Persijska poezija

Po legendi, persijska poezija je proistekla iz ljubavnih razgovora viteškog persijskog kralja

Behramgura i njegove drage Dilarame. Legenda kaže da su ti razgovori tekli u obliku skladne
pesme, prefinjenog ritma i zvučnih rima. Naravno, književna istorija smatra da su drugi
momenti doveli do stvaranja i procveta ove poezije....

Razvoj najčešćih pesničkih formi:

Kasida, duža monorimična pesma, koja obično nije nikada prelazila sto stihova. Ponekad je
panegirična ili satirična, poučna ili religiozna, a katkad i elegična. Najčuveniji pesnici kasida
su pesnik Rudaki, zatim Unsuri, Faruhi, Enveri, Hakani i Kani.

Gazel, lirska pesma koja je gotovo identična po formi i redosledu rima sa kasidom, ali je
elastičnija i nema prigodan karakter. Obično ne prelazi petnaest stihova. Persijski pesnici
doveli su ovu formu do savršenstva u pogledu oblika i sadržine. U gazelu su opevali ljubav u
vino, ružu i slavuja, lepotu i mladost, večne istine, smisao života i suštinu sveta. Poslednji
distih sadržavao je i obično i "nom de plume" pesnika. U ovoj formi dali su remek-dela Sadi,
Hafiz i Saib.

Rubai, tj. katren (sadrži u stvari četiri polustiha, dakle dva stiha), sa rimama po sistemu a a b
a, najkraća je od svih persijskih pesničkih formi; stekla je svetsku slavu kroz stihove Omera
Hajama. Rubaije su koristili gotovo svi persijski pesnici. Rubaija je iziskivala savršenstvo
forme, konciznost misli i jasnoću.

Mesnevija, ili rimovani distisi, u kojoj dva polustiha imaju istu rimu, a svaki distih drugačiju.
Ovu pesničku formu koristili su persijski pesnici za sastave koji broje više hiljada stihova, za
epopeje, romentične, alegorijske, didaktičke i mističke spevove. U mesnevijskoj formi
izlagana su i naučna iskustva. Mesnevija je čist produkt persijskog duha.
Svoja pesnička ostvarenja, persijski pesnici su, bilo sami ili kasnije drugi, sakupljali u divane
u kojima su pesme bile poređane po utvrđenom redu.

Gete je jednom prilikom izrazio svoj sud o persijskoj književnosti: "Persijanci su imali sedam
velikih pesnika od kojih je svaki malo veći od mene."

SVET JE ZMIJA

Koje ljude častima obaspu nek' se

odveć ne ohole,
Kol'ko ljudi svet uzdigne, pa ih
zbaci dole!
Ovaj svet je zmija, ko svet voli
ima da je kroti
Dok se ona jednog dana protiv njega
ne uroti.

Umara
~
Sramota je velja izdizati sebe
Iznad svih stvorenja isticati sebe;
Od zenice oka treba naučiti;
Gledat' sve i svakog - ne gledati sebe.

Ansari

RAZUM

Razum uvek moj vođ beše, i napred me

je vodio.
Mudar duh me širom zemlje proslavio i
bodrio.

Razum da mi krunu vere, to opet i

opet kažem
Vera dade moć i sngu da izdržim
i ne lažem.

Da se točak sudbe prema ljudskoj

snazi ravna
Prestolje bi moje bilo vrh Meseca već
odavna.

Nije tako! Vrednost se mudrosti stvarno

slabo ceni,
Kod ćudljive sudbe sveta, kako otac
reče meni.

A znanje više vredi no sva dobra, čin i

zlato
Tako duh mi neustrašiv šapt'o i tešio
za to.

Kad sjajnije imaš srce, no što Mesec

može sjati,
Šta bi presto vrh Meseca mogao ti
više dati?!

Da s' oduprem krutoj sudbi i odbijem

zbog dušmana
Dosta mi je znanje k'o štit, dosta vera
k'o odbrana!

