Radjard Kipling

PRIČA ZA TEBE...

MMXVII
 Biblioteka
OSMEH

Izdavač
3D+ Beograd 11030, Kijevska 4/13
+381 (0)64/821-65-01; +381 (0)63/581-502
3dprodajeknjige@gmail.com

Za izdavača
Anka Srećković

Urednik
Gordana Bezar Petrović

Dizajn korica
Miroslav Bojković

Prevodilac
Sofija Petrović

Priprema za štampu, grafički dizajn i štampa

3D+, Beograd

Tiraž
1000 primeraka
1. izdanje

© Izdavačka kuća 3D+, Beograd

 AKO

Ako možeš da vidiš uništeno

delo svoga života
i bez jedne jedine reči da ga ponovo gradiš
i da bez uzdaha i protesta
podneseš gubitak onoga što si dugo čekao.

Ako možeš da budeš zalјublјen,

ali ne i lud od lјubavi.

Ako možeš da budeš jak

a da pri tom ostaneš nežan,
da ne mrziš one koji tebe mrze,
a da se ipak boriš i da se braniš.

Ako možeš da čuješ

kako tvoje reči izvrću nevalјalci
da razdraže glupake
i da čuješ kako luda usta o tebi lažu,
a da sam ne kažeš ni jednu laž.

Ako umeš da sačuvaš dostojanstvo u slavi.

Ako možeš da budeš skroman.

Ako možeš da zadobiješ pobedu

posle poraza
i te dve varke podjednako primiš.
Onda će svi kralјevi, bogovi,
slava i pobeda
biti Tvoji poslušni robovi,
a što je veće od svake slave i svih kralјeva,
Bićeš Čovek, Sine moj!
 KAKO JE KIT DOŠAO DO SVOG ŽDRELA

U moru, jednom davno, o najmilija moja, bio kit i hranio se ribama. Jeo je
osliće i maniće, i sipe i polipe, i tune i morune, i brancine i škarpine, i
sardulјe i cipulјe i one zbilјski i izistinski vrdulјave i vijugave jegulјe. Sve ribe
na koje je naišao u moru gutao je — ham! Na kraju je ostala samo jedna
jedina ribica u celom celcatom moru. To je bila lukava ribica. Plivala je
malko iza kitovog desnog uveta. Onda se kit uspravi na rep i viknu:
— Gladan sam!
A lukava ribica odgovori tankim, lukavim glasićem:
— Plemeniti i velikodušni morski sisaru, da li si nekada probao meso
čoveka?
— Nisam — zamumla kit. — Kakvo li je to?
— Dobro je — odgovori lukava ribica. — Dobro, ali grombulјasto.
— E, donesi mi puno toga! — viknu kit, pa repom zapenuša more.
— Dosta će ti biti jedan — reče lukava ribica. — Ako otplivaš na pedeseti
stepen severne širine i četrdeseti stepen zapadne dužine (to ti je čarolija,
znaš), pronaći ćeš nasred mora, na splavu, bez ičega na sebi osim: plavih
pantalona od platna za jedra, naramenica (ne smeš zaboraviti te naramenice,
najmilija moja) i velike mornarske britve, jednog mornara brodolomnika.
Samo je pošteno da ti kažem da je on mnogo snalažlјiv i pametan čovek.
I tako je kit svom snagom zaplivao put pedesetoga stepena severne širine
i četrdesetoga stepena zapadne dužine, žureći da stigne što pre. A tamo na
splavu, nasred mora, samo sa plavim pantalonama od platna za jedra,
naramenicama (naročito moraš da zapamtiš te naramenice, najmilija moja) i
velikom mornarskom britvom, našao je jednog, jedinog usamlјenog mornara
brodolomnika kako nožnim palčevima šara po vodi. (Mama mu je dozvolila
da nogama brčka po vodi, inače on to nikad ne bi uradio, jer je bio mnogo
snalažlјiv i pametan čovek.)
Onda kit razjapi čelјust tako strašno da nosom gotovo dodirnu rep i
proguta mornara brodolomnika, zajedno sa splavom na kome je sedeo i
njegovim plavim pantalonama od platna za jedra i naramenicama (koje ne
smeš zaboraviti) i velikom mornarskom britvom. Proguta sve zajedno u svoju
toplu, tamnu ostavu u stomaku, pa se obliznu — mlјac! — i na repu se triput
obrnu oko sebe od uživanja.
Ali, čim se mornar, koji je bio mnogo snalažlјiv i pametan čovek, stvarno
našao u kitovoj toploj i tamnoj ostavi u stomaku, počeo je da ripa i đipa i
štipa, i pipa, i cupka i trupka, i mariše i kidiše, i lupa i čupa, i gruva i duva, i
viče i riče, i lunja i cunja, i bubeta i dumbeta, i bije i rije, i šutira i maršira, i
da igra mornarsku poskočicu. Kitu se od toga svega mnogo smučilo, (jesi li
zaboravila one naramenice?) pa reče lukavoj ribici: — Ovaj čovek je zaista
mnogo grombulјast, a osim toga tera me da štucam. Šta da radim?
— Kaži mu da izađe — odgovori lukava ribica.
I tako kit viknu mornaru brodolomniku niz svoje rođeno grlo:
— Izađi i umiri se. Štucam od tebe.
— Neću! — doviknu mornar. — Biće sasvim drugačije. Odnesi me mojoj
rodnoj obali i belim stenama Engleske, pa ću razmisliti o tome.
Zatim nastavi da igra još jače nego dotad.
Biće najbolјe da ga odneseš kući — reče lukava ribica kitu. — Opomenula
sam te da je to mnogo snalažlјiv i pametan čovek.
I tako kit zapliva sa oba peraja i repom, što je brže mogao, zbog snažnog
štucanja. Najzad ugleda mornarevu rodnu obalu i bele stene Engleske. Do
pola izjuri na obalu i razjapi čelјust strašno, strašno i viknu:
Prelaz u voz za Vinčester, Ašuelot, Našuu, Kin i stanice na fićburškoj
pruzi.
I baš kad reče „fić“, mornar izađe iz njegovih čelјusti.
Ali, dok je kit plivao, mornar je (jer je zaista bio mnogo snalažlјiv i
pametan čovek) otvorio mornarsku britvu, pa splav izrezao u četvrtastu
rešetku s uzdužnim i poprečnim prečagama i čvrsto ga zavezao svojim
naramenicama (sad znaš zašto je bilo potrebno da ne zaboraviš naramenice!),
a zatim je rešetku dobro povukao za sobom u kitovo ždrelo, gde je zapala.
Onda je izgovorio ovu čaroliju, koju nisi čula, pa ću ti je ponoviti:

Sa ovom rešetkom
nećeš biti lakom!

Znaš, taj mornar je bio i sti-ho-kle-pac. Izašao je na obalu i otišao kući

svojoj mami, koja mu je dozvolila da nožnim palčevima šara po vodi. Oženio
se i živeo srećno do kraja života. To je i kit učinio. Ali, od tada mu ona
rešetka u ždrelu, koju nije mogao ni da iskašlјe, ni da proguta, nije dala da
jede ništa drugo do vrlo, vrlo male ribice. Eto zato kitovi danas više uopšte ne
jedu ni odrasle, ni dečake, ni devojčice.
Ona lukava ribica pobegla je i skrila se u mulј, pod pragom ekvatora.
Bojala se da se kit ne nalјuti na nju.
Mornar je odneo kući svoju veliku mornarsku britvu. Kad je ono izišao na
obalu, na sebi je imao pantalone od plavog platna za jedra. Ali naramenice je
ostavio, znaš, da drže onu rešetku. I to je kraj te priče.
 KAKO JE KAMILA ZARADILA SVOJU GRBU

Evo druge priče u kojoj ćeš čuti kako je kamila zaradila svoju veliku grbu.
Kada je svet bio tako nov, a životinje tek počinjale da rade za čoveka, bila
neka kamila koja je živela u sred gluve pustinje, jer nije htela da radi; a osim
toga i sama je bila tvrda na ušima. I tako je jela drvca i trnje i kučine i
mlečiku, a kad joj neko nešto kaže, promrmlјa: „Nisam ja našla grbaču na
drumu!“ Prosto: „Nisam ja našla grbaču na drumu!“ i ništa više.
Posle nekog vremena, u ponedelјak ujutro, dođe joj konj, sa sedlom na
leđima i uzdama u ustima, i reče:
— Kamilo, o kamilo, izađi i kaskaj kao mi ostali.
— Nisam ja našla grbaču na drumu! — progunđa kamila.
Konj ode i to reče čoveku. Posle još nekog vremena pas ode k njoj, sa
štapom u zubima, i reče:
— Kamilo, o kamilo, izađi i donosi i nosi, kao mi ostali.
— Nisam ja našla grbaču na drumu! — progunđa kamila opet.
Pas ode i to reče čoveku. Posle još, još nekog vremena vo ode k njoj, s
jarmom na vratu, i reče:
— Kamilo, o kamilo, dođi i ori kao i mi ostali.
— Nisam ja grbaču našla na drumu! — progunđa kamila i njemu, uvek
isto.
I vo ode i to reče čoveku.
Jedno veče čovek pozva konja, psa i vola pa reče:
— Mnogo mi je žao vas! Ono stvorenje što samo gunđa da grbaču nije
našlo na drumu, tamo u gluvoj pustinji, neće da radi, pa dižem ruke od te
dangube, a vi morate da radite i umesto nje.
Konj, pas i vo se mnogo nalјutiše. Na rubu pustinje održaše zbor, dogovor,
većanje i savetovanje. Tuda prođe kamila, žvaćući mlečiku i strašno lenja,
nasmeja im se u brk i opet promrmlјa ono svoje: „Nisam ja grbaču našla na
drumu!“, okrene se i ode.
 Malo kasnije, u oblaku prašine, dokotrlјao se i duh zadužen za sve
pustinje (duhovi uvek tako putuju, jer je to čarolija), pa zastade da i sam
zbori i veća sa onom trojicom.
— Duše svih pustinja, — prvi će konj — da li je u redu da neko stalno
lenstvuje?
— Dabome da nije u redu — odgovori duh.
— E, — nastavi konj — usred tvoje gluve pustinje živi stvorenje (i samo je
tvrdo na ušima) dugačkog vrata i dugačkih nogu, koje od ponedelјka ujutro
nije ni pipnulo neki posao. Neće da kaska.
— Stvarno! ? — zgranu se duh. — Tako mi sveg blaga iz Hilјadu i jedne
noći, to je ona moja kamila! Šta ona kaže na to?
— Samo progunđa: „Nisam ja grbaču našla na drumu!“ — umeša se pas. —
I neće ništa ni da donese, ni da nosi u zubima.
— Kaže li još nešto?
— Samo to: „Nisam ja grbaču našla na drumu!“ I neće da ore — umeša se i
vo.
— Lepo — reče duh. — Pričekajte časak, molim vas. Daću ja njoj „grbaču“
da će se sve pušiti.
Duh se uvi u svoj plašt od prašine, uhvati pravac preko pustinje i nađe
kamilu kako se strašno leno ogleda u nekoj lokvi.
— Moja dugačka i gunđava lepotice, — reče duh — šta to čujem da nećeš
da radiš?
— Nisam ja grbaču našla na drumu! — progunđa kamila po starom.
Duh sede, uhvati se za bradu i stade da smišlјa neku krupnu čaroliju, a
kamila se samo ogledala u onoj lokvi.
— Ona trojica morala su da rade i umesto tebe, od ponedelјka ujutro,
samo zato što si tako strašno lenja — reče duh, pa nastavi da smišlјa neku
čaroliju, držeći se i dalјe za bradu.
— Nisam ja grbaču našla na drumu! — progunđa kamila.
— Da sam na tvom mestu, to više ne bih rekao — prekori je duh. — Moglo
bi ti se osvetiti. Gunđalice, hoću da radiš!
Kamila opet progunđa: „Nisam ja grbaču našla na drumu!“ Ali tek što to
reče, vide kako joj na leđima, koja su joj bila tako ravna i kojima se tako
ponosila, raste krupna i pozamašna grbača.
— Vidiš li? — reče duh. — To ti je tvoja rođena grbača, koju si sama na
sebe navukla zato što nisi radila. Danas je četvrtak, a ti nisi ni pipnula neki
posao od ponedelјka kad je rad počeo. Sada ćeš raditi.
— Kako da radim — zakuka kamila — s tom grbačom na leđima?
— To ima svoje zašto — odgovori duh. — Zato što nisi radila ona tri dana.
Od sada ćeš moći da radiš tri dana a da ništa ne jedeš, jer ćeš se hraniti
svojom grbačom; i nemoj da mi kažeš da ti nikad ništa nisam učinio. Izađi iz
pustinje i idi onoj trojici i budi pristojna. Podmetni grbaču.
Kamila se okrenu, zajedno sa svojom grbačom, i ode da se pridruži onoj
trojici. I od tog dana, do dana današnjeg, kamila uvek nosi svoju grbaču (sad
to nazivamo „grba“, da je ne podsećamo na ono njeno lenstvovanje), ali još
nije uspela da nadoknadi ona tri dana koja je propustila na početku sveta i
još nije naučila da bude učtiva.
 KAKO JE NOSOROG STEKAO SVOJU KOŽU

Nekada davno, davno, na pustom ostrvu na Crvenom moru, živeo neki

pustinjak. Od njegovog šešira sunce se odbijalo nad istočnjačkim sjajem.
Pustinjak je na tom ostrvu, na Crvenom moru bio samo sa svojim šeširom i
nožem i jednim štednjakom koji nikad ne smeš ni pipnuti. I jednog dana,
pustinjak je uzeo: brašno, vodu, suvo grožđe, šlјive, šećer i tome slično, pa
sebi napravio kolač od pola metra širine i jedan metar deblјine. Bila je to
izvanredna delikatesa (to je čarobna reč), koju je stavio na štednjak. Jer, on je
smeo da se služi tim štednjakom. Pekao je i pekao dok nije sva porumenela i
zamirisala. Ali, baš kada je hteo da taj kolač pojede, iz sasvim puste
unutrašnjosti ostrva dođe na obalu neki nosorog, sa rogom na nosu, sitnih
očiju i nikakvog vaspitanja. U to vreme koža nosoroga je bila sasvim uz telo,
bez i jednog jedinog nabora. Izgledao je baš kao nosorog na nekom crtežu,
samo, razume se, mnogo veći. Uprkos tome, tada je bio nevaspitan, i sada je
nevaspitan, i uvek će ostati nevaspitan. Progunđao je „Zdravo’!“ Pustinjak je
ostavio kolač i popeo se na vrh jedne palme, bez ičega na sebi osim šešira, od
kojeg se sunce uvek odbijalo nad istočnjačkim sjajem. Nosorog prevrnu
štednjak svojim nosem, kolač se otkotrlјa na pesak, on ga nabode na svoj rog
i poždera, pa se okrenu i ode, mašući repom, ka pustoj i nenastanjenoj
unutrašnjosti. Posle toga, pustinjak siđe sa palme, štednjak uspravi na noge i
izgovori ovu čaroliju, koju niste čuli, pa ću vam je zato reći:
Ko ne ume da se vlada i tuđ kolač na nos nabada, grdno će da strada!
Pet nedelјa kasnije Crveno more zahvati takav talas vrućine da svi skidoše
sve što su imali na sebi. Pustinjak je skinuo šešir, a nosorog svoju kožu pa je
prebacio preko ramena kada je krenuo na obalu da se okupa. U to vreme
nosorog je svoju kožu zakopčavao na trbuhu sa tri dugmeta i izgledala mu je
kao kakva gumena kišna kabanica. Ni reči nije rekao o pustinjakovom
kolaču, jer ga je pojeo do poslednje mrvice; a bio je strašno nevaspitan, tada,
otada i nadalјe. Zagazio je pravo u more i buć-burikao kroz nos, ostavivši
kožu na obali.
Malo kasnije, prolazeći tuda pustinjak nađe kožu, pa mu se usne
razvukoše u osmeh, koji mu dva puta obiđe okolo-naokolo lica, triput obigra
oko kože i protrlјa ruke. Onda ode u svoj logor, pa šešir napuni mrvicama od
kolača, jer taj pustinjak nikada nije jeo ništa drugo osim kolača i nikada nije
čistio svoj logor. Vratio se na obalu, uzeo onu kožu, raširio je i natrlјao sa
puno starih, suvih, bajatih i bockavih mrvica od kolača i nešto izgorelog
suvog grožđa. Zatim se popeo na vrh svoje palme i čekao da nosorog izađe iz
vode i navuče kožu na sebe.
Nosorog to i učini. Zakopča je sa ona tri dugmeta i oseti da ga bocka, kao
mrvice od kolača u krevetu. Poče da se češa, ali mu bi još gore; leže na pesak i
stade da se valјa i valјa i valјa, a mrvice ga bockaju sve gore i gore i gore.
Zatim otrča onoj palmi i navali da se češa i češa i češa o nju. Toliko se češao, i
tako strašno se češao, da je na ramenima napravio gadan nabor, i još jedan
nabor na trbuhu, gde su mu bila dugmeta (i dugmeta je očešao) i još nekoliko
nabora na nogama. To ga je nalјutilo, ali mrvicama baš ništa nije učinio. Bile
su mu u koži i bockale ga. Na kraju je otišao kući, mnogo lјut i strašno
bockav, Od toga dana, do dana današnjeg, svaki nosorog ima ružne nabore na
koži i gadnu narav, sve zbog onih mrvica od kolača u njoj.
Pustinjak je sišao sa palme, sa svojim šeširom od koga se sunce odbijalo
nadistočnjačkim sjajem, spakovao svoj štednjak i otišao put Orotava i
Amigdale i planinskih pašnjaka Anantariva i močvara Sonaputa.
 KAKO JE LEOPARD STEKAO SVOJE TAČKE

