Legenda o postanku sveta

Ispri a emo ovde drevnu legendu o postanku naroda Kvi e i njegove zemlje. O tome kako je
najpre sve bilo skriveno i u tami, dok nisu tvorci i praroditelji stvorili svetlost. Evo njihovih
imena: Veliki arobnjak Zore, Veliki arobnjak Dana, svedrci, mo nici neba. O njima ovde
govorimo, o njima i o praocu Drevnoj Tajni i pramajci uvarki Tajne. Ta i jo mnoga druga
imena daje im legenda kad opisuje kako su se sastali da se dogovore o stvarnju sveta i ta su
sve inili u zoru ivota.
Ve se zaboravlja kako je nastao na ivot, zaboravlja se kako smo stigli sa obala tame.
Zaboravlja se ta je pisano u Knjizi predanja zvanoj Popol Vuh. A postojala je izvorna knjiga,
pisana u drevno doba, ali je ona bila skrivena od o iju mnogih. U njoj je divno opisano kako
su se razdelili nebo i zemlja, onako kako su to odredili tvorci ivota i svega to postoji, oni
koji su udahnuli ivot i svest, koji bde nad sre om ljudskog roda, koji ele dobra svemu to
postoji na nebu, na zemlji, u jezerima i morima.
Sve je jo bilo neoblikovano, sve mirno, svuda tiina, sve nepomi no, tiho i prazno u
nebeskom prostoru. Jo nije postojao ovek, ni ivotinje, ni ptice, ni drve e, kamenje, pe ine,
doline, ni trava ni ume. Postojalo je samo nebo.
Postojalo je samo nebo. Lice zemlje bilo je skriveno, videlo se samo more i nebesko
prostranstvo.
Nita se nije kretalo ni micalo, nita se nije ulo. Nita se nije izdizalo iznad stiane vode,
postojalo je samo mirno more, usamljeno i tiho. Samo nepomi nost i muk u no noj tmini.
Samo su tvorci, svedrci, praroditelji postojali nad vodom kao razasuta svetlost. Bili su pod
paperjem zelenim i plavim. Otud i ime Gukumac, pernata Zmija, jer su oni bili svetlost
obavijena zelenim paperjem.
Tada Re bi re ena od svedraca, mo nika neba. Sastadoe se da se dogovore, sjedine svoje
mudrosti. Odlu ie da stvore oveka kad zarudi zora ivota. Ali se najpre dogovorie kako da
nastane svet.
'' Neka bude ovako'' ,rekoe, ''neka se voda povu e i razdeli. Neka se zemlja pojavi i o vrsne,
neka nastane svetlosti na nebu i zemlji''.
Rekoe:
'' Zemljo!'' i pojavi se zemlja. Iz ogromne magline izbie planine iz vode, velike planine i
doline. Tako najpre nastadoe zemlja, planine i doline; vode kretoe i potekoe potoci izmedju
brda.
Te no i Nebeski duhovi, trojica Divovskih majstora, stvorie drve e i grmlje. Prvi Nebeski
duh zvao se Dinovska Munja, drugi Munjin Trag, a tre i Munjin Blesak.
Tada tvorci rekoe:
'' Zar da pod drve em i grmljem sve bude muklo i nepomi no? '' i u planinama stvorie
ivotinje, uvare uma. Stvorie stanovnike planina: divlja , ptice, jaguare, zmije i guje,
uvare iblja. Odredie svakome svoje prebivalite:
'' Ti, jelene, boravi e kraj potoka u brdima, tu e iveti o travi, o iblju, tu e se mnoiti,
hoda e na etiri noge.''
I bi tako. Tada odredie stanite pticama:
'' Svija ete gnezda po drve u i bunju, tu ete se gnezditi, mnoiti, tu, na granama drve a i po
grmlju.''
Kada odredie prebivalite svim ivotinjama, rekoe:
'' Govorite, cvrku ite, kri ite! Neka se sva iji glas uje. Ali izgovarajte nae ime, hvalite nas,
jer mi smo vai tvorci, vai roditelji.''
Ali ivotinje nisu umele da govore kao ljudi, umele su samo da kri e, mu u, ga u, cvrku u,
svako na svoj na in.