Nasiri Hursev

CRNO BOJI KOSU

U žalosti crno ponajbolje stoji

Pa zato i starac crnim kosu boji.

POLJUPCI

Ljubiti se ... to je isto

Što i morsku vodu piti
Sve štogod je više piješ
To ćeš više žedan biti.

ELEGIJA U SMRT ŠEHIDA

Krenu Šehidov karavan i nigde ne stade

Nego slušaj: mene čeka isto putovanje;
Kako oko broji: to je jedno telo manje
A za dušu: gubitak se penje na hiljade.

Rudaki
~
Ja sve reših: od Saturna što se gore vrti
Pa do Zemlje i što ona sobom dole prti,
Smelo zbacih teške lance obmane i laži
Jest, ja svaki čvor odreših, samo ne
čvor - smrti.

Ibn Sina
SVEĆA

O ti, čija svetla duša sa tvog čela

plamom prži
Telo živi dok i duša; tvoja ... dok
je telo drži.

Svakog časa tvoja duša uzme nešto

od tvog tela,
E bi rek'o: celo telo istopi ti duša smela!

Zašto, ako nisi zvezda, samo bdiš pod

nočnim nebom,
Zašto, ako nisi zaljubljena, plačeš nad
samom sobom?

Jesi, ti si zvezda al' je ... tvoje nebo

- vosak meki,
Jesi, ti si draga al' je ... tvoj ljubavnik
- svećnjak neki.

Nu de čuda: na košulju* ti oblačiš

svoje telo**,
Drugi odelo na kožu, a ti kožu na odelo!

Kada hoćeš da s' ugasiš živneš čim

te žar poljubi,
Kad oboliš ozdravićeš: glava ti se
čim odrubi!

Čak i usred svog smejanja ... zaplačeš, i

čudna stvarčica:
Ljubavnik si sebe same, samoj sebi
ljubavnica!

Bez proleća ti procvetaš, bez jesenjeg

veneš roka,
Časom se smeješ bez usta, a časom
plačeš bez oka!
Ti si u svemu slična meni, a ja opet
sasvim tebi,
Mi smo svakom prijatelji, a neprijatelji
sebi.

Obadvoje propadamo, druge da

razveselimo,
Drugima sreću delimo, sebe same
žalostimo!

Oboje smo uvek plačni, oboje lomni i

bledi,
Oboje smo usamljeni, odbačeni
puni jedi.

Ja na tvojoj glavi gledam što s' u mome

srcu zbiva,
Ti na svojoj glavi nosiš što s' u mojim
grud'ma skriva.

Oba naša lica liče onim žutim

cvetovima,
Moje: kao pun pupoljak, tvoje: cvet
u vrtovima.

Kad sam dalje od tvog lica, mrzak

mi je dan što peče,
Oduzmu li tebe meni, žalosna mi
noć i veče.

Ja sam kuš'o sve drugare, od mladosti

do starosti,
Al' nijednog od vernosti, ni dvojice
od stalnosti!

Ti si, Svećo, moj prijatelj, tebi tajne

i odajem,
Ti si moja prava druga, ja sam tvoj drug
tvoj i ostajem.

* Pesnik misli na fitilj.

**Pesnik misli na vosak.

Minučihri
L0KMANOVA KUĆICA

U Lokmana* bila kućica mala,

Tesna k'o lauta, uska k'o svirala.

Neki besposličar doveza se starca:

"Kakva je to kuća: šest stopa,
s tri palca?

Ovaj svet je prostran i pun svake čari,

A ti grčiš u bednoj straćari!"

Starac uzdah pusti, kroz suze povika:

"I ovo je mnogo za me smrtnika!

Ovaj svet je krčma, a mi tek putnici,

Ovo je ćuprija, a mi prolaznici."

*Legendarni istočnjački narodni mislilac i iselitelj.

Senai

Zbog tebe odrekoh se ovoga pustog

sveta,
A tebi, moj meseče, glas o tom
hoće l' doći?
Svega se ja odrekoh, sam ostah
bez ikoga-
Kako je prošlo s tobom tako će s
drugom proći!

