KLASIČNA I SAVREMENA DELA

OMLADINSKE KNjIŽEVNOSTI
NOVA SERIJA, KOLO PRVO,
Knjiga 6

Urednik: Marija Stojiljković

ARKADI FIDLER
ROBINZONOVO
OSTRVO
Naslov originala:
ARKADY FIEDLER
WYSPA ROBINSONA
Warszawa, Iskry, 1958

Preveo s poljskog:
PETAR VUJUČIĆ

Korice:
ALEKSANDAR HECL

Sken i obrada: solicitor

www.BalkanDownlod.org
www.StripZona.com

PROSVETA
BEOGRAD, 1961.
 SADRŽAJ

OD AUTORA .....................................................................................................2
NA UŠĆU DžEMS RIVERA ..............................................................................4
GUSARSKI BROD............................................................................................ 8
KAPETAN I DVA INDIJANCA ...................................................................... 15
BURA ............................................................................................................... 21
PRVA NOĆ NA KOPNU .................................................................................23
BIO SAM NA OSTRVU ................................................................................... 27
ZAKON ŽIVOTA .............................................................................................33
JEZERO IZOBILjA ......................................................................................... 41
ZMIJA DAVITELj ........................................................................................... 47
VATRA ............................................................................................................. 53
UGLEDAO SAM DVA ČOVEKA..................................................................... 57
ARNAK I VAGURA ......................................................................................... 61
„JA NISAM PETKO“ ...................................................................................... 68
POBUNA MLADIH INDIJANACA ................................................................ 76
BORBA S JAGUAROM .................................................................................. 84
FATALNA MORSKA STRUJA ...................................................................... 94
BITKA NA MORU ......................................................................................... 101
ISKRCAVANjE TAJANSTVENIH LjUDI ..................................................... 111
MATEO .......................................................................................................... 121
SENKA SA MARGARITE ............................................................................. 133
ZNAK GRABLjIVOG SUPA .......................................................................... 137
POLjANA ....................................................................................................... 144
CRNCI ........................................................................................................... 150
ZADAH KRVI I BARUTA ............................................................................. 162
POSLEDNjA BORBA I SUD ......................................................................... 172
OTKRIO SAM ČOVEKA ............................................................................... 181
1
OD AUTORA

2
 s

3
 NA UŠĆU DžEMS RIVERA

— Umećeš da veslaš, je li? — upita me tiho mornar Vilijem, moj

prijatelj.
— Umeću, — odgovorih šapatom.
— Onda krećimo.
Napipavši u mraku rub barke, skočih na nju i stavih kraj nogu
zavežljaj sa svom svojom imovinom. Prilegoh na vesla. Vilijem
snažno odgurnu barku od obale i zauze mesto na krmi. Osećajući
pod sobom vodu, uzdahnuh sa olakšanjem: osećao sam se kao
gonjena zver koja beži ispred potere.
Tek što isplovismo na reku nekoliko hvatova, zahvati nas brza
struja, jer je bila oseka i voda se s pojačanom brzinom slivala
nadole, prema ušću Džems Rivera.
Odjednom, pred nama na obali pojavi se svetlo: stražarska
kućica. Prestah da veslam. Struja nas je i bez toga nosila u pravom
pravcu, prema ušću reke, gde je bio ukotvljen brod, cilj našeg
noćnog izleta.
Ponekad bi se od obale začula dozivanja, ali ona se nisu odnosila
na nas. Prođosmo neprimećeni pored stražarnice, a kada iza
savijutka reke nestadoše svetla, mogosmo slobodnije da odahnemo.
Opasnost je ostala iza nas, a pred nama je bio spasiteljski brod.
Vilijem, moj drug, nakašlja se i, prekidajući tišinu, zaključi: —
Well, najgore smo prešli... Još dva sata veslanja... Naže se nada
mnom i s brigom neobičnom za morskog vuka, kakvu nisam kod
njega zapažao za ova dva dana našeg prijateljstva, upita:
— Džoni, burazeru, je li ti sišla duša u pete?
— A zašto da mi siđe? — trgoh se ja uvređeno.
4
 — Sto mu gromova, Džoni, pa ideš na gusarski brod! Govorio
sam ti, to nije šala! Ratovaćemo i otimati! Ako nas Španci dočepaju,
povešaće nas kao od šale, a možda će nam pre toga propisno išarati
leđa.
Prestadoh da veslam:
— Ne bojim se borbe! A ti, Vili, glavonjo jedan, ne plaši me
uzalud.
— Baš si glup, Džone! Ja te ne plašim... Naš stari — kakva
bitanga i obešenjak! Tako gadnog kapetana nema na čitavom
Karipskom moru! Život na našem sanduku je pravi pakao, teško je
izdržati.
— A ti izdržavaš? I drugi izdržavaju?
— Phi, mi smo nešto drugo! Mi smo od detinjstva navikli na
slanu vodu... Ti si, međutim, kopneni pacov...
Bacih se besno na njega:
— Ej, Vili, ne nazivaj me pacovom... Dosta sam se potucao po
Virdžinijskim šumama i ne jedanput sam gledao smrti u oči. Znaš,
najzad, zašto bežim!
— Znam, znam...
Bežao sam od osvete virdžinijskih posednika, engleskih lordova.
Pre nekih tridesetak godina moj otac, pionir u traženju nove
zemlje, otputovao je s porodicom na zapadne granice Virdžinije i
tamo, u gluvoj prašumi, u podnožju Eligenskih Planina, podigao
kuću. Krčeći šumu, stalno u opasnosti od Indijanaca, boreći se s
divljim životinjama i neprijateljskom prirodom, preživljavao je
teške godine, dok najzad nije savladao teškoće i počeo da skuplja
zaslužene plodove svog rada. Vremenom su i drugi došli za njim i
naseljavali se u blizini. Srećna dolina počela je da se bogati i počela
je da odzvanja od zajedničkog života. Tada — a bilo je to tačno pre
godinu dana — udario je grom sa sasvim neočekivane strane.
Pojavili su se agenti lorda Danberija i doneli nam nepravdu. Kada
dželati pohlepnog lorda dojahaše u dolinu da izbace doseljenike,
skupismo se nas nekoliko desetina graničara i pružismo oružani
otpor. Bio sam jedan od vođa.

5
 Bojeći se da se buna ne proširi u celoj zemlji kao pre pola veka,
u vreme Bekona, gospoda odmah baciše na nas ogromne snage.
Brzo nas razbiše, ubijajući nas s neviđenom okrutnošću. Nisu
štedeli konopce. Plamen pobune uništen je u samom po--četku. Za
moju glavu raspisana je nagrada. Besno gonjen, imao sam otvoren
put samo u pravcu prestonice, Džemstauna. Tamo sam i pobegao i
sakrio se u krčmi na obali reke.
Uslužni ljudi su mi pomogli, doveli su mornara Vilijema sa
gusarskog broda što je stajao na ušću Džems Rivera. Na brodu su
uvek bili potrebni mornari, a Vilijem me je zavoleo i rado je pristao
da me prokrijumčari na palubu. Tako smo ser eto, ove kišovite noći,
našli na čamcu ploveći krišom niz reku.
Prošlo je više od pola sata kada me Vilijemov glas trže iz
zamišljenosti.
— Nešto se nazire pred nama!...
Bio je to naš brod. Vikom dadosmo znak da smo stigli. Odozgo
nam baciše lestvice od konopaca po kojima se uspesmo na brod. Vili
me odvede u odeljenje za mornare i reče mi da odspavam. Ujutro
me probudi i predstavi me bocmanu. Bocman, koji je ličio više na
dlakavu životinju, nego na ljudsko biće, odmeri me mračnim
pogledom, brižljivo mi opipa mišiće na celom telu, a zatim pljunu
prezrivo u reku i, mrmljajući, naredi mi da pođem za njim.
— Kako? — upita me preko ramena.
Ne shvatih šta me pita.
— Kako se zoveš, stoko?! — grmnu.
— Jan, — odgovorih poljski, jer su me tako zvali u porodici i u
šumi među susedima.
— Kako? — iskrivi se bocman.
— Džon, — odgovorih ispravno, engleskim imenom.
— Sto ne govoriš odmah ljudski! —progunđa.
Odvede me do kapetanove kajute i gurnu me unutra.
Kapetan, krupan gospodin podbulih, prodornih očiju, sedeo je
za stolom na kojem je bilo postavljeno jelo, ali nije jeo. Pred njim su
stajala dva mlada Indijanca, njegovi robovi, kako sam kasnije
saznao. Starijeg od njih, otprilike dvadesetogodišnjeg mladića,
6
kapetan je s najvećim zanosom šibao bičem po glavi. Kada uđosmo,
on ustade, ali ne spuštaše ruku, nego nas pogleda ispod oka.
— Novi „mornar“, Džon! — viknu bocman sa ironijom u glasu.
Kapetan gnevno klimnu glavom i reče nam da se nosimo do sto
đavola. Bocman šornu nogom i izvuče me oštro na palubu zatvorivši
brzo vrata kajute za sobom.
— Imao si sreće, ništarijo! — prokrklja. — Stari je bio ljubazan...
Već zaustih da zapitam u čemu se sastojala moja sreća i
kapetanova ljubaznost i šta je značilo ono šibanje Indijanaca u
kajuti, ali mi neljubazni bocman ne dade da dođem do reči; gurnu
mi u šake vedro, četku i krpe i naredi mi da ribam palubu.
Tako, eto, počeh da služim na gusarskom brodu — neizmerno
veseo što sam ostavio za sobom američku zemlju i što sam pobegao
ispred potere.

7
 GUSARSKI BROD

Brod je nosio ime „Dobre Nade“ i bio je trojarbolna brigantina.

Stajao je ukotvljen još nekoliko dana. Plašio sam se da bi
virdžinijske vlasti mogle da nanjuše moje prisustvo na brodu, ali
Vili, iskusni kurjak, umiri me:
— Kad si se jednom ovde popeo, — reče, — to ti je kao da si
umro... Ti si za njih izgubljen...
Stvarno me niko nije tražio, a ubrzo digosmo sidro i isplovismo
na more.
Na brodu je vladala strašna strogost; za najmanju krivicu se
kažnjavalo. Tu se nalazio skup razbojnika, ali svi su se bojali
kapetana kao đavola. Kao novopečenog mornara gurnuše me na
najgori posao. Nisam mogao da dahnem od jutra do kasno u noć.
Da nije bilo prijateljske ruke i ljudske reči Vilijemove, ne znam kako
bih podneo ovaj prvi, teški period moje plovidbe. Vilijem je imao
okrutno, ali iskreno srce i, mada je bio dvadesetak godina stariji od
mene, obdarivao me je istinskim prijateljstvom.
Kada se na brodu saznalo da sam čitavu četvrtinu svog života
proveo u šumama i da sam bio profesionalni lovac, mornari
postadoše malo blaži prema meni i prestadoše da se gurkaju.
Bocman me premesti na Vilijemov top i naredi da me uvežbavaju za
čvrstog tobdžiju. Ovih topova bilo je mnogo na palubi.
— To je neka ploveća tvrđava, šta li? — pokazah pred prijateljem
svoje čuđenje.
— Dođavola, a šta si ti mislio? Da plovimo na bal?
U unutrašnjosti broda bile su prostorije koje su podsećale na
zatvorske ćelije, utoliko više što je bilo u njima mnogo lanaca.

8
 — A šta će vam ovoliki lanci? — zapitah jednom Vilijema.
— Da vezujemo ljude kada ih ulovimo, — reče on prosto.
— Kada ulovimo ljude? Ti se šališ?
— I ne pomišljam!
— Pa kakve to ljude?
— Bilo kakve: Crnce, Indijance, Meleze, Dance, Francuze,
Holanđane, Portugalce, Špance — sve koji nam padnu u šake, samo
ne Engleze.
— Pa šta ćemo s tim zarobljenicima?
— Šta? Crnce i ostale obojene prodaćemo kao robove na naše
plantaže, a od uhvaćenih Evropljana pokupićemo mastan otkup za
njihovo oslobođenje.
— Pa to je razbojništvo!
— Šta ti pričaš?
Kada uvideh jasnije cilj našeg pohoda, počeše mi padati zavese
sa očiju; zapao sam ne na običan gusarski brod, nego na brod
piratski.
Kad se nađosmo na otvorenom moru, uzesmo kurs prema jugu,
u pravcu Malih Antila i Južne Amerike. Provlačeći se između ostrva,
nameravali smo da napadnemo neko manje naselje i da opljačkamo
koliko se da. Prikriveni u morskim zaklonima, vrebali smo brodove
koji prolaze nadajući se bogatom gusarskom plenu, imajući
naročito na oku transporte roblja iz Afrike.
Takav je bio vrli brod na koji me je sudbina bacila. Našavši se
jednom na njegovoj palubi, nisam imao načina da se izvučem. Za
mnom su se vrata zatvorila. Zapavši medu vrane — kako kaže
poslovica — morao sam da gačem kao i one.
Moj prijatelj počasti me čašom ruma i upita zašto su me u
šumama zvali Jan, a ne Džon, što bi zvučalo prirodnije.
— Zato što mi je majka bila Poljkinja, a otac, iako Englez, bio je
poreklom Poljak, — odgovorih.
— Poljaci — to je tamo negde blizu Turaka i Beča! — pohvali se
Vilijem svojim poznavanjem geografije i istorije.
— I daleko i blizu, — odmahnuh rukom smejući se.

9
 Zamoli me da mu ispričam nešto o svojoj porodici. Rekoh mu
šta sam znao.
Tri engleska broda, koji su prvi godine 1607. skrenuli u
virdžinijski zaliv Česapik, dovezli su na američku zemlju ne samo
dangube, avanturiste i parazite, kao što se zna iz istorijskih hronika.
Bilo je među njima i nekoliko zanatlija, katrandžija, Poljaka koje je
uzela u službu virdžinijska kompanija da bi u koloniji počeli da
proizvode katran. Među njima nalazio se i moj praded Jan Bober.
O dedi Martinu ne mogu mnogo da kažem; samo to da je živeo
u šumi, oženio se takođe Engleskinjom i imao nekoliko deteta, od
kojih je Tomaš, rođen 1656. godine, bio moj otac. Kada je ocu bilo
nekih dvadeset godina, nemirni Indijanci oko reke Saskehena
postali su opasnost za bele koloniste. Tada neki Bekon, pionir sa
virdžinske granice, sazva protiv njih dobrovoljce koji istrebiše
Indijance do nogu. Kao jedan od prvih dobrovoljaca prijavio se moj
otac. Bekon je uživao takvu slavu da su se u njegove odrede
dobrovoljci javljali iz cele Virdžinije. — Puška te ubila, kakav rogati
rod! — cmoknu Vilijem zadovoljno. — Stalno buna i buna! Pradeda
buntovnik, otac buntovnik i sin buntovnik. Upravo si kao stvoren za
naš gusarski brod.
— Da se bavim gusarenjem i razbojništvom?
— Ne. Nego da stekneš slavu, a pritom i da napuniš džepove.
— Hvala ti na takvoj slavi...
Boraveći u dubokim šumama, vodio sam neverovatno buran i
nemiran život, pun svakojakih događaja. A ipak kada bi me ko
zapitao šta mi se u ono vreme najviše urezalo u dušu, odgovorio bih
da nisu to bili ni doživljaji iz lova — jer sam prvog medveda ubio
kada mi je bilo dvanaest godina — ni krvavi događaji iz one
poslednje gužve, nego utisci sasvim druge, neočekivane prirode:
knjiga, čitanje jedne knjige. Pre dve godine došla mi je do ruku, a
kada je počeh čitati, osetih se kao ošamućen i dah mi stade. Do
poslednje stranice ne mogoh da se odvojim od nje.
Već sam naslov knjige govorio je koliko je bila uzbudljiva
sadržina:

10
 ŽIVOT
i čudnovati doživljaji
ROBINZONA KRUSOA
MORNARA IZ JORKA
koji je proživeo sam dvadeset i osam godina na
PUSTOM OSTRVU
u blizni Amerike
U BLIZINI UŠĆA VELIKE REKE
ORINOKO
gde je zapao nakon brodoloma
u kojem je sem njega
POGINULA ČITAVA POSADA
uz dodatak
kako je bio neočekivano oslobođen
OD PIRATA
NAPISAO ON
SAM
LONDON
PRINTED for W. Taylor at. the Slup
in Pater-NOSTER
MDCCXIX

Knjigu, izdatu u Londonu 1719. godine, Defo.

Bežeći ispred gospodskih dželata, poneo sam sa sobom vrlo
malo stvari, ali knjigu nisam zaboravio. Trebalo je da me prati u
izgnanstvu. Na brodu sam ispričao o njoj Vilijemu, a moj prijatelj
toliko se zapalio za nju da sam u slobodnim časovima morao da mu
čitam glasno, jer on nije umeo da čita.
Uzbuđivala nas je svaka reč u Robinzonovoj knjizi, i zato nas je
malo ljutilo što nije dao naziv ni tačniji položaj svoga ostrva.
— Čekaj Džoni! — povika Vilijem, oživljen novom mišlju. —
Nešto mi pade na pamet: Tobago! U lancu Malih Antila to je
poslednje ostrvo povučeno najdalje prema jugu. Tobago! Odande se
u vedre dane vide stene Trinidada ostrva koje se nalazi vrlo blizu
američkog kopna. Možda je Tobago Robinzonovo ostrvo? Brdovito
je, pokriveno prašumom, sve kao da se slaže...
Pravili smo tako razne pretpostavke, ali je stvarno bilo teško reći
određenije gde je u tom roju ostrva i ostrvaca bilo mesto na kojem
se razbio Robinzonov brod.
11
 Međutim, iz milje u milju povećavala se budnost na našem
brodu, jer smo bili uplovili u vode francuskih ostrva i mogli smo
očekivati da naletimo na željeni plen. Znalo se da su se u blizini
Gvedelape ukrštale trase raznih brodova, ne samo francuskih, nego
i danskih, i holandskih.
Jednog dana ugledasmo jedra kako se pomaljaju na vidiku, ali
pokaza se da je to čitava flota dobro naoružana i valjalo nam je da
bežimo što pre da ne bismo sami sebi skuvali čorbu. Kapetan, ljut
zbog neuspeha, odluči tada da pođe dalje na jug, na staze španskih
brodova, gde je plen izgleda bio lakši, a ako bi sreća poslužila — i
dragoceniji.
— Niko nije kao Španci, — vikao bi naš bocman u retkim
trenucima boljeg raspoloženja. — Pravo je zadovoljstvo malo im
podrezati grlo, a srebra imaju — čitava brda!
Škripao sam zubima što sam lakomisleno zapao u ovako strašno
društvo, ali nije bilo drugog izlaza sem skrivati svoje uzbuđenje
ravnodušnim izrazom lica. Da bi bilo još gore, dobijao sam pohvale
pirata zbog svoje okretnosti, jer sam u baratanju topom i gađanjem
postizao, izgleda, neobične uspehe.
U blizini Gvedelape proplovismo pored drugog ostrva znatno
manjeg, mada jednako brdovitog i pokrivenog šumom.
— Je li to valjda Martinik? upitah Vilijema.

— Ne, brate. Martinik leži malo dalje na jugu, a to je Dominik.

Mi Englezi odavno imamo želju da ga prigrabimo, ali mnoga će se
još čela razbiti o stenovite obale ovog ostrva dok zalogaj ne pripadne
nama.
— Zar ima tako težak pristup?
— Pristup kao i svaki. Na ostrvu sede vašljivi Indijanci i tako se
đavolski brane da nikako ne možeš da im priđeš.
— Hej, Vilijeme! — povikah začuđeno. — Možda se varaš? Ja
sam mislio da su već na svima ostrvima Malih Antila oni već do
poslednjeg uništeni...

12
 — Well, uništeni na mnogim ostrvima, ali ne na svima. Ovde je
Dominik. Ako za dva, tri dana srećno prođemo pored Martinika,
ugledaćemo ostrvo Santa Lučija. Na njemu se takođe drže Karibi,
kao u njihova slavna, dobra vremena. Sledeće na jugu je ostrvo Sen
Vensan — takvo isto. I tamo besne Indijanci, a belac koji zapadne
na njihovu obalu mogao bi slobodno da se oprosti sa svetom. Više
puta iskrcavali smo se tamo, dobro naoružani, da nalovimo robova
za naše plantaže, ali — beštije — branili su se tako divlje da nas je
brzo napuštala volja. Jednom će doći i na tu đubrad red...
Uvek sam bio prema Indijancima veoma neraspoložen, jer sam
kao virdžinijski graničar čuo mnogo tužbi protiv njih, a moj otac je
i sam protiv njih ratovao u Bekonovim redovima — a ipak teško mi
je bilo sada da delim s Vilijemom mržnju protiv tih ostrvljana. Na
svojim ostrvima sedeli su tiho kao miš pod metlom, nikome ne
čineći nikakva zla. Zar im se treba čuditi što su pružali žestok otpor
ne želeći da idu u ropstvo, sigurno strašnije od smrti? A možda su ti
divljaci osećali svaki jaram jednako bolno kao i ja, kao svaki od nas?
— Jesu li to ljudožderi, ovi što stanuju na ostrvima? — upitah
prijatelja.
— Pa zna se.
— Otkud se zna? — pokušah da saznam pojedinosti.
— Svako dete to zna.
Očigledno nisam imao suviše uveren izraz lica i Vilijem htede
najpre da se naljuti, ali se odmah nasmeja. Malo zatim reče
ozbiljno:
— Ako te to stvarno interesuje, zapitaj Arnaka, onog visokog
zarobljenika našeg starog. Mada je poreklom sa juga, negde iznad
ušća Orinoka, a ne sa ovih ostrva ovde, on je ipak Karaib kao i ovi
ostrvljani.
— Ali kako s njim da govorim?
— Vrlo lako. On zna engleski... Samo čuvaj se kapetana. Ako te
stari spazi da razgovaraš s njegovim robom, glavu će ti otkinuti. I
još jedno: požuri dok su Indijanci još u životu, jer ubrzo će ih stari
uništiti.
— Čovek da pobesni kako on postupa s njima! — ote mi se. —
Zašto to radi?
13
 — Zašto? Ne razumeš, glupane? To je jedino njegovo uživanje.
Taj satana ima takvu dušu da uvek mora da ima neku žrtvu i da je
dovodi polako do smrti. Pre njih imao je jednog crnca. Toliko je
iskaljivao na njemu svoj bes da je crnac umro kao pas. Sada je
izabrao ovu dvojicu Indijanaca. Dajem ti reč da se živi neće vratiti
sa ovog pohoda.
— To je strašno!
— Glup si, Džoni. Varaš se!
— Ne razumem te!
— To je dobro što stari ima Indijance da ih mrcvari, jer bar nas
mornare ostavlja na miru.
Vilijem je u suštini imao dobro srce, ali život van koloseka, na
piratskom brodu, izmešao mu je sve pojmove dobra i zla. Zavoleo
sam starog mornara i odlučio sam u duši da ga odmah posle
povratka u Južnu Ameriku odvučem ša broda, da ga odvedem u
pensilvanijske šume ,i da ga tamo uputim da bude pošten čovek i
drug. U Pensilvaniji virdžinijski lordovi nisu imali nikakve vlasti.

14
 KAPETAN I DVA INDIJANCA

Put nas je vodio pravo na jug. Bio je februar. Hladni vetrovi

ostajali su daleko iza nas, iz dana u dan sunce je sve jače grejalo, a
često, kada smo se prikradali blizu obala ostrva na udaljenost od
jedva pola milje, vetar sa kopna donosio bi nam snažan miris cveća
i nepoznatih začina. Na ostrvima je već uveliko bilo proleće. I pored
teške službe na brodu, s radosnim uzbuđenjem sam pozdravljao ovo
nebo drugačije no što je naše. Prvi put u životu putovao sam, evo, u
tropske krajeve.
Kapetan, ljut zbog neuspeha, dobacivao je psovke svima i
svačemu. Hodao je naoružan do zuba, kao u strahu od pobune, ali
na nas je samo frčao izdaleka; zato je sve okrutnije iskaljivao svoj
bes na dvojici mladih Indijanaca. Šta oni sve nisu pretrpeli! Kada
jednom stariji, dvadesetogodišnjak, učini očajnički pokret kao u
samoodbrani, kapetan poteže pištolj da ga ubije. Ali se predomislio.
Naredi da mladića dobro nahrane preslanim mesom i da mu ne
dadu ni kapi vode, a zatim da ga privežu za prednji jarbol. Izložen
nepogodama i sunčanoj žezi, ovaj jadnik trebalo je da ostane tako
vezan dok ne umre od gladi i žeđi. Kapetan je zapretio da će ustreliti
kao psa svakoga ko pokuša da mladiću pomogne.
To se dešavalo popodne onoga dana kada daleko na zapadu
počeše da se naziru vrhovi Granade. Posmatrali smo kapetanovu
okrutnost bespomoćni, zgrčeni kao psi, preplašeni. Dečak je stajao
vezan za jarbol čitavu noć, zatim se čitav sledeći dan pržio na suncu.
Bio je jak karakter. Ćutao je. Ni rečju nije odavao da pati.
Pred kraj dana stadoh da se bunim. Poče u meni da se budi
vatrena priroda virdžinijskog graničara. To što se kapetan smeo
iživljavati tako otvoreno i bestidno pred našim očima osećao sam

15
kao da mene samoga tako muči. U kapetanovim očima mi smo
očigledno bili ološ na koji nije trebalo računati.
Odlučih da, kad padne noć, pomognem mladiću. Noć je bila
oblačna, mračna kao smola, vetar je u toplim naletima zviždao u
konopcima. Mogla se očekivati kiša, ali nije se moglo znati hoće li
pasti; nije padala već nekoliko dana.
Pred zoru je bio moj red da stražarim, i zato pre toga, odmah
posle ponoći, počeh da puzim prema prednjem jarbolu. Išlo je bolje
no što sam očekivao; niko me nije opazio. Nosio sam veliki bokal
pun vode za piće i malo ovlaženih dvopeka.
Nikoga nije bilo u blizini. Indijanac je imao ruke čvrsto vezane
za jarbol i dremao je stojeći. Primakoh mu bokal do usta. Zatvorenik
zadrhta uplašeno. Pio je halapljivo i činilo mi se kao da čujem kako
mu voda brboćući silazi u gutljajima u stomak. Zatim počeh da mu
stavljam komadiće dvopeka u usta. Nismo progovorili ni reči, i
sumnjam da me je prepoznao. Htedoh mu dati još vode, ali ne
stigoh.
Iznenada se otvoriše vrata kapetanove kajute i mlaz svetlosti
probi se kroz mrak. Kao oparen skočih ustranu. Nažalost, u strahu
ispustih bokal koji s treskom pade i zakotrlja se po palubi. Nije bilo
vremena da trčim za njim. Držeći visoko fenjer, kapetan je išao
prema meni. Morao je primetiti nešto sumnjivo, jer je, ubrzavajući
korak, glasno psovao i dozivao stražu.
U blizini prednjeg jarbola ležali su svijeni konopci, svakojaki
sanduci i starudije. Zaronih tamo i sakrih se u mračnu rupu kao miš.
Za trenutak stiže do mene kapetanova vika: očigledno je otkrio
bokal i shvatio šta se desilo. Naredi mornarima da traže krivca, ali
nije mnogo postigao, jer su svi mrzeli tiranina i mlitavo su izvršavali
njegova naređenja. Penio se, urlao na sav glas, zatim nestao u svojoj
kajuti tresnuvši vratima.
Ubrzo se uvukoh, neprimećeno, u mornarsku prostoriju i legoh
na svoj ležaj pored ostalih mornara.
Teško sam se varao misleći da se stvar time svršila. Sledećeg
dana kapetan sazva na palubu čitavu posadu i zatraži da se krivac
javi. Istovremeno izdade naređenje da se tuku batinama oba
mornara iz noćašnje straže, u čijoj se smeni desio noćašnji ispad.

16
Gledajući nas prezrivo, procedi da će narediti da onu dvojicu biju
dok ne ispuste dušu.
Stajao sam među ostalima na palubi. Nisam sumnjao da će gad
ispuniti svoju pretnju i da će narediti da se ubiju dva nevina čoveka.
Sve se to dešavalo u blizini prednje palube, od koje nas je
zapaljenim pogledom posmatrao vezani Indijanac. Razumeo je šta
se događa.
Uzdrhtavši, istupih nekoliko koraka napred i, gledajući
kapetanu smelo u oči, izjavih glasno da sam ja bio krivac.
— Tiiii? — ote se iz njegova grla zloslutno šištanje.
Njegova velika glava, izbečene zenice i grabljiva, razjapljena
usta učiniše mi se u tom trenutku kao gubica kakvog morskog
čudovišta. Kapetan se malo približi šibajući me okrutnim
pogledom. Iznenada diže desnu ruku i tresnu me pesnicom u lice.
Smrači mi se pred očima. Htedoh da mu skočim do grla, ali snažne
mornarske šape stegoše me kao klešta. Kapetan izvadi pištolj.
Osetih oštar udarac u slepoočnicu i izgubih svest.
Kada dođoh sebi, ležao sam u mornarskoj sobi u svom brlogu.
U glavi mi je šumelo i okrutno me bolelo, a u očima mi je bila magla.
Bilo mi je hladno. Neko je sedeo pored mene. Tek posle dužeg
vremena poznadoh da je to bio Vilijem.
— No, glavonjo, budiš se najzad, — šapnu mi nad glavom
radosnim glasom. — Đavolski dugo je to trajalo.
— Je li on pucao u mene? — upitah.
— Ne. Udario te drškom pištolja.
— A, tako.
Misli su mi letele kao poplašene ptice, ponovo padoh u nesvest,
ali slabost brzo minu.
— Oprostio mi život! — nasmejah se sarkastično.
— Ne, — odgovori Vilijem. — Stari je mislio da te je usmrtio.
Ležao si kao ubijen. Kada se smrklo, doneo sam te ovamo.
— Hvala ti, Vili...
Zatim me uznemiri misao šta će biti dalje. Nisam skrivao nemir
pred Vilijemom. Znao sam da je kapetan osvetoljubiv. Ali, prijatelj
se nije preterano uzbuđivao.
17
 — Lezi mirno, — reče, — kao da si stalno u nesvestici i na
samrti... Kapetan zasada ima drugih briga.
Podigoh prema Vilijemu upitan pogled, kakvih to briga?
— Zar ne čuješ, ne osećaš? — mornar mi rukom pokaza na
zidove odeljenja.
Tek sada shvatih da se do nas probija grmljavina zapenušanih
talasa ikoji svom snagom udaraju o bokove broda. Ljuljali smo se
na sve strane. Lampa, koja je visila o stropu, igrala je levo i desno;
zidovi su užasno škripali.
— Bura? — upitah.
— I to kakva! — Vilijem zviznu kroz zube. — Pakao! Već desetak
sati nemamo vlast nad krmom. Deo jarbola je slomljen. Brod
strmoglavo juri prema kopnu.
— Kakvom kopnu? — ne mogoh čestito da dođem sebi od bola u
glavi.
— Kakvom? Prosta stvar, kopnu Južne Amerike. Bura nas nosi
na jugozapad, da poludiš prosto... Ako ne stane na vreme, baciće
nas na neke stene ili Špancima u šake, a to bi bilo još gore... Bolje i
ne misliti šta bi nam priredili...
Vilijem mi dade da pijem nešto što je imalo ukus čorbe od mesa.
To me sjajno okrepi, ali me istovremeno poče da savladava
sanjivost. Htedoh da zapitam prijatelja za sudbinu Indijanca pri
jarbolu, ali ne stigoh: padoh u dubok san.
San me prilično okrepi. Kada se probudih, glava mi je bila
treznija, a bol u slepoočnici osećao sam samo kada sam je doticao
rukom. Telo mi je prožimala prodorna hladnoća, mada sam ležao
obučen. Htedoh da ustanem sa ležaja, ali setih se Vilijemove
opomene.
Bura je jednako besnela, kao i ranije. Sa palube je dopirala
zaglušna grmljavina, kao da pucaju topovi. U čeljustima broda
škripalo je tako strašno da sam samo čekao trenutak da se starudija
raspadne i da me voda zalije u odeljenju.
Nepogodu i ljuljanje broda nisam podnosio tako lako kao
Vilijem. Posle jela osetih mučninu, ali i pored toga nisam gubio
jasan pogled na stvari i na svoj položaj. Sve upornije vraćala mi se

18
očajnička ideja. Zasada, ne odajući je prijatelju, htedoh da utvrdim
da li je ono što nameravam da uradim pravilno i neophodno.
— Vili, — obratih se prijatelju, — znaš li ti dobro našeg starog?
— Ovu koleru? Kao svoju ruku. Tri godine plovim s njim.
— Kaži mi onda šta će biti kada prestane bura? Jer jednom će
ipak nastati lepo vreme, dođavola...
Moje reči malo zabrinuše Vilijema. Shvatao je na šta mislim.
Oklevao je sa odgovorom.
— Hajde, govori! — bodrio sam ga. — Ne budi kukavica,
prijatelju! Kapetan je uveren da me je poslao na onaj svet. Šta će biti
kada me ugleda živog?
Mornar sleže ramenima.
— Ne znam bogami, ne znam šta će onda biti.
— Mogao bi potegnuti pištolj i sručiti mi kuglu u čelo, ovoga
puta zauvek.
Nakon pauze Vilijem potvrdi:
— Kod toga gubavca sve je mogućno. To je osvetoljubiva
životinja.
— Znači, moram da se branim! Jasno, priznaj mi! — viknuh.
— Braniti — vrlo lepo, ali kako da se braniš, jadniče? — uzdahnu
zabrinuto prijatelj.
— Znam kako da se branim! — viknuh.
— Stari ima ovde neograničenu vlast. Svakoga od nas može da
prebije na mrtvo, kao psa. Ima među posadom nekoliko dželata
spremnih da izvrše svaki zločin na jedan njegov mig. Šta možeš ti,
Džon, protiv njega?
Ležao sam onako kako me je Vilijem dovukao kada sam bio u
nesvestici: obučen. Opipah pojas. Visio je tamo na levoj strani moj
lovački nož, verni drug mojih dugogodišnjih lutanja po
Virdžinijskim šumama. Izvadih ga iz kožnih korica i pokazah
Vilijemu, ali baš tada nekoliko mornara iz posade uđoše unutra i ja,
skrivajući brzo nož, procedih prijatelju u uvo, pun zlobe:
— Kapetan ne može da preživi ovu buru... Ili će on poginuti ili
će mene đavoli odneti!...

19
 — Razumem. Hoćeš da ga... — i Vilijem mahnu rukom kao da
nekom zabija nož.
— Pogodio si.
Čuvši to, prijatelj me pogleda uznemireno. Zatim mi snažno i
iskreno steže ruku i zagrli me. Sapnu:
— Sila si, Džoni!... Nemaš drugog izlaza!... Ubij ga!... Pomoći ću
ti!...
Bio je početak noći. Iziđoh na palubu. Vetar me je šibao kao
bičem i morao sam snažno da se držim za ogradu, da me ne bi
pomeo. Napolju mi se brzo vraćala snaga. U kratkim razmacima
vremena talasi su se rušili preko palube i odnosili sve što nije bilo
čestito vezano.
Pritajih se u blizini kapetanove kajute, ali niko nije ni nos
pomaljao po ovako zlu vremenu. Nisam hteo da ulazim u kajutu.
Više sam voleo da se obračunam s njim na palubi i da ga odmah
bacim preko ograde u more.
Kružeći u blizini, dopuzah do prednjeg jarbola. Indijanac je još
bio tamo vezan. Išao sam na sve; ni na koga i ni na šta više nisam
računao. Kada presekoh konopce, bio je toliko slab da leže pored
jarbola na palubu. Tek posle nekog vremena prikupi snagu i otpuza
nastranu, nestajući mi ispred očiju.

20
 BURA

Užasna tropska bura! Grmljavina mora i zavijanje vetra

prolamali su vazduh. Vilijem se privuče do mene i zajedno
ostadosmo da vrebamo. Kada htede nešto da mi kaže, ništa ga ne
mogoh razumeti: reči su mu se gubile u grlu.
Posle nekoliko sati uzaludnog vrebanja htedosmo da pređemo u
sklonitiji kutak da nešto odlučimo — ali ne dođe do toga. Nastade
katastrofa. Brod udari o podvodnu stenu. Udarac nije ni bio tako
strašan, ali zato tresak palube koja se lomila pod nama i lomljava
greda bili su gotovo isti kao i grmljavina mora. Uostalom, nisam
mnogo ni čuo.
Udari me ogroman talas vode, tako snažan da ne mogoh da mu
se oduprem. Ošamućen, ispustih uže za koje sam se dotada držao.
Talas me podiže najpre na svoj greben, a zatim zakovitla u vodeni
ponor. Leteo sam glavom nadole. Gotovo da izgubih svest, a kada
oči počeše da razabiraju oko sebe, brod više ne videh u mraku.
Koliko je to dugo trajalo, ne znam. Svaki čas prekidala se tanka
nit svesti. Rastrzan na sve strane, bio sam bedna igračka svemoguće
stihije, nalazeći se stalno između života i smrti.
Ne predadoh se smrti. Život je odneo pobedu. U jednom
trenutku prože me kao neko osećanje nesvesnog uživanja. Bio sam
polupriseban, ništa nisam video, ali učini mi se da mi se ruke
uhvatiše za neki čvrst predmet. U tom plovnom haosu, gde su
razjarene sile bacale čoveka neprestano gore-dole, odjednom neki
oslonac za ruke i noge.
Istovremeno voda sa šumom nekud se povuče i mogoh opet da
dišem. Bila je to stena za koju sam se držao čvrsto. Htedoh da

21
skočim i da potrčim. Uzalud: noge mi otkazaše poslušnost. Jedva
sam se vukao četvoronoške i na trbuhu po zemlji. Po zemlji!
Malo zatim svali se iza leđa na mene novi talas i opet me otkide
od spasilačke podloge, ali bio je to prijateljski talas.
Ponese me još dalje na kopno i nešto više. Kada spade, počeh
žurno da puzim bežeći ispred novog naleta vode. Za vreme toga
napora legoh bez svesti.
Koliko sam sati tako preležao — pet, deset, možda čitav dan?
Vraćao sam se svesti polako, nekako postupno. Pre no što otvorih
oči, osetih vanrednu prijatnost: bilo mi je toplo. Prvi put posle
nekoliko dana toplo. A more se svakako moralo povući nekoliko
desetina koraka, jer šum talasa što udaraju o obalu čuo sam iz
bezopasne udaljenosti. Odavno mi nije šumorilo u ušima tako
ugodno i milo! Opasnost je prošla. Bio sam živ.
Odjednom, osetih da imam puna usta mulja i da ležim zaronjen
glavom u pesak.
Zemljo, zemljo! Dobra zemljo! — bila je to prva moja misao
nešto u meni zajeca.

22
 PRVA NOĆ NA KOPNU

Toplina koju sam osećao dolazila je od sunca. Južno sunce bilo

se probilo između oblaka i zagrevalo zemlju. Sigurno pod uticajem
njegovih zlatnih zraka kopno, na koje me more izbacilo, učini mi se
neiskazano lepo. Bile su to peščane dine protkane mestimično
omanjim stenama. Malo dalje, nekoliko stotina koraka od mene,
rasle su velike kokosove palme, a iza peščanih brežuljaka protezalo
se suvo, žbunasto bilje. Drveće, koje je retko štrčalo mestimično
iznad žbunja, bilo je što dalje od mora sve gušće, i u dubini kopna
stvaralo je naizgled pravu prašumu.
— Vili! Vili! — pomislih slomljena srca. — Gde si, prijatelju?
Počeh da tražim pogledom po obali: ne ugledah nikoga. Stadoh
da dozivam i pretražujem duž mora onoliko brzo koliko mi je
dozvoljavala snaga. Nikakva odziva. Tada se uplaših sopstvenog
glasa. A šta ako na kopnu žive divlji Indijanci i ako se, dozvani
mojom vikom, spremaju za napad? Možda ovde žive i Španci,
neprijatelj jednako opasan kao i Indijanci? Zaćutah i samo nastavih
da trčim dalje držeći se ivice rastinja i bacajući u žbunje u dubini
uznemirene poglede. Cestar sada postade izvor opasnosti i izgubi za
mene raniju sunčanu draž.
Ne otkrih Vilijema, niti nikoga od mornara. Dok sam tako lutao,
ukaza mi se u daljini nešto tamno na morskoj obali. Bio je to
razbijeni čamac sa „Dobre Nade“, čije su se daske valjale na pesku.
Grozničavo pretražih čitavu okolinu da bih našao kakve hrane, koja
se obično ostavlja na čamce za spasavanje, ali ne beše ni hrane, niti
ičega korisnog.
Pretrčah još veliki komad obale, ali nigde ne nađoh ni žive duše,
niti i najmanjeg traga od mornara. Nisam se zavaravao da je možda
23
koji od njih izbegao smrt. Pomisao na to gotovo me svali s nogu.
Sam samcit na tuđoj obali, verovatno nastanjenoj ljudožderima,
izložen svima mogućim opasnostima; jer bio sam ne samo bez
srodne duše, nego i bez oružja i bilo kakvih sredstava za život.
Ali, nisam uzalud imao dvadeset i šest godina i bio zdrav dušom
i telom. Sem očajanja i slabosti počela me mučiti vučja glad. Šta
ovde da se jede?
Vraćajući se nesvesno prema mestu gde me je more izbacilo na
kopno, koračao sam duž morske obale. Bura je bila uznemirila i
razne morske stvorove i na mom putu ležalo je na pesku mnoštvo
školjki. Bile su raznovrsne i različite po veličini, velike i male. A
kada bih probao kakve su? Nikada još nisam jeo mekušce. Nekolike,
koje mi se učiniše da su neotrovne, razbih kamenom na kamenu, i
pojedoh. Bile su sasvim ukusne i odlično me potkrepiše. Plitka
rečica, što se nedaleko slivala u more, napoji me svežom vodom za
piće.
Školjke su prekrivale pesak na obali i sa olakšanjem pomislih da
ću imati šta da jedem više nedelja. Znači da u ovoj pustoši neću
morati da umrem od gladi.
Skupljajući školjke, osetih da mi smeta nekakav duguljast
predmet u levoj nogavici. Moja odeća sastojala se samo iz košulje,
širokih pantalona, čarapa i kožnih cipela koje su bile veoma
oštećene zbog prisilnog kupanja. U buri sam izgubio bluzu i prsluk.
Pruživši sada ruku u pantalone, izvadih na svetlost dana predmet
što me je žuljao. Kako da opišem svoju radost?
— Nož!
Razdraganim očima milovao sam blistavi čelik, lovački
virdžinijski nož, neocenjivo blago u mome položaju.
— Imam oružje, mogu se braniti! — ponavljao sam oduševljeno.
Potresen poslednjim doživljajima, lako sam podlegao
uzbuđenjima i bio sklon predrasudama. Nož je svakako bio važan
saveznik i davao mi ogromnu potporu, ali da li je mogao da me
čestito brani od zaseda koje su mi pretile na nepoznatom kopnu, i
od opasnosti kakve mi je pripremala neizvesna budućnost?
Sunce je zalazilo i valjalo je pomisliti na noćište. Izgledalo je da
će noć biti topla, a moje odelo odavno se već bilo na meni osušilo i
24
nisam morao da se plašim hladnoće. Ali, misao o grabljivim
životinjama nije mi dala mira. Znao sam iz pričanja da je Južna
Amerika prepuna groznih životinja. Nekoliko stotina koraka od
obale dizalo se visoko i granato drvo. Odlučih da pođem tamo i da
provedem noć u njegovom granju.
Drvo koje sam izabrao za noćište bilo je obraslo lijanama koje
ne samo što su visile obilno na granama kao užad, nego su i
opasivale stablo zavojima koji su ličini na velike zmije. Lako sam se
po njima popeo gore. Na debelim, vodoravnim granama nađoh
kakvo takvo sedište, oslonivši se leđima na stablo. Da u snu ne bih
pao, otkinuh nekoliko lakata tanjih Lijana i privezah se njima za
stablo. Ove biljke sjajno su mogle da se upotrebe za to, jer su spadale
u naročito elastičnu vrstu, a bile su čvrste kao konopci.
Bio sam umoran kao pas, a ipak ne mogoh da zaspim.
Najraznolikije misli lomile su mi se po glavi, a naročito
uznemirujuće pitanje gde me je bacila okrutna sudbina.
Pravac bure, izvesne prirodne pojave i prisutnost velikih
papagaja navodili su me na pretpostavku da su me talasi izbacili na
južnoameričko tle, možda negde u blizini severnih račvi ušća reke
Orinoko.
Po glavi su mi se motale zaista nevesele misli dok sam sedeo
tako na drvetu, ne budi primenjeno kao majmun. Zajedno sa sve
gušćim mrakom pojaviše se u vazduhu svetloplava svetlašca koja su
letela u svim pravcima kao nezemaljska bića. Neka su padala u
granje moga drveta. Bili su to svici, mali stanovnici tropskih šuma.
Kapci su mi se lepili, ali neugodno ležanje na grani nikako mi
nije omogućavalo da mirno zaspim. Svaki čas otvarao sam oči i
pažljivo slušao glasove mračne prašume.
Te noći sati su mileli kao puž. Kasnije nestadoše svici i smeniše
se takođe zvukovi. Utihnuše cvrčci, ali zato se probudi ko zna kakvo
i odakle bekanje, groktanje, zavijanje i skvičanje. Na nebu se pojavi
mesec i pri njegovoj svetlosti žbunje poda mnom dobi divlji,
vampirski izgled.
Odjednom mi se kosa diže na glavi, prestadoh da dišem. Opazih
dole neko izduženo telo koje se provlačilo kroz senoviti čestar.
Zastajalo je kao da gleda na mene gore, a zatim opet nastavljalo da

25
se provlači. U mojim očima, zamagljenim od uzbuđenja, počeše da
su udvajaju predmeti. Uhvatih se čvrsto za granu da ne bih pao.
Učini mi se da čujem pucketanje granja i prigušeno režanje. Možda
mi je to samo uzbuđenje plelo zamke i teralo me da vidim i čujem
stvari koje i ne postoje?
Zatim se odmah poda mnom razleže podozrivo grebanje, kao da
kandže kakve grabljive životinje razdiru koru. U raspaljenoj mašti
zamišljao sam životinju kako se penje prednjim šapama na stablo
mog drveta. Stiskajući u desnoj ruci dršku noža, naginjao sam se na
sve strane želeći da nazrem šta se šunja tamo dole, ali granje mi je
zaklanjalo vidik. Uostalom, pod samim drvetom bilo je mračno kao
u mešini. Kasnije zavlada tišina i ja savladan snom, prestadoh da
mislim na opasnosti i nevolje.
Cak sam se i tešio da je to sve možda samo varka uzbuđenog
mozga.
Kada po izlasku sunca oprezno siđoh s drveta, ugledah na kori
stabla sveže tragove grebanja. Znači da je ipak bila neka krupna
zver! Postade mi nelagodno u duši. U virdžinijskim šumama
navikao sam u mladosti na divlje životinje, a ipak ovde, na tuđem
tlu, stajao sam pred licem nepoznate prirode s jadnim oružjem u
rukama. Zaista jadnim: s nožem!
Zureći prema moru, stalno sam bacao oprezne poglede u čestar
iza sebe. Malo mirnije odahnuh tek kada osetih pod sobom meki
pesak na obali i kada mi slani morski vetrić osveži lice.

