"U jesen uvek nestanem iz Novog Sada...

"

U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Cinim to zato sto se svakog novembra, kao po
nekom smusenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari most pod Tvrdjavom, u lavirint
krivudavih sokacica oko Matice Srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji
kasljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod
"Stolca" i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice, za svu uzurbanost prolaznika, za
leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na Bulevaru i za sareni lom izloga koji krupnim
cetvrtastim ocima jure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kise.
Verovatno znate sta znaci zaboraviti sebe na nekom uglu, duz nekih drvoreda, pod nekim
prozorom... znaci: ostati ovde zauvek. I neka to izgleda neverovatno i romanticno, znaci:
secati se tamo cak na Sen Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod
kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opstine, ili u
betonskoj vrtoglavici Menhetna pozeleti jedno spokojno popodne na obroncima
kamenicke obale.
Jednom su me pitali zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da
odgovorim. Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom zenom: nikad necemo uspeti
da objasnimo ni sebi ni drugima sta nas je to tako vezalo...