ALEKSANDAR BELJAJEV

NEOBIČNA PRIPOVEST O ČOVEKU-VODOZEMCU

Naslov originala
Алекса́ндр Рома́нович Беля́ев; Человек-амфибия
Preveli
MIH. SILE I B.P.KRAJIŠNIK
Ilustracije IVAN LUČEV
 DEO PRVI

I
MORSKI ĐAVO

Spustila se zagušljiva januarska noć argentinskog leta. Crno nebo

beše se osulo zvezdama. Meduza je mirno stajala ukotvljena. Tišinu
noći nije narušavalo ni zapljuskivanje talasa, ni škripa konopaca ili
katarki. Izgledalo je da okean spava dubokim snom.
Na palubi jedrenjaka ležali su polugoli lovci bisernih školjki.
Izmoreni radom i vrelim suncem, oni su se prevrtali, uzdisali, ječali u
teškom polusnu. Ruke i noge su im se nervozno trzale. Možda su i u
snu videli svoje najljuće neprijatelje - ajkule. U ove žarke sparne dane
ljudi su se toliko umarali da po svršetku lova nisu bili u stanju čak ni
da čamac dignu na palubu. Uostalom, to nije ni bilo potrebno: ništa
nije nagoveštavalo promenu vremena. I čamci su tako cele noći
ostajali na vodi, vezani za lance lengera. Reje nisu bile izravnane,
jedra su bila slabo pričvršćena, a kliver, nespremljen, tek je
podrhtavao na slabom povetarcu. Čitav prostor palube između krme i
pramca bio je zatrpan gomilama bisernih školjki, okrljcima koralskog
krečnjaka, zatim konopcima na kojima su se lovci spuštali na dno,
platnenim torbama u koje su skupljali ulovljene školjke, praznim
buradima. . .
Uz jarbol je stajalo veliko bure slatke vode, sa gvozdenim lancem
na lancu. Oko bureta se videla tamna mrlja po palubi prolivene vode.
 S vremena na vreme bi se podigao jedan te drugi lovac i, ljuljajući
se u polusnu i gazeći po rukama i nogama spavača, vukao ka buretu sa
vodom. Ne otvarajući oči, ispio bi lonac vode i svalio se gde stigne,
kao da je pio ne vodu već čisti špiritus. Lovce je morila strašna žeđ.
Izjutra, pre rada, bilo je opasno da jedu - čovek u vodi trpi suviše
veliki pritisak, - zato su radili celoga dana gladni, sve dok se u vodi
videlo, i tek pred spavanje mogli su da se najedu, a hranili su ih
usoljenim mesom.
Na straži je stajao Indijanac Baltazar. On je bio najbliži pomoćnik
kapetana Pedra Zurita, vlasnika jedrenjaka Meduza.
U mladosti, Baltazar je bio čuveni lovac bisera; mogao je da ostane
pod vodom devedeset, pa čak i sto sekundi - dvostruko više nego
obično.
,,Zašto? Zato što su u naše vreme umeli da obučavaju i što su
počinjali da nas uče još u detinjstvu“, pričao je Baltazar mladim
lovcima bisera. ,,Bio sam tek desetogodišnji dečko kad me je otac dao
na zanat na tender kod Hozea. Ovaj je tada imao dvanaest dečaka
učenika. Ovako nas je učio. Bacio bi u vodu beli kamen ili školjku i
naredio: Zaroni i donesi! I, tako, svakog puta je bacao sve dublje. Ne
doneseš li, istuče te linjem1 ili korbačem i baci te kao pseto natrag u
vodu. Roni ponovo! Tako nas je i naučio da ronimo. Posle je počeo da
nas navikava da što duže ostanemo pod vodom. Neki stari, iskusni
lovac zaroni na dno i veže za lenger korpicu ili mrežu. A mi posle
ronimo i pod vodom odvezujemo. I dok ne odvežeš, nemoj se
pojavljivati nad vodom! A ako se pojaviš. . . dobiješ korbač ili linj.
Tukli su nas nemilice. Mnogi nisu izdržali. Ali ja sam postao prvi
lovac u celom kraju. Dobro sam zarađivao.“
Ostarivši, Baltazar je napustio opasni zanat lovca bisera. Njegovu
levu nogu osakatili su zubi ajkule, a bok mu je odrao lengerski lanac.
U Buenos Airesu je imao mali dućan i trgovao je biserom, koralima,
školjkama i morskim retkostima. Ali na obali mu je bilo dosadno, i
zato je često odlazio u lov na biserne školjke. Industrijalci su ga cenili.
Niko od Baltazara nije bolje znao zaliv La Plate, njene obale i sva ona
mesta gde se nalaze biserne školjke. Lovci su ga poštovali. Ukratko,
umeo je svima da ugodi; i lovcima i gazdama.
 Mlade lovce je učio svim tajnama zanata kako da zaustave disanje,
kako da odbiju napad ajkula i, kad je bio dobro raspoložen - kako da
sakriju od gazde retku školjku.
Industrijalci pak, vlasnici jedrenjaka, poznavala su ga i cenili zato
što je umeo da jednim pogledom nepogrešivo proceni biser i da brzo
odabere najbolji - sve u korist gazde.
Zato su ga industrijalci vrlo rado uzimali sa sobom, kao pomoćnika
i savetnika.
Baltazar je sada sedeo na buretu i lagano pušio debelu cigaru.
Svetlost fenjera sa jarbola padala mu je na lice. Bilo je duguljasto, ne
naročito izbočenih vilica, s pravilnim nosom i velikim lepim očima -
lice Araukanca2 Trepavice Baltazarove teško su se spuštale i lagano
dizale. Uvek je dremao. Ali ako su spavale oči, njegove uši nisu
spavale. One su bdile i upozoravale na opasnost čak i u vreme
najdubljeg sna. Ali, sada je Baltazar čuo samo uzdahe i buncanje
spavača. Sa obale je dopirao smrad trulih mekušaca, biserki; njih su
ostavljali da gnjiju da bi se lakše vadio biser: nije lako otvoriti školjku
živog mekušca. Ovaj smrad bio bi nenaviknutom čoveku odvratan, ali
ga je Baltazar snažno udisao, ne bez zadovoljstva. Njega, skitnicu,
lovca bisera, ovaj smrad je podsećao na radosti slobodnog života i
uzbudljive opasnosti mora.
Pošto bi izvadili biser, najveće školjke preneli bi na Meduzu. Zurita
je bio promućuran: školjke je prodavao fabrici, gde su od njih pravili
dugmad.
Baltazar je spavao. Skoro da mu ispadne cigara iz razlabavljenih
prstiju. Glava se priklonila na grudi.
Ali do njegove svesti dopro je neki zvuk sa dalekog okeana. Zatim
se ponovio, bliže. Baltazar otvori oči. Činilo se da neko duva u rog, a
zatim kao da neki mladi snažni ljudski glas viče! „A!“ a zatim opet za
oktavu više: „A-a!“
 Muzikalni zvuk trube nije ličio na drečeći zvuk parobrodske sirene,
a veseli usklik ni najmanje nije podsećao na krik utopljenika. Bilo je
to nešto novo, nepoznato. Baltazar se podigao; učinilo mu se kao da je
odjednom zahladnelo. Prišao je ogradi broda i pažljivo osmotrio mirnu
površinu okeana. Nigde žive duše. Tišina. Baltazar gurnu nogom
Indijanca koji je ležao na palubi, i, kad se ovaj podiže, tiho reče:
- Viče. To je sigurno on. ..
- Ja ne čujem, isto tako tiho odgovori Indijanac, Huron3 klečeći na
kolenima i prisluškujući. I odjednom ponovo naruši tišinu zvuk trube i
uzvik:
- A-a!. . .
Kad Huron ču taj zvuk, saže se kao pod udarcem biča.
- Da, to je sigurno on, reče Huron, cvokoćući zubima od straha.
I drugi se lovci probudiše. Oni otpuzaše do mesta koje je
osvetljavao fenjer, kao da su tražili zaštitu od mraka u slabim zracima
žućkaste svetlosti. Svi su posedali, priljubljujući se jedan uz drugog, i
napregnuto prisluškivali. Zvuk trube i glas odjeknuše još jednom u
daljini, a zatim je sve umuklo.
- To je on. ..
- „Morski đavo“, šaputali su ribari.
- Ne možemo više da ostanemo ovde!
- Ovo je strašnije od ajkule!
- Zovite ovamo gazdu!
Čulo se tupkanje bosih nogu. Zevajući i češkajući dlakave grudi,
izašao je na palubu gazda, Pedro Zurita. Bio je bez košulje, u
platnenim pantalonama; o širokom kožnom pojasu visila mu je futrola
revolvera. Zurita priđe momcima. Fenjer je osvetljavao njegovo
pospano, bronzano, suncem opaljeno lice, gustu kovrdžavu kosu koja
mu je padala u pramenovima na čelo, crne obrve, raščešljane, zavinute
brkove i malu prosedu bradicu.

- Šta se desilo?
Njegov grubi, mirni glas i samouvereni pokreti umiriše Indijance.
Sada i oni zagalamiše svi uglas.
 Baltazar im dade znak rukom da ćute i reče:
- Čuli smo njegov glas. . . „Morskog đavola“.
- Pričinilo vam se! odgovori sanjivo Pedro, sagnuvši glavu na
grudi.
- Ne, nije nam se pričinilo. Svi smo čuli ,,a-a“ i zvuk trube!
povikaše ribari.
Baltazar ih istim pokretom ruke natera da ućute i nastavi:
- I ja sam čuo. Onako može da trubi samo ,,Đavo“. Niko drugi na
moru ovako ne viče i ne trubi. Treba da se brzo gubimo odavde.
- Bajka, opet ravnodušno izusti Pedro Zurita. Nije mu se htelo da
već uzima s obale na brod još nedovoljno protrulele smrdljive školjke
i da diže kotvu. Ali nije mu ipak pošlo za rukom da odvrati Indijance.
Oni su se uzbuđivali, mlatarali rukama i vikali, preteći da će sutra
sami sići na obalu i peške otići u Buenos Aires ako Zurita ne digne
kotvu.
- Neka vrag odnese tog „Morskog đavola“ zajedno s vama! Dobro.
Dići ćemo kotvu u zoru. I kapetan se produžujući da i dalje gunđa
vrati u svoju kajitu.
Sada mu se već nije spavalo. Upalio je lampu, zadimio cigaru i
ushodao se iz jednog u drugi ugao male kajite. Mislio je o tom
nepojmljivom stvorenju koje se pre nekog vremena pojavilo u
ovdašnjim vodama, plašeći ribare i priobalsko stanovništvo.
Niko još ne beše video to čudovište, ali je ono već nekoliko puta
skrenulo pažnju na sebe. O njemu su pričali bajke. Mornari su ih
pričali šapatom, osvrćući se bojažljivo, kao da su se plašili da ih to
čudovište ne čuje.
Jednima je ovo stvorenje nanosilo štetu, drugima neočekivano
pomagalo. „To je . . . morski bog, govorili su stari Indijanci, on iz
dubina okeana izlazi jednom u hiljadu godina da bi uveo pravdu na
zemlji.“
Sveštenici su uveravali sujeverne Špance da je to morski đavo.
Počeo se javljati ljudima zato što su zaboravili svoju svetu crkvu.
Sva ta šaputanja koja su se prenosila od usta do usta stigla su i do
Buenos Airesa. Nekoliko nedelja „Morski đavo“ je bio omiljena tema
novinara i feljtonista jeftinih novina. Ako bi se desilo da je iz
nepoznatih razloga potonuo neki brod ili ribarska barka, ili bi se
pokidale ribarske mreže, ili bi na neki način iščezla ulovljena riba, bio
je kriv „Morski đavo“. Drugi su pak pričali da je „Đavo“ ponekad
poturao u ribarske barke krupnu ribu, a jednom čak i spasao nekog
davljenika.
U svakom slučaju, jedan davljenik je uveravao da ga je, kad je već
bio potonuo, neko poduhvatio odozdo za leđa i, tako ga podržavajući
dogurao do obale, pa iščezao u talasima plime onoga časa čim je
izbavljenik stupio na pesak.
Ali, najčudnije od svega bilo je to da samog „Đavola“ niko nikada
nije video. Niko nije mogao da kaže kako izgleda to tajanstveno biće.
Dabome, kao i uvek našli su se neki očevici koji su „Đavola“
nagrđivali rogatom glavom, kozjom bradom, lavljim šapama i ribljim
repom, ili ga predstavljali kao gigantsku rogatu žabu sa čovečjim
nogama.
Vlasti Buenos Airesa u početku nisu obraćale nikakvu pažnju na
ove priče i novinske članke, računajući da su to besposličarske
izmišljotine.
Ali nemir, naročito među ribarima, sve više se povećavao. Mnogi
ribari se nisu više usuđivali da izlaze daleko na pučinu. Ribolov se
smanjio i stanovništvo je osećalo nedostatak ribe. Tek tada mesne
vlasti rešiše da provere ovu priču. Nekoliko parnih brodova i motornih
čamaca policijske obalne straže bili su poslati uz obalu sa naređenjem:
Uhvatiti nepoznatu ličnost koja seje smutnju i paniku među
pribrežnim stanovništvom.
Policija je čitave dve nedelje njuškala po zalivu La Plate i obali,
zadržala je nekoliko Indijanaca koji su bili okrivljeni da šire lažne
vesti i nemir, ali „Đavo“ je ostao na slobodi.
Na kraju je načelnik policije objavio zvanično saopštenje da
nikakav „Đavo“ ne postoji i da je to sve samo izmišljotina prostih
neobrazovanih ljudi, koji su već pohapšeni i koji će iskusiti zasluženu
kaznu. Zatim je savetovao ribarima da ne veruju ovim pričama već da
se prihvate posla.
To je privremeno pomoglo. Ali „Đavolove“ šale nisu prestajale.
Jedne noći je neke ribare, dok su se loveći ribu nalazili prilično
daleko od obale, probudilo blejanje jarca koji se nekim čudom stvorio
u njihovoj barci. Drugi pak ribari izvlačili su isečene mreže.
Obradovani novom pojavom „Đavola“, novinari su sada čekali
obaveštenje od naučnika.
Naučnici, međutim, nisu pustili da na njih dugo čekaju.
Oni su pretpostavljali da u okeanu ne može postojati morsko
čudovište nepoznato u nauci, za čije bi postupke samo čovek bio
sposoban. „Druga je stvar, pisali su naučnici, kada bi se takvo
čudovište pojavilo u malo poznatim dubinama okeana.“ Ali naučnici
nikako nisu mogli dopustiti da bi ovakvo stvorenje moglo da postupa
razumno. Oni su, zajedno sa načelnikom pomorske policije, računali
da su ovo . . . samo izgredi nekog šaljivčine.
Ali, nisu svi naučnici tako mislili.
Ovi drugi naučnici su se pozivali na slavnog nemačkog prirodnjaka
Konrada Gesnera4 koji je opisivao morsku devicu, morskog đavola,
morskog kaluđera, pa čak i morskog episkopa.
 „Najzad, mnogo šta se obistinilo od onoga o čemu su pisali stari i
srednjovekovni naučnici, bez obzira na to što nova nauka nije
priznavala ta stara učenja. Božansko stvaralaštvo je neiscrpno, i nama,
naučnicima, skromnost i opreznost u zaključivanjima priliči više nego
ma kome drugom“, pisali su neki stari naučnici.
Uostalom, ruku na srce, teško bi bilo ko mogao uistinu nazvati
naučnicima ove skromne i oprezne ljude. Ta, oni su verovali u čudesa
više negoli u nauku, a njihova predavanja više su ličila na propovedi!
Najzad, radi rešenja ovog spora, odlučili su da pošalju naučnu
ekspediciju.
Članovima ekspedicije nije pošlo za rukom da se sretnu sa
,,Đavolom“. Ali su zato saznali mnogo novosti o delima „nepoznatog
lica“. (Stari naučnici nastojali su da se reč „lice“ zameni sa reči
,,biće“.)
U izveštaju koji su objavili u novinama, članovi ekspedicije su
pisali:
1. Na nekoliko mesta na peščanim plićacima primetili smo
tragove uskih stopala ljudske noge. Tragovi su vodili od mora i opet
se vraćali moru. Ali takve tragove mogao je ostaviti i čovek koji se
dovezao čamcem do obale.
2. Mreže što slo ih pregledali imaju rupe koje su mogle biti
iapravljene samo oštrim oruđem. Potpuno je mogućno da su se ove
mreže zakačile za kakve oštre podvodne stene, ili pak železne olupine
potonulih brodova, pa se pocepale.
3. Po pričanju očevidaca, neko je noću odvukao u vodu delfina
koga bura beše odbacila daleko na obalu i koji je tom prilikom na
pesku ostavio tragove nogu i, možda, dugačkih kandža. Potpuno je
verovatno da je neki sažaljivi ribar odvukao tog delfina u more.
Poznato je da delfini, loveći ribu, pomažu ribarima time što je gone
na plićake. Ribari, pak, često izvlače delfine iz opasnosti. Tragovi
noktiju možda su ostali od prstiju čoveka. Mašta je tim tragovima
dala izgled kandža.
4. Jarca je možda doveo na čamac i podmetonuo ribarima neki
šaljivčina.

Naučnici su pronašli i druge, isto tako jednostavne razloge, kako bi

objasnili pojavu tragova koje je ostavio „Đavo“.
Naučnici su, na osnovu svega toga, došli do zaključka da nijedno
morsko čudovište ne može izvršiti toliko složenih radnji.
Ipak, ova objašnjenja nisu svakoga zadovoljila. Čak i među samim
naučnicima našli su se neki kojima su ona izgledala sumnjiva. Kako je
samo mogao taj okretni i uporni šaljivčina da izvodi ovakve stvari a da
ga nikad ljudsko oko ne ugleda? Ali, najglavnije što su naučnici
prećutali u svom izveštaju, bilo je to da je „Đavo“, kako je bilo
utvrđeno, izvodio svoje podvige u vrlo kratkim vremenskim
razmacima, po različitim, jedno od drugog udaljenim mestima. Ili je
„Đavo“ umeo da pliva neverovatno brzo, ili je imao neke naročite
sprave, ili pak „Đavo“ nije bio sam, već ih je bilo nekoliko. Ali tada bi
sve ove šale postale još nepojmljivije i strašnije.
Pedro Zurita sećao se svih delova ove tajanstvene priče, koračajući
po kajiti. Nije ni primetio kako je svanulo i kako je kroz prozor
svetlarnika probio ružičasti zrak svtlosti. Pedro ugasi lampu i poče se
umivati. Polivajući glavu toplom vodom, on začu uplašene krike sa
palube. Zurita, ne završivši umivanje, brzo se pope uz lestvice.
Goli lovci, sa lanenim prevezima oko kukova, stajali su uz ogradu
broda, mahali rukama i uzbuđeno vikali. Pedro pogleda dole i vide da
su odvezani čamci, koji su preko noći bili ostavljeni na vodi. Noćni
vetrić odneo ih je dosta daleko na otvoreni okean. Sad ih je jutarnji
vetrić polako gonio obali. Vesla sa čamaca bila su rasturena po vodi i
plivala po zalivu.
Zurita naredi lovcima da skupe čamce. Ali niko se nije usuđivao da
siđe sa palube. Zurita je ponovio naredbu.
- Idi sam u šape „Đavola“, odazva se konačno neko.
Zurita poteže revolver. Gomila lovaca na to otskoči i okupi se oko
katarke. Lovci su neprijateljski gledali u Zuritu. Sukob je izgledao
neizbežan. Ali se onda umeša Baltazar.
- Araukanac se ne boji nikoga, reče on. Ajkula me nije dovršila,
zagrcnuće se i „Đavo“; zapašće mu moje stare kosti.
I sklopivši ruke nad glavom, on se bez razmišljanja baci sa ograde
u vodu i zapliva ka najbližem čamcu. I pored starosti i bolesne noge,
još je odlično plivao. Indijanac je u nekoliko zamaha doplivao do
čamca, dohvatio veslo i popeo se u čamac.
- Konopac je odrezan nožem, viknu on, i to dobro odsečen! Nož je
bio oštar kao britva.
Videći da se Baltazaru nije ništa strašno desilo, nekoliko ribara
ugledaše se na njegov primer, pa i oni skočiše da pomognu da se
čamci povežu.

-----------------------------------------------------------------------------------------------
1. Linj - tanki konopac. (Prim. prev.)
2. Araukanci - pleme američkih Indijanaca. (Prim. prev.)
3. Huroni - pleme američkih Indijanaca. (Prim. prev.)
4. Konrad Gesner - čuveni nemački naučnik šesnaestog veka. Napisao je Knjigu o životinjama
koja je dugo vreemena vršila neobično snažan uticaj na prirodnjake. (Prim. prev.)
 II
JAHAČ NA DELFINU

Sunce se tek bilo rodilo, ali je već nemilosrdno peklo.

Srebrnastoplavo nebo bilo je vedro, a okean je izgledao kao ogledalo.
Meduza je bila već dvadesetak kilometara južno od Buenos Airesa. Po
savetu Baltazara, spustili su lenger u malom zalivu krševite obale,
koja se kao dve terase dizala iz vode.
Čamci su se razmileli po zalivu. Na svakom čamcu bila su, kao i
obično, dva lovca: jedan se gnjurao, drugi vadio gnjurca. Posle su
menjali uloge.
Jedan čamac prišao je dosta blizu obali. Gnjurac je stegao nogama
poveći odlomak koralnog krečnjaka, koji je bio vezan krajem
konopca, i brzo se spustio na dno.
Voda je bila topla i providna - svaki se kamen na dnu jasno video.
Uz obalu dizali su se korali - nepokretno ukočeno žbunje podvodnih
vrtova. Majušne ribice, prelivajući se zlatno i srebrno, motale su se
tamo amo između tog žbunja.
Gnjurac se spustio na dno i, sagnuvši se, brzo skupljao školjke i
slagao ih u torbu koju je nosio o boku, vezanu kaišem. Njegov drug u
poslu, Indijanac Huron, držao je u rukama drugi kraj konopca i,
pregnuvši se preko čamca, gledao u vodu.
Odjednom, on vide da gnjurac skače na noge što je brže mogao, da
razmahuje rukama, hvata se za konopac i da ga vuče tako jako da
zamalo nije odvukao Hurona u vodu. Čamac se zaljuljao. Indijanac
Huron užurbano je izvukao drugara i pomogao mu da se popne u
čamac. Široko otvorivši usta, gnjurac je teško disao, a oči su mu bile
raširene. Tamno bronzano lice bilo mu je pobledelo.
- Ajkula?
Ali gnjurac ništa ne odgovori - samo se stropoštao na dno čamca.
Šta ga je to moglo tako uplašiti na dnu mora? Huron se nagnu i
poče se zagledati u vodu. Dabome, tamo se dešavalo nešto neobično.
Male ribice, kao ptice pred kopcem, žurile su da se što pre sakriju u
gusti šiprag podvodnih šuma.
I odjednom Indijanac Huron ugleda kako se iza izbočenog ugla
podvodne stene pojavljuje nešto što je ličilo na purpurni dim. Dim se
polako širio na sve strane, bojeći vodu ružičastom bojom. A odmah se
pojavilo i nešto tamno. Bilo je to telo ajkule. Ono se polako prevrnulo
i izgubilo za uglom podvodne stene. Purpurni podvodni dim mogao je
biti samo krv koja se razvodnjavala i razlivala na dnu okeana. Šta se
tamo desilo? Huron pogleda u svog drugara, ali je ovaj nepomično
ležao na leđima, hvatao vazduh široko otvorenim ustima i besmisleno
buljio u nebo. Indijanac se prihvati vesla i požuri da odveze svoga
naglo obolelog druga na palubu Meduze.
Gnjurac najzad dođe sebi, ali kao da je bio izgubio dar govora -
samo je mukao, klimao glavom i teško disao.
Lovci sa broda okružiše gnjurca, nestrpljivo očekujući njegova
objašnjenja.
- Govori! viknu najzad jedan mladi Indijanac, drmajući gnjurca.
Govori, ako nećeš da tvoja kukavička duša odmah izleti iz tela.
Gnjurac zavrti glavom i izusti gluho:
- Video . . . sam . . . „Morskog đavola“.
- Zar njega?
 - Pa govori već jednom! nestrpljivo povikaše lovci.
- Gledam . . . ajkula. Ajkula pliva pravo na mene. Tu mi je kraj!
Ogromna, crna, i već otvorila ždrelo, samo da me proguta. Gledam . . .
još neko pliva. . .
- Druga ajkula?
- ,,Đavo“!
- Pa kakav je? Ima li glavu?
- Glavu? Čini mi se da ima. Oči su mu kao čaše.
- Ako ima oči, mora da ima i glavu, ubedljivim glasom reče mladi
Indijanac. Gde bi mu inače oči bile pričvršćene? A ima li šape?
- Ima šape, kao u žabe. Prsti dugački, zeleni, sa kandžama i
kožicama između prstiju. On, sav blista kao riblja krljušt. Priplivao je
ajkuli, blesnuo šapom . . . krk! Krv iz trbuha ajkule . . .
- A kakve su mu noge? zapita jedan lovac.
- Noge? pokuša da se seti lovac. Noge uopšte nema. Ima rep. A na
kraju repa dve zmije.
- Pa koga si se više uplašio . . . ajkule ili tog čudovišta?
- Čudovišta, bez dvoumljenja odgovori gnjurac. Čudovišta, iako mi
je ono spaslo život. To je bio on . . .
- Da, to je bio on.
- ,,Morski đavo“, reče Indijanac.
- Morski bog, koji dolazi u pomoć siromasima, popravi ga stari
Indijanac.
Ova vest brzo se pronela po čamcima koji su plovili po zalivu.
Lovci požuriše ka brodu i podigoše čamce na palubu.
 Svi su opkolili gnjurca, koga je spasao „Morski đavo“, i terali ga da
bezbroj puta ponavlja svoju priču. I on je ponavljao. pričajući sve
nove i nove pojedinosti. On se naknadno prisetio da je iz nozdrva
čudovišta lizao crveni plamen, a da je zube imalo oštre i dugačke kao
prst. Ušima je micalo, na bokovima je imalo peraje, a pozadi . . . rep
kao vesla.
Pedro Zurita, nag do pojasa, u kratkim bledim pantalonama, sa
papučama na bosim nogama i sa visokim slamnim šeširom širokog
oboda na glavi, hodao je stružući papučama po palubi i osluškivao
razgovore, koje je vodila posada.
Što se pripovedač više oduševljavao, to je Pedro bio sve više
ubeđen da je sve ovo gnjurac izmislio, jer se bio uplašio ajkule.
„Uostalom, možda i nije sve izmišljeno. Ipak je neko rasparao
ajkuli trbuh: voda u zalivu bila je polucrvena. Indijanac laže, ali ipak u
svemu tome ima izvestan deo istine. Čudnovata priča, đavo da ga
nosi!“
Tu su Zuritina razmišljanja bila prekinuta zvukom roga koji
odjednom odjeknu iza stene.
Ovaj zvuk pogodi momčad Meduze kao udarac groma. Svi
razgovori naglo zamuknuše, lica prebledeše. Lovci su sa sujevernim
strahom gledali u stenu sdakle je odjeknuo zvuk trube.
Nedaleko od stene, na površini okeana, igralo se jato delfina. Jedan
delfin odvoji se od jata, glasno frknu kao da odgovara na pozivni
signal roga, i brzo zapliva ka steni i sakri se za greben. Prošlo je još
nekoliko trenutaka neprijatnog iščekivanja. Odjednom lovci ugledaše
kako se iza stene pomalja delfin. Na njegovim leđima jahalo je kao na
konju čudno stvorenje - ,,Đavo“ o kome je maločas pričao gnjurac.
Čudovište je imalo telo čoveka, a na licu kao starinski sat ogromne
oči, koje su blistale na svetlosti sunca kao farovi automobila; koža mu
se prelivala nežnom plavkastosrebrnom bojom, pesnice su mu ličile na
žablje - bile su tamnozelene sa dugačkim prstima i kožicom između
njih. Noge ispod kolena bile su mu u vodi. Da li su se svršavale
repovima ili su to bile obične čovečje noge, nije se videlo. Čudno
stvorenje držalo je u rukama dugu zavijenu školjku. Ono još jednom
zatrubi u tu školjku, nasmeja se veselim čovečjim smehom i odjednom
viknu na čistom španskom jeziku:
- Brže, Liding5, napred!
I potapka žabljom rukom po glatkim leđima delfina i mamuznu
nogama njegove sapi. A delfin je, kao dobar konj, povećavao brzinu.
Lovci i nehotično kriknuše.
Neobični jahač se okrenu. Ugledavši ljude, on brzo kao gušter
kliznu sa delfina i sakri se za njegovo telo. Zatim se iza delfina pojavi
zelena ruka i udari životinju po leđima. Poslušni delfin zaroni u okean
zajedno sa čudovištem.
Čudni par napravio je pod vodom polukrug i sakrio se iza
podvodne stene . . .
Cela ova pojava trajala je tek jedan minut, ali gledaoci dugo nisu
mogli da dođu sebi od čuđenja.
Lovci su vikali, jurili po palubi, hvatali se za glave. Indijanci su
pali na kolena i preklinjali boga da ih poštedi. Mladi Meksikanac
popeo se od straha na glavni jarbol i vikao. Crnci su se sjurili pod
palubu i zabili se u ugao.
O lovu više nije moglo biti ni reči. Pedro i Baltazar jedva su
napravili red. Meduza podiže sidro i uputi se na sever.

-----------------------------------------------------------------------------------------------

5. Liding (leading, engl.), onaj koji vodi. (Prim. prev.)

 III
ZURITIN NEUSPEH

Kapetan Meduze spustio se u kajitu da bk razmislio o događajima.

- Prosto čovek s uma da siđe! promrmlja Zurita, levajući sebi na
glavu bokal tople vode. Morsko čudovište govori najčistijim
kastiljskim narečjem! Šta je to? Đavolija? Ludilo? Ali ne može,
valjda, cela posada, odjednom da poludi! Niti isti san mogu da sanjaju
dva čoveka! Ali mi smo ipak videli „Morskog đavola“. To je bar
tačno. Znači da on ipak postoji, iako to izgleda neverovatno.
Zurita se ponovo poli vodom po glavi i proviri kroz svetlarnik, da
bi se osvežio.
- Bilo kako mu drago, produži on malo se umirivši, ovo čudovište
obdareno je ljudskim razumom i ume da se razumno ponaša. Ono se,
izgleda, oseća isto tako dobro i u vodi kao i na površini. I ume da
govori španski. . . Znači, s njim čovek može da se sporazumeva. A šta
bi bilo ako . . . šta bi bilo da se uhvati ovo čudovište, da se pripitomi i
potera u lov na školjke? Ovakva jedna žaba, sposobna da živi u vodi,
mogla bi zameniti čitavu družinu lovaca. A zatim . . . kakva zarada!
Svakom lovcu, ovamo onamo moraš ustupiti četvrtinu lova. A ova
žaba ne bi ništa stajala. Pa, tako čovek može za najkraće vreme
zaraditi stotine hiljada, milione pezeta!
Zurita poče da sanjari. On se i dosad nadao da će se obogatiti;
tražio je biserne školjke i tamo gde niko nije mogao da ih nađe.
Persijski zaliv, zapadna obala Cejlona, Crveno more, australijske vode
- sva ta lovišta bisera bila su daleko i ljudi su tamo odavno vadili
biser. Da ide u Meksikanski ili Kaliforniski zaliv, ka ostrvima sv.
Tome i sv. Margarite? Da plovi ka obalama Venecuele, gde se dobija
najbolji američki biser - Zurita nije mogao. Njegov jedrenjak bio je
suviše slab za taj poduhvat, a, osim toga, nije imao ni dovoljno lovaca
- jednom reči, posao je trebalo da postavi na širu osnovu. Ali, Zurita
nije imao ni dovoljno novaca. Zato je i ostao kod obala Argentine. Ali,
sada! Sada bi mogao da se obogati za ciglo jednu godinu, samo ako
mu pođe za rukom da uhvati ,,Morskog đavola“. Sa njim bi postao
najbogatiji čovek Argentine, možda čak i Amerike. A novac bi mu
utro put ka vlasti. Ime Pedra Zurita bilo bi na svačijim ustima. Ali,
treba biti vrlo oprezan. I, pre svega - čuvati tajnu.
Zurita se pope na palubu, sabra svu momčad sve do kuvara i reče:
- Vama je poznato kakva je sudbina postigla one koji su širili vesti
o „Morskom đavolu“? Njih je policija pohapsila i sada sede u zatvoru.
Moram vam skrenuti pažnju da će se to desiti svakom od vas, koji
makar jednu reč izusti da je video „Morskog đavola“. Taj će svakako
istrunuti u tamnici. Jeste li razumeli? Zato, ako vam je život mio,
nikom ni reči o „Đavolu“.
„Ali im ni onako niko neće verovati: sve ovo i previše liči na
bajku“, pomisli Zurita i, pozvavši u kajitu Baltazara, samo njemu otkri
svoj plan.
Baltazar pažljivo sasluša gazdu i posle kratkog ćutanja odgovori:
- Tako je. Vrlo dobro. „Morski đavo“ vredi stotine lovaca. Lepo bi
bilo imati u službi „Đavola“. Ali, kako da ga uhvatimo?
- Mrežom, odvrati Zurita.
- Ali on će raseći mrežu, kao što je rasekao trbuh ajkule.
- Možemo postaviti metalnu mrežu.
 - A ko će ga loviti? Našim lovcima samo pomeni „Đavola“, pa im
već klecaju kolena. Čak ni za vreću zlata neće pristati.
- A ti, Baltazare?
Indijanac sleže ramenima.
- Još nikad nisam lovio „morske đavole“. Uvrebati ga sigurno neće
biti lako; ubiti ga, pak, ako je od mesa i kostiju, neće biti teško. Ali
vama je potreban živ „Đavo“.
- Ti ga se bojiš, Baltazare? Kaži mi šta ti lično misliš o „Morskom
đavolu“?
- Šta bih mogao misliti o jaguaru koji bi leteo nad morem, ili o
ajkuli koja bi se verala po drveću? Nepoznata zver je mnogo strašnija.
Ali ja volim da lovim strašne zveri.
- Ja ću te bogato nagraditi.
Zurita steže Baltazarovu ruku i nastavi da mu razvija svoj plan:
- Što manje učesnika bude u ovom poslu, tim bolje. Ti porazgovaraj
sa svojim Araukancima. Oni su hrabri i dovitljivi. Izaberi jedno pet
ljudi, ne više. Ako ne pristanu naši, ti nađi druge. ,,Đavo“ se kreće
negde oko obale. Pre svega, moramo pronaći njegovo boravište. Onda
će nam biti lako da ga uhvatimo mrežom.
Zurita i Baltazar brzo su se latili posla. Po narudžbi Zurite bila je
izrađena žičana mreža koja je ličila na veliko bure sa otvorenim dnom.
U sredini mreže Zurita je bio namestio končane mrežice kao bi se
,,Đavo“ zapetljao u njih kao u paučinu. Lovci su bili otpušteni. Od
celokupne momčadi Meduze Baltazaru je pošlo za rukom da nagovori
samo dvojicu Indijanaca iz plemena Araukanaca da učestvuju u lovu
na ,,Đavola“. Još trojicu je najmio u Buenos Airesu.
Rešili su da počnu sa uhođenjem ,,Đavola“ u onom istom zalivu
gde ga je prvi put ugledala momčad Meduze. Da ne bi probudili
„Đavolovu“ sumnju, jedrenjak se ukotvio nekoliko kilometara dalje
od zaliva. Zurita i njegovi saputnici su s vremena na vreme lovili ribu,
kao da je to bi krajnji cilj njihovog krstarenja. U isto vreme, trojica
njih, naizmenično krijući se iza kamenja na obali, pažljivo su pratili
sve što se dešava u vodama zaliva.
Bio je već kraj druge sedmice, a „Đavo“ nije davao od sebe ni
glasa.
Baltazar se upoznao sa obalskim stanovnicima, farmerima,
Indijancima, jevtino im prodavao ribu i, razgovarajući s njima o
raznim stvarima, neprimetno prenosio razgovor na „Morskog đavola“.
Iz tih razgovora stari Indijanac je saznao da su sasvim pravilno
izabrali mesto za lov: mnogi Indijanci koji su živeli u blizini zaliva
često su čuli zvuk roga i videli tragove nogu na pesku. Oni su tvrdili
da je peta kod „Đavola“ čovečja, ali da su mu prsti znatno produženi.
Pokatkad su Indijanci primećivali na pesku i udubljenje od leđa - tamo
gde je „Đavo“ ležao na obali.
,,Đavo“ nije nanosio štetu obalskom stanovništvu i ono je već
prestalo da obraća pažnju na tragove, koje je on s vremena na vreme
ostavljao podsećajući tako na sebe. Ali nikad niko nije video samog
„Đavola“.
Već dve nedelje stajala je Meduza u zalivu, kao da lovi ribu. Dve
nedelje su Zurita, Baltazar i najamnici - Indijanci, ne spuštajući očiju,
posmatrali površinu okeana, ali „Morski đavo“ se nije pojavljivao,
Zurita je bio uznemirei. Bio je to nestrpljiv i škrt čovek. Svaki dan
stajao ga je velikih novaca, a ovaj „Đavo“ puštao ih je da ga čekaju.
Pedro je već počeo da sumnja. Ako je „Đavo“ natprirodno biće onda
ga ne mogu nikakve mreže uhvatiti. A i opasno bi bilo da se čovek
spetlja s takvim đavolom, - Zurita je bio i sujeveran. Da li da, za svaki
slučaj, pozove na Meduzu sveštenika sa krstom i svetim tajnama? Ali,
to bi zahtevalo nove izdatke. A možda „Morski đavo“ uopšte i nije
đavo, već nekakva šaljivčina, dobar plivač, koji se udesio kao đavo da
bi plašio ljude. Delfin? Pa njega, kao i svaku drugu životinju, čovek
može pripitomiti. Da li da napusti ovu zamisao?
Zurita odredi veću nagradu onome ko prvi primeti ,,Đavola“, a
onda reši da pričeka još nekoliko dana.
Na njegovu radost, početkom treće nedelje ,,Đavo“ je najzad počeo
da se pojavljuje.
Posle dnevnoga lova, Baltazar beše ostavio čamac s ribom uz
obalu. Rano ujutro trebalo je da kupci dođu po ribu. Baltazar je bio
otišao na farmu da poseti jednog svog poznanika Indijanca, i kad se
vratio na obalu, čamac je bio prazan. Baltazar se odmah dosetio da je
to ,,Đavolovo“ delo.
,,Nije valjda svu onu ribu progutao“, čudio se u sebi Baltazar.
Iste noći, jedan Indijanac, koji je bio na straži, čuo je zvuk trube
južno od zaliva. Posle dva dana, rano izjutra, mladi Araukanac
saopštio je da mu je pošlo za rukom da ugleda ,,Đavola“. Opet je
plovio na delfinu. Ali ovoga puta ,,Đavo“ nije jahao, već je plivao
pored delfina, držeći se rukom za „zapregu“ - široki kožni litar.
„Đavo“ je u zalivu skinuo litar sa delfina, potapkao životinju po
leđima i nestao u dubinama, kraj podnožja strme stene. Delfin je
isplivao na površinu i izgubio se.
Zurita je saslušao Araukanca, obećao mu nagradu i rekao:
- Ne verujem da će „Đavo“ u toku današnjega dana isplivati iz svog
skrovišta. Zato moramo pregledati dno zaliva. Ko će se od vas primiti
tog posla?
Niko nije hteo da se spušta na dno mora, i da se izloži opasnosti da
se sretne oči u oči sa morskim čudovištem.
Baltazar kroči napred.
- Ja ću! reče on kratko veran svojoj reči.
 Meduza je još uvek bila ukotvljena. Svi osim stražara sišli su na
obalu i uputili se ka strmoj steni u zalivu.
Baltazar se uvezao konopcem kako bi ga mogli izvaditi napolje ako
bi bio ranjen, uzeo nož, stisnuo kamen među noge i spustio se na dno.
Araukanci su s nestrpljenjem očekivali njegov povratak, neprestano
posmatrajući mrlju koja se micala u plavkastoj magli zaliva
zaklonjenog stenama. Prošlo je četrdeset, pedeset sekundi, minut -
Baltazar se nije vraćao.
Najzad, povukao je konopac. Odmah su ga podigli na površinu.
Kad se izduvao, Baltazar poče:
- Uzani prolaz vodi u podzemnu pećinu. U toj pećini je tamno kao u
trbuhu ajkule. ,,Morski đavo“ mogao bi se sakriti samo u toj pećini.
Oko nje su svuda glatke stene.
- Odlično! uzviknu Zurita. Tamo je mračno . . . tim bolje.
Zapećemo naše mreže, a ribica će sama uleteti.
Uskoro, po zalasku sunca, Indijanci su na čvrstim konopcima
spustili žičane mreže u vodu kod ulaza u pećinu. Krajeve konopaca
učvrstili su na obali. Baltazar je za konopce privezao zvončiće, koji je
trebalo da zazvone pri najčanjem dodiru mreže.
Zurita, Baltazar i pet Araukanaca posedali su na obalu i ćuteći
čekali.
Na jedrenjaku nije bilo nikoga.
Noć se brzo zgušnjavala. Mesec je isplovio i njegova svetlost
odražavala se na površini okeana. Tišina. Svi su bili neobično
uznemireni. Možda će baš ovoga časa ugledati to neobično stvorenje
koje izaziva smrtnu stravu kod ribara i lovaca bisera.
Noćni sati lagano su tekli. Ljudi su već bili zadremali, kad zvončići
odjednom zazvoniše. Svi skočiše jurnuše ka konopcima i počeše da
dižu mrežu. Mreža je bila teška. Konopci su se tresli. Neko se vrtio u
mreži.
Mreža se pojavila na površini okeana, a u njoj, na bledoj mesečevoj
svetlosti, praćakalo se telo polučoveka, poluživotinje. Na mesečevoj
svetlosti blistale su ogromne oči i srebrna riblja krljušt. ,,Đavo“ se
strahovito naprezao da oslobodi ruku koja se bila zaglavila u mrežu. I
to mu je najzad pošlo za rukom. On izvadi nož koji mu je visio na
tankom remenu niz bedro i poče da seče mrežu.
- A, nećeš je preseći. . . varaš se! tiho je rekao Baltazar, sav zanet
lovom.
Ali, na njegovo čuđenje, nož svlada žičanu prepreku. ,,Đavo“ je
hitrim pokretima proširivao rupu, dok su se lovci žurili da što pre
pzvuku mrežu na obalu.
- Jače vucite! Ho-ruk! vikao je Baltazar.
Ali, onoga časa kada je već izgledalo da im je lov u rukama,
,,Đavo“ je propao kroz prosečenu rupu, pao u vodu, prsnuo blistavim
kapljicama i izgubio se u dubini.
Lovci u očajanju ispustiše mrežu.
- Lep nožić! Žicu seče! s ushićenjem reče Baltazar. Podvodni
kovači su bolji od naših!
Zurita je pognute glave gledao u vodu, sa takvim izrazom kao da
mu je tamo potonulo čitavo bogatstvo.
Zatim je podigao glavu, povukao za ukovrčeni brk i besno lupnuo
nogom.
- Ma nećeš, ne-ćeš, brajko! viknu on. Pre ćeš crknuti u svojoj
podvodnoj pećini nego što ću ja popustiti! Neću žaliti para! Nabaviću
gnjurce! Ceo zaliv ću zagraditi mrežama i klopkama. Nećeš izmaći iz
mojih ruku!
 Eio je hrabar, uporan i tvrdoglav. Nije uzalud žilama Pedra Zurite
tekla krv španskih osvajača. Ali, imao je zašta i da se bori.
„Morski đavo“ se nije ispoljio kao neko natprirodno i svemoguće
biće. Po svoj prilici, bio je napravljen od kostiju i mesa, kako je to
govorio Baltazar. Prema tome, može se uhvatiti, može se vezati
lancem i naterati u dubine okeana da donosi bogatstva Pedru Zuriti.
Baltazar će ga se dočepati pa makar ga i sam bog mora Neptun sa
svojim trozupcem uzeo u zaštitu.
 IV
DOKTOR SALVADOR