26
 BIO SAM NA OSTRVU

Kao i prethodnog dana za večeru, i sada sam za doručak

skupljao školjke. Na svoju veliku žalost uverih se da ih je danas na
pesku bilo znatno manje i da je mnogo bilo kvarnih i neupotrebljivih
za jelo. I pored toga dobro se najedoh, čak obogatih doručak novim
jelom: u blizini pod palmama nađoh pored grana, koje je oborio
vetar, nekoliko kokosovih oraha koji su otpali za vreme bure.
Skidoh nožem njihovu zelenu koru, i razbivši ih na kamenju napih
se svežeg kokosovog mleka i pojedoh hranljivu nutrinu.
Moju pažnju privuče nevisoko brdo, delimično stenovito,
delimično obraslo bodljikavim žbunjem. Brdo se nalazilo nekoliko
stotina koraka od obale. Kako bi bilo da se popnem na vrh i da vidim
u kakvom se kraju nalazim? Možda ću odozgo otkriti spasene
mornare, a možda neke znake postojanja ljudskih naselja? U
svakom slučaju bolje je unapred znati s koje strane bi mogla naići
opasnost ili — pomoć.
Put prema vrhu bio je lakši nego što sam pretpostavljao — već
posle pola sata bio sam gore. Sav ustreptao, počeh da gledam oko
sebe. Divna široka slika širila se oko mene.
Zatim potres! Sa svih strana okružavao me je okean. Bio sam na
ostrvu! Na zapadu i severu zemlja se gotovo slivala s morem i
nebom u maglovitoj daljini, a ipak, i pored udaljenosti od nekoliko
milja, svuda uokolo videla se tamnoplava pučina. Zatvarala me je
voda, nemilosrdna kao zatvorske rešetke. Našao sam se u klopci.
Bez čamca, bez oruđa za pravljenje čamca, nije mi bilo izlaza. U ovoj
okolini bilo je mnogo ogromnih morskih površina na koje nikada
nisu zalazili nikakvi evropski brodovi, i ostrvo — ko zna da li
prokleto za mene — moglo je da me drži godinama u svom zatvoru.

27
 Setih se, prvi put posle brodoloma, piratskog broda Robinzona
Krusoa i zadivi me sličnost mojih doživljaja s njegovom sudbinom.
Bio sam takođe brodolomnik izbačen kao i on na pusto ostrvo.
„Proživeo dvadeset i osam godina na pustom ostrvu“ — padoše
mi na pamet reči iz naslova njegove knjige. — Ne preti valjda i meni
takva nevolja?
— Ne! Svakako ne! — odgovarao sam sebi snažnim glasom,
prikupljajući hrabrost, kada pažljivije pogledah oko sebe. Kroz
providan vazduh pogled mi je padao daleko na more. Ostrvo na
kome sam se nalazio nije bilo izdvojeno u neizmernom vodenom
prostranstvu. Na severu su se uzdizale iz mora konture drugog
ostrva, znatno većeg od moga i brdovitog na zapadnoj strani. Na
suprotnoj strani, na jugu, verovatno na nekih sedam-osam milja
širila se široka, ravna zemlja. Mogao je to biti deo čvrstog kopna ili
možda kakvog većeg ostrva. Blizina te zemlje ulivala mi je hrabrost.
Odjednom mi se nešto privide. Napregnuh pogled tako da me
oči zaboleše. Daleko, veoma daleko na jugu, ležalo je nešto na
pesku. Nešto kao komad stabla, ili kao deo broda: neka nejasna
stvar koja se izdvaja u ovom prostranstvu. A možda je to čovek?
Kada još više napregoh pogled, opazih u blizini tog izdvojenog
predmeta neobično kretanje: tamne skakutave tačkice. Ubrzo nije
bilo sumnje da se to krupne crne ptice okupljaju oko žrtve. Supovi
— sinu mi u glavi. A ako sam zaista pogodio, onda to supovi sigurno
okružuju nekakvu životinju koja upravo umire — ili čoveka?
Skočih i potrčah nizbrdo kao jelen. Probivši se kroz žbunje do
same obale, trčao sam duž mora. Odmah poznadoh da su to stvarno
supovi, a malo posle — da to leži nepomično čovek oko koga su se
okupile grabljive ptice. Srce mi je lupalo kao čekić, kao da je htelo
da prepukne, a ipak ne usporih korak: po odeći poznadoh da je to
bio mornar sa našeg broda.
Ležao je nauznak. Nije bio živ — to sam video još izdaleka. Kada
mu poznadoh lice, zamalo ne kriknuh od negodovanja. Bio je to naš
kapetan.
U levoj ruci grčevito je držao pištolj, a prsti su mu bili tako
ukočeni da sam jedva istrgnuo iz njih oružje.

28
 Radost koju sam osetio u prvom trenutku kada ugledah pištolj
ne potraja dugo. Cev je bila dopola zapušena mokrim peskom, a
barut pokvaren morskom vodom. Lepo oružje, ali sada, pošto nisam
imao ni zrna čestitog baruta, za mene sasvim beskorisno.
Razgledah malo pažljivije telo. Na glavi se videla rana, koja je
sigurno prouzrokovala kapetanovu smrt. Rana je poticala od udarca
nekim čvrstim predmetom, lobanja je na tome mestu bila razbijena.
— Do sto đavola! — povikah gledajući oko sebe. — O šta se tako
razbio?
Na tome mestu pesak je pokrivao obalu, u blizini nije bilo
nikakve stene, samo je ovde-onde ležalo omanje kamenje.
Nije valjda razbio glavu o neki od ovoga kamenja?! — obuze me
sumnja.
Oko leša opazih mnoštvo nejasnih tragova, kao od ljudskih
nogu. U svakom slučaju činilo mi se da su to tragovi ljudski, ali
nisam bio siguran, jer su na sipkom pesku bili pomućeni. Očigledno
se kapetan, pre no što je pao mrtav, kretao tamo-amo.
Čudno je to sve! — zamislih se. — Zagonetna rana na glavi ko
zna kako zadobijena, i ovaj pištolj stisnut u levoj ruci!... Čudno!
Dok sam razgledao telo, supovi, koji otprhnuše od mene jedva
nekoliko koraka, čekali su strpljivo da ja odem, pa da se bace na
mrtvaca. Nisam voleo kapetana, ali nije mi izgledalo časno da se ove
odvratne grabljivice hrane ljudskim mesom. Odvukoh leš na ivicu
čestara i zakopah ga u pesak.
Pade mi na pamet da skinem s njega odelo, koje bi mi sigurno
dobro došlo u ovoj pustinji. Ali, ne mogoh da savladam gađenje.
Zakopah mrtvaca zajedno sa odelom.
Vratih se s pištoljem mom drvetu. Najedoh se opet školjki,
napih se vode iz reke i donesoh jednu dasku od razbijenog čamca.
Kada večernje sunce dodirnu more, popeh se opet na drvo. Za
počinak upotrebih dasku položenu na dve vodoravne grane.
Samo što se spusti mrak i mesec se pojavi na nebu, prašuma se,
kao i uvek, oglasi hiljadama zagonetnih glasova.
Spavao sam manje-više mirno, možda zbog veće udobnosti na
dasci, ili prosto zahvaljujući naviknutosti na neudobnosti. Jednom

29
me samo probudi košmarna misao na kapetana. Sav u znoju skočih
iza sna i protrljah oči. Tek tada se raziđoše mučne vizije.
Čim se sasvim razdani, koristeći jutarnju svežinu, kretoh na
novi istraživački izlet prema jugu. Naoružan nožem i čvrstom
palicom odrezanom sa tvrdog drveta, kretoh duž morske obale.
Pregledah još jednom pažljivo svu okolinu.
Slabi tragovi, koje sam bio primetio prethodnog dana, bili su
nestali, sasvim izbrisani u pokretljivom pesku. Ništa ne nađoh što
bi mogilo da baci svetlost na tajanstvenu kapetanovu smrt. Slegavši
bespomoćno ramenima, pođoh dalje.
Prevarih se računajući da ću na ovoj strani otkriti još kakve
tragove ostalih mornara. Svi su očigledno poginuli u moru, i ćudljivi
talasi nisu ih izbacili ovamo.
Hodajući otprilike jedan sat, ugledah opet mnoštvo supova
daleko pred sobom. Kružeći u vazduhu, neki su se spuštali na pesak,
a drugi odletali uvis. Približivši se, opazih da je ptice privukla
strvina velike morske kornjače. Zderale su ostatke mesa ispod
njenog oklopa.
Pregledah ostatke kornjače. Snažno stvorenje imalo je debeo
ovalan okvir dug oko tri stope. Supovi, koliko sam znao, nikada nisu
napadali žive životinje. Pitanje je bilo, dakle, kako je kornjača
uginula.
Nije trebalo mnogo domišljatosti da bi se došlo do zaključka. Na
pesku, ovde ugaženom i čvrstom, zapažale su se okruglaste
udubine, tragovi mačjih šapa snažne grabljive zveri. Ona je usmrtila
kornjaču i sigurno sa strane, između gornjeg i donjeg oklopa,
pandžama joj kidala komade mesa ostavljajući ostalo supovima. Da
li je to bilo delo pume, ili možda groznog jaguara? Možda one iste
životinje što mi je pokvarila san prve noći na drvetu?
Tragovi mi nisu izgledali sveži, nego jučerašnji. Gledajući sa
žaljenjem u svoje nedovoljno oružje, nož i palicu, tešio sam se
nadom da se grabljivac mogao nalaziti u ovom trenutku na mnogo
milja daleko od mene, možda čak na suprotnom kraju ostrva.
U blizini mrtve kornjače raslo je nekoliko kokosovih palmi. S
radošću pozdravih blagosloveno drveće. Nađoh pod njima tri oraha.
Kako nisam imao u blizini kamenja kojim bih razbio orahe, vezah
30
ih međusobno vlaknima kojima su bili obrasli i, obesivši plen preko
ramena, pođoh natrag.
Išao sam kroz čestar uporedo s morskom obalom. Šum okeana
stizao je do mene samo tihim žuborom. Ovde su svuda rasli kaktusi.
Mestimično teško se bilo probijati kroz bodljikavo žbunje u kome je
bilo svakojakih prepreka koje su otežavale hod.
U jednom trenutku poplaših u čestaru veliku crnu pticu iz roda
jarebica, koja, ne dižući se u vazduh, uteče na brzim nogama. Bacih
se za njom palicom, ali promaših. Da, bez puške bio sam ovde
bespomoćan kao dete — i pored bogatstva prirode.
Probijajući se dalje kroz gustiš, dođoh do podnožja planine sa
čijeg sam vrha prethodnog dana posmatrao ostrvo. Sirila se tamo
nevelika peščana poljana obrasla samo mestimično omanjim
žbunićima trave. Probijajući se kroz poslednje žbunje, opazih na
poljani neko kretanje. Nekoliko velikih guštera. Očigledno su se
dotada grejali na suncu, i sada su, poplašeni mojim nailaskom,
bežali na sve strane. Jedan, sasvim pristojan primerak, duži valjda
od moje ruke, zastade na udaljenosti od dvadeset koraka i,
nepokretan, sitnim očima je pratio nepoznatog neprijatelja. Polako
podigoh svoj štap i bacih ga na gmizavca. Štap fijuknu u vazduhu
kao strela, ali gušter je bio još brži. Pre no što pade teški udarac, on
je već bio nestao. Šmugnuo je u rupu.
Živela je tu čitava kolonija ovih gmizavaca. Ovde-onde crnele su
se u zemlji njihove jame, veoma nalik na zečje, samo nešto manje.
Setih se Indijanaca Severne Amerike, za koje su gušteri bili
poslastica. Šta kada bih pošao za njihovim primerom i probao
guštersko meso? Stojeći na poljani, razmišljao sam kako da ulovim
ove privlačne životinje? Da ih iskopam? Ali čime? Možda su jame
bile suviše duboke?
Tada potražih u pameti još dalje, setih se detinjih godina kada
smo u mojoj rodnoj dolini u Virdžiniji lovili kao deca sitne životinje.
Od užeta smo pravili lukave zamke i stavljali ih na životinjskim
prolazima ili pred jamama.
— O dobra, stara vremena! — povikah pun žalosti kada mi se
pred očima pojaviše slike bliske srcu iz daleke prošlosti. Ove
uspomene još bolnije mi potvrdiše bedu moga sadašnjeg položaja i
moje usamljenosti.
31
 Nasekoh dugih komada puzavice, čija su stabla bila vitka kao
kanap, izmajstorisah od njih na stari način nekoliko omča i
pričvrstih ih pred jamama guštera. Za vreme ovih priprema pa-de
obilna kiša, ali sunce ubrzo opet sinu. Stražario sam u blizini čitav
sat; nažalost ni jedan gušter nije ni nosa pomolio. Sunce se već
uveliko naginjalo zapadu, te izgubivši za danas nadu da ću išta
uloviti, odlučih da se vratim ovamo sledećeg dana.
Teškim korakom počeh da se vučem prema svom drvetu. Rđavo
sam se osećao. Dobijao sam vrtoglavicu. Dosađivao mi je sve jači bol
u slepoočnicama i drhtao sam. Strahovito brzo, iz minute u minutu,
gubio sam snagu. Svim iskušenjima poslednjih dana priključila se
još i neka bolest.
Jedva se popeh na drvo i vezah se lijanama. Donete orahe i ne
dirnuh. Teralo me je na povraćanje.

32
 ZAKON ŽIVOTA

Bila je to strašna noć. Malo sam spavao. Mučili su me užasni

snovi i priviđenja. Činilo mi se da letim u provaliju, i sigurno bih
sleteo sa drveta da se nisam bio vezao lijanama. U magli sam video
sebe u obliku kornjače na koju se sa strahovitim urlikom baca divlja
životinja i razdire je — znači mene — na komade. Kada poče da
sviće, bio sam tako slab da mi se prosto nije silazilo na zemlju.
U toku noći je opet padala kiša. Bio sam stalno mokar i to je još
pogoršavalo moje žalosno stanje. Sem od groznice, drhtao sam i od
hladnoće. Izlazak sunca donese mi nadu u olakšanje, a kada se
postepeno poče da povećava toplina tropskog dana, osuši mi se
odeća i osetih se nešto bolje.
Od jučerašnjeg dana nisam ništa bio ni okusio. Oko podne siđoh
sa drveta i sa tri kokosa počeh da šljapam prema moru,. da nađem
kamenje kojim ću razbiti orahe.
Kako sam bio oslabio za jednu noć! Nisam mogao nikako da
polupam kokosovu koru. Bila je suviše čvrsta za moje labave udarce.
Srećom, oštricom noža uspeh da provrtim malu rupicu i kroz nju se
napih malo kokosovog mleka. I dalje jezivo gladan, odvukoh se na
guštersku poljanu. Na moju radost, u jednoj omči nađoh zapletenog
gmizavca. Nije bio živ, ugušila ga je omča.
Nova briga! Kako da pojedem guštera? Indijanci su gmizavce
pekli na ražnju. Ja, nažalost, nisam imao ni vatre, niti ikakvog
načina da raspalim vatru. Dođe mi da pojedem plen presan. Izrezah
od guštera sve mesne delove i na glatkom kamenu ih sitno iseckah.
Tako pripremljeno jelo gutao sam pažljivo i istinu da kažem — belo
meso nije bilo najgoreg ukusa.

33
 Nedaleko od gušterske poljane, kao što sam već pomenuo,
dizalo se brdo. Odlučih da odspavam u njegovom podnožju
nekoliko sati. Sto koraka povlačenja kroz čestar odvede me u
podnožje brda. Tražeći tamo hlada, otkrih u steni udubljenje, neku
vrstu pećine čiji me izgled veoma uzbudi. Pa to je bio odličan stan!
Ne mnogo dubok, jedva nekih pet koraka u dubinu, ali bio je to ipak
siguran zaklon od kiše. A opasnost od divljih životinja? Znao sam
šta ću. Otvor pećine nije bio visok ni širok; da bih ušao unutra,
morao sam da se sagnem. Trebalo je, dakle, samo zagraditi taj ulaz
s nekoliko dasaka od razbijenog čamca, li, ležeći u pećini, čovek je
mogao da se oseća koliko toliko siguran od napasti.
Najradije bih odmah pristupio dovlačenju dasaka, ali bila me je
obuzela takva slabost da legoh na zemlju i odmah me savlada težak
san. Posle nekoliko sati probudih se, malo okrepljen. Od obale, gde
su ležale daske, do ćelije bilo je oko hiljadu koraka. Tri puta išao
sam tamo i nazad vukući za sobom teret. Bio sam suviše slab da bih
ih nosio. Sunce se približavalo zapadu kada sam sve imao spremno:
daske povezane lijanama tako su čvrsto zatvarale otvor da ni đavo
ne bi mogao da uđe u pećinu.
Posle podne ništa se nije uhvatilo u zamke. Te večeri pojedoh
poslednji kokosov orah. U pećini prostreh sebi ležaj od granja i rano
legoh na počinak. Sasvim iznemogao, ukočih se do te mere da nisam
osećao čak ni glad. Samo mi se opet vrtelo u glavi i povratila se
jučerašnja drhtavica. Ali, ležeći zatvoren u pećini, odvojen jakom
pregradom od noćnih glasova i onoga što se, dešavalo napolju,
nisam bar morao da se plašim.
Koliko sam dugo spavao, ne znam. Odjednom skočih iza sna kao
u predosećanju neke bliske opasnosti. Srce puno nekog čudnog
nemira treperilo je kao uplašena ptica u kavezu. Šta se desilo? Šta
me je tako preplašilo? Da li neki glas koji je mogao da me ispuni
strahom čak i u snu?
U mraku pećine napipah nož i uhvatih ga čvrsto za dršku.
Napregoh sluh, ali ništa neobično ne ulovih između običnih,
svakonoćnih zvukova prašume. Kroz pukotine između dasaka video
sam deo čestara i primetih po jakoj svetlosti na kaktusima da je
mesec izišao na nebo.

34
 Odjednom — šta je to? Tihi šušanj brzog stupanja po obližnjoj
travi, nekakvo miganje pred pećinom. Skok. Snažno telo baci se
bučno na moju pregradu. Oštro, strahovito grebanje kandži o drvo
dasaka. Dve daske, povučene brutalnom snagom, ispadoše pred
pećinu udarajući s treskom o zemlju. Pred njima odskoči velika
uplašena zver. Odskoči tri, četiri koraka i stade. Ogromna, vitka
životinja s pegama. Jaguar! Srce mi zamre. Grabljivac se utiša,
položi plosnatu glavu na zemlju. Streljao me je zelenkastim očima i
kezio gubicu u kojoj su se sijali beli očnjaci.
Oslabljen od straha, gledao sam mu u zenice kao urečen. Čekao
sam kada će se baciti na mene. Stiskao sam nož. Jedan skok bio bi
mu dovoljan da me dohvati; jedan udarac užasne šape — da me
raspoluti. Poče da reži besnim, prigušenim glasom. I pored sve
ošamućenosti, video sam — besmislena sposobnost napetih nerava
da sve zapažaju oko sebe! — video sam kako jaguar bije repom o
žbunje.
Kada će završiti?!
Sekunde su se pretvarale u večnost. Neminovna smrt bila se
nadnela nada mnom, a nikako nije padala na mene. Očekivao sam
da se svaki čas onesvestim: kada će jaguar skočiti?!
Utom se on pokrenu. Ne u mom pravcu. Naprotiv. Ne skidajući
s mene vatreni pogled, lagano se povlačio unazad. Polako je
nestajala njegova snažna telesina u žbunju, najzad se sasvim izgubi.
Tamo gde je maločas bila životinja sada je bila praznina. Čulo se
puckaranje granja i šum odlaženja. Zatim tišina.
Padoh iscrpljen na ležaj. Dugo se nisam ni pomerio. Polako sam
dolazio sebi. Možda će se razbojnik vratiti? Raširenim očima gledao
sam u žbunje. Nije se vraćao. Očigledno je vladar pustinje hteo
samo da pokaže svoju snagu dvonožnom biću koje se usudilo da
prodre u njegovu državu. Opomenuo ga je i nestao u prašumi.
Nisam izlazio napolje bojeći se zasede. Kada mi krv, koja je opet
normalno kružila po telu, vrati malo snage, podigoh oprezno
iščupane daske i zatvorih njima kao i ranije otvor na pećini. Sada
mi je bilo jasno da je to slaba odbrana, ali ipak je bila bolja nego
nikakva. -
Ništa ne naruši mir ostatka noći.

35
 Poslednjih sati pred zoru nisam loše spavao i ujutro se probudih
prilično ojačan, u svakom slučaju bez glavobolje i bez groznice, ali
zato strahovito gladan.
Prva misao odmah me podseti na noćašnji događaj.
— Jaguar! Jaguar! — ponavljao sam s mržnjom i strahom
istovremeno.
Glad. Mučila me je glad i do kraja mi iscrpljivala snage. U zamke
se opet ništa nije ulovilo. Dan je bio maglovit i sparan i gušteri nisu
napuštali svoje rupe.
Oko podne imao sam još toliko snage da od grane i like savitljive
lijane načinim luk, i da od čvrste trske pored reke nasečem desetak
strela. Kao dečak često sam pravio ovakve lukove za igru, poznavao
sam takođe indijanske lukove i ta stvar nije mi bila nepoznata.
Nevelik luk, koji sam sada načinio, stizao mi je jedva do pojasa, ali
je strele bacao sjajno, na čitavih pedesetak koraka. Ptice su se držale
u jatima na granju i nisu bile uopšte plašljive, ali zato je strelac bio
pravi slepac. Streljao sam nebrojeno puta i uvek sam promašio.
Na kraju, izmučen, legoh u svojoj pećini, ali samo za kratko
vreme, jer mi misao o noći nije dala mira. U dubini pećine bila je
gomila većeg i manjeg kamenja otpalog od stene. Odlučih da ove
odlomke prenesem ili dokotrljam do ulaza i da načinim neku vrstu
barikade.
Zatim sam preležao možda i čitav sat. Bio je pri kraju dan u
kojem i pored napornog posla nisam progutao ni zalogaj hrane.
Sunce se probilo između oblaka i, padajući na drveće sa strane,
bacalo je izdužene senke. Ptice, kao i obično u predvečerje, oživeše
i podigoše galamu.
Utom se razleže, odmah nad ulazom u pećinu, prodoran glas:
— Pioooong!
I odmah za njim, u najbližem susedstvu, razlegoše se ostali kao
na odgovor:
— Piooong! Piooong! Piooong!...
Istovremeno do ušiju mi stiže lepet krila.

36
 Podigoh se na lakat i počeh da osluškujem. Kada razabrah po
glasovima da su ptice negde u blizini, uzeh luk i strele i, teturajući,
iziđoh iz pećine.
Ptica je bilo desetak. Velike kao naše vrane, mogle bi izgledati
kao neka patuljasta vrsta gavrana, jer su bile sasvim crne, a njihovi
kljunovi, takođe crni, imali su gornji deo visoko izbočen kao grbu1.
Kada me „gavranovi“ primetiše, glasnijim „piooong“ dadoše izraz
svom čuđenju ili nezadovoljstvu, ali i ne pomisliše da beže. Neke,
bezočnije, počeše čak da prileću meni i da krešte još vatrenije.
Najbliža ptica nije bila valjda dalje od deset koraka od mene.
Raskrečivši široko noge, stajala je na jednoj grani i kreštala na mene
svojim besnim „piooong“. Nanišanih na nju i pustih strelu. Cilj je
bio blizu, ali strela ipak skrenu ustranu. Ptica primeti da nešto
promače pored nje, ali nije znala za čoveka na ovom ostrvu, pa
nastavi da krešti.
Druga strela prolete već znatno bliže cilja, treća, nažalost, ode
strašno uvis, ali zato četvrta — hej, zasvirajte pobedničke trube! —
četvrta pogodi. Probi krilo i, zadržavši se u perju, svali pticu na
zemlju. U jednom skoku stadoh ptici na glavu — imao sam je!
Ostatak jata podiže strahovitu galamu i, kružeći nada mnom, htede
da mi se sveti zbog ubistva. Bacao sam u njih jednu strelu za
drugom, ali u svom uzbuđenju gađao sam skandalozno. Zatim mi
ponestade strela, a ptice najzad osetiše opasnost i prhnuše.
Pre no što se ohladi, raskidah pticu i pojedoh je celu, bacajući
samo perje, kosti i creva.
Noć prođe bez događaja, jedino su mi dosađivali grčevi u
stomaku. Ujutro ustadoh oslabljen, osećajući bolove u celom telu od
jučerašnjeg rada. Pri načetom zdravlju sadašnje gladovanje sasvim
me je ubijalo. Bilo mi je jasno da, ako brzo ne nastupi radikalna
promena, neću daleko dogurati i moraću da se oprostim od ovog
sveta. Ovaj svet u poslednje vreme nije imao mnogo draži za mene,
ali nikako mi se nije htelo da ovako mizerno nestanem sa scene.

1
Dosta česte ptice u Južnoj Americi, rado žive u blizini ljudskih naselja. Njihovo
indijansko ime „ani“ primili su i Portugalci a odatle je prešlo i u zvaničnu ornitološku
nomenklaturu. Latinsko ime glasi Crotophaga ani.
37
 Pre svega, valjalo je naći više hrane. Ne gaziti uokolo na jednom
mestu kao dosada, nego poći dalje u potrazi za hranom. Ta misao
toliko me zagreja da odmah, čim se napih vode na obližnjoj rečici,
kretoh na put, ne obzirući se na gladan stomak.
Ovoga puta pođoh na sever, tamo gde su na obali ležali pre toga
ostaci čamca za spasavanje. Išao sam, kao i obično, duž mora i
nisam se prevario. Nađoh novi predmet koji su talasi izbacili sa
našeg broda posle brodoloma: drvenu škrinju kakvu mornari
obično upotrebljavaju za držanje svojih stvari. Bila je zaključena i
neoštećena.
Htedoh da je otvorim, ali nije se dalo. Kada potresoh njome,
ocenih olako da se u njoj prevrću nekakve starudije. Možda je tamo
bilo kresivo i trud, koji su mi toliko bili potrebni da bih naložio
vatru? Nažalost, zasada nisam to mogao da proverim, jer mi je bilo
šteta da gubim vreme za razbijanje poklopca. Zato odvukoh škrinju
na sigurnije mesto, da bih uveče došao po nju — i pođoh dalje.
Često sam gađao ptice iz luka. Mada sam stalno gađao pored
cilja, to nije bilo uzalud. Vežbao sam se. I ne znam da li mi se to
samo činilo, ali posle nekoliko desetina pokušaja strele kao da su
išle sigurnije, bliže cilju.
Prikradajući se za pticama i prateći njihovo lutanje, pade mi na
um srećna ideja tako značajna da mi se tih prvih dana boravka na
ostrvu učini kao odlučujuća za moj opstanak. Šta mi je vredelo što
sam dobro poznavao virdžinijske šume, kada je ovdašnji gustiš —
ponavljam — predstavljao za mene nerazrešivu i zloslutnu tajnu?
Kako sam, dakle, mogao da poznam, ne izlažući se opasnosti od
trovanja, koje je voće bilo za jelo, a koje ne? Odgovor naglo blesnu
kao munja.
— Ptice! — viknuh radosno samom sebi. — Ptice će mi pokazati.
One sigurno neće dirati otrovne plodove. Znači, što jedu ptice, ješću
spokojno i ja.
Sada počeh pažljivo da posmatram ludiranje krilatih stvorenja.
Nije trebalo dugo posmatrati da bih se uverio na kojem drveću se
zadržavaju češće, ne prezirući njihove plodove. Naročitu pažnju
obratih na oniže, patuljasto drveće s crvenim bobicama, poput naše
oskoruše. Izgleda da su malim gurmanima predstavljale posebnu

38
poslasticu, jer su privlačile na sebe najraznovrsnije ptice, a kada
među njima primetih, čak i papagaje, i ja se odvažih.
Imale su sasvim pristojan, sladunjav ukus. Navalih na njih s
vučjim apetitom, ali radi sigurnosti ne pojedoh mnogo, jedva dve
pregršti. Obećah sebi da ću ih nabrati više kada se budem vraćao, a
sada, sjajno potkrepljen, u boljem raspoloženju, nastavih da lutam
dalje. Tako su uhođene ptice postale moji prvi učitelji na ostrvu.
U proređenom drveću pojaviše se peskovite praznine. Često
sam morao da zaobilazim agave sa snažnim, mesnatim lišćem
snabdevenim bodljama. Na nekim kaktusima isticali su se krupni
crveni cvetovi, a, što je važnije, ponegde i zeleno voće slično malim
jabukama. Njihova sadržina imala je prijatan ukus, i zato nakidah
ovih kaktusovih plodova koliko god je moglo stati u moje džepove.
Otkrih ovde novi potočić koji se slivao, u širokom i plitkom ušću,
u more. Nad njegovim vlažnim obalama rasla je nešto gušća šuma,
bogata lišćem, lijanama i biljem. Već izdaleka čuo se iz nje jaki krik
ptica. Dolazio je od papagaja, kojih je u ovoj šumi bilo veoma
mnogo. Kada se nađoh u senci prvog drveća na rubu šume, okruži
me dreka papagaja i istovremeno, dižući glavu gore, opazih na
granama mnogo gnezda. Primetivši me, ptice brzo ućutaše, ali bilo
je već kasno. Otkrio sam leglo papagaja.
Bilo ih je mnogo odraslih, ali još nisu dobro leteli. Ovi
žutokljunci sedeli su na granama pored gnezda. Dopuzivši na
pogodan položaj, počeh da sipam iz luka. Posle nekoliko strela
oborih prvog papagaja na zemlju, zatim drugog.
Duže vremena posmatrao sam papagaje s velikim
zadovoljstvom. Bilo je gnezda valjda nekoliko stotina, znači da je to
predstavljalo neiscrpan magazin za nekoliko nedelja unapred.
Završilo se moje gladovanje.
Neću umreti od gladi! Neću umreti! — ponese me oduševljenje,
i, sigurno prvi put otkad sam na ostrvu, osmehnuh se vedro samom
sebi.
Do moje pećine imao sam oko dva sata hoda. Ne želeći da plašim
papagaje, kretoh nazad ranije. Kako mi crvene bobice nisu
naškodile, nakidah još nekoliko strukova za zalihu. Tako natovaren

39
dođoh do drvene škrinje. Vezah je lijanama i počeh da je vučem po
pesku.
Približujući se ćeliji, hvalio sam u sebi plodan dan pun dobrih
doživljaja. Samo teško mi je bilo vući za sobom škrinju ovako
umoran, mada mi je srce zagrevala nada.

40
 JEZERO IZOBILjA

Skrinja je izneverila. Nisam našao u njoj kresiva, ni drugih

važnih stvari. Bilo je nešto stare odeće, košulja, bluza, nešto
engleskog novca, komad brodskog užeta i mala vreća zrnevlja.
Pomešan kukuruz i ječam. Kako je škrinja bila dobro zatvorena, nije
propuštala morsku vodu i ove stvari su bile suve i neoštećene.
Zrnevlje bih mogao da pojedem, ali nije mi se jelo jer sam imao
dovoljno svežih plodova.
Jedan mornar na „Dobroj Nadi“ negovao je golubove i škrinja
sa zrnevljem očigledno je bila njegova. Kasnije se setih kako je
važnu ulogu u Robinzonovu životu odigrao ječam, koji je
brodolomnik onako uspešno sejao na svom ostrvu. Zahvaljujući
ječmu, imao je hleba i mogao je godinama da živi na pustom ostrvu.
U mom položaju nije bilo neophodno da obrađujem zemlju i da
sejem žito. Bio sam uveren da neću na ostrvu provesti onoliko
vremena kao Robinzon, koji je živeo u ovoj okolini pre pola veka.
Već rano u osvit sledećeg dana žurio sam u papagajski gaj da
opet štogod ulovim, a pre svega da nahvatam što više živih ptica i
da ih čuvam kao zalihu. Ustrelih dva papagaja, zatim se popeh
krišom na drvo i dugom motkom pokušah da oborim najbliže
mladunce. Kada mi to ne uspe, jer su se papagaji čvrsto držali za
grane, privezah na kraj motke omču od vitke lijane i to mi najzad
donese uspeh. Zatežući omču na telima papagaja, koji još nisu mogli
da lete, mada su bili veoma pokretljivi, počeh da ih svlačim silom
na zemlju. Posle polučasovnog lova imao sam ih deset. Nije vredelo
da lovim više, ne bih mogao da ih održim u gomili. Privezah im noge
za svoju motku. Strašno su kreštali, a u čitavom gaju pomagali su
im ostali krešteći iz nekoliko stotina grla.

41
 Kada se vratih u pećinu, nisam znao gde da ih smestim. Bilo
čime da ih vežem, sve bi odmah pregrizli. Najzad ne beše drugog
izlaza, nego da ih zatvorim u pećini, i zatim da im odmah napravim
kavez od debljeg pruća. Taj posao — sečenje pogodnih grana i
njihovo povezivanje puzavicom — potraja nekoliko sati. Posle
podne kavez je bio gotov. Stajao je odmah pred ulazom u moju
pećinu. Zatim donesoh za sebe i za svoje zarobljenike čitavu pregršt
granja sa jestivim bobicama. Pri tome nađoh u šumi izvanredno
korisno domaće posuđe: vrstu lubenica, čiji je plod sa čvrstom
korom, kada se iznutra očisti, mogao da služi kao odlična tikva za
nošenje i čuvanje vode. Kada prenesoh papagaje u kavez, ubacih im
odmah bobica i vode da piju, a sam pojedoh pristojnu večeru, mada
je još bilo dosta vremena do sunčeva zalaska.
Noću me probudi kreštanje preplašenih papagaja. Provukavši
nos iz pećine, opazih kraj kaveza podozrivu senku. Viknuh i bacih
se kamenom. Senka skoči i, šušteći glasno, pobeže kroz čestar. S
palicom u jednoj i s kamenom u drugoj ruci, i sa srcem koje je
snažno lupalo, iziđoh iz zaklona. Kavez je bio delimično razvaljen,
ali — koliko sam mogao da poznam u mraku — papagaji su još bili
unutra. Popravih rupu na kavezu, primakoh ga radi sigurnosti bliže
ulazu u pećinu i još ga obložih kamenjem. Do jutra ništa više nije
narušavalo mir.
Ujutru gledam — nema mi četiri papagaja. Svuda uokolo bilo je
mnogo perja. Neki grabljivac, veliki ili mali, napravio je noćas
provalu, samo ne mogoh da zaključim kakav, jer nije bilo jasnih
tragova.
Poseta noćnog razbojnika i šteta koja mi je načinjena ne
ohladiše moju nameru da gajim papagaje. Grešku sam načinio ja,
jer sam napravio suviše slab kavez. Ali, zašto sam imao daske od
razbijenog čamca?
Dovlačenje svega što je ostalo na pesku na obali od razbijenog
čamca potraja nekoliko sati. Daške su bile nejednake po veličini i
većinom polomljene, i zato sam morao da ih doterujem i podsecam
pre no što sam počeo da ih uglavljujem.
Upakovah u novi kavez preostalih šest papagaja i pođoh u ptičji
gaj. Ovoga puta ustrelih tri odrasla papagaja, a devet mladih ulovih
žive. Prošlo je mnogo vremena i kada se uveče vratih u svoju pećinu,
42
bio je već mrak. Pred kraj puta bojao sam se da me ne napadne s
leđa kakva grabljiva životinja, ali stigoh do pećine čitav i bez
doživljaja.
Trećeg dana, odvukoh se laganim, odmerenim korakom do
ptičjeg gaja. Bilo je sparno. Sipila je sitna kišica, ptice su sedele pod
lišćem ukočene i bilo im je lako prići. Rezultat — dve ubijene i
dvanaest živih. Otada sam redovno dolazio ovamo i uvek sam
ponešto donosio. Ali, ubrzo se papagaji opametiše.
Stari su osećali opasnost i držali su se na razdaljini. Mladi su
odrasli brže no što sam se nadao, i oni što još nisu pali kao žrtva
moja ili drugih lovaca spremali su se da odlete. Petog ili šestog dana
ulovih svega dva komada. Nije vredelo da više dolazim.
Ali, ostajala je još jedna, važnija stvar zbog koje je valjalo
prekinuti lovljenje živih papagaja. Problem ishrane. Ptice su žderale
neverovatne količine crvenih bobica. Po hranu sam odlazio dva puta
dnevno u šumu, jer su normalne zalihe u mojoj blizini takođe brzo
iscrpljene. Davao sam zelenim zarobljenicima takođe kaktusove
„jabuke“, ali sve je to bilo nedovoljno i kratkotrajno. Valjalo je
otkriti nove izvore hrane. Odlučih da pođem u pohod u dubinu
ostrva.
Ovde je vredno da napomenem neke događaje iz tih poslednjih
dana. Pre svega, usavršio sam oružje. Napravio sam čvršći luk, a
tetivu sam načinio od brodskog konopca, koji sam našao u
mornarskoj škrinji. Za strele sam i dalje upotrebljavao trsku, ali na
njihov vrh sam pričvršćivao šiljike od tvrdog drveta. U gađanju sam
se prilično izvežbao. Od istog tvrdog drveta napravio sam čvrsto
koplje sa oštro istesanim vrhom.
Na gušterskoj poljani u zamku je dospelo još nekoliko guštera
dugih do dva lakta. Vezah ih žive za najbliže drvo, radujući se što se
povećavaju trajne zalihe hrane.
Jednog vedrog jutra pođoh na put u dubinu ostrva uzimajući sa
sobom ne samo sve svoje oružje, nego i velik, nezgrapan koš koji
sam ispleo od lijana. Poneo sam za hranu jednog guštera i crvenog
voća. Išao sam duž potoka što je tekao nedaleko od pećine i, ne
napuštajući njegovu obalu, probio sam se u dubinu ostrva. Plima i
oseka uticale su na razliku u visini vode u potoku, i kad je bila oseka,
on je ostajao samo kao tanka struja koju je bilo lako preskočiti. U
43
blizini poloka biljni svet je rastao obilnije nego dalje. Raslo je pored
njega čak i lisnato drveće s bujnim biljem pod sobom. Prikradajući
se, pazio sam na svaki šušanj, a istovremeno sam pogledom
pretraživao bilje i drveće ne bih li opazio kakvo voće za jelo.
Blago, sveže jutro ispunjavalo me je pouzdanjem i ojačavalo mi
zdravlje, koje mi se poslednjih dana znatno popravilo. Odmah
iskočiše pred mene dve mrke životinjice, veoma nalik na zečeve, ali
pre no što nanišanih je luka, brze životinje zaroniše u čestar.
Nekoliko desetina koraka dalje ugledah nova tri zečića.2 Bili su
toliko zabavljeni da neprimećen stigoh nekih tridesetak koraka od
njih. Tek tada osetiše opasnost. Zamreše u mestu, dižući uvis male
glavice i počeše da se osvrću oko sebe. Poslah im strelu. Promaših.
U jednom skoku životinjice iščezoše u žbunju.
Podigoh strelu i zagledah se u mesto gde su maločas stajala tri
zečića. Moralo je tu biti mnogo ovih životinja. Među žbunjem videlo
se mnogo ugaženih tragova.
Vredelo bi doći ovamo jednog dana — odlučih — postaviti zamke
slične onima kojima sam lovio guštere.
Ne odmakoh ni sto korak odatle ikada stadoh kao ukopan.
Ponegde su između žbunja svetlele neobrasle krečne stene, i na
jednom takvom mestu iznenada ugledah, neposredno pred sobom,
zmiju svijenu u klupko. Grejala se na jutarnjem suncu i sigurno je
spavala. Htedoh da je gađam strelom, ali se predomislih. Prikradoh
joj se još bliže. Kada probuđeni gmizavac podiže oštro glavu sičeći i
prošivajući me otrovnim pogledom sitnih očiju, kopljem kao
čekićem zadadoh joj snažan udarac. Skoči, ali već nije imala snage.
Još nekoliko udaraca i bila je gotova.
Bila je duga oko šest stopa i imala je dosta debelo telo s lepom,
izlomljenom, crnomrkom šarom na leđima. Očigledno nisam
poznavao ovu vrstu zmija, ali kada joj pomoću dva pruta otvorih
njušku, ugledah pored drugih zuba i dva velika otrovna zuba,
zadrhtah od pomisli šta bi se desilo da sam išao dalje i da me je
zmija ugrizla. Otada počeh budno da pazim i na zemlju pred sobom.

2 Iz opisa treba pretpostavljati da su to bili poznati južnoamerički glodari aguti

(Dasyprocta aguti).
44
 Prođoše dva sata od izlaska sunca, kada stigoh do jezera iz koga
je izvirao moj potočić. Jezero se širilo od jedne do druge obale na
nekih četvrt milje, ali je sa svih strana bilo okruženo blatnjavim
močvarama obraslim trskom i svakojakim vodenim biljem.
Nešto šušnu u blizini. Visoka trava nad močvarom na jednom
mestu snažno se ljuljala, i čulo se lomljenje trske i tiho krckanje.
Kretala se tamo neka krupna životinja. Drvo iza kojeg se sakrih
stajalo je malo na uzvišenju, ali mada sam pružao vrat kao čaplja,
svoju radoznalost ne mogoh da zadovoljim. A da se uspnem na drvo
takođe ne bi vredelo, poplašio bih životinje u blizini. I posle kratkog
čekanja sreća mi sama pade u ruke.
Otvori se trščani zid. Životinja iziđe na poljanu, koja je bila
daleko jedva pedesetak koraka od mene. Bila je snažna kao
polugodišnje prase. Glavu je imala ogromnu i nekako smešna
izraza, a debelo telo bilo je obraslo sivom dlakom. Na prvi pogled —
neka neskladna vrsta svinje, ali to nije bio divlji vepar. Za prvom
životinjom izroniše još četiri, jedna odrasla i troje mladih, prasići.3
Čitava ova porodica, ne žureći, napuštala je močvaru kraj jezera
i kretala prema šumi. Išli su u mom pravcu. Polako nategoh luk.
Životinje su se približavale ne osećajući prisustvo čoveka. Od
stada se nešto izdvoji jedno prase i dođe meni na desetak koraka.
Kada prolažaše pored mene korakom, pustih strelu. Pogodi ga tačno
po sredini probijajući mu kroz meko telo. Životinja samo pusti
bolan krik i odmah bespomoćno zadrhta u poslednjim trzajima.
Ostali se spasoše bekstvom.
Van sebe od radosti, skočih do plena. Kako sam sjajno pogodio!
Životinja je bila mrtva. Po zubima poznadoh da je to glodar. Bio je
težak dobrih deset funti, već u svojoj mladosti valjda dva puta teži
od zeca. Očistih ga na mestu i bacih ga u koš na leđima.
Dobri, dragi luk! — nasmejaše mi se oči gledajući moje oružje i
pomilovah ga kao živo biće.

3 Ne podleže sumnji da su to bili kapibari, zvani takođe vodene svinje.

(Hydrcchoerus capybara).
45
 Da li bi bilo vredno ići dalje sa ovakvim teretom? Sunce se
dizalo, žega je rasla, sa svakom minutom bila je sve nepodnošljivija.
Tada se vratih obećavajući sebi da ću ujutro opet krenuti ovamo.
Smišljao sam kako da nazovem otkriveno jezero. Nema smisla
da mesto ovako bogato pticama i životinjama ostane bez imena.
Našao sam: „Jezero Izobilja“.
Nažalost, problem ishrane mojih papagaja uopšte nije krenuo s
mesta. A to je bio gorući problem.

46
 ZMIJA DAVITELj

Sutradan posle otkrića Jezera Izobilja iziđoh iz pećine tako rano

da, kada stigoh do zečje staze tek poče da sviće. Doneo sam bio
desetak zamki i postavio ih na stazi i prolazima koje su zečevi ugazili
u čestaru.
Jezero Izobilja nađoh u vrhuncu ptičjeg veselja, sve se orilo od
jutarnjeg koncerta gugutanja, pištanja, kreštanja i treperenja krila.
Pazio sam da ne unesem ovde strah, u nadi da ću ugledati kakvu
krupniju životinju. Ali ovoga puta me izdadoše nade, mada je svežih
tragova bilo mnogo i zemlja je na mnogo mesta bila izrivena.
Zaista, Jezero Izobilja! Načinivši polukrug oko njega, lutao sam
i dalje u prvobitnom pravcu. Ovde više nije bilo potoka, samo
prašuma. Ne pređoh ni četvrt milje kada me naglo obradova divna
slika.
Raslo je tu onisko drveće sa žutim voćem po veličini i obliku
sličnim jabukama. Voće je imalo brašnjavu iznutricu, rumenkastu,
ukusnu i tako slatku da se topila u ustima. Nabrah odmah mnogo
ovoga specijaliteta i najedoh se da su mi sve uši pucale. Ovoga
dragog i korisnog drveća bilo je ovde veoma mnogo, mnogo zrelih
plodova ležalo je na zemlji, drugi su bili na granama još nerazvijeni,
sitni i zeleni. Razno vreme njihovog dozrevanja dozvoljavalo mi je
da gajim nadu da ću ovde imati dovoljno hrane za mnogo nedelja, a
možda i meseci.
— Rajske jabuke, — vikao sam razdragano, videći kako se na
njih skupljaju i razne ptice i insekti, a naročito velike ose.
Nisam se bojao ove konkurencije, jer je ovog drveća bilo ovde
bezbroj i zaliha je bilo dovoljno za sve.