Vatvat

TI SJAŠ...

Ti sjaš k'o mesec, i svetliš k'o sveća

Zašto onda da se gubim ja i gorim?
Kada si ti sveća zašto da ja gorim?
Kada si ti mesec zašto da ja skorim?
Muizi

STARA ISTINA

Dok je u svom rodnom mestu,

Čovek nema prednosti,
Dragi kamen u svom oknu,
Ostaje bez vrednosti.

ŽENAMA

Ah! Žena je oblak, a čovek je mesec,

Al' oblak na mesec baca tamne sene.
Zato za čoveka ništa bolje nije,
No kad sasvim može živeti bez žene.

NEBO I ZEMLJA

Al' je nebo strahovit' cicija, Ono

daje sve što može gore. Nemoj od
njeg' ni hleba ni vode, Da ti brige
dušu ne izgore.

A zemlja je mnogo zahvalnija,

Jednim zrnom ko se njoj obrati,
Ona zrno na srce privija,
I stoput mu toliko povrati!

Enveri

U pitanju je jedna lepa knjižica koja se zove "Iz persijske poezije".

O METARMOFOZI

Ja umreh k'o ruda i postah bilina,

I k'o biljka umreh i postah živina;

I k'o zverka umreh, do čoveka stignuh... Pa

šta da se bojim? Svaka smrt me dignu!

Posle ovoga ću k'o čovek umreti

I k'o krilat anđ'o nebu se popeti.

I anđelske mi je ostavit' stanice,

Jer sve je prolazno sem Njegovo lice.

I kao anđeo ću se žrtvovati,

Što um ne shvata to ću tad postati.

Tad će me nestati ... Nestanak mi veli

Gromko k'o orgulje: "Svak se njemu seli!"

DELKAKOVA ŽENIDBA

Jedne noći reče svetli knez Delkaku:

"Zbog naglosti, sad si s bludnicom
u braku.

Da si o tom najpre mene izvestio, Ja

bih te poštenom ženom oženio."

Delkak reče: "Devet čednih sam uzeo,

Sve se pokvariše! Poludet sam hteo!

Sad uzeh bludnicu ... razlog neću kriti:

Baš da vidim šta će od nje najzad biti!"

I ja sam kušao razum mnogo leta,

Sad ću poći putem na kom ludost cveta!

Rumi

CVEĆE I PESNIK

Što se srce brzo zgrči lali

To je zato što moj uzdah pali;
Što dan-i-noć ima tamne pruge
To j' crnina radi moje tuge.

Emir Husrev

KAP KIŠE

Kada kaplja kiše iz oblaka kanu,

Beskrajnost mora zbuni je i ganu:
"Zar sam ja, reče, spram tog mora išta?
Ono je svuda, ja sam u njem ništa!"
Kada, sitna, vide svoje ništavilo,
Školjka je primi radosno u krilo;
Pod negom neba u sedefu osta
Dok sjajan biser za krunu ne posta.
Tako kap stiže gde se presto diže,
Da bude išta spusti se do ništa.

PROLAZNOST

Jednom sam čuo pesmu lautara

I ta mi pesma i sad srce para.
Dugo će, avaj, bez nas cvasti cveće
Dugo će, bez nas, cvetati proleće!
Opet će maj, jul i januar biti
A nas će samo prah i zemlja kriti!
Posle nas daće bašta mnogo ruža,
Dragi će dragoj sve da ruku pruža!
A bezbroj ljudi tek će da se rodi,
Pa da po našem prahu mirno hodi!
~

Ja sam rekao: čim ti dođeš,

Kazaću ti srca jade...
Šta bih kaz'o? Čim ti dođeš
Jad u srcu već nestade!

SVETNJAK

Ako ti pred svetnjak nezgodan stvor stane,

Ustani, uzbij ga, usred zbora da si; A
ima li šećer-osmeh, medne usne, Za
rukav ga uzmi, a svetnjak ugasi!

