мене
да пољубиш, а? — сумњичаво упита чича Лијан.
 — Зато, пријатељу Лијане, што нас обојицу воли Луња, а ми њу, зато што и
 ја и ти волимо сву омладину Златне долине, а омладина воли нас. Најзад,
зато што нас је Липовачка чета већ прогласила почасним пољарима Златне
долине, а глас о томе већ се шири кроз читаву Омладинску радну бригаду.
Зашто онда да се не пољубимо, да не будемо пријатељи?
Пољар Лијан раздрагано гракну и рашири руке.
 — Овамо, колега и ратни друже! Почасни пољари, јакако! Ово наша дјеца
бојак бију и жито жању.
 

Два пољара се загрлише и тако ваљано и звучно цмокнуше да Шушља

опрезно наћули уши, а Жуја подиже главу очекујући, по свој прилици, да
ће ово бити увод у неко жестоко макљање. Кад видје да од тога ништа неће
бити и да пољари наставише срдачан разговор, она по ново спусти главу на
шапе и помисли:
 — Пази, молим те, дохватише се предњим шапама, загризоше један другом
у њушку, па опет ништа. Да ја тако навалим са неког Жућу, одгризла бих
му бар пола увета, кунем се зецом.
Послије таквог бучног помирења, два пољара ударише у такво причање,
хваљење и галаму као да један другом продају сва говеда, коње и овце
испод Грмеча, па се том приликом надлагују, куну, подваљују, куде, нуде,
закерају, траже мане и истичу добре стране.
 Чудни пољар усред разговора одједном се нешто присјети:
 — Молим те, колега Лијане, објасни ми како си успио да онога мог јарца
артиљерца подигнеш на оно дрво? Читаве прошле ноћи нисам спавао
мозгајући о тој мудролији.
 — Хе-хе, ракијом сам га напојио — зацерека се кувар. — Буди срећан што
он, онако нацврцан, није распалио да се пење и изнад самог дрвета, све
горе до мјесеца. Загледај боље пун мјесец, па ћеш видјети да горе на њему
већ чмава један пијани јарац.
 — Ракијом, дакле, па с њим у сепет! — чудио се Иле. — Зар то ипак није
бездушно: опијати стоку?
 — Није то бездушно, него великодушно — закрекета Лијан. — Зар онако
добром ракијом напојити јарца, умјесто да сам је ја сам поцврцао! Само
човјек чисте душе (а жедне гуше!) може због једне шале жртвовати
онолику шљивовицу.
 — Ту имаш право, брате мој! — искрено признаде Иле Пијевац. — Кад за
шалу тако ваљано бојак бијес, имаш онда права и да пијеш!
 

Завршивши тако пјеснички своју посљедњу реченицу, чудак пољар се

маши за свој торбак и отуд извади пуну пунцату боцу. Лијану синусе очи.
 — Шта ја то видим! — кликну он.
 — Видиш, друже, Шљивић Рајку, праву мајку! — опет изрецитова Иле.
Изненађен толиком Пијевчевом поетском рјечитошћу. пољар Лијан
погледа га с поштовањем и упита:
 — Како лијепо збориш ово, док си такву пјесму сково, јеси 1' с боцом
дискутово, драги Иле, мило пиле?
Видећи да и сам говори у стиховима, пољар Лијан препаде се да му се у
глави није штогод пореметило, па брже-боље спопаде своју кутлачу и
добро мазну сам себе по чупавој тинтари.
 — Ето ти па се научи памети. Ниси ти глава курира Ђоке Потрка па да се
можеш бенавити с пјесмама.
 — То ти је најпаметнији ударац у животу — рече у себи Иле Пијевац и
шеретски се насмија.
Тако их, у срдачном разговору, затече и дјед Вук, који се враћао из долине
с ноћне смјене. Он се већ био и наспавао у првим јутарњим сатима и сад је
био весео и оран за разговор.
 — Очи моје, старе варалице, шта ми то видите? — забобоњи он из дубине
својих осамдесет шест година.
 — Вас двојица се помиристе, а?
 — Помирисмо, јакако — дочека пољар Лијан. — Илецкане, мачкице моја
цакана, дођи да те цмокнем.
 — А јарац на дрвету, шта ћемо с њим? — зину дјед Вук. — Зар се толико
намучисмо опијајући га, вукући га на орах, па опет ништа, ви се љубите.
 — Хе-хе, ми се љубимо, а сва кривица нек се ломи о твоју главу! —
замекета пољар Лијан.
 — Ово ће се ломити и о његову и о твоју главу! — загуди иза школске
ограде један пријетећи глас. Лијан само штуцну, поскочи и дрекну:
 

 — Јапан! Ево је! Подбацуј ноге пода се!

 — Ба-ба-ба-ба, баба! — једва избобоњи дјед Вук и поче звјерати куд би
клиснуо.
Иле Пијевац брзо се досјети каква је опасност на видику па повика:
 — За мном, браћо!
 — Куда, куда? — забрзаше Лијан и дјед Вук.
 — Између бункера па на непријатељску територију — прошишта он. —
Знам тајни пролаз. Брзо, брзо!
Предвођени чудним пољарем, побратими се главачке сјурише према
 јарузи. Баба упаде у двориште и витлајући коцем крену за њима, кад мали
Николица, и сам престрашен, повика на своју вјерну кују:
 — Држи је, Жуја!
Куја скочи на ноге, накостријеши длаку, показа сјајне зубе и стојећи уз
дјечака поче опасно да режи гледајући у бабин позамашни колац.
 — Аха, шта ћеш сад? — окуражи се Николица. Нађите ми на свијету неку
бабу која се не боји паса. Нема је! Тако је било и с Вуковом бабом
Драгојлом. Застала она у мјесту, гледа Жујине зубе, жуја гледа њезин
колац, а ни једна ни друга не смију напријед.. Испада, у шаљивом облику,
иста шкакљива ситуација као у народној пјесми:
Гледа Марко Љутицу Богдана, Богдан гледа Краљевића Марка, а не смије
 један на другога.
Бојећи се да мрдне било руком било ногом, бака Драгојла улагивачки се
насмијеши на Николицу и упита:
 — Друже куриру, би ли ти мало пите, ево је у торбици? Поласкан тиме што
га баба сматра куриром, а врло заинтересован питом, Николица брже-боље
викну на кују:
 — Мир, жуја! Сједи тамо, видиш да нам је другарица бака донијела нешто
лијепо.
 

Куја покорно леже у траву. На то баба Драгојла скиде торбу с леђа и отуд
извади позамашну комадешку пите.
 — Дедер, синко, примакни се! Ово сам испекла још прије четири дана и
понијела свом старом па никако да га нађем.
Николица јуначки навали на осушену питу. Каква-таква, она је њему
ваљала. И Жуја доби један окрајак, тврђи од опанка.
 — А зашто је дјед Вук побјегао кад му ти, ево, носиш пите? — упита
Николица пошто је мало ухватио даха послије јуриша на тврду бункер-
питу.
 — Прибојава се овог мог кочића — рече баба и помилова своју дебелу
кочину.
 — А би ли ти њега баш озбиљно млацнула? — радознало ће Николица.
 — Па бих, душо, једно три-четири пута, а онда... ту би се ми лијепо
поздравили, пољубили, а можда бих ја и заплакала. Онда бих развезала
торбу па, дедер, ожежи по пити, ожежи по уштипцима.
 — А стрица Лијана, би ли њега тукла? Ено га, и он утече.
 — Је л' онога кривоногог, Лијанчину из Липова? Онога што ме је слао у
Јапан?! — загуди баба као љетња олуја. — Њега ћу гонити преко читаве
ослобођене територије, а кад га једном пристигнем, има да буде читаво
Косово. Кад је он, јарац проклети, полазио у партизане, њему је мој Вук
поклонио нову новцату кошуљу, мојом руком шивену, а он тако... у Јапан
ме послао!
Изгалами се баба, а онда као да је мало прође љутња. Пружи Николици
шаку уштипака и упита:
 — Збиља, како је сад мај стари, је ли здрав?
 — Јесте, здрав је.
 — Видим да је здрав чим онако добро бјежи — насмија се баба. — Знам ја,
боји се он да га ја не одвучем натраг, кући, зато се он крије.
 

