Onore de Balzak

Čiča Gorio

preveo s francuskog
Dušan Milačić

Naslov originala:
Honoré de Balzac
Le Père Goriot
1835.

MMXVIII
Velikom i slavnom Žofroa Sent-Ileru[1]

U znak divlјenja njegovim radovima i njegovom geniju

de Balzak
Pansion
 Ima već četrdeset godina kako stara gospođa Voker, rođena de Konflan,
drži u Parizu pansion za srednji stalež u Ulici Nev Sent Ženevjev, između
Latinskog kvarta i predgrađa Sen Marso. U toj kući, koja je bila poznata pod
imenom Pansion Voker, primani su i lјudi i žene, i mladi i stari. Niko,
međutim, nije rđavo govorio o naravima stanara ovog zavoda koji je bio
dostojan svakog poštovanja. Ali, ima već trideset godina kako se mlađi svet
ne viđa u ovoj kući, a, ako bi se u njoj nastanio koji mladić, značilo bi da je
od svoje porodice primao veoma oskudno izdržavanje. Ipak, 1819. godine, u
doba kada počinje ova drama, stanovala je tu jedna sirota devojka. Iako je reč
„drama“ izvikana zbog preterane i pogrešne upotrebe u ovo doba tužne
književnosti, potrebno je da se upotrebi ovde, ne zato što je ova priča
dramatična u pravom smislu te reči već možda zato što će poneko, kada bude
upoznao ovaj događaj, proliti koju suzu intra muros i extra[2]. Da li će ovu
priču razumeti i svet van Pariza? U to se može posumnjati. Izvesna svojstva
ovog događaja, punog zapažanja i lokalne boje, mogu pravilno oceniti samo
oni koji žive između brežulјaka Monmartra i uzvišica Monruža, u onoj
čuvenoj dolini, punoj razvalina sklonih padu i jaraka pocrnelih od blata; u
dolini koja obiluje istinskim patnjama, često i lažnim radostima, a tako je
silno uzrujana da je samo nešto preterano može trajnije uzbuditi. Pri svem
tom, u njoj se ovde-onde ispolјe i patnje koje mnoštvo poroka i vrlina čine
veličanstvenim: pred njima sebičnost i koristolјublјe popuste i umilostive se;
ali, sve to podseća na slatki plod koji se brzo pojede. Kola civilizacije, slična
kolima idola u Džagernatu[3], jedva ako uspore kretanje kad naiđu na neko
biće koje je teže smrviti od ostalih, a koje se isprečilo pred njihovim
točkovima, pregaze ga začas i gordo nastave svoj put. Tako ćete postupiti i vi
koji držite ovu knjigu u gospodskim rukama, uvalićete se u meku naslonjaču
govoreći: Ovo će me možda zanimati. Kod budete upoznati sa nesrećama koje
je čiča Gorio potajno preživeo, ručaćete slatko, bacićete krivicu na pisca zato
što vas nije uzbudio, optužujući ga da je pesnik i da preteruje. Ali, zapamtite
dobro: ova drama nije ni izmišlјotina ni roman. All is true[4], ona je toliko
istinita da svako može uočiti njene bitne sastojke, možda čak i u svom srcu.
Kuća u kojoj je smešten ovaj pansion pripada gospođi Voker. Ona se
nalazi u donjem delu Ulice Nev Sent Ženevjev, na onom mestu gde se
zemlјište spušta ka ulici Arbalet tako strmom i neravnom nizbrdicom da
konji tuda retko prolaze. To pojačava tišinu koja vlada u ovim ulicama
zbijenim između Valde Grasa i Panteona, dva spomenika koji menjaju okolnu
svetlost, jer joj daju neke žute tonove i sve zamračuju tamnim senkama koje
padaju sa njihovih kubeta. Ovde su ulice suve, po olucima nema ni blata ni
vode, a pored zidova raste trava. Tu i najbezbrižniji čovek postaje tužan, kao i
svi prolaznici, tutnjava kola predstavlјa pravi događaj, kuće su sumorne, a
zidovi podsećaju na hapsane. Ako bi ovamo zalutao neki Parižanin, on bi
svuda naišao samo na pansione i zavode, bedu i čamotinju, starost koja umire
i veselu mladež koja silom radi. Nijedan kraj Pariza nije grozniji, nit, recimo
slobodno, manje poznat. Naročito Ulica Nev Sent Ženevjev liči na bronzani
okvir koji jedino i odgovara ovoj priči za koju treba dobro pripremiti čitaoce
sumornim bojama i ozbilјnim mislima; isto kao što posle svake stepenice, kad
putnik silazi u katakombe, svetlost postaje sve slabija a glas vođin sve manje
zvonak. Tačno poređenje! Ko može presuditi šta je groznije, lјudi okorela
srca ili prazne lobanje?
Prednja strana pansiona okrenuta je malom vrtu, tako da zgrada pod
pravim uglom izlazi na Ulicu Nev Sent Ženevjev, gde izgleda kao presečena u
svojoj dubini. Duž ove fasade, između kuće i vrta, nalazi se jarak ispunjen
šlјunkom, širok jedan hvat, a kraj njega aleja posuta peskom, po čijim su
ivicama postavlјene velike plave i bele porcelanske vaze sa zdravcem,
lijanderima i narom. U ovu aleju ulazi se kroz šira vrata iznad kojih se nalazi
tabla sa natpisom: PANSION VOKER, a ispod toga: Stan, hrana i ostalo za oba
pola, itd. Danju, kroz vrata sa letvama, na kojima se nalazi zvonce piskavog
glasa, vidi se, na kraju staze, na zidu prema ulici, hodnik na svodove koji je
naslikao, podražavajući zeleni mermer, neki slikar iz ovog kvarta. U
prividnom udublјenju ove slike nalazi se statua Boga lјubavi. Posmatrajući
ovaj oronuli kip, lјubitelјi simbola pomisliće da on oličava onu parisku lјubav
koja se leči tu sasvim blizu[5]. Natpis na postolјu, gotovo upola izbrisan,
pokazuje da je ovaj ukras postavlјen 1777, u oduševlјenju koje je izazvao
Volterov povratak u Pariz:

„Ma ko da si, ovo je tvoj gospodar,

On je to bio, sad je, i biće.“
 U prvi sumrak skidaju se vrata od letava i stavlјaju se daščana vrata. Vrt,
širok onoliko koliko je fasada duga, ograđen je uličnim zidom i zajedničkim
zidom susedne kuće, obrasle u bršlјan koji je potpuno skriva i, svojim
izgledom, naročito živopisnim za Pariz, privlači poglede prolaznika. Svaki od
ovih zidova ima osmanluk sa vinovom lozom čiji su zakržlјali i prašnjavi
plodovi povod čestih strepnji gospođe Voker i predmet njenih razgovora sa
stanarima. Duž svakog zida prolazi po jedna uzana staza koja vodi u hlad od
lipa. Mada je po rođenju plemkinja, reč „lipa“ gospođa Voker tvrdoglavo
izgovara „lijpa“, iako je njeni gosti upozoravaju na gramatičku nepravilnost.
Između dve bočne staze nalazi se četvrtasta aleja, zasađena artičokom, a
ivicama njenim raste poneka potkresana voćka, kiselјak, loćika i peršun. U
hladu pod lipama stoji okrugli zeleni sto sa stolicama. Tu za vreme velikih
vrućina sede stanari kojima imovno stanje dozvolјava da piju kafu, i
naslađuju se na paklenoj žezi. Kuća ima tri sprata i mansardu, sazidana je od
sitnog kamena i okrečena onom žutom bojom koja daje odvratan izgled
gotovo svim kućama u Parizu. Svaki sprat ima po pet prozora sa malim
oknima i žaluzinama koje nikad nisu podjednako podignute, kao da su u
nekoj svađi. Prema ulici, kuća ima dva prozora koji su u prizemlјu ukrašeni
gvozdenim šipkama u vidu rešetke. Iza zgrade nalazi se dvorište široko oko
dvadeset stopa, gde u slozi žive svinje, kokoške i pitomi zečevi, a u dnu
dvorišta uzdiže se šupa za drva. Između ove šupe i kuhinjskog prozora visi
komarnik, ispod koga otiču pomije iz kuhinje. Prema Ulici Nev Sent
Ženevjev dvorište ima malu kapiju kroz koju kuvarica izbacuje đubre i ispira
ovu kalјugu velikom količinom vode, izlažući se pri tome opasnosti od kakve
zaraze.
Po prirodi svojoj, prizemlјe je bilo namenjeno za pansion i sastoji se od
glavne sobe koju osvetlјavaju dva prozora sa ulice i u koju se ulazi kroz
staklena vrata. Ovaj salon vezan je sa trpezarijom koju od kuhinje razdvaja
stepenište čije su stepenice od drveta i obojenih, uglačanih cigala. Ništa nije
tako tužno pogledati kao ovaj salon sa naslonjačama i stolicama koje su
prevučene tkaninom od kostreti sa tamnim i svetlim prugama. U sredini je
okrugli sto sa mermernom pločom u stilu Sent-An, a na njemu poslužavnik
kakav se danas svuda viđa, od belog porcelana, sa zlatnim ukrasima upola
izbrisanim. Ova soba, sa dosta rđavim podom, obložena je drvetom u visini
lakata. Ostali deo zidova prekriven je sjajnom hartijom za tapetiranje sa
važnim događajima iz Telemaha[6], čije su glavne ličnosti izrađene u boji.
Slika između prozora sa gvozdenim šipkama predstavlјa gozbu koju je
Kalipsa priredila Ulisovom sinu. Ima već četrdeset godina kako mladi stanari
zapodevaju šale povodom ove slike, misleći da će se uzdići iznad svog stanja
ako se rugaju svom sirotinjskom ručku. Kamin od kamena, čije uvek čisto
ognjište pokazuje da se u njemu vatra loži samo svečanih dana, ukrašen je
dvema vazama, koje su pune izbledelog veštačkog cveća, i veoma neukusnim
časovnikom od plavičastog mermera. Ova glavna soba zaudara vonjem za koji
nema imena u lјudskom jeziku a koji bi trebalo nazvati pansionskim
vazduhom. To je zadah ustajalosti, plesni i ubajaćenosti; hladan je, vlažan je,
uvlači se u odelo; to je zadah sobe u kojoj se ručava; bazdi na kuhinju,
poslugu i sirotinjski dom. Možda bi se ovaj zadah mogao opisati kada bi se
pronašao način za merenje bitnih i gadnih količina koje on dobija od
kataralnih[7] i sui generis[8] zadaha svakog stanara, bio on mlad ili star. Pa
ipak, i pored svih ovih grozota, ako biste ovaj salon uporedili sa trpezarijom
koja je do njega, učinilo bi vam se da je gospodstven i mirišlјav kao kakav
budoar[9]. Ova trpezarija, potpuno obložena drvetom, bila je nekada
obojena, ali, se boja više ne raspoznaje, jer su preko nje naslagani slojevi
prlјavštine tako da stvaraju neke neobične slike. Na zamazanim ormanima
nalaze se krnje i zamaglјene boce, salvetski prstenovi od sjajnog metala i
gomila tanjira od debelog porcelana iz Turnea, sa plavo obojenim ivicama. U
jednom uglu nalazi se kutija s numerisanim pregradama u kojoj se čuvaju
salvete svakog stanara, koje su ili uprlјane jelom ili umrlјane vinom. Ima tu i
nameštaja koji se ne može uništiti, koji je odasvud izbacivan i sada je tu
smešten kao sto su u bolnici za neizlečive smešteni otpaci civilizacije. Tu
možete videti i barometar sa kaluđerom koji se pojavlјuje kad pada kiša,
grozne gravure zbog kojih čovek izgubi apetit, sve u lakiranim drvenim
okvirima pozlaćenih ivica; zidni časovnik od kornjačine kore sa umecima od
bakra; tu je i zelena peć, zatim lampe, izum fizičara Argana, u kojima se
prašina meša s ulјem, dugačak sto prekriven mušemom koja je toliko masna
da kakav šalјivčina može na njoj napisati svoje ime prstom umesto pisalјkom,
klecave stolice, male i bedne asure od bukve, koja se stalno odmotava a
neprestano traje, zatim nekakve grejalice sa polomlјenim rupama, sa
pokvarenim šarkama, u kojima se drvo uglјeniše. Da bi se pokazalo koliko je
ovo pokućstvo staro, izanđalo, trulo, nesigurno, crvotočno, klecavo, krnje,
rashodovano, dotrajalo, trebalo bi nastaviti ovaj opis koji bi čitaoce mnogo
udalјio od samog predmeta, što ne bi oprostili oni koji su nestrplјivi. Crveni
pod pun je udublјenja koja su nastala usled trlјanja i farbanja. Ukratko, ovde
vlada beda bez poezije; beda štedlјiva, usredsređena, izveštala. Ako na njoj
još nema blata, ima mrlјa; ako nije pocepana i u ritama, raspašće se od
truleži.
Prava slika ove sobe dobije se tek onda kada, oko sedam časova ujutru,
mačak gospođe Voker uđe pre svoje gazdarice, počne da skače po ormanima,
njuška mleko u činijama koje su pokrivene tanjirima i stane da prede.
Odmah zatim pojavi se udovica, sa kapom od tila ispod koje viri vitica rđavo
nameštene perike, vukući svoje iskrivlјene papuče. Nјeno staračko i punačko
lice sa nosom koji liči na klјun u papagaja; male i bele ruke, telo gojazno kao
u kakvog crkvenjaka, ispale i lelujave grudi, sve je to u skladu s ovom odajom
u kojoj se ogleda nevolјa, gde se ugnezdila spekulacija, čiji topli i smrdlјivi
vazduh gospođa Voker udiše bez gađenja. Nјeno lice, sveže kao prvi jesenji
mraz, njene oči okružene borama, koje se čas smeše kao oči u igračice, a čas
dobiju gorak i namršten izraz zelenaša, ukratko, cela je njena pojava sušta
slika pansiona, kao što je pansion verno ogledalo njene ličnosti. Tamnica se
ne može zamisliti bez čuvara. Bleda punoća ove male žene proizvod je
ovakvog života, kao što je tifus posledica kužnih isparenja. Nјena donja
suknja od pletene vune, duža od gornje koja je napravlјena od neke stare
halјine a iz koje viri vata kroz pocepane šavove štofa, slika je salona, trpezare
i vrta; po njoj se može pogoditi kakva je kuhinja i naslutiti kakvi su stanari.
Kad je ona tu, slika je potpuna. Gospođa Voker ima oko pedeset godina i liči
na sve žene koje je zadesila nesreća. Oči su joj staklaste, ima čedan izgled
kakve podvodačice koja će se i posvađati samo da bi se bolјe naplatila; uz to
gotova na sve da bi olakšala svoju sudbinu, spremna da izda Žorža ili
Pišegrija[10], samo ako je još mogućno izdati Žorža ili Pišegrija. Ipak, ona je
u osnovi dobra žena, govore njeni stanari koji, slušajući je kako jadikuje i
kašlјe kao oni, veruju da nema ništa. Šta je bio gospodin Voker? Ona nikad
nije govorila o pokojniku. Kako je izgubila svoje imanje? Zadesile su ga
nesreće, odgovarala je ona. Prema njoj se ružno pokazao i ostavio joj samo
oči da plače, ovu kuću da se od nje izdržava i pravo da nikoga ne žali, jer je
sama, govorila je ona, prepatila sve moguće patnje. Kad bi čula gazdaricu da
silazi sitnim koracima, kuvarica, debela Silvija, požurila bi da posluži doručak
onim pansionerima koji stanuju u kući.
Oni koji nisu stanovali u pansionu, obično su bili pretplaćeni samo na
ručak koji je stajao trideset franaka mesečno. U doba kada počinje ova priča,
bilo je njih sedmoro koji su stanovali u pansionu. Na prvom spratu bila su
dva najbolјa stana. U lošijem je živela gospođa Voker, a drugi je pripadao
gospođi Kutir, udovici jednog republikanskog činovnika. Pored nje je živela,
kao pored majke, jedna veoma mlada devojka, koja se zvala Viktorina Tajfer.
One su plaćale za stan i hranu hilјadu osam stotina franaka. Na drugom
spratu bila su dva stana; u jednom je živeo neki starac zvani Poare; u drugom
je stanovao neki čovek koji je imao oko četrdeset godina; nosio je crnu
periku, bojio zulufe, izdavao se za bivšeg trgovca, a zvao se gospodin Votren.
Treći sprat imao je četiri sobe, od kojih su dve bile izdate: jedna nekoj staroj
devojci koja se zvala gospođica Mišono; druga nekom bivšem fabrikantu
rezanaca, makarona i škroba, koji je pristajao da ga zovu čiča Gorio. Ostale
dve sobe bile su namenjene pticama selicama, onim siromašnim studentima
koji, kao čiča Gorio i gospođa Mišono, nisu mogli da plaćaju stan i hranu više
od četrdeset pet franaka mesečno, ali, njih gospođa Voker nije marila zato što
su jeli mnogo hleba, i uzimala ih je samo kad je morala. Sada je u jednoj od
ovih dveju soba stanovao neki mladić koji je iz okoline Angulema došao u
Pariz da tu uči prava. Nјegova mnogobrojna porodica izlagala se najvećoj
oskudici samo da bi mogla da mu šalјe hilјadu i dvesta franaka godišnje. Zvao
se Ežen de Rastinjak. Bio je od onih mladića koje je nevolјa navikla na rad,
koji još u ranoj mladosti shvataju nade koje njihovi roditelјi polažu u njih i
pripremaju sebi lepu budućnost odmeravajući još tada značaj svojih studija,
koje prilagođavaju težnjama i potrebama budućeg društva, da bi ga oni prvi
iskoristili. Bez njegovih radoznalih zapažanja i umešnosti da se snađe u
pariskim salonima, ova pripovetka ne bi bila oživlјena istinskim tonovima
koji su bili proizvod njegove oštroumnosti i njegove želјe da prodre u tajne
jednog strašnog stanja koje su brižlјivo prikrivali i oni koji su ga stvorili i
onaj koji ga je podnosio.
Iznad trećeg sprata bio je tavan za sušenje rublјa i dve mansarde u kojima
su noćivali pokućar Kristof i kuvarica, debela Silvija. Pored ovih sedam
stalnih stanara, gospođa Voker je imala svake godine, ali, samo na ručku, po
osam studenata prava i medicine i po dva-tri stanovnika ovog kraja. Za vreme
ručka u trpezariji je bilo po osamnaest osoba, a moglo je stati i dvadesetak;
ali, ujutru, bilo je samo njih sedmoro i oni su doručkovali kao porodica. Svi
su silazili u papučama, pravili poverlјive opaske o oblačenju i izgledu onih
koji nisu stanovali u pansionu, prepričavali sinoćne događaje, govoreći
slobodno kao prisni prijatelјi. Ovi su stanari bili maze gospođe Voker koja je
svakom od njih odmeravala usluge i pažnje astronomskom tačnošću, prema
sumi koju je plaćao. Ove ličnosti, koje su samo pukim slučajem zajedno
okuplјene, rukovođene su istim razlogom. Dva stanara sa drugog sprata
plaćala su svega po sedamdeset dva franka mesečno. Ova jevtinoća koja se
može naći samo u predgrađu Sen Marsela, između Burbe i Salpetrera,
nagoveštava da su svi ovi stanari, osim gospođe Kutir, jedva izlazili na kraj.
Zato se žalosna slika unutrašnjosti ove kuće ogledala na odelu njenih
pohabanih stanara. Ljudi su nosili redengote neodređene boje, cipele kakve
se bacaju u otmenim naselјima, pohabano rublјe i sasvim iznošeno odelo.
Žene su imale starinske halјine, prefarbane, izbledele, stare, iskrplјene čipke,
rukavice uglačane usled duge upotrebe, ogrlice uvek mrke boje i istegnute
šalove. Iako su im ovakve bile halјine, gotovo svi su imali čvrsta i snažna tela
koja su izdržala sve životne bure, lica hladna i gruba, izanđala kao lik novca
povučenog iz opticaja. U njihovim uvelim ustima blјeskali su zubi gladnica.
Na njima su se ocrtavale negdašnje ili sadašnje drame; ne drame koje se
prikazuju na osvetlјenoj pozornici, između dekoracija, nego žive, Neme,
ledene i svakidašnje drame koje potresaju srce.
Stara gospođica Mišono nosila je nad svojim umornim očima neki prlјavi
štit od zelene svile, okružen mesinganom žicom, od kojeg bi se uplašio i
anđeo sažalјenja. Nјen šal sa tankim i opuštenim resama kao da je pokrivao
neki kostur, toliko su bili ćoškasti oblici koje je on skrivao. Kakva li je sila
oduzela ovom stvorenju njegov ženski oblik? Morala je nekada bili lepa i
stasita: da nije to učinio neki porok, neka žalost ili lakomost? Da nije suviše
volela? Je li bila prodavačica halјina i nakita ili obična bludnica? Da sada ne
ispašta uspehe svoje obesne mladosti, ogrezle u zadovolјstvu, starošću od
koje beže prolaznici? Čoveka hvata jeza od njenog tupog pogleda, dok joj
zgrčeno lice ima preteći izgled. Glas joj je piskav kao u zrikavca kad pred
zimu stane da cvrči u žbunu. Govorila je da je negovala nekog starog
gospodina koji je bolovao od katara u bešici, koga su napustila njegova
rođena deca, jer su verovala da je ostao bez ičega. Taj starac joj je ostavio
hilјadu franaka godišnje doživotnog prihoda, koji su joj povremeno
osporavali njegovi naslednici i stalno je klevetali. Iako su strasti sasvim
upropastile njeno lice, ipak je na koži bilo izvesnih tragova beline i finoće na
osnovu čega se može pretpostaviti da je njeno telo sačuvalo nešto od svoje
lepote.
Gospodin Poare bio je kao neka mašina. Kad se otegne, kao kakva siva
senka nekom stazom Botaničke bašte, sa starim i mekim kačketom na glavi,
jedva držeći u ruci štap sa okruglom drškom od požutele slonove kosti, sa
lepršavim i izbledelim peševima redengota koji je slabo skrivao gotovo
prazne pantalone, sa plavim čarapama na nogama koje su klecale kao u
pijanice, sa sivkastim prslukom i čipkom od grubog i nabranog muslina koja
nije potpuno pristajala uz kravatu uvezanu oko njegovog izduženog vrata,
mnogi su se pitali da li ova neobična utvara pripada smelom rodu
Jafetovih[11] potomaka koji vragolasto obleću oko žena po Italijanskom
bulevaru. Kakav li je to rad mogao tako da ga zbrčka? Koja li se strast
ogledala na njegovom čvornovitom licu, koje bi izgledalo neverovatno kad bi
se naslikalo kao karikatura? Šta je on bio? Možda činovnik Ministarstva
pravosuđa u odseku iz kojeg dželati šalјu račune za velove koji se stavlјaju na
glave oceubica, za trinje u korpama u koje padaju glave pogublјenih, za uzice
za noževe. Možda je bio i trošarinac na klanici, podnadzornik staranja o
narodnom zdravlјu. Ukratko, izgleda da je taj čovek bio jedan od magaraca
našeg velikog društvenog mlina, jedan od onih bezazlenih pariskih
trudbenika koji ne poznaju čak ni svoje varalice, neki stožer oko kog su se
okretale opšte nesreće i javne gadosti, najzad, jedan od onih lјudi za koje
kažemo kad ih ugledamo: ipak su i ovakvi potrebni. Otmeni Pariz ne zna ni
da postoje ova lica, prebledela usled duševnih ili telesnih patnji. Ali, Pariz je
pravi okean. I kad spustite u njega sondu, nećete doznati koliko je dubok.
Prođite ga unakrst, opišite ga. Ipak, ma kako brižlјivo to uradili, ma koliko
bilo ispitivača tog mora i ma koliko oni bili zainteresovani, uvek će se u
njima naći kutaka za koje niko ne zna, nepoznatih pećina, cveća, bisera,
čudovišta i neverovatnosti koje su zaboravili književni gnjurci. Pansion
Voker spada u ta retka čudovišta.
Dva se lica u njemu upadlјivo izdvajaju od ostalih stanara i gostiju. Iako
je Viktorina Tajfer imala bolesno bledu boju nalik na boju malokrvnih
devojaka, iako je svojom stalnom snuždenošću, svojim snebivanjem,
sirotinjskim i slabunjavim izgledom, vezana za opšte nevolјe i jade koji čine
osnov ove slike, ipak njeno lice nije bilo staro, dok su joj pokreti bili hitri a
glas živahan. Ova mlada nesrećnica ličila je na bilјku požutelog lišća, koja je
nedavno presađena na mesto gde ne može da uspeva. Nјeno crnpurasto lice,
žućkasto-riđa kosa i veoma tanak struk ispolјavali su onu lјupkost koju su
moderni pesnici uočili na malim kipovima srednjeg veka. Nјene graoraste oči
izražavale su hrišćansku blagost i pomirenje sa sudbinom. Kroz jednostavne i
jevtine halјine ocrtavao se njen mladi stas. U poređenju sa ostalima, ona je
bila lepa. Da je bila srećna, bila bi zanosna: sreća je poezija žena, kao što je
toaleta njihov ukras. Da je radost koja se oseti na balu ozarila rumenilom
njeno bledo lice; da su slasti otmenog života popunile i zarumenile njene već
malo upale obraze; da je lјubav oživela njene setne oči, Viktorina bi mogla da
se takmiči sa najlepšim devojkama. Nјoj je nedostajalo ono što preporođava
svaku ženu: lepe halјine i lјubavna pisma. Nјena bi povest mogla da posluži
za predmet kakve knjige. Nјen je otac verovao da ima razlog da je ne prizna
za svoju kćer, nije hteo da je zadrži kraj sebe, davao joj je samo šest stotina
franaka godišnje, a sa imanjem je udesio tako da je mogao celo da prenese na
sina. Gospođa Kutir, dalјna rođaka Viktorinine majke, koja je kod gospođe
Kutir i umrla od očajanja, starala se o sirotici kao da je bila njeno dete.
Nažalost, sav imetak udovice komesara republikanske vojske bio je samo
udovičko izdržavanje i penzija; i tako je neiskusna i sirota nesrećnica mogla
ostati na ulici posle njene smrti. Ova dobra žena vodila je Viktorinu svake
nedelјe u crkvu na službu, svakih petnaest dana na ispovest, da bi, za svaki
slučaj, stvorila od nje pobožnu devojku. Imala je pravo. Samo je vera mogla
spasti ovu odgurnutu devojčicu koja je volela svog oca i odlazila mu uvek o
Novoj godini sa oproštajem svoje majke; ali, je uvek nailazila na vrata
neumolјivo zatvorena. Nјen brat, jedini posrednik između nje i oca, nije
došao ni jedan jedini put da je obiđe za poslednje četiri godine, niti joj je slao
kakve pomoći. Ona je preklinjala Boga da otvori oči njenom ocu, da
umilostivi srce njenog brata, i molila se za njih ne optužujući ih. Gospođa
Kutir i gospođa Voker nisu nalazile dovolјno pogrdnih reči da bi nazvale
pravim imenom ovako nečovečno postupanje. Kad su proklinjale toga
gnusnog milionera, Viktorina je šaputala blage reči, slične gukanju ranjenog
goluba koji i svojim bolnim kricima izražava lјubav.
Ežen de Rastinjak imao je pravo južnjačko lice, belu kožu, crnu kosu i
plave oči. Nјegov stas, skromno držanje i ponašanje odavali su sina iz
plemićke porodice u kojoj je veoma lepo vaspitan. Iako je štedeo svoje odelo i
radnim danom nosio odelo od prošle godine, ipak je ponekad mogao da se
pojavi obučen kao otmeni mladići. Svakodnevno je nosio neki stari redengot,
loš prsluk, ružnu crnu i već izbledelu đačku kravatu koju je rđavo vezivao;
takve su mu bile i pantalone, a čizme pendžetirane.
Votren, čovek od svojih četrdeset godina, obojenih zulufa, služio je kao
neki prelaz između ove dve ličnosti i ostalih. Pripadao je onim lјudima za
koje narod kaže: pravi delija! Imao je široka pleća, snažne grudi, nabrekle
mišiće, ruke razvijene, četvrtaste i oko zglavaka jako obrasle gustim malјama
riđe boje. Nјegovo lice, izbrazdano preranim borama, pokazivalo je znake
grubosti koja je bila u opreci sa njegovim lјupkim ophođenjem. Nјegov
dubok glas, u skladu sa priprostom veselošću, nije bio neprijatan. Bio je
uslužan i šalјiv. Ako neka brava nije ispravna, on je odmah skine, opravi,
podmaže, dotera i opet namesti, govoreći: „Razumem se ja u to“. Uostalom,
on je o svemu ponešto znao, o lađama i morima, o Francuskoj i drugim
zemlјama, o poslovima i lјudima, o događajima i zakonima, o hotelima i
hapsanama. Ako bi se neko i suviše jadao, on bi mu odmah pritekao u pomoć.
Nekoliko puta pozajmlјivao je novac gospođi Voker i nekim drugim
stanarima; ali, niko nije smeo ni pomisliti da mu ne vrati dug, jer je on, i
pored dobroćudnog izgleda, ulivao strah svojim proniclјivim i odlučnim
pogledom. Način na koji je štrcao plјuvačku odavao je veoma hladnokrvnog
čoveka koji ne bi ustuknuo ni pred zločinom samo da se oslobodi opasnosti.
Nјegov pogled, sličan pogledu strogog sudije, kao da je prodirao u suštinu
svih pitanja, svih savesti i svih osećanja. Imao je običaj da izlazi posle
doručka, vraćao se na ručak, zatim nanovo izlazio i provodio celo veče van
kuće; vraćao se oko ponoći, otvarajući vrata klјučem koji mu je poverila
gospođa Voker. Samo je on imao tu povlasticu. Ali, bio je u najbolјim
odnosima sa udovicom koju je nazivao mamicom grleći je oko struka; ona,
međutim, nije mnogo cenila ovo njegovo umilјavanje! Jadnica je mislila da je
to lako uraditi, međutim, samo je Votren svojim dugim rukama mogao
obuhvatiti njenu nezgrapnu telesinu. Bio je uobičajio da velikodušno plaća
petnaest franaka mesečno za crnu kafu s rakijom, koju je pio posle jela. I
manje površni lјudi no što su ovi mladići koje je zahvatio vrtlog pariskog
života ili ovi starci ravnodušni prema svemu što se njih lično ne tiče, ne bi
olako prešli preko podozrivog utiska koji je na njih ostavlјao Votren. On je ili
znao ili naslućivao poslove svih njih, dok niko nije mogao da dokuči šta on
misli niti čime se bavi. Mada je svoju prividnu dobroćudnost, svoju stalnu
uslužnost i svoju veselost postavio kao neku preponu između ostalih i sebe,
često se otkrivala strašna zagonetka njegova karaktera. Često se na osnovu
kakve zajedlјive dosetke, dostojne satiričara Juvenala, kojom je voleo da
ismeje zakone, da ošine otmeni svet, da pokaže njegovu nedoslednost, moglo
pretpostaviti da je ozlojeđen na društveni poredak i da se na dnu njegovog
života brižlјivo kre neka tajna.
Možda je i nesvesno pažnju gospođice Tajfer privlačila snaga
četrdesetogodišnjeg Votrena i lepota mladog studenta, te su obojica bili
predmet njenih potajnih pogleda i skrivenih misli. Ali, izgleda da ni jedan ni
drugi nisu mislili na nju, iako je svakog dana sreća mogla da izmeni njeno
stanje i da je učini bogatom udavačom. Uostalom, niko se ovde nije ni trudio
da proveri da li su nesreće na koje su se pojedini žalili bile lažne ili istinite.
Zbog svojih međusobnih položaja svi su bili jedni prema drugima i
ravnodušni i nepoverlјivi. Znali su da se uzajamno ne mogu pomagati, a svi
su redom, pričajući o svojim nevolјama, iscrpli sažalјenje ostalih. Nalik na
stare supružnike, oni nisu imali više šta da kažu jedni drugima. Između njih
su postojali samo odnosi mehaničkog života, okretanje nepodmazanih
točkova. Svi su oni prolazili mirno ulicom pored kakvog slepca i slušali bez
uzbuđenja opis kakve nesreće, dok je smrt za njih značila kraj svih nevolјa.
Zato su bili ravnodušni i pred najstrašnijim samrtnim mukama. Najsrećnija
među ovim neutešnim stvorenjima bila je gospođa Voker, koja je bila kao
vladarka u ovom sirotinjskom domu. Samo je ona smatrala za veseli gaj ovaj
mali vrt koji je zbog tišine i hladnoće, zbog suvoće i vlage, izgledao prostran
kao kakva stepa. Samo je za nju imala draži ova žuta i sumorna kuća koja je
zaudarala na bakarnu rđu tezge. Ove ćelije pripadale su njoj. Ona je hranila
ovo roblјe, osuđeno na stalne nevolјe, koje je osećalo prema njoj neko
strahopoštovanje. Gde bi ovi jadnici na drugom mestu u Parizu našli za iste
pare zdravu i obilnu hranu, i stan koji su mogli sami učiniti ako ne otmenim i
udobnim, a ono bar čistim.
Jednom je gospođa Voker videla svojim svračijim očima državne
obveznice, od kojih je divni čiča Gorio mogao imati godišnje otprilike osam
do deset hilјada franaka prihoda. Od tog dana, gospođa Voker, rođena de
Konflan, koja je stvarno imala četrdeset osam godina a priznavala svega
trideset devet, poče nešto da smišlјa. Iako je suzni ugao u očima čiča Gorija
bio izvrnut, podnaduo i opušten, zbog čega je morao dosta često da briše oči,
ona je nalazila da je on čovek prijatne spolјašnosti i na svom mestu.
Uostalom, njegovi mesnati i razvijeni listovi na nogama nagoveštavali su, kao
i njegov dugi četvrtasti nos, moralne osobine koje je, kako izgleda, volela
udovica, a koje su bile u skladu sa bezazleno glupim i okruglim starčevim
licem. Bila je to životinja snažnog telesnog sastava, sa jako razvijenim
osećajnim životom. Nјegova kosa, koju je svakog jutra puderisao berberin
Politehničke škole, bila je razdelјena u obliku golubijih krila, sa frizurom
koja mu je ulepšavala lice. Iako je bio priprost, bio je nagizdan, pušio je do
mile volјe, kao čovek koji je siguran da će uvek imati tabakeru punu
najbolјeg duvana, te je one večeri, kad se gospodin Gorio uselio kod nje,
gospođa Voker legla i, kao jarebica u slanini, topila se na vatri želјe, koja ju je
svu obuzimala, da se oslobodi mrtvačkog pokrova Vokerova i da vaskrsne u
Goriju. I tako ona zažele da se udomi, da proda pansion, da ide pod ruku s
ovim otmenim građaninom, da postane ugledna žena u svom kvartu, da po
njemu skuplјa priloge za sirotinju, da nedelјom pravi izlete u Soazi, Soasi,
Šantiji, zatim, da ide u pozorište kad god zaželi, i to u ložu, da više ne očekuje
besplatne ulaznice koje je u julu dobijala od svojih stanara; sanjala je o sreći
skromnih pariskih porodica. Nikome nije priznavala da ima četrdeset hilјada
franaka koje je uštedela paru po paru. Ona je zacelo smatrala da je u
imovnom pogledu vrlo dobra partija. „Što se ostalog tiče, sigurno vredim
koliko čiča!“, mislila je ona u sebi prevrćući se u krevetu da bi samu sebe
uverila u draži koje su se svakog jutra debeloj Silviji činile uvele. Počev od
ovog dana, za ciglo tri meseca, udovica Voker se koristila berberinom
gospodina Gorija, pravila manje izdatke na odelo, pravdajući to potrebama da
svojoj kući da izgled pristojnosti, koji priliči uglednim ličnostima. Gledala je
na svaki način da izmeni svoje stanare, trubeći na sav glas da će ubuduće
primati samo najotmeniji svet u svakom pogledu. Ako bi se pojavio neki
nepoznat čovek, ona bi se hvalila pred njim kako je gospodin Gorio, jedan od
najpoznatijih trgovaca u Parizu, izabrao baš njen pansion. Razdala je oglase
sa naslovom: Pansion Voker. „To je“, stajalo je tu, „jedan od najstarijih i
najuvaženijih građanskih pansiona u Latinskom kvartu, sa pogledom na
Goblensku dolinu koja se vidi sa trećeg sprata i divnim vrtom sa Alejom lipa.“
Ona je zatim govorila o čistom vazduhu i samoći. Ovaj oglas domami u
pansion gospođu groficu de Lambermenil, ženu od svojih trideset šest godina
koja je, kao udovica generala koji je pao na bojnom polјu, očekivala da joj se
sredi penzija. Gospođa Voker poklanjala je sada više pažnje hrani, ložila je u
salonu gotovo pola godine, i tako doslovce ispunjavala svoje obećanje da je
morala da doda od svoje gotovine. Zato je grofica govorila gospođi Voker,
oslovlјavajući je sa „draga prijatelјice“ da će joj dovesti baronicu de
Vomerland i udovicu pukovnika Pikoazoa, dve svoje prijatelјice kojima je
isticao rok u jednom pansionu u Mareu, koji je bio skuplјi od pansiona Voker.
Ove će gospođe, uostalom, moći veoma lepo da zove kad Ministarstvo vojno
bude svršilo njihovu stvar. „Ali,“, govorila je ona, „tamo se ništa ne svršava.“
Obe su udovice odlazile zajedno posle ručka u sobu gospođe Voker i tamo
su ćaskale, pile po koju čašicu likera i jele slatkiše ostavlјene za gazdaricu.
Gospođa de Lambermenil složila se umnogome sa namerama gospođe Voker
o čiča Goriju, izvrsnim namerama koje je ona, uostalom, prozrela još prvog
dana; nalazila je da je savršen čovek.
— Ah! draga moja gospođo, govorila joj je udovica, to je čovek zdrav kao
moje oko, potpuno očuvan, koji ženi može da pruži još dosta zadovolјstva.
Grofica hrabro stavi gospođi Voker neke primedbe o njenim halјinama
koje nisu bile u skladu s njenim želјama. „Treba da objavite ratno stanje“,
govorila je grofica. Posle mnogih proračunavanja, obe udovice odoše zajedno
u Pale Rojal, gde u Galeri de Boa kupiše šešir sa perjem i jednu kapu. Grofica
gotovo silom odvede svoju prijatelјicu u radnju kod Male Žanete i tu izabraše
jednu halјinu i pojas. Kada sva ova municija bi upotreblјena, i udovica se
naoruža, ona je u svemu ličila na poznatu sliku na firmi kafane Befalamod.
Ipak se toliko izmenila u svoju korist da se osećala obaveznom prema grofici
i, mada nije bila izdašna, zamoli je da primi na poklon jedan šešir od dvadeset
franaka. U stvari, ona je računala da je zamoli da iskuša Gorija i da je pohvali
pred njim. Gospođa de Lambermenil zauzela se prijatelјski za ovu stvar i
priklјeštila starog fabrikanta rezanaca kad je uspela da se sastane s njim, ali,
pošto se uverila da je stidlјiv, da ne kažemo otporan prema njenim
pokušajima da ga osvoji za sebe lično, otišla je od njega ogorčena zbog
njegove grubosti.
— Anđele moj, reče ona svojoj dragoj prijatelјici, ništa nećete uraditi s
onim čovekom! On je krajnje nepoverlјiv, džimrija, skot, glupak od koga biste
imali samo neprijatnosti.
Između gospodina Gorija i gospođe grofice de Lambermenil došlo je i do
takvih reči da grofica nije htela više ni da ga pogleda. Sutradan ona ode,
zaboravivši da plati stan i hranu za šest meseci, a ostavi jednu otrcanu
halјinu koja nije vredela više od pet franaka. I pored svih upornih traganja,
gospođa Voker ne uspe u Parizu išta da dozna o grofici de Lambermenil. Ona
je često govorila o tom žalosnom događaju, vajkala se na svoje suviše veliko
poverenje, mada je, u stvari, bila nepoverlјivija i od mačke; ali, bila je kao
mnogi drugi koji se plaše i svojih rođaka, a poveravaju se onome koji prvi
naiđe. Čudna ali, istinita moralna činjenica, čiji koren nije teško pronaći u
lјudskom srcu. Možda izvesni lјudi nemaju ništa više da dobiju od onih s
kojima žive; kada im otkriju svoju praznu dušu, oni osećaju da ih njihova
okolina krišom, oštro i s pravom osuđuje, ali, osećajući nesavladivu potrebu
za laskanjem koje im nedostaje, ili sagorevajući od želјe da se pokažu bolјi no
što su, oni se nadaju da će na prepad zadobiti poštovanje ili osvojiti srce
nepoznatih lica, makar ih izgubili jednog dana. Najzad, ima rođenih
koristolјubaca koji ne čine nikakva dobra ni prijatelјima ni srodnicima baš
zato što na to imaju prava, međutim, čineći usluge nepoznatima, oni
zadovolјavaju svoje samolјublјe: ukoliko su im lјudi bliži, utoliko ih manje
vole; a što su dalјe od njih, sve su uslužniji prema njima. Gospođa Voker
imala je bez sumnje obe ove osobine sitnih, licemernih i odvratnih lјudskih
priroda.
— Da sam ja bio ovde, govorio je tada Votren, ta vas nesreća ne bi
zadesila! Ja bih vam kazao ko je ta lakrdijašica. Poznajem ja dobro te njuške.
Gospođa Voker, kao i svi ograničeni umovi, imala je običaj da ne izlazi iz
kruga događaja niti da im traži uzroke. Volela je da okrivlјuje druge zbog
svojih sopstvenih grešaka. Posle ovog gubitka ona je poverovala da je čestiti
fabrikant rezanaca kriv za njenu nesreću, i otada je počela, kako je govorila,
da se trezni na njegovu štetu. Kada se uverila da su uzaludna sva njena
nastojanja da ga osvoji i izlišni svi izdaci na reprezentaciju, ona je ubrzo
pronašla i pravi razlog svemu tome. Tada je uvidela da njen stanar, kako je
sama govorila, živi na svoj način. Najzad, postade joj jasno da je njena slatka
nada bila neosnovana i da nikada ništa neće izvući od tog čoveka, kako se
odlučno izrazila grofica, koja se, kako izgleda, dobro razumevala u tim
stvarima. Neminovno, njena mržnja postade jača no što je bilo njeno
prijatelјstvo. Ona ga nije omrzla zato što ga je volela, no zato što su propali
njeni snovi. Ljudsko srce ima granica u lјubavi, ali, nema u mržnji. Ali, čiča
Gorio je bio njen stanar, i zato je udovica morala da savlađuje izlive svog
uvređenog samolјublјa, da prikriva uzdahe zbog ovog razočaranja i da guši
želјu za osvetom, kao kaluđer kad ga uvredi iguman. Sitni umovi
zadovolјavaju neprestanim malenkostima i svoja dobra i rđava osećanja.
Udovica se posluži svojom ženskom zlobom u iznalaženju načina potajnog
mučenja svoje žrtve. Počela je ukidanjem dodataka koje je zavela u ishrani.
„Nemoj više iznositi ni krastavce ni sardele: to ništa ne valјa!“ reče ona Silviji
onog jutra kad se vratila na svoj stari red. Gospodin Gorio bio je čovek koji se
s malim zadovolјava, kod njega je skomračenje, neophodno lјudima koji sami
stiču svoju imovinu, prešlo u naviku. Čorba, kuvano meso, porcija povrća, to
je bio i ostao njegov najmiliji ručak. Zato je gospođi Voker bilo teško da kinji
svog stanara kog nije mogla ničim da nalјuti. Očajna što je naišla na takvog
čoveka, poče da ga omalovažava i uspe da ga omrznu i njeni stanari koji, radi
razonode, poslužiše njenoj osveti. Pri kraju prve godine udovica je postala
toliko nepoverlјiva da se pitala zašto je stanovao kod nje, plaćajući joj tako
malo prema svom imovnom stanju, ovaj trgovac koji je imao godišnje sedam
do osam hilјada livara prihoda, divno srebro i nakite lepe kao u kakve bogato
plaćene lјubaznice. Prve godine Gorio je gotovo svake nedelјe ručavao
dvaput negde u gradu, pa onda, malo pomalo, samo dvaput mesečno. Ovi su
izostanci gospodina Gorija išli i suviše u račun gospođi Voker te je zato
postala nezadovolјna zbog njegovog sve tačnijeg dolaženja na ručak. Ona je
ovu promenu pripisivala i postepenom smanjenju imetka i želјi da prkosi
svojoj gazdarici. Jedna od najodvratnijih navika ovih sitnih duša jeste to što
misle da i drugi imaju njihove nedostatke. Na svoju nesreću, krajem druge
godine, gospodin Gorio potvrdi glasove koji su se pronosili o njemu, tražeći
od gospođe Voker da pređe na drugi sprat i da ubuduće plaća za stan i hranu
devet stotina franaka godišnje. Toliko je morao da štedi da cele zime nije
založio vatru u svojoj sobi. Udovica Voker zatraži da joj se plaća unapred;
gospodin Gorio odmah pristade, i od tog dana gospođa Voker poče da ga zove
čiča Gorio. Svi su se upinjali da dokuče uzroke ovog srozavanja. Ali, to nije
bilo lako! Kao što je rekla lažna grofica, čiča Gorio je bio podmukao i ćutlјiv.
Prema logici šuplјoglavaca, a oni su svi brblјali zato što pričaju samo ništare,
oni koji ne govore o svojim poslovima bave se rđavim stvarima. I tako ovaj
ugledni trgovac postade sada varalica; ovaj smešni udvarač bi proglašen za
matorog lupeža. Čas su govorili sa Votrenom, koji se u ovo vreme nastanio u
pansionu Voker, da je čiča Gorio igrao na berzi i, prema dosta sočnom izrazu
finansijskog jezika, kaišario sa državnim obveznicama na kojima je ranije
izgubio sve što je imao. Čas su tvrdili da je pripadao onim manjim kockarima
koji idu svako veče da bace na kocku i dobiju po deset franaka. Čas je opet
bio smatran za špijuna glavne policije; ali, Votren je tvrdio da za to nije
dovolјno prepreden. Govorilo se da je čiča Gorio tvrdica koji pozajmlјuje
novac na kratke rokove i da igra na lutriji. Pripisivali su mu sve i
najtajanstvenije mane koje kod lјudi prouzrokuju porok, bestidnost i nemoć.
Ali, pored njegovog rđavog vladanja i gnusnih poroka, gazdarica nije prema
njemu osećala toliku odvratnost da bi mu morala otkazati stan i hranu, jer je
uredno plaćao. Osim toga, bio je i koristan, jer su svi na njemu ispolјavali
svoje dobro ili rđavo raspoloženje bilo šalama bilo ispadima. Mišlјenje koje je
o njemu imala gospođa Voker bilo je najverovatnije i svi su ga usvojili. Ona je
govorila da je taj dobro sačuvani čovek, zdrav kao njeno oko, čovek s kojim bi
se moglo još prijatno poživeti, u stvari razvratnik čudnih sklonosti. Evo na
čemu je udovica Voker zasnivala svoje klevete. Nekoliko meseci posle
bekstva kobne grofice koja je umela da živi pola godine na njen račun,
jednog jutra, dok još nije ustala, čula je na stepeništu šuštanje svilene halјine
i sitne korake neke mlade i lake žene koja ulete kod Gorija kroz vrata koja se
oprezno otvoriše. Odmah zatim dođe k njoj debela Silvija da joj kaže kako se
neka devojka, suviše lepa da bi mogla biti poštena, obučena kao kakva
boginja, u čistim svilenim cipelama, neprimetno privukla do kuhinje i pitala
za stan gospodina Gorija. Gospođa Voker i njena kuvarica odoše na
prisluškuju i uspeše da čuju po koju nežnu reč izgovorenu za vreme ove
poduže posete. Kad je gospodin Gorio ispraćao svoju žensku, debela Silvija
brzo zgrabi korpu, kao da će na pijacu, i pođe za lјubavnim parom.
— Gospođo, reče ona svojoj gazdarici po povratku, ipak mora biti da je
gospodin Gorio đavolski bogat čovek kad može ovako da ih izdržava.
Zamislite samo, na uglu Ulice Estrapad, čekala su divna kola u koja je ušla
ona ženska.
Za vreme ručka, gospođa Voker ode da navuče zavesu da Goriju ne bi
dosađivalo sunce koje mu je udaralo u oči.
— Vi ste lјubimac lepotica, gospodine Gorio, sunce vas traži, reče ona
cilјajući na jutrošnju posetu. Ali, bar imate ukusa, baš je vrlo lepa.
— To je bila moja kći, odgovori on sa izvesnim ponosom, ali, svi su to
shvatili kao uobraženost starca koji čuva svoj ugled.
Posle mesec dana, gospodin Gorio primi i drugu posetu. Nјegova kći koja
je prvi put bila odevena u prepodnevnu halјinu, sad je došla posle ručka,
obučena kao za izlazak u društvo. Oni koji su razgovarali u salonu videli su
da je lepa i plava, vitka stasa, lјupka i suviše otmena da bi mogla biti kći
jednog čiča Gorija.
— Ovaj ima dve! reče debela Silvija koja je nije prepoznala.
Posle nekoliko dana dođe njegova druga kći, visoka, stasita, smeđa, crne
kose i živog pogleda, i potraži gospodina Gorija.
— Evo i treće! reče Silvija.
Ova druga kći, koja je prvi put posetila oca pre podne, dođe posle
nekoliko dana uveče, u balskoj halјini i u kolima.
— Ovo je četvrta! graknuše gospođa Voker i debela Silvija, koje nisu
zapazile nikakvu sličnost između ove otmene gospođe i one žene koja je prvi
put došla pre podne, jednostavno odevena.
Gorio je tada još plaćao hilјadu i dvesta franaka za stan i hranu, i gospođa
Voker je smatrala da je sasvim prirodno što jedan bogat čovek ima četiri ili
pet lјubavnica, a uz to da je i veoma vešt čovek kad ih predstavlјa kao svoje
kćerke. Ona se nije nimalo lјutila što ih je pozivao u pansion Voker. Ali, pošto
su joj ove posete objašnjavale ravnodušnost njenog stanara prema njoj, ona
početkom druge godine dozvoli sebi da ga zove „matori mačak“. Najzad, kad
je njen stanar počeo da plaća po devet stotina franaka godišnje, videvši jednu
od tih gospođa kako dolazi ona ga drsko zapita što on namerava da napravi
od njene kuće. Čiča Gorio odgovori da je to njegova starija kći.
— Pa vi kao da imate trideset i šest kćeri?, reče jetko gospođa Voker.
— Samo dve, odgovori stanar blago kao propali čovek koga je beda učinila
sasvim pokornim.
Krajem treće godine čiča Gorio smanji svoje izdatke, preselivši se na treći
sprat i plaćajući četrdeset pet franaka mesečno za stan i hranu. Odreče se i
duvana, otpusti berberina i presta da se puderiše. Kad se prvi put pojavi
nenapuderisan, njegova gazdarica uzviknu od čuda kad vide kako mu je kosa
sivo prlјava i zelenkasta. Nјegovo lice, usled patnje čiji uzrok niko nije znao,
bivalo je neprimetno, iz dana u dan, sve tužnije i izgledalo očajnije ma od kog
drugog lica za stolom. Nije više bilo nikakve sumnje, čiča Gorio je bio stari
razvratnik čije je oči spasio samo iskusan lekar od škodlјivog dejstva lekova
koje su iziskivale njegove razne bolesti. Kosa mu je bila tako gadne boje zato
što je živeo raskalašnim životom i što je uzimao škodlјive lekare koji su mu
pomagali da nastavi takav život. Nјegovo telesno i duševno stanje davalo je
povoda za takva lupetanja. Kad mu se rublјe pocepalo, on kupi prosto
pamučno platno da njime zameni svoje divne košulјe. Nјegovi dijamanti,
zlatna tabakera, lanac, nakiti, nestajali su jedno za drugim. Nije više oblačio
kaput otvorenoplave boje i skupa odela, nego je sada nosio, i zimi i leti,
redengot od proste kestenaste čoje, prsluk od kozje dlake, sive pantalone od
šajaka. Bivao je sve mršaviji; listovi na nogama splasnuše; puno lice
zadovolјnog ćifte posta zbrčkano; čelo mu se nabra, a vilice ispadoše tako da
četvrte godine stanovanja u Ulici Nev Sent Ženevjev nije više ličio na samog
sebe. Dobri fabrikant rezanaca, koji je imao šezdeset dve godine i izgledao
kao da nema ni četrdeset, krupni i debeli ćifta, krepak a priprost, čija je
raskalašna pojava uveselјavala prolaznike, koji je imao nečeg mladalačkog u
osmehu, sada je ličio na izlapelog, nemoćnog i bledog starca od sedamdeset
godina. Nјegove plave i žive oči potamneše, usahnuše, a iz njihovih
pocrvenelih ivica kao da je tekla krv. Jedni su se grozili kad ga vide, a drugi
su ga sažalјevali. Mladi studenti medicine, primetivši da mu se donja usna
spustila i odmerivši vrh ugla na licu, izjaviše, posle mnogih šegačenja kojima
se on nije odupirao, da je poblesavio. Jedne večeri, kad mu je gospođa Voker
kazala podruglјivo: „Vaše vas kćeri ne obilaze više?“, dovodeći u sumnju
njegovo očinstvo, čiča Gorio se trže kao da ga je gazdarica opekla usijanim
gvožđem.
— Dolaze ponekad, odgovori on uzbuđenim glasom.
— A, a, još ih viđate! povikaše studenti. Živeo čiča Gorio!
Ali, starac nije čuo šale na račun svog odgovora jer je ponovo utonuo u
misli; međutim površni posmatrači shvatili su to kao staračku otupelost koja
je nastala usled njegove maloumnosti. Da su ga dobro poznavali, možda bi se
jače zainteresovali za problem njegovog telesnog i duševnog stanja, ali, ništa
nije bilo teže od toga. Iako je bilo lako doznati da li je Gorio zaista bio
fabrikant rezanaca i koliko je bilo njegovo bogatstvo, stariji lјudi koje je
zanimala njegova sudbina nisu izlazili iz svog kvarta i živeli su u pansionu
kao školјke na steni. Ostali, čim bi izašli iz Ulice Nev Sent Ženevjev, poneti
orkanom pariskog života, zaboravili bi jadnog starca kome su se podsmevali.
Za one ograničene duhove, kao i za ove bezbrižne mladiće, čovek tako bedan
i tako blesav, kao čiča Gorio, nije mogao biti ni bogat ni sposoban. Što se tiče
žena koje je nazivao svojim kćerima, svi su se saglasili sa gospođom Voker,
koja je govorila sa neumitnom logikom starih žena, naviklih da sve izmišlјaju
brblјajući na večernjim sedelјkama: „Kad bi čiča Gorio imao tako bogate
kćerke kao što izgledaju sve one gospođe koje su ga posećivale, on ne bi
stanovao kod mene, na trećem spratu, za četrdeset pet franaka mesečno, niti
bi se odevao kao kakav bednik.“ Ništa nije opravdalo ove zaklјučke. I tako,
krajem novembra 1819, kad se odigrala ova drama, svako je u pansionu imao
jasno određeno mišlјenje o bednom starcu. On nikad nije imao ni žene ni
kćeri; raskalašni život stvorio je od njega puža mekušca u lјudskom obliku, iz
klase puževa sa kućicom kao kačket, govorio je jedan činovnik muzeja i stalni
gost na ručku. Uz Gorija, Poare je bio pravi orao i džentlmen. Poare je
govorio, razmišlјao, odgovarao; u stvari, i kad je govorio, razmišlјao ili
odgovarao, on nije ništa kazivao, jer je navikao da drugim rečima ponovi ono
što su drugi rekli; ali, on je učestvovao u razgovoru, bio je živ i izgledao
osetlјiv; dok je čiča Gorio, opet prema rečima činovnika iz muzeja, stalno bio
na tački mržnjenja.
Ežen de Rastinjak bio je u onom društvenom raspoloženju koje je
svojstveno sposobnijim mladićima ili onima koji se u teškim prilikama
odjednom pokažu lјudi od velike vrednosti. Tokom prve godine svog boravka
u Parizu, nije imao mnogo da radi za ispite te je imao vremena da uživa u
nasladama čulnog Pariza. Studenti nikad nemaju suviše vremena ako hoće da
idu u sva pozorišta, da uđu u sve tajne Pariza, da upoznaju lepo ponašanje,
da nauče jezik i da se naviknu na naročita pariska zadovolјstva; da obiđu i
dobra i rđava mesta, da idu na predavanja koja ih zanimaju i da razgledaju
bogatstva muzeja. Student se tada oduševlјava i tričarijama koje mu izgledaju
vrlo krupne. Pronađe čoveka koga naročito ceni, na primer, kakvog profesora
iz Collège de France[12], koga plaćaju da bude na visini svojih slušalaca.
Udešava se zbog žena sa prvih galerija Komične opere. U tom postepenom
upoznavanju, on postaje sve zreliji, povećava se njegovo životno iskustvo i
počinje da shvata naslage lјudskih slojeva koje sačinjavaju društvo. Ako se u
početku samo divio kolima koja su jednog lepog sunčanog dana projurila
Jelisejskim polјima, ubrzo će zaželeti da ih ima. Kad je, posle prvih ispita na
filozofskom i pravnom fakultetu, pošao da provede raspust kod svojih
roditelјa, Ežen je, i neprimetno, bio prošao kroz te pripreme za život. Nestalo
je njegovih dečačkih sanjarija i palanačkih shvatanja. Nјegova izmenjena
sposobnost rasuđivanja i njegovo preterano slavolјublјe otvoriše mu oči
usred roditelјskog doma, u krilu porodice. Nјegovi roditelјi, dva brata, dve
sestre i jedna tetka, čija se imovina sastojala od pomoći koju je primala sa
nekoliko strana, živeli su na malom dobru Rastinjakovih. Ovo imanje
donosilo je godišnje oko tri hilјade franaka prihoda, ali, samo onda kad
vinograd dobro rodi. Međutim, trebalo je Eženu slati hilјadu i dve stotine
franaka svake godine. Kada je uvideo ovu stalnu oskudicu koju su od njega
hrabro krili, i nehotice stao da upoređuje svoje sestre, koje su mu u
detinjstvu izgledale tako lepe, sa Parižankama, koje su oličavale obrazac
idealne lepote, kada je uočio svu neizvesnost budućnosti ove velike porodice
koja je u njega polagala sve svoje nade, i primetio štednju na svakoj sitnici;
kada je zapazio da porodica pije kominjak, i još mnoge druge stvari koje nije
potrebno navoditi, onda Ežen silno zažele da se istakne i da uspe po svaku
cenu. Kao što se dešava kod svetlih karaktera, on je hteo sve to da postigne
samo svojom ličnom zaslugom. Ali, bio je izrazito južnjačkog duha; na delu,
njegove odluke naiđoše na ona kolebanja koja obuzimaju mladiće kad se
nađu na morskoj pučini, ne znajući ni na koju će stranu ni pod kojim uglom
da razapnu jedra. Ako je u početku mislio da se sav posveti radu, uskoro
potom, primoran oskudicom da se obrati nekome za pomoć, on zapazi koliko
žene imaju uticaja na društveni život i zato odluči iznenada da uđe u svet, ne
bi li u njemu stekao koju zaštitnicu: a zar da ih ne osvoji duhoviti i strasni
mladić koji je uz to bio otmen i obdaren nekom razdražlјivom lepotom koja
se ženama naročito sviđa? Ove su ga misli spopadale usred polјa, za vreme
šetnji koje je nekada veselo pravio sa svojim sestrama koje su primećivale da
se mnogo promenio.
Nјegova tetka, gospođa de Marsijak, koja je nekada odlazila u dvor, imala
je poznanstva u najvišim plemićkim redovima. U uspomenama kojima ga je
njegova tetka tako često uspavlјivala, častolјubivi mladić odjednom otkri
mogućnosti za uspehe u društvu, koji su isto toliko značajni koliko i uspesi
na pravnom fakultetu. Zato je poče ispitivati o rodbinskim vezama koje bi se
još mogle obnoviti. Pošto je pregledala rodoslovnu tablicu, starica nađe da će
među sebičnim i bogatim rođacima koji bi mogli biti od koristi njenom
nećaku, gospođa de Bozean biti najpredusretlјivija. Ona po starinski napisa
toj mladoj ženi pismo i predade ga Eženu, rekavši mu da će, ako naiđe na
dobar prijem kod vikontese, pomoću nje upoznati i ostale njene rođake.
Nekoliko dana po svom dolasku, Rastinjak posla pismo svoje tetke gospođi de
Bozean. Vikontesa mu odgovori pozivom na sutrašnji bal.
 Tako je uglavnom izgledao ovaj građanski pansion krajem novembra
1819. Nekoliko dana docnije, posle bala kod gospođe de Bozean, Ežen se vrati
kući oko dva časa posle ponoći. Da bi nadoknadio izgublјeno vreme, smeli
student se zaricao za vreme igranja da će raditi do zore. Mislio je da prvi put
presedi noć u ovom tihom kraju, jer je sjaj otmenog sveta pobudio u njemu
neku lažnu volјu za radom. Nije večerao kod gospođe Voker. Stanari su zato
verovali da će se tek u svanuće vratiti sa bala, kao što se ponekad vraćao sa
studentskih zabava u Pradu i balova u Odeonu, sa iskrivlјenim cipelama i
ukalјanim svilenim čarapama. Pre no što je navukao rezu na vrata, Kristof ih
je otvorio da bi pogledao napolјe. Baš tada naiđe Rastinjak koji je mogao
nečujno da uđe u svoju sobu pošto je Kristof, idući za njim, pravio užasnu
buku. Ežen se presvuče, obu papuče, dohvati neki stari redengot, potpali
treset, i poče se brzo spremati za rad, ali, zbog lupe Kristofovih cokuletina
niko ne ču njegove tihe pripreme. Pre no što će se zadubiti u svoje pravničke
knjige, Ežen ostade zamišlјen nekoliko trenutaka. Uverio se da je gospođa
vikontesa de Bozean jedna od kralјica mode u Parizu i da njena kuća važi za
najprijatniju kuću u predgrađu Sen Žermen. Ona je bila, uostalom, i po svom
imenu i po svom bogatstvu, jedna od najvećih plemićki. Zahvalјujući svojoj
tetki de Marsijak, siromašni student lepo je primlјen u ovoj kući, mada nije
bio svestan značaja ove blagonaklonosti. Pristup u ove pozlaćene salone
smatran je kao nekom povelјom o visokom plemstvu. Ušavši u ovo društvo, u
koje je bilo najteže ući, on je samim tim stekao pravo da ide svuda. Opsednut
ovim sjajnim skupom, Ežen se, posle prvih reči koje je izmenjao sa
vikontesom, zadovolјi time što je u mnoštvu pariskih božanstava koja su se
tiskala u ovom otmenom društvu, izabrao jednu od onih žena koje mora da
zavoli svaki mladić. Grofica Anastazija de Resto, visoka i lepo razvijena,
smatrana je za ženu koja ima najlepši stas u Parizu. Zamislite samo krupne
crne oči, divne ruke, lepo izvajane noge, žive pokrete, ženu koju je markiz de
Ronkerol nazvao konjem najčistije pasmine. Ova svojstva nisu išla na štetu
drugih; telo joj je bilo zaoblјeno, a ipak nije bila debela. Izrazi konj najčistije
pasmine, rasna žena, bejahu počeli da zamenjuju nebeske anđele, maglovite
slike iz Osianovih pesama i celu onu starinsku lјubavnu mitologiju koju je
dendizam potisnuo. Ali, za Rastinjaka gospođa Anastazija de Resto bejaše
žena o kojoj je sanjao. Dvaput se zapisao na njenoj lepezi u listu njenih
igrača, i tako je mogao da razgovara s njom u prvoj igri.
— Gde bih mogao da se sastajem s vama, gospođo? — zapita je on
iznenada s onom strasnom žestinom koja se toliko sviđala ženama.
— Pa, u Bulonjskoj šumi, u Šalјivom pozorištu, u mojoj kući, svuda,
odgovori ona.
I odvažni južnjak učini sve da se približi ovoj divnoj grofici koliko se
jedan mladić može približiti nekoj ženi igrajući dvaput s njom. Kad je rekao
da je rođak gospođe de Bozean, ova ga je žena, koja mu se učini velika
gospođa, pozvala da je poseti. Sudeći po njenom poslednjem osmehu,
Rastinjak poverova da je neophodno potrebno da je poseti. Srećom se
upoznao s jednim čovekom koji se nije rugao njegovom neznanju, a to je bio
nedostatak koji su tada poznati razmetlјivci smatrali za neoprostiv greh,
uobraženi razmetlјivci, kao što su Molenkur, Ronkerol, Maksim de Traj, de
Marse, Ažida Pento, Vandenes, povezani sa najotmenijim ženama, kao što su
ledi Brandon, vojvotkinja de Lanže, grofica de Kergarue, gospođa de Serizi,
vojvotkinja de Karilјano, grofica Fero, gospođa de Lanti, markiza d'Eglemon,
gospođa Firmiani, markiza de Listomer i markiza d'Espar, vojvotkinja de
Mofrinjez i Granlijeove. Srećom, dakle, neiskusni student naiđe na markiza
de Monrivo, lјubavnika vojvotkinje de Lanže, generala bezazlenog kao dete,
koji mu reče da grofica de Resto stanuje u Ulici Helder. Biti mlad, biti želјan
sveta, čeznuti za ženom i videti kako mu se otvaraju vrata dveju kuća! Moći
odlaziti u predgrađe Sen Žermen kod vikontese de Bozean i u Šosed Anten
kod grofice de Resto! Zaviriti u sve pariske salone i verovati da je toliko lep
mladić da će naći neku zaštitnicu! Osećati u sebi toliko samopouzdanja da
sme bez bojazni koračati po zategnutom užetu, po kome treba ići sigurno kao
kakav iskusni pelivan, i naći u dražesnoj ženi najbolјi oslonac! Sa takvim
mislima i pred tom ženom koja mu se prikazivala tu, kraj vatre od treseti, kao
kakvo božanstvo, između građanskog zakonika i bede, ko ne bi kao Ežen
mislio o budućnosti i ulepšavao je uspesima? On se toliko opio svojom
budućom srećom da je verovao da je pored gospođe de Resto, kad neki bolni
uzdah, narušavajući noćni mir, odjeknu u srcu mladog studenta, kao jauk
kakvog samrtnika. On polako otvori vrata, i kad izađe u hodnik, primeti
svetlu prugu ispod vrata čiča Gorija. Ežen se uplaši da nije pozlilo njegovom
susedu, primače se klјučaonici, pogleda unutra i spazi starca kako nešto radi.
Ali, njegov mu se posao učini toliko zločinački da je smatrao za svoju dužnost
prema društvu da dobro pripazi šta to noću potajno radi taj samozvani
fabrikant rezanaca. Čiča Gorio, koji je, bez sumnje, za prečage izvrnutog stola
pričvrstio jedan poslužavnik i činiju od pozlaćenog srebra, obavijao je oko tih
bogato izvajanih predmeta neko uže i stezao ga tako jako, kao da je uvijajući
te predmete, nameravao da od njih napravi poluge. »Dođavola! Kakav je ovo
čovek!“, pomisli Rastinjak kad vide žilave mišice ovoga starca koji je pomoću
ovog užeta nečujno gnječio pozlaćeno srebro kao da je od testa. Da li je ovo
lopov ili lopovski jatak koji se pravi da je budala, nemoćan, i živi kao pravi
prosjak, samo da bi što sigurnije obavlјao svoj posao?“, reče u sebi Ežen i
uspravi se za trenutak. Zatim ponovo pogleda kroz klјučaonicu. Čiča Gorio,
koji je odveo konopac, uze izgnječeno srebro, metnu ga na sto preko
pokrivača koji je razastro i poče ga valјati kako bi zaoblio polugu. Sve je to
uradio neverovatno lako. „Pa on je jak kao polјski kralј Avgust“, pomisli Ežen
kad je poluga postala gotovo sasvim obla. Čiča Gorio bolno pogleda svoje
delo, suze mu grunuše iz očiju, ugasi voštanicu koja mu je svetlela dok je
savijao ovo pozlaćeno srebro, i Ežen ču kad čiča leže u postelјu uzdahnuvši.
„Lud je“, pomisli student.
— Siroto dete! reče glasno čiča Gorio.
Posle ovih reči, Rastinjak zaklјuči da je bolјe da ništa ne govori o ovom
događaju i da ne osuđuje olako svog suseda. Baš kad je hteo da uđe u svoju
sobu, ču neki neobičan šum što je morao dolaziti od lјudi koji se nečujno
penju uz stepenice. Ežen oslušnu. Zaista se čulo kako naizmenično dišu dva
čoveka. Iako nije čuo ni škripu vrata ni lјudske korake, on odjednom primeti
slabu svetlost na drugom spratu, u sobi gospodina Votrena. „Ovoliko tajni u
jednom skromnom pansionu!“ pomisli on. Siđe niz stepenice, oslušnu i do
njegovih ušiju dopre zvuk zlata. Ubrzo potom ugasi se svetlost, disanje dva
čoveka čulo se i dalјe, ali, bez škripe vrata.
Zatim, kako su ona dva čoveka sve niže silazila, šum je bivao sve slabiji.
— Ko je to? viknu gospođa Voker otvarajući prozor na svojoj sobi.
— Ja se vraćam, mamice Voker, odgovori Votren svojim snažnim glasom.
„Čudnovato! Kristof je navukao reze“, reče u sebi Ežen ulazeći u svoju
sobu. U Parizu, čovek treba da ne spava pa da sazna šta se dešava oko njega.
Pošto su ga ovi sitni događaji udalјili od njegovih razmišlјanja o slavi i
lјubavi, on poče da radi, ali, sumnje koje su nastale u njemu o čiča Goriju, i
još više pomisao na gospođu de Resto, koja mu se s vremena na vreme
ukazivala kao vesnik sjajne budućnosti, smetahu mu; zato leže i zaspa kao
zaklan. Od deset noći koje mladići odrede za rad, oni sedam noći prospavaju.
Noću mogu da rade samo oni koji imaju više od dvadeset godina.
Sutradan izjutra Pariz je bio pokriven onom gustom maglom koja ga tako
obavije tminom da ni najtačniji lјudi ne znaju koje je vreme. Propuštaju se
poslovni sastanci. Svako misli da je osam sati kad izbije podne. Bilo je već
devet i po časova, a gospođa Voker još nije ustala. Kristof i debela Silvija, koji
isto tako bejahu zakasnili, pili su sada spokojno belu kafu s pavlakom sa
mleka koje je bilo namenjeno stanarima, a koje je Silvija posle toga dugo
kuvala te gospođa Voker nije mogla da primeti to njeno lukavstvo.
— Silvija, reče Kristof, umačući prvu krišku hleba, gospodin Votren, koji
je ipak dobar čovek, opet se noćas sastajao sa dve osobe. Ako to gospođi ne bi
bilo pravo, ne treba joj ništa govoriti.
— Je li vam što dao?
— Dao mi je pet franaka za ovaj mesec, kao da je hteo da kaže: „Ćuti“.
— Osim njega i gospođe Kutir, koji nisu cicije, ostali bi nam uzeli levom
rukom ono što su nam desnom dali o Novoj godini, reče Silvija.
— A šta nam i daju! upade Kristof, po jedan bedan petofranak. Evo već
dve godine kako čiča Gorio sam čisti svoje cipele. Ona džimrija Poare i ne
upotreblјava mast za obuću i pre bi je pojeo no što bi njome namazao svoje
dotrajale cipele. Onaj slabunjavi student daje mi samo po dva franka. To nije
dovolјno ni za četke, a uz to, on prodaje i svoja stara odela. Pravi svinjac!
— E, dodade Silvija srčući kafu, mi imamo još ponajbolјa mesta u ovom
kvartu: lepo se živi. Nego, Kristofe, setih se čiča Votrena, je li vam kogod
govorio šta o njemu?
— Jeste. Sreo sam pre neki dan na ulici jednog gospodina koji mi reče: —
Ne stanuje li kod vas jedan debeli gospodin sa zulufima koje boji? Ja mu
odgovorih: „Ne, gospodine, on ih ne boji. Jedan takav veselјak kao što je on,
nema vremena za to.“ To sam saopštio gospodinu Votrenu koji mi je na to
odgovorio: „Dobro si uradio, mladiću moj! Odgovaraj uvek tako. Ništa nije
tako neprijatno kao odavanje naših slabosti. Zbog toga se mogu pokvariti i
brakovi.“
— A mene su na pijaci saletali ne bi li me naveli da kažem da li sam ga
videla kad presvlači košulјu. Tako šta! Gle, reče ona zastavši, na Valde Grasu
izbija deset časova manje četvrt, a niko se ne miče.
— Pa oni su svi izašli! Gospođa Kutir i njena devojčica otišle su još u osam
sati u crkvu Sent-Etjen da se pomole Bogu. Čiča Gorio je izašao s nekim
zamotulјkom.
Student će se vratiti tek posle časova, u deset, video sam ih kako odlaze
kad sam čistio stepenište; čiča Gorio me je udario onim što je nosio, nečim
što je bilo tvrdo kao gvožđe. Ama šta li to radi taj čičica. Svi ga okreću kao
čigru, ali, on je ipak častan čovek i vredi više od svih njih. Nije mnogo
darežlјiv; ali, one gospođe, kod kojih me šalјe ponekad, daju bogate
napojnice i divno se nose.
 — Je l' to one koje naziva svojim kćerima? Ima ih celo tuce.
— Ja sam išao samo kod one dve koje su ovde dolazile.
— Čuje se gospođa; sad će biti vike: treba da odem do nje. Vi, Kristofe,
pripazite na mleko, zbog mačke.
Silvija ode svojoj gazdarici.
— Kako to, Silvija, već je deset sati manje četvrt, a vi ste me ostavili da
spavam kao zaklana. To se još nikada nije dogodilo.
— Magla je kriva, ne vidi se prst pred okom.
— A doručak?
— E, vaši stanari kao da su se povampirili; svi su se razišli još sabajle.
— Govori pravilno, Silvija, nastavi gospođa Voker: treba reći „u zoru“.
— E, gospođo, kazaću onako kako vi želite. Ali, ma kako bilo, vi možete
doručkovati u deset časova. Mišoneta i Poare kao da nisu živi. Samo su oni
ostali, u kući i spavaju kao klade, što, u stvari, i jesu.
— Ali, Silvija, ti ih sparuješ kao da su ...
— Kao da su — šta? odgovori Silvija i zasmeja se blesavo. Oni su kao
stvoreni jedno za drugo.
— Čudi me jedno, Silvija: kako je Votren ušao noćas pošto je Kristof pre
njegovog povratka stavio rezu na vrata?
— Naprotiv, gospođo. On je čuo kad je gospodin Votren dolazio i sišao je
da mu otvori vrata. A evo šta ste vi pomislili...
— Dodaj mi reklu, i požuri sa doručkom. Spremi sa krompirom ono parče
ovčetine što je preostalo, i iznesi nekoliko kuvanih krušaka, od onih
najjevtinijih.
Uskoro potom, gospođa Voker siđe u trpezariju u času kad je njen mačak
šapom oborio tanjir kojim je bila pokrivena zdela sa mlekom i brzo počeo da
loče.
— Mac! viknu ona. Mačak pobeže, pa se zatim povrati i stade se umilјavati
uz njene skute. Tako, tako, ulaguj se sada, matora lenštino! reče mu ona.
Silvija! Silvija!
— Ta šta je, gospođo?
— Pogledajte šta je mačak popio.
— Kriva je ona životinja Kristof, kome sam rekla da postavi sto. Gde li je
samo? Ali, ne brinite, gospođo; to ćemo usuti čiča Goriju u kafu. Sipaću i
vode, on to neće ni primetiti. On ni na šta ne obraća pažnju, čak ni na ono što
jede.
— Ama kuda li je otišla ta zamlata? reče gospođa Voker stavlјajući tanjire.
— A ko bi to znao? Odlunjao je nekuda da se zabavlјa s kojekim.
— Suviše sam spavala, reče gospođa Voker.
— Ali, zato je gospođa sveža kao ruža...
U tom trenutku zazvoni zvonce i Votren uđe u salon pevajući svojim
punim glasom:
„Dugo sam skitao po svetu, Gde se sve nisam viđao...“
— O, o, dobar dan, tetka Voker, reče on spazivši gazdaricu, koju lјubazno
obgrli.
— Dosta, dosta.
— Kažite „bezobrazniče“! nastavi on. Kažite slobodno.
Ta hoćete li već jednom reći? Eto, pomoći ću vam da postavite. Jelte da
sam lјubazan?
„Udvarati se crnki i plavuši, Voleti, uzdisati...“
— Malopre sam video nešto čudnovato... nasumce.
— Šta? zapita udovica.
— Čiča Gorio je u osam i po časova bio u Dofinovoj ulici, kod zlatara koji
kupuje stare stone pribore i širite. Prodao mu je dosta dobro jedan pozlaćen
sud koji je vešto savio, kao da se samo time bavio.
— Zbilјa?
— Da. Vraćao sam se kući posle ispraćaja jednog prijatelјa koji poštanskim
kolima odlazi u inostranstvo; bio sam radoznao i sačekao sam čiča Gorija da
vidim šta će uraditi. Vratio se u naš kvart, u Ulicu de Gre i tu je ušao u kuću
čuvenog zelenaša Gopseka, smelog nevalјalca koji je kadar da pravi domine
od kostiju svog oca; to je pravi Čivutin, Arapin, Grk, Cincarin, čovek koga
niko ne može da pokrade pošto u banci čuva svoj novac.
— Pa šta radi taj čiča Gorio?
— On ništa ne radi, reče Votren, no samo pravi štetu. To vam je glupak
toliko blesav da se upropašćuje zbog kćeri koje ...
— Evo ga! reče Silvija.
 — Kristofe, povika čiča Gorio, pođi sa mnom. Kristof ode za čiča Goriom i
ubrzo se vrati.
— Kuda ćeš? zapita gospođa Voker svog slugu.
— Da nešto poslušam gospodina Gorija.
— Šta ti je to? reče Votren i istrže iz Kristofovih ruku pismo na kome je
pročitao: „Gospođi grofici Anastaziji de Resto.“ Kuda si pošao? nastavi on
vraćajući pismo Kristofu.
U Helderovu ulicu. Naređeno mi je da pismo predam lično gospođi
grofici.
— Šta li je to u njemu? reče Votren gledajući pismo prema svetlosti; da
nije neka novčanica? Nije! Zatim otvori malo kovertu. Isplaćena menica,
uzviknu. Trista mu gromova! Baš je pažlјiv naš čičica. Idi, matori nevalјalče,
nastavi Votren, pa ga zgrabi svojim širokim rukama i okrenu kao kakav
naprstak, dobićeš dobru napojnicu.
Sto je bio postavlјen. Silvija je kuvala mleko. Gospođa Voker podlagala
peć. Votren joj je pomagao i stalno pevušio:

„Dugo sam skitao po svetu,

Gde se sve nisam viđao...“

Kad je sve bilo spremno, uđe i gospođa Kutir sa gospođicom Tajfer.