Zurita je ostvario svoju pretnju. Podigao je na dnu zaliva mnogo

žičanih prepreka, razapeo mreže u svim pravcima, postavio klopke.
Ali su ribe zasad bile jedine njegove žrtve. „Morski đavo“ kao da je
propao u zemlju. Više se nije pojavljivao i ničim nije obraćao pažnju
na sebe. Uzalud se pitomi delfin svakog dana pojavljivao u zalivu,
ronio, frktao i zvao u šetnju svog neobičnog druga. Drug mu se nije
javljao i delfin, frknuvši srdito poslednji put, otplivao je u otvoreno
more.
Vreme se pokvarilo. Istočni vetar zatalasao je glatku površinu
okeana; voda zaliva zamutila se peskom sa dna. Penušavi talasi
sakrivali su dno. Niko nije mogao videti šta se dešava pod vodom.
Zurita je mogao satima da stoji na obali i da broji redove talasa. Oni
su dolazili ogromni, jedan za drugim, i kao bučni vodopadi padali na
obalu, a tanki slojevi vode šumno su se valjali dalje po vlažnom
pesku, i, noseći sa sobom šljunak i školjke, dopirali do nogu Zurite.
- Ne, ovako dalje ne ide, mrmljao je Zurita. Treba da izmislim
nešto drugo. „Đavo“ živi na dnu mora i ne želi da izlazi iz svog
skrovišta. Znači, da bismo ga uhvatili, treba da dođemo k njemu. . . da
se spustimo na dno. To je jasno!
I, obrativši se Baltazaru, koji je nešto majstorisao praveći neku
novu zamršenu klopku, Zurita reče:
 - Putuj odmah u Buenos Aires i donesi otuda dva gnjuračka odela
sa rezervoarima kiseonika. Obično gnjuračko odelo sa cevima za
pumpanje vazduha nije zgodno. ,,Đavo“ može da pregrize cev. Sem
toga, možda ćemo morati da preduzmemo malo podvodno putovanje.
Nemoj zaboraviti i električne fenjere.
- Želite da posetite „Đavola“? upita Baltazar.
- S tobom, naravno, druže.
Baltazar klimnu glavom i pođe na put.
Kad se ubrzo vratio, bio je doneo ne samo gnjuračka odela i
fenjere, već i par dugačkih, čudno savijenih noževa.
- Sada već više ne znaju da prave ovakve, reče on. To su prastari
noževi Araukanaca kojima su moji pradedovi nekada parali trbuhe
belcima, vašim pradedovima, ako vam nije krivo.
Zuriti baš nije bilo po volji ovo istorijsko saopštenje, ali su mu se
noževi svideli.
- Vrlo si predostrožan, Baltazare.
Drugog dana uzoru, ne obraćajući pažnju na ogromne talase, Zurita
i Baltazar navukoše gnjuračka odela i spustiše se na dno mora. S
naporom su raspetljali mreže koje su stajale oko ulaza u podvodnu
pećinu i ušli u uzani prolaz. Odjednom su se našli u potpunoj tami.
Kad su se uspravili i izvukli noževe, upališe fenjere. Sitne ribice,
uplašivši se svetlosti najpre jurnuše ustranu, a zatim ponovo doplivaše
do fenjera, vrteći se kao roj insekata u njegovoj plavkastoj svetlosti.
Zurita ih rastera rukom: zaslepljavao ga je blesak njihove krljušti.
Bila je to dosta velika pećina, najmanje četiri metra visine i pet do šest
metara širine. Gnjurci zaviriše u svaki ugao. Pećina je bila prazna i
nenastanjena. Samo su se jata sitnih ribica sakrivala ovde od morskog
talasanja i grabljivaca.
 Zurita i Baltazar pažljivo su stupali kapred. Pećina se postepeno
sužavala. Zurita odjednom stade začuđen. Svetlost fenjera osvetlila je
debelu gvozdenu rešetku koja je pregrađivala put.
Zurita nije verovao svojim očima. Dohvatio je rukama gvozdenu
šipku i počeo je drmati, pokušavajući da otvori gvozdenu pregradu.
Ali, rešetka nije popuštala. Zurita je osvetli fenjerom i uveri se da je
čvrsto ugrađena u tesane stene pećine, da ima šarke i zatvarač sa
unutrašnje strane.
To je bila nova zagonetka.
„Morski đavo“ ne samo da je bio razumno, već naročito obdareno
biće. Ne samo što je uspeo da pripitomi delfina, već mu je bila
poznata i prerada metala. Najzad, bio je u stanju da na dnu mora
napravi čvrste gvozdene pregrade, koje su čuvale njegovo prebivalište.
Ali, to je skoro neverovatno! Kako je samo mogao da kuje železo pod
vodom? Znači li to da on ne živi u vodi ili, u najmanju ruku, da na
duže vreme izlazi iz vode na zemlju?
Zuriti je bilo u slepoočnicama kao da mu je nedostajalo kiseonika,
iako se pod vodom nalazio tek nekoliko minuta.
On dade znak Baltazaru i oni iziđoše iz podvodne pećine - više
ovde nisu imali šta da rade - i vratiše se na površinu.
Araukanci, koji su ih očekivali s nestrpljenjem, mnogo se
obradovaše kad ih videše žive i zdrave.
Kad je skinuo zvono i predahnuo, Zurita upita:
- Šta možeš da kažeš na sve ovo, Baltazare?
Araukanac odmahnu rukama.
- Samo to da ćemo ovde morati da se dugo zadržimo. ,,Đavo“ se
sigurno hrani ribom, a tamo ima dosta ribe. Ne možemo ga izmamiti
glađu iz pećine. Jedino nam ostaje da dignemo rešetku dinamitom.
- A ne pada li ti na pamet, Baltazare, da pećina može imati dva
izlaza: jedan. . . iz zaliva a drugi.. . sa obale?
Baltazar o tome nije razmišljao.
 - Moramo i o tome razmisliti: Kako se samo ranije nismo setili da
pregledamo okolinu? reče Zurita.
I tako su počeli da ispituju obalu.
Na obali je Zurita naišao na visoku ogradu od belog kamena, koja
je ograđivala veliki komad zemljišta - ne manji od deset hektara.
Zurita obiđe celu ogradu, i u zidu nađe samo jednu debelu, gvozdenu
kapiju. U kapiju su bila ugrađena mala gvozdena vrata sa okancetom
zatvorenim iznutra.
„Prava tamnica ili tvrđava, pomisli Zurita. Čudnovato. Farmeri ne
grade ovako visoke i debele ograde. U zidu ni rupe, ni pukotine kroz
koju bi čovek mogao zaviriti unutra.“
Naokolo pust, divalj predeo: gole, mrke stene obrasle pogdegde
bodljikavim trnjem i kaktusima. Dole - zaliv.
Zurita je nekoliko dana obigravao oko ograde, dugo vremena
uhodio pritajivši se kraj gvozdenih vrata. Ali vrata se nisu otvarala,
niti je ko ulazio niti izlazio iz njih; nijedan zvuk se nije čuo s one
strane zida.
Kad se jednom uveče vratio na palubu Meduze, Zurita pozva
Baltazara i zapita ga:
- Znaš li ti ko živi u tvrđavi iznad zaliva?
- Znam, raspitivao sam se već kod Indijanaca koji rade na farmi.
Tamo živi Salvador.
- A ko je taj Salvador?
- Bog, odgovori Baltazar.
Zurita u čudu podiže svoje guste, crne obrve.
- Šališ li se, Baltazare?
Indijanac se jedva primetno osmehnu.
 - Govorim samo ono što sam čuo. Mnogi Indijanci nazivaju
Salvadora božanstvom, spasiocem.
- A od čega spasava?
- Od smrti. Govore da je svemoćan. Salvador može da čini čudesa;
u svojim rukama drži život i smrt. Sakatima pravi nove noge, žive
noge. Slepima daje prodorne orlovske oči. Čak mrtve vaskrsava.
- Dođavola! progunđa Zurita, podižući prstima vrhove svojih
ukovrčenih brkova. U zalivu . . ,,,Morski đavo“, iznad zaliva . . .
,,Bog“. Ne misliš li ti, Baltazare, da ,,Đavo“ i ,,Bog“ možda jedan
drugom pomažu?
- Ja mislim samo jedno: da bi trebalo da se što brže izgubimo
odavde, dok nam se od svih ovih čudesa mozak nije usirio kao kiselo
mleko.
- Jesi li ti lično video nekoga od onih koje je Salvador izlečio?
- Da. Video sam. Pokazali su mi čoveka sa slomljenom nogom.
Pošto je proveo neko vreme kod Salvadora, ovaj čovek je počeo trčati
kao mustang. Video sam i Indijanca koga je Salvador vaskrsnuo. Celo
selo govori o tome kako je taj Indijanac, dok su ga nosili Salvadoru,
bio hladni leš . . . lobanja razmrskana i mozak otkriven. A od
Salvadora je izišao živ i veseo. Čak se i oženio posle ,,smrti“. Lepu je
devojku uzeo. A video sam takođe i decu Indijanca. . .
- To znači da Salvador prima kod sebe strance?
- Samo Indijance. Oni mu dolaze iz svih krajeva: sa Ognjene zemlje
i sa Amazona, iz pustinje Atakame i Asunsiona.
Kad je dobio ove podatke od Baltazara, Zurita reši da ode do
Buenos Airesa.
Tamo je doznao da Salvador leči Indijance i da među njima uživa
slavu čudotvorca. Među lekarima je Zurita doznao da je Salvador vrlo
talentovan, čak i genijalni hirurg, ali i veliki osobenjak, kao i svi
istaknuti ljudi. Salvadorovo ime bilo je širom poznato u svim naučnim
krugovima starog i novog sveta. U Americi se proslavio svojim
smelim hirurškim zahvatima. Kada bi stanje bolesnika bilo
beznadežno i lekari odbijali da pristupe operaciji - zvali su Salvadora.
On nikad nije odbio poziv. Njegova smelost i dovitljivost bili su
beskrajni. Tokom svetskog rata6 bio je na francuskom ratištu, gde se
skoro isključivo bavio operacijama lobanje. Mnogo hiljada ljudi
duguje mu svoje spasenje. Po zaključenju mira, vratio se u otadžbinu,
u Argentinu. Lekarska praksa i uspešne spekulacije sa zemljištem
donele su Salvadoru ogromno bogatstvo. Onda je kupio veliko imanje
blizu Buenos Airesa, ogradio ga ogromnim zidom - jedno od njegovih
osobenjaštava - uselio se tamo i obustavio svaku praksu. Zanimao se
samo naučnim radom u svojoj laboratoriji. Lečio je i primao samo
Indijance, a oni su ga nazivali bogom koji je sišao na zemlju.
Zurita je doznao još jednu pojedinost iz života Salvadora. Tamo
gde je sada bio veliki posed nalazila se pre rata kućica s baštom, isto
tako ograđena kamenim zidom. Za vreme dok se Salvador nalazio na
frontu, kuću je čuvao Crnac sa nekoliko velikih pasa. Ovi
nepodmitljivi stražari nisu nikoga puštali u dvorište.
U poslednje vreme Salvador se okružio još većom tajanstvenošću.
Nije primao posete, čak ni samih svojih kolega sa univerziteta.
Kad je sve ovo saznao, Zurita je rešio:
- Ako je Salvador lekar, on nema prava da odbije da primi jednog
bolesnika. Zašto se onda ja ne bih razboleo. Stići ću do Salvadora kao
bolesnik, a posle ćemo videti.
Zurita se uputi gvozdenoj kapiji koja je čuvala Salvadorovo imanje
i zakuca. Kucao je dugo i uporno, ali mu niko nije otvarao. Zurita
zgrabi veliki kamen i besno zalupa u vrata, podigavši takvu paklenu
larmu da bi i mrtvace probudio.
 Daleko iza zida zalajaše psi i okance na vratima najzad se otvorilo.
- Šta hoćete? upita neko na iskvarenom španskom jeziku.
- Bolesnik, otvorite brzo, odgovori Zurita.
- Bolesnici tako ne lupaju, mirno odvrati ionaj isti glas i u okancetu
se pojavi nečije oko. Doktor ne prima.
- Doktor nema prava da odbije pomoć bolesniku, ljutio se Zurita.
Okance se zatvorilo i koraci se udaljiše. Samo su psi i dalje očajno
lajali.
Pošto je prosuo svu količinu psovki koje je imao, Zurita se vratio
na jedrenjak.
Da li da se žali na Salvadora u Buenos Airesu? To ništa ne bi
koristilo. Zurita je drhtao od ljutnje. Velika opasnost pretila je
njegovim ukovrčenim brkovima jer ih je u uzbuđenju svaki čas vukao
pa su mu se obesili dole, kao kazaljka barometra koja pokazuje nizak
pritisak.
Polako se smirivao i počeo da razmišlja šta bi još mogao preduzeti.
U isto vreme njegovi suncem opaljeni prsti sve brže su zavrtali
raščupane brkove nagore. Barometar se dizao.
Najzad je izišao na palubu i iznenada dao naređenje da se diže
kotva.
Meduza je otplovila u Buenos Aires.
- Dobro je, primeti Baltazar. Koliko smo samo vremena uzalud
straćili. Neka vrag nosi „Đavola“, zajedno sa „bogom Salvadorom“ !

------------------------------------------------------------------------------------------------

6. Misli se na prni svetski rat. (Prim. prev.)

 V
BOLESNA UNUKA

Sunce je nemilosrdno peklo. Prašnjavim drumom, pored rodnih

polja pšenice, kukuruza i zobi išao je stari izmučeni Indijanac. Odelo
mu je bilo iscepano. Na rukama je nosio bolesno dete, koje je od
žarkih sunčevih zraka bilo zaklonjeno starim ćebetom. Oči deteta su
bile poluzatvorene, a na njegovom vratu video se ogroman otok. S
vremena na vreme, kad bi se starac spotaknuo, dete bi prigušeno
zastenjalo i otvaralo trepavice. Starac bi se zaustavljao i brižno duvao
u lice detetu da bi ga osvežio.
- Samo da ga donesem živog, šaputao je starac ubrzavajući korak.
Kad je prišao kapiji, Indijanac premesti dete na levu ruku a desnom
udari četiri puta u gvozdena vrata.
Okance u kapiji otvori se i nečije oko za trenutak se pojavilo u
otvoru; onda zaškripaše zasovnice i kapija se otvori.
Indijanac je bojažljivo kročio preko praga. Pred njim je stajao stari
Crnac u belom mantilu i potpuno bele kovrdžave kose.
- Kod doktora, dete je bolesno, rekao je Indijanac.
Crnac je ćutke klimnuo glavom, zatvorio vrata i dao mu znak da ide
za njim.
Indijanac pogleda oko sebe. Nalazili su se u omanjem dvorištu
popločanom širokim kamenim pločama. Dvorište je s jedne strane bilo
ograđeno visokim spoljnim zidom, a s druge malo nižim zidom, koji
je odvajao dvorište od unutrašnjeg dela imanja. Ni travke, ni zelenog
žbunčića - pravo tamničko dvorište. U uglu, kraj kapije drugog zida,
podizala se bela kuća sa širokim i velikim prozorima. Pored kuće
sedeli su Indijanci - muškarci, žene i deca.
Skoro sva deca izgledala su potpuno zdrava. Neka od njih igrala su
se sa školjkama ,,par nepar“, druga su se ćutke rvala, - stari Crnac sa
belom kosom strogo je pazio na to da deca ne dižu graju.
Stari Indijanac spusti se ponizno na zemlju u hladovini pored kuće i
poče duvati u nepokretno i pomodrelo detinje lice. Pored Indijanca je
sedela stara Indijanka sa oteklom nogom. Ona pogleda na dete, koje je
ležalo na kolenima Indijanca, i upita:
- Ćerka?
- Unuka, odgovori Indijanac.
Klimnuvši glavom, starica reče:
- Barski duh ušao je u tvoju unuku, ali „on“ je jači od zlih duhova.
,,On“ će isterati barskog duha i tvoja unuka biće zdrava.
Indijanac klimnu glavom s odobravanjem.
Crnac u belom mantilu obišao je bolesnike, pogledao u dete i
pokazao starom Indijancu na vrata kuće.
Indijanac je ušao u veliku sobu popločanu kamenim pločama.
Nasred sobe nalazio se uzani dugačak sto, pokriven belim čaršavom.
Otvorila su se zatim druga vrata sa mlečnim oknima i u sobu je ušao
doktor Salvador, u belom mantilu, visok, širokih ramena, opaljen
suncem. Sem crnih obrva i trepavica, na glavi Salvadora nije bilo
nijedne dlake. Izgleda da je on uvek brijao glavu, tako da mu je koža
na glavi bila opaljena suncem, baš kao i lice. Prilično veliki kukasti
nos, malo istaknuta oštra brada i čvrsto stisnuta usta davali su
njegovom licu opor, čak zverski izraz. Kestenjaste oči gledale su
hladno. Pod njihovim pogledom Indijanac se osećao nelagodno.
Indijanac se nisko pokloni i pruži dete. Salvador brzim, sigurnim,
ali u isto vreme, pažljivim pokretom uze bolesnu devojčicu iz ruku
Indijanca, razmota prnje u koje je dete bilo zavijeno i baci ih u ugao
sobe, gađajući spretno u sanduk koji je tamo stajao. Indijanac se uputi
sanduku da uzme iz njega prnje, ali ga Salvador strogo zaustavi:
- Ostavi, ne diraj!
Potom položi devojčicu na sto i sagnu se nad nju. Bio je Indijancu
okrenut profilom. I odjednom se Indijancu pričini da to nije doktor,
već kondor, koji se sagnuo iznad male ptičice. Salvador poče pipati
prstima otekline na grlu deteta. Njegovi prsti takođe su začudili
Indijanca. To su bili dugački, neobično pokretni prsti. Činilo se da ih
može pregibati ne samo nadole, već i ustranu, pa čak i nagore. Ne baš
plašljivi Indijanac trudio se da se ne poda strahu koji mu je ulivao ovaj
neshvatljivi čovek.
- Odlično. Prekrasno, govorio je Salvador, kao da se divio ovom
otoku, pipajući ga prstima. Kad je završio pregled, Salvador se okrenu
licem Indijancu i reče:
- Sada je mlad mesec. Dođi kroz mesec dana, oko iduće mesečeve
mene, i naći ćeš svoju devojčicu zdravu.
On odnese devojčicu kroz staklena vrata, gde su se nalazili
kupatilo, operaciona sala i sobe za bolesnike.
Crnac je već uveo u ordinaciju sledeću pacijentkinju - staricu sa
bolesnom nogom.
Indijanac se nisko pokloni prema staklenim vratima koja su se
zatvorila iza Salvadora, i iziđe.
 Tačno posle dvadeset i osam dana otvorila su se ta ista staklena
vrata.
Na vratima je stajala devojčica, Indijančeva unuka, u novoj
haljinici, zdrava, rumena.
Ona plašljivo pogleda dedicu. Indijanac joj priskoči, podiže je na
ruke, izljubi, pregleda gušu. Od otoka nije bilo ni traga. Samo je mali,
jedva primetni crvenkasti ožiljak podsećao na operaciju.
Devojčica je odbijala dedicu rukama i čak je vrisnula kad je on
poljubio i ubo svojom davno nebrijanom bradom. Morao je da je
spusti s ruku na pod. Odmah za devojčicom došao je Salvador. Sad se
doktor čak i nasmejao, i, pomilovavši devojčicu po glavi, rekao:
- Eto, možeš da vodiš svoju devojčicu. Doneo si je na vreme. Još
samo nekoliko časaka, pa čak ni ja ne bih bio u stanju da joj vratim
život.
Lice starog Indijanca se naboralo, usta počeše da mu podrhtavaju, a
oči se napuniše suzama. On ponovo pridiže devojčicu, pritisnu je na
grudi, pade na kolena pred Salvadorom i suznim, isprekidanim glasom
reče:
- Vi ste spasali život moje unuke. Šta može da vam ponudi kao
nagradu bedni Indijanac, sem svoga života?
- Šta će mi tvoj život? čisto se začudi Salvador.
- Ja sam star, ali sam još snažan, produži Indijanac, ne dižući se s
poda. Ja ću odneti unuku majci, mojoj ćerci, i vratiću se vama. Hoću
da vam poklonim ostatak svoga života, za dobro koje ste mi učinili.
Služiću vas kao pseto. Molim vas, nemojte mi odbijati tu milost.
Salvador se zamisli.
On je vrlo nerado i oprezno uzimao nove sluge. Ali, moglo bi se
naći posla. I, čak, ne malo posla - Džim nikako nije mogao da se
snađe u bašti. Ovaj Indijanac izgledao je dosta zgodan čovek, ali
doktor bi ipak više voleo Crnca.
- Ti mi poklanjaš svoj život i moliš kao za milost da uzmem tvoj
poklon. Dobro. Neka bude kako ti kažeš. Kad možeš da dođeš?
- Još pre prve četvrti meseca biću ovde, reče Indijanac, ljubeći kraj
belog Salvadorovog mantila.
- Kako ti je ime?
- Moje? . . . Krista .. . Kristofor.
- Idi, Kristo, a ja ću te čekati.
- Hajdemo, unuko! obrati se Krista devojčici i ponovo je podiže na
ruke. Devojčica zaplaka. Krista požuri izlazu.
 VI
ČUDNA BAŠTA

Kada se Krista javio posle nedelju dana, doktor Salvador ga

pažljivo pogleda u oči i reče:
- Pazi dobro, Kristo. Uzimam te u službu. Dobijaćeš hranu i dobru
platu . . .
Krista odmahnu rukama.
- Meni ništa ne treba, samo da vam služim.
- Ćuti i slušaj, produži Salvador. Ovde ćeš imati sve. Ali od tebe
zahtevam samo jedno: moraš ćutati o svemu što ovde vidiš.
- Pre ću sebi odseći jezik i baciti ga psima, nego što ću izustiti ma i
jednu reč.
- Pazi dobro da ti se ne desi ta nesreća, upozori ga hladno Salvador
i, prizvavši Crnca u belom mantilu, naredi:
- Otprati ga u baštu i predaj u ruke Džimu.
Crnac se ćutke pokloni, izvede Indijanca iz belog doma, provede ga
kroz već poznato dvorište i zakuca na gvozdenu kapiju drugog zida.
Iza zida se začu lavež pasa. Kapija je škripnula i lagano se otvorila.
Crnac gurnu Kristu kroz kapiju u baštu, nešto grleno viknu Crncu koji
je stajao iza kapije i udalji se.
Krista se u strahu priljubi uza zid: sa lavežom, koji je više ličio na
rikanje, jurile su na nj nepoznate zveri, crvenkastožute boje sa tamnim
pegama. Kad bi ih Krista sreo u pampasima, on bi odmah prepoznao u
njima jaguare. Ali zveri koje su mu jurile u susret lajale su kao psi.
Sada je Kristi bilo potpuno svejedno kakve ga životinje napadaju. On
jurnu ka obližnjem drvetu, uspentra se i neočekivano brzo poče se peti
po granama. Crnac siknu na pse kao besna kobra. To pse odmah
umiri. Prestali su da laju, polegali na zemlju i, položivši glave na
ispružene šape iskosa gledali na Crnca.
Crnac ponovo zasikta, obraćajući se ovoga puta Kristi, koji je sedeo
na drvetu. Mahnuo mu je rukom, pozivajući ga da siđe.
- Šta sikćeš na mene kao zmija? upita Krista, ne napuštajući svoje
sklonište. Jesi li progutao jezik?
Crnac samo srdito zamuka.
„Sigurno je nem“, pomisli Krista i seti se Salvadorovog upozorenja.
Nije valjda da Salvador seče jezike slugama koji izdaju njegove tajne?
Možda je i ovome Crncu odsečen jezik. . . I Kristi odjednom postade
tako strašno da umalo nije pao s drveta. Požele iznenada da pobegne
odavde, ma po koju cenu i što pre. Merio je okom da li je od drveta ia
kome je sedeo daleko do zida. Ne, ne može da preskoči . . . Ali, Crnac
priđe drvetu i, uhvativši Indijanca za nogu, nestrpljivo ga povuče na
dole. Morao se pokoriti. Krista skoči s drveta, i nasmeja se koliko je
mogao ljubaznije, pruži ruku i prijateljski upita:
- Džim?
Crnac klimnu glavom.
Krista čvrsto stisnu, ruku Crncu.
„Ako sam već dospeo u pakao, treba da budem u prijateljstvu sa
đavolima", pomisli on i produži glasno:
- Ti si nem?
Crnac nije odgovarao.
 - Nemaš jezika?
Crnac je i dalje ćutao.
,,Kako da mu zavirim u usta?“ pomisli Krista. Ali Džim izgleda
nije imao nameru da zapodene čak ni mimički razgovor. On uze
Kristu za ruku, privede ga crvenoriđim zverima i nešto im prosikta.
Zveri se podigoše, priđoše Kristi, omirisaše ga i mirno se udaljiše.
Kristi malo odlaknulo na srcu.
Mahnuvši mu rukom, Džim povede Kristu da mu pokaže baštu.
Posle sumornog dvorišta, popločanog kamenjem, bašta je
iznenađivala obiljem zelenila i cveća. Prostirala se na istok i
postepeno se spuštala ka obali mora. Stazice, posute crvenkastim
istucanim školjkama, granale su se na sve strane. Pored stazica su rasli
fantastični kaktusi i plavkasto zelene sočne agave7, kao metljike sa
mnoštvom žućkasto zelenih cvetova. Čitave šumice breskvinog i
maslinovog drveća pokrivale su svojom senkom gustu travu sa
šarenim i jarkim cvetovima. Posred zelene trave blistali su tu i tamo
mali bazeni, obloženi po krajevima belim kamenjem. Visoki
vodoskoci osvežavali su vazduh.
Bašta je bila puna mnogoglasne vike, pesme, cvrkutanja ptica,
rikanja, pištanja i vrištanja životinja.
Krista još nikada u životu nije imao prilike da vidi toliko neobičnih
ptica i životinja. U ovoj bašti živele su neviđene zveri.
Evo, bleskajući mesinganozelenom krljušti, pretrčao je stazicu
šestonogi gušter. Sa drveta se obesila zmija sa dve glave. Krista u
strahu odskoči ustranu od ovog dvoglavog gmizavca koji je siktao na
njega dvema crvenim ustima. Crnac joj odgovori još jačim siktanjem i
zmija, mahnuvši u vazduhu glavama, pade sa drveta i sakri se u
gustom tršćaku. Još je jedna dugačka zmija odgmizala s puta, opirući
se dvema šapama. Iza žičane ograde roktalo je prasence. Iznenada se
zagleda u Kristu jednim jedinim velikim okom, koje se nalazilo nasred
čela.
Dva bela pacova, erasla bokovima, trčala su po ružičastoj stazici
kao dvoglavo i osmonogo čudovište. Pokašto je ovo dvojedno
stvorenje otpočinjalo borbu samo sa sobom: desni pacov vukao je
udesno, levi u levo, i oba su nezadovoljno pištala. Ali je uvek
pobeđivao onaj desni. Pored stazice pasli su, srasli bokovima,
„sijamski blizanci“ - dve tankorune ovce. One se nisu svađale kao
pacovi. Među njima je, izgleda, već odavno bilo utvrđeno potpuno
jedinstvo volje i želje. Jedna nakaza naročito je začudila Kristu.
Veliki, potpuno goli, ružičasti pas. A na njegovim leđima, kao da je
izrastao iz psećeg tela, video se mali majmunčić - njegove grudi, ruke
i glava. Pas, priđe Kristi i mahnu repom. Majmun je vrteo glavom,
mlatarao rukama, lupkao dlanovima po leđima psa s kojim je činio
jednu celinu, i vrištao gledajući u Kristu. Indijanac spusti ruku u džep,
izvadi parče šećera i pruži ga majmunu. Ali neko brzo odgurnu
Kristinu ruku ustranu. Za njegovim leđima čulo se siktanje. Krista se
okrenu . . . Džim. Stari Crnac je gestovima i mimikom objasnio Kristi
da se majmun ne sme hraniti. Istog časa vrabac sa glavom majušnog
papagaja zgrabi u letu parče šećera iz Kristinih prstiju i sakri se u
žbunje. U daljini, na livadi, zamukao je konj sa kravljom glavom.
Dve lame potrčale su poljanom, mašući konjskim repovima. Iz
trave, iz šipražja, sa grana drveća, gledali su na Kristu neobične
životinje, zveri i ptice: psi sa mačjim glavama, guske sa petlovim
glavama, rogati veprovi, nojevi sa kljunovima orlova, ovnovi sa telom
kuguara . . .
Kristi se činilo kao da bunca. Trljao je oči, kvasio glavu hladnom
vodom iz vodoskoka, ali ništa nije pomagalo. Video je u bazenima
zmije sa ribljom glavom i škrgama, ribe sa žabljim šapama, ogromne
žabe sa telom dugačkim kao kod guštera . . .
I ponovo Kristi dođe da beži odavde glavom bez obzira.
 Ali, eto, Džim izvede Kristu na široki prostor posut peskom.
Nasred tog prostora, okružena palmama, stajala je vila iz belog
mramora, sazidana u mavarskom stilu. Kroz palmova stabla videli su
se lukovi i kolonade. Mesingani vodoskoci u obliku delfina izbacivali
su kaskade vode u bistre bazene u kojima su se igrale zlatne ribice.
Jedan od najvećih vodoskoka pred glavnim ulazom predstavljao je
dečaka na delfinu - slično mitskom tritonu8 - sa uvijenim rogom na
ustima. Ova grupa, proizvod ruku obdarenog vajara, iznenađivala je
živahnošću pokreta dečaka i delfina.
Iza vile nalazile su se nekolike građevine za stanovanje i rad, a
dalje, - gusto šipražje bodljikavih kaktusa, što se pružalo sve do belog
zida.
,,Opet zid!“ pomisli Krista.
Džim uvede Indijanca u omanju prohladnu sobu. Gestovima mu
objasni da se ova soba dodeljuje njemu, i ode, ostavivši najzad Kristu
samog.

-----------------------------------------------------------------------------------------------

7. Agava - rastinje sa sočnim, mesnatim listovima. Od vlakana ovog rastinja pravi se tkanina,
a iz soka spravljaju „pulke“, omiljeno piće mesnih stanovnika. (Prim. prev.)

8.Triton - po grčkoj mitologiji bog morskih talasa. Trubeći u morsku školjku, on je podizao ili
stišavao buru na moru. Često se predstavljao kako jaše na delfinu. (Prim. prev.)
 VII
TREĆI ZID

Krista se pomalo privikavao na ovaj neobični svet koji ga je

okruživao. Sve zveri, ptice i životinje koje su ispunjavale baštu bili su
dobro pripitomljeni. Krista je s nekim od njih čak sklopio prijateljstvo.
Psi sa krznom jaguara, koji su ga prvog dana toliko uplašili, hodali su
mu sada po tragu, lizali mu ruke, umiljavali mu se. Lame su bez straha
uzimale hleb iz njegovih ruku. Papagaji su mu sletali na ramena.
Baštu i zveri nadgledalo je dvanaest Crnaca, isto onako ćutljivih ili
nemih kao Džim. Krista nikada nije čuo da su oni među sobom
razgovarali. Svaki od njih je ćutke radio svoj posao, a Džim je bio kao
neka vrsta upravitelja, nadgledajući Crnce i raspoređujući njihove
dužnosti. A Krista, na svoje veliko čuđenje, bi određen za pomoćnika
Džimu.
Krista nije imao tako mnogo posla. Hranili su ga dobro. Nije se
nikako mogao požaliti na svoj život. Jedno ga je uznemiravalo - to je
zlokobno ćutanje Crnaca. Bio je uveren da je Salvador svima
podsecao jezike. I kad bi Salvador pokašto pozvao Kristu sebi,
Indijanac bi svaki put pomislio: „Seći će mi jezik“. Ali uskoro je
Krista počeo da se manje plaši za svoj jezik.
Jednom je video Džima gde spava u hladu maslina. Crnac je ležao
na leđima otvorenih usta. Krista je to iskoristio, pažljivo mu se
privukao, zavirio mu u usta i uverio se da je jezik staroga Crnca na
svome mestu. Tako se Indijanac malo umirio.
 Salvador je strogo delio svoj dan. Od sedam do devet ujutru doktor
je primao bolesne Indijance; od devet do jedanaest je operisao a zatim
prelazio u svoju vilu i tamo radio u laboratoriji. Tamo je operisao
životinje i posle ih dugo proučavao. Kada bi završio svoja
posmatranja, Salvador je slao ove životinje u baštu. Krista, spremajući
ponekad kuću, dovlačio se i u laboratoriju. Sve što je tamo video
čudilo ga je. Tamo su, u staklenim teglama, napunjenim nekim
rastvorima, pulsirali razni organi. Odsečene ruke i noge produžavale
su da žive. A kada bi ovi živi, odvojeni delovi tela počeli da
pobolevaju, onda bi ih Salvador lečio, uspostavljajući život koji je
umirao.
Sve je ovo Kristu ispunjavalo užasom. Zato je nekako više voleo da
bude među živim nakazama u bašti.
Bez obzira na poverenje koje je Salvador poklanjao Indijancu,
Krista nije smeo ni da pomisli da se provuče iza trećeg zida. A šta se
tamo nalazilo, mnogo ga je interesovalo. Jednom, u podne, dok su se
svi odmarali, Krista pritrča visokom zidu. Iza zida je čuo dečje
glasove - razabrao je pojedine indijanske reči. Ali, ponekad su se
pridruživali dečjim glasovima nečiji još tanji piskavi glasići, kao da se
prepiru s decom, govoreći nekim nepoznatim narečjem.
Jednom, kad je sreo Kristu u bašti, Salvador mu priđe i, gledajući
ga po običaju pravo u oči, reče mu:
- Već je mesec dana kako radiš kod mene, Kristo, i ja sam
zadovoljan tobom. U donjoj bašti razboleo mi se jedan sluga. Ti ćeš ga
zameniti. Tamo ćeš videti mnogo novih stvari. Ali, pamti našu
pogodbu: čvrsto drži jezik za zubima, ako nećeš da ga izgubiš.
- Ja sam već skoro zaboravio da govorim među vašim slugama,
doktore, odgovori Krista.
 - Utoliko bolje. Ćutanje . . . zlato. Ako budeš ćutao, dobićeš mnogo
zlatnih pezosa. Nadam se da ću za dve nedelje dići na noge svog
bolesnog slugu. Uzgred budi rečeno, da li dobro poznaješ Ande?
- Rodio sam se u brdima.
- Odlično. Moraću da popunim svoj zverinjak novim životinjama i
pticama. Povešću te sa sobom. A sada, idi, Džim će te otpratiti u donju
baštu.
Krista se na mnogo šta već bio navikao. Ali ono što je video u
donjoj bašti prevazilazilo je sva njegova očekivanja.
Na velikoj sunčanoj livadi igrala su se gola deca i majmuni. To su
bila deca raznih indijanskih plemena. Među njima su bila i sasvim
mala - ne starija od tri godine; najstarija su imala oko dvanaest godina.
Ova deca su bila Salvadorovi pacijenti. Mnoga među njima izdržaala
su teške operacije i bila za svoj život obavezna Salvadoru. Prezdravela
deca igrala su se, trčala po bašti, i posle, kad bi im se snaga potpuno
povratila, roditelji su ih uzimali kući.
Sem dece, ovde su živeli i majmuni. Kusi majmuni. Majmuni bez
ijedne dlake na telu.
Ali, što je bilo najčudinije - svi majmuni - jedni bolje, drugi gore -
umeli su da govore. Prepirali su se s decom, svađali se, pištali tankim
glasićima. Ali majmuni su ipak mirno živeli sa decom i prepirali su se
s njom onoliko koliko i sama deca među sobom.
Krista nikako nije mogao da razreši dilemu da li su to stvarno
majmuni ili ljudi.
Kad je Krista najzad dobro upoznao baštu, primetio je da je mnogo
manja nego gornja, i da se još strmije spušta prema zalivu,
naslanjajući se na stenu strmu kao zid.
 More se jamačno nalazilo iza toga zida. Iza zida čulo se udaranje
morskih talasa.
Istražujući nekoliko dana ovu stenu, Krista se uverio da je ona
veštačka. Još jedan zid - četvrti. U gustom šipragu glicinija Krista
otkri siva gvozdena vrata, obojena bojom kamena, potpuno se
slivajući s njim.
Krista je osluškivao. Ni jedan jedini zvuk, sem udaranja morskih
talasa, nije dopirao iza stene. Kuda li su vodila ova uzana vrata? Na
obalu mora?
Odjednom se čuo uzbuđeni dečji vrisak. Deca su gledala u nebo.
Krista podiže glavu i ugleda mali crveni dečji balon koji je lagano
leteo preko bašte. Vetar je nosio balon ka moru.
Običan dečji balon što je preleteo iznad bašte mnogo je uzbudio
Kristu. Počeo je da se uznemiruje. I čim se ozdraveli sluga vratio,
Krista se uputi Salvadoru i reče mu:
- Doktore! Uskoro ćemo otputovati u Andeg možda na dugo vreme.
Dozvolite mi da se vidim sa kćeri i unukom.
Salvador nije voleo da njegove sluge odlaze iz kuće, i radije je
uzimao samce. Krista je ćutljivo čekao, gledajući Salvadoru u oči.
Salvador je hladno pogledao u Kristu i podsetio ga:
- Pamti naš ugovor. Čuvaj jezik! Idi. Vrati se najdalje za tri dana.
Čekaj.
Salvador se uputi u drugu sobu i iznese odande kesicu od jelenske
kože u kojoj su zveckali zlatni pezosi.
- Ovo je za tvoju unuku. I tebi, da ćutiš.
 VIII
NAPAD

- Ako ni danas ne dođe, ja ću se odreći tvoje pomoći, Baltazare, i

potražiću okretnije i sigurnije ljude, govorio je Zurita, nestrpljivo
čupkajući svoje ukovrčene brkove. Zurita je sada bio odeven u belo
gradsko odelo, a na glavi je imao slamni šešir. On se sa Baltazarom
sastao u okolini Buenos Airesa, tamo gde prestaju obrađena polja i
gde počinju pampasi.
Baltazar, u beloj košulji i plavim prugastim pantalonama, sedeo je
kraj puta i ćutao, pogruženo čupkajući travu opaljenu suncem.
I sam je već počeo da se kaje što je poslao svoga brata Kristu kao
špijuna Salvadoru.
Krista je bio deset godina stariji od Baltazara, ali je, bez obzira na
svoje godine, još bio snažan i okretan čovek. Bio je lukav kao mačka
iz pampasa. A ipak, bio je pouzdan čovek. Pokušavao je da se bavi
seoskim domazlukom. To mu je, kako je ispalo, bio suviše dosadan
posao. Zatim je držao krčmu u luci, ali se bio odao piću i uskoro
propao. Poslednjih godina bavio se raznim mračnim poslovima, dajući
maha svom izvanrednom lukavstvu, a ponekad i verolomstvu. Ovakav
čovek bio je najpogodniji špijun, ali mu se nije moglo potpuno
verovati. Ako bi mu to bilo od koristi, on bi mogao izdati i svog
rođenog brata. Baltazar je to vrlo dobro znao, i zato je bio uznemiren
isto toliko koliko i Zurita.
- Jesi li bar siguran da je Krista video ovaj vazdušni balon koji si
pustio?
 Baltazar je neodređeno slegao ramenima. Poželeo je da što pre
napusti celu ovu zamisao, da ode kući, da okvasi grlo hladnom vodom
sa vinom i da ranije ode na spavanje.
Poslednji zraci sunca na zalasku osvetlili su oblake prašine koja se
podigla iza brežuljka. U isto vreme odjeknuo je oštar, dug zvižduk.
Baltazar se prenu.
- To je on!
- Najzad!
Krista im se približavao žustrim koracima. Sada već nije ličio na
izmoždenog starog Indijanca. Zviznuvši još jednom junački, Krista je
prišao i pozdravio se sa Baltazarom i Zuritom.
- Dakle, jesi li se upoznao sa „Morskim đavolom“ upita Zurita.
- Još nisam, ali on je tamo. Salvador čuva „Đavola“ iza četiri zida.
Najglavnije sam svršio. Radim kod Salvadora i on mi veruje. Sasvim
mi je dobro poslužilo ono sa bolesnom unukom. Krista se nasmeja
žmirkajući lukavim očima. Zamalo, međutim, da nam nije pokvarila
sav posao, kad je ozdravila. Ja je grlim, ljubim, kako i priliči dragom
dedi, a ona, guskica, rita se i samo što ne zaplače. Krista se ponovo
nasmeja.
- Gde si pronašao tu svoju unuku? upita Zurita.
- Pare se ne mogu naći, ali devojčicu je lako naći, odgovori Krista.
Majka je zadovoljna. Ja sam dobio od nje pet papirnih pezosa, a ona je
dobila zdravu ćerku.
Ali je Krista prećutao da je dobio prilično tešku kesu zlatnih pezosa
od Salvadora. Dabome, nije mu bilo ni na kraj pameti da novac preda
devojčinoj materi.
- Čudesa se mogu videti kod ovog Salvadora. Pravi zverinjak. I
Krista poče pričati o svemu što je video.
 - Sve je to vrlo zanimljivo, reče Zurita paleći cigaru, ali ti nisi video
ono glavno . . . „Đavola“. Šta misliš dalje da preduzmeš, Kristo?
- Dalje? Preduzeću malu šetnju u Ande. I Krista ispriča kako se
Salvador sprema u lov na zveri.
- Odlično! uskliknu Zurita. Salvadorovo imanje udaljeno je od
ostalog sveta. Tokom njegovog odsustva, napašćemo Salvadorovo
imanje i ugrabićemo „Morskog đavola“.
Krista klimnu glavom, ne odobravajući.
- Jaguari će vam pootkidati glave, a nećete moći da nađete
,,Đavola“. Ni sa glavom ga nećete naći, kad ga već ja nisam našao.
- Eh, onda evo šta, promislivši malo, reče Zurita. Kad se Salvador
uputi u lov, mi ćemo napraviti zasedu; zarobićemo ga i tražićemo za
otkup . . . „Morskog đavola“.
Krista hitrim pokretom uze iz Zuritinog bočnog džepa cigaru što je
tu virila.
- Hvala lepo. Zaseda . . . to je već nešto bolje. Ali, Salvador će nas
prevariti: obećaće otkup, ali ga neće dati. Ovi Španci . . . Krista se
zagrcnu.
- Pa, šta onda ti predlažeš? već razdraženo upita Zurita.
- Strpljenje, Zurita. Salvador veruje meni, ali samo do četvrtog
zida. Treba da mi doktor veruje kako samom sebi, pa će mi tek onda
pokazati ,,Đavola.“
- Pa?
- Pa . . . eto. Salvadora će napasti banditi, i Krista munu prstom
Zuritu u grudi, a ja, tu udari i sebe u grudi, pošteni Araukanac, spašću
mu život. Onda za Kristu neće više biti tajni u Salvadorom domu.
,,I moj će se novčanik popuniti zlatnim pezosima“, dovrši on u sebi.
 - E, dobro, ni to nije rđavo.
I oni se dogovoriše kojim će putem Krista povesti Salvadora.
- Dan pre nego što ćemo poći na put, baciću preko ograde crveni
kamen. A vi, budite spremni.
Ali i pored toga što je plan napada bio vrlo brižljivo smišljen, jedna
nepredviđena okolnost zamalo nije pokvarila ceo posao.
Zurita, Baltazar i deset odrpanaca, koje je ovaj najmio u luci,
odeveni u odela gauča, dobro naoružani, na konjima, čekali su svoju
žrtvu u pampasima, daleko od naselja.
Bila je tamna noć. Jahači su osluškivali, čekajući da čuju topot
konjskih kopita.
Ali Krista nije predvideo da Salvador ne polazi u lov onako kao što
se to radilo pre nekoliko godina.
Banditi su neočekivano čuli tutnjavu motora, koja se brzo
približavala, i uskoro su iza brežuljka blesnuli farovi zaslepljujućom
svetlošću. Ogromni crni automobil projurio je pored jahača, pre nego
što su oni stigli da shvate šta se dešava.
Zurita je očajno psovao, što je raspoložilo Baltazara.
- Ne sekiraj se, Pedro, reče Indijanac. Danju je vrućina, i zato oni
putuju noću. Salvador ima dva sunca na mašini. Oni će se danju
odmarati. Stići ćemo ih na odmorištu. I, bocnuvši konja mamuzama,
Baltazar pojuri za automobilom. Za njim su krenuli i drugi.
Posle dva sata jahanja, družina je iznenada primetila u daljini vatru.
- To su oni. Mora da im se nešto desilo. Stanite. Ja ću otpuziti da
vidim šta se tamo dešava. Čekajte me.
I, skočivši sa konja, Baltazar otpuza kao pravi smuk.
Vratio se posle jednog sata.
 - Mašina ne može da vozi. Pokvarila se, i oni je sada opravljaju.
Krista čuva stražu. Moramo požuriti.
Sve ostalo svršilo se vrlo brzo. Banditi su napali, i Salvador nije
stigao da dođe sebi a već su njemu, Kristi i trojici Crnaca bile vezane
ruke i noge.
Jedan od najmljenih bandita, starešina bande, (jer je Zurita više
voleo da se drži u senci) zatražio je od Salvadora prilično veliku sumu
na ime otkupa.
- Platiću, samo me oslobodite, odgovori Salvador.
- E, ali to je samo za tebe. Isto toliko imaš da platiš za trojicu tvojih
saputnika! doseti se bandit.
- Ne mogu odjednom da dam tako veliku sumu, odgovori Salvador
posle kraćeg razmišljanja..
- Onda, smrt! povikaše banditi.
- Ako ne pristaneš na naše uslove, ubićemo te u cik zore, reče vođa
bandita.
Salvador je samo slegao ramenima i odgovorio:
- Tako velike sume nemam pri ruci.
Salvadorova mirnoća začudila je i samog bandita.
Bacivši zarobljenike iza automobila, banditi uzeše da pretražuju i
tovar i tako nađoše rezervu špiritusa spremljenu za kolekcije. Popili su
špiritus i uskoro pijani popadali na zemlju.
Pred samu zoru neko se došuljao do Salvadora.
- Ja sam, Krista, tiho reče Krista. Pošlo mi je za rukom da odrešim
kaiševe. Prikrao sam se banditu sa puškom i ubio ga. Ostali su pijani.
Šofer je već popravio kola. Moramo da požurimo.
 Svi su brzo posedali u automobil. Crnac-šofer upalio je motor,
mašina se trgnula i jurnula drumom.
Za njima su se začule psovke i pojedinačna paljba.
Salvador je čvrsto stegao Kristinu ruku.
Tek posle odlaska Salvadora, Zurita je saznao od svojih bandita da
je ovaj pristao da plati otkup.
,,Zar ne bi bilo jednostavnije“, pomislio je Zurita, ,,uzeti otkup,
negoli pokušavati sa krađom „Morskog đavola“, za koga se još ni ne
zna šta predstavlja.“ Ali prilika je bila nepovratno propuštena; ostalo
je samo da očekuju vesti od Kriste.
 IX
ČOVEK-AMFMBIJA

Krista se nadao da će mu Salvador prići i kazati:

„Kristo, ti si mi spasao život. Odsad, za tebe više nema tajni na
mom imanju. Hajdemo, pokazaću ti „Morskog đavola“.
Ali je ubrzo uvideo da Salvador nije ni mislio da to uradi. Samo je
bogato nagradio Kristu za spasavanje i udubio se u svoje naučne
radove.
Ne gubeći vreme, Krista je uzeo da proučava četvrti zid i tajna
vrata. Ona se dugo nisu odavala, ali najzad je Kristi pošlo za rukom da
otkrije tajnu. Jednom, pipajući po vratima, slučajno je pritisnuo neko
malo ispupčenje. Odjednom, vrata popustiše i otvoriše se. Bila su
teška i debela, kao vrata neprobojne kase.
Krista je brzo šmugnuo iza vrata, koja su se odmah zalupila za
njim. To ga je unekoliko prestravilo. Počeo je da pretražuje vrata, da
pritiska na sva ispupčenja, ali vrata se nisu otvarala.
- Eto, sam sam sebe zatvorio u klopku, progunđa Krista.
Ali ništa mu drugo nije preostajalo da radi, već jedino da pregleda
ovu poslednju, nepoznatu Salvadorovu baštu.
Krista se našao u gusto obraslom vrtu. Cela bašta predstavljala je
malo udubljenje, sa svih strana ograđeno visokim zidom od veštački
kapravljenih stena. Čulo se ne samo udaranje talasa već i šum šljunka
na peščanom žalu.
 Tu je bilo drveća i šiblja koje obično raste na vlažnom tlu. Posred
velikog senovitog drveća, koje je dobro štitilo od sunčevih zraka, teklo
je mnogo potočića. Desetine vodoskoka razbrizgavali su kapljice
vode, vlažeći vazduh. Bilo je vlažno kao na nizijskim obalama
Misisipija. Usred bašte stajala je nevelika kamena kuća sa ravnim
krovom, a njeni zidovi bili su gusto obrasli bršljanom. Zeleni kapci na
prozorima behu spušteni. Kuća je izledala pusta.
Krista je došao do kraja bašte. Kraj zida koji je odvajao imanje od
zaliva, nalazio se ogromni četvrtasti bazei, gusto obrastao drvećem.
Bazen je zauzimao najmanje pet stotina kvadratnih metara prostora, a
bio dubok najmanje pet metara.
Dok se Krista približavao, neko stvorenje uplašeno istrča iz šipraga
i skoči u bazen, podigavši oblak kapljica. Krista se uzbuđeno
zaustavio. On! „Morski đavo“! Najzad ga je ugledao . . .
Indijanac priđe bazenu i zaviri u bistru providnu vodu.
Na dnu bazena, na belim kamenim pločama, sedeo je veliki
majmun. Sa strahom i radoznalošću gledao je ispod vode na Kristu.
Krista nije mogao da dođe sebi od čuđenja. Majmun je disao pod
vodom. Njegovi bokovi čas su se spuštali, čas se nadimali.
Kad se unekoliko povratio od čuđenja, Krista se nehotično
osmehnu. „Morski đavo“, koji je izazivao toliku stravu kod ribara,
ispao je majmun-vodozemac.
„E, pa čega li sve nema na ovom svetu,“ pomisli stari Indijanac.
Krista je bio zadovoljan. Najzad mu je pošlo za rukom da sve
otkrije. Ali, sad je bio razočaran. Majmun uopšte nije ličio na ono
čudovište o kome su pričali očevici. Šta li sve samo ne naprave strah i
uobrazilja?
 Ali, trebalo je misliti i o povratku. Krista se vrati vratima, pope se
na visoko drvo kraj ograde i, izlažući se opasnosti da polomi noge,
skoči dole sa visokog zida.
Tek što se uspravio na noge, začuo je Salvadorov glas.
- Kristo, ma gde si?
Krista brže zgrabi sa stazice neke grabulje i poče skupljati suvo
lišće.
- Evo me.
- Hajdemo, Kristo, pozva ga Salvador, prilazeći prikrivenim
gvozdenim vratima u steni. Pazi, ova vrata ovako se otvaraju. I
Salvador pritisnu na ispupčenje što se nalazilo na hrapavoj površini
vrata - što je Kristi bilo već dobro poznato.
„Doktor je zadocnio . . . već sam video „Đavola“, pomisli Krista.
Salvador i Krista uđoše u baštu. Obilazeći kućicu obraslu
bršljanom, Salvador se uputi ka bazenu. Majmun je još sedeo u vodi,
puštajući mehuriće.
Krista začuđeno uskliknu, kao da ga vidi prvi put. Ali odmah zatim
morao je da se istinski začudi.
Salvador ne obrati na majmuna nikakvu pažnju. Samo je mahnuo
na nj rukom, kao da mu je smetao. Majmun odmah ispliva, izvuče se
iz bazena, strese se i pope na drvo. Salvador se sagnu, opipa travu i
čvrsto pritisnu neku malu zelenu polugu. Čuo se potmuo šum. U podu
bazena sa strane otvoriše se kapci. Posle nekoliko minuta bazen je bio
prazan, a kapci se ponovo zalupiše. Odnekud sa strane pojavile su se
gvozdene lestvice, koje su vodile pravo na dno bazena.
- Hajdemo, Kristo.
 Oni se spustiše u bazen. Salvador je stao na jednu ploču i odmah se
nasred bazena otvorio novi kapak, širok kvadratni metar. Gvozdene
stepenice vodile su nekuda pod zemlju.
Krista je pošao za Salvadorom i u ovo podzemlje. Išli su dosta
dugo. Odozgo, kroz kapak, prodirala je tek primetna svetlost. Ali je
uskoro i ona iščezla. Našli su se u potpunom mraku. Koraci su im
potmulo odjekivali u podzemnom hodniku.
- Pazi da se ne spotakneš, Kristo, sad ćemo stići.
Salvador onda iznenada stade i poče pipati rukom po zidu. Prekidač
je škljocnuo i jarka svetlost razlila se naokolo. Stajali su u stalaktitnoj
pećini, pred bronzanim vratima, sa lavljim glavama, koje su držale u
ustima alke. Salvador puvuče za jednu alku. Teška vrata lagano se
otvoriše i putnici uđoše u tamnu salu. Ponovo je škljocnuo prekidač.
Mlečna kugla osvetlila je prostranu pećinu, čiji je jedan zid bio od
stakla. Salvador ponovo okrenu prekidač: pećina je utonula u tamu, a
snažni reflektori osvetlili su prostor s one strane staklenog zida. Bio je
to ogromni akvarijum, ili, bolje rečeno - stakleni dom na morskom
dnu. Sa zemlje su se dizali podvodno rastinje i žbunovi korala, među
kojima su se igrale ribice. I odjednom Krista ugleda kako iz šipraga
izlazi čovekoliko stvorenje sa velikim ispupčenim očima i žabljim
šapama. Telo nepoznatoga blistalo je plavkastosrebrnastom krljušti.
Brzim, spretnim pokretima ovo stvorenja doplivalo je do staklenog
zida, klimnulo Salvadoru glavom i ušlo u staklenu komoru, zalupivši
za sobom vrata. Voda iz komore brzo se izlila.
Nepoznati je otvorio druga vrata i ušao u pećinu.
- Skini naočare i rukavice reče Salvador.
Nepoznati je poslušno skinuo naočare i rukavice, i Krista je
ugledao pred sobom stasitog, lepog mladog čoveka.
 - Izvolite se upoznati; Ihtiandar, čovek-riba, ili pravilnije, amfibija;
on je i taj vaš ,,morski đavo“, predstavi Salvador mladića. Mladić se
ljubazno nasmeši, pruži ruku Indijancu i reče španski:
 - Zdravo!
Krista je ćutke stisnuo pruženu ruku. Zaprepašćen, nije mogao ni
reči da izusti.
- Crnac, sluga Ihtiandrov, oboleo je, produži Salvador. Ostaviću
tebe nekoliko dana sa Ihtiandrom. Ako budeš mogao da odgovoriš
svim svojim novim obavezama, postaviću te za stalnog Ihtiandrovog
slugu.
Krista ćutke klimnu glavom.
 X
IHTIANDROV DAN

Bilo je pred svanuće.