 — А шта ће наши борци и курсисти за ручак ако се стриц Лијан не врати?

 — забрину се Николица.
 — А зашто сам ја овдје? — грмну баба. — Зар ти мислиш да ја не знам
припремити бољи ручак од онога лажовчине, испичутуре и преваранта,
оног кривоногог Лијана, црвеног носа и крмећих очију? Дедер, љушти брзо
тај кромпир и не причај више, јер — видиш ли овај колац?
 — А видиш ли ти ову кују! — узјогуни се дјечак, а Жуја одмах показа свој
убојни очњак.
 — Де, де, Шалим се ја — примири се баба. — Хајде, душо, да ми сложно
навалимо на посао. Има да спремимо царски ручак.

ЗАШТО ЋУТИШ?  

Мируј, мируј, срце моје!

У Златној долини љетња ноћ је топла и варничава. Милује омладинце
млаким повјетарцем, шапуће им у уво нешто шаљиво, шкакља их по врату
и намигује на њих звјезданим очима.
А тамо на крајњим ивицама Златне долине, гдје у мраку стоје будне
партизанске страже, тамо је ноћ сасвим, сасвим друкчија, познати је не
можеш.
Ноћ је тамо пуна притајених непознатих шумова, шуња ли се то
непријатељска патрола? Звецну ли оно пушка? Звијезде тамо будно и
напрегнуто трепере: пази, млади борче, можда се неко привлачи! Ноћ
засипа душу стражара чудном тугом. Хоће ли га икад више видјети мајка,
хоће ли му се насмијешити вољена дјевојка из далека села? Ноћ спушта
хладну руку на раме младог партизана и говори му мушким тврдим
гласом:
 — Друже, ти си бедем преко кога непријатељ не смије прећи!
 

Још одмах иза вечере Јованче је тркнуо из школе, с курса, да на положају,

у Првој омладинској, обиђе своје старе другове. Поразговарао је с
Рашидом Без Кошуље, срдачно се поздравио с Црним Гаврилом, насмијао
се с Ђоком Потрком, а у сами мрак отишао је да потражи Стрица, који је
био на стражи.
 — О чему размишљаш, делијо, кад си ми се тако умудрио?
Стриц се насмијеши замишљено и одговори с тихом сјетом:
 — О чему год почнем, ја се увијек вратим на Прокин гај и на наш ђачки
логор. Почнем нешто о рату, о побједи, па — туп! — нађем се у гају. С гаја
пређени на наше село, па на пољара Лијана, па на печено пиле, па... па
никако с пилета сићи, ђаво га појео.
 — А Марица ти не пада на ум? — пецну га Јованче.
 — Каква Марица! — свисока одговори Стриц. — Ено њој Лазара Мачка и
његова мотора, а ја...
Ту се Стриц загонетно осмјехну загледан у глува брда неослобођене
територије и мудро заћута.
 — Еј, шта је то с тобом, ти мени нешто кријеш? — сумњичаво зашкиљи
Јованче. — Већ је мени Ђоко Потрк нешто напоменуо о некој малој
Козарчанки која се у офанзиви провукла кроз обруч и сад је негдје...
 — И сад је негдје у некој чети омладинске бригаде, а то само ја знам гдје је
 — тајанствено и важно додаде Стриц. — Кад жетва буде готова, мала ће у
наше село, мојој кући.
 — Твојој кући?! — зину Јованче.
 — Па да, што се чудиш — рече Стриц. — Њезина је кућа изгорјела у
офанзиви, мајка се изгубила у збијегу, а отац и брат су у Првој крајишкој
бригади. Већ сам разговарао са својим старим стриканом кад ми је неки
дан доносио преобуку: нек дође, вели, та мала Козарчанка, примичемо је
као род рођени.
 

 — Па то некако испаде као да ћеш се ти напола оженити, а? — пецну га

Јованче.
 — Марш, безобразниче! — постиђено викну Стриц и високо узмахну
кундаком кратке талијанске пушке па појури за Јованчетом, који
стреловито измаче иза првог дрвета и повика:
 — Не остављај стражарско мјесто, какав си ти партизани
Стриц се брзо врати натраг и попријети:
 — Само приђи овамо па ћеш видјети!... Цурица остала сама самцита, мора
негдје главу да склони, а ти ту о женидби причаш. Е, јеси ми и ти некакав
курсиста и скојевац.
Узалуд се Стриц трудио да се покаже љут. Јованче је иза сваке ријечи
осјећао његово добро срце и слутио је да то дјечак својом виком покушава
да сакрије неко друго, много важније осјећање.
 — Ха, сад знам шта је: воли је па га је стид да то ми остали сазнамо. Е,
Стриче, Стриче!
Ту се Јованче сјети Луње, дјевојчице, тихе, тајанствене и тужне као ова
љетња ноћ на ивици Златне долине. Талас туге запљусну му и смири
 разиграно срце. Нит му се више говорило, нит му је било до тога да
задиркује Стрица.
 — Зашто да му се ругам? И он је ноћас осамљен, а та мала Козарчанка...
богзна колико је далеко, можда је у некој чети на другом крају долине.
Видећи да се Јованче нешто ућутао, Стриц се уплаши да му се другар није
наљутио па промукло зовну:
 — Еј, харамбашо!
 Чујући свој хајдучки назив још из безбрижних дана Прокина гаја, Јованче
 развуче усне у осмијех и одазва се тобож надурено:
 — Шта је, бојџијо?
 — Хајд овамо, што се кријеш.
 

 — Гле га: хајд овамо, а потежеш кундаком на свог старог харамбашу, и то

због неке... шта ја знам.
Јованче изађе иза дрвета, немарно се дошета до Стрица, мало поћута, а
онда га гурну лактом.
 — А је ли лијепа, а?
 — Ма ко? — упита недосјетљиви и добродушни Стриц.
 — Она, брате — Козарчанка?
Стриц опет плану, маши се за пушку па се онда брже-боље врати у став
мирно и одговори суво и службено:
 — Партизански курир не смије на својој дужности разговарати о разним
блесавлуцима. Има он паметнијег посла.
 — Гле, гле ти њега! — ускликну Јованче. — Па шта ти то још знадеш?
 — Одби даље, курсисто! — важно одреза Стриц — Док ви тамо у школи
бубате, ми овамо ратујемо и чувамо вас.
 — Охо-хо, види ти јуначине! — подругну се Јованче. — Ако непријатељ
удари, мислиш ваљда да ће курсисти спавати. Имамо и ми оружје.
Мало се поријечкаше па се опет зачас одобровољише, почеше се гуркати, а
тек пошто Јованче крену и већ мину мимо прво дрвеће, Стриц викну за
њим:
 — Еј, харамбашо... Да знаш како је лијепа, као ђинђува!
 — Аха, признао си, је ли! — окрену се Јованче. — Добро, добро, зар си
почео и од старог друга крити разне ствари? Ко би се томе надао?
Јованче се поврати за неколико корака натраг и пријекорно заклима
главом:
 — Од старог друга, је ли?
Стриц у забуни поче да замуцкује:
 — Па то је... овај... па то се некако не може ни причати. Знаш... знаш, ја ни
њој не умијем ништа казати. Стојим само и гледам, а некако се препаднем
 

