SAŠ A ILIĆ

PAS I KONTRABAS
Don’t play whatʼs there. Play whatʼs not there.
Miles Davis
Svaka sličnost sa istorijskim događajima, ličnostima
i životinjama – slučajna je.
 I
FEBRUARSKA
REVOLUCIJA
Kovin, mart 2016.
Zima je bila sa puno leda koji je na leđima ukroćenog Dunava, nakon prolaska mađarskih
ledolomaca, podsećao na skidanje prljavog svlaka: duž pukotina je izbijala tamnozelena voda,
zapenušana pored boka patrolnog čamca sa čije smo palube, moj pratilac Brdar i ja, ćutke
posmatrali otvaranje utrobe reke u širokoj brazdi. Po njenim obodima plutale su gomile
ledenih krljušti. Učinilo mi se da sam na jednoj video ljudske prilike u pokretu, kako se
nesigurno oslanjaju o dugačke čaklje koje su umnogome nadmašivale njihovu visinu. Iza
ledenih bregova drhtale su smrznute obalske šume i nebo, gotovo poleglo po njima. Brodski
motor je povremeno brujao izbacujući dva jaka mlaza u reku kao iz kitove utrobe, dok se
pramac propinjao, zajahujući neprobijene ledene sante. Ubrzo bi, nakon jezive škripe leda,
ponovo uronio do nivoa svog gaza i mi bismo nastavili plovidbu ka kovinskom Dunavcu, gde
su nas, prema Brdarevim rečima, čekala službena kola. On je stajao naslonjen na ogradu od
krute sajle i nije prestajao da puši od Beograda. Po grču na licu, videlo se da mu ovaj put
teško pada. Bio je suvozeman tip kome je svako ljuljanje izmeštalo težište u želucu. Takvih
sam se nagledao odavno, dok sam plovio na brodovima Jugoslovenske ratne mornarice, ne
sluteći da će mi to hodanje po nemirnoj palubi jednoga dana biti glavno zanimanje u životu.
Zapravo, hodanje po palubi i sviranje džeza imaju mnogo zajedničkog. Nikada istim
putem i nikada u istom tonalitetu. Hod mornara, naročito onih debelih, za vreme oluje, mogao
bi nekog da podseti na Coltraneov Giant Steps. Ili na Milesov So What. Klasičan nestabilni
hod koji će se ispostaviti kao najsigurniji put do kraja noći. Nekada sam voleo da razmišljam
o tim nemogućim vezama džeza i sveta oko sebe. Neretko bih mislio da na svom instrumentu
mogu da izrazim sve, pa čak i škripavo pucanje leda pod brodom, dozivanje ljudi na obali,
Brdarevo neobrijano rošavo lice posuto injem. Ko zna o čemu je on razmišljao tokom
plovidbe. Takvi tipovi su uvek žalili za propuštenim malograđanskim ritualima, porodičnim
ručkom, udobnim krevetom, odlaskom do kladionice, na pivo, kod ljubavnice. Bio je stariji od
mene desetak, možda i više godina. Njegova generacija je u Beogradu zapamtila neka bolja
vremena. On očigledno nije umeo da misli izvan sistema, dok su se ljudi njegovih godina
odavno snašli. U stvari, neki od njih su razvili privatni biznis, pravili su sandale i slične
gluposti, drugi su držali rekete, treći noćne klubove u kojima sam svirao sa svojim F-
kvartetom. Tokom surovih godina, naučili su da izrabljuju ljude i da ih gledaju kao nešto
zamenljivo i potrošno za čim ne treba žaliti. Ljudskog materijala je bar u Beogradu bilo
napretek. Ako ne sviram ja, nastupaće neko drugi. I posle svega, opstajali su oni koji su iz rata
i ljudske nesreće izvukli samo profit: njihovi range roveri kretali su se suvereno beogradskim
ulicama, ne dajući nikakvu signalizaciju niti poštujući bilo koje pravilo, ponekad vozeći i u
kontrasmeru. Brdar svakako nije bio među njima. Pripadao je onoj tihoj većini koja je
prolazila kroz život poštujući pravila uprkos svemu: plaćao je struju i porez, uvažavao svoje
šefove i bio posvećen svetinji radnog vremena. Verovatno je imao i nekoliko prijatelja iz
srednje škole sa kojima se viđao vikendom ili u vreme fudbalskih derbija, kada bi nabavili
veću količinu alkohola i prepustili se stihiji navijanja. Njegova žena mora da je bila potpuno
drugačija od njega, jer samo takva je mogla opstati uz ovu brdarevsku kreaturu koja me je
pratila po službenoj dužnosti. U džepu je imao nalog specijaliste sa VMA, odakle su me
otpustili nakon četiri duga meseca, uputivši me u Zavod za rehabilitaciju veterana, koji se
nalazio u okviru Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti u Kovinu.
Zeleni patrolni čamac bio je geometrijski premrežen ruzinom, uglavnom po varovima
gde su se spajale limene oplate. Na tim mestima, iskusno oko moglo je nazreti ostatke sive
farbe koja je nekada bila zaštitni znak Jugoslovenske mornarice. Očigledno su posle rata ovaj
brod prebacili na Dunav, u takozvanu rečnu flotilu koja je služila za sve i svašta, a najviše za
parade koje su se održavale s vremena na vreme. Imao sam prijatelja, slikara Terzića, koji je
sa mnom služio početkom devedesetih na istom brodu. Bio je visok momak, neuklopljen u
ratni ambijent tih dana. Dok smo čekali prekomandu na jednoj barži u Tivtu, često sam ga
viđao kako meditira naslonjen na ogradu. Ponekad bismo razgovarali o sopstvenoj propasti, o
gruvanju sa Prevlake, ali i o Johnu Lee Hookeru i njegovom albumu The Healer, za koji nas
je vezivala zajednička strast. Takvo nešto ću i ja da napravim jednog dana, rekao bih mu, ako
ovo preživim. Zajedno ćemo, dodao bi on, a zatim bismo uz pljesak spojili dlanove, sklopivši
naposletku palčeve kao lančane karike. Mnogo godina kasnije, sreo sam ga ispred Grafičkog
kolektiva na Obilićevom vencu. Već je postao slikar; delio je flajere koji su najavljivali
njegovu izložbu. Terziću, pozvao sam ga. Kada se okrenuo, za trenutak mu se ukočio osmeh,
a onda smo se zagrlili. Prijalo mi je to. Još si živ, rekao je dok smo se tapšali po leđima. Kako
se uzme, osmehnuo sam se. Nije se mnogo promenio, samo su ga naočare koje je sada nosio
činile ozbiljnijim. Pogledao sam njegov flajer i začudio se portretima Koraća, Kićanovića i
Ðorđevića u dresovima. Šta je sad ovo?, pitao sam. Moja magistarska izložba, rekao je. Otkud
košarka? Svet se menja, odgovorio je, umetniku je danas basket odličan mentalni trening...
Prekosutra manekenska pista, dodao sam. I to je već passé, matori, nasmejao se on i dodao
kako bi stvarno voleo da me vidi na toj izložbi. Obećao sam mu da ću doći, ali nisam otišao.
Možda sam imao neku svirku, a možda je to bio samo izgovor.
Stigli smo, učinilo mi se da je rekao Brdar kada je patrolni čamac počeo da posustaje
pred zaleđenim Dunavcem. Pred nama se isprečila ogromna santa, glatka kao staklo. Dalje se
nije moglo. Komandir broda je izašao iz kabine i govorio nam nešto, nadvikujući se s bukom
motora. Brdar je samo klimao glavom. Na obali su se vrzmali neki uniformisani ljudi. Iznad
pristana, video se krov policijskog kombija. Nadam se da ono nije službeno vozilo koje nas
čeka, dobacio sam sledeći Brdara, koji se već nalazio na metalnim merdevinama. Patrolni
čamac se umirio, ali i dalje je bilo nezgodno odskočiti. Moglo je da dođe do pucanja leda i
propadanja u vodu. Dvojica mornara u maskirnim uniformama i narandžastim prslucima
čvrsto privezanim oko pojasa držali su užad sa velikim bokobranima u koje su se zarivale
krhotine ledenih zuba. Brdar je poslušno odskočio kada mu je komandir dao znak rukom,
međutim, ja sam oklevao neko vreme. Najpre sam bacio putnu vreću na led, a zatim sam
stegao futrolu s kontrabasom i ostao da vrebam povoljan trenutak. Paluba se njihala gore-dole,
voda se pela uz bok broda i povlačila pod led, Brdar se nervirao. Videvši da se neću uskoro
pribrati, jedan mornar mi je prišao s leđa i uhvatio me za ramena – u trenutku kada je paluba
bila najniža, gurnuo me je na led kao suvišni tovar. Pao sam na kolena i dlanove, futrola je
otklizala malo dalje od mene. Dok sam popravljao kačket, imao sam utisak da se golema santa
polako odvaja od nepomičnog broda. Izgledalo je kao kada su se Amundsen i Nobile iskrcali
na Severni pol, a ne mi u kovinski Dunavac. Jato rečnih galebova prhnulo je uvis, uplašeno
manevrisanjem patrolnog čamca koji je svom snagom zaplovio krmom ka reci. Nastavljao je
dalje, ka Tekiji i Kladovu, kako sam čuo od Brdara. Na njegov znak, stavio sam futrolu sa
kontrabasom na leđa, uzeo putnu vreću i krenuo za njim. Pošto je bilo nemoguće hodati,
klizali smo se ka obali, birajući nasumično putanju po ledu koji je pucketao pod našim
nogama.
Pomislio sam na reku, na masivno zeleno telo Dunava koji nas je posmatrao kroz sočiva
od ledenih kristala. Mora da smo delovali izobličeno, gotovo da smo nekog mogli da
uplašimo svojim izgledom. A možda je to bila realna slika nas samih. Osmehnuo sam se
pomislivši na to kako Brdarevo tugaljivo lice izgleda odozdo. Zamišljao sam ribe koje su nas
u jatima tiho pratile pod ledom. Neke od njih su očekivale prasak i naše propadanje. Dole je
svakako bilo toplije: rečni život je tekao mirno, jedino je hrane manjkalo.
Hrana smo mogli da postanemo samo nas dvojica: službenik vojske Brdar i ja. Kada bi
led pukao, struja bi nas vukla sve dalje od rupe kroz koju smo propali. Za trenutak, bili bismo
nagrađeni tim pogledom odozdo i videli svet u njegovoj realnosti, onako kako su ga videle još
samo ribe.

***

Telo mlade žene u bolničkoj pidžami, umotano u pocepani mantil iz kog su virile
upredene rečne trave, bilo je položeno na maskirno šatorsko krilo. Njena duga ulepljena crna
kosa zrakasto se širila u pravcu odakle su je dovukli kroz sneg. Pored nje su nezainteresovano
stajala dva policajca i mlađi čovek, očigledno inspektor u civilu, koji je neprestano
telefonirao. Kada smo im prišli na nekoliko metara, instinktivno smo stali, ne znajući šta da
činimo. U stvari, ja sam pratio Brdara i radio isto što i on. Ali ovoga puta on se našao pred
zagonetkom koju nije mogao sam da reši, pa se jednostavno zaustavio i navukao kapuljaču na
glavu, misleći da se time sakrio od problema. Krupni podbočeni policajac nacerio se videvši
nas, a zatim se okrenuo ka onom drugom i nešto mu rekao. Inspektor je šetao besciljno i
pričao nekome o pronađenom telu devojke iz Zavoda za rehabilitaciju, koja se noćas utopila u
Dunavcu. Čuo sam ga kako pominje još neke pacijente koje su pronašli u okolini Kovina, dok
su trojicu ulovili u restoranu Utva nedaleko od policijske stanice. Rekao je baš tako, ulovili,
kao da se radilo o zverima odbeglim iz zoološkog vrta. Pogledao sam prema lešu; učinilo mi
se da je devojka izuzetno pravilnih crta lica i tamnih spojenih obrva bila u drugom stanju.
Imala je mali stomak koji je njeno krhko telo držao u tonusu blago nategnutog luka. Prišao
sam nekoliko koraka, želeći da je bolje vidim, ali me je ruka jednog policajca presrela,
udarivši me u grudi. Gde ćeš!, viknuo je. Stanite, rekao je Brdar kao da se prenuo iz sna, mi
smo ovde službeno. Šta me briga, rekao je policajac ne spuštajući ruku s mojih grudi, vidite
šta se ovde dešava. Mi idemo u Zavod za rehabilitaciju, rekao je Brdar poturajući mu svoj
putni nalog. Sklonite mi se s očiju, odbrusio je policajac, ali njihov šef je u tom trenutku
prekinuo razgovor i prišao nam. Inspektor Božović, predstavio se rutinski i pitao: A ko ste sad
pa vi? A, pa lepo, idete na isto mesto, dodao je pošto je pogledao Brdarev papir. Šta se
dogodilo?, uspeo je da prozbori Brdar. Grupa pacijenata je pobegla noćas iz Zavoda i evo šta
se, jebiga, dešava..., rekao je inspektor pokazujući glavom na beživotno telo. Udavila se...,
rekao je Brdar ravnim glasom kao da kaže „hladno je vreme“ ili „takav je život“. Jeste,
udavila se... A sad se gubite odavde!
Brdar je jedva dočekao tu komandu. Nisam mogao da držim korak s njim dok je po
prtini grabio ka malom, belom Zastavinom pikapu sa znakom Crvenog krsta na vratima.
Vozač, umotan u šal, sa kapom natučenom do očiju, samo je klimnuo glavom kada mu je
Brdar nešto rekao kroz prozor. Pokušao je da upali auto, ali nije išlo pa nam je rukom dao
znak da ga poguramo. Karoserija se zatresla kada smo je pokrenuli. Brdar se pritom okliznuo i
pao, prevrnuvši se na leđa poput trapavog gundelja koji je nastavio da se batrga. Gledao sam
ga nekoliko trenutaka razmišljajući šta da radim. Najradije bih ga ostavio tu i krenuo sam ka
Zavodu, ali promukla sirena pikapa naterala me je da mu pružim ruku. Jebem ti život, psovao
je Brdar dok je čistio sneg sa laktova i ramena. Videlo se da mu je svega preko glave. Ovakav
dan nije mogao ni da sanja u svom ušuškanom životu. Pogledao me je prekorno i seo na
mesto suvozača, dok sam ja ušao pozadi, ubacivši svoje stvari. Vozač je uporno turirao
mašinu, od čega se sve treslo. Brdar je nešto nepotrebno objašnjavao, ali onda je šofer pustio
kvačilo, gume su zapištale po ledu i mi smo posle kraćeg kobeljanja krenuli. Nisam ni
primetio kada se spustio prvi mrak. U svetlu farova pred nama promicao je sneg, a vozilo je
išlo čas levo, čas desno uzanim kolovozom podno belog grebena iz kog je virila zgrada nekog
hotela. Na velikim prozorima restoranske sale još uvek su visili novogodišnji ukrasi.
Ubrzo su prestale ušorene kuće i sa naše leve strane promicala je dugačka ograda sa
ozidanim stubovima koji su nosili rešetke od kovanog gvožđa. Bio je to kompleks Specijalne
bolnice: između drveća, nizali su se starinski austrougarski paviljoni, koji su ponegde bili
dograđivani. Svetlost u prozorima bila je čkiljava, u mutnoj unutrašnjosti ništa se nije
naziralo. Pikap se zaustavio ispred metalne kapije sa ogromnim stubovima u koje su, kao u
nekakvim nišama, bile položene dve amfore. Podsećale su na starinske urne. Pošto je portir
lenjo otvorio kapiju, konačno smo ušli u bolnički krug. Pikap je skrenuo desno iza dobro
osvetljene zgrade, gde smo na parkingu zatekli policijski pežo. Opet oni, pomislio sam
pogledavši se s Brdarem. E pa, tu smo, konačno sam čuo vozača kako govori pošto je
isključio motor.
Nekada je pod prijemne zgrade svakako bio popločan šahovskom kombinacijom zelenih
i belih pločica, ali sada se to moglo nazreti samo po ćoškovima, dok je veći deo hodnika bio u
različitim nijansama jedne te iste prljave boje. Vonjalo je na hemikalije i užeglost nečega čije
mi je poreklo bilo nepoznato. Kada sam stupio unutra, zapahnuo me je taj teški zadah; imao
sam utisak da ga se nikada više neću osloboditi. Brdar nije zastajkivao, njemu je sve to bilo
normalno, kao deo svakodnevne službe, samo je ćutke pratio našeg vodiča, koji nas je poveo
stepeništem na gornji sprat.
Na kraju slabo osvetljenog hodnika nazreo sam klupu pored zida i na njoj neke ljude
koji su sedeli tesno pribijeni jedni pored drugih. Ruke su držali ispred sebe. Tek kada smo im
prišli, shvatio sam da su im zglobovi vezani lisicama. Na kraju tog mračnog reda, iz kog su
povremeno bleskale samo beonjače, stajao je naoružani policajac. Kuda?, pitao je mirno kada
smo prišli. Kod doktorke Sibinović, rekao je naš vodič, imamo novog tu. Doktorka je zauzeta,
upozorio je policajac, morate da sačekate. Neka je, neka, mrmljao je vozač, a onda je pokucao
na vrata.
Iznutra se čulo neko komešanje, dubok muški glas koji je, razliven i nejasan, dopirao do
nas, da bi se na kraju prolomilo pucanje stakla i ubrzani koraci ka vratima. Instinktivno smo
se odmakli i nastavili da čekamo. Vrata su se naglo otvorila i u njima se pojavio visok,
neobično vitalan starac u prugastom mantilu, koga su za ruke, otpozadi, držala dva krupna
bolničara sa okruglim kapicama nalik na izvrnute šerpe. Nećete me slomiti, doktorka!, viknuo
je starac preko ramena, ali kada su ga bolničari pogurali kroz vrata sa dubokim ragastovom,
on im se otrgao i mirno prošao pored nas. Iako mu nisam video lice zbog svetlosti iz
ordinacije, uočio sam njegov otmen hod, naspram kog su bolničari podsećali na šeprtlje. Ali
njegova sloboda nije trajala dugo, jer ga je ubrzo dograbio policajac i u dva rutinska pokreta
stavio mu lisice na ruke. Selvaggio, rekao je mirno starac i spustio se na jedino prazno mesto
na klupi. Sićušna prilika pored njega samo je glasno prdnula, neko se nasmejao, a policajac je
izvukao pendrek i nasumično udario najbližeg pacijenta. Pa, pa, što uvek mene?, požalio se
pacijent. Umukni tamo!, uzvratio je policajac.
Ordinacija nije ličila ni na jednu u kojoj sam bio ranije. Više je podsećala na biblioteku
ili na starinski arhiv. Visoki strop, police sa fasciklama i registratorima, a na sredini široki sto
sa ogromnim globusom i appleovim računarom. Iza velikog monitora sedela je žena sa
okruglim naočarima u kojima se ogledao desktop: slika crvene kamene litice sa jezičkom
nebeskog plavetnila iznad nje. Naš vozač joj je ćutke prišao i položio Brdarev papir na sto.
Ona je brzo preletela preko naloga i odgurnula stolicu, koja se bučno zakotrljala po neravnom
parketu. Kada nam je prišla, prvi put sam osetio prijatan miris u ovom svetu iza kapije sa
urnama. Bila je niska, nosila je kosu vezanu u rep, a njena uniforma od svetlozelenog kepera
blago se zatezala u grudima kada bi napravila neki nagli pokret. Odmerila je Brdara i rekla: A,
vi ste taj Filip Isaković, pretpostavljam. A ne, ne, promucao je on, nisam to ja, doktorka...
Nego ste to vi, ispravila se ona u trenutku okrenuvši se ka meni. Jasno sam mogao da osetim
kako me njen hladni pogled skenira kroz sočiva naočara. Bilo mi je neprijatno, pa sam
pogledao preko njenog ramena u zid na kome je visio plakat sa evolutivnim fazama razvoja
čoveka. U etapama, pogureno majmunoliko stvorenje postepeno se ispravljalo, gubilo
kosmatost, ublažavale su se aluvijalne krivine lobanje, da bi se naposletku taj niz završio
stasitim golim muškarcem koji je stajao naspram iste takve žene. I opet, ženski niz je išao
unazad, kroz sve evolucione faze do iščeznuća. Da, ja sam to, rekao sam popustivši remen na
futroli sa kontrabasom. A vi... vi ste muzičar, dodala je doktorka. Jesam, odgovorio sam, ali
ubrzo sam se ispravio rekavši da sam to bio. Kako to mislite, bili ste?, pitala je, ispitivački
dodirnuvši plastični vrat futrole. Tako, lepo, ne sviram više, odgovorio sam, zaboravio sam
kako se to radi... Doktorka me je pogledala znatiželjno, a onda dodala da ćemo zajedno
istražiti sve to. Biće mi vodič do mog instrumenta. Brdar je pokušao da nešto dobaci, ali njen
kosi pogled ga je ućutkao.
Imali smo vanrednu situaciju u Zavodu, rekla je doktorka Sibinović pošto se vratila u
svoju stolicu i primakla stolu. Ponovo sam video odraz crvenih litica u staklima njenih
naočara. Nažalost, cela ova stvar završila se jednom smrću... Naša pacijentkinja, migrantkinja,
nesrećna Asja Alassaf, pronađena je u Dunavcu... Utopljena... Zato je policija tu i oni će sve
istražiti... Brzo ćemo se vratiti u normalu, možda već za dan-dva. Šta se to dogodilo?, pitao
sam. Ah, šta, rekla je doktorka, pa ono što se inače događa u ovakvim institucijama... Neko od
pacijenata je pomislio da može prečicom da reši probleme i eto šta smo dobili na kraju.
Kucanje je prekinulo naš razgovor, a na vratima se ubrzo pojavio inspektor sa obale
Dunavca. Skinuo je kapuljaču vindjakne, osmotrio najpre nas, a potom se obratio doktorki:
Morali bismo da razgovaramo nasamo... Naravno, rekla je ona dajući znak vozaču da nas
izvede napolje. Dok smo izlazili, čuo sam ga kako kaže da je sve ovo mnogo ozbiljnije nego
što su mislili.
Policajac i ulovljeni pacijenti su u međuvremenu napustili hodnik. Za njima je ostao
samo onaj vonj koji sam osetio na ulazu. Brdar me je pogledao i promrmljao nešto. Shvatio
sam da želi da se pozdravi sa mnom. Ruka mu je neko vreme lebdela u vazduhu. Kada sam je
prihvatio, osetio sam mlitavu hladnoću od koje me je stresla jeza. Sutra ujutro idem nazad,
rekao je Brdar. Ja ostajem, usiljeno sam se osmehnuo. Ostaješ i pevaš, nacerio se vozač iza
šala koji ni za trenutak nije skidao sa usta, ajmo sad na trijažu. Brdar mu je predao moj
zdravstveni dosije i lagano se odgegao niz hodnik. Koračao je mirno kao nakon dobro
obavljenog posla. Sada je mogao da se odmori negde u prizemlju i ujutro sačeka prvi prevoz
za Beograd. Mora da je bio srećan što me nikada više neće videti, jer je odnekud znao da,
kada se dospe među ove zidove, ne izlazi se više tako lako. Uostalom, događaj koji nam je
prethodio svedočio je u prilog tome. Sloboda je za pacijente i nesrećnu Asju Alassaf, kako je
to rekla doktorka Sibinović, bila nedozvoljena prečica. Zbog te pomisli sam se umorno srušio
na klupu. Remen na kome je visila futrola sa kontrabasom lagano mi je klizio iz ruke. Na
kraju, instrument je ležao na podu pred mojim nogama. Posmatrao sam ga kao nepotrebnu
suvišnu stvar kakav sam bio i sam. Teglio sam ga sa sobom ceo život. Možda je došao
trenutak da se rastanemo. Jedino sam se bojao da će mi se ponovo vratiti kao onaj kamen koji
se gura uz crvene stene, ali nikada ne dospeva do vrha, odakle puca pogled na morsko
plavetnilo.
 ***

Gotovo nikada nisam imao noćne polucije, ali zato me je često mučila glavobolja od
koje bih znao da pobegnem u mrak spavaće sobe na nekoliko dana. Migrena bi me strašno
umorila, izbacila iz koloseka i učinila neosetljivim na spoljašnje uticaje, danima pošto bi oluja
prošla. Ponekad bi me to snašlo na turneji, kao onda u Lavovu, u koji smo doputovali vozom
iz Kijeva, neposredno pre događaja na Majdanu, kada smo svirali u sedam evropskih gradova,
Splitu, Budimpešti, Mariboru, Grazu i Krakovu. Te duge noći, u spavaćem vagonu sa
nesnosnim grejanjem i prljavom ćebadi po kojoj je nešto gamizalo, osetio sam kako počinje
kljucanje u slepoočnicama. Poznavao sam taj simptom odranije, pojavio bi se niotkuda, a
zatim bi narastao do te mere da više nisam mogao da podnesem bol. Strmeknuo sam se sa
gornjeg ležaja i nasumično izašao u hodnik vagona, otvorio prozor i proturio glavu napolje, u
svežinu koja mi je prodirala u sinuse. Otvorio sam oči kako bih se uverio odakle dolazi
vazduh od kog mi je bol za trenutak utrnuo: video sam nepreglednu, lomnu belinu brezove
šume koja se pomaljala iz mraka kao neka prethodnica svitanja. To drveće koje je promicalo
pored mene nizalo se poput žica na golemom kontrabasu noći, čiju sam muziku gotovo mogao
da čujem. Podsetilo me je na jedan nastup Larsa Danielssona u bečkom klubu Porgy & Bess,
kada je na svom instrumentu izveo ono što neke koncerte čini nezaboravnim. Bila je to obrada
pesme Hallelujah. Spojen sa svojim kontrabasom, Lars je uvodnu deonicu svirao polako,
praveći pauze kao da je zaboravio nastavak partiture, ali onda se muzika nastavila. Svirao je
svojim licem, rukama, ramenima, laktovima, kolenima; za trenutak, uzburkao je tišinu iz
bekstejdža. Tako je i brezova šuma proizvodila melodiju u mom mozgu, terajući migrenu da
ustukne pred Lavovom, kome smo se uz tutnjavu približavali.
Dan sam proveo u hotelskoj sobi sa spuštenim venecijanerima, onesposobljen za
večernji nastup. Ivan, naš saksofonista, obilazio me je na svakih sat vremena, ali ne da bi
proverio kako mi je, već da bi se uverio da zaista neću moći da sviram. A ja nisam bio u
stanju ni da izađem iz sobe, iako sam popio tabletu oxycodona, koji sam uvek nosio sa sobom.
Kao zamenu, Ivan je pozvao Balázs Horvátha, basistu iz mađarskog kvarteta koji je nastupao
sutradan, a zatim je poslao mejl mom prijatelju Mathiasu, menadžeru turneje, poručivši mu da
dalje ovako neće ići i da će se on ujutro spakovati i vratiti za Beograd. To mi je usred noći
javio naš perkusionista Grujić, probudivši me iz mrtvih. Ne sećam se šta mi je sve tačno
rekao, ali shvatio sam da je Ivan po ko zna koji put povukao neke poteze nasumično i doveo u
pitanje ne samo turneju već i opstanak benda. Ne znam kako sam tada ustao iz kreveta, ali bol
je postao sporedna stvar, jer sam razmišljao samo šta ću prvo uraditi kada ga budem našao.
Vrata na njegovoj sobi bila su otključana, tako da sam uleteo bez kucanja, zatekavši ga u
krevetu s Enom, muzičkom kritičarkom koja nas je u poslednje vreme pratila na svim
turnejama. Bez reči sam ga zgrabio za gležanj i svukao sa kreveta na pod. Jesi li poludeo?
Idiote, vrisnula je Ena, pusti ga! Šta više hoćeš od nas? Udarala me je po licu i rukama dok
sam hvatao Ivana za vrat kleknuvši mu na grudi. On se nije previše branio. Bio je flegmatičan,
što me je još više razbesnelo. Kao da je znao da će se sve to završiti loše po mene i da će se
naposletku njegov plan ispuniti. Dok sam mu stezao vrat, bradato žuto lice postajalo mu je
podnadulo, a oči su mu se podlo osmehivale kao da kažu „jadniče“. Zašto si to uradio?
Zašto?, vikao sam sve dok me Ena nije udarila stolicom u leđa, nakon čega sam se samo
srušio pored Ivana na pod. On je ležao i dalje, gledajući me onim svojim vodnjikavim očima.
Poslednje što mi je ostalo u sećanju bio je njegov prezrivi osmeh.
Ta slika mi se vratila posle prvog buđenja u Zavodu. Shvatio sam da sam nakon ko zna
koliko vremena imao noćnu poluciju i da jutro počinje nesnosnom glavoboljom i smradom
koji je izbijao iz ispucalih zidova ogromne ledene sobe u kojoj je bilo smešteno nas desetak.
Ležao sam na istanjenom vojničkom madracu i zurio u plafon koji je podsećao na mapu
nekog nepoznatog mora. Vlaga je tokom vremena tamo iscrtala izobate različitih dubina
propasti ovog bolničkog sveta. Jednog dana će nam pasti na glavu, čuo sam nečiji glas pored
sebe. Kada sam se okrenuo, video sam onog starca od sinoć koji je, podigavši jastuk na
metalni ram kreveta, ostao u polusedećem položaju i čitao. Seda kosa bila mu je čekinjasta,
gusta, podsećala je na neukrotivi žbun. Šta to...?, pitao sam. Plafon, odgovorio je čovek
kratko, i ne pogledavši me, zar niste gledali u plafon? Da, jesam, odgovorio sam. Njegovo
duguljasto, neobrijano lice podsetilo me je na ostarelog Maxa von Sydowa, jedino su mu oči
bile zaklonjene sedim obrvama koje su kao dva kožna visuljka padale sa izbrazdanog čela.
Ja sam Julius, predstavio se, pružajući mi ruku, doktor Marko Julius. Rukovali smo se
između kreveta. Doktor?, začudio sam se. Da, bio sam to, odgovorio je ironično, u onom
životu... Svi smo mi nešto bili u prošlom životu, zar ne? Onda je nastavio da čita. Na
koricama njegove požutele knjige video sam naslov na italijanskom. Bila je to Danteova La
Divina Comedia. Slabo poznajem italijansku literaturu, rekao sam jeknuvši od bola u
slepoočnicama i pokrio se smrdljivim ćebetom preko glave. Načas mi je zaklon od svetlosti
prijao, ali ubrzo se kljucanje u lobanji ponovo vratilo. Doktor Julius nije govorio ništa. Čuo
sam njegovo hripavo disanje i nečije povremeno coktanje iz drugog kraja sobe. Gde sam to ja
dospeo?, pitao sam se zaptivajući nos. Svet oko mene se izmenio tako brzo, a ja sam se
survavao niz njegove slivnike u neko tamno grotlo na čijem dnu je bio ovaj paviljon s
pacijentima koji su čekali kraj rehabilitacije, dok je moja tek trebalo da počne. Bar mi je takvo
nešto rekao dr Soldatović na VMA. To se više nije moglo lečiti u običnoj bolnici, konstatovao
je, već samo u specijalizovanim ustanovama kakva bi ova trebalo da bude. Ali tu nisam video
ništa naročito, osim vlage, hladnoće i smrada. Iz daljine se čulo neko slivanje vode, tiho
klokotanje u cevima. Očekivao sam vizitu da bih potražio lekove protiv bolova, ali ni nje nije
bilo. Jednostavno smo tu ležali i čekali.

***

U maloj trpezariji, smeštenoj u proširenju hodnika koji je vodio kroz naš paviljon, miris
hrane mešao se sa zadahom amonijaka iz obližnjeg toaleta. Ploče na malim sivim stolovima
bile su nepopravljivo umašćene, a metalni nogari na hoklicama iskrivljeni. U otvorenom
šalteru povremeno bi se pojavljivalo punačko lice servirke koju su pacijenti zvali Bosa. Iznad
njega je bio pričvršćen televizor sa jednim kanalom – SatDM, koji je neprestano emitovao
spotove folkera iz devedesetih. U kajronu su promicale davnašnje poruke ljudi iz regiona i
dijaspore, oduševljenih Plavim slonom. Doktor Julius mi je velikodušno pokazao prazno
mesto za svojim stolom, nedaleko od prozora sa rešetkama koji je gledao na drveće i susednu
zgradu. Pred njom su se pacijenti postrojili kao da se spremaju za usiljeni marš, ali od odeće
nisu imali ništa osim dugačkih prugastih mantila koje su privezali kanapima. Poneko od njih
imao je izlizanu jaknu, navučenu preko pidžame, i kapu sa poklopcima za uši. Uhvativši moj
pogled, doktor Julius mi je objasnio da idu u rutinsku šetnju po bolničkom dvorištu i da ćemo
i mi uskoro krenuti njihovim stopama.
Danima nisu dobijali hleb, rekao je posle duže pauze, umočivši svoju crnu krišku u
šerbet. Zato su se i pobunili, između ostalog. Najpre su im rekli da je nastao zastoj u
transportu hrane zbog snežne oluje, ali kada je to potrajalo, odlučili su da se probiju napolje i
sami u gradu potraže nešto. Mali Ðuri, njegov prijatelj, već se dvaput onesvestio od gladi
kada su doneli tu odluku. A onda se sve izmaklo kontroli, pričao mi je doktor Julius iako ga
ništa nisam pitao. Bilo ih je sedmoro i već pred kapijom su se podelili u dve sukobljene grupe.
On je, naravno, zagovarao miran odlazak do najbliže bakalnice, dok je drugu grupu predvodio
pacijent Topisirević. Pritom, Julius mi je pokazao pogledom na riđeg kosmatog čoveka sa
tetovažama na nadlanicama, vratu i licu. Sedeo je u grupi sa još dvojicom pacijenata ošišanih
do glave koji su pažljivo slušali šta im govori ispod retkih brkova i brade. Top, kako ga je
Julius nazvao, bio je, naravno, za mnogo ozbiljniju akciju, želeo je da upadne u policijsku
stanicu, uzme oružje i pregovara sa vlastima oko hrane i puštanja iz Zavoda. Julius je smatrao
da bi putevi oslobađanja morali ići u nekim drugom smeru, pa je pokušao da ga odgovori od
tog nauma, što se ubrzo pretvorilo u svađu: na kraju je donesena odluka da svako radi onako
kako misli da je ispravno. Jedino Beatrice, rekao je Julius i zastao uronivši lice u koščate šake,
jedino ona nije znala na koju će stranu. Kada sam ga pitao ko je ta Betrice, odgovorio mi je da
je to bila devojka iz Sirije, Asja, koja je krenula s njima. Bila je u Zavodu već dve godine, ali
u drugom, mešovitom paviljonu, gde su je doveli iz nekog prihvatnog centra za migrante kod
Subotice. Bila je rastrojena jer je ostala bez muža, koji je uspeo da ilegalno pređe mađarsku
granicu. Ostala je da čeka, ali on joj se nikada više nije javio. Kada ju je Julius upoznao u
Zavodu, već je razumela naš jezik, pa je on počeo da provodi sve više vremena s njom, držeći
joj lekcije iz jezika, da bi zauzvrat slušao njene priče o Raki, odakle je mlada žena pobegla s
mužem pred okupacijom islamista.
Dok mi je to govorio, neprestano sam pred očima imao lice utopljenice na obali
Dunavca, ali ništa mu nisam rekao, već sam nastavio da ga slušam i klimam glavom. Doktor
Julius se zakašljao i okrenuo se ka Topu i njegovoj družini kao da tamo leži odgovor. S
mukom je podigao levu obrvu, ispod koje je blesnulo njegovo svetlozeleno oko. Beatrice je
morala da bira, rekao je, između njega i Topa, jer je on bio drugi pol njenog života u Zavodu,
drugi deo njene ličnosti, dok je onu prvu ispunio Julius. Zapravo, često mu je govorila kako je
Top strašno podseća na njenog muža, koji je bio krupan i kosmat, sa tom retkom bradom koju
je volela da miluje. Bio je preke naravi i ničega se nije bojao. Jedva ga je naterala da napuste
Raku i krenu sa izbegličkim talasom iz Sirije. A kada su već načinili taj korak, on se zarekao
da neće stati dok ne pronađu svoje mesto pod suncem, negde u Evropi. Međutim, ovde su
naišli na zid koji je on nekako uspeo da preskoči dok je ona ostala da čeka, tumarajući po
nepoznatom svetu. Imala je samo dvadeset i tri godine. Muž je od nje bio stariji bar petnaest.
Baš kao i Top. Možda je u tom trenutku, pred kapijom, pomislila da treba da sledi taj
unutrašnji osećaj podudarnosti između njih dvojice, a možda ju je nešto drugo priklonilo
njemu. Put koji biramo, dodao je Julius, vrlo često ume da nas iznenadi. Za njega je ona bila
Beatrice, a za Topa mala Sirijka koju je posedovao svake večeri u staroj zgradi poljoprivredne
ekonomije. Tokom prošlog leta, Julius bi im se ponekad prišunjao i kao sablast bdeo nad
njihovim ustreptalim telima. Naposletku, on je bio njen vodič i smatrao se odgovornim za sve
što je doživljavala u Zavodu, pa samim tim i za njenu smrt. Kada su stvari pretprošle noći
krenule po lošem, bio je uveren Julius, ona je upravo njega počela da traži po zaleđenom
Dunavcu, sve dok, onako izbezumljena od hladnoće i patnje, nije propala kroz led. Mora da je
tada shvatila da joj Top ne može pomoći, ali bilo je kasno jer su njihove grupe krenule na
različite strane.
Julius je sa svojim pratiocima, Malim Ðurijem i nekim čovekom koga je on zvao
Kujtim, krenuo u potragu za bakalnicom. Bili su gladni i trebalo je što pre naći hranu. Tako su
u jednoj mračnoj kovinskoj ulici, bauljajući po snegu, naišli na mali izlog neke slabo
osvetljene radnje. Je l’ ovu?, pitao je Kujtim i, pre nego što je čuo odgovor, svom snagom je
grunuo kroz izlog. Alarm se nije oglasio, niko se nije pojavio, snežna noć se nastavljala dok iz
krša nije progovorio njegov saborac: Pa, pa, ovo je prodavnica šrafova i, pa, pa, eksera. Zato
su krenuli dalje, razbivši usput još dva izloga, neke farbare i male pozamanterije. Srećom,
Ðuri je u farbari, u jednoj fioci, pronašao nešto para koje su uzeli i krenuli za Juliusom, koji je
tvrdio da zna mesto gde će se dobro najesti: bio je to restoran Utva. Kada su mu skrenuli
pažnju na to da je restoran prekoputa policijske stanice, on je samo odmahnuo rukom i rekao
da treba mirno ušetati u kafanu i naručiti večeru, bez prevelike galame, kao da su obični turisti
koji su slučajno svratili u Kovin. Tako su i uradili. U restoranu, međutim, nije išlo tako glatko.
Najpre su, pošto su ih dobro osmotrili, gosti počeli da napuštaju restoran sve dok nisu ostala
samo njih trojica. Konobar im nije prilazio čak ni kada ga je Julius uljudno, u svom maniru,
signore, prego, zamolio da ih posluži. Samo im je izdaleka dobacio da će pozvati policiju
ukoliko smesta ne napuste objekat, zbog čega su Mali Ðuri i Kujtim skočili i za kratko vreme
savladali konobara i vezali ga za stolicu. Miserabile uomo se otimao, lupao nogama o pod,
poskakivala je stolica, ali ubrzo se umorio i nastavio da gleda predstavu pred sobom. A ona je
tekla ovako. Najpre je Ðuri otišao do kuhinje i objasnio uplašenom kuvaru da im donese sve
što mu je na raspolaganju. I, zaista, bilo je tu svega: od salašarskog predjela na dasci, preko
suvih šljiva rolovanih u slanini, guščje paštete sa kremom od kozjeg sira, salata raznih vrsta,
gulaša od divljači, ciganskog plesa na roštilju, pa telećeg perkelta, jagnjetine s mlekom i
ruzmarinom, sve do krempita, šnenokli i baklava s orasima i makom. A tek vina, belih i
rujnih, naročito onih vrsta koje naše diplomate serviraju zvanicama za Dan državnosti, a koje
iskusne kafedžije čuvaju na dnu podruma za specijalne goste, kakvi su te noći bili pacijenti iz
Zavoda. Zaista, pričao mi je Julius, dok su mu suze navirale iz nabora koji su mu sakrivali oči,
tu je nešto počelo za sve nas, nažalost, i za njegovu Beatrice, koja ga je tražila po snežnoj
oluji dok je on sa prijateljima uživao u blagodetima bednog civilnog života. Jer uskoro su u
Utvu stigla i trojica tamburaša, koji su izgleda svake večeri tu svirali, pa kada su videli
vezanog konobara i njih trojicu za spojenim stolovima na kojima je bila hrpa hrane i prljavih
tanjira, pokušali su da pobegnu, ali bilo je kasno. I za njih, kao i za Beatrice. Ðuri se nije
mnogo obazirao na muziku, već je nastavljao da jede kao da mu je to poslednji obrok u
životu, dok su tamburaši zbunjeno počinjali da sviraju onu pesmu od davnina, na Juliusov
zahtev, u kojoj se tražilo nemoguće, da se zaustavi Dunav, jer i on je, baš kao onaj pevač iz
Bačke, poželeo svega da se seti.

***

Paviljon broj dva. Odeljenje za rehabilitaciju. Muško. Brojalo je ukupno trideset i

sedam pacijenata, od kojih je dvanaest već prošlo kuru lečenja i rehabilitacije, šesnaest je bilo
u toku, dok je njih devet imalo specijalni tretman kod doktorke Larise Sibinović, koja je tim
povodom doputovala sa Univerziteta u Leidenu, na poziv Ministarstva odbrane. Svi pacijenti
bili su rođeni između 1970. i 1979, osim doktora Juliusa, koji je bio star i niko ga nikada nije
pitao za godinu rođenja niti otkad je tu. Znalo se da je dugo u Zavodu i da o tome nerado
priča, a da je pre toga radio kao psihijatar na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Već
sam negde čitao da neki lekari na kraju završe sa svojim pacijentima, ali doktor Julius nije bio
takav slučaj, bar nije tako izgledao. Razlikovao se od svih, naročito od lekara koji su
povremeno defilovali hodnicima, u pratnji nekih ljudi u civilu za koje se govorilo da dolaze iz
Ministarstva kako bi izvršili nadzor specijalnog programa koji se tu sprovodio. Niko,
međutim, nije imao pojma o kakvom je programu reč, pa čak ni Julius o tome nije govorio.
On je više verovao Danteu i njegovom pevanju iz ranog četrnaestog veka, kako je voleo da
kaže, nego tim farabutima koji su mu dolazili sa teorijama inokulacije stresa, u nastojanju da
ga iskorene kod svojih pacijenata tako što bi ih naučili da ga prepoznaju i pravovremeno
odgovore na njega: zapravo, da zaborave. Oni misle da je stres kao i bacil koji, kada uđe u
organizam, mora naići na spremna antitela koja će ga brzo izolovati i tako mu umanjiti
virulenciju. Julius je, nasuprot tome, držao da je slika naših trauma mnogo kompleksnija i da
je treba tražiti u vizijama neba i zemlje koju je dao Dante u svojoj La Divina Comedia. Ali to
je isuviše opasna ideja, jer ona bi podrazumevala da se pacijent mora podučiti pravoj slici
jednog društva koje je proizvelo tu traumu u njemu. Jednom proživljena trauma, govorio mi je
Julius, dok nam je sneg škripao pod nogama u obilasku golemog bolničkog kompleksa,
proizvod je socijalnih aktivnosti, pa makar one bile i samo rastanak ljubavnika. Naravno, on
pritom ne umanjuje bol koji uzrokuje taj čin, već hoće da kaže da nisu samo rat, smrt, zločin
uzroci stresa. Ima i onih malih događaja koji nas oštete za ceo život. I mi više ne umemo da
mu se vratimo, već neprestano izlaz tražimo u onoj jednoj slici koja nam se neprestano vraća
u sećanje. A ona ne vodi nikuda zapravo, samo nas drži u stanju večite pripravnosti, kao na
mrtvoj straži, dok nam organizam pati, nervi popuštaju, spava nam se, muči nas migrena ili
insomnija, i samo je mali mig dovoljan da u nama probudi srdžbu i agresiju. Kada smo slabi,
podučavao je doktor Julius, tada smo i nasilni. I, što je najgore, spremni smo da povredimo
mnogo slabije od sebe.
U takvim trenucima neophodan nam je vodič, rekao je naposletku dr Julius, kada nam je
bolničar naredio da se postrojimo u dve vrste i okrenemo ka suncu na zalasku, koje se
konačno ukazalo posle mnogo oblačnih dana. Sada mi je taj prizor delovao nestvarno baš kao
i Juliusova priča o lomovima u nama, koje sam nosio godinama ali nikada nisam uspeo da ih
sagledam na način koji mi je on predočio. Ovo lečenje suncem bilo je specijalni doprinos dr
Larise Sibinović, koji je volela da praktikuje kad god je u Kovinu to bilo moguće. Smatrala je,
šaputao mi je dr Julius iza leđa, smatrala je da sunčeva svetlost može da nam pomogne tako
što će pospešiti transformaciju vitamina D u kalcijum, bez koga je nemoguće lučenje
endorfina, hormona sreće. Tako smo i mi iz Odeljenja za rehabilitaciju, izloženi zubatom
suncu, čekali svoju dnevnu dozu sreće, koju nikako nismo uspevali da osetimo, jedino nas je
taj daleki, varljivi sjaj nakratko izmestio iz prostranog bolničkog kruga.
Dok sam posmatrao sunce u daljini, skoro sakriveno oblacima koji su pejzažu brisali
realne granice, setio sam se vremena provedenog u Lavovu, jer ona noć mog sukoba sa
Ivanom nije bila i poslednja u tom gradu. Prespavao sam ostatak noći i skoro čitav sutrašnji
dan. Za to vreme, niko nije ulazio u moju hotelsku sobu niti me je zvao na telefon. Tek
poslednji zraci sunca na zapadu, koji su udarili u moj prozor i eksplodirali u ogledalu pored
kreveta, signalizirali su mi da je prošlo previše vremena i da bi trebalo da ustanem. Iako me je
glava još uvek bolela, otišao sam do kupatila i istuširao se hladnom vodom. Proverio sam
telefon i shvatio da mi je Mathias poslao već desetak poruka, sve su bile iste: Šta se tamo,
dovraga, događa? Odgovorio sam mu da je sve u redu iako sam znao da ništa nije kako treba i
da ću tek morati da se raspravim sa saksofonistom koji je očigledno odlučio da rasturi naš F-
kvartet i napravi neki svoj bend koji će se zvati St. John ili tako nekako. U jednom trenutku,
shvatio sam da mi je glavobolja popustila, jer ju je nadjačao bol u leđima na kojima sam,
pogledavši se u ogledalu, uočio i nekoliko modrica od Eninog udarca stolicom. Lepo,
pomislio sam, počeli smo da se raspadamo po svim šavovima. Izašao sam iz Eurohotela i
otišao na Trg Rinok, gde je trebalo da se nađem sa Grujićem i Nikom, našim gitaristom.
Međutim, u malom kafeu, podno zidina citadele, za jednim stolom sačekala me je Ena. Imala
je nove naočare za sunce i sedela je prekrštenih nogu kao da pozira za naslovnu stranu nekog
modnog magazina. Za trenutak sam zastao, ali kada me je pogledala ispod naočara kao da pita
„i šta sad, zar ćeš da pobegneš“, prišao sam i bez reči se spustio na stolicu. Piće, predložila je i
dodala: Za pomirenje... Ako je od tebe, onda dupli jameson, odgovorio sam i sakrio se iza
svojih naočara za sunce. Ena je poručila piće i nastavila da se igra srebrnom gucci futrolom.
Gde je on?, pitao sam. Otkud znam, leči se... Baš si ga dobro pridavio... A, jebiga, rekao sam
prihvatajući čašu viskija kao spas, stvarno je napravio sranje. I sad ja moram da peglam sve
to... Ništa ti ne moraš, rekla je Ena neočekivano pomirljivo, neka on preispita svoje postupke,
a ti svoje. Mislio sam da si na njegovoj strani, pokušao sam da budem ironičan, bar je noćas
tako delovalo. Ona se osmehnula i otpila gutljaj: Ja sam na svojoj strani, dušo. I, slušaj, ovaj
grad je absolutely fabulous, malo sam ga proučila... Mogli bismo da ga obiđemo zajedno... Šta
kažeš?
Prateći Enu po Lavovu, pokušavao sam da se setim kako se ona uopšte pojavila u našim
životima. Vratili su mi se neki zvuci sa jednog koncerta KKN-a u Gun klubu. Ivan i ja smo
stigli prilično kasno i zauzeli mesto kod šanka. Išla je njihova stara stvar Glow I Light, koju
sam odavno želeo da obradim i uvrstim u repertoar F-kvarteta. Ivan nije hteo ni da čuje, jer
nije verovao da bi u džez aranžmanu išta ostalo od te pesme. That fight for lightʼs the one that
I will always remember. U tome i jeste catch, rekao sam mu, trebalo bi ostaviti samo nekoliko
stihova i varirati osnovnu melodiju. Prebaciti akcenat sa rule forever na everyday fight,
namignuo sam, tu negde počinje džez. Never attacked by such a heavy offender. Ma,
odmahnuo je Ivan poručujući piće, sve je to neupotrebljivo... Video si šta radi Hadžimanov?
Čuj, ne zanima me nikakav etno, brecnuo sam se, imala je Juga i neke druge tradicije. For a
while I thought that I was gonna surrender. Da ti nije ponudio mesto u bendu?, pitao sam. Ko,
bio je tobože zbunjen, Hadžimanov? Šta ti pada na pamet...
Posle svirke, prišla nam je visoka crnka u društvu bubnjara Vlade iz KKN-a. Njega sam
znao odranije, dok je u klubu Dolar svirao sa nekim post-pank pobunjenicima, koji su se
potom posvetili nekom ozbiljnijem biznisu. Samo on je ostao u sedlu. Predstavio nam je svoju
poznanicu, muzičku kritičarku Enu, koja je odavno želela da napravi intervju s nama, ali je na
kraju ispalo da je objavila intervju samo s Ivanom, koji se tu dozlaboga žalio na uslove rada u
Beogradu, a posredno i na sopstveni status u kvartetu. Kada sam mu posle toga rekao da mi se
nije dopalo kako je govorio o bendu, on je samo napravio onu svoju nepodnošljivu grimasu,
prebacivši mi da nikada neću razumeti šta je to marketing. Tada sam prvi put poželeo da mu
odvalim šamar, ali suzdržao sam se i rekao da, što se mene tiče, može odmah da ide kod
Hadžimanova, a da mesto u kvartetu prepusti nekom drugom, možda Eni, koja se hvalila da je
nekada učila da svira klavir. Ah, Ena, osmehnuo se Ivan, ona je umetnica na mnogim
instrumentima... Nisam imao pojma šta je hteo da kaže, ali te večeri u Lavovu, dok sam je
pratio od radnje do radnje sa ženskim donjim vešom, shvatio sam da joj je gluma jača strana.
Želela je po svaku cenu da kupi grudnjak u Victoria’s Secretu, jer je shvatila da ga u
Beogradu nikad neće dočekati. Zato sam strpljivo stajao ispred kabine sa zastorom da bi mi se
naposletku pokazala samo u grudnjaku i gaćicama, zavodljiva i mazna, kakva je bila
povremeno, u večerima nakon naših nastupa. Tada bi sedela između Ivana i mene, dodirujući
me često celom dužinom svog bedra. I, kako ti se čini?, osmehnula se iz kabine, preko
ramena. Mislim da će se Ivanu dopasti, rekao sam joj dok sam držao zavesu. Ona bi onda, u
znak protesta, besno navukla zastor i nastavila da se presvlači. Blago oslonjen o dovratak,
rekao sam joj da sam negde pročitao, pre nego što smo krenuli na ovu turneju, da su u
Lavovu, tokom Drugog svetskog rata, preživeli samo oni Jevreji koji su se skrivali u
kanalizaciji. Pitao sam se kako su oni ljudi koji su taj rat nesmetano proživeli gore ili još
strašnije, ako su bili deo okupacionih i kvislinških jedinica, kako su mogli da nastave da žive
kada se sve završilo. Tada se zavesa naglo razmakla otkrivši mi Enu, koja je stajala
podbočena i blago nagnuta unapred, u crnom korsetu i s rukavicama koje su joj sezale do
laktova. Možda su samo imali pravu ženu pored sebe, nasmejala se koketno. Podsetila me je
na mračnu i privlačnu Mater Morbi, onakvu kakvu je zamislio italijanski crtač Massimo
Carnevale, kao majku greha, požude i svih naših bolesti. Tog časa sam shvatio da me je one
večeri u Gunu, zajedno sa mojom još nedijagnosticiranom bolešću, već imala u rukama.

***
 Dvojica bolničara, koje su pacijenti zvali Heckler i Koch, došli su po mene rano ujutro,
pre nego što sam uspeo da se priviknem na belinu koja je kroz visoke prozore sa rešetkama
ulazila u našu spavaonicu kao jedina doza dnevne utehe. Pogledao sam zbunjeno u Juliusa, ali
pošto je on još uvek spavao, navukao sam nespretno cipele i mantil i prepustio se njihovom
vođenju. Proveli su me prtinom kroz dvorište i na kraju uveli u ordinaciju dr Sibinović, koja
je mrzovoljno gledala u ekran svog računara. Kada su me posadili na masivnu metalnu stolicu
sa rukohvatima, za koje su mi privezali ruke, stavili su mi kacigu do nivoa očiju i potom
spustili blago zatamnjen vizir. Kroz njega sam nazirao doktorkinu siluetu, a jedino što sam
mogao da vidim u punoj boji bio je odsjaj njenih naočara pred kompjuterskim ekranom.
Ovoga puta, tamo sam video nizove slova i brojeva, zatim dijagrame u vidu kućica različitih
boja. Dok je skrolovala stranicu naniže, sve se to pretvaralo u haos činjenica koji ju je
očigledno činio neraspoloženom.
Glas joj je bio hladan kada me je pitala kako se osećam u novoj sredini. Posle kraće
stanke, odgovorio sam joj da se privikavam polako, ali da me brine činjenica da ne znam gde
se nalazi moj instrument, jer nikada se još nisam odvojio od njega. On mi je kao produženi
deo tela, kojim, doduše, više ne umem da se koristim. Kao neki rep koji je izgubio funkciju i
atrofirao, ali ja ga još uvek osećam negde u dnu kičme. Ta moja opservacija kao da ju je
zainteresovala, zbog čega je na tren podigla pogled s ekrana i rekla mi da se moj kontrabas
nalazi na sigurnom, u magacinu, pod ključem, i da ga mogu dobiti samo onog trenutka kada
budem poželeo da sviram. Nikako pre toga. Ne iz razloga puste brige za materijalnim ili
emotivnim uspomenama, što je on za mene u međuvremenu možda postao.
To je drugačiji život instrumenta, odgovorio sam joj, pitavši je da li je nekada učila da
svira. Kada mi je kazala da je kao mala imala flautu ali da nikada nije pohađala muzičku
školu, shvatio sam da sa njom ne mogu razgovarati ozbiljno o muzici. Ne znam šta je ona tom
prilikom shvatila, pošto je u nastavku razgovora insistirala na toj temi. Sve ju je zanimalo u
vezi s mojim kontrabasom: kada sam počeo da učim, gde sam studirao džez, kod kog
profesora, kada sam prvi put nastupao u javnosti, gde i sa kim? Kako sam se tada osećao? Da
li sam imao slične blokade u prošlosti i kako je sve to počelo?
Zaista ne znam kada sam počeo da sviram, možda sa šest godina, kada mi je kum doneo
na poklon malu akustičnu gitaru, doduše igračku, koju sam prigrlio kao najdražu stvar u
životu. Otac me je posle nekog vremena upisao u muzičku školu i tako je to krenulo. Moja
nastavnica gitare Olga Petronijević, u Ćupriji, gde sam tada živeo, nije se mnogo zamarala,
samo bi ušla u malu učionicu, spustila svoje masivno telo na stolicu, ubacila mentol bombonu
u usta, zavalila se i naložila mi da sviram. Pogled bi joj bludeo u daljini, a zapravo ona tada
nije ni gledala očima, nego se sva pretvarala u uho. Samo bi joj onaj jedan naduveni obraz s
bombonom povremeno pulsirao dok bi hvatala svaku moju grešku, iskliznuće iz ritma,
nateravši me da pre svakog okidanja žice odbrojim u sebi do tri, i tako svaki put, iz početka,
sve dok kompozicija ne bi bila savršeno odsvirana. Na kraju bi frknula kao nakon dobre
vožnje i rekla mi da se dobar muzičar ne rađa, nego se postaje, i to ne okidanjem žica, nego
vežbanjem sluha. Onda bi s mukom ustala, odgegala se do prozora, otvorila ga i pokazala mi
na svet školskog dvorišta. Evo, rekla bi, probaj da mi kažeš koje sve zvukove trenutno čuješ
napolju. I ja bih počeo da razmišljam kako da izdvojim dečju vrisku od lupanja košarkaške
lopte na terenu, dovikivanja igrača od zvuka pištaljke, buku automobila koji se parkira od
glasa prodavca semenki pred školom ili lepeta ptičjih krila. Nemoj da razmišljaš kako da to
uradiš, upozorila bi me nastavnica Olga, probaj da osetiš i razlikuješ talase zvuka.
Dobro, klimnula je glavom doktorka Sibinović, možda bismo mogli i mi da probamo sa
talasima nastavnice Petronijević. Zatim mi je objasnila da na svom kompjuteru ima veliku
bazu snimljenih zvukova koje će mi naizmenično puštati dok će računar pratiti moje reakcije.
Na meni je samo da kažem prvu asocijaciju na zvuk koji budem čuo. Ali brzo, bez
premišljanja, onako kako je i nastavnica gitare to zahtevala od mene. Nisam uspeo ništa da joj
kažem, a već je stigao prvi talas zvuka preko slušalica koje su bile ugrađene u kacigu. Začuo
sam kotrljanje drvenog točka po kaldrmi – prošlost, rekao sam. Usledio je fijuk vetra –
prozor, dodao sam. Stiglo je škripanje stolice po podu – škola, pomislio sam. Pa verglanje
motora – otac, zaključio sam. Zašto otac?, pitala je dr Sibinović. Jer naš auto često nije mogao
da upali iz prve. Idemo dalje, dodala je ona. Čuo sam zvuk kočenja – avgust, rekao sam.
Stigao je fragment iz Getzovog I Remember When, zbog čega sam zastao za trenutak i rekao:
Stockwerk Cafe. Razbijanje stakla – mobilizacija. Udarci detlića u drvo – vreme. Hrkanje –
potpalublje. Zvuk kase – Pink Floyd. Cepanje hartije – Hrabal. Kloparanje voza – Beograd.
Grmljavina – Jugoslavija. Morski talasi – gubitak. Morski talasi – rekao sam vam, gubitak!
Kreštanje galebova – Asja. Koja Asja?, pitala je doktorka. Nesrećna Asja, potvrdio sam, Asja
Alassaf. Doktorka je ponovila krike galebova, a ja sam pokušao da oslobodim ruke ne bih li
skinuo kacigu i hitnuo je pravo među njene naočari. Zašto Asja?, bila je uporna. Molim vas,
prekinite!, vikao sam. Bila je u drugom stanju. Otkud znate da je bila u drugom stanju? Tako
mi se učinilo kad sam je video... A, videli ste je na obali? Da, kad sam stigao u Kovin...
Isključite taj zvuk, preklinjem vas! Međutim, on se nastavljao dok sam ja pokušavao,
bezuspešno, da oslobodim ruke. U magnovenju, video sam dijagrame u doktorkinim
naočarima, crvene vrednosti su rasle, zbog čega se ona osmehnula kao da je dobila poruku od
ljubavnika. Tu smo, rekla je i isključila program. Sve se utišalo, ali meni je u ušima ostalo
uporno kreštanje morskih ptica. Bilo je nepodnošljivo. Noge su mi se trzale kao usled udara
struje.
Da li imate partnerku ili partnera?, pitala me je doktorka Sibinović pošto sam se smirio.
Odgovorio sam da sam imao, ali da više nisam siguran u to. Je li u Beogradu? Ne, nije,
mislim da je otputovala... Ne znam više gde je. Ona se osmehnula i dodala da, zahvaljujući
savremenoj tehnologiji, neki ljudi zauvek ostaju sa nama. Mogao bih da joj se javim sa njenog
računara, možda čak da uspostavim skajp vezu. Odgovorio sam joj da ne želim nikakvu vrstu
kontakta i da mi je ovako mnogo lakše. Doktorka se začudila toj reči „lakše“. Lakše u kom
smislu? Ne mislite na nju ili je dovoljno daleko da ne osećate njenu energetsku auru? Ona,
eto, ima muža i dvoje dece u Leidenu i neprestano je u kontaktu s njima, ne bi drugačije
izdržala u ovom Zavodu, zatrpana snegom i ledom. A tu je i njen mentor, profesor Heeg, bez
koga bi bila izgubljena. Mogao bih i ja da probam. Ona mi može obezbediti petnaestak minuta
nedeljno za takvu komunikaciju. Naravno, pod uslovom da snimi sve moje razgovore. To mi
je rekla unapred, jer sve što se radi u njenoj praksi mora biti dokumentovano i uvršteno u
konačnu analizu mog slučaja. I ne samo mog. Isto tako, osoba s druge strane ne sme biti
upozorena da se to snima i da će stručnjaci imati pristup razgovorima. Razume se, isključivo u
naučne svrhe. Ako pristajem na takav dogovor, ona bi mi ponudila formular na potpis. U
suprotnom, ostajem bez kontakta sa spoljašnjim svetom, pa i sa svojim prethodnim životom.
Bio bi to neki vid porodične terapije koji bi svima mogao biti od pomoći, naročito meni.
Odgovorio sam joj da mogu da potpišem, ali da to ne garantuje da ću bilo kakav kontakt
moći da uspostavim. Naravno, rekao sam da to nije fer prema mojoj sagovornici, jer bi i ona
trebalo da zna da se sve to snima. Doktorka Sibinović je samo odmahnula glavom i, ustavši
od stola, prišla da mi podigne kacigu. Da bi terapija uspela, neophodno je da razgovor teče što
prirodnije, u suprotnom ništa ne bi vredelo. Potom mi je odvezala desnu ruku, podigla je i,
okrenuvši mi dlan naviše, napipala mi puls. Prsti su joj bili hladni kao i ordinacija, kao čitav
trošni Zavod, koji ništa nije moglo da zagreje, jer je kroz ispucale zidove i rastočenu stolariju
hladnoća prodirala u svaki njegov kutak. Bila bi prava šteta da više nikada ne svirate, kazala
je iznenada kao da je to shvatila pošto mi je prebrojala udare bila u minutu. Potom mi je
oslobodila drugu ruku, a ja sam joj rekao da sam izgubio unutrašnji kontakt s muzikom i da ne
osećam više ništa. Ujutro ćemo početi s tabletama, dodala je ona vrativši se za sto. Iz fioke je
izvadila dva blanko formulara i gurnula ih preko stola ka meni. Jedan je bio za snimanje
razgovora, a drugi se, kako je dodala usput, odnosio na moj pristanak da se podvrgnem
lečenju novim antidepresivima neke farmaceutske kompanije iz Holandije, čiji kvalitet je
sama garantovala.
Nisam ni primetio da su Heckler i Koch sve to vreme mirno čekali kod vrata. Pošto sam
potpisao, prišli su, uhvatili me ispod pazuha i poveli napolje u pravu hladnoću. Hodao sam
nestabilno, suljajući se po prtini u snegu, tako da su me njih dvojica povremeno pridržavala da
ne padnem. Osećao sam se kao ispunjena krpena lutka kojom su oni sada upravljali po svojoj
želji. Konce je vukla dr Sibinović, dok su Heckler i Koch bili samo rekviziteri koji su iz
fundusa Zavoda izvlačili neophodne stvari i potom ih bacali nazad.

***

Slušao sam klokotanje vode u cevima kada su u neko doba noći uveli doktora Juliusa u
spavaonicu. Vrata su se brzo zatvorila za njim i ponovo je zavladao mrak u kome se samo
njegova silueta kretala davno naučenom putanjom. Čuo sam ga kako kašljuca dok se spuštao
na svoj krevet. Žica je zaškripala, ali ništa nije moglo da probudi ostale pacijente. Doktore,
pozvao sam ga tiho i ostao da čekam, glave odignute sa jastuka. On je samo hripavo disao,
tražeći bolje mesto na naslonu. Pošto su mi se oči navikle na mrak, video sam njegovu figuru
u polusedećem položaju, u kojem je najčešće provodio svoje staračke dane u Zavodu.
Uobičajeni razgovori, oglasio se posle nekog vremena iz mraka, kada je skupio dovoljno
snage. Rutinski, reklo bi se. Takvih se on naslušao u životu, i ne samo da ih je slušao već je
bio njihov sudionik u raznim policijskim sobama, ćelijama, izbama, podrumima,
kancelarijama, mutvacima i budžacima, gde su sve oni isleđivali ljude koji im nisu bili po
volji. A on je bio jedan takav čovek. Kazao mi je namerno „bio“, jer odavno to više nije, bar
ne onakav kakav je bio tog leta 1995. kada su, negde sredinom jula, došli po njega, usred
noći. Zvonili su i lupali naizmenično, kao da su goreli nebo i zemlja. Njegov smeđi šnaucer
Papa Celestino ustremio se ka vratima, ne prestajući da laje. Morao je da mu stavi kratak
povodac pre nego što im je otvorio i pustio ih unutra. Bila su dvojica u civilu, mlađi od njega
bar dvadesetak godina, visoki, u jaknama koje je viđao kod službenih lica koja su tih dana
defilovala kroz odeljenje VMA na kome je radio. Jedan od njih dvojice je došao do biblioteke
obasjane lampom iznad fotelje, na kojoj je donedavno sedeo i čitao Kopernikov De
revolutionibus orbium coelestium. Da, samo takva literatura mu je tih dana pomagala da
očuva zdrav razum pred najezdom stupida sa legitimacijom službe bezbednosti ili partije.
Tada je policajac pogledao u knjige pa u njega i pitao ga da li je sve to pročitao. Julius je
samo odmahnuo glavom, na šta je policajac rekao da bi bilo bolje da jeste, jer su dobili nalog
da ga vode na jedno mesto gde će mu trebati sve što je ikada pročitao, a naročito te
nerazumljive knjige kakva je bila ona na fotelji. Kakvo je to mesto?, pitao ga je. Uskoro ćeš
videti, nasmejao se policajac i naredio mu da se spremi što je brže moguće.
Neki toponimi već u imenu kriju svoju suštinu, šaputao mi je dr Julius iz mraka. To je
odavno poznata stvar, ali on nikada ranije nije čuo baš za taj Crni vrh, jer crnih vrhova je u
životu bilo mnogo, kao i na topografskim kartama kojima se nekad služio dok je planinario
kao mladić. Ipak, ovo je bio jedan jedini, samo njegov Crni vrh, koji se nalazio negde u
istočnoj Srbiji, kuda su ga te noći povezli. Iako ih je molio da povede Papu sa sobom, nisu mu
dozvolili, pa ga je on nevoljno ostavio u stanu, sa nekoliko posuda vode i hrane, jer nisu znali
da mu kažu koliko će morati da ostane na tom mestu. Kada je zatvorio vrata za sobom, Papa
je počeo da tuli kao nikada pre. Zaboleo ga je stomak od tuge, pa se s mukom uspentrao na
zadnje sedište džipa koji ga je povezao iz Čingrijine ulice, gde je stanovao, putevima za koje
nije ni znao da postoje. Nakon nekoliko sati vožnje, dospeli su na nedavno asfaltirani uzani
put koji se vijugavo peo kroz stoletnu bukovu šumu. Mesto se zvalo Dubašnica, kako su mu
rekli pošto su izbili na jedan vidikovac, gde su stali da bi on mokrio. Julius je već tada imao
problema sa prostatom, a kada je bio uznemiren, morao je da ide u toalet mnogo češće nego
obično. Sećao se da je izašao u neku zift-crnu noć, na uzvisini iznad šume koja je sa svih
strana okupirala taj zavoj, ali mu nikada nije prišla do kraja. Potražio je svoj mlitavi penis i,
kada je prvi mlaz pustio u mrak, odahnuo je pogledavši u visinu: gotovo se zagrcnuo od
prizora nebeskog svoda koji mu je bio toliko blizu da mu se glava načas našla među
zvezdama. Jasno je mogao da prepozna sazvežđa Malog i Velikog medveda, Kasiopeju i
letnje sazvežđe Liru. Pomislio je na Kopernika i na mesto kuda su ga poveli, a za koje je već
slutio šta ga čeka. Dok je pišao iznad lovišta u Dubašnici, Julius je shvatao da između nebeske
mehanike večnog kretanja tela u svemiru i tog skrivenog mesta u šumi postoji konflikt.
Pre nastavka vožnje, stavili su mu neku prtenu vreću na glavu i tek ga onda povezli
dalje. Nisu putovali još dugo, kada se džip zaustavio. Neko od njegovih pratilaca rekao je: Tu
smo! Uhvatili su ga ispod miške i izveli napolje. Čuo je tipkanje šifre na interfonu, otvaranje
vrata. Uveli su ga u neku prostoriju gde je osetio miris drveta i duvana. Uzanim zagušljivim
liftom povezli su se naviše. Pošto su ga izveli, skinuli su mu vreću i pokazali na luksuzna
vrata jednog apartmana. Predsednik te očekuje, rekao je jedan od dvojice policajaca. On je
klimnuo glavom, jer odavno mu je sve postalo jasno, pa je samo krenuo za njima unutra.
Julius je oprezno ušao u polumračni salon koji je bio delimično obasjan svetlošću sa
televizijskog ekrana na kome su se dva pantera igrala ulovljenom antilopom. Ranjena
životinja je ležala u retkoj savanskoj travi i opirala se zadnjim nogama. Tada se jedan deo
senke pored police otrgao od ostatka i ukoračio u sivu ekransku svetlost. Dr Julius se ukočio
od straha kada je u toj oživeloj senci polako počeo da razaznaje figuru predsednika, razdrljene
košulje koja mu je virila iz donjeg dela trenerke. Za trenutak nije mogao da poveže tu sliku s
onom koju je često viđao na televiziji. On mu je zgrabio ruku, nezgrapno je protresao i rekao:
Pa gde ste vi, doktore, majku mu... Čekamo vas ceo dan. Julius je skoro istrgao ruku iz
njegovog stiska pa je, ne mogavši da gleda ispred sebe, kružio pogledom po enterijeru kao da
traži mesto gde bi spustio svoju torbu. Dominirali su mermer i koža, masivni nameštaj sa
neukusno debelim tapacirungom, koji je krupnom dugmadi bio prikucan za rukohvate. Na
ogromnom stolu stajao je samo telefon sa faksom. Sa TV-a dopirala je najavna špica serije
Srećni ljudi. Napolju je vučje vreme, pevao je glas Bobe Stefanovića, a on, Julius, dobro je
znao da to više nije napolju, već da je on sam duboko u toj noći, čije se središte nalazilo u toj
rezidencijalnoj vili. Šta vam se dogodilo, pitao je, zašto ste ih poslali po mene? Ma ne, ja sam
u redu, nego moja žena, znate, ima neki problem, odgovorio je predsednik pružajući mu čašu
s viskijem. Hvala, ne pijem, odgovorio je Julius. U čemu je problem? Eh, to bih i ja voleo da
znam, doktore. Neki đavo jeste... Kako da vam kažem, spopalo ju je nešto, sva se osula, eno
je, leži i plače u sobi... Pa to je za nekog drugog specijalistu..., branio se Julius. A ne, ne, bili
su već neki specijalisti, kako rekoste, ali svi kažu da je to za psihijatra, pa sam ja okrenuo
ministarku Leposavu, a ona mi je preporučila vas. Julius je samo slegnuo ramenima i zatražio
da vidi pacijentkinju.
Na masivnom bračnom ležaju u spavaćoj sobi, pričao mi je dr Julius, poverljivo kao da
se boji da bi nas još neko mogao čuti, zaklonjena imitacijom baldahina od crvenog satena,
ležala je na stomaku predsednikova supruga, pokrivena samo velikom providnom gazom
ispod koje se naziralo njeno golemo telo. Bila je licem zaronjena u veliki jastuk, tako da je
Julius mogao da vidi samo plast njene crne kose kako pluta u satenskoj belini. Predsednik mu
je pokazao na stolicu pored kreveta, a onda je rekao supruzi da je doktor konačno stigao.
Dobro me nisi ostavio da ovde crknem, rekla je ona nekim sonornim glasom iz jastuka. Kako
vam je... gospođo Marković?, prozborio je nekako doktor Julius, ne znajući kako da je oslovi.
Uh-uh, huktala je ona, jedva okrenuvši glavu prema njemu: iz guste kose najpre se pomolio
njen zakrivljen nos, koji je, kao i ostatak tela, bio prekriven crvenim papulama što su
podsećale na tragove nekog bića sa deformisanim stopalima. Umirem, doktore, rekla je
naposletku, sve me svrbi i boli, i nadima, i peče, i opet me boli preko svake mere, i niko to ne
shvata, poludeću od ovoga. Jesu li vam davali već antihistaminike?, pitao je Julius podvijajući
rukave na košulji. Puna sam antihistaminika, doktore, cvilela je dok se tresla u groznici,
pomogne mi nakratko i opet se vrati. Iskidalo me živu... Da li ste pojeli možda nešto
neuobičajeno, možda gljive ili borovnice, ili meso neke divljači?, interesovao se Julius
zapazivši veliku glavu prepariranog jelena na suprotnom zidu. Imao je pozamašne rogove i
gledao je usredsređeno u Markovićkinu uzgibanu zadnjicu koja se dizala i spuštala u ritmu
njenog plitkog disanja. Ništa u usta nisam stavila, doktore. Već dva dana..., vajkala se ona. A
da li ste možda čuli neku potresnu vest? Ma kakvu crnu vest, došla sam da proslavim
rođendan svoje partije... Rekla sam drugovima, napraviću banket kakav nisu videli, naručili
smo hranu i piće, pun podrum, al’ kuvari nisu stigli ništa ni da spreme kad me je snašlo ovo
čudo.
Julius je izvadio veliku lupu iz svoje torbe i nagnuo se nad pacijentkinju. Oprostićete
mi, rekao je, ali moraću da sklonim tu gazu sa vas. Zatim ju je jednim odsečnim pokretom,
kako bi izbegao trenje između gaze i iritirane kože, strgao sa predsednikove žene, koja je sada
ostala potpuno naga. Juh-juh, kenjkala je ona. Juliusovo iskusno oko pratilo je lupu koja je
pokazivala alergijske neravnine na njenom telu, uvećavala je pore njene oznojene kože, crne
nabubrele mladeže sa dlačicama, rojeve pega, vlažne pregibe, ožiljke i tragove davnih šivenja
hirurškim koncem. Zar je moguće, pitao se Julius, da mu je za trenutak ova žena, koja je sa
svojim mužem odlučivala o svemu u ovoj zemlji, pa i izvan nje, sada u rukama? Međutim,
težak vonj njenog tela opomenuo ga je da nije tako jer, čak i u tom položaju, on je bio pod
njenom vlašću, i pod vlašću njenog muža, koji je sedeo u dnevnom boravku, gledao Srećne
ljude, pio viski i smejao se budalaštinama drugog bračnog para koji je godinama zabavljao
mase svojim igrokazima.
Izgleda da ste u pravu, rekao joj je dr Julius na kraju pregleda, od ovoga možete umreti.
Jaoj, doktore, pa kako to niko ne vidi..., žalila se Markovićka ulažući svu svoju snagu da bi se
okrenula na bok. Na trenutak, podsetila je Juliusa na kopiju neke Rubensove slike. Kažem,
možete, ali ako ustanovimo šta vas je dovelo dovde, možda i ne morate, dodao je utešno. A
onda joj je, pokrivajući je ponovo gazom, objasnio kako imunološki sistem funkcioniše kod
čeljustoidnih kičmenjaka. U pitanju je sistem odbrane od patogena, pa ipak to ne moraju biti
striktno patogeni, već kod nekog može doći i do psihosomatske reakcije, kakva je
najverovatnije bila kod nje. Reč je o psihičkom potcenjivanju, rekao joj je tako jer nije znao
kako da joj drugačije objasni složene mehanizme, potcenjivanju sopstvene imunološke
memorije. Na primer, mislili ste da ste preležali zauške i odete u posetu nekom ko je oboleo,
što ubrzo dovede i do vašeg razbolevanja. Isto tako, plastično joj je objašnjavao dr Julius,
moguće je da ste precenili sebe u nečemu što ste uradili, čuli ili videli, za šta ste verovali da
vam ne može nauditi. Još je dramatičnije ako ste sve to shvatili, ali i dalje ne želite to sebi da
priznate. Davno, pre razvoja psihijatrije, crkva je kod svojih vernika razvila sistem ispovesti,
koja je, kao jedan od sedam sakramenata, dovodila u balans počinjeni greh i njegov oprost.
Negiranje greha moglo je dovesti pojedine vernike do raspamećivanja. U savremenom životu,
okolnosti su drugačije, ali je problem identičan. Alergije se ponekad aktiviraju i kao posledica
negiranja imunološke ili socijalne realnosti, tako da bi se planirani banket, recimo, mogao
uzeti kao potencijalni okidač...
Ma šta mi napriča!, brecnula se Markovićka, pa je zgrabila lupu iz Juliusove ruke i
tresnula njome o zid. Sočivo je ispalo i otkotrljalo se pod krevet. Zatim je počela da zapomaže
i doziva muža, koji se najpre ustumarao u susednoj prostoriji, da bi se ubrzo pojavio na
vratima, gotovo uplašen: Šta, šta je to bilo? Izbaci mi ovu budalu iz kuće! Smesta!, naredila je
ona i ponovo zaronila glavu u ogroman jastuk. Julius je samo stigao da dohvati svoju torbu
pre nego što su ga policajci odvukli napolje, natakavši mu prethodno vreću na glavu. Kada su
mu je skinuli, beše uveliko svanulo, a on se nalazio na borskoj autobuskoj stanici. Sedeo je na
klupi i posmatrao vrapce koji su skakutali u prašini, nedaleko od kioska s pecivom. Znao je da
više nikada neće biti slobodan kao što su te ptice. Pomislio je na Papu i požurio da uzme kartu
za prvi autobus do Beograda.

***

Sedeli smo u velikoj prostoriji bez grejanja, koja je nekada verovatno služila kao
bioskopska sala, ali je u međuvremenu oronula, pa se retko koristila; na mestu gde je nekada
bila bina ostao je crvotočni daščani pod iz kog su zjapile dve velike rupe. Inspektor Božović,
koji je nervozno šetao levo-desno, morao je svaki put da ih preskoči kada bi dospeo do jedne
od njih. Nosio je perjanu jaknu i pletenu kapu, dok smo mi sedeli u pidžamama i bolničkim
mantilima. Budući da nije bilo dovoljno mesta za sedenje, neki od pacijenata su poneli
hoklice iz trpezarije. Iza inspektorovih leđa visilo je veliko platno na kojem se projektovala
slika. Pomno smo pratili crvenu tačku lasera, kojom je on markirao punktove na kojima su
pobunjeni pacijenti Zavoda ostavili tragove, kako je rekao, svojih kriminalnih radnji. Dok
nam je to govorio, bio je smiren, ali njegov ton je bivao sve viši kako je izlaganje odmicalo.
Kovinska pobuna, naglasio je inspektor Božović, imala je dva pravca delovanja od
samog početka: prvi je išao ka objektu Utva, a drugi ka Dunavcu. Kao podstrekače i vođe
imenovao je pacijente Juliusa i Topisirevića, ali, kazao je posle kraće stanke, niko od sedmoro
odbeglih izgrednika nije aboliran tom činjenicom. Policija u Kovinu, pomognuta članovima
Službe za borbu protiv organizovanog kriminala republičkog MUP-a, uspela je da
rekonstruiše čitav događaj, uhapsi i vrati odbegle pacijente u Zavod, kao i da sačini izveštaj o
celokupnom događaju, koji je sada na stolu direktora policije. Pritom, inspektor je neprestano
klizio crvenom tačkom po karti Kovina, jedna grupa je orobila nekoliko privatnih trgovinskih
preduzeća, da bi naposletku ušla u restoran Utva, maltretirala građane, pretukla konobara i
napravila ogromnu materijalnu štetu vlasnicima objekta. Protiv njih je podignuta krivična
tužba, dok je druga grupa, sa kojom je bila i tragično nastradala pacijentkinja A. A., izvršila
krivično delo napada na službeno lice u vršenju dužnosti. U pitanju je napad na kovinskog
policajca, narednika Dejana Ristića, kome je tom prilikom oduzeto oružje. Pištolj CZ99, sa
municijom. Napad je izvršen na parkingu Hotela Stari grad, gde je narednik bio na vršenju
dužnosti. Tom prilikom, on je razoružan i skinut do gole kože. Narednik je maltretiran od
strane Topisirevića i ostalih lica udruženih u ovom kriminalnom poduhvatu protiv Ustava
Republike Srbije. Po svedočenju oštećenog narednika Ristića, koji se sada nalazi u Kliničkom
centru u Beogradu, od njega su zahtevali da bez odeće i obuće pešaci po snegu do Dunavca,
gde je zatim usledio hod po ledu, u koji je Topisirević, po narednikovim rečima, pucao više
puta iz njegovog službenog oružja, u nameri da otvori rupu kroz koju bi narednik propao u
reku. Ugrožavanje života i javne bezbednosti kulminiralo je smrću pacijentkinje A. A., koja je
nastradala pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima. Na njoj nisu detektovani tragovi
mučenja niti ranjavanja. Pronađena je narednog jutra u rukavcu, na početku kovinskog
Dunavca. Istraga o njenoj smrti još uvek je bila u toku. Međutim, inspektor Božović je
zahtevao odgovor na pitanje gde je sakriven pištolj koji su oteli od narednika Ristića, kao i da
li je u organizovanju ove pobune učestvovao i neko od službenih lica zaposlenih u Zavodu.
Policija je sa svima obavila informativne razgovore, ali nije se došlo do odgovora na ova dva
ključna pitanja. Ukoliko se do njih ne dođe, zaključio je inspektor, poskočivši preko rupe,
ostaje permanentna opasnost od novog incidenta, koji bi se mogao završiti još tragičnije. Zbog
toga će policijsko obezbeđenje u Zavodu biti na snazi do daljeg. Takođe, dodao je, policija će
nastaviti da radi svoj posao individualno dok će ove grupne informativne razgovore, na molbu
doktorke Sibinović, održavati povremeno, u cilju demokratizacije procesa istrage.
Kada je završio svoje izlaganje, narastao je žagor pacijenata. Preko njihovih mršavih
potamnelih lica prešla je senka nepoverenja i straha. U dubini sale video sam i pacijentkinje iz
susednog paviljona, koje su uredno podigle svoje hoklice i čekale da se uključe u kolonu koja
je polako izlazila iz sale. Onda je jedan uniformisani policajac prošao kroz gomilu, prišao
Topisireviću, dao mu signal glavom da ostavi svoju hoklicu i krene s njim ka izlazu. Ubrzo,
pošto su nestali iz mog vidokruga, prišao mi je dr Julius, držeći svoju hoklicu na grudima, sa
nogarima okrenutim ka meni, kao da je to deo nekakvog srednjovekovnog oklopa. Šta sam
vam rekao, nasmejao se ironično i napravio neki pokret obrvama, nakon čega su mu oči
potonule još dublje u lobanju: stupidi! Uvek ta ista pogrešna pitanja. Gde i ko? A niko od njih
još nije postavio pitanja zašto i kako.
On je, na kraju krajeva, to pokušao one noći da objasni i predsednikovoj supruzi, ali ona
takođe nije priznavala najvažnije u nizu pitanja: perché?. Kada su mu krajem tog leta doveli
jednog borca iz Bratunačke brigade sa fobično-anksioznim poremećajem, Julius je postepeno
počeo da otkriva zastrašujuće fragmente onoga što se dogodilo u Potočarima. Zapravo,
stvarne razmere onoga što je pokušavao da objasni svojoj pretiloj pacijentkinji bile su daleko
veće od svega što je mogao da pretpostavi. Njen planirani banket, koji je svakako i održan
pošto su njega izbacili a nju predozirali antihistaminicima i kortikosteroidima, delovao je kao
danza macabra na Crnom vrhu. I on sam je zaplesao uvodni tanc sa tom gospođom širokih
karličnih kostiju i snažnih čeljusti, i to na grobovima nevinih koje su u isto vreme, po
muževljevom i njenom naređenju, već prebacivali u nove iskopane jame.

***

Doktorka Sibinović me je ostavila za svojim računarom, na kome sam prethodno

otvorio svoj skajp nalog. Izlistao sam s leve strane adrese s kojima sam ranije bio u kontaktu,
ali sam ih potom sve izbrisao i ostavio samo jednu: Darijinu. Doktorka me je pogledala i
klimnula glavom. Ostavila je upaljenu stonu lampu pored velikog globusa na kome su vodene
površine bile obojene u svetlodrap. Iako sam znao da će svaki trenutak biti snimljen, sačekao
sam da ona izađe iz ordinacije da bih konačno kliknuo na zeleno dugme sa nacrtanom
slušalicom. Mašina se pokrenula, šifra sačinjena od nizova jedinica i nula počela je da se
okreće u sajber prostoru, između mene i Darije, koja je bila ko zna gde. I, kada sam posle
mnogo pokušaja već pomislio da odustanem, zvonjenje se prekinulo i na ekranu se pojavila
maglovita slika, koja se s vremenom izoštrila, otkrivajući mi jedan prozor s pogledom na
susedne stambene zgrade.
Prozorsko okno treperilo je kao da će se svakog časa raspasti. Roletna je bila spuštena
do prve trećine, a ispod nje videli su se nizovi jednoličnih balkona na zgradi svetlozelene boje
koja je, kako se prostirala stambena lamela, prelazila u tamnije valere, preko sivozelene do
crne. Na mestu spoja zgrada nazirali su se tragovi slivanja kišnice, koji su sada bila
zamaskirani velikim ledenicama. Promicao je sneg. Iz dvorišta je dopirala graja školske dece.
Neko s druge strane je onda pomerio kameru, kadar se spustio i ja sam mogao da vidim krov
školske zgrade, golo drveće i parkirane automobile sa belim snežnim kapama. Dok je kamion
prolazio ulicom pored škole, jedna zalomljena grana je zahvatila sneg sa njegove cerade i
rasula ga u milion kristala koji su dugo odbijali da se povinuju sili Zemljine teže.
Na rubu jedne zgrade sa fasadnom ciglom stajao je vertikalni baner sa natpisom „Adria
Sigurimi“. Bio je privezan užetom nalik na veliki mašinski štep po ivici. Vetar je i na njemu
pronašao rasparanu nit, pa je udarao iz sve snage, izvlačeći uže, tako da je reklama u jednom
trenutku podsećala na delimično pocepan džep na košulji.
Osećao sam Darijino prisustvo u zgusnutim zrnastim pikselima koji su posredovali sliku
s druge strane. Gotovo da sam mogao da osetim njen miris. Iako mi se grlo steglo, poželeo
sam da vidim makar njenu ruku u ograničenom svetu slike na skajpu, možda kako prelazi
preko table stola, dok uzima šolju sa čajem ili nervozno upreda pramen kose. Ali od toga se
nije moglo videti ništa osim ostataka dana koji su se u tom kraju taložili kao peščana dina.
Znam da si tu, jedva sam uspeo da izgovorim. Prozor je, međutim, mirovao, roletna je
podrhtavala na isti način, prva svetla su se palila u oknima na susednoj zgradi. Jedna ulična
lampa bacila je svetlost uvis. U tom levkastom snopu se kovitlao sneg otkrivajući mi duboki
nemir čitavog prostora koji je tek naizgled plutao u tišini. Najednom su školsko zvono, povici
dece, brujanje automobila bili nadjačani tim snežnim vrtlogom iz kog su dopirali jednolični
udari vetra, poput vibrafona na početku kompozicije Beirut libanskog džezera Ibrahima
Maaloufa, čija bi truba potom izbila u prvi plan, lagano ubrzavajući kovitlac iz zimskog
pejzaža, koji je pred mojim očima zaposedao čitav svet u nevidljivom kretanju.
Dosta je bilo za danas, rekla je dr Sibinović, ušavši bez kucanja u ordinaciju. Ja sam
instinktivno prekinuo vezu, ali ostao sam da sedim pred ekranom pokušavajući da sačuvam
krhotine slika koje sam do maločas gledao.