Vazduh je bio topao i vlažan, pun slatkog mirisa magnolija,
tuberoza, rezede. Ni list da zatreperi. Tišina. Ihtiandar je koračao
peščanom stazicom bašte. O pojasu su mu se ravnomerno ljuljali
bodež, naočare, ručne i nožne rukavice - ,,žablje šape“. I samo mu je
pod nogama škripio pesak od školjaka. Stazica se jedva videla, jer su
je žbunje i drveće pokrili bezobličnim crnim mrljama. Iz bazena se
dizala magla. Ponekad bi Ihtiandar dodirnuo neku grančicu, i rosa bi
za čas poškropila njegovu kosu i tople obraze.
Stazica je naglo skretala udesno i naglo se spuštala. Vazduh je
postajao sve svežiji i vlažniji. Ihtiandar sada oseća pod nogama
kamene ploče, usporava korake, zaustavlja se. Natenane navlači velike
naočare sa debelim staklima, rukavice na ruke i noge. Izdiše iz pluća
vazduh i skače u bazen. Voda mu oplaknjuje telo prijatnom svežinom,
prožima škrge hladnoćom. Škržni otvori počinju ritmički da se kreću -
čovek se pretvorio u ribu.
Nekoliko snažnih pokreta rukama, i Ihtiandar je na dnu bazena.
Mladić sa sigurnošću pliva u potpunom mraku. Pruža ruku, nalazi
gvozdenu ručku u kamenom zidu. Odmah do nje drugu, treću ručku . .
. Tako stiže do tunela, ispunjenog vodom do vrha. Lagano ide po dnu,
savlađujući suprotnu hladnu struju. Odbija se zatim od dna, diže se
gore - i kao da se sklupčava u toploj kadi. Voda, zagrejana u
baštenskim bazenima, teče površinom tunela ka otvorenom moru.
Sada Ihtiandar može da pliva niz maticu. Prekrstivši ruke na grudi,
leže na leđa i pliva glavom napred. Kraj tunela je blizu. Tamo, pored
samog izlaza u okean, dole, iz pukotine stene, pod jakim pritiskom
izbija vrući izvor. U njegovim strujama šušte kamenčići i školjke na
dnu.
Ihtiandar se prevrće na grudi i gleda preda se. Mrak. Proteže ruku
napred. Voda postaje tek malo svežija. Dlanovi se dotiču gvozdene
rešetke, čije su šipke pokrivene mekanim i klizavim morskim
rastinjem i hrapavim školjkama. Uhvativši se za rešetku, mladić nalazi
složenu bravu i otvara je. Teška okrugla rešetkasta vrata, koja
zagrađuju izlaz iz tunela, lagano se otvaraju. Ihtiandar promiče kroz
otvor. Rešetkasta vrata se zatvaraju za njim.
Čovek-amfibija upućuje se u otvoreni okean, grabeći vodu rukama i
nogama. U vodi je još uvek mrak. Samo ponegde u crnoj dubini
zasvetlucaju plavkaste varnice svetlećih ribica i bledocrvenih meduza.
Ali će uskoro svanuti, i svetleće životinje, jedna po jedna, gase svoje
fenjerčiće.
Ihtiandar oseća u svojim škrgama hiljade sitnih uboda - disanje mu
postaje otežano. To znači da je prošao stenoviti rt. Iza rta morska voda
je uvek zamućena česticama ilovače, peska i otpacima raznih materija.
Voda je slatka - nedaleko u okean utiče reka.
,,Čudnovato, kako rečne ribe mogu da žive u mutnoj, slatkoj vodi,
misli Ihtiandar. Jamačno, njihove škrge nisu tako osetljive prema
pesku i delićima ilovače.“
Ihtiandar se diže malo više, naglo skreće udesno, ia jug, a zatim se
ponovo spušta u dubinu. Tu je voda čistija. Ihtiandar upada u hladnu
podvodnu struju, koja ide uz obalu s juga na sever do ušća reke
Parane, koja, opet odbija hladnu struju na istok. Ova struja teče na
velikoj dubini, ali njena gornja granica nalazi se petnaest do dvadeset
metara ispod površine. Sada Ihtiandar ponovo može da se preda struji;
ona će ga izneti daleko u otvoreni okean.
Može se malo i prodremati. Nema opasnosti. Još je mrak i morski
razbojnici još spavaju. Pred sam izlazak sunca tako je prijatno
prodremati. Koža oseća kako podvodne struje menjaju toplotu vode.
Evo, do uha mu dopire mukli grohot, a za njim drugi, treći. To
grme lanci lengera: u zalivu, nekoliko kilometara od Ihtiandra,
ribarske lađe dižu kotve. Svanuće je blizu. Ali, evo i dalekog,
ravnomernog roktanja. To su elise i motori Goroksa, velikog
engleskog okeanskog parobroda koji saobraća između Buenos Airesa i
Lizerpula. Do Goroksa ima najmanje četrdeset kilometara. A kako se
samo čuje! Zvuk prolazi u morskoj vodi hiljadu i po metara u sekundi.
Kako je lep Goroks noću - pravi ploveći grad obasjan svetlošću. Ali,
da bi se video noću, treba još uveče otplivati daleko, daleko u
otvoreno more. U Buenos Aires Goroks stiže u vreme sunčevog
izlaska, sa već pogašenim svetlima. Ne, ne može se više dremati:
elise, krma i motori Goroksa, ljuljanje njegovog korita, svetlost
iluminatora i reflektora, probudiće stanovnike okeana. Sigurno su
delfini prvi čuli približavanje Goroksa i, gnjurajući se, podigli pre
nekoliko časaka lako talasanje, koje je nateralo Ihtiandra da bude na
oprezu. I sigurno su već pojurili ususret parobrodu.
Lupa brodskih motora razleže se na sve strane; bude se luka i zaliv.
Ihtiandar otvara oči, trese glavom, kao da otresa poslednji dremež,
razmahuje rukama, odbija se nogama i izlazi na površinu.
Pažljivo promalja glavu ispod vode. Osvrće se. U blizini ni čamaca,
ni jedrilica. Izranja do pojasa i tako se zadržava, lagano radeći
nogama.
Nisko iznad vode lete galebovi, zasecaju pokatkad grudima ili
vrhom krila površinu vode, ravnu kao ogledalo, i ostavljaju na njoj
krugove koji se lagano šire. Krici belih galebova slični su dečjem
plaču. Zviždeći ogromnim krilima i podižući vetar iznad Ihtiandrove
glave, proleti ogromni snežnobeli albatros, vesnik bure. Krila su mu
crna, kljun crven sa žutim vrhom, a noge narandžaste. Albatros se
upućuje ka zalivu. Ihtiandar ga prati očima sa nekom vrstom zavisti.
Žalobno crna krila ptice imaju u razmahu najmanje četiri metra. Eh,
kad bi on imao takva krila!
Na zapadu, noć se gubi za dalekim brdima. Istok se već rumeni. Po
ogledalu okeana javlja se tek primetno mirno talasanje, a po njemu
zlatne struje. Beli galebovi, dižući se uvis, postaju ružičasti.
Na bledom ogledalu vode zaverugale su se šarene, plavkaste i plave
stazice: to su prvi pokreti vetra. Plavih stazica sve je više i više. Vetar
postaje jači. Na peščanoj obali već se pojavljuju prvi paperjasti
žutobeli jezičci talasa. Voda pored obale postaje zelena.
Približava se cela flotila ribarskih lađa. Otac je naredio da se ne
pomalja pred očima ljudi. Ihtiandar zato gnjura duboko pod vodu,
nalazi hladnu struju. Ona ga nosi dalje od obale, na istok, u otvoreni
okean. Naokolo tamnoljubičasto plavetnilo morskih dubina. Ribe
plivaju. One su svetlozelene, sa tamnim mrljama i prugama. Crvene,
žute, narandžaste, bakarne ribe ieprestapo spuju kao rojevi šarenih
leptirova.
Odozgo se čuje roktanje, voda tamni. To je nisko iznad vode
proleteo vojni hidroavion.
Jednom se ovakav hidroavion spustio na vodu, Ihtiandar se
neprimetno uhvatio za gvozdenu polugu mehaničke plovke i . . .
zamalo nije platio glavom: hidroavion se iznenada digao sa vode.
Ihtiandar je skočio sa visine od deset metara.
Ihtiandar podiže glavu. Sunčeva szetlost vidi se skoro iznad glave.
Podne je blizu. Površina vode već ne izgleda kao ogledalo u kom se
ogledaju kameni plićaci, velike ribe, sam Ihtiandar. Sad se ogledalo
iskrivilo, giba se, neprestano se kreće.
 Ihtiandar ispliva. Talasi ga ljuljaju. Evo, izvirio je iz vode. Podigao
se na greben talasa, spustio se, ponovo se digao. Oh, šta se to dešava
naokolo! O obalu udaraju talasi, šume, riču i valjaju kamenje. Voda
kraj obale postala je žutozelena. Oštar jugozapadnjak duva. Talasi
rastu. Na grebenima talasa beli se pena. Kapljice neprestano škrope
Ihtiandra. To mu čini veliku prijatnost.
,,Zašto“, misli Ihtiandar, ,,kad plpvam ususret talasima, oni
izgledaju tamnoplavi, a okrenem li se pozadi, oni blede?“
Sa vrha talasa poleću jata riba - morski kokoti. Čas dižući, čas
spuštajući se, preskačući grebene talasa i udolice među njima, letice
lete po stotinak metara i spuštaju se, a kroz minut dva ponovo iskaču
iz vode. Tumaraju i plaču beli galebovi. Seku vazduh širokim krilima
najbrže ptice - fregate. Ogroman izvijan kljun, oštre kandže,
tamnobakarno perje sa zelenkastometalnim prelivima, grudi
narandžaste boje. To je mužjak. A nedaleko druga fregata, malo
svetlija, sa belim grudima - ženka. Ona kao kamen pada u vodu i za
sekund već treperi u njenom krivom kljunu plavosrebrnasta ribica.
Proleću albatrosi - vesnici bure. Biće oluje.
U susret olujnim oblacima jamačno već juri divna hrabra ptica -
palamedeja. Ona uvek dočekuje buru svojom pesmom. Zato ribarske
barke i kitnjaste jahte svim jedrima žure ka obali da bi se sklonile od
bure.
Pada zelenkasti sumrak, ali kroz slojeve vode može se još nazreti
gde se nalazi sunce - velika svetla mrlja. To je sasvim dovoljno da bi
se utvrdio pravac. Potrebno je dočepati se plićaka pre nego što oblak
sakrije sunce, inače - zbogom doručku! A već je odavno osetio glad. U
mraku se ne mogu naći ni plićak ni podvodne stene. Ihtiaidar snažno
radi i rukama i nogama - pliva kao žaba.
S vremena na vreme se prevrće na leđa i proverava svoj pravac po
jedva primetnom belasanju, u gustom plavozelenom polumraku.
Pokatkad pažljivo pogleda napred, osmatrajući da li se vide plićaci.
Njegova koža i škrge osećaju kako se menja voda: u blizini plićaka
voda nije onako gusta; slanija je, u njoj ima više kiseonika - prijatna,
laka voda. On jezikom proba ukus vode. Kao stari iskusni mornar, ne
videći još zemlju, on zna da je ona blizu po izvesnim znacima koji su
poznati samo njemu.
Postepeno se razvedrava. Zdesna i sleva vide se dobro već davno
poznate linije podvodnih stena. Među njima je mala zaravan, a iza nje
kameni zid. Ihtiandar ovo mestance zove podvodnom lukom. Ovde je
mirno i u vreme najjačih bura.
Kako se mnogo riba nakupilo u tihoj podvodnoj luci! Motaju se kao
u uzavrelom loncu riblje čorbe. Majušne, tamne, sa žutom poprečnom
prugom posred tela i žutim repom, sa kosim tankim prugama, crvene,
plave, plavkaste. Brzo se gube, ali se isto tako neočekivano pojavljuju
na tom istom mestu. Ako se ispliva na vrh, i osvrne se oko sebe - ribe
tušta i tma, a dole ih je već nestalo, kao da su propale. Dugo vremena
Ihtiandar nije mogao da to shvati, dok jednom nije uhvatio ribicu
rukama. Njeno telašce bilo je veličine dlana, ali potpuno pljosnato.
Zato ih je odozgo vrlo teško zapaziti. Tu je i doručak. Na zaravni
pored strme stene ima mnogo ostriga. Ihtiandar pripliva, polegne na
zaravan pored samih školjki i počinje da jede. On vadi ostrige iz
školjki i trpa ih u usta. Navikao je da jede pod vodom: stavi parče u
usta pa spretno, kroz polustisnute usne, izbacuje vodu iz usta. Nešto
malo vode i proguta, uostalom, sa jelom, ali se već davno navikao na
morsku vodu.
Kraj njega ljulja se vodeno rastinje - rupicama išupljikano zeleno
lišće agara, perjasto zeleno lišće meksikanske kaulerpe, ružičaste,
nežne netofile. Ali, sada sve to izgleda tamnosivo: u vodi je sumračno
- oluja i bura nastavljaju se. Pokatkad, čuje se gluva grmljavina.
Ihtiandar pogleda gore.
Zašto se odjednom tako smračilo? Iznad same Ihtiandrove glave
pojavila se tamna mrlja. Šta bi to moglo biti? Doručak je završen.
Mogao bi da pogleda na površinu. On se pažljivo podiže ka tamnoj
mrlji iznad glave, klizeći pored strme stene. A ono, na vodu se spustio
ogroman albatros. Narandžaste noge ptice su vrlo blizu Ihtiandra. On
ispruži ruke i hvata albatrosa za noge. Uplašena ptica otvara svoja
džinovska krila i podiže se, vukući Ihtiandra iz vode. Ali u vazduhu
Ihtiandrovo telo odmah otežava, i albatros zajedno s njim teško pada
na talase, pokrivajući mladića svojim perjastim, mekim grudima.
 Ihtiandar ne čeka da ga vesnik bure kljucne svojim crvenim
kljunom u glavu, roni i kroz nekoliko sekundi pojavljuje se na
površini na drugom mestu. Albatros leti na istok i sakriva se iza
vodenih brda razigrane stihije.
Ihtiandar leži na leđima. Bura je već prošla. Grom grmi negde
daleko na istoku. Ali kiša pljušti kao iz kabla. Ihtiandar žmuri,
zadovoljno. Najzad otvara oči, uspravlja se, ostajući do pasa zagnjuren
u vodu, i osvrće se. Sada je na grebenu najvišeg talasa. Oko njega
nebo, okean, vetar, oblaci, pljusak, talasi - sve se meša u mokro
zakovitlano klupče koje gudi, šumi, reve i grokće. Pena se kovrča i
ljutito vije po rebrima talasa. Strahovito se uzdižu vodena brda i ruše
kao lavina; dižu se talasi, šušti plahi pljusak, besno zavija vetar.
Ono što straši zemaljskog čoveka, raduje Ihtiandra. Naravno, mora
biti oprezan, inače bi se na njega sručilo vodeno brdo. Ali, Ihtiandar
zna da se kao riba upravlja na talasima. Samo ih treba poznavati;
jedan nosi gore dole, gore dole, drugog se čuvaj samo da ti se ne
prebaci preko glave. Zna i ono šta se dešava ispod talasa, zna kako
nestaju talasi, kada prestaje vetar: zna da najpre nestaju mali talasi,
zatim veliki. Ali ravnomerno mrtvo talasanje pod površniom oetaje još
dugo vremena. Ihtiandar voli da se valja po obalnim talasima, ali zna i
da je to vrlo opasno. Jedan talas je iznenada prevrnuo Ihtiandra, i on je
snažno lupnuo glavom o dno i onesvestio se. Običan čovek udavio bi
se, ali Ihtiandar je preležao u vodi.
Kiša je prestala. Otišla je nekud na istok za olujom. A i vetar je
promenio pravac. Sa tropskog severa dunuo je toili povetarac. Kroz
iskidane oblake pojavili su se komadi plavog neba. Probili se sunčevi
zraci i pali po talasima. Na jugoistoku, na još tamnom i mračnom
nebu, pojavila se dvostruka duga. Okean se sada nije mogao poznati.
Više nije bio olovnotaman već plav, sa jarkozelenim mrljama na onim
mestima gde su padali sunčevi zraci.
 Sunce! Odjednom se promeniše nebo i okean, obala i daleka brda.
Kako je neobičan. lak i vlažan vazduh posle oluje i bure! Ihtiandar čas
uvlači u pluća čisti, zdravi morski vazduh, čas počinje revnosno da
diše škrgama. Ihtiandar jedini od ljudi zna kako se lako diše pošto
bura, oluja, vetar, talasi, kiša promešaju nebo i okean, vazduh i vodu, i
obilno zasite vodu kiseonikom. Onda ožive sve ribe, sva divotna
morska stvorenja.
Posle oluje, i bure iz šipraga morske džungle, iz tesnih šupljina
stena, iz čestara fantastičnih korala i sunđera isplivaju sitne ribice; za
njima se javljaju krupne ribe, koje su se bile sakrile u dubinama, i
najzad, kad se talasanje potpuno smiri, isplivaju nežne i slabe meduze,
providni, skoro bestelesni račići, sifonofore, grebenici, venerini
pojasevi.
Sunčev zrak je pao na talase. Voda je naokolo odmah pozelenela;
blistaju mali vodeni mehurići, šišti pena . . . Nedaleko od Ihtiandra
igraju se njegovi drugovi, delfini, gledajući ga veselim, lukavim,
radoznalim očima. Njihova blistava tamna leđa promiču kroz talase.
Pljuskaju, frkću, jure jedan za drugim. Ihtiandar se smeje, hvata
delfine, pliva i roni zajedno s njima. Čini mu se da su i ovaj okean, i
ovi delfini, i ovo nebo, i sunce, i sav ovaj dirljivo lepi svet stvoreni
samo za njega.
Ihtiaidar podiže glavu i žmureći gleda na sunce. Ono se kloni
zapadu. Skoro će veče. Danas mu se ne vraća rano kući. Ljuljajući se
ovako dok ne potamni plavo nebo i dok se na njemu ne zablistaju
zvezde.
Ali, uskoro mu dosađuje ovakva besposlica. Nedaleko od njega
ginu mali morski stvorovi. On može da ih spase. Pridiže se i gleda na
daleku obalu. Onamo, ka plićaku na peščani sprud! Tamo je, pre
svega, potrebna njegova pomoć. Tamo besne morski talasi.
 Ovi ludi talasi izbacuju na obalu posle svake bure vodeno rastinje i
morske stanovnike: meduze, morske rakove, ribe, morske zvezde, a
ponekad i kakvog neopreznog delfina. Meduze ginu vrlo brzo, neke
ribe dohvate se vode, ali mnogo ih strada na obali. Skoro svi morski
rakovi vraćaju se u okean. Oni ponekad i sami izlaze iz vode na obalu
da se koriste žrtvama talasa. Ihtiandar voli da spasava morske
životinje izbačene na obalu.
Satima bi on tako lutao po obali posle bure i spasavao koga je još
mogao spasti. Uvek bi se radovao kada bi video kako riba koju bi
bacio u vodu otpliva, veselo mahnuvši repom. Uvek bi se radovao
kada bi polumrtve ribe, koje bi najpre plivale po vodi bočno ili
trbuhom nagore, najednom oživele. Podižući sa obale veliku ribu,
Ihtiandar bi je nosio ka vodi; riba bi mlatarala u njegovim rukama, a
on bi se smejao i govorio joj da se ne plaši i da se još malo strpi.
Naravno, ovu istu ribu on bi pojeo sa velikim zadovoljstvom, kad bi je
gladan uhvatio u okeanu. Ali, to je bilo neizbežno zlo. Ovde, pak, na
obali, on je bio zaštitnik, drug, spasilac morskih stanovnika.
Ihtiandar se obično vraćao obali isto onako kao što je i otplivao,
koristeći se podvodnim morskim strujama. Ali danas mu se nikako
nije htelo da zaroni pod vodu na duže vreme, - toliko su divni bili
okean i nebo. Mladić bi zaronio proplivao malo pod vodom i ponovo
se pojavljivao na površini, kao što to rade morske ptice kad love ribu.
Gase se poslednji sunčevi zraci. Na zapadu još dogoreva žuta
pruga. Namršteni talasi, kao tamnosive senke, jure jedan za drugim.
Posle prohladnog vazduha u vodi je tako prijatno. Naokolo je
tamno, ali nije opasno. U ovo vreme niko ne napada. Dnevni
grabljivci već su zaspali, noćni još nisu izišli u lov.
A i, evo šta mu je potrebno: severna struja koja se nalazi ispod
same površine okeana. Mrtvo podvodno talasanje, koje se još nije
umirilo, malo ljulja ovu podvodnu reku gore dole - ali ona polagano
nastavlja svoj tok sa žarkog severa na hladni jug. A mnogo niže teče
obratna hladna struja - sa juga na sever. Ihtiandar često iskorišćuje ove
struje, kad mu je potrebno da duže vremena pliva pored obale.
Danas je otplivao daleko na sever. Sada ova topla struja treba da ga
donese do tunela. Samo da ne zadrema i ne otpliva dalje, kako mu se
to jednom desilo. On čas zabacuje ruke iza glave, čas ih ispruža
ustranu, polagano širi i sastavlja noge - pravi gimnastiku. Struja ga
nosi ka jugu. Topla voda i lagani pokreti ruku i nogu deluju na nj
umirujuće.
Ihtiandar gleda gore. Nad njim je svod sav posejan sitnim
zvezdicama, kao prašinom. To su svetleće ribe zapalile svoje
fenjerčiće i dižu se na površinu okeana. Ponegde u tami vide se
plavkaste i ružičaste svetleće magline - zbijene gomile najsitnijih
svetlećih životinja. Lagano plivaju lopte, izlučujući meku zelenkastu
svetlost. Do samog Ihtiandra svetli se meduza - liči na lampu
pokrivenu zapletenim abažurom, sa čipkama i dugačkim resama. Ove
rese lagano se njišu pri svakom pokretu meduze, kao na lakom vetru.
Na plićacima već su se zapalile morske zvezde. U velikim dubinama
brzo se kreću svetla velikih noćnih grabljivica. Ona jure jedno za
drugim, kruže, gase se i ponovo sevaju.
Opet plićak. Fantastična stabla i grane korala osvetljene su iznutra
plavkastom, ružičastom, zelenkastom i belom svetlošću. Jedni korali
gore bledom, žmirkavom svetlošću, drugi kao metal zagrejani do
belog usijavanja.
Na zemlji noću svetle samo daleke majušne zvezdice s neba,
pokatkad mesec. A ovde hiljade zvezda, hiljade meseca, hiljade
majušnih raznobojnih sunaca, koja gore mekom, nežnom svetlošću.
Noć u okeanu neuporedivo je lepša negoli noć na zemlji.
I da bi to sravnio, Ihtiandar skoro vertikalno ispliva na površinu
vode.
 Vazduh je postao topliji. Nad glavom tamnoplavi svod neba
posejan zvezdama. Nad horizontom stoji srebrnasti krug meseca. Od
meseca se preko celog okeana pruža srebrna stazica.
Iz luke odjekuje, dubok i snažan, dugi zvuk sirene. To se gigant
Goroks sprema za povratak. Ali, već je kasno. Skoro će svanuti.
Ihtiandar je bio odsutan skoro dvadeset i četiri časa. Otac će ga
sigurno grditi.
Ihtiandar se upućuje ka tunelu, pruža ruku između šipaka, otvara
gvozdenu rešetku, pliva kroz tunel pun pomrčine. Pri povratku mora
da pliva dole, u hladnoj struji, koja teče od mora ka baštenskim
bazenima.
Lagani udarac u rame budi ga. Već je u bazenu. Brzo se diže gore.
Počinje da diše plućima, uvlačeći vazduh zasićen poznatim mirisom
cveća.
Kroz nekoliko minuta već čvrsto spava u krevetu - kako je naredio
otac.
 XI
DEVOJKA I CRNPURASTI

Jednom je posle oluje plivao po okeanu.

Izronivši na površinu, Ihtiandar je primetio na talasima, nedaleko
od sebe, neki predmet koji je ličio na komad belog jedra, otkinut
burom sa ribarske barke. Kad je doplivao bliže, video je sa čuđenjem
da je to bilo ljudsko biće - žena, mlada devojka. Bila je vezana za
dasku. Nije valjda ova lepa devojka mrtva? Ihtiandar je bio toliko
uzbuđen ovim svojim pronalaskom, da se kod njega prvi put pojavilo
neprijateljsko osećanje prema okeanu.
Možda je devojka samo izgubila svest? On namesti njenu
bespomoćio klonulu glavu, uhvatio se za dasku i zaplivao ka obali.
Plivao je brzo, naprežući sve svoje snage i samo se pokatkad
zadržavao da bi popravio glavu devojke, koja je neprestano padala sa
daske. Šaputao joj je, kao ribi koja je dospela u nepriliku: ,,Strpi se
malo!“ Hteo je da devojka otvori oči, ali se istovremeno i plašio toga.
Hteo je da je vidi živu, ali bojao se da će se ona uplašiti od njega. Da
li da skine naočare i rukavice? Ali za to je potrebno mnogo vremena, a
i plivanje bez rukavica otežano je. I on i dalje žurno pliva, gurajući ka
obali dasku sa devojkom.
Evo i obale. Tu mora biti pažljiv. Talasi ga sami nose obali.
Ihtiandar s vremena na vreme spušta nogu - opipava dno. Najzad je
stigao na plićak, izneo devojku na obalu, odvezao je od daske, preneo
u senku dine obrasle žbunjem, i počeo da je privodi svesti - da vrši
veštačko disanje.
 Učini mu se da joj kapci zadrhtaše, trepavice mrdnuše. Ihtiandar
prisloni uvo na srce devojke i začu slabo lupanje. Živa je. . . Došlo mu
je da viče od radosti.

Devojka otvara oči, gleda u Ihtiandra i na njenom licu pojavljuje se

izraz užasa. Zatim zatvara oči. Ihtiandar je i ogorčen i obradovan. On
je ipak spasao devojku. Sad mora da ode - da je ne plaši. Ali da li
može, ovako bespomoćnu, da je ostavi samu? Dok je tako razmišljao,
čuo je teške i brze korake. Nije se više mogao dvoumiti. Ihtiandar
skoči glavačke u vodu, zaroni i zapliva pod vodom ka kamenim
grebenima; izroni i, krijući se među stenjem, poče posmatrati obalu.
Iza dine izišao je crnpurast čovek sa brkovima i španskom
bradicom. Ia glavi je imao šešir sa širokim obodom. Rekao je tiho na
španskom: ,,Evo je, hvala Isusu i Mariji“, skoro dotrčao do nje, potom
iznenadno naglo skrenuo ka okeanu i smočio se na talasima. Sav
mokar, pritrčao je devojci i počeo sa veštačkim disanjem (zašto li mu
ono sada?), nagnuo se nad devojčino lice . . . Poljubio je. Počeo je
nešto da joj govori, brzo i vatreno. Ihtiandar je čuo samo pojedine
reči: ,,Ja sam vas upozoravao . . . To je bilo besmisleno . . . Dobro je
što sam se setio da vas vežem za dasku . . .“
Devojka otvara oči, podiže glavu. Na njenom licu smenjuju se
strah, čuđenje, ljutnja, nezadovoljstvo. Čovek sa španskom bradicom
produžuje vatreno da govori, pomaže devojci da ustane. Ali ona je još
dosta slaba i ponovo se spušta na pesak. Tek posle pola sata, oni kreću
na put. Prolaze iza kamenja za kojim se skriva Ihtiandar. Devojka,
mršteći se, kaže čoveku sa sombrerom:
- Dakle, to ste me vi spasli? Zahvaljujem. Neka vas Bog nagradi.
- Ne Bog, već samo vi možete da me nagradite, odgovori
crnpurasti.
Devojka kao da ne čuje ove reči. Ona zaćuta, pa potom reče:
- Čudnovato . . . a meni se učinilo kao da je pored mene bilo neko
čudovište.
- Dabome, dabome, to vam se samo pričinilo, odgovori njen
saputnik, a možda je to bio đavo, koji je mislio da ste mrtvi i hteo da
uzme vašu dušu. Očitajte molitvu i naslonite se na mene. Pored mene,
nijedan đavo neće vas dirnuti.
I oni prođoše - lepa devojka i ovaj rđavi crnpurasti čovek koji je
uverio devojku da je on spasao. Ali Ihtiandar nije mogao da ga
izobliči u laži. Neka rade kako hoće - Ihtiandar je uradio ono što je
morao.
Devojka i njen saputnik već su bili iščezli iza dina, a Ihtiandar je
još uvek gledao za njima. Zatim je okrenuo glavu ka okeanu. Kako je
sada izgledao velik i pust! . . .
Talas je izbacio na pesak plavu ribicu sa srebrnim trbuščićem.
Ihtiandar se osvrnuo, naokolo - nikoga. On istrča iz svoje zasede,
dohvati ribicu i baci je u more. Ribica zapliva, ali Ihtiandar postade
zbog nečega tužan. Lutao je po usamljenoj obali, skupljao ribe i
morske zvezde i nosio ih u vodu. Rad ga je postepeno zaokupljao.
Vraćalo mu se njegovo stalno dobro raspoloženje. Tako se zanimao do
mraka, tek pokatkad gnjurajući se u vodu, kada bi mu obalski vetar
opalio i osušio škrge.
 XII
IHTIANDROV SLUGA

Salvador je rešio da putuje u brda bez Kriste, koji je vrlo umešno

služio Ihtiandra. To je vrlo obradovalo Indijanca. U odsustvu
Salvadora mogao je slobodnije da se viđa sa Baltazarom. Krista je već
bio stigao da saopšti Baltazaru da je našao „Morskog đavola“. Ostalo
je samo da se smisli kako da otmu Ihtiandra.
Krista je sada živeo u beloj kućici, obavijenoj bršljanom, i često se
viđao sa Ihtiandrom. Vrlo su se brzo sprijateljili. Ihtiandar, koji je bio
lišen ljudskog društva, vezao se za starog Indijanca koji mu je pričao o
životu na zemlji. Ihtiandar je znao o životu mora mnogo više od
najčuvenijih naučnika, i on je posvećivao Kristu u tajne podvodnog
sveta. Ihtiandar je vrlo dobro znao geografiju; bili su mu poznati svi
okeani, mora, najglavnije reke; imao je nešto znanja iz astronomije,
navigacije, fizike, botanike, zoologije. Ali o ljudima znao je vrlo
malo: nešto o rasama koje naseljavaju zemlju: o istoriji naroda imao je
malo pojma, o političkim, pak, i ekonomskim odnosima ljudi, nije
znao ništa više od petogodišnjeg deteta.
Danju, kad bi pripekla žega, Ihtiandar bi se spustio u podzemnu
pećinu i nekuda otplivao. U beloj kućici bi se pojavljivao tek kad bi
vrućina popustila, i ostajao tamo sve do jutra. Ali kad je padala kiša,
ili za vreme bure na moru, provodio je u kućici ceo dan. Na vlažnom
vremenu nije se osećao rđavo, ako bi ostao na suvu.
Kućica nije bila velika, svega četiri sobe. U jednoj sobi, pored
kujne, smestio se Krista. Odmah do nje bila je trpezarija, dalje - velika
biblioteka. Ihtiandar je znao španski i engleski jezik. Najzad,
poslednja, najveća soba, bila je Ihtiandrova spavaća soba. Nasred sobe
bio je bazen. Pored zida je stajao krevet. Pokatkad je Ihtiandar spavao
u krevetu, ali više je voleo lože bazena. Međutim Salvador je, odlazeći
naredio Kristi da pazi da Ihtiandar najmanje tri noći u nedelji spava u
običnom krevetu. Uveče Krista bi se pojavljivao kod Ihtiandra i
gunđao, kao stara dadilja, ako mladić ne bi pristajao da spava u
krevetu.
- Ali meni je mnogo prijatnije i zgodnijeda spavam u vodi, protivio
bi se Ihtiandar.
- Doktor je naredio da spavaš u krevetu. . . treba da slušaš svog oca.
Ihtiandar je nazivao Salvadora „ocem“, ali je Krista sumnjao u
njihovo srodstvo. Koža Ihtiandrova na licu i rukama bila je dosta
svetla, ali je možda pobelela od dugog bavljenja pod vodom. Pravilno
ovalno lice Ihtiandrovo, ravan nos, tanke usne, velike sjajne oči -
podsećale su na lice Indijanca iz plemena Araukanaca, iz koga je bio i
sam Krista.
Krista bi vrlo voleo da pogleda kakve je boje Ihtiandrova koža na
telu, koje je bilo čvrsto pokriveno odelom od krljušti, napravljenim od
nekog nepoznatog materijala.
- Zar ti ne skidaš svoju košulju preko noći? obratio se on mladiću.
- Zašto? Moja krljušt mi ne smeta, ona je vrlo udobna. Ona ne
smeta disanju škrga i kože, a, međutim, sigurna je zaštita: ni zubi
ajkule, ni oštar nož ne mogu da proseku ovaj oklop, odgovarao je
Ihtiandar, spremajući se polako i sneno na počinak.
- Zašto navlačiš naočare i rukavice? upitao je jednom Krista,
razledajući čudne rukavice koje su ležale pored kreveta. Bile su od
zelenkaste gume, prsti su bili produženi trskom sa zglobovima,
ugrađenim u gumu, i snabdeveni opnicama. Za noge, ovi prsti bili su
produženi još više.
- Rukavice mi pomažu da brže plivam. A naočare mi čuvaju oči
kada bura podigne pesak sa dna. Ne stavljam ih uvek. Ali sa
naočarima bolje vidim pod vodom. Bez naočara u vodi je sve kao u
magli.
I osmehnuvši se, Ihtiandar produži:
- Kad sam bio mali, otac mi je pokatkad odobravao da se igram sa
decom iz susedne bašte. Vrlo sam se začudio kad sam video da oni
plivaju u bazenu bez rukavica: ,,Zar se može plivati bez rukavica?',
pitao sam ih. Ali ona nisu razumevala o kakvim to rukavicama
govorim, jer ih pred njima nisam stavljao na ruke.
- Da li ti i sada ponekad isplivaš u zaliv? zainteresovao se Krista.
- Pa dabome. Samo, isplivam bočnim podvodnim tunelom. Nekakvi
zli ljudi samo što me nisu bili ulovili u mrežu, i sada sam vrlo
oprezan.
- Hm . . . Znači, postoji i drugi podvodni tunel koji vodi u zaliv?
- Čak nekoliko. Velika je šteta što ne možeš da plivaš sa mnom pod
vodom. Pokazao bih ti vanredno čudne stvari. Zašto svi ljudi ne mogu
da žive pod vodom? Mogli bismo se prošetati zajedno na mom
morskom konju.
- Na morskom konju? A šta je to?
- Delfin. Ja sam ga pripitomio. Siromah! Jednom ga je bura izbacila
na obalu i on je teško povredio peraje. Odvukao sam ga u vodu. Bio je
to težak posao. Delfini na suvu mnogo su teži negoli u vodi. I, uopšte,
ovde kod vas sve je teško. Čak i sopstveno telo. U vodi se mnogo
lakše živi. Dakle, odvukao sam delfina, ali on nije mogao da pliva, pa,
prema tome, nije mogao ni da se hrani. Ja sam ga hranio ribom . . .
dugo, čitavih mesec dana. Za to vreme, ne samo da se privikao, već se
i vezao za me. Postali smo drugovi. Drugi delfini takođe me poznaju.
Kako je veselo igrati se u moru sa delfinima! Talasi, kapljice, sunce,
vetar, buka! Na dnu . . . takođe je dobro. Kao da plivaš po gustom
plavom vazduhu. Tišina. Ne osećaš svoje telo. Ono postaje slobodno,
lako, poslušno svakom tvom pokretu . . . Imam mnogo prijatelja u
moru. Ja hranim male ribice kao što vi hranite ptice, i one me svuda
prate u rojevima.
- A neprijatelja?
- Ima i neprijatelja; ajkule, oktopodi, Ali ja ih se ne plašim. Imam
nož.
- A ako se oni prikradu neprimetno?
Ihtiandar se začudi ovom pitanju.
- Pa, ja ih čujem izdaleka.
- Čuješ pod vodom? začudi se Krista. Čak i ako doplivaju tiho?
- Pa dabome. Nema tu ničeg nerazumljivog. Čujem i ušima i celim
telom. Pa, oni ustalasaju vodu, i ti talasi idu pred njima. Kad ih
osetim, ja se osvrćem.
- Čak i kad spavaš?
- Naravno.
- Ali, ribe. . .
- Ribe ne stradaju od iznenadnog napada, već zato što ne mogu da
se brane od jačeg protivnika. A ja, ja sam jači od svih njih. Morski
grabljivci znaju to vrlo dobro, i zato se ne usuđuju da mi se približe.
„Zurita ima pravo: ima smisla grabiti se za ovakvokg morskog
momka“, pomisli Krista. Ali nije ga lako uhvatiti u vodi. „Čujem
celim telom!“ Samo ako padne u klopku. Moram da na to skrenem
pažnju Zuriti.
- A kako je lep podvodni svet! nije prestajao da se ushićuje
Ihtiandar. Ne, nikad ja neću promeniti more za vašu zagušljivu,
prašnjavu zemlju.
- Zašto našu zemlju? Ti si takođe sin zemlje, reče Krista. Ko ti je
bila majka?
- Ne znam .. . nesigurno odgovori Ihtiandar. Otac kaže da mi je
majka umrla kad sam se ja rodio.
- Pa da, ali ona je svakako bila žena, čovek, a ne riba.
- Možda, složi se Ihtiandar.
Krista se nasmeja.
- Kaži mi sad, molim te, zašto si se šalio, činio štetu ribarima, sekao
mreže, izbacivao ribu iz čamaca?
- Zato što su lovili ribe daleko više nego što su mogli pojesti.
- Ali, oni su lovili ribu za prodaju.
Inhiandar nije razumeo.
- Da bi drugi ljudi koji nisu ribari mogli da jedu, objasni Indijanac.
- Zar ima tako mnogo ljudi? začudi se Ihtiandar. Zar im nisu
dovoljne zemaljske ptice i životinje? Zašto se pojavljuju u okeanu?
- Eto ti ovako odjednom ne bih mogao objasniti, reče zevajući
Krista. Vreme je da spavamo. Pazi, nemoj se zavlačiti u svoju kadu:
ljutiće se otac. I Krista iziđe.
Krista već rano izjutra nije zatekao Ihtiandra. Kameni pod bio je
mokar.
 - Opet je spavao u kadi, gunđao je Indijanac. A zatim je sigurno
otplivao u more.
Ihtiandar se javio na doručak sa velikim zakašnjenjem.
Bio je nešto neraspoložen. Čačkajući viljuškom parče bifteka, on
reče:
- Opet prženo meso.
- Opet, svakako strogo odgovori Krista. Tako je naredio doktor. A
ti si se valjda opet najeo presne ribe u moru? Tako ćeš se potpuno
odviknuti od kuvane hrane. I u kadi si spavao. Nećeš da spavaš u
krevetu . . . škrge će ti se odviknuti od vazduha, pa ćeš se posle žaliti
kako te probada u bokovima. I na doručak si zadocnio. Čim dođe
doktor žaliću mu se na tebe. Nimalo ne slušaš . ..
- Nemoj ništa da mu govoriš, Kristo. Ja ne želim da ga ljutim.
Ihtiandar spusti glavu i zamisli se. Potom je odjednom digao na
Indijanca svoje velike i sada tužne oči i rekao:
- Kristo, video sam jednu devojku. Nikad ništa lepše nisam video,
pa ni na dnu okeana . ..
- Pa zašto onda grdiš našu zemlju? upita Krista.
- Plivao sam pored obale na delfinu i, nedaleko od Buenos Airesa,
ugledao je na obali. Oči su joj plave, a kosa zlatna. I Ihtiandar dodade:
Kad me je ugledala, uplašila se i pobegla. Zašto li sam samo navukao
naočare i rukavice?
Posle kratkog ćutanja, nastavio je sasvim tiho:
- Jednom, spasao sam neku devojku, koja se davila u okeanu. Onda
nisam zapazio kakva je bila .. . A možda je ovo ona ista? Meni se čini
da je i ona takođe imala zlatnu kosu. Da, da. Sećem se. . . Mladić se
zamislio, zatim prišao ogledalu i ogledao se prvi put u životu.
- Pa šta si onda dalje radio?
 - Čekao sam je, ali ona se nije vratila. Kristo, nije valjda da više
nikad neće doći na obalu?
„Mislim da je vrlo dobro što mu se sviđa ta devojka“, mislio je
Krista. Ma kako da je dotada Krista hvalio grad, nikako nije mogao
nagovoriti Ihtiandra da poseti Buenos Aires, gde bi Zurita vrlo lako
mogao uhvatiti mladića.
- Možda devojka i neće hteti da iziđe na obalu, ali ja ću ti pomoći
da je nađeš. Ti ćeš obući gradsko odelo i poći ćeš sa mnom u grad.
- I tako ću moći da je vidim? Živo uskliknu Ihtiandar.
- Tamo ima mnogo devojaka. Možda ćeš videti i onu koja je sedela
na obali.
- Hajdemo odmah!
- Ne, sada je već kasno. Pa, nije ni lako stići do grada peške.
- Ja ću plivati na delfinu, a ti ćeš ići obalom.
- Pazi, kako si brz, odgovori smešeći se Krista. Poći ćemo sutra
zorom, zajedno. Ti ćeš isplivati u zaliv, a ja ću te čekati sa odelom na
obali. Pa, i odelo još moram da nabavim. („Preko noći ću valjda stići
da se vidim sa bratom“, pomisli Krista.) Dakle, sutra zorom.
 XIII
U GRADU

Ihtiandar je isplivao iz zaliva i izašao na obalu. Krista ga je već

čekao sa belim gradskim odelom u rukama. Ihtiandar je pogledao u
odelo pogledom kao da su mu doneli zmijsku kožu, i sa uzdahom uzeo
da se odeva. Izgledalo je da je dosada vrlo retko imao prilike da oblači
odelo. Indijanac pomože mladiću da veže kravatu i, osmotrivši ga,
beše potpuno zadovoljan njegovim izgledom.
- Hajdemo! veselo reče Krista.
Indijanac je hteo da zbuni Ihtiandra, i zato ga je poveo glavnim
ulicama grada - Avenijom da Alvear, Avenijom Vertis, pokazao mu
trg Viktorije sa katedralom i opštinski dom u mavarskom stilu, trg
Fuerto i trg Dvadeset peti maj9 sa obeliskom slobode, i dvorac
predsednika u zelenilu lepog drveća.
Ali, Krista se prevario. Buka, saobraćaj velikog grada, prašina,
gužva, potpuno su ošamutili Ihtiandra. Pokušavao je da pronađe u
gomili ljudi devojku, često je hvatao Kristu za ruku i šaputao:
- Ona! . . .
Ali odmah bi video da je opet pogrešio:
- Ne, ova druga.. .
Došlo je podne. Vrućina je bila nesnosna. Krista je predložio da
svrate u mali restoran u podrumu i da doručkuju. Tu je bilo prohladno,
ali takođe bučno i zagušljivo. Prljavi, slabo odeveni ljudi pušili su
smrdljive cigare. Ihtiandar se gušio od dima, a tu su se neki još i
svađali, tresući u vazduhu zgužvanim novinama i uzvikujući neke
nerazumljive reči. Ihtiandar se napio hladne vode, ali doručak nije ni
dodirnuo, i tužno rekao:
- Lakše je naći poznatu ribicu u okeanu, negoli čoveka u ovom
ljudskom vrtlogu. Vaši su gradovi odvratni. Ovde je zagušljivo i rđavo
zaudara. Već me počinje probadati u bokovima. Hoću kući, Kristo.
- Dobro, pristade Krista. Samo ćemo svratiti kod jednog mog
prijatelja, pa ćemo se odmah vratiti.
- Ja neću da svraćam ljudima.
- To je uz put. Neću se dugo zadržati.
Plativši račun, Krista iziđe sa Ihtiandrom na ulicu. Ihtiandar je išao
iza Kriste opuštene glave i teško dišući, pored belih kuća, pored bašta
sa kaktusima, maslinama i kajsijama. Indijanac ga je vodio svome
bratu Baltazaru, koji je živeo u Novoj luci.
Pored mora, Ihtiandar je žudno udisao vlažni vazduh. Bilo mu je
došlo da zbaci odelo i da skoči u more.
- Sad ćemo stići, reče Krista, zagledajući pažljivo svog saputnika.
Prešli su prugu.
- Stigli smo. Ovde je, reče Krista, i oni se spustiše u tamni
dućančić.
Kad su se Ihtiandrove oči privikle na polutamu, on se u čudu
osvrnu. Dućan je podsećao na ugao morskog dna. Police, pa čak i
jedan deo poda, bili su zatrpani školjkama - manjim, većim,
zavijenim, dvokrilnim. Sa tavanice su se spuštali nizovi korala,
morske zvezde, punjene morske ribe, osušeni morski rakovi, čudni
stanovnici mora. Na tezgi, u sandučićima pod staklom, ležao je biser.
U jednom sandučiću nalazili su se ružičasti biseri - „koža anđela“
kako su ih nazivali lovci. Među ovim poznatim stvarima, Ihtiandar se
nekako umirio.
- Odmori se dobro, ovde je sveže i tiho, reče Krista, posađujući
mladića na staru pletenu stolicu.
- Baltazare! Gutijere! viknu Indijaiac prema unutrašnjosti
prostorije.
- Jesi li ti to, Kristo? odazva se neko glasno iz druge sobe. Hodi
ovamo.
Krista se sagnu da bi prošao kroz niska vrata, koja su vodila u
drugu sobu.
Tu je bila Baltazarova laboratorija. Tamo je on slabim rastvorom
kiseline povraćao boju bisera, izgubljenu od vlage. Krista čvrsto
zatvori vrata za sobom. Slaba svetlost koja je padala kroz malo
prozorče na tavanici, osvetljavala je flašice i staklena kupatila na
starom pocrnelom stolu.
- Zdravo, brate. Gde je Gutijere?
- Otišla je u susedstvo po peglu. Čipke i vrpce vrzu joj se po glavi.
Sada će se ona vratiti, odgovori Baltazar.
- A Zurita? nestrpljivo upita Krista.
- Izgubio se negde, prokletinja. Malo smo se s njim sinoć dohvatili.
- Sigurno zbog Gutijere?
- Pa da. Zurita se pred njom mnogo uvijao. A ona samo jedno:
„Neću, pa neću“. Šta da radiš s njom? Ćudljiva je i tvrdoglava. Mnogo
misli na sebe. Ne shvata da bi svaka indijanska devojka, pa makar bila
prva lepotica, smatrala za sreću da se uda za ovakvog čoveka. Ima
sopstveni jedrenjak, sopstvene lovce, gunđao je Baltazar, umivajući
biserje u rastvoru. Zurita sigurno opet od muke pije.
 - Pa šta sad da radimo?
- A jesi li ga doveo?
- Da, eno ga u dućanu. Sedi.
Baltazar priđe vratima i radoznalo proviri kroz ključaonicu.
- Ne vidim ga reče on tiho.
- Sedi na stolici pored tezge.
- Ne vidim ga. Tamo je Gutijere.
Baltazar brzo otvori vrata i uđe u dućan sa Kristom. Ihtiandra nije
bilo. U tamnom uglu stajala je devojka, usvojenica Baltazarova,
Gutijere. Devojka je bila čuvena zbog svoje lepote daleko izvan
granice Nove luke. Bila je stidljiva i svojeglava. Najčešće je govorila
svojim pevušećim ali čvrstim glasom:
- Ne!
Gutijere se svidela Pedru Zuriti, i on je hteo da se oženi njome. Ni
stari Baltazar nije imao ništa protiv da se orodi sa vlasnikom
Jedrenjaka i da uđe s njim u ortakluk.
Ali na sve Zuritine ponude devojka je stalno odgovarala:
- Ne!
Kad su otac i Krista ušli u sobu, devojka je stajala opuštene glave.
- Zdravo, Gutijere, reče Krista.
Gde je onaj mladi čovek? upita Baltazar.
- Ja ne krijem mlade ljude, odgovori ona smešeći se. Kad sam ušla,
pogledao me je nekako čudno, kao da se uplašio, zatim ustao,
odjednom se uhvatio za grudi i pobegao. Nisam stigla ni da se
okrenem, a već je bio na vratima.
 „To je bila ona“, pomisli Krista.