47
 Bilo je to za mene važno otkriće. Obećavalo je kraj dosadašnjih
teškoća, i već je ozbiljno gonilo od mene glad. Treba li se onda čuditi
mome uzbuđenju?
Bilo je još jutro, dan se tek rađao. Nastavih da lutam dalje, želeći
da saznam šta se dešava tamo u dubini ostrva. Ne otkrih ništa
naročito. Suma se brzo završavala, mestimično je prelazila u sam
bambusov trščak, mestimično su svetlucale poljane pokrivene
travom. Zatim je opet raslo suvo žbunje i kaktusi, koji su se protezali
valjda do samog mora na zapadnoj strani. Stigoh do sredine ostrva,
a ne naiđoh ni na kakvu životinju.
U povratku nabrah toliko rajskih jabuka koliko je moglo da
stane u košaru. Nisu bile lake za moje snage oslabele zbog oronulog
zdravlja, ali u duši mi je pevalo i noge su mi bodro koračale. Uspešni
događaji toga dana sipali su kao iz vreće izobilja. Jer tek što stigoh
do zečjeg gaja i bacih pogled na postavljene zamke, opazih da su se
za ovih nekoliko sati dva zečića ulovila i očajno i uzaludno se
otimaju.
Mogao sam sada da ih razgledam izbliza. Bili su to takođe
glodari s neobično elastičnim nogama. Nisu bili nimalo slični našim
zečevima, ali kada sam ih jednom već tako nazvao, rešio sam da ih
tako zovem i dalje. Pažljivo, da ih ne bih ranio, vezah im sve četiri
noge. Privezavši ih za košaru odozgo, držeći u jednoj ruci luk i strele,
a u drugoj koplje, kretoh veoma raspoložen prema pećini, kao
radosni pastir iz Starog zaveta.
Imao sam, znači, već tri vrste živih bića: papagaje, guštere i
zečiće. Sa smeštajem glodara takođe sam imao muke. Kada ih stavih
u kavez s papagajima, nedruželjubive ptice su se bacale i kljucale
nove došljake — a kljunove su imale opasne! — moradoh brzo da ih
izvučem, jedva žive. Pustih ih zasad u pećinu i čvrsto je zatvorih. Za
pravljenje novog kaveza nisam imao vremena. Trebalo je da
iskopam za njih jamu.
Čim posle podne malo popusti žega, požurih obalom do mesta
gde je ležao oklop od kornjače koju su grabljive životinje ubile.
Nađoh ga lako. Komad ovog oklopa, odvojen kamenom, nasadih
kao klin na čvrstu, rascepljenu granu, vezah ga čestito i čvrsto
lijanama — i lopata je bila gotova. Isprobah je odmah — živela ideja!
— i oruđe se čvrsto držalo.
48
 Na udaljenosti od nekih petnaestak koraka od pećine iskopah
jamu. Lako je išlo, zemlja je tu bila meka. Jama je predstavljala
kvadrat pet sa pet stopa, a bila je dublja od ljudske visine. Ubacivši
tamo zečiće, pokrih jamu granjem da mi ne bi pobegli, to im je bio i
zaklon od sunca i zaštita — mada sumnjiva — od nezvanih gostiju.
Još istog dana zečići se rado prihvatiše rajskih jabuka, koje su i
papagajima toliko prijale da bi za manje od pola sata pojeli sve što
sam doneo da im nisam davao komad po komad. U jamu smestih
takođe žive guštere, u nadi da će se nekako saživeti sa zečićima.
Savladavši tako prve teškoće i osiguravši sebi kako tako život
mogoh malo da odahnem. Po uzoru na Robinzona Krusoa pomislih
da zavedem kalendar, ali se setih toga suviše kasno, gotovo mesec
dana po dolasku na ostrvo. Dani su mi se pomešali kao grah s
kupusom, nisam znao ni kada je petak, a kada svetak. Sećao sam se
samo da se brodolom dogodio prvih đana marta, i da je tada, kada
sam došao na pomisao o kalendaru, bio početak aprila. Utvrdih
otprilike datum, deseti april, i otada sam svakog dana urezivao crte
na kori najbližeg drveta. Napisah: leto gospodnje 1726.
Kada minu opasnost od gladovanja i kada mi se ubrzo popravi
zdravlje, sve češće sam mislio kako da se izbavim iz svog ostrvskog
zatvora. Čežnja za ljudima i njihovim svetom obuzimala me je oštro
kao bol. Sada sam se već svakodnevno penjao na vrh brda i gledao
na more. Ništa, samo jednako pust prostor, na severu obrisi ostrva,
na jugu obrisi kopna, a sem toga ništa, beznadežna vodena pustinja,
ni traga od ljudskog života.
Kako se moje brdo nalazilo, kao što sam već pomenuo, na
istočnoj strani ostrva, obećah sebi da ću poći u sledećem većem
pohodu na južnu obalu da tamo, kada budem nešto bliže, ispitam
pogledom kopno na drugoj strani. Za odlazak sa ostrva i za prelazak
preko moreuza bio bi mi potreban dobar čamac, ali kako ovde
sanjati o čamcu bez ikakvog oruđa sem lovačkog noža? Robinzon
Kruso sa svojim bogatstvom pribora; sekira, bradvi, svakojakog
oružja i zalihama namirnica sa razbijenog broda bio je kao bogati
lord u poređenju sa mnom, siromaškom.
Svakodnevni izleti na Jezero Izobilja snabdevali su nas, mene i
moje stado, životnim namirnicama. Luk, sve tačniji u mojim
rukama, često je bio dovoljan za lov divljači, a zečići su sami padali
49
u zamke kao urečeni. Ulovio sam ih desetak na onom jednom mestu
u toku meseca, tako da je u mojoj jami već bilo teško brojati.
Kada bi porasla žega, neugodno je bilo ići u debelim
pantalonama i cipelama i često sam ih skidao, iako sam to nerado
činio, jer sam se, nenavikao na golotinju, stideo samoga sebe.
Morao sam da se čuvam od svakojakih uboda insekata, komaraca,
krlja, osa. Divlja brada narasla mi je tako da se jednom, ugledavši
svoju sliku u mirnoj vodi, uplaših svoje razbojničke njuške.
Pred kraj aprila preživeo sam dane pune nemira i uzbuđenja. U
blizini se pojavio opasan razbojnik, koji je posećivao moj zverinjak.
Činio je to lukavo i tako tajanstveno da mi se u početku činio kao
neka nečista sila koja mi noću nije dala da spavam.
Počelo je time što jednog dana ne mogoh da prebrojim svoje
zečiće. Trebalo je da ih ima šesnaest, a bilo ih je četrnaest. U granju
kojim je bila pokrivena jama video se neki mali otvor, ali to je moglo
biti slučajno pomeranje pokrivača. Druge tragove u blizini nisam
primećivao.
Sledećeg dana brojim jedanaest zečića. Ne može biti da su tri
mogla da iskoče. Opet nikakvih tragova noktiju uokolo, samo što je
jedan zid jame s jedne strane bio neznatno odronjen, kao kad bi se
neko onuda nespretno spustio. Zečići nikad nisu nestajali noću,
samo danju, a u to vreme sam ja uvek morao da odlazim na nekoliko
sati u šumu po hranu. Sa satanskom regularnošću svako svoje
odsustvo plaćao sam gubitkom jedne ili dve životinje. Zagonetni
neprijatelj kidao mi je nerve do toga stepena da sam se ozbiljno
plašio za svoje zdravlje.
Grabljivost neprijatelja išla je uporedo s nečuvenom za životinje
bezočnošću i lukavstvom. Nije valjda nevidljiv? Pretraživao sam s
najvećom pažnjom svaki žbun, svako drvo u blizini, nisam zaobišao
ni jedno udubljenje, ni jednu jamu — i ništa, ni traga od njega.
Sutradan u uobičajeno vreme, naoružan kao i obično nožem,
lukom i kopljem, običnim putem napustih pećinu, ali, ne odmakavši
ni dvesta koraka, sakrih se na zemlji iza jednog žbuna. Puzeći tiho,
vraćao sam se kao lopov svojoj nastambi. Približih se nekih
pedesetak koraka do jame. Na ovoj sigurnoj razdaljini, čučeći iza
jednog žbuna, zauzeo sam položaj sa kojeg sam jasno video i pećinu,
i jamu sa zečićima, i kavez s papagajima. Životinja je mogla da bude
50
blizu, možda me je posmatrala iza susednog žbunja — ali nisam se
više obzirao na to. Obuzeo me je vatren gnev. Nisam mislio da
odstupam, pa ma šta se desilo. ,
Nisam dugo čekao. Napregnuto oko primetilo je da se nešto
miče, ali to nije bilo u žbunju u kojem sam se ja krio, nego na
obronku brda. Iznad moje pećine vodila je dosta strma kosa prema
brdu. Taj deo bio je pokriven kamenjem i korovom, otuda je krenula
životinja spuštajući se dole. Držala se ulegnuća u kamenju i zato je
nisam čestito video.
Tek kada siđe do samog podnožja, poznadoh je. Ogromna zmija
puzila je lagano, talasastom linijom pravo prema mojoj jami sa
zečićima. Davala je utisak čudovišta ne sa ovog sveta. Izgledala mi
je jezivo dugačka. Njeno telo, debelo gotovo kao ljudska noga,
odavalo je strahovitu snagu i sigurno bi moglo da opaše odraslog
vola i da mu zdrobi sva rebra. Kako ovde poći na diva s krhkim
oružjem kakvo je bilo moje? Pokolebah se i posumnjah u sebe.
Zmija, međutim, dopuza do jame, stade pred njom. Podiže
glavu. Stajala je tako nepokretno izvesno vreme i osluškivala. Male
oči uprla je u žbunje gde sam se ja krio, kao da je predosećala
opasnost. Zatim razmače glavom pokrivač od granja i spusti se u
jamu. Veći njen deo ostao je gore.
Sada mi gad krade zečeve! — pomislih, besan na razbojnika.
Nisam vladao sobom. Skočih i potrčah napred. Jurio sam bez
daha, ne obzirući se ni na šta. Zmija me je očigledno čula, jer
snažnim pokretom trže glavu iz jame i diže je visoko nad zemljom.
U zubima je držala zečića. Životinjica je još živa trzala nogama. Čim
me gmaz opazi, izvi se u razmahnutom luku unazad. Ne znam da li
u odbrani ili spremajući se za napad. Stigoh već na pet koraka i
munjevito nategnuh luk. Strela joj probi vrat skroz i zastade u
ogromnom telu. Zmija lako zadrhta, kao začuđena. Ispusti zeca iz
njuške i baci se na mene. Jedva stigoh da bacim luk i strele i da
dignem koplje. U trenutku kad mi se primače zamahnuh svom
snagom. Bio je to poslednji trenutak. Bokom koplja udarih je po
vratu. Zmija strahovito siknu i pod udarcem se zaljulja iskrivivši
čudno vrat. Da joj nije bio slomljen? Tresnuh po njemu i drugi put,
jače nego maločas.

51
 Ovo joj je bilo suviše. Naže da beži. Strela, koja joj je još bila u
vratu, razlete se u parčiće. Žilavost čudovišta bila je neverovatna.
Uvijajući se, jurila je u takvim skokovima da sam je jedva stizao.
Opet sam imao luk i strele u rukama.
Da je zmija bežala u žbunje u dolini, sigurno bi mi pobegla. Ali,
ona se po sili navike vraćala na brdo. Na svoju nesreću. Uzbrdo nije
mogla da se penje onakvom brzinom. Stigoh je. Ne prilazeći joj
suviše blizu, jer je bila puna neverovatne snage, sipao sam na nju
strelu za strelom. Najčešće sam promašivao, ali nekoliko puta sam
i pogodio. Htede ponovo da udari na mene, ali joj ponestade brzine.
Bez muke skočih ustranu. Tada uhvatih koplje naopako i debljim
krajem pogodih je u glavu jednom, drugi put, treći put. Sada se
samo izvijala kao presečena kišna glista. Udarao sam i udarao toliko
da mi ruke utrnuše od zamora. Izubijana, izgruvana, još je samo
drhtala. Pomislih da ne mogu ovako da je ostavim, da ne bi oživela.
Izvadih nož i odsekoh joj glavu.
Izmerih je: bila je duga petnaest stopa. Bila je ukrašena lepom
šarom na telu koja se sastojala iz ravnih i izlomljenih linija i pega.
Imala je više boja; svetlomrku i tamnomrku, crnu i žućkastu.
Bio sam toliko iscrpljen bitkom da posle pobede moradoh leći i
odmarati se nekoliko sati.
Oteti zečić uginu. U jami ostadoše samo četiri.

52
 VATRA

Nastajala je sve veća žega, pred kraj aprila sunce je đavolski

pržilo. Smišljao sam kako da se oblačim. Robinzon Kruso, moj
omiljeni učitelj i prethodnik na ovim ostrvima, štitio se od sunca
suncobranom, a kada mu je propalo evropsko odelo, od kozjih koža
je sašio sebi čestito odelo — kožuh, a glavu je pokrivao kožnom
kapom. Na mojem ostrvu koza nije bilo. Imajući, ipak, tako
zahvalan uzor u sećanju, hteo sam da budem veran i poslušan
učenik, ali sam odmah u početku zapao u nemalu brigu. Načinio
sam od palmova granja i (lišća paradni suncobran, ali kada ga je
trebalo upotrebiti — nastala je beda. S takvim predmetom nisam
mogao da se probijam kroz čestar, a usto mi je suncobran plašio
životinje. Najzad bacih u ugao nespretni predmet i digoh ruke od
njega.
Sa odećom je bila slična muka. Odelo u kojem sam se spasao i
delovi odeće koje sam našao u škrinji brzo su se raspali u čestaru
punom bodlja. Očekivao sam dan kada neću imati šta da obučem.
Koža od pojedenih zečića imao sam već desetak i uz dobru volju
dalo bi se sašiti nešto za oblačenje. Ali, od same pomisli na nošenje
po ovoj žezi ovakvog krzna mutilo mi se u glavi. Pod platnenom
košuljom znoj mi je lio potocima, a šta bi tek bilo pod kožuhom? Ne,
ne verujem da je Robinzon išao u kožama i da se osećao dobro na
ovoj klimi.
Savlađujući lažni stid, i želeći da štedim odeću, hodao sam go,
sem priveza na bedrima. Koža na telu, koja je vremenom postala
više nalik na kožu Indijanaca nego belog čoveka, postajala je sve
otpornija prema sunčanim zracima. Na glavi mi je narasla bujna
kosa koja mi je padala po vratu, i ova prirodna odbrana savršeno mi

53
je bila dovoljna. I tako sam danju išao go, a noću sam oblačio
košulju, jer je u pećini ponekad bilo vraški hladno.
Moje kožne cipele počeše da se paraju i raspadaju. Vezah na
noge drvene sandale, ali su bile nezgodne za nošenje, i ubrzo i njih
odbacih. Sve češće sam išao bos i kada mi koža na tabanima čestito
otvrdnu, nisam više žalio za cipelama.
Vatra! To mi je sada bolno nedostajalo. Sirova hrana već mi je
bila dozlogrdila i mada sam se bio rešio bolesti koje su me mučile
prvih dana na ostrvu, bojao sam se da će mi neprestano hranjenje
presnim mesom doneti nove brige. Ponovo sam tražio kremenja i
lupao kamenje jedan o drugi. I opet uzalud. Nikakvu spasilačku
iskru ne mogoh ukresati.
Tada mi, jednog srećnog dana, pade na pamet nešto zbog čega
se čak snažno pljesnuh šakom po čelu i kriknuh od radosti. Kako
sam u svim ovim mukama mogao na to zaboraviti kao na smrt. Od
samog početka imao sam odlično kresivo, samo da posegnem za
njim, li to kakvo kresivo, ho, ho! A pištolj-kremenjača nađen kraj
poginulog kapetana? Istina, nisam imao baruta za njega i nisam
mogao da pucam, ali zar odapinjući oroz i okidajući ne bih mogao
da ukrešem iskru?
Sto sam brže mogao potrčah u pećinu. U uglu, u prašini, nađoh
pištolj. Očistih ga, isprobah, opruga oroza bila je čitava, samo
zarđala. Nekoliko puta odapinjao sam i puštao, i na kraju je išlo
lakše. Kada očistih gvozdenu ploču od rđe i spustih na nju oroz,
zamalo ne poludeh od radosti: iskra je prsnula. Svetla, živa i vesela
iskra,
Sad je pitanje kako da raspalim vatru. Suva trava nije htela da
uhvati, sitno nastrugana drva takođe. Potražih tada staro, istrulelo
drvo u šumi, otkrih malo truleži i, istrljavši je usitno, osuših je na
suncu. Posuh je zatim na čančić pištolja. Tresak puštenog oroza i
iskra. Prah se zadimi! Počeh da duvam: slabašan plavičast
plamičak!
— Vatra! Vatra! — povikah kao dete.
Podmetnuh suvog granja. Vatra se širila, gorela, pucketala.
Uzbuđenje me ja gušilo. Još granja! Plamen naraste do visine

54
čoveka, poče pobednički da bukti, da rasipa iskre. Novi,
životodavni, snažni saveznik!
Donosio sam zatim suvoga granja, kojeg je bilo mnogo oko
mene. Kada osigurah život vatri i uverih se da se neće ugasiti, ubih
zeca, očistih ga, oderah i natakoh na ražanj okrećući ga lagano iznad
vatre. Ubrzo, u vazduhu poče da se širi prodoran miris pečenja. Bio
je tako zamaman da mi se zavrte u glavi. Usta su mi bila puna
požudne pljuvačke. Kako mi je stomak bio željan pečenja!
Nikada neću zaboraviti ukus te prve gozbe. Dok je vatra još
veselo plamtela i cvrčala, stajao sam pored nje opijajući se
istovremeno i poslasticom i ponosom što sam sidama prirode oteo
ovako neocenjivo blago.
Na ostrvu sam boravio već više od dva meseca. Koliko sam se
puta samo žurio na vrh brda i uzalud naprezao oči gledajući! Sve
više saživljavao sam se s mišlju da ću ostati tamo duže nego što sam
ranije pomišljao, i za tu neophodnost trebalo se pripremiti. Imao
sam u vreći nešto zrna kukuruza i ječma. Sirovo voće, isto kao i
meso, već ma se počelo gaditi. Ukresana vatra davala mi je
mogućnost da povećam broj jela: kada bih imao više zrna, mogao
bih da ih istucam u brašno i da ispečem hleb. Iz pričanja Robinzona
Krusoa sećao sam se da je doba kiša najpogodnije doba za setvu, i
sada, ne odlažući, reših da se prihvatim obrade zemlje.
Na dvesta koraka od pećine, pored obale reke, nađoh pogodno
mesto. Tlo mi je izgledalo vrlo plodno, a korova i žbunja bilo je na
njemu strašno mnogo; Vredno se prihvatih trebljenja ove
travuljine. Ona je od pamtiveka držala u jarmu ovu zemlju
ukorenivši se duboko u njoj, borba s njim bila je teška, a moje oruđe
više nego primitivno. Mnogo znoja slilo mi se sa čela i bila mi je
potrebna čitava nedelja dana da njivu iskrčim. Merila je pedeset
koraka u kvadrat. Kopanje zemlje takođe nije išlo lako, jer zemlja je
bila tvrda i prepletena korenjem. Slomio sam lopatu, trebalo je,
znači, od kornjačine kore da napravim novu, ali sam posle nedelju
dana obavio i taj posao i završio kopanje.
Zrna sam zasejao u dve odeljene parcele na jednoj kukuruz, na
drugoj ječam. Pokazalo se da sam pripremio zemlje više nego što
sam imao semena. Završivši setvu, izbranao sam njivu granjem, da

55
ptice ne pokupe seme. Obavivši i to, ispravih leđa i odahnuh sa
olakšanjem.
— Evo, velika stvar je gotova! — rekoh gledajući njivu
zadovoljno. — Interesuje me šta će iz toga izrasti.

56
 UGLEDAO SAM DVA ČOVEKA

Ognjište je gorelo pred pećinom i kiše su ga često gasile. Na

nekoliko visokih štapova, zabodenih u zemlju oko vatre, namestih
krov od velikih palmovih grana. Bio je dosta visoko, da bih mogao
slobodno da se krećem ispod njega, i dovoljno prostran, da kiše koje
padaju sa strane ne bi gasile vatru. Zidove šupe ostavio sam sasvim
otvorene. Gradnja je trajala tri dama.
Četvrtog dana, pred zoru, bacih papagajima i zečićima hrane za
dva dana i uputih se na jug. Kao i obično, na leđima sam nosio
košaru sa hranom, u rukama luk, strele, koplje, a za pojasom nož.
Poneo sam takođe pištolj i šaku suve truleži za paljenje vatre.
Koliko sam mogao da utvrdim sa moga brda, ostrvo je imalo
manje-više jajast oblik, sa nepravilnom obalom, koja je talasasto
krivudala u zalivima. Od moje pećine u blizini istočne obade
najkraći put prema jugu išao je naprečac preko ostrva, ali to je
istovremeno bio naporan put, zbog bodljikavih grana. Zato sam više
voleo đa krenem po kružnoj liniji, držeći se stalno morske obale,
kuda sam i ugodno hodao, ne bojeći se da ću zalutati.
Išao sam stalno duž obale. Odjednom, stadoh kao ukopan,
krajnje uzbuđen: u pesku opazih jasan, svež trag ljudske noge.
Desilo se to tako neočekivano da kolena skoro klonuše podamnom.
Pogledah pažljivije. Nije bilo varke. Ne trag, nego tragovi dvojice
ljudi najdetaljnije su se odražavali u pesku i u mom mozgu.
Sakrih se instinktivno iza najbližeg žbuna. Ispitivačkim
pogledom kružio sam oko sebe. Zatim upreh pogled u daljinu,
ispred sebe. Vetar, ikoji je dolazio od mora, tresao je žbunje i teško
je bilo u tome neprestanom kolebanju štogod primetiti, pa čak i
kada bi se tamo kretali ljudi. A ovde bliže šumeli su talasi, šuštao je
57
vetar u agavama, cvrkutale su ptice i svi ti glasovi zajedno stvarali
su nadamnom neprijatan zvučni zid iza kojeg moj sluh nije mogao
da ulovi ništa drugo.
Posle prvog utiska dođoh malo sebi. Dugo da sedim pod
žbunom kao zec, nije imalo smisla. Ako se tamo negde valjala
grozna opasnost za mene, trebalo bi je upoznati, što pre to bolje, i,
upoznavši je, izići joj pred lice.
Proverih još jednom tragove. Bili su sasvim sveži. Dva bosa
čoveka, znači nesumnjivo Indijanci. Bili su ovde jutros. Došli su do
ovog mesta i vratili se istim putem, duž obale. Odlučih da pođem za
njima što opreznije i đa se uverim ko su. Mornari sa gusarskog
broda pričali su strašne stvari o okrutnosti Indijanaca iz ovih
krajeva.
Tragovi su išli duž same obale, i zato nisam išao neposredno za
njima, ne želeći da se izlažem opasnosti da budem opažen na
otvorenom prostoru. Prikradao sam se kroz čestar na kraju
peščanih dina, uveren da će tragovi pre ili kasnije skrenuti ustranu.
Utom stadoh. Sinu mi u glavi mračna misao. Setio sam se
kapetana s ranom na glavi i pištoljem u ruci. Ono što mi se do sada
činilo kao neprirodno u njegovoj smrti, zar se nije moglo sada jasno
objasniti prisutnošću tuđih, neprijateljskih ljudi na ostrvu? Oni su
ubili kapetana kada je isplovio na obalu, a tragovi za kojima sam
sada išao bili su nesumnjivo tragovi njegovih ubica. Razmotrivši
ovakvo stanje stvari, razumeo sam čemu idem. Znao sam kako da
se čuvam.
Posle nekog vremena stigoh do zaliva, koji se dosta duboko
urezivao u dubinu ostrva. Njegova suprotna obala, udaljena za
nepuno pola milje, presecala se na tlu zelenog čestara belim
pojasom morskog peska. Sakriven iza stabla kokosove palme, imao
sam pred sobom širok pogled na celo ostrvo.
Odjednom zadrhtah. Opazio sam ih. Na drugoj strani zaliva.
Obojica su trčali preko peska u čestar. Pre no što sam uspeo da ih
čestito zagledam, nestali su u žbunju. Sunce mi je smetalo da
razaberem sa ove udaljenosti ko su, beli ili Indijanci. Poznao sam
samo da su imali na sebi nekakvo odelo; možda su dakle bili beli?
Indijanci u ovim krajevima idu goli ili nose najviše prevez na
bedrima.
58
 Bio sam se toliko odvikao od ljudi da, videći ovu dvojicu, osetih
kako mi se steže grlo i zavrte mi se u glavi. Jednako sam se
uzbuđivao zbog bliske opasnosti i zbog neobičnosti ljudske pojave.
Proverih još jednom svoje oružje, držeći ga što pripravnije u obema
rukama.
Znajući sada manje-više gde da ih tražim, povukoh se u dubinu
čestara i, zaklonjen njime, probijao sam se žurno kroz žbunje,
kloneći se vode. Kada zaobiđoh zaliv u širokom luku i nađoh se na
drugoj strani, napregnuh svu opreznost i obazrivost, koje sam
stekao živeći u šumi. Čim su me oni ranije primetili, sigurno su
očekivali da naiđem od strane zaliva. I zato, da bih izbegao njihovu
budnost, još više se udaljih u dubinu ostrva, da bih im, načinivši
veliki krug, zašao iza leđa, sa suprotne strane zaliva. Odande
sigurno nisu očekivali moj nailazak.
Žbunje je ovde bilo gusto i na žalost, kao i svuda na ostrvu, puno
bodlja koje su mi kidale kožu na telu. Često sam morao da puzim po
zemlji. Samo jedan cilj imao sam pred očima: da otkrijem njih pre
no što oni otkriju mene, i da ih iznenadim.
Desilo se drugačije. Oni su mene opazili pre. Kada sam to
najmanje očekivao, izdajnička strela mi zasvira pored uha i pade u
susedni žbun. Bacih se na zemlju. Sva sreća što je tlo ovde bilo
ulegnuto. Zaštićen kako-tako ulegnućem u zemlji, mogao sam
bezbedno da se udaljim. Niko me nije napao. Pretrčavši oko dvesta
koraka, stadoh i okretoh se. Nikakav šum ni glas nisu odavali
protivnika. Iza mene nije bilo nikoga. Znao sam u kojem se kraju
krio strelac koji je pustio na mene strelu. Ali gde je bio drugi? Možda
preda mnom?
Bez odlaganja povukoh se žurno iz zasede. Tek kada me je pola
milje delilo od mesta gde je pala strela, odahnuh mirnije.
Išao sam prema pećini zaobilaznim putem. Krivudao sam i
nekoliko puta sam se zaustavljao đa vidim da li ko ide za mnom,
želeći da se uverim kakve su namere protivnika. Ipak, niko me nije
gonio. Da bih do kraja omeo moguću poteru, ulazio sam u vodu na
pogodnim mestima gde su bili zalivi i gde su stene ulazile plitko u
more i išao sam gazeći pored obale. U blizini pećine uništih tragove
za sobom. Nekoliko sati što mi je ostalo do večeri iskoristio sam da
uništim u okolini sve starije znakove svog boravka. Bio je to
59
naporan posao, ali neophodan. Siguran da oni neće tako lako
pronaći moj zaklon, legoh da spavam.
Sav u groznici zbog događaja u toku dana, razumeo sam dobro
da me u najbliže vreme čeka odlučan obračun s tuđim ljudima na
ostrvu. Bio sam, ipak, suviše premoren, da bih mislio o nekakvom
planu za akciju. Brzo sam zaspao.

60
 ARNAK I VAGURA

Četvrtog dana posle slavnog izleta na jug ostrva, rano pre osvita,
krenuo sam tamo još jednom rešen da se konačno sukobim s
ljudima. Tražio sam ih nekoliko sati u susedstvu zaliva pored kojeg
sam ih video. Uzalud. Iz starih tragova nisam mnogo razabrao, a
sveži su očigledno bili zbrisani. Ljudi nije bilo u ovoj okolini, otišli
su negde na drugu stranu. Kuda? Da nisu otišli na drugu stranu
ostrva, dalje na zapad? Možda imaju čamac i možda su otplovili na
stalno kopno na jugu? Pojma nisam imao o njihovim namerama, i
to me je strahovito uznemiravalo. A možda su, u mom odsustvu, već
otkrili pećinu i, pritajivši se u njenoj blizini, čekaju sada moj
povratak?
Za noć sam pećinu zatvorio kamenjem čvršće no dosada. Uski
otvor, ostavljen nad kamenim bedemom, omogućavao mi je da
obuhvatim pogledom čitavu poljanu s papagajskim kavezom i
zečjom jamom u sredini. Napolju se spuštao mrak.
Dva dana kasnije, usred noći, skočih rza sna. Probudili su me
neobični glasovi spolja: kreštanje poplašenih papagaja i pucanje
grana. Razbudih se u trenutku. Da li mi se to samo učinilo da sam
čuo prigušen uzvik čoveka? Izvirivši kroz otvor, ugledah nad zečjom
jamom nejasan, sumnjiv pokret. Pipajući, uhvatih palicu koja je
ležala pored mene — luk u brzini nisam našao — i snažnim
pokretom razvalih kameni zid. Iskočih napolje.
Neko — čovek ili životinja — upade u zečju jamu i sada je činio
očajničke napore da iskoči iz nje. Bio je već na izlazu, na površini
zemlje. Čovek! Stigoh ga u trenutku kada se spremao da skoči
prema čestaru. Udarivši ga batinom po glavi, oborih ga na zemlju.

61
 Uto me trže oštar bol u levoj ruci. Strela iz luka probila mi je
mišić. Hteo sam drugim udarcem da smrskam glavu ovome što je
ležao, ali nisam imao više vremena: bojao sam se sledeće, tačnije
strele. Munjevito zgrabih onesvešćenoga za nogu i odvukoh ga u
pećinu. Uspelo je! Ulaz žurno zatvorih kamenjem. Nađoh u mraku
komadiće lijane i vezah zarobljeniku ruke i noge, a zatim se latih
privezivanje svoje rane. Koristio sam za to staru košulju. Srećom,
rana ne beše opasna, krv je bilo lako zaustaviti. Stalno sam virio
kroz pukotinu u kamenju da se drugi protivnik ne baci na pećinu.
Ali, napolju je vladala tišina.
Sati su mileli u mučnom stražarenju. Ako je zarobljenik živ,
sigurno je već došao sebi, mada ničim nije zasada to odavao.
Bio sam u čudnom položaju. Ugrabio sam zarobljenika, to je
istina, ali kakva korist od toga? Drugi protivnik, koji je vrebao
napolju, u susednom čestaru, imao me je potpuno u rukama i u
slučaju moga pokušaja da izađem iz pećine mogao bi me lako
ustreliti. U pećini nisam imao ništa za jelo.
Mada je svitalo, unutra je vladala tama. Još nisam znao s kim
imam posla. Pokušavao sam nekoliko puta da počnem razgovor sa
zarobljenikom — engleski, razume se, jer drugi jezik nisam ni znao,
sem nešto poljskih reči — ali on ništa nije odgovarao. Čuo sam
njegovo disanje.
Napolju je postalo već sasvim vidno pre no što se unutra mrak
malo razredio. Možete misliti kakva me je radoznalost pekla. Na
kraju razabrah zarobljenikove crte i ne mogoh da zadržim uzvik
čuđenja.
— To si ti?
Bio je to onaj mladi rob Indijanac koji je, po kapetanovoj
samovolji, trebalo da umre laganom smrću vezan za jarbol na
„Dobroj Nadi“. Nisam mogao da se setim kako su ga zvali.
— Ali čekaj... Kako se zoveš? — zapitah.
Dečak je ćutao gledajući ukočeno u strop pećine. Znao sam da
je nekoliko godina bio zarobljenik belih i da je dosta dobro govorio
engleski.
— Slušaj ti! — obratih mu se tvrđim glasom. — Pogledaj mi u
oči! Čuješ li me?
62
 On ništa. Zdravom, desnom rukom uhvatih mu glavu i grubo
okrenuh njegovo lice prema meni.
— Boli... — prošapta.
Očigledno sam mu dirnuo u mesto udareno štapom. Sam je kriv
što sam mu naneo bol.
— Ne budi uporan! — opomenuh ga. — U mojoj si vlasti. Neću
ti učiniti nikakvo zlo ako me na to ne navedeš... Kako se zoveš? —
zapitah ponovo, ovoga puta blažim glasom.
— Arnak, — promrmlja na pola usta.
— Stvarno, sećam se: Arnak! Tako se zoveš. A onaj drugi što je s
tobom? — pokazah glavom prema izlazu. — Ko je ono?
Ćutanje. Mladić okrete lice od mene i pogled zakova u ugao
pećine.
— Ko je? — viknuh nestrpljivo.
Ništa ne odgovaraše.
— Gledaj u mene! — grmnuh i snažnim pokretom priđoh njemu.
Mislio je da ću ga udariti. Poslušno okrete lice prema meni. U
očima mu se čitao nemir, i strah, ali i upornost.
— Ne tuci, gospodine... — reče ni molećivo, ni izazovno.
Setih se kako je naš okrutni kapetan mučio dečaka koji je
godinama bio u teškom ropstvu belih.
— Arnak! — počeh da mu govorim manje surovim glasom. —
Govorio sam ti već da te neću dirnuti ako me ne razgneviš svojim
držanjem. Budi pametan i odgovaraj mi kako treba. Ko je onaj
drugi?
— Vagura.
— Indijanac?
Dečak klimnu potvrdno glavom.
— Je li to onaj tvoj mladi prijatelj sa našeg broda?
— Da, gospodine.
— Kako ste se spasli?
— Plivali smo. Voda nas je izbacila.
— A sem vas je li se još ko spasao?

63
 Arnak se ponovo pokoleba. Oči mu neznatno ustreptaše. Sklopi
ih, da ne primetim njegovu zabunu.
— Ko se još spasao? — navaljivao sam.
— On, — šapnu kolebljiivo. — Ali...
Opet pauza.
— Ali šta?
— Ali... nije više živ.
Shvatio sam da govori o kapetanu. Izbegavao sam razgovor o
osetljivoj stvari, da ne bih plašio mladog Indijanca. Objašnjenje tih
događaja odlagao sam za povoljniji trenutak. Važnija je bila druga
stvar.
— I ko je još izišao iz broda?
— Niko, gospodine.
— A na ostrvu ima li stanovnika?
— Nema, gospodine.
— Siguran si da je to pusto ostrvo?
— Da, gospodine.
Podaci su bili utešni. Verovao sam u njihovu istinitost, jer sam i
sam donekle došao do tog saznanja. Zao mi je bilo poštenog
Vilijama, ali ni trunke sažaljenja nisam imao prema ostalim
članovima posade koji su poginuli. Bila je to banda tipova ispod
mračne zvezde koji su na brodu držani čvrsto brutalnom
kapetanovom pesnicom, ali zato na kopnu, na slobodi, bili su
sigurno spremni na najgori zločin. Na nenaseljenom ostrvu
zajednički život s njima bio bi nemoguć.
— Zašto si hteo da me ubiješ? — zapitah Arnaka.
Ne razumevajući značenje reči, dečak me pogleda upitno.
— Tamo na južnoj obali, pre nekoliko dana, gađao si me iz luka,
— objašnjavao sam mu.
— Ne ja, — odgovori tiho. — Vagura.
— Zašto je gađao?
— Zato što si beli, gospodine.

64
 Eto, njihova zahvalnost! — pomislih kiselo, ljuteći se. Zato što
sam na brodu bio blag prema Indijancu — ubilačka strela iz zasede.
Je li to dovoljan razlog da me ubiju, što sam beli? Jesu li svi beli
jednaki? Jesu li svi kao ona stoka kapetan?
Ali odmah mi pade na pamet druga, razumnija misao:
A možda su ovi mladići dovedeni do stanja da više ne umeju da
razlikuju belog od beloga i sve smatraju za krajnje okrutnike?
Arnak, kao da pogađa tok mojih misli, pravdao se mrmljajući:
— Vagura je mlad... vatren...
Zrak izlazećeg sunca probi se u pećinu kroz rupu u kamenom
bedemu. Vreme je prolazilo. Trebalo je rešiti nejasan položaj,
uhvatiti tok događaja energično u ruku.
— Arnak! — obratih se Indijancu. — Kada si stajao vezan za
jarbol, ko ti je noću dao da piješ vode?
Mladić upi u mene upitan pogled, ali ne odgovaraše.
— Šta, ne sećaš se? — ljutio sam se zbog njegove ponovne
upornosti.
— Sećam se, — prokrklja tiho.
— Pa ko?
— Ti, gospodine.
— A znaš šta je iz toga proizišlo posle?
Nije dobro razumeo pitanje. Trudio sam se da ga postavim na
drugi način. ,
— Sledećeg dana bio je zbor posade na palubi. Nedaleko od
tvoga jarbola, valjda si primetio?
— Primetio sam.
— Koga je hteo kapetan da ubije zato što ti je pomagao?
— Tebe, gospodine.
— Vidiš, dobro se sećaš. A ko ti je presekao veze za vreme bure,
odmah pred propast broda?
— Ti, gospodine? — ote mu se sa čuđenjem.
— Da, ja.
— Nisam znao... — šapnu.

65
 Arnaku zatreptaše oči od brige. Video sam da je bio uzbuđen.
— A vi, — zaključih glasom punim prekora, — vi ste hteli da me
ubijete iz luka.
— Zato što si beli, gospodine!
Cija je krivica što su ovi divljaci stvorili ovakvo skaradno
mišljenje o nama belima? Možda L nisu oni krivi, nego sami beli?
Nagoh se nad njim i potezom noža oslobodih ga veza.
— Slobodan si! Izlazi!
Trljajući zgrčene noge i ruke, nije skidao s mene zapanjeni
pogled. Gutao je pljuvačku kao da mu se grlo osušilo.
— Gladan si, — primetih blagim glasom.
— Da, gospodine, jesam.
— Odgurnimo kamenje sa ulaza. Ti ćeš izići prvi. I Vaguri reci
da skloni strele za bolju priliku... Spremićemo doručak od dva zeca.
Skokni u čestar po granje za vatru...
Kamenje odmaknusmo začas. Arnak žurno napusti pećinu i sa
glasnim krikom otrča u žbunje. Ja uzeh luk i strele, zgrabih palicu,
opipah nož za pojasom i polako iziđoh za mladićem napolje. Morao
sam da zažmurim pred nasrtljivom belinom dana. Stajao sam
nasred poljane, poluslepim pogledom pretražujući žbunje koje me
je okružavalo. Nikoga tamo nije bilo, niti se šta micalo. Arnak je
propao kao kamen u vodi.
Kada se prve iskre pojaviše u pepelu, začuh u šumi škripu i
puckanje mladića koji se približavahu. Nosili su mnogo suhoga
granja. Iza Arnaka je išao krišom Vagura. Šesnaestogodišnji
žutokljunac nije prikrivao svoju bojazan. Gledao me je kao da ću ga
požderati.
Ali, za nemirna ili sporedna osećanja nije bilo vremena. Uzevši
komandu u spremanju doručka, oštro sam terao Indijance na rad.
Koliko je bilo trke! Da raspale i da održavaju vatru, da izvade iz jame
zečiće i da ih ubiju, da donesu iz reke vode u tikvi, da ostružu dva
štapa za ražnjeve.
— Drži! — viknuh Arnaku i bacih mu u šake nož.
Dečak se mnogo uplaši kada uhvati oružje u šaku. Nasmejah se
njegovom glupom izrazu i objasnih mu u čemu je stvar:
66
 — Trkni u šumu, pronađi dve prave grane i oteši ih. Na njima
ćemo ispeći zečiće!...
Razumeo je moje poverenje prema sebi. Obradova se. Opazih na
njegovom licu kao trag osmeha. Otrča u šumu. Kad se vrati sa
štapovima, odmah mi vrati nož.

67
 „JA NISAM PETKO“

Počeo je život utroje. Ne pokazujući sklonosti mladih drugova

po sudbini, nemajući uopšte o Indijancima suviše pohvalno
mišljenje, držao sam ih što je mogućno dalje od sebe. Rekao sam im
da sagrade odmah pored moje pećine, desetak koraka od nje, kolibu
u kojoj su spavali noću: suviše sam im malo verovao da bih ih pustio
nepromišljeno u pećinu. Uostalom, i sami Indijanci su prema meni
pokazivali slično nepoverenje i više su voleli da spavaju napolju.
Sada je u mom domaćinstvu bilo više usta koja su tražila hranu,
ali smo sada neuporedivo lakše dolazili do nje i uopšte smo lakše
obavljali svaki posao. Obojica su mi bili od prilične pomoći. Dobro
su gađali iz luka. Arnak gotovo nikad nije promašio. Poznavali su
vrste lijana koje eu mnogo bolje odgovarale za tetive i za vezivanje
nego one koje sam ja dosada upotrebljavao. Upoznao sam ih tačno
s terenima oko Jezera Izobilja i slao sam ih i same u lov. Učio sam
ih da postavljaju zamke za životinje na virdžinijski način, dok sam
ja usvajao neke njihove lovačke običaje.
Znatnu korist donosilo mi je njihovo sjajno poznavanje biljnog
sveta na ostrvu. Odmah prvog dana Arnak je pronašao u šumi grubo
lišće jedne vrste agave koje mi je, vezano za ruku, začuđujuće brzo
izlečilo ranu od strele.
Znatno se obogatila naša kuhinja, momci su poznavali mnogo
divljeg povrća i jestivog korenja. Nisu nam više nedostajali kokosi:
okretni mladići su se penjali i na najviše palme i stresali orahe.
Njihovo neobično poznavanje ovdašnjeg biljnog sveta
nesumnjivo je svedočilo da su poreklom iz kraja ne mnogo
udaljenog od moga ostrva. Jednog od prvih dana pričalo se o toj
stvari tako važnoj za mene, jer ni za trenutak nisam prestajao da
68
razmišljam kako da se oslobodim ostrva. Rekli su mi da njihov
narod zovu Aravacima i da živi na obali stalnog kopna. Selo u kome
su mladići živeli bilo je pored otvorenog mora.
Na brodu sam ih poznavao kao preplašene i ugnjetene životinje
oglupele od neprestanog mučenja. Iz toga sramnog perioda nosili
su na sebi neizbrisive tragove: većina zuba bili su im izbijeni, tela su
im pokrivali duboki ožiljci od dobijenih rana, uši su im bile iskidane
u krpice, Vaguri je bila odsečena cela leva ušna školjka. Duga crna
kosa srećom ina je prekrivala delimično te nedostatke. Iz onih
vremena ostala im je na duši teška mora, ali im je svaki dan na
slobodi sve više rasterivao njihovu potištenost. Najjače je ostajalo u
njima stalno nepoverenje prema svemu što ih je okružavalo, ali
veoma su se izmenili živeći na slobodi.
Dečaci su zapali u ropstvo pre četiri godine, kako sam zaključio
iz njihova pričanja. Arnak je tada bio u Vagurinim godinama, i pre
četiri godine mnoge pojedinosti mogle su se izbrisati u njegovom
sećanju. Obratih mu na to pažnju ističući sumnju u ispravnost
njegovih podataka.
— Sećam se, — ubeđivao me je Indijanac s nepokolebljivom
ozbiljnošću, — sećam se tačno svega iz onog vremena.
— A ima li u blizini vaših naselja kakvih ostrva?
— U blizini nema. More se pred nama proteže veliko, na mnogo
dana kanoom bez ostrva.
— Karipsko more je posejano raznim ostrvima, — sumnjao sam.
— A vaše more je bez ostrva?
— Da, gospodine.
— I nikakva ostrva niste poznavali u vašem kraju, čak ni po
čuvenju?
— Oo, slušali smo, gospodine. Ima takvo ostrvo na kojem žive
zli ljudi, Španci. Oni su i napali naše selo i odveli nas u ropstvo.
Treba im mnogo robova, jer tamo u moru love bisere. Robovi mora
ju da rone...
— A na koji ste način stigli na naš engleski brod „Dobru Nadu“
kad su vas — kažeš — bili zarobili Španci?
— Englezi su napali španski brod i oteli im sve robove.