***

Posete u Zavodu za rehabilitaciju bile su zabranjene, baš kao i telefonski pozivi ili bilo
koje drugo sredstvo komunikacije, skajp ili viber, osim ako nije bilo predviđeno u terapijske
svrhe, što su lekari poput doktorke Sibinović sami prepisivali od slučaja do slučaja. Pričati sa
spoljnim svetom bilo je opasno po stanje pacijenta u procesu lečenja, moglo je doći do
ozbiljnog narušavanja ravnoteže, ako se takvo nešto uopšte moglo postići u zidinama
bolničkog kompleksa. Za moj skajp termin, upozorila me je doktorka kada sam izlazio, ne bi
trebalo da zna niko osim nas. Bilo je to u cilju mog oporavka. Do narednog termina, ona će
podrobno proučiti video koji je ostao zabeležen na njenom računaru. Pomisao da će analizirati
snimak intimnog prostora koji sam gledao, koji mi je bio poslat kao pismo bez reči,
uznemiravala me je više nego činjenica da bi neko mogao da sazna za ovu neobičnu terapiju.
Kada su me Heckler i Koch vratili u spavaonicu, zavukao sam se pod pokrivač i razmišljao o
snimku koji je dr Sibinović sada secirala svojim medicinskim aplikacijama, pretvarajući te
moje drage slike u dijagrame, brojke i vektore. Pokrio sam se pocepanom dekom preko glave
i osmehnuo se pri pomisli da ona neće čuti ni delić onoga što sam ja čuo, neće razumeti
pokidani baner, neuspešno će pokušavati da prouči granu koja je pomela sneg sa krova
kamiona, za nju će graja dece biti tek dečji žamor, a školsko zvono prozaični motiv iz
susedstva. Takođe, nije mogla ni da nasluti muzički background koji sam ja čuo iza snega i
neće ni u snovima, nijednim softverom moći da ustanovi gde se taj kutak sveta nalazi. Motel,
škola, zgrada i sneg. Zvučalo je kao pitanje sa testa za polaganje vožnje: Ako pored škole
imate ulicu koja je jednosmerna, a vi se krećete u automobilu po klizavom terenu, šta ćete
uraditi pred pešačkim prelazom ispred škole ukoliko grupa učenika još uvek nije stupila na
kolovoz? Usporićete, trubićete ili ćete se smesta zaustaviti? Doktorka Sibinović će sigurno
štriklirati sve tri opcije, ali odgovor je da su pretkraj rata u toj ulici iščupali znak za
jednosmerno kretanje i da ga nikada više nisu vratili. Takođe, ime ulice ne postoji. Ljudi su
onda počeli da voze u svim smerovima, kako im se prohte, takođe da parkiraju i tamo gde to
nije bilo dozvoljeno, a deca da se na putu do škole kreću kolovozom, između automobila i
kamiona, po snegu i ledu kao u veleslalomu između zastavica.
U malom klubu Q, prekoputa škole Xhemail Mustafa, svirali smo više puta. Nalazio se
u podrumu starog socijalističkog stambenog kolosa, imao je dve prostorije, predvorje sa
šankom i stejdž u susednoj, većoj prostoriji, koju je vlasnik obojio u crno, jer su tu izvođene
predstave posle rata, vodile su se debate, pesnici su izvodili svoje rituale, a razna mirovna
udruženja promovisala nenasilnu građansku akciju. Jednom smo čak uradili muziku za
predstavu Rušenje kule u Pizi, u kojoj se jedan debeli mladić iz Jugoslavije našao na
italijanskom Trgu od čuda, probio se kroz ogradu ispred tornja koji je tada bio pod
rekonstrukcijom i popeo se na njegov vrh. Uzeo je megafon i počeo da poziva građane Pize da
mu jave, ako ikako mogu, gde je sada njegova zemlja. Sledile su scene razgovora sa ljudima
ispod tornja, koji se sve više krivio pod njegovom težinom kako je vreme odmicalo, da bi
momak naposletku bio proglašen za teroristu, zbog čega je intervenisala policija, ali prekasno,
jer je od tornja ostala samo gomila ruševina, kao i od mladićeve zemlje. Za tu predstavu
napisao sam s Nikom kompoziciju u više delova, zvala se Jugoslovenski capriccio. Izvodili
smo je u real timeu sa predstavom male pozorišne trupe iz Zenice.
Klub Q bio je dupke pun te večeri, a mi dobro usvirani. Publika je frenetično aplaudirala
na kraju, čak je tražila da se, sa glumcima, i mi poklonimo na sceni. Zaslepljen reflektorom,
nisam ni spazio kada mi je prišla Ena, nehajno me zagrlila, prošaputala da ima nešto važno da
mi pokaže, zabola mi ružu u džep košulje i nestala. Stajali smo još neko vreme na pozorišnim
ruševinama tornja, spojenih ruku, dok je u sredini, go do pojasa, u maskirnim pantalonama i
vojničkim čizmama, stajao glumac koji je igrao Capriccia. Dizao bi ruke i povlačio nas sve,
kao na kanapu, da ga sledimo. Bio je posebno opijen te večeri. A kada se zavesa spustila, mi
smo se razbežali, svako na svoju stranu. Atmosfera u bendu više nije bila kao pre. Grujić i
Nik su išli zajedno na pivo, Ivan bi obično odlazio sa Enom, dok sam ja ostatak večeri
provodio za šankom gledajući pijane vratolomije lokalnih pesnika i naših glumaca. U centru
pažnje bio je obično Capriccio, kome je ta uloga bila najbolje što je uradio u životu. Bio je
učesnik rata, ali kao pozadinac, kako je govorio, pokušavao je da osmisli zabavni program za
borce u Drenici. Nakon rata je krstario bivšom Jugoslavijom i tezgario u alternativnim
pozorištima. Najduže se zadržao u Sarajevu, potom u Zenici, gde je upoznao Enu, kada je i
počela naša saradnja. Ne znam kakav je bio pre rata ni da li je rođen tako debeo ili su ga teške
godine učinile takvim. Međutim, bio je jedan od retkih ljudi koji su svoju telesnu masu
uspevali da upotrebe u dobre svrhe. On ju je koristio kao teatarsku rekvizitu, izvodio je s njom
šta god mu je palo na pamet. Nosio bi ponekad vence od cveća u prevojima sala, nekada bi
nekog tresnuo stomakom ili bi partnerki na sceni stavio glavu među svoje visnule grudi.
Smejao se grohotom i nikada ne bi prestajao da se kreče. I kada bismo samo stajali u foajeu,
on bi pocupkivao. Te večeri, Capriccio je nastupao u punom sjaju. Sa čašom na glavi, izvodio
je svoj bizarni trbušni ples uz Lithium Kurta Cobaina, koji su morali da mu puste na kraju
svake zabave. Publika ga je podsticala i dobacivala mu dok bi on postajao pravi virtuoz sa
čašom na glavi i volanima sala koji su se prelivali u sve bržem ritmu pesme. Podsećao je na
nekog paganskog šumskog boga, možda Silena, koji je trupkao vojničkim kopitima dok je
izvodio svoj zavodnički ples. Odnekud, iz gužve, pojavila se Ena i počela da pleše s njim,
ukoračivši mu odmah između nogu. Izgledali su kao par koji se na sceni bori za svoj prostor.
Publika se zato odmicala i puštala ih da se slobodno kreću, naginju jedno ka drugome,
odbijaju se i privlače, sve dok nisu došli do stepeništa na izlazu iz kluba. Onda su, kao po
dogovoru, odskočili, mahnuli nam i nestali u mraku dvorišta.
 Nisi mogla da se suzdržiš, rekao sam Eni sledećeg jutra kada se pojavila sa tamnim
naočarima u lobiju hotela. Umorno se srušila na fotelju pored mene. Ne pitaj me ništa, rekla je
tarući ogrebotinu na kolenu koje se probijalo kroz procep na farmerkama, tip je uvrnut. Ma je
l’ moguće, nasmejao sam se, ko bi to rekao? Ena je odmahnula i, za trenutak podigavši
naočare, unela mi se u lice da bi mi pokazala svoje velike podočnjake. Šta ti se desilo?, pitao
sam je. Ah, šta. Tip me je poveo u hotelsku sobu, ali onda smo kao slučajno skrenuli u neku
ulicu i ubrzo smo se našli na groblju. Da, da, na groblju, nemoj tako da me gledaš... Ena mi je
potom, sasvim se primakavši, pričala o tome kako ju je odveo do jednog groba sa betonskom
klupom koju je izgleda znao odranije. Pao je na kolena i zaronio joj glavu među noge. Ridao
je, moleći je da mu pomogne jer, kako je govorio, od rata nije imao erekciju, a onda je sasvim
slučajno shvatio da samo na groblju može da radi te stvari. Zaista je bio uvrnut, smejala se
Ena dok mi je to pričala. Skupila je zatim usne kao da hoće da me poljubi, ali brzo se
uozbiljila. Pristala je da je veže kaišem za klupu. Sam taj čin vezivanja ga je izludio, pa je
počeo da kruži oko nje kao grabljivica. Potrgao joj je odeću i zapljusnuo je svojim salom sve
do brade. Glava joj je visila s klupe dok je ulazio u nju. Videla je mesec ponad izvrnutog
grada, velik kao tanjir u skupim restoranima kakve je viđala na putovanjima sa svojim bivšim
mužem, majstorom aikida. Na tim tanjirima bi dugačak krvavi biftek još uvek drhtao kad bi
joj ga poslužili. On bi ga sekao kratkim, preciznim i usredsređenim pokretima nožem dok bi
ona na tanjiru napravila klanicu od krvi, začina i rezova. Na kraju bi otišla do toaleta i dugo
povraćala. To je sve pričala Capricciu dok ju je ludački tucao. Trajalo je satima, a kada je
konačno svršio, ostao je da leži na njoj kao onaj njen izmrcvareni biftek koji na kraju nije ni
probala. Jedva je uspela da ga skine sa sebe, pošto je izvukla ruke iz olabavljenog kaiša.
Ležao je pored nadgrobne ploče nekog Quosje koji se prilično naživeo. Ovo je tvoja zemlja,
moj Capriccio, rekla je brišući spermu pokidanom bluzom. Kada se vratila u Hotel Begolli,
nikoga, srećom, nije bilo na recepciji da je vidi u onakvom stanju. A sve to je uradila zbog
mene, dodala je na kraju sklonivši se iza naočara. Zaprepašćeno sam je pitao zašto to kaže, ali
usledio je još neverovatniji odgovor: Jer želim da ti pomognem, Filipe. Da te probudim.
Potonuo si mi negde, dušo. Plašiš me... Ubrzo se pojavio Ivan sa rancem na leđima, prišao je i
poljubio Enu. Meni je dobacio nešto što je trebalo da zvuči kao „nadam se da smo pozvali
kombi“ ili „verujem da smo sredili sve oko transporta“. Da, sve sam sredio i samo je trebalo
da se pokupimo i izgubimo iz tog grada. Nik i Grujić su odavno već doručkovali, prošetali se
gradom i čekali nas pred hotelom. Kada je stigao kombi, bez reči smo se ugurali unutra i
krenuli ulicom pored škole, a onda dalje, pored Clintonovog spomenika, ka izlazu iz grada.

***

Ovog puta su nas Heckler i Koch poveli u ordinaciju dr Sibinović, koja je planirala da
sa nama otpočne grupnu terapiju, zbog čega se dr Julius stresao od jeze pri pomisli na ono što
nas je čekalo. Već je znao kuda bi to moglo da vodi, rekao mi je u poverenju. Prošao je
nekoliko sesija s njom, ali to nije dalo bogzna kakve rezultate. Mali Ðuri je imao još više
problema, a Kujtim je i dalje mucao. Nekada bi se toliko gubio da nije mogao da izgovori
nijednu reč kako treba. Jalova posla, dodao je. A kada je dr Sibinović počela svoje uvodno
izlaganje, samo se okrenuo prema meni napravivši kiseo izraz lica. „Takvo nešto sam i
očekivao“, kao da je želeo da mi kaže, a onda se okrenuo ka prozoru i nastavio da posmatra
ptice koje su se utišale u smrznutoj krošnji drveta.
 Posle prvog kruga individualnih terapija sa svakim od vas pojedinačno, rekla je dr
Sibinović, mislim da je došlo vreme da krenemo korak dalje. Sada, kada imamo dovoljno
materijala, možemo da uđemo u proces rekonsolidacije pamćenja. Doktorka je upalila video-
bim i počela da nam pokazuje kako je taj proces neki naučnik po imenu Karim Nader
istraživao kod pacova. Mali Ðuri je baš u tom trenutku prdnuo, na šta se razlegao
gromoglasan smeh. Molim vas, upozoravala nas je doktorka, ovo su ozbiljne stvari. Pa zar
vam mi ličimo na pacove, oglasio se dr Julius. Nemojte me prekidati!, odbrusila je doktorka
vraćajući se svom dijagramu, na kome nas je čekala stilizovana glava velikog pacova nalik na
one iz kanalizacije, koji su se mogli sresti između paviljona u Zavodu. Samo, ovaj pacov imao
je mozak podeljen na sektore koji su ličili na dečju slagalicu. U stvari, te puzzle bile su i
krajnji cilj doktorkinog objašnjenja jer je, kako je rekla, stvar bila u tome da pronađemo onaj
komadić slagalice koji krije našu memorisanu traumu, da ga podignemo iz njegovog ležišta,
zavrtimo ga i vratimo potpuno izmenjenog. Kod pacova je dr Nader, tokom dugotrajnog
eksperimenta, ustanovio da se proces prisećanja, odnosno povlačenja puzzle iz trajne
memorije, odvijao usled čitavog niza biohemijskih reakcija. Odnosno, da bismo se prisetili,
naglašavala je dr Sibinović, neophodno je da se u mozgu izvrši sinteza određenih proteina koji
utiču na povećanje broja neuronskih spona. Svaki put, ta je veza bila identično aktivirana.
Suština njegovog eksperimenta bila je u tome da otkrije način na koji bi se jednom
uzrokovana veza između nadražajnog signala i stanja šoka koje bi usledilo prekinula zauvek,
čime bi se uticalo na brisanje tog dela memorije. Pacovi su bili veoma zahvalni u tom
eksperimentu, jer su vezu između zvučnog signala i blagog elektrošoka, koji je sledio, brzo
memorisali. Dr Nader je onda jednom broju pacova ubrizgavao blokatore lučenja proteina koji
su služili kao transmitori. I zaista, osmehnula se dr Sibinović, prilikom drugog eksperimenta,
ona grupa pacova koja je dobila blokatore potpuno je zaboravila na vezu između zvuka i
elektrošoka, dok je kod preostalih životinja ona još uvek bila okidač za proizvodnju straha.
Pacovi bi se kretali ubrzano, napadali bi jedni druge, čak je dolazilo i do međusobnog
ozleđivanja.
Doktorka je na Univerzitetu u Leidenu radila u timu profesora dr Jorbena Heega, koji je
izvršio čitav niz ispitivanja pacijenata koji su preživeli teške traume, bilo da je u pitanju bio
rat, izbeglištvo, saobraćajne nesreće, prirodne nepogode ili posledice terorističkih napada.
Tim je postigao odlične rezultate u radu sa veteranima iz Dutchbata, tako da su postojale
naznake, pričala je dr Sibinović, da bi možda mogao biti kandidovan i za Nobelovu nagradu,
koju taj univerzitet iz oblasti medicinskih nauka nije dobio još od davne 1984, kada je
dodeljena timu dr Nielsa Jernea za istraživanja imunološkog sistema. Ona je na slučaju
dečaka Vadima K., koji je kao sedmogodišnjak preživeo talačku krizu u Beslanu, odbranila
svoju doktorsku tezu. A jeste li u svom radu, možda, istražili ponašanje ruskih vlasti koje su
odobrile napad na školu sa taocima, umešao se dr Julius iznenada, ili ste taj slučaj ispitivali
kao izdvojeni poremećaj memorije, kako vi to volite da kažete? Molim vas, ne radi se ovde o
političkoj analizi, već o unapređenju terapije, usprotivila se dr Sibinović, naglasivši da
traumatizovana osoba nema ništa sa mehanizmom proizvodnje događaja, već da nju, kao
naučnicu, isključivo zanima mehanizam pamćenja traume i njenog izlečenja. Na koncu,
zanimala ju je sreća izlečenog čoveka, koji je uspeo da savlada svoju traumu i da ponudi
drugačije odgovore životu koji ga okružuje. Zato je, pored terapije, koju je svima prepisala,
osmislila i radni deo koji je nameravala da izvede s nama. Bila je u pitanju njena adaptacija
Mocartove Čarobne frule, koju je već praktikovala u radu sa pacijentima iz zatvora Abu
Ghraib, nedaleko od Bagdada, gde su američki stražari i stražarke podvrgli zatvorenike teškoj
torturi. Na platnu nam je tada pokazala fotografiju jednog zatvorenika sa kukuljicom na glavi,
kako raširenih ruku stoji na nekoj kutiji, kao na raspeću. Izgledalo je kao da kaže: evo me, tu
sam, pa vi radite sa mnom šta vam je po volji, samo prestanite da vrištite i smejete se kao
zveri, jer od toga bih mogao stvarno da poludim. Dr Sibinović je onda promenila slajd i mi
smo gledali u strukturu Čarobne frule, onako kako ju je ona priredila u svrhu terapije.
Pogledajte, rekla je, ovaj libreto ima sve što zanima jednog proučavaoca neuroloških procesa
pamćenja. U središtu je ljubavna priča sa preprekama. Naime, princ Tamino, u društvu
brbljivog Papagena, mora da pronađe devojku Paminu, u koju se smrtno zaljubio. Međutim,
ona je ćerka Kraljice Noći, koja je koristi kao mamac, u želji da zavlada svetom. Paminu drži
zarobljenu Sarastro, koga je Kraljica Noći predstavila kao zlog vladara. Do kraja opere, princ
Tamino, koristeći čarobnu frulu da bi prošao kroz sve prepreke, dolazi do svoje drage Pamine
i, što je najvažnije, uspostavlja pravni poredak, shvativši da je svet tame vezan za Kraljicu
Noći i njenog saradnika Monostatosa, dok je Sarastro zapravo pravdoljubivi vladar, koji im
poželi mnogo sreće. Ovaj siže, objašnjavala je dr Sibinović, podseća na rad memorije, jer ni
princ ni njegov pratilac tokom čitave opere ne shvataju da od Kraljice Noći dolaze glavne
direktive, sve dok ne pronađu svoj cilj, koji im baci novo svetlo na njihov pokretački motiv,
odnosno na samu Kraljicu Noći. Njen poraz i proslava svadbe na kraju, uz blagoslov Sarastra,
predstavljaju i pobedu nad traumom, koja biva izbrisana iz trajne memorije aktera. Zato je dr
Sibinović odlučila da nam podeli uloge iz Čarobne frule, ali, da bi učinak bio još bolji, donela
nam je razne materijale od kojih bi svako od nas trebalo da napravi masku onoga što nas
najviše uznemirava. Tada nam je na svom stolu pokazala hrpu kartona, plastike, kanapa i
boja. A uloge je podelila onako kako su joj rezultati, prikupljeni tokom individualnog rada s
nama, diktirali. Ulogu Papagena dodelila je Malom Ðuriju, rekla je, pošto se na platnu
pokazao redosled imena aktera i glumaca. Monostatos je trebalo da bude Topisirević, zbog
čega se tetovirani čovek samo grohotom nasmejao. Njegovi pratioci dobili su uloge
oklopnika. Kujtim je trebalo da igra Papagenu, izabranicu Papagenovog srca. Princa Tamina
je dodelila meni, a sebi, s druge strane – ulogu Pamine i koordinatorke te psihodrame. Uloga
Sarastra zapala je jednom tihom pacijentu iz naše sobe, koga su svi zvali Pavlaka. Na kraju,
rekla je dr Sibinović potraživši pogledom onog ko se potpuno bio isključio iz njenog rada,
uloga Kraljice Noći pristajala bi samo vama!
Doktor Julius se zbunjeno okrenuo, kao da se najednom probudio iz duge meditacije, pa
se, kada je video odlučnu doktorku kako rukom pokazuje na redosled uloga, samo zakašljao,
odmahnuo rukom i, ustavši, odgegao se do vrata, gde su ga sačekali Heckler i Koch. Pustite
ga, rekla je dr Sibinović, vratiće se on... Julius je samo klimnuo glavom i, kao da hoda po
pomrčini, nestao je u hodniku, mrmljajući nešto sebi u bradu, od čega sam mogao da
razumem samo reči šarlatani i farabuti. Mislim da ga je i dr Sibinović dobro čula, ali ostala je
istrajna u svom nastojanju da što pre krenemo sa pravljenjem maski, što se nekima od nas
činilo zabavnim, mada sam ja, uzevši plastičnu belu masku bez boje i bilo kakvih linija,
shvatio da svoj strah već držim u rukama. Pogled mi se sreo sa doktorkinim. Tada sam ispod
odraza ordinacije u staklima njenih naočara, iza svih nas, zidova i prozora sa krošnjom drveta
u kome su dremale vrane, mogao da vidim još nešto što nisam umeo sa sigurnošću da
protumačim. Učinilo mi se da je imalo veze sa njenim čitanjem mog snimka sa skajpa, ali
ubrzo se ona okrenula prema Ðuriju, koji se žalio na probušeni stari halbcilindar pronađen
među rekvizitima.

***

Neverovatno je koliko se čovek brzo navikne na smrad. Ono što mi je do juče smetalo
utisnulo se u moju pidžamu, a potom u kožu, koja je iz dana u dan postajala sve suvlja i
prozirnija. Nekada bih uhvatio sebe kako stojim pored prozora i posmatram preplitanje
modrih žila na ruci. Tako sam i ja, amico mio, nekad bio začuđen delovanjem institucije na
čoveka, rekao mi je jednom prilikom dr Julius. Na neki način, bio sam povlašćen, kazao je, jer
sam mogao da je gledam sa dve strane. Kao lekar i kao pacijent. Da, da. I znate šta sam
zaključio. Deformiše nas na sličan način, samo zbog udobnosti civilnog života, mi, lekari-
specijalisti, toga nismo ni svesni.
Potražio sam njegove oči, ali umesto njih sačekali su me zgužvani nabori kože i
nakostrešene sede dlake iz kojih bi namah blesnuo sjaj zelenih dužica. Pozvao me je da mu
pomognem u iznošenju vreća sa đubretom, što je on obavljao već dvadeset godina. Zastao
sam kada mi je to rekao, jer nisam mogao da poverujem da je neko toliko dugo mogao ostati u
Zavodu. Zar je to moguće, pitao sam uhvativši ga za mršavu nadlakticu, da ste toliko dugo
ovde? Pa da, amico mio, punih dvadeset godina... Pacijent sam s najdužim stažom, sigurno.
Doktor Julius je pokušao da se osmehne, otkrivajući mi svoje krupne požutele zube
ispod ispucalih usana. Toliko je prošlo otkad su ga, jednog decembarskog jutra, dovezli u
Specijalnu bolnicu, koju je on znao iz sasvim drukčijih razloga i vremena nego što su je
poznavale njegove kolege sa VMA, i ne samo oni već i mnogi članovi nekadašnjeg Udruženja
psihijatara Jugoslavije. No to je očigledno znao još neko ko ga je uputio baš ovamo, u prostor
njegove porodične prošlosti. Svakako je taj neko imao dobre savetnike, jer ti naši šefovi,
načelnici, direktori, predsednici i vođe nikada nisu mogli da upravljaju drugačije. Ono što su
nasledili od prethodnika bila je upravo ta mreža doušnika i žbirova koji su sve znali o
svakome, i jedino što su činili u životu bilo je da neku informaciju prenesu na pravo mesto.
Zato nikada i nije uspostavljen neki moderniji poredak, jer bi se i najbolji i najobrazovaniji na
kraju povinovali zatečenom stanju i nastavljali bi da deluju onako kako je sistem nalagao.
Video je on odavno da tu ništa nije bilo dobro, ali nakon one noći na Crnom vrhu
shvatio je da je njegova profesionalna dužnost da obavesti stručnu javnost o onome što je
lično video i ustanovio. Tako je krajem leta te 1995. počeo da piše referat „O psihopatologiji
vladarskog para u svetlu Shakespeareove drame“. Naravno, radilo se o drami Magbet, ali on
to nije želeo da naglasi u naslovu, već je pažljivo razrađivao svoju tezu, oslanjajući se ne
toliko na Freuda i njegovu poznatu studiju o psihološkim tipovima koliko na jednog manje
poznatog psihoanalitičara, koga je citirao i Freud, doduše uzgredno, Ludwiga Jekelsa i na
njegov metod otkrivanja Wendepunkta u psihičkom životu neke ličnosti. Nekoliko trenutaka
sam posmatrao figuru tog vitalnog starca dok mi je govorio, pokazujući mi na niska drvena
kolica koja su stajala, u snegu, pred našim paviljonom. Julius je sviklim pokretom uzeo jednu
od dve crne vreće sa smećem, podigao je i položio na kolica sa kojih je prethodno cokulom
skinuo sneg koji je napadao tokom prošle noći. Sledio sam njegove pokrete, pa sam drugu
vreću, iz koje me je zapahnuo nepodnošljiv bazd, položio pored njegove. Podigli smo zatim
dugačku metalnu rudu i, kao upregnuti, povukli smo kolica napred ka susednom paviljonu.
Ona su, uz škripu snega, klizila za nama.
U ono vreme, Julius je imao jednog kolegu i prijatelja, doktora Dalibora Kokota, takođe
vojnog lekara, s kojim se družio još od vremena studija, kada su delili sobu u Studentskom
gradu. Budući da su ih interesovale iste stvari, zajedno su specijalizirali psihijatriju i zaposlili
se najpre u Vojnoj bolnici na Vračaru, da bi se nakon otvaranja nove zgrade na Banjici
preselili u lepe kancelarije, jednu pored druge, na Klinici za psihijatriju VMA. Dr Kokot se
oženio njihovom koleginicom sa studija Ljiljanom Mazić, koja je zapostavila svoju karijeru i
posvetila se mužu. Njegovo je bilo da odlazi na posao, po podne da čita u radnoj sobi, a uveče
da prošeta svog psa do Zvezdarske šume, gde je u to doba i Julius izvodio svog Papu. Obično
bi se nalazili na početku šumske staze, ispod Studentskog doma Penezić, gde bi puštali pse sa
povodaca, dok bi oni nastavljali polako, bočnim stazama koje su se račvale kao lavirint kroz
šumu, čiji je centar i zajednički cilj bio u kafani Vrh Beograda, gde su umeli da ostanu i do
ponoći. Jedne večeri, dok su sedeli u tom restoranu, dr Julius se poverio svom prijatelju,
opisujući mu do detalja šta je doživeo i šta namerava da uradi. Dr Kokot je samo klimao
glavom kao da odobrava, a Julius je zapravo znao da je to njegov tik još iz studentskih dana i
da znači samo to da intenzivno razmišlja, a vrlo često i da ne prati svog sagovornika. Ipak, to
ga nije pokolebalo. Rekao mu je da je taj referat možda nešto najbolje što će u životu napisati.
Retko ko je imao mogućnost da izbliza ispita izvor svega u čemu su živeli već godinama.
Pritom, dr Julius je pokazao rukom na ljude u kafani, na konobaricu, muziku koja je dopirala
iz zvučnika, zbog čega se dr Kokot prvi put uznemirio, spustivši mu ruku sa upozorenjem da
bi ga neko mogao čuti. Ovde?, nasmejao se Julius, pa ovde se svi znamo. Baš zbog toga,
opomenuo ga je dr Kokot, izvadio svoju uštirkanu maramicu i obilato se useknuo u nju.
Pritom je isturio glavu na dugačkom vratu unapred, dugo poslujući oko nosa dok su mu oči
bojažljivo klizile levo-desno. Marko, rekao je, treba da pripaziš, naročito na javnim mestima...
Tema je osetljiva, znaš... Ma koga je briga, nasmejao se dr Julius, nastavljajući da priča o
svom viđenju problematike oko Lady M., kako je sve češće zvao predsednikovu ženu.
Smatrao je da tu nije u pitanju bio isti slučaj kao u Shakespeareovoj drami, kako se u
Beogradu, naročito u opozicionim i novinarskim krugovima, moglo čuti, iz prostog razloga
što je Lady Magbet, za razliku od Lady M., propala kada se našla na vrhuncu svoje moći, dok
je njegova pacijentkinja prolazila kroz neku vrstu prekretnice, dakle Wendepunkta, koji ju je
preneo na neki novi nivo činjenja zla. Spram toga, rekao je tada dr Julius zbunjenom dr
Kokotu, Shakespeareova drama delovala je kao romantični siže u kome naposletku pobeđuje
pravda, a zlo propada usled naglog kolapsa, koji je Freud, naravno, opisao kao patološki
sukob libidalnih želja i ega. U životu je bilo sasvim drugačije i u tom smislu bio mu je bliži
Jekels nego Freud, koji je takve momente proučavao u biografiji Napoleona Bonaparte. Zato
je Julius želeo da njegova studija ima i te psihoistorijske elemente, kojima bi potkrepio svoju
analizu, zasnovanu na posmatranju i razgovoru koji je obavio sa pacijentkinjom i delimično s
njenim mužem, što je za njegovu studiju bilo izuzetno važno.
Pijuckajući belo vino, dr Julius se iznova vračao na Ludwiga Jekelsa i na tačku gde se
on razilazio s Freudom, odnosno gde ga je nadilazio u razumevanju Magbet & Magbet
problema, a on u svom tumačenju kompleskne psihopatologije na relaciji Milošević-
Marković. Bila je to pre svega Jekelsova teza da Shakespeare razdvaja karakter u dve osobe,
što bi se moglo primeniti i na njegove pacijente. Odjednom, dr Julius je počeo da govori o
složenoj analizi rascepljenog subjekta, odnosno o razdvojenim delovima jedne psihičke
individualnosti. Tako je crnovrška Lady M. bila zapravo samo jedan segment, razume se,
predsednikovo nesvesno, dok je superego, a tu je on morao da napravi posebnu intervenciju,
bio posredovan kroz kontrolisane medije, koji su predsedniku govorili da je to što radi, sledeći
svoje libidalne želje, sasvim u redu. Ta scena kojoj je prisustvovao kasnije mu je otvorila
čitav problem kao pod lupom sa velikim uvećanjem i on je slobodno analizirao
novopostavljenu strukturu vladarskog para. Srećni ljudi, zapravo, serija koju je predsednik
gledao dok je njegova supruga proživljavala dramu u spavaćoj sobi, umirivala je ego te
ličnosti, govoreći joj da sve što čini u stvarnosti, podstaknut radom nesvesnog iz bračne
postelje, predstavlja samo dozvoljeni niz radnji, usmerenih ka dobru ne samo njega samog već
i čitave zajednice koja je, takođe rascepljena, bila nesposobna da izađe iz takvog stanja.
Dr Kokot je zavrteo glavom, upleo prste i, okrenuvši dlanove prema Juliusu, ispružio
ruke tako da su mu kosti u šakama zapucketale kao notna skala. Jesi li ti već nešto napisao i
gde misliš to, pobogu, da objaviš?, pitao je naposletku, pokazujući celim telom da bi svakog
trenutka želeo da krene. Prijatelj mu je odgovorio da ima samo skice i da sve to piše na
engleskom jer bi voleo da tekst, kada bude bio gotov, nekako pošalje časopisu British Journal
of Psychiatry. To je stari, ugledni časopis, čija bi redakcija i pored sankcija mogla imati
razumevanja za problem kojim se on bavio. Razume se, razmišljao je u početku da taj rad
pripremi za neki domaći simpozijum ili da ga možda ponudi časopisu Psihijatrija danas, ali
brzo se predomislio. Odlučio je da ne ide preko Udruženja jer bi to moglo da izazove otpore.
S jedne strane, oni takvu temu nikada ne bi prihvatili jer se inače bave isključivo problemima
kao što su „putevi i raskršća psihijatrije danas“, dok bi, s druge, neko mogao da postavi
pitanje nepodobnosti njegovog teksta, svakako iz političkih razloga. Dr Julius je nekada,
pričao mi je dok smo bauljali kroz sneg ka glavnoj kapiji Zavoda, sve do 1991. bio pretplaćen
na British Journal of Psychiatry, kao i na Psychiatrische Praxis, jer ga je iznad svega
zanimala socijalna psihijatrija, ali i antipsihijatrija dr Franca Basaglie, o čijem je radu sve više
razmišljao pošto je dospeo u Specijalnu bolnicu Kovin.
Pred kapijom smo stali i gledali se kroz oblake pare koja je izbijala iz naših usta. Dr
Julius je bio zadihan, ali napor je dobro podnosio. Pustio je rudu i okrenuo se ka prijavnici.
Ubrzo zatim, pojavio se i čovek sa kačketom i šalom, u kome sam prepoznao vozača pikapa.
Prišao nam je i šeretski pozdravio: Šta je, doktore, opet đubre? Opet, Rade, opet, odgovorio je
Julius. E, ovog puta ne možeš sam napolje, dobacio je Rade, dosta si nam bežao... Tada je iz
prijavnice izašao policajac, ne prestajući da jede burek s mesom čiji miris mi je pokrenuo
krčanje u stomaku. Idemo to malo brže!, podviknuo je, na šta smo mi dohvatili rudu i potegli
preko ulice ka kontejnerima. Dok smo prebacivali kese sa smećem, dr Julius je iza jednog
kontejnera video stare brojeve magazina Vreme, pa je, iskoristivši prvu priliku kada je
policajac pogledao na drugu stranu, zgrabio štampu i gurnuo je ispod mantila. Cosi, žmirnuo
je starac kao da se pravda, tako se ja informišem.

***

Heckler me je probudio drmusanjem i naredio da se spremim i krenem s njim. U slabo

osvetljenom hodniku čekao nas je Koch prekrštenih ruku. Te noći, dok su me onako
bunovnog vukli iz paviljona kroz sneg, naučio sam da ih razlikujem. Najpre po visini, jer sam
osećao da je Heckler nešto viši od Kocha, budući da me je jedan uvek vukao naviše, a drugi
naniže. Hodao sam iskrivljen i pritom se više oslanjao o Kocha, koji je bio prilično stamen,
pritom i deblji od svog kolege. Heckler je nekada nešto i govorio, dok je Koch uglavnom
mrmljao, što je zvučalo kao mukli eho prijateljevog govora. U stvari, nisam znao ni da li su
prijatelji, jer nikada nisu razgovarali međusobno, niti su delili nešto više od tereta nekog
pacijenta kog su sprovodili. Zapravo, mi, pacijenti, bili smo ta izgubljena spona među njima.
Bez nas, oni i nisu mogli da budu to što jesu, zapravo Heckler i Koch. Bilo mi je čudno kako
su nas uopšte razlikovali i kako su znali koga treba da pronađu i odvedu, jer nikada nikog nisu
oslovili po imenu. No, i pored toga, nepogrešivo su locirali svakog od nas i obavljali su svoj
posao besprekorno. Zamišljao sam ih kako u pauzi listaju naše dosijee, uče najosnovnije
podatke i trude se da upamte lica sa fotografija. U jednom trenutku sam im se čak i divio na
profesionalnosti. Izgledali su kao dva bića koja su stigla iz nekog drugog sistema, u kome se
sve odvijalo po komandi, gde je svako svoju ulogu obavljao savršeno. Kasnije sam saznao da
su prvu polovinu svog radnog veka proveli u Mornaričkoj bolnici u Puli, koju su sa osobljem
napustili poslednjih dana evakuacije, početkom novembra 1991. Možda smo bili na istom
brodu te davne studene noći. Prolazio sam pored njih na palubi ne znajući da ću im dvadeset
pet godina kasnije pasti u ruke. Nikada se nisu žalili, uvek su bili tu, imali su beskrajno
strpljenje dok su čekali ispred ordinacije da se nečija terapija završi. Verovao sam da sve to i
ne rade za platu, jednostavno su bili deo tog sistema i, na neki čudan način, uživali su u tome.
Svakako su smatrali da rade za opšte dobro pacijenata, koje su videli kao tela kojima je
neophodna popravka. Zapravo, duše, ali oni o tome nisu brinuli, dušu su ostavljali za
obrazovaniji kadar, koji je imao drukčiju predstavu o njoj.
 Ponovo su me posadili na ordinacijsku stolicu, vezali mi ruke i navukli kacigu. Neko
vreme bio sam sam u toj prostoriji. Kroz zatamnjeno staklo vizira, video sam upaljenu stonu
lampu na doktorkinom stolu i osvetljen američki kontinent na globusu. Čulo se tiho zujanje
kompjutera. Napolju još uvek nije bilo svanulo. U prozorskom oknu su se nazirale grane
velikog drveta pod zgradom. Ličilo je na neko tamno mnogoruko biće koje se uspentralo do
prozora kako bi videlo šta se unutra događa.
Mi, lekari, često radimo u trećoj smeni, rekla je dr Sibinović iza mojih leđa pošto je ušla
u ordinaciju. Došla je do svog stola, blago se oslonila o tablu jednom rukom i zagledala se u
mene kao da me vidi prvi put. Kosa joj je bila puštena i blago neuredna. Činilo mi se da čak
mogu da osetim miris njenog toplog tela koje je donedavno spavalo pod nekim ćebetom.
Spavalo i sanjalo. Izgledalo je kao da se još uvek nije ni probudila iz tog sna. Pitao sam se šta
bi mogla da sanja osoba poput Larise Sibinović, kojoj je posao bio najvažnija stvar u životu.
Možda dijagrame koji pokazuju neočekivane vrednosti, ili polaganje nekog ispita za koji se
nije dovoljno spremila, ili pak prijem Nobelove nagrade za koju nije napisala prikladan govor.
Video sam je kako se penje na binu, uzima plaketu, ljubi se protokolarno sa predsednikom
žirija, prima cveće i okreće se mikrofonu i publici. Pritom, želi da bude spontana, možda ne
baš kao glumci na prijemu Oskara, dakle, bez suza, ali sa zahvaljivanjem divnom suprugu i
savršenoj deci, koji su je trpeli svih godina dok je samopregorno radila na svom važnom
otkriću. I, kada je došao čas da nešto saopšti svetu, što je spremila u vidu kratkog govora,
shvatila je da je sve zaboravila. Obuzima je nemir, koji se prenosi na sve u sali, a naročito na
njenog mentora, profesora dr Heega, čije lice od uplašenog izraza prelazi u grimasu
razočaranja, zbog čega ustaje, oduzima joj plaketu i sam počinje da govori u mikrofon. Nakon
jednog takvog sna, dr Sibinović je došla u svoju ordinaciju i u njoj zatekla mene. Gledala me
je kao da se pita šta joj je sve to trebalo, a onda se setila svog velikog projekta koji je iza tog
sna ostao kao jedini čvrst relikt stvarnosti, osmehnula mi se i rekla: Jesmo li spremni za novu
seansu?
Kada je konačno sela za svoj radni sto i pretvorila se u dva odsjaja u staklima naočara,
odgovorio sam joj da bih radije spavao, ali ona se pravila da me nije čula jer joj takav odgovor
nije bio potreban. Nekoliko časaka zatim, čuo sam neku dosadnu vibrafonsku varijaciju na
temu On Green Dolphin Street – Ivan, rekao sam spremno. Koji Ivan? Moj bivši saksofonista.
Usledio je zvuk šmirglanja – F-kvartet, uzvratio sam. Čuo sam Traveling Miles Cassandre
Wilson – žuljevi, rekao sam, žuljevi od sviranja. Išao je potom fragment iz pesme Underwater
Love, deo koji je pevačica Nina Miranda pevala na portugalskom. Čekao sam. Morate brže da
odgovarate, prekinula je pesmu dr Sibinović i ponovo je pustila. Ena, rekao sam. Koja Ena?,
pitala je. Naša... kritičarka. Čija, naša? Našeg kvarteta, odahnuo sam. Odmah je usledila
brodska sirena za borbenu uzbunu. Prestanite s tim!, vikao sam. Svi mornari na palubu!, čuo
se promukli glas iz slušalica. Zajebi me više s tim sranjem! Svi na svoja borbena mesta!, bila
je uporna dr Sibinović, puštajući nastavak istog snimka. DBM!, dreknuo sam. Šta je DBM?,
pitala je ona pojačavajući sirenu. Minopolagač, šta je! Neprijatelj ispalio projektil iz sektora
pet!, čuo se isti glas. Disao sam ubrzano, sve snažnije trzajući ruke, zbog čega su u jednom
trenutku priskočili Heckler i Koch i nalegli svom težinom na njih. Nedelja, i svi ste tu, usledio
je prvi stih starog narodnjaka – septembar, rekao sam pošto sam odahnuo, sedamnaesti... Ali
to mi nije donelo olakšanje. Srce je i dalje lupalo. Čuo sam ženski smeh, iznenadan, praskav,
dug. Trenuci, rekao sam. Kakvi trenuci?, pitala me je. Retki trenuci. Išla je zatim Gloriaʼs
Step sa albuma Sunday at the Village Vanguard Billa Evansa – incident, čuo sam sebe kako
kažem. Kakav incident?
Nekakav... Kao propadanje kroz led... Ah, taj. Završili smo, rekla je doktorka
zadubljena u ekran svog računara. Pogledao sam preko njenih ramena. Svitalo je i drvo se
odavno povuklo sa prozora. Heckler i Koch su me odvezali i poveli iz ordinacije. Želeo sam
nešto da joj kažem, ali pre nego što smo izašli ona je to učinila umesto mene. Bilo je dobro,
kazala je: Napredujemo. U čemu to?, pitao sam okrenuvši se ka njoj. U detektovanju onog
dela prošlosti na kome treba raditi na grupnoj terapiji, odgovorila je samouvereno dr
Sibinović. Ne znam samo kako ste skupili sve te zvukove. Iznenadila sam vas?, rekla je s
nekim suspregnutim ushićenjem u glasu. Moram priznati da jeste. Samo sam pažljivo
pročitala vaš bolnički dosije, ništa više... Ah, samo to, rekao sam, onda ništa. Mislili ste da je
nešto drugo? Ne, odgovorio sam, to je, ipak, samo ta moja istorija... Bolesti.

***

Prljavi zid iznad kreveta ličio je na tetoviranu kožu robijaša čije sam fotografije video
davno u jednom ruskom časopisu za primenjenu umetnost. Bila su tu imena naših
prethodnika, urezane godine i meseci, poneki stih kao što je bio onaj o svjetlosti koja počinje
tihim mijenjanjem mojih pobuda. Zrakasto su se širili drugi zapisi i simboli, ocila, krstovi i
križevi, zvezde, deformisana slova kao da su pisana u delirijumu, zatim stilizovana lica
svetaca koji su ličili na gladne pacijente u protestu sa podignutim tanjirima iznad glave. Na
pojedinim mestima, žbuka je otpala i iz dubine zida u mene je, kao iz prošlosti, zurilo ugašeno
oko cigle. Tu je zadah vlage prelazio u prozukli vonj starosti materijala. Odatle su se pukotine
u potklobučenom malteru širile ka plafonu kao kraste, koje su pretile da jednog dana otpadnu
i pokažu ono što se tako dugo skrivalo pod njima. Pitao sam se da li ću i ja morati da ostanem
u Zavodu dugo kao dr Julius. Dvadeset godina činilo se kao ceo jedan život, mislio sam dok
sam ležao na krevetu i zurio u zapise na zidu. U međuvremenu bih i ja mogao da urežem
nešto. Međutim, znao sam to još sa broda, nije se moglo zapisati nešto tek tako. Niti predugo.
Bilo je potrebno kondenzovanje iskustva koje se sticalo tek s vremenom. Mornari su to radili
nakon odslužene godine na nekom brodu. Pacijenti Zavoda, činilo mi se, bili su suočeni sa
večnošću punom smrada, hemije i ljudskih ekskremenata svake vrste. Odatle nije moglo da se
izvuče bogzna šta. Bio sam siguran da dr Julius nikada nije napisao ništa na zidu, jednostavno
nije bio taj tip, niti je ovamo dospeo iz istog razloga kao mi, ostali. Pacijenti su ostavljali
zapise verujući da time prosleđuju poruku nekome ko će doći posle njih i ko će iz tih reči ili
simbola pročitati nešto važno. Kao što sam ja, sasvim slučajno, pored svog kreveta, pronašao
taj stih o svjetlosti. Razmišljao sam o tom čoveku. Svakako smo bili sličnih godina, jer smo
prepoznavali iste stvari. On se nije potpisao, niti je ostavio inicijale, pa ni datum kada je to
urezao u malter. Sama pomisao da je razmišljao o svetlosti u ovom zavodskom mraku,
ograđenom zidovima, drvećem, metalnom ogradom, policijom, Dunavom, svetom koji se
menjao iz dana u dan, sama ta činjenica činila mi se kao spasonosna. Svakako je ležao na
mom krevetu ili na onom pored njega. Slova su mu bila iskrivljena kao da je pisao u mraku,
da ga niko ne bi video. Ipak, unutrašnja svetlost je iluminirala njegov zapis, kao iznenadno
otkriće o sopstvenom životu. A ovo nije bio stih o svetlosti, već o njenom početku, što je
značilo da je taj neko veoma dugo bio u mraku, možda duže od Juliusovih dvadeset godina.
Samo naziranje njenog početka mora da je delovalo epohalno, kao zemljotres koji je protresao
paviljone, zbog čega su ispucali njihovi zidovi i urušili se temelji. Početak svetlosti mogao bi
da ima takvu snagu. Osetio sam je samo jednom, na pozornici, u Splitu, na kraju februara koji
se posle ko zna koliko godina poigrao tim primorskim gradom, okivajući ga u led i sneg. Bilo
je neobično biti pored mora, gledati primorce kako uče da hodaju po zimskom tlu. Neki od
njih su se jednostavno prepuštali inerciji i leteli bi niz zaleđene pločnike i skaline da bi ih
potom s mukom pokupila hitna pomoć, koja takođe nije umela da se snađe u takvim uslovima.
 Termin koncerta bio je mesecima ranije ugovoren, tako da vesti o „kraju sveta“ u Splitu
nisu mogle da nas odgovore od putovanja. Iznajmili smo kombi i doputovali dan pre početka
otapanja. Naš vozač Mića samo se smejao dok je spretno manevrisao nedaleko od hotela:
Neka vide malo kako je nama u brdima. Ena je prva izašla i rekla: Jebote, more, konačno.
Stavila je naočare za sunce i, hodajući po plitkom snegu, uputila se prema rivi. Ivan je otrčao
za njom, dok smo Grujić, Nik i ja ostali da se pozabavimo instrumentima i opremom.
Dočekala nas je prijateljica Matilda Stein, koja je bila poreklom iz Splita, ali je živela u
Grazu, gde je predavala istoriju džeza. Pa gde ste, bre, vi, Beogradžani, nasmejala se kada nas
je videla, podsećajući nas na svoje dobro poznavanje beogradskog govora. U Beogradu je
provela jedan deo svog studentskog života u staroj Jugoslaviji. Sada ju je za taj grad vezivalo
samo sećanje koje bi se obnavljalo kad god bismo se sreli. Čim smo ostavili stvari u hotelu,
otišli smo do jednog kafea na rivi i, na Matildino insistiranje, konobar nam je postavio jedan
sto napolju, usred snega, odakle smo mogli da gledamo more koje je nemarno udaralo u mol i
podizalo galebove uvis. Sneg je još uvek promicao dok smo ispijali čaj i razgovarali o snežnoj
nepogodi na primorju. Dve Austrijanke, koje su doputovale s Matildom da bi videle naš
koncert i procenile da li mogu da nas ubace u turneju po istočnoj Evropi, samo su se
osmehivale, budući da smo uglavnom nehajno pričali na našem jeziku. A onda se pojavio
barba Duje, poznati džez umetnik iz Splita, s kojim smo nastupali sutradan. Kao i obično, bio
je u vijetnamki i imao je kosu vezanu u rep. Puše li kod vas?, nasmejao se kada nam se
pridružio za stolom. I puše i duva, rekao je Ivan podigavši čaj u znak pozdrava, a ovde i sneg
zatrpava. Pa čuj, vrime mu je za duvačku sekciju, šalio se Duje. A nama za pušačku, dodao je
Nik vadeći svoju kesicu sa duvanom, kojim je potom pažljivo posipao rizlu. Mekani providni
papir na njegovom dlanu bio je pun vlažnih fleka od krupnih pahulja koje su se lepile za nas.
Koji ti je to duvan?, pitao je Duje. Najbolji, osmehnuo se Nik, holandski drum. Eh, vraga
najbolji, dodao je Duje, poželeće se holandski drumovi našeg duvana, kad vam kažem...
Nego, šta kažu Austrijanke, dolaze li u Teslu? Pa zato su tu, odgovorila je Matilda paleći
cigaretu, gore od nestrpljenja da vas čuju. Ako gore kao drum, onda ćemo ih potpaliti, kazao
je Duje namignuvši nam. Ena se primakla barba Duji, stavila mu svoje naočari, zagrlila ga i
škljocnula svojim telefonom. Za sreću, rekla je, uzela naočare i otišla ka hotelu. Sriću ti
jebem, rekao je Duje, ko vam je ova cura? Naša Talija, rekao je Ivan, već vidno nervozan jer
je osećao da bi što pre morao da krene za Enom. Talija, kažeš, čudio se Duje, a miriši kâ
morska arija.

Kino Tesla je zajedno sa preostalim bioskopima u Splitu već posle rata promenilo svoju
izvornu namenu, kada su novi vlasnici došli do ovih atraktivnih prostora, trljajući ruke u
susret novom biznisu. Tako je i kino Tesla zadesila slična sudbina, najpre je tu kratko bila
kafana, pa diskoteka, da bi se na kraju Froggyland, najveća kolekcija prepariranih žaba na
svetu, ukupno njih 507, doselio u prostor starog bioskopa. Izložba je bila skinuta mesec dana
pre našeg dolaska, što ne bih ni znao da me Ena sutradan ujutro nije pokupila iz sobe i povela
u Ulicu kralja Tomislava br. 5. Moram nešto da ti pokažem, rekla je, totalno je weird. Sunce
je već bilo osušilo pločnike i namamilo ljude na rivu, život se vraćao u grad, a mirna morska
plavet ponovo je zalazila u uzane kamene ulice pored Jupiterovog hrama, kojima smo išli ka
starom socijalističkom bioskopu, ukotvljenom između butika odeće Paul & Shark i Tommy
Hilfiger. I zaista, u jednoj prostoriji, nedaleko od ulaza, bili su odloženi reklamni plakati
Froggylanda, kao i hrpa fotografija sa izložbe. A vidi sad ovo, rekla je Ena pošto je prišla
jednom stolu i podigla veliku fotografiju: na njoj su bile uhvaćene žabe u svakodnevici
„školskog života“. Velika žaba sa cvikerima sedela je za katedrom i sa negodovanjem pratila
drugu, mnogo manju, ne baš pametnu žabu, koja je na tabli pisala zadatak iz aritmetike. Šta je,
jebote, ovo?, rekao sam, prilazeći starom činovničkom stolu na kome su ležale fotografije.
Preda mnom su se nizali prizori žaba u scenama bančenja, kartanja, opuštenog čitanja i
ćaskanja. Ena je onda podigla jednu fotografiju i prislonila je na grudi. Na uzgibanom snimku
videle su se žabe na sceni, jedna velika žaba, napuhanog vrata, duvala je u saksofon, druga je
držala gitaru, u bubnjeve je svojim kracima lupala treća, dok je četvrta bila umorno
naslonjena na kontrabas i činilo se da uopšte ne svira, već da samo tako stoji, jer se više ne
snalazi u tom mučnom žabljem piru. Pa ipak, oko njih su zaneseno plesale ostale žabe, koje su
izgleda čule drugačije zvuke od basiste, koji samo što se nije srušio sa bine među njih. Svi ste
tu, nasmejala se Ena i bacila fotografiju u ćošak. Kako si samo pronašla ovo?, pitao sam je na
kraju. Dok svi spavaju, neko mora i da radi, odgovorila je krenuvši ka izlazu. Zapravo, sve to
joj je protekle večeri pokazao Matildin brat Eduard, fotograf i menadžer koji je organizovao
naš nastup u Splitu.
Svirali smo pred punim kinom. Mnogi ljudi su stajali pozadi u prijatnom mraku, dok je
dobar deo ostao u foajeu, slušajući sa zvučnika našu muziku. Stvari su se smenjivale po
redosledu koji smo unapred utvrdili s barba Dujom. Počeli smo sa obradama starih hitova iz
sedamdesetih godina, koji su u našem aranžmanu zvučali potpuno izmenjeno, ali publika ih je
prepoznavala i u nekim deonicama je aplaudirala, kao da je do nje dospela dugo čekana
poruka iz prošlosti, kojoj su neki od njih i prestali da se nadaju. Ponekad, između pesama,
morao sam da skrenem Ivanu pažnju na njegova preduga sola, koja su povremeno
zapostavljala ostatak benda. Zato je barba Duje umeo spretno da ga prekine u toku samog
sviranja, promenom svog instrumenta, jer on je svirao na svemu na čemu se to moglo, na
klarinetu, trubi, saksofonu, usnoj harmonici, gitari, citri, pijaninu, vibrafonu, na trianglima,
kastanjetama, činelama, timpanima, naposletku na praznim bocama i čašama, na tabli stola,
stalku mikrofona – u njegovim rukama stvari su se jednostavno preobražavale u zvuk. Njegov
muzički genije udahnuo je našem kvartetu novi duh i, zaista, zvučali smo mnogo bolje nego
ikada pre, čak se i Ivan češkao po glavi kada bi zastao za trenutak, posmatrajući nas kao
potpune strance u svom životu. A onda smo došli do te stare Johnnyjeve stvari koja se zvala
Kao i jučer, za koju je aranžmane uradio barba Duje. Probali smo je samo jednom tog
prepodneva, ali brzo smo se usvirali, znajući da sve to treba prepustiti trenutku. A taj čas je
kucnuo nakon dva sata svirke, kada su se svetla u kinu Tesla skoro sasvim utulila, a upalila se
bočna, mutna svetla koja su nas sa pozornice pomakla u dubinu, oduzimajući nam prave
obrise. Nismo čak mogli da vidimo ni jedni druge na sceni, ostali smo povezani samo preko
zvuka, u tempu koji su u dugom intru diktirali Nik na gitari i Duje na klarinetu. Usledio je
kontrabas, pa bubnjevi. Saksofon je morao da čeka periode između dve i po strofe koje je
pevao Duje, najpre tako što je stihove govorio svojim dubokim glasom, bez pretenzija, onako
kako se to čini na ulici, ili u pošti pred šalterom, na autobuskoj stanici, pred trafikom, na
obali, kao da se obraća za pomoć jer se na tren izgubio u sopstvenom gradu i ne može nikako
da pronađe put do Bačvica, kuda je odlazio milion puta, ali odjednom mu je, eto, sve postalo
nepoznato, pa je zato i počeo prisećanjem na to da su mu ruke bile slani pijesak dok je sanjao,
bile su mu na oltaru mnogo godina, a sada, kada više nije mogao da otkrije put do kuće, zbog
čega je i molio prolaznike da mu odgovore na to jednostavno pitanje, za kojim je tragao čitav
svoj život, shvatio je jednostavnu istinu da svjetlost zapravo počinje tihim mijenjanjem naših
pobuda.
Gromoglasan aplauz odjeknuo je kinom Tesla, izgledalo je da nikada neće prestati.
Muzika je za trenutak otišla u pozadinu, da bi se potom vratila još snažnije, obuzimajući
svakoga ko se pitao zašto taj svet iz kog smo dolazili više ne postoji i zašto ovaj trenutak ne bi
potrajao večno. U stvari, bio je to samo početak, shvatio sam kasnije dok smo u kombiju
odmicali sve dalje od Splita, početak jednog tihog rasipanja energije koja je te večeri na sceni
– gde su do pre nekoliko nedelja svirale i plesale žabe – kroz Johnnyjeve stihove, muziku
reptila iz potonulog sveta i Dujin glas, načas u svima nama oživela poraženu Jugoslaviju.
 Stajao sam na peronu ljeta gospodnjeg, pevao je Duje iza dimne zavjese dok se muzika
zahuktavala polako ka opštoj kakofoniji udaraljki, gitare, kontrabasa i saksofona, moglo je biti
prošlo stoljeće.

***

Počelo je kao nečije meškoljenje u mraku, što se događalo tokom svake noći u
zagušljivoj spavaonici, ali ovoga puta je potrajalo, podsećalo je na zakasneli nemir koji je
želeo da izbije na površinu. Čulo se najpre škripanje žice pod madracem, pa škrgutanje
metalnog krevetskog rama, da bi se onda cela konstrukcija zatresla, udarajući sve jače u trošni
zid koji se osipao u mraku kao šuplja stena. Bio sam već sasvim budan kada je čovek na tom
krevetu počeo da ječi i stenje. Pomislio sam da masturbira, što me je jednom već probudilo.
Ali tada se, posle kraćeg podrhtavanja kreveta i jednoličnog lupkanja o zid, sve brzo svršilo.
Ovoga puta se taj trans pretvorio u gušenje, zbog čega sam ustao i seo na ivicu kreveta.
Osmotrio sam ostale pacijente, niko se nije micao, samo je na tom ležaju, nedaleko od mene,
čovek nastavljao da se bori sa svojim nemirom. Sledio sam se kada je zaurlao kao besan pas i
odskočio sa kreveta. Pao je četvoronoške na pod i počeo beslovesno da udara u nogare, u
jedan pa u drugi, nasumično, ne prestajući da reži i trese sve čega se dotakao. Shvatio sam da
je to neki ozbiljan napad, pa sam ustao i rekao: hej, smiri se, sve je u redu. Učinilo mi se da
me je tada dr Julius pozvao da se vratim, ali bilo je kasno jer sam se već nalazio na maloj stazi
između dva niza kreveta, dok mi se s druge strane približavao pobesneli noćni pas, koji se u
tom čoveku probudio iznenada. Osetio sam silinu njegovog dolaska, kao da je potisnuo
vazduh pred sobom kad je odskočio sa poda i zgrabio me svojim isturenim kandžama za
ramena. Ubrzo smo se našli na podu. Vikao sam gurajući mu glavu od sebe, jer sam
instinktivno shvatio kako pokušava da me ujede za vrat. Snaga njegovih pokreta uverila me je
da bi takav ugriz mogao da bude koban. Zato sam se nekako pomerio u stranu, pokušavajući
da ga strgnem sa sebe. Međutim, besnilo kao da mu je udvostručilo snagu kojom me je
napadao, gnječio i udarao. U nekoliko navrata osetio sam kako me je noktima izgrebao po
licu, pljuvačka mu je letela kao kod gladne zveri dok smo se gušali.
Začuli su se užurbani koraci iz hodnika. Vrata spavaonice širom su se otvorila i neko je
utrčao. Odbij!, čuo sam glas. Učinilo mi se da je to Heckler. Zgrabio je pacijenta s mene i
bacio ga na leđa. Ja sam uzbauljao dalje, ali ubrzo sam stao i osvrnuo se ka senkama koje su
se ustremile jedna na drugu. Potom je uleteo i Koch s policajcem u pratnji. Sva trojica su
skočila na nesrećnika koji se koprcao kao nategnuta čelična sajla pod njima, podižući ih sa
poda i spuštajući kao krpene lutke. Policajac je jeknuo, odskočio u stranu i uhvatio se za ruku.
Opsovao je, šutnuo jedan krevet, a onda je uzeo pendrek i ustremio se na lovinu. Udarao je
mučki, gde god bi stigao, a Heckler i Koch su se samo odmakli. Pacijent je, činilo se, pružao
sve manji otpor pod kišom teških udaraca koji su tupo odjekivali. Ostali pacijenti ležali su
ćutke i osluškivali. Izgledalo je kao da već dobro znaju takve scene i zato su čekali da prođe
pa da nastave svoje trajanje tamo gde je bilo prekinuto. Trojica čuvara su naposletku odvukla
prebijenog pacijenta u hodnik. Posmatrao sam sa poda taj prizor: vukli su ga kao strvinu koju
nameravaju negde da bace. Za sobom su zatvorili vrata i spavaonica je ponovo utonula u
mrak. Ostao sam da ležim na podu, nemajući snage da učinim bilo šta osim da pozovem
doktora Juliusa. On se nije odmah odazvao. Osetio sam stid u tom njegovom ćutanju, jer je
prisustvovao nečemu što nije odobravao a bio je nemoćan da se usprotivi. A možda je za ovih
dvadeset godina nekada bio isto tako pretučen i izvučen napolje, na sneg da se ohladi, kako
sam kasnije čuo da su radili sa pacijentima koji bi tokom noći doživeli panični napad straha.
Che vita da cani, rekao mi je sutradan za doručkom dr Julius, život u Zavodu imao je
svoje zakonitosti. Opet smo pili šerbet i jeli suv hleb. Na TV-u je išao spot u kome je neki
folk mutant s dredovima pevao na svom nerazumljivom jeziku o provodu u Londonu i
Dubaiju. Dve golišave devojke tobože su zavirivale ispod haube njegovog ferrarija u
pozadini. Kada je Julius dospeo u Zavod, bar nije bilo ovog televizora, imao je mira u
trpezariji, kad je bilo obroka, razume se. Dovukli su ga jednog decembarskog dana, pošto je u
zatvoru u Beogradu odležao neko vreme, nije znao da mi kaže tačno koliko. Isti oni ljudi koji
su ga vozili na Crni vrh vratili su se ponovo. Najpre mu se učinilo da je video jednog od njih
dvojice nedaleko od svoje zgrade u Čingrijinoj ulici. Stajao je na maloj benzinskoj pumpi
preko puta i čekao da mu napune rezervoar automobila. Prepoznao ga je po jakni. Ali ubrzo je
zaboravio taj susret. Bio je suviše zanet referatom koji je pisao. Neprestano je pravio beleške,
sekao članke dnevničkih zapisa koje je Markovićka objavljivala u štampi. Postajalo mu je
zanimljivo do koje mere je išla ta hinjena infantilnost, zaokupljenost cvećem, drugarskim
poletom, urednim seoskim kućama, kupanjem dece, starim liftovima, nasuprot mučnoj i teškoj
stvarnosti koja je pritiskala društvo u raspadanju. Njegov prijatelj dr Kokot imao je sve manje
vremena za večernje šetnje, pa je on sa Papom do poznih sati lutao sam Zvezdarskom šumom.
Obojica su odbolovali onaj prvi rastanak, ali zato su se trudili da svojski sve nadoknade te
jeseni. Vodio ga je na Adu, gde bi mu bacao lopticu u reku, po koju je Papa svaki put
munjevito skakao i donosio mu je nazad. Plivao je odlično i nije se bojao hladne vode
početkom novembra, kada su poslednji put otišli na reku. A tog subotnjeg popodneva,
nedaleko od Cvetkove pijace, na stazi koja je vodila kroz Studentski dom Rifat, video je onog
policajca u civilu drugi put. Našli su se na istom putu, jedan naspram drugog. Papa ga je prvi
prepoznao i zategao povodac, pokazavši neznancu zube. Dr Julius je stao kao ukopan,
smirivao je psa poluglasom, razmišljajući šta bi trebalo uraditi u tako neprijatnoj situaciji iz
koje, kako mu je izgledalo, nije bilo izlaza. Čovek u crnoj jakni se, na njegovo čuđenje, samo
okrenuo i nestao između zgrada. Dr Julius je odahnuo, čučnuo pored Pape i prislonio mu
glavu uz svoj obraz. Papa je još uvek pomalo režao, ali ubrzo se smirio i nastavio da se
umiljava. Ta smirenost ni njega ni psa nije držala dugo jer, kada su ušli u stan, zatekli su
isprevrtane stvari, knjige pobacane sa polica, prosute fioke, a fotelju izvrnutu i rasečenog
tapacirunga kao posle neke operacije. Gledao je svoj mali stan ne mogavši da shvati šta se to
dogodilo, a onda se setio tih susreta, kao i jednog, možda mnogo značajnijeg, kome nije želeo
da prida dovoljno pažnje. Na poslu, tih dana, nikako nije uspevao da sretne dr Kokota,
izgledalo je kao da ga prijatelj izbegava. Na koncu ga je i našao u maloj sestrinskoj sobi, na
drugom kraju hodnika, kako ispija čaj. Delovao je bledo i uplašeno kada je ugledao Juliusa.
Marko, slušaj..., rekao je kao da mu se pravda, ali samo je dodao da je zbog prehlade nekoliko
dana bio na bolovanju. Video sam da te nema, rekao mu je dr Julius, nego, znaš, nešto se
čudno događa. Dr Kokot je samo istegao vrat i počeo da koluta očima: Kako, molim? Čuo si
me, rekao mu je Julius, nešto nije u redu u poslednje vreme. Želeo je da sa njim porazgovara i
o nekim dilemama koje je imao u vezi sa tekstom na kome je radio, ali onda je upala glavna
sestra i prekinula njihov razgovor. Dr Kokot je ustao i, pravdajući se da ima mnogo posla,
ostavio je nepopijen čaj na stolu i izašao. Dr Julius je ostao sa sestrom koja ga je ponudila
cigaretom, nakon čega je i sama zapalila. Kako sumorno vreme, rekla je posle kraćeg ćutanja,
otpuhnuvši dim ka prozoru na kome su stajale kutije sa čajevima i jedna kesica sa kafom,
zatvorena gumicom za kosu.
Ali sumorni dani su za njega tek počinjali, pričao mi je dr Julius dok smo se spremali za
šetnju po bolničkom krugu. Sunce je bilo zubato, a naša doza endorfina čekala nas je tamo,
iza poljoprivredne ekonomije. Stajali smo u vrsti, jedan pored drugoga kao što se nekada
radilo na brodovima, obično na krmi, ispod dizalice za čamce i brodski teret, koji bi se odatle
spuštao u štivu. Pre nego što me je sunčev sjaj zaslepio, video sam da Topisirević nije sa
nama na helioterapiji. Dakle, on je to bio prošle noći, shvatio sam i prepustio se suncu i
Juliusovom tihom pričanju. Osetio sam peckanje po ogrebotinama na licu koje su mi ostale od
noćne borbe, dok je polako prevladavala hladnoća. To je tako samo u početku, tešio me je
Julius, kome je i samom bilo hladno, potom, kada se prepustiš suncu, mozak se opije načas
tim efektom i pošalje falsifikovanu informaciju telu da napolju i nije tako hladno. A njemu je
hladno već decenijama i tu stud u njegovim kostima nijedno sunce više ne može da umlači. I
one noći, kada su došli po njega, bilo je ledeno, sećao se dobro toga, jer su ga izveli samo u
košulji i sakou, rekavši da mu druga odeća neće biti potrebna. Papa ih je napadao iako ga je
on smirivao. Naposletku ga je jedan od one dvojice koji su ga vodili gadno šutnuo u nogu,
zbog čega je pas tužno zacvileo, ali nije prestao da ih prati niz stepenište. Tada, na izlazu iz
zgrade, pre nego što su ga ugurali na zadnje sedište džipa, shvatio je da vidi svog psa
poslednji put. Hteo je nešto da mu dovikne, ali policajac ga je udario preko usta i naredio mu
da ćuti. Pas je, međutim, krenuo za njima kada se vozilo odlepilo od trotoara.
Infelice Beatrice, tulio je Julius, uvek je plakala kada bih joj pričao o svom psu Papi.
Sedela bi mu u krilu, tu, iza zgrade poljoprivredne ekonomije, gde je počinjalo kukuruzište ili
krompirište, zavisilo je od godine i setve, i držala bi mu glavu među svojim malim grudima
otečenim od ugriza onog psa Topisirevića, koji joj je to priređivao svake večeri. Pričaj mi još,
govorila bi mu u tim retkim trenucima sreće, pričaj mi o sebi i o Papi. I on bi se ponovo
vraćao u zatvorsku ćeliju gde je izgubio pojam o vremenu. Zapravo, tada je morao da brine
samo o tome kako da podnese ispitivanje koje je uvek bilo praćeno udarcima: Za koga radiš?
Kome si slao informacije? Ko još zna za tvoju posetu Crnom vrhu? Dr Julius nijednog
trenutka nije ni pomislio da kaže kako je svom prijatelju Kokotu ispričao gotovo sve, čak i
više od toga, celu zamisao o studiji koju je pisao. Bojao se da bi ovakvo nešto moglo da snađe
i njegove komšije koje su živele u stanu pored njegovog: bračni par penzionera koje je
povremeno viđao kako se, držeći se podruku, zadovoljno vraćaju iz mesare gde su nabavljali
svoje dnevne zalihe džigernjače. Od toga je bazdilo iz njihovog stana, osetio bi to kad god bi
izašao u hodnik. Možda su mogli da uhapse i njegovog prodavca novina, poštara, inače pisca
aforizama, koji nikada nije silazio sa svog bicikla, naposletku, mogli su da pokupe i nekog iz
kafane Vrh Beograda, gde je znao da se raspriča do sitnih sati. A onda, nakon jednih batina,
uplašila ga je pomisao da je u toj kafani možda sve i počelo. Kasnije, kada su mu rekli da ga
vode dalje u neku ludaru, pokazavši mu nalog sa dijagnozom, pečatom i potpisom vojnog
psihijatra dr Dalibora Kokota, potvrdila su se njegova strahovanja. Niko nije bolje od dr
Kokota umeo da posavetuje Lady M., koja ga je poslala u pakao njegovog ranog detinjstva, u
Specijalnu bolnicu Kovin, gde je davne 1936, meseca decembra, dana trinaestog, rođen kao
vanbračni sin milosrdne sestre Flavijane Betizza iz reda Svetog Vinka Paulskog i dr Dezidera
Juliusa, upravnika institucije koja je 1924, po nalogu Ministarstva narodnog zdravlja
Kraljevine Jugoslavije, osnovana u kompleksu nekadašnje Jäger-Kaserne Austrougarske
monarhije.
 II
BLATO
I ZVEZDE
Kovin, april 2016.
Jedna mladost, jedan svet bez nade bio je pokret kome je pripadao moj otac, kao revolucionar
i kao lekar, rekao je dr Julius kada smo se kroz nabujale koprive i cikoriju približili sportskom
terenu u velikoj rupi – stative golova jedva su se nazirale od korova. Posmatrao sam neko
vreme tog žilavog starca kome je brada od febraurskih događaja prilično narasla. Stajao je
nadomak zavodskog igrališta kao na rubu sopstvenog života o kom mi je često govorio,
predajući se sve više senkama vlastite prošlosti. Onda je u visokoj travi pronašao jednu trošnu
klupu i, držeći se za leđa, polako je seo na nju. Spustio sam se pored njega, već priviknut na te
male rituale koje smo praktikovali od mog prispeća u Zavod, kada je i počelo moje druženje s
tim čovekom neobične sudbine. Priče o svome ocu, dr Dezideru Juliusu, koga nikada nije
sreo, slušao je od majke Flavijane u ranom detinjstvu, uglavnom u krugu tadašnje Državne
bolnice za duševne bolesti u Kovinu. Bilo je to sve što su on i majka imali u životu, sobičak u
jednom od paviljona bolnice, gde su tokom vremena od prostorija vojničkog zatvora
napravljeni smeštaji za bolničko osoblje; kroz visoki prozor video se park sa centralnim
bunarom, zatim dva velika paviljona, ekonomija, električna centrala, perionica, betonski silos
u daljini, mali smeštaj za sezonske radnike, kao i bioskop u kome je gledao svoj prvi film u
životu – Metropolis. Ništa nije razumeo, ali video je večiti sukob nepomirljivih svetova
radnika i tlačitelja. Majka mu je objašnjavala da je i njegov otac tako, odmah posle Prvog rata,
stao na stranu onih koji su se pobunili protiv starog poretka u Mađarskoj. Si, si, amico mio,
sećao se dr Julius, bilo je to vreme velikih nemira. Njegov otac Dezider priklonio se Beli
Kunu, koji je osnovao Komunističku partiju Mađarske, a zatim se pridružio revoluciji koja je
uspostavila Sovjetsku Republiku kratkog veka: od proleća do kasnog leta 1919. Pa opet, bilo
je to vreme koje je promenilo njegovog oca, učinilo ga čvršćim, odlučnijim; njegove reči, dok
je agitovao u auli Budimpeštanskog univerziteta, bile su prodorne i jasne. Revolucionarna
omladina je sa oduševljenjem slušala njegov govor o novom životu koji je trebalo da nikne
posle revolucije, naročito o bratstvu i jednakosti među svim ljudima, što je oduvek bilo
njegov ideal. Baš zbog tog svog angažmana, Dezider Julius se u proleće 1924, po povratku u
Pančevo sa specijalizacije u Slovačkoj, našao na spisku onih koji nisu mogli dobiti zaposlenje
u Beogradu, pa je u novembru iste godine raspoređen u Kovin, gde je jedna grupa pacijenata,
njih pedesetak, sa dr Antom Marićem, već radila na preuređenju bivše kasarne lovačkog
garnizona. Sve je bilo uništeno, stolarija počupana, spavaonice pretvorene u konjušnice, pune
balege i smeća, krovovi urušeni. Kada je dr Dezider Julius stigao u kovinsku kasarnu-bolnicu,
pričala mu je majka, sačekala ga je kancelarija upravnika u kojoj je bio jedan vojnički krevet,
slomljena stolica, a umesto stola poveći drveni sanduk i na njemu telefon čije su žice vodile
kroz prozorsko okno bez stakla, odakle je daščani pod zasipala sitna jesenja kiša. Bila je to
kazna za revolucionarnu prošlost, koju je Hortijeva vlada izdejstvovala kod jugoslovenskih
vlasti za sve ljude iz Vojvodine koji su se u leto 1919. pridružili revoluciji Bele Kuna.
Trebalo je mnogo truda da bi se od te ruševine, kakva je garnizonska kasarna bila kada
je dr Dezider Julius stupio na dužnost upravnika, napravila pristojna bolnica logične strukture
sa paviljonima koji su imali odeljenja za mirne i nemirne pacijente, kako se tada govorilo.
Njegovom ocu je uzor bila bečka psihijatrijska klinika Am Steinhof Spital, gde je ranije
obavljao praksu. U međuvremenu se oženio i dobio dvoje dece, u ovoj zabiti, daleko od svih
evropskih centara u kojima je boravio i kojima je želeo da se vrati. Blato južnog Banata
prestao je da primećuje jer je bolnica, koju je gradio iz dana u dan, postajala toliko različita od
svega unaokolo, kao kada bi se neko davnih dana uputio u onaj bečki špital i u njegovom
središtu zatekao nezamislivu Crkvu Sv. Leopolda, koju je projektovao secesionista Otto
Wagner.
A ovo ovde, pokazao mi je dr Julius rukom ka sportskom terenu u udolini, ovde je
nekada stajala mrtvačnica sa prosekturom. Njegova pegava ruka raširenih prstiju podrhtavala
je u vazduhu kao da opipava obrise davno nestalih zidova, koje je samo još on mogao da vidi.
Na tom mestu, početkom nezapamćeno ledenog januara 1930, prvi put su se sreli dr Dezider
Julius i njegova majka Flavijana Betizza, kao jedna od šesnaest milosrdnih sestara koje je
Kongregacija Sv. Vinka Paulskog iz Zagreba te zime uputila u kovinsku bolnicu. Neko mora
da je napravio grešku, možda vratar, pričao je dr Julius, kada je novopridošle bele sestre, kako
su ih još zvali, umesto u upravnu zgradu poveo dalje, ka prosekturi, kako bi ih predstavio
upravniku, koji je vršio nadzor seciranja jednog konja, nekada omiljenog u bolnici, starog
Bandija, koji je izdahnuo prethodne noći. Tu scenu mu je majka prepričala mnogo puta. Bila
je jeziva i nestvarna istovremeno, ali za njega važna, jer su se tada, iznad odranog konjskog
tela, raščerečenog lancima, iz čije utrobe su već iskuljali grozdovi creva i džigerice,
pogledima sreli njegovi roditelji. Najmlađa među sestrama, Flavijana, osetila je da će joj
pozliti pa je samo došla do dovratka, sagnula se i povratila. Dezider joj je prišao i uhvatio je
ispod ruke. Ovde je nezdravo za vas, rekao joj je, zagledavši se u njene svetle zelene oči.
Međutim, tada je sestru Flavijanu preuzela njihova nadstojnica Andrina Hlebec, koreći je
zbog te iznenadne slabosti, jer zapravo sve ono što je teško, kazala je, pa i taj konjski drob,
samo je deo kraljevskog puta do Svetog Križa. Ništa manje, a ni više od toga. Dezider je ostao
usred bare od konjske krvi i telesnih tečnosti po kojoj se već hvatala pokorica od leda. Prišao
je tada patologu koji je radio sekciju Bandija, nekadašnjeg tegljačkog konja za izvlačenje
buradi sa otpadnom vodom iz bolnice, prihvatajući od njega još uvek topla konjska pluća, u
kojima su se videli tragovi hronične bolesti od koje je životinja i uginula.
Bio je to početak, nakašljao se dr Julius, početak jednog puta koji je s njim potrajao,
evo, sve do današnjih dana. Mnogo toga počinje iz slabosti, ljudske ili životinjske, kao što je
bio taj prvi susret njegovih roditelja. Rekao je roditelja, mada ih on nikada tako nije uistinu
doživeo. Naročito ne oca, onu figuru iz koje su psihijatri čitav jedan vek izvlačili sve što se
moglo izvući iz psihičkog razvoja ljudske larve. Za njega je otac bio nešto poput te rupe sa
sportskim terenom, mesto koje je nekada pre njegovog rođenja bilo ispunjeno govorom,
telom, dušom, imenom i prezimenom, ali potom je iščezlo, pretvorivši se samo u priču
njegove nesrećne majke Flavijane, koja je do kraja života bila pogođena tim iščeznućem. On
to nije osećao na isti način, jer mu je taj, kako će kasnije shvatiti, nezakoniti otac, bio isto što i
Simbad Moreplovac, Ali-baba iz pećine s razbojnicima, Koščej Besmertni, Marko Kraljević,
Davy Crockett, pobunjeni kapetan Fletcher sa broda Bounty, neko o čijem je životu voleo da
sluša pred spavanje, dok mu je majka pripovedala te priče o ocu kao odlomke iz života jedne
nemoguće porodice.

***
 Slika na ekranu računara dr Sibinović bila je podeljena na dva dela, u jednom sam video
svoje neobrijano otečeno lice, dok se u drugom vrtela crvena oznaka za pozivanje
sagovornika na skajpu. Doktorka je izašla iz ordinacije ubrzo nakon što sam se udobno
smestio u njenoj još uvek toploj stolici. Čekao sam da se poziv uz dosadno ponavljanje
tonskog signala izvrti do kraja, da bih onda ponovio sve iz početka. Malo sam se odmakao od
stola kako bih povukao svoje lice u senku, jer mi je bilo nepodnošljivo da gledam te oči koje
su bespomoćno zurile iz grubo tesane lobanje, čije su arkade pravile senke poput naočara za
sunce kakve sam nekad nosio.
Najednom, operacija u drugoj polovini ekrana se zaustavila, najpre je sve bilo tamno i
ispunjeno šuštanjem, dok je signal pokazivao odličan protok bitova. Povećao sam taj drugi
deo slike na čitav ekran kako bi se moje lice smanjilo i otišlo u gornji desni ugao. Čekao sam
da se sve umiri i da iz tog šuštanja s drugog kraja počne da se pomalja neka konkretnija slika.
Najpre je sve zatreperilo u krupnim digitalnim zrnima koja su promicala vodoravno kao
linije nekog nepoznatog drevnog pisma koje se ispisivalo zdesna-ulevo i pelo se odozdo-
naviše, da bi u dnu ekrana slika postajala sve izoštrenija, otkrivajući mi najpre veliki komad
načetog sendviča koji je ležao na otvorenom magazinu. Uskoro su se pojavili i rubovi žičanog
sedišta na kome se sve to nalazilo, svakako i laptop čije mi je oko postepeno otkrivalo svet
kog sam se pribojavao i koji sam, istovremeno, želeo da vidim. Video sam red sedišta u
daljini, istih takvih stolica od žičane mreže sa sitnim okcima. Na jednoj je sedeo mladić sa
nike kačketom i tipkao poruke na svom mobilnom telefonu. Na sedištu pored njega bio je
naslonjen golemi ruksak sa bočnim džepom iz kog je virila plastična boca sa oznakom aqua
viva. Mladić je tipkao brzo, dok se mrštio i osmehivao, naizmenično, kao da čita
najuzbudljivije štivo u životu.
Preko njegovih ramena ukazivao se veliki stakleni zid koji je aerodromski gejt delio od
ogromnog neba. Masivni oblaci nalik na robusne bizone u krdima promicali su u kasno
popodne neposredno iza stakla. Samo bi me ponekad muklo brujanje iz pozadine, koje je
podsećalo ne uznemirenost neke životinje u tom krdu, opomenulo da zaista vidim prizor na
aerodromu, jer bi se letelica uskoro odlepila sa piste i podigla ka tim oblacima, poremetivši
iluziju na trenutak.
Hej, ponovio sam svoju besmislenu poruku, znam da si tu... I da nećeš da se javiš... Kao
odgovor, usledio je ulazak jedne tročlane porodice u kadar. Muškarac, mlada smeđokosa žena
i njihova devojčica u tinejdžerskoj dobi zauzeli su mesta u nastavku reda, tik iza mladićevog
ruksaka. Devojčica je zevnula od dosade, izvadila knjigu iz svoje torbe i, blago se oslonivši o
susedov prtljag, pronašla udoban položaj. Na korici knjige video sam krupno ispisano ime
pisca Ransoma Rigsa, a ispod njega je bila fotografija nekog krilatog dečaka s kačketom.
Izgledalo je kao da se dosađuje dok sedi na visokom postamentu, zbog čega je samo slobodno
klatio nogama u vazduhu. Mogao je da poleti kad god je hteo, ali ipak je ostajao na tom
aerodromu, pokušavajući da se zabavi brojanjem aviona koji su uzletali i sletali.
Prostor je uzburkala poruka sa razglasa kojom je uporni ženski sopran pozivao izvesnu
gospođu Trelkovsku da dođe po svoj ručni prtljag koji je zaboravila na gejtu A 16. Pošto niko
nije reagovao, taj poziv se ponovio još nekoliko puta. Posle nekog vremena, jedna starija
gospođa u crnom mantilu ustala je sa svoje stolice u uglu ekrana i, kao da se tek probudila iz
dremeža, počela da se osvrće oko sebe, uplašena nepoznatim prostorom u kom se najednom
našla. Stegla je instinktivno svoju tašnu i krenula put poziva koji su se ponavljali u
ravnomernim intervalima. Zvonki bat njenih cipela utihnuo je u daljini.
Prateći gospođu u crnom mantilu, nisam ni primetio kada je nestao komad sendviča sa
dna slike. Na njegovom mestu ostala je namrvljena ploha novinskog teksta, čija su se slova
krivila kao pod iskošenom lupom. Najbliži redovi bili su uvećani, slova ispružena i tamna, sa
kvačicama koje su podsećale na nožice insekata pobacanih po belom kunstdruku. Bilo je
gotovo nemoguće pročitati bilo koju reč u distorziji koju je napravilo oko kamere, ali zato se
između stubaca jasno videla položena crno-bela fotografija glumca Ethana Havvkea,
začešljanog i glave oborene nad trubom koju je držao onako kako je to nekad činio samo Chet
Baker na sceni, u pauzama solo deonica pijanina i kontrabasa, dok je izvodio Let’s Get Lost.
Uzdrhtao sam pred tim prizorom, kao da mi se vratio miris prošlog života na trenutak,
pa sam prekinuo vezu na skajpu, koji je ispustio zvuk razočaranja i nestao u donjem uglu
ekrana. Isključio sam i stonu lampu da ne bih video svoj odraz u slici velikih lokvanja na vodi
koji su zaposeli desktop. Udahnuo sam duboko i pokušao da ne mislim ni na šta, da se
oslobodim slika koje su nadirale kao refren Bakerove pesme čije su reči pozivale na
odmrzavanje sveta kakav je bio moj i, još više, Juliusov svet u Zavodu. Onda su se začuli
koraci iz hodnika, da bi se potom širom otvorila vrata, propustivši krupnu senku doktorke
Sibinović da se pruži preko čitave prostorije, čak do mene. Skoro da sam mogao da je osetim
na svom licu. Bilo je dobro, rekla je zadovoljno, kao da je iz susedne prostorije sve pomno
pratila. Čak veoma dobro, zaključila je.