— Otkuda vi tako rano, draga moja? obrati se gospođa Voker gospođi
Kutir.
— Išla sam na ispovest i pričešće u crkvu Sent Etendi Mon, jer treba da
idemo kod gospodina Tajfera. Sirotica, drhti kao prut, nastavi gospođa Kutir;
zatim sede uz peć i primače vatri svoje cipele koje počeše da se puše.
— De, ogrejte se i vi, Viktorina, reče gospođa Voker.
— Lepo je to, gospođice, što se molite dobrom Bogu da odobrovolјi vašeg
oca, reče Votren i primače stolicu sirotici. Ali, to nije dovolјno. Vama je
potreban prijatelј koji bi sve skresao u oči toj rđi, tom divlјaku, koji ima,
kako se govori, tri miliona, a vama ne da miraz. U današnja vremena miraz je
potreban lepim devojkama.
— Siroto dete, reče gospođa Voker. Vaš strašni otac, dušice moja, neće
dobro proći.
 Na ove reči, Viktorini zasuziše oči, i udovica umuknu na znak gospođe
Kutir.
— Samo kad bismo mogli da ga vidimo, da porazgovaram s njim i da mu
predam poslednje pismo njegove žene, nastavi gospođa Kutir. Ne usuđujem
se da ga pošalјem poštom; on poznaje moj rukopis...
— O, nevine, nesrećne i proganjane žene! uzviknu Votren, upadajući u
reč, eto dokle ste došle? Kroz koji dan umešaću se i ja u ovu stvar, i sve će ići
kako valјa.
— O, gospodine! reče Viktorina bacivši plačan i vatren pogled na Votrena
koga to ne tronu, ako biste nekako uspeli da dođete do mog oca, recite mu
slobodno da su mi njegova lјubav i čast moje majke draži od svih bogatstava
ovog sveta. Ako vam pođe za rukom da ublažite njegovu strogost, pomoliću
se Bogu za vas. Budite uvereni u zahvalnosti...
— Dugo sam skitao po svetu, zapeva Votren podruglјivim glasom.
Baš tada uđoše čiča Gorio, gospođica Mišono i Poare, koje je možda
domamio miris zaprške koju je spremala Silvija za preostalu ovčetinu. U
trenutku kada su svih sedmoro posedali, za sto i pozdravlјali, se, izbi deset
časova, a na ulici se začuše studentovi koraci...
— Hvala Bogu, gospodine Ežene, reče Silvija, danas ćete doručkovati u
društvu.
Student pozdravi stanare i sede do čiča Gorija.
— Desilo mi se nešto sasvim neobično, reče on, napuni tanjir ovčetinom i
odseče komad hleba koji je gospođa Voker uvek odmeravala okom.
— Nešto neobično! reče Poare.
— A što se vi iščuđavate, matori? reče Votren Poareu. Gospodin je kao
stvoren za to.
Gospođica Tajfer pogleda stidlјivo mladog studenta ispod oka.
— Kažite nam šta vam se to desilo, reče gospođa Voker.
— Juče sam bio na balu kod svoje rođake vikontese de Bozean, koja ima
divnu kuću, sobe sve u čistoj svili. Priredila nam je divnu svetkovinu na kojoj
sam se proveo kao car...
— Ić, prekinu ga Votren.
— Gospodine, žustro upade Ežen, šta ste hteli da kažete?
— Dodao sam jedno ić, jer se carići mnogo lepše zabavlјaju nego carevi.
 — Tako je: više bih voleo da budem bezbrižna ptica carić nego car, zato
što... reče Poare koji je uvek ponavlјao ono što drugi kažu.
— Dakle, nastavi student prekinuvši ga, igrao sam sa najlepšom ženom na
balu, sa jednom zanosnom groficom i najdražesnijim stvorom koga sam ikad
video. U kosi je imala breskvine cvetove a za strukom divnu kitu prirodnog
mirišlјavog cveća; ali, treba je videti, jer je nemoguće opisati ženu opijenu
igrom. I zamislite, jutros sam, oko devet časova, sreo tu božanstvenu groficu
kako ide peške Ulicom de Gre. Srce mi je zakucalo, pomislio sam...
— Da je pošla ovamo, reče Votren i ošinu ga proniclјivim pogledom. Ona
je, bez sumnje, išla onom zelenašu čiča Gopseku. Ako ikad uđete u srce koje
Parižanke, u njemu ćete naći prvo zelenaša pa onda lјubavnika. Vaša grofica
zove se Anastazija Resto i stanuje u Helderovoj ulici.
Pri pomenu ovog imena, student pogleda pravo u Votrena. Čiča Gorio
naglo podiže glavu i obojicu pogleda nekim svetlim i nespokojnim pogledom
koji iznenadi sve stanare.
— Kristof je zadocnio, i ona je otišla tamo, uzviknu bolno Gorio.
— Pogodio sam, došapnu Votren gospođi Voker. Gorio je jeo mehanički i
ne znajući šta jede. Nikad nije izgledao tako glup i tako zamišlјen kao u tom
trenutku.
— Do vraga! Ko vam je, gospodine Votrene, mogao kazati njeno ime?
zapita Ežen.
— Gle! Gle! odgovori Votren. Kad čiča Gorio zna kako se zove, zašto ne
bih znao i ja?
— Gospodin Gorio, uzviknu student.
— Šta! reče nesrećni starac. Bila je dakle vrlo lepa sinoć?
— Ko?
— Gospođa de Resto.
— Pogledajte starog džimriju kako su mu se užagrile oči, reče gospođa
Voker Votrenu.
— Da je on ne izdržava? reče tiho gospođica Mišono studentu.
— Jeste, jeste, bila je suviše lepa, nastavi Ežen, koga je čiča Gorio želјno
gledao. Da nije bilo gospođe de Bozean, moja božanstvena grofica bila bi
kralјica bala; mladići su samo u nju gledali, ja sam se dvanaesti po redu
upisao u spisak njenih igrača, stalno je bila zauzeta. Druge su žene prosto
besnile od jeda. Ako je iko juče bio srećan, to je sigurno bila ona. Imao je
pravo onaj koji je kazao da nema ničeg lepšeg od lađe sa razvijenim jedrima,
od konja u galopu i od žene kad igra.
— Juče je blistala na prijemu kod neke vojvotkinje, reče Votren; jutros je
na dnu, kod nekog zelenaša: eto takve su Parižanke. Ako njihovi muževi ne
mogu da zadovolјe njihovu neobuzdanu raskoš, one se prodaju. Ako ne znaju
da se prodaju, one će rasporiti i utrobu svoje rođene majke da u njoj potraže
nešto čime bi blistale. One su za sve sposobne. To je poznata stvar!
Čiča Gorioovo lice, koje je sijalo kao sunce vedrog dana dok je govorio
student, zamrači se posle Votrenove svirepe opaske.
— Dakle, reče gospođa Voker, šta vam se to dogodilo? Jeste li razgovarali, s
njom? Jeste li je pitali, hoće li da uči prava?
— Ona mene nije videla, reče Ežen. Ali, zar nije neobično ako u devet sati
ujutru sretnemo u Ulici de Gre jednu od najlepših žena u Parizu, ženu koja
se verovatno vratila sa bala u dva časa posle ponoći? Tako nešto može da se
dogodi samo u Parizu.
— Nije nego! Događaju se mnogo čudnije stvari, uzviknu Votren.
Gospođica Tajfer rasejano je slušala ovaj razgovor jer je mislila samo na
pokušaj za koji se spremala. Gospođa Kutir dade joj znak da ide da se obuče.
Kad one iziđoše, izađe i čiča Gorio.
— Evo, jeste li ga videli? reče gospođa Voker Votrenu i ostalim stanarima.
Sad je jasno da se upropastio zbog tih žena.
Niko me ne može uveriti da lepa grofica de Resto živi sa čiča Goriom,
uzviknu student.
— Pa niko vas i ne uverava, upade Votren. Vi ste još suviše mladi da biste
mogli dobro poznavati Pariz, docnije ćete doznati da u njemu ima lјudi sa
strastima, kako to mi kažemo... (Na te reči, gospođica Mišono pogleda sa
mnogo razumevanja Votrena. Rekli biste pukovski konj koji je čuo zvuk
trube.)
— A, a, reče Votren, zastavši da bi je osmotrio prodornim pogledom, da i
mi nismo imali, malih strasti? (Stara devojka obori oči kao kaluđerica pred
nagim kipovima.)
— Dakle, nastavi on, ti lјudi uvrte sebi u glavu neku misao i ona ih nikako
ne napušta. Oni piju vodu samo sa jednog izvora, i to često ustajalu; da se nje
napiju, oni su u stanju da prodaju svoje žene, svoju decu; prodaće i svoju
dušu đavolu. Za neke je taj izvor kocka, berza, zbirka slika ili insekata,
muzika; za druge, to je žena koja ume da im pravi slatkiše. Ponudite takvim
lјudima sve žene na svetu, oni će vam se podsmevati, jer žele samo onu koja
zadovolјava njihovu strast. Često ih ta žena nimalo ne voli, zlostavlјa ih,
preskupo im prodaje pomalo zadovolјstva; pa ipak, oni ostaju uporni i
založiće i poslednji pokrivač samo da bi joj dali, i poslednju paru. I čiča Gorio
je takav čovek. Grofica ga iskorišćava zato što je ćutlјiv, eto, takav je taj
otmeni svet! Jadni starac misli samo na nju. Izvan svoje strasti, kao što ste
videli, on je obična životinja. Ali, ako samo povedete razgovor o njoj, lice će
mu zasijati kao dragi kamen. Nije teško pogoditi tu tajnu. On je jutros nosio
juveliru pozlaćenu srebrnariju, i ja sam ga video kad je ulazio kod čiča
Gopseka, u Ulici de Gre. Slušajte dalјe! Kad se vratio, poslao je grofici de
Resto onog šašavog Kristofa koji nam je pokazao adresu pisma u kom je bila
isplaćena menica. Jasno je da je stvar bila vrlo hitna, pošto je i grofica bila
kod starog zelenaša. Čiča Gorio je bio lјubazan i platio je za nju. Ne treba
mnogo misliti pa da se vidi u čemu je stvar. To vam dokazuje, đače učenjače,
da je vaša grofica dok se smejala, dok je igrala, majmunisala, mahala svojim
cvetovima i podizala svoju halјinu, bila u velikom škripcu, kako se to kaže,
misleći na protestovane menice, bilo svoje, bilo svojih lјubavnika.
— Vi ste probudili u meni veliku radoznalost. Sutra ću otići gospođi de
Resto, uzviknu Ežen.
— Da reče Poare, treba ići sutra gospođi de Resto.
— Možda ćete tamo naći i čiča Gorija koji će doći da naplati svoju
uslužnost.
— Pa to znači da je vaš Pariz prava kalјuga, reče Ežen s odvratnošću.
— I to kakva kalјuga, nastavi Votren. Oni koji se u njoj ukalјaju vozeći se
kolima, to su pošteni lјudi, a oni koji se ukalјaju idući pešice, to su lopovi.
Ako vam se desi nesreća da ukradete neku sitnicu, pokazuju vas na trgu pred
Palatom pravosuđa kao kakvo čudovište. Ali, ako ukradete milion, onda će
vas u salonima smatrati za poštenog čoveka. I vi plaćate trideset miliona
franaka žandarmeriju i sudstvo da održavaju takav moral. Divota!
— Šta, uzviknu gospođa Voker, čiča Gorio je pretopio onaj pozlaćeni
pribor za doručak?
— Jesu li na poklopcu bile dve grlice? reče Ežen.
— Jesu.
Mnogo je voleo te stvari, plakao je kad je savijao pehar i poslužavnik. To
sam slučajno video, reče Ežen.
 — Voleo ih je kao i svoj život, odgovori udovica.
— Vidite li koliko je strašan taj starac, reče Votren. Ta žena ume da mu
podiđe.
Student ode u svoju sobu. Votren izađe. Malo docnije, gospođa Kutir i
Viktorina sedoše u kola koja im je Silvija našla. Poare ponudi ruku gospođici
Mišono i oni odoše da se prošetaju po Botaničkoj bašti, gde su ostali, čitava
dva sata.
— Eto, sad su gotovo venčani, reče debela Silvija. Danas su prvi put izašli
zajedno. Oboje su tako suvi da će izbijati varnice kao iz kamena, samo ako se
sudare.
— Teško šalu gospođice Mišono, reče gospođa Voker smejući se, planuće
kao trud.
Kad se u četiri sata posle podne vratio u svoj stan, Gorio je, prema
svetlosti dveju lampi koje su se pušile, video kako Viktorina uplakanih očiju
priča gospođi Voker o neuspeloj poseti koju je jutros napravila gospodinu
Tajferu. Tajfer, kome je dodijao dolazak njegove kćerke i stare žene, odluči
da ih primi i da se objasni s njima.
— Draga gospođo, pričala je gospođa Kutir gospođi Voker, zamislite samo,
nije Viktorinu ponudio ni da sedne, i ona je sve vreme stajala. Meni je rekao,
sasvim hladno, bez srdžbe, da se ne mučimo i da mu ne dolazimo više; da
gospođica, nije rekao: njegova kći, gubi u njegovim očima što mu dosađuje
(jedanput godišnje, čudovište jedno!); da ona nema ničemu da se nada pošto
se njena majka udala bez miraza; jednom rečju, sve same surovosti zbog
kojih je nesrećnica briznula u plač.
Zatim je pala ocu pred noge i hrabro mu rekla da toliko navalјuje samo
zbog svoje majke, da će se njemu pokoravati bez reči, ali, ga preklinje da
pročita zaveštanje nesrećne pokojnice; uzela je pismo i pružila ga svom ocu i
stala da govori najlepše i najdirlјivije reči koje postoje, ne znam samo gde ih
je našla, kao da ju je sam Bog učio, jer je siroto dete tako lepo govorilo da
sam plakala kao luda dok sam je slušala. A znate li šta je za to vreme radio taj
grozni čovek? Sekao je nokte, a potom dohvatio pismo nakvašeno suzama
sirote gospođe Tajfer i bacio ga na kamin rekavši: „Dobro!“ Hteo je da
podigne svoju kćerku koja ga je uhvatila za ruke da ih polјubi, ali, on ih trže
natrag. Zar to nije zločinstvo? A onaj klipan, njegov sin, nije se ni pozdravio
sa sestrom kad je ušao. — Pa to su čudovišta! reče čiča Gorio.
— Posle toga, reče gospođa i ne obraćajući pažnju na starčev uzvik, pošto
se pokloniše i izviniše zbog hitnih poslova, odoše i otac i sin. Eto, tako se
svršila naša poseta. Ali, bar je video svoju kćer. Ne znam samo kako može da
se odriče svog deteta kad potpuno liči na njega.
Pansioneri su dolazili jedan po jedan, pitali, se za zdravlјe i razgovarali, o
onim koještarijama koje kod nekih pariskih staleža sačinjavaju onaj šalјivi
duh čiji je bitni sastojak besmislica, dok mu glavna vrednost leži u pokretu i
izgovoru. Taj posebni govor stalno se menja, a šala koja je njegov glavni izvor
ne traje ni mesec dana. Kakav politički događaj, kakvo suđenje, neka ulična
pesma, dosetka nekog glumca, sve to održava ovu duhovitost koja se sastoji
poglavito u tome što lјudi uzmu neku misao ili neku reč i hitro je dobacuju
jedni drugima. Kako je nedavno pronađena diorama, koja je davala jaču
optičku iluziju nego panorama, to su se u nekim slikarskim atelјeima šegačili
rečima koje se svršavaju na rama. Tu vrstu šale doneo je u pansion Voker
jedan mladi slikar koji se tu hranio osvetlјavanjem.
Dakle, gospodrama Poare, reče činovnik muzeja, kako je vaše
zdravlјerama? Zatim, i ne sačekavši odgovor, obrati se gospođi Kutir i
Viktorini: Gospođe, vi ste nešto neraspoložene.
— Hoćemo li danas ručati? uzviknu Oras Bjanšon, student medicine i
Rastinjakov drug, želudac mi je sišao usque ad talones[13].
— Danas je strašno hladnorama! Reče Votren. Pomaknite se, čiča Gorio,
zar ne vidite da ste nogom zaklonili vrata od peći!
— Slavni gospodine Votrene, reče Bjanšon, zašto kažete hladnorama. To je
pogrešno, treba reći hladorama.
— Ne, reče činovnik muzeja, dobro je hladnorama, shodno pravilu:
hladno mi je na nogama.
— A, a!
— Evo i njegove preuzvišenosti markiza de Rastinjaka, doktora
pravokrivde, uzviknu Bjanšon i zagrli ga tako snažno kao da će ga udaviti. Ej,
vi ostali, ovamo!
Gospođica Mišono uđe tiho, pozdravi goste ne izustivši ni jedne reči, i
sede pored triju žena.
— Uvek me spopadne neka jeza kad god vidim ovog starog slepog miša,
došapnu Bjanšon Votrenu pokazujući gospođicu Mišono. Ja se bavim
Galovom frenologijom i zapazio sam na njoj Judine osobine.
— Gospodin je poznavao Judu? reče Votren.
 A ko se nije sreo s njim! odgovori Bjanšon. Na časnu reč ova bela
usedelica liči na one dugačke crve koji izdube čitavu gredu.
— Tako je, mladiću, reče Votren češlјajući svoje zulufe.
A rumena, poživela je koliko i ruža, Samo jedno jutro.
— A, a, evo slavne čorborame, reče Poare ugledavši Kristofa koji je
pažlјivo nosio čorbu.
— Oprostite, gospodine, to je čorba od kupusa. Sva mladež prsnu u smeh.
— Propade, Poare!
— Poarrrre, propade!
— Zabeležite dva poena mamici Voker, reče Votren.
— Je l' ko obratio pažnju na jutrošnju maglu? reče činovnik.
— Strašna i nezapamćena magla, reče Bjanšon, sumorna, tužna, zelena i
siplјiva, prava Gorio magla.
— Goriorama, reče slikar, jer se ništa nije videlo.
— Ej, milorde Gorio, o vama se govori!
Sedeći u dnu stola, kraj vrata kroz koja se donosilo jelo, čiča Gorio podiže
glavu i, po staroj trgovačkoj navici, koje se još nije sasvim oslobodio,
pomirisa komad hleba koji je bio ispod salveta.
Šta je to sad, kao da vam se ne sviđa hleb, doviknu mu gospođa Voker
jetko i tako glasno da niko nije čuo zveket kašika, lupu tanjira i razgovor za
stolom.
— Naprotiv, gospođo, odgovori Gorio, on je od najbolјeg brašna.
— Po čemu vi to poznajete? zapita ga Ežen.
— Po belini i ukusu.
— Po mirisu, pošto ga mirišete, reče gospođa Voker. Postali, ste tako
štedlјivi da ćete na kraju krajeva pronaći način da se hranite udišući
kuhinjski vazduh.
— Odmah patentirajte taj pronalazak, dobaci činovnik iz muzeja,
obogatićete se.
— Ostavite ga, reče slikar, on to radi da bi nas uverio da je bio fabrikant
rezanaca.
— Vaš je nos dakle pravi majstor, ponovo reče činovnik iz muzeja.
— Maj šta? reče Bjanšon.
 — Majković.
— Majmun.
— Majorica.
— Majonez.
— Majčica.
Majčetina.
— Majcurina
— Majnorama.
Tih osam odgovora, izbačenih sa svih strana trpezare brzinom jedinačne
palјbe, izazvale utoliko jači smeh što je jadni čiča Gorio gledao u goste
nekako glupo, kao čovek koji se upinje da razume reči nekog stranog jezika.
— Maj? reče on Votrenu koji je bio pored njega.
— Eto ti maj, starino moja! reče Votren, plјesnu čiča Gorija po glavi i nabi
mu šešir na oči.
Jadni starac, zaprepašćen ovim prepadom, osta nekoliko trenutaka kao
skamenjen. Kristof odnese njegov tanjir, misleći da je pojeo čorbu, i tako,
kada Gorio podiže šešir i dohvati kašiku, udari njome o sto. Svi prisutni
prsnuše u smeh.
— Gospodine, reče čiča, vi pravite neukusne šale, i ako ponovite takve
ispade...
— Pa šta će biti, čiko? reče Votren prekinuvši ga.
— Platićete to preskupo jednog dana...
— U paklu, Je l’ te? reče slikar. U onom mračnom kutu gde su nevalјala
deca.
— Šta je to s vama, gospođice, reče Votren Viktorini, vi ništa ne jedete? Je
li tata opet bio uporan?
— Užasan, reče gospođa Kutir.
Treba ga opametiti, reče Votren.
— Ali, reče Rastinjak, koji je sedeo pored Bjanšona, gospođica bi mogla da
povede bar spor radi izdržavanja, pošto ništa ne jede. Gle, gle, kako čiča
Gorio posmatra gospođicu Viktorinu.
Starac je zaboravio da jede, gledajući sirotu devojku, na čijem se licu
ispolјavao minski bol, bol nepriznatog deteta koje voli svog oca.
 — Dragi moj, reče Ežen tihim glasom, mi smo se svi prevarili u čiča Goriju.
Nije on ni blesavko ni čovek bez osećanja. Primeni ti na njega tvoj Galov
sistem, pa mi onda kaži šta misliš o njemu. Video sam ga noćas kako savija
poslužavnik od pozlaćenog srebra, kao da je od voska. U tom trenutku lice
mu je bilo ozareno neobičnim osećanjima. Nјegov mi život izgleda toliko
tajanstven da zaslužuje da se ispita. Tako je, Bjanšone, nemoj se smejati, ja se
ne šalim.
— Slažem se, reče Bjanšon, on je zanimlјiv slučaj za lekare, ako hoće,
seciraću ga.
— Ne, nego mu ispitaj glavu.
— Dobro, ali, njegova glupost može biti zarazna.
Sutradan, Rastinjak se obuče veoma otmeno i oko tri časa po podne ode
gospođi de Resto, zanoseći se usput onim lakomislenim nadama koje divnim
uzbuđenjima ulepšavaju život mladića: za njih tada ne postoje ni smetnje ni
opasnosti, u svemu vide uspeh, maštom ulepšavaju život, postaju nesrećni ili
žalosni zbog neostvarenih planova koji su postojali, samo u njihovim
neobuzdanim želјama; da nisu neznalice i stidlјivi, društveni život bio bi
nemogućan. Ežen je pazio na svaki svoj korak da se ne bi uprlјao, ali, je uz
put smišlјao šta će sve kazati gospođi de Resto, oštrio svoju duhovitost,
izmišlјao brze odgovore za razgovor koji je zamišlјao, tražio duhovite dosetke
po uzoru na Tajerana, pretpostavlјajući da će mu se ukazati zgodna prilika za
izjavu na kojoj je zasnivao svoju budućnost. Ali, student se iskalјa i morao je
da zastane u Pale Rojalu da mu očiste čizme i pantalone. „Da sam bogat,
pomisli on menjajući petofranak koji je poneo za svaki slučaj, odvezao bih se
kolima i mislio bih na miru.“ Naposletku stiže u Halderovu ulicu i zatraži da
ga prijave grofici de Resto. Sa uzdržanim besom čoveka koji je uveren da će
uspeti jednog dana, on izdrža prezrive poglede posluge koja ga je videla kada
je pešice prelazio dvorište, a nije čula dolazak kola pred kapiju. Taj ga je
pogled utoliko više zaboleo što je postao svestan svog nižeg položaja čim je
stupio u to dvorište, gde je udarao kopitom o zemlјu jedan divan konj,
upregnut u lepa i raskošna kola po kojima se videlo da njihov sopstvenik živi
rasipničkim životom i da poznaje sva pariska uživanja. Odmah postade
neraspoložen. Mozak mu presta da radi i izgledaše kao neki glupak. Čekajući
odgovor grofice kojoj ode jedan sluga da ga prijavi, Ežen je stajao na jednoj
nozi pred prozorom u predsoblјu i mehanički gledao u dvorište. Vreme mu je
sporo prolazilo, i on bi otišao da nije bio obdaren onom južnjačkom
upornošću koja čuda stvara kad čovek samo nešto naumi.
 — Gospodine, reče sluga, gospođa je u budoaru i, veoma zauzeta, nije mi
ništa odgovorila; ali, ako bi gospodin hteo da pređe u salon, tamo već ima
nekoga.
Diveći se strahovitoj sposobnosti tih lјudi koji, jednom rečju umeju da
optuže ili osude svoje gospodare, Rastinjak smelo otvori vrata na koja je
sluga izašao, da bi pokazao tim drskim lakejima kako poznaje kuću; i tako
nasumce upade u neku sobu gde su bile lampe, ormani sa posuđem, grejalica
ubrusa za kupanje; iz nje se izlazilo u nekakav mračan hodnik i sporedne
stepenice. Prigušen smeh koji se čuo u predsoblјu sasvim ga zbuni.
— Gospodine, salon je ovde, reče mu sluga klanjajući se duboko, što je
ličilo na novo ismejavanje.
Ežen se tako naglo okrenu da se spotače o neku kadu, ali, srećom zadrža
šešir da mu ne padne u vodu. U tom trenutku otvoriše se vrata u dnu
dugačkog hodnika koji je osvetlјavala neka mala lampa, i Rastinjak ču u isto
vreme glas gospođe de Resto, glas čiča Gorija i odjek jednog polјupca. On
tada uđe u trpezariju, pređe preko nje, pođe za slugom, uđe u prvi salon, i tu
stade kraj prozora čim vide da je okrenut dvorištu. Hteo je da se uveri da li je
ovaj čiča Gorio zaista onaj čiča Gorio koga je poznavao. I dok mu je srce
snažno kucalo, on se sećao strašnih Votrenovih reči. Sluga je čekao Ežena na
ulazu u salon, kad odjednom iz njega izađe neki otmen mladić koji reče
nestrplјivo: „Ja odoh, Morise. Kažite gospođi grofici da sam je čekao više od
pola sata.“ Ovaj neulјudan mladić, koji je svakako imao prava da bude takav,
pevušeći neku italijansku pesmicu, uputi se prozoru kod kog je zastao Ežen,
prvo, da vidi kakav je taj čovek tamo, a drugo, da pogleda u dvorište.
— Bolјe bi bilo da gospodin grof pričeka još malo, gospođa je gotova, reče
Moriš i ode u predsoblјe.
U tom trenutku čiča Gorio, koji je izašao na sporedna vrata, zasta kod
kapije. Starac se spremao da otvori svoj kišobran, ne primećujući da je kapija
širom otvorena kako bi mogao da uđe jedan mladić sa odličjem, koji je terao
dvokolice. Čiča Gorio jedva uspe da ustukne da ga kola ne pregaze. Konj se
uplaši od kišobrana, odskoči malo u stranu i pojuri ka tremu. Mladić se
osvrnu lјutito, pogleda čiča Gorija, i pre no što izađe, pozdravi ga odajući mu
ono poštovanje koje mimo svoje volјe ukazujemo zelenašima od kojih
zavisimo, ili lјudima rđavog glasa, zbog čega se docnije stidimo. Čiča Gorio
mu odgovori prijatelјskim i dobroćudnim pozdravom. Sve se ovo odigralo za
tren oka. Ežen je bio suviše zamišlјen, nije ni primetio da nije sam, kad
odjednom ču grofičin glas.
 — Šta, Maksime, vi odlazite? reče ona prekorno i pomalo jetko.
Grofica nije ni primetila da su kola ušla. Rastinjak se naglo okrenu i vide
groficu u divnoj sobnoj halјini od belog kašmira sa ružičastim pojasom. Bila
je nemarno očešlјana kao sve Parižanke pre podne; bila je namirisana, bez
sumnje okupana, a njena lepota, nekako prefinjena, bila je još čulnija; oči su
joj bile vlažne. Mladići umeju sve da zapaze: njihova se duša utapa u zračenje
ženske lepote, kao što bilјka udiše iz vazduha svoje hranlјive sastojke. Zato
Ežen oseti mekoću i svežinu njenih ruku, iako ih nije ni dodirnuo. On je
ispod kašmira video njene jedre grudi koje su se ponekad nazirale kroz
poluotvorenu halјinu i privlačile njegov pogled. Grofici nije bio potreban
steznik, sam je pojas isticao njen vitki stas; njen vrat kao da je bio stvoren za
milovanje, a njene noge bile su divne u papučama. Kad Maksim dohvati
njenu ruku da je polјubi, Ežen tek tada primeti Maksima, a grofica Ežena.
— Gle! Vi ste ovde, gospodine de Rastinjak, milo mi je što vas vidim, reče
ona glasom kome se mora pokoriti svaki razuman čovek.
Maksim je tako značajno gledao čas u Ežena čas u groficu da je
nagoveštavao nezvanom gostu da treba da se čisti. „A, draga moja, nadam se
da ćeš ovog žutoklјunca izbaciti napolјe!“ To su jasno i razgovetno kazivali,
pogledi drskog i oholog mladića kojeg je grofica Anastazija nazvala
Maksimom i čije je lice ispitivala onim pokornim pogledom koji nesvesno
odaje tajne svake žene. Rastinjaka obuze silna mržnja prema tom mladiću.
Prvo zbog toga što uvide kako je grozna njegova kosa prema divnoj, plavoj i
lepo nakudravlјenoj Maksimovoj kosi. Zatim, Maksim je imao lepe i čiste
čizme dok su njegove, pored sve pažnje, bile prilično ukalјane. Najzad,
Maksimu je redengot stajao kao saliven i davao mu izgled lepe žene, dok je
Ežen u dva i po časa po podne bio u fraku. Posmatrajući ovog kicoša, vitkog i
visokog, sjajnih očiju i bleda lica, koji je bio u stanju da upropasti i
samohrano siroče, proniclјivi mladić iz Šarante oseti šta znači biti otmeno
odeven. I ne sačekavši Eženov odgovor, gospođa de Resto zamače u drugi
salon, slična leptiru, u halјini čiji su se skuti lepršali, pri povijanju i
razvijanju. Maksim ode za njom. Ežen, sav besan, pođe za njima. I tako se svi
troje nađoše zajedno kraj kamina, u velikom salonu. Student je dobro znao
da će biti na smetnji tom odvratnom Maksimu; ali, je hteo da prkosi tom
kicošu, makar se i zamerio gospođi de Resto. Odjednom, setivši se da je video
tog mladića na balu gospođe de Bozean, on pogodi šta Maksim znači za
gospođu de Resto; i, s onom mladićkom smelošću koja čini velike gluposti ili
postiže velike uspehe, on se zareče: „Evo mog suparnika, moram ga pobediti.“
Nerazborit mladić! On nije znao da Maksim de Traj dopušta da ga uvrede, ali
da prvi puca i ubija svog protivnika. Ežen je bio dobar strelac, ali, još nije
imao dvadeset pogodaka sa dvadeset dva metka. Mladi grof sede u naslonjaču
kraj vatre, dohvati mašice i poče da džara po kaminu tako plahovito i tako
zlovolјno da se lepo Anastazijino lice odjednom sneveseli. Ona se okrenu
Eženu i pogleda ga onim hladnim upitnim pogledom koji je rečito govorio:
Zašto ne odlazite? Ali tako da lepo vaspitani lјudi mogu odmah da odgovore
onim rečenicama koje bi trebalo zvati izlaznim rečenicama. Ežen napravi
lјubazno lice i reče:
— Gospođo, požurio sam da vas posetim zbog ...
Ali, odjednom naglo ućuta, jer se otvoriše vrata i uđe onaj gospodin koji
je došao kolima. On je bio gologlav, ne pozdravi se sa groficom, zagleda
brižlјivo Ežena, pruži ruku Maksimu i reče mu veoma prijatelјskim tonom:
„Dobar dan“, što neobično iznenadi Ežena. Mladi palančani ne znaju kako je
prijatno živeti utroje.
— Gospodin de Resto, reče grofica studentu, pokazujući na svog muža.
Ežen se duboko pokloni.
— Gospodin de Rastinjak, nastavi ona predstavlјajući Ežena grofu de
Resto. On je, preko Marsijakovih, rođak vikontese de Bozean na čijem sam
poslednjem balu imala zadovolјstvo da se upoznam s njim. Reči „rođak
gospođe vikontese de Bozean preko Marsijakovih“, koje je grofica izgovorila
gotovo deklamujući, puna one gordosti koju oseća svaka domaćica kad hoće
da pokaže da kod nje dolazi samo otmeni svet, čarobno su delovale. Grof nije
više bio hladan i zvaničan, već pozdravi studenta.
— Milo mi je, gospodine, reče on što mi se dala prilika da se upoznam s
vama.
I sam grof Maksim de Traj pogleda uznemireno Ežena i odmah promeni
svoje izazivačko držanje. Ova nagla promena koja nasta pri pomenu jednog
imena, otvori oči i povrati duh mladog južnjaka. Visoko parisko društvo nije
više imalo tajni za njega. Pansion Voker i čiča Gorio bili su sada daleko od
njegovih misli.
— Ja sam mislio da je porodica Marsijaka izumrla? reče grof de Resto
Eženu.
— Jeste, gospodine, odgovori on. Moj deda, vitez de Rastinjak, oženio se
naslednicom porodice de Marsijak. On je imao samo jednu kćer kojom se
oženio maršal de Klarenbo, deda po majci gospođe de Bozean. Mi smo mlađa
grana i utoliko siromašnija što je moj deda, viceadmiral, izgubio sve što je
imao služeći kralјa. Revolucionarna vlada nije priznala naša potraživanja pri
likvidiranju Indijskog društva.
— Je li gospodin vaš deda, pre 1789. komandovao brodom Osvetnik?
— Jeste.
— On je onda poznavao mog dedu koji je komandovao Varvikom.
Maksim sleže lako ramenima gledajući u gospođu de Resto, kao da je hteo
da joj kaže: „Mi smo propali, ako ova dvojica budu razgovarali, o mornarici.“
Anastazija razumede poglede gospodina de Traja. Ona se nasmeši, kako to
samo žene znaju, i reče: „Hodite, Maksime, imam nešto da vas pitam.
Gospodo, mi vas ostavlјamo da zajedno plovite na Varviku i na Osvetniku.“
Ona ustade i izazivački pozva Maksima koji pođe s njom u budoar. Ovaj
morganatski par, kako to lepo kažu Nemci a za šta mi nemamo odgovarajućeg
izraza u francuskom jeziku, tek je stigao do vrata a grof prekide razgovor s
Eženom.
— Anastazija, ostanite, draga moja, povika on lјutito, vi dobro znate da ...
— Odmah ću se vratiti, odmah, prekide ga ona; samo da nešto kažem
Maksimu.
Zaista, ona se ubrzo vrati. Žene koje moraju da paze na narav svojih
muževa da bi mogle da rade šta hoće, znaju dokle smiju da idu a da ne izgube
njihovo dragoceno poverenje. One im nikad ne protivreče kad su u pitanju
obične stvari. Tako je grofica prema tonu grofova glasa uvidela da je opasno
ostati u budoaru. Za ovu neprijatnost imala je da zahvali- Eženu. Zato ga sa
neskrivenim negodovanjem pokaza Maksimu, koji krajnje zajedlјivo reče i
grofu, i njegovoj ženi i Eženu:
— Slušajte, vi imate posla, ne želim da vam smetam; zbogom. I ode.
— Ta ostanite, Maksime! povika grof.
— Dođite na večeru, reče grofica koja ponovo ostavi Ežena i grofa i ode sa
Maksimom u prvi salon gde su čekali, da gospodin de Resto otprati Ežena.
Rastinjak je slušao kako se čas zakikoću, čas razgovaraju, pa zaćute; ali,
pakosni student nastavi da pravi dosetke sa gospodinom de Resto, laskao mu
je ili ga uvlačio u nove razgovore samo da bi ponovo video groficu i doznao u
kakvim je odnosima sa čiča Goriom. Ova žena, očevidno zalјublјena u
Maksima, koja drži muža pod papučom, a tajno održava veze sa starim
fabrikantom rezanaca, izgledala mu je veoma zagonetna. Hteo je da prozre u
tu tajanstvenost, nadajući se da će tako moći da zagospodari tom
Parižankom.
— Anastazija! pozva grof ponovo svoju ženu.
— Mora se, jadni Maksime, reče ona mladiću. Doviđenja, večeras...
— Nadam se, Nazi, šapnu joj on, da ćemo se osloboditi onog mladića čije
oči uvek zasijaju kao žeravice kad god se vaša halјina otvori. Izjaviće vam
lјubav, obrukaće vas i moraću da ga ubijem.
— Jeste li poludeli, Maksime? reče ona. Zar ti studenti nisu veoma
pogodni da se na njih baci sumnja lјubomornog muža, i da se tako prikrije
pravi lјubavnik? Udesiću ja da ga Resto omrzne.
Maksim prsnu u smeh i izađe; grofica ga isprati i stade uz prozor da ga
posmatra kako puca bičem i tera konja da poigrava. Vratila se tek onda kad
su zatvorili kapiju.
— Znate li, draga moja, reče joj grof kad se ponovo pojavila, da imanje na
kom živi gospodin ova porodica nije daleko od Verteja, na Šaran ti.
Gospodinov i moj deda bili su poznanici.
— Milo mi je što smo stari poznanici, reče grofica rasejano.
— Više nego što mislite, reče Ežen tihim glasom.
— Kako! reče ona živo.
— Evo kako, reče student. Video sam maločas da je iz vaše kuće izašao
jedan gospodin s kojim stanujem u istom pansionu, soba do sobe, čiča Gorio.
Pri pomenu tog imena ukrašenog rečju čiča, grof koji je džarao po
kaminu, baci mašice u vatru, kao da se opekao, i ustade.
— Gospodine, mogli biste kazati gospodin Gorio! viknu on.
Grofica prvo preblede kad vide muža tako razdraženog, pa onda pocrvene
i zbuni se; najzad odgovori usilјeno prirodnim glasom, sa izveštačenom
veselošću na licu: „Nikoga na svetu ne volim više od njega...“
Tu zastade, pogleda u klavir kao da se nečega prisetila i reče: — Volite li
muziku, gospodine?
— Mnogo, odgovori Ežen, sav crven i zbunjen pretpostavkom da je učinio
neku veliku glupost.
— Pevate li? zapita ga ona, priđe klaviru i prelete preko svih dirki od
najnižeg ut do najvišeg fa. Rrra!
— Ne, gospođo.
 Grof de Resto hodao je po sobi uzduž i popreko.
— Šteta, ko ume da peva, može imati mnogo uspeha, reče grofica i zapeva
— Caaro, caro, caaro, non dubitare![14]
Izgovorivši ime čiča Gorija, Ežen je napravio jak utisak, ali, sasvim
suprotan utisku koji su izazvale reči: rođak gospođe de Bozean. On se nalazio
u položaju čoveka koji je, zahvalјujući naročitom poverenju, mogao da
razgleda zbirku nekog lјubitelјa starina, pa je nepažnjom iz punog ormana
izvajanih figura, oborio tri-četiri slabo naleplјene glave. Zaželeo je da
propadne u zemlјu. Lice gospođe de Resto bilo je hladno, a ravnodušne oči
izbegavale su poglede nesrećnog studenta.
— Gospođo, reče on, vi imate da razgovarate sa gospodinom de Resto, i
zato vas molim da primite uverenje o mom poštovanju, i da mi dopustite ...
— Kad god budete došli, prekide ga naglo grofica, pričinićete i gospodinu
de Resto i meni najveće zadovolјstvo, budite uvereni u to.
Ežen se pokloni duboko i grofici i grofu pa izađe, a grof ga, i pored
njegovog opiranja, isprati do predsoblјa.
— Kad god bude došao ovaj gospodin, reče grof Morisu, kažite mu da
nismo kod kuće, ni gospođa ni ja.
Kad Ežen izađe primeti da pada kiša.
— Eto, reče on u sebi, napravio sam glupost kojoj ne znam ni uzroka ni
značaja, a sad ću još upropastiti odelo i šešir. Bolјe bi bilo da sam ostao kod
kuće i bubao za ispit, spremajući se za dobrog sudiju. Mogu li odlaziti u
društvo kad je za to potrebno imati kola, čiste čizme, neophodnu opremu,
zlatan lanac, danju rukavice od bele jelenske kože koje staju po šest franaka
par, a uveče žute rukavice! A, matori ugursuze, čiča Gorio!
Kad je izašao na ulicu, naiđoše neka iznajmlјena kola koja su se vraćala sa
svadbe. Kočijaš je jedva čekao da krišom zaradi nešto za sebe i, videvši Ežena
u fraku, s belim prslukom, žutim rukavicama i sjajnim čizmama a bez
kišobrana, upita ga znakom hoće li da ga poveze. Ežen je bio obuzet onim
prigušenim besom koji gura mlade lјude sve dublјe u ponor u koji su upali,
kao da će tamo naći neki srećan izlaz. On glavom dade znak da pristaje na
kočijaševu ponudu i uđe u kola, iako je imao samo dvadeset dva sua.
Nekoliko pomorandžinih cvetova i zlatnih končića pokazivali su da su se u
njima vozili mladenci.
— Kuda će gospodin? upita kočijaš koji je već skinuo bele rukavice.
 — Vala, pomisli Ežen, kad sam već ovako zabasao, onda da bar nešto
ućarim! Terajte u palatu de Bozean, odgovori on glasno.
— U koju? zapita kočijaš.
Ovo pitanje zbuni Ežena. Ovaj novajlija u otmenosti nije znao da postoje
dve palate de Bozean, a nije znao ni koliko ima rođaka koji ne pomišlјaju na
njega.
— Vikonta de Bozean, ulica ...
— Grenel, dodade kočijaš klimnuvši glavom i prekinuvši ga. Znate, imate i
palatu grofa i markiza de Bozean, u Ulici Sen Dominik, dodade on, podižući
papuču na kolima.
— Znam, odgovori Ežen odsečno. Danas mi se svak ruga! — reče on i baci
šešir na prednje sedište. Skupo ću sve ovo platiti. Ali ću bar kao pravi
gospodin posetiti svoju tobožnju rođaku. A onaj stari zlikovac, čiča Gorio, već
me košta najmanje deset franaka. Ali ću bar ispričati gospođi de Bozean šta
mi se sve desilo, možda ću je nasmejati. Ona je verovatno upoznata sa tajnom
zločinačkih veza između onog matorog pacova bez repa i one lepe žene. Bolјe
je da zadobijem naklonost svoje rođake nego da se nosim s onom
pokvarenom ženom koja mi izgleda veoma skupa. Kad je ime ove lepe
vikontese tako moćno, koliko tek vredi ona sama? Okrenimo se onima ka
vrhu. Kad se već napada nešto na nebu, onda treba gađati pravo u Boga!
Te su reči samo kratak izvod mnogih i mnogih misli koje su se vrzmale po
njegovoj glavi. Gledajući kako pada kiša, on se malo smiri i oseti spokojnim.
Tešio se da će bar korisno potrošiti poslednji novac koji ima pri sebi, jer će
sačuvati frak, čizme i šešir. Zato se nasmejao kad je kočijaš doviknuo:
„Otvorite vrata, molim vas!“ Vratar u crvenoj i zlatom optočenoj livreji otvori
vrata palate, i Rastinjak je sa zadovolјstvom gledao kako njegova kola prolaze
ispod trema, zaokreću u dvorište i zaustavlјaju se pred ulazom. Kočijaš u
dugačkom plavom kaputu priđe kolima i spusti kolski stepenik. Izlazeći iz
kola, Ežen ču prigušen smeh koji je dolazio iz hodnika sa stubovima. Sluge su
se već podsmevale ovim prostim svatovskim kolima. Nјihov smeh začu se baš
onda kad je student upoređivao svoja kola sa jednim od najlepših kočija koje
postoje u Parizu, u koje su bila upregnuta dva nemirna konja s ružama iza
ušiju, koji su grizli đem, a koje je kočijaš, napudrovan i sa lepom maramom
oko vrata, kratko držao na uzdi, kao da su hteli da se otmu. U Šosed Anten, u
dvorištu gospođe de Resto video je lake dvokolice čoveka od dvadeset šest
godina. U predgrađu Sen Žermen zatekao je raskoš velikog plemića, ekipaž
koji je vredeo više od trideset hilјada franaka.
 — Ko li je tu? zapita se Ežen shvativši, istina malo dockan, da u Parizu
ima veoma malo slobodnih žena i da skupo staje njihovo osvajanje.
Dođavola! Verovatno i moja rođaka ima svog Maksima.
Teško ožalošćen, on se pope uz stepenice. Čim se pojavi, otvoriše se
staklena vrata; pred njim se pojaviše sluge uozbilјene kao magarci kad ih
timare. Onaj bal na kom je i on bio prisutan, priređen je u velikim
prostorijama za svečanosti, u prizemlјu palate de Bozean. Pošto nije imao
vremena da poseti svoju rođaku između poziva i bala, on nije ni poznavao
stan gospođe de Bozean! Pružala mu se prilika da prvi put vidi čuda one
elegancije koja odaje dušu i navike jedne otmene žene. Ovo je bilo utoliko
zanimlјivije za posmatranje što je mogao da pravi poređenja sa salonom
gospođe de Resto. Vikontesa je primala u četiri i po časa. Da je Ežen došao
pet minuta ranije, ne bi ga primila. Ežena, koji nije imao pojma o raznim
pariskim običajima, odvedoše gospođi de Bozean preko velikih belih
stepenica punih cveća, sa pozlaćenom ogradom i crvenim ćilimima. On ništa
još nije znao o njoj, iako je spadala u žene o kojima se svake večeri
prepričavaju priče po pariskim salonima.
Vikontesa je već tri godine bila u prisnim vezama sa markizom d'Ažida
Pento, koji je spadao u najpoznatije i najbogatije portugalske plemiće. To je
bila jedna od onih bezazlenih veza koje imaju u sebi toliko draži za one koji
je održavaju, tako da ne podnose nikog drugog. Zato je i vikont de Bozean,
hteo — ne hteo, poštovao pred svetom ovu morganatsku vezu. Svi oni koji su
prvih dana ovog prijatelјstva dolazili kod vikontese u dva časa po podne
zaticali su markiza d'Ažida Pento. Gospođa de Bozean nije mogla da odbija
posete, jer bi to bilo vrlo nepristojno, ali, je ipak hladno primala svoje goste,
pažlјivo zagledala šare na tavanu, tako da je svakom bilo jasno koliko joj
smeta. Kad se razglasilo po Parizu da su gospođi de Bozean neprijatne
popodnevne posete, niko joj više nije dolazio. Ona je odlazila u Veselo
pozorište ili u Operu sa gospodinom de Bozeanom i gospodinom d'Ažida
Pentom. Ali, gospodin de Bozean, kao lepo vaspitan čovek, uvek je ostavlјao
svoju ženu i Portugalca same u loži. Gospodin d'Ažida je mislio da se ženi
jednom od gospođica de Rošfid. U visokim društvenim krugovima svako je,
osim gospođe de Bozean, znao za tu vezu. Neke njene prijatelјice bejahu joj
kao nagovestile nešto; ali, ona se na to smejala, verujući da one to čine iz
zavisti, želeći da pomute njenu sreću. Međutim trebalo je objaviti veridbu.
Iako je došao da obavesti vikontesu o ovome braku, lepi Portugalac još nije
smeo da izusti ni jednu jedinu reč o tome. Zašto? Zato što, bez sumnje, ništa
nije teže nego saopštiti ženi takav ultimatum. Ima lјudi koji se bolјe osećaju
u dvoboju, pred čovekom koji im može svakog časa probosti srce mačem,
nego pred ženom koja posle dvočasovnog jadikovanja pada u nesvest i traži
soli za udisanje da bi se osvežila. Dakle, gospodin d'Ažida Pento sedeo je kao
na trnju i mislio da pođe, govoreći u sebi da će gospođa de Bozean doznati
ovu vest; on će joj pisati; biće mu lakše da ovo lјubavno ubistvo izvrši
pismeno nego usmeno. Kad sluga prijavi gospodina Ežena de Rastinjaka,
markiz d'Ažida Pento zadrhta od radosti.
Zapamtite dobro da zalјublјena žena ima više smisla za sumnjičenja no
sposobnosti da unese promene u svoja zadovolјstva. Kad neko hoće da je
napusti, ona brže shvati smisao nekog pokreta no što Virgilev parip oseti ona
majušna tela glasnika lјubavi. Zato i gospođa de Bozean primeti ovaj
nehotičan trzaj, koji je bio lak, ali, bezazleno strašan. Ežen nije znao da u
Parizu nikome ne treba ući u kuću dok se prethodno, od kućnih prijatelјa, ne
sazna sve o mužu, o ženi i deci, da se ne bi učinila neka od onih gluposti za
koje Polјaci tako živopisno kažu: „Upregnite pet volova u kola! Svakako zato
da biste se izvukli iz nezgode u koju ste zapali“. Takve neprilike još nemaju
imena u Francuskoj zacelo zato što se misli da su one u njoj nemoguće usled
jako rasprostranjenog ogovaranja. Pošto je dobro naseo kod gospođe de
Resto, koja mu nije ostavila ni toliko vremena da se izvuče iz škripca, samo je
Ežen bio u stanju da nastavi sa svojim šeprtlјanjima, otišavši u posetu
gospođi de Bozean. Ali, ako je tamo i suviše mnogo smetao gospođi de Resto i
gospodinu de Traju, ovde je spašavao gospodina d'Ažida.
— Zbogom, reče Portugalac žureći vratima, dok je Ežen ulazio u jedan
mali i lepi salon, siv i ružičast, u kome je raskoš bila uslovlјena elegancijom.
— Ali, da se vidimo večeras, reče gospođa de Bozean, okrenu glavu i
pogleda u markiza. Zar nećemo u pozorište?
— Ne mogu, reče on i dohvati kvaku na vratima.
Gospođa de Bozean ustade, pozva ga k sebi ne osvrćući se na Ežena koji
je, stojeći zasenjen pred blјeskom divotnog bogatstva, poverovao u istinitost
arapskih priča i nije znao gde da se skloni ispred ove žene koja ga ne
primećuje. Vikontesa podiže kažiprst desne ruke i njime pozva markiza preda
se. U njenom pokretu bilo je i plahovitog despotizma i silne strasti, te markiz
pusti kvaku i vrati se. Ežen ga je zavidlјivo gledao.
To je onaj čovek čija kola čekaju dole! Treba, dakle, imati besne konje,
sluge u livrejama, i more zlata da bi se zadobio pogled jedne Parižanke.
Demon raskoši ujede ga za srce, obuze ga groznica dobiti, a želјa za zlatom
osuši mu grlo. Imao je sto trideset franaka za tri meseca. Nјegov otac, majka,
braća, sestre, tetka, nisu trošili, svi zajedno, ni dvesta franaka mesečno. Ovo
brzo poređenje između njegovog sadašnjeg položaja i cilјa koji je trebalo da
postigne samo poveća njegovo zaprepašćenje.
— A zašto, reče vikontesa smejući se, ne možete da dođete u Italijansko
pozorište?
— Imam posla. Pozvan sam na večeru kod engleskog ambasadora.
— Ostavite sve to.
Kad čovek samo počne da laže, on je onda primoran da upada iz laži u laž.
Gospodin d'Ažida reče tada smejući se:
— Vi to zahtevate?
— Zacelo?
— Eto, to sam želeo da mi kažete, odgovori on i pogleda je onim nežnim
pogledom koji bi umirio svaku drugu ženu. Zatim, dohvati vikontesinu ruku,
polјubi je i ode.
Ežen zagladi rukom kosu i spremi se za pozdrav, verujući da će se sad
gospođa de Bozean setiti i njega; ali, ona odjednom pojuri, uđe u galeriju,
pritrča prozoru i stade gledati gospodina d'Ažida kako ulazi u kola; ona
pažlјivo oslušnu i ču kako sluga ponavlјa kočijašu: „Kod gospodina de
Rošfida“.
Ove reči i način na koji se gospodin d'Ažida zavali, u kola delovali, su kao
udar groma na ovu ženu, i ona se vrati obuzeta najcrnjim slutnjama. Za
visoke društvene krugove to su najstrašnije nesreće. Vikontesa uđe u spavaću
sobu, sede za sto i uze hartiju za pisma.
„Pošto večerate kod Rošfidovih, a ne u engleskoj ambasadi, napisa ona,
morate se objasniti sa mnom. Ja vas čekam“.
Kad je ispravila nekoliko slova koja je usled grčevitog drhtanja ruke rđavo
napisala, ona se potpisa sa „K“, što je trebalo da znači Kler de Burgonj, i
zazvoni.
— Zače, reče sluzi koji odmah uđe, otiđite u sedam i po časova kod
gospodina de Rošfida i potražite markiza d'Ažidu. Ako je gospodin markiz
tamo, predajte mu ovo pismo, i ne čekajte odgovor; ako ne bude tamo, vratite
pismo.
— Gospođu vikontesu čeka neko u salonu.
— Zbilјa, reče ona i uđe unutra.
 Eženu je već bilo jako neugodno; najzad ukaza se vikontesa koja mu reče
glasom koji ga silno uzbudi: „Oprostite, gospodine, morala sam da napišem
jedno pismo, a sada vam stojim na raspolaganju.“ Nije znala šta govori, jer
evo šta je mislila: „A, on hoće da se oženi gospođicom de Rošfid. No, je li on
slobodan? Taj brak ima da se pokvari još noćas, ili ja... Ali, o tome se sutra
neće više ni govoriti“.
— Rođako... odgovori Ežen.
Kako? uzviknu vikontesa i ošinu ga drskim pogledom od kog se student
sledi.
Ežen je razumeo to njeno „kako“. Za ova tri sata on je toliko stvari naučio
da je postao obazriv.
— Gospođo, popravi se on i pocrvene. Tu zastade, pa onda nastavi:
Oprostite mi; meni je potrebno toliko pomoći da mi malo srodstva ne bi ništa
naudilo.
Gospođa de Bozean se nasmeši, ali, žalosno: ona je već osećala nesreću
koja se bližila.
— Kad biste znali u kakvom se položaju nalazi moja porodica, nastavi on,
vi biste pristali, da budete jedna od onih vila iz bajki koje uživaju u
otklanjanju teškoća svojih štićenika.
— Dakle, rođače, reče ona smejući se, čime vam mogu pomoći?
— A zar ja to znam? Ali, biti s vama i u najdalјem srodstvu vredi koliko
čitavo bogatstvo. Zbunili ste me, ne znam ni šta sam vam kazao. Vi ste jedina
osoba koju poznajem u Parizu. Hteo sam da vas zamolim da me prisvojite kao
kakvo siroče koje bi se uhvatilo za vaš skut i koje bi bilo u stanju da za vas da
i svoj život.
— Da li biste ubili nekoga zbog mene?
— Ubio bih i dvojicu, reče Ežen.
— Dete! Da, vi ste pravo dete, reče ona zaustavlјajući suze. Vi biste mogli
iskreno voleti!
Ah! uzdahnu on klimnuvši glavom. Vikontesa se živo zainteresova za
studenta zbog njegovog odgovora. Južnjak je pravio svoj prvi račun. Između
plavog budoara gospođe de Resto i ružičastog salona gospođe de Bozean, on
je svršio tri godine onog Pariskog prava o kome se ne govori, mada se iz njega
sastoji veliko društveno pravo koje, ako se dobro nauči i primeni, daleko
vodi.
 — A, setio sam se, reče Ežen. Ja sam na vašem balu upoznao gospođu de
Resto i bio sam danas pre podne kod nje.
— Morali ste joj biti na smetnji, reče gospođa de Bozean smešeći se.
— Da, ja sam neznalica koja će ceo svet izazvati protiv sebe, ako mi vi ne
pomognete. Mislim da je veoma teško naći u Parizu mladu, lepu, bogatu i
elegantnu ženu koja je slobodna, a meni je potrebna takva žena koja bi me
upoznala sa onim što vi žene umete tako lepo da objasnite: sa životom. Svuda
ću naići na nekog gospodina de Traja. Došao sam, dakle, k vama da mi
objasnite jednu zagonetku i da vas zamolim da mi kažete kakvu sam to
glupost uradio.. Govorio sam o nekom čiči...
— Gospođa vojvotkinja de Lanže, reče Zak prekidajući studenta, kome to
ne bi pravo.
— Ako želite da uspete u životu, reče vojvotkinja tihim glasom pre svega
ne smete biti tako plahoviti.
— O! Dobar dan, draga moja, nastavi ona idući u susret vojvotkinji, stisnu
joj ruke srdačno i umilјato kao da joj je rođena sestra, a vojvotkinja joj to
uzvrati sa najvećom lјubaznošću. „Evo dve dobre prijatelјice!“ pomisli
Rastinjak. „Sad ću imati dve zaštitnice. Ove dve žene moraju imati iste
osobine, te će se obe bez sumnje zauzeti za mene.“
Čemu imam da zahvalim što si došla, draga moja Antoaneta?, reče
gospođa de Bozean.
— Videla sam gospodina d'Ažida Pento kad je ulazio kod gospodina de
Rošfida pa sam pomislila da ste sami.
Gospođa de Bozean osta hladna i ne pocrvenu, njen se pogled ne promeni,
a njeno čelo kao da se razvedravalo dok je vojvotkinja izgovarala ove kobne
reči.
— Da sam znala da ste zauzeti... dodade vojvotkinja okrenuvši se Eženu.
— Gospodin de Rastinjak, moj rođak, reče vikontesa. Šta je sa generalom
de Monrivo? reče ona. Juče mi je Serizi rekao da se nigde ne pojavlјuje. Je li
bio danas kod vas? Pošto se govorilo da je vojvotkinju napustio gospodin de
Monrivo, u kog je ona bila smrtno zalјublјena, ovo je pitanje žacnu posred
srca, i ona odgovori pocrvenevši:
— Juče je bio u Jeliseju.
— Na službi, reče gospođa de Bozean.
— Klaro, vi zacelo znate da će se sutra objaviti veridba gospodina d'Ažida
Pento i gospođice de Rošfid? nastavi vojvotkinja sevajući pakosno očima.
Udar je bio isuviše jak, vikontesa preblede i odgovori smejući se:
— To je vest kojom se zanimaju glupaci. Zašto bi gospodin d'Ažida dao
jedno od najpoznatijih portugalskih imena gospođici de Rošfid? Rošfidovi su
skorašnji plemići.
Ali će Berta, kako se govori, imati dve stotine hilјada livara prihoda.
— Gospodin d'Ažida je i suviše bogat da bi se time rukovodio.
— Draga moja, gospođica de Rošfid je dražesna.
— A!
— Najzad, on je danas tamo na večeri, sve je uređeno. Iznenađena sam
koliko ste vi malo obavešteni o tome.
— Dakle, kakvu ste to ludoriju učinili, gospodine? — reče gospođa de
Bozean. Ovaj siroti dečko pravi je novajlija u društvu te pojma nema o čemu
mi govorimo. Budite dobri prema njemu, a naš razgovor ostavimo za sutra.
Vidite, sutra će sve biti zvanično objavlјeno, i onda ćete moći sa sigurnošću
govoriti o tome. Vojvotkinja odmeri Ežena od glave do pete onim drskim
pogledom koji čoveka smrvi, i stavi mu na znanje da je niko i ništa.
— Gospođo, ja sam nehotice strašno uvredio gospođu de Resto. Nehotice,
eto, u tome je moja krivica, reče student koji se već snašao i shvatio zajedlјiva
i potajna peckanja u lјubaznim rečima ovih dveju žena. Vi se i dalјe viđate s
onima koji vam svesno nanose bol, a možda i strahujete od njih, dok onoga
koji nesvesno nanosi uvrede smatraju za glupaka i smetenjaka koji ne ume
ničim da se koristi, a svako ga prezire.
Gospođa de Bozean pogleda studenta onim pogledom velikih duša u kome
je bilo i zahvalnosti i dostojanstva. Taj pogled bio je melem za ranu koju je
studentovu srcu zadala vojvotkinja svojim izvršitelјsko-procenjivačkim
pogledom, kojim je odmerila njegovu vrednost.
Zamislite da sam uspeo da zadobijem blagonaklonost grofa de Resto, jer,
reče on i pogleda vojvotkinju istovremeno i ponizno i zajedlјivo. Moram vam
priznati, gospođo, ja sam zasada samo grešni student, sam samcat, puki
siromah ...
— Ne govorite tako, gospodine de Rastinjak. Žene nikad ne vole ono što
niko ne voli.
— E, reče Ežen, meni je tek dvadeset dve godine, i čovek mora da podnosi
nezgode koje idu sa godinama. Uostalom, ja se ispovedam; a nemoguće je
kleknuti u lepšu ispovedaonicu: u ovoj se čine gresi koji se priznaju u onoj
drugoj.
Zbog njihove neukusnosti, vojvotkinja hladno primi i osudi ove jeretičke
reči, i reče vikontesi:
— Gospodin je došao...
Gospođa de Bozean poče slatko da se smeje i svom rođaku i vojvotkinji.
— Došao je, draga moja, i traži vaspitačicu dobra ukusa.
— Gospođo vojvotkinjo, nastavi Rastinjak, zar nije prirodno što želimo da
upoznamo tajne onoga što nas očarava? (Sad sigurno govorim, pomisli on,
kao kakav brica.)
— Mislim da je gospođa de Resto učenica gospodina de Traja, reče
vojvotkinja.
— Gospođo, ja o tome nisam imao ni pojma, nastavi student. Zato sam i
upao tako glupo među njih. Najzad, muž me je lepo primio, žena bi me
podnosila neko vreme, ali, mi odjednom pade na um da im kažem kako
poznajem jednog čoveka kog sam video da izlazi na tajne stepenice i koji je u
dnu hodnika polјubio groficu.
— Ko je to bio? zapitaše obe žene.
— Neki starac koji živi sa dva zlatnika mesečno kao i ja, ubogi student, na
kraju predgrađa Sen Marso, pravi bednik, kome se svako podsmeva a koga
zovemo čiča Gorio.
— Pa vi ste pravo dete, uzviknu vikontesa. Gospođa de Resto se kao
devojka preživala Gorio.
— Kći nekog fabrikanta rezanaca, nastavi vojvotkinja, beznačajna žena
koja je predstavlјena dvoru istog dana kad i kći nekakvog poslastičara. Zar se
ne sećate, Klaro? Kralј je počeo da se smeje i rekao je na latinskom nešto
duhovito o brašnu. Ljudi... kako ono bejaše? Ljudi...
— Eiusdem farinae[15], reče Ežen.
— Tako je, reče vojvotkinja.
— A, to je njen otac, nastavi student užasnut.
— Dabome; čiča je imao dve kćeri koje ludo voli, iako se obe gotovo
odriču njega.
— Nije li druga udata, reče vikontesa gledajući u gospođu de Lanže, za
nekog barona de Nisenžana? Da se ne zove Delfina? Je li to ona plavuša koja
ima ložu u Operi, a odlazi i u Veselo pozorište, i glasno se smeje da bi
privukla pažnju na sebe?
Vojvotkinja se nasmeši i reče:
— Pa ja vam se divim, draga moja. Što vas toliko zanimaju ti lјudi?
Trebalo je biti ludo zalјublјen, kao što je bio Resto, pa se oženiti
brašnarevom kćerkom, gospođicom Anastazijom. Ali, neće se mnogo uvajditi.
Ona je pala u ruke gospodinu de Traju, koji će je upropastiti.
— One su se odrekle svog oca? ponovi Ežen.
— Da, da, odrekle su se svog oca. Nekakvog oca, nastavi vikontesa, dobrog
oca koji je, kako se priča, dao svakoj u miraz po pet ili šest stotina hilјada
franaka da ih usreći lepom udajom, a za sebe zadržao samo osam do deset
hilјada livara prihoda, verujući da će njegove kćeri ostati njegove kćeri,
misleći da je sebi stvorio kod njih dva izvora za izdržavanje, dve kuće gde će
ga obožavati i negovati. Posle dve godine zetovi su ga oterali, iz svojih
domova kao poslednjeg bednika ...
Iz Eženovih očiju kanu nekoliko suza. Nedavno se okrepio čistim i svetim
porodičnim osećanjima, još je verovao u svoje mladalačke snove i ovo mu je
bio prvi dan na bojištu pariske civilizacije. Istina, uzbuđenja deluju tako
snažno da ove tri osobe zaćutaše za trenutak gledajući se nemo.
— E, bože moj! reče gospođa de Lanže, ovo je zaista strašno, a događa se
svakog dana pred našim očima. Ima li tome kakvog uzroka? Recite mi, draga
moja, jeste li se ikad zapitali, šta je to zet? Zet je čovek za koga odgajamo, vi
ili ja, milo malo stvorenje za koje nas vezuje hilјadu veza, koje će sedamnaest
godina biti radost porodice, njena najčistija duša, kako bi rekao Lamartin, i
najzad postati njena napast. Kad nam taj čovek uzme kćer, on će prvo
dograbiti svoju lјubav kao sekiru da njome iz srca i duše toga anđela iskoreni
sva osećanja koja su je vezivala za njenu porodicu. Do juče je naša kći bila
sve za nas, mi smo bili sve za nju; sutradan, ona postaje naš neprijatelј. Zar
ne gledamo tu tragediju svakog dana? Ovde je snaha krajnje neobazriva
prema svekru koji je sve žrtvovao za svog sina. Tamo opet zet izbacuje taštu
iz kuće. čujem kako se lјudi pitaju čega danas ima dramatičnog u društvu.
Eto, zetova drama je strašna, ne računajući naše brakove koji su postali, vrlo
glupi. Znam vrlo dobro šta se dogodilo tom starom fabrikantu rezanaca.
Mislim da se sećam da je taj Forio...
— Gorio, gospođo.
— Da, taj Morio bio je za vreme revolucije predsednik jednog odbora; bio
je posvećen u tajnu one poznate gladi i počeo je da se bogati prodajući u to
vreme brašno deset puta skuplјe no što ga je kupovao. A nabavio ga je koliko
je hteo. Upravnik dobara moje babe uzeo je od njega silne pare za brašno. Taj
Gorio delio je dobit, bez sumnje, kao svi takvi lјudi, sa odborom narodnog
spasa. Sećam se da je upravnik govorio mojoj babi da može biti sasvim
spokojna u Granvilјeu, jer je njeno žito najbolјa preporuka za nju. Dakle, taj
Lorio koji je dželatima prodavao žito, imao je jednu jedinu strast. Kažu da
obožava svoje kćeri. Stariju je uvalio u kuću de Resto, a mlađu udao za
barona de Nisenžana, bogatog bankara koji se izdaje za rojalistu. Razumlјivo
je da se za vreme Carstva zetovi nisu snebivali, da primaju u kuću ovoga
starca iz devedeset i treće; to je još nekako išlo pod Bonapartom. Ali, kad su
se povratiti Burbonci, starac je počeo da smeta gospodinu de Resto, a još više
bankaru. Kćeri, koje su možda još uvek volele svog oca, htele su da zadovolјe
i njega i svoje muževe, i da vuci budu siti i sve ovce na broju; i tako su
primale Gorija kad su bile same, izmišlјajući nežne izgovore. „Tata, dođite,
biće nam prijatnije jer ćemo biti sami!“ itd. Ja mislim, draga moja, istinita
osećanja imajući, srce ovog jadnika iz devedeset treće bilo je ranjeno. Video
je da se njegove kćeri stide njega i da on smeta svojim zetovima, ako one vole
svoje muževe. Trebalo je, dakle, da se žrtvuje. I on se žrtvovao, jer je bio otac:
sam se prognao. Kad je video da su mu kćeri zadovolјne, poverovao je da je
dobro uradio. Saučesnici tog malog zločina bili su i otac i kćeri. To svuda
vidimo. Zar taj čiča Dorio ne bi bio masna mrlјa u salonu svojih kćeri? On bi
se u njemu snebivao i bilo bi mu dosadno. To što se dogodilo tome ocu može
se dogoditi i najlepšoj ženi sa čovekom koga mnogo voli: ako mu dosadi
svojom lјubavlјu, on ode i izbegava je, služeći se kojekakvim niskostima.
Tako biva sa svim osećanjima. Naše je srce riznica, ako ga odjednom
ispraznite, onda ste propali. Kao što ne opraštamo čoveku koji je ostao bez
prebijene pare, tako isto ne opraštamo ni osećanju koje se u celosti ispolјi.
Taj otac dao je sve. Davao je punih dvadeset godina, i svoju nežnost, i svoju
lјubav; dao je sve svoje bogatstvo za jedan dan. Kad su njegove kćeri dobro
iscedile limun, koru su bacile na ulicu.
— Svet je gadan, reče vikontesa cupkajući svoj šal oborenih očiju, jer je
behu u srce pogodile reči koje je gospođa de Lanže njoj namenila pričajući
ovu priču.
— Gadan! Ne, odgovori vojvotkinja; uvek je on takav bio. Ja vam o njemu
ovako govorim zato što hoću da vam pokažem da ga dobro poznajem. I ja sam
vašeg mišlјenja, reče ona stežući ruku vikontesi. Svet je kalјuga, gledajmo da
ostanemo na visini. Tada ustade, polјubi u čelo gospođu de Bozean govoreći:
Ala ste sada lepi, draga moja. Još nikad nisam videla tako lepu boju lica.
Zatim jedva primetno klimnu glavom pogledavši u rođaka i izađe.
— Čiča Gorio je veličanstven! Reče Ežen setivši se da ga je video kako
noću savija svoje posuđe od pozlaćenog srebra.
Gospođa de Bozean bejaše toliko zamišlјena da nije čula njegove reči. I
tako prođe nekoliko trenutaka u ćutanju, a siromah student, zgranut i
postiđen, ne usudi se ni da ode, ni da ostane, ni da progovori.
— Svet je gadan i zloban, reče najzad vikontesa. Čim nam se dogodi neka
nesreća, odmah se nađe neki prijatelј koji dotrči da nam je saopšti i da nam
ore po srcu nožem, hvaleći nam njegovu dršku. Već me ujedaju, već mi se
podsmevaju! Ali, ne dam se ja. Ona gordo ispravi glavu kao otmena žena, a to
je i bila, i iz njenih ponosnih očiju sevnuše munje.
— Gle, reče spazivši Ežena, vi ste još tu!
— Još, reče on žalosno.
— Dakle, gospodine de Rastinjak, postupajte s lјudima onako kako
zaslužuju. Želite da uspete; ja ću vam pomoći. Uvidećete koliko je duboka
ženska pokvarenost, izmerićete veličinu bedne lјudske sujete. Iako sam
pažlјivo čitala tu knjigu o svetu, ipak ima stranica koje su mi ostale
nepoznate. Sad znam sve. Ukoliko hladnije budete računali, utoliko ćete
bolјe uspeti. Ako hoćete da vas se svet boji, udrite bez milosti. I lјude i žene
smatrajte za poštanske konje koje ćete na svakoj stanici ostavlјati da crknu,
pa ćete ostvariti sve svoje želјe. Zapamtite da nećete biti niko i ništa ako ne
budete imali, ženu koja će se zauzimati za vas. Ona treba da bude mlada,
bogata i otmena. Ali, krijte kao blago svako istinito osećanje; ne dajte ni da
ga naslute, jer ćete propasti. Nećete više biti dželat, već ćete postati žrtva.
Ako ikoga zavolite, čuvajte dobro svoju tajnu! Nemojte je odati dok dobro ne
proverite kome ćete otvoriti svoje srce. Da biste unapred sačuvali, tu lјubav
koja još ne postoji, naučite se da budete nepoverlјivi prema svetu. Čujte me,
Miguele... (Ona ne primeti da se prevarila u imenu.) Postoji nešto još
strasnije od ovog kćerinskog napuštanja oca, čiju smrt žele obe njegove kćeri.
To je suparništvo između dve sestre. Resto je plemić, njegova žena je
primlјena u društvo, predstavlјena je i dvoru; ali, njena sestra, njena bogata
sestra, lepa gospođa Delfina de Nisenžan, žena jednog bankara, presvisnu od
žalosti i zavisti jer je ostala daleko iza svoje sestre; sestru više ne smatra
sestrom; te se dve žene odriču jedna druge, kao što se odriču i svog oca. I zato
bi gospođa de Nisenžan polokala sve blato između ulica Sen Lazar i Grenel
samo da uđe u moj salon. Ona je poverovala da će pomoću de Marseja doći do
svog cilјa, postala je njegova robinja i prosto mu dosadi. Ali, de Marsej slabo
mari za nju. Ako mi je predstavite, vi ćete postati njeno mezimče, i ona će vas
obožavati. Volite je posle, ako možete, ako ne, vi je iskoristite. Pozvaću je
jedanput, dvaput, prilikom kakve velike svečanosti, kad bude mnogo sveta;
ali, je nikad neću primiti danju. Pozdraviću se s njom, i to je sve. Zatvorili su
vam grofičina vrata zato što ste pomenuli čiča Gorija. Jeste, dragi moj,
možete otići dvadeset puta gospođi de Resto, uvek će vam reći da nije kod
kuće. Nјena su vam vrata zauvek zatvorena. Lepo, neka vas onda čiča Gorio
odvede u kuću gospođe Delfine de Nisenžan. Lepa gospođa de Nisenžan biće
za vas znamenje. A vi budite čovek koga ona izdvaja, i žene će ludovati za
vama. Nјene suparnice, njene prijatelјice, njene najbolјe prijatelјice gledaće
da vas preotmu. Ima žena koje vole čoveka koga je izabrala neka druga žena,
kao što ima jadnih malograđanki koje misle da će steći i naše ponašanje ako
stave na glavu šešire kakve mi nosimo. Vi ćete uspeti. U Parizu, uspeh je sve,
to vam je klјuč moći. Ako žene nađu da imate duha i dara, lјudi će u to
poverovati, ako ih vi ne razuverite. Tada ćete moći sve što zaželite, svuda ćete
imati pristupa. Tada ćete saznati da je svet skup prevarenih i varalica.
Nemojte biti ni s jednima ni s drugima. Ja vam dajem svoje ime kao vodilo za
ulazak u taj lavirint. Nemojte ga osramotiti i vratite mi ga čisto, reče ona,
povi malo vrat i pogleda studenta kao kakva kralјica. A sad, idite, ostavite me.
I mi žene moramo da bijemo bitke sa svojim neprijatelјima.
— Ako vam zatreba pouzdan čovek da potpali, minu? — prekide je Ežen.
— Onda? — reče ona.
On se udari u prsa, odgovori smeškom na smešak svoje rođake i ode. Bilo
je pet sati. Ežen je bio gladan te se bojao da ne zadocni na večeru. Ova
bojazan probudi u njemu zadovolјstvo koje se oseća od brze vožnje po
Parizu. Ovo čisto mehaničko uživanje nije mu smetalo da se sav preda
mislima koje su ga spopale. Kad čovek njegovih godina oseti da je prezren, on
se lјuti, besni, preti pesnicima celom svetu, hoće da se sveti i posumnja u
samog sebe. Rastinjaka su sada mučile ove reči: „Vi ste sebi zatvorili grofičina
vrata.“ Otići ću! pomisli on, ako gospođa de Bozean bude imala pravo, pa ako
mi je tamo zabranjen pristup... ja... Gospođa de Resto naći će me u svim
salonima u koje odlazi. Naučiću da se mačujem, da gađam iz pištolјa i ubiću
njenog Maksima! — „A novac?“ doviknu mu savest, „Gde ćeš njega naći?“
Odjednom drečeće bogatstvo grofice de Resto zasija pred njegovim očima. Tu
je video raskoš u kojoj je morala uživati jedna gospođica Gorio, pozlate,
skupocene stvari koje padaju u oči, neukusnu raskoš skorojevića, rasipanje
lјubavnice koju izdržava lјubavnik. Ta čarobna slika odjednom iščeze pred
veličanstvenim dvorcem de Bozean. Nјegova mašta, preneta u otmene
krugove pariskog društva, probudi u njemu mnogo rđavih misli šireći
delokrug njegovog duha i njegove svesti. Svet mu se ukaza onakav kakav je:
zakoni i moral nisu postojali za bogataše, a u bogatstvu vide ultima ratio
mundi[16]. „Votren ima pravo, bogatstvo je vrlina!“ pomisli on.
Kad je stigao u Ulicu Nev Sent Ženevjev, brzo se pope u svoju sobu, zatim
se vrati, dade deset franaka kočijašu i najzad uđe u onu odvratnu trpezariju
gde zateče osamnaest gostiju kako slatko jedu, kao životinje za jaslama. On se
zgadi na prizor ove bede i na izgled ove dvorane. Prelaz je bio i suviše nagao,
suprotnost i suviše velika, zbog čega i njegovo samolјublјe poraste preko
svake mere. Na jednoj strani, sveže i lepe slike najotmenijeg društva, mlada i
živa lica okružena divotama umetnosti i raskoši, strasne glave pune poezije;
na drugoj strani, jezive slike uokvirene prlјavštinom, i lica kojima su strasti
oduzele svaku draž. On se seti pouka koje mu je dala gospođa de Bozean,
obuzeta gnevom napuštene žene. Seti se njenih zavodlјivih ponuda. Beda ih
je sada objašnjavala. Rastinjak izabra dva puta koji naporedo vode bogatstvu:
nauku i lјubav, pomoću kojih će postati učen doktor i svetski čovek. Još je bio
pravo dete! Ta se dva puta nikad ne sastaju.
— Nešto ste suviše turobni, gospodine markiže, reče mu Votren, i pogleda
ga onim pogledom kojim je, kako izgleda, prodirao u najskrivenije tajne
lјudskog srca.
— Nisam raspoložen da podnosim šale onih koji me nazivaju gospodinom
markizom, odgovori on. U Parizu treba imati sto hilјada livara prihoda pa biti
pravi markiz, a kad neko živi u pansionu Voker, taj baš nije lјubimac sreće.
Votren pogleda Rastinjaka i očinski i prezrivo, kao da je hteo da kaže:
„Balavče jedan! S tobom bih ja začas bio gotov!“ Zatim odgovori:
— Zato ste rđavo raspoloženi što možda niste imali, uspeha kod lepe
grofice de Resto.
— Zatvorila mi je vrata zato što sam joj rekao da njen otac jede za našim
stolom, uzviknu Rastinjak.
Svi se gosti pogledaše. Čiča Gorio obori oči i okrenu se u stranu da ih
obriše.
— Natrunili ste mi duvana u oko, reče on svome susedu.
— Ko odsad bude jedio čiča Gorija, sa mnom će imati posla, odgovori Ežen
i pogleda suseda bivšeg fabrikanta rezanaca; on vredi više od svih nas.
Gospođe se izuzimaju, reče on i okrenu se gospođici Tajfer.
Ova rečenica učini kraj svemu, jer ju je Ežen izgovorio takvim glasom da
su svi za stolom zaćutali. Samo mu Votren odgovori podruglјivo:
— Ako mislite da uzmete u zaštitu čiča Gorija i da postanete njegov
odgovorni urednik, treba da umete dobro da rukujete mačem i dobro da
gađate iz pištolјa.
— To ću naučiti, reče Ežen.
— Znači, stupili ste danas u borbu?
— Možda, odgovori Rastinjak. Ali, ja ne moram nikome da polažem
račune o svom radu, kao što se ne trudim da saznam šta drugi rade noću.
Votren pogleda popreko Rastinjaka.
— Mladiću, ko hoće da gleda pozorište sa lutkama, treba da uđe u baraku
a ne da gleda spolјa, kroz rupe. Dosta je bilo razgovora, dodade on videći da
se Ežen lјuti. Objasnićemo se nasamo kad budete hteli.
Večera prođe u sumornom i nategnutom raspoloženju. Čiča Gorio, obuzet
dubokim bolom, koji mu je student zadao svojim rečima, nije shvatio da se
prema njemu promenilo raspoloženje, i da ga je uzeo u zaštitu jedan mladić
kadar da učini kraj dosadašnjim ispadima.
— Gospodin Gorio je, dakle, otac jedne grofice? reče gospođa Voker tihim
glasom.
— I jedne baronice, odgovori joj Rastinjak.
— Samo to i može biti, reče Bjanšon Rastinjaku, ja sam mu ispitao glavu:
ima samo jednu čvorugu, čvorugu očinstva, on će biti večiti otac.
Ežen je bio i suviše ozbilјan te se ne nasmeja na Bjanšonovu šalu. Hteo je
da se koristi savetima gospođe de Bozean i pitao se gde bi i kako došao do
para. Sneveseli se kad vide kako se pred njegovim očima prostiru svetske
ravnice istovremeno i puste i rodne. Kad je večera bila završena, on ostade
sam u trpezariji.
— Vi ste, dakle, videli moju kćer? reče mu Gorio uzbuđenim glasom.
Ežen se trže iz svojih misli, dohvati starčevu ruku, pogleda ga nežno i reče
mu:
— Vi ste dobar i pošten čovek. Razgovaraćemo docnije o vašim kćerkama.
Zatim ustade i, ne saslušavši čiča Gorija, ode u svoju sobu, gde napisa majci
ovo pismo:
„Draga majko, ako možeš, pruži mi i treću sisu. Mogao bih brzo da se
obogatim. Potrebno mi je hilјadu i dvesta franaka, i moram ih imati na svaki
način. Nemoj govoriti ocu o mom traženju, on će se možda usprotiviti;
međutim, ako ne dobijem taj novac, pašću u očajanje te bih mogao izvršiti
samoubistvo. Ja ću ti objasniti svoje pobude čim se budemo sastali, inače bi
trebalo da ti napišem čitavu knjigu pa da ti bude jasno u kakvom se položaju
nalazim. Nisam se kockao, dobra moja majko, nikome ništa ne dugujem; ali,
ako želiš da mi spasiš život koji si mi dala, onda treba da mi nađeš ovu svotu.
Najzad, počeo sam da odlazim kod vikontese de Bozean, koja me je uzela pod
svoje okrilјe. Ja moram da idem u društvo, a nemam para ni za čiste rukavice.
Kadar sam da se hranim suvim hlebom, da pijem samo vodu, ako ustreba i
gladovaću; ali, ne mogu biti bez onoga što je ovde neophodno za uspeh. Ili ću
postići svoj cilј, ili ću ostati u blatu. Ja znam kakve sve nade polažete u mene
i želim što pre da ih ostvarim. Dobra moja majko, prodaj koji stari nakit, ja ću
ti uskoro nabaviti drugi. Dobro poznajem stanje naše porodice i umeću da
cenim vaše žrtve, a ti budi uverena da ih ne tražim uzalud, inače bih bio
pravo čudovište. Moju molbu shvati samo kao preku potrebu. Cela naša
budućnost zavisi on ovog novca pomoću koga treba da stupim u borbu; jer,
život u Parizu nije ništa drugo do neprekidna borba. Ako morate da prodate i
tetkine čipke pa da skupite traženu sumu, onda joj reci da ću joj poslati još
lepše“. Itd.
Potom i sestrama napisa po jedno pismo i zatraži njihove ušteđevine, a da
bi im izmamio novac te da niko u porodici ne dozna za žrtvu koju će one
sigurno sa zadovolјstvom podneti radi njega, on ih dirnu u najosetlјiviju žicu
govoreći im o časti, jer je ona svetinja za mlada bića. Kad je završio ovo
pismo, on i nehotice zadrhta: uzrujavao se, trzao se. Slavolјubivi mladić
poznavao je čistu plemenitost tih duša koje tavore svoje dane u samoći; znao
je čime će ožalostiti a čime obradovati svoje sestre; znao je i s kakvom će
radošću one krišom, u vrtu, razgovarati o svom dragom bratu. On ih je već
gledao kako tajno prebrojavaju svoje malo blago i kako se dovijaju da mu ga
pošalјu inkognito vršeći svoju prvu prevaru da bi učinile veliko delo.
„Sestrinsko srce je čisto kao dragi kamen, ono je izvor nežnosti!“ pomisli on.
Postideo se zbog ovih pisama. Kako će biti silne njihove želјe, a kako čista
njihova molitva! S kakvim će se zadovolјstvom one žrtvovati! Šta će sve
prepatiti njegova majka ako ne bude mogla da pošalјe celu sumu! Ta
plemenita osećanja i te strahovite žrtve treba da mu posluže kao lestvice da
dospe do Delfine de Nisenžan. Nekoliko suza, poslednja zrna tamjana bačena
na porodični oltar, kanuše iz njegovih očiju. Sav očajan i uznemiren stade
hodati po sobi.
Videvši ga u takvom stanju, čiča Gorio uđe kroz odškrinuta vrata i reče:
— Šta vam je, gospodine?
— A, dragi susede, ja sam još onakav sin i brat kakav ste vi otac. Vi s
pravom strahujete za groficu Anastaziju, ona je u rukama nekakvog Maksima
de Traja, i on će je upropastiti.
Čiča Gorio izađe i promrmlјa nekoliko nerazumlјivih reči. Sutradan
Rastinjak ode na poštu da preda svoja pisma. Kolebao se sve do poslednjeg
trenutka, ali, ih ipak baci u sanduče govoreći: „Uspeću!“ Tako se tom
sudbonosnom rečju, koja više upropašćuje lјude nego što ih spašava, zariču
kockari i velike vojskovođe. Posle nekoliko dana Ežen ode gospođi de Resto,
ali, ga tamo ne primiše. Triput je odlazio, ali, uvek uzalud, iako se prijavlјivao
u vreme kad grof Maksim de Traj nije bio tamo. Vikontesa je bila u pravu.
Student nije više učio. Išao je na časove samo da bude prisutan prozivci, a
zatim je bežao iz škole. Mislio je i radio onako kako radi većina studenata.
Odlagao je učenje do ispita; odlučio je da plati upisninu za drugu i treću
godinu, pa onda, u poslednjem trenutku, sve da nauči ozbilјno i na dušak.
Tako je imao petnaest meseci slobodnog vremena da plovi po pariskom
okeanu, da iskorišćava žene ili da lovi bogatstvo. U toku te nedelјe dvaput je
bio kod gospođe de Bozean, kod koje je dolazio onda kad je markiz d'Ažida
odlazio. Ta čuvena i najpoetičnija žena u predgrađu Sen Žermen, osta još
nekoliko dana pobednica i uspe da se odloži venčanje gospođice de Rošfid sa
markizom d'Ažida Pento. Ali, ti poslednji dani koji su bili najstrasniji zbog
bojazni da će se ugasiti sreća, samo ubrzaše katastrofu. Markiz d'Ažida,
zajedno sa Rošfidovima, smatrao je i tu svađu i to izmirenje kao srećnu
okolnost: oni su se nadali, da će se gospođa de Bozean na kraju krajeva
pomiriti s tim brakom i da će se odreći lјubavnih sastanaka radi budućnosti
koja se predviđa u životu svakog čoveka. I pored najsvečanijih obećanja koja
je ponavlјao svakog dana, gospodin d'Ažida se pretvarao, a vikontesi je godilo
to laganje. „Umesto da otmeno skoči kroz prozor, ona dopušta da je kotrlјaju
niz stepenice“, govorila je vojvotkinja de Lanže, njena najbolјa prijatelјica.
Ipak ta poslednja nada potraja dosta dugo, te zadrža groficu u Parizu. Ona ne
zaboravi svog mladog rođaka, prema kome je osećala neku sujevernu
naklonost. Ežen se pokazao prema njoj i odan i pažlјiv u trenutku kad žene
ne vide nigde oko sebe ni sažalјenja ni prave utehe. Ako im u tom trenutku
neki čovek kaže koju lepu reč, on to čini iz računa.
 Želeći da potpuno upozna sve prilike pre no što stupi u kuću de Nisenžan,
Rastinjak je hteo da dozna nešto i o ranijem životu čiča Gorija, te prikupi
pouzdana obaveštenja koja se mogu svesti na ovo:
Žan Žoašen Gorio bio je pre revolucije običan radnik u fabrici rezanaca,
umešan, štedlјiv i dosta preduzimlјiv, te je otkupio radnju svoga gazde koji je
slučajno nastradao u prvoj pobuni 1789. On se tada nastanio u Žisen ulici,
blizu žitne pijace, pokazao se promućuran te se primi predsedništva odbora u
svom kraju, da bi svojoj trgovini osigurao pomoć najuticajnijih ličnosti tog
opasnog doba. Taj mudri postupak postavi temelј njegovom bogatstvu koje se
zače u doba oskudice, nameštene ili stvarne, kad žito u Parizu dostiže
ogromnu cenu. Narod se gušio pred pekarnicama dok su neki mirno kupovali
testa kod bakala. Te godine, građanin Gorio steče kapital koji mu docnije
pomože da vodi trgovinu sa preimućstvima koja daje velika količina gotovog
novca; i njemu se desilo ono što se dešava svim lјudima prosečne pameti.
Spasla ga je njegova osrednjost. Uostalom, kako se za njegovo bogatstvo
doznalo tek kada više nije bilo opasno biti bogat, to nije izazivao ničiju zavist.
Izgledalo je da trgovina žitom iscrplјuje sve njegove umne sposobnosti. Kad
je u pitanju pšenica, brašno ili kakvo drugo žito, kad treba odrediti njihovu
kakvoću i poreklo, paziti na njihovo čuvanje, predvideti cene, proreći dobru
ili rđavu žetvu, kupovati žito po jevtinoj ceni u Siciliji ili Ukrajini, tada čiča
Gorio nije imao takmaca. Kad bi ga čovek gledao kako obavlјa svoje poslove,
kako objašnjava zakone o izvozu i uvozu žita, kako shvata njihov duh i
otkriva njihove nedostatke, pomislio bi da ima sposobnosti i za ministra.
Strplјiv, vredan, odlučan, istrajan, brz u poslovanju, umio je dobro da vidi,
tačno predvidi i preduhitriti, da sve proceni i sve drži u tajnosti; bio je pravi
diplomata po svojim zamislima koje je vojnički izvršavao. Izvan svoje struke,
kad nije bio u svom skromnom i mračnom dućanu, na čijem je pragu stajao
kad nije imao posla, naslonjen na dovratak, on je bio glup i prost radnik,
nesposoban da išta razume, za koga nisu postojala duhovna uživanja, čovek
koji je spavao u pozorištu, jedan od onih pariskih Dolibana koji su čuveni
samo po svojoj gluposti. Takvi su lјudi gotovo svi jednaki. Gotovo svi imaju
po jedno uzvišeno osećanje u sebi. Dva neograničena osećanja ispunjavala su
i srce fabrikanta rezanaca, vladajući celim njegovim bićem, kao što je
trgovina žitom zaposlila sve njegove umne sposobnosti. Osećao je neko
pobožno divlјenje prema svojoj ženi, jedinici nekog bogatog zakupca polјskih
dobara iz Brija, i voleo ju je iznad svega. On se divio njenoj prirodi koja je
bila istovremeno i slaba i jaka, osetlјiva i lepa, koja se jako razlikovala od
njegove. Ako postoji neko urođeno osećanje u lјudskom srcu, to je gordost
koju čovek oseća kad u svakom trenutku štiti jedno slabo biće. Dodajte tome
lјubav, tu živu zahvalnost svih iskrenih duša prema izvoru njihovih
zadovolјstava, i onda ćete razumeti mnoge nastranosti. Posle sedam godina
nepomućene sreće, Gorio je, na svoju nesreću, izgubio ženu baš onda kad je
ona počela da utiče na njega i van osećajnog života. Da je ostala živa, možda
bi izmenila njegovu mrtvu prirodu i razvila u njemu smisao za život. Ovako,
roditelјska lјubav razvi se kod Gorija do bezumlјa. Posle ženine smrti, on svu
svoju lјubav prenese na dve kćeri s kojima je u prvo vreme bio sasvim
zadovolјan. Iako su mu trgovci i zakupci polјskih dobara nudili velike miraze
uz svoje kćeri, on je želeo da ostane udovac. Nјegov tast, jedini čovek kog je
voleo, tvrdio je pouzdano da se Gorio zakleo da će ostati veran svojoj
pokojnoj ženi. Poslovni lјudi, nesposobni da shvate njegovu uzvišenu
ludoriju, šegačili su se s njim i nadevali mu smešne nadimke. Prvog koji mu
je pri piću dao takvo ime udario je fabrikant rezanaca tako snažno pesnicom
u leđa da je glavačke izleteo na Oblen ulicu. Nepromišlјena predanost,
plašlјiva i nežna lјubav čiča Gorija prema njegovim kćerima bila je tako
poznata da mu je jednom neki njegov takmac rekao kako su Delfinu
pregazila kola, ne bi li ga na taj način uklonio sa tržišta i ostao sam da
određuje cene žitu. Fabrikant rezanaca preblede kao krpa i odmah ode sa
pijace. Odbolovao je nekoliko dana od uzbuđenja koje ga je obuzelo na tu
lažnu vest. Tom čoveku nije zadao krvnički udarac pesnicom u leđa, ali, ga je
najurio sa tržišta, prinudivši ga na bankrotstvo u jednoj teškoj prilici.
Razume se da je vaspitanje njegovih kćeri bilo naopako. Kako je godišnje
imao više od šezdeset hilјada franaka prihoda, a za sebe trošio hilјadu i dve
stotine franaka, čiča Gorio je bio srećan što može da zadovolјava želјe svojih
kćeri: imale su najbolјe učitelјe za sve što spada u dobro vaspitanje; imale su
družbenicu; na njihovu sreću, ona je imala i duha i ukusa; jahale su, imale su
svoja kola i živele kao milosnice kakvog starog bogataša; mogle su zatražiti i
nešto najskuplјe, otac bi im odmah ispunio želјu; kao nagradu za sve svoje
poklone, on je tražio samo malo nežnosti. Gorio je smatrao svoje kćeri za
anđele i stavlјao ih je iznad sebe, siromah čovek! Voleo je i zlo koje mu je od
njih dolazilo. Kad su stigle za udaju, mogle su same da biraju muževe po
svojoj volјi: svaka je nosila u miraz polovinu očevog imanja. Zbog njene
lepote, Anastaziji se udvarao grof de Resto. Ona je imala sklonosti za
gospodstvo, i to je navede da ostavi roditelјsku kuću i da se vine u visoke
društvene krugove. Delfina je volela novac i udala se za Nisenžana, bankara
njemačkog porekla koji postade baron za vreme Carstva. Gorio i dalјe ostade
fabrikant rezanaca. Kćerkama i zetovima nije se sviđalo što se bavi
trgovinom, iako se u tom sastojao ceo njegov život. Pošto su pet godina
navalјivali, na njega, on pristade da ostavi trgovinu, uze glavnicu i zaradu iz
poslednjih godina: to je bio kapital koji je, prema' mišlјenju gospođe Voker,
kod koje se nastanio, mogao donositi godišnje osam do deset hilјada livara
prihoda. On se zavuče u ovaj pansion iz očajanja kad vide da njegove kćeri,
na zahtev svojih muževa, neće ni da ga uzmu k sebi ni da ga javno primaju.
To je sve što je o čiča Goriju znao neki Mire, koji je kupio njegovu radnju.
I tako se obistiniše nagađanja vojvotkinje de Lanže. Ovde se završava uvod u
ovu mračnu, ali, strašnu parisku tragediju.
Ulazak u otmeno društvo
 Krajem prve nedelјe decembra, Rastinjak primi dva pisma, jedno od
majke, a drugo od stare sestre. Kad je video ove poznate rukopise, srce mu
zaigra od radosti i zadrhta od straha. Ti listići imali, su da odluče da li će se
njegove nade ostvariti ili sahraniti. Plašio se pomišlјajući na teško stanje
svojih roditelјa, ali, je znao isuviše dobro koliko ga oni vole, pa se pobojao da
im je uzeo i poslednji franak. Pismo njegove majke glasilo je ovako:

„Milo moje dete, šalјem ti ono što si mi tražio. Upotrebi korisno taj novac;
drugi put, kad bi bio u pitanju i tvoj život, ne bih mogla da ti pošalјem toliko
mnogo para bez znanja tvoga oca, a to bi pokvarilo slogu u našoj kući. Da
bismo mogli to da uradimo, morali bismo da zadužimo naše imanje. Ne mogu da
donosim sud o planovima koje ne poznajem; ali, zar su oni takvi da ne smeš ni
meni da ih poveriš? Za to nije potrebno pisati čitave knjige, majkama je
dovolјna samo jedna reč, i ona bi me oslobodila strepnji i neizvesnosti. Ne mogu
da ti ne kažem da je tvoje pismo ostavilo na mene bolan utisak. Mili moj sine,
šta te je to primoralo da me ovako uplašiš? Morao si mnogo prepatiti dok si mi
pisao, jer je i meni bilo veoma teško kad sam čitala tvoje pismo. Kojim si to
putem pošao? Treba li tvoj život, tvoja sreća da se sastoje u tome da se izdaješ za
ono što nisi, da ideš u društvo u kome se ne možeš kretati bez izdataka koje ne
možeš da podneseš, a da i ne govorimo o gubitku vremena koje ti je tako
dragoceno za učenje? Dobri moj Ežene, veruj majci kad ti kaže da krivudavi
putevi ne vode ničem velikom. Strplјenje i mirenje sa sudbinom treba da budu
vrline mladića koji su u tvom položaju. Ja te ne grdim, ne bih želela da ti
presedne naš poklon. Ovo ti govorim kao majka koja ima poverenja u tebe ali je
istovremeno i oprezna. Ti znaš kakve su tvoje obaveze, a ja poznajem svu čistotu
tvog srca i plemenitost tvojih namera. Zato ti i kažem bez bojazni: idi, čedo
moje, samo napred! Ja strepim zato što sam majka; ali, će svaki tvoj korak
pratiti naše tople želјe i naši blagoslovi. Budi oprezan, drago moje dete. Budi
pametan kao zreo čovek; u tvojim je rukama sudbina pet života koji su ti dragi.
Da, ti si sve naše blago, a tvoja je sreća i naša. Svi se molimo Bogu da ti pritekne
u pomoć. Tvoja tetka Marsijak pokazala se u ovoj prilici neverovatno dobra:
razumela je i ono što si mi pisao o svojim rukavicama. Ona naročito voli
najstariju decu, rekla je veselo. Treba da voliš svoju tetku, Ežene moj, a šta je
ona uradila za tebe, kazaću ti tek onda kad budeš ostvario svoje planove, ali,
bolјe je da ti o tome ne govorim. Vi, deca, ne znate šta to znači žrtvovati svoje
uspomene. Ali, šta mi ne bismo radi vas žrtvovali? Rekla mi je da ti poručim da
te lјubi u čelo i da ti želi svaku sreću. Ta dobra i divna žena pisala bi ti da joj
prsti nisu ukočeni usled kostobolјe. Otac ti je dobro. Žetva 1819. godine ispala
je preko našeg očekivanja. Zbogom, drago dete, ne pišem ti ništa o sestrama:
Lora ti sama piše. Nјoj sam prepustila da ćereta s tobom o događajima u našoj
porodici. Neka ti Bog pomogne da uspeš! O, treba da uspeš, Ežene moj, ti si mi
naneo bol koji ne bih mogla još jednom podneti. Osetila sam šta je sirotinja kad
sam poželјela bogatstvo da bih ga dala svom detetu. A sada, zbogom. Piši nam, i
primi majčin polјubac.“

Kad je Ežen pročitao ovo pismo, sav je bio uplakan i tada se seti čiča
Gorija kako savija i prodaje svoje srebro da bi isplatio menicu svoje kćeri. „To
je isto uradila i tvoja mati sa svojim nakitom!“ pomisli on. Tvoja je tetka
zacelo plakala kad je prodavala svoje najdraže svetinje. S kakvim pravom ti
proklinješ Anastaziju? Iz sebičnosti i radi svoje budućnosti, ti si uradio ono
isto što je ona učinila za svog lјubavnika! Ko sad više vredi od vas dvoje?“
Student oseti neku strašnu vatru. Pomišlјao je da se odrekne i sveta i tog
novca. On oseti u duši ono plemenito i čisto kajanje o kome lјudi retko vode
računa kad sude drugima; takvim pokajnicima anđeli nebeski često opraštaju
kazne koje im je izrekla zemalјska pravda. Rastinjak otvori pismo svoje sestre
koje mu svojom lјupkošću i bezazlenošću osveži srce.

„Tvoje nam je pismo, dragi brate, stiglo baš u pravi čas. Agata i ja nismo
nikako mogle da se složimo na šta da utrošimo svoju ušteđevinu. Ti si postupio
kao onaj sluga španskog kralјa kad je oborio satove svoga gospodara, ti si nas
složio. Zaista, mi smo se stalno prepirale, ne znajući koju želјu da ispunimo pre
svih ostalih: nismo se setile, moj dragi Ežene, da možemo upotrebiti novac tako
da zadovolјimo sve naše želјe. Agata je skakala od radosti. Jednom rečju, bile
smo celog dana kao dve lude, na takav način (kako bi rekla naša tetka) da nam
je majka podviknula: „Ama šta vam je danas, gospođice?“ Mislim da bismo bile
još zadovolјnije da nas je majka malo pokarala. Koliko tek uživa žena kad pati
zbog onoga koga voli! Samo sam ja bila zamišlјena, tužna pored sve svoje
radosti. Sigurno ću biti rđava domaćica, jer sam prava raspikuća. Kupila sam
dva pojasa, jedno divno šilo da bušim rupice na steznicima, sve same ludore, te
sam imala manje novaca nego ova debela Agata, koja je štedlјiva i gomila talire
kao kakav džimrija. Ona je imala dvesta franaka! A ja sam, jadni moj prijatelјu,
imala samo pedeset talira. Sada sam dobro kažnjena, htela bih da bacim u bunar
svoj pojas, uvek će mi biti mučno da ga nosim. Ja sam te pokrala. Agata je bila
divna. Rekla mi je: „Da mu pošalјemo nas dve trista pedeset franaka!“ Ali, eto,
nisam mogla da ti ne ispričam kako su se stvari odigrale. Znaš li šta smo uradile
da bismo postupile po tvojoj naredbi? Uzele smo naš slavni novac, otišle u
šetnju, pa kad smo se dohvatile glavnog druma, odjurile smo u Rifek i prosto
dale novac gospodinu Grebenu, zakupcu pošte! Kad smo se vraćale, bile smo
lake kao laste. „Da li je tome uzrok naša sreća?“ reče mi Agata. Razgovarale smo
mnogo i mnogo, ali, to vam neću ponavlјati, gospodine Parižanine, jer suviše
mnogo govorimo o vama. O, dragi brate, mi te silno volimo, i time je sve rečeno.
Što se tiče tajne, po tetkinim rečima, devojčice kao što smo mi sposobne su za
sve, čak i da ćute. Majka je sa tetkom potajno išla u Angulem i niko ništa nije
doznao zbog čega su tamo bile. Pre polaska dugo su se savetovale, ali, ni mi, ni
gospodin baron, nismo prisustvovali, tim razgovorima. Velikim mislima zauzeti
su duhovi u državi Rastinjaka. Halјina od muslina sa cvetićima koju vezu
infantkinje za njeno veličanstvo kralјicu, napreduje u najvećoj tajnosti. Ima
samo još dve pole da se urade. Rešeno je da se prema Verteju ne podiže zid, nego
obična ograda. Selјaci će izgubiti nešto voća i vinove loze, ali, će gosti imati lep
izgled. Ako su prirodnom nasledniku potrebne maramice, izveštavamo ga da je
udovica de Marsijak, preturajući po svojim škrinjama i sanducima, nazvanim
Pompeja i Herkulanum, pronašla komad divnog holandskog platna za koje nije
ni znala; kneginja Agata i Lora stavlјaju mu na raspolaganje svoj konac, iglu i
ruke koje su još uvek suviše crvene. Dva mlada kneza, don Anri i don Gabriel
zadržali su ružnu naviku da se klјukaju pekmezom od grožđa, da zadirkuju
svoje sestre, da ništa ne uče, da vade mladunce iz ptičjih gnezda, da galame i
seku za štapove mladice ive, iako je to zakonom zabranjeno. Papin nuncije, kog
inače zovu gospodin popa, preti da će ih anatemisati ako i dalјe ne budu hteli da
uče i nastave da prave pucalјke od zove. Zbogom, dragi brate; nikad nijedno
pismo nije ponelo ovoliko želјa za tvoju sreću, ni ovoliko zadovolјne lјubavi.
Kad se budemo videli, imaćeš mnogo da nam pričaš! Meni ćeš, kao starijoj sve
kazati. Tetka nam je nagovestila kao da imaš uspeha u društvu. Pominje se neka
gospa, a ćuti se o ostalom pred nama, razume se! Slušaj, Ežene, mi bismo mogle
proći bez maramica i, ako hoćeš, možemo ti sašiti košulјe. Odgovori mi odmah o
ovome. Ako su ti hitno potrebne lepe i dobro sašivene košulјe, mi ćemo se odmah
dati na posao; ako pak u Parizu ima krojeva za koje mi ne znamo, ti nam pošalјi
model, naročito za manšetne. Zbogom, zbogom! Ljubim te u levu slepoočnicu,
na šta samo ja imam prava. Ovaj drugi list pisma ostavlјam Agati, koja mi je
obećala da neće čitati ovo što sam ja napisala. Ali, radi svake sigurnosti, ostaću
pored nje dok bude pisala. Tvoja sestra koja te voli.
Lora de Rastinjak“

