KAO PESMA

Miroslav Antić

Još se danas, rođena,

moglo plavo voleti
tu, gde kopni detinjstvo
i mladost se javlja.

Sutra će se sigurno
ceo svet razboleti
od drukčijeg osmeha
i drukčijeg zdravlja.

Dalje će ti zenice
zelenilom rađati
i znam da ćeš,
kao sneg,
iza svakih tragova
ostajati bela,
ostajati ista.

Al’ u sebi,
zbunjena,
dugo ćeš pogađati
što si tako drukčija
kad si ipak ista.

O meni se ne brini.
Prepun divljih gugutki
ko seoski zvonik,
a vrelom dušom opružen
niz obzorja ravna,
jedini ću ostati
zubat ko harmonika,
bez bola u očima,
prost i jednostavan.

Znam, sutra će drukčije

tepati i voleti.
Naše stare osmehe
niko neće shvatiti.
Možda ćeš me tražiti.
Možda će te boleti.
Al se više nikada
neću tuda vratiti.

Predgrađe pod granama.

Zvezde su olistale.
Trepavice sumraka
uz okna se pletu.
Strah me je da ne umru
ove noći blistave
zadnja svetla nežnosti
u velikom svetu.