Li Bardugo

Opsada i Oluja
GRIŠA TRILOGIJA
DRUGI DEO

S engleskog prevela
Jelena Katić Ţivanović

Naslov originala
Siege and Storm by Leigh Bardugo

Beograd, 2017.
Mojoj majci,
koja je verovala čak i kad ja nisam.
 GRIŠE:
Vojnici Druge Armije
Majstori Male nauke

KORPORALKE
(Red Živih i Mrtvih)
Srceparatelji
Iscelitelji

ETERALKE
(Red Prizivača)
Olujnici
Paklenici
Plimotvorci

MATERIJALKE
(Red tvaralaca)
Ĉvrstaši
Alhemi
 Nekada
Dečak i devojčica su nekada davno sanjali o brodovima, mnogo pre nego što su
prvi put uopšte i videli Iskonsko more. Bila su to plovila iz priča, čarobni brodovi
s jarbolima izdeljanim od slatke kedrovine i jedrima koja su device izatkale od
čistog zlatnog konca. Posadu su im činili beli miševi koji su pevali pesme i
ruţičastim repičima ribali palube.
Verrhader nije bio čaroban brod. Ne, bio je to kerčanski trgovački brod, koji
je pucao po šavovima od prosa i melase u dupke punim skladištima. Vonjao je na
neoprana tela i sirov luk, za koji su mornari tvrdili da sprečava skorbut. Njegova
posada je pljuvala i psovala i kockala se za sledovanja ruma. Hleb koji su momak
i devojka dobili bio je prepun ţiţaka, a skučenu kabinu morali su da dele s još
dvoje putnika i buretom usoljenog bakalara.
Nije im smetalo. S vremenom su se navikli na zvuk zvona kojim se
objavljuje smena straţe, na krike galebova, nerazaznatljivo kerčansko brbljanje.
Brod je bio njihovo kraljevstvo, a more širok šanac koji drţi njihove neprijatelje
na odstojanju.
Momak se prilagodio ţivotu na brodu s istom lakoćom s kojom se
prilagođavao svemu drugome. Naučio je da vezuje čvorove i krpi jedra, a kad su
mu rane zacelile, radio je bara-bar s posadom. Odbacio je cipele, pa se pentrao po
snasti bosonog i neustrašiv. Mornari su se divili njegovoj sposobnosti da ugleda
delfine, jata raţa, barbuse jarkih pruga, da oseti na kom mestu će na površinu
izbiti kit nekoliko trenutaka pre nego što njegova široka hrapava leđa probiju
talase. Tvrdili su da bi se obogatili samo da imaju makar delić njegove sreće.
Devojka ih je činila nervoznim.
Trećeg dana od polaska kapetan ju je zamolio da ostaje u potpalublju što je
moguće više. Izgovorio se na sujeverje posade, rekao je kako veruju da ţena na
brodu priziva loše vetrove. Bila je to istina, mada bi mornari moţda rado primili
nasmejanu, srećnu devojku koja priča viceve ili pokušava da svira frulu.
Ova devojka je tiho i nepomično stajala uz ogradu, čvrsto stezala šal oko
vrata, mirna poput pramčane figure izdeljane od belog drveta. Ova devojka je
vrištala u snu i budila mornare koji su dremali na palubi.
I tako je devojka provodila dane opsedajući mračnu utrobu broda. Brojala je
bačve melase, proučavala kapetanove mape. Noću bi se uvukla u zaklon
momkovog naručja, pa bi stajali zajedno na palubi i razaznavali sazveţđa u
prostranom mnoštvu zvezda: Lovac, Učenjak, Tri budalasta sina, sjajni paoci
Kolovrata, Juţni dvor sa svojih šest krivih tornjeva.

7
 Zadrţavala bi ga tamo što duţe moţe, pričala bi priče, postavljala pitanja.
Zato što je znala da će sanjati kad zaspi. Ponekad bi sanjala slomljene peščane
čamce s crnim jedrima i palubama klizavim od krvi, ljude koji zapomaţu u tami.
Ali još su gori bili snovi o bledom princu koji je prislonio usne na njen vrat,
spustio šake na ogrlicu koja joj stoji uz grlo i prizvao njenu moć u jasnom blesku
sunčevog sjaja.
Kad je sanjala njega, budila bi se drhteći, dok je odjek njene moći i dalje
brujao njenim telom, dok je i dalje osećala toplotu te svetlosti na koţi.
Momak bi je stegao jače u zagrljaj, mrmljao bi tiho neke reči da je ponovo
uljuljka u san.
„To je samo košmar“, šaputao je. „Snovi će prestati.“
Nije razumeo. Snovi su sada bili jedino bezbedno mesto na kome je mogla
da koristi svoju moć, i ona je ţudela za njima.

Onog dana kad je Verrhader pristao, momak i devojka su zajedno stajali pored
ograde i posmatrali kako se primiče obala Novjeg Zema.
Uplovili su u luku kroz pravi voćnjak vremenskim prilikama načetih katarki
i podignutih jedara. Bilo je tu vitkih jedrilica i malih dţunki sa stenovitih obala
šuneske Hanovine, naoruţanih ratnih brodova i škuna zadovoljstva,
pretovarenih trgovačkih brodova i fjerdeških kitolovaca. Iznad ispupčene
zatvorske galije na putu za juţne kolonije vijorio se barjak s crvenim vrhom, kao
upozorenje da se na brodu nalaze ubice. Dok su plovili pored, devojka je mogla
da se zakune da je čula zveckanje lanaca.
Verrhader je pronašao svoje sidrište. Spušten je most. Radnici na dokovima i
članovi posade dovikivali su se i pozdravljali, razvezivali konopce, pripremali
teret.
Momak i devojka su pogledom prelazili preko pristaništa, traţeći u masi
nagoveštaj grimizne boje odora Srceparatelja ili plave Prizivača, odsjaj sunčevog
zraka na ravkijskim puškama.
Kucnuo je čas. Momak je uze za ruku. Dlan mu je bio grub i pun ţuljeva od
dugih dana rada na uţadima. Kad su im stopala dotakla daske keja, tlo kao da se
ugnulo i savilo pod njima.
Mornari su se smejali. „Vaarzvel, fentornen!“, dovikivali su.
Momak i devojka pođoše napred, prvim nesigurnim koracima u novom
svetu.
Molim te, bezglasno se molila devojka bilo kom Svecu koji moţda sluša, samo
da pronađemo sigurnost ovde. Da pronađemo dom.

8
 Prvo poglavlje
Već dve nedelje se nalazimo u Koftonu, a ja se i dalje gubim. Grad leţi u
unutrašnjosti, zapadno od obale Novjeg Zema, kilometrima udaljen od luke u
koju smo pristali. Uskoro ćemo krenuti još dalje, duboko u divljinu zemnikanske
granice. Moţda tada počnemo da se osećamo sigurno.
Proverila sam malu mapu koju sam sebi nacrtala i vratila se putem kojim
sam došla. Mal i ja smo se svakog dana sastajali posle posla da se zajedno
vratimo u pansion, ali večeras sam se potpuno pogubila kad sam skrenula sa
uobičajenog puta da nam kupim večeru. Pite s teletinom i raštikom smeštene u
mojoj torbici odisale su sasvim jedinstvenim mirisom. Prodavač je tvrdio da je u
pitanju zemnikanski specijalitet, ali sumnjala sam da je tako. Mada, nije bilo
bitno. U poslednje vreme mi je svako jelo imalo ukus pepela.
Mal i ja smo u Kofton došli u potrazi za poslom kojim bismo platili
putovanje na zapad. Kao središte trgovine jurdom, grad je bio okruţen poljima
malih narandţastih cvetova koje su ljudi ţvakali u ogromnim količinama. U
Ravkiji se taj stimulans smatrao luksuzom, ali neki mornari na Verrharderu
koristili su ga kako bi ostali budni za dugih sati na straţi. Ljudi iz Zema su rado
zavlačili osušeni cvet u prostor između usana i desni, a čak su ih i ţene nosile u
vezenim torbicama koje su im se klatile sa zglobova. Izlog svake radnje pored
koje sam prošla oglašavao je drugu vrstu jurde: Svetlolist, Hladovina, Obmana ili
Stamenost. Videla sam kako se jedna devojka, prelepo obučena u gomilu
podsuknji, naginje i pljuje sok boje rđe u mesinganu pljuvaonicu kakva stoji pred
vratima svake radnje. Samo što se nisam ispovraćala. To je jedan od
zemnikanskih običaja za koje sam mislila da se nikada na njih neću navići.
Sa olakšanjem sam odahnula kad sam skrenula u jednu od glavnih gradskih
ulica. Sada sam makar znala gde se nalazim. Kofton mi i dalje nije izgledao
sasvim stvarno. Bilo je nečega sirovog i nedovršenog u njemu. Ulice uglavnom
nisu bile popločane, i stalno sam imala utisak da bi se zgrade ravnih krovova i
krhkih drvenih zidova mogle svakog trena srušiti. A opet, sve su imale staklene
prozore. Ţene su nosile baršun i čipku. Štandovi u radnjama prelivali su se od
slatkiša, svakovrsnih ukrasa i kojekakvih tričarija, umesto od pušaka, noţeva i
limenih lonaca. Ovde su čak i prosjaci imali cipele. Tako izgleda zemlja koja nije
pod opsadom.
Prolazeći pored prodavnice dţina, krajičkom oka sam uhvatila blesak
grimiza. Korporalke. Ne časeći časa, povukla sam se u senkama ispunjen prostor

9
između dve zgrade, dok mi je srce lupalo kao ludo, a ruka mi već posezala ka
pištolju na boku.
Prvo bodeţ, podsetila sam se, i pustila da mi sečivo sklizne niz rukav. Pokušaj
da ne privlačiš paţnju. Pištolj koristi samo ako moraš. Moć samo u krajnjoj nuţdi. I
nikako mi nije bilo prvi put da poţalim za rukavicama tvaralačke izrade koje
sam morala da ostavim u Ravkiji. Bile su postavljene ogledalcima koja su mu
omogućavala da u borbi prsa u prsa lako oslepim protivnika – što je bila mnogo
bolja opcija nego da ga prepolovim Presekom. Međutim, ukoliko me Srceparatelji
Korporalke spaze, moţda ne budem imala izbora. Oni su bili Mračnjakovi
omiljeni vojnici, sposobni da mi zaustave srce ili zgnječe pluća bez ijednog
zadatog udarca.
Ĉekala sam, dlan mi se znojio oko drške bodeţa, a onda sam se napokon
usudila da virnem iza ćoška. Ugledala sam zapreţna kola natovarena s nekoliko
redova buradi. Vozar se zaustavio da popriča sa ţenom čija je ćerka nestrpljivo
poskakivala pored nje, igrala i vrtela se, dok joj se tamnocrvena suknja vijorila
naokolo.
Obična mala devojčica. Nigde na vidiku nije bilo Korporalki. Smuljala sam
se nazad niza zid zgrade i duboko udahnula, pokušavajući da se smirim.
Neće zauvek biti ovako, rekla sam sebi. Sto duţe budeš slobodna, to će biti
lakše.
Jednog dana ću se probuditi iz sna oslobođenog noćnih mora, proći ulicom
bez straha. Dotad ću drţati ovaj krhki bodeţ uz sebe i ţaliti za pouzdanom
teţinom Griša čelika na svom dlanu.
Ponovo sam se probila u ulicu punu uţurbanog sveta, drţeći se za šal oko
vrata, obavijajući ga još čvršće. To mi je prešlo u nervoznu naviku. Pod njim se
nalazila Morozovljeva ogrlica, najmoćniji poznati pojačivač moći, ali istovremeno
i jedini način da me neko prepozna. Bez nje sam bila tek još jedna štrokava,
neuhranjena ravkijska izbeglica.
Nisam znala šta ću da radim kad se vreme promeni. Kad dođe leto, neću
moći da se šetkam naokolo sa šalovima ili kaputima podignute kragne. Ali do
tada ćemo, nadala sam se, Mal i ja već biti daleko od prenaseljenih gradova i
neţeljenih pitanja. Bićemo sami prvi put otkako smo pobegli iz Ravkije. Na tu
pomisao sam se nervozno stresla.
Prešla sam ulicu, izbegavajući kola i konje, bez prestanka prelazeći
pogledom preko gomile, uverena da ću svakog časa ugledati četu Griša ili
oprichnika kako kreću ka meni. Ili će moţda to biti četa šuneskih plaćenika, ili
fjerdeških plaćenih ubica, moţda vojnici ravkijskog Kralja, ili čak sam Mračnjak.
Ogroman broj ljudi nas trenutno lovi. Lovi mene, ispravila sam se. Da nije mene,
Mal bi i dalje bio tragač u Prvoj Armiji, a ne dezerter koji spašava sopstvenu
glavu.

10
 U mislima mi je nezvana napupela uspomena: crna kosa, olovne oči,
Mračnjakovo lice ushićeno pobedničkim osećanjem prilikom oslobađanja moći
Preklopa. Pre nego što sam mu tu pobedu otela.
U Novjem Zemu nije bilo teško doći do vesti, ali nijedna od njih nije bila
dobra. Kolale su glasine da je Mračnjak nekako preţiveo bitku u Preklopu, da se
trenutno primirio i prikuplja snage ne bi li još jednom pokušao da preotme
ravkijski presto. Nisam ţelela da verujem u to, ali bila sam dovoljno pametna da
ga ne potcenjujem. Ostale vesti bile su jednako uznemirujuće: Preklop je počeo
da se preliva preko svojih obala, terajući izbeglice i istočno i zapadno; pojavio se
kult koji oboţava Sveca sposobnog da prizove sunce. Nisam ţelela da mislim o
tome. Mal i ja smo sada imali novi ţivot. Ostavili smo Ravkiju za sobom.
Ubrzala sam korak, i uskoro se našla na trgu gde smo se Mal i ja svake
večeri sastajali. Primetila sam ga kako stoji naslonjen na rub fontane i razgovara
sa zemnikanskim prijateljem kog je upoznao na poslu u skladištu. Nisam mogla
da mu se setim imena… Dţep, moţda? Dţef?
Opremljena s četiri ogromne slavine, fontana je više bila korisna nego što je
sluţila za ukras, jer su tu dolazile devojke i sluškinje da u njenom koritu peru
veš. Nijedna pralja nije obraćala mnogo paţnje na rublje, doduše. Sve su zijale u
Mala. Bilo je teško odupreti se tome. Kosa mu više nije bila onako vojnički kratko
ošišana, pa je počinjala da se kovrdţa na potiljku. Sitne kapljice koje su prskale iz
fontane ovlaţile su mu košulju, koja se pripijala uz koţu preplanulu od dugih
dana na pučini. Zabacio je glavu, smejući se nečemu što je njegov prijatelj rekao,
naizgled nesvestan prepredenih osmeha koje su mu upućivale okupljene ţene.
Verovatno se već toliko navikao na to da ih više uopšte i ne primećuje, pomislila
sam osorno.
Kad me je ugledao licem mu se razlio širok osmeh, pa mi je mahnuo. Pralje
se okrenuše da pogledaju, te se u neverici zgledaše međusobno. Znala sam šta
vide: ţgoljavu devojku bledih obraza i tanke smeđe kose bez sjaja, prstiju
narandţastih od pakovanja ;'wrde. Nikad nisam ni bila neka lepotica, ali nedelje
nekorišćenja moći uzimale su svoj danak. Nisam dobro ni spavala ni jela, a noćne
more su samo sve pogoršavale. Izrazi na svim ţenskim licima govorili su isto: šta
momak poput Mala traţi s devojkom poput mene?
Ispravila sam leđa i trudila se da ne obraćam paţnju na njih, a Mal me je
obgrlio rukom i privukao sebi. „Gde si dosad?“, upitao je. „Počeo sam da se
brinem.“
„Banda besnih medveda napravila mi je sačekušu“, promrmljala sam u
njegovo rame. „Ponovo si se izgubila?“
„Nemam pojma odakle ti tako nešto pada na pamet.“
„Sećaš se Dţesa, zar ne?“, nastavio je, pokazavši bradom prema svom
prijatelju.

11
 „Kako ti ide?“, upita Dţes na lošem ravkijskom i pruţi mi ruku. Izgledao je
bez razloga smrtno ozbiljan.
„Vrlo dobro, hvala na pitanju“, odgovorila sam na zemnikanskom. Nije mi
uzvratio osmeh, ali me je neţno potapšao po ruci. Dţes je nesumnjivo bio
neobičan lik.
Ćaskali smo još neko vreme, ali znala sam da Mal vidi kako se sve
nelagodnije osećam. Nisam volela dugo da budem na otvorenom. Pozdravili smo
se, a Dţes mi je, pre nego što će poći, uputio još jedan sumoran pogled, pa se
nagnuo prema Malu da mu nešto šapne.
„Šta je rekao?“, upitala sam dok smo ga posmatrali kako sporim hodom
odlazi preko trga.
„Hmm? Oh, ništa. Znaš li da imaš polen u obrvama?“ Pruţio je ruku da ga
neţno otrese.
„Moţda sam ga namerno tu ostavila.“
„Ups, pardon.“
Kako smo se odvojili od fontane, jedna pralja se nagnu napred toliko da su
joj grudi maltene ispale iz haljine.
„Ako se nekad umoriš od te vreće kostiju“, doviknula je Malu, „imam ja
nešto da ti ponudim.“
Ukočila sam se. Mal se osvrnu preko ramena. Polako ju je odmerio od glave
do pete. „Ne“, ravnodušno je odgovorio. „Nemaš.“
Devojčino lice obli ruţno rumenilo, dok su joj se ostale pralje rugale i
cerekale se, prskajući je vodom. Pokušala sam da nadmeno izvijem obrvu, ali bilo
mi je teško da obuzdam šašavi osmeh koji mi je razvlačio uglove usana.
„Hvala“, promumlala sam dok smo prelazili trg, uputivši se prema našem
pansionu.
„Na čemu?“
Prevrnula sam očima. „Zato što braniš moju čast, tupane.“
Naglo me je povukao u senke ispod obliţnje nadstrešnice. Za trenutak sam
se uspaničila pomislivši da je primetio neku opasnost, ali tada su se njegove ruke
obavile oko mene, a usne prislonile na moje.
Kad se konačno izmakao, obrazi su mi bili vreli, a kolena su mi klecala.
„Cisto da ne bude nesporazuma“, reče, „zapravo me nimalo ne zanima da
branim tvoju čast.“
„Primljeno k znanju“, uspela sam da izgovorim, nadajući se da onako bez
daha ne zvučim previše budalasto.
„Uostalom“, reče on, „moram da ukradem svaki minut dok se ne vratimo u
Jamu.“
Jamom je Mal nazvao naš pansion. Mesto je bilo pretrpano i prljavo, i u
njemu nismo imali ni trunku privatnosti, ali bilo je jeftino. Široko se osmehnuvši,

12
drsko kao i uvek, povuče me nazad u gomilu ljudi koja je protkala ulicom.
Uprkos iscrpljenosti, korak mi je odmah postao nesumnjivo lakši. Još se nisam
navikla na to da smo zajedno. Ponovo sam zadrhtala. Na granici neće biti
ljubopitljivih podstanara ili neţeljenih prekidanja. Otkucaji srca su mi se malo
ubrzali – od nervoze ili uzbuđenja, nisam bila sigurna šta je uzrok.
„I dobro, šta je Dţes rekao?“, ponovo sam zapitala, kad sam osetila da mi
um više nije toliko pomućen.
„Rekao je da treba dobro da te pazim.“
„Samo to?“
Mal pročisti grlo. „I… rekao je da će se moliti bogu Rada da izleći tvoje
oboljenje.“
„Šta da uradi?“
„Moguće je da sam mu pomenuo kako patiš od gušavosti.“
Spotakla sam se. „Molim?“
„Pa, morao sam nekako da objasnim zašto stalno steţeš taj šal oko vrata.“
Spustila sam ruku. Više nisam ni primećivala da to radim. „Pa si mu rekao
da sam gušava?“, prošaputala sam u neverici.
„Morao sam nešto da kaţem. A to te predstavlja u sasvim tragičnom svetlu.
Lepa devojka, ogromna izraslina, znaš već.“
Snaţno sam ga mlatnula po mišici.
„Joj! Hej, u nekim zemljama se gušavost smatra vrlo pomodnom.“
„Jel' vole i uškopljenike? Pošto to mogu da sredim.“
„Ala si krvoţedna!“
„Zbog ove gušavosti sam postala dţangrizava.“
Mal se nasmejao, ali primetila sam da ruku drţi na pištolju. Jama je bila
smeštena u jedan od manje prijatnih delova Koftona, a mi smo sa sobom nosili
dosta novca, od plata koje smo štedeli kako bismo započeli novi ţivot. Još samo
nekoliko dana i imaćemo dovoljno da napustimo Kofton – njegovu buku, vazduh
ispunjen polenom, neprekidni strah. Bićemo bezbedni tamo gde nikoga nije briga
šta se dešava u Ravkiji, gde Griša skoro da i nema, i gde niko nikad nije čuo za
Suncezovku.
I niko od nje nema nikakve koristi. Ta misao mi je pokvarila raspoloţenje, ali u
poslednje vreme mi se javljala sve češće. Za šta ja valjam u ovoj čudnoj zemlji?
Mal ume da lovi, prati tragove, dobar je s oruţjem. Jedino što sam ja ikada umela
bilo je da koristim moći Griša. Nedostajalo mi je da prizivam svetlost, a što duţe
nisam to radila, bila sam slabija i bolesnija. Ostajala sam bez daha i samo dok
hodam pored Mala, a čak mi je i moja torba bila preteška. Postala sam toliko
slaba i trapava da sam na jedvite jade zadrţavala posao u jednom od poljskih
skladišta gde se pakovala jurda. Zarađivala sam neku siću, ali sam bila uporna u

13
odluci da radim, da pokušam da doprinesem. Osećala sam se isto onako kao
onda kad smo bili deca: sposobni Mal i beskorisna Alina.
Skrajnula sam te misli. Moţda više nisam Suncezovka, ali nisam ni ona
tuţna mala devojčica. Pronaći ću način da budem korisna.
Pogled na naš pansion nije mi baš popravio raspoloţenje. Imao je dva sprata
i očajnički mu je trebalo krečenje. Natpis na prozoru je na pet jezika oglašavao
vruće kupke i krevete bez stenica. Budući da sam isprobala i kupku i krevet,
znala sam da natpis laţe kako god da ga prevedeš. Ipak, s Malom uz sebe, nije mi
se to činilo previše strašnim.
Popeli smo se stepenicama ugnutog trema i ušli u krčmu koja je zauzimala
veći deo donjeg sprata kuće. Nakon prašnjave vreve ulica, unutra je bilo hladno i
tiho. U ovo doba je za izgrebanim stolovima obično sedelo tek nekoliko radnika
koji se trude da propiju plate od tog dana, ali danas nije bilo nikoga osim
mrzovoljnog gazde koji je stajao za šankom.
Bio je kerčanski doseljenik, a stekla sam vrlo izraţen utisak da ne voli
Ravkijce. Ili je prosto smatrao da smo lopovi. Pojavili smo se dve nedelje ranije,
dronjavi i štrokavi, bez prtljaga i bez novca kojim bismo platili prenoćište – imali
smo samo jednu zlatnu ukosnicu, za koju je verovatno mislio da smo je ukrali. To
ga, međutim, nije sprečilo da je smota u zamenu za usku postelju u sobi koju smo
delili s još šestoro stanara.
Kad smo mu se pribliţili, bacio je ključ naše sobe na ploču šanka i gurnuo ga
prema nama, iako mu se nismo ni obratili. Ključ je bio vezan za izrezbareno
parče pileće kosti. Još jedan draţestan detalj.
Na nategnutom kerčanskom, koji je pokupio od posade Verrhadera, Mal
zatraţi krčag vruće vode za umivanje.
„Dodatno se naplaćuje“, zagroktao je gazda. Bio je krupno građen čovek
proređene kose i s narandţastim mrljama po zubima od ţvakanja jurde. Znojio
se, primetila sam. Iako dan nije bio preterano vreo, iznad gornje usne pojavile su
mu se graške znoja.
Uputili smo se ka stepeništu na drugom kraju opustele krčme, i ja još
jednom bacih pogled na njega. I dalje nas je posmatrao sitnim očima, kroz suţene
kapke, ruku prekrštenih na grudima. Bilo je nečega u izrazu njegovog lica zbog
čega su mi svi ţivci zatreperili.
Oklevala sam u podnoţju stepeništa. „Taj nas tip stvarno ne voli“, rekla
sam.
Mal se već peo stepenicama. „Nas ne voli, ali naš mu novac nimalo ne
smeta. Ionako odlazimo odavde za nekoliko dana.“
Otresla sam nervozu. Ĉitavo popodne bila sam na ivici ţivaca.
„U redu“, gunđala sam dok sam se pela za Malom. „Ali, za svaki slučaj,
kako se kaţe 'pravi si seronja' na kerčanskom?“

14
 „Jer ven azel.“
„Stvarno?“
Mal se glasno nasmeja. „Mornari te uvek prvo nauče psovkama.“
Gornji sprat pansiona bio je u znatno gorem stanju nego zajednička
prostorija u prizemlju. Tepih je bio izbledeo i pohaban, polumračni hodnik
smrdeo je na kupus i duvan. Sva vrata privatnih soba bila su zatvorena, i dok
smo prolazli pored njih do nas nije dopirao nikakav zvuk. Tišina je bila jeziva.
Moţda su danas baš svi negde izašli.
Jedino svetlo dopiralo je od usamljenog čađavog prozora u dnu hodnika.
Mal je petljao oko brave, a ja sam kroz zamazano staklo bacila pogled na
zapreţna kola i kočije koje su tutnjale ulicom ispod. Preko puta, pod jednim
balkonom stajao je neki čovek i gledao pravo gore ka našem pansionu. Popravio
je kragnu i zategao rukave, kao da mu je odeća nova i ne paše mu baš kako treba.
Pogledi su nam se susreli, i on je strelovitom brzinom oborio oči.
Odjednom sam osetila napad straha.
„Mal“, šapnula sam, pruţivši ruku ka njemu.
Ali bilo je prekasno. Vrata su se širom otvorila.
„Ne!“, povikala sam. Podigla sam ruke i svetlost je u zaslepljujućoj bujici
pokuljala niz hodnik. A onda su me nečije grube šake uhvatile, povukavši mi
ruke iza leđa. Uvukli su me u sobu, dok sam se ja otimala i ritala.
„Polako“, začuo se bezosećajni glas odnekud iz ćoška. „Ne bih voleo da tako
brzo proburazim tvog prijatelja.“
Vreme kao da se usporilo. Videla sam oronulu prostoriju niske tavanice,
naprsli umivaonik na pohabanom stolu, trunke prašine koje se kovitlaju u
jednom tankom zraku sunca, sjajnu oštricu sečiva prislonjenog Malu na grlo.
Ĉovek koji ga je drţao imao je poznato podrugljiv izraz na licu. Ivan. Bilo je i
drugih ljudi okolo, muškaraca i ţena. Svi su nosili ukrojene kapute i pantalone
zemnikanskih trgovaša i nadničara, ali neka lica sam prepoznala iz vremena koje
sam provela u Drugoj Armiji. Svi su bili Griše.
Iza njih, zaogrnut senkama, zavaljen u pletenoj stolici kao da je u pitanju
presto, nalazio se Mračnjak.
Za trenutak je sve u prostoriji postalo tiho i mirno. Ĉula sam Malovo
disanje, povlačenje nogu po podu. Ĉula sam čoveka koji se dole na ulici
pozdravlja s nekim. Nikako nisam uspevala da otrgnem pogled od Mračnjakovih
ruku – njegovih dugih belih prstiju leţerno oslonjenih na rukohvate. Budalasto
sam se bavila mišlju o tome kako ga nikada nisam videla u običnoj odeći.
Tada se stvarnost sručila na mene. Ovako će se sve ovo završiti? Bez borbe?
Bez ijednog pucnja, bez podignutog glasa? Grcaj čiste srdţbe i osujećenosti oteo
mi se iz grudi.