***

Rekli su mi da je to noćno klokotanje vode u cevima nemoguće popraviti, bar ne za

vreme našeg boravka u paviljonu. Možda kasnije, kada jednog dana budu odlučili da isprazne
sve zgrade, obiju bolesne zidove do cigle i počnu da grade neki humaniji prostor u kome će se
pacijenti osećati bolje nego mi. Biće im lakše da podnesu noćne krike, bat bolničara i
policajaca, hladna svitanja iza rešetaka. Top je, kada su ga vratili u sobu, imao žute podlive na
licu i vratu, a njegove tetovaže postale su zamućene ispod te sepije. Nije pokazivao nikakve
znake uznemirenosti niti mi je bilo kakvim gestom davao do znanja da se seća našeg sukoba.
Ličio je na likantropa koji se posle noći punog meseca vratio u ljudsko obličje, zaboravivši na
svoj tajni život. Kada smo jednom prilikom, nedaleko od vrata, slučajno naleteli jedan na
drugoga, zastali smo, razmenili poglede, a ja sam se pomerio da bih ga pustio da prođe. U
njegovim očima tada, osim ravnodušnosti, nisam mogao da nazrem ništa. Pomislio sam na
nesrećnu Asju, na vreme koje je proveo s njom, na njegov život pre Zavoda, na rat iz kog se
očigledno nikad nije vratio, sve je to bilo sakriveno tim izrazom ravnodušnosti koji je nosio
kao obrazinu. Zato je iz očiju njegovih jajoglavih pratilaca uvek sevala mržnja. Njih dvojica
su dobro znala šta njihov gospodar ponekad radi noću i bili su spremni da za njim počiste
ostatke plena. Međutim, nikome od njih nije smetalo noćno curenje vode, klokotanje u
poroznim cevima koje su, kada bi se pritisak pojačao, punile debele zidove vlagom. Klozet u
paviljonu ličio je na zarđali usrani levak, čija je osnovna funkcija bila očuvana samo na
osnovu postojanja te rupe na sredini kroz koju je naš izmet još uvek oticao u kanalizaciju.
Moj prijatelj i kolega sa studija Mathias Moltmann voleo je da kaže da se po toaletu
može proceniti kvalitet svakog džez kluba. Ako je toalet bio sređen, sa pločicama i
električnim sušačima za ruke, velikim ogledalima ispred kojih su stajale lavandine od
porcelana i veštački cvetovi orhideja, onda u tom klubu i nije mogao da se očekuje bogzna
kakav džez. Beskrajno se zabavljao dok mi je, između seminarskih vežbanja iz improvizacije i
kontrapunkta, iznosio svoju teoriju o džezu i mestu na kome se svira. Smatrao je da je
kardinalna greška Charlija Parkera bio njegov dolazak u Evropu 1949. godine. Uglađenost
pariskih klubova mora da je dodatno napregla živce tog muzičara i ovisnika o heroinu, kome
su u danima pojačanih kriza ti odlasci sa bine do toaleta, gde bi se umio i prikupio snagu za
nastavak, bivali sve dragoceniji. Taj skriveni život u bekstejdžu nije bio važan samo Parkeru,
o tome je govorio i Chet Baker, pa i Miles. Bilo je važno samo za trenutak ostati sam sa
sobom, pred ogledalom, a on, Mathias, verovao je da je lekovitost tih trenutaka bila u još
jednoj stvari, jer su se muzičari tada vračali izvorima svoje energije. Možda je najbolje od
svih to izrazio Charlie Mingus na albumu Blues and. Roots. U tom naslovu, tvrdio je Mathias,
sadržano je sve što je jednom džez muzičaru bitno, blue ton i njegov izvor. Prekid strujanja
energije između tih polova značio bi i početak kraja nečije muzike, karijere, pa čak i života,
kao što je to bilo u Parkerovom slučaju. Zato su ruinirani, hladni i vlažni toaleti, na neki
način, predstavljali povratak energiji, kao rekuperacija koja bi muzičaru omogućila da se vrati
na scenu i zasvira još bolji džez. On je tada znao dva evropska kluba koja su još držala do
toga, jedan je bio u Beču, na stanici Josefstädter Straße, a drugi u jezgru starog grada
Krakova. Ako bi se ikada bavio menadžerskim poslom, rekao je, onda bi radio samo sa
takvim klubovima.
Zaista, mnogo kasnije, Mathias je otvorio Dizzy – malu produkcijsku kuću za džez i
digitalni menadžment, a zapravo je samo primenio svoju studentsku teoriju o još boljem
džezu, organizujući turneje muzičarima koji su se tek probijali na scenu. Tako je i F-kvartet
putovao Mathiasovim evropskim rutama. Preumorni i iscrpljeni, više nismo primećivali gde
spavamo, šta jedemo, bilo je važno samo da se krećemo i da stižemo na vreme, na čemu je
Mathias insistirao. Navigirao je naš kvartet kao brod koji luta po nekoj maglovitoj noći bez
radara i navigacijskih svetala. Bilo je pitanje trenutka kada ćemo se sudariti s nekom drugom
olupinom na pučini i početi da tonemo. Nervoza je rasla, a Ivan i Ena postajali su
nepodnošljivi sa svojim kikotanjem i obesnim cinizmom kojim su ispunjavali duge sate u
kupeu voza. Najpre im je meta bio Grujić, koji je tog proleća bio van sebe zbog majčine
bolesti, potom Nik, koji se nije dao lako izbaciti iz koloseka, da bi naposletku počeli da mi
prebacuju zbog katastrofalne turneje i mog petljanja s Mathiasom, za koga su verovali da je
menadžerski licemer koji zarađuje na tuđem znoju dok nama ne ostavlja dovoljno ni za
preživljavanje. Verovali su, na koncu, da novac svakako deli sa mnom jer se nisam bunio
zbog loših uslova na turneji i, vrlo često, nepovoljnih termina koncerata koje ne bi prihvatio
nijedan bend osim našeg. Ivan se cerekao pokušavajući da pronađe pravu reč kojom bi me
opisao: Feudalac, eto šta je on. Ena bi mu se samo lepše namestila u krilu, zatresla glavom i
kroz kosu koja bi joj sakrila oči dodala: Derikoža! Ne, ne, dodao bi Ivan, on je patrijarh, fali
mu samo epitrahilj dok svira kontrabas. Svi bi se nasmejali njegovoj šali, ali on bi išao dalje
jer je uživao u svom ciničkom humoru čija je oštrica uvek bila usmerena prema meni.
Diktator, nasmejala bi se Ena. Ne, ne, opominjao ju je tobože Ivan, zavlačeću joj ruku pod
bluzu, duče! Sa crnom kapicom i kontrabasom! Pater familias, rekla bi Ena. Ma kakvi,
ispravljao ju je Ivan, capo di tutti capi! On je spahija! Nije, nego dahija! On je pseto, rekao bi
naposletku Ivan, pseto koje je u ratu naučilo da grabi samo za sebe. Oboje su zatim zaćutali,
iščekujući moju reakciju, ali ja sam se sve više udaljavao od njih i njihovog iščašenog
humora, dok sam ležao na svom rancu, suočen sa narastanjem glavobolje, nadomak Krakova,
gde nas je iste večeri očekivao nastup u klubu Kod Muniaka.
Naš koncert bio je zapravo treći vikend u maju s Januszom Muniakom, poljskim tenor-
saksofonistom kog je Mathias upoznao na festivalu u Leibnizu. Janusz je poslednje čudo
evropskog free jazza, rekao mi je jednom prilikom, poslušaj samo njegov Question Mark.
Tako su legendarni saksofonista i njegov klub u Krakovu postali neizostavna stanica na
Mathiasovim rutama. Odmah po dolasku u hotelsku sobu popio sam duplu dozu oxycodona i
odvrnuo hladnu vodu iznad začepljenog lavaboa. Na nekoj od turneja slučajno sam otkrio da
mi ta kombinacija donekle usporava dolazak najjačih bolova kojih sam se najviše pribojavao.
Nisam smeo da ispadnem iz forme niti da razočaram Mathiasa, izneverim sebe, a Ivanu
pružim još malo materijala za šegačenje. Zato sam kleknuo pored lavaboa i zaronio glavu u
vodu. Prodor hladnoće osetio sam duboko u mozgu kao udarac činelama, od čega mi se bol na
trenutak pojačao, ali ubrzo, pošto sam nakratko izronio iz vode, na tom bolnom mestu ostala
je da pulsira jedna tamna tačka. Podsećala je na kap mastila koja bi se u ravnomernim
pauzama obrušavala sa velike visine i razbijala o staklo. Ovo je tilak, rekla mi je Ena u
prodavnici ručno pravljene čokolade, kada smo se našli pored pulta sa različitim nugat
štanglicama i medaljonima, kako mi stoji? Kada sam se okrenuo prema njoj, zbunilo me je
njeno treće oko u vidu čokoladne tačke koju je sebi utisnula prstom između obrva. Ivan će
odlepiti od sreće, odgovorio sam, ne mogavši da se naviknem na njen decentrirani pogled. A
tebi, pitala je, kako se tebi dopadam? Mislim da mi se vrti u glavi. Ena mi je onda skinula
kačket, uvukla mi svoje duge prste u kosu i, nežno stegnuvši, privukla me k sebi: Molim te da
prestaneš više s tim, Filipe. Sa čim to?, pitao sam je. Da me mučiš, razumeš? Samo tako će ti
prestati bolovi, shvati. Ne znaš, odgovorio sam, ne znaš šta pričaš. Naprotiv, samo to i znam,
kazala je Ena ne puštajući me iz ruku. To na njenom licu bila je tačka najniže kaste, objasnila
mi je dok sam se borio sa magnetizmom njene ajna čakre. Ideal u sviranju džeza je uspinjati
se nagore, osvajati boje, najpre žutu, pa crvenu i belu. U crnoj je pulsirao bol poniženih, žuta
je donosila profit, crvena je predstavljala odlučnost za borbu, a bela, najviša od svih, bila je
prosijavanje duha, ali i uživanja u životu. Njena tačka se nalazila na prednjem zidu vagine i
predstavljala je portal, dodala je, dok sam se ja ponašao kao neki smušeni Josef K. Zato svom
saksofonisti nikada nije morala da objašnjava ništa, jer se on uspinjao po tačkama kao po
prečagama na merdevinama zadovoljstva. I samo zato mu je put, za razliku od mog, bio
otvoren. Među njenim nogama.
Klub u podrumu bio je skoro pun i koncert je trebalo da počne svakog trenutka,
međutim, Ivan se nije pojavljivao, nije odgovarao na pozive niti na poruke. Na recepciji
Hotela Ibis rekli su mi da ga nisu videli otkako je uzeo ključ i sa devojkom otišao u svoju
sobu. Posle toga se nije javljao niti je tuda prolazio. Stari dobri Janusz je prišao tapšući
nečujno. Trebalo bi da počnemo, rekao je osmotrivši namrštenog Nika s gitarom i Grujića za
bubnjevima. A gde vam je pobegao kvartet, pitao je šaljivo, mislim, onaj moj kolega,
saksofonista? Izgleda da ga je Krakov odneo u vražju mater, rekao sam nevoljno, boreći se s
glavoboljom koja mi je oduzimala snagu u kolenima i leđima, zbog čega sam se više oslanjao
na kontrabas nego što sam stajao. A, događa se to nekome ko svira alt-saksofon, namignuo mi
je Janusz, ali zato smo mi tenoristi uvek tu. Nas ni đavo ni diabel ne mogu sjebati. Zatim je
uzeo svoj instrument, popeo se na binu, a kada je dao znak prstima, naš kvartet je zaplovio
podzemnim nišama starog poljskog grada.
Blago se nagnuvši napred, gospodin Muniak je zažmurio i pustio da mu naočari,
zajedno sa težištem bića, kliznu ka instrumentu koji je u međuvremenu postao njegovo drugo
„ja“. Počeli smo obradom jednog džez standarda, koji je Janusz predložio kao uvod u naš
jugoslovenski opus. Dok smo svirali But Not For Me u Muniakovom klubu pod kosim
stropom od cigala, načas bi blesnule zvezde kada bi snop žutog svetla prešao preko njih. Ja
sam, međutim, osećao kako me natkriljuju sve tamniji oblaci dok je Nik pevao Bakerove
stihove. Bio sam glup kada sam pozvao Ivana da nam se pridruži, shvatio sam u tom
podrumu, dok mi je Januszov saksofon melanholično prizivao sećanje na to vreme. Nizale su
se slike naših susreta: Ivan je bio sa Enom, ona je bila s njim i na neki čudan način sa mnom,
ja nisam bio ni sa kim, svi zajedno bili smo osuđeni na dugo raspadanje u tom i sličnim
podrumima širom istočne Evrope. Možda su njih dvoje imali neku budućnost, mislio sam
prateći gospodina Muniaka, ali bez mene. Svakako su mogli da spakuju kofere i zapale iz
Beograda za Beč ili Zürich, u koji se početkom devedesetih, posle mučnog razvoda od Eninog
oca, koji je ostao u Beogradu, preselila njena majka. Jednom smo u Zagrebu, posle nastupa u
Močvari, na Branimirovoj tržnici sve troje pričali o tome kako bi bilo lepo pobeći daleko, a
ostati blizu. Možda u Zürich, kod tvoje stare, dosetio se Ivan, poljubivši je. Ona mi je tada
krišom stegla ruku ispod stola kao da me moli da ostanem još malo. Da, ali bez mene, rekao
sam, istrgao se iz njenog prokrijumčarenog stiska i, uprtivši instrument, otišao prema
kolodvoru.
 Jedva sam dočekao prvu pauzu, kada sam odjurio do toaleta, umio se i, oslonivši se o
rubove malog prljavog lavaboa, zadubio u napuklo ogledalo pred sobom. Bilo je izgrebano i
prelepljeno oglasima za seksualne usluge. Između njih su moje oči delovale ostarelo i
umorno. Pošto sam se sasvim približio, učinilo mi se kako iz dubine nadolazi nezaustavljivi
talas bola koji ni oxycodon niti ledena voda više nisu mogli da zaustave. Tada je provirio
Ivan, šeretski se osmehujući: Pa dobro, gde si ti, jebote? Čekamo te... Ja sam pokušao u
magnovenju da ga uhvatim za košulju i povučem k sebi, ali sam se od bola u slepoočnicama
zanjihao kao da mi je neko najednom izmakao tlo pod nogama. Ivan me je onda zgrabio za
kosu na potiljku, tresnuo mi glavu o ogledalo i otišao. Pre nego što sam uopšte shvatio šta se
dogodilo, osetio sam kako mi nešto toplo klizi preko lica. Obuzeo me je napad klaustrofobije
u toj hladnoj klozetskoj ćeliji ispod Krakova dok sam se okretao oko svoje ose kao pogođeni
fazan koji se strmoglavio sa velike visine. Kad sam se našao na upišanom podu, pao mi je u
oči nečiji grafit na zidu, kao prećutna misao svih propalih muzičara: Shit happens on stage.
Fuck the shits!

***

Kada je Mozart komponovao Čarobnu frulu u Beču, njegovi dani na zemlji već su bili
odbrojani, rekla je dr Sibinović teatralno, zauzevši mesto na svojoj stolici naspram nas. Bila je
to ko zna koja radionica po redu. Napolju je bio sunčan dan i svi smo bili nervozni zbog
doktorkinog insistiranja na „probama“, kako je ona zvala terapiju koja se sastojala od priča o
našim traumama. Svako je trebalo da ustane, došeta do sredine polukruga i objasni zašto se
opredelio baš za tu masku. Dr Julius je, naravno, odbio da pravi bilo kakvu masku, njegovo
staračko lice koje odavno više nije prepoznavao bilo mu je sasvim dovoljno, rekao je na
jednoj radionici. Kujtim je odabrao dva klipa kukuruza koja je zakačio za rubove
novogodišnje maske, tako da su na njemu izgledala kao nadrealne minđuše. Vezao je masku
na potiljku i izašao pred nas. Ćutao je neko vreme, češkajući se po leđima, što je obično činio
u trenucima nelagode. Doktorka Sibinović mu je dala znak, rekavši da ga slušamo i da jedva
čekamo da čujemo šta to ima da nam kaže. A Kujtim, koji je inače jedva mogao da govori,
pod tom maskom je, na sveopšte iznenađenje, počeo da slaže rečenice onako kako to nikada u
životu nije činio.
Negde u prvom razredu, prisećao se, oca mu je nožem ubio majčin phuravno. Švaler,
dodao je. Zaklao ga je jedne noći na pragu njihove kuće. Devla! Devla!, probudilo ga je
majčino zapomaganje. Ustao je i došao do vrata, gde je ugledao oca kako leži na kamenim
stepenicama i krklja kao preklana svinja. Izgledalo je kao da pokušava nešto da mu kaže, ali
samo je šištao. Kujtim je, onako u pidžami i bos, otrčao iza kuće i sakrio se pod vajatom, u
staroj praznoj kaci. Čuo je majku kako ga doziva, komšije, lupali su u neke šerpe, lajali su psi.
On je zapušio uši rukama i počeo da vrišti. Glas mu se odbijao od dudovih duga u zidovima
kace. Te noći je počeo da muca, a potom i da zaostaje u školi, gde su mu deca nadenula ime
Paj-Paj. Negde pretkraj četvrtog razreda prestao je da odlazi u školu, a kako je ostao da živi
samo s dedom, počeo je da radi teške fizičke poslove kako bi preživeli. Najbolje mu je išlo u
poznu jesen, jer bi tada počinjali svinjokolji, a on je noževima baratao dobro. Nabavio je
solingenski čhuri s kojim je počeo da radi kod bogatijih seljaka, a oni bi mu zauzvrat plaćali
malo ili u naturi, u kostima za pse, najčešće. Posebno mu je dobro išlo tranžiranje svinjskih
butova; radio je to majstorski. Bacio bi odrani but na mesarsku tezgu pred kućom, okrenuo bi
kost naviše i zario oštricu svog zwillinga između tetiva i crvenog mesa pored zgloba. Onda bi
u nekoliko poteza otkostio but i odvojio ga od kolenice, koja bi mu ostala u ruci kao trofej.
Umeo je da tranžira šol u leptir-šnicle, ali i da izvuče ružu tako da niko ne može domisliti s
kog dela svinje je taj komad mesa. Jednom je radio kod nekog gastarbajtera iz Despotovca,
koji mu je ponudio da ga povede u Freiburg i pronađe mu posao u jednom od pogona za
preradu mesa kompanije Micarna. Lako je pristao na to, jer deda je pobolevao, a para je bilo
sve manje. A tamo, u Švajcarskoj, pričali su mu, posao nije našao samo dilo. On jeste mucao,
ali budala nije bio. Kujtime, bodrio ga je domaćin, pravi si bućarno. Majstor, nego šta! On je
znao mnoge koji nisu umeli ni nos da obrišu pa su u toj freiburškoj klanici, koja opet i nije
bila klanica kao što su kod nas, nego sređena kao biblioteka, dodao je, za nepunih mesec dana
postajali pravi kasapi. A od takvih majstora zavisila je cela mesarska industrija Švajcarske. I
stvarno su plaćali dobro, a njegovo je bilo da se brine samo za potkolenicu, šol, leptir i
frikando. Poslovođa ga je najpre gledao kako radi i ponudio mu da obrađuje svinjski but.
Paćivako alav! Ko bi mogao da sanja da bi neko još i dobro platio za to. Imao je svoju normu
i radno vreme. Često je ostajao i prekovremeno, što se plaćalo duflan. Seckao je, tranžirao,
trošio malo, u grad izlazio nije. Kako mu se ruka na čhuri navikla, tako mu se vezivao jezik.
Od nemačkog je razumeo svega dvadesetak reči. Ni toliko. Ma ne može čovek ni da zamisli s
koliko malo reči može da se živi. Bilo je sve to nešto oko buta, norme i noževa. Kada je čuo
da je u Jugoslaviji izbio rat, sedeo je na jednoj livadi izvan grada i posmatrao dobro uhranjene
krave kako preživaju. Izašao je tada s Mirom, koja je u njegovom pogonu radila na punjenju
creva za salamu. Bili su iz istog kraja, ali ona je, za razliku od njega, pričala mnogo, i uopšte
nije marila za to što on skoro ne ume da govori. Trebalo mu je skoro šest meseci da je pita da
izađu. Ali tog dana, kada je poželeo da joj kaže još nešto, za šta se dugo spremao, video je te
švajcarske krave koje su plandovale i uživale onako kako on nikada nije ni pomišljao da
čovek može da uživa. Mira mu je onda rekla da je kod kuće počeo maripe i da joj je mlađi
brat već mobilisan. On je pomislio na bolesnog dedu, bacio pogled na krave i pokušao da
opsuje, ali se umesto toga samo lupio po kolenu i ustao sa klupe. Možda je došlo vreme da se
vrati, proda kuću i dedu dovede u Freiburg. Mira ga je pogledala zbunjeno. Vratiće se, rekao
joj je posle mnogo mucanja. Palacira. Uskoro.
Ipak, tu jesen dočekao je pod šatorskim krilom na slavonskom ratištu. Danju i noću –
bršind. I samo kiša i čik. Ispred njega neobran kukuruz, spržen iz artiljerijskog naoružanja.
Iako je bio dodeljen intendantu i nije se micao dalje od poljskog kazana, povremeno je morao
da odlazi u operacije čišćenja granatiranih hrvatskih sela, na čemu je insistirao onaj brkati
major. Kada su jedne noći četvoronoške prošli kroz kukuruz, izbio je pravo pred seosku kuću,
daleko od svoje desetine. Bilo je tiho, pa je ustao i došunjao se do ograde. Gurnuo je kapiju i
ušao u baštu. Kako je prilazio, smrad je bivao sve gori, morao je da podigne okovratnik rolke
preko nosa. Nije stigao ni da pogleda u to što mu se isprečilo pred nogama kada je zviznula
granata pored kuće. Odbacila ga je u božju mater. U zoru ga je probudilo groktanje velike
blatnjave svinje koja mu se vrzmala oko oduzetih nogu. Bila je pravi demon: na usta joj je
udarila smrdljiva pena. Pokušao je da vikne na nju i otera je, ali jezik mu je ostao nepomičan.
Ipak, ona je podigla glavu i pogledala ga gladnim okom ispod ogromnog čekinjastog uva. On
je pokušao da se pokrene, shvativši da ga ruke još uvek slušaju. Uhvatio se za busenje mokre
trave i povukao čitavo telo, što mu je otvorilo stravičan prizor pod nogama. Svinja je uveliko
jela sa naduvenog ljudskog leša iz kog su povremeno izbijali gasovi. Povratio je u mlazu, a
onda je nasumično potražio automatsku pušku. Nije je našao. Gurnuo je ruku u rap gde je,
pored punih okvira, držao i zwilling s kojim je pošao u rat. U trenutku, setio se reklame koju
je video u jednoj prodavnici noževa u Freiburgu. Uspeo je da razume dobar komad, ali ne i
poslednju reč: Svaki nož bio je jedan Kunstwerk. Šta li bi moglo da bude to Kunstwerk, pitao
se, iako je slutio da je drugi deo reči vezan za rad, ali koji Werk je imao veze sa Kunst; u
njegovoj glavi nikako nisu išli zajedno, iako je reklama tvrdila suprotno. I šta je to Kunst?,
pitao se u tom blatištu. Je l’ to debela mangulica il’ tranžirani but? Možda je to nekom
Švajcarcu bilo jasno, njemu nije. Ali nije ni svinji koja mu je prilazila polako. Mogao je da
oseti njeno masivno telo kako se na kratkim nogama vuče po blatu. Kao da je sigurna da on
više nikome ne može da naudi, počela je da njuška i čapka njegove pantalone oko kolena.
Pretrnuo je od straha jer, iako je držao svoj zwilling, bila mu je van domašaja. Pokušao je da
viče, mahao je nožem, ali uzalud, svinja je bila posvećena svom Kunstwerku pa je spretnim
potezom iskidala pantalone iz kojih je izvirila njegova potkolenica. Osetio je smrdljiv lepljiv
dah pre nego što mu je taj demon zario svoje ogromne zube u meso, kidajući tetive i mišiće
tamo gde su bili najjači. Jak talas bola ga je pokrenuo, pa se odgurnuo levom rukom, dok je
desnom, nasumično, zario svoj zwilling u nabrekli svinjski vrat i dobro ga zasekao. Svinja je
zaskvičala. Ukopala se zadnjim nogama u blato kao da će da poskoči, a onda je podigla glavu
i svom snagom ga udarila. Ne seća se koliko puta joj je zario nož niti koliko puta je nasrnula
na njega. Pri svakom naletu otkinula bi mu parče mesa sve dok se, iscrpljena od gubitka krvi,
nije srušila u blato. Ne bi ni on dugo poživeo da ga ubrzo nisu našli pijani rezervisti i na
nosilima ga odvukli do transportnih kola, a potom do Erduta, pa helikopterom za Beograd.
Sledio sam se od priče čoveka pod kukuruznom maskom. Pogledom sam potražio dr
Juliusa, ali on je već bio izašao. Dr Sibinović je ustala i prišla Kujtimu kako bi mu pomogla
da skine masku i uveri nas da je pod njom bio isti onaj proćelavi, trapavi čovek odranije.
Zahvalila mu je na priči i pitala ga kako misli da je poveže sa ulogom koju je dobio. Kujtim je
ponovo zamucao. Mislio je, mučio se dok je govorio, mislio je da prati onog princa, pa, pa šta
mu bog da. I bolje je da lovi ptice, samo da nisu svinje ili ljudi, jer od toga mu je zlo, to bi da
zaboravi, ako je moguće. Radimo na tome, rekla je dr Sibinović držeći klipove kukuruza, biće
zaboravljeno.

***

April u Kovinu bio je kišan i zelen, trava je rasla, zemlja se ugibala pod stopalima, stari
trotoari su se osipali dok smo mi u dugim šetnjama promicali između mokrog drveća. Uvek
bismo išli istim putem u nepromenjenom rasporedu. Koračao sam pored dr Juliusa, ponekad
ga pridržavajući ispod miške kad bi on zastao, ali ne zbog umora, već da bi mi pokazao neko
mesto za koje su ga vezivala sećanja iz ranog detinjstva. Kako godine prolaze, rekao mi je dr
Julius u jednoj šetnji, sve češće razmišljam o njima. O Dezideru i Flavijani. I o tom susretu
koji je promenio tokove njihovih života. Svakako se to nije moglo dogoditi ni na jednom
drugom mestu niti u bilo kom drugom vremenu, osim tada, u Kovinu, godine 1930, iza jedne
velike revolucije koja je izmenila lice sveta, a od njegovog oca načinila smelog čoveka koji je
neprestano inovirao u psihijatriji, ali i forenzici, kojom se povremeno bavio. Za razliku od
ostalih lekara u Državnoj bolnici tada, Dezider je imao i malu priručnu biblioteku kojoj se
često vraćao i koja mu je pomagala u radu s pacijentima, posebno sa onim nemirnim za koje
su svi već govorili da ih je nemoguće izlečiti. Bila je to teška godina, stopa smrtnosti u bolnici
dostigla je najveći postotak od završetka rata, govorilo se da je to od prejake zime, mada je
njegov otac znao da postoje i mnoge druge stvari koje utiču na živčani sistem njegovih
pacijenata, kao i na psihu tobože zdravih ljudi. Anstaltblödsinn, zavodska bolest, tako se zvalo
to stanje koje je obuzimalo stare duševne bolnice, baš kao i danas, šireći žalosne slike od
kojih su ljudi postajali sve bolesniji. U noćima, kada nije bio na dežurstvu, on je čitao knjige
koje je doneo iz Budimpešte i Praga. Pre svega Svet koji se smeje Karela Teigea, knjigu o
cirkusu i klovnovima, a zapravo o dadaističkom humoru. Na korici je bio lik Charlija
Chaplina, sećao se dr Julius. Njegova majka Flavijana dugo je čuvala te knjige kao relikvije
kojima je s vremenom zamenila svoju Bibliju, Časoslov, kao i Molitve Sv. Vinka Paulskog. U
Deziderovoj biblioteci bile su i knjige Vladimira Majakovskog. On se sećao jedne sa
hipnotičkim očima Lili Brik na korici, bila je na ruskom i zvala se Про это. Zatim časopis
Ma Lajosa Kassáka, koga je Dezider poznavao iz vremena Mađarske sovjetske revolucije,
nakon čijeg sloma je Kassák proveo pola godine u zatvoru, gde je napisao nekoliko vizuelnih
poema, kombinujući kratke nejasne stihove sa crtežima nalik na trouglove i krugove El
Lissitzkog. Dr Julius je onda zastao i podigao pogled ka oblačnom nebu i kiši koja nije
prestajala da nas zasipa. Razume se, amico mio, rekao je podižući dlanove naviše kao da želi
da prikupi što više kišnih kapi, pričao je sve ovo jer je verovao da mi neko od tih imena
možda nešto znači, kao što su njemu bila važna, jer je na tim koricama, u tim izlomljenim
nizovima slova bez smisla, slutio prisustvo oca, koji je tom literaturom potpuno opčinio
njegovu majku.
Zapravo, prvi ozbiljniji kontakt između njih dogodio se nekoliko meseci nakon susreta u
prosekturi, kada je sestra Flavijana, mučena jednim snom, pokucala na vrata Deziderove
ordinacije. Bila je iscrpljena nespavanjem, napornim radom u krojačnici s pacijentkinjama.
Kada joj je Dezider rekao da se opruži na ležaju pored prozora, snebivala se, uplašena slikama
koje su visile na zidovima ordinacije. Između preseka ljudskog tela, u kojima su, činilo joj se,
još uvek pulsirale utrobe, posebno srca, Flavijana je zapazila i neke plakate sa oblicima koje
nije viđala ranije, bar ne u tom rasporedu. A kada je, posle dužeg ubeđivanja, ipak pristala da
legne i ispriča doktoru zbog čega je došla, mislila je da će zaspati od umora pre nego što bude
izgovorila ijednu reč. Prosim vas lijepo, doktor Julius, rekla je Flavijana, cijelu noć sam
bdjela i molila se Svetom Vinku da me oslobodi te vražje napasti. Kakve napasti, smirivao ju
je on, ispričajte mi polako šta ste to sanjali. Uzeo je zatim neki časopis, zaklonivši njime svoje
lice. Ona je uspela da pročita veliki naslov L’impossible, koji je bio ispisan vertikalno na
crvenkastim okvirima crne korice. Da, potvrdila je, sanjala je upravo takvo nešto, nemoguće,
dodala je Flavijana pošto je sklopila oči i vratila se slikama iz svog sna koji ju je mučio
otkako je iz Zagreba stigla u kovinsku bolnicu. Žalila se već sestri Andrini Hlebec, ali ona joj
je preporučila da se više moli Svetom Vinku, što je ona i činila klečeći na golim kolenima, ali
bez uspeha. Njena vera bila je na probi i to ju je mučilo više od svega. Baš kao i taj san sa
crnom psinom koja je dolazila iz magle. Čula ga je još izdaleka, trčao je zadihan i besan,
obarajući sve na šta bi naleteo, tumarao je oko paviljona dok ne bi pronašao ulaz. Larmao je
dole u prizemlju, a potom se krupnim i teškim koracima uspeo na sprat. Upao bi najpre u sobu
gde su spavale druge sestre: Makrobija, Polikarpa i Kerubina. Čula je njihovu vrisku, bolnu,
samrtnu. A onda bi se sve utišalo. Ona je u snu sedela na svom krevetu i molila se, bez snage
da podigne pogled iako je već osećala njegovo prisustvo u sobi. Čula ga je kako gazi po
krckavom podu, tamo, prema prozoru, pa do nahtkasne pored kreveta, na koju bi skočio i
šapama zagrabio po zidu. Usledio bi tresak od kog bi se ona sledila od straha jer je dobro
znala da je time oborio veliko raspeće iznad kreveta. Čula ga je kako ispušta grlene zvuke dok
nešto ždere sa poda. Pošto je bojažljivo podigla glavu, prestravio ju je prizor: ogroman crni
pas krvave njuške stajao je nedaleko od kreveta, nad raspećem sa kog je... Skuzi. Ovo skoro da
nije mogla ni da izgovori, rekao mi je dr Julius trljajući lice kišnicom koju je sakupio u
dlanovima, taj pas iz njenog sna, znate, kidao je komade sa Isusovog tela koje se od drveta
ponovo preobrazilo u krv i meso. Flavijana je oborila pogled i nastavila da moli drhtavim
poluglasom: Gospodine, molim ti se, pomozi mi da ne prođem blizu nekoga s licem bez
osjećaja, sa zatvorenim srcem, ubrzanim korakom... Ali odgovora nije bilo, samo tišina teška
kao stena koja joj je nagnječila srce. Naglo se trgla i potom se smirila, jer ju je nešto toplo i
mekano dodirnulo po golom stopalu, od pete naviše. Bio je to on, crni pas krvave gubice, koji
joj je ponizno prišao i dugačkim, ispucalim jezikom počeo da joj liže noge. Začudo, više ga se
nije bojala, iako je dobro znala da je samo koji minut ranije pojeo Hristovo srce; naprotiv,
beskrajni osećaj blaženstva prožeo joj je telo i ispunio utrobu. Prvi put je osetila da to strašno
što ju je dugo progonilo više nije tu, ali potom se, opijena zadovoljstvom, naglo setila da vere
u njoj više nema i da je bez Svetog Vinka ostala sama na svetu, zbog čega je vrisnula toliko
glasno da je probudila sve sestre u spavaonici. Nadstojnica Andrina je jednom čak morala da
joj priđe i našamara je kao curicu koju je uhvatila u nečasnoj radnji. Ne preostaje ti ništa
drugo nego moliti, govorila joj je između šamara, samo tako će u tvojoj duši zasjati Vinkovi
rubini.
Zamislite, kazao je dr Julius, koliko mora da je bio zbunjen moj otac kada je čuo san
moje majke. Ali on to nije pokazao, možda baš zbog toga što je već tada u njoj video nešto
drugo, produžetak svoje ideje za koju je ona bila otvorena kao cvetni tučak. Zato joj je rekao
da uopšte neće ulaziti u problem imanja ili gubitka vere jer je to spadalo u pitanja koja njih i
ne treba da interesuju. Imao je za nju nešto novo, što je dobio iz Beograda, zajedno s tim
časopisom neobičnog naziva. Bilo je to nešto, njoj možda blisko, ličilo je na molitvu, ali nije
bilo to. On je to nazvao anketom nemogućih pitanja. Jedan od odgovora, koji joj je dao da
nauči i meditira nad njim, glasio je: Verujem u nepobitnu konkretnost, u jedinstvo Duha, Duha
bez boga, Duha ne transcendentalnog, već imanentnog čovečanskoj misli, Duha koji daje
smisao svima individualnim mislima, Duha koji mnoštvu daje jedinstvo i iz koga jedinstvo
postaje. Duha bez boga, gospon Julius, ponovila je bojažljivo Flavijana okrenuvši glavu
prema prozoru kroz koji je mogla da vidi konjsku zapregu pred kapijom bolnice. Da, potvrdio
je Dezider, upravo takvog Duha, čije ste prisustvo osetili u svom snu. Ali to je nemoguće,
okrenula se ona prema njemu, nemoguće je da taj Duh postoji, osim u snovima. Vidite, naš
posao je da ga iz vaših snova izvučemo na svetlo dana. Radi se, naime, o sumnji, koja je došla
iz vašeg nesvesnog i otvorila pukotinu za svet koji vam je bio zabranjen. Kod vas se pojavio u
obliku crnog psa, ali on ima i druge forme, ogromne sante leda, jezera, usamljene kuće u noći
sa upaljenim svetlom u prozoru, ponekad se javlja kao aktivni vulkan, a katkad i kao totem sa
iskeženim licem na vrhu, ili jednostavno kao ogroman ukrućeni ud koji vas može progoniti.
Sestra Flavijana ništa nije rekla. Zarumenjenih obraza, prihvatila je časopis na odlasku i
izašla u hodnik. Činilo joj se kao da u rukama drži usijanu ciglu, pa je onda, videvši da nikog
nema, strpala časopis u nedra, stegla svoju krunicu i požurila ka krojačnici. Tako je počelo
lečenje majke dr Juliusa u ordinaciji njegovog oca Dezidera, saputnika evropske revolucije i
psihijatra koji je verovao da se iza koprene svakodnevice, tu, pored nas, skriva neizmerno
velik svet slobode.

***

Oskudno svetlo stone lampe u ordinaciji dr Sibinović, koje sam gledao kroz tamni vizir
kacige, pretilo je da utrne pre završetka naše seanse. Noć je bila na izmaku. U prozoru iza
doktorkinih leđa nazirao se pepeo dolazećeg svitanja. Ona je skinula naočare i spustila ih na
sto, okrenuvši ih staklima prema meni. Delovale su mi kao odložena maska iza koje se
pojavilo umorno lice žene. Nikada je još nisam video u takvom stanju, bar to nije pokazivala
pred pacijentima. Izgledalo je kao da smo zapeli negde sa njenim sofisticiranim metodama
kopanja po mom sećanju. Poslednja test pitanja odnosila su se na zvukove pokućstva, od
ranog ustajanja do kasnih noćnih sati. Počinjalo je zvukom budilice, iste onakve kakvu smo
imali u stanu, koju smo kupili na Dušanovačkoj pijaci kod Kineza, da bi se nastavilo
zveckanjem u kupatilu, lupkanjem čaše o lavabo, zatim grgoljenjem vode u ustima nakon
pranja zuba. Izronio je čitav svet zvukova koje sam zaboravio ili potisnuo. Među njima sam
uspeo da razlikujem zvučni tajmer na štednjaku, kao i zujanje frižidera koji bi nakon otvaranja
počeo da bruji kao da se sprema da poleti. Rulao je po zamišljenoj pisti, u mojim mislima, da
bi se na kraju otisnuo sa drugog sprata, na kome smo stanovali, ali, budući bez snage, ubrzo bi
se srušio pravo na trotoar i ljude ispred zgrade. Pad tog frižidera u mojim mislima uznemirio
me je toliko da sam počeo da se gušim i trzam, što je potpuno olabavilo vezove na mojim
rukama. Heckler i Koch su me jedva obuzdali, stegavši potom kaiševe još jače i dodavši još
dva, za noge, po doktorkinom nalogu. A potom smo se ponovo vratili u svet, kako je rekla dr
Sibinović, mirnih zvukova doma. Ali ja odavno nemam dom, odgovorio sam joj, na šta je ona
zavrtela glavom, stavila ponovo naočare i otvorila neku sliku na svom ekranu. U njenim
staklima mogao sam da vidim neku lepu kuću s baštom, u kojoj je stajao atletski građen
muškarac sa dvoje dece pored sebe. Svako od nas ima neki svoj dom, rekla je, čak i ako ga je
izgubio. A ta rajska fotografija je vaš dom, pretpostavljam, rekao sam. Ona se zbunila i brzo
sklonila fotografiju sa ekrana. Da, to je moj. Pa zašto niste tamo, nego gubite vreme s nama u
Kovinu?
To je dobro pitanje, odgovorila mi je dr Sibinović odugovlačeći da mi pusti novu seriju
zvukova. Stvarno, dodao sam, shvativši da sam joj pronašao slabu tačku, zašto bi neko poput
vas odlučio da na duže vreme ostavi svoj raj, muža i decu, lep posao na fakultetu, i posveti se
istraživanju pacovske memorije? Dr Sibinović se zamislila na trenutak, a onda je spojila prste
i zagledala se u mene: Vidite, nauka je ponekad nemilosrdna. Mnogo traži, ali isto toliko i
daje. To što ja vrlo često moram da putujem, ponekad i na duže, da provedem čak godinu
dana u Kovinu, i još toliko u Bagdadu, ili Beslanu pre toga, nije pitanje mog komfora, već
obaveze koju preuzimam sa potpisivanjem svakog novog ugovora s finansijerima. Osmehnula
se, dodavši da je nauka danas, na sreću, mnogo uznapredovala i da nema potrebe da se čovek
otisne na petogodišnje putovanje brodom kao što je morao da uradi Darwin na Beaglu.
Zamislite samo da je Darwin imao internet u to vreme, pokazala je pritom na svoj računar, a
da je pre toga neka pomorska ekspedicija postavila web kamere u šumama Galapagosa. U tom
slučaju bi mogao da posmatra sve te kornjače, guštere i zebe iz svog stana, da iz sata u sat
beleži parametre koji bi ga mnogo brže doveli do teorije o poreklu vrsta. Znači, vi ste sada na
svom Galapagosu?, pitao sam je bez imalo ironije u glasu. Moglo bi se reči, klimnula je
glavom dr Sibinović, samo mene ne interesuje ono čime se Darwin bavio... Nego?, prekinuo
sam je. Zanima me kraj nasilja u čoveku, odgovorila je, dodavši da je Darwina navela kao
slučajan primer, ali kada je već kod njega, nije slučajno baš on napisao studiju koja je i dan-
danas zanimljiva njoj i njenim kolegama. Radi se o knjizi Ispoljavanje emocija kod životinja i
čoveka. Mislite, kod pacova i ljudi, pokušao sam da se našalim. Zašto da ne, potvrdila je ona.
I kod pacova, naročito, jer zahvaljujući njima možemo mnogo da naučimo o ljudima. Pa zašto
nisu za vas postavili web kamere u Zavodu, pitao sam, mogli ste iz svoje holandske sobe da
nas posmatrate danju i noću, a da mi to i ne znamo? Bilo bi previše, kazala je dr Sibinović,
mada je priznala da joj je Ministarstvo Vojske Republike Srbije odmah ponudilo takvu
saradnju. Pa ipak, zbog nedavnih afera koje su izazvale vesti o masovnom nadzoru građana,
njen univerzitet nije prihvatio takav sporazum. Jednostavno nisu želeli da imaju posla sa
Evropskom komisijom za ljudska prava, koja bi od toga mogla da napravi novu aferu i time
potpuno diskredituje veliki projekat na kome radi ceo tim stručnjaka. Bojali ste se povlačenja
finansijera, primetio sam. Da. I toga, naposletku, potvrdila je dr Sibinović, jer od tog novca
zavisio je rad i život mnogo porodica, nekoliko departmana, a danas nije lako doći do
sredstava za tu vrstu posla. Ona zbog toga ne spava. Često lupanje u grudima budi je iz sna.
Zato i bira noćnu smenu za rad, jer je tako smirenija, kada se posveti istraživanju i ne misli na
budućnost. Jedan njen kolega, koji je radio sa veteranima iz Dutchbata, nedavno je isključen
iz projekta jer je doživeo burnout, a to stvarno ne bi poželela nikome. Sebastian je bio jedan
od najposvećenijih naučnika koje je poznavala. Upoznala ga je na velikom simpozijumu u
Kabulu, kada ga je pozvala da se pridruži njenom projektu. Sarađivali su gotovo tri godine,
čak su jednu studiju, na osnovu istraživanja stresnih poremećaja kod zatvorenika iz Abu
Ghraiba, napisali zajedno. A onda je odjednom počeo da se udaljava, postajao je sve
nemarniji, više nije dobijala njegove ekstatične noćne mejlove u kojima je slao čitave stranice
sa protokolima razgovora koje je obavio sa veteranima iz Srebrenice. Na njene mejlove
odgovarao je sa neskrivenom zlobom, čak ju je i vređao na kraju. Ispostavilo se da su i druge
kolege imale slično iskustvo s njim. Jednostavno je pregoreo kao što se događa sa
osiguračima. Samo kod ljudi popravka ne ide tako lako. Jeste li i dalje u kontaktu?, pitao sam
je. Mislite, sa Sebastianom?, zbunila se dr Sibinović. A ne, ne. Mislim da bi to bilo loše za
njega... Ili za vas, prekinuo sam je. Zašto za mene... Ja se osećam dobro... Mislio sam na vaše
lupanje u grudima, kazao sam ciljajući na mesto koje je sada pokušavala da sakrije. Ne, rekla
je, niste u pravu. Sebastianu je samo potreban dug odmor i ništa više. A vama?, pitao sam.
Meni?, ponovila je sa distance. Meni su potrebni vaši odgovori.
Kao da se prenula iz sna, dr Sibinović se vratila svom ekranu sa dijagramima i pustila
zvuk šištanja ekspres lonca. To je vaš odgovor, rekao sam. Ali zvuk je trajao i dalje. To ste vi,
bio sam konkretniji. To se dogodilo i Sebastianu, zar ne?, bio sam uporan. Ona je isključila
zvuk i skinula naočare. Zaronila je lice u dlanove i ostala neko vreme u tom položaju.
Shvativši da se nalazimo u čudnoj situaciji, zaglavljeni između svetova, jednim sviklim
pokretom isključila je stonu lampu, prepuštajući nas prigušenoj svetlosti koja je kroz prozor
počinjala da probija u ordinaciju osvetljavajući joj pogružena ramena, koja su, činilo mi se u
polumraku, blago podrhtavala.

***

Isakoviću, ti si muzičar, ako se ne varam?, pitao me je inspektor Božović kada me je

policajac uveo u njegovu privremenu kancelariju kod kapije. Bio sam, odgovorio sam. Kako
to sad, jebiga, bio?, usledilo je njegovo pitanje dok je pregledao neke fotografije na stolu
pretrpanom novinama, ostacima hrane i velikim čašama za pivo koje su smrdele na rakiju. Pa,
mislim, više nisam, pokušao sam da objasnim, sad sam ovde. Ne seri previše i sedi tu,
pokazao mi je na stolicu pored prozora, davši pogledom znak policajcu da može da izađe.
Naposletku smo ostali samo nas dvojica. Iako je rano počeo da ćelavi, shvatio sam da je mlađi
od mene. Odavao je utisak samouverenog tipa koji ne traći vreme na gluposti, osim kad poželi
da se opusti uz alkohol, kao što je uradio prethodne večeri. Slušaj, Isakoviću, rekao je bacivši
fotografije na sto, zamolio bih te za malu uslugu. Uslugu?, pitao sam. Ne iščuđavaj se... Ovde
se neko teško sranje događa i treba mi pomoć iznutra, kazao je, a onda je otvorio fioku na
stolu i iz nje izvukao providnu bocu od pola litra. Podigao ju je kao uzorak za ispitivanje,
zatresao, a kada se tekućina uspela uz staklenku i vratila na dno, otvorio ju je i nasuo u jednu
od čaša na stolu. Jebiga, nema više... Ne smem da pijem, rekao sam, zbog lekova. Nisam ni
mislio da te nudim, nacerio se on i iskapio rakiju iz pivske čaše kojom je posle tresnuo o malo
ostrvo stola između novina. Nego, reci mi, ti tvoji lekovi, je l’ deluju?, zainteresovao se on.
Konačno su nam se sreli pogledi. Nisam znao šta da mu kažem osim da me više ne muče
glavobolje, odnosno da su napadi sve ređi iako je umesto njih ostao neki talog koji bi se
povremeno uzburkao, zapljuskujući mi lobanju iznutra kao njegova rakija staklene zidove
flaše. Jedan takav napad imao sam početkom meseca, kada sam pred zoru osetio kako narasta
taj talas i preti da me izbaci iz kreveta. Na kraju sam bos odšepesao do klozeta. Nisam osećao
hladnoću, nije mi smetao ledeni pod sa krnjim pločicama niti smrad iz klozetskog čučavca
nad kojim sam se tresao. Želeo sam da probijem zid, istrčim napolje i nastavim sve do
Dunavca. Pomislio sam kako bi mi samo hladna reka pomogla da ugasim to što mi dolazi iz
kostiju. Srećom, ubrzo je prestalo i ja sam se vratio u sobu. Kada sam legao, osetio sam da
sam ponovo imao poluciju protekle noći, i to obilnu, što je bilo čudno, jer od povratka iz rata
imao sam problema sa ejakulacijom. Zajebi me s tim, rekao je inspektor, zanima me to što te
je zdrmalo... Nisi to imao pre? Ne ovako, odgovorio sam, samo nesnosne glavobolje. Koji lek
piješ? Remedron, rekao sam, jednu tabletu na dan. Aha, to piju i ostali iz tvoje sobe, je l’
tako? Mislim da piju, potvrdio sam. Svi osim dr Juliusa... Onog matorog idiota?, rekao je on.
Prećutao sam njegov komentar. Vidiš ove slike, pokazao je inspektor, to je izveštaj sa
autopsije one male Sirijke. Beatrice, prozborio sam tiho, prihvatajući fotografije sa stola.
Mislim da se zvala Asja, ispravio me je on, bila je skoro dve godine u Zavodu. Stradala je
prilikom bega pacijenata ove zime. Da, da, znam, ponavljao sam užasnut prizorom rasečenog
ženskog tela na obdukcijskom stolu. Uz fotografije, dobio sam izveštaj patologa, nastavio je
inspektor, mala je bila zdrava kao dren. Jedino što su uspeli da nađu bile su neke lezije na
mozgu, koje nisu bile starije od godinu dana, po njihovoj proceni. Onda je ustao, prišao mi i
prstom pokazao jedno mesto na sivoj moždanoj masi koju su slikali iz velike blizine. Bio je to
Beatricin mozak, pomislio sam, sve što je ljubav dr Juliusa ikada osetila, videla, doživela,
sanjala, bilo je pohranjeno tu. Od njenog rodnog mesta u Siriji do Kovina. Sve bi bilo u redu,
nastavio je inspektor Božović, da se njen blesavi muž nije setio da je traži iz Nemačke. I baš
sad nam je stigao dopis iz jebenog Bundesamta za migrante i izbeglice, razumeš li ti mene!
Baš sad! Kada smo im odgovorili da je žena stradala, najverovatnije sopstvenom krivicom,
tražili su nam kompletnu autopsiju sa izveštajem. Ovo što sad gledaš deo je materijala koji
smo poslali u Berlin. I sad čekamo njihove veštake iz Wiesbadena da nešto seru, a ja ovde
gubim dane. Razumeš! Ne razumem, kazao sam, na šta se tačno sumnja. Ma vidim ja da ti
ništa ne razumeš. A ne razumem, jebiga, ni ja. Slušaj, hoću da me izvestiš ukoliko dođe do
nekog samopovređivanja pacijenata, razumeš! Ali zašto bi..., hteo sam da pitam. Ne zanima te
zašto bi, jebiga. Važno je za istragu... Neću da sutra ovde imamo delegaciju budala iz EU koja
kopa po papirima... Dovoljna mi je ona Sibinovićka!
Ne mogavši da gledam delove Beatricinog seciranog tela, vratio sam fotografije na sto,
među čaše, i ustao. Pretpostavio sam da je razgovor gotov i da, osim inspektorovog
nerviranja, ne mogu da čujem više ništa. Zato sam uporno stajao pored stolice i čekao da mi
dozvoli da krenem. On se, međutim, šetkao levo-desno po sobičku, koji je nekada očigledno
bio namenjen portirima. Na jednom zidu, pored metalnog ormara sa zarđalim vratima, bio je
zalepljen požuteli isečak iz Politike sa koga se osmehivalo krupno lice Slobodana Miloševića.
Istu takvu sliku, setio sam se, samo uramljenu, pod staklom koje je davalo lažnu dubinu,
jednog dana je i moj otac dobio u svojoj kancelariji. Nisam znao koliko je dugo opstala u tom
prostoru, ali ova je izbrojala mnoga leta u tom buđavom ćošku. Ispod nje se nalazio mali
četvrtasti sto sa hoklicama. Tu su portiri nekada sedeli, pili, ubijali vreme i molili se svom
bogu. Ni inspektor Božović niti bilo ko drugi više nije primećivao tu sliku. Možda je neko i
pokušao da je skine, jer se gornji levi ugao bio malo povio ka unutra. A možda je do toga
došlo usled pukog osipanja zida ispod novinske hartije.
Inspektor me je zaustavio pre nego što sam uspeo da otvorim vrata. I doktorku
Sibinović prati, dodao je, bilo šta čudno ako primetiš, javi mi. Ali zašto ja?, pobunio sam se.
Ajde, vuci mi se s očiju!, rekao je na kraju i vratio se na svoju stolicu. Gledao sam ga
nekoliko trenutaka pre nego što sam izašao iz memljive kancelarije. Na licu mu je ostao neki
grč kao kod ljudi koji bi svakog časa mogli da povrate.
Napolju su se mimoilazile grupe pacijenata, koje su njihovi bolničari vodili u šetnju
vijugavim stazama između paviljona i kiselog drveća. Video sam grupu žena u debelim
pocepanim pidžamama kako pokušava da drži korak, da bi se naposletku kolona prekinula, a
jedna od njih, punačka, kratko podšišana pacijentkinja, počela da poskakuje unaokolo.
Bolničar ju je dozivao, ali ona nije marila za to. Kretala se prilično spretno u odnosu na svoje
godine i težinu, dok su je ostale pacijentkinje uz smeh pozdravile aplauzom. Bolničar je jurio
za njom, jednom stigavši da je uhvati za rukav koji je samo spao sa njene ruke, ali nije uspeo
da je zaustavi. Shvatio sam da žena izvodi baletske pokrete, zapravo, nešto što bi moglo da
podseća na te kretnje iz njene prošlosti. U jednom trenutku odbacila je gornji deo pidžame i,
ostavši samo u sivoj rastegnutoj rolci, osmotrila sve oko sebe kao da hoće da poruči da joj se
niko ne približava dok nastupa. Od tog pogleda zastao je i mršavi bolničar, dok su ostale
pacijentkinje napravile polukrug oko nje. Balerina je za to vreme polako podigla ruke iznad
glave kao da širi krila koja su joj najednom izrasla iz ramena. Potom je, pronašavši ravnotežu,
levu nogu najpre podigla i savila u kolenu da bi je ubrzo zabacila sasvim pozadi. Blago se
odigavši na prstima desne noge, izvila je glavu i za trenutak ostala u toj arabeski koja je u
krugu kovinske bolnice izgledala kao eksplozija svetlosti. Ne znam koliko je ta poza trajala,
možda sekundu, a možda i samo njen delić, ali činilo se da je svima nama nakratko vratila
život, pre nego što se balerina stropoštala u blato, kao vreća u kojoj su se skrivali razdešeni
delovi njenog tela.

***

Beatrice moja, tugovao je dr Julius pošto sam mu ispričao deo razgovora sa

inspektorom, prećutavši kadrove autopsije koje sam imao u rukama jer sam znao da se starac
danima ne bi oporavio od toga. Ovako je samo drhturio na krevetu, u polusedećem položaju,
sa rasklopljenim Danteom na krilu. Voleo je da joj se zagleda u oči iz velike blizine, poverio
mi se. U početku se snebivao zbog staračkog vonja koji je ona sigurno osećala, ali ubrzo, kada
mu je rekla da joj to ne smeta i da ga želi sasvim blizu, on bi joj se približio, skoro je
dotakavši svojim velikim nosom. Oči su joj bile tamne kao noć nad Kovinom, a onda bi tek
poneka zvezda blesnula u njima, jer na nebu ih ovde nije bilo, baš kao što nisu mogli da ih
vide ni božanstveni Dante i njegov vodič kada su prošli kroz ona vrata iza kojih su ostavili
svaku nadu. Tako je i Beatrice, došavši u kovinski zavod, prestala da se nada da će joj se muž
ikada javiti. Pričala mu je povremeno o njemu, zvao se Djamil, pre rata je držao prodavnicu
računarske opreme u Raki, ali potom su izgubili sve, kao i ušteđevinu koju su trošili kako bi
uspeli da se domognu Evrope. Poslednji novac su dali nekom vozaču kombija u Preševu da bi
se vozili sa još dvadeset ljudi, sabijeni i znojavi, bez vazduha, satima. Kada su stigli u
Beograd, bilu su srećni kao da su se vratili kući. Ležali su u travi, u parku blizu Železničke
stanice, i držali se za ruke. Prevalili su hiljade kilometara i činilo se da se njihovom putovanju
bliži kraj. Spavali su pod mostom da bi sutradan pešice krenuli ka mađarskoj granici. Policija
ih je pokupila negde pored autoputa i prebacila do prihvatnog centra u Subotici, odakle su sa
jednom grupom već naredne noći pobegli ka granici. Probijali su se kroz neku šikaru, prema
mestu Röszke, kada ih je opkolila granična policija. Slično se događalo i na granici sa
Makedonijom i Grčkom. Kao po komandi, svi su zalegli na zemlju, isturivši rančeve sa
stvarima kao oklope na leđima, po kojima su počeli da prašte udarci palica. Nekada bi se
desilo da palica sklizne sa ruksaka i ozledi nekog po ruci ili nozi, samo je glava morala da
bude zaštićena, pričala mu je Beatrice u tim časovima koje su provodili zajedno. Udarali su
bez milosti i vikali kao da će tim urlanjem oterati ljude kojima je jedina nada bila s druge
strane. Njen muž se napokon pokrenuo, uhvatio je graničara za noge i oborio ga na zemlju.
Isto su uradili i ostali muškarci iz grupe. Djamil je počeo da baulja četvoronoške, ona ga je
pratila, ne mareći za grane koje su je šibale i trnje koje joj se zabadalo u dlanove i kolena.
Zavladao je opšti metež jer su krenuli na različite strane. Graničari su pobesneli zbog toga,
jedan od njih je ispalio ceo šaržer uvis. Djamil!, viknula je kada ju je nečija ruka uhvatila za
gležanj i povukla nazad. On se nije javljao. Čula je samo bat koraka i valjanje po šikari, neko
je ponovo pucao, dok su nju, vukući je za noge, vraćali na mesto odakle je sve počelo te noći.
Od tada više nikada ništa nije čula o njemu. Gubila je razum, čekajući mesecima u
prihvatilištu. Tamo je provela jednu dugu zimu, a onda su je prebacili u Kovin, jer je počela
nekontrolisano da vrišti po čitavu noć. Dr Julius mi je pritom pokazao svoj dugački mršavi
vrat sa vijugavim modrim žilama. Bila je to prva tačka koju je poljubio na njoj. Kao pravi
vecchio pazzo, dodao je, starci polude kada osete miris ženske mlade kože. I samo bi da im
budu što bliže, jer ni za šta drugo nisu sposobni. Jedne tople junske noći, ona ga je povela iza
poljoprivredne ekonomije i, kada su došli blizu zida, nadomak pumpe i šahta sa hidroforom
koji je svaki čas brundao odozdo, počela je da ga skida. Nije se opirao. Pričaj mi nešto, rekla
mu je, vodeći njegove ruke po svom glatkom stomaku. Pretrnuo je od sreće, zadovoljan što u
mraku ona ne može videti njegovo kvrgavo staračko telo od kog bi svakog mogao obuzeti
strah ili gađenje. Ali ona se nije snebivala. Legla je gola preko njega i blago se micala, tarući
se o njega svojim malim grudima, stomakom, licem, butinama koje mu je zavlačila između
nogu, prenoseći mu u tim drhtajima vrelinu svoje krvi. Pričaj mi zašto me zoveš Beatrice,
rekla je zastavši na trenutak da bi se potom ponovo predala mačkastom maženju od koga je
on, dr Julius, bio već na nebu dok je svojim staračkim suvim prstima klizio niz njena leđa,
polako, kao da uči o njoj, svakom njenom delu ponaosob. Ljubavnicima se uvek čini, šaputao
je isprekidano dok ga je ona grizla za vrat, da je sve to sudbinski. I da je do toga moralo doći
ranije ili kasnije, kada neka žena ili muškarac otvori zapretene puteve naše duše. Nekima se to
dogodi rano, možda već u desetoj ili dvanaestoj godini, kada sretnu svoju prvu ljubav.
Retkima, međutim, bude mnogo važnija ona poslednja. Kao i Danteu Beatrice, ona je njemu
bila prva i poslednja ljubav. Zato ju je tako zvao. Ti tako lepo pričaš, Julius, šaputala mu je u
prekidima stežući mu gotovo sasušene testise, dok je njega, posle ko zna koliko godina, nešto
nalik na orgazmički talas prožimalo od peta do potiljka.
Dok je malaksalo ležao pod njom, prisećao se dr Julius, zabacivši glavu unazad, činilo
mu se da oseća svaki delić prostora u kovinskom mraku, travu, bunar, drveće, zgradu iza njih,
poljoprivredne mašine, paviljone, svakog pacijenta u njima, mogao je da čuje njihovo hripavo
disanje, da oslušne škripanje svakog žičanog jezgra, bat koraka u hodnicima, curenje vode,
klokotanje u cevima, da izdvoji sve mirise i vonjeve ovog mesta, da napravi čitav katalog, kao
neki sistem elemenata od kojih je bila sačinjena njegova ljubav, razložena na milion detalja,
od kojih je svaki imao svoj broj, valencu, oznaku, koji je mogao da recituje kao stihove
Danteovih pevanja na italijanskom, a da pritom oseti ponovno stapanje sveta u celinu koju je
činio s njom, Beatrice, na tom krompirištu, unutar bolničkog kompleksa.
Dr Julius je najednom zakrkljao, pustivši da mu glava visne preko metalne šipke na
krevetu, kao da je na trenutak izgubio svest. Skočio sam i počeo da ga povlačim nazad na
krevet, kako bi udobnije ležao. Lassan, lassan..., dobro je bácsi Julius, oglasio se Mali Ðuri
dok nam je prilazio, samo se uznemirio malo. Onda ga je jednim veštim pokretom uhvatio
ispod kolena i povukao naniže, ka donjoj tabli kreveta, gde je visila ploča sa temperaturnom
listom. Juliusove ruke kliznule su sa ležaja, ispustivši prethodno Danteovu knjigu koju su
stezale do poslednjeg trenutka. Kada sam je podigao s poda, video sam da je ispodvlačena
olovkama raznih boja, margine su bile pune beležaka, tako da je u njoj bilo više Juliusovog
nego Danteovog teksta. Sklopio sam korice i gurnuo je pod njegov jastuk. Oslušnuo sam mu
zatim grudi: srce je udaralo u jednoličnom ritmu, dok su pluča škripavo otpuštala vazduh i
ponovo se punila. Matori je otegao papke!, dobacio je neko sa dna spavaonice. Okrenuo sam
se i video jednog od dvojice Topovih jajoglavih pratilaca kako sedi na prozorskoj dasci i kopa
po noktima na nogama. Fogd be tamo!, odgovorio mu je Ðuri i čučnuo pored Juliusovog
kreveta. Posmatrao je svog prijatelja kao da mu broji udisaje, zbog čega je bio zadovoljan, pa
je ustao zaključivši da će nam se starac brzo povratiti. I, zaista, nije prošlo mnogo vremena,
kada je Julius naglo otvorio oči, snažno udahnuvši kao da je netom izvučen iz vode u kojoj se
davio.
 Porca miseria!, rekao je dolazeći k sebi. Gde sam to bio? A másik világban, bácsi
Julius, osmehivao se Ðuri dok su mu veliki crveni obrazi podrhtavali. Dr Julius je pogledao
najpre u njega pa u mene, a onda je uzdahnuo: Video sam je... Kao što sad vidim vas. Koga,
koga?, pitao je Ðuri. Svoju Beatrice, kazao je starac zureći u visoku tavanicu, odakle je jedan
veći komad maltera pretio da će se srušiti svakog časa. Čekala me je na početku neke žalosne
šume, iza nje je bila reka... Nije bilo dnevnog svetla. Samo je sedela tamo... u onom svom
bolničkom mantilu na pruge... i pokušavala nešto da mi kaže iz daljine, ali nije dolazila do
glasa.

***

Dr Julius me je jednog sparnog popodneva, nakon grupne terapije, poveo do starog

bunara koji je bio zaptiven limenim poklopcem i zaključan katancima sa obe strane. Ličio je
na postament za skulpturu koju su zaboravili da izlože. Nekada je ovo bilo srce bolnice, rekao
je kada smo se približili tom mestu. Postojao je još jedan bunar, dodao je, tamo kod kuhinje,
ali ni približno nije bio važan kao ovaj. Starac se popeo na stepenik i naslonio se na obod
bunara. Ljudi su nekad, rekao je, ako su bunari bili plići, voleli da se ogledaju u vodi. Da, to je
bilo moguće ako bunar ne bi imao krov ili nadstrešnicu. Ovaj je bunar bio otvoren, iskopan
još pre rata, ali je tokom vremena nivo vode opadao, pa je njegov otac Dezider u jednom
trenutku doneo odluku da pozove bunardžiju iz Mramorka, Kuruca Ambrosa, koji je umeo da
zenkuje i najdublje bunare. Tako je u kasno leto 1933. ovde podignuta skela sa čekrkom i
sajlom kojom su se bunardžije spuštale u okno, postavljajući konstrukciju koja je trebalo da
podupire zidove dok su oni kopali još dublje, do neke nove vodene žile. Njegova majka
Flavijana mu je pričala, kada bi ga ponekad dovela do kamenog santrača, kako je volela da sa
Deziderom noću stoji tu i osluškuje eho njihovih glasova koji bi im se vraćali iz bunara
preobraženi. Osluškivali su to kao neki novi jezik kojim su progovorili usred bolnice-kasarne,
koja nikad, znali su to, neće promeniti svoju ćud. A Dezider bi onda rekao da to što im se
vraća iz bunara najviše podseća na zvezdani jezik jednog ruskog pesnika koga je čitao u Pragu
između lekcija o vezi humora i nesvesnog. Za sve je trebalo pronaći novi jezik, govorio je u
bunar, odakle je čuo svoj eho kao: Je zve nobalo ni trenaći jevi nazik! Flavijana se krišom
smejala, zaklanjajući lice rukama. Nešto slično je pročitala u onom časopisu koji joj je dao
kada je prvi put došla kod njega. Bio je na ćirilici, ali ona je s lakoćom čitala te reči jer nisu
ličile ni na jednu reč koju je prethodno čula ili pročitala, tako da je i slova i reči učila iznova.
Nagnula se nad bunar i počela da govori: Znaj, Julius, kako te jošujem višujem tujem samujem
titujem stid. Iz bunara je dopirao eho koji je te njene reči rastavljao na slogove i ponovo ih
kombinovao kao šifru koju je upravo bila poslala nekome s onu stranu bunara, u dubinu
zemlje, gde su, verovala je, stajali njihovi dvojnici koji su govorili samo takvim jezikom.
Dezider se potom nagnuo nad okno i hlebnjikovski izgovorio: Znaj, Flavijana, kako sam lešni
letni rudni razbijni padni drug. Je li to pjesma, Dezider?, pitala je. Za mene? Ja san ja sen je
seni, odgovorio bi on, jasan jasen jeseni. Tada je iz mraka najpre izronila bela marama sa
naramenicama nadstojnice Andrine Hlebec, koja je zastala na nekoliko metara od njih,
podbočila se i ljutito pozvala sestru Flavijanu: Umjesto u dvorbi bolesnih, gubiše vrijeme na
tom zdencu! Mogla bih te vratiti u Stenjevac, znaš.
Sutradan je, kao odgovor na njihovu igru kod bunara, na najviši dimnjak jednog
paviljona kovinske bolnice sleteo srebrnkasto-crn ždral. Flavijana ga je prva ugledala dok je
nakon mise žurila ka krojačnici, gde je trebalo da nastavi sa obukom pacijentkinja. Veliki
ždral je u niskom letu klizio dvorištem ispred nje, da bi se zatim podigao iznad krova i
elegantno, poput nekog velmože, spustio na dimnjak. Zastala je načas, pričao mi je dr Julius
okrenuvši se ka najbližoj zgradi na kojoj je dimnjak bio nazubljen vremenom, a onda ju je
preplavila neka tiha radost koju je želela da podeli sa Deziderom.
Međutim, njega tih dana nije mogla često da viđa jer je sestra Andrina Hlebec već
intervenisala kod dr Zahradke, šefa Muškog nemirnog odeljenja, i dr Radmana, zamenika
upravnika, žaleći se na ponašanje dr Dezidera Juliusa, koji je njenoj sestri Flavijani „usadio“,
baš tako je rekla, nekakve budalaštine u glavu. Obojica lekara su se složila da se sa
upravnikom u poslednje vreme događa nešto čudno, bio je često odsutan, nije išao u vizite, a
poslužitelj je nedavno na njegovom stolu zatekao nekakav šareni pamflet, otvoren na strani
gde je slika kralja Aleksandra bila iznakažena nekakvim nalepljenim krpama, tako da su mu
usta ličila na položenu vulvu dok je na čelu imao beli znak pitanja oboren kao srp. O tome su
već svi šapatom govorili u bolnici i samo su čekali trenutak kada će učiniti nešto, a taj čas je
nastupio ubrzo, pošto se bunarska konstrukcija jednog jutra obrušila i delimično zatrpala
nesrećnog bunardžiju Kuruca Ambrosa. Kada su ga izvukli, čovek je disao plitko i tresao se
od podzemne studeni, iako je napolju bilo prilično toplo. Na sreću, preživeo je, ali je zato dr
Radman pismo puno optužbi uputio dr Franu Novaku, ministru narodnog zdravlja, ne
zaboravivši da napiše ni to kakav su časopis našli u kabinetu g. upravnika ni kakvog je
porekla dotični bio. Očigledno je i tada politika funkcionisala slično kao danas, rekao je dr
Julius gledajući nekud u daljinu, kao da traži onog ždrala koji je u kovinskoj bolnici, umesto
radosti, najavio jedno teško vreme njegovim roditeljima. Dezider je uskoro smenjen ukazom
ministra dr Novaka, a na njegovo mesto je došao dr Radman, koji je pokrenuo čitavu mrežu
uhoda za praćenje bivšeg upravnika. Za to vreme, Dezider je bio primoran da se bavi opštim
poslovima, budući da je postavljen za predsednika komisije za obavljanje poslova vršidbe
žita, zenkovanja bunara, prodaje starih bolničkih konja, nabavke sumpora za deratizaciju
stenica ili aparature za novu telefonsku centralu iz firme Siemens.
Kada je ponovo srela Dezidera, bilo je prošlo više od mesec dana. Delovao je umorno i
potišteno. Izgleda da su i njegovoj supruzi nešto rekli, pa je on sve vreme bio kao na iglama
dok su u mraku stajali pored bunara. Mislim da ću napisati pjesmu, rekla mu je Flavijana,
privijajući se uz njega, gde joj je postalo jedino dobro. Pesmu? O čemu?, čudio se on. O onom
ždralu, gore. Onaj Rus je već napisao jednu takvu, rekao joj je tiho. Da, znam, rekao si mi to.
Ali ja ću napisat jednu našu, znaš... O tome kako je doletio iz onog bunara u naš svijet. A,
takvu pesmu, čudio se Dezider držeći je za ruku. Ako nas ulove ovde, mogao bi taj tvoj ždral
zauvek da nas odnese. Neće nas ulovit, tešila ga je ona, nikada! Kako znaš?, pitao ju je,
prislonivši usne uz njen svileni obraz u mraku. Jasno je mogao da oseti kada se osmehnula:
Jer vjerujem u Duh koji mnoštvu daje jedinstvo. Onda nam stvarno ne mogu ništa, zaključio
je Dezider.
Dr Julius me je zatim poveo dalje, ka zapadnom delu bolničkog poseda, iza paviljona i
pratećih zgrada, od kojih su neke bile u toliko jadnom stanju da je bilo pitanje dana kada će se
srušiti. Podsećale su na bolesnike od kojih su davno digli ruke, pa su svoje poslednje dane
tavorili nadajući se što skorijoj propasti. Ovde, rekao je dr Julius pokazujući rukom ka jednoj
ruševini, baš tu je bio veliki svinjac, zatim je dolazila staja za ovce, pa za konje. Bilo ih je
ukupno jedanaest, ne računajući nesrećnog Bandija, koji je preminuo noć uoči dolaska
milosrdnih sestara u Kovin. Bili su uglavnom štajerske pasmine, stameni i snažni, a među
njima se izdvajao jedan dvogodišnjak po imenu Mars, koga je Dezider povremeno jahao do
Dunavca, kada bi želeo da se osami. Ponekad bi, kasno noću, kada bi se uverila da nadstojnica
Andrina spava tvrdim snom, Flavijana krišom izlazila iz spavaonice, zamolivši svoju blisku
prijateljicu, sestru Timinu Černigoj, da je pokriva ukoliko se stara rospija bude probudila.
Dezider ju je čekao sa Marsom kod stare kapije na severu kompleksa, koja još tada nije
korišćena, a koju su nekadašnji projektanti, braća Wolf iz Timisoara, predvideli za brzu noćnu
evakuaciju lovačkog bataljona. Onda bi zajedno odjahali do Dunavca, obilazeći naselje, da bi
se potom obalom vratili uzvodno. Ležali bi u pesku i posmatrali veliki mesec nad Dunavom,
koji je tamo, u daljini, gotovo dodirivao vrhove smederevske tvrđave. Šta ćemo mi, Julius?,
pitala je Flavijana. A ne znam, odgovorio je on iz mekanog mraka, nešto ćemo. Sve je teže u
Kovinu, rekla je ona, sestra Hlebec luduje i pitanje je dana kada će je otkriti. Nije samo u
Kovinu teško, prekinuo ju je Dezider, dodavši kako je od poznanika Schwittersa iz Hanowera
dobio pismo u kome je on potanko ispričao šta se dogodilo u Berlinu s knjigama.
A sve, zapravo, počinje u bibliotekama, il bene e il male, rekao mi je dr Julius pošto je
podigao jednu razbijenu ciglu pored zida, pokušavajući da je sklopi po liniji pucanja. Tamo, u
Berlinu, bio je neki mladi bibliotekar Wolfgang Herrmann, koji je želeo da napreduje u
karijeri, pa je dolazak nacista na vlast iskoristio za pravljenje svoje prve velike bibliografije
koju je naslovio „Crna lista“. Time se pridružio nacističkoj akciji usmerenoj protiv svega što
nije izražavalo nemački duh. A šta je to bio nemački duh, pitao se i njegov otac Dezider te
daleke noći na Dunavcu, ako to nije bio Schwitters. Njegov Merzbau nadživeće sve što
zaglupljena masa u smeđim košuljama može smisliti, pa čak i lomaču koju su potpalili na
Bebelplatzu. Studenti oduševljeni nacizmom su tog majskog dana palili ono što su u svojim
aprilskim tezama označili kao jevrejski intelektualizam, liberalno propadanje i degenerisanu
umetnost. Dezider je zadrhtao od pomisli na to kako se takve ideje mogu brzo proširiti po
Evropi, pa je zagrlio Flavijanu i privio je na grudi. Mesec se nad njima punio držeći ih u
uverenju da se još uvek nalaze na bezbednom mestu, daleko od pipaka nacističke hobotnice.
Ipak, pomislio je Dezider, to što su kopali po njegovoj ličnoj biblioteci u ordinaciji
upozoravalo ga je da sve tu možda i nije bilo tako sigurno. A da li to znači, Julius mili, da bi
oni i mog Ždrala kanili spalit na trgu? Naš zvjezdani jezik? Da, moglo bi da se dogodi i to,
sumorno je zaključio, dodavši da je od tog bibliotekara Herrmanna njegov štajerski ždrebac
Mars zasigurno imao više mozga, i da njemu nikada ne bi palo na pamet da uradi takvo nešto,
čak ni pod pretnjom korbačem.
Ali nije to bio ni prvi ni poslednji put u istoriji, amico mio, rekao je dr Julius ne
prestajući da se igra komadima cigle u rukama, da cavallo bude pametniji od bibliotekara,
ministra ili kancelara. Najgore od svega je što ljudi koji takve podržavaju misle da su mnogo
pametniji od konja, a zapravo je suprotno. Da je suprug Lady M. pokazao malo više
ljubičevske pameti, sigurno mu se ne bi dogodilo da od jedne zemlje, koju sam zvao svojom,
napravi klanicu. Konji to ne rade, ni u snovima. Tako se ni njegov bivši prijatelj dr Kokot ne
bi usudio da istoj Lady M. pošalje spisak nepodobnih lekara, koji su zatim bili otpušteni jer
nisu bili na srpskoj liniji. Isto se dogodilo i na televiziji, na radiju, u sudovima, bibliotekama,
školama, bankama, železnici, domovima kulture i samoposlugama. Spiskovi leže u osnovi
svega, na bibliografijama nepodobnih počiva uspon skorojevića. Tako je dr Kokot najpre
dobio njegovu kancelariju, pa je postao šef odeljenja, da bi potom prešao u Ministarstvo
zdravlja, a kako je kasnije čuo, završio je u diplomatiji, kao konzul u Parizu. Pa, lep je to put
za jednog doktora koji je mislio da je mnogo pametniji od štajerskog konja, osmehnuo se
ironično dr Julius, samo je cena visoka, često izražena i u ljudskim životima. Međutim, kada
društvom zavlada pomama čišćenja, takvi kokoti prvi zapevaju svoje budnice. On, dr Julius,
eto, radi i danas kao konj u Zavodu, izvlači džakove sa đubretom do kontejnera, ali još uvek
nije pomislio da je u nečemu bolji od konja kakvi su bili Bandi ili Mars. Pa nije bez razloga dr
Basaglia uzeo baš plavog konja za simbol svog antipsihijatrijskog pokreta u Italiji. A on, dr
Julius, naučio je da poštuje konje zbog svega što ih je odlikovalo, ali ljudi u njegovom
okruženju, pre nego što je dopao ovamo, prestali su da u vrednoći, istrajnosti, pameti i
spremnosti da zbog odanosti i ljubavi izgube sve vide nešto dobro. Naprotiv, te su osobine
sačuvali samo konji u ovom društvu, dok su se ljudi okrenuli drugim stvarima. Prvo su čistili
nepodobne, a onda su počeli da čiste jezik, baš kao što su oni nemački studenti zadribalde
pisali u svojim aprilskim tezama. Dr Julius je, izvlačeći smeće iz Zavoda, često kraj
kontejnera nalazio novine u kojima je pisalo kako su vlasti počele da se brinu o čistoti jezika.
Pa i to je krenulo u bibliotekama, kao igraonica za decu, video je on te fotografije na kojima
su se glumci koje je nekad gledao u ozbiljnim filmovima slikali sa decom i rečnicima. Ima li
većeg oksimorona od deteta i rečnika, jer dete je rečnik samo za sebe i njegov jezik je kosmos
koji će preoblikovati naše živote, kao jezik pesnika Hlebnjikova koji je menjao svet stare
Evrope. Slikati dete sa rečnikom isto je kao i snimiti ga pored mrtvačkog kovčega. Giocare
con la morte! Još je ciničnije kada se u takvim scenama pojavljuju nasmejana lica glumaca i
ministara, u opštoj sreći jer su konačno odlučili da decu izvedu na pravi put mrtvozornika.
Njegova majka je govorila žarulja i lampadina, njegov otac je umeo da kaže sijalica i lampa,
ali izzolámpa i Glühbirne. Svesti jezik samo na sijalicu ili samo na žarulju isto je što i pasti
ispod razine uma jednog štajerskog konja. A Mars je bio pametan konj, mirno je zurio u sve
bleđu mesečevu žarnicu, čekajući Dezidera i Flavijanu, koji bi pred zoru dojahali u bolnicu,
gde su svetiljke još uvek gorele pred kapijom, dok su prve žarulje počinjale da žmirkaju u
paviljonima i u dovratku staje.

***

Ispod okrugle crvene maske bio je dobro skriven Topisirević, čija je griva povremeno
izvirivala iza tog mesečastog zaklona. Stajao je naspram nas u donjem delu pidžame,
oguljenim crnim papučama i majici na bretele koja je bila pocepana na više mesta. Pre nego
što bi bilo šta rekao, njegovi mišići na rukama i grudima bi zaigrali kao da se tamo artikulisao
govor do kog je, inače, teško dolazio. Dr Sibinović mu je zato prišla i uhvatila ga za zglavke,
pokušavajući da ga pripremi za vežbu, jer je već nekoliko sesija propalo zbog njegovog
odbijanja da učestvuje u grupnoj terapiji. Morali su da ga ubeđuju batinama i injekcijama od
kojih je danima lelujao hodnikom kao sablast. Ovoga puta, dr Sibinović bila je uverena da će
uspeti jer je konačno, uz Topisirevićevu saradnju, došla do maske iza koje je želeo da se
skloni kada bude govorio o svojoj prošlosti.
Bio je to mesec koji se iznad urvina, kuda je proticala bosanska rečica Ilomska, skoro
zacrveneo početkom septembra 1992. Mogao se videti i za dana, već od podneva, dok je
Topisirević u plastičnoj kabanici, sa rukavicama i zaštitnom maskom visio na maloj platformi
koju su dizalicom spuštali pored litice, ispod Vlašića, odakle su desetak dana ranije bacali
ubijene ljude. Njih oko dve stotine, možda i više. Ni on ni njegovi saborci nisu brojali dok su
pucali u njih. Jedino što su posle izbrojali bio je novac koji su od deportovanih nesrećnika
pokupili u jednoj kesi pre streljanja. Trebalo je da ih iz Prijedora prebace do Travnika, ali
onda se neko setio da bi mnogo pametnije bilo da deo njih likvidiraju usput, kako bi sami
naplatili taj transport preko bosanskih gudura. Naposletku, kada se kao odsluženi vojnik JNA
prijavio u rezerviste i bio dodeljen interventnom vodu u Prijedoru, Topu i njegovom kumu
Ćoravom Draganu obećano je da će za svaki posao biti dobro plaćeni. A posao se ne bira ako
je zaista plaćen, mislio je on. Ipak, kada su im početkom septembra naredili da sa još
četvoricom boraca odu na asanaciju terena, pobunio se oko cene. Komandir Drljača mu je
zbog toga pokazao srednji prst i potom iskapio kriglu piva. Sedeli su u Mićovom grilu, u
Skender-Vakufu, gde im je bilo zborno mesto. Još ćeš ti pojesti mnogo govana, budače, rekao
mu je Drljača pošto je rukavom obrisao penu sa brkova. Međutim, Top je već skočio na njega
i, oborivši ga na pod, počeo je da ga udara pesnicama i laktovima, onako kako je naučio u
Bileći, gde je uoči rata završio školu za rezervne oficire. Ostali borci su skočili da ih razdvoje,
ali Top je već držao nož pod Drljačinom bradom, zbog čega je on samo ječao. Ćoravi je ustao
sa klupe, kleknuo pored njih, uhvatio komandira Drljaču za nos i rekao da mu je dosta
ubijanja za dvadeset maraka. Jebeš takav posao. Tražio je više, u čemu su ga i ostali podržali.
Na koncu, rekao je Ćoravi, njemu su vojvoda i onaj njegov slinavi majmun u Beogradu
obećali više kad su pozivali u rat, pa gde to ima da se pravi država budzašto. Topisirević je
tako izvukao maksimalnu cenu za asanaciju, pedeset maraka po lešu koji će izvući iz te
provalije, kao i dvadeset za svaku skinutu belu traku koju su ti ljudi imali vezanu oko mišice.
Ako ne mogu da izvuku sve iz te vukojebine, rekao im je Drljača na kraju, onda moraju da
pokupe bar te krpe, da se posle ne bi govorkalo svašta.
Kako je njegova ispovest odmicala, Topisirević je počinjao da se kreće sve slobodnije
pred nama. Najpre nekim udrvenelim kretnjama, da bi se s vremenom njegovo telo
oslobađalo, krećući se čas levo, čas desno, kao da je svoje oskudne reči pokušavao da
nadomesti rukama i ramenima, koja su iza velikog crvenog meseca išla gore-dole, kao da ih
pokreće neki kanap odozgo.
Ćoravi je radio na dizalici, dvojica su čekala na ivici provalije, dok je on stajao na
platformi, držeći se za sajlu koja se uz škripu odmotavala ka dubini, gde je mogao da nazre
samo šiljate vrhove jela i sivo kamenje, razbacano između drveća. Ponegde bi nazirao neke
fleke koje bi se, što se više približavao dnu, polako pretvarale u izobličene konture ljudskih
tela u neprirodnom položaju. Teško je disao pod maskom. Znojio se. Kabanica ga je stezala.
Bilo je kasno septembarsko popodne, kamenjar je zračio vrelinom koja se, izmešana sa
gasovima raspadanja ljudskih tela i zujanjem debelih zelenkastih muva, dizala uvis, ka onom
drumu na kome je čekala dizalica, i još više, uz stene, ka ogromnom crvenom mesecu što se
već nazirao na nebu. Sunce se odatle više nije moglo videti, tvrdio je Topisirević, samo taj
zloslutni mesec od čega se naježio prvi put od početka rata. Ali pri pomisli na zaradu bilo mu
je lakše. Posao je ipak posao, pa je l’ tako? Sa platforme se spustio među razbacana
unakažena tela iz kojih su istekli pomodreli mlazevi iznutrica. U njima su se sada gnezdili
rojevi muva, zbog čijeg jedva primetnog kretanja mu se, na trenutak, učinilo da neko među
tim leševima diše. Kada je dohvatio jedno telo u plavoj adidas trenerci kroz koje je vrh stene
prošao kao nož, izbivši sadžaj stomaka napolje, roj zlatnjača je pokuljao ka njemu. Nakratko
su ga zaslepile, zalepivši se za stakla naočara njegove maske pod kojom mu je bilo sve teže.
Uzalud ih je terao, dolazile su nove muve i lepile se na staklu, kao da ni po koju cenu nisu
htele da puste svoj plen. Ubijao ih je nasumično. Prskala su njihova debela telašca,
ostavljajući žućkaste fleke koje bi pokušao da briše rukavicama, ali od toga je ispadalo još
gore jer su se mušičje iznutrice na vrućini brzo sušile, a na staklu se hvatala pokorica koju nije
bilo moguće skinuti. Naposletku, više nije video ništa, hvatala ga je nesvestica, pa je odlučio
da skine masku kako bi konačno prodisao. Ali tek tada, kada je podigao obrazinu preko glave,
osetio je jak udar smrdljive guste vreline koja ga je zapljusnula. Obeznanio se od toga pa se
samo kao proštac srušio među naduvena trupla, koja su ga meko prihvatila. Nije više znao da
li je budan ili sanja. Čuo je glasove sa vrha litice, a zatim smeh, izobličen. Visoko iznad
planine, mesec je ključao u krvi. Tada je osetio nečiju ruku kako ga hvata oko pasa i povlači
sve dublje u žitku masu koja je počinjala da pulsira. Nešto ga je ujelo za ruku, ali nije smeo da
vikne jer je osećao da će mu ta masa ispuniti usta. Usledio je drugi ujed, pa treči. Pomislio je
kako su mrtvaci oživeli, jednog je čak video, onog u adidas trenerci, kako se odlepio od
kamena, skočio na njega i zario mu zube u vrat. Tada je izgubio svest.
Topisirević je klečao na kolenima i drhtao iza maske. Rekao je da želi, ako ikako može,
da mu se izbriše taj dan iz sečanja. I ne samo taj nego i oni pre njega, otkad su došli na
proklete Korićanske stene pa dok ga nisu izvukli sa leševima gore. Posle mu je Ćoravi kazao
da je pored stratišta bio čopor divljih pasa koji ga je napao. Jedva su ih oterali dok su ga
izvlačili. Morao je jednog ogromnog da ubije, jer je kidisao kao besan na njih. Ali Top nikad
nije prihvatio tu priču jer je dobro video da su neka tela oživela pod krvavim mesecom, pa čak
ni tragovi ujeda na njegovim rukama i vratu nisu ličili na pseće. Izgledali su kao opekotine
koje su mu ostavile trajne ožiljke. Zato je platio jednom borcu u Han Pijesku da mu posvuda
tetovira likove svetaca. Od para koje mu je Drljača dao za tu asanaciju, otvorio je teretanu kad
se vratio kući u Varvarin. Međutim, kad vidi mesec, ništa mu ne pomaže, ni taj lek koji mu
daju. Samo bi da ujeda. Tako je i svog ortaka Ćoravog jedne noći zamalo nasmrt izujedao. I
njegovu ženu, koja je skočila da ga brani. Na kraju su mu zatvorili teretanu i odveli ga u
Toponicu.
Dr Sibinović je stajala prekrštenih ruku, oslonjena o dasku prozora. Posmatrala nas je s
nekim trijumfalnim osmehom. Topisirević je bio njen najteži zadatak. Onda se polako
odlepila s mesta, prišla mu i rekla da će sve to uskoro biti izbrisano. Mahnula je bolničarima,
koji su brzo prišli, uhvatili Topa i onako malaksalog ga izvukli iz ordinacije. Mi smo još neko
vreme sedeli ćutke, da bismo potom, shvativši da je terapija gotova, polako počeli da se
razilazimo, ponevši i svoje stolice.