69
 — Da li se sećaš kako se zvalo to ostrvo gde žive zli ljudi i gde
ima bisera?
Arnak porazgovara malo s Vagurom, zatim dodade:
— Margarita, gospodine.
To ime češće mi je dolazilo da ušiju na gusarskom brodu. Ostrvo
je ležalo nekoliko desetina milja zapadno od ušća reke Orinoko i
ostrva Trinidad. Znali smo na brodu za bogatstva toga ostrva i oštrili
apetit za njega. U blizini ostrva mogao bi se uloviti pokoji španski
brod nabijen plenom.
— Je li daleko bilo to ostrvo od vašeg sela?
— Nekoliko dana brzim kanoom.
— U kojem pravcu?
— U pravcu zalazećeg sunca.
— A južno od nas, je li to ostrvo?
— To nije ostrvo, — živo odgovori dečak.
— Nije ostrvo?
— Nije. To je stalno kopno.
— Otkud vam takva sigurnost?
Dečaci su bili veoma sigurni da je to stalno kopno, i tu sigurnost
su zasnivali na raznim oznakama, pre svega na tome što se na
našem ostrvu, s vremena na vreme, pojavljivao grozni gospodar
američkih prašuma, jaguar. Jaguari žive samo na stalnom kopnu, a
na ostrvima ih nema. Znači, ako se jaguar ovde pojavljivao, onda je
preplivavao moreuz sa juga, o čemu su svedočili tragovi na obali i
što su čak jednom i sami videli.
— Preplivao? Toliki komad vode? — ubacih s nevericom.
— Preplivao, gospodine. Videli smo svojim očima. Jaguari su
odlični plivači...
— A zašto bi preplivavao ovamo?
— Na zapadnoj obali ima mnogo, mnogo kornjača. Jaguar voli
da jede kornjače.
Indijanci su bili poznati kao isprobani poznavaoci prirode i
životinja. Nesumnjiva zapažanja dečaka bila su osnovana, njihov
zaključak pravilan.
70
 — A ako je ono čvrsto kopno, — primetih, — zašto onda niste
preplivali moreuz da se domognete svojih?
— Pokušavali smo, gospodine, splavom, — izjavi Arnak. — Ali u
moreuzu je jaka struja. Iznela nas je na otvoreno more. Tu je
potreban čamac i dobra vesla...
Jednom, onoga dana kad sam posmatrao moreuz, pomislio sam
to isto. Ali čime ovde napraviti čamac kad imamo samo jedno oruđe
— lovački nož?
Imajući sada više vremena, prihvatih se grnčarije. Na vatri smo
mogli da pečemo na ražnju, ali nismo mogli da kuvamo, jer nismo
imali posuđa. Pleme Aravaka umelo je da pravu posuđe od pečene
gline. Uz obilnu pomoć mladića postigao sam ubrzo dosta dobre
rezultate. U blizini Jezera Izobilja našli smo pogodnu glinu, a pored
moje pećine napravili smo od kamenja peć. Počeli smo da lepimo i
da palimo. Sećao sam se iz knjige koliko se pri tome poslu mučio
Robinzon Kruso. Ni nama nije polazilo za rukom odmah, lonci su u
početku pucali, ali nekako je ipak išlo.
Mogućnost gotovljenja jela veoma nam je koristila. Meso
spravljano sada na razne načine bolje nam je prijalo, a neko povrće,
koje su dečaci voleli, naročito raznovrsno korenje, moglo se jesti
samo kuvano.
Sećanje na Robinzona Krusoa podsetilo me na razne njegove
doživljaje, a naročito na njegov život s Petkom, koji je takođe bio
Indijanac, kao i Arnak i Vagura. Robinzon nije imao prema
Indijancima ovih predrasuda koje sam ja imao, kao ratnik rođen na
području virdžinijskih šuma; njemu je bilo lako da zavoli svog Petka
kao što dobar gospodar voli svog odanog slugu. Ali, i Petko je bio
sasvim drugačiji od mojih mladih drugova. Kako se radovao što je
mogao da služi svog dobrotvora; s kakvim uživanjem je stavljao
njegove noge na svoj vrat u znak poznanstva; kakvom neprestanom,
uzbudljivom srećom se napajao što može verno da služi svog
gospodara do poslednjeg daha!
Primamljiva vizija tako poštenog, plemenitog divljaka nije mi
sada davala mira i ponekad, u časovima odmora, budila je u meni
čudne, iako — priznajem — glupe snove. Moji drugovi nisu umeli da
padaju u ushićenje onako kao Petko, nisu umeli da se glasno
oduševljavaju, kao deca, naročito je Arnak bio uvek uzdržan, ali
71
posao su uvek obavljali rado, istina bez zanosa i žurbe, ali i bez
natezanja. Kada bih — pomišljao sam — kada bih od ove dvojice
napravio sebi nove Petke? Kada bih mogao da ih obradim, da ih
pretvorim u gorljive, odane sluge do poslednjeg daha, koji bi kroz
ceo život pratili svog gospodara kao senke, kao neodstupni hrtovi,
čak i po virdžinijskim ili pensilvanijskim šumama.
Jednog dana, predveče, sedeli smo pored vatre, siti posle obilne
večere i zadovoljni sobom.
— Ispričaću vam, — rekoh mladićima, — neobičnu istoriju
čoveka, Engleza kao i ja, koji je nekoliko desetina godina pre nas
proživeo polovinu svog života na pustom ostrvu, negde u ovoj
okolini... Hoćete li da čujete?
Hteli su da čuju, a Arnak upita:
— Na pustom ostrvu — ovde, na ovom našem?
— Ne, — rekoh, — ono ostrvo je ranije bilo nenaseljeno, a kasnije
su se nastanili na njemu engleski i španski kolonisti... Brodolomnik
se zvao Robinzon Kruso...
I najprostijim rečima ispričao sam im istoriju brodolomnika,
onako kako sam je znao iz knjige. Kada stigoh do dolaska ljudoždera
na ostrvo, detaljnije se zadržah na oslobađanju Petka, na njegovoj
neizmernoj zahvalnosti, njegovoj pohvalnoj odanosti Robinzonu.
Najtoplije reči posvetio sam njegovoj vernoj, doživotnoj službi svom
gospodaru, službi koju je Petko smatrao za svoju najveću sreću u
životu, tako veliku da za drugu nije hteo da zna.
Dečaci su slušali sa ogromnim interesovanjem, bila je to ipak
istorija neobično interesantna, događala se u neposrednoj blizini
njihove otadžbine, i odnosila se na njihovog vršnjaka koji je po
godinama i poreklu bio veoma sličan njima. Arnak je, kao i obično,
imao nepokretno lice i mirne oči, ali u tim očima rađala se iskra
kakve dotada u njima nije bilo.
— Interesantna istorija, zar ne? — prekinuh dugo ćutanje, koje
zavlada kraj vatre kada sam završio priču.
Klimanjem glave složiše se sa mnom.
— Onaj Petko, — nastavih. — doživeo je veliku radost u životu
što je mogao onako lepo da služi svom gospodaru. Dani su mu

72
prolazili, kako se to kaže, u cveću. Mnogi ljudi voleli bi da budu na
njegovom mestu i zavideli bi mu na sreći kakvu je doživeo...
Dečaci su ćutali, zagledani ukočeno u vatru. Imali su neki
neodređeni izraz lica.
— Zar se ne slažete sa mnom? — upitah začuđeno.
Malo zatim Arnak progunđa u bradu:
— Ne, gospodine.
— Ne?
— Ne, — ponovi Arnak i pogleda me plašljivo.
— Onda valjda nisi razumeo priču?
— Razumeo sam.
— I ne misliš da je Petko bio srećan?
— Ne mislim, gospodine...
Hteo je još nešto da kaže, ali se zbunio. Bojao se moga gneva.
— Kaži iskreno šta imaš na umu, — nagovarao sam ga blago.
— Petko, — izjavi Arnak, — Petko je bio rob gospodina
Robinzona...
Priznajem da sam se u prvom trenutku zapanjio.
— Rob?
— Da, gospođine. Bedan rob.
Počeh da pogađam puteve Arnakova razmišljanja. Dosta dobro
sam poznavao život i običaje severnoameričkih Indijanaca i to mi je
sada pomoglo da lakše prodrem u shvatanje mojih drugova.
Prvobitna, poludivlja indijanska plemena, a samim tim sigurno
i Aravaci, sačinjavala su labave zajednice slobodnih ljudi, koji su
ispunjavali samo najprostije obaveze da b; se održali u životu,
odnosno, nisu znali za ove složene forme rada i zavisnosti jednih od
drugih, koje su karakteristične za naša društva civilizovanih ljudi.
Indijanci su u ratu zarobljavali ljude, to je istina, ali zato da bi ih
uključili u svoje pleme kao potpuno ravnopravne članove, ili da bi
ih ubili radi nekakvih mračnih religioznih obreda. Ropstvo — bar u
onom obliku kakvo je naše — koliko mi je poznato kod njih nije
postojalo, uveli su ga u Americi tek Evropljani, i to na najbrutalniji
način, na svojim plantažama i u rudnicima.
73
 Još jednom sam im predstavio u primamljivim bojama Petkov
život, izlažući što sam mogao pristupačnije razliku između
dobrovoljnog sluge i roba. Dečaci su slušali rasejano, zatvoreni u
mračno ćutanje. Kada do najveće mere nahvalih vrline odanog
Petka, obratih se Arnaku:
— Po uzoru na Robinzona Krusoa dao sam ti novo ime. Od
danas ćeš se zvati Petko.
— Ja sam Arnak, gospodine, — skromno odgovori mladić, malo
veselo. — Arnak, a ne Petko.
— Petko! — rekoh ubedljivo. — Danas je umro Arnak, a rodio se
Petko.
On me pogleda ozbiljno, kao da je želeo da ispita moje namere.
Zatim, ozbiljna lica, poče da me ubeđuje:
— Ne, gospodine, Arnak je živ!
— Nije istina! — viknuh glasnije. — Arnak više ne postoji. Ti si
Petko, i kraj!
Ostajući pri svome, mladić procedi veoma spokojno:
— A-rn-ak, gospodine!
Njegova nepokolebljiva upornost me je razdraživala. Bio je za
mene nešto sasvim novo ovaj otpor, sasvim nešto neočekivano u
njegovom držanju. Odakle tolika nepopustljivost ovog mladog
crvenokošca?
Završavao se kišni period, kiše su polako prestajale. Sunce, koje
je doskora, u podnevnim časovima, sijalo sa severa, polako se
vraćalo nad naše glave. Žega je svaki dan postajala sve žešća. Teške
poslove obavljali smo samo ujutro, čim svane i posle podne, dok ne
bi pao mrak.
Moja njiva, moj ponos, donela mi je samo polovičnu radost.
Kukuruz je rastao tako bujno i zdravo da mi se srce smejalo, a ječam
me je do kraja razočarao.
Ali, kada je kukuruz izrastao, prestigao visinu čoveka i kada
počeše da dozrevaju plodovi u obliku klipova svud uokolo načičkana
brojnim zrnima, nastadoše za nas neočekivane muke. Sva žgadija,
ptičja i četvoronožna, oštrila je zube i kljunove na moje polje i s
neverovatnom proždrljivošću krala rod. Smenjujući se uzajamno,

74
budno smo čuvali stražu od jutra do mraka, a onda čak i noću, jer
smo otkrili da su se čak i noću okupljali ljubitelji kukuruzne
poslastice.

75
 POBUNA MLADIH INDIJANACA

Prolazile su nedelje zajedničkog života. Dolazio sam sve više do

uverenja da Indijanci nisu gajili neprijateljske namere prema meni.
U svakom slučaju nisam primetio ništa podozrivo kod njih.
Naprotiv: ja sam kod njih budio stalno neka podozrenja. Često sam
ih hvatao kako bacaju prema meni skrivene plašljive poglede.
Nisam to mogao sebi da objasnim, jer se naša saradnja uopšte
obavljala u slozi, i ja sam brzo, nailazeći na takav otpor kod njih,
odustao od misli da im nadenem druga imena.
— Čega se bojite? — zapitah ih jednom neposredno.
Pogledaše se i ništa ne odgovoriše. Njihovo ćutanje bilo je za
mene dovoljan dokaz da se nisam varao. Uvek sam postupao s njima
pravedno, često sam im pokazivao naklonost. Zato sam se čudio
njihovom nepoverenju.
— Arnak! — Zahtevao sam. — Stariji si i razumniji. Želim da mi
kažeš zašto me se bojite. Zato što sam beli?
Arnak je otezao sa odgovorom. Bio je zabrinut.
— Je li to razlog, što sam beli? — navaljivao sam.
— Nije to, gospodine, — odgovori najzad. — Nije sasvim to...
— Pa govori onda jasno, do sto đavola...
— Bio si na brodu...
— Na brodu?
— Da, gospodine.
— Pa šta onda? Zar nisam i na brodu hteo da ti pomognem. Zar
si već zaboravio na to?

76
 — Ne, gospodine. Ali, brod je bio zao... Napadao je naša sela,
ubijao Indijance, vodio ljude u ropstvo, okrutno ih mučio... Ti si
spadao u posadu...
— Misliš, dakle, da sam isti zločinac i pirat kao i svi ostali?
— Ne sasvim isti, ali...
— Ali ipak pirat, je li?
— Da, gospodine! — odgovori Indijanac otvoreno.
— Varaš se, Arnak! Ja nisam pirat, ni zločinac. Na gusarski brod
nisam došao po svojoj volji... A možda se bojite da ću vas prodat; u
ropstvo?
— Nećeš nas prodati, gospodine, jer nećemo pristati na to
nikada. Borićemo se dok smo živi.
-— Bez potrebe to govoriš, dečače. Nikada do toga neće doći.
Nikada neću upotrebiti silu protiv vas... Ako se jednom izvučemo
odavde — jer jednom će ipak doći i do toga — vi ćete otploviti u vaše
selo, a ja u svoju otadžbinu na sever...
Da bih pojačao vrednost ovih reči, ispričao sam im, na
pristupačan način, svoj poslednji doživljaj u Virdžiniji,
objašnjavajući zbog čega sam se našao na gusarskom brodu.
Indijanci su slušali veoma pažljivo, ali kada završih priču, iz
njihovih zatvorenih lica ne mogoh da pročitam da li sam otklonio
njihove sumnje ili nisam. Smatrao sam da u većoj meri jesam.
Uveče, kraj vatre, naše misli su se često vraćale na to kako da se
izvučemo iz našeg ostrvskog zatvora. Odlučio sam da zajedno sa
dečacima stignem do njihovog rodnog sela, za koje smo se
domišljali da leži negde nedaleko na istoku od nas, na obali stalnog
kopna. Znao sam da je struja, pre no što je razbila naš brod „Dobru
Nadu“, stalno ga gurala, nekoliko dana, na zapad, što znači da je
sada trebalo tražiti na istoku i ušće reke Orinoko, a isto tako i rodno
selo mojih drugova. A kada se jednom već nađem u tome selu, lako
ću odatle stići, pomoću Indijanaca, do Engleza nastanjenih na
Antilima.
Jednog dana pošao sam sa Arnakom — Vagura je ostao pored
kukuruza — na južni kraj ostrva da još jednom razgledamo moreuz
između nas i čvrstog kopna. Moreuz nije bio širok, imao je možda
osam, devet milja, ali duž njega je tekla veoma jaka struja, kako me
77
je Arnak ubeđivao, od istoka na zapad, a zatim je skretala na sever
u otvoreno more. Odredili smo mesto odakle bi bilo najbolje da se
otisnemo od našeg ostrva, ali na čemu?
— U tome je čvor, na čemu da preplovimo? — rekoh glasno, više
sebi nego drugu. — Najsigurnije bi bilo čamcem, ali koliko dugo
bismo ga morali graditi jednim malim nožem?
— Da ispalimo drvo, gospodine, — dobaci Arnak.
— Da ispalimo drvo — to će takođe potrajati nekoliko meseci.
Mislim da još jednom pokušamo splavom. Šta ti misliš?
— Jaka je struja...
— Načinićemo splav jak i okretan, a sem toga načinićemo tri
dobra vesla. Postavićemo jedro i krenućemo tek onda kada vetar
dune od severa prema kopnu. Savladaćemo veliku struju.
— Jedro? — upita Indijanac.
— Da, obično, malo jedro. Nemamo za njega platna, ali zašto
imamo bujnu prirodu? Otkaćemo od tankih lijana ponjavu čvrstu i
laku kao platno. Pokrićemo je širokim lišćem i napravićemo jedro
da nas bog vidi...
Bio sam pun vere u uspeh i ta vera se prenosila na Arnaka.
Prelazak preko moreuza utroje, uz tri vesla i pomoću provizornog
jedra, izgledao nam je kao moguć poduhvat. Nisam sumnjao u brzo
odlazak sa ostrva. Odlučili smo da počnemo graditi splav odmah
posle branja kukuruza.
Kada stigosmo do južne obale, bilo je još rano. Do podne smo
imali još dosta vremena. Dan, nešto oblačan i ne mnogo sparan,
dozvoljavao je da se slobodno krećemo. Pođosmo, dakle, duž obale,
na zapadnu stranu ostrva, koju još nisam poznavao. Potvrdile su se
nekadašnje priče mladića: naišli smo na mnogo tragova kornjača
koje su izlazile noću iz mora na kopno. Nekakva paša za kornjače,
naročito obilna na rtu isturenom u more. Ovde-onde ležali su oklopi
ovih gmizavaca koje je na obali iznenadio jaguar.
Probili smo se kroz čestar koji je počinjao odmah iza morskih
dina, i ne potraja dugo, naiđosmo na kornjaču. Primerak srednje
veličine, bio je težak jedno pedesetak funti. Prevrnuli smo je na leđa,
prosekli i isekli meso između oklopa. Uvili smo ga u lišće i napunili
obe košare koje smo nosili na leđima.
78
 Pre no što krenusmo natrag, Arnak u blizini otkri nešto
interesantno. Pokrenu me opominjućim uzvikom. Nameštajući
strelu na luk, potrčah prema njemu.
— On! — šapnu Indijanac pokazujući na zemlju.
Izrazito su se ocrtavali tragovi jaguara utisnuti na pesak i travi.
Zagledavši ih bolje, shvatih Arnakovu opomenu. Tragovi su bili
sveži. Još jutros je ovuda gazio razbojnik. Ne mičući se s mesta,
počesmo da pretražujemo očima po okolnom žbunju.
— Bežimo odavde, gospodine! — šapnu mi na uvo drug.
Uzbuđenje se ogledalo na njegovom licu koje dobi olovnu boju.
Nismo bili daleko od obale. Desetak skokova kroz bodljikavo
žbunje i već ispadosmo iz čestara na sigurnije mesto. Držeći se blizu
vode, pođosmo natrag.
Posle nekoliko sati hoda približavali smo se poznatom kraju u
blizini naše pećine. Kada smo prolazili pored kapetanova groba,
skrenuh nekoliko koraka da bih stigao do toga mesta. Arnak je išao
za mnom ne govoreći našta. Grob nisam našao. Kiše su izravnale
zemlju uklanjajući sve tragove.
— Tu negde leži sahranjen, — obratih se Indijancu pogledajući
iskosa u njegovo lice. — Jeste li ga napali odmah kad je izišao iz
vode?
— Ne.
— Ispričaj kako je bilo.
Njegova priča bila je jednostavna i potresna.
Talasi su poneli Arnaka sa broda koji je tonuo. Držeći se
poslednjim silama na površini vode, i pored bure doplivao je do
ostrva i legao na pesak. Posle dužeg vremena čuo je nečije korake.
Bio je to Vagura, koga su talasi takođe izbacili nedaleko na kopno.
Zajedno su se vukli dalje. Na početku čestara čuše čudnovato
pucketanje granja. Priđoše bliže i nađoše se oko u oko s kapetanom
koji je ležao na zemlji. Bio je priseban, ali teško se kretao, kao da je
povredio stegna na nogama. Kada ih je video, digao se na laktove i
potegao pištolj. Videći da hoće da uteknu, viknuo je promuklim
glasom onako kako je navikao da viče na njih na brodu: „Arnak,
ovamo, pseto jedno!“

79
 Pobegli su. Kada se malo ohladiše od straha, postade im jasno
da ga moraju ubiti. Onda još nisu znali da se nalaze na ostrvu i da je
ubistvo kapetana neodložan uslov njihovog opstanka. Naoružaše se
brzo u šumi dvema palicama i vratiše se kapetanu. Nađoše ga kako
leži na otvorenom pesku pored mora. Izvukao se iz čestara bojeći se
očigledno da ga ne iznenade.
Posle kratkog razmišljanja skočiše njemu. On ustade. U levoj
ruci je imao pištolj, u desnoj debeo štap. Hteo je da puca, uperio je
pištolj u Arnaka, ali nije opalio. Podiže štap da ga udari. Strašnim
udarcem štapom po glavi Arnak ga obori na zemlju, a Vagura ote
štap iz kapetanovih ruku. Videći da je mrtav, utekli su na južni deo
ostrva, bojeći se drugih pirata koji su možda ostali živi kao ja,
kapetan i oni.
Kukuruz je bio već zreo. Odmah sledećeg dana, posle izleta na
jug i istok ostrva, počesmo berbu. Mala njiva nije nam zadavala
mnogo posla. Berba i perušanje kukuruza oduzeli su nam nepun
dan rada. Nabrali smo sasvim pristojnu gomilu kukuruza, gotovo
dva metra, osušili ih i smestili u nekoliko košara.
Lako je zamisliti kako su nam prijale prve pogače ispečene od
kukuruznog brašna. Kada smo ih jeli sa žutim voćem, rajskim
jabukama, i pečenim mesom od kornjače, izgledale su nam kao
kraljevske poslastice, mada smatram da bi ih čestit kuvar dao pre
psima nego ljudima. Ali mi na nenaseljenom ostrvu nismo bili
probirači i, zdravi kakvi smo onda bili, jeli smo sve što nam je davalo
snage.
Tri, četiri dana kasnije preživeo sam uzbuđenje kakvo još nisam
bio doživeo na ostrvu, sem možda one noći kada sam iznenadio
Arnaka kraj zečje jame i oborio ga.
Pošli smo utroje po kokosove orahe, koji su rasli nešto oko jednu
milju daleko od naše obale. Dečaci su se penjali na palme i brali
plodove, a ja sam ostajao dole. Bacivši slučajno pogled na otvoreno
more, ukočih se. Plovio je tamo veliki brod udaljen od nas nekih
četiri, pet milja. Na jutarnjem suncu bleštala su njegova jedra. U
prvom trenutku mislio sam da me oči varaju.
— Arnak! Vagura! — grmnuh pokazujući im brod.

80
 Talas radosnog uzbuđenja obli mi srce. Ali, odavna sam
predviđao takvu mogućnost i znao sam odmah šta mi valja činiti.
— U pećinu! — viknuh drugovima i svom snagom potrčah
napred.
Vatra se posle ranog doručka još nije bila ugasila. Lako sam
uspeo da razduvam plamen i da dodam suhoga granja. Indijanci
stigoše za mnom, ali nešto kasnije. Očigledno nisu baš mnogo žurili.
— Na brdo! — viknuh. — Uzmite goriva koliko možete da
ponesete!
Sam uzeh goruću glavnju i počeh da se penjem. Brdo, u čijem je
podnožju bila pećina bilo je nekih trista metara iznad morske
površine. Kada, zadihan i oznojen, stigoh do vrha, glavnja se još nije
bila ugasila.
Svuda u blizini, na padinama i na samom vrhu brda, raslo je
žbunje. Nakidah mnoštvo granja i naložih vatru. Ona buknu sjajno,
ali davala je malo dima, jer je žbunje bilo suvo, jalovo i puno trnja.
Odozgo je oko obuhvatalo širi vidik. Brod se video na moru kao
na dlanu. Išao je pod punim jedrima i kretao ravno prema velikom
ostrvu, čiji su se obrisi videli na severu. Javi mi se u sećanju
razgovor s mladim Indijancima o ostrvu Margarita i naše
pretpostavke da je to upravo zemlja koja se vidi na severu. Sada
pravac broda kao da je potvrđivao ondašnje pretpostavke. Možda je
to stvarno bila Margarita?
Trebalo je živo nabacati na vatru sočnog goriva, da bi se dobio
gušći dim. Obazreh se oko sebe tražeći dole dečake koji su se polako
vukli. Videh kako se polako penju.
— Hej, brže! — viknuh na njih.
Uopšte ne ubrzaše korak. Viknuh još jednom. Tada primetih
začuđeno da ne nose odozdo drva kako sam im rekao, nego — da ili
me varaju oči? — u rukama su imali samo lukove i strele. Eh, to su
gadni balavci! Zaslužili su buru i zapamtiće je!
Kada se približiše, iznenadi me zao izraz njihovih lica. Priđoše
na desetak koraka i stadoše.
— Gospodine! — progovori Arnak mračno i izazovno, odlučnim
glasom. — Mi nećemo da bude vatre!

81
 Kao da me poli vodom.
— Arnak, šta ti pričaš?... Onda nas neće primetiti!
— I ne treba da nas primete!
— Jesi ili ti poludeo?
— Ne, gospodine!... Vatre neće biti!
Onemeo sam. Nastupi tišina. Samo pucketanje vatre, koja se
gasila, narušavalo je tišinu. Nisam shvatao tvrdoglavost Indijanca.
Uperivši u njega pogled pun ljutnje, prilazio sam im bliže.
— Gospodine! — povika Arnak žurno. — Molim te, ne prilazi
nam!
Lukove su držali napete, mada su im strele bile upravljene
zemlji.
Ne obazirući se na njihove reči, koračao sam dalje. Počeše da se
povlače. Izbegavali su sukob.
— Šta vam je palo na pamet? Govorite, dođavola! — rekoh im
surovo.
— Nećemo da budemo robovi! — izjavi Arnak.
— Nećete biti! Niko vam to neće nametnuti!
— Varaš se, gospođine! To su zli ljudi! — pokaza on očima na
brod. — Oni će nas uzeti u ropstvo.
Dečak je imao pravo i zdravu orijentaciju. Nauka njegova života
nije otišla u šumu. Ovamo, na bogate vode Karipskog mora, sve
evropske nacije su slale svoje najmračnije kreature. Ovde su stvarali
istoriju i osvajali ostrva za svoje države pirati i ljudi s piratskim
osobinama li običajima. Tu je neprestano buktao nepoštedni rat
svakoga sa svakim, da bi se jednome oduzeo plen koji je i ovaj oteo
od drugih, pravom jačega. Međutim, svi su oni zajedno proganjali
indijansko stanovništvo smatrajući ga svuda za životinje koje treba
pljačkati, uništavati i odvoditi u ropstvo. Mornar Vilijem pričao mi
je o tome ne jednom i meni se krv ledila u žilama slušajući o onome
što su činili naši engleski zemljaci.
— Dobro! Neće biti vatre! — odlučih na neskrivenu radost
drugova i nogom razbacah nedogorele ostatke vatre.

82
 Silazeći s brda, razmišljao sam o čudnovatoj odlučnosti, rekao
bih čak i nesalomljivosti dečaka. Je li to bio rezultat izuzetno teške
škole života?
Posle mnogo nedelja zajedničkog života ovo je bio prvi
neprijatan sukob, izrazito neprijateljski, a stvar je mogla da se
pokrene i drugačije i da se objasni lepo, bez primene sile. Još pre no
što smo stigli do pećine rekoh im od srca:
— Nije dobro, momci! Ovako prijatelji ne postupaju!
Pogledaše me uznemireno.
— Ako imate šta na duši, — govorio sam im, — dođite meni, pa
da porazgovaramo kao ljudi, iskreno i prijateljski...
Kasnije dodadoh prekorno:
—A lukove sačuvajte za neprijatelje!
Arnaku navali krv u bronzane obraze, Vagura uzdahnu.
— Tako je, gospodine, — reče Arnak.
— Tako je, gospodine, — ponovi za njim kao eho njegov mlađi
drug.
Do kasne večeri pratili smo brod pogledom. Išao je nesumnjivo
prema ostrvu na severu. Znači da je to ipak Margarita? Indijanci u
to nisu više ni najmanje sumnjali. Sama misao o tome budila je u
njima nemir: to je bilo ostrvo zlih ljudi, okrutnih lovaca bisera i
Indijanaca.
Sledećeg dana brod se nije video. Pusto more opet je šumelo
udarajući talasima o naše ostrvo.

83
 BORBA S JAGUAROM

Pojava broda na našem vidiku imala je i dobru stranu. Postalo

mi je jasno da se nismo smeli nadati pomoći od ljudi s mora, jer bi
mogli da nam donesu nesigurnu i tužnu kob — i zato nam je ponovo
izgledao najprivlačniji naš prvobitni plan da se dokopamo čvrstog
kopna vlastitim snagama.
Vredno se prihvatismo rada. Trebalo je, pre svega, izgraditi lak,
snažan i okretan splav, kojim bi se lako upravljalo. Imajući od oruđa
samo lovački nož, nismo mislili na sečenje drva, uostalom nije to
bilo ni potrebno. Tražili smo mrtva i suva stabla, ali takva koja su
još stajala, jer drvo koje leži na zemlji lako podleže truljenju.
Građevinski materijal skupljali smo u blizini potoka, gde je šuma, u
središnom delu ostrva, bila najgušća i odakle je manja stabla bilo
lako poslati niz vodu, za vreme plime, u more. Tamo smo načinili
naše „brodogradilište“.
Jedne noći probudi me Vagura snažnim odmicanjem kamenja
kojim sam zatvarao ulaz u svoju pećinu. Dečaci su, kao što je
poznato, spavali napolju, u posebnoj kolibi, odmah u blizini.
— Šta je bilo? — viknuh skačući.
Dečak je bio toliko preplašen da je jedva mogao da promuca
nešto nerazumljivo.
— Gde je Arnak? — pitao sam.
Istovremeno odmakoh kamenje iznutra.
— Kraj vatre... — mrmljao je.
Kroz munjevito otvoreni ulaz zadihani Vagura upade unutra.
Utom svetlost razbi mrak napolju. To je Arnak razduvao vatru
zapretanu u pepelu i nabacivši u grozničavoj žurbi, na nju mnogo
84
granja, upade bez daha u pećinu. Smušen, poče da zatvara ulaz
kamenjem. Ja sam mu pomagao.
— On! — prostenja.
— Ko? Jaguar?
— Da, gospodine.
Kroz pukotine u kamenju videli smo sada čitavo dvorište
obasjano vatrom.
— Kako ste ga primetili?
— Prikradao se našoj kolibi. Viknuli smo i on se povukao. Otišao
je u čestar i tamo sedi.
Malo docnije Vagura, koji je imao odličan njuh, gurnu me i
šapnu:
— Osećaš li, gospodine?
Stvarno sam ga osećao. Bio je to oštar zadah koji je povremeno
dolazio do nas nošen blagim naletima vetra. Takav zadah imaju
samo grabljive zveri.
Ubrzo nije bilo sumnje, na poljani, pred sobom, ugledasmo
ogromnu siluetu životinje. Ispuzala je iz tamnog zida čestara i vukla
se prema kavezu sa papagajima. Videli smo ga sva trojica, nije bila
varka.
Odjednom se razleže snažan udarac i lomljenje drveta. To se
lomio kavez pod udarcima teških šapa grabljive zveri. Istovremeno
papagaji počeše da krešte i da lupaju krilima.
— Raspade se u iverje gornja paluba našeg splava, — rekao sam
s kiselim osmehom.
Papagaji su kreštali iz sveg glasa. Očigledno ih je jaguar hvatao
i kidao. Čuli smo njihovo predsmrtno kreštanje. Neki su, međutim,
uspeli da umaknu. Ošamućeni su se motali u vazduhu lupajući
krilima. Sedali su na krošnje obližnjeg drveta i još kreštali.
Posle četvrt sata nastade tišina. Pored ostataka kaveza takođe
prestade galama. Naprezali smo pogled koliko smo mogli; ništa se
nije videlo. Jaguar kao da je bio nestao.
Uzaludne nade! Razleže se lomljava granja i uplašeno skičanje,
pištanje, cičanje. Jaguar je stigao do jame sa zečićima. Uskočio je u
nju probijajući pokrivač od granja, i sasvim mirno počeo da kolje
85
naše glodare. Sve se čulo jasno. Nije se žurio. Žrtve nisu mogle da
pobegnu iz jame. Dosta dugo slušali smo njihovo očajno pištanje,
kao i krckanje kostiju, njegovo mljaskanje i povremeno režanje, ne
zna se da li od zadovoljstva ili besa.
Zatim, kada prestade pisak zečića, jaguar iskoči iz jame i dugo
je, možda sat, možda i dva sata, kružio u blizini. Pri sjaju zvezda
videli smo ga često na poljani, svega petnaestak, dvadesetak koraka
daleko od nas. Režao je, stenjao, ponekad rikao prigušeno i pomalo
nestrpljivo.
— Traži novu žrtvu, — šapnu Arnak. — Oseća nas njuhom, ali ne
zna kako da dođe do nas.
Ah, nemamo, oružja! Kako je to zvučalo bespomoćno! Jedan
pucanj iz puške, jedan snažan hitac iz cevi, mada noću možda ne bi
naneo napasniku nikakve povrede, ulio bi mu ipak strah u kosti i
oterao ga preko sedam planina jednom zauvek.
Novi tresak, odmah pored naše pećine, trže nam pažnju. Znali
smo da se to sada rasula koliba mojih drugova. Zatim je vladala
tišina do samog jutra.
Tek kada se javilo sunce, odvažili smo se i izišli iz pećine. Srce
nam je krvarilo od tuge. Kavez razbijen, daske izlomljene, jama
razvaljena, svi zečići mrtvi — mada je samo polovina bila pojedena;
koliba srušena, zemlja svuda besno izrivena. Razbojnik je besno
uništavao sve što je naše, porazbijao nekoliko lonaca, čak je zubima
raskidao Arnakovo gotovo veslo, koje je on s mukom strugao nožem
nekoliko dana.
Kao što smo predviđali, sledeće noći jaguar se javio. Išao je
poljanom, režao, uznemiravao nas čas lomljavom granja, čas
grebanjem, čas rikom. Nismo mogli oka da sklopimo. Oko ponoći
skoči na uzvišenje iznad naše pećine i poče da grebe noktima. Čuli
smo ga jasno nad nama. Hteo je da nas se dokopa odozgo. Ne
postigavši ništa u tvrdom kamenu, napusti grebanje i pokuša da se
probije do nas od strane ulaza. Ali i tu je kamenje bilo složeno vešto,
te i tu prepreku ne uspe da savlada.
Nasrtljivost četvoronožnog lovca, njegova krvožedna upornost
prema nama imala je u sebi nečeg vampirskog. Pokušavali smo da
ga uplašimo divljom vikom i strelama koje smo puštali na njega

86
kroz otvore u kamenju — smešan napor. On se osvrtao na njih kao
na zujanje komaraca. Mirno, strpljivo, tvrdoglavo on je radio svoje.
Tek rumen na nebu ohladi njegov apetit na ljudsko meso.
Riknuvši gnevno, kao na pozdrav, odmače se od nas i ostavi nas na
miru. Zabi se u čestar.
Posle dveju neprospavanih noći razumeli smo da treba
odlučnije da razmislimo kako da se spasemo, inače nam je pretila
opasnost da pre ili kasnije budemo uništeni od ovako upornog
neprijatelja. To više nije bila ravnopravna borba. Napasnik je bio
jači od nas i nametao nam svoje uslove za borbu. Nama je ostalo
samo da branimo sopstveni život.
Sedeći rano pokraj vatre, rasporedili smo po zemlji sve naše
oružje i ocenjivali ga kritički. Jaguar je bio izvanredno snažan, sami
Indijanci su to priznavali, a oružje koje smo imali — lukovi, strele,
koplja, štapovi, nož — bilo je sasvim nedovoljno. Gledajući tužno
ovaj primitivni arsenal, dozivao sam u sećanje način lova
severnoameričkih Indijanaca, o kome sam nekada slušao.
— Je li to istina, — zapitah, — da vi poznajete otrove koji odmah
ubijaju?
— Da, gospodine, ima takvih otrova, — živnuše dečaci.
— Da otrujete njima strele koje će bocnuli životinju i da ona
bude gotova? .
— Da, gospodine, može to.
— A umete li da spravite takve otrove?
— Umem, — odgovori Arnak. — Hoće li otrov biti potreban još
noćas?
— Da, noćas.
— Ne vredi, gospodine! Plodove treba kuvati nekoliko dana,
inače otrov ne deluje...
To je, nažalost, bila nesavladiva prepreka. Stvar sa upotrebom
otrovnih strela otpala je, bar zasada. Tražili smo drugi izlaz.
Ispitivao sam dečake kako je njihovo pleme u šumama lovilo
jaguare.
— Moje pleme ih ne lovi, — odgovori Arnak ozbiljno. — Moje
pleme se njih boji i smatra ih za božanstva... Podnosimo im žrtve...
87
 — U ljudima?
— Ne, gospodine. Kakvoga psa, kada ugine, ili poneku životinju,
kada mnogo ulovimo...
— A hoćete li mi pomoći da ubijemo ovog jaguara?
— Da, gospodine, pomoći ćemo ti.
— Ne bojite se božanstva?
— Ne, mi više ne verujemo u takvo božanstvo...
Gledao sam ih zainteresovano. Nikada, dosada nismo se dotakli
predmeta njihovih verskih ubeđenja. Da nisu četvorogodišnje
ropstvo i potucanje po širokom svetu raspršili njihove predrasude?
— I niko kod vas u plemenu nije lovio jaguare, niko? — trudio
sam se da saznam.
Pokazalo se da je postojao čarobnjak kome su bile potrebne
kosti, kože i očnjaci jaguara za njegove obrede, ali sam ih je lovio.
Naređivao je plemenskim ratnicima da kopaju duboke jame-stupice
i vezivao pored njih kao mamac živog psa. Kada bi jaguari besneli
po okolini, upali bi ponekad u jame iz kojih nisu mogli da se izvuku.
Tada bi ih čarobnjak ubijao kopljem.
— A ti, Arnak, jesi li ti kopao takve jame?
— Kopao sam, gospodine.
— Znači u redu. Pokušaćemo.
Misao o jami-stupici činila nam se izvanredna. Za mamac imali
smo ostatke zečića, a jamu je bilo lako iskopati, produbljujući
dosadašnju jamu za zečiće. Nekoliko lopata od kornjačinih oklopa
imali smo pri ruci.
Počesmo neodložno da radimo. Jama za zečiće bila je duboka za
jednog i po čoveka u dubinu. Trebalo ju je produbiti gotovo tri puta,
i to tako da se kao točir sužava na dnu. U slučaju da jaguar upadne
unutra, ova duboka i u dnu tesna jama trebalo je da mu oteža
kretanje.
U podne je posao bio gotov. Prava provalija bila je pod nama.
Na prvi pogled jama je izgledala beskrajno duboka. Puni vere i besa
u isto vreme, gledali smo zadovoljno u ovu čeljust, znajući da ono
što tamo upadne neće se lako izvući.

88
 Pokrivanje otvora granjem i razmeštanje ostataka zečića, koje
smo izvukli iz zemlje, nije nam oduzelo mnogo vremena. Pripremili
smo i dosta goriva, da bismo imali svetlosti i sve je bilo spremno.
Otprilike sat pred zalazak sunca Vagura svrati u čestar da
pogleda zamke koje smo namestili za zečiće. Jedva je izišao, kada
dotrča modar od straha, bez daha sa izrazom bezumlja u očima.
— On!..., — prokrklja. — Preprečio mi put... Juri me... Bežite!
I dečak se skloni u pećinu. Dograbismo oružje i stadosmo u
blizini zaklona.
Zaista, jedva stotinak koraka od poljane promače izdužena, žuta
prilika. Susret sa opasnim razbojnikom bio bi suviše opasan.
Priznadosmo svoj poraz i sakrismo se u pećinu.
— Ako i dalje pođe ovako, — primetih, — biće zlo... On već i
danju navaljuje na nas.
Računali smo da će jaguar iskočiti na poljanu i da će,
primamljen izloženim mamcem, upasti u zamku. Ali on se nije
pojavljivao.
Ne izlazeći napolje, te večeri večerali smo u pećini, u mraku,
zabarikadirani kamenjem. S nama su bili i papagaji.
Stražar li smo na smenu. Kada posle ponoći dođe red na mene,
vladao je svuda nepomućeni mir. Prošle noći, u ovo doba, već smo
imali opasnog gosta.
— Zar neće doći? — mislio sam razočarano.
Kada prođe moja straža, koja je trajala oko dva sata, probudih
Arnaka. Tek što sam legao, zaspao sam kao zaklan, umoran od rada
celog dana i dveju neprospavanih noći.
Odjednom me probudi rika. Indijanci skočiše.
— On! — šapnu Arnak.
Naprezali smo uši i oči. Nebo, sivo na istoku, nagoveštavalo je
skori osvit. Poljana i čestar, koji se crnio iza nje, tonuli su u tišini,
do nas je dolazio samo običan šum i zujanje tropskih noćnih
insekata.
Utom se od stupice razleže oštro grebanje i besno režanje!
Jasno: jaguar je upao u jamu. Ošamućen, sedeo je za trenutak
mirno, a sada je počeo da se baca.
89
 — Izlazimo! — povikah pridavljenim glasom.
Odmakli smo kamenje sa ulaza što smo brže mogli, pokupili
oružje i izišli. Prikradajući se, prišli smo oprezno ivici jame. Noćni
mrak još je ležao napolju, i pazili smo da neopreznim korakom ne
padnemo u jamu.
Jama je i dalje bila pokrivena granjem, samo se na jednom
mestu otvarala rupa kroz koju je upao razbojnik. Životinja je
očigledno osetila naše približavanje, jer se bila primirila.
Naredih da se naloži vatra odmah pored jame i pri svetlosti
glavnje, koju je držao Arnak, pogledah u dubinu. Beštija je sedela.
Upala u jamu, odvratna, sa blistavim zelenim očima, sa šapama
okrenutim uvis. Cak i u ovoj zamci bio je oličenje strahote i
okrutnosti, pravi vladar prašume. Pretrnuo sam od pomisli šta bi
bilo sa čovekom koji bi slučajno pao u jamu! Vrčeći potmulo, jaguar
je sedeo pritajeno i kezio na nas odvratne očnjake.
— Osvetli bolje! — zamolih Arnaka.
Nategoh luk što sam jače mogao i pustih strelu u jamu. Jaguar
riknu. Strelu, koja mu se upila u vrat, iščupa šapama. Razbešnjeno
je pokušavao da iskoči — uzalud. Zemlja mu se odronjavala pod
noktima.
Tada se umiri. Izabrah najduže koplje koje smo imali i svom
snagom zarih ga u njegov vrat. Osećao sam kako je ušlo duboko u
telo. Ali razbojnik jednim zamahom slomi koplje, pri čemu me
odlomak drveta udari po ruci tako snažno da posrnuh nekoliko
koraka i padoh kao mrtav.
Ričući jezivo, jaguar opet poče da se mota u jami. Ubrzo se
umiri, i tada uznemireno primetismo da je nesavladana životinja,
stružući šapama po zidovima jame, navukla mnogo zemlje pod
sebe. Bila je znatno više nego ranije.
Koristeći trenutak smirenja, odmakosmo se od jame. Već je
uveliko svitalo. Ruka me je jezivo bolela i ne znam kako sam ja
izgledao, ali se mojim drugovima strah, zbunjenost i očajanje
ogledahu u izbezumljenim očima i na licima.
— Ovako nećemo doći do cilja! — zaključio sam. — Ako ga brzo
ne ubijemo, uteći će nam.
— On neće uteći, gospodine. Najpre će se baciti na nas.
90
 — Zaista!
Jaguar je, nenapadnut, sedeo mirno u rupi. Odlučismo tada da
pričekamo dok se sasvim ne razdani, i onda da ga zaspemo strelama
istovremeno iz tri luka. Strela smo imali oko trideset. Trebalo je
ubrzano gađati, da bismo ga lišili snage pre nego što on, besneći, ne
naspe sebi dosta zemlje i iskoči iz jame.
Čekali smo pola sata. Sunce je izašlo. Za vreme ove pauze pojeli
smo najpre po nekoliko žutih jabuka stojeći s lukovima u gotovosti.
Životinja se bila pritajila, ne odajući nikakvog glasa. Znali smo da
ga nisam smrtno ranio.
— Gađati u oči! — opominjao sam drugove. — Ne u lobanju, jer
je ne možemo probiti. Sačuvati spokojstvo! Sada sve zavisi od tačnih
pogodaka.
Namestismo se oko jame, na razne strane, i na dati znak
skinusmo pokrivač od granja otvarajući zamku.
Jaguar zažmuri, povi glavu, telo zgrči kao za skok, ali ne skoči;
pritajio se. Upi u nas vatreni pogled. Toliko mržnje je plamtelo u
njegovim strašnim kuglama da mi mravci prođoše telom. Imao je
žuto krzno poprskano crnim pegama. Bio je to div. Svojom žutinom
ispunjavao je čitavo dno jame.
Pustismo strele gotovo istovremeno. Najtačnije Arnak, jer
njegova strela pogodi razbojnika u samo oko. Da li se zarila i u
mozak, ne zna se. Strahoviti rik, snažan skok. Strelu je iščupao
šapom. Ne stigavši u skoku do ruba, jaguar se svali teško u jamu,
zemlja prosto odjeknu.
— Dalje! Gađajte brže! — grmnuh zanet ludilom.
Gađali smo pomamno, besno, puni nesvesne osvetoljubivosti.
— U drugo oko! U drugo oko! — vikali su dečaci.
Mada se jaguar bacao sumanuto, strele su pogađale lako. Na
ovoj neznatnoj udaljenosti gotovo sve su se zarivale u njegovu
telesinu. Najviše pogodaka je palo u njegov vrat. Krv je kuljala na
sve strane. Ali, život čudovišta izgledao je neuništiv. Bio je išaran
strelama, a opet se neumanjenom snagom propinjao, kidao zidove
jame, svlačio grumenje zemlje. Pritom je rikao, škripao zubima i
frktao da uši puknu.

91
 Hvatalo me je očajanje: zaliha strela približavala se kraju, a on,
vampirski nesavladljiv, penio se i dalje s nesmanjenim besom. Još
nekoliko minuta i do kraja će zasuti jamu i iskočiti napolje.
— Kamenje! Donesite kamenja! — viknuh dečacima pokazujući
ulaz u našu pećinu.
Shvatiše. Skočiše. U tom trenutku kopljem sam gurao jaguara u
jamu. Doneše kamenja. Uhvatih oberučke komad velik kao tri cigle
i, ciljajući pažljivo, bacih ga na jaguarovu glavu svom snagom svojih
ruku. Životinja gluvo jeknu i, ošamućena, pade na dno jame. Novo
kamenje u šake i opet u njega!
Ali, na naše čuđenje, on odmah dođe sebi, ustade i poče da besni
kao i ranije. Njegova životnost prožimala nas je takvom grozom da
za trenutak ostadosmo nemi.
Nije bilo vremena za razmišljanje. Jaguar je raskopao zidove do
te mere da je ubrzo mogao da iskoči iz jame. Događaji su se razvijali
munjevitom brzinom. U sledećem minutu borba se morala odlučno
rešiti. Ostalo je još jedno očajničko sredstvo: vatra.
— Vagura! — viknuh. — Raspali veliku vatru! Ovde, na samoj
ivici!
Gomila suvih grana ležala je još od juče na poljani. Buknu
odmah visoka vatra.
— Još je malo! — vikao sam. — Nabacajte više goriva! Arnak,
pomozi mu!
Sa besom čoveka poluošamućenog borbom i očajanjem
posmatrao sam okrutnog neprijatelja. Došao mu je kraj. Bio je tvrđi
od naših strela, kopalja, kamenja, ali od vatre se neće spasti.
Zajedničkim snagama gurnusmo u jamu ogromnu zapaljenu
gomilu. Vatra pokri dno jame zajedno sa jaguarom. Zaglušujući rik.
Razbojnik se ispruži, načini ogroman skok — dosegnu. Prednjim
šapama dohvati se ivice jame. Stigavši do njega, zarih mu koplje u
vrat pokušavajući da ga svalim u jamu. Ali, vatra mu je bila ulila
ludačku snagu. Ne zadržah ga. Pre no što mi Arnak i Vagura stigoše
u pomoć, beštija se izvuče sasvim. Bez jednog oka, krvareći od
nebrojenih rana, to je bila nesavladana furija, strašna u svom besu.
Desilo se to za tren oka: izbijajući mi koplje iz ruku, jaguar me
jednim udarcem svali na zemlju. Navali na mene. Nesvesno
92
podmetnuh levu ruku da bih zaklonio grlo i lice od njegovih zuba.
On mi ščepa ruku zubima i zagrize. Ostatkom svesti videh Arnaka
kako mu u zamahu sjuri koplje u bok i odgurnu ga s mene.
Još sam čuo rik i video životinju kako skače na Arnaka. Zatim
me ogrnu noć. Izgubio sam svest.