Kada su tvorci uli njihove nemo ne krike, rekoe sami sebi: '' Oni nisu u stanju da prizivaju

naa imena, a to nije dobro.'' Zato im rekoe: '' Zadrite vaa prebivalita, eto vam uma,
jaruga. Ali zato to ne znate da prizivate naa imena i da nas slavite, bi ete kanjeni: slui ete
za hranu drugima, ubija e vas.''
no tvorci se ne zaustavie na tome. '' Hajde da opet pokuamo, jer se ve blii zora ivota.
Stvorimo sebi sledbenike, stvorimo ljude. Ako to ne u inimo, ko e nas spominjati na
zemlji?'' I ponovo se dadoe na stvaranje.
Uzee zemlju i od nje na inie ljudsko obli je, ali je ta masa padala, razmekavala se,
pretvarala se opet u zemlju; glava se nije mogla pokretati, lice gledae samo u jednom pravcu;
to stvorenje je i govorilo neto, ali bez smisla i razuma; bilo je nepostojano, nije moglo da
stoji.
'' Nita ne vredi '', rekoe tvorci '' to se vie trudimo, ispada sve gore. Hajde da se opet
posavetujemo. Pozovimo mudri par praroditelja.''
Pozvae ih i rekoe ovako:
'' elimo da stvorimo oveka, on treba da bude naa podrka, oveka koji bi nas spominjao i
prizivao nas. Recite vau arobnu re .''
''Na inite ga od drveta '', rekoe oni.
''Zar od drveta da na inimo oveka?''
Oni odgovorie:
'' U inite ovako: na inite oveka od drveta kao lutku i dajte mu mo govora.
'' Neka bude tako '', rekoe tvorci, i namah se pojavie ljudi i nastade ljudski rod na zemlji.
iveli su, mnoili se, imali sinove i k eri, ti drveni lutani. Ali nisu imali razuma ni mudrosti,
niti su se spominjali svojih tvoraca. Lutali su zemljom besciljno.
To je bio samo pokuaj stvaranja ljudskog roda. U po etku su govorili, ali potom im se
osuie lica, noge i ruke nisu imale dovoljno snage, nisu imali krvi ni ivotnih sokova. Takvi
su bili prvi ljudi koji su nastali na zemlji.
Onda ti ljudi koji su bili na injeni od drveta, kao lutke, behu uniteni. Nebeski duhovi
poslae na njih potop zato to se nisu se ali svojih o eva i majki. Lice zemlje se pomra i,
po ne danono no da pada kia. Uz to su dole i razne ivotinje prete i im:
'' Ti si nas mu io, jeo nae meso, sada je doao as '' , govorila je pernata ivina.
I kamenje za mlivo im re e:
'' Svakoga dana si nam dosadjivao, svakoga dana od zore do ve eri, uvek: melji, grebi, sve po
naem licu.
Psi rekoe:
'' to nam nisi davao hranu, ve im bi nas ugledao, odmah si traio ime da nas udari? Tada
ste znali da govorite, a mi smo morali da utimo.''
A ovako su govorili zemljani lonci i ostali sudovi:
'' Ah, kako si nas mu io, kakve bolove zadavao! Uvek si naa lica pekao na vatri, a nismo ti
nita skrivili. Sada je doao red na vas.''
Ljudi u o aju pojurie svojim ku ama, ali su se one ruile na njih; hteli su da se popnu na
drve e, ali ih je ono stresalo sa sebe. Tako je dolo do propasti ovih ljudi, prvih na zemlji.
Kau da su njihovi potomci oni majuni majmuni koji ive u praumi. Zato ti majmuni li e na
ljude, jer su potomci onih drvenih stvorenja koja su bila nalik na ljude, a u stvari su bili samo
drveni lutani.
Veliki Gvakamajo
U po etku zemlju i nebo je obasjavala samo mutna svetlost, jer su lica Sunca i Meseca bila
jo skrivena.
Tada je na Zemlji ivelo jedno oholo bi e po imenu Veliki Gvakamajo - Veliki Papagaj.