U dane kad je svako počeo pošteno, najmilija moja, leopard je živeo u

kraju zvanom Južnoafrička visoravan. Seti se da to nije bila Južnoafrička
nizina, ni Južnoafrička šikara, ni Južnoafrička kisela ravnica, nego baš ona
naročito gola, vruća i blistava Južnoafrička visoravan pokrivena peskom,
stenama peščanika i naročitim peščano-žućkastim čupercima trave. Tu su
živele i žirafa, zebra, antilopa zvana iland, antilopa zvana kudu i antilopa
zvana hartebist. One su bile naročito peščano-žućkastosto-smeđe od glave do
repa. Leopardova boja je bila posebna: najviše peščano-žućkasto-smeđa i ni
za dlaku se nije razlikovao od one naročite žućkastosivkasto-smeđe boje
Južnoafričke visoravni. To je za žirafu, zebru, antilopu i ostale bilo vrlo
nezgodno: leopard bi se pritajio kod neke naročito žućkasto-sivkasto-smeđe
stene, ili u travi, pa čim one naiđu, iznenadi ih da prosto iskoče iz svoje
skakutave kože. Čudo jedno!
Na toj Južnoafričkoj visoravni, zajedno sa leopardom, živeo je i neki
Afrikanac sa lukom i strelama (tada je i on bio one naročite sivkasto-smeđe-
žućkaste boje). Nјih dvojica lovili su zajedno: Afrikanac sa svojim lukom i
strelama, a leopard sa svojim naročitim zubima i kandžama, sve dok žirafa,
antilopa zvana iland, antilopa zvana kudu, zebra zvana kvaga i svi ostali više
nisu znali na koju stranu da skaču, najmilija moja. Čudo jedno!
Posle dužeg vremena(tada su svi živeli dosta dugo), te životinje naučile su
da izbegavaju sve što je ličilo na leoparda, ili Afrikanca. Malo-pomalo, žirafa
je to prva počela, jer je imala najduže noge, otišle su sa Južnoafričke
visoravni. Hodale su danima i noćima, dok nisu došle do velike šume, pune
drveća, grmlјa i prugastih, mrlјastih, mestičavih i tamnjikavih senki, i tamo
se sakrile. Posle još jednog podužeg vremena, zato što su stajale pola u senci,
a pola na suncu, a lelujave senke drveća padale po njima, žirafa je postala
mrlјasta, a zebra prugasta, a antilopa zvana iland i antilopa zvana kudu
dobile su tamniju boju sa krivudavim sivim prugama na leđima, kao kore na
drveću. Iako si mogla da ih čuješ i osetiš im miris, retko kada si mogla da ih
vidiš, i to samo kad si baš tačno znala u kom pravcu da gledaš. Bilo im je
divno u tim posebnim šumskim šarenkastim i šuš-murkastim senkama, a
leopard i Afrikanac trčali su po onoj naročito sivkasto-žućkasto-crvenkastoj
Južnoafričkoj visoravni, i čudili se kuda li su im to svi doručci, ručkovi i
užine otišli. Na kraju su toliko ogladneli, da su jeli pacove, bube i morsku
prasad, od čega ih je obojicu strašno zaboleo stomak. Onda su sreli pavijana,
onog majmuna što ima glavu kao pas, a i laje poput psa, i koji je, bogme,
najpametnija životinja u celoj Južnoj Africi.
Upita leopard pavijana (a bila je strašna žega tog dana):
— Kuda li se sva divlјač izgubila?
A pavijan namignu. On je to znao. Upita Afrikanac pavijana:
— Možeš li mi reći sadašnje stanište praiskonske faune ove oblasti?
(To je bilo isto ono, ali Afrikanac je uvek voleo da se izražava bogzna kako
učeno. On je bio jedan od odraslih.)
A pavijan namignu. On je to znao.
Zatim odgovori pavijan:
— Divlјač je otišla u druge tačke, pa ti savetujem, leoparde, da i ti što pre
odeš u druge tačke.
A Afrikanac reče:
— To je sve vrlo lepo i dobro, ali ja bih hteo da znam kuda li se preselila
praiskonska fauna ove oblasti.
Na to odgovori pavijan:
— Praiskonska fauna ove oblasti pridružila se praiskonskoj flori ove
oblasti, jer je bio već poslednji čas da dođe do promene, pa ti savetujem,
Afrikanče, da se i ti što pre promeniš.
To je zbunilo leoparda i Afrikanca, ali krenuli su da traže praiskonsku
floru. Posle ko zna koliko dana, ugledali su veliku, visoku, stoletnu šumu
punu drveća, naročito išaranog, prošaranog i pošaranog, istačkanog i
isprskanog i poprskanog i ispruganog i popruganog uzduž i popreko
senkama. (Izgovori to u jednom dahu, pa ćeš videti kako ta šuma mora da je
bila izistinski senovita.)
— Šta je ovo, — začudi se leopard — ovako naročito mračno, a ipak tako
puno komadića svetlosti?
— Ne znam, — odgovori Afrikanac — ali to treba da je ona praiskonska
flora. Po mirisu osećam žirafu, i čujem žirafu, ali ne mogu da vidim žirafu.
— Baš čudnovato — zamišlјeno će leopard. — To je valјda zato što smo tek
došli sa sunca. Po mirisu osećam zebru, i čujem zebru, ali ne mogu da vidim
zebru.
 — Pričekaj malo — reče Afrikanac. — Prošlo je dosta vremena od kada smo
ih lovili. Možda smo zaboravili kako izgledaju.
— Koješta! — lјutnu se leopard. — Odlično ih se sećam sa Južnoafričke
visoravni, naročito njihovih kostiju sa moždinom. Žirafa je visoka oko pet
metara i naročito crvenkastozlaćano-žućkasta od glave do pete; a zebra je oko
metar i po visoka i naročito sivkasto-bledomrka od glave do pete.
— Hmm — zamišlјeno će Afrikanac, gledajući mrlјkaste i žvrlјkaste senke
šume praiskonske flore. — Trebalo bi onda da se vide u ovoj tami, kao zrele
banane u pušnici.
Leopard i Afrikanac lovili su ceo bogovetni dan. Iako su ih osećali po
mirisu, i čuli, ni jedno jedino od njih nisu videli .
— Bestraga im glava, — prasnu leopard kad je već bilo vreme za
popodnevnu užinu — pričekajmo dok padne mrak. Ovaj lov po danu prava je
bruka.
I tako su čekali do mraka. Onda je leopard čuo kako nešto šmrkavo diše,
na svetlosti zvezda, koja je sva prugasta padala na granje, pa skoči na to
disanje. Ono je mirisalo kao zebra, pod šapama bilo kao zebra, pa i ritalo se
kao zebra kad ga je oborio, ali nije mogao da ga vidi. Zato reče:
— Umiri se, ti stvorenje bez ikakvog oblika. Sedeću ti na glavi do jutra, jer
nešto mi kod tebe nikako nije jasno.
Malo kasnije, leopard ču prigušen uzvik, tresak i neko koprcanje, pa
Afrikanac viknu:
— Uhvatio sam nešto što ne mogu da vidim. Miriše kao žirafa i rita se kao
žirafa, ali nema nikakvog oblika.
— Ne veruj mu — odgovori leopard. — Sedi mu na glavu do jutra... kao ja.
Uopšte nemaju oblik... nijedno od njih.
I tako su čvrsto sedeli na njima sve dok jutro nije zablistalo, a onda
leopard viknu:
— Brate moj, šta imaš na tvom kraju stola? Afrikanac se počeša po glavi i
odgovori:
— Trebalo bi da je naročito bogato narandžastožuto-mrko i trebalo bi da
je žirafa: ali ono je celo pokriveno kestenjastim mrlјama. Šta imaš na tvom
kraju stola, brate moj?
I leopard se počeša po glavi i odgovori:
— Trebalo bi da je naročito nežno sivkastobledo-mrko, trebalo bi da je
zebra; ali ovo je celo išarano crnim i modrim prugama. Šta si to, pobogu,
napravila od sebe, zebro? Zar ne znaš da bih te video na deset kilometara da
si na Južnoafričkoj visoravni? Nemaš nikakvog oblika.
— Da, — odgovori zebra — ali ovo nije Južnoafrička visoravan. Zar ne
vidiš?
— Sad vidim — reče leopard. — Ali uopšte nisam video. Kako ste to
uradile?
— Pustite nas da ustanemo, — odgovori zebra — pa ćemo vam pokazati.
Zebru i žirafu su pustili da ustanu, pa zebra ode ka nekom bodlјikavom
grmlјu gde je sunčana svetlost padala sva isprugana, a žirafa ode nekom
povisokom drvetu gde su senke padale sve u mrlјama.
— Gledajte — rekoše zebra i žirafa. — Ovako se to radi. Jedan... dva... tri! I
gde vam je doručak?
Leopard izbeči oči i Afrikanac izbeči oči, ali videli su samo prugaste i
mrlјaste senke u šumi, a od zebre i žirafe ni traga. Zebra i žirafa jednostavno
su otišle i sakrile se u senovitoj šumi.
— Hi-hi! — nasmeja se Afrikanac. — Tu veštinu treba naučiti. Neka ti je to
za pamet, leoparde. Vidiš se u ovoj tami kao kalup sapuna u kofi za ugalј.
— Ho-ho! — vrati mu leopard. — Hoće li te mnogo iznenaditi kad ti kažem
da se u ovoj tami poznaješ kao žućkasta zakrpa na vreći uglјa.
— Time što ćemo jedan drugom davati imena nećemo doći do ručka —
reče Afrikanac. — I ukratko i nadugačko nas dvojica ne odgovaramo svojoj
pozadini. Prihvatiću pavijanov savet. Rekao mi je da treba da se promenim, a
kako nemam drugo da promenim osim svoje kože, promeniću nju.
— U šta? — upita leopard, mnogo uzbuđen.
— U lepu radnu crnkasto-smeđu boju, sa malo crvenog i škrilјčasto-
modrog. Taman će mi odgovarati da se sakrijem u udublјenja i iza drveća.
I promenio je svoju kožu smesta i na licu mesta, pa se leopard još više
uzbudio; još nije video da neki čovek promeni svoju kožu.
— Ali šta ću ja? — upita lav, pošto je Afrikanac promenio i poslednji mali
prst u svoju lepu novu crnu kožu.
Prihvati i ti pavijanov savet. Rekao ti je da odeš u tačke.
I otišao sam — reče leopard. — Otišao sam na druge tačke što sam brže
mogao. Došao sam na ovu tačku s tobom, i mnogo li imam od toga.
— E, — odgovori Afrikanac — pavijan nije mislio na tačke u Južnoj Africi.
Mislio je na tačke na tvojoj koži.
 — Koja mi korist od toga? — upita leopard.
— Seti se žirafe — objasni Afrikanac. — Ili, ako više voliš pruge, seti se
zebre. Uverile su se da im mrlјe i pruge savršeno odgovaraju.
— Hmm — zamišlјeno će leopard. — Ne bih hteo da izgledam kao zebra...
ni za živu glavu.
— Odluči se, — reče Afrikanac — jer ne bih voleo da lovim bez tebe, ali
moraću, ako uporno ostaješ pri tom da izgledaš kao suncokret na pozadini
crne ograde.
— Dobro, onda ću uzeti tačke, — pristade leopard — samo nemoj da budu
onako strašno krupne. Ne bih voleo da izgledam kao žirafa... ni za živu glavu.
— Napraviću ih vrhovima prstiju — odgovori Afrikanac. — Na koži mi je
ostalo još dosta crnila. Stani ovde!
Afrikanac skupi svojih pet prstiju (na njegovoj novoj koži ostalo je još
dosta crnila) i ispritiska ih po celom leopardu. Gde god ga je taknuo sa svojih
pet prstiju, ostalo je pet tačaka, sasvim blizu jedna drugoj. Možeš ih videti na
koži bilo kojeg leoparda, najmilija moja. Ponekad su mu se prsti pomerili, pa
su tačke ostale malo zabrlјane; ali ako sad pažlјivo gledaš bilo kojeg leoparda,
videćeš da uvek ima pet tačaka zajedno — tragove pet debelih crnih vrhova
prstiju.
— E, sad si pravi lepotan! — uzviknu Afrikanac. — Možeš da ležiš napolјu
na goloj zemlјi i izgledaš kao gomila šlјunka. Možeš da ležiš napolјu na golim
stenama i izgledaš kao komad kamena nalik na puding sa šlјivama. Možeš da
ležiš na lisnatoj grani i izgledaš kao sunce koje se probija između lišća; a
možeš i da ležiš posred neke staze i izgledaš kao ništa naročito. Promisli
malo, pa predi od radosti!
— Ali, ako sam ja sve to, — reče leopard — zašto i ti nisi postao tačkast?
— O, jednostavna crna boja najbolјe odgovara jednom crncu — odgovori
Afrikanac. — A sad hajdemo da vidimo hoćemo li moći da vratimo milo za
drago onima sa njihovim „jedan... dva... tri... gde vam je doručak!“
I tako su ostali i živeli srećno i berićetno, najmilija moja. I to je sve.
Ponekad ćeš čuti kako odrasli kažu: „Može li crnac da promeni svoju
kožu, ili leopard svoje tačkice?“ Mislim da čak ni odrasli ne bi govorili takve
gluposti da leopard i Afrikanac nisu to jedanput učinili — je li? Ali oni to više
nikad neće učiniti, najmilija moja. Sasvim su zadovolјni onakvi kakvi su.
 SLONOVO DETE

U ona daleka i davna vremena, o najmilija moja, slon nije imao surlu.
Imao je samo crmpurast, baburast nos, krupan kao neka čizma, kojim je
mogao da pomera levo i desno i njime ništa nije mogao da digne. Ali,
postojao je jedan nov slon, jedno slonovo dete, pun nezasite lјubopitlјivosti
(što znači da je neprestano nešto zapitkivao). To slonovo dete živelo je u
Africi i celu je ispunilo svojom nezasitom lјubopitlјivošću. Pitalo je svog
visokog ujaka noja zašto mu perje na repu raste baš tako, pa mu je njegov
visoki ujak noj isprašio tur svojom tvrdom kandžom. Pitalo je dugačku tetku
žirafu kako to da joj je koža tako mrlјasta, pa mu je njegova dugačka tetka
žirafa isprašila tur svojim tvrdim kopitom. I uprkos tome, slonovo dete bilo je
još puno nezasite lјubopitlјivosti! Upitalo je svoga krupnog teču nilskog
konja zašto su mu oči crvene, pa mu je njegov krupni teča nilski konj isprašio
tur svojim krupnim kopitom. Upitalo je svog dlakavog strica pavijana zašto
lubenice imaju baš takav ukus, pa mu je dlakavi stric pavijan isprašio tur
svojom dlakavom šapom. I dalјe je slonovo dete bilo puno nezasite
lјubopitlјivosti! Zapitkivalo je o svemu što je videlo, čulo, osetilo, namirisalo,
dotaklo, pa su mu svi njegovi ujaci, tetke, teče i stričevi prašili tur. A slonovo
dete je i dalјe bilo puno nezasite lјubopitlјivosti!
Jednog lepog jutra, to nezasito slonovo dete postavilo je jedno novo
pitanje koje nikada dotada nije:
— Šta krokodil ruča?
Na to su svi glasno odgovorili „Ćut!“ i smesta mu isprašili tur, prašeći ga
dosta dugo, bez ikakvog prekida.
Pošto su se svi izređali i tome najzad došao kraj, slonovo dete naiđe na
pticu kolokolo kako sedi posred jednog bodlјikavog grma, zgodnog za predah
i reče:
— Moj tata mi je isprašio tur i moja mama mi je isprašila tur; i sve moje
tetke, teče, ujaci i stričevi isprašili su mi tur, zato što sam tako nezasito
lјubopitlјiv. Ja ipak hoću da znam šta krokodil ruča?
Ptica kolokolo tužno zakrešta i odgovori:
 — Idi na obalu silne, sivkasto-zelene reke Limpopo, oivičene ružnjikavim
drvećem, pa vidi.
Odmah ujutro, to nezasito slonovo dete uze pedeset kilograma banana
(onih malih, kratkih, crvenih) i sedamnaest lubenica (onih zelenkastih i
sočnih) i reče svojim dragim roditelјima i rodbini:
Zbogom. Idem do silne, sivkasto-zelene reke Limpopo, oivičene
ružnjikavim drvećem, da vidim šta krokodil ruča.
Svi su mu još jedanput isprašili tur za srećan put, iako ih je on najlepše
zamolio da prestanu s tim.
Zatim je slonovo dete otišlo, malko zagrejano ali nimalo iznenađeno.
Grickalo je uz put lubenice i bacajući kore oko sebe, jer nije moglo da ih
pokupi.
Otišlo je iz Grahamove varoši u Kimberli, pa iz Kimberlija u oblast
Khama, pa iz oblasti Khama put severoistoka, stalno grickajući lubenice, dok
najzad nije stiglo na obale silne, sivkasto-zelene reke Limpopo, oivičene
ružnjikavim drvećem, tačno onako kako je ptica kolokolo rekla.
E, treba da znaš i shvatiš, o najmilija moja, da sve do same te nedelјe i
dana i sata i minuta to nezasito slonovo dete još uopšte nikad nije videlo
nijednog krokodila, pa nije ni znalo kako krokodil izgleda.
Najpre je naišlo na dvobojnog, tigrastog pitona, omotanog oko jedne
stene.
— Izvinite, molim vas, — reče slonovo dete — da li ste videli nekog
krokodila u ovim pobrkanim predelima?
— Jesam li video krokodila? — reče dvobojni, tigrasti piton strašno
prezrivo. — Šta ćeš me još pitati?
— Izvinite, molim vas, — odgovori slonovo dete — da li bi bili tako
lјubazni da mi kažete šta on ruča?
Na to se dvobojni, tigrasti piton vrlo brzo odmota od one stene i slonovom
detetu ispraši tur svojim krlјuštavim i maklјavim repom.
— Baš čudnovato, — reče slonovo dete — jer su mi tata i mama, i ujak i
tetka, a da i ne govorim o teči nilskom konju i stricu pavijanu, svi isprašili tur
zbog moje nezasite lјubopitlјivosti... pa valјda je i ovo isto to.
Zato dvobojnom, tigrastom pitonu vrlo učtivo reče „Zbogom!“, i pomogne
mu da se opet omota oko one stene. Nastavi put, grickajući lubenice i
bacajući kore oko sebe, dok nije nagazilo na nešto što mu je izgledalo kao
klada na samom rubu silne, sivkasto-zelene reke Limpopo, oivičene
ružnjikavim drvećem.
To je, u stvari, bio krokodil, o najmilija moja. Krokodil namignu na jedno
oko — ovako!
— Izvinite, molim vas, — reče slonovo dete učtivo — da li ste slučajno
videli nekog krokodila u ovim pobrkanim predelima?
Na to krokodil namignu drugim okom i napola diže rep iz mulјa, a
slonovo dete ustuknu, jer nije htelo da mu neko opet ispraši tur.
— Dođi, mali! — reče krokodil — Zašto to pitaš?
— Izvinite molim vas — odgovori slonovo dete učtivo — ali tata mi je
isprašio tur i mama mi je isprašila tur, a da i ne govorim o visokom ujaku
noju i dugačkoj tetki žirafi, koja tako strašno ume da šutne, kao i o krupnom
teči nilskom konju i dlakavom stricu pavijanu, a u taj broj moram da
uklјučim i dvobojnog, tigrastog pitona, sa krlјuštavim i maklјavim repom,
malo dalјe odavde na obali, koji praši tur jače no iko od njih; pa zato, ako
nemate ništa protiv, neću da mi više niko praši tur.
Dođi ovamo, mali moj, — opet će krokodil — jer ja sam krokodil — reče i
prosu krokodilske suze da mu dokaže da je to istina.
Slonovom detetu skoro se preseče dah od uzbuđenja, pa dahćući kleknu
na obalu i reče:
— Baš vas i tražim sve ove dugačke dane. Molim vas, recite mi šta ručate?
— Dođi ovamo, mali moj, — po treći put će krokodil — pa ću ti to šapnuti
na uvo.
Slonovo dete spusti glavu sasvim blizu krokodilovih zubatih čelјusti, a
krokodil ga ščepa za nosić koji mu sve do te nedelјe, dana, sata i minuta nije
bio ništa veći od čizme, ali mnogo korisniji.
— Mislim, — procedi krokodil (to je procedio kroz zube, ovako) — mislim
da danas ručam slonovo dete!
To, o najmilija moja, mnogo nasekira slonovo dete, pa ono viknu,
govoreći kroz nos, ovako:
— Husti e! Ho e holi!
Na to se dvobojni, tigrasti piton brzo dovijuga niz obalu i reče:
— Prijatelјu moj mladi, ako sada, i to smesta i odmah, ne budeš vukao što
jače možeš, moje je mišlјenje da će te tvoj poznanik u kožnoj kabanici sa
krupnim šarama — (a pod tim je mislio na krokodila) — odvući u rečne
dubine, i da nećeš ni znati šta te je snašlo.
Slonovo dete upre nogama i sede na svoje male sapi, pa stade da vuče,
vuče i vuče, a nos poče da mu se isteže. Krokodil se odbatrga u vodu i svu je
zapenuši silnim zamasima svoga repa i poče da vuče, vuče i vuče na svoju
stranu.
Slonovo dete se ukopalo sa sve četiri noge i vuklo, vuklo i vuklo, a
krokodil je šibao repom kao veslom i vukao, vukao i vukao na svoju stranu.
Pošto su i jedan i drugi vukli, nos slonovog deteta bivao je sve duži i duži. To
je strašno bolelo!
Odjednom slonovo dete oseti da mu se noge klizaju, pa kroz nos, koji mu
se istegao skoro već dva metra, zavapi:
— Iše e ogu izržat!
Čuvši to, dvobojni, tigrasti piton spusti se niz obalu, zaveza svoj rep u
dvostruki čvor oko zadnjih nogu slonovog deteta i reče:
— Nepromišlјeni i neiskusni putniče, sada ćemo se ozbilјno baciti u
odbranu, jer ako to ne učinimo, imam utisak da će onaj tamo ratni brod sa
sopstvenim pogonom i okloplјenom gornjom palubom — (a pod tim je, o
najmilija moja, mislio na krokodila) — zauvek upropastiti tvoju budućnost.
I tako je on vukao i slonovo dete je vuklo i krokodil je vukao; ali slonovo
dete i dvobojni, tigrasti piton vukli su najjače. Krokodil na kraju pusti nos
slonovog deteta uz gromki plјas, što se čulo celom dužinom reke Limpopo, od
izvora do ušća.
Slonovo dete odjednom i svom težinom sede, i reče: „Mnogo hvala!“
dvobojnom, tigrastom pitonu. Zatim se posvetilo svom jadnom, isteglјenom
nosu: celog ga je umotalo u sveže lišće banana i zagnjurilo u silnu,
sivkastozelenu reku Limpopo da se hladi.
— Šta to radiš? — upita ga dvobojni, tigrasti piton.
— Izvinite, molim vas, — odgovori slonovo dete — ali nos mi se strašno
isteglio, pa čekam da se skupi.
— Moraćeš čekati, bogme, vrlo dugo — reče dvobojni, tigrasti piton. —
Neko zaista ne zna šta je za njega dobro.
Slonovo dete je puna tri dana sedelo, čekajući da mu se nos skupi. Ali, nos
mu se uopšte nije skratio. Jer, o najmilija moja, videćeš i razumeti da ga je
krokodil isteglio u pravu surlu kakvu svi slonovi danas imaju.
Na kraju trećeg dana neka muva dolete i pecnu slonovo dete po ramenu,
a ono, i ne misleći šta u stvari radi, ošinu muvu surlom i smrvi je.
— Prednost broj jedan! — uzviknu dvobojni, tigrasti piton. — To ne bi
mogao da učiniš običnim šmrklјavim nosem. Sad pokušaj da nešto pojedeš.
 Opet i ne misleći šta u stvari radi, slonovo dete ispruži surlu i iščupa
veliku gomilu trave, omlati je o prednje noge da otrese zemlјu i gurnu je u
usta.
— Prednost broj dva! — uzviknu dvobojni, tigrasti piton. — To ne bi
mogao da učiniš običnim šmrklјavim nosom. Ne čini li ti se da sunce ovde
mnogo peče?
— Bogme peče — odgovori slonovo dete, pa opet i ne misleći šta u stvari
radi, uze blato sa obale silne, sivkasto-zelene reke Limpopo i baci to sebi na
glavu, napravivši svežu blatnjavu kapu od blata koja mu se cedila iza ušiju.
— Prednost broj tri! — uzviknu dvobojni, tigrasti piton. — To ne bi mogao
da učiniš običnim šmrklјavim nosom. A sad, da li bi voleo da ti opet ispraše
tur?
— Izvinite, molim vas, — odgovori slonovo dete — ali to uopšte ne bih
voleo.
— A da li bi voleo da nekome isprašiš tur? — opet će dvobojni, tigrasti
piton.
— To bih, bogme, mnogo voleo! — uzviknu slonovo dete oduševlјeno.
— E, — nastavi dvobojni, tigrasti piton — videćeš da će ti taj tvoj novi nos
vrlo dobro poslužiti da njime drugima isprašiš tur.
— Mnogo hvala, — reče slonovo dete veselo — to ću zapamtiti; a sad
mislim da krenem kući svojoj dragoj rodbini i da to isprobam.
I tako slonovo dete krene kući preko Afrike, mašući surlom. Kad mu se
prijelo voće, brao ga je sa drveća, umesto da čeka da ono opadne, kao pre.
Kad je hteo da jede travu, čupao ju je iz zemlјe, umesto da klekne i pase, kao
pre. Kad ga muve napadnu, otkine granu sa nekog drveta i upotrebi je kao
pajalicu za muve; a kad god sunce pripeče, napravi sebi novu i svežu kapu od
blata. Kad mu je bilo dosadno, gazeći onako usamlјen preko Afrike, pevao je
samom sebi kroz surlu i dizao buku jaču od nekoliko pleh-muzika zajedno.
Skrenulo sa svoga puta da nađe nekoga krupnog nilskog konja (taj mu nije
bio rod) i dobro mu isprašilo tur, da se uveri da je dvobojni, tigrasti piton
rekao istinu o njegovoj novoj surli. Sakuplјalo je kore od lubenice koje je
ispustilo putem do reke Limpopo — jer je to slonovo dete bilo uredan
debelokožac.
Jedne tamne večeri, slonovo dete vrati se svojoj celokupnoj dragoj
rodbini, sakrije svoju surlu da je drugi ne vide i pozdravi:
— Dobro veče!
Svi se bogzna kako obradovaše što ga vide i odmah rekoše:
 — Hodi ovamo da ti isprašimo tur što si tako nezasito lјubopitlјiv.
— Pih! Rekao bih da vi uopšte ne umete da nekom isprašite tur, ali ja
umem, pa ću vam to i pokazati.
Zatim odvi surlu, pa dvojicu svoje drage braće ošinu njome tako da se
pretumbaše preko glave.
— O, Banano, — zgranuše se oni-gde si pokupio tu veštinu i šta si učinio sa
svojim nosem?
— Dobio sam nov nos od krokodila na obalama silne, sivkasto-zelene reke
Limpopo — odgovori slonovo dete. — Upitao sam ga šta ruča, a on mi je ovo
dao za uspomenu.
— Izgleda vrlo ružno — reče njegov dlakavi stric pavijan.
— Izgleda — potvrdi slonovo dete. — Ali je vrlo koristan — dodade, pa
zgrabi svog dlakavog strica pavijana za dlakavu nogu i zavitla ga u osinjak.
Onda nevalјalo slonovo dete stade da praši tur svojoj celokupnoj dragoj
rodbini i ne prestade dok ih dobro sve ne zagreja. Svom visokom ujaku noju
iščupalo je perje iz repa; dugačku tetku žirafu zgrabilo je za zadnju nogu i
prodrlјalo kroz neko bodlјikavo grmlјe; na krupnog teču nilskoga konja
zatrubio je kroz surlu i buć-burikalo mu na uvo kad je teča posle jela malko
prilegao u vodu. Ali, nikada nikome nije dalo da pipne pticu kolokolo.
To na kraju izazva takvo uzbuđenje među slonovima, da jedan po jedan
odjuriše na obale silne, sivkasto-zelene reke Limpomo, oivičene ružnjikavim
drvećem, da od krokodila uzmu nov nos. Kada su se vratili, više nisu nikom
prašili tur. Od toga dana, o najmilija moja, svi slonovi koje ćeš ikada videti,
kao i svi oni koje nećeš nikada videti, imaju surlu baš kao surla nezasitog
slonovog deteta.
 ZANOVETANјE STAROG KENGURA