као кад ме у школи питају нешто што никако не знам. Да није мрак, ја ти
ни ово не бих рекао, некако се стидим.
Измуца тако Стриц своју тајну муку, а све неодређено и магловито, са
много разних „некако“, „нешто“, „никако“, „ништа“, „не знам“, „некуд“.
Снужди се Јованче и помисли:
 — И ја бих овако замуцкивао да мене упитају за... за... Па да, шта ту има да
се прича? Ето, на примјер, бих ли могао о томе да причам нашем стрицу
Лијану од кога, још лани, ништа нисам крио?
Полазећи, Јованче пријатељски положи руку на Стричево раме и рече:
 — Е, Стриче, Стриче, изгледа да више нијесмо дјеца. Одмаче се Прокин
гај.
 — Одмаче — потврди и Стриц тмурно загледан у млијечну сумаглицу
мјесечине, иза које се тамо негдје крио непријатељ. — Сад сам све чешће
тужан, а некад ... их, на глави сам ходао.
Јованче се враћао кроз ноћ пун чудне сјете. Шта ли је ово са мном, питао
се. Чуо је пјесму из низине, веселила се неуморна омладина. Мило му је
било што је видио своје старе другове из чете, враћао се меду своје
курсисте, такођер веома драге другове, па ипак... Откуд ова туга? Зашто у
 рођеном срцу види један зелен пуст пропланак под росом по којој се јасно
види траг нечијих малих стопа?
 — Куд си отишла? — упитао је готово гласно још не видећи пред собом
лик оне за којом тугује. Знао је, срце ће му већ сљедећег тренутка шапнути
њено име и открити вољено лице.
Али још прије него што се из расплинуте магле успомена уобличила
њезина слика, са споредне стазе, из сјенке једног храста, издвоји се
вилински лака прилика и пође му у сусрет.
 — Луња! — протепа Јованче безгласно, мичући само уснама, а тек пошто
му она приђе и додирну му руку, он оживје и рече:
 — Нисам ти се надао. Откуд ти у ова доба?
 

 — Видјела сам те још свечера, кад си прошао у чету.

 — И досад си ме чекала овдје?
 — Чекала. Знала сам да ћеш се овуда враћати. Она га повуче у сјенку
дрвета и тек ту као да постаде слободнија и говорљивија.
 — Јованче, не љути се, хтјела сам да те видим... Нешто слутим да ће нас
банда напасти. Пољар Иле провлачио се далеко у непријатељску позадину.
Прикупља се, каже, све више војске.
 — И авијација је учестала — забринуто рече Јованче. — Јуче смо трипут
бјежали у јаругу.
 — Жетва је при крају — готово шапатом рече Луња. — Ускоро ћемо се
 разићи. Онда ћу знати да више ниси близу.
Јованче обори главу не знајући тренутно како да је утјеши, али Луња, као
да сама тражи излаз, настави:
 — И ја завршавам један курс, болничарски. Већ сам превијала омладинце,
 рањене од авијације. Није страшно.
 — А зашто онда не би дошла у нашу, у моју чету? — живну Јованче. —
Баш би нам требала болничарка. Их, што би то било! Хоћеш ли?
 — Па ја сам чекала да ми ти то кажеш... да пожелиш ... — скромно
прошапута Луња.
 — Ето, пожелио сам, рекао, а ни знао нисам да би ти... — и ту Јованче
зачуђено рашири руке. — Зашто си све досад ћутала? Зашто сви почињете
нешто да кријете? Шта је то? Чак се и Стриц ућутао, а од њега се у
Прокином гају није могло до ријечи доћи.
 — Зар и теби морам да говорим? — уздахну Луња и наслони му главу на
 раме. — Видиш, сад ми се више не прича. Доћи ћу у вашу чету, бићу сваки
дан с тобом... Ех, бићу и са Стрицем, са добрим нашим Стрицем...
Ту се Луња тихо и срећно насмија и опет уздахну, али сад с видљивим
олакшањем.
 

 — Да знаш како сам се ових дана наплакала за Стрицем. Жао ми било

нашег дугоње, нашег клемпе.
 — Због чега жао? — зачуди се Јованче.
 — Ех, како да ти кажем! То ви, дјечаци, не бисте разумјели, не би чак ни
Стриц. То само ми, дјевојчице, осјећамо и у срцу носимо.
 — Де, де сад, ви, дјевојчице! — побуни се Јованче.— А зар смо ми баш
толико глупи?
 — Ма не! Ех, како да ти речем? — замисли се Луња. — Тебе, на примјер,
воле све цурице из наше чете, из других чета, за тобом не треба плакати, а
Стриц... Он збија шале, бенави се, прави се безбрижан, али ја добро знам
да је он све више сам и тужан...
 — Богами се заиста ућутао — признаде и Јованче.
 — Он тражи некога ко ће га вољети, вољети да просто умре за њим. Жели
такву једну дјевојчицу...
 — Откуд ти то знаш? — све више се чудио Јованче. — Још из Прокина гаја
ми памтимо да се од тебе ништа не може сакрити.
 — Ех, дјечаци, дјечаци! — протепа Луња. — Опет ви ништа не знате...
Ломи се наш јадни Стриц, врти се, тражи, ни сам не зна шта је с њим, а ја...
а мени жао... расплачем се, побјегла би од вас свију на крај свијета.
Сад Јованче заиста није разумио ништа од свега онога што је дјевојчица
причала, ћутао је, а Луња је настављала али сад живахније и ведрије.
 — А неки дан видим: у малом брезику, на брежуљку, сједи наш Стриц с
 једном цурицом, Козарчанком. Распричао се, распричао, везе ли везе! Очи
му сјајне, дошао некако љепши, умивен...
 — А Козарчанка? Каква је? Лијепа?
 — Права правцата Арапка! Ониска, чврста, гарава лица. очи јој играју,
коса црна, прецрна. сва у коврџама... Не чудим се што се та пробила кроз
онај обруч с Козаре. Кажу да је ишла иза самог стрељачког строја, за
петама бораца Шипкина батаљона.
 

 — Гле ти на шта је налетио наш Стриц — насмија се Јованче. — Свидјела

му се цурица јуначина, а?
 — Још како свидјела, али да не би мене, умало се све не поквари.
 — Како то?
 — Па почеше се они нешто препирати око тога ко су бољи борци,
Грмечлије или Козарчани. Стриц хвали Грмечлије, она Козарчане, Стриц
опет за Грмечлије, кад ли цуретак скочи, бубну Стрица, завали га и зграби
га објема рукама за рамена и притисну га земљи. Предај се, вели, и признај
Козару, јер си одмах покојни!
 — Аха, а шта он?
 — Шта ће! Притрчим ја и једва их измирим. Устао Стриц, отреса се, пуши
и црвени се, а она, име јој Бојка, приђе му, гурну своју чупаву главу под
његову браду и поче да гуче: ти си, вели, мој заробљеник, ти си златно
срце, ти ћеш признати да су Козарчани бољи, јер ја ћу те сваки дан тући, и
пребити, и убити, и завалити у највећу травуљину, и у жито, и свашта ће с
тобом бити... — А шта онда ти? — упита Јованче.
 — Ја сам онда отишла, тихо, тихо, на прстима, нису ваљда ни опазили кад
сам нестала.... Била сам срећна и због Стрица и због ње. Мало сам и
отплакала: заборавиће ме наш дугоња, више му не треба нико други.
 — Како ти то? Зашто му не треба? — зачуди се Јованче.
 — А зар мени неко вечерас треба? — умјесто одговора прошапута
дјевојчица. — Наслонићу овако главу на твоје груди, слушачу како ти куца
срце — куц, куц! — и покушаћу да замислим онај мирни дан кад се више
не буде чуо ниједан митраљез. Да ли ћемо га дочекати?
 — Да ли ћемо... не знам — прошапута Јованче и сави руке око њезиних
уских рамена као да хоће да је заштити од свих страхота гаравог
бездушног рата. — Не знам, Луњо!
 

