Тужна песма – Душан Радовић

Живела једна госпођа Клара,

чудна и стара, врло стара…
И није имала ни маму, ни тету,
никога, никог свог на свету.

Госпођа Клара је шест мачака чувала

на јастуцима од жуте свиле.
Машне им је кројила, млеко кувала
па су сите и срећне биле –
белих мачака шест.

А кад је умрла госпођа Клара,

чудна и стара, врло стара
– јастуке од жуте свиле нико није прао,
на доручак нико није звао,
а ловити мишеве нико није знао!

Тужне су, тужне и гладне биле,

заспале су на јастуцима од жуте свиле
и никада се,
ах, никада се више нису пробудиле –
белих мачака шест.
Да ли ми верујете – Душан Радовић

Умивао се један дечак

свакога дана без престанка,
па су му уши расле, порасле,
па му је кожа постала танка.
– Да ли ми верујете?

Мајка је стало викала „Доста!“,

ал’ он је хтео, он је хтео…
Умивао се свакога дана
па се одједном разболео.
– Да ли ми верујете?

Дошао један лекар строг,

па каже:
„Тако ми прслука мог,
вода је крива!
Забрањујем му да се умива!“
– Да ли ми верујете?
Три галамџије – Бранко Ћопић

Медвјед и свиња и с њима вуја

грмнуше громко права олуја:
- Будало јежу, бодљиви соју,
зар тако цијениш страћару своју?!
Колиба твоја права је баба,
кров ти је труо, простирка слаба.
Штенара то је, тијесна и глуха,
сигурно у њој имаш и буха!
Кућицу такву, хвалишо мали,
за ручак добар сваком би дали!
Рекоше тако, њих троје, љути,
док мудра лија по страни шути.