Kengur nije bio oduvek onakav kakav je sada; bio je drugačiji i imao je
četiri kratke noge. Bio je siv i rundav i strašno sujetan. Igrao je na steni
nasred Australije, a zatim otišao malom božanstvu Nkvau, u šest sati ujutro,
pre doručka, i rekao:
— Načini me drugačijim od svih ostalih životinja, do pet sati posle podne.
Nkva skoči sa peščanog brežulјka, na kome je sedeo i dreknu:
— Gubi mi se s očiju!
Kengur je bio siv i rundav i strašno sujetan i igrao je na kamenoj ploči
nasred Australije i otišao srednjem božanstvu Nkvingu, u osam sati, posle
doručka, i rekao:
— Načini me drugačijim od svih ostalih životinja, i učini me omilјenim, da
svi jure za mnom, do pet sati posle podne.
Nkving izlete iz svoje rupe u bodlјikavoj travi i dreknu:
— Gubi mi se s očiju!
Kengur je bio siv i rundav i strašno sujetan. Igrao je na peščanoj dini
nasred Australije i otišao velikom božanstvu Nkvongu, u deset sati, pre
ručka, i rekao:
— Načini me drugačijim od svih ostalih životinja; učini me omilјenim, da
svi jure za mnom kao za kakvim čudom, do pet sati posle podne.
Nkvong skoči iz blata u kome se kupao i viknu:
— Hoću, bez brige!
Nkvong pozva dinga — žutog psa, uvek gladnog i prašnjavog i pokaza mu
kengura.
— Dingo! — viknu Nkvong. — Probudi se, dingo! Vidiš li onoga gospodina
što igra na jami za pepeo? On hoće da bude omilјen i da za njim svi trče.
Dingo, ispuni mu želјu!
Dingo, žuti pas skoči i upita:
— Šta, zar taj mačji zec?
 Pojuri dingo, žuti pas, uvek gladan, razjapivši čelјust za kengurom.
Sujetni kengur odjuri, grabeći sa svoje četiri nožice kao kakav zeka.
To je, mila moja, kraj prvoga dela priče!
Kengur je trčao pustinjom, planinama, preko blata, kroz šumarke,
bodlјikavu travu, sve dok ga prednje noge nisu zabolele.
Morao je!
Dingo, žuti pas, uvek gladan, razjapivši čelјust kao klopka za pacove, i
dalјe je trčao za njim, uvek na istom odstojanju, ne pristižući ga i ne
zaostajući.
Morao je!
Trčao je kengur, stari kengur. Trčao je kroz šikaru, grmlјe, visoku travu,
nisku travu, preko polutara, sve dok ga zadnje noge nisu zabolele.
Morao je!
Dingo, žuti pas, sve gladniji i gladniji, razjapivši čelјust kao samar, uvek
na istom odstojanju, ne pristižući ga i ne zaostajući, i dalјe je trčao za njim.
Tako su dojurili do reke Volgong.
Na reci nije bilo mosta, ni skele, pa kengur nije znao kako da pređe na
drugu obalu. Zato se uspravio na zadnje noge i stao da skače od muke. Morao
je!
Skakao je po kamenjaru, po skamenjenoj lavi, po pustinji u sred
Australije. Skakao je kao kengur.
Najpre je skakao po metar, zatim po tri metra, pa po pet metara, a noge su
mu bivale sve jače i duže. Nije imao vremena da se odmori i jede, a želeo je i
jedno i drugo.
A dingo je i dalјe trčao, mnogo zbunjen, mnogo gladan, i čudio se šta li je
to dunulo u glavu starom kenguru da tako skače.
Jer, kengur je skakao kao skakavac, kao pasulј u loncu, ili kao nova
gumena lopta po podu dečje sobe. Morao je!
Skupio je prednje noge, odbacivao se zadnjim nogama, isturio rep da mu
kao kakav teg drži ravnotežu pozadi, i skakao.
Morao je!
Umorni pas dingo i dalјe je trčao, još gladniji i neverovatno zbunjen,
pitajući se u čudu kad će stari kengur stati.
Utom dođe Nkvong iz blata u kome se kupao i reče:
— Pet je sati.
 Sede dingo, jadni pas dingo, uvek gladan i prašnjav, isplazi jezik i zaurla.
Sede kengur, stari kengur, isturi rep pozadi kao tronožac za mužu i reče:
— Hvala svemu i svačemu, i tome dođe kraj!
Nkvong, koji je uvek učtiv, reče:
— Zašto se ne zahvališ žutom psu dingu za sve što ti je učinio?
Odgovori umorni, stari kengur:
— Oterao me je iz kraja u kom sam se rodio; oterao me je od ručka;
promenio mi je izgled da više nikada neću biti isti, a noge mi udesio zauvek.
Upita Nkvong:
— Možda se varam, ali zar me nisi zamolio da te napravim drugačijim od
svih ostalih životinja i da učinim da te stvarno traže? A sad je pet sati.
— Jeste, — odgovori kengur — i sad se zbog toga kajem. Mislio sam da ćeš
to učiniti bajanjem i čarolijama, a ti si me nasamario.
— Nasamario! — dreknu Nkvong iz šumarka u kome se kupao. — Reci to
još jedanput, pa ću zvati dinga da te goni dok ne oguliš zadnje noge.
Nemoj — pokunji se kengur. — Molim te, izvini. Noge su noge, pa neka mi
ostanu i ovakve kakve su, što se mene tiče. Samo sam hteo da ti objasnim,
moćni gospodaru, da od jutros ništa nisam okusio i da mi creva zbilјa mnogo
krče.
Jeste, — umeša se i dingo, žuti pas — i kod mene je ista muka. Nјega sam
učinio drugačijim od svih ostalih životinja, ali šta bih mogao da dobijem za
užinu?
— Dođi sutra pa me to pitaj, jer sada hoću da se operem odgovori Nkvong.
Tako stari kengur i žuti pas dingo ostadoše na sred Australije, jedan
drugog okrivlјujući:
— Tome si ti kriv!
 POČETAK OKLOPNIKA

Ovo je, o najmilija moja, još jedna priča o dalekim i davnim vremenima.
Na obalama mutnog Amazona živeo je bockavi i bodlјikavi jež, i jeo lјuskave
puževe i tome slično. Taj jež je imao prijatelјa, trapavu i tvrdu kornjaču, koja
je isto tako živela na obalama mutnog Amazona i jela zelenu salatu i tome
slično. I tako je to bilo u redu, o najmilija moja. Vidiš li?
Osim toga, i u isti mah, u tim dalekim i davnim vremenima živeo je i
šareni jaguar, na obalama mutnog Amazona; i jeo je sve što uhvati. Kada nije
uspeo da uhvati jelena ili majmuna, jeo je žabe i bube; a kada nije uspeo da
uhvati ni žabe ni bube, odlazio je svojoj mami jaguar, pa mu je ona
objašnjavala kako da jede ježeve i kornjače.
Rekla mu je ko zna koliko puta, lјupko mašući repom:
Sine moj, kad nađeš ježa, moraš ga baciti u vodu, pa će se odmotati, a kad
nađeš kornjaču, moraš je šapom iščeprkati iz oklopa.
I tako je to bilo u redu, najmilija moja.
Jedne divne noći na obalama mutnog Amazona šareni jaguar nađe
bodlјikavog, bockavog ježa i trapavu, tvrdu kornjaču kako sede pod deblom
nekog oborenog stabla. Pošto nisu mogli da pobegnu, bodlјikavi i bockavi
savi se u klupko, jer je bio jež, a trapava i tvrda kornjača uvuče glavu i noge
što više u oklop, zato što je bila kornjača. I tako je to bilo u redu, najmilija
moja. Vidiš li?
— Pažlјivo me slušajte, — reče šareni jaguar — jer je ovo vrlo važno. Moja
mama mi je rekla da ježa, kad ga sretnem, bacim u vodu, pa će se odmotati; a
kad sretnem kornjaču, treba da je šapom iščeprkam iz oklopa. Ko je od vas
dvoje jež, a ko kornjača, jer to, tako mi šara, uopšte ne znam.
— Jesi li siguran šta ti je mamica rekla? — upita bockavi i bodlјikavi jež. —
Jesi li sasvim siguran? Možda je rekla da kornjaču, kad je odmotaš, moraš
iščeprkati oklopom iz vode; a kad šapom sretneš ježa, moraš ga baciti na
oklop.
— Jesi li siguran šta ti je mamica rekla? — prihvati i trapava i tvrda
kornjača. — Jesi li sasvim siguran? Možda je rekla da vodu, kad sretneš ježa,
baciš u šapu; a kad oklopiš kornjaču, moraš je odmotati dok se ne iščeprka.
— Mislim da uopšte nije bilo tako, — odgovori šareni jaguar, malo
zbunjen — ali molim vas da to ponovite jasnije.
— Kad šapom iščeprkaš vodu, odmotaš je ježom — opet će bockavi i
bodlјikavi. — Zapamti to, jer je mnogo važno.
— Ali, — nastavi kornjača — kad meso vadiš šapom, moraš ga bacati u
kornjaču. Zar ne razumeš?
— Prosto me šare bole od toga, — reče šareni jaguar — a osim toga, uopšte
vas nisam pitao za savet. Samo sam pitao ko je od vas dvoje jež, a ko
kornjača.
— To ti ja neću reći, — odgovori bockavi i bodlјikavi — ali možeš me
iščeprkati iz mog oklopa, ako hoćeš.
Aha! — uzviknu šareni jaguar. — Sada znam da si ti kornjača. Mislio si da
se izvučeš. Bogme nećeš.
Šareni jaguar brzo zamahnu svojom mekanom šapom, baš kad se bockavi
i bodlјikavi savio u klupko, pa je svoju mekanu šapu, razume se, prosto
načičkao bodlјama. Da mu muka bude još veća, odbacio je bockavog i
bodlјikavog daleko, daleko u šumu i grmlјe gde je bilo suviše tamno da bi ga
našao. Naravno, svoju mekanu šapu smesta je gurnuo u usta, pa mu je bilo
još gore. Čim mu se vratio glas, reče:
— Sada znam da on nije kornjača. Ali... — zbunjeno se počeša po glavi
šapom bez bodlјa — kako da znam da je ovo kornjača?
— Ali, ja sam stvarno kornjača — odgovori trapava i tvrda. — Mama je bila
sasvim u pravu. Rekla je da me šapom iščeprkaš iz oklopa. Lati se posla.
— To nisi rekla malopre — nepoverlјivo će šareni jaguar, isisavajući bodlјe
iz šape. — Rekla si nešto sasvim drugo.
— Recimo da ti kažeš da sam ja rekla da je ona rekla nešto sasvim drugo,
ja u tome ne vidim nešto drugo; jer ako je ona rekla ono što ti kažeš da sam ja
rekla da je rekla, to je sasvim isto kao da sam ja rekla ono što je ona rekla da
je rekla. S druge strane, ako misliš da je ona rekla da me odmotaš
čeprkanjem, umesto da me šapom poklopiš u vodu, šta ja tu mogu?
— Ali, rekla si da hoćeš da te šapom iščeprkam iz oklopa — reče šareni
jaguar.
— Ako malko razmisliš, videćeš da tako nešto uopšte nisam rekla. Rekla
sam da je tvoja mama rekla da me šapom iščeprkaš iz oklopa — odgovori
trapava i tvrda.
 — Šta će biti ako to uradim? — upita jaguar vrlo obazrivo.
— Ne znam, jer me dosad još niko nije iščeprkao iz oklopa. Ali iskreno ti
kažem, ako hoćeš da otplivam, jednostavno me baci u vodu.
— To ti ne verujem — podozrivo će jaguar. — Tako si zamešala sve ono što
mi je mama rekla da uradim s onim što si me pitala jesam li siguran da ona
nije rekla, da prosto više ne znam da li sedim na glavi ili na svom šarenom
repu; a sad mi kažeš nešto što mogu da razumem, pa sam se još više zapetlјao.
Mama mi je rekla da jedno od vas dvoje treba da bacim u vodu, a kako ti,
izgleda, tako mnogo želiš da te bacim, mislim da, u stvari, nećeš da te bacim.
Dakle, skači u mutni Amazon, i to brzo.
— Upozoravam te da mamica neće biti zadovolјna time. I nemoj joj reći da
ti nisam rekla — odgovori trapava i tvrda, kao uplašeno.
— Ako još jedanput zucneš o onome što mi je mama rekla... — poče
jaguar, ali ne dovrši, jer trapava i tvrda tiho zaroni u mutni Amazon, otpliva
daleko pod vodom i izađe na obalu gde je bockavi i bodlјikavi čekao.
— Zamalo da platim glavom — reče bockavi i bodlјikavi. — Šta si mu rekla,
ko si?
— Istinu sam mu kazala da sam prava kornjača, ali nije mi verovao, pa me
je naterao da skočim u reku da vidi jesam li zaista ta, i bila sam, a on je
iznenađen. Sad je otišao da to kaže svojoj mamici. Čuješ li ga?
Slušali su kako šareni jaguar riče gore dole, po šumi, dok mu mamica nije
došla.
— Sine, sine! — reče mu majka ko zna koji put, lјupko mašući repom. —
Šta si to uradio što nije trebalo da uradiš?
— Pokušao sam da iščeprkam nešto što je reklo da hoće da ga šapom
iščeprkam iz oklopa, pa mi je šapa puna bodlјi — odgovori šareni jaguar.
— Sine, sine! — opet će majka ko zna koji put, lјupko mašući repom. — Po
bodlјama u tvojoj mekanoj šapi vidim da to mora da je bio jež. Trebalo je da
ga baciš u vodu.
— To sam učinio s onim drugim stvorenjem; a ono je reklo da je kornjača,
a ja mu nisam verovao, a bilo je sasvim tačno, pa je ono zaronilo u mutni
Amazon i više neće da izroni, a ja uopšte nemam šta da jedem i mislim da
treba da se preselimo negde drugde. Suviše su lukavi na mutnom Amazonu za
mene ovako jadnog!
— Sine, sine! — ponovo će majka ko zna koji put, lјupko mašući repom. —
Dobro slušaj i upamti šta ću ti reći. Jež se smota u klupko pa mu bodlјe
smesta štrče na sve strane. Po tome ćeš poznati ježa.
 — Ta stara gospođa ne dopada mi se baš ni najmanje — reče bockavi i
bodlјikavi, sedeći u senci nekakvog krupnog lista. — Šta li još zna?
— Kornjača ne može da se smota u klupko — nastavi mama jaguar, po ko
zna koji put, lјupko mašući repom. — Ona samo uvuče glavu i noge u oklop.
Po tome ćeš poznati kornjaču.
— Ta stara gospođa ne dopada se ni meni ni malkice — zabrinuto će
trapava i tvrda kornjača. — Čak ni šareni jaguar neće moći da zaboravi to
objašnjenje. Baš je šteta što ne umeš da plivaš, bockavi i bodlјikavi.
— Ništa mi ne govori — reče bockavi i bodlјikavi. — Samo pomisli da bi
bilo mnogo bolјe kada bi umela da se smotaš u klupko. Baš smo u sosu!
Slušaj šarenog jaguara.
Šareni jaguar sedeo je na obali mutnog Amazona, sisao bodlјe iz svoje
šape i mrmlјao samom sebi:
„Pliva, a ne ume da se sklupča — trapava i tvrda kornjača! Ne pliva, a ume
da se sklupča — bockavi i bodlјikavi jež!“
— To neće zaboraviti nikada uzdahnu bockavi i bodlјikavi. — Drži mi
bradu nad vodom, trapava i tvrda. Pokušaću da naučim da plivam. Može mi
dobro doći.
— Odlično! — oduševi se trapava i tvrda. I tako je bockavom i bodlјikavom
držala bradu nad vodom, a bockavi i bodlјikavi koprcao se u mutnom
Amazonu.
— Još će od tebe biti odličan plivač — reče trapava i tvrda zadovolјno. —
Ako mi malko odrešiš ploče na leđima, probaću da se sklupčam. Može mi
dobro doći.
Bockavi i bodlјikavi odreši ploče na kornjačinim leđima, pa se trapava i
tvrda savijala i upinjala i uspela da se malkice savije.
— Odlično! — uzviknu bockavi i bodlјikavi. — Ali, mislim da je za danas
dosta. Sva si pomodrela od naprezanja. Molim te, povedi me u vodu još
jedanput, pa ću vežbati onaj zamah sa strane, koji je, po tvom, tako
jednostavan.
I tako je bockavi i bodlјikavi vežbao, a trapava i tvrda plivala pored njega.
— Odlično! — uzviknu trapava i tvrda. — Još malo vežbanja, pa ćeš plivati
kao pravi kit. Sad budi dobar, odreši mi ploče na leđima i spreda za još dve
rupe, da pokušam ono zadivlјujuće savijanje, koje je, po tvom, tako
jednostavno. Što će se šareni jaguar iznenaditi!
— Odlično! — uzviknu bockavi i bodlјikavi, sav mokar od mutnog
Amazona. — Časna reč, prosto ne verujem da nisi iz moje rođene porodice.
Rekla si dve rupe, je li? Samo bez toga grčenja, molim te, i nemoj da stenješ
tako glasno, da nas šareni jaguar ne čuje. Kad budeš gotova, hoću da
pokušam ono dugo ronjenje pod vodom, koje je, po tvom, tako jednostavno.
Što će se šareni jaguar iznenaditi!
Zatim je bockavi i bodlјikavi ronio, a trapava i tvrda ronila pored njega.
— Odlično! — uzviknu trapava i tvrda pošto su se vratili na obalu. — Još
malo vežbanja kako da zadržiš dah, pa ćeš moći da se nastaniš na dno mutnog
Amazona. A sad da ja probam da omotam zadnje noge oko ušiju, što je, po
tvom, tako naročito udobno. Što će se šareni jaguar iznenaditi!
— Odlično! — uzviknu bockavi i bodlјikavi, pošto je kornjača izvela i to. —
Samo, to ti malko napinje ploče na leđima. Sad se prosto preklapaju, umesto
da leže jedna pored druge.
— O, to je od vežbanja — objasni trapava i tvrda.
— Zapazila sam da tvoje bodlјe kao da se stapaju jedna u drugu, pa sve
više ličiš na nekakvu šišarku, a sve manje na kestenovu lјusku kao dosad.
— Je li! — zadovolјno će bockavi i bodlјikavi.
— To je zato što sam se kiselio u vodi. O, što će se šareni jaguar iznenaditi!
I nastavili su da vežbaju, pomažući jedno drugom, sve do jutra. Kad je
sunce odskočilo, odmorili su se i osušili. Posle su videli da su oboje sasvim
drugačiji no što su bili.
— Bockavi i bodlјikavi, — reče kornjača posle doručka — više nisam
onakva kakva sam bila juče, ali mislim da ću šarenom jaguaru još zadati
glavobolјe.
— Baš sam to i ja pomislio ovoga časa — odgovori bockavi i bodlјikavi. —
Mislim da su krlјušti neuporedivo bolјe od bodlјi..., a da i ne govorim o
plivanju. O, baš će se šareni jaguar iznenaditi! Hajde da ga nađemo.
Posle nekog vremena našli su šarenog jaguara kako još liže svoju mekanu
šapu koju je prošle noći povredio. Ugledavši ih, tako se zgranuo da se triput
prevrnuo natraške preko svog šarenog repa, bez zastajkivanja.
— Dobro jutro! — pozdravi bockavi i bodlјikavi.
— Kako ti je draga i lјupka mamica jutros?
— Zdrava je i dobro, hvala na pitanju — promuca šareni jaguar. — Ali,
molim vas da mi oprostite što trenutno ne mogu da se setim vašeg imena.
— To nije lepo od tebe, — prekori ga bockavi i bodlјikavi — s obzirom na
to što si juče pokušao da me šapom iščeprkaš iz oklopa.
 — Ali vi niste imali oklop. Imali ste bodlјe
— zbunjeno će šareni jaguar. — Znam da su bile bodlјe. Pogledajte moju
šapu!
— Meni si rekao da skočim u mutni Amazon i udavim se — prekori ga
trapava i tvrda. — Zašto si danas tako nevaspitan i zaboravan?
— Zar se ne sećaš šta ti je mama rekla — viknu bockavi i bodlјikavi, pa
izrecitova:
„Pliva, a ne ume da se sklupča — trapava i tvrda kornjača!
Ne pliva, a ume da se sklupča — bockavi i bodlјikavi jež!“
Zatim se oboje saviše u klupko i počeše da se kotrlјaju okolo-naokolo
šarenog jaguara, dok mu se oči ne zavrteše u glavi kao prave pravcate
vrteške.
Sav u čudu, šareni jaguar ode i nađe svoju mamu.
— Mama, — reče — danas su u šumi dve nove životinje, pa ona za koju si
rekla da ne ume da pliva, stvarno pliva, a ona za koju si rekla da ne ume da se
smota u klupko, stvarno se smota u klupko; a izgleda da su međusobno
podelile bodlјe, jer su obe pokrivene krlјuštima, umesto da je jedna glatka i
druga vrlo bodlјikava; a osim toga, kotrlјaju se okolo-naokolo u krugovima,
pa mi je zlo.
— Sine, sine! — reče mama jaguar, po ko zna koji put, lјupko mašući
repom. — Jež je jež i ne može da bude drugo do jež; a kornjača je kornjača i
nikada ne može da bude nešto drugo.
— Ali ono nije jež, a nije ni kornjača. Pomalo je od oboje i ne znam mu
pravo ime.
— Koješta! — lјutnu se mama jaguar. — Sve ima svoje pravo ime. Nazovi
ga „oklopnik“ dok mu ne doznaš pravo ime. I ostavi ga na miru.
I tako je šareni jaguar poslušao svoju mamu, naročito ono da ih ostavi na
miru. Najčudnije je od svega da od tog dana do dana današnjeg, o najmilija
moja, niko na obalama mutnog Amazona ne zove bockavog i bodlјikavog i
trapavu i tvrdu drugačije do oklopnik ili na španskom „armadilo“. Ima ježeva
i kornjača i na drugim mestima, razume se (ima ih i u mojoj bašti), ali oni
stvarno stari i lukavi, sa krlјuštima prekloplјenim jedna preko druge, kao
borove šišarke, koji su živeli na obalama mutnog Amazona u one daleke i
davne dane uvek se zovu oklopnici, jer su bili tako snalažlјivi.
Tako je to u redu, najmilija moja. Vidiš li?
 KAKO JE NAPISANO PRVO PISMO