------------------------------------------------------------------------------------------------

9. 25. maja 1810. pokrajina La Plata je obrazovala revolucionarni savez, „Huntu“,

pohapsila mesne vlasti, proglasila privremenu vladu i odvojila se od Španije. (Prim. prev.)
 XIV
PONOVO U MORU

Ihtiandar je, teško dišući, trčao pored morske obale. Kada se,
konačno otrgnuo od ovog strašnog grada, naglo je skrenuo s puta i
uputio se ka moru. Sakrio se među kamenje na obali, osvrnuo se, brzo
se svukao, sakrio odelo među kamenje, a onda pritrčao vodi i zaronio.
Bez obzira na umor, nikada još nije plivao ovako brzo. Ribe su
uplašeno bežale od njega. Tek kad je otplivao nekoliko milja od grada,
Ihtiandar se podigao malo bliže površini i zaplivao pored obale. Ovde
se već osećao kao kod kuće. Svaki podvodni kamen, svako udubljenje
u morskom dnu bili su mu poznati. Evo ovde, rasprostrevši se po
peščanom dnu, žive kućanice pljosnatice, malo dalje raste crveno
koralno žbunje, koje u svojim granama sakriva male crvenopere
ribice. U onoj potonuloj ribarskoj barci smestile su se dve porodice
oktopoda - nedavno su dobili mladunce. Ispod sivog kamenja živi
mnoštvo morskih rakova. Ihtiandar je voleo da satima posmatra njihov
život. Dobro je poznavao njihove male radosti dobroga lova i njihove
žalosti - gubljenje štipaljke, ili napad oktopoda. A kod obalskih stena
bilo je mnogo ostriga.
Najzad, nedaleko od zaliva, Ihtiandar je podigao glavu iznad
vodene površine i osvrnuo se. Ugledao je jato delfina koji su se igrali
po talasima, pa je snažno i otegnuto zviznuo. Jedan veliki delfin
veselo mu je frknuo u odgozor i, roneći i ponovo pokazujući iznad
grebema talasa svoja crna blistava leđa brzo zaplivao u susret svom
drugu.
 - Brže, Liding, brže! vikao je Ihtiandar, plivajući mu ususret.
Čvrsto se uhvatio za delfina. Plivajmo brže, dalje, napred!
Pokoravajući se mladićevoj ruci, delfin je brzo zaplivao u otvoreno
more, ususret vetru i talasima. Sekao je talase grudima, dizao penu i
jurio, ali Ihtiandru je ova brzina još izgledala nedovoljna.
- Pa hajde, Liding! Brže, brže!
Ihtiandar je sasvim izmorio delfina, ali ga ova vožnja po talasima
nije umirila. Ostavio je svog druga u potpunoj nedoumici, kad je
odjednom skliznuo sa blistavih leđa i zaronio u more. Delfin je
pričekao, frknuo, zaronio, isplivao, još jednom nezadovoljno frknuo,
pa naglo mahnuo repom i uputio se ka obali, osvrćući se s vremena na
vreme unazad. Njegov drug nije se pojavljivao na površini, i Liding se
pomešao sa jatom, radosno dočekan od mladih delfina. Ihtiandar se
spuštao sve dublje i dublje u sumračne dubine okeana. Htelo mu se da
bude potpuno sam, da se sabere od novih utisaka, da se snađe u svemu
što je video i saznao. Otplivao je daleko ne misleći na opasnosti. Hteo
je da shvati zašto nije kao ostali - tuđ moru i zemlji.
Sada je ronio sve sporije. Voda je postajala sve gušća, već ga je
davila, bilo mu je sve teže da diše. Ovde je bio gust zelenosivi sumrak.
Bilo je sve manje morskih stanovnika i mnogi od njih nisu bili poznati
Ihtiandru - ovako duboko nikada još nije ronio. I prvi put Ihtiandar se
uplaši od ovog ćutljivog, sumračnog sveta. Zato se brzo podiže na
površinu i zapliva ka obali. Sunce je zalazilo, probijajući vodu
crvenim zracima. Ti zraci mešali su se sa plavetnilom vode, prelivali
su se nežnim ljubičastoružičastim i zelenkastoplavim tonovima.
Ihtiakdar je bio bez naočari, i zato je video odozdo morsku
površinu onako kako je vide ribe: ispod vode površina ne izgleda
pljosnata, već kao konus - kao da se nalazio na dnu ogromnog levka.
Krajevi ovoga konusa bili su kao oivičeni crvenim, žutim, zelenim,
plavim i ljubičastim rubom. Iza krajeva konusa rasprostirala se
blistava površina vode, u kojoj se, kao u ogledalu, odražavaju
podvodne stvari: stene, rastinje i ribe.
Ihtiandar se prevrnu na grudi, zapliva ka obali i sede među poznato
podvodno stenje blizu plićaka.
Ribari su bili sišli iz čamca u vodu i vukli ga ka obali. Jedan od njih
spustio je noge do kolena u vodu. Ihtiandar je video nad vodom
beznogog ribara, a u vodi - samo njegove noge, koje su se opet
odražavale u ogledalu vodene površine. Drugi ribar zagazio je u vodu
do grla. U vodi se ukazalo neobično, bezglavo ali četvoronožno
stvorenje, kao da su dvama jednakim ljudima odsekli glave i namestili
ramena jednog na ramenima drugog čoveka. Kad bi ljudi prilazili ka
obali, Ihtiandar ih je video onako kako ih vide ribe: kako se
odražavaju kao u kugli; video ih je od nogu do glave, pre nego što bi
se potpuno približili obali. Zato bi uvek stizao da otpliva pre nego što
bi ga ljudi primetili.
Ovi neobični trupovi sa četiri ruke a bez glave i glave bez trupova,
bili su sada Ihtiandru odvratni. Ljudi . . . Oni tako mnogo dižu graju,
puše užasne cigare i strašno smrde. Ne, sa delfinima je mnogo bolje -
oni su čisti i veseli. Ihtiandar se osmehnu. Seti se kako se jednom
napio delfinskog mleka.
Daleko na jugu postoji mala luka. Oštro podvodno stenje i peščani
plićaci sprečavaju pristup brodovima s mora. Tamo je obala krševita i
strma. Tu luku ne posećuju ni ribari ni lovci bisera. Plitko dno čitavo
je pokriveno gustom prostirkom rastinja. U toploj vodi ima mnogo
malih ribica. Ovamo je već više godina uzastopce doplivavala delfin-
ženka, i tu, u toj toploj luci, rađala delfinčiće: dva, četiri, ponekad i
šest. Mladi delfini vrlo su zabavljali Ihtiandra, i on ih je, nepokretno
sakriven u šipragu, satima posmatrao. Delfinčići su se čas smešno
prevrtali preko glave na vodi, čas sisali vime svoje majke, gurajući
jedan dugog njuškicama. Ihtiandar ih je u početku polako
pripitomljavao: hvatao je ribice i njima častio delfinčiće. Mali delfini i
majka postepeno su se navikli na Ihtiandra. On se već igrao zajedno sa
mališanima, lovio ih, bacao uvis, tapkao ih. Njima se to, izgleda,
sviđalo - oni ga nisu ostavljali i uvek, čim bi se on pojavio u luci sa
poklonima - ukusnim ribicama, ili još ukusnijim majušnim nežnim
oktopodima - jurili su k njemu jatomice.
Jednom, kada je poznata delfin-ženka dobila decu, i ova još bila
sasvim mala sisančad - još nisu jeli, već se hraiili samo maternjim
mlekom - Ihtiandar je rekao:
„A zašto i ja sam ne bih oprobao delfinsko mleko?“
I tako se on iznenadno pojavio ispod ženke delfina, obuhvatio je
rukama i počeo da sisa mleko. Delfin nije očekivao takav napad i u
strahu je jurnuo iz luke. Ihtiandar je odmah ostavio uplašenu životinju.
Mleko mu se nije svidelo jer je imalo jak riblji ukus.
Uplašena ženka, kad se oslobodila neočekivanog sisančeta, jurnula
je nekud u bezdan vode. Njeni mladunci zbunili su se i besmisleno se
motali na sve strane. Dugo vremena skupljao je Ihtiandar male grupe
delfinčića dok se iije pojavila mamica i odnela ih u susednu luku. Tek
posle mnogo dana uspostavilo se njihovo poverenje i prijateljstvo.
Indijanac se nije uzalud uznemiravao. Ihtiandar se nije pojavljivao
tri dana. Najzad se pojavio umoran, bled, ali zadovoljan.
- Gde si se izgubio? upita Indijanac strogo, obradovan pojavom
Ihtiandra.
- Bio sam na dnu, odgovori Ihtiandar.
- Zašto si tako bled?
- Ja . . . ah, ja . . . samo što nisam poginuo, slaga Ihtiandar prvi put
u životu i ispriča Kristi događaj koji mu se desio mnogo ranije.
U dubini okeana podiže se stenovito brdo, a na vrhu, u sredini toga
brda, nalazi se velika, ovalna uvala - kao podvodno gorsko jezero.
 Ihtiandar je plivao iznad ovog podvodnog jezera, začuđen
neobičnom svetlosivom bojom dna. Kad se spustio niže i zagledao,
Ihtiandar se iznenadio: pod njim se nalazilo pravo groblje raznih
morskih životinja - od malih ribica do ajkula i delfina. To su bile skore
žrtve. Ali, pored njih nisu gmizali kao obično sitni grabljivci, rakovi i
ribe. Sve je bilo mrtvo i nepokretno. Tek pogdegde dizali su se sa dna
ka površini mehurići gasa. Ihitandar je plivao krajem uvale. Kad se
spustio još niže, odjednom je osetio oštar bol u škrgama, gušenje,
vrtogalvicu. Bio je skoro izgubio svest, bespomoćno je padao i najzad
se spustio na dno uvale. Slepoočnice su mu udarale, srce lupalo. Oči
su mu bile utonule u crvenu maglu. A nije imao od koga da se nada
pomoći. Odjednom je primetio da se odmah kraj njega u grčevima
spušta ajkula. Verovatno ga je lovila, dok i sama nije pala u ove
strašne, otrovne, mrtve vode podvodnog jezera. Njen trbuh i bokovi
nadimali su se i splašnjavali. Ždrelo joj je bilo otvoreno. Bele
naoštrene ploče zuba bile su joj iskežene. Ajkula je lipsavala.
Ihtiandar je uzdrhtao. Stisnuvši vilice, pazeći da ne zahvati škrgama
vodu, on je četvoronoške ispuzao iz jezera na obalu. Zatim se podigao
i pošao. Glava mu se vrtela i on je ponovo pao. Potom se odbio
nogama od sivog kamenja, zamahnuo rukama, i bio već deset metara
daleko od obale jezera . . .
Kad je završio priču, Ihtiandar je dodao i ono što je nekada saznao
od Salvadora:
- Verovatno su se u ovoj uvali skupili neki štetni gasovi . . . možda
sumporni vodonik ili ugljeno-anhidrid, rekao je Ihtiandar. Razumeš li,
Kristo, ovi gasovi na površini okeana vežu se sa kiseonikom i ti ih ne
osećaš; u samoj, pak, uvali, gde se stvaraju, oni su još veoma
koncentrisani. E sad, daj mi da jedem . . . gladan sam.
Brzo je doručkovao, uzeo naočare i rukavice i uputio se vratima.
- Zar si samo zbog toga ovamo dolazio? upita ga Krista, pokazujući
na naočare. Zašto nikako nećeš da mi kažeš šta je to s tobom?
 U Ihtiandrovom karakteru pojavila se nova crta: postao je
nepoverljiv.
- Ne pitaj, Kristo, jer ni sam ne znam šta je sa mnom.
I mladić brzo izađe iz sobe.
 XV
MALA OSVETA

Kad je slučajno susreo plavooku devojku u Baltazarovoj prodavnici

bisera, Ihtiandar se toliko iznenadio da nije znao šta bi nego je istrčao
iz radnje i pojurio ka moru. Sada je ponovo hteo da se upozna sa
devojkom, ali nije znao kako bi to izveo. Najjednostavnije bi bilo da
zovne u pomoć Kristu i da idu zajedno. Ali susret sa njom u prisustvu
Kriste nije mu se sviđao. Ihtiandar bi svakodnevno doplivao do obale
gde je prvi put sreo devojku. Krijući se za obalskim kamenjem, sedeo
je tu od jutra do mraka u nadi da će je videti. Isplivavši na obalu, on bi
uvek skidao naočare i rukavice i preoblačio se u belo odelo, da ne bi
uplašio devojku. Često je provodio na obali ceo dan i noć. Noću bi se
spuštao u more, hrano se ribama i ostrigama. nemirno spavao, a rano
ujutro, još pre izlaska sunca, ponovo bi bio na svom stražarskom
mestu.
Jedne večeri rešio se da ode do prodavnice bisera. Vrata su bila
otvorena, ali je za tezgom sedeo stari Indijanac - devojke nije bilo.
Ihtiandar se vratio na obalu. Na krševitoj obali stajala je devojka u
lakoj beloj haljini i slamnom šeširu. Ihtiandar je stao, rešavajući se da
joj priđe. Devojka je nekoga očekivala. Nestrpljivo je hodala tamo
amo, gledajući s vremena na vreme na put. Nije primećivala Ihtiandra,
koji je stajao za izbočinom stene.
Ali uto je devojka nekom mahnula rukom. Ihtiandar se okrenuo i
ugledao mladog, visokog čoveka širokih ramena, koji je brzo išao
putem. Ihtiandar još nikad nije video ovako svetlu kosu i oči, kao kod
ovog neznanca. Grdosija je prišao devojci i, pružajući joj široku ruku,
umiljato rekao.
- Zdravo, Gutijere.
- Zdravo, Olsene, odgovorila je ona.
Neznanac je čvrsto stisnuo Gutijerinu malu ruku.
Ihtiandar je sa mržnjom pogledao u njih. Bio je vrlo tužan i zamalo
što nije zaplakao.
- Jesi li donela? upita grdosija, gledajući na bisernu ogrlicu
Gutijere.
Ona klimnu glavom.
A da otac ne sazna? upita Olsen.
- Ne bi bilo ništa odgovori devojka. Ovo je moj sopstveni biser, i ja
mogu njime raspolagati kako ja hoću.
Gutijere i Olsen, tiho razgovarajući, prišli su samoj ivici krševite
obale. Zatim je Gutijere otkopčala bisernu ogrlicu, uzela je za jedan
kraj, podigla ruku i zadivljeno rekla:
- Gledaj kako biserje lepo plamsa na zracima zalazećeg sunca.
Uzmi, Olsene . . .
Olsen je bio već pružio ruku, kad odjednom - ogrlica skliznu iz
Gutijerinih ruku i pade u more.
- Šta sam uradila! kriknu uplašeno devojka.
Olsen i Gutijere stajali su zaprepašćeno pored mora.
- Možda ćemo je ipak nekako moći izvaditi? rekao je Olsen.
- Ne verujem. Ovde je mnogo duboko, primetila je Gutijere i
dodala: Kakva nesreća, Olsene!
 Ihtiandar je video kako je devojka bila žalosna i ogorčena. Odmah
je zaboravio kako je devojka htela da biser pokloni belokosom
grdosiji. Nije mogao da ostane ravnodušan pred njenim jadom, pa je
izišao iza stene i odrešito prišao Gutijeri.
Olsen se natmurio, a Gutijera je radoznalo i sa čuđenjem pogledala
Ihtiandra. Poznala je odmah u njemu onoga mladića koji je onako
neočekivano pobegao iz radnje njenog oca.
- Izgleda da ste ispustili u more bisernu ogrlicu? upita Ihtiandar.
Ako hoćete, ja ću vam je izvaditi.
- Ta ni moj otac, koji je najbolji lovac bisera, ne bi je mogao
odavde izvaditi, odvrati tužno devojka.
- Ja ću pokušati, skromno odgovori Ihtiandar, i, na čuđenje Gutijere
i njenog saputnika, mladić, čak i ne skidajući se, skoči sa visoke stene
u more i nesta u talasima.
Olsen nije znao šta da misli.
- Ko je ovo? Otkud se stvorio?
Prošao je minut, pa drugi, mladić se nije vraćao.
- Poginuo je! Oh, sigurno! uznemireno je rekla Gutijere, gledajući u
talase.
Ihtiandar nije hteo da devojka sazna da on može da živi pod
vodom. Zanevši se traženjem, nije odmerio vreme i ostao je pod
vodom više nego što može izdržati jedan lovac. Kad je izronio na
površinu, mladić je rekao sa osmehom:
- Malo strpljenja. Na dnu ima vrlo mnogo stenja, teško je tražiti.
Ali ja ću naći.
I ponovo je zaronio.
 Gutijere je toliko puta prisustvovala lovljenju bisera, i sada se
čudila što je mladić, koji je ostao pod vodom skoro dva minuta, disao
ravnomerno i nije izgledao umoran.
Posle dva minuta, Ihtiandrova glava ponovo se pojavila na površini.
Lice mu je bilo radosno puno ponosa. Podigao je ruku iznad vode i
pokazao ogrlicu.
- Zakačila se za oštricu stene, reče Ihtiandar potpuno mirnim
glasom. Disao je tako ravnomerno kao da je izišao iz druge sobe. Da
je biser pao u pukotinu, morao bih se malo duže pozabaviti.
Brzo se popeo uz stenje, prišao Gutijeri i pružio joj ogrlicu. Voda je
potocima curila s njegovog odela, ali on na to nije obraćao pažnju.
- Uzmite.
- Hvala vam, mnogo vam hvala, reče Gutijere, gledajući u mladića
sa novom radoznalošću.
Nastalo je ćutanje. Sve troje nisu znali šta da rade dalje. Gutijere se
nije odlučivala da preda ogrlicu Olsenu u prisustvu Ihtiandra.
- Vi ste, čini mi se, hteli da predate biser njemu, reče Ihtiandar,
pokazujući na Olsena.
Olsen je odjednom pocrveneo, a Gutijere zbunjeno reče:
- Da, da, i pruži ogrlicu Olsenu, koji je ćutke uze i spusti u džep.
Ihtiandar je bio zadovoljan. S njegove strane, to je bila mala osveta.
Grdosija je dobio na poklon izgubljeni biser iz ruku Gutijere, ali od
njega - Ihtiandra.
I, poklonivši se devojci, Ihtiandar je brzo pošao putem.
Ali ga nije za dugo radovao ovaj njegov uspeh. Nove misli i pitanja
nicala su u njemu. On je slabo poznavao ljude. Ko je taj belokosi džin.
Zašto mu Gutijere poklanja svoju ogrlicu? O čemu su oni razgovarali
tamo na steni?
Ihtiandar je ove noći ponovo jurio na delfinu po talasima, plašeći u
mraku ribare svojim kricima.
Ceo sledeći dan Ihtiandar je proveo pod vodom. U naočarima, ali
bez rukavica, gmizao je po peščanom dnu u potrazi za bisernim
školjkama. Uveče je posetio Kristu, koji ga je dočekao gunđanjem i
prekorima. Ujutro, već odeven, mladić je stajao pored stene, na mestu
gde je sreo Gutijere i Olsena. Uveče, o zalasku usnca, kao i prošlog
puta, prva je došla Gutijere.
Ihtiandar je izišao iza stene i prišao devojci. Kad ga Gutijere spazi,
ona mu kao poznaniku klimnu glavom i, smešeći se upita:
- Vi me pratite?
- Da, otvoreno i smešeći se priznade Ihtiandar, od onoga vremena
kad sam vas ugledao prvi put.
I zbunivši se, mladić produži:
- Vi ste poklonili svoju ogrlicu onome .. . Olsenu. Ali, vi ste se pred
njim divili biseru pre nego što ste ga dali. Volite li vi biser?
- Da.
- Onda uzmite ovo . .. od mene.
I on joj pruži zrno bisera.
Gutijere je dobro znala vrednost bisera. Zrno bisera na dlanu
Ihtiandra prevazilazilo je sve što je dotad videla i znala o biseru po
očevim pričama. Savršenog oblika, ogromno zrno bisera najčistije
bele boje bilo je teško najmanje dvesta karata i vredelo, u najmanju
ruku, bar milion zlatnih pezosa. Gutijere je zaprepašćeno gledala čas u
neobično zrno, čas u lepog mladića koji je stajao pred njom. Snažan,
okretan, zdrav, ali malo sramežljiv, odeven u izgužvano belo odelo,
nimalo nije ličio na bogate mladiće iz Buenos Airesa. A nudio je
devojci, koju skoro nije ni znao, ovakav poklon.
- Pa uzmite, uzmite, već je, uporno navaljivao, Ihtiandar.
- Ne, odgovori odlučno Gutijere, odbijajući glavom. Ne mogu
nikako da primim od vas tako skupocen poklon.
- Pa ovo uopšte nije skupocen poklon, vatreno odgovori Ihtiandar.
Na dnu okeana ima hiljade ovakvih zrna.
Gutijere se nasmejala. Ihtiandar se zbunio, pocrveneo i posle
kraćeg ćutanja dodao:
- Ali, molim vas.
- Ne.
Ihtiandar se namrgodi, bio je uvređen.
- Ako nećete da uzmete za sebe, bio je uporan Ihtiandar, onda
uzmite za onoga . . . za Olsena. On neće odbiti.
Gutijere se naljuti.
- On to ne uzima za sebe, ljutito odgovori ona. Vi ništa ne znate.
- Dakle, ne?
- Ne.
Onda Ihtiandar baci zrno bisera daleko u more, ćuteći klimnu
glavom, okrenu se i pođe.
Ovaj postupak zaprepasti Gutijere. Ostala je tako stojeći, kao
ukočena. Baciti u more milionsku vrednost kao najobičniji kamenčić!
Grizla je savest. Zašto je uvredila ovog čudnovatog mladića?
- Čekajte, kuda ćete?
 Ali Ihtiandar je produžio put, nisko oborivši glavu. Gutijere ga je
stigla, uzela za ruku i pogledala u lice. Niz obraze mladiću su tekle
suze. On nikada dosad nije plakao i sad je bio u nedoumici. Zašto su
svi predmeti postali ovako zamagljeni i rasplinuti, kao da pliva pod
vodom bez naočara.
- Oprostite, molim vas, što sam vas rastužila, rekla je devojka,
uhvativši ga za obe ruke.
 XVI
ZURITINO NESTRPLJENJE

Posle ovoga događaja Ihtiandar je doplivao svake večeri do obale,

blizu grada, oblačio odelo koje je krio među kamenjem, i pojavljivao
se kod stene gde je dolazila i Gutijere. Šetali su pored obale i živahno
razgovarali. Ko je bio novi drug Gutijerin? To ona ne bi mogla da
kaže. Bio je pametan, oštrouman, znao je mnogo o čemu nije znala
Gutijere, ali istovremeno nije znao najednostavnije stvari, koje je
znalo svako varoško dete. Kako da to objasni? Ihtiandar je nerado
govorio o sebi. Nije mu se htelo da govori istinu. Devojka je jedino
saznala da je Ihtiandar sin doktora, čoveka, izgleda, vrlo imućnog. On
je vaspitavao sina daleko od grada i ljudi i dao mu orginalno, ali
istovremeno jednostrano obrazovanje.
Pokatkad bi se vrlo dugo zadržavali na obali. Kraj njihovih nogu
šumeli bi talasi. Zvezde bi svetlucale. Razgovor bi sam po sebi zamro.
Ihtiandar je tada bio srećan.
- Trebalo bi da krenemo, govorila bi devojka.
Ihtiandar bi se nevoljno dizao i pratio je do predgrađa, zatim bi se
brzo vraćao, skidao odelo i plivao kući. Ujutro, posle doručka, uzimao
bi sa sobom veliki beli hleb i upućivao se u zaliv. Sedeći na peščanom
dnu, hranio je ribice hlebom. One su plivale oko njega, okružavajući
ga u jatu, klizile mu između ruku i nogu i proždrljivo hvatale mokri
hleb iz samih prstiju. Pokadšto bi neka velika riba upala u ovo jato i
jurila za malim. Ihtiandar se dizao i gonio grabljivce rukama, a male
ribice krile su se iza njegovih leđa.
 Počeo je da skuplja biser i da ga slaže u podvodnoj pećini. Radio je
sa zadovoljstvom i uskoro sabrao veliku gomilu najodabranijih zrna.
On je postajao, ni sam ne znajući, najbogatiji čovek Argentine -
možda i cele Južne Amerike. Kad bi hteo, mogao bi postati najbogatiji
čovek na celom svetu. Ali, on nije mislio na bogatstvo.
Tako su prolazili mirni dani. Ihtiandar je žalio samo zbog toga što
Gutijere živi u prašnjavom, zagušljivom i bučnom gradu. Kad bi samo
ona mogla da živi pod vodom, daleko od buke i ljudi! Kako bi to bilo
dobro! On bi joj pokazao novi, nepoznati svet, divno cveće podvodnih
polja. Ali, Gutijere ne može da živi pod vodom. A on opet, ne može
da živi na zemlji. On i ovako već previše vremena boravi na vazduhu.
A to ne prolazi tek onako: sve češće i jače oseća bolove u bokovima,
dok tako sedi sa devojkom na obali mora. Ali i kad bi bol postao
nepodnošljiv, on ipak ne bi napustio devojku pre nego što ona sama
ode. I još nešto uznemiravalo je Ihtiandra: o čemu je ono govorila
Gutijere sa belokosim džinom. Ihtiandar se svaki put spremao da upita
o tome Gutijeru, ali se plašio da je ne uvredi.
Jedne večeri devojka je rekla Ihtiandru da sutra neće doći.
- Zašto? upitao je on namrgođeno.
- Jer sam zauzeta.
- Čime?
- Ne treba biti tako radoznao, odgovorila je devojka smešeći se.
Nemojte me pratiti, dodala je ona i otišla.
Ihtiandar je zaronio u more. Celu noć preležao je na kamenu
obraslom mahovinom. Bio je veoma tužan. Pred zoru je otplivao kući.
Blizu zaliva primetio je kako ribari pucaju s čamca u delfine. Veliki
delfin, pogođen metkom, visoko je poskočio nad vodom i teško se
spustio u more.
 - Liding! užasno prošapta Ihtiandar.
Jedan ribar već je bio skočio sa čamca u more i čekao da ranjena
životinja ispliva na površinu. Ali delfin je izronio skoro sto metara
dalje od lovca, teško udahnuo vazduh i ponovo zaronio u vodu.
Ribar je brzo plivao ka delfinu. Ali Ihtiandar je hitao u pomoć
drugu. Delfin je još jednom izronio, i istoga časa ribar ga je uhvatio za
peraje i povukao malaksalu životinju ka čamcu.
Ihtiandar je, plivajući pod vodom, stigao ribara i ugrizao ga zubima
za nogu. Ribar, misleći da ga je uhvatila ajkula, počeo je očajnički da
mlati nogama. Braneći se, ribar je onako od oka izmahnuo nožem na
neprijatelja. Udarac noža pogodio je Ihtiandra po vratu, koji nije bio
pokriven krljušti. Ihtiandar je pustio ribarevu nogu i ovaj je brzo
zaplivao ka čamcu. Ranjeni delfin i Ihtiandar uputili su se zalivu.
Mladić je naredio delfinu da ga prati i zaronio u podvodnu pećinu.
Voda je dopirala samo do polovine pećine. Ovamo je kroz pukotine
dopirao vazduh. Ovde je delfin mogao da se izduva na miru. Ihtiandar
mu je pregledao ranu. Rana nije bila opasna. Metak mu je ušao pod
kožu i zastao u slanini. Ihtiandar je uspeo da prstima izvadi metak.
Delfin je strpljivo podneo tu operaciju.
- Zarašće, rekao je Ihtiandar, srdačno potapkavši svoga prijatelja po
leđima.
Sada je trebalo da misli i na sebe. Brzo je proplivao podvodnim
tunelom, popeo se u baštu i ušao u belu kućicu.
Krista se uplašio kad je video svog pitomca ranjenog.
- Šta je s tobom?
- Ranili su me ribari dok sam branio delfina, odgovorio je Ihtiandar.
Krista mu nije verovao.
 - Opet si bio u gradu bez mene? sumnjičavo upita on, previjajući
ranu.
Ihtiandar je ćutao.
- Pridigni malo svoju krljušt, reče Krista i otkri Ihtiandrovo rame.
Indijanac je primetio na plećki crvenkastu mrlju.
Izgled mrlje uplaši Kristu.
- Da te nisu udarili veslom? upita on, pipajući plećku. Ali, otekline
nije bilo. Verovatno je to bio mladež.
- Ne, nisu, odgovori Ihtiandar.
Mladić se uputi u sobu na otpočinak, a stari Indijanac podupre
glavu rukama i duboko se zamisli. Dugo je tako sedeo, zatim se digao
i izašao iz sobe.
Krista se brzo uputio u grad. Upao je u Baltazarov dućan teško
dišući, i, pogledavši nepoverljivo na Gutijere, koja je sedela pored
tezge, upitao:
- Je li otac kod kuće?
- Tamo je, odgovori devojka, klimnuvši glavom prema vratima
druge sobe.
Krista uđe u laboratoriju i zatvori pažljivo vrata za sobom.
Našao je brata među njegovim kolbama kako odvaja i pere biser.
Baltazar je bio besan, kao i prvi put.
- Da čovek poludi s vama, poče da gunđa Baltazar. Zurita se ljuti
što mu ni do danas nisi doveo „Morskog đavola“, Gutijere odlazi
nekuda preko celog dana. Za Zuritu neće ni da čuje. Samo neprestano
ponavlja: ,,Ne! ne!“ A Zurita kaže: ,,Dosadilo mi je da čekam! Uzeću
je i odvesti silom. Malo će plakati, pa će je proći.“ Od njega se može
sve očekivati.
 Krista je saslušao bratove žalbe i potom rekao:
- Slušaj, nisam mogao da dovedem „Morskog đavola“ zato jer on,
kao i Gutijere, često izbivao iz kuće preko celog dana. A sa mnom
neće da ide u grad. Potpuno je prestao da me sluša.
Grdiće me doktor kad se vrati zato što sam rđavo čuvao Ihtiandra . .
.
- Dakle, moramo što pre ugrabiti Ihtiandra, ti da odeš do Salvadora
pre nego što se on vrati, i . . .
- Čekaj, Baltazare. Ne prekidaj me, brate. Ne treba da žurimo sa
Ihtiandrom.
- Zašto da se ne žurimo?
Krista uzdahnu, i kao da se nije odlučivao da mu kaže svoj plan.
- Pazi, ovo . . . poče on.
Toga časa neko je ušao u radnju, i oni začuše duboki Zuritin glas.
- Eto ti, progunđa Baltazar, spuštajući zrna bisera u kadu, opet on!
Zurita je već sa treskom otvorio vrata i ušao u laboratoriju.
- Oba brata ovde. Hoćete li me vi još dugo gnjaviti? upita on,
gledajući čas Baltazara, čas Kristu.
Krista se podiže i reče kroz ljubazan osmeh:
- Radim sve što mogu. Strpljenja. „Morski đavo“ nije obična ribica.
Ne može se on odjednom izvaditi iz vira. Jednom kad mi je pošlo za
rukom da ga dovedem ovamo - vas nije bilo; ,,Đavo“ je pogledao
grad, nije mu se svidelo, i sada više neće ovamo.
- Neće . . . ne treba. Dosadilo mi je da čekam. Rešio sam da ove
nedelje odjednom svršim dva posla. Da li je Salvador došao?
- Očekuju ga ovih dana.
 - Dakle, moramo požuriti. Nadajte se gostima. Našao sam sigurne
ljude. Ti ćeš nam, Kristo, otvoriti vrata, a za ostalo ću se sam
pobrinuti. Reći ću već Baltazaru kad sve bude spremno.
I okrenuvši se Baltazaru, on nastavi:
- A s tobom ću se već sutra raspraviti. Ali pamti: to će biti naš
poslednji razgovor.
Braća se ćutke pokloniše. Čim im je Zurita okrenuo leđa, ljubazni
osmesi izgubiše se sa lica Indijanaca. Baltazar je nešto tiho opsovao.
Krista kao da je nešto duboko razmišljao.
U dućanu, Zurita je o nečem tiho razgovarao sa Gutijerom.
- Ne! čula su braća Gutijerin energičan odgovor.
Baltazar je skrušeno klimnuo glavom. Znao je na šta se taj odgovor
odnosi.
- Kristo! viknu Zurita iz dućana. Hajde sa mnom, bićeš mi danas
potreban.
 XVII
NEPRIJATAN SUSRET

Ihtiandar se osećao vrlo rđavo. Bolela ga je rana na vratu. Imao je

temperaturu. Teško je udisao vazduh.
Ujutro, ne osvrćući se na slabost, uputio se na obalu kod stene, da
bi se sastao sa Gutijerom. Ali ona je došla tek u podne. Bila je
nepodnošljiva vrućina. Ihtiandar se gušio od usijanog vazduha i sitne
bele prašine. Hteo je da ostane na obali mora, ali Gutijere se žurila,
morala je da se vrati u grad.
- Otac ide na posao, a ja moram da ostanem u radnji.
- Onda ću vas ispratiti, rekao je mladić, i oni se uputiše prašnjavim,
užarenim putem u grad.
Ususret njima, nisko spuštene glave, približavao se Olsen. Bio je
zbog nečeg uznemiren i prošao je kraj njih, ne primetivši Gutijeru. Ali
devojka ga oslovi.
- Moram da mu kažem samo dve reči, rekla je Gutijere, obraćajući
se Ihtiandru, i okrenuvši se, prišla Olsenu. Oni su tiho i brzo o nečem
razgovarali. Činilo se kao da ga devojka za nešto moli.
Ihtiandar je išao nekoliko koraka iza njih.
- Dobro, danas posle ponoći, čuo je Olsenov glas. Džin stegnu
devojci ruku, klimnu glavom i brzo produži put.
Kad je Gutijere prišla Ihtiandru, njemu su goreli obrazi i uši. Već je
hteo jednom da sa Gutijere porazgovara o Olsenu, ali nije nalazio reči.
 - Ja ne mogu, poče on, gušeći se, moram da znam . . . Olsen .. . Vi
krijete od mene neku tajnu . . . i treba da se nađete s njim noćas. Vi ga
volite?
Gutijere uze Ihtiandra za ruku, umiljato ga pogleda i upita ga
smešeći se:
- Verujete li vi meni?
- Verujem . . . Znate li? Ja vas volim . .. Ihtiandar je sada već znao
ovu reč. Ali ja . . . meni je tako teško.
To je, videlo se, bila istina. Ihtiandar se mučio u neizvesnosti, ali
ovoga časa osećao je još i snažan bol pod rebrima. Nestajalo mu je
daha. Crvenilo je nestalo sa obraza i lice mu je postalo bledo kao u
mrtvaca.
- Vi ste veoma bolesni, uznemireno reče devojka pažljivo ga
gledajući. Umirite se, molim vas. Mili moj dečače! Nisam htela da
vam sve kažem, ali, da bih vas umirila, reći ću vam. Slušajte.
Nekakav jahač projurio je pored njih, ali. ugledavši Gutijeru, naglo
je okrenuo konja i prišao mladim ljudima. Ihtiandar je ugledao
crnpurastog čoveka koji je već bio u godinama, sa velikim zavijenim
brkovima i španskom bradicom.
Negde i nekada Ihtiandar je već bio video ovoga čoveka. U gradu?
Ne. . . Ah, da, tamo, na obali.
Jahač potapka korbačem po sari, podozrivo i neprijateljski odmeri
Ihtiandra i pruži ruku Gutijeri.
Uhvativši njenu ruku, on iznenada podiže devojku ka sedlu, poljubi
joj ruku i nasmeja se.
- Sada sam vas uhvatio! Pustiviši ruku namrštene Gutijere, on
produži podrugljivo i istovremeno ljutito:
- Gde to ima da se nevesta pred svadbu provodi sa mladim ljudima?
 Gutijere se bila veoma naljutila, ali nije mogla doći do reči.
- Otac vas već odavno čeka. Ja ću biti u radnji kroz jedan sat.
Ihtiandar već nije čuo poslednje reči. Odjednom je osetio da mu se
mrači pred očima, nekakva mu je grudva stala u grlu, daha nestalo.
Nije mogao više da ostane na vazduhu ni trenutka, inače bi umro.
- Tako vi . . . Ipak . . . Prevarili ste me . . . prozbori on poplavelim
usnama. Htelo mu se da govori . . . da izlije sav svoj jad, ili da sazna
sve. Ali bol u bokovima postajao je sve nepodnošljiviji, i skoro je
izgubio svest.
Najzad se Ihtiandar trgnu, potrča ka obali i skoči u more sa strme
stene.
Gutijere je prestravljena kriknula i zaljuljala se. Zatim je jurnula ka
Pedru Zuriti.
- Brže . .. spasite ge . ..!
Ali Zurita se nije ni makao.
- Nemam običaj da smetam drugima da se dave, osobito ako oni to
hoće, reče on.
Gutijere potrča ka obali s namerom da i sama skoči u vodu. Ali
Zurita podbode konja, stiže devojku, uhvati je za rame, u trku je
smesti na konja i odjuri putem.
- Neću da smetam drugima, ako oni meni ne smetaju ovako je
bolje! Ali, osvestite se, Gutijere!
Ali Gutijere nije odgovarala. Bila je u nesvestici. Tek pred očevom
radnjom došla je sebi.
- Ko je bio onaj mladi čovek? upita je Pedro.
Gutijere pogleda u Pedra, ne krijući ljutnju, i reče:
 - Pustite me.
Zurita se namršti. ,,Gluposti“, pomisli on.
„Junak njenog romana skočio je u more. Tim bolje.“ I okrenuvši se
ka radnji, Zurita viknu:
- Oče! Baltazare! Hej! Hej!
Baltazar istrča iz radnje.
- Evo ti tvoje ćerke. I budi meni zahvalan. Ja sam je spasao; samo
što nije skočila u more za jednim mladim čovekom prijatne
spoljašnosti. Evo, ja već po drugi put spasavam život tvoje kćeri, a
ona još uvek zazire od mene. Ali uskoro će i ovoj tvrdoglavosti biti
kraj. I on se gromko nasmeja. Doći ću kroz jedan sat. Pamti našu
pogodbu!
Baltazar uz ponizan naklon primi od Pedra ćerku.
Jahač obode konja i izgubi se.
Otac i ćerka uđoše u radnju. Gutijere se smoždeno spusti na stolicu
i pokri lice rukama.
Baltazar zatvori vrata i, hodajući po radnji, poče o nečem uzbuđeno
i vatreno govoriti. Ali niko ga nije slušao. Sa isto toliko uspeha mogao
je da propoveda i onim sušenim rakovima i morskim ježevima što su
ležali po policama.
„On je skočio u vodu“, mislila je devojka, sećajući se Ihtiandrovog
lica. ,,Nesrećniče! najpre Olsen, zatim ovaj glupi susret sa Zuritom. I
kako je on smeo da me nazove nevestom. Sad je sve propalo . . .“
Gutijere je plakala. Bilo joj je žao Ihtiandra. Iskren, stidljiv - zar se
može uporediti sa praznim i oholim mladim ljudima Buenos Airesa?
„Pa šta sad da radim?” mislila je ona. Da skoči u more kao
Ihtiandar? Da sama sebi sudi?
 A Baltazar govori i govori:
- Razumeš li, Gutijere? To je potpuna propast. Sve što vidiš u našoj
radnji pripada Zuriti. Moje sopstvene robe nema ni deseti deo. Sav
biser dobijamo u komisionu prodaju od Zurite. Ako ga još jednom
odbiješ, on će mi oduzeti svu robu i više neće hteti sa mnom da radi.
Pa to je propast! Potpuna propast! Ali budi pametna, imaj sažaljenja
za svoga staroga oca.
- Dovrši: „i udaj se za njega“.
- Ne! oštro odreza Gutijere.
- Dovraga! viknu Baltazar besno. Ako je tako, onda . . . onda. . . ne
ja . . . već neka te Zurita sam ukroti!
I stari Indijanac ode u laboratoriju i snažno zalupi vrata za sobom.
 XVIII
BOJ SA OKTOPODIMA

Čim je skočio u more Ihtiandar je odmah zaboravio na sve svoje

zemaljske nedaće. Posle tople i zagušljive zemlje, umirila ga je i
osvežila hladovina vode. Žiganje je prestalo. Disao je duboko i
ravnomerno. Bio mu je potreban potpuni odmor, i starao se da ne misli
o svemu onome što se desilo na zemlji.
Ihtiandar je hteo da radi, da se kreće. Čega bi se prihvatio? Voleo je
da u tamnim noćima skače sa visoke stene u vodu, tako da odmah
dohvatio dno. Ali, sada je bilo podne. I morem su promicala crna dna
ribarskih barki.
„Evo šta ću da radim: treba da uredim pećinu“, pomisli Ihtiandar.
U strmoj steni zaliva nalazila se pećina sa velikim svodom. Iz nje je
pucao divan izgled na podvodnu ravnicu, što se u blagom nagibu
spuštala u morske dubine. Ihtiandru se već odavno svidela ova pećina.
Ali pre nego što bi se tamo smestio, trebalo je da se isele stari
stanovnici pećine - mnogobrojne porodice oktopoda.
Ihtiandar stavi naočare, naoruža se dugačkim, malo krivim, oštrim
nožem i hrabro pripliva pećini. Da uđe unutra bilo bi strašno, i
Ihtiandar reši da izmami neprijatelje napolje. Kod potonule barke
odavno je primetio jednu dugačku ostvu. Sada je uze u ruku i, stojeći
na ulazu u pećinu, zamaha njome. Oktopodi, izazvani nasrtajem
nepoznatoga, počeše da se miču. Po ivicama svoda pojaviše se dugi,
gipki pipci, oprezno se približavajući ostvi. Ali Ihtiandar bi trzao
ostvu pre nego što bi pipci oktopoda stigli da je dohvate. Ova igra
trajala je nekoliko minuta. Tako se već desetine pipaka, kao kosa
meduze Gorgone10 , micalo na ivicama svoda. Najzad, jedan stari
ogromni oktopod, izveden iz strpljenja, reši da svrši sa drskim
došljakom. On se izvuče iz pukotine, preteći mičući svojim pipcima.
Da bi uplašio Ihtiandra, on je lagano plivao prema neprijatelju i
menjao boju. Ihtiandar otpliva ustranu, baci ostvu i spremi se za
megdan. Vrlo je dobro znao kako je čoveku teško boriti se sa svojim
dvema rukama, kada neprijatelj ima osam dugačkih nogu. Ne stigneš
još da odsečeš ni jednu nogu, a sedam drugih uhvate te i stegnu ti
ruke. I mladić se zato starao da svojim nožem pogodi oktopoda u telo.
Dozvolivši čudovištu da mu se približi, tako da su ga pipci dodirivali,
Ihtiandar naglo jurnu napred u samo klupče vijugavih pipaka, ka
samoj glavi oktopoda.
Kao i uvek, ovaj neobični način napada zaticao bi oktopoda
nepripremljenog. Prošlo bi najmanje četiri sekunde dok bi životinja
stigla da prikupi krajeve svojih pipaka, da njima obavije neprijatelja.
Ali, za to vreme Ihtiandar je uvek uspevao da brzim i sigurnim
udarcima preseče telo oktopoda, da mu pogodi srce i preseče
pokretačke živce. I ogromni pipci, koji bi se već bili obavili oko
njegovog tela, najednom bi nemoćno popuštali i mlitavo tonuli dole. -
Jedan je gotov!
Ihtiandar se ponovo latio ostve. Ovoga puta isplivala su mu ususret
dva oktopoda. Jedan od njih plivao je pravo na Ihtiandra a drugi
zaobilaznim pokretom pokušavao da ga napadne s leđa. To je već bilo
opasno. Ihtiandar je junački jurnuo na prvog, ali pre nego što je stigao
da ga ubije, drugi oktopod, koji je bio pozadi, zgrabi ga pipcima za
vrat. Mladić brzo preseče taj pipak, režući ga nožem pored samog
svoga vrata. Zatim se okrenu licem oktopodu i brzo mu poodseca
pipke. Osakaćena životinja, povijajući se lagano, spusti se na dno. A
Ihtiandar je već svršavao sa prvim oktopodom, koji je bio pred njim.
- Tri! nastavi Ihtiandar da broji.
Ali, morao je da privremeno obustavi boj. Iz pećine je isplivao
čitav odred oktopoda, a prolivena krv je zamutila vodu. U ovoj mrkloj
magli prevlast bi mogla preći na stranu oktopoda, koji su mogli da
pipcima otkriju neprijatelja. Ihtiandar ih, pak, nije mogao videti. Zato
je otplivao malo dalje od mesta bitke, u bistru vodu, i tu svršio sa još
jednim oktopodom koji je isplivao iz krvavog oblaka.
Bitka je s prekidima trajala nekoliko časova.
Kada je, najzad, i poslednji oktopod bio ubijen i voda se razbistrila,
Ihtiandar ugleda na dnu mrtva tela životinja i odrubljene, još žive
pipke. On uđe u pećinu. Tu je bilo ostalo još nekoliko malih oktopoda
veličine pesnice i sa pipcima debljine prsta. Ihtiandar je hteo da ih
pobije, ali mu ih je bilo žao.
„Treba da pokušam da ih pripitomim. Nije zgoreg imati ovakvu
stražu“, pomislio je gledajući ih.
Kad je tako očistio pećinu od velikih oktopoda. Ihtiandar reši da
namesti svoj novi podvodni stan. On dovuče iz kuće sto sa gvozdenim
nogama i mramornom pločom i dve kineske vaze. Sto namesti nasred
pećine, na sto stavi vaze, a u vaze nasu zemlje i zasadi morsko cveće.
Zemlja, koju je voda rastvarala, pušila se neko vreme kao dim iznad
vaza, ali se potom voda razbistrila. Samo cveće, koje je voda njihala
lakim talasanjem, tiho se ljuljalo kao na vetru.
Pored zida pećine bila je izbočina, kao prirodna kamena klupa.
Novi domaćin pećine sa zadovoljstvom se ispruži na ovoj klupi. Istina,
klupa je bila kamena, ali telo u vodi to skoro nije ni osećalo.
Bila je to zaista neobična podvodna soba, sa kineskim vazama na
stolu. Mnogo radoznalih riba pojavilo se da logleda ovo neviđeno
novo naselje. Vrzmale su se između nogu stola, doplivavale do cveća
u vazama i kao da su ga mirisale. Motale su se ispod Ihtiandrove
glave, naslanjajući se na njegovu ruku. Mramorna ribica zavirila je u
pećinu, plašljivo mahnula repom i otplivala. Na beli pesak ispuzao je
veliki morski rak, podigao i spustio svoje štipaljke kao da pozdravlja
sopstvenika, i smestio se pod stolom.
Ihtiandra je mnogo zabavljala ova njegova zamisao.
 ,,Čime bih još mogao da ulepšam svoj dom?“ pomisli on.
„Zasadiću pred ulazom najlepše podvodno rastinje, zasuću pod
biserom, a pored zida staviću velike školjke. Šta bi bilo kad bi ovu
podvodnu sobu videla Gutijere? . . . Ali, ona me vara. A možda i .. . ne
vara. Još nije stigla da mi ispriča o Olsenu.“
Ihtiandar se namršti. Čim je završio posao, ponovo je osetio da je
usamljen i da ne liči na ostale ljude. „Zašto niko ne može da živi pod
vodom?“ Nastavio je dalje da razmišlja. „Samo ja. Bar da otac što pre
dođe. Pitaću ga . . .“ Želeo je da ma kom živom stvoru pokaže svoje
novo podvodno prebivalište. „Liding“, seti se Ihtiandar delfina.
Ihtiandar uze savijenu školjku, ispliva na površinu i zatrubi. Uskoro
je čuo poznato frktanje - delfin se uvek nalazio u blizini zaliva.
Kad je delfin doplivao, Ihtiandar ga nežno zagrli i reče:
- Hajdemo kod mene, Liding. Pokazaću ti svoju novu sobu. Još
nikada u životu nisi video sto, ni kineske vaze.
I, zaronivši u vodu, Ihtiandar naredi delfinu da ga prati. Ali delfin
se pokazao kao vrlo nemiran gost. Velik i neokretan, tako je zatalasao
vodu u pećini da su se vaze na stolu zaljuljale. Osim toga, palo mu je
na um da se njuškom nabode na nogu stola i da ga prevrne. Vaze su
pale i, da se to desilo na zemlji, svakako bi se razbile. Ali ovde se sve
svršilo srećno, ako se ne računa morski rak, koji se tako uplašio da je
neobično brzo i nekako bočno pobegao ka steni.
„Kako si ti nezgrapan,“ pomisli bez ljutnje Ihtiandar o svom
prijatelju, ponovo nameštajući sto u dubini pećine i dižući vaze.
I zagrlivši delfina, Ihtiandar produži svoj razgovor s njim:
- Ostani ovde sa mnom, Liding.
Ali delfin je uskoro počeo da trese glavom i da se uznemirava. On
nije mogao da ostane dugo pod vodom. Njemu je bio neophodno
potreban vazduh. Zato je zamahnuo perajima, isplivao iz pećine i
podigao se na površinu.
,,Čak ni Liding ne može da živi sa mnom pod vodom“, pomisli
tužno Ihtiandar, kad ponovo ostade sam. ,,Samo ribe. Ali, one su
glupe i plašljive . ..“
 I on se spusti na svoje kameno ležište. Sunce je zalazilo. U pećini je
bila tama. Lako kretanje vode uspavljivalo je Ihtiandra.
Umoran od dnevnih uzbuđenja i rada, Ihtiandar poče da drema, a
potom ubrzo zaspa.