***

Video sam ljubičastu svetlost koja se uspinjala duž staklenih arkada nekog kvarta, koji
se pojavio kada se veza preko skajpa konačno uspostavila. Išla je naviše prateći glavne
stubove, da bi se potom geometrijski pravilno razlila po mreži staklene strukture kojom su bili
zastrti svi zidovi, čak i oni starinski, na nekim mestima, što su još uvek čuvali fasadne
skulpture iz prethodnih vremena. Paradoksalno, one su bile tako dobro uklopljene u
futurisički ambijent da su podsećale na oblike iz budućnosti. Odatle se čitav prostor lomio na
nekoliko ogromnih ravni, jedna je išla ukoso i naviše, prelazeći preko lokala u prizemlju,
jedne pekare, pa nagore, ka bioskopu Cine Star, gde su se mogli videti digitalni filmski
plakati; njih tri u nizu. Na prvom je bila reklama za film Na duši i telu; jelen i košuta su stajali
u zimskom pejzažu ispod jednog oborenog stabla, nadomak potoka. Ona je gledala u njega
zapitano, dok je on jednostavno zurio u zimsku pustoš. Na drugom se nalazio crveni plakat
filma Smrt u Sarajevu, koji je podsećao na pogled ispod leda jer su se iznad naslova nazirala
samo nečija stopala i senka umanjenog tela u perspektivi koje je rukom pokazivalo pravac
odakle je ta smrt stigla, ili kuda je trebalo da ode, nisam bio siguran. Naposletku, video se i
plakat za film Balkon, ogromna zelena slika uzgibane pozadine, sa čijeg dna je neka
plavokosa devojka golih ramena gledala gore kao da prati nečiji pad ili razmišlja kako će se
popeti uz nevidljivi zid koji joj se isprečio na putu. Zastao sam, pomislivši da treba prekinuti
vezu. Kursor je nekoliko trenutaka titrao iznad crvene tipke na ekranu, ali kadar se potom
blago pomakao, otkrivši mi krov te konstrukcije nalik na veliki stakleni padobran sastavljen
od mnogo lučnih komada. Iz njegovog središta spuštala se jedna tamna zvezda koja je
debelom užadi bila privezana za rubove staklenog padobrana. Podsećala je na neko ohlađeno
telo iz svemira, koje se posle mnogo svetlosnih godina konačno spustilo tu, izgubivši osobine
kosmičke plazme ali sačuvavši oblik koji je kao odlivak dalekih svetova ostao zauvek da visi
nad tim trgom. Gore, između žbica padobrana i ljubičastih potoka svetlosti, nazirala se noć sa
pravim udaljenim zvezdama. Setio sam se dr Juliusa i njegovih priča o tome kako mi u
Kovinu više nismo mogli da ih vidimo.
Tada je blesnuo veliki sonyjev ekran na jednom zidu i osvetlio izlog susednog
Starbucks cafea, u kome su ljudi ubijali vreme, ispijajući kafu i zureći u ekrane svojih
laptopova. Za trenutak mi se učinilo da sam među njima, sasvim prilepljenu uz jedan stub,
video i Dariju. Bila je to samo silueta, ali ja sam mogao da prepoznam oblik kose koju je ona
obično vezivala u rep, zatim njen dugi ptičji vrat i ramena blago povijena i isturena unapred.
Uplašio sam se od tog prizora i obradovao mu se, a onda sam pomislio da to ipak nije
moguće, jer svakako ne bi mogla da ostavi svoj računar napolju, u podnožju tog trga, da bi se
potom popela na sprat kafeterije. Ili je iza računara, ipak, bio neko drugi, ko je dobro znao za
koga je taj prizor pripreman, pa je gotovo nevidljivim pokretanjem laptopa ili mobilnog
telefona precizno lovio vizuelne poruke upućene meni.
Na sonyjevom ekranu išla je reklama za aerodinamični intercity voz koji je prelazio
prostranstva tolikom brzinom da je za sobom ostavljao samo crveni trag iznad smeđeg tla –
podsetio me je na jednu Maljevičevu sliku pretvorenu u zaštitni znak nove tehnologije. Potom
se zaustavio na blistavo čistoj železničkoj stanici, negde na krovu sveta, da bi putnici pohrlili
napolje, ulazeći zatim u providne liftove kojima su se spuštali na zemlju. U jednom liftu
stajalo je dvoje ljudi sa koferima pored nogu. Polako, iz dubine, počinjala je jedna stara stvar
koju je pevala Cyndi Lauper. Ponekad me slikaš, čuli su se njeni stihovi dok je lift klizio
naniže, ali ja odlazim predaleko, i ne mogu te čuti. Onda kažeš: idi sporije, a ja zaostajem sve
više... Time after time. Kadar se potom vratio na kompoziciju koja se nakon iskrcavanja
putnika pokrenula u trenutku, ostavivši iza sebe futurističku stanicu. Pesma je išla dalje,
stežući mi grudi, kao da sam u tom čudovištu iz budućnosti bio i sam. Nalazio sam se na
sedištu pored konusnog prozora u kome je predeo postajao nalik na zamagljenu sliku. U
širokim vrtlozima preobražavao se svet koji je promicao pored, najpre žitna polja sa pticama,
dugi poljski putevi bez ljudi, cvetovi suncokreta zaprepašćeni nestankom sunca, da bi potom
nestali obrisi sveta prepustivši se figurama vremena koje je ličilo na noćne gradove,
potopljena svetla u reci, na mala uređena groblja iza beskonačnih zidova od cigle. Šta misliš,
setio sam se da me je Darija pitala jednom, mogu li nekada odavde da se vrate mrtvi? Ne
mogu, odgovorio sam joj, nikada sa ovakvih mesta. Bili smo u Vajmaru, nedaleko od
Ničeovog arhiva. Čak ni ako su bili džinovi, ni golemi, pa ni sasvim mali patuljci koji se ne
vide golim okom. Baš si ti neki smešan svirac, kazala je, ako budem otišla pre tebe, ja ću se
vratiti da te vidim. Hoćeš li moći?, pitao sam je. Ako budeš bio izgubljen, dovoljno će biti da
pogledaš kroz prozor, i naći ćeš me...Time after time. Znaš da ne verujem u to. Čekaću te
tamo, rekla je samouvereno, kao u onoj priči o mrtvima kada se nesrećni Michael Fury,
preminuo od upale pluća, vraća noću kasno da bi video svoju devojku iz Galwaya. Ali samo
time after time. Muzika je potom sasvim utihnula, ostavljajući tek zvuk voza koji nije
kloparao, već je tiho šuštao, jureći u budućnost, kao da plovi modrim vazdušnim morem.

***

Najgore je kada muzičaru otkažu ruke. Ta misao me je probudila pred zoru. U

spavaonici se još uvek smrad zgušnjavao nisko iznad poda, neko se tresao u snu, blizu
prozora, dok je doktor Julius glasno hrkao kao da će se svakog časa ugušiti. Na trenutak bi,
činilo mi se, prestajao da diše, da bi me potom iznenadio povratkom među žive, što je
manifestovao dubokim udisajem i nekim nesvesnim mljackanjem i mrmljanjem. Nasumično
sam pokušao da dohvatim plastičnu čašu sa vodom koja je stajala na nahtkasni, ali ubrzo sam
shvatio da me izdaje snaga, kad mi je ruka klonula pored kreveta. Ta nemoć je dolazila iz
laktova, osetio sam je još u snu, dok sam sanjao da mi neko razvezuje tetive kao kanape, posle
čega su mi ruke obamrlo visnule. Užasnula me je ta pomisao, upregao sam svu svoju snagu,
no jedino sam uspeo da se poput lenjivca noktima zakačim za rub nahtkasne. Ruka mi je
neočekivano otežala tokom noći, pa sam pokušao da se pomognem drugom, ali ni ona me nije
slušala. Kao da sam dobio dva neupotrebljiva komada olova s kojima nisam mogao ništa da
uradim. Setio sam se svojih migrena koje su se u međuvremenu izgleda prikrile, preobrazivši
se u parališuće strujanje iz lakatnih jama. Pozvao sam dr Juliusa, ali on nije mogao da me
čuje. Bio je u nekoj od svojih apneja, u kojima se možda sastajao sa Beatrice ili je dolazio do
novih teorija o životu i vremenu provedenom u Zavodu. Shvativši da mi niko ne može
pomoći, polako sam se okrenuo na leđa i utonuo dublje u probušeni madrac. Za to vreme,
talas iz ruku proširio se na grudi, uvirao je u kičmu, a odatle je jurio naviše, ka potiljku, da bi
mi se naposletku razlio po glavi kao neka tečnost čiji sam napon u slepoočnicama osećao jače
nego pre, ali ne i bol. Nekako sam podigao njegov prag, pomislio sam. Ili je to bila samo
varka. On je bio u meni kao i ranije, samo moji umrtvljeni nervi nisu mogli da osete njegovu
oštricu, već su registrovali njegov pobednički marš mojim telom koje je počelo
nekontrolisano da se trza, prelazeći iz stanja ukočenosti i težine u papirnu lakoću. Snažnije
sam osetio kosti, sve dublje, do srži, gde se stanilo to od čega sam želeo da pobegnem. Setio
sam se u magnovenju da sam i ranije osećao tu nemoć u laktovima, bila je prolazna, zbunila bi
me na časak dok bih stajao naslonjen na šank ili svirao. Udarila bi me gotovo prijateljski po
rukama i otišla. Malo kasnije, više je se ne bih setio sve do sledećeg puta. Verovao sam da se
radilo o zamoru jer, kako su godine prolazile, sve manje je bilo vremena za odmor, odlazak na
more ili na planinu, nekud kuda normalni i zdravi ljudi odlaze kada se premore u gradu, na
svojim kancelarijskim poslovima, od silnog telefoniranja i tipkanja. Na more nisam otišao još
od onih dana kada sam ga gledao sa palube, niti sam pomišljao na Jadran koji sam, prvi put
posle toliko godina, video krajem one zime u Splitu. Od toga me je obuzela slabost, najpre u
rukama, s mukom sam izgurao do kraja koncerta, ali to nisam smeo nikome da priznam. Jedva
sam dočekao odlazak sa obale jer sam osećao da će mi ruke otpasti ako ostanemo još samo
koji sat duže. Sada je taj udar bio neuporedivo jači, oduzimao mi je slobodnu volju i govorio
mi šta treba da radim.
Čuo sam njegov glas prvi put u životu, podsećao je na očev iz onih dana kada se
radovao mom odlasku u vojsku. Polako se zatim transformisao u podmukli bas čije sam lice
mogao da naslutim u mraku. Ustani, rekao mi je prigušeno, ti više ne smeš da ležiš! Dobio si
poziv i novčani iznos. Treba da putuješ daleko! Ali kako to, zbunio sam se tada na šalteru
Vojnog odseka u Ćupriji, kako daleko, pa Novi Sad je blizu, dva sata autobusom? A ne, rekao
mi je glas s druge strane stakla, ovo je nešto drugo. Mornarici su potrebni ljudi. Popuna
redova, potpiši ovde. Ali ja nisam sposoban za to..., rekao sam dok sam prihvatao papir na
kome je pisalo Šibenik, koji je bio precrtan pa hemijskom olovkom dopisano Kumbor. U
bukvici piše da jesi. Ništa ne brini, dodao je, ima ko će da brine o tebi. Dok potrošiš dvanaest
paklica žileta, eto tebe nazad. Zar dvanaest, pa ja se brijem na tri dana. Pa moraćeš češće, ako
misliš da potrošiš sledovanje za godinu dana. Ali šta ću ja da radim na brodu, ja nikad nisam,
ja sam... muzičar. Pa da pucaš, sine. I muzičari pucaju, zar ne. A ti si pukô!, prasnuo je u neki
demonski smeh.
Tog časa pao sam sa kreveta na pod. Tresnuo sam svom težinom, ali nisam se zaustavio
jer me je neki talas energije pokretao dalje, ne dozvolivši mi da mislim o povredi. Laktovima
sam grabio po podu, između kreveta, ka vratima spavaonice. Pomagao sam se kolenima,
stomakom i bradom. Neka pločica sa poda odlepila se kada sam zario lakat u nju. Dohvatio
sam nekako kvaku, otvorio vrata i nastavio da bauljam hodnikom ka izlazu. Na pameti mi je
bilo samo jedno, da pobegnem što dalje od tog glasa koji se nastanio u mom skeletu. Vibrirao
mi je njegov smeh u kičmi, karličnim kostima i kolenima. Da sam mogao, rado bih zabio
nešto oštro u svoje ruke, zato sam se istumbao niz stepenike pred paviljonom i nastavio dalje,
tražeći napukle delove betonske staze, kako bih osetio šut i kamen pod prstima. Stezao sam ih
do mrvljenja, nekom neočekivanom snagom, u nadi da će mi konačno poteći krv i da će sa
njom iscuriti iz mene to prisustvo koje se taložilo godinama, zadobijajući vlastiti život i
upravljajući mnome kad god sam bio slab. A bivao sam sve slabiji, dok je to narastalo.
Uporno sam grabio busenje trave i povlačio se napred, dok mi se lice vuklo po blatu; čak mi
je prijalo to zapinjanje o kamenčiće i komadiće stakla. Svaka posekotina mi je donosila
olakšanje. Pomislio sam na Kujtimovu kolekciju zwillinga i odlučio da ga svakako pitam da li
je poneo neki od njih. Bila bi prava sreća, pomišljao sam puzeći dalje, tim besprekornim
solingenskim čelikom raseći meso na podlaktici i videti kako to ističe iz mene. I ne, ne bi to
bila ni krv, ni plazma, ni limfa, ni likvor, već neka drugačija tvar bez boje, kameleonska, koja
može postati sve moje i ništa naposletku, što je bila njena suština.
Jak udarac palice pogodio me je u desno rame, zbog čega sam se sklupčao kao
pogođena zmija. Usledilo je još nekoliko udaraca, uglavnom po leđima. Bili su to Heckler i
Koch, bunovni i besni, zatečeni mojom akcijom u vreme kada je ceo Zavod još spavao.
Zgrabili su me za ruke i povukli nazad u zgradu, gde su me odvukli do prostorije koja je imala
samo jedan metalni dugački sto sa remenima, na koji su me položili. Strgli su mi pidžamu i
veš, pričvrstili mi glavu nekim kaišem, potom vrat, stomak, a na kraju zasebno noge i ruke.
Nije ti ovo trebalo, rekao je Heckler nagnut nada mnom. Njegov podvaljak je veselo zaigrao.
Potom se izgubio iz mog vidnog polja, da bi ostao prisutan samo kao bat koraka po
pločicama. Odlazio je do nekog ormara, koji je škripao, čuo sam zveckanje metalnog posuđa
kakvo sam pamtio iz detinjstva, u bolnici, gde su se još uvek koristile staklene brizgalice za
injekcije. Sestre su ih držale u nekim metalnim posudama koje su vadile iz sterilizatora i
otvarale ih na kolicima za terapiju kao kutijice s nakitom. Kada bi blesnuo sterilisani špric, ja
bih počeo da skačem, tako da je otac morao da me drži na tvrdom krevetu sa crvenom
gumenom prostirkom. Nekada bi morao nešto da mi priča, najčešće o tome kuda ćemo ići
posle injekcije, najpre u Krašovu radnju po bombone s lešnikom, pa u Politikinu trafiku po
Stripoteku. Pričaj mi, rekao bi mi na uvo sasvim tiho da medicinska sestra ne čuje, šta se
dogodilo u poslednjoj epizodi Jeremiaha. Da, sećam se, odgovorio bih, posle rata je ostala
samo pustoš i jedna porodica je... Tu bi me već presekao ubod igle u kuk, ali ja bih nastavljao
s mukom da pričam ocu o mladiću koji je preživeo pakao rasističkog rata i nastavio da se bori
za život... Kad se to dogodilo?, pitao bi me. To je daleko od nas, u budućnosti, rekao sam,
mršteći se, negde u dvadeset i prvom veku.
Sada je umesto medicinske sestre poslovao Heckler. Bio je tu negde i Koch, kog sam
prepoznao po njegovom unjkavom gunđanju. Neko od njih dvojice mi je prišao i nečim
hladnim mi je navlažio ruke i noge, a zatim mi je na ta mesta stavio metalne štipaljke. Nisam
mogao da pretpostavim o čemu se radi, kada je usledio jak strujni udar koji mi je upreo telo
kao žicu. No, budući da sam bio čvrsto vezan, krivilo se samo ono u meni, dok sam naizgled
ostajao da ležim na leđima. Tresao se metalni sto poda mnom, dok su se vreli tupi udarci
vraćali, kao da me je neki poludeli bokser udarao u pleksus, pa u glavu i na kraju u potiljak.
Onda se sve umirilo dok sam ja i dalje plutao nekim mrakom iz kog su dopirali izmenjeni
glasovi bolničara, zveckanje metalnih posuda, očev glas koji me je pitao za Jeremiaha, a
naposletku i Enin smeh, kao jednom kada mi je prišla posle jam sessiona u klubu Čekaonica
sa namerom da mi kusur od pića stavi u džep farmerica. Budući da je bio pocepan, novac je
otišao niz nogavicu, a njen stisak me je zbunio, baš kao i nju, jer je najednom prestala da se
smeje. Pogledala me je u oči i rekla: O ovome ćemo jednom razgovarati, dušo... Ali drugačije.
I sada sam osećao njenu ruku dole, pa sam zaječao jer me je previše stezala. Ali ubrzo
sam shvatao da je to bio Heckler, koji se čudio mojoj neočekivanoj erekciji, koja se podigla iz
tela slomljenog strujom i batinama. Sledeći put, rekao je Heckler svom kolegi, zakačićemo
mu štipaljku za patku. On se nasmejao i izašao iz prostorije. Za njim je krenuo i Heckler,
ostavivši me da ležim, vezan remenima za sto.

***
 Salus aegroti suprema lex!, uzviknuo je dr Julius kada su me Heckler i Koch vratili u
krevet, potpuno smoždenog neočekivanom terapijom strujom: Spas bolesnika je najviši
zakon! Da li ste nekada čuli za to geslo medicine, gospodo? Heckler se namrštio na starčevo
gunđanje, bacio pokrivač preko mene i dao svom kolegi znak za pokret. Nisu voleli da se
zadržavaju bez potrebe, naročito ne u raspravi sa pacijentima kakav je bio dr Julius. On je
sedeo na krevetu, oslonjen o podignuti jastuk, i beležio nešto na margini knjige. Nasilna
terapija, verujte mi, nikad ne pomaže, ma šta nove metode lečenja govorile o tome, dodao je
više za sebe. Čuo sam škripu njegove olovke dok je to govorio. Izgledalo je kao da upravo tu
misao zapisuje pored Danteovih stihova, u kojima je on, izgleda, video nešto drugo, pa im se
neprestano vraćao, povezujući ih sa našom svakodnevicom, iako nas je delilo, kako je voleo
da kaže, samo sedam vekova. Tu mračnu napravu, rekao mi je pošto je sklopio korice knjige,
nabavili su kada je mesto upravnika Kovinske bolnice od dr Radmana preuzeo dr Gerlovič,
koji je odmah naložio da se iz Siemensove fabrike naruči jedan stroj za ETC terapiju, koja je
tih godina postala veoma popularna u Evropi. Ali procedura nabavke je potrajala, tako da je
tek početkom 1937. svečano proradila. Sfortunatamente, dodao je dr Julius, prvi pacijent na
kom je proban terapijski elektrošok u Kovinu bila je moja nesrećna majka Flavijana. Ta scena
je ovekovečena na fotografiji koja se do rata mogla videti u upravnikovoj kancelariji, kao
svedočanstvo o trenutku kada je napravljen veliki skok u budućnost. Na njoj je Flavijana
vezana kaiševima, ali u bolničkoj spavaćici sa metalnom šinom oko glave na koju su bile
priključene elektrode. Pored nje, kao u nekom prizoru nakon uspešnog lova, u belim
mantilima stoje: dr Gerlovič, dr Radman, dr Zahradka, apotekarka Mileva Ðukić, kao i
ekonom Božidar Sever u građanskom odelu. Tik pored njega stoji nadstojnica Andrina
Hlebec. Na toj fotografiji već nema Dezidera, jer je on sredinom prethodne godine prebačen u
Psihijatrijsku bolnicu u Vrapču kod Zagreba, gde će ostati sve do ratne 1942. Možete
pretpostaviti, amico mio, rekao je ciničnim glasom dr Julius, da je njegov premeštaj, kao i
odlazak cele njegove porodice, supruge i dva sina, predstavljen kao unapređenje koje se može
dogoditi samo onim prilježnim radnicima koji su bespogovorno vršili svoju dužnost u
velikom sistemu zdravstvene zaštite Kraljevine Jugoslavije. Mnogo puta je video tu
fotografiju, kada je majka kasnije, zajedno s njim kao dečarcem, odlazila kod potonjeg
upravnika, tražeći bolji smeštaj i povišicu za svoj bolničarski rad, jer je do tada dobijala svega
6.000 dinara godišnje, što je bilo nedovoljno za njih dvoje. A zar vaša plata nije na nebu?,
zajedljivo je dobacio upravnik. Više nije, gospon upravnik. Ovdje je i sada, na zemlji,
odgovorila bi Flavijana, pogledavši u svog sina. Od sestara nije mogla da očekuje nikakvu
pomoć, budući da je iz Reda Sv. Vinka bila ekskomunicirana onog časa kada se pročulo o
njenoj izdaji Hrista.
To je ustanovila Andrina Hlebec kada joj je sestra Polikarpa, koja je spavala u krevetu
pored Flavijaninog, jednog jutra pokazala bogohulno delo njene sestre u Hristu. Bio je to
Molitvenik, presvučen purpurnom kožom, sa otisnutim krstom na korici. Čim ga je otvorila,
nadstojnica Hlebec ispustila ga je na pod uz vrisak, jer je na prvoj strani, umesto Molitve Sv.
Vinku, ugledala prelepljenu reprodukciju slike na kojoj su se, u mraku klečeći, grlili kardinal i
redovnica. Dakle, rekla je nadstojnica Hlebec uzevši ponovo Molitvenik od Polikarpe, s ovim
je kopitom pohrlila vragu u susret naša sestra Flavijana! Zatim je sela i počela da lista taj
jedinstveni primerak montaže fotografija, reprodukcija, isečaka iz novina i dopisanih beležaka
uz već postojeće tekstove. Jedan od njih bila je i prva Flavijanina pesma Kovinski ždral, koju
je napisala pod uticajem Hlebnjikova, posvetivši je dragom Dezideru J., kako je stajalo ispod
naslova. Ti si moj Krist, pisalo je na kraju, ždrale kovinski, možda pretjerujem, ali doista,
doista si me spasao. Nadstojnica Hlebec je nešto čitala poluglasom, dok je kod nekih stranica
samo uzdisala i huktala, da bi naposletku, kada je otvorila veliku reprodukciju nage žene na
krevetu, kojoj je umesto originalne bila nalepljena upravo njena glava, kao isečak sa grupne
fotografije milosrdnih sestara u Kovinu, samo zavapila Gospodinu za pomoć, a zatim se
prevrnula preko kreveta na pod. Sestra Polikarpa je ponovo uzela Flavijanin Molitvenik, a
kada je pronašla tu stranicu, mora da joj je na usnama zaigrao smešak, jer je ispod fotografije
iz bordela pročitala nalepljeni tekst: Na nekog neće doći red ni kad je mlad ni kad je sed. U
produžetku je Flavijana krupnim štampanim slovima dopisala pitanje: Je li humor moralni
stav?
Vode, zamolio sam raspričanog dr Juliusa, zbog čega se on naglo trgnuo i pogledao me
skoro razočarano. Da li vam dosađujem ovom pričom? Ne, samo sam strašno žedan, rekao
sam, gorim. Dr Julius mi je nalio vodu iz svoje boce i pomogao mi da se pridignem sa kreveta
kako bih mogao da pijem. I moja majka je strašno žeđala nakon prvih strujnih udara, amico
mio, kazao je starac dok me je vračao na jastuk, bila je slaba jer je nadstojnica Andrina Hlebec
zahtevala da se terapija ponovi nekoliko puta zaredom. Rekla je „terapija“, a mislila je „božja
kazna“, jer samo o tome je snivala svih meseci otkako je ušla u otvoreni rat sa Flavijanom, čiji
je bogohulni Molitvenik držala na svom stolu kao podsetnik o dubini ljudskog greha. A onda
je došao dan kada Flavijana više nije mogla ispod sestrinske odore da prikrije trbuh koji joj je
rastao. Sestra Polikarpa je Andrini prva ukazala na to, što je nadstojnicu gotovo obradovalo,
pa je naredila da joj Flavijanu dovedu u kapelu koja je u to doba dana bila prazna, a sama se
sjurila do staje i uzela bič sa dovratka. Moju majku, pokazao je dr Julius rukom, dovukle su
Polikarpa i Makrobija stazom između klecala, držeći je ispod pazuha. Nadstojnica Hlebec je
stajala kod improvizovanog oltara sa bičem u ruci, zajapurena u licu i spremna da naplati svoj
dug za koji se molila danonoćno. Et ne nos inducas in tentationem, sed libera nos a malo!,
zapevala je okrenuvši se ka oltaru, a potom je osornim glasom naredila da je skinu. Flavijana
je vrisnula, usledilo je cepanje njene odore, skidanje marame, da bi na kraju ostala da sedi
sasvim naga na podu, raspuštene plave kose, sa jednom rukom preko grudi i drugom na
trbuhu koji je uveliko pupio iz nje. Neka mi Sveti Vinko oprosti!, viknula je Andrina i ošinula
je bičem preko leđa. Na njenoj providnoj svetloj koži taj udarac se usekao kao brazgotina od
usijane žice. Jesi li se to s đavlom parila, satanina kćeri!, vikala je Andrina Hlebec svaki put
kada bi podigla bič. Pogazila si svoj zavjet Kristu! I predala se u ralje zvjeri! Flavijana je
samo ječala, štiteći svoj stomak i odmičući se među klupe i klecala, kako bi izmakla gnevu
svoje nadstojnice. Izvucite mi je!, naredila je Andrina i sačekala da Polikarpa i Makrobija,
držeći je za noge, Flavijanu povuku nazad. Raširenih nogu i ruku, okrenuta na stomak,
podsećala je na neku palu zvezdu koja je još uvek plamtela belinom kao sećanjem na
putovanje kroz prostranstva koja su je učinila drugačijom od ostalih. Osramotila si nas!,
besnela je nadstojnica, pohulila si na Gospodina! Ponizila nas pred Svetim Vinkom! Polila si
nas vražjim izmetom, bludnice! Za tebe i za tvoj vražji nakot, grmela je Andrina, neće biti
mjesta kod Njega, niti ćeš ikada primiti vijenac što ga je Krist pripravio za djela koja su sestre
radile iz ljubavi za Njegove trpeće udove!
Tada sam i ja, moglo bi se reći, kazao je dr Julius uz smešak, dobio svoje prvo šibanje
za neposluh svojih roditelja, koji su tim činom bili zauvek izbačeni iz raja kovinskih
zemaljskih institucija, države i crkve. Ili bar jednog dela, jer Flavijana će, zadržavši iz prošlog
života samo svoje ime, koje je dobila nakon trogodišnje kandidature i novicijata u Zagrebu
1927, uz posrednu Deziderovu pomoć, nastaviti da radi u kovinskoj bolnici i dalje, ali kao
obična bolničarka. Najpre je, pošto se oporavila od kazne nadstojnice Hlebec, sa već naraslim
stomakom, odevena u građansko odelo, sa prikladnom kapom i koferom, otputovala iz
Beograda vozom u Vinkovce, kod svoje majke Agice. Ona, međutim, nije htela ni vrata da joj
otvori, već je to učinio njen očuh, kapetan Franculić, koji joj je samo preneo majčin prekor i
poruku da joj tu nema mesta. Flavijana je zatim otišla do parka u centru, nadomak crkve gde
se upravo beše okončalo nečije venčanje. Tamburaši u narodnim nošnjama pratili su mladence
kroz drvored lipa, pevajući iz sveg glasa Ajca, vinca-ca, vinca rumena... Ona je zažmurila na
trenutak, puštajući da se svi ti glasovi udalje, a onda je drhtavim glasom, sa rukom na
stomaku, izgovorila stihove koje je uvek ponavljala u teškim trenucima: Hoću da zrak
zvijezda cjeluje zrak mog oka, Kô jelen jelena (o, njine lijepe oči), I hoću, kad treperim, da se
zajednički trepet uključi u vaseljenu, i hoću vjerovati da ima nešto što ostaje. Potom je ustala i
otišla do pošte kako bi poslala telegram svome stricu Fabriziju u Genovu, odakle je bio njen
otac Vitto, koji je poginuo u Bici na Soči, novembra 1916.
Nije bilo nimalo lako majci dr Juliusa da se vrati u Kovin sa bagažem iz prošlosti, jer ju
je već na zaravni ispred upravne zgrade, kada je prošla kapiju, sve ponovo stiglo. Dvojica
poslužitelja uveliko su razgorevala vatru pod hrpom knjiga, časopisa, plakata i svezaka na
zemlji. Flavijana je ispustila kofer i potrčala ka lomači, ali jedan od njih ju je zaustavio
rukom: Gospođice, sklonite se, vatra je! Što to palite? Jeste li pri sebi?, viknula je
prepoznajući već korice i crteže koje je plamen uveliko gutao. Cela Deziderova priručna
biblioteka bila je u plamenu. Komisija uprave zaplenila ju je pre nego što je on premešten u
Zagreb, uslovivši ga da se odrekne te literature, pa da onda mirno otputuje s porodicom u novi
život, koji mu je država velikodušno ponudila. Flavijani je zastao glas u grlu. Upravnik je
tako naredio, odgovorio je mirno poslužitelj, šutnuvši knjigu Majakovskog koja je, usled
ugibanja gomile, skliznula sa strane.
Dr Julius nije znao šta je njegovoj majci teže palo tog trenutka, to što je videla knjige
kako gore ili činjenica da se Dezider ipak odrekao svojih ideja, pre nego što je prihvatio
državnu milost. Uzela je kofer i otišla u svoj sobičak, ponižena i konačno sasvim sama u
životu. Srušila se na krevet, uhvativši se za stomak jer su joj ti povremeni pokreti iz dubine
bili poslednja uteha. Neko je pokucao, ali ona nije imala snage da ustane. Rekla je nešto, a
kada su se vrata otvorila, u polumraku je po glasu poznala svoju staru prijateljicu, sestru
Timinu Černigoj. Ona je bojažljivo ušla u sobu i nešto spustila na stočić. Evo, rekla je, mila
moja Flavijana, ovo sam uspjela sačuvati za tebe. Kada je Flavijana upalila stonu lampu,
videla je Teigeovu knjigu, Majakovskog, jedan broj Zenita sa Tatljinovim Spomenikom Trećoj
internacionali na korici, kao i svoj Molitvenik. Zagrlila je bez reči sestru Timinu. Bilo je to
jedino dobro koje je osetila za poslednjih godinu dana, ali, kako će se ispostaviti, i za naredni
period koji će kao pustinjski pesak zatrpati njen život. Jedina osoba u tadašnjoj Državnoj
bolnici na koju je mogla da računa, pored sestre Timine, bio je ekonom, punački gospodin
Božidar Sever, kome je saradnja sa Deziderom Juliusom ostala u lepoj uspomeni. Naposletku,
on ga je kao upravnik i primio kada je Sever ostao bez posla u Prizrenskoj bolnici, gde se
posumnjalo u neku proneveru, koja nikada dokraja nije istražena niti dokazana. Dezider je
pročitao njegovu molbu i odlučio da ga primi, računajući da bi mu takav čovek mogao biti od
višestruke koristi. I bio je u pravu. Sa gospodinom Severom, Kovinska bolnica počela je da se
menja nabolje, finansije su se uredile, počeli su veliki projekti uvođenja kanalizacije, telefona,
kupovine automobila, dogradnje paviljona. Kada je Dezider premešten u Zagreb, Božidar
Sever se još dugo dopisivao s njim, najčešće o praznicima, ali u prvo vreme i povodom
Flavijanine nevesele sudbine u bolnici. Samo zahvaljujući gospodinu Severu, ona je dobila
mesto bolničarke nakon što je nadstojnica Andrina podigla veliku buku oko njenog
izbacivanja iz Družbe milosrdnih sestara. Sever je Flavijanu uzeo pod ličnu zaštitu, obezbedio
joj je zasebnu sobu, doduše malu, ali, kako je tada rekao svojim astmatičnim glasom, biće to
bolje kad se sve uredi. Dr Julius se sećao tog debelog strica koji je uvek bio tu za njegovu
majku i njega. Povremeno bi dolazio u njihovu sobu sa vanilicama koje je on mnogo voleo.
Takve više nikada nije jeo, a sa njim ih je jeo i čika Boža, kako ga je zvao, dok je sedeo na
škripavoj drvenoj stolici, lupkao se po kolenu i posmatrao njegovu majku, koja je pokušavala
da mu objasni šta im je sve potrebno za život. Gospodin Sever se smeškao dok mu je
podbradak igrao, pritegnut širokom belom kravatom na tufne, koju je nosio stegnutu dokraja.
Izgledalo je kao da će se svakog časa ugušiti. Posle kolača, uvek bi mu na kratkim crnim
brkovima ostajao trag šećera u prahu, zbog čega bi on isturio svoju ogromnu glavu ka
Flavijani, napućivši usne ne bi li mu ih ona očistila. Ona bi mu zauzvrat samo pružila
maramicu, zbog čega bi on nešto promrmljao i teškim koracima se, sporo kao morž, odvukao
iz sobe. Flavijana bi pogledala svog sinčića, posadila ga na krilo i pokazala mu kroz prozor na
bunar u parku. Je l’ odatle doletio onaj ždral?, pitao bi on. Da, baš odatle, odgovorila bi mu
majka.

***

Posle mnogo vremena, ponovo sam video svoj kontrabas. Bio je položen pored stola dr
Sibinović. Heckler i Koch su me ostavili na stolici, ne vezavši me. Samo su se tiho povukli iz
ordinacije i zatvorili vrata za sobom. Da li se sećate ovog instrumenta?, zbunila me je
pitanjem doktorka, koja je stajala prekrštenih ruku. Da, naravno da se sećam, odgovorio sam,
to je moj stari gasparo. Zašto mislite da je baš vaš? Svi su uglavnom isti, zar ne?, insistirala je
dr Sibinović. Jesu, na prvi pogled, ali kad se srodite s njima, shvatite da svaki kontrabas ima
svoj, da tako kažem, identitet. Da li to zavisi od onog ko na njemu svira ili ga već imaju po
sebi? Imaju ga po sebi, ali se on tokom vremena menja, u zavisnosti od muzičara koji sviraju
na njemu, odgovorio sam. Da li to znači da instrument može da pamti? Doktorka Sibinović je
bila u dobroj formi, izgledalo je kao da želi da mi se osveti za poslednju seansu. Sada je
postavljala pitanja bez predaha, kao da se danima spremala za to. Da pamti?, ponovio sam
zbunjeno. Ne znam baš, ali svakako može da nosi neke tragove. Tragove?, pitala je. Kakve
tragove? Pa, eto, moj kontrabas ima na vratu jedan zarez, pozadi, kao da ga je neko usekao
nožem. Otkud to? Kupio sam ga kao polovni instrument u jednoj frankfurtskoj radnji juna
2002, nedaleko od Glavne železničke stanice. Da li znate kome je pripadao? Pokušao sam da
saznam, rekao sam, ali bez uspeha. Verovatno je promenio više vlasnika, pošto je napravljen
pre Drugog svetskog rata. Ali bio je u dobrom stanju. Zašto ste se odlučili baš za njega? Bilo
je to najteže pitanje od svih, jer osećaj koji sam imao tog letnjeg popodneva, kada sam sa
prijateljem Darkom, vlasnikom Jazz Cafe Bara u Frankfurtu, ušao u Kontrabass-Atelier i uzeo
svoj budući instrument u ruke, bio je jedan od onih mističkih trenutaka prepoznavanja. Darko
se nasmejao kada sam mu rekao šta sam osetio dok sam kroz puž osmatrao liniju vrata na
kontrabasu. Bio je besprekorno prav, grifplatna su klizila pod prstima, žice šuštale,
gasparovski kosi kordar bio je kao nov. Misliš da je to osetio i Scott LaFaro kad je pronašao
svoj abraham prescott bas iz 1825, ha?, pitao me je Darko, namignuvši mi. Da to nije osetio,
jebiga, ne bi ga ni uzeo, rekao sam pošto sam napravio nekoliko brzih prelaza preko žica.
Zvuk je bio čist, volumen pun, nije smetalo ni to što sam stajao u ćošku radnje. Najednom
sam osetio kako tim instrumentom mogu da ovladam prostorom i svim njegovim skrivenim
zvukovima, koji bi se neizostavno morali uplesti u moje sviranje. Ali, čuj, hteo je da me
podseti Darko, LaFaro baš i nije imao mnogo sreće s tim basom, znaš? Nepune dve godine,
rekao sam mu pošto sam napravio stanku, toliko se družio s njim. Prethodno su mu ukrali
kontrabas iz kola, a onda je konačno pronašao svoj instrument. Nije to mala stvar, čak i za
tako kratak period. Misliš?, dodao je Darko sumnjičavo. Dva albuma su ostala za sva
vremena, kazao sam dodirnuvši obrazom vrat svog kontrabasa, Sunday at the Village
Vanguard i Waltz for Debby, oba sa Billom Evansom. Znaš da je Evans komponovao Waltz
dok je bio u vojsci, desetak godina ranije, prekinuo me je Darko, koji je bio fanatik
prikupljanja trivije iz života džez muzičara, taj period mu je ostavio gadne košmare. Šta je
sanjao?, pitao sam. Uvek isto, odgovorio je, kako se davi u jezeru. Pričao je kasnije kako je u
tom snu čuo Strawinskog, kojeg je obožavao kao klinac. Seo je i napisao Waltz for Debby i
posvetio ga svojoj maloj nećaki jer ga je podsećala na njegovu majku, inače Rusinku
poreklom iz Zakarpatja. Ako poslušaš Petrušku, shvatićeš da je Evans bio Strawinsky
američkog džeza. Ali tek juna 1961, kada je na deset dana pretkraj života LaFaro odsvirao
kontrabas na Waltzu, Evans je shvatio da je to onaj zvuk iz njegovog sna.
Niste mi odgovorili zašto ste odabrali baš ovaj instrument, opomenula me je dr
Sibinović, pošto je nespretno podigla moj kontrabas. Stajala je preda mnom, okidajući žice
jednu po jednu. Čulo se samo muklo ječanje, koje je dolazilo iz tog za mene mrtvog
instrumenta. Izabrao sam ga, odgovorio sam, jer je ličio na mene. Na vas? Da, na mene. Bio je
moje visine, 3/4, imao je tu boju žućkastosvetlu koja se ka F-otvorima preliva u tamnije
tonove. Ove ovde, pokazala je dr Sibinović prstima. Da, tu se nalaze ulazi u dušu instrumenta.
Neki basisti je tako i zovu. U stvari, to su otvori rezonantne kutije, od njihovih oblika zavisi
boja vašeg zvuka, od brzine prstiju vaš džez, a toplina tonova, ako je ima, samo od vašeg srca.
Pokažite mi to, rekla je ona. Kako to mislite? Bio sam zbunjen. Lepo, rekla je dr Sibinović,
dođite i stanite iza mene. A tako, zaključio sam i teško ustao sa stolice. Kada sam joj se
sasvim približio, ponovo sam osetio njen miris kao prve večeri po dolasku u Zavod. Bila je
niska za moj kontrabas, pa je morala da podigne levu ruku mnogo više nego što bi trebalo pri
sviranju, a to je umelo da umori muzičara. Stao sam iza nje i zbunjeno pokušao da dohvatim
instrument, a da je pritom ne dodirnem. U jednom trenutku, moja leva ruka bila je iznad njene
na vratu kontrabasa, dok sa desnom nisam znao šta da uradim. Pokažite mi šta se radi desnom
rukom, naredila mi je dr Sibinović, a ja sam joj nehotice prišao korak bliže osetivši toplinu
njenog bedra na svojoj nozi.
Ponovo sam dodirnuo žice, najpre jednu, zatim i sve četiri, ali bez trzanja, polako, da
upijem svaku neravninu pod jagodicama prstiju. Zaboravio sam taj osećaj koji mi je nekada
bio važniji od samog sviranja: šta znači biti sa instrumentom i čekati onaj trenutak kada će mi
unutrašnja muzika pokrenuti prste. Sada sam stajao u tom bizarnom položaju, obgrlivši dr
Sibinović, koja je uporno pokušavala da učini nešto mojim prstima, ali uzalud, jer to je bila
poslednja stvar na svetu koju bih uradio tu, sa njom, u polumraku ordinacije. Pokažite mi
osnovne pokrete, rekla je. Je li ovo deo terapije?, pitao sam, odmaknuvši glavu od njenog
temena, kojim mi je bila dodirnula bradu. Sve je deo terapije, odgovorila je posle kraće
stanke. Verovatno snimate nekom skrivenom kamerom?, nasmejao sam se. Da, ja sve
snimam, rekla je pritisnuvši mi prste desne ruke na žice. Ozvučeni ste, znači? Ponekad jesam.
Jeste li i salu za elektroterapiju opremili kamerama? Osetio sam kako se blago udaljila, a
potom mi se još jače prislonila leđima na grudi. Da. I nju. Mislio sam da su to radili bez vašeg
znanja, kazao sam. Svirajte, zapovedala je, dajte mi osnovu! Zatim je dodala: Terapija strujom
nikada nije napuštena... Ne mogu da sviram, odgovorio sam, struja me je dobro udesila. Nije
vas struja udesila, nego vaša depresija, ja sam morala da intervenišem. Baš ste lepo to
uradili... Zašto, pa mnogi glumci iz Holywooda su na ETC terapiji, osmehnula se ironično,
Heath Ledger je bio, Catherine Zeta-Jones, Carrie Fisher, Harison Ford... Pola Star Warsa je
na ETC-u... Verovatno samo Dart Wader nije bio, prekinuo sam je rasplevši svoje prste iz
njenih.
Hteo sam da se odmaknem, ali njen komentar me je zaustavio. Videla sam šta vam se
desilo posle ETC-a, rekla je hladnim glasom. Vraćali ste snimak, verovatno?, pitao sam
pridržavajući se za vrat kontrabasa. Jesam, odgovorila je, vraćala i usporavala. To je neoboriv
dokaz moje dijagnostičke pretpostavke... Vaše pretpostavke?, pitao sam prislonivši prste na E
i A žicu. U vama ima još volje za životom, depresija nije ušla u terminalnu fazu, uprkos
kriznom ispadu. To zaključujete na osnovu moje erekcije?, pitao sam povukavši prste naviše.
Da, i na osnovu nje. Dobili ste je malo posle prekida ETC-a... Da li se sećate na šta ste mislili
u tom trenutku? Tada sam odmakao ruku i udario po žicama, a potom dvaput po telu
instrumenta zglobovima prstiju. Ovaj kontrabas, rekao sam, ne svira se samo prstima niti
samo po žicama. Njegove mogućnosti su velike... Na koga ste mislili u tom trenutku?,
ponovila je pitanje dr Sibinović, ulovivši mi ruku na telu kontrabasa. Ne sećam se, odgovorio
sam, izmigoljivši se iz njenog znojavog stiska. U tome je i problem, rekla je, vi morate najpre
da se setite da biste zaboravili? Da se setim?, ponovio sam zbunjeno. Ja se svega sećam...
Nekoliko važnih momenata u životu, odgovorila je vodeći mi kažiprst po liniji F-otvora.
Sviranja, na primer. To je nemoguće, Larisa, rekao sam iznenadivši samog sebe kako sam je
oslovio. Nemoguće, ponovio sam, jer nema više muzike u meni.
Stajali smo ćutke nedaleko od njenog radnog stola, bio sam naslonjen na kontrabas, a
ona na mene. Stona lampa se povremeno gasila i palila. Iz hodnika sam čuo nečije korake koji
su dolazili do vrata ordinacije i zatim se utišali. Izgubio sam pojam o vremenu, susrevši se
ponovo sa svojim instrumentom. Bilo je pozno doba noći. U ovakvim trenucima obično neko
uđe, rekla je izvukavši se ispod moje ruke. Kada sam je pogledao u oči, video sam da je
sasvim staložena i mirna jer je sve uradila onako kako je planirala. Svaki moj gest i svaka reč
bili su zabeleženi. Ostatak noći, dodala je, provešćete na EEG-u. Moram dokraja da istražim
vašu glavu. Onda je popravila svoju lekarsku bluzu od zelenog kepera na kojoj sam tek tada
primetio izrez veći nego ranije. Na tren su nam se sreli pogledi, kao da je uhvatila moju
poslednju misao. Instrument nam, zasad, neće trebati, rekla je i izašla u hodnik. Ja sam ostao
još neko vreme sam sa svojim kontrabasom. Osećao sam nemoć u laktovima i kolenima. Moj
instrument je, činilo mi se, osećao isto. Želeo sam najradije da se srušim na pod i odmorim se
od naporne terapije kojoj me je ovog puta podvrgla dr Sibinović. Bilo je teže od onih
zvukova, pomislio sam, osluškujući užurbani bat bolničara koji su dolazili po mene.

***

Ispod kacige, čiji je vizir ponovo bio spušten, imao sam nešto što je ličilo na mornarsku
potkapu, ali ova je bila opremljena elektrodama koje su mi kao vlažni pipci bile priljubljene
uz lobanju. Kroz njih su mi Heckler i Koch prethodno ubrizgali neki gel, a potom namakli
kacigu. Umesto stone lampe, na doktorkin sto su postavili neko treptavo svetlo, koje su
usmerili ka meni. Zbog njega više nisam mogao da vidim ništa osim učestalog bleskanja, koje
bi potom menjalo tempo i intenzitet. Čas je bilo blizu, čas bi se udaljilo i nastavilo da me
posmatra iz dubine kovinske noći. Ponekad bi menjalo boje, bilo ih je ukupno tri, crvena,
zelena i žuta. Najpre bi se vinulo visoko u noć, menjajući redosled i način treperenja, da bi se
potom, kao na nekom ogromnom točku, vratilo dole, pozivajući nove goste panorame da se
ukrcaju u gondole iznad kojih su treperila svetla. Ivan, Ena i ja ušli smo u prvu praznu
gondolu, a u sledeću su uskočili Nik, Grujić i Bozsik, džez pijanista i naš vodič kroz
Budimpeštu. Bili smo pripiti jer se koncert u Jelen Bisztrou na Blaha Lujza teru već završio, a
mene je kombinacija oxycodona i jamesona navela da zaboravim na svoj strah od visine.
Zavalio sam se udobno prekoputa Ene i Ivana, raširio ruke na naslonu sedišta i zabacio glavu
pozadi kako bih mogao da kroz zadnje staklo posmatram dizanje velikog Oka Budimpešte
visoko u svetlu noć. Ena se smejala dok joj je Ivan prepričavao svoje zgode iz sex shopa na
Ferenc kerutu. Prodavac ga je pitao kakav dildo želi, on je rekao da mu treba svetleći sa
šećernim prahom, ali mu je ovaj odgovorio da takav nemaju, a da za šećerni prah može da se
raspita u susednoj radnji zdrave hrane, tako da i običan dildo može, ako baš želi, sam posuti
šećerom. Ili već nečim drugim. On mu je preporučivao odličan švajcarski gel, ali Ivan nije
hteo ni da čuje jer je negde pročitao da baš takav može da se kupi u Budimpešti. Hteo je da ga
pokloni Eni za rođendan, zbog čega je ona stalno ponavljala: Kako si ti prost... I bezobrazan,
mačak. Zatim bi prasnula u smeh koji mi je udarao u slepoočnice kao u timpane dok se
svetlost metalnog kolosa sa gondolama pojačavala sa visinom, koja je trebalo, kako su nam
rekli te večeri u Jelen Bisztrou, da na najvišoj tački dosegne čak šezdeset pet metara. I, zaista,
naša plava gondola pela se sve više uz škripu metalnih zglobova i muziku koja je dopirala
odozdo, gde su šareni krovovi iznad tezgi postajali nalik na pečurke. Pogledao sam kroz
prozore gondole i video da se već nalazimo u visini krova osvetljenog Parlamenta u daljini.
Lanchid je bleštao po uzgibanim linijama svojih lanaca i kapija kao neko rečno božanstvo,
koje se davno nasukalo na dunavske obale između Budima i Pešte, bez namere da se ikada
više makne odatle. S druge strane reke, čiji je vodostaj tih dana enormno rastao, dizala su se
budimska brda sa krovovima zgrada i tvrđave, uz čije su zidine jaki reflektori bacali snopove
svetlosti ka nebu.
Ako bih ikada radio muziku za film, rekao sam iznenada, onda bi ona bila spora kao
ovaj točak ali bi išla visoko, i polako... Otprilike kao uvod u Satantango Béle Tarra.... Svitalo
bi polako. Izbacio bih duvačku sekciju. Only strings. Najpre gitara. Nik bi to sigurno mogao,
jer i on voli Bélu Tarra, kao i ja... Ivan i Ena su me pogledali zabezeknuto, kao da sam s neba
pao u njihovu gondolu, usred proslave njenog tridesetog rođendana. Pa ko bi tebe pozvao da
radiš muziku za film, jebô te bog, cerekao se Ivan, vadeći flašu iz svog ranca. Jameson ti je
ozbiljno udario u glavu, matori, dodao je i povukao iz boce. Ena mu je sela u krilo i iz
njegove ruke nategla dobar gutljaj viskija. Oko glave je imala srebrnu traku, vezanu sa bočne
strane, iznad uha, tako da joj je njen duži kraj padao preko ramena i zavlačio joj se kroz otvor
zelene bluze među grudi. Ivan je pažljivo izvukao tu vrpcu, da bi potom nastavio da je golica
po vratu. Šta misliš, kako bi se zvala ta njegova stvar za film?, pitao je Enu. Možda Tragični
zornjak, rekla je ona, tobože se braneći od njegove ruke. Ma ne, ispravljao ju je on, Moja
govna, moji snovi. Ili Bacanje pegle, smejala se Ena. Pa šta ti misliš, okuražio se Ivan, da su
ljudi blesavi i da ne vide da je to što ti sviraš golo sranje? Jeftina kopija ranog Danielssona sa
dva Mingusova prelaza, i to trapava. Ti nisi uspeo F-kvartet da dovedeš ni do produkcije
PGP-a, a kamoli do neke ozbiljnije etikete. Ajde, reci mi kada je izašao neki ozbiljniji tekst o
našem radu u Vremenu, Danasu, Jutarnjem ili na Jazzinu. Dobro, jedan jeste, u Politikinom
dodatku, gde nas je onaj kritičar okrpio zbog, kako je napisao, preosmišljene improvizacije na
basu. Dakle, tvog sranja... Ivan je postajao sve zagrejaniji. Odavno ga nisam video u takvom
raspoloženju, u koje je dospevao samo kada bi mu Ena posebno podilazila, kao proteklih
dana. Ne, ne, mačkić, rekla je ona, ne budi tako grub prema našem Fići, mislim da bi mu PGP
odlično legao. Možda snimi album Ko to tamo gudi. Ma ne, bolje je Poslednji tango u
Sumrakovcu. Ivan se već gušio od smeha, a oči su mu se caklile kao da će svakog časa iz njih
suknuti plamen. On misli da će ga zvati da snimi za ACT Music ili RAZDAZ Recordz, a
ovamo svira po birtijama gorim od onih iz crnog talasa. Gulaš Jazz, dosadno kao onaj njegov
Béla Tarr.
Ma pun mi vas je kurac više!, viknuo sam udarivši nogom u vrata gondole, koja su se
širom otvorila ka obrisima noćnih krovova. Ivan se još uvek cerekao, dok se Ena naglo
uozbiljila, kao da je želela da mi kaže „konačno si se pokrenuo“. Ustao sam, uhvatio pijanog
Ivana za kragnu karirane košulje i povukao ga k sebi. Matori je puko skroz, rekao je on gušeći
se od smeha. Blago se njihao, kao i gondola u kojoj smo se nalazili. Sad ćemo da vidimo
koliko života imaš, mačkić!, rekao sam gurajući ga ka otvorenim vratima. On se refleksno
odupirao rukama o zidove kabine koja se sve više ljuljala. Ena je najednom vrisnula iza mene
kao da se probudila iz delirijuma. Jesi li poludeo?, vikala je. Šta to radiš, manijače? Ubićeš
nas! Ali ja više nisam mario za to. Zamišljao sam Ivanovo lice koje se izobličavalo od straha
dok bi leteo prema tezgama ispod nas. Pomislio sam kako bi bilo dobro da se nabode na neku
od onih uspravnih cevi konstrukcije, koje su virile iz šarenih cirada. Tada bi iz njega iscurio
sav taj jed i žuč, koje je sipao otkad sam ga upoznao. Nije prošao nijedan dan od tada a da nije
iskoristio priliku da mi spočitava nešto, zbog novca, zbog uslova rada, zbog instrumenata,
zbog turneja, zbog mog odnosa prema njemu, ili prema ostatku benda, zbog moje navike da
odlučujem sam u odsudnim trenucima, zbog mog načina sviranja naposletku, zbog žica na
mom kontrabasu, zbog muzike koju sam komponovao, sam ili sa Nikom, a nikada sa njim jer
nije bio talentovan ni za šta osim za školsko duvanje u saks. Bilo mi je dosta svega, a naročito
njegovog podlog ciničkog humora, koji je u kombinaciji sa Eninom dvostrukom igrom
postajao nepodnošljiv, baš kao te večeri na šezdeset petom metru iznad budimpeštanskog
pločnika, na kome sam želeo da vidim tu žutu fleku koja bi ostala od njega, pošto bi konačno
tresnuo o beton. Ena me je zgrabila za ramena i povukla unutra, ali ja se nisam ni makao. Bio
sam ozbiljan u svojoj nameri, dok se Ivan još uvek dozivao pameti, cerekajući se i besneći, jer
nije mogao da shvati šta se zapravo događa. A to nije mogao da razume ni protekle noći, kada
sam slučajno promašio svoju sobu i ušao u njegovu, tik pored moje. Bilo je otključano, pa
nisam ni obratio pažnju na broj koji je bio ugraviran na pločici mog ključa. Unutra me je
dočekala neka prigušena svetlost prostranog apartmana, čiji je jedan zid bio u ogledalima.
Napravio sam dva koraka, a onda stao i malaksalo se naslonio na zid kratkog hodnika,
ugledavši njih dvoje na sredini sobe. On je stajao potpuno go, sa crnom leptir-mašnom oko
vrata i čašom u ruci, dok je Ena, odevena u mrežaste čarape sa halterima i s velikom crvenom
mašnom u kosi, klečala pod njim, meni okrenuta leđima. Njena kičma se u savršenoj liniji
violinskog ključa spuštala naniže, ka tračici podvezica, odakle je izranjao dugačak upredeni
rep, koji se spuštao između njenih belih guzova i padao na pod, praveći osmicu koja se
završavala strelastim šiljkom. Stajao sam kao hipnotisan, ne znajući šta da činim, pa sam
nastavio da gledam taj prizor u kome više nisam video njih dvoje, već svoju propast, koja je
imala oblik njihovih spojenih tela, kao neki zaboravljeni suvenir iz grčkih primorskih
gradova, gde se erotika pozne antike mogla kupiti na svakom koraku za dva evra. Bili su
samo kadar sa neke replike stare antičke vaze, na čijoj su se crnoj poprečnoj traci nizale scene
kopulacije nezasitih satira i osmehnutih nimfi, pored jezera, u pećinama, na stenama, ponekad
mnogo njih na gomili, u orgijama kojima su se završavale svetkovine posvećene bogu
Dionisu. Tada me je, učinilo mi se, Ivan primetio u ogledalu i počeo glasno da se smeje, a
zapravo je to bila najava njegovog orgazma, jer je ubrzo ispustio čašu na pod i zagrcnuo se
kao da se guši. Otvorio je usta širom, pokazavši svoje krive zube, a onda je počeo jednolično
da ječi i kevće. Izašao sam, zalupivši vratima za sobom. Sišao sam do lobija i naručio piće.
Verovao sam da me nisu ni primetili, naročito ne Ena, koja je bila posvećena drugim
stvarima. I zaista, sutradan, na doručku, sedeli smo svi za jednim stolom. Nik je prepričavao
svoju posetu muzeju Teror Haza. Na nekom arhivskom snimku, koji je zabeležio Hitlerov
ulazak u Budimpeštu, u mnoštvu podignutih ruku u znak pozdrava Fireru, samo jedan
nesrećnik u invalidskim kolicima ostao je spuštene ruke. Međutim, kada je njegova žena to
primetila, uplašila se i svojom levom rukom podigla je paralizovanu ruku nevoljnog muža.
Ena se osmehnula umorno i zagrizla komad prepečenog hleba po kome je prethodno namazala
bogat sloj sirnog namaza, što se na jednom mestu prelivao na njene prste. Ulovivši moj
pogled preko stola, podigla je obrve kao da me pita „šta si zinuo“. Tako me je gledala ceo
dan. Po tome sam znao da sam svojim slučajnim upadom prošle noći uneo nepotrebne
trzavice u njihov odnos. Ivan nije prozborio ni reč sve do početka svirke, otkad nije prestao da
me nervira nepotrebno dugim solom svaki put kada bi na njega došao red.
Tako je bilo i pretkraj koncerta, kada smo svirali My Favorite Things. Bio je to poklon
Eni, kako je rekao pre početka pesme, za njen rođendan koji će proslaviti u ovom divnom
gradu. Publika je zapljeskala. Svetlost je treperila po crno-belim pločicama stubova koji su
nosili strop u Bisztrou. Sad smo živo najebali, dobacio mi je Grujić vrteći palice. Nik je prišao
bliže mikrofonu, a ja sam se premestio na njegovo mesto. Kada je sa šanka bučno izleteo
zapušač iz šampanjca, krenuli smo da sviramo, pribojavajući se Ivanove deonice na
saksofonu. Sve je počelo da se usporava dok sam prebirao po žicama, činilo mi se da mogu da
pratim let tog plutanog čepa kroz zamagljeni vazduh Bisztroa Jelen. Udario je u jedan stub i
potom rikošetirao ka zidu, završivši u čaši s pivom jednog visokog mladića koji je stajao sa
devojkom u indijskog haljini. Ona je prasnula u smeh. Bozsik je svirao uvodne taktove na
pijaninu, sasvim polako, dok sam ga ja pratio, usporavajući svakim tonom sve više, tako da je
na kraju coltraneovski uvod postao širok kao Rákóczijev bulevar, kojim smo nameravali da
odemo do Oka Budimpešte nakon koncerta. Noć se vukla po ćoškovima, Jobik simpatizeri u
maskirnim pantalonama i duksevima sa kapuljačama sedeli su pored kontejnera dok smo Ena
i ja prolazili pored njih. Znaš li šta znači „jelen“ na mađarskom?, pitala me je tipkajući na
svom telefonu. Nemam pojma, rekao sam, sigurno ne znači „jelen“, „deer“ ili „Reh“. Ne budi
lud, pogledala me je preko ruba telefona, to znači „sadašnjost“, „present“, pa, ako hoćeš, i
„Gegenwart“. Nikad ne bih pogodio, rekao sam. To je vreme u kom ti ne živiš, dodala je Ena
udarivši me laktom u hodu. Zašto tako misliš?, pitao sam je. Pa hajde, reci mi koje stvari ti
najviše znače u životu, osmehnula se. Misliš na stvari, predmete? Ili na stvari, stvari uopšte?
Hajde, daj mi prvo predmete, rekla je. Pa evo, otezao sam sa odgovorom, znači mi srebrna
tabakera koju sam kupio na pijaci u Lavovu, zatim sonyjev mp3 player koji sam dobio za
jednu Novu godinu, par šarenih čarapa koje ne nosim često, prvo izdanje Kind of Blue, koje
sam pronašao u frankfurtskoj antikvarnici, mala figura nosoroga sa Sitonije od ružinog drveta
i, naravno, linzer kolači, ako je džem dovoljno dobar a testo prhko. I simply remember my
favorite things, pevao je Nik, and then I donʼt feel so bad... A tebi?, pitao sam Enu pošto je
napravila grimasu koja je trebalo da znači da je tek delimično zadovoljno mojim odgovorom.
Heh, meni, rekla je zakolutavši očima, pa to je bilo pitanje za tebe. Ali dobro, igramo se...
Svašta mi je važno, znaš. Kao, na primer, srebrne naušnice sa mističnim vrtlogom, zatim
jedne sa lenjom plavom mačkom, onda golicaljka za leđa od ljubičastog paperja, jedna knjiga
pesama Charlesa Bukowskog i šta još, možda Grey December Cheta Bakera. Volim i miris
ranog proleća, kada se jedva razlikuje od zime, ali ga osećaš u kostima, znaš, onako jako,
nepogrešivo...To više nisu stvari, rekao sam. Ne budi sitničav, inače ću pozvati one Jobik
drugare da te ispraše. Učinila bi to? Znaš da ne bih, zastala je načas, dodirnuvši mi donju usnu
palcem. Osim, osim ako... When the dog bites, nastavljao je Nik, when the bee stings, glasom
rezigniranog čoveka, when I’m feeling sad, kome su najvažnije stvari u životu izgubile značaj,
I simply remember my favorite things, i sada je samo plutao između njih, and then I donʼt feel
so bad. Osim ako saksofonista ne bi bio u pitanju, namignuo sam joj. Jebote, ostavi ga više na
miru, ljutnula se Ena pokazujući mi na svetlo u daljini, gde je trebalo da skrenemo u našu
sadašnjost.
Udarac među noge vratio me je u realnost, pa sam se sa Ivanom zateturao unazad, on je
pao na sedište gondole, a ja u stolicu dr Sibinović, koja je konačno isključila sve do na svom
stolu, ostavši mirno da prati izlomljene grafikone na ekranu svog računara, koji su proticali
kao reka, bešumno, beležeći bioelektričnu aktivnost mog mozga. Zaspali ste, rekla je ne
dižući pogled sa ustalasanog encefalograma, ali nakratko.
 III
KARNEVAL
PACOVA
Kovin, jun 2016.
Djelem, djelem, rekao bi moj prijatelj Kujtim, kazao je zadihani dr Julius pred starom kapijom
od kovanog gvožđa koja je gledala na pustu ulicu, lungone dromeja. Spontano smo se uhvatili
za rešetke i prislonili lica uz ruke. Tom ulicom koja je sekla grad na dva dela, povezujući
njegov južni dunavski krak sa severnim izlazom ka Deliblatskoj peščari, tek ponekad bi
prošao neki yugo kao da dolazi iz daleke prošlosti. Uvek bih se setio te pesme na ovom mestu,
poverio mi se starac čiji glas je tog junskog sparnog dana podsećao na zujanje mušice,
ulovljene u paukovu mrežu. Dugo bi pričao, a potom bi zaćutao i nastavio da teško diše. Kada
su njega hospitalizovali ovde, Lady M. je na mesto direktora postavila dr Rodića, svog lekara
od poverenja koji se na tom mestu zadržao do pre samo godinu i po dana. Bolnica je počela da
se menja, da klizi unazad kao kamen koji su generacije, izgleda, uzalud gurale uzbrdo. A kada
su ovakve institucije bile u pitanju, ta regresija je mogla da ide samo u jednom pravcu. Ljudi
iz njegove branše to dobro znaju, ali samo bi se retki usudili da to javno i kažu. A i šta bi tu
moglo mnogo da se priča, dovoljna je jedna nemačka reč, kojih je, inače, puna psihijatrija, pa
i njegova, socijalna, koja ne priznaje da bolest ikada nastupa bez prethodne društvene ili
političke igranke: Narrenturm. Ne, to nije bio samo najstariji sačuvani evropski azil za
mentalno obolele, koji će kasnije nazvati kulom ludaka, već je, tokom duge povesti takvih
azila, ta bečka građevina u vidu cilindra, a zapravo kolača kuglof, postala metafora jednog
stanja regresije psihijatrije i tretmana pacijenata. Kliziti u Narrenturm značilo bi vraćati se u
ono prvobitno stanje koje mora da je zatekla komisija habsburškog imperatora Josefa II kada
je ušla u složeni sistem laguma ispod manastira bečkih franjevaca kapucina, koji su tu
izolovali svoju sumanutu braću, duboko ispod zemlje, u tamnim ćelijama, gde je njihovo
zakleto siromaštvo moglo da sagori zajedno sa bolešću koju je monaška zajednica prepoznala
kao stanje nepoželjno za svetlost dana. Takva otkrića u povesti uvek idu združeno sa idejama
željenog napretka. Dr Julius je onda odlepio svoje lice od kapije i pogledao ka meni kroz
nabore kože, koji su mu sve više zatvarali oči: Rekoh napretka, a hteo bih da kažem nešto
drugo... Tada, krajem osamnaestog veka, imperator Josef II vratio se iz Francuske zadivljen
tamošnjim azilima za mentalno obolele, što je želeo da pokrene i u Beču, pa je pozvao
ondašnjeg dvorskog arhitektu Isidora Canevalea da mu izgradi nešto slično. Svakako je
Canevale dobio specijalnu dozvolu da prethodno siđe u katakombe kapucina, kako bi se
nadahnuo njihovim rešenjem. Dr Julius je početkom osamdesetih, sa jednom grupom
jugoslovenskih psihijatara, posetio bečki Centar za istraživanje mozga, a u okviru njega i
Narrenturm, kao polaznu tačku od koje se evropska psihijatrija udaljila stotinama godina u
budućnost. Međutim, kada je stigao u Kovin sa dijagnozom koju mu je napisao nekadašnji
prijatelj dr Kokot, setio se tog mesta koje je bečki arhitekta Canevale izgradio po receptu
Male braće kapucina: zdanje od pet kružnih spratova sa po dvadeset osam ćelija dizalo se
uvis, presečeno jednom centralnom zakrovljenom komorom, koja se prostirala u pravcu sever-
jug, kao kazaljka na mentalnom kompasu carstva. Njegov kolega iz Ljubljane tada se
smejuljio, rekavši kako su slatko to napravili Habsburgovci, a zapravo ničeg tu slatkog nije
bilo osim podsećanja na kuglof, ili Gugelhupf, kako se u Beču zvao taj slatki blagdanski hleb.
Možda je najslađi deo bio, prisećao se dr Julius, to što su se na zgradi nalazili još uvek tragovi
prvih gromobrana, čija je instalacija bila spuštena do centralne komore. Niko nije znao da im
kaže da li je bilo u pitanju i prvo eksperimentisanje elektricitetom na ljudima. U tom ludom
Gugelhupfu, baš kao i u kovinskom kuglofu, koji se od izvornog razlikovao po strukturi, ali
ne i po suštini, sve je bilo moguće. Ideju o hvatanju elektriciteta iz atmosfere nekim
primitivnim gromobranom proširio je pastor Diviš sredinom osamnaestog veka. Misterija
galvanskih struja širila se kontinentom, nadahnuvši i Mary Shelley, mladu spisateljicu iz
Engleske, koja je pre pisanja svog Modernog Prometeja putovala Evropom, u potrazi za
alhemijskim rešenjem dizanja iz mrtvih, odnosno kreacije novog čoveka – elektricitetom.
Sasvim praktično rešenje, zaključio je dr Julius, isprativši pogledom biciklistu koji je
promicao pokraj kapije Zavoda sa štipaljkama na nogavicama, Shelley je mogla da nađe u
bečkom Narrenturmu, gde je društvo ne tako davno pokušavalo snagom atmosferskog
elektriciteta da leči mentalno obolele i vrati ih u zajednicu zdravih.
Nije čudo, amico mio, što je terapija strujom ponovo oživela krajem tridesetih godina,
rekao je dr Julius okrenuvši leđa kapiji. Kada su njegovu majku Flavijanu stavili na ETC, ona
je iza sebe imala jedan težak period, komplikovan porođaj i osećaj odbačenosti koji je počeo
da se kombinuje sa prisilnim mislima o izdajstvu. To je možda imalo veze sa kampanjom koju
je sprovela sestra Andrina Hlebec, označivši je kao otpadnicu od Hrista, a možda je i rešenost
njegovog oca Dezidera da se odrekne svojih revolucionarnih ideja i mirno otputuje u Zagreb
uticala na njen duboki unutrašnji konflikt. Kod Flavijane sve je izgledalo mirno dok je jedne
večeri zajapureni čika Božidar, raskopčane košulje, nije uneo na rukama u sobu. Ona se
batrgala i grebala po licu kada ju je spustio na krevet. Kao u nekom transu, smenjivali su se
plač i smeh, zbog čega je dr Zahradka odlučio da baš ona bude prva pacijentkinja na ETC
terapiji u Kovinu. Potom bi nastupio dug period remisije, u kome bi ona postajala sve tiša ali
ponovo funkcionalna i posvećena svome detetu i poslu u činovničkom odeljenju Božidara
Severa. Na jednoj fotografiji iz tog perioda zabeleženo je celo računovodstvo bolnice, njih
petnaestoro. U sredini, na klupi, sedi gojazni gospodin Sever u belom odelu, dok sa njegove
leve strane, sa nogom preko noge, sedi potištena Flavijana, koja je kosu ofarbala u crno, ali je
udovoljila njegovoj želji da tog dana ipak obuče svetlu haljinu, sa velikom mašnom oko vrata,
i obuje bele sandale koje joj je on poklonio tog proleća 1937. Kada je mnogo godina kasnije,
dospevši ponovo u Kovin, iskopao tu fotografiju u jednom srušenom magacinu iza staje, dr
Julius držao ju je u rukama kao relikviju. Tada je shvatio da su Sever i Flavijana, u kontekstu
tamnih i sivih odela ostalih činovnika, već po svojoj garderobi i načinu držanja, izgledali kao
par spojen nemilim udarcima života. Ona se pritom desnim ramenom nevoljno primakla ka
njemu, dok je njegova leva ruka, oslonjena zdepastim prstima o koleno, još uvek
galvanizovano poigravala nakon toliko godina. Iako je Flavijana delovala hladno i ispijeno,
njena lepota još uvek nije zgasnula. Njeno otmeno lice nije otkrivalo tugu, već je zračilo
zapitanošću, dok bi pronicljiv posmatrač na osnovu njenih krhkih ruku, prekrštenih na
stomaku, mogao u tom gestu da primeti bol žene kojoj je u životu oduzeto nešto najmilije.

Devedesetih godina, vita miserabile, rekao je dr Julius, pokazujući mi na veliki

transformator u blizini, vrlo često ni struju nismo imali. Ni grejanja nije bilo, pa ni hleba.
Dovozili su povremeno neke bajate, ukočene vekne, naročito kada je jedan deo bolnice pripao
Ministarstvu vojske, koje je tu otvorilo Zavod za rehabilitaciju veterana. Tada su počeli da
isporučuju splačine koje ni vojska nije mogla da pojede, a koje su svi popularno zvali
vojničkim žargonom drnč. Stizale su kamionom u starim prohromskim kazanima iz kojih se
sipalo direktno u porcije. Dr Julius se sećao svog prvog jutra u Kovinu, kada su mu dali nešto
nalik na manjerku i poslali ga do vojnog kamiona u dvorištu ispred kojeg je čekao red
promrzlih pacijenata. Tada je pomislio na svog psa Papu, koga je poslednji put video kada su
ga poveli iz Čingrijine ulice. Da li je njemu neko dao da nešto pojede? Šnauceri nisu
razmaženi psi, pa ni njegov Papa to nije bio. Tešilo ga je samo jedno – to što je ostao napolju,
a ne u stanu. Papa je dobro znao sve njihove staze i mogao je otići do dr Kokota, koji mu
sigurno nije otvorio vrata, ali je isto tako mogao da odjuri i do Zvezdarske šume, pa i do Vrha
Beograda. U restoranu bi ga prihvatili kada bi shvatili da mu nema vlasnika. Možda su se i
raspitivali za njega, ali im je onda neko skrenuo pažnju da im to nije bilo baš pametno.
Uostalom, kada neko nestane iz društva, a to se ne objavi u novinama, obično nikog više i ne
zanima gde je taj nestao. Njegovi bližnji pokušavaju na raznim šalterima, gde se obično traže
nestali, ali u Srbiji nijedan šalter ne daje takve informacije jer su oni napravljeni samo da te
nesrećnike upute na drugi šalter, pa na treći, a kako vreme prolazi, na čitavu mrežu šaltera,
gde se niko i ništa nikada nije moglo pronaći. A zamislite, amico mio, dodao je dr Julius uz
smešak, kada iza tog nekog nestalog ostane samo pas, pa makar se on zvao i Papa Celestino,
kako se zvao njegov šnaucer. Na koncu nestaje svaki trag. I niko se ne pita šta se dogodilo s
tim čovekom, niti sa njegovim stanom, nikome nije čudno što se njegova biblioteka razvlači
po Kalenić pijaci, Karađorđevom parku, naposletku i po Zelenom vencu, sve do pančevačkog
ili novobeogradskog buvljaka. Mada tamo još ima nade za njegove knjige, naročito za one
nerazumljive kulturtregerima i policiji, kao što su bili njegovi bibliofilski primerci Kopernika,
Dantea, Leonarda, Spinoze, Boccaccia, Paracelsusa ili Maimonidesa. Te knjige su obično
najjeftinije, niko ih neće, povlače se po kontejnerima, da bi ih na koncu pronašli Romi, koji,
za razliku od doktora sa Beogradskog univerziteta, imaju instinkt radoznalih ljudi pa takvu
robu obično prikupe u posebne kolekcije, koje potom nude u paketu pod parolom „samo za
učenog čoveka“. Tako su jednom u Pančevu, gde bi se na buvljaku mogli naći i spisi pape
Celestina V koje je pisao u fumonskoj tamnici, prodali teološke rasprave ruskog emigrantskog
profesora Sergeja Troickog u paketu sa rukopisom autobiografije drugog ruskog izgnanika,
Vladimira Mošina. Koštalo je ukupno trista dinara, ali taj paket je kupio neko pametan pa ga
je odneo do Pančevačke biblioteke i tako spasao. Da se razumemo, rekao je dr Julius,
skupljajući prste obe ruke okrenute naviše, činjenica da neke knjige završe u biblioteci ne
menja mnogo na stvari, jer i te su institucije pune budala koje jedva znaju da čitaju, ali i među
njima se nađe poneko koga to uistinu zanima. Zato se on nadao da su i njegove knjige
pronašle svoj put. Kada je u jesen 2003. u Zavod stigla komisija iz Vašingtona, svi su bili
zatečeni jer su ti ljudi u novim odelima, dobro uhranjeni i saosećajno osmehnuti, delovali kao
da su stigli sa drugog sveta. Isto tako su pacijenti delovali njima, samo je njihov svet pripadao
užasu Lady M. i njenog supruga, užasu kakav je u Zavodu nastavio da traje i posle njihovog
pada sa vlasti. Neke od tih scena zabeležene su u izveštaju koji je prvi put otkrio javnosti u
kakvom su mračnom svetu kovinskog Narrenturma pacijenti vegetirali godinama: gladni,
vezani, zaboravljeni, iscrpljeni i bolesni. Promena koja je nakon toga usledila trajala je samo
jedan dan. Tada je svaki bolesnik dobio po jedan pečeni batak uz malo vodnjikavog pirea,
podeljeni su isprani ali celi bolnički mantili i doveden je jedan fotograf Tanjuga da sve to
slika i pokaže javnosti da je sve ono bila strana propaganda i da Narrenturm zapravo ne
postoji. Komisiju, koja uskoro treba da dođe u Zavod, rekao je dr Julius, ponovo žele da
ubede u to da Narrenturma ovde nema. Za njih će se organizovati predstava, ali ne sa
pečenim batacima, već sa živim glumcima iz terapijskog vašara dr Sibinović. A to im neće
tako lako proći. Dr Julius mi je pritom spustio ruku na rame i zagledao mi se u oči, kao da želi
da proveri koliko pouzdanog saučesnika može imati u meni. Odlučio je da sledi veliku ideju
dr Franca Basaglie, rekao je na kraju, da negira ovu instituciju i potraži izlaz za sve nas.

***
 Kako nema informacija, vikao je inspektor Božović, pošto sam mu rekao da nisam
primetio ništa čudno, kako to, Isakoviću? A meni je najavljena međunarodna komisija za
dvadeset prvi jun! Njih petoro, sa našim ministrom vojnim, dolaze da trkeljišu po bolnici. A
zbog čega? Sve zbog one male Sirijke koja se udavila! Pa što je onda nisu primili preko
granice, nego je ostala kod nas? Iz Wiesbadena javljaju da su lezije na njenom mozgu
uzrokovane nekim „hemijskim sredstvom ili drugim nehumanim tretmanom“! Pa budite vi
humaniji. Da vas vidim! Ja ovde imam gomilu ratnih bolida koji bi, inače, bili spremni da
pobiju pola komšiluka, imam onog gore što svaki dan viče kako nam mnogo dobro ide, a u
stvari davimo se u govnima. Još i migranti preko, suicidi, homicidi, narkotici, silovanja,
marketinzi, pizdarije, glava mi je kao bokserski džak. I šta sad, Isakoviću? Šta? Ja treba da
obezbedim da oni dođu, pregledaju sve i shvate kako smo odlični, kako sve ide kako treba? Pa
moj šef mi jebe mater svaki dan, a na kraju će me smeniti i baciti na Slaviju da regulišem
saobraćaj. Ali, znaš, rekao je pošto je ustao i počeo da se šeta po kancelariji, ne plaši se
Božović Slavije. Tamo ću bar mozak da odmorim. Jeste zagađenje najveće u Evropi, ali biće
mi bolje nego ovde, gde se sprovode evropski projekti. Pa gde su vam rezultati? Ne znam,
rekao sam, ja sam samo pacijent. Ma zabole me što si ti samo pacijent, pitam gde su vam
rezultati! Koliko izlečenih za godinu dana? Za dve godine? Gde je Sibinovićka sad? Ona je
odgovorna za projekat sa Holanđanima. Kad su došli prvi put, svi su pričali kako će nam
procvetati lale... A šta smo dobili, jednu utopljenicu, jednog umobolnika koji truje unaokolo,
jednog ubicu koji krije oteto oružje i gomilu majmuna koji ih slede. Jebeš ti takvu medicinu.
Završio sam i ja neke škole, znaš. Znam i ja šta je evolucija, sve to majmunisanje, što si veći
majmun, to lakše opstaješ. Šimpanze odlaze na Slaviju i Autokomandu, pavijani na
direktorska mesta, orangutani u parlament, a gorile na Dedinje i Andrićev venac. U celoj toj
majmunskoj igranci, zaključio je Božović, pošto se zaustavio i naslonio na zid pored prozora,
svi sanjaju o tome da postanu bar pavijani. Je l’ pratiš ti mene?, pitao me je posle kraće
stanke. Pratim, da, ali ne razumem to sa pavijanima, odgovorio sam, nisam ih primetio, bar ne
u našoj bolnici. Pa ovde ih i nema, jebiga, ovo je evropska fora, upravljanje sistemom bez
pavijana. Kao, svaki doktor polaže račune svom orangutanu, hoću da kažem ministru, ili vođi
projekta, koji sedi negde, u nekoj pizdi materini, u Leidenu, u Brusselsu, u Heidelbergu, ili
naposletku u Kabulu, što da ne, ako drugi projekti to zahtevaju. Ma sve sam ja proučio. Sve te
organizacione šeme. Rogovi su mi izrasli dok sam pohvatao ko tu šta radi. Eto, na primer,
Sibinovićka... O, kako me tek ta nervira... Ona ti je direktno odgovorna svom šefu projekta u
Leidenu, nekom dr Heegu, zatim koordinatoru projekta ispred fondacije PrimaLIFE, kao i
predstavniku farmaceutske industrije, čije lekove ovde plasiraju. Njeni izveštaji su studije o
delovanju lekova koje naše Ministarstvo zdravlja od njih dobija besplatno, ali kao
protivuslugu pruža mogućnost rada na terenu, tj. u ovoj bolnici sa pacijentima. Kapiraš? Ne
kapiram, rekao sam. Vidim da ne kapiraš, zato si ti tamo a ja ovde, osmehnuo se cinično
Božović, češkajući se po neobrijanom obrazu. Sad, budi ti pametan u ovom sranju, rekao je
više za sebe, na kraju ispada da treba da radim posao naših farmaceuta, i lekara, i inspektora
rada, i agencije za uvoz lekova. A sve zbog ovog i sličnih sranja. Inspektor Božović je iz
džepa izvadio plavu kutijicu remedrona i bacio mi je u krilo, rekavši da je sve to neispitano i
da sada on treba da istraži delovanje tog leka. Dok je shvatio šta su blokatori a šta transmiteri,
glava ga je zabolela, ali između tih sranja postoji nešto stvarno zajebano i opasno. Da, ovo je
moj lek, potvrdio sam. Koliko opasno? Jebiga, prilično, konstatovao je Božović vrativši se za
svoj sto, još nisam siguran, ali mogao bi da natera čoveka da se obesi o neki klin. A ako se
takvo nešto desi, trebalo bi hitno da se ovakav lek povuče iz opticaja... A da li je Asja,
možda..., pitao sam. To se i ja pitam, prekinuo me je. Ne verujem ja više nikome ovde, svi oni
rade za debelu lovu, a mene, jebiga, čeka Slavija ako nešto zajebem. Ako oni nešto zajebu,
samo okrenu list, novi projekat i piče dalje. Ko živ, ko mrtav! Mislim, ja ću preživeti na
Slaviji, za tebe, ovde, ne znam... A možda bih, recimo, mogao da te izvučem odavde... Ko
zna... Zato te i molim za uslugu... Svaku sitnicu u vezi s ovom terapijom hoću da znam. Je l’
to jasno? Jasno je, potvrdio sam. I sa tom predstavom koju Sibinovićka sprema za delegaciju,
nastavio je Božović. Ne želim da ispadnem majmun na kraju. Sve je jasno, rekao sam i izašao
napolje u vreo letnji dan.

***

Mali Ðuri sa nacrtanim brčićima stajao je nasred ordinacije i gledao nas zbunjeno, kao
da mu ništa nije jasno u vezi s tom predstavom, ni kako bi se njegova priča uklopila u A
varázsfuvola, za koju je on nekad čuo od profesora muzičkog, nekog Žugića, koji je bio
smešan kao inspektor Radiša iz crtanog filma, zbog čega su ga svi tako i zvali, Radiša, a skoro
nikad Žugić, niti profesor. Bio je to proćelav čovečuljak sa naočarima velike dioptrije koji bi
često, kada bi đacima pustio neku ploču na gramofonu u staroj školi u Kovilovu, davao takt
nogom. I još bi dodao, onako, za sebe: Božanstveni Mozart, boga ti... Ðuri je potom zatražio
od dr Sibinović da pusti muziku, kako bi nam što bolje opisao tog profesora kog se prisećao iz
mladosti. A pošto je prigušena pesma krenula, Ðuri je stavio pohabani polucilindar na glavu i
oslonio se o improvizovani štap od kiselog drveta, koji se iskrivio pod njegovom težinom.
Spustio je potom drugu ruku na bok i počeo da udara takt isturenom velikom cokulom.
Podsećao je na trapavog klovna koji bi svakog časa mogao da se sruši na pod.
Nije tačno da on i njegov drug iz klupe, plavi Tibi, nisu voleli muziku, ali ta Mozartova
baš im i nije prijala, pa su se iza leđa smejali Radiši, koji se u zanosu vrteo duž učionice. Na
odmoru bi znali da zaplešu zajedno u hodniku, karikirajući Žugićeve kretnje, sve dok ih
jednom prilikom nije ulovio nedaleko od zbornice i dobro izribao. Za kaznu, morali su da
nauče sve o bečkim klasičarima, ali njemu to nije išlo lako, pa je molio Tibija da mu
pomogne. Tako je i bilo, dok se Radiša šetao učionicom, on je čitao sa Tibijevih usana i
polako sricao odgovore. Zahvaljujući tome, završio je razred sa dovoljnim uspehom, pa je
celo leto sa svojim drugom mogao da provede na Dunavu, pecajući ribu. Ez aztán az élet,
rekao bi mu Tibi dok su ležali na obali i gledali u večernje nebo. Da, ovo je život, potvrdio bi
Ðuri, prdnuvši, zbog čega bi obojica prasnula u smeh. A ne ono Radišino ubijanje u pojam. A
onda se neka zvezda otkačila sa jednog kraja neba i počela da pada, činilo im se, pravo u
Dunav. Za njom se istegao vatreni rep preko celog svoda. Usledila bi potom druga, pa treća,
čitavo jato koje je noćno nebo osvetlilo kao da gori.

Bili su u rovu pod kotom 601 kada ga je Tibi protresao bunovnog, jer on nije mogao da
poveruje da se nebo usred noći može zapaliti. Mint a pokolban, reklo je to klovnovsko lice
dok su mu se oči razrogačile od užasa. Takvo nešto kasnije je čuo samo od bácsi Juliusa, koji
mu je pričao da u paklu ljudi trče pod vatrenom kišom. I da su im glave okrenute natraške,
prema guzici, da ne vide kuda jurcaju. To je on stvarno doživeo, mada bi voleo da je sve bilo
samo san. Učke su započele ofanzivu iz noćne tmuše i magle, zasipajući njihov mali vod
vatrom iz sveg mogućeg naoružanja. Bili su u šumarku, na jednoj uzvisini, u rovovima koje
su iskopali ranije. Ispod njih, duboko, zamukao je i potok Morina. Činilo mu se da njime otiču
rastopljeni komadi gvožđa koji su ih prethodno promašili. Tresao se kao prut. Nema više
nazad, Ðuri, čitao je sa usana svog školskog druga, jer nije mogao da ga čuje od detonacija.
Ovo je gore od Mozartove arije, smejao se Tibi, udarajući takt o cev svoje automatske puške.
Sećaš se Radiše? Ðuri je već bio zajapuren u licu i samo je zatresao svoje velike rumene
obraze, poklopivši uši rukama da ne bi ogluveo od eksplozija. Tog trenutka bi pristao da mu
stave slušalice na uši i puštaju mu bečke klasičare do kraja života, samo da se nije nalazio tu,
nedaleko od granice sa Albanijom, odakle su sukljali projektili. Talasi vatre, puškaranja i
nadletanja aviona smenjivali su se kao dani i noći, praćeni kišom i maglom. Retki su bili
trenuci zatišja, pa čak i tada su snajperski hici vrebali odnekud, tako da se iz rova nije moglo
daleko, samo do jednog starog hrasta, kuda bi kasno noću borci otpuzali da vrše nuždu.
Između kraja rova i tog hrasta bio je jedan kamen koji im je služio kao predah dok bi prelazili
čistinu od sedam-osam metara. Za Ðurija je odlazak do nužnika predstavljao pravu dramu,
budući da mu je metabolizam radio brzo, naročito kada bi se uplašio, pa je često, puzeći
najpre do kamena, a potom do hrasta, umeo da deo posla završi u pantalonama. Njegove
stomačne tegobe bile su često jedini izvor zabave tih dana. Ponekad bi se tresao od muke i
sam, a onda bi počinjao nekontrolisano da se smeje, dok su šrapneli tupo udarali u tlo iznad
rova, zasipajući ih zemljom i peskom. Jednog dana, Ðuri je osetio da neće moći da izdrži do
mraka, pa je počeo da se previja, držeći se za stomak. Ječao je, huktao i znojio se kao u
groznici. Tibi mu se približio i uhvatio ga za potiljak, rekavši mu da mora da izdrži još malo
jer je vladala mrtva tišina na potezu od pedesetak metara, koliko su bili udaljeni od
neprijateljske linije vatre. Niko se nije usuđivao da se pokrene niti da puca. Izgledalo je kao
da je svima dosta tog rata, samo je Ðuri drhtao, držeći se za naduveni stomak, koji je radio
iako danima nisu imali šta da jedu. Mikor lesz már ennek vége?, pitao je Tibija. Dok nas ima u
ovom rovu, Ðuri, osmehnuo mu se drug, vidiš da smo zaboravljeni od svih. Ðuri se osvrnuo
oko sebe i prebrojao sedmoricu boraca, zatim je izvirio iz rova i osmotrio čestar iznad njih.
Sve je bilo mirno, mogao je da čuje samo svoje disanje. Idem ja, Tibi, rekao je iznenada i
iskočio iz rova. Počeo je da se kotrlja ka kamenu, na putu do drveta, kada je odjeknuo pucanj.
Ðuri je jeknuo i istovremeno se ispraznio u pantalone. Osećao je bol u zadnjici, ali nije smeo
da se makne iako je za dužinu tela još bio daleko od kamena. Kako mu je obraz bio ukopan u
zemlju, video je najpre jedan busen trave, iza njega zaravan, pesak i kamen, ostatke od deblica
kojima su ojačali rov, rupe od projektila, jedan veliki panj u daljini koji je ličio na onaj pored
kog su pecali na Dunavu. Zapitao se da li će ikada više pecati zajedno. Pulsirajući bol u
zadnjici opominjao ga je da mu vreme ističe, ali on se nije micao. Iako je bio na otvorenom,
nisu više pucali u njega jer su procenili da je gotov. A u stvari bio je živ sa rupom u dupetu i
konačno ispražnjenih creva čiji sadržaj nije osećao u pantalonama. Jedino bi ga povremeno
obuzimala neka drhtavica. Tada je iz rova provirio Tibi, a kada su im se sreli pogledi, naglo je
iskočio i krenuo povijen prema njemu. Prvi pucanj ga nije zaustavio, skočio je, zgrabio Ðurija
za uprtače i prebacio ga preko sebe, ka rovu. Gyere, dagi!, viknuo je Tibi, mrdni se, debeli!
Odgurnuo ga je kao bačvu koja se ubrzo skotrljala u rov. Ðuri je ležao na leđima, dok je neko
od boraca puzio ka njemu, vičući: Jebalo te tvoje sranje, Mađar! Pogledao je naviše, ka
komadu neba koji se video iz rova, a onda je ugledao Tibijevo lice koje se nadnelo nad njim.
Tada je odjeknuo još jedan snajperski hitac od kog se Tibi naglo uozbiljio, kao nekad, na času
muzičkog, kada nije mogao da se seti ko je komponovao Rekvijem. Zato je ispružio ruku ka
Ðuriju, koju je on prihvatio, čvrsto je stegnuvši. Pokušao je da ga povuče nadole, ali bez
uspeha. Za prijatelje vredi... živeti..., rekao je Tibi, krkljajući: Bassza meg, Gyuri... nem
sikerült... Nisam uspeo... Ja nisam...