15
 „Oduzmite joj pištolj i pretresite je, potraţite i druga oruţja“, tiho je rekao
Mračnjak. Osetila sam kako mi s boka nestaje utešna teţina pištolja, kako bodeţ
napušta svoje korice na mom ručnom zglobu. „Sada ću im reći da te puste“,
rekao je kad se to završilo, „ali zapamti da će, ukoliko samo podigneš ruke, Ivan
dokrajčiti tragača. Pokaţi mi da razumeš.“
Ukočeno sam klimnula, samo jednom.
Podigao je prst, i čovek koji me je drţao oslobodio mi je ruke. Posrnula sam
napred, a onda se zaustavila, sleđena, u središtu prostorije, šaka stisnutih u
pesnice.
Mogla bih svojom moći Mračnjaka da presečem napola. Mogla bih da pravo
po sredini polomim ovu zgradu koju su i Sveci zaboravili. Ali ne pre nego što
Ivan prereze Malu grkljan.
„Kako si nas našao?“, glas mi je škripao.
„Ostavljaš veoma skup trag za sobom“, reče on, i lenjim pokretom baci
nešto na stočić. Palo je pored umivaonika uz jasan zveket. Prepoznala sam jednu
od ukosnica koje mi je Genja uplela u kosu pre onoliko nedelja. Upotrebili smo ih
da platimo prevoz preko Iskonskog mora, teretna kola do Koftona, naš bedni
krevet koji baš i nije bio bez stenica.
Mračnjak se podiţe i neobična strepnja zapucketa prostorijom. Kao da je
svaka Griša uzela vazduh i sada ne diše, očekujući nešto. Osećala sam kako iz
njih izbija strah, i zbog toga su mi sva zvona zazvonila na uzbunu. Mračnjakovi
potčinjeni su se oduvek prema njemu odnosili s divljenjem i poštovanjem, ali ovo
je bilo nešto sasvim novo. Ĉak je i Ivan izgledao pomalo bolesno.
Mračnjak zakorači na svetlo, i ja ugledah blage tragove oţiljaka na
njegovom licu. Izlečila ih je Korporalka, ali ipak su bili vidljivi. Znači, volkre su
ostavile svoj trag. Odlično, pomislila sam s pakosnim zadovoljstvom. Bila mi je to
mala uteha, ali makar više nije bio onoliko savršen kao nekad.
Zastao je, proučavajući me pogledom. „Kako ti se dopada ţivot u bekstvu,
Alina? Ne izgledaš baš najbolje.“
„Ni ti“, odvratila sam. Nisu u pitanju bili samo oţiljci. Nosio je iznurenost
poput elegantnog kaputa, ali ipak je bila primetna. Blede mrlje pojavile su mu se
ispod očiju, a pod oštrim jagodicama obrazi su mu bili malo više upali.
„Mala je to cena koju plaćam“, reče, a usne mu se iskriviše u poluosmeh.
Jeza mi prođe kičmom. Za šta?
Pruţio je ruku, a ja sam morala svom snagom da se oduprem potrebi da
ustuknem. Ali on je jednostavno samo uhvatio jedan kraj mog šala. Neţno ga je
povukao, i gruba vuna je skliznula preko mog ramena, pa se svalila na pod.
„Ponovo se pretvaraš da si nešto manje od onoga što jesi, koliko vidim. Ta ti
smicalica ne prija.“

16
 Probode me ţaoka nelagode. Zar nisam nešto slično i sama pomislila svega
nekoliko minuta ranije? „Hvala ti što se brineš za mene“, promrmljala sam.
Pustio je da mu prsti prelaze preko ogrlice. „Moja je isto koliko i tvoja,
Alina.“
Odgurnula sam mu ruku, a Griše se zabrinuto promeškoljiše. „Onda nije
trebalo da je staviš meni oko vrata“, prasnula sam. „Šta ţeliš?“
Naravno, već sam znala. Zeleo je sve – Ravkiju, svet, moć Preklopa. Nije bilo
bitno šta će da odgovori. Samo mi je bilo potrebno da nastavi da priča. Znala sam
da moţe doći do ovoga, i pripremila sam se za to. Nisam nameravala da mu
dopustim da me ponovo odvede. Bacila sam pogled na Mala, u nadi da razume
šta nameravam.
„Ţelim da ti zahvalim“, reče Mračnjak.
E, to već nisam očekivala. „Da mi zahvališ?“
„Za dar koji si mi poklonila.“
Pogled mi polete ka oţiljcima na njegovom bledom obrazu.
„Ne“, reče kroz mali osmeh, „ne za njih. Mada oni predstavljaju dobar
podsetnik.“
„Na šta?“, upitala sam, radoznala uprkos samoj sebi.
Pogled mu je bio od sivog kremena. „Da svaki čovek moţe ispasti budala.
Ne, Alina, dar koji si mi poklonila je mnogo, mnogo veći.“
Okrenuo mi je leđa. Ponovo sam kratko pogledala Mala. „Za razliku od
tebe“, nastavi Mračnjak, „ja razumem zahvalnost, i imam ţelju da je izrazim.“
Podigao je šake. Tama se zakotrljala prostorijom. „Sada!“, viknula sam.
Mal zabi lakat Ivanu u bok. U istom trenutku sam podigla šake i svetlost je
blesnula, zaslepivši ljude oko nas. Usredsredila sam svoju moć, izbrusila je u
oblik kose od čistog svetla. Imala sam samo jedan cilj. Nisam nameravala da
ostavim Mračnjaka na nogama. Zavirila sam u ključalu tamu, pokušavajući da
pronađem svoju metu. Međutim, nešto nije bilo u redu.
Nebrojeno puta dosad videla sam kako Mračnjak koristi moć. Ovo je bilo
drugačije. Senke su se kovitlale i poskakivale oko kruga moje svetlosti, vrteći se
sve brţe, migoljav oblak koji je škljocao i zujao poput jata gladnih insekata.
Oduprla sam im se, suprotstavila sam im svoju moć, ali oni su se uvijali i grčili,
prilazeći sve bliţe.
Mal je bio pored mene. Nekako je uspeo da Ivanu otme bodeţ.
„Ne udaljavaj se“, rekla sam. Bolje da rizikujem i otvorim rupu u podu
ispod nas nego da jednostavno stojim ovde i ništa ne radim. Usredsredila sam se
i osetila kako moć Preseka bruji unutar mene. Podigla sam ruku… a nešto je
iskoračilo iz senki.
Ovo je varka, pomislila sam kad je to nešto krenulo ka nama. Ovo je sigurno
neka vrsta opsene.

17
 U pitanju je bilo stvorenje izatkano od senki, lica praznog i lišenog osobina.
Ĉinilo se da mu telo drhti i muti se, a onda nanovo obrazuje: ruke, noge, duge
šake koje se završavaju nejasnim nagoveštajem kandţi, široka pleća krunisana
krilima koja su se mreškala i mrdala dok su se razmotavala poput crne mrlje.
Izgledalo je gotovo kao volkra, ali mu je oblik tela bio više ljudski. I nije se plašilo
svetlosti. Nije se plašilo mene.
Ovo je varka, nije odustajao moj uspaničeni um. Ovo nije moguće. To je
pobijalo sve što sam ikada naučila o moći Griša. Nismo mogli da proizvodimo
materiju. Nismo mogli da stvaramo ţivot. Ali stvorenje se kretalo prema nama, a
Mračnjakove Griše su se pripijale uza zidove u vrlo stvarnom uţasu. Ovo je,
dakle, bio razlog onolikog njihovog straha.
Potisnula sam sopstveni uţas i ponovo usmerila moju moć. Zamahnula sam
rukom, spustivši je u sjajnom, nemilosrdnom luku. Svetlost je prosekla kroz
stvorenje. Za trenutak sam pomislila da će prosto nastaviti dalje. Ali je ono tada
zatreptalo, zasijalo kao oblak osvetljen munjom, i rasturilo se u ništa. Imala sam
tek toliko vremena da se nakratko prepustim talasu olakšanja, pre nego što je
Mračnjak podigao ruku i novo čudovište je zauzelo mesto starog, praćeno još
jednim, pa još jednim.
„Ovo je dar koji si mi poklonila“, reče Mračnjak. „Dar koji sam zasluţio u
Preklopu.“ Lice mu je oţivelo od moći i neke vrste uţasavajuće radosti. Mada
sam mogla da vidim i naprezanje. Šta god da radi, to ga košta.
Stvorenja su se sve više prikradala, a Mal i ja smo uzmicali prema vratima.
Iznenada, jedno od njih jurnu napred zapanjujućom brzinom. Mal zamahnu
noţem. Stvorenje zastade, malo zatreperi, a onda ga zgrabi i baci u stranu poput
dečje igračke. Nije to bila nikakva opsena.
„Mal!“, zavapila sam.
Napala sam Presekom i stvorenje je izgorelo u ništavilo, ali u roku od
nekoliko sekundi sledeće čudovište se stvorilo ispred mene. Zgrabilo me je, a ja
sam se čitavim telom stresla od gađenja. U njegovom stisku sam imala osećaj da
mi na hiljade insekata puzi po rukama.
Podiglo me je s tla i ja sam shvatila koliko je zapravo bilo pogrešno. Jeste
imalo usta, zjapeću, izuvijanu rupu koja se širila ne bi li otkrila pogled na red za
redom zuba. Sve sam ih osetila kad ih je stvorenje ţarilo duboko u moje rame.
Nikad u ţivotu nisam osetila takav bol. Odjekivao je u meni, mnoţio se sam
od sebe, razbijao me i strugao po kostima. Ĉula sam kako negde u daljini Mal
doziva moje ime. Ĉula sam samu sebe kako vrištim.
Stvorenje me pusti. Pala sam na pod, poput mlitave gomile. Leţala sam
nauznak, bol je vibrirao kroz mene u neprekidnim talasima. Videla sam vlagom
uflekanu tavanicu, senovito stvorenje koje se visoko gore nadnosi nada mnom,

18
Malovo bledo lice dok kleči pored mene. Videla sam kako njegove usne oblikuju
moje ime, ali nisam mogla da ga čujem. Već sam se polako gubila.
Poslednje što sam čula bio je Mračnjakov glas – tako jasan, kao da on leţi
pored mene, usana prislonjenih uz moje uvo, i šapuće tako da ga samo ja mogu
čuti: Hvala ti.

19
 Drugo poglavlje
Ponovo tama. Nešto vri u meni. Traţim svetlost, ali ona mi je van dosega.
„Pij.“
Otvaram oči. Ivanovo namrgođeno lice razbistri se ispred mene. „Preuzmi“, gunđa
nekome.
Tada se Genja naginje iznad mene, lepša nego ikada ranije, čak i u izguţvanoj
crvenoj kefti. Zar sanjam?
Prislanja mi nešto na usne. „Alina, pij.“
Pokušavam da odgurnem čašu, ali ne mogu da pokrenem ruke.
Nos mi je uštinut, usta na silu otvorena. Neka vrsta bistre supe sliva mi se niz grlo.
Kašljem i grcam.
„Gde sam?“, pokušavam da izgovorim.
Još jedan glas, hladan i jasan. „Uspavaj je opet.“

Nalazim se u kolima koja vuče poni, vraćam se iz sela zajedno s Anom Kujom. Njen
koščati lakat zabija mi se u rebra dok se truckamo putem koji će nas odvesti nazad kući u
Keramzin. Maljoj sedi s druge strane, smeje se i pokazuje prstom na sve što vidimo.
Debeli mali poni se polako gega, mlati čupavom grivom dok se vučemo uz poslednji
uspon. Na pola puta do gore, prolazimo pored čoveka i ţene koji idu ivicom druma. On
zviţduće dok hoda, povremeno maše štapom za hodanje u ritmu melodije. Ţena s mukom
tabana za njim, pognute glave, s tovarom soli vezanim na leđima.
„Jesu li oni mnogo siromašni?“, pitam Anu Kuju.
„Ne toliko koliko neki drugi.“
„Pa zašto onda čovek ne kupi magarca?“
„Šta će mu magarac?“, odvrati Ana Kuja. „Ima ţenu.“
„]a ću da se oţenim Alinom“, kaţe Mal.
Teretna kola prolaze pored njih. Čovek skine kapu i razdragano dovikne pozdrav.
Mal mu veselo odgovara, maše i smeje se, samo što ne počne da skakuće po sedištu.
Ja se osvrćem preko ramena, isteţem vrat da pogledam ţenu koja dirinči pored svog
muţa. Mlada je, devojka zapravo, ali oči su joj stare i umorne.
Ani Kuji ništa ne promiče. „Tako završe seljančice koje ne uţivaju povlasticu
Vojvodinog dobročinstva. Zbog toga morate da budete zahvalni i da ga svake večeri
pominjete u molitvama.“

Zveckanje lanaca.
Genjino zabrinuto lice. „Nije zdravo da joj i dalje to radimo.“

20
 „Ne govori mi kako da obavljam svoj posao“, brecne se Ivan.
Mračnjak, u crnom, stoji u senkama. Ritam mora ispod mene. Shvatanje me pogađa
kao strela: nalazimo se na brodu.
Molim se da je ovo san.

Ponovo sam na putu za Keramzin, posmatram ponija koji se pognute glave muči uzbrdo.
Kad se osvrnem, devojka koja posrče pod tovarom soli ima moje lice. Bagra sedi pored
mene na kolima: „Vo oseća jaram“, kaţe, „ali da li ptica oseća teţinu sopstvenih krila?“
Oči su joj crne kao ugalj. Budi zahvalna, kaţe. Budi zahvalna. Pucne dizginama.

„Pij.“ Još supe. Više se ne borim. Ne ţelim da se ponovo zadavim. Padnem nazad na
leţaj, pustim da mi se kapci sklope, lebdim, previše slaba da se oduprem.
Dlan na mom obrazu.
„Mal“, uspevam da prokrkljam.
Ruka se povuče.
Ništavih.

„Budi se.“ Ovog puta ne prepoznajem glas. „Osvestije.“

Kapci mi zatrepere i otvore se. Sanjam li i dalje? Neki mladić se nadnosi nada
mnom: crvenkasta kosa, slomljen nos. Podseća me na onu prepametnu lisicu, iz još jedne
od priča Ane Kuje, dovoljno pametnu da se izvuče iz jedne zamke, ali istovremeno ipak
glupu da uvidi kako se neće izvući i iz druge. Iza njega stoji još jedan momak, ali on je
dţin, jedan od najvećih ljudi koje sam u ţivotu videla. Njegove zlatne oči su šuneski
iskošene.
„Alina“, kaţe lisac. Kako mi zna ime?
Vrata se otvore i ja vidim još jedno nepoznato lice, devojku kratke tamne kose i istog
zlatnog pogleda kao kod dţina. „Dolaze“, kaţe ona.
Lisac opsuje. „Uspavaj je ponovo.“ Dţin mi priđe bliţe. Parna ponovo počne da
nadire. „Ne, molim te…“ Prekasno je. Tama me ima.

]a sam devojka, s mukom hodam uzbrdo. Čizme mi šljiskaju po blatu, a leđa me bole od
teţine soli. Kad pomislim da ne mogu više nijedan korak da napravim, osetim kako me
nešto podiţe s tla. So mi klizne s pleća i gledam kako se prosipa po drumu. Lebdim visoko,
sve više. Ispod sebe vidim teretna kola koja vuče poni, troje putnika koji gledaju uvis ka
meni, usta otvorenih od iznenađenja. Vidim sopstvenu senku kako prelazi preko njih,
preko druma i golih zimskih polja, crni obris devojke, nošene u visinu njenim sopstvenim
razvijenim krilima.

21
Prvo za šta sam sigurna da je stvarno bilo je ljuljanje broda – škripa snasti,
pljuskanje vode o korito.
Kad sam pokušala da se okrenem, oštar bol mi je probio rame. Naglo sam
udahnula vazduh i uspravila se, oči su mi se otvorile, srce htelo iz grudi da
iskoči, i potpuno sam se probudila. Obuzeo me je napad mučnine i morala sam
da trepćem ne bih li oterala svetlace koji su mi plutali pred očima. Nalazila sam
se u urednoj brodskoj kabini, leţala sam na uskom brodskom krevetu. Dnevna
svetlost dopirala je od okna brodskog prozora.
Genja je sela na ivicu mog kreveta. Znači, ipak je nisam sanjala. Ili sada
sanjam? Pokušala sam da otresem paučinu s misli, ali sam za taj trud bila
nagrađena novim naletom mučnine. Neprijatan miris u vazduhu samo je
doprinosio uznemirenosti mog stomaka. Naterala sam sebe da duboko, drhtavo
udahnem.
Genja je nosila crvenu keftu izvezenu plavim koncem, spoj kakav nisam
videla ni kod jedne druge Griše. Odora joj je bila prljava i pomalo pohabana, ali
joj je kosa stajala u savršenim kovrdţama, i izgledala je lepše od bilo koje kraljice.
Prinela je limenu šolju mojim usnama.
„Pij“, rekla je.
„Sta je to?“, oprezno sam upitala. „Samo voda.“
Pokušala sam da preuzmem šolju od nje i shvatila da su mi ruke u okovima.
Trapavo sam ih podigla. Voda je imala metalni ukus, ali sam ja umirala od ţeđi.
Srknula sam, zakašljala se, pa alavo popila do kraja.
„Polako“, reče Genja, sklanjajući mi pramenove kose s lica, „ili će ti pozliti.“
„Koliko dugo?“, upitala sam, bacivši pogled na Ivana koji se naslanjao na
vrata i posmatrao me. „Koliko dugo nisam bila pri svesti?“
„Malo preko nedelju dana“, odgovori Genja.
„Nedelju dana?“
Obuzeo me je paničan strah. Nedelju dana mi je Ivan usporavao otkucaje
srca kako bi me drţao u nesvesti.
Digla sam se na noge i krv mi je jurnula u glavu. Pala bih da me Genja nije
pridrţala. Snagom volje sam odagnala vrtoglavicu, odgurnula Genjine ruke, pa
se oteturala do prozora da pogledam kroz zamagljeni stakleni krug. Ništa. Ništa
osim plavog mora. Nigde luke. Nigde obale. Novji Zem je davno nestao.
Progutala sam suze koje su pretile da mi navru u oči.
„Gde je Mal?“, upitala sam. Kad mi niko nije odgovorio, okrenula sam se.
„Gde je Mal?“, zahtevala sam odgovor od Ivana.
„Mračnjak ţeli da te vidi“, rekao je on. „Jesi li dovoljno sposobna da hodaš
ili moram da te nosim?“
„Daj joj minut“, reče Genja. „Pusti je da pojede nešto, makar da se umije.“
„Ne. Vodi me kod njega.“ Genja se namršti.

22
 „Dobro mi je“, bila sam uporna. U stvari, osećala sam se slabo, i ošamućeno,
i preplašeno. Ali nisam nameravala da ponovo legnem u taj krevet, i bili su mi
potrebni odgovori, a ne hrana.
Ĉim smo izašli iz kabine, zapahnuo nas je strašan smrad – ne onaj uobičajeni
miris brodskog potpalublja i ribe i ljudskih tela koji pamtim s našeg putovanja
Verrhaderom, nego nešto mnogo gore. Ţeludac mi se popeo u grlo i poklopila sam
usta šakom. Naprasno mi je bilo drago što nisam jela.
„Šta je to?“
„Krv, kosti, topljeno salo“, reče Ivan. Nalazili smo se na kitolovcu.
„Naviknućeš se“, dodao je.
„Ti se navikni“, odvratila je Genja, nabravši nos.
Doveli su me do vratanaca u podu koja su vodila na palubu iznad nas. Ivan
se popeo merdevinama, a ja sam ţurno pošla za njim, nestrpljiva da izađem iz
mračne utrobe broda i oslobodim se tog smrada truleţi. Bilo mi je teško da se
penjem s okovima na rukama i Ivan je ubrzo izgubio strpljenje. Zakačio mi je
zglobove i vukao me preostali deo puta do palube. Duboko sam udisala hladan
vazduh i treptala na jarkom svetlu.
Glomazni kitolovac je pod punim jedrima plovio pučinom, teran vetrom što
ga je prizvalo troje GrišaOlujnika, koji su stajali podignutih ruku pored katarki, u
plavim keftama koje su im se vijorile oko nogu. Eteralke, red Prizivača. Pre samo
nekoliko kratkih meseci i sama sam bila jedna od njih.
Brodska posada nosila je tunike od grube tkanine, a mnogi mornari su bili
bosonogi, ne bi li se sigurnije kretali po klizavoj palubi broda. Nisu u uniformama,
primetila sam. Dakle, nisu vojska, a ni brod nije imao razvijenu zastavu, koliko
sam mogla da vidim.
Ostale Mračnjakove Griše bilo je lako spaziti među posadom, ne samo zbog
njihovih kefti jarkih boja, već zato što su dokono stajali uz ogradu, zagledani u
talase, ili razgovarali međusobno dok su obični mornari radili. Videla sam čak i
jednu Tvaralicu u njenoj ljubičastoj kefti, kako čita podbočena na jednom koturu
uţadi.
Dok smo prolazili pored dva ogromna kotla od livenog gvoţđa ugrađena u
palubu, naglo me je zapahnuo nagoveštaj smrada koji je bio onoliko jak u
potpalublju.
„Kazani“, reče Genja. „U njima se salo prerađuje u ulje. Na ovom putovanju
nisu ni upotrebljavani, ali miris nikako da izvetri.“
I Griše i članovi posade okretali su se i zurili u nas dok smo hodali čitavom
duţinom broda. Prolazeći pored krmenog jarbola, podigla sam pogled i ugledala
tamnokosog momka i onu devojku iz mog sna kako dţedţe visoko iznad nas.
Visili su sa snasti kao dve ptice grabljivice, i posmatrali nas istovetnim zlatnim
očima.

23
 Znači, to uopšte nije bio san. Bili su u mojoj kabini.
Ivan me je odveo do pramca, gde nas je Mračnjak čekao. Stajao je leđima
okrenut brodu, zagledan preko kosnika u plavi horizont, dok mu se crna kefta
vijorila oko njega kao mastiljavi ratni barjak.
Genja i Ivan se nakloniše i ostaviše nas.
„Gde je Mal?“, promuklo sam progovorila, grlo mi je i dalje bilo zarđalo.
Mračnjak se nije okrenuo, ali je zavrteo glavom i rekao: „Predvidljiva si, ako
ništa drugo.“
„Izvinjavam se što ti dosađujem. Gde je on?“
„Kako znaš da nije mrtav?“
Ţeludac mi se okrenuo. „Zato što znam tebe“, odgovorila sam s mnogo više
samopouzdanja nego što sam zaista osećala.
„A ako jeste? Da li bi se bacila u morske dubine?“
„Samo ako bih mogla i tebe da povučem sa sobom. Gde je on?“
„Pogledaj iza sebe.“
Okrenula sam se u mestu. Tamo daleko niz glavnu palubu, kroz prepletaj
uţadi i jedara, ugledala sam Mala. Bio je okruţen čuvarima iz reda Korporalki,
ali mu je pogled bio usredsređen na mene. Gledao je, čekao da se okrenem.
Zakoračila sam prema njemu. Mračnjak me uhvati za mišicu. „Dovoljno je“, reče.
„Pusti me da pričam s njim“, preklinjala sam. Mrzela sam očajanje koje mi
se čulo u glasu.
„Nema šanse. Vas dvoje imate lošu naviku da se ponašate kao budale i to
nazivate junaštvom.“
Mračnjak podiţe ruku, a Malovi čuvari krenuše da ga odvedu. „Alina!“,
povikao je, a zatim zastenjao kad ga je jedan čuvar snaţno opaučio preko lica.
„Mal!“, dozivala sam dok su ga vukli pod palubu, a on se otimao. „Mal!“
Otrgla sam se iz Mračnjakovog stiska, grlo mi se steglo od besa. „Povrediš li
ga…“
„Ne nameravam da ga povredim“, reče. „Makar ne dok još moţe da mi
bude od koristi.“
„Ne ţelim da mu se desi nešto loše.“
„Bezbedan je, Alina, zasad. Ipak, nemoj da me izazivaš. Ukoliko jedno od
vas dvoje pređe granicu, ono drugo će platiti za to. I njemu sam isto rekao.“
Sklopila sam oči, trudeći se da potisnem bes i bespomoćnost koje sam
osećala. Ponovo smo se našli tamo odakle smo pošli. Klimnula sam, jednom.
I opet je Mračnjak zavrteo glavom. „Kako je lako s vama dvoma izaći na
kraj. Bušnem njega, ti krvariš.“
„A ti nikako ne uspevaš to da razumeš, zar ne?“

24
 Pruţio je ruku i potapšao Morozovljevu ogrlicu, pustivši da mu prsti okrznu
koţu na mom grlu. Ĉak je i taj jedva primetan dodir uspostavio vezu između
nas, i talas moći odjeknuo je u meni kao kad zvono odzvanja.
„Razumem dovoljno“, tiho je odgovorio.
„Ţelim da ga vidim“, uspela sam da izgovorim. „Svakog dana. Ţelim da
znam da je dobro.“
„Naravno. Nisam ja okrutan, Alina. Samo oprezan.“
Zamalo da se glasno nasmejem. „Jesi li zato pustio ono tvoje stvorenje da
me ugrize?“
„Nije zato“, reče, zagledan i dalje u istu tačku. Zatim baci pogled ka mom
ramenu. „Boli li te?“
„Ne boli“, slagala sam.
Najneznatniji nagoveštaj osmeha pojavi mu se na usnama. „Biće bolje“, reče.
„Ali rana nikada neće potpuno zaceliti. Ne mogu je izlečiti čak ni Griše.“
„Ona stvorenja…“
„Nichevo'ya.“
Ništavila. Stresla sam se, prisetivši se uţurbanog, škljocavog zvuka koji su
pravili, i onih zjapećih jama umesto usta. Rame mi je pulsiralo. „Sta su oni?“
Usne mu se iskosiše. Bledi trag oţiljaka na njegovom licu bio je jedva vidljiv,
poput duha neke mape. Jedan oţiljak mu se protezao opasno blizu desnog oka.
Umalo je ostao bez njega. Prislonio je dlan na moj obraz, a kad je progovorio, glas
mu je bio gotovo neţan.
„Oni su tek početak“, prošaputao je.
Ostavio me je da stojim na prednjoj palubi, koţe oţivljene njegovim
dodirom, dok mi je u glavi vrvilo od pitanja.
I pre nego što sam i pokušala da ih razmrsim, pojavio se Ivan i počeo da me
vuče nazad preko glavne palube. „Uspori“, pobunila sam se, ali on me je samo
još jednom jako cimnuo za rukav. Spotakla sam se i poletela napred. Kolenima
sam bolno udarila o palubu, a jedva da sam imala vremena da pruţim okovane
ruke ispred sebe ne bih li ublaţila pad. Trgnula sam se kad mi se cepka drveta
zabola pod koţu.
„Polazi“, naredi mi Ivan. S mukom sam se podigla na kolena. Ćušnuo me je
vrhom čizme, a meni se koleno izmaklo ispod mene, zbog čega sam uz tup zvuk
ponovo pala na palubu. „Polazi, kad kaţem.“
Tada me je neka široka šaka pokupila i neţno mi pomogla da se osovim na
noge. Kad sam se okrenula, iznenađeno sam shvatila da gledam u dţina i
tamnokosu devojku.
„Jesi li dobro?“, upita me ona.
„To se tebe ne tiče“, ljutito odvrati Ivan.