----------------------------------------------------------------------------------------------
10. Meduza Gorgona - mitsko stvorenje sa dugim smotanim zmijama umesto kose. (Prim.
prev.)
 XIX
NOVI PRIJATELJ

Olsen je sedeo u velikoj barci i gledao preko ograde u vodu. Sunce

se tek bilo diglo iza horizonta i kosim zracima osvetljavalo providnu
vodu malog zaliva do samog dna. Nekoliko Indijanaca puzilo je po
belom peščanom dnu. S vremena na vreme isplivali bi na površinu,
udahnuli vazduh i ponovo zaronili na dno. Olsen je pažljivo nadgledao
rad lovaca. Iako je bilo rano jutro, bilo je već toplo. „Zašto se i ja ne
bih osvežio. . . zašto ne bih jedno dvaput zaronio“, pomisli on, brzo se
svuče i skoči u vodu. Olsen nije nikad ranije ronio, ali mu se to sada
mnogo svidelo, i on se uverio da može ostati pod vodom mnogo duže
od Indijanaca, koji su na to bili naučeni. Olsen se pridružio lovcima i
brzo se oduševio ovim novim zanimanjem.
Kad je zaronio po treći put, on primeti kako dva Indijanca, koji su
klečali na dnu mora, brzo skočiše i otplivaše na površinu, tako brzo
kao da ih juri ajkula ili riba-testerača. Olsen se osvrnu. Prema njemu
je brzo plivalo čudno stvorenje, polu-čovek, polu-žaba, sa srebrnastom
krljušti, s ogromnim ispupčenim očima i žabljim šapama. Plivalo je
kao žaba i kretalo se napred snažnim trzajima.
Pre nego što je Olsen stigao da se digne sa kolena, čudovište je već
bilo blizu njega i uhvatilo ga za ruku svojom žabljom šapom.
Uplašeni Olsen ipak primeti da ovo čudovište ima vrlo lepo čovečje
lice, koje su kvarile samo ispupčene blistave oči. Ovo neobično
stvorenje, zaboravljajući da se nalazi pod vodom, počelo je nešto da
govori. Olsen nije čuo reči: video je samo usta koja su se micala.
Nepoznato stvorenje čvrsto je držalo obema šapama Olsenovu ruku.
Olsen se snažnim udarcima nogu odbi od dna i, radeći slobodnom
rukom, brzo se podiže na površinu. Čudovište se, ne puštajući ga,
vuklo za njim. Kad je isplivao na površinu, Olsen se uhvati za ivicu
barke, prebaci nogu, pope se na barku i tako odgurnu od sebe ovog
polu-čoveka sa žabljim šapama, da ovaj bućnu u vodu. Indijanci koji
su sedeli u barci skočiše u vodu i žurno otplivaše ka obali.
Ali Ihtiandar se ponovo približi barci i obrati se Olsenu na
španskom jeziku:
- Slušajte, Olsene, imam da razgovaram s vama o Gutijere.
Ovo oslovljavanje iznenadi Olsena ne manje od susreta pod vodom.
Olsen je bio hrabar čovek, tvrde glave. Ako nepoznato stvorenje zna
njegovo i Gutijerino ime, znači da je to čovek, a ne čudovište.
- Slušam vas, odgovori Olsen.
Ihtiandar se pope na barku, sede uvrh, podavi poda se noge, i
prekrsti šape.
,,Naočare!“ pomisli Olsen, gledajući pažljivo u blistave, ispupčene
oči neznanca.
- Moje je ime Ihtiandar. Jednom sam vam dohvatio ogrlicu sa
morskog dna.
- Ali, onda ste imali ljudske oči i ruke.
Ihtiandar se nasmeši i zatrese svojim
žabljim šapama.
- Skidaju se, kratko odgovori.
- Tako sam i mislio.
Indijanci su iza obalnih stena radoznalo pratili ovaj čudnovati
razgovor, iako nisu mogli da čuju nijednu reč.
 - Volite li Gutijere? upita Ihtiandar posle kratkog ćutanja.
- Da, volim je, jednostavno odgovori Olsen.
Ihtiandar teško uzdahnu.
- I ona voli vas?
- I ona mene.
- Ali, eto, ona i mene voli?
- To je njena stvar. Olsen sleže ramenima.
- Kako, njena stvar? Pa ona je vaša nevesta.
Olsen napravi začuđeno lice i sa pređašnjom mirnoćom odgovori:
- Ne, ona nije moja nevesta.
- Lažete! planu Ihtiandar. Čuo sam svojim ušima kako crnpurasti
čovek na konju govori da je ona nevesta.
- Moja?
Ihtiandar se zbuni. Ne, crnpurasti čovek nije rekao da je Gutijere
Olsenova nevesta. Ali, ipak, ne može valjda mlada devojka biti
nevesta tog crnpurastog, tako starog i odvratnog čoveka? Zar to može
biti? Crnpurasti je sigurno njen rođak. .. Ihtiandar reši da svoje
ispitivanje uputi drugim pravcem.
- Šta ste vi ovde radili? Tražili ste biser?
- Moram vam priznati da mi se ne sviđaju vaša pitanja, natmureno
odgovori Olsen. I da mi nije Gutijere ponešto pričala o vama, bacio
bih vas sa barke i time završio ovaj razgovor. Nemojte da se mašate
svoga noža. Mogu vam razbiti glavu ovim veslom pre nego što se i
dignete. Ali, ne nalazim za potrebno da krijem od vas da sam ovde
zaista tražio biser.
 - Veliko zrno, koje sam bacio u more? Zar vam je Gutijere pričala o
tome?
Olsen klimnu glavom.
Ihtiandar je trijumfovao.
- E, pa, vidite. Rekao sam joj da se vi nećete odreći ovog zrna. Ja
sam joj ponudio da uzme zrno i da vam ga preda. Ona nije pristala, a
sad ga vi sami tražite.
- Dabome, zato što ono sada ne pripada vama već okeanu. I ako ga
nađem, neću biti nikome obavezan.
- Zar vam je biser tako drag?
- Nisam ja žena da mi se sviđaju sitni ukrasi, odvrati Olsen.
- Ali biser se može . . . kako se to kaže? Da! Prodati, seti se
Ihtiandar malo poznate reči, i dobiti mnogo novaca.
Olsen ponovo potvrdno klimnu glavom.
- Dakle, vi volite novac?
- Slušajte, šta vi upravo hoćete od mene? već razdraženo upita
Olsen.
- Treba da znam zašto vam Gutijere poklanja biser. Nalazim da ste
hteli da se oženite njome?
- Ne, nikad se nisam spremao da se oženim Gutijerom, odvrati
Olsen. Pa, ako bih se i spremao, sad je već dockan misliti o tome.
Gutijere je postala žena drugoga.
Ihtiandar preblede i uhvati Olsena za ruku.
- Zar onog crnpurastog? uplašeno upita on.
- Da. Udala se za Pedra Zuritu.
 - Ali . . . ona . . . Činilo mi se da je mene volela, tiho reče Ihtiandar.
Olsen ga sažaljivo pogleda i, zapalivši svoju kratku lulu, reče:
- Tako je. I meni se činilo da vas je volela. Ali, vi ste pred njenim
očima skočili u more i udavili se . . . tako je bar ona mislila.
Ihtiandar začuđeno pogleda u Olsena. Mladić nikad nije pričao
Gutijeri o tome da može da živi pod vodom. Ni na kraj pameti mu nije
bilo da je njegov skok sa stene u more devojka mogla protumačiti kao
samoubistvo.
- Prošle noći video sam Gutijere, nastavi Olsen. Vaša smrt veoma
je dirnula.
,,Ja sam kriva za smrt Ihtiandra“, eto šta mi je rekla.
- Ali, zašto se tako brzo udala za drugog? Jer, ona . . . jer ja sam joj
spasao život. Da, da! Meni se odavno činilo da Gutijere liči na onu
devojku koja se davila u okeanu. Ja sam je izneo na obalu i sakrio se
među kamenjem. A zatim je došao onaj crnpurasti, odmah sam ga
poznao, i uverio je da joj je on spasao život.
- Gutijere mi je pričala o tome, reče Olsen. Ona nikad nije saznala
ko je stvarno spasao, Zurita ili ono čudno stvorenje koje se na časak
pojavilo pred njenim očima, dok je dolazila svesti. Zašto joj niste rekli
da ste joj vi spasli život?
- Bilo mi je samom nezgodno da o tome govorim. A zatim, nisam
bio potpuno ubeđen u to da sam spasao baš Gutijere, dok nisam
ugledao Zuritu. Ali, kako je samo mogla da pristane? upita Ihtiandar.
- Kako je to ispalo . . . lagano odgovori Olsen, ja ni sam ne
razumem.
- Pričajte mi šta znate o tome zamoli tiho Ihtiandar.
- Ja radim u fabrici dugmadi kao primalac školjki. Tamo sam se i
upoznao sa Gutijere. Ona je donosila školjke . . . otac je slao nju, kad
je sam bio zauzet. Upoznali smo se, sprijateljili se. Pokašto smo se
sretali u luci, šetali se po obali mora. Ona mi je pričala o svojoj tuzi:
prosio je bogati Španac.
- Onaj isti? Zurita?
- Jeste. Zurita. Gutijerin otac, Indijanac Baltazar, mnogo je polagao
na to da do toga braka dođe i na sve moguće načine je nagovarao
ćerku da ne odbije ovakvog odličnog prosioca.
- Pa, po čemu je on odličan? Star, odvratan, smrdljiv, nije mogao
Ihtiandar da se uzdrži.
- Za Baltazara, Zurita je izvrstan zet. Tim pre što je Baltazar bio
dužan Zuriti pozamašnu svotu novaca. Zurita je mogao da upropasti
Baltazara da je Gutijere odbila da pođe za nj. Zamislite samo kako je
devojka živela. S jedne strane nasrtljivo udvaranje prosioca, a s druge
. .. stalni prekori, prebacivanja, pretnje oca . . .
- Pa zašto onda Gutijere nije izbacila Zuritu? Zašto vi, tako velik i
snažan, niste istukli toga Zuritu?
Olsen se nasmeši i začudi: Ihtiandar nije glup a postavlja ovakva
pitanja, kao veliko dete. Gde je rastao, gde se vaspitavao?
- Nije to tako jednostavno izvesti kako se vama čini, odgovori
Olsen. Zuritu i Baltazara odmah bi uzeli u zaštitu zakon, policija, sud.
Ali Ihtiandar ga ipak nije ništa razumeo. Jednom reči, to se ne bi
moglo ostvariti.
- Dobro, a zašto onda nije pobegla?
- To bi već bilo lakše. I ona se već bila rešila da pobegne od oca, a
ja sam obećao da ću joj pomoći. Odavno sam se već spremao da
otputujem iz Buenos Airesa u Severnu Ameriku i ponudio sam
Gutijeri da otputuje sa mnom.
- Hteli ste da se oženite njome? upita Ihtiandar.
 - Ala ste vi čudan čovek! nasmešivši se ponovo, reče Olsen. Pa,
rekao sam vam da smo bili samo drugovi. A ne znam . . . šta bi sve
bilo dalje . . .
- Pa zašto onda niste otputovali?
- Zato što nismo imali novca za put.
- Zar putovanje na Goroksu staje tako mnogo?
- Na Goroksu! Pa na njemu mogu da putuju samo milionari. Šta
vam je, Ihtiandre? Jeste li vi s neba pali?
Ihtiandar se zbuni, pocrvene i reši da nikad više ne postavlja
ovakva pitanja koja će pokazati Olsenu da ne razume ni najobičnije
stvari.
- Nismo imali novaca za put čak ni u teretno-putničkom parobrodu.
A, sem toga, kad bismo stigli na cilj, imali bismo nove rashode. Posao
se ne može naći na ulici.
Ihtiandar je ponovo hteo nešto da upita Olsena, ali se uzdržao.
- I onda je Gutijere rešila da proda svoju bisernu ogrlicu.
- Eh, da sam ja znao! uskliknu Ihtiandar, setivši se svoje podvodne
riznice.
- Šta da ste znali?
- Ne, ništa .. . Produžite, Olsene.
- Sve je već bilo spremljeno za bežanje.
- A ja? Pa kako to? Oprostite.. . Znači, imala je nameru da i mene
ostavi?
- Sve je to počelo kada se vi još niste poznavali. A, zatim, koliko
znam, ona je htela da vam to saopšti. Možda i da vam i ponudi da
otputujete zajedno s njom. Najzad, mogla vam je pisati s puta, ako joj
ne bi pošlo za rukom da razgovara s vama o bekstvu.
- Ali zašto s vama, a ne sa mnom? S vama se dogovarala, s vama se
spremala da putuje!
- Pa ja je poznajem duže od godinu dana, a vi . . .
- Govorite, govorite, i ne obraćajte pažnju na moje reči.
- Eto tako! Sve je bilo spremno, nastavi Olsen. Ali tad ste vi pred
očima Gutijere skočili u vodu, a Zurita je slučajno sreo Gutijere
zajedno s vama. Rano ujutro, pre nego što sam pošao u fabriku,
svratio sam do Gutijere. Često sam to i ranije činio. Baltazar se
unekoliko blagonaklono odnosio prema meni. Možda se bojao mojih
pesiica, a možda me je smatrao za drugog verenika, ako bi Zuriti
dosadilo jogunstvo Gutijere. U svakom slučaju Baltazar nam nije
smetao, i samo nas je molio da zajedno ne padnemo Zuriti u oči.
Dabome, stari Indijanac nije ni sumnjao u naše namere. Toga jutra
hteo sam da saopštim Gutijeri da sam nabavio karte za parobrod i da
treba da bude spremna oko deset časova uveče. Dočekao me je
Baltazar, bio je uzbuđen.
„Gutijere nije kod kuće. I nje . . . uopšte nema kod kuće“, rekao mi
je Baltazar. „Pre pola sata dovezao se ovamo Zurita u novom, sjajnom
automobilu. Šta mislite!“ uskliknuo je Baltazar. „Automobil, to je
retkost u našoj ulici, a naročito ako taj automobil prilazi pravo tvojoj
kući. Ja i Gutijere istrčasmo na ulicu. Zurita je već stajao pored
otvorenih vrata automobila, i ponudio Gutijeri da je odveze na pijacu i
natrag. Znao je da Gutijere ide na pijacu uvek u to vreme. Gutijere je
pogledala u sjajni automobil. Sami možete da shvatite kako je to
veliko iskušenje za devojku. Ali, Gutijere je lukava i nepoverljiva.
Ona se uljudno zahvalila. „Jeste li još videli tako jogunastu devojku!“
ljutito je uskliknuo Baltazar, ali se odmah zakikotao. Ali Zurita se nije
zbunio. „Vidim da se stidite“, rekao je on, „onda dozvolite da vam
pomognem." Uhvatio je, strpao u automobil, Gutijere je jedva stigla
da vikne: ,,Oče!“ i nestadoše bez traga.
,,Ja sada mislim da se oni više neće ni vratiti. Odvezao je Zurita
sebi“, završio je svoju priču Baltazar, i videlo se da je vrlo zadovoljan
onim što se desilo.
,,Pred vašim očima ukrali su vam ćerku, a vi tako mirno, i čak
radosno pričate o tome!“ uzbuđeno sam rekao Baltazaru.
„Zašto bih se uznemiravao?“ začudio se Baltazar. „Kad bi to bio
neki drugi čovek, onda je to druga stvar, ali Zuritu poznajem odavno.
Kad on, škrtac, nije žalio novac za automobil, znači da mu se Gutijere
silno svidela. Odvezao je, prema tome će se i venčati njome. A njoj
savet: ne budi jogunasta. Ne mogu se tek tako, na ulici naći bogati
ljudi. Nema zbog čega da plače. Zurita ima hacijendu Dolores,
nedaleko od grada Parane. Tamo mu živi majka. Tamo je sigurno i
odvezao moju Gutijere.“
- I vi niste izmlatili Baltazara? upita Ihtiandar.
- Kad bih vas slušao, ništa drugo ne bi trebalo ni da radim već samo
da se bijem, odgovori smešeći se Olsen. Moram vam priznati da sam
najpre hteo da izmlatim Baltazara. Ali, posle sam se setio da bih time
samo pokvario posao. Mislio sam da još nije sve izgubljeno . . . Neću
vam sada pričati pojedinosti. Kako sam vam već rekao, pošlo mi je za
rukom da se vidim s Gutijere.
- U hacijendi, Dolores?
- Dabome.
- I niste ubili toga nitkova Zuritu i niste oslobodili Gutijere?
- Opet tući, čak i ubijati! Ko bi mogao i pomisliti da ste toliko
krvoločni?
 - Ja nisam krvoločan, sa suzama u očima uzviknu Ihtiandar. Pa to je
odvratno!
Olsenu bi žao Ihtiandra.
- Potpuno ste u pravu, Ihtiandre, reče Olsen. Zurita i Baltazar
nedostojni su ljudi i zaslužuju gnev i prezir. I trebalo bi ih istući. Ali,
život je mnogo složeniji nego što ga vi, kako mi se čini, sebi
predstavljate. Gutijere se sama odrekla bekstva od Zurite.
- Sama? nije verovao Ihtiandar.
- Da, sama.
- Zašto?
- Pre svega, bila je uverena da ste vi svršili sa životom . . . da ste se
udavili zbog nje. Vaša smrt mnogo je tišti. Izgleda da vas je, sirotica,
mnogo volela. „Sada je svršeno s mojim životom, Olsene“, rekla mi je
ona. ,,Sad mi više ništa nije potrebno. Prema svemu sam ravnodušna.
Nisam ništa shvatala kad nas je venčavao sveštenik, koga je pozvao
Zurita. Ništa se ne dešava bez volje božje, tako mi je govorio
sveštenik kad mi je stavio na prst venčani prsten. I ono što je Bog
sjedinio, čovek da ne razlučuje. Ja ću biti nesrećna sa Zuritom, ali se
plašim da na sebe ne navučem gnev božji i zato neću da ga ostavim.“
- Ali, sve su to gluposti! vatreno uskliknu Ihtiandar. Zar niste mogli
da je ubedite?
- Na žalost, to za Gutijere nisu gluposti. Čak mi je pretila da će
prekinuti naše prijateljstvo ako budem ma šta tako govorio. Moralo bi
se čekati. U hacijendi nisam imao dovoljno vremena da je ubeđujem.
Pošlo mi je za rukom da s njom progovorim samo nekoliko reči. Jeste,
evo šta mi je još rekla. Kad se venčao sa Gutijerom, Zurita je
uskliknuo kroz smeh: ,,E, jednu stvar smo svršili. Ptičicu smo uhvatili
i stavili u kavez. Sad ostaje da uhvatimo i ribicu!“ Objasnio je
Gutijeri, a ona meni, o kakvoj je ribici reč. Zurita će otputovati u
Buenos Aires da bi uhvatio „Morskog đavola,“ i onda će Gutijere
postati milionarka. Da se to o vama ne radi? Da li vi to možete da se
zadržavate pod vodom bez ikakvih štetnih posledica? Da niste vi onaj
koji plaši lovce bisera? . . .
Opreznost je sprečavala Ihtiaidra da ne otkrije Olsenu svoju tajnu.
Ni inače je ne bi mogao objasniti. I, ne odgovarajući na pitanje, on
sam upita:
- A šta će Zuriti „Morski đavo“?
- Pedro hoće da natera „Đavola“ da mu vadi biser. I ako ste vi . . .
taj čuveni „Morski đavo“, čuvajte se!
- Hvala na upozorenju, reče mladić.
Ihtiandar nije ni sumnjao da su njegovi nestašluci poznati svima na
obali, i da su o njemu mnogo pisali u novinama i časopisima.
- Ja ne mogu, naglo progovori Ihtiandar, ja moram da je vidim.
Moram se sastati s njom, makar to bilo i poslednji put. Grad Parana?
Da, znam. Put do njega leži pored reke Parane. Ali, kako da dođem od
grada Parane do hacijende Dolores?
Olsen mu objasni.
Ihtiandar čvrsto steže ruku Olsenu.
- Oprostite mi. Mislio sam da ste mi neprijatelj, ali iznenada sam
našao druga. Zbogom. Idem da tražim Gutijere.
- Odmah? upita Olsen, smešeći se.
- Da, ne propuštajući nijednog trenutka, odgovori Ihtiandar, skoči u
vodu i zapliva ka obali.
Olsen je samo klimnuo glavom.
 DEO DRUGI

XX
NA PUTU

Ihtiandar se brzo spremio na put. Uzeo je sa obale sakriveno odelo i

cipele, vezao ih na leđa kaišem o kome je visio nož, navukao naočare i
rukavice i pošao.
U zalivu Rio de La Plate bilo je povezano mnogo okeanskih
parobroda i jedrenjaka, skunera i barki. Između njih motali su se mali
motorni čamci. Posmatrana ispod vode, njihova dna podsećala su na
vodene bube koje su se kretale po površini na sve strane. Lanci i
gvozdena užad lengera dizali su se sa dna kao tanka stabla podvodne
šume. Dno zaliva bilo je celo pokriveno svakakvim otpacima,
gvozdenim olupinama, gomilama prosutog kamenog uglja i izbačene
šljake, otpacima starih gumenih creva, komadima jedara, gvozdenim
buradima, ciglama, razbijenim flašama, kutijama od konzervi, a uz
obalu leševima pasa i mačaka.
Tanak sloj nafte pokrivao je površinu. Sunce još nije bilo zašlo, ali
ovde je vladao zelenosivi sumrak. Reka Parana nosila je pesak i mulj
koji je mutio vodu zaliva.
Ihtiandar je mogao da zaluta u ovom labirintu brodova, ali mu je
kao kompas služila laka matica reke koja se ulivala u zaliv. „Čudno,
kako su ljudi prljavi“, mislio je, gledajući s gađenjem dno koje je
podsećalo na đubrište. Plivao je sredinom zaliva ispod parobroda. Bilo
mu je teško da diše u prljavoj vodi zaliva, kao čoveku u zagušljivoj
sobi.
Na nekoliko mesta na dnu naišao je na leševe ljudi i kosture
životinja. Jednom lešu bila je razbijena lobanja i na vratu se video
konopac sa vezanim kamenom. Ovde je bio sahranjen nečiji zločin.
Ihtiandar se žurio da ispliva iz ovih mračnih mesta. Ali, što se više
dizao uz vodu, tim više je osećao rečnu maticu. Plivanje je bilo
otežano. U okeanu ima struja, ali one mu tamo pomažu: mladić ih je
dobro poznavao. Njima se koristio kao mornar usputnim vetrom.
Ovde je pak bila samo jedna suprotna struja. Ihtiandar je bio iskusan
plivač, ali ga je ljutilo što se tako polagano kretao.
Odjednom je nešto proletelo pored njega samog, i zamalo ga nije
zakačilo. Bili su baš bacili lenger s nekog broda. „Ah, ovde ni plivanje
nije baš bezopasno“, pomisli Ihtiandar i osvrnu se. Video je da ga stiže
veliki parobrod.
Ihtiandar se spusti još niže, a kad je dno parobroda prolazilo iznad
njega, on se uhvati za nj. Polipi su bili oblepili gvozdeno dno rapavom
masom, za koju se mogao držati. Bilo je vrlo nezgodno ležati pod
vodom u ovakvom položaju. Ali, zato je sad bio zaštićen i brzo je
plivao vučen parobrodom.
Delta se bila završila i parobrod je plovio uz reku Paranu. Voda
reke bila je prezasićena muljem. U ovoj slatkoj vodi Ihtiandar je teško
disao. Ruke su mu trnule, ali on nije hteo da se odvoji od parobroda.
„Šteta što nisam mogao da pođem na ovaj put sa Lidingom“, seti se
iznenada delfina. Ali, delfina bi mogli da ubiju u reci, Liding nije
mogao neprestano da pliva pod vodom, a Ihtiandar se plašio da se ne
podigne na površinu reke gde je bio suviše veliki saobraćaj.
 Ihtiandrove ruke sve su se više umarale. Osim toga, bio je vrlo
gladan, jer čitavog dana nije ništa jeo. Morao je da zastane. Kad se
odvojio od parobroda, spustio se na dno.

Sumrak se zgušnjavao. Ihtiandar je razgledao muljavo dno. Ali

tamo nije našao ni tankih pljosnatica ni ostriga. Pored njega su se
motale slatkovodne ribe, ali on im nije znao naravi i one su mu
izgledale mnogo lukavije od morskih. Kako da ih uhvati? Tek kad se
spustila noć i ribe zaspale, Ihtiandru je pošlo za rukom da uhvati jednu
veliku štuku. Njeno meso bilo je žilavo i zaudaralo je na mulj, ali
mladić, vrlo gladan, pojeo je s apetitom, gutajući velike komade
zajedno sa kostima.
Trebalo je i da se odmori. Čovek je u reci mogao bar da se mirno
ispava, ne plašeći se ni ajkula ni oktopoda. Ali, trebalo je da se
pobrine o tome da ga struja za vreme sna ne odnese naniže. Ihtiandar
je našao nekoliko kamenova na dnu, skupio ih na gomilu i legao,
obuhvativši jedan kamen rukom.
Međutim, spavao je samo kratko vreme. Uskoro je osetio da se
približava neki parobrod. Ihtiandar otvori oči i ugleda signalna svetla.
Parobrod je išao uz vodu. Mladić se brzo podigao i spremio da se
uhvati za nj. Ali, bio je to samo motorni čamac, sa potpuno ravnim
dnom. Ihtiandar, pokušavajući uzaludno da se uhvati za dno, zamalo
nije dospeo pod vijak.
Nekoliko parobroda prošlo je niz vodu, dok Ihtiandar najzad nije
uspeo da se prihvati za jedan putnički parobrod koji je išao uz reku.
Tako je stigao do grada Parane. Prvi deo njegovog putovanja bio je
završen. Ali, ostao je najteži, suvozemni deo.
Rano izjutra Ihtiandar je otplivao iz bučne gradske luke u pusti kraj,
pažljivo se osvrnuo na sve strane i izišao na obalu. Skinuo je naočare i
rukavice, zakopao ih u obalski pesak, osušio na suncu cipele i odelo i
obukao se. U izgužvanom odelu izgledao je kao skitnica. Ali, na to je
sada najmanje mislio.
Ihtiandar se uputi desnom obalom, kako mu je rekao Olsen,
raspitujući se usput kod ribara, da li znaju gde se nalazi hacijenda
Dolores Pedra Zurite.
 Ribari su ga nekako sumnjivo odmeravali očima i odrečno vrteli
glavom.
Prolazio je čas za časom, žega je postajala sve jača, a njegovo
traganje nije dovelo ni do kakvog rezultata. Na suvu Ihtiandar nije
uopšte znao da nađe put, u nepoznatom kraju. Žega ga je umarala,
osećao je vrtoglavicu i teško se snalazio.
Ihtiandar se nekoliko puta svlačio i radi osveženja skakao u vodu.
Najzad, oko četiri časa po podne, imao je sreću da sretne jednog
seljaka, po izgledu skitnicu. Saslušavši Ihtiandra, starac je klimnuo
glavom i rekao:
- Pođi sve ovako, putem preko livada. Kad stigneš do velike bare,
pređi preko mosta, popni se na mali brežuljak i tamo ćeš naći brkatu
donu Dolores.
- Zašto brkatu? Zar Dolores nije hacijenda?
- Da, hacijenda je. Ali i stara gazdarica hacijende zove se takođe
Dolores. Dolores . . . majka Pedra Zurite. Debela, brkata babetina.
Neka ti ni na pamet ne padne da kod nje stupiš na posao. Poješće te
živog. Prava je veštica. Pričaju da je Zurita doveo mladu ženu. Neće
lako živeti kraj takve svekrve, pričao je glagoljivi seljak.
„To on o Gutijere“, pomisli Ihtiandar.
- A je li to daleko? upita glasno.
- Stići ćeš do mraka, odgovori starac, pogledavši na sunce.
Ihtiandar mu zahvali i žurno pođe putem kroz polja pšenice i
kukuruza. Brzi hod ga je umarao. Put se vukao kao beskonačna bela
pantljika. Iza pšeničnih polja pružali su se pašnjaci sa visokom gustom
travom, a na pašnjacima su pasla stada ovaca.
Ihtiandar je padao od umora, sve jače je osećao oštre bolove u
bokovima. Žeđ ga je mučila. Naokolo nigde ni kapi vode. „Gde li je ta
bara?“ mislio je Ihtiandar. Oči i obrazi bili su mu upali, teško je disao.
Bio je i gladan. Ali, šta ovde da ruča? Daleko na livadi paslo je stado
ovaca koje je čuvao pastir sa psima. Preko kamenog zida visile su
grane bresaka i pomorandži i na njima zreli plodovi. Ali, ovde nije
bilo ničeg sličnog onome u okeanu. Ovde je sve bilo tuđe, sve
podeljeno, sve ograđeno, sve se čuvalo. Samo slobodne ptice nisu
ničije, samo one lete i kriče pored puta. Ali, njih ne može da uhvati. I,
da li uopšte sme da lovi ove ptice? Možda su i one takođe nečije
vlasništvo? Ovde se lako može umreti od gladi i žeđi, i pored bunara,
voćnjaka i stada.
Ususret Ihtiandru išao je debeo čovek sa rukama za leđima, u
koporanu sa svetlim dugmetima, u belom kačketu i sa kuburom na
opasaču.
- Recite mi, molim vas, da li je daleko odavde hacijenda Dolores?
upita Ihtiandar.
Debeli čovek sumnjivo pogleda Ihtiandra.
- A što ti je potrebno? Otkuda ideš?
- Iz Buenos Airesa . . .
Čovek u koporanu se uozbilji.
- Treba tamo da vidim nekoga, doda brzo Ihtiandar.
- Pruži ruke! naredi debeljko.
Ihtiandar se začudi ali, ne sluteći ništa rđavo, ispruži ruke. Debeljko
izvuče iz džepa ,,brazletne“ (lisice, ručne okove) i brzo ih zaklopi na
Ihtiandrovim rukama.
- Sad sam te uhvatio, progunđa čovek sa svetlim dugmetima i,
gurnuvši Ihtiandra u slabinu, viknu:
- Napred! Sad ću te otpratiti do Dolores.
 - Zašto ste mi okovali ruke? čudeći se upita Ihtiandar, dižući ruke
da bi razgledao ,,brazletne“.
- Nemoj da pričaš! strogo podviknu debeljko. Napred! Hajde!
Ihtiandar spusti glavu i zaklati se putem. Još je dobro što ga ne
gone da ide nazad. Nije razumevao šta se s njim dešava. Nije znao da
je prošle noći na susednoj farmi izvršena provala sa ubistvom i da
sada policija traga za zločincima. Ni slutio nije da u svom izgužvanom
odelu izgleda tako sumnjiv. Njegov neodređeni odgovor o cilju
njegovog putovanja konačno je rešio njegovu sudbinu.
Policajac koji je uhapsio Ihtiandra vodio ga je u najbližu naseobinu,
da bi ga potom uputio u Paranu u zatvor.
Ihtiandar je razumeo samo jedno: da je lišen slobode i da se na
njegovom putu pojavila neprijatna prepreka. Zato je rešio da prvom
prilikom vrati sebi slobodu, ma po koju cenu.
Debeli policajac, zadovoljan uspehom, zapalio je dugačku cigaru.
Išao je za Ihtiandrom pućkajući na nj oblake dima. Ihtiandar se gušio.
- Da li bih smeo da vas zamolim da ne puštate dim, teško mi je da
dišem, okrenu se i reče svome sprovodiocu.
- Ka-ko? Pušenje zabranjeno? Ha-ha-ha! Policajac se nasmejao i
celo mu se lice naboralo!
- Pazi samo kako je nežan!
I puhnuvši u lice mladiću oblak dima, on viknu:
- Hajde! Vuci se!
Mladić se pokori.
Najzad Ihtiandar ugleda baru sa uzanim mostom preko nje i
nehotično ubrza korake.
- Nemoj da se žuriš svojoj Dolores! viknu debeljko.
 Popeli su se na most. Na samoj sredini mosta, Ihtiandar se
odjednom nagnu preko ograde i skoči u vodu.
Policajac se nikako nije mogao nadati takvom postupku od čoveka
sa čeličnim lisicama na rukama.
Ali, zato ni Ihtiandar nije mogao očekivati od debeljka ono što je
taj izveo sledećeg trenutka. Policajac skoči u vodu odmah za
Ihtiandrom - bio se prepao da mu se zločinac ne udavi. Policajac je
hteo da ga sprovede živog: hapšenik, koji bi se udavio sa okovima na
rukama, mogao bi mu zadati mnogo glavobolje. Policajac je tako hitro
skočio za Ihtiandrom, da je stigao da ga uhvati za kosu i nije ga
puštao. Tada je Ihtiandar, ma i po cenu kose, povukao policajca na
dno. Uskoro je Ihtiandar osetio da se policajčeva ruka otvorila i
ispustila njegovu kosu. Ihtiandar je otplivao nekoliko metara ustranu i
izvirio iz vode, da bi video da li je isplivao i policajac. Ovaj se već
praćakao na površini i, kad je ugledao Ihtiandrovu glavu, povika:
- Udavićeš se, huljo! Plivaj ovamo ka meni!
,,Pa, to je dobra ideja“, pomisli Ihtiandar i odjednom povika:
- U pomoć! Spasavajte! Tonem . . . i spusti se na dno.
Ispod vode posmatrao je policajca kako roni i kako ga traži.
Najzad, kad je izgubio svaku nadu da će postići uspeh, policajac
uzbuđeno ispliva na obalu.
,,Sad će otići“, pomisli Ihtiandar. Ali policajac nije odlazio. Rešio
je da ostane pored leša, dok ne stignu istražne vlasti. A to što leš leži
na dnu, po mišljenju policajca nije menjalo stvar.
U tom trenutku preko mosta je projahao neki seljak na magarcu
natovarenom džakovima. Policajac naredi seljaku da stovari džakove i
da se uputi u najbližu policijsku stanicu s ceduljicom. Stvari su za
Ihtiandra uzimale rđav tok. Pored toga, u bari je bilo mnogo pijavica.
One su se pripijale na Ihtiandra i on je teško stizao da ih otrgne od
svoga tela. To je trebalo raditi vrlo oprezno, da ne bi ustalasao mirnu
vodu i time privukao pažnju policajca.
Posle pola sata seljak se vratio i, pokazujući rukom na put,
natovario svoje džakove na magarca i brzo se udaljio. Kroz pet minuta
bari su se približila tri policajca. Dvojica od njih nosili su na glavi laki
čamac, treći ostvu i veslo.
Čamac su spustili na vodu, a onda počeli da traže davljenika.
Ihtiandar se nije plašio ovog traganja: za njega je to bilo skoro
zabavno. Samo je prelazio s mesta na mesto. Celo dno bare pored
mosta bilo je brižljivo pretraženo ostvom, ali leša nije bilo.
Policajac koji je bio uhapsio Ihtiandra sa čuđenjem je širio ruke. To
je Ihtiandra čak i zabavljalo. Ali, uskoro je osetio da mu postaje zlo.
Policajci su svojom ostvom, tražeći leš, podigli sa dna bare oblake
mulja. Voda se zamutila. Sada Ihtiandar nije mogao ništa da vidi ni na
odstojanju pružene ruke, a to je već bilo opasno. A, što je najglavnije -
bilo mu je teško da diše škrgama u ovoj vodi siromašnoj kiseonikom.
A, pored toga, i ovi zagušljivi i smrdljivi oblaci mulja!
Ihtiandar se gušio i u škrgama osećao sve jači bol. Nije više mogao
da izdrži. Oteo mu se pehotični jecaj i nekoliko klobukova izletelo je
iz njegovih usta. Šta da radi? Izići iz bare - drugog izlaza nije bilo.
Morao je da iziđe, ma šta mu pretilo. Dabome, odmah će ga uhvatiti -
možda izmlatiti i sprovesti u zatvor. Ali, svejedno. Ihtiandar se klateći
dovuče do plićaka i izviri iz vode.
- A-a-a-a! kao tuđim glasom povika policajac, skočivši u strahu sa
čamca u vodu da bi se što pre dočepao obale.
- Jezus Marija! O o o! povika panično drugi, padajući na dno
čamca.
Dvojica policajaca na obali šaputali su molitve. Prebledeli, drhtali
su od straha, pokušavajući da se sakriju jedan iza drugog.
 Ihtiandar ovo nije očekivao i u početku nije shvatao razlog
njihovog straha. Onda se seti da su Španci vrlo pobožni i sujeverni.
Verovatno su policajci uobražavali da vide pred sobom avet s onog
sveta. Ihtiandar reši da ih još više uplaši: on iskezi zube, prevrnu oči i
poče zavijati strašnim glasom, koračajući lagano ka obali; tako iziđe
na put i udalji se hotimično laganim i ravnodušnim koracima.
Nijedan policajac nije ni mrdnuo, nije zadržao Ihtiandra. Sujeverni
užas, strah od aveti, sprečio ih je da vrše svoju dužnost.
 XXI
EVO „MORSKOG ĐAVOLA“

Majka Pedra Zurita, Dolores, bila je debela stara veštica, sa

kukastim nosom i isturenom bradom. Gusti brčići davali su njenom
licu čudan i neprijatan izgled. Tom za ženu retkom ukrasu trebalo je
da zahvali za nadimak „Brkata Dolores“.
Kad joj se javio sin sa mladom ženom, starica je bezobzirno
osmotrila Gutijere. Dolores je uvek najpre tražila u ljudima njihove
nedostatke. Ali, Gutijerina lepota iznenadila je i samu staricu, iako to
ona ničim nije pokazala. Ali, takva je već bila brkata Dolores:
razmislivši malo u svojoj kuhinji, rešila je da je Gutijerina lepota -
nedostatak.
Kad je ostala nasamo sa svojim sinom, starica je klimnula glavom s
neodobravanjem i rekla:
- Lepa je! Štaviše, vrlo lepa! I uzdahnuvši dodade: Doživećeš ti
mnogo neprilika sa ovakvom lepoticom . . . Da. Bolje da si se oženio
Španjolkom. Promislivši još malo, ona nastavi: I ponosna. A ruke
meke, nežne . . . biće beloruka.
- Udesiću je, odgovori Pedro i udubi se u gazdinske račune.
Dolores je zevnula i, da ne bi smetala sinu, iziđe u baštu da bi se
nadisala večernje svežine. Volela je da sanjari na mesečini.
Mimoze su ispunjavale baštu prijatnim mirisom. Beli ljiljani blistali
su na mesečini. Tek jedva primetno pokretalo se lišće lovora i fikusa.
 Dolores je sela na klupu između mirta i predala se svojim
sanjarijama: evo, uskoro će kupiti susedno imanje, počeće da gaji
svilorune ovce, sazidaće nove staje.
- O, što bih vas! srdito je viknula starica, lupkajući se po obrazu.
Ovi moskiti ne daju čoveku ni da sedi mirno.
Oblaci su neprimetno prekrili nebo i čitava bašta potonula je u
polutamu. Na horizontu se jače istakla svetloplava pruga - odsjaj
svetlosti grada Parane.
I odjednom je iznad kamene ograde ugledala čovečju glavu. Neko
je podigao ruke, okovane u lisice, i oprezno skočio preko zida.
Starica se uplašila. U baštu se zavukao robijaš - palo joj je na
pamet. Htela je da vikne, ali nije mogla. Odlučila je da ustane i da
potrči, ali su joj noge klecale. Sedeći na klupi, pratila je kretanje
nepoznatog.
Čovek sa lisicama oprezno se provlačio izzmeđu žbunja, približio
se kući i počeo da zaviruje u prozore.
I odjednom - ili se to njoj pričulo - robijaš je tiho pozvao:
- Gutijere!
,,A tako to . . . naša lepotica. Održava poznanstvo sa robijašima.
Može još lepotica da ubije mene i moga sina, da opljačka hacijendu, i
da pobegne sa robijašem“, mislila je Dolores.
Staricu je odjednom proželo osećanje duboke mržnje i gorke
zluradosti prema snahi. To joj je dalo snage. Oia skoči i potrča u kuću.
- Brže! prošaputa Dolores prišavši sinu. U baštu se zavukao jedan
robijaš. Pozvao je Gutijer.
Pedro istrča tako hitro kao da mu je kuća bila u plamenu. Usput
zgrabi lopatu koja je ležala na baštenskoj stazici, i potrča oko kuće.
 Uza zid je stajao neznanac u prljavom, izgužvanom odelu, sa
okovanim rukama, i gledao u prozor:
- Dođavola! progunđa Zurita i snažnim zamahom spusti lopatu na
glavu mladića.
Bez ijednog jedinog zvuka mladić se sruši na zemlju.
- Gotov je . . . tiho izusti Zurita.
- Gotov je . . . ponovi Dolores, koja je išla za njim, takvim tonom
kao da je njen sin zgnječio otrovnu škorpiju.
Zurita upitno pogleda u majku.
- Kuda ćemo s njim?
- U baru, reče starica. Bara je duboka.
- Isplivaće.
- Vezaćemo ga kamenom. Ja ću odmah .. .
Dolores otrča u kuću i žurno poče tražiti džak u koji bi se mogao
smestiti leš ubijenog. Ali, baš tog jutra je sve džakove poslala sa
pšenicom u vodenicu. Onda pronađe nekakvu jastučnicu i dugački
konopac.
- Džakova nemamo, reče ona sinu. Evo ti jastučnica, natrpaj u nju
kamenja i veži je konopcem za lisice . . .
Zurita klimnu glavom, prevrnu leš na leđa i povuče ga u ugao bašte
ka maloj bari.
- Nemoj da se zaprljaš, šaputala je Dolores, kobeljajući se za sinom
sa jastučnicom i konopcem.
- To ćeš posle oprati, odgovori Pedro, obarajući, ipak, glavu
mladića naniže, da bi krv tekla na zemlju. Kraj bare Zurita brzo
napuni jastučnicu kamenjem, čvrsto je veza za ruke mladića i baci leš
u baru.

- Sad moram da se presvučem. Pedro pogleda na nebo. Biće kiše.