„O! da, da, reče Ežen u sebi, bogatstvo pošto-poto! Ovolika odanost ne
može se nagraditi nikakvim blagom. Hteo bih da ih odjednom usrećim.
Hilјadu i pet stotina franaka! reče on u sebi posle kratkog ćutanja. Svaki
zlatnik mora da donese dobiti! Lora je u pravu. Sto mu gromova! Pa ja imam
samo košulјe od grubog platna. Radi tuđe sreće, mlade devojke postaju
lukave kao kakav lupež. Bezazlena za sebe a obazriva kad sam ja u pitanju,
ona je kao nebeski anđeo koji prašta zemalјske grehe iako ih ne razume.“
Sad je ceo svet bio njegov! Već je pozvao krojača, razgovarao s njim i
zadobio njegovo poverenje. Kad je video gospodina de Traja, Rastinjak je
shvatio ulogu krojača u životu mladih lјudi. Nažalost, nema sredine između
ovih krajnosti. Krojač je ili krvnik ili prijatelј iz računa. Eženov je krojač bio
čovek koji je pravilno shvatio svoj posao i sebe smatrao za neku sponu
između sadašnjosti i budućnosti mladih lјudi. I zato je zahvalni Rastinjak
usrećio ovog čoveka jednom svojom duhovitošću kojom se docnije jako
odlikovao.
— Znam, rekao je on, dvoje pantalona iz njegove radnje koje su dovele do
ženidbe od dvadeset hilјada livara prihoda.
Imati hilјadu i pet stotina franaka i odela koliko hoće? U tom trenutku
siroti južnjak nije više sumnjao ni u šta, te siđe na doručak s onim
pouzdanjem koje oseća svaki mladić kad ima nešto novaca. Čim student oseti
novac u džepu, on zamisli u sebi neki stub na koji se naslanja. On tada
sigurnije korača, ima više samopouzdanja, pogled mu je smeo, prav, pokreti
hitri; dan ranije bio je ponizan i plašlјiv, gotov da primi batine; danas bi
nasrnuo i na predsednika vlade. U njemu se dešavaju neobične stvari: sve bi
hteo i misli da sve može, ni sam ne zna šta želi, veseo je, plemenit, srdačan.
Dojučerašnje poletarce odjednom razmahne krilima. Student bez novca grabi
i najmanje zadovolјstvo kao pas kad krade kost izlažući se mnogim
opasnostima, slomi je, usisa srž i odjuri nekud; ali, mladić koji zvecka u
džepu sa nekoliko prolaznih zlatnika, polako se naslađuje, uživa kao da je u
raju i ne zna više šta znači reč beda! Tada je ceo Pariz njegov. To je doba kad
je sve svetlo, kada sve blista i plamti! Doba radosne snage od koje niko nema
koristi, ni čovek, ni žena! Doba dugova i velikog straha koji umnožava sva
zadovolјstva! Ko nije živeo na levoj obali Sene, između Ulice Sen Žak i Ulice
Sen Pjer, taj nimalo ne poznaje lјudski život!
— „Ah, kad bi samo Parižanke znale, sve bi ih ovamo dovela lјubav!“
govorio je u sebi Rastinjak gutajući jevtine kruške, koje je iznela gospođa
Voker. U tom času začu se zvonce na ulici i u trpezariju uđe pismonoša. On
zatraži gospodina Ežena de Rastinjaka kome pruži dve kese i knjigu da
potpiše.
Votren ga tada ošinu prodornim pogledom.
— Imaćete čime da platite časove iz mačevanja i gađanja, reče mu on.
— Prispele su galije, reče gospođa Voker gledajući u kese.
Gospođica Mišono nije smela da pogleda u novac bojeći se da ne oda
svoju lakomost.
— Imate dobru majku, reče gospođa Kutir.
— Gospodin ima dobru majku, ponovi Poare.
— Da, mama je dala i svoju poslednju crkavicu, reče Votren. Sad možete
terati kera, ići u društva, loviti miraz i igrati sa groficama koje nose breskvine
cvetove u kosi. Ali, poslušajte me, mladiću, naučite da gađate.
Votren napravi pokret kao kad čovek nišani na svog protivnika. Rastinjak
htede da časti pismonošu, ali, ne nađe ništa u džepu. Votren izvadi iz džepa
franak i baci ga raznosaču.
— Imamo u vas mnogo poverenja, nastavi on gledajući studenta.
Rastinjak je morao da mu zahvali, iako nije mario za tog čoveka još od
onog dana kad su izmenjali, nekoliko oštrih reči, posle njegovog povratka od
gospođe de Bozean. Za tih osam dana, Ežen i Votren su ćutali, i posmatrati
jedan drugog. Student se uzalud pitao otkuda to. Misli se, bez sumnje,
prenose u istoj razmeri u kojoj se stvaraju i idu tamo kuda ih mozak šalјe, po
matematičkom zakonu koji upravlјa topovskim zrnom kad izađe iz cevi.
Dejstva su različita. Ima slabih priroda u koje se misli zariju i upropaste ih,
dok ima i jakih priroda, lobanja sa bronzanim oklopom o koje se tuđe volјe
splјeskaju i padaju kao tane kad udari u zid; a ima i mekušaca u kojima tuđe
misli izumiru, kao što đule ne eksplodira u mekoj zemlјi šanca. Rastinjak je
bio zapalјive prirode. Bio je isuviše mlad te je zato primao tuđe misli, tuđa
osećanja, koja i nesvesno deluju na nas svojim neobičnim pojavama. Bio je
veoma oštrouman posmatrač duše. Nјegova dvojna čula bila su tajanstvena,
daleko su dopirala, imala su onu gipkost i hitrinu kojoj se divimo kod viših
lјudi i megdandžija koji umeju da uoče nedostatak na svakom oklopu.
Uostalom, za poslednjih mesec dana, kod Ežena se razvilo isto toliko dobrih
osobina koliko i mana. Društveni život i žudnja da ostvari sve veće želјe,
stvorili su u njemu te mane. Među njegovim dobrim osobinama bila je i ona
južnjačka bujnost koja nasrće na teškoću da je savlada, i koja lјude s one
strane Loare nikad ne ostavlјa ni u kakvoj neizvesnosti; to je odlika koju
severnjaci nazivaju manom: ona je, po njihovom mišlјenju, bila izvor
Miraove sreće, ali, i uzrok njegove smrti. Iz toga bi trebalo zaklјučiti da
južnjak postaje savršen i postiže najveće uspehe kad spoji severnjačku
podlost sa južnjačkom smelošću. Zato Rastinjak nije mogao duže ostati u
ovakvim odnosima sa Votrenom; morao je da dozna da li mu je prijatelј ili
neprijatelј. Ponekad mu se činilo da ovaj neobičan čovek prozire njegove
misli i čita u njegovoj duši, dok je sam bio tako zatvoren da je ličio na
tajanstvenu i nepomičnu sfingu koja sve zna, sve vidi, a ništa ne govori. Sada,
kad je imao pun džep para, Ežen se uzjoguni.
— Budite lјubazni i pričekajte me, reče on Votrenu koji se spremao da
izađe, pošto je popio kafu.
— Zašto? odgovori četrdesetogodišnjak, stavi na glavu šešir široka oboda i
uze gvozdeni štap kojim je često vitlao kao da je hteo da pokaže da se ne boji
ni četiri lopova.
— Hoću da vam se odužim, reče Rastinjak, odreši brzo jednu kesu i
izbroja gospođi Voker sto četrdeset franaka.
Čist račun, duga lјubav, reče on udovici. Sad smo izmireni do nove godine.
Promenite mi ovih pet franaka.
— Duga lјubav, čist račun, ponovi Poare gledajući u Votrena.
— Evo vam franak, reče Rastinjak i dade ga sfingi sa perikom na glavi.
— Izgleda kao da se bojite da budete moj dužnik? uzviknu Votren
ponirući svojim prodornim pogledom u dušu mladog čoveka na koga se
nasmeši onim podruglјivim i zajedlјivim osmehom zbog koga se Ežen zamalo
nije nalјutio toliko puta.
— Pa... naravno, odgovori student koji je držao u ruci obe kese i ustao da
bi pošao u svoju sobu.
Votren izađe na vrata koja su vodila u salon a student se spremao da se
udalјi na ona koja su vodila na stepenište.
— Znate li, gospodine marfuže de Rastinjakorama, da nije mnogo učtivo
ono što ste mi rekli, reče mu Votren, zalupi vratima od salona i uputi se pravo
studentu koji ga je hladno gledao.
 Rastinjak zatvori vrata na trpezariji, povede sa sobom Votrena na trem
između trpezare i kuhinje, odakle su vodila u vrt jedna vrata nad kojima je
bila gvozdena rešetka. Tu zastade i reče pred Silvijom koja banu iz kujne:
— Gospodine Votrene, ja nisam markiz i ne zovem se Rastinjakorama.
— Sad će da se potuku, reče ravnodušno gospođica Mišono.
— Da se potuku! ponovi Poare.
— Nikako, odgovori gospođa Voker milujući gomilu talira.
— Eno odoše pod lipe, povika gospođica Viktorina i ustade da pogleda u
vrt. Ipak, siromah mladić ima pravo.
— Hajdemo gore, dete moje, reče gospođa Kutir, to se nas ne tiče.
Kad gospođa Kutir i Viktorina pođoše, sretoše se na vratima sa debelom
Silvijom koja im prepreči put.
— Šta li je to bilo? reče ona. Gospodin Votren je rekao gospodinu Eženu:
„Da se objasnimo“. Zatim ga je uhvatio pod ruku, i eno ih gde idu po bašti.
Baš tada se pojavi Votren.
— Mamice Voker, reče on smešeći se, nemojte se plašiti, hoću da isprobam
svoje pištolјe, tamo pod lipama.
— Ah! gospodine, reče Viktorina i sklopi ruke, zašto hoćete da ubijete
gospodina Ežena?
Votren ustuknu dva koraka unazad i pogleda Viktorinu.
— Još jedna priča, uzviknu on tako podruglјivo da jadna devojka
pocrvene. Krasan je to mladić, zar ne? nastavi on. Sad mi nešto pade na um.
Usrećiću ja vas oboje, lepotice moja.
Gospođa Kutir dohvati za ruku siroticu i povede je govoreći joj na uvo:
— Zaboga, Viktorina, šta vam je danas?
— Ne dozvolјavam da se puca u mojoj kući, reče gospođa Voker. U ovo
doba, da poplašite ceo komšiluk, i da dovedete policiju?
— Malo lakše, gospođo Voker, idemo na strelište, odgovori Votren. Zatim
ode do Rastinjaka i uze ga prijatelјski ispod ruke:
— Kad bih vam dokazao da na rastojanju od trideset pet koraka mogu pet
puta uzastopce da pogodim posred mete, da li bi vas to obeshrabrilo? Izgleda
mi da ste preki i da možete glupo izgubiti život.
— Vi uzmičete, reče Ežen.
 — Nemojte me lјutiti, odgovori Votren. Danas nije hladno, hajde da
sednemo tamo, reče on pokazujući dve zelene stolice. Tamo nas niko neće
čuti. Imam nešto da razgovaram s vama. Vi ste dobar i krasan mladić kome ne
želim zla. Ja vas volim, ne bio Laži... (sto mu gromova!) ne bio Votren, ako
nije tako. Ja ću vam reći zašto vas volim. A sada vam kažem da vas poznajem
kao da ste moj rođeni sin, a to ću vam odmah i dokazati. Ostavite tu te kese,
nastavi on pokazujući mu okrugli sto.
Rastinjak spusti svoj novac na sto i sede obuzet najživlјom radoznalošću
koju kod njega izazva nagli preokret u ponašanju tog čoveka koji mu je prvo
pripretio da će ga ubiti, a sada se izdaje za njegovog zaštitnika.
— Vi biste sigurno hteli da znate ko sam ja, šta sam dosad radio i šta sada
radim, nastavi Votren. Vi ste suviše radoznali, momče. Samo se ne
uzrujavajte. Čućete vi još mnogo štošta! Imao sam nesreća u životu.
Saslušajte me prvo pa ćete mi posle odgovarati. Evo vam u tri reči mog
ranijeg života. Ko sam ja? Votren. Šta radim? Sve što mi se sviđa.
Hajdemo dalјe. Hoćete li da upoznate moju narav? Dobar sam prema
onima koji mi čine dobra ili su mi bliski srcu. Oni mogu da rade sa mnom šta
hoće, mogu me ritati nogama, i ja im neću reći: „Pazi!“ Ali, sto mu muka!
Teško onima koji me sećaju ili koji mi se ne sviđaju. A nije zgoreg i da znate
da je meni ubiti čoveka, ovolicno! reče on i štrcnu plјuvačku. Samo, ja
gledam da ga odmah ubijem ako je to neophodno. Ja sam vam, kako vi to
kažete, umetnik. Verovali, ili ne, ali ja sam pročitao Zapise Benvenuta
Čelinija[17], i to na italijanskom jeziku! Naučio sam od tog smelog veselјaka
da se ugledam na proviđenje koje nas nemilostivo tamani, i da volim sve što
je lepo, ma gde se nalazilo. A zar nije divno biti sam protiv svih i još imati
sreće? Ja sam dosta razmišlјao o sadašnjem društvenom rasulu. Dvoboj je,
momče, dečja igra, ludorija. Kad od dvojice živih lјudi jedan mora da pogine,
onda se samo budala može prepustiti sreći i slučaju. Dvoboj? Igra krajcarica.
Eto, to je dvoboj. Ja mogu na trideset i pet koraka odstojanja da pogodim pet
puta uzastopce usred mete, uvek u isto mesto. Kad je neko obdaren tom
sposobnošću, onda može biti siguran da će ubiti protivnika. A, eto, ja sam na
odstojanju od dvadeset koraka pucao na jednog čoveka i promašio ga. Taj
obešenjak, međutim, nikad nije uzeo pištolј u ruke. Eto, reče taj neobični
čovek, pa raskopča prsluk i pokaza svoje rutave grudi obrasle kao medveđa
leđa nekom riđom dlakom koja je izazivala odvratnost i zadavala strah, eto
taj me je žutoklјunac oprlјio, dodade on i metnu Rastinjakov prst na jedan
ožilјak. Ali, tada sam još bio dete vašeg uzrasta, imao sam dvadeset i jednu
godinu. Još sam verovao u ponešto, u žensku lјubav, i mnoge gluposti u koje
ćete se i vi zapetlјati. Mogli smo se potući, zar ne? Mogli ste mi i ubiti. Da
sam nešto među pokojnicima, gde biste onda vi bili? Morali, biste pobeći
nekud, otići u Švajcarsku i živeti na očev račun, a ni on sam nije mnogo
imućan. Hoću da vas upoznam sa položajem u kom se nalazite; ali, to ću
uraditi kao čovek (koji je ispitivao stvari ovog sveta i uvideo da svako ima da
se opredeli ili za glupu pokornost ili za pobunu. Ja se ničemu ne pokoravam,
je li to jasno? Znate li vi koliko vama treba za život koji ste započeli? Jedan
milion, i to što pre, inače, kakvi smo, mogli bismo otići Bogu na istinu. Taj
milion ću vam ja dati. On zastade malo i osmotri Ežena.
— No, no, sad lјubaznije gledate vašeg čika Votrena. Kad čuste tu reč, vi
postadoste kao mlada devojka kojoj kažu: „Doviđenja večeras“, i koja se
udešava oblizujući se kao mačka kad pije mleko. U dobri čas. Dakle, da
pregledamo sada naše račune, mladiću. Kod kuće imamo tatu, mamu,
staramajku, dve sestre (od osamnaest i sedamnaest godina), dva mala brata
(od petnaest i deset godina). Eto, takvo je stanje tamo... Staramajka vaspitava
vaše sestre. Braća uče sa popom latinski jezik. Porodica češće jede kašu od
kestena nego beli hleb; tata čuva svoje odelo, mama jedva napravi po jednu
halјinu zimi i leti, a sestre se dovijaju kako znaju. Ja znam sve, bio sam na
Jugu. Ako vam šalјu hilјadu i dvesta franaka godišnje, i ako onaj komad
zemlјe donosi samo tri hilјade franaka, onda tako stoji stvar u vašoj porodici.
Imamo kuvaricu i slugu, treba paziti na ugled pred svetom, jer tata je baron.
Što se nas tiče, mi smo slavolјubivi, u srodstvu smo sa Bozeanovima, a idemo
peške, želimo bogatstvo, a nemamo ni prebijene pare, jedemo bućkuriše
gospođe Voker, a priželјkujemo bogate ručkove u predgrađu Sen Žermen,
spavamo na slamnjači, a želimo dvorac! Ja ne osuđujem vaše prohteve. Ne
može svako biti slavolјubiv, srce moje. Pitajte žene kakve lјude najviše vole,
odgovoriće vam: slavolјubive. Slavolјubivi lјudi imaju jača krsta, više gvožđa
u krvi, srce im je toplije nego u drugih lјudi. A žena je najsrećnija i najlepša
onda kad je jaka, te zato najviše voli čoveka ogromne snage, makar se
izlagala opasnosti da i nju smoždi. Nabrojao sam vaše želјe da bih vam
postavio pitanje koje se sastoji u ovome. Gladni smo kao vuk, zubi su nam
mlečni sekutići, kako ćemo onda napuniti trbuh? Imamo pred sobom prvo
zakonik; to nije nimalo zanimlјivo i ne uči nas ničemu; ali se mora. Lepo.
Postajemo advokat, a docnije predsednik kakvog krivičnog suda, i sa jednim
R na leđima šalјemo na tešku robiju nesrećnike koji vrede više nego mi, da
bismo uverili bogataše da mogu mirno spavati. To nije zabavno, a treba i
dosta vremena. Prvo, treba čekati dve godine u Parizu, gledati a ne pipnuti
toliko želјenih stvari. Čovek se zamori kad stalno nešto želi, a nikad se ne
zadovolјi. Da ste neki bledi mekušac, ne biste imali, ničega da se bojite; ali,
mi imamo vrelu krv i toliko prohteva da smo u stanju da pravimo po dvadeset
budalaština dnevno. Vi ćete podleći tom mučenju, najužasnijem koje smo
videli u paklu dobrog Boga. Pretpostavimo da ste umereni, da pijete samo
mleko i da pišete žalopojke; pošto ste plemeniti, trebaće vam, posle
svakojakih muka i nevolјa, da postanete prvo zamenik državnog tužioca u
kakvoj zabačenoj palanci, gde će vam vlada baciti, kao kasapskom psu,
hilјadu franaka godišnje. Laj na lopove, brani bogataše, osuđuj na smrt dobre
lјude! Hvala lepo! Ako nemate prijatelјa, skapaćete u vašem palanačkom
sudu. Kad budete imali, trideset godina, postaćete sudija sa hilјadu dvesta
franaka godišnje, ako dotada ne napustite službu. Kad navršite četrdeset
godina, oženićete se ćerkom nekog mlinara, koja će imati oko šest hilјada
talira prihoda. Hvala. Ako imate prijatelјa, bićete u tridesetoj godini državni
tužilac sa hilјadu talira plate i oženićete se ćerkom predsednika opštine. Ako
učinite koju od onih sitnih političkih niskosti, ako pročitate, na primer, na
glasačkom listiću Vilel umesto Maniel (to se slikuje i umiruje savest), bićete u
četrdesetoj godini vrhovni državni tužilac, a možete postati i narodni
poslanik. Ne zaboravite, drago moje dete, da nam savest neće biti uvek čista,
da ćemo čitavih dvadeset godina čamiti i skrivati bedu i da će nam sestre
ostati usedelice. Osim toga, imajte na umu da u Francuskoj ima samo
dvadeset vrhovnih državnih tužilaca i dvadeset hilјada kandidata za svako
mesto i da među njima ima i takvih koji bi za jednu grupu prodali, i svoju
porodicu. Ako vam se to ne dopada, da vidimo nešto drugo. Da li baron de
Rastinjak želi da bude advokat? Divota. Treba se mučiti deset godina, trošiti
hilјadu franaka mesečno, steći biblioteku, kancelariju, odlaziti u svet, biti
skutonoša zastupnika da bi se dobila koja parnica, puziti pred sudijama. Ako
biste u tome uspeli, ja vas ne bih odvraćao; ali, nađite mi u Parizu pet
advokata koji u pedesetoj godini zarađuju više od pedeset hilјada franaka
godišnje? E, ja bih više voleo da budem gusar nego da se ponižavana.
Uostalom, gde da nađem novac? Sve to nije tako ružičasto. Imamo izlaza u
ženinom mirazu. Hoćete li da se ženite? Ako to uradite, obesićete sebi kamen
o vrat; ako se oženite iz računa, šta će biti s našim osećanjem časti i
dostojanstva! Onda je najbolјe da se još danas pobunite protiv društvenog
uređenja. Ništa ne bi marilo što biste kao zmija puzili pred kakvom ženom,
bili sluga njenoj majci i činili podlosti na koje bi se zgadila i sama krmača. Pi!
Kad biste bar bili srećni. Ali, s takvom ženom bićete i suviše nesrećni. Zato je
bolјe ratovati s lјudima nego se boriti sa svojom ženom. Eto, mladiću, to vam
je raskrsnica života pa birajte. Vi ste već izabrali: otišli ste kod našeg rođaka
de Bozeana, i tamo ste okusili raskoš. Otišli ste kod gospođe de Resto, i tamo
ste omirisali Parižanku. Tog dana vi ste se vratili kući sa odlukom koju sam
pročitao na vašem licu: Uspeti! Uspeti pošto-poto. Vrlo dobro! rekao sam u
sebi, ovo mi se momče sviđa. Bio vam je potreban novac. Gde da se nađe? Vi
ste oplјačkali sestre. Sva braća manje-više plјačkaju svoje sestre. Ovih hilјadu
i pet stotina franaka, otetih ko zna kako, u zemlјi u kojoj ima više kestena
nego talira, nestaće za tren oka. A šta ćete posle? Radićete? Rad shvaćen
onako kako ga vi sada shvatate donosi u stare dane lјudima kao što je Poare
stan kod mamice Voker. Pitanjem brzog bogaćenja bavi se u ovom trenutku
pedeset hilјada mladića koji su u vašem položaju. Vi ste jedna jedinica u tom
broju. Cenite samo koliko će vas to truda stati i kako će biti ogorčena ta
borba.
Poklaćete se kao žuti mravi pošto nema pedeset hilјada dobrih mesta.
Znate li čime lјudi krče sebi put? Blјeskom genija ili umešnom pokvarenošću.
U lјudske mase treba ili uletati kao topovsko đule, ili se uvući kao kuga.
Poštenjem se ništa ne postiže. Ljudi se pokoravaju snažnom geniju, mrze ga,
klevetaju ga, jer on uzima za sebe; ali, ako istraje, pokoravaju mu se, jednom
rečju, obožavaju ga klečeći pred njim, kad nisu mogli da ga okalјaju.
Pokvarenost je opšta pojava, talenti su izuzeci. Zato je pokvarenost oružje
osrednjih sposobnosti kojih ima u izobilјu i na koje svuda nailazimo.
Videćete žene čiji muževi primaju godišnje svega šest hilјada franaka, a troše
samo na halјine više od deset hilјada franaka. Videćete činovnike sa platom
od hilјadu dvesta franaka godišnje kako kupuju imanja. Videćete žene kako
se odaju bludu samo da bi se provozale kolima sina nekog velikaša kojima je
na trkalištu u Lonšanu dopušteno da projuri i glavnom stazom. Videli ste
kako je ona bedna glupačina, čiča Gorio, morao da plati menicu svoje kćeri,
iako njen muž ima pedeset hilјada livara prihoda. Ja vas čikam da kročite
dvaput po Parizu a da ne naiđete na paklene spletke. Kladio bih se u svoj
život da ćete upasti u klopku prve bogate, lepe i mlade žene koja vam se
dopadne. Sve njih muče zakoni, sve ratuju sa muževima povodom svega i
svačega. Nikad ne bi bilo kraja mome nabrajanju ako bih vam stao redati šta
sve one čine radi lјubavnika, radi kojekakvih dronjaka, radi dece, radi kuće
ili iz sujete, i to retko kad iz časnih pobuda, budite uvereni. Zato je pošten
čovek opšti neprijatelј. A šta je pošten čovek, šta vi mislite? U Parizu za
poštenog čoveka smatra se onaj koji ćuti i ne pristaje da deli sa drugima ono
što ima. Ne govorim vam o onoj bednoj raji koja svuda radi bez ikakve
nagrade, koju bih nazvao bratstvom božjaka. Zaista, tu je oličenje glupe
vrline, ali tu je i beda. Ja zamišlјam kakvo će biti lice tih čestitih lјudi ako se
Bog ružno našali, i dođe na strašni sud. Ko želi brzo da stekne bogatstvo,
treba da je već bogat ili da se pravi da je bogat. Da se čovek bogati, treba da
igra na veliko! Inače se bedno živi, i onda sluga sam ponizan! Ako se u sto
zanimanja koja biste mogli izabrati nađe deset lјudi koji brzo uspeju, svet ih
nazove lopovima. Sad sami izvedite zaklјučak. Takav vam je život. Nije to
nimalo lepše od kujne, zaudara kao ona, i ko hoće dobro da jede i pije, mora
da uprlјa ruke; naučite samo da ih posle lepo operete: u tome je sav moral
našeg doba. Ja vam s pravom ovako govorim o svetu, jer ga poznajem. Mislite
li da ga osuđujem? Ni najmanje. Uvek je on takav bio. Moralisti ga neće
nikad izmeniti. Čovek je nesavršen. Ponekad je više ili manje licemeran, i
glupaci onda kažu da se dobro ili rđavo vlada. Ja ne optužujem bogataše radi
svetine: čovek je svuda isti, na vrhu, na dnu i u sredini. Na svaki milion te
više stoke nađe se desetak zadrtih lјudi koji sebe stavlјaju iznad svega, čak i
iznad zakona; ja sam jedan od njih. Vi, ako ste viši čovek, idite pravo i
uzdignute glave. Ali, morate se boriti protiv zavisti, klevete, osrednjosti,
protiv celog sveta. Napoleon je naišao na jednog ministra vojnog koji se zvao
Obri i koji ga zamalo nije poslao u zatočenje. Ispitajte sebe! Pokušajte da li
možete ustajati svakog dana sve jače volјe. Pod tom pretpostavkom
predložiću vam nešto što niko ne bi odbio. Čujte me dobro. Vidite, ja sam
naumio da odem na neko veliko imanje od sto hilјada jutara, na primer, na
jugu Sjedinjenih Američkih Država, i da tamo živim patrijarhalnim životom.
Hoću da imam svoje plantaže i svoje robove, da zaradim koji milion
prodajući goveda, duvan, drva, i da živim kao neki vladar po svojoj volјi,
životom o kom se ni pojma nema ovde gde se svet zgurio u jazbinama od
maltera. Ja sam veliki pesnik, samo ne pišem svoje pesme. One se sastoje iz
dela i osećanja. Sada imam svega pedeset hilјada franaka, za koje mogu
kupiti jedva četrdeset crnaca. Potrebno mi je dvesta hilјada franaka; jer bih
hteo da imam dvesta crnaca kako bih mogao zadovolјno živeti patrijarhalnim
životom. Vidite, crnci su vam kao deca s kojom možete raditi što god hoćete,
ne polažući nikome računa za to. S tim crnim kapitalom, za deset godina
imaću tri do četiri miliona. Ako uspem, niko me neće zapitati: „Ko si ti?“ Ja
ću biti gospodin Četiri Miliona, građanin Sjedinjenih Država. Imaću pedeset
godina, još neću biti istrošen i zabavlјaču se na svoj način. Ukratko, ako vam
nađem miraždžiku sa milion franaka, hoćete li mi dati dvesta hilјada?
Dvadeset odsto za učinjenu uslugu, zar je to mnogo? Vi ćete se postarati da
vas zavoli vaša ženica. Kad se budete venčali, osetićete neko nespokojstvo,
pokajaćete se i bićete žalosni čitavih petnaest dana. Jedne noći vi ćete prvo
malo glumiti, pa ćete potom, lјubeći je, osloviti svoju ženu sa „Srce moje!“ i
reći joj da ste dužni dvesta hilјada franaka. Tako rade svakog dana i
najotmeniji mladi lјudi. Mlada žena ne odbija novčanu pomoć onome koji je
osvojio njeno srce. Mislite li da ćete time nešto izgubiti u njenim očima? Ne.
Vi ćete naći načina da zaradite tih dvesta hilјada franaka na nekom poslu. Sa
vašim novcem i vašim umom, vi ćete se obogatiti do mile volјe. Ergo, za šest
meseci vi ćete usrećiti sebe, svoju milu ženu, čiča Votrena i svoju porodicu
koja zimi duva u prste, jer nema ogreva. Neka vas ne čudi ni moj predlog ni
moja molba! Na svakih šezdeset dobrih brakova u Parizu, četrdeset sedam
zaklјučuju se na sličan način. Beležnička komora prinudila je gospodina...
— Šta treba da radim? reče lakomo Rastinjak prekidajući Votrena.
— Gotovo ništa, odgovori ovaj čovek uz neki radostan pokret sličan
prigušenoj radosti ribara kad oseti ribu na udici. Čujte me dobro! Srce sirote i
nesrećne devojke jeste sunđer žedan lјubavi, suvi sunđer koji raste čim na
njega kane koja kap osećanja. Udvarati se mladoj devojci koja živi u samoći,
u očajanju i sirotinji i ne sluteći da jednog dana može postati bogata, to je
isto kao da čovek ima adute u ruci pri igri piketa, da zna brojeve srećki koje
će dobiti i da igra na berzi poznajući pravo stanje stvari. Vi na rovitom
zemlјištu podižete nerazoriv brak. Ako neočekivano nasledi milione, ona će
vam ih baciti pred noge, kao da su to kamičci. „Uzmi, dragi moj! Uzmi,
Adolfe! Alfrede! Uzmi, Ežene!“ reći će ona ako su oni umeli da se žrtvuju za
nju. A mi se žrtvujemo, po mom mišlјenju, kad prodamo kakav stari kaput da
bismo kod „Plavog sata“ mogli zajedno da večeramo, a posle da idemo u
pozorište; ili kad založimo svoj časovnik da bismo joj kupili šal. Ne govorim
vam o lјubavnom škrabanju ili o drugim budalaštinama do kojih je toliko
stalo ženama, kao na primer, da pismo poprskate kaplјicama vode mesto
suzama, kad ste daleko od nje: izgleda mi da savršeno poznajete govor srca.
Pariz vam je kao neka američka šuma u kojoj živi dvadeset divlјih plemena,
Ilinoi, Ironi i drugi, žive od prinosa raznih društvenih lovova; vi ste lovac na
milione. Da biste ih ulovili, vi se služite zamkama, šeretlucima, pištalјkama
za vablјenje. Ima više vrsta lova. Jedni love miraz; drugi love kad
bankrotiraju; neki pecaju savesti, a neki prodaju svoje ulagače vezanih ruku i
nogu. Onoga koji se vraća iz lova sa punom torbom pozdravlјaju, slave,
primaju u dobra društva. Odajmo pravdu ovom gostolјubivom mestu,
najlјubaznijem gradu na svetu. Ako oholo plemstvo svih evropskih
prestonica neće ni da čuje za nekog nečasnog milionera, Pariz ga prima
oberučke, juri na njegove svečanosti i na ručkove koje on priređuje i
nazdravlјa njegovoj nečasnosti.
 — Ali, gde ćemo naći devojku? reče Ežen.
— Ona je tu, pred nama.
— Gospođica Viktorina?
— Ona glavom!
— A kako to?
— Ona vas već sada voli, vaša mala baronica de Rastinjak!
— Ona je puka sirotica, nastavi Ežen začuđeno.
— A, tu smo. Samo još dve reči, reče Votren i sve će vam biti jasno. Čiča
Tajfer je stara hulјa; za njega se misli da je za vreme Revolucije ubio jednog
svog prijatelјa. To vam je zadrt čovek koji misli svojom glavom. On je bankar,
glavni ortak banke Frederik Tajfer i kompanija. On ima sina jedinca i hteo bi
da mu ostavi sve što ima, a Viktorini ništa. Ja ne volim takve nepravde. Ja
sam kao Don Kihot, volim da branim slabije od jačih. Ako se Bogu prohte da
mu uzme sina, Tajfer će vratiti kćer k sebi, jer će zaželeli da ima naslednika.
Ta je glupost u lјudskoj prirodi, a on ne može više imati dece, to znam.
Viktorina je blaga i mila, ona će brzo osvojiti svog oca i vrteće ga kao čigru,
ne bičem, već svojim osećanjima. Ona će mnogo polagati na vašu lјubav, neće
vas zaboraviti, i vi ćete se oženiti njome. Ja ću biti proviđenje, i nastojaću da
se ispuni Božja volјa. Imam jednog prijatelјa koga sam zadužio; on je bio
pukovnik u Loarskoj vojsci, a sada je baš raspoređen u kralјevu gardu. On me
sluša i postao je krajnji Rojalist: taj ne spada u one glupake kojima je mnogo
stalo do svojih ubeđenja. Hoću da vam dam još jedan savet, anđele moj: ne
polazite mnogo ni na svoje mišlјenje ni na svoju reč. Kad vam ih zatraže,
prodajte ih. Čovek koji se hvali da nikad ne menja svoje mišlјenje, obvezuje
se da će uvek ići pravim putem. To je glupak koji veruje u nepogrešivost. Ne
postoje načela, postoje samo događaji; nema ni zakona, ima samo okolnosti:
viši čovek prima događaje i okolnosti da njima upravlјa. Kad bi postojali,
stalni zakoni i utvrđena načela, narodi ih ne bi menjali, kao što mi menjamo
košulјe. Pojedinac ne mora da bude pametniji od celog naroda. Čovek koji je
najmanje zadužio Francusku danas je najviše cenjen zato što je uvek sve
video u crvenoj boji; njega bi trebalo metnuti u muzej, među mašine, s
natpisom La Fajet; a knez koga svi grde, koji toliko prezire svet, da neće da
mu plјuje u lice sve one zakletve koje on traži od njega, sprečio je, na
Bečkom kongresu, deobu Francuske: toga bi čoveka trebalo slaviti, a bacaju
se blatom na njega. O, poznajem ja život, ušao sam u tajne mnogih lјudi!
Dosta o tome. Ja ću imati jedno stalno mišlјenje onog dana kad budem sreo
tri čoveka koji se slažu u primeni nekog načela, ali ću imati dugo da
počekam! U sudovima ne možete naći ni tri sudije koji imaju isto mišlјenje o
nekom zakonskom paragrafu. No da se vratim na svog prijatelјa. Taj bi
ponovo razapeo Isusa Hrista kad bih mu ja to rekao. Na jednu reč njegovog
čiča Votrena, on će se posvađati s tim nevalјalcem koji ništa ne šalјe svojoj
sirotoj sestri i... Tu Votren ustade, zauze stav i naglo izbaci gornji deo tela
napred, kao kakav učitelј mačevanja kad napada protivnika.
— A sada, putuj na onaj svet! dodade on.
— Užasno! reče Ežen. Vi se samo šalite, gospodine Votrene?
— De, de, umirite se, nastavi Votren. Nemojte biti dete! Ali,, ako vam se to
sviđa, lјutite se, praskajte! Recite da sam ja nevalјalac, zlikovac, lupež,
razbojnik, ali, me nemojte nazivati ni varalicom, ni uhodom! Hajde, kažite
sve što mislite! Ja vam praštam, to je tako prirodno u vašim godinama! I ja
sam bio takav! Samo razmislite. Vi ćete jednog dana uraditi i nešto gore.
Počećete da se udvarate nekoj lepoj ženi i primićete novac od nje. Vi ste na to
i mislili! reče Votren; jer, kako ćete uspeti, ako budete računali, i na vašu
lјubav? Vrlina se, dragi moj đače, ne deli: ona postoji ili ne postoji. Govore
nam o ispaštanju greha. Lep vam je taj poredak kad je dovolјno da se čovek
samo pokaje pa da mu se oprosti zločin! Zavesti neku ženu da biste došli na
neki položaj u društvu, stvoriti razdor među decom u porodici, najzad sve
one gadosti koje se čine tajno ili javno radi zadovolјstva ili iz ličnog računa,
zar su to dela vere, nade i milosrđa? Zašto se kažnjava sa dva meseca zatvora
neki kicoš koji je za jednu noć oteo nekom detetu polovinu njegova imanja, a
na robiju, pod otežavajućim okolnostima, neki bednik koji je ukrao hilјadu
franaka? Eto, takvi su vaši zakoni. Nema ni jednog paragrafa koji ne dovodi
do besmislice. Ima ubistava u kojima se krv ne proliva nego daje; ubica otvori
vrata kalauzom: i jedno i drugo dešava se noću! Između onoga što vam ja
predlažem i onoga što ćete vi uraditi jednog dana, samo je razlika u krvi. Vi
verujete da postoji nešto stalno na ovom svetu! Prezrite lјude i trudite se da
se izvlačite kroz pukotine zakona. Tajna velikih bogatstava čije se poreklo ne
zna smatra se zaboravlјenim zločinom zato što je propisno izvršen.
— Dosta, gospodine, neću više da vas slušam, učinićete da posumnjam i u
samog sebe. Ja se za sada upravlјam samo prema svojim osećanjima.
— Kako hoćete, lepotane moj, reče Votren. Mislio sam da ste iskusniji,
neću vam ništa više govoriti. Ipak, čujte moju poslednju reč.
Tada pogleda studenta pravo u oči, i reče:
 — Vi ste saznali, moju tajnu.
— Mladić koji neće njome da se koristi umeće i da je zaboravi.
— To ste lepo kazali, i to me raduje. Drugi, vidite, da je na vašem mestu,
bio bi manje savestan. Sećajte se onoga što sam volјan da učinim za vas.
Ostavlјam vam petnaest dana. Tu nema pogađanja.
„Ala je neumolјiv ovaj čovek!“ pomisli Rastinjak gledajući Vatrena kako
mirno odlazi sa štapom ispod pazuha. „On mi je grubo kazao ono što mi je
gospođa de Bozean rekla uvijeno. Razdirao mi je srce čeličnim kandžama.
Zašto želim da odem kod gospođe de Nisenžan? Odmah je pogodio moje
misli. Ukratko, taj mi je razbojnik više kazao o vrlini no lјudi i knjige. Ako je
vrlina neprikosnovena, jesam li onda pokrao svoje sestre?“ reče on bacivši
kesu na sto. Potom sede i sav utonu u misli. „Ostati dosledan vrlini, to je
uzvišeno mučeništvo. Koješta! Svako veruje u vrlinu; ali, ko je pun vrline?
Narodi obožavaju slobodu; ali, koji je narod slobodan na zemlјi? Moja je
mladost još čista kao vedro nebo: ko hoće da postane velik ili bogat čovek,
treba da se pomiri s tim da mora lagati, povijati se, puziti i uspravlјati se,
laskati, pretvarati se? Ko pristane na to, zar ne znači da je pristao da bude
sluga onih koji su lagali, povijali, se, puzili? Prvo im treba biti sluga, pa onda
postati njihov saučesnik. O, ne. Ja ću raditi plemenito, kao svetac; radiću
danju i noću da steknem bogatstvo samo svojim radom. To će bogatstvo vrlo
sporo ići, ali, ću zato spavati mirne savesti. Posmatrati svoj život i naći da je
čist kao krin, zar to nije najlepše na svetu? Ja i život, mi smo kao mladić i
njegova verenica. Votren mi je pokazao šta biva posle deset godina bračnog
života. Dođavola! Ništa ne razumem. Neću ni o čemu da mislim, srce je
siguran vođ.“
Ežena trže iz sanjarija glas debele Silvije koja mu javi da je došao krojač.
Ežen izađe pred njega držeći u ruci svoje dve kese s novcem i ne oseti zbog
toga nikakvu neprijatnost. Kad je isprobao frak, on obuče novo ulično odelo,
koje ga potpuno izmeni. „Sad ne izostajem nimalo iza gospodina de Traja,
pomisli on. Najzad i ja ličim na plemića!“
— Gospodine, reče čiča Gorio uzlazeći kod Ežena, vi ste me pitali, da li
znam u koje kuće odlazi gospođa de Nisenžan?
— Jesam.
— Dakle, ona će idućeg ponedelјka biti na balu kod maršala Karilјano.
Ako uspete da odete tamo, kazaćete mi jesu li se moje kćeri prijatno
zabavlјale, kako su bile odevene i sve ostalo.
 — Kako ste to doznali, moj dobri čiča Gorio? reče Ežen i ponudi mu da
sedne kraj vatre.
— To mi je rekla njena sobarica. Od Tereze i Konstanse saznajem sve šta
one rade, nastavi on radosno. Čiča je ličio na mladog lјubavnika koji je srećan
kad pronađe neko lukavstvo pomoću koga dolazi u vezu sa svojom draganom,
a ona o tome ni pojma nema.
— E, vi ćete ih videti! reče on izražavajući bezazleno svoju bolnu zavist.
— Ne znam, odgovori Ežen. Otići ću do gospođe de Bozean da je pitam
može li da me upozna sa maršalkom.
Ežen je osećao neko unutrašnje zadovolјstvo što će se pojaviti kod
vikontese onako obučen kako će se odsad stalno nositi. Ono što moralisti
nazivaju bezdanima lјudskog srca, to su isklјučivo varlјive misli, nagonski
pokreti ličnog računa. Ti pokreti o kojima se toliko deklamuje, te nagle
promene, sve se to radi iz računa, u korist naših uživanja. Kad se lepo
obukao, Rastinjak zaboravi svoju časnu odluku. Mladost ne sme da se
pogleda u ogledalu savesti kad naginje nepravdi, dok se zrelo doba već
ogledalo u njemu: u tome je sva razlika između njih. Poslednjih dana, susedi,
Ežen i čiča Gorio, postadoše dobri prijatelјi. Nјihovo tajno prijatelјstvo
zasnivalo se na onim istim psihološkim razlozima koji su izazvali suprotna
osećanja između Votrena i studenta. Smeli filozof koji bi hteo da utvrdi
dejstva naših osećanja u spolјnom svetu naći će, bez sumnje, više dokaza o
njihovom stvarnom postojanju u odnosima koje ona ostvaruje između nas i
životinja. Koji je to čovek koji će brže prozreti nečiji karakter no što će pas
osetiti da li ga neka nepoznata osoba voli ili ne voli? Kukasti atomi, izraz koji
je već ušao u poslovicu i koji svako upotreblјava, jeste jedna od onih
činjenica koje ostaju u govoru da poriču filozofske gluposti kojima se bave
oni koji rado pretresaju ostatke prvobitnih reči. Čovek oseća kad ga neko
voli. Osećanje se u sve utiskuje i probija se kroz prostore. Pismo je duša, ono
je tako veran odjek glasa koji govori da ga osećajni umovi smatraju za
najveće blago lјubavi. Čiča Gorio sa svojim samoniklim osećanjem koje ga je
uzdizalo do psećeg prirodnog nagona, osetio je studentovo sažalјenje,
njegovu beskrajnu dobrotu i njegovu mladalačku naklonost. Ipak, među
njima još nije bilo međusobnog poveravanja. Kad je izrazio želјu da se
upozna sa gospođom de Nisenžan, Ežen nije mislio da ga starac uvede u
njenu kuću, ali, se nadao da će moći da se koristi onim što bude saznao od
njega. Čiča Gorio mu je govorio o svojim kćerima samo onda kad je Ežen o
njima javno pričao posle svojih poseta.
 — Dragi moj gospodine, reče mu on sutradan, kako ste mogli pomisliti da
se gospođa de Resto nalјutila na vas zato što ste izgovorili moje ime? Moje
me kćeri mnogo vole. Ja sam srećan otac. Samo, moji su se zetovi rđavo
pokazali prema meni. Ja nisam hteo da moje mile kćeri pate zbog nesuglasica
koje sam imao s njihovim muževima, i više sam voleo da se s njima viđam
tajno. Ta mi tajanstvenost pričinjava beskrajne radosti koje ne shvataju oni
očevi koji mogu da se sastaju sa svojom decom kad god hoće. Ja to ne mogu,
razumete li? I tako, kad je lepo vreme, iziđem na Jelisejska polјa, pošto se
prvo obavestim od sobarica hoće li moje kćeri izlaziti. Čekam ih da prođu,
srce mi jače zakuca kad naiđe njihova kola, ja im se divim i uživam u
njihovim lepim halјinama, a one se uzgred nasmeše na mene i pozlate mi
prirodu kao da je na nju pao zračak toplog sunca. Ja ih tu sačekam dok se
vrate. I opet ih vidim, porumenjele na svežem vazduhu. Čujem kako svet
govori oko mene: Ala je lepa ona žena! To mi razveseli srce. To je moja krv!
Volim konje koji ih voze, i zaželim da budem psetance koje drže na krilu. Ja
živim od njihovih zadovolјstava. Svak voli na svoj način; ovako voleći, ja
nikom ne činim zla. Zašto svet vodi računa o meni? Ja sam srećan na svoj
način. Je li to protiv zakona što idem uveče da vidim svoje kćeri kad izlaze iz
svojih kuća i odlaze na bal? Silno se ožalostim kad zadocnim i kad mi kažu:
Gospođa je izišla. Jednom sam čekao Naziju koju nisam video čitava dva dana
do tri časa izjutra. Umalo što nisam lipsao od zadovolјstva! Molim vas,
govorite o meni samo da kažete koliko su moje kćeri dobre. One bi me
obasipale svakojakim poklonima, ali im ja ne dam i kažem im: „Pričuvajte
svoj novac! Šta će meni? Meni ništa ne treba“. I zaista, dragi moj gospodine,
šta sam ja? Bedna lešina čija je duša uvek tamo gde se nalaze moje kćeri. Kad
budete upoznali, gospođu de Nisenžan, kazaćete mi koja vam se od njih dve
više sviđa, reče čiča posle kratkog ćutanja, videvši da se Ežen sprema da ide u
Tilјerijski vrt da se tamo prošeta i sačeka vreme za odlazak kod gospođe de
Bozean.
Ova je šetnja bila kobna za studenta, jer on pade u oči nekim ženama. Bio
je lep, sasvim mlad i veoma ukusno odeven. Primetivši da mu se dive, on
presta da misli na sestre i tetku koje je oplјačkao, a zaboravi i svoju
odvratnost prema nepoštenju. Video je kako iznad njegove glave prolete onaj
demon koji mnogo liči na anđela, onaj sotona šarenih krila, koji seje rubine,
baca zlatne strele na palate, obliva žene rumenilom, obasjava blјeskom
prestolјa koja su u početku bila tako skromna; čuo je Boga one varlјive sujete
čiji lažni sjaj smatramo za znamenje moći. Votrenove reči, ma koliko
bezočne, behu se žarile u njegovo srce kao što se u sećanje nevine devojke
urezuje odvratni lik stare podvodačice koja joj je rekla: „Zlata i lјubavi u
izobilјu!“ Posle duže šetnje Ežen se oko pet sati prijavi kod gospođe de
Bozean koja ga porazi svojim držanjem. Dotada je vikontesa bila prema
njemu puna one uglađene lјubaznosti i lјupkosti koja se stiče plemićkim
vaspitanjem, a koja je savršena tek onda kad dolazi od srca.
Kad je ušao, gospođa de Bozean dočeka ga hladno i reče mu kratko:
— Gospodine de Rastinjak, nemoguće mi je da ostanem s vama, bar u
ovom trenutku. Imam posla...
Za posmatrača, a Rastinjak je to brzo postao, ova rečenica, pokret, pogled
i naglasak bili su slika karaktera i navika celog jednog staleža. On oseti
gvozdenu pesnicu ispod meke rukavice, samoživost ispod lepog ponašanja,
drvo ispod laka. Ežen se lako zaveo i na njenu reč poverovao u žensku
plemenitost. Kao svi nesrećni lјudi, on je iskreno potpisao onaj divni ugovor
koji obavezuje dobrotvora prema dužniku, a čiji prvi član predviđa potpunu
jednakost ugovarača. Dobročinstvo koje spaja dva bića u jedno jedino jeste
neka nebeska strast, neshvatlјiva i retka kao prava lјubav. Oboje su raskoš
plemenitih duša. Rastinjak je želeo da bude na balu vojvotkinje de Karilјano,
zato i pređe preko ovog ispada.
— Gospođo, reče on uzbuđenim glasom, da nije u pitanju nešto važno, ne
bih vam dosađivao; budite lјubazni i dozvolite mi da dođem docnije,
pričekaću.
— Dobro, onda dođite da ručate sa mnom, reče ona malo zbunjena zbog
svoga surovog ispada; jer ona je zaista bila dobra i velika žena.
Iako je bio ganut ovom naglom promenom, Ežen pomisli odlazeći: „Puzi i
podnosi sve. Kakve li moraju biti druge žene, kad najbolјa među njima
odjednom zaboravi na svoje obećanje i odgurne te kao staru cipelu? Dakle,
svako za sebe? Istina je da njena kuća nije dućan i da grešim što joj se
obraćam za pomoć. Treba biti topovsko đule, kako reče Votren.“ Ove bolne
misli ubrzo iščezoše pred pomišlјu na zadovolјstvo koje će mu pričiniti ručak
kod vikontese. I tako su se, kao po nekom zlom udesu, i najsitniji događaji
njegovog života udružili i gurali ka pozivu u kome će, prema rečima strašne
sfinge iz pansiona Voker, morati da ubija da njega ne ubiju, da vara da njega
ne prevare; moraće da se odrekne i savesti i saosećanja, da navuče masku, da
nemilostivo titra svakojakim lјudima, i da pokuša da, kao u Lakedemoniji,
tajno dograbi bogatstvo i zasluži lovorike. Kad se vratio vikontesi, ona ga
dočeka umilјato, kao i ranije. Oboje uđoše u trpezariju gde je vikont čekao
svoju ženu; tu je blistala ona raskoš koja je, kao što svak zna, pod
Restauracijom, dostigla svoj vrhunac. Gospodin de Bozean, kao mnogi lјudi
čija su osećanja otupela za svako uživanje, nalazio je zadovolјstvo samo još u
dobrom jelu i piću; bio je oblaporan kao Luj XVII i vojvoda d'Ekar. Na
njegovom stolu bila je raskoš i u posuđu i u jelu. Ežen, koji je sada prvi put
ručao u kući naslednog bogatstva, još nikad ne beše video ovako nešto. Nisu
više bile u modi večere kojima su se završavali balovi u doba Grastva, kad je
vojnicima bilo potrebno da se okrepe za borbe koje su ih očekivale i u zemlјi
i van nje. Ežen je dosad bio samo na balovima. Pouzdanje kojim se docnije
odlikovao, i koje je bilo počelo da hvata korena, spasilo ga je te nije ostao
preneraženi tikvan. Ali, kad je video ovo divno izrađeno srebro i bezbroj
drugih prefinjenosti jedne gospodske trpeze, i sa divlјenjem posmatrao kako
se služi za stolom, čoveku žive mašte nije bilo teško da ovaj otmeni život ne
pretpostavi oskudnom životu za koji se jutros bio izjasnio. Za časak on se
prenese mislima u svoj pansion i toliko se zgrozi da se zareče da će se iseliti u
januaru, koliko da bi se smestio u neki bolјi stan, toliko da se skloni od
Votrena, čija je teška ruka pritisla njegovo rame. Kad bi razuman čovek
mislio na sve oblike istinske ili prikrivene pokvarenosti u Parizu, on bi se
morao zapitati s kakvim pravom država otvara u njemu škole i u njima
okuplјa mladež; kako to da se u njemu još poštuju lepe žene i kako zlatnici
po menjačkim izlozima ne iščeznu na čaroban način iz čančića. Ali, ako se
pomisli da mladići vrše malo zločina, čak i prestupa, onda čovek mora da ima
mnogo poštovanja prema ovim strplјivim Tantalima koji se bore protiv samih
sebe i gotovo uvek odnose pobedu! Kad bi siromašnog studenta dobro
naslikali u borbi sa Parizom, on bi ispao najdramatičniji prikaz moderne
civilizacije. Gospođa de Bozean uzalud je pogledom davala znak Eženu da
govori, on nije hteo ništa da kaže pred vikontom.
— Hoćete li sa mnom večeras u Italijansko pozorište? zapita vikontesa
svog muža.
— Vi znate koliko bi mi to zadovolјstva pričinilo, odgovori on podruglјivo,
ali tako lјubazno da student nasede; ali, moram da se nađem sa jednom
osobom u pozorištu Varete. „Sa svojom lјubavnicom“, pomisli ona.
— Zar večeras neće biti s vama d'Ažida? upita vikont.
— Neće, odgovori ona lјutito.
— Lepo, ako neko mora da ide s vama, eto vam gospodina de Rastinjaka.
Vikontesa pogleda Ežena smešeći se.
— To bi bilo veoma opasno za vas, reče ona.
 — Francuz voli opasnost, jer u njoj nalazi slavu, rekao je gospodin de
Šatobrijan, odgovori Rastinjak i pokloni se.
On sede u laka kola pored gospođe de Bozean, i posle nekoliko trenutaka
stigoše u pozorište koje je tada bilo na glasu. A kad uđe u ložu s lica, i vide da
su svi pogledi upravlјeni na njega i na vikontesu, koja je bila u divnoj halјini,
on pomisli da sanja. Čarolije su se redale za čarolijama.
— Hteli ste nešto da mi kažete, reče gospođa de Bozean. A, pogledajte, eno
gospođe de Nisenžan u trećoj loži od naše, a na suprotnoj strani njena sestra i
gospodin de Traj. Govoreći ove reči, vikontesa je gledala u ložu gospođice de
Rošfid, pa kad vide da u njoj nema gospodina d'Ažide, lice joj čudesno sinu.
— Divna je, reče Ežen, pošto je pogledao gospođu de Nisenžan.
— Ima bele trepavice.
— Jeste, ali, njen vitki stas!
— Ima debele ruke.
— Lepe oči!
— Ima dugulјasto lice.
— Ali, dugačko lice je otmeno.
— Sreća njena što bar u tome ima otmenosti. Pogledajte samo kako uzima
i ostavlјa svoj dogled! Iz svakog njenog pokreta izbija Gorio, reče vikontesa
na veliko Eženovo iznenađenje.
Gospođa de Bozean posmatrala je dogledom pozorišnu dvoranu i pravila
se kao da ne obraća pažnju na gospođu de Nisenžan; međutim, ona je motrila
svaki njen pokret. Društvo je bilo veoma otmeno. Delfini de Nisenžan bilo je
osobito milo što mladi, lepi i elegantni rođak gospođe de Bozean gleda samo
u nju.
— Ako budete i dalјe pilјili u nju, obrukaćete se, gospodine de Rastinjak.
Takvim nasrtanjem na svet nikad nećete uspeti.
— Draga rođako, reče Ežen, vi ste me dosad lepo štitili; ako hoćete da
dovršite svoje delo, ja vas molim da mi učinite samo jednu uslugu, koja će vas
stati malo muke, a mene će usrećiti. Ja sam zalјublјen.
— Već?
— Da.
— I to u onu ženu?
— A zar bih uspeo kod neke druge? reče on i pogleda proniclјivo u svoju
rođaku. Gospođa vojvotkinja de Karilјano u prijatelјstvu je sa vojvotkinjom
de Beri, nastavi on posle kratkog zastoja; vi je sigurno viđate; budite dobri,
upoznajte me s njom i odvedite me na bal koji ona daje u ponedelјak. Tamo
ću naći gospođu de Nisenžan i započeću svoju prvu čarku.
— Vrlo rado, reče ona. Ako vam se ona već dopada, vaša lјubav odlično
stoji. Eno de Marsea u loži kneginje Galation. Gospođa de Nisenžan hoće da
presvisne od muke. To je najpovolјniji trenutak da se priđe ženi, naročito
ženi jednog bankara. Sve te gospe iz Ulice Šose d'Anten vole da se svete.
— Šta biste vi radili da ste u njenom položaju?
— Ja bih patila i ćutala.
U taj mah markiz d'Ažida uđe u ložu gospođe de Bozean.
— Rđavo sam svršio svoje poslove samo da bih došao da vas vidim, reče
on, i o tome vas izveštavam da ne bi izgledalo kao da je to neka žrtva.
Vikontesino lice zablista i pokaza Eženu šta je prava lјubav koju ne treba
mešati sa licemernim pariskim kaćiperstvom. On se divio svojoj rođaci pa
umuknu, uzdahnu i ustupi svoje mesto gospodinu d'Ažida. „Kako je
plemenita i uzvišena žena koja ovako voli! reče on u sebi. A ovaj čovek da je
izneveri radi kakve lutke! Zar neko može nju izneveriti?“
Obuze ga detinjski bes. Hteo je da padne pred noge gospođe de Bozean,
poželeo je neku demonsku moć da bi mogao da je odnese u svom srcu, kao
ono kad orao ugrabi u polјu belo jarence i odnese ga u svoje gnezdo. Osećao
se unižen što u ovom hramu lepote i on nema svoju sliku, svoju milosnicu.
„Imati milosnicu i neki veliki položaj, reče on u sebi, to je znak moći!“ I on
pogleda gospođu de Nisenžan kao što uvređeni čovek gleda svog protivnika.
Vikontesa se okrenu da mu migom toplo zahvali na pažnji. Prvi čin je bio
završen.
— Poznajete li se toliko sa gospođom de Nisenžan da bi ste joj mogli
predstaviti gospodina de Rastinjaka? reče ona markizu d'Ažida.
—Biće joj veoma milo da se upozna sa gospodinom, reče markiz.
Lepi Portugalac ustade, uze pod ruku studenta i za tren oka bejahu pored
gospođe ne Nisenžan.
— Gospođo baronice, reče markiz, čast mi je predstaviti vam viteza Ežena
de Rastinjaka, rođaka vikontese de Bozean. Vi ste napravili na njega
neobično snažan utisak, pa sam hteo da upotpunim njegovu sreću približivši
ga njegovom idolu.
 U ovim je rečima bilo i podsmeha i grubosti, ali ako su lepo kazane, one
se uvek dopadaju ženama. Gospođa de Nisenžan nasmeši se i ponudi Eženu
mesto svoga muža koji je izašao.
— Ne smem da vam predložim da ostanete kod mene, gospodine, reče mu
ona. Kad neko ima tu sreću da je pored gospođe de Bozean, on kod nje i
ostaje.
— Ali, reče joj Ežen tiho, meni se čini, gospođo, da bi mojoj rođaci bilo
milo kad bih ostao pored vas. Pre dolaska gospodina markiza, govorili smo o
vama i o vašoj otmenoj pojavi, reče on glasno.
Gospodin d'Ažida se ukloni.
— Zaista, gospodine, reče baronica, ostajete kod mene? Onda ćemo se
bolјe upoznati; gospođa de Resto jako me je zainteresovala za vas.
— Ona je, dakle, veoma licemerna; zabranila mi je da joj dolazim u kuću.
— Kako to?
— Gospođo, kazaću vam pravi razlog; ali, molim vas da mi ne zamerite što
vam poveravam tu tajnu. Ja sam sused gospodina vašeg oca. Nisam znao da je
gospođa de Resto njegova kći. Ispao sam nesmotren te sam govorio o njemu
sasvim bezazleno i nalјutio gospođu vašu sestru i njenog muža. Ne možete
zamisliti kako su gospođa vojvotkinja de Lanže i moja rođaka osudile to
kćerinsko otpadništvo. Ja sam im ispričao ceo događaj, i one su se smejale
kao lude. Tada mi je gospođa de Bozean, upoređujući vas i vašu sestru,
govorila vrlo pohvalno o vama i rekla koliko ste vi bili dobri prema mome
susedu, gospodinu Goriju. A kako ga ne biste voleli? On vas tako silno voli da
sam lјubomoran na njega. Jutros smo razgovarali o vama puna dva sata.
Zatim, još pod svežim utiskom onoga što mi je vaš otac ispričao o vama, rekao
sam svojoj rođaci, za vreme večere, da ne možete biti toliko lepi koliko ste
dobri. Želeći svakako da mi bude na ruci, gospođa de Bozean me je dovela
ovamo rekavši mi lјupko da ću vas ovde videti.
— Šta, gospodine, reče bankareva žena, vi ste me već zadužili? Još malo pa
ćemo postati stari prijatelјi.
— Iako prijatelјstvo prema vama nije nimalo obično osećanje, reče
Rastinjak, ne želim nikako da budem vaš prijatelј.
Ove otrcanje gluposti, naročito propisane za početnike, uvek se sviđaju
ženama i izgledaju bedne samo onda kad se čitaju bez osećanja. Pokret,
naglasak i pogled mladog čoveka daje im neizmerne vrednosti. Rastinjak se
jako dopade gospođi de Nisenžan. Pošto nije mogla da odgovori na pitanja
koja je student bez ustezanja postavio, ona, kao sve žene u takvom položaju,
skrenu razgovor.
— Jeste, moja sestra greši što tako postupa s tim jadnim ocem, koji je za
nas zaista bio Bog. Ja sam popustila gospodinu de Nisenžanu tek onda kad mi
je izričito naredio da se mogu viđati s ocem samo pre podne. Ali sam zbog
toga dugo bila nesrećna i plakala. To nasilјe, uz druge grubosti u braku,
izazvalo je najviše nesuglasica u mom porodičnom životu. Ja sam zacelo u
očima sveta najsrećnija žena u Parizu, a u stvari sam najnesrećnija.
Pomislićete da je ludo što vam tako govorim. Ali, vi poznajete mog oca, i zato
vas ne smatram za stranca.
— Nikad nećete sresti čoveka, reče joj Ežen, koji bi tako silno želeo da
bude vaš. Šta traži svaka žena? Sreću, odgovori on glasom koji prodire u
dušu. Lepo, ako se sreća jedne žene sastoji u tome da bude volјena,
obožavana, da ima druga kome može poveriti svoje želјe, svoje prohteve,
svoje jade, svoje radosti; kome bi mogla razgolititi celu svoju dušu, s njenim
lјupkim manama i lepim osobinama, bez bojazni da će je izdati; onda, verujte
mi, tako odano i uvek plemenito srce može se naći samo kod mladog čoveka
punog iluzija, koji bi dao i svoj život na jedan vaš mig, koji još ne poznaje
svet i ne želi da ga upozna zato što ste vi postali za njega ceo svet. Vi ćete se
možda nasmejati mojoj prostodušnosti, ali, vidite, ja sam došao iz zabačene
unutrašnjosti, sasvim neuk, dosad sam poznavao samo plemenite duše; mislio
sam da živim bez lјubavi. Ali, upoznao sam se sa svojom rođakom koja me je
silno zavolela; pored nje sam sva blaga lјubavi; ja sam Kerubin, lјubavnik
svih žena, dok ne naiđem na onu kojoj ću se sav predati. Čim sam vas video,
kad sam ušao, osetio sam kao da me neka struja nosi vama. Već sam toliko
mislio o vama! Ali, nisam ni sanjao da ste tako lepi. Gospođa de Bozean mi je
rekla da vas toliko ne gledam. Ona ne zna koliko je primamlјivo gledati vaše
lepe rumene usne, vaše belo lice i vaše tako blage oči. Eto, i ja govorim
ludosti, ali, pustite me da ih iskažem.
Ništa ženama nije milije od ovih slatkih reči. Nјih slušaju i najsmirenije
bogomolјke, čak i kad ne misle da odgovaraju na njih. Pošto je tako počeo,
Rastinjak razveze svojim umilnim tihim glasom, a gospođa de Nisenžan
bodrila je Ežena svojim osmesima i s vremena na vreme pogledala de Marsea
koji je stalno bio u loži kneginje Galation. Rastinjak ostade pored gospođe de
Nisenžan sve dok njen muž ne dođe da je otprati kući.
— Gospođo, reče joj Ežen, biću slobodan da vas posetim pre bala
vojvotkinje de Karilјano.
 — Boždo vaz kospođa bozifa, reče debeli Alzašanin čije je okruglo lice
odavalo opasno lukavstvo, pudite ufereni ta ćede piti lepo brimlјeni.
„Početak je bio dobar, jer se nije nalјutila kad sam joj rekao: „Hoćete li me
voleti?“ Đem[18] je metnut đogatu u usta, sada uzjaši i poteraj“, pomisli Ežen
idući da se pozdravi sa gospođom de Bozean koja se spremala da pođe sa
d'Ažidom. Siromah student nije primetio da je baronica bila rasejana i da je
očekivala od de Marsea jedno od onih sudbonosnih pisama koja razdiru
dušu. Presrećan zbog svog prividnog uspeha, Ežen isprati vikontesu do
predvorja gde se čekaju kola.
— Vaš se rođak ne može poznati, reče Portugalac vikontesi smejući se kad
je Ežen otišao. Taj će se progurati kroz život. Ljigav je kao jegulјa i daleko će
otići. Samo ste mu vi mogli izabrati ženu u trenutku kad je treba tešiti.
— Ali, reče gospođa de Bozean, treba znati da li ona još voli onoga koji je
ostavlјa.
Student se vrati peške iz Italijanskog pozorišta u Ulicu Nev Sent Ženevjev,
praveći najlepše planove. On je zapazio da ga je gospođa de Resto pažlјivo
posmatrala i u vikontesinoj loži i u loži gospođe de Nisežan, pa je pomislio da
mu ubuduće grofičina vrata neće biti zatvorena. I tako je, računajući da će se
dopasti i maršalki, sada imao četiri uticajna poznanstva u najvišem pariskom
društvu. Ne razmišlјajući mnogo o sredstvima, on je unapred osećao da se u
zamršenoj igri lјudskih računa mora uhvatiti za nekoga koji bi ga izbacio na
površinu, a on se osećao dovolјno jak da se tu učvrsti. „Ako me gospođa de
Nisenžan zavoli, naučiću je kako će zavladati svojim mužem. On se bavi
krupnim poslovima pa će mi pomoći da se brzo obogatim.“ On to sebi nije
govorio sasvim otvoreno, jer još nije bio dovolјno iskusan da oceni i prouči
neku situaciju; njegove su misli plovile po svemiru u obliku lakih oblaka, i
mada nisu bile onako surove kao Votrenove, ipak, kad bi ih savest ispitala ne
bi ispale baš najčistije. I tako, popuštajući iz dana u dan, lјudi postaju
labavog morala koji je obeležje današnjeg društva u kom se ređe nego ikad
dosad nalaze oni neumolјivi čistunci, lјudi jake volјe koji ne čine nikakve
ustupke nepoštenju, kojima bi i najmanje skretanje sa pravog puta izgledalo
zločin: to su oni divni uzori poštenja koje oličavaju dva remek-dela,
Molijerov Alcest i nedavno Dženi Dinz i njen otac u romanu Valtera Skota.
Možda bi bilo isto tako lepo, uzbudlјivo i sasvim suprotno delo koje bi
prikazalo sva ona krivudanja savesti slavolјubivog čoveka koji pokušava da se
miri sa nevalјalstvom da bi ostvario svoj cilј ali, gleda da sačuva izgled
poštenog čoveka. Kad je prispeo do svog pansiona, Rastinjak je već bio
zalјublјen u gospođu de Nisenžan koja mu se učinila vitka i tanana kao lasta.
On se sećao zanosnih slasti njenih očiju, njene nežne i meke kože ispod koje
mu se činilo kao da vidi kako krv teče, njenog opojnog glasa i njene plave
kose; možda je hodanje, ubrzavajući njegov krvotok, pojačavalo njegov
zanos. Student jako zakuca na vrata čiča Gorija.
— Susede, reče on, video sam gospođu Delfinu.
— Gde?
— U Italijanskom pozorištu.
— Je li se lepo zabavlјala? Ta uđite. I starac, koji je ustao u košulјi, otvori
vrata i odmah ponovo leže.
— Pričajte mi o njoj, zamoli on.
Ežen, koji je sada prvi put bio kod čiča Gorija, nije mogao da sakrije svoje
zaprepašćenje kad je video ovaj ćumez u kom je živeo otac i uporedio ga sa
raskošnom halјinom njegove kćeri. Na prozoru nije bilo zavesa; tapeti od
hartije kojima je soba bila obložena, bili su, usled vlage, na nekoliko mesta
odleplјeni i skuplјeni, te se video čađav zid. Starac je ležao u rđavoj postelјi,
imao je samo jedan tanak pokrivač i preko njega, na nogama, neku vrstu
perine ispunjenu pamukom, a sašivenu od komadića starih halјina gospođe
Voker. Pod je bio vlažan i pun prašine. Prema prozoru stajao je neki stari
orman od ružinog drveta, sa ispupčenom prednjom stranom, sa bakarnim
drškama u obliku vinove loze sa lišćem i cvetom; jedan stari drveni
umivaonik, sa lavorom, bokalom i priborom za brijanje. U jednom uglu bile
su cipele; pored kreveta noćni stočić bez vrata i bez mermerne ploče; kraj
kamina u kom nije bilo ni traga od vatre, stajao je četvrtast sto od orahovine
čija je prečaga poslužila čiča Goriju da savije ono srebrno posuđe. Ružan
pisaći sto na kome je bio starčev šešir, jedna pocepana slamna naslonjača i
dve stolice dopunjavali su ovaj bedni nameštaj. Iznad postelјe, namesto
zavese, visio je neki dronjak sa crvenim i belim kockama. I najsiromašniji
nosač imao je, zacelo, negde na tavanu sobu sa bolјim nameštajem no što je
bio stan čiča Gorija kod gospođe Voker. Kad čovek pogleda ovu sobu, obuzme
ga jeza i stegne mu se srce, jer je ličila na najžalosniju ćeliju kakve hapsane.
Srećom, Gorio nije zapazio nikakvu promenu na Eženovom licu kad je
spustio sveću na noćni sto. Starac se okrenu njemu i osta pokriven do glave.
— Dakle, koju više volite, gospođu de Resto ili gospođu de Nisenžan?
— Meni se više sviđa gospođa Delfina, odgovori student, jer vas ona više
voli.
 Kad ču te tople reči, starac izvuče ruku ispod pokrivača i stište Eženovu.
— Hvala, hvala, odgovori starac uzbuđeno. A šta vam je rekla o meni?
Student ponovi baroničine reči ulepšavajući ih, a starac ga je slušao kao
da je to bio Božji glas.
— Milo moje dete! Jeste, ona me mnogo voli. Ali, ne verujte u ono što vam
je rekla o Anastaziji. Videćete, one zavide jedna drugoj, a to dokazuje da se
vole. Mene jako voli i gospođa de Resto. Ja to znam. Otac postupa sa svojom
decom kao Bog s nama, on vidi što je na dnu srca, i sudi prema namerama.
One su obadve veoma mile. O, da su mi samo zetovi dobri, bio bih presrećan.
Ali, na zemlјi nema potpune sreće. Da sam nešto mogao živeti kod njih, meni
bi bilo dosta da samo slušam njihov glas, da znam da su tu, da ih gledam kako
odlaze i dolaze, i srce bi mi igralo od radosti. A jesu li bile lepo odevene?
— Jesu, reče Ežen. Ali, gospodine Gorio, kako možete živeti u ovakvom
ćumezu kod tako bogato udomlјenih kćeri?
— A šta meni treba bolјe? reče on kao bezbrižno. Ja vam to ne mogu
objasniti, ne umem da kažem ni dve unakrst. Sve je tu, dodade on udarivši se
rukom po srcu. Moj život je u mojim kćerima. Ako se one provode, ako su
srećne, lepo odevene, ako idu po ćilimima, šta mari kako sam ja obučen i u
kakvoj sobi spavam? Meni nije hladno kad je njima toplo, niti mi je dosadno
kad se one smiju. Ja sam žalostan samo kad one tuguju. Kad postanete otac,
kad reknete sebi, slušajući kako cvrkuću vaša dečica: „Ovo je moja krv!“ Kad
osetite da su ta mala stvorenja vezana za svaku kap vaše prvi, i to najlepše,
jer deca su cvetovi naše krvi! Vi ćete osetiti da ste vezani za njihov život i da
se i vi krećete kad one hodaju. Svuda čujem samo njihov glas. Nјihov tužan
pogled ledi mi krv. Jednog dana uvidećete da se čovek više raduje njihovoj
sreći nego svojoj. Ja to ne umem da vam objasnim: naša svetlost sastoji iz tih
unutrašnjih zbivanja. Jednom rečju, ja imam tri života. Hoćete li da vam
kažem nešto čudno? Vidite, ja sam shvatio Boga tek onda kad sam postao
otac. On je svuda i na svakom mestu, jer je on sve stvorio. Evo, gospodine,
tako je i s mojim kćerima. Samo, ja više volim svoje kćeri nego što Bog voli
svet, zato što svet nije tako lep kao Bog, i što su moje kćeri lepše od mene.
Moja je duša toliko ispunjena njima da sam osećao da ćete ih videti večeras.
O, Bože moj, čoveku koji bi usrećio moju Delfinu srećom silno volјenih žena,
ja bih čistio obuću i bio sluga. Doznao sam od njene sobarice da je onaj
gospodin de Marse pravo pseto. Prosto mi dođe da mu zavrnem šiju. Ko ne bi
voleo tako lepu i stasitu ženu, čiji glas liči na slavujevu pesmu! Gde su joj bile
oči kad se udala za onog debelog alzaškog krmka? Nјih je obadve trebalo
udati za lepe i lјupke mladiće. Ali, uradile su onako kako su same htele.
U tom trenutku čiča Gorio bejaše uzvišen. Nikad ga Ežen nije video tako
ozarena vatrom njegove roditelјske lјubavi. Treba ovde ukazati na moć naših
osećanja. Ma koliko gruba bila neka osoba, čim je obuzme neko istinito i
snažno osećanje, ona širi neki naročiti fluid koji menja izgled lica, oživi
pokrete i ulepša glas. Često i najgluplјe biće, pod uticajem strasti, dostiže
najviši izraz, ako ne u govoru a ono u mislima, i daje utisak kao da je u
nekom čudnom nadahnuću. U tom trenutku, u glasu i pokretu ovog starca
bilo je one čudesne moći kojom veliki glumac osvaja publiku. Ali, zar naša
lepa osećanja nisu poezija volјe?
— Onda vam, možda, neće biti žao ako vam kažem, reče Ežen, da će bez
sumnje raskinuti sa de Marseom. On ju je ostavio radi kneginje Galation. A ja
sam se večeras zalјubio u gospođu Delfinu.
— Zbilјa! reče čiča Gorio.
— Da. I ja sam se njoj svideo. Govorili smo o lјubavi ceo sat, a prekosutra,
u subotu, idem da je posetim.
— O, kako bih vas voleo, dragi gospodine, kad biste joj se dopali! Vi ste
dobri, i vi je ne biste mučili. Ali, ako biste je izneverili, ja bih vas zaklao. Žena
samo jednom voli, znate li vi to? O, bože moj! Ali, ja lupetam koješta,
gospodine Ežene. Vama je ovde hladno. Bože moj! Vi ste, dakle, govorili s
njom, šta mi je poručila?
— Ništa, reče u sebi Ežen. Kazala mi je, odgovori on glasno, da vam šalјe
vreli polјubac.
— Zbogom, susede, spavajte mirno, sanjajte lepe snove; moji su ostvareni
tom njenom porukom. Neka Bog usliši svaku vašu želјu! Vi ste bili večeras za
mene kao dobri anđeo, doneli ste mi dah moje kćeri.
— Siromah čovek, pomisli Ežen ležući u postelјu; i kamen bi se rasplakao.
Nјegova je kći mislila na njega koliko i na lanjski sneg.
Posle ovog razgovora čiča Gorio je smatrao svog suseda za neočekivanog
prijatelјa kome je mogao poveriti svoje tajne. Između njih se uspostaviše
veze koje su jedino i mogle postojati između ovog starca i nekog drugog
čoveka. Strasti se nikad ne varaju u svojim računima. Čiča Gorio je smatrao
da će biti bliži svojoj kćeri Delfini i da će ga ona bolјe dočekivati, ako
baronica zavoli Ežena. Uostalom, on je Eženu poverio jedan njen bol.
Gospođa ne Nisenžan, kojoj je on po hilјadu puta na dan želeo sreću, nije još
poznavala lјubavne slasti. Zaista, Ežen je bio, kako je to starac govorio, jedan
od najmilijih lјudi koje je ikad sreo i njemu se činilo da bi joj on pružio sva
ona zadovolјstva kojih je bila lišena. Stoga je starac iz dana u dan sve više
voleo svog suseda; bez tog prijatelјstva bilo bi bez sumnje nemoguće saznati
kraj ove pripovetke.
Sutradan, za doručkom, svi su stanari bili iznenađeni tolikom starčevom
promenom prema Eženu, do koga je seo, i u pogledu, i u govoru, na licu, koje
je inače ličilo na masku od gipsa. Votren, koji je sada prvi put video studenta
posle onog njihovog sastanka, kao da je hteo da zaviri u njegovu dušu.
Sećajući se planova ovog čoveka, Ežen, koji je sinoć pre no što je zaspao,
odmeravao prostrano polјe koje se širilo pred njegovim očima, mislio je i na
miraz gospođice Tajfer, i nije mogao da se uzdrži a da ne pogleda Viktorinu
onako kako najčasniji mladić gleda bogatu naslednicu. Slučajno, njihovi se
pogledi sretoše. U svom novom odelu, Ežen se jako dopade sirotoj devojci.
Nјen pogled pokaza Rastinjaku da ona prema njemu gaji one nejasne želјe
koje obuzimaju svaku devojku i koje ih vezuju za prvog dopadlјivog čoveka.
Jedan glas mu doviknu: „Osam stotina hilјada franaka!“ Ali, on se odjednom
seti svega onoga što se sinoć desilo, pa pomisli da je njegova naručena lјubav
prema gospođi de Nisenžan bila odgovor na njegove neobične rđave misli.
— Sinoć se u Italijanskom pozorištu davao Sevilјski berberin od Rosinija.
Još nikad nisam čuo tako divnu muziku, reče on. Bože moj, blago onima koji
imaju ložu u Italijanskom pozorištu.
Čiča Gorio je slušao svaku reč, kao što pas motri na svaki pokret svog
gospodara.
— Vi, lјudi, živite kao bubreg u loju, reče gospođa Voker, radite šta hoćete.
— Kako ste se vratili? upita Votren.
— Peške, odgovori Ežen.
— Ja ne volim poluuživanja, reče Votren-demon; ja bih voleo da idem u
pozorište svojim kolima, u svoju ložu, i da se ne vraćam pešice. Sve ili ništa!
To je moje načelo.
— Dobro načelo, prihvati gospođa Voker.
— Možda ćete ići da obiđete gospođu de Nisenžan, reče Ežen tiho Goriju.
Sigurno će vas dočekati raširenih ruku; ona će želeti da se što podrobnije
obavesti o meni. Čuo sam da silno želi da uđe u kuću moje rođake gospođe
vikontese de Bozean. Nemojte zaboraviti da joj kažete da je ja suviše volim i
da ću gledati da joj pribavim to zadovolјstvo.
Odmah potom Rastinjak ode na Pravni fakultet; hteo je da ostane što
manje u ovoj odvratnoj kući. Lutao je gotovo celog dana u onom
grozničavom stanju koje spopada mladiće koji se zanose suviše lepim
nadama. Baš kada je, povodom Votrenovih mudrovanja, razmišlјao o
društvenom životu, susrete se u Luksemburškom vrtu sa svojim prijatelјem
Bjanšonom.
— Što si se tako uozbilјio? reče mu medicinar i uze ga pod ruku da se
prošeta s njim ispred dvorca.
— Muče me rđave misli.
— Kakve? Misli se leče.
— Kako?
— Treba im podleći.
— Ti se smeješ, a ne znaš o čemu je reč. Jesi li čitao Rusoa?
— Jesam.
— Sećaš li se onoga mesta gde on pita svog čitaoca šta bi uradio kad bi
mogao da se obogati na taj način što bi imao da ubije, u Kini, jednog starog
Mandarina, i to samo svojom volјom, ne mičući se iz Pariza.
— Sećam se.
— Dakle?
— E, sad je na redu moj trideset treći mandarin.
— Ne šali, se. Nego, kad bi te neko ubedio da se to može uraditi i da je
dovolјno samo da klimneš glavom bi li ti to učinio?
— Je li mator taj Mandarin? Ali, svejedno, mlad ili star, oduzet ili zdrav,
vere mi... Ipak, ne bih.
— Ti si pošten mladić, Bjanšone. Ali, kad bi bio ludo zalјublјen u neku
ženu, i kad bi njoj trebalo novaca, mnogo novaca za halјine, za kola, za sve
njene prohteve?
— Oduzimaš mi razum, a hoćeš da razmišlјam.
— Eto, Bjanšone, ja sam lud, izleči me. Imam dve sestre, dva divna i čedna
anđela kojima želim sreću. Gde da im nađem dvesta hilјada franaka za miraz
od danas za pet godina? Vidiš, ima prilika kad je bolјe sve staviti na kocku
nego traćiti svoje dane u životarenju.
— Pa ti postavlјaš pitanje koje svako postavlјa u početku svog života i
misliš mačem da razdrešiš Gordijev čvor. To je mogao da uradi Aleksandar;
ali, drugima ne gine robija. Ja se zadovolјavam skromnim životom u nekoj
palanci, gde ću naprosto naslediti mesto svog oca. Čovek može sasvim da
zadovolјi svoje potrebe i u najužem krugu, kao i u najširem. Napoleon nije
ručao dvaput dnevno i nije mogao imati više lјubavnica nego kakav
medicinar kad je zaposlen kao lekarski pomoćnik u Kapucinskoj bolnici.
Naša je sreća, dragi moj, uvek u celom našem biću; stajala ona godišnje čitav
milion ili sto zlatnika, unutrašnje osećanje je isto. Ja sam za to da Kinez
ostane živ.
— Hvala, učinio si mi dobro, Bjanšone! Uvek ćemo biti prijatelјi.
— Slušaj, nastavi medicinar, maločas, izlazeći sa Kivijevog časa u
Botaničkoj bašti, spazio sam gospođicu Mišono i Poarea kako na jednoj klupi
razgovaraju s jednim gospodinom koga sam video prilikom lanjskih nemira
blizu Skupštine. Sve mi se čini da je to neki policajac prerušen u poštenog
rentijera. Treba motriti na taj par: kazaću ti docnije zašto. A sada, zbogom,
moram biti na prozivci u četiri sata.
Kad se Ežen vratio u pansion zatekao je tamo čiča Gorija koji ga je čekao.
— Evo, imate pismo od nje, reče starac. Šta kažete, divan rukopis!
Ežen otvori pismo i pročita:

»Gospodine, otac mi je rekao da volite italijansku muziku. Bila bih srećna

ako biste mi učinili zadovolјstvo da primite jedno mesto u mojoj loži. U subotu
pevaju Fodorova i Pelegrini, i zato sam uverena da mi nećete odbiti poziv.
Gospodin de Nisenžan se pridružuje mom pozivu i moli vas da nam budete gost
i na ručku, bez ustručavanja. Ako pristanete, biće veoma zadovolјan jer ćete ga
osloboditi bračnog kuluka te neće morati da me prati. Nemojte mi odgovoriti,
nego dođite, i primite moj pozdrav.
D. de N.«