Из даљине, с југоистока, чуло се мукло мумлање топова. С Баније му је

одговарала потмула грмљавина. Осјећало се стресање земље негдје код
Бихаћа, а пажљиво уво могло је ухватити митраљеске рафале с Козаре.
Дјечак је све ниже спуштао главу и његов шапат мијешао се с мирним
дисањем дјевојчице.

ТРИ ДЕЛИЈЕ 

Хвала вама моје ноге лаке,

без вас не бих изнио ни длаке.
Кувар Лијан, дјед Вук и пољар Иле, бјежећи од Вукове бабе Драгојле,
сјурише се у ону јаругу ниже школе и привремено се сакрише у неком
гушћаку пуном високе травуљине, коприве и жбунова смрдљике и
кукрике.
 — Ово је баш оно мјесто гдје је сам ђаво казао лаку ноћ — кисело рече
кувар Лијан заносећи нос од непријатна смрдљикина шибља.
 — Још горе ће бити ако нама моја баба овдје назове добар дан — злогуко
загуди дјед Вук. — Та и старе приче кажу да ни ђаво не може с бабама
накрај изаћи.
 — Велим ја вама да ми продужимо даље, па буде ли требало, да ми вечерас
промакнемо између бункера, на непријатељску територију. Имам тамо у
близини једног кума — инатио се пољар Иле.
 — Зар пред једном бабом толико бјежите? — љутио се Лијан. — Лако је
теби, ти волиш скитњу и слободан си, а мени ваља кувати ручак и за чету и
за курсисте.
 — Ма нешто се не чује моја баба да креће у потјеру за нама — чудио се
дјед Вук. — Не би било лоше извирити гдје ли се то она забавила.
 — Скокнидер, Иле, ти си јој најмање крив — гурну Лијан чудног пољара.
 

Иле се окретно и без шума успентра уз стрму падину јаруге, ишчезну иза
ивице и већ послије неколико минута ево ти га натраг. Спузну до својих
другова и задовољно објави:
 — Ено је, спрема ручак, а онај мали помаже јој.
 — До сто ђавола, то је најобичнија окупација моје кухиње! — разгоропади
се пољар Лијан. — Ја то нећу трпјети па бог!
 — А ти скокни до ње, нек те мало упита и упитуцне за Јапан и нек те мазне
и мазуцне својим коцем — загрокта дјед Вук.
 — Па куд бих онда сад? — упита Лијан киселији од купуса.
 — Хајде да вежемо снопље, добићемо и ручак и вечеру — предложи дјед
Вук. — Дотле ће ваљда и баба некуд отперјати.
 — Па да се пође — нерадо пристаде Лијан, а пољар Иле крену ћутке, њему
 је било важно да се иде па ма куд било. Главно је да се види нешто ново.
Три кићене старине, поносити као три коњска репа на барјаку турског
војсковође, а сигурни као три врбова клина, читав су дан снопље везали и
бардак с водом натезали, а у сам сутон... Ех, у сутон се увијек дешавају
необичне ствари, често кобне и по страхоти гробне!... У сам сутон, дакле,
дједу Вуку даде се нешто погледати низ поље... погледа, а онда избечено
зину у своје другове и замуца показујући руком:
 — Ба-ба-ба-ба!
Иле и Лијан скренуше погледе за његовим кажипрстом и спазише бабу
Драгојлу с коцем на рамену, широку и спору, како се примиче
пожњевеним пољем као олујна облачина. Још само који трен, па ће
сијевнули, загрмјети и сручити на три делије пљусак и тучу од буботака.
 — За мном, браћо! — први се освијести пољар Иле и јурну према првом
љескару. За њим се стуштише Лијан и дјед Вук.
 — Бјеж, бјежи — брзоплето је бобоњио дјед Вук, док је кувар Лијан
злурадо вречао:
 — Ето ти Јапана, објави нам рат!
 

Захваљујући сутону, густој шикари и урођеној сналажљивости пољара

Иле, три побратима брзо се изгубише баби с очију. Кад застадоше да се
одморе у једној укривеној дољи, крај хладна извора, Лијан упита:
 — Куда ћемо сад?
 — Па казао сам још данас: код мог кума — рече Иле.
Лијан ослушну гргољење извора и, као да му отуд неко дошапну радосну
вијест, он тихо узвикну:
 — Па да, гдје је кум, ту је и ракија! Хајдемо! Дуго су се провлачили кроз
некакве јаруге и кроз
шикаре, све док се пред њима не отвори чиста нагнута пољана с кућом у
самом прикрајку, до шуме.
 — Ево нас! — отхукну Иле.
Испред куће залаја пас. На отвореним вратима показа се неки сељак,
загледа се према шуми и упита гласно и сумњичаво:
 — Јес ти то, куме Иле?
 — Ја сам!... Нисам ја, ми смо!... Ја и ми, куме! — једва се испетља Иле
излазећи на чистину.
Пошто добро осмотри чудно друштво, Илин кум у неприлици замаха
главом.
 — Мој кумашине, село је пуно војске. Стигла је пред саму ноћ. Ево, и ја
сам сад одоздо, својим сам је очима видио.
 — Па шта се прича? — задрхта чудни пољар.
 — Напад на жетеоце, на омладину, ето ти шта. Већ знају и за курс у школи.
 — Аух побогу, мора се одмах натраг! — узвикну Лијан.
 — Пожурите богами — рече кум. — Ја сам се управо спремао да сам горе
кренем. Бојао сам се само да не припуца партизанска заштитница, не знам
гдје су вам страже.
 

 — Ето, и моја баба показа се од некакве користи — брундао је дјед Вук док
су се кроз мрак пробијали натраг према Златној долини. — Да не
побјегосмо од ње, не бисмо сазнали овако важне новости.
Како је у пристиглој непријатељској војсци, меду домобранима, било
партизанских присталица, Илин кум сазнао је од њих доста ствари. Сад су
наше три старе делије журиле да све то испричају у штабу Прве
омладинске чете.
 — Ми смо се томе већ надали, али не баш овако рано — забрину се
командир чете кад му јавише о доласку војске. — Одмах се мора
обавијестити штаб одреда, штаб радне бригаде и команда нашег батаљона.
Овамо курири!
Ђоко Потрк с још једним другом одјури у штаб партизанског одреда,
Стриц отрча у штаб Омладинске радне бригаде. Дигоше се на ноге сви
курири колико их је год било по партизанским заштитницама око Златне
долине.
 — Важно је да је жито већ пожњевено и отпремљено куд треба — рече
политички комесар Прве омладинске. — Сад ће непријатељ наћи
очишћену долину ако већ и провали овамо.
Друг Стојан, руководилац омладинског курса, избуди своје ђаке и свечано
објави:
 — Другови, сјутра почињу испити!
 — Како, па били су заказани тек за три дана! — почеше се бунити
омладинци.
 — Јесте, били су, али непријатељ је већ на прагу — рече друг Стојан. —
Сјутра очекујемо напад и ви ћете полагати практични испит у борби.
Посјешћемо положај на коси испред школе па да вас видим. Оружја имамо,
муниције такођер...
 — А јуначко срце је ту уколико не сиђе у пете — забринуто прогунђа
пољар Лијан стојећи поред Николице.
 

