ČAROBNA PESMA

Miroslav Antić

1.

Često te tako vidim.

Istina, kao u nekoj

dalekoj srebrnoj magli.
Ali divno te vidim.

Na nogama ti čizme
od sedam svetlosnih milja.

U ruci ona lampa

u koju, posle Aladina,
umesto duha zatvaraš
obrise večitog vremena.

I čujem, šapućeš: sezame.

I svet se pred tobom rasklapa.

2.

Dodirom tvojih misli

prostori sebe otkrivaju.

Dužina tvog vida

tinja i pokreće krvotok
još nenačetih svetova.

Letiš na čarobnom ćilimu

i dižeš se za pticama
tamo gde je sve prozirno,
sve u jednoj dimenziji
kao na dečijem crtežu,
al ima nečeg ljudskog,
dubljeg od čovečanstva.

Tamo te čekam budan

u svom kosmičkom snu.
 

3.

Nikad ti nisam rekao

koliko do suza volim
tvoju tršavu glavu
koja u sumrak miriše
na sapun i jesenji vetar.

Glavu u kojoj stanuju

samo visoke boje,
ogromne, nedostižne,

sposobnu da razume
spirale nebeskih ognjeva,
geometriju sna
i hrabrost novih Ikara
koji će krenuti sutra
ka nepoznatim suncima
brzinom prema kojoj je
svetlost obično puzanje.

4.

Sine moj, i ja letim.

Kao sto ptica ne ostavlja

otiske krila u vazduhu,
tako se i ja krećem
verujući u ono
što bih hteo da vidim,
a ne što stvarno vidim.

Možda to znači ući

u unutrašnjost tišine.

Možda to znači postići

ono sto ne može svako:

da zivot ne bira nas,

vec mi njega da biramo.

 
5.

Ja sam svoja najčudnija,

najlepša putovanja,
prevalio kroz pustoš
ove vetrovite glave.

I tu su stali beskraji
o kojima i ne slutiš.

Biti putnik kroz mudrost,

to znači: baviti se
vratolomijom bezumlja.

Ne srljajući, već - drhtavo,

dostojanstvenom nežnošću
jedne predivne lude.

6.

Zato bežim od kuće.

Nađes me kako sedim

u restoranu kraj reke
i mučim se da oljuštim
sa čela i sa misli
zemljinu težu čamotinje,
jednolikost života
i otupelost zanosa.

U bestežinskom stanju
vina i tihe muzike,
odlepim se i lebdim.

Lebdim nad samim sobom.

Tako zamišljam nebo.

7.

Onda priđeš i kažeš mi :

tata, idemo kući.
Ostavljam na stolu osmeh
i prepunu pepeljaru
malih dogorelih krila.

Otvaram vrata i ulazim.

Ne u svet, već u sebe.

I ne prolazim dalje,
nego u sebi ostajem.

8.

Kažu: još ništa ne shvataš

sa svojih trinaest godina.

Oslonjen o zid kiše,

sisam koštice vazduha
i smeškam se u sebi.

Znam mnoge roditelje,

potpuno lišene one
izuzetne ozbiljnosti
kojom se svom sinu
može postati sin.

Ne boj se. Ja te poštujem.

Evo ti ruka i vodi me,

pazljivo, da se ne uplase
pegave oci lisca
u baricama oktobra.

9.

I dok hodamo tako,

hteo bih da te zamolim:
preleti beskonačnost,
prestigni vreme i maštu,

al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.
Dodirni rukama grive
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa eksplozijom pulsara,

al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Početak početka je svuda.

Kraj kraja je u nama.

10.

Posle zvezdanih letova

valja imati mesto
gde možeš da se spustiš.

Jer ljudska srca su niska,

zasađena ko jagode.

U redu, idemo kući,

gde su svici komete
našeg malenog kosmosa,

gde smo načinili sebi

milimetarske beskraje,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima, nepažnjom,
jedan od drugoga, zauvek,
otkinemo i skliznemo
svako u svome pravcu.

Ja daleko od tebe
kao Alfa Kentaura.
Ti daleko od mene
kao sazvežđe Vlašića.

11.

Pronađi nove svetove

i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da žive i da dišu.

Al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Samo se tako možemo

jedan drugom približiti.

Četiri ulice tamo,

i tri ulice ovamo,
i jedva primetan osmeh,
i iste, iskrene oči,

to je prostranstvo bezdana
koje bih hteo da premostim

od moje zvezde do tvoje.