93
 FATALNA MORSKA STRUJA

Raskošna muzika milovala mi je uvo. U blagu melodiju uplitao

se zanosni cvrkut veselih ptica. Zatim uspavljujući šum, da li tihog
mora ili toplog vetrića, poče da mi doliva medene slasti. Rađale su
se boje i bezoblične slike, sve jasnije, sve rumenije, dok mi se polako
ne otvoriše kapci. Samo za trenutak, dovoljan da se stresem
ugledavši košmarnu viziju: jaguara. Kada, savladavši oštru svetlost
dana, ponovo otvorih oči, uverih se da to nije slika iz snova. Jaguar,
odnosno njegova koža visila je raširena između dveju najbližih
agava i sušila se na vazduhu.
Osetih plimu ogromne radosti.
— Poginuo! — prošaptah zadovoljno samom sebi.
— Da, gospodine, poginuo! — začuh glas kraj svog ležaja.
Okrenuh glavu u tom pravcu. Pored mene je ležao Arnak.
Htedoh da se pridignem, ali ne mogoh, osetih bol u celom telu.
Pogledah oko sebe. Ležali smo pred pećinom. Po suncu sam poznao
da je jutro.
— Gde je Vagura? — uznemirih se.
— Otišao je u šumu. Da nešto ulovi i donese trave...
— A ti? Šta je s tobom?
— Raskidao mi je nogu. Ne mogu da hodam.
Setih se poslednjih trenutaka borbe s jaguarom, kada je
životinja bila već nada mnom. Da nije bilo odlučne Arnakove
navale, rastrgao bi me bez svake sumnje. Gledao sam vrednog
dečaka s velikom zahvalnošću i priznanjem.
— Divno si se pokazao! — hvalio sam ga. — Još samo trenutak i
bio bih gotov.
94
 — To je bio njegov poslednji napor, gospodine, — odgovori
Indijanac jednostavno.
— Hvala ti, Arnak, — rekao sam.
Dečak mi pokaza rukom grupu dosta visokih kaktusa, koja se
izdvajala u žbunju nekih trista koraka od nas, u južnom pravcu.
— Vidiš li? — zapita.
Tamo je kružilo u vazduhu mnogo crnih supova, a drugi su
sedeli na žbunju.
— Sada oni imaju gozbu, — objasni mi on. — Dovukao se donde
i tamo uginuo. Vagura je primetio ptice... Otišao tamo i našao ga
mrtvog... Skinuo s njega kožu .. Sada ptice žderu njegov leš, a mi
živimo...
Arnak se osmehnu otkrivajući svoje nesrećne krnjatke u ustima.
— Koliko dugo ležimo? — zapitah.
— Peti dan, gospodine.
— Već peti dan?! Zar sam tako dugo spavao?
Zlo je bilo sa mnom. Jaguar mi je zadao noktima duboke rane
na grudima i ugrizao me za mišić na levoj ruci, ali srećom nije mi
slomio kost. Postojala je opasnost da dođe do trovanja krvi i
gangrene. Srećnim sticajem okolnosti Vagura nije dobio ni
ogrebotine u sukobu, a kako je nekada, u rodnom selu, pomagao
čarobnjaku, pomalo se razumevao u trave. Ovo znanje sada nam je
sjajno koristilo, i ko zna da li tome nemamo da zahvalimo što smo
živi. Dečak je donosio iz šume svakojake trave. Jedne su za
zaustavljanje krvi, koja je obilno tekla iz rana, druge su delovale da
ne dođe do zagađenja, neke su opet, sipane u usta, pomagale da
dođe do čišćenja organizma od otrovnih sastojaka. Arnak, mada
nije bio ranjen teško kao ja, prošao je kroz istu kuru. Prvih dana moj
život visio je o koncu, ali nekako sam preživeo te muke i kada dođoh
sebi, petoga dana, osećao sam da je najteže već prošlo.
Arnak je ozdravio pre mene. Sada je često odlazio s Vagurom u
pohode na hranu, ali pritom nije zaboravljao najhitniju stvar: splav.
Bila su tu vesla, pa jedro, pa krma, pa vilasti žlebovi za vesla, a da i
ne govorimo o samom splavu. Hitnog posla, dakle, bilo je suviše.

95
 Jedna briga nije mi izlazila iz glave. Posle nevolje s jaguarom
voleo sam da duvam i u hladno. Osećajući se bolje, jednog dana
pozvah dečake sebi i pokrenuh razgovor o temi koju smo bili načeli
jednom u vrelim danima borbe s jaguarom.
— Da smo imali spremne otrovne strele onda kad nas je jaguar
napao, — govorio sam, — zar ne bismo mnogo lakše savladali
beštiju?
— To je istina, gospodine! — složiše se Indijanci.
— A još se ne zna šta nas čeka! — nastavih dalje. — Prebacićemo
se na čvrsto kopno. Tamo će nas vrebati mnoge opasnosti. Moramo
imati otrovnih strela! Sto pre, to bolje!
— Pa da odložimo druge poslove? — upita Arnak.
— Možda čak i da odložimo. Govorili ste da otrov treba kuvati
nekoliko dana dok ne dobije snagu. Mogli bismo da ga kuvamo, a
usto da radimo i nešto drugo.
— Možemo, gospodine.
Htedoše da odu. Ja ih zadržah. Još jednu stvar hteo sam da im
kažem. Pogledao sam im otvoreno u oči. Zajednička sreća i nesreća,
a naročito poslednja borba s jaguarom ogromno nas je zbližila.
— Slušajte! Zašto mi stalno govorite tako: „Može, gospodine; ne,
gospodine; da, gospodine“. Nemojte mi govoriti tako. Prijatelji smo
i prestanite s tim „gospodinom“.
Otrovne lijane upravo su dozrevale i dečaci, primenjujući sva
sredstva opreznosti, nabraše korpu ovih plodova nalik na naše
trnjine. U početku su ih kuvali u posudi, a kada odvar postade gušći,
presipali su ga u izdubljeni kamen i, prekrivši ga kornjačinim
oklopom kuvali ga i dalje na vatri. Zatim su u već sasvim gustu masu
tamnozelene boje stavljali po nekoliko sati vrhove strela. Kada su se
osušile, bile su gotove za upotrebu.
Probe su davale neočekivane rezultate. Ptica iz redova kokoši,
nalik na ćurku, ranjena, bežala je desetak koraka i pala pokošena.
Malo samo mahnula nogama i prestala da živi.
— Deluje kao munja! — čudio sam se. — A koliko dugo će se
otrov sačuvati u strelama?
— Mnogo meseci. — odgovori zadovoljno Arnak.

96
 Pripreme za polazak bile su završene. Na gornju palubu splava
nismo stavili daske, nego bambusove štapove, dosta čvrste i znatno
lakše. Bambus je rastao iza Jezera Izobilja. U nekoliko bližih izleta
po moru isprobavali smo delo višenedeljnog truda. Splav je dobro
nosio.
— Je li bolji od onoga kojim vi niste uspeli da se probijete kroz
moreuz? — upitao sam Indijance.
— Oh, Jane! — odgovori Arnak. — Ne može se ni uporediti!
Došli su poslednji dani boravka pod našim brdom. Gotovo
godinu dana proveo sam tu, i zato je, pre odlaska, valjalo posetiti
strane s kojima sam se bio saživeo. Priznajem da sam sa izvesnim
ganućem gledao poslednji put Jezero Izobilja potok koji mi je gasio
žeđ slatkom vodom, deo šume koji sam nekada zvao Zečijim
Prolazom, gde smo već davno istrebili i poslednjeg zečića, i
guštersku poljanu na kojoj već mesecima nije bilo ni jednog guštera.
Nismo znali šta da uradimo s papagajima kojih smo imali osam.
Bili su pripitomljeni, ali kretati s njima na put nije imalo smisla.
Pustili smo ih na slobodu. Prhnuše na drveće u blizini i kreštali su
odozgo kao od neke čudnovate tuge. Nisu ni mislili da odlete.
Jednog dana bez vetra spakovasmo zalihe na splav i otplovismo
po tihom moru. Iskrcali smo se otprilike tri milje dalje, na rtu
isturenom na jugoistočni deo ostrva. Rešili smo da se odatle
prebacimo preko moreuza čim dune povoljan vetar, to znači onaj
koji bude duvao od severa prema jugu, u pravcu čvrstog kopna.
Trećega dana uslovi su bili pogodni. More mirno, vetar blag,
severni. Jedan sat posle sunčeva izlaska gurnusmo natovareni splav
na otvoreno more i zauzesmo određena mesta na splavu. Malo jedro
od pletenih lijana, vezano na sredini splava, vetar dobro zahvati. Na
veslu s leve strane sedeo sam ja, na desnoj strani Arnak, a na krmi
Vagura.
Nismo mnogo veslali, vetar nas je odlično nosio. Posle deset
minuta odmakli smo od obale dobru četvrt milje. Sve je išlo glatko,
laki talasi pljuskali su o bokove splava.
Opet me obuze uzbuđenje kada poslednji put bacih pogled na
obalu, na krajeve bliske srcu: brdo s pećinom, poznate predele sa

97
čestarom, plitko ušće reke, pojedine palme, sve ono što sam toliko
dugo gledao sa druge strane, od strane kopna.
— Interesuje me, — rekoh, — da li ovo ostrvo ima neko ime.
— Mislim da ima, — odgovori Arnak.
— A možda i nema. Pomisli, Arnak, da je ostrvo nenaseljeno,
nema nikakvih tragova, čak ni starih, da su na njemu bili prisutni
ljudi i čini mi se da smo mi bili prvi koji su živeli na njemu.
— Sigurno, Jane.
— Prema tome, Arnak, nazovimo nekako to ostrvo! Ali kako?...
Znam: Robinzonovo Ostrvo. Nije važno da li je Robinzon postojao
ili nije, ali ja sam ovde živeo kao Robinzon na svom pustom ostrvu.
Često sam se sećao knjige o tome brodolomniku... Da, biće to naše
Robinzonovo Ostrvo!... Slažete li se, Arnak, Vagura?
— Slažemo se, Jane!
More je bilo tako mirno da je mestimično podsećalo na površinu
velikog jezera. Ali, kada stigosmo na sredinu moreuza, primetismo
pred sobom na nepuno pola milje pojas mora čudno namreškanog
— kao od mnogobrojnih, sitnih talasića. To mesto izdvajalo se od
ostale površine tamnom bojom, tamnoplavom. Indijanci su bili
uznemireni.
— Da li to tamo duva vetrić? — pokazah ispred sebe.
— Ne, Jane, nije vetrić, — odgovori Arnak. — To je struja!
Poznajemo je.
Mesta na splavu zauzimali smo kao i dosada. Ja na levom veslu,
jer je na toj strani trebalo jače zapinjati da bismo se suprotstavili sili
struje. Arnak na desnom veslu. Vagura natrag, na krmi. Razume se,
mi, veslači, sedeli smo okrenuti leđima napred i zato nismo mnogo
videli šta se dešava s nama, ali ubrzo osetismo neke promene na
veslima. Kretanje vode zaustavljalo ih je nevidljivim šapama,
trebalo je jače veslati, a i Vagura je sada imao da se bori s krmom da
ne skrenemo sa pravca: ulazili smo u oblast struje.
Struja se valjala kao reka široka nekoliko milja, od istoka prema
zapadu, duž zemlje koju smo mi smatrali čvrstim kopnom. Sto smo
dalje zalazili u njen tok, postajala je sve jača. Voda je glasno udarala
o stabla splava. Nismo uspeli i pored nadljudskih napora, da se

98
održimo na označenom pravcu. Struja ne samo da nas je zanosila
ustranu, na zapad, nego je usto nekoliko puta okrenula naš splav,
kao da se poigrava s njim.
— Nije to ništa! — povikah drugovima vadeći veslo iz vode. —
Ne gubimo uzalud snagu. Pa šta ako nas struja odnese nekoliko
milja na zapad? Odmereno, strpljivo veslajmo u pravcu kopna, i
najzad ćemo se probiti polako kroz tu đavolsku struju...
— A da li će splav izdržati? — upita Vagura gledajući s
nepoverenjem u stabla. — Kako škripi!
Stvarno je škripao. Navala suprotnih struja stvarno je
predstavljala opasnost. Splav je mogao da se raspadne, i tu se ništa
ne bi moglo. Lijane kojima smo vezali stabla birali smo najčvršće
što smo mogli, zasada se sve dosta dobro držalo. Trebalo je verovati
da će izdržati do kraja.
Naš ne mnogo okretni splav postao je najzad igračka nošena čas
ovamo, čas onamo. Kada bi se našao kljunom okrenut kopnu, veslali
bismo jače, da bismo ga približili bar malo cilju. Bio je to naporan
posao, jer je struja bila snažna, ali nekako ni za trenutak nisam
gubio veru.
— Ipak se približavamo kopnu! — primetih. — Samo da ne
klonemo!
Indijanci su potvrdno klimali glavama.
Dalje na zapadu stalno kopno se naglo prekide. Linija obale
veoma naglo je skretala oštro na jug i okean je tu stvarao veliki zaliv.
Iz toga zaliva nailazile su prema severu snažne struje koje su,
upadajući u zapadnu struju koja nas je nosila, stvarali kovitlace, da
bi zatim toj uzburkanoj vodi dale severni pravac.
Pre no što smo zapali u taj kotao veslali smo očajno da bismo se
probili na jug, ali šta su bila naša vesla prema snažnom toku vode?
U tome paklu uskovitlanih voda splav je položio ispit izdržljivosti,
ali, nažalost, naš pokušaj da se probijemo do kopna doživeo je
potpun neuspeh. Nezadrživom snagom struje su nas gurale od cilja
i nosile na sever.
— Izgubili smo! — škripnuh zubima dižući veslo, jer je dalja
borba bila besmislena. Jedva sam hvatao vazduh u pluća, znoj me

99
je oblivao potocima. Ni mojim drugovima nije bilo bolje. S mržnjom
pobeđenih razmišljali smo o neprijateljskoj stihiji.
Za odmor nije bilo vremena. Ako smo se dosada trudili da
stignemo na jug, sada smo stajali pred licem nove borbe, jer je pred
nama iskrslo novo pitanje: kako da se vratimo na Robinzonovo
Ostrvo. Ono je ležalo istočno od nas, a struja je nosila naš splav
prema severu, gde se sve više izdvajalo iz mora ostrvo za koje smo
pretpostavljali da je Margarita. Bio je to — kako smo sada očigledno
mogli da ocenimo — prostran komad zemlje koja se protezala nekih
dvadeset milja u širinu, a možda i više, od istoka na zapad.
— Oh, zlo je, zlo je! — vikali su Indijanci. — Tamo su okrutni
ljudi!
Struja nas je nosila prema velikom ostrvu. Veslali smo sva
trojica, kao ošamućeni, da bismo se oteli od njene premoći. Posle
polučasovnog ogromnog napora primetili smo da struja oko nas
nije onako snažna i da se sada lakše probijamo ukoso. Još nekoliko
stotina snažnih udaraca — i okruži nas tiha voda. Struja je ostala
negde iza nas. Počesmo da kličemo od radosti.
Do Robinzonovog Ostrva imali smo oko dve milje. More je tu
bilo mirno. Veslajući bez žurbe, stigosmo predveče do jugozapadne
obale našeg ostrva. U toku dana okružismo ga velikim polukrugom
od više milja. Bili smo umorni kao psi, potišteni zbog doživljenog
poraza, ali ipak se obradovasmo kada se splav škripom zari u obalu
ostrva i kada blagi pesak zaškripa pod našim nogama.
Noć smo prespavali na mestu iskrcavanja. Sledećeg dana splav
prevukosmo pored obale do ušća naše rečice i vratismo se u staro
prebivalište.
U blizini pećine pripitomljeni papagaji, koji nisu bili utekli,
pozdraviše nas prijateljskom drekom, što nas dirnu u srce, jer nam
se, bar za trenutak, moglo učiniti da smo se vratili pod rodni krov.

100
 BITKA NA MORU

Sledeće nedelje prolazile su nam u poslu. Lovili smo, skupljali

voće i korenje, gradili novi spav i takođe očistili novi komad zemlje,
pored reke, od žbunja li korova, da bismo ga zasejali kukuruzom.
Mesa smo sada imali dosta, jer se, kao i prošle godine, skupio čitav
oblak papagaja na leglo u gaju, u severnom delu ostrva, a sa pohoda
na zapadnu stranu ostrva doneli smo na starom splavu desetak
velikih kornjača, koje smo držali žive.
Jednog dana, koristeći se lepim vremenom, upravo smo sejali
kukuruz, kada naglo skočismo sva trojica kao opareni. Pretvoreni u
uvo, lovili smo glasove što su se razlegali iz daljine. U to vreme često
se razlegala grmljavina iz oblaka iznad ostrva, ali ovo što smo čuli
nisu bili obični gromovi. Sunce je sijalo, a ipak je česta grmljavina
parala vazduh.
— To nije bura! — viknu Arnak.
— Dolazi od mora! — zaključi Vagura.
Bacismo lopate i potrčasmo na brdo. Kada se popesmo iznad
visine drveća i pogledasmo na more, pred očima nam se ukaza
potresna slika: dva broda videla su se na vodi bliže od jedne milje.
Udaljeni jedan od drugog oko četvrt milje, pucali su jedan na drugi.
Videlo se kako gađaju iz topova. Oblaci dima od spaljenog baruta
okružavali su oba broda. Napregnuvši pogled, videli smo čak i
pogotke kugli koje su padale i rasprskavale se u vodi u blizini
brodova.
Pratili smo bitku bez daha. Po jarbolima sam poznao da su to
brikovi sa dva jarbola, svaki naoružan sa mnogo topova. Bila je
paklena kanonada.
— To su zadrti psi! — povikah.
101
 Brodovi su stalno menjali svoj položaj želeći, očigledno, da se
tako nađu prema protivniku da bi ga zasuli što žešćom vatrom. Neke
kugle udarale su u trup broda ili u konopce kidajući jedra i veze, ali
i pored ovih pogodaka, očigledno ne mnogo opasnih, borba se
nastavljala i dalje.
— Ko su oni, Jane? — pitali su drugovi. — Jesu li to pirati?
Na glavnom jarbolu brika, koji je bio bliže ostrvu, videla se
zastava i mada je dim zaklanjao vidljivost, poznao sam da je to bio
španski brod. Na onom drugom, nešto daljem brodu ništa nisam
mogao da primetim i sigurno na njemu nije ni bilo oznake.
— Glavu bih dao da je onaj drugi pirat! — rekao sam. — A ovaj
bliži je Španac.
Brodovi su se, manevrišući stalno, pomerili malo na sever, u
blizini pet malih stena što su štrčale iz vode oko pola milje od obale.
Dešavalo se to blizu obale, i zato smo sa brda jasno videli svaku
pojedinost borbe.
Bio je to boj pun napetosti. Piratski brod — da ga tako nazovem
— pokušavao je da zahvati protivnika sa strane, da bi osvojio
njegovu palubu belim oružjem, ali Španac se čuvao i vešto
izbegavao da mu se ovaj približi. Ipak, čim bi malo izmakao, onaj bi
ga odmah jače poterao. Španac je, kratko trijumfujući i postižući
gotovo prevagu nad piratom, pogodio mu prednji jarbol i znatno
umanjio njegovu pokretljivost. Ali, nekoliko minuta kasnije na
njegovoj palubi prolomi se strahovita eksplozija baruta i čitav brod
se nađe u plamenu. To je rešilo borbu u korist pirata. Topovi
umukoše.
Sa zapaljenog brika ljudi su se spasavali skačući u more. U vodu
su spuštena dva čamca. Veslajući žurno, mornari su se udaljavali od
mesta požara. Smerali su u pravcu naše obale.
Arnak me grčevito uhvati za ruku i, pokazujući čamac, jeknu:
— Nesreća! To su zli ljudi!
— Bežimo odavde! — povika Vagura i htede da beži.
— Polako, prijatelji, polako! — zadržavao sam ih. — Još nam ne
preti nikakva opasnost!
— Tebi možda ne! — izjavi Arnak mršteći čelo. — Ali nama preti!

102
 Viknuh nestrpljivo:
— Ne pričajte gluposti. Nema razlike između vas i mene! Naša
je sudbina zajednička. Ma šta se desilo, neću vas napustiti i neću
dozvoliti da vam se čini nepravda. Živimo zajedno i branimo se
zajedno! Vaši neprijatelji su i moji neprijatelji.
Nešto lako mignu u očima Arnakovim, kao neki blesak
zahvalnosti. Indijanac me upita:
— A jesu li oni u čamcima tvoji neprijatelji?
— Jesu! — odgovorih.
Čamce što su prilazili obalama ostrva nismo ispuštali iz vida.
Sedelo je u njima oko dvadeset i pet mornara. Živo su veslali i videlo
se da su žurili, jer su napred postavili nekakve motke kao jarbole i
razapeli na njima jedra.
Nije prošlo ni pola sata, stigoše na ostrvo, ni punu milju daleko
od našeg brda. Iskrcali su se svi, ukotvivši jedan čamac, onaj veći,
nešto dalje od obale. Bojali smo se da ne zažele da pođu u dubinu
ostrva, ali došljaci se ulogoriše pored samog mora, ne silazeći sa
peska pored obale.
Izdaleka smo videli da svi napregnuto prate šta se dešava na
moru. Tamo je i dalje goreo njihov brod. Drugi brik doplovio je do
njega na udaljenost metka i iz muškete, posle čega se od njega
odvojio čamac s naoružanim ljudima.
Oni na ostrvu veoma su se uzbudili videći to, misleći sigurno da
to potera kreće za njima. Trčeći tamo-amo duž obale, tražili su
pogodne položaje za odbranu i pripremali oružje za borbu. Kako
smo uspeli da primetimo svaki drugi mornar imao je pušku. Ali,
njihov strah bio je opravdan. Čamac sa piratskog broda zaustavio se
pored zapaljenog brika i počeo da plovi oko njega. Zaključivši da ne
mogu da se popnu na palubu zbog vatre, oni iz čamca vratiše se na
svoj brod, koji ubrzo razvi sva svoja neoštećena jedra i udalji se u
istočnom pravcu. Predveče ga izgubismo iz vida.
Najvažnija stvar bila je da doznamo ko su i kakve su im namere.
Koristeći žbunje, prikrali smo se na sto pedeset koraka od njihovog
logora i čučnuli u gustom žbunju. Odatle smo videli sve kao na
dlanu. Za svaki slučaj imali smo pri sebi lukove sa otrovnim
strelama.
103
 Nabrojali smo ih dvadeset i tri. Po odeći sam poznao da to nisu
Englezi ni Holanđani. Odlazak piratskog broda donekle ih je
umirio, ali su raspravljali među sobom veoma živo i videlo se da se
ljuto svađaju. Jedni su, vičući, pokazivali na sever, gde su se na
vidiku ocrtavali vrhovi pretpostavljenog ostrva Margarite, drugi su
mahali u suprotnom pravcu, prema čvrstom kopnu. Lako smo
mogli da pogodimo oko čega se vodi spor, i neizmerno smo se
radovali što su došljaci nameravali da brzo napuste ostrvo.
Malo postrani od glavne grupe videli smo njihovo vatreno
oružje postavljeno u kupe. Bilo je tamo nekoliko pušaka raznog
kalibra, među kojima i nekoliko snažnih mušketa. Požudnim
pogledom proždirao sam to blago o kakvom sam već godinu dana
uzalud sanjao, te i nehotice počeh da premišljam ikako da ga se
dočepam.
Uprkos mom mišljenju da su došljaci neprijatelji, prevrtala mi
se po glavi misao da im priđem i da porazgovaram. Jer, toliko dugo
odsečen od mog sveta, želeo sam kao nikada da se sretnem s njima.
Ogromno me je interesovalo kako bi me primili! Da su bili Englezi,
ne bih se dugo kolebao. Ali, ovo nisu bili Englezi. Jedan je nešto
glasnije vikao i reči stigoše do našeg skrovišta, te otpade svaka
sumnja: bili su to Španci. Ljudi kojih je trebalo da se klonimo kao
vatre, i moji drugovi Indijanci i ja.
Zanet primamljivom slikom pušaka, pažljivo sam pazio na
ponašanje Španaca. Ne osetih da me Arnak blago gurka sa strane.
— Jane! — šapnu najzad Indijanac. — Pogledaj tamo, na vodu!
— Na vodu?
— Ne vidiš?
— Vidim dva čamca.
— Tako je, dva čamca!
Reče to tako zanetim glasom da odmah shvatih tok njegovih
misli. Pametna glava je ovaj Arnak, nema šta! Umeo je brzo da
gleda. Dok sam ja gutao pogledom primamljivo oružje, on je
razmišljao o važnijoj stvari: kako da se spase sa ostrva. Bila su tamo
dva čamca snabdevena jedrima, od kojih je manji bio kao stvoren
za naše ciljeve. Ali kako da ga se dočepamo? Dopola zariven
kljunom u pesak, ležao je odmah pored ljudi koji su sedeli na obali.
104
Ni miš se ne bi probio neopažen do čamca, a kamoli čovek. Drugi
čamac, veći i sa dubljim gazom, stajao je na sidru dvadesetak koraka
od obale zaliva.
— Čamac bi nam dobro došao! — govorio sam više sebi nego
drugovima. — Ali nema načina da ga se dočepamo.
Dan se bližio kraju. Na severozapadnom vidiku izrastao je iznad
okeana cm oblak nabijen gromovima. Kišovito doba svaki čas nam
je slalo obilne kiše.
Čim Španci primetiše približavanje bure, nekoliko njih uzeše iz
čamaca sekire i tesake i potrčaše u žbunje. Jedva pobegosmo krišom
od njih. U šumi se razleže gluvo tesanje. Dovukoše brzo stabala i
velikog granja i na rubu čestara sagradiše tri prostrane kolibe. Kada
završiše, prve kaplje kiše počeše da padaju po granju i pesku. U letu
dovukoše pod krov sve što je koji imao i sami se skloniše.
Bilo je veče. Bura je besnela. More je hučalo, vetar zavijao.
Čamci su ležali usamljeno. Španci nisu bili postavili nikakvu stražu,
sigurno uvereni da na ostrvu nema ljudi. Kolibe su bile jedva
dvadesetak koraka od obale, ali pomagala nam je gusta kiša. U
mraku, koji je brzo padao, nije se moglo čak ni sa ovako male
udaljenosti primetiti šta se dešava pored čamaca.
Čekali smo još samo da padne potpun mrak, oživljeni nadom da
će nam sve sjajno poći za rukom. U ovim okolnostima, kada nam je
nesmotrenost Španaca išla na ruku, nije nam bilo teško da
ukrademo manji čamac.
Kiša je bila hladna, tresli smo se od zime. Trenuci su, u
strpljivom očekivanju, sporo prolazili. Razmišljali smo šta će se
desiti kada ukrademo čamac.
— Španci, — rekoh drugovima, — neće znati ko im je odvukao
čamac. Bura će sprati sve tragove. Pomisliće da su ga talasi odneli.
Oluja je brzo prošla, nebo se pročišćavalo, među oblacima se
pojaviše zvezde. Posle bure vetar je još dizao visoke talase i more je
snažno šumelo, ali i na zemlji i na moru postajalo je vidnije nego
ranije, početkom noći.
Pristupismo izvršenju plana. U pohodu smo učestvovali samo ja
i Arnak; Vagura je imao da čeka nedaleko od obale. Zbacivši sa sebe
preveze, uđosmo u vodu nekoliko stotina koraka ispred koliba, tako
105
da smo bili u vodi do vrata, te odmereno krenusmo duž obale,
mestimično gazeći, mestimično preplivavajući dubine. Poneo sam
lovački nož, držeći ga najviše u zubima.
Nebo se sve više razvedravalo i, mada meseca nije bilo, pri
svetlosti zvezda mogli smo da razlikujemo stvari na nekoliko
desetina metara. Kada se pred nama nazreše tamni oblici čamaca,
pazili smo da nam samo glave vire iz vode.
Najpre stigosmo do većeg čamca ukotvljenog daleko od obale.
Kao što smo se i nadali, nije u njemu bilo ni žive duše. Preskočili
smo preko njegova ruba, popeli se unutra. Na dnu je bilo mnogo
vode od kiše. U prednjem delu ležala je gomila smotanih jedara.
Žurno smo pretražili čitavu palubu da bismo pronašli nešto korisno.
Ništa nismo našli.
— A pod jedrima? — šapnuh Arnaku. — Pogledaj! — Ubrzo čuh
kako Indijanac radosno zastenja.
— Šta si našao? — priskočih Arnaku.
— Nekakvu škrinju...
Otvorio je i nađosmo u njoj delove stare odeće. To za nas u ovom
trenutku nije imalo važnosti. Ali, pipajući dalje, u mraku naiđosmo
pored škrinje na nešto tvrdo. Sekiru.
— Oooo! — obradova se mladi drug i zaneto mahnu plenom kroz
vazduh.
— Dobro! Ponesi je! — rekoh. — Dobro će doći.
Ne otkrivši ništa više, spustismo se krišom u vodu i vratismo se
obali. More je postajalo sve pliće, i zato počesmo da pužemo
četvoronoške, rešeni da svakako stignemo do čamca do kojeg nam
je toliko stalo.
Izdaleka nam nije izgledao ni mnogo velik, ni težak, ali kada je
trebalo da ga svučemo s peska na vodu, nije nam to pošlo za rukom
baš lako. Najzad ga nekako pokrenusmo.
— Pogledaj jesu li tu jedra i veslo! — šapnuh Arnaku.
— Tu su! — reče on, dok sam se ja trudio da gurnem čamac na
talas.
Tako smo bili zaneti neobičnim poslom da zaboravismo na
jutro. Utom čuh naročitu škripu peska. Osvrnuh se, opazih
106
preneraženo čoveka koji ide prema nama. Išao je od koliba. Čim
vide da čamac nije na svom mestu, zastade kao ukopan.
— ! — vrisnu iz sveg glasa i nastavi da izvikuje još neke
španske reči.
Skoči kao jaguar u vodu da zadrži čamac koji se udaljavao.
Možda nas dotle još nije bio primetio, jer je jurio prema nama kao
lud. Arnak ga lako udari sekirom po glavi. Španac samo tiho jeknu
i svali se onesvešćen u vodu. Ali, galama koju je digao pre toga
probudila je ljude u kolibama. Istrčaše i počeše da jure za nama.
Nije bilo drugog izlaza nego napustiti čamac i spasavati se
bekstvom. Padosmo u vodu. Neprimetno za oko, ali živo udaljavali
smo se od čamca. U početku smo plivali po plićaku, dotičući
kolenima pesak, a zatim je išlo sve normalno. Za naima se razlegala
nerazumljiva galama Španaca.
Uverivši se da nas ne gone, prestadosmo da plivamo,
interesujući se za ono što se događa u španskom logoru. Tamo
naložiše na pesku vatru, čamac sasvim izvadiše iz vode i potrudiše
se da povrate svesti onesvešćenog Španca. Imali smo utisak da se
ne dosećaju da mi ovde postojimo.
— Uzdravlje, čamčiću! — škripnuh zubima.
Bio sam ljut. Ne samo što nismo osvojili čamac, nego sam,. da
zlo bude veće, izgubio u vodi lovački nož, gubeći tako vernog
prijatelja, koji me nije napuštao čitavu godinu.
— Imaš li sekiru? — viknuh Arnaku.
— Imam! — odgovori on.
Sila je, junak! On bar nije podbacio.
— Čuvaj je kao oko u glavi. Izgubio sam nož...
Na nekoliko stotina koraka od logora nađosmo na ugovorenom
mestu Vaguru. Zajedno s njim prikrali smo se opet kolibama i,
pribivši se u žbunju, pratili smo šta rade Španci.
Za to vreme čovek koga je Arnak svalio u vodu došao je sebi i
mora da je pričao grozne priče o napadu, jer u logoru nastade
uzbuđenje. Na veliki čamac popeše se odmah dvojica naoružanih
stražara, a manji izvukoše na pesak, još dalje od vode. Bojeći se

107
svakako napada, nisu spavali da kraja noći, kružeći u blizini koliba
na obali.
Prošlo je sve bolje nego što sam očekivao. Pred osvit primetismo
u njihovom logoru užurbano kretanje, a kada priđosmo bliže, obuze
nas ne mala radost: Španci su se spremali za odlazak. Grozničavo
su trčali tamo-amo; žurili su kao da im sam Lucifer stoji za petama.
— Broji tačno koliko ih seda! — rekoh Indijancima.
Dopuzasmo još bliže, da nikoga i ništa ne propustimo.
Dok su sedali u čamce, teško nam je bilo da ih prebrojimo u
gužvi, ali izgledalo je da su svi Španci posedali i da niko nije izostao.
Najzad odmakoše od obale, a blaga tišina zavlada uokolo. Čim se
razdanilo, pretražismo oprezno svu okolinu, ali nikoga tamo ne
beše.
Ispuni nas veliko olakšanje. Na prvim zracima jutarnjeg sunca
belela su se na vidokrugu dva razvijena jedra. Smerala su prema
zamišljenom ostrvu Margariti.
Uputismo se na mesto gde je nedavno na pesku ležao čamac.
Tražeći ovde-onde po vodi, imali smo sreće. Vagura nađe u plićaku
lovački nož kome se toliko obradovah da snažno izgrlih žutokljunca.
Pogrešio bi ko bi pomislio da se na tome završio nesvakodnevni
događaj. Pokazalo se da je jučerašnji pljusak ugasio požar na
španskom briku, i da je bura bacila njegove ostatke na jednu od pet
stena u čijoj se blizini vodila poslednja bitka, i tamo ih nasukala.
Kljun broda je bio potpuno izgoreo i raspao se, a krma kao da je
ostala, mada se i iz nje još dimilo.
Toga jutra prihvatismo se neobična posla. Oko podne dođoh na
jednu misao, a pravo je čudo kako mi to nije palo na pamet i ranije.
Olupine! Ostaci brika nesumnjivo su sadržavali mnoštvo predmeta
veoma korisnih za nas, možda čak i dasaka, čekića i eksera kojima
bi se dalo slupati kakav takav čamac. Olupina je stajala na pola milje
daleko od obale, lako je bilo doći do nje pomoću našeg splava.
Odmah posle podne prihvatismo se posla utroje. Ponesmo sa
sobom sekiru“ nož i nekoliko praznih košara. More je bilo dosta
mirno i prebacivanje nije tražilo nikakvih napora.

108
 Iz dubine broda i dalje je kroz pukotine prolazio dim, mada mi
krmanoška kajuta, koja je štrčala visoko, nije izgledala mnogo
oštećena od požara.
Stigosmo do same palube. Kud god pogledaš, sve sami tragovi
pustošenja. Vatra, ipak, nije progutala sve. Neke grede bile su samo
ugljenisane. Jedra su bila potpuno izgorela, ali jarboli su delimično
ostali. Konopci takođe nisu svuda propali.
— Gledaj, Jane! Koliko je tih konopaca! — radovali su se momci.
Još nisam mislio određeno šta da uzmemo, ali plen je izgledao
bogat.
Privezavši splav za jarbol, popesmo se na palubu. Bila je strma;
hvatajući se za razne pregrade i konopce, popesmo se na krmu.
Vatra je nekako poštedela zadnji deo broda, možda zato što se tvrđa
hrastovina bolje oduprla pustošenju vatre. Tamo su se nalazile
kajute u koje se moglo gledati kroz okrugle otvore, takozvane
. Da bismo ušli unutra, morali smo da razbijamo vrata sekirom.
Nismo žalili truda. Stanovali su u njima očigledno oficiri, koji su,
bežeći, poneli sa sobom malo stvari. Sve je to ležalo sada neuredno
razbacano i činilo mi se, posle godinu dana divljeg života na ostrvu,
kao toliko bogatstvo da nisam znao čime najpre da pojim zasenjene
oči.
Tražili smo, pre svega, oružje i hrane. Našao sam pištolj bačen
u ugao, ali bio je pokvaren, nedostajao mu je oroz. Vrećica, skrivena
pod krevetom, izazva našu pažnju. Kada pogledah u nju, obuze me
vatra od prekomernog uzbuđenja; u vrećici je bio barut! Desetak
funti baruta! Pištolj, koji sam imao u pećini,. moći će ubuduće da
služi ne samo za kresanje vatre. Otkrili smo takođe i zalihe olova.
Mesecima se nisam toliko radovao kao sada. Kao da mi je težak
kamen pao sa srca. Jer nisam uzalud bio lovac u virdžinijskim
šumama; umeo sam da ocenim vrednost pravog vatrenog oružja.
I opet sam bio spreman da igram sa dečacima pobedničku igru.
Premećući dalje po kajuti, koja je nesumnjivo bila kapetanova
kajuta, naiđosmo na durbin. Bio je dug lakat i po, a tako precizan
da, kada ga namestih i upravih na ostrvo, lišće na kokosovim
palmama videh tako jasno da mi se učini da bih ga mogao gađati
strelom iz luka. Drugovi koji nikad nisu gledali, kroz durbin onemeli

109
su i bili spremni da poveruju u đavolske mađije. Srdačno sam im se
nasmejao, pažljivo sam stavio dogled u futrolu i dao ga Vaguri da ga
čuva kao blago.
— Hoćemo li poneti tu cev? — upita Arnak.
— Pa razume se!
U kapetanovoj kajuti nismo našli ništa više zanimljivo.
Međutim, posle razbijanja sledećih odeljenja — bilo ih je četiri — u
poslednjem smo naišli na pravi arsenal. Ležalo je tamo desetak
pušaka raznog kalibra, od okretnih lovačkih pušaka do teških
mušketa. Ruke su mi drhtale. Odlučismo da sve odnesemo na splav.
Prenošenje plena nije trajalo dugo. Osvrnuh se po palubi tražeći
dasaka za gradnju čamca, ali nije bilo dobrih. Zato smo izneli iz
kajuta nekoliko klupa, stolova i stolica i bacili ih u vodu. Privezali
smo sve to užetom, da bismo mogli vući za splavom.
Proveli smo na brodu oko tri sata. Pri kraju se sve više dizao
dim, koji je dolazio iz dubine broda. Gušio nas je i terao nam suze
na oči. Neka mesta na palubi bila su vrela od vatre, koja se širila
iznutra.
Hteo sam da potražim još kakvog oruđa, ali sem sekire ništa
nismo našli. Tada otplovismo od broda i natovaren splav uputismo
prema otoku. Vreme je bilo lepo. Po mirnom moru srećno stigosmo
do obale.
Noću je crvenilo obasjavalo nebo nad grupom Pet Stena. Vatra
se probila kroz palubu i zahvatila ostatak brika.

110
 ISKRCAVANjE TAJANSTVENIH LjUDI

Nastavili smo rad tamo gde smo ga prekinuli kada se začula

bitka na moru: na kukuruznoj njivi. Sva preostala zrna zasejasmo
pažljivo u plodnu zemlju pored reke, mada smo svi želeli da
napustimo ostrvo pre no što dođe do berbe.
Od klupa i stolova, koje smo dovukli sa broda u nameri da
slupamo od njih čamac, ništa nije ispalo. Nedostajalo nam je
potrebno oruđe, testere, blanjalice, čekići, ekseri, a sem toga
pokazalo se da materijal ne odgovara, da je tvrd, i zato smo morali
da se vratimo na prvobitan plan, na splav. Nekoliko puta smo ga
prerađivali ispitujući njegovu vrednost na izletima po vodi. U ovom
poslu već smo se prilično izveštili.
U toku ovih nedelja nismo zanemarivali obuku u streljanju. Bilo
mi je stalo da momke naučim da dobro gađaju. Odavno, za vreme
ropstva, dosta su se namirisali baruta i privikli na pucanje topova,
mada nikad nisu dobijali oružje u šake. Sada sam ih brzo naučio da
pune puške, da ih nameštaju, da nišane, da pucaju, čak i da čiste.
Gađali smo uvek u ploču načinjenu od dveju vezanih ploča od
stolova. Na taj način nismo gubili olovo, jer smo mogli da ga vadimo
iz drveta.
Mladićima se toliko dopalo gađanje u ploču da bi najrađe pucali
bez prestanka, ali ja brzo učinih kraj igri. Izračunao sam da nam je
baruta i olova ostalo za nekih trista naboja. Čim su Indijanci postigli
kakvu-takvu veštinu, da su od deset metaka devet pogađali u cilj na
udaljenosti od sto koraka, smatrao sam da je obuka završena i
nisam hteo da upropašćujem dragoceni barut. Napravili smo od
zečjih kožica po dve vrećice za put, jednu za barut, drugu za kugle
— i priprema je bila završena.

111
 Neočekivani i uzbudljivi događaji, koji su mnogo dana imali da
mute mir na Robinzonovom Ostrvu, pali su na nas iznenada, jednog
sunčanog dana, kada čak ni oblačka nije bilo na modrom nebu, a
osvežujući vetrić je tako duvao da je bilo pravo uživanje. Rano
izjutra, toga dana, Vagura se uputio na sever da pogleda kako
izgleda u papagajskom gaju, da li se ptice već legu. Posle tri sata
dotrča zadihan, sa izrazom straha u očima.
— Ljudi... Ljudi.,. — mucao je nerazumljivo, zaduvan, jedva
dišući.
Kao lud stalno je pokazivao iza sebe.
— Šta, ljudi? I Kakvi ljudi?
— Mnogo ljudi... Mnogo... Mnogo...
— Na moru?
— Ne... Iskrcali su se Španci!
Pomislih da je to možda kazneni pohod Španaca sa Margarite
protiv nas. Munjevito skočismo u pećinu po oružje. Naše tri puške
bile su spremne. Osam ostalih brzo napunismo i stavismo pored
zida, da bi nam bile pri ruci.
Popesmo se na naše brdo s durbinom, ali ni sa vrha ne otkrismo
ni trag došljaka. Papagajski gaj, udaljen nekih tri milje od nas, gubio
nam se ispred očiju iza izbočine koju je tu stvarala razuđena obala
ostrva.
— Trebalo bi da ih vidimo izbliza, — rekoh ja. — Prikrašćemo se
do njih.
— Kako je dobro što imamo puške! — uzdahnu zadovoljno
Arnak.
Bilo je još dosta vremena do podne, a izgledalo je da će dan biti
težak i pun neočekivanih događaja. Zato spremismo nešto hrane za
put, brižljivo pregledasmo puške, a ja, sem toga, stavih za pojas
nabijen pištolj, a sem vatrenog oružja ponesmo i lukove: moglo se
desiti da zatreba da gađamo ne odajući se pucanjem.
Radi sigurnosti preostalo oružje sakrismo vešto, da ga niko ne
bi otkrio.
Krenusmo u izviđanje, rešeni da nikoga ne napadamo, već samo
da se branimo izbliza, ako budemo napadnuti. Teška mušketa,
112
prema tome, zasada nije bila potrebna. Izvadili smo kugle i napunili
puške olovnom sačmom da bismo, u slučaju sukoba, ranili više
neprijatelja.
Ćutke iziđosmo iz pećine. Od samog početka svi smo bili na
oprezu. Stupali smo jedan za drugim — ja prvi, Vagura poslednji —
držeći se ivice čestara. Često smo zastajali loveći uvom glasove, ali
sem šuma obližnjeg mora i običnih krikova šumskih ptica nikakav
glas nije stizao do nas.
Kada zaobiđosmo izbočinu, primetismo ih na razdaljini od
jedne milje. Stavih durbin na oko. Grupa došljaka ležala je na pesku
kraj obale, u hladu kokosovih palmi, kao savladani smrtnim
zamorom. Drugi su se vukli u blizini tražeći očigledno hrane, jer
neki su se bili popeli na palme i bradi orahe. Nabrojao sam ih oko
trideset, ali moglo ih je biti i više u čestaru. Začudih se što se na
moru nije video nikakva brod kojim su tu mogli doploviti, nego su
samo tri čamca stajala na obali.
— Sa ostrva Margarite...
Čitava stvar izgledala nam je čudna i tajanstvena. Ko bi razuman
izlazio na otvoreno more i kretao na dalek put na ovako krhkim
čamcima? I, usto, u ovako velikom broju? Vreme je bilo naklonjeno
veslačima, to je istina, ali da se dotada spokojno more samo malo
uzburkalo, katastrofa bi bila gotova. Čudna lakomislenost ovih
nepoznatih ljudi.
— A možda su to Indijanci? — ubaci Vagura.
Pogledasmo još jednom kroz dogled. Nisu izgledali kao
Indijanci. Ustvari, sa ovolike udaljenosti nismo mogli da razaznamo
crte njihovih lica, ali ipak nosili su na sebi — bar neki — odelo, neki
košulje, neki pantalone, znak da nisu Indijanci: ovdašnji
starosedeoci nisu nosili sličnu odeću. Uostalom, tri čamca bila su
izrazito evropskog porekla.
— Jesi li primetio kod njih puške ili kakvo oružje? — pitao sam
Arnaka.
— Još nisam primetio, — odgovori Indijanac.
— Valjda nisu bez oružja?
— Tako izgleda, Jane...