25
 „Ona je Sturmhondova zatvorenica“, odgovori devojka. „Trebalo bi da se
prema njoj ponašate u skladu s tim.“
Sturmhond. To ime mi je zvučalo poznato. Da li je ovo, dakle, bio njegov
brod? I njegova posada? Pominjali su ga na Verrhaderu. Ravkijski gusar i
krijumčar, ozloglašen po tome što je probio fjerdešku blokadu i po bogatstvu
koje je stekao time što je presretao neprijateljske brodove. Ipak, nije plovio pod
zastavom s dvostrukim orlom.
„Ona je Mračnjakova zarobljenica“, reče Ivan, „i izdajica.“
„Moţda na kopnu“, usprotivi se devojka.
Ivan protrtlja nešto na šuneskom što nisam razumela. Dţin se samo
nasmeja.
„Pričaš šuneski kao turista“, reče.
„A mi ne slušamo tvoja naređenja ni na kom jeziku“, dodade devojka.
Ivan se podrugljivo osmehnu. „Ne slušate, je li?“ Zamahnu šakom, i devojka
se uhvati za grudi i spusti se na jedno koleno.
Pre nego što sam stigla i da trepnem, dţin je isukao opako zakrivljeno sečivo
i nasrnuo na Ivana. Ivan lenjim pokretom zamahnu drugom šakom i dţinu se
lice iskrivi od bola. Ipak, nije se zaustavio.
„Ostavi ih na miru“, pobunila sam se, bespomoćno cimajući okovima.
Mogla bih da prizovem svetlost i sputanih zglobova, ali ne bih uspela da je
usredsredim.
Ivan svesno nije obraćao paţnju na mene. Skupio je šaku u pesnicu. Dţin se
zaustavio u mestu, i sablja mu je ispala iz ruke. Znoj mu je izbijao po čelu dok
mu je Ivan cedio ţivot iz srca.
„Nemoj da prevršiš meru, ye zho“, prekoreo ga je Ivan.
„Ubijaš ga!“, već sam počela da paničim. Zaletela sam se ramenom u Ivanov
bok, pokušavajući da ga oborim.
U tom trenutku začulo se dvostruko škljocanje.
Ivan se zaledi, osmeh mu izbledi. Iza njega je stajao visok momak otprilike
mojih godina, moţda nekoliko godina stariji – crvenkasta kosa, slomljen nos.
Prepametna lisica.
U ruci je drţao zapet pištolj, cevi prislonjene Ivanu uz vrat.
„Ja sam milostiv domaćin, krvotoče. Ali svaki dom ima svoja pravila.“
Domaćin. Ovo mora da je Sturmhond. Izgledao je previše mlado da bi bio
kapetan bilo čega. Ivan spusti ruke.
Dţin udahnu vazduh. Devojka se podiţe na noge, i dalje se steţući za grudi.
Oboje su teško disali, i oboma su oči gorele mrţnjom.
„To je dobar momak“, reče Sturmhond Ivanu. „A sada, ja ću da vratim
zatvorenicu u njene odaje, a ti moţeš da otrčiš… da se baviš onim čime se baviš
dok svi drugi rade, šta god to bilo.“

26
 Ivan se namrgodi. „Ne mislim…“
„Očito. Zašto bi sada počeo?“
Ivanu se lice zajapuri od srdţbe. „Ti ne moţeš…“
Sturmhond se nagnu bliţe njemu, iz glasa mu je nestao sav smeh, a
opušteno drţanje zamenilo je nešto nalik na oštricu mača. „Ne zanima me ko si ti
na kopnu. Na ovom brodu si samo balast, i ništa više. Osim ukoliko te ne bacim
preko ograde, a u tom slučaju si mamac za ajkule. Volim ajkule. Teško se kuvaju,
ali valja jesti raznovrsno. Seti se toga kad ti sledeći put padne na pamet da pretiš
bilo kome na ovom brodu.“ Uzmakao je korak nazad, a veselo drţanje mu se
povratilo. „Hajde sada, mamcu za ajkule. Potrči svom gospodaru.“
„Neću zaboraviti ovo, Sturmhonde“, odbrusi Ivan.
Kapetan zakoluta očima. „To i jeste poenta.“
Ivan se okrete na peti i ode besnim korakom.
Sturmhond vrati pištolj u futrolu i prijatno se osmehnu. „Neverovatno je
kako lako brod postane tesan, zar ne?“ Pruţio je ruke, pa potapšao i dţina i
devojku po ramenu. „Dobro ste se pokazali“, tihim glasom reče.
Oni su i dalje pogledom pratili Ivana. Devojka je i dalje stezala pesnice.
„Ne ţelim probleme“, upozori ih kapetan. „Jel' jasno?“
Razmenili su poglede, a onda preko volje klimnuli glavama.
„Odlično“, reče Sturmhond. „Vratite se na posao. Ja ću da je odvedeni u
potpalublje.“ Ponovo su klimnuli. A onda, na moje iznenađenje, oboje se kratko
nakloniše i meni pre nego što su pošli.
„Jesu li njih dvoje rođaci?“, upitala sam, posmatrajući ih kako odlaze.
„Blizanci“, odgovori Sturmhond. „Tolja i Tamar.“
„A ti si Sturmhond.“
„Kad mi je dobar dan“, odgovorio je. Nosio je koţne pantalone, par pištolja
na bokovima i kratak drečav tirkizni kaput s kitnjastom zlatnom dugmadi i
ogromnim manţetnama. Mesto mu je bilo u balskoj dvorani ili na operskoj
pozornici, a ne na palubi broda.
„Sta pirat radi na kitolovcu?“, upitala sam.
„Morski razbojnik“, ispravio me je. „Imam nekoliko brodova. Mračnjak je
traţio kitolovac, i ja sam mu ga nabavio.“
„Hoćeš reći, ukrao si ga.“
„Prisvojio.“
„Bio si u mojoj kabini.“
„Mnoge ţene sanjaju o meni“, odvratio je bezbriţno dok me je usmeravao
ka potpalublju.
„Videla sam te kad sam se probudila“, bila sam uporna. „Moram da…“
Podigao je ruku. „Ne troši dah uzalud, lepojko.“
„Ali čak ne znaš ni šta hoću da kaţem.“

27
 „Nameravaš da mi predstaviš svoj slučaj, da mi kaţeš kako ti je potrebna
moja pomoć, ne moţeš da mi platiš, ali ti je srce na mestu, uobičajeno.“
Trepnula sam. Upravo to sam se spremala da ispričam. „Ali…“
„Traćenje daha, traćenje vremena, traćenje lepog popodneva“, reče on. „Ne
volim da vidim kako neko maltretira zatvorenike, ali to je otprilike sve što me
zanima.“
„Ti…“
Odmahnuo je glavom. „I poznat sam po tome što na mene ne utiču tuţne
priče. Tako da, ukoliko se u tvojoj ne radi o keru koji govori, ne ţelim da je
čujem. Radi li se?“
„Šta to?“
„Radi li se o keru koji govori?“
„Ne radi se“, brecnula sam se. „Radi se o budućnosti kraljevstva i svih ljudi
u njemu.“
„Kakva šteta“, reče, uhvati me za mišicu i povede prema otvoru u palubi na
krmi.
„Mislila sam da radiš za Ravkiju“, ljutito sam rekla.
„Radim za najdublji dţep.“
„Znači, prodao bi Mračnjaku svoju zemlju za malo zlata?“
„Ne, za mnogo zlata“, reče. „Uveravam te, nisam nimalo jeftin.“ Pokazao je
rukom na otvor. „Posle tebe.“
Uz Sturmhondovu pomoć vratila sam se u kabinu, gde su me čekale dve
Griše da me zaključaju unutra. Kapetan se pokloni i ostavi me bez ijedne reči
više.
Sela sam na krevet, oslonila glavu na šake. Sturmhond je mogao da se pravi
budalom koliko god ţeli. Znala sam da je bio u mojoj kabini, i morao je da postoji
razlog za to. A moţda sam se ja prosto hvatala i za najmanju slamku.
Kad mi je Genja donela posluţavnik s večerom, zatekla me je sklupčanu na
krevetu, lica okrenutog zidu.
„Moraš nešto da pojedeš“, rekla je.
„Ostavi me na miru.“
„Od durenja se dobijaju bore.“
„E pa, od laganja se dobijaju bradavice“, kiselo sam odvratila. Nasmejala se,
ušla i spustila posluţavnik. Prišla je oknu u zidu i osmotrila svoj odraz u staklu.
„Moţda bi trebalo da postanem plavuša“, reče. „Crvena boja Korporalki se
grozno slaţe s mojom kosom.“
Bacila sam pogled preko ramena. „Odlično znaš da bi i u haljini od blata
zasenila svaku devojku na oba kontinenta.“
„Istina“, reče ona široko se smešeći.

28
 Nisam joj uzvratila osmeh. Uzdahnula je i zagledala se u vrhove svojih
čizama. „Nedostajala si mi“, reče.
Iznenadilo me je koliko su me te reči zabolele. I ona je meni nedostajala. A
zbog toga sam se osećala kao budala.
„Jesi li mi ikada bila prava prijateljica?“, upitala sam.
Sela je na ivicu mog kreveta. „Da li bi to nešto promenilo?“
„Volela bih da znam koliko sam tačno ispala glupa.“
„Uţivala sam u našem prijateljstvu, Alina. Ipak, nije mi ţao zbog onoga što
sam učinila.“
„A zbog onoga što je Mračnjak uradio? Da li ţališ zbog toga?“
„Znam da misliš za njega da je čudovište, ali on pokušava da učini ono što je
dobro za Ravkiju, za sve nas.“
Izdigla sam se na laktove. Zivela sam sa znanjem o Mračnjakovim laţima
toliko dugo da mi je bilo lako da zaboravim kako suviše malo ljudi zna kakav je
on zaista. „Genja, on je stvorio Senoviti Preklop.“
„Crni Jeretik…“
„Ne postoji Crni Jeretik“, rekla sam, otkrivajući joj istinu koju mi je u Malom
Dvoru pre nekoliko meseci poverila Bagra. „Okrivio je svog pretka za Preklop,
ali oduvek je postojao samo jedan Mračnjak, a sve za šta on mari jeste moć.“
„To nije moguće. Mračnjak se čitavog ţivota trudio da oslobodi Ravkiju
Preklopa.“
„Kako moţeš to da kaţeš nakon onoga što je učinio u Novokribirsku?“
Mračnjak je iskoristio moć Razmorja da uništi čitavu varoš, priredio je
demonstraciju svoje snage koja je trebalo da zaplaši njegove neprijatelje i obeleţi
početak njegove vladavine. A ja sam mu to omogućila.“
„Znam da je došlo do… nezgode.“
„Nezgode? Ubio je na stotine ljudi, moţda i na hiljade.“
„A šta je s ljudima na jedrenjaku?“, tihim glasom je upitala.
Oštro sam udahnula i ponovo legla. Neko vreme sam samo proučavala
daske iznad sebe. Nisam ţelela da pitam, ali znala sam da ipak moram. To
pitanje me je progonilo nekoliko nedelja i mnogo morskih milja. „Da li je… da li
je još neko preţiveo?“
„Osim Ivana i Mračnjaka?“
Klimnula sam, i sačekala.
„Dva Paklenika koja su im pomogla da pobegnu“, rekla je. „Nekoliko
vojnika Prve Armije uspelo je da se vrati, kao i Olujnica po imenu Natalija, ali je
ona nekoliko dana kasnije umrla od zadobijenih povreda.“
Sklopila sam oči. Koliko je ljudi bilo na tom peščanom čamcu? Trideset?
Ĉetrdeset? Smučilo mi se. I dalje sam čula vrištanje i krike volkri. I dalje sam
osećala miris baruta i krvi. Ţrtvovala sam te ljude za Malov ţivot, za svoju

29
slobodu, a ispostavilo se da su umrli uzalud. Ponovo smo se našli u
Mračnjakovoj šaci, a on je sada bio moćniji nego ikada ranije.
Genja spusti šaku preko moje. „Nisi imala izbora, Alina.“
Oteo mi se grub, isprekidan smeh, i istrgla sam ruku. „Da li ti Mračnjak to
govori, Genja? Da li ti je tako lakše?“
„Ne, baš i nije.“ Spustila je pogled u krilo, guţvajući i ispravljajući nabore
kefte. „Oslobodio me je, Alina“, rekla je. „Šta je trebalo da uradim? Da pobegnem
nazad u dvor? Da se vratim Kralju?“ Odlučno je odmahnula glavom. „Ne.
Donela sam odluku.“
„A šta je s ostalim Grišama?“, upitala sam. „Nije moguće da su svi prešli na
Mračnjakovu stranu. Koliko ih je ostalo u Ravkiji?“
Genja se ukruti. „Mislim da ne bih smela da o tome razgovaram s tobom.“
„Genja…“
„Alina, pojedi nešto. Pokušaj da se malo odmoriš. Uskoro ćemo stići na led.“
Led. Znači, ne vraćamo se u Ravkiju. Sigurno putujemo na sever.
Ustala je i otresla keftu. Mogla je da se šali u vezi s njenom bojom, ali ja sam
znala koliko joj to znači. Bio je to dokaz da je zaista Griša – da je zaštićena,
voljena, da više nije sluţavka. Setila sam se tajanstvene bolesti koja je oborila
Kralja u postelju neposredno pred Mračnjakov puč. Genja je bila jedna od samo
nekoliko Griša koje su imale pristup kraljevskoj porodici. Iskoristila je taj pristup
kako bi zasluţila pravo da nosi crveno.
„Genja“, rekla sam kad se našla na vratima. „Samo još jedno pitanje.“
Zastala je, s rukom na rezi.
Ĉinilo se toliko nevaţno, toliko budalasto da to pominjem nakon ovoliko
vremena. Ali bilo je to nešto što me je odavno mučilo. „Pisma koja sam pisala
Malu dok sam bila u Malom Dvoru. Kaţe da nijedno od njih nije dobio.“
Nije se okrenula prema meni, ali videla sam kako su joj se ramena spustila.
„Nikada nisu poslata“, prošaputala je. „Mračnjak je rekao da moraš svoj
stari ţivot ostaviti za sobom.“
Zatvorila je vrata, i čula sam kako navlači rezu.
Svi oni sati koje smo Genja i ja provele razgovarajući i smejući se, pijući čaj i
isprobavajući haljine. Sve vreme me je lagala. Najgore u svemu tome bila je
činjenica da je Mračnjak bio u pravu. Da sam nastavila čvrsto da se drţim Mala i
uspomene na ljubav koju sam osećala prema njemu, moţda nikada ne bih
savladala svoju moć. Ali Genja to nije znala. Jednostavno je izvršavala naređenja
i dozvolila da mi srce bude slomljeno. Nisam znala šta je to bilo, ali prijateljstvo
sigurno nije.
Okrenula sam se na stranu, osetila neţne pokrete broda ispod sebe. Da li je
to isti osećaj kao kad majka ljulja dete da ga uspava? Nisam mogla da se setim.
Ana Kuja je ponekad pevušila ispod glasa dok je išla naokolo, gasila fenjere i

30
zatvarala spavaonice u Keramzinu. To je nešto najbliţe uspavankama što smo
Mal i ja pamtili.
Negde visoko iznad čula sam kako mornar nešto viče, nadglasavajući se s
vetrom. Zazvonilo je zvono da označi smenu straţe. Ţivi smo, podsetila sam sebe.
Već smo jednom pobegli od njega. Moţemo ponovo. Ipak, to mi nije nimalo pomoglo, i
napokon sam se predala i dopustila suzama da poteku. Sturmhond je unajmljen i
plaćen. Genja je izabrala Mračnjaka. Mal i ja smo opet bili sami kao i uvek, bez
prijatelja, bez saveznika, okruţeni samo nemilosrdnim morem. Ovog puta, čak i
da pobegnemo, nismo imali gde da odemo.

31
 Trece poglavlje
/

Manje od nedelju dana kasnije, ugledala sam prvi led na vodi. Nalazili smo se
daleko na severu, gde su mora tamnela, a led cvetao iz dubina u opasnim
šiljcima. Iako je bilo rano leto, vetar je ujedao hladnoćom. Ujutru bi konopci bili
kruti od mraza.
Satima sam koračala tamo-amo po kabini i zurila u beskonačnu pučinu.
Svakog jutra bi me odvodili na palubu, gde sam imala priliku da protegnem
noge i vidim Mala izdaleka. I svaki put bi Mračnjak stajao uz ogradu, paţljivo
proučavao horizont, traţeći nešto. Sturmhond i njegova posada drţali su se na
odstojanju.
Sedmog dana smo prošli između dva ostrva od škriljca koja sam prepoznala
iz mojih kartorisačkih dana: Jelka i Vilki, to jest Viljuška i Noţ. Ušli smo na Put
kostiju, dugačak pojas crne vode u kome su se nebrojeni brodovi nasukali na
neimenovana ostrva koja su se pojavljivala i nestajala u magli. Na mapama je bio
obeleţen crteţima mornarskih lobanja, čudovištima razjapljenih čeljusti,
sirenama kao sneg bele kose i dubokim crnim očima foka. Ovde su zalazili samo
najiskusniji fjerdeški lovci u potrazi za koţama i krznima, igrajući se ţivotom ne
bi li osvojili bogatu nagradu. Kakvu smo, međutim, nagradu mi traţili?
Sturmhond je naredio da se jedra skupe, pa nam se brzina smanjila dok smo
plovili kroz izmaglicu. Neprijatna tišina zavladala je brodom. Proučavala sam
dugačke čamce na kitolovcu, nizove harpuna s vrhom od Griša čelika. Nije bilo
teško pogoditi čemu sluţe. Mračnjak se namerio na nekakav pojačivač. Ispitivala
sam pogledom redove Griša i pitala se ko bi mogao biti izdvojen da primi novi
Mračnjakov „poklon“. Ali uţasna sumnja pustila je pipke u moje misli.
To je ludilo, govorila sam sebi. Ne bi se usudio to da pokuša. Ta me misao nije
mnogo utešila. On se uvek usuđivao.

Sledećeg dana Mračnjak je naredio da me dovedu kod njega.

„Za koga je?“, upitala sam kad me je Ivan ostavio pored ograde na desnoj
strani broda.
Mračnjak je prosto zurio u talase. Bavila sam se mišlju da ga gurnem preko
ograde. Jeste, imao je nekoliko stotina godina, ali da li je umeo da pliva?
„Kaţi mi da ne razmišljaš o onome o čemu mislim da razmišljaš“, rekla sam.
„Kaţi mi da je pojačivač namenjen nekoj drugoj glupoj, lakovernoj devojci.“

32
 „Nekoj manje tvrdoglavoj? Manje sebičnoj? Manje ţeljnoj da ţivi kao miš?
Veruj mi“, rekao je, „voleo bih da mogu.“
Smučilo mi se. „Griša moţe da ima samo jedan pojačivač. Sam si mi to
rekao.“
„Morozovljevi pojačivači su drugačiji.“
Zinula sam. „Postoji još nešto poput jelena?“
„Stvoreni su da budu korišćeni zajedno, Alina. Jedinstveni su, baš kao i nas
dvoje.“
Prisetila sam se knjiga o Griša teoriji koje sam čitala. U svakoj od njih je
pisalo jedno te isto: Griša moć nije stvorena da bude bezgranična; mora biti
kontrolisana.
„Ne“, rekla sam. „Ne ţelim to. Ţelim…“
„Ti nešto ţeliš“, podrugljivo će Mračnjak. „Ja ţelim da gledam kako tvoj
tragač polako umire s mojim noţem zarivenim u srce. Ţelim da gledam kako vas
oboje guta more. Ali naše sudbine su sada isprepletane, Alina, i ne postoji ništa
što bismo mogli da učinimo povodom toga, ni ti ni ja.“
„Ti si lud.“
„Znam da ti prija da tako misliš“, reče. „Ali pojačivači moraju da se sastave.
Da bismo imali ikakvu nadu u to da ćemo upravljati Preklopom…“
„Ne moţeš da upravljaš Preklopom. Preklop mora da bude uništen.“
„Oprezno, Alina“, reče lagano se osmehujući. „I ja sam isto to pomislio za
tebe.“ Pozvao je rukom Ivana, koji je čekao na učtivoj udaljenosti. „Dovedi mi
momka.“
Srce mi je skočilo u grlo. „Stani“, rekla sam. „Rekao si mi da ga nećeš
povrediti.“
Nije obraćao paţnju na mene. Osvrtala sam se naokolo kao budala. Kao da
bi iko na ovom od svetaca zaboravljenom brodu čuo moj vapaj. Sturmhond je,
bezizraznog lica, stajao uz kormilo i posmatrao nas.
Zgrabila sam Mračnjaka za rukav. „Imali smo dogovor. Nisam ništa učinila.
Rekao si…“
Mračnjak me pogleda ledenim olovnim očima, i meni reči zamreše na
usnama.
Nekoliko trenutaka kasnije pojavi se Ivan vodeći Mala sa sobom i doprati ga
do ograde. Stajao je pred nama, čkiljeći na sunčevoj svetlosti, vezanih ruku. Već
nedeljama nismo bili ovoliko blizu. I mada je izgledao umorno i ubledelo, činilo
se da nije povređen. U opreznom izrazu njegovog lica videla sam neizgovoreno
pitanje, ali nisam imala odgovor na njega.
„U redu, tragaču“, reče Mračnjak. „Prati tragove.“
Mal je prelazio pogledom između Mračnjaka i mene. „Kakve tragove?
Nalazimo se usred okeana.“

33
 „Alina mi je jednom rekla da umeš da stvoriš zečeve od kamenja. Lično sam
ispitivao posadu Verrhadera, i oni tvrde da si jednako sposoban na moru koliko i
na kopnu. Izgleda da smatraju kako bi svojom veštinom mogao nekog srećnog
kapetana da učiniš vrlo bogatim.“
Mal se namršti. „Traţiš od mene da lovim kitove?“
„Ne“, reče Mračnjak. „Od tebe traţim da uloviš morski bič.“
Zabezeknuto smo zurili u njega. Maltene sam se nasmejala.
„Traţiš zmaja?“, u neverici upita Mal.
„Ledenog zmaja“, reče Mračnjak. „Rusalye.“
Rusalye. U pričama je morski bič bio ukleti princ, primoran da u obliku
morske zmije čuva vode Puta kostiju. To je bio Morozovljev drugi pojačivač?
„To je bajka“, reče Mal, izraţavajući moje misli. „Priča za decu. Zmaj ne
postoji.“
„Ljudi godinama prijavljuju da su videli morski bič u ovim vodama“,
odvrati Mračnjak.
„Isto kao i sirene i bele selkije. Zmaj je mit.“
Mračnjak izvi obrvu. „Poput jelena?“
Mal baci pogled na mene. Jedva primetno sam odmahnula glavom. Šta god
da Mračnjak radi, mi mu nećemo pomoći u tome.
Mal se zagleda u talase. „Ne bih znao ni odakle da počnem.“
„Za njeno dobro, nadam se da to nije istina.“ Mračnjak iz prevoja svoje kefte
isuka dug i tanak noţ. „Pošto ću joj svakog dana, ukoliko ne budeš uspeo da
pronađeš morski bič, odrati deo koţe. Polako. Onda će je Ivan izlečiti, a narednog
dana ćemo početi sve iz početka.“
Osetila sam kako mi se sva krv povlači iz lica.
„Nećeš je povrediti“, reče Mal, ali čula sam strah u njegovom glasu.
„Ne ţelim da je povredim“, odvrati Mračnjak. „Ţelim da ti uradiš ono što
od tebe traţim.“
„Trebali su mi meseci da pronađem jelena“, u očajanju reče Mal. „A i dalje
ne znam kako smo u tome uspeli.“
Sturmhond nam priđe. Bila sam toliko usredsređena na Mala i Mračnjaka da
sam gotovo zaboravila na njega. „Neću dozvoliti da na mom brodu devojka trpi
mučenje“, reče.
Mračnjak usmeri svoj ledeni pogled na morskog razbojnika. „Ti radiš za
mene, Sturmhonde. Radi svoj posao ili će ti isplata za njega biti najmanja od svih
briga.“
Neprijatan osećaj uznemirenosti zavlada celim brodom. Sturmhondova
posada je odmeravala Griše, a izrazi lica nisu im bili nimalo prijateljski. Genja je
šakom pokrila usta, ali nije ni pisnula.

34
 „Daj tragaču malo vremena“, tiho reče Sturmhond. „Nedelju. Makar
nekoliko dana.“
Mračnjak kliznu prstima uz moju ruku, zavrnuvši rukav kako bi otkrio golu
koţu. „Da počnem s njenom mišicom?“, upita. Spustio mi je rukav, pa mi
vrhovima prstiju okrznuo obraz. „Ili s licem?“ Klimnuo je Ivanu. „Drţi je.“
„Nemoj!“, povika Mal.
Mračnjak je čekao.
„Ja… mogu ja to.“
„Mal, nemoj“, rekla sam mnogo hrabrije nego što sam se osećala.
Mal proguta pljuvačku. „Skrenite na jugozapad. Nazad putem kojim smo
došli“, reče.
Bila sam sasvim nepomična. Zar je već bio video nešto? Ili samo pokušava
da ih spreči da me povrede?
Mračnjak nakrenu glavu na jednu stranu pomno ga posmatrajući. „Mislim
da si dovoljno pametan da znaš kako sa mnom ne treba da se igraš, tragaču.“
Mal odsečno klimnu. „Mogu ja to. Mogu da ga nađem. Samo… samo mi
treba vremena.“
Mračnjak vrati noţ u korice. Polako sam odahnula, trudeći se da
suspregnem drhtavicu.
„Imaš nedelju dana“, reče, okrenu se i nestade kroz otvor u palubi. „Dovedi
je“, doviknuo je Ivanu.
„Mal…“, zaustila sam kad me je Ivan zgrabio za mišicu.
Mal podiţe vezane ruke, posegnuvši prema meni. Prsti su nam se nakratko
ovlaš dodirnuli, ali Ivan me je već vukao nazad ka vratancima u podu.
Misli su mi letele na sve strane dok smo silazili u vlaţnu utrobu broda.
Posrtala sam iza Ivana, pokušavajući da pronađem smisao u svemu onome što se
upravo desilo. Mračnjak je rekao da neće povrediti Mala sve dok mu je od koristi.
Prosto sam pretpostavila da to znači kako će ga koristiti da mene drţi pod
kontrolom, ali sad mi je bilo jasno da se iza te izjave krilo još nešto. Da li je Mal
zaista verovao da moţe pronaći morski bič, ili je samo kupovao vreme? Nisam
bila sigurna šta od toga dvoga ţelim da bude istina. Nije da mi je prijala pomisao
na mučenje, ali šta ako zaista pronađemo ledenog zmaja? Šta bi postojanje
drugog pojačivača značilo?
Ivan me je uvukao u prostranu kabinu koja je izgledala kao da pripada
kapetanu. Sturmhond se verovatno negde gura sa ostatkom svoje posade. Krevet
je bio pomeren u jedan ćošak, a jako zakrivljen krmeni zid kabine bio je načičkan
prozorima s debelim oknima. Bacali su vodnjikavu svetlost na sto za kojim je
sedeo sam Mračnjak.
Ivan se nakloni i izlete iz prostorije, zatvorivši vrata za sobom.