On bi govorio: '' Gle udnih ljudi, na injenih od drveta. Ali ja sam iznad njih, ja sam

svemo an. Ja sam Sunce, ja sam Mesec, ja sam svetlost. Zahvaljuju i meni mogu da se kre u
ti ljudi na injeni od drveta. Ja zra im na sve strane, o i su mi od dragocenog metala, blistaju
od dragulja, zelenih smaragda. Gledaj moje zube: sijaju kao lice neba; moj nos nadaleko blista
kao Mesec. Moj presto na injen je od dragog kamenja. Sva zemlja zasija kad se popnem na
svoj tron, jer sam ja Sunce, jer sam ja Mesec. Nadaleko blista moj sjaj.''
Tako je govorio Veliki Gvakamajo, ali on, u stvari, nije bio ni Sunce ni Mesec. To su sijali
njegovi dragulji. Kad bi sedao na svoj presto, zaista bi sav blistao. A kako se jo nisu bili
pomolili ni Sunce ni Mesec ni zvezde, Veliki Gvakamajo se hvalio da je on Sunce, da je on
Mesec, i hteo je da bude iznad svih. I tada je nastao potop koji je unitio drvene ljude.
Kanjena oholost
A sada emo ispri ati kako je okon ao Veliki Gvakamajo. Oborila su ga dvojica Boanskih
sinova. Prvi se zvao Veliki arobnjak a drugi Vra i obojica su i sami bili bogovi. Oni su
nerado gledali na oholost Velikog Gvakamaja, te rekoe:
'' To nije dobro. Takvo stvorenje ne bi trebalo da ivi na zemlji. Mi emo naom serbatanom pucaljkom - ubaciti u njega jednu bolest, i to e biti kraj njegovom bogatstvu, njegovim
draguljima i smaragdima kojima se toliko hvalie. I tako treba da prodje svako ko se uzoholi u
bogatstvu i mo i.''
to rekoe, prebacie svoje serbatane preko ramena i kretoe da trae Velikog Gvakamaja.
Veliki Gvakamajo imao je dva sina. Mudra Riba bilo je ime starijega, Zemaljski Div
mladjeg. Njihova mati, ena Velikog Gvakamaja, zvala se '' Ona to se zna na initi
nevidljivom''. Prvom sinu planine su sluile kao igra ke. Igrao se planinama koje su ve
postojale, jer su bile na injene u no i koja je prethodila zori ivota. Zemaljski Div pokretao je
planine, velike planine i mala brda. Obojica su se ponosila svojom snagom. Dok je Veliki
Gvakamajo govorio: '' ujte svi, ja sam Sunce, ja sam svetlost'', njegovi sinovi sli no su se
hvalisali:
'' Ja sam na inio zemlju'' , govorio je prvi sin.
'' A ja menjam lice zemlje, od mene drhte i nebo i zemlja'', govorio je drugi.
Tako su oba sina, kao i njihov otac, prisvajali sebi mo koja im nije pripadala. U tome su
Boanski sinovi videli zlo i zbog toga odlu ie da svu trojicu treba unititi.
Nai praoci i nae pramajke nisu tada jo postojali.
veliki Gvakamajo imao je jedno veliko drvo, Bisoniju, prepuno sitnih, utih, ukusnih
plodova. Svakoga dana peo bi se na drvo da se nasladi vo em. Dvojica Boanskih sinova
sakrie se jednom u kronju drveta i kada se Veliki Gvakamajo pojavio, Veliki arobnjak ga
ustreli svojom serbatanom u vilicu. Ovaj pade uz strahovit krik. arobnjak potr a da ga
dohvati, ali ga ovaj dograbi za ruku, i upa mu je i ponese svojoj ku i. Kad ga je ena
ugledala i ula kako jau e, upita ga ta se desilo.
'' Dvojica su me iz potaje pogodila u vilicu. Ah, kako mi se pomerila vilica i rasklimali svi
zubi, kako me boli! Ali evo ove ruke, stavi je na vatru, pa e te varalice do i po nju '', re e
Veliki Gvakamajo eni.
Dotle su Veliki arobnjak i Vra poli da se dogovore sa Praocem(kako je bela bila brada u
tog starca!) i sa pramajkom (kako je pogurena i krhka bila ta starica!). Veliki Vepar Zore bilo
je dedino ime, Veliki Danta Zore bakino. Boanski sinovi rekoe im:
'' Podjite sa nama da potraimo ruku u ku i Velikog Gvakamaja. Mi emo i i iza vas, a vi mu
recite: ovo su nai unuci, otac i mati su im umrli. Oni idu svuda sa nama, a veti su da le e
zube, znaju da vade ivotinjice skrivene u vilici. '' Tako mu recite, a za ostalo emo se posle
dogovoriti.
