Kad sam bio garav

U ona davna i daleka vremena, kad sam bio deak, imao sam u osnovnoj koli druga
Mileta Petrovia, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to
na ciganskom kae: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolii, Petrovii ili Jovanovii,
mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao,
neto drukije od svih ostalih.
Ubili su ga faisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu
Jabuci, kod Paneva, u veliku zajedniku grobnicu bezimenih rtava. Dve humke u
ravnici, na dnu negdanjeg Panonskog mora, lie na dva ostrva koje zapljuskuje veliko
nisko nebo junog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveu i plaem. A meni se jo i
sad uini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U meteu autobuskih stanica ili
aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u
predveerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide
erga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voze zae za okuku,
a on, kao da nadrasta kronje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen,
dugo jo lebdi na junom nebu.
Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao
da je neto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato to je
Ciganin. Kad god neko neto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni duan. A vladalo je
verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih oiju, i da se nou drui s avolima.
Jednog dana, kad je sve to prevrilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i
potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja
razrok kad smo plaili drugu decu. Nauio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili
neto to niko ne razume, i bili vani i tajanstveni.
Bio sam dosta nean deak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki
vrag i ja sam tukao sve redom, ak i one najjae. Danima sam dolazio kui raskrvavljen i
pocepan. utirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdrao
sam.
Mile me je oboavao. Poeo je da krade zbog mene gumice, boljice, uine, olovke i
donosio mi sa nekom udnom pseom vernou. Imao sam zbog toga mnogo neprilika,
jer morao sam sve te stvari posle kriom da vraam, da ga ne uvredim. A vraati je
ponekad mnogo tee nego krasti. Mile Dileja je bio najvei pesnik koga sam poznavao u
detinjstvu. Izmiljao je za mene ciganske pesme na ve poznate melodije, preraivao one
stare koje je sluao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz neke udne
magle, dugo smo govorili o neobinim svetovima bilja i ivotinja, o zlom duhu ohana
to jede decu, o snovima i kletvama, o ergama i skitnjama, i gorko, i eretski, i tuno, i
bezobrazno. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: lo ak je zato to ne moe da misli, a
da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje
prirode, i tablicu mnoenja, ali da sve to izvrne kako se njemu ini da je lepe, bio bi

najbolji ak u razredu.
Onda je doao rat. Dolo je strano ohano, koga se plae i deca i odrasli Cigani.
Probajte ako ne verujete: to je neto u krvi. udno. Idite u neku cigansku kuu i, kad dete
u kolevci plae, dete koje jo ne zna ni da govori, plaite ga avolom, vilenjacima,
veticama, plaite ga babarogom, ime god hoete vritae i dalje. Ali ako mu kaete,
gledajui ga u oi: mir, ide ohano dete e okrenuti glavu, najeiti se i zaspati.
U kuama Garavog sokaka tih prvih ratnih noi stalno su gorele svee. Kau da se
ohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. ohano jede svee, govorili su. Palite
zato jednu na drugu da se produi svetlost. Moj Mile je morao da nosi na ruci utu
traku. Tako su okupatori odredili. uta traka je znaila da on nije ovek, nego Ciganin, i
da svako moe da ga ubije kad hoe.
Bio je nasmrt preplaen. Vodio sam ga kui iz kole, uzimao od njega traku i stavljao na
svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraajui se tako, sreli nemakog vojnika.
Jednog od ovih naih, domaih, regrutovanih u diviziju Princ Eugen. Bio je u lemu,
pod orujem, a jedva est ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka,
okruglo rumeno lice, u prvi mah inilo mi se ak dobroudno. Uperio mi je puku u
grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub. ega se to vas dvojica igrate? Niega, rekao
sam. On se boji, a ja mu uvam strah. A ta je on tebi, kad mu uva strah? Brat,
rekao sam. I dalje se smekao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je
tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste. A koga se to boji?, upitao je Mileta.
Mile je utao i gledao u zemlju. Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojnie, kazao sam
diui se i dalje na prste kao da u poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i
krvari. A ti se ne boji? Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji e ga
uvati, rekao sam. A gdje je tvoj stariji brat? Nemam ga, gospodine vojnie, kazao
sam. Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred ovim deakom ne smem.
Ne prestajui da se smeka, vojnik me je poveo ulicom. Iao sam tako na prstima, sa
bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma
zabavljalo. Oekivao je, valjda, da u zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, nita drugo
nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostae bez
nosa.
Mileta su jedne noi odveli s grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao iv. I kad god vidim
nekog Ciganina da mu treba pomo, stanem uz njega da mu sauvam strah.
Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske druine. Oni to zovu:
muzika kapela. Druim se s njima i plaem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni
kau da to ne postoji. Da rei tako ne idu. A ja znam da idu ba tako, i jo poneto
izmiljam i sad ve, polako, neki dobri orkestri kao to je Tugomirov ili Janike Balaa,
arkova banda, Danetova ili Miloa Nikolia iz Deronja, pevaju te pesme. Iz
potovanja, kae mi basista Steva iz Silbaa. ao nam kad plaete. Ako ne postoje
pesme, izmisliemo ih za vas.

I ja, evo, ve godinama lutam i izmiljam pesme Roma. Romi to je isto to i Cigani,
samo to na ciganskom Romalen znai i: ljudi. I uvek se pie velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strano ohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da
tamo, u onom svetu mraka, korenja i tiine, kupi mom Miletu Dileji plian eir.
Uvek ga je tako mnogo eleo.