Ona će do jutra oprati tragove krvi na zemlji.
- U bari . . . da voda ne postane ružičasta od krvi? upita brkata
Dolores.
 - Neće. Bara otiče . . . O o! Prokletstvo! prokrča stisnutih zuba
Zurita, upućujući se kući i preteći pesnicom prema jednom prozoru.
- Eto ti tvoja lepotica! ciknu zlurado starica, idući za sinom.
Gutijere su bili smestili u sobu na međuspratu. Ove noći nije ni ona
mogla da spava. Bilo je zagušljivo, dosađivali su joj komarci. Tužne
misli punile su joj glavu.
Nikako nije mogla da zaboravi Ihtiandra, njegovu smrt. Muža nije
volela. Svekrva je izazivala u njoj odvratnost. I sa tom brkatom
staricom Gutijere je imala da živi!
Ove noći Gutijeri se pričuo Ihtiandrov glas. Pričinilo joj se da je
zvao po imenu. Nekakav šum, nečiji prigušeni glasovi čuli su se posle
iz bašte. Gutijeri se činilo da neće moći da zaspi ove noći, i zato je
izišla u baštu.
Sunce se još nije bilo rodilo. Bašta se gubila u sumračju jutarnje
zore. Oblaci su se bili razišli. Na travi i po drveću blistala je obilna
rosa. U lakom ogrtaču, Gutijere je bosa išla po travi. Odjednom se
zaustavila i počela da pažljivo posmatra zemlju. Na stazici, preko puta
njenog prozora - pesak je bio sav umrljan krvlju. Tu je ležala i jedna
okrvavljena lopata.
„Noćas je ovde izvršen neki zločin! Otkuda bi inače bili ovi tragovi
krvi?“ pomislila je.
Gutijere se i nehotično uputi po tragu i on je odvede do bare.
,,Da nisu u ovoj bari sakriveni poslednji tragovi zločina?“ pomisli
ona, bacivši sa strahom pogled u zelenkastu površinu vode.
Iz zelenkaste barske vode na nju je gledalo Ihtiandrovo lice. Koža
na slepoočnici bila mu je rasečena. Na licu mu se izražavao bol a u
isto vreme i radost.
 Gutijere je gledala netremice u lice utopljenog Ihtiandra. Da nije
sišla s uma?
Gutijere je htela da pobegne, ali nije mogla da ide, nije mogla s
njega da skine pogled.
A Ihtiandrovo lice lagano se dizalo iz vode. Već se ukazalo na
površini, zatalasavši tihu vodu. Ihtiandar je pružio Gutijeri okovane
ruke i sa bledim osmehom rekao, obraćajući joj se prvi put sa ,,ti“:
- Gutijere! Draga moja! Najzad, Gutijere, ja . . . Ali nije dovršio . . .
Gutijere se uhvati za glavu i u strahu povika:
- Nestani! Propadni, nesrećna aveti! Znam da si mrtav! Zašto se
pojavljuješ preda mnom?
- Ne, ne, Gutijere, nisam mrtav, brzo odgovori avet, nisam se
udavio. Oprosti mi . . . tajio sam od tebe. . . Ni sam ne znam zašto sam
to radio . . . Ne beži, saslušaj me. Ja sam živ . . . evo, opipaj moje ruke
...
I on joj pruži okovane ruke. Gutijere ga je samo gledala, ne
usuđujući se da ga dotakne.
- Ne boj se. Ja sam živ. Ja mogu da živim pod vodom. Ja nisam kao
ostali ljudi. Jedini ja mogu da živim pod vodom. Onomad, kad sam
skočio u more; nisam se udavio. Skočio sam zato jer mi je bilo teško
da dišem na vazduhu.
Ihtiandar se zatetura i nastavi bez reda:
- Tražio sam te, Gutijere. Noćas me je tvoj muž udario po glavi kad
sam prišao tvome prozoru, i bacio me u baru. U vodi sam se osvestio.
Uspeo sam da se oslobodim džaka sa kamenjem, ali ovo - Ihtianadar
pokaza na lisice - nisam mogao da skinem.
Gutijere sad poče da veruje da se pred njom ne nalazi avet već živ
čovek.
 - Ali zašto su vam okovane ruke? Upita ona.
- O tome ću ti posle pričati . . . Bežimo zajedno, Gutijere.
Sakrićemo se kod mog oca i tamo nas niko neće naći . . . Živećemo
zajedno . . . Pa, uzmi me za ruke, Gutijere . . . Olsen mi je rekao da me
svet zove „Morski đavo“, ali ja sam ipak čovek. Pa, zašto me se ti
onda plašiš?
Ihtiandar iziđe iz bare, sam u mulju. Iznemogao, spusti se na travu.
Gutijere se sagnu nada nj i uze ga za ruku.
- Jadni moj dečko! reče ona.
- O, kakav prijatan susret! odjednom se začu podsmešljiv glas. Oni
se osvrnuše i ugledaše nedaleko od sebe Zuritu.
Zurita, kao ni Gutijere, nije spavao ove noći. Kad je čuo usklik
Gutijere, izišao je u baštu i prisustvovao celom razgovoru.
Kad je Pedro saznao da se pred njim nalazi „Morski đavo“, koga je
bezuspešno i dugo lovio, obradovao se i rešio da odmah odvede
Ihtiandra na Meduzu. Ali, promislivši, reši da postupi drugačije.
- Nećete moći, Ihtiandre, da odvedete Gutijeru doktoru Salvadoru,
zato što je Gutijere . . . moja žena. Teško da ćete se i vi sami vratiti
svome ocu. Vas čeka policija.
- Ali ja nisam ništa kriv! uskliknu mladić.
- Bez krivice policija nikad ne nagrađuje ljude ovako divnim
brazletnama. I, kad ste već pali u moje ruke, dužnost mi je da vas
predam policiji.
- Ne mislite, zar, da to uradite? ljutito upita Gutijere muža.
- Dužnost mi je da to uradim, odgovori Pedro, sležući ramenima.
- Dobar bi on bio, odjednom se umeša u razgovor Doleres, koja se
iznenada pojavila, ako bi pustio robijaša da tek tako pobegne! A
zašto? Da nije stoga što ovaj robijaš zaviruje u tuđe prozore i sprema
se da ukrade tuđu ženu?
Gutijere priđe mužu, uze ga za ruke i umiljato reče:
- Pustite ga. Molim vas. Ničim nisam skrivila pred vama . . .
Dolores, uplašivši se da joj sin ne popusti, zamlatara rukama i
povika:
- Ne slušaj je Pedro!
- Pred molbom žene ja sam nemoćan, ljubazno reče Zurita.
Pristajem.
- Nisi stigao ni da se oženiš, a već si pao pod papuču svoje žene,
gunđala je iza njegovih leđa starica.
- Čekaj, majko. Mi ćemo vas osloboditi vaših okova, mladi čoveče,
preobući ćemo vas u pristojnije odelo i otpratiću vas na Meduzu. U
Rio de La Plate vi ćete moći da skočite sa palube i da otplovite kud
vam je drago. Ali, pustiću vas pod jednim uslovom: morate zaboraviti
Gutijere. A tebe, Gutijere, povešću sa sobom. Tako će biti van
opasnosti.
- Vi ste mnogo bolji nego što sam mislila o vama, iskreno reče
Gutijere.
Zurita zlurado zavrnu brk i pokloni se ženi.
Dlores je dobro poznavala svog sina - odmah se dosetila da smišlja
neku podvalu. Ali, da bi pomogla njegovo lukavstvo, ona razdraženo
progunđa:
- Očarala te! Sad sedi pod papučom!
 XXII
PUNOM PAROM!

- Sutra stiže Salvador. Groznica me je zadržala a imam s tobom da

o mnogo čemu razgovaram, reče Krista obraćajući se Baltazaru. Sedeli
su u Baltazarevoj radnji. Slušaj, brate, slušaj pažljivo i nemoj me
prekidati, da ne bih zaboravio o čemu treba da pričam.
Krista malo poćuta, prebirajući po mislima, a onda nastavi:
- Nas dvojica mnogo smo se namučili za Zuritu. On je bogatiji od
nas, obojice, ali hoće da bude bogatiji i od samog sebe. On hoće da se
dočepa „Morskog đavola“. . .
Baltazar se pokrenu.
- Ćuti, brate, ćuti, inače ću zaboraviti šta sam hteo reći. Zurita hoće
da od „Morskog đavola“ napravi svoga roba. A znaš li ti šta je
„Morski đavo“? To je suvo blago. To je neiscrpno bogatstvo. „Morski
đavo“ može da sabere na morskom dnu mnogo divnog biserja. Ali
„Morski đavo“ može da vadi sa morskog dna ne samo biser.
Na morskom dnu ima mnogo potonulih brodova, sa nebrojenim
blagom. I on bi to mogao da vadi za nas. Ja kažem . . . za nas, a ne za
Zuritu. Znaš li ti, brate, da Ihtiandar voli Gutijere?
Baltazar je hteo nešto da kaže, ali mu Krista nije dao da dođe do
reči.
- Ćuti i slušaj. Ne mogu da govorim kad me prekidaju. Da,
Ihtiandar voli Gutijere. Od mene se ne može ništa sakriti. Kad sam to
saznao rekao sam dobro. Neka Ihtiandar još dublje zavoli Gutijeru. On
će biti mnogo bolji muž i zet nego ovaj Zurita. I Gutijere voli
Ihtiandra. Ja sam ih pratio, ali nisam smetao Ihtiandru. Neka ih, nek’
se sastaju.
Baltazar uzdahnu, ali ne prekinu pripovedača.
- I to još nije sve, brate. Slušaj dalje. Hoću da te podsetim na nešto
što je bilo pre mnogo godina. Ja sam pratio tvoju ženu . . . to je bilo
pre nekih dvadeset godina . . . kad se vraćala od svoje rodbine. Sećaš
li se da je putovala u brda, da sahrani svoju majku? Na putu je tvoja
žena umrla pri porođaju. Umrlo je i dete. Tada ti nisam sve ispričao.
Nisam hteo da te ogorčavam. Ali, sad ću ti reći. Tvoja je žena umrla
na putu, ali dete je ostalo živo, iako je bilo veoma slabunjavo. Desilo
se to u jednom indijanskom selu. Jedna starica rekla mi je da u blizini
živi veliki čudotvorac, bog Salvador . ..
Baltazar napregnu pažnju.
- Ona me je posavetovala da dete odnesem Salvadoru, da bi ga on
spasao od smrti. Ja sam poslušao taj dobar savet i odneo dete
Salvadoru. „Spasite ga“, rekao sam. Salvador je uzeo mališana,
zaklimao glavom i rekao: „Teško ga je spasti“. I odneo ga. Čekao sam
do mraka. Uveče je izišao Crnac i rekao: „Dete je umrlo“. Onda sam
otišao . . .
- Eto tako, produži Krista, Salvador je poručio preko svoga Crnca
da je dete umrlo. Kod novorođenčeta, tvoga sina, primetio sam
mladež. Ja se dobro sećam kakvog je oblika bio taj mladež.
Posle kratkog ćutanja Krista je nastavio:
- Nedavno je neko ranio Ihtiandra u vrat. Kad sam ga previjao,
pridigao sam kraj njegove košulje i ugledao mladež istog onakvog
oblika kao kod tvog sina.
 Baltazar pogleda ju Kristu široko otvorenim očima i uzbuđeno
upita:
- I ti misliš da je Ihtiandar moj sin?
- Ćuti, brate, ćuti i slušaj. Da, tako mislim. Ja mislim da je Salvador
rekao neistinu. Tvoj sin nije umro i Salvador je napravio od njega
„Morskog đavola“.
- O o o ! povika Baltazar izvan sebe. Kako je samo smeo! Kako se
samo usudio! Ubiću, Salvadora svojim sopstvenim rukama!
- Ćuti, brate, ćuti! Salavador je jači od tebe. A zatim . . . možda sam
i ja pogrešio. Prošlo je već dvadeset godina. Mladež na vratu može
imati i drugi čovek. Ihtiandar je tvoj sin, a možda . . . i nije tvoj sin.
Tu treba biti oprezan. Ti ćeš otići do Salvadora i kazaćeš mu da je
Ihtiandar tvoj sin. Ja ću ti biti svedok. Ti ćeš tražiti od njega da ti vrati
sina. Ako ti ga ne vrati, reći ćeš mu da ćeš ga tužiti sudu što sakati
decu. Ako pak u sudu ne budemo mogli dokazati da je Ihtiandar tvoj
sin, onda će se on oženiti sa Gutijere; jer je Gutijere . . . tvoja poćerka.
Onda kad si tugovao za ženom i sinom, i ja pronašao sirotu Gutijere . .
.
Baltazar skoči sa stolice. Sada je koračao po dućanu, obarajući
rakove i školjke.
- Sine moj! Sine moj! O, kakva nesreća!
- Pa zašto nesreća, budalo? začudi se Krista.
- Nisam te prekidao i pažljivo sam te slušao. Sad čuj i ti mene. Dok
si ti bio bolestan od groznice, Gutijere se udala za Pedra Zuritu.
Ova novost dotukla je Kristu.
- A Ihtiandar . . . jadni sin moj . .. Baltazar spusti glavu. Ihtiandar je
u rukama Zurite!
- Ma nije valjda? viknu užasnut Krista.
 - Da, da. Ihtiandar je na Meduzi. Jutros mi je Zurita dolazio. On
nam se podsmeva, i psuje nas. Govori da smo ga varali. Pomisli, on
sam, bez nas, uhvatio je Ihtiandra. Sad neće ništa da nam plati. Ali ni
ja sam neću uzeti od njega novac. Zar čovek može prodati svog
sopstvenog sina?
Baltazar je bio sav očajan. Krista je s negodovanjem gledao svoga
brata. Sad je trebalo da se radi odlučno. Ali, Baltazar je pre mogao da
mu pokvari posao nego da mu pomogne. Sam Krista nije mnogo
verovao u srodstvo Ihtiandra sa Baltazarom. Istina, Krista je video u
novorođenčeta mladež. Ali, zar je to nesumnjiv dokaz? Kad je ugledao
mladež na Ihtiandrovom vratu, Krista Je rešio da iskoristi ovu sličnost
i da na tome zaradi. Zar je mogao i pretpostaviti da će se Baltazar
ovako poneti prema njegovoj priči? Ali zato ga je uplašila novost koju
je čuo od Baltazara.
- Sad nije vreme za suze. Treba delati. Salvador stiže sutra zorom.
Budi hrabar. Čekaj me o izlasku sunca na pristaništu. Treba spasavati
Ihtiandra. Ali, gledaj da ne pomeneš Salvadoru da si ti Ihtiandrov otac.
Kuda se uputio Zurita?
- Ništa nije rekao, ali mislim da će na sever. Zurita se već odavno
sprema da poseti obale Paname.
Krista je klimnuo glavom.
- Upamti dobro: sutra zorom, pre izlaska sunca, moraš biti na obali.
Sedi i ne miči se, pa makar morao čekati do noći.
Krista požuri kući. Čitave je noći razmišljao o predstojećem susretu
sa Salvadorom. Trebalo je da opravda sebe pred doktorom.
Salvador stiže u zoru.
Krista, sa izrazom na licu koje je odavalo ogorčenje i odanost,
pozdravi doktora i reče mu:
 - Desila nam se nesreća . . . Mnogo sam puta upozoravao Ihtiandra
da ne pliva po zalivu . . .
- Šta je s njom? nestrpljivo upita Salvador.
- Ukrali su ga i odvukli na jedrenjaku . . . Ja . . .
Salvador čvrsto stegnu Krista za ramena i netremice ga pogleda u
oči. To je potrajalo jedan trenutak, ali Krista se nehotično promeni u
licu pod ovim ispitivačkim pogledom. Salvador se namršti, nešto
progunđa, i pustivši Kristu, brzo progovori:
- O tome ćeš mi posle pričati do sitnica.
Salvador viknu Crnca, reče mu nekoliko reči na jeziku koji Krista
nije razumeo i, obraćajući se Indijancu, zapovednički viknu:
- Za mnom!
Ne odmarajući se i ne presvlačeći se, Salvador iziđe iz kuće i brzo
pođe u baštu. Krista ga je jedva pristizao. Kod trećeg zida stigla su ih
dva Crnca.
- Čuvao sam Ihtiandra kao veran pas, reče Krista, jedva dišući od
brzog hoda. Nisam ga ostavljao . ..
Ali Salvador ga nije slušao. Doktor je već stajao kraj bazena i
nestrpljivo lupkao nogom, dok je voda oticala kroz ustavu.
- Hajde za mnom! ponovi Salvador, spuštajući se niz podzemne
stepenice. Krista i dva Crnca pratili su Salvadora u potpunom mraku.
Salvador je skako preko nekoliko stepenica, kao čovek koji je vrlo
dobro poznavao ovaj podzemni lavirint. Kad se spustio na najniže
stepenište, Salvador ne okrenu prekidač kao prvoga puta, već opipavši
u mraku rukom, otvori vrata u desnom zidu i uputi se tamnim
hodnikom. Tu nije bilo stepenica i Salvador, je ne paleći svetlo, išao
sve brže.
 „Pašću odjednom u neku klopku i udaviću se u bunaru“, mislio je
Krista, trudeći se da stigne Salvadora.
Dugo su išli i Krista je najzad osetio da se tle postepeno spušta.
Kristi se ponekad pričinjavalo da čuje slab pljusak vode. Ali, njihov
put se odjednom završi. Salvador, koji je bio otišao napred, zaustavi se
i upali svetlo. Krista je sada video da se nalazi u velikoj dugačkoj
pećini sa svodovima, koja je bila zalivena vodom. Ova pećina,
pružajući se dalje, postepeno se spuštala ka vodi. Na vodi, na samom
kraju kamenog poda na kome su stajali, Krista ugleda malu
podmornicu. Salvador, Krista i dva Crnca uđoše u nju. Salvador upali
svetlost u kajiti, jedan Crnac je zalupio gornji otvor, dok je drugi već
poslovao oko motora. Krista oseti kako se podmornica zatrese, lagano
se pokrenu, spusti se pod vodu i isto tako lagano krenu napred. Nije
bilo prošlo ni dva minuta, a oni su već isplivali na površinu. Salvador i
Krista iziđoše na mostić. Krista nikad nije imao prilike da se vozi
podmornicom. Ali ova podmornica, koja je sada klizila po površini
okeana, mogla bi začuditi i najboljeg brodograditelja. Bila je
neobičnog sastava, i, očigledno, njen motor je bio ogromne jačine. Još
nije bila krenula punom snagom. a ipak se već brzo kretala napred.
- Kuda su se uputili Ihtiandrovi otimači?
- Pored obale, na sever, odgovori Krista. Imam toliko smelosti da
vam ponudim da uzmemo sa sobom i moga brata. Ja sam ga već
izvestio i on čeka na obali.
- Zašto?
- Ihtiandra je ukrao lovac bisera Zurita.
- Otkuda ti to znaš? podozrivo ga gledajući upita Salvador.
- Opisao sam bratu jedrenjak koji je uhvatio Ihtiandra u zalivu i brat
je u njemu prepoznao Meduzu Pedra Zurite. Zurita je verovatno ukrao
Ihtiandra radi lova na bisere. A moj brat Baltazar dobro poznaje sva
mesta lova. Mogao bi nam biti od koristi.
 Salvador malo razmisli.
- Dobro! Uzećemo i tvoga brata.
Baltazar je čekao brata na pristaništu, kao što su se bili dogovorili.
Podmornica se uputi ka obali. Baltazar je natmureno gledao sa obale
na Salvadora, koji mu je oduzeo i unakazio sina. Ali Indijanac se ipak
uljudno pokloni Salvadoru kad stiže plivajući do podmornice.
- Punom parom! naredi Salvador.
Salvador je stajao na kapetanskom mostiću i pažljivo gledao preko
glatke površine okeana.
 XXIII
NEOBIČNI ZAROBLJENIK

Zurita je prerezao okove kojima su bile vezane Ihtiandrove ruke,

dao mu novo odelo i dozvolio mu da uzme sobom rukavice i naočare
sakrivene u pesku. Ali tek što je mladić bio zakoračio na Meduzu,
ščepali su ga Indijanci i, po naređenju Zurite, strpali pod palubu. Kod
Buenos Airesa Zurita se kratko zadržao da bi se snabdeo
namirnicama. Sastao se sa Baltazarom, pohvalio se svojom srećom i
otplovio dalje pored obale prema Rio de Žaneiru. Nameravao je da
zaobiđe istočnu obalu Južne Amerike i da počne sa lovljenjem bisera
u Karibskom moru.
Gutijere je smestio u kapetansku kajitu. Zurita je ubedio da će
Ihtiandra pustiti na slobodu u zalivu Rio de La Plata. Ali ta se laž
uskoro otkrila. Uveče je Gutijere čula viku i stenjanje koje je dopiralo
ispod palube. Odmah je poznala Ihtiandrov glas. Zurita je tada bio na
gornjoj palubi. Gutijere je pokušala da iziđe iz kajite ali vrata su bila
zaključana. Gutijere poče da lupa pesnicama, ali se niko nije odazivao
na njenu viku. Kad je Zurita čuo Ihtiandrov glas opsovao je, spustio se
sa kapetanskog mosta i sišao pod palubu zajedno sa Indijancem
mornarom. Pod palubom bilo je vrlo zagušljivo i tamno.
- Šta se dereš? grubo ga upita Zurita.
- Ja . . . ja . . . gušim se, čuo je Ihtiandrov glas. Ne mogu da živim
bez vode. Ovde je tako zagušljivo. Pustite me u more. Neću moći da
preživim ovu noć . . .
Zurita zalupi otvor i iziđe na palubu.
 „Da se zaista ne uguši“, zabrinuto pomisli Zurita. Ihtiandrova smrt
bi mu nanela vrlo veliku štetu.
Po naređenju Zurite, mornari su dogurali pod palubu bure i napunili
ga vodom.
- Eto ti kada, reče Zurita, obraćajući se Ihtiandru. Plivaj koliko god
hoćeš! A sutra ujutro ja ću te pustiti u more.
Ihtiandar brzo skoči u bure. Indijanci mornari koji su stajali u
vratima i posmatrali su u čudu ovo kupanje. Oni još nisu znali da je
zarobljenik Meduze - „Morski Đavo“.
- Hajde na palubu! viknu na njih Zurita.
U buretu se nije moglo plivati, nije se moglo čak ni uspraviti celom
visinom tela, i Ihtiandar je morao da čučne da bi se zagnjurio. U ovom
buretu ranije je čuvana zaliha usoljenog mesa. Voda se brzo zasitila
tim smradom i Ihtiandar se nije osećao ništa bolje nego u zagušljivoj
potpalubnoj odaji.
- Morem je tada duvao svež jugoistočnjak, koji je nosio jedrenjak
sve dalje ka severu.
Zurita je dugo stajao na kapetanskom mostiću i tek se pred zoru
Pojavio u kajiti. Pretpostavljao je da njegova žena već odavno spava.
Ali, ona je sedela na stolici kraj uzanog stolića, sa glavom na rukama.
Kad se on pojavi, Gutijere se podiže i, pri slaboj svetlosti svetiljke sa
tavanice, Zurita ugleda njeno bledo i natmureno lice.
- Vi ste me prevarili, potmulim glasom reče ona.
Pred ljutitim pogledom svoje žene Zurita se osećao nelagodno, i, da
bi sakrio svoje nehotično uzbuđenje, zauze neusiljen izgled, zavrnu
brkove i kao u šali odgovori:
- Ihtiandar je više voleo da ostane na Meduzi, da bi bio bliže vama.
 - Lažete! Vi ste mrzak i gadan čovek! Ja vas mrzim! Gutijere
odjednom dohvati veliki nož koji je visio na zidu i izmahnu njime na
Zuritu.
- Oho! izusti Zurita. On brzo uhvati Gutijere za ruku i stisnu je tako
da ona ispusti nož.

-
 Eh, Zurita nogom odgurnu nož iz kajite, pusti ruku ženi i reče: tako
je već bolje. Previše ste uzbuđeni. Popijte čašu vode.
Istok se već rumenio, laki oblaci obasjani suncem ispod horizonta
izgledali su kao plameni jezici. Jutarnji vetar, slankast i svež, nadimao
je jedra. Nad pučinom su leteli galebovi, pažljivo prateći ribu koja se
praćakala na površini.
Već se i sunce pojavilo. Zurita je i dalje nepjrekidno hodao po
palubi, sa rukama na leđima.
- Ništa, nekako ću je već ukrotiti, govorio je on, misleći o Gutijeri.
Obrativiši se mornarima, on oštro naredi da spuste jedra. Meduza se
zaljulja na talasima i stade ukotvljena.
- Donesite mi lanac i dovedite onog čoveka odozdo, naredi Zurita.
Želeo je da što pre oproba Ihtiandra kao lovca na bisere. „Uz to će se i
osvežiti u moru“, pomisli.
Ihtiandar se pojavi pod stražom dva Indijanca. Izgledao je umorno.
On se osvrnu oko sebe. Stajao je pored bizan-jarbola. Samo ga je
nekoliko koraka odvajalo od ograde. Ihtiandar odjednom jurnu napred,
dotrča do ograde i spremi se da skoči. Toga časa teška Zuritina
pesnica spusti mu se na glavu. Mladić pade na palubu, onesvešćen.
- Ne treba da žuriš, poučno reče Zurita.
Čuo se zveket gvožđa i mornar je dodao Zuriti dugi tanki lanac,
koji se završavao gvozdenim obručem.
Zurita opasa ovim obručem mladića, koji je ležao bez svesti zaklopi
katanac i reče mornarima:
- Sad mu sipajte vodu na glavu.
Mladić uskoro dođe svesti i sa čuđenjem pogleda u lanac kojim je
bio privezan.
 - Ovako mi nećeš pobeći, objasni mu Zurita. Spustiću te u more. Ti
ćeš tražiti biserne školjke. Što više bisera nađeš, to ćeš duže ostati u
moru. Ako ne budeš hteo da mi donosiš biserne školjke, zatvoriću te
pod palubu tamo ćeš sedeti u buretu. Jesi li me razumeo? Pristaješ li?
Ihtiandar potvrdno klimnu glavom.
Bio je spreman da za Zuritu izvadi sva morska blaga, samo da bi
što pre mogao da zaroni u čistu morsku vodu.
Zurita, Ihtiandar na lancu i mornari priđoše ogradi jedrenjaka.
Kajita Gutijere nalazila se na drugoj strani. Zurita nije želeo da ona
vidi Ihtiandra okovanog u lance.
Ihtiandra spustiše na lancu u more. Eh, kad bi samo mogao da
prekine ovaj lanac! Ali lanac je bio vrlo čvrst.
Ihtiandar se pokori svojoj sudbini. Počeo je da skuplja biserne
školjke i da ih slaže u veliki džak koji mu je visio na boku. Gvozdeni
obruč tištao mu je grudi i otežavao disanje. Ali, Ihtiandar se ipak
osećao skoro srećan, posle zagušljive tamnice i smrdljivog bureta u
kome je proveo toliko vremena.
Mornari su sa palube sa čuđenjem posmatrali neviđen prizor.
Prolazili su minuti, jedan za drugim, - a čovek sa dna mora nije ni
mislio da se vrati.
U početku su se na površini pojavljivali mehurići vazduha, a zatim
je i njih nestalo.
- Neka me proguta ajkula, ako je u njegovim grudima ostao ma i
najmanji delić vazduha. Vidi se da se oseća kao ribe u vodi, sa
čuđenjem je govorio stari lovac gledajući u vodu. Na morskom dnu
jasno se video mladić kako puzi na kolenima.
- A možda je ovo sam „Morski đavo“? tiho upita jedan mornar.
 - Ma ko on bio, kapetan Zurita je napravio dobar posao, odazva se
stari krmanoš. Jedan ovakav lovac može zameniti deset drugih.
Sunce je već bilo blizu zenita kad je Ihtiandar povukao za lanac da
bi ga podigli na površinu. Njegova torba bila je puna. Trebalo je da je
isprazni da bi nastavio lov.
Mornari su brzo podigli na palubu neobičnog lovca. Svi su hteli da
vide da li je lov uspeo.
Školjke bi se obično ostavljale nekoliko dana na vazduhu, da
mekušci sagnjiju - tada bi bilo lakše vaditi zrna bisera - ali je sada
nestrpljenje mornara, pa i samoga Zurite, bilo veliko. I svi odjednom
počeše da otvaraju školjke noževima.
Kad mornari završiše rad, nasta opšti žagor. Na palubi je vladalo
neobično uzbuđenje. Možda je Ihtiandar imao sreću da se nameri na
dobro mesto. Ali ono što je izneo posle samo jednog lova prevazišlo je
sva očekivanja. Među ovim zrnima bilo je desetinu dve neobično
teških, odličnih oblika i najnežnijih boja. Već prvi lov doneo je Zuriti
čitavo bogatstvo. Za jedno jedino zrno mogao se kupiti nov novcat
jedrenjak. Zurita je bio na putu bogatstva. Njegovi snovi su se
ostvarivali.
Zurita je video kako mornari pohlepno gledaju biser, i to mu se nije
svidelo. On se požuri da saspe biser u svoj slamni šešir i reče:
- Vreme je da doručkujemo. A ti si, Ihtiandre, vrlo dobar lovac.
Imam jednu slobodnu kajitu. Tamo ću te smestiti. Tamo ti neće biti
zagušljivo. I naručiću za tebe jednu veliku limenu kadu, mada ti
možda neće ni trebati, jer ćeš i onako svaki dan plivati u moru. Istina,
na lancu, ali šta da radim? Inače bi odronio svojim rakovima i ne bi se
vratio.
 Ihtiandar nije imao volje da razgovara sa Zuritom, ali, kada je već
postao rob ovog pohlepnog čoveka, trebalo je da misli i o manje više
snošljivom prebivalištu.
Kada je, dabome, mnogo bolja od smrdljivog bureta, reče on Zuriti,
ali da se ne bih ugušio, moraćete vrlo često da menjate vodu.
- Koliko često? upita Zurita.
- Pa, svakih pola sata, odgovori Ihtiandar Ali, bilo bi bolje ako biste
imali tekuću vodu.
- E, vidim ja da si se ti nešto mnogo poneo. Tek što su te pohvalili,
a već si počeo da izvidaš, da se inatiš.
- To nije hir, uvredi se mladić. Kod mene. . . razumete li, ako
stavite veliku ribu u vedro, ona će zaspati. Riba udiše kiseonik koji se
nalazi u vodi, a ja . . . pa i ja sam kao neka velika riba, smešeći se
dodade Ihtiandar.
- Što se tiče kiseonika, ništa ti ja to ne razumem, a da riba crkava
ako se ne menja voda, to dobro znam. Mislim da imaš pravo. Ali, ako
bih najmio ljude koji bi neprestano pumpali vodu u tvoju kadu, to bi
me suviše skupo stajalo, mnogo skuplje od tvog bisera. Tako bi me
sasvim upropastio!
Ihtiandar nije znao cene biseru, a nije znao ni to da je Zurita plaćao
mornarima i lovcima u groševima. Mladić poverova rečima Zurite i
uskliknu:
- Ako nemate računa da me držite, a vi me pustite u more!
I Ihtiandar pogleda na okean.
- Pazi ti njega! gromko se nasmeja Zurita.
- Molim vas! Ja ću vam dobrovoljno donositi biser. Već odavno
sam nakupio ovoliku gomilu. Ihtiandar pokaza od palube do kolena.
Ravan, uglađen, zrno do zrna, i svako veličine boba. . . Sve ću vam to
dati, samo me pustite.
Zuriti zastade dah.
- Pričaš samo, odvrati Zurita, trudeći se da govori mirno.
- Ja još nikad nikoga nisam lagao, naljuti se Ihtiandar.
- Pa, gde se nalazi to tvoje blago? upita Zurita, ne krijući više svoje
uzbuđenje.
- U podvodnoj pećini. Niko, sem Lidinga, ne zna gde se ono nalazi.
- Liding! Ko je taj?
- Moj delfin.
- Ah, tako!
„Zaista ovo je neko iskušenje", pomisli Zurita. „Ako je sve to
istina, a treba verovati da on ne laže, to onda prevazilazi sve na šta
sam mogao i da pomišljam. Biću beskrajno bogat. U poređenju sa
mnom Rotšildi i Rokfeleri biće obični siromasi. A mladiću se, izgleda,
može verovati. Da li da ga, zaista, pustim na časnu reč?“
Ali, Zurita je bio poslovan čovek. On nije navikao da nekome
veruje na reč. Već je počeo da razmišlja na koji način da se dočepa
ovog Ihtiandrovog blaga.
„Kad bi samo Gutijere zamolila Ihtiandra, on ne bi odbio i doneo
bi blago.“
- Vrlo je verovatno da ću te pustiti, reče Zurita naglas. Ali, moraš
ostati kod mene još neko vreme. Tako je. Imam za to svojih razloga.
Ja mislim da ni ti sam nećeš žaliti što ćeš se zadržati kod mene. A dok
si moj, iako nevoljan gost, hoću da ti pružim sve za udoban život.
Možda, umesto kade koja će stajati preskupo, da te smestim u veliki
gvozdeni kavez. Kavez će te čuvati od ajkula, a u tom kavezu mogao
bih te spuštati preko ograde u vodu.
- Ali, ja moram da budem i na vazduhu.
- Ništa, ništa. Pokašto ćemo te podići. Ali, sve će to biti mnogo
jeftinije nego da pumpam vodu u kadu. Jednom reči, sve ćemo udesiti
da budeš zadovoljan.
Zurita je bio odlično raspoložen. Nečuvena stvar: naredio je da se
mornarima uz doručak da po čaša rakije.
Ihtiandra su ponovo spustili pod palubu, dok kavez ne bude gotov.
Zurita je uzbuđeno otvorio vrata kapetanske kajite i, stojeći na
vratima, pokazao Gutijeri šešir pun bisera.
- Ja pamtim svoja obećanja, počeo je on smešeći se, žena voli biser,
voli poklone. Za dobar lov bisera treba imati dobrog lovca. Zato sam i
zarobio Ihtiandra. Pogledaj, ovo je lovina od samo jednog jutra.
Gutijere baci letimičan pogled na biser. S teškom mukom ugušila je
u sebi nehotični uzvik čuđenja. Ali Zurita to primeti i samozadovoljno
se nasmeja.
- Ti ćeš biti najbogatija žena Argentine,. a možda . . . i cele
Amerike. Imaćeš sve. Sazidaću ti dvorac, da će ti kraljevi zavideti. A
sada, kao zalog za budućnost, uzmi od mene polovinu ovog bisera.
- Ne! Nije mi potrebno ni jedno jedino zrno koje je dobijeno
zločinom, oporo odgovori Gutijere. I, molim vas, ostavite me na miru.
Zurita se zbuni i razljuti. Nije očekivao ovakav doček.
- Samo još dve reči. Da ne biste možda hteli da pustim Ihtiandra?
Gutijere nepoverljivo pogleda Zuritu, kao da je htela da pogodi
kakvo li to novo lukavstvo on sprema.
- Pa šta onda? hladno ga upita.
 - Sudbina Ihtiandra je u vašim rukama. Biće dovoljno da mu
naredite da donese na Meduzu biser koji on čuva negde pod vodom, i
ja ću pustiti „Morskog đavola“, neka ide kud ga pamet vodi.
- Zapamtite dobro šta ću vam kazati! Ja ne verujem ni jednoj
jedinoj vašoj reči. Vi ćete dobiti biser, a onda ćete ponovo svezati
Ihtiandra na lanac. To je isto toliko izvesno kao što sam žena lažljivog
i verolomnog čoveka. Zapamtite to dobro i ne pokušavajte nikad da
me uplićete u vaše tamne poslove. I još jednom . . . molim vas,
ostavite me na miru . . .
Nije imalo više šta da se kaže i Zurita iziđe. U svojoj kajiti on sasu
biser u kesicu, pažljivo je spusti u sanduk, zaključa ga i iziđe na
palubu. Nije ga mnogo brinuo nesporazum sa ženom. Sebe je već
zamišljao kao bogataša kome svi ukazuju poštovanje.
Izišao je na komandantski most i zapalio cigaru. Snovi o budućem
bogatstvu prijatno su ga uzbuđivali. Uvek oprezan, on ovoga puta nije
primetio kako mornari, okupljeni u grupu, o nečem tiho pregovaraju.
 XXIV
NAPUŠTENA MEDUZA

Zurita je stajao kraj ograde do prednjeg jedra. Na mig krmanoša,

nekoliko mornara odjednom jurnuše na Pedra. Nisu bili naoružani, ali
ih je zato bilo mnogo. Ali, nije bilo tako lako svladati Zuritu. S leđa su
ga zgrabila dva mornara. Zurita se otrgao iz gomile i, kročivši
nekoliko koraka, navalio se svom težinom na ogradu jedrenjaka, tako
da su mornari ispustili svoju žrtvu i pali na palubu.
Zurita se onda uspravi i poče pesnicama odbijati napade novih
neprijatelja. On se nikada nije rastajao od revolvera, ali napad je bio
izveden tako neočekivano da Zurita nije ni stigao da potegne revolver.
Polako je odstupao ka prednjem jedru i odjednom, spretno kao
majmun, počeo se peti uz uže koje je držalo katarku.
Jedan mornar uhvati ga za nogu, ali ga Zurita drugom nogom udari
po glavi da se ovaj stropošta na palubu, onesvešćen. Zurita stiže do
korpe na katarci, smesti se tamo i poče užasno psovati. Tu se osećao u
izvesnoj sigurnosti. Izvadio je revolver i vikao:
- Prvom koji se drzne da mi se približi, smrskaću glavu!
Mornari su se bučno prepirali o tome šta dalje treba da rade.
- U kapetanskoj kajiti stoje puške! vikao je krmanoš, trudeći se da
nadviče druge. Hajde da provalimo vrata!
Nekoliko mornara se uputi ka otvoru na palubi.
 „Propao sam“, pomisli Zurita, „gađaće me!" Pogledao je na more,
kao da traži neočekivanu pomoć. I, ne verujući svojim očima, Zurita
ugleda kako se Meduzi približuje podmornica, sekući neobičnom
brzinom glatku površinu okeana.

„Samo da ne zaroni u vodu“, mislio je Zurita. „Na mostiću ima

ljudi. Valjda će me primetiti i neće proći kraj mene.“
 - U pomoć! Brzo! Ubiće me! vikao je Zurita iz sve snage.
Sa podmornice kao da su ga primetili. Ne smanjujući brzinu,
podmornica je jurila pravo ka Meduzi.
Iz otvora palube već su se pojavljivali naoružani mornari. Istrčavši
na palubu, stali su u nedoumici. Ka Meduzi se približavala naoružana
podmornica, verovatno vojna. Kako sad da ubiju Zuritu pred očima
ovih nepozvanih svedoka?
Zurita je likovao. Ali to likovanje nije dugo trajalo. Baltazar i
Krista stajali su na mostiću podmornice, a pored njih se nalazio neki
visoki čovek sa kukastim nosom i orlovskim očima. On snažno viknu
sa podmornice:
- Pedro Zurita! Morate mi odmah predati zarobljenog Ihtiandra.
Dajem vam pet minuta za razmišljanje; u protivnom, poslaću vaš
jedrenjak na dno.
,,Izdajice!“ pomisli Pedro Zurita i sa mržnjom pogleda u Kristu i
Baltazara. „Ali, bolje je izgubiti Ihtiandra nego glavu.“
- Odmah ću vam ga predati! viknu Zurita spuštajući se niz katarku.
Mornari i sami videše da je vreme da se spasavaju. Brzo su spuštali
čamce, skakali u vodu i plivali ka obali. Svako se brinuo samo za
sebe.
Zurita otrča niz stepenice u svoju kajitu, brzo izvadi kesu sa
biserom, stavi je u nedra, zgrabi kaiše i maramicu. Sledećeg časa
otvori vrata kajite, u kojoj se nalazila Gutijere, podiže je na ruke i
iznese na palubu.
- Ihtiandar nije sasvim zdrav. Naći ćete ga u čamcu, reče Zurita, ne
puštajući Gutijeru. Pritrčavši ogradi, on je smesti u čamac, zatim
spusti čamac u vodu i sam skoči u nj.
 Podmornica, razume se, nije mogla dalje goniti čamac. Bilo je
suviše plitko. Ali, Gutijere je već ugledala Baltazara na palubi
podmornice.
- Oče, spasi Ihtiandra! on se nalazi . . . Ali nije dovršila. Zurita joj
zapuši usta maramicom i brzo veza kaiševima ruke.
- Pustite tu ženu! viknu Baltazar, videći ovaj postupak.
- Ovo je moja žena i niko nema prava da se meša u moje poslove!
viknu Zurita, snažno grabeći veslima.
- Niko nema prava da tako postupa sa ženom, ljutito viknu
Salvador. Stanite ili ću pucati!
Ali Zurita nastavi sa veslanjem.
Salvador pripuca iz revolvera. Metak udari u bok čamca.
Zurita podiže pred sobom Gutijeru i, tako zaštićen, viknu:
- Samo vi nastavite!
Gutijere se trzala u njegovim rukama.
- Pravi podlac, promrmlja Salvador i spusti revolver.
Baltazar skoči sa podmornice i pokuša da plivanjem stigne čamac.
Ali Zurita je već bio blizu obale. Gotovo je bio polegao po veslima i
uskoro talas izbaci čamac na peščanu obalu. Pedro podiže Gutijere i
izgubi se negde među kamenjem na obali.
Videći da ne može stići Zuritu, Baltazar zapliva ka jedrenjaku i
pope se po sidrištu na palubu. Spustivši se niz stepenice, poče svuda
tražiti Ihtiandra. Baltazar je obišao ceo brod, pa i ostave pod palubom.
Jedrenjak je bio potpuno pust.
- Na jedrenjaku nema Ihtiandra! viknu Baltazar Salvadoru.
 - Ali, on je živ i mora biti tu negde! Gutijere je rekla: „Ihtiandar se
nalazi . . .“ Da joj ovaj razbojnik nije zapušio usta, sada bismo znali
gde da ga tražimo, viknu Krista.
Posmatrajući površinu mora, Krista primeti da iz vode strče vrhovi
katarki. Verovatno je ovde nedavno potonuo neki brod. Da slučajno
Ihtiandar nije na tom potopljenom brodu?
- Možda je Zurita poslao Ihtiandra da traži blago na potonulom
brodu? reče Krista.
Baltazar podiže sa palube lanac sa obručem na kraju.
- Izgleda da je Zurita spuštao Ihtiandra na ovome lancu. Bez ovog
lanca Ihtiandar bi pobegao. Ne, neće on biti na potonulom brodu.
- Da, zamišljeno reče Salvador. Pobedili smo Zuritu, ali nismo našli
Ihtiandra.
 XXV
POTOPLJENI BROD

Zuritini gonioci nisu ništa znali o događajima koji su se odigrali na

Meduzi toga jutra.
Mornari su se cele noći dogovarali, a u zoru doneli ovakvo rešenje:
prvom zgodnom prilikom napasti Zuritu, ubiti ga i preuzeti Ihtiandra i
jedrenjak.
U rano jutro Zurita je već bio na kapetansvom mostu. Vetar se beše
stišao i Meduza se lagano kretala, prelazeći tek tri čvora na sat.
Zurita je pažljivo posmatrao neku tačku na okeanu. Primetio je kroz
durbin radio-antene nekog potopljenog broda.
Uskoro Zurita primeti i jedan pojas za spasavanje, kako pliva po
površini okeana.
Zurita naredi da se spusti čamac i da se uhvati ovaj pojas.
Kad su mu doneli pojas, Zurita na njemu pročita: Mafaldu.
- Zar je Mafaldu potonuo? začudi se Zurita. Dobro mu je bio poznat
ovaj veliki američki poštansko-putnički parobrod. Na takvom
parobrodu trebalo bi da bude mnogo stvari od vrednosti. „Šta bi bilo,
ako bi mi Ihtiandar doneo sa ovog broda sve te stvari? Ali, da li će
lanac biti dovoljno dug? Sumnjam.. . A ako ga pustim bez lanca, neće
hteti da se vrati . . .“
Zurita se zamisli. Lakomost i strah da ne izgubi Ihtiandra borili su
se u njemu.
 Meduza se lagano približavala katarkama koje su virile iz vode.
Mornari su se bili skupili pored ograde. Vetar se potpuno stišao.
Meduza se zaustavila.
- Neko vreme radio sam na Mafaldu, reče jedan mornar. Velik,
dobar parobrod. Ceo grad. A putnici na njemu . .. bogati Amerikanci.
,,Mafaldu je izgledao potonuo, a da nije ni stigao da radiom javi za
svoju propast“, razmišljao je Zurita. „Možda mu je radio-stanica bila
pokvarena. Inače bi već iz svih okolnih luka dojurili brzi motorni
čamci, jedrilice, gliseri, sa predstavnicima vlasti, fotografima,
filmskim snimateljima, novinarima, gnjurcima. Ne treba odugovlačiti
stvar. Moram spustiti Ihtiandra, makar bez lanca. Drugog izlaza nema.
Ali, kako da ga nateram da se vrati? I, kad već rizikujem da pustim
Ihtiandra bez lanca, zar ne bi bilo bolje da ga pošaljem da mi donese
svoje biserno blago? A opet, da li je baš tako ogromno to njegovo
biserno blago? Možda ga Ihtiandar namerno preuveličava?“
Dabome, treba da donese i svoje biserno blago i sve stvari od
vrednosti koje se nalaze na Mafaldu. Biserno blago ionako neće
pobeći. Niko ga neće naći bez pomoći Ihtiandra, samo da Ihtiandar
ostane u Zuritinim rukama. A, već posle nekoliko dana, a možda i
kroz nekoliko sati, blago sa Mafaldua biće izgubljeno.
,,Dakle, najpre Mafaldu, reši se Zurita. Naredio je da se spusti
sidro. Zatim se spustio u kajitu, napisao neku belešku i sa tim
parčetom hartije uputio se u Ihtiandrovu kajitu.
- Znaš li da čitaš, Ihtiandre? Gutijere ti je poslala ovo pisamce.
Ihtiandar zgrabi pisamce i pročita ga:
„Ihtiandre! Ispuni ovu moju molbu. Pored Meduze leži potopljen
parobrod. Spusti se u more i donesi mi sa toga broda sve što nađeš od
vrednosti. Zurita će te pustiti bez lanca, ali se ti moraš vratiti na
Meduzu. Učini mi to, Ihtiandre, pa ćeš uskoro biti oslobođen.
Gutijere.“
Ihtiandar nikad nije bio primio pismo od Gutijere i nije poznavao
njen rukopis. Zato se vrlo obradovao pismu, ali se odmah zamislio. Da
ovo nije opet neko Zuritino lukavstvo?
- Zašto me Gutijere nije lično zamolila? upita Ihtiandar, pokazujući
pismo.
- Nije sasvim zdrava, odgovori mu Zurita, videćeš je čim se vratiš.
- Šta će Gutijeri sve ove stvari od vrednosti? još uvek je
nepoverljivo pitao Ihtiandar.
- Kad bi ti bio pravi čovek, ne bi mi postavljao ovakva pitanja.
Koja žena neće da se lepo oblači i da nosi skupe ukrase? A za to je
potrebno novaca. Mnogo novaca leži u potonulom parobrodu. Oni
sada nisu ničiji . . . zašto ih ne bi doneo Gutijeri? Uglavnom, treba da
pronađeš zlatan novac. Tamo su negde i poštanski kožni džakovi.
Osim toga, mogle bi i kod putnika da se nađu zlatne stvari, prstenje.
- Ne mislite vi, valjda, da ću pretresati leševe? ljutito uzviknu
Ihtiandar. Uopšte vam ne verujem. Gutijere nije lakoma; ona me ne bi
poslala da ovo radim . . .
- Dovraga! ljutito uzviknu Zurita. Video je da će njegova zamisao
propasti, ako odmah ne nagovori Ihtiandra.
Zato se Zurita savlada, dobrodušno se nasmeja i reče:
- Vidim da se ne daš prevariti. Moram zato s tobom otvoreno da
razgovaram. Eh, slušaj sad. Ne treba Gutijeri zlato sa Mafaldua, već
meni. Veruješ li sad u to?
Ihtiandar se i nehotično nasmeši.
- Potpuno!
 - E, dobro! Kad si već počeo da mi veruješ, možemo onda i da se
dogovorimo. Da, zlato je potrebno meni. I ako ga na Mafalduu bude
onoliko koliko vredi tvoje biserno blago, ja ću te odmah pustiti u
okean, čim mi doneseš to zlato. Ali, nesreća je u tome što ne verujemo
potpuno jedan drugome. I ja se bojim, ako te pustim bez lanca u vodu,
da ćeš zaroniti i . . .
- Ako dam reč da ću se vratiti, ja ću je i održati.
- Još nisam imao prilike da se u to uverim. Ti me ne voliš, i ja se ne
bih ni čudio ako ti ke bi održao svoju reč. Ali, ti voliš Gutijere i
ispunio bi sve što bi te ona zamolila. Je li tako? Stoga sam se s njom i
dogovorio. Ona, naravno, želi da te ja oslobodim. Zato je i napisala
ovo pismo i dala ga meni, želeći da ti što je moguće više olakšam put
u slobodu. Je li sad sve jasno?
Sve što je Zurita govorio činilo se Ihtiandru ubedljivim i istinitim.
Ali Ihtiandar nije zapazio da je Zurita obećao da će ga pustiti na
slobodu jedino ako bude utvrdio da na Mafalduu ima zlata u vrednosti
Ihtiandrovog bisernog blaga.
,,Dakle, da bismo to sravnili“, razmišljao je Zurita u sebi,
„Ihtiandar će morati, a ja ću to i zahtevati, da donese i svoj biser. Tada
će se u mojim rukama naći i zlato sa Mafaldua i biserno blago i
Ihtiandar.“
Ihtiandar, naravno, nije mogao znati na šta je sve mislio Zurita.
Njega je ubedila Zuritina iskrenost; zato je malo razmislio i konačno
pristao.
Zurita je odahnuo sa olakšanjem.
„Neće slagati“, pomislio je.
- Hajdemo, brzo.
Ihtiandar se brzo popeo na palubu i skočio u more.
 Mornari su videli kako Ihtiandar skače u more bez lanca. Odmah su
shvatili da se Ihtiandar uputio da donese potonulo blago sa Mafaldua.
Zar da se sam Zurita dočepa svega blaga sa Mafaldua? Moralo se
žuriti, i zato su odmah jurnuli na Zuritu.
I dok se posada borila sa Zuritom, Ihtiandar je pretraživao potonuli
brod.
Kroz ogromni otvor gornje palube mladić je otplivao niz stepenice,
koje su ga podsećale na stepenice velike kuće, i dospeo u prostran
hodnik. Tu je bio skoro mrak. Samo je veoma slaba svetlost dopirala
kroz otvorena vrata.
Ihtiandar je šmugnuo kroz jedna otvorena vrata i našao se u salonu.
Veliki okrugli svetlarnici slabo su osvetljavali ogromnu dvoranu, u
koju bi moglo stati više stotina ljudi. Ihtiandar je seo na raskošni luster
i osvrnuo se unaokolo. Pružio mu se neobičan prizor. Drvene stolice i
stočići podigli su se na vodi i ljuljali se pod tavanicom. Na malom
podijumu nalazio se klavir sa otvorenim poklopcem. Mekani ćilimi
prekrivali su pod. Lakirane obloge od mahagonija po zidovima bile su
se mestimično potklobučile. Uz jedan zid stajale su palme.
Ihtiandar se otisnu od lustera i zapliva ka palmama. Odjednom je u
čudu stao. Prema njemu je plivao neki čovek, ponavljajući njegove
pokrete.
,,Ogledalo“, doseti se Ihtiandar.
Ovo ogromno ogledalo, veličine čitavog jednog zida, sumorno je
odražavalo u vodi unutrašnji uređaj salona.
Ovde nije trebalo da traži riznicu. Ihtiandar zato ispliva u hodnik,
spusti se za jednu palubu niže i upade u neku prostoriju, isto tako
veliku i raskošnu kao što je bila i prethodna. Izgleda da je to bio
restoran. Na policama, tezgama i po podu valjale su se boce sa vinom,
staklenke sa konzervama, kutije. Pritisak vode sterao je mnoge
zapušače u flaše i satro limene kutije. Stolovi su još bili postavljeni,
ali jedan deo posuđa, srebrni noževi i viljuške, valjao se po podu.