— Da vidim, reče starac, kad Ežen pročita pismo. Ići ćete, dabome? dodade
on pošto je pomirisao pismo. Ala lepo miriše! Ovo je ona držala u ruci.
„Ne nameću se žene tako bezobzirno lјudima, pomisli student. Ona misli
da se posluži mnome da bi povratila de Marsea. Ovako se radi samo za inat.“
— Šta je sad, reče čiča Gorio, o čemu mislite? Eženu nije bilo poznato ono
ludilo sujete koje je tada bilo spopalo izvesne žene, i nije znao da je žena
jednog bankara gotova na sve žrtve samo da dobije pristup u koju kuću
predgrađa Sen Žermen. U to doba najviše su bile na glasu one žene koje su
primane u kralјevom Malom dvoru, u predgrađu Sen Žermen, među kojima
su zauzele prvo mesto gospođa de Bozean, njena prijatelјica vojvotkinja de
Lanže i vojvotkinja de Mofrinjez. Samo Rastinjak nije znao koliko žene iz
Sose d'Anten žude da prodru u najviše društvo u kom blistaju zvezde
njihovog pola. Ali, njegovo ga nepoverenje dobro posluži, postade
hladnokrvan i dobi žalosnu moć da postavlјa uslove umesto da ih prima.
— Da, ići ću, odgovori on.
I tako on iz radoznalosti ode gospođi de Nisenžan; međutim, da ga je ona
prezrela, možda bi ga njoj odvela lјubavna strast. Ipak, on je s izvesnim
nestrplјenjem očekivao sutrašnji dan i čas polaska. Za jednog mladog čoveka,
u njegovom prvom tajnom lјubakanju možda ima isto toliko draži koliko i u
prvoj lјubavi. Uverenje da će uspeti izaziva kod lјudi mnoga blaženstva koja
oni ne priznaju, a koja sačinjavaju svu draž pojedinih žena. Želјa se rađa isto
toliko iz teškoća koliko iz lakih pobeda. Nema sumnje, sve lјudske strasti
nastaju iz jednog od ova dva uzroka koji dele lјubavno carstvo, i od njih žive.
Možda je ova podela posledica važnog pitanja lјudskih temperamenata, koja,
ma šta se govorilo, gospodari društvom. Ako melanholični temperamenti
osećaju potrebu za kaćiperstvom, nervozni ili sangvinični lјudi klonu ako
otpor dugo potraje. Drugim rečima, elegija je isto toliko limfatična koliko je
ditiramb žučan. Oblačeći se, Ežen je uživao u svim tim sitnim zadovolјstvima
o kojima mladići ne smeju da govore iz bojazni da ih ko ne ismeje, ali, koja
gode samolјublјu. On je doterivao svoju kosu, kao da će se pogled kakve lepe
žene uplesti u njegove crne uvojke. Činio je detinjarije kakve čini mlada
devojka kad se sprema za bal. S uživanjem je posmatrao svoj tanki struk,
ispravlјajući bore na fraku. „Sigurno ima i gorih od mene“, pomisli on. Zatim
siđe u trenutku kad su svi gosti bili za stolom. Glupi povici koje izazva
njegovo otmeno odelo samo ga razveseliše. Građanski pansioni odlikuju se
divlјenjem lepoj nošnji. Niko u njima ne obuče novo odelo a da mu svako ne
kaže po koju reč.
— Kt, kt, kt, zacokta Bjanšon jezikom o nepce, kao da tera konja.
— Pravi vojvoda i pjer! reče gospođa Voker.
— Gospodin misli da osvaja svet? primeti gospođica Mišono.
— Kukuriku! viknu slikar.
— Pozdravite vašu gospođu suprugu, reče činovnik muzeja.
— Gospodin je oženjen? upita Poare.
I to još kakvom ženom, ženom koja ide po vodi, lice joj ne bledi, cena od
dvadeset pet do četrdeset; kockaste šare po poslednjoj modi, lako se pere,
lepo se nosi, pola konac, pola vuna, leči zubobolјu i druge bolesti koje
priznaje Kralјevska medicinska akademija! Izvrsno za decu! Još bolјe protiv
glavobolјe, punoće i bolesti jednjaka, očiju i ušiju, povika Votren sa smešnom
rečitošću i naglaskom kakvog šarlatana. Šta staje to neviđeno čudo,
zapitaćete me, gospodo? Dva sua! Ništa. To je ostatak sprava dečje igre veliki
Mogol, koju su voleli da gledaju svi evropski vladari, čak i veeeeeeliki
vojvoda badenski! Uđite pravo na biletarnicu. Muzika napred! Bruuum, la, la,
trin, bum, bum! Gospodine sa klarinetom, pogrešno sviraš, nastavi on
promuklim glasom, rebnuću ja tebe.
— Bože moj, što je ovaj čovek prijatan, reče gospođa Voker gospođi Kutir,
nikad mi ne bi bilo dosadno s njim.
Usred smeha i šale koje izazva Votrenov smešni govor, Ežen primeti
bojažlјivi pogled gospođice Tajfer koja se naže ka gospođi Kutir i šapnu joj
nekoliko reči na uvo.
— Došla su kola, reče Silvija.
— Gde li će ručati? zapita Bjanšon.
— Kod gospođe baronice de Nisenžan.
— Kćeri gospodina Gorija, odgovori student.
Svi pogledaše bivšeg fabrikanta rezanaca, koji je sa zavišću posmatrao
Ežena.
Rastinjak dođe u Ulicu Sen Lazar, u jednu od onih lakih kuća, a sa tankim
stubovima, malim tremom, za koje se kaže u Parizu da su lјupke, u pravu
bankarsku kuću, punu skupih ukrasa veštačkog kamena, sa stepeništem u
mozaiku od mermera. On zateče gospođu de Nisenžan u malom salonu na
čijim su zidovima bila naslikana dela italijanskih majstora, sa ukrasima koji
su ličili na kafanske. Baronica je bila tužna. Nјeni napori da sakrije svoje
neraspoloženje samo povećaše Eženovu radoznalost, utoliko više što u njima
nije bilo ničeg lažnog. On se nadao da će svojim prisustvom razveseliti jednu
ženu, a zatekao ju je u očajanju. To razočaranje zagolica njegovo samolјublјe.
— Ja imam malo prava da ulazim u vaše tajne, gospođo, reče on pošto ju
je prvo zadirkivao zbog njene zabrinutosti; ali, ako vam smetam, budite
iskreni i recite mi slobodno.
— Ostanite, reče ona, ako odete, ostaću sama. Nisenžan ruča u gradu, a ne
želim da budem sama, jer mi je potrebno da se razonodim.
 — Ali šta vam je?
— To bih rekla svakom drugom pre nego vama, uzviknu ona.
— Onda želim da znam. Mora biti da sam i ja umešan u vašu tajnu.
— Možda! Ali ne, nastavi ona, to su domaće zadevice koje treba kriti u
dnu srca. Zar vam nisam to rekla prekjuče? Ja nisam srećna. Najteži su zlatni
lanci.
Kad žena kaže mladiću da je nesrećna, ako je taj mladić duhovit, lepo
odeven, ako je besposlen a ima u džepu hilјadu i pet stotina franaka, onda on
mora pomisliti ono što je pomislio Ežen i postati uobražen.
Šta biste vi još želeli? odgovori on. Lepi ste, mladi, volјeni, bogati.
— Da ne govorimo o meni, reče ona odmahnuvši bolno glavom. Ručaćemo
zajedno, sami, i otići da slušamo najlepšu muziku. Kako vam se dopadam?
nastavi ona ustajući i pokazujući svoju halјinu od belog kašmira sa divnim
persijskim šarama.
— Hteo bih da budete samo moja, reče Ežen. Vi ste dražesni.
— Jadna bi vam bila ta svojina, reče ona smešeći se gorko. Iako vas ovde
ništa ne podseća na nesreću, ipak, pored svega toga, ja sam očajna. Od žalosti
ne mogu da spavam i poružneću.
— O, to je nemoguće, reče student. Ali, hteo bih da znam kakvi su to jadi
koje odana lјubav ne bi izlečila?
— Ah! kada bih vam kazala zbog čega sam nesrećna, vi biste pobegli od
mene. Vi mi se zasada udvarate zato što to rade svi lјudi; ali, ako biste me
istinski zavoleli, postali biste veoma nesrećni. Vidite da treba da ćutim.
Molim vas, nastavi ona, govorimo o drugim stvarima. Hodite da vidite moje
sobe.
— Nemojte, ostanimo ovde, odgovori Ežen, sede na kanabe kraj vatre,
pored gospođe ne Nisenžan, i smelo je uhvati za ruku.
Ona se nije branila i čak nasloni svoju ruku na njegovu jednim od onih
pokreta koji odaju silna uzbuđenja.
— Slušajte, reče joj Rastinjak; poverite mi svoje jade, ako ih imate. Hoću
da vam dokažem da vas volim samo radi vas same. Ili ćete govoriti i poveriti
mi svoje patnje, kako bih mogao da ih otklonim, makar morao ubiti šest
lјudi, ili ću otići i nikad se više neću vratiti.
— Kad je tako, uzviknu ona, u očajanju lupnuvši se po čelu, onda ću
odmah da vas oprobam. „Da, pomisli ona, ostaje mi samo još to.“ Zatim
zazvoni.
— Jesu li upregnuta gospodinova kola? zapita svog sobara.
— Jesu gospođo.
— Ja ću ih uzeti. Nјemu ćete dati moja kola i moje konje. Ručaćemo tek u
sedam sati.
— Dakle, hajdemo, reče ona Eženu, kome se učini kao da sanja kad se
nađe u kolima gospodina de Nisenžana, pored ove žene.
— U Pale Rojal, blizu Francuskog pozorišta, reče ona kočijašu.
Uz put je bila veoma uzbuđena, nije htela da odgovara na Eženova
bezbrojna pitanja, i on nije znao šta da misli o njenom zagonetnom,
odlučnom i glupom otporu. „Začas mi izmakne“, pomisli on.
Kad su kola stigla, baronica jednim pogledom ućutka razjarenog studenta.
— Vi me istinski volite? reče ona.
— Da, odgovori on prikrivajući svoje nespokojstvo.
Nećete imati rđavo mišlјenje o meni, ma šta zatražila od vas?
— Neću.
— Jeste li volјni da mi se pokoravate?
— Slepo.
— Jeste li se kadgod kockali? reče ona uzdrhtalim glasom.
— Nikada.
— Ah! Sad mi je lakše. Poslužiće vas sreća. Evo vam moje kese, reče ona.
Uzmite. U njoj ima sto franaka. To je sve što ima ova tako srećna žena. Uđite
u jednu kockarnicu, ne znam gde su one, ali, znam da ih ima u Pale Rojalu.
Stavite sto franaka na rulet pa ili izgubite sve, ili mi donesite šest hilјada
franaka. Kad se vratite, kazaću vam zašto sam ovako žalosna.
— Neka me đavo nosi, ako imam pojma o ovome što treba da uradim, ali,
poslušaću vas, reče on s radošću koju je izazvala ova pomisao: „Ona se
kompromituje sa mnom te neće moći ništa da mi odrekne.“
Ežen uze lepu kesu i pošto sazna od jednog prodavca gotovih odela gde se
nalazi najbliža kockarnica, otrča u broj devet. Pope se i dade svoj šešir; zatim
uđe i zapita gde je rulet. Na zaprepašćenje redovnih posetilaca, služitelј ga
odvede pred jedan dugačak sto. Ežen, za kojim pođoše svi prisutni, zapita bez
stida i srama gde treba staviti novac.
 — Ako metnete jedan zlatnik na jedan od ovih trideset i šest brojeva, i ako
on izađe dobićete trideset i šest zlatnika, reče mu jedan dostojanstven i sed
starac.
Ežen baci sto franaka na dvadeset jedan, broj svojih godina. Svi povikaše
začuđeno pre no što je on imao vremena da se snađe. Dobio je i ne znajući.
— Uzmite svoj novac, reče mu onaj stari gospodin, tako se ne dobija
dvaput uzastopce.
Ežen uze jednu lopaticu koju mu pruži stari gospodin, privuče sebi tri
hilјade i šest stotina franaka pa, opet onako nasumce, stavi celu tu svotu na
crvenu. Posmatrači ga zavidlјivo gledahu, zato što ponovo igra. Točak se
okrenu, on opet dobi, a bankar mu baci još tri hilјade i šest stotina franaka.
— Sad imate sedam hilјada i dve stotine franaka, šapnu mu onaj stari
gospodin. Ako hoćete da me poslušate, idite, crvena je već dobila osam puta.
Ako ste milostivi, vi ćete nagraditi ovaj prijatelјski savet i pomoći bivšeg
Napoleonovog prefekta koji je u krajnjoj bedi.
Rastinjak, zbunjen, ostavi deset zlatnika sedom čoveku, i siđe sa sedam
hilјada franaka, nemajući ni sada pojma o igri, ali preneražen svojom srećom.
— A sada, kuda ćemo? reče on i pokaza sedam hilјada franaka gospođi de
Nisenžan, kad su vrata na kolima bila zatvorena.
Delfina ga zagrli kao mahnita i žestoko polјubi, ali, bez strasti. „Vi ste me
spasli!“ Suze radosti potekoše niz njeno lice.
Sad ću vam sve reći, dragi prijatelјu. Vi ćete biti moj prijatelј, Je l’ te? Vi
me vidite bogatu, u izobilјu, ne oskudevam ni u čemu ili bar tako izgleda! Ali,
znajte da mi gospodin de Nisenžan ne daje ni pet para: on plaća sve kućevne
izdatke, kola, pozorište; za halјine mi daje malo i namerno me dovodi u
prikrivenu bedu. Ja sam i suviše ponosita i neću da ga molim. Pa ja bih bila
poslednja žena na svetu kad bih kupovala njegov novac po onu cenu po koju
bi on hteo da mi ga proda! Kako sam dopustila da ostanem bez ičega ja, koja
sam donela u miraz sedam stotina hilјada franaka? Iz ponosa i prezrenja. Mi
smo tako mlade i bezazlene kad stupamo u bračni život! Reči kojima je
trebalo tražiti novac od mog muža pekle su mi usta; zato se nisam ni
usuđivala, te sam trošila svoju ušteđevinu i novac koji mi je davao moj jadni
otac; posle sam se i zadužila. Za mene je brak najužasnije razočaranje, o tome
ne mogu da vam govorim: dosta vam je što vam kažem da bih pre skočila kroz
prozor nego što bih pristala da živim sa Nisenžanom u istoj sobi. Za mene je
bilo pravo mučenje kad sam morala da mu priznam dugove koje sam kao
mlada žena napravila za nakite i druge sitnice (moj jadni otac bio nas je
navikao da nam ispunjava svaku želјu); ali sam najzad imala hrabrosti da mu
to kažem. Zar nisam imala svoj miraz? Nisenžan se nalјutio i rekao mi je, uz
druge užasne stvari, da ću ga upropastiti! Tada sam zaželela da propadnem u
zemlјu. Pošto je moj miraz bio kod njega, platio je; ali, pod uslovom da mi od
tada daje za moje lične izdatke jednu određenu sumu; pristala sam, da bih
bila mirna. Posle toga htela sam da odgovorim na samolјublјe čoveka koga vi
poznajete, reče ona. On me je izneverio, ali, moram da odam priznanje
plemenitosti njegova karaktera. Ipak, on me je nedostojno napustio! Nikada
čovek ne treba da ostavlјa ženu kojoj je u krajnjoj nevolјi bacio gomilu zlata!
Treba uvek da je voli. Vi, sa čistom i plemenitom dušom mladića od dvadeset
i jedne godine, zapitaćete me kako žena može da primi novac od muškarca.
Bože moj, zar nije prirodno da sve delimo s onim koji nas je usrećio? Kad se
nekome sve da, ko bi brinuo zbog jednog delića svega toga? Novac vredi tek
onda kad nestane osećanja. Zar se ne vežemo za ceo život? Koja od nas
predviđa neslogu dok veruje da je volјena? Vi nam se zaklinjete na večnu
lјubav, pa kako bismo onda imali različite interese? Vi ne znate koliko sam
danas prepatila kad je Nisenžan odlučno odbio da mi da šest hilјada franaka,
on koji ih svakog meseca daje svojoj lјubaznici, nekoj devojci iz Opere! Htela
sam da se ubijem. Kroz glavu su mi se vrzle najluđe misli. Bilo je trenutaka
kad sam zavidela kakvoj služavci, svojoj sobarici. Da se obratim ocu, ludorija!
Nas dve, Anastazija i ja, upropastile smo ga. On bi, nesrećnik, samo kad bi
mogao, i sebe prodao za šest hilјada franaka. Samo bih ga uzalud dovela do
očajanja. Vi ste mi spasli čast i život. Bila sam izvan sebe od žalosti. Ah!
gospodine, morala sam da vas upoznam s ovim, jer sam postupila s vama kao
prava luda. Kad ste se rastali sa mnom i kad sam vas izgubila iz vida, htela
sam da pobegnem pešice... ni sama ne znam kuda. Eto... tako živi polovina
žena u Parizu, u spolјašnjoj raskoši, a sa teškim brigama u duši. Ja poznajem
dosta njih koje su još nesrećnije od mene. Ima žena koje moraju da uzimaju
lažne račune od svojih snabdevača. Druge su primorane da potkradaju
muževe: prvi veruju da se šalovi od sto zlatnika mogu kupiti za pet stotina
franaka, a drugi misle da šal od pet stotina franaka vredi sto zlatnika. Ima i
takvih nesrećnica čija deca poste, samo da bi one došle do halјine. Ja ne
znam za te odvratne laži. Ovo mi je poslednja gorka pilula. Ako ima žena koje
se prodaju svojim muževima da bi ih mogle držati pod papučom, ja sam bar
slobodna! Kad bih htela, Nisenžan bi me obasuo zlatom, ali, ja više volim da
plačem na grudima čoveka koga cenim. Ah! Večeras gospodin de Marse neće
imati pravo da me gleda kao ženu koju je kupio. Ona pokri lice rukama da joj
Ežen ne bi video suze, ali on joj skloni ruke da bi je gledao, jer je, tako
uplakana, bila zanosna.
Zar nije grozno mešati novac sa osećanjima? Vi nećete moći da me volite.
Ta mešavina plemenitih osećanja, koja čine ženu velikom, i krivica na
koje ih prisilјava sadašnje društveno uređenje, uzbudi Ežena koji je govorio
blage i utešne reči, diveći se toj lјepoj ženi, koja je bila tako bezazleno
nesmotrena u svom bolu.
— Obećajte mi da se ovim nećete nikad poslužiti protiv mene.
— O, gospođo, ja sam nesposoban za tako nešto. Ona mu dohvati ruku i
pritisnu je na svoje srce sa mnogo zahvalnosti i milošte.
— Zahvalјujući vama, ja sam ponovo postala slobodna i radosna. Živela
sam pod gvozdenom stegom. Sad želim da živim skromno i da ništa ne trošim.
Ja ću vam se svideti i takva, zar ne? Zadržite ovo, reče ona i uze samo šest
hilјadarki. U stvari, ja vama dugujem hilјadu talira, jer sam smatrala da
igramo na pola. Ežen se branio kao neko devojče. Ipak uze novac kad mu
baronica reče:
— Smatraću vas za neprijatelјa, ako ne postanete moj saučesnik.
— Neka se nađe, ako slučajno izgubimo u igri, reče on.
— Eto, toga sam se baš i bojala, povika ona i poblede. Ako vam je stalo do
mene, zakunite mi se, reče ona, da nikad više nećete ući u kockarnicu. Bože
moj, zar ja da vas iskvarim!
Pa ja bih presvisla od bola.
Bili su stigli. Suprotnost između ove bede i ovog bogatstva zbuni studenta
u čijim su ušima ponovo odjekivale Votrenove strašne reči...
— Sedite tu, reče baronica kad uđe u svoju sobu, pokazujući mu kanabe
kraj vatre, treba da napišem jedno veoma mučno pismo! Posavetujte me.
— Nemojte pisati, reče joj Ežen, stavite novčanice u kovertu, napišite
adresu i pošalјite ih po sobarici.
— Vi ste srce, reče ona. Ah! Eto, gospodine, šta znači biti lepo vaspitan.
Vidi se da ste pravi Bozean, reče ona smešeći se.
— Divna je to žena, pomisli Ežen osećajući sve jaču lјubav. Zatim stade
razgledati ovu sobu u kojoj je vladala sladostrasna raskoš bogate bludnice.
— Sviđa li vam se ovde? reče ona i pozva sobaricu zvoncetom.
— Tereza, odnesite ovo i predajte lično gospodinu de Marseu. Ako ga ne
nađete, vratite mi pismo.
Tereza pogleda vragolasto Ežena pa izađe. Trpeza je bila postavlјena.
Rastinjak ponudi ruku gospođi de Nisenžan koja ga odvede u prekrasnu
trpezariju sa onom istom raskoši kojoj se divio kod svoje rođake.
— Vi ćete ručavati sa mnom svakog dana kad Italijansko pozorište daje
predstave i pratićete me.
— Navikao bih se na tako prijatan život samo kad bi potrajao, ali ja sam
siromašni student koji tek ima da prokrči sebi put u život.
Prokrčiće se, reče ona smejući se. Vidite, sve se ipak lepo svršava: ja
nisam očekivala da ću biti ovako srećna.
Ženama je u prirodi da nemogućnosti dokazuju mogućnostima i da
činjenice pobijaju predosećanjima. Kad je gospođa de Nisenžan ušla sa
Rastinjakom u svoju ložu u Veselom pozorištu, ona je izgledala zadovolјna i
bila tako lepa da je izazvala ona sitna ogovaranja od kojih žene ne mogu da
se odbrane i zbog kojih se često veruje u čiste izmišlјotine. Ko poznaje Pariz,
taj nimalo ne veruje u ono što se u njemu govori, i ne govori ništa o onome
što se u njemu zbiva. Ežen uze baroničinu ruku i tako su razgovarali onim
slabijim ili jačim stiskanjem kojim su jedno drugom saopštavali osećanja koja
je u njima budila muzika. To je veče za njih bilo puno zanosa. Zajedno su
izašli, i gospođa de Nisenžan otprati Ežena do Novog mosta, uskraćujući mu
celim putem polјubac kojim ga je tako strasno polјubila u Pale Rojalu. Ežen
joj zameri zbog te nedoslednosti.
— Onda sam vas polјubila iz zahvalnosti za neočekivanu odanost; a sada
bi moj polјubac značio obećanje.
— I vi nećete ništa da mi obećate, nezahvalnice! On se nalјuti. Kad je
učinio jedan od onih nestrplјivih pokreta koji ushićuju lјubavnika, ona mu
pruži ruku da je polјubi, i on je uze sa nekom nespretnom lјupkošću koja je
očara.
— U ponedelјak, na balu, reče ona.
Idući pešice, po divnoj mesečini, Ežen utonu u ozbilјne misli. Bio je
istovremeno i srećan i nezadovolјan: srećan zbog jednog događaja koji će mu
najzad, kako izgleda, dovesti u naručje jednu od najlepših i najelegantnijih
žena u Parizu, koju je silno želeo; nezadovolјan zato što su mu propali,
planovi o bogatstvu, i on tek tada oseti svu stvarnost neizvesnih misli kojima
se zanosio pre dva dana.
Neuspeh nam uvek pokazuje svu silinu naših želјa. Što je više uživao u
pariskom životu, Ežen je sve manje hteo da ostane nepoznat i siromah.
Gužvao je u džepu svoju hilјadarku zavaravajući se raznim razlozima samo
da je zadrži za sebe. Naposletku stiže u Ulicu Nev Sent Ženevjev, i kada je bio
na vrhu stepenica, spazi svetlost u sobi čiča Gorija koji je ostavio otvorena
vrata i zapalјenu svetilјku, da student ne bi zaboravio da mu ispripoveda
njegovu ćerku, kako je on govorio. Ežen mu ništa ne sakri.
— Ali, uzviknu čiča Gorio očajan i surevnjiv, one misle da sam propao:
imam ja još hilјadu i tri stotine livara dohotka! Bože moj, zašto jadnica nije
došla ovamo! Prodao bih svoje obveznice, uzeli bismo od glavnice, a ostalo
bih pretvorio u doživotnu rentu. A zašto me vi, dragi susede, niste obavestili
o njenoj nevolјi? Kako ste imali, srca da stavite na kocku njenih kukavnih sto
franaka? Pa to je da čovek presvisne od žalosti. Eto šta su zetovi! O, da su
samo ovde, zavrnuo bih ja njima šiju. Bože moj, i ona je plakala, ona? —
Položivši glavu na moj prsluk, reče Ežen.
— O, dajte mi ga, reče čiča Gorio. Šta! Na njega su kanule suze moje kćeri,
moje drage Delfine, koja nikada nije zaplakala dok je bila mala! Ja ću vama
kupiti drugi, nemojte ga nositi, ostavite ga meni. Po bračnom ugovoru, ona
raspolaže prihodom od svog miraza. A, otići ću ja, još koliko sutra, do
advokata Dervila. Tražiću da se njen novac uloži na drugo mesto. Poznajem
ja zakone, stari sam ja kurjak, neću dozvoliti da mi podvale.
— Evo vam, čiko, hilјadu franaka koje je htela da mi pokloni od naše
dobiti. Čuvajte ih za nju, u prsluku. Gorio pogleda Ežena, pruži ruku da
uhvati njegovu na koju mu kanu jedna suza.
Vi ćete uspeti u životu, reče mu starac. Vidite, Bog je pravedan. Ja znam
šta je poštenje i mogu vas uveriti da ima malo takvih lјudi kao što ste vi.
Hoćete li i vi da budete moje drago dete? Idite i spavajte. Vi možete spavati,
jer još niste otac. Doznao sam da je ona plakala i patila dok sam ja ovde
bezbrižno jeo kao kakav blesavko; i to ja koji bih prodao Oca, Sina i Svetoga
Duha da njima dvema uštedim po jednu suzu!
— Vere mi, pomisli Ežen ležući u postelјu, mislim da ću biti pošten čovek
celog života. Čovek oseća zadovolјstvo kad se povinuje glasu svoje savesti.
Možda samo oni koji veruju u Boga rade u tajnosti pravo, a Ežen je
verovao u Boga. Sutradan, kad je bilo vreme za bal, Rastinjak ode gospođi de
Bozean koja ga odvede i predstavi vojvotkinji de Karilјano. Maršalova žena
primi ga najlјubaznije, a kod nje se ponovo nađe i sa gospođom de Nisenžan.
Delfina se bila tako udesila da se dopadne svima kako bi se više dopala
Eženu, čiji je pogled nestrplјivo očekivala, misleći da se to ne primećuje. Za
onoga koji ume da prozre uzbuđenja jedne žene, ovakav trenutak ima mnogo
draži. Ko nije često uživao u tome da ne iskaže odmah svoje mišlјenje, da
umilјato prikriva svoje zadovolјstvo, da traži priznanja u nespokojstvu koje
izaziva, da se naslađuje bojaznima koje se mogu odagnati jednim osmehom?
Za vreme ovog bala, student je odjednom ocenio značaj svog položaja i
uverio se da već znači nešto u društvu samim tim što ga je gospođa de Bozean
priznala za svog rođaka. Toliko se isticao osvajanjem gospođe de Nisenžan,
koje su mu već pripisivali, da su ga svi mladići sa zavišću gledali; primetivši
to, on oseti prva zadovolјstva uobraženosti. Prelazeći iz salona u salon, kroz
gomile sveta, čuo je kako hvale njegovu sreću. Žene su mu proricale najveće
uspehe. Delfina, bojeći se da ga ne izgubi, obeća mu sada polјubac koji mu je
preksinoć tako uporno uskraćivala. Te večeri Rastinjak dobi nekoliko poziva.
Nјegova ga rođaka upozna sa nekoliko žena koje su važile za otmene, a
njihove kuće za prijatne; bio je, dakle, ušao u najviše i najotmenije parisko
društvo. To je veče imalo za njega draži sjajnog početka, i on ga se sećao i u
dubokoj starosti, kao što se devojka seća bala kad je imala velikih uspeha.
Sutradan, kad je o doručku pred svima pričao čiča Goriju o svojim uspesima,
Votren poče vraški da se smeši.
— I vi mislite, uzviknu taj svirepi logičar, da mladić koji je u modi može
stanovati u Ulici Nevt Sent Ženevjev, u pansionu Voker koji jamačno
zaslužuje svako poštovanje, ali, nije u modi. U njemu ima svega i svačega, on
se ponosi što u njemu stanuje jedan Rastinjak; ali, ipak, on je u Ulici Nev
Sent Ženevjev, u njemu nema raskoši, jer je čisto patrijarhalorama. Mladi
moj prijatelјu, nastavi Votren očinski podruglјivo, ako hoćete da budete
ugledan čovek u Parizu, potrebna su vam tri konja i lake dvokolice za pre
podne, i zatvorena kola za veče, svega devet hilјada franaka samo za podvoz.
Ne biste bili dostojni svoje sudbine ako biste trošili samo tri hilјade franaka
kod krojača, šest stotina franaka kod prodavca mirisa, sto talira kod obućara,
sto talira kod šeširdžije. Pralјa će vas stajati hilјadu franaka. Mladići koji se
oblače po modi, moraju obraćati naročitu pažnju na rublјe: na to se kod njih
često najviše pazi. Ljubav i crkva zahtevaju lepe zastore na svojim oltarima.
Dosad smo imali četrnaest hilјada franaka. Da vam ne govorim o onome što
ćete gubiti na kocki, u opkladama i poklonima; za džeparac vam treba bar dve
hilјade franaka. Ja sam živeo takvim životom i znam koliko staje. Dodajte tim
najprečim potrebama trista zlatnika za hranu, i hilјadu franaka za stan. Eto,
dete moje, to iznosi dvadeset i pet hilјada franaka godišnje, ili zapadamo u
krajnju bedu, podsmevaju nam se, lišeni smo budućnosti, uspeha i
lјubavnica! Zaboravno sam da pomenem sobara i gruma. Zar će vam Kristof
nositi lјubavna pisma? Mislite li da ih pišete na hartiji na kojoj sad pišete? To
bi bilo samoubistvo. Verujte iskusnom starcu, nastavi on pojačanim basom,
ili se povucite u kakav sobičak na tavanu, posvetite se radu, ili pođite drugim
putem.
I Votren namignu gledajući gospođicu Tajfer, da podseti studenta na
zavodlјiva razlaganja koja je usadio u njegovu dušu i da bi ga pridobio za
svoje ružne planove. Rastinjak se neko vreme sasvim predao uživanjima.
Večeravao je gotovo stalno sa gospođom de Nisenžan i s njom odlazio u
društva. Vraćao se kući u tri ili četiri sata izjutra, ustajao je u podne, oblačio
se i odlazio po Delfinu da se prošetaju zajedno po Bulonjskoj šumi kad god je
bilo lepo vreme, i tako uludo traćio svoje vreme, upijao sve pouke, sve
čarolije raskoši sa žudnjom kojom krunica urminog cveta usisava cvetni prah
oplođavanja. Kockao se na veliko, nekad je mnogo dobijao, nekad mnogo
gubio, i tako se navikao na razuzdan život pariskih mladića. Od svojih prvih
dobitaka poslao je majci i sestrama hilјadu i pet stotina franaka zajedno sa
lepim poklonima. Iako je izjavio da misli da se seli iz pansiona Voker, on je
još bio u njemu i poslednjih dana januara, i nije znao kako da se izvuče
odatle. Gotovo svi mladići podležu jednom zakonu koji na prvi pogled izgleda
neobjašnjiv, ali, koji se tumači njihovom mladošću i strasnom žudnjom za
uživanjima. Bili oni bogati ili siromašni, nikad nemaju novca za najpreče
životne potrebe, a uvek imaju za svoje ćudi. Izdašni u svemu što se dobija na
veresiju, oni su veoma štedlјivi kad nešto treba odmah platiti, kao da se svete
zbog onog što nemaju rasipajući ono što mogu imati. Prostije rečeno,
studenti više brinu o šeširu nego o odelu. Zbog velike zarade krojač lako daje
odelo na čekanje, dok je šeširdžija, zbog niske cene šešira, najnepristupačniji
poverilac. Ako kakav mladić, sedeći na balkonu u pozorištu, svojim
izvanrednim prslucima privlači doglede lepih žena, ko zna da li ima čarape;
muku muči i sa prodavcem čarapa. U takvom je položaju bio i Rastinjak. On
nikad nije imao para kad je trebalo platiti gospođi Voker, dok je uvek nalazio
novca da zadovolјi svoju sujetu; njegova je kesa bila promenlјive sreće u ratu
sa najobičnijim isplatama. Da bi mogao da napusti ovaj smrdlјivi i prlјavi
pansion u kom se povremeno osećao poniženim, trebalo je da isplati
gazdaricu i da kupi nameštaj za svoj otmeni stan. A to je bilo stalno
nemogućno. Da bi došao do novca koji mu je bio potreban za kockanje,
Rastinjak je umeo da kupuje kod juvelira zlatne satove i lance koje je, kad
dobije na kocki, skupo plaćao, a koje je nosio u založni zavod kod tog
sumornog i ćutlјivog prijatelјa mladeži, ali, zato nije imao ni dovitlјivosti ni
smelosti kad je trebalo platiti stan i hranu ili kupiti one sitnice koje su
neophodne za otmeni život. Obične nevolјe i dugovi, napravlјeni radi
zadovolјenja potreba, nisu mu ulivali nikakvu misao kako da se razduži. Kao
većina onih koji su živeli tim neurednim životom, on je čekao poslednji
trenutak da izmiri ona potraživanja koja su sveta u očima ostalih građana,
kao što je radio Mirabo koji je plaćao svoj hleb tek onda kad mu se podnese
neodložna menica. U to vreme, Rastinjak je bio izgubio svoj novac i još se
zadužio. Počeo je uviđati da ne može više ovako živeti bez stalnih prihoda.
Ali, stenjući pod teškim teretom svog neizvesnog položaja, on nije imao
snage da se odrekne preteranih uživanja ovakvog života i hteo je da ga pošto-
poto nastavi. Sreća s kojom je računao u sticanju bogatstva bivala je sve
neosnovanija, a stvarne prepreke sve veće. Upoznavši se sa domaćim tajnama
gospodina i gospođe de Nisenžan, on je uvideo da se lјubav može pretvoriti u
oruđe bogatstva, samo ako se baci obraz pod noge, i ako se odreknemo svih
plemenitih misli koje su razrešenje grehova mladosti. Taj sjajan život, ali
nagrizan kajanjem, i čija su prolazna zadovolјstva skupo okajana stalnim
strepnjama, beše mu se osladio, i on se zaglibio u tu kalјugu kao onaj La
Brerov rasejanko; ali, kao rasejanko, bio je ukalјao samo odelo.
— Dakle, ubili smo Mandarina? reče mu jednog dana Bjanšon napuštajući
trpezu.
— Nismo još, odgovori on, ali, je na izdisaju.
Medicinar shvati ove reči kao šalu, iako to nije bila šala. Ežen koji je prvi
put posle dužeg vremena večerao u pansionu, bio je zamišlјen. Umesto da
izađe posle završenog obeda, on ostade u trpezariji sedeći pored gospođice
Tajfer, koju je s vremena na vreme značajno pogledao. Neki su ukućani još
bili za stolom i jeli orahe, neki su šetali, nastavlјajući započete razgovore.
Kao gotovo svake večeri, svako je odlazio kad je hteo, prema tome da li ga je
više ili manje zanimao razgovor, ili prema stepenu nelagodnosti koju je kod
njega izazivalo varenje. Zimi se retko dešavalo da se trpezarija potpuno
isprazni pre osam sati, kad su četiri žene ostajale same i ćaskale do mile volјe,
pošto su zbog svog pola obično ćutale u ovom muškom društvu. Votrenu
pade u oči Eženova velika zabrinutost, te zato ostade u trpezariji, iako se
isprva pravio kao da će odmah izići. Ali, on se stalno zaklanjao da ga Ežen ne
vidi, te je ovaj poverovao da je otišao. Zatim, umesto da ode s onima koji su
poslednji pošli, on se zadrža u salonu. Bio je prodro u studentovu dušu i
predosetio je da je došao sudbonosni trenutak. Rastinjak je zaista bio u
bezizlaznom položaju u kome su se nalazili mnogi mladići. Bilo lјubavlјu,
bilo kaćiperstvom, gospođa de Nisenžan provela je Rastinjaka kroz sve muke
jedne istinske lјubavne strasti upotreblјavajući lukavstva kojima se služe
žene u Parizu. Pošto se u očima sveta izložila neprilici privlačeći sebi rođaka
gospođe de Bozean, ona se dvoumila da li da mu stvarno dade prava koja je
samo prividno imao. Ceo mesec dana, ona je tako dražila njegova čula da mu
je ugrozila i srce. Ako je u početku njihove veze student verovao da je on
stvarni gospodar, gospođa de Nisenžan izvojeva nadmoćnost time što je u
Eženu pokrenula sva osećanja, i dobra i rđava, kojih je mnogo kod pariskih
mladića. Da li je to uradila iz računa? Ne; žene su uvek iskrene, čak i onda
kad su najlicemernije, jer se povode za nekim prirodnim osećanjem. Pošto je
dopustila da ovaj mladić tako naglo i tako silno ovlada njome, i pošto je
ispolјila prema njemu suviše lјubavi, Delfina je sada, možda podstaknuta
osećanjem dostojanstva, ili htela da mu uskrati dotadašnje ustupke, ili da
uživa u njihovom odlaganju. Kod Parižanke je sasvim prirodno da se ne
podaje ni onda kad strast ovlada njome, ona i tada hoće da isproba srce
onoga kome poverava svoju budućnost! Gospođa de Nisenžan bila je već
jednom doživela strašno razočaranje, jer ju je izneverio jedan mladi
sebičnjak. Ona je s pravom mogla da bude nepoverlјiva. Možda je opazila da
je Ežen, koji zbog brzog uspeha postade uobražen, ne poštuje dovolјno zbog
neobičnosti njihovog položaja. Ona je svakako želela da joj se divi čovek
njegovih godina, da se pokaže velika u njegovim očima, pošto je tako dugo
bila mala u očima onoga koji ju je napustio. Ona nije htela da Ežen poveruje
da se ona može lako dobiti, baš zato što je znao da je pripadala de Marseu.
Naposletku, pošto je doživela da je ponizi jedno pravo čudovište, jedan mladi
razvratnik, ona je sada osećala toliko miline u šetnji kroz cvetne predele
lјubavi da je za nju bilo pravo uživanje diviti se svim njenim pojavama, dugo
osluškivati njena treperenja i osećati milovanja njenog čistog povetarca.
Iskrena lјubav ispaštala je zbog neiskrene. Nažalost, ta će se besmislica često
dešavati sve dok lјudi ne saznaju koliko cvetova pokosi prvo neverstvo u duši
mlade žene. Ali, ma kakvi bili njeni razlozi, Delfina se igrala sa Rastinjakom i
uživala je u toj igri sigurno zato što je znala da je on voli i da ona može
učiniti da jadi njenog dragana prestanu čim se njoj prohtije. Iz samolјublјa,
Ežen nije hteo da se njegova prva bitka završi porazom, te je i dalјe
navalјivao kao lovac koji želi pošto-poto da ubije jarebicu za svoju prvu
lovačku slavu Svetog Ibera. Nјegova bojazan, uvređeno častolјublјe, očajanje,
opravdano ili neopravdano, vezivali su ga sve jače za ovu ženu. Ceo je Pariz
mislio da je gospođa de Nisenžan njegova milosnica, a ona mu, međutim, nije
pripadala ništa više nego onog prvog dana kada ju je video. On nije znao da
su ženske koketarije ponekad korisnije od lјubavnih naslada, i pravio je
glupe ispade. Ako je ono vreme kad se žena brani od lјubavi obećavalo
Rastinjaku prve plodove, ipak su mu ti plodovi izgledali i skupi, i zeleni, i
nakiseli, i prijatni. Ponekad, kad bi ostao bez ijednog novčića i izgubio veru u
budućnost, pomišlјao je i protiv svoje volјe na Votrenov predlog o ženidbi sa
gospođicom Tajfer koja bi ga mogla obogatiti. Sada je bio u takvoj bedi da je
gotovo nehotice upao u zamku strašne sfinge čiji su ga pogledi često
opčinjavali, Kad Poare i gospođica Mišono odoše u svoje sobe, Rastinjak,
misleći da je sam između gospođe Voker i gospođe Kutir, koja je plela vunene
narukvice dremajući kraj peći, pogleda tako nežno gospođicu Tajfer da ona
obori oči.
— Vi kao da ste nešto zabrinuti, gospodine Ežene! reče mu Viktorina posle
kratkog ćutanja.
— A ko nema briga! odgovori Rastinjak. Kad bismo mi mladići bili uvereni
da smo volјeni s odanošću koja bi nas nagradila za žrtve koje smo volјni da
podnesemo, možda nikad ne bismo imali, briga.
Gospođica Tajfer, umesto svakog odgovora, pogleda ga tako da se njen
pogled nije mogao dvojako razumeti.
— Vi, gospođice, mislite da ste danas sigurni u svoje srce; ali, da li biste
mogli jemčiti da će tako uvek biti?
Preko usana sirote devojke pređe osmejak kao zrak koji izbija iz njene
duše, i tako obasja njeno lice da se Ežen uplaši što je izazvao tako žestok izliv
osećanja.
— Šta! Kad biste sutra postali, bogati i srećni, kada bi vas iznenadilo neko
bogatstvo, biste li i tada voleli sirotog mladića koji vam se sviđao dok ste bili
u bedi?
Ona lјupko klimnu glavom.
— Jednog veoma nesrećnog mladića! Ona opet klimnu glavom.
— Šta govorite koješta? uzviknu gospođa Voker.
— Ostavite nas, odgovori Ežen, mi se razumemo.
— Onda znači da su se verili gospodin vitez Ežen de Rastinjak i gospođica
Viktorina Tajfer? reče Votren svojim krupnim glasom i pojavi se iznenada na
vratima trpezarije.
— Ah! Što ste me uplašili, rekoše istovremeno gospođa Kutir i gospođa
Voker.
— Mogao sam i gore izabrati, smejući se odgovori Ežen, kome je Votrenov
glas pričinio tako svirepo uzbuđenje kakvo nikad nije doživeo.
— Manite se neukusnih šala, gospodo, reče gospođa Kutir. Hajdemo, kćeri
moja.
Gospođa Voker pođe za svojim stanarkama da kod njih posedi, kako ne bi
trošila osvetlјenje i ogrev. Ežen ostade sam sa Votrenom.
— Znao sam da će tako biti, reče mu Votren sasvim hladno. Ali, slušajte, i
ja umem da budem nežan. Nemojte zasada ništa odlučivati, pošto ste u
izuzetnom raspoloženju. Imate dugova. Ja ne bih želeo da vas meni dovede
strast ili očajanje, nego razum. Možda vam treba koja hilјada talira. Evo,
hoćete li?
Ovaj demon izvuče iz džepa novčanik, i izvadi iz njega tri hilјadarke koje
prinese studentovim očima. Ežen je bio u nepodnošlјivom položaju. Dugovao
je markizu d'Ažida i grofu de Traju sto zlatnika koje je na reč izgubio pri
kockanju. Nije imao da ih vrati te nije smeo te večeri da ode gospođi de
Resto, gde su ga očekivali, na jednoj od onih prisnih sedelјki na kojima se
jedu kolači, pije čaj, ali, gde se može na vistu izgubiti šest hilјada franaka.
— Gospodine, reče mu Ežen savlađujući s teškom mukom drhtavicu koja
ga spopade, posle onoga što ste mi poverili, vi ćete razumeti da ne mogu
primiti nikakve obaveze prema vama.
— Baš vam hvala. Ožalostili biste me da ste drukčije odgovorili, nastavi
Votren. Vi ste divan mladić, delikatan, ponosan kao lav, a mio kao devojka. Vi
biste bili dobar plen za sotonu. Takve mladiće ja volim. Još samo nekoliko
opaski o visokoj politici pa ćete imati pravu sliku o svetu. Kada odglumi
nekoliko beznačajnih prizora vrline, viši čovek zadovolјi sebe i budale.
Uskoro ćete biti naš. O, kad biste samo hteli da budete moj učenik, sve biste
postigli. Svaka bi vam se želјa odmah ispunila, ma šta poželeli: počasti,
bogatstvo, žene. Svet bi vam postao izvor najlepših uživanja. Vi biste bili naša
maza, naš mezimac, a mi bismo se sa zadovolјstvom potamanili radi vas. Bila
bi uklonjena svaka prepreka. Ako se još dvoumite, znači da me smatrate za
zlikovca? Ali, čujte, čovek koji je imao isto toliko poštenja koliko vi
zamišlјate da imate sada, gospodin de Tiren, svršavao je svoje sitne poslove
preko razbojnika, ne smatrajući da se time bruka. Ne želite da imate obaveza
prema meni, je li tako? Ne mari ništa, nastavi Votren osmehnuvši se. Uzmite
ovu hartiju i napišite tu, popreko, reče vadeći jednu taksenu marku: Primio
tri hilјade i pet stotina franaka s tim da ih vrati za godinu dana. Stavite
datum! Interes je toliko velik da se ne morate ustezati; možete me nazvati
zelenašem i smatrati da mi ne dugujete nikakvu zahvalnost. Dopuštam vam
da me prezirete danas, jer sam uveren da ćete me zavoleti docnije. U meni
ćete naći onih dubokih ponora, onih snažnih osećanja koja glupaci nazivaju
porocima; ali, nikad u vašim očima neću ispasti ni kukavica, ni nezahvalnik.
Najzad, ja nisam ni pion, ni laufer, nego top, mali moj.
— Pa kakav ste vi to čovek? povika Ežen. Vi ste stvoreni da me mučite!
— Koješta, ja sam dobričina koji hoće sebe da ukalјa da bi vas do smrti
sačuvao od blata. Vi se pitate otkuda tolika odanost? E, to ću vam jednog
dana šapnuti na uvo. Ja sam vas najpre iznenadio kad sam vam pokazao
naličje života i državne uprave, ali taj će prvi strah proći kao strah regruta na
bojnom polјu, i vi ćete se naviknuti da lјude smatrate za vojnike gotove da
ginu za one koji se sami proglašuju za kralјeve. Vremena su se mnogo
promenila. Nekada se govorilo junaku: „Evo sto talira, ubij mi toga
gospodina“, i onda se mirno večeralo, pošto bi nekog čoveka progutala
pomrčina zbog jednog „da“ ili „ne“. A danas, ja vam tražim samo da klimnete
glavom pa da vam dam veliko bogatstvo. To ne bi bila nikakva sramota, a vi
se dvoumite. Živimo u doba slabića.
Ežen potpisa menicu i uze novčanice.
— A sada, da razgovaramo kao pametni lјudi, nastavi Votren. Za nekoliko
meseci ja ću otići u Ameriku da sadim duvan. Poslaću vam cigare u znak
prijatelјstva. Ako se obogatim, pomagaću vam. Ako ne budem imao dece (što
je verovatno jer ne mislim da se ovde presađujem izdankom), onda ću vam
ostaviti svoje imanje. Zar to nije prijatelјstvo? Ali, ja vas volim. Meni je u krvi
da se žrtvujem za druge. To sam već činio. Vidite li, momče, ja živim u višoj
sferi od ostalih lјudi. Ja dela smatram za sredstva i pred sobom vidim samo
cilј. Šta je za mene čovek? Eto to, reče on i lupi noktom palca o zub. Čovek je
ili sve ili ništa. On je manje nego ništa kad se zove Poare: može se zgaziti kao
stenica, nema nikakve vrednosti i smrdi. Ali, ako na vas liči, onda je on Bog:
to više nije mašina pokrivena kožom, nego pozornica najlepših uzburkanih
osećanja, a ja živim samo od osećanja. Zar osećanje nije ceo svet u jednoj
misli? Pogledajte čiča Gorija: za njega su njegove dve kćeri cela vasiona, one
su njegova veza sa svetom. Eto, za mene, koji sam temelјno proučio život,
postoji samo jedno istinito osećanje, prijatelјstvo između dva čoveka. Pjer i
Zafje, to je moja strast. Znam napamet komad „Spašeni Mleci“. Jeste li videli
mnogo hrabrih lјudi koji odmah pođu na posao, bez reči i moralnih pridika,
kad im drug kaže: „Hajde da zakopamo jednoga?“ E, ja sam i to činio. Ja to ne
bih svakom kazao. Ali vi ste viši čovek, vama mogu sve reći, jer ćete sve
razumeti. Vi nećete dugo gacati po blatu po kom gamižu bogalјi koji nas
okružuju. Dakle, toliko, i tačka. Vi ćete se oženiti. Terajmo do kraja! Ja sam
neumolјiv i ne popuštam.
Votren izađe da olakša studentu, ne želeći da čuje njegov odrečni odgovor.
Kao da je poznavao tajnu onih slabih otpora, onih borbi kojima se lјudi
razmeću u sebi i koji im služe da pred sobom pravdaju svoja rđava dela.
„Neka radi šta hoće, ali ja se neću oženiti gospođicom Tajfer“, pomisli
Ežen.
Pošto je izdržao unutrašnju groznicu koju izaziva pomisao o sporazumu
sa čovekom kog se užasavao, ali koji je u njegovim očima bivao sve veći zbog
bezočnosti svojih misli i smelosti u ugnjetavanju društva, Rastinjak se obuče,
posla po kola i ode gospođi de Resto. U poslednje vreme, ta je žena obraćala
mnogo veću pažnju na mladića koji je sve više uspevao u otmenom društvu, i
čiji će uticaj jednog dana svakako biti opasan. On vrati dug gospodinu de
Traju i d'Ažidi, igrao je vista neko vreme i povratio sve što je izgubio.
Sujeveran kao gotovo svi lјudi koji još nisu ostvarili svoj cilј i obično veruju u
sudbinu, on je svoju sreću smatrao za Božju nagradu zbog istrajnosti na putu
vrline. Ujutru rano zapita Votrena da li još čuva kod sebe njegovu menicu.
Kad mu odgovori da je kod njega, on mu vrati tri hilјade franaka sa velikim
zadovolјstvom.
— Sve ide kao podmazano, reče mu Votren.
— Ali ja nisam vaš saučesnik, reče Ežen.
— Znam, znam, odgovori Votren prekidajući ga. Još pravite detinjarije.
Zaustavlјate se pred sitnicama.
„Laži-Smrt“
 Posle dva dana, Poare i gospođica Mišono sedeli su na klupi, u jednoj
zabačenoj stazi Botaničke bašte, sunčali, su se i razgovarali s onim
gospodinom koji je medicinaru s pravom izgledao sumnjiv.
— Gospođice, govorio je gospodin Gondiro, ja ne vidim zašto se još
ustežete. Nјegova preuzvišenost gospodin ministar policije cele kralјevine...
— A! Nјegova preuzvišenost gospodin ministar policije cele kralјevine ...
ponovi Poare.
— Da, njegova preuzvišenost vodi tu stvar, reče Gondiro.
Kome se ne bi učinilo neverovatno da će Poare, nekadašnji činovnik, bez
sumnje čestit čovek, iako ograničen, i dalјe slušati tobožnjeg rentijera iz ulice
Bifon, pošto je izgovorio reč policija, i tako odao agenta iz Jerusalimske ulice,
prerušenog u poštenog čoveka? Međutim ništa nije bilo prirodnije. Svako će
bolјe razumeti ovu naročitu vrstu velikog plemena zvekana kojoj je pripadao
Poare, posle jedne opaske koju su zabeležili neki posmatrači, ali, koja još nije
objavlјena. To pleme piskarala živi pritešnjeno budžetom između prvog
stepena širine, sa platom od hilјadu i dvesta franaka, što mu dođe kao
službovanje na Grenlandu, i trećeg stepena, gde je plata malo toplija, od tri
do šest hilјada franaka, u umerenom pojasu gde uspeva i napreduje nagrada,
i pored teškog rada. Naročita odlika koja najbolјe pokazuje ograničenost tih
nižih lјudi jeste neka vrsta nehotičnog, nesvesnog i nagonskog poštovanja
prema glavešini svakog ministarstva koga činovnici poznaju samo po
nečitkom potpisu i pod imenom Nјegova Preuzvišenost Gospodin Ministar,
četiri reči koje znače isto toliko koliko i Bondo Cani iz komične opere
„Bagdadski kalif“, a koje u očima toga poniženog sveta predstavlјaju svemoć
protiv koje nema žalbe. Kao papa za hrišćane, tako je i gospodin ministar
nepogrešiv u svojoj službi u očima činovnika; sjaj koji rasipa oko sebe prelazi
na njegova dela, na njegove reči, na reči koje se izgovaraju u njegovo ime; on
sve pokriva svojim blјeskom kojim ozakonjuje i svoje naredbe; njegov naziv
preuzvišenost, koji potvrđuje čistotu njegovih namera i neoporecivost
njegove volјe, služi mu kao isprava za najneprihvatlјivije misli. Ono što ti
jadnici ne bi nikad učinili za sebe, hitno izvršavaju čim je izgovorena reč
Nјegova Preuzvišenost. U kancelarijama vlada slepa poslušnost kao u vojsci:
sistem koji guši svet, uništava čoveka, i kao što se zavrtanj uglavi u maticu,
tako se i čovek vremenom prilagodi državnoj upravi. I tako je gospodin
Gondiro koji je, kako izgleda, dobro poznavao lјude, video odmah u Poareu
jednog od tih kancelarijskih glupaka pa je zato i izbacio čudotvornu reč
Nјegova Preuzvišenost, baš kad je trebalo, izlazeći na čistinu, obmanuti
Poarea, koga je smatrao za lјubavnika gospođice Mišono, kao što je nju
smatrao za Poareovu lјubaznicu.
— Čuli ste šta kaže gospodin kome verujete, kako izgleda, nastavi rentijer,
obraćajući se gospođici Mišono. Dakle, sada je Nјegova Preuzvišenost
potpuno uverena da je tobožnji Votren, sa stanom u pansionu Voker, u stvari
odbegli robijaš iz Tulona, gde je poznat pod imenom Laži-Smrt.
— A, Laži-Smrt! reče Poare, blago njemu ako je zaslužio to ime.
— Jeste, odgovori agent. On je dobio taj nadimak zato što je uvek umeo da
sačuva život i u svojim najopasnijim podvizima. To je opasan čovek,
izuzetnih osobina. I samo njegovo priznanje krivice donelo mu je kod
robijaša veliku čast.
— To znači da je on častan čovek, reče Poare.
— Na svoj način. Primio je na sebe tuđ zločin, falsifikat jednog divnog
mladića kojeg je mnogo voleo. To je bio neki Italijan, koji se rado kockao, i
posle svog prestupa stupio u vojsku, gde se, uostalom, odlično pokazao.
— Ali,, ako je njegova preuzvišenost ministar policije siguran da je Votren
zaista Laži-Smrt, šta ću mu ja? reče gospođica Mišono.
— Da, reče Poare, ako je ministar, kao što smo imali, čast da nam kažete,
stvarno uveren...
— Ne može se reći da je baš uveren, ali, postoji sumnja. Da vam objasnim
u čemu je stvar. Žak Kolen, zvani Laži-Smrt, uživa puno poverenje tri
robijašnice koje su ga izabrale za svog agenta i bankara. On mnogo dobija
baveći se tim poslom za koji je potreban čovek naročitih odlika.
— A, a, razumete li igru reči, gospođice? reče Poare. Gospodin ga naziva
čovekom naročitih odlika zato što je odlikovan robijaškim žigom.
— Lažni Votren, nastavi agent, prima novac od gospode robijaša, daje ga
pod interes, čuva ga, i stavlјa na raspolaganje beguncima, ili njihovim
porodicama, ako tako naznače u zaveštanju, ili njihovim lјubaznicama, ako
mu tako poruče.
— Nјihovim lјubaznicama! Hteli ste da kažete njihovim ženama, primeti
Poare.
— Ne, gospodine. Robijaš obično ima samo nezakonite žene ili, kako mi
kažemo, naložnice.
— Oni, dakle, svi žive nevenčano?
— Razume se.
— E, reče Poare, gospodin ministar ne treba da trpi takve strahote. Pošto
vi imate čast da viđate njegovu preuzvišenost, onda bi trebalo vi, koji ste,
kako mi izgleda, čovekolјubac, da ga obavestite o nemoralnom vladanju tih
lјudi koji daju rđav primer ostalom svetu.
— Ali, gospodine, vlada ih ne šalјe na robiju zato da ih istakne za obrazac
svih vrlina.
— To je istina. Ali, dopustite, gospodine...
— Ta pustite gospodina da govori, mili moj, reče gospođica Mišono.
— Vi razumete, gospođice, nastavi Gondiro. Vlada bi imala velike koristi
kad bi oduzela robijašku blagajnu koja je, kako se govori, pozamašna. Laži-
Smrt ubira ogromne sume skrivajući ne samo novac svojih drugova nego i
novac koji prima od Društva deset hilјada ...
— Deset hilјada lopova! povika Poare preplašen.
— Ne, Društvo deset hilјada to vam je udruženje velikih lopova, lјudi koji
rade na veliko, i ne upuštaju se u posao ako se ne može zaraditi deset hilјada
franaka. Ovo je društvo sastavlјeno od onih naših najistaknutijih lјudi koje
vode pravo pred porotni sud. Oni znaju zakonik i nikad se ne boje smrtne
kazne, kad ih ukebaju. Kolen je njihov poverenik, njihov savetnik. Pomoću
tih ogromnih sredstava, on je uspeo da stvori svoju policiju, vrlo razgranate i
veoma tajanstvene veze. Iako smo ga već čitavu godinu dana okružili
uhodama, još ništa nismo saznali. Nјegov novac i njegove sposobnosti stalno
pomažu porok, služe stvaranju kapitala za zločine i izdržavanju čitave vojske
nevalјalaca koji stalno ratuju sa društvom. Ako bismo uhvatili Laži-Smrt i
oduzeli mu novac, presekli bismo zlo u korenu. Zato je to državni posao od
velikog političkog značaja, koji će doneti časti onima koji doprinesu
njegovom srećnom ishodu. Vi sami, gospodine, mogli biste se vratiti u
upravnu službu, postati sekretar policijskog komesara, a to su dužnosti zbog
kojih ne biste izgubili pravo na penziju.
— Pa zašto onda Laži-Smrt ne pobegne sa novcem? reče gospođica
Mišono.
 — O, ma kud pošao, reče agent, pratiće ga čovek kome je stavlјeno u
dužnost da ga ubije ako pokrade robijašku blagajnu. A zatim, kasa se ne
krade tako lako kao gospođica iz dobre kuće. Uostalom, Kolen nikad tako
nešto ne bi učinio, jer bi to smatrao za sramotu.
Gospodine, reče Poare, imate pravo, on bi se sasvim osramotio.
— Ipak ne vidimo zašto ga vi jednostavno ne uhvatite, reče gospođica
Mišono.
— Sad ću vam odgovoriti, gospođice... Ali, šapnu joj na uvo, ne dajte
vašem gospodinu da me prekida, inače nikad nećemo biti gotovi. Mora biti da
je čičica grdno bogat kad ga tako slušate. Laži-Smrt je došao ovamo prerušen
u mirnog i poštenog pariskog građanina, nastanio se u skromnom pansionu;
lukav je on, taj se neće uhvatiti na prepad. Dakle, gospodin Votren je ugledan
čovek koji se bavi važnim poslovima.
„Naravno“, pomisli Poare.
— Ministar ne želi da izazove protiv sebe čaršiju i javno mnjenje, ako
bismo pogrešili i uhapsili kakvog pravog Votrena. Upravnik grada strahuje za
svoj položaj, ima mnogo neprijatelјa. Ako se prevarimo, oni koji priželјkuju
njegovo mesto iskoristiće tu priliku da ga smene. Ovde treba postupiti kao sa
Konjijarom, lažnim grofom de Sent Elen; da je to bio pravi grof de Sent Elen,
obrukali, bismo se. Zato treba proveriti.
— Da, ali, zato vam je potrebna neka lepa žena, reče naglo gospođica
Mišono.
— Laži-Smrt beži od žena, reče agent. Da vam otkrijem njegovu tajnu: on
ne voli žene.
— Kako bih mogla ja to proveriti, ako bih, recimo, uradila tako nešto za
dve hilјade franaka?
Ništa lakše, reče nepoznati. Ja ću vam dati jednu bočicu sa tečnošću koja
izaziva krvoliptanje, potpuno bezopasno, ali, nalik na kaplјu. Ta se tečnost
može sipati i u vino i kafu. Odmah prenesite na postelјu čoveka o kome je reč
i svucite ga da vidite da li je još živ. Čim budete sami, plјesnite ga rukom po
ramenu, i pazite da li će se na koži pojaviti kakva slova.
— Pa to nije ništa, reče Poare.
— Dakle, pristajete li? upita Gondiro staru devojku.
— Ali, dragi moj gospodine, reče gospođica Mišono, ako se ne pojave
nikakva slova, hoću li ja dobiti dve hilјade franaka?
 — Ne.
— A koliko ćete mi onda dati?
— Pet stotina franaka.
— Izvršiti tako nešto za tako malu nagradu. Savest će se podjednako
uzbuniti u oba slučaja, moraću da je umirujem, gospodine.
— Uveravam vas da je gospođica veoma savesna, a uz to i vrlo lјubazna i
pametna.
— Znate šta, nastavi gospođica Mišono, dajte vi meni tri hilјade franaka
ako to zaista bude Laži-Smrt, a ako bude običan građanin, onda vam ne
tražim ništa.
— Dobro, reče Gondiro, ali, pod uslovom da se to svrši sutra.
Još ne, dragi gospodine, moram da se posavetujem sa svojim
ispovednikom.
— Ala ste vi prepredeni! reče agent ustajući. Onda, doviđenja sutra. Ako
budete imali, nešto hitno da mi javite, dođite u malu Ulicu Sent An, u dnu
dvorišta Sent Šapel. Na vratima pod svodom zatražite gospodina Gondiroa.
Bjanšon koji se vraćao sa Kivijevog časa, ču kad su pomenuli neobično
ime Laži-Smrt, i on „dobro“, koje izgovori čuveni šef javne bezbednosti.
— Zašto ne pristanete? reče Poare gospođici Mišono; imali biste tri stotine
franaka doživotne rente.
— Zašto? reče ona. Zato što treba razmisliti. Ako je gospodin Votren zaista
Laži-Smrt, možda bi bilo bolјe da se sporazumemo s njim. Međutim, ako
bismo ga ucenili, on bi video šta mu se sprema i kidnuo bi džabe. Tad bismo
tek naseli.
— I kad bi osetio šta mu se sprema, nastavi Poare, zar nam onaj gospodin
nije rekao da je pod prismotrom? Ali, vi biste izgubili sve.
— Uostalom, pomisli gospođica Mišono, ja nimalo ne volim tog čoveka.
On mi govori samo neprijatnosti.
—Bolјe je da pristanete, nastavi Poare. Kao što je rekao onaj gospodin,
koji mi izgleda krasan čovek, ne samo po spolјašnjosti, ako biste oslobodili
društvo jednog zločina, ma koliko bio častan, vi biste samo izvršili svoju
građansku dužnost. Rđave se navike ne iskorenjuju lako. Ako mu se prohte
da nas sve pobije? Do đavola! Onda bismo mi bili krivi za ta ubistva, pored
toga što bismo prvi stradali!
 Gospođica Mišono bila je suviše zamišlјena te nije ni slušala reči koje su
izlazile iz Poarovih usta kao kapi vode iz rđavo zavrnute slavine. Kad god bi
ovaj starac počeo da govori, ako ga gospođica Mišono ne prekine, on bi stalno
govorio kao kakva navijena mašina. On započne da govori o jednom
predmetu, pa uzgred pređe na neki sasvim drugi, ne dovršivši ništa. Kad su
stigli u pansion Voker, on se u pričanju zapetlјa i tako navede razgovor na
svoje svedočenje u korist optuženog na raspravi nekog Raguloa i neke
gospođe Moren. Kad su ulazili, gospođica Mišono spazi Ežena i gospođicu
Tajfer koji su bili toliko udublјeni u neki veoma zanimlјiv razgovor da nisu
ni primetili da su oni prošli kroz trpezariju.
— Moralo se time svršiti, reče gospođica Mišono Poareu. Za ovih
poslednjih osam dana nisu mogli da se nagledaju.
— Da, odgovori on. Zato je bila osuđena.
— Ko?
— Gospođa Moren.
— Ja vam govorim o gospođici Viktorini, reče gospođica Mišono ulazeći
nehotično u Poareovu sobu, a vi mi govorite o gospođi Moren. Ko vam je ta
žena?
— A šta je skrivila gospođica Viktorina? zapita Poare.
— Kriva je što voli gospodina Ežena de Rastinjaka i upušta se, bezazlena
sirotica, ne znajući kuda će je to odvesti.
Toga dana je baronica de Nisenžan dovela Ežena do očajanja. U duši, on
se potpuno predao Votrenu, ne ispitujući ni razloge prijatelјstva koje je
prema njemu pokazao neobični čovek, ni budućnost takve veze. Trebalo je da
se dogodi neko čudo pa da se izvuče iz provalije u koju je pre jednog časa
zapao jednom nogom, kad je sa gospođicom Tajfer izmenio najslađa
obećanja. Viktorini se činilo kao da sluša glas anđela, bila je presrećna,
pansion Voker izgledaše joj ukrašen najlepšim bojama, kao dvorci na
pozorišnim dekoracijama: volela je i bila je volјena, ili je bar verovala u to! A
koja to žena ne bi poverovala kao i ona, gledajući Rastinjaka i slušajući ga
ceo sat, skrivena od radoznalih pogleda ukućana? Boreći se sa svojom
savešću, znajući da čini zlo, i to hotimično, tešeći se da će iskupiti taj mali,
greh time što će usrećiti jednu ženu, on je postao još lepši u svom očajanju,
obasjan paklenom vatrom koja je buktala u njegovu srcu. Na njegovu sreću,
to se čudo i dogodi: Votren uđe veselo i vide šta se zbiva u dušama ovo dvoje
mladih koje je on sjedinio planovima svog paklenog uma; ali, on im odmah
pokvari svu radost kad zapeva svojim krupnim i podruglјivim glasom:

„Divna je moja Fanšeta

U svojoj prirodnosti...“

Viktorina pobeže sa onoliko sreće koliko je dotle imala nesreće u životu.

Sirotica! Stisak ruke, dodirivanje obraza Rastinjakovom kosom, reč
izgovorena tako blizu njenog uva da je osetila toplinu studentovih usana,
drhtava ruka oko njenog stasa, polјubac u vrat, bili su, zbog blizine debele
Silvije koja je svakog časa mogla upasti u ovu blistavu trpezariju, dokazi
lјubavi, vatreniji, silniji, draži od najlepših uveravanja o lјubavi u
najpoznatijim lјubavnim pričama. Ti sitni ustupci, kako su lepo govorili naši
stari, izgledali su pravi zločini u očima pobožne devojke, koja se ispovedala
svakih petnaest dana! Za ovaj sat ona je prosula više duševnog blaga nego što
bi dala docnije, bogata i srećna, predajući se i dušom i telom.
— Sve je u redu, reče Votren Eženu. Potukla su se naša dva gospodičića.
Sve je išlo kako valјa. Stvar shvatanja. Naš je golub uvredio mog sokola.
Sutra, u šancu u Klinjankuru. U osam i po sati, dok bude ovde mirno
umakala u kafu kriške hleba namazane maslom, gospođica Tajfer naslediće i
očevu lјubav i očevo imanje. Zar to nije smešno? Mladi Tajfer, vrlo je vešt u
mačevanju, uobražava da mu niko ništa ne može; ali, poteći će mu krv kad
dobije udarac koji sam ja izmislio: podigne se mač i pravo u čelo. Pokazaću
vam taj udarac, zlu ne trebalo.
Rastinjak je slušao zgranut i nije znao šta da odgovori. U tom trenutku
uđoše čiča Gorio, Bjanšon i još neki ukućani.
— Sad vas volim, reče mu Votren. Vi znate šta radite. Vrlo dobro, sokole
moj! Vi ćete vladati svetom; vi ste jaki i hrabri; ja vas poštujem.
Hteo je da ga uhvati za ruku, ali, je Rastinjak naglo trže i sruši se na
stolicu sav prebledeo; činilo mu se da vidi lokvu krvi pred sobom.
— Ah! Još je ostala koja vrlina, reče Votren tiho. Doznao sam da čika
d'Oliban ima tri miliona. Miraz će vas učiniti čistim i belim, kao nevestina
halјina, i u vašim očima.
Rastinjak se više nije dvoumio. Odluči da još iste večeri ode i obavesti
gospodu Tajfer, oca i sina. Baš tada, pošto je Votren otišao, čiča Gorio mu
šapnu na uvo:
 — Nešto ste tužni, dete moje! Hoću da vas razveselim. Pođite sa mnom. I
stari fabrikant rezanaca pripali, svoju sveću na jednoj lampi.
— Da uđemo u vašu sobu, reče starac koji je uzeo od Silvije klјuč od
studentove sobe. A vi ste poverovali, jutros da vas ona ne voli! nastavi on.
Ona vas je silom oterala i vi ste otišli lјuti i očajni. Zvekane jedan! Ona je
mene čekala.
Razumete li? Trebalo je da odemo da uredimo prekrasan stan u koji ćete
se preseliti najdalјe za tri dana. Nemojte me odati. Ona bi htela da vas
iznenadi; ali, ja ne mogu više da krijem tu tajnu od vas. Nastanićete se u Ulici
d'Artoa, dva koraka od Ulice Sen Lazar. Imaćete stan kao neki knez. Uzeli
smo nameštaj kao za nevestu. Posvršavali smo mnoge stvari za ovih mesec
dana, bez vašeg znanja. Moj se advokat dao na posao, i moja će kći primati
trideset i šest hilјada franaka godišnje prihoda od svog miraza, a ja ću tražiti
da se njenih osam stotina hilјada franaka ulože u dobra nepokretna imanja.
Ežen je ćutao i šetao skrštenih ruku po svojoj bednoj i zapuštenoj sobi.
Čiča Gorio uluči priliku kad mu je student okrenuo leđa i metnu na kamin
kutiju od crvenog safira, na kojoj je bio utisnut zlatni grb Rastinjaka.
— Drago moje dete, reče jadni starac, sav sam se bio predao tom poslu. Ali,
vidite, bilo je u svemu tome i moje sebičnosti, jer ja imam računa da se vi
iselite odavde. Vi me nećete odbiti ako vam nešto zatražim?
— Šta hoćete?
— Na petom spratu postoji jedna sobica iznad vašeg stana kome i pripada,
gde ću ja stanovati, je li tako? Ja starim, suviše sam daleko od svojih kćeri. Ja
vam neću smetati. Samo, biću tu. Vi ćete mi svake večeri govoriti o njoj. To
vam neće biti neprijatno, recite? Kad se vraćate, čuću vas, i kad budem legao,
i govoriću sebi: sad dolazi od moje drage Delfine. Bio je s njom na balu, ona
je srećna s njim. Ako se razbolim, biće mi kao melem na srcu kad vas slušam
da dolazite, da se krećete, da odlazite. Sve će me to podsećati na moju kćer!
Imaću samo da skoknem do Jelisejskih polјa, kuda prolaze svakog dana, i
uvek ću ih videti, međutim sada ponekad i zadocnim. A zatim, ona će možda
dolaziti k vama. Slušajući, gledaću je u njenoj jutarnjoj svilenoj halјini kako
se umilјato kreće kao mačkica. Ona je za ovaj mesec dana ponovo postala ono
što je nekad bila, vesela i nagizdana devojka. Nјena se duša oporavlјa, i vama
ima da zahvali za svoju sreću. Učinio bih za vas i ono što je nemogućno.
Maločas mi je rekla, kad smo se vraćali: „Tata, ja sam veoma srećna!“ Kad me
one zvanično oslovlјavaju sa „oče“, srce mi se ledi; ali, kad mi kažu „tata“, čini
mi se kao da ih još gledam kao male, i tada mi ožive sve negdašnje uspomene.
Tada su samo moje. Starac ubrisa oči, jer je plakao.
— Odavno nisam čuo takve reči, odavno nisam išao s njom pod ruku. Da,
ima punih deset godina kako ne idem pored svojih kćeri. A tako sam srećan
kad dodirujem njenu halјinu, kad idem pored nje, kad osećam njen dah!
Ukratko, jutros sam vodio Delfinu svuda, po svim trgovinama, i odveo je
kući. O, zadržite me kraj vas. Ponekad će vam zatrebati neko da vas posluša, i
ja ću biti tu. Kad bi samo onaj debeli alzaški glupak umro, kad bi se njegova
kostobolјa setila da pređe i na grudi, kako bi moja sirota kći bila srećna! Vi
biste bili moj zet, njen zakoniti muž. Ona je tako nesrećna što nije osetila
zadovolјstva ovoga sveta, i ja joj zato sve praštam. Dobri Bog mora biti na
strani očeva koji vole svoju decu. Ona vas suviše voli, reče on, mašući glavom,
pošto je malo poćutao. Uz put je razgovarala sa mnom o vama: „Je li, oče, to
je krasan čovek, dobra srca! Govori li on meni?“ Šta mi sve nije napričala, od
Ulice d'Artoa do prolaza Panorame! Otvorila mi je svoje srce. Celo to
prepodne osećao sam se mlad i lak. Rekao sam joj da ste mi dali onu
hilјadarku. Ljublјena moja, to ju je tronulo do suza. A šta vam je to na
kaminu? reče najzad čiča Gorio koji poče da gubi strplјenje gledajući
Rastinjaka nepomičnog.
Ežen sav preneražen posmatraše svog suseda. Onaj dvoboj koji je, kako je
Votren objavio, imao da bude sutra, bio je u silnoj suprotnosti sa ostvarenjem
njegovih najmilijih nada, te ga je zato spopala prava mora. Okrenu se
kaminu, spazi na njemu četvrtastu kutijicu, otvori je i nađe u njoj list hartije
kojim je bio pokriven sat marke Brege[19]. Na hartiji su bile ispisane reči:

„Želim da neprestano mislite na mene, jer...

Delfina“

Poslednja se reč bez sumnje ticala neke njihove svađe, i tronu Ežena.
Iznutra, na zlatnom poklopcu, bio je izrađen njegov grb u emajlu. Bio je
ushićen, i satom za kojim je odavno žudio, i lancem, i klјučićem, i oblikom i
izradom. Čiča Gorio je bio presrećan. On je svakako obećao svojoj kćeri da će
joj do sitnica opisati iznenađenje koje bi njen poklon pričinio Eženu, jer je i
on učestvovao u tom bezazlenom uzbuđenju i izgledao sav srećan. Zavoleo je
Rastinjaka i zbog svoje kćeri i zbog njega samog.
— Otiđite večeras do nje, ona vas očekuje. Onaj debeli i glupi Alzašanin
biće na večeri kod svoje igračice. A, a, bio je veoma zbunjen kad mu je moj
advokat sve skresao u oči. I još govore kako obožava moju kćer! Ako je samo
dirne, ubiću ga. I sama pomisao da je moja Delfina... (on uzdahnu) navela bi
me da učinim zločin; ali, to ne bi bilo ubistvo čoveka, jer on je teleća glava na
svinjskom telu. Vi ćete me primiti kod sebe, zar ne?
— Hoću, dobri čiča Gorio, vi dobro znate da vas ja volim.
—Vidim ja to, vi se ne stidite mene! Dajte da vas zagrlim. I zagrli ga. Vi
ćete je usrećiti, obećajte mi to. Vi ćete otići večeras, je li?
— Razume se! A sad moram da iziđem zbog hitnih poslova.
— Mogu li vam ja što pomoći?
Pa da vidite, možete! Kad ja budem pošao gospođi de Nisenžan, otiđite do
gospodina Tajfera oca i upitajte ga kad se možemo sastati večeras zbog jedne
stvari od najvećeg značaja.
— Da se vi zaista ne udvarate njegovoj kćeri, kao što govore oni glupaci
dole? reče čiča Gorio promenivši se u licu. Sto mu gromova! Vi još ne znate
kakav je Goriov udarac. Ako nas prevarite, tu će pesnica imati posla. Ali, to
nije mogućno!
—Zaklinjem vam se da volim samo jednu ženu na svetu, reče student, i to
sam tek maločas uvideo.
— Kakva sreća! uzviknu čiča Gorio.
— Ali, nastavi student, Tajfer sin ide sutra na dvoboj, i čuo sam da će
poginuti.
— A šta se to vas tiče? reče Gorio.
— Pa treba mu reći da ne pusti sina da ode... uzviknu Ežen
U tom trenutku prekide ga Votren koji je pevao na pragu svoje sobe:

„O Ričarde, kralјu moj!

Napušta te ceo svet...“

„Brum! brum! brum! brum! brum!“

„Dugo sam skitao po svetu,

Gde se sve nisam viđao...“
 „Tra, la, la, la, la.“

— Gospodo, povika Kristof, čorba vas čeka, svi su za stolom.

— Slušaj, reče Votren, hodi da uzmeš jednu bocu mog bordoa.
— Dopada li vam se sat, reče čiča Gorio. Ona ima ukusa, a?
Votren, čiča Gorio i Rastinjak siđoše zajedno i, pošto su zadocnili,
posedaše jedan do drugog. Za vreme ručka, Ežen je bio veoma hladan prema
Votrenu, mada taj čovek, tako lјubazan u očima gospođe Voker, nikad nije bio
tako duhovit. Dosetke su letele kao varnice, i raspoložio je sve goste. Nјegovo
samopouzdanje i njegova hladnokrvnost zaprepastiše Ežena.
— Šta vam se to dogodilo danas te ste tako veseli? — reče mu gospođa
Voker.
— Ja sam uvek veseo kad svršim neki dobar posao
— Posao? reče Ežen.
— Razume se. Isporučio sam jedan deo robe na kojoj ću lepo zaraditi.
Gospođice Mišono, reče on primetivši da ga stara devojka pažlјivo posmatra,
da nemam na licu neku crtu koja vam se ne sviđa te me gledate tako
prodorno i tako ispitivački? Recite samo! Promeniću je vama za lјubav.
— Poare, nećemo se zbog toga posvađati, a? reče on gledajući ispod oka
starog činovnika.
— Trista mu muka! Treba vas naslikati kao Herkula lakrdijaša, reče mladi
slikar Votrenu.
Pristajem, samo ako gospođica Mišono hoće da sedi kao model za Veneru
groblјa Per Lašez, odgovori Votren.
— A Poare? reče Bjanšon.
— O, Poare će poslužiti kao model za Poarea. On će biti Bog gradina!
povika Votren. On vodi poreklo od kruške...
— Gnjile! nastavi Bjanšon. Vi ćete onda biti između kruške i sira.
— Sve su to budalaštine, reče gospođa Voker, i vi biste bolјe uradili da
nam date malo tog vašeg bordoa. Vidim grlić boce. To će nam sačuvati
veselost, a biće dobro i za stomak.
— Gospodo, reče Votren, gospođa predsednica poziva vas na red. Gospođa
Kutir i gospođica Viktorina neće se lјutiti zbog vaših šala, ali poštujte
nevinost čiča Gorija. Nudim vam jednu bocoramu bordoa kojoj Lafitova
marka daje dvostruku vrednost, budi rečeno, bez političkih aluzija. Slušaj ti,
Kinezu, reče on gledajući Kristofa koji se ne pomače. Ovamo, Kristofe! Šta,
zar ne čuješ da te zovem? Kinezu, daj pića!
— Evo, gospodine, reče Kristof i pruži mu bocu. Pošto je napunio Eženovu
i čiča Goriovu čašu, usu i sebi nekoliko kapi koje oproba dok su njegovi
susedi pili i odjednom iskrivi lice.
— Do đavola! Do đavola! Miriše na zapušač. Uzmi ovu bocu za sebe,
Kristofe, i donesi nam druge; desno, znaš? Nas je šesnaest, donesi osam boca.
— Pošto ste se Vi bacili u trošak sa vinom, reče slikar, ja plaćam jednu
centu kestenja.
— O! O!
— Buuuh!
— Prrr!
Uzvici su prštali, kao varnice rakete.
— Onda, mamice Voker, dajte dve boce šampanjca, doviknu Votren.
— Šta je to sad! Zašto ne tražite i kuću? Dve boce šampanjca! Pa to staje
dvanaest franaka! Ja tu ništa ne zarađujem. Ali, ako gospodin Ežen pristaje
da plati, doneću liker od ribizla.
— Opet njen liker od ribizla koji čisti kao ricinus, reče medicinar tihim
glasom.
— Umukni, Bjanšone, povika Rastinjak, povraća mi se kad čujem ricinus...
Dajte, šampanjca, ja plaćam, dodade student.
— Silvija, reče gospođa Voker, dajte biskvita i kolačića.
— Vaši su kolačići suviše krupni, reče Votren, i bajati su. A biskvita
donesite.
Za tren oka počeše da sipaju bordo, gosti se zagrejaše i razveseliše. Orio se
divlјi smeh uz podržavanja raznih životinjskih glasova. Činovnik muzeja
pokuša da mjauče kao zalјublјeni mačak, a odmah za njim osam glasova
zaurlaše istovremeno: — Oštrim noževe! — Mišjakinja za ptičice! —
Medenjaci, gospođe, medenjaci! — Krpim lonce i šerpenje! — U čamac, u
čamac! — Štapovi za žene, za halјine! — Staro kupujem! — Slatke trešnje!
Pobedu je dobio Bjanšon kad je svojim unjkavim glasom doviknuo: —
Opravlјam kišobrane! Začas se stvori pravi urnebes, svi su govorili bez ikakve
veze i smisla, sve je ličilo na neku operu kojom je dirigovao Votren, motreći
na Ežena i čiča Gorija koji izgledahu pijani. Zavalјeni u stolice, obojica su
ozbilјno posmatrali ovaj neobični nered i pijuckali pomalo; obojica su mislili
na poslove koji su ih čekali te večeri, a ipak nisu mogli da ustanu. Votren koji
je pratio promene na njihovom licu, pogledajući ih ispod oka, uluči trenutak
kad im oči uzdrhtaše kao da su htele da se sklope, te se nagnu Rastinjaku i
šapnu mu:
— Derane moj, nismo dovolјno lukavi da se borimo s našim čičom
Votrenom, a on vas suviše voli da bi vas pustio da pravite ludorije. Kad nešto
naumim, samo me Bog može sprečiti da to ne uradim. A, hteli smo da
obavestimo čiču Tajfera i da grdno pogrešimo! Peć je zagrejana, testo
umešeno, hleb je na lopati; sutra, kad zagrizemo, prštaće mrvice u vis; pa zar
da se ne metne u peć? ...Ne, ne, sve će se ispeći! Ako se budemo malo
pokajali, i to će proći. Kad mi budemo prilegli, pukovnik, grof Franšesini
izdejstvovaće vam vrhom svog mača nasledstvo Mišela Tajfera. Kad nasledi
svog brata, Viktorina će imati petnaest hilјada franaka prihoda. Ja sam se već
obavestio, i znam da majčino nasledstvo iznosi više od trista hilјada...
Ežen je saslušao te reči, ali nije znao šta da odgovori: osećao je da mu se
jezik slepio za nepce, i da ga savlađuje neodolјiv san; sto i goste video je kao
kroz neku svetlu maglu. Uskoro se magla stiša, i stanari stadoše da se razilaze
jedan po jedan. Zatim, kad ostadoše samo gospođa Voker, gospođa Kutir,
gospođica Viktorina, Votren i čiča Gorio, Rastinjak spazi, kao kroz san kako
gospođa Voker puni boce preostalim vinom.
Mladost — ludost! govorila je udovica. To su bile poslednje reči koje je
Ežen čuo.
— Samo je gospodin Votren mogao da priredi takvu šalu, reče Silvija. Eno
Kristofa, spava kao top.
— Zbogom, mamice, reče Votren. Idem u pozorište da gledam gospodina
Martija u „Divlјem bregu“, komandu koji je napisan prema romanu
„Usamlјenik“. Ako hoćete, povešću i vas i gospođe.
— Hvala, reče gospođa Kutir.
— Kako to, draga moja! uzviknu gospođa Voker, nećete da gledate komad
koji je napisan prema „Usamlјeniku“, delu Atale de Šatobrijan, koji smo čitale
letos pod lipama sa toliko uživanja i koje je tako dirlјivo da smo plakale kao
Elodeve Magdalene. Najzad, delo koje može biti vrlo poučno za vašu
gospođicu.
— Nama je zabranjeno da idemo u pozorište, odgovori Viktorina.
—Ovi su gotovi, reče Votren praveći smešne pokrete sa Eženovom i čiča
Goriovom glavom.
Namestivši studentovu glavu na stolicu da bi mogao ugodno spavati, on
ga toplo polјubi u čelo, pevajući:

„Spavaj, lјubavi moja!

Uvek ću te čuvati ja.“

— Bojim se da nije bolestan, reče Viktorina.

— Onda ostanite da ga negujete, reče Votren. To je, šapnu joj on, vaša
dužnost poslušne žene. Ovaj mladić vas obožava, i vi ćete postati njegova
ženica, to vam proričem.
Najzad, reče on glasno, bili su poštovani u celom kraju, srećno su živeli i
imali, mnogo dece. Eto tako se svršavaju svi lјubavni romani. Dakle, mamice,
reče on, okrenu se gospođi Voker obgrlivši je oko pasa, metnite šešir, obucite
onu lepu halјinu sa cvetićima, stavite grofovski pojas. Kola ću vam ja naći.
I ode pevajući:

„Sunce, sunce, jarko sunce,

Na kom duleci sazrevaju...“

— Bože moj! Vidite, gospođo Kutir, s tim čovekom svuda bih bila srećna..
Evo i čiča Gorio se udesio, reče ona okrenuvši se fabrikantu rezanaca. Taj
matori džimrija nikad se ne seti da me nekud izvede. Bože moj, pa on će
pasti! Ne priliči čoveku njegovih godina da izgubi pamet! Ali, i sami znate da
ne možemo izgubiti ono što nemamo. Silvija, odvedite ga u njegovu sobu.
Silvija uze starca ispod ruke, odvede ga i baci na krevet onako obučenog,
kao neku stvar.
— Jadni mladić, reče gospođa Kutir, sklanjajući kosu sa Eženovih očiju,
prava devojka, nije navikao na terevenke.
— Trideset i jednu godinu držim ovaj pansion, reče gospođa Voker, prošlo
mi je kroz ruke, kako se to kaže, mnogo mladih lјudi; ali, slobodno mogu reći,
nijedan nije bio tako mio i tako otmen kao gospodin Ežen. Kako je samo lep
kad spava! Naslonite mu glavu na vaše rame, gospođo Kutir. Gle! Pade mu
glava na rame gospođice Viktorine. Bog čuva decu. Umalo nije razbio glavu o
ručicu stolice. Baš bi bili divan par.
— Prestanite jednom, podviknu joj gospođa Kutir, vi govorite takve
stvari...
Nije nego! reče gospođa Voker; pa on ništa ne čuje. Silvija, dođi da mi
pomogneš da se obučem. Hoću da metnem dugačak stežnjak.
— Šta, gospođo, dugačak steznik posle ručka, neću da budem vaš ubica. To
bi vas moglo stati života.
— Svejedno, moram da budem dostojna gospodina Vatrena.
— Znači da mnogo volite svoje naslednike?
— Hajde, Silvija. bez prepiranja, reče udovica odlazeći.
— U njenim godinama! reče kuvarica pokazujući svoju gazdaricu
Viktorini.
Gospođa Kutir i njena štićenica, na čijem je ramenu spavao Ežen,
ostadoše same u trpezariji. Kristofovo hrkanje odjekivalo je u tišini koja je
vladala u kući, te je Eženov mirni san još više padao u oči; on je spavao
lјupko kao dete. Srećna što je bila u mogućnosti da učini jedno od onih
dobrih dela u koja se slivaju sva osećanja jedne žene, i što je bez greha mogla
da oseća kako srce mladog čoveka kuca na njenom, Viktorina je imala na licu
nečeg materinskog i zaštitničkog, zbog čega je bila ponosna. Kroz rojeve misli
koje su se rađale u njenoj duši, probijalo se i neko naročito osećanje miline
koje je izazivao dodir njihovih toplih, čednih i mladalačkih tela.
— Srce moje, reče gospođa Kutir stežući joj ruku. Stara gospođa se divila
ovom čednom i mučeničkom licu koje je ozarila sreća. Viktorina je ličila na
naivne srednjovekovne slike na kojima je umetnik zanemario sve
uzgrednosti i sačuvao svu svoju umetnost da bi postigao žućkasti ton lica
koje je tako naslikano, kao da se na njemu ogleda nebo sa svojim zlatnim
bojama.
— A popio je samo dve čaše, majko, reče Viktorina, provlačeći prste kroz
Eženovu kosu.
— Da je neki razvratnik, kćeri moja, on bi podneo vino kao svi ostali.
Nјemu ovo pijanstvo samo ide u prilog.
Čula se tutnjava kola na ulici.
— Majko, reče devojka, evo gospodina Votrena. Uzmite gospodina Ežena.
Ne bih htela da me taj čovek vidi u ovom položaju; on izgovara reči koje
kalјaju i dušu, a njegovi pogledi vređaju ženu kao da joj svlače halјinu.
 — Ne, reče gospođa Kutir, ti se varaš! Gospodin Votren je pošten čovek,
pomalo nalik na pokojnog gospodina Kutira, prek, ali dobar, plemenit
namćor.
U tom trenutku Votren uđe polako i pogleda sliku ovih dvoje mladih koje
kao da milovaše svetlost lampe.
— Evo, reče on, prekrstivši ruke. Da je ovo video Bernarden de Sen Pjer,
pisac Pavla i Virginije, napisao bi nekoliko divnih stranica. Lepa je mladost
gospođo Kutir. Spavaj, siroto dete, reče on posmatrajući Ežena, sreća
ponekad dolazi i kad spavamo. Gospođo, nastavi on obraćajući se udovici,
ovaj me mladić zato privlači i uzbuđuje što znam da se lepota njegove duše
slaže sa lepotom njegova lica. Pogledajte, kao da heruvim počiva na ramenu
anđela! Taj zaslužuje da bude volјen! Da sam žena, voleo bih da umrem
(koješta), da živim za njega. Gledajući ih ovako, gospođo, šapnu on udovici na
uvo, moram da poverujem da ih je Bog stvorio jedno za drugo. Proviđenje
ima tajanstvenih moći i dokuči šta se skriva u našim srcima, uzviknu glasno.
Gledajući vas, deco moja, tako sjedinjene čednošću i svim plemenitim
osećanjima, ja verujem da vas niko više ne može rastaviti. Bog je pravedan.
Ali, reče on devojci, čini mi se da sam zapazio na vašoj ruci pruge koje
označuju sreću. Dajte mi vašu šaku, gospođice Viktorina; ja umem da gledam
u dlan i mnogima sam predskazao sreću. Ta ne bojte se. O, šta to vidim?
Dajem vam poštenu reč, vi ćete uskoro postati jedna od najbogatijih
naslednica u Parizu i usrećićete onoga koji vas voli. Otac vas zove k sebi.
Udaćete se za mladog i lepog plemića koji vas obožava.
U tom trenutku teški koraci nakinđurene udovice prekidoše Votrenova
proricanja.
— Evo mamice Voker, lepa je kao upisana i utegnuta kao šargarepa. Da se
nismo suviše stegli? reče on i opipa gornji deo steznika; Bogami, jesmo,
mamice. Ako zaplačemo, pući ćemo, ali, ja ću pokupiti delove brižlјivošću
nekog antikvara.
— Ovaj ume da govori učtivo kao pravi Francuz! šapnu udovica na uvo
gospođi Kutir.
— Zbogom, deco, nastavi Votren okrenuvši se Eženu i Viktorini. Da ste
blagosloveni, reče on i sklopi ruke iznad njihovih glava. Verujte mi,
gospođice, želјe poštenog čoveka znače nešto, one donose sreću, jer ih Bog
uslišava.
— Zbogom, draga moja, reče gospođa Voker svojoj stanarki. Šta mislite,
dodade ona tiho, da li gospodin Votren nešto namerava sa mnom?
— The! The!
— Ah! Draga majko, reče Viktorina uzdišući i gledajući svoje dlanove, kad
njih dve ostadoše same, kad bi ovaj dobri gospodin Votren govorio istinu!
— Pa zato je potrebna samo jedna stvar, odgovori stara gospođa, da onaj
tvoj bezdušni brat padne s konja.
— Ah! Majko!
— Bože moj, možda je greh poželeti zlo svom neprijatelјu, nastavi
udovica. Dobro, ja ću ispaštati zbog toga. Ali, stvarno, rado bih mu odnela
cveće na grob. Nevalјalac, ne sme da se zauzme za svoju majku čije je nasleđe
prigrabio raznim ujdurmama na tvoju štetu. Lepo je imanje imala moja
rođaka. Na tvoju nesreću, njen miraz nije ni spomenut u bračnom ugovoru.
— Teško bih podnosila sreću koju bi neko platio životom, reče Viktorina.
I, ako je potrebno da se usrećim smrću svog brata, onda više volim da
ostanem ovde celog života.
— Bože moj, kako bi rekao dobri gospodin Votren, koji je, kao što vidiš,
veoma pobožan, nastavi gospođa Kutir, obradovala sam se kad sam uvidela da
nije nevernik kao ostali lјudi koji govore o Bogu s manje poštovanja nego i
sam đavo. Zaista, ko može znati kuda nas vodi proviđenje?
Uz Silvijinu pomoć, dve žene preneše najzad Ežena u njegovu sobu,
položiše ga na postelјu a kuvarica ga svuče da bi mu bilo udobnije. Pred
polazak, kad je njena zaštitnica okrenula leđa, Viktorina polјubi Ežena u čelo
sa bezazlenom radošću koju joj pričini ova zabranjena krađa. Zatim se vrati u
svoju sobu, sabra u jednu misao sve radosti toga dana, napravi sliku koju je
dugo gledala i zaspa kao najsrećnije stvorenje u Parizu. Votrena je
upropastilo veselјe na kom je dao Eženu i čiča Goriju vina koje uspavlјuje.
Bjanšon polupijan, zaboravi da pita gospođicu Mišono o Laži-Smrti. Da je
izgovorio to ime, on bi jamačno opomenuo Votrena ili, da ga nazovemo
njegovim pravim imenom, Žaka Kolena, čuvenog robijaša. Zbog nadimka
perlašeska Venera, gospođica Mišono se odluči da izda robijaša baš onda kad
je, verujući u Kolenovu izdašnost, razmišlјala da li bi bilo bolјe da ga obavesti
i da mu pomogne pri bekstvu u toku noći. Ona izađe sa Poareom da potraži
slavnog šefa javne bezbednosti, u maloj Ulici Sent An, verujući da ima posla s
nekim višim činovnikom koji se zove Gondiro. Upravnik policije primi je
veoma lјubazno. Zatim, pošto su sve uredili, gospođica Mišono zatraži
napitak kojim je trebalo da se posluži da bi proverila žig. Prema velikom
zadovolјstvu koje ispolјi veliki čovek iz male Ulice Sent An, dok je tražio
staklence u jednoj fioci svog pisaćeg stola, gospođica Mišono zaklјuči da je to
hapšenje važnije od hvatanja nekog običnog odbeglog robijaša. Posle silnog
lupanja glavom, ona poverova da se policija nada da će na osnovu
prokazivanja samih robijaša, uspeti na vreme da se dočepa ogromnih suma.
Kad je to saopštila ovom liscu, on se nasmeši i pokuša da razuveri staru
devojku.
— Varate se, odgovori on. Kolen je najopasnija sorbona koja se ikad
pojavila među lopovima. To je sve. Lupeži to dobro znaju, on je njihov
barjaktar, njihov zaštitnik, jednom rečju njihov Bonaparta; oni ga svi vole.
Taj nitkov neće nikad ostaviti svoju tintaru na Grevskom trgu.
Pošto ga gospođica Mišono nije razumela, Gondiro joj objasni šta znače
dve šatrovačke reči koje je upotrebio. Sorbona i tintara su dve izrazite reči u
jeziku lopova, koji su prvi osetili potrebu da lјudsku glavu cene sa dva
različita gledišta. Sorbona je glava živog čoveka, njegov savetnik i njegova
misao. Tintara je prezriva reč koja pokazuje koliko malo vredi odsečena
glava.
— Kolen nas vara, nastavi on. Kad naiđemo na takve nesalomlјive lјude,
prekalјene kao što su Englezi, mi imamo prava da ih ubijemo ako se prilikom
hapšenja budu ma i najmanje odupirali. Mi računamo da ćemo sutra ujutru
ubiti Kolena na delu. Na taj način izbegava se suđenje i uštede se troškovi
oko čuvanja i ishrane, a društvo se oslobađa jednog zlikovca. Sudski
postupak, ročišta, danguba svedocima, izvršenje presude, sve ono što treba po
zakonu da nas oslobodi tih nevalјalaca staje više od hilјadu talira koje ćete vi
dobiti. A uštedi se i u vremenu. Jednim snažnim udarcem bajoneta u trbuh
Laži-Smrti sprečićemo stotinu zločina, i spasti od kvarenja još pedeset lјudi
sklonih prestupu. Tako radi dobra policija. Pravi čovekolјupci takve postupke
smatraju za obična sprečavanja zločina.
— Pa oni čine dobra svojoj zemlјi, reče Poare.
— Eto, odgovori šef, večeras i vi govorite pametno. Jeste, mi služimo
svojoj domovini. Zato je svet prema nama veoma nepravedan. Mi činimo
društvu velike usluge koje niko ne zna. Najzad, pametan čovek ne sme da zna
za predrasude, a hrišćanin mora da se miri sa nesrećama koje dobro povlači
kad nije učinjeno prema usvojenim pojmovima. Pariz je Pariz, vidite! Ta reč
objašnjava moj život. Čast mi je pozdraviti vas, gospođice. Sutra ću sa svojim
lјudima biti u Kralјevom vrtu, Pošalјite Kristofa u Ulicu Bifon, kod gospodina
Gondiroa, u kuću u kojoj sam ja bio. Gospodine, sluga sam ponizan. Ako vas
neko bilo kad pokrade, stojim vam na raspolaganju da vam pronađem
ukradenu stvar.
— Eto, reče Poare, još ima glupaka koji se uplaše i same reči policija. Onaj
gospodin je veoma lјubazan, a ono što traži od vas prosto je kao pasulј.
Sutrašnji dan imao je da bude jedan od najneobičnijih dana u istoriji
pansiona Voker. Sve dotle, najupadlјiviji događaj tog mirnog života bio je
meteorska pojava lažne grofice de Lambermenil. Ali, sve to nije bilo ništa u
poređenju sa događajem ovog značajnog dana koji će gospođa Voker stalno
pominjati u razgovoru. Pre svega, Gorio i Ežen de Rastinjak spavali, su do
jedanaest časova. Gospođa Voker vratila se u ponoć iz Veselog pozorišta, i
ostala je u postelјi sve do deset i po sati. Zato što je i Kristof, koji je bio
dokusurio Votrenovo vino, dugo spavao, u kući je stao sav posao. Poare i
gospođica Mišono nisu se lјutili što doručak nije bio gotov. Viktorina i
gospođa Kutir dockan ustadoše. Votren izađe pre osam sati i vrati se baš onda
kad je počeo doručak. Niko ništa ne prigovori kada su, oko jedanaest i četvrt,
Silvija i Kristof kucali na sva vrata, objavlјujući da je doručak na stolu. Onda
kad Silvija i pokućar nisu bili u trpezariji, gospođica Mišono koja je prva
sišla, usu onu tečnost u Votrenovu srebrnu čašu u kojoj se pavlaka za
njegovu kafu grejala u toploj vodi, sa ostalim čašama. Stara devojka računala
je s tim pri ostvarenju svog smelog poduhvata. Jedva se okupiše svih sedam
ukućana. U trenutku kada je Ežen, protežući ruke, poslednji silazio, pristupi
mu jedan čovek i predade pismo od gospođe de Nisenžan. Pismo je glasilo:

„Prema vama, prijatelјu, ne osećam ni lažnu sujetu ni srdžbu. Čekala sam

vas do dva sata posle ponoći. Čekati onog koga volimo! Ko je doživeo to
mučenje, taj ne stavlјa drugoga na takve muke. Vidim da sada prvi put volite.
Šta se to desilo? Uznemirena sam. Da se nisam bojala da ću odati tajnu svog
srca, došla bih da vidim kakva vas je to sreća ili nesreća zadesila. Ali, izgubila
bih svaki ugled da sam izišla u to vreme, bilo pešice bilo kolima. Osetila sam svu
nesreću što sam žena. Umirite me i objasnite mi zašto niste došli, posle onoga
što vam je rekao moj otac. Ja ću se nalјutiti, ali ću vam oprostiti. Da niste
bolesni? Zašto stanujete tako daleko? Molim vas, napišite mi samo nekoliko
reči. Do skorog viđenja? Ako ste zauzeti, kažite mi samo: doleteću, ili: patim.
Ali, da ste bolesni, otac bi mi to javio! Šta se dakle dogodilo?...“

— Da, šta se dogodilo? uzviknu Ežen i pojuri u trpezariju gužvajući pismo

koje nije pročitao do kraja. Koliko je sati?
— Jedanaest i po, reče Votren sladeći svoju kafu. Odbegli robijaš pogleda
Ežena onim hladnim i opčinjavajućim pogledom koji je svojstven samo
izvesnim lјudima sa osobitim magnetskim moćima i koji, kako kažu, umiruje
i najpomamnije ludake u ludnicama. Ežen sav uzdrhta. Na ulici se začu
tutnjava fijakera i sluga gospodina Tajfera, koga odmah poznade gospođa
Kutir, stupi među njih sav uznemiren.
Gospođice, uzviknu on, zove vas gospodin vaš otac. Dogodila se velika
nesreća. Gospodin Frederik tukao se u dvoboju i ranjen je mačem u čelo, a
lekari ne veruju više da će ga spasti; jedva ćete imati vremena da se oprostite
s njim; ne poznaje više nikoga.
— Siromah mladić! povika Votren. Kako čovek može da se svađa kad ima
krasnih trideset hilјada livara prihoda? Zaista, ova mladež ne ume da se
ponaša.
— Gospodine! doviknu mu Ežen.
— No, šta je, veliki derane? reče Votren i nastavi mirno da pije kažu.
Gospođica Mišono je budno motrila na Votrena te je ne uzbudi neobični
događaj koji zaprepasti sve prisutne. Zar u Parizu nema svakog dana
dvoboja?
— I ja idem s vama, Viktorina, reče gospođa Kutir.
I obe žene odjuriše gologlave i bez šala. Pred polazak, Viktorina, suznih
očiju, baci na Ežena pogled koji mu je govorio: Nisam verovala da ću plakati
zbog naše sreće!
— E, vi ste, dakle, prorok, gospodine Votren? reče gospođa Voker.
— Ja sam sve, reče Žak Kolen.
— Čudnovato, nastavi gospođa Voker i održa ceo beznačajni govor o tom
događaju. Smrt nas ne pita kad nas uzima. Mladići često umiru pre staraca.
Srećne li smo mi žene što ne idemo na dvoboj; ali, mi imamo drugih nevolјa
koje nemaju lјudi. Mi rađamo decu i materinski bolovi dugo traju! Ala je
srećna Viktorina! Sada otac mora da je usvoji.
— Eto, reče Votren gledajući Ežena, juče je bila bez para, a danas ima
milione.
— Vi ste, gospodine Ežene, batlija, uzviknu gospođa Voker.
Na te reči, čiča Gorio pogleda studenta i spazi mu u ruci zgužvano pismo.
— Niste ga pročitali, do kraja! Šta to znači? Da niste i vi kao ostali? upita
ga on.
— Gospođo, ja se nikad neću oženiti gospođicom Viktorinom, odgovori
Ežen gospođi Voker s takvim gnušanjem i odvratnošću da iznenadi sve
prisutne.
Čiča Gorio dohvati studentovu ruku i stište je. Rado bi je i polјubio.
— O, o, reče Votren. Italijani lepo kažu: col tempo [20]!
Ja čekam odgovor, reče Rastinjaku glasnik gospođe de Nisenžan.
— Recite da ću doći.
Čovek ode. Ežen je bio tako razjaren da nije mogao biti obazriv.
— Šta da se radi! govorio je glasno samom sebi. Nema nikakvih dokaza!
Votren se samo smešio. U tom trenutku, napitak poče da dejstvuje. Ipak,
robijaš je još bio toliko snažan da je mogao da ustane, potom pogleda
Rastinjaka i reče mu dubokim glasom:
— Mladiću, sreća nam dolazi u spavanju.
Zatim pade kao sveća.
— Ima pravde, reče Ežen.
— Šta se to desi sirotom i dragom gospodinu Votrenu? — Kaplјa! uzviknu
gospođica Mišono.
— Silvija, brzo po lekara, reče udovica. Ah, gospodine Rastinjak, otrčite i
zovnite gospodina Bjanšona; možda Silvija neće naći našeg lekara, gospodina
Grenprela.
Rastinjak, srećan što mu se ukaza prilika da izmakne iz ove strašne
jazbine, pobeže trčeći.
— Kristofe, otrči u apoteku i traži neki lek protiv kaplјe.
Kristof izađe.
Hajde, čiča Gorio, pomozite nam da ga prenesemo gore, u njegovu sobu.
Oni dokopaše Votrena, odnesoše ga uz stepenice i položiše na krevet.
— Ja vam ne mogu ništa pomoći, idem da obiđem svoju kćer, reče čiča
Gorio.
— Idi, stari sebičnjače! uzviknu gospođa Voker, dabogda crkao kao pas.
— Pogledajte imate li etera, reče gospođica Mišono gospođi Voker koja uz
pomoć Poarea raskopča Votrena.
 Gospođa Voker siđe u svoj stan, a gospođica Mišono osta sama kao
pobednica na bojnom polјu.
— Hajde, svucite mu košulјu i okrenite ga brzo.
Pomozite mi, da bar ne gledam njegovu nagotu, reče ona Poareu. Ukrutili
ste tu kao kip.
Kad su okrenuli Votrena, gospođica Mišono udari snažno bolesnika po
ramenu i dva kobna slova zabeleše se usred crvenog mesta.
— Eto, kako ste lako zaradili tri hilјade franaka, uzviknu Poare držeći
uspravno Votrena dok mu je gospođica Mišono oblačila košulјu.
— Uh, ala je težak! nastavi on polažući ga na postelјu.
— Ćutite. Da nema ovde kakve kase? reče živo stara devojka i stade
gramžlјivo ispitivati svaku stvarčicu u sobi. Kad bismo mogli otvoriti ovaj
pisaći sto, pod nekim izgovorom? nastavi ona.
To možda ne bi valјalo, odgovori Poare.
— Zašto? upita ona. Ukraden novac, pošto je bio svačiji, nije više ničiji.
Samo nemamo kad. Čujem Vokerovicu.
— Evo etera, reče gospođa Voker. Danas imam puno neobičnih događaja.
Bože, pa ovaj čovek nije bolestan, beo je kao sneg.
— Kao sneg? povika Poare.
— Srce mu pravilno kuca, reče udovica stavlјajući mu ruku na grudi.
— Pravilno? reče Poare začuđen.
— Ništa mu nije.
— Mislite? upita Poare.
— Nego šta! Kao da je zaspao. Silvija je otišla po lekara. Pogledajte,
gospođice Mišono, udiše etar. Pa to je bio grč. Puls mu je dobar. Snažan je kao
bik. Pogledajte samo, gospođice Mišono, kako je rutav po stomaku; živeće taj
sto godina! Perika mu dobro stoji. Gle, pa ona je zaleplјena, on ima lažnu
kosu, jamačno zato što je riđ. Kažu da su riđi ili sasvim dobri ili sasvim rđavi!
On je valјda dobar?
— Dobar da se obesi, reče Poare.
— Mislite o vrat kakve lepe žene, uzviknu živo gospođica Mišono. Idite,
gospodine Poare. Bolesnike žene neguju. Možete slobodno izići u šetnju,
dodade ona. Gospođa Voker i ja lepo ćemo paziti dragog gospodina Votrena.
Poare ode polako i bez gunđanja, kao pas kad ga gospodar ritne nogom.
Rastinjak je izašao da se malo osveži, jer se gušio. On je sinoć hteo da spreči
taj zločin koji je izvršen u određeni čas. Šta se dogodilo? Šta da radi? Drhtao
je pri pomisli da je saučesnik u njemu. Još ga je plašila Votrenova
hladnokrvnost.
— Ako Votren umre ne progovorivši, pomisli Rastinjak.
Išao je stazama Luksemburškog vrta, kao da ga je gonila hajka pasa, i
činilo mu se kao da čuje njihov lavež.
— Je li, doviknu mu Bjanšon, jesi li čitao „Pilota“? Pilot je bio radikalski
list koji je uređivao gospodin Tiso i koji je nekoliko sati posle jutarnjih
novina štampao za unutrašnjost naročito izdanje sa dnevnim vestima, koje su
stizale po okruzima dvadeset četiri časa pre vesti ostalih listova.
— U njemu je razglašeno, reče lekarski pomoćnik bolnice Košen, da se
Tajfer sin tukao u dvoboju sa grofom Franšesini, iz stare garde, koji mu je
duboko zario mač u čelo. I sad je Viktorina jedna od najbogatijih udavača u
Parizu. Ih! Da je ko to znao? I smrt je kocka! Je li istina da se dopadaš
Viktorini?
— Ćuti, Bjanšone, nikad se njome neću oženiti. Ja volim jednu divnu
ženu, ona mene voli, ja...
— Ti to govoriš kao da hoćeš silom da budeš veran. Pokaži mi ženu radi
koje bi vredelo žrtvovati bogatstvo gazde Tajfera.
— Danas su se svi zaverili protiv mene? uzviknu Rastinjak.
— Šta ti je? Jesi li lud? Daj mi ruku, reče Bjanšon, da ti opipam puls. Ti
imaš groznicu.
— Požuri kući, reče mu Rastinjak, onaj razbojnik Votren pao je maločas
kao mrtav.
— O, reče Bjanšon, rastajući se sa Rastinjakom, ti potvrđuješ neke moje
sumnje koje ću sada proveriti.
Ova šetnja studenta prava ispala je i duga i značajna, jer je on u neku
ruku preslišao svoju savest. Češao se po glavi, ispitivao sebe, dvoumio se, ali,
je iz te surove i strašne borbe njegovo poštenje izišlo prekalјeno. On se seti
svega što mu je sinoć poverio čiča Gorio, seti se i stana koji je za njega uzet
blizu Delfine, u Ulici d'Artoa; uze ponovo njeno pismo, pročita ga nanovo i
polјubi.
— Samo me ovakva lјubav može spasti, pomisli on. Šta sve nije prepatilo
srce onog jadnog starca. On ne govori ništa o svojim jadima, ali, ko ih ne bi
pogodio! Zato ću se ja starati o njemu kao o svom ocu, pričinjavajući mu sve
moguće radosti. Ako me voli, ona će mi često dolaziti da provede dan kraj
njega. Ona visoka grofica de Resto prava je bestidnica, ona bi od svog oca
načinila slugu. Mila Delfina! Ona je bolјa prema starcu, i dostojna je lјubavi.
Znači, večeras ću biti srećan! On izvadi sat i stade mu se diviti.
— Sve mi je ispalo kako sam hteo! Oni koji se vole večnom lјubavlјu,
mogu da se pomažu, zato treba da primim ovo. Uostalom, ja ću sigurno uspeti
i moći ću sve da vratim stostruko. U našoj lјubavi nema ničega ni grešnog ni
sramnog. Koliko ima poštenih lјudi koji tako žive! Mi nikoga ne varamo; a laž
ponižava čoveka. Zar se ne odriče svog dostojanstva onaj koji laže? Ona se
odavno odvojila od muža. Uostalom, kazaću ja tom Alzašaninu da mi ustupi
ženu koju nije u stanju da usreći.
Dugo je trajala Rastinjakova borba. Iako su pobedu izvojevale mladalačke
vrline, oko četiri i po sata, u sumrak, neka neodolјiva radoznalost stade ga
vući u pansion Voker, koji je mislio da napusti zauvek. Hteo je da sazna je li
Votren umro. Pošto mu je dao sredstvo za povraćanje, Bjanšon posla u
bolnicu ono što je Votren izblјuvao, da se hemijski ispita. Videći da gospođica
Mišono navalјuje da se to baci, njegova se sumnja pojača. Uostalom, Votren
se brzo oporavio te je Bjanšon poverovao da je postojala neka zavera protiv
šalјivčine koji je uveselјavao pansion. Dakle, kad se Rastinjak vratio, Votren
je stajao kraj peći u trpezariji. Okuplјeni ranije nego obično zbog vesti o
dvoboju Tajfera sina, ukućani su želeli da saznaju pojedinosti tog događaja i
njegov uticaj na Viktorininu sudbinu. Svi su bili tu, osim čiča Gorija i
prijatelјski razgovarali, o tom neobičnom događaju. Kad Ežen uđe, njegove se
oči sretoše sa Votrenovim hladnim pogledom koji prodre tako duboko u
njegove misli, te se sav naježi.
— Dakle, drago dete, reče mu odbegli robijaš, neću ja skoro na onaj svet.
Ja sam, kako kažu ove gospođe, junački izdržao navalu krvi od koje bi i vo
uginuo.
— Možete slobodno reći i bik, uzviknu udovica Voker.
— Da vam nije krivo što sam ostao živ? reče Votren na uvo Rastinjaku,
misleći da pogađa njegovu misao. Taj je morao biti đavolski jak!
— Vere mi, reče Bjanšon, gospođica Mišono prekjuče je govorila o nekom
gospodinu koga su prozvali, Laži-Smrt; to bi vam ime sasvim priličilo.
Ova reč pogodi Votrena kao grom iz vedra neba: on poblede i posrnu, a
njegov magnetski pogled pade kao sunčani zrak na gospođicu Mišono kojoj
se odsekoše noge, te klonu na stolicu. Poare oseti opasnost u kojoj se našla
gospođica Mišono i brzo stade između nje i Votrena, jer je robijaševo lice
postalo užasno pokazujući njegovu pravu prirodu. Nemajući pojma o ovom
događaju, ukućani se zgranuše. U tom času začuše se koraci nekih lјudi, a na
ulici odjeknuše udarci pušaka koje su vojnici spuštali, na kaldrmu. U
trenutku kad je Kolen nesvesno potražio neki izlaz kroz prozor i vrata,
pojaviše se četiri čoveka na vratima salona. Prvi je bio šef javne bezbednosti,
a ostali gradski policajci.
— U ime zakona i kralјa, reče jedan policajac čije se reči izgubiše u
žamoru koji izazva zaprepašćenje.
Uskoro u trpezariji zavlada tišina, ukućani se razmakoše da naprave
prolaz policajcima koji su zavukli desnu ruku u džep i držali zapete pištolјe.
Dva žandarma koji su išli za policajcima zauzeše vrata od salona, a druga
dvojica pojaviše se na vratima kod stepenica. Koraci vojnika i lupa njihovih
pušaka odjekivahu na šlјunkovitoj kaldrmi pred kućom. Zato Laži-Smrt
izgubi svaku nadu za bekstvo. Svi upreše poglede u njega. Šef mu priđe, udari
ga tako jako po glavi da mu odlete perika, te se Kolenova glava pokaza u svoj
svojoj strahoti. Pod crvenom i kratkom kosom koja je oličavala užasnu snagu
pomešanu sa lukavstvom, njegova glava, i njegovo lice, u skladu sa telom, bili
su obasjani, kao nekom paklenom vatrom. Svako je sada poznao celog
Votrena, njegovu prošlost, sadašnjost, budućnost, bezobzirne poglede na sve,
samovolјu, ugled koji mu je davala bezočnost i njegovih misli i njegovih
postupaka, i najzad njegova telesna snaga stvorena za sve. Krv mu pojuri u
lice, a oči mu zasvetleše kao u divlјe mačke. On se ustremi na samog sebe
tako zverski, tako silovito, i riknu tako snažno da svi ukućani uzviknuše
prestravlјeni. Na taj lavovski skok, iskoristivši opštu viku, policajci povadiše
svoje pištolјe. Kolen shvati opasnost u kojoj se nalazi kad zablistaše orozi na
oružju, i odjednom pokaza najveću lјudsku moć. To je bio strašan i
veličanstven prizor. Nјegovo je lice dobilo takav izraz da se moglo uporediti
samo sa kazanom punim maglovite pare koja bi mogla podići i planinu a koju
za tren oka rasturi kap hladne vode. Kap vode koja utiša njegov bes bila je
misao koja mu je sinula kao munja. Poče da se smeši i pogleda svoju periku.
— Nisi danas najučtiviji, reče on šefu javne bezbednosti. Zatim pruži ruke
žandarmima kojima glavom dade znak da priđu.
— Gospodo žandarmi, stavite mi lisice ili okove. Pozivam se na prisutne
kao svedoke da se nisam protivio. Trpezarijom se zaori žamor divlјenja koji
izaziva brzina kojom lava i vatra izbiše iz ovog lјudskog vulkana i ponovo
uđoše u njega.
— Umukao si, gospodine obijaču, nastavi robijaš gledajući slavnog šefa
javne bezbednosti.
— Svucite se, reče mu prezrivo čovek iz male Ulice Sent An.
— Zašto? reče Kolen, ovde ima gospođa. Ja ništa ne odričem i predajem
se.
Zastade malo i pogleda sve prisutne kao govornik kad hoće da iznenadi
svoje slušaoce.
— Pišite, čiča Lašapel, reče on obraćajući se jednom sedom starčiću koji je
seo za sto, pošto je prethodno izvadio iz torbe zapisnik o hapšenju. Priznajem
da sam Žak Kolen, zvani Laži-Smrt, osuđen na dvadeset godina robije u
okovima; i sad sam dokazao da sam zaslužio svoj nadimak. Da sam samo
mrdnuo rukom, reče on ukućanima, ova tri špijuna prolila bi moju krv u kući
mamice Voker. I ti nevalјalci spremaju neke zasede.
Gospođi Voker pozli kad ču ove reči.
— Bože moj! Prosto čovek da poludi; sinoć sam bila s njim u Veselom
pozorištu, reče ona Silviji.
— Ne uzrujavajte se, mamice, nastavi Kolen. Zar je to nesreća što ste sinoć
bili u mojoj loži u Veselom pozorištu, uzviknu on. Jeste li vi bolјi od nas? Mi
imamo manje lјage na ramenu nego vi u srcu, vi, bolesni udovi trulog
društva: i najbolјi među vama ne bi mi se odupro. Nјegove se oči zaustaviše
na Rastinjaku, na koga se lјupko nasmeši, što je bilo u velikoj suprotnosti sa
grubim izrazom njegova lica.
— Naša pogodba važi i dalјe, ako je samo priznajete, anđele moj! Znate?
I on zapeva:

„Divna je moja Fanšeta

U svojoj prirodnosti.“

— Ne brinite vi, nastavi on, umesto ja da se naplatim. I suviše strahuju od

mene da bi me pokrali!
Robija sa svojim običajima i svojim jezikom, sa naglim prelazima sa
smešnog na užasno, njena strašna veličina, prisnost i gadost, pokaza se
odjednom u ovim rečima i ovom čoveku, koji nije više bio običan čovek nego
predstavnik celog jednog naroda izroda, lјudi surovih i doslednih, grubih i
poslušnih. Začas Kolen postade paklena poema svih lјudskih osećanja osim
kajanja. Nјegov je pogled bio kao pogled prognanog anđela koji bi hteo
večito da ratuje. Rastinjak obori oči primajući to grešno srodstvo kao
ispaštanje za svoje rđave misli.
Ko me je izdao? reče Kolen i pređe pogledom preko prisutnih. I,
zaustavivši se na gospođici Mišono:
— Ti si me izdala, matora gaduro, reče on, ti si mi priredila onu navalu
krvi, radoznalice! Samo da kažem dve reči, i ode ti glava za osam dana.
Opraštam ti, jer sam hrišćanin. Uostalom, nisi me ti prodala. Pa ko je onda?
— A, vi vršite pretres gore, uzviknu on kad ču kako mu policajci otvaraju
ormane i uzimaju stvari. Prazno je gnezdo, odletele su ptice još juče. Ništa
nećete doznati. Ovde su moje novčane knjige, reče on i udari se rukom po
čelu. Sad znam ko me je prodao. To može biti samo onaj nitkov Svileni
Konac. Je li tako, tamničaru? reče on šefu policije. To se potpuno slaže sa
čuvanjem novca koji je bio kod mene. Ali, sada tamo nema ničega, špijunčići
moji. Što se tiče Svilenog Konca, on će za petnaest dana otići na onaj svet,
makar ga čuvala sva vaša policija.
— A šta ste dali, ovoj Mišoneti? reče on policajcima. Hilјadu talira! Ja više
vredim, buđava Mišono, dronjava Pompaduro, perlašeska Venero! Da si me
obavestila, dobila bi šest hilјada franaka. Nisi se setila, stara podvodačice
lјudskog mesa, inače bi mi sve kazala. Da, ja bih ti dao šest hilјada franaka
samo da izbegnem ovaj neprijatni put koji će me stati prilično novaca,
govorio je on dok su mu stavlјali, lisice na ruke. Ovi će lјudi uživati da moju
stvar odugovlače u beskonačnost samo da bi me gnjavili. Kad bi me odmah
poslali na robiju, ja bih se uskoro dao na svoj posao, i pored onih što prodaju
zjale na keju d'Orfevr. Tamo bi se svi utrkivali da omoguće bekstvo svom
generalu, dobrom Laži-Smrti! Ima li ikog među vama za koga bi deset hilјada
lјudi učinilo sve što zatražite od njih? zapita on ponosno. Ima ovde i nečeg
dobrog, reče on i udari se rukom po srcu; ja nisam nikad nikoga izdao!
Eto, gaduro, pogledaj ih, reče on obraćajući se staroj devojci. Oni mene
gledaju sa strahom, a tebe sa gađenjem. Uzmi svoj udeo. Ovde zaćuta
gledajući ukućane.
— Ali, šta je vama! Zar niste nikad videli robijaša? Robijaš Kolenova kova
koji je manja kukavica od ostalih lјudi, i koji se buni protiv velikih obmana
društvenog ugovora, kao što kaže Žan Žak, čiji sam ja učenik, i to s ponosom.
Najzad, ja sam sam protiv vlade sa svim njenim sudovima, žandarima,
budžetima, i ja ih izigravam.
— Do đavola! reče slikar, ala je divan za slikanje.
— Kaži mi, slugo gospodina dželata, upravitelјu Udovice (ime puno
strašne poezije, kojim robijaši nazivaju gilјotinu), dodade on okrenuvši se
šefu javne bezbednosti, budi dobar i reci mi je li me izdao Svileni Konac. Ne
bih voleo da strada zbog nekog drugog, a ne bi bilo ni pravo.
U tom trenutku, policajci koji su sve pregledali, i popisali, u njegovu
stanu, uđoše i rekoše nešto tihim glasom svom vođi. Zapisnik je bio gotov.
— Gospodo reče Kolen, obraćajući se ukućanima, sad će me odvesti. Vi ste
svi bili veoma lјubazni prema meni za vreme mog boravka u ovoj kući, i ja ću
vam ostati zahvalan. A sada zbogom. Dopustite mi da vam pošalјem
provansalskih smokava. Pođe pa zastade i pogleda Rastinjaka.
— Zbogom, Ežene, reče mu blagim i tužnim glasom koji je odudarao od
njegovog osornog tona. Ako ne budeš pri novcu, ja sam ti ostavio odanog
prijatelјa. Iako je imao lisice na rukama, on zauze stav, lupi nogom i viknu:
Jedan, dva! Zatim pođe napred.
U slučaju nevolјe, obrati se tamo. I čovek i novac stoje ti na raspolaganju.
Ovaj neobični čovek kazao je svoje poslednje reči sa toliko sprdnje da ih
je, osim njega, razumeo samo Rastinjak. Kad su iz kuće izašli žandarmi,
vojnici i policajci, Silvija, koja je sirćetom trlјala slepe oči svoje gazdarice,
pogleda zgranute ukućane.
— Ipak, to je bio čovek, reče ona.
Ove reči narušiše raspoloženje koje je kod svakog izazivala navala
raznovrsnih osećanja koja je pobudio ovaj prizor. Ukućani se najpre zgledaše
međusobno, a zatim svi odjednom zagledaše gospođicu Mišono, tanku i suvu,
koja se, kao kakva mumija, zgurila kraj peći, oborenih očiju, kao da se bojala
da senka njenog štita na kapi nije dovolјno jaka da sakrije izraz njenih očiju.
Sada je odjednom svima bilo jasno zašto im je to lice bilo odavno odvratno.
Jednodušni i potmuli žamor pokaza opšte gnušanje. Gospođica Mišono oseti
to, ali, se ne ukloni. Bjanšon se prvi naže svom susedu.
— Ja idem odavde ako ova devojka bude i dalјe ručavala s nama, reče
poluglasno.
Za tren oka svi, sem Poarea usvojiše predlog studenta medicine koji, po
opštem pristanku, priđe starcu.
— Vi ste prisni prijatelј gospođice Mišono, reče mu on, zato razgovarajte s
njom i ubedite je da odmah treba da ide odavde.
— Odmah? ponovi Poare začuđen.
Zatim priđe staroj devojci i šapnu joj nekoliko reči na uvo.
Ali, ja sam platila za mesec dana, i hranim se za svoj novac kao svi ostali,
reče ona i prostreli ukućane svojim pakosnim pogledom.
— Ako je samo to, mi ćemo između sebe skupiti novac i vratiti vam što je
vaše, reče Rastinjak.
— Gospodin brani Kolena, odgovori ona i pogleda studenta ispitivački i
opako, ali nije teško pogoditi zašto.
Na te reči Ežen skoči da udavi staru devojku, jer mu je njen pogled, čiju je
podlost razumeo, sve objasnio.
— Ta ostavite je, povikaše pansioneri. Rastinjak skrsti ruke i zaćuta.
— Da svršimo sa izdajicom, reče slikar gospođi Voker. Gospođo, ako ne
izbacite Mišonovu, svi ćemo napustiti vašu čatrlјu i razglasićemo da u njoj
žive samo špijuni i robijaši. U protivnom slučaju, nećemo ništa govoriti o
ovom što se desilo, jer se to, na kraju krajeva, može dogoditi u najbolјem
društvu sve dok se robijaši ne budu žigosali, na čelu i dok im se ne zabrani da
se prerušavaju u pariske građane i da zbijaju tako glupe šale kakve zbijaju svi
oni bez razlike.
Ove reči, kao nekim čudom, osvestiše gospođu Voker, i ona se ispravi,
prekrsti ruke, razrogači svoje svetle oči u kojima nije bilo ni jedne suze.
— Ali, dragi gospodine, vi hoćete da upropastite moju kuću? Eto gospodin
Votren... O, Bože moj, reče ona i sama zastade, navikla sam da ga zovem
njegovim pristojnim imenom! Eto, nastavi ona, njegov je stan prazan, vi
hoćete da mi ostanu još dva za izdavanje u ovo doba kad niko ne traži stan.
Gospodo, uzmimo šešire, i hajdemo na ručak kod Flikotea, na
Sorbonskom trgu, reče Bjanšon.
Gospođa Voker izračuna jednim pogledom šta je za nju bolјe i priđe
gospođici Mišono.
— Lepojko moja draga, vi valјda ne želite da mi upropastite kuću? Vi
vidite nepomirlјivost ove gospode; prenoćite još noćas u svojoj sobi.
— Nikako, nikako, povikaše ukućani, neka odmah ide.
— Pa ta sirotica nije ni ručala, reče Poare žalosno.
— Neka ruča gde zna, viknu nekoliko glasova.
 — Napolјe, špijunka!
— Napolјe, špijuni!
— Gospodo, reče Poare koji postade hrabar kao zalјublјeni ovan, imajte
obzira prema slabom polu.
— Špijuni nemaju pol, reče slikar.
— Slavna je to polorama!
— Napolјerama!
— Gospodo, to je nepristojno. Treba biti učtiv i kad se neko izbacuje
napolјe. Mi smo platiti i ostajemo, reče Poare, stavi kačket na glavu i sede na
stolicu pored gospođice Mišono koju je gospođa Voker nešto savetovala.
— Nevalјalče, reče mu slikar podruglјivo, nevalјalče jedan!
Ako vi ne odete, idemo mi, reče Bjanšon. I pansioneri onako skupa
pođoše ka salonu.
— Gospođice, šta biste vi hteli uzviknu gospođa Voker. Ja sam propala. Ne
možete ostati, oni će vas silom izbaciti.
Gospođica Mišono ustade.
— Otići će! — Neće otići! — Otići će! — Neće otići! Ove reči i neprijatelјski
razgovor koji su se vodili o njoj, primoraše gospođicu Mišono da ode, posle
nagodbe sa gazdaricom.
— Idem gospođi Bino, reče ona preteći.
— Idite, gospođice, kud god hoćete, reče gospođa Voker, koja se strašno
uvredi što je izabrala pansion s kojim se ona takmiči i koji joj je, prema tome,
bio mrzak. Idite tamo pa ćete piti vino od koga će vam zubi trnuti i jesti jela
preostala u tuđim kujnama.
Ukućani stadoše u dva reda u najvećoj tišini. Poare pogleda tako nežno
gospođicu Mišono, ispade tako bezazleno neodlučan, ne znajući da li da pođe
za njom ili da ostane, da ukućani, zadovolјni zbog odlaska gospođice Mišono,
stadoše da se smiju zgledajući se.
— Ua! Ua! Ua! Poare, doviknu mu slikar. Hej! Đi! Đi!
Činovnik muzeja zapeva smešno početak poznate romanse:

„Polazeći za Siriju,
Mlad i lep Dinoa...“
 — Ta idite, presvisnućete od žalosti, trahit sua quemque voluptas[21], reče
Bjanšon.
— „Svak ide sa svojom draganom“, slobodan prevod Vergilijevog stiha,
reče nastavnik.
Gospođica Mišono pogleda Poarea, pođe da ga uhvati pod ruku; ne
mogavši da odoli tom pozivu, on pruži ruku usedelici. Zaori se plјeska i svi
prsnuše u smeh. — Živeo Poare! — Stari Poare! — Apolon Poare! — Mars
Poare! — Junak Poare!
U tom trenutku uđe jedan čovek i predade pismo gospođi Voker, koja
pade na stolicu čim ga pročita.
— Grom je udario u kuću, još samo da izgori. Tajferov sin umro je u tri
sata. Lepo sam kažnjena što sam želela dobra njima dvema na štetu jadnog
mladića. Gospođa Kutir i gospođica Viktorina traže svoje stvari pošto će
stanovati kod njenog oca. Gospodin Tajfer dozvolio je svojoj kćeri da zadrži
udovicu Kutir kao družbenicu. Četiri stana prazna, pet stanara manje. Ona
sede i samo što se ne zaplaka.
— Nesreća je ušla u moju kuću, uzviknu ona.
Na ulici se začu tutnjava kola koja su se zaustavlјala.
— Opet neki tuđinac, reče Silvija.
U trpezariju upade Gorio blistava i rumena lica, kao da se preporodio.
— Pa to je smak sveta, rekoše ukućani. Gorio u kolima!
Starac ode pravo Eženu, koji je stajao zamišlјen u jednom uglu, i uhvati
ga za ruku.
Hodite, reče mu radosno.
— Zar vi ne znate šta se dogodilo? reče mu Ežen. Votren je bio robijaš
koga su maločas uhapsili, a Tajferov sin je umro.
— A šta se to nas tiče? odgovori čiča Gorio. Ja ću danas ručati sa svojom
kćerkom u vašem stanu, razumete li? Ona vas čeka, hajte!
On tako žestoko povuče Rastinjaka za ruku, da ga silom povede, kao da
otima draganu.
— Da ručamo, povika slikar. Svako uze stolicu i sede za sto.
— Baš nas je danas poterao baksuz, reče Silvija; eto, zagoreo mi je pasulј s
ovčetinom. Utoliko gore, poješće ga i zagorelog.
Gospođa Voker ne progovori ni jedne reči videći za stolom deset osoba
mesto osamnaest; ali, svi su se trudili da je uteše i razvesele. Prvo su govorili
o Votrenu i o događajima, toga dana, pa su zatim skrenuli razgovor i pričali, o
dvobojima, o robiji, o pravosuđu, o zakonima koje treba izmeniti, o
tamnicama. Zatim se sasvim udalјiše od Žaka Kolena, od Viktorine i od
njenog brata. Iako ih je bilo samo deset, grajali su kao da ih je bilo dvadeset,
te je izgledalo da ih ima više nego obično; u tome je bila sva razlika između
današnjeg i jučerašnjeg dana. Preovlada obična bezbrižnost ovog sebičnog
sveta koji će još koliko sutra naći zabave u drugim pariskim događajima; čak
se i gospođa Voker umiri pod utiskom Silvijinih reči.
Ceo ovaj dan bio je kao neka opsena za Ežena, koji, i pored čvrstog
karaktera i prisebnosti, nije umeo da sredi svoje misli kad sede u kola pored
čiča Gorija čije su reči odavale neobičnu radost i odjekivale u njegovim
ušima, posle toliko uzbuđenja, kao reči koje slušamo u snu.
— To je jutros svršeno. Ručaćemo svi troje zajedno, zajedno, razumete li?
Evo četiri godine kako nisam ručao s mojom Delfinom, mojom malom
Delfinom. Sad će biti moja cela jedno veče. Mi smo još jutros došli u vaš stan.
Radio sam bez kaputa, kao nadničar. Pomagao sam da se unese nameštaj. A,
a, vi znate kako je ona mila za stolom, nudiće me: „Uzmite, tatice, od ovoga,
ovo je dobro.“ A ja onda ne mogu da jedem. O, odavno nisam bio bezbrižan s
njom kao što ćemo sad biti!
— Pa to se danas svet prevrnuo? reče mu Ežen.
— Prevrnuo? reče čiča Gorio. Nikad svet nije bio ovako lep. Na ulici viđam
samo vesela lica, lјude koji se rukuju i lјube; lјude tako srećne kao da će svi
ručati sa svojim kćerima i častiti se jelima koja je ona preda mnom poručila u
Engleskoj kafani. Ali, šta tu pričam! Pored nje bi i pelen bio sladak kao med.
— Čini mi se da se vraćam u život, reče Ežen.
— Ta požurite, kočijašu, povika čiča Gorio otvorivši prednje staklo. Vozite
brže, daću vam pet franaka napojnice ako stignemo za deset minuta. Kad ču
to obećanje, kočijaš pojuri kroz Pariz brzo kao munja.
— Ovaj kočijaš mili, reče čiča Gorio.
— Ali, kuda me vi to vodite? upita ga Rastinjak.
— U vaš stan, reče čiča Gorio.
Kola se zaustaviše u Ulici d'Artoa. Starac prvi izađe i baci kočijašu deset
franaka, kao rasipni udovac koji u svom velikom zadovolјstvu ne vodi računa
ni o čemu.
— Hajdemo gore, reče on Rastinjaku, provodeći ga kroz dvorište i vodeći
ga do vrata jednog stana na trećem spratu, na zadnjoj strani jedne nove i lepe
kuće. Čiča Gorio nije imao potrebe da zvoni. Tereza, sobarica gospođe de
Nisenžan, otvori im vrata. Ežen uđe u divan momački stan koji se sastojao od
predsoblјa, malog salona, spavaće sobe i sobe za rad, s pogledom na vrt. U
malom salonu, koji bi se mogao uporediti sa najlepšim i najlјupkijim
salonima, on, prema svetlosti sveća, spazi Delfinu, koja ustade sa malog
kanabea kraj vatre, stavi na kamin zaklon koji je štitio od vatre, i reče mu
glasom punim nežnosti:
— Trebalo je, dakle, da vas zovem, gospodine koji ništa ne razumete.
Tereza izađe. Student zagrli Delfinu, stegnu je snažno i zaplaka od
radosti. Ta poslednja suprotnost između onoga što se maločas dogodilo i
ovoga što je sad video, istog dana, kada su tolika uzbuđenja zamorila i
njegovo srce i njegovu glavu, izazva u Rastinjaka živčani napad.
— Znao sam da te voli, reče tiho čiča Gorio svojoj kćeri dok je Ežen, sav
klonuo i zanemeo, sedeo na kanabetu, ne znajući šta se to s njim zbiva.
— Hodite da vidite, reče mu gospođa de Nisenžan, uhvati ga za ruku i
odvede u jednu sobu koja ga svojim ćilimima, nameštajem i svim ostalim
sitnicama podseti na umanjenu Delfininu sobu.
— Nema postelјe, reče Rastinjak.
— Tako je, gospodine, reče ona, pocrvene i stisnu mu ruku.
Ežen je pogleda i uvide, iako je bio mlad, koliko ima istinske stidlјivosti u
srcu žene koja voli.
— Vi ste od onih lјudi koje treba uvek obožavati, šapnu mu ona na uvo.
Jeste, to smem da vam kažem, jer mi se tako dobro razumemo: ukoliko je
lјubav iskrenija i strasnija, utoliko više treba da bude skrivena, tajna. Ne
treba da odamo našu tajnu nikome.
— Ja valјda ne spadam u te, progunđa čiča Gorio.
— Pa vi znate dobro da se to ne odnosi na vas...
— A, to sam hteo! Vi se nećete osvrtati na mene, je li tako? Ja ću odlaziti i
dolaziti, kao dobri duh koji je svuda, za koga znamo da je tu iako ga ne
vidimo. Je li, Delfina, Nineta, Dedela, zar nisam bio u pravu kad sam ti
govorio: ,,U Ulici d'Artoa ima jedan lep stan, treba da ga namestimo za
njega!“ Ti nisi htela. Eto, ja sam tvorac tvoje radosti kao što sam i tebe
stvorio. Očevi treba uvek da daju pa da budu srećni. Uvek davati, to znači biti
otac.
— Kako? reče Ežen.
— Tako, nije htela, bojala se ogovaranja, kao da svet vredi koliko sreća! A
sve žene žele da urade ono što ona radi...
Čiča Gorio je govorio sam, jer je gospođa de Nisenžan odvela Rastinjaka u
sobu za rad u kojoj odjeknu polјubac iako je bio dosta slab. I ova je soba bila
ukusna kao ceo stan, u kom ništa nije nedostajalo.
— Jesmo li pogodili vaše želјe? reče ona vraćajući se u salon da sedne za
sto.
— Jeste, reče on, još kako. Nažalost, ja i suviše osećam da ne zaslužujem
ovoliku raskoš, ostvarenje ovako divnih snova i svu poeziju mladog i
otmenog života; ali, to ne mogu primiti od vas, ja sam odveć siromašan da
bih...
— A, a, vi mi se već protivite, reče ona tobože važno, pa podsmešlјivo i
lјupko napući usne kao žene kad hoće da se podsmehnu nekoj sumnji da bi
je bolјe razbile.
Ežen je sebe veoma ozbilјno ispitivao tokom dana, a Votrenovo hapšenje
koje mu pokaza svu dubinu provalije u koju se zamalo nije strmoglavio, silno
ojača njegova plemenita osećanja i njegovu obazrivost te ne popusti pred
ovim laskavim pobijanjem njegovih blagorodnih misli. Obuze ga duboka
žalost.
— Šta! reče gospođa de Nisenžan, vi biste odbili? Znate li šta znači takvo
odbijanje? Znači da sumnjate u budućnost, da ne smete da se sprijatelјite sa
mnom. Da se ne bojite da ćete izneveriti moju lјubav? Ako me volite, ako ja...
vas volim, zašto se plašite tako neznatnih obaveza? Kad biste znali, koliko
sam uživala nameštajući ovaj momački stan, vi se ne biste kolebali, već biste
me molili za oproštaj. Imala sam vašeg novca, korisno sam ga utrošila, i to je
sve. Vi mislite da ste veliki, a u stvari ste mali. Vi tražite mnogo više... A, reče
ona primetivši Eženov strasni pogled, i vi se libite zbog sitnica. Ako me
nimalo ne volite, e, onda nemojte primiti. Moja sudbina zavisi od jedne reči.
Govorite! Ali, oče, recite mu nešto pametno, dodade ona okrenuvši se ocu,
posle malog zastoja. Misli li on da sam ja u pitanju časti manje osetlјiva nego
on!
Čiča Gorio je imao na licu neki ukočeni osmeh kao istočnjački pušači
opijuma, dok je slušao ovu slatku prepirku.
— Dete, vi ulazite u život, nastavi ona dohvativši Eženovu ruku, nailazite
na prepreku koju ne mogu otkloniti mnogi lјudi, jedna ženska ruka uklanja
je, a vi uzmičete. Ali, vi ćete uspeti, obogatićete se, uspeh je ispisan na vašem
lepom čelu. Zar onda nećete moći da mi vratite ono što vam pozajmlјujem
danas? Zar nekada žene nisu davale vitezovima štitove, mačeve, šlemove,
pancir-košulјe, konje, da bi mogli da se bore u njihovo ime na viteškim
utakmicama? Čujte, Ežene, ja vam nudim današnje oružje, potrebno svakom
ko hoće nešto da postigne. Ako ta vaša soba pod krovom liči na tatinu, onda
je lepa! Hoćemo li ručati danas? Hoćete li da me ožalostite? Ta odgovarajte,
reče mu ona drmusajući mu ruku. Zaboga, tata, nagovori ga, inače odoh i
nikad ga više neću videti.
— Sad ću vas ja primorati, reče čiča Gorio povrativši se iz prvog zanosa.
Dragi moj gospodine Ežene, vi ćete morati da uzajmite novac kod zelenaša, je
li tako?
— Moraću, reče on.
— Dobro, držim vas za reč, nastavi starac vadeći otrcani kožni novčanik.
Ja sam postao zelenaš, platio sam sve račune, evo ih. Vi za sve ovo ne
dugujete ni pet para. To ne iznosi mnogo, najviše pet hilјada franaka. Ja vam
ih dajem na zajam. Mene nećete odbiti, ja nisam žena. Napisaćete mi
priznanicu na parčetu hartije, a dug ćete mi vratiti docnije.
Ežen i Delfina pogledaše se sa čuđenjem a u očima im zaigraše suze.
Rastinjak stisnu ruku starcu.
— Nego šta! Zar vi niste moja deca? reče Gorio.
— Ali, jadni moj oče, reče gospođa de Nisenžan, kako ste to uradili?
— A, tu smo! odgovori on. Kad sam te nagovorio da ga smestiš blizu sebe, i
kad sam te video da kupuješ stvari kao za nevestu, ja sam pomislio:
„Zapetlјaće se!“ Advokat misli da će parnica s tvojim mužem za povraćaj tvog
miraza trajati duže od šest meseci. Lepo. Ja sam prodao rentu od hilјadu i
trista pedeset livara; sa petnaest hilјada franaka obezbedio sam sebi doživotni
prihod od hilјadu i dvesta franaka, a sa ostalim novcem isplatio sam vaše
prodavce, deco moja. Ja imam gore sobu za pedeset talira godišnje, i mogu
živeti kao kakav knez sa dva franka dnevno; čak će mi i preticati. Ja ništa na
sebi ne kvarim, odelo mi gotovo nije ni potrebno. Evo petnaest dana kako se
smeškam govoreći: „Ala će biti srećni!“ A zar niste srećni?
— O, tata, tata! reče gospođa de Nisenžan i skoči ocu u krilo. Ona ga je
obasipala polјupcima, milovala mu obraze svojom plavom kosom, i lila suze
na njegovo staro lice koje je blistalo od radosti.
— Dragi oče, vi ste pravi otac! Ne, nema na svetu dva takva oca. Ežen vas
je i dosada mnogo voleo, šta će tek sada biti!
— Ali, deco moja, reče čiča Gorio koji punih deset godina nije pritisnuo na
grudi svoju kćer, zaboga. Delfina, presvisnuću od radosti! Srce će mi prepući.
Čujte, gospodine Ežene, ništa mi niste dužni. I starac steže svoju kćerku tako
surovo i tako pomamno, da ona jauknu:
— Jao, boli me!
— Boli te, reče on sav bled. On je pogleda s izrazom nekog natčovečanskog
bola. Da bi se dobila verna slika lica ovog Hrista očinstva, trebalo bi tražiti
poređenja na slikama velikih slikara koji su prikazivali, patnje koje je radi
lјudi podneo Spasitelј sveta. Čiča Gorio polјubi sasvim polako pojas koji su
njegovi prsti bili stegli suviše jako.
— Ne, ne, nisam te povredio, nastavi on i osmehnu se; ti si meni zadala
bol svojim uzvikom. Sve je ovo plaćeno skuplјe, šapnu on svojoj kćeri na uvo
koje polјubi pažlјivo; morao sam da ga slažem, inače bi se nalјutio.
Ežen je bio zgranut neiscrpnom odanošću tog čoveka i posmatrao ga je s
izrazom bezazlenog i iskrenog divlјenja.
— Ja ću zaslužiti sve to, uzviknu on.
— O moj Ežene, kako je lepo to što ste rekli! I gospođa de Nisenžan
polјubi studenta u čelo.
— On se zbog tebe odrekao gospođice Tajfer i njenih miliona, reče čiča
Gorio. Jest, mala vas je volela; a sad, kad joj je brat umro, postala je velika
bogatašica.
— O, zašto to govorite? uzviknu Rastinjak.
— Ežene, šapnu mu Delfina na uvo, samo mi je nešto žao večeras. Ah! Ja
ću vas voleti i mnogo i uvek.
— Ovo je najlepši dan u mom životu otkako ste se vas dve udale, uzviknu
čiča Gorio. Neka me sad Bog muči koliko hoće, samo neka to ne bude zbog
vas, ja ću reći u sebi: ,,U februaru ove godine, bio sam srećniji u jednom
trenutku nego što lјudi mogu biti celog svog života“. Pogledaj me, Fifina, reče
svojoj kćeri. Zar nije zanosna? Recite mi da li ste videli mnogo žena ovako
rumenih i sa ovakvom jamicom na obrazu? Niste, je li? Vidite, ta lepotica je
moja rođena kći. Sada, kad je vi usrećite, biće još mnogo lepša. Ja mogu otići
i u pakao, susede, reče on, a, ako je vama potreban moj deo raja, ja vam ga
ustupam. Da ručamo, da ručamo, nastavi on i ne znajući više šta govori, sve je
naše.
— Jadni otac!
— Kad bi samo znala, dete moje, kako je lako mene usrećiti! reče on
ustajući, uhvati je za glavu i polјubi među vitice; obiđi me ponekad, ja ću biti
gore, skokni samo. Obećaj mi to!
— Hoću, dragi oče.
— Reci opet.
— Hoću, dobri moj oče.
— Ćuti, kad bi mene slušala, trebalo bi da mi to ponoviš stotinu puta. Da
ručamo.
Celo je to veče proteklo u detinjarijama, svi su se podjednako ludirali.
Legao je pred noge svoje kćeri da ih polјubi; gledao je dugo u njene oči;
glavom je dodirivao njenu halјinu; jednom rečju, činio je ludosti kao sasvim
mlad i sasvim nježan lјubavnik.
— Vidite li? reče Delfina Eženu, kad je otac s nama, moramo samo s njim
da se zabavlјamo. To će nam ponekad jako smetati.
Ežen, koji je u više mahova osetio lјubomoru prema starcu, nije osudio
ove reči u kojima se skrivao osnov najveće nezahvalnosti.
— A kad će stan biti gotov? reče Ežen gledajući po sobi. Znači treba da se
rastanemo večeras.
Da, ali, sutra ćete doći da ručate sa mnom, reče ona lukavo. Sutra idemo
u Italijansko pozorište.
— Ja ću uzeti mesto u parteru, reče čiča Gorio. Bila je ponoć. Gospođu de
Nisenžan čekala su kola.
Čiča Gorio i student vratiše se u pansion Voker razgovarajući o Delfini sa
sve većim ushićenjem koje je izazivalo zanimlјivu borbu u izrazima između
ove dve silovite strasti. Ežen je morao osetiti da je očeva lјubav, koja nije bila
oskrnavlјena nikakvim ličnim interesom, prevazilazila njegovu i svojom
postojanošću i svojom veličinom. Idol je bio uvek čist i lep za oca, a njegova
je lјubav stalno rasla.
Zatekli su gospođu Voker samu pored peći, između Silvije i Kristofa. Stara
gazdarica sedela je tu kao rimski general Mare na razvalinama Kartagine.
Očekivala je poslednja dva pansionera koji su joj ostali, jadikujući sa
Silvijom. One divne tugovanke koje je lord Bajron pripisao Tasu zaostaju
daleko iza dubokom i iskrenog jadikovanja gospođe Voker.
— Ujutru treba da skuvaš samo tri šolјe kafe, Silvija. Kuća mi je opustela,
pa da mi ne prepukne srce! Šta će mi život bez pansionera? Baš ništa. Eto,
kuća mi je ostala bez lјudi, a bez njih nema života. Šta sam zgrešila Bogu da
me ovako svirepo kazni? Spremila sam pasulјa i krompira za dvadeset osoba.
Policija u mojoj kući! Moramo da jedemo samo krompir! Otpustiću Kristofa!
Savojac, koji je spavao, trže se iza sna i reče:
— Gospođo?
— Siromah! Biće najuren kao pseto, reče Silvija.
Mrtva sezona, svak se smestio. Gde ću naći pansionere? Izludeću! A ona
veštica Mišono odvede mi Poarea! Kako li ga obrlati te trči za njom kao
pseto?
— E, reče Silvija vrteći glavom, te usedelice znaju neke marifetluke[22].
— Siromah gospodin Votren! Proglasiše ga za robijaša, nastavi udovica.
Eto, Silvija, to mi nikako ne ide u glavu, još ne verujem. Takav veselјak kao
što je on, koji je samo za kafu trošio petnaest franaka mesečno i uredno
plaćao.
— I bio darežlјiv! reče Kristof.
— To je neka zabuna, reče Silvija.
— Ne, ne, sam je priznao, nastavi gospođa Voker. I to se sve dogodilo u
mojoj kući, u kraju gde ni mačka ne pređe ulicu! Duše mi, sve mi se čini da
sanjam. Vidiš, videli smo kako odrubiše glavu Luju XVI, videli smo kako je
car pao, sve je to bilo mogućno; ali, da ovakva nesreća snađe jedan građanski
pansion! Možemo biti bez kralјa, ali, uvek moramo jesti; i kad jedna časna
žena, rođena de Konflan, tako dobro hrani svoje goste, osim ako nije nastao
smak sveta... Jest, ovo je smak sveta.
— I još kad pomislim da će gospođica Mišono, koja je za sve ovo kriva,
imati, kako se govori, hilјadu talira rente! uzviknu Silvija.
— Ne pominji mi tu nevalјalicu! reče gospođa Voker. I još da ode
Bindovici! Ali, ona je sposobna za sve; ona je morala činiti strahote, ubijala je
i krala u svoje vreme. Nјu je trebalo poslati na robiju mesto onog siromaha ...
U tom trenutku Ežen i čiča Gorio zazvoniše.
Ah! Idu moja dva verna gosta, reče udovica uzdišući.
 Dva verna stanara, koji su gotovo zaboravili nesreće što su zadesile
građanski pansion, odmah izjaviše gazdarici da se sele u Šose d'Anten.
— Ah! Silvija, to mi je bila poslednja nada! Vi ste me dotukli, gospodo. Sad
ste me pogodili u želudac. Nešto me čupa u stomaku. Danas mi je skraćen
život za deset godina. Poludeću, na časnu reč! Šta ću sa tolikim pasulјem? E,
kad ostajem sama, Kristofe, ti idi sutra. Zbogom, gospodo, laku noć.
— Šta joj je? upita Ežen Silviju.
— Pitate! Evo, svi se razbegoše posle onoga što se jutros dogodilo. Zbog
toga je šenula. Eno plače. Neka malo slini, dobro će joj činiti. Sad prvi put
plače otkako služim kod nje.
Sutradan se gospođa Voker, kako je sama rekla, urazumila. Ako je
izgledala ucvelјena kao žena koja je izgubila sve svoje stanare, i poremetila
svoj život, bila je inače sasvim prisebna i pokazala šta je to pravi i duboki bol,
bol koji izazivaju okrnjeni interesi i narušene navike. Zacelo, ni pogled kojim
se lјubavnik prašta sa mestom u kom je živela njegova dragana, napuštajući
ga zauvek, nije žalosniji od pogleda kojim je gospođa Voker gledala svoj
prazan sto. Ežen ju je utešio govoreći da će Bjanšon, koji uskoro izlazi iz
bolnice, doći na njegovo mesto; da je činovnik muzeja često priželјkivao stan
gospođe Kutir, i da će za nekoliko dana opet imati isto onoliko gostiju koliko
i pre.
— Neka vas Bog usliši, dragi gospodine, ali, ovde se ugnezdila nesreća.
Neće proći ni deset dana, pa će se i smrt uvući ovamo, videćete, reče mu ona i
tužno pogleda po trpezariji. Koga li će umoriti?
Treba se seliti odavde, reče tiho Ežen čiča Goriju.
— Gospođo, reče Silvija dotrčavši sva uznemirena, evo tri dana kako
nisam videla našeg mačka.
— E, ako je i moj mačak crkao, ako nas je ostavio, onda ja...
Jadna udovica ne dovrši rečenicu, sklopi ruke i zavali se u naslonjaču
skrhana tim strašnim predskazanjem.
Oko podne, kad se raznosi pošta u okolini Panteona, Ežen primi jedno
pismo u elegantnom omotu, sa grbom porodice de Bozean. U njemu je bio
poziv upućen gospodinu i gospođi de Nisenžan za veliki bal kod vikontese
koji je bio objavlјen još pre mesec dana. Uz poziv bilo je i pisamce za Ežena:

„Mislila sam, gospodine, da ćete sa zadovolјstvom izraziti moju želјu

gospođi de Nisenžan. Šalјem vam poziv koji ste od mene tražili, i biće mi veoma
milo da se upoznam sa sestrom gospođe de Resto. Dovedite mi, dakle, tu lepu
gospođu i gledajte da ne zauzme svu vašu lјubav, jer je vi i meni dugujete, i to
mnogo, zbog lјubavi koju ja gajim prema vama.“
Vikontesa de Bozean

Ali, reče Ežen u sebi čitajući nanovo ovo pismo, gospođa de Bozean javlјa
mi dosta jasno da ne mari barona de Nisenžana. On odmah ode Delfini,
srećan što će joj pričiniti radost za koju će sigurno biti nagrađen. Gospođa de
Nisenžan bila je u kupatilu. Rastinjak je čekao u budoaru, nestrplјiv kao
svaki strastan mladić koji jedva čeka da zagrli draganu za kojom je dve
godine čeznuo. Takva se uzbuđenja ne doživlјavaju dvaput u životu mladića.
Prva prava žena koja pridobije nekog čoveka, to jest žena koju je upoznao u
svoj raskoši pariskog društva, nikad nema suparnice. Ljubav u Parizu nimalo
ne liči na druge lјubavi. U njemu se ni lјudi ni žene ne obmanjuju kitnjastim
iskazivanjem otrcanih misli koje svako iz ulјudnosti kazuje o svojim tobože
nesebičnim naklonostima. U tom gradu, žena ne treba da zadovolјi samo srce
i čula; ona je svesna da mora da zadovolјi bezbroj sujeta od kojih se sastoji
život. Tu je lјubav u najvećoj meri hvalisava, bezočna, rasipna, varlјiva i
ohola. Kad su sve žene na dvoru Luja XIV zavidele gospođici La Valijer na
zanosu strasti u kojoj je taj veliki vladar zaboravio da je svaka njegova
narukvica stajala hilјadu talira te ih je pocepao da bi vojvodi de Vermandoa
olakšao stupanje na pozornicu sveta, šta se onda može tražiti od ostalih
lјudi? Budite mladi, bogati, imajte visoku titulu, ako možete, budite i nešto
više; što više tamjana sagorite pred idolom, on će vam biti sve naklonjeniji,
ako samo imate idola. Ljubav je vera, i njeni obredi moraju biti skuplјi od
obreda ma koje vere; ona brzo prohuji kao oluja, koja sve opustoši pred
sobom. Raskoš u osećanjima, to je poezija siromaha; bez tog bogatstva šta bi
lјubav bila za njih? Ako ima izuzetaka od tih strogih propisa pariskog
zakonika, oni se nalaze u samoći, kod onih koji nisu zaraženi društvenim
doktrinama, koji kraj izvora bistre vode što stalno otiče, žive u debelom
hladu, srećni što čuju govor beskrajnosti koja je i u njima i svuda oko njih, i
strplјivo čekaju čas kada će se vinuti nebu, sažalјevajući one koji žive
ovozemalјskim životom. Ali, Rastinjak, kao većina mladića koji unapred
uživaju u veličini, hteo je da se pojavi sasvim spreman na poprištu sveta;
njega je već obuzela borbena groznica, možda je sebe smatrao za pobednika,
ali nije znao ni kako će to postići, ni čemu ima da služi sve to. U nedostatku
čiste i svete lјubavi koja ispunjava život, ova žeđ za vlašću može postati nešto
divno; dovolјno je odreći se svakog ličnog interesa i posvetiti se veličini svoje
zemlјe. Ali, student još nije bio u stanju da posmatra tok života i da ga
ocenjuje. On se još nije oslobodio draži svežih i slatkih misli koje kao lišće
obavijaju mladost dece odrasle u unutrašnjosti. Stalno se ustezao da se
upusti u vrtlog pariskog života. I pored zahvalnosti, još je u njemu bilo
skrivenih želјa za srećnim životom u kakvom vlastelinskom zamku. Ali, sinoć
je nestalo i tih poslednjih obzira kad je video svoj stan. Uživajući u
materijalnim dobrima bogatstva, kao što je odavno uživao moralna
preimućstva visokog porekla, oslobodilo se svog palančanstva i polako se
uživeo u položaj sa kog mu se ukazivala lepa budućnost. I tako, dok je
očekivao Delfinu, sedeći ugodno u lepom budoaru, koji je unekoliko bio i
njegov, zapazio je veliku razliku između sebe i Rastinjaka koji je lani došao u
Pariz, pa se pitao, gledajući ga kroz moralni dogled, da li u tom trenutku liči
na samog sebe.
— Gospođa je u svojoj sobi, reče mu Tereza, na što on uzdrhta.
On zateče Delfinu ispruženu na kanabeu, kraj vatre, svežu i odmornu.
Ovako ispružena na mekom muslinu, ličila je na one lepe indijske bilјke čiji
je plod skriven u cvetu.
— Dakle, došli ste, reče ona uzbuđeno.
— Pogodite šta vam donosim, reče Ežen sedajući pored nje, zatim joj
dohvati ruku da je polјubi.
Gospođa de Nisenžan poskoči od radosti kad pročita pozivnicu. Ona
pogleda Ežena suznim očima i obisnu mu se o vrat da ga privuče k sebi u
zanosu zadovolјene sujete.
— Vama (tebi, šapnu mu ona na uvo; ali, Tereza je u mojoj oblačionici,
budimo obazrivi!), vama imam da zahvalim za ovu sreću! Da, ovo je za mene
sreća. A kad mi od vas dolazi, onda je to više nego zadovolјenje samolјublјa.
Niko nije hteo da me uvede u taj svet. Možda vam sada izgledam mala,
lakomislena, neozbilјna kao Parižanka; ali, znajte, prijatelјu, da sam volјna
da žrtvujem sve za vas, i da želim više nego ikad da uđem u društvo
predgrađa Sen Žermen zato što ste vi u njemu.
— Ne čini li vam se, reče Ežen, da je gospođa de Bozean htela da nagovesti
da ne želi da joj na bal dođe baron de Nisenžan!
— Razume se, reče baronica vraćajući pismo Eženu. Te su žene majstori
neulјudnosti. Ali, svejedno, otići ću. Moja će sestra sigurno biti tamo, znam
da sprema divnu halјinu. Ežene, nastavi ona tihim glasom, ona ide na taj bal
da razbije strašna podozrenja. Vi ne znate šta se priča o njoj! Nisenžan je
jutros bio kod mene i rekao mi da se juče u klubu govorilo o tome bez
ustezanja. Od čega zavisi, bože moj, ženska i porodična čast! Zbog moje jadne
sestre i ja sam se osetila napadnuta i uvređena. Kako se govori, gospodin de
Traj potpisao je menice na nekih sto hilјada franaka, kažu da je gotovo svima
istekao rok, i da su zbog toga hteli da ga tuže. U očajanju, moja sestra je
prodala svoje dijamante nekom zelenašu, one lepe dijamante koje ste mogli
videti na njoj, a koji su ranije pripadali majci gospodina de Resto. Za ova dva
poslednja dana samo se o tome govori. Sad razumem zašto Anastazija pravi
tako skupocenu halјinu i zašto želi da skrene na sebe pažnju svih gostiju
gospođe de Bozean, kad se pojavi u punom svom sjaju i sa svojim
dijamantima. Ali, ja neću da zaostanem za njom. Ona je uvek gledala da me
ponizi, nikad nije bila dobra prema meni; iako sam joj činila tolike usluge i
uvek joj davala novac kad je bila u oskudici. Ali, manimo se sveta, danas hoću
da budem sasvim srećna.
Rastinjak je ostao do jednog sata posle ponoći kod gospođe de Nisenžan,
koja ga je obasipala polјupcima punim radosti, i rekla dosta žalosno:
Ja sam toliko plašlјiva i sujeverna, nazovite kako hoćete moje slutnje, da
se bojim da me zbog ove sreće ne snađe neka strašna nesreća.
— Vi ste dete, reče Ežen.
— Eto, ja sam dete večeras, reče ona smejući se. Ežen se vrati u pansion
Voker čvrsto rešen da ga sutra napusti; uz put se predavao onim slatkim
sanjarijama kojima se zanose svi mladići kad na usnama još osećaju polјupce
sreće.
— Dakle? reče mu čiča Gorio kad Rastinjak prođe pored njegovih vrata.
— Sutra ću vam sve ispričati, reče Ežen.
— Sve, je l’ tako? povika starac. A sad ležite. Sutra počinje naš srećni život.
Očeva smrt
 Sutradan su Gorio i Rastinjak očekivali, samo da dođe nosač pa da
napuste građanski pansion, kad oko podne tutnjava kola, koja se zaustaviše
baš pred kućom gospođe Voker, odjeknu Ulicom Nev Sent Ženevjev. Gospođa
de Nisenžan izađe iz kola i zapita da li je njen otac još u pansionu. Kad joj
Silvija reče da je tu, ona se brzo pope uza stepenice. Gorio nije znao da je
Ežen bio u svojoj sobi, jer ga je o doručku zamolio da odnese i njegove stvari,
rekavši mu da će se u četiri sata sastati u Ulici d'Artoa. Međutim, dok je
starac tražio nosače, Ežen je otrčao do škole radi prozivke i vratio se
neopažen da se obračuna sa gospođom Voker, jer nije hteo da to prepusti čiča
Goriju, koji bi, u svojoj zasleplјenosti, sigurno platio i za njega. Gazdarica je
bila izišla. Ežen se pope u svoju sobu da vidi da nije što zaboravio i mnogo se
obradova što je to uradio kad u fioci svog stola nađe nepopunjenu menicu,
što ju je potpisao Votrenu, koji ju je nemarno bacio tu onoga dana kad mu je
dug vraćen. Pošto nije bilo vatre, on htede da je iscepa u paramparčad ali,
poznavši Delfinin glas, on se pritaji, zastade i oslušnu, misleći da ona ne
može ništa kriti od njega. Ali, već posle prvih reči, razgovor između oca i
kćeri učini mu se i suviše zanimlјiv te je i dalјe slušao.
— Ah! Oče moj, reče ona, hvala Bogu što ste na vreme tražili od mog muža
račun o mom mirazu, inače bih bila sasvim upropašćena. Smem li da
govorim?
— Govori, u kući nema nikoga, reče čiča Gorio uzbuđenim glasom.
— Ali, šta vam je, oče? nastavi gospođa de Nisežan.
— Kao da si me lupila malјem po glavi, odgovori starac. Neka ti Bog
oprosti, dete moje! Ti ne znaš koliko te ja volim; kad bi znala, ne bi mi tako
nešto kazala iznenada, naročito ako nije ništa važno. Šta se to dogodilo tako
strašno te si došla ovamo kad znaš da ćemo kroz koji trenutak biti u Ulici
d'Artoa?
— E, oče moj, ko može savladati prvo uzbuđenje kad naiđe nesreća? Ja
sam kao luda! Naš advokat upoznao nas je malo ranije sa nesrećom koja će
se, bez sumnje, obelodaniti docnije. Vaše veliko trgovačko iskustvo biće nam
potrebno i zato sam dotrčala da od vas tražim spasa kao kad se davlјenik
hvata za slamku. Kada je gospodin Dervil video da Nisenžan izvrdava na sve
moguće načine, on mu je zapretio parnicom i rekao da će lako dobiti
odobrenje predsednika suda. Nisenžan je jutros bio kod mene i pitao me da li
želim da upropastim i sebe i njega. Ja sam mu odgovorila da nemam pojma o
svemu tome, da sam imala miraz, da treba sama da raspolažem njime, i da se
sve to što je u vezi s tim sporom tiče mog advokata, pošto se ja nimalo ne
razumem u te stvari. Jeste li me naučili da mu tako kažem?
Dobro, odgovori čiča Gorio.
— Zatim, nastavi Delfina, on me je obavestio o svojim poslovima. Uložio
je sav novac, i svoj i moj, u preduzeća koja su tek počela da rade i zbog kojih
je morao da pošalјe velike sume u inostranstvo. Ako ga nateram da mi vrati
miraz, moraće da obustavi plaćanje; međutim, ako pričekam godinu dana, on
mi daje časnu reč da će mi udvostručiti miraz kupovanjem nepokretnih
dobara i da ću posle toga raspolagati celokupnim imanjem. Dragi oče, bio je
iskren, uplašio me. Molio me je da mu oprostim zbog njegova ponašanja, dao
mi je punu slobodu i dozvolio mi da živim kako hoću, pod uslovom da ostane
neograničeni gospodar u vođenju poslova pod mojim imenom. Da bi me
uverio u svoju iskrenost, obećao mi je da će zvati Dervila kad god budem
zaželela, da pregleda jesu li tapije propisno sastavlјene. Najzad, predao mi se
na milost i nemilost. Tražio je zatim da još dve godine upravlјa kućom i
preklinjao me da se ne zadužujem. Uveravao me je da sve što može učiniti
jeste da se potrudi da svet ne primeti da je u oskudici, da je raskinuo sa
svojom igračicom i da će morati da se podvrgne najvećoj štednji, ali, tako da
to ne padne u oči, kako bi mogao ostvariti svoje planove i sačuvati svoj
kredit. Ja sam ga tada napala, posumnjala sam u sve to da bih ga izvela iz
strplјenja i doznala još više. Tada mi je pokazao novčane knjige, najzad je
zaplakao. Nikad nisam videla čoveka u takvom stanju. Sasvim je izgubio
glavu, govorio je da će se ubiti, buncao je. Bilo mi ga je žao.
— I ti veruješ u te lagarije, uzviknu čiča Gorio. To je glumac! Imao sam ja
posla sa Nemcima: oni su gotovo svi iskreni i bezazleni; ali, ako se ispod
iskrenosti i dobrodušnosti skrivaju nevalјalci i varalice, onda im nema
ravnih. Tvoj muž te laže. On je u škripcu i pretvara se. Hoće da se sakrije pod
tvojim imenom. Hteo bi da iskoristi tu okolnost i da se obezbedi od nesreća
koje bi ga mogle zadesiti. On je lukav i nevalјao; rđav je to čovek. Ne, ne,
neću ja otići na onaj svet ostavlјajući svoje kćeri bez igde ičega. Još se ja
pomalo razumem u poslovanju. Kaže da je uložio novac u preduzeće; dobro,
on mora za to imati hartije od vrednosti, priznanica, menica! Neka ih pokaže
i neka se namiri s tobom. Mi ćemo izabrati ono što je najbolјe, možemo i
izgubiti i dobiti, imaćemo pismenih dokaza na ime Delfine Gorio, žene
barona de Nisenžan, sa odvojenim imanjem. Misli li on da smo mi budale?
Misli li on da ja mogu izdržati ma i dva dana znajući da si ostala bez imanja,
bez hleba? Ja to ne bih podneo ni jedan dan, ni jednu noć, ni dva sata! To ne
bih mogao preživeti. Zar sam radio četrdeset godina i nosio vreće na leđima,
preznojavao se, lišavao se celog svog života zbog vas, anđeli moji, zbog kojih
mi je bio lak svaki rad i svaki teret; a danas da mi ode u vetar i novac i život!
Presvisnuo bih od besa. Tako mi svega što je najsvetlije na zemlјi i na nebu,
izvešćemo tu stvar na čistinu, pregledaćemo knjige, kasu preduzeća! Dok se
ne uverim da je tvoj novac tu, netaknut, neću ni zaspati, ni leći, ni jesti.
Hvala Bogu, vaša su imanja odvojena; zastupaće te advokat Dervil koji je
srećom pošten čovek. Vala, sačuvaćeš svoj miliončić i pedeset hilјada livara
rente sve do kraja života, ili ću uzbuniti ceo Pariz! Obratiću se i Skupštini i
Gornjem domu, ako nas sud ne zaštiti. Pomisao da si spokojna i srećna u
pogledu novca ublažavala je sve moje jade i žalosti. Novac je život. Novac je
sve! Šta trabunja taj debeli alzaški trupac? Delfina, ne popuštaj ni za dlaku
toj ugojenoj životinji koja te je zarobila i unesrećila. Ako si mu potrebna,
pritegnućemo ga da ne vrda. Bože moj, glava mi gori, nešto me peče u
lobanji. Moja Delfina u bedi! O, Fifina moja, ti! Sto mu muka! Gde su mi
rukavice? Hajdemo, pođimo, hoću sve da razgledam, knjige, poslove, kasu,
prepisku, i to odmah. Smiriću se tek onda kad se uverim da ti novac nije u
opasnosti, kad ga vidim svojim očima.
Dragi oče, budite obazrivi. Ako ispolјite i najmanje želјe za osvetom u
ovoj stvari, ili, ako se pokažete suviše neprijatelјski raspoloženi, ja sam
propala. On vas poznaje, i mislio je, sasvim prirodno, da ste me vi nagovorili
da se pobrinem za svoj miraz; ali, kunem vam se, on je u njegovim rukama i
rešio je da ga ne ispusti. U stanju je da pobegne sa svim novcem, i da nas
ostavi na cedilu, zlikovac jedan! On dobro zna da ja neću hteti da sramotim
svoje ime tužeći ga sudu. Istovremeno je i jak i slab. Ja sam o svemu dobro
promislila. Ako ga sasvim priklјeštimo, propala sam.
— Pa on je pravi lupež?
— Jeste, oče, reče ona, pade na stolicu i zaplaka. Nisam ranije htela da
vam to priznam da ne biste tugovali, što ste me udali, za takvog čoveka.
Narav i savest, duša i telo, sve je kod njega u skladu. To je strašno: ja ga i
mrzim i prezirem. Da, ja više ne mogu da cenim toga podlog Nisenžana posle
svega što mi je rekao. Čovek koji je u stanju da se upusti u trgovačke poslove
o kojima mi je govorio, nema nimalo poštenja, i ja se bojim baš zato što sam
mu potpuno prozrela dušu. On mi je otvoreno predložio da budem slobodna,
iako mi je muž, a znate li šta to znači? Ako bih, u slučaju nesreće, pristala da
budem oruđe u njegovim rukama, jednom rečju, ako bih mu dopustila da
radi pod mojim imenom.
— Ali, tu su zakoni! Za takve zetove postoji gilјotina, uzviknu čiča Gorio;
kad ne bi bilo dželata, ja bih mu sam odrubio glavu.
— Ne, oče moj, za njega nema zakona. Evo šta mi je ukratko rekao, samo
bez onih njegovih uvijanja: „Ili je sve izgublјeno, nemate ni prebijene pare,
propali, ste, jer ja neću uzeti za sukrivca nikog drugog nego vas; ili ćete me
pustiti da uspešno okončam svoje poslove.“ Je li to jasno? Još računa na
mene. Veruje u moje žensko poštenje; zna da neću prisvojiti njegovo imanje i
da ću se zadovolјiti svojim. Moram da stupim u tu nečasnu i lopovsku
zajednicu da ne bih ostala bez igde ičega. Kupuje moju savest dajući mi
slobodu da budem Eženova žena. „Ja tebi dopuštam da grešiš, a ti mene pusti
da vršim zločine upropašćujući sirotinju!“ Zar i ovo nije dovolјno jasno?
Znate li šta on razumeva pod poslovima? On kupuje na svoje ime prazne
placeve i na njima drugi lјudi zidaju kuće. Oni zaklјučuju pogodbe za zidanje
sa preduzimačima koje isplaćuju dugoročnim menicama, i za malu nagradu
prenose kuće na mog muža, koji tako postaje njihov sopstvenik, a oni se,
padanjem pod stečaj, izvuku od obaveza prema prevarenim preduzimačima.
Ime banke de Nisenžan poslužilo mu je da obmane jadne građevinare. Ja sam
sve to doznala. Doznala sam i to da je Nisenžan poslao znatne sume u
Amsterdam, London, Napulј i Beč da bi, ako zatreba, dokazao svoje ogromne
izdatke. Kako bismo se dokopali, tog novca?
Ežen začu težak udar kolјena čiča Gorija koji je bez sumnje pao na pod u
svojoj sobi.
— Bože moj, šta sam ti zgrešio? Moja je kći u rukama tog bednika; on će
tražiti od nje sve što mu se prohte. Oprosti, kćeri moja! povika starac.
— Da, možda ste i vi krivi za moju propast, reče Delfina. Mi ništa ne
mislimo kad se udajemo. Zar mi poznajemo svet, poslove, lјude, običaje?
Očevi treba da misle za nas. Dragi oče, ja vam ništa ne zameram, oprostite mi
ove reči. Ovde sam ja za sve kriva. Ne plačite, tata, reče ona lјubeći oca u čelo.
— Nemoj ni ti plakati, moja mala Delfina. Daj da ti polјupcima obrišem
oči. Ne brini, razmrsiću ja te zapetlјancije tvog muža.
Nemojte, prepustite to meni; ja umem s njim. On me voli i ja ću se
poslužiti svojim uticajem da ga privolim da odmah uloži jedan deo mog
novca u nepokretna imanja. Možda ću ga nagovoriti da pod mojim imenom
prekupi Nisenžan, u Alzasu, on na to polaže. Samo dođite sutra radi pregleda
njegovih knjiga i poslova. Gospodin Dervil nema pojma o trgovačkim
stvarima. Ne, nemojte dolaziti sutra. Neću da se jedim. Prekosutra je bal
gospođe de Bozean, treba da se postaram da budem lepa i odmorna, da se moj
dragi Ežen može ponositi sa mnom. Hajdemo da vidimo njegovu sobu.
U tom trenutku zaustaviše se neka kola u Ulici Nev Sent Ženevjev, a na,
stepenicama se ču glas gospođe de Resto koja zapita Silviju:
— Je li tu moj otac? Ta srećna okolnost spase Ežena, koji je već pomišlјao
da legne i da se napravi kao da spava.
— Oče, jeste li čuli šta o Anastaziji? reče Delfina poznavši glas svoje sestre.
Izgleda da ni u njenoj kući nije sve u redu.
— Šta kažeš! reče čiča Gorio: to bi me dotuklo. Moja jadna glava ne bi
mogla da izdrži i tu nesreću.
— Dobar dan, oče, reče grofica i uđe. A, ti si tu, Delfina!
Gospođi de Resto kao da nije bilo prijatno što je tu zatekla sestru.
— Dobar dan, Nazi, reče baronica. Da ti ne izgleda neobično što sam ovde?
Ja se svakog dana viđam s ocem.
— Otkad?
Da dolaziš, znala bi.
— Ne lјuti me, Delfina, reče grofica žalosnim glasom. Ja sam vrlo
nesrećna, propala sam, jadni moj oče! Sad sam sasvim propala!
— Šta ti je, Nazi? povika čiča Gorio. Reci nam sve, dete moje. Ona je
pobledela. Delfina, pomozi joj, budi dobra prema njoj, pa ću te još više voleti,
ako je to moguće!
— Sirota moja Nazi, reče gospođa de Nisenžan i posadi je na stolicu.
Govori. Samo ćemo te nas dvoje uvek toliko voleti da ti sve oprostimo. Vidiš,
porodična je lјubav najpostojanija. Ona joj prinese mirišlјavu so i grofica
dođe k sebi.
— Ovo ne mogu preživeti, reče čiča Gorio. Hodite, nastavi on podstičući
vatru, primaknite se obe. Meni je hladno. Šta ti se dogodilo, Nazi? Govori
brzo, ne muči me...
— Moj muž sve zna, reče jadna žena. Zamislite, oče, pre izvesnog
vremena, sećate li se one Maksimove menice? Dakle, to nije bila prva. Ja sam
već mnogo menica isplatila. Početkom januara, gospodin de Traj izgledao mi
je vrlo žalostan. Nije mi ništa govorio; ali, dovolјna je i najmanja sitnica pa da
pogodimo šta misle oni koje volimo: a ima predosećanja. Najzad, postao je
lјubazniji i nežniji nego ikad ranije, i bila sam sve srećnija. Jadni Maksim! On
se tada u mislima praštao sa mnom, kako mi je docnije rekao; hteo je da se
ubije. Ali, ja sam mu toliko dosađivala, toliko ga preklinjala, dva sata sam
klečala pred njim! Onda mi je rekao da je dužan sto hilјada franaka! O, tata,
sto hilјada franaka! Bila sam kao luda. Vi niste imali, toliku svotu, ja sam već
sve profućkala...
Ne, reče otac, ja ih ne bih mogao stvoriti na drugi način osim da ih
ukradem. Ali, i to bih učinio, Nazi! Idem.
Te su reči izgovorene tako žalosno, nalik na samrtnički hropac i
pokazivale izdisaj nemoćne očinske lјubavi, te su obe sestre umukle. Da li je
ko toliko sebičan da ga ne bi uzbudio ovaj očajnički krik koji je, kao kamen
bačen u bezdan, pokazivao dubinu očajanja?
— Oče, ja sam našla tih sto hilјada franaka otuđivši ono što nije moje, reče
grofica briznuvši u plač.
Delfina se uzbudi i zaplaka prislonivši glavu na grudi svoje sestre.
— Dakle, sve je istina! reče joj ona.
Anastazija obori glavu, gospođa de Nisenžan obuhvati je oko pasa, polјubi
je nežno, pritisnu je na grudi i reče joj:
— Ja ću te uvek voleti, bez osude.
— Anđeli moji, reče Gorio slabim glasom, zašto se izmiriste tek u nesreći?
— Da bih spasla Maksimov život, da bih spasla svoju sreću, nastavi grofica
ohrabrena ovom toplom i uzbudlјivom lјubavlјu, ja sam odnela onom
zelenašu koga vi poznajete, onom užasnom čoveku kog ništa ne može
tronuti, onom gospodinu Gopseku, porodične dijamante do kojih je mnogo
stalo gospodinu de Resto, zatim njegove, moje, i sve sam ih prodala. Prodala!
Razumete li? On je bio spašen! Ali, ja sam propala. Resto je sve doznao.
— Od koga? Kako? Da ga ubijem! povika čiča Gorio.
— Juče me je pozvao u svoju sobu. Otišla sam... „Anastazija, rekao mi je
glasom... (dovolјan je bio njegov glas, sve sam pogodila), gde su vam
dijamanti?“ — „Kod mene“. — „Nisu, odgovori mi gledajući me, eno ih na
mom ormanu“. I pokaza mi kutiju koju je pokrio maramicom. „Vi znate
odakle su doneti?“ rekao mi je. Ja sam pala pred njim na kolena... plakala
sam, pitala sam ga kojom smrću želi da umrem.
 — To si kazala! uzviknu čiča Gorio. Tako mi svetog imena Božjeg, onaj
koji bi za moga života učinio kakvo zlo nekoj od vas, neka zna da ću ga peći
na tihoj vatri! Da, rastrgnuću ga kao ...
Čiča Gorio zaćuta, reči su mu zastajale u grlu.
— Najzad, draga moja, tražio je od mene nešto gore i od smrti. Neka Bog
ne da ni jednoj ženi da čuje ono što sam ja čula!
— Ubiću toga čoveka, reče čiča Gorio mirno. Ali, on ima samo jedan život,
a duguje mi dva. Dakle, šta? dodade gledajući Anastaziju.
— Dakle, nastavi grofica, ćutao je neko vreme a zatim me pogledao i
rekao: „Anastazija, ja ću preći ćutke preko svega, ostaćemo zajedno jer
imamo dece. Ne mislim da ubijem gospodina de Traja, mogao bih promašiti, a
ako bih hteo da ga uklonim na drugi način, mogao bih doći u sukob sa
zakonima. Ako bih ga ubio u vašem zagrlјaju, osramotio bih decu. Ali, da ne
bismo stradali, ni vaša deca, ni njihov otac, ni ja, postavlјam vam dva uslova.
Odgovorite: Je li koje od dece moje?“ Odgovorila sam da jeste. „Koje?“ zapita
je on. „Ernest, naš prvenac“. „Dobro, rekao je. A sada zakunite mi se da ćete
mi se pokoriti u jednoj stvari“. Ja sam se zaklela. „Odobrićete prodaju vašeg
imetka kad vam budem zatražio“.
Nikako, povika čiča Gorio. Nikad. E, gospodine de Resto, vi ne umete da
usrećite svoju ženu, ona traži sreću tamo gde je ima, a vi je kažnjavate zbog
svoje glupe nemoći?... Ali, tu sam ja, stoj! Srešćemo se mi na putu. Nazi, budi
spokojna. A, njemu je stalo do naslednika! Dobro, dobro. Dokopaću se ja
njegovog sina koji je, sto mu gromova, moj unuk. Valјda ću pronaći tog
derana? Smestiću ga u svom selu, staraću se o njemu, budi spokojna.
Primoraću ono čudovište da popusti kad mu kažem: Da se obračunamo nas
dvojica! Ako želiš da imaš sina, vrati mojoj kćeri njeno imanje i ostavi je neka
živi kako hoće.
— Oče moj!
— Da, ja sam tvoj otac! Ah, ja sam pravi otac! Neka taj plemićki nitkov ne
zlostavlјa moje kćeri. Sto mu gromova! Ni sam ne znam šta sve vre u meni. U
mojim žilama teče tigrovska krv, proždro bih ta dva čoveka. O, deco moja! Zar
je takav vaš život? Pa ja to ne mogu preživeti. Šta će biti s vama kad mene
više ne bude? Očevi treba da žive koliko i njihova deca. Bože moj, kako je
rđavo uređen tvoj svet! Kažu da i ti imaš sina. Ne treba da dopustiš da patimo
u našoj deci. Anđeli moji mali, pa vas samo jadi dogone ovamo. Vi mi
pokazujete samo svoje suze. Dakle, vi me volite, vidim ja to. Hodite, hodite,
da se izjadate na mom srcu, ono je veliko, može sve da primi. Uzalud ćete ga
cepati, svaki njegov delić postaće očinsko srce. Hteo bih da snosim sve vaše
nevolјe, da patim umesto vas. Ah! Kad ste bile male, bile ste srećne...
— Samo smo tada lepo proživele, reče Delfina. Gde je ono vreme kad smo
se klizale niz džakove u velikoj žitnici?
— Oče moj, to nije sve, šanu Anastazija na uvo Goriju koji se trže.
Dijamanti nisu prodani za sto hilјada franaka. Maksima gone. Treba da
platimo samo još dvanaest hilјada franaka. Obećao mi je da će se opametiti i
da se više neće kockati. Ja imam na ovom svetu još samo njegovu lјubav koju
sam preskupo platila, i zato ću umreti ako je izgubim. Nјoj sam žrtvovala
imanje, čast, spokojstvo, decu. Učinite da ga bar ne uhapse, da se ne
osramoti, da ostane u društvu u kom će umeti da stvori sebi položaj. Sad nije
u pitanju samo njegova sreća, mi imamo decu koja bi ostala bez igde ičega.
Ako ga zatvore, sve je propalo.
— Nemam novca, Nazi. Ništa, ništa više, ništa više. Ovo je smak sveta. Svet
će sigurno propasti. Idite i najpre sebe spašavajte! A, imam još srebrne
prstenove za ubruse, stoni pribor za šest osoba, prvi koji sam stekao u svom
životu. I više ništa osim hilјadu dvesta franaka doživotne rente ...
— A šta ste uradili sa hartijama od vrednosti?
— Prodao sam ih i zadržao za svoje potrebe samo taj mali, prihod. Trebalo
mi je dvanaest hilјada franaka da udesim stan za Fifinu.
— U tvojoj kući, Delfina? reče gospođa de Resto svojoj sestri.
— Svejedno gde, nastavi čiča Gorio, dvanaest hilјada franaka je utrošeno.
— Pogađam, reče grofica. Za gospodina de Rastinjaka. O, jadna moja
Delfina, prekini to. Vidiš kako sam ja prošla.
— Draga moja, gospodin de Rastinjak je mladić koji nije u stanju da
upropasti svoju draganu.
— Hvala, Delfina. U ovoj nevolјi nadala sam se čemu bolјem od tebe, ali, ti
me nikad nisi volela.
Voli te, Nazi, voli te, uzviknu čiča Gorio, maločas mi je to rekla.
Razgovarali smo o tebi i ona me je uveravala da si ti lepa a da je ona samo
lepuškasta!
— Ona! ponovi grofica, ona je lepa, ali, je njena lepota hladna.
— Neka je i tako, reče Delfina, pocrvenevši, a kako si se ti ponašala prema
meni? Ti si se odrekla mene, učinila si da mi uskrate pristup u sve kuće u
koje sam želela da odlazim; jednom rečju, nisi propustila nijednu priliku da
mi ne napakostiš. Jesam li ja dolazila kao ti da izvlačim od jadnog oca hilјadu
po hilјadu franaka, da mu izmamim sve što je imao i da ga dovedem do stanja
u kome se sada nalazi? Eto šta si uradila, sestro moja. Ja sam viđala oca kad
god sam mogla, nisam ga izbacila napolјe i nisam dolazila da mu ližem ruke
kad mi je bio potreban. Čak nisam znala da je izdao onih dvanaest hilјada
franaka za mene. Vidiš, ja znam šta je red. Uostalom, i kad mi je tata davao
poklone, ja ih nikad nisam tražila.
— Bila si srećnija nego ja: gospodin de Marse bio je bogat, ti to znaš. Ti si
uvek bila cicija. Zbogom, nemam ni sestre, ni...
— Ćuti, Nazi! uzviknu Gorio.
— Samo takva sestra može da prepričava ono u šta ni svet više ne veruje,
ti si čudovište, reče joj Delfina.
— Deco moja, deco moja, umuknite ili ću se ubiti pred vama.
— Opraštam ti, Nazi, nastavi gospođa de Nisenžan, ti si nesrećna. Ali, ja
sam bolјa od tebe. Da mi kažeš tako nešto baš onda kad sam bila gotova na
sve samo da tebi pomognem, čak i da uđem u sobu svog muža što ne bih
učinila ni za sebe ni za... To i priliči tebi koja si mi nanela toliko zla za ovih
devet godina.
— Deco moja, deco moja, polјubite se! reče otac. Vi ste dva anđela.
— Ne, pustite me, viknu grofica koju je Gorio uhvatio za ruku i istrže se iz
očeva zagrlјaja. Moj bi muž imao prema meni više sažalјenja nego ona. Svako
bi rekao da je ona oličenje svih vrlina!
— Ipak više volim neka svet misli da sam dužna gospodinu de Marseu
nego da priznam da me gospodin de Traj staje preko dvesta hilјada franaka,
odgovori gospođa de Nisenžan.
— Delfina! ciknu grofica i pođe prema njoj.
— Ja tebi govorim istinu, a ti mene klevetaš, odgovori hladno baronica.
— Delfina, ti si...
Čiča Gorio priskoči, zadrža groficu i stavi joj ruku na usta da ne bi
govorila.
— Bože moj! Oče, šta ste to dodirivali, rukom od jutros? reče mu
Anastazija.
— U pravu si, pogrešio sam, reče jadni otac brišući ruke o pantalone. Ali,
nisam znao da ćete doći, selim se.
 Bio je srećan što je dobio prekor koji je skrenuo na njega gnev njegovih
kćeri.
Ah, nastavi on sedajući, vi mi kidate srce! Ja umirem, deco moja! Izgore
mi glava. Budite dobre i volite jedna drugu! Umreću zbog vas. Delfina, Nazi,
obadve ste bile u pravu, obadve ste pogrešile. Slušaj, Dedel, nastavi on
gledajući baronicu očima punim suza, njoj treba dvanaest hilјada franaka, da
ih potražimo. Ne gledajte se tako. On kleknu pred Delfinu.
— Moli je za oproštaj, meni za lјubav, šapnu joj na uvo; ona je nesrećnija
nego ti.
— Jadna moja Nazi, reče Delfina, uplašena divlјim i izbezumlјenim
izgledom koji je bol izazivao na licu njenog oca, pogrešila sam, polјubi me...
— Ah, sad mi je lakše! viknu čiča Gorio. Ali, gde da nađem dvanaest
hilјada franaka? Kad bih se ponudio da nekoga zamenim u vojsci?
— Ah, oče moj! uzviknuše obe kćeri opkolivši ga, ne, ne.
— Bog će vas nagraditi za tu misao, naš život ne bi bio dovolјan za to! Je li
tako, Nazi? nastavi Delfina.
— A zatim, jadni oče, to bi bila sitnica, primeti grofica.
— Pa zar se ništa ne može učiniti svojom krvlјu? viknu očajni starac.
Predaću se onome ko te spasi, Nazi! Ja ću za njega i čoveka ubiti. Uradiću
kao Votren, otići ću na robiju! Ja... On ućuta kao gromom pogođen.
— Ništa više nemam! reče čupajući kosu. Kad bih znao gde bih mogao
nešto ukrasti, ali, je i to teško naći. A trebalo bi i lјudi i vremena pa da se
oplјačka Francuska banka. Dakle, moram da umrem, ostaje mi samo da
umrem. Da, nisam više ni za šta, nisam više otac! Ne. Ona mi traži, treba joj, a
ja, bednik, nemam ništa! A! Osiguravaš sebi doživotne rente, matori zlikovce,
a imaš kćeri! Zar i ih više ne voliš? Crkni, crkni kao pseto, jer si pseto! Da,
gori sam i od psa, pas ne bi tako uradio! O, glava moja, izgore!
— Ali, tata, povikaše obe mlade žene koje ga opkoliše da bi ga sprečile da
ne udari glavom o zid, budite razumni.
On zajeca. Ežen, uplašen, uze menicu koju je potpisao Votrenu, na kojoj
je bila taksena marka i za veću sumu; popravi cifru i napravi propisnu
menicu na dvanaest hilјada franaka na Goriovo ime. Zatim uđe u sobu.
— Evo vam cela suma, gospođo, reče on pružajući hartiju. Spavao sam, vaš
me razgovor probudio i tako sam doznao koliko dugujem gospodinu Goriju.
Evo menice koju možete unovčiti, ja ću je isplatiti kad ustreba.
 Grofica je stojala nepomična i držala u ruci menicu.
— Delfina, reče ona bleda i drhteći od gneva, jarosti i besa, sve sam ti
oprostila, Bog mi je svedok; ali, ovo! Kako, gospodin je bio tu, ti si to znala! Ti
si spala tako nisko da mi se svetiš puštajući me da pred njim otkrijem svoje
tajne, svoj život, život svoje dece, svoj sram, svoju čast! Odlazi, ti mi više nisi
ništa, mrzim te, nema zla koje ti ne bih učinila...
Od gneva nije mogla više da govori, grlo joj se osuši.
— Pa to je moj sin, naše dete, tvoj brat, tvoj spasilac, viknu čiča Gorio. Ta
zagrli ga, Nazi! Evo, ja ga grlim, nastavi on i stegnu Ežena kao lud. O, dete
moje, ja ću tebi biti nešto više nego otac, biću ti porodica. Hteo bih da budem
Bog i da ti vasionu bacim pred noge. Ali, polјubi ga, Nazi! Ovo nije čovek, ovo
je anđeo, pravi anđeo.
Ostavi je, oče, ona je sad luda, reče Delfina.
— Luda! Luda! A kakva si ti? zapita gospođa de Resto.
— Deco moja, umreću ako tako nastavite, viknu starac i pade na postelјu
kao da ga je pogodilo puščano zrno. — One me ubiše! pomisli on u sebi.
Grofica pogleda Ežena koji je stojao nepomičan, poražen užasom ovog
prizora.
— Gospodine? reče mu ona pitajući ga pokretom, glasom i pogledom, ne
obraćajući pažnju na oca kome Delfina brzo raskopča prsluk.
— Gospođo, platiću i ćutaću, odgovori on ne sačekavši pitanje.
— Ti si ubila našeg oca, Nazi! reče Delfina pokazujući onesvešćenog starca
sestri, koja pobeže.
— Sve joj praštam, reče starac otvorivši oči. Nјen je položaj užasan i
poremetio bi i jaču glavu. Teši Naziju, budi nežna prema njoj, obećaj to svom
jadnom ocu koji umire, molio je on Delfinu stežući joj ruku.
— Ali, šta je vama? reče ona prestravlјena.
— Ništa, ništa, odgovori otac, proći će to. Nešto mi steže glavu, neka
glavobolјa. Jadna Nazi, kakva je budućnost čeka!
U tom trenutku grofica uđe i pade na kolјena pred ocem:
— Oprosti! viknu ona.
Eto, reče čiča Gorio, to me još više boli.
— Gospodine, reče grofica Rastinjaku sa očima punim suza, bol me je
načinio nepravednom. Hoćete li da mi budete brat? nastavi ona pružajući mu
ruku.
— Nazi, reče joj Delfina, zagrlivši je, mala moja Nazi, zaboravimo sve.
— Ne, reče ona, zapamtiću ovo!
— Anđeli moji, vi mi skidate zastor sa očiju, vaš glas me vraća u život.
Polјubite se opet. Dakle, Nazi, hoće li te spasti ta menica?
— Nadam se. Je li, tata, hoćete li i vi da je potpišete?
— Baš sam glup, kad sam i to mogao da zaboravim! Ali, bilo mi je pozlilo,
Nazi, nemoj se lјutiti. Javi mi kad se budeš smirila. Ne, ja ću doći. Ali, ne,
neću doći, ne mogu više da gledam tvog muža, odmah bih ga ubio. Kad se
bude otuđivalo tvoje imanje, onda ću doći. Požuri, dete moje, i postaraj se da
se Maksim opameti.
Ežen je bio zaprepašćen.
— Ova sirota Anastazija uvek je bila plahovita, reče gospođa de Nisenžan,
ali, ima dobro srce.
— Ona se vratila zbog potpisa, šapnu Ežen Delfini na uvo.
— Mislite?
Voleo bih kad bih drukčije mislio, čuvajte se nje, odgovori on dižući oči
kao da je hteo da poveri Bogu misli koje nije smeo iskazati.
— Da, ona je uvek bila pomalo glumica i varala mog jadnog oca.
— Kako vam je, dobri čiča Gorio? zapita Rastinjak starca.
— Spava mi se, odgovori on.
Ežen pomože Goriju da legne u postelјu. Zatim, kad je starac zaspao
držeći Delfininu ruku, njegova kći ode.
— Videćemo se večeras u Italijanskom pozorištu, reče ona Eženu, i tada
ćete mi reći ikako mu je. Sutra ćete se preseliti, gospodine. Da vidimo vašu
sobu. Ala je grozna! reče ona kad je ušla unutra. Pa ona je još gora nego soba
mog oca. Ežene, ti si se lepo pokazao. Ja bih vas još više volela kad bi to bilo
moguće; ali, dete moje, ako mislite da steknete imanje, ne treba tako da
bacate kroz prozor dvanaest hilјada franaka. Grof de Traj je kockar. Moja
sestra neće to da uvidi. On bi potražio tih dvanaest hilјada franaka tamo gde
ume da izgubi ili da dobije čitava brda zlata.
Čiča Gorio bolno uzdahnu, te se oni vratiše u njegovu sobu. Zatekli su ga
kao da spava; ali, kad su se lјubavnici primakli, čuli su ove reči: „One nisu
srećne!“ Bilo da je ovo rekao u snu ili na javi, bol kojim su izrečene ove reči
silno je potresao njegovu kćer te priđe bednoj postelјi na kojoj je ležao njen
otac i polјubi ga u čelo. On otvori oči govoreći:
— To je Delfina.
— Dakle, kako ti je? upita ona.
Dobro, reče on. Ne brini, sad ću izići. Idite, idite, deco moja, i budite
srećni.
Ežen otprati Delfinu do kuće; ali, zabrinut zbog stanja u kom je ostavio
Gorija, nije hteo da ruča s njom i vrati se u pansion Voker. Zatekao je čiča
Gorija na nogama baš kad se spremao da sedne za sto. Bjanšon je bio tako seo
da može lepo posmatrati lice fabrikanta rezanaca. Kad ga je video kako uzima
hleb i miriše ga da vidi od kakvog je brašna umešen, student opazi da je on to
učinio sasvim nesvesno, i napravi jeziv pokret.
— Dođi ovamo, lekarski pomoćniče Košenove bolnice, reče Ežen.
Bjanšon se rado premesti jer se na taj način približio starom pansioneru.
— Šta mu je? upita Rastinjak.
— Ako se samo ne varam, on je svršio svoje! Moralo mu se dogoditi nešto
neobično, izgleda mi da će ga udariti kaplјa. Iako mu je donji deo lica dosta
miran, gornje crte skuplјaju se ka čelu i protiv njegove volјe, pogledaj! A oči
su mu takve da nagoveštavaju navalu krvi u mozak. Zar ne izgleda kao da su
pune nekog sitnog praha? Sutra ujutru znaćeš više.
— Može li se izlečiti?
— Ne može. Možda će moći da mu se produži život još za koji dan ako se
uspe da se izazove reakcija ka udovima, ka nogama. Ali, ako ovi znaci ne
prestanu do sutra uveče, onda je jadni starac izgublјen. Znaš li šta je izazvalo
bolest? Morao je imati neki jak potres koji ga je slomio.
Jeste, reče Rastinjak, setivši se udarca koji su kćerke zadale ocu. „Delfina
bar voli oca“, pomisli Ežen.
Uveče, u Italijanskom pozorištu, Rastinjak je o ovome obazrivo obavestio
gospođu de Nisenžan da je ne bi suviše uplašio.
— Ne bojte se, odgovori ona posle prvih Eženovih reči, moj otac je jak.
Samo, jutros smo ga malo potresle. U pitanju su naša imanja, pomislite
kolika je to nesreća. Ne bih mogla da živim više da me naša lјubav nije
učinila neosetlјivom za ono što bih ranije smatrala za samrtne muke. Za
mene danas postoji samo jedna bojazan, samo jedna nesreća, da ne izgubim
lјubav koja mi je omilila život. Sve je ostalo za mene bez važnosti, i ja ništa
više ne volim na ovom svetu. Vi ste za mene sve. Volim da budem bogata
samo zato da se vama više dopadnem. Ja sam, na svoju sramotu, više
lјubavnica nego kći. Zašto? Ne znam. Sav je moj život u vama.
Otac mi je dao srce, ali, vi ste ga naučili da kuca. Neka me ceo svet
osuđuje, ne mari ništa, ako mi vi, koji nemate prava da se lјutite na mene,
praštate zločine koje sam učinila pod uticajem jednog neodolјivog osećanja.
Smatrate li me za rđavu kćer? O, ne mora se voleti tako dobar otac kao što je
naš. Jesam li mogla sprečiti da najzad ne uvidi prirodne posledice naših
žalosnih brakova? Zašto ih nije sprečio? Zar nije bio dužan da misli za nas?
Danas, to znam, on pati isto toliko koliko i mi; ali, šta mi tu možemo? Da ga
tešimo! Ne bismo ga nimalo umirile. Više ga je bolelo naše pomirenje sa
sudbinom nego što bi patio da smo ga prekorevale ili da smo mu se žalile.
Ima prilika u životu kad je sve samo bol i jad.
Ežen zaneme, tronut ovim bezazlenim iskazivanjem jednog istinitog
osećanja. Parižanke su često neiskrene, suviše sujetne, samovolјne,
kaćiperke, hladne, ali, kad istinski vole, one vole strasnije nego druge žene;
njih i najmanji poroci čine velikim i divnim. Zatim, Ežen se divio dubini i
oštroumnosti s kojom žena sudi o najprirodnijim osećanjima, kad je kakva
velika strast odvoji od njih i drži na rastojanju. Eženovo ćutanje nije se
dopadalo gospođi de Nisenžan.
— Na šta mislite? — upita ga ona.
— Slušam ono što ste mi rekli. Dosad sam mislio da ja vas više volim nego
vi mene.
Ona se nasmeši i prikri zadovolјstvo koje je osetila, da bi razgovor ostao u
granicama pristojnosti. Još nikada nije čula izjavu mladalačke i iskrene
lјubavi. Da je rekao još koju reč, ona se više ne bi mogla uzdržati.
— Ežene, reče ona promenivši razgovor, vi kao da ne znate što se događa?
Sutra će ceo Pariz biti kod gospođe de Bozean. Rošfidovi i markiz d'Ažida
sporazumeli su se da ništa ne objavlјuju; ali, kralј sutra potpisuje bračni
ugovor, a vaša jadna rođaka još ništa ne zna. Ona ne može da otkaže bal, a
markiz joj neće doći. Samo se o tome govori.
— I svet se smeje jednoj gadosti i uživa u njoj! Vi ne znate da će gospođa
de Bozean presvisnuti zbog toga?
— Neće, reče Delfina smešeći se, vi ne poznajete te žene. Ceo će Pariz doći
u njenu kuću, i ja ću biti tamo! Međutim, za tu sreću vama imam da
zahvalim.
 — Ali, reče Rastinjak, da to nije neka od onih besmislenih vesti koje se
toliko raznose po Parizu?
— Sutra ćemo doznati istinu.
Ežen se nije vratio u pansion Voker. Nije mogao da se nauživa u svom
novom stanu. Sinoć je morao da se rastane sa Delfinom u jedan sat posle
ponoći, sad je opet Delfina njega napustila oko dva časa da bi se vratila kući.
Sutradan je spavao dosta dugo, i sačekao oko podne gospođu de Nisenžan
koja je došla da doručkuje s njim. Mladići su toliko želјni ovih zadovolјstava
da je on gotovo zaboravio čiča Gorija. Dugo je uživao navikavajući se na
svaku ovu lepu stvar koja je njemu pripadala. Gospođa de Nisenžan bila je
pored njega i svemu davala još veću vrednost. Ipak, oko četiri sata, lјubavnici
se setiše čiča Gorija, pomislivši na sreću kojoj se on nadao kad se bude
nastanio u ovoj kući. Ežen reče da treba odmah preneti starca ako mora da
boluje, rasta se sa Delfinom i odjuri u pansion Voker. Za stolom nisu bili ni
čiča Gorio ni Bjanšon.
— Dakle, reče mu slikar, čiča Gorio je gotov. Bjanšon je gore pored njega.
Starac se video sa svojom ćerkom, groficom de Restorama. Posle toga hteo je
da izađe i bolest se pogoršala. Društvo će ostati bez jednog od svojih najlepših
ukrasa.
Rastinjak pojuri stepenicama.
— E, gospodine Ežene!
— Gospodine Ežene, gospođa vas zove, viknu Silvija.
— Gospodine, reče mu udovica, gospodin Gorio i vi trebalo je da izađete
petnaestog februara. Presedeli ste tri dana, danas je osamnaesti; treba da mi
se plati za vas i za njega još za jedan mesec, ali, ako vi jemčite za čiča Gorija,
vaša mi je reč dovolјna.
— Zašto? Zar nemate poverenja?
Poverenja! Ako starac izgubi prisebnost i umre, njegove kćeri neće mi
dati ni prebijene pare, a sva njegova starudija ne vredi ni deset franaka.
Jutros je odneo poslednje noževe, kašike i vilјuške, ne znam zašto. Obukao se
kao mladić. Bože mi oprosti, čini mi se da se bio narumenio, izgledao je
mlađi.
— Ja odgovaram za sve, reče Ežen i zadrhta od užasa i pomisli na nesreću.
On se pope u sobu čiča Gorija. Starac je ležao na krevetu a Bjanšon je bio
pored njega.
 — Dobar dan, oče, reče mu Ežen.
Starac se blago nasmeši, okrenu k njemu svoje staklaste oči i upita ga:
— Kako je ona?
— Dobro. A vi?
— Nisam rđavo.
— Ne zamaraj ga, reče Bjonšon i odvede Ežena u jedan ugao.
— Dakle? upita ga Rastinjak.
— Samo ga neko čudo može spasti. Krv je udarila u glavu, metnuo sam mu
slačicu; srećom ona deluje i on oseća njeno dejstvo.
— Možemo li ga preneti?
Nikako. Treba ga ostaviti tu i poštedeti ga svakog telesnog kretanja i
svakog uzbuđenja ...
— Dobri moj Bojanšone, reče Ežen, mi ćemo ga zajednički negovati.
— Ja sam već zvao šefa moje bolnice.
— Pa šta je rekao?
— Izjasniće se sutra uveče. Obećao mi je da će doći kad završi dnevni
posao. Na nesreću, jadni starac učinio je jutros nesmotrenost o kojoj neće da
govori. Tvrdoglav je kao mazga. Kad mu govorim, pravi se kao da ne čuje, i
spava da mi ne bi odgovarao; a kad otvori oči, samo ječi. Jutros se izgubio i
išao pešice po Parizu, niko ne zna kuda. Odneo je sobom sve što je imao od
vrednosti, radi neke proklete trgovine, i premorio se. Dolazila je jedna
njegova kći.
— Grofica? reče Ežen. Visoka crnka, živa oka, stasita, lepih nogu, vitka
stasa?
— Da.
— Ostavi me začas nasamo s njim, reče Rastinjak. Da ga ja ispitam, meni
će sve reći.
— Ja idem da ručam za to vreme. Samo gledaj da ga ne uzbuđuješ suviše;
ima još neke nade.
— Ne brini.
— One će se sutra lepo zabavlјati, reče čiča Gorio Eženu kad su ostali,
sami. Idu na veliki bal.
Šta ste vi to jutros radili, tata, te ste večeras toliko bolesni da morate
ostati u postelјi?
— Ništa.
— Je li Anastazija dolazila? upita Rastinjak.
— Jeste, odgovori čiča Gorio.
— Onda nemojte ništa kriti. Šta vam je još tražila?
— Ah! nastavi on pribirajući snagu da bi mogao govoriti, bila je veoma
nesrećna, dete moje. Nazi nema ni pare, posle onog slučaja sa dijamantima.
Naručila je za onaj bal halјinu protkanu zlatom, koja će joj divno stajati.
Nјena krojačica, neka bestidnica, nije htela da joj veruje, te je njena sobarica
platila hilјadu franaka na konto halјine. Sirota Nazi, dotle da dođe! To mi je
paralo srce. Ali, kad je sobarica videla da grof više ništa ne veruje Naziji,
uplašila se da joj ne propadne novac i dogovorila se sa krojačkom da ova ne
predaje halјinu dok joj se ne vrati hilјadu franaka. Bal je sutra, halјina je
gotova, Nazi očajava. Htela je da pozajmi i založi moj pribor za ručavanje.
Nјenom je mužu stalo da ona ide na ovaj bal i da celom Parizu pokaže
dijamante koje je, kako se priča, prodala. Može li ona da kaže tome
čudovištu: “Dužna sam hilјadu franaka, platite ih?“ Ne. Ja sam to razumeo.
Nјena sestra Delfina otići će na bal u divnoj halјini. Anastazija ne smeje da
zaostane za svojom mlađom sestrom. Sva je bila uplakana, jadna moja kći!
Tako sam bio ponižen što juče nisam imao dvanaest hilјada franaka da bih
dao ostatak svog bednog života da iskupim tu krivicu. Vidite li, ja sam dosad
sve podneo, ali, zbog ove poslednje nestašice novca srce mi je prepuklo. O, o,
brzo sam se odlučio, obukao sam novo odelo, doterao se; prodao sam sitni
pribor i prstenove za šest stotina franaka, zatim sam na godinu dana založio
moju doživotnu rentu za četiri stotine franaka koje mi je čiča Gopsek odmah
isplatio. Šta mari! Ješću hleba! Kad sam mogao u mladosti, mogu i sada. Ali
će bar moja Nazi lepo provesti jedno veče. Biće nagizdana. Imam hilјadarku
tu pod uzglavlјem. Toplije mi je kad imam pod glavom ono što će pričiniti
zadovolјstvo jadnoj Naziji. Sad će moći da najuri onu nevalјalicu Viktoriju. Je
li ko video da sluge ne veruju svojim gospodarima! Sutra će mi biti dobro.
Nazi će doći u deset sati. Neću da one misle da sam bolestan, ne bi otišle na
bal, ostale bi da me neguju. Nazi će me polјubiti sutra kao svoje dete; izlečiće
me njeno milovanje. Najzad, zar ne bih potrošio hilјadu franaka za lekove?
Više volim da ih dam mojoj Naji koja me leči od svega. Bar ću je utešiti u
njenoj nevolјi. Iskupiću krivicu što sam obezbedio sebi doživotnu rentu. Ona
je na dnu provalije a ja nemam više snage da je spasim. Opet ću se vratiti
trgovini. Otići ću u Odesu da kupujem žito. Tamo je triput jevtinije nego
ovde. Ako je zabranjen uvoz žita u zrnu, čestiti lјudi koji propisuju zakone
nisu se setili da zabrane uvoz žitnih prerađevina. E, e... To sam ja jutros
proklјuvio! Na škrobu se može lepo zaraditi.
„On je lud“, pomisli Ežen gledajući starca.
— Umirite se, nemojte govoriti...
Kad se Bjanšon vratio, Ežen siđe da jede.
Zatim su naizmence čuvali bolesnika cele noći. Za to vreme, jedan je čitao
medicinske knjige, a drugi pisao pisma majci i sestrama. Znaci koji se
sutradan pojaviše na bolesniku bili su, prema Bjanšonovom mišlјenju,
povolјni; ali, su zahtevali stalnu negu koju su mu mogla ukazati samo dva
studenta. Pri opisu te nege ne bi se nimalo naudilo sramežlјivoj frazeologiji
toga doba. Posle pijavica na islablјeno starčevo telo stavlјali su tople obloge,
zatim su mu parili noge, i čitav niz medicinskih postupaka za koje je
uostalom trebalo snage i odanosti dva mladića. Gospođa de Resto nije došla
nego je poslala slugu da uzme novac.
— Mislio sam da će sama doći. Ali, ništa ne mari, samo bi se uznemirila,
reče otac, i kao da je bio srećan zbog te okolnosti.
U sedam sati uveče, Tereza donese pismo od Delfine.

„Šta je s vama, prijatelјu moj? Tek što ste me zavoleli, a vi kao da ste me već
zanemarili? Vi ste mi u onim iskrenim ispovestima pokazali toliko lepu dušu da
ona mora ostati uvek verna osećajući svu raznolikost osećanja. Kao što ste rekli
slušajući molitvu iz Mojsija: „Za jedne, ova je arija sva u jednom tonu, za druge
ona je najviše što se u muzici može postići!“ Ne zaboravite da vas večeras
očekujem da bismo pošli na bal gospođe de Bozean. Sad se zna da je jutros u
dvoru potpisan bračni ugovor gospodina d'Ažida, a jadna vikontesa doznala je
to tek u dva sata. Kao što svetina preplavi Grevski trg kad nekom seku glavu,
tako će se danas ceo Pariz okupiti kod nje. Zar nije grozno otići i gledati da li ta
žena krije svoj bol i hoće li umeti lepo da umre? Ja sigurno ne bih išla, prijatelјu
moj, da sam ranije bila kod nje; ali, ona bez sumnje neće više primati, te bi sav
moj trud bio uzaludan. Ja se nalazim u sasvim drugom položaju od ostalog
sveta. Uostalom, ja i zbog vas idem tamo. Čekam vas. Ako za dva sata ne budete
kraj mene, ne znam da li ću vam oprostiti to izdajstvo.“

Rastinjak dohvati pero i ovako odgovori:

 „Očekujem lekara da vidim hoće li vaš otac ostati u životu. On je na samrti.
Doći ću da vam saopštim odluku, ali, se bojim da vam ne donesem smrtnu
presudu. Videćete hoćete li moći da odete na bal. Šalјem vam mnogo nežnih
pozdrava.“

Lekar dođe u osam i po časova i nađe da je stanje rđavo, ali da smrt ne

mora odmah da nastupi. Izjavio je da će starcu bivati čas bolјe čas gore, i da
će od toga zavisiti njegov život i razum.
— Bolјe bi bilo da brzo umre, završi lekar. Ežen poveri čiča Gorija
Bjanšonu i odnese gospođi de Nisenžan žalosnu vest koja je u njegovom
duhu, još prožetom porodičnim dužnostima, morala odstraniti svaku radost.
— Recite joj neka se ona samo zabavlјa, doviknu mu čiča Gorio koji se
pravio kao da spava, ali, se uspravi kad je Rastinjak izlazio.
Mladić se pojavi kod Delfine sav očajan i zateče je očešlјanu i obuvenu;
samo je imala da obuče balsku halјinu. Ali, kao oni potezi kičice kojima
slikari dovršavaju svoje slike, krajnje doterivanje iziskivalo je više vremena
nego sam osnov slike.
— Šta, niste se obukli? reče ona.
— Ali, gospođo, vaš otac ...
— Opet moj otac, uzviknu ona prekidajući ga. Vi me valјda nećete učiti
mojim dužnostima prema ocu. Odavno ja poznajem svog oca. Ni reči, Ežene.
Saslušaću vas tek kad se budete obukli. Tereza je sve pripremila u vašem
stanu; moja su kola spremna, uzmite ih: vratite se. Razgovaraćemo o mom
ocu idući na bal. Treba da pođemo ranije; ako zapadnemo u povorku kola,
nećemo stići pre jedanaest sati.
— Gospođo!
— Idite, ni reči više, reče ona i otrča u svoj budoar da uzme ogrlicu.
— Ta idite, gospodine Ežene, nalјutićete gospođu, reče Tereza gurajući
mladića koji je bio zaprepašćen ovim otmenim oceubistvom.
On ode da se obuče obuzet najužasnijim i najcrnjim mislima. Svet mu je
ličio na okean blata u koje se čovek zaglibi do guše, ako samo nogu zamoči u
njega. — U njemu se vrše samo sitni zločini! pomisli on. Votren je veći. On je
video tri glavna izraza društva: Pokornost, Borbu i Pobunu; Porodicu, Svet i
Votrena. I nije znao za šta da se opredeli. Pokornost je bila dosadna, Pobuna
nemogućna, a Borba neizvesna. I tad se seti svoje porodice, čistih uzbuđenja
onog mirnog života, dana koje je proveo među bićima koja su ga volela.
Prilagođavajući se prirodnim zakonima domaćeg života, ta mila stvorenja
nalazila su u njemu potpunu i tajnu sreću, bez potresa. Ali, i pored tih dobrih
misli, on nije osećao u sebi hrabrosti da se pred Delfinom ispovedi i da je u
ime lјubavi vrati vrlini. Nјegovo novo vaspitanje već je urodilo plodovima.
Sad je voleo kao pravi sebičnjak. Svojom umešnošću, uspeo je da upozna
prirodu Delfinina srca. Predosećao je da je ona u stanju da pređe i preko tela
svog oca i ode na bal, a nije imao ni snage da igra ulogu mudraca, ni
hrabrosti da joj se zameri, ni vrline da je napusti. „Nikad mi ne bi oprostila
ako bih je ubedio da sam u ovoj prilici ja u pravu“, pomisli on. Zatim je stao
objašnjavati reči lekara; tešio se da čiča Gorio nije tako opasno bolestan kao
što je on mislio; jednom rečju, prikupi puno razloga da opravda Delfinu. Ona
nije znala u kakvom se stanju nalazi njen otac. Starac bi je sam poslao na bal
da je došla da ga obiđe. Često društveni zakon, neumitan u svojim propisima,
osuđuje tamo gde je prividni zločin opravdan mnogobrojnim izmenama koje
u porodicama stvaraju razlike u karakterima, interesima i stanju. Ežen je
hteo da prevari samog sebe, bio je gotov da svojoj dragani žrtvuje svoju
savest. Od pre dva dana sve se izmenilo u njegovu životu. Žena ga je
poremetila, potisnula porodicu i sve prigrabila. Rastinjak i Delfina sreli su se
u pogodnom trenutku, kad su mogli jedno drugom da pruže najveća
uživanja. Nјihova dobro pripremlјena strast povećavala se onim što ubija
strast, uživanjem. Kad mu se ona podala, Ežen je zapazio da je dotle samo
žudio za njom, a da ju je zavoleo tek sutradan: lјubav je možda u stvari samo
zahvalnost za zadovolјstvo. Bila ona bestidna ili divna, Ežen je obožavao tu
ženu i zbog slasti koje je on njoj pružio i zbog svih naslada koje je od nje
dobio; a i Delfina je volela Rastinjaka onoliko koliko bi Tantal voleo anđela
koji bi došao da ga nahrani i napoji.
— Sad mi kažite kako je ocu? reče mu gospođa de Nisenžan kad se vratio
obučen za bal.
— Sasvim rđavo, odgovori on; ako hoćete da mi date dokaza vaše lјubavi,
odjurimo začas da ga obiđemo.
— Hoću, reče ona, ali, posle bala. Dragi moj Ežene, budi dobar, nemoj me
grditi, pođimo.
Otišli su. Ežen je ćutao neko vreme.
— Šta vam je? reče ona.
— Čujem hropac vašeg oca, odgovori on lјutito. I tada poče da priča
toplom mladićkom rečitošću o svireposti koju je gospođa de Resto učinila iz
sujete, o smrtnoj opasnosti koju je prouzrokovalo poslednje očevo
požrtvovanje, o ceni kojom će biti plaćena Anastazijina raskošna halјina.
Delfina je plakala.
— Biću ružna, pomisli ona. Suze joj usahnuše. Otići ću da čuvam oca, neću
ga više ostavlјati, nastavi ona.
— A, sad te volim, uzviknu Rastinjak.
Fenjeri pet stotina kola osvetlјavali, su prilaze palati de Bozean. Sa svake
strane osvetlјenih vrata stajao je po jedan žandarm. Otmeni svet pristizao je
u velikom broju, svi su žurili da vide tu plemkinju u času njenog pada, te su
prostore u prizemlјu već bile pune kad su se pojavili gospođa de Nisenžan i
Rastinjak. Od onog dana kad je ceo dvor navalio kod sestre od strica Luja
XIV, kad ju je kralј odvojio od dragana, ni jedna lјubavna nesreća nije bila
bujnija od nesreće gospođe de Bozean. U toj prilici, poslednja kći čuvenog
burgonjskog doma pokazala se veća od svog bola, i do poslednjeg časa vladala
svetom od kog je primila sujetu samo zato da posluži pobedi njene strasti.
Najlepše Parižanke unosile su živost u salone i svojim halјinama i svojim
osmesima. Najotmeniji lјudi sa dvora, ambasadori, ministri, razni slavni lјudi,
pretrpani krstovima Legije časti, ordenjem, raznobojnim lentama, tiskali su
se oko vikontese. Orkestar je svirao pod pozlaćenim svodovima ove palate,
koja je bila pusta za njenu kralјicu. Gospođa de Bozean stajala je ispred prvog
salona i dočekivala svoje tobožnje prijatelјe. U beloj halјini, bez ikakvog
nakita u prosto spletenoj kosi, ona je izgledala mirna, i nije odavala ni bol, ni
ponos, ni usilјenu veselost. Niko nije mogao da zaviri u njenu dušu. Ličila je
na Niobu od mermera. U njenu osmehu koji je upućivala prisnim prijatelјima
bilo je i podsmeha; ali, svi su nalazili da se nije promenila, i ona se u tolikoj
meri pokazala onakva kakva je bila kad je plivala u sreći, da su joj se divili
najneosetlјiviji, kao što su mlade Rimlјanke plјeskale gladijatoru koji se
smešio i onda kad je izdisao. Društvo kao da se nagizdalo za rastanak sa
svojom kralјicom.
— Bojala sam se da nećete doći, reče ona Rastinjaku.
— Gospođo, odgovori on uzbuđeno, shvativši to kao neki prekor, došao
sam da ostanem poslednji.
— Dobro, reče ona i uze ga za ruku. Vi ste ovde možda jedini kome se
mogu poveriti. Prijatelјu moj, volite samo onu ženu koju možete uvek voleti.
Nemojte ni jednu ostaviti.
 Ona uze Rastinjaka pod ruku i odvede ga do kanabea u salonu za
kartanje.
— Idite markizu, reče mu ona. Odvešće vas moj lakej Zak i predaće vam
pismo za njega. Tražim da mi vrati moja pisma. Mislim da će vam predati svu
moju prepisku. Ako dobijete moja pisma, popnite se u moju sobu. Biću
izveštena kad se vratite.
Ustade i pođe u susret vojvotkinji de Lanže, svojoj najbolјoj prijatelјici,
koja je takođe došla. Rastinjak ode, potraži markiza d'Ažida u palati
Rošfidovih, gde je trebalo da provede veče, i gde ga je i zatekao. Markiz ga
odvede svojoj kući, predade studentu jednu kutiju i reče mu: Sva su tu. On
kao da je hteo nešto da kaže Eženu, bilo da ga pita o balu i o vikontesi, bilo
da mu prizna da je već sada očajan što se ženi, kao što je i bio docnije; ali, u
njemu se odjednom probudi ponos i žalosna hrabrost da sakrije svoja
najplemenitija osećanja. — Nemojte joj ništa govoriti o meni, dragi moj
Ežene. On usrdno i bolno stište Eženovu ruku i dade mu znak da ide. Ežen se
vrati u palatu Bozean, i tamo ga odvedoše u vikontesinu sobu gde je sve bilo
spremlјeno za odlazak. Sede kraj vatre, pogleda kutiju od kedrova drveta i
obuze ga duboka seta. On je gospođu de Bozean smatrao za neku Boginju iz
Ilijade.
— Ah, prijatelјu! reče vikontesa kad uđe i stavi ruku na Rastinjakovo
rame.
On spazi da njegova rođaka plače, uzdignutih očiju, jedna ruka joj je
drhtala, a drugu je podigla. Ona dohvati kutiju, stavi je u vatru i gledaše kako
gori.
— Oni igraju! Svi su došli tačno u određeno vreme, samo je smrt
zadocnila. Pst, prijatelјu, reče ona i stavi prst na usta Rastinjaku koji je hteo
nešto da kaže. Ja nikad više neću videti ni Pariz ni ovaj svet. U pet sati ujutru
polazim da se sakrijem negde u Normandiji. Još od tri sata popodne morala
sam da se spremam za put, da potpisujem naredbe, da se pozabavim
poslovima, te nisam mogla nikog poslati kod... Ona zastade. Bilo je jasno da
se nalazi kod... Ona opet ućuta, skrhana bolom. U takvim trenucima sve je
patnja, a neke se reči ne mogu ni izgovoriti.
— Najzad, nastavi ona, računala sam večeras na vas za tu poslednju
uslugu. Htela bih da vam dam neku zalogu svog prijatelјstva. Misliću često na
vas, vi ste mi se učinili dobar i plemenit, bezazlen i iskren usred ovog sveta
gde su te osobine tako retke. Želim da ponekad mislite na mene. Evo, reče
ona osvrnuvši se oko sebe, evo kutije u kojoj sam držala rukavice. Kad god
sam ih uzimala pre no što pođem na bal ili u pozorište, osećala sam da sam
lepa, jer sam bila srećna; otvarala sam je samo da u nju ostavim kakvu lepu
misao: u njoj ima mnogo čega od mene, tu je cela jedna gospođa de Bozean
koja ne postoji više; primite je. Ja ću se postarati da je odnesu vašoj kući, u
Ulicu d'Artoa. Gospođa de Nisenžan divno izgleda večeras, volite je mnogo.
Ako se ne vidimo više, prijatelјu, budite uvereni da ću se moliti za vas jer ste
bili dobri prema meni. Da siđemo, neću da im dam povoda da misle da
plačem. Preda mnom je čitava večnost, biću tamo sama, i niko mi neće tražiti
računa o mojim suzama. Da pogledam još jednom ovu sobu. Ona zastade.
Zatim, pošto je za trenutak pokrila oči rukama, obrisa ih, umi ih svežom
vodom, i uze studenta pod ruku.
— Sad, napred! reče ona.
Rastinjak još nikad nije osetio tako silno uzbuđenje kao sada pred ovim
tako plemenito uzdržavanim bolom. Kad su sišli među goste, Ežen prođe kroz
sve salone sa gospođom de Bozean; to je bila poslednja i nežna pažnja ove
lјupke žene.
Uskoro je spazio dve sestre, gospođu de Resto i gospođu de Nisenžan.
Grofica je bila divna sa svim svojim upadlјivim dijamantima koji su je, bez
sumnje, pekli; ona ih je poslednji put nosila. Iako je bila veoma sujetna i
silno zalјublјena, ona je s mukom podnosila poglede svog muža.
Taj prizor još više ožalosti Rastinjaka. Dijamanti dveju kćeri podsetiše ga
na bednu postelјu na kojoj leži čiča Gorio. Nјegov tužan pogled prevari
vikontesu, i ona izvuče svoju ruku.
— Idite, neću da vas lišavam jednog zadovolјstva, reče ona.
Delfina uskoro pozva Ežena, srećna zbog svog uspeha i želјna da obaspe
studenta svim počastima koje je pobrala u ovom društvu koje ju je, nadala se,
najzad primilo.
— Kako vam izgleda Nazi? reče mu ona.
— Ona je, reče Rastinjak, unovčila čak i smrt svog oca.
Oko četiri sata ujutru, svet poče da se razilazi. Uskoro i muzika presta. U
velikom salonu ostadoše samo vojvotkinja de Lanže i Rastinjak. Vikontesa,
misleći da će tamo zateći samo studenta, uđe, pošto se oprosti sa gospodinom
de Bozean koji ode da spava ponavlјajući joj: Grešite, draga moja, što se u tim
godinama povlačite u samoću. Ostanite s nama.
Kad spazi vojvotkinju, gospođe de Bozean nije mogla da se uzdrži nego
uzviknu.
 — Pogodila sam, Klara, reče gospođa de Lanže. Vi zauvek odlazite odavde;
ali, nećete otići dok me ne saslušate i dok se ne objasnimo. Ona uze svoju
prijatelјicu za ruku, odvede je u obližnji salon, i tu, gledajući je suznim
očima, zagrli je i polјubi u oba obraza.
— Neću da se tako hladno rastanemo, draga moja, to bi me mnogo mučilo.
Možete da računate na mene kao na samu sebe. Vi ste se večeras pokazali kao
velika žena, ja sam se osetila dostojna vas i hoću to da vam dokažem. Ja sam
bila nepravedna prema vama, nisam uvek bila .dobra, oprostite mi, draga
moja; poričem sve ono što vas je moglo uvrediti, htela bih da povučem natrag
svoje reči. Naše duše sjedinio je isti bol i ja ne znam koja će od nas dve biti
nesrećnija. Gospodin de Monrivo nije bio ovde večeras, razumete li? Ko vas
je video na ovom balu, Klara, nikad vas neće zaboraviti. Pokušaću poslednji
put. Ako ne uspem, otići ću u neki manastir! A kuda ćete vi?
— U Normandiju, u Kursel, da volim i da se molim Bogu dok me ne
pozove s ovog sveta.
— Hodite, gospodine de Rastinjak, reče vikontesa uzbuđenim glasom,
setivši se da mladić čeka. Student kleknu, uze ruku svoje rođake i polјubi je.
— Antoaneta, zbogom! nastavi gospođa de Bozean, budite srećni. A vi, vi
ste srećni, vi ste mladi, vi još možete da verujete u ponešto, reče ona
studentu. Na rastanku s ovim svetom, imaću kao neki srećni samrtnik,
pobožnih, iskrenih uzbuđenja oko sebe!
Rastinjak ode oko pet časova, kad je gospođa de Bozean sela u putnička
kola i pozdravila se s njim poslednji put, uplakanih očiju. Tad mu je bilo
jasno da zakoni srca važe i za ličnosti iz najviših krugova i da ni one ne žive
bez jada, kako tvrde narodne ulizice. Ežen se vrati pešice u pansion Voker po
vlažnom i hladnom vremenu. Dovršavalo se njegovo vaspitanje.
— Nećemo spasti jadnog čiča Gorija, reče Bjanšon kad Rastinjak uđe u
sobu svog suseda.
— Prijatelјu, reče mu Ežen pošto je pogledao uspavanog starca, idi,
produži svoj skromni život ograničenih želјa. Ja sam, međutim, u paklu, i u
njemu moram ostati. Veruj u sva zla koja čuješ o svetu! Nema Juvenala koji
bi mogao opisati njegove grozote prikrivene zlatom i dragim kamenjem.
Sutradan, oko dva sata posle podne, Bjanšon koji je morao da izađe,
probudi Rastinjaka i zamoli ga da pripazi na čiča Gorija čije se stanje tog
jutra jako pogoršalo.
— Starac neće živeti ni dva dana, možda ni šest sati, reče medicinar, ali, mi
ipak moramo da se borimo s bolešću. Trebaće nam skupih lekova. Mi ćemo
biti njegovi bolničari; ali, ja nemam ni pare. Pretresao sam njegove džepove,
premetao sam po njegovim ormanima: ali, nigde ništa. Pitao sam ga kad je
bio pri svesti, i odgovorio mi je da nema ni prebijene pare. Koliko ti imaš?
— Ostalo mi je dvadeset franaka, odgovori Rastinjak, ali, idem da se
kockam, dobiću.
— A ako izgubiš?
— Obratiću se njegovim zetovima i kćerkama.
— A ako ti ne dadnu? nastavi Bjanšon. Nije sad novac najpreči; treba
starca obložiti vrelom slačicom od nogu do polovine butina. Ako se bude
drao, biće leka. Ti znaš kako se to radi. Uostalom, Kristof će ti pomoći. Ja ću
svratiti kod apotekara da jemčim za sve lekove koje budemo uzeli. Šteta što
nesrećnika ne smemo preneti u našu bolnicu, tamo bi mu bilo bolјe. Hodi
ovamo i nemoj ga ostavlјati dok se ja ne vratim.
Oba mladića uđoše u sobu u kojoj je ležao bolesnik. Ežen se uplaši kad
vide koliko se promenilo njegovo zgrčeno, bledo i sasvim iznureno lice.
— Kako je, tata? reče on naginjući se nad njim.
Gorio podiže ka Eženu svoje tamne oči i zagleda se u njega veoma
pažlјivo, ali ga ne poznade. Student nije mogao da izdrži taj prizor i zaplaka.
— Bjanšone, zar ne bi trebalo metnuti zavese na prozore?
— Ne, atmosferske prilike nemaju više uticaja na njega. Bilo bi veoma
dobro kad bi mu bilo toplo ili hladno. Ipak, treba nam vatre za tej i ostalo. Ja
ću ti poslati nekoliko cepanica koje će nam poslužiti dok ne nabavimo drva.
Juče i noćas izgoreo sam tvoja drva i svu čičinu treset. Bilo je vlažno, voda se
cedila sa zidova. Jedva sam isušio sobu. Kristof ju je počistio, jer je prava
štala. Okadio sam je venjom, suviše je zaudarala.
— Bože moj! reče Rastinjak, a njegove kćeri?
— Slušaj, ako zatraži da pije, daćeš mu ovo, reče lekarski pomoćnik
pokazujući Rastinjaku veliki beli bokal. Ako bude ječao, i ako mu trbuh bude
vruć i tvrd, neka ti pomogne Kristof i daj mu... znaš. Ako slučajno bude u
zanosu, ako bi mnogo govorio ili stao da bunca, pusti ga. To neće biti rđav
znak. Ali, pošalјi Kristofa u Košenovu bolnicu. Naš lekar, moj drug ili ja, doći
ćemo da mu metnemo lapis. Jutros, dok si ti spavao, dugo smo se savetovali,
sa jednim učenikom doktora Gala i sa šefovima opštinske i naše bolnice. Ta
su gospoda zapazila neke zanimlјive simptome, i mi ćemo pratiti razvoj
bolesti da bismo objasnili neka dosta važna naučna pitanja. Jedan od te
gospode misli da bi krvni pritisak, ako bi se vršio na jednom organu jače nego
na drugom, mogao da izazove naročite pojave. Zato ga slušaj pažlјivo ako
bude govorio, da bi utvrdili koju vrstu misli izražavaju njegove reči:
pamćenje, proniclјivost, rasuđivanje; misli li na stvarnost ili na osećanja;
računa li, vraća li se prošlosti; najzad, gledaj da nam podneseš tačan izveštaj.
Moguće je da navala bude odjednom svuda, i onda će umreti u nesvesnom
stanju kao što je sada. Sve je veoma čudno u takvim bolestima! Ako se bomba
rasprsne ovde, reče Bjanšon pokazujući bolesnikov potilјak, onda nastupaju
sasvim neobične pojave: mozak ponovo proradi i smrt dolazi sporije. Krv
može da skrene od mozga i da udari putem čiji se tok saznaje tek seciranjem.
U bolnici neizlečivih nalazi se jedan blesav starac kod koga se krv izlila u
kičmu; on ima strahovite bolove, ali živi.
— Jesu li se lepo provele? reče Čiča Gorio poznavši Ežena.
— On misli samo na svoje kćeri, reče Bjanšon. Noćas mi je rekao više od
sto puta: „One igraju! Ona je dobila halјinu!“ Zvao ih je poimence. Rasplakao
me je, dođavola, svojim dozivanjem: „Delfina, moja mala Delfina! Nazi!“ Na
časnu reč, nastavi medicinar, to je bilo da čovek brizne u plač.
— Delfina je ovde, Je l’ te, reče starac. Znao sam ja to. Nјegove oči
postadoše veoma žive gledajući zidove i vrata.
— Idem da kažem Silviji da spremi slačicu, povika Bjanšon, sad je
povolјan trenutak.
Rastinjak ostade sam pored starca; sedeći na postelјi, posmatrao je
njegovu glavu koju je bilo strašno i jezivo pogledati.
— Gospođa de Bozean beži, ovaj umire, reče on. Plemenite duše ne mogu
dugo ostati u ovom svetu. A kako bi se uzvišena osećanja i slagala sa bednim,
sitnim i površnim društvom?
Slike svečanosti na kojoj je on bio oživeše u njegovu sećanju kao
upadlјiva suprotnost ovog samrtničkog odra. Bjanšon se pojavi iznenada.
— Slušaj, Ežene, sad sam se video sa šefom naše bolnice, i došao sam
trčeći. Ako mu se povrati razum, ako bude govorio, položi ga na dugačku
slačicu, uvij ga njome od potilјka do ispod krsta, i zovi nas.
— Dragi Bjanšone, reče Ežen.
— O, u pitanju je jedan naučni slučaj, reče medicinar žustro kao svaki
novajlija.
 — Znači, reče Ežen, samo ću ja iz lјubavi negovati ovog jadnog starca.
— Da si me jutros video, ne bi tako govorio, nastavi Bjanšon ne uvredivši
se. Lekari sa praksom vide samo bolest, a ja još vidim i bolesnika, dragi moj
mladiću.
On ode i ostavi Ežena samog kod starca, bojeći se da kriza ne nastupi
uskoro.
— A, to ste vi, moje drago dete! reče čiča Gorio poznavši Ežena.
— Je li vam bolјe? zapita student hvatajući ga za ruku.
— Jeste, glava mi je bila stegnuta kao u mengelama, ali sada popušta.
Jeste li videli moje kćeri? One će odmah doći, dojuriće čim čuju da sam
bolestan, one su me tako pazile kad sam bio u Žisen ulici! Bože moj! Hteo bih
da mi soba bude čista kad dođu. Neki mladić mi je izgoreo svu treset.
— Ide Kristof, reče mu Ežen i nosi vam drva koja vam šalјe taj mladić.
— Dobro, ali, kako ću platiti drva? Nemam ni pare, dete moje. Sve sam
dao, sve. Sad treba da živim od milostinje. Je li bar bila lepa zlatotkana
halјina? (Ah! Boli me!) Hvala, Kristofe, Bog će vas nagraditi, mladiću; ja
nemam više ništa.
— Ja ću dobro platiti, i tebi i Silviji, šapnu Ežen momku na uvo.
— Moje kćeri su vam rekle da će doći, Je l’ tako, Kristofe? Otiđi još
jednom do njih, daću ti pet franaka. Reci im da se ne osećam dobro, da bih
želeo da ih zagrlim, da ih vidim još jednom pre nego što umrem. Kaži im to,
ali, pazi da ih ne uplašiš mnogo.
Kristof ode na Rastinjakov znak.
— One će doći, nastavi starac. Poznajem ja njih. Ako umrem, silno ću
ožalostiti onu sirotu Delfinu! A i Naziju. Neću da umrem da ih ne bih
žalostio. Ako umrem, dobri moj Ežene, neću ih više viđati. Meni će biti
veoma dosadno na onom svetu. Otac je u paklu kad je bez dece, a ja se već
spremam za to otkako su se one udale. Dok sam bio u Žisen ulici, bio sam u
raju. Recite mi, ako odem u raj, hoću li moći dolaziti na zemlјu kao duh, da
ih vidim? Slušao sam da tako govore. Je li to istina? Čini mi se kao da ih sad
gledam u Žisen ulici.
Ujutru su mi dolazile i govorile: „Dobro jutro, tata!“ Ja sam ih uzimao na
krilo, zadirkivao ih, šalio se s njima. One su me nežno milovale. Doručkovali
smo svakog jutra zajedno, ručavali smo, jednom rečju, bio sam otac i radovao
sam se svojoj deci. Kad su bile u Žisen ulici, nisu ni o čemu mislile, nisu ništa
znale, i mnogo su me volele. Bože moj! Zašto nisu ostale uvek male? (Oh!
Boli me, seva me u glavi.) Ah! Oprostite, deco moja! Strašno me boli; to
moraju biti veliki bolovi, jer vi ste me naučile da se naviknem na bol. Bože
moj! Da mi je samo da im držim ruke, ne bih osećao nikakve bolove. Mislite li
da će one doći? Kristof je tako glup! Trebalo je sam da odem. On će ih videti.
Ali, vi ste juče bili na balu. Recite vi kako su izgledale? One nisu imale ni
pojma o mojoj bolesti, Je l’ tako? Inače, ne bi igrale, sirotice male! O, neću
više da budem bolestan! Ja sam im još preko potreban. Nјihova su imanja
bila u opasnosti. A od kakvih samo muževa zavise! Izlečite me, izlečite me!
(Oh! Ala me boli! Ah, ah, ah!) Vidite, treba da me izlečite jer njima treba
novca, a ja znam gde ću ga zaraditi. Otići ću u Odesu da pravim rezance. Ja
sam lisac, zaradiću milione. (Oh! Suviše me boli!)
Gorio umuknu za trenutak, kao da je hteo da prikupi svu svoju snagu da
bi podneo bol.
— Da su one tu, ne bih se žalio, reče on. A zašto da se žalim?
Bolovi se malo smiriše, i to potraja poduže. Kristof se vrati. Rastinjak, koji
je mislio da čiča Gorio spava, pusti momka da mu glasno ispriča šta je uradio.
— Gospodine, reče on, prvo sam otišao kod gospođe grofice, s kojom
nisam mogao da govorim, jer je bila u velikom poslu sa svojim mužem. Kako
sam ja navalјivao, pojavio se sam gospodin de Resto i rekao mi ovako:
„Gospodin Gorio umire? Pa to je najpametnije što može da učini. Gospođa de
Resto mora da ostane da posvršavamo neke važne poslove; doći će kad
budemo gotovi.“ Taj gospodin bio je vrlo lјut. Kad sam hteo da izađem,
gospođa uđe u predsoblјe kroz jedna vrata koja nisam primetio i reče mi:
„Kristofe, reci mom ocu da se raspravlјam s mužem i da ne mogu doći; u
pitanju je život ili smrt moje dece; ali, čim sve bude okončano, doći ću.“ Sa
gospođom baronicom bilo je drukčije! Niti sam je video, niti sam razgovarao
s njom. ,,A, rekla mi je sobarica, gospođa se vratila sa bala u pet i četvrt, i sad
spava; izgrdiće me ako je probudim pre dvanaest sati. Kad bude zazvonila, ja
ću joj kazati da je njenom ocu gore. Uvek ima vremena da joj se saopšti rđava
vest.“ Uzalud sam molio. Jest, hoćeš! Tražio sam da govorim sa baronom, ali,
on je bio izašao.
— Ni jedna njegova kći neće doći! uzviknu Rastinjak. Pisaću i jednoj i
drugoj.
— Ni jedna, odgovori starac i uspravi se u postelјi. Imaju posla, spavaju,
neće doći. Znao sam ja to. Tek na samrti doznajemo šta su to deca. A,
prijatelјu, nemojte se ženiti, nemojte imati dece! Vi njima dajete život, ona
vas teraju u grob. Vi njih uvodite u svet, ona vas teraju iz njega. Ne, one neće
doći! Znam ja to već deset godina. Pomišlјao sam na to ponekad, ali, nisam
smeo da verujem.
Dve suze okvasiše njegova dva oka, ali, ne potekoše.
— A da sam bogat, da sam sačuvao svoje imanje, da im ga nisam dao, one
bi bile tu, obasipale bi me svojim polјupcima, stanovao bih u nekoj lepoj
kući, imao bih lepe sobe, sluge i vatre; one bi bile uplakane, sa svojim
muževima, sa svojom decom. Imao bih sve to. A ovako, ništa. Novac sve daje,
čak i kćeri. O, gde li je moj novac? Da sam imao blaga da im ostavim, one bi
me previjale i negovale; ja bih njih slušao i gledao. A, drago moje dete, moje
jedino dete, više volim što sam napušten i jadan! Kad bednika vole, onda je
on bar uveren da ga vole. Ne, voleo bih da sam bogat, onda bih njih video.
Ali, ko zna? Obe imaju kameno srce. Ja sam ih suviše voleo, zato one mene
ne vole. Otac treba uvek da bude bogat, da drži svoju decu na uzdi kao
podmukle konje. A ja sam klečao pred njima. Bednice! Lepo su krunisale
svoje desetogodišnje ponašanje prema meni. Da znate kako su bile nežne i
pažlјive prema meni u prvo vreme posle udaje! (O, strašno boli!) Dao sam i
jednoj i drugoj skoro po osam stotina hilјada franaka, zato nisu smele da
budu tako grube prema meni, a njihovi muževi još manje. Dočekivale su me
sa: „Dobri moj oče, mili moj oče.“ Za mene je uvek bilo postavlјeno kod njih.
Ručavao sam i s njihovim muževima koji su mi ukazivali poštovanje.
Izgledalo je da imam još imanja. Zašto? Ništa nisam govorio o svojim
poslovima, čovek koji daje po osam stotina hilјada franaka svojim kćerima
zaslužuje da ga paze. I bili su prema meni i nežni i pažlјivi, ali, to je bilo zbog
mog novca. Ne valјa svet. Ja sam s tim načisto. Vodili su me kolima u
pozorište, i uveče sam ostajao kod njih do mile volјe. Zatim, govorile su da su
moje kćeri, priznavale su me za oca. Još sam ja oštrouman, sve sam zapazio.
Sve je to bilo zbog mog novca i srce mi se kidalo. Video sam ja da hoće samo
da mi zamažu oči; ali, zlu nije bilo leka. Nisam se kod njih osećao tako
ugodno kao za našim stolom ovde. Nisam umeo da razgovaram s njima. A kad
bi neko upitao tiho moje zetove: — Ko je onaj gospodin? — To je čiča
parajlija, bogat je. — A, tako! odgovarali, su i posmatrali, me s poštovanjem
koje se ukazuje novcu. Ali, ako sam im ponekad i smetao, ja sam skupo
plaćao svoje mane! Uostalom, ko je savršen? (Glava mi se pretvorila u ranu!)
Sad se borim sa samrtnim mukama, dragi gospodine Ežene. Ali, to nije ništa u
poređenju sa bolom koji mi je pričinila Anastazija kad mi je prvi put
pogledom stavila na znanje da sam rekao nekakvu glupost koja je ponižava:
kad me je pogledala kao da mi je zabola nož u srce. Hteo sam da saznam šta
sam pogrešio, a saznao sam da sam suvišan na zemlјi. Otišao sam sutradan
Delfini da se utešim, ali, eto, i tamo sam napravio neku glupost i nalјutio je.
Bio sam kao lud. Čitavih osam dana nisam znao šta da radim. Nisam smeo da
im odem jer sam se bojao njihovih prekora. I tako su me kćerke izbacile iz
svojih domova. O, bože moj, kad znaš kakve sam muke i patnje podnosio; kad
si izbrojao udarce noža koje sam dobio za ono vreme za koje sam ostario,
promenio se, šatro se, posedeo, zašto me sada mučiš? Dosta sam iskajao grehe
što sam suviše voleo svoje kćeri. Dobro su se osvetile mojoj lјubavi, mučile su
me kao krvnici. Ali, eto, očevi su vrlo glupi! Ja sam ih mnogo voleo i vratio
im se kao kockar kartama. Moje su kćeri bile moj porok, moje lјubavnice, sve
što sam imao. I jednoj i drugoj trebalo je ponešto, poneki nakit; to su mi
saopštavale njihove sobarice, i ja sam davao da bi me lepo primale! Ali su mi
ipak održale nekoliko pridika o mom ponašanju u društvu. Ubrzo su počele
da me se stide. Tako je to kad se lepo vaspitavaju deca. U mojim godinama,
međutim, ja nisam mogao ići u školu. (Užasno me boli, Bože moj! Lekara!
Lekara! Kad bi mi otvorio lobanju, manje bih patio). Kćeri moje, kćeri moje,
Anastazija, Delfina! Hoću da ih vidim. Pošalјite policiju po njih, dovedite ih
silom! Pravda je na mojoj strani, i priroda, i zakon, sve. Ja protestujem.
Domovina će propasti ako očeve budu prezirali. To je jasno. Društvo i svet
zavise od očinstva, sve će propasti ako deca ne vole svog oca. O, da ih vidim,
da ih čujem, svejedno šta će mi reći, samo da čujem njihov glas, naročito
Delfinin, to će mi ublažiti bolove. Ali im recite, kad budu ovde, da me ne
gledaju onako hladno po svom običaju. A, dobri prijatelјu, gospodine Ežene,
vi ne znate šta to znači kad topli pogled odjednom postane leden. Od onog
dana otkad me njihove oči nisu više obasjavale, ja znam samo za večitu zimu;
imao sam samo da patim, i patio sam! Živeo sam da me ponižavaju i vređaju.
Ja ih silno volim i zato sam podnosio sve uvrede zbog ponekog jadnog i
sramotnog zadovolјstva koje su mi prodavale. Zar otac potajno da viđa svoje
kćeri! Ja sam njima dao ceo svoj život, a one neće danas da žrtvuju radi mene
ni jedan sat. Žedan sam, gladan sam, srce mi čezne, one neće doći da mi
olakšaju samrtne muke, jer ja osećam da umirem. Ali, zar one ne znaju šta
znači gaziti po lešu svog oca! Ima Boga na nebu, on će sam osvetiti nas očeve.
O, one će doći! Hodite, lјublјene moje, hodite da polјubite poslednji put svog
oca, on će se pomoliti Bogu za vas, reći će mu da ste bile dobre kćeri, on će
vas braniti. Na kraju krajeva, vi niste krive. One su nevine, prijatelјu! Recite
celom svetu, neka ih niko ne osuđuje zbog mene. Ja sam za sve kriv, ja sam ih
naučio da me vređaju. Ja sam to voleo. To se nikoga ne tiče, ni na zemlјi, ni
na nebu. Bog bi bio nepravedan kad bi ih kaznio zbog mene. Ja nisam umeo
da podesim svoje ponašanje, učinio sam glupost kad sam se odrekao svojih
prava. Ja bih se ponizio zbog njih! Šta ćete! I najbolјu narav, i najbolјu dušu
pokvarila bi očinska dobrota. Ja sam bednik, ja sam pravedno kažnjen. Ja
sam kriv što su mi kćerke raspuštene, ja sam ih razmazio. One sada traže
zadovolјstva kao što su nekada tražile bombone. Ja sam im uvek dozvolјavao
da zadovolјe svoje devojačke prohteve. Kad im je bilo petnaest godina, imale
su kola! Sve im je činjeno. Ja sam jedini krivac, ali, krivac iz lјubavi. Nјihov
glas mi je otvarao srce. Čujem ih, dolaze. A, da, one će doći. Zakon nalaže da
deca prisustvuju očevoj smrti, a zakon je na mojoj strani. Neće biti skupo. Ja
ću platiti kola. Pišite im da imam milion da im ostavim! Časna reč. Otići ću u
Odesu da pravim makarone. Znam kako se prave. Zaradiću milione. Niko na
to nije mislio. A neće se kvariti prilikom prenosa kao žito ili brašno. E, e, na
škrobu se mogu dobiti milioni! Nećete slagati, kažite im milioni, pa ako dođu
makar iz gramzivosti, više volim da me varaju, videću ih. Hoću moje kćeri! Ja
sam ih stvorio! One su moje! reče on i uspravi se u postelјi, pokazujući Eženu
glavu sa belom razbarušenom kosom koja je pretila.
— Umirite se, reče mu Ežen, dobri moj čiča Gorio, ja ću im pisati čim se
Bjanšon vrati; otići ću po njih ako ne dođu. — Ako ne dođu? ponovi starac
jecajući. Ali, ja ću umreti, umreću od besa, od besa! Obuzima me besnilo! U
ovom trenutku vidim ceo svoj život. Ja sam prevaren! One me ne vole, nisu
me nikad ni volele! To je jasno. Kad nisu došle, neće ni doći. Što duže budu
oklevale, teže će se odlučiti da mi prirede tu radost. Poznajem ja njih. One
nikad nisu umele da pogode kad sam žalostan, kad patim, kad mi nešto treba,
pa neće ni sada pogoditi da umirem. One ne znaju ni koliko ih volim. Da,
vidim ja to, toliko su navikle da im i dušu svoju dajem te ne cene ono što
činim za njih. Da su zaželele da mi izvade oči, ja bih im rekao: „Izvadite ih!“
Suviše sam glup. One misle da su svi očevi kao njihov. Treba uvek da se
držimo na ceni. Osvetiće me njihova deca. U njihovom je interesu da dođu.
Recite im da će i one ovako izdahnuti. One čine sva zločinstva u jednom
jedinom. Idite i kažite im da će ubiti oca ako ne dođu. Ali, one su izvršile
dosta zločina i bez toga. Viknite im kao ja: „Ej, Nazi! Ej, Delfina! Dođite ocu
koji je bio tako dobar prema vama, a jadan pati!“ Ništa, niko. Zar da lipšem
kao pseto? Eto, kako su me nagradile, napustile su me. To su bestidnice,
zlikovci, ja ih prezirem i proklinjem; ustajaću i noću iz groba da ih ponovo
prokunem, jer najzad, prijatelјu, zar nisam u pravu? One se ponašaju ne
može biti gore! Ali, šta ja to govorim? Zar mi niste rekli da je Delfina tu? Ona
je bolјa. A vi, Ežene, vi ste moj sin! Volite je i budite joj otac. Ona druga je
veoma nesrećna. A njihova imanja! A, Bože moj! Ja izdišem, strašno me boli!
Odsecite mi glavu, ostavite mi samo srce.
— Kristofe, idite i zovite Bjanšona, uzviknu Ežen, uplašen starčevim
jadikovanjem i jaucima, a meni dovedite kola.
— Idem po vaše kćeri, dobri moj čiča Gorio, i dovešću ih.
— Silom, silom! Pozovite vojsku, policiju, sve, sve! reče on gledajući
Ežena poslednjim pogledom u kom je još bilo svesti. Kažite vladi, državnom
tužiocu, da mi ih dovedu, ja to zahtevam!
— Pa vi ste ih prokleli.
— Ko to kaže? odgovori starac preneražen. Vi znate da ih ja volim, da ih
obožavam! Ozdraviću ako ih vidim... Idite, dobri moj susede, drago moje
dete, idite, vi ste dobri; hteo bih da vam zahvalim, ali nemam šta da vam dam
osim blagoslova jednog samrtnika. A, hteo bih da vidim bar Delfinu, da joj
kažem da vam se ona oduži mesto mene. Ako ona druga ne može, dovedite
mi nju. Recite joj da je nećete više voleti ako ne bude htela da dođe. Ona vas
toliko voli da će doći.
Dajte mi da pijem, izgore mi utroba! Metnite mi nešto na glavu. Osećam
da bi me spasla ruka mojih kćeri... Bože moj. Ko će im povratiti imanja ako ja
umrem? Zbog njih ću otići u Odesu da pravim rezance.
— Popijte ovo! reče Ežen podižući samrtnika, i prihvati ga levom rukom
dok je u desnoj držao solјu punu teja.
— Vi sigurno volite svoje roditelјe, reče starac stežući slabačkom rukom
Eženovu ruku. Znate li vi da ću umreti, a neću videti svoje kćeri? Bio sam
uvek žedan, a nikad nisam pio; eto kako sam živeo poslednjih deset godina...
Moji su zetovi ubili moje kćeri. Da, ja sam ostao bez kćeri posle njihove
udaje. Očevi, tražite od Skupštine da donese zakon o braku! Najzad, nemojte
udavati kćeri ako ih volite. Zet je zlikovac koji sve iskvari kod jedne devojke,
sve ukalјa. Neka se ukine brak! On nam otima kćeri, i mi umiremo daleko od
njih. Donesite zakon o umiranju očeva. To je strašno. Osveta! To im moji
zetovi ne daju da dođu. Ubijte ih! Smrt Restou, smrt Alzašaninu, oni su moje
ubice! Smrt ili moje kćeri! A, svršeno je, umreću bez njih! One! Nazi, Fifina,
ta hodite! Vaš tata odlazi...
— Dobri moj čiča Gorio, stišajte se, budite mirni, ne uzrujavajte se, ne
mislite.
— Ne videti ih, to su samrtne muke!
— Videćete ih.
 — Zaista! uzviknu starac sav izgublјen. O, da ih vidim! Da ih vidim i da im
čujem glas. Umreću srećan. Eto, ne tražim više da živim, nije mi se više ni
živelo, zlopatio sam se sve više. Ali, samo da ih vidim, da dodirnem njihove
halјine, ah, samo njihove halјine, to je malo, ali, tek da osetim nešto njihovo!
Dajte mi njihovu kosu... osu...
Pade ničice na uzglavlјe kao da je malјem udaren. Ruke je pokretao po
pokrivaču kao da je tražio kosu svojih kćeri.
— Blagosilјam ih, reče on naprežući se, blagosilјam. Odjednom se sklјoka.
Baš tada uđe Bjanšon.
— Sreo sam Kristofa, reče on, odmah će ti dovesti kola. Zatim pogleda
bolesnika i podiže mu silom očne kapke. Dva studenta primetiše da mu je
jedno oko tamno i bez živosti.
— Neće više doći k sebi, reče Bjanšon, ne verujem. Dohvati mu bilo, opipa
ga i spusti ruku starcu na srce.
— Na nesreću i puls i srce rade; ali, s obzirom na stanje u kom se nalazi,
bolјe bi bilo da umre!
— Tako je, reče Rastinjak.
— Šta je tebi? Pobledeo si kao krpa.
— Prijatelјu, slušao sam jauke i jadikovanja. Ima Boga! O, da, ima Boga,
stvorio je on neki bolјi svet, inače život na zemlјi ne bi imao nikakvog smisla.
Da sve ovo nije tako žalosno, ja bih se zaplakao, ali, ovako sam oguglao.
— Slušaj, trebaće nam vazdan koječega; gde ćemo naći novca?
Rastinjak izvadi svoj sat.
— Evo, založi ga odmah. Ne mislim da se zadržavam uz put, da ne izgubim
ni jedan minut vremena, a moram i da sačekam Kristofa. Nemam ni pare, a
trebaće da platim kočijašu kad se vratim.
Rastinjak strča niza stepenice i ode gospođi de Resto, u Helderovu ulicu.
Uz put, njegova mašta, potresena strašnim prizorom koji se odigrao pred
njim, još više razjari njegov gnev. Kad je ušao u predsoblјe i zatražio gospođu
de Resto, odgovoriše mu da ne prima nikoga.
— Ali, reče on lakeju, poslao me je njen otac koji je na samrti.
— Gospodine, nama je gospodin grof strogo naredio.
— Ako je tu gospodin de Resto, recite mu u kakvom se stanju nalazi
njegov tast i obavestite ga da je potrebno da ovog časa govorim s njim.
 Ežen je dugo čekao.
— Možda umire ovog trenutka, pomisli on. Lakej ga uvede u prvi salon
gde ga gospodin de Resto dočeka stojeći kraj kamina u kom nije bilo vatre i
ne ponudi ga da sedne.
— Gospodine grofe, reče mu Rastinjak, gospodin vaš tast umire u ovom
trenutku u jednom bednom ćumezu, bez pare, bez drva; on je na izdisaju i
želi da vidi svoje kćeri...
— Gospodine, odgovori mu hladno grof de Resto, mogli ste zapaziti da ne
marim mnogo gospodina Gorija. On je iskvario gospođu de Resto, unesrećio
mene i narušio moj domaći mir. Meni je sasvim svejedno da li će on umreti ili
živeti. Eto, tako ja mislim o njemu. Svet me može osuđivati, ja prezirem tuđe
mišlјenje. Sada imam važnijih poslova nego da vodim računa o tome šta će o
meni misliti glupaci i beznačajni lјudi. Što se tiče gospođe de Resto, ona nije
u stanju da izađe. Uostalom, ja je ne puštam odavde. Recite njenom ocu da će
doći da ga obiđe čim bude ispunila svoje dužnosti prema meni i mom detetu.
Ako voli svog oca, može biti slobodna posle nekoliko trenutaka ...
— Gospodine grofe, nije moje da sudim o vašem držanju, vi ste gospodar
svoje žene; ali, mislim da mogu računati na vaše poštenje? Obećajte mi samo
da ćete joj reći da će njen otac još danas umreti i da ju je već prokleo što nije
kraj njega!
— Recite joj to vi sami, odgovori gospodin de Resto začuđen gnevom koji
se ispolјio u Eženovom glasu.
Grof odvede Rastinjaka u salon u kom je grofica obično provodila vreme:
bila je uplakana i zavalјena u naslonjaču kao žena koja želi da umre. On se
sažali, na nju. Pre no što se okrenula Rastinjaku, ona pogleda svog muža
bojažlјivim pogledom koji je pokazivao da je njena snaga sasvim malaksala
usled duševnog i telesnog ugnjetavanja. Grof odmahnu glavom, te se ona
oslobodi i poče govoriti.
— Gospodine, sve sam čula. Recite mom ocu da bi mi oprostio kad bi znao
u kakvom se položaju nalazim. Nisam se nadala ovom mučenju, ono
prevazilazi moje moći, gospodine, ali, ću ipak izdržati do kraja, reče ona svom
mužu. Ja sam mati. Recite mom ocu da nema šta da mi zameri, iako izgleda
da ima za to razloga, doviknu ona očajno studentu.
Ežen pozdravi supruge, prozrevši u kakvom je opasnom stanju ova žena, i
ode zaprepašćen. Držanje gospodina de Resto pokazalo mu je da je svako
njegovo posredovanje uzaludno, i bilo mu je jasno da Anastazija nije više
slobodna. On odjuri do gospođe de Nisenžan i zateče je u postelјi.
— Nije mi dobro, jadni moj prijatelјu, reče mu ona. Nazebla sam kad sam
se vraćala sa bala, bojim se da nemam zapalјenje pluća i sad očekujem
lekara...
— Da ste i na samrti, reče Ežen prekidajući je, trebalo bi da otpuzite do
vašeg oca. On vas zove! Kad biste mogli čuti njegov najslabiji jauk, ozdravili
biste.
— Ežene, moj otac jamačno nije toliko bolestan koliko vi kažete; ali, ja bih
bila vrlo nesrećna ako bih se vama zamerila, i poslušaću vas. Znam da bi on
presvisnuo od žalosti kad bi moja bolest postala opasna po život usled ovog
izlaska. Dakle, doći ću odmah posle lekarskog pregleda. A gde vam je sat, reče
ona videći da nema lanca. Ežen pocrvene.
— Ežene, Ežene, ako ste ga već prodali, izgubili... O, to bi bilo vrlo ružno.
Student se nagnu nad postelјu i prošaputa Delfini:
— Želite li da znate? Onda čujte! Vaš otac nema za šta da kupi pokrov u
koji će ga uviti večeras. Založio sam vaš sat, jer nisam imao ni pare.
Delfina odmah skoči iz postelјe, otrča do svog pisaćeg stola, uze iz njega
kesu i pruži je Rastinjaku. Zatim zazvoni i povika:
— Idem, idem, Ežene. Ostavite me da se obučem; ta bila bih pravo
čudovište! Idite vi, ja ću stići pre vas! Tereza, zovnu ona svoju sobaricu,
recite gospodinu de Nisenžanu da odmah dođe. Ežen, srećan što može javiti
samrtniku da će mu jedna kći doći, stiže gotovo radostan u Ulicu Nev Sent
Ženevjev. Zavuče ruku u kesu da odmah plati kočijašu. U kesi te mlade, tako
bogate i tako otmene žene, bilo je sedamdeset franaka. Kad se popeo gore,
zatekao je Bjanšona kako pridržava čiča Gorija koga je operisao bolnički
hirurg, u prisustvu lekara. Pekli su mu leđa lapisom. To je bio poslednji lek
za koji zna nauka, ali, lek bez pomoći.
— Osećate li štogod? zapita lekar. Čiča Gorio, spazivši studenta, odgovori:
— One dolaze, Je l’ te?
— Može se još i izvući, reče hirurg, govori.
— Jeste, odgovori Ežen, Delfina će sad doći.
— Da, reče Bjanšon, govorio je o svojim kćerima, za kojima vapije kao
čovek nabijen na kolac za malo vode.
— Stanite, reče lekar hirurgu, nema mu više pomoći, ne možemo ga spasti.
 Bjanšon i hirurg vratiše samrtnika u nečistu postelјu.
— Ipak, trebalo bi ga presvući, reče lekar. Iako nema nikakve nade, čovek
je. Ja ću opet navratiti Bjanšone, reče studentu. Ako bude jaukao, stavite mu
opijuma na dijafragmu.
Hirurg i lekar odoše.
— Samo hrabro, Ežene, sinko moj! reče Bjanšon Rastinjaku kad su ostali,
sami. Treba mu obući belu košulјu i promeniti postelјno rublјe. Reci Silviji
da donese čaršave i da nam pomogne.
Ežen siđe i zateče gospođu Voker gde postavlјa sa Silvijom. Posle prvih
reči koje joj je Rastinjak rekao, udovica mu priđe sa kiselo-slatkim izrazom
na licu, kao plašlјiva prodavačica koja ne bi htela ni da izgubi svoj novac, ni
da nalјuti svog kupca.
— Dragi moj gospodine Ežene, odgovori ona, vi znate isto tako kao i ja da
čiča Gorio nema više ni prebijene pare. Ako bih dala čaršave za čoveka koji
tek što nije izdahnuo, upropastili bi se, a jedan se i onako mora žrtvovati za
pokrov. Vi mi već dugujete sto četrdeset i četiri franka, još neke sitnice, sveću
koju će vam dati Silvija, sve će to izneti bar dve stotine franaka koje jedna
sirota udovica, kao što sam ja, nije u stanju da izgubi. Budite pravedni,
gospodine Ežene, ja sam inače dosta izgubila za ovih pet dana otkako se
nesreća okomila na moju kuću. Dala bih deset talira da je taj starac otišao pre
nekoliko dana, kao što ste govorili. To utiče na moje ukućane. Ja bih ga za
bagatelu prenela u bolnicu. Najzad, stavite se u moj položaj. Moj pansion pre
svega, jer od njega živim. Ežen se brzo pope u sobu čiča Gorija.
— Bjanšone, a novac od sata?
— Tu je na stolu, ostalo mi je još trista šezdeset i nekoliko franaka. Od
onoga što sam dobio isplatio sam sva naša dugovanja. Založnica je ispod
novca.
Evo, gospođo, naplatite se, reče Rastinjak koji slete niza stepenice.
Gospodin Gorio neće još dugo ostati kod vas, a ja...
— Da, izići će odavde, ali, mrtav, jadnik, reče ona i izbroja dve stotine
franaka, i vesela i tužna.
— Da svršimo, reče Rastinjak.
— Silvija, donesite čaršave i idite gore da pomognete gospođi.
— Nećete zaboraviti Silviju, došapnu gospođa Voker Eženu, već dve noći
ne spava.
 Čim Ežen okrenu leđa. starica potrča kuvarici.
— Uzmi prevrnute čaršave iz sobe broj sedam. I oni su dobri za mrtvaca,
šapnu joj.
Ežen se popeo uz nekoliko stepenica i nije čuo reči stare gazdarice.
— Hajde, reče mu Bjanšon, da mu obučemo košulјu. Drži ga pravo.
Ežen stade kod uzglavlјa i podiže samrtnika kome Bjanšon skide košulјu.
Starac stavi ruku na grudi kao da je hteo da nešto pritisne i poče jaukati
žalosno i nerazgovetno, kao životinje kad izražavaju neki veliki bol.
— O! o! reče Bjanšon, traži verižicu od kose i medalјon koji smo mu
skinuli maločas, kad smo ga goreli lapisom. Siromah čovek! treba mu to
vratiti. Tu je na kaminu.
Ežen uze verižicu ispletenu od plavo-pepelјaste kose. To je bez sumnje
bila kosa gospođe Gorio. Na jednoj strani medalјona bilo je ispisano:
Anastazija, a na drugoj: Delfina. To je bila slika njegova srca koja mu je uvek
bila na srcu. Uvojci kose bili su bez sumnje odsečeni još u ranom detinjstvu
dveju devojčica, jer su bili veoma meki. Kad medalјon dodirnu starčeve
grudi, on duboko uzdahnu izražavajući neko jezivo zadovolјstvo. To je bio
poslednji odjek njegove osećajnosti koja kao da se povlačila u nepoznato
središte iz kog potiču i kuda se vraćaju naše naklonosti. Nјegovo zgrčeno lice
dobi izraz neke bolećive radosti. Ova neobično osećajna snaga koja je
nadživela misao silno je potresla oba studenta i oni proliše tople suze na
samrtnika koji jeknu od silnog zadovolјstva.
— Nazi! Fifina! reče on.
— Još je živ, reče Bjanšon.
— Šta će mu život? upita Silvija.
— Da pati, odgovori Rastinjak.
Pošto je svom drugu dao znak da se ugleda na njega, Bjanšon kleknu i
poduhvati bolesnika ispod kolјena, a Rastinjak učini to isto s druge strane
postelјe i podvuče mu ruke ispod leđa. Silvija je bila tu i čekala da izvuče
čaršave kad podignu samrtnika i da ih zameni onima koje je donela. Čiča
Gorio, zacelo prevaren onim suzama, prikupi svu svoju snagu, ispruži ruke i
dodirnu sa obe strane postelјe glave dva studenta, zgrabi ih silno za kosu i
jedva izusti:
— Ah! Anđeli moji! Sa ove dve dirlјive reči odlete i njegova duša.
Jadnik! reče Silvija dirnuta ovim poslednjim uzvikom koji je izražavao
jedno uzvišeno osećanje koje je najgroznija i najnesmišlјenija obmana
ushitila poslednji put.
Poslednji uzdah ovog oca morao je biti uzdah radosti. On je bio izraz
celog njegovog života, jer se i tada prevario. Čiča Gorija ponovo pobožno
položiše na postelјu. Od tog trenutka na njegovom licu bolno se odražavala
borba između života i smrti u telu koje nije više imalo svesti o lјudskom
zadovolјstvu ili bolu. Smrt je bila samo pitanje vremena.
— Ostaće ovako nekoliko sati i niko neće primetiti kad je umro; neće biti
ni hropca. Mozak je potpuno zahvaćen.
U tom trenutku, na stepenicama se začuše koraci zadihane žene.
— Zakasnila je, reče Rastinjak.
To nije bila Delfina, nego Tereza, njena sobarica.
— Gospodine Ežene, reče ona, gospodin i gospođa lјuto su se zavadili zbog
novca koji je jadna gospođa tražila za svog oca. Ona se onesvestila, došao je
lekar, morao je da joj pusti krv, ona je vikala: „Moj otac umire, hoću da vidim
tatu!“ Žalosno je bilo slušati njen vrisak.
— Dosta, Tereza. Sad je dockan i kad bi došla. Gospodin Gorio izgubio je
svest.
— Jadni gospodin, tako je bolestan! reče Tereza.
— Ja vam više nisam potrebna, moram da gledam ručak, sad je četiri i po
sata, reče Silvija koja se, na vrh stepenica, zamalo ne sudari sa gospođom de
Resto.
Grofica je izgledala ozbilјna i strašna. Ona pogleda samrtničku postelјu,
koju je slabo osvetlјavala jedna sveća, i briznu u plač kad spazi lice svog oca
na kom su se pokazivali poslednji trzaji života. Bjanšon se skloni iz
uviđavnosti.
— Nisam pobegla na vreme, reče grofica Rastinjaku.
U znak odobravanja, student klimnu glavom veoma tužno. Gospođa de
Resto uze očevu ruku i polјubi je.
— Oče, oprosti mi! Govorili ste da bi vas moj glas dozvao iz groba. Oživite
onda za časak da blagoslovite vašu kćerku pokajnicu. Čujte me. To je strašno!
Samo me vi možete blagosloviti na ovom svetu. Svi me mrze, samo me vi
volite. Omrznuće me i moja deca. Povedite me sa sobom, ja ću vas voleti i
negovati. Ne čuje više, ja sam luda. Ona pade na kolena i gledaše, kao izvan
sebe, ovaj bedni leš. Moja je nesreća potpuna, reče ona gledajući Ežena.
Gospodin de Traj je otišao i ostavio grdne dugove, a doznala sam i da me je
varao. Muž mi nikad neće oprostiti, a sav moj imetak nalazi se u njegovim
rukama. Ničemu se više ne nadam. Avaj! Radi kog sam izneverila jedino biće
(ona pokaza svog oca) koje me je obožavalo! Ja sam bestidnica, nisam umela
da ga cenim, odbila sam ga od sebe i zadavala mu silne muke!
— On je to znao, reče Rastinjak.
U tom trenutku čiča Gorio otvori oči, ali, to je bila posledica grča. Taj
pokret koji je dao nade grofici, bio je isto tako strašan kao i samrtnikovo oko.
— Da li bi me čuo? uzviknu grofica. Ne, reče u sebi i sede kraj njega.
Pošto je gospođa Resto izjavila da želi da čuva svog oca, Ežen siđe da se
malo založi. Ukućani su se već okupili.
Dakle, reče mu slikar, čini mi se da ćemo gore imati smrtoramu?
— Šarle, reče mu Ežen, mislim da biste mogli da se šegačite s nečim manje
žalosnim.
— Zar se ovde ne možemo više smejati? nastavi slikar. Šta mari kad
Bjanšon kaže da je čiča izgubio svest?
— I tako će umreti kao što je i živeo, reče činovnik muzeja.
— Otac je umro! vrisnu grofica.
Na taj strašni vrisak, Silvija, Rastinjak i Bjanšon odoše gore i zatekoše
gospođu de Resto onesvešćenu. Kad su je osvestili, odneše je u kola koja su je
čekala. Ežen je predade Terezi i naredi joj da je vodi gospođi de Nisenžan.
— Svršeno je s njim, reče Bjanšon silazeći.
— Izvolite, gospodo, reče gospođa Voker, ohladiće se čorba.
Dva studenta sedoše jedan do drugog.
— Šta treba sad raditi? reče Ežen Bjanšonu.
— Ja sam mu sklopio oči i lepo ga namestio. Kad opštinski lekar utvrdi
smrt koju ćemo prijaviti, uvićemo ga u pokrov i sahraniti. Šta bi drugo?
— Neće više mirisati hleb ovako, reče neko za stolom, podražavajući
starca.
— Zaboga, gospodo, reče nastavnik, ostavite jednom tog čiča Gorija, dosta
je bilo govora o njemu, evo ceo sat kako se samo o njemu priča. Naš divni
Pariz ima to preimućstvo što čovek može u njemu da se rodi, da živi i da
umre a da niko za to i ne zna. Koristimo se blagodetima civilizacije. Danas je
umrlo njih šezdeset, hoćete li da oplakujemo sve pariske grobove? Ako je čiča
Gorio odapeo, tim bolјe po njega! Ako ga toliko volite, idite pa ga čuvajte, a
nas ostavite da jedemo na miru.
— Tako je, reče udovica, za njega je bolјe što je umro! Čini mi se da je
jadnik imao dosta nevolјa u životu.
To je bio jedini posmrtni govor ovom biću koje je za Ežena oličavalo
očinstvo. Petnaest ukućana počeše da razgovaraju kao obično. Kad su Ežen i
Bjanšon prestali da jedu, zveket vilјušaka i kašika, smeh i razgovor, razni
izgledi tih alaplјivih i ravnodušnih lica, njihova bezbrižnost, sve ih to sledi od
užasa. Oni izađoše da potraže sveštenika koji će provesti noć kraj pokojnika i
čitati molitve. Trebalo je da odaju starcu poslednju poštu sa ono malo para
što su imali. Oko devet časova uveče položiše starca na odar, između dve
sveće, u praznoj sobi, i jedan sveštenik dođe i sede pored njega. Pre no što je
legao, Rastinjak zapita sveštenika koliko će stati opelo i sprovod, pa onda
napisa nekoliko reči baronu de Nisenžanu i grofu de Resto moleći ih da
pošalјu svoje lјude koji će izmiriti sve izdatke oko sahrane. On im posla
Kristofa, zatim leže i zaspa mrtav umoran. Sutradan ujutru Bjanšon i
Rastinjak morali su sami otići da prijave starčevu smrt koju lekar utvrdio oko
podne. Dva sata posle toga, pošto zetovi nisu poslali novac niti je ko došao u
njihovo ime, Rastinjak je morao da plati svešteniku. Kako je Silvija tražila
deset franaka da starca uvije i ušije u pokrov, Ežen i Bjanšon izračunaše da će
s mukom moći da podmire sve troškove ako im pokojnikovi rođaci ne
priteknu u pomoć. Medicinar primi na sebe da sam stavi leš u jedan bedni
mrtvački kovčeg koji je jevtino kupio u svojoj bolnici.
— Da se osvetimo onim nevalјalcima, reče on Eženu. Idi zakupi jednu
parcelu za pet godina na Perlašeskom groblјu, i poruči opelo i pogreb trećeg
reda. Ako zetovi i kćeri ne budu hteli da ti vrate novac koji si dao, naredi da
se ureže na grobu: „Ovde počiva gospodin Gorio, otac grofice de Resto i
baronice de Nisenžan, sahranjen o trošku dva studenta.“
Ežen je poslušao svog prijatelјa tek pošto je uzaludno išao prvo gospodinu
i gospođi de Nisenžan a zatim gospodinu i gospođi de Resto. Dopirao je samo
do vrata. Vratari su imali stroga naređenja.
— Gospodin i gospođa, govorili su oni, ne primaju nikoga; njima je umro
otac pa su u velikoj žalosti.
Ežen je bio dovolјno upoznao pariski svet te nije hteo da navalјuje. On
oseti silan bol kad vide da ne može doći do Delfine.
„Prodajte neki nakit, napisa joj on kod vratara, da bi vaš otac bio pristojno
ispraćen do njegove večne kuće.“
On zapečati pismo i zamoli baronovog vratara da ga preda Terezi za njenu
gospođu; ali vratar ga predade baronu de Nisenžanu koji ga baci u vatru.
Pošto je sve pripremio, Ežen se, oko tri časa, vrati u građanski pansion i
zaplaka se kad pri ulazu spazi mrtvački kovčeg, jedva pokriven crnom čojom,
stavlјen na dve stolice u ovoj pustoj ulici. Jedna ružna škropionica, koju još
niko ne beše dotakao, bila je zamočena u kalaisani bakarni sud, pun svete
vodice. Čak ni na vratima nije bilo crne čoje. To je bila sirotinjska smrt, bez
sjaja, bez pratnje, bez prijatelјa i rođaka. Bjanšon je morao da ostane u
bolnici te pismom javi Rastinjaku šta je uradio u crkvi. Dostavio mu je da bi
opelo bilo preskupo, da moraju da se zadovolјe jevtinijom večernjom
službom i da je poslao Kristofa s pisamcetom u pogrebno preduzeće. Baš kad
je Rastinjak dovršavao čitanje Bjanšonovih žvrlјotina, on spazi u rukama
gospođe Voker medalјon sa zlatnim ivicama u kom je bila kosa dveju kćeri.
— Kako ste smeli to da uzmete? reče joj on.
— Pa valјda ne mislite s ovim da ga sahranite? odgovori Silvija. To je od
zlata.
— Nego šta! odgovori Ežen lјutito. Neka bar odnese sobom jedinu stvar
koja može da zameni njegove kćeri.
Kad stigoše mrtvačka kola, Ežen naredi da se digne kovčeg, otkova
poklopac i s pobožnošću spusti na starčeve grudi sliku iz doba kad su Delfina
i Anastazija bile mlade, nevine i čiste, i kad nisu mudrovale, kako je starac
rekao u samrtničkim mukama. Za kolima, koja su nosila jadnika u crkvu Sent
Eten di Mon, koja je najbliža Ulici Nev Sent Ženevjev, išli su samo Rastinjak i
Kristof, sa dva momka pogrebnog preduzeća. Kad su tamo stigli, uneše
kovčeg u nisku i mračnu kapelu. Ežen je uzalud tražio očima oko crkvice
kćeri čiča Gorija ili njihove muževe. On je bio sam sa Kristofom koji je mislio
da treba da oda poslednju počast čoveku koji mu je dao nekoliko dobrih
napojnica. Čekajući dva sveštenika, pojca i crkvenjaka, Rastinjak stište ruku
Kristofu, ali nije mogao da progovori ni jednu jedinu reč.
— Da, gospodine Ežene, reče Kristof, bio je to dobar i pošten čovek, uvek
pažlјiv u razgovoru, nikom nije naudio niti kome učinio zla.
Sveštenik, pojac i crkvenjak dođoše i obaviše sve što se moglo za
sedamdeset franaka u doba kad crkva nije toliko bogata da se besplatno moli
Bogu. Sveštenici otpevaše jedan psalm, Libera, De profundis. Služba je trajala
dvadeset minuta. Došla su samo jedna kola za jednog sveštenika i pojca, i oni
pristaše da prime Ežena i Kristofa.
— Pošto nema pratnje, reče sveštenik, možemo ići brže, da ne bismo
zadocnili, već je pet i po časova.
Ali, baš onda kad su smestili kovčeg u mrtvačka kola, dođoše dvoja kola s
grbovima grofa de Resto i barona de Nisenžan, ali prazna i otpratiše mrtvački
sanduk do groblјa Per Lašez. U šest sati spustiše telo čiča Gorija u raku oko
koje su bile sluge njegovih kćeri koji se izgubiše sa sveštenikom čim je
odslužena kratka molitva koju je platio student. Dva grobara baciše nekoliko
lopata zemlјe da pokriju kovčeg, pa se onda uspraviše, i jedan zatraži
napojnicu od Rastinjaka. Ežen potraži u džepu ali, ne nađe ništa i morao je
da uzajmi franak od Kristofa. Posle ovog događaja koji je sam po sebi
neznatan, Ežena obuze silna tuga. Dan je bio na izmaku, neki vlažni sumrak
dražio je živce. On se zagleda u grob i sahrani u njemu svoju poslednju suzu
koju je izazvalo sveto uzbuđenje jednog čistog srca, suzu koja odleti na nebo
čim pade na zemlјu. On prekrsti ruke i zagleda se u oblake. Kristof ode kad ga
vide takvog.
Rastinjak, ostavši sam, pođe nekoliko koraka ka uzvišici na groblјu i spazi
Pariz koji se iskrivudano proteže obalama Sene i koji je već počeo da se
osvetlјava. Nјegove se oči zaustaviše gotovo požudno na prostoru između
Vandomskog stuba i Invalidskog doma[23], tamo gde živi onaj otmeni svet u
koji je hteo da uđe. I on baci na tu šumnu košnicu pogled koji je, kako
izgleda, unapred sisao med iz nje, i izusti ove znamenite reči: ,,A sad je na nas
dvoje red!“
I, prvi korak njegova izazivanja kojima je pretio društvu, bio je odlazak na
ručak kod gospođe de Nisenžan.
 Napomene

[1] Žofroa Sent-Iler (Étienne Geoffroy Saint-Hilaire 1772-1844) francuski

prirodnjak, čuveni zoolog, tvorac embriologije.
[2] U gradu i izvan njega (lat.)
[3] Džagernat – grad u Indiji, u kome se slavio kult boga Višne. Jednom
godišnje, u svečanoj povorci, prevožen je na velikim kolima Višnin kip (idol) i
dešavalo se da se fanatični vernici bace pod kola sa uverenjem da će posle
smrti, u novom životu, biti pripadnici više kaste.
[4] Sve je istina (engl.)
[5] U Kapucinskoj bolnici.
[6] Doživljaji Telemaha, Odisejeva sina (1699.) – didaktični (poučni)
roman francuskog pisca Fenelona (Fenelon). Telemah, uz pomoć boginje
mudrosti Atine (lat.: Minevra), traga za svojim ocem, nestalim posle propasti
Troje. Kao što su u Homerovom spevu Odiseja opisana Odisejeva lutanja,
tako su u ovom dosta razvučenom romanu ispričane mnogobrojne
Telemahove avanture, među njima i poseta ostrvu na kome vlada nimfa
Kalipso. Fenolonov roman je čitavih 100 godina bio popularan – otud tapeti
sa scenama iz Telemaha.
[7] Kataralan – koji se odnosi na katran, zapaljenje disajnih organa.
[8] Sui generis (lat.)– svojevrstan, specifičan.
[9] Budoar (franc.) – mali salon u kome su dame iz visokog društva primale
bliske prijatelje.
[10] Žorž Kadudal i Šarl Pišegri – kraljeve pristalice, zaverenici protiv
Napoleona Bonaparte, prvog konzula (1803.). Policija ih je uhvatila tek posle
dugog traganja, zahvaljujući prijavi.
[11] Jafet – po Bibliji Nojev sin od koga potiču ljudi bele rase.
[12] Collège de France - ugledna visokoškolska ustanova u Latinskoj četvrti
u Parizu.
[13] Usque ad talones – sve do peta (lat.).
 [14] Caro, non dubitare – „Dragi ne sumnjaj“ (ital.), reči arije iz opere.
[15] Eiusdem farinae – Od istoga brašna (lat.).
[16] Ultima ratio mundi – konačni razlog na svetu (lat.).
[17] Benvenuto Cellini, italijanski renesansni vajar i zlatar (1500-1571),
poznat i po burnom životu.
[18] Đem (turski gem) – gvozdeni deo koji se konju stavlja u usta, a s oba
mu se kraja pričvršćuje uzda; žvala.
[19] Abraham Breguet (1747-1823) bio je jedan od najpoznatijih
časovničara toga vremena.
[20] Col tempo – s vremenom (ital.).
[21] Trahit sua quemque voluptas – Svakog vuče njegova strast (lat.),
Vergilije.
[22] Marifetluk (turski marifetlik od arapskog ma’rifa): veština snalaženja
u novoj situaciji, nevolji i sl., dovitljivost; smicalica kojom neko izbegava
obavezu ili odgovornost, trik, lukavština.
[23] Invalidi - Les Invalides, barokno-klasicistička palata u centru Pariza, u
kojoj se nalaze muzeji i spomenici vezani uz vojnu istoriju Francuske, kao i
grob Napoleona Bonaparte. Izgrađena je 1679-1708. godine na inicijativu Luja
XIV, kao dom i bolnica za ratne veterane i invalide. U sklopu palate je crkva
Chapelle Royale des Invalides, nadsvođena čuvenom kupolom.