Mnogo davno, najmilija moja, postojao je praistorijski čovek, koji je

pećinasto živeo u pećini. Na sebi je imao vrlo malo odeće, nije umeo da čita i
nije umeo da piše, a to nije ni hteo. Bio je sasvim srećan, osim kad je bio
gladan. Ime mu je bilo Tegumaj Bopsulaj, što znači „Čovek koji ne korača
brzo“, ali mi ćemo ga, o najmilija moja, zvati jednostavno Tegumaj. Ime
njegove žene bilo je Tešumaj Tevindrou, što znači „Gospođa koja mnogo
pita“, ali mi ćemo je, o najmilija moja, zvati jednostavno Tešumaj. A ime
njihove kćerčice bilo je Tafimaj Matelumaj, što znači „Malo nevaspitano
stvorenje kome treba isprašiti tur“, ali ja ću je zvati Tafi. Zato što je bila
najmilija tati Tegumaji i mamici Tešumaji, nisu joj prašili tur ni upola
onoliko koliko bi joj to valјalo. Svi troje bili su vrlo srećni i zadovolјni. Čim je
Tafi naučila da trčkara okolo, išla je svuda sa svojim tatom Tegumajem, pa se
ponekad nisu vraćali u pećinu sve dok ne ogladne. Onda bi ih mama Tešumat
dočekala:
— Pobogu, gde ste vas dvoje bili, kad ste se tako strašno isprlјali? Istina,
Tegumaje moj, nisi ništa bolјi od moje Tafi.
E, sad dobro pazi i slušaj!
Jednoga dana Tegumaj Bopsulaj ode dole preko Močvare dabrova do reke
Vagaj da koplјem ulovi šarana za ručak, i Tafi pođe sa njim. Tegumajevo
koplјe bilo je od drveta s ajkulinim zubima na vrhu i pre no što je ulovio
ijednu ribu, slučajno je jako gurnuo koplјe na dno reke i ono se polomilo po
sred sredine. Bili su kilometre i kilometre daleko od kuće (naravno, ručak su
poneli sa sobom u torbici), a Tegumaj je zaboravio da ponese još neko koplјe.
— Sada smo u gadnoj nevolјi! — uzviknu Tegumaj. — Treba mi pola dana
da ovo popravim.
— Eno ti tvog velikog crnog koplјa kod kuće — reče Tafi. — Daj da ja
otrčim natrag u pećinu i zamolim mamicu da mi ga da.
— To je predaleko za tvoje debele nožice — odgovori Tegumaj. — Osim
toga, mogla bi upasti u Močvaru dabrova i udaviti se. Moramo se suočiti i s
ovom nevolјom.
 Zatim sede, izvadi kožnu torbicu za krplјenje, punu jelenskih žila, traka
kože, grudvi pčelinjeg voska i smole, i poče da krpi koplјe. I Tafi sede, nožne
palčeve zaroni u vodu a bradu u šake, i duboko se zamisli. Zatim reče:
— Slušaj, tata, baš je „daviš„ nezgodno što ni ti ni ja ne umemo da pišemo,
je li? Da to umemo, mogli bismo poslati poruku za drugo koplјe.
— Tafi, — odgovori Tegumaj strogo — koliko puta ti moram ponavlјati da
ne govoriš šatrovački? „Daviš“ nije lepa reč... ali bilo bi zaista zgodno, kad si
to već spomenula, da možemo da pišemo kući.
Utom obalom naiđe neki neznanac, ali on je bio iz dalekog plemena
Tevara i nije znao ni reči Tegumajevog jezika. Zastao je na obali i nasmejao
se Tafi, jer je i sam imao devojčicu kod kuće. Tegumaj izvuče gužvu jelenskih
žila iz torbe za krplјenje i nastavi da krpi svoje koplјe.
— Hodi ovamo! — pozva Tafi neznanca. — Znaš li ti gde moja mamica
stanuje?
Neznanac odgovori „Am!“ jer je, kao što znaš, bio Tevar.
— Šašo! — lјutnu se Tafi i lupi nogom o zemlјu, jer je videla jato vrlo
velikih šarana kako plivaju uzvodno baš sada kad njen tata nije mogao da
upotrebi svoje koplјe.
— Ne dosađuj odraslima — reče Tegumaj, tako zauzet krplјenjem koplјa
da se i ne okrenu.
— Ne dosađujem — odgovori Tafi. — Samo hoću da učinim ono što hoću
da učinim, a on neće da me razume.
— Onda ne dosađuj meni — promrmlјa Tegumaj, usta punih jelenskih žila
koje je vukao i zatezao.
Neznanac — bio je to čistokrvni Tevar — sede na travu, pa mu Tafi pokaza
šta njen tata radi. Neznanac pomisli:
„Ovo je izvanredno dete. Treska nogom na mene i bekelјi se. Ona mora da
je kći onog plemenitog poglavice koji je tako veličanstven da uopšte neće ni
da me pogleda.“
Zato se osmehnu još učtivije.
— E, — reče Tafi — hoću da odeš mojoj mami, jer su ti noge duže od mojih
i nećeš upasti u Močvaru dabrova, i zamoliš je da ti da tatino drugo koplјe...
ono sa crnim držalјem što visi nad našim ognjištem.
Neznanac (a bio je pravi Tevar) pomisli: „Ovo je vrlo, vrlo izvanredno
dete. Mlatara rukama i viče na mene, ali ne razumem ni reči od onoga što mi
govori. Ali ako ne učinim to što ona hoće, mnogo strahujem da se taj gordi
poglavica, „Čovek koji posetiocima okrene leđa“, ne nalјuti.“
Zato ustade, otkinu velik i plјosnat komad kore sa breze i pruži ga Tafi.
Učinio je to, najmilija moja, da pokaže da mu je srce čisto kao ta bela brezova
kora i da ne smera neko zlo; ali Tafi to nije sasvim razumela.
— O! — uzviknu Tafi. — Sad razumem! Hoćeš da ti dam adresu stana moje
mame? Razume se, ja ne umem da pišem, ali umem da crtam, kad imam
nešto oštro da time grebem. Molim te, pozajmi mi taj ajkulin zub sa tvoje
ogrlice.
Neznanac (a bio je pravi pravcati Tevar) ništa ne reče, pa Tafi diže ručicu i
cimnu divnu ogrlicu od zrnaca, semenki i ajkulinih zuba oko njegovog vrata.
Neznanac pomisli: „Ovo je vrlo, vrlo, vrlo izvanredno dete. To je čaroban
ajkulin zub na mojoj ogrlici i uvek su mi govorili da će se svako ko ga dirne
bez mog odobrenja smesta naduti ili rasprsnuti. Ali ovo se dete nije ni nadulo
ni rasprsnulo, a taj važni poglavica, „Čovek koji strogo gleda svoja posla“, koji
se još uopšte nije osvrnuo na mene, kao da se ne boji da će se ona naduti ili
rasprsnuti. Moram da budem učtiviji.“
Zato Tafi dade ajkulin zub, a ona se opruži na stomak, mašući nogama po
vazduhu, kao što to neki čine na podu u trpezariji kad hoće da crtaju, i reče:
— Sad ću ti nacrtati nekoliko lepih slika! Smeš da mi gledaš preko
ramena, ali ne smeš da me gurneš. Najpre ću nacrtati tatu kako lovi ribu. Nije
baš tačno kao on, ali mama će znati ko je, jer sam mu koplјe nacrtala
slomlјeno. E, sad ću nacrtati ono drugo koplјe koje mu je potrebno, ono
koplјe sa crnim držalјem. Izgleda kao da je zabodeno u tatina leđa, ali to je
zato što se ajkulin zub okliznuo i što ova kora nije dosta velika. To je koplјe
koje hoću da doneseš; zato ću nacrtati sliku same sebe. Kosa mi ne štrči kao
što sam je nacrtala, ali tako je lakše crtati. Sad ću nacrtati tebe. Ja mislim da
si ti stvarno vrlo zgodan, ali ne mogu te nacrtati lepo na slici, pa se ne smeš
uvrediti. Jesi li se uvredio?
Neznanac (a bio je izistinski Tevar) učtivo se osmehnu i pomisli:
„Mora da će se negde voditi velika bitka, pa mi ovo izvanredno dete, koje
je uzelo moj čarobni ajkulin zub, ali se nije ni nadulo ni rasprsnulo, govori da
pozovem celo pleme velikog poglavice da mu pomogne. On je sigurno veliki
poglavica, inače bi se osvrnuo na mene.“
Gledaj, — reče T afi crtajući vrlo marlјivo i dosta škrabavo — sad sam
nacrtala tebe i koplјe koje tata hoće, stavila sam u tvoju ruku, koliko da te
podsetim da treba da ga doneseš. Sad ću ti pokazati kako da nađeš stan moje
mame. Ideš napred dok ne dođeš do dva stabla (ovo su stabla), zatim ideš
preko brda (to je brdo), a zatim dođeš do Močvare dabrova pune dabrava.
Nisam nacrtala sve dabrove, jer ne umem da crtam dabrove, ali nacrtala sam
im glave, a samo to ćeš i videti od njih kad prelaziš preko močvare. I pazi da
ne upadneš u močvaru! Naša pećina je odmah iza Močvare dabrova. U stvari,
nije visoka kao brdo, ali ne umem da crtam vrlo maleno. To je moja mama
napolјu. Ona je lepa. Ona je najnajlepša mama na svetu, ali se neće uvrediti
kad vidi kako sam je obično nacrtala. Biće mnogo zadovolјna što umem da
crtam. Ako slučajno zaboraviš, nacrtala sam ispred naše pećine koplјe koje
tata hoće. Ono je, u stvari, unutra, ali pokaži sliku mojoj mami i ona će ti ga
dati. Nacrtala sam je s rukama uvis, jer znam da će se mnogo obradovati kad
te vidi. Slika je zaista divna, zar ne? I jesi li dobro razumeo, ili treba da ti
opet objasnim?
Neznanac (a bio je stvarno Tevar) pogleda sliku i stade da svom snagom
klima glavom. Reče u sebi:
„Ako ne dovedem pleme ovog velikog poglavice da mu pomogne, ubiće ga
neprijatelјi koji dolaze sa svih strana sa koplјima. Sad razumem zašto se
veliki poglavica pravio da me ne vidi! Strahovao je da se neprijatelјi ne kriju
u grmlјu, pa će videti da mi predaje poruku. Zato je okrenuo leđa i pustio da
mi ovo pametno i izvanredno dete nacrta strašnu sliku njegove nevolјe. Idem
da mu njegovo pleme dovedem u pomoć.“
Čak nije ni upitao Tafi da mu pokaže na koju stranu treba da ide, već je
kao vetar odjurio u grmlјe, držeći brezovu koru u ruci, a Tafi je vrlo
zadovolјno sela i gledala za njim.
— Šta si radila, Tafi? — upita Tegumaj. Zakrpio je koplјe i oprezno mahao
njime tamo-amo.
— Nešto sam uredila onako po svome, tatice dragi, — odgovori Tafi. — Ako
me ne ispituješ, ubrzo ćeš doznati šta je to bilo i iznenadićeš se. I ne znaš
koliko ćeš se iznenaditi, tata! Obećaj da ćeš se iznenaditi.
— Dobro — reče Tegumaj rasejano i nastavi da lovi ribu.
Neznanac — jesi li znala da je bio Tevar? — odjurio je sa slikom i trčao
dosta kilometara dok nije sasvim slučajno naišao na Tešumaj Tevindrou kako
na vratima svoje pećine razgovara sa nekim drugim praistoriskim gospođama
koje su joj svratile na praistorijski ručak. Tafi je mnogo ličila na Tešumaj,
naročito gornjim delom lica i očima, pa se neznanac — uvek Tevar od glave
do pete — učtivo nasmešio i Tešumaji predao onu brezovu koru. Trčao je
svom snagom, pa je drhtao i noge su mu bile izgrebene od trnja, ali ipak se
upinjao da bude učtiv.
Čim je Tešumaj pogledala sliku, vrisnula je kao van sebe i poletela na
neznanca. One ostale praistoriske gospođe smesta su ga oborile i svih šest
sele na njega u dugačkom redu, a Tešumaj ga je čupala za kosu.
— Sve mi je jasno, kao da piše na nosu ovog neznanca! — dreknu
Tešumaj. — On je koplјima načičkao mog Tegumaja i tako uplašio jadnu Tafi
da joj se sva kosa digla na glavi; a ni to mu nije bilo, dosta, nego mi je još
doneo strašnu sliku kako je to učinio. Pogledajte!
Pokazala je sliku svim onim praistoriskim gospođama što su strplјivo
sedele na neznancu, pa nastavila:
— Evo mog Tegumaja sa prebijenom rukom; evo koplјa zabodenog u
njegova leđa; evo čoveka koji se sprema da hitne koplјe; evo drugog čoveka
koji je hitnuo koplјe iz pećine, a evo čitavog čopora lјudi — (to su u stvari bili
Tafini dabrovi, ali su dosta ličili na lјude) — koji dolaze Tegumaju s leđa. Zar
nije jezivo!
— Strašno jezivo! — uzviknuše gospođe pa neznancu napuniše kosu
blatom (što ga iznenadi), udaraše po bučnim plemenskim bubnjevima i
sazvaše na okup sve poglavice Tegumajevog plemena, sa njihovim
starešinama i glavešinama, sve vođe, kolovođe i prvake njihovog plemenskog
uređenja, kao i sve vračeve, čarobnjake, vešce, ćiribu-ćiribare, i sve ostale iz
plemena, koji rešiše da ih neznanac, pre no što mu otkinu glavu, smesta
odvede na reku i pokaže gde je sakrio jadnu Tafi.
Dotle se neznanac (uprkos tome što je bio Tevar) stvarno uvredio. Kosu
su mu sasvim ulepili blatom; kotrlјali su ga gore-dole po čvornovatom
šlјunku; sedele su na njemu, njih šest, u dugačkom redu; lupetali su i
dumbetali po njemu da je jedva disao. Mada im nije znao jezik, bio je gotovo
siguran da imena kojima su ga one praistorijske gospođe nazivale nisu
nimalo priličila gospođama. Ali, ćutao je dok se celo Tegumajevo pleme nije
okupilo, a zatim ih je poveo natrag na obalu reke Vagaj. Tamo su zatekli Tafi
kako pravi vence od krasulјaka i Tegumaja kako svojim okrplјenim koplјem
oprezno nabada šarančiće.
— Zaista si brz! — dočeka ga Tafi. — Ali zašto si doveo toliki svet? Tatice
dragi, ovo je moje iznenađenje. Da li si iznenađen, tata?
— I te kako! — odgovori Tegumaj. — Ali to mi je upropastilo ceo ribolov za
danas. Ali, Tafi, tu se sjatilo celo naše drago, lјubazno, dobro, čisto i tiho
pleme.
To je bilo tačno. Napred su išle Tešumaj Tevindrou i one praistorijske
gospođe čvrsto držeći neznanca kome je kosa bila puna blata (iako je bio
Tevar). Iza njih su išli glavni poglavica, poglavica, potpoglavica i zamenik
potpoglavice (svi naoružani do gornjih zuba), pa vojskovođe i vojnici, pa
četovođe sa svojim četama i vođe sa svojim vodovima, a na začelјu tih
glavešina išli su vračevi i čarobnjaci i vešci i ćiribu-ćiribari (i oni naoružani
do zuba). Iza njih otegnulo se pleme po starešinstvu, od vlasnika četiri pećine
(po jedne za svako godišnje doba), svoje lične jelenske staze i dva buka za lov
na losose, do feudalnih slobodnjaka, isturenih vilica, sa ko bajagi pravom na
pola medveđeg krzna u zimskim noćima, sedam koraka od vatre, i bespravnih
kmetova vezanih za zemlјu, sa doživotnom dozvolom upotrebe ostrugane
šuplјe kosti, koja posle smrti korisnika prelazi u vlasništvo gospodara,
odnosno kmeta (je li da je to bilo divno, sve te krupne reči, najmilija moja).
Bili su svi tamo, skačući i galameći, plašeći svu ribu dvadesetak kilometara
uzvodno i nizvodno, pa im Tegumaj zahvali sočnim praistorijskim rečnikom.
Onda Tešumaj Tevindrou dotrča i zaista mnogo izlјubi i izgrli Tafi. Ali,
glavni poglavica Tegumajevog plemena zgrabi Tegumaja za perje u čuperku
na vrhu njegove glave i dobro ga prodrmusa.
— Objasni! Objasni! Objasni! — dreknu celo Tegumajevo pleme u glas.
— Zaboga i pobogu! — lјutnu se Tegumaj. —Pusti mi čuperak! Zar čovek
ne sme ni da slomi svoje koplјe za šarane, a da mu se celo slatko pleme ne
popne na glavu? Baš ste dosadni!
— Ne verujem da ste uopšte doneli tatino koplјe sa crnim držalјem — reče
Tafi. — I šta to radite sa mojim dobrim neznancem?
Celo pleme lupalo je po njemu, po dvoje i troje i desetoro, na smenu, a on
je samo kolutao očima, okolo-naokolo, hvatao dah i pokazivao na Tafi.
— Gde su one hulјe što su te probole koplјima, dušo? — upita Tešumaj
Tevindrou svog Tegumaja.
— Nije ih ni bilo — odgovori Tegumaj. — Jutros mi je jedini gost bio taj
jadnik kojeg pokušavate da umlatite. Jeste li se najeli bunike, ili su vam
vrane popile mozak, o pleme Tegumajevo?
— Doneo je jezivu sliku — odgovori glavni poglavica. — Sliku na kojoj si ti
načičkan koplјima.
— Ovaj..., ovaj... možda bi trebalo da objasnim da sam mu ja dala tu sliku
— promuca Tafi, ne osećajući se baš najbolјe.
— Ti, — zgranu se Tegumajevo pleme uglas. — Malo nevaspitano stvorenje
kome bi trebalo isprašiti tur! Ti?
— Tafi, dušo, bojim se da smo malko nagrabusili — reče njen tata i zagrli
je, pa se nije plašila.
— Objasni! Objasni! Objasni! — dreknu glavni poglavica Tegumajevog
plemena, skačući od besa.
 — Htela sam da neznanac donese tatino koplјe, pa sam ga nacrtala —
odgovori Tafi. — Nije ih bilo puno. Bilo je samo jedno koplјe. Nacrtala sam ga
triput, za svaki slučaj. Nisam kriva što je izgledalo kao da je zabodeno tati u
glavu... nije bilo mesta na brezovoj kori; a ono što je mama nazvala hulјama,
to su moji dabrovi. Nacrtala sam ih da mu pokažem put preko močvare;
nacrtala sam mamu pred ulazom u pećinu kako je sva zadovolјna što je on
dobar neznanac i mislim da ste najgluplјi lјudi na svetu — lјutnu se Tafi. —
On je mnogo dobar čovek. Zašto ste mu kosu napunili blatom? Operite ga!
Svi su dugo ćutali, sve dok glavni poglavica nije prsnuo u smeh. Zatim je
neznanac (koji je bar bio Tevar) prsnuo u smeh; zatim je Tegumaj prsnuo u
smeh i valјao se obalom od smeha; zatim je celo pleme prsnulo u smeh i
smejalo se da pukne i da se iskida od smeha. Jedino se Tešumaj Tevindrou i
one praistorijske gospođe nisu smejale. Bile su vrlo učtive prema svojim
muževima i samo ponavlјale: „Šašavi!“
Naj kraju glavni poglavica Tegumajevog plemena uzviknu, viknu i
otegnu:
— O, malo nevaspitano stvorenje kome bi trebalo isprašiti tur, pronašla si
veličanstven izum!
— To nisam mislila da uradim; samo sam htela tatino koplјe sa crnim
držalјem — reče Tafi.
— Svejedno. To je zaista veličanstven izum i lјudi će ga jednog dana
nazvati pisanje. Zasad, to su samo slike, a slike se, kako smo se danas uverili,
ne protumače baš uvek onako kako to treba. Ali doći će vreme, o malecka
Tegumajeva, kad ćemo napraviti slova ... sva slova azbuke ... i kad ćemo
umeti i da čitamo i da pišemo i tada ćemo uvek reći tačno ono što hoćemo da
kažemo, bez ikakvih grešaka. Neka praistorijske gospođe operu blato iz
neznančeve kose!
— To će me obradovati, — reče Tafi — jer, na kraju, iako ste doneli sva
ostala koplјa iz Tegumajevog plemena, sve do jednog, zaboravili ste tatino
koplјe sa crnim držalјem.
Na to glavni poglavica opet uzviknu, viknu i otegnu:
— Tafi, dušo, drugi put kad napišeš pismo u slikama, pošalјi sa njim i
nekoga ko zna naš jezik, da objasni šta ono znači. Meni to ne smeta, jer sam
glavni poglavica, ali vrlo je nezgodno ostalom plemenu Tegumajevom i, kao
što vidiš, iznenađuje neznanca.
Zatim su usvojili neznanca (čistokrvnog Tevara iz plemena Tevar) u
Tegumajevo pleme, jer je bio lepo vaspitan i nije digao dreku zbog blata
kojim su mu one gospođe napunile kosu. Ali, od toga dana do dana današnjeg
(a valјda je Tafi tome kriva), vrlo je malo devojčica volelo da uči da čita i piše.
Većina ih radije crta i švrlјa kojekud sa svojim tatom — baš kao Tafi.
 KAKO JE NASTALA AZBUKA