Sadi

KAKVA JE MISTIČKA LJUBAV

Već mnogi tajni ljubavnik meni reče:

Da mudrac čovek ne pozna prave sreće.

Um ima peču kao i lovac-soko,

A ljubav ima, svevidno oštro oko.

Mudrost je pile, a ljubav čarna ptica,

Mudrost je izba, a ljubav bez granica!

Mudrost je telo, a ljubav duša sveta,

Mudrost je zemlja, a ljubav voda sveta.

Mudrsot je zvezda, a ljubav sunce sjajno,

Mudrost je dete, a ljubav biće bajno!

Da dah ljubavi zapiri vrh svetova,

Mrtvi bi glave podigli iz grobova!

Mudrost je pravdaš, beži joj s puta, beži,

Od nje se skloni, od nje se sve usteži!

Tvoj je drug ljubav: mani se drugog

kruga,
Jer telo nema boljeg od duše druga!

Imad Kirmani

Da vranino jaje crne sadržine

Pod pauna metneš sred rajske gradine,

Da za pravu hranu vranina jajeta

Daješ seme smokve, rajskoga drveta,

Da ga stalno pojiš pićem s rajskog vrela

čak da mu Gabrijel* piri sa svog čela,

Vranino će jaje opet ostat' vrana:

Zalud rajska hrana, zalud rajska brana!

* Arhangel Gavrilo

Hatifi

BUDI UMEREN
Ti si srce, čedo zemlje, šta s' upinješ
u visine?
Po svom sklopu zemlja leži, i širi
se u nizine.

Pametan je onaj čovek koji pozna

svoje granice,
I drži se sve u njima dok je rob
telesne tamnice.

Ma gde živet', jesti tol'ko kol'ko da

život žari,
Luda je greška želeti više do ovih
prostih stvari.

U sudu je dosta vina za svakog ko

čašu ima,
Hteti više to je pijanstvo i graniči
s pijancima.

Slušaj, srce, jedan savet starog druga

Ibn Jemina
Ako zbilja veruješ u dobroga Boga
sa visina:

Doista, tražiti više nego što je jedva dosta,

Znojiti se radi toga - to je zbilja
ludost prosta!

Ibn Jemin

VOJNIKOVA DRAGA
Ja imadoh dragog lepog kao
vilenjak na oči,
A danas ga, vilenjaka, s očiju nestade.
Krenu vojska i moj junak daleko zakroči.
Nek se svako dobro pazi ko vojniku
veru dade.

Dakiki

U SMRT SVOG SINA

O ti luno svetlog oka moga - kako

ti je?
Svet je sada crn za oca tvoga
- kako ti je?
Posle tebe moja kuća žalosna i pusta,
Ti pod zemljom nađe doma svoga
- kako ti je?
O, ti koji živ beše jasmin lica i tela,
Sad je trn i korov tvoja loga
- kako ti je?

Fejzi

Čovek treba da se bori i uzde

drži života
"Diši u spokojstvu", to je mudar savet i
divota!

Život prođe a ti ne znaš da odmeriš

tvoje reči
Zar meljavu tvojih zuba ništa ne
može da spreči?

Što j' u tebi grubo, divlje, neće

tražiti turpiju
Osim kada dobra i zla u životu
tvom izbiju.

Ako razum pusti uzde, ovaj svet je

provalija
Kad Mojsiju spadne s ruke, štap postaje
strašna zmija.

Jesi l' čovek sklopi vrata ispred svake

želje strane,
Inače ... pre ćeš zapušiti kralja
Aleksandra brane.
O Saibe, ne prosipaj čast obraza
radi hleba,
Svet'o obraz, čisto lice ... u životu
baš to treba!

Saib

NATPIS NA GROBU

O vi koji još tu hodite

Ili ćete da se tek rodite,

Znajte: onaj što sad ovde sneva

Iradž je što slatke pesme peva.

U tom groblju pesnika ljubavi

Ljudskih žežnji čitav svet boravi.