'' U redu'', rekoe stari.
Onda se uputie prebivalitu Velikog Gvakamaja. Stari su ili napred, a za njim dvojica
Boanskih sinova, igraju i se kao da su deca. Zatekoe Velikog Gvakamaja kako jau e. Kad

ih spazi , upita ih:

'' Otkud dolazite stari?00
'' Idemo za poslom da bismo se ishranili'', odgovorie.
'' A ime se bavite? Jesu li vam to sinovi? ''
'' O ne, gospodaru, to su nam unu i i. ao nam ih je to su siro i i pa sa njima delimo hranu
koju zaradimo le e i druge.''
Gvakamajo je bio van sebe od bolova i jedva je mogao da govori.
'' Smilujte se, recite od kojih bolesti le ite? ''
'' Umemo samo da vadimo ivotinjica iz zuba i le imo o i i kosti'', rekoe stari.
'' Odli no, izle ite me odmah, ne mogu ni da trenem koliko me bole zubi i o i. Smilujte se,
svi mi se zubi klate a i vilica mi je i aena.
'' Vrlo dobro, gospodaru. Te bolove izaziva jedna ivotinjica. Nema druge do izvaditi i
zameniti te zube''.
'' A ho e li mi zaista biti dobro?'', upita ih Gvakamajo. '' Znajte da su mi zubi i o i glavni
ukras''.
'' Ne boj se, odmah emo ti staviti nove zdrave i iste.
'' Onda dobro, vadite ih i olakajte mi bolove '' , pristade Gvakamajo.
Smesta mu povadie sve zube i namesto njih stavie zrna belog kukuruza. Kukuruz mu stade
paliti usta i u isti tren Veliki Gvakamajo izgubi svu svoju mo . Tako su mu povadili zube koji
su, u stvari, bili dragulji i ukraavali mu usta. Onda mu izvadie i o i i na kraju poskidae sve
drago kamenje. Ali on to vie nije ni mogao da ose a: nije vie bio iv kad su zavrili sa
skidanjem svega onoga ime se toliko ponosio. Tako je umro Veliki Gvakamajo. Umrla mu je
i ena, ona to se znala na initi nevidljivom.
Mudra riba
Evo sada pri e o Mudroj Ribi, sinu prvencu Velikog Gvakamaja.
Jednog dana on se kupao u reci, kad tuda prodje etiri stotine mladi a (u legendama Maja
brojem 400 ozna avalo se mnotvo), vuku i za sobom jedno drvo koje je trebalo da im
poslui kao stub dra ku e.
Mudra Riba im pridje i upita ta to vuku.
Oni odgovorie: '' Vu emo ovo drvo, jer ne moemo da ga podignemo na ramena''.
'' Lepo, pustite mene da ga ponesem. Gde treba da se nosi i emu treba da slui?'' upita ih
Mudra Riba.
Kada mu oni objasnie, Mudra Riba bez po muke die na ramena teko drvao i donese ga do
ku e etiri stotine mladi a.
Ovi mu predloie: '' Zato ne bi ostao sa nama? Ostani kod nas, sutra treba da donesemo jo
jedno drvo''?
Mudra Riba pristade, govore i: '' Osta u, ionako nemam ni oca ni majke, pa u ostati sa
vama''.
Onda se mladi i stadoe dogovarati:
'' Kako bismo mogli da ubijemo ovoga momka? Nije dobro to ima toliku snagu da sam moe
da nosi ovoliko drvo. Iskopajmo duboku rupu i zamolimo ga da sidje u nju: '' Sidji u rupu i
proiri je, kopaj to dublje moe i izbacuj zemlju'', re i emo mu, a onda emo baciti na
njega veliko deblo i tako emo ga ubiti. Tako i u inie. Iskopae rupu i rekoe Mudroj Ribi: ''
Mi znamo koliko si ti snaan;sidji i produbi ovu rupu, jer mi nismo u stanju da to u inimo''.
On sidje i po e da kopa, ali istovremeno prokopa sa strane i jedan rov da se u njega skloni, jer
je slutio ta mu se sprema.
''Je li ve dovoljno duboko''? upitae ga mladi i.