Sledeće nedelјe, pošto je napravila onu malu zbrku sa tatinim koplјem,

onim neznancem, pismom u slikama i svim ostalim, Tafimaj Metalumaj (i
dalјe ćemo je zvati Tafi, najmilija moja) opet je pošla sa svojim tatom da love
šarane. Mama je htela da Tafi ostane kod kuće i pomogne da prostru kože da
se suše na visokim motkama pred njihovom praistorijskom pećinom, ali Tafi
se sasvim rano iskrala sa tatom, pa su lovili ribu. Odjednom, Tafi poče da se
tiho smeje, pa je tata prekori:
— Ne budi neozbilјna, dete.
— Moram da se smejem! — uzviknu Tafi. — Zar se ne sećaš kako je glavni
poglavica naduvao obraze i kako je neznanac bio smešan s onolikim blatom u
kosi?
— I te kako se sećam — reče Tegumaj. — Neznancu sam morao da dam dve
jelenske kože ... mekane kože, sa rojtama ... zbog onog što smo mu učinili.
— Mi nismo ništa učinili — odgovori Tafi. — To su mama i one ostale
praistorijske gospođe... i ono blato.
— Nećemo raspravlјati o tome — prekide je tata. — Hajde da ručamo.
Tafi uze kosku sa moždinom. Bila je mirna kao mišić punih deset minuta.
Za to vreme je njen tata ajkulinim zubom grebuckao nešto po komadićima
brezove kore. Na kraju, Tafi se opet javi:
— Tata, smislila sam jednu tajnu koja će te iznenaditi. Učini neki zvuk...
bilo kakav zvuk.
— A! — posluša Tegumaj. — Da li ti je to dovolјno za početak?
— Jeste — odgovori Tafi. — Izgledaš baš kao šaran kad zine. Molim te,
ponovi to.
— A, a, a! — ponovi tata. — Nemoj da si nevaspitana, kćeri moja.
— Ne mislim ništa nevaspitano, na časnu reč — odgovori Tafi. — To spada
u moje tajno iznenađenje koje sam smislila. Molim te, reci a, tata, a na kraju
nemoj da zatvaraš usta, i daj mi malo taj ajkulin zub. Nacrtaću šaranova usta
širom otvorena.
 — Zašto? — upita tata.
— Zar ne razumeš? — odgovori Tafi, grebući po brezovoj kori. — To će biti
naše malo tajno iznenađenje. Kad na čađavom zadnjem zidu naše pećine
nacrtam šarana koji je zinuo... ako to mami neće smetati... setićeš se tog
zvuka a. Tako ćemo moći da se igramo: ja sam iskočila iz mraka i uplašila te
tim uzvikom... baš kao što sam to prošle zime učinila u Močvari dabrova.
Je li! — reče tata, onako kako to odrasli znaju kad nešto zaista slušaju. —
Nastavi, Tafi.

slika 1

O, koješta! — lјutnu se Tafi, crtajući. — Ne umem da nacrtam celog

šarana, ali nacrtala sam nešto što treba da budu šaranova usta. Znaš kako
šarani dube na glavi i slika i nešto traže po mulјu? Evo jednog kobajagi
šarana (pravićemo se kao da je i ostali deo nacrtan). Tu su mu samo usta, a to
znači a. Tafi je nacrtala ovo (slika 1).
— Dosta je dobro, — reče Tegumaj zadovolјno, pa i sam poče da crta po
svojoj brezovoj kori — ali zaboravila si onaj pipak što mu visi preko usta.
— Kad ne umem da crtam, tata.
 slika 2

Ne treba da mu nacrtaš ništa drugo osim usta i pipak preko njih. Tako
ćemo znati da je to šaran, Jer grgeč i pastrmka nemaju pipke. Evo ovako, Tafi.
Tata je nacrtao ovo (slika 2).

slika 3

Sada ću ja to precrtati — prihvati Tafi. — Hoćeš li razumeti ovo kad negde

naiđeš na takvo nešto? Tafi je nacrtala ovo (slika 3).
— Naravno da ću razumeti — reče tata. — I uplašiću se kad god to
ugledam, baš kao da si sama iskočila iz nekog drveta i viknula a!
— Učini još neki zvuk — nastavi Tafi, veoma ponosna na sebe.
— Au! — uzviknu tata u čudu, vrlo glasno.
— Hm — reče Tafi zamišlјeno. — To je nekakav pomešan zvuk. Prvi deo
mu je ono a šaranovih usta, ali šta ćemo s onim drugim delom? „A“ i u, u, u!
Au!
 — To je mnogo slično onom zvuku šaranovih usta. Hajde da nacrtamo još
jedan deo šarana, pa da ih spojimo — predloži tata, i sam veoma uzbuđen.
— Neće valјati. Ako ih spojimo, zaboraviću ono prvo. Nacrtaj ga odvojeno.
Nacrtaj mu rep. Posle glave dolazi rep. Osim toga, mislim da je uvek lakše
nacrtati rep, nego glavu — reče Tafi.

slika 4

To si se dobro dosetila — pohvali je Tegumaj oduševlјeno.

— Evo ti šaranov rep za onaj zvuk u.
Tegumaj je nacrtao ovo (slika 4).
Sad ću pokušati — reče Tafi. — Znaš da ja ne umem da crtam kao ti, tata.
Hoće li biti dobro ako nacrtam razdvojen deo repa i crtu umesto onog drugog
dela?

slika 5
 Nacrtala je ovo (slika 5).
Tata je klimnuo glavom, a oči su mu bile sjajne, sjajne od uzbuđenja.
To je vrlo lepo — reče Tafi zadovolјno. — Učini još neki zvuk, tata.
— O! — uzviknu tata, još u većem čudu.
— To je sasvim lako — reče Tafi. — Usta su ti bila sasvim okrugla, kao jaje,
ili kamen. Tako će jaje, ili kamen, biti dovolјno za to.
— Ne možeš da nađeš jaja ili kamenja baš uvek. Moraćemo nacrtati nešto
okruglo slično tome.

slika 6

On je nacrtao ovo (slika 6).

— Pobogu! — uzviknu Tafi. — Koliko smo tih slika zvukova napravili...
šaranova usta, šaranov rep i jaje! E, učini još neki zvuk, tata.
— Pssst! — reče tata, namrštivši se zamišlјeno, ali Tafi je bila suviše
uzbuđena da bi to zapazila.
To je vrlo lako — reče Tafi, grebući po brezovoj kori.
— Šta si rekla? — upita tata, prenuvši se iz misli. — Hteo sam da kažem da
razmišlјam, pa neću da me uznemiravaš.
Svejedno, i to je zvuk. To je zvuk koji zmija učini, kad leži i razmišlјa i
neće da joj neko smeta. Neka taj psst zvuk bude zmija. Da li je ovo dobro?
 slika 7

Tafi je nacrtala ovo (slika 7).

Eto! — uzviknu. — To je još jedno tajno iznenađenje. Kad pored vrata
tvoje male pećine pozadi, gde popravlјaš koplјa, nacrtaš zmiju koja sikće,
znaću da duboko razmišlјaš, pa ću ići tiho kao najtiši mišić. A ako je nacrtaš
na drvetu na obali reke gde loviš ribu, znaću da hoćeš da idem tiše i od
najtišeg mišića, da ne bih zatresla obalu.
— Sasvim si u pravu — potvrdi Tegumaj. — Ova igra znači mnogo više no
što ti to misliš. Tafi, dušo, osećam da je moja kći otkrila nešto najznačajnije
otkako je Tegumajevo pleme počelo da upotreblјava ajkuline zube umesto
komadića kremena za vrhove svojih kopalјa. Uveren sam da smo otkrili onu
krupnu tajnu sveta.
— Kako to misliš? — upita Tafi, pa i njene oči zaigraše od uzbuđenja.
— Objasniću ti — odgovori tata. — Kako se na jeziku Tegumaja kaže voda?
— Ua, razume se, a to znači i reka... kao ua Vagaj ... reka Vagaj.
— Kako se kaže rđava voda, od koje dobiješ groznicu ako je piješ... crna
voda... močvarna voda?
— Uo, razume se.
— Gledaj! — nastavi tata. — Recimo da naiđeš na ovo nacrtano kod neke
lokve u Močvari dabrova?
 slika 8

Tata je nacrtao ovo (slika 8).

— Šaranov rep i okruglo jaje. Dva zvuka pomešana! Uo, rđava voda — reče
Tafi. — Sigurno tu vodu ne bih pila, jer bih znala da si rekao da nije dobra.
— Ali, ja uopšte ne bih morao da budem kod te vode. Mogao bih da lovim
daleko odatle, pa ipak...
— Pa ipak bi bilo isto kao da stojiš tamo i kažeš mi: „Idi odavde, Tafi, inače
ćeš dobiti groznicu.“ Sve to u jednom šaranovom repu i jednom okruglom
jajetu! O, tata, moramo da kažemo mami, brzo! — uzviknu Tafi, pa zaigra
okolo-naokolo tate.

slika 9

Strpi se još malo — reče Tegumaj da odemo još malo dalјe. Da vidimo. Uo
rđava voda, ali so znači pečeno meso, je li tako?
Tata je nacrtao ovo (slika 9).
— Tako je, zmija i jaje — potvrdi Tafi. — to bi značilo da je ručak gotov.
Ako bi video to nacrtano na nekom stablu, znao bi da je vreme da dođeš u
pećinu. I ja bih to znala.
 — Pametna moja! — pohvali je Tegumaj. — To je sasvim tačno, ali čekaj
malo. Vidim jednu nezgodu. So znači „dođi da ručaš“, ali šo znači motke za
sušenje na koje vešamo kože da se suše.
— Odvratne motke! — lјutnu se Tafi. — Ne volim da pomažem da se one
teške, zagušlјive i dlakave kože obese na njih. Kad bi nacrtao zmiju i jaje, pa
ja mislila da to znači da je ručak gotov i vratila se iz šume i videla da nije to,
nego da moram da pomognem mami da obesi kože na motke, šta bih radila?
— Ljutila bi se, a i mama bi se lјutila. Moramo nacrtati novu sliku za šo.
Moramo nacrtati šarenu zmiju koja sikće ššš, a pravićemo se da ona obična
zmija sikće ssss.
— Ne znam da li bih umela da nacrtam šare — reče Tafi. — A ako bi se ti
žurio, možda bi ih izostavio, pa bih ja mislila da je so, a u stvari bi bilo šo, pa
bi me mama svejedno uhvatila.
To ne bi valјalo! Mislim da je najbolјe da nacrtamo samo one odvratne
visoke motke, da bismo bili sasvim sigurni. Ja ću ih nacrtati ispred onog
jajastog zvuka. Mamina motka, tvoja motka i moja motka. Evo!

slika 10

Tafi je nacrtala ovo (slika 10).

Možda je to najsigurnije. Baš i liči na one naše tri motke za sušenje kože
— reče tata smejući se. — Učiniću nov znak u kome će biti i motke za sušenje
kože i šaranov rep. Reći ću šuj. To je na jeziku Tegumaja „koplјe“, Tafi.
Tata opet stade da se smeje.
— Nemoj da mi se smeješ — prekori ga Tafi, setivši se svog pisma u
slikama i onog blata u neznančevoj kosi. — Ti to nacrtaj, tata.
— Ovog put neće biti ni dabrova ni bregova, je li? — reče tata ozbilјno. —
Samo ću nacrtati ono slomlјeno koplјe.
Tata je nacrtao ovo (slika 11).

slika 11

— Čak ni mama ne bi mogla to pogrešno da protumači kao da me je neko

ubio — reče zadovolјno. — Molim te, nemoj da to spominješ, tata. Odmah mi
je neprijatno. Učini još neke zvuke. Baš lepo napredujemo.
Hm! — reče Tegumaj, pogledavši uvis. — Reći ćemo šon. To znači nebo.
Tafi nacrta motke za sušenje kože i onaj jajasti zvuk. Zatim stade.
— Moramo napraviti novu sliku za taj zvuk na kraju, je li? — upita tatu.
— Šon... šon-n-n-n! — otegnu tata zamišlјeno da bi dobio što bolјu sliku
tog zvuka. — Podseća me na nan, što na jeziku Tegumaja znači, „balvan preko
vode“.
— Nacrtajmo šaranova usta za ono a, i po jedan balvan sa svake strane za
to n — predloži Tafi brzo.

slika 12
 — To ne bi valјalo — odgovori tata. — Nama samo treba n, pa bi nas
šaranova usta u sredini J samo bunila. Šon... šon... šon! Znam šta ćemo.
Napravićemo dve ko bajagi obale i jedan ko bajagi balvan preko njih, da
pokažemo da voda neće odneti taj balvan. Evo ovako.
On je nacrtao ovo (slika 12).
O, fino! — uzviknu Tafi crtajući novi zvuk ajkulinim zubom. — Baš je lep
zvuk. Nastavi, tata.

slika 13

Tata je crtao, a ruka mu je podrhtavala od uzbuđenja. Nije stao dok nije

nacrtao ovo (slika 13).
— Nemoj da gledaš gore, Tafi, — reče. — Pokušaj da odgonetneš šta to
znači na jeziku Tegumaja. Ako to učiniš, otkrili smo onu tajnu.
— Motke... jaje... balvan preko vode ... šaranov rep i šaranova usta —
nabrajala je Tafi. — Šon-ua. Nebo-voda (kiša).
Utom joj kap kiše pade na ruku, jer se nebo naoblačilo.
— Gle, tata, kiša pada. Da li si to hteo da mi kažeš?
— Naravno! — odgovori tata veselo. — To sam ti rekao a da uopšte nisam
progovorio, je li?
Mislim da bih to ubrzo znala, ali ona kap kiše potvrdila mi je sasvim
pouzdano šta si hteo da kažeš. Od sada ću to upamtiti. Šonua znači kiša, ili
„padaće kiša“. O, tata! — uzviknu, pa skoči i zaigra oko njega. — Recimo da si
ti otišao pre nego što sam se ja probudila, a u čađi na zidu nacrtao si šonua,
znala bih da će padati kiša i uzela bih svoju kapulјaču od dabrovog krzna. Što
bi se mama iznenadila!
I Tegumaj skoči i zaigra sa svojom Tafi. (Tada tatama nije smetalo tako
nešto.)
— To još nije sve! To još nije sve! — pevušio je, skačući gore-dole. —
Recimo da sam ti hteo reći da neće biti mnogo kiše i da treba da dođeš na
reku, šta bismo nacrtali? To najpre reci jezikom Tegumaja.
— Šon-ua-las, ua maru. (Nebo-voda stati. Reka dođi.) Što je tu puno novih
zvukova! Ne znam kako da ih sve nacrtamo.
— Ali ja znam... ja znam — zapeva Tegumaj. — Pazi još samo malo, Tafi, pa
će biti dosta za danas. Šon-ua već imamo, je li? Ali las valјa naći. La-la-la! —
ponavlјao je i mahao ajkulinim zubom.
— Na kraju je ona siktava zmija, a ispred nje su šaranova usta... as-as-as.
Treba nam samo L — reče Tafi.
Znam, ali treba da napravimo L. Mi smo prvi na svetu koji su to ikad
pokušali, Tafimaj moja!
— E, — reče Tafi zevajući, jer je bila dosta umorna — las znači i
„prekinuti“ i završiti“, kao i „stati“, je li?
— Tako je — odgovori Tegumaj. — Ua-las znači da u posudi nema vode
mami za kuvanje... i to baš kad sam ja krenuo u lov.
— A šuj-las znači da si prebio koplјe. Da sam se samo setila toga, umesto
što sam neznancu crtala smešne slike dabrova!
— La! La! La! — ponavlјao je Tegumaj, mašući rukama i mršteći se. — O,
bestraga mu glava!
Mogla sam da nacrtam šuj bez muke — nastavi Tafi. — Nacrtala bih ti
koplјe sasvim polomlјeno... ovako!

slike 14,15 i 16

I nacrtala je (sl 14).

— Baš to mi i treba! — uzviknu Tegumaj. — To je pravo L, nema šta. I
sasvim je drugačije od ostalih znakova.
Zatim je nacrtao (slika 15).
— Sada ua. O, to smo već nacrtali. Ostaje nam maru. M-m-m. M sasvim
zatvori usta, je li? Nacrtaćemo zatvorena usta, ovako.
I nacrtao je (slika 16).
— Zatim dolaze otvorena šaranova usta. To je ma-ma-ma! Ali, šta ćemo s
onim rrrrr, Tafi?
— Zvuči mi nekako hrapavo i nazublјeno, baš kao tvoja testera od
ajkulinog zuba kad režeš dasku za čamac — odgovori Tafi.
— Hoćeš da kažeš da je sav hrapavih rubova, ovako? — upita Tegumaj.
Zatim nacrta (slika 17).

slika 17

— Baš tako — odgovori Tafi. — Ali nisu nam potrebni toliki zubi; stavi
samo dva.
— Staviću samo jedan-reče Tegumaj. — Ako ova naša igra postane ono što
ja mislim, ukoliko nam slike zvukova budu jednostavnije, utoliko bolјe za
sve.
I nacrtao je (slika 18).

slika 18

— Najzad ga imamo! — uzviknu Tegumaj, igrajući na jednoj nozi, —

Nanizaću ih jednu do druge, kao ribu.
 — Da li bi trebalo da između svake reči stavimo komadić drveta, ili nešto
slično, da se ne trlјaju jedna o drugu i ne guraju, kao što to činimo šaranima?
— Ostaviću mesta za to — odgovori tata.

slika 19

Zatim ih vrlo uzbuđeno nacrta sve do jednog, bez zastoja, na velikom,

čistom komadu brezove kore (slika 19).
— Šon-ua-las ua-maru — pročita Tafi zvuk po zvuk.
— To je dosta za danas — reče Tegumaj. — Osim toga, već si se umorila,
Tafi. Ne smeta, dušo. Sutra ćemo dovršiti, pa će nas lјudi spominjati mnogo
godina pošto i najveća od ovih stabala koja vidiš završe na ognjištu.
Otišli su kući, pa je Tegumaj seo s jedne strane vatre, a Tafi s druge, i celo
veče su crtali ua i smejali se, dok mama na kraju nije rekla:
— Tegumaje, zaista si gori od moje Tafi.
— Molim te, nemoj da se lјutiš — zamoli je Tafi. — To je samo naše tajno
iznenađenje, mamice, a objasnićemo ti sve čim bude gotovo; ali, molim te da
me sada ne ispituješ o tome, zato što bih onda morala da ti kažem šta je.
I tako je mama nije ispitivala. Rano ujutro Tegumaj ode na reku da
smišlјa nove slike zvukova. Kad je Tafi ustala, videla je ua-las (voda završiti,
odnosno nema vode) ispisano komadom ćumura na velikoj kamenoj posudi
za vodu ispred pećine.
— Hm, — lјutnu se Tafi — ovi zvuci u slikama mogu da budu i dosadni!
Tata baš kao da je sam došao ovamo i rekao mi da mami donesem vode za
kuvanje.
Uzela je kofu od kore, pa sa izvora iza pećine donela vodu i napunila
posudu. Zatim je otrčala na reku i tatu povukla za levo uvo — ono za koje je
smela da ga povuče kad je bila dobra.
Da nacrtamo i sve ostale zvukove — reče tata zadovolјno.
Taj dan bio je vrlo uzbudlјiv, sa divnim ručkom u podne, a dva puta su se
uhvatili za ruke i igrali od sreće. Kad su došli do zvuka t, Tafi je rekla da i
njeno ime i tatino i mamino počinje tim zvukom, pa bi trebalo da nacrtaju
neku vrstu porodične slike: njih troje kako se drže za ruke. Nije bilo teško da
to nacrtaju jedanput-dvaput, ali kad je trebalo da to učine šest-sedam puta,
Tafi i Tegumaj pazili su sve manje i manje na crtež, dok od zvuka t na kraju
nije ostalo samo doručje i tanak Tegumaj koji je ispružio ruke da se Tafi i
Tegumaj uhvate za njih. Na ovim trima slikama donekle ćete videti kako je to
ispalo (slike 20, 21 i 22).

slike 20, 21, 22

Mnoge druge slike bile su suviše lepe da bi pokušali da ih nacrtaju,

pogotovo pre ručka; ali kako su ih crtali i crtali po komadima brezove kore,
postajale su sve jednostavnije i lakše, dok na kraju čak i Tegumaj nije rekao
da im ne može naći neku manu.

slike 23, 24, 25

Onu siktavu zmiju okrenuli su na drugu stranu za zvuk z, ali Tafi nije bila
baš sasvim sigurna da te dve slike neće pobrkati, pa je rekla neka z budu dve
zmijice okrenute na drugu stranu i neka se drže za rep (slika 23). Za zvuk e
napravili su samo kovrdžicu, zato što se tako često utrpavala u svaku reč
(slika 24); a za zvuk d nisu nacrtali dabra (zbog one zbrke sa dabrovima i
neznancem) nego dabrovu kuću kako viri iz vode (slika 25) što je još lakše
nacrtati, zaklјučila je Tafi zadovolјno. Za zvuk p napravili su prečagu, a kako
prečaga nije mogla da stoji sama, podbočili su je štapom na krajevima (slika
26).
Ta slika bila je tako laka, pa im se tako dopala, da su za zvuk g
jednostavno odbacili jedan štap (slika 27), a za zvuk h odbacili prečagu i
prekrstili štapove (slika 28). Za zvuk k, koji je tako sličan zvuku h, uzeli pola
h i jedan štap (slika 29) i tako dalјe i tako dalјe, sve dok nisu nacrtali sliku
svih zvukova koji su im bili potrebni i tako stvorili azbuku, od početka do
kraja.

slike 26, 27, 28, 29

Posle hilјade i hilјade godina, i posle hijeroglifa, klinastog pisma, runskog

pisma, kukastog i verigastog pisma i žvrlјavog, drlјavog, mrlјavog pisma i
svakakvog škrabanja koje su nazivali pismima (jer vračevi i čarobnjaci i vešci
i ćiribu-ćiribari uvek vole da sole pamet bolјima od sebe), ona lepa, stara i
sasvim razumlјiva azbuka — a, b, v, g, d i tako dalјe — vratila se svom prvom
obliku, da je sva najmanja deca svih tata i mama uče kad dovolјno odrastu.
Ali ja se sećam Tegumaja Bopsulaja i Tafimaje Metalumaje i Tešumaje
Tevindrove, Tafine drage mamice, i svih tih minulih dana. I bilo je to tako,
baš tako davno, davno, na obalama velikog Vagaja!
 RAK KOJI SE IGRAO MOREM