Ihtiandar se poče zavlačiti u kajite.

 Već je bio u nekoliko soba, opremljenih po poslednjoj reči
američkog komfora, ali nije našao nijedan leš. Tek je u jednoj kajiti
treće palube naišao na naduveni leš koji se ljuljao pod tavanicom.
„Verovatno su se mnogi putnici spasli na čamcima“, pomisli
Ihtiandar.
Ali, spustivši se još niže, na palubu sa putnicima trećeg razreda,
mladić ugleda užasan prizor: u ovim kajitama ostali su muškarci, žene
i deca. Tu su se nalazili leševi belaca, Kineza, Crnaca, Indijanaca.
Posada parobroda, znači spasavala je najpre putnike prvog razreda,
prepuštajući ostale njihovoj stranšoj sudbini. U neke kajite Ihtiandar
nije mogao ni da uđe. Vrata su bila čvrsto zaglavljena leševima. U
smrtnom strahu ljudi su davili jedan drugoga, gušali se po izlazima.
smetajući jedan drugome, i zatvarali tako sebi poslednji put ka
spasenju.
U dugačkom hodniku lagano su se u vodi njihali leševi ljudi. Voda
je strujala kroz otvorene svetlarnike i ljuljala naduvene lešine. Sve je
ovo na Ihtiandra delovalo strašno, i on se požuri da otpliva iz ovog
stravičnog podvodnog groblja.
,,Zar Gutijere nije znala kuda me šalje?“ razmišljao je Ihtiandar.
Zar je mogla njega, Ihtiandra, naterati da izvrće džepove davljenika i
da pretresa kofere? Ne, ona to nije mogla! Po svoj prilici, opet je pao u
Zuritinu klopku.. „Isplivaću na površinu“, reši Ihtiandar, ,,i zatražiću
da Gutijere iziđe na palubu i sama potvrdi svoju molbu.“
Mladić je klizio, kao riba, po beskonačnim hodnicima od palube do
palube i brzo izronio na površinu.
Brzo se približio Meduzi.
- Zurita! viknu on. Gutijere!
Ali, niko mu se nije odazvao.
 Meduza se nemo ljuljala na talasima.
,,Kud li su to svi nestali?“ pomisli mladić. „Šta li mi još sprema
Zurita?“ Ihtiandar se oprezno približi jedrenjaku i pope se na palubu.
- Gutijere! viknu on još jednom.
- Evo nas ovde! ču mladić Zuritin glas, koji je jedva dopirao sa
obale. Ihtiandar se osvrnu i ugleda Zuritu kako oprezno izviruje iz
žbunja na obali.
- Gutijere se razbolela! Dođi ovamo, Ihtiandre! viknu Zurita.
Gutijere bolesna! Mora odmah do nje! I Ihtiandar bez
predomišljanja skoči u vodu i brzo zapliva ka obali.
Mladić je bio već na obali, kad ču prigušen Gutijerin glas:
- Zurita laže! Beži, Ihtiandre!
Mladić se brzo okrenu natrag i zaroni pod vodu.
Kad je bio već podaleko od obale, diže se na površinu i osvrnu se.
Ugledao je kako je na obali promaklo nešto belo.
Možda je to Gutijere pozdravljala njegovo izbavljenje? Da li će je
još koji put videti? . . .
Ihtiandar brzo otpliva u otvoreno more.
U daljini se video neki brod. Sekući penušave talase svojim oštrim
kljunom, brod je plovio na jug.
„Što dalje od ljudi,“ pomisli Ihtiandar i, roneći duboko, sakri se pod
vodu.
 TREĆI DEO

XXVI
NOVI OTAC

Baltazar je, posle neuspelog putovaša podmornicom, bio u veoma

mračnom raspoloženju. Nisu našli Ihtiandra, Zurita se negde izgubio,
zajedno sa Gutijerom.
- Ti prokleti belci! gunđao je starac, sedeći usamljen u svojoj
radnji. Proterali su nas iz naše zemlje i pretvorili nas u svoje roblje.
Sakate našu decu i kradu naše kćeri. Hoće sve nas da istrebe, do
poslednjeg.
- Zdravo, brate! ču Baltazar Kristin glas. Novost! Velika novost!
Pojavio se Ihtiandar!
- Šta veliš! Baltazar brzo skoči. Govori, brže!
- Pričaću, samo me nemoj prekidati, inače ću zaboraviti sve što sam
hteo reći. Dakle, pojavio se Ihtiandar. Dobro sam ja onda rekao: bio je
na potonulom brodu. Mi smo onda otplovili dalje, a on je isplivao i
uputio se kući.
- Pa, gde je sada? Kod Salvadora?
- Jeste, kod Salvadora.
 - Onda odmah idem kod Salvadora i tražiću da mi smesta vrati mog
sina . . .
- Neće ga dati! odvrati Krista. Salvador je zabranio Ihtiandru da
pliva po okeanu. Ja ga pokadšto krišom puštam . . .
- Bogme će dati! Ako neće, ubiću Salvadora Idem odmah.
Krista uplašeno zamlatara rukama prema njemu.
- Budalo jedna, pričekaj barem do večeri. Jedva sam izmolio
Salvadora da me pusti, da bih posetio svoju ,,unuku“. Salvador je
postao tako nepoverljiv! Gleda u oči kao da nožem bode. Molim te,
pričekaj bar do sutra.
- Dobro. Poći ću do Salvadora sutra. A sad, idem do zaliva. Možda
ću bar izdaleka videti svog sina u moru.
Celu noć Baltazar je presedeo na steni kraj mora, pažljivo prateći
svaki talas. More je bilo burno. Hladan južni vetar naletao je snažnim
udarcima, kidajući penu na vrhovima talasa i bacajući je po obalskom
kamenju. Talasi su grohotno udarali u obalu. Mesec je ronio kroz
oblake koji su jurili po nebu, čas osvetljujući talase a čas se skrivajući.
Ma koliko se trudio da nešto ugleda, Baltazar nije ništa mogao da vidi
u zapenušanom okeanu. Bilo je već jutro, ali se Baltazar još uvek nije
micao sa stene. Okean je od tamnog postao siv, ali je još bio pust, bez
traga života.
Baltazar se odjednom prenu. Njegove prodorne oči primetile su
neki tamni predmet koji se ljuljao na talasima. Čovek! Možda
utopljenik! Ne, on mirno leži na leđima, sa rukama pod glavom. Da to
nije možda on?
Baltazar se nije prevario. To je zaista bio Ihtiandar.
Baltazar se uspravi i, pritisnuvši rukama grudi, povika:
- Ihtiandre! Sine moj! I starac, podigavši ruke, skoči u more.
 Padajući sa stene, duboko je zaronio. Kad je isplivao, na površini
više nikog nije bilo. Boreći se očajnički sa talasima, Baltazar je još
jednom zaronio, ali ga je poduhvatio ogroman talas, prevrnuo ga i
izbacio na obalu, valjajući se potmulim grohotom.
Baltazar ustade sav mokar, pogleda preko talasa i teško uzdahnu:
- Nije mi se, valjda, sve ovo samo pričinilo?
Kada su vetar i sunce osušili Baltazarovo odelo, on se uputi zidu,
koji je ograđivao Salvadorovo imanje, i pokuca na gvozdenu kapiju.
- Ko je to? upita Crnac, gledajući kroz virilo.
- Idem doktoru radi važnog posla.
- Doktor nikoga ne prima, odgovori Crnac i virilo se zatvori.
Baltazar nastavi da lupa, viče, ali niko mu nije otvarao vrata. Iza
zida samo se razlegao preteći lavež pasa.
- Čekaj samo, prokleti Španjolče! zapreti Baltazar i uputi se u grad.
Do sudske zgrade nalazila se pulkerija11 Palma. Prizemna, stara
bela zgrada, sa debelim kamenim zidovima. Pred ulazom se nalazila
mala terasa, prekrivena prugastim platnom, pretrpana stolovima,
kaktusima u sivim, emajliranim vazama. Terasa je oživljavala tek
uveče. Preko dana gosti su radije sedeli u prohladnim niskim sobama.
Pulkerija je bila kao neko predvorje suda. Tu su se, za vreme sudskih
rasprava, sretali tužioci tuženi svedoci okrivljeni koji još nisu bili
uhapšeni.
Pijuckajući vino i pulku oni su najradije ovde prekraćivali dosadne
časove čekanja da na njih dođe red. Jedan okretan dečko saobraćao je
neprestano između sudske zgrade i Palme saopštavajući šta se događa
u sudu. To je bilo vrlo zgodno. A ovde su se skupljali i drveni
advokati i lažni svedoci, koji su otvoreno nudili svoje usluge.
 Baltazar je mnogo puta dolazio u Palmu radi poslova svoje radnje.
Dobro je znao da ovde uvek može sresti potrebnog čoveka, da mu
napiše molbu. Zato se Baltazar i uputio ovamo.
Brzo je prešao preko terase, ušao u prohladno predsoblje, udahnuo
sa zadovoljstvom hladovinu, obrisao znoj sa lica i upitao dečka koji se
vrtio pored njega:
- Da li je došao Lara?
- Don Flores de Lara došli su i sede na svome mestu, okretno
odgovori dečko.
Onaj koga su zvali zvučnim imenom don Flores de Lara, bio je
nekada mali sudski službenik - izbacili su ga zbog primanja mita. Sad
je imao mnogo klijenata: svi oni koji su imali sumnjiva posla, vrlo
rado su tražili usluge ovog velikog majstora. I Baltazar se ponekad
koristio njegovim uslugama.
Lara je sedeo za stočićem pored jednog gotskog prozora. Na stolu
pred drvenim advokatom stajala je čaša sa vinom i ležala nabubrela
riđa torba sa aktima. Stilo, uvek spremno za posao, bilo mu je okačeno
za džep izlinjalog odela maslinove boje. Lara je bio debeo, ćelav,
crvenih obraza, crvenog nosa, obrijan i važan. Vetrić je pirkao kroz
prozor i mrsio mu ostatke sede kose. Ni sam predsednik suda ne bi
mogao primati svoje klijente sa više dostojanstva.
Kad ugleda Baltazara, on mu nemarno klimnu glavom, pokaza
pokretom ruke na pletenu stolicu s druge strane stola i reče:
- Izvol’te sesti! Zbog čega dolazite? Želite li vino? Rakiju?
Obično je naručivao on, ali je uvek plaćao klijent.
Baltazar kao da ga nije čuo, već odmah otpoče:
- Veliki posao. Važan posao, Lara.
- Don Flores de Lara, popravi ga majstor, pijuckajući iz čaše.
 Ali Baltazar kao da nije zapazio ovu ispravku.
- U čemu se sastoji vaš posao?
- Ti znaš, Lara . . .
- Don Flores de . . .
- Ostavi ti to izmotavanje za novajlije! srdito viknu Baltazar. Ja
ovde imam ozbiljan posao.
- Eh, onda govori brže, već blaže nastavi Lara.
- Poznaješ li ti „Morskog đavola“?
- Nisam imao čast da mu budem predstavljen, ali sam mnogo slušao
o njemu, opet, po navici, odgovori Lara.
- Dakle, eto! Taj koga zovu „Morski đavo“ . . . to je moj sin
Ihtiandar.
- Ma neće biti! uzviknu Lara. Izgleda da si nešto više popio,
Baltazare!
Indijanac raspali pesnicom po stolu.
- Od sinoć nisam ništa liznuo, osim nekoliko gutljaja morske vode.
- Onda je stanje još gore .. .
- Misliš da sam poludeo? Ne, ja sam potpuno pri čistoj svesti. Ćuti i
slušaj.
I Baltazar ispriča Lari ceo slučaj. Lara je slušao Indijanca, ne
propuštajući ni reči. Njegove sede obrve dizale su se sve više. Najzad
nije mogao više da izdrži, zaboravio je svu svoju olimpijsku visinu,
lupnuo svojim debelim dlanom po stolu i viknuo:
- Do sto đavola!
Dečko u beloj kecelji pritrča mu sa prljavom salvetom u rukama.
 - Šta želite?
- Dve flaše vina sa ledom!
I obrativši se Baltazaru, Lara reče:
- Sjajno! Izvrstan posao! Nije mogućno da si sve to samo izmislio?
Ipak, iskreno govoreći, tvoje očinstvo je najsumnjivije u svemu tome.
- Zar sumnjaš? Baltazar čak pocrvene od ljutnje.
- Hajde, hajde, nemoj se ljutiti, prijatelju. Pa ja sam to govorio
samo kao pravnik, sa gledišta težine sudskih dokaza: oni su vrlo slabi..
Ali se to može lako popraviti. Dabome. I dobiti veliki novci.
- Meni je zbog sina, a ne zbog novaca, odvrati Baltazar.
- Novac je svakome potreban, a naročito onome ko očekuje
povećanje porodice, kao što je to slučaj kod tebe, poučno reče Lara.
Zatim, lukavo žmirkajući, nastavi:
- Najvažnije i najsigurnije u celom ovom Salvadorovom slučaju
jeste to što nam je pošlo za rukom da saznamo kakve on sve oglede i
operacije izvodi. Tu se može podmetnuti takva mina da će iz toga
zlatnog džaka, Salvadora, zlatni pezosi sipati kao prezrele pomorandže
sa drveta u vreme dobre oluje.
Baltazar tek okusi čašu vina, koju mu je nasuo Lara, i reče:
- Ja samo želim da dobijem svog sina. I ti treba da mi o tome
iapišeš prijavu sudu.
- Ne, ne, ne! Ni za živu glavu! povika Lara skoro uplašeno. S time
početi, znači pokvariti posao. Time treba da završimo.
- Dobro, pa šta mi onda savetuješ? upita Baltazar.
- Prvo i prvo, Lara previ debeli prst, poslaćemo pismo Salvadoru,
koje će biti sastavljeno najprobranijim rečima. Saopštićemo mu da su
nam poznate sve njegove nezakonite operacije i ogledi. I, ako bi hteo
da ovaj slučaj ne predajemo javnosti, morao bi da nam plati izvesnu
okruglu svoticu. Sto hiljada. Jeste, sto hiljada .. .. to bi bilo najmanje.
Lara upitno pogleda u Baltazara. Ovaj se mrštio i ćutao.
- Drugo, nastavi Lara, kad budemo dobili određenu svotu, a mi
ćemo je svakako dobiti, poslaćemo profesoru Salvadoru drugo pismo,
sastavljeno još probranijim rečima. Saopštićemo mu da se pojavio
pravi otac Ihtiandra, i da o tome imamo neosporne dokaze.
Napisaćemo mu da otac želi da dobije svoga sina i da se neće
zaustaviti pred sudskom tužbom, kojom bi se moglo otkriti kako je
Salvador unakazio Ihtiandra. Ako bi, pak, Salvador hteo da predupredi
ovu prijavu i da zadrži dete uza se, morao bi da plati licima koja mi
odredimo, i na mestu i u ono vreme koje bismo mi odredili . . . milion
dolara. Jeste. Milion dolara!
Ali, Baltazar ga više nije slušao. On zgrabi sa stola flašu i već
izmahnu njome prema Larinoj glavi. Lara još nikad nije video
Baltazara ovako ljutog.
- Ma nemoj se ljutiti! Ostavi! samo sam se šalio! Ta ostavi tu flašu!
vikao je Lara, zaklanjajući rukom svoju blistavu lobanju.
- Ti! . . . ti! vikao je razbesneli Baltazar. Predlažeš mi da prodam
svog rođenog sina, da se odreknem Ihtiandra! Zar nemaš srca? Ili nisi
čovek, već škorpija, otrovni pauk, ili ti uopšte nisu poznata roditeljska
osećanja!
- Pet! Pet! Pet! vikao je Lara, naljutivši se sa svoje strane. Pet
roditeljskih osećanja! Pet sinova! Pet vragolana ovakvog uzrasta! Pet
usta! Znam, razumem, osećam! Neće pobeći ni tvoj od tebe. Priberi
malo strpljenja i čuj me do kraja.
Baltazar se primiri. On stavi flašu na sto, obori glavu i pogleda u
Laru.
 - Hajde, govori!
- E, tako! Salvador bi nam platio milion. To bi bio miraz za tvog
Ihtiandra. Razume se, i meni bi nešto zapelo. Za trčkaranje za
autorsko pravo na ovaj pronalazak . . . recimo, neka stotina hiljada.
Već bismo se sporazumeli. Salvador će platiti milion. Jamčim svojom
glavom. A čim bude platio . . .
- Predaćemo stvar sudu.
- Još malkice strpljenja. Ponudićemo izdavačima i uredništvima
najvećeg novinarskog koncerna da nam plati . . . pa, recimo, jedno
dvadeset trideset hiljada . . . trebaće nam za sitne troškove . . . za naš
izveštaj o najsenzacionalnijem zločinu. Možda bi nam pošlo za rukom
da dignemo koju paru i iz poverljivih fondova tajie policije. Pa da,
ovakvim poslom policijski agenti napravili bi sebi karijeru. Kada
budemo iz slučaja Salvadora izmuzli sve što se može, onda, izvoli, idi
u sud. Kukaj tamo o svojim očinskim osećanjima, i neka ti pomogne
sama Felida12 da dokažeš svoja prava i da dobiješ u očinski zagrljaj
svoga dragog sina.
Lara ispi naiskap čašu vina, čuknu njome o sto i pobednički
pogleda u Baltazara.
- Šta veliš?
- Ja ne jedem i noću ne spavam. A ti mi predlažeš da razvlačim taj
posao u beskonačnost, poče Baltazar.
- Ali, radi čega? prekide ga Lara vatreno Radi čega: radi miliona!
Mi li o na! Zar si već prestao da shvataš? Zar nisi proveo dvadeset
godina bez Ihtiandra?
- Pa, proveo sam. A sada. . . Jednom reči, piši tužbu sudu.
- Bogami je izgubio pamet! uzviknu Lara. Opameti se, probudi se,
dođi sebi, Baltazare! Shvati! Milioni! Novac! Zlato! Može se kupiti
sve na svetu! Najbolji duvan, automobili, dvadeset jedrenjaka, evo,
ovu pulkeriju.. . .
- Piši prijavu za sud, ili ja odoh drugom majstoru, odlučno izjavi
Baltazar.
Lara shvati da bi svaki dalji razgovor bio uzaludan. On klimnu
glavom, uzdahnu, izvadi iz riđe torbe hartiju i trže iz džepa stilo.
Posle nekoliko minuta bila je gotova prijava sudu protiv Salvadora
koji je nezakonito prisvojio i unakazio Baltazarovog sina.
- Poslednji put ti govorim: Baltazare, predomisli se, poče opet Lara.
- Daj! viknu Indijanac, pružajući ruku za tužbom.
- Predaj to glavnom tužiocu. Razumeš li? upućivao je Lara svog
klijenta, gunđajući pod nos: „Dabogda se skotrljao niz stepenice i
nogu slomio!“
Kad je izišao od tužioca, Baltazar se sudari sa Zuritom na širokom
belom stepeništu .
- Šta ćeš ti ovde? upita Zurita, gledajući nepoverljivo Indijanca. Da
nisi došao da me tužiš?
- Sve bi vas trebalo optužiti, odgovori Baltazar, misleći na Špance,
ali nema ko da to uradi. Gde si ti sakrio moju ćerku?
- Kako smeš samo da mi se obraćaš sa ,,ti!“ planu Zurita. Kad ne bi
bio otac moje žene, izmlatio bih te ovim štapom.
Zurita grubo odgurnu Baltazara, pope se uz stepenište i iščeznu iza
velikih hrastovih vrata.
------------------------------------------------------------------------------------------------

11. Pulkerija (špan.) - krčma. (Prim. prev.)

12. Felida - boginja reda, pravde, pravosuđa kod starih Grka. (Prim. prev.)
 XXVII
NEOBIČAN PRAVNI SLUČAJ

Vrhovnog državnog tužioca Buenos Airesa posetio je redak gost -

don Huan de Garsilaso.
Tužilac, debeo, mali, živahan čovek, sa podbulim očima, nisko
ošišanom kosom i obojenim brkovima, ustao je iz svoje fotelje,
pozdravljajući posetioca. Domaćin pažljivo posadi cenjenog gosta u
tešku kožnu fotelju prekoputa svoga stola.
Don Huan i tužilac malo su ličili jedan na drugog. Lice tužioca bilo
je zadriglo i crveno, sa debelim usnama i širokim kruškastim nosom.
Prsti ruku ličili su na kratke patrljke, a dugmad na okruglom trbuhu
bila su spremna svakoga časa da se pokidaju, nemajući snage da
savladaju ustalasanu stihiju sala.
Don Huanovo lice, pak, poražavalo je svojom mršavošću i
bledoćom. Suv, kukast nos, oštra brada i tanke, skoro plave usne,
davale su mu tipičan izgled duhovnika. On nikad nije gledao u oči
svome sagovorniku, ali ga je ipak pažljivo pratio. Uticaj don Huana
bio je ogroman, i on se vrlo rado odvajao od svojih duhovnih poslova,
da bi se mešao u složenu političku igru. Kad se pozdravio sa
domaćinom, odmah je prešao na cilj svoje posete.
- Hteo bih da saznam, tiho upita don Huan, u kakvom se stanju
nalazi predmet profesora Salvadora?
- A vi ste se, vaša svetlosti, zainteresovali za ovaj predmet?
ljubazno uskliknu tužilac. Da, to je jedinstven slučaj!
 Uzevši sa stola debeli dosije i listajući tabake predmeta, tužilac
nastavi:
- Po prijavi Pedra Zurite, izvršili smo pretres kod profesora
Salvadora. Izjava Zurite, da je Salvador vršio neobične operacije na
životinjama, potpuno je potvrđena. U Salvadorovim vrtovima bila je
otkrivena čitava fabrika životinja-nakaza. To je nešto neverovatno!
Salvador, na primer. . .
- Rezultat pretresa poznat mi je iz novina, blago ga prekinu De
Garsilaso. Kakve ste sve mere preduzeli prema samom Salvadoru? Da
li je uhapšen?
- Jeste, uhapšen je. Osim toga, dovezli smo u varoš, kao stvarni
dokaz i svedoka optužbe, mladog čoveka, po imenu Ihtiandra; on je. . .
,,Morski đavo“. Ko bi mogao i pomisliti da će ovaj čuveni „Morski
đavo“, koji nas je toliko vremena zanimao, ispasti nakaza iz
Salvadorovog zverinjaka. Sada se stručnjaci, profesori univerziteta
bave proučavanjem svih ovih čudovišta. Razume se, nismo mogli
prevesti čitav zverinjak, sav taj dokazni materijal, u grad. Ali Ihtiandra
smo dovezli i smestili ga u podrum sudske zgrade. On nam zadaje
nemalo briga. Zamislite, morali smo mu napraviti veliku kadu, jer ne
može da živi bez vode. Zaista, osećao se vrlo rđavo. Na svaki način,
Salvador je izvršio neke neobične promene u njegovom organizmu
kojima je pretvorio mladića u čoveka-amfibiju. Naši naučnici sada
proučavaju ovo pitanje.
- Mene više interesuje sudbina Salvadora, opet tiho progovori De
Garsilaso. Pod koji paragraf spada njegova odgovornost? I kakvo je
vaše mišljenje: da li će biti osuđen?
- Delo Salvadora je redak i neobičan pravni slučaj, odgovori
tužilac. Moram vam priznati da ni sam nisam rešio pod koji paragraf
da podvedem njegovu krivicu. Najjednostavnije bi bilo optužiti
Salvadora za vršenje nezakonitih vivisekcija i za unakažavanje koje je
naneo ovom mladiću . . .
De Garsilaso se poče mrštiti.
- Vi mislite da u svim ovim Salvadorovim radnjama nema
zločinačkog sadržaja?
- Ima, ili će biti, ali kakvog? nastavi tužilac. Meni je bila
dostavljena još jedna prijava. . . od nekog Indijanca Baltazara. On
tvrdi da je Ihtiandar njegov sin. Dokazi su mu slabi, ali, mislim, moći
ćemo iskoristiti ovog Indijanca kao svedoka optužbe, ako bi stručnjaci
utvrdili da je Ihtiandar zaista njegov izgubljeni sin.
- Znači, u najboljem slučaju, Salvador bi bio optužen samo zbog
prekršaja medicinskih propisa, i vi biste ga sudili samo zbog izvršenja
operacije nad detetom bez odobrenja roditelja?
- I možda zbog izvršenih unakaženja. To je već nešto ozbiljnije.
Ali, u ovom predmetu postoji još jedna zamršujuća okolnost.
Stručnjaci (istina, to još nije njihov konačni sud) skloni su mišljenju
da normalnom čoveku nikad ne bi mogla doći u glavu ovakva
zamisao, da unakažuje životinje i da izvrši ovakvu neobičnu operaciju.
Stručnjaci, prema tome, mogu Salvadora poglasiti za neodgovornog,
kao duševno obolelog.
Don Huan je sedeo ćuteći, stisnuvši svoje tanke usne i gledajući u
ugao stola. Zatim reče vrlo tiho:
- Nisam to očekivao od vas.
- Šta, vaša svetlosti? upita iznenađeno tužilac.
- Čak i vi, zaštitnik pravosuđa, kao da opravdavate Salvadorova
dela, i nalazite da njegove operacije nisu lišene naučne celishodnosti.
- Ama, čega ovde ima rđavog?
 - I vama je teško da odredite vrstu prestupa? Ali nebeski sud gleda
na Salvadorove postupke drugačije. Dozvolite mi da vam pomognem i
da vam dam svoj savet.
- Molim vas, zbunjeno izusti tužilac.
Don Huan poče da govori tiho, dižući postepeno glas kao
propovednik, kao izobličitelj.
- Vi kažete da Salvadorovi postupci nisu lišeni svog smisla? Vi
smatrate da su životinje i čovek koje je on unakazio čak dobili neka
preimućstva, koja ranije nisu imali. Šta to znači? Zar Tvorac nije
stvorio savršene ljude? Zar je potrebno nekakvo uplitanje profesora
Salvadora, da bi se čovečjem telu dao savršeniji izgled?
Podnimivši se i ne mičući se sedeo je tužilac. Pred ovim licem i on
se sam našao u položaju okrivljenog. Tome se nikad ne bi nadao.
- Zar ste zaboravili šta. je rečeno u Svetom pismu, u knjizi
Postanje, glava prva, stih dvadeset šesti: ,,I reče Gospod, da načinimo
čoveka po svojemu obličju, kao što smo mi“, i dalje, stih dvadeset
sedmi: ,,I stvori Bog čoveka po obličju svojemu“. A Salvador se
drznuo da unakazi to obličje, i vi (čak i vi!) nalazite da je to
celishodno!
- Oprostite . . . mogao je samo da izusti tužilac.
- Zar nije Gospod našao da je njegovo stvorenje divno, govorio je
Don Huan oduševljeno, savršeno? Vi vrlo dobro znate paragrafe
zakona ljudskih, ali zaboravljate paragrafe zakona božjih. Setite se
stiha trideset i prvog, iste glave knjige Postanje: ,,Tako pogleda Bog
sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma“. A baš Salvador nalazi da
nešto treba popraviti, prerađivati, sakatiti, da ljudi moraju biti
vodozemna bića . . . i vi sami nalazite da je to oštroumno i
celishodno? Zar to nije skrnavljenje svetinje? Zar nije vređanje vere?
Ili možda naši građanski zakoni više ne kažnjavaju za verske
prestupe? Šta će se dogoditi ako za vama svi počnu ponavljati: ,,Da,
Bog je rđavo stvorio čoveka. Treba čoveka dati na preradu profesoru
Salvadoru?“ Zar to nije užasno potkopavanje religije? .. . Bog je
nalazio da je dobro sve ono što je stvorio, sva njegova stvorenja. A
Salvador počinje da presađuje životinjama glave, da im menja kožu, i
da zaista stvara bogomrska čudovišta, kao da se ruga Stvoritelju. A vi
niste u stanju da u takvim radnjama Salvadora nađete prestup!
Don Huan je zaćutao. Bio je zadovoljan utiskom koji je njegov
govor izazvao na tužioca. Malo je ćutao, pa onda opet otpoče,
postepeno podižući glas:
- Rekao sam da me više interesuje sudbina Salvadora. Ali, zar
mogu biti ravnodušan prema sudbini Ihtiandra? Pa to stvorenje nema
čak ni hrišćanskog imena, jer Ihtiandar na grčkom ne znači drugo
nego ,,čovek-riba“. Čak ako Ihtiandar sam i nije kriv, već se javlja kao
žrtva, on je ipak bogoprotivno i sablazno stvorenje. Samim svojim
postojanjem, on može dovesti u zabunu tuđe misli, navesti na grešna
razmišljanja, sablazniti nekoga od ovih malih, pokolebati maloverne.
Ihtiandar ne sme da postoji! Najbolje bi bilo ako bi ga Gospod pozvao
sebi, ako bi ovaj nesrećni mladić umro od nesavršenstva svoje
unakažene prirode. Don Huan značajno pogleda u tužioca. U svakom
slučaju, on mora biti okrivljen, izdvojen, lišen slobode. Pa i on ima
neke krivice: krao je ribarima ribu, kvario im mreže, i, najzad, tako ih
je plašio da su ako se sećate, napuštali lovišta, i grad je ostao bez ribe.
Bezbožnik Salvador i mrsko stvorenje njegovih ruku, Ihtiandar, drsko
su izazivanje!
Don Huan nastavi svoju izobličavajuću reč.
Tužilac je sedeo pred njim skrušeno, opustivši glavu, ne
pokušavajući da prekine ovaj potok teških reči.
Kad je Don Huan najzad završio, tužilac se podiže priđe mu i
skrušeno reče:
 - Kao pobožan čovek, ja ću svoj greh doneti u ispovedaonicu, da bi
me ga razrešili. A kao zvanično lice, izražavam svoju zahvalnost za
pomoć koju ste mi ukazali. Sad mi je jasan Salvadorov prestup. On će
biti okrivljen i kažnjen. Ihtiandra takođe neće mimoići mač pravosuđa.
 XXVIII
GENIJALNI LUDAK

Sudski proces nije slomio doktora Salvadora. U zatvoru je ostao

miran, držao se samouvereno, sa istražnim sudijom i stručnjacima
govorio je s gordom snishodljivošću, kao odrasli sa decom. Njegova
priroda nije podnosila besposlicu. Mnogo je pisao, izvršio je i
nekoliko sjajnih operacija u tamničkoj bolnici. Među njegovim
tamničkim pacijentima bila je i žena tamničkog nadzornika. Zli tumor
pretio joj je smrću. Salvador joj je spasao život onda kada su lekari,
pozvani na konsultaciju, već bili odbili pomoć, izjavivši da je ovde
medicina nemoćna.
Došao je tako i dan suđenja.
Ogromna sudska dvorana nije mogla da primi sve one koji su želeli
da prisustvuju. Publika se gomilala u hodnicima, ispunila trg pred
sudskom zgradom, zavirivala u otvorene prozore. Mnogi radoznalci su
se popeli na drveće koje je raslo oko sudske zgrade.
Salvador je mirno zauzeo svoje mesto na optuženičkoj klupi.
Ponašao se tako dostojanstveno, da su neobavešteni mogli pomisliti da
nije optuženik, već sudija. Salvador je odbio da mu budu dodeljeni
branioci.
Stotine radoznalih očiju gledalo je u njega. Ali, malo ko je mogao
izdržati uporni pogled Salvadorovih očiju. Ne manje interesovanje
izazivao je i Ihtiandar, ali njega nije bilo u dvorani. Ihtiandar se
poslednjih dana osećao vrlo rđavo, i skoro se po ceo dan nalazio u
kadi, krijući se od dosadnih, radoznalih očiju. U Salvadorovom
procesu Ihtiandar je bio samo svedok optužbe - ili, drukčije rečeno,
jedan od stvarnih dokaza, kako se izrazio tužilac.
Krivična odgovornost Ihtiandra trebalo je da se zasebno raspravlja,
posle Salvadorovog procesa.
Tužilac je morao ovako da postupi, jer se hitalo sa Salvadorovim
delom; međutim, skupljanje dokaznog materijala protiv Ihtiandra
zahtevalo je duže vreme. Agenti tužioca su oprezno i vredno
pronalazili u pulkeriji Palma svedoke za idući proces, u kome je
Ihtiandar trebalo da se pojavi kao okrivljenik. Ali Don Huan nije
prestajao da izdaleka napominje tužiocu kako bi najbolji izlaz bio ako
bi Gospod uzeo sebi nesrećnog Ihtiandra. Takva smrt bila bi najbolji
dokaz da je ruka čovečja samo sposobna da pokvari Božje stvorenje.
Tri učena stručnjaka, profesori univerziteta, pročitali su svoje
nalaze. Auditorium suda slušao je sa velikom pažnjom mišljenja
stručnjaka, trudeći se da ne propusti ni jednu njihovu reč.
- Na traženje suda, uzeo je reč profesor Šajn, glavni stručnjak suda,
čovek već prilično u godinama, pregledali smo životinje i mladog
Ihtiandra, koji su bili podvrgnuti operacijama profesora Salvadora u
njegovim laboratorijama. Pregledali smo njegove ne velike, ali vrlo
stručno uređene laboratorije i operacione sale. Profesor Salvador
primenjivao je pri svojim operacijama ne samo najnovija dostignuća
hirurške tehnike, kao štu su: električni noževi, sterilizirajući
ultravioletni zraci i tome slično, već i druge instrumente koji još nisu
poznati drugim hirurzima. Izgleda da su bili izrađeni po njegovim
nacrtima. Ovi ogledi bili su ustvari operacije, neobično drske po
zamisli i sjajne po uspesima: presađivanje tkiva i čitavih organa,
sastavljanje dveju životinja, pretvaranje dvoplućnih u jednoplućne i
obratno, pretvaranje ženki u mužjake, novi metodi podmlađivanja. U
Salvadorovim vrtovima našli smo decu i dečake, po uzrastu od
nekoliko meseci do četrnaest godina, pripadnike raznih indijanskih
plemena.
 - U kakvom stanju ste našli tu decu? upita tužilac.
- Sva deca su zdrava i živahna. Ona se zabavljaju po vrtovima i
prepuštaju se raznim igrama. Mnoge od njih Salvador je spasao od
smrti. Indijanci su mu verovali i dovodili mu decu iz najudaljenijih
krajeva, od Aljaske do Ognjene zemlje; Eskimi, Jagani, Apači,
Taulipangi, Sanapani, Botokudi, Pano, Araukanci.
U sali se čuo nečiji uzdah.
- Sva ova plemena nosila su svoju decu Salvadoru.
Tužilac je počeo da se uznemirava. On nije mogao mirno da sluša
ove pohvale Salvadoru, jer su njegove misli, posle razgovora sa
moćnim Don Huanom, dobile nov pravac. On se okrenu stručnjaku i
upita ga:
- Mislite li vi da su Salvadorove operacije bile korisne i celishodne?
Ali predsednik suda, sedi starac namrštenog izraza lica, bojeći se da
stručnjak ne odgovori potvrdno, naglo se umeša:
- Za sud nisu zanimljiva lična mišljenja stručnjaka o naučnim
pitanjima. Molim gospodina da nastavi. Šta ste našli prilikom pregleda
mladog Ihtiandra, izgubljenog dečaka iz plemena Araukanaca?
- Njegovo telo bilo je pokriveno veštačkom krljušti, nastavio je
stručnjak, koja je bila izrađena od nekog nepoznatog, elastičnog ali
vrlo otpornog materijala. Antliza ovog materijalz još nije završena.
Ihtiandar se ponekad u vodi koristio naočarima sa naročitim staklima
od teškog flintglasa, čiji je ugao lomljenja bio ravan skoro dva. To mu
je davalo mogućnost da dobro vidi i pod vodom. Kad smo sa Ihtiandra
skinuli njegovu krljušt, otkrili smo pod obema lopaticama okrugle
otvore u premeru od deset santimetara, pokrivene sa pet tankih pruga
koje su ličile na škrge ajkule.
U sali se čuo prigušeni uzvik čuđenja.
 - Jeste, nastavi stručnjak, to izgleda neverovatno, ali Ihtiandar ima
čovečja pluća a u isto vreme i škrge ajkule. Zato može da živi i na
zemlji i pod vodom.
- Čovek-amfibija? ironično upita tužilac.
- Da, u neku ruku čovek-amfibija, vodozemac sa dva organa za
disanje.
- Dobro, a na koji način su se mogle pojaviti kod Ihtiandra baš
škrge ajkule? upita pretsednik.
Stručnjak široko razmahnu rukama i odgovori:
- To je zagonetka, koju može, ako bude hteo, da nam objasni samo
profesor Salvador. Naše je pak mišljenje sledeće: po biološkom
zakonu Hekala, svako živo stvorenje u svom razvitku ponavlja sve
one oblike kroz koje je prošla njegova vrsta u toku vekovnog života na
zemlji. Moglo bi se sa izvesnošću reći da je čovek proizišao od
predaka koji su u svoje vreme disali na škrge.
Tužilac se digao sa stolice, ali ga je predsednik zadržao pokretom
ruke.
- Dvadesetog dana razvića čovečjeg zametka pojavljuju se četiri
škržna nabora, koji leže jedan za drugim. Ali docnije se kod zametka
ovaj škržni pribor preobražava: prvi škržni luk pretvara se u slušni
kanal sa slušnim koščicama i Evstahijevom trubom; donji deo škržnog
luka razvija se u donju vilicu; drugi luk - u izdanak i telo podjezične
kosti; treći luk u štitnu rskavicu grkljana. Mi ne verujemo da je
profesoru Salvadoru pošlo za rukom da zadrži Ihtiandrovo razviće na
njegovom embrionalnom stupnju. U nauci su, zaista, poznati slučajevi
da je čak i kod potpuno odraslog čoveka ostao nezarastao škržni otvor
na vratu ispod vilice. To su takozvane vratne fistule. Ali sa takvim
ostacima škrga zaista se ne može živeti pod vodom. Kod normalnog
razvića zametka mora se desiti jedno od ovo dvoje: ili će se razviti
škrge, ali na račun razvića organa sluha i drugih anatomskih promena
(ali tada bi se Ihtiandar pretvorio u čudovište sa nerazvijenom glavom
poluribe, polučoveka), ili će pobediti normalno razviće čoveka, u tom
slučaju na račun uništenja škrga. Ali Ihtiandar je normalno razvijen
čovek, sa dobrim sluhom, potpuno razvijenom donjom vilicom i
normalnim plućima. Ali, osim toga, on ima i potpuno razvijene škrge.
Kako stvarno rade škrge i pluća, u kakvom se uzajamnom odnosu
nalaze jedne s drugim, da li voda prolazi kroz usta i pluća u škrge, ili
pak voda prodire u škrge kroz mali otvor koji smo našli na
Ihtiandrovom telu iznad okruglog škržnog otvora . . . mi to ne znamo.
Mogli bismo odgovoriti na ova pitanja tek kada bismo izvršili
anatomsko sekciranje. A to je, ponavljam, zagonetka na koju nam
odgovor mora dati sam profesor Salvador. Profesor Salvador mora
nam razjasniti kako je došao do pasa koji su slični jaguarima, čudnih
neobičnih životinja i vodozemnih majmuna . . . tih dvojnika Ihtiandra.
- Da čujemo onda vaš opšti zaključak, reče predsednik stručnjaku.
Profesor Šajn, koji je i sam bio čuven kao naučnik i hirurg,
otvoreno odgovori:
- Javno priznajem da od svega ovog ništa ne razumem. Mogu da
kažem samo jedno: da ono što je izveo profesor Salvador može učiniti
samo jedan genije. Salvador je jamačno rešio da u svojoj hirurškoj
umetnosti postigne takvo savršenstvo, da može rasklapati i
prilagođavati telo životinje i čoveka prema svojoj želji. Pa, iako je na
delu sve to sjajno ostvario, ipak se njegova smelost i širina njegovih
zamisli graniče sa . . . bezumljem.
Salvador se prezrivo nasmeši.
On nije znao da su stručnjaci bili rešili da olakšaju njegovu sudbinu
i da postave pitanje njegove neuračunljivosti, kako bi mu omogućili
zamenu kaznenog zavoda bolnicom.
 - Ne tvrdim da je on ludak, nastavi stručnjak, primetivši Salvadorov
osmeh, ali, u svakom slučaju, po našem mišljenju, trebalo bi ga
smestiti u sanatorijum za duševne bolesti i podvrgnuti dužem
ispitivanju lekara psihijatra.
- Pitanje o neuračunljivosti okrivljenog nije potrzano pred sudom.
Sud će ispitati ovu novu okolnost, reče predsednik. Profesore
Salvadore, želite li vi da pružite kakve odgovore na pitanja stručnjaka
i tužioca?
- Da, odgovori Salvador. Pružiću vam željena obaveštenja. Ali neka
to bude ujedno i moja poslednja reč.
 XXIX
REČ OPTUŽENOGA