 — Хоће ли и наш стриц Лијан сјутра полагати практични испит? — упита

Јованче и намигну на друга Стојана.
 — Остави ти мене, синко, на миру. Ја морам евакуисати кухињу да
непријатељу не падне у руке повјерљив материјал — загргута чича и одмах
се замаја око свог магацина.

ОПРОШТАЈНА БИТКА  

Збогом остај, бункеру на Дрини,

и ја одох гори Романији.
 Читаве ноћи, као и обично, широм читаве Саничке долине, по њивама,
друмовима и стазама, све је врило од запослене омладине, шкрипала су
пуна кола, љуљали се товари на коњским леђима, чак је бректао и неки
заплијењени камион коме је још преостало горива. Извлачили су посљедње
снопове још неовршена жита, поврће и суђе с пекмезом.
Понеко је знао да је непријатељ на прагу, неко и није, али се у појачаном
промету и ужурбаности осјећало нешто од онога узбуђења пред неки
необичан догађај.
 — Луњо, да си зором у школи, код курсиста — рече руководилац једне од
провизорних омладинских амбуланти. — С тобом ће поћи још једна
другарица, болничарка.
Луња се обрадова и забрину. Док њих двије, новопечене болничарке, шаљу
тамо, значи: нешто се спрема.
У чист љетњи освит друмови Златне долине већ су били пусти и мирни. Ни
кола, ни коња. Колоне омладине замицале су у околне шуме и гајеве.
 — Гле, остадоше нам још само она два стога пшенице на ономе тамо
брежуљку — рече командант Омладинске радне бригаде. — Баш ће ми
бити жао ако падну у руке непријатељу.
 

 — Ако баш загусти, ми ћемо их потпалити — јави се командир Прве

омладинске чете.
Тај разговор водио се више Школе, под самом косом коју је требало да
бране курсисти и Прва чета. Кад је чуо о чему је ријеч, Јованче живахну.
 — Друже командире, задужи мене за оне ствари!
 — Ехе, види се одмах мој харамбаша из Прокина гаја! — весело намигну
командир. — Хоћеш да заждијеш буктињу, нек се издалека види, а?
Тек што први вршци брегова плануше под бљештавим јутарњим сунцем, у
чистом плаветнилу зазврја метална ратна зунзара, непријатељски авион.
 — Гле што је поранио крмељиви клепетавац, сипљиви шкврцо, стара
крнтија! — разгалами се кувар Лијан и поче се обзирати на јаругу. —
Поранио он, али је зато још боље поранио љути змај, Лијан из Липова.
Авион извиђач поче упорно кружити изнад Златне долине пуштајући ту и
тамо по неки шкрт рафал. Као да му нешто одговара, иза косе над школом
зарешета тешки митраљез: ду-ду-ду-ду!
 — Аха, почиње! — забобоњи дјед Вук и значајно погледа чича-Лијана. —
Куд ли ми је само у овој гужви отперјала баба, јадан ти сам? Налетјеће
негдје на непријатеља.
 — Ено ње с омладином у шуми, више саме цесте — јави се пољар Иле. —
Видиш ли онај камењар што се бјеласа кроз дрвеће, ја сам сад отуда.
Ништа се ти не бој за њу.
Дјед Вук отхукну с великим олакшањем.
 — Добро је. Кад је она већ тамо, за мене ће најбоље бити да ја тркнем на
коју другу страну.
 — Хајде са мном, ја ћу горе на положај, код курсиста — предложи му Иле.
 — Тамо је и моја Луња, хоћу да јој се нађем на руци.
 — Еј, а мене остављате самог, с Николицом! — поче се вајкати чича-Лијан.
 — Чак је и Лазар Мачак јутрос у зору одступио са својом вршалицом, а ја
остадох.
 

 — Ништа се ти не бој. Ако загусти, ето мене с положаја право овамо —

обећа пољар Иле. — Натоварићемо кухињу на Шушљу, па правац преко
цесте, у планину.
Дочекан сложном ватром с косе, изненађени непријатељ се збуни, застаде
и усколеба, али само закратко. Његова претходница расу се у заклоне,
полеже по земљи и поче одговарати на партизанску паљбу не штедећи
муниције.
Црни Гаврило пуштао је кратке рафале, све по два-три метка, на
непријатељска појачања која су се пребацивала преко неравне пољане
обрасле у ријетко трње и ниску папрат. Како је био на истуреној чуки, брзо
га открише и распалише по њему бацачем. Прва мина тресну и задими у
плиткој дољи на неколико метара испред његова заклона.
 — За мном, Рашиде, мијењамо положај! — поскочи црни див и пребаци се
на десетак метара удесно. За њим се трком сјури Рашид Без Кошуље.
Иза прве мине сручи се на ону узвишицу још неколико. Малопређашњи
Гаврилов заклон зави се у сив дим.
 — Пази га само: ја метак, а они мину! — рукну Гаврило. — Лако је тако
 ратовати и јуначити се.
Непријатељски стрељачки строј упорно се одљепљивао од земље и
помицао се с обје стране сеоског пута, који се пењао уз косу, у правцу
школе. Гаврило их је исто тако упорно прикивао уз ријетко жбуње и сваки
час мијењао мјесто прогоњен минама.
 — Пази, пази како су запели да изгурају до школе, зажељели се просвјете.
Сасвим удесно пуцњава се све висе ближила оној заобљеној узвишици на
којој су стражарила она два стога пшенице. Командир чете забринуто се
огледа на ту страну и рече:
 — Богами ће им пасти у руке оно жито. Наши га пожели, повезали, садјели
у стогове, а они дођоше на готово.
 

 — Уф, јадан ти сам, а сад ће се они сладити! — хукну дјед Вук иза једне
букве за самим командировим леђима.
 — Да пођем?! — викну Јованче у само уво другу Стојану и показа руком
на стогове.
Стојан се загледа с командиром и потврдно климну главом. Јованче у
неколико скокова, погурен, претрча узани брисани простор и брзо се
изгуби иза нахерене плетене ограде која се укосо пела према узвишици.
Пушчана паљба на тој страни још више загусти.
 — Само да банда не стигне до стогова прије Јованчета — забрину се
командир. — Није требало пуштати самог дјечака. Еј, Гаврило, држи на
оку онај лијеви путељак који се пење на узвишицу.
У заклону, недалеко одатле, Луња је са својом другарицом превијала
 једног омладинца коме је гелер мине окрзнуо подлактицу. Момак се
мрштио и псовао:
 — Ето ти види што је луда глава овај наш Јованче: оде горе, право банди у
шаке. Ђаво ти однио два шугава стога!
Луња се сваки час огледала на онај брдељак куд је отишао Јованче, а кад
заврши превијање, њезин се поглед сасвим прикова за те двије уклете
високе купе. Најзад јој се оте усклик:
 — Ено дима! Ено га, гори!
Тек што се задими и један и други стог и пламен пође увис, по лијевој
падини узвишице у исти мах затрешта пушчана ватра. Праштала је свака
живица, сваки жбун.
 — Иле, чујеш ли! — препаде се Луња и пограби за руку чудног пољара. —
шта ће сад бити?
 — Не бој се, ништа се не бој! — поче да је тјеши пољар и протегну се иза
камења да боље види Црног Гаврила, који поче ужурбано да туче падину
изнад које је већ вијорила буктиња од запаљеног жита.
 