113
 Odjednom, mladić, gledajući izvesno vreme na durbin, viknu
začuđeno. Predajući mi brzo dogled, samo promuca:
— Gledaj sam!
Neko od onih što su spavali pod palmama ustade. Bila je to žena.
A pored nje se pojavilo nešto još manje: dete. Zagonetka sve teža,
sve nerazgovetnija.
— Možda tamo na pesku ima još žena? — progunđa Arnak.
— Sasvim je mogućno. To je valjda neko porodično putovanje.
U svakom slučaju moramo da stvar izvidimo i doznamo zašto su
došli ovamo.
Oprezni i dalje, nastavismo pohod prikradajući se, kao i pre
toga, pored žbunja. Ubrzo se nađosmo okruženi bodljikavim
žbunjem. Tu su rasli divovski kaktusi. Na nekih petsto metara od
logora došljaka gusto je raslo ovo sočno bilje, dajući nam izvrstan
zaklon. Čučnusmo. Odatle se širio odličan pogled na ušće potočića
koji se tu ulivao u more, zatim na visoku šumu, naš papagajski gaj,
koji se zeleneo nešto dalje od obale, i na logor ovih tuđih ljudi,
odmah pored ušća potoka, na drugoj njegovoj strani.
Sada sam na dogled pratio sve što se dešavalo u logoru, nijedna
pojedinost nije mogla da mi promakne. Odmah sam prenosio
drugovima ono što sam otkrivao.
— Među onima što leže ima žena i dece...
— Ima li ih mnogo? — pitao je Arnak.
— Nema mnogo. Tri, četiri — i toliko dece...
— A muškarci, imaju li mnogo oružja? .
— Ne vidim ga uopšte... Ah, eno! Jedan drži dugi nož, sada
njime seče granu... Drugi mu pomaže, takođe ima nož....
— A lukove, imaju li lukove?
— Ni traga!
— I nikakvih pušaka?
— Nikakvih!
— Možda su sakrili oružje?
— Eh, dečko! Sto bi imali da ga kriju, i od koga? Na pustom
ostrvu! Oružje se u ovakvim prilikama drži pri ruci, sem ako se
114
nastoji da se neko izmami napolje, da mu se pripremi klopka. Ali,
ovde takvog „nekog“ nema!
— Ja im ne bih verovao! — ubaci Vagura.
Mladić je to rekao tako ozbiljnim glasom da ja zamalo ne prsnuh
u smeh. Ipak se uzdržah, da ga ne bih vređao nepotrebnim
podsmehom.
— Uveravam te, — rekoh, — da ćemo paziti na njih otvorenih
očiju. Ali, ne preterujmo u našoj opreznosti...
Gledajući i dalje na dogled, poskočih začuđeno.
— Čekajte! Nešto čudno! Kakvo je to nesvakidašnje društvo!
Nema tamo ni jednog Španca! Ni jednog belca!
— Kako to?
— Eto, nema! To su sami Indijanci i — crnci!
— Crnci!
— Da, crnci!
Dadoh Arnaku dogled da se sam uveri. On potvrdi moje
zapažanje.
— Šta ih je ovamo nagnalo?! — razmišljao je mladić.
— U svakom slučaju doplovili su iz krajeva naseljenih belim
ljudima — izjavih ja.
— Po čemu to zaključuješ?
— Zar ne vidiš? Imaju lošu odeću, kakvu obično nose robovi na
plantažama, a sem toga — ovi crnci. Crnaca koji žive na slobodi ovde
nema!
— Istina.
Prisutnost među pridošlicama nekolicine Indijanaca izazva
među mojim drugovima razumljivo uzbuđenje. Mogli su to da budu
ljudi svoji, ali mogli su da pripadaju i neprijateljskom plemenu.
Mržnja među nekim plemenima je tako nakazno i duboko sezala u
dušama ovdašnjeg stanovništva da ponekad čak ni okrutno ropstvo
pod tuđinima nije moglo da odagna ili priguši neprijateljska
osećanja. Otuda ovaj nemir dečaka.
— Boje se potere! — ustanovi Arnak, a i ja sam imao takav
utisak.
115
 Jedan čovek snažna stasa i građe približi se potoku. Napi se
vode iz šake, a zatim skide košulju i poče da se umiva. Arnak, koji je
pratio njegove pokrete na dogled, odjednom brže uzbuđeno Vaguru
za ruku i reče mu da pogleda kroz cev. Obojica su govorili
isprekidanim rečima, svojim aravaškim jezikom, uzbuđeni nečim
važnim, čas utvrđujući nešto nemoguće, čas izražavajući sumnje,
prepirući se, a zatim bi opet grabili dogled, da se još jednom uvere.
Jedino sam primetio da često ponavljaju reč: Manauri. Njihova
neobična živost izazva moje interesovanje.
— Šta je s tim Manaurijem, ko li je to? — upitah.
— Ah, Jane! — odgovori Arnak. — Onaj što se kupa neverovatno
liči na Manaurija.
— A ko je Manauri?
— Manauri je brat Vagurine majke i jedan od vođa našeg
plemena.
— Znači, vaš blizak rođak!
— Nismo sigurni da li je to on. Meni se čini da je on, ali Vagura
sumnja... Četiri godine nismo ga videli. Mogao je da se promeni,
razumeš?...
Rekoh im da se stišaju i izjavih:
— Veoma je važno da se to proveri. Uronite u čestar i priđite mu
još stotinak metara, eno tamo, do one humke! Možda ćete ga tada
poznati.
Upadoše sa dogledom u žbunje i brzo otrčaše prema potoku.
Živo su hitali, ali ne pomože to mnogo. Nisu stigli daleko, kada
Indijanac iziđe iz vode i, okrenuvši nam leđa, obuče košulju i vrati
se svojima.
Kada stigoh do dečaka, bili su još uzbuđeni i nesigurni šta da
misle o čoveku koji se kupao.
U kaktusovom čestaru, pazeći budnim okom na logor, počesmo
da se savetujemo šta da radimo dalje. Trebalo je preduzeti nešto
odlučno, jer su došljaci, kako se moglo zaključiti po njihovom
kretanju, nameravali da ubrzo napuste ostrvo.
I sada zajednički odlučismo da je bolje da se otvoreno pokažemo
došljacima, nego da oni otkriju našu prisutnost i da preduzmu neke

116
neprijateljske mere prema nama. Nisu nam izgledali opasni, možda
im je čak bila potrebna naša pomoć, imali su tri čamca.
Kada krenuh iz žbunja, odložih pušku na zemlju ne želeći da
njome plašim ljude. Bio mi je dovoljan pištolj zadenut za pojas i
poluprikriven.
— Treba li đa i mi pođemo bez pušaka? — upita Arnak.
— Nećete poći uopšte! Ostaćete u zaklonu, kao moja zaštitnica.
Da ne bih otkrio zaklon Arnaka i Vagure, provukoh se kroz
žbunje na dobrih četvrt milje i tek tamo iziđoh na obalu. Vukući
nogu za nogom, kao u šetnji, prema logoru, nađoh se pred
kokosovim palmama, čija su me stabla krila od očiju došljaka.
Kasnije iziđoh na otvoren prostor. Ali oni me, očigledno nisu
očekivali, jer pređoh čitav komad puta i nađoh se već sasvim blizu
potoka kada me primetiše.
Neopisani strah! Zene počeše da vrište i da beže. Sklanjajući se
u žbunje, kupile su decu usput. Muškarci, ugledavši samo mene
jednog, ne pobegoše, nego počeše da se hvataju za oružje. Jedni
ščepaše noževe, drugi štapove, i svaki se zaustavljao kao ukopan
tamo gde se našao, proždirući me vatrenim pogledom. Posle prve
galame nastade zloslutna tišina.
Istim korakom kao i dotada produžih dalje dok ne stigoh do
ušća potoka. Od najbližih muškaraca nije me delilo više od trideset,
četrdeset koraka.
Učinih prijateljski pokret rukom i pozdravih muškarce snažnim
glasom:
— — dobro došli!
Očigledno engleski, jer sam znao samo taj jedan jezik, kao što je
poznato.
Oni se čak i ne pokrenuše.
— — dobar dan! — viknuh i osmehnuh se prijateljski
širokim osmehom, mada đavo sam zna da li se šta videlo kroz moju
gustu bradu.
Na moje „dobar dan“ — opet gluvo ćutanje.
— Zar niko od vas ne razume engleski? — upitah.
Glupo pitanje, jer da neko razume, sigurno bi već odgovorio.
117
 Mornar Vilijem naučio me je nekada nekoliko španskih reči.
Sada sam ih skupljao po glavi i viknuh:
— — dobar dan!
Sa one strane ni glasa. Samo jedan što je stajao dalje mahnu
rukom, a neko drugi kao da tiho uzdahnu. Ocenih po licu onih što
su stajali bliže da su znali španski.
Malo posle nastavih opet:
— — prijatelj! — dobar prijatelj!
Pritom sam ukazivao na sebe i udarao se u grudi, da ne bi bilo
sumnje da sam taj dobri prijatelj ja.
Ali, oni kao da su se pretvorili u led. Nisam očekivao ovakav
prijem. Zar su se baš toliko uplašili video ovakvog bradonju da su
sasvim zanemeli, da im se jezik zavezao?
— — prijatelji! — viknuh i širokim zamahom ruke opisah
krug prema njima: to je bio pokret veoma razumljiv, nedvosmislen,
da ih sve smatram za prijatelje.
U njihovom krugu ponegde se začu tih šapat, ali odmah
prestade i opet ne dočekah nikakav odgovor.
Već mi ponestade reči i dosetljivosti. Šta da uradim da bih ih
pokrenuo i uverio? Setih se da su po bradi prepoznali da sam
Evropljanin i da ih je to ispunilo nepoverenjem.
Ostala mi je još jedna stvar, veoma nepouzdana.
— Manauri! — viknuh.
Odnekud sa strane stiže do mene glas čuđenja. Uhvatih se za
njega kao za poslednju nadu.
— Manauri! — ponovih ovo ime što sam mogao jasnije.
— Ho! — odgovori odrasli Indijanac i iziđe iza palme iza koje je
dotle stajao. Bio je to onaj čovek što se umivao na potoku.
Talas radosti obli mi srce. Znači bio je to zemljak mojih dečaka,
njihov rođak Manauri.
— Manauri? — ponovih još jednom upitno, da bih se uverio.
— Si, si! — da, da! Manauri! — odgovori Indijanac.
Ogromno čuđenje ogledalo se na njegovom licu. Živo sam
mogao da zamislim šta se dešavalo u duši toga čoveka: pobegao je
118
zajedno sa drugima na pusto ostrvo, a tu sad izrasta pred njim, kao
duh, tuđ, bradat momak, Evropljanin, koga živ nije video očima, i
zove ga po imenu.
Manauri, i dalje sa zapanjenim izrazom lica, poče da mi prilazi,
kada mu iznenada priskoči ogroman crnac i zaustavi ga. On je
uzbuđeno nešto objašnjavao Indijancu mašući snažno rukama i
pokazujući preteći prema meni. Nesumnjivo ga je opominjao da me
se čuva.
Manauri je bio visok čovek, adi ipak ga je crnac nadvišavao za
pola glave. Morao je biti veoma jak; na snažnim rukama i
ispupčenim grudima isticali su se snažni mišići. Kako sam mogao
da ocenim izdaleka, imao je bistre, prodorne oči, žive pokrete i
nadmen, zapovednički stav. Bio je to, verovatno, njihov vođ.
Razgovor između Manaurija i crnca bio je veoma buran.
Prepirali su se. Crnac nastrljivo, Manauri sa većom uzdržanošću.
Predosećao sam da se crnac trudi da ga zadrži, a da je ovaj hteo da
dođe meni i da porazgovara.
— Manauri ! — vikao sam iz sveg glasa Indijancu
računajući da neće podleći nagovorima onoga drugog. — ,
Manauri!
Napregnutih živaca očajno sam istiskivao iz sećanja sve španske
reči koje sam ikada čuo. Trebalo je da pobedim neprijateljstvo
zadrtog crnca i da uverim ostale u svoja prijateljska osećanja.
Otporne reči dolazile su mi kao plašljive ptice.
— — ja sam prijatelj svih! — slupah
rečenicu, i, radostan što mi je to uspelo, glasno sam je uzvikivao po
nekoliko puta, kao svečanu zakletvu.
Veliki crnac naredi nešto svojima i oni trkom upadoše u žbunje
i počeše da se probijaju da bi mi odsekli odstupnicu. Kada shvatih
njihove namere, glasom, pokretima glave i ruku izrazih svoje
neslaganje, a zatim utekoh. Puzao sam ispred potere na razdaljini
od stotinak koraka. Nije bilo ni govora da me stignu, jer sam nekada
bio slavan trkač u Virdžiniji, a na ostrvu nisam izgubio ni trunke
okretnosti.
Okrenuh se goniocima i mahnuh im rukom da prestanu da me
gone, ali oni su jurili sve vatrenije. Bilo ih je šest ili sedam. Ako se
119
ne opamete u poslednjem trenutku, zlo će biti: pašće krv, njihova
krv.
Jureći prema grupi kaktusa, iza kojih su stražarili moji drugovi,
počeh da vičem već izdaleka:
— Arnak, Vagura! Iskočite iz zaklona!... Puške! Pokažite puške!
Srećom, sve se dobro svršilo. Dečaci su sjajno razumeli scenu.
Ispali su iz zaklona ne samo sa groznim mahanjem pušaka, nego i
sa tako strahovitom vikom da su mogli da nateraju strah u kosti i
mnogobrojnijem protivniku. Kada dotrčah do njih,
Arnak mi baci u šake pripremljenu pušku i viknu:
— Nema ih! Povukli su se!
Puške su, znači, već samom svojom pojavom ispunile svoj
zadatak kako je trebalo — gonioci su izgubili volju za dalje avanture.
Krijući se u žbunju, pobegli su glavom bez obzira.
— Bežimo odavde! Brzo! — šapnuh dečacima.
— Zar misliš da će nas goniti? — upita Arnak.
— U ovom trenutku sigurno neće. Ali, kada se ohlade, ko zna...
U svakom slučaju treba da im se sklonimo ispred očiju.

120
 MATEO

Trčeći u izlomljenoj liniji i uništavajući za sobom tragove koliko

se dalo, vratismo se u pećinu. Sunce je bilo na polovini puta između
podneva i večeri. Toga dana nismo očekivali nemilu posetu.
Pojeli smo obilnu večeru, posile čega se prihvatih oštrenja
lovačkog noža na kamenu. Ovaj posao i vatrenost s kojom sam ga
obavljao izgledali su dečacima tako čudni đa u početku počeše
nepoverljivo da gledaju jedan drugoga, dok na kraju Vagura ne
izdrža i upita me podsmešljivo:
— Koga hoćeš da zakolješ tako oštrim nožem?
— Sebe.
On zaćuta. Malo posle, pokazujući svoje grlo i čineći pokret kao
da se kolje, upita:
— Tu?
— Pogodio si, domišljane. Tu!
— Hoćeš da se lišiš života?
— Ne. Samo brade.
— Aaaa...
Indijanci počeše da se veselo smeju, još nikada ih nisam video
tako sjajno raspoložene.
Naoštrivši nož, nađoh dve odgovarajuće daske i utroje pođosmo
na reku. Bradu sam namazao zečjim salom da omekša, a zatim sam
je stavio između dasaka i rekao im da seku blizu kože.
— Bićeš manje lep! — sa otvorenom brigom me je opominjao
Vagura. — Manje ćeš ličiti na tigra.
— Zato ćeš im se dopadati! — oceni Arnak.
121
 — Kome?
— Pa onim ženama. Zar ih nisi video?
Smejali su se mangupi na moj račun i mojoj patnji. Nož, mada
je bio oštar, nije ipak bio britva i dlake je više čupao nego sekao.
Posle brade, od koje su ostali samo tragovi nekadašnje bujnosti,
došao je red na kosu. Nešto je još tamo ostalo, ali vrat je izišao na
dnevnu svetlost. Kada, posle završene operacije, pogledah u vodu,
imao sam nekako ljudskiji izgled.
Očigledno nismo se vratili u naše sedište samo radi večere i
šišanja. Valjalo je da posakrivamo sve važnije predmete, da ne bi
bili nađeni kada mi ne budemo prisutni. Tako smo oba splava
prevukli u zaklon gde je gusto žbunje, kao baldahin, visilo nad
rekom. Zalihe oružja zakopasmo u uglu pećine, pod gomilu sena.
Sto se dalo sakrili smo u okolnom žbunju, čak smo vezali tamo u
blizini nekoliko živih velikih kornjača, koje smo imali u svom
domaćinstvu.
Ocenivši da smo dosta dobro obezbedili naš imetak, krenusmo
ponovo prema logorištu. Sunce je upravo zalazilo kada dođosmo
tamo. Dok je bilo vidno, pretresli smo žbunje u blizini našeg
položaja, želeći da se osiguramo od zaseda. Ali, sve je bilo u redu,
niko nije sedeo u žbunju, došljaci su logorovali na starom mestu, na
drugoj strani ušća potočića.
Ovoga puta ja sam ostao sakriven sa dve puške pri ruci, a
drugovi su pošli u logor. Uzeli su sa sobom puške da bi oni videli da
smo naoružani, ali obe ove puške bile su pokvarene i odbačene, a
sem toga bile su prazne: ako bi dečaci bili iznenada savladani i ako
bi im oteli puške, da izdajnicima ne bi koristile.
Na odlasku dao sam još mladim prijateljima poslednja
uputstva, kao otac pri rastanku:
— Idite i porazgovarajte s Manaurijem. Nipošto ne odajte
nikome koliko nas ovde ima. Cak ni Manauri zasada ne treba to da
zna.
Pošli su. Mrak je uveliko padao i zato sam se i ja prikradao
zajedno s njima sve do obale potoka. Logorište se nalazilo na
nekoliko desetina koraka od mene i mogao sam ne samo da čujem

122
ako se bude šta glasno govorilo, nego i da vidim, i pored noći, jer su
gorele dve omanje vatre.
Najpre stigoše do mene isprekidani glasovi. To su se dečaci
pojavili u logoru. Video sam kad su stupili u blizinu vatre i kako se
okuplja oko njih gomila ljudi.
U gužvi je bilo teško pratiti šta se s njima dešava: okupljena
gomila sakrivala ih je od mog pogleda. Pažljivo sam razgledao
okolinu oko sebe. Na nekoliko koraka od mene rasla je kokosova
palma. Stablo se dizalo koso od zemlje i tek znatno više dizalo se
uvis. Bosim nogama lako sam se uspuzao na taj povijeni deo i
odozgo sam odlično mogao da posmatram čitav logor.
Dečaci su stajali kraj vatre onako kako su obećali. Delilo nas je
nekih osamdeset koraka; malo predaleko za pucanje noću. Jednu
pušku poneo sam gore da bih je imao odmah u pripravnosti; drugu
sam ostavio na zemlji pored stabla.
Video sam da je Manauri poznao dečake i pozdravio se s njima.
Isto tako srdačno pozdravili su ih i nekoliko drugih Indijanaca, koji
su, nesumnjivo, bili iz istog plemena. Prisutni Crnci pokazivali su
takođe radost, a čak je i div, koji je bio za glavu viši od svih, srdačno
pozdravljao mlade goste. Kamen mi spade sa srča i, pun dobrih
misli, očekivao sam dalji razvoj događaja.
Arnak izdade ljudima što su bili oko njega glasnu naredbu i oni
čučnuše na zemlju. Nisu seli samo on, Vagura, Manauri i veliki
crnac.
Vešt gad! — pomislih s priznanjem o mladom Indijancu, jer sam
zahvaljujući ovom njegovom naređenju, mogao bolje da pratim
čitavu scenu, što je on očigledno i želeo.
Njihov razgovor protegao se do kasno u noć, bio je živ i dosta
komplikovan. Najpre je Arnak dugo govorio, pričajući sigurno o
svojim doživljajima na piratskom brodu i na ostrvu. Pokazivao je na
svoje zube koje mu je kapetan izbio, a Vagura je pokazivao ožiljke
na leđima i ostatke uva. Arnak se služio, jasna stvar, aravaškim
jezikom, a Manauri je prevodio reč po reč na španski, da bi razumeli
i svi crnci. Zatim je sam Manauri, ukratko i precizno, ispričao
mojim drugovima svoju istoriju, vezanu, kako sam predosećao, za
prostrano ostrvo na severu, jer je često pokazivao na tu stranu.

123
Govorio je veoma krasnorečivo, videlo se da je čovek sa životnim
iskustvom i naviknut da govori pred velikim skupovima, i njegov
zvonki glas zvučao je među kaktusovim palmama i žbunjem kao
živahni planinski potok.
Kada završi, Arnak se oglasi ponovo i sigurno je sada govorio o
meni: Indijanci su ga blagonaklono slušali, ali zato se među
crncima, kada im Manauri prevede, začuše nenaklonjena gunđanja.
Istupi div i poče okrutno da ih kori. Indijanci su ga prekidali,
suprotstavljali su mu se. Diže se zbog toga strašna galama, dok
Manauri glasno i razložno ne progovori zavađenima da se opamete
i tako stiša buru. Najzad se nekako složiše i nastupi očigledno
popuštanje, a Arnak krete na moju stranu i vičući zapita gde sam.
Javih mu se. Kada stiže, objasni mi ukratko:
— Sve je u redu, Jane!
— Kako to? — začudih se. — A svađa?
— Indijanci ti veruju i na tvojoj su strani. Crnci takođe, samo...
— Samo šta?
— Boje se svih belih. Ali mi smo ih ubedili.
— Sigurno?
— Mislim da jesmo.
— A zašto je ta grupa doplovila ovamo? Šta kaže Manauri?
— Na severu je stvarno ostrvo Margarita, nismo se prevarili.
Tamo se crnci i Indijanci nalaze u teškom ropstvu. U poslednje
vreme vladali su nemiri. Robovi su se pobunili protiv Španaca. Ali
su izgubili. Gospodari ih nemilosrdno kažnjavaju, mnoge ubijaju.
Ovi ovde uspeli su da ukradu tri čamca i da noću pobegnu. Posle dva
dana iskrcali su se na prvo ostrvo.
— I šta nameravaju dalje?
— Da uteknu na čvrsto kopno, a pre toga da se malo odmore i
da nakupe namirnica. Malo im je ostalo jela...
— Znao da će provesti ovde bar nekoliko dana?
— Nego šta!
Da ne bih ličio na smešnog vojnika koji ide sa dvema puškama,
jednu sam samo poneo sa sobom obesivši je preko ramena, a drugu

124
sam ostavio prislonjenu uz kokosovu palmu. Niko to nije primetio:
nad potokom je vladao gust mrak. Pregazih vodu, koja je sezala do
listova na nogama, i uputih se pravo vatri pored koje su stajali
stariji.
— — dobro veče! — pozdravi me Manauri.
— — odgovorih i, približivši se, pružih mu ruku.
Zagrlismo se snažno. Bio je to čovek četrdesetih godina, sa
spokojnim, pametnim izrazom lica koje je ulivalo poverenje. Na
njegov osmeh odgovorih iskrenim osmehom.
Oko vatre je bilo nekoliko ljudi, Indijanaca i crnaca. Redom sam
prilazio svima i pozdravljao se pružajući ruku. Veliki crnac, koji je
stajao postrani, nameravao je da se tiho povuče, ali ja požurih
njemu i, pruživši mu ruku, viknuh:
—
Svi su nas posmatrali i nekako nije bilo red da odbije da se
rukuje sa mnom. Jedva mi dodirnu ruku. Pogled mu je bio oboren
zemlji. Izgledao je kao nakostrešena sova. Na licu mu se ogledala
natprosečna bistrina i neki ratoboran ponos, ali istovremeno i divlja
tvrdoglavost. Da nije bilo ove natmurenosti, mogao bi da izgleda čak
i privlačan. Sa čuđenjem opazih da je div bio relativno mlad; bilo
mu je najviše dvadeset pet godina, znao da je bio nešto mlađi od
mene.
— ! — obratih se prisutnima i pređoh na engleski jezik. —
! Kao brodolomnik koji živi na ovom ostrvu više od godinu
dana, srdačno vas pozdravljam. Uveravam vas da ću vam ukazati
svaku pomoć koju mogu da vam pružim, kako biste mogli da dođete
do potpune slobode...
Obraćanje svima u logoru nije bilo baš lako, jer je najpre Arnak
prevodio moj engleski jezik na aravaški, a Manauri je sa aravaškog
prevodio na španski. Krivudav put, ali je ipak dovodio do cilja.
Čujući moje reči, Indijanci nisu skrivali radost, a Manauri
iskaza zahvalnost i reče da ćemo zajednički nastojati da dođemo do
te slobode, jer mu je Arnak rekao da i ja nameravam da pođem na
stalno kopno, a pošto sam čovek iskusan i upoznat s prilikama na
ostrvu, rado će slušati moja uputstva i savete.

125
 Najpre skoči veliki crnac. Sav se tresao, iz očiju su mu sevale
munje gneva.
— Ljudi! — povika. — Jeste li pamet izgubili?! Zar ne vidite da
je to belac? Je li vam beli čovek ikada bio prijatelj?
— Mateo, umiri se! — blagim glasom ga je umirivao Manauri.
— Zar tako slabo pamćenje imate, vi, ptičji mozgovi? — ljutio se
nesavladivi crnac. — Jeste li već zaboravili kakva su vam zla naneli
ljudi u beloj koži?... Ko nam je na obraze utisnuo znak ropstva za
ceo život?... Ko nam je pleća raskidao do kostiju?... I vi hoćete da
mu poverujete?... Vi, glupaci, još ćete ga izabrati za vođu?
— Samo na ostrvu! —: reče jedan Indijanac.
— On je bolji od onih! — zalagao se Manauri.
— Zašto bolji ? Sam je u bedi i sada se podvlači. Ali neka se samo
izvuče odavde!... Otkuda znaš da nije kao oni?
— Arnak je govorio.
— Arnak! Arnak! A možda je taj Arnak pas koji jede iz ruke
gospodara, koji bi raskidao svoju braću samo da bi se ulizao
gospodaru? Zar malo znamo takvih slugana? Otkuda znate da
Arnak nije takav?
— Mi znamo Arnaka...
— Iz davnih godina! Ropstvo menja čoveka!
— On je drugačiji! On je drugačiji! — ljutito i podsmešljivo je
vikao Mateo, kako su zvali crnca, cedeći ranije Manauirijeve reči. Po
čemu je drugačiji? Zar nije bio na piratskom brodu? Bio je, sam je
Arnak to izjavio. A piratski brodovi zar ne napadaju mirna sela i
odvode Indijance u ropstvo? Zašto si bio na piratskom brodu, kaži
nam ti?!
Prikovao me je vatrenim pogledom i čekao kao neumoljivi
sudija. Kada stiže do mene njegovo pitanje — sa španskog jezika
preko aravaškog na engleski — odgovorih prosto:
— Bio sam primoran.
— Bio si primoran? Jesi li bio rob?
— Gotovo kao rob. Utekao sam ispred dželata kao što vi sada
bežite. Nisam imao drugog izlaza, nego samo na piratski brod.

126
 — Kako to? Zar postoje beli robovi? Prvi put to čujem.
— On je Englez, nije Španac! Ne zaboravi to! — ubaci
objašnjenje Manauri. — Španci nemaju belih robova, ali Englezi,
koliko znam, imaju. Je li to istina?
Na pitanje odgovorih da je istina.
— I rade na plantažama kao i drugi robovi? — upita Mateo, ne
verujući.
— Rade isto tako, dok se posle dugo godina ne otkupe.
Upornost i sumnjičavost Matea kao mraz su sekli duše
izmučenih begunaca. Bile su to zloslutne reči, koje su tištale tim više
što je bilo u njima mnogo verovatnoće.
Posle dužeg ćutanja punog nelagodnosti Manauri se obrati
Mateu:
— Dobro, šta ti predlažeš? Imaš li neki predlog?
— Imam.
Svi su napregnuto gledali u crnca. On me ošinu zlim hladnim
pogledom. Takve hladne, prigušene oči imaju grabljive zveri kada
se spremaju da skoče na žrtvu. I nehotice uhvatih se za pušku da bih
se uverio da mi visi na ramenu.
— Da li je on pošten ili nepošten, — reče Mateo, — zao ili dobar,
u ovom trenutku nije uopšte važno. Međutim, samo njegovo
postojanje je za nas velika opasnost. Bili bismo bezbedni jedino ako
on ne bi bio živ.
Čim Arnaku i Vaguri prevedoše te reči dečaci ljutitom vikom
izraziše svoju uvređenost i ščepaše puške. U noćnoj tišini, koja
nastade za trenutak, razleže se tresak ubacivanih metaka.
— Ne tako vatreno, dečaci, ne tako vatreno! — upozori ih Mateo.
— Još nisam završio... Znam da prema belcu imate nekih posebnih
obzira. Znam da je on omamio ova dva žutokljunca, a takođe i vas,
odrasle, čudno je omađijao. Ne tražim njegovu smrt! Neka živi! Ali,
tražim nešto drugo. Da nam ne bi mogao naškoditi, držaćemo ga
vezana dokle god budemo na ostrvu. Oslobodićemo ga tek kada
ostrvo napustimo. Neka živi ovde i dalje.
— Ne! — gnevno se suprotstavi Arnak. — Neće biti tako! Vi ga
nećete vezati! A ovde neće ostati, nego će s nama poći na kopno.
127
 Moj položaj bio je vrlo zabrinjavajući. Stajali smo nedaleko od
vatre, ali nepodsticana vatra kao da je od izvesnog vremena počela
malo da jenjava. Stiskajući grčevito kundak puške, neznatno sam se
osvrtao kuda da skočim u slučaju opasnosti. Pravac prema potoku
izgledao mi je najpogodniji, jer je tamo bilo malo ljudi, a posle
nekoliko skokova već bih se izgubio u gustom mraku.
Srećom do toga ne dođe. Indijanci se izjasniše u moju korist.
Mateo, grizući usne i teško se savlađujući, sasluša do kraja
Manaurijeva objašnjenja. Zatim viknu iz sveg glasa:
— Znate li šta to znači? To znači...
— To znači, — upade mu u reč Indijanac, — da imamo saveznika
ikoji će nam mnogo pomoći u bekstvu svojim iskustvom i svojim
oružjem kojeg ovde ima mnogo.
— Ne, Manauri! To znači da se ja s tim ne slažem. Ja belom
čoveku ne verujem! Ja s njim zajedno neću živeti! Ja i moji ljudi!
Ne. Nije se šalio. Uzbudio se i nikakvo obraćanje da bude
razuman nije imalo uspeha. Već se bližio dan. U osvit grupe se
spremiše da se razdvoje.
Povukoh na stranu Manaurija i počeh da nagovaram da preseli
svoju grupu u blizini moje pećine, gde je lakše bilo doći do
namirnica, jer se odande lakše stizalo do Jezera Izobilja.
— A kuda misli Mateo da pođe? — upitah.
— Ne znam. On sigurno ni sam još ne zna.
— Mogao bi da pođe na zapadnu obalu ostrva, jer moja pećina
leži na istoku. Na taj način nećemo biti jedni drugima na putu i
svako će lakše naći hrane u svom rejonu.
— A ima li na zapadu dosta hrane?
— O, ima dosta! Bilje je manje-više isto što i ovde, a životinja
sigurno ima i više, jer tamo nismo lovili. Šta više, na jugozapadnom
rtu ostrva ima nebrojeno mnoštvo morskih kornjača, koje i za nas i
za Matea ovih dana moraju biti glavna hrana.
— Videću šta će reći Mateo. Porazgovaraću s njim.
Mateo pristade, jer je želeo da bude što dalje od mene. Begunci
nisu imali mnogo da dele, najvažnija su bila tri čamca, jedan veći i
dva manja. Oko tih čamaca stvori se žestoka svađa. Manaurijeva
128
grupa bila je znatno brojnija, imala je dvadeset i dva Indijanca
zajedno sa ženama i decom, dok je Mateo imao samo petnaest ljudi.
Pa ipak je tražio za sebe dva čamca pozivajući se na to što je imao
više žena i dece nego Manauri.
— Kakva je to razlika? — povika Indijanac. — Ti imaš tri žene, a
mi dve. Ti imaš četvoro dece, a mi troje. A žena i deca, uostalom,
zauzimaju manje mesta u čamcima nego muškarci.
— Meni je to svejedno. Nama su potrebna dva čamca!
Mateo je bio ljut na Indijance što mu se nisu pokorili u svađi oko
belog čoveka, i toliko se zaneo u tom gnevu da je bio slep i gluv za
sve. Njegova upornost nije se dala slomiti. Želeći da ublažim svađu
i uopšte da učinim kraj netrpeljivosti, šapnuh Indijancu da popusti.
— Imamo dva splava. Nekako ćemo se snaći! — objasnio sam
mu. — Sada kada imamo dovoljno veslača izići ćemo na kraj.
I tako Manauri pristade da ustupi dva čamca s tim što je dobio
najveći, našta Mateo pristade. Div je bio zadovoljan što je bilo po
njegovoj volji.
Prvo bledilo na istočnoj strani neba nagoveštavalo je kraj noći.
Vaguru poslah na drugu obalu da mi donese pušku koju sam ostavio
tamo pod palmom.
Dok su ljudi u logoru skupljali svoje uboge rite, Manauri, Mateo,
Arnak i ja stajali smo i dalje kraj vatre. Nameravali su već da se
raziđu, ali ja ih zamolih da ostanu još malo. Poznavao sam prirodu
ostrva i znao kako se dolazi do hrane, i zato mi pitanje ishrane
ovolikog broja ljudi — četrdeset i jedan ukupno — nije dalo mira.
— Životinja nema toliko da bi bilo dovoljno za hranu, — rekoh
im. — Treba obavezno skupljati voće, divlje plodove, korenje...
— Skupljaćemo, — izjavi Manauri.
— Za vas je to sitnica, jer ste ovdašnji; ali Mateovi drugovi ne
poznaju prašumu, jer su došli iz Afrike.
— Ništa to nije! — reče Manauri. — Daćemo im jednog ili dvojicu
naših ljudi da ih pouče u tim stvarima, jer su iz našeg plemena.
— Neću vašu pomoć! — žacnu se div. — Sami ćemo se snaći.
U tom trenutku dotrča zadihani Vagura i reče mi na uvo da
pušku nije mogao naći, da je nestala.
129
 — Stajala je prislonjena uz palmu, — objasnih mu.
— Tražio sam je tamo svuda oko palme. Nema je!
— Loše si tražio.
— Hajde, pogledaj sam!
Pođoh. Puške stvarno nije bilo. Neko ju je noću uzeo. Nazvaću
to tačnije: ukrao. Osetih gorak ukus u ustima, bio sam ožalošćen.
Vrativši se u logorište, obavestih Manaurija o nestanku.
Indijanac odmah izvrši smotru među svojima.
Niko nije imao pušku, niti ju je video.
Pođosmo Mateu i ja mu bez okolišenja rekoh da je puška
nestala.
— Znam, — trepnu on drsko očima. — U mene je! Doneli su mi
je. Zadržaću je za sebe!
— To je moja puška, je li?
— Znam.
— I šta onda? — upitah razdraženo.
Mateo se obrati okupljenim Indijancima kao svedocima:
— Sada i sami vidite kakav vam je on prijatelj! Kaže da pušaka
ima mnogo Sam zna u kakvoj smo situaciji i koliko nam pušaka
treba. A on bi hteo da mi je oduzme... Ne, to je sada moja puška!
Savladah uvredu. Bio sam opet miran. Pogledah ga sažaljivo.
— Mateo! — rekoh mu stišanim glasom, gledajući mu pravo u
oči. — Ti si čudak i ideš rđavim putem. Znam da ti treba oružje. Ali,
druga je stvar krasti, a drugo su ljudske reči. Da si je ljudski tražio
od mene, sigurno te ne bih odbio.
Video da pravi nadmeno lice, dodadoh:
— Uostalom, što će tebi ta puška? U njoj ima naboja za jedan
jedini pucanj. Ispaliće jednom i kraj.
— Možda želiš da kleknem pred tobom na kolena? — progunđa
on ljutito.
— Ne tražim to, Mateo!... A pošto vidim da pušku nećeš da mi
vratiš, a znam da će ti trebati, daću ti još baruta i kugli iz mojih
zaliha.

130
 Među prisutnim Indijancima i crncima razlegoše se glasovi
odobravanja. Međutim, na Matea moje reči delovaše sasvim
neočekivano. U nastupu gneva zaiskriše mu se oči i div zatrese
pesnicama.
— Gledajte ga kakav je dobročinitelj! — viknu. — Ti mene ne
umiruj svojom plemenitošću, nemoj da me praviš smešnim! Neću
tvoju pušku! Ubij se njome!
Povika svojima da mi donesu pušku i naredi da mi je dadu. Ljudi
to učiniše nerado, a Manauri ga preklinjaše da bude razuman i da
pušku primi. Mateo, međutim, ostade pri svome — ne i ne!
Razdanjivalo se sve više. Sirio se vidik. Popeh se na obližnju
humku i pogledah na okean. Uokolo, dokle oko sezaše, bilo je pusto.
Potere nije bilo.
Na čamac sede samo jedanaestoro Indijanaca, to znači žene sa
decom i šest veslača, a ostatak grupe, zajedno s nama, krete pešice.
Mateo je nameravao da oplovi ostrvo od severne strane, ali ja sam
mu iskreno savetovao da to ne radi: put sa druge strane, istočne i
južne bio je kraći, a pre svega sigurniji, jer bilo kakva potera da
krene za njima, došla bi sa severa, od ostrva Margarite. Div samo
zatrese glavom i progunđa da će i pored toga ploviti severnom
stranom.
Kada su žene sedale u čamac, pokazaše mi Mateovu ženu. Bila
je to mlada i neobično lepa Indijanka koja je držala u rukama sinčića
otprilike od godinu dana. Mateo je s neobičnom brižljivošću, kakvu
čovek nikad ne bi očekivao od ovako praskavog čoveka, uzeo od nje
dete i nežno joj pomogao da sedne u čamac. Njegovi pogledi, kojima
je milovao ženu i dete, bili su prožeti ljubavlju i odanošću. Nisam
mogao da se načudim tome što vidim.
Manauri mi priđe i upita da li da se unište tragovi boravka.
— Svakako, — odgovorih.
Svi zajedno, muškarci i dečaci, granjem dovedosmo mesto za
nekoliko minuta u stanje u kakvom je bilo.
Kada kasnije, koračajući peskom pored obale, pogledah na
more, primetih ne samo čamac Indijanaca, nego i dva čamca
crnačke grupe kako plove prema jugu. Znači da je Mateo ipak
usvojio moj savet.
131
Čudan čovek — čudio sam se.

132
 SENKA SA MARGARITE

I pored neprospavane noći nije nam bilo do odmora. Čekao nas

je sve veliki posao. Nahraniti dvadeset pet usta. U našim uslovima
to nije bila šala.
Odmah posle izvlačenja velikog čamca uvrh potoka, za vreme
plime, u čemu su svi učestvovali, i pošto smo ga sakrili pod
lijanama, potrčah na kukuruzno polje, osirotelo od jučerašnjeg
jutra. Sa mnom je trčao Manauri; hteo sam pred njima da se
pohvalim našim imanjem.
Nisam se varao. Mnogo papagaja sedelo je na dozrevajućim
klipovima i sa uživanjem jelo zrna. Na zemlji se bilo razbaškarilo
jato crnih ptica nalik na velike kokoši. Već sam hteo da rasplašim
štetočine do sto đavola, kad me Manauri zadrža.
— Organizovaćemo hajku! — šapnu mi španski, što lako
razumedoh po njegovim pokretima.
— Važi, — rekoh na isti takav način.
Ne izlazeći iz žbunja, vratili smo se krišom i potrčali svojima.
Svako je uzeo što mu je došlo do ruku: jedan luk i strele, drugi štap
ili budžu, neko nož. Lovci su se u lancu namestili u zasedu pod
šumom u blizini njive, a goniči su gonili od strane reke. Sreća nas je
poslužila sjajno. Od papagaja, koji su se, vrišteći, vinuli u vazduh i
odleteli, pala su samo dva, pogođena strelom. Ali zato smo koke,
koje su trčale, lako stizali i ubili desetak. Obavljeno je to uz veselu
galamu i smeh. Takav uspeh smatrali smo za početak koji mnogo
obećava.
Zene su se odmah prihvatile čišćenja i gotovljenja ptica i ubrzo
nam dale ukusan ručak. Za vreme jela nismo gubili vreme i smišljali
smo kako da podelimo posao. Dogovorili smo se ovako: dve partije
133
lovaca, jedna pod vođstvom Arnaka, druga pod vođstvom Vagure,
poći će na Jezero Izobilja u dubinu ostrva i na sever u okolinu
Papagajskog Gaja; dva ribara, naoružana kopljima, isploviće na
splavu na more do stena na kojima je izgorela španska lađa;
najstariji Indijanac, od nekih pedesetak godina, ostaće u logoru i uz
pomoć žena izgradiće kolibe; najbolji strelac čuvaće stražu na
kukuruznoj njivi; Indijanac koji se na Margariti bavio tesarstvom
proširiće drugi splav i sekirom će istesati nova vesla; ja...
Najviše mi je ležalo na srcu pitanje bezbednosti i odbrane. Ma i
ne bilo potere sa Margarite, probijanje preko južnoameričkog
kopna, kojim su vladali Španci, tražiće mnogo opreznosti. Imali
smo u zalihi osam upotrebljivih pušaka. Ovo dragoceno bogatstvo
valjalo je pametno iskoristiti. Osam pušaka u sigurnim rukama, a
zajedno s našima jedanaest — to je u ovim uslovima nesavladiva
vatrena snaga. Trebalo je samo uvežbati ljude. Obratio sam se
Arnaku:
— Arnak, zapitaj ih ko ume da barata vatrenim oružjem.
U početku nisu svi dobro razumeli pitanje.
— Ko je već pucao iz puške? — postavih stvar jasnije. Javiše se
trojica.
— Da li biste umeli da rukujete puškom? Da napunite, da je
očistite, da dobro nišanite?
— Umeli bismo.
— Treba mi još petorica koje ću naučiti da pucaju. Ko se javlja?
Javili su se svi. Svi su se otimali za tu nauku. San svakoga
Indijanca bio je da ima pušku. Manauri izabra četvoricu, a sam je
bio peti.
Pošto nam je bilo stalo da bez gubljenja vremena pristupimo
poslu, valjalo je promeniti ranije podeljene grupe, naročito grupe
lovaca. Kada se svi rastrčaše za poslovima, ja ostadoh nedaleko od
pećine sa osmoricom učenika.
Nalazeći se po ceo dan u blizini pećine, manje-više svakog sata
sam se penjao na vrh našeg brda ili sam slao tamo svakoga ko bi se
našao pri ruci. Ali, more je sijalo, čisto i prijateljsko; na ogromnoj
površini nije bilo nikakvog neprijateljskog znaka. Savesno sam
sprovodio mere opreznosti, osećajući u tome obavezu i kao
134
najstariji stanovnik ostrva, i kao čovek kome su iskreno poverovala
bića ovako gonjena zlom sudbinom.
Predveče, lovci počeše da se skupljaju. Vukli su raznoliku
lovinu: bilo je tu i zečeva, i svakojakih ptica, a sem toga guštera, pa
čak i zmija. Jagoda i voća doneli su nekoliko košara, kojih smo,
nažalost, imali suviše malo. Kao naročita poslastica bili su im vršci
nekih palmi sečeni iznad drvenog dela stabla; i stvarno, kada ih
spremiše, odlično su mi prijali.
Ribari koji su plovili do Pet Stena nisu ulovili mnogo riba,
nekoliko samo. Ali zato su imali uzbudljiv doživljaj s fokom ili s
nekim sličnim stvorom i malo je trebalo da bi doneli mnogo mesa.
Pogodili su životinju kopljem i već su je gotovo imali, ali im se u
poslednjem trenutku otela.
Za vreme večere pravili smo plan za sledeći dan. Odredili smo
stalnu stražu na vrhu brda, a sem toga rešili smo da pošaljemo,
pored običnih lovačkih partija, splav s nekoliko lovaca u lov na
kornjače na zapadnoj strani ostrva. Na taj način trebalo je da naši
izvide kako su se snašli Mateo i njegovi ljudi.
Interesovale su me pojedinosti života na Margariti. Doznao sam
da je tamo bilo mnogo Španaca, koji su uglavnom živeli od lova na
bisere. Morska obala imala je stenovito dno, na kome su živele
naročite školjke koje su stvarale bisere; specijalnost tako dragocena
za malobrojne, i tako prokleta za mnoge. Nije svaka školjka imala
biser, stotine je valjalo vaditi iz dubine mora da bi se naišlo na jednu
s dragocenim plodom.
Za gnjurače su uzimani isključivo robovi. Bio je to rad tako težak
da su čak i najzdraviji posle godinu dana umirali zbog razorenih
pluća. Ronilac je u tim uslovima bio osuđen na neizbežnu smrt, a
život mu je u toku nekoliko ili desetak meseci prolazio u neljudskim
mukama.
Zbog ove smrtnosti Španci su na Margariti stalno osećali
nedostatak robova, i zato su neprestano organizovali lov na ljude u
okolini čitavog Karipskog mora, a snažne crnce su kupovali za skupe
pare gde god su mogli. Pri svemu tome stvorilo se kod njih neko
ludilo od okrutnosti. Robove su mučili na svakom koraku, na sve
moguće načine. Rafinirane torture pričinjavale su im bolesnu
prijatnost.
135
 Kada su mi Indijanci sve to pričali, imao sam očigledno
nepoverljivo lice. Oni su to primetili i odmah mi pokazivali
iznakažena tela, leđa isečena od bičeva, ruke s posečenim prstima,
duboke ožiljke na nogama, rukama, grudima. Gde ih nije bilo...
— Hoćeš li da čuješ, — obrati mi se Manauri, — kako je poginuo
Mateov brat?
— Govorite.
Mateov brat bio je gnjurac i rob najbogatijeg Španca na ostrvu,
po imenu Don Rodriga, čije je samo ime ispunjavalo ljude užasom.
Gospodar je stalno tražio da rob vadi školjke sa dna, ali ronilac više
nije mogao, jer je deset meseci radio i bio je na izmaku snage.
Gospodar, videći da iz njega neće više mnogo iscediti, a želeći da
ostale ronioce opomene osudio ga je na smrt. Presudu je trebalo da
izvrše psi. Psi na Margariti su bili veliki, specijalno dresirani. Na
dan izvršenja presude gospodar je pozvao nekoliko prijatelja,
Španaca, čak i mala deca trebalo je da to gledaju, i priredio je krvavu
zabavu. Naredio je da na areni napujdaju na osuđenika groznog psa.
Mateov brat se branio od životinje koliko je mogao — mada je znao
i on i svi ostali da su mu časovi odbrojani — držao se na nogama ne
puštajući razjarenog psa do svog grla. Kad su se Španci dovoljno
nasitili crnčevog straha i očajničke odbrane, njegov gospodar
naredio je da puste i drugog psa. Od dva psa jadnik nije mogao da
se odbrani. Dok se branio od jednog, drugi je skočio, oborio ga na
zemlju i raskidao mu grlo. Bili su to strašni psi, isti kao i njihovi
gospodari.
— Idite na odmor! — zamolih Indijance kada nastade ćutanje.
— Sutra nas čeka težak posao... Zapamtite da ste ovde van svake
opasnosti! Spavajte mirno!
Mada sam im želeo miran san, ja sam nisam mogao dugo da
zaspim i prevrtao sam se. Gorka hrana koju sam pojeo očigledno je
delovala na živce.