Pre dalekih i davnih vremena, o najmilija moja, bilo je vreme samih

početaka. To je bilo u dane kad je najstariji čarobnjak sve spremao. Najpre je
spremio zemlјu, zatim more, a onda je svim životinjama rekao da mogu da
izađu i igraju se. Životinje su upitale:
— Čarobnjaku najstariji, šta da se igramo?
A on je odgovorio:
— Pokazaću vam šta da se igrate.
Uzeo je slona — koliko god je slonova bilo — i rekao:
— Igraj se da si slon.
A slon, koliko god je slonova bilo, igrao se da je slon.
Uzeo je dabra — koliko god je dabrova bilo — i rekao:
— Igraj se da si dabar.
A dabar, koliko god je dabrova bilo, igrao se daje dabar.
Uzeo je kravu — koliko god je krava bilo — i rekao:
— Igraj se da si krava.
A krava, koliko god je krava bilo, igrala se da je krava.
Uzeo je kornjaču — koliko god je kornjača bilo — i rekao:
— Igraj se da si kornjača.
A kornjača, koliko god je kornjača bilo, igrala se da je kornjača.
Jedno po jedno, uzeo je sve životinje i ptice i ribe i rekao im šta da se
igraju.
Predveče, kad lјudi i životinje postaju nestrplјivi i umorni, dođe čovek sa
svojom rođenom devojčicom kćerčicom, jeste, sa svojom rođenom najmilijom
devojčicom kćerčicom na ramenu, i upita:
— Kakva je to igra, najstariji čarobnjače? A čarobnjak odgovori:
— Sine Adamov, ovo je igra samog početka, a ti si suviše pametan za ovu
igru.
 Čovek mu mahnu rukom i odgovori:
— Jeste, ja sam suviše pametan za tu igru, ali pazi pa učini da me sve
životinje slušaju.
Dok su oni razgovarali, rak Pau Ama, na koga je došao red u toj igri,
pobegao je u more, rekavši u sebi:
„Igraću se svoje igre sam u dubokom moru i nikada neću slušati tog sina
Adamovog.“
Niko ga nije video kada je pobegao, osim devojčice kćerčice koja je sedela
na čovekovom ramenu. Igra je išla dalјe sve dok i poslednja životinja nije
dobila svoje naređenje, pa najstariji čarobnjak obrisa sitnu prašinu sa svojih
ruku i krenu po svetu da vidi kako se životinje igraju.
Ode na sever, najmilija moja, i vide slonove kako klјovama kopaju i
nogama udaraju po lepoj, novoj i čistoj zemlјi koja je bila spremlјena za njih.
— Kun? — upita koliko god je slonova bilo, što je značilo „Je li ovako
dobro?“
— Pajah kun — odgovori najstariji čarobnjak, što je značilo „Sasvim je
dobro.“
Zatim najstariji čarobnjak dunu svojim dahom po krupnom kamenu i
gomilama zemlјe koje su slonovi iskopali, pa se to pretvori u velike planine
Himalaji, koje možeš naći na geografskoj karti.
Ode na istok i nađe krave kako pasu na pašnjaku koji je bio spremlјen za
njih. Krave jezikom obuhvate celu šumu u jedan zalogaj, progutaju je i
sedoše da preživaju.
— Kun? — upitaše krave.
— Pajah kun — odgovori najstariji čarobnjak.
Zatim dunu dahom po zemlјištu koje su one ogolele i onom na koje su
sele, te jedno postade velika Indijska pustinja, a drugo pustinja Sahara, i
možeš ih naći na geografskoj karti.
Ode na zapad i nađe dabrove kako prave branu preko ušća širokih reka
koje su bile spremlјene za njih.
— Kun? — upitaše dabrovi.
— Pajah kun — odgovori najstariji čarobnjak. Zatim dunu dahom po
oborenom drveću i mirnoj vodi, pa od toga postade močvara u Floridi, i
možeš je naći na geografskoj karti.
Odatle ode na jug i nađe kornjače kako nogama kopaju po pesku, koji je
bio spremlјen. Pesak i kamenje leteli su vazduhom i padali daleko u more.
 — Kun? — upitaše kornjače.
— Pajah kun — odgovori najstariji čarobnjak. I tu dunu dahom po onom
pesku i kamenju, koji su pali u more, pa od njih postadoše prelepa ostrva
Borneo, Celebes, Sumatra, Java i ostala ostrva Malajskog arhipelaga, i možeš i
njih naći na geografskoj karti!
Posle svega najstariji čarobnjak srete čoveka na obalama reke Perak i
doviknu mu:
— Oj, sine Adamov, slušaju li te sve životinje ?
— Slušaju — odgovori čovek.
— Sluša li te cela zemlјa?
— Sluša — opet će čovek.
— Sluša li te celo more?
— Ne sluša — odgovori čovek. — Jedanput danju i jedanput noću more
poteče uz reku Perak i rečnu vodu potisne u šumu, pa mi poplavi kuću, a
onda opet jedanput danj i jedanput noću ono poteče niz reku i povuče svu
vodu za sobom, pa ostane samo blato, i čamac mi prevrne na bok. Da li je to
igra koju si mu rekao da se igra?
— Nije — odgovori najstariji čarobnjak. — To je neka nova i loša igra.
— Pogledaj! — uzviknu čovek.
Tek što to reče, veliko more stisne se uz reku Perak, pritiskujući je pred
sobom dok se nije prelila kilometre i kilometre po tamnoj šumi i poplavila
čovekovu kuću.
— Ovo ne valјa, — reče najstariji čarobnjak — uzmi čamac, pa ćemo videti
ko se to igra morem.
Seli su u čamac, a sa njima i devojčica kćerčica. Čovek je uzeo svoj krivi,
talasasti bodež (kris), oštar kao vatra živa i otisnuli se na reku Perak. Zatim
more poče da se povlači i povlači, pa čamac povuče iz ušća reke Perak, pored
Selangora, pored Malake, Sinvapura, sve dalјe i dalјe, do ostrva Bintang, kao
da ga vuče na kanapu.
Onda najstariji čarobnjak ustade i viknu:
— Oj, životinje, ptice i ribe koje sam uzeo u ruke na samom početku i
naučio igri koje treba da se igrate, ko se od vas igra, morem?
Sve životinje, ptice i ribe odgovoriše u glas:
— Najstariji čarobnjače, igramo se igre koju si nas ti naučio da se igramo...
i mi i deca naše dece. Ali, nijedno od nas ne igra se morem.
 Utom i mesec, krupan i pun, izroni nad vodom, pa najstariji čarobnjak
upita pogrblјenog starca što sedi na mesecu i upreda kanap za pecanje u nadi
da će jednom njime upecati zemlјu:
— Oj, ribaru na mesecu, da li se to ti igraš morem?
— Ne igram se — odgovori ribar. — Upredam kanap kojim ću jednoga
dana upecati zemlјu; ali ne igram se morem.
I ribar nastavi da upreda svoj kanap.
Na mesecu je i pacov koji uvek izgrize kanap starog ribara, svaki put kad
ga ribar uprede, pa ga najstariji čarobnjak upita:
— Oj, pacove na mesecu, da li se to ti igraš morem?
A pacov odgovori:
— Suviše sam zauzet grickanjem kanapa koji ovaj stari ribar uprede. Ja se
ne igram morem.
I pacov nastavi da gricka onaj kanap.
Onda devojčica kćerčica diže svoje svetlosmeđe ručice sa lepim
narukvicama od belih školјkica i reče:
— O najstariji čarobnjače, dok je moj tata razgovarao s tobom na samom
početku, a ja mu sedela na ramenu i gledala životinje koje si učio kako da se
igraju, jedna životinja je neposlušno pobegla u more pre nego što si je naučio
kako da se igra.
A najstariji čarobnjak odgovori:
— Što su pametna deca koja vide a ćute! Kako je ta životinja izgledala?
Devojčica kćerčica odgovori:
— Bila je okrugla i plјosnata, a oči su joj bile na drškama i išla je sa strane,
ovako, i leđa su joj bila pokrivena jakim oklopom.
Na to najstariji čarobnjak reče:
— Što su pametna deca koja govore istinu! Sad znam kuda je Pau Ama
otišao. Daj mi to veslo!
On uze veslo u ruke, ali nije morao da vesla jer je voda stalno tekla pored
svih ostrva, dok nisu došli do mesta zvanog pusat tasek — srce mora — gde je
ona velika rupa što vodi dole u srce zemlјe, a u toj rupi raste ono čudesno
drvo pauh jangi, na kome rastu čarobni orasi bliznaci. Tamo najstariji
čarobnjak gurnu ruku dole, sve do ramena, u duboku toplu vodu i pod žilama
čudesnog drveta napipa široka leđa raka Paua Ame. Kako ga dodirnu, Pau
Ama leže na dno, a more se diže, kao voda u bokalu kad u nju staviš šaku.
 — Aha! — uzviknu najstariji čarobnjak. — Sad znam ko se to igra morem,
— reče, pa viknu dole u dubinu: — Šta to radiš, Pau Ama?
Pau Ama, duboko dole pod morem, odgovori:
— Jedanput danju i jedanput noću izađem da tražim hranu. Jedanput
danju i jedanput noću vraćam se ovamo. Ostavi me na miru.
Na to najstariji čarobnjak reče:
— Slušaj, Pau Ama. Kad izađeš iz svoje pećine, more poteče dole u pusat
tasek i sve obale svih ostrva ostanu suva, pa ribice umro i radža Mojang
Kaban, kralј slonova, uprlјa noge blatom. Kad se ti vratiš i sedneš u pusat
tasek, more se digne i prekrije dobru polovinu ostrva i poplavi čovekovu
kuću, a usta radže Abdulaha, kralјa krokodila, budu puna slane vode.
Pau Ama, duboko dole pod morem, se nasmeja i odgovori:
— Nisam ni znao da sam tako važan. Odsada ću izlaziti sedam puta na dan,
pa more nikad neće biti mirno.
A najstariji čarobnjak odgovori:
— Ne mogu te naterati da se igraš igre koje je trebalo da se igraš, Pau
Ama, zato što si mi pobegao na samom početku; ali, ako se ne bojiš, izađi da
porazgovaramo o tome.
— Ja se ne bojim — odgovori Pau Ama i izroni na površinu mora, na
mesečini.
Niko na svetu nije bio tako velik kao Pau Ama, jer on je bio kralј svih
rakova. Nije bio običan rak, nego džinovski rak. Jednom stranom svoga
golemog oklopa dodirivao je obalu u Saravaku, a drugom obalu u Pahangu, a
bio je viši od dima tri vulkana! Kako je izranjao kroz granje čudesnog drveta,
otkinuo je jedan od onih velikih plodova bliznaka, onih čarobnih oraha sa
dvostrukim jezgrom koje lјude podmlade. Devojčica kćerčica videla je kako
taj plod poskakuje pored čamca, počela da mu dubi mekano jezgro zlatnim
makazicama.
— E, — reče čarobnjak — učini neku čaroliju, Pau Ama, da dokažeš da si
zbilјa važan.
Pau Ama zakoluta očima i mahnu nogama, ali samo uskomeša more, jer
iako je bio džinovski rak, nije bio ništa drugo nego rak. Najstariji čarobnjak
se nasmeja.
— Ipak nisi tako važan, Pau Ama, — reče. — , Da ja pokušam.
I napravi čaroliju prstom leve ruke, i o čuda neviđena, najmilija moja,
tvrdi, plavo-zeleni oklop Paua Ame spade, kao što lјuska spadne sa
kokosovog oraha, i Pau Ama ostade sav mekan, mekan kao račići koje
ponekad nađeš na obali, najmilija moja.
— Zbilјa si vrlo važan — reče najstariji čarobnjak. — Da ovom čoveku
kažem da te poseče svojim nožem? Da pošalјem po radžu Mojanga Kabana,
kralјa slonova, da te probode svojim klјovama? Ili da pozovem radžu
Abdulaha, kralјa krokodila, da te ujede?
Pau Ama se pokunji i odgovori:
— Sramota me je! Vrati mi moj tvrdi oklop i pusti me da se vratim u pusat
tasek, pa ću izlaziti samo jedanput danju i jedanput noću po hranu.
Najstariji čarobnjak zavrte glavom.
— Ne, Pau Ama, — reče — neću ti vratiti tvoj oklop, jer ćeš postati veći,
oholiji i jači i možda zaboraviti šta si obećao, pa ćeš se opet igrati morem.
Pau Ama zakuka:
— Šta da radim? Tako sam velik da mogu da se sakrijem samo u pusatu
taseku, a ako odem na neko drugo mesto, sav mekan kao što sam sad, poješće
me ajkule i morski psi. Ako odem i u pusat tasek, sav ovako mekan kao što
sam sad, iako bih možda bio bezbedan, nikad ne bih smeo da izađem po
hranu, pa bih umro.
Zatim tužno stade da maše nogama i jauče.
— Slušaj, Pau Ama, — reče najstariji čarobnjak — ne mogu te naterati da
se igraš igre koje je trebalo da se igraš, jer si mi pobegao na samom početku.
Ali, ako hoćeš, mogu učiniti da svaki kamen, svaka rupa i svaki čuperak trave
u moru budu bezbedni tebi i tvojoj deci zauvek u pusat tasek.
Pau Ama odgovori:
— To je dobro, ali još se nisam odlučio. Pogledaj, eto, čoveka koji je
razgovarao s tobom na samom početku. Da ti on nije privukao pažnju ne bi
mi dosadilo da čekam i ne bih pobegao, pa se sve ovo ne bi ni dogodilo. Šta će
on učiniti za mene?
Čovek odgovori:
— Ako hoćeš, učiniću čaroliju da i ti i tvoja deca budete kod kuće i u
dubokoj vodi i na suvoj zemlјi... tako ćete moći da se sakrijete i na kopnu i na
moru.
Pau Ama reče:
— Još se nisam odlučio. Pogledaj, tu je devojčica koja me je videla kako
bežim na samom početku. Da je to tada rekla, najstariji čarobnjak pozvao bi
me da se vratim, pa se sve ovo ne bi ni dogodilo. Šta će ona učiniti za mene?
 Devojčica kćerčica odgovori:
— Ovaj orah što jedem mnogo je dobar. Ako hoćeš, učiniću čaroliju i daću
ti ove makazice, koje su vrlo oštre i jake, pa će te i ti i tvoja deca moći da
ovako jedete kokosove orahe po ceo dan kad izađete iz mora na kopno, a
moći će te i da sebi iskopate pusat tasek sopstvenim makazicama kad u blizini
nema kamena ili rupe; kad je zemlјa suviše tvrda, uz pomoć ovih istih
makazica moći ćete da se popnete na drvo.
Pau Ama odgovori:
— Još se nisam odlučio, jer ovakvom mekanom kao što sam sada, ti darovi
mi ne bi pomogli. Vrati mi moj oklop, o najstariji čarobnjače, pa ću se igrati
tvoje igre.
Najstariji čarobnjak reče:
— Vratiću ti ga, Pau Ama, za jedanaest meseci u godini, ali dvanaestog
meseca u godini oklop će ti opet omekšati da tebe i svu tvoju decu podseti da
mogu da činim čarolije i držim te poniznim. Jer ako budeš mogao da se
krećeš i pod vodom i po kopnu, vidim da ćeš se suviše osmeliti; a ako budeš
mogao da se penješ po drveću i razbijaš orahe i kopaš rupe svojim
makazicama, postaćeš suviše lakom.
Na to se Pau Ama malko zamisli i odgovori:
— Odlučio sam se! Primam sve te darove.
Onda najstariji čarobnjak učini čaroliju desnom rukom, sa svih pet prstiju
desne ruke, i gle čuda neviđena, najmilija moja, Pau Ama poče da se
smanjuje, i smanjuje, i smanjuje, dok na kraju od njega ne ostade samo mali
zeleni rak. Plivao je pored čamca i sitnim glasićem vikao:
— Daj mi makazice!
Devojčica kćerčica izvadi ga i stavi na dlan svoje mrke ručice i spusti na
dno čamca, pa mu dade svoje makazice, a on ih uze majušnim rukama i stade
da maše njima, otvarajući ih i zatvarajući i šklјocajući njima, pa reče:
— Mogu da jedem orahe. Mogu da razbijam lјuske. Mogu da kopam rupe.
Mogu da se penjem na drveće. Mogu da dišem na suvom vazduhu i mogu da
nađem bezbedan pusat tasek pod svakim kamenom. Nisam ni znao da sam
tako važan. Kun? (Je li ovo dobro?)
— Pajah kun — odgovori najstariji čarobnjak, pa se nasmeja i blagoslovi
ga.
A mali Pau Ama odgega se preko ruba čamca i bućnu u vodu. Bio je tako
majušan da je mogao da se sakrije ispod nekog suvog lista na kopnu, ili u
praznu školјku na dnu mora.
— Jesam li to dobro učinio ? — upita najstariji čarobnjak.
— Jesi — odgovori čovek. — Ali sad se moramo vratiti u Perak, a do tamo
treba mnogo veslati. Da smo pričekali da Pau Ama izađe iz pusat taseka i vrati
se kući, voda bi nas sama odnela tamo.
— Ti si lenj — prekori ga najstariji čarobnjak.
— Zato će ti i deca biti lenja. Potomci će ti biti najlenji narod na svetu i
zvaće se Malajci... što znači „mnogo lenj narod“ — reče najstariji čarobnjak,
pa diže ruku put meseca i zovnu: — Oj, ribare na mesecu, evo čoveka suviše
lenjog da odvesla kući. Odvuci mu čamac svojim kanapom za pecanje.
— Ne — usprotivi se čovek. — Ako ću biti lenj celog svog života, neka more
zauvek radi za mene dva puta dnevno. Tako neću morati da veslam.
Najstariji čarobnjak se nasmeja i odgovori:
— Pajah kun (to je dobro).
Onda pacov na mesecu prestade da gricka onaj kanap za pecanje, pa ribar
spusti kanap sve do površine mora i povuče celo duboko more, pored ostrva
Bintang, Singapura, Malake i Selangora, dok čamac opet ne uđe u ušće reke
Perak.
— Kun? — upita ribar na mesecu.
— Pajah kun — odgovori najstariji čarobnjak.
— Od sada pazi da more zauvek vučeš dva puta danju i dva puta noću,
tako da malajski ribari ne moraju da veslaju. Ali, pazi i da ga ne vučeš suviše
jako, inače ću ti učiniti čaroliju, kao što sam učinio Pau Ami.
Zatim su svi otplovili uz reku Perak i otišli da spavaju, najmilija moja.
A sad slušaj i pazi!
Od toga dana do dana današnjeg mesec uvek vuče more gore-dole i stvara
ono što mi zovemo plima i oseka. Ponekad ribar na mesecu vuče malko
prejako, pa imamo najviše plime, a ponekad vuče malko preblago, pa imamo
najniže plime; ali uglavnom dobro pazi šta radi, zbog najstarijeg čarobnjaka.
A Pau Ama? Kad odeš na obalu, videćeš kako svi potomci Paua Ame prave
sebi male pusate taseke pod svakim kamenom i žbunićem morske trave;
videćeš ih kako mašu svojim makazicama, a u nekim krajevima sveta stvarno
žive na kopnu i penju se na kokosove palme i jedu kokosove orahe, baš kao
što je to ona devojčica kćerčica obećala. Api jedanput godišnje svi Paua Ame
moraju da stresu tvrdi oklop sa sebe i budu mekani — da se podsete šta je
najstariji čarobnjak mogao da učini. I zato nije u redu da ubijamo ili hvatamo
potomke Paua Ame samo zato što je Pau Ama bio glupo drzak u ono
pradavno vreme.
O, da ne zaboravim! Potomci Paua Ame ne vole da ih izvadimo iz njihovih
malih pusata taseka i donesemo kući u teglicama za turšiju. Zato te uštinu
svojim makazicama, a tako ti i treba!
 MAČKA KOJA JE IŠLA SAMA