Kada se nakon rata vratio u Kovilovo, Ðuri je najpre otišao na Tibijev grob. Humka je
bila ulegnuta, zlokobna pukotina se otvorila ispod krsta. S takvom pukotinom u duši Ðuri se
odvukao do bakalnice u starom PKB-ovom naselju, gde je odrastao s Tibijem; njihovi prozori
gledali su se preko malog parka. Kao deca, dogovarali su se odsjajem sa ogledala. Uzeo je
pivo i seo na klupu ispred prodavnice, gde su lokalni pijanci uveliko ćaskali o HAARP
antenama u Barajevu. Videvši ga, neko je pomenuo Tibija i kako je čuo šta je on rekao kad je
poginuo na Košarama. Znao je tog pijanca u prljavoj majici sa logom PKB-a još iz detinjstva,
zvali su ga Batica jer se svima tako obraćao, samo je sada bio mator, posiveo od alkohola i
lošeg života. Sedeo je i pričao šta je čuo od nekog dobrovoljca koji mu se kleo da je bio pored
Tibija kad je on poginuo. Kažu da je Tibi junački iskočio iz rova i pozvao snajperistu da puca
u njega, kako bi konačno otkrili njegov položaj. Dobio je najpre jedan metak, ali on je ostao
na nogama, batice moj, provocirajući, a kada je ispaljen i drugi, samo je rekao „Za ovu zemlju
vredi umreti“, okrenuo se i pao među drugove. Ðuri se zagrcnuo pivom, pa je počeo da kašlje
i štuca. Szarik, rekao je Ðuri naposletku, baljezgaš! Ma šta ti znaš, debeli, nacerio se Batica i
šutnuo Ðurija. Tibi je heroj! Naš heroj! Tako je!, potvrdila su ostala trojica koja su slušala šta
im Batica priča. Jašta, promrsio je jedan od njih, za ovu zemlju, i za ovaj propali PKB vredi
umreti! Aj’, živeli! Za Tibija! Kada se odmakao dovoljno daleko, Ðuri je šakama napravio
levak i kroz njega viknuo: Treba živeti! Za prijatelje treba... Tada je Batica ustao i zavitlao
svoju pivsku bocu prema njemu. Flaša je pala na ispucali pločnik kroz koji je džikljao korov,
ne razbivši se. Od tog dana se proširila priča, rekao je snuždeni klovn ispod halbcilindra, kako
je njegov prijatelj iz detinjstva više voleo smrt od života, mnogo više rov od pecanja, a najviše
otadžbinu koja ga je jednog jutra isporučila njegovim ojađenim roditeljima, u kovčegu.
Ostavili su ga pred vratima i otišli. Bez komentara. Bio je rat, pijanci su sedeli pored frižidera
bez struje i pili toplo pivo, sa tranzistora na baterije čulo se Volimo te, otadžbino naša, vojska
je harala po albanskim selima, a glineni golubovi su ubijani isto onako kako se u Kovilovu
radilo u mirnodopskim uslovima, takmičarski. Tek kada se, mnogo kasnije, priča pijanaca iz
Kovilova proširila, počeli su da dolaze novinari, a potom i funkcioneri, zainteresovani za
Tibijevu pogibiju. Na kraju je priča stigla i do predsednika i njegove svite. Video ih je Ðuri na
televiziji, svi su bili srećni zbog Tibijeve junačke smrti. Oči su im se caklile ispod cvikera dok
bi pričali o tim poslednjim trenucima života njegovog prijatelja. On je dao život za otadžbinu,
govorili su, ali Ðuri je želeo da im kaže da je tog 28. aprila 1999, u potoku Morina, jedina
Tibijeva otadžbina bio on, Gyuri, sa svim svojim manama i problemima, naduvenim
stomakom, krivom kičmom, čestim prolivom i nezaustavljivim gasovima, koji su se od
ranjavanja samo pojačali. A za takvu otadžbinu niko nije trebalo da gine, naročito ne njegov
prijatelj Tibor Cerna. To je, uostalom, na kraju rekao i sam nad onim rovom, a zvučalo je kao:
Ne seri više, Ðuri!

***

Na ekranu se najpre ukazao visoki daščani zid sa grafitom dekomponovane američke

zastave, levo su bile ustalasane bele pruge na crvenom polju, desno samo plava mrlja sa
jednim crumbovski pokislim beloglavim orlom, koji je šmrcao zureći ka jedinom prozoru na
tom zidu, označenom kao A Window into the Future. Kamera je onda počela da se primiče
otvoru, koji se lagano širio u sliku luke, čiji su moćni obalski kranovi stajali u nizu, glava
pognutih iznad metalnosivog mora. Kadar se potom spuštao ka širokim platformama sa
betonskim žardinijerama na kojima su sedeli ljudi, pili svoju kafu i borili se sa ogromnim
kuglama sladoleda. Jedan dečak bakarne kože i tamne kose otrgao se iz majčine ruke i potrčao
nizbrdo ka malom kružnom trgu na ulazu u pijacu, iznad kog je stajao veliki natpis Pike Place
Market. Tamo je cirkulacija ljudi bila mnogo veća, a kako se kamera mobilnog telefona
približavala, rasla je i galama nadomak piljare i izbačenih tezgi sa zaleđenim plodovima mora.
Videla su se ogromna usta zagasitorumenih riba koje su provirivale iz leda najbliže vitrine.
Nizali su se ukočeni pipci džinovskih oktopoda koji su izgledali kao da su najednom
zaboravili da se kreću. Dečak je prišao jednom i bojažljivo ga dodirnuo. Iz dubine gužve, iza
njega, čuo se glas njegove majke Indijanke koja ga je zvala nekim teško razumljivim imenom
od kog sam ja čuo samo jedno „mish“ na kraju. Mish se, međutim, nije osvrtao na njene
pozive, sve ga je zanimalo, pa je jedan ukočeni krak oktopoda izvukao iz leda i pokušao da ga
rastegne. Ubrzo, dečak je prešao na druge vrste, najpre na tamne ribe sa izboranim staračkim
licima, pa na velike morske zvezde što su kao uveli suncokreti polegle po gomilicama leda.
Mish se rukovao sa jednom i vragolastim pogledom potražio majku preko ramena. Ona je
stajala prekrštenih ruku i vrtela glavom. Mish, rekla je, to nije za igru, idemo kući. Ali ne,
odgovorio je dečak, moram da vidim i blobfish. Rekli su da ih ovde ima. To su gluposti,
idemo!, rekla je žena i krenula u nameri da tako natera dečaka da je sledi. On je još nekoliko
trenutaka gledao u dugačku vitrinu sa ledom, potom u nasmejanog prodavca u beloj kecelji,
iza čijih ramena se prostirala velika američka zastava. Šta hoćeš, mali?, pitao je. Tražim
blobfish, kazao je dečak, zabrinuto pogledavši ka majci, pa onda opet u prodavca. Blobfish,
nasmejao se čovek, je F to nešto iz onih filmova? Mi prodajemo ribu koja se jede, a ne koja
jede nas! Ne, ne, ubeđivao ga je Mish, to je riba sa dna okeana, umorna je i stalno joj se
spava. I meni se spava, mali, smejao se prodavac, okrenuvši se ka novoj mušteriji, koja je
pokazivala na oktopode. Tada se odnekud, iz gužve, oglasio zvuk doboša, najpre sporadično,
a zatim sve učestalije. Dečak se trgao, pogledao u majku i, shvativši da se većina prolaznika
osvrće ka tom zvuku, potrčao i sam, da bi ubrzo izbio na plato gde su se dvojica Indijanaca,
odevena u tradicionalnu odeću, sa perjem, resastim pantalonama i mokasinama, spremala da
izvedu svoju tačku. Mish je zapljeskao dlanovima i izašao ispred cele gomile, prišavši sasvim
blizu Indijancima. Jedan od njih sedeo je na zemlji prekrštenih nogu i pokušavao da pronađe
ritam na svom dobošu. Povremeno bi nešto i zapevao, ja-heej, dok je drugi Indijanac, ukrašen
belim i crvenim trakama na podlakticama, kao i dugačkim perjem na leđima, koje mu se u dva
niza spuštalo naniže, pokušavao da ga prati. Polovina lica mu je, od jagodica i nosa pa nadole,
bila prekrivena belom bojom, tako da je izgledao kao polunoćno biće, koje je sada, pred
malim Mishem, izvodilo svoj drevni ples. Ispod kolena je nosio po dve niske srebrnih
praporaca koji su čangrljali u ritmu njegovih kretnji, dok se malim crvenim štitom zaklanjao
od nevidljivih udaraca. Stasiti plesač se kretao dvokoracima, koje bi pravio svakom nogom
pojedinačno, tako da je njegovo kretanje ličilo na izazivanje nekoga ili nečega, što nisam
mogao da shvatim sa tolike razdaljine, samo mi je bilo jasno da njegov put nije bio onaj koji
su svi posmatrači na tom trgu mogli da vide između parkinga i prvih tezgi. On je, naprotiv,
plesao nekim zaboravljenim stazama koje su nekada davno postojale na tom mestu i koje su
pamtili samo još retki pripadnici njegovog naroda. Udarci doboša i pevanje, ja-heej, podsticali
su ga da neumorno napreduje dalje; iako se vrteo ukrug, činilo se da putuje nekud daleko.
Povremeno bi prilazio radoznaloj gomili: jedan gojazni belac s majicom na kojoj je bilo
razvučeno lice predsedničkog kandidata Trumpa prestao je da jede svoj hamburger, pa je
samo zapanjeno zurio, otvorenih usta, u to biće koje je plesalo pred njim. Kada se Indijanac
udaljio, on je spontano nastavio da žvaće, osmehnuvši se ženi pored sebe. Mish se polako
približio majci, koja ga je uhvatila za ruku. Kakav je to ples?, pitao je. To je ples s dušama
mrtvih, rekla mu je majka. On je tražio put do njih i sada je slušao njihovu pesmu. I, zaista,
tog trenutka je plesač zastao, kao da je čuo te reči, pognuo se skoro do tla, napravivši štitom
širok luk kojim se zaklonio od publike, da bi odmah zatim poskočio i nastavio da pleše u
ritmu doboša ka dečaku i njegovoj majci. Oni su se u jednom trenutku razdvojili da bi
Indijanca propustili između sebe, dublje, ka kameri i, naposletku, ka meni. Malo sam
odgurnuo stolicu dr Sibinović od stola kada je maskirano lice Indijanca ispunilo ekran.
Gledali smo se nekoliko dugih trenutaka: imao je duboke tamne oči, bez zenica, bez dužica,
bez nade, samo sjaj ugljena koji je doneo iz sveta u kome je do maločas obitavao. Ja-heej!
Pogledao me je hipnotički, a onda je odskočio i zaplesao unazad, preciznim pokretima onog
koji je hodao nevidljivim liticama punim opasnosti, kojih niko od nas nikada neće postati
svestan.
 ***

Dr Julius je stajao pored mene na sunčanoj terapiji koja se odvijala između učestalih
pljuskova na početku leta u Kovinu. Ispred nas pružalo se polje krompira koje je zatim
smenjivao pasulj i tako sve do kraja kompleksa, što se s jedne strane završavao gvozdenom
rešetkastom ogradom, dok je na zapadu bio podignut visoki betonski zid iznad kog je treperila
daljina pri sunčevom zalasku. Tamno drveće na horizontu ličilo je na neke umorne putnike
koji su se izgubili u ravnici. Čuo sam dr Juliusa kako pokušava da iskašlje nešto što mu se
neprestano vraćalo u pluća. Ovo mi ne prija, rekao je, isto kao što mi ne prija ni ona
maskarada, pa ni njihovi holandski lekovi. Kada je odbio da ih uzima, najpre su mu ih davali
na silu. Heckler i Koch bi ga odvukli u salu za elektroterapiju, vezali ga, a onda bi mu gurnuli
neki metalni levak u usta, ubacili tabletu, a potom sipali vodu. Bilo je jezivo kao u noćnoj
mori, koja mu se vraćala povremeno, podsećajući ga na onaj odlazak na Crni vrh, kada je
video kako je Lady M. izgledala zapravo, kao neko veliko jaje ili babuška, koja mu se potom
javljala u kovinskim noćima. Orribile, amico mio, rekao mi je tihim glasom, prvi put ju je
sanjao početkom jeseni 1996. i nasmrt se preplašio, jer je izgledalo prilično stvarno. Nalazio
se ponovo na Crnom vrhu, samo nije imao one policajce u pratnji, već se peo sam nekim
širokim stepeništem ka apartmanu. Došao je do vrata koja je otvorio bez kucanja. Unutra je
bila ogromna soba bez prozora, bez nameštaja, jedina svetlost je dolazila iz središta, gde se
nalazilo ogromno obojadisano jaje na masivnom postamentu za globuse. Kad mu je prišao,
shvatio je da je to bila ona, Ladu M., samo ovalna, jajasta, ruke i noge bile su joj iscrtane po
telu, kao i neka karirana haljina, imala je veliki podbradak i zamrznuti osmeh. Cvet u kosi je
pulsirao crvenom bojom iznutra, ispod pokorice jajeta. Dr Julius se oduzeo od straha, ali
osećao je da mora da joj priđe i da pritisne baš taj titravi cvet kako bi okončao košmar.
Sasvim joj se približio i ispružio ruku, nekoliko časaka se dvoumio i na kraju je pritisnuo.
Otvorile su se oči na jajolikoj Lady M. i ona je počela da se smeje. Juliuse, rekla je, pa ja bih
crkla odavno da sam tebe čekala. Ali zašto?, pitao je on kao da se izvinjava zbog kašnjenja.
Zato što sam puna, rekla je, puna sam... Pogledaj samo ovo! Njena glava je, kao presečeni vrh
jajeta, počela da se podiže uz škripu nevidljivih šarki, da bi mu na kraju pokazala svoju
nutrinu. Dr Julius se oprezno nagnuo kako bi bolje video šta se to kreće unutra, ali brzo se
pokajao, jer tamo, u njenom ogromnom telu, vrilo je od stonoga i bubarusa, koje su podsećale
na razne oblike bakterija, virusa i gljivica, samo su bile uvećane, kao u nekom nativnom
preparatu koji je za vreme studija posmatrao kroz mikroskop u laboratoriji Medicinskog
fakulteta. Iz tog klupka bolesti izronila je onda jedna ruka, pa druga, i na kraju je izvirio on,
njen muž, zevnuo je kao posle dugog sna i počeo da se izvlači iz svoje ložnice, otresajući tu
gamad sa ramena kao ljuspe peruti. Stvarno, doktore, dugo vas nije bilo, rekao je onim svojim
strašnim familijarnim tonom, sećao se dr Julius, stresavši se pritom od hladnoće kao da
sunčeve zrake više nije osećao. Familijarnim tonom, ponovio je, kojim govori svaki diktator
kada se obraća narodu, pa se još dodatno i pogrbi, ponekad zagrli nekog seljaka, ili dete, ili
ženu koja mu je donela čarape, a on, diktator, samo bi da joj kaže kako vrlo dobro zna koliko
ju je truda sve to stajalo i da je spreman da svaku kap njenog znoja pretvori u čisto zlato. Tako
se i njemu u tom snu obratio predsednik, koji je zapravo bio niži od njega, ali ga je ipak
gledao s visine, dok je, onako go i zdepast, šetao pored svoje jajolike žene iz koje su se
prelivale stenice kao iz proključalog kotla. Dr Julius ih je gledao kako u zrakastim kolonama
otiču preko poda, sve do pukotina po uglovima, odlazeći dalje, u naše živote.
Uvek mu je bilo hladno kada bi se setio tih noćnih mora, jer u njima nije bilo ni prave
svetlosti ni toplote, samo neki podmukli noćni život insekata i bacila koji su pohrlili sa svih
strana, videvši da tu još dugo niko neće pustiti zrake sunca. Bilo je kao u samici, kakvih je u
Kovinskoj bolnici bilo ukupno trinaest, rekao mi je dr Julius posle terapije, povevši me ka
jednoj manjoj, dograđenoj zgradi iza našeg paviljona. Stajali smo nadomak oronulih vrata,
koja su vodila u hodnik iz kog se ulazilo u bočne ćelije. Pod, gde su nekada bile pločice, sada
je bio ispunjen rupama, u jednom delu prekriven požutelim kartonskim kutijama, koje su u
nedostatku prostora tu odlagali. Kada je počeo rat, kazao je dr Julius, ovo mesto postalo je
centralni deo ustanove. Veći deo bolnice premešten je u varošicu Beodra, dok se sam
kompleks vratio u stanje od pre 1924, odnosno u kasarnu. Nemačke okupacione snage tu su
rasporedile jedan garnizon, tako da je od zaposlenih ostao samo onaj deo koji je bio
neophodan za održavanje zgrada, ali i opsluživanje vojske. Kuhinja je proširena, bioskopska
sala je aktivirana, upravna zgrada zaposednuta, vojska je smeštena u paviljone, a dvorište
ispunjeno teškim artiljerijskim naoružanjem. Pola odeljenja Božidara Severa ostalo je tu, a sa
njim i Flavijana. Nastupili su još teži dani. Dr Julius je tada imao šest godina i dobro se sećao
ljudi u tamnim uniformama, jutarnje smotre, egzercira iza paviljona, kao i čika Božidara, koji
je tada već nosio uniformu, a na nadlaktici desne ruke crvenu traku sa čudnim crnim znakom.
Nisam imao pojma šta bi to moglo da bude, amico mio, podsmevao se samom sebi dr Julius
glumeći hod Božidara Severa iz tih dana, koji se naglo promenio, počeo je da hoda žustrije i
da neguje one guste kratke brčiće, na koje je bio naročito ponosan. I, dok je on rastao,
Flavijana je propadala. Uveče bi Sever dolazio po nju i vodio je na banket u bioskopskoj sali,
odakle je do kasno u noć dopirala muzika. Dečak je sedeo pored prozora gledajući slike iz
očevih knjiga, koje su mu delovale kao prizori iz daleke budućnosti. Verovao je tada da će
jednog dana posredstvom tih slika uspeti da pronađe oca, ali do toga nikada nije došlo.
Najgore je bilo što je i njegova majka već izgubila svaku nadu pa se jednostavno prepuštala
životu, kao nekoj poplavi koja je jednog dana došla sa Dunava i ponela sve sa sobom, noseći
oborena stabla, krevete i ormane, knjige, delove zgrada, a naročito ljude koji su se u toj stihiji
ponašali kako su jedino mogli. Neki su postajali sve tiši dok su drugi prepoznavali konačno
svoje vreme kao gospodin Sever, koji je svakog jutra ustajao rano i prisustvovao smotri, iako
to nije bilo neophodno za radnike administrativnog odeljenja. Njegovo znanje nemačkog
jezika konačno je došlo do izražaja, a komandant te bolnice-kasarne, izvesni herr Meyszner,
zabavljao se tako što bi svakog jutra pre smotre stavio gospodinu Severu pseći povodac oko
vrata i poveo ga u obilazak postrojenog garnizona. Gojazni Božidar se četvoronoške teturao
za svojim komandantom, dahćući i gušeći se, ali ne gubeći oduševljenje nacističkim režimom
koji mu je, kako je voleo da kaže u retkim časovima predaha, vratio konačno „srpski prostor“
u kome se on osećao kao čovek. Flavijana ga je slušala ne mogavši da poveruje u šta se taj
dobroćudni računovođa pretvorio, ali samo je klimala glavom jer je znala da je u tim
trenucima budućnost njenog sina bila u Božidarovim rukama, ili šapama, kako je tiho govorila
svom sinu kada bi ostali sami u sobi, posmatrajući smotru u dvorištu. Nemački vojnici su
stajali u zboru, podignutih ruku i pogleda uprtog ka komadu crvene tkanine sa znakom koji je
na rukavu imao i gospodin Sever. On bi se u tim smotrama iz svog psećeg položaja osovio na
kolena, kako bi istu tu ruku podigao ka zastavi, sledeći pokrete herr Meysznera. U tim
trenucima, rekao je žalosnim glasom dr Julius, od stare bolnice u Kovinu, koju je izgradio
njegov otac Dezider, više ništa nije ostalo, osim možda njega i majke. Ali i oni su brojali
svoje poslednje dane, jer se gospodin Sever, poveden svojim psećim čulom, dovukao jedne
večeri do njihove sobe, seo na svoju stolicu, ali umesto vanilica na sto je stavio nemački
proglas o obaveznoj registraciji Jevreja u bolnici. Tokom avgusta, rekao je hladnim glasom, iz
Duševne bolnice u Beogradu već su odveli dvanaestoro, sada traže i ovde... A onda se
približio uzdrhtaloj Flavijani i rekao joj nešto na uho, nakon čega je preko ramena pogledao
ka dečaku, koji je mirno sedeo na svojoj hoklici i čekao kolače. Ne, rekla je njegova majka, to
ne može, Božidare. Njega mi ne diraj! Ali saznaće, kad-tad, odgovarao je on, bolje je da ga
sama prijaviš. Znaš kakvi su kad osete takve stvari... Herr Meyszner je duša od čoveka,
razumeće sve... Ne!, usprotivila se Flavijana, ne smiješ mi to napraviti. On je dijete. Moje
dijete. Šta me briga za njihove rasne zakone. Dobro, Flavi, rekao je gospodin Sever, vidno
uvređen, hteo sam da ti pomognem, ali više nije do mene, znaš. Odgegao se zatim napolje bez
pozdrava. Dečak je pogledao u majku koja je bila na ivici suza. Šta je čika Boži, pitao je, ne
voli više vanilice? Flavijana je kleknula pored njega i snažno ga zagrlila. Slušaj me, rekla je,
došlo je vrijeme da kreneš u školu, mili. U školu?, pitao je on zbunjeno. Da, u školu. Moraš
početi čitati, računati, naučiti zašto padaju kiša i snijeg. I zašto pada mrak, dodao je on veselo.
Da, i to, potvrdila je Flavijana, i puno toga još... I koliko zvijezda ima na nebu, dosetio se on.
Sve to, potvrdila je ona, prigušujući bol u grudima, a sada idem da ti potražim neki školski
smještaj. Zatim je izašla iz sobe i vratila se tek kasno te noći, kada ga je probudila, obukla
onako sanjivog, potrpala njegove stvari u torbu i krenula s njim napolje. Na izlazu iz Kovina
čekala su ih zaprežna kola sa upregnutim konjem. Čovek sa velikim šeširom ubacio je torbu u
kola, a zatim je sačekao da se majka oprosti sa njim, rekavši mu da će od sada stanovati kod
stričeka Kuruca Ambrosa, prijatelja njegovog oca, iz sela Mramorka kod Kovina. Sanjivi
dečak nije stigao ni da se pobuni zbog tako iznenadnog rastanka, zagrlio je majku ne
prestajući da plače, a onda ga je preplavio kiseli vonj staje što je došao s tim čovekom, koji ga
je podigao na kola, pozdravio se sa Flavijanom i muklim glasom poterao konja.
Verovao sam da je naš rastanak bio na nekoliko dana, kazao je dr Julius pokazujući mi
unutrašnjost jedne samice koja je bila prilično očuvana, ali prevario sam se. Nikada više nije
video majku, iako se nadao, pisao pisma koja nikada nije poslao, odlazio čak do granice atara,
za stokom, koju je od svog domaćina dobio da čuva, kao zamenu za prve školske obaveze.
Bunardžija Kuruc Ambros i njegova žena Agnes bili su bez dece, sami na velikom imanju,
prihvatili su ga onako kako su jedino umeli, obukli mu paorsko odelo i prepustili ga blatu,
konjima, svinjama i kokoškama. Ubrzo, nije se razlikovao od ostale dece u Mramorku. Kada
se rat završio, partizanske vlasti su ga registrovale kao Marka Betića, usvojeno dete
Kurucovih. Tako je krenuo u školu sa zakašnjenjem od tri godine, ali brzo je uspevao da
nadoknadi izgubljeno, naročito zbog Flavijaninih priča kojih se vrlo dobro sećao, ona ga je
rano naučila latinicu i ćirilicu, brojeve i osnove sabiranja i oduzimanja. Kada je dospeo u prvi
razred, već je znao da nabroji sazvežđa severnog neba, imena svih kontinenata i da kaže kuda
će sve putovati kad poraste. A ispostavilo se da nije previše putovao u životu, a i tamo kuda je
putovao išao je sa školskom ekskurzijom ili kao lekar, kasnije. Tako je početkom jeseni 1957,
kao najbolji student druge godine medicine na Beogradskom univerzitetu, dobio mogućnost
da sa jednom studentskom grupom proputuje stazama revolucije diljem Dalmacije, poseti
spomenike i stratišta, kao i mesta zloglasnih logora kakav je bio onaj na Molatu.
Takva mesta nas pomere iz realnosti, rekao je dr Julius pošto je pucnuo prstima, začas
više nismo u svom vremenu, niti u sistemu kakav nam je poznat. To je osetio kada su se
iskrcali u uvalu Jazi, gde ih je vođa puta upoznao sa ostacima logora na Molatu, kroz koji je
prošlo oko 2.500 ljudi od juna 1942. do septembra 1943. Video je četiri stuba srama za koja
su vezivali logoraše i bičevali ih do smrti, upravnu zgradu karabinjera, zdenac, kao i barake
logoraša u kojima su se još uvek mogli pronaći drveni kreveti sa ostacima slame i kible na
sredini sa stvrdnutim okamenjenim govnima. U bivšoj upravnoj zgradi bila je priređena mala
izložba sa fotografijama i istorijatom logora. On se kretao na kraju studentske grupe, pažljivo
ispitujući svaki dokument, kada je zastao pred jednom vitrinom, ugledavši onu koju je čekao
poslednjih petnaest godina. Bila je to njegova majka Flavijana u logoraškom odelu, sa nekom
maramom, vezanom na potiljku, kojom je sakrila kratko ošišanu kosu. Stajala je sa još dve
logorašice na steni, u nekom sivom kamenom danu, daleke 1943, ispred barake broj deset. Dr
Julius je onda dodirnuo svoje lice kao da istražuje nešto na njemu i rekao mi da je baš tako
učinio i tog trenutka, prepoznavši svoju majku, čije je crte želeo da oseti na svom tada
mladalačkom licu. Imali su iste oči i obrve, rekao bi i uši, boju kose. Kada je primetio njegovu
reakciju, lokalni kustos mu je prišao i pitao ga šta se dešava. Saznavši da je mladić na toj
fotografiji pronašao svoju nestalu majku, poveo ga je do sobe sa logorskom arhivom, gde je
pokušao da potraži podatke o zatočenici. Rekao mu je da to nije prvi put da posetioci
prepoznaju nekog svog, ali da, nažalost, sačuvana dokumenta u arhivi nisu mogla previše da
pomognu jer su bila oskudna, prilično uništena nakon pada Italije i povlačenja karabinjera u
jesen 1943. Naposletku, u jednoj požuteloj koverti, pojavio se trag o sudbini Flavijane
Betizza, koja je u logor Molat dovezena avgusta 1942. brodom Ammiraglio Viotti iz Zadra,
kuda je prethodno deportovana iz Anhalt lagera Semlin, kao saradnica komunističkog pokreta
otpora. U veoma teškom zdravstvenom stanju, nakon raspuštanja logora, posredovanjem
Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, ona je prebačena u veliku Vojnu bolnicu u Trstu.
Ospedale Militare, amico mio, kazao je dr Julius, Via Fabio Severo 40. Bila je to adresa na
koju je hteo odmah da se uputi, da ostavi grupu i krene u Trst, ali kustos ga je zaustavio,
rekavši mu da je od tada prošlo mnogo godina i da ne bi našao ništa naročito. Pa ipak, on je iz
te bolnice, pošto im je pisao odmah iz Zadra, na povratku kući, dobio jednu važnu
informaciju: Flavijana Betizza je tu ležala od sredine septembra do kraja novembra 1943,
kada su joj, pored brojnih ozleda na telu, posebno na kičmi, dijagnosticirali progresivnu
myasthenia gravis, kao i pojačanu anksioznost. S takvom dijagnozom, otpuštena je iz bolnice
na zahtev njenog strica Fabrizija Betizze iz Genove, nakon čega Vojna bolnica nije više imala
uvid u dalje lečenje pacijentkinje.

***

Unutrašnja strana vizira na kacigi najednom je počela da se ponaša kao providni ekran,
po kome su se iscrtavale crvene i plave figure. Ličile su na geometrijska tela koja su se
sudarala i menjala, praveći neke nove forme, otvarajući se kao lavirint kroz koji sam pratio
jednu pulsirajuću žutu tačku, za koju sam slutio da je dr Sibinović vodi na ekranu svog
računara. Povremeno me je pitala da li je pratim, a ja bih samo huknuo u znak odobravanja jer
je postajalo vraški teško da to činim budući da su se zidovi lavirinta stalno menjali, otvarali i
zatvarali. Desno ili levo?, pitala me je dr Sibinović. Levo, odgovorio sam, pokušavajući da tu
svetlu tačku spasem obrušavanja jednog stilizovanog zida. Nadam se da ste shvatili, rekla je
doktorka, ta pulsirajuća tačka, to ste vi. Zar sam to ja?, pitao sam zbunjeno, ne razumem zašto
sam to ja ni zašto je prolaz sve uži. Ovo je samo softver koji beleži dve stvari, rad vašeg
mozga i srca, pri čemu je mozak ta tačka, a srce, to su zidovi. Rast vašeg uzbuđenja dovodi do
komplikovanja puta kojim se krećete, svetla tačka se kreće logičnim putem ka izlazu, koji joj
vi zadajete. Mislim da sam shvatio, rekao sam, govoreći joj kuda da se kreće. Ako vas
zamara, možemo da napravimo pauzu, predložila je pošto je neko vreme hodala po virtuelnom
lavirintu mojih emocija. Nisam ništa odgovorio, pa smo nastavili dalje, pri čemu je ona
povremeno pokušavala da mi pojasni još neke stvari kao što je bio taj softver u koji je
pohranila sve moje reakcije koje je prikupila tokom individualne terapije, jer i podmetač na
njenom stolu bio je neka vrsta senzora sa sopstvenom memorijom, koji je beležio temperaturu
mojih ruku, kao i vrednost pulsa dok sam bio na skajpu. Tako je ona, naposletku, mogla da
ukrsti određene situacije na tim snimcima sa vrednostima mojih reakcija, dobivši emocionalni
dijagram koji je kod mene uvek bio isti, uzlazni, rekla je dr Sibinović, sve do jednog trenutka,
kada bi neka psihička blokada zaustavila slobodan protok emocija i sećanja. To se događalo
na kritičnim mestima, nastavljala je dr Sibinović, ne prestajući da me, paralelno sa tom
pričom, vodi kroz lavirint, zahtevajući od mene da joj govorim direkcije kretanja. Razume se,
dodala je, svako ima svoja kritična mesta, svi pacijenti s kojima je radila, tako da su i moja
bila individualno markirana, kao one pozicije u životu kada je trebalo reagovati na vreme, što
ja obično nisam činio. Bilo da je u pitanju putovanje s nekom osobom do koje mi je stalo, isto
tako i prekid lošeg odnosa koji me je mučio, preseljenje iz nekog grada u kome mi je bilo
nepodnošljivo, terapija koju nisam podnosio, šansa za sviranje koja bi mi se ukazala, većina
bitnih životnih situacija u kojima je trebalo pravovremeno reagovati bila je preusmerena na
kolosek neizvesnosti i lošeg ishoda. Dok mi je to govorila, ja sam uporno pokušavao da
plovim kroz tlocrt grčkog meandra koji se iz časa u čas transformisao u nove probleme,
sužavajući prolaze, postavljajući nove zidove, dižući stepenice, otvarajući ambise,
perpetuirajući probleme sa prethodnih, činilo se, lakših nivoa. Levo ili desno?, pitala bi me dr
Sibinović. Gore pa levo, odgovarao sam. Moj emocionalni dijagram, vraćala se ona na svoju
analizu, pokazivao je još nešto, bila je to moja prošlost u kojoj mora da je postojao neki
trenutak kada se postavio neki zid koji nisam znao da preskočim ili zaobiđem. Lavirint je
počeo da se menja u prav put na čijem kraju se dizao beskrajno visok dupli zid, sačinjen od
mnoštva jednakih blokova. Moja tačka je konačno dospela do najnižeg i stala, ne prestajući da
nervozno pulsira. Taj zid, rekla je dr Sibinović, postavljen je na kraju puberteta i, što je
najgore, nikada nije pomaknut odatle. Tačka na ekranu se potom pomerila unazad, zaletela i
udarila u prvi donji blok, koji se rasprsnuo pod udarom, propuštajući je u prostor između
duplog zida. Najednom ste se našli, rekla je dr Sibinović, u jednom skučenom prostoru, koji
nije imao dužinu, ali je zato imao širinu. Mnogi su se u ovakvoj situaciji već javljali psihijatru
zbog napada panike, ali vi ste pokušali da živite u tom prostoru, koji je vaša svest počela da
percipira kao „normalan“ svet, pa ste se prepustili istraživanju širine, teško se krećući između
tesnih zidova, srećni jer nikako niste dolazili do kraja. Činilo vam se da je to onaj stešnjeni
život o kom ste slušali od odraslih kao dete. I, zaista, moja tačka na ekranu kretala se prilično
usporeno duž uzanog prostora između zidova koji su se samo nastavljali, bez novih prepreka.
Život u tom skučenom prostoru svesti, sada ipak moramo govoriti o unutrašnjoj psihičkoj
deformaciji, a ne o njenoj grafičkoj projekciji, korigovala se dr Sibinović, predstavlja neku
vrstu „mračne komore“, koja je na pojedinim mestima, nekim spojevima između gradivnih
jedinica zida, propuštala spoljašnju svetlost, i to vrlo suženu, koncentrisanu, koja je na vašem
emocionalnom dijagramu kreirala slike sećanja. Uglavnom izvrnute slike kakve inače nastaju
u cameri obscuri. Ti retki trenuci bili su vezani za prodore realnosti koje ste vi percipirali kao
trenutke sreće, što se vidi i po zabeleženim parametrima tokom terapije, toliko različitim od
„normalnih“ srećnih trenutaka jedne zrele individue, koja svoje zadovoljstvo nalazi u
afirmaciji svoje emotivne, intelektualne i profesionalne ličnosti. A pre svega u porodici. Kod
vas je, dodala je dr Sibinović, zabeleženo nešto sasvim suprotno od očekivane postavke stvari,
jer je svest o poslednjem, završenom, propalom, uništenom, rasturenom, demoliranom,
istrulelom, bolesnom ili osujećenom postala nešto mnogo važnije od same realizacije. To ima
duboke veze sa osećanjem sopstvenog života u skučenom prostoru mračne komore, čije bi
svako narušavanje dovodilo do aktiviranja agresije. Ta agresija bila bi usmerena na sve i na
svakog ko bi pokušao da pomeri neki blok i pokaže vam život u njegovom bogatstvu, od kog
ste vi dobijali samo izvrnute umanjene sličice. Prestravljeni tim bogatstvom, bili ste skloni da
posegnete za krajnosnim merama ponašanja. Pa čak i kada bi vam se neko dovoljno približio,
nudeći vam podršku, bili ste u stanju da ga odgurnete. Pravo je čudo bilo što ste u takvom
svetu uspeli da razvijete bilo kakav partnerski odnos ili da realizujete svoj muzički talenat. Ali
upravo zbog toga stigli ste do suženja, kada ste izgubili kontakt s partnerom i svojom
muzikom. Da bih vam to slikovito predočila, možda bih mogla da kažem kako ste naišli na
ono mesto u zidu gde se vaš kontrabas zaglavio, i više niste mogli da ga vučete sa sobom.
Zaista, na ekranu je moja tačka stajala ukopana između dva bloka, crvenog i plavog, bez
snage da se pomakne. Levo ili desno?, pitala me je dr Sibinović. Dalje, rekao sam. Bojim se
da je tu greška, ispravila me je ona, jer za vas ne postoji više prava direkcija koja bi vas
izvukla iz ove situacije. Ni levo, ni desno, ni gore, ni dole u vama, put ne postoji, naročito ne
posle toliko godina, da tako kažem, puzajućeg života kojim ste živeli, ulažući nadljudski
napor da biste se uopšte kretali. Ne razumem, kako to mislite, rekao sam zureći u svoj život
sveden na tu jednu tačku, unutar Sibinovićkinog dijagrama. Tako lepo, osmehnula se
doktorka, jedini izlaz je da srušite taj zid, odnosno da ga zaboravite. Onda je pritisnula neko
dugme i dijagram se razleteo na sve strane, da bi ga uskoro zamenila prozirna
trodimenzionalna fotografija Nijagarinih vodopada, kroz čije sam slojeve i boje, u daljini,
video dr Sibinović, delimično osvetljenu za njenim stolom. Lek koji pijete, nastavila je da
priča, uskoro će pokazati svoj pravi učinak. On treba da blokira sve one transmitere koji vas
vode ka zidu i da vam otvori jedan ovakav prizor neuzaustavljivog života, koji pokreće
turbine i pali svetla ne samo u vašoj mračnoj komori već i u životima drugih ljudi oko vas.
Ali, pitao sam je, da li to znači, ako sam dobro shvatio, da ja ostajem u toj komori, samo ću
zaboraviti da sam u njoj, pa ću nastaviti da živim u nekom surogatu života? U slikama koje
zapravo nisu realne, nego su proizvodi novih neuroloških transmitera. To sada tako mislite,
opomenula me je dr Sibinović, ali tokom vremena zaboravićete potpuno na komoru i počećete
da živite bez te blokade. Znači, zid ostaje, rekao sam. Ne, to znači da će zid biti uklonjen,
odgovorila je ona, ustavši sa stolice. Prišla mi je polako, podigla kacigu i stavila je ispod leve
miške, poput pilota koji se vratio sa izviđanja. Bila je zadovoljna onim što je otkrila, osećao
sam to po energiji koju je emitovala iz neposredne blizine. U jednom trenutku, osetio sam
kako me je dotakla kolenom po nozi. A šta, pitao sam, ako taj vaš lek bude delovao obrnuto,
odnosno ako začepi svaku rupu kroz koju je ranije dopirala svetlost? Od koje se ipak nekako
živelo... Ne, rekla je ona samouvereno, dotakavši mi lice vrhovima prstiju, to se neće desiti.
Ovo je poslednja generacija lekova, ispravljeni su svi nedostaci iz prošlosti. Holanđani su ih
davali svojima iz Dutchbata. Možeš da budeš miran... Larisa, rekao sam boreći se sa njenim
prstom koji mi je klizio po ispucalim usnama i zavlačio mi se u usta, ne budi previše sigurna.
Kada ćeš da mi pokažeš osnove na kontrabasu?, pitala je, blago mi stegavši vrat. Ono, kao
prošli put?, pitao sam, dok sam se opirao njenom stisku. Svidelo ti se, jelda?, pitala je
dodirujući me po ključnim kostima. Šta da li mi se svidelo?, pravio sam se nevešt. Kada sam
ti stajala onako blizu? Ne znam, odgovorio sam, za dobar džez nije dovoljno imati samo
dobro dupe... Šamar koji je usledio okrenuo mi je glavu na drugu stranu, ali ja sam se
nasmejao ostavši u tom položaju: Jeste li ovako lečili i Dačere? Sad mi je postao jasan tvoj
mehanizam, rekla je dok je polazila iz ordinacije, ovako si ujedao i druge koji su hteli da ti
pomognu, zar ne? Ovako, kao mene... Mora da je bilo zabavno.

***

Ležao sam i razmišljao o svemu što mi je rekla Larisa, kao i o šamaru koji sam dobio na
kraju. Šta je želela da mi poruči njime, možda da je došlo vreme da se oni koji žive u teskobi
kao u kovčezima konačno probude, vođeni otrovom iz očnjaka novih predatora ili,
jednostavnije, tetraciklina, uvezanih u prstenove antidepresiva, antipsihotika, anksiolitika i
hipnotika. O svemu tome mi je pričao dr Julius kada mi je objašnjavao razloge svoje pobune
protiv lekova koji su pretili da zbrišu njegovu socijalnu psihijatriju i ostave nas u veštačkim
rajevima kovinske bolnice, daleko od života i društva kojim se on neprestano bavio. Podigao
sam ruke u mraku, iznad postelje, i napravio dve omče kažiprstima i palčevima, koje sam
prethodno uvezao u lanac. Tako je radila hemija u nama, dok smo spavali, bila je najaktivnija,
a kod slabijih je ukidala poslednje zrake svetlosti koju su oni ponekad mogli da vide kroz
crvotočne zidove. Kao Asja Alassaf. Bili su to zaista retki trenuci, kao prolazak komete preko
noćnog neba, ili kao crvena kiša u Evropi, ili crni vetar, za koji su pričali da je krajem Drugog
svetskog rata duvao nad stepama Ukrajine. Zavlačio se svuda, u gunjeve pastira, ovčja runa i
pseća krzna, kuče bi potamnjivao a vazduh činio gustim, nemogućim za disanje. I niko nije
znao odakle je dolazio, na kraju tog rata. Bio je kao uskovitlani pepeo mrtvih koji je vetar
počeo da mete, spuštajući se sa Urala, poput onog glasnika čiji izveštaj niko nije želeo da
čuje, pa je odlučio da ga pretvori u nešto vidljivo i neizbežno. Kao poplave koje su se nakon
jugoslovenskih ratova podigle usled dugih kiša, terajući one, do juče sukobljene, da se
zajedno spasavaju iz svojih jaruga, koje su prethodno krvavo osvajali. Pošto su i te jaruge,
zajedno sa susednim, bile pune blatne bujične vode, naplavljenih stabala i pokućstva, ljudi su
krenuli da se hvataju za ruke, u lanac, kako bi spasli gole živote. Čučali su na krovovima
kuća, obalama i vrhovima obližnjih bregova, uvijeni u šatorska krila preostala iz rata,
gledajući kako voda odnosi sve u zaborav. Ta bujica je i naš kvartet u jednom času izbacila iz
korita svakodnevice, istumbala nas i razbila o obale.

Kada smo, blatnjavi i mokri, stigli na Jakominiplatz u Grazu, još uvek nisam mogao da
pretpostavim da će mi taj koncert u Stockwerk cafeu biti poslednji. Mathias nas je navigirao
preko mobilnog telefona, pa smo okrenuli naš prljavi kombi, spustili se pored Mure i krenuli
ka Glavnoj železničkoj stanici, gde je trebalo da se nalazi Hotel Strasser. Pored recepcije u
polumračnom holu sačekala nas je i neka nesavladiva hladnoća na koju se Ivan odmah požalio
pošto smo otišli u restoran, da prekratimo vreme dok nam sobe ne budu spremne. Nalik na taj
hotel bilo je i osoblje, suzdržano, neupućeno u probleme gostiju i nevoljno da ih rešava. Nije
bilo mlađih ljudi, ni među gostima ni među zaposlenima. Konobarica koja nam je donela
kafu, sredovečna punačka žena koja se kretala kao paunica iza svog pokretnog stočića za
posluživanje, neprestano je pričala na nemačkom nekome iza šanka šta je sve zatekla u sobi
na drugom spratu. Činila je to iz daljine, govoreći sve glasnije, ne obazirući se na nas. Dakle,
bilo je tamo pola sex shopa, ako bi se ona pitala, takve stvari bi zabranila u hotelu, rekla je
servirajući Ivanu espreso s mlekom. On je samo odgurnuo šoljicu, rekavši na engleskom da je
on izričito tražio kafu bez mleka i da tu ne može da pije zbog želuca, jer dobija kiselinu koja
mu smeta, a on je saksofonista koji ima koncert sledeće večeri. Kiselina i džez ne idu zajedno,
gospođo, završio je svoju tiradu. Ali konobarica nije mnogo marila za njegove pridike,
posluživala je refleksno, nastavljajući da priča o tom čudu iz sobe 23. Isuse, rekla je svom
nevidljivom sagovorniku, znaš li koliki sam vibrator tamo zatekla? Pa ono je opasno po život,
ne razumem šta se s tom životinjom radi. Za ono treba izdavati posebnu dozvolu. Pa onda
lisice za ruke, žandarske, prave, ali obložene nekim ukrasnim paperjem. Jednu je stavila na
ruku, onako iz šale, umalo se nije zaključala. Pa zamisli još i to, na poslu. Šta bi joj njen šef,
herr Holzer, rekao. Gospođo, prekinuo ju je Ivan još jednom, ta kafa nije... Čula sam, gospon
Kiseli, nisam gluha, rekla je ona iznenada na hrvatskom, pokupila njegov espreso s mlekom i
odgurala ga na kolicima prema šanku. Nik i Grujić su se smejali, a Ena je sažaljivo zagrlila
Ivana. Ko će to meni ostati bez kafe, ha? Bolje bez kafe nego bez vibratora, ako sam dobro
razumeo tetu, rekao je Nik, vrteći nervozno u rukama kesicu s duvanom. Umirem bez
nikotina, dodao je Grujić, ponevši svoju kafu sa stola. A gospon Kiseli neka vidi šta će?,
dobacio je Nik, sledeći Grujićev primer. Samo se vi zajebavajte, ljutio se Ivan, da bi se
naposletku okrenuo prema meni: Ti si kriv za sve! Ovo nije hotel. I kakav je ovo grad? Kakvi
su ovo ljudi? I ova turneja! Šta ja sve moram da trpim, zbog čega? Hej, hej, ubacila se Ena,
prikoči malo... Ma šta prikoči, brecnuo se on, gospodin uzima lovu i voda nas po ovim
rupama, gde nas personal još i vređa... Žena je samo bila duhovita, pokušao sam da ga
smirim, i prosto iznenađena onim što je zatekla u sobi 23. Ma jebe mi se za sobu 23! Doveo si
ovaj kvartet do pravog debakla! Ivan je naglo ustao odgurnuvši sto, zbog čega se moja šoljica
sa kafom najpre blago zanjihala, sve je izgledalo kao da će se dobro završiti, ali onda je
napravila nešto nalik na izobličenu elipsu, prevrnula se preko tacne, da bi se topla tekućina
izlila na stolnjak i potom u moje krilo. Ostao sam da sedim i mirno posmatram sve to, dok mi
je neki časovnik u glavi uveliko zvonio na uzbunu. Ena me je pogledala zapitano, naglo ustala
i krenula za njim. Moj espreso s mlekom i dalje je kapao sve dok nije prišla konobarica sa
vlažnom krpom, kojom je pokupila kafu najpre sa stolnjaka, a potom i sa mojih farmerica.
Šta, gospon Kiseli se uvrijedio?, konstatovala je brišući moju nogavicu.

Ceo dan nisam video Ivana ni Enu, niti sam mogao da pretpostavim da su u
međuvremenu, na njegovo insistiranje, pokupili svoje stvari i prešli u Gollner, mnogo skuplji
hotel nedaleko od Jakominiplatza. Moj dan je, međutim, krenuo drugim tokom od trenutka
kada sam otišao na recepciju po ključ i kada sam, popevši se na drugi sprat, shvatio da sam
dobio upravo sobu 23. Osmehnuo sam se i ušao. Bila je to obična jednokrevetna soba,
visokog stropa, hladna, sa velikim smeđim pločicama na podu, mestimično iskrzanim po
ivicama, gde se nataložila višedecenijska prašina. Iz velikog ogledala iznad braon nahtkasne
gledalo me je neko nepoznato lice. Ostavio sam svoje stvari, popio oxycodon i izleteo napolje
da bih se sreo s Mathiasom i našim starim profesorom Stjepkom Gutom, koji je pristao da te
večeri bude naš specijalni gost na koncertu. Odvezao sam se tramvajem do Jakominiplatza i
poletno istrčao stepeništem pored McDonaldsa do Stockwerka, gde sam u kafeu, za jednim
stolom, zatekao njih dvojicu. Pa gde si ti, Minguse, rekao je Mathias dok smo se grlili. U
balkanskoj močvari, gde bih bio, rekao sam, pružajući potom ruku profesoru. Nemamo bolju
od nje, kazao je on dok smo se rukovali, pratio sam vesti, dole je baš gadno. Nezapamćeno,
profesore, baš se sručilo, a kiša još uvek pada, dodao sam, sedajući za sto. Profesor Gut je
upleo prste na stolu i nastavio da me sluša. Još uvek je nosio one svoje stare naočari sa foto-
grej staklima u kojima je moj odraz dobijao neprirodnu distorziju. Osećao sam kako me ta
iskrivljena slika dodatno uznemirava, pa sam nastojao da je izbegnem dok sam razgovarao s
njim. Gledao sam u stranu, Mathiasa ili u poznate delove enterijera koji su preživeli poslednju
rekonstrukciju kafea. Znaš koga smo sve imali ovde?, prekinuo me je Mathias. Bio je
Vandermark nedavno. Mislim, on je sada zvezda i ne bih radio s njim, ali, zaista, na
saksofonu je svirao kao bog. Ko je bio na basu, pitao sam, još uvek Adam Lane? Ma ne, neka
nova postava, odgovorio je Mathias, listajući fotografije na naprslom ekranu svog iphonea.
Bilo je dosta i elektronike, to ti je prečica za sve, rekao je zadubljen u pretragu. Pa baš o tome
nešto razmišljam zadnjih dana, nasmejao sam se, rado bih se oslobodio jednog saksofona.
Opet problemi?, pitao je profesor Gut. Uobičajeno, odgovorio sam kratko. Ali, kad smo kod
toga, nastavio je profesor, bio je ovde jedan trio, možda bi te zanimala takva postava,
kontrabas, flauta i hyperpianino. Vanserijski zvuk. Mark Dresser na kontrabasu. On često
nastupa i sam, sigurno si ga čuo. Odnedavno je predavač na Univerzitetu California u San
Diegu. Mislim da sam ga slušao samo na tjubu, profesore, ali pogledaću ponovo... A za
večeras? Šta si planirao? Rekao sam mu da bih voleo da sa nama odsvira jednu stvar, možda
baš Autumn Leaves, koju je nekad svirao sa Clarkom Terryjem u Beogradu. Spremili smo
odličan video, koji je naš gitarista Nik snimao tokom turneja, što će biti vizuelni background
za večerašnji nastup. Da, dodao je Mathias, video bi mogao da bude odlična stvar. Nik mi je
već slao neke klipove. On bi pevao na francuskom, je l’ tako? Da, na tragu Iggyja Popa. Pa
dobro, rekao je profesor Gut, možda će posle kiše doći vetar, konačno. Prizvaćemo ga,
nasmejao sam se. Samo da znaš, kazao je ozbiljno profesor Gut, moramo da iznenadimo sve,
kao što je Terry uradio 1982. u Beogradu, kada je izašao nakon najave i istog časa počeo da
svira. Digao je ceo Kolarac, i nas, i debelog Boška Petrovića, zajedno sa vibrafonom, uvis.
Miša Blam je poleteo sa svojom velikom leptir-mašnom i kontrabasom... I više se nije
stajalo... Onda ćemo i mi tako, profesore. Vidimo se, momci, rekao je Stjepko Gut, mahnuo
rukom i odgegao se niz kafe ka izlazu, na kome su se u tom trenutku pojavili Nik i Grujić.

F-kvartet, te večeri u Stockwerku, nije podigao nikog uvis, na iznenađenje svih nas i
profesora Stjepka Guta, koji je, kao po dogovoru, došao u crnoj košulji i crnim pantalonama,
kakve smo imali i svi mi ostali, s tim što smo mi nosili i kratke sakoe sa fluorescentnim
šavovima, koji su u mraku bleskali kao skeleti davno umrlih balkanskih svirača. Ta
Mathiasova kostimografska intervencija oduševila je Enu, koja nas je svakog časa
fotografisala svojim telefonom, dok je Ivan mrzovoljno oblačio svoj kostim, verovatno
nezadovoljan svime, pa čak i tim fluorescentnim koncem. Sama scena u Stockwerku imala je
tamne zidove, tako da je jedini kontrast predstavljao videobim sa snimcima koji su polako
počeli da se vrte, u ritmu Nikove montaže i naših putovanja širom bivše Jugoslavije. Zaista,
F-kvartet te večeri nikog nije podigao sa stolice, ali nije bilo gosta u publici koji nije sa nama
počeo da tone u dubinu, neočekivano otvorenu na sceni. Profesor Gut me je pogledao u
jednom trenutku, gotovo uplašen, ali ubrzo je shvatio da je to efekat improvizacije, pa je
zasvirao pozdravivši se sa poznatim svetom Jakominiplatza, koji se polako pretapao u Nikove
slike sa platna i naš tamni zvuk. O! Tako bih želeo da se setiš, govorio je Nik umorno
Prévertove stihove, sretnih dana kad smo bili skupa. Na snimku je promicao neki od naših
drumova, sa povremeno izbrisanom srednjom trakom, putovali smo ko zna koliko dugo, Nik,
Grujić, Ivan, Ena i ja, niko više ništa nije pitao, bili smo žedni drugačijeg života. U to vreme
svi smo još bili prijatelji, a Ivan je umeo da mi kaže kako ne razume baš najbolje šta hoću s
tim svojim glomaznim instrumentom, ali da ipak, čak i od mene, čuje ponekad dobar ton. Naš
kombi se zatim peo planinskim zavojima, iz suprotnog smera su nam dolazili kamioni, jedan
pa još dva pretovarena, sa gredama koje su štrčale pozadi, mašući nam zakačenim crvenim
maramama. Put se peo naviše, vijaduktom ka oblacima, činilo se da se više ne vozimo po tlu,
već po nebu, sa čije ivice bismo ponovo tonuli u dubinu, ka gradovima u istočnoj Bosni, koji
su u predgrađima još uvek čuvali suvenire iz rata, rošave fasade, izrovane ulice i proređene
drvorede sa kojih je vetar odavno otresao i poslednji jesenji list. Sada su se te gomile lišća
vukle u talasima duž puta i zasipale naše prozore sa svih strana. Povremeno bismo stajali pred
drumskim krčmama i slikali se sa vlasnicima, njihovom decom i psom, koji se valjao željan
maženja. Ena bi ga onda podigla na rame, naslonila se na mene i rekla: Mališa je malo
usamljen. Pas bi je liznuo po obrazu i nastavio da žmirka, uživajući u dodiru njenih dugih
prstiju koji su mu klizili kroz dlaku. Vidiš da nisam zaboravio, upozoravao je Nik dok smo
tonuli, pesmu koju si mi pevala. Nekoliko dana kasnije, na obali Ribnice, pod mostom koji se
dizao iznad starog hamama, Ena me je pitala da je ispratim do hotelske sobe. Bili smo
smešteni u starom Hotelu Crna Gora, liftovi su se teško peli, još sporije silazili, konobari su se
vukli, jedino smo se nas dvoje kretali uprkos opštoj inerciji. Kada smo ušli u njenu sobu, ona
je razmakla tešku zavesu i otvorila prozor. Lagani džemper joj je kliznuo sa ramena. Ostala je
samo u kratkoj haljini sa golim leđima koja sam voleo da gledam dok je iz frižidera vadila
bocu i sipala nam vino. Pošto je sa telefona pustila tihu muziku, prišla mi je sa čašama i rekla:
Da nazdravimo. Čemu?, pitao sam je, prihvatajući vino. Danas je mom sinu četvrti rođendan.
Ti imaš dete?, rekao sam zbunjeno. Da, jedno krasno detence, rekla je Ena, podigavši čašu
uvis. Milesova truba je titrala između nas. Ali kako?, pokušao sam da pitam. Živi s ocem,
retko ga viđam, retko čujem. Ali kako?, ponovio sam kucnuvši se s njom. Srećan rođendan!
Muž me čeka da mu se vratim, kazala je umorno, zagrlivši me, a ja ni sama ne znam šta hoću
ni, što je važnije, šta zapravo mogu... A Ivan? A znaš i sam, težak je, ljubomoran, ali uvek je
tu kad mi treba... Kretali smo se polako po sobi, sudarajući se povremeno sa raspadnutim
nameštajem iz sedamdesetih godina, kroz gusti zagušljivi miris prašnjavog itisona i daleke
svežine koja je lebdela u vazduhu. Osećaš li miris mora?, pitao sam, dotakavši joj kožu na
leđima. Sve me boli, Filipe, rekla je otpivši gutljaj preko mog ramena, i ne znam koliko ću još
dugo moći ovako... A možda je danas takav dan, ne znam... Da, sigurno, potvrdio sam i
uronio lice u njenu podignutu kosu koja je mirisala na neki drugi svet. Znaš, nastavila je posle
kraćeg ćutanja, ja nepogrešivo, duboko u sebi znam da si ti taj, ali isto tako ne mogu više da
doprem do tebe... Napravila je potom stanku i otpila još jedan gutljaj, nakon čega je bacila
čašu na pod. Jednostavno, pokušala je ponovo, ne mogu, koliko god svu snagu usmerila u to...
Čekaj malo, jedva sam uspeo da prozborim, misliš da je sve ovo bila greška? Umorna sam od
ovoga, Filipe... Vreme mi je ipak nešto oduzelo..., kazala je kada su se otvorila vrata i u njima
se pojavio Ivan. Ne!, viknula je Ena odmaknuvši se od mene, stanite! Zvao sam te sto puta,
promrsio je nervozno saksofonista dok joj je prilazio, nisi se javljala... Blokirala si moj broj!
Želim da budem malo sama, rekla je. Aha, vidim, nacerio se on, povlačeći je napolje iz sobe.
Ne, stvarno mi je loše, opirala se Ena. Međutim, on nije odustajao. Na kraju ju je izvukao iz
sobe i zalupio vratima za sobom. Ja sam se umorno spustio na krevet, stežući sve jače tanku
čašu, koja se naposletku smrvila u mojoj šaci. Osetio sam kako se staklo drobi i škripi, ali
nisam prestajao da ga mrvim. Na izgrebanom stolu još uvek je ležao njen telefon sa kog se
Flamenco Sketches bližio kraju. Pogledao sam fleku od krvi na pantalonama, a onda u svoj
otvoreni dlan iz kog je, kao iz ispucale zemlje nakon duge suše, počela da izbija neka mutna
voda. Pomišljao sam na hitnu pomoć, ali odlučio sam da sačekam još malo, posmatrajući taj
prizor u kome sam nalazio obrise nečeg lepog, jer bilo je sve manje mene, a sve više sveta, i u
toj igri, predosećao sam, nisam mogao da izgubim baš sve. Mais la vie sépare ceux qui
s’aiment, Nikov glas me je ponovo vratio u Stockwerk, tout doucement, sans faire de bruit,
opominjući me da jedino što mi je zaista ostajalo, et la mer efface sur le sable, nije ni
pripadalo više meni, les pas des amants désunis, već zvuku Milesove trube, nevidljivom
strujanju vazduha u gradovima, visoko iznad mora.

***

Između davno isečenih oblica starog jasena, razbacanih između ograde i centralne
kuhinje na čijem stepeništu smo sedeli dr Julius i ja, izvirile su najpre zečje uši. Čulo se nešto
nalik na grebuckanje po trošnoj kori panja, nakon čega bi usledila tišina. Onda bi nepoznata
pridošlica odskočila i sakrila se iza najbližeg komada drveta, čiji su požuteli godovi, sve
tamniji i gušći ka središtu, podsećali na nečije umorno oko. Tu je, rekao je tiho dr Julius dok
se pridizao sa stepeništa oslonjen rukama o sopstvena kolena. Ličio je na čoveka koji je
upravo otkrio da može da hoda, ali još uvek nije mogao da se uspravi, pa je pravio neuke
korake u koje je ulagao združene kretnje ruku i nogu, povijen i zagledan u zemlju od koje je
silno želeo da se odvoji. Ispustio je potom neki zvuk, nalik na vabljenje peradi, zbog čega se
tumaranje iza panja umirilo. Ipak, kada sam pomislio da je zec već utekao, ugledao sam
njegovu njuškicu kako se pomalja iza velikog oka jasena, ka kome je vukao noge stari dr
Julius. Amico, amico, šaputao mu je, coniglio mio, dođi meni. I, zaista, zečić je sve više
izvirivao kako mu se Julius približavao, a naročito dobro je reagovao na njegov zvižduk koji
je starac verovatno zapamtio iz detinjstva u Mramorku. Vidi šta imam za tebe, rekao je dr
Julius vadeći iz džepa svog pocepanog mantila ogrizak jabuke. Zec se podigao na zadnje noge
i kao hipnotisan čekao komadić jabuke, koji je vešto zgrabio, spustio ispred sebe i posvetio
mu se ne obazirući se više na ljudsku priliku iznad sebe. Dr Julius je stajao nekoliko trenutaka
podnimljen nad njim, a onda ga je jednim sporim pokretom ruke podigao sa zemlje, potpuno
se uspravivši, tako da je stajao na nekoliko metara od mene, onako visok, pogrbljen u
ramenima, sa zecom priljubljenim uz obraz, zecom što je podsećao na trapersku kapu koju je
trebalo da stavi na glavu. Pitom je, zaključio je dr Julius prilazeći mi, ali mu srce udara kao
ludo. Vidi se da je navikao na ljude, ali stari nagon za održanjem šalje mu upozorenje da to
možda nije sasvim pametno. I, zaista, nasmejao se on, možda i nije, jer bismo mogli da ga
pojedemo za ručak. Pa nećemo valjda, usprotivio sam se. Razume se da nećemo, amico mio,
samo kažem kako je on sada uznemiren iako bi voleo da nam veruje. U tom trenutku, prišao
nam je jedan pacijent i seo na ispucali beton. Zurio je u zeca pa u doktora, pitajući se zašto ga
ne bismo pojeli. On je nekada, na frontu u Slavoniji, hvatao divlje zečeve, drao ih je u tri
poteza, samo je trebalo da ih malo zaseče oko nogu. Svlačio bi im krzno kao košulju. Nema
ništa slađe od pečene zečje butkice. Dr Julius je pomilovao zečića po glavi, odmerio
nepoznatog pacijenta kroz nabore kože oko očiju i odsečno mu naredio: Gubi se! Marš
odavde! Samo sam hteo da..., usprotivio se čovek. Gubi mi se s očiju!, ponovio je dr Julius i
seo pored mene, pružajući mi zeca. Morate ga uveriti u svoje dobre namere, rekao mi je,
uzmite ga. Držao sam to klupko krzna i damara neko vreme, gledajući ga u oči koje su
uplašeno žmirkale. Mlad je, rekao sam. Ne bih rekao, ispravio me je dr Julius, poljski zečevi
ne rastu previše, ostaju gipki i sveži, a pogled im je dugo blistav jer žive u prirodi, za razliku
od onih koje čuvaju na farmama ili po kućama, u kavezima. Taj sigurno ima bar pet-šest
godina. Svakako je često svraćao ovamo, ali ja ga nikada nisam video, dodao je dr Julius. A
viđao je svašta, čak lisice tokom zime, koje su vrebale oko kontejnera. Dolazile bi iz svojih
jazbina na dunavskoj obali, kada se reka zaledi i hrane nestane. Ali zečeve nikada nije sretao
na zavodskom imanju, iako je umeo da tumara tuda često. Naročito poslednjih godina sa
Beatrice, koja je volela prirodu, životinje i njegove priče. A u njegovim pričama bilo je i onih
o zečevima, naročito jedna koju je saznao tek pošto je konačno stupio u kontakt sa svojim
rođakom Fabriziom iz Genove, koji ga je posle upornih pisama i telegrama udostojio jednog
dopisa, kojim ga je izvestio da je njegova majka Flavijana preminula na odeljenju za
neurologiju Evangelističke bolnice u Genovi, 27. februara 1948. Sahranjena je u porodičnoj
grobnici na Staglienu, gde je na mermeru dopisano i njeno pravo ime, tako da je na onaj svet
otišla kao Ana Flavijana Betizza. Tada je mladi student medicine počeo da traga za drugim
polom svog života, za ocem kome je odavno prestao da se nada.
Međutim, vest o njemu pronašla ga je sama, preko novina koje su stizale u Studentski
grad. Neki novinar, potpisan inicijalima M. R., napravio je na dve stranice u Borbi
retrospektivu afere oko doktora Dezidera Juliusa, koji se, nakon Drugog svetskog rata
provedenog u partizanskom sanitetu, vratio „iz šume“ sa suprugom i dvojicom sinova u
Zagreb, najpre na kliniku Rebro, da bi baš te 1948. bio postavljen za upravnika Psihijatrijske
klinike u Vrapču. Svakako je tome doprineo i Deziderov uspešan sistem lečenja „kozaračke
bolesti“, koja je preplavila tadašnju Jugoslaviju. Njegov kolega dr Štef Betelheim, koji je na
Freudovom tragu tretirao tu bolest kao reakciju na seksualnu represiju tokom ratnih godina,
zahtevao je izgradnju posebnih institucija u dubokom zelenilu, gde bi svaki od tih pacijenata
bio psihoanaliziran. Dezider je, s druge strane, načelniku medicinske službe JNA ponudio
svoj plan koji je predviđao da se proces specijalne rehabilitacije izvede u regularnim
bolnicama. Zaista, njegov plan je urodio plodom. Pošto je dospeo u Vrapče, Dezider je
ambiciozno izneo novi plan za modernizaciju te institucije po švedskom modelu, koji bi
integrisao širi obod grada u sistem rehabilitacije psihijatrijskih pacijenata. Imao je u vidu
smanjenje bolničkih kreveta u samoj klinici, kao i aktiviranje seoskih domaćinstava u
Zaprešiću, Brestovju i Kerestincu, kao i u Kobiljaku, Cerju i Dugom Selu. Dezider je
predvideo dovođenje novih stručnjaka u kliniku, psihijatara, psihologa i pedagoga, smanjenje
medikamenata, stalno organizovanje konferencija i praćenje oporavka bivših pacijenata koji
bi se preko oboda grada polako integrisali u društvenu zajednicu. Tačno tako, amico mio,
rekao je dr Julius preuzimajući zbunjenog zeca od mene, bio je to revolucionaran plan kome
bi se i sam dr Franco Basaglia mogao diviti. Međutim, s njegovim ocem u kliniku se vratila i
grupa bolničkih radnika, bivših partizana, uglavnom neškolovanog kadra, koji su ponešto
naučili na političkim kursevima, a pre svega kako da traže privilegije u mirnodopskim
uslovima. Posebno ih je zanimalo da održe status quo u klinici, koju su videli kao odličan
poligon za rođačko i prijateljsko zapošljavanje, što bi išlo preko oblasnog partijskog
funkcionera Jurice Draušnika, predratnog vlasnika mlina i aktiviste Hrvatske seljačke stranke
koji se, odmah po proglašenju NDH, stavio na raspolaganje poglavniku Paveliću. Ali kada ga
je on šutnuo svojom ulaštenom čizmom u zadnjicu, Draušnik se povukao u ilegalu, da bi se
pretkraj rata pojavio u pokretu otpora. A sada je bio pronašao svog novog neprijatelja, tog
doktora koji je zagovarao nekakav švedski model u njegovoj vlastitoj kući. Tako se nije
moglo. To je Draušnik uvijeno poručio jedne večeri Dezideru, poslavši mu partijskog
sekretara bolnice, izvesnog druga Kavedžića, inače tamošnjeg krojačkog predradnika.
Kavedžić mu je došao u ordinaciju, nahvalio njegov plan, ali onda mu je preporučio da bi
daleko bolje bilo da ostane upravnik Sveučilišne bolnice u Zagrebu, odakle bi mogao mnogo
lakše da sprovodi svoje švedske planove nego ovde, u Vrapču. Dezider se nije složio s tim,
već je nadahnuto nastavio da se bori za novu viziju psihijatrijske klinike kakvu je sanjao.
Novinar Borbe je čitav taj slučaj posmatrao kroz prizmu tadašnje afere oko Ðilasove Nove
klase, koja je otvorila ozbiljnu pukotinu u Partiji, preteći da proguta sve drukčije misleće. Moj
otac Dezider, rekao je dr Julius podižući zeca u visinu svojih skrivenih očiju kao da želi da ga
hipnotiše, nije ni slutio da u toj partijskoj igri on nije bio više nikakav ugledni stručnjak sa
partizanskim iskustvom, koji je trebalo da doprinese unapređenju sistema lečenja u
psihijatrijskoj klinici, već običan zec, možda baš ovakav, koji je počeo da trčkara levo-desno,
ne znajući s koje strane napadi dolaze. A bilo ih je sve više. U klinici su se stvorila dva tabora
između kojih je Dezider igrao kao na žici iznad ambisa. Lažne vesti su neprestano plasirane iz
same bolnice, a njihov kreator bio je drug Kavedžić, koji je radio po nalogu svog šefa, druga
Draušnika. Partija i klinika su tada, na slučaju njegovog oca Dezidera, pokazale kako treba da
teče proces partizacije društva i njegovih institucija. Svako ko bi se tome usprotivio mogao je
da doživi samo gaženje, najpre surov linč u javnosti, a potom i bukvalno brisanje. Trebalo je
izmeniti postrevolucionarnu strukturu zaposlenih, i to preko izmišljanja novih radnih mesta,
koja bi potom u novim sistematizacijama dobijala na važnosti, čime bi one stare, stručne i
nezavisne pozicije bile potisnute na periferiju odlučivanja. U tome je drug Kavedžić bio pravi
veštak, jer je za manje od šest meseci postavio svoje ljude na sva bitna mesta unutar bolničke
administracije. A ko drži birokratski aparat, jasna je stvar, zaključio je dr Julius kao da ga je
zečji pogled na trenutak zbunio, on dere kožu s leđa u jednom sistemu kao što je ovaj ovde, u
Kovinu, ili kao što je bila tadašnja psihijatrijska klinika u Vrapču. Zato je drug Kavedžić
napredovao, a Dezider tonuo pod teretom lažnih vesti, koje su ga optuživale za proneveru,
loše vođenje bolnice i skretanje sa socijalističkog kursa. U stvari, Kavedžić je tobože nemušto
pokrenuo jedan stari provereni mehanizam, koji je ispod svih tih napada računao na
antisemitizam. Tako je uzrastao nevidljivi front protiv dr Dezidera Juliusa, jevrejskog doktora
iz Srbije, koji se još uvek potpisivao ćirilicom i zalagao za kapitalističke forme lečenja, kakva
je bila ta švedska špijunska zamisao. Ubrzo, krojač sudbine Kavedžić bio je nagrađen
političkom funkcijom u opštini, dok je na mesto partijskog sekretara postavio svoju ženu
Šefiku. Iznad svih njih je bdelo oko druga Draušnika, koji je na njihove optužbe odgovarao
slanjem inspekcija. Bilo ih je ukupno pet: državna, sindikalna, Ministarstva zdravlja, lokalnih
zdravstvenih vlasti i Gradskog vijeća Grada Zagreba. Ali nijedna nije uspela da pronađe ono
za šta su Dezidera klevetali. To, ipak, nije bio kraj sukoba, jer su usledili lokalni izbori na
kojima je Draušnik bio jedini saborski kandidat, a najgori rezultat je ostvario upravo u
Vrapču, zbog čega je ubrzo organizovao miting, kojim je želeo da pokaže kako je njegova
podrška zapravo tu bila najveća, samo je upravnik bolnice to sprečio da se pokaže. Dezider je,
kada je sam izašao da govori, bio izviždan i dodatno osramoćen. Po ustaljenom mehanizmu,
atmosfera sa mitinga plasirana je i u medije, pa je Dezider osvanuo na stranicama novina kao
državni neprijatelj iz Vrapča, koji je destabilizovao proces socijalističkog napretka i boljitka.
Draušnik je izašao kao pobednik, dok je Dezider ostao da visi kao zec, koji se još uvek
koprcao, i kome je Kavedžić trebalo uskoro da zaseče krzno oko zglavaka i odere ga živog.
Da bi to izbegao, pričao je dr Julius prislonivši zečju glavu uz svoje čelo, moj otac je uradio
ono što nikada pre nije činio – zatražio je pomoć moćnika. Pokucao je na vrata kabineta
Vladimira Bakarića. Taj zalizani visoki funkcioner sa podvaljkom od rane mladosti primio ga
je jednog popodneva, pažljivo saslušao, tapnuo dlanom neka akta na svom stolu i rekao kako
su „vremena uistinu teška i složena“ i da „liječnici ne mogu biti izuzeti iz socijalističke
svakodnevice“, pa tako ni on, Dezider. Takođe, nije mogao da podrži napad na partijskog
funkcionera Draušnika.
Bio je neki sivi decembar te 1953, kazao je dr Julius, mesec kada životni ciklusi, kao i
činovnički izveštaji, svode svoje bilanse, a sitni glodari u polju kreću u potragu za hranom
koje je sve manje. Prosinac te godine, za mnoge, bio je vreme dobrog kraja i još boljeg
početka, Bakarić je imenovan za predsednika Skupštine NR Hrvatske, drug Jurica Draušnik je
ušetao u kabinet gradonačelnika Većeslava Holjevca, čiji je zamenik postao. Bračni par
Kavedžić je otputovao na blagdane u Budimpeštu, gde se kuvao najbolji zečji gulaš. Dezider
se tog 24. decembra ujutro obukao lepo, popravio je lanac na džepnom satu, uzeo iz fioke svoj
stari luger i sporim korakom otišao do ordinacije. Vrata je zaključao iznutra i širom otvorio
prozorska okna. Napolju je provejavao prvi sneg. Ne znam na šta je mogao otac da pomisli
tog trenutka, pitao se dr Julius snuždenim glasom, voleo bih da se setio Kovina i moje majke.
Bila je ledena ona davna zima kada su se sreli. Onda je seo za svoj radni sto i napisao
oproštajno pismo. Stavio je zatim cev u usta i možda se još jednom zapitao koliko je njegova
revolucija imala smisla. Kada je povukao obarač, odgovor na to pitanje je, kao poslednja
misao u životu Dezidera Juliusa, zajedno sa krvlju, komadićima kostiju i mozga, otišao kroz
otvoreni prozor, zarivši se poput crvenog klina El Lissitzkog u zimsku belinu, koja je
obrisima novog sveta u Vrapču već oduzela jasne konture i vratila mu stari poredak, u kome
bivši lekar i revolucionar iz Pančeva više nije pronalazio svoje mesto.