 — Гле како решетају, а видиш ли да се већ повлаче — задовољно рече

командир показујући Стојану разбијене групице нападача. — Мисле да
смо ми већ запосјели онај вис код стогова па се боје бочног ударца.
 — Само да се дјечак извуче, да не упадне међу њих — бринуо се Стојан. —
Куд га посласмо, види ти сад.
 — Сад ћу ја упутити једну патролу да га прихвати — рече командир и поче
се огледати кога би изабрао, кад путељком од школе, сав задуван, допаде
курир штаба батаљона.
 — Друже командире, командант Бурсаћ наредио повлачење према шуми.
Ето цестом тенкова.
Командир прелетје погледом кратко писамце нажврљано тешком руком
Николетине Бурсаћа и забринуто погледа у друга Стојана.
 — Долазе тенковима, хоће да нас опколе. Ако се пробију цестом, пола ће
омладине бити одсјечено. Сад ваља све снаге бацити на цесту, овдје на
усјеку, гдје је најуже и најбоље за одбрану.
 Читава чета, заједно с курсистима, поче се, под борбом, пребацивати према
цести. Командир је с положаја контролисао њихово повлачење, а кад је већ
и посљедња група била спремна за покрет, он баци поглед на разбуктале
стогове и рече:
 — А Јованчета још нема. Шта да радимо?
 — Да му неког пошаљемо у сусрет — предложи друг Стојан. — Неће
дјечак знати куд смо се помјерили.
 — Ево мене — јави се чудни пољар Иле. — Ја добро познајем овај крај.
 — Па дај, друже, пођи — пристаде командир сјећајући се да је тога
необичног човјека већ више пута видио, али никако се није досјећао гдје је
то било.
Густа букова шума надомак цесте била је већ пуна омладине која се
спремала да се пребацује на другу страну друма, према Грмечу. Цесту су
 

већ тукли непријатељски митраљези. Издалека се чуло бројање тенкова,

који су се све ближе примицали.
 — Ево их. Сад би требало некако преградити цесту, а нит имамо времена,
нит су при руци сјекире да се преко пута заруши дрвеће.
 — Ево камења! — гракну Црни Гаврило показујући големе каменчине
 расуте изнад усјека, над самом цестом.
 — Тако је, тога си се добро сјетио. Другови, ваљајте камење на друм.
Врло задовољан што су га похвалили, Гаврило подуприје раменом голему
мрку каменчину и помјери је с мјеста. У помоћ му прискочи и дјед Вук, па
заједничким снагама закотрљаше тешку громаду. Камен се отисну низ
стрм усјек и потмуло груну о тврду цесту.
 — Опалац, овај добро сједе! — весело забрунда Гаврило.
Као да се не ради о тенковима и погибији, омладина весело и сложно
навали да отискује камење на цесту, чуло се само радосно и задахтано:
 — О-оп! Ено га, одеее!
У оној задиханој гужви умало не отиснуше на цесту и самог дједа Вука.
Једва се старина одржа на самој ивици усјека, али тек што је повратио
 равнотежу, он се одједном нешто досјети и громко викну:
 — Ехеј, чекајте, остаде кувар Лијан код школе!
Заиста, нико није био јавио Лијану да се повлачи према шуми па се сад
начини читава мала узбуна.
 — Идем ја, тамо је остала и моја торба! — викну дјед Вук и натисну кроза
шуму. Над њим су већ фијукали меци и чвркали по гранама дрвећа.
Убрзо иза окуке загудише тенкови и неодлучно успорише пред каменом
барикадом. Потом отворише жестоку ватру бијући и камену брану и
околну шуму.
 — Ураа! Напријед! — заори громко из неколико стотина омладинских
грла. чинило се да читава шума устаје и креће у напад.
 

 — Ураа! Урааа! — прихватише и борци засипајући тенкове и пјешадију

сложном пушчаном и митраљеском ватром. Потмуло загрмјеше бомбе.
 — Аха, повлаче се, бјеже! Ураа! — повика неко иза букве над самом
цестом.
Престрашен моћном грајом омладинског поклича из хиљаду грла,
непријатељ се усколеба. Пјешадија нагну у дивљи бијег. За њом окренуше
и тенкови.
Док је по цести и по шуми врио тај убојни кркљанац, дјед Вук је задихано
 јурио према школи. Стигао је баш у тренутку кад је с друге стране, низ
падину, пристизао пољар Иле с Јованчетом.
 — Повлачи се! — викну Јованче на чича-Лијана, који је управо из оставе
износио џак с кухињским стварима.
 — Товари! — гракну с друге стране дјед Вук. Престрашени Лијан зину у
Илу и Јованчета, обазре се на дједа Вука и завреча:
 — Шта је, кога сад да слушам?! Једни вичу: повлачи се, други се деру:
товари! Овамо сви, помозите ми.
За трен ока шушља је био натоварен и претоварен да се све увијао под
теретом. Сад му није помагало никакво лукавство да се извуче од посла.
 — Шушља је подмирен, а сад је на вас ред — викну кувар Лијан и поче
другарима додавати џакчиће и торбе с разноразном храном. — Товарите
се, вуците, носите!
 — Ма шта је сад ово? — зачуди се Јованче.
 — Како шта? Зар не знаш ону паролу: ни зрна жита окупатору? — искоси
се Лијан. — Код мене важи парола: ни режањ сланине, ни прегршт брашна,
ни комадић меса прождрљивом окупаторчини! Носите ово и не причајте.
Лијанова претоварена колона тек што замаче у шуму, кад над школом
зазврја авион, начини круг и поче да решета из митраљеза. Циктали су
прозори, прскао малтер и сасипао се поломљени цријеп. Убрзо груну и
бомба, и читаво школско двориште испуни се димом и прашином.
 

 — Промаши смрдљиви пасји твор! — опсова кувар Лијан вирећи иза

букве. — Ух, просто ме срце заболи као да гађа моју рођену кућу!
 — Хм, па ти никад ниси ни имао своје куће — подсјети га пољар Иле, који
није могао издржати да га мало не пецне.
 — Нисам, али кад бих је имао, било би ми је баш овако жао — исправи се
досјетљиви Лијан. — Уосталом, сад је сваки партизански штаб моја кућа.
И читава слободна територија одсад је моја кућа. То се и на курсу учи. Је 1
тако, Јованче, ти то најбоље знаш?
 — Тако је — потврди дјечак.
Тек што то Јованче изреке, кад из једног оближњег густиша нешто
замекета. За тили час отуд испаде неки јарац и запристаде за пољаром
Илом.
 — Јарац артиљерац! — гракнуше у исти мах и Лијан и дјед Вук.
 — Да нам се сад не наплати за ону ракију? — нешто се досјети Лијан и
стаде поребарке узмицати.
 — Само ти гурај према цести и ништа се не бој — охрабри га пољар Иле.
Док је ошамућени непријатељ још покушавао да се снађе и среди за нови
удар, омладинске чете брзо су се пребацивале преко цесте. Ваљало је
журити, јер су извиђачи јављали да од града долази нова колона војске и
возила. Ојачани непријатељ могао је сваки час провалити цестом и
затворити у обруч преостале жетеоце.
Јованче и дружина стигоше до друма баш кад су се пребацивали
посљедњи, лакши рањеници; Једног од њих, завијене главе, придржавала је
у ходу Луња.
 — Ево га! — викну рањеник и насмија се на Јованчета.
Тек тада га дјечак познаде и викну изненађено:
 — Стриц! шта је то с тобом?!
 