35
 „Ne moţe da dočeka da se skloni od tebe“, rekla sam, zadrţavajući se kod
vrata. „Plaši se onoga u šta si se pretvorio. Svi se plaše.“
„A ti, Alina? Plašiš li me se?“
„To si i ţeleo, zar ne?“
Mračnjak slegnu ramenima. „Strah je moćan saveznik“, reče. „I odan.“
Posmatrao me je procenjivački, na onaj hladan način od koga sam se uvek
osećala kao da me čita kao reči na stranici knjige, dok prstima prelazi preko
teksta, upijajući neko tajno znanje o kojem sam mogla samo da nagađam. Trudila
sam se da se ne vrpoljim, ali su mi okovi na zglobovima zveckali.
„Ţeleo bih da te oslobodim“, tiho je rekao.
„Da me oslobodiš, da me odereš… Toliko izbora.“ I dalje sam osećala teţak
dodir njegovog noţa na obrazu.
Uzdahnuo je. „Bila je to obična pretnja, Alina. Postigla je ono što je trebalo.“
„Znači, ne bi me posekao?“
„Nisam to rekao.“ Zvučao je prijatno i bezosećajno, kao i uvek. Istim tonom
mogao bi da mi preti kako će me odrati, ili da naruči večeru.
U mutnoj svetlosti sam jedva nazirala blede tragove njegovih oţiljaka. Znala
sam da bi trebalo da ćutim, da ga nateram da prvi progovori, ali moja
radoznalost je bila prevelika.
„Kako si preţiveo?“
Prešao je rukom preko oštre linije vilice. „Izgleda da se volkrama nije dopao
moj ukus“, odgovorio je, gotovo s dosadom u glasu. „Jesi li ikada primetila da se
one nikada ne hrane jedne drugima?“
Stresla sam se. On ih je stvorio, isto kao i ono stvorenje koje mi je ţarilo zube
u rame. Koţa na tom mestu i dalje je damarala. „Slično priziva slično.“
„Takvo iskustvo ne bih voleo ponovo da doţivim. Dovoljno sam bio
prepušten na milost i nemilost volkrama. Ili tebi.“
Prešla sam preko prostorije i zaustavila se ispred stola. „Pa zašto bi mi onda
dao drugi pojačivač?“, očajnički sam upitala, hvatajući se za razlog koji će ga
nekako urazumiti. „U slučaju da si zaboravio, pokušala sam da te ubijem.“
„I nisi uspela.“
„Zivela druga prilika. Zašto ţeliš da budem još jača?“
I ponovo je slegnuo ramenima. „Bez Morozovljevih pojačivača, Ravkija je
izgubljena. Suđeno ti je da ih imaš, isto kao što je meni suđeno da vladam. Ne
postoji drugi način.“
„Baš onako kako tebi odgovara.“
Zavalio se u naslon i prekrstio ruke. „Za razliku od tebe, Alina.“
„Ne moţeš da kombinuješ pojačivače. U svim knjigama piše jedno isto…“
„Ne u svim knjigama.“

36
 Poţelela sam da vrisnem od osujećenosti. „Bagra me je upozorila. Rekla je
da si uobraţen, da te je ambicija zaslepela.“
„Ma nije valjda?“ Glas mu je bio leden. „A kakve ti je još izdajničke priče
ispričala u poverenju?“
„Da te voli“, ljutito sam odgovorila. „Da veruje u tvoje iskupljenje.“
Tada je odvratio pogled, ali ipak sam stigla da na njegovom licu primetim
blesak bola. Sta joj je uradio? I koliko ga je to koštalo?
„Iskupljenje“, promrmljao je. „Spasenje. Ispaštanje. Prevaziđene zamisli
moje majke. Moţda je trebalo da više obratim paţnju.“ Pruţio je ruku i iz stola
izvadio tanku crvenu knjigu. Dok ju je podizao, svetlost je blesnula na zlatnim
slovima na njenim koricama: Istorii Sankt'ya. „Znaš li šta je ovo?“
Namrštila sam se. Ţivoti Svetaca. Vratila mi se neka bleda uspomena. Pre
nekoliko meseci u Malom Dvoru Aparat mi je dao jedan primerak te knjige.
Bacila sam je u fioku toaletnog stočića i nikada više nisam ni pomislila na nju.
„To je dečja knjiga“, rekla sam.
„Jesi li je pročitala?“
„Nisam“, priznala sam, iznenada poţelevši da jesam. Mračnjak me je
posmatrao previše pomno. Šta bi moglo da bude toliko bitno u vezi sa starom
zbirkom religijskih crteţa?
„Sujeverje“, rekao je, bacivši pogled na naslovnu stranu. „Seljačka
propaganda. Ili sam bar tako mislio. Morozov je bio neobičan čovek. Bio je
pomalo nalik tebi, privlačilo ga je sve što je obično i slabo.“
„Mal nije slab.“
„Obdaren je, priznajem, ali nije Griša. Nikada ti neće biti ravan.“
„Jeste mi ravan, i više od toga“, odbrusila sam.
Mračnjak zavrte glavom. Da nisam izvukla nauk, mogla bih izraz njegovog
lica pogrešno da protumačim kao saţaljenje. „Misliš da si pored njega pronašla
porodicu. Misliš da pored njega imaš budućnost. Ali ti ćeš biti sve moćnija, a on
će biti sve stariji. Proţiveće svoj kratki ţivot otkazat'sya, i ti ćeš ga gledati dok
umire.“
„Umukni.“
Nasmešio se. „Hajde, treskaj nogom, bori se protiv svoje prave prirode. Za
to vreme, neka tvoja zemlja pati.“
„Pati zbog tebe!“
„Pati zbog toga što sam poverenje poklonio devojci koja ne moţe da
podnese pomisao na svoje sopstvene mogućnosti.“ Ustao je i obišao oko stola.
Uprkos svoj mojoj srdţbi, uzmakla sam za korak, spotakavši se o stolicu koja se
nalazila iza mene.
„Znam šta osećaš kad si s tragačem“, reče. „Cisto sumnjam.“

37
 Odmahnuo je s omalovaţavanjem. „Ne, ne mislim na besmislenu ţudnju
koju ćeš tek da prerasteš. Poznajem istinu u tvom srcu. Usamljenost. Sve veću
spoznaju o tome koliko se razlikuješ.“ Nagnu se bliţe meni. „Koliko to boli.“
Pokušala sam da sakrijem iznenađenost prepoznavanjem koje me je proţelo.
„Ne znam o čemu govoriš“, rekla sam, ali su i meni samoj te reči zvučale laţno.
„Nikada neće izbledeti, Alina. Postajaće sve gore, bez obzira na to iza koliko
šalova se budeš krila ili koliko laţi budeš izgovorila, bez obzira na to koliko
daleko ili koliko brzo budeš beţala.“
Pokušala sam da se okrenem, ali se on pruţio i uhvatio me za bradu,
primoravajući me da gledam u njega. Bio mi je toliko blizu da sam osećala njegov
dah. „Ne postoji niko poput nas, Alina“, prošaputao je. „I nikada i neće.“
Otrgla sam se od njega, oborivši stolicu, zamalo sam izgubila ravnoteţu.
Zalupala sam na vrata pesnicama sputanim okovima, dozivajući Ivana, dok je
Mračnjak samo gledao. Ivan se pojavio tek kad je Mračnjak izdao tu zapovest.
Nejasno sam bila svesna Ivanove šake na mojim leđima, smrada u hodniku,
mornara koji nas propuštaju da prođemo, vrata koja se zaključavaju iza mene,
kreveta, grube tkanine koja me je grebala kad sam zarila lice pod pokrivače,
drhteći, pokušavajući da izbacim Mračnjakove reči iz glave. Malova smrt. Dug
ţivot preda mnom. Bol različitosti koji nikada neće uminuti. Svaki taj strah
zarivao se u mene, kao bodljikava kandţa koja se zakopava sve dublje u moje
srce.
Znala sam da se izveštio u laganju. Umeo je da laţira svako osećanje, da
prikaţe svaku ljudsku manu. Ali nisam mogla da poreknem ono što sam osetila
u Novjem Zemu niti istinu onoga što mi je Mračnjak pokazao: moju sopstvenu
tugu, moju sopstvenu čeţnju, odraţenu u njegovim sumornim sivim očima.

Na kitolovcu se raspoloţenje promenilo. Posada je postala nespokojna i uvek na

oprezu, omalovaţavanje njihovog kapetana i dalje im je bilo stalno na pameti.
Griše su mrmljale među sobom, ţivaca istanjenih našim sporim napretkom kroz
vode Puta Kostiju.
Svakog dana Mračnjak je traţio da me dovedu na palubu kako bih stajala
pored njega na pramcu. Mala su čuvali pod jakom straţom na suprotnom kraju
broda. Ponekad bih ga čula kako obaveštava Sturmhonda o znamenjima koje je
ugledao, ili bih ga videla kako pokazuje na nešto što liči na duboke ogrebotine
tik iznad površine vode na velikim ledenim santama pored kojih smo prolazili.
Zagledala sam grube zaseke. Mogli bi da budu tragovi kandţi. Mogli bi da
ne budu baš ništa. Ipak, u Tsibeji sam videla za šta je sve Mal sposoban. Dok smo
pratili jelena, pokazivao mi je slomljene grančice, ugaţenu travu, znake koji su
izgledali očigledni jednom kada bi mi skrenuo paţnju na njih, iako su mi

38
nekoliko trenutaka ranije bili potpuno nevidljivi. Ĉlanovi posade bili su
sumnjičavi. Griše su se ponašale krajnje prezrivo.
U sumrak, dok se još jedan dan privodio kraju, Mračnjak bi me sproveo
preko palube i niz vratanca neposredno ispred Mala. Nije nam bilo dozvoljeno
da razgovaramo. Pokušavala sam da uhvatim njegov pogled, da mu bez reči
kaţem da sam dobro, ali sam kod njega primećivala sve veći bes i očaj, a bila sam
nemoćna da ga utešim.
Jednom sam se spotakla u blizini vratašca u palubi, i Mračnjak me je
pridrţao privivši me uza sebe. Mogao je odmah da me pusti, ali je odugovlačio, a
pre nego što sam stigla da se odmaknem, ovlaš mi je prislonio dlan pri dnu leđa.
Mal se bacio napred i samo su ga ruke njegovih Griša čuvara sprečile da
nasrne na Mračnjaka.
„Još tri dana, tragaču.“
„Ostavi je na miru“, zareţao je Mal.
„Ja se drţim svog dela pogodbe. Nisam je povredio. Ali moţda to nije ono
čega se ti bojiš?“
Mal je izgledao napeto do tačke pucanja. Bled u licu, usana stegnutih u
tanku liniju, mišića na podlakticama skvrčenih od napora da se oslobodi veza.
Nisam mogla podneti da to gledam.
„Dobro sam“, tiho sam rekla, rizikujući Mračnjakov noţ. „Ne moţe da me
povredi.“ Bila je to laţ, ali prijalo mi je da je izgovorim.
Mračnjak je premestio pogled s Mala na mene, a ja sam uspela da nazrem
onaj turobni, zjapeći procep unutar njega. „Ne brini, tragaču. Kad našem
dogovoru odzvoni, saznaćeš.“ Gurnuo me je u potpalublje, ali sam ipak stigla da
čujem šta je rekao Malu na rastanku… „Postaraću se da čuješ kada je budem
naterao da vrišti.“

Nedelja se bliţila kraju, i šestog dana Genja me je probudila jako rano. Dok sam
pokušavala da dođem sebi, shvatila sam da je jedva svanulo. Strah me je
presekao. Moţda je Mračnjak odlučio da više ne odlaţe moju kaznu i da ispuni
svoje pretnje.
Ali Genja je bila sva ozarena.
„Pronašao je nešto!“, pevušila je, skakutala i maltene plesala dok mi je
pomagala da ustanem iz postelje. „Tragač kaţe da smo blizu!“
„Ime mu je Mal“, promrmljala sam, sklonivši se od nje. Namerno sam
zanemarila to koliko izgleda pogođena mojim gestom.
Moţe li to biti istina?, pitala sam se dok me je Genja vodila gore. Ili se Mal
prosto nadao da će mi kupiti još malo vremena.

39
 Izbili smo na mutno sivo svetlo ranog jutra. Paluba je bila krcata Grišama
koje su netremice posmatrale vodu, dok su Olujnici upravljali vetrom, a
Sturmhondova posada se bavila jedrima.
Magla je bila gušća nego prethodnog dana. Teško je visila nad vodom i
pruţala vlaţne ţile preko korita broda. Tišinu su prekidala samo Malova
uputstva i naređenja koja je izdavao Sturmhond.
Kad smo uplovili u široki pojas otvorenog mora, Mal se okrenuo prema
Mračnjaku i rekao: „Mislim da smo blizu“.
„Misliš?“
Mal samo jednom klimnu glavom.
Mračnjak je razmišljao. Ukoliko Mal odugovlači, taj njegov pokušaj je
osuđen da bude kratkog veka, a cena koju bi za to platio bila bi prevelika.
Nakon čitave večnosti, kako se činilo, Mračnjak klimnu u pravcu
Sturmhonda.
„Spustite jedra“, naredio je morski razbojnik, a mornari na katarkama se
pokrenuše da ga poslušaju.
Ivan kucnu Mračnjaka po ramenu i pokaza mu prema juţnom horizontu.
„Brod, moi soverenyi.“
Začkiljila sam u pravcu majušne mrlje.
„Imaju li razvijenu zastavu?“, upita Mračnjak Sturmhonda.
„Verovatno su ribari“, odvrati Sturmhond. „Ipak ćemo ih drţati na oku, za
svaki slučaj.“ Dao je znak jednom od članova svoje posade, koji se odmah s
durbinom u ruci uspentra uz vršno jedro.
Dugi čamci su bili spremni, pa su u roku od nekoliko minuta spušteni s
desne strane broda, puni Sturmhondovih ljudi i načičkani harpunima.
Mračnjakove Griše okupile su se oko ograde da bi videle kako čamci napreduju.
Magla kao da je pojačavala zvuk postojanog pljuskanja vesala po talasima.
Prišla sam korak bliţe Malu. Svima je paţnja bila usmerena na ljude u
čamcima. Samo me je Genja posmatrala. Oklevala je, a onda se namerno okrenula
i pridruţila ostalima pored ograde.
Mal i ja smo gledali ispred sebe, ali smo se nalazili dovoljno blizu jedno
drugom da nam se ramena dodiruju. „Kaţi mi da si dobro“, promrmljao je
bolnim glasom. Klimnula sam, i progutala knedlu iz grla. „Dobro sam“, tiho sam
odgovorila. „Da li je tamo?“
„Ne znam. Moţda. Bilo je trenutaka dok sam pratio jelena kad sam mislio
da smo blizu, a… Alina, ukoliko grešim…“
Tada sam se okrenula prema njemu, ne mareći za to ko nas gleda ili kakvu
ću kaznu zbog toga dobiti. Magla se sada podizala s površine vode, polako se
valjala preko palube. Podigla sam pogled ka njemu, upijajući svaku pojedinost
njegovog lica: jasno plavetnilo njegovih duţica, pregib usana, oţiljak koji se

40
protezao rubom vilice. Iza njega sam videla Tamar kako skakuće po snasti s
fenjerom u ruci. „Mal, nisi ti kriv ni za šta. Ni za šta.“
Oborio je glavu, spustivši čelo na moje. „Neću mu dozvoliti da te povredi.“
Oboje smo znali da je nemoćan to da spreči, ali ta istina je bila previše bolna,
pa sam prosto rekla: „Znam.“
„Povlađuješ mi“, reče uz nagoveštaj osmeha.
„Zahtevaš puno tetošenja.“
Prislonio je usne na moje teme. „Pronaći ćemo način da se izvučemo iz
ovoga, Alina. Uvek se izvučemo.“
Spustila sam okovane ruke na njegove grudi i sklopila oči. Bili smo sami na
ledenom moru, zarobljenici čoveka koji je bukvalno u stanju da stvara čudovišta,
a ipak, nekako, verovala sam. Naslonila sam se na Mala, i prvi put u mnogo dana
dozvolila sebi da se nadam.
Razlegao se povik: „Dva stepena s desne strane pramca!“
Glave nam se istovremeno okrenuše, i ja se umirih. Nešto se kretalo u magli,
nekakvo svetlucavo, talasasto belo obličje.
„Svih mi Svetaca“, izusti Mal.
U tom trenutku, hrbat stvorenja se probio kroz talase, telo mu je seklo vodu
u vijugavom luku, dok mu se duga iskrila na leđnim krljuštima svih boja.
Rusalye.

41
 v

Cetvrto poglavlje
Rusalye pripada narodnom predanju, svetu bajki, to je stvorenje iz snova koje ţivi
na rubovima mapa. Ali ovde nikakve sumnje nije bilo. Ledeni zmaj je stvaran, i
Mal ga je pronašao, isto kao što je našao i jelena. Osećaj je bio potpuno pogrešan,
kao da se sve dešava previše brzo, kao da jurcamo prema nečemu što ne
razumemo.
Paţnju mi je privukao povik iz dugog čamca. Ĉovek u čamcu najbliţem
morskom biču se uspravi, s harpunom u ruci, i nacilja. Ali beli rep zmaja
zamahnu preko mora, rascepi talase, pa se spusti i pljusnu po površini, poslavši
zid od vode da se valja prema koritu broda. Ĉovek s harpunom se brţe-bolje
spusti u dugi čamac koji se opasno nagnu, ali se u poslednjem trenutku ispravi.
Tako treba, pomislila sam. Odupri im se.
Tada ljudi s drugog čamca ispališe svoje harpune. Prvi je prebacio i
bezopasno plj usnuo u vodu. Drugi se zabio u koţu morskog biča.
Zmaj poče da se obada, šibajući repom napred-nazad, pa se onda prope
poput zmije, naglo izvivši telo van vode. Za trenutak kao da je ostao da lebdi u
vazduhu: peraja nalik na krila koja se prelivaju u svim duginim bojama,
svetlucave krljušti, gnevnih crvenih očiju. S grive su mu se slivale niske vodenih
kapljica, ogromne čeljusti mu se otvoriše, otkrivajući ruţičast jezik i nizove
svetlucavih zuba. Sručio se na najbliţi čamac uz glasno mrvljenje i cepanje
drveta. Vitko plovilo pokida se nadvoje, a ljudi popadaše u vodu. Zmaj sklopi
ralje oko noge jednog mornara koji nestade, vrišteći, pod talasima. Ostali članovi
posade su mahnitim zamasima plivali kroz okrvavljenu vodu do preostalog
dugog čamca, gde su ih mornari podigli preko ivice.
Bacila sam pogled gore na snast kitolovca. Vrhovi katarki bili su sada
zaogrnuti maglom, ali sam i dalje uspevala da nazrem Tamarin fenjer kako
postojano gori na vrhu glavnog vršnog jedra.
Još jedan harpun pogodio je metu, i morski bič poče da peva. Bio je to zvuk
lepši od bilo čega što sam u ţivotu čula, hor glasova koji se izdiţu u ţalosnoj
pesmi bez reči. Ne, shvatila sam, nije to pesma. Morski bič je plakao, grčio se i
valjao po talasima pokušavajući da utekne dugim čamcima, da se oslobodi
zakrivljenih vrhova harpuna. Bori se, bezglasno sam preklinjala. jednom kad te se
dočepa, nikada te više neće pustiti.
Ipak, već sam videla kako zmaj usporava, kako mu pokreti postaju sve
tromiji, a krici posustaju, sada bolni i turobni, dok njihova muzika sve više bledi.

42
 Donekle sam ţelela da Mračnjak napokon okonča sve to. Zašto odugovlači?
Zašto ne izvede Presek na morskom biču i veţe me za njega, isto kao što je to
uradio s jelenom?
„Mreţe!“, doviknuo je Sturmhond. Ali magla je sada bila toliko gusta da
nisam razaznavala odakle tačno dopire njegov glas. Ĉula sam nekoliko udaraca u
nizu, odnekud u blizini ograde s desne strane broda.
„Rasterajte maglu“, naredio je Mračnjak. „Izgubićemo dugi čamac.“
Ĉula sam kako se Griše dovikuju međusobno, a zatim osetila kako nalet
vetra što su ga prizvah Olujnici zadiţe peševe mog kaputa.
Magla se podigla, a meni je vilica pala od iznenađenja. Mračnjak i njegove
Griše i dalje su stajali na desnoj strani broda, paţnje usmerene na dugi čamac,
koji se sada naizgled udaljavao od broda pod punim veslima. Međutim, s leve
strane se niotkuda pojavio još jedan brod, vitka škuna sa sjajnim katarkama i
razvijenim zastavama: crveni pas na tirkiznom polju, a ispod nje bledoplava i
zlatna ravkijska zastava s dvoglavim orlom.
Začula se nova serija udaraca i ugledala sam čelične kandţe načičkane po
levoj ogradi kitolovca. Kuke za privlačenje, shvatila sam.
A onda kao da se sve desilo odjednom. Odnekud se začuo urlik, kao da vuk
zavija na mesec. Bujica ljudi prelila se preko ograde na palubu kitolovca, svi su
nosili pištolje zataknute za pojas, kratke sablje u rukama, urlikali su i lajali kao
čopor divljih pasa. Videla sam kako se Mračnjak okreće, videla sam zbunjenost i
bes na njegovom licu.
„Šta se, dođavola, dešava?“, upita Mal, pa istupi pred mene dok smo se
povlačili u bednu sigurnost krmenog jarbola.
„Ne znam“, odgovorila sam. „Nešto veoma dobro, ili nešto mnogo, mnogo
loše.“
Stajali smo leđa uz leđa, moje ruke su i dalje bile u okovima, njegove
vezane, i bili smo nemoćni da se branimo dok su svuda oko nas izbijali sukobi.
Odjekivali su pucnji iz pištolja. Vazduh je treperio od vatre Paklenika. „Za
mnom, kerovi!“, povika Sturmhond i baci se napred, sa sabljom u ruci.
Ljudi su lajali, kevtali, reţali, i sa svih strana nasrtali na Mračnjakove Griše –
ne samo s ograde škune, već i sa snasti kitolovca. Sturmhondovi ljudi. Sturmhond
se okrenuo protiv Mračnjaka.
Morski razbojnik je očito izgubio razum. Jeste, Griše su bile brojčano
nadjačane, ali brojevi nisu ništa značili u borbi s Mračnjakom.
„Vidi!“, povika Mal.
Dole u vodi, mornari su s preostalog dugog čamca vukli za sobom zmaja
koji se i dalje otimao. Razvili su jedro, a oštar vetar ih je nosio ne prema
kitolovcu, već pravo ka škuni. Nepromenljivi povetarac kao da je stizao

43
niotkuda. Pogledala sam malo bolje. Jedan član posade je podignutih ruku stajao
u dugom čamcu. Nije bilo greške: Olujnik je radio za Sturmhonda.
Iznenada me je nečija ruka uhvatila oko struka i podigla u vazduh. Učinilo
mi se da se ceo svet izvrnuo naopako, i ciknula sam obrevši se prebačena preko
jednog ogromnog ramena.
Podigla sam glavu, otimajući se iz ruke koja me je drţala u čeličnom stisku, i
ugledala kako Tamar juri prema Malu dok joj se u ruci presijava noţ. „Ne!“,
vrisnula sam. „Mal!“
Podigao je ruke da se odbrani, ali ona je samo prerezala veze koje su ga
sputavale. „Kreći!“, viknula je, dobacila mu noţ i izvukla mač iz korica
privezanih na boku.
Tolja me je stegao još jače i zatrčao se preko palube. Tamar i Mal su nas u
stopu pratili.
„Sta se dešava?“, zaskičala sam, dok mi je glava poskakivala iza dţinovih
leđa.
„Samo trči!“, odvratila je Tamar, zamahnuvši prema Korporalki koja joj se
isprečila na putu.
„Ne mogu da trčim“, doviknula sam joj. „Ovaj idiot od tvog brata me je
prebacio preko ramena kao šunku!“
„Ţeliš li da budeš spašena ili ne?“
Nisam imala vremena da odgovorim.
„Drţi se dobro“, reče Tolja. „Idemo preko.“
Ĉvrsto sam zaţmurila, očekujući da se smandrljamo u ledenu vodu. Ali
Tolja je napravio samo nekoliko koraka, a onda odjednom zastenjao i pao na
koleno, a mene ispustio. Skotrljala sam se na palubu i trapavo se okrenula na
bok. Kad sam podigla pogled, videla sam da iznad nas stoje Ivan i jedan Paklenik
u plavoj odori.
Ivan je drţao pruţenu ruku. Gnječio je Toljino srce, a ovog puta
Strumhonda nije bilo u blizini da ga zaustavi.
Paklenik je krenuo prema Tamar i Malu, s kremenom u šaci, rukom već
praveći vatreni luk. Gotovo još i pre nego što je počelo, nesrećno sam pomislila. Ali
već u sledećem trenutku Paklenik se zaustavio, boreći se za dah. Njegov plamen
u vazduhu je zamro.
„Sta čekaš?“, zareţao je Ivan.
Paklenik je odgovorio jedino krkljavim šištanjem. Oči samo što mu nisu
iskočile iz duplji. Počeo je da se grebe po grlu.
Tamar je desnom rukom drţala mač, ali joj je leva pesnica bila stegnuta.
„Dobar trik“, reče ona, jednim zamahom odgurnuvši kremen paralizovanog
Paklenika. „Znam i ja jedan dobar.“ Podigla je sečivo i, dok je Paklenik
bespomoćno stajao, proburazila ga jednim opakim potezom.

44
 Paklenik se sruči na palubu. Ivan je zbunjeno piljio u Tamar koja je stajala
nad beţivotnim telom i drţala mač s koga se cedila krv. Sigurno mu je
usredsređenost popustila, pošto se u tom trenutku Tolja podigao s kolena uz
uţasavajući urlik.
Ivan stegnu pesnicu, ponovo usmerivši sav napor ka njemu. Tolji se lice
iskrivi od bola, ali ovoga puta nije pao. Dţin tada zamahnu šakom, a Ivanovo lice
se zgrči od bola i zaprepašćenja.
Prešla sam pogledom s Tolje na Tamar, i tada mi je sinulo. Oboje su Griše.
Srceparatelji.
„Dopada ti se to, čovečuljče?“, pitao je Tolja dok je krupnim koracima
prilazio Ivanu. Ivan je u očaju pruţio i drugu ruku. Tresao se, videla sam kako se
bori za dah.
Tolja se malčice zateturao, ali se nije zaustavio. „Sad ćemo saznati ko ima
jače srce“, procedio je kroz zube.
Polako se kretao napred, kao da hoda uz jak vetar, po licu su mu izbile
graške znoja, ogolio je zube u divljem ushićenju. Pomislila sam da će i on i Ivan
jednostavno pasti mrtvi.
Tada su se prsti Toljine pruţene šake savili u pesnicu. Ivan se zgrči. Oči mu
se prevrnuše u glavi. Mehurić krvi pojavi se na njegovim usnama i prsnu. Ivan se
skljoka na palubu.
Nejasno sam bila svesna haosa koji besni oko mene. Tamar se borila s
Olujnikom. Dve Griše su skočile na Tolju. Začula sam pucanj i shvatila da se Mal
dočepao pištolja. Ali ja sam videla samo Ivanovo beţivotno telo, i ništa više.
Mrtav je. Mračnjakova desna ruka. Jedan od najmoćnijih Srceparatelja u
Drugoj Armiji. Preţiveo je Preklop, preţiveo je volkre, a sada je mrtav.
Tihi jecaj me je trgao iz sanjarenja. Genja je stajala iznad nas, gledajući Ivana,
šakama pokrivajući usta. „Genja…“, rekla sam.
„Zaustavi ih!“ Povik je dopro s druge strane palube. Okrenula sam se i
ugledala kako se Mračnjak rve s jednim naoruţanim mornarom.
Genja se tresla. Posegla je u dţep svoje kefte i izvadila pištolj. Tolja jurnu
prema njoj.
„Nemoj!“, rekla sam i stala između njih. Nisam nameravala da ga gledam
kako ubija Genju.
Teški pištolj se klatio u njenoj ruci.
„Genja“, upitala sam je tihim glasom, „zar ćeš stvarno da pucaš u mene?“
Divlje se osvrtala oko sebe, nesigurna gde da uperi pištolj. Spustila sam dlan na
njen rukav. Štrecnula se i usmerila cev prema meni.
Vazduhom se prolomila grmljavina, i znala sam da se Mračnjak oslobodio.
Osvrnula sam se, a talas tame već se valjao u našem pravcu. Svršeno je, pomislila
sam. Sad smo gotovi. Ali već u sledećem trenutku, krajičkom oka sam ugledala jak

45
odsev, a odjeknuo je i pucanj. Kovitlac tame je potpuno ispario, a ja sam ugledala
Mračnjaka, lica iskrivljenog od besa i bola, kako se drţi za mišicu. S nevericom
sam shvatila da je upucan.
Sturmhond je trčao ka nama, s pištoljem u ruci. „Beţite!“, vikao je.
„Alina, hajde!“, povika i Mal, hvatajući me za ruku.
„Genja“, očajnički sam rekla, „pođi s nama.“
Ruka joj se tresla toliko da sam pomislila kako će joj pištolj ispasti na
palubu. Suze su joj oblivale obraze.
„Ne mogu“, slomljeno je grcala. Spustila je oruţje. „Idi, Alina“, reče. „Samo
idi.“
U sledećem trenutku Tolja me je ponovo prebacio preko ramena. Uzalud
sam tukla po njegovim širokim plećima. „Stani!“, vikala sam. „Ĉekaj!“
Ali niko nije obraćao paţnju na mene. Tolja se zatrča i iz zaleta preskoči
ogradu. Vrisnula sam kad smo se strmoglavili prema ledenoj vodi, pripremajući
se za sudar s površinom. Umesto toga, međutim, pokupilo nas je nešto što je
moglo biti samo vetar Olujnika, pa nas isporučilo na palubu napadačke škune uz
tup zvuk od koga čangrljaju kosti. Tamar i Mal su bili sledeći, a Sturmhond
odmah za njima.
„Daj znak“, povikao je Sturmhond, skočivši na noge.
Začuo se prodoran zvuk pištaljke.
„Privjet“, pozvao je mornara kojeg nisam poznavala, „koliko ih je?“
„Osam ih je palo“, odgovori Privjet. „Ĉetvoro ih je i dalje ne kitolovcu. Teret
se utovaruje.“
„Svetaca mu“, opsova Sturmhond. Ponovo je pogledao ka kitolovcu, boreći
se sam sa sobom. „Musketari!“, doviknuo je ljudima na škuninom glavnom
jarbolu. „Pokrivajte ih!“
Tri musketara su počela da pucaju iz pušaka ka palubi kitolovca. Tolja
dobaci Malu pušku, pa okači sebi jednu preko leđa. Skočio je na konopce i počeo
da se penje. Tamar je potegla pištolj s boka. Ja sam i dalje bila ispruţena na
palubi, pod nimalo dostojanstvenim uglom, ruku i dalje okovanih i beskorisnih.
„Morski bič je bezbedno smešten, kapitanl“, doviknu Privjet.
Još dva Sturmhondova čoveka baciše se preko ograde kitolovca i zaploviše
vazduhom, divlje mlatarajući rukama, pa se sručiše na palubu škune. Jedan je
gadno krvario iz rane na ruci.
A onda se začulo ponovo. Grmljavina. „Oporavio se!“, doviknula je Tamar.
Tama se valjala prema nama, gutala škunu, upijala sve na svom putu.
„Oslobodite me!“, zahtevala sam. „Dajte da pomognem!“
Sturmhond dobaci Tamar ključeve i povika: „Poslušaj je!“
Tamar se pruţi ka mojim ručnim zglobovima, petljajući oko ključa dok se
tama prelivala preko nas.

46
 Bili smo slepi. Ĉula sam da neko vrišti. A onda je brava škljocnula. Gvoţđe
je s tupim zvukom palo s mojih zglobova na palubu.
Podigla sam šake i svetlost je blesnula kroz mrak, potiskujući tamu nazad ka
kitolovcu. Začu se klicanje članova Sturmhondove posade, ali ubrzo im zamre na
usnama kada je vazduh ispunio nov zvuk – piskav vrisak, prodoran u svoj svojoj
pogrešnosti, škripa vrata koja se otvaraju, vrata koja je trebalo da ostanu zauvek
zatvorena. Rana na mom ramenu poče tupo da damara. Nichevo'ya.
Okrenula sam se prema Sturmhondu. „Moramo da se sklonimo odavde“
rekla sam. „Smesta.“
Oklevao je, boreći se sam sa sobom. Dvojica njegovih ljudi i dalje su se
nalazili na palubi kitolovca. Izraz lica mu otvrdnu. „Mornari na jedra!“, povika.
„Olujnici, prema istoku!“
Videla sam kako niz mornara pored jarbola podiţe ruke i čula glasan zvuk
zatezanja jedara kad ih je napeo jak vetar. Koliko je uopšte Griša morski
razbojnik imao u svojim redovima?
Ali Mračnjakovi Olujnici su se rasporedili po palubi kitolovca i počeli da
šalju sopstvene vetrove da nas tuku. Skuna se nesigurno zaljuljala.
„Topovi s leve strane!“, grmeo je Sturmhond. „Bočni plotun. Na moj znak!“
Začula sam dva piskava zviţduka. Zaglušujući prasak potresao je brod, a
onda još jedan i još jedan, svaki put kad bi topovi sa škune otvorili zjapeću rupu
u koritu kitolovca. Panični povici razlegali su se Mračnjakovim brodom.
Sturmhondovi Olujnici nisu propustili priliku, i škuna se slobodno otisnula.
Kako se topovski dim razilazio, ugledala sam priliku u crnom kako prilazi
ogradi onesposobljenog kitolovca. Novi talas tame sunuo je k nama, ali ovaj se
razlikovao od prethodnog. Migoljio se površinom vode kao da se s mukom
probija napred, a pratilo ga je jezivo škljocanje hiljada ljutitih insekata.
Tama se penila i penušala, poput talasa koji se razbija o hridi, i počela da se
razdvaja na delove koji su polako poprimali oblike. Pored mene je Mal
promrmljao molitvu i podigao pušku do ramena. Usredsredila sam svoju moć i
pokosila ih Presekom, progorevši crni oblak, trudeći se da uništim nichevo'ye pre
nego što budu u stanju da poprime konačan oblik. Ipak, nisam mogla sve da ih
zaustavim. Nadirali su u vidu ječeće horde crnih zuba i kandţi.
Strumhondova posada otvori vatru.
Nichevo'ye su stigli do katarki škune, kovitlali se oko jedara, brali mornare
na snasti kao voće. Zatim su se skakutavo spuštali na palubu. Mal je pucao, opet
i opet i opet, a ostali članovi posade isukali su mačeve. Ĉinilo se, međutim, da
meci i sečiva samo usporavaju čudovišta. Njihova senovita tela bi se zalelujala i
preraspodelila, i oni su jednostavno nastavljali da nadiru.
Škuna se i dalje kretala napred, sve više povećavajući razdaljinu između
sebe i kitolovca. Nedovoljno brzo. Začula sam ono kreštavo jecanje, i novi talas

47
pokretne, gmizajuće tame uputio se prema nama, već se razdvajao u krilate
oblike, kao pojačanje senovitim vojnicima.
Sturmhond ih je takođe video. Prstom je pozvao jednog od Olujnika koji su i
dalje prizivali vetar u jedra. „Munje“, povikao je.
Trgla sam se. Ne misli valjda ozbiljno? Olujnicima nikada nije bilo
dozvoljeno da prizivaju munje. Tako nešto bilo bi previše nepredvidivo, previše
opasno – a još na otvorenom moru? Pored drvenih brodova? Ali Sturmhondova
Griša nije oklevala. Olujnici pljesnuše šakama, počeše da trljaju dlan o dlan. Uši
su mi zaglunule kad je vazdušni pritisak naglo opao. Vazduh je pucketao od
električnog strujanja.
Imali smo taman toliko vremena da se bacimo na palubu pre nego što se
nazubljena strela munje prolomila nebom u cikcak putanji. Novi talas nichevo'ya
raštrka se u trenutnoj pometenosti.
„Kreći!“, zaurlao je Sturmhond. „Olujnici, punom parom!“ Škuna je naglo
jurnula napred, a Mal i ja smo se našli pribijeni uz ogradu. Ĉinilo se da vitki brod
leti preko talasa.
Videla sam novi crni plik kako bubri na boku kitolovca. Skočila sam na noge
i naoštrila se, prikupljajući snagu za naredni napad.
Ali do njega nije došlo. Izgleda da postoji granica Mračnjakove moći.
Izmicali smo njegovom dosegu.
Nagnula sam se preko ograde. Udari vetra i morske kapi bockali su me po
licu, dok su mi Mračnjakov brod i njegova čudovišta nestajali s vidika. Nešto
između smeha i jecaja potreslo mi je grudi.
Mal me je stegao u zagrljaj i ja sam se pripila uz njega, osećajući mokru
košulju koja mi se lepi za obraz, slušajući otkucaje njegovog srca, upijajući tu
neverovatnu činjenicu da smo i dalje ţivi.
A onda, uprkos krvi koju su prolili i prijateljima koje su izgubili, mornari
škune odjednom krenuše da se raduju. Klicali su, i zavijali, i lajali, i reţali. Gore
na konopcima, Tolja je jednom rukom podigao pušku uvis i zabacio glavu, pa
zaurlao toliko da mi se koţa najeţila.
Mal i ja smo se razdvojili, prateći pogledom članove posade koji su kevtali i
smejali se svuda oko nas. Znala sam da oboje mislimo isto: u šta smo se ovo,
zaboga, uvalili?

48
 Peto poglavlje
Smuljili smo se ponovo niz ogradu i smestili tako da sedimo jedno uz drugo,
iscrpljeni i ošamućeni. Pobegli smo Mračnjaku, ali nalazili smo se na čudnom
brodu, okruţeni gomilom poludelih Griša prerušenih u mornare koji zavijaju
poput besnih pasa.
„Jesi li dobro?“, upita Mal.
Klimnula sam. Rana na ramenu mi je gorela, ali nisam bila povređena i
čitavo telo mi je brujalo od ponovnog korišćenja moći.
„A ti?“, upitala sam.
„Nemam ni ogrebotinu“, s nevericom reče Mal.
Brod je jahao talase naizgled nemogućom brzinom, teran vetrom Olujnika,
ali i Plimotvoraca, ubrzo sam uvidela. Dok su uţas i uzbuđenje bitke jenjavali,
primetila sam da sam natopljena vodom. Zubi su počeli da mi cvokoću. Mal me
je zagrlio, a u nekom trenutku je neko iz posade prebacio ćebe preko nas.
Konačno, Sturmhond je naredio da se stane i da se veţu jedra. Olujnici i
Plimotvorci su spustili ruke i popadali jedni pored drugih, potpuno iscrpljeni.
Moć je učinila da im lica sijaju, oči gore.
Škuna je usporavala dok nije ostala da se samo neţno ljulja u tišini koja se
odjednom činila sveproţimajućom.
„Ĉuvajte straţu“, zapovedio je Sturmhond, a Privjet je poslao mornara s
durbinom na pripone. Mal i ja se polako podigosmo na noge.
Sturmhond je hodao pored iscrpljenih Eteralki, tapšao Olujnike i
Plimotvorce po leđima, a s nekima i ponešto tiho prozborio. Videla sam kako
povređene mornare šalje u potpalublje, i pretpostavila sam da ih dole očekuje
brodski lekar ili moţda Korporalka Isceliteljka. Izgleda da je morski razbojnik
imao sve vrste Griša na svom platnom spisku.
Sturmhond odlučnim korakom krenu prema nama, izvlačeći noţ iz pojasa.
Moje ruke poleteše uvis, a Mal stade ispred mene, uperivši pušku Sturmhondu u
grudi. Istog trenutka sam čula kako su sa svih strana članovi posade isukali
mačeve i napeli pištolje.
„Smiri se, Oretsve“, reče Sturmhond, usporivši korak. „Upravo sam imao
silne muke i troškove da te smestim na svoj brod. Šteta bi bilo da te sada skroz
izbušimo.“ Obrnuo je noţ u vazduhu i ponudio mi ga, drškom okrenut meni.
„Ovo je za zver.“
Morski bič. U uzbuđenju bitke, gotovo sam zaboravila na njega.
Mal je oklevao, ali onda oprezno obori cev.

49
 „Odstupite“, naloţio je Sturmhond svojoj posadi. Vratili su pištolje u futrole
i mačeve u korice.
Sturmhond dade znak glavom Tamar. „Uvucite ga.“
Tamar naredi grupi mornara da se nagnu preko ograde na desnoj strani
broda i razveţu sloţenu mreţu konopaca. Zapeli su i polako podigli telo
morskog biča na palubu škune. Tresnulo je uz tup zvuk, i dalje se slabašno
koprcajući u srebrnkastoj mreţi. Zatim se opasno praćaknulo, škljocnuvši
ogromnim zubima. Svi smo skočili unazad.
„Koliko sam shvatio, to moraš ti da učiniš“, reče Sturmhond, ponovo mi
pruţajući noţ. Odmerila sam morskog razbojnika pogledom, pitajući se koliko
moţe da zna o pojačivačima, a o ovom pojačivaču naročito.
„Hajde“, reče. „Moramo da krenemo. Mračnjakov brod jeste onesposobljen,
ali neće ostati takav zauvek.“
Oštrica u Sturmhondovoj ruci mutno se presijavala na suncu. Griša čelik. Iz
nekog razloga uopšte nisam bila iznenađena.
Ipak, oklevala sam.
„Upravo sam izgubio trinaest ljudi“, tiho reče Sturmhond. „Nemoj mi reći
da je to bilo uzalud.“
Pogledala sam morskog biča. Leţao je na palubi i trzao se, škrge su mu
lepršale na vazduhu, crvene oči mu behu zamućene, ali i dalje pune gneva. Setila
sam se jelenovog mračnog, postojanog pogleda, tihe panike u njegovim
poslednjim trenucima.
Jelen je toliko dugo ţiveo u mojoj mašti da mi je, kad je konačno izašao
ispod drveća na zavejani proplanak, bio maltene blizak, poznat. Morski bič mi je
bio neznanac, više mit nego stvrarnost, uprkos tuţnoj i neporecivoj istini
njegovog slomljenog tela.
„Neće preţiveti, kako god okreneš“, reče morski razbojnik.
Primila sam dršku noţa. Osetila sam njegovu teţinu. Da li je ovo milosrđe?
Svakako nije bila ista vrsta milosrđa koju sam ukazala Morozovljevom jelenu.
Rusalye. Prokleti princ, čuvar Puta Kostiju. U pričama bi primamio
usamljene deve da mu se popnu na leđa, pa bi ih odneo preko talasa, smejući se,
dok ne budu suviše daleko od obale da bi zvale u pomoć. Onda bi zaronio i
povukao ih za sobom u svoju podvodnu palatu. Devojke bi umirale, jer tamo nije
bilo ničega za jelo, izuzev korala i bisera. Rusalye bi plakao i pevao svoje ţalosne
pesme nad njihovim telima, a onda bi se vraćao na površinu da pronađe novu
kraljicu.
Puke priče, rekla sam sebi. Nije ovo princ, ovo je samo ţivotinja u bolovima.
Bokovi morskog biča podizali su se i spuštali. Zalud je škljocao čeljustima u
prazno. Dva harpuna su mu štrcala iz leđa, vodnjikava krv mu se slivala iz rana.
Podigla sam noţ, ne znajući šta da radim, gde da zabodem oštricu. Ruke su mi se

50
tresle. Morski bič šištavo, jadno uzdahnu; bio je to slab odjek onog čarobnog
hora.
Mal mi priđe krupnim koracima. „Okončaj to, Alina“, promuklo reče. „Za
ime Svetaca.“
Izvukao je noţ iz moje šake i pustio ga da padne na palubu.
Uhvatio me je za ruke i sklopio ih oko drţalje harpuna. Jednim snaţnim
pokretom gurnuo ga je do kraja.
Morski bič zadrhta, pa se umiri, a lokva njegove krvi raširi se palubom.
Mal pogleda svoje šake, obrisa ih o pocepanu košulju, okrete se i ode.
Priđoše Tolja i Tamar. Stomak mi se okrenu. Znala sam šta mora sledeće da
se desi. To nije istina, reče glas u mojoj glavi. Moţeš da odeš. Neka ga. I ponovo sam
imala utisak da se sve dešava previše brzo. Ipak, nisam mogla tek tako da bacim
ovakav pojačivač nazad u more. Zmaj je več izgubio ţivot. A prihvatanje
pojačivača nije nuţno značilo i da ću ga upotrebi«.
Krljušt morskog biča bila je svetlucavo bela i neţno se prelivala u svim
duginim bojama, svuda osim u jednom jedinom nizu koji je počinjao između
njegovih krupnih očiju i protezao se prevojem lobanje sve do meke grive – te
krljušti su bile oivičene zlatnim.
Tamar skide bodeţ s pojasa i, uz Toljinu pomoć, poskida krljušt. Nisam
dozvolila sebi da skrenem pogled. Kad su završili, predali su mi sedam
savršenih krljušti, još vlaţnih od krvi.
„Pognimo glave u čast ljudi koje smo danas izgubili“, reče Sturmhond.
„Dobrih mornara. Dobrih vojnika. Neka ih more odnese u mirnu luku, i neka ih
Sveci dočekaju na lepšim obalama.“
Ponovio je Mornarsku molitvu na kerčanskom, a onda je Tamar
promrmljala te reči i na šuneskom. Nekoliko trenutaka smo pognutih glava
stajali na brodu koji se ljulja na talasima. Knedla mi je zapela u grlu.
Još mrtvih ljudi, još jedno čarobno drevno stvorenje ubijeno, tela
oskrnavljenog Griša čelikom. Poloţila sam dlan na svetlucavu koţu morskog
biča. Bila je hladna i skliska pod prstima. Crvene oči su mu bile mutne i prazne.
Stezala sam zlatne krljušti u ruci, osećala sam kako mi se njihove ivice urezuju u
dlan. Kakvi Sveci čekaju ovakvo stvorenje?
Nakon jednog dugog minuta Sturmhond promrmlja: „Neka ih Sveci prime.“
„Neka ih Sveci prime“, odgovori posada.
„Moramo dalje“, tihim glasom reče Sturmhond. „Korito kitolovca je naprslo,
ali Mračnjak ima Olujnike, ima bar jednog Tvaraoca, a koliko znamo, ona
njegova čudovišta mogu da se obuče da koriste čekić i eksere. Nećemo da
rizikujemo.“ Obratio se Privjetu. „Pusti Olujnike da se odmore još koji minut i
podnesi mi izveštaj o šteti, a onda razvijamo jedra.“

51
 „Da, kapitan“, ţustro je odgovorio Privjet. A onda je zastao, oklevajući.
„Kapitan… moţ' biti da će ljudi da plate dobre pare za zmajevu krljušt, kakva god
joj bila boja.“
Sturmhond se namrgodi, ali onda kratko klimnu. „Uzmite šta ţelite, pa
raščistite palubu i pokrenite brod. Znate koordinate.“
Nekoliko članova posade navali na telo morskog biča da poskida krljušt. To
već nisam mogla da gledam. Okrenula sam im leđa, ţeludac mi se vezao u čvor.
Sturmhond mi priđe.
„Nemoj da im sudiš previše oštro“, reče, bacivši pogled preko ramena.
„Ne sudim njima“, rekla sam. „Ti si kapetan.“
„A oni imaju kese koje treba napuniti, roditelje, braću i sestre koje treba
nahraniti. Upravo smo izgubili skoro polovinu posade, a nismo dobili nikakvu
bogatu nagradu koja bi to ublaţila. Ne kaţem da ti nisi privlačna nagrada.“
„Zbog čega sam ja ovde?“, upitala sam. „Zašto si nam pomogao?“
„Sasvim si sigurna da jesam?“
„Odgovori na pitanje, Sturmhonde“, reče Mal, pridruţivši nam se. „Zašto si
lovio morskog biča ako si prosto nameravao da ga vratiš Alini?“
„Nisam lovio morskog biča. Lovio sam vas.“
„Zato si digao pobunu protiv Mračnjaka?“, upitala sam. „Da bi došao do
mene?“
„Ne moţeš baš da diţeš pobunu na sopstvenom brodu.“
„Nazovi to kako god hoćeš“, razdraţeno sam rekla. „Samo objasni svoje
postupke.“
Sturmhond se nagnu nazad i osloni laktove na ogradu, pogledom prelazeći
preko palube. „Kao što bih objasnio i Mračnjaku, da mu je uopšte palo na pamet
da pita – što se, na svu sreću, nije desilo – nevolja s unajmljivanjem čoveka koji
prodaje svoju čast jeste u tome što je uvek moguće nadvisiti ponudu.“
Gledala sam ga otvorenih usta. „Izdao si Mračnjaka zbog novca?“
„Pa, 'izdaja' zvuči previše teško. Jedva sam znao tipa.“
„Ti si lud“, rekla sam. „Znaš za šta je sposoban. Nikakva nagrada nije
vredna toga.“
Sturmhond se osmehnu od uva do uva. „To ostaje da se vidi.“
„Mračnjak će te progoniti do kraja tvog ţivota.“
„Onda ti i ja imamo nešto zajedničko, zar ne? Uostalom, volim ja da imam
moćne neprijatelje. Tako se osećam bitno.“
Mal prekrsti ruke i stade da razmatra morskog razbojnika. „Ne mogu da
odlučim jesi li lud ili glup.“
„Imam tako mnogo dobrih osobina“, odvrati Sturmhond. „Ponekad je teško
izabrati.“

52
 Zavrtela sam glavom. Morski razbojnik je skrenuo s pameti. „Ukoliko je
neko nadvisio Mračnjakovu ponudu, ko je onda tvoj poslodavac? Kuda nas
vodiš?“
„Prvo mi odgovori na jedno pitanje“, reče Sturmhond i zavuče ruku u kratki
kaput. Iz dţepa izvadi tanku crvenu knjiţicu i dobaci mi je. „Zašto je Mračnjak
ovo stalno nosao sa sobom? Ne izgleda mi kao religiozan čovek.“
Uhvatila sam knjiţicu i okrenula je, ali sam već znala koja je. Zlatna slova
blesnuše na suncu.
„Ukrao si je?“, upitala sam.
„Kao i nekoliko drugih hartija iz njegove kabine. Mada, ponovo kaţem,
pošto je to strogo govoreći bila moja kabina, nisam siguran da se to moţe nazvati
krađom.“
„Strogo govoreći“, iznervirano sam primetila, „kabina pripada kapetanu
kitolovca kome si ukrao brod.“
„Pošteno“, priznade Sturmhond. „Ukoliko ti propadne ova rabota s
prizivanjem sunca, mogla bi da razmisliš o tome da postaneš advokat. Izgleda da
si sklona cepidlačenju. Bilo kako bilo, trebalo bi da napomenem kako ovo
zapravo pripada tebi.“
Pruţio je ruku i otvorio knjigu. Na unutrašnjoj strani korice bilo je napisano
moje ime: Alina Starkov.
Trudila sam se da izgledam ravnodušno, ali misli su mi odjednom jurcale na
sve strane. Ovo je bio moj primerak Istorii Sankt'y a, upravo onaj što mi ga je pre
nekoliko meseci Aparat poklonio u biblioteci Malog Dvora. Mračnjak je sigurno
naloţio da se pretresu moje odaje nakon što sam pobegla iz Os Alte, ali zašto bi
uzeo ovu knjigu? I zašto ga je toliko brinulo jesam li je moţda pročitala?
Uzela sam da prelistam stranice. Knjiga je bila prelepo oslikana, mada je bila
vrlo jeziva, uzme li se u obzir da je namenjena deci. Neki Sveci su bili prikazani
kako izvode čuda ili čine dobra dela: Sankt Feliks među granama jabuke, Sankta
Anastazija leci Arkeska od kuge. Ipak, na većini stranica bilo je prikazano
njihovo mučeništvo: Sankta Lizabeta rastegnuta i raščerečena, odsecanje glave
Sankt Lubovu, Sankt Uja u lancima. Sledila sam se. Ovoga puta nisam uspela da
prikrijem ono što osećam.
„Zanimljivo, zar ne?“, reče Sturmhond. Kucnuo je po stranici jednim
dugačkim prstom. „Osim ukoliko stvarno mnogo grešim, to je biće koje smo
upravo ulovili.“
Sasvim jasno se videlo: iza Sankt Uje, pljuskajući po talasima jezera ili
okeana, vrlo prepoznatljivo obličje morskog biča. Međutim, to nije bilo sve.
Nekako sam uspela da zadrţim ruku da mi ne odluta do ogrlice na vratu.
Zatvorila sam knjigu i slegla ramenima. „Samo obična priča.“

53
 Mal me zbunjeno pogleda. Nisam znala da li je video šta se nalazi na toj
stranici.
Nisam ţelela da vratim Istorii Sankt'ya Sturmhondu, ali on je bio već
dovoljno sumnjičav. Naterala sam sebe da mu je pruţim, nadajući se da neće
primetiti drhtavicu koja mi je obuzela ruke.
Sturmhond me je proučavao pogledom, a onda se ispravi i popravi
manţetne na rukavima. „Zadrţi je. I jeste tvoja, na kraju krajeva. A siguran sam
da ste primetili, ja gajim veoma duboko poštovanje prema ličnoj svojini.
Uostalom, trebaće ti nešto da se zanimaš dok ne stignemo u Os Kervo.“
I Mal i ja smo se štrecnuli na te reči.
„Vodiš nas u Zapadnu Ravkiju?“, upitala sam.
„Vodim vas da upoznate mog poslodavca, i to je zapravo sve što vam mogu
reći.“
„Ko je on? Šta ţeli od mene?“
„Toliko si sigurna da je u pitanju muško? Moţda sam namerio da te
isporučim fjerdeškoj kraljici.“
„Jesi li?“
„Nisam. Ali mudar čovek je uvek otvorenog uma.“
Oteo mi se ozlojeđen uzdah. „Da li ti ikada neuvijeno odgovoriš na
postavljeno pitanje?“
„Teško je reći. Ups, eto, ponovo sam to uradio.“
Okrenula sam se Malu, stegnutih pesnica. „Ima da ga ubijem.“
„Odgovori na pitanje, Sturmhonde“, zareţao je Mal.
Sturmhond izvi obrvu. „Treba da znate dve stvari“, reče, a ovog puta sam
čula onaj nagoveštaj čelične oštrine u njegovom glasu. „Prvo, kapetani ne vole da
im na njihovom brodu neko naređuje. Drugo, hteo bih da vam ponudim
dogovor.“
Mal frknu kroz nos. „Zašto bismo ti uopšte verovali?“
„Nemate mnogo izbora“, odvrati Sturmhond prijatnim glasom. „I više sam
nego svestan da si ti u stanju da potopiš ovaj brod i sve nas osudiš na smrt u
vodenim dubinama, ali se nadam da ćeš poţeleti da rizikuješ s mojim
poslodavcem. Saslušaj šta ima da kaţe. Ukoliko ti se ne dopadne ono što
predlaţe, kunem se da ću ti pomoći da pobegneš. Odvešću te bilo gde na ovom
svetu.“
Nisam mogla da verujem šta slušam. „Znači, preveslao si Mračnjaka, a sad
ćeš opet da se popišmaniš pa da izdaš i novog poslodavca?“
„Nikako“, reč Sturmhond, odistinski uvređen. „Poslodavac me je platio da
te dovedem u Ravkiju, ne da te zadrţim tamo. To se dodatno plaća.“
Pogledala sam Mala. Podigao je jedno rame. „Ĉovek je laţov i verovatno
lud, ali je takođe i u pravu. Nemamo mnogo izbora.“

54
 Protrljala sam slepoočnice. Osetila sam kako mi se javlja glavobolja. Bila sam
umorna i sluđena, a način na koji je Sturmhond govorio u meni je izazivao ţelju
da nekog upucam. Njega, po mogućstvu. Ipak, oslobodio nas je od Mračnjaka, a
jednom kad se Mal i ja nađemo van ovog broda, moţda pronađemo i način da
pobegnemo. U ovom trenutku nisam mogla da razmišljam dalje od toga.
„U redu“, rekla sam.
Osmehnuo se. „Baš mi je drago što nećeš sve da nas podaviš.“ Pozvao je
mornara koji se sve vreme bio motao u blizini. „Nađi Tamar i reci joj da će deliti
odaje sa Suncezovkom“, naloţio mu je. Onda je pokazao na Mala. „On moţe da
ostane s Toljom.“
Pre nego što je Mal stigao da zine i pobuni se, Sturmhond ga je preduhitrio.
„Tako se radi na ovom brodu. Dopuštam vam oboma da se slobodno krećete po
Volkvolnyju dok ne dospemo do Ravkije, ali vas molim da se ne poigravate
mojom velikodušnom prirodom. Brod ima pravila, a ja imam granice.“
„Isto kao i ja“, odvrati Mal kroz stisnute zube.
Spustila sam šaku Malu na mišicu. Osećala bih se bezbednije da smo
zajedno, ali ovo nije vreme da zakeramo pred morskim razbojnikom. „Pusti sad
to“, rekla sam. „Biću dobro.“
Mal se namrgodi, pa se okrenu na peti i krupnim koracima ode niz palubu,
izgubivši se iza uređenog haosa uţadi i jedara. Zakoračila sam za njim.
„Moţda bi valjalo da ga ostaviš na miru“, reče Sturmhond. „Takvim ljudima
je potrebno dosta vremena za durenje i samooptuţivanje. U suprotnom postanu
mrzovoljni.“
„Da li ikad išta shvataš ozbiljno?“
„Ne, ukoliko ne moram. To ţivot čini dosadnim.“
Odmahnula sam glavom. „Ovaj poslodavac…“
„Ne trudi se da pitaš. Ne moram ni da napomenem da sam imao dosta
ponuda. Vrlo si traţena otkako si nestala iz Preklopa. Naravno, većina ljudi
smatra da si mrtva. To ume da obori cenu. Nemoj to da shvataš lično.“
Pogledala sam na drugi kraj palube, gde je posada teglila lešinu morskog
biča da ga prevali preko ograde. Uz veliki napor izbacili su ga s palube škune.
Udario je u vodu s glasnim pljuskom. I tek tako, Rusalye]e nestao, more ga je
progutalo.
Začuo se dug zviţduk. Mornari su se rastrčali na svoje poloţaje, a Olujnici
zauzeli mesta. Samo nekoliko sekundi potom, jedra su procvetala kao ogromni
beli cvetovi – i škuna je ponovo krenula, usmerivši se jugoistočno, prema Ravkiji,
prema domu.
„Šta ćeš da radiš s tim krljuštima?“, upitao me je Sturmhond.
„Ne znam.“

55
 „Ne znaš? Moţda se ne bi reklo, ali uprkos mom očaravajuće dobrom
izgledu, nisam ja tek neki tamo lepotan bez mozga. Mračnjak je imao nameru da
ti nosiš krljušt morskog biča.“
Pa zašto ga onda nije ubio? Kad je ubio jelena i stavio mi Morozovljevu ogrlicu
oko vrata, Mračnjak nas je zauvek vezao. Stresla sam se, setivši se kako je
posegao kroz tu vezu i zgrabio moju moć, dok sam ja stajala sa strane,
bespomoćna. Da li bi mu krljušt zmaja dala istu takvu mogućnost kontrole? I
ukoliko bi, zašto je ne uzeti?
„Već posedujem pojačivač“, rekla sam.
„I to moćan pojačivač, ako su priče tačne.“
Najmoćniji pojačivač koji je svet ikada video. Ili mi je bar tako Mračnjak
rekao, a ja mu poverovala. Ali šta ako je u tome bilo još nečega? Šta ako sam
samo dotakla početak jelenove moći? Odmahnula sam glavom. To je ludost.
„Pojačivače nije moguće kombinovati.“
„Video sam knjigu“, odgovorio je. „Svakako izgleda kao da je moguće.“
Osetila sam teţinu Istorii Sankt'ya u dţepu. Da li se Mračnjak plašio da ću na
stranicama dečje knjige otkriti Morozovljeve tajne?
„Ne shvataš šta pričaš“, rekla sam Sturmhondu. „Nijedna Griša nikada nije
uzela drugi pojačivač. Rizik…“
„E sad, to je reč koju je najbolje ne koristiti u mom prisustvu. Umem da
budem preterano sklon rizicima.“
„Ne ovoj vrsti rizika“, turobno sam rekla.
„Šteta“, promrmljao je. „Ukoliko nas Mračnjak sustigne, sumnjam da će ovaj
brod ili ova posada preţiveti još jednu bitku. Drugi pojačivač bi mogao da
izjednači snage. Ili još bolje, da nam pruţi prednost. Zaista strašno mrzim
poštenu borbu.“
„Ili bi mogao da me ubije, ili bi mogao da potopi brod, ili bi mogao da stvori
novi senoviti Preklop, ili nešto još gore.“
„Nema sumnje, stvarno si darovita za zlokobna predviđanja.“
Prsti mi se krišom uvukoše u dţep, u potrazi za vlaţnim rubovima krljušti.
Imala sam tako malo podataka, a moje poznavanje teorije Griša bilo je u
najmanju ruku manjkavo. Ipak, uvek se činilo da je jedno pravilo sasvim jasno:
jedna Griša, jedan pojačivač. Setila sam se jednog zapetljanog filozofskog teksta
koji sam morala da pročitam: „Zašto Griša moţe da poseduje samo jedan pojačivač?
Umesto toga, odgovoriću na ovo pitanje: Sta je beskonačno? Svemir i čovekova pohlepa.“
Trebalo mi je vremena da razmislim.
„Hoćeš li odrţati reč?“, najzad sam progovorila. „Hoćeš li nam pomoći da
pobegnemo?“ Nisam znala zašto mi je stalo da to pitam. Ukoliko namerava da
nas izda, zasigurno mi to neće unapred reći.

56
 Očekivala sam da mi odgovori nekom pošalicom, pa sam se iznenadila kad
je upitao: „Zar toliko ţudiš da ponovo ostaviš svoju zemlju za sobom?“
Ukočila sam se. Za to vreme, neka tvoja zemlja pati. Mračnjak me je optuţio da
sam ostavila Ravkiju na cedilu. Nije bio u pravu za mnogo štošta, ali nisam
mogla da se otmem utisku kako u tome ne greši. Ostavila sam svoju zemlju na
milost i nemilost Senovitom Preklopu, nesposobnom kralju i grabljivim tiranima
poput Mračnjaka i Aparata. A sada – ako je verovati glasinama – Preklop se širi,
a Ravkija propada. Zbog Mračnjaka. Zbog ogrlice. Zbog mene.
Podigla sam lice prema suncu, izloţila koţu naletu morskog vazduha.
„Ţudim da budem slobodna“, rekla sam.
„Dokle god je Mračnjak ţiv, nikada nećeš biti slobodna. A neće ni tvoja
zemlja. I ti to znaš.“
Bila sam uzela u obzir mogućnost da je Sturmhond pohlepan ili glup, ali mi
nije palo na pamet da bi moţda mogao zapravo da bude patriota. Ipak je on
Ravkijac, na kraju krajeva, pa čak i ako su mu njegovi podvizi sluţili da napuni
dţepove, verovatno je za svoju zemlju učinio mnogo više nego čitava bedna
ravkijska mornarica.
„Ţelim izbor“, rekla sam.
„Dobićeš ga“, odgovorio je. „Imaš moju reč, reč prevaranta i koljača.“
Krenuo je niz palubu, ali se još jednom okrenuo prema meni. „Za jedno si u
pravu, Suncezovko. Mračnjak jeste moćan neprijatelj. Moţda bi valjalo da
poradiš na sticanju nekih moćnih prijatelja.“

Jedino što sam u tom trenutku ţelela bilo je da iz dţepa izvučem svoj primerak
Istorii SankVya i sledećih sat vremena proučavam ilustraciju Sankt lije, ali Tamar
je već čekala da me odvede u svoje odaje.
Sturmhondova škuna nije bila ni nalik onom robusnom trgovačkom brodu
koji je prevezao Mala i mene do Novjeg Zema, niti nezgrapnom kitolovcu koji
smo upravo napustili. Bila je graciozna, teško naoruţana i prelepo građena.
Tamar mi je rekla da je Sturmhond škunu zarobio od jednog zemnikanskog
pirata koji je napadao ravkijske brodove blizu juţne obale. Toliko mu se dopala
da ju je proglasio svojim admiralskim brodom i preimenovao je u Volkvolny, Vuk
Valova.
Vukovi. Sturmhond. Stormhound. Oluja i lovački ker. Crveni pas na
brodskoj zastavi. Makar sam sad znala zašto posada stalno zavija i kevće.
Svaki delić prostora na škuni bio je iskorišćen. Posada je spavala na palubi s
brodskim topovima. U slučaju da dođe do okršaja, njihove mreţe za spavanje su
se lako uklanjale da bi se topovi postavili na mesto. Bila sam u pravu, uz
Korporalku na brodu, nije bilo potrebe za otkazat'sya hirurgom. Lekarske odaje i

57
prostorija sa zalihama bile su pretvorene u Tamarin bivak. Kabina je bila
majušna, u njoj je jedva bilo mesta za dve mreţe za spavanje i jedan sanduk.
Zidovi su bili načičkani policama s neupotrebljenim mastima i melemima,
mišomorima i tinkturama protiv parazita.
Obazrivo sam se smestila u jednu viseću mreţu, oslonivši se stopalima na
pod, bolno svesna crvene knjiţice nagurane u unutrašnji dţep mog kaputa, i
posmatrala kako Tamar podiţe poklopac svog sanduka i odlaţe oruţje koje je
poskidala sa sebe: futrole pištolja čije se remenje ukrštalo na grudima, dve tanke
mačete s pojasa, bodeţ iz čizme, još jedan iz kanija pričvršćenih za butinu. Bila je
poput pokretnog arsenala.
„Ţao mi je tvog prijatelja“, rekla je dok je iz jednog od dţepova izvlačila
nešto nalik na čarapu punu sačme. Pala je na dno sanduka uz glasno tup.
„Zašto?“, upitala sam, vrhom čizme crtajući krugove po daskama.
„Moj brat hrče gore od pijanog medveda.“ Nasmejala sam se. „I Mal hrče.“
„Onda mogu da hrču u duetu.“ Izašla je i ubrzo se vratila s kofom.
„Plimotvorci su napunili burad kišnicom“, rekla je. „Slobodno se osveţi ako
ţeliš.“
Sveza voda je na brodovima obično predstavljala luksuz, ali pretpostavila
sam da ovde, s Grišama u posadi, nema potrebe ograničavati sledovanja.
Nabila je glavu u kofu i protresla kratkom crnom kosom. „Zgodan je, taj tvoj
tragač.“
Zakolutala sam očima. „Ma šta mi napriča.“
„Nije moj tip, ali je zgodan.“
Iznenađeno sam izvila obrve. Iz mog iskustva, Mal je bio maltene svačiji tip.
Nisam, međutim, nameravala da počnem da postavljam lična pitanja Tamar.
Ukoliko se Sturmhondu ne moţe verovati, onda se ne moţe verovati ni njegovoj
posadi, a ja nisam imala ţelju da se veţem za bilo koga od njih. Naučila sam
lekciju na Genjinom primeru, i jedno uništeno prijateljstvo mi je sasvim dovoljno.
„U Sturmhondovoj posadi ima Kerčana. Zar oni nisu sujeverni zbog ţenske
osobe na brodu?“, upitala sam umesto toga.
„Sturmhond je drugačiji od svih.“
„A oni te… ne diraju?“
Tamar se široko nasmeši, beli zubi blesnuše na bronzanom licu. Potapšala se
po sjajnom zubu ajkule koji joj je visio oko vrata, i ja shvatih da je u pitanju
pojačivač. „Ne“, jednostavno je odgovorila.
„Ah.“
Brţe od treptaja oka, izvukla je još jedan noţ iz rukava. „A i ovo dobro
dođe“, reče.
„Sta ti prvo padne pod ruku?“, blago sam uzdahnula.

58
 „Zavisi kako sam raspoloţena.“ Tada je okrenula noţ drškom prema meni i
pruţila mi ga. „Sturmhond je naredio da te svi ostave na miru, ali u slučaju da se
nađe neko pijan i zaboravan… umeš li da se zaštitiš?“
Klimnula sam. Nisam šetala naokolo s trideset noţeva skrivenih u odeći, ali
ipak nisam bila sasvim nesposobna.
Ponovo je potopila glavu u kofu. „Gore na palubi igraju kockice, a ja sam
spremna za moje sledovanje. Moţeš da dođeš ako ţeliš.“
Nije mi bilo mnogo stalo ni do kockanja ni do ruma, ali ipak sam bila u
iskušenju. Ĉitavo telo mi je vrskalo od korišćenja moći protiv nichevo'ya. Bila sam
nespokojna i strahovito gladna, prvi put posle nekoliko nedelja. Ipak sam
odmahnula glavom. „Neka, hvala.“
„Kako hoćeš. Ja moram da uteram neke dugove. Privjet se kladio da se
nećemo vratiti. Kunem ti se, izgledao je kao oţalošćeni na sahrani kad smo se
prebacili preko ograde.“
„Kladio se na to da ćeš poginuti?“, zapanjeno sam ponovila.
Tamar se glasno nasmeja. „Ne krivim ga. Suprotstaviti se Mračnjaku i
njegovim Grišama? Svi su znali da je to čisto samoubistvo. Posada je na kraju
izvlačila slamke da vide koga će zadesiti ta čast.“
„A ti i tvoj brat prosto niste imali sreće?“
„Nas dvoje?“ Tamar zastade na pragu. Kosa joj je bila mokra, a svetlost
fenjera prelivala se na širokom osmehu Srceparateljke. „Mi ništa nismo vukli“,
reče izlazeći kroz vrata. „Mi smo se dobrovoljno prijavili.“

Nisam imala priliku da nasamo popričam s Malom sve do kasno u noć.

Sturmhond nas je pozvao da večeramo u njegovim odajama, i to je bio vrlo čudan
obrok. Hranu je iznosio posluţitelj, sluga besprekornih manira, nekoliko godina
stariji od svih ostalih osoba na ovom brodu. Jeli smo bolje nego ijednom u
proteklih nekoliko nedelja: sveţ hleb, pečeni bakalar, ukiseljene rotkvice i slatko
ohlađeno vino od kog mi se posle samo nekoliko gutljaja zavrtelo u glavi.
Bila sam gladna kao vuk, kao i uvek posle korišćenja moći, ali Mal je jeo
malo i govorio još manje, sve dok Sturmhond nije pomenuo pošiljku oruţja koju
prevozi u Ravkiju. Tada kao da se oraspoloţio, i ostatak večeri su proveli u
razgovoru o puškama, granatama i uzbudljivim načinima na koje nešto moţe da
se digne u vazduh. Nisam mogla da pratim. Dok su neprestano trtljali o
puškama repetirkama koje se koriste na zemnikanskoj granici, ja sam jedino
mogla da mislim na krljušti u svom dţepu i na to šta nameravam da učinim s
njima.
Da li da se usudim i prisvojim još jedan pojačivač? Uzela sam ţivot
morskom biču – a to je značilo da njegova moć pripada meni. Ali ako su krljušti

59
delovale na isti način kao i Morozovljeva ogrlica, onda je zmajeva moć bila moja i
imala sam pravo da je darujem kome ţelim. Mogla bih da dam krljušti nekoj od
Sturmhondovih Griša, moţda čak i Tolji, pa da pokušam da upravljam njime isto
onako kako je Mračnjak jednom upravljao mnome. Moţda bih mogla da
primoram morskog razbojnika da nas vrati u Novji Zem. Ipak, morala sam da
priznam kako ne ţelim to da uradim.
Uzela sam još jedan gutljaj vina. Morala sam da popričam s Malom.
Da bih ubila vreme, u mislima sam popisala sve ukrase u Sturmhondovoj
kabini. Sve je bilo od lakiranog drveta i uglačanog mesinga. Radni sto je bio
prepun mapa, delova rasklopljenog sekstanta i čudnih crteţa nečega što je
izgledalo kao krilo mehaničke ptice pričvršćeno šarkama. Trpezarijski sto je sijao
od kerčanskog porcelana i kristala. Vina su imala oznake na jeziku koji nisam
prepoznala. Sve je ovo opljačkano, shvatila sam. Sturmhond se dobro pobrinuo za
sebe.
Što se samog kapetana tiče, iskoristila sam priliku da ga prvi put stvarno
pogledam. Verovatno je četiri ili pet godina stariji od mene, a bilo je nečega
veoma neobičnog u vezi s njegovim licem. Oči su mu bile mutnozelene, kosa vrlo
neobične crvene nijanse. Nos mu je izgledao kao da je lomljen i nameštan više
puta. U jednom trenutku me je uhvatio kako ga proučavam, i mogla bih se
zakleti da se tada okrenuo tako da mu svetlost ne pada na lice.
Kad smo konačno izašli iz Sturmhondove kabine, bila je prošla ponoć.
Povela sam Mala na palubu, do skrajnutog mesta blizu pramca. Bila sam svesna
da se na pramčanom jarbolu iznad nas nalaze mornari na straţi, ali nisam znala
kad ću ponovo imati priliku da ostanem nasamo s njim.
„Dopada mi se“, govorio je Mal, pomalo nesiguran na nogama zahvaljujući
popijenom vinu. „Hoću reći, previše priča, i verovatno će ti ukrasti i dugme s
kaputa, ali nije loš momak, i čini se da dosta zna o…“
„Hoćeš li da umukneš?“, prošaputala sam. „Hoću nešto da ti pokaţem.“
Mal začkilji u mene mutnim pogledom. „Nema razloga da budeš
nevaspitana.“
Zanemarila sam njegovu primedbu i izvukla crvenu knjigu iz dţepa.
„Pogledaj“, rekla sam, drţeći otvorenu stranicu i bacajući svetlost na Sankt Uju
koji izgleda kao da likuje.
Mal se umiri. „Jelen“, reče. „I Rusalye.“ Posmatrala sam ga dok proučava
ilustraciju i nisam propustila trenutak kad mu je sinulo. „Svih mi Svetaca“,
izustio je. „Postoji i treći.“

60
 Šesto poglavlje
Sankt Ilja je stajao bos na obali mračnog mora, raširenih ruku, dlanova okrenutih
nagore. Nosio je dronjave ostatke ljubičaste odore. Imao je blaţen, spokojan izraz
lica, onakav kakav izgleda imaju svi Sveci na slikama, obično pre nego što budu
ubijeni na neki uţasan način. Oko vrata mu je stajao gvozdeni okovratnik koji je
nekad bio debelim lancima povezan s teškim verigama na njegovim zglobovima.
Sada su mu slomljeni lanci visili sa strane.
Iza Sankt lije, vijugava bela guja pljuskala je po talasima.
Pod stopalima mu je leţao jelen, gledajući nas tamnim, nepokretnim očima.
Ali našu paţnju nije privuklo nijedno od ta dva stvorenja. Iza svečevog
levog ramena, prostor su ispunjavale daleke planine, a tamo, jedva vidljiva u
daljini, jedna ptica je kruţila oko izdignutog kamenog luka.
Mal pređe prstom preko njenog repa od dugačkog perja, prikazanog belom
bojom i onim istim bledim zlatnim sjajem koji se video na oreolu Sankt Uje.
„Nemoguće“, reče.
„Jelen je zaista postojao. Kao i morski bič.“
„Ali ovo je… drugačije.“
Bio je u pravu. Ţar-ptica se nije pojavljivala samo u jednoj priči, već u
hiljadu njih. Predstavljala je srţ svakog ravkijskog mita, bila je nadahnuće za
nebrojene predstave i balade, romane i opere. Rečeno je da su granice Ravkije
ocrtane letom ţar-ptice. Reke Ravkije teku zbog suza ţar-ptice. Prestonica
Ravkije osnovana je tamo gde je pero ţar-ptice palo na zemlju. Mladi ratnik ga je
podigao i poneo u bitku. Nijedna vojska nije bila sposobna da mu se suprotstavi,
i on je postao prvi kralj Ravkije. Ili bar tako kaţe legenda.
Ţar-ptica jeste Ravkija. Nije joj suđeno da je obori strela tragača, da na veću
slavu boţju neko skorojevićko siroče nosi njene kosti.
„Sankt lija“, reče Mal.
„Uja Morozov.“
„Griša Svetac?“
Vrhom prsta dodirnula sam stranicu, pokazavši na ogrlicu i dva pera na
Morozovljevim zglobovima. „Tri pojačivača. Tri stvorenja. A mi imamo već
dva.“
Mal odsečno zatrese glavom, verovatno pokušavajući da razbistri misli od
vina. A onda iznenada zatvori knjigu. U jednom trenutku sam pomislila da će je
moţda baciti u more, ali ipak mi ju je vratio.

61
 „I šta bi mi sad trebalo da uradimo povodom toga?“, upitao je. Zvučao je
maltene ljutito.
Razmišljala sam o tome čitavo popodne, čitavo veče, sve vreme u toku one
beskonačne večere, dok su mi prsti sami beţali ka krljuštima morskog biča,
stalno iznova, kao da ţude da ih osete.
„Mal, Sturmhond ima Tvaraoce u posadi. Misli da bi trebalo da upotrebim
krljušt… A ja mislim da je moţda u pravu.“
Mal se naglo okrenu da me pogleda. „Molim?“
Nervozno sam progutala pljuvačku, više nije bilo povratka. „Moć jelena nije
dovoljna. Ne za borbu protiv Mračnjaka. Niti da se uništi Preklop.“
„A tvoje rešenje je drugi pojačivač.“
„Za sada.“
„Za sada?“ Provukao je prstima kroz kosu. „Svih mu Svetaca“, opsovao je.
„Ţeliš sva tri. Ţeliš da uhvatiš ţar-pticu.“
Odjednom sam se osetila budalasto, pohlepno, čak pomalo smešno.
„Ilustracija…“
„To je samo crteţ, Alina“, besno je prošaputao. „Nacrtao ga je neki mrtvi
monah.“
„Ali šta ako nije samo crteţ? Mračnjak je rekao da su Morozovljevi
pojačivači drugačiji, da im je suđeno da budu upotrebljeni zajedno.“
„Znači, sada slušaš savete ubica?“
„Ne, ali…“
„Jeste li vas dvoje pravili još neke planove dok ste se gnezdili zajedno pod
palubom?“
„Nismo se mi nigde gnezdili“, oštro sam odvratila. „Samo je pokušavao da
ti ubaci crv sumnje.“
„E pa, uspelo mu je.“ Stegao je brodsku ogradu tako da su mu zglavci na
prstima pobeleli. „Jednog dana ću tom kopiletu da zarijem strelu u grlo.“
Začula sam odjek Mračnjakovih reči. Ne postoji niko poput nas. Skrajnula sam
ih i poloţila dlan na Malovu mišicu. „Pronašao si jelena, i pronašao si morski bič.
Moţda si predodređen da nađeš i ţar-pticu.“
Tada se nasmejao, bez zadrške, tuţnim smehom, ali meni je laknulo što više
ne čujem ogorčenost u njegovom glasu. „Ja sam dobar tragač, Alina, ali nisam
toliko dobar. Potrebna nam je nekakva polazna tačka. Ţar-ptica bi mogla da bude
bilo gde na svetu.“
„Moţeš ti to. Znam da moţeš.“
Uzdahnuo je, napokon, pa svojom šakom poklopio moju. „Ne sećam se
ničega u vezi sa Sankt Ujom.“
To me nije iznenadilo. Bilo je na stotine Svetaca, po jedan za svaki mali
zaselak i učmalo mesto u Ravkiji. Osim toga, u Keramzinu se religija smatrala

62
seljačkim poslom. U crkvu smo išli samo jednom ili dvaput godišnje. Misli mi se
okrenuše Aparatu. On mi je poklonio Istorii Sankt'ya, ali nikako nisam mogla da
saznam šta je time ţeleo, niti da li je uopšte znao za tajnu koja se unutra krije.
„Ni ja“, rekla sam. „Ali taj luk je sigurno značajan.“
„Prepoznaješ li ga?“
Kad sam prvi put bacila pogled na ilustraciju, luk mi je izgledao donekle
poznato. Međutim, obučavajući se za kartorisca morala sam da proučim
nebrojene atlase pune mapa. Moje pamćenje se pretvorilo u nejasnu masu dolina
i spomenika Ravkije i ostatka sveta. Odmahnula sam glavom. „Ne, ne
prepoznajem.“
„Naravno. To bi bilo previše lako.“ Oteo mu se dubok uzdah, a onda me je
privukao bliţe sebi, ispitujući moje lice na mesečini. Dotakao je ogrlicu oko mog
vrata. „Alina“, rekao je, „znamo li kako će ove stvari da utiču na tebe?“
„Ne znamo“, priznala sam.
„Ali ti ih ipak ţeliš. Jelen. Morski bič. Ţar-ptica.“
Pomislila sam na talas ushićenja koji me je preplavio kad sam upotrebila
moć u borbi protiv Mračnjakove horde, na način na koji mi je telo iskrilo i
damaralo kad sam izvodila Presek. Kakav bi osećaj bio ukoliko bi se ta moć
udvostručila? Utrostručila? Od same pomisli na to zavrtelo mi se u glavi.
Podigla sam pogled prema zvezdama ispunjenom nebu. Noć je bila poput
crnog baršuna posutog draguljima. Glad me je obuzela iznenada. Ţelim ih,
pomislila sam. Svu tu svetlost, svu tu moć. Ţelim sve to.
Nespokojno sam zadrhtala. Prešla sam palcem preko rikne Istorii Sankt'ya.
Da li me moja pohlepa tera da vidim ono što ţelim da vidim? Moţda je to ista
ona pohlepa koja je pre toliko godina vodila Mračnjaka, pohlepa koja je njega
pretvorila u Crnog Jeretika, a Ravkiju pocepala na dva dela. Ipak, nisam mogla
da izbegnem činjenicu da mu bez pojačivača nisam dorasla. Malu i meni je
ponestajalo izbora.
„Potrebni su nam“, rekla sam. „Sva tri. Ukoliko ţelimo da jednom
prestanemo da beţimo. Ukoliko ţelimo da ponovo budemo slobodni.“
Mal je prelazio prstima duţ mog grla, oblinom obraza, i sve vreme me
gledao pravo u oči. Imala sam osećaj da tamo traţi odgovor, ali kad je konačno
progovorio rekao je samo: „U redu.“
Poljubio me je jednom, neţno, i mada sam pokušala to da prenebregnem,
bilo je nečega tuţnog u lakom dodiru njegovih usana.

Nisam bila sigurna da li je u pitanju nestrpljnje ili prosto strah da kasnije neću
imati petlje, ali zanemarili smo to što je kasno i odmah te noći otišli kod
Sturmhonda. Morski razbojnik je naš zahtev saslušao s uobičajenom veselošću,

63
pa smo se Mal i ja vratili na palubu da čekamo kod trećeg jarbola. Kapetan se
pojavio nekoliko minuta kasnije, a pratila ga je Materijalka. Kako je imala kosu
upletenu u kikice i zevala poput sanjivog deteta, nije izgledala nimalo
upečatljivo, ali ako je Sturmhond rekao da je ona njegova najbolja Tvarateljka,
morala sam da ga drţim za reč. Tolja i Tamar su se vukli za njima, noseći fenjere
da pomognu Tvarateljki dok radi. Ukoliko preţivimo ono što sledi, šta god to
bilo, svi na Volkvolnyju će znati za drugi pojačivač. Nije mi se to dopadalo, ali tu
nije bilo pomoći.
„'Bro veče svima“, reče Sturmhond pljesnuvši rukama, kao da uopšte ne
primećuje naše turobno raspoloţenje. „Savršena noć da se procepi tkanje
univerzuma, zar ne?“
Mrgodno sam ga pogledala i izvukla krljušti iz dţepa. Oprala sam ih u kofi
morske vode, zlaćano su zasijale pod svetlošću fenjera.
„Znaš li šta treba da uradiš?“, upitala sam Tvarateljku.
Zatraţila mi je da se okrenem i pokaţem joj ogrlicu otpozadi. Taj deo sam
uspela da vidim samo u ogledalu, ali znala sam da je površina skoro savršeno
glatka. Barem ja nisam uspela da napipam nikakav šav tamo gde je David spojio
dva dela jelenskih rogova.
Predala sam krljušti Malu, koji je jednu pruţio Tvarateljki.
„Jesi li siguran da je ovo dobra ideja?“, upitala je. Toliko se uporno grizla za
usnu, pomislila sam da će je raskrvariti.
„Naravno da nisam“, odgovori Sturmhond. „Sve što je vredno uraditi uvek
počinje kao loša ideja.“
Tvarateljka uze krljušt s Malovog prsta i smesti je na moj zglob, a onda
pruţi ruku za sledeću. Prionula je na posao.
Prvo sam osetila vrelinu koja izbija iz krljušti dok su se njihovi rubovi
raspadali i ponovo sastavljali. Jedna po jedna, krljušti su se stapale i preklapale, i
okov je polako rastao oko mog zgloba. Tvarateljka je radila u tišini, prsti su joj se
pomerali beskrajno malim pokretima. Tolja i Tamar su mirno drţali fenjere, a lica
su im bila toliko ukočena i ozbiljna da su i sami mogli biti ikone. Ĉak je i
Sturmhond zaćutao.
Napokon su se dva kraja okova gotovo sastavila, a samo je jedna krljušt
preostala. Mal je zurio u nju, poloţenu na dlan. „Mal?“, pozvala sam.
Nije me pogledao, ali je jednim prstom dotakao golu koţu mog zgloba,
tačno tamo gde mi se osećaju otkucaji srca, gde okov treba da se zatvori. Tada je
Tvarateljki dodao poslednju krljušt.
U sledećem trenutku sve je bilo gotovo.
Sturmhond gvirnu ka svetlucavoj manţetni od krljušti. „Ha“, promrmljao je.
„Očekivao sam da će kraj sveta biti malo uzbudljiviji.“
„Odmaknite se“, rekla sam.

64
 Svi se pomeriše do ograde.
„I ti“, rekla sam Malu. Povinovao se, mada nerado. Videla sam kako Privjet
proviruje iza kormila, posmatrajući nas. Iznad nas su konopci škripali dok su
ljudi na straţi izvijali vratove da bolje vide.
Duboko sam udahnula. Morala sam da budem oprezna. Bez toplote. Samo
svetlost. Obrisala sam vlaţne dlanove o kaput i raširila ruke. Maltene i pre nego
što sam poslala poziv, svetlost je već hrlila k meni.
Dolazila je sa svih strana, s miliona zvezda, od sunca i dalje skrivenog iza
obzorja. Stizala je neumoljivom brzinom i s mahnitom namerom.
„Oh, svih mi Svetaca“, stigla sam da prošapćem. A onda je svetlost buknula
kroz mene i noć se raspala. Nebo se rasprsnulo u bleštavo zlato. Površina vode se
presijavala kao neizmerni dijamant, odbijajući oštre bele krhotine sunčevih zraka.
Uprkos mojim najboljim namerama, vazduh je treperio od vreline.
Zatvorila sam oči pred jakim sjajem, trudeći se da se usredsredim, da
povratim kontrolu. U glavi sam čula Bagrin grub glas koji zahteva da imam
poverenja u svoju moć: Nije to ţivotinja koja se sakrije od tebe ili bira da li će doći ili
neće doći kad je pozoveš. Ali ovako nešto nikada ranije nisam osetila. Ovo jeste bila
ţivotinja, stvorenje beskonačne vatre koje je odisalo snagom jelena i gnevom
morskog biča. Strujalo je kroz mene, kralo mi dah, rastapalo mi oblik, sve dok
svetlost nije postala jedino što poznajem.
Previše, u očajanju sam pomislila. A istovremeno sam jedino mogla da
mislim: Još.
Odnekud izdaleka čula sam viku. Osetila sam kako se vrućina talasa obavija
oko mene, podiţe mi kaput, priji mi dlake na rukama. Nije me bilo briga.
„Alina!“
Osetila sam kako brod što se ljulja na talasima počinje da pucketa i cvrči.
„Alina!“ Iznenada su se Malove ruke obavile oko mene, povlačeći me
nazad. Stegao me je u kostolomni zagrljaj, kapaka čvrsto stisnutih zbog bleska
koji nas je okruţivao. Namirisala sam morsku vodu i znoj i, ispod svega toga,
njegov poznati miris – Keramzin, travu s livade, tamnozeleno srce šume.
Setila sam se svojih ruku, nogu, pritiska u rebrima, dok me je on grlio sve
jače, sastavljajući me polako. Prepoznala sam svoje usne, zube, jezik, svoje srce, i
one nove stvari koje su sada bile deo mene: ogrlicu i narukvicu. One su bile kost i
dah, mišić i tkivo. Bile su moje.
Da li ptica oseća teţinu svojih krila?
Udahnula sam, osetila kako mi se razum vraća. Nisam morala da
zadrţavam svoju moć. Ona je sama prianjala uz mene, kao da je zahvalna što se
vratila svom domu. Oslobodila sam svetlost jednim veličanstvenim bleskom.
Sjajno nebo je naprslo, dozvolilo noći da se vrati, a svuda oko nas padale su iskre,

65
poput vatrometa koji se gasi, poput sna u kojem su blistave latice oduvane s
hiljada cvetova.
Vrelina je popustila. More se smirilo. Privukla sam poslednje ostatke
svetlosti i utkala ih u blagi sjaj koji je pulsirao iznad palube broda.
Sturmhond i ostali su čučali pored ograde, širom otvorenih usta, da li od
divljenja ili straha. Mal me je privijao na svoje grudi, lice je zagnjurio u moju
kosu, disao je plitko i hrapavo.
„Mal“, tiho sam progovorila. Stegao me je još jače. Zacvilela sam. „Mal, ne
mogu da dišem.“
Polako je otvorio oči i spustio pogled ka meni. Oborila sam ruke i svetlost je
potpuno nestala. Tek tada je popustio stisak.
Tolja upali fenjer, a ostali se podigoše na noge. Sturmhond otrese prašinu s
gizdavih kamera svog tirkiznog kaputa. Tvarateljka je izgledala kao da će joj
pozliti, ali lica dvoje blizanaca bilo je mnogo teţe pročitati. Njihove zlatne oči
gorele su nečim što nisam umela da imenujem.
„Pa, Suncezovko“, reče Sturmhond, a glas mu je tek neznatno podrhtavao,
„bez sumnje umeš da prirediš dobru predstavu.“
Mal mi obujmi lice šakama. Obasuo me je poljupcima po čelu, nosu, ustima,
kosi, a onda me ponovo privukao u zagrljaj.
„Dobro si?“, upitao je. Glas mu je bio promukao. „Jesam“, odgovorila sam.
Ali to nije bilo skroz tačno. Osećala sam ogrlicu oko svog vrata, pritisak
narukvice na ručnom zglobu. Imala sam utisak da mi je druga ruka gola. Bila
sam nepotpuna.

Sturmhond je probudio posadu i u cik zore smo već uveliko bili na putu.
Nismo mogli znati koliko daleko se protezala svetlost koju sam stvorila, ali
postojala je velika mogućnost da sam odala naš poloţaj. Morali smo što pre da se
sklonimo odatle.
Svaki član posade ţeleo je da pogleda drugi pojačivač. Neki su bili ne
oprezu, drugi prosto radoznali, ali ja sam se najviše brinula za Mala. Bez
prestanka me je posmatrao, kao da se plaši da bih mogla u bilo kom trenutku
izgubiti kontrolu. Kad je pao mrak i mi sišli u potpalublje, priterala sam ga uza
zid u jednom od uskih prolaza.
„Dobro sam“, rekla sam. „Zaista.“
„Otkud znaš?“
„Jednostavno znam. Osećam.“
„Nisi videla ono što sam ja video. Bilo je…“
„Otrgla mi se. Nisam znala šta da očekujem.“ Zavrteo je glavom. „Bila si
poput nekog stranca, Alina. Prelepa“, rekao je. „Uţasna.“

66
 „Neće se ponoviti. Narukvica je sada deo mene, na isti način kao moja pluća
ili moje srce.“
„Tvoje srce“, rekao je ravnim glasom.
Uzela sam njegovu ruku u svoju i prislonila je sebi uz grudi. „I dalje je to
isto srce, Mal. I dalje je tvoje.“
Podigla sam drugu ruku i bacila blag zrak sunčeve svetlosti na njegovo lice.
Trznuo se. Ne moţe ni da se nada da će razumeti tvoju moć, a čak i da je razume, samo
će početi da te se plaši. Izbacila sam Mračnjakov glas iz glave. Mal se s punim
pravom plašio.
„Mogu da uradim ovo“, neţno sam rekla.
Zatvorio je oči i okrenuo se prema sunčevoj svetlosti koja je isijavala iz moje
ruke. A onda je nagnuo glavu i oslonio obraz o moj dlan. Svetlost je toplo sijala
uz njegovu koţu.
Stajali smo tako, bez reči, sve dok nije zazvonilo zvono za smenu straţe.

67
 Sedmo poglavlje
Volkvolny nas je nosio na jugoistok, prema Ravkiji, i počeli su da duvaju topliji
vetrovi, dok se voda iz sive prometnula u plavu. Sturmhondova posada se
sastojala od mornara i odmetnutih Griša koji su se udruţenim snagama starali da
brod plovi glatko. Uprkos pričama koje su se širile o moći drugog pojačivača,
nisu mnogo obraćali paţnju na Mala i mene, mada su povremeno dolazili do
krme da me gledaju kako veţbam. Bila sam smotrena, nikad nisam preterivala,
uvek sam svetlost prizivala u podne kad se sunce pelo visoko na nebo, i nije bilo
šanse da neko primeti moja nastojanja. Mal je i dalje bio nepoverljiv, ali ja nisam
lagala kad sam rekla da je moć morskog biča sada deo mene. Uzbuđivala me je.
Hrabrila me je. Nisam je se plašila.
Bila sam opčinjena odmetnicima. Svako je imao drugačiju priču. Jednom od
njih tetka je sredila da tajanstveno nestane, samo da ga ne preda Mračnjaku.
Drugi je dezertirao iz Druge Armije. Treća se krila u trapu za krompir kad su
Griša Ispitivači došli da je testiraju.
„Moja majka im je rekla da sam umrla od groznice koja je prethodnog
proleća harala selom“, rekla je Plimotvorka. „Komšije su mi odsekle kosu i
podmetnule me umesto svog mrtvog otkazat'sya sina, i s njima sam ostala dok
nisam dovoljno porasla da odem.“
Majka Tolje i Tamar bila je Griša raspoređena na ravkijsku juţnu granicu,
gde je upoznala njihovog oca, šuneskog plaćenika.
„Pre nego što je umrla“, objasnila je Tamar, „izvukla je obećanje od našeg
oca da neće dopustiti da nas regrutuju u Drugu Armiju. Sledećeg dana smo se
ukrcali za Novji Zem.“
Većina odmetnutih Griša završila bi u Novjem Zemu. To je, pored Ravkije,
bilo jedino mesto gde nisu morali da se brinu da li će ih šuneski doktori
podvrgnuti opitima ili fjerdeški lovci na veštice spaliti na lomači. Bez obzira na
to, morali su da budu paţljivi u vezi sa ispoljavanjem moći. Griše su bile na ceni
kao robovi, i znalo se da ih manje skrupulozni kerčanski trgovaši skupljaju i
prodaju na tajnim aukcijama.
Upravo su te opasnosti navele mnoge Griše da uopšte potraţe utočište u
Ravkiji i pridruţe se Drugoj Armiji. Međutim, odmetnici se nisu slagali s njima.
Za njih je ţivot u kome moraju neprestano da se osvrću preko ramena i budu
stalno u pokretu ne bi li sprečili da ih otkriju i dalje bio prihvatljiviji nego ţivot
proveden u sluţbi Mračnjaka i Kralja Ravkije. Bio je to izbor koji sam razumela.

68
 Nakon nekoliko jednoličnih dana na škuni, Mal i ja smo upitali Tamar da li
bi nam pokazala neke zemnikanske borbene tehnike. Tako smo izbegli
kolotečinu brodskog ţivota i manje osećali uţasnu strepnju od povratka u
Zapadnu Ravkiju.
Sturmhondova posada je potvrdila uznemirujuće glasine koje smo načuli u
Novjem Zemu. Prelasci preko Preklopa gotovo su potpuno prestali, a izbeglice
su napuštale granična područja jer se Preklop sve više širio. Prva Armija samo
što nije digla ustanak, a Druga Armija se sasvim rasula. Mene je najviše plašila
vest da je Aparatov kult Svetice Sunca sve više rastao. Niko ne zna kako je
Aparat uspeo da pobegne iz Velikog Dvora nakon Mračnjakovog neuspelog
drţavnog udara, a kasnije se on ponovo pojavio negde u mreţi manastira koja se
proteţe širom Ravkije.
Razglasio je priču da sam umrla u Preklopu i vaskrsla kao Svetica. Donekle
sam ţelela tome da se nasmejem, ali prelistavajući krvavu Istorii Sankt'ya kasno te
večeri, nisam uspela da iscedim ni kikot. Setila sam se Aparatovog mirisa, one
neprijatne mešavine tamjana i buđi, pa sam jače stegnula kaput oko sebe. On mi
je dao crvenu knjigu. Morala sam da se zapitam zašto.
Uprkos modricama i ubojima, veţbanje s Tamar mi je pomoglo da otupim
oštricu neprestane brige. Devojke su, isto kao i dečaci, regrutovane u Kraljevu
vojsku čim stasaju, tako da sam videla dosta devojaka kako se bore i trenirala
sam pored njih. Ali nikada nisam videla nikoga, ni muško ni ţensko, da se bori
ovako kao Tamar. Imala je gracioznost plesača i naizgled nepogrešiv instinkt za
ono šta će njen protivnik sledeće da uradi. Njeno omiljeno oruţje bile su dve
dvostrane sekire kojima je istovremeno rukovala, dok su im oštrice bleskale kao
svetlost koja se odbila od površine vode, ali bila je jednako ubojita i sa sabljom,
pištoljem, kao i nenaoruţana. Jedino je Tolja mogao da drţi korak s njom, a kad
su njih dvoje veţbali zajedno, svi iz posade bi zastali da ih gledaju.
Dţin je malo govorio, i većinu vremena je provodio na jedrima, ili bi prosto
stajao negde i izgledao preteče. Ipak bi povremeno prišao da nam pomogne u
učenju. Nije bio dobar učitelj. „Brţe malo“, bio je jedini savet koji smo od njega
dobili. Tamar je bila mnogo bolji predavač, ali su moji časovi postali manje
izazovni nakon što nas je Sturmohond zatekao da veţbamo na prednjoj palubi.
„Tamar“, prigovorio joj je Sturmhond, „nemoj da oštetiš teret, molim te.“
Tamar je istog časa stala u stav mirno i jasnim glasom odgovorila: „Da,
kapitan.“
Kiselo sam ga pogledala. „Nisam ja paket koji treba da isporučiš,
Sturmhonde.“
„Kamo sreće da jesi“, reče on, gegajući se pored nas. „Paketi ne govore, i
ostaju tamo gde ih staviš.“

69
 Međutim, kad je Tamar krenula da nas obučava borbi s rapirima i sabljama,
čak nam se i Sturmhond priključio. Mal je svakog dana bio sve bolji, iako bi ga
Sturmhond svaki put lako pobedio. A opet, činilo se da Malu to ne smeta. Poraz
je primao s tako dobrim raspoloţenjem kakvo ja nikako nisam uspevala da
dosegnem. Postajala sam razdraţljiva kad gubim; Mal bi se samo nasmejao i
nastavio dalje.
„Kako ste ti i Tolja naučili da koristite svoje moći?“, upitala sam Tamar
jednog popodneva dok smo posmatrale kako Mal i Sturmhond na palubi
sparinguju sa zatupljenim mačevima. Pronašla mi je jedan klin za upletke, i kad
god me nije ubijala od batina pokušavala bi da me nauči kako da veţem čvorove
i uplićem uţad.
„Uvuci laktove!“, grdio je Sturmhond Mala. „Sta mašeš tako, nisi pile.“
Mal se oglasi uznemirujuće uverljivim kokodakanjem.
Tamar iznenađeno izvi obrvu. „Izgleda da se tvoj prijatelj baš dobro
provodi.“
Slegla sam ramenima. „Mal je oduvek bio takav. Moţeš da ga ostaviš u
logoru punom fjerdeških plaćenih ubica, i na kraju će ga na ramenima izneti
napolje. On naprosto cveta gde god da ga posadiš.“
„A ti?“
„Ja više ličim na korov“, suvo sam odvratila.
Tamar se široko osmehnu. U borbi je bila kao hladna i tiha vatra, ali kad se
nije borila, lako se smešila. „Meni se dopada korov“, rekla je, odgurnuvši se od
ograde da pokupi razbacane delove konopca. „Korov opstaje.“
Uhvatila sam sebe kako joj uzvraćam osmeh, pa sam hitro vratila paţnju na
čvor koji sam pokušavala da veţem. Problem je bio u tome što se meni dopadalo
to što se nalazim na Sturmhondovom brodu. Dopadali su mi se Tolja i Tamar, i
ostatak posade. Dopadalo mi se da sedim s njima za jelom, dopadao mi se
Privjetov rastegnuti tenor. Dopadala su mi se popodneva kada smo veţbali
gađanje, redali prazne boce na lepezastoj krmi i bezazleno se kladili.
Pomalo je podsećalo na ţivot u Malom Dvoru, samo bez prljavog
političarenja i stalne borbe za prestiţ. Ĉlanovi posade su međusobno bili
opušteni i iskreni. Svi su bili mladi i siromašni, i veći deo ţivota proveli su u
skrivanju. Na ovom brodu su pronašli dom, a Mala i mene su u njega primili bez
mnogo premišljanja.
Nisam znala šta nas očekuje u Zapadnoj Ravkiji, i bila sam prilično sigurna
da je čista ludost to što se uopšte vraćamo tamo. Ali na Volkvolnyju, uz vetar koji
duva i belo platno koje oštro preseca široko plavo nebo, mogla sam da
zaboravim na budućnost i na svoj strah.
Moram da priznam, dopadao mi se i Sturmhond. Bio je nadmen i drzak, i
uvek bi izgovorio bar deset reći tamo gde su i dve dovoljne, ali na mene je

70
ostavio utisak način na koji je vodio svoju posadu. Nije koristio nijedan od onih
trikova kojima sam videla da se Mračnjak sluţi, ali ga je posada ipak slušala bez
pogovora. Poštovali su ga, nisu ga se plašili.
„Koje je Sturmhondovo pravo ime?“, upitala sam Tamar. „Njegovo
ravkijsko ime.“
„Nemam pojma.“
„Nikad ga nisi pitala?“
„Zašto bih?“
„Dobro, ali iz kog kraja Ravkije potiče?“
Začkiljila je prema nebu. „Hoćeš još jednu rundu sa sabljama?“, upitala me
je. „Trebalo bi da imamo vremena dok mi ne počne smena.“
Uvek bi promenila temu kad god bih se dotakla Sturmhonda. „Tamar, nije
pao s neba pravo na palubu broda. Zar te ne zanima odakle je?“
Tamar podiţe mačeve i predade ih Tolji, koji je bio brodski oruţar. „Ne
naročito. Daje nam da plovimo, i daje nam da se borimo.“
„I ne tera nas da se oblačimo u crvenu svilu i izigravamo kućne ljubimce“,
reče Tolja, otključavajući ostavu za oruţje ključem koji je nosio oko širokog vrata.
„Ti bi bio nikakav ljubimac“, nasmejala se Tamar.
„Sve je bolje od toga da slediš naređenja nekog tamo naduvanog lika u
crnom“, progunđao je Tolja.
„Sturmhondova naređenja slušaš“, istakla sam.
„Samo kad mu se tako ćefne.“
Poskočila sam. Sturmhond je stajao tik iza mene.
„Pokušaj ti da kaţeš tom volu šta da radi, pa vidi šta će se desiti“, reče
morski razbojnik.
Tamar frknu kroz nos, pa ona i Tolja nastaviše da odlaţu oruţje.
Sturmhond se nagnu i promrmlja. „Ukoliko ţeliš da nešto znaš o meni,
ljubavi, sve što treba jeste da pitaš.“
„Samo sam se pitala odakle si“, počela sam da se pravdam. „To je sve.“
„A odakle si ti?“
„Iz Keramzina. Znaš to.“
„Da, ali odakle si zaista?“
Nekoliko mutnih sećanja proletelo mi je mislima. Plitka činija kuvane
cvekle, klizavi osečaj komadića povrća među prstima dok mi boje šake u crveno.
Miris ovsene kaše s jajima. Jahanje na nečijim ramenima – moţda očevim – niz
neki prašnjav drum. U Keramzinu se čak i pominjanje naših roditelja smatralo
izdajom Vojvodinog gostoprimstva i izrazom nezahvalnosti. Naučeni smo da
nikada ne pričamo o svom ţivotu pre dolaska na imanje, i s vremenom je većina
uspomena nestala.

71
 „Niodakle“, rekla sam. „Selo u kojem sam rođena bilo je suviše malo da bi
imalo ime. A sada je red na tebe, Sturmhonde. Odakle ti potičeš?“
Morski razbojnik se nasmeši od uva do uva. I ponovo mi se naglo javila
pomisao da na njegovom licu nešto nije kako treba.
„Majka mi je bila ostriga“, reče i namignu mi. „A ja sam biser.“
A onda je odšetao dalje, zviţdućući neku f alš melodiju.

Dve noći kasnije, Tamar me je probudila drmusajući me za zdravo rame.

„Vreme je da se krene“, rekla je.
„Sada?“, pospano sam upitala. „Koliko je sati?“
„Uskoro će treće zvono.“
„Ujutru?“ Zevnula sam i prebacila noge preko ivice mreţe za spavanje.
„Gde se nalazimo?“
„Oko petnaest milja daleko od obale Zapadne Ravkije. Hajde, Sturmhond
čeka.“ Bila je obučena i imala je platnenu torbu prebačenu preko ramena.
Nisam imala stvari koje bih spakovala, tako da sam samo navukla čizme,
potapšala se po unutrašnjem dţepu kaputa da proverim gde je crvena knjiţica,
pa pošla za njom kroz vrata.
Na palubi je Mal već stajao uz ogradu s desne strane broda, uz još nekoliko
članova posade. Na trenutak sam se zbunila kad sam shvatila da Privjet nosi
Sturmhondov kitnjasti tirkizni kratki kaput. Samog Sturmhonda ne bih
prepoznala da nije davao naređenja. Bio je uvijen u debeo zimski kaput
podignute kragne, i imao je vunenu kapu natučenu nisko preko ušiju.
Duvao je hladan vetar. Zvezde na nebu su bile sjajne, a srp meseca leţao je
nisko na obzorju. Zagledala sam se preko mesečinom obasjanih talasa,
osluškujući ravnomerno disanje mora. Ukoliko je kopno bilo u blizini, nisam ga
videla.
Mal je pokušao da utrlja malo toplote u moje šake.
„Sta se događa?“, upitala sam.
„Iskrcavamo se.“ Osetila sam nepoverljivost u njegovom glasu.
„Usred noći?“
„Volkvolny će razviti moju zastavu u blizni fjerdeške obale“, reče
Sturmhond. „Mračnjak ne mora još da zna da si se vratila na ravkijsko tlo.“
Kad je Sturmhond pognuo glavu da porazgovara s Privjetom, Mal me je
povukao do ograde s leve strane. „Jesi li sigurna da je ovo pametno?“
„Uopšte nisam“, priznala sam.
Spustio mi je šake na ramena. „Postoji velika šansa da će nas uhapsiti
ukoliko nas otkriju, Alina“, rekao je. „Ti si Suncezovka, ali ja sam samo običan
vojnik koji je odbio da posluša naređenje.“

72
 „Mračnjakovo naređenje.“
„To moţda neće biti bitno.“
„Ja ću se postarati da bude bitno. Uostalom, neće nas otkriti. Otići ćemo u
Zapadnu Ravkiju, upoznati Sturmhondovog poslodavca, pa odlučiti šta nam je
činiti.“
Mal me privuče bliţe sebi. „Jesi li oduvek bila ovako zahtevna?“
„Volim da mislim kako sam očaravajuće sloţena osoba.“
Kako se Mal nagnuo da bi me poljubio, Sturmhondov glas preseče tamu.
„Moţemo li maţenje da ostavimo za kasnije? Hoću da smo na obali pre zore.“
Mal uzdahnu. „Kad-tad ću da ga opaučim.“
„Zdušno ću te podrţati u tom poduhvatu.“
Uhvatio me je za ruku, pa smo se vratili do grupe.
Sturmhond je Privjetu predao koverat zapečaćen bledo-plavim voskom, a
onda ga potapšao po ramenu. Moţda je samo tako izgledalo na mesečini, ali prvi
oficir kao da je bio na ivici suza. Tolja i Tamar kliznuše preko ograde, čvrsto se
drţeći za opterećene merdevine pričvršćene za škunu.
Virnula sam preko ograde. Očekivala sam da vidim uobičajeni dugi čamac,
pa sam se iznenadila ugledavši malo plovilo koje je poskakivalo na talasima
pored trupa Volkvolnyja. Nikada nisam videla takav brod. Njegova dva korita
izgledala su kao par izdubljenih cipela, a povezivala ih je paluba s ogromnom
rupom u sredini.
Mal i ja se namrštismo, paţljivo zakoračivši na jedno od zakrivljenih korita
plovila. Sitnim koracima prešli smo na drugu stranu i spustili se na središnu
palubu, gde je potopljena kabina bila ugneţđena između dva jarbola. Sturmhond
je skočio za nama, pa se prebacio na izdignutu platformu iza kabine i zauzeo
svoje mesto za kormilom.
„Šta je ovo?“, upitala sam.
„Zovem ga Kolibri“, odgovorio je, pogledajući u neku kartu koju nisam
mogla da vidim, „mada se nosim mišlju da ga preimenujem u Ţar-ptica.“ Oštro
sam udahnula, ali Sturmhond se samo široko nasmejao i naredio: „Seci sidro,
polazimo!“
Tamar i Tolja su razvezali čvorove na čakijama koje su nas drţale uz
Volkvolny. Videla sam kako konopac sidra kao ţiva zmija klizi preko krme
Kolibrija i kako mu kraj bezglasno pada u more. Rekao bi čovek da će nam sidro
biti potrebno kad pristanemo, ali pretpostavljam da Sturmhond zna šta radi.
„Raširi jedra“, zapovedio je Sturmhond.
Platno se razmota. I mada su katarke Kolibrija bile znatno kraće od onih na
škuni, dvostruka jedra bila su mu ogromna i pravougaona, a zahtevala su po dva
člana posade da ih nameste kako treba.

73
 Laki povetarac se uhvati u jedra, pa nas odgura dalje od Volkvolnyja. Podigla
sam pogled i ugledala Sturmhonda kako posmatra škunu koja se lagano
udaljava. Nisam mogla da mu vidim lice, ali imala sam nepogrešiv osećaj da se
on zauvek pozdravlja s brodom. Stresao se, pa pozvao: „Olujnici!“
U oba korita stajala je po Griša. Podigle su ruke, vetar se zakovitlao oko nas
i napeo jedra. Sturmhond prilagodi kurs i zatraţi da ubrzamo. Olujnici
poslušaše, i čudni mali brod pojuri talasima.
„Uzmite ovo“, reče Sturmhond. Spustio je par naočara meni u krilo, a drugi
dobacio Malu. Izgledale su slično onim zaštitnim naočarima koje nose Tvaraoci u
radionicama Malog Dvora. Osvrnula sam se oko sebe. Izgleda da ih je nosila
čitava posada, uključujući i samog Sturmhonda. Stavili smo ih na glavu.
Kasnije, kad je Sturmhond zatraţio da se krećemo još brţe, bila sam
zahvalna na njima. Jedra su čangrljala u snasti nad nama i mene prostreli ţaoka
nervoze. Zbog čega toliko ţuri?
Kolibri je leteo pučinom, plitka korita klizala su s talasa na talas, činilo se da
jedva i dodiruju površinu vode. Ĉvrsto sam se drţala za svoje sedište, ţeludac mi
se peo u grlo svaki put kad bismo poskočili.
„U redu, Olujnici“, zapovedio je Sturmhond, „diţite nas. Mornari na krila,
na moj znak.“
Okrenula sam se Malu. „Sta znači to 'diţite nas'?“
„Pet!“, povikao je Sturmhond.
Ĉlanovi posade počeše da se kreću u pravcu suprotnom od kretanja
kazaljke, povlačeći uţad. „Ĉetiri!“
Olujnici još više raširiše ruke. „Tri!“
Između dva jarbola podiţe se dugačka motka, a jedra su klizila preko nje.
„Dva!“
„Oruk!“, povikaše mornari. Olujnici podigoše ruke u ogromnom zamahu.
„Jedan!“, viknu Sturmhond.
Jedra se napeše nagore i u stranu, s praskom se razvivši visoko iznad palube
kao dva dţinovska krila. Stomak mi se prevrnuo, a nezamislivo se desilo: Kolibri
je uzleteo.
Stegla sam sedište, mrmljajući stare molitve sebi u bradu, i čvrsto stisnula
kapke, jer mi je vetar šamarao lice dok smo se podizali ka noćnom nebu.
Sturmhond se smejao kao luđak. Olujnici su se dovikivali bez prestanka,
starajući se da odrţe ravnomeran uspon. Mislila sam da će mi srce iskočiti pravo
iz grudi.
Oh, svih mi Svetaca, mislila sam, boreći se s mučninom. Ovo se ne dešava.
„Alina“, Mal je nadglasao udare vetra.
„Molim?“, procedila sam kroz čvrsto stisnute usne.
„Alina, otvori oči. Moraš ovo da vidiš.“

74
 Odsečno sam zavrtela glavom. Upravo to je bilo ono što nisam imala ţelju da
vidim.
Malova šaka skliznu do moje, obuhvativši mi sleđene prste. „Samo
pokušaj.“
Drhtavo sam uzdahnula i naterala se da otvorim oči. Bili smo okruţeni
zvezdama. Iznad nas, belo platno se protezalo u dva široka polukruga, kao dve
zategnute polovine strelčevog luka.
Znala sam da ne bi trebalo, ali nisam mogla da se uzdrţim, neprestano sam
izvijala vrat ne bih li videla iznad ivice kabine. Urlik vetra bio je zaglušujući.
Ispod nas – daleko ispod – mesečinom obasjani talasi mreškali su se poput sjajnih
krljušti neke guje sporih pokreta. Da padnemo, znala sam da bismo se razbili o
njena leđa.
Tihi smeh, nešto između ushićenja i histerije, zaţuborio mi je na usnama.
Leteli smo. Leteli.
Mal mi stegnu ruku i pobednički zaklikta.
„Ovo nije moguće!“, povikala sam.
Sturmhond podvrisnu. „Kad ljudi kaţu da nešto nije moguće, obično misle
da to prosto nije izvodljivo.“ Mesečina se presijavala na staklima njegovih
naočara, peševi kaputa lepršali su mu na sve strane i izgledao je kao potpuni
luđak.
Pokušala sam da dišem. Vetar je ravnomerno duvao. Olujnici i mornari su
izgledali usredsređeno, ali smireno. Polako, veoma polako, čvor u mojim
grudima se razlabavio, i počela sam da se opuštam.
„Odakle ti ovako nešto?“, doviknula sam Sturmhondu.
„Sam sam ga smislio. Sam sam ga napravio. I slupao nekoliko prototipa.“
Jedva sam progutala knedlu. Slupati je bila poslednja reč koju sam ţelela da
čujem.
Nagnula sam se preko ruba kabine, trudeći se da bolje vidim dţinovske top-
puške postavljene na najistaknutijem mestu na oba korita.
„Te top-puške“, reče on, „imaju višestruke cevi. I pokreće ih gravitacija.
Nema potrebe da prekidaju paljbu da bi se napunile. Ispaljuju dve stotine metaka
u minuti.“
„To nije…“
„Moguće? Jedini problem je preterano zagrevanje, ali na ovom modelu i nije
toliko strašno. Imam jednog zemanskog puškara koji pokušava da ispravi sve
nedostatke. Nitkovi necivilizovani, ali umeju s puškama. Sedišta na krmi su
pokretna, tako da moţete da pucate iz svih uglova.“
„I da pokosite neprijatelja odozgo“, Mal je zvučao gotovo razdragano. „Kad
bi Ravkija imala flotu ovakvih brodova…“

75
 „Zavidna prednost, zar ne? Ali Prva i Druga Armija bi morale da rade
zajedno.“
Pomislila sam na ono što mi je Mračnjak još odavno rekao. Moć Griša je na
izdisaju. Njegovo rešenje bilo je da pretvori Preklop u oruţje. Ali šta ako ljudi
poput Sturmhonda mogu da preobraze moć Griša? Prešla sam pogledom preko
palube Kolibrija, preko mornara i Olujnika koji rade rame uz rame, preko Tolje i
Tamar koji sede za onim zastrašujućim top-puškama. Nije bilo nemoguće.
On je morski razbojnik, podsetila sam sebe. I u sekundi moţe da se pretvori u
ratnog profitera. Sturmhondovo oruţje moglo bi Ravkiji da donese prednost, ali te
puške bi lako mogle da završe i u rukama ravkijskih neprijatelja.
Iz misli me je trgla jarka svetlost koja je dopirala iz luke ispod nas. Veliki
svetionik zaliva Alkem. Već smo bili nadomak cilja. Ako iskrenem vrat, mogla
bih da nazrem svetlucave tornjeve luke Os Kerva u daljini.
Sturmhond se nije uputio pravo prema njoj, već je skrenuo jugozapadno.
Pretpostavila sam da ćemo se spustiti negde u blizini obale, ali na vodu. Od
pomisli na prizemljenje na kopno pozlilo mi je. Odlučila sam da u tom slučaju
drţim oči zatvorene, ma šta Mal rekao.
Ubrzo je zrak sa svetionika nestao iz našeg vidokruga. Koliko je daleko
Sturmhond zapravo nameravao da nas vodi? Rekao je da ţeli da stigne do obale
pre zore, a to nije moglo biti dalje od sat ili dva.
Misli su mi lutale, izgubljene među zvezdama oko nas i oblacima koji hitaju
preko širokog neba. Noćni vetar me je štipao za obraze, i kao da se probijao
pravo kroz tanku tkaninu mog kaputa.
Bacila sam pogled nadole i jedva se suzdrţala da ne vrisnem. Više se nismo
nalazili iznad vode. Leteli smo iznad tla – čvrstog, nepopustljivog tla.
„Sturmhonde!“, panično sam povikala. „Šta to radiš?“
„Nema razloga za brigu“, reče Sturmhond. „Imam u vidu jedno krasno
malo jezero.“
„Koliko malo?“, ciknula sam. Ali onda sam videla kako se Mal penje iz
kabine, besnog izraza lica. „Mal, sedi!“
„Ti jedan laţljivi, prevrtljivi…“
„Ostao bih na sedištu da sam na tvom mestu. Ne verujem da ţeliš da se
kotrljaš naokolo kad uletimo u Preklop.“
Mal se ukoči. Sturmhond poče da zviţduće onu istu falš melodijicu. Vetar ju
je uhvatio i odneo.
„Ne misliš valjda ozbiljno“, rekla sam.
„Ne, obično ne mislim“, odvrati Sturmhond. „Oretsev, ispod tvog sedišta je
pričvršćena puška. Moţda ćeš poţeleti da je dohvatiš. Za svaki slučaj.“
„Ne moţeš da uletiš ovim čudom u Preklop!“, zaurlao je Mal.

76
 „Zašto ne bih mogao? Koliko sam shvatio, putujem s jedinom osobom koja
moţe da nam jamči bezbedan prolaz.“
Stegla sam pesnice, bes je iznenada isterao strah iz mojih misli. „A moţda
prosto pustim volkre da pojedu tebe i tvoju posadu kao kasnu večeru!“
Sturmhond, koji je jednom rukom drţao kormilo, pogleda na svoj
hronometar. „Pre će biti rani doručak. Stvarno mnogo kasnimo. Uostalom“, reče,
„dug je put do dole. Ĉak i za Suncezovku.“
Bacila sam pogled ka Malu, i bilo mi je jasno da se njegova srdţba ogleda na
mom licu.
Pejzaţ pod nama promicao je zastrašujućom brzinom. Ustala sam,
pokušavajući nekako da shvatim gde se nalazimo.
„Svih mi Svetaca“, opsovala sam.
Iza nas su ostale zvezde, mesečina, ţivi svet. Ispred nas nije bilo ničega.
Stvarno će to da uradi. Vodi nas pravo u Preklop.
„Strelci, na poloţaje!“, pozvao je Sturmhond. „Olujnici, odrţavajte brzinu.“
„Sturmhonde, ima da te ubijem!“, viknula sam. „Smesta da si okrenuo ovaj
brod!“
„Rado bih se povinovao, ali ne mogu. Plašim se da ćeš, ukoliko ţeliš da me
ubiješ, jednostavno morati da sačekaš dok se ne prizemljimo. Spremna?“
„Nisam!“, ciknula sam.
Ali već u sledećem trenutku obreli smo se u tami. Ličila je na noć kakvu
ruko nikada nije doţiveo – savršeno, duboko, neprirodno crnilo koje kao da se
sklopilo oko nas, gušeći nas svojim zagrljajem. Nalazili smo se u Preklopu.

77
 Osmo poglavlje
Onog trenutka kad smo ušli u Razmorje, znala sam da se nešto promenilo.
Ţurno sam oslonila stopala na palubu i podigla ruke, bacivši široki zrak
zlatne sunčeve svetlosti na Kolibrija. Koliko god da sam bila ljuta na Sturmhonda,
neću dopustiti jatu volkri da nas obori samo da bih isterala svoje.
Uz moć oba pojačivača, jedva da sam morala da razmišljam o prizivanju
svetlosti. Paţljivo sam ispitivala njene granice, ali nisam osetila ništa od onog
poremećaja koji me je savladao kad sam prvi put upotrebila narukvicu.
Međutim, nešto dobrano nije bilo kako treba. Preklop je ostavljao drugačiji utisak.
Rekla sam sebi da je u pitanju samo moja mašta, ali izgledalo je kao da tama ima
teksturu. Gotovo da sam mogla da je osetim kako mi klizi preko koţe. Rubovi
rane na ramenu počeli su da me svrbe i zateţu, kao da je samo tkivo postalo
nemirno.
Već dva puta sam dosad bila u Razmorju, i oba puta sam se osećala kao
stranac, kao ranjivi uljez u opasnom, neprirodnom svetu koji me nije ţeleo tamo.
Ali sada Preklop kao da je posezao prema meni, poţelevši mi dobrodošlicu.
Znala sam da to nema nikakvog smisla. Preklop je bio mrtvo i prazno mesto, a ne
ţivo stvorenje.
Poznaje me, pomislila sam. Slično priziva slično.
Ma, to je smešno. Razbistrila sam misli i raširila svetlost malo više, pustivši
da moć damara toplo i umirujuće oko mene. Ovo je bilo to što osećam. Ne tama.
„Stiţu“, reče Mal pored mene. „Slušaj.“
Ispod huke vetra čula sam krike kako odjekuju Preklopom, a zatim i
ravnomerne udare krila volkri. Brzo su nas pronašle, privučene mirisom ljudske
lovine.
Krila su im mahala po vazduhu izvan kruga svetlosti koji sam stvorila,
gurajući tamu prema nama u mreškavim talasima. Pošto su prelasci preko
Preklopa prestali, volkre su suviše dugo bile bez hrane. Od gladi su postale
preterano odvaţne.
Raširila sam ruke, pustila da svetlost gori jače i oterala ih dalje.
„Nemoj“, reče Sturmhond. „Dovedi ih bliţe.“
„Molim? Zašto?“, upitala sam. Volkre su bile savršene grabljivice. S njima se
nije trebalo igrati.
„One nas love“, rekao je, podigavši glas tako da ga svi čuju. „Moţda je
vreme da mi lovimo njih.“
Prolomi se ratni poklič posade, praćen lajanjem i zavijanjem.

78
 „Povuci svetlost nazad“, obrati mi se Sturmhond. „Poludeo je“, rekla sam
Malu. „Kaţi mu da je skroz poludeo.“
Ali Mal je oklevao. „Ovaj…“
„Sta 'ovaj'?“, upitala sam u neverici. „U slučaju da si zaboravio, jedno od
ovih stvorenja je pokušalo da te pojede!“
Slegnuo je ramenima, a široki osmeh zatitrao mu je na usnama. „Moţda baš
zato ţelim da vidim šta ove puške mogu da izvedu.“
Zavrtela sam glavom. Ne sviđa mi se ovo. Ništa mi se ne sviđa.
„Samo nakratko“, pritiskao me je Sturmhond. „Udovolji mi.“
Da mu udovoljim… Kao da traţi još jedno parče torte.
Posada je čekala. Tolja i Tamar su bili zgrbljeni nad isturenim cevima svojih
top-pušaka. Izgledali su poput nekih buba s koţnim leđima.
„U redu“, rekla sam. „Ali nemoj da kaţeš da te nisam upozorila.“
Mal podiţe pušku do ramena.
„Šta je, tu je“, promrmljala sam. Savila sam prste. Krug svetlosti se smanjio,
skupljajući se oko broda. Volkre su zakreštale od uzbuđenja. „Skroz!“, naredio je
Sturmhond.
Ozlojeđeno sam zaškripala zubima, a onda ga poslušala. Preklop je
potamneo.
Ĉula sam šuštanje krila. Volkre su se obrušavale.
„Sad, Alina!“, povikao je Sturmhond. „Baci je široko!“
Nisam zastala da razmislim. Stvorila sam zaslepljujući talas svetlosti.
Okrutni, nemilosrdni zraci podnevnog sunca obasjali su sav uţas koji nas je
okruţivao. Svuda su bile volkre, zatečene u vazduhu oko broda, gomila sivih,
krilatih, migoljavih telesa, mlečnobelih slepih očiju i čeljusti prepunih zuba.
Njihova sličnost s nichevo'yama)e bila neporeciva, a ipak su bile mnogo
grotesknije, mnogo trapavije.
„Pali!“, kriknu Sturmhond.
Tolja i Tamar otvoriše vatru. Takav zvuk nikad pre u ţivotu nisam čula.
Neumorna grmljavina od koje puca lobanja, trese se vazduh oko nas i zveckaju
kosti u nama.
Bio je to masakr. Volkre su se stropoštavale s neba, probijenih grudi, krila
otkinutih s tela. Potrošeni šarţeri su zveketali po palubi broda. Oštar miris baruta
ispunio je vazduh.
Dve stotine metaka u minuti. Dakle, to je ono za šta bi bila sposobna nova
vojska.
Ĉudovišta kao da nisu razumela šta se dešava. Kovitlala su se po vazduhu,
izludela od krvoţednosti, gladi i straha, razdirala jedna druge u pometenosti i
ţelji da pobegnu. Njihovi krici… Bagra mi je jednom rekla da su preci volkri bili
ljudi. Mogla sam se zakleti da ih čujem u njihovim kricima.

79
 Puščana paljba je zamrla. U ušima mi je zvonilo. Podigla sam pogled ka
jedrima umrljanim od crne krvi i komada tkiva. Hladan znoj mi je u graškama
izbijao po čelu. Pomislila sam da će mi pozliti.
Zatišje je trajalo samo nekoliko trenutaka, a onda je Tolja zabacio glavu i
pobednički zaurlao. Ostatak posade mu se pridruţio, lajući i kevćući. Poţelela
sam da vrisnem na njih da ućute.
„Misliš li da moţemo da privučemo još jedno jato?“, upitao je jedan od
Olujnika.
„Moţda“, odgovori Sturmhond. „Ali bi verovatno trebalo da krenemo na
istok. Uskoro će svanuti, a ja ne ţelim da budemo primećeni.“
Da, pomislila sam. Hajdemo na istok. Hajdemo odavde. Ruke su mi se tresle.
Rana na ramenu mi je gorela i pulsirala. Sta je to sa mnom? Volkre su čudovišta.
Rastrgle bi nas bez razmišljanja. Znala sam to. A opet, i dalje sam čula njihove
krike.
„Ima ih još“, reče Mal iznenada. „Mnogo više.“
„Otkud znaš?“, upita ga Sturmhond.
„Jednostavno znam.“
Sturmhond je oklevao. A kako je imao naočare, kapu, visoko podignutu
kragnu, nije bilo moguće pročitati izraz na njegovom licu. „Gde su?“, najzad je
rekao.
„Malo severnije“, reče Mal. „U ovom pravcu.“ Pokazao je u mrak, a ja sam
osetila ţelju da ga pljusnem po ruci. Samo zato što moţe da pronađe volkre, ne
znači i da treba to da uradi.
Sturmhond kompasom odredi pravac. Potpuno sam se sneveselila.
Kolibri spusti i brzo podiţe krila, pa se okrenu, dok je Mal izvikivao
uputstva, a Sturmhond ispravljao kurs. Pokušala sam da se usredsredim na
svetlost, na utešno prisustvo moje moći, pokušala sam da zanemarim osećaj
mučnine u utrobi.
Sturmhond nas je spustio niţe. Moja svetlost je treperila nad bezbojnim
peskom Preklopa, i dotakla sablasnu hrpu uništenog peščanog čamca.
Kad smo se pribliţili, obuzela me je drhtavica. Jedrenjak je bio prepolovljen.
Jedan jarbol mu je bio polomljen na dva déla, i uspela sam, mada jedva, da
nazrem ostatke tri pocepana crna jedra. Mal nas je doveo do olupine
Mračnjakovog jedrenjaka.
Nestalo je i ono malo smirenosti koju sam uspela da dosegnem.
Kolibri potonu još niţe. Naša senka pređe preko rascepljene palube.
Osetila sam najmanje moguće olakšanje. Koliko god to bilo nelogično,
očekivala sam da vidim tela Griša koje sam ostavila za sobom razbacana na
palubi, kosture Kraljevog izaslanika i stranih poslanika zgomilane u ćošku.

80
Naravno, svi su oni već odavno nestali, posluţili su volkrama kao hrana, kosti su
im rasute jalovim prostranstvima Preklopa.
Kolibri se nagnu na desnu stranu. Moja svetlost probi u tmurne dubine
polomljenog korita broda. Začuše se krici.
„Svih mi Svetaca“, opsova Mal, pa uperi pušku.
Tri velike volkre skvrčile su se ispod palube jedrenjaka, leđima okrenute
nama, krila raširenih što je moguće više. Međutim, ono što su pokušavale da tako
zaštite svojim telima izazvalo je u meni takav srtah i takvu odbojnost da mi je
celo telo zadrhtalo: more migoljavih, uvijenih oblika, majušnih svetlucavih ruku,
malih leđa podeljenih providnim opnama tek obrazovanih krila. Maukali su i
cvileli, gmizali jedni preko drugih, pokušavali da pobegnu od svetla.
Otkrili smo gnezdo.
Posada se utišala. Sada više niko nije lajao ni kevtao.
Sturmhond je još jednom okrenuo brod u niskom luku. Tada je viknuo:
„Tolja, Tamar, grenatki.“
Blizanci zakotrljaše dve granate od livenog gvoţđa preko palube, pa ih s
naporom podigoše na ogradu.
Preplavio me je novi talas uţasa. To su volkre, podsetila sam sebe. Pogledaj
ih. To su čudovišta.
„Olujnici, na moj znak“, turobnim glasom je rekao Sturmhond. „Fitilji!“,
viknuo je. „Strelci, puštajte!“
Istog trena kad su granate ispuštene, Sturmhond je zaurlao: „Sad!“ i snaţno
zavrteo kormilo nadesno.
Olujnici podigoše ruke i Kolibri jurnu uvis.
Prođe koja sekunda tišine, a onda strašan prasak odjeknu ispod nas. Vrelina
i udarni talas od eksplozije odjednom jako pogodiše Kolibri.
„Mirno!“, vikao je Sturmhond.
Mali brod je nekontrolisano padao, ljuljajući se kao klatno ispod svojih
platnenih krila. Mal je postavio ruke meni sleva i zdesna, štiteći moje telo svojim,
dok sam se ja upirala da zadrţim ravnoteţu i odrţim svetlost oko nas u ţivotu.
Najzad je brod prestao da se ljulja, pa nastavio da se kreće u blagom luku,
prateći široki krug iznad zapaljene olupine jedrenjaka.
Jako sam se tresla. Vazduh je smrdeo na ugljenisano tkivo. Imala sam osećaj
da su mi pluća oprljena i svaki dah mi je prţio grudi. Sturmhondova posada je
ponovo zavijala i lajala. Mal im se pridruţio, pobedonosno podigavši pušku u
vazduh. Kroz sve to klicanje, čula sam vriske volkri, bespomoćne i tako ljudske u
mojim ušima, lament majki koje oplakuju svoje mlade.
Sklopila sam oči. Jedino sam to mogla da uradim kako ne bih poklopila uši
šakama i skljokala se na palubu.

81
 „Dosta“, prošaputala sam. Ĉinilo se da me niko ne čuje. „Molim te“,
promuklo sam izustila. „Mal…“
„Postala si pravi ubica, Alina.“
Taj ledeni glas. Oči mi se naglo otvoriše.
Mračnjak je stajao ispred mene, njegova crna kefta se talasala palubom
Kolibrija. Uzdahnula sam i uzmakla za korak, divlje sam se osvrtala na sve strane,
ali niko nije gledao prema meni. Klicali su i vikali, zagledani dole u plamenove.
„Ne brini“, neţnim glasom reče Mračnjak. „Svaki put bude sve lakše. Evo,
pokazaću ti.“
Izvukao je noţ iz rukava svoje kefte, i pre nego što sam uspela da vrisnem,
zamahnuo je prema mom licu. Podigla sam ruke da se odbranim, vrisak mi se
oteo iz grla. Svetlost je nestala i brod je zaronio u tamu. Pala sam na kolena,
skvrčena na palubi, spremna da osetim ubod oštrog Griša čelika.
To se nije desilo. Ljudi su vikali u tami oko mene. Sturmhond me je dozivao
po imenu. Ĉula sam kako odjekuju krici volkri. Blizu. Previše blizu.
Neko je zakukao, a brod se oštro nagnuo na jednu stranu. Ĉula sam topot
čizama dok su se mornari trudili da ostanu na nogama.
„Alina!“, sada je to bio Malov glas.
Osetila sam kako pokušava da dopre do mene u mraku. Jedan deo zdravog
razuma mi se vratio. Povratila sam svetlost u obliku blistavog slapa.
Volkre koje su se stuštile na nas su urliknule i smesta se vratile u tamu, ali
jedan Olujnik je krvario na palubi, ruke gotovo istrgnute iz ramena. Jedro iznad
njega je beskorisno lepršalo. Kolibri se naginjao, oštro se iskretao na desnu stranu,
naglo gubeći visinu.
„Tamar, pomozi mu!“, naredio je Sturmhond. Ali Tolja i Tamar su već ţurili
preko palube ka povređenom Olujniku.
Druga Olujnica je drţala obe ruke podignute, lice joj je bilo ukočeno od
napora dok je pokušavala da prizove dovoljno jaku vazdušnu struju kako bi nas
odrţala na visini. Brod je poskakivao i klimao se. Sturmhond je čvrsto drţao
kormilo i dovikivao uputstva mornarima koji su radili sa jedrima.
Srce mi je tuklo kao ludo. Mahnito sam se osvrtala po palubi, rastrzana
između uţasa i zbunjenosti. Videla sam Mračnjaka. Videla sam ga.
„Jesi li dobro?“, upitao me je Mal kad je stigao do mene. „Jesi li povređena?“
Nisam mogla da ga pogledam. Tresla sam se toliko da sam mislila da ću se
raspasti. Sav trud sam uloţila u odrţavanje svetlosti koja je bleštala oko nas.
„Je l' povređena?“, doviknuo je Sturmhond.
„Samo nas vodi odavde!“, odvratio je Mal.
„Oh, zar stvarno misliš da bi tako nešto trebalo sad da radim?“, zajedljivo je
odgovorio Sturmhond.

82
 Volkre su kreštale i kovitlale se, nasrtale na svetlosnu loptu. Koliko god da
jesu čudovišta, pitala sam se da li moţda shvataju šta je osveta. Kolibri se zaljuljao
i stresao. Pogledala sam dole i ugledala sivi pesak koji jurca nama u susret.
A onda, odjednom, našli smo se van tame, probili smo se kroz poslednje
pramenove Preklopa i izleteli u plavu svetlost rane zore.
Tlo pod nama se pomaljalo zastrašujuće blizu.
„Gasi svetlo!“, naredio je Sturmhond.
Spustila sam ruke i očajnički zgrabila ogradu kabine. Videla sam dugačak
deo puta, svetla grada koja sijaju u daljini, i ispred nas, iza blage padine brda,
usko plavo jezero i prve jutarnje zrake kako se odbijaju o njegovu površinu.
„Samo još malo dalje!“, uzviknuo je Sturmhond.
Olujnica je zajecala od napora, ruke su joj se tresle. Jedra su se spuštala i
naglo dizala. Kolibri je nastavio da gubi visinu. Okrznuli smo vrhove krošnji u
prlazu i grane su nam grebale korito.
„Glavu dole i čvrsto se drţite!“, povikao je Sturmhond. Mal i ja smo se
skvrčili u kabini, rukama i nogama se uprli u zidove i isprepletali prste. Maleni
brod se tresao i kloparao.
„Nećemo preţiveti“, prokrkljala sam.
Mal ništa nije odgovorio, samo mi je jače stegnuo prste.
„Spremite se!“, zaurlao je Sturmhond.
U poslednjem trenutku se bacio u kabinu, kao gomila zapetljanih udova.
Imao je dovoljno vremena da kaţe: „Baš je udobno“, a onda smo se srušili uz
razoran potres.
Kad se brod zakucao u tlo, kloparajući i čangrljajući, korito mu se rascepilo,
a udar je Mala i mene odbacio ka nosu kabine. Usledio je glasan pljusak, i
odjednom smo se klizali po talasima. Ĉula sam uţasan zvuk kidanja i shvatila da
se jedno korito odvojilo od ostatka broda. Grubo smo poskakivali po površini
vode, a onda se, za divno čudo, zaustavili.
Pokušala sam da se orijentišem. Leţala sam na leđima, pritisnuta uza zid
kabine. Neko je oteţano disao pored mene.
Oprezno sam se pomerila. Jako sam udarila glavom i rasekla oba dlana, ali
sam inače bila u jednom komadu.
Voda je navirala kroz pod kabine. Ĉula sam pljuskanje, ljude kako se
dozivaju.
„Mal?“, usudila sam se da progovorim, a glas mi je bio drhtav i piskav.
„Dobro sam“, odgovorio je. Nalazio se negde meni sleva. „Moramo da
izađemo odavde.“
Osvrtala sam se na sve strane, ali Sturmhonda nigde nije bilo.

83
 Dok smo se kobeljali da izađemo iz kabine, slomljeni brod je počeo opasno
da se naginje. Ĉuli smo krcanje i jedan od jarbola je popustio pod teţinom svojih
jedara, pa se srušio u jezero.
Bacili smo se u vodu, snaţno zamahujući dok je jezero pokušavalo da nas
proguta zajedno s brodom.
Jedan mornar se zapetljao u konopce. Mal je zaronio da mu pomogne, i ja
sam zamalo zaplakala od olakšanja kad su se obojica ponovo pojavili na površini.
Videla sam Tolju i Tamar kako veslaju dalje od broda, praćeni ostatkom
posade. Tolja je za sobom vukao ranjenog Olujnika. Sturmhond je plivao iza njih,
pridrţavajući rukom onesvešćenog mornara. Uputili smo se ka obali.
Nagnječeni udovi su mi bili tromi, oteţali od natopljene odeće, ali smo
nekako uspeli da se domognemo plićaka. Izvukli smo se iz