***

Bolnički krug su tih dana počeli ubrzano da uređuju. Odnekud su doveli profesionalne
kosače sa žutim šlemovima i narandžastim kombinezonima, koji su gurali svoje kosilice
između drveća, pretvarajući visoku travu u raspršene gomilice koje su poput živih stvorova
još neko vreme drhtale i otpuštale svoj vlažni zeleni miris. Za njima su išli uniformisani
radnici sa trimerima, kojima su sekli korov između ispucalih ploča na stazama, zatim oko
paviljona, starog bunara: ličili su na komarce koji su zujali po ceo dan, zabadajući svoje rilice
u zemlju. Naposletku su svi zajedno sišli u udolinu sportskog terena, gde je trava bila najviša.
Skoro da su nestali u njoj, samo se po njihanju procvetalih vrhova palamide i ambrozije, koju
je potom raznosio vetar na sve strane, naziralo njihovo kretanje u dubini. Dr Julius je počeo
da kija u jednom trenutku i pokazao mi rukom da ga sledim, kako bismo se sklonili iz
zagušljivog talasa koji je zagospodario Zavodom. Poveo me je vijugavom stazom između
paviljona, dok nam je u susret išla grupa pacijenata sa metlama i grabuljama. Vodio ih je
mladi dr Balov, koji im je pokazivao kako treba očistiti staze od pokošene trave i peska. On je
u Kovin, rekao mi je dr Julius u poverenju, došao posle uspešne odbrane doktorata na slučaju
masakra u Velikoj Ivanči, koji je on tumačio kao posledicu izolovanog poremećaja strukture
ličnosti, a ne traume iz ratnih vremena. U novinama, koje je našao na smetlištu, pročitao je
izjavu tadašnje ministarke zdravlja, per Dio, da ratne traume traju od nekoliko dana do
nekoliko nedjelja. I posle toga se ceo slučaj zataškao. Umesto odgovora, pojavio se taj dr
Balov, koji nije doktorirao na lečenju ratnih trauma, već na produžetku zračenja sa Crnog
vrha. Dr Julius je zastao da bi nos obrisao nekom krpom koju je izvukao iz džepa. Pošto se
bučno useknuo u nju, rekao je da mu je tek projekat dr Sibinović u Kovinu otvorio oči. Dugo
je tumarao u mrklom mraku, iako se trudio da prati događaje, koliko god je to mogao. Nešto
se dogodilo, pokazao je dr Julius rukom prema rubovima bolničkog kompleksa, nešto izvan
ovih zidova. Pokušao sam da pratim produženu liniju njegovog prsta, ali tamo, gde se u
daljini ona završavala, nisam mogao da nazrem ono na šta je stari doktor upućivao. On bi se
zakleo, nastavljao je dr Julius, i sve je ubeđeniji u to, da su okviri naših života izmenjeni. I to
nije mislio jer je dobar komad tog vremena proveo u izolaciji, već je to mogao da vidi po
novopridošlim pacijentima, na kraju krajeva, i po meni. Bivalo je sve teže pamtiti ono
crnovrško vreme. To je kao sa fotografijom kojoj je promenjen ram, umesto crnog stavljen je
ružičast sa cvetićima. Najednom je kompozicija sa fotografije počela da se menja u našim
očima. Veliki deo društva je lako pristao na to, dok su pojedinci počeli da osećaju probleme, a
to se potom pokušalo sanirati preko holandskog i sličnih projekata. Međutim,
medikamentozni zaborav je varljiva stvar, statistički dobro zvuči, ali kada se malo bolje
zagleda u odstupanja od pravila, čovek se suoči sa strašnim stvarima, kao što je bio taj
događaj u Velikoj Ivanči, kada je ubijeno trinaestoro ljudi. Ubica je vikao, pisalo je u nekim
novinama, da nema više života, prisećao se dr Julius. Bio je to jasan signal da je trauma u tom
čoveku ostala izolovana od društva koje ju je proizvelo, od politike koja je stvorila uslove za
njen nastanak, od Crnog vrha, koji je ostao da tinja u svima nama kao ledeni breg u
ružičastom moru, zaključio je dr Julius. Tako je društvo, koje se okrenulo vajnom
ekonomskom prosperitetu, nastavilo da proizvodi ludilo na ograničenim teritorijama, u
kućama, porodicama, susedstvima, u kancelarijama za socijalni rad. Onda su tobože normalni
ostali u svojim kancelarijama da preko medija prate te tragične slučajeve, uglavnom ubistva
žena i dece, isto kao što su prethodnih godina pratili ratne zločine, iščuđujući se kako je sve to
moguće. A niko nije želeo da prizna da je sve to urađeno po demokratskom nalogu istih tih
„normalnih“. Sličan nalog je stigao i posle ratova i glasio je da se sada sve mora zaboraviti.
Oni koji to nisu mogli dospevali su u rubne institucije kakva je bila ova u Kovinu, u zagrljaj
tetraciklina. Ovde smo u roku od šest meseci prošle godine, amico mio, imali više slučaja
samopovređivanja i dva samoubistva. Jedan od tih ljudi se obesio u kupatilu, a drugi je
raskopao sebi vene komadom prozorskog stakla. Cela uzbuna trajala je jedan dan i potom se
sve utišalo. Heckler i Koch su ga ubacili u crnu vreću i odvukli niz hodnik. Nastavilo se po
starom. A niko se nije pitao zašto. Niti je mogao da ponudi neki odgovor. Dr Julius se pitao
šta li su ti mladi lekari napisali u svojim izveštajima. Po svemu sudeći, nisu ni bili u obavezi
da ih pišu niti da bilo kome polažu račune. Bio je ovo, osmehnuo se gorko dr Julius, jedan
veliki eksperiment. Konačno, morali su da napišu protokole za farmaceutske kompanije koje
su sve to finansirale.
Ovom društvu, amico mio, rekao je pošto me je uveo u ruševne ostatke jedne samice,
potrebna je revolucija, i to ne samo klasna nego i individualna. A ona je nemoguća bez
raskivanja svih kovina naših života... Dočekali su nas zbunjeni pogledi Kujtima i Malog
Ðurija, koji su stajali oslonjeni o zid obložen ispucalim pločicama. Tu ste, rekao je dr Julius,
brišući rukavom znoj sa čela. Tu smo, bácsi Julius, potvrdio je Ðuri dok je gazio opušak na
podu punom šuta i zemlje. Pogledao sam naviše i video dve drvene grede, oglodane na više
mesta, koje su povezivale naspramne zidove. Iznad njih se mestimično nazirala krovna
konstrukcija, ulegla na sredini, bez crepa, samo skelet slomljenih rebara davno ubijene
životinje sa koje su lešinari pojeli sve što se moglo. Vidite, opomenuo me je glas dr Juliusa,
koji je nekom granom počeo da crta po prašini na podu. Ovo je upravna zgrada, rekao je
crtajući jedan pravougaonik u kome se našao i Ðurijev opušak koji se još pomalo dimio.
Preko puta je portirnica, između je kapija. Iza nje je parking. On će sutra biti krcat
automobilima. Obezbeđenje će biti pojačano. Možda ne samo policija nego i oni u civilu.
Nakon parkinga dolazi centralna kuhinja, na koju se nadovezuje onaj kućerak sa rešetkastim
prozorima... Pa, pa, tu je trafostanica, rekao je Kujtim s mukom. Tačno tako, amico mio,
pohvalio ga je dr Julius, baš ona nas interesuje. Ali zašto?, pitao sam. Dr Julius se malo trgnuo
kao da sam ga tim pitanjem pomakao iz težišta. Pokušao je da razmakne nabore oko očiju i
zagleda mi se u lice. Težak starački zadah me je zapahnuo, ali nisam se pomerio. Mislio sam,
zašto baš trafostanica? E pa, vidite, amico mio, upozorio me je starac, dišući mi u lice,
ispostavilo se da je energija najslabija tačka sistema. I ne znam ni sam kako se ranije toga
nisam setio. Valjda je trebalo da to pronađem najpre kod Dantea, pa da tek razumem ovo
ovde. Jer Dante je na kraju pominjao lestve za napuštanje sveta tame, a njemu, Juliusu, dugo
je trebalo da shvati kako bi morao da učini isto ono kao sa lekovima koje je odbio da pije,
odnosno da isključi veštačko svetlo i kroz mrak potraži put do mesta odakle će ponovo moći
da vidi zvezde. A sada je kucnuo čas kada će moći da otvori put iz Zavoda, jer za sutra je bila
zakazana poseta delegacije, kao i predstava u kojoj će svi učestvovati. Dr Julius je govorio
prigušenim glasom, tako da smo sva trojica morali da mu se približimo kako bismo ga jasnije
čuli. Kada Papagen bude izašao sa scene, dodao je on pogledavši u Malog Ðurija, on će
otrčati pravo do trafostanice i ubaciti jedan duži ogoljeni bakarni kabl kojim će spojiti faze i
izazvati havariju. Tog časa nestaće svetla u sali za priredbe, pa u paviljonima, u kuhinji i na
kraju u upravnoj zgradi. Još neko vreme goreće lampe u portirnici, kod glavne kapije, kao i
ulična rasveta duž ograde Zavoda. Ubrzo će i ona prestati da radi, kao i čitav gradski kvart
oko bolnice. Zavladaće opšti mrak, osmehnuo se dr Julius, mrak u kakvom oni dugo nisu bili.
U kome se mi krećemo ceo život. Pa, pa, šta ćemo onda, zapitao se naš prijatelj, kad izbije
veliki kurcšlus? Pa, mi to baš i hoćemo. Ðuri će nas čekati kod stare kapije, na kojoj ćeš ti tog
dana rano ujutro obiti one zarđale katance. Mi ćemo uzeti bolnički pikap i krenuti ka staroj
kapiji bez svetala. Dr Julius je iznosio svoj plan samouvereno i jasno kao da ga je dugo
spremao. Znao je tačno gde bolnički intendant Rade parkira auto, kada odlazi do pošte, banke,
kada po gorivo. Predvideo je da će te večeri u rezervoaru imati dovoljno goriva. Takođe, znao
je da Kujtim može da upali taj auto i bez ključa, što sa drugim novijim automobilima, koji će
se tog dana naći na parkingu, ne bi išlo tako lako. Rade će, kao i svi ostali, biti u bioskopskoj
sali, koju je on zadužen da dekoriše balonima, parolama i zastavama. Biće umoran, a pored
ostalog biće zadužen za vođenje pojedinih članova delegacije kroz bolnički krug. Ali ni njemu
neće prijati potpuni mrak, naročito će im biti teško na izlazu, kod stepeništa. Obezbeđenje će
kasniti za njima jer će odlaziti tamo gde više nikog neće moći da otkriju. Dok oni budu
shvatili o čemu se radi, sve će već biti gotovo. Verovatno će u međuvremenu pristići i
vatrogasci, radnici elektrodistribucije, interventna, kao i lokalni stanovnici iz ulice koja će
takođe biti u mraku. Zato je stara kapija, na severu bolničkog kruga, bila idealna za
evakuaciju iz tog nereda, budući da je dovoljno udaljena od svega u bolničkom krugu.
Trebalo bi samo paziti da se ne udari u neko drvo, jer je stari kolovoz davno zarastao u travu i
više se ne vidi, čak ni posle košenja. Zato će oni najpre gurati taj auto donekle, a onda će ga
upaliti i proći kroz kapiju koju će Ðuri već širom otvoriti. A kada konačno budemo bili
napolju, zastao je dr Julius na trenutak, prepustićemo se drumovima, kao u onoj romskoj
pesmi. Kujtim se osmehnuo dok je Mali Ðuri vrteo glavom. A šta, bácsi Julius, šta ako
eksplodira trafostanica kada budem prespojio kablove? A šta ako se sruši svet te noći?,
nasmejao se dr Julius. Takve stvari se ne dovode u pitanje. A ja?, pitao sam na kraju, svi
imaju neka zaduženja, koji je moj zadatak? Amico mio, vaš jedini zadatak je da budete uz
mene jer, iako znam sve kovinske staze napamet, moglo bi se desiti da se baš tada sapletem.
Star sam, ne bih voleo da zbog toga upropastim naš plan. U redu, složio sam se, ali ja ne
mogu da idem bez svog instrumenta i ličnih stvari, ne znam kako bih... Sredićemo i to,
uveravao me je dr Julius, brišući vrhom cokule svoj nacrt u prašini. Kujtim će ih za vreme
ručka krišom izneti iz magacina... Je l’ tako? Ako, ako sve bude bilo kako treba, rekao je
Kujtim. Biće, kazao je dr Julius, a moje je da te večeri odigram svoju predstavu... Predstavu?,
ponovio sam, ipak ćete učestvovati? Pa razume se, amico mio, zar da dr Sibinović ostane
uskraćena za nastup jednog vecchio cavallo kao što sam ja. Zastao sam načas i osmotrio ga.
Starac je bio vitalniji nego što se to činilo na prvi pogled, a plan koji je dugo kovao u samoći
ulivao mu je neku neočekivanu čilost. Iako mi je od početka delovao kao čovek koji se lakše
kretao kroz Danteov Pakao nego kroz kovinsku bolnicu, sada je izgledalo upravo suprotno,
mada je granica između tih svetova, u njegovoj glavi, odavno bila izbrisana.
 ***

Kada su me Heckler i Koch kasno noću uveli u ordinaciju, jedva sam razaznavao obrise
stvari u njoj. Stolice su ličile na ljude koji kleče u religioznom zanosu. Ostavši sam, krenuo
sam ka sredini prostorije, gde je bila moja terapijska stolica. Pošto sam joj prišao, shvatio sam
da je na njoj već neko sedeo, i to sa kacigom na glavi. Bila je to dr Sibinović, koja je ovoga
puta, polako sam počinjao da shvatam, pripremila neku novu igru. Dugo ti je trebalo, rekla je
iz polumraka. Dugo za šta?, pitao sam je. Da se oslobodiš prošlosti, zbunila me je odgovorom,
da bi uskoro dodala: Ovo je bila šala... Naravno... Izvoli za moj sto...Ne razumem, rekao sam
sedajući na njenu stolicu. Shvatićeš uskoro, nastavljala je ona, spremila sam ti nešto... Nisam
ni sumnjao, nasmejao sam se nevoljno. Kada dodirneš bilo koju tipku na tastaturi, ekran će se
aktivirati. I videćeš sve malo jasnije. Da, otegnuto sam potvrdio lupivši prstom po spejsu.
Svetlost velikog ekrana za trenutak me je zaslepila, ali ubrzo sam polako počinjao da se
privikavam na prizor koji sam video pred sobom. Jedan mali reflektor se upalio i osvetlio dr
Sibinović, prema kojoj je bila okrenuta web kamera, prenevši mi jasno linije njenog skoro
nagog tela u grudnjaku, gaćicama i mrežastim čarapama koje su joj sezale do polovine butina.
Sa kacigom na glavi i vizirom u kome je titrao odblesak svetlosti kao neka udaljena zvezda,
podsećala me je na neko biće iz SF filmova. Zbunjen si?, pitala me je. Jesam, odgovorio sam.
Zašto? Nisi očekivao ovakvo nešto. Ne, nisam, zaista. Šta ovo znači? Ništa, čuo se njen glas s
druge strane, samo smo nakratko promenili uloge. Šta ovo jebeno znači, Larisa?, ponovio sam
pitanje. Ne moraš da psuješ, upozorila me je. Mada, ako imaš potrebu, možeš čak i to.
Jednostavno rečeno, na ovoj seansi sam u tvojoj vlasti... U mojoj? Da, u tvojoj... Ali zašto?
Da ne pomisliš da te zloupotrebljavam u naučne svrhe... Zar nisi? Nisam. Možeš, eto, da mi
uradiš šta hoćeš, dodala je, naravno, samo virtuelno. Na ekranu, pored moje slike imaš
različite alate, u crvenom nizu su takozvani „opasni“, u plavom – „dobri“. I ovo se snima?,
pitao sam. Sve se snima, Filipe. Tako sam i mislio...Ali ako želiš da idemo off the record,
dozvoliću ti. Želim, potvrdio sam. Onda ćeš u padajućem meniju, gore levo, pronaći dugme za
isključivanje. Pažljivo sam sledio njena uputstva, još uvek ne verujući u to što se događalo.
Nisam više znao šta da mislim o Larisi Sibinović, jer je sedela tu preda mnom, na granici
medicine i nekakvog arta, o čemu sam povremeno čitao u rubrikama Science &
Entertainment, kako su sve češće u svetu želeli da prikažu dostignuća nauke laicima poput
mene. Pošto ti nisi hteo da mi pokažeš osnove u džezu, dodala je, odlučila sam da ti otkrijem
neke stvari u mom poslu. Ali zašto tako, bez odeće... Smeta ti to?, pitala je. Mogu i da se
obučem, ako želiš. Ne, ne, rekao sam, samo mi je čudno... Ne bih rekla, prekinula me je dr
Sibinović, u tvom dosijeu piše da si često uhodio druge ljude u intimnim situacijama. Koješta,
odgovorio sam, nikada to nisam radio. Piše da si bio nemoguć sve do onog incidenta... O
čemu ti to pričaš?, usprotivio sam se, prvi put razmotrivši set alata na ekranu, koji mi je
spomenula na početku razgovora. U crvenom padajućem nizu ređale su se ikonice: zvučnika,
turpije, čekića, zvona, biča, bokserske rukavice i video-klipova. U plavom nizu bile su
drugačije ikonice: nota, vodopad, ptica, sunđer, karmin, poljubac i opet video-klipovi. Poželeo
sam na trenutak da pritisnem nešto iz crvenog niza, ali suzdržao sam se. Zašto se sputavaš?,
pitala me je dr Sibinović kao da je osetila moje kolebanje. Šta ti u stvari želiš? Želim da me
ostaviš na miru... Pa, evo, ostavila sam te. Sediš tu, na mom mestu, slobodan si da mi uradiš
šta god poželiš... Provociraš me, rekao sam. To je sastavni deo života, nasmejala se Larisa, zar
ti to nikada ne radiš? Ne znam, ovo je uvrnuto. A nije ti bilo uvrnuto kada si svoju koleginicu
iz kvarteta uhodio u hotelu? Molim, pitao sam, otkud ti to? Znam mnogo više o tebi nego što
možeš da pretpostaviš, rekla je dr Sibinović popravivši svoj grudnjak. Čitala sam iskaze koje
su tvoji prijatelji dali u policiji posle one noći... Zanimljiv je to materijal. To je koješta, rekao
sam uzrujano. Nije koješta, ljudi su samo rekli ono što su primetili kod tebe. Primetili?,
ponovio sam, šta su oni mogli da primete? Pa to, dodala je ona samouvereno, da si ih
potcenjivao, možda čak i potkradao... E sad mi je dosta ove igre!, rekao sam želeći da
ustanem i odem, ali ona me je preduhitrila. Rekli su da si uhodio Enu i Ivana kud god da ste
putovali, nisi im dao da dišu. Da si čak hteo da ga ubiješ u Budimpešti... Spontano sam
posegao za zvonom na ekranu, nakon čega se dr Sibinović ukočila na stolici, isturivši svoje
grudi, dok sam ja u dnu ekrana mogao da pratim crveni jezičak dijagrama koji se lagano peo
uvis. Očekivala sam to, rekla mi je posle kraće pauze ozbiljnim glasom. Možda ne baš zvono,
ali opet... Trebalo bi da znaš da sve što pokreneš na ekranu proizvodi u mojoj glavi višestruko
pojačan ton, ponekad i preko sto dvadeset decibela. I suprotno, alatke iz plavog niza mogu me
dovesti do ekstaze, samo ako budeš bio dovoljno vešt. Uostalom, vrednosti možeš videti na
dijagramu. Zaista nisam hteo, pokušao sam da se opravdam, ali ti si stvarno preterala. Ja sam
ti samo prenela ono što su drugi rekli o tebi... Za razliku od njih, ja sam iskrena u odnosu s
tobom. Potražio sam ikonicu sa notama na ekranu i pogledao šta je sve bilo ponuđeno u
meniju koji se otvorio. Izabrao sam džez, Nature Boy u izvođenju italijanskog trubača Enrica
Rave. Ovo je lepo, rekla je posle kraćeg vremena dr Sibinović. Čak je prekrstila noge,
isturivši svoja lepo oblikovana kolena ka svetlosti. Da li si svirao nekada ovu stvar?, pitala je.
Jesam, odgovorio sam, mnogo puta. Šteta, rekla je ona, šteta što te nikad nisam čula. Ovo je
ljubavna stvar, zar ne? Između ostalog, da, rekao sam prateći pokret njene ruke niz bedro.
Džez je umetnost propuštenih prilika u životu, dodao sam. Kao što je ova?, pitala me je. Koja
to? Pa ova, naša? Misliš da smo mi ikada imali priliku, ovde, u Kovinu? Pa zar nismo? Ti si
terapeutkinja, a ja pacijent, rekao sam. Vidiš da više nisam, rekla je dodirujući svojim dugim
prstima obe strane kacige kao da želi da dublje utisne muziku iz slušalica u sebe. Ti imaš
muža i decu, koji te čekaju... Imam, pa šta, kazala je. I ti si imao ženu koja te je čekala... Ja,
pokušao sam nešto da kažem, da, imao sam... Pa, dodala je ona, nisi mislio na to svih onih
godina... Opet ti!, upozorio sam je. Ne, samo slušam ovu divnu stvar. Pomislim, kako neko
može da je svira i da bude toliko surov, kao ti. Misliš da jesam? Da, mislim, jer sam u jednom
trenutku, kada je truba zaćutala i nastavio saksofon, osetila da želiš da me kazniš jer deliš ovo
sa mnom, kao i sve priče koje sam pročitala iz tvog dosijea. Jesam li u pravu? Ne, nisi,
odbrusio sam, osetivši kako mi u slepoočnicama pulsira, još nijednom do sada nisi bila u
pravu! Pa, dobro, nastaviću da ne budem u pravu... Ionako više veruješ dr Betiću nego meni,
zar ne? Betiću?, ponovio sam, kom dr Betiću? Dr Juliusu, ispravila se, tako je sebe nazvao pre
nego što je hospitalizovan ovde. Možda baš zbog toga... To su gluposti, Larisa, usprotivio sam
se, dr Julius je ozbiljan... Slučaj, prekinula me je povisivši ton, on je ozbiljan slučaj
shizoafektivnog poremećaja sa opasnim paranoidnim idejama i još opasnijim uticajem na
ostale pacijente, pa i na tebe. Ne, Larisa, ovo ti neće proći... Mogla bih da ti pokažem njegov
dosije, nastavila je, ako želiš. On je u čitavom okruženju gde je nekad radio video samo
zavereničku strukturu, čak je jednom nasrnuo na svog kolegu, izvesnog dr Kokota, o čemu
postoji kompletan izveštaj... Prestani više s tim!, rekao sam isključivši muziku. Šteta,
ponovila je ona, zvučalo je odlično. Skoro kao Seven Days of Falling. Voleo si to, zar ne?
Nisam joj odgovorio, već sam nastavio da zurim u tu ženu koja se krila iza terapeutske kacige,
provocirajući me činjenicama koje je iskopala iz dosijea pacijenata. Sada je sedela u mojoj
stolici, dok sam ja tobože imao sve komande u rukama i bio spreman da joj učinim nešto ka
čemu me je vodila već duže vreme tokom naših seansi. Međutim, od svega sam osećao samo
kako mi bol narasta u glavi i kako je sve teže pratim u nastojanju da mi pričom o sviranju
švedskog basiste Dana Berglunda pokaže koliko me dobro poznaje. Zapravo, bilo je u njenoj
strategiji nečeg egocentričnog jer je, i pored neverovatnih činjenica, koje je uspevala da
predoči o mom karakteru ili Juliusovoj bolesti, u svakom trenutku htela da mi stavi do znanja
koliko je toga u stanju da uradi istovremeno; da ne spava danima, proučava, povezuje, vodi
grupne terapije, učestvuje na drugim projektima, da se dogovara sa kolegama o budućim
poslovima, mužu šalje protokolarne bračne poruke, možda fotografije s posla, zasmejava decu
na skajpu i, naposletku, brine o nijansama u ponašanju jednog pacijenta koji je zaboravio da
svira i predao se sporom ali sigurnom rastakanju. Larisa Sibinović je čak i sada, u položaju
koji je trebalo da pokaže njenu spremnost na odricanje od analitičarskih privilegija, bila iznad
mene, samo je rad mašine, koja je posredovala naš odnos, sada usmerila u drugom pravcu, od
kacige ka ekranu, na kome sam mogao da uživam u njenim sitnim kretnjama dok je
popravljala oskudnu odeću, kosu ili istraživala neravnine na čarapama. Podsećanjem na
Berglunda trebalo je zapravo da mi kaže kako vrlo dobro poznaje matrice mog mišljenja,
poistovećenja sa nekim muzičarima koje sam voleo, u čijim sam životima video sličnosti i
zajedno s njima bezuspešno tragao za odgovorima. Kada je Svensson otišao, Berglund je
ostao u nekoj pustinji sličnoj mojoj, u kojoj je pokušavao da se snađe. Nisam siguran da je u
tome uspeo, jer je jedan nezaboravni petnaestogodišnji period sviranja u triju prekrio sve što
je došlo kasnije, potisnuo sve ono što mu je prethodilo. Pa ipak, on je svirao i dalje, bar je
pokušavao. To je želela da mi kaže i dr Sibinović pošto je podigla kacigu i ispružila noge,
nategnuvši svoje telo kao gibak luk. Vidiš, rekla je, možda ti u Amsterdamu ne bi bilo tako
loše, ako bi pošao sa mnom. Muzička scena je dovoljno živa da te natera da zaboraviš sve ono
što je bilo pre. Pa i onu noć... Napravila je stanku dok je spojenim dlanovima polako
razdvajala noge, otvarajući procep među njima od kolena naviše. Koju noć?, pitao sam je
uznemireno. Pa onu, poslednju, odgovorila je zagonetno, kada si shvatio da više ništa nije
tvoje, ni bend, ni muzika, ni tvoj život... Kada si došao u klub gde je trebalo da svirate i
shvatio da više ne postoji tvoje mesto u kvartetu? Kada su te, posle scene koju si napravio,
izbacili na ulicu zajedno s instrumentom. Pokušao si da se vratiš, ali nisi uspeo... Nisi mogao
da podneseš to poniženje pa si se onda... Prestani s tim!, dreknuo sam, osetivši jak udar u
slepoočnicama. Neko ti je zadao konačan udarac. Da li je to bila Ena? Reci mi... Prestani!,
ponavljao sam odgurnuvši stolicu od stola. Ena ili saksofonista?, bila je uporna dr Sibinović.
Čuješ? Je l’ to bio on? Ali ja više nisam mogao da je čujem niti vidim. Tresao sam se na
njenoj stolici kao pri napadu epilepsije, kliznuo sam na pod i ostao da klečim sa glavom
uronjenom u šake. Pokušavao sam da sve delove svog lica sačuvam na jednom mestu, jer sam
imao utisak da se raspadam i da taj proces počinje od kostiju lobanje, čela, nosa, jagodica.
Zubi su mi ispadali, zvonili su proizvodeći nesnosni bol u vilicama. Potom sam čuo kako mi
se neko približava. S mukom sam podigao pogled i umesto dr Sibinović video Enu, kao onda
u Lavovu, kada je probala korset. Zašto me jednostavno nisi dobro išibao?, pitala je prekorno
pošto me je zgrabila za kosu i prislonila mi glavu na svoj mekani stomak. Bol je za trenutak
uminuo na tom mestu, kao da ga je njeno telo upilo i konačno me oslobodilo svega. Dođi,
rekla je pomažući mi da se nekako pridignem, tesno me privijajući uza se. Stajali smo jedno
naspram drugog u tamnoj prostoriji, kao u nekom velikom gradskom prolazu koji nimalo nije
ličio na ordinaciju: iščileo je prokleti vonj Zavoda, nije se osećala prašina niti su senke
gmizale po zidovima. Konačno, bili smo sami posle toliko vremena, na sceni koja se polako
okretala pod nama. Možeš li da me pratiš?, pitala je tiho, zarivši mi svoje nokte u ramena, od
čega su mi se rukavi na pidžami rasparali po šavovima. Da li se sećaš gde smo ono stali
poslednji put?, nastavljala je da mi govori tik pored uha. Osećao sam njen vlažni voluminozni
dah koji mi je ispunjavao ušnu školjku. Kao da me je tim šaputanjem učila da ponovo živim.
Mislim da je svirao Miles, rekao sam. U Podgorici, sa tvog telefona: Kind of Blue. Pitala si me
da li znam ko je bio na kontrabasu. Rekao sam ti Chambers. Paul Chambers, koji je
eksperimentisao sa tempom. Nisam mislila na to, čuo sam je kako kaže, već na pashu. Kakvu
pashu?, pitao sam. Pa na tvoju, opomenula me je unevši mi se u lice, na tvoj izlazak. Ne
razumem o čemu pričaš, bunio sam se, kakav izlazak, nemoj me mučiti! Pokušao sam da je
dotaknem po golim leđima, ali moji prsti nisu prepoznavali ono što je moj um želeo da oseti.
Zaslepljen narastajućim bolom, ukočio sam se, zbunjen, jer ta žena preda mnom izgleda nije
bila Ena, pomislio sam na tren. Zagledao sam joj se stoga dublje u oči, znao sam svaku sen u
njima, koja se pojavljivala u trenucima nagle promene raspoloženja. Oči su, međutim, bile
njene, osmehnula mi se onako kako je uvek činila kada bismo se sreli nakon duge pauze, kao
u jednom pothodniku u Vinkovcima, gde nas je sačekala na povratku iz Zagreba. Na sreću,
uspeo sam da isprednjačim u odnosu na ostale pa sam pojurio njoj u susret. Kada sam je kroz
gužvu ugledao izdaleka, zastao sam čekajući da se ljudi raziđu između nas. Prišli smo jedno
drugom i stajali tako na korak razdaljine, ne dodirujući se. Nosila je kratku desigual majicu sa
cvetnom lobanjom koja je ličila na Fridu Kahlo. Iza nje, na zidu je sprejom bio napisan grafit
„Kinezi, marš po rižu!“. Ovo je baš pravo mesto za nas, rekla je uz osmeh. Zbog Kineza ili
riže?, nasmejao sam se. Ma ne, više zbog onog teranja u majčinu, rekla je i privukla me k sebi
nekim pokretom kojim se uzima ono što nam niko nikada ne sme oduzeti. Tada sam, grleći je,
naučio raspored svih krivina na njenim pršljenovima duž kičme, kao na dugom vratu
kontrabasa... Ovo su, setio sam se najednom, ovo su osnove. Pokušao sam nešto da kažem, ali
drvenast dodir njenih usana upozorio me je da ta žena preda mnom nije Ena, kao što
ordinacija nije vinkovački pothodnik, pa sam jeknuo osetivši povratak bola u lobanju, kao
voda koja me je pod pritiskom zapljusnula iznutra i napregla mi spojeve kostiju. Larisa me je
pustila da padnem na pod, odakle sam posmatrao njene visoke potpetice kako bučno odlaze
do vrata. Obukla je beli mantil i rekla: Vucite mi ga odavde, danas imam užasan dan. Zatvorio
sam oči i prepustio se snažnim rukama koje su me povukle napolje.

***

Pošto su me podigli na sto i vezali, ubrizgali su mi injekciju u kuk. Suknulo je kao

plamen u karlici i razlilo se po krvotoku. Neko mi je opipao puls i konstatovao kako bi uskoro
trebalo da se smirim i odspavam, ali ja sam osećao nešto drugo. Pod nemirnim kapcima bio
sam svesniji nego ikada pre, kao u onim svedočenjima sa operacija kada bi se ljudi uprkos
jakoj anesteziji nakratko probudili, svesni svega što se događa oko njih: lekara,
instrumentarki, zveckanja peana, svetlosti koja se kao iz nekog neidentifikovanog letećeg
objekta širi u koncentričnim krugovima, opominjući da taj trenutak nije običan, već da deli
život pacijenta na ono što je bilo i ono što će možda doći. Na polovini života, čovek postaje
strašno osetljiv i budniji nego ikada pre. Budan kako već za neki trenutak kasnije više nikada
neće biti. I to je samo časak jedan, rekla je moja žena Darija dok smo sedeli na terasi kafea
Pobednik, malo pre koncerta u Kulturnom centru City. Ljudi za susednim stolom glasno su se
smejali slušajući konobara sa govornom manom, koji je po treći put pokušavao da ispriča koje
sve vrste piva mogu da poruče. Ali momak je bio uporan i profesionalan, prećutao je uvrede i
podsmeh, zabeležio u svoj notes porudžbinu i, onako vitak, sa pripasanom crnom keceljom,
nestao među stolovima, ka ulazu u lagumski deo kafea. Vidiš, rekla je Darija listajući knjigu
pesama Dylana Thomasa, ovi ljudi pored nas nikada ne bi mogli da razumeju šta je to zapravo
polovina života. To se ne može izračunati, fizički je nemerljivo, na hemiju otporno, za
biološka ispitivanja zaumno, jednostavno se dogodi, kao kontakt pogledom s nekim koga
samo jednom sretneš u životu i nikad više... Filipe, slušaš li ti mene? Naravno, trgnuo sam se
iz zamišljenosti, čitao sam o tome. Jednom je Lars Danielsson ispričao da je osetio nešto
slično kada je svirao sa Svenssonom i Breckerom. Ne interesuju me više tvoji Svenssoni i
Breckeri, shvati već jednom, namrštila se Darija podigavši knjigu do visine očiju, evo šta o
tome kaže Dylan. Da, šta o tome ima da nam kaže Dylan?, podsmehnuo sam se lupkajući
prstima po rubu okruglog stola. Prestani!, upozorila me je. Njen glas je zatreperio, izgledalo je
kao da ulaže veliki napor kako bi prigušila svoj nemir. Postoji jedan određeni trenutak u
vremenu, pročitala je prvi stih, ali ja nisam bio siguran da li nešto ponovo hoće da mi kaže ili
je to zapravo Dylanova poruka iz prošlosti. Kad čovek, nastavila je ubrzo, dosegne tačno
polovinu svog života. Pogledala me je načas preko ruba knjige i vratila se tekstu. Delić
sekunde, potvrdila je klimanjem glave Dylanovu misao, kratkotrajni odeljak vremena brži od
pogleda, / Brži od vrhunca ljubavnih nesvestica, / Brži od svetlosti... I čovek je osetljiv na taj
trenutak.
Pa baš takvo nešto je rekao i Lars, osmehnuo sam se, ali ona mi je pogledom uputila
poruku da prestanem sa upadicama, pa je nastavila da govori kao da čita iz Dylanove knjige.
Ja sam, rekla je, doživela upravo jedan takav trenutak. Kako to?, pitao sam zbunjeno.
Trenutak budnosti, potvrdila je ona odlažući knjigu na sto. Kako to misliš? Kakav trenutak?
Ona me je pogledala iz neke velike daljine, pri čemu je žmirnula kako bi me bolje videla.
Trudna sam, rekla je, jutros su mi stigli rezultati. Ćutali smo neko vreme. Ja sam preko njenog
ramena gledao ogromno crveno sunce koje je kao veliko usporeno klatno u padu zadiralo
polako u staklenu zgradu Poslovnog centra Ušće na suprotnoj obali Save. Usijani prozori
biznis centra kao da su se topili u tom dugo očekivanom kosmičkom trenutku. Video sam
kako ta zgrada jede sunce, klobuči se, prihvatajući njegovu kuglu kao ogroman zalogaj, od
čega se čitav kompleks na trenutak izobličio. Bio je to kraj naše sedmogodišnje borbe, tokom
koje smo, lutajući po raznim klinikama i laboratorijama, i počinjući po ko zna koji put proces
veštačke oplodnje, naposletku izgubili jedno drugo. Njoj je postalo važno samo da do deteta
dođe, a ja više nisam mogao da podnesem gubitak one supstance koju smo u davnim,
zaboravljenim danima prepoznavali kao ljubav. Trošili smo nemilice taj hleb ranih godina,
zaboravljajući da je nekada trebalo tome nešto i dodati, bar s vremena na vreme, a ne samo
oduzimati, kako smo mi činili. Nismo ni osetili kada smo izgubili tlo pod nogama, valjda u
trenutku kada je taj proklamovani cilj u životu postao jedina naša svrha. Tog časa na
Kalemegdanu, uoči odsudnog koncerta u Cityju, znao sam da nekako moram da izgovorim to.
Ali preduhitrila me je Darija svojom novom teorijom o polovini života kada čovek oseti
nenadanu budnost i kada može da spozna sve, najsitnije događaje oko sebe, nevidljivo
opadanje fertiliteta, sve do lučenja hormona u ljudima oko sebe, od kojih oni polude kao
prilikom uzimanja terapije protiv steriliteta, od koje ponekad zastane srce dok se prelazi ulica
i čovek pomisli da mu je odzvonio kraj. Pričala sam s Ivanom, rekla je, on je zaista divan.
Mnogo puta mi je pomogao kad tebe nije bilo tu... I, znaš, jasno mi je sve, ali volela bih da mi
ti to kažeš, ako možeš... Pa ako ti je Ivan već sve objasnio, ne razumem zašto me to pitaš...
Zbog tebe, veruj mi. Ja sam dobila ono što sam želela, zaista. I mirna sam. Izgovorivši to,
spustila je nesvesno ruku na svoj još uvek ravan stomak s kojim je, videlo se, već stupila u
neki mistički odnos. Blago tebi, kazao sam zureći u plamteću zgradu na Ušću, ja nikako ne
mogu da se smirim. Ali, prekinula me je Darija, zar nismo uspeli... Ne mislim na to, nego na
ono što je bilo pre svega ovoga, pre nas, na ceo onaj sjebani svet. To je koješta, ništa ti ne fali,
umislio si to jer si izgubio glavu za onom vašom droljom... Molim te, Darija. Ne, ozbiljna
sam. Ivan mi je sve ispričao... Dakle, on je ideolog tvoje iznenadne budnosti? On, jelda?
Prestani da vičeš, nismo kod kuće, rekla je prigušenim oštrim glasom. Ne vičem, samo želim
da znam da li ti je on sve to rekao. Da, kao i to da više neće svirati s tobom... Mooolim?,
zbunio sam se. Pa naš koncert počinje za manje od sat vremena, rekao sam pogledavši na sat.
Cigareta mi je pala ispod stola, stočić se zatresao kada sam se sagnuo da je dohvatim. Gotovo
je s tim, konstatovala je Darija mirno, otpivši gutljaj svog camparija. Ne bih smela više da
pijem ovo, dodala je više za sebe, ne sklanjajući ruku sa stomaka. Šta si ono rekla?, pitao sam
je. To za campari... Pa zbog trudnoće, znaš... Ne, nego ono pre toga, podsetio sam je, ono o
sviranju? A, to, klimnula je ona glavom, pa rekao mi je da ti nameravaš da odeš iz kvarteta jer
se već dugo ne osećaš dobro... I da su morali da nađu novog basistu... Mogu ti reći da mi je
laknulo kada sam to čula... Darija!, pozvao sam je kao da me ne čuje, ali to sve nije istina. Pa
juče smo se dogovarali o nastupu. Jutros imali probu u Cityju. Naposletku, to je moj kvartet.
A ne njegov! Ne znam ja to, stišavala me je ona, ali znam da nam se otvara nova šansa. S njim
– pogledala je značajno na svoj stomak – ali i sa poslom koji ću najverovatnije dobiti. Kakvim
sad poslom?, pitao sam, nervozno lomeći prste. Tlo je počinjalo da podrhtava pod nama, kao
posledica onog udara sunca u zgradu. Sada su se moćni seizmički talasi kretali duboko ispod
nas i ja sam mogao da ih osetim u slepoočnicama, kao što uplašene zveri u šumi predosete
blizinu prirodne katastrofe, ukoče se na tren, a onda daju u bezglavi beg. Ja sam, međutim,
želeo da krenem u suprotnom pravcu, ka izvoru udara. Kakav posao?, učinilo mi se da sam
ponovio, ali ona je već pričala, samo je ja nisam čuo. Poslala je svoj portfolio na konkurs
producentske kuće Blumhouse, koja bi trebalo sledeće godine da počne snimanje jedne serije
o Indijancima u Seattleu. I prošla je u najuži krug, postaće deo američke filmske ekipe.
Predlozi njenih kostima, koji su zapravo kombinovali dezene sa tradicionalnih nošnji iz
Pomoravlja i Kačanika, ušli su među najbolje, a verovatno i najjeftinije kostime za Indijance
iz plemena Suquamish. Kada su je u jednom skajp intervjuu pitali kako je to postigla, rekla im
je da u istoriji dizajna postoje ritualne osnove korišćenih boja u određenim oblastima. Ona je
samo pratila izohrome – linije koje povezuju iste boje na raznim tačkama sveta – i tako je
došla do svojih kostima. To je naučila od starog kosovskog umetnika Rexhepa Ferrija, koji je
na svojim tapiserijama isprobavao slične metode. Dopalo im se to. Sada je čekala konačni
odgovor, koji će najverovatnije biti pozitivan. Zato se i obradovala kada je od Ivana čula za
moju odluku da se povučem iz kvarteta. Ona je to shvatila kao moje prizivanje pameti. Ne,
rekao sam, mogu samo da poludim od svega toga, moram hitno u City! Ne idi!, uhvatila me je
za ruku, to ne bi bilo pametno, veruj mi. A šta je to u ovom gradu toliko pametno?, pitao sam
glasno, spremajući se da krenem. Ljudi za susednim stolom prestali su da se smeju. Samo da
znaš, rekla je Darija, ako odeš, protumačiću to kao tvoje odbijanje. Ti si ionako mirna, kazao
sam trpajući stvari u džepove. Molim te, izmiri ovaj račun, ja imam samo evre koje sam prvi
put dobio unapred za svirku... Ništa mi nije odgovorila, samo je mahnula kelneru da dođe,
dala mi znak da će platiti i, kao toliko puta do sada, da ne moram da brinem. Dobro, rekao
sam, morao bih sad... Što se mene tiče, dodala je ona vadeći novčanik, ne moraš se ni vraćati.
Možda i neću, kazao sam ljutito na kraju i krenuo brzim korakom ka mestu konačnog
obračuna.

KC City u Karađorđevoj ulici bio je jedan od onih gradskih punktova na kome se

skupljala publika koja je tragala za „drugačijim“ sadržajima, a to je značilo drugačijim od
onih koji su se nudili u Knez Mihailovoj, u Kulturnom centru grada, u bibliotekama,
knjižarama, klubovima koji su se mogli naći dole, niz Ulicu kneza Miloša ili gore, na bivšem
Bulevaru revolucije. S godinama, menjala se i topografija grada, a City se nametnuo kao
alternativno mesto, koje je uspešno prodavalo proizvode neoliberalne kulturne industrije,
debatne seanse o nikad dosegnutoj Evropi i tobože humanitarne akcije namenjene ljudima sa
posebnim potrebama. Bilo je to zapravo još jedno mesto za prodaju urbane magle, u kojoj se
ponekad moglo razabrati i nešto zanimljivo, prokrijumčareno ispod tezge, slučajno zalutalo.
Ivan me je ubeđivao da je nastup F-kvarteta takav događaj, zbog čega sam se najpre posvađao
s njim jer sam bio izričito protiv nastupa na tom mestu. On mi je ipak iznosio silne argumente
koji su mu išli naruku. Nisam mogao da pretpostavim da je to bila samo uvertira u našu
završnu rundu, meč posle kog će jedan od nas dvojice, kao u pesmi o Shaneu, morati da
napusti ovaj grad. Kada sam odgurnuo uzana vrata na Cityju, bio sam čvrsto uveren da to
neću biti ja. A tamo, u slabo osvetljenoj dubini kluba, prvi gosti su se vrzmali kod šanka.
Video sam Nika kako posluje oko kablova na stejdžu, on je uvek pre svih dolazio ne bi li se
uverio da tehnika „fercera“ kako treba, jer je znao da obično zataji baš taj deo. Naš tonac
nikada nije dolazio na vreme i ta Nikova navika da ništa ne prepušta slučaju spasla nas je
nebrojeno puta. Verovao sam da će i sada biti tako. Javio sam mu se još izdaleka, ali on je
ostao kao paralisan s kablom u ruci. Druže, šta ima, pitao sam, je l’ sve okej? Da, ma da,
rekao je Nik, nego znaš da sve treba čekirati još jednom. Naravski, potvrdio sam, iako sam
video da kontrabas položen pored stolice nije moj. Nešto me je preseklo u stomaku jer sam
shvatio da je i on ulovio taj moj pogled ali da je mirno nastavio da posluje. A gde je Ivan?,
pitao sam. Još nije došao, pojma nemam. Aha, promrsio sam i prišao šanku. Uzeo sam viski i
popio ga naiskap. Refleksno sam u džepu potražio oxycodon, popio duplu dozu i naručio još
jedan viski. Osetio sam u trenutku kako je pult pod mojom rukom zadrhtao od seizmičkog
talasa koji sam detektovao još na Kalemegdanu. Sve je dobilo neku sepiju, poput boje na telu
mog kontrabasa, koji je u futroli, desetak metara od bine, usamljeno čekao moj dolazak.
Prostor se polako punio publikom. Neko me je pozdravio u prolazu, ali ja u prvom trenutku
nisam mogao da se setim ko je to, ličio mi je na nekog davno izgubljenog u prošlosti. Uhvatio
me je za rame i dobro me prodrmusao. Nisi došao na moju izložbu, rekao je, stari druže.
Shvatio sam u magnovenju da je to Terzić, slikar i bivši mornar iz moje klase. Jebiga, nisam.
Turneja, znaš... Ma znam, matori, sve je okej, zato sam ja večeras tu. Njegovo pojavljivanje
me je dodatno sneveselilo, jer nisam želeo da prisustvuje onome što je uskoro trebalo da
usledi. Gledao sam ga bez reči, na sreću, on je uvek imao nešto da priča, pa sam nastavio da
klimam glavom i čekam Ivanov dolazak. Ubrzo, razlegao se njegov glas iz zvučnika. U
međuvremenu, on se provukao do stejdža i, kada sam ga potražio pogledom, video sam ih sve
tamo, zapravo njih trojicu, Enu za klavijaturama i jednog nesrećnika sa rajfom u kosi,
naslonjenog na bas. Setio sam se da sam ga viđao ranije, svirao je u bendu Fish in Oil. Noge
su mi otkazale načas, pa sam se jednom rukom oslonio na šank, a drugom uhvatio za
podlakticu Terzića, koji me je pogledao sa čuđenjem. Nije ti dobro?, sećam se da je rekao,
bled si kao krpa. O ne, osmehnuo sam se. Trebalo bi da izađem na stejdž, samo ne znam gde
mi je instrument. Hej, drmusao me je Terzić, jesi li okej? Naravno, druže. Daj, naruči još
jednu turu, odgovorio sam naslonivši se na čoveka ispred sebe, koji se samo izmakao i pustio
me da udarim o stub. Ostao sam neko vreme licem priljubljen uz tu hladnu podlogu koja mi je
umirivala bol u glavi. Čuo sam Ivana kako predstavlja članove svog džez kvinteta ponaosob,
istakavši na kraju kako se ovim koncertom opraštaju od svog starog basiste, koji je zbog solo
karijere odlučio da napusti bend. Zato su meni posvetili prvu stvar te večeri, Fragile, koju
sam voleo da sviram s njima na turnejama. Izvirio sam jednim okom iza stuba i potražio Enu:
ona je u kratkoj suknji i majici otvorenih ramena stajala pored svog instrumenta, dobro
sakrivena iza velikih tamnih naočara. Dobila je lep aplauz kada ju je Ivan predstavio. Pitao
sam se kako će ta nasumična skupina zvučati prilikom izvođenja mog omiljenog standarda.
Posmatrao sam ih kao sa drugog sveta. Bio sam mrtav za njih, očigledno već odavno. I za nju.
I za svoju ženu. Jedino još Terzić nije bio siguran u tu činjenicu, pa me je kuckao po laktu i
proveravao kako mi je, nudeći mi piće. Započeo je dugi ulaz kontrabasa i iz gornjih ćoškova
KC Cityja, čija je niska tavanska konstrukcija podsećala na kobilicu broda koji se sa suvog
navoza u tivćanskom Remontnom zavodu sjurio u decembarsko nemirno more, uz potmuli
udar. Trebalo je da krenemo u Rijeku i moj komandant, poručnik bojnog broda Savić,
poreklom iz Bijeljine, urlao je sa razglasa, izdajući komande. Mi smo jurili gore-dole, na
topove, na krmenu platformu, pramac, na signalni most. Kiša i vetar nisu prestajali cele noći u
međunarodnim vodama. More se otvaralo kao provalija koja bi nas potom izbacivala gore, u
penu i hladnoću. Ujutro mi se na optičkom nišanu otvorio ceo taj sivi primorski grad, sa
velikom rafinerijom na desnom lučkom krilu. Čuo sam preko slušalica Savićevu komandu da
cevi uperimo prema njoj. Ako samo neko njihov pripuca, brundao je s druge strane, hoću da
im napravimo vatromet, je l’ jasno? Kenija 76, spremna, odgovorio je mornar sa krmenog
topa. Pramac!, pitao je Savić dok je( brod prilazio pustoj olovnoj luci, po kiši koja nije
prestajala da pada već desetak sati. Tamo su čekali tenkovi JNA koje je trebalo ukrcati i
nestati iz tog zaliva zauvek. Pramac!, urlao je Savić. Nisam mu ništa odgovorio, samo sam
kroz optički nišan osmatrao kupole rafinerije, a zatim kliznuo dalje, preko zloslutnih kranova,
sve do dugačkih hangara i kuća koje su se pele uvis, ka brdima iznad grada, koji je dole, pri
moru, podsećao na umornog zaspalog starca, bez volje da se zakloni od kiše, a kamoli od
nesreće koja se nadvila nad njim. If blood will flow when flesh and steel are one, odjeknuo je
Enin baršunasti glas negde u visini, drying in the color of the evening sun... Pramac, jebem li
ti krv Isusovu!, urlao je Savić. Nisam mu odgovorio. Pomislio sam kako taj trenutak gubi
svojstva vremena koje sam poznavao ranije i da može potrajati beskrajno dugo, usporeno u
kiši i zimi koja je svet okivala olovom. Tomorrow’s rain will wash the stains away,
nastavljala je Ena. Zapitao sam se zašto je nikada ranije nisam pozvao na stejdž, ali bilo je
kasno za sve, Ivan je to već učinio: But something in our minds will always stay. Čuo sam
potom nekog iza sebe. Bio je to komandant broda Savić u kabanici, kretao se postrance,
prkoseći vetru i kiši. Kad kažem „pramac“, šta mi ti jebeno odgovaraš?, vikao je kroz kišu.
Gledao sam ga kako se nadima kao morž sa brkovima preko kojih je visio mesnati nos. Šta je
tvoj odgovor, mornaru?, ponovio je izvadivši pištolj iz futrole. Delovalo je kao da hoće sam
da puca na rafineriju, ali iznenadio me je udarcem po licu, od čega mi je sa slinama linula krv
iz nosa. Šta je tvoj odgovor, mater ti mufljusku?, vikao je prislonivši mi cev uz koren nosa.
Kenija, promucao sam dok mi je kiša spirala krv sa lica, Kenija 76 spremna! Za šta spremna?,
nastavljao je Savić nabijajući mi cev dublje u čeonu kost. Perhaps this final act was meant to
clinch a lifetimeʼs argument, pevala je Ena iz velike daljine, that nothing comes from violence
and nothing ever could. Spremna, ponovio sam, za vatreno dejstvo! I ko ti je dozvolio da
napustiš borbeno mjesto?, brundao je Savić, sada već uživljen u svoju ulogu pod Rijekom,
koja se u sporom švenku okretala oko nas. Jer ako ja komandujem vatru, onda ima da gori, je
l’ jasno? Više ga nisam slušao, pratio sam micanje njegovog debelog prsta na obaraču. Imao
je čudnovato gojazne bele ruke, kao da su bile od neke sunđeraste mase, koja je tu i tamo, na
rukavima, okovratniku i nogavicama, iskuljala iz te uniforme pod kabanicom. I sada je
komandovala, zahtevala, gospodarila životom i smrću ne samo naše posade već i celih
gradova. I čitav starešinski kadar morao je biti skrojen od te mase, koja će se na kraju
operacije samo rasturiti po kabinama, odspavaće i čekaće znak za novu uzbunu, za novo
ujedinjenje sa ostalim rasutim delovima tog armijskog tela, koje mi je na tren postalo vidljivo.
I svako ko bi se opirao nalogu te mase morao je trpeti bol, toga sam postajao svestan sa
svakim utisnutim delićem hladnog oka cevi na svom čelu. Iako nije povukao oroz tog dana,
poručnik bojnog broda Savić uradio je nešto mnogo podlije, naterao me je da govorim
njegovim jezikom i mislim njegovom glavom, a to zaboravljeno olovno zrno u mom mozgu
ostalo je da klija tokom dugih godina i pušta svoje crne kotiledone, koji su se uvijali u spirale
i zavlačili u one šupljine sa kojima su s vremenom potpuno srasli. Na koncu, tamo je bilo
nešto nalik na razgranatog podstanara koji se hranio mojom nesrećom i to bi, da je moglo da
govori i vidi se u nekom ogledalu ili vodi, sigurno nosilo Savićevu krinku, koja mi se u
najtežim noćima nakon rata vraćala kao opomena da nikada, možda nikada više neću biti
slobodan. For all those born beneath an angry star, probijao se do mene Enin glas kao tračak
svetlosti, lest we forget how fragile we are.
Tada sam odgurnuo Terzićevu ruku i nasumično krenuo kroz gomilu ka stejdžu. Želeo
sam da već u prvom naletu Ivanu otmem saksofon i tresnem ga o pod. Ljudi su se uzmuvali,
nerado me propuštajući, da bih naposletku izronio pred zaprepašćenog Ivana, koji je prestao
da svira nasred svoje deonice, koju je čekao godinama. Zgrabio sam saksofon, ali on ga je
nekako izvukao iz mojih ruku kao da je bio spreman za moj napad. Koraknuo je unazad i
nešto mi rekao, pokazujući mi rukom na vrata. Pogledao sam u Enu, osetivši njenu uplašenost
ispod naočara. Nik je uporno nastavljao da svira, kao i novi basista, dok Grujić nije ni
primećivao šta se događa. Ovo vam neće proći!, vikao sam, ali tada su me dvojica Cityjevih
izbacivača uhvatili ispod pazuha i povukli me kroz gužvu. U magnovenju, oborio sam nogom
jedan mikrofon, koji se zanjihao i pao u publiku. Od mikrofonije se zatresao čitav prostor u
klubu. Sve je izgledalo kao incident sa razočaranim ili izbezumljenim fanovima, koji su
ponekad umeli da istrče na binu i naprave pometnju. Niko osim Terzića nije ni znao ko sam i
jedva su dočekali da me više ne vide unutra. Ubrzo, pošto su me gurnuli na pločnik ispred
Cityja, neko od njih dvojice mi je izbacio i futrolu sa kontrabasom. Sedeo sam neko vreme
pred vratima, osluškujući glasove iznutra. Čuo sam Ivana kako nešto govori da bi potom samo
vratio film unatrag i nastavio da svira na istom onom mestu gde sam ga prekinuo. Razlegao se
aplauz. Bio je nezaustavljiv u svojoj nameri da uništi F-kvartet dokraja, što mu je te večeri
pošlo za rukom. Između nas više nije bilo nesporazuma, unutra je ostalo sve moje, sa sobom
sam mogao da ponesem samo svoj instrument, koji je iz časa u čas te noći postajao sve manje
instrument a sve više kutija za ono što je od mene ostalo.

Uhvatio sam prvi taksi sa produženim gepekom kod Bristola i krenuo kući. Zbog
napada migrene, dugo nisam mogao da izađem iz auta kod kafea Pasha, koji se nalazio tačno
ispod našeg prozora. Taksista me je pogledao preko ramena, a onda je potražio nešto u
pretincu pored volana i ponudio mi piće. Otpio sam nekoliko gutljaja i nekako se iskobeljao
napolje. On mi je pomogao oko instrumenta i, kada je bio siguran da mogu da stojim, ušao je
u auto i krenuo pod punim gasom. Po galami na terasi, muzici i svetlu, naslutio sam šta me
čeka u stanu. Popeo sam se gore s mukom i ostao da čekam pred vratima. Pozvonio sam kao
da nemam ključ i čekao još neko vreme. Pogledao sam svoj kontrabas i, ne znam zbog čega,
setio se Darijine priče o tome šta čovek može osetiti na polovini života. Bio je to taj trenutak.
Kada me je ugledala u vratima, Darija se osmehnula. Znala sam da ćeš pametno prelomiti,
rekla je i, grleći me, povukla me unutra. Ljudi, pozvala je društvo rasuto po stanu, kojim je
dominirao glas Iana Curtisa, bludni sin se vratio! Odnekud se pojavila kustoskinja iz Muzeja
savremene umetnosti sa svojim vremešnim dečkom, bivšim muzičarem koji je sada negde
predavao digitalni marketing i nove tehnologije. Bio je ošišan kao Dustin Hoffmann u Leptiru
i nosio je naočari u kojima su njegove sitne crne oči bile neprirodno uvećane. Hej Fićo,
potapšao me je po ramenu, pa kako tvoje sviranje? Čuo sam da imaš problema. Ah, dovraga,
u ovom analognom gradu čovek ne može ni da propadne kako treba... Super je što palite... Da,
da, ubacila se bivša monahinja, bivša umetnica, bivša teoretičarka, koja je sada pokušavala da
imitira jeftine performanse Tanje Ostojić i tako proda sebe na evropskom tržištu umetnina,
posetićemo vas u Seattleu. Darija, pozvao sam svoju ženu, koja se odnekud pojavila sa
velikim komadom cheesecakea na tanjiru, šta je ovo? Kako to misliš? Pa vidiš da slavimo,
rekla je ona i ponudila mi komad kolača na vrhu kašičice. Šta to slavimo?, pitao sam
spuštajući kontrabas pored zida. Pa zar nismo pričali danas? Slušaj, rekao sam suzdržavajući
se da ne vičem, izbaci ih napolje, sve, i to odmah! Jesi li poludeo?, uvređeno je komentarisala
Darija pojevši onaj komad cheesecakea i odmakavši se od mene ka velikoj sobi odakle se
izlazilo na terasu. Tu su, razmešteni po stolicama i sofi, sedeli njeni prijatelji iz Filmskog
centra, jedna naturalizovana Rumunka i njen muž, inženjer elektrotehnike, koji je voleo da se
smeje svojim šalama, dok ostali nikako nisu mogli da dočekaju kraj njegove epske pripovesti.
I sada sam čuo fragmente njegovog buncanja. Molim te, ne osećam se dobro, eksplodiraće mi
glava. Ma slušaj, uzvratila mi je Darija kada je izašla na terasu, daj bar jednom u životu budi
normalan, kao i svi drugi, pojedi kolač, porazgovaraj s nekim, prestani da me maltretiraš...
Pričali smo danas o svemu. Darija, rekao sam pokušavajući da držim glavu obema rukama,
meni stvarno nije dobro. I, ako ih sve ne izbaciš, ne kažeš im da se više nikada, ali doslovno
nikada ne pojave u našem životu, i ne zaključaš vrata za njima, kunem se da ću početi da
povraćam. Ti si pijan, Filipe, brecnula se ona. Nisi to mogao da uradiš bez alkohola,
dostojanstveno, pa ti si bar uvek govorio da ćeš to jednom da učiniš za mene. Za nas, na kraju
krajeva, rekla je prislonivši ruku na svoj stomak. Hajde, pozvala me je, pipni, evo, ovde.
Uzela me je za ruku i položila mi dlan na svoj trbuh. Nisam osetio ništa od onoga što mi je
pričala. Vidiš, rekla je, svi putevi su nam se konačno otvorili. Hoću da znam, prekinuo sam je,
hoću da znam kada si se dogovorila s Ivanom da ovo uradite. Ništa se nisam dogovarala s
njim, odgovorila je žustro, ne puštajući mi ruku. On te je ubedio da me odvratiš od koncerta,
je l’ tako? Bio je to, u stvari, vaš plan? Ne, rekla je Darija okrenuvši se ka niskoj ogradi
terase, pod kojom su se nazirale prugaste tende kafea Pasha. Gledala je jedno vreme ka
tamnoj visokoj zgradi bivše Beomedicine u daljini, a zatim se okrenula prema meni sa
izrazom koji je najavljivao buru. Uradila si to zbog Ene, rekao sam osetivši kako mi se
slepoočnice odvajaju od unutrašnjeg mekog tkiva. Ma znaš šta!, odbrusila je Darija povlačeći
me za ruku kao da hoće da mi je istrgne iz ramena, budi srećan što sam još tu... Posle svega
što si mi uradio! I, samo da znaš, nije ovo bio ni moj ni Ivanov plan... Ma nemoj, odgurnuo
sam je ka ogradi, pokušavajući da izvučem ruku. Ona se blago zanjihala, a onda se ukočila,
pošto je uhvatila ravnotežu. Povukla me je ka sebi ponovo i unela mi se u lice: Bio je to njen
plan! Ne verujem ti! I pusti mi ruku već jednom! Ne pada mi na pamet!, nasmejala se Darija,
nastavljajući da priča na nekoliko centimetara od mog lica. Osećao sam njen dah na svom
licu. Ena ju je iznenada pozvala pre nekoliko dana da se nađu u gradu. I ona je otišla na taj
sastanak, bilo joj je strašno, morala je da popije neki lek da bi se smirila i pojavila u zakazano
vreme u kafeu Corto, na spratu. Ena je već bila tamo. Nisu se pozdravile, sele su za sto i brzo
se dogovorile. Ena je predložila da uradimo to. Zbog tebe i zbog kvarteta, dodala je. Zbog
svih nas. Da ne bismo poludeli i otišli u vražju mater, razumeš! Ništa ti ne verujem, rekao sam
stojeći u nepomičnom klinču s njom. Znam, ali tako je bilo. Ena je predložila, a ja sam se
složila. Kao i Ivan. Ionako su odlučili da žive zajedno. I nisi im više bio potreban. Ne više. Ni
časa. Nigde. Ni u životu, ni u kvartetu. Čuješ me šta ti pričam!, bila je uporna Darija, ali ja
sam je jedva razumeo. Reči su joj se raspadale, kao da je odjednom počela da govori nekim
nerazumljivim jezikom. Imao sam utisak da sanjam sve to. Tu mračnu povest u kojoj je Ena
odlučila da me zauvek odvoji od sebe i konačno napravi izbor u svom životu. Da, izbor, rekla
je Darija na svom jeziku. A ti si ispao samo jadna budala koju je Ivan nasankao na kraju, koju
je Ena šutnula kao šugavog psa... Zaista, niko nije očekivao da ćeš posle našeg razgovora otići
u City. Zato si sve izgubio. I mene, zaključila je. Ja uskoro odlazim. Ostaćeš i bez nje. Ili
njega... To još ne znam, rekla je povukavši mi pobednički ruku na svoj stomak. Normalni
muževi to ne rade, pogledala me je prekorno, sa nekom novom snagom od koje su joj blesnule
oči. Razumeš! A ti to nikad nisi bio. Ti si samo bolesnik koji nije ni trebalo da se vrati iz tog
rata. I svima je to postalo jasno. Eni pre svih. Zato te je i otpisala, kao rashodovani
instrument. U tom trenutku me je odgurnula od sebe, ali ne puštajući mi ruku. Ja sam se
zanjihao i izgubio ravnotežu. Čuo sam izdaleka predavača digitalnog marketinga koji je
objašnjavao zbog čega je Zuckerberg završio na sudu, a ja sam osetio da više nisam na toj
terasi, nego na nekom sličnom sudu koji je konačno trebalo da presudi između Darije i mene.
Ti si samo običan bolesnik, ponovila je kroz cinični smeh, i više nemaš odgovore na moja
pitanja! Imam, usprotivio sam se dok mi je bol raspolućivao lobanju i spuštao se u moždinu
kao usijana tečnost. Širio se kapilarno, obavijajući mi vrelinom kosti i mišiće, topeći mi pluća,
zbog čega sam gubio dah i disao sve pliće. Nemaš više nijedan odgovor!, rekla je ta osoba
preda mnom. To normalni muškarci nikada ne bi uradili! Nikada! Imam, usprotivio sam se
gurajući je od sebe. Znaš li šta si ti, Filipe?, pitala me je ozbiljnim glasom da bi odmah sama
odgovorila. Ti si ljudsko dno! Glasovi iz našeg stana postajali su sve intenzivniji, mogao sam
svaki da razlikujem, prepoznam boju, vidim govornika, osetim oštricu svake pojedinačne reči.
Ti si izgubljen za ovaj život i ovaj analogni grad, kao da su mi govorili. I Ena je to prva
shvatila, zato je pozvala obezbeđenje, jer je jedina pretpostavila da ćeš se ipak pojaviti u
Cityju. Znala je da, osim nasilja, nemaš odgovora, nasmejala se ona. Tog časa sam ostao bez
daha, pa sam ustuknuo. Međutim, kako njen stisak nije popuštao, krenula je i sama ka meni. U
magnovenju, snažno sam je odgurnuo od sebe, ona me je pogledala s nevericom, koja joj je
načas vratila onaj stari izraz lica, koji sam voleo i kome sam žurio da se vratim sa svojih
putovanja. Pogled kojim me je osvojila onog davnog dana u vozu na putu za jug, kada sam je
sreo prvi put. I baš ta žena, Darija iz moje mladosti, poletela je preko ograde naše terase na
drugom spratu, u ambis koji se davno otvorio pod nama. Konačno sam udahnuo duboko i
pokušao da je uhvatim za ruku, jer ona se već prepustila padu. U trenu sam je zgrabio za ručni
zglob i krenuo za njom, ostavivši sve one glasove u našem stanu, elektriziranu auru propasti
koja se stvorila oko zgrade, pretvarajući scene zabave u moj košmar iz kog nisam umeo da
isplovim drugačije. Čuo sam nečiji vrisak, možda Rumunkin ili Zuckerbergove partnerke,
nisam mogao tačno da razaberem jer, dok smo padali ka tendama iznad kafea Pasha, svet je
sve više ličio na veliki metalni levak, ka čijem uviru smo se sunovraćali Darija i ja. I taj
kratkotrajni stisak pri padu bio je poslednja naša bliskost, koju sam osetio ponovo posle
mnogo godina. Onda je usledio prvi udar, njen, kada ju je tenda prihvatila i otkotrljala ka
krovu dostavnog kombija, parkiranog na ulici ispred Pashe, zatim drugi, bučniji, moj, dok
sam propadao kroz procep na ceradi, pravo na spojene stolove za kojim je sedelo veselo
društvo iz kraja. I, dok sam nepomično ležao na njihovom stolu, pogasila su se sva svetla oko
mene, kao da je neko pucnuo prstima; mogao sam još samo da čujem Darijino disanje u tom
mraku. Osmehnuo sam se jer sam znao da je živa. I konačno slobodna. Tu, na dnu
beogradskog analognog levka, kroz koji su propadali ljudi i vreme, shvatio sam na kraju, ona
je oduvek bila „jedan“, a ja „nula“.

***

Iako je osvanuo vreo junski dan, sedeo sam kao promrzao na hoklici u ogromnom
podrumskom magacinu, gde su me Heckler i Koch ostavili da čekam iznenadnog posetioca,
koji se pojavio tog jutra u Kovinu i zatražio od doktorke Sibinović da me vidi. Bilo je to
neuobičajeno, jer ovde niko nije primao posete, niti je uprava bolnice dozvoljavala najavljene,
a još manje nenajavljene, obilaske kompleksa. Zavod je živeo nekim svojim zatvorskim
životom, kontrolišući svoje pacijente, njihovu prošlost i sadašnjost, dozvoljavajući im da odu
najdalje do ograde ili poljoprivrednog imanja iza ekonomije. I niko osim dr Juliusa nije imao
ideju iskoračenja odavde, niti otvaranja za onaj svet spolja. Ta ideja „otvaranja“ ili „negacije
institucije“, kako je dr Julius voleo da kaže, pozivajući se na italijanskog psihijatra Franca
Basagliu, bila je zatrpana medikamentima i torturom, usled čega smo zaboravili da je
drugačiji život uopšte moguć. Nezadovoljan i promrzao, prebacio sam nogu preko noge i
protrljao slabine ne bih li se zagrejao. Osmotrio sam gomilu torbi koje su bile nehajno
poređane pored zidova, naslagane jedne preko drugih, kao u nekom odeljenju izgubljenih
prtljaga na železničkim stanicama. U jednom ćošku, položen na pod, ležao je moj kontrabas u
futroli. Dakle, to je bila ta prostorija, pomislio sam, kada su se vrata napokon otvorila i u
njima se pojavila jedna visoka prilika u šarenoj havajskoj košulji kratkih rukava. Čovek je
nosio fasciklu kojom je u jednom trenutku lupio o dlan druge ruke i krenuo prema meni.
Prilazeći mi, kao da se smanjivao, da bi se naposletku preda mnom pojavio službenik vojske
Brdar. Nisam pokazao svoje iznenađenje, sedeo sam, i dalje prekrštenih ruku i nogu, sav
utonuo u svoju drhtavicu koja mi je ostala iza one injekcije od prošle noći.
Toliko je ’ladno?, pokušao je da se našali Brdar, ali pošto ja nisam ništa odgovorio, on
je naglo umuknuo i nastavio da posmatra stvari oko sebe. Konačno sam ga osmotrio izbliza.
Iako je skinuo onu tešku zimsku garderobu, nije se mnogo promenio. Imao je nekoliko svežih
posekotina od brijanja koje su na njegovoj gruboj koži, punoj kratera iz mladosti, delovale
kao jedina novost u njegovom životu. Pomalo izgubljeno, zverao je unaokolo tražeći mesto da
sedne. Ali njega nije bilo u tom polumračnom magacinu. Jedina svetlost, koja je padala koso
kroz rešetke visokog prozora, igrala se senkama u treperavom pravougaoniku na betonskom
podu. Dva široka tamna lista podsećala su na ruke koje se dodiruju, primicali su se i udaljavali
u ravnomernim intervalima. Brdar je otišao do mog kontrabasa i dovukao ga nedaleko od
mene. Shvatio sam da namerava da sedne, pa sam naglo skočio sa hoklice, zaboravivši na
svoju drhtavicu. A ne, ne to, rekao sam. Pa ne, sigurno ne bih to, ponovio je smušeno Brdar,
samo sam mislio da iskoristimo pametno tvoj instrument. Na njemu se ne sedi, dodao sam
nudeći mu svoju stolicu. Nisam to ni mislio, odgovorio je Brdar, samo ti sedi... Hteo sam da
nam posluži kao podmetač za tvoj potpis. Za moj potpis?, pitao sam zbunjeno. Da, za tvoj,
rekao je Brdar i udario se značajno fasciklom po nozi. Ne razumem, dodao sam, vrativši se
svom pređašnjem osećaju hladnoće. Pa, vidiš, iskrivio je Brdar svoje lice u nešto nalik na
osmeh, u međuvremenu se neko raspitivao za tebe. A ko to? Pa sudovi, ko bi drugi... A kad
oni traže, onda se mora... Zato si morao da dođeš lično, rekao sam, a u stvari sam hteo da
kažem da mu je jedino zbog toga dr Sibinović dozvolila da me vidi. Zato, da, klimnuo je on.
Inače, nisam lud za ovim mestom... Ni ja, veruj mi... Vidim da ti je ipak bolje, slagao je
Brdar, položivši mi futrolu sa kontrabasom pljoštimice na krilo. On je bio jedan od onih
službenika koji ne umeju da lažu. Njegova pseća lojalnost sistemu činila ga je neveštim u
svemu osim u vršenju dužnosti. Bio je čovek koga bi svako, ma i najmanje iskakanje iz
kolotečine učinilo nervoznim. Ali to nikada nije pokazivao na poslu, pri obavljanju dužnosti,
već je to ostavljao za kuću. Nekada je, svakako, kao mlađi vojni referent, uživao u svim
blagodetima civilne službe pri JNA, letovanja u Valdanosu i zimovanja na Bjelašnici,
kupovao je zimnicu po povlašćenim cenama, jeo u garnizonskim restoranima, preprodavao
rashodovanu vojnu opremu na crnoj berzi, kao i ukradene escajge iz vojnih menzi. Možda mu
je i supruga radila pri vojsci, zajedno su svakako mogli više. Tokom devedesetih, trudili su se
da ne vide šta se događa, kao i osamdesetih, kada se takođe kralo i otimalo, u čemu su i sami
učestvovali. Sada su delovali kao neki bivši ljudi, kojima su oduzete privilegije, ali ne zbog
toga što ih nisu zasluživali u ovom društvu, već zbog porasta siromaštva, usled čega su
privilegije zadržali samo oni na vrhu. Svi ti Brdari iz bivše srednje klase kliznuli su na rubove
sistema, postali su pratnja „pacijenata“ ili kuriri sudova i ništa osim lažnog sećanja na divno
predratno vreme njima nije moglo da vrati iskren osmeh na lice. Ali nekim sitnim
privilegijama u tom ruševnom svetu još nije došao kraj; poneka dnevnica za kratak izlet do
Kovina ili Toponice, ili možda stimulacija za dobro obavljen posao, bila je još uvek moguća.
To opšte propadanje učinilo je Brdara i njegovu klasu neosetljivim za druge ljude. Možda su
takvi bili i ranije, ko bi to još mogao znati, samo su beneficirani dani života bili učestaliji i
nisu imali vremena da pokažu svoju surovost. Evo, kazao je Brdar naposletku i spustio mi
neke papire iz fascikle na futrolu, to treba da potpišeš. A šta je to?, pitao sam. Valjda umeš da
čitaš, rekao je mahnuvši rukom ispred lica kao da tera muve. Podsetio me je na čoveka koji
žuri da se vrati kući jer zna da ga za ručak čekaju sarmice u lišću od vinove loze sa kiselim
mlekom. Moje prisustvo u ovom danu nije mu nimalo prijalo i bio je čvrsto rešen da zaboravi
na sve to prilikom povratka u Beograd. Pogledali smo se načas kao da smo obojica mislili o
istom. Šta je ovo?, insistirao sam. Baš si tvrdoglav, kazao je Brdar ukoračivši u ples lisnatih
senki na podu. Izgledalo je kao da ih je uplašio, pa su se ta dva lista naglo razdvojila i
nastavila da trepere na rubovima svetlosnog rama. Brdareva havajska košulja blesnula je u
punom sjaju, a on je podigao ruke kao neki glasnik s onog sveta i, uperivši ih na različite
strane, rekao je kako to nije deo njegove dužnosti, ali pošto smo tu gde jesmo, između
kovinskih zidova, odlučio je da mi kaže o čemu se zapravo radi. Razume se, u interesu države
i vojske za koju je radio toliko dugo. Zapravo, kazao je Brdar jedva se mičući iz svetlosnog
snopa koji mu je sekao telo na dva dela, ostavljajući mu ružno rošavo lice u senci, i prenoseći
težište govora na njegove koščate maljave ruke. Za sve je kriv, zapravo, moj otac koji me je
tražio mesecima i na kraju je odlučio da tuži VMA i vojsku za moj nestanak. Poveo je parnicu
i sada je trebalo nekako odgovoriti tom upornom čoveku, pa su poslali njega, Brdara, sa
antedatiranim dokumentima koje je trebalo da potpišem. Pogledao sam malo bolje papire
ispred sebe i shvatio da se radi o saglasnosti pacijenta da se podvrgne eksperimentalnom
lečenju u kovinskom Zavodu za rehabilitaciju veterana. S jedne strane je stajao potpis i pečat
dr Soldatovića, mog lekara sa VMA, a sa druge prazna linija koja je čekala na moj potpis.
Između njih je bio upisan prvi mart ove godine kao datum početka lečenja. Ne razumem,
rekao sam, šta će vam sad ovo? Posle svega. Biću iskren, mahao je Brdar rukama, iako su me
obavezali da ništa ne govorim, bar ne previše, ali tebi ovo ionako ništa ne može značiti. Za
pacijente kao što si ti, kazao je, obično se traži saglasnost porodice. Ali budući da ti više nisi
imao nikoga, bar smo tako mislili, vojska je odlučila da te pošalje bez ikakve saglasnosti. U
tvojim dokumentima tamo nije ostao nikakav trag o upućivanju u Kovin. A nalog? Onaj nalog
koji si predao?, pitao sam. Bio je to samo običan papir bez potpisa i pečata. To se ne računa,
odgovorio je Brdar. A nalog za prevoz brodom?, pitao sam dalje. Kažem ti, nema nikakvih
tragova, taj patrolni čamac bio je na svojoj uobičajenoj ruti za Kladovo. Ti si prebačen
inkognito, kao i mnogi drugi koji nisu imali porodice. Slanje saniteta, ili bilo koji drugi način
prevoza od VMA do Kovina, predstavljalo bi pokretanje čitave administracije iza koje bi
ostali pisani dokumenti. Ovako je bilo najbezbednije. Ali zašto? Čemu sva ta konspiracija?,
insistirao sam. Pa razmisli i sam, kazao je Brdar uronivši šiljatim nosom i jagodicama u
svetlost, očigledno postoje izvesni rizici... Misliš na terapiju ovde? Pa da, i na to, u krajnjem
slučaju, potvrdio je Brdar. I vi sada hoćete da operete ruke i povučete se... Treba vam moja
saglasnost zbog eventualnog lošeg ishoda lečenja, je l’ tako? Ja to nisam rekao, promrmljao je
Brdar sklonivši svoje ružno lice u senku, dok su njegove ruke ostale da dovrše misao, rizici
uvek postoje, da tako kažemo... A ovde naročito, zar ne?, povisio sam glas, to bi značilo da, u
slučaju nekog nesrećnog slučaja, vojska nema nikakve veze s tim... Preleteo sam pogledom
štampane strane i shvatio da se radi upravo o tome. Pisalo je da sam upoznat sa svim
činjenicama eksperimentalnog lečenja, neophodnom izolacijom tokom terapijskog ciklusa, ali
sami lekovi nisu pominjani. Na kraju je stajalo da sam u svesnom stanju, sa potpunom
odgovornošću za svoj život i bezbednost, potpisao taj dokument u Beogradu, na
Vojnomedicinskoj akademiji, dana 1. marta 2016. Pa vojska, inače, nije preuzela odgovornost
ni za jednu smrt tokom ratova, ni na jednoj strani, pa ni posle, u porodičnim ubijanjima,
streljanju vojnika na stražarskim mestima, eksplozijama po fabrikama namenske proizvodnje,
pa zašto bi je imala tokom terapije u Kovinu, rekao sam. Jesam li u pravu? Da čujem! Nisam
ni bio svestan da sam u međuvremenu počeo da vičem.
Brdarevo lice je ponovo uronilo u svetlost. Pogledao me je svojim vodnjikavim očima –
levo oko mu je neprestano bežalo u stranu – osvrnuo se oko sebe, izvadio maramicu i počeo
da skuplja znoj sa lica, pri čemu je raskrvario jednu posekotinu na bradi. Vojska nikome nije
ništa dužna, kazao je posle krače pauze sasvim tiho, ali svi njoj polažu račune. Ona samo radi
na bezbednosti sistema. Naročito danas, kada joj stalno podmeću neke stvari iz prošlosti,
nekakva dokumenta o njenoj umešanosti u ovo i ono, da tako kažemo, tokom ratova... Pa nije
baš sve tako bilo, je li? Svi to znamo. I ti. I ovi tvoji odavde. Nigde vojska nije prekoračila
svoje ingerencije. Ona je samo uspostavljala red. Da nje nije bilo, svi biste podivljali kao
kerovi. Tek bi tada bilo strašno. Vojska je samo radila svoje... Razume se, ne može se niko
zajebavati s vojskom. To je ljudima danas uglavnom jasno. I sve če im biti jasnije. Jednog
dana, ponovo ćemo doći na svoje i svi će želeti da nas vrate tamo gde smo nekada bili.
Videćeš... Ali do tada ne smemo biti neobazrivi. A ovaj tvoj slučaj je jedna, da kažem,
nesmotrenost, jedna omaška koja bi vojsku mogla da košta... Ne para, nego ugleda. Ona ipak,
i u ovim uslovima, brine o svakome ko je jednom bio pod njenom kapom. Ili šlemom. Naši
resursi, da se ne lažemo, ogromni su; to i sam znaš. Zemlja je premrežena našim objektima,
podzemnim fabrikama, ratnim tajnim tunelima, manufakturama za oružarski rad u vanrednim
okolnostima. Naše bolnice za tren mogu da postanu operativan sanitetski sistem. Pa kako je
bilo 1999, seti se. Kao i toliko puta ranije. Vojska je jedini sistem koji je preživeo. Njeni
činovnici su svuda, u svakoj firmi, u svakoj instituciji, na svakom važnom mestu. Vojna
medijska agencija je najmoćnija, ona radi i kad nema pravnog osnova za to. Armija se bori za
svakog od nas... Svakog od vas. Pruža koliko je to moguće u datom trenutku. Kao i vaše
lečenje koje je sada na evropskom nivou. Ali zauzvrat traži lojalnost. I pomoć kad god je to
potrebno. Šta je jedan život za sistem kao što je vojska, sigurno se pitaš. U ratu je sve, u miru
– još više. Vojska je milostiva, njena civilna služba održava poredak, na ulicama, u
parlamentu, u predsedništvu. Ona prati rad u parlamentima susednih država. Pa zašto su svi
predsednici tražili isključivu zaštitu vojne službe bezbednosti? Zato što je još samo ona tamo
gde treba da bude. I odatle mi gradimo ponovo našu zemlju. Shvati to. Iz naših laguma
ponovo će ustati armija treća po snazi u Evropi. Mi na tome radimo dan i noć. Snimamo,
obilazimo, agitujemo, molimo, nudimo, kupujemo, vrtimo tamo gde burgija ne može. A kad
probijemo, onda će svako od nas uživati u povlasticama koje ona daje. Te povlastice, da
kažem, nisu male. Zato jedan tvoj potpis danas-sutra može biti skup. Vojska ništa ne
zaboravlja. Ona je duboko u svesti ovog naroda, ona je u kulturi, u prosveti, u udžbenicima, u
svakoj pesmi koju deca danas recituju na priredbama... A ko behu oni divi – uvek zasuzim kad
čujem to – koji su te napred zvali – niko to bolje nije ispevao – koji su ti krila dali? E to je
bila vojska... Ona je pokretač ekonomije. Motor reforme. To je naša jedina istinska evropska
ideja. Pogledaj malo oko sebe. Svi ti doktori koji te neguju, lekovi koje piješ, tehnika kojom
te ispituju, to je deo, da kažem, obnove našeg tela i duše. I, da znaš, mi nismo usamljeni. Naši
saveznici širom kontinenta prolaze kroz slične stvari. Nisu Holanđani ludi što su ušli u
partnerske projekte s nama. I zato taj papir nije nešto što ti treba da daš vojsci, to je njen
poslovni ugovor za tebe...
Posmatrao sam Brdara u njegovom zanosu. Pričao je nadahnuto, u naletu emocija koje
su ga vratile u vreme pre propasti vojske o kojoj je govorio kao o božanstvu čije se buđenje
dugo spremalo. Mogao sam da ga zamislim na nekoj vojnoj paradi, u prvim redovima, na kiši,
sa visoko podignutom zastavom. Do njega je stajala njegova žena, pajdaši sa ispijanja piva,
deca iz komšiluka. Bila je to zaostala slika iz neke kolhozne umetnosti koju sam nekada
negde video. U Ćupriji, gde sam odrastao, bila je velika kasarna u koju su nas vodili svakog
13. oktobra, na Dan oslobađanja grada. Deca su volela da se vrzmaju oko topova i slikaju na
njihovim cevima. Službenici poput Brdara pričali su nešto o vojnoj povesti grada, a gore, u
komadu neba koji se mogao videti iz kasarne, kružila su jata vrana, kao da su slutila gde će te
priče jednog dana završiti. Jedan od oficira na mom brodu, mašinac, zastavnik Nikolić, bio je
iz Ćuprije. Nikada nismo razmenili nijednu reč o tome, samo mi je jednom, ko zna zbog čega,
kada smo ostali sami na palubi, rekao kako bi dao sve na svetu da je ostao u toj artiljerijskoj
kasarni. Rekao je to, stavio antifone na uši i odgegao se dole, u prostor brodske mašine,
odakle je neprestano brujalo. Nikada više nije pomenuo ni Ćupriju ni kasarnu. Čuo sam da se
kasnije skinuo iz mornarice i posvetio baštovanstvu. On nije imao stomak kao Brdar, koji je
stajao nedaleko od mene i nudio mi olovku marke schneider da potpišem svoj pristanak na
uslove koje mi je vojska nudila, za konačni svršetak mog života. Dakle, sve što se dogodilo
među nama, između vojske i mene, njenih oficira, podoficira, njenog borbenog, izviđačkog
oruđa, njenih ubilačkih skalamerija i mene, trebalo je da tim potpisom pređe na moju stranu, a
da se ona sa tim dokumentom povuče u senku, kao što je učinio Brdar. Jedino su njegove
dugačke maljave ruke još uvek pravile neke poteze kao da u igri pantomime objašnjavaju
naslov nekog starog domaćeg filma, kojeg nikako nisam mogao da se setim. Zato sam
podigao papire, pogledao u te koščate ruke i jednim potezom pocepao „ugovor“. Mislim da će
ovo biti dovoljno, rekao sam uz smešak. Njegove ruke su na trenutak ostale da miruju u
vazduhu kojim su plutale krupne čestice magacinske prašine. A onda je film nastavio da se
odmotava i ruke su se ponovo pokrenule. Usledio je Brdarev smeh.
Takvo nešto sam i očekivao, rekao je, podižući fasciklu sa moje futrole. Šteta, kazao je,
vrteći pocepani dokument kao da namerava da ga spoji. Stvarno šteta, ponovio je i krenuo ka
vratima. Neočekivano je zastao na korak od njih i ponovo se okrenuo ka meni: Mada, znaš,
rekao bih da se možda nismo najbolje razumeli... A i nisam ti rekao baš sve... Znaš, vojska je
nedavno dobila informaciju da se tvoja bivša žena porodila pre dvadesetak dana u Seattleu...
Težak, karlični porođaj, ali i ona i ćerkica su dobro... Molim?, uspeo sam da izgovorim pre
nego što me je talas hladnoće obuzeo od temena do nožnih prstiju. Pa da, kazao je Brdar,
možda bi to trebalo da znaš. I ti si postao, da kažem, nekakav otac... Ali, zaustio sam, mislio
sam da je... Budale kao što si ti ne umeju da misle, prekinuo me je Brdar i lupio se fasciklom
po nozi, zato je vojska tu, da misli umesto tebe. Ovde, u fasickli ti je duplikat onog
dokumenta... Razmisli malo o svemu, Isakoviću. Nisu ovo tvoja cimbala. Ovo je, bre, vojska!
Brdar je zatim bacio fasciklu na pod i izašao bez pozdrava, ostavivši me da drhtim sa
kontrabasom na krilu.

***

Uputio sam se ka Božovićevoj kancelariji kod kapije, skoro ošamućen drhtavicom i

onim što sam čuo od Brdara. Pored mene su, kao u snu, promicali neki ljudi u civilu. Video
sam velike crne automobile parkirane nedaleko od prijemne zgrade. Na kapiji su stajali
stražari u uniformama vojne policije. Jedan je pušio električnu cigaru i pričao nešto zbog čega
se lice njegovog kolege osmehivalo u nekom grču. Doktor Balov je vodio grupu pacijenata u
novim bolesničkim mantilima ka paviljonima. Ceo zavodski krug je naglo oživeo i svako je
nešto morao da radi kao da je predstojao dolazak nekog uvaženog gosta koji u ovaj deo sveta
još nikada nije kročio. Top i njegova dva pratioca tumarali su unaokolo sa rukama u
džepovima. Kada su nam se pogledi sreli, okrenuli su se na drugu stranu i brzo se izgubili u
daljini, zavojitim parkovskim stazama. Udahnuo sam duboko i pokucao na inspektorova
vrata. Do samo pre desetak minuta bio sam rešen da mu ispričam sve što znam, jedino nisam
znao odakle bi trebalo početi. Možda od patrolnog čamca ili kasnije, od nesrećne Asje Alassaf
na obali. Ili možda od prvog susreta sa dr Juliusom. Sve manje sam bio siguran u to. Ili je
zapravo trebalo početi od kraja, možda baš od Seattlea i Darijinog porođaja, o čemu me je
Brdar izvestio. Pokucao sam i ostao da stojim nekoliko sekundi. A šta ako me je slagao na
kraju? Ako je to bio samo blef da bih potpisao njihov papir, pomislio sam. Ko je mogao da mi
garantuje da daleko odavde, od mog života koji se savijao u kotur kao zmija, sa prozora nekog
stana, iz naručja moje bivše žene, masivne talase Pacifika gleda moje dete?
Iznutra se čuo mukli Božovićev glas. Zatekao sam ga u potpunom rasulu. Očigledno već
pripit, ljuljao se na svojoj stolici, koja je krckala pod njim kao da će se svakog časa raspasti na
komade. Kasniš, Isakoviču, rekao je, iskapivši ostatak pića iz čaše, zaklonjene hrpom papira.
Kako to?, pitao sam sa neskrivenom nelagodom u glasu, jer sam se već pokajao što sam
uopšte došao. Posmatrao sam tog čoveka koji je naglo ostario za nekoliko meseci, kao da je
slučajno zalutao u neku zonu visokog zračenja od kog mu je pobelela kosa i sušila se koža.
Tako se starilo još samo na brodovima ratne mornarice, mnogo brže nego na kopnu. Setio sam
se svog potporučnika Bursaća, koji je u svojim ranim tridesetim izgledao kao da mu je
pedeset. Kosa skoro seda, a bore oko očiju razapete kao paukove mreže. Dok bi govorio,
otvarale su se i zatvarale kao neki prorezi za škrge. I on je voleo da pije. Uostalom, ko u
mornarici nije bio tome sklon. U kabini, koju sam mu sređivao svakog jutra, morao sam
najpre da se izborim sa praznim flašama. Ispod okruglog prozora bio je obešen klip kukuruza,
sećanje na majku, a na fiksiranoj dubokoj polici knjige Hercena, Dostojevskog i Gončarova,
na ruskom. Zanosio se mišlju da će jednog dana, u Sarajevu, nastaviti pre rata započete studije
ruske književnosti. Međutim, on više nije imao snage ni za šta, tonuo je u krevet i alkohol, i
svakog dana mu je bivalo sve teže da ustane. Nije samo šikana komandanta broda Savića bila
presudna da potporučnik odustane od svega. Duboko u njemu bio je neki vrag kog nije
uspevao da uguši alkoholom, pa je povremeno samo ječao iz one svoje kabine. Savić ga je
zbog toga još više ponižavao i pravio budalu od njega, kada bi se on vratio kasno noću iz
Tivta trešten pijan, bez snage da se popne na brod. Siz, kako smo zvali montažno stepenište sa
rukohvatom od konopa, delovao je nepremostivo kao čitav život. Jedne noći, dok sam bio na
straži, video sam Savića koji ga je dočekao na polovini siza, do kog se Bursać jedva popeo,
zanoseći se i plešući na tom metalnom brvnu, oklembešen o debeli palamar. Savić je
promumlao nešto i svom snagom ga udario u grudi. Potporučnik se zanjihao i prevalio preko
konopa, pravo u more, između glomaznih obalskih bokobrana i oplate broda. Čuo sam ga
kako sopće u vodi. Mlatio je rukama, ali ja sam u svakom tom udaru osetio da nema snage, pa
čak i to da više ne želi da se bori, kao da je taj konačni udarac odavno priželjkivao. Zato sam
bacio pušku i preskočio preko ograde broda. Alo, kuda ćeš ti?, čuo sam Savićevo brundanje.
Čovek u vodi!, viknuo sam ne okrenuvši se prema njemu. Držeći se za konop, polako sam se
spustio do potporučnika i uhvatio ga ispod pazuha. Bio je težak, natopljen alkoholom i
izgubljenom verom u život. Nema teže materije od nje; da nam nije pritrčao stražar sa pramca,
potonuo bi te noći sa mnom.
Ista materija bila je zaposela i inspektora Božovića. Stolica je jedva odolevala pod njim.
Kasniš, ponovio je, sve je već gotovo. Nisi stigao na vreme. Ne znam o čemu pričate,
usprotivio sam se. Jebiga, sad kao ne znaš, nasmejao se on. Gotovi smo. Možeš valjda toliko
da ukapiraš. Nismo još, odgovorio sam iznenadivši samog sebe. Ma šta mi reče? Da nećeš
možda da se biješ s njima? Kojim to njima?, pitao sam. Pa s vojskom, vidiš da su preuzeli
punu kontrolu u Zavodu. Traže žrtvenog jarca, a on je već na ražnju. Inspektor Božović je
zvučao cinično i, zbog velike količine alkohola, dodatno demoralisano. Nije prestajao da se
njiše, upirući savijenim kolenom o sto. Prenerazilo me je beznađe koje sam mu video u
očima, pošto sam se približio stolu. On se bolno osmehnuo kao da želi da mi kaže „pa je l’
vidiš o čemu sam ti pričao“. Ali prevario se. Nisam video to o čemu je on govorio ranije, o
nekakvoj hijerarhiji u sistemu koji je trošio ljudski materijal decenijama, možda vekovima,
kao mlin u kome se ljudske kosti sitne do najfinijeg praha. Preda mnom je sedeo jedan
razočaran čovek, ozbiljno načet alkoholom i neuspesima, u svojim ranim profesionalnim
godinama. Očigledno je u nekom trenutku dospeo do tačke kada se u karijeri pravi ona
najvažnija odluka od koje zavisi kojim će se putevima naši životi kretati. Jedan put vodio je
ka napredovanju u poslu, a drugi, mučniji i neizvesniji, ka neprestanom srozavanju koje je
počelo onog dana kada je čovek uvideo da u poslu kojim se bavi ne vlada nikakva logika, niti
stručnost, ponajmanje znanje koje je sticao u nekim školama dok se spremao za svoj poziv.
Čovek bi se najpre uplašio, a potom, pošto bi shvatio da nema stomak za tu vrstu kompromisa
koja se od njega očekuje, počeo bi da vodi neke svoje borbe sa vetrenjačama, koje bi ga svaki
sledeći put odbacile još dalje na periferiju. Inspektor Božović je u međuvremenu dobio toliko
jak udarac da više nije mogao ni da se makne sa te trošne stolice. Rekao mi je da su ga
ispitivali i da će, po svemu sudeći, na kraju jedini krivac za smrt one nesrećne Sirijke biti on.
Dakle, ni mađarska granična policija, ni srpski krijumčari ljudi, ni ona životinja od
Topisirevića, ni otrovne priče onog ludog starca, ni holandski lekovi, ni Sibinovićkine
glupave terapije, već samo i jedino on – Božović. Tako su mu rekli, a on više nije imao
razloga da sumnja u njihove namere da ceo slučaj izvedu do kraja, i to baš u toku ovog dana
koji mu je bio najduži u životu. Zapravo, nije spavao danima otkako su došli ljudi iz vojne
policije i počeli da istražuju. Ceo projekat sa Holanđanima je, izgleda, doživeo fijasko i sada
je trebalo ponuditi neke odgovore tobože zabrinutim ministrima, finansijerima, farmaceutskim
kompanijama, naposletku i Wiesbadenu. On je siguran da se to dogodilo jedino zbog leka koji
je uzimala, jer ona nije bila usamljeni slučaj u Zavodu za poslednjih godinu dana. Bilo je još
samoubistava, ali o tim nesrećnicima niko se nikada više nije ni raspitivao. A ne bi ni o njoj
da njen muž nije uspeo da se probije kroz mađarski špalir i nastavi put Nemačke. Oboje bi bili
deportovani nazad u jednom trenutku ili bi završili ovde, u Kovinu, možda zajedno u
Dunavcu, ko to zna. Dobro, rekao je Božović kao da samom sebi potvrđuje nešto što je
odavno znao, možda su njegovi ljudi ponekad umeli da preteraju u specijalnom tretmanu
pacijenata. Uostalom, takav je posao. Ni on ga nije voleo. Zato je pokušao da istraži delovanje
remedrona, kao i zašto je Ministarstvo vojske i zdravlja pristalo na takav eksperiment s
ljudima. Telo one nesrećnice, koje je Dunav zimus izbacio, bilo je iznenadna greška u
sistemu, jer niko nije računao na to u čitavom lancu od Brusselsa i Leidena, preko spoljnih
oboda Evropske unije, Subotice, Beograda, sve do Kovina. Zato je njegovo, Božovićevo,
nastojanje da utvrdi podmuklo delovanje sistema nekome zasmetalo. Ali kome? Sibinovićki?
Odmahnuo je glavom. Nekome u policiji ili vojsci. Nekom od onih pavijana, koji su dobili
nalog da hitno pronađu vinovnika nesreće. U komandnim lancima, kod nas, uvek to bude
neko na dnu. A kada se malo osvrnuo oko sebe, ispostavilo se da tu nije bilo nikog drugog
osim njega. I sada više nije mogao da računa na Slaviju, već na Padinsku skelu, u najbolju
ruku. Očekivao je da će se ovaj dan završiti njegovim hapšenjem kao nagradom za savesno
obavljanje posla. Zato nije prestajao da pije od juče. Čekao ih je spreman, rekao je na kraju i
udario šakom o sto. Čaša je zvecnula, a u vazduhu se osetio podignuti vonj prašine i memle.
Gotovi smo, Isakoviću, ponovio je svoj refren, potrovaće nas kao pacove.