Salvador je mirno ustao, prešao pogledom po sudskoj dvorani kao

da nekoga traži. Među prisutnima Salvador je primetio Balatazara,
Kristu i Zuritu. U prvom redu sedeo je Don Huan. Salvador ga je
posmatrao nekoliko trenutaka, a zatim mu se lice razvuklo u jedva
primetan osmeh. Zatim je Salvador počeo da traži nekoga pogledom,
pažljivo pregledajući celu dvoranu.
- Ne vidim u ovoj dvorani onoga ko bi bio oštećen, progovori
najzad Salvador.
- Ja sam oštećen! odjednom povika Baltazar, skačući s mesta.
Krista povuče brata za rukav i vrati ga na mesto.
- O kakvom oštećeniku vi govorite? upita predsednik. Ako mislite
na životinje koje ste unakazili, sud nije našao za potrebno da ih dovodi
ovamo. Ali Ihtiandar, čovek-amfibija, nalazi se u sudskoj zgradi.
- Ja mislim na samu prirodu, mirno i ozbiljno odgovori Salvador.
Čuvši ovaj odgovor, predsednik se u čudu zavali u stolicu. „Nije
valjda poludeo? Ili je, možda, rešio da izigrava ludaka, kako bi
izbegao kaznionicu?“
- Šta hoćete time da kažete? upita glasno.
- Mislim da to sudu mora biti jasno, odgovori Salvador. Ko je
glavni i jedini oštećenik ovim delom? Na svaki način, jedino sama
priroda. Njen autoritet, po mišljenju suda, ja potkopavam svojim
radom, mešajući se u njene poslove. Ona je bila potpuno zadovoljna
svojim stvorovima, i odjednom je došao neki doktor i rekao: ,,To je
rđavo napravljeno. Ovo treba preraditi. I počinje da prekraja stvorove
božje na svoj način . . .
- Ovo je bogohuljenje! Tražim da se ove reči unesu u zapisnik, reče
tužilac sa izrazom čoveka kome su povredili najsvetija osećanja.
Salvador je samo slegao ramenima.
- Ja samo tumačim smisao krivičnog dela. Zar se na to ne svodi
čitava optužba? Ja sam čitao predmet. Najpre sam bio optužen zato što
sam vršio vivisekcije i sakatio životinje. Sad su mi stavili još jednu
optužbu . .. bogohuljenje. Odakle duva taj vetar?
I profesor pogleda prema don Huanu de Garsilasi.
- Vi ste sami stvorili ovaj proces, u kome s jedne strane nevidljivo
prisustvuje oštećeni, a na optuženičkoj klupi je Čarls Darvin, zajedno
sa mnom, kao optuženi. Možda ću neke, koji sede u ovoj sali, svojim
rečima razljutiti, ali ostajem pri tvrđenju da organizam životinja, pa
čak ni čoveka, nije savršen, i traži da bude doteran. Nadam se da će to
potvrditi i uvaženi don Huan de Garsilaso.
Ove reči izazvale su čuđenje u celoj dvorani.
- Devetsto petnaeste godine, pre svoga odlaska na bojište, nastavi
Salvador, morao sam da izvršim malu ispravku organizma poštovanog
gospodina. . . izvadio sam mu slepo crevo, taj nepotrebni i štetni
dodatak crevima. Ležeći na operacionom stolu, moj pacijent, koliko se
sećam, nije se protivio tom izopačavanju obličja i podobija tvorčevog,
koje sam vršio svojim nožem, sekući delić njegovog tela. Zar nije bilo
tako? upita Salvador, gledajući netremice u don Huana.
Huan de Garsilaso sedeo je nepomično. Samo su se njegovi bledi
obrazi jedva primetno zarumenili, a tanki prsti zadrhtali.
 - A zar nije bilo i drugih slučajeva u ono vreme, dok sam se još
bavio privatnom praksom i vršio operacije podmlađivanja? Zar mi se
nije obratio s molbom da ga podmladim i poštovani tužilac, senjor
Augusto de. . .
Pri ovim rečima tužilac je hteo da protestuje, ali je njegove reči
zaglušio urnebesni smeh publike.
 - Skrećem vam pažnju da se ne udaljavate od predmeta, grubo
dobaci predsednik.
- Ova molba bila bi mnogo umesnija, ukoliko se tiče samog suda,
odgovori Salvador. Ne ja, već sud je postavio takvo pitanje. Zar
ponekoga ovde nije uplašila misao da su svi prisutni ovde . . .
jučerašnji majmuni, ili čak ribe, koje su dobile sposobnost da govore i
da čuju, jer su se njihovi škržni lukovi pretvorili u organe govora i
sluha. Ako nisu majmuni ili ribe . .. onda su njihovi potomci.
I obrativši se tužiocu, koji je pokazivao znake nestrpljenja,
Salvador nastavi:
- Umirite se! Nemam nameru da se ovde sa bilo kim prepirem ili da
držim predavanje o teoriji evolucije.
I posle kratke stanke Salvador nastavi:
- Nije nesreća u tome što je čovek proizišao od životinje, već u
tome što još nije prestao da bude životinja . . . Grub, zao, nerazuman.
Moj učeni kolega uzalud vas je plašio. Mogao je i da ne govori o
razvitku zametka. Ja se u svojim ogledima nisam služio ni uticanjem
na zametak, ni ukrštavanjem životinja. Ja sam hirurg. Moje je jedino
oružje bio nož. I kao hirurg imao sam prilike da pomažem ljudima, da
ih lečim. Operišući bolesnike, često puta sam morao da obavim
presađivanjem tkiva organa, žlezda. Da bih usavršio taj metod, odao
sam se ogledima sa presađivanjem tkiva na životinjama.
Dugo vremena posmatrao sam operisane životinje u mojoj
laboratoriji, nastojeći da objasnim sebi, da proučim šta se sve dešava
organima koji budu presađeni na novo, katkad i neobično mesto. Kad
bi se moja posmatranja završila, životinja bi se selila u vrt. Tako je
nastao ovaj vrt-muzej. Naročito me je privlačio problem izmene i
presađivanja tkiva između potpuno različitih životinja, na primer
između ribe i sisara i obratno. I tu mi je pošlo za rukom da ostvarim
ono što naučnici drže za potpun nemogućno. Pa šta tu ima neobičnog?
Ono što sam ja izvodio danas, sutra će izvoditi i obični hirurzi.
Profesoru Šajnu jamačno su poznate poslednje operacije nemačkog
hirurga Sauerbruha. Njemu je pošlo za rukom da bolesno bedro
zameni golenicom.
- Ali Ihtiandar? upita stručnjak.
- Ihtiandar. .. to je moj ponos. Pri operaciji Ihtiandra poteškoća nije
bila samo u tehnici. Morao sam da izmenim čitav rad ljudskog
organizma. Šest majmuna je uginulo pri prethodnim pokušajima, pre
nego što sam postigao cilj i mogao operisati dete, bez strahovanja za
njegov život.
- U čemu se sastojala ta operacija? upita predsednik.
- Presadio sam na dete škrge mlade ajkule, i dete je dobilo
mogućnost da živi i na zemlji i pod vodom.
Među publikom su se čuli uzvici čuđenja. Dopisnici novina koji su
prisustvovali suđenju jurnuli su na telefone da saopšte redakcijama
ovu senzacionalnu novost.
- Docnije mi je pošlo za rukom da postignem još veći uspeh. Moje
poslednje delo, vodozemni majmun, koga ste videli, može da živi, bez
opasnosti po zdravlje, neograničeno vreme kako na zemlji tako i pod
vodom. A Ihtiandar može da živi bez vode najviše tri četiri dana. Duži
boravak na zemlji bez vode za njega je štetan: pluća se premaraju a
škrge počinju da se suše, i Ihtiandar počinje da oseća probade u
grudima.
Na žalost, tokom mog odsustva Ihtiandar je remetio režim koji sam
mu propisao. Ostajao je na vazduhu suviše dugo, premorio je svoja
pluća, i sad se kod njega razvila ozbiljna bolest. Ravnoteža njegovog
organizma poremećena je i on mora veći deo vremena provoditi u
vodi. Od čoveka-amfibije on se postepeno pretvorio u čovekaribu . . .
 - Dozvolite da optuženom postavim jedno pitanje, reče tužilac,
obraćajući se predsedniku. Kako je Sadvador došao na ideju da stvori
čoveka-amfibiju, i kakve je ciljeve hteo da postigne?
- Jedna i ista ideja: čovek nije savršen. Stekavši u toku evolucionog
razvića velike prednosti nad svojim životinjskim precima, čovek je u
isto vreme izgubio mnogo od onoga što je imao na nižim stupnjevima
svoga životinjskog razvića. Tako, na primer, život u vodi pružio bi
čoveku niz preimućstava. Zašto ne bismo vratili čoveku tu
mogućnost? Mi iz istorije razvića životinjskog sveta znamo da su sve
zemaljske životinje i ptice proizišle od vodenih .. . da su izišle iz
okeana. Takođe znamo da su se neke suvozemne životinje ponovo
vratile u vodu. Delfin, na primer, bio je riba, izišao je na suvo, postao
sisar, ali se zatim ponovo vratio u vodu, iako je, kao i kit, i dalje ostao
sisar. I kit, i delfin dišu plućima i ne mogu dugo vremena da ostanu
pod vodom, jer moraju da iziđu na površinu da bi pluća napunili
vazduhom. Mogli bismo i delfinu pomoći da postane amfibija, sa dva
organa za disanje. Ihtiandar me je čak za to i molio: onda bi njegov
drug, delfin Liding, mogao ostati s njim duže vreme pod vodom. I
hteo sam, zaista, da izvedem na delfinu takvu operaciju. Zamislite,
prva riba među ljudima i prvi čovek među ribama. Onda se Ihtiandar
ne bi osećao toliko usamljen. Ali, ako bi i drugi ljudi za njima prodrli
u okean, život bi postao sasvim drugačiji. Tada bi ljudi lako mogli da
pobede moćnu stihiju . . . vodu. Znate li vi kakva je to stihija, kakva je
to moć? Vi znate da voda pokriva površinu od tri stotine šezdeset
jedan milion i pedeset hiljada kvadratnih kilometara. Više od sedam
desetina zemljine površine prekriveno je vodenom pustinjom. Ali ta
pustinja, sa svojim neiscrpnim rezervama hrane i industrijskih
sirovina, mogla bi da primi milione, milijarde ljudi. Više od tri stotine
šezdeset i jedan milion kvadratnih kilometara . . . to je samo ravna
površina. Ali ljudi bi se mogli rasporediti i na nekoliko podvodnih
spratova, kad se uzmu u obzir sva podvodna brda i doline. Milijarde
ljudi mogle bi se nastaniti u okeanu, bez gužve i teskobe.
 A njegova snaga! Vi znate da vode okeana gutaju energiju sunčeve
toplote, koja je ravna snazi sedamdeset devet milijardi konjskih snaga.
Kada okean ne bi zagrevao vazduh i kada ne bi gubio toplotu na drugi
način, on bi odavno uzavreo. Praktično bezmerna količina energije. A
kako ga iskorišćuje suvozemni čovek? Skoro nikako.
A snaga morskih struja! Samo Golfska struja zajendo sa
Floridskom strujom, pokreće devedeset i jednu milijardu tona vode u
satu. To je tri hiljade puta više nego što nosi velika reka. A to je samo
jedna morska struja! A kako nju iskorišćuje suvozemni čovek? Skoro
nikako.
A snaga talasa i plime! Znate li vi da je snaga udarca talasa ravna
trideset i osam hiljada kilograma . . . trideset i osam tona na kvadratni
metar površine. Visina skoka talasa dostiže četrdeset i tri metra, i
pritom je talas u stanju da podigne do milion kilograma tereta - na
primer, komade stena - a plima dostiže visinu preko šesnaest metara,
tojest visinu četvorospratne kuće. A kako čovečanstvo iskorišćuje ove
snage? Skoro nikako.
Živi stvorovi na kopnu ne mogu se nastaniti visoko iznad površine,
niti prodreti mnogo dublje u nj. U okeanu život je svuda . . . od
ekvatora do polova, od površine do dubine od skoro deset kilometara.
Kako mi, zatim, iskorišćujemo neizmerna bogatstva okeana?
Lovimo ribu - ja bih rekao sabiramo plen sa gornje kožice okeana,
ostavljajući potpuno neiskorišćene dubine. Sabiramo sunđere, korale,
biser, morsku travu . . . i samo to.
Mi obavljamo pod vodom i neke radove: postavljamo stubove
mostova i brane, podižemo potonule lađe . . . i ništa više. Ali i to
radimo sa velikim poteškoćama, sa velikim rizikom, pokadšto i sa
ljudskim žrtvama. Nesrećni suvozemni čovek, koji već u drugom
minutu gine pod vodom! Kakvi tu mogu biti radovi?
 Druga je stvar ako bi čovek mogao, bez gnjuračkog odela, bez
pribora sa kiseonikom, da živi i radi pod vodom.
Kolika bi blaga on otkrio pod vodom? Evo, na primer, Ihtiandar.
On mi je govorio . . . Ali neću da izazivam demona ljudske lakomosti.
Ihtiandar mi je donosio sa morskog dna primerke retkih metala i
kamenja. O, nemojte se uzbuđivati donosio mi je vrlo male primerke,
ali njihove naslage u okeanu mogu biti ogromne.
A potonula blaga?
Setite se samo prekookeanskog parobroda Luzitanija. U proleće
1916. godine bio je potopljen kraj obala Irske. Pored dragocenosti
koje su nosili sobom hiljadu i pet stotina poginulih putnika, na
Luzitaniji se nalazilo zlatnog novca do sto pedeset miliona dolara i
zlatnih poluga u vrednosti od pedeset miliona dolara. (U sali su se čuli
usklici.) Sem toga, na Luzitaniji su se nalazile dve kutije sa
brilijantima, koje je trebalo dostaviti u Amsterdam. Među brilijantima
se nalazio jedan od najlepših na svetu, Kalif, koji staje teške milione.
Dabome, ni čovek sličan Ihtiandru ne bi se mogao spustiti na tako
veliku dubinu, ali bi zato trebalo stvoriti čoveka. . . (protestni uzvik
tužioca) koji bi mogao podneti visoki pritisak vode, kao ribe sa velike
dubine. Uostalom, ja ni u tome ne nalazim ništa nemogućno. Ali, ne
sve odjednom.
- Izgleda da vi mislite da ste svemoguć? primeti tužilac.
Salvador ne obrati pažnju na ovu primedbu i nastavi:
- Dakle, ako bi čovek samo mogao da živi pod vodom, tada bi
osvajanje okeana i njegovih dubina išlo džinovskim koracima. More
bi prestalo da za nas bude grozna stihija koja traži ljudske žrtve. Ne bi
nam više trebalo da oplakujemo utopljenike.
 Svi prisutni u sali kao da su već videli podvodni svet u vlasti
čovečanstva. Kakve bi sve koristi pružilo pokoravanje okeana! Čak ni
predsednik nije mogao da se uzdrži i upita:
- Zašto onda niste objavili rezultate svojih ogleda?
- Nisam se žurio da sednem na optuženičku klupu, odgovori
Salvador smešeći se. A zatim, plašio sam se da moj pronalazak, usled
ljudske lakomosti, ne donese više štete nego koristi. Pa, već je oko
Ihtiandra počela borba. Ko me je izdao iz osvete? Evo, ovaj Zurita,
koji mi je bio ukrao Ihtiandra. A zatim bi ga od Zurite uzeli generali i
admirali i naterali bi čoveka-amfibiju da topi ratne brodove. Ne, nisam
mogao da Ihtiandra, ni ,,ihtiandre“, načinim opštim dobrom u zemlji
gde borba i gramzivost najveće pronalaske pretvaraju u zlo,
povećavajući sumu ljudskih nesreća. Mislio sam o . . . Salvador
odjednom zaćuta i, naglo promenivši ton, nastavi:
- Uostalom, neću da govorim o tome. Inače će me proglasiti za
ludaka! I Salvador sa smeškom pogleda u stručnjaka. Ne, odričem se
časti da budem ludak, pa makar i genijalan. Ja nisam ni ludak, ni
manijak. Zar nisam ostvario ono što sam hteo? Sva moja dela videli
ste sopstvenim očima. Ako nalazite da su moji postupci nezakoniti,
sudite me svom strogošću zakona. Ja ne tražim milost.
 XXX
U TAMNICI

Stručnjaci koji su pregledali Ihtiandra morali su da obrate pažnju ne

samo na telesne osobine, već i na stanje njegovih duhovnih
sposobnosti.
- Koja je sada godina? Koji mesec? Datum? Dan u nedelji?
postavljali su stručnjaci Ihtiandru najobičnija pitanja u ovakvim
slučajevima.
I na sva ova pitanja Ihtiandar je odgovarao:
- Ne znam.
Bilo mu je teško da odgovori na najobičnija pitanja. Ali ga ipak
nisu mogli proglasiti za nenormalnog. Mnogo štošta nije znao,
zahvaljujući posebnim uslovima svoga života i vaspitanja. On je uvek
ostajao veliko dete. I stručnjaci su doneli zaključak: „Ihtiandar nije
potpuno uračunljiv.“ To ga je oslobađalo krivične odgovornosti. Sud
je obustavio postupak po Ihtiandrovoj krivici i odredio mu
starateljstvo. Dva čoveka izrazila su želju da budu Ihtiandrovi
staratelji: Zurita i Baltazar.
Salvador je imao pravo tvrdeći da ga je Zurita potkazao iz osvete.
Ali Zurita se nije samo svetio Salvadoru za izgubljenog Ihtiandra. On
je imao naročiti cilj: hteo je da se ponovo dočepa Ihtiandra, i nastojao
je da postane njegov staratelj. Zurita nije žalio desetak skupocenih
zrna bisera da bi podmitio članove suda i starateljskog saveta. I sada
se Zurita približio cilju.
 Pozivajući se na svoje očinstvo, Baltazar je tražio da se njemu
ustupe starateljska prava. Ali mu to nije uspelo. I pored svih
nastojanja Lare, stručnjaci su izjavili da ne mogu ustanoviti
istovetnost Ihtiandra sa sinom Baltazara, rođenim pre dvadeset godina,
samo na osnovu iskaza jedinog svedoka, Kriste, koji je, pored toga,
bio brat Baltazaru i nije ulivao dovoljno poverenja.
Baltazar, kao oštećenik, kao otac kome su ukrali i unakazili sina,
bio je potreban sudu za vreme procesa. Ali nije išlo u račun sudu da
prizna Baltazaru pravo očinstva i da mu da Ihtiandra, bilo je
neophodno da se Ihtiandra potpuno otarase.
Krista, koji se preselio kod brata, počeo je da se zabrinjava za
njega. Baltazar je sedeo satima duboko zamišljen, zaboravljajući na
san i jelo, ili bi odjednom zapadao u snažno uzbuđenje i jurio po
radnji vičući: ,,Sine moj! Sine moj!“ U tim trenucima počeo bi da grdi
Špance najpogrdnim rečima, na svim mogućim jezicima.
Jednoga dana, posle ovakvog nastupa, Baltazar iznenada reče
Kristi:
- Znaš šta, brate, idem u zatvor. Daću čuvarima svoje najbolje
bisere, da bi mi dozvolili da se sastanem sa Ihtiandrom. Razgovaraću s
njim. On će me sam priznati za oca. Sin mora da prepozna svoga oca.
U njemu mora progovoriti moja krv.
Šta sve nije radio Krista da odvrati brata od toga, ali ništa nije
pomoglo. Baltazar je ostao uporan.
Baltazar je otišao u zatvor. Moleći stražare, plakao je, klečao pred
njihovim nogama, kukao, i, zasipajući biserom put od vrata do
unutrašnjosti zatvora, najzad dopro do Ihtiandrove ćelije.
U ovoj maloj ćeliji, slabo osvetljenoj kroz uzani prozor sa
rešetkom, bilo je zagušljivo i smrdljivo: čuvari zatvora vrlo su retko
menjali vodu u kadi i nisu se trudili da sklone sa patosa gnjilu ribu
kojom su hranili neobičnog zatvorenika.
Pored zida, prema prozoru, stajala je gvozdena kada.
Baltazar je prišao kadi i pogledao u tamnu površinu vode, koja je u
sebi skrivala Ihtiandra.
- Ihtiandre! tiho uzviknu Baltazar. Ihtiandre . . . ponovi još jednom.
Površina vode malo se zatalasala, ali mladić se nije pojavio.
Baltazar je malo pričekao, a zatim pružio drhtavu ruku i spustio je u
toplu vodu. Ruka se dotakla ramena.
Iz kade se odjednom pojavila mokra Ihtiandrova glava. On se
pridiže do grudi i upita:
- Ko je to? Šta hoćete?
Baltazar se spusti na kolena i, pruživši ruke, brzo progovori:
- Ihtiandre! Došao ti je tvoj otac. Tvoj pravi otac. Salvador ti nije
otac. Salvador je zao čovek. On te je unakazio . . . Ihtiandre! Ta,
pogledaj me dobro. Zar ne prepoznaješ svoga oca?
Voda je lagano curila sa guste mladićeve kose na bledo lice i kapala
sa brade. Tužan, malo začuđen, gledao je starog Indijanca.
- Ja vas ne poznajem, odgovori tiho mladić.
- Ihtiandre! povika Baltazar. Pa pogledaj me dobro!
I stari Indijanac odjednom zagrli mladićevu glavu, privuče je sebi i
uze da je pokriva poljupcima, lijući tople suze.
Ihtiandar, braneći se od ove iznenadne nežnosti, zapljuska u kadi
prelivajući vodu preko ivice na kameni pod.
 Odjednom nečija ruka snažno zgrabi Baltzara za okovratnik, podiže
ga u vazduh i odbaci u ugao. Baltazar se skljoka na pod, udarivši
bolno glavom o zid.

Otvorivši oči, Baltazar ugleda pred sobom Zuritu. Stegnuvši čvrsto

pesnicu desne ruke, Zurita je držao u levoj ruci neku hartijicu i
pobedonosno mahao njome u vazduhu.
- Gledaj! Naredba o mome naimenovanju za Ihtiandrovog
staratelja. Moraćeš da potražiš bogatog sina na drugom mestu. A
ovoga mladića ja sutra zorom vodim sebi. Razumeš li?
 Baltazar je ležeći na podu, potmulo i preteći zarežao.
Ali sledećega trenutka on skoči na noge i sa divljim krikom jurnu
na svoga neprijatelja, oborivši ga na zemlju.
Indijanac istrže iz Zuritinih ruku hartijicu, strpa je sebi u usta i
produži da mlati Španca.
Otpočela je žestoka borba.
Čuvar zatvora, koji je stajao pored vrata sa ključevima u rukama,
smatrao je da mu je dužnost da sačuva najpotpuniju neturalnost. On
beše primio dobre napojnice od obojice boraca i nije hteo da im smeta.
I tek kad je Zurita počeo da davi starca, čuvar se uznemiri.
- Nemojte da ga zadavite!
Ali besni Zurita nije obraćao pažnju na stražarevu opomenu, i
Baltazar bi se rđavo proveo da se u ćeliji nije pojavilo novo lice.
- Vrlo dobro! Gospodin staratelj se vežba u vršenju svojih
starateljskih prava! ču se Salvadorov ironičan glas.
- A šta vi gledate? Ili ne znate svoju dužnost! podviknu Salvador
čuvarima takvim tonom, kao da je on bio upravnik zatvora.
Uzvik Salvadora odmah je delovao. Stražari jurnuše da razdvoje
borce.
Buka je privukla i druge čuvare, i uskoro su Zurita i Baltazar bili
razdvojeni. Zurita je mogao sebe smatrati pobednikom u borbi. Ali
pobeđeni Salvador bio je ipak jači od svojih protivnika. Čak i ovde, u
ovoj ćeliji, gde je bio zatvorenik, Salvador nije prestajao da upravlja
događajima i ljudima.
- Odvedite ove ubojice iz ćelije, naredi
Salvador čuvarima. Moram ostati sa Ihtiandrom nasamo.
 I čuvari ga poslušaše. Ne obzirući se na psovke i proteste, odveli su
Zuritu i Baltazara.
- Ustani Ihtiandre. Iziđi na sredinu ćelije, moram te pregledati.
Mladić posluša.
- Eto tako, nastavi Salvador, bliže svetlosti. Diši. Dublje. Još
jednom. Ne diši. Tako . . .
Salvador je kuckao Ihtiandra po grudima i pažljivo osluškivao
isprekidano mladićevo disanje.
- Gušiš li se?
- Da, oče, odgovori Ihtiandar.
- Sam si kriv, odgovori Salvador. Nisi smeo da provodiš tako dugo
vreme na vazduhu. Znao si to.
Ihtiandar spusti glavu i zamisli se. Zatim, podigavši odjednom
glavu i pogledavši Salvadora pravo u oči, upita:
- Oče, ali zašto nisam smeo? Zašto drugi mogu a ja ne?
Salvadoru je bilo mnogo teže da izdrži ovaj pogled pun prekora,
nego da odgovara u sudu. Ali Salvador ipak izdrža.
- Zato što raspolažeš onim čime ne raspolaže nijedan čovek:
sposobnošću da živiš pod vodom . . . Ako bi ti ponudili da biraš,
Ihtiandre, da budeš ovakav kao svi ostali i da živiš na zemlji, ili pak da
živiš samo pod vodom, šta bi izabrao?
- Ne znam . . . odgovori mladić posle kratkog razmišljanja. Bio mu
je podjednako drag i podvodni svet i Gutijerina zemlja. Ali Gutijere je
sada bila za njega izgubljena . . .
- Sada bih pretpostavio okean svemu drugom reče mladić.
 - Ti si već ranije napravio izbor, Ihtiandre, time što si svojom
neposlušnošću poremetio ravnotežu svoga organizma. Sada ćeš moći
da živiš samo pod vodom.
- Ali ne u ovoj prljavoj i strašnoj vodi, oče! Ovde ću umreti! Hoću
širinu okeana!
Salvador zadrža uzdah.
- Učiniću sve da bih te što pre oslobodio ovog zatvora, Ihtiandre.
Drži se!
I hrabreći ga, Salvador potapka mladića po ramenu i ode u svoju
ćeliju.
Spustivši se na klupicu pored uzanog stola, Salvador se duboko
zamisli.
Kao i svaki hirurg i on je znao za neuspehe. Dosta je čovečjih
života stradalo pod njegovim nožem, zbog njegovih sopstvenih
grešaka, pre nego što je dostigao savršenstvo. Ali nikada nije
razmišljao nad ovim žrtvama. Poginule su desetine, spasene su hiljade.
Ova računica njega je potpuno zadovoljavala.
Ali za Ihtiandrovu sudbinu smatrao je samo sebe odgovornim.
Ihtiandar je bio njegov ponos. On je voleo mladića kao svoje najbolje
delo. Sem toga, vezao se za Ihtiandra i zavoleo ga kao vlastitog sina. I
sada je Ihtiandrova bolest i njegova dalja sudbina zabrinjavala i
uznemiravala Salvadora.
Neko je tiho pokucao na vrata ćelije.
- Napred! reče Salvador.
- Nadam se da vas ne uznemiravam gospodine profesore? tiho upita
nadzornik tamnice.
- Ni najmanje, odvrati Salvador, dižući se. Kako se osećaju vaša
žena i dete?
 - Hvala lepo, odlično. Poslao sam ih u tazbinu, daleko odavde, u
Ande . . .
- Da, planinska klima veoma će im koristiti, primeti Salvador.
Nadzornik se nije udaljavao. Osvrćući se prema vratima, on priđe
Salvadoru i tiho mu se obrati:
- Gospodine profesore, zbog spasenja moje žene ja vam dugujem
svoj život. Ja je volim kao. . .
- Nemojte mi zahvaljivati. To je bila moja dužnost.
- Ne mogu da vam ostanem dužan, odgovori nadzornik. I ne samo
to. Ja sam prost čovek, ali ipak čitam novine i znam šta znači profesor
Salvador. Ne mogu dopustiti da takvog čoveka drže u zatvoru, zajedno
sa skitnicama i razbojnicima.
- Moji učeni prijatelji, smešeći se Salvador, izgleda da su postigli
da me smeste u sanatorijum kao ludaka.
- Tamnički sanatorijum . . . isto je što i tamnica, odvrati nadzornik,
čak i gore, umesto razbojnika, okružavaće vas ludaci. Salvador među
ludacima! Ne, ne, to ne sme biti.
Zatim, spustivši glas do šapata, nadzornik nastavi:
- O svemu sam promislio. Nisam ja tek onako poslao svoju
porodicu u planinu. Pripremiću vam bekstvo i sakriću se i sam.
Nevolja me je naterala ovamo, ali ja mrzim ovaj posao. Mene neće
naći, a vi. . . vi ćete otputovati iz ove proklete zemlje. I još sam nešto
hteo da vam kažem, nastavi on posle malog dvoumljenja. Ja izdajem
službenu tajnu . . .
- Možete da je ne izdate, prekinu ga Salvador.
- Da, ali . . . ja sam ne mogu . . . Pre svega, ne mogu da ispunim
onu strašnu naredbu koju sam dobio. Savest bi me mučila celog
života. A ako izdam tu tajnu, savest me neće mučiti. Vi ste tako
mnogo uradili za mene, a oni . . . Ništa me ne obavezuje prema mojim
pretpostavljenima, koji me, sem toga, guraju u zločin.
- Čak i to? kratko upita Salvador.
- Da. Doznao sam da Ihtiandra neće dati ni Baltazaru, ni staratelju
Zuriti, iako Zurita ima već napismeno o tome. Ali ni Zurita, bez obzira
na bogate poklone, neće ga dobiti, zato što su. . . rešili da ubiju
Ihtiandra.
Salvador se lako trgnu.
- A, tako! Nastavite, molim!
- Da, da ubiju Ihtiandra. . . to naročito traži don Huan, iako on
nijednom nije izustio reč „ubiti“. Dali su mi otrov, čini mi se
cijankalij. Noćas moram da saspem otrov u vodu u Ihtiandrovu kadu.
Tamnički lekar je potkupljen. On će utvrditi da je Ihtiandra ubila
operacija koju ste vi izveli, kojom je bio pretvoren u amfibiju. Ako ne
izvršim ovu naredbu, postupiće sa mnom strogo. A ja imam porodicu .
. . Posle će i mene pogubiti, da niko ne sazna istinu. Ja sam sav u
njihovim rukama. U prošlosti sam imao jedan zločin . . . mali, skoro
slučajan . . . Svejedno, rešio sam da bežim i sve sam već pripremio.
Ali ne mogu i neću da ubijem Ihtiandra. Spasti, međutim, obojicu -
vas i Ihtiandra - za tako kratko vreme, skoro je nemogućno. Ali mogu
jednog spasti. O svemu sam razmišljao. Meni je veoma žao Ihtiandra,
ali vaš život je potrebniji. Vi možete svojom veštinom stvoriti drugog
Ihtiandra, ali niko na svetu ne može stvoriti drugog Salvadora.
Salvador priđe nadzorniku, čvrsto mu stegnu ruku i reče:
- Hvala vam lepo, ali ne mogu primiti ovu žrtvu za sebe. Mogu vas
uhvatiti i osuditi vas.
- Nikakve žrtve! O svemu sam razmislio.
 - Stanite. Ne mogu primiti za sebe ovu žrtvu, ali ako spasete
Ihtiandra, učinićete mi mnogo više nego kada biste mene oslobodili.
Ja sam zdrav, moćan, i uvek ću naći prijatelje koji će mi pomoći da se
dočepam slobode. A Ihtiandra treba odmah osloboditi.
- Smatram to vašom naredbom, odgovori nadzornik.
Kad je nadzornik izišao, Salvador se iasmeši i progovori:
- Tako je najbolje. Neka jabuka razdora nikom ne pripadne.
Salvador se prošega po sobi i tiho prošapta:
- Jadni dečko.
Zatim je prišao stolu, nešto napisao i, kucnuvši na vrata, rekao:
- Pozovite mi nadzornika tamnice.
Kad se nadzornik pojavio, Salvador ga zamoli:
- Još jedna molba. Da li možete da mi udesite sastanak sa
Ihtiandrom . . . poslednji sastanak?
- Ništa lakše. Nema nikoga od mojih pretpostavljenih, i cela
tamnica stoji nam na raspolaganju.
- Odlično. Da, još jedna molba.
- Samo izvolite.
- Samim tim što ćete osloboditi Ihtiandra, vi ćete mi učiniti veliku
stvar.
- Ali i vi ste meni, gospodine profesore, učinili veliku uslugu.
- Pretpostavimo da smo se sad tako obračunali, prekinu ga
Salvador. Ali ja mogu i hoću da pomognem vašu porodicu. Evo vam
jednog pisma. Ovde stoji samo adresa i jedno slovo: ,,8“ . . . Salvador.
Obratite se na ovu adresu. To je siguran čovek. Ako vam bude trebalo
da se privremeno sakrijete, ili ako vam bude trebalo novaca . . .
 - Ali . . .
- Nikakvih ,,ali“. Vodite me brže Ihtiandru.
Ihtiandar se vrlo začudio kad se u njegovoj ćeliji pojavio Salvador.
Nikad ga nije video tako tužnog i razneženog.
- Ihtiandre sine moj, poče Salvador. Moram se rastati s tobom pre
nego što sam i mislio a možda na duže vreme. Mnogo me brine tvoja
sudbina. Tebi preti hiljadu opasnosti . . . Ako bi ostao ovde, ti bi
poginuo, ili, u najboljem slučaju, postao bi rob Zurite ili njemu
sličnom razbojniku.
- A ti, oče?
- Sud će me jamačno osuditi i strpati u tamnicu, gde ću morati da
odležim sigurno godinu dve, a možda i više. Za sve vreme, dok ja
budem u tamnici ti treba da budeš na sigurnom mestu i što je moguće
dalje odavde. Takvo mesto postoji. Ali ono je vrlo, vrlo daleko, čak s
druge strane Južne Amerike, zapadno od nje, u Velikom okeanu, na
jednom od ostrva Tuamotu, ili kako ih inače zovu, Niskih ostrva. Neće
ti biti lako da tamo stigneš, ali sve opasnosti puta ne mogu se ni
uporediti sa onima kojima bi se izlagao ovde, kod kuće, u zalivu La
Plate. Ipak je lakše da stigneš i nađeš ta ostrva, nego da ovde izbegneš
klopke koje će ti postavljati neprijatelji.
Koji put da ti preporučim? Možeš se tamo uputiti idući na zapad,
obilazeći Južnu Ameriku sa severa ili s juga. Oba ova puta imaju svoje
prednosti i nedostatke. Severni put je nešto duži. Sem toga, kad bi
izabrao taj put, morao bi da plivaš iz Atlantskog u Tihi okean preko
Panamskog kanala, a to je opasno. Mogu te uhvatiti, naročito na
ustavama, ili, pak, pri najmanjoj tvojoj neopreznosti, može te zdrobiti
neki brod. Kanal nije mnogo širok, niti mnogo dubok. Najveća je
širina devedesetak, a dubina gotovo dvadeset metara. Najnoviji
prekookeanski parobrodi, koji duboko gaze, mogu skoro da dotaknu
dno kanala.
 Ali, zato bi sve vreme plivao u plitkim vodama. Sem toga, od
Panamskog kanala ka zapadu idu tri velika okeanska puta: dva ka
Novom Zelandu, a jedan ka ostrvima Fidži, i dalje. Kad bi izabrao
srednji put i pratio parobrode, a možda čak i kad bi se prihvatio za
njih, tako bi skoro stigao do određenog mesta. U najmanju ruku, oba
puta ka Novom Zelandu obuhvataju zonu arhipelaga Tuamotu. Morao
bi samo malo skrenuti ka severu.
Put oko južnog kraja Amerike svakako je bliži, ali zato bi tamo
plivao u hladnim južnim vodama, skoro na granici plovećeg leda,
naročito kad obiđeš Rt horn na Ognjenoj zemlji . . . najjužniju tačku
Južne Amerike. Magelanov moreuz je vrlo buran. Tebi on, razume se,
nije onako opasan kao za brodove i parobrode, ali je ipak opasan. On
je za jedrenjake bio pravo groblje. Na istoku je dosta širok, na zapadu
uzan i načičkan podvodnim stenjem i ostrvcima. Najjači zapadni
vetrovi teraju vodu na istok, to jest tebi ususret. U tim vrtlozima čak
se i ti možeš razbiti pod vodom.
Zato ti preporučujem da radije zaobiđeš Rt horn, nego da plivaš
preko Magelanovog moreuza. Voda okeana postepeno postaje hladnija
i ja se nadam da ćeš se i ti postepeno navikavati i ostati zdrav. Za
hranu ne treba da brineš. Ona ti je uvek pri ruci, kao i voda. Već si od
detinjstva navikao da piješ morsku vodu, bez ikakve štete po svoje
zdravlje.
Biće ti malo teže da nađeš put od Rta horn ka ostrvima Tuamotu,
nego od Panamskog kanala. Od Rta horn na sever nema širokih
okeanskih puteva sa velikim parobrodskim prometom. Označiću ti
tačnu širinu i dužinu tog mesta; ti ćeš ih odrediti pomoću specijalnih
instrumenata, koji su za te napravljeni po mojoj porudžbini. Ti će te
instrumenti, razume se, unekoliko opteretiti i sputati ti slobodu
kretanja . . .
- Povešću, sobom i Lidinga. On će poneti na sebi teret. Ta zar se
mogu rastati sa Lidingom? On se sigurno i ovako zabrinuo za mene.
 - Ne znam ko je za koga više, opet se nasmeši Salvador. Dakle,
Liding. Odlično. Do ostrva Tuamotu ćeš stići. Tada će ti ostati samo
da nađeš usamljeno koralno ostrvo. Evo ti oznaka: Na njemu se diže
jarbol. A na jarbolu kao vetrokaz . . . velika riba. Nije teško zapamtiti.
Možda ćeš u traženju ovog ostrva provesti mesec i dva, i tri. . . ne
menja stvar: voda je tamo topla, a ostriga ima dovoljno.
Salvador je bio naučio Ihtiandra da strpljivo sluša bez prekidanja,
ali kad je stigao na ovo mesto svoga objašnjenja, Ihtiandar nije mogao
da se uzdrži.
- Šta ću, kad nađem to ostrvo sa ribom kao vetrokazom?
- Tamo ćeš naći prijatelje. Verne prijatelje i njihovo staranje i
nežnosti, odgovori Salvador. Tamo živi moj stari drug. . . naučnik
Arman Vilboa, Francuz slavni okeanograf. Upoznao sam se i
sprijateljio s njim kad sam bio u Evropi, pre mnogo godina. Arman
Vilboa je vrlo zanimljiv čovek, ali nemam sada vremena da ti pričam
o njemu. Nadam se da ćeš i sam saznati o događajima koji su ga
doveli na ovo usamljeno koralno ostrvo u Tihom okeanu. Ali, on nije
tamo sam. S njim je i njegova žena, ljupka i dobra žena, sin i ćerka
koja se rodila već na ostrvu, i sad bi, po prilici, trebalo da ima
sedamnaest godina, a sin oko dvadeset i pet.
Oni te poznaju iz mojih pisama i verujem da će te primiti u svoju
porodicu, kao svog rođenog. . . Naravno, moraćeš da veći deo
vremena provodiš u vodi. Ali ćeš radi prijateljskih sastanaka i
razgovora moći da izlaziš po nekoliko sati dnevno na obalu. Vrlo je
moguće da će se tvoje zdravlje toliko popraviti, da ćeš moći, kao i
ranije, da ostaješ na vazduhu isto tako dugo kao i u vodi.
Arman Vilboa biće ti drugi otac. A ti ćeš mu biti nezamenljivi
pomoćnik u njegovim naučnim radovima iz okeanografije. Već i ono
što sada znaš o okeanu i njegovom svetu, bilo bi dosta za deset
profesora.
 Salvador se nasmeši:
- Čudni su naši stručnjaci. Pitali su te na suđenju po obrascu: koji je
danas dan, mesec, datum, i ti nisi mogao da im odgovoriš samo zato
jer za sve to nisi uopšte zainteresovan. Ali da su te pitali, recimo, o
podvodnim strujama, o temperaturi voda, slanosti vode u Laplatskom
zalivu i njegovoj okolini . . . iz tvojih odgovora moglo bi se sastaviti
čitavo naučno delo. Koliko ćeš, pak, više moći saznati - i posle
objaviti svoje zanje ljudima - ako tvojim podvodnim izletima bude
rukovodio stručnjak i sjajni naučnik Arman Vilboa! Vas dvojica ćete,
u to sam uveren, dati takve radove iz okeanografije da će oni značiti
epohu u razvitku ove nauke i razglasiti se po celom svetu. I tvoje ime
će stajati odmah do Imena Armana Vilboa . . . znam ja njega, on će to
sigurno zahtevati. I tako ćeš služiti nauci, a preko nje i čitavom
čovečanstvu. A ako ostaneš ovde, nateraće te da služiš niskim
interesima prostih i gramzljivih ljudi. Uveren sam da ćeš u čistim i
providnim vodama atola13 i u porodici Armana Vilboa naći tiho
pristanište i biti srećan.
Još jedan savet. Čim se nađeš u okeanu, a to može biti još noćas,
otplivaj odmah kući kroz podvodni tunel. (Kod kuće je sada samo
verni Džim.) Uzmi tamo navigacione instrumente, nož i ostalo, nađi
Lidinga i pođi na put pre nego što sunce izroni iz okeana.
Zbogom, Ihtiandre! Ne, doviđenja!
Salvador prvi put u životu čvrsto zagrli i poljubi Ihtiandra. Zatim se
nasmeši, potapka mladića po ramenu i reče:
- Takav junak nigde neće propasti! I brzo iziđe iz sobe.

------------------------------------------------------------------------------------------------

13. Atol - koralno ostrvo prstenastog oblika. (Prim. prev.)

 XXXI
BEKSTVO

Olsen se tek bio vratio iz fabrike dugmadi i seo za ručak. Neko je

zakucao na vrata.
- Ko je to? viknu Olsen, nezadovoljan što mu smetaju.
Vrata se otvoriše i u sobu uđe Gutijere.
- Gutijere! Ti? Odakle? uskliknu Olsen iznenađen i radosno, dižući
se sa stolice.
Zdravo, Olsene! reče Gutijere. Produži sa ručkom.
I naslonivši se na vrata, Gutijere izjavi:
- Ne mogu više da živim s mužem i njegovom majkom. Zurita . . .
usudio se da me udari. I ja sam otišla od njega. Zauvek sam otišla,
Olsene.
Ova novost naterala je Olsena da prekine ručak.
- Evo ti iznenađenja! uzviknu on. Sedi! Jedva se držiš na nogama.
A kako to? Pa ti si sama govorila: ,,Ono što je Bog sastavio, čovek ne
sme da razdvaja?“ Briši! Tim bolje! Voema se radujem. Jesi li se
vratila ocu?
- Otac ništa ne zna o ovome. Zurita bi me našao kod oca i vratio
natrag. Nastanila sam se privremeno kod drugarice.
- I . . . šta ćeš raditi dalje?
 - Stupiću u fabriku. Zato sam i došla, Olsene, da mi pomogneš da
dobijem posao u fabrici . . . svejedno kakav.
Olsen brižno klimnu glavom.
- Sada je to vrlo teško. Razume se, ipak ću pokušati.
I posle kratkog razmišljanja, Olsen upita:
- A kako će tvoj muž gledati na to?
- Neću ništa da znam o njemu.
- Ali muž će hteti da sazna gde mu je žena, smešeći se reče Olsen.
Nemoj zaboraviti da si u Argentini. Zurita će te pronaći, a onda . . . i
sama znaš da te neće pustiti na miru. Zakon i javno mnjenje su na
njegovoj strani.
Gutijere se za trenutak zamisli, a potom odlučno reče:
- E, pa šta! Kad je tako, otići ću u Kanadu, na Aljasku . . .
- Grenland, Severni Pol, i već malo ozbiljnije Olsen nastavi: O
tome ćemo već promisliti. Ovde svakako ne smeš ostati. I sam se već
odavno spremam da se izgubim odavde. Ni sam ne znam zašto sam
došao u Južnu ameriku. Šteta što nismo onomad mogli da pobegnemo
odavde. Ali Zurita je stigao da te otme, a naše karte i naši novci su
propali. Sada sigurno nemaš novaca za brod za Evropu, kao ni ja. Ali i
ne moramo da putujemo pravo u Evropu. Ako mi . . . govorim „mi“,
zato što te neću napuštati sve dotle dok ne budeš na potpuno sigurnom
mestu . . . ako stignemo bar do susednog Paragvaja, a još bolje do
Brazila, tamo te Zurita neće lako naći, a mi ćemo imati vremena da se
spremimo za put u Sjedinjene Američke Države ili pak u Evropu . . .
Znaš li da je doktor Salvador u tamnici zajedno sa Ihtiandrom?
- Ihtiandar? Zar su ga našli? A zašto je on u tamnici? Da li bih
mogla da ga vidim? zasula je Gutijere pitanjima Olsena.
 - Da, Ihtiandar je u tamnici, i ponovo može postati Zuritin rob.
Glupi proces i glupe optužbe protiv Salvadora i Ihtiandra!
- Pa to je strašno! Da li bismo ga mogli spasiti?
- Ja sam sve vreme nastojao da to izvedem, ali bez uspeha. Ali sada
nam je sam nadzornik tamnice postao neočekivani saveznik. Noćas
moramo osloboditi Ihtiandra. Tek sada sam primio dva kratka
pisamca: jedno od Salvadora, a drugo od nadzornika tamnice.
- Htela bih da vidim Ihtiandra! reče Gutijere. Mogu li i ja da pođem
s tobom?
Olsen se zamisli.
- Mislim da ne, odgovori on. Bolje da ne vidiš Ihtiandra.
- Ali zašto?
- Zato što je Ihtiandar bolestan. Bolestan je kao čovek, ali zdrav kao
riba.
- Ne razumem.
- Ihtiandar više ne sme da diše plućima. A šta bi bilo ako bi te
ponovo ugledao? Njemu bi to vrlo teško palo, a sigurno i tebi.
Ihtiandar će hteti da te viđa, a život na vazduhu za njega je sigurna
smrt.
Gutijere spusti glavu.
- Da, mislim da imaš pravo . . . reče ona.
- Između njega i svih ostalih ljudi legla je nesavladiva prepreka. .
.okean, Ihtiandru je suđeno. Od danas voda postaje njegova rođena i
jedina stihija.
- Ali kako će živeti tamo? Sam u beskrajnom okeanu čovek . . .
među ribama i morskim čudovištima?
 - On je bio srećan u svom podvodnom svetu, dok. . .
Gutijere pocrveni.
- Sada, razume se, neće biti onako srećan kao nekad.
- Dosta, Olsene, tužno reče Gutijere.
- Ali, vreme će sve izlečiti. Možda će čak i povratiti svoj izgubljeni
mir. Tako će i živeti među ribama i morskim čuvodištima. I ako ga
neka ajkula ne pojede pre vremena, doživeće do starosti i sede kose . .
. A smrt? Smrt je svuda jednaka.
Sumrak se brzo zgušnjavao i u sobi je bilo skoro tamno.
- Ali meni je već vreme, reče Olsen ustajući. Ustade i Gutijere.
- A mogu li bar izdaleka da ga vidim? upita Gutijere.
- Dabome, ako ničim ne odaš svoje prisustvo.
- Da, to ti obećavam.
Bio je skoro mrak, kad se Olsen u odelu vodonoše uvezao u
dvorište tamnice sa strane Koropel Dias.14
Stražar ga oslovi:
- Kuda ćeš?
- Vozim morsku vodu „Đavolu“, odgovori Olsen, kako ga je naučio
nadzornik.
Svi stražari su znali da se u tamnici nalazi neobični hapšenik -
„Morski đavo“, koji sedi u kadi punoj morske vode, jer slatku vodu
nije mogao da podnese. Ovu morsku vodu menjali su s vremena na
vreme, dovozeći je u velikom buretu na taljigama.
Olsen se privezao do tamničke zgrade, zaobišao ugao gde je bila
kujna i gde su se nalazila vrata za ulaz služebnika. Nadzornik je već
sve bio pripremio. Stražare, koji su obično stajali u hodniku i kraj
ulaza, razaslao je pod raznim izgovorima. Ihtiandar je u pratnji
nadzornika slobodno izišao iz tamnice.
- Hajde, skači brzo u bure! reče nadzornik.
Ihtiandar nije čekao da mu to dvaput kaže.
- Teraj!
Olsen pucnu bičem, izveze se iz dvorišta i polako se uputi niz
Aveniju Da Alvar, pored stanice Ritero i teretne stanice.
Nedaleko iz njega promicala je senka neke žene.
Bila je već tamna noć kada se Olsen izvezao iz grada. Put je išao
obalom mora. Vetar je postajao sve jači. Talasi su plavili žalo i hučno
se razbijali o kamenje. Olsen se osvrnu na sve strane. Na putu nikoga.
Tek su u daljini blistali farovi brzog automobila. „Neka prođe“.
Trubeći i zaslepljujući svojom svetlošću, automobil je brzo projurio
ka gradu i iščezao u daljini.
- Vreme je!
Olsen se osvrnu i dade Gutijeri znak da se sakrije za kamenje.
Zatim kucnu u bure i viknu:
- Stigli smo! Izlazi!
Iz bureta se pomoli glava.
Ihtiandar se osvrnu, brzo se izvuče iz bureta i skoči na zemlju.
- Hvala ti, Olsene! reče mladić, stežući svojom mokrom rukom
džinovsku pesnicu.
Ihtiandar je brzo disao, kao da ima nastup astme.
- Nema na čemu! Zbogom! Budi oprezan. Nemoj se približavati
obali. Čuvaj se ljudi, da opet ne bi došao u nepriliku.
 Čak ni Olsen nije znako kakve je sve naredbe Ihtindar dobio od
Salvadora.
- Da, da, gušeći se reče Ihtiandar. Otploviću, daleko, daleko, ka
mirnim koraliim ostrvima kuda ne dolazi nijedan brod. Hvala ti,
Olsene! I mladić potrča ka moru.
 Kad je već bio pred samim talasima, mladić se odjednom okrenu i
viknu:
- Olsene, Olsene! Ako ikada vidiš Gutijere, isporuči joj moj
pozdrav i reci joj da ću je uvek pamtiti.
Mladić skoči u more i viknu:
- Zbogom, Gutijere! I zaroni u vodu.
- Zbogom, Ihtiandre . . . tiho odgovori Gutijere, koja je stajala
skrivena za kamenjem.
Vetar se sve više nadimao i skoro obarao ljude s nogu. More je
besnelo, pesak je škripao, kamenje je groktalo.
Neko je čvrsto stisnuo Gutijerinu ruku.
- Hajdemo, Gutijere! nežno naredi Olsen.
On izvede Gutijeru na put.
Gutijere još jednom pogleda na more i, oslonjena na Olsenovu
ruku, pođe u grad.
Prošlo je nekoliko godina. Salvador je izdržao kaznu, vratio se kući
i opet se latio naučnog rada.
Sada se spremao na neko daleko putovanje.
Krista još uvek radi kod njega.
Zurita je nabavio novu barku i lovi biser u Kalifornijskom zalivu.
Iako nije postao najbogatiji čovek u Americi, ipak se ne može požaliti
na svoju sudbinu. Vrhovi njegovih brkova pokazuje, kao skazaljka
barometra, visok pritisak.
Gutijere se razvela od muža i udala se za Olsena. Oni su se odselili
u Njujork i rade u fabrici konzervi.
 Na obali Laplatskog zaliva niko se ne seća „Morskog đavola“.
Samo ponekad, u zagušljive noći, kada bi stari ribari čuli u noćnoj
tišini neobičan glas, govorili bi mlađima:
- Evo, ovako je „Morski đavo“ trubio u školjku, i počeli bi da
pričaju o njemu bajke.
Samo jedan čovek u Buenos Airesu ne može da zaboravi Ihtiandra.
Sva dečurlija grada dobro poznaje starog poluludog prosjaka
Indijanca.
- Evo ide otac „Morskog đavola“.
Ali Indijanac ne obraća nikavu pažnju na dečurliju.
Kad bi sreo Španca, starac bi se okrenuo, pljunuo za njim i
progunđao neku psovku.
Ali policija ne dira starog Baltazara. Njegovo ludilo je mirno i ono
nikome ne čini štete.
Tek kad bi se na moru podigla bura, stari Indijanac neobično bi se
uznemirio. Žurio bi na obalu mora i, izlažući se opasnosti da ga talasi
odnesu, stao bi na kamen na obali i vikao, vikao dane i noći, sve dok
se bura ne bi stišala:
- Ihtiandre! Ihtiandre! Sine moj! . . .
Ali more je čuvalo svoju tajnu.

----------------------------------------------------------------------------------------------

14. Koronel Dias - jedna od ulica u koju gleda tamnica.(Prim. prev.)