136
 ZNAK GRABLjIVOG SUPA

Sutradan svi su bili na nogama već u osvit i posle brzog doručka

svako krete na svoju stranu. Ja se uputih prema njivi da vidim da li
štetočine nisu prekonoć pustošile kukuruz, kada mi pritrča
Indijanac, koji je stražario na vrhu brda, i poče žurno da mi
objašnjava nešto pokazujući na sever.
— — Španci! — samo sam to razumeo, ali i
to mi je bilo dovoljno.
Vratih se leteći u logor, već alarmiran, i što sam brže mogao,
popeh se na brdo u pratnji Indijančevoj. Nije trebalo ići visoko,
jedva pedesetak koraka iznad morske površine.
— Tamo! — pokaza drug rukom.
Sa severa je dolazio brod. Bio je udaljen još deset do dvanaest
milja, ali kurs je držao pravo prema našoj obali. Za dva, tri sata
mogli su stići na ostrvo. Imao je dva jarbola s jedrima i bila je to,
kako sam se domišljao, škuna, brzi brod, znatno manji od brikova
koji su se viđali u ovim vodama.
— Sazvati sve ljude! Vratiti lovce! — povikah Indijancu
zaboravljajući da to nije ni Arnak ni Vagura, i da ne razume
engleski.
U logoru nas je ostalo četvoro odraslih: Indijanac koji me je
obavestio o brodu, dve žene i ja. Lovci su otišli u četiri partije i svaku
je trebalo obavestiti.
Pođosmo brzo, svaki na svoju stranu. Zene, dosta mlade i
zdravih nogu, nisu podbacile. Otprilike sat kasnije jedna je dovela
Vagurinu grupu, druga Manaurija, koji je, ploveći pored obale,
primetio ženu koja mu je davala znakove. Upravo kad su sakrivali

137
splav brižljivo u žbunju iznad potoka, vratio sam se i ja sa
Arnakovom grupom.
— Nema još ribara! — primetih uznemireno.
Njima je otrčao Indijanac, stražar sa brda, a kako je bio odličan
plivač, u što me je ubeđivao pokretima, rekao sam mu da prepliva
do Pet Stena, koje su bile nekih pet milja daleko od obale.
Strani brodari na lađi sigurno su imali dogled i zato sam svima
zabranio da se pokazuju na obali i uopšte na otvorenim mestima,
što se naročito odnosilo na stražu na brdu. Vatre su pogašene.
Izvršio sam pregled oružja. Radovao sam se što prethodnog
dana nisam propustio da pokažem puške Indijancima i što sam ih
ponečem naučio. Sada svakome od njih dadoh puške, pri čemu
najjači dobiše teške muškete, i nikoh im da ih napune. Svima sam
razdelio porcije baruta i kugli za deset gađanja. Posle ove
ceremonije rekao sam im da svaki ima da čuva svoju pušku i
municiju kao oko u glavi i da mu ih poveravam do vremena dok ne
odredim drugačije.
— Ribara još nema? — raspitivao sam se.
— Nema.
Manauri posla dva brzonoga junaka da izvide šta se desilo s
njima i sa Indijancem koji je poslat njima.
Nije bilo sumnje da škuna — pokazalo se da je to stvarno škuna
— ima za cilj naše ostrvo. Približila se nekih četvrt milje do obale i
stalno sa otvorenim jedrima na ovoj maloj udaljenosti išla od severa
na jug, duž istočne obale. Priljubljeni uz stenje na padini brda, tačno
smo je videli.
— Stiže sada do Pet Stena! — primeti Arnak.
— Gledajte! — povikah. — Spustili su glavno jedro!
— Da neće da se zaustave? — progunđa Vagura.
— Izgleda! — rekoh ja.
Ne. Nisu se zaustavili, samo su usporili vožnju. Očigledno su
hteli da bez žurbe razgledaju ostrvo. Gledajući ih na dogled,
razaznah grupu ljudi koji su stajali na palubi i pažljivo posmatrali
naše ostrvo. Jedan od njih takođe je imao dogled. Da, to je bila

138
španska potera sa Margarite. Pokušavao sam da ih prebrojim. Bilo
je oko petnaest momaka.
Nisam hteo da se ničim odam, ali zadrhtah u srcu. Desetak
Španaca naoružanih do zuba, koji su usto možda raspolagali
grupom besnih pasa, mogli bi s lakoćom da pokore našu grupu,
istina brojniju, ali mnogo slabije naoružanu. Već nisam polagao,
kao maločas, tako velike nade u vrednost novopečenih strelaca, i ko
zna da li u ovom stanju luk ne bi bio najkorisnije oružje u njihovim
rukama. Poverih ove brige Manauriju, Arnaku i Vaguri, koji su bili
sa mnom na brdu.
Brod je bio prošao pored Pet Stena i polako stizao do nas.
Drugo, nespušteno jedro sve više se ocrtavalo na azurnom okeanu.
Svojom belinom podsećalo je na galeba, ali samo se stresoh od ovog
neodgovarajućeg poređenja i žalosno se osmehnuh: to nije znak
galeba, nego znak grabljivog supa, oličenje podmukle smrti, strašilo
krvožednih ugnjetača. Brod je išao polako. U tom prikradanju bilo
je toliko pritajene pretnje da je čak i meni, dok sam gledao ovako
izdaleka, i protiv volje nešto zaustavljalo dah.
— Oni možda imaju pse! — rekoh. — Koliko imate otrovnih
strela?
— Biće valjda tridesetak.
— A otrov iz njih nije izvetrio?
— Ne znamo. Moraćemo đa isprobamo.
Malo posle Arnak dodade naglašavajući:
— Oni možda imaju pse, ali ljudi su gori!
— Šta?
— Pre svega treba ljude pobiti, inače će nas oni istrebiti. A ubiti
se može i otrovom!
— U redu...
Škuna je sada bila nasuprot našeg brda, udaljena od obale jedno
četvrt milje, a od nas nepuno pola milje. Kroz dogled ni jedna
pojedinost na palubi ne ostade van moga zapažanja. Prebrojah još
jednom: bilo je petnaest Španaca. Pse nisam video.

139
 Uporedo sa odmicanjem broda prema jugu smanjivala se i naša
napetost. Sišli smo dole, ostavivši na vrhu samo dva Indijanca s
najbistrijim očima. Svaki sat trebalo je da nas obaveštavaju.
Otrov na strelama nije još izgubio svoju moć: ubodeni zec je
posle nekoliko trenutaka uginuo.
Najzad se vratiše ribari i Indijanci koji su bili poslati po njih.
Njihova priča stvarala je nemir. Brod su primetili kasno, kada je bio
već gotovo na pola milje daleko od stena. Odmah su se dali u
bekstvo. Da ih ne bi otkrili, plivali su pored splava, krijući čak i glave
ispod njega. Neznatno su ga gurali. Na taj način stigli su do obale i
tu su sakrili i splav i sami se sakrili među stene, koje su virile iz vode.
Pred licem opasnosti Indijanci dobiše ratoboran izgled,
probudio se u njima uspavani vojnički duh. Zelja za borbom sa
omrznutim neprijateljem ponela je ceo logor. Tri lovačke grupe
automatski su se pretvorile u tri vojničke grupe pod vođstvom
Manaurija, Arnaka i Vagure. To nije bilo teško, jer su svi Indijanci
bili iz istog plemena Aravaka kao i moji dečaci. Prema Vaguri se
obazrivi Manauri spočetka držao pomalo sumnjičavo zbog njegovih
mladih godina i pitao me šta ja mislim.
— Uzmi ga! — rekao sam mu. — Vagura već nije dečak, ima
sedamnaest godina. Ove poslednje godine postao je pravi
muškarac. Razuman je. Može mu se poveriti vođstvo.
Brod je, međutim, i dalje išao prema jugu istim usporenim
tempom kao i dosada. Ali, stigavši do jugoistočne granice ostrva, ne
skrete na zapad, kako smo se nadali. Odmakao se od naših obala i s
punim jedrima, ponovo razvijenim, krenuo na otvoreno more;
najpre na istok, a kasnije na jug, prema stalnom kopnu.
— Kruži kao sup! — rekoh ja. — Proverava da neće naići na
begunce na moru.
— Videće da nas tamo nema i možda će nas ostaviti na miru.
Vratiće se na Margaritu! — živnu Manauri.
Prazna nada! Probijajući se kroz morsku struju, brod stiže do
voda u blizini stalnog kopna, ali opet skrete, videći da je more pusto,
i opet zaplovi prema našem ostrvu. Pretraživanje južne obale poče
na istom mestu na kome nas je pre toga napustio. Shvatismo da
namerava da na taj način oplovi oko celog ostrva.
140
 U kruženju po okeanu brod je izgubio mnogo vremena. Dan se
bližio kraju. Do mraka je bilo još oko dva sata.
Brod je sada išao prema zapadu, znači tamo negde gde su
logorovali Mateo i njegovi ljudi na samoj obali. Nisu bili opomenuti;
nisu mogili dosada ni da primete brod, jer je išao pored istočne
strane ostrva. Verovatno nisu ni bili mnogo oprezni.
Manauri je potpuno shvatao moj nemir.
— Treba ih upozoriti, — reče kratko.
Razmislivši detaljnije o položaju crnačke grupe, uznemirih se,
ne od šale. Znali smo otprilike gde se Mateo ulogorio, jer mu je
Arnak tačno opisao Rt Kornjača. Tamo je bio izvor slatke vode koja
se slivala u mali zaliv, i pored tog zaliva sigurno se smestila Mateova
grupa. No da li Španci neće, prolazeći tuda, zaviriti baš u taj zaklon
i otkriti crnačke čamce? Ako su ostavljeni na obali, morali su pasti
Špancima u oči.
— Krećemo odmah! — povikah. — Ne gubimo ni trenutak
vremena!
— Krećimo, ali ko? — upita Arnak.
Dok je španski brod plovio pored druge strane ostrva, našem
logoru nije pretila opasnost. Bilo je dovoljno ostaviti tu manje
obezbeđenje. Međutim, na zapadu bi, u slučaju da begunci budu
otkriveni, moglo doći do sukoba. Tamo su bile potrebne naše snage.
Na žurno sazvanom skupu, u kojem su učestvovali svi muškarci,
predložio sam im plan za akciju. Izneo sam kao predlog da Manauri
sa svojom grupom ostane na mestu sa tri puške, a Arnak i Vagura
sa svojim ljudima da pođu sa mnom na zapad. Nadao sam se da
ćemo usiljenim maršem stići do Matea u toku noći pre no što stignu
Španci, koji će se, kad padne mrak, sigurno negde ukotviti i neće ići
dalje.
Ovaj plan izazva protivljenje Manaurija. Bio je to, kao što sam
pomenuo, čovek u punoj snazi, jedan od vođa svog plemena, čovek
hrabar, ambiciozan i željan akcije. Nije hteo da ostane u pozadini
kada je trebalo da se rešavaju tako važne stvari.
— Dobro, Manauri, — rekoh mu — poćićeš s nama, biće nas tri
grupe, ali ipak nekog treba ostaviti ovde radi odbrane.

141
 Manauri sa zadovoljstvom primi moja objašnjenja, a potom se
obrati ljudima i upita ima li dobrovoljaca koji bi hteli da ostanu.
Niko nije imao volje, svi su želeli da pođu. Onda Manauri sam
odredi četiri čoveka, među njima dvojicu s puškama. Imao je uticaja
na svoje, slušali su ga.
Strelcima sam dao po dvadeset naboja za pušku, poneli smo
hrane za dva dana — i pošli smo bez odlaganja. Puške smo podelili
ravnopravno na sve tri grupe, kao i otrovne strele.
Brzim korakom, pola hodom, pola trkom, premeravali smo
pesak pored obale, idući jedan za drugim po indijanskom običaju.
Bilo nas je šesnaest; činili smo dug lanac. Zajedno smo imali devet
pušaka, a ja sam pored toga poneo svoj stari pištolj, koji sam mogao
da upotrebim.
Do mraka smo prešli dobar komad puta. Kraj izvora čiste vode
otpočinusmo za trenutak i malo prezalogajismo od onoga što smo
nosili. Pritom pokrenuh pitanje koje sam smatrao tako važnim da
ga ne htedoh postaviti otvoreno: ko komanduje pohodom.
— Meni je to takođe palo na pamet! — ote se Arnaku. — Ti!
— Ne ja! — odgovorih. — Po starešinstvu komanda pripada
Manauriju. On je naš vođa.
Manauri je izvesno vreme ćutao, gledajući me blagonaklono,
zatim u njegovim zenicama zatrepta podsmeh:
— Ho, ho, baš si lukav! Zar misliš da moraš baš toliko da golicaš
moju taštinu?
— Govorio sam sasvim ozbiljno! — odgovorih.
Indijanac se smejao bezglasno:
— Eh, Jane, ne moraš da mi laskaš. I bez toga te volimo kao
brata!
Zatim se obrati ostalim Indijancima, pokazujući palcem na
mene:
— Mi na ovom ostrvu živimo dva dana, a on više od godinu dana.
On poznaje ovde svaki kutak. On je u šumama svoje otadžbine bio
veliki lovac. On nam je dao vatreno oružje. Ko će nas najbolje voditi
protiv Španaca? Kažite!
— On! On! On — povikaše svi Indijanci.
142
 Manauri se napravi kao pokoren čovek koji mora da se vlada po
odluci većine.
— Čuješ li? I — viknu mi. — Oni su te sami izabrali. Hoće tebe.
Valjda nećeš imati ništa protiv toga?
— Ne! — odgovorih raspoloženo.
Padala je noć. Oblaka nije bilo, i tropsko nebo je bilo pokriveno
mnogobrojnim zvezdama koje su smanjivale mrak. Stupali smo
žurno duž obale, putem koji smo već nekoliko puta prešli ja, Arnak
i Vagura. Prolazio je sat za satom, po zvezdama smo merili vreme.
Oko ponoći mesec se javio na nebu i postalo je tako vidno da
moradoh preporučiti svojima da gledaju na more, jer bismo možda
mogli da primetimo brod.
Davno smo već zaobišli zaliv, pored koga sam prvi put sreo
dvojicu dečaka. Približavali smo se cilju. Još milja, milja i po delila
nas je od Kornjačinog Rta.
Odjednom, Arnak, koji je stupao na čelu pohoda, stade tako
naglo da naleteh na njega.
— Tiho! — prošapta on drugovima iza nas. — Tiho! Stoj!
Svi zastadoše i počeše da osluškuju.
Odmah zatim stiže do nas iz daljine sumnjiv glas, praćen
odjekom. Grmljavina jedna, druga, zatim pauza, pa iza tišine opet
grmljavina. Nije bilo sumnje: udaljeni glasovi pušaka. Dolazili su iz
okoline Kornjačinog Rta,
— Iskrcali su se! — šapnu Arnak.
— Zakasnili smo! — jeknu neko.
Potres, kao da je nas same snašla nesreća. A nas je zaista i
snašla. Nad nama se nadnela bliska, neposredna opasnost. Pre nego
što smo se nadali nastupio je strašni trenutak, koji je trebalo da
odluči o našoj sudbini.
Ispred nas se stalno razlegala jeka pojedinačnih, retkih
pucnjeva.
Nije trebalo naređivati. Pojurismo napred.

143
 POLjANA

Pucnjava začudo nikako nije prestajala, mada se pucalo sa sve

većim prekidima. A kada se nađosmo bliže i kada počesmo da
razlikujemo glasove, mogli smo da utvrdimo da ne dolaze sa
jednoga, nego sa više mesta. Svi pucnji razlegali su se ispred nas, ali
jednom dalje od nas, drugi put bliže, čas neposredno pred nama, a
čas više sleva, kao da dolaze iz sredine ostrva.
Naše trčanje na vrat na nos nije imalo određenog cilja; moglo je
da se završi fatalno; moglo nas je, zadihane i nespremne za borbu,
da baci u ruke Španaca. Naredih da se stane i da se odmorimo.
— Šta se to dešava tamo pred nama? — upita Vagura.
Već neko vreme puške su zaćutale.
— Nisi shvatio? — Arnak naježi obrve prema njemu. — Gone ih
po celoj šumi.
— Mateove ljude?
— A koga bi drugog?
Neko od Indijanaca ubaci misao da možda ne vredi ni da idemo
dalje ako je Mateova grupa pobijena.
— A šta mi da uradimo? Da se vratimo u logor? — obrecnuh se.
— Vratimo se i sakrijmo se u sredini ostrva.
— Da li je Mateova grupa cela pobijena, još je pitanje!
Možda su mnogi utekli i kriju se u žbunju. Treba im poći u
pomoć.
Odjednom napregosmo sluh: stigoše do nas glasovi sasvim
drugačiji nego pre toga. Pored najraznolikijih šumova i glasova tako
neodvojivih od ovdašnje sparne noći jasno smo čuli posebne

144
glasove. Sluh nas nije varao: bio je to lavež pasa. Besno lajanje
velikih pasa u basu.
— Imaju pse! — prođe po našem odredu kao ledeni dah vetra.
Još jednom opomenuh ljude onako kako sam ih upozorio ranije,
da to upiju u sebe što dublje:
— Samo lukovi, koplja i noževi! A puške jedino na moje izričito
naređenje! Španci ne treba da doznaju da ih imamo.
— Jane! — obrati mi se Arnak. — A kako ćemo da se
sporazumevamo ako nas razdele, kad ne smemo da se glasno
dovikujemo?
— Ti si glava, Arnak!... Zaista, ja sam zaboravio znakove za
sporazumevanje. Šta da izaberemo?
Jedna vrsta cvrčaka stalno je ponavljala svoje: Crr, crr, crr, crr!
Lako ih je bilo podražavati. Naša lozinka bila je trokratno crr ovoga
cvrčka — za manju udaljenost, a glas crne kukavice: piooong — za
veću.
Pogledah pažljivo svoje drugove. Arnak je na čelu povorke
probijao put. Na njegovom licu ocrtavala se tužna odvažnost i
upornost, svaki njegov pokret odražavao je snagu volje. Manauri je
stisnutim ustima odavao upornost kakvu dotada nisam video u
ozbiljnog Indijanca. Vagura se strogo unosio u osluškivanje glasova
pred nama i već sada je držao na luku i tetivu otrovnu strelu
izvađenu iz tobolca. Sledeći ratnik, koji se zvao Raisuli, pripadao je
onoj trojici Indijanaca koji su se od ranije upoznali s vatrenim
oružjem. S mušketom obešenom preko ramena, s lukom, strelama
i palicom u rukama išao je kao u zanosu. Vatrenim pogledom
prosecao je šumu nadajući se da će ugledati neprijatelja. — Dosta!
Shvatio sam da sila neće zaustaviti ove ljude. Išli su napred, jer je to
bio jedini njihov put slobodi. Zastideo sam se što sam za trenutak
mogao da posumnjam.
Poljana sinu pred nama na mesečini. Bedna, proređena trava,
ponegde čak pokrivena samim peskom, kao na mnogim mestima na
ostrvu, bila je široka samo koliko dobaci metak iz puške, ali je zato
bila znatno duža. Protezala se u pojasu gotovo od samog mora
sigurno nekih hiljadu koraka u dubinu ostrva. Razmišljali smo da li

145
da otvoren prostor pređemo smelo popreko ili da ga zaobiđemo,
kada se na suprotnoj strani razleže oštro pucanje grana i lajanje psa.
— Ide k nama! — opomenu nas Arnak.
— Čuvajte se! — naredi Manauri šapatom.
Iz čestara na suprotnoj strani utrča na poljanu ne pas, nego
čovek. Posrnu, ali ustade i nastavi da juri prema nama. Videlo se da
beži ostacima snage, kolena su se savijala pod njim. Bila je to žena.
Crnkinja iz Mateove grupe.
Jedva stiže do polovine poljane, a iz čestara ispade za njom pas.
U nekoliko skokova je stiže i skoči na nju s leđa. Zena čak i ne
kriknu, samo padajući prigušeno jeknu.
Brzo kao munja nastupiše sledeći događaji. Indijanac iz
Vagurine grupe iskoči na poljanu. Pre no što psina stiže da zarije
zube u vrat žene, strelac stiže do njegovog boka i izbliza pusti strelu.
Životinja, skroz prošivena, besno zareža, pregrize strelu, ali
nemoćno klonu. Indijanac dograbi poluprisebnu ženu i držeći je
ispod pazuha, u snažnim skokovima, vrati se nama.
Radostan žamor nagradi hrabrog momka. Ogromna psina još se
kretala, ali videlo se da su to njeni poslednji drhtaji. Četvoronožni
strah robova je umirao! Raisuli, koji je stajao pored mene, poče da
luduje. Nešto je zaneseno vikao. Zapušiše mu usta rukama,
pritisnuše ga na zemlju, utišaše ga.
— Šta je on vikao? — uznemireno se nagnuh Arnaku.
— Ništa. Samo to da je pas ubijen. Radovao se.
Odjednom, napregnutu pažnju usredsredismo na žbunje na
drugoj strani poljane. Opet se neki čovek probijao kroz čestar.
Sigurno je jurio za psom. Svaki čas je zviždao. Na ivici žbunja
zastade.
Pas je još bio živ i micao je glavom. Čovek ga primeti i istrča na
sredinu poljane.
— Španac! — zajeca neko u našem odredu uzbuđeno.
— Tiho! — prošišta Manauri.
Videći psa kako leži nepomično, došljak pusti tihi začuđeni krik.
Naže se nad životinjom i okrete njeno telo. Tada je očigledno otkrio

146
strelu, jer snažno odskoči i za trenutak uperi pažljiv pogled na našu
stranu.
Nekoliko strela istovremeno lako zafijukaše u vazduhu. Izgleda
da su gotovo sve pogodile, jer razdaljina nije bila veća od trideset
koraka. Španac pade. Jedna strela valjda mu je probila grlo.
Kreštavo je krkljao, umirući.
Pre no što stigosmo da zaustavimo nasrtljivca, Raisuli istrča na
poljanu mašući palicom i strašnim udarcem razbi Špancu glavu.
Nije to bilo potrebno, oboreni je sigurno već bio mrtav, ali to nije
bilo dovoljno. Izgleda da je trijumf nad neprijateljem Indijancu
pomerio razum. Mesto da se brzo vrati, Raisuli ostade pored
mrtvaca. Poče da igra pored njega neku ludačku pobedničku igru.
Izgubio je osećanje stvarnosti.
Stajali smo u nemoj zapanjenosti i gledali bespomoćno u
neobičnu pojavu. Arnak je odložio oružje i spremao se na skok da
ga silom dovuče sa poljane. Ne stiže. Sa one strane čestara grmnu
pucanj. Raisuli se zaljulja kao da nastavlja ludačku igru i leže
nepomično. Dobio je smrtnu kuglu.
Dva Španca iziđoše na poljanu. Puške su držali u rukama;
jednome se, kako mi se činilo, iz cevi još pušilo. Našu prisutnost
očigledno nisu pretpostavljali. Svu njihovu pažnju privlačila su tela
što su se crnela na sredini poljane. Kretali su pravo prema njima.
Do te mere nisu bili svesni opasnosti kakva im preti da su živo i
dosta glasno raspravljali o nečem, i to je zvučalo kao prepirka.
Priđoše leševima i videsmo kako se ukočiše. Tek sada su
prepoznali druga koji leži. Priskočiše i digoše ga; videše da nije živ.
Trebalo je delovati što pre i završiti s njima dok ne dođu sebi.
— Arnak! — požurih. — Vreme je!
— Znam, — klimnu dečak glavom.
Brze, utišane reči, kratke naredbe. Nekoliko najboljih strelaca
nategnuše lukove i na dati Arnakov znak pustiše strele.
Rezultat, na žalost, nije bio onakav kakav sam očekivao. Samo
jedan Španac pade na mestu jedva pustivši tihi jauk. Drugi,
međutim, videći šta se dešava, poče da beži. Dobi dve strele, ali,
kako smo se kasnije uverili, nijedna nije bila smrtonosna. Sada je
jurio kao vepar prema čestaru i drečao kao sumanut.
147
 Razumeo je opasnost, pogodio je da ima u blizini naoružanog
protivnika. Ako bi uspeo da obavesti svoje drugove o onome što je
saznao, moglo bi to da znači našu pogibelj. Sve je zavisilo od tog
jednog trenutka. Od toga da li če uspeti da stigne do čestara.
Jurio je preko poljane u velikim skokovima. Munjevito
primakoh pušku, uzeh ga na nišan. Mada je bila noć, mesec je sipao
svetlost. Čitavu dušu uložio sam u tačnost skoka. Video sam njegova
pileća u skokovima, čas iznad, čas ispod mušice. Bio je pedeset
koraka od nas, šezdeset. Koliko još ima do čestara? Petnaest
skokova, deset?
Zaustavih dah. Cev muškete pomicao sam za njim prema
njegovim pokretima, čas dižući je, čas puštajući. Kada begunac
učini u skoku najvišu tačku i kada mu se mušica nađe na leđima,
odmah pod levom lopaticom, povukoh oroz. Grom, vodoskok vatre,
udarac kundaka u rukama, ali gusti dim mi potpuno zakloni vidik.
— Leži! — pevajući viknu Vagura. — Pao je! Posekao si ga!
Posle moga pucnja tišina zavlada na poljani i ništa se ne micaše
na kraju šume na drugoj strani. Tišina koja nastade izgledala je
malo neobična, ali u tome nije bilo ničeg neprirodnog: čuli smo
lavež pasa i čak kao neko dozivanje ljudi, ali je to ipak dolazilo
odnekud izdaleka, možda sa nekih pola milje od nas, možda više.
— Na posao! — povikah.
Manauri i Arnak narediše pojedinim ljudima šta da rade; jedni
da odvuku leševe, drugi da pokupe puške i osvojeno oružje, treći da
stražare s puškama nad opštom bezbednošću.
Žurno napunih mušketu i zauzeh položaj među strelcima.
— Da li da donesemo i psa? — upita Arnak.
— Razume se.
— A da li da zauzmemo onu stranu poljane? — dobaci Vagura.
— Zašto? Da im lakše padnemo u šake? Poljana je za nas
odbrambeni zid. Sa ove strane je za nas sigurnije.
Manauri dade znak i ljudi iskočiše iz zaklona. Ne doživesmo
nikakvo neprijatno iznenađenje. Grupa se kretala tako dobro da ne
prođe ni pet minuta otkad sam pucao u Španca, a poljana je bila

148
opet prazna kao od nezapamćenih vekova, .i leševi sakriveni daleko
iza naših redova.
Ivica čestara tonula je u neizmernu tišinu, prekidanu jedino
jednoličnim cvrčanjem cvrčaka i skakavaca. Topla mesečna noć
širila je čitavu tropsku raskoš i sigurno bi navodila na prijatnu
zamišljenost da lajanje pasa, s vremena na vreme, nije mutilo
veštački mir i idilu.

149
 CRNCI

Do zore je bilo još daleko. Na nebu su se pojavili spočetka retki,

okrugli oblačići, koji su, pokrivajući mesec za kratko vreme, stvarali
mrak. Posle jakih uzbuđenja za vreme bitke nastade relativno
spokojstvo.
Kor steći predah, obratih se Manauriju, kao obično
posredstvom Arnaka.
— Gde je crnkinja koju smo spasli?
Indijanac pokaza glavom iza nas.
— Je li daleko odavde? — upitah.
— Nije.
— Ne znaš je li došla sebi?
— Ne znam.
— Idemo njoj.
Uzesmo sa sobom Arnaka i Vaguru poručujući ljudima što su
ostali na ivici poljane da naročito budu budni za vreme našeg
odsustva.
— To je sto koraka, ne dalje, — umirivao me je Manauri.
Usput mi dečaci priđoše i počeše da me ispituju o daljim
planovima.
— Planovi? — odgovorih. — Ništa se nisu izmenili.
— A to znači?
— Idemo da spasemo Matea.
— Znači idemo dalje? Nećemo ostati na poljani?

150
 — Nego šta! Samo ćemo najpre da porazgovaramo sa
crnkinjom. Možda će umeti nešto da nam kaže.
Crnkinja je sedela na zemlji, oslonjena leđima na stablo
omanjeg drveta. Čim začu korake koji se približavahu, skoči naglo
kao da hoće da beži.
— Dolores, kako si? — Manauri je pozdravi prijateljski na
španskom. — Je li ti bolje?
— Bolje mi jel — uzdahnu žena.
— Jesu li ti naši ljudi dali da jedeš?
— Dali su.
Ugledavši me, Dolores stade da drhće celim telom.
— Umiri se, glupačo! — reče joj Manauri dobrodušno. — To je
naš dobar prijatelj. On će spasti Matea.
— Mateo je ubijen, — šapnu crnkinja.
— Šta ti govoriš? Je li to sigurno?
— Jeste. Videla sam kad su ga pokosili.
— Gde je to bilo?
— Tamo...
Prekide. Nije mogla dalje da govori. Savladalo ju je sećanje na
strašne trenutke. Manauri je blago potresao njena ramena
zaklinjući je da se savlada i da nam ne oduzima vreme.
Dolores je imala oko trideset godina, kako me je uveravao
Indijanac, ali je izgledala kao da joj je pedeset: dugogodišnje
ropstvo tako ju je uništilo. Oteta iz Afrike kao dete, znala je još samo
španski jezik. Španci su joj dali ime, oni su takođe, opterećujući je
nadljudskim radom preko njenih snaga, iscedili iz nje mladost.
Zena ubrzo dođe sebi i poče da priča nešto pribranije. Događaji,
kako smo mogli da ih shvatimo po njenim rečima, imali su ovakav
tok. Idući za našim savetom, Mateo se sa svojom grupom ulogorio
u blizini Kornjačina Rta. Poslednje večeri njihova vatra gorela je,
kao i obično, nedaleko od obale, i posle zalaska sunca svi su pošli na
spavanje. Niko nije primetio brod koji je morao da se pojavi kad je
već pao mrak, a Španci su, međutim, bez muke primetili sjaj vatre.
Iskrcali su se negde u blizini rta i približili se ovima na spavanju.
Jedan pas ipak prerano je zalajao i uzbunio logor. Pre no što su
151
gonioci stigli, ljudi iz logora su pobegli u žbunje. Najgore je bilo
ženama s malom decom. Želeći da odvrati poteru od njih, Mateo s
trojicom, četvoricom drugova iziđe pred napadače i čitav njihov
nalet primi na sebe. Branioci su imali samo štapove i koplja; imali
su protiv sebe razjarene pse i mnoštvo Španaca s bodežima,
kopljima, puškama. Mateo i drugovi branili su se besno i dugo,
neprijatelj je očigledno hteo da ih pohvata žive, i dok nisu podlegli
pred silom, ostatak grupe mogao je da se razbeži daleko po šumi.
Dolores je u bekstvu rano izgubila svoje ispred očiju i bežala je
sama,. stalno napred. Pucali su u nju dva puta, ali je nisu povredili.
Jurili su za njom — ali ih je zavarala. Najzad je stigla na poljanu, gde
ju je stigao pas i gde smo joj mi stigli u pomoć.
— A po čemu zaključuješ da je Mateo poginuo? — pitao sam je.
— Pa svi Španci su se bacili na njega! Videla sam jasno kad sam
se osvrnula. Bio je opkoljen.
— Mogli su samo da ga rane, mogli su da ga uhvate živa.
Ali, Dolores je bila odlučno uverena da je Mateo poginuo, kao i
ona tri-četiri branioca što su se borili uz njega, mada nije imala
neposrednih dokaza za to.
— Špancima je stalo do živih robova, a ne do mrtvih, — primeti
Manauri.
Arnak učini nestrpljiv pokret rukom i izjavi:
— Dok ga ne vidim mrtvog, ja ću verovati da je živ!
Svi smo želeli da je Mateo živ, i, suprotno glasu razuma, niko
nije hteo da misli o njegovoj smrti. Ovaj div prznica uživao je među
ljudima velike simpatije.
— Nezavisno od toga da li je Mateo živ ili nije, — izjavih, —
njegova poslednja borba ,i žrtva svedoče da je on pravi heroj.
— Mateo je uvek imao hrabro srce! — uveravao nas je Manauri.
Lako pucketanje granja od strane poljane prekide naš razgovor.
Opazismo maglovitu konturu čoveka koji se žurno približava.
— To je naš! — šapnu Arnak.
Bio je to jedan od Indijanaca što su stražarili na ivici poljane.
Dotrčao je s važnom vešću i saopštio je usplahireno:
— Ljudi su prešli preko poljane... Na našoj su strani.
152
 — Na kojem mestu?
— Oko četiri stotine koraka nadesno od nas, tamo prema sredini
ostrva.
— Španci? Jesu li imali pse?
— Nisu imali pasa.
— Koliko ih je bilo?
— Četiri, pet.
— Oho!
Bila je uznemirujuća vest. Našli smo se u kleštima. Imali smo
neprijatelja pred sobom, i nekoga koga je trebalo smatrati takođe za
neprijatelja iza sebe. Ova četvorica, petorica iza naših leđa mogli su
da nam pomrse konce. Trebalo ih je ukloniti što pre, makar i uz
upotrebu našeg vatrenog oružja.
Vraćajući se što smo brže mogli, iako pažljivo i bez šuma, davao
sam prigušenim glasom naređenja Manauriju i njegovoj grupi da i
dalje čuvaju poljanu na dosadašnjem položaju, dok su Arnak,
Vagura i njihovi ljudi imali da idu za mnom. Muškete s dugim
cevima, nepraktične u čestaru, zamenili smo lakim puškama
nabijenim sačmom. Sem toga lukovi, koplja, noževi — tri odlična
lovačka noža pala su nam u ruke od ubijenih Španaca — bili su
glavno naše oružje.
— Gotovo? — dobacih dečacima.
— Gotovo! — odgovoriše.
Predstojao nam je težak zadatak. Protivnik se nalazio na
neprovidnom žbunju, negde u našoj blizini, možda na nekoliko
desetina koraka, ali nije se znalo tačno gde. Trebalo je
pretpostavljati da i on, isto kao i mi, oprezno napreže sluh i pogled,
a morali smo ipak ne samo da mu priđemo, nego i da ga iznenadimo
tako smišljeno da niko živ ne iziđe iz borbe.
U početku smo išli ivicom poljane. Oblak je bio zaklonio mesec,
što nam je išlo na ruku. Svi smo se pretvorili u uvo i oko. Pred nama
je vladala savršena tišina, neprijatelj ničim nije odavao svoje
prisustvo.
Prešavši oko dvesta koraka, Arnak, koji nam je otvarao put,
iznenada zastade. Podiže, opominjući, ruku i poče da sluša. Dolete
153
do nas lajanje psa. Približavalo se odande odakle su došla ona
petorica. Uskoro začusmo kako se granje lomi u trku. Nije bilo
sumnje. Pas, ne: dva psa probijala su se kroz žbunje za ljudima koji
su ranije prešli preko poljane.
— Zar ih gone? — šapnu Vagura.
Psi su izretka kevtali kratko, ljutito, što je bilo karakteristično
kada se nađu na svežem tragu životinja. Kada pretrčaše preko
poljane na nekih dvesta koraka od nas, noseve su imali pri zemlji.
Njušeći, jurili su tragom one petorice ljudi.
— Gone ih! Nema priče! — zaključih.
Srećom, psi, zauzeti gonjenjem, nisu nas nanjušili. Upadoše u
čestar na našoj strani i ubrzo se kroz šumu razleže njihovo besno,
jarosno lajanje.
— Stigli su ih! — viknu Vagura.
— To su naši, crnci! — obradova se Arnak. — Psi su ih opkolili.
— Krećimo u pomoć! — skoči Vagura.
— Čekaj — zaustavih ga. — Za psima mogu da dotrče Španci.
— Pa šta da radimo?
— Arnak! Ti se sakrij sa svojim ljudima na mestu gde su psi
pretrčali preko poljane.
— Dobro, Jane.
— Da ne propustiš ni žive duše!
— Mogu li da upotrebim i puške?
— Možeš, ali tek u krajnjem slučaju. Bolje obavi sve tihim
oružjem!
— Razumem!
Psi kao da su sišli s uma, s takvim ludim besom dizali su dreku.
— Vagura! Idemo njima! Brzo!
Skočismo prečicom, probijajući se kroz šumu. Više nismo
obraćali pažnju da li će nas čuti. Divlje lajanje pasa stalno je
razdiralo vazduh.
— Raskidaće ih dok mi stignemo! — huknu mi Vagura u trku.
— Pazi na jedno! — opomenuh ga.

154
 — Na šta?
— Ne pucati iz vatrenog oružja!
— Samo iz luka?
— Da!
Jurili smo nas šestorica, sedmorica. Nije se moglo zalutati,
lajanje pasa ukazivalo nam je put. Ubrzo stigosmo do cilja. Crnci su
stajali u zbijenoj gomili, pribijeni leđima uz stablo debelog drveta
koje je tu raslo, i branili se štapovima od razjarenih životinja.
Stigosmo na desetak koraka od njih, a niko nas ne primeti.
Borba je potpuno odvlačila pažnju i ljudi i životinja. Videći da
napadnutima ne preti neposredna opasnost, Indijanci se spokojno
pripremiše da zauzmu odgovarajući položaj. Okružiše ove što se
bore u polukrugu na razdaljini od jedva desetak koraka. Trebalo je
paziti da slučajno ne pogode ljude.
— Ho! — glasno viknu Vagura kad su svi bili gotovi i lukovi
nategnuti.
Psi, kao munjom presečeni, zamuknuše, zamreše u pokretu,
Bile su to snažne psine, doge, jače od vukova u severnoameričkim
šumama. Jedan, opazivši novog neprijatelja, naježi dlaku na vratu i
nameri da skoči na najbližeg Indijanca. Tri strele — u njušku, u vrat
i u grudi — oboriše iga na mestu. Drugi pas se uplaši i htede da
umakne. Ali, jureći, naiđe na poslednjeg Indijanca iz polukruga.
Udaren štapom po čelu, ošamućen, dobi istovremeno nekoliko
strela i, isto kao i prvi, pade mrtav.
— Dobar posao! — obradovah se.
Može li se opisati čuđenje i zapanjenost crnaca kada se mesto
Španaca pojaviše pred njima branioci? Spasenih je bilo petoro. Tri
crnca, i ona mlada Indijanca, Mateova žena. U rukama je držala
svoga sinčića koji se drao iz sveg glasa.
— Dreči, znači da je živ! — zaključih šaleći se. — Ali, preklinjem
vas, umirite ga ako vam je život mio! Dajte mu da jede!
Pokaza se da ni Indijanka, ni crnci nemaju ni mrve hrane.
— Imate li vi štogod? — obratih se Indijancima.
Zalihe hrane bili smo ostavili kod Manaurija, ali ipak je jedan
Indijanac imao u torbici slatkog voća.
155
 — Daj ga ovamo! — viknuh. — Valjda detetu neće naškoditi.
Mesec je opet sijao, postalo je vidnije. Priđoh Indijanki i dadoh
joj voće. Ponovo me iznenadi njena neobična lepota, crte lica bile su
pune draži i pored patnje i iscrpljenosti. Kada pogledah bolje u dete,
zamalo ne viknuh od uznemirenosti: njegovo lice bilo je obliveno
krvlju. Nije se čuditi što je toliko plakalo.
— Šta mu je? Ranjeno? — upitah.
— Da, gospodine, — šapnu majka. — U čelo.
Tamo se videla duboka i duga rasekotina iz koje je stalno curila
krv.
— Od čega je to?
— Rasekao ga trn nekog žbuna...
Srećom, imao sam na sebi košulju opranu prethodnog dana. Bio
je to plen sa zapaljene španske lađe. Ne razmišljajući mnogo,
otkidoh rukave, isekoh ih u pojase i znalački vezah glavu detetu.
Kažem pomalo hvalisavo: znalački, jer sam ovu korisnu veštinu
naučio dosta dobro još u Virdžinijskim šumama.
Previjeno dete odmah prestade da plače, a kada dobi voće, lice
mu se razvedri. Dodirnuh prstom njegovu bradicu: osmehnu se.
— Vidiš li? — namignuh veselo njegovo majci. — On se mene ne
boji.
— Ni ja se ne bojim! — odgovori ona tiho i spokojno.
U njenim krupnim očima ocrtavalo se osećanje zahvalnosti, ali
na njima se odmah pojavi oblak, i na čelu se stvori zabrinuta bora.
— Gde je Mateo? — ote joj se.
Počeh da razmišljam šta da joj odgovorim. Ona me pogleda
prodorno. Upita:
— Je li ubijen?
— Nije! — odgovorih. — Izgleda da nije.
— Gde je?
— Ne znamo tačno. Treba da znaš da je Mateo veliki junak,
možeš se njime ponositi.
— Gospodine, govori jasnije!

156
 — Mateo se bacio na Špance! Da bi vam omogućio da pobegnete,
zadržao je njih i besno se s njima borio...
— Znači da je poginuo?
— Ništa se ne zna. Pretpostavlja se da je živ.
— Živ?
— Da, sigurno je živ. Pao je u ropstvo...
Indijanka jeknu. Ova vest ispuni je neopisivom grozom, i prosto
zažalih zbog svojih neopreznih reči. Grčevito je pritisla dete uza se.
— Izmučiće ga do smrti! — šapnu s gluvom gorčinom.
Uhvatih je snažno za ruku.
— Kako joj je ime? — obratih se Vaguri koji nam je prevodio
razgovor.
— Lasana, — odgovori dečak.
— Lasana! — rekoh uverljivo. — Moraš nam verovati! Nećemo
se odmoriti dok žbire ne uništimo ili sami ne poginemo. Ako je
Mateo živ, biće slobodan.
Kratko savetovanje, koje smo održali s Manaurijem uz učešće
novih saveznika, nije nam donelo ništa posebno novo. Smatrajući
da je za vreme španskog napada jedini spas u bekstvu, trojica crnaca
zajedno sa ženama i drugima pobegli su iz logora odmah posle
uzbune i, mada su čuli Mateovo dozivanje, nisu razumeli da je to
poziv na borbu. Lj žbunju su se izgubili; samo njih trojica i Lasana
bežali su zajedno u grupi.
— Koliko su pasa dovezli Španci? — pitao sam.
Nisu znali tačno, u svakom slučaju pretpostavljali su da je bilo
više od tri.
Da li biste umeli da odvedete našu grupu do logora u kome su
vas iznenadili Španci?
— Umeli bismo.
— Idemo tamo! Ako je Mateo živ i drže ga negde vezana, onda
ga valjda drže tamo gde su ga uhvatili.
Crnci nisu umeli da gađaju ni iz luka, ni iz puške, ali zato su
dobro bacali koplje, i zato naredih da se svakome sem noževa i

157
štapova dadu i po dva koplja. Najstariji, po imenu Miguel, priđe mi
zabrinuto i upita može li da me zamoli za nešto važno.
— Izvoli! — pogledah da poverljivo.
— Nas trojica... — pokaza na sebe i svoja dva druga, ali se
pokoleba ne znajući kako da govori dalje. — Nas trojica... Razumeš,
gospodine?
— Ništa ne razumem! — obodrih ga smehom.
— Mi smo u glupom položaju... Mi nismo kukavice!... Veruj
nam!... Mi stvarno nismo razumeli šta Mateo viče!
— Niko vas zato ne krivi, niti će vas kriviti! — počeh da ga
uveravam.
— Nas je stid što je on poginuo, a mi utekli.
— Šta možemo, tako je ispalo.
— Mi hoćemo da to popravimo.
— Da popravite? Na koji način?
— Da se istaknemo u borbi! Kaži nam da uradimo nešto važno!
Pošalji nas tamo gde je opasnije!
Utom dopuza do nas Indijanac s desnog krila. Objavi da je čuo
nešto podozrivo sa one strane poljane. Kao da je zaskičao pas držan
ma užetu, nestrpljivo se otimajući napred.
— Ne varaš se? — ošinu ga tvrdim pogledom Manauri.
— Svi pored mene su čuli! — uveravao nas je Indijanac.
Stavih dogled na oko. Bilo je mračno, mesec se krio iza oblaka.
I pored toga primetih neko nejasno kretanje u žbunju na drugoj
strani, nekih sto koraka nadesno od nas.
— Pazite! — naredih.
Nije trajalo dugo, a odande se otkide povijena prilika i
odmerenim trkom preseče poljanu. Uhvatih je u dogled. Za tren oka
poznadoh ga po odelu.
— Španac! — rekoh drugovima.
Pretrča na našu stranu samo jedan. Ako je tamo bilo više
Španaca, očigledno su poslali izvidnika da ispita šta se dešava u
ovom delu šume.
— Treba ga odmah ukloniti! — šapnuh.
158
 — Ja! — Miguel se hitro obrati meni. — Ja ga uzimam na sebe!
— Sjajno! — složih se. — Ali ne ti sam! Idite zajedno sva trojica!
— Dobro.
— Zapamti da je to njihov špijun. S takvim nije lako. Oprezan je
i dobro naoružan.
— I ne zaboravite: obavite sve u tišini!
— Postaraćemo se!
Posle njihova odlaska ostadosmo na dotadašnjem mestu, pazeći
budno na poljanu, da još neko ne prekorači. Niko se nije javljao.
Prigušeno, kratko krkljanje oglasi tihu dramu koja se odigravala
u dubini žbunja. Ubrzo stigoše crnci nasmejanih lica.
— Uspelo je! — frknu Miguel i položi pred mene na zemlju
osvojenu pušku i pištolj, ne zaboravljajući vrećice s barutom i
olovom.
— Odlično! Hvala vam!
— A ovo je za mene! — reče i pokaza lep dvosečni nož.
Klimnuh glavom u znak slaganja.
— To je naš četvrti! — zakikota se Vagura i, uz posredstvo
Manaurija, obrati se Miguelu:
— A jeste li ga sigurno usmrtili?
U tom trenutku oštar lavež u blizini proseče vazduh. Dva psa
iskočiše iz čestara, sa istog onog mesta sa kojeg je maločas krenuo
Španac. Ali, životinje ne pođoše njegovim tragom, nego jurnuše
iskosa preko poljane, pravo prema našem položaju. Očigledno su
nas već davno nanjušili.
— Strele! Otrovne strele! — siknu Arnak Indijancima.
Skrivali smo se na samoj ivici poljane, samo radi veće sigurnosti
— jedva desetak koraka u dubini zaklona. Psi, samo što stigoše do
prvog žbunja, objaviše se besnim lajanjem. Odjednom, pogođeni
mnogim strelama, žalosno zaskičaše i padoše, ali mi smo već bili
otkriveni.
Tada učinih grubu grešku, prvu u ovom pohodu. Znajući da su
Španci, nalazeći se u blizini, napujdali pse i da su im životinje tačno
otkrile mesto na kojem se nailazimo, trebalo je da naredim
159
neodložno povlačenje. Nisam to učinio. Dozvolio sam da najpre
nekoliko Indijanaca krišom pokupe strele čupajući ih iz ubijenih
pasa.
— Brže! — požurivao sam ih.
Odjednom, odmah nasuprot nas, s druge strane poljane
zasenjujući blesak proseče tamu i kroz vazduh se razleže zaglušna
grmljavina nekoliko pucnjeva. Osam, možda deset, istovremeno,
gotovo kao salva. Pod pljuskom olova zašume žbunje u kome smo
bili sakriveni. Neprijateljske puške bile su nabijene sačmom.
Ležeći na zemlji, osetih vreli udarac u levu lopaticu. Srećom,
udarac je samo proleteo i ogrebao mi kožu. Levo i desno razlegali su
se prigušeni jauci i stenjanje ranjenih drugova.
Nadao sam se da će posle plotuna Španci preći u napad. Ali,
videlo se da nisu mnogo verovali u sebe. Iz dima koji je zaklonio onu
stranu poljane niko se nije pojavljivao.
— Da li da pucamo u njih iz pušaka? — upita Vagura.
— Ne! — rekoh oštro. — Ne pucati! Nipošto!... Povlačimo se svi
tiho stotinak koraka od poljane! Zdravi neka pokupe ranjenike.
Napred, složno!
Pokaza se da je sem mene bilo još pet ranjenih, među kojima je
jedan s prostreljenom glavom, bio u beznadežnom stanju, i izgubio
svest kada su ga odnosili u pozadinu.
— Šta da uradimo sa psima? — obrati mi se Arnak. — Da
pokupimo i njih?
— Da, pokupite ih.
Odmaknuvši od poljane nešto preko sto metara, stadosmo.
Straže, postavljene na sve strane, javljale su da od neprijatelja nema
ni traga ni glasa. To nas je uznemirilo, jer je nametalo pretpostavku
da Španci, u tišini, snuju nešto novo. Preporučio sam da se
pokupimo i da napustimo mesto. U međuvremenu ranjeni
Indijanac umre. Sahranismo ga pored Raisulija. Lešine Španaca i
pasa bacismo u takav čestar da ih ni u po bela dana ni sam đavo ne
bi našao. Ranjenicima, i sebi takođe, pružih kakvu takvu pomoć.
Jednoga od njih, nesposobnog za borbu, poslasmo u pozadinu
ženama.