***

Zadihan pod svojom maskom, brojao sam korake u trapavim plesnim tačkama (Dva,
dva, tri, četiri, čuo se odnekud prigušen Larisin glas), onako kako smo radili mnogo puta na
probama predstave Čarobna frula proteklih meseci. Dok sam se izdaleka približavao Pamini,
koja je na licu imala masku za oči i crveni kostim sa decentnim dekolteom, osećao sam kako
mi drhtavica polako prelazi u pulsiranje u slepoočnicama, pa bih zastao nakratko kao da sam
nešto zaboravio u scenariju. Osvrnuo sam se potom oko sebe i osmotrio prostor nekadašnjeg
bioskopa koji je intendant Rade sa pacijentima proteklih dana pretvorio u svečanu salu iz
ranih sedamdesetih. (Ni za druga Tita je ovako nisu okitili, hvalio se Rade.) Iznad lamperije
visile su fotografije sa prizorima iz bolničke prakse, dok su na razvučenim kanapima bili
obešeni šareni baloni, koji su se u ustajalom vrelom vazduhu nadimali kao da će svakog
trenutka eksplodirati, a iznad njih visili su narandžasti baneri firme PrimaLIFE, čije smo
majice skoro svi nosili. Pogledao bih zatim publiku, gde je u prvom redu sedela strana
delegacija zakopčana do grla, dobro preznojena ali osmehnuta (Such a great job, dear
Larisa!), koja je s pažnjom pratila svaki naš korak, besmisleno aplaudirajući nakon govornih
deonica. Među njima sam prepoznao i Rikala, ministra vojnog, koji nije mnogo mario za
predstavu, već je zverao unaokolo i kolutao očima kao da prebrojava balone, nikako ne
mogavši da ih uklopi u neku svoju računicu. Iza njih su sedele delegacije iz Generalštaba i
VMA, zatim lekari iz Zavoda, potom pacijenti, koji bi se masovno pridružili svakom aplauzu
iniciranom iz prvog reda. U dnu sale nazirao sam obezbeđenje iz vojne policije koje se nije
micalo iz senke. Izgledalo je kao da smo svi zajedno u tom klaustrofobičnom zagušljivom
prostoru iz prošlosti, poneseni Mozartovom muzikom, putovali nekud bez cilja, koji nije
video niko od nas, osim možda neko iz strane delegacije ko je mogao na licu mesta da
preračuna konkretan prihod od našeg lečenja kao Rikalo odnos crvenih i zelenih balona na
zidovima sale. Onda je Monostatos, sa mesečastom maskom na licu, došao do sredine scene i
podigao ruke poput sveštenika koji priziva onostranu silu da mu pomogne u onome što je
trebalo da učini. Papagen i Papagena su zaplesali, a ja sam konačno prišao Pamini i uzeo je
oko struka. Ona me je ošinula pogledom kroz proreze na maski i prigušenim glasom me
upozorila da nepotrebno kasnim, što nam može pokvariti celu predstavu, koja je ionako šepala
na svakom koraku, jer naš Sarastro je zaboravio da li je dobar ili zao, Papagen je čak jednom
glasno prdnuo (Živeo mladoženja!, dobacio je neko iz publike), kada je pao u naklon pred
izabranicom svog srca, dok je Monostatos uporno nešto mrmljao. Pamina je pokušavala da
sve dovede u red tako što je svakog časa plesala kratko s nekim, i u scenama koje to nisu
predviđale, ne bi li uspela da svakome objasni šta treba da radi. Ali pomoći nije bilo jer, od
svega predviđenog, samo je Mozartova muzika tekla savršenim tokom, kao da dolazi sa
drugog sveta, pa smo se svi mi po inerciji prepuštali njoj, zaboravljajući sve više scenario i
replike, koje je dr Sibinović ionako svela na minimum. Dok smo pokušavali da plešemo oko
Monostatosa, koji je i dalje tulio sa podignutim rukama, zazivajući Kraljicu Noći. (Bravo!
Bravooo!, viknuo je mladi čovek iz strane delegacije, ustao i frenetično aplaudirao.)
Oduševljeni mladić je došao do mene, blago se naklonio oponašajući devetnaestovekovni
manir i zamolio me za Pamininu ruku. Ona me je pogledala zbunjeno, videvši da sve odlazi
dovraga, a onda mu se uz osmeh predala, da bi zatim zaigrali onako kako nikad u životu
nisam video da neko ume da pleše. Sledeći njegov primer, ustali su i ostali članovi delegacije
i počeli da nam prilaze, demonstrirajući slobodno ponašanje sa pacijentima. U jednom
trenutku, sve se vrtelo oko ukipljenog Monostatosa na podijumu, zaplesali su i lekari iz
Zavoda sa svojim pacijentima, a meni je prišao gospodin velikog stomaka, pridavljen
kravatom, pokušao je da mi kaže nešto na engleskom (The dance floor is ours!), zgrabio me i
nastavio u taktu muzike. Mirisao je na kolonjsku vodu pomešanu sa znojem, od čega sam
osećao porast pritiska u glavi dok sam pokušavao da pratim njegove plesne korake koji su se
razlikovali od onih koje smo uvežbavali na radionicama. Izgledalo je kao da je duplirao onih
osnovnih šest koraka, pa je naš krug bivao sve veći, pri čemu smo se povremeno sudarali s
ostalim parovima koji su plutali u nekim svojim orbitama. (What a wonderful feeling!, čuo se
nečiji oduševljeni glas.) Pokušavao sam da sačuvam ravnotežu pri okretima dok moj slučajni
partner nije prestajao da forsira ples, znojeći se i hukćući, kao da želi da pokaže svoju
virtuoznost iz mladosti. U magnovenju, video sam Paminu čija se crvena haljina razlivala po
obodu scene, kao da je najednom počela da se rastapa usled narastajuće temperature. Dišući
duboko kako bih zaustavio talas bola, pomišljao sam na Juliusov plan, koji je ovim
izneveravanjem scenarija mogao da bude ozbiljno ugrožen. Kao odgovor, stiglo mi je
ubrzanje ritma koje je nizove šarenih balona načas pretvorilo u jednu vrpcu. Disao sam plitko,
gubeći obrise prostora, da bih naposletku nastavio da plutam prepušten centrifugalnoj sili koja
me je otrgla iz partenorovog zagrljaja. Poleteo sam na pod, a on je nastavio da poskakuje
nimalo zbunjen mojim iskliznućem. (Odjeknuo je glasan aplauz iz dubine sale.) Ljudi su se
najednom uskomešali oko mene, neko je prekinuo muziku, čuo sam dr Sibinović kako
pokušava da nešto kaže, udarala je cipelom o pod, ali ubrzo sam shvatio da to nije ona jer se
kroz gomilu probila jedna prilika, u prugastom mantilu punom rupa, sa pilotskom kapom na
glavi. Između nogu je imao dugačku plavu četku za krečenje čija je čekinjasta glava, gotovo
srubljena dokraja, bila napred, poput nadrealne glave nekakvog konja, koji je bio zauzdan
kanapom, prebačenim preko čovekovog ramena. Bio je to dr Julius, koji je, umesto sa
maskom Kraljice Noći, ujahao na scenu na svom improvizovanom atu, pocupkujući umesto
njega i njišteći. (Koje sad pa ovaj?, viknuo je neko.) Došao je najpre do mog zbunjenog
partnera, koji je još držao raširene ruke, povukao je povodac, četka se podigla uvis, kao da
njuška gojaznog plesača koji je uzmicao pred neočekivanim prizorom. Julius je naglo okrenuo
svog „konja“ ka sredini pozornice, gde je Monostatos još uvek stajao mirno u središtu plesne
scene. Ðiha-điha, četir’ noge, pevušio je dr Julius, terajući svog konjića ka njemu, sve četiri
krute, điha-điha, mi idemo na daleke pute...
O tužni skupe, obratio se dr Julius ceremonijalno, zar niko od vas ne vidi kako je
mračno u ovoj sali? Baš niko? Ali moj konjić vidi, frrr! Buona sera, pozdravio je jahač, da
vam predstavim svog cavala. Bandi è il suo nome. I ni po čemu se ne razlikuje od vas, hoću
reći, od drugih konja, verujte mi, nastavljao je dr Julius krećući se korak napred pa opet
nazad, kao da ne može da miruje u mestu, ni po čemu osim možda po boji. On je plav. A svi
znaju da su plavi konji posebne pasmine. A ne razumete me, signore e signori... Per parlare
inglese? Pa dobro, kazao je dr Julius na engleskom, dozvoljavajući Bandiju da Topisireviću
pomera masku, zbog čega je on pokušao da se izmakne. Oho-ho, pa on se kreće, nastavio je dr
Julius, ali moj konjić ni vas neće ostaviti na miru. Nikog od vas. On je ipak plavi konj, doduše
star i istrošen, prevalio je golem put dovde, pričao je dr Julius nastavljajući da pravi širok
krug na sceni, približavajući se zbunjenim plesačima, njuškajući, povremeno njišteći i topćući
teškim pohabanim cokulama, kao da će se zaleteti u kas. (Who is this crazy horse?) Zatim bi
nastavio dalje ne prestajući da priča o plavom konju kao poslednjem izdanku jednog pokreta u
Evropi koji je tokom dugih godina polako uništavan, dok su njegovi predstavnici već odavno
mrtvi ili nasilno hospitalizovani u azile.
A to je, govorio je isprekidano dr Julius dok je izvijao svoje telo, hodajući nasumično
unazad i upirući isturenu plavu zadnjicu svoga konja u stomak Rikalovog pomoćnika, koji se
naposletku zaklonio iza jedne pacijentkinje, to je pokrenulo talas promena početkom
sedamdesetih. Fantastični doktor Basaglia, pričao je dr Julius prilazeći podbočenoj Pamini,
kao temelj novog Zakona 180 postavio je načelo da više nema hospitalizacija. Ne onakvih
kakvih je bilo čitav vek unazad, kakve i danas postoje, ovde, u Kovinu, ili u Beogradu, frrr, u
Zagrebu, frrr, pa i širom Evrope, kao da Mreža alternativa psihijatriji nikad nije postojala. Dr
Julius je povukao improvizovane uzde, nakon čega je Bandi svojom podsečenom oštrom
grivom pogladio Paminu po bradi. Ona se trgla i gotovo naslonila na ruke svog
malopređašnjeg partnera. (Je li ovo po scenariju?, pitao je neko.) Dakle, bez hospitalizacija i
sa što manje medikamenata, ponovio je dr Julius pocupkujući dalje na svom konjiću: Ðiha-
điha... A sve je počelo u Gorici, kada je lokalna vlast pristala da imenuje dr Basagliu za
upravnika psihijatrijske bolnice. Ali ne upravnika koji će nastaviti da jaše na starom kljusetu
psihijatrije, već na novom, plavom konju, koji će jednog dana osvanuti u krugu bolnice San
Giovanni u Trstu, kao Marco Cavalo. Frrrr! (Pa ovaj je luuud!, dreknula je jedna doktorka sa
VMA.) Lud ili ne, dr Franco Basaglia je u ponedeljak, 24. januara 1977, objavio pred
novinarima da je bolnica San Giovanni prestala da postoji. I sazvao je skup na kome su
pacijenti imali glavnu reč, i ne samo oni, frrrr, već i čistači, ložači, telefonistkinje sa centrale,
portiri, bolničari, susedi koji su godinama živeli u ulici pored bolnice, cela zajednica je počela
da govori o promeni koju je dr Basaglia objavio. I nije ludilo bilo u fokusu, već čovek uplašen
od zajednice koja ga je proglasila ludim. Frrrr! Ðiha, Bandi! Ðiha! A pitaš se sigurno, o tužni
skupe, šta je od bolnice ostalo. Pa ostalo je više nego što je u njoj bilo pre doktorovog
dolaska, iako je sve smanjeno u stvari: od 1.200 kreveta samo 150, širom grada otvoreno je
sedam centara za mentalno zdravlje koji su radili danju i noću, sagrađeno je trideset stanova
za socijalno najugroženije pacijente, fond za socijalnu pomoć povećan je sedamnaest puta,
korišćenje lekova je drastično smanjeno, a u paviljone nekadašnje bolnice uslelili su se
umetnici, alternativno pozorište, nekoliko godina kasnije i omladinski radio Fragola.
(Ućutkajte matorog konja već jednom!) Frrr! Na tom mestu, u gradu Trstu od 300.000
stanovnika, ukinuto je dejstvo represivne mašine, kao što će i ovde, u Kovinu, za koji čas, biti
objavljeno oslobođenje. (Ma o čemu ovaj priča?)
Dr Julius se onda usmerio ka Monostatosu, koji je u međuvremenu popravio masku,
raširivši ruke kao da će doktora primiti u zagrljaj. A pogledajte ovog mesečara, uzviknuo je dr
Julius, ukopavši se u mestu. Pod je zaškripao pod starim cokulama, a konjić se propeo uz
starčevu njisku. Država ga je plaćala da ubija, a kada se iz rata vratio živ, poslala ga je ovamo
da mu izbriše sećanje na te dane. Frrr! Ali ti dani traju li traju. Ispod delovanja lekova,
duboko, i kreću se telom kao metastaze traume koju lovite tetraciklinima. Ðiha, il mio
cavallo! I neprestana trka traje, traume i lekova, bolesnika i države, frrr, a kada pacijent
zaboravi i država odahne, i tako unedogled. (A gde je sad policija?) Kad pacijent izdahne,
država zaboravi, to samo institucija radi svoj posao, frrr, vreba, privodi i truje... Jer mi u ratu
nikad nismo bili! Ðiha, konjiću moj! Bandi je zakoračio ka stamenoj figuri Monostatosa,
oprezno ga njušeći iz neposredne blizine. I ja vam tvrdim da ovaj čovek ne može da bude
izlečen, ne, sve dok društvo koje ga je delegiralo da sve to uradi za njega ne prihvati svoj deo
uloge u tom pozorištu. On je samo umrtvljen lekovima, iza te maske je tempirana bomba,
samo čeka kada će eksplodirati. I on ne razaznaje je li kriv ili prav, on svojom suženom
svešću pokušava da pronađe neki kanal, makar lice onoga koji ga je davnih dana poslalo da
ubija. Frrr! Ali to lice je nestalo, sakrilo se iza institucije koja sada kaže da je taj Monostatos,
ili jednostavnije, pacijent Topisirević, sam odgovoran za svoju nesreću. Ili je možda mesec
kriv. (£ sad je stvarno dosta!, čuo se Larisin glas.) Iako svi znate, pretpostavljam, da i
mesečina može postati pogled na svet, ipak, lunatizam ovog Topisirevića ovde nije samo
njegov, niti je ikada to bio, već je uvek bio deo društva koje ga je proizvelo. Ðihaa-haa,
konjiću!
Dr Julius je u jednom trenutku stajao sam naspram uznemirene publike. Video sam
ministra Rikala kako daje znak policajcima sa ulaza koji su već kretali kroz gužvu ka sceni.
Dr Sibinović je u međuvremenu skinula masku sa lica – podsećala je na damu razočaranu
svojim prvim balom. Videlo se da je plakala, jer joj se šminka razlila oko očiju, tako da sam
uzdrhtao kada su nam se pogledi sreli u jednom trenutku. Šef delegacije dr Jorben Heeg
krenuo je ka njoj, ali tada mu se Bandi isprečio na putu. A vi se sigurno pitate, osmehnuo se
dr Julius, kako to ovaj konj zna kome treba da priđe. Ništa se ja ne pitam, gospodine...,
odgovorio mu je dr Heeg, sklanjajući izraubovanu plavu četku u stranu. Vama je ovo čudno,
zar ne?, insistirao je dr Julius vraćajući uzdama Bandija na pređašnju poziciju. Nije mi čudno,
samo je tužno to što ste uradili sa predstavom koleginice Sibinović. A ne, ne, insistirao je dr
Julius. Vi ste sigurno čitali Dantea, zar ne? Ili poznajete samo lokalne književne tradicije? Dr
Heeg se iznenada ispravio kao da mu nije prijalo to pitanje. Naravno da jesam, kazao je,
sklonite mi tu prokletu četku ispred nosa! Svakako znate kako je stari Firentinac zamislio
pakao, zar ne? Da, znam, klimnuo je nervozno dr Heeg. Pa opišite nam ga malo, doktore,
insistirao je dr Julius pocupkujući u razvezanim cokulama koje su pravile dvostruku larmu
budući da su mu stalno spadale s nogu. Imao je krugove, ako se dobro sećam, rekao je dr
Heeg, čvrsto rešen da starcu održi lekciju. Za to vreme, vojna policija je došla nadomak scene
i čekala je znak ministra Rikala, koji je zurio čas u Holanđanina, čas u dr Sibinović. Videvši
ga, dr Heeg mu je samo dao rukom znak da obustavi dalju akciju jer je želeo da demonstrira
svoje umeće rada s takvim pacijentima. Krugove, kažete?, osmehnuo se ironično dr Julius
gladeći Bandija po vratu. Pa to zna svaka budala, je l’ tako? Čak i ona koja nema ni dana
škole. (Uhapsite ga! Uhapsite ga!, skandirali su iz publike.) Šta vi, u stvari, hoćete od mene?,
pitao je suzdržanim tonom dr Heeg. Samo da mi opišete Danteov pakao, malo bolje, ako
možete... Pa, mislim, imao je strukturu kružnu, devet krugova, ako se ne varam... Bravo!,
uskliknuo je dr Julius. A ti krugovi, kakvi su bili? Bili su puni nekakvih mučenja... Tačno
tako, doktore. I, znate, amico mio, nisu bili tako jednostavni, već su imali podnivoe, nekad
pojaseve, a nekad jaruge, i to zle. Da li se sećate neke? (Ma bacite tog idiota u neku jarugu!)
Jaruge, kažete?, ponovio je zbunjeno dr Heeg vadeći maramicu iz sakoa i brišući lice širokim
pokretima kao posle umivanja. Da, bilo je i jaruga. Dobro kažete... E pa ko je bio u tim
jarugama? Grešnici, eto ko je bio, promrmljao je dr Heeg s olakšanjem. Tačno tako, potvrdio
je dr Julius nateravši Bandija da glavom dodirne njegovog sagovornika po ramenu. Tamo su
bili laskavci, zavodnici, simonijaci, zli savetnici, varalice i licemeri, uglavnom. Predstavnici
aristokratije, politike, trgovine i crkve, mio caro dottore. A pakao kod Dantea, primetio je
neko mnogo pametniji od nas, kazao je dr Julius okrenuvši se ka ministru i policajcima, imao
je oblik sudnice ili velikog amfiteatra. A na dnu, ponovo se obratio dr Heegu, ko je bio na
dnu? Izdajnici, usledio je odgovor preznojenog i iznerviranog čoveka. Molto bene!, uzviknuo
je dr Julius, baš kao i ovde, kod nas, u Kovinu, gde bi na dnu trebalo da se nalaze izdajnici
struke, kao što smo vi i ja, dr Sibinović i svi ostali! (Prestani više! Uhapsite ga! Uaaa!)
Vidite, dottore mio, Danteova La Divina Comedia bila je jedan od prvih antiinstitucijskih
tekstova u evropskoj prošlosti. Zato je i naložio da bude objavljena nakon njegove smrti. Nije
slučajno dr Basaglia bio oduševljen njome, kao i mnogi koji su pokušali da se odupru
represivnoj državi. Stari Firentinac se slikama pakla pobunio protiv crkvenog pakla na zemlji.
Frrr! Protiv nepravde i poniženja čoveka, što će vekovima kasnije probuditi teologiju
oslobođenja. Zato je delo dr Basaglie u psihijatriji postalo sinonim za oslobođenje i vraćanje
odgovornosti struci kojom se bavimo vi i ja. O čemu vi pričate, pobogu?, pitao je dr Heeg
gužvajući maramicu. O tome da za smrt pacijentkinje Asje Alassaf, za smrti svih Asji ovoga
sveta, moramo odgovarati svi u ovom lancu. Pa čak i vi, dottore mio. Evo, poslušajte šta će
vam reći moj konjić Bandi. Frrr! (Vodite ga!, viknuo je ministar. Smesta!) Dr Julius se
osvrnuo oko sebe, uzmakao nekoliko koraka ne puštajući uzde, podigao je zatim pogled iznad
prvih redova, želeći da se obrati pacijentima u pozadini sale. Proglašavam!, viknuo je i
zatoptao cokulama. Frrrr! Proglašavam Kovinsku bolnicu ukinutom! Ðiha, Bandi! Idemo!
U dubini sale je tog časa nastalo komešanje, zbog čega su se vojni policajci podelili u
dve grupe, jedna se povukla, dok je druga krenula ka Juliusu. Tada je Topisirević skinuo
masku i u dva skoka se našao pored ministra, kome je zavrnuo ruku iza leđa i primorao ga da
se savije. Jedan telohranitelj je skočio na njega, ali on ga je nogom oborio na pod. Zatim je
izvukao pištolj koji je skrivao u pojasu i viknuo nešto zbog čega su svi stali. (Ima oružje,
rekao je neko.) Ne, Tope, kazao je dr Julius odbacujući četku u stranu. Stajao je na nekoliko
metara od Topisirevića, koji je uperio ministru pištolj u glavu. Pucaću ako mi se neko
približi!, zapretio je. Šta hoćeš?, pitao je pomoćnik ministra, koji je stajao iza mene. Hoću da
mene i moje ljude pustite odavde! Smesta! Stani, Tope!, upozorio ga je dr Julius. Ne smeš to
da radiš! Ti se skloni, matori!, odbrusio mu je Top povlačeći se unazad, ka vratima, zajedno
sa ministrom. Ljudi su se razmicali pred njima. Sve ćeš da upropastiš!, kazao je dr Julius ne
prestajući da mu se približava. Ostani tamo, viknuo je nervozno Topisirević, rekao si šta si
imao! Daj mi pištolj!, zapovedio mu je dr Julius pružajući ruke prema njemu kao prema
nekome ko se sprema da skoči s mosta. Topisirević je zastao, dvoumeći se nekoliko trenutaka.
Marš tamo!, rekao je naposletku. Predaj oružje kad ti kažem!, nastavljao je dr Julius, ali tog
časa je čitavom salom prozujao talas elektriziranog pucketanja, zatreperile su svetiljke, načas
se ugasile, pa se ponovo upalile, da bi eksplozija jedne od njih pogasila sve ostale, sakrivši i
pucanj iz pištolja koji je odjeknuo salom. (Ne na tu stranu!, odjekivali su glasovi usled
pometnje u mraku. Ovamo!)
Kada sam pronašao dr Juliusa u mraku, osetio sam kako se svom težinom oslonio na
mene. A šta, pomislio sam sa zebnjom, šta ako je Larisa rekla istinu u vezi sa njegovom
bolešću? Filipe, pozvao me je kao da je osetio moju sumnju, amico mio, konačno smo im
ugasili svetlo... Jesmo, doktore, odgovorio sam vodeći ga kroz opšti metež i viku ka
sporednom izlazu. Kada smo izašli napolje u mrak, udahnuo sam duboko lepljiv letnji vazduh,
posmatrajući kako se, jedno za drugim, gase svetla u svim paviljonima, potom je utrnula i
parkovska rasveta, kao da je neki fantom mraka proleteo velikom brzinom kroz sve zgrade,
prozujao kroz sve žice, popeo se do poslednje sijalice, odvrnuo je, i čitav bolnički kompleks
gurnuo u duboku noć. Počela su da se gase i svetla preko ograde, cela ulica je ostala u mraku,
dok je u daljini sve viši plamen sukljao uvis. Idemo odavde, rekao je s mukom dr Julius i,
oslanjajući se o mene, nastavio da korača.
Kujtim nas je čekao iza upravne zgrade u Radetovom autu. Kada nas je primetio da
dolazimo, istrčao je pred nas i prihvatio dr Juliusa. Je l’ sve tu?, pitao sam. Pa, pa, sve što
treba. I moj kontrabas? I to, potvrdio je Kujtim. Dok smo dr Juliusu pomagali da uđe u zadnji
deo auta, osetio sam na ruci nešto vlažno i lepljivo. Doktore..., rekao sam. Nažalost, amico
mio, pogodio me je... Moramo brzo, pokušao sam da kažem, ali on me je utišao. Držimo se
plana, rekao je. Kujtim i ja smo se pogledali i počeli da guramo auto prema staroj kapiji. Iza
nas je odjekivala galama, sirene, ljudi su bezglavo trčali po bolničkom krugu, dok je plamen
rastao ka nebu.
 Stara kapija bila je već otvorena i kod nje nas je sačekala niska tamna prilika Malog
Ðurija. On je seo na mesto suvozača, a ja pozadi, pored Juliusa. Kujtim je pokrenuo motor i
mali pikap se konačno otisnuo niz mračnu ulicu. Truckajući se pozadi, uhvatio sam dr Juliusa
za ruku i opipao mu puls. Bio je uzrujan. Drugom rukom je držao ranu na stomaku. Tek kada
smo odmakli iz dela grada bez struje, nazreo sam mu lice pod povremenim uličnim
svetiljkama. Skinuo sam mu kapu i obrisao mu čelo svojom majicom. Disao je plitko i
hripavo, sa povremenim prekidima. Doktore, rekao sam, moramo da potražimo nečiju pomoć.
Ne, kazao je i uhvatio me za nadlakticu kao da želi da me uteši. Sada samo sami sebi možemo
da pomognemo. Jedino što želim da vidim, to su zvezde. Nemamo vremena za to!, odgovorio
sam. Moramo da... Samo polako, amico mio, Kujtim i Ðuri znaju šta rade...Oni nas voze na
jednu adu, odakle se nebo najbolje vidi. Vama je potrebna pomoć, doktore! Sada više ne,
odgovorio je dr Julius i potonuo u nabore svoje kože kao u neki biljni oklop koji se postepeno
zatvarao. Oslušnuo sam mu grudi. Disao je još uvek, ali sve tiše i tiše. Pokucao sam na prozor
kabine, ali Kujtim i Ðuri nisu odgovarali. Nisam ovako zamišljao slobodu, hteo sam da kažem
dr Juliusu, ali nastavio sam da ćutim i posmatram svetlost koja je u trakama klizila preko
njegovog lica. Uhvatio sam ga za ruku kao da je to bio jedini način da ga održim u životu.
Znate, progovorio je kao da se iznenada setio nečeg. Moj otac je napisao jednu glupost na
kraju svog oproštajnog pisma. Onda. Na Vrapču... Kioltottak bennem a langot. Na
mađarskom... Ugasili su plamen u meni, rekao je dr Julius s težinom u glasu. Celog života me
je bolela ta rečenica. Više od svega. Njome je zauvek... zauvek izbrisao majku i mene... Zato
nikada nisam posetio Mirogoj... Niti majčin grob... u Genovi.
 IV
LIBERTAD
Genova, oktobar 2016.
Dani i noći u Genovi prolazili su kao slonovi na afričkom crtežu, koji sam dobio u Staroj luci
od jednog prodavca suvenira iz Senegala. Osim crteža, nudio je i obojene figure od drveta –
leoparda, nosoroga, ženu s detetom, set malih bubnjeva i magnete sa slikom stare Lanterne.
Pokraj tezge visili su kaiševi na improvizovanoj metalnoj vrtešci, različitih boja i dužina, sa
jeftinim sjajnim kopčama iz kojih su mi se plazile narogušene igle. Čovek sa sivom kapicom
na temenu nešto mi je uporno govorio na italijanskom, da bi me naposletku odmerio od glave
do pete i pružio mi jedan svoj crtež. Per buona fortuna, rekao je pokazujući mi blistavi
osmeh. Dok sam zbunjeno prihvatao neočekivani poklon, on je klimao glavom kao da želi da
mi kaže kako me razume, iako sam ćutao, nervozno natežući oznojenim palcem desne ruke
remen futrole svog instrumenta. Često sam potom gledao taj crtež na zidu svoje izbegličke
sobe, pored prozora odakle se, preko susednog krova, mogao videti deo autoputa koji se
vijaduktom spuštao u grad, prolazeći iznad lučkih terminala gde su se svakog jutra smenjivali
gigantski trajekti i kruzeri. Na izmaku noći, budili su me isprekidani kovinski snovi, neki
glasovi koje sam poneo sa sobom, huk tromog Dunava i noćnih vozova; jasno sam mogao da
ih čujem, a onda bi se sve uskomešalo i, umesto njih, preplavila bi me prigušena buka ranog
jutarnjeg saobraćaja koji se sa severa slivao u Genovu kao bujična voda. S vremenom, naučio
sam da razlikujem te jutarnje zvukove, najpre teške kamione koji su promicali danonoćno u
jednoličnom ritmu, potom najezdu nervoznih automobila i na kraju motocikle čije bi zujanje
najavljivalo pozne jutarnje sate. No, i pored toga, budio sam se teško i kao omamljen, zurio u
kolonu slonova različitih veličina i koraka, čija je masivna tela senegalski umetnik ispunio
treperavim ornamentima. Uporno sam pokušavao da se setim ko je govorio o slonovima i
džezu. Slonovi su bili muzička tema za bubnjare i tromboniste. Victor Goines, saksofonista iz
New Orleansa, improvizovao je na teme teških stvari, padova i uspona, ali i dolaska slonova.
Voleo sam neke njegove kompozicije, naročito Big Train, izvodio ga je sa Wyntonom
Marsalisom, prizivajući zvuk moćnog voza koji je jurio sa Zapada na Istok, uz huktanje i
pisku, kao što je jutarnje podrhtavanje tla u Genovi najavljivalo dolazak mojih slonova,
mističnih stvorenja načinjenih od dana i noći. Jednog jutra sam se, usled tog unutrašnjeg
podrhtavanja, setio poljskog trubača Tomasza Stanka, koji je rekao da bi svaki džez muzičar,
inače sačinjen od perja, morao imati kožu slona. U tom spoju, stari Tomasz je video rešenje
koje je meni neprestano izmicalo, dok sam se prepuštao perju F-kvarteta, koje je na kraju
razvejala beogradska košava kao iz pocepanog jastuka, odakle bi povremeno umelo da mi
doleti poneko zaostalo perce. Podigao bih ga sa poda sobe kao zalutalog insekta, odneo do
prozora i pustio niz vetar, koji bi ga zavrteo preko krovova ka zgradi Stazione Marittima. A
tamo, iza pomorske postaje, odakle se putovalo za Sardiniju, Tunis, Gibraltar, Atlantik,
nazirali su se u daljini moćni kranovi nalik na žirafe koje se ukočeno kreču po dokovima,
podižući i spuštajući tovare u potpalublja teretnih brodova. Grad kao da je bio u neprestanom
pokretu i, dok sam spavao plitkim snom i sanjao Kovin, Genova se okretala oko mene kao
starinski satni mehanizam pun zupčanika, u koje su se uklapali drugi, manji, nazubljeni
točkovi na osovinama, prenoseći zamajac iz dubine Ligurijskog mora naviše, ka ulicama,
uzanim prolazima, otvorenim trgovima i fontanama, snuždenim lavovima pred Katedralom
San Lorenza, i dalje, prema Spianati di Castelletto, odakle bi se taj mehanizam mogao videti i
golim okom. Ljudi koji su dolazili u ovaj grad očekivali su nešto drugo, utočište, radna mesta,
palate sa uljima iz renesanse, ali ubrzo pošto bi stupili na Piazzu Aquaverde ili Piazzu della
Commenda svakako su morali da osete ovu vrtložnu energiju koja je grad tokom letnjih noći
umela da pretvori u kosmičku maglinu.
Ponekad bi me budio glas dr Juliusa, koji se probijao kroz naplavine mog dugog
putovanja u ovaj kraj sveta po izlasku iz Kovina. (Ni izlazak iz pakla Dantea nije poveo
odmah u slobodu, amico mio, tek ga je čekalo naporno veranje po visoravnima.) Glas mu je
bio toliko stvaran da bi me rasanio u trenutku. Okrenuo bih se ka otvorenom prozoru i
pogledao u pravcu u kome je nestao njegov eho. Nešto slično mi se događalo i ranije, nakon
rastanka sa Kujtimom i Malim Ðurijem, pošto sam odlučio da krenem tragovima dr Juliusa
kao jedinim izvesnim putokazom. Prvi put sam ga čuo one noći kada sam sa dvojicom
migranata ilegalno prešao mađarsku granicu, nekoliko kilometara zapadno od mesta
Kübekhaza, dokle još uvek nije dosezala žičana ograda. Ležao sam u visokoj travi i
osluškivao noćne zvukove oko sebe: čuo sam puzanje ljudi, kreštanje ptica i pseći lavež. Nebo
je bilo oblačno i tek povremeno bi se na njegovom rubu ukazao komad velikog meseca preko
kog su plutali masivni tamni oblaci. Bio sam gladan i umoran, bez snage da nastavim put ka
mađarskim selima i, potom, ka Szegedinu. Neko me je požurivao iz grupe, ali nisam mario za
to. Gotovo da sam poželeo da me sutradan na tom mestu pronađe granična policija i deportuje
nazad u Kovin. Pomislio sam na noć u kojoj se sve prekinulo. U novinama, koje sam čitao
povremeno, na putu kroz Vojvodinu, nisam nalazio izveštaj o tom događaju. Sve je prošlo
daleko od očiju javnosti, kao i većina stvari o kojima niko nikada nije izvestio. Isto tako, ne bi
zabeležili ni moje hapšenje u tom ševaru, pa ni povratak u bolnicu, u kojoj mora da je u
međuvremenu pooštren režim rada. Možda je dr Sibinović, naposletku, ostala bez svog
projekta u Kovinu i vratila se kući, ili je svoj Galapagos potražila na nekom drugom mestu.
Misli su mi odlutale dalje, ka Beogradu, u kome je društveni život ulazio u pozne sate,
bendovi su svirali, za šankovima se pilo i ćaskalo, otvorena su neka nova mesta, zaboravljena
stara, a ljudi koji su u međuvremenu napustili grad pominjani su usput kao „oni koji su se
snašli u inostranstvu“. S druge strane bila je čitava armija onih koje nije zanimalo ništa osim
odlične mesečne plate, koji su radili na servisiranju paralelnog društva, kao advokati, lekari,
psihijatri, građevinski preduzimači, dileri nekretnina, automobila i narkotika, ili oni koji su
napravili nekakvu karijeru u raznim građanskim organizacijama da bi potom izvršili tihi
transfer ka vladinim agencijama. Oni su zapravo živeli najbolje i samo njihova bila je ta duga
opuštena noč na savskoj obali prestonice. Mogli su neosetno da je plate u potpunosti, a da se
potom vrate u svoje luksuzne stanove sa pogledom na reke i hramove. Poneko od njih bi, za
potrebe kamera, primio neku migrantsku porodicu na dva sata u svoj stan, pokazujući ostatku
sveta kakav kosmopolitizam vlada u tim novim kvartovima. Ostatak stanovništva tapšao je na
društvenim mrežama, dok su oni drugi režali i škrgutali zubima. Siromašnima ništa od toga
nije bilo bitno, jer oni su mogli da vide jedino šta se događa u parkovima pokraj Železničke
stanice ili duž Balkanske ulice, gde su počeli da se otvaraju kebab-grilovi egzotičnih imena.
Zato sam nastavljao da ležim u visokoj travi i udišem opori miris zemlje i peska. Na tren sam
sklopio oči i začuo njegov glas. (Zar mislite da je bilo lako otputovati na Crni vrh... I odande
se strmoglaviti u Kovin... i još dublje...) Bio je to zadihani glas dr Juliusa, onakav kakav sam
upamtio iz dana naših dugih šetnji po bolničkom krugu. Trgao sam se iz utrnulosti i pridigao
se na laktove. Jedna vlat trave mi je ušla u usta i zagrcnula me. Počeo sam da kašljem, da bih
se potom okrenuo na stomak, zgrabio svoje stvari i nastavio da pužem dalje. Izgubio sam vezu
s grupom koja me je vodila, pa sam pred jutro, lutajući, izbio u neko selo. Presvukao sam
pantalone, promenio majicu i nastavio dalje. Moj kontrabas na leđima prvi put u životu mi je
otvarao puteve, jer su me meštani gledali kao nekog dalekog rođaka, ne pokazujući nimalo
sumnje prema neznancu koji je dospeo u njihov svet.
Spavao sam u napuštenim salašima, umivao se na poljskim pumpama, hranio se
grožđem i jabukama. Kada sam stigao na Železničku stanicu u Szegedinu, razmenio sam
šezdeset evra u forinte. Bio je to deo novca od honorara koji sam unapred dobio za svoje
nenastupanje u KC Cityju, poslednji pozdrav od Ivana. Zajedno sa dokumentacijom, starim
mobilnim telefonom i odećom, čekao me je u putnoj vreći koju mi je Kujtim, na sreću,
izvukao sa kontrabasom pred naš proboj iz Kovina. Najpre sam otišao do šaltera i kupio kartu
do Milana, a potom sam potražio najbliži pekšeg i naručio obilan doručak. Setio sam se tada
Juliusove priče o njihovom upadu u kovinsku Utvu. Iz misli me je prenuo zbunjeni pogled
prodavačice čije lice je bilo posuto riđim pegama. Kada mi se osmehnula, za trenutak sam
prestao da žvaćem pecivo sa makom. Hteo sam da joj uzvratim osmehom, ali brzo sam se
setio da sa tragovima maka na zubima to ne bi bilo najpametnije, pa sam samo klimnuo
glavom i nastavio da jedem. Kao odgovor, ubrzo mi je stigao jedan ogroman komad pite sa
orasima i džemom. Pogledao sam prodavačicu zbunjeno i posegao za džepom, ali ona je samo
odmahnula rukom i rekla nešto što je trebalo da znači „ovo je na račun kuće“. I moj otac bio
je muzičar, rekla je potom na engleskom i pokazala mi pogledom na instrument, položen
pored stočića. Svirate ovde?, pitala je potom, pošto je uslužila dvoje mušterija. Ne, ne ovde,
nažalost..., odgovorio sam između zalogaja. A gde možemo da vas čujemo? Putujem u Italiju,
rekao sam i zastao kao da sam iznenadio samog sebe, u Genovu. Tamo ćete svirati...? Čak
tamo?, rekla je razočarano. A šta to? Sviram džez, odgovorio sam otpijajući gutljaj kafe. I mi
ovde imamo džez festival, dodala je, ali u novembru, ne znam tačno kada... Nikada nisam
slušala džez. To je ona čudna muzika, zar ne? Njeno pitanje izmamilo mi je osmeh: Da,
potvrdio sam, i sviraju je čudni ljudi. Kao što ste vi, dobacila je uz osmeh. Ma otkud vam to?,
rekao sam tobože ozbiljnim glasom. Po načinu na koji jedete, odgovorila je ređajući kiflice u
staklenoj vitrini, sigurno umete i da pevate... Heh, nisam odavno pevao. Pa mogli biste malo,
da mi pokažete kakva je ta vaša muzika, predložila je dok su joj pege na obrazima postajale
bleđe. Molim vas... Pa dobro, kazao sam dok sam nevoljno ustajao sa stolice, probaću. Ova
stvar je poznata, više je kantri nego džez. Ali promeniću je malo. Otkopčao sam potom futrolu
i izvadio svoj instrument; pod prstima sam osetio nečujno rezoniranje svojih pokreta u telu
kontrabasa koje me je ranije, uoči koncerata, pripremalo za nastup. Zategao sam čivije,
duboko utisnuo žice u jagodice prstiju i počeo stopalom da udaram uvodne taktove. Kada sam
okinuo prvu žicu, učinilo mi se da se prostor između mene i pulta uzgibao. Zvučalo je čudno
kada sam, umesto u durskom, otpočeo u molskom ključu. Mlada žena je prekrstila ruke i
pogledala me sumnjičavo, ali kada sam počeo da pevam nekim hrapavim zaboravljenim
glasom, podigla je kažiprst desne ruke uvis kao da se odnekud setila tih stihova: I am a maaan
of constant sorrooow / Iʼve seen trooouble all my daaay / I bid fareweeell to old Koviiin / The
place wheeere I was born and raaaised... Da, da, mislim da znam odakle je to. Iz onog filma,
rekla je veselo, kako se samo zvaše... Ali tada su se otvorila vrata na pekari i ušetala su
dvojica policajaca u plavim kombinezonima i bordo kapama. Zaustavili su se pred pultom sa
nizovima poređanih sendviča iz kojih su kroz žbunove bokoraste salate virili jezici vikend
salame. Debeljuškasti je podigao kapu na teme i osmotrio me ispitivačkim pogledom,
prodavačica je pogledala u njega pa u mene, a ja sam se setio Juliusovih reči da se na takve
susrete u životu ne možemo pripremiti, pa sam spontano udario još nekoliko taktova i
nastavio: Fooor six long mooonths I’ve been in trooouble / No pleasures heeere on earth I
found... O, brate, kako je to dobar film, dobacio je iznenada policajac lupivši kapom o pult.
Fooor in this wooorld I’m bound to ramble / I have no frieeends to help me nooow, otpevao
sam i udario završne taktove prstima po telu kontrabasa. Testvérek Coen, je l’ tako?, pitao je.
Klimnuo sam glavom i spontano naduo obraze kao Dizzy Gillespie. Prodavačica je počela s
njim živo da ćaska na mađarskom, ali policajac se nije dao, bio je filmofil, očigledno pogođen
insertom koji je video. Trojica robijaša beže, uporno je nastavljao da mi priča na svom škrtom
engleskom, onda negde snime tu pesmu i ona postane hit. Je l’ tako? Baš je tako!, potvrdila je
prodavačica dok sam ja užurbano pakovao instrument. Valójában, nastavio je on, rekavši
nešto zbunjenom kolegi na mađarskom, zbog čega se on kiselo osmehnuo, u stvari, to je film
o rasizmu, je l’ tako? Kolega mu je nešto došapnuo dajući mu rukom znak da treba da požure.
Filmofil me je razočarano pogledao i nevoljno se posvetio kupovini. Ja sam polako pokupio
svoje stvari, uprtio instrument i krenuo ka izlazu trudeći se da ne pravim suvišnu buku. Hej,
čuo sam glas prodavačice dok sam otvarao vrata, dođite nam opet! Policajci su se kao po
komandi okrenuli ka meni, a filmofil je samo dodao: Eh, kakvi su rasisti ti Amerikanci... Ali
film im je prva liga, svaka čast! Zbog nečega sam zahvalio i izašao napolje. Nedaleko od
pekare, na ulici je bila postrojena grupa migranata pod budnim okom policije. Među njima
sam video i dvojicu svojih noćnih prijatelja sa granice. Mislim da su i oni prepoznali mene, ali
nisu davali nikakav znak, ni pogledom niti grimasom. Ubrzo su ih uz viku poterali u policijski
kombi, a kada su im se pridružila i dvojica sa sendvičima, blesnula su rotaciona svetla na
krovu vozila i, uz zavijanje, nestali su pri dnu ulice.

***

Filipe, šta to radiš, čuje se Enin glas, snimaš?

Aha, odgovaram skriven iza kamere telefona, stani, nemoj da bežiš.
Daj, preteruješ, znaš da ne volim to... Šta ti u stvari hoćeš?
Hoću da znam sve o tebi.
Baš sve?, osmehuje se dok zaklanja lice širokim obodom slamenog šešira. Iza nje se
vuče reka. U daljini je druga obala, reklo bi se drugi svet. Ena nastavlja da se smeje iza
rešetke od slame uz koju se približilo oko kamere: A šta ja dobijam zauzvrat?
Možeš da biraš...
Biram da preplivaš sa mnom Dunav, za početak.
Jesi li luda... Tamo je Turnu-Severin.
Pa šta, kaže ona i okreće glavu ka reci držeći i zakrivljeni obod šešira.
Stvarno ti kažem. Pokupili bi nas već na sredini reke.
Ko to? Policija? Graničari? Mafija? Vodeni đavoli? Znaš da su ljudi za vreme
Ceauseskog bežali plivajući preko Dunava ovamo? Čak i zimi.
Zar je moguće da je neko bežao ovamo, smejem se pokušavajući da je pratim pošto ona
sve više odmiče ka reci. Nosi kratke zelene bermude sa palminim lišćem. Za njom ostaje
vijugav trag bosih nogu koje nemarno vuče po pesku.
Moguće je. Gledala sam neki dokumentarac o ženama koje su uspele da pobegnu u
Jugoslaviju. Baš ovde, na Dunavu, bila je granica između Istoka i Zapada, priča mi Ena
pokušavajući da vrati kosu pod šešir. Bilo je među njima i džez muzičarki. Tamo ih je vrebao
Sekuritate, ovde su postajale jeftina roba. One koje su pale u ruke policiji nisu imale previše
izbora. Samo politički disidenti mogli su da očekuju program emigracije za Kanadu, ostale su
odmah deportovali nazad. U ruke Sekuritatea. A tamo nije bilo šale sa povratnicima, čekali su
ih radni logori i gubitak svih prava. Žigosane su kao državni neprijatelji i strani špijuni koji su
pokušali da destabilizuju politiku proklamovanog „zlatnog doba“... Zato sad mi moramo da
plivamo na drugu stranu.
 Čekaj, prekidam je kada se približi vodi, otkud znaš sve to?
Uopšte nije hladna, mačak. I dan je lep. Super je za plivanje... Hoćemo?, pita pošto
utisne poljubac u kameru. Zar nisi rekao da želiš sve da naučiš o meni? Ovo ti je dobra
prilika.
Čekaj, hteo bih da je upozorim, ne mogu da plivam...
Mooolim? Ena baca šešir u pesak. Pa s kim sam ja to rešila da provedem vikend
zajedno?
Imam problema s alergijom...
Ma nemoj. One žene nisu imale vremena da misle na to dok su po zimi plivale preko?,
čika me dok skida majicu i bermude. Ostaje samo u kupaćem kostimu crne boje sa žutim
trakama koje joj ocrtavaju liniju grudi: E pa dobro, tako ništa nećeš moći da naučiš o meni.
Stani malo...
Idem, kaže odsečno i ulazi u reku koja se dijagonalno uspinje iza njenog crvenog
poljupca na ekranu.
Ena! Stani!
Vidimo se na drugoj obali, mačak!, dovikuje mi. Snimak se na kraju zamrzne nudeći
opciju da se pokrene ponovo.

***

Kada se jednom stigne u Genovu, pomislio sam dok sam tražio oxycodon u ormariću
iznad lavaboa, čovek oseti da je prekoračio neki zamišljeni meridijan koji deli Evropu na dva
dela. Pošto sam popio tabletu, dobro sam nasapunao ruke i počeo da utrljavam sapunicu u
dvonedeljnu bradu. Pratio sam taj meridijan u mislima: polazio je sa arktičkog severa, išao
preko Copenhagena, nastavljao sredokračom između Berlina i Hamburga, pa naniže, preko
Alpa i venecijanskih kanala, prema Rimu, pokraj Sicilije, preko mora ka istočnoj obali
Tunisa. Genova kao da nije imala ništa s tim meridijanom, bila je sva okrenuta ka moru i luci,
ka ljudima koji su s te strane u nju dolazili ili su želeli zauvek da je napuste. Tog prelaska sam
prvi put postao svestan pošto sam nakon dvadesetak sati putovanja stigao na stanicu Milano
Centrale i pogledao mapu pred šalterom u biletarnici. Potražio sam zatim Wi-Fi zonu,
uključio svoj mobilni telefon u struju i prikačio se na mrežu posle mnogo meseci. Zasula me
je prava bujica zvukova, pop-apova, mesindžera, mejlova, whatsApp i viber poruka. Izgledalo
je kao da mi je život odavno bio u nekoj dubokoj hibernaciji i da se odjednom, nakon izlaska
iz voza, ponovo pokrenuo. Telefon nije prestajao da vibrira u mojoj ruci i, dok sam pratio
informacije o propuštenim pozivima, akcijama u tržnim centrima, cifre poruka na raznim
aplikacijama vrtoglavo su rasle. Za trenutak sam pomislio kako svih ovih meseci izbivanja
zapravo nisam bio sam i da je trebalo samo nekako doći do telefona i mreže i uveriti se u to
stalno prisustvo bliskog sveta. Međutim, kako su pokazatelji na ekranu rasli, opadao je moj
interes za reči koje sam tamo mogao da pronađem, za svu onu zabrinutost koja me je možda
čekala, ili bes, naposletku i mržnju koju sam s pravom mogao da očekujem od nekih ljudi.
Uostalom, i ta mržnja morala je biti signal neke izgubljene bliskosti ili izneverenih
očekivanja, predstavljala je liniju po kojoj bi se moglo vratiti unazad do nekih trenutaka u
prošlosti kada je sve krenulo nizbrdo. U mom prethodnom životu mnogo je toga otišlo
stranputicom, mislio sam dok sam vukao žilet kroz ishlapelu sapunicu. Kada je brijač počeo
da me čupa, setio sam se nelagode koja me je obuzela na toj ogromnoj železničkoj stanici.
Brisao sam sve poruke bez čitanja i blokirao kontakte kako bih predupredio svako buduće
javljanje, dok sam neke brojeve izbrisao zauvek iz memorije da bi na kraju ostao samo jedan
aktivan broj, sa kog je ko zna kada stigla kratka poruka: Gde si? Bio je to Mathias.
Razmišljao sam šta da uradim s njim, da bih ubrzo počeo da mu tipkam poruku o tome
šta mi se dogodilo, ali ispalo je preambiciozno, pa sam sve izbrisao i pritisnuo dugme za
pozivanje. Viber je iritantno zvonio, da bi potom naglo zaćutao ostavivši me u nedoumici da li
nekog imam na vezi. Mathias je prekinuo tišinu, rekavši da bih morao da mu kažem nešto
stvarno uverljivo, jer bi u suprotnom morao da prizna Ivanu da je u svemu bio u pravu. Čekaj,
Mathy, rekao sam, stvar je ozbiljna, a onda sam pokušao ukratko da mu ispričam šta mi se
desilo i gde se nalazim. On je zaćutao. Učinilo mi se da je prekinuo vezu, ali pogled na ekran
telefona mi je sugerisao da je veza još uvek otvorena i da me stari prijatelj pomno sluša. Ne
znam, odgovorio je Mathias naposletku, stvarno nemam pojma šta ti radiš u životu. Nestao si
na skoro godinu dana, sjebao si mi programe, ostao si bez kvarteta čiji imidž smo gradili i sad
se javljaš i kažeš mi da putuješ u jebenu Genovu zbog nekog tamo mrtvog doktora. Mislim,
stvarno mi nije jasno. Možda nije trebalo da bežiš iz tog Kovina. Ma nosi se, rekao sam na
srpskom i prekinuo vezu. Držao sam telefon na dlanu i dvoumio se da li da ga tresnem o zid
ispod stepeništa kojim su ljudi žurili ka peronima. Čuo sam poziv sa razglasa koji je
najavljivao skori polazak voza za La Speziju. Telefon je zvonio dok sam se dvoumio: ponovo
Mathias. Prekinuo sam poziv, uzeo svoje stvari i požurio ka peronima. Ogromna stanična hala
bila je zagušena putnicima. Pored jednog stuba video sam dvojicu homelessa koji jedini nisu
marili za vreme. Jedan od njih, u glomaznim cipelama bez pertli, pokušavao je da pleše
prateći utišanu pesmu Clandestino sa zvučnika. Zašepesao je oko mene pljeskajući dlanovima
u ritmu koji ga je pokrenuo iz alkoholne apatije. ...Perdido en el corazón, pevušio je dok su
mu teške cokule zvonile po pločniku, de lagrande Babylon... Izvadio sam 50 cenata iz džepa i
ubacio ih u otvorenu kartonsku kutiju nedaleko od prostirke na kojoj je čovek do maločas
sedeo. Pogledao sam na stanični sat i požurio ka peronu broj 18. U vagonu druge klase
pronašao sam slobodno mesto, podigao kontrabas na nosač iznad glave i spustio se na sedište.
Telefon mi je još uvek bio u ruci, ali bez mreže, potpuno miran, gotovo bezopasan.
Brijač mi se konačno zaglavio u stvrdnuloj sapunici i po njegovim ivicama brzo se
proširila crvena žilica od krvi. Pogledao sam se u ogledalu i video da se nisam dobro izbrijao,
pa sam ponovio sapunjanje na preskočenim mestima. Žilet je opet sklisko išao ispod vrata.
Setio sam se da sam tada, u vozu za Genovu, preturajući po svom telefonu, otkrio i pet
snimaka koje sam napravio sa Enom na našem jedinom zajedničkom izletu u Kladovo, pre
nego što smo krenuli na turneje s kvartetom. Bio sam kao zaleđen na sedištu i trebalo mi je
vremena da shvatim šta je kondukter želeo od mene kada mi je prišao. Kao da sam se iz neke
zaglušne dubine vratio u voz, u kom me je preplavio zvuk putovanja pomešan sa glasovima
ljudi koji nisu prestajali da telefoniraju. Jedan penzioner u susednom redu držao je aktovku na
kolenima dok je na njoj, kao malo božanstvo, bio položen mobilni telefon iz kog je kabl
slušalice, poput cevčice infuzije, išao do starčevog uha. Vašu kartu, molim, ponovio je
kondukter. Pokazao sam mu papir, on je klimnuo glavom i otišao. Penzioner je pričao i dalje,
listajući neku dokumentaciju. Imao sam utisak da razgovara sa svojim advokatom ili nekim
ko se zanima za njegove nekretnine. Nedaleko od njega sedela je studentkinja sa velikim
ljubičastim koferom koji je stajao pored njenog sedišta. Ona je pričala sa majkom i taj
razgovor je imao poseban ritam, glasno negodovanje smenjivali bi intervali dugog slušanja i
kolutanja očima. Ponovo sam se vratio snimcima na svom telefonu, prelistao zaleđene
početne scene: video sam Enu sa šeširom, Enu sa ogromnim zelenim Dunavom u pozadini,
Enu sa mojim kontrabasom na obali, Enu sa belom maskom. Telefon je još uvek bio viralan,
pomislio sam, jer mi je vratio ono što sam odavno potisnuo, jedno kratko vreme u kome smo
nas dvoje ubrzano otkrivali jedno drugo. Prolazili smo prve dane čuđenja, a isti taj telefon,
koji mi je ponovo bio u rukama, postao je nešto više od božanstva. Kao glasnik, prenosio mi
je njene reči, koje sam delio na slogove samo da bih što duže mogao da ih čitam. I svaka reč
koja bi mi stigla bila je kao istrgnuta iz velike džez partiture, podsećala je na deonice iz
Coltraneovog A Love Supreme, mogao sam naslepo da otipkam svaku njenu rečenicu na svom
kolenu. Da je utisnem kao tattoo, šifru za povezivanje sa stvarima koje su za kratko vreme
postale naš svet. Ena je bila muzičko biće i ja sam mogao da je prevedem u note, naposletku i
da je odsviram, ne slabije od Cheta Bakera dok je izvodio My Funny Valentine ili Torda
Gustavsena u Gracefull Touch.
Ubrzo sam zadremao u tom vozu na liniji Milano – La Spezia, ali nastavio sam da
osluškujem razgovore na italijanskom, razglas na engleskom i italijanskom, škripu šina na
nekom zaboravljenom jeziku, potmulo oglašavanje tunela, zvonjenje telefona, piskavi glas
prodavca kafe i slatkiša, i još nešto što nije ni moglo da se izrazi zvukom mada je ličilo na
duboko isprekidano disanje: Juliusovo prisustvo. Nikada me nije napustio, a od prelaska onog
meridijana bio je neprestano tu. Osmehnuo sam se u tom polusnu. Konačno, nisam putovao u
Genovu, već u Juliusov svet koji on nikada nije video, iako je dobar deo života proveo
pričajući o njemu.
Stupivši na peron železničke stanice Piazza Principe, ponovo sam se prikopčao na Wi-
Fi, kada mi je stigla poruka od Mathiasa. Bio je kratak i po tome se videlo da je izvan sebe.
Pisalo je: javi se Brunu, Count Basie Jazz Club, Vico Tana 20r. Nisam mu odgovorio niti
zahvalio, ponovo sam se isključio i izašao na trg pod noćnim svetlima, gde se pored visoke
palme dizao beli spomenik Cristoforu Colombu. Jedan autobus je brujao u blizini kioska
odakle je, zatrpan štampom i stripovima, provirivao prodavac u crnoj majici, trudeći se da
objasni nešto znatiželjnom turisti. Iako je bilo zaklonjeno kolonadama postaje i visokim
zgradama obližnjih hotela, mirisalo je more. Podigao sam kontrabas na rame i krenuo za tim
mirisom u kome se sve češće osećao prepoznatljivi zadah luke – moj jedini dom.

***

Mislim da sam izgorela po licu...

Dok mi to govori, Ena se ogleda u ekranu mog telefona, istražujući tragove sunca na
svojim obrazima, čelu i nosu. Prstima prati linije crvenila, nos joj je odjednom prevelik, oči
neproporcionalne, usne iskrivljene a prednji zubi nepravilni, kao da su kasno izrasli. Kada se
odmakne od ekrana, nesavršenost njenog lica vraća se u stari sklad.
Zašto me nisi upozorio? Imala sam kremu za sunce u torbi.
Koju kremu?, pitam s ove strane kamere. I ja sam preplanuo... Evo, ne mogu da se
nasmejem, sve me zateže.
Pa onu koja mi je ostala sa mora. Sundance, valjda.
Koliki je to faktor?, pitam dok je dodirujem po licu. Imaš i ovde nešto crveno.
Moja ruka u kontrastu s njenim tenom izgleda kao strano telo. Na njoj se vidi ožiljak iz
detinjstva, nesputana maljavost i nokti sa belim tačkama koje izbliza liče na usamljene oblake.
Mislim da je dvadeset pet, kaže Ena dok podmeće obraz ispod mojih prstiju i izvija se
visoko, tako da mi ruka klizi naniže ispod njenog uha na kome se presijava naušnica. U tom
okruglom komadu od starog srebra nalazi se inkrustacija vrtloga, njime se uvire u nepoznato,
iza njega je Ena, iza Ene je Dunav, iza Dunava je vita nuova.
Šta je dvadeset pet?, pitam zbunjeno.
 Pa faktor valjda, pitao si me za to, osmehuje se ona dok joj prstom prelazim ispod donje
usne. A šta si ti pomislio?
Pa na to, odgovaram s malim zakašnjenjem, jer ona mi zubima sve jače steže prst, a
potom kratko popusti da bi ga uvukla dublje i ponovo zagrizla. Prija mi vlažnost i toplina
njenog jezika koji mi ublažava bol i čini da na trenutak zaboravim na ugriz. Onda se stisak
pojača, pa popusti, a vlažnost počinje da izbija napolje oko mog pomodrelog prsta, kao pena
pljuvačke. Pritom, Enine nasmejane tamne oči ne prestaju da gledaju u pravcu kamere, dok u
gornjem desnom uglu crveno svetlo odbrojava sekunde snimka. Ekran se potom zatrese, a
njen ugriz popusti.
Ne prija ti ovo?, pita me pošto se odmakne.
Otkud ti to?, jedva uspevam da odgovorim.
Osećam u ruci, odgovara ona gledajući naniže.
Naprotiv, odgovaram. Sve mi prija s tobom.
Zašto me lažeš, kaže Ena, do sada je trebalo da ima svih dvadeset pet...
Eto, ponekad ne mogu, dodajem, a ona ne prestaje da se bavi svojim istraživanjem. Od
spuštene kose više joj se ne vidi lice.
Čudno, kaže ona. Mislila sam da muškarci reaguju na ovo. Bar su moji muškarci uvek
imali dobar odgovor.
Koji tvoji muškarci?, pitam zbunjeno.
Ne mnogo njih, mačak, namigne Ena gledajući ponovo u ekran. Zatim popravi kosu i
podigne pogled kao da pokušava da se priseti, a preplanule jagodice počnu da gore nekim
novim žarom: Jedan je bio naivna budala, drugi muzičar kao i ti, ali bubnjar, s njim sam bila
najduže, treći panker, s njim mi je bilo najbolje, pa majstor aikida, i to bi bilo uglavnom sve...
I svi su oni mogli bez problema?, pitam nekim suspregnutim glasom.
Baš svi..., kaže Ena prislanjajući poljubac na moj prst.
Čak i naivna budala?
Pa da, čak i taj. Doduše, posle mnogo muka i truda...
E, vidiš, ja sam ti gori od njega, priznajem dok ekran podrhtava.
Ne razumem, zbunjeno me gleda Ena.
Ja to ne mogu bez lekova...
Kakvih, jebote, lekova?
Hormonskih...
Jesi li ti poludeo, mačak?
Ne, ozbiljno ti kažem. Jednostavno ne mogu... ali kad ih uzmem, načisto me rasture,
dobijem migrenu a čuka lupa ceo dan... Ponekad padnem u nesvest.
U kadru je Enino zbunjeno lice. Preplanulost na obrazima je gotovo izbledela, još se
samo na nosu naziru tragovi sunca. Ćutimo. Samo crvena tačka nečujno niže digitalno vreme.
Ono se razlikuje od onog realnog. Realno se ne podudara sa vremenom naših pogleda. Naši
pogledi se prožimaju bezvremenski.
Ja ću ti pomoći, mačak, kaže na kraju Ena i pruži ruku izvan ekrana, prema meni.
Ali to je nemoguće, odgovaram, bar se do sada nikada još nije desilo...
Možda bi sa mnom imao šanse, kaže ona ustajući sa peškira.
Možda, ponavljam. Crvena tačka se zaustavlja. U kadru ostaju Enina stopala u
čarapama od peska, zgužvana majica i tuba sundance losiona sa faktorom 25.
 ***

Miholjsko leto je sporo napuštalo Via Balbi, pločnici u ranom oktobru bleskali su kao
sredinom jula, dok su kratke senke motociklista meko klizile prema račvanju na Piazzi
Acquaverde. Na kraju Uspona San Giovanni uleteo sam u grupu turista koja se tromo vukla
ka Tabacchi Shopu, gde sam povremeno počeo da navraćam. Prodavac me je već znao i
odmah bi spremio najmanje pakovanje druma. Pogledao sam na sat i shvatio da uveliko
kasnim na sastanak s Brunom, koji me je čekao nešto niže, u kafeu La Cabala, za jednim od
tri bela stočića, isturena prema ulici. I ovoga puta bio je tamo, nervozno je vrteo kašičicu u
svom dopola ispijenom espresu. Ništa nije rekao kada sam seo prekoputa njega, spontano je
zvonio kašičicom hvatajući neki samo njemu znan ritam. Spustio sam drum na sto i pokazao
bradom da može da se posluži, što je on rado prihvatio. Dok smo motali, Bruno je huktao,
lizao rizlu, duvan je ispadao na obe strane, pa sam naposletku preuzeo taj zahtevan posao od
njega i spremio mu cigaretu. Samo da izguram ovaj dan, rekao je Bruno posle prvog dima,
uvek je tako na početku sezone u klubu. Stressante. A posebno kad dolaze važni gosti. Pa to
znaš i sam, dodao je, merkajući me ispod gustih crnih obrva. Dobro, kazao je, od toga nam ne
zavisi baš sve, ali, ipak, bez toga nećemo moći još dugo da guramo. Misliš, bez kruzera?,
pitao sam iako sam znao njegov odgovor. Bez kruzera, bez para. Misliš da je džez scena u
Genovi velika? I njena publika? E pa nije, odgovarao je sam na svoja pitanja, poručujući
preko mog ramena još jednu kafu. Znam da nije, rekao sam pošto sam malo duže zadržao
duvanski dim u plućima kako bih suzbio sve učestalije talase glavobolje. Nakratko, izgledalo
je kao da ta terapija deluje. Uostalom, bila je to Mathiasova ideja, dodao je Bruno, da se
fuzionišemo s njima. Čekaj, ispravio sam ga, zar Mathias nije zagovarao neki drugi koncept
džeza? Kako to misliš, drugi?, ponovio je Bruno na svom gotovo nerazumljivom engleskom.
Pa Blues & Roots, i to... Ah, to?, prisetio se Bruno otresajući svojim punačkim obrazima kao
da sam ga podsetio na neke neprijatne stvari. To su početničke gluposti. U biznisu toga nema.
Ili zarađuješ lovu ili toneš, capisco7. Capisco, potvrdio sam, ali ipak... Džez nije samo
biznis... Ma slušaj, brecnuo se Bruno, dosta mi je tih antikapitalističkih sranja, džez nije
biznis, knjige nisu biznis, art nije biznis... Porca miseria! Baš naprotiv. Rava je biznis,
Bearzatti, sve je to grande biznis. Pa i Fresu, dodao je, pokazavši prstom u pravcu zvučnika
ispod kratke tende, odakle je dopirao zvuk Paolove trube. Eh, da, pokušao sam da mu
objasnim, ali Fresu je posle Milesa jedan od... Znam, znam, prekinuo me je Bruno, kvalitet i
sve to... Ali znaš li da smo Mathias i ja radili na ovome mesecima? Na čemu to?, pitao sam.
Pa na tome da nam konačno dođe čovek is MSC Cruisesa s ugovorom za narednu sezonu. I,
konačno, taj dan je došao, kazao je Bruno spojivši dlanove nad stolom kao da se boji da će mu
to nešto iscuriti između prstiju. Bio je opijen pričom o kruzerima kompanije MSC s kojom je
Mathias pregovarao o saradnji. Kako sam ga razumeo, dok sam motao drugu cigaru, Count
Basie je trebalo da posreduje u tom poslu, koji je podrazumevao džez program na kruzerima
te kompanije i ozbiljan novac za te turneje. Drugi partnerski džez klub bio je La Fontaine u
Copenhagenu, koji je trebalo da razvije sličan program sa danskim kompanijama za kruzing.
Izuzetan projekat. Muzičari bi se ukrcali u Copenhagenu ili Genovi i priređivali bi koncerte za
bezbrižne turiste kojima nije bio problem da dobro plate svaki dan na kruzeru. Bruno je
pritom skupljao šake u pesnice i brojao prste kao dane na moru, računajući svojim
nerazumljivim jezikom, dok se borio s cigarom između zuba. Sve je to bilo izvanredno
zamišljeno, konstatovao je, pošto bi podvukao crtu u svojim mislima. Novac je bio tu. Trebalo
ga je samo pokupiti. Zato je prvo veče u jesenjoj sezoni kluba osmislio kao jam session na
kome će učestvovati mnogo muzičara, ne bi li menadžer Salvi iz kompanije MSC shvatio da
se radi o ozbiljnom programu. Iza Salvija su stajali bilioni porodice Aponte, a iza Count
Basie, rekao je samouvereno, čitava povest džeza. Uostalom, Mathias je mogao da dopre do
bilo kog džez muzičara današnjice i da mu ponudi krstarenje koje se ne odbija. Sve je to
trebalo da se uklopi u turistički program Winter Escape, koji je razvijao menadžer Salvi za
nastupajuću sezonu, u kojoj bi na putovanjima do udaljenih destinacija u Latinskoj Americi,
Južnoj Africi ili Aziji putnici trebalo da zaborave na vreme i prostor i prepuste se džezu i
šumu talasa. Bruno je bio u nekom delirijumu već danima i, kada sam mu rekao da moram da
krenem, samo je mahnuo rukom kao da hoće da kaže da ima još toliko toga da uradi. Pa ipak,
nije zaboravio da mi dobaci da na jam session ne dovodim svog druga Canija, bubnjara iz
Timbuktua, s kojim sam povremeno svirao ispred kafeâ u Genovi. Ipak, dodao je Bruno, mi
radimo samo sa profesionalcima. I ne zaboravi, rekao je, ako sve ovo prođe kako treba, uz
garancije MSC-a, tvoja permesso di lavoro mogla bi da bude gotova za jedan dan.
Dok sam odmicao kroz gužvu, još su mi zvonile u glavi Brunove reči. Permesso di
lavoro bila je magična formula oko koje se vrteo migrantski svet u Italiji. Noćima sam
razmišljao o tome dok sam brojao poslednje dane u stančiću Brunove pokojne tetke Grazielle,
koji je on koristio kao smeštaj za gostujuće muzičare kluba tokom sezone, ali i na džez
festivalu Gezmatazz u Porto Antico. Moj besplatni boravak u tom stanu poklopio se sa
mrtvom džez sezonom u Genovi, a kako je vreme odmicalo, postajalo mi je sve jasnije da je
blizina velikog projekta s Mathiasom umnogome uticala da mi Bruno otvori vrata tetkine
garsonjere, kao i svog kluba. Ipak, mirnim danima bližio se kraj, a ja nisam mogao da kažem
Brunu da od moje permesso di lavoro nema ništa, budući da sam ilegalno prešao granicu.
Jedno vreme sam se čak nosio mišlju da se prijavim i zatražim azil u Italiji, ali odlazak u
Imigraciono odeljenje u Gradskoj prefekturi uverio me je da takvo nešto ne bi bilo moguće
dobiti. Sedeo sam tog jutra na klupi sa ostalim migrantima i čekao. Ono što sam delimično
mogao da razumem iz razgovora ljudi oko sebe, a potom iz brošure na engleskom koju nam je
podelila pričljiva službenica, bila je činjenica da dolazim iz „sigurne zemlje porekla“ koja
„nije politički progonila svoje građane niti je upražnjavala neljudsko ili ponižavajuće
kažnjavanje“. A kada se jednom takvo nešto unese u paragrafe evropskih zakona, onda je
veoma teško dokazati suprotno, naročito bez dokumenata i bilo kakvog materijalnog dokaza.
Pogled mi se sreo sa uplašenim očima čoveka na susednoj klupi koji je prevrtao iste papire u
rukama i pokušavao da shvati kakve su mu šanse u ovom gradu. Slegnuo sam ramenima i
polako se izvukao napolje, na kružni tok gde sam neko vreme posmatrao motocikliste koji su
jurili kao u starim filmovima, samo je sve bilo mnogo brže, sa bojama koje su se razlivale za
njima u senci zelenila iznad Piazze Corvetto.
Spuštajući se uzanom ulicom ka Via di Prè, setio sam se da sam tog istog dana otišao do
Palazze Ducale, gde se nalazio Gradski arhiv Genove, u kome sam potražio dokumentaciju o
majci dr Juliusa, Flavijani Betizza. Arhivista u žutoj košulji me je saslušao, a onda mi je
pokazao jedno mesto za dugačkim masivnim stolom i udaljio se na neko vreme. Na jednom
zidu bili su uramljeni portreti Paganinija sa dugačkim zulufima i golom bradom oslonjenom o
violinu. Delovao je nezainteresovano za svet oko sebe, kao i za poster gradskog festivala
njemu u čast, koji ga je predstavljao kao Hendrixa onog doba. Na tom plakatu, violinu su
lizali dijabolični crveni plamenovi. Volite Paganinija?, pitao me je arhivista pružajući mi
fasciklu. Možda više kao gitaristu nego kao violinistu, odgovorio sam dok sam potpisivao
revers. Gitaristu?, ponovio je on, zagledajući moj potpis. Da, rekao sam, i sam petljam sa
žicama, ali violina mi nije favorit među instrumentima... Razumem, da, promrmljao je on i
otišao za svoj radni sto, ostavivši me sa dokumentima koji su bili raspoređeni u plastičnim
fasciklama. I tada se, između dokumenata, isečaka iz novina, glasova sa trga ispod Palazze
Ducale, mirisa stare hartije i ujednačenog tipkanja arhiviste na računaru, pojavio trag
Juliusovog prisustva, koji mi je bio važniji od svake permesso di lavoro. Bojažljivo sam uzeo
fasciklu u kojoj se nalazio mali notes presvučen purpurnom kožom koju je u međuvremenu
prekrila sepija, učinivši boju te korice nalik na plamenove sa Paganinijevog instrumenta. Bio
je to Molitvenik Flavijane Betizza. Izvukao sam ga iz fascikle i osmotrio. Jedva da je bio veći
od mog dlana. Prstom sam prešao preko njegovih ivica, a potom po nevidljivim linijama krsta,
koji beše kao suvi žig utisnut u koricu. Na prvoj strani, ispod precrtanog naslova Molitve Sv.
Vinku Paulskom, bila je zalepljena reprodukcija Schieleove slike, baš kao što mi je dr Julius
ispričao. Rukom je bilo dopisano: La vita impossibile. F. B. Nestrpljivo sam počeo da listam
Molitvenik, tražeći nasumično ona mesta o kojima je govorio dr Julius, međutim, ubrzo sam
shvatio da on nije ni mogao znati šta je sve tokom godina ta nesrećna žena unela u svoj
dnevnik. Ali ne, nije to bio ni dnevnik, shvatio sam razgledajući montaže novinskih naslova i
fotografija, stihove pisane nejasnim slovima koji su se pretvarali u grafičke strukture cvetova,
ptica, nagog ženskog tela i muškog spolovila koje se njihalo nad njim. Flavijana je
kombinovala crteže, fotografije, fragmente novinskih tekstova, masne crne naslove iz kojih je
isecala pojedina slova i umetala uvek nešto suprotnog značenja, lomeći tako svaki niz, svaku
liniju, svaku putanju baš kao što je i njen život bio pretvoren u mnoštvo pokušaja, koji su se
retrospektivno mogli sagledati kao faze teških udisaja i izdisaja. Od Kovinskog ždrala do
završne montaže, koja mi je ličila na dekomponovanu noćnu sliku Porto Antico, sa nizom
starinskih obalskih kranova na kojima su visile slike obešenih ljudi, ređali su se artefakti o
životu jedne žene, svedokinje propasti tadašnje Evrope. Između novinskih kadrova nasilja,
Flavijana je beležila svoje stihove, ponekad i prozne zapise o čežnji za čovekom koji se od
doktora psihijatrije transformisao u Hrista, od Hrista u magarca, od magarca u radnu mašinu o
kojoj je napisala: Ja ne mogu pretrpjeti poraz, jer sam apsolutno poražena. Ali moje tijelo i
dalje, baš kao taj stroj, ne priznaje poraz. Otvara se i skuplja u ciklusima. Je li to mogućno?
Kako da svom tijelu objasnim činjenice poraza?
Cani me je čekao naslonjen na ogradu iznad pijačne zgrade Mercato Comunale. Nosio
je, kao i obično, svoj veliki crni duks sa kapuljačom koju bi uvek natukao preko plavo-belog
kačketa kao da uporno pokušava da se sakrije. Dugo ti je trebalo, dobacio mi je izdaleka.
Gužva, odgovorio sam pošto smo se lako kucnuli šakama u znak pozdrava. Samo da ne bude
kasno, rekao je škljocnuvši izbačenom donjom vilicom, zbog koje je i dobio takav nadimak.
Misliš?, pitao sam pokušavajući da pratim njegov dugačak korak niz senovitu Via di Prè, u
kojoj je Treći svet razvio mrežu svojih poslova. Nizale su se perionice, prodavnice jeftinog
veša, suvenirnice, piljare, tezge sa satovima i polovnim mobilnim telefonima, kebabi, radnje
hemijskog čišćenja i restoran meksikanske hrane. Kada se zaustavio pred jednom
prodavnicom začina na kojoj je pisalo Prodotti Tipici del Sud, Cani se okrenuo preko ramena
i odgovorio mi potvrdno sa zakašnjenjem. Ovakve stvari se rade tačno u dogovoreno vreme ili
se nikad ne rade, opomenuo me je i ušao u tesnu radnju kojom je gospodarila mešavina jakih
mirisa. Bili smo jedine mušterije pa se prodavac oslonio na staklenu tezgu i uslužno se
osmehnuo. Iza njegovih ramena, kao i svuda oko nas, prostor su ispunile police sa začinima,
kanistrima maslinovog ulja i sušenim začinskim povrćem. Mogu li da vam pomognem?, pitao
je. O da, rekao je Cani osmehnuvši se, da li imate možda mešavinu crnog bibera i sušenog
đumbira? Prodavac je napravio kratku pauzu i odgovorio da ima, ali samo sa biberom iz
Senegala. Pa baš takav i tražimo, potvrdio je Cani, okrenuvši se ka meni, treba nam za kotlić s
ovčijim glavama. U redu kad je tako, rekao je prodavac i pokazao nam na mala vrata u ćošku
prodavnice, mislim da imam nešto za vas. Pratio sam Canija, koji se kretao slobodno, u
pravcu koji nam je prodavac pokazao. Gurnuo je vrata i ušao u polumračan hodnik. Prodavac
je za mnom privukao vrata, povukavši se u svoj svet mirisa i začina. Mi smo se ubrzo našli u
maloj sobi koja je zbog gomile skulptura i crteža podsećala istovremeno na skladište i
umetnički atelje. Gorela je samo jedna lampa pored stola sa kompjuterom, za kojim je sedeo
čovek u tradicionalnoj afričkoj odeći. Odmah sam prepoznao prodavca iz Stare luke koji mi je
poklonio crtež slonova kada sam stigao u Genovu. Na potiljku je imao istu sivu okruglu kapu.
Ovo je Hamza, rekao je Cani, kad misliš da nema izlaza, onda dolaziš kod njega. Shvatam,
promrmljao sam i pružio mu ruku. Hamza mi je zadržao ruku u svom mekanom stisku
neprirodno dugo. Bio je ozbiljan, potpuno drugačiji nego što je bio ranije, u luci. Potom mi je
pokazao na stolicu. Rekao je nešto Caniju na italijanskom i dao mu znak da mi to prevede.
Izgleda da te poznaje odnekud, kazao je Cani. Pa da, rekao sam, sreli smo se jednom u Porto
Antico, kad sam stigao u Genovu. Poklonio mi je svoj crtež. Pošto je saslušao prevod, Hamza
se osmehnuo. Pa da, preveo mi je Cani njegove reči, Hamza pamti sve, naročito lica, kaže da
si bio izgubljen, ali da sada bolje izgledaš. Kao da su te njegovi slonovi pokrenuli. Da znaš da
jesu, potvrdio sam spustivši se na stolicu. Slon je simbol velike energije, nastavio je Hamza
tihim glasom, ali one duboke, još uvek neprobuđene. Pričao je sporo dok je Cani isprekidano
prevodio, pokušavajući da mi što jasnije predoči o kakvim se to bićima radi. Afrički slon je
osetljiv, govorio je Hamza, a najosetljiviji deo je njegova koža, za koju se u drugim delovima
sveta, naročito u Evropi, veruje da je debela, orožnala i neosetljiva. Kada bi se slon izgubio,
on bi upravo preko senzitivne kože na nogama mogao da oseti subsonični zvuk krda koji mu
kroz zemlju dopire iz daljine, i tada bi se pokrenuo u brzi hod, prateći svojim teškim stopama
vibracije iz tla koje niko drugi ne bi mogao da oseti. Tako je i sa muzikom, pogledao me je
značajno svojim crnim vodnjikavim očima, moraš je osetiti pod prstima, ako sviraš na žicama,
kao što Cani kaže. Ona je tu i pre nego što si odsvirao prvi ton, jer kontakt s instrumentom je
samo potvrda da si čuo zvučni signal koji je poslat iz tvog najdubljeg bića. Slonovi su simbol
muzike, ali i tuge. Još samo slonovi umeju da žaluju za umrlim članovima svoje zajednice,
pošto ih prekriju zemljom i lišćem. U Senegalu je Hamza video malo krdo kako tuguje nad
preminulim slonom. Stajali su satima, u miru, nepomično, ne terajući čak ni obade koji su ih
opsedali u hladu velikog rogačevog drveta. Naslikao je taj prizor i poklonio ga jednoj ženi na
ostrvu Lampeduza, gde je proveo tri meseca u izbegličkom kampu. Slonovi umeju da žive sa
svojom tugom. Treba učiti od njih, rekao joj je tom prilikom. Žena je bila policajka. Pogledala
ga je s čuđenjem kao da ne razume o čemu joj on to govori. Kasnije mu je pomogla da se sa
tog ostrva beskrajnog čekanja prebaci u Palermo. Hamza je naglo zaćutao i okrenuo lampu
prema meni. U trenutku me je zaslepila svetlost i, pre nego što sam se snašao, čuo sam da me
pita da li ćemo raditi permesso di lavoro ili passaporto. Passaporto, potvrdio sam dok su mi
se oči privikavale na svetlost. Onda će to biti hrvatski passaporto, čuo sam Hamzin glas, jer
samo njihove obrasce imam. I jeftini su. Svejedno, kazao sam, tražiću da mi deo novca za
novi posao isplate unapred. Bez žurbe, ubacio se Cani. Hamzi se može plaćati na koliko god
rata hoćeš i u iznosu koji možeš da podneseš. Bez kamate, razume se. Hamza je napravio
nekoliko snimaka i pogledao u ekran na svom fotoaparatu. Moraćemo ponovo, rekao je, ali u
krupnijem planu.
Setio sam se jedne posivele fotografije iz novina, bila je zalepljena pretkraj Flavijaninog
Molitvenika i prikazivala je dvojicu potpisnika Bečkog protokola iz marta 1941, jedan je imao
glavu majmuna, a drugi bivola. Ispred njih je na stolu stajala hrpa papira i jedan mikrofon u
obliku kaktusa. Sledio je nevešt crtež, kao i čitav niz zapisa i pesama. Krišom od arhiviste,
fotografisao sam te nečitke verse u Flavijaninom dnevniku, vapaje beznadežne duše koja se
sećala starih vremena. Na jednom zasebnom dokumentu, na dnu fascikle, pronašao sam tada
podatak o parceli na kojoj je Flavijana bila sahranjena. Grobnica se nalazila u sektoru D,
Rampa a Levante, na velikom groblju Staglieno, u brdima iznad Genove.

