ЦРНОГОРАЦ К СВЕМОГУЋЕМУ БОГУ

О ти бићем бесконачни
без почетка и без краја!
Почетак си сам основа
и крај свега у тебе је.
Ти, дубино неизмјерна,
ти, висото недолећна,
ти си сјајност своју скрио
млогостручним покривалом
величанства и пространства,
те се не даш да те види
око душе најумније,
нит' ум себе вообрази,
но тек почне о теб' мислит,
занесе се у бескрајност
све с вишега к вишем одећ,
летећ желно да те види
или сјенку барем твоју.
л' залуду !ему мука,
по простору тумара!е,
када си га ти створио
кратковидно и слијепо,
да у тебе не погледа,
но се натраг мора вратит
у ћескотном своме "раму
занешено, утру#ено.
величином зачу#ено.
Погледам ли течност ствари",
погледам ли свјетлост сун$а,
погледам ли сјајност, "итрост
милиона" гор!ег свода, %
све то мене удив&ава,
тебе каже свемогућа,
и душа ме твоја мала
више свега узвишава,
тебе што си више свије"
и те р'јечу сву ствар крећеш, %
бог си ума, душе моје.
'олико је да&ност твоја
од краткога ума &удског,
свеколике умне главе
што су досад на св'јет биле
и посада те се роде
да у једно перо слију
силу мисли" највишије",
не би знале черте повућ
нити р'јечи уписати
о твојему величаству.
", ти ствари превисока,
јер си мене таквог дала
кратковидна и малена(
) чему сам ја подобан(
*а се надам нешто твоје
да у душу моју сјаје+
неизвјестан, ал' се гордим
што са тобом својство имам.
,о и било штого# мало,
то се може уподобит,
спрам сјајности твоје ве&е,
премалојзи искри ог!а
која по#е тамом лећет
од ог!еног океана,
док се опет к !ему врати.
Ти с' океан бесконечни,
а ја плова$ без весала".
-исли су ми бура јака+
са мном чине валова!е,
нагоне ме напр'јед пливат,
желе штого# видијети.
,о како ћу водом одит
кад у руке весла нејмам,
већ сам дужан стојат тужан
у смртноме чам$у малом
на средину окејана
док с' преврати чама$ исти
и окејан мене прождре(
*а се зем&е $ар називам,
ја се гордим и поносим
јер вр" свега земног владам+
ја с природом често ратим,
побје#авам треск громова",
побје#авам зук вјетрова"
и си!ега &утост мора.
*а умнима летим крилма
око сун$а и планета",
знадем !ину величину,
знадем !ина круг тече!а,
!ину свјетлост и бистроту+
ја над &утим ла.ом, тигром
и над свијем животнима
мора, зем&е и возду"а
владам умом и $арујем, %
све с' то мене покорава,
све ми с' кла!а и служи ме.
'уд года се ја обратим,
величаство свуд ти видим+
погледам ли кита, слона,
погледам ли мрав$а, му"у,
погледам ли равна по&а,
разним $в'јећем накићена,
погледам ли горде горе
у зеленост обучене
или $в'јетак једва видни, %
свуд те видим свемогућа.
,ајма!и те $в'јетак слави
ка највишег свјетлост сун$а.
,о, а", творче, што сам смртни
ја у сравност твоје силе,
твог могућства, величаства(
-огу ли се жив показат,
спрама твоје величине(
Ти, који си премудрошћу
у пространству воздушноме
созда св'јета" милионе
и све једног с другим свеза
твојим лан$ем невидимим
и свакоме живот дао,
те уредно свој ток чине,
један другом свјетлост дају, %
ко се равнит с тобом може(
*а ли смртни да се равним
спрама твор$а бесмертнога(
*а ли тебе да с' подобим,
теб', који си сама вјечност,
спрам које се једва могу
ја показат да сам био
и на св'јет се појав&ао(
Ти, божество превисоко,
које живиш у простору,
над простором, под простором,
у свијетлим планетама,
у зракама сјајна сун$а
и у сваку малу ствар$у
нам видиму, невидиму,
ти свачему живот дајеш
невидимом твојом силом.
,о ко ће те описати,
ко ли умом обузети(
/м си кратак дало чојку,
не може те ни назрети,
акамоли видијети,
већ ум лети чојка слијеп
по простору бескрајноме
тражећ св'јетло по тавнини
како сова у мрак ноћни.
л' ја више силе немам
да изближе тебе видим,
већ из ствари" видимије"
сворите&а !ина славит
и с чуде!ем великијем
душом, ср$ем тебе викат0
1Ти си $ар мој и свег другог,
којега је рука вргла
теме& свему видимоме
и у кога руку стоји
кона$ исте величине!
Тебе слава бесконачна,
тебе части прековјечне,
тебе .ала, ка свемоћну,
нека буде и бити ће
док је св'јета и народа!1