Pazi i slušaj, jer ovo se dogodilo, o najmilija moja, kad su domaće

životinje bile divlјe: pas, konj, krava, ovca i svinja, prosto neverovatno divlјe.
Krstarili su vlažnom divlјom šumom, divlјi i samotni. Ali, mačka je bila
najviše divlјa od svih životinja. Išla je sama i ni sa kim se nije družila, a sva su
joj mesta bila jednaka.
Razume se, tada je i čovek bio divlјi, strašno divlјi. Nije čak ni hteo da
bude pitom, sve dok nije sreo ženu i ona mu rekla da ne voli da živi njegovim
divlјim životom. Izabrala je lepu suvu pećinu, umesto hrpe vlažnog lišća, da u
njoj spavaju, a pod pećine posula čistim peskom, u dnu pećine naložila lepu
vatru i preko ulaza u pećinu obesila suvu kožu divlјeg konja, s repom nadole,
i rekla:
Obriši noge, dušo, kad ulaziš, pa ćemo voditi svoje domaćinstvo.
Te večeri, najmilija moja, jeli su: divlјu ovčetinu pečenu na vrelom
kamenju, začinjenu divlјim belim lukom i divlјom paprikom, divlјu patku
nadevenu divlјim pirinčem, divlјim peršunom i divlјim pečurkama; i
moždinu iz kostiju divlјeg goveda; i divlјe trešnje i divlјe narove. Posle toga
čovek leže ispred vatre da spava, vrlo srećan, a žena ostade da sedi češlјajući
kosu. U neko doba noći uze kost od ovčije plećke, onu veliku i plјosnatu
lopaticu, zagleda se u čudesne šare na njoj, pa nabaca još drva na vatru. I
učini čaroliju otpevušivši prve čarobne reči na svetu.
Napolјu, u vlažnoj i divlјoj šumi, sve divlјe životinje okupiše se i zagledaše
u onu vatru u dalјini čudeći se šta li to znači.
Divlјi konj prvi udari svojim divlјim kopitom o divlјu zemlјu i upita:
— O prijatelјi moji, o neprijatelјi moji, zašto su čovek i žena napravili onu
veliku svetlost u onoj velikoj pećini i koje će nam zlo to doneti?
Divlјi pas diže svoj divlјi nos i oseti miris one pečene ovčetine, pa
odgovori:
— Idem tamo da vidim, pogledam i kažem; jer čini mi se da je to dobro.
Mačko, pođi sa mnom.
— Jok! — odbrusi mačka. — Ja sam mačka koja ide sama i sva su mi mesta
jednaka. Neću da idem.
— Kad je tako, više nikada nećemo biti prijatelјi — odgovori pas i otrča
put pećine.
Ali, kad je malo odmakao, mačka reče samoj sebi:
— Sva su mi mesta jednaka. Zašto da i ja ne idem, vidim, pogledam, i
odem, kad god to hoću?
I tako stade da se šunja za divlјim psom, tiho, vrlo tiho, i sakri se tamo
odakle je mogla da sve čuje.
Došavši do ulaza u pećinu, divlјi pas njuškom podiže onu suvu konjsku
kožu i stade da njuška primamlјiv miris one pečene ovčetine. Žena, gledajući
u onu lopaticu, čula ga je, nasmeja se i reče:
— Evo prvog. Divlјi stvore iz divlјe šume, šta hoćeš?
Divlјi pas odgovori:
— O neprijatelјice moja i ženo neprijatelјa moga, šta to tako lepo miriše u
divlјoj šumi?
Žena uze kosku od pečene ovčetine, baci je divlјem psu i reče:
— Divlјi stvore iz divlјe šume, probaj i okusi.
Divlјi pas stade da glođe kosku; bila je ukusnija od ičega što je do tada jeo,
i reče:
— O neprijatelјice moja i ženo neprijatelјa moga, daj mi još jednu.
Žena odgovori:
— Divlјi stvore iz divlјe šume, pomozi mom čoveku da lovi po danu i čuvaj
ovu pećinu po noći, pa ću ti dati kostiju od pečenja koliko god hoćeš.
— Aha! — reče mačka, slušajući. — To je mnogo pametna žena, ali nije
tako pametna kao ja.
Divlјi pas otpuza u pećinu, pa položi glavu ženi na krilo i reče.
— O prijatelјice moja i ženo prijatelјa moga, pomagaću tvom čoveku da
lovi danju, a noću ću ti čuvati pećinu.
— Aha! — opet će mačka, slušajući. — To je vrlo glup pas.
I vrati se natrag vlažnom i divlјom šumom, mašući svojim divlјim repom,
idući svojim divlјim i usamlјenim putem. Ali nikome ni reč ne reče.
Čovek, pošto se probudi, upita:
— Šta divlјi pas radi tu? A žena odgovori:
— Ime mu više nije divlјi pas, nego prvi prijatelј, jer će nam to biti zauvek,
zanavek i doveka. Povedi ga sa sobom kad ideš u lov.
Sledeće večeri žena stavi veliki zeleni naramak sveže trave sa vodenih
livada i osuši je kod vatre. Trava dobi miris mladog sena, a zatim sede na ulaz
u pećinu i od konjske kože isplete ular i zagleda se u kost od ovčije plećke, u
onu veliku i široku lopaticu i učini čaroliju, otpevušivši druge čarobne reči
na svetu.
Napolјu, u divlјoj šumi, sve su se divlјe životinje čudile šta se dogodilo sa
divlјim psom, pa divlјi konj prvi udari nogom u divlјu zemlјu i reče:
— Idem da vidim i kažem vam zašto se divlјi pas nije vratio. Mačko, pođi
sa mnom.
Jok! — odbrusi mačka. — Ja sam mačka koja ide sama i sva su mi mesta
jednaka. Neću da idem.
Ali, ipak je pratila divlјeg konja, tiho, vrlo tiho, i sakrila se tamo odakle je
sve mogla da čuje.
Kada je videla divlјeg konja kako se sapliće i spotiče na svoju dugačku
grivu, žena se nasmeja i reče:
— Evo drugog. Divlјi stvore iz divlјe šume, šta hoćeš?
Divlјi konj odgovori:
— O, moja neprijatelјice i ženo neprijatelјa moga, gde je divlјi pas?
Žena se nasmeja pa uze onu ovčiju lopaticu, zagleda se u nju i reče:
— Divlјi stvore iz divlјe šume, nisi ti došao ovamo po divlјeg psa, nego
zbog one sočne trave.
A divlјi konj, saplićući se i spotičući na svoju dugačku grivu, priznade:
— To je tačno; daj mi je da jedem.
Žena odgovori:
— Divlјi stvore iz divlјe šume, sagni svoju divlјu glavu i nosi ono što ću ti
metnuti oko vrata, pa ćeš tu izvrsnu travu jesti tri puta dnevno.
— Aha! — reče mačka, slušajući. — To je vrlo dovitlјiva žena, ali nije tako
dovitlјiva kao ja.
Divlјi konj saže svoju divlјu glavu, a žena mu natače ispleteni kožni ular
na vrat, pa divlјi konj dunu dah na ženine noge i reče:
— O, gospodarice moja i ženo gospodara moga, biću ti sluga zbog te
izvrsne trave.
— Aha! — reče mačka, slušajući. — To je vrlo glup konj.
 I vrati se kroz vlažnu i divlјu šumu, mašući svojim divlјim repom i idući
svojim divlјim usamlјenim putem. Ali nikome ni reč ne reče.
Kad se čovek i pas vratiše iz lova, čovek upita:
— Šta divlјi konj radi tu? A žena odgovori:
— Ime mu više nije divlјi konj, nego prvi sluga, jer će nas nositi s jednog
mesta na drugo zauvek, zanavek i doveka. Jaši mu na leđima kad ideš u lov.
Sutradan, držeći svoju divlјu glavu visoko da joj se divlјi rogovi ne zakače
u divlјe granje, divlјa krava dođe pred pećinu, a mačka je doprati i sakri se
baš isto kao i pre. Sve se dogodi baš isto kao i pre. Mačka reče isto kao i pre, a
kada divlјa krava obeća da će davati svoje mleko ženi svakog dana u zamenu
za onu izvrsnu travu, mačka se vrati kroz vlažnu i divlјu šumu, mašući svojim
divlјim repom i idući svojim divlјim usamlјenim putem, baš isto kao i pre. Ali,
nikome ni reč ne reče. A kad se čovek, konj i pas vratiše iz lova i čovek upita
isto kao i pre, žena odgovori:
— Ime joj više nije divlјa krava, nego izvor dobre hrane. Ona će nam
davati toplo belo mleko zauvek, zanavek i doveka, a ja ću je paziti dok ti, prvi
prijatelј i prvi sluga lovite.
Sutradan mačka pričeka da vidi hoće li još neka divlјa životinja ići pred
pećinu, ali niko ne mrdnu u vlažnoj i divlјoj šumi, pa mačka ode tamo sama.
Vide ženu kako muze kravu, svetlost vatre u pećini, i oseti miris toplog belog
mleka. Reče mačka:
— O neprijatelјice moja i ženo neprijatelјa moga, gde je divlјa krava?
Žena se nasmeja i odgovori:
— Divlјi stvore iz divlјe šume, vrati se u šumu jer sam uplela kosu i
sklonila čarobnu ovčiju lopaticu, i više nam nisu potrebni ni prijatelјi ni
sluge u pećini. Mačka odgovori:
— Ja nisam prijatelј, a nisam ni sluga. Ja sam mačka koja ide sama i hoću
da dolazim u tvoju pećinu.
Žena upita:
— Zašto, onda, nisi došla sa prvim prijatelјem one prve večeri?
Mačka se mnogo nalјuti i upita:
— Da li me je divlјi pas ogovarao? Na to se žena nasmeja i odgovori:
— Ti si mačka koja ide sama i sva su ti mesta jednaka. Ti nisi ni prijatelј ni
sluga. To si i sama rekla. Idi odavde i idi sama po svim mestima jednakim.
Mačka se napravi kao da joj je žao i upita:
 — Zar nikada ne smem da uđem u pećinu? Zar nikada ne smem da sedim
kod tople vatre? Zar nikada ne smem da pijem toplo belo mleko? Ti si vrlo
pametna i vrlo lepa. Ne treba da si nemilosrdna, čak ni prema mački.
Žena odgovori:
— Znala sam da sam pametna, ali nisam znala da sam lepa. Zato ću se
dogovoriti sa tobom. Ako te bar jedanput pohvalim, moći ćeš da dolaziš u
pećinu.
— A ako me dvaput pohvališ? — upita mačka.
— To nikada neću učiniti, — odgovori žena — ali, ako te dvaput pohvalim,
dozvoliću ti da sediš kod vatre u pećini.
— A ako me pohvališ triput? — opet će mačka.
— To pogotovo nikada neću učiniti, — odgovori žena samouvereno — ali,
ako te nekada triput pohvalim, daću ti da piješ toplo belo mleko tri puta
dnevno zauvek, zanavek i doveka.
Na to mačka izvi leđa i reče:
— Neka zavesa na ulazu u pećinu, vatra u dnu pećine, i tegle za mleko što
stoje kod vatre upamte šta je moja neprijatelјica i žena neprijatelјa moga
rekla.
I ode kroz vlažnu i divlјu šumu, mašući svojim divlјim repom i idući
svojim divlјim usamlјenim putem.
Te večeri kad su se čovek, konj i pas vratili kući iz lova, žena im nije rekla
o svom dogovoru sa mačkom, jer se bojala da im se to neće dopasti.
Mačka ode daleko, daleko od pećine, sakri se u vlažnu i divlјu šumu i
ostade tamo divlјa i samotna vrlo dugo, dok je žena nije sasvim zaboravila.
Samo je slepi miš, onaj mali naopaki slepi miš, što je visio sa tavanice u
pećini — znao gde se mačka krije. Svako veče slepi miš je odletao mački sa
vestima šta se događa u pećini.
Jedne večeri slepi miš reče:
— U pećini je beba. Nova je, rumena, debela i mala, a žena je mnogo voli.
— Aha, — reče mačka, slušajući — ali šta ta beba voli?
— Ona voli ono što je mekano i što golica — odgovori slepi miš. — Kada
hoće da spava, voli da ono što je toplo drži u rukama, a voli i da se neko igra
sa njom. Sve to ona voli.
— Aha, — ponovi mačka, slušajući — znači da je došlo moje vreme.
Sledeće noći mačka ode kroz vlažnu i divlјu šumu i sakri se vrlo blizu
pećine i tamo sačeka jutro. Videla je kada su čovek, pas i konj otišli u lov.
Žena je to jutro imala pune ruke posla oko kuvanja, a beba je plakala i
smetala joj. Zato žena iznese bebu pred pećinu i dade joj šaku belutka da se
igra. Ali beba je i dalјe plakala.
Onda mačka pruži svotu baršunastu šapu i potapša bebu po obrazu, a
beba poče da guče. Mačka stade da se trlјa o njena debulјuškasta kolena i
repom je zagolica pod debelјuškastom bradicom. Beba poče da se smeje, a
žena kada je to čula osmehnu se.
Tada slepi miš, onaj mali naopaki slepi miš, viseći na ulazu u pećinu,
cijuknu:
— O domaćice moja i ženo domaćina moga i majko sina domaćina moga,
jedan divlјi stvor iz divlјe šume igra se mnogo lepo sa tvojom bebom.
— Blagosloven taj divlјi stvor, ko je da je, — odgovori žena, ispravlјajući
leđa — jer jutros sam imala pune ruke posla, pa mi je taj divlјi stvor učinio
uslugu.
Tog istog trenutka, najmilija moja, zavesa od suve konjske kože što je
visila sa repom nadole na ulazu u pećinu pade — šuš! — jer se sećala pogodbe
s mačkom. Kad žena ode da je digne — gle, čuda neviđena, — ugleda mačku
kako sasvim spokojno sedi u pećini.
— O neprijatelјice moja i ženo neprijatelјa moga i majko neprijatelјa
moga, — reče mačka — evo me, jer si me pohvalila, pa sad smem da sedim u
pećini zauvek i zanavek i doveka. Ali, ja sam još mačka koja ide sama i sva su
mi mesta jednaka.
Žena se mnogo nalјuti i čvrsto stisnu usne, pa uze svoju preslicu i poče da
prede.
Ali, beba je plakala zato što je mačka otišla, pa žena nije mogla da je
umiri, jer se otimala, ritala i sva je pomodrela u licu od dreke.
— O neprijatelјice moja i ženo neprijatelјa moga i majko neprijatelјa
moga, — reče mačka — uzmi komad kanapa koji predeš, na njega veži kotur
sa preslice i vuci ga po podu, pa ću ti pokazati čaroliju koja će učiniti da ti se
beba smeje isto tako bučno kao što sada plače.
— Poslušaću te, — odgovori žena — jer više ne znam šta da radim; ali neću
ti zahvaliti za to.
Ona zaveza mali glineni kotur sa preslice na kanap i stade da ga vuče po
podu, a mačka potrča za njim, ćuška ga šapama, prevrće se preko glave, baca
ga iza sebe, pa među zadnje noge, pravi se kao da ga je izgubila, pa opet skoči
na njega, dok beba ne poče da se smeje isto onako bučno kao što je plakala, i
krene da puzi za mačkom i igra po celoj pećini, sve dok se ne umori i namesti
da spava, sa mačkom u naručju.
— A sada, — reče mačka — pevaću bebi uspavanku, pa će spavati najmanje
jedan sat.
Mačka poče da prede, glasno i tiho, tiho i glasno, dok beba ne zaspa. Žena
se osmehnu, gledajući ih kako leže na podu, pa reče:
— To si izvanredno uradila. Vrlo si vešta, o mačko, nema šta.
Tog istog trenutka i časa, najmilija moja, oblak dima od vatre u dnu
pećine sruči se sa tavanice — puf! — sećajući se njene pogodbe s mačkom; a
kad se raziđe — gle, čuda neviđena! — mačka sasvim udobno sedi kod vatre.
— O neprijatelјice moja i ženo neprijatelјa moga i majko neprijatelјa
moga, — reče mačka — evo me tu, jer si me dva puta pohvalila, pa od sada
smem da sedim pored tople vatre u dnu pećine zauvek i zanavek i doveka. Ali
i dalјe sam mačka koja ide sama i sva su mi mesta jednaka.
Na to se žena mnogo, mnogo nalјuti, pa rasplete kosu i nabaca još drva na
vatru i uze onu široku lopaticu od ovčije plećke i poče da čini čaroliju koja joj
neće dati da mačku i treći put pohvali. To nije bila čarolija koja se pevuši,
nego nema čarolija, pa u pećini zavlada takva tišina da jedan mišić iziđe iz
nekog ugla i potrča preko poda.
— O neprijatelјice moja i ženo neprijatelјa moga i majko neprijatelјa
moga, — reče mačka — da li i taj mišić spada u tvoju čaroliju?
— Joj! Iju! Bogme ne spada! — vrisnu žena i ispusti ovčiju lopaticu i skoči
na klupicu kod vatre i vrlo brzo pokupi kosu na glavu, strahujući da joj miš
ne ustrči uz kosu.
— Aha, — reče mačka gledajući je — znači da mi miš neće naškoditi ako ga
pojedem.
— Neće — odgovori žena, zamotavajući kosu oko glave. — Brzo ga pojedi,
pa ću ti biti zahvalna doveka.
Mačka skoči i uhvati mišića, a žena uzviknu:
— Sto puta ti hvala! Čak ni prvi prijatelј nije tako brz da hvata miševe kao
ti. Mora da si mnogo pametna.
Tog istog trenutka, o najmilija moja, tegla sa mlekom što je stajala kod
vatre prsnu nadvoje — krc! — sećajući se ženinog dogovora sa mačkom, pa
kad žena skoknu dole sa klupice — gle, čuda neviđena! — mačka lapće toplo
belo mleko u komadu one rasprsnute tegle.
— O neprijatelјice moja i ženo neprijatelјa moga i majko neprijatelјa
moga, — reče mačka — evo me tu, jer si me treći put pohvalila, pa od sada
smem da pijem toplo belo mleko tri puta dnevno zauvek i zanavek i doveka.
Ali i dalјe sam mačka koja ide sama i sva su mi mesta jednaka.
Žena se slatko nasmeja, pa pred mačku stavi čanak toplog belog mleka i
reče:
O mačko, snalažlјiva si kao čovek, ali nemoj zaboraviti da pogodbu nisi
napravila sa čovekom i psom, pa ne znam šta će oni učiniti kad se vrate kući.
Šta me to briga? — odgovori mačka. — Kad imam svoje mesto u pećini kod
vatre i toplog belog mleka tri puta dnevno, baš me briga šta će čovek i pas
učiniti.
Te večeri kad se čovek i pas vratiše u pećinu, žena im ispriča o svom
dogovoru sa mačkom i sve ostalo po redu, a mačka sedi kod vatre i smeška se.
Čovek odgovori:
— Dobro, ali nije se dogovorila sa mnom ni sa svim pravim lјudima posle
mene.
Zatim je izuo svoje dve kožne čizme, uzeo kamenu sekiricu (ukupno tri
predmeta), doneo komad drveta i pogodan kamen (sveukupno pet predmeta)
i poređao ih ispred sebe pa reče:
— E, da se nas dvoje pogodimo. Ako ne budeš hvatala miševe kad si u
pećini zauvek i za navek i doveka, gađaću te sa ovih pet predmeta kad god te
vidim, a tako će činiti i svi pravi lјudi posle mene.
— Aha, — reče žena slušajući — ovo je vrlo snalažlјiva mačka, ali nije
toliko kao moj čovek.
Mačka prebroja onih pet predmeta (a izgledali su vrlo kvrgavi) pa
odgovori:
— Hvataću miševe kad god sam u pećini zauvek i zanavek i doveka, ali i
dalјe ostajem mačka koja ide sama i sva su mi mesta jednaka.
— Bogme nećeš, kad sam ja u blizini — odgovori čovek. — Da nisi rekla to
poslednje, sklonio bih te predmete zauvek i zanavek i doveka, ali od sada ću
te gađati svojim dvema čizmama i svojom kamenom sekirom (ukupno tri
predmeta) kad god te vidim. A tako će činiti i svi pravi lјudi posle mene!
Tad se pas umeša.
— Čekaj malo. Ona se nije dogovorila sa mnom ni sa svim pravim psima
posle mene — reče i iskezi zube. — Ako nisi dobra prema bebi dok sam ja u
pećini zauvek i zanavek i doveka, goniću te dok te ne uhvatim, a kad te
uhvatim, uješću te. A tako će činiti i svi pravi psi posle mene.
 — Aha, — opet će žena slušajući — ovo je vrlo snalažlјiva mačka, ali nije
toliko kao pas.
Mačka prebroja zube psu (izgledali su vrlo oštri) pa odgovori:
Biću dobra prema bebi dok sam u pećini, dokle god me suviše jako ne
povuče za rep, zauvek i zanavek i doveka. Ali i dalјe ostajem mačka koja ide
sama i sva su mi mesta jednaka.
Bogme nećeš, kad sam ja u blizini — reče pas. — Da nisi rekla to poslednje,
zatvorio bih usta zauvek i zanavek i doveka; ali od sada ću te goniti na drvo
kad god te vidim. A tako će činiti i svi ostali pravi psi posle mene.
Zatim čovek baci svoje dve čizme i svoju kamenu sekiricu (ukupno tri
predmeta) na mačku. Ona pobeže iz pećine, a pas je pojuri na drvo. Od toga
dana do dana današnjeg, najmilija moja, od svake petorice pravih lјudi,
trojica će uvek gađati mačku kad god je vide, a svaki pravi pas pojuriće je na
drvo. Ali i mačka se drži svog dela dogovora. Ona lovi miševe i dobra je prema
bebama kad je u kući, dokle god je suviše jako ne povuku za rep. Pošto to
učini, i u međuvremenu, kad mesec izađe i padne noć, i dalјe je ostala mačka
koja ide sama i sva su joj mesta jednaka. Tada odlazi u vlažnu i divlјu šumu,
na vlažno i divlјe drveće, na vlažne i divlјe krovove, mašući svojim divlјim
repom i idući svojim usamlјenim putem.
 LEPTIR KOJI JE LUPIO NOGOM