160
 Kretosmo prema moru, sa izviđačima koji su išli nekoliko
desetina koraka ispred nas. Bilo nas je šesnaest. Oružja smo imali
više no ranije.
Ono što me je u tom trenutku najviše radovalo, bila je volja ljudi.
Poraz ih nije obeshrabrio. Goreli su željom da se bore i osvete.
Poznao sam po tome rođene ratnike, navikle na rat.

161
 ZADAH KRVI I BARUTA

Stigavši do mora, prešli smo na drugu stranu poljane i njenim

rubom oprezno se kretali prema mestu gde su bili Španci, koji su
nas tako uspešno zasuli vatrom. Ali, tamo ih već nismo zatekli.
Cestar je bio prazan.
— Kuda su mogli otići? — zabrinuo se Arnak.
— Nemam pojma! — promumlah.
Naredih da mi pozovu crnca Miguela.
— Da li bi umeo da nas dovedeš tačno do vašeg logora? — pitao
sam ga.
— Mogao bih.
— Ali tako da se usput po mogućnosti ne sretnemo sa Špancima.
Miguel je razmišljao. Ja ga podsetih:
— A kada bismo se prikradali kroz žbunje pored mora?
— To bi možda bilo najsigurnije! — složi se on.
Uputismo se opet obali. Radi bolje borbene sigurnosti poslao
sam dve grupe da se prikradaju u razmaku od nekoliko desetina
koraka, dok je treća grupa imala da stupa nešto iza njih, kao
odstupnica.
Ubrzo desna kolona, u kojoj sam bio i ja, naiđe na leš koji je
ležao u žbunju. Ugovorenim znakom, trokratnim zviždukom,
zadržasmo čitav pohod. Kada se mesec pojavi iza oblaka,
prepoznasmo crnkinju koju su, kako se videlo, izgrizli psi i koja je
usto još bila isečena nečim oštrim. U blizini su ležala tela troje dece,
takođe iznakažena.
Sav sam se potresao. Samo jednu reč imao sam za to:

162
 — Životinje!
Zakopavajući žurno u zemlju ubijene, svi smo imali samo jednu
misao: to je sudbina kakva bi i nas stigla kad bi Španci uspeli da nas
savladaju.
Od poljane do logora trebalo je da pređemo još jedno pola milje.
Bili smo prevalili više od polovine puta, kada pred sobom
primetismo podozrivo kretanje. U mukloj tišini nekoliko Španaca
probijalo se u istom pravcu kojim smo i mi kretali. Mesec je još
svetleo, te smo odlično videli njihove prilike na razdaljini od oko sto
koraka.
— Stignimo ih! — zapali se Vagura.
— Suviše smo blizu logora, — odgovorih.
Španci su nam, međutim, nestali ispred očiju. Bojeći se zasede,
poslah za njima dva izvidnika, a mi ostali pođosmo dalje, drugim
putem no dosada, bliže obali. Na taj način od mora smo bili sasvim
zaštićeni, a spreda, s desne i leve strane i odnatrag štitile su nas
patrole.
Kada pogledah na istok iza sebe, nebo koje je tamo sijalo
olovnom svetlošću, obećavalo je blizak osvit, mada je na ostrvu još
vladala potpuna noć. Postade mi odjednom jasno da se sledećeg
sata neodložno mora rešiti naša sudbina i da će vrlo brzo doći do
borbenog okršaja. Vazduh je bio tih, bez vetra, i talasi su jedva
pljuskali o obalu, a mesec, koji se prebacio na zapad, slao je zrake
iskosa.
Na moru nam pade u oči tamna prilika. To je stajao pred nama
ukotvljeni brod, jedva dva-tri puškometa od obale.
— Stoji tačno nasuprot logora, — progunđa Miguel.
Već su se čuli nejasni glasovi koji su dolazili iz logora pred nama.
— Izgleda mi, — rekoh crncu. — da su se Španci namestili na
istom mestu gde ste i vi bili.
— Jeste, — potvrdi on.
I pored napregnutosti osmehnuh se u sebi zadovoljno. To što
smo bili razumni i držali se skriveni dalo je rezultate: neprijatelj još
nije bio načisto s kim na ostrvu ima posla i držao se slobodno kao u
običnom logoru. Iako je vreme brzo prolazilo i zvezde na nebu

163
gubile sjaj, nismo smeli da propustimo ništa što bi nam obezbedilo
uspešan razvoj stvari. Pre svega, valjalo je tačno razaznati položaj, i
zato smo odložili puške i u petorki pošli u izviđanje: Manauri,
Arnak, Vagura, Miguel i ja.
Na otvorenom mestu stajao je Mateov logor. Još su se videli
ostaci triju koliba, koje su podigli crnci, a koje su bile porušene u
događajima prošle noći.
Kako nije bilo zaklona, nismo mogli da priđemo bliže od sto
koraka. Španski odred, koji je pre nekoliko minuta stupao ispred
nas bio se upravo vratio u logor i u očiglednom uzbuđenju pričao o
onome što su doživeli oni koji su bili tu još ranije. Na raspaljenoj
vatri pripremali su nekakvo jelo.
— Koliko ih ima? Brojmo! — rekoh drugovima.
Svi smo brojali. Bilo ih je jedanaest ili dvanaest.
— To su valjda svi! — rekoh. — Četvorica su poginula, to bi bilo
ukupno šesnaest. Toliko smo ih manje-više videli i na brodu.
— A zar nisu ostavili stražu na brodu? — umeša se Vagura.
— Verovatno jesu. Tim pre treba pretpostaviti da ih u ovom
trenutku imamo sve zajedno. Više ih valjda nema.
Bila je to veoma važna okolnost. Najverovatnije je bilo da nismo
imali nikoga u šumi iza naših leđa.
— Da li se vide kakvi psi?
— Ne, pse nismo otkrili. Znači da su ih imali pet, i svi su poginuli
od naših ruku.
Naprezali smo pogled, i srca nam življe zakucaše. Tamo su na
zemlji ležali vezani ljudi. Jednoga od njih Španci podigoše.
— Mateo! — povika Miguel.
Miguel se varao. To nije bio Mateo, nego jedan drugi crnac iz
njegove grupe.
Španci su ga zasipali pitanjima. Kada im ne htede da odgovara,
dovukoše ga bliže vatri.
Dosada je tamo čučao mlad čovek, koji se izdvajao bogatim
odelom, nesumnjivo njihov vođa, jer su mu se svi obraćali s
poštovanjem. Pogledah ga kroz dogled. Bio je to mladić kome nije
možda bilo više od dvadeset godina, s tankim crnim brčićima i licem
164
tako glatkim i pravilnim da bih u prvom trenutku pomislio da je
lepa devojka, samo da nije bilo brkova.
Mladić ustade. Uze sa vatre granu koja je gorela. Sa okrutnim
osmehom, kakav nikada ne bih mogao da spojim sa tako na izgled
lepim licem, približi se vezanom crncu i poče da mu pali telo
pritiskujući zapaljenu granu na njegove obraze, na stomak i pod
pazuhe.
Ocenih kakva nam opasnost preti: neprijatelj je hteo da od
zarobljenika izvuče silom priznanje o nama. Ako uspe, bićemo
otkriveni.
— Nema vremena za gubljenje! — odsečno skidoh dogled sa oka.
Drugovi su i sami videli šta se dešava u logoru i razumeli su
situaciju. Nije trebalo mnogo reči da im objasnim plan, koji se sam
nametao.
— Trčite po ljude i što brže ovamo! Opkolićemo Špance tako da
nam se niko ne provuče kroz žbunje. Ovde pored mene biće Arnak
sa svojom grupom. Tamo sa desne strane Vagura, a s leve Manauri.
Udarićemo na njih svi istovremeno na dati znak! Viknuću ili ću
opaliti iz puške...
— Dobro! — nasmeja se zloslutno Vagura.
— I ne zaboravite na moju pušku! — viknuh im na odlasku.
Ostao sam sam s Miguelom. Španci su i dalje palili telo
nesrećnog crnca, vičući na njega strogo i nametljivo. Zatim mladić
naredi da dovedu i drugog zarobljenika i poče da ga još gore muči:
palio mu je celo lice. Ovaj drugi nije imao onoliko izdržljivosti kao
prvi i poče da viče.
Okrenuh se: Indijanaca još nije bilo! Vazduh je postajao siv,
kamenje pred nama se zaobljavalo, žbunje pored nas je dobijalo
boju. Dotada sam na Miguelovom licu razlikovao samo beonjače
očiju na potpuno crnoj podlozi. Sada su se na njemu izdvajale sve
određenije crte. Svitalo je.
Miguel je mrmljao u bradu španske reči pune očajnog
nestrpljenja. Tamo pored vatre Španci su okružili zbijenom masom
saslušavanog crnca. Zavlada među njima tišina: slušali su
zarobljenika s velikim uzbuđenjem.

165
 Kada bi se sada pripucalo na njih — pomislio sam u sebi — s
nekoliko hitaca mogla bi se potući do nogu čitava banda.
Španci su od mučenog zarobljenika saznali interesantne
novosti, jer uzavre kod njih kao u košnici. Neki skočiše i potrčaše po
oružje, koje su bili složili u kupe. Drugi su se grozničavo savetovali
šta da rade. Trnuo sam od pomisli da će se pokupiti i poći u šumu.
Tada ne samo da bi nas mimoišla pobeda, nego je sumnjivo da li
bismo odbranili i vlastitu kožu.
Iza nas se začu šum. Arnak. Za njim njegovi ljudi. Kamen mi
spade sa srca.
— Gde je Vagura? — izustih.
— Na putu prema svom mestu, kao što si mi rekao.
— Aha.
— Ovde imaš dve muškete i pušku.
Vagura, određen za desno krilo, bio je najdalje od svog položaja,
i trebalo je čekati izvesno vreme dok ne stigne do cilja.
Sada su čak i sekunde bile važne i mogle su da budu presudne
za uspeh ili poraz.
O, blagoslovena španska glagoljivosti! Stojeći kraj vatre,
neprestano su raspravljali mašući rukama, premišljali naveliko i
gledali u nebo, kao da očekuju puniji osvit. Već je bilo toliko vidno
da kada, za probu, uzeh na nišan lepog žutokljunca, brbljivac je na
mušici savršeno stajao.
— Je li Vagura već stigao? Kako misliš, Arnak? — upitah.
— Već davno.
Ove reči bile su kao presuda nad Špancima. Birao sam
pogledom cilj u koji da gađam, dajući Indijancima ugovorenu
lozinku, kada u logoru nastade komešanje. Španci su najzad nešto
odlučili, i oni što su imali već oružje u rukama brzo kretoše levo od
nas, prema Manaurijevom položaju.
— Arnak, — šapnuh. — Vikni iz sveg glasa.
Sam uzeh na nišan prvog Španca, koji je bio udaljen od nas
nekih osamdeset koraka. Gromoglasni krik mladićev zadrža ih sve
na mestu. Trenutak je bio dovoljan da metak iz puške pogodi.

166
 Sa tri strane razleže se prasak pušaka i vrisak Indijanaca. Sežući
po rezervno oružje, mušketu i pušku, trudio sam se da razgledam
celo polje.
Nažalost, vatra Indijanaca ne dade rezultate kakve sam
očekivao. Da li su loše gađali ili je — što je bilo verovatnije —
udaljenost bila suviše velika, tek niko, sem onoga kojega sam ja
pogodio, ne pade na mestu. Bilo je, možda, nekoliko lakše ranjenih,
a ostali Španci nedirnuti izmakoše kuglama.
Isturivši puške, naši se kao uragan baciše pravo na neprijatelja.
Španci se jedva ohladiše od prvog straha, ali odmah počeše da
pucaju. Međutim, uplašeni, pucali su sasvim nesređeno. Ni oni nisu
pogađali. I pored toga, dvojica-trojica Indijanaca padoše. Zatim
Španci odbaciše puške, ščepaše sablje i pištolje.
Zajedno sa ostalima iskoči iz zaklona i Arnak. Jurio sam za njim
kao lud, jedva sam ga Stigao. Silom ga uhvati za vrat.
— Stoj! — viknuh. — Ostani ovde!
— Zašto? — viknu besno.
— Stani!!!
On stade, začuđen strogim izrazom mojih očiju. Nije bilo
vremena za objašnjavanje. Pružih mu pušku:
— Drži! — viknuh. — Puna je.
Pokazah mu bojno polje.
— Čuvaj ih izdaleka! Da koji ne pobegne u žbunje.
— Oaa! — viknu Arnak u znak da je razumeo.
Neuspeh pušaka Indijanci potpuno naknadiše gađanjem iz luka.
Luk je njihovo verno oružje. Lukovi su odlučili bitku toga dana.
Sa besnim krikom i neuzdržljivom jarošću stigli su do
neprijatelja okružujući ga sa svih strana. Nisu imali volje da se
nabijaju na njegove sablje. Iz udaljenosti od desetak koraka puštali
su strele. Smrtonosne strele: trojica, četvorica Španaca s jaukom
padoše na zemlju. Ostali, videći poraz, okrenuše leđa. Jedni su
bežali prema moru i njih nije bilo mogućno stići. Drugi su se trudili
da se probiju do šume. Uzalud. Stizale su ih strele, stizali ih ratnici.
Gde bi ih stigli, tamo bi ih štapom, nožem, kopljem udarali, sekli,
boli. Poneki od tih što beže okretao bi se razjareno da sabljom
167
probode nasrtljivca, ali bi ginuo: pobednički bes nosio je osvetnike,
njihovoj vatri ništa nije moglo da se suprotstavi.
Ječanje samrtnika, jauci ranjenika, psovke onih što se bore,
oblaci dima i prašine koji su zaklanjali polje, oštri zadah krvi i
baruta — sve je to stvaralo neopisivu gužvu. Lepi Španac, neopažen
u pometnji, pobegao je iz gužve i iz sve snage jurio prema čestaru.
Očigledno nije bio ranjen, jurio je kao bez duše. Niko ga nije gonio.
— Arnak! — doviknuh dečaku pokazujući mu begunca. —
Gledaj!
Arnak, u nekoliko snažnih skokova, potrča napred
preprečavajući Špancu put. Bio je oko četrdeset koraka daleko od
njega. Opali iz puške. I pogodi. Španac se sruši dižući oblak prašine.
Dečak mu pritrča. Dade mi izdaleka znak da je sve u redu.
Još jedan htede da pobegne. Ali, pre no što sam ga ja uzeo na
nišan, Miguel istrča za njim i snažnim zamahom baci koplje. Njegov
vrh se zari duboko u begunčeve grudi. Španac pade koliko je dug.
Radostan što sam uštedeo metak iz puške, živo mahnuh rukom
Miguelu čestitajući mu na pobedi, ali crnac nije imao vremena za
odmor. Uzbuđeno je pokazivao rukom na more i vikao:
— Tamo su utekli! Tamo su utekli!
Setih se da je doista nekoliko Španaca ispred indijanskih strela
pobeglo prema obali.
— Za njima! — vikao je Miguel. — Ne puštajmo ih!
I prvi potrča. Drugi su trčali za njim.
Borba u logoru je već prestala. Na polju nije bilo živih Španaca.
Ranjeni su dotučeni, niko nije pobegao u žbunje.
Dok su ranjeni Indijanci presecali veze zarobljenim crncima, svi
koji nisu bili povređeni jurnuše na obalu. Stotinak koraka od logora
tri Španca stigoše do čamca i u ludoj žurbi gurnuše ga na vodu. Kada
stigosmo do obale, već su veslali izvan domašaja naših pušaka.
Plovili su preko malog zaliva koji se pri ušću u more sužavao na
nekoliko desetina koraka. S jedne strane ovoga zaliva dizale su se
omanje stene, a druga Strana je bila ravna i peskovita.

168
 Svi naši jurili su prema stenama. Manauri, međutim, brzo
proceni položaj i nekoliko Indijanaca uputi na suprotnu stranu,
ravnu, da uklješte čamac između dve vatre.
Španci nam izmakoše jedan deo puta. Veslali su kao sumanuti
da bi izbegli moreuz dok mi ne stignemo. U početku je izgledalo da
će svoju nameru ostvariti. Ali, veslati u ludačkom tempu nije se dalo
dugo. Ubrzo su malaksali i čamac se sve sporije kretao napred.
Kada prvi Indijanci stigoše do stena, Španci su upravo izmicali
iz grla, bili su pedesetak koraka od obale U vazduhu zatreptaše prve
strele izbačene iz lukova. Dvojica vatrenih Indijanaca skočiše u
vodu da doplivaju do neprijatelja. Strele su, kako sam uspeo da
primetim, stizale do čamca.
Španci očajnički povećaše napor. Hteli su da izmaknu od
nesrećne stene, kada nepažnjom stigoše do druge obale grla. Tu,
međutim, već dopade besna potera — ratnici koje je poslao
Manauri.
Razleže se gromka pucnjava. Španac ispali iz pištolja na one što
su plivali. Jedan Indijanac na peščanoj obali imao je lovačku pušku,
koja je još bila puna. Nanišani, opali. Krkljanje i metež u čamcu.
Sačma je kao grom pokosila veslače. Stigla ih je sudbina kakvu su
zaslužili.
Kada dotrčah do stene, čamac je već bio kod obale. Na njegovom
dnu ležali su Španci. Jedan od njih bio je onaj lepi mladić. Pri
izbacivanju tela iz čamca pokaza se da je lukavi mladić bio samo
lako ranjen i samo se pravio da nije živ. Indijanci ga poznadoše i
pobesneše. Hteli su da ga odmah pretuku, ali se ja odlučno tome
usprotivih.
— Zašto ga braniš? — skočiše na mene ljutito.
Zaklonio sam Španca svojim telom. Oni su me, razjareni, ščepali
za ruke i pokušavali silom da me odvuku.
— Arnak! Vagura! — viknuh dečake.
Arnak dotrča do mene. Vagura je bio na drugoj strani zaliva.
— Šta se dešava? — na licu mu se čitao strah.
Krajem luka Arnak gurnu najbližeg ratnika tako da se onaj,
puštajući me, otkotrlja kao pijan. Istovremeno dečak viknu na

169
aravaškom nekoliko oštrih reči. One su, očigledno, naređivale
poštovanje prema meni, jer ratnici, mada nerado, odstupiše
nekoliko koraka. Ipak se ne dadoše pokolebati i, pokazujući gnevno
na mladoga Španca, tražili su njegovu smrt.
— Zašto ne daš da ga ubiju? — obrati mi se Arnak.
— Moram prvo da mu odrešim jezik! Dobro bi bilo da doznamo
šta nameravaju ljudi na Margariti. Možda pripremaju drugi pohod.
— Imaš pravo, Jane! A kasnije ćeš dozvoliti da ga ubiju?
— A, neka ga đavoli nose! Radite s njim što hoćete...
Arnak objasni Indijancima moje namere sa zarobljenikom, ali
nije među razjarenim slušaocima nailazio na mnogo razumevanja.
Tek se sada pokaza razlog njihovog gneva i neposlušnosti: taj
mladić bio je sin okrutnog bogataša sa Margarite, Don Rodrigesa,
onoga što je javno dao psima da rastrgnu nesrećnog Mateova brata
— a mladić se i sam, takođe nečovečan i zao kao i otac, pokazao kao
grozan okrutnik prema zarobljenicima.
Manauri je, srećom, malo smirio vatrene glave obećavajući da
Španca neće mimoići pravedna kazna. Tako ga ljudi zasada ostaviše.
Vezaše mu ruke i noge i baciše ga ponovo u čamac, a dva Indijanca
zaveslaše prema logoru.
Stajali smo i dalje na vrhu stene. Sa stisnutim pesnicama pratili
smo pogledom brod. Već davno je bio podigao sidro i razvio jedra.
Upravo je izlazilo sunce; dunuo je jutarnji vetrić. Laki dah je malo
napeo jedra i okretni brod je brzo krenuo. Nije bilo ni govora da ga
stignemo na čamcima koji su stajali u zalivu.
Pogledao sam na brod kroz dogled. Bila su tamo samo dva
Španca, ne više. Motali su se živo, kao opareni, jedan na jedrima,
drugi na krmi.
— Uteče brod! — zaključi Arnak tužnim glasom. — Kada bi bio
u našim rukama, lako bi nas prevezao sve na čvrsto kopno.
— Da, ona dvojica su uspeli!
U njihovom bekstvu sam video razlog da se uveliko
uznemirimo. Nisam krio svoje misli pred Arnakom i Manaurijem.

170
 — Ona dva Španca očigledno će otploviti na Margaritu. Tamo će
sve uznemiriti, i za dva, tri dana svaliće se ovamo tolika gomila žbira
da će nas za trenutak istrebiti... Ima za nas samo jedan spas!
— Znam!
— Kaži.
— Da bežimo na čvrsto kopno.
— Tako je. Ne smemo gubiti ni trenutka. Imamo četiri čamca i
dva splava...
Oba Indijanca mislili su kao i ja. Arnakove oči zasijaše čvrstim
sjajem.
— Jedno razumem! — procedi. — Naša borba za život još nije
završena.
— Nije! — složih se s njim.

171
 POSLEDNjA BORBA I SUD

Po povratku u logor pobrinusmo se najpre za oslobođene crnce.

Bilo ih je trojica, svi veoma iznakaženi, ali živi; četvrti, na žalost, nije
bio živ: Mateo. Španci su iskaljivali sav svoj bes nad njegovim telom
i sasvim su mu raspolutili glavu, nije ga uopšte bilo mogućno
poznati i strašno ga je bilo pogledati. Kako sam očekivao da se
svakog časa vrati u logor njegova žena, po koju sam bio poslao,
naredih da se Mateovo telo što pre sahrani, da bi mlada žena bila
pošteđena ove strašne slike.
Nedostajala su još dva crnca, Manauri je poslao u šumu
nekoliko Indijanaca da pretraže okolinu, i stvarno nađoše njihova
tela. Sada smo znali sigurno da nikoga živog, zalutalog u šumi,
nećemo ostaviti za nama.
Dok su Indijanci pripremali dva čamca za polazak — hteli smo
da na čamcima prevezemo ranjenike do moga sedišta na istočnoj
obali ostrva — ja sam ispitivao zatvorenika u prisustvu Manaurija,
Arnaka i Miguela. Koliko je bezočnosti, cinizma i drskosti bilo u ovoj
mladoj nakazi. Na moja ozbiljna pitanja odgovarao je samo ružnim
psovkama i gadostima, i ja opet nisam mogao da se načudim kako
je iz ovako lepih usta moglo da izlazi ovakvo blato gadosti.
Njegova nadmenost nije imala granica. Kada mu skrenuh
pažnju da učtivo odgovara čoveku koji ga je, bilo kako bilo, spasao
od sigurne smrti, on se samo podsmešljivo nasmeja. U svojoj
uobraženosti nije mogao ni da pomisli da bi neko mogao da ugrozi
njegov život.
— Jesi li ti lud? — rekoh mu najmirnije. — Pogledaj leševe svojih
drugova.
— Phi, oni!... Nemoj da zaboraviš ko sam ja!
172
 — Ko si?
— Guvernerov sin! Niko od ovih robova ne sme ni da me takne.
A ti, šugava izdajico naše rase, prvi ćeš visiti! Sutra će ovamo stići
ljudi koji će vas, golaće, naučiti ko je ovde gospodar, a ko će visiti na
grani!...
— Kakvi ljudi?
— Kakvi, ne znaš? Sa Margarite!
— A zašto bi dolazili ovamo?
— Zar si slep? Zar nisi video naš brod kad je otplovio? Šta misliš
kuda je otplovio, a?
Na tome je, znači, gradio ovu sigurnost u sebe! Sigurnost ne
sasvim taštu i iluzornu, mada nije znao moje planove u odnosu na
njegovu budućnost. Bio sam, naime, odlučio, da branim njegov
život po svaku cenu, ma se svi Indijanci udružili protiv mene — da
ga branim, očigledno, ne zbog njegovih lepih očiju, nego radi naše
sigurnosti. Bio je sin istaknutog Španca, nije bilo sumnje, i njegovo
zadržavanje kao taoca moglo bi da nam bude od neocenjive koristi
u slučaju da na ostrvo navali rulja sa Margarite. To bi moglo da bude
ključ naše slobode.
Za vreme ovog saslušavanja, od mora se razleže glasno
dovikivanje. Trčalo je odande nekoliko Indijanaca.
— Brod! — vikali su. — Brod!
U opštem zanosu i gužvi nije trebalo gubiti glave. Dozvavši
Arnaka, Vaguru i Manaurija, izložih im ovakav plan: uzećemo oba
čamca, na kojima je došao ovamo Mateov odred, i na većem ćemo
se smestiti ja i Arnak, a na manjem Vagura. Svi zdravi Indijanci i
crnci veslaće, sem nas trojice. Samo nas trojica ćemo pucati i zato
nam ruke ne smeju da drhte. Uzećemo sve dalekometne muškete i,
da bi dobacivale dalje, dodaćemo im više baruta, a nabićemo jedne
kuglama, a druge sačmom.
Manauri odmah preuze komandu nad veslačima. Razmestio ih
je na oba čamca, a sam je seo na krmu većega. U tom trenutku mi
smo ponovo punili puške. Uzeli smo osam mušketa, pri čemu smo
za prvu vatru odredili one čiju smo tačnost već bili utvrdili.

173
 — Uzećemo i onaj mali čamac što pripada škuni! — preporučih
ja.
— Je li to za nekog od nas, strelaca? — upita Arnak.
— Ne. Nego prosto radi zavaravanja pažnje Španaca. Tri čoveka
iz grupe bila su dovoljna za ovaj čamac.
Krenusmo. Veslači su živo veslali, voda je samo pljuskala o ivice
čamca. Stajao sam na kljunu čamca. Arnak na krmi. Po izlasku iz
zaliva isplovili smo na otvoreno more, mirno kao jezero u vedar dan.
Samo gdekada dunuo bi za trenutak laki dašak i mestimično
pokrenuo površinu vode, ali bi odmah zamirao. Škuna je stajala kao
ukotvljena. Jedra su joj visila kao creva.
Čim nas Španci ugledaše, rastrčaše se po palubi kao sumanuti,
čas pokrećući jedra, čas premeštajući neke stvari. Video sam na
dogled da pripremaju muškete.
Plovili smo brzo. Veslači su sjajno veslali. Znoj im je tekao niz
telo u potocima. Žega je postajala nesnosna. Ropstvo im je iskidalo
mišiće, narušilo njihovo zdravlje. Bili su strašno isceđeni, ali sada
im je odlučni trenutak davao neočekivanu snagu.
Približili smo se na četvrt milje od broda. Na moru je još vladala
tišina. Više nije bilo sumnje da ćemo doploviti do cilja i da nam
škuna neće izmaći. Dva Španca mogli bi u odbrani svakako da nam
nanesu gubitke; ali konačna pobeda morala je da pripadne nama.
Sporazumeo sam se očima sa Arnakom i još jednom sam mu
rekao da veslačima naredi kako da se drže: kada dođe do pucanja
da izvade vesla iz vode, da se sakriju na dnu čamca i da se ne miču.
Brod je imao na kljunu veliku ogradu koja ga je štitila od talasa,
ali je zato krma bila niska i bez zaklona. Zato smo zaobilazili brod
otpozadi. Predviđajući ovaj manevar, Španci su postavili na krmi
dva sanduka iza kojih su se sakrili.
— Pazi! — povikah dečaku. — Upotrebiću malo lukavstvo,
možda će se dati nasamariti.
— Interesuje me kakvo? — upita Arnak.
— Zasuću ih sačmom iz velike daljine. Možda ću ih izvesti iz
ravnoteže i oni će takođe ispaliti. Onda više neće imati vremena za
punjenje...

174
 Tako sam i učinio. Na nekih dvesta koraka od krme broda dadoh
vatru iz muškete, gađajući visoko iznad glava protivnika. Videli smo
kako se sačma rasprštala po jedrima i palubi.
Uzeh drugu mušketu i počeh ponovo da nišanim, kao da opet
hoću da ispalim, što uzbuđeni Španci ne mogoše da izdrže. Isturiše
i oni puške, ali suviše rano. Njihove kugle pođoše nisko, kao što sam
i predviđao. Bućnuše u vodu na desetak koraka ispred nas.
— Veslajte! Živo! — viknuh Indijancima. — Sada na njih.
Nekoliko snažnih udaraca veslom približi nas na povoljnu
blizinu.
— Pažnja! — povikah. — Pucam!
— Hoću li i ja? — upita Arnak.
— Samo ako vidiš cilj.
Veslači se pritajiše na dnu čamca, koji je i dalje plovio po
inerciji, Klizio je glatko kao po stolu, bez kolebanja.
Španci su sigurno imali samo te dve puške iz kojih su izbacili
vatru, jer su sada bili skriveni iza sanduka i žurno ih punili ponovo.
Tek ponekad videli su se iza zaklona, ali samo vrh glave, lakat, noga,
i to samo za tren oka. Tek što bismo uzeli nešto na nišan, nestalo bi
nam ispred očiju. I pored žurbe neprijatelj se držao na oprezu.
Ali, jedan od njih izloži leđa više no dotada. Pre no što stiže da
se sakrije iza sanduka, sasuh u njega oganj, ciljajući u gornji deo
kičme. Metak ga pogodi. Ranjen, ne vladajući sobom, otkri glavu.
Još jedan pucanj, ovoga puta iz Arnakove puške, i neprijatelj pade
smrtno pogođen.
Tada drugi Španac, koristeći gužvu, opali. Imao je gad sačmu.
Očigledno je gađao u mene, ali dobiše moji susedi. Mada su ležali
na dnu čamca, dvojica dobiše rane u leđa.
Protivnikova puška sada je bila prazna, i ja odlučih da na prepad
zauzmem brod. Ali, ne dođe do toga. Ponovo stiže pucanj sa one
strane. Španac je očigledno upotrebio i napunjenu pušku svog
druga. Srećom, trenutak pre njega ispalio je Vagura iz drugog čamca
i promašio, ali ni onaj nije pogodio cilj.
U ovom puškaranju nisam mogao više da znam kakvom je
vatrom protivnik još raspolagao. I zato sam voleo da idem

175
nasigurno. Ne ispuštajući brod iz vida, pucali smo čim bi neprijatelj
samo provirio iza sanduka. Na taj način potpuno smo ga učinili
nepokretnim, i računali smo da će ga pre ili kasnije poseći naša
kugla.
Ne znam koliko smo minuta vrebali tako pucajući s vremena na
vreme, kada rešenje stiže sasvim sa druge strane. Zauzeti borbom,
sasvim smo zaboravili mali čamac i njegova tri veslača. Niko na njih
nije obraćao pažnju. Dok smo mi svu pažnju Španca privlačili na
sebe, oni su u velikom luku strpljivo zaobišli brod, doplovili od
strane kljuna i popeli se preko ograde. Nije da smo se začudili, nego
smo se i uplašili kada začusmo na brodu ratnički poklič trojice
Indijanaca koji se baciše na protivnika. Imali su lukove, imali su
koplja. Obračunaše s njim za tren oka.
Brod je bio naš.
Može li se opisati moja radost, moj zanos, tako čudan da sam
bio izvan sebe kada sam, stupajući na palubu španskog broda, uočio
sav značaj ovog trenutka. Prišao sam vernim prijateljima, Arnaku,
Vaguri, Manauriju i ostalim Indijancima, i uzbuđeno im stiskao
ruke.
— Pobedili smo! — rekoh im tiho.
— Put je otvoren! — izjavi Arnak, obuhvatajući pogledom južni
vidik, gde je izranjala zamagljena linija stalnog kopna.
— Da, sada je otvoren.
Nekoliko Indijanaca, naučenih veštini jedrenja za vreme
ropstva, ostadoše na palubi da dovedu brod do obale čim dune
vetar, a ostali posedaše u tri čamca i vraćahu se u njima.
Kada uplovismo u zaliv, Manauri mi dade znak da bi hteo sa
mnom da porazgovara nasamo, jedino u prisustvu Arnaka kao
prevodioca, te iskrcavši se, odmah pođosmo ustranu.
— Vazduh se očistio, — poče vođa, — nema više smetnji pred
nama. Šta misliš, kada da napustimo ostrvo?
— Sto ranije. Za dva-tri dana.
— A možda i još ranije? Zar se ne bojiš da će naići novi ljudi sa
Margarite?

176
 — Sada još neće. Ali kasnije, za nedelju, za desetak dana, potera
nije isključena.
— Znači, što pre otplovimo odavde, bolje za nas?
— Nesumnjivo.
Pogledah u Manaurija upitnim pogledom, jer nisam ni mislio da
bi me zvao ustranu da bi se dogovarao sa mnom o vremenu polaska.
I pogodio sam. U pitanju je bio život mladog zarobljenika.
— Ti si ga ranije branio, — reče Manauri gledajući mi pravo u
oči s nekom nesavitljivom, naročitom upornošću, — jer si hteo da
izvučeš iz njega podatke o Margariti. On je vređao i tebe i nas, i nije
rekao ništa. Da li misliš da će sada biti drugačiji i da će nešto kazati?
— Trebalo bi pokušati.
Manauri zažmuri i s nepomućenom upornošću odmahnu
glavom.
— Ne. Jane! Nema šta da se pokušava, on neće ništa reći.
Uostalom, to više nije ni važno!... Ubićemo ga!
Prvi put na ovom ostrvu Manauri je kazao nešto ovako odlučno.
Nesumnjivo su borbe poslednje noći odnele još jednu pobedu, ne
samo oružanu: ubijale su u njemu roba, oslobađale su vođu.
Rekao sam mu što sam i pre mislio: da bi mladog Španca trebalo
držati što duže kao taoca.
— Kao taoca?
— Tako je.
— Zar nisi i sam maločas govorio da ćemo krenuti za dva, tri
dana, a da za to vreme neprijatelj neće naići?
— U našim uslovima moglo bi naići neko iznenađenje, a dobar
vođa predviđa sve mogućnosti.
U borbi oko logora poginula su dva Indijanca i jedan crnac.
Sahranili smo ih pored Matea. Nad grobom ovoga diva načinili smo
visoku humku odajući počast tom neobičnom čoveku. U tome poslu
i sam sam se vredno založio, da bi se videlo da nisam bio uvređen
njegovim držanjem. Njegovu urođenu netrpeljivost prema belim
ljudima dobro sam razumeo.

177
 Sto se sunce više dizalo, rastao je i vetar. Oko podne brod je
uplovio u zaliv i bacio sidro. Svi, sem trojice stražara, našli smo se u
logoru. Manauri je odmah organizovao suđenje zarobljeniku.
Malo dalje od logora stajalo je usamljeno, onisko drvo, pod
kojim se razmestila naša grupa. Pored mene, s jedne i druge strane,
sedeli su moji dečaci, Arnak i Vagura. U blizini, pod žbunje, bačen
je vezan Španac. Mladom žutokljuncu, koji je predosećao šta se
sprema, uozbiljilo se lice, i bezobraznik nam više nije dobacivao
svoje psovke. Ćutao je utučeno.
Manauri je ukratko izložio nekoliko njegovih zločina prema
robovima na ostrvu Margariti i zatražio od prisutnih da se izjasne o
njegovoj sudbini. Svi bez izuzetka, zdravi i ranjeni, muškarci i žene
— bilo ih je dve: crnkinja Dolores i Mateova udova, Indijanka
Lasana — jednoglasno su glasali za Špančevu smrt.
Zatim Manauri skrete pogled na moju stranu i zamoli mene da
kao poslednji i ja uzmem reč.
— Šta će ti moje mišljenje?! — povikah. — Svi zahtevaju njegovu
smrt, i biće onako kako većina želi. Moje mišljenje je ovde suvišno!
— Varaš se, Jane! Tvoje mišljenje je za nas veoma važno.
— Ne razumem zašto?
— Zato, Jane, što tebi u prvom redu imamo da zahvalimo što
smo pobedili Špance. Zato, Jane, što cenim tvoju hrabrost i
razboritost! Zato, Jane, što si naš drug i prijatelj! A takođe i zato što
si iste rase kao i on, i zato ćeš ga najbolje osuditi.
— Dobro, šta tražite od mene?
— Da se izjasniš da li je mladi Španac zaslužio smrt, ili nije.
— Zaslužio je! — izjavih bez kolebanja.
Kada Arnak prevede prisutnima moj odgovor, svi se ogromno
obradovaše i ne znadoše kako da iskažu svoju radost. Rekoh da ih
utišaju i izjavih da imam još nešto da kažem.
— Kaži, izvoli!
— Mladi Španac zaslužio je smrt i smrt od naše ruke neće ga
mimoići. Ali, ne treba da umre sada i ovde.
— Nego kada, gde?
— Kasnije, kada srećno stignete u vaše rodno selo.
178
 Na te reči diže se pravi uragan negodovanja. Ne, oni su želeli da
on umre odmah. Takva je bila mržnja u njihovim srcima, toliko je
bilo u njima pelena i žuči da su kao u besnilu penili na svaki glas
razuma i gnevno odbijali misao o taocu. Video sam da se ova bura
ne može utišati. Pitanje osude zarobljenika ma smrt bilo je rešeno.
Jedva su se duhovi smirili, kada izbi novi spor oko pitanja
kakvom smrću osuđenik da umre. Mnogi su zahtevali primenu
raznih sporih mučenja, ali meni tada već beše dosta glupog i ružnog
brbljanja. Skočih na noge i planuh kao grom:
— Ne, neće biti mučenja! Kada pošten čovek mora da ubija, on
ubija bez mrcvarenja! Tako će poginuti i Španac.
Kakva se bura podiže, kako zaiskriše ljudima oči! Ali, ja sam
zadro i nisam hteo da ustupim ni koraka! Kada se galamdžije malo
utišaše, ja im zagrmeh u lice:
— Tražim od vas poštenje, samo zločinačke beštije se iživljavaju
nad nenaoružanim čovekom. Ako hoćete da budete moji prijatelji,
budite pošteni ratnici! Razum u glavu! Razmislite o tome što vam
govorim! To je moja poslednja reč!
Oba momka i Manauri usrdno su mi pomagali, ali nekoliko
zadrtih zanesenjaka ostajali su pri svome i još su i druge huškali
protiv nas.
Ja postavih stvar na oštricu noža, ma doživeo i najgore.
Tada zavlada iznenadna tišina. Glas je zatražila žena. Ona mlada
lepa Indijanka, Mateova udovica, Lasana, priđe malo bliže meni i
pokazujući na mene poče da im nešto govori. Sve ih je nadvišavala
svojim savršenim držanjem i lepotom, a glas joj je bio dubok i
snažan, raspevan, pun miline i zvučnosti. Neke njene reči sam
razumeo, ali nisam znao tačno šta govori.
— Šta ona kaže? — šapnuh Arnaku.
— Da si ti u pravu... Da imaju tebe da slušaju, ona, Mateova
žena, to odlučno traži... Da, ho-ho-ho...
— Šta: ho-ho-ho? — upitah tiho.
— Jane, šta mi doznajemo o tebi?
Arnak me pogleda iskosa i, što se retko dešavalo, preko lica mu
pređe podsmešljiv osmeh.

179
 — Znači takav si ti, Jane? — podupre ga i Vagura.
— Kakav? Kažite mi najzad, mangupi!
— Ona kaže da si ti veliki čovek... Da prijateljstvo tako izuzetnog
čoveka treba visoko ceniti... Da...
Nisam bio siguran da li mi se to dečaci rugaju ili ne. U svakom
slučaju, Indijankine reči ostavile su na slušaoce snažan utisak i
slomile su otpor nemirnjaka. Zahvalan ženi, zahvalio sam joj se
osmehom izdaleka.
Posle toga sve se obavi glatko i složno. Odlučeno je da se Španac
obesi na istom drvetu pod kojim je održano suđenje. Presečene su
mu veze na nogama, doveden je pod granu i na vrat mu je nabačena
omča od lijane.

180
 OTKRIO SAM ČOVEKA

Posle izvršenja ovog neprijatnog čina prevezli smo ranjenike iz

logora na brod i krenuli na put oko ostrva. Vetar je duvao sa zapada
i, ploveći na istok, imali smo ga s leve strane, a zatim spreda. Brod
je bio vitak i okretan, jedra je imao dobro postavljena i dobro se
prilagođavao vetru pri kretanju. Tri čamca vezali smo za krmu.
U popodnevnim časovima nađosmo se pred mojim staništem i
stadosmo četvrt milje od obale, prema brdu. U pećini nađosmo da
je sve u redu. Indijanke se obradovaše našem povratku i odmah
nam spremiše ručak, a ranjenicima ukazaše pomoć.
Sve zdrave ljude pozvao sam na kratak dogovor i ponovo im
postavio pitanje kada da napustimo ostrvo.
— Sto pre! — odgovori Manauri. — Sutra ujutro!
— Dobro! Sutra ujutro krećemo! Danas do sunčeva zalaska
ostaje nam još tri sata, a posla imamo preko glave.
Pre svega trebalo je obrati kukuruz. Istina, na brodu smo zatekli
obilne zalihe hrane, ali bilo bi šteta napuštati toliko zrelog
kukuruza, koji smo nedeljama čuvali kao oči u glavi.
Svi u gomili pođosmo u berbu i ubrzo napunismo desetak korpi
zlatnog zrna.
Druga stvar. Sada smo imali četiri čamca, flotilu čak i suviše
bogatu! Šta da uradimo s najvećim čamcem, koji je težak i sigurno
bi samo otežavao kretanje broda? Složili smo se da ga ostavimo na
ostrvu, ali, da ne bi suviše brzo propao, da ga dovučemo do pećine i
da ga tu zaštitimo kamenjem.
Neposredno pred sunčev zalazak zajedničkim snagama dovukli
smo čamac u pećinu. Kada smo stvarno u znoju lica dovršili posao,
181
dnevna svetlost još se nije bila ugasila. Pade mi na pamet da ostavim
uspomenu iza sebe, i na čamcu da urežem nožem svoje ime. Dok
sam to radio, mene, zrela čoveka, obuze smešno uzbuđenje.
Tronuto sam gledao u svoj lovački nož, jedini ostatak iz
Virdžinijskih šuma, i, držeći u ruci izjedeno, izrađeno oruđe, mislio
sam o velikoj zasluzi tako vernog prijatelja. Zar sam jedanput imao
njemu da zahvalim što sam ostao živ u teškim trenucima prvog
razdoblja boravka na ostrvu?
Na čamcu sam duboko urezao reči: DžON BOBER, i odmah
zatim se upitah: zašto Džon, a ne Jan? Ali već je bilo gotovo, nije se
moglo popravljati, i ja dopisah reč: POLONUS. Ispod prezimena
urezah godinu: 1726.
Za vreme večere Manauri nas s važnim izrazom lica, zamoli za
malo pažnje. Obraćajući se crncima, izrazi sumnju da bi mogli živeti
sami na čvrstom kopnu i da ne bi ponovo pali Špancima u šake.
Zbog toga im ponudi ne samo gostoprimstvo i zaštitu u indijanskom
selu, nego i da se uključe u pleme Aravaka ravnopravno sa ostalima.
Crnci primiše njegove reči s velikom zahvalnošću.
Zatim se Manauri obrati meni uveravajući me da će mi pleme
ukazati veliku pomoć, potrebnu da bih stigao srećno do ostrva u
blizini ušća reke Orinoko, na kojima su nastanjeni Englezi Zatim
dodade:
— Ali, ako treba da ti kažem od srca, onda bismo više voleli da
ostaneš što duže kod nas u gostima, čak i ceo život! Prijateljstva,
poštovanja i hrane neće ti ponestati kod nas, Jane!...
Srdačno sam mu se zahvalio na lepim rečima i na pozivu.
Poslednjeg dana boravka na ostrvu probudili smo se rano, pre
zore, i počeli da prenosimo na brod stvari i ranjenike. Odlučio sam
da vatreno oružje koje smo imali poklonim Indijancima kada stignu
u selo i zato sam s posebnom brigom pazio da se ne ošteti i da ostane
u dobrom stanju. Imali smo oko trideset mušketa i lakih pušaka i
znatne zalihe baruta i olova — snagu koja bi, dobro iskorišćena,
mogla da odluči o opstanku i slobodi Aravaka za mnogo, mnogo
godina. Arnaku i Vaguri, koji su najbolje umeli da cene značaj
takvog oružja, poverio sam da paze na njih.

182
 Sidro smo podigli tek oko podne, kada se pojačao vetar.
Odabrali smo pravac pravo na istok da bismo što duže plovili daleko
od kopna i da ne bismo zapali u suprotnu struju. Ostrvo je napuštalo
ukupno trideset osoba, nailazak Španaca platilo je životom
jedanaest lica, među kojima jedna žena i troje dece. Teško smo
platili put do slobode. ,
Stajali smo Arnak, Vagura i ja, oslonjeni o ogradu broda,
zagledani u ostrvo koje je ostajalo iza nas. Robinzonovo ostrvo, kako
sam ga nekad nazvao.
Preživeli smo na njemu preko četiri stotine znojnih i teških
dana, punih uporne borbe s bolešću, životinjama, s ljudima, dana u
kojima gotovo nije bilo odmora, punih teškog rada, truda i žege,
ponekad i sumnje. Bio je to trnovit, iako pobednički put, kroz
mnoštvo događaja, krivudavih i trnovitih kao i ono žbunje na
ostrvu. No, da li je to bio uzaludan put, da li sam se uzalud probijao
kroz čestar, da li sam ?amo goli život izneo iz tih napora?
O, ne!
Opraštajući se s palmama, koje su tonule u plavetnilu, prateći
pogledom brdo koje se gubilo u daljini, odakle sam toliko puta
uzalud tražio spas sa mora — nisam proklinjao ostrvo što me je
držalo u ropstvu. Nisam ga proklinjao, jer sam plovio s njega
bogatiji, srećniji. Na pustom ostrvu, čudna stvar, otkrio sam veliko
blago, pronašao sam čoveka u sebi i čoveka u bližnjima. Upravo, tu
su mi sa očiju spale ljušture predrasuda prema ljudima druge rase;
tu sam obogatio srce iskustvom novih prijateljstava.
Ne, nisam ružio bezljudno ostrvo!
Neko nam priđe tiho i stade pored mene. Lasana. Jednom
rukom pritiskala je dete uza se, a drugom se naslonila na ogradu
kao i mi. Gledala je neko vreme u pravcu ostrva, a zatim obrati
pogled na mene. Izgledalo mi je da sam u njenim crnim, krupnim
očima pročitao toplinu.
Stavih svoju ruku na njenu. Indijanka je ne povuče.

183