Успаванка – Мика Антић

Свет овај,
у ствари, и није
тако рђав и зао,
мада понеко плаче,
и самује,
и брине.

Можда је сутон с крова

сасвим случајно пао.

Можда би и ноћ да сване,

можда би и ноћ да сине.

Волим да свако ваља

и верујем бескрајно:
сванућа постоје зато
да човек лакше дише.

И склапам очи.
И сањам
потајно
то врело
то сјајно
јутро од ветра и влати
што се над крошњама њише.

А сигурно је важно
и од свега најпрече:
за сваки образ на свету
по један пољубац скројити.

И кад се умориш горко,

и трне у теби вече,
дивно је свој јастук надом
залити и обојити.

И важно је ово,
важније од најпречег:

кад се толико лепоте

у себи чува и има,
умети,
да нико не сазна,
бар комадић тог нечег
умотати у снове
и досањати свима.

Тако ће век твој бити

мање самотан,
зао,
са мање брига,
ружноће,
и плача,
и страха
и туге.

И сваки пут кад будеш

комадић себе дао
и своје снове свету
по ветровима слао,
личиће јутро на тебе
више него на друге.
На Газиместану – Милан Ракић

Силни оклопници, без мане и страха,

Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама…

Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци заслуга је ваша

Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Данас нама кажу, деци овог века,

Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли

Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,

Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Сенка – Мика Антић

Због свега што смо најлепше хтели

хоћу уз мене ноћас да кренеш.

Ма били светови црни,

ил бели,
ма били путеви хладни,
ил врели,
немој да жалиш ако свенеш.

Хоћу да држиш моју руку,

да се не бојиш ветра
и мрака,
усправна и кад кише туку,
једнако крхка,
једнако јака.

Хоћу уз мене да се свијеш,

кораке моје да ухватиш,
па са мном бол
и смех да пијеш
и да не желиш да се вратиш.

Да са мном
испод црног неба
пронађеш хлеба комадић бели,
пронађеш сунца комадић врели,
пронађеш живота комадић зрели.

Ил цркнеш
ако црћи треба
због свега што смо најлепше хтели.