Ovo je, o najmilija moja, priča, jedna nova i izvanredna priča, jedna priča
sasvim drugačija od ostalih priča, priča o nenadmašno mudrom vladaru
Sulejmanu binu Daudu — odnosno Solomonu, sinu Davidovom.
Ima tri stotine pedeset i pet priča o Sulejmanu binu Daudu, ali ova nije
jedna od tih. Ovo nije priča o vivku koji je našao vodu, niti o pupavcu koji je
zaklonio Sulejmana bina Dauda od užasnog sunca. Nije ni priča o staklenom
putu, ni o rubinu sa krivudavom rupicom, ni o Balkisinim zlatnim polugama.
Ovo je priča o leptiru koji je lupio nogom.
Sada pazi iz početka i slušaj!
Sulejman bin Daud bio je mudar. Znao je govor životinja, ptica, riba i
buba. Znao je šta stene duboko dole pod zemlјom kažu kad se naginju jedna
prema drugoj i stenju; znao je šta drveće govori kad lišćem šumi usred
prepodneva. Razumeo je sve i svakog, od vladike do bosilјka na zidu. Nјegova
glavna kralјica, nenadmašna lepotica, kralјica Balkis, bila je pametna gotovo
isto tako kao on.
Sulejman bin Daud bio je moćan. Na trećem prstu svoje desne ruke imao
je prsten. Kad ga jednom okrene, moćni duhovi iz podzemlјa dođu da učine
ono što im on naredi. Okrene li ga dva puta, vile s neba siđu da učine sve što
im on kaže; a okrene li ga tri puta, sam moćni arhanđeo Azrael sa plamenim
mačem siđe prerušen u vodonošu i kaže mu vesti iz sva tri sveta — nebeskog,
podzemnog i ovozemalјskog.
A ipak Sulejman bin Daud nije bio ohol. Retko kad je pokušao da se
razmeće svojom silom, a kad god je to učinio, kajao se zbog toga. Jednom je
hteo da sve životinje na celom svetu nahrani u istom danu, ali kad je hrana
bila spremlјena, neka životinja izronila je iz morskih dubina i svu tu hranu
pojela u tri zalogaja. Sulejman bin Daud mnogo se iznenadio i upitao:
— O, životinjo, koja si?
A životinja je odgovorila:
— O, kralјu, živeo doveka, ja sam najmanji od trideset hilјada svoje braće,
a živimo na dnu mora. Čuli smo da ćeš nahraniti sve životinje na celom svetu,
pa su me braća poslala da pitam kada će ta gozba početi.
Sulejman bin Daud iznenadio se još više i rekao:
— O, životinjo, pojela si sve što sam spremio za gozbu svim životinjama na
svetu.
A životinja je odgovorila:
— O kralјu, živeo doveka, ali da li ti to zaista smatraš nekom gozbom?
Tamo odakle sam došla, svaka od nas pojede po dva puta toliko, koliko da
prezalogajimo pre jela.
Na to Sulejman bin Daud pade pred životinju i reče:
— O životinjo, spremio sam tu gozbu da pokažem kako sam silan i bogat
kralј, a ne zato što sam stvarno hteo da budem kralј životinjama. Sad me je
sramota zbog toga, a bolјe nisam ni zaslužio.
Sulejman bin Daud bio je pravi, pravcati mudrac, najmilija moja.
Posle toga nije nikada zaboravio da je neozbilјno da se razmeće.
Sulejman bin Daud oženio se mnogim ženama. Imao je devet stotina
devedeset i devet žena, osim nenadmašne lepotice Balkis, a sve te žene živele
su u velikom zlatnom dvorcu u sred divnog vrta sa vodoskocima. Nјemu
stvarno nije bilo potrebno devet stotina devedeset i devet žena, ali u to vreme
svako se ženio mnogim ženama, pa je kralј, razume se, morao da uzme još
više žena, prosto da pokaže da je kralј.
Neke od tih žena bile su dobre, ali neke su bile prosto nepodnošlјive, pa
su se te nepodnošlјive svađale sa onim dobrim ženama i naterale i njih da
budu nepodnošlјive, a zatim su se sve zajedno svađale sa Sulejmanom binom
Daudom, što je njemu bilo nepodnošlјivo. Ali, nenadmašno lepa Balkis
nikada se nije svađala sa Sulejmanom binom Daudom, suviše ga je volela.
Sedela je u svojim odajama u zlatnom dvorcu, ili šetala po vrtu oko dvorca, i
stvarno ga žalila.
Razume se, da je on samo okrenuo onaj prsten na svojoj ruci i pozvao
moćne duhove iz podzemlјa, oni bi čarolijom pretvorili svih tih devet stotina
devedeset i devet svađalica u bele pustinjske mazge, ili hrtove, ili semenke
nara; ali Sulejman bin Daud je smatrao da bi to bilo razmetanje. Zato je, kad
su se suviše svađale, samo šetao sam u jednom delu onog divnog vrta, oko
dvorca i kajao se što se uopšte rodio.
Jednog dana, pošto su se svađale pune tri nedelјe — svih devet stotina
devedeset i devet žena uglas — Sulejman bin Daud izađe napolјe, kao i
obično, da ugrabi malo mira i tišine, pa među narandžinim stablima sretne
nenadmašnu lepoticu Balkis, vrlo tužnu što se Sulejman bin Daud tako
sekira. Ona mu reče:
O gospodaru moj i zenico oka moga, obrni taj prsten na tvom prstu i
pokaži svim tim kralјicama Egipta i Mesopotamije i Persije i Kine da si ti
moćni i strašni kralј.
Ali Sulejman bin Daud zavrte glavom i odgovori:
— O gospo moja i radosti života moga, seti se životinje što je izronila iz
mora i posramila me pred svim životinjama na celom svetu, zato što sam se
razmetao. Ako se razmećem pred tim kralјicama Persije i Egipta i Abisinije i
Kine samo zato što me sekiraju, možda bih doživeo još i veću sramotu od
one.
A nenadmašna lepotica Balkis uzviknu:
— O gospodaru moj i srećo duše moje, šta da radiš!
A Sulejman bin Daud odgovori:
— O gospo moja i biseru srca moga, i dalјe ću podnositi svu tu zlu kob od
tih devet stotina devedeset i devet kralјica koje me sekiraju svojim
neprestanim svađanjem.
I tako nastavi da šeta između lјilјana, lala, ruža, kana i đumbirovih bilјki
teškog mirisa što su rasli u vrtu, dok ne dođe do razgranatog kamforovog
stabla, koje su zvali kamforovo stablo Sulejmana bina Dauda. Ali, Balkis se
sakrila među visoke perunike, šareni bambus, crvene lјilјane i iza
kamforovog drveta, da bude blizu svog rođenog i lјublјenog Sulejmana bina
Dauda.
Malo kasnije dva leptira doleteše pod drvo, svađajući se na sav glas.
Sulejman bin Daud je čuo kako jedan od njih govori onom drugom:
— Čudim se tvojoj drskosti da tako govoriš sa mnom. Zar ne znaš da bi
čitav dvorac Sulejmana bina Dauda i ovaj ovde vrt smesta nestali uz tresak
groma, da samo lupim nogom?
Sulejman bin Daud zaboravi svojih devet stotina devedeset i devet
džangrizavih žena i prsnu u smeh na leptirovo hvalisanje, da se kamforovo
drvo zatreslo. Zatim pruži prst i reče:
— Mali čoveče, hodi ovamo.
Leptir se strašno uplaši, ali nekako dolete na prst Sulejmana bina Dauda i
grčevito se uhvati za njega, hladeći se krilima. Sulejman bin Daud saže glavu
i vrlo tiho mu šapnu:
— Mali čoveče, znaš da sva tvoja lupanja nogom ne bi savila ni jednu
jedinu travku. Šta te je nateralo da tako strašno slažeš svoju ženu ... jer ono
mora da ti je žena?
Leptir pogleda Sulejmana bina Dauda i vide da oči tog najmudrijeg kralјa
blistaju od smeha kao zvezda u vedroj zimskoj noći, pa obori krila, skupi
hrabrost, nakrivi glavu i odgovori:
— O kralјu, živeo doveka, ona jeste moja žena, a ti znaš kakve su žene.
Sulejman bin Daud osmehnu se u sebi i reče:
— Da, znam, brate mali.
— Čovek ih nekako mora držati na uzdi, — nastavi leptir — a ona se već
celo jutro svađa sa mnom. To sam rekao da je umirim.
A Sulejman bin Daud odgovori:
— Želim ti da je to umiri. Vrati se svojoj ženi, brate mali, pa da čujem šta
ćeš joj reći.
Leptir se vrati svojoj ženi, koja ga je usplahireno čekala iza jednog lista.
On te je čuo! — promuca leptirova žena. — Sam Sulejman bin Daud čuo je
šta si rekao!
Čuo me je! — podsmehnu se leptir. — Naravno da me je čuo. I hteo sam da
me čuje.
— I šta ti je rekao? Molim te, šta ti je rekao?
— E, — poče leptir, hladeći se krilima neverovatno važno — među nama
budi rečeno, draga moja, ... naravno, sasvim ga shvatam, jer taj njegov dvorac
mora da je mnogo koštao i narandže su baš zrele... zamolio me je da ne lupim
nogom, pa sam mu obećao da neću.
— Zaboga! — zgranu se njegova žena i sasvim se umiri.
A Sulejman bin Daud smejao se drskosti nevalјalog malog leptira da mu
suze potekoše niz obraze.
Nenadmašna lepotica Balkis uspravi se iza drveta među crvenim
lјilјanima i osmehnu se sama sebi, jer je čula svaku reč tog razgovora. U sebi
pomisli:
„Ako budem mudra, još ću svoga gospodara spasiti muka onih svadlјivih
kralјica.“
Zatim pruži prst, pa leptirovoj ženi tiho šapnu:
— Mala ženo, hodi ovamo.
Leptirova žena polete, vrlo uplašena, i grčevito se uhvati za Balkisin beli
prst. Balkis saže svoju lepu glavu i šapnu:
 — Mala ženo, veruješ li u ono što ti je muž malopre rekao?
Leptirova žena pogleda Balkis i vide da oči nenadmašne lepotice kralјice
blistaju poput dubokih jezerca obasjanih zvezdama, pa obori krila, skupi
hrabrost i reče:
— O kralјice, lepa bila doveka. Znaš kakvi su muškarci.
A kralјica Balkis, mudra Balkis od Sabe, rukom pokri usta da sakrije
osmeh i odgovori:
— Znam, mala sestro,
— Nalјute se ni za šta, — nastavi leptirova žena hladeći se brzo krilima —
ali moramo im ugađati, o kralјice. Oni nikad ne misle ozbilјno ni pola od
onoga što kažu. Ako mom mužu godi da veruje da ja verujem da će dvorac
Sulejmana bina Dauda iščeznuti ako on samo lupi nogom o zemlјu, meni to
nimalo ne smeta. Sutra će već zaboraviti da je to i rekao.
— Mala sestro, — odgovori Balkis — sasvim si u pravu; ali kad opet počne
da se hvališe, uhvati ga za reč. Reci mu neka lupi nogom, da vidiš šta će biti.
Mi znamo kakvi su muškarci, je li? Viće ga mnogo sramota.
Leptirova žena odlete svome mužu. Ne prođe dugo a svađa među njima
raspali se još gore.
— Ne zaboravi! — uzviknu leptir. — Ne zaboravi šta mogu da učinim ako
lupim nogom!
— Ne verujem ti baš ni najmanje — reče leptirova žena. — Mnogo bih
volela da to vidim svojim očima. Hajde, lupi nogom!
— Obećao sam Sulejmanu binu Daudu da to neću učiniti, — odgovori
leptir — pa ne mogu da prekršim obećanje.
— Ništa ne bi bilo i da ga prekršiš — naruga mu se leptirova žena. —
Tvojim lupanjima nogom ni travu ne bi mogao da saviješ. Čik, ne smeš! —
viknu izazovno. — Lupi! Lupi! Lupi!
Sulejman bin Daud, sedeći pod kamforovim drvetom, čuo je svaku reč i
stade da se smeje slatko kao još nikad do tada. Sasvim zaboravi svoje kralјice;
sasvim zaboravi onu životinju što je izronila iz mora; sasvim zaboravi
razmetanje. Jednostavno se od srca smejao, a Balkis, s druge strane drveta,
smeškala se, jer joj je lјublјeni bio tako raspoložen.
Ubrzo leptir, vrlo zajapuren i zaduvan, dolete kao strela u senku
kamforovog stabla i potuži se Sulejmanu binu Daudu:
— Ona hoće da lupim nogom! Hoće da vidi šta će biti, o Sulejmane bine
Daude! Znaš da to ne mogu, pa mi od sada više neće verovati ni reč od onoga
što joj kažem. Smejaće mi se do groba!
— Neće, mali brate, — odgovori Sulejman bin Daud. — Više ti se nikada
neće smejati.
Zatim obrnu prsten na svom prstu — samo za lјubav malog leptira, a ne
zato da se razmeće — i, gle čuda, iz zemlјe izađoše četiri velika, moćna duha!
— Sluge, — reče Sulejman bin Daud — kad ovaj gospodin na mom prstu —
(tamo je drski leptir sedeo) — lupi levom prednjom nogom, učiniće te da moj
dvorac i ovi vrtovi iščeznu uz prasak groma. Kad ponovo lupi nogom, pažlјivo
ćete vratiti sve to gde je i bilo.
— E, mali brate, — reče leptiru — vrati se svojoj ženi i lupi nogom koliko
god hoćeš.
Leptir odlete svojoj ženi, a ona ga izaziva:
— Čik, ne smeš! Čik, ne smeš! Lupi! Lupi odmah! Lupi!
Balkis vide kako se ona četiri velika, moćna duha saginju do četiri ugla
vrta sa dvorcem na sredini, pa tiho zaplјeska rukama i reče:
— Najzad će Sulejman bin Daud za lјubav leptira učiniti ono što je odavno
trebalo da učini sebe radi, pa će se svadlјive kralјice uplašiti!
Odjednom, leptir lupi nogom. Oni moćni duhovi dignuše dvorac i vrtove
hilјadu kilometara u vazduh; razleže se neverovatno strašan prasak groma i
sve utonu u neprozirnu tamu. Leptirova žena letela je tamo-amo po mraku i
kukala:
— O, biću dobra! Bolјe da sam ćutala! Samo vrati vrtove, dragi i mili
mužiću moj, pa ti više nikad neću protivrečiti.
Leptir se uplašio ništa manje od svoje žene, a Sulejman bin Daud tako se
smejao da je prošlo neko vreme dok nije uhvatio daha da šapne leptiru:
— Lupi nogom opet, mali brate. Vrati mi moj dvorac, nenadmašni
čarobnjače.
— Jeste, vrati mu njegov dvorac — zavapi leptirova žena, još leteći tamo-
amo po mraku kao neka noćna leptirica. — Vrati mu njegov dvorac i molim te
okani se tih užasnih čarolija.
— E, draga moja, — odgovori leptir što hrabrije — vidiš do čega je tvoje
džangrizanje dovelo. Razume se, meni je to sasvim svejedno... ja sam navikao
na ovakvo nešto... ali tebi za lјubav, i za lјubav Sulejmana bina Dauda, mogu i
da vratim sve na svoje mesto.
I tako ponovo lupi nogom, a istog časa moćni duhovi iz podzemlјa
spustiše dvorac i vrtove na isto mesto, bez i najmanjeg trzaja. Tamno-zeleno
lišće narandžastih stabala blistalo je na suncu; vodoskoci su žuborili među
ružičastim egipatskim lјilјanima; ptice su pevale, kao da ništa nije ni bilo; a
leptirova žena legla je na travu pod kamforovim stablom, lepršala krilima i
molila:
— O, biću dobra! Biću dobra!
Sulejman bin Daud se gušio od smeha. Naslonio se na stablo, sav
iznemogao i štucajući, pa prstom pripretio leptiru i rekao:
— O, moćni čarobnjače, kakva korist od toga što si mi vratio dvorac kad
me ubijaš smehom!
Uto se začu grdna buka, jer svih devet stotina devedeset i devet kralјica
istrčaše iz dvorca, vrišteći, galameći i dozivajući svoju decu. Pojuriše niz
široke mermerne stepenice ispod vodoskoka, po stotinu u vrsti, a
nenadmašno mudra Balkis pođe im dostojanstveno u susret i upita:
— Koja vam je nevolјa, o kralјice?
One zastadoše na mermernim stepenicama, po stotinu u vrsti, i uzbuđeno
dreknuše:
— Koja nam je nevolјa? Ama, mirno smo živele u svom zlatnom dvorcu,
kao i obično, ali dvorac je odjednom nestao i ostale smo da sedimo u gustoj i
bučnoj tami. Tutnjalo je strašno, a moćni duhovi i mračne sile iz podzemlјa
vrzmali su se na sve strane u toj pomrčini! To nam je nevolјa, o glavna
kralјice, pa smo u silnoj nevolјi zbog te nevolјe, jer je to bila nevolјa kakvu
još nismo doživele.
Na to Balkis, nenadmašna lepotica kralјica — najmilija Sulejmana bina
Dauda — kralјica od Sabe i Šebe i zlatnih reka juga, od sinje pustinje, do
vrletnih visova Zimbabve, Balkis, gotovo isto tako mudra kao sam
nenadmašno mudri Sulejman bin Daud, odgovori:
— Nije to ništa, kralјice! Neki leptir potužio se na svoju ženu zato što se
stalno svađala s njim, pa je naš gospodar Sulejman bin Daud želeo da je nauči
pameti, lepom govoru i smernosti, jer se to smatra vrlinama u žena leptirova.
Na to jedna egipatska kralјica, kći jednog egipatskog faraona, diže glas i
reče:
— Naš dvorac se ne može iščupati iz zemlјe kao kakav praziluk za lјubav
jedne bubice. Ne! Sulejman bin Daud mora da je mrtav, pa je ono što smo mi
čule i videle bila tutnjava zemlјe i pomračenje sunca na tu vest.
Onda Balkis rukom pozva tu smelu kralјicu, ne gledajući je, i reče i njoj i
ostalima:
 — Dođite i vidite.
One siđoše niz mermerne stepenice, po stotinu u vrsti, pa pod njegovim
kamforovim stablom ugledaše nenadmašno mudrog Sulejmana bina Dauda,
još iznemoglog od smeha, kako se klati, držeći na jednoj ruci jednog, a na
drugoj drugog leptira, i čule su kad je rekao:
— O ženo moga brata iz vazduha, posle ovoga pazi da u svemu ugađaš
svome mužu, kako ga ne bi izazvala da još jednom lupi nogom; jer on je
rekao da tu čaroliju izvodi kao od šale, a očigledno je veliki čarobnjak...
čarobnjak koji ume da ukrade dvorac samog Sulejmana bina Dauda. Idite u
miru, mali moji!
Polјubi ih u krila, pa oni odleteše.
Na to sve kralјice, osim kralјice Balkis — nenadmašno lepe i divne Balkis,
koja je stajala po strani i smeškala se — padoše na kolena i rekoše:
— Ako se ono dešava kada se leptir nalјuti na svoju ženu, šta će tek snaći
nas koje već tako dugo sekiramo kralјa svojim neobuzdanim jezikom i
otvorenim svađanjem?
Zatim glavu pokriše velom, ruku staviše na usta, pa se na prstima vratiše
u dvorac, manje od makovog zrna.
Onda Balkis, nenadmašno lepa i izvanredna Balkis, ode između crvenih
lјilјana u hlad kamforovog stabla, ruku spusti na rame Sulejmanu binu
Daudu i reče:
— O gospodaru moj i blago duše moje, raduj se, jer smo kralјicama Egipta,
Etiopije, Abisinije, Persije, Indije i Kine dali veliku i nezaboravnu lekciju.
A Sulejman bin Daud, još gledajući leptire kako se igraju na suncu, upita:
— O gospo moja i dragulјu sreće moje, kad se to dogodilo? Jer, otkako sam
došao u vrt, šalio sam se s jednim leptirom.
Zatim ispriča kralјici Balkis šta je uradio.
Balkis, nežna i nenadmašno prekrasna Balkis, odgovori:
— O gospodaru moj i vladaru života moga, sakrila sam se iza kamforovog
stabla i sve to videla. To sam ja nagovorila leptirovu ženu neka od leptira
traži da lupi nogom, jer sam se nadala da će moj gospodar šale radi učiniti
neku veliku čaroliju i da će je kralјice videti i uplašiti se.
Zatim mu ispriča šta su kralјice rekle, videle i mislile.
Sulejman bin Daud diže se sa svog mesta pod kamforovim stablom, pa
radosno pruži ruke i reče:
— O, gospo moja i slasti dana mojih, znaj da bih se sigurno osramotio da
sam iz sujete ili lјutnje učinio čaroliju protiv mojih kralјica, kao što sam
napravio onu gozbu za sve životinje. Ali uz pomoć tvoje mudrosti, učinio sam
tu čaroliju šale radi i za lјubav jednog leptirića i... gle... to me je u isti mah
oslobodilo nerviranja mojih džangrizavih žena! Zato mi reci, o gospo moja i
srce srca moga, kako to da si tako mudra?
A kralјica Balkis, divna i stasita, diže oči ka očima Sulejmana bina Dauda,
malo nakrivi glavu, baš kao onaj leptir, i odgovori:
— Prvo, o gospodaru moj, zato što te volim; a drugo, o gospodaru moj,
zato što znam kakve su žene.
Zatim odoše gore u dvorac, pa su od tada živeli u sreći i miru.
 POGOVOR

RADJARD KIPLING (1865-1936)

O NAJMILIJA MOJA — tako često ti kaže RADJARD KIPLING. Zar onda

možeš da, radoznalo i s osećanjem prisnosti, ne zamišlјaš te priče pune
topline i bezazlene raspričanosti!? Zar možeš da ne učestvuješ u tom govoru
tako bliskom tebi i tako privlačnom zbog svoje prostodušne raspričanosti!?
Kuda će te odvesti ove priče neobične, maštovite, pune duha i čudnovatih
prizora?
Hajdemo u svet kad je bio nov i potpun, u vreme samog početka, hajdemo
u davnu davninu. Hajdemo na bele stene Engleske, na pusto ostrvo na
Crvenom moru, na blistavu Južnoafričku visoravan, na sivkasto-zelenu reku
Limpopo, na stenu na sred Australije, na obale mutnog Amazona...
 Da vidimo (Jesi li zaboravila one naramenice?), da li je kamila našla
grbaču na drumu, kako je nosorog skinuo svoju kožu i prebacio je preko
ramena, veliku, visoku, stoletnu šumu, punu puncatu drveća, svega naročito
išaranog, prošaranog i istačkanog i isprskanog i poprskanog i ispruganog i
popruganog uzduž i popreko senkama... (Izgovori to u jednom dahu, pa ćeš
videti kako ta šuma mora da je izistinski senovita.), rodbinu slonovog deteta
koja hoće da mu ispraši tur, kako je Tafi nacrtala slova, kako je leptir lupio
nogom...
I tako je to bilo u redu, o najmilija moja. Vidiš li?
Pa kako bi mogla zaboraviti te priče koje su slične bajkama, u kojima žive
tolike životinje, prave životinje, koje imaju svoju prirodu i svoj način života i
ponekad se, kao slonovo dete, ponašaju slično tebi!
Nemoj očekivati da ti kažem čemu te je ova knjiga naučila. Pročitala si
događaje o kojima ti je pisac pričao i bila si vesela i malo zanesena. Bila si na
mnogim mestima, u tvojoj mašti živi sad jedan davni svet lјudi i životinja.
Jednostavno osećaš kako pisac priča s oduševlјenjem koje na tebe prelazi.
Pisac uživa pričajući tebi, on te voli.
I tako je to bilo u redu, o najmilija moja. Vidiš li?
Bilo je lepo. Pisac koji ti je sve to ispričao nije više živ. Ali njegove priče za
decu ubrajaju se danas, kao i u vreme kad su napisane, među najlepša dela
književnosti za decu.
Imao je čudan život Radjard Kipling. Rođen je u Aziji, išao u školu u
Evropi, oženio se Amerikankom i živeo neko vreme u Americi, putovao je u
Afriku i Australiju. Imao je sreće da upozna ceo svet.
Za života bio je poznat i slavlјen pisac. U svojoj četrdeset drugoj godini
dobio je najveće svetsko priznanje za književni rad: Nobelovu nagradu.
Objavio je mnogo knjiga, ali je pred kraj života bio zaboravlјen.
Međutim, njegove knjige za decu, za tebe, o najmilija moja, žive
neprestano.
 CIP — Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd

821.111-93-32

KIPLING, Radjard, 1865-1936

Priča za tebe — / Radjard Kipling ; [prevodilac Sofija Petrović]. — Beograd
: 3D+, 2014 (Beograd : 3D+). — 144 str. 21 cm. — (Biblioteka Osmeh)

Antologijski izbor. — Tiraž 1.000. — Pogovor: str. 138-140.

ISBN 978-86-6367-028-0
COBISS.SR-ID 210143500