 — Тја, огреботина — одвали Стриц немарно, свисока, као какав искусни

стари партизан који се наносио рана, а онда се сагну до самог Јованчетова
ува и рече шапатом, с, подругљивим поносом:
 — Нек сад моја Козарчанка каже да и ми нисмо јунаци! Ово сам зарадио на
самој цести, код барикаде.
Онда још више снизи глас и зашапори повјерљиво:
 — Могу ја, харамбашо, и сам ићи, али сам пустио да ме води наша Луња,
нек се моја Козарчанка што боље препадне. А и важнији сам овако, је ли,
де?
Обојица се насмијаше. Луња их погледа с пријатељским разумијевањем
као да прозире о чем су разговарали. Онда кратко заустави очи на
Јованчету, зарони му њима до самог срца, до дна душе, сва просину од
тихе среће, а дубоко дирнути дјечак прочита јасно у томе преображеном
погледу:
 — Жив си, стигао си, сад је све добро.
Артиљерија изненада стаде да претреса и ломи шуму око цесте.
Партизанска засједа поче се лагано повлачити штитећи одступницу
омладини и рањеницима. Јованче, заједно са својим курсистима, био је
међу посљедњима. Остављао је Златну долину, опустјелу и замуклу, али
му је дубоко у души још увијек треперио обасјан златно-зелен предио, у
коме је неуморно цвркутала нека весела сунчана птица.

ПРЕДАХНИ, ПОПРИЧАЈ ПА ДАЉЕ  

Заклесмо се нашем другу Тити,

да ћемо се до краја борити.
Завршила се велика омладинска битка у златној Саничкој долини.
Побједничке чете Прве омладинске радне бригаде разилазе се широм
 

Босанске крајине. На челу колона горе залепршане рујне заставе; тамо гдје
стигну, плануће нова битка. Читава земља постаће једног дана весео
 разбуктан ватромет.
Вршалица Лазара Мачка и Миле Дугајлије побједнички пијано љуља се и
посрће друмом на путу за Липово. На једној раскрсници испада пред
машину хитра лаконога засједа, весели дјевојчурак Марица.
 — Аха, враћаш се жив и здрав! — прискаче она Лазару, искрећи од среће.
 — Ово ниси заборавио, а?
Лазар претрне и у неприлици се обзире на равнодушног Милу. Ехе, лако је
њему, он мисли само на своје бомбе и на демонтирање, а Лазару се ваља
женити чим рат буде готов. Нема више извлачења.
 — Ниси заборавио, а? — опет ће дјевојчица.
 — Нисам.
 — Добро је. Сјутра долазим у радионицу да ти донесем једне чарапе. Сама
сам их плела. То ти је мој вјеренички дар.
Дјевојчурак одлепрша пољским путељком, шарен лептир над жутом
најеженом стрњиком. Лазар продужује даље за црвеном вршалицом и
ћутљивим дугоњом, а све се у себи вајка.
 — Бестрага му и женидба и чарапе. Мање сам бриге имао док сам скакао
бос босцикат. Да је не волим, баш се не бих оженио, ето ти.
Рањеног Стрица пустили су на одсуство док мало не прездрави. Сједи он
пред својом кућом, важан, преважан, чини му се, чак се и облак надвирује
иза ораха да га боље види. Око куће се врти чигра Козарчанка, ради и
пјева. Отац јој се јавио из бригаде па не зна куд ће од среће.
 — Гле је каква је, као ватра, још ће она мене и тући — умује Стриц. —
Хоће, богами, а ја се нећу хтјети бранити. Нећу, па нећу, њој упркос!
Сва остала братија набила се у логор Прве омладинске чете. Већ данима је
весело, слави се побједа у Златној долини, спремају се нове акције.
 

Јованче просто не може да се снађе у својој старој чети. Измијенио се

дјечак. Курс је завршио, похваљен је, дошао некако старији, зрелији, а кад
год прође кроз логор, сусреће негдје Луњин поглед. Заиста, ово није она
негдашња чета. Сад над њом као да читаво вријеме трепти и цвркуће
неуморна сунчана шева из долине Санице.
Баба Драгојла коначно је пронашла и заробила дједа Вука. Истина, прошло
 је без батина, јер је бабац био веома срећан што јој се стари извукао из
окршаја читав читавцат: с обје ноге, с обадвије руке, а и глава је, канда,
углавном на своме пређашњем мјесту, наврх чиче.
 — Хајде сад, обећај да ћеш одсад бити сасвим добар — преслишава баба
старину крај кухињског казана, уз присуство двојице свједока, двојице
браће полагивала, кувара Лијана и пољара Иле.
 — Добар, предобар — скрушено обећава дјед Вук. — Бићу, миран као
бубица, окретан као јаре, мекан као зечић, питом као голуб, љут као рис,
добар као јагње, вриједан као мрав, ћутљив као риба, јак попут коња,
издржљив као мазга, јешан као прасе...
 — Стој, стој, заустави се! — викну Лијан. — Досад си био само вук, а
одсад хоћеш да будеш бубица, јаре, зечић, голуб, рис, јагње, мрав, риба,
коњ, мазга, прасе... Еј-хеј, па теби онда и не треба баба, него неки пољар да
те чува као свако друго марвинче.
 — Еј, ћутидер, ти! Још си и ти мени дужан за оно пјешачење до Јапана! —
издрељи се баба на Лијана. — Дедер, стари, одговарај ми даље: хоћеш ли
се више мотати по бунама, устанцима и ратовима?
 — Па... овај, могао бих се још наћи по овим нашим, домаћим, негдје
поближе своје куће — узе да се мигољи старчина. — Иначе, обећавам ти
да се више никад нећу мувати по којекаквим Галицијама, Карпатима,
Тиролу и по разним другим Европама куд су негда ходале босанске војне
 регименте.
 

 — Добро је. А би л' још могао обећати да се нећеш скитати по тим твојим
омладинским радним бригадама?
 — Та иди, баба, бестрага, то није скитање него рад, посао као и сваки
други — поче да се буни старац
 — Народни посао! — допуни га Лијан.
 — Општенародни! — прискочи пољар Иле. — То му не смијеш бранити,
 јер иначе...
 — Јер иначе ниси другарица! — изненада кукурикну пјетлић Николица с
приколицом.
 — О, још ми се и ти јави! — искоси се баба и запријети руком, али дјечак
само кратко упозори:
 — Жуја!
Куја се само пријетећи насмија показујући свијетле зубе, читав реденик
зуба као код митраљеза. На то се и баба Драгојла помирљиво насмија на
кују и мир је био закључен.
Пред полазак својој кући, дјед Вук успио је да неопазице дошапне Или и
Лијану:
 — Чим чујете за какву нову омладинску акцију, одмах ми јављајте у село.
Ја ћу се некако већ извући из бабина заробљеништва.
И баба је ухватила Илу насамо и замолила га:
 — Иле, роде мој, кад омладина крене у бербу кукуруза или на какав други
посао, дојавидер и мом старом, нек и он пође с добрим људима. Нисмо ни
ми најгора кућа.
 — А ти се нећеш противити? — зими Иле.
 — Ја ћу се правити да не знам, а за који дан ћу поћи да га тражим. Тако ћу
и ја стићи у веселу дружину да им бар један добар ручак спремим.
Натоварен големом торбетином и праћен бабом, у стопу, одгура дјед
Вучина кроз густ брезик попут неког тенка с приколицом. Иле и Лијан
остадоше сами. Згледаше се, уздахнуше па се попеше на голо брдашце
 