***

Da li znaš ko je bio Vatsjajana?, pita me Ena dok razmazuje mleko za sunčanje po licu.
Pritom svoje tamne, nasmejane oči usredsređeno pokreće levo-desno. Sedimo na pesku, pod
šatorom, dok vetar iza njenih ramena povremeno zaviruje unutra.
 Ne, pojma nemam. Što?, pitam, povlačeći prstom liniju od korena prema vrhu njenog
nosa. Na ekranu Enino lice podseća na masku iz sanskritskog pozorišta. Ona, ukrstivši oči,
prati moj prst, a onda prasne u smeh.
Pa ti mnogo toga ne znaš, mačak, Vatsjajana je bio indijski mudrac koji je pre skoro dve
hiljade godina napisao Kama sutru.
Ah, to, dosetim se, onaj priručnik o seksu?
Govoriš kao prostak iz najniže klase, naravno da nije priručnik, niti je o seksu, ali jeste
o ljubavi, naposletku i o sjedinjavanju, ali, kažem, tek na kraju. Pre svega je o putu svetlosti,
lepote i uživanja.
Nije nego, dobacujem podrugljivo, ne filozofiraj.
A znaš li ko je bio Kama?, nastavlja ona ozbiljnim glasom, ne prestajući da se maže
mlekom po vratu, sve do ključnjača. Njena ruka sporo klizi kroz gustu tekućinu, propuštajući
otežale kapi između spojenih prstiju. Kama je bio bog ljubavi, ali ga je Šiva spalio pogledom
kada ga je on jednom uznemirio usred meditacije. Ostavši bez ljubavi, svet je izmolio njegovo
uskrsnuće kod Šive i Kama se vratio kao bestelesna energija koja pokreće ljubavnike...
Misliš, kao nas... Sada?, pitam iza kamere nesigurnim glasom.
Mi to još nismo, mačak, odgovara mi Enin glas iza maske. Potom spušta bretele sa
ramena, slika zadrhti načas. Ostalo ćeš uraditi sam, dodaje i uzima moj dlan, na koji istisne
mleko za sunčanje iz plastične bočice. Ona, skoro prazna, šišteći usisava vazduh.
Tako... polako, kaže prateći pogledom moje kretnje ka njenim grudima. Za trenutak
spustim kameru kako bih obuhvatio i taj dodir, ali mi ona podigne telefon i zapreti prstom.
Nono, to ne može... Bar zasad...
A posle, da li ću moći posle?, pitam.
Šta posle?
Da snimam?
Kako mi grudi mažeš mlekom za sunčanje?, pita Ena strogim glasom. Njeno lice je
gotovo nevidljivo u vazduhu, samo iskošene tamne oči i modre usne sa izraženim usekom na
sredini miču se.
Da, možda, ali kasnije, mnogo kasnije... Sada moraš da učiš. Vidiš koliko ne znaš... I
koliko ne možeš, dodaje. Ali ja ću te probuditi.
Misliš?
Znam to, mačak, kažu mi njene oči. Da li je osećaš kako treba?, pita me. Je l’ bi voleo
da je veća?
Ne, baš je za moju ruku, jedva uspevam da kažem.
A druga? Stegni je malo... Tako. Osetiš kako raste.
Pulsira, primetim nakon pauze.
Moje telo je mapa koju moraš da osetiš u svojoj podsvesti. Jer i ti poseduješ istu takvu.
Kada se one poklope, kundalini energija kreće naviše, uz tvoju kičmu.
Otkud sve to, jebote, znaš?
Samo sam bila radoznala, mačak, osmehuje se Ena skupljenih usana. Spremala sam se
za susret s tobom.
Sa mnom?
Da, s tobom. Sigurno si osetio to kad smo se prvi put videli, onda, u klubu.
Bio sam omamljen lekovima i mamuran. Povraćao sam malo pre toga.
Svejedno, osetio si to.
 Da, jesam, priznajem na kraju. Enin pogled je blago zamućen od uživanja. Kosa joj je
vezana u rep i tek jedan uvojak pada preko lica, bojeći se mlekom sa njenog obraza.
Vatsjajana je podučavao da Kama sutri prethode mnoga druga učenja, pokušava mirnim
glasom da nastavi svoje predavanje, od umeća pevanja i sviranja, preko tetoviranja i glume,
učenja papagaja ljudskom govoru. Na koncu, učenja kako da proste stvari učinimo lepim i
uzvišenim.
To je nemoguće, odgovaram dok spuštam ruku sve niže.
Ne tako brzo, mačak, upozorava me Ena, tvoj lingam još uvek nije spreman. A ja sam
već mokra.
Žao mi je, Ena...
Ne, usprotivi se ona, sigurno postoji put. Samo moraš da me osetiš, potpuno, onako, kao
kada sedimo na obali Dunava sa nogama u vodi. Nešto mora da te pokreće... Pokušaj da
misliš o meni slobodnije.
Ne vredi, vajkam se, uvek se vratim na sliku sopstvene nemoći. Vidim one mrtve trave
u plićaku, pored naših nogu.
Postoje tri vlati trave koje su upletene kao prstenovi u tvom sedalnom delu kičme. Tako
je Vatsjajana opisivao kundalini energiju. Ako se setiš našeg prvog zagrljaja, onog slučajnog,
pored toaleta u klubu, pokrenućeš prvu vlat...
Pa mi se tada nismo zagrlili, kažem ironično.
Naravno da jesmo. Postoji mnogo vrsta zagrljaja, pa i oni slučajni, dodirni, u prolazu,
od kojih drhtiš danima. Drugi put sam te namerno dodirnula grudima, kada si odlazio. To
Vatsjajana naziva probodnim zagrljajem. Od njega se pokreće druga nit kundalini sile.
A treća?
Treća je najsporija ali najjača. To je ono stanje kada više ne možeš da prestaneš da
misliš na moju joni, iako je još nisi zapravo ni video. U stvari, ne misliš na nju, ali se nekako
opet u mislima vraćaš njoj i pitaš se kako li izgleda. Dok gledaš film, dok držiš kontrabas, dok
slušaš Billie Holiday kako peva Stormy Weather, dok pišaš u gradskom javnom klozetu i
slušaš žuborenje svoje mokraće, pomisliš na mene, kako u sličnoj situaciji, negde na drugom
kraju grada, u nekom kafiću, možda baš u Centrali, odlazim do toaleta i dugo, dugo, bučno
pišam, misleći na tebe. Preplavi te talas sreće, ali nemaš kome to da kažeš osim meni. Poželiš
da mi pošalješ poruku, ali shvataš da je puna prljavih reči, pa ipak, otipkaš je i pritisneš
„send“. I kada ti za koji tren stigne moj odgovor, shvatiš da grad oko nas više ne postoji.
Samo te tanke kundalini zmije gamižu uz tvoju kičmu ka mozgu, i tada me pozoveš i kažeš:
Ena, ne mogu da prestanem da mislim na tebe.
Crvena tačka u uglu ekrana uveliko upozorava na to da je fajl prevelik i da će se u
jednom trenutku snimanje samo prekinuti. Digitalno vreme se opire kundalini energiji kao što
moje telo ostaje zapetljano u vlatima rečne trave.
Možda je bolje da uzmem lek, predlažem na kraju.
Nikako!, usprotivi se Ena i udara me po ruci. Telefon pada u pesak, ali kamera još neko
vreme snima nizak krov šatora iznad naših glava. Kroz svetlozelenu tendu nazire se mala
plamteća lopta sunca koja polako otvara pore u tkanini. Ubrzo, na tim mestima počinju da
prodiru mikronski zraci, kao dugačke akupunkturne igle.
 ***

Izašao sam iz metroa na stanici San Giorgio, kupio parče fokače i uputio se prema
Staroj luci, gde su na širokom popločanom trgu, oko visokog palminog drveća, bile
postavljene kružne klupe. Na jednu od njih bacio sam veliku kesu sa odelom koje sam, po
Brunovom savetu, iznajmio iz fundusa Opere na Piazzi De Ferrari. Pogledaj se negde, rekao
mi je pošto me je pozvao telefonom, ne možeš takav pred publiku. Zaista, izgledao sam kao
posle poplave. I kosa ti je neuredno porasla, opomenuo me je. Da, znam, kosa. Idi u teatar
Carlo Felice, potraži debelog Enza i iznajmi nešto na račun kluba, kazao je, nešto pristojno,
per Dio. Tako sam i uradio, samo je košulja bila iz Pajaca Ruggera Leoncavalla; imala je
preveliku kragnu sa crvenim porubom. Debeli Enzo me je znalački odmerio, položio košulju
preko crnog sakoa, osmehnuo se i rekao da njemu to uopšte ne izgleda loše. Sedeo sam pored
svog kostima na klupi i jeo masnu fokaču. Između Akvarijuma i Ponte Embriaco, koja je bila
pod tendom, turisti su promicali u grupama sa visoko podignutim zastavicama. Na susednoj
klupi, jedan beskućnik je spavao savijen i okrenut licem prema naslonu. Dve starije Italijanke
su sa nevericom gledale loptice koje je prodavao tamnoputi dečak s kačketom. Klinac bi
udario lopticom o pločnik i ona bi odskočila visoko, čak do platnenih krila vetrokaza
poređanih u nizu pred restoranom Eataly. Posle nekog vremena, loptica bi pala pravo pred
dečakove noge, odskočila još jednom i završila u njegovoj ruci. Dečak se smejao,
ponavljajući: Miracolo – smart ball – miracolo! Izvadivši kesicu duvana na krilo, počeo sam
da motam cigaretu, prepuštajući se zvucima luke, škripi barži i remorkera, kreštanju galebova
koji su sletali na metalnu ogradu, vrebajući naduvene komade hleba u moru. Buka saobraćaja
na vijaduktu, iza mojih leđa, gubila se u otvorenom prostoru iznad luke. Na to niko nije
obraćao pažnju, pa čak ni prolaznici među stubovima, na putu ka Piazzi Caricamento. Tu, pod
tim vijaduktom, uveče su se okupljali mlađi migranti, prateći na različitim udaraljkama
muziku sa matrice, koja je podsećala na Volare Gipsy Kingsa. Stariji su večerali pored zida
Akvarijuma ili su igrali karte do kasnih večernjih sati. Cani mi je jednom rekao da se retko
udaljava od Piazze della Commenda i bara Felice, gde je njegova sestra Zahra radila kao
konobarica. Zbog toga je imao priliku da povremeno svira u tom kafeu, pa čak i da dovede još
nekog, kao što je učinio sa mnom jedne večeri krajem avgusta. Upoznali smo se nedelju dana
pre toga, kada mi se spontano pridružio na uglu ulice Campetto, gde sam kao ulični svirač
pokušavao da privučem pažnju turista u potrazi za malim juvelirnicama. Cani se pojavio
odnekud, spustio svoj bubanj nedaleko od mene i počeo da me prati: It’s the wind blowing
free / Itʼs the end ofthe slope... I, zaista, prolaznici su zastajkivali, It’s a beam, itʼs a void, a
poneki među njima su, posle kraćeg slušanja, Itʼs a hunch, it’s a hope, ubacivali novčiće u
otvorenu futrolu kontrabasa na pločniku. Iako sam svirao bezvoljno i loše, taj bubnjar iz
Timbuktua je osetio kod mene nerv svirača, kako mi je kasnije rekao, kome bi ulična svirka
mogla dati hleb nasušni. Nisam ništa hteo da mu kažem o svom prethodnom životu, uostalom,
nije ga se ni ticalo, a ni sam nisam imao više volje da se bavim njime, kao ni F-kvartetom, čija
senka se još uvek vukla za mnom genovljanskim ulicama.
Posle sastanka sa Hamzom, Cani me je potapšao po ramenu i napravio onaj svoj metalni
zvuk vilicama. Njegovom sestriću Aliju, rekao mi je, koga sam imao priliku da upoznam,
slavili su deseti rođendan te večeri u baru Felice, gde je trebalo da bude svirka. Računao je na
mene, a očekivao me je i Ali, dodao je, kome sam se zbog nečega dopao. Pomislio sam na
Bruna i Count Basie, na Mathiasov projekat, na MSC, na ceo život koji mi je zavisio od toga.
Naposletku, na stančić u kome sam boravio i odakle je trebalo uskoro da se iselim.
Najverovatnije na kruzer. Bar na neko vreme. Ne znam šta sam mu odgovorio, klimnuo sam
glavom pošto mi je rekao da će nam se pridružiti i Zahra. Valjda sam pomislio da će se snaći i
bez mene, ali kada sam zapalio cigaretu u luci i udahnuo prvi dim, sve mi je izgledalo
drugačije. Pažnju mi je privukla škripa zrakastog krana koji je podizao gondolu s turistima
uvis. Taj zvuk me je uznemirio i pojačao pulsiranje u slepoočnicama. (Amico mio, kao da sam
čuo Juliusov glas odnekud, naše odluke uvek utiču na liniju našeg života, naravno, ne na onu
sa dlana, već na naš horizont u daljini.) Da, pomislio sam, horizont, onaj u Kovinu, koji sam
posmatrao iz vrste u snegu, ili onaj raniji, u Beogradu, iznad dušanovačkih zgrada, ili onaj
koji sam davno gledao sa krme bojnog broda, bio je potisnut u nedogled mora, kao nemoguća
granica koju sam morao da pređem. A tamo, iza stare Lanterne, počinjao je prostor otvorenog
mora koji se u zavisnosti od doba dana i vremena menjao, baš kao što su se menjale i njegove
boje, od svetlozelene, preko tamnomodre, do olovnosive. Jedan takav olovni dan bio je i onaj
kada sam odlučio da posetim Flavijanin grob na Staglienu. Stajao sam sa Canijem ispod
kolonade, ispunjene sladunjavim zadahom kanalizacije koji je podigla uporna jutarnja kiša.
Levala je satima praveći tešku neprozirnu zavesu već tamo kod spomenika Rubattinu – iza
njega su se jedva nazirali obrisi vijadukta, ustalasane visoke palmine krošnje, zgrada
Akvarijuma i daleke katarke, izgubljene u mokrom sivilu. Jedino su motociklisti u
kabanicama bili uporni dok su promicali pored spomenika ka Gramscijevom bulevaru. Cani
se čudio mojoj odluci da baš tog dana krenem na Staglieno, ali samo je slegnuo ramenima,
motajući duvan. Uostalom, rekao je, svi su dani ovde isti, baš kao na groblju.
Ipak, taj dan bio je drugačiji. Kiša je ubrzo stala, povukavši se ka brdima i starim
kamenim vijaduktima koje smo videli u daljini iz autobusa, na putu za Staglieno. Cani me je
pratio, jer je znao da čovek, kada poželi da ode na groblje, bar je tako bilo u njegovoj zemlji,
nikako to ne sme da uradi sam. Moja iznenadna odluka samo ga je uverila da se nešto duboko
događalo u meni, baš kao što je osetio onog dana kada je počeo da svira sa mnom.
Naposletku, nasmejao se, nije želeo da izgubi svog basistu. A čovek ni na groblju nije siguran,
bar ne u Maliju, gde su džihadisti poharali mnoga groblja i svetilišta, rušeći spomenike i
ostavljajući pustoš iza sebe.
Staglieno je mirovalo u tamnom zelenilu čempresa, tiho rastući uzbrdo, sa obe strane
širokog kamenog stepeništa kojim smo se peli ka masivnoj zgradi Panteona, na čijem su ulazu
bile postavljene dve sedeće skulpture zamišljenih čuvara. Cani se stresao, žaleći se da ga od
tog mesta podilazi jeza i da na starim grobljima Timbuktua nije bilo te sablasne atmosfere,
koja je došla tek kasnije, sa Al-Qaedom. Ne slušajući ga previše, prišao sam tabli sa mapom,
na kojoj su bili označeni rasporedi aleja, galerija sa porodičnim grobnicama, kolumbarija i
sektora. Na groblju nije bilo nikog osim nas dvojice i jedne mačke, koja se povremeno
pojavljivala između spomenika. Uzalud je Cani pokušavao da je otera, ona se nije dala,
mjauknula bi, ostala u zaklonu neko vreme, a potom bi se kao čupava crna uhoda ponovo
zaputila našim tragom. Pojavljivala se uvek na drugom mestu, jednom između nogu skulpture
vojnika koji se opraštao sa porodicom, drugi put na ramenu majke žalobne nad umrlim sinom,
iza koje je pisalo Corpus Christi vita mea. Cani se nervirao jer sam ja zastajkivao
pokušavajući da protumačim putokaz koji bi nas odveo do grobnice porodice Betizza. I,
zaista, uskoro smo se našli na početku Rampa a Levante – sive grobnice u obliku kamenih
sarkofaga stajale su pod krošnjama nagnutih čempresa sa kojih se još uvek cedila kiša. Mačka
nas je već čekala, sklupčana na stomaku usnulog Hrista, položenog na kamenu ploču prve
grobnice u tom nizu; glava mu je bila malo iskrenuta ulevo, kao da je konačno pronašao
udoban položaj za počinak. Ne volim mačke, rekao je Cani. Ona samo traži društvo,
usprotivio sam se, usamljena je na Staglienu. Vidiš da nema žive duše. Mačka je zaista bila
pitoma. Nije se ni makla kada sam se približio grobnici porodice Faveto, na kojoj je ležala.
Ali kada sam ispružio ruku, polako se podigla i počela da uzmiče ka Hristovoj glavi.
Naposletku se tamo sklupčala, sakrivši mu lice. Okrenuo sam se i pošao dalje, pod mojim
patikama kotrljali su se vlažni kamenčići kojim je bila posuta staza. Skoro na samom kraju,
ugledao sam grobnicu od mermera koji je davno potamneo po ivicama, tako da je krst,
stopljen sa teškom nadgrobnom pločom, izgubio svoje jasne konture. U čeonom delu pisalo je
Famiglia Betizza, dok su na bočnim stranama bili poređani ovali sa fotografijama i podacima.
Video sam glatko izbrijano lice vojnika Vitta Betizze, koji je položio svoj život 1916. Bio je
to Flavijanin otac. Pored njega je stajao oval sa fotografijom Fabrizija, brkatog trgovca u
kaputu koji je poživeo do 1963. S druge strane nalazile su se fotografije njihovih roditelja,
Antonija i Eline, koji nisu dočekali kraj Prvog svetskog rata. I tek nasuprot čeonoj strani
našao sam tri manje fotografije, nekog bračnog para Dalli, a na samom dnu, pošto sam
kleknuo, fotografiju prevremeno ostarele lepe žene kratke kose, koja je u memoriji
monumentalnog groblja Staglieno ostala zabeležena pod imenom Ana Flavijana Betizza,
1903–1948.
Trgao sam se kada mi je Cani spustio ruku na rame i pitao me da li sam to tražio.
Pogledao sam ga odozdo i začudio se njegovoj smirenosti, ali ubrzo sam shvatio i zašto je
takav. U drugoj ruci je držao grlić pivske flaše iz kog se širio opojan dim. Morao sam, rekao
je, stvarno ne podnosim ovakva mesta. Šta ti je to?, pitao sam ga ustajući. White pipe,
prijatelju, odgovorio je uz smešak, omiljeno sredstvo za smirivanje u mom gradu. Hoćeš dim?
Kako deluje?, pitao sam prihvatajući improvizovanu lulu. Bićeš jebeno chill kao nikad u
životu. Povukao sam više dimova i zadržavao dah sve dok me nije obuzeo talas kašlja. Ih, pa
šta ti je ovo?, pitao sam boreći se za vazduh. Cani je uzeo svoju lulu i nastavio da puši. Tjah,
odmahnuo je, ti samo ne znaš da uživaš. Možda, kazao sam i vratio se razgledanju grobnice
porodice Betizza. Rukavom košulje obrisao sam Flavijaninu fotografiju i istraživao njene crte
lica. Imala je pogled koji sam odnekud znao, ispunjen nadom i nepoverenjem istovremeno,
kao kod ljudi čiju su urođenu vedrinu nedaće nagrizale celog života. Ponovo se oglasila
mačka, ovog puta prilično nervozno. Kada sam ustao, video sam Canija kako je juri duž aleje
mašući nekom granom. Hej, viknuo sam, ostavi je! Međutim, on se nije osvrtao. Trčao je za
njom, zavlačio se između grobova, isterivao je na čistinu i na kraju nestao s njom u daljini,
među stubovima ogromne kapele. Pošao sam za Canijem s namerom da se ponovo vratim
Betizzama, ali ubrzo sam se našao u nekom dugačkom hodniku, duž kog su se nizale grobnice
bogatih genovljanskih porodica, čiji potomci nisu žalili para, ulažući ih nemilice u skulptorske
i arhitektonske radove, koji su imali zadatak da zauvek sačuvaju sećanja na hiljade onih koji
su nekada živeli na ligurijskoj obali. Bogati trgovci, ucveljene udovice, majke, admirali,
očevi, monasi, mornari, panovi i nimfe smenjivali su se na svakom koraku, otvarajući nove
galerije uspomena na Staglienu. Imena i datumi, poslednje poruke, nadanja uklesana u kamen
pretvarali su se tokom mog prolaska u nizove nečitljivih informacija koje više nisam mogao
da uhvatim ni pogledom. Shvatio sam da sam izgubio Canija, u daljini se mešao bat brzih
koraka s mjaukanjem koje se pretvaralo u smeh. Zastao sam pored grobnice Erasma Piaggia,
na čijim vratima je bilo zaselo neko kameno biće s krilima, duge brade i nezainteresovano
pognute glave, prekrštenih ruku na kojima se nazirala svaka žila. Bio je nag do pojasa i
okružen tišinom. Kada su nam se sreli pogledi, on je samo neznatno podigao levu obrvu,
dajući mi znak da me vidi, ali da i dalje ne mari za moje prisustvo. Juliuse..., pozvao sam ga
zbunjeno, nakon čega su se visoki uglačani zglobovi njegovih krila neprimetno pokrenuli, dok
je on sam nastavljao da snatri prekrštenih ruku. Bio je to on, samo bez kape i bolničke
pidžame. Imao je izduženo, zategnutije lice, usled čega se jasno otkrio njegov pogled koji sam
ranije samo u retkim trenucima mogao da vidim. Dva ohladnela oka, izmaknuta iz sveta, bila
su puna nekog gađenja koje Julius nikada ranije nije pokazivao. Ono ga je pritiskalo kao
kamen, zbog čega sam morao dugo da čekam na njegov sledeći pokret. Najpre je pomakao
prste na rukama, zaigrali su mu pritom mišići nadlaktica, zatim lepezasti na grudima ispod
dugačke brade, a kada se konačno odlepio od sedišta, kamena piramida iza njega se udubila,
praveći zakrivljeni prostor za njegove pokrete krilima. Našao si me, rekao je mrzovoljno
pošto se uspravio preda mnom. Bio je za glavu viši od mene čak i kada se spustio sa svog
postamenta. Stajali smo jedan naspram drugog kao ranije u Kovinu, samo ovoga puta, iako
sasvim blizu, daljina među nama bila je nemerljiva. Znao sam da si tu, pokušao sam da se
osmehnem, ali hladnoća koja je izbijala iz njega sprečila me je da to učinim. Nije bilo teško,
rekao je Julius uhvativši me svojom snažnom ledenom rukom ispod miške, jednostavno si
pratio moj trag. Da, potvrdio sam s olakšanjem. Prolazili smo pored grobnica i prizora iz
davne prošlosti, ali Julius je samo odmahivao s gađenjem. Sve je to taština, govorio je, njega
više ništa od svega toga nije zanimalo. Više mu nisu bile potrebne reči, trebalo mu je vreme.
Bilo je to jedino pitanje o kom je mislio dok smo ga Kujtim, Mali Ðuri i ja one poslednje
kovinske noći prevozili čamcem na malu adu, odakle je želeo da vidi zvezde. Međutim, više
nije mogao da nam prenese to što mu se javilo kao najvažnija stvar na kraju života. Nikakav
film nije se izvrteo, nije video oca niti mater, shvatio je u trenutku svu zabludu ljudskih
predstava o tom tobože poslednjem smrtnom času. Metak koji mu je završio u jetri već su
rastapale kiseline njegovog tela, potezi koji su bili povučeni vraćali su se na analizu u svesti
preživelih aktera, doktora i vojske, dok je on mogao da čuje još samo udare vesala u dunavsku
vodu. Čuo je i da sam ga dozivao, rekao je, ali moj glas se odbijao od njega. Srećom, u životu
je naučio da misli unapred, pa je Kujtimu i Malom Ðuriju na vreme objasnio šta treba da
urade s njim ukoliko dođe do komplikacija. A one su u životu neminovne. Njegov plan „B“
bio je odlazak na dunavsku adu, gde je trebalo raspaliti posmrtnu lomaču kao u stara rimska
vremena. Tako se i zbilo. Sačekali smo jutro kako vatra ne bi privukla nečiju pažnju. Njegovo
telo bilo je položeno na peščani sprud oko kog su Mali Ðuri i Kujtim opisali krug u vidu
brazde, koja je na jednom mestu pravila levak prema reci. Čuo je Julius kako se lome grane
oko njega i slažu panjevi, suva trava, trska, sve ono što je trebalo da se razgori na kraju.
Jedino mu je lice, po njegovoj želji, ostalo otvoreno, okrenuto prema nebu. Osetio je, kazao je
Julius kada smo se nakratko zaustavili pred plesnom skulpturom Devojke i Smrti, osetio je
kada sam mu otvorio oči. Bio je to stari običaj o kome je čitao kod Dantea, da se pokojniku
otvore oči kako bi video put kojim će njegova duša krenuti u odsudnom času. I, da, znao je da
neću moći da sviram tog jutra, iako sam bio uzeo kontrabas iz futrole, stajao sam nedaleko od
rasplamsale lomače i tek povremeno bih šakom udario u instrument, kao da sam pokušavao da
uhvatim ritam. Ali ono što sam izgovorio, zapravo otpevao, za njega je značilo više od svega.
Ta pesma na španskom, koju ranije nikada nije čuo, Alfonsina y el mar, koja je opevala smrt u
vodi argentinske pesnikinje Alfonsine Storni, ponela ga je uvis, u vreme koje se zgušnjavalo
iznad kovinske ade – u susret njegovoj Beatrice. Ali kada se ta granica jednom pređe, rekao
mi je rezignirano Julius, više nema rezervnih planova. Dante o tome, zapravo, nije previše
znao. Beatrice ga nije čekala, niti je mogao više da je nađe, kao da ju je Dunav poneo neznano
kud. I dok je nas trojicu ostavljao u uverenju da ga bar tamo, iza granice ljudskog pogleda,
čeka ono za čim je žudeo, njegov osećaj za vreme počeo je naglo da se menja. Na kraju, našao
se na dugoj usamljenoj obali, odakle je počinjao okean, crven od latica koje je vetar u
rumenim kumulusima odnekud donosio. Seo je na jedan kamen i ukopao gola stopala u pesak.
Malo zatim, noge mu je zapljusnula voda, ali, začudo, više nije mogao da oseti njenu vlažnost
niti temperaturu, imala je zapreminu, ali ne i težinu. Posegao je dlanom i, kada je zahvatio tu
tekućinu i prineo je očima, shvatio je da ta golema masa pred njim, nalik na vodu, nije nijedan
od elemenata koje je do tada poznavao. Bilo je to Vreme. Ono ga je zauvek odvojilo od
Beatrice. Na drugom kraju, ali ne u prostoru, sedela je ona, zapitana nad talasima koji su se
bešumno razbijali o prazne hridi. I od tog časa je počeo da čeka, jer je to bio jedini otpor
Vremenu, sasvim suprotno nego u životu, kada je čekanje predstavljalo čist gubitak, a on ga je
osetio na svojoj koži, protraćivši decenije u kovinskom čekanju, bez volje da se pokrene,
gubeći iz dana u dan sve što je imao, voleo i znao. I stoga njegova odluka da prekine taj lanac
gubitništva naposletku, rekao mi je staloženo Julius pošto se oslonio o jedan masivni stub,
nije bila nikakav izraz hrabrosti, već gest očajnika koji je na koncu spoznao tek delić onoga
što je za njega bilo izgubljeno. Užasnulo ga je to, ali prekasno. Koliko puta je samo ranije
pomislio da je strah bio taj koji ga je paralisao. Kakva zabluda, jer to nije bio strah, kazao je
Julius pokazujući mi zastrašujući raspon svojih krila, već samoobmana, još jedan razlog da se
ne pokrene, čista inercija. Užas suočavanja s gubitkom, na kraju, ne može se opisati ljudskim
jezikom, niti šiframa starih civilizacija, možda tek pećinskim crtežima kada je čovek svojim
još uvek naivnim okom lovio životinje u pokretu, čuvajući sećanje na prvu fascinaciju
proticanjem Vremena. Jer to krdo bizona u stampedu bilo je zapravo najranija predstava o
Vremenu i čovekovoj borbi s njim. Strele u bronzanim telima bizona mogle su da označavaju
i pokušaj da se reka energije preusmeri ka čoveku. Dok je kasnije glodao kosti u svojim
pećinama i pomišljao da bi te prizore možda mogao preneti na zid svog bivaka, bilo da je u
pitanju magijski čin ili puki predstavljački, taj čovek je morao doći do spoznaje da Vreme nije
samo njegov neprijatelj, već i izvor snage. To što je dvadesetak hiljada godina kasnije, kazao
je Julius, pokazujući mi rukom grobnicu pred kojom je skulptura bogate udovice tugovala
pred odškrinutim vratima u drugi svet, mutirani čovek poistovetio Vreme s Novcem značilo je
samo zakidanje jedne važne dimenzije ove energije, koja bi se povremeno, pošto se dovoljno
zgusne, pojavljivala u istoriji kao revolucija: provala zatomljene energije nezadovoljstva
raspodelom komada tela onog bakarnog bizona iz Altamire, kojim se čovek još uvek hrani.
Doduše, rekao je Julius pogledavši me ispod nakostrešenih obrva, među nama govoreći,
običan čovek se, za razliku od pećinskog, hrani uglavnom genetski modifikovanim kostima,
žilama, iznutricama, kopitima i repovima, retko i rebrima. Da bi se buntovnički ispadi
predupredili, vlasnici boljih komada mesa razvili su industriju straha, koji se distribuira
masama, usled čega one padaju u nešto nalik na polarnu histeriju, kada čitavo pleme ponavlja
u transu ono što mu šaman poručuje. Između tih hipnotičkih stanja, u kojima najveće budale
postaju najcenjeniji stubovi poretka, na sreću, postoje pukotine kojima se kreću neki ljudi, kao
što je to radila moja majka Flavijana, omogućavajući tako energiji Vremena da protiče
perifernim kapilarnim sistemom koji se jednog dana ponovo može uliti u jedinstven tok. Na
tom putu, prognanici iz društva sreću one s kojima mogu ponovo ovladati bizonom iz
Altamire. Iako je taj dan daleko, kazao je Julius, pokupivši usput jedan krupan plod nara sa
krila kamene devojke zagledane u lobanju pred sobom, vremena za čekanje više nema. Julius
je svojim snažnim prstima stisnuo nar, koji se lako raspukao na nekoliko kriški, otvorivši
svoju nežnu crvenu nutrinu kao cvet. Uzeo sam ponuđenu krišku i pomirisao je. Ne brini,
pravi je, upozorio me je Julius, iako nutricionističke falange širom sveta pričaju kako njegove
semenke usporavaju proces starenja, radi se o tome da menjaju našu percepciju Vremena.
Njegovim laticama, zapravo, bio je posut okean koji je video.
U tom času, ponovo je počela da pada kiša. Iznenada se izlila u količini koju tlo nije
moglo da primi, potoci su izbijali sa svih strana, kroz pukotine na lučnim spoljašnjim
zidovima galerije, čak do mojih nogu. Nivo vode je rastao velikom brzinom pokrivajući ploče
sa imenima umrlih, fenjere i niže skulpture Kupidona, da bi mi se ubrzo popeo do pojasa.
Držao sam se za jedan stub, pokušavajući da dozovem Juliusa, ali onda sam ga video u daljini,
na njegovom starom mestu, u položaju čekanja, potpuno gluvog za moje dozivanje. Kiša je
neumoljivo udarala u kipove, toliko snažno da je na nekima već menjala izraze lica, položaje
tela, otimajući im iz ruku sve rekvizite, lobanje, voće, knjige i veštačke ruže, kao da je došao
kraj vremenu žalovanja. Možda je to bila samo faza, pomislio sam otkidajući se od stuba i
prepuštajući se bujici, faza u delovanju Canijevog white pipea, zbog čega mi je Staglieno
ličilo na neki potopljeni svet, u kome su se najednom utišali svi zvuci, prigušujući mukli
stampedo vremenskih životinja.
 ***

Nije to u redu, kaže mi Ena, ti hoćeš sve da naučiš o meni, a ništa mi ne pričaš o sebi.
Stojimo u pesku, nogavica podvijenih do kolena. Kasno popodne. Ispred nas je moj
kontrabas, iza njega je Ena, iza nje sam ja, iza nas je Dunav. Naše digitalno vreme se
odmotava na telefonu koji sam prethodno pričvrstio na grani i podesio ugao snimanja.
Ovo će biti naš jedini zajednički snimak, kažem milujući njenu ruku na vratu
kontrabasa.
Kako to misliš, mačak, ljuti se ona dok okreće profil ka kameri, kako jedini?
Ostavićeš me uskoro, odgovorim joj u polušali i nežno je ugizem za vrat. Ona se izvije i
kaže mi: Znaš da ne volim kad se tako šališ.
Dobro, kažem, dosadiće ti ovaj dugi vikend na obali reke.
Koješta, mačak. Pa ja sam dete ove reke, znaš.
Kako to?, pitam, okidajući utišano žice na kontrabasu. Čuje se, jedva razgovetno,
rastureno na polutonove, uklopljeno u njen govor – Blue in Green.
Pa dobro, kaže Ena, spuštajući desnu ruku na moju koja povremeno okine žicu, tek da
titraji potisnute muzike nastave da traju. Na tren, izgleda kao da je to jedna ruka. Nikad nisam
učila žičane instrumente, ali zato umem na klaviru. Mogli bismo da sviramo nekad zajedno.
Pa ovoj stvari baš nedostaje klavir... Nisam znao da umeš. Otkud to?
Imala sam muzikalne članove u porodici. Kažem ti. Preko moje mame. Njen deda bio je
baron Stjepan von Gasser, plemić iz Regensburga.
Ma kako si ga samo izmislila?, osmehnem se pošto prislonim svoj obraz uz njen.
Stvarno ti kažem. Taj baron Von Gasser imao je grb sa bavarskim lavom, ali je postao
socijalista, doselio se u Osijek i oženio se u tem Somboru. Odrekao se adela i završio za
šustera. Jedno vreme, bio je vođa socijaldemokrata u Slavoniji, ali onda je propao sasvim pa
se sa ženom preselio na reku.
Stvarno?, pitam. Baš je bio udaren taj tvoj baron.
Da, da, iskopao je zemunicu na obali Vuke i tu su živeli neko vreme. Tu im se čak i dete
rodilo. E, vidiš, on je umeo da svira okarinu. Jednom su ga snimili za Radio Beograd. Tražila
sam taj snimak, ali su ga zlikovci presnimili devedesetih.
Šta je svirao, smejem se, U tem Somboru?
Ne budi takav, udara me laktom u stomak. Ja se odmaknem i ponovo se vratim, tesno se
pripivši uz nju. Zar nisi shvatio koliko je bio drugačiji od današnjih levičara, na primer?
Zar ih još ima?, pitam. Daleko iza nas, Dunavom se valja jedan čamac sa pentom. Mi
ostajemo levo dok on odlazi desno. Reka je široka, na drugoj obali sve je umanjeno kao u
svetu bez problema. Optička varka je i jedno i drugo. Digitalno vreme posreduje sve to u
visokoj rezoluciji.
Kažu da ih ima, ali danas se zbog toga niko ne odriče plemstva, ni sinekure, ni katedre,
niti uči za šustera kako bi se približio onima koje želi da vodi. Jedino se istine odriču.
I Sombora, dodajem šaljivo.
A tebi je samo do zezanja, mačak, kaže Ena i snažno me nagazi petom. Jauknem i
polako, u slow motionu, zajedno sa kontrabasom, padam na pesak. Ne mičem se. Ona klekne
pored mene i prisloni glavu na moje grudi. Dišeš, kaže, ne igram se više. Uostalom, ti si na
redu.
 Jedno vreme sedi okrenuta prema Dunavu, nogu skupljenih u kolenima. Njen šešir preti
da svakog trenutka poleti ka Rumuniji. Moja ruka se podigne iz mrtvila, spusti se na njena
leđa i, raširenih prstiju, krene naviše.
Poludim kad me miluješ po leđima, kaže Ena dok podiže ramena i spušta ih.
Znam, i ja...
Ali to te ne oslobađa obaveze. Ti si na redu...
Na redu, kakvom redu?
Da mi kažeš nešto o sebi, jebote. Zašto si sa mnom, ovako? Da li uživaš samo da me
mučiš? I zašto ti se ne diže? Naposletku, ko si ti?
Moja ruka zastaje na njenim leđima. Liči na staru fleku od sunca koju ni krema ne može
da sakrije.
Bio sam mornar, kažem.
Bio si u ratu?, pita me, nastavljajući da gleda u Dunav.
Jesam, da...
Znaš, važno je da nisi ostao tamo... Mislim, mentalno, psihički...
Ko to zna, kažem pošto ponovo pokrenem ruku, ali moji pokreti su izlomljeni, spori. Na
njenim leđima je ceo svet koji pluta na zelenoj dunavskoj vodi. Oklevam pred ekvatorijalnom
vrpcom njenog bikinija.
I još mi nisi rekao ko si ti...
Ja?, ponavljam drhtavim glasom, ja sam onaj koga si kao devojčica u školjkama čula
kako plovi...
Oh, mačak, okreće se Ena ka meni, skida šešir i njena kosa nas oboje sakrije. Sad si to
smislio, je li?
Nisam ja, odgovaram iz njene kose. Pesnik je. Jorge Rojas. Kolumbijac.
Znaš je celu?
Vratiću ti krv natraške, kažem nerazumljivim glasom, da te vidim u petnaestoj godini
kako jedeš trešnje.
Želim te još... Neizdrživo... Svaku tvoju reč.
Zvučni signal upozorava da je videu kraj. Ena se potom pridigne na laktove i ispruži
ruku ka kameri. Njeni prsti su ogromni, a linija života preduboka. Pre nego što se snimanje
prekine, crvena tačka u uglu upozorava kao da će svakog časa nastupiti smak sveta.

***

U starom Graziellinom ogledalu, moj odraz je podsećao na nekog drugog čoveka u

elegantnom večernjem odelu sa ogromnom kragnom, koja se nije slagala ni sa čim osim
možda s kontrabasom u mojim rukama. Ta nespretnost u srastanju podsetila me je na jedinu
zajedničku fotografiju mojih roditelja, koju sam dugo čuvao u svojoj đačkoj sobi. On je bio u
tamnom odelu s kravatom, ona u cvetnoj hipi košulji. Na crno-beloj fotografiji lice joj je
delovalo zabrinuto, dok su cvetovi na njenoj kragni krali svu moju pažnju. Ostavila nas je pre
nego što sam uspeo da je zapamtim, tako da sam odrastao s njim koji nikada nije voleo da
priča o porodičnoj prošlosti niti da se vraća starim fotografijama. Od majke sam, shvatio sam
to pred Graziellinim ogledalom, nasledio tu neobičnu kragnu, taj punktum ranjivosti sa
fotografije, i migrenu koja me je pratila od ranog detinjstva, da bi se posle vojske, tokom
dugih godina, razvila u pravu moru. Oxycodon više nije delovao, niti hladna voda u lavabou,
pa ni vežbe disanja na baržama u Porto Antico, kada bi mi morski vazduh nakratko ublažio
pritisak u sinusima.
Da je Graziellino ogledalo moglo da vidi ono što sam osećao, uzvratilo bi mi slikom
nagog čoveka sa kontrabasom koji oko vrata ima samo tu veliku kragnu sa cvetovima. Ništa
više. Iznad mog levog ramena, kroz otvoren prozor, video se taman odraz krova susedne
zgrade, a u daljini komad brodskog nadgrađa MSC kruzera Spitsbergen, koji me je čekao.
Svetla u kabinama bila su već upaljena, a sa razglasa je povremeno dopirao monotoni muški
glas. Nebo nad genovljanskom lukom imalo je boju mastila koje je, slivajući se prema moru,
postajalo čak prozirno svetlo, tako da je u dodiru sa bleskanjem Lanterne izgledalo kao da
diše. Svaki snop svetla bio je jedan udisaj i ja sam disao s njim. Ljudi koji nisu plovili,
naročito turisti sa kruzera koji putuju bez dodira s morem, ne znaju šta je svetionik značio u
olujnim noćima na pučini. A ovaj svetionik bio je svedok mnogih teških noći iz kojih su se
mornari, dobro nauljene kose, vraćali kao iz prvobitnog haosa.
Da je Graziellino ogledalo moglo da vidi prošlost, reflektovalo bi mi svetlost koja je pre
toliko vekova pokazala put brodovima na povratku iz jedne od najvećih klanica u
Sredozemlju, Bitke kod Lepanta 1571, u kojoj je učestvovao i Genovljanin, nećak admirala
Andree Dorije, koga su lokalni slikari predstavljali kao Neptuna s trozupcem. Kapetani i
admirali čekali su u svojim kabinama povike mornara iz korpe na jarbolu, odakle je oštro oko
iz velike daljine moglo da uoči spasonosnu svetlost plamena od sušenog juniperusovog drveta
i maslinovog ulja. Iako automatizovana i elektrifikovana, Lanterna je i posle toliko vekova
odašiljala istu svetlosnu poruku: Ovde počinje život! I to u onom izvornom smislu, koji mogu
da osete još samo izgubljene duše koje su nevolje naterale da se otisnu na debelo more, kao
afričke izbeglice u gumenim čamcima na putu ka granitnom grebenu usred mora –
Lampeduzi. Svetionik Capo Grecale: njegovu svetlost mora da su videli Cani, njegova sestra
Zahra i dečak Ali, one najduže noći u njihovom životu. I dok su italijanske vlasti odbijale da
ih prime na palubu broda Diciotti, snop svetla bio im je jedina nada. Gasio se i palio u
jednakim intervalima, poput umornih pluća Mediterana. Disati pod vodom je nemoguće,
izuzev ako se na vratu ne otvore škrge ili ako čovek nema mornarsku kragnu sa tri bele trake
– sećanje na Salaminu, Lepant i Trafalgar – koja u modrim dubinama može da zatreperi kao
neko spoljašnje plućno krilo, prežitak iz zaboravljenih evolutivnih perioda kada se kretalo
četvoronoške, po plavom tepihu u dnevnoj sobi detinjstva.
Da je Graziellino ogledalo bilo drugačije, možda je moglo da mi vrati sliku te sobe u
kojoj sam odrastao, dok se menjala veličina garderobe u ormaru, između dugih perioda
vežbanja na instrumentu. Prozor s pogledom na Moravski park bio je otvoren i otuda je tokom
prepodneva dopirao miris reke, da bi ga uskoro smenio miris pečene paprike i kuvanja, koji se
i pod Graziellinim prozorom dizao svakog popodneva, kao hranljivi oblak ispušten iz
ventilacionih cevi restorana Osteria la Commenda. Miris morske kužine bio je lepljiv kao
drhtavo telo ostrige; telo utopljenika postalo bi takvo tek posle mnogo vremena provedenog u
moru. Kada sam se konačno osvestio, nakon povratka sa Stagliena, obreo sam se u nekoj
tesnoj, jedva osvetljenoj komori. I prvo čega sam postao svestan bio je pogled dečaka Alija,
koji je sedeo nasred sobe prekrštenih nogu i ruku, sa kapom na glavi, iščekujući moje
buđenje. Budan je!, viknuo je u jednom trenutku. Budan si?, pitao je Cani, koji se pojavio iz
nekog ćoška i nadneo se nada mnom. Nije on još budan, rekla je Zahra u ljubičastoj platnenoj
haljini. Skoro da jesam, odgovorio sam poluglasom, pridižući se sa tvrde postelje koja me je
podsetila na one u potpalublju. I ovde su kreveti bili metalni, podignuti na sprat, njih ukupno
osam u premaloj prostoriji, ispunjenoj teškim zadahom memle. Zidovi su očigledno zbog
vlage, od poda do plafona, bili prekriveni pocinkovanim limom. Dečak je nastavljao da me
gleda, usredsređeno kao da posmatra plivača na pučini za kog nije siguran da li će uspeti da
dopliva do obale. Potpuno si se izgubio na Staglienu, rekao je Cani, jedva sam te dovukao
nazad. Ne smeš više da probaš moje stvari, vidiš da ti škode. Radili ste white pipe, rekla je
prekorno Zahra dok je pakovala veš koji je u velikoj korpi upravo donela iz vešernice. A zašto
se to ne zove black pipe?, pitao je Ali ne pomerajući pogled sa mene. Da ga belci ne bi lako
našli. Ali tvoj friend je beo, primetio je dečak. Samo ti se čini, smejao se Cani raspetljavajući
klupko kablova od punjača mobilnih telefona, koje je prodavao povremeno duž Via di Prè.
Da je moglo da menja uglove, Graziellino ogledalo pokazalo bi mi popločanu kosinu
Salita San Paolo koja se ispod restorana Terra Nostra ulivala u Piazzu della Commenda, na
kojoj je Treći svet uvek nešto čekao ili se vrzmao oko telefonske govornice pred barom
Felice. Pokazalo bi mi Hamzu, koji se tom stazom po kiši vraćao sa lučkog pazara, gurajući
kolica sa kartonskim kutijama, sasvim polako i bez žurbe, za razliku od svih drugih koji bi,
kada pljusne, počeli da trčkaraju preko uzane Via di Prè, kao da ne mogu da pronađu put do
kuće. U uzanom razmaku između zgrada kiša je pravila neprozirne zavese, a oni koji su tražili
zaklon ispod kolonade navlačili bi kapuljače pri pokušaju da protrče na drugu stranu. Ponekad
bi se sudarali s nekim ko im je dolazio u susret, pa bi ostajali nakratko pod tim slapovima,
gubeći orijentaciju u Genovi.
Da je bilo osetljivo na seizmičke talase, Graziellino staro ogledalo otvorilo bi se ka
auto-putu na kome ni po kiši saobraćaj nije jenjavao, samo je tutnjava bivala potmulija i teža.
Vijadukt se, prolazeći pored novih višespratnica, peo dalje na sever, spremajući se za skok
preko reke Polcevera. Od silnih vibracija, na nosećim stubovima moglo bi se uloviti
nevidljivo osipanje materijala, koje će jednog dana otvoriti ambis.
Da je bilo instrument u rukama doktorke Larise Sibinović, Graziellino ogledalo svakako
bi jedan takav ambis pokazalo posred mojih grudi, otvarajući ih kao konjsko truplo u
prosekturi. Pošto bi se taj osetljivi optički instrument približio mojoj nutrini, u žitkim
udolinama između plućnih režnjeva i srca otkrio bi jato zelenkastih inćuna koji uplašenim,
naglim pokretima još uvek traže put do mora.
Na koncu, da je moglo da odrazi energiju Vremena, onako kako ju je video Julius u
mom snoviđenju, ogledalo pokojne Grazielle približilo bi mi sliku moje ćerke za petnaestak
godina, kako negde na obali Seattlea sedi na bitvi prekrštenih nogu i snatri ka velikoj vodi.
Samo to više nije bila voda, već gravitaciona masa, jer tamo kuda je ona poželela da stigne
jednog dana, sa mislima o svom ocu koji se izgubio na morima Mediterana, više nije bila
Zemlja, već neka nova planeta izvan Mlečnog puta, do koje je trebalo doploviti brodovima
drugačijim od onih kakve smo poznavali u prošlosti. Imala bi isti pogled kao Dečak Colombo,
koga je vajar Giulio Monteverde izradio od mramora daleke 1872, dok mu je pozirala
susedova ćerka Giulietta. Bile su to njene oči, koje su gledale kroz Vreme. A na toj planeti,
reklo bi mi Graziellino ogledalo da je moglo da govori, tek bi trebalo podići novi svetionik
čiji bi kvantni svetlosni snop, nalik na izduženu izvrnutu kupu, lako odskočio među asteroide
i meteorske rojeve, jureći duboko u svemir, u susret šatlovima, koji više nisu donosili tovare
haosa, već nadu. Jedna takva planeta, u znak sećanja na one koji nikada nisu doplivali do
obale, morala bi poneti ime Lampeduza.

***

A šta Vatsjajana kaže o trouglu?, pitam iz mraka. Glas mi je rasplinut. Na ekranu je

noćno zvezdano nebo. Polarni medved sporo gazi po svodu, jer zna da će zauvek ostati tu, na
severu. Moć njegove transformacije je velika, čas je velika kašika, čas su to velika kola. Od
njegove povremene rike zatrepere spiralne galaksije u daljini.
Kakvom trouglu?, čujem Enu pored sebe.
Pa o onom pravouglom, nasmejem se usiljeno, znaš već...
Šta hoćeš da kažeš?, zbunjena je Ena, stvarno te ne razumem.
Mislim, kad svašta zna o pušenju kurca, ujedanju i raznim vrstama jebanja, valjda zna
nešto i o bednom trouglu... sigurno si razmišljala o tome ovih dana?
Mooolim?, brecne se Ena. Noćno nebo se otvara po dubini, ka zvezdanim jatima gde
najstarije zvezde, ćudljivi crveni džinovi, plamte u svojoj prošlosti. Šta si to uradio, Filipe?
Šta sam uradio, ponavljam, ništa posebno. Samo se nadam da Vatsjajana ima šta da mi
kaže na to... Mislim, po pitanju trougla.
E pa nema ništa o tome, ako te baš zanima, ljutito odgovara Ena.
Tako sam i mislio, zaključujem. Jebiga, ako te zanima trougao, moraš da se vratiš
Grcima. Talesu, Pitagori i ko zna kome još. Dosta sam toga zaboravio u životu. A matematiku
posebno.
Ti si poludeo, čujem Eninu konstataciju, glas joj je nerazumljiv kao da se okrenula na
drugu stranu od mene. Pod nama je slamena asura, ispod nje je ohlađeni pesak, nedaleko od
nas je Dunav. Šum reke digitalno vreme pretvara u fino trenje između vode i zvezdane
plazme. Prijatno je slušati, ali ubrzo, pre nego što se sluh navikne na to, sa telefona kreće
Milesov ’Round Midnight. Trenje se nastavlja, ali drugačije.
Još nisam, pokušavam da smirim Enu, samo razmišljam naglas, eto.
Ma nemoj!, brecne se ona. Glas joj je sada bliži, daleko oštriji. U zvuku Milesove trube
to izgleda kao željena neravnina improvizacije, sinkopa, kratkotrajno grebanje igle po vinilu
simulirano u digitalnoj reprodukciji. Preturao si mi po telefonu, je li?
Jesam, kažem mirno, pa šta? Je l’ treba da imamo neke tajne među nama?
Koji si ti kreten!
Možda jesam, ali bar sam nešto naučio, kažem... Slao ti je poruke proteklih dana. I ovog
vikenda, i večeras, non-stop? I to ne obične poruke...
Ekran klizi na jug, ka sazvežđu Velikog psa, u kome jedna zvezda sija jače od svih
ostalih. Ena ćuti. Milesova truba nastavlja putanjom tog sazvežđa, ka nagoveštaju prelaza –
bubanj, kontrabas, tenor-saksofon – posle kojeg ’Round Midnight neće više biti isti. To je
misterija ponoći.
Ivan ti je sve vreme slao one linkove, nastavljam utišanim glasom.
On je udaren, kaže posle dužeg ćutanja Ena. Rekla sam mu da to ne radi, ali ne vredi.
Znam, potvrđujem, dobro ga poznajem. Njemu reči ne znače ništa, kao ni ljudi. Zato
sam i mislio da...
Filipe, šta si mislio?, nervozno pita Ena. Da mi nešto znači njegova pubertetska
pornografija kojom me zasipa? Jesi li to hteo da kažeš?
Smiri se, kažem. Nisam mislio na to. Nego na trouglove. Većina tih njegovih klipova je
ménage à trois. Možda je to rešenje, ne znam.
Kakvo jebeno rešenje?, pita Ena. Misliš da ti, on i ja... tako...
Nije ti strano, zar ne... Čak si mu nekoliko puta odgovorila...
Filipe, molim te!
Napisala si mu nešto kao „baš ti je porasla nervoza“, ili „šta je sledeći korak“, ili takvo
nešto...
 Filipe!
Digitalno vreme, iako neumitno teče, čini da zvezdano nebo na ekranu za trenutak stane,
beli usijani džinovi prestaju da emituju svetlost, sve dok Strelčeva kopita ne počnu da dobuju
kao bubnjevi u ’Round Midnight.
Nisi mu nijednom odgovorila „nosi se“, ili „odjebi, majmune“, ili bar nešto slično. To
sam hteo da kažem, sigurno si pogledala svaki od tih klipova do kraja. Ili možda ne baš do
kraja. Jelda?
Ma da, baš me je napalio tim svojim sranjima, kaže razočarano Ena. Ti si idiot! Znaš.
Znam. Ali u tim trouglovima ima nečeg, stari Grci su znali dosta o tome, za razliku od
Vatsjajane. Od nas.
Ne mogu da verujem da mi sve ovo pričaš noćas, posle najlepšeg vikenda u mom
životu, posle svega...
Hoćeš da kažeš, posle ovog tragičnog vikenda, ispravljam je. Ni Miles ne posustaje dok
to govorim. Strelac odapinje svoju otrovnu strelu ka sazvežđu Škorpije. Ako je ne pogodi
prvim hicem, izgubićemo ravnotežu, počećemo da klizimo naniže, ka središtu Mlečnog puta.
Šta ti, u stvari, hoćeš od mene?, pita Ena nekim ozbiljnim dalekim glasom.
Hoću da mu odgovoriš na onu poruku od večeras.
Na koju tačno? Poslao je dve...
Na onu poslednju, s onom dvojicom u sado-mazo opremi i zečicom.
Gledao si je, znači?
Jesam, što? Morao sam da vidim kako to komunicirate...
Znači, na tu sa zečicom, je li?, kaže Ena s ironijom u glasu.
Da, na tu. Napisaćeš mu nešto kao „da li to znači da si spreman za jedan intervju“, ili
nešto slično...
Čekaj, hoćeš da kažeš da intervju o F-kvartetu treba da napravim s njim?
Što da ne, potvrđujem, idealna je prilika da se bliže upoznate. Iako se već znate, na neki
način, doduše, samo digitalno...
Ponižavaš me, Filipe. Zašto mi to radiš? Misliš da sam takva jer mi tvoj drug šalje one
gluposti? Neću da razmišljam o tome, shvati. Želim s tobom da ostanem, makar ovako, naći
ćemo neko rešenje za nas.
Pa baš ti o tome i govorim, Ena. To je jedino rešenje zasad. Razmisli i sama. Ili to ili
tablete, a ni s tabletama ne mogu previše, brzo gubim snagu i ostajem u bolovima, danima. Ne
bi želela da me vidiš takvog.
Filipe, naravno da želim. Svako tvoje lice, svaku reč, sve...
Pa prihvati onda i ovo, kažem samouverenim glasom. ’Round Midnight klizi putanjom
odapete strele koja se usijava dok prolazi kroz meteorsku kišu. I ovo sam ja. Ovo smo mi. I,
kad kažem trougao, u stvari pričam o nama dvoma. Ne i o njemu. Taj saksofonista je
kosmička slučajnost u našem odnosu. On je ništa.
Ah, mačak, ti pojma nemaš šta govoriš. Guraš me u nešto strašno opasno. Od sebe, od
nas... Propašćemo tako.
Ne pričaj svašta, opominjem je, ne možemo propasti. Svaki put ćeš mi sve ispričati.
Važno je ono što imamo ti i ja. Tako ću, možda, ozdraviti.
Aha, znam, preko njega.
On je samo sredstvo koje će mi pomoći da pronađem put.
 Misliš da će ti to pomoći, da nećeš poludeti, da nećeš poželeti da sve oteraš u vražju
mater i odeš? Misliš da si dovoljno jak, Filipe? Pa ti nemaš snage ni da mi ispričaš sve o sebi,
a od mene tražiš takve stvari! A šta ako u jednom trenutku svi pređemo neku granicu? Šta
onda?
Ne boj se, smirujem je, on ima samo višak testosterona i hronični deficit mozga.
Ponekad je i to..., pokušava da mi kaže Ena.
Hoćeš da kažeš – dovoljno?
Hoću da kažem – problem, Filipe!
Oduvek sam želeo da imam trio, kažem dok strela promašuje Škorpiju i rasplinjava se u
kosmičkoj maglini. Hladne zvezde u repu tog svemirskog zglavkara povijene su iznad tela i iz
one na samom kraju bodlje izbija otrovni magličasti mlaz.
Ali nikad se nisam osećao sigurno u toj bazičnoj ritam-sekciji, pa sam napravio ono što
su stari Grci koristili na početku da bi izmerili površinu trougla. Preslikao sam trio na kvartet,
trougao na četvorougao, mislio sam, tako je lakše. Ali prevario sam se. I kada svira kvartet,
makar to bilo i oko ponoći, u osnovi svega je trio.
I sada hoćeš da sa mnom i s njim napraviš trio, je li? Ali postoji tu jedan problem,
nastavlja Ena, koji ti ne želiš ili ne možeš da vidiš.
Koji problem?
Taj treći, u našem slučaju, zapravo je crna rupa. Ako znaš o čemu pričam? To je ono
mesto koje usisava sve. Ne možeš mu se odupreti. Mislim da je to problem i tvog kvarteta. I
tvoj lični, Filipe. Ti nisi svestan tog mesta u sebi.
Mislim da znam o čemu govoriš, kažem.
U stvari, Filipe, pojma ti nemaš. Jer, da znaš, vrištao bi od tuge.

’Round Midnight sve je bliže kraju. Digitalno vreme poznaje samo večno sada koje se
negde nadomak središta Mlečnog puta, u sazvežđu Strelca, neprestano survava u tamno grotlo
supernove. Snaga njegove gravitacije toliko je jaka da i nas podiže sa tla. Pa čak ni Dunav
više ne teče svojim koritom, već se vuče kao ledena noćna zmija, tik iznad dna, zaštićen
debelim slojem sluzi u kom se zrcali ponoć. Usled toga se i snimak na telefonu koči – naše
digitalno vreme je isteklo.

***

Džez klub Count Basie bio je pun kada sam u svom iznajmljenom odelu, bos, sa
kontrabasom u futroli, ušao u foaje crvenih zidova. Iz zvučnika se čulo utišano Search For
The New Land Leeja Morgana. Kroz žamor oko biletarnice povremeno je izranjao opsesivni
zvuk klavira Herbija Hencocka. Videvši me izdaleka, Bruno je poveo svog sagovornika
prema meni, ali ubrzo je zastao i zakolutao očima: Mia Madre!, zavapio je kad mi je prišao:
Kako si se to obukao? Nismo u cirkusu. A onda se usiljeno osmehnuo i okrenuo se ka
zainteresovanom licu mladog čoveka s naočarima. Predstavio mi ga je kao agenta ECM
Recordsa iz Minchena, Emila Schalka, koji je bio na proputovanju za Tunis. Rukovali smo se,
pokušavajući da dođemo do reči od Bruna, koji je neprestano pričao o problemima produkcije
u Genovi, a zapravo o ludacima koji su rešili da mu upropaste otvaranje sezone. Pritom je
stalno zurio u moja bosa stopala ili je pokušavao da pogledom pronađe kratko ošišanog
mladića u crnoj majici, koga se pribojavao više od moje kragne iz Pajaca, jer je on bio
ozbiljan kandidat za neku psihijatrijsku ustanovu, kako je zaključio. Schalk se osmehivao dok
je pokušavao da uhvati Brunov nepovezani govor, što nije bilo lako, jer je skakutao kao na
oprugama, osvrtao se, češkao po glavi i zverao unaokolo tražeći tog mladog fanatika džeza,
koji se predstavljao kao Raul ili Ray, bubnjar Jamesa Browna. Svaki put kada bi imali koncert
u klubu Count Basie, pričao je Bruno, Raul-Ray iščekivao je trenutak pauze, zaposeo bi
bubanj-sekciju i pred publikom izveo svoj drum solo. Ruku na srce, dodao je uznemireni
Bruno, ponekad to stvarno ne bi zvučalo loše, kao jednom kada je upao na koncert
tromboniste Luce Begonije – tom prilikom je čak s njegovim kvartetom svirao na Take The A
Train, publika je aplaudirala, ali Bruno je znao da je sve krenulo nizbrdo. I zato je, otkad su
mu dojavili da je viđen u foajeu, stalno vrebao tog momka kako bi ga izbacio na vreme.
Naročito te večeri od koje je zavisilo sve. Emil Schalk se smejao, pokušavajući da ga smiri.
Rekao je da takvi muzičari vraćaju život džezu, uče nas iznova šta znači improvizacija, odakle
je sve i počelo. On je sada baš bio u potrazi za takvim stvarima. Bruno je odmahivao rukom,
vidno nezainteresovan za opravdanje moje kragne i Raulove gerilske taktike. A vi, pitao me je
Schalk, vi nastupate večeras? Da, zbunio sam se, osetivši pod stopalima tiho podrhtavanje tla,
ali ne ovde, mislim ne u Count Basie. Bruno je razrogačio oči. Nego gde?, pitao je Schalk. Pa
to sam baš hteo da kažem Brunu, pokušao sam da objasnim. Molim?, pitao je Bruno otegnuto.
Večeras sviram u baru Felice. To vam je malo niže odavde, na Piazzi della Commenda, rekao
sam preznojenih tabana. Šta? Šta?, ponavljao je zagrcnuto Bruno. Nisam znao da tamo postoji
džez klub, rekao je Schalk vadeći svoj iphone, kako ste rekli, bar...? Felice, ponovio sam, bar
Felice. To i nije džez klub. Više je, u stvari, neki bircuz, prilično mali. Sviram s prijateljima...
S kojim prijateljima?, nervirao se Bruno. A ko sve svira?, pitao je Schalk dok je tipkao. Nas
troje, kazao sam. Stopala su mi bila potpuno mokra, osećao sam svaki spoj na pločicama pod
njima, svaku neravninu. Trio, dodao sam, bubnjar Cani, njegova sestra Zahra i ja. Dakle, trio,
zaključio je Schalk. Trio?, ponovio je Bruno izgovorivši svaki glas ponaosob. Moglo bi se
reći, da, trio, potvrdio sam i izmislio ime u trenutku: Trio Lampeduza. Hm, nisam čuo za taj
sastav, primetio je Schalk odlažući iphone u zadnji džep pantalona. Muzičari nisu odavde?
Ne, odgovorio sam, Cani i Zahra su iz Timbuktua. Izbeglice. Ja sam iz Beograda. Zanimljiv
spoj, primetio je Schalk, kada ste rekli da počinjete? Aspetta! Da li Mathy zna za ovo?, bio je
uporan Bruno. Ne pre devet sati, odgovorio sam i dodao da Mathias nije imao pojma o
ovome. Tako sam i mislio, rekao je Bruno, naglo se okrenuo i pojurio prema nekome u gužvi.
Video sam ga u daljini kako se ustremljuje na visokog mršavog mladića blago povijenih
ramena i dugačkih ruku, koji je pokušavao da se pravda pred njim. Neko se glasno nasmejao.
Hancock i Morgan su ulazili u kaskadno finale. Moja stopala bila su proširena od težine koju
sam najednom osetio. Bolni talasi u glavi dolazili su iz sve veće dubine. A šta svira Trio
Lampeduza?, pitao me je Schalk. Neočekivano pitanje, ali takve stvari, podučavao je Julius u
Kovinu, čovek nije ni mogao da predvidi, niti da ima rezervni plan, trebalo je odgovoriti u
hodu, pa sam jednostavno rekao: sve što nam uši nalažu i sve što naša tela pamte. Aha,
zainteresovao se Schalk, a da li imate i vokalne deonice? Pevamo svi, zavisi od stvari koju
sviramo. Na kom jeziku?, bio je uporan. Na različitim, kazao sam, bambara, francuskom,
španskom, engleskom, jugoslovenskom... Kakvom sad jugoslovenskom?, osmehnuo se
ironično Schalk. U tom času, bolni klinovi su se iznutra svom snagom zarili u moje
slepoočnice. Zamutila mi se slika sagovornika i gužve iza njegovih leđa. Srećom, stopala su
bila dovoljno široka da me održe na nogama. To je jezik, rekao sam posle kraće pauze, jezik
koji većina džez muzičara sa Balkana razume... Inače je zabranjen ustavima bivših
jugoslovenskih republika. Nisam znao za to, rekao je ozbiljnim glasom. Da, potvrdio sam.
Vrlo često, organizuje se javno batinanje svakog ko bi priznao da se služi tim jezikom. Ali u
džezu je taj jezik nastavio da živi. Toll!, izletelo je spontano Schalku, da li svirate samo
standarde ili imate i nešto svoje? Radimo na muzici za pesme jedne jugoslovenske
revolucionarke, priznao sam, shvativši u trenutku da gotovo ništa od onoga što sam rekao još
uvek nije stvarno. Ali ipak sam dodao: Album će se zvati La vita impossibile. Za koju etiketu
biste snimili taj album?, pitao je Schalk pošto je skinuo naočare i pogledao me žmirkajući.
Nismo još razmišljali o tome... Trebalo bi, prekinuo me je Schalk, i to na vreme... U daljini je
Raul negodovao, jer su ga dva momka gurala prema izlazu. Oprostite, rekao sam Schalku,
mislim da je vreme da krenem. O da, razumem, kazao je Schalk, svakako ću svratiti večeras u
bar Felice. Ako budete imali vremena, rekao sam i krenuo prema izlazu. Pod Kapijom Santa
Brigida, u mraku, zatekao sam Raula kako sedi na stepeniku i priča sam sa sobom. Sempre lo
stesso, uspeo sam da razumem u trenutku dok sam prolazio. Zastao sam. Raul se osmehnuo
palacajući jezikom, kao zaposednut zloduhom izopštenja iz zajednice. Tempoper cambiare,
amico mio, rekao sam mu, vreme je za promenu, pozivajući ga rukom da krene sa mnom.
Raul je zavrteo glavom i kazao nešto na italijanskom što nisam mogao da razumem, ali na
osnovu njegove gestikulacije shvatio sam da priča o bubnjevima i džezu, koji se svirao tamo,
unutra, iza dobro čuvanih vrata. Sve učestalije amplitude bola naterale su me da krenem
nizbrdo ka Via Balbi, gde su se poslednje radnje zatvarale i spremale za noć.

Ali mi je skočio u zagrljaj, zalatevši se izdaleka. Moja stopala su se ukopala duboko u

pločnik pred barom Felice. Ljudi koji su sedeli za malim stolovima i glasno ćaskali nisu
primećivali moju slabost. Niti grupa migranata, iza mojih leđa, na ivičnjaku. Znao sam da ćeš
doći, rekao je Ali, a Cani je izgubio opkladu. A ti si već počeo da se kladiš, je li, kazao sam
tobože prekorno. Jesam, sada će morati da me vodi u Akvarijum. Šta ćeš tamo? Papreno je
skup, kazao sam, dok sam se kroz gužvu probijao ka šanku, noseći Alija i kontrabas. Tamo je
stajala Zahra sa ljubičastim turbanom i tirkiznim naušnicama u obliku tigrovih zuba. A, ipak
si tu, jedva sam uspeo da je čujem od žamora ljudi i neke nerazgovetne muzike. Jesam. A
Cani?, pitao sam. Eno ga tamo, pokazala je pogledom dok je preuzimala dečaka iz mojih
ruku. On se teško razdvajao od mene. Ma dolazi ovamo ti, mali, rekla je Zahra. Video sam
Canija kako posluje oko male scene u uglu nevelikog barskog prostora. Mikrofoni, ozvučenje
– bili su spremni. Hoćeš li nešto da popiješ?, pitala je Zahra. Nešto žestoko, odgovorio sam
pošto sam spustio instrument na pod, glava mi puca. Jesu li svi muškarci iz Beograda
komplikovani kao ti, nasmejala se ona, prislonivši mi svoj mekani dugački dlan na čelo. Nisu,
rekao sam, prilično su laki za upotrebu. Pa baš smo imali sreće moj brat i ja, namignula je ona
i otišla iza šanka po piće. Osmotrio sam publiku. Bila je drugačija nego inače. Dve porodice s
decom sedele su na tek postavljenim klupama pored zida naspram stejdža. Za stolovima su
sedele neke žene s decom. Prepoznao sam i dvojicu Canijevih prijatelja iz perionice veša. Ovo
je iznajmljen sat, rekla mi je Zahra ulovivši moj pogled. Za Alijev rođendan. To su naši
prijatelji, uglavnom. Da, rekao sam iskapivši piće, prepoznao sam neka lica. Ubrzo, bar Felice
ličio je na neku lađu koja je na svoju palubu primila previše putnika. Na trenutak, osetio sam
u kolenima blago njihanje palube. Pod je bio hladan, kao da je načinjen od limene oplate.
Moja stopala su upijala tu hladnoću i samo zahvaljujući tome mogao sam da podnesem
nesnosne talase migrene. Zahrine krupne crne oči povremeno su me nalazile iz gužve. Nešto
je govorila, ali ja sam je jedva čuo. Zamotao sam cigaretu i zapalio. Video sam Alija kako vrti
mali doboš sa ručkom među dlanovima, dva kamena na kanapu su, pritom, udarala sve
glasnije. Vreme je!, prodrmao me je Cani u jednom trenutku, jesi li gluv? Molim?, izgovorio
sam odsutno. Moramo da počnemo, rekao je, nemamo previše vremena. Da, znam, klimnuo
sam i, podigavši kontrabas iznad glave, krenuo kroz gužvu za njim. Ubrzo, bili smo u svom
ćošku – na stejdžu. Visoka Zahra je držala trubu i već je nešto govorila gostima, Cani je sedeo
za svojim bubnjevima, dok sam ja pokušavao da namestim futrolu sa gudalom ispod kobilice.
Sve češće sam ga koristio, otkad smo kao trio počeli da sviramo zajedno. Ali nije prestajao da
vrti svoj doboš u prvom redu publike, vragolasto se smejući i pokazujući mi pogledom na
svog ujaka koji je izgubio opkladu. Obrisao sam znoj sa čela, kao da sam želeo da mu kažem
da bih mogao da se kladim da tih sat vremena na brodu Felice neću izgurati na nogama.
Paluba pritisnuta ljudima njihala se čas na jednu, čas na drugu stranu. Mogao sam da čujem i
morske talase koji su se lomili o pramac, što je za takve male brodove umelo da bude
pogubno na pučini. Ponekad bi talasi bili toliki da su pravili veliki luk preko broda,
strmoglavljujući se potom pravo na krmu, što je pramac podizalo uvis i obaralo ga nazad, u
dubinu. Izvešćemo pesmu Libertad, rekla je Zahra na maternjem pa na engleskom. I pevaću je
na više jezika. Iako nešto nećete razumeti, osetićete ritam. Cani, dok je Zahra to govorila, već
beše počeo da vršcima prstiju udara utišane uvodne tonove. Za bubnjevima večeras, dodala je
Zahra, moj i vaš brat – Cani! Publika ga je pozdravila aplauzom. Za to vreme, njegovi
bubnjevi su se pojačavali kao huka talasa iz daljine. Za kontrabasom, naš i vaš drug – Filip!,
pokazala je Zahra svojom dugom rukom prema meni. Ali ja sam već pratio Canijev ritam,
nisam mogao da čujem pljesak publike, jedino je Alijev doboš uporno odzvanjao kao ritmično
odbrojavanje u mojoj glavi. Na trubi večeras, izgovorio sam sporo pošto sam se nagnuo ka
mikrofonu s desne strane, moj i vaš glas – Zahra! Ona me je pogledala preko ramena i
osmehnula se kao da mi kaže „ovo i nije bilo tako komplikovano, zar ne“. Onda je utisnula
usnik trube u svoje prkosne usne, zažmurila i ostala tako nekoliko dugih trenutaka, kao da lovi
pravi početak kompozicije kojom smo Cani i ja već neko vreme plovili.
Moji hladni tabani registrovali su svaki ton na palubi broda Felice, krckanje stolice,
njihanje tela, Alijev sve tiši doboš, škripanje polica iznad šanka, nečiji kašalj, otvaranje
spoljnih vrata, nerazumljiv razgovor kod telefonske govornice, brujanje automobila preko
vijadukta, brektanje remorkera između dokova Andrea Doria i Colombo, tutnjavu talasa izvan
lukobrana, gde je svetlost stare Lanterne trnula kako se odmicalo ka otvorenom moru. A tamo
– tamo je još uvek vladala ona ista noć, bez ijednog svetla, kakvu sam doživeo na
zamračenom Visu – poslednja noć pomorskog rata u maju 1992. Na pristanu kod Češke vile
bio je upravo završen ukrcaj sidrenih mina SAG-2. Bila su to rogata čudovišta sa utegom i
plavljenim sidrom, kakvih je bilo na stotine u spremištima JRM duž jadranske obale.
Starešinski kadar im je tepao „malene“ i insistirao je na tome da se čitav arsenal preseli u
Boku kotorsku, gde su se mesecima unazad punili lagumi. Čuo sam od Terzića, koji je uvek
bio obavešten, da je to poslednji transport i da je rat gotov: trebalo je samo otploviti u noć s
tim opasnim teretom. Ali tada je odjeknula sirena za borbenu uzbunu. Zgrabio sam kapu i
prsluk za spasavanje i potrčao iz štive, sudarajući se sa mornarima između fiksiranih mina.
Brod je isplovljavao uz ratnu pompu, onako kako je komandant Savić voleo. Čuo sam ga kako
sa krila komandnog mosta izdaje naređenja kormilaru i oficiru mašine: Oba krmom dva, livo
deset! Cigareta mu je dogorevala kao fitilj u mraku. Popeo sam se na pramčani top i stavio
slušalice na uši.
Zvuk Zahrine trube ostao je da lebdi u vazduhu i kada je spustila svoj instrument pored
bedra. Prišla je mikrofonu sasvim blizu, pa sam u jednom času mogao da čujem njeno
usporeno disanje. Ispružila si ruke iz mraka, rekla je kao da se obratila ženi sa zelenom
maramom u publici, jer si bez sreće, godinama već, sama... Predugo za jedan život, znam... Ni
tvoja molitva nebu još ti ne donosi spasa... Murmuras una oración, ponovila je Zahra na
španskom, tu mirada va al cielo, rogando por tu salvación. Žena koja je osetila da joj se
Zahra obratila spojila je dlanove i počela polako da prati ritam naše muzike. Cani je jedva
primetno napredovao, a ja sam prigrlio kontrabas, ubrzavajući pri svakom okidanju žice. Moji
prsti su pratili njegov ritam, ali istovremeno su snižavali tonove i ostavljali tek poneki u
visini, da bi se potom povezao sa drugim skalama, otvarajući široku mrežu za Zahrin glas koji
je bio svuda, prolazio je kroz srca ljudi u publici i vraćao nam se, pomažući mi da savladam
bol.
Iz šuštanja u slušalicama postepeno su se izdvojili glasovi: prepoznao sam brundanje
komandanta Savića i zastavnika Nikolića, koji je pokušavao nešto da mu objasni. Interna veza
sa komandnim mostom bila je otvorena tako da su se mešali metalni zvuci iz štive, nečiji
smeh, Savićevo negodovanje i brujanje mašine. Brod je sekao tamne talase ostavljajući
svetionik Stončicu sa desne strane. Rat je gotov, ponavljao je Nikolić. Ali ne i za mene, vikao
je Savić, ne i za moj brod! Ne smete to da radite! A što?, smejao se Savić. Zamišljao sam ga
kao debelog morža nad zelenim navigacijskim stolom, pored radara, gde je utuljena svetlost
uz ujednačeno pištanje sonara snimala more oko nas. Pa nećete valjda to?, protivio se Nikolić
i dalje. Pa ko je ovdje komandant, krv vam Isusovu jebem!, besneo je Savić. Neko je iz štive
javljao da su fiksirane mine na tračnicama stabilne. Savić je samo nešto promumlao u znak
odobravanja, a zatim je izdao komandu kormilaru da skrene udesno. Pramac se blago nagnuo
u mraku, sekući talase čije su me raspršene kapi sve jače zasipale. Ostavićemo ih ovdje
negdje, rekao je Savić. Pozvaću komandu petog sektora!, usprotivio se Nikolić. Možeš da
zoveš i Dedinje, budalčino!, smejao se Savić, a zatim pitao: Sigi, na kojoj smo dubini? Na
šezdeset tri metra, komandante, odgovorio mu je mlađi oficir Bajić. Insistiram, rekao je
Nikolić. Neko se opet smejao u štivi. Zaustavićeš mašinu na sedamdeset osam do osamdeset
metara i izdat ćeš komandu za polaganje mina iz štive. Ovde Kenija 76, pokušavao je
zastavnik Nikolić da dobije komandu, prijem! Možeš ih zvat do sudnjega dana. Danas su
promijenili šifarnik, rekao je Savić. Kenija 76 ovde, ponavljao je Nikolić. Savić je prišao
interfonu: stenjao je kao da se premišlja šta bi najpre trebalo da uradi. Svi mornari u štivu!,
komandovao je. Pripremi brod za polaganje mina! Ponavljam. Pripremi brod za polaganje
mina! Usledili su odgovori iz mašine, štive, mornarskog prostora, sa signalnog mosta,
krmenog topa, kuhinje. Pramac!, viknuo je Savić. Ja nisam miner po vesu, rekao sam
zapljusnut talasom. Isakoviću, da si smjesta odvukao guz’cu u štivu, je l’ jasno?, uzvratio je
Savić i ponovio: Smjesta! Skinuo sam slušalice bez prethodne potvrde. Iz njih je još uvek
dopirala njegova vika. Nevoljno sam krenuo sa topa, ali se moj labavo privezani prsluk
zakačio za ogradu, pa sam morao da ga raspetljam. Pogledao sam ka prozorima komandnog
mosta, gde je prigušeno svetlo zloslutno tinjalo. Krupna prilika sa krila mosta vikala je nešto,
ali od buke talasa nisam mogao da je čujem. Kada sam otvorio ovalna vrata kojima se
spuštalo u potpalublje, jedan snop svetlosti iznutra poleteo je uvis. Visoko, gore, nakratko je
blesnulo Savićevo podnadulo lice. Bio je besan i spreman na sve. Pa čak i da nas sve zajedno
potopi.
Čujem tišinu u tvom kriku, pevala je Zahra, bol u tvom glasu. Publika je već sasvim
dobro pratila naš ritam, naročito žena sa zelenom maramom čije ruke kao da su osećale
muziku preko kože. Hvatala ju je dlanovima, odašiljala ramenima – od njenih pokreta njihali
su se svi ostali u publici, pokrećući ruke, usne, usmeravajući poglede u daljinu gde je brod
Felice trebalo da vidi prvo svetlo. Ja sam, međutim, osećao da ću svakog trenutka ostati bez
vazduha, ali muzika nije prestajala, jer to više nisam svirao ja, već neko drugi ko se oslobađao
moje težine i samo još u stopalima bio sam spojen s tim sviračem, kao u nekom astralnom
podvajanju. Osećam tvoj strah od dubine, nastavljala je Zahra, tame gde čekaju sve utopljene
duše... Oigo el silencio en tu grito, siento tu dolor...
Mala vrata na krmenoj rampi u štivi bila su otvorena. Jačina mora je rasla i svaki put,
kada bi se brod nagnuo, unutra bi provalio talas, polivajući veliku rogatu minu i dvojicu
mornara koji su je gurali ka rubu. Pod prigušenim svetlom, izdužene senke nastavljale su da
guraju tovar u more. Svaka mina bila je položena na sidro u obliku kolica, na kojima je bio
kotur sa namotanom dugačkom sajlom. Pre polaganja mine trebalo je proveriti škopac sa
vijkom, kako ga je zvao Savić, zapravo čeličnu kopču preko koje je sidrena sajla bila
povezana sa ćutljivim bodljikavim telom. Hajde tamo, vikao je Savić, na škopac pazi! Ako
zajebete, odosmo svi u majčinu! Jebô ga škopac, rekao je Terzić, koji je sa mnom gurao minu
niz tračnice. Glavonja je rešio da nam uprede jaja, rekao mi je dok je obema rukama upirao u
teret. Naredio je da se sve sajle podese na dužinu od šezdeset četiri metra iako je dubina u toj
zoni bila oko sedamdeset osam. Terzić je bio u minerskom odeljenju i dobro je znao da je
razlika od četrnaest metara zapravo mera Savićeve odložene osvete. Po nekim
pretpostavkama, govorio je Terzić isprekidano između naprezanja, za odloženo dejstvovanje
podvodnim minama, sajla bi mogla da popusti trideset četiri, najviše do trideset osam
centimetara godišnje. Terzić je nogama upirao u pod i leđima gurao minu koju je more svom
silinom vraćalo nazad, u štivu. Bio sam oslonjen pored njega, potpuno mokar, izmučen i
malaksao. Nisam imao pojma o minama niti o Savićevom planu i sve što sam čuo od Terzića
delovalo mi je nadrealno. Savićevo leglo će tako ostati u dubini možda čak tridesetak godina,
sve dok ne bude isplivalo na nekoliko metara od površine, kada će početi da ubija. Ali do tada
se niko više neće sećati ni Savića ni SAG-2. A ni jebene mornarice, zaključio je Terzić.
Isakoviću, komandovao je Savić, provjeri škopac i gurajte malenu u more! Pogledao sam u
prijatelja pored sebe, a onda sam kleknuo i zavukao se između masivne lopte i sidrenih kolica.
Jedan talas me je ošamario. Ne tako!, učinilo mi se da je viknuo Terzić. Ili neko pored njega.
Ispružio sam ruku naslepo tražeći metalnu kopču, jer sam od morske vode u nosu i grlu počeo
da kašljem. Ne vidim ga!, ponavljao sam. Izlazi, jebote, odatle! Međutim, krma broda bila je u
porinuću, pa se naš tovar neznatno vratio i zatim svom težinom zaleteo ka moru. Pre nego što
sam stigao da ustanem, osetio sam zatezanje ispod pazuha, najpre sporo kao vezivanje pertli
na dubokim puminim patikama koje sam nekad nosio, a potom naglo, pošto me je cimnula
Savićeva malena. Pritom sam udario desnim kolenom u nešto metalno, sevnulo je do bedra,
kratko. Bio je to poslednji bol koji je ličio na sve one pređašnje, od slučajnih udara, koji bi
prolazili nakon trljanja dlanom. Setio me je jednog pada s bicikla, davne septembarske večeri,
kada sam, posle svađe s ocem oko mog budućeg zanimanja, rešio da pobegnem od kuće. Bilo
je to na keju, ispod kafane Ploča. Ležao sam s razbijenim kolenom i osluškivao orkestar koji
je na terasi svirao Jedan stari kontrabas. Na obližnjem mostu, kloparale su rasušene talpe pod
točkovima. A begeš kô svaki begeš, samo svira i tuguje! Ljudi su podvriskivali i pucali, nisu
ni slušali muziku, ali ja sam mogao da razlikujem visinu svakog tona, naročito u razbijenim
akordima pučkog basadžije Stevana, Ciganina iz Strižila, kog sam tih dana, u inat
nastavnicima iz Muzičke škole, odlazio da slušam u Poleksijinoj kafani. A begeš kô svaki
begeš, samo svira i tuguje! Svirao je kao da mu je ta noć bila poslednja i zvučao bezmalo kao
Oscar Pettiford u Oscalypso, koji je tu stvar izvodio sa Dukom Ellingtonom. Dubina u koju
sam tonuo, shvatio sam tada, bila je mesto na kom je za mene mogao početi džez, jer je
nenadano nastupila i moja poslednja noć, a u njoj – jedino kontrabas nije svirao falsch.
Učinilo mi se da sam to rekao vlažnoj hladnoći koja se otvarala poda mnom – ličilo je na
prolazak stranog tela kroz neko brzozarastajuće tkivo. Povuklo se svetlo, ostala je samo
moćna ritam-sekcija mora: tumbanje debelih gvozdenih lopti i zaglušna huka vodene mase
koja je, osetio sam, imala neku svoju putanju, vukli su me naniže u ledene tumbase, da bi se
zatim, uz izobličeni urlik, voda usmerila naviše. Ne znam da li sam pritom uopšte pokušavao
da raspetljam traku svog loše vezanog prsluka za spasavanje, koja se bila zakačila za škopac.
U jednom času, dugom i umirujućem, kada se more utišalo, ostao sam da lebdim u tami:
Stevan..., podrhtavao sam..., kao ni Pettiford..., drhtao sam..., nije svirao po notama..., trzao
sam se..., nego između njih..., za razliku..., tresao sam se..., od mog oca..., gubio sam svest...,
koji je voleo čistu evropsku lestvicu... Šuštalo je kao na izmaku starog snimka Mercer
Recordsa, stišavao se Dukeov klavir, pucale su bubne opne, a voda je prodirala sa svih strana:
Falschhh!, hteo sam da viknem, ali moj zvuk već je zaposelo more.
Ipak, trgnuo me je Zahrin glas, neka te moja pesma povede gore, pevala je poput nekog
morskog božanstva, gde hrabri ne prestaju da se bore... Žena sa maramom ustala je i
zatvorenih očiju plesala u mestu spojenih dlanova. Isto su učinila i deca pored zida. Ali je
pokrenuo ponovo svoj doboš, dok se moj gasparo pretvorio u Pettifordovo čelo, ispuštajući
zvuk koji nisam poznavao odranije. Taj čovek koji je svirao išao je gudalom do kraja, pognut
nad instrumentom kao nad sudbinom. Samo su nas široka bosa stopala još držala na okupu.
Nemoj prestati da se boriš za svoju slobodu, pevala je Zahra, za one koje voliš sve, za pravo
da osetiš šta znači reći životu Da, kad svi kažu Ne.
 Terzić mi je kasnije pričao da je prvi spazio moje telo na površini, odmah pošto je Savić
zaključio da sam gotov i komandovao da se nastavi s poslom. Dograbivši brodski feral, Terzić
je usmerio snop prema narandžastom prsluku za spasavanje koji se povremeno pomaljao
među talasima. Savić je negodovao zbog otkrivanja položaja, a zapravo je bio besan zbog
obustavljenog polaganja mina nakon mog pada u more. Zastavnik Nikolić je s dvojicom
mornara već otrčao na čamčanu palubu, gde se nalazila dizalica. Izbacili su njenu granu preko
krme, a onda su Terzića spustili na sajli do uzburkane površine. Nisam davao znake života,
pričao mi je kasnije Terzić, kada su me povukli iz vode. Raširenih nogu i ruku, i zabačene
glave, pod svetlošću ferala koji je komandant na vezu u Remontnom zavodu Tivat koristio za
noćni ribolov, mora da sam ličio na ogromnu hobotnicu koju su svetlošću namamili iz dubine.
I dok su me na palubi vraćali u život, upinjući u moj grudni koš kao što su donedavno
zapinjali u rogata tela SAG2, nisam osećao ništa. I kada su mi ispumpali svu vodu iz pluća i
kada sam otvorio oči, svetlost je teško dopirala do mene. Video sam je kao kroz okruglo
staklo prljavo od soli, u brodskoj kabini. Pokušavao sam mnogo puta potom da otvorim taj
prozor, ali iza njega se nalazio drugi, pa treći, čitav niz koji bi se naposletku pretvorio u
obrnuti sistem sočiva na teleskopu: a svetlost, sve dalja.
Pogledao sam u Canija, koji je bio obuzet ritmom naše plovidbe. Njegove ruke lepile su
se za bubnjeve. I Zahrina truba imala je velik, melanholičan i topao zvuk. Širila je prostor u
baru Felice prema nedogledu. Moje telo na kontrabasu nepogrešivo je pratilo taj zvuk, dok se
instrument ponašao kao njegov produžetak. Ritam koji sam osećao preko tabana polako se
peo prema kolenima. Tada sam u onom desnom, načas, osetio žiganje kao opomenu, dok mi
je ritam zaposedao karlicu, gde su se moje ilijačne kosti krivile kao f-otvori, i odatle je preko
stomaka odlazio ka grudnom košu, pa naviše, prema vratu i dobro nategnutim čivijama.
Pogledao sam posadu broda Felice; ona je već bila na nogama. Sačekao sam zato da truba
završi svoj solo, a potom sam se primakao mikrofonu preko desnog ramena i, ne prestajući da
sviram, pridružio se Zahri: Tu libertad, pevali smo u dva glasa, de enamorarte y sentir, dok je
stara Lanterna bleskala u daljini, libertad por el derecho a elegir, i u svakom njenom blesku
video sam proplamsaje Juliusovih zvezda, de que manera vivir tu vida.
I dok sam nastavljao da sviram žmureći, osetio sam da u meni vreme se menja, i da ću
jednog dana morati da se vratim u onu zemlju iza zamišljenog meridijana, in a silent way, pod
tuđim imenom i sa Hamzinim državljanstvom – u zemlju u kojoj više niko, posle barba
Dujinog odlaska, nije bio spreman da se bori za san.
I ako ikada budem svirao u Beogradu ili Zagrebu, učiniću to kao onaj crni motherfucker
iz East St. Louisa, pre rata, okrenut leđima prema publici. I ako na kraju budem čuo nečije
korake kako kreću za mnom, neću se osvrnuti, sve dok me između tamnih sena budu pratili
uzbrdo, mekano i mazno, spiralnim kamenim stepeništem kao u starom svetioniku, i ne, rekao
sam sebi u baru Felice, neću se osvrnuti dugo, sve dok psi budu bili pitomi, a iz duše
kontrabasa se bude čuo moj džez.
 LIBERTAD
Alternate Take, Bar Felice, Genova,
oktobar 2016.
Besmrtni moj Dragi,
želim uprisutniti Tvoj duh
u svom životu.

Molim te za istinsku krepost,

i jednostavnost curice
i odvažnost za djela ljubavi.
Pomozi mi vježbati se u vrlini
kao što si oduvijek činio.

Jedini Dragi moj,

podari mi duboki, pravi
i istinski orgazam.
Vrelinu sjemena Tvog
koje pali plamen u srcu
i među nogama.

Moli za me, Jedini moj,

jer sam Tvoje dijete
i nevjesta
i mati,
kako bi me u času smrti
stroge sudačke oči
vidjele Tebi sličnom.

Flavijana Betizza, poslednjeg dana u Kovinu, decembra 1941.

 ZAHVALNOST

Najveći deo romana Pas i kontrabas nastao je u bečkom MusemsQuartieru, u okviru

rezidencijalnog programa za pisce. Ovom prilikom želeo bih da zahvalim Elisabet Hajek i
Margit Mössmer, kao i koordinatorki programa Karin Cervenki. Bez pomoći arhivistkinje
Maje Pujin iz Istorijskog arhiva Grada Pančeva i bibliotekara Ljubomira Brankovića iz
Narodne biblioteke Srbije, moj roman bi ostao bez važne istorijske dimenzije, naročito kada
su u pitanju tridesete godine u samoj Državnoj bolnici za duševne bolesti u Kovinu. Posebnu
zahvalnost na sugestijama, čitanju i redakciji dugujem Evi Lorincz, Mariji Glišić i Milošu
Živanoviću. Naposletku, ne mogu da se rastanem od ove knjige a da ne zahvalim ljubaznom
osoblju restorana „Utva“ u Kovinu, na čijoj su terasi napisane prve stranice o pobuni
pacijenata.
 KOMENTARI

U romanu sam koristio stihove i fragmente iz sledećih tekstova:

– Dante Aligijeri, Božanstvena komedija, prevod Dragana Mraovića;
– Dylan Thomas, „Sredina puta“, prevod Marka Vešovića i Sunite Subašić-Thomas;
– Jacques Prévert, „Uvelo lišće“, prevod Miroslava Karaulca;
– Jorge Rojas, „Psalam tužne neveste“, prevod Radivoja Konstantinovića;
– Velimir Hlebnjikov, „Ždral“, prevod Marka Udovičića;
– Velimir Hlebnjikov, „Ne znam vrti li se zemlja ili ne“, prevod Marka Udovičića;
– Dušan Matić & Aleksandar Vučo, „Zarni vlač“;
– Jovan Jovanović Zmaj, „Svetli grobovi“;
– Jovan Jovanović Zmaj, „Mali konjanik“;
– „Čeljust dialektike“, časopis Nemoguće-L’impossible, nadrealističko izdanje, maj
1930.
– Franco Basaglia, „Krug kontrole – od ludnice do psihijatrijske decentralizacije“,
prevod Jasmine Tešanović;
– Franca Basaglia Ongaro, „Govor bolesti“, prevod Jasmine Tešanović;
– Molitve Sv. Vinku Paulskom.

Sve ostale tekstove – pesme, traktate, studije, molitve, spevove, inserte iz filmova,
reklamne flajere, programe, libreta, recepte, istorije bolesti i pisma – transformisao sam u
duhu free jazza. To se posebno odnosi na dela jugoslovenskih izvođača, autorki i autora:
Zdravka Čolića, Josipe Lisac, Šabana Bajramovića, Margite Stefanović, Milana Mladenovića
i Darka Rundeka.
 BIOGRAFIJA

SAŠA ILIĆ

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri

knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve,
2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i
urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra
2013. Nakon raspada redakcije, u decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list
Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i
Frankfurter Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u
Prištini. Piše za Peščanik.net i ELit (literaturhauseuropa.eu). Njegova proza dostupna je u
prevodu na albanski, engleski, francuski, makedonski i nemački jezik.