Sve što radih ka ljubavi teži,

Al' ta ljubav sada sa mnom leži.

Lepom licu ja sam sve hrlio,

Kao nekad ja bih sve grlio.

Ja sam isti kog' ste nekad znali,

Koga ste na slatke čaše zvali.

Mada skinuh ruho ovog sveta,

Ne odrekoh se vašega susreta.

Mada grob je sad moje ležište,

Ja vas željno čekam na ročište.

Zato časak ovamo sedite,

Po mom grobu lagano krenite.

Moje srce kad vam glas čuje

U grobu će da se obraduje!

Iradž Mirza

DRAGINO LICE - MORE LEPOTE

Tvoje je lice more od lepote,

Tvoje su usne sve sami merdžani,
Tvoj pram je ambra, tvoja usta školjka
Tvoji su zubi - sve biser nizani,
Obrve tvoje, to je tanka barka,
Nabor na čelu, to je skup talasa
Ponor napasti - jamica na bradi,
A tvoje oči - oluja bez spasa!

Kemal Ismail

OPOROJ DEVOJCI

Tvoja crna kosa, to je boja srca tvoga,

Ni ljubav ne sapra rđu srca kamenoga;
Dok tigrova jarost besno hvata
tvoje grudi,
Moje srce plamti, tvoje kao kamen
studi.

Unsuri

ŽALBA OPLJAČKANOG

Ja videh Samarkanda sve krasote,

Videh njegova brda, doline i divote.

Ali bez para osta kesa i haljine,

I savih ćilim svoje miline.

Da je jedan Kevser* , od hodža to sam

Često sluš'o, a rajeva osam.

Ovde je oboje, i nigde nema mesta

pusta.
Al' se morah od njeg' rastat' - suhih
usta.

Vesele oči a ruke bez pare da prebiru

u panciru,
Šta je to? Mrtva glava na zlatnom
tanjiru!

(*Kevser jr Reka u raju.)

~
Ja ne velim - ti si kao onaj oblak,
Koji dobru kišu uvek s merom daje.
Ne! jer oblak lije, ali pri tom plače,
Ti pak stalno daješ, a tvoj osmeh traje.

Faruhi

POSLE RASTANKA

Ja sve imam bledo lice

Što se rastah od idola,
Žarki oganj ostavi mi Trag
na srcu, žig od bola!

One noći kad sam, jadan,

I bez tebe, samo ostao,
Kao da je i mlad mesec
Poput mene sav smršao.

Tvoj pramen je Tibet - mošus,

Tvoje malje - lik Hidera,*
Tvoje telo - srebro belo,
Tvoja usta - breg šećera!

Ko je stalno u ljubavi
Srećan bio i živeo,
Za njega je večni Eden
Mala sreća, slab udeo!

Tvoj govor je glas miline

Tvoj pogled je reč magije
Tvoj zoluf je izvor ambre,
Tvoje usne - dah Mesije.**

*Hider(češće Hizir), misteriozni prorok-svetac, olićenje večite mladosti.

**Mesijin dah, kod istočnih pesnika, oživljava mrtve.

Džami

OSVEŽENJE OKA

Ako ikad vidim Tebe, lik u lik, lice

u lice,
Pričaću Ti svoju čežnju, u tančine,
u sitnice.

Da bih vid'la Tvoje lice, ja sma prošla,

kao zefir,
Sve domove, sve vratnice, sve drumove,
sve stazice.

Oko Tvojih malih usta, gde su

amber-nusnice,
Sve su lale, sve pupoljci, sve mirisi,
sve ružice.

Od rastanka s Tobom, dragi, krvave

mi teku suze,
Sve k'o Tigris, sve k'o more, sve k'o
vrela i bujice.

Tvoju ljubav ... tužno srce utka

u odoru duše,
U sve niti, u sve potke, u sve š'vove i
pređice.

Po svom srcu Tahra bludi, ali vidi

samo Tebe,
Na sve strane, na sve kraje, na sve
bore i rezice.

Kuratulajn