висе штаба, сједоше на траву и ћутке се загледаше у шумовите брегове

испод којих се крила златна Саничка долина.
 — Видиш ли, тамо сам прогледао — одједном се јави Иле.
 — Како прогледао? Па зар досад ниси видио? — Изненади се Лијан и
сумњичаво зирну у чудног пољара.
 — Видио сам, али како! Просто-напросто шкиљио сам на овај свијет у
ономе мом јадном тијесном Вргељу — пожали се Иле. — А кад сам се
спустио у Саничку долину па видио оно пространство, онолику нашу
младост, па чуо пјесму, па... прогледах па ето ти. Отворише ми се очи.
 — Разумијем те, сасвим те разумијем — потврди Лијан. — И ја сам тако
прогледао чим сам се са мојим добрим старим Кушљом уклопио у
партизанску колону.
Иле се насмија.
 — Видиш, прогледао сам па сам чак врло брзо и теби опростио што си из
мог Вргеља одвео Кушљина брата Шушљу. Лоповчину Шушљу!
 — Нека, нека, сад смо сва три заједно: ти, Шушља и ја — рече Лијан и
добродушно спусти руку на другарево раме. — Рекао си да остајеш с нама
као четни набављач, интендант.
 — Остајем. Речено је, потврђено и записано горе на мјесецу који чува
овце-звјездице — као прави небески пољар.
 — Сви смо ту, да, да... Нема тамо мог старог доброг Кушље, мог ратног
друга — растужено рече Лијан. — Нема га, а једног дана неће бити ни
Лијана.
 — Како то? — уозбиљи се Иле.
 — Тако, лијепо, једног дана умријеће и Лијан, стара скитница, а ја вас
молим да ме сахраните тамо, у Златној долини, под неким лијепим
дрветом.
 — Под орахом? — упита Иле.
 

 — Не, не, никад нисам за орахе марио — намршти се Лијан. — Под

шљивом хоћу санак да снијем, под тим благородним дрветом од чијег се
плода пече чудотворно и лудотворно пиће, од кога се постаје весео као
врабац, крекетав као жабац, мудар као ја, снажан као Црни Гаврило, нејак
попут Николице, блесав као теле, безобразан као крмче, глуп као гуска, туп
као маљ ...
 — Их, их, их, па што ћеш онда под шљивом? — зачуди се Иле.
 — Па тако, хоћу бар мртав да самокритички гледам у оно дрво које ме је
наводило на разне глупости. Још ми ваља и какав натпис на споменик
ставити. Баш би ти, Илкане, могао то да урадиш. Већ ме добро познајеш, а
вјештак си за разне личне и сличне описе.
 — Хе-хе, то ћу радо учинити! — живну чудни пољар. — Потребно ће само
бити да ти се над гробом постави читава табла, већа од школске, на којој
бих ја накитио све што мислим.
 — А шта ти то мислиш? — зашкиљи Лијан и већ му се поче враћати оно
његово старо добро расположење. — Дедер, закрекећи да чујем док сам
 још жив и здрав.
 — Па то ја већ имам записано — одаде се Иле. — Ево овако сам то срочио
 још оних дана кад те је код Санице затрпала она бомба.
Иле извуче из торбака своју биљежницу и поче да чита свој запис.
„На овоме мјесту одмара се под земљом славни пољар и ратни кувар
Лијан, а земља се такођер одмара од његових неуморних кривих ногу. Ноге
се одмарају од луде главе, а глава се одмара од разноразних подвала и
лоповлука...“
 — Кажи да се и боца одмара, на моју велику жалост — напомену Лијан.
 — Добро је, и то ћемо ставити. Слушај даље, ово је већ пјеснички:
„Весели покојник свуда се скитао, за Рајку Шљивић питао, с ђаволом
глогиње млатио, у многу крчму свратио, само је ријетко платио. Тријезан
 

 је много патио, често се пијан клатио, обучен каткад се купао и најзад
овдје упао.“
 — Све би добро било да није тога посљедњега, тога упадања — примијети
Лијан.
 — Тако је. А сад нешто озбиљније. Почуј:
„Тај никада свога дома није имао. Ово му је прва кућа у животу.“
 — Џаба га било, одричем се и ње! — викну Лијан. — Продаћу је за пола
литра најгоре ракије.
 — Доље долази твоја опроштајна порука. Почуј само:
„Молим сву дјечурлију из Липова коју сам у посљедњих четрдесет година
псовао, јурио, тукао и за уши вукао да ми опросте. Нек ми опрости и моја
чета на загорјелим ручковима, мој Шушља на бубоцима, а нек ми не
замјере ни непријатељски војници што сам их онолико побио у својим
измишљеним јуришима. Опрости ми и ти, путниче који ово читаш, што те
код своје куће нећу ничим частити.“
 — Нек се части хладовином под мојом шљивом — досјетљиво добаци
Лијан. — читај даље.
 — Ово даље везано је за твоју негдашњу пољарску дужност. Слушај:
„Моле се овце и јагањци да почесто пасу око моје хумке и да ми праве
друштво, јер ако ми досади самом, још ћу некуд и одмаглити, такав сам ти
 ја...“
 — Дабоме да ћу одмаглити! — врекну Лијан. „Скреће се пажња говедима
да се не чешу ни о шљиву ни о споменик, јер то би био крајњи знак
непоштовања према свом претпостављеном. Коњи и магарци да не ржу и
не њачу, јер би се дотични могао пробудити и рђаво протумачити такве
надгробне говоре.“
 — Не, то већ нећу, јер сам увијек волио искреност и отвореност —
признаде Лијан. — шта још има?
 

 — Има још само то: „Споменик подигао његов пријатељ Иле

Гласнокукурикаловић.“
 — Охо, па ти још мислиш мене надживјети — побуни се пољар Лијан. —
Бриши, нема ништа од тога. Не помињимо више смрт. Чека нас још толико
славних и лијепих дана у животу, а ми ту запели да причамо беспослице. Је
1 тако?
 — Тако је! — сложи се Иле и прецрта унакрст Лијанов надгробни натпис.
 — Ово сам се ја само шалио кад сам био љут на тебе.
Однекле иза низа брегова зачу се далеко ублажено куцкање митраљеза.
Побратими почеше ослушкивати.
 — Шта је оно? — упита Иле. — Који су то сад? Лијан још није ни стигао
да му било шта одговори, кад се иза руба узвишице показа Јованче. Он
весело развуче усне видећи своје старе пријатеље и довикну им, показујући
у даљину:
 — Чујете ли, они се пробијају овамо, к нама. Сјутра ћемо заједно даље.
 — Ма ко? Ма куд? — оте се Лијану.
 — Наши, друже, партизани! — клицао је Јованче. — Формира се још једна
крајишка бригада, идемо и ми у њен састав. Одсада ратујемо широм читаве
Југославије. Сад ми је то командир причао.
Лијан весело заигра очима, погледа у своје ноге и повика, соколећи се:
 — Еј, криве моје ходаљке, још нема одмора .под старом шљивом. Тек сад
настаје главна марширанција. Још ћемо ми и кроз Београд пропјевати, а
све у партизанској колони, за мојим Јованчетом и његовом ударном
четом... Ех, да је сад каква боца, да натегнем у част нове крајишке бригаде!