''Jo ne''odgovori Mudra Riba. ''Ja u vas pozvati kad bude gotovo''.

U stvari, kopao je sa strane rov koji je imao da mu bude spas, a ne rupu koja je imala da mu
bude grob. Tada se zavu e u rov i viknu: '' Dodjite da me izvadite i da izbacite zemlju to sam
iskopao. Rupa je zaista duboka. Ja vas ujem, a da li vi ujete mene?'' i skloni se u rov.
Na to mladi i, uz velike napore, dovukoe deblo i bacie ga u rupu, govore i:
'' Tiho,tiho! Da ujemo njegov smrtni ki krik!'' i govorahu tiho, zaklanjaju i akama usta,dok
je drvo padalo.
Tada Mudra Riba viknu iz sve snage, samo jednom, upravo u trenutku kad se drvo obruilo.
'' Ba je sve dobro ispalo'' govorahu mladi i ''ve je mrtav. Da je ostao da radi sa nama, bio bi
no niji od svih nas'' radovahu se, dodaju i: '' Moramo se napiti, pijmo tri dana i tri no i za
nau novu ku u, sutra i prekosutra pogleda emo da li su mravi doli na trule, kad se po ne
raspadati. Tada e nam srce biti mirno i pi emo do mile volje naa estoka pi a.
Dole u rupi Mudra Riba je uo sve ta su oni govorili. Sutradan mladi i zaista ugledae kako
iz rupe izlaze mravi, nose i kosu i nokte Mudre Ribe. Govorili su: '' Mrtav je, evo mravi
pronose njegove ostatke''.
Ali su se grdno varali, jer je Mudra Riba bio iv, ali je bio po upao kosu i odgrizao nokte i
davao ih mravima da nose.
Kada su mladi i poverovali da je mrtav, po ee da piju i tre ega dana svi su bili mrtvi pijani.
Tada Mudra Riba izadje iz rupe i srui ku u nad njihovim glavama. Ni jedan jedini nije se
spasao. Pri a se da se etiri stotine mladi a pelo na nebo i da su postali zvezdana jata, ali nije
sigurno da je ba tako bilo. =)
Pogibija Mudre Ribe
Sada emo ispri ati kako su Veliki arobnjak i Vra unitili Mudru Ribu.
Srca dvojice Boanskih sinova bila su puna tuge zbog smrti etiri stotine mladi a i zato reie
da se osvete Mudroj Ribi.
Ovaj se hranio samo ribama. Danju bi hvatao ribe na obalama reka, no u je premetao brda i
planine.
Veliki arobnjak i Vra na inie jednu figuru u obliku raka od vrstog drveta ek, koje se
svuda moe na i. Od istog drveta na inie i rakove velike noge. Male noge na inie od jedne
vrste mekeg drveta, a od kamena napravie oklop. Tako na injenog raka postavie pred jednu
pe inu koja se nalazila u podnoju planine. Ime planine u kojoj su se spremali da savladju
Mudru Ribu bilo je Meavan.
Bra a zatim potraie Mudru Ribu na obali reke. Upitae ga ime se hrani. Ovaj odgovori: ''
Jedem samo ribe, rakove i kornja e, ali ovde ih vie nema. Ve dva dana kako nisam nita
ulovio, mrtav sam gladan''.
'' ove e'' rekoe bra a '' pa eno dole u onoj jaruzi jednog ogromnog raka. Hteli smo ga
uhvatiti, ali nas je ujeo i ni za ta na svetu ne bismo vie tamo ili.
'' Smilujte se'' moljae Mudra Riba ''''pokaite mi gde je to''.
'' Ne, idi sam, ne e zalutati. Idi obalom i sti i e do planine koja odjekuje'' odvratie mu
bra a.
''Oh, imajte milosti, odvedite me tamo. Ja znam gde ima puno ptica koje moete ubijati vaom
serbatanom, pokaza u vam gde je to'' i dalje je molio Mudra Riba.
Bra a na kraju pristadoe:
'' Ako podjemo s tobom, ho e li biti u stanju da savlada raka? Bi e teko, jer se mora
spustiti u jarugu.''
Mudra Riba odgovori da e sigurno uhvatiti raka, te podjoe svi zajedno do jaruge. Tamo na
dnu leao je ogroman lani rak. Ali kad je Mudra Riba doao do njega, rak se povu e dublje u
pe inu.
'' Zamalo da ga uhvatim, ali se povukao dublje u pe inu. A tako bih eleo da ga ve imam u

stomaku, umiram od gladi. Oprezno u po i za njim'' govorio je, zavukavi se u pe inu da su

mu samo stopala virila napolje.
Uto se ogromna planina srui na njega i prignje i ga. Mudra Riba se vie i ne poma e, tu se
okameni.
Tako se Veliki arobnjak i Vra u podnoju planine Meavan unitili Mudru Ribu, koga
drevne legende nazivaju Tvorcem planina. Tako je stradao oholi sin prvenac Velikog
Gvakamaja.
Zemaljski Div
Drugi sin Velikog Gvakamaja, Zemaljski Div, ovako se hvalisao: '' Ja ruim i obaram
planine''!
To do ue Nebeski duhovi, te poru ie Velikom arobnjaku i Vra u: ''Neka i ovja drugi sin
Gvakamaja bude uniten. To je naa elja, jer nije dobro ono to ini po zemlji, uznose i
svoju snagu i mo . Neka tome bude kraj. Primamite ga oprezno na istok '' , tako rekoe
Nebeski duhovi, Divovski majstori.
'' Dobro, gospodaru'' odvratie bra a ''to to ini Zemljski Div zaista nije dobro. Zar niste vi
sutina i bit svega to postoji,vi, Nebeski duhovi? ''
U tom trenutku Zemaljski Div se upravo zabavljao rue i planine. Na najlaki njegov udar
nogom o zemlju ruile su se planine, velike i male. Bra a ga presretoe i upitae kuda je
poao.
'' Nikuda'', odgovori ovaj, ''samo ruim planine, jer ja sam ruilac planina i bi u to dok je sveta
i veka. A vi? ime se vi bavite? Kako se zovete?''
'' Nemamo imena, mi smo samo bedni siromasi koji love ptice svojim pucaljkama,
serbatanama. moemo da prelazimo samo mala brda, a videli smo jednu veliku planinu,
okruenu provalijama, koja se visoko die. Nadvisuje sve ostale planine. Ali u njoj nismo
mogli da ulovimo nijednu pticu. Oh, mom e, jel istina da ti rui sve planine? Moe li sruiti
i ovu?'' , tako su mu govorila bra a.
'' Gde je ta planina? Samo da je vidim, srui u je. Gde je, vodite me tamo'', pourivao ih je
Div.
'' Dobro'', prihvatie bra a '' pove emo te tamo, ali emo te staviti u sredinu izmedju nas
dvojice, tako emo obojica mo i da pucamo ako usput ugledamo neku pticu.''
Tako rekoe i zaista po ee pucati iz svojih serbatana. U stvari, samo su duvali kroz njih, a
ipak su ptice padale ustreljene. Zemaljski Div bio je zadivljen.
Tada bra a potrljae dva komada drveta i zapalie vatru da ispeku ulovljene ptice. Ali najpre
su jednu dobru oblepili svetom belom zemljom tizatom. Onda rekoe: ''Ovako emo sada
u initi. Stavi emo ovu pticu da se pe e. Kad oseti miris pe ene ptice poja a e mu se glad i
poje e je, a ona unititi sve njegove mo i. Isto kao to je ova ptica obmotana zemljom, tako
emo i njega obaviti zemljom i u nju emo ga pokopati.''
Dotle se ptica ve po ela rumeneti na vatri i na sve strane stade se iriti primamljiv miris, tako
da je zemaljskom Divu voda pola na usta. Nestrpljivo zatrai: '' Ala to prijatno mirie, dajte
mi malo da probam''
Dadoe mu pe enu pticu obmotanu belom zemljom. Kako je pojede, povedoe ga prema
planini. Ali Zemaljski Div vie nije imao snage ni u nogama ni u rukama. Po eo je da
malaksava i da se povija, zbog zemlje kojom je bila obavijena ptica.
Onda mu bra a svezae ruke i noge, poloie ga na zemlju i zakopae.
Tako su bra a savladala i tre ega silnika i u inila kraj njihovoj snazi i mo i koja je pretila da
uniti sve to su Nebeski Duhovi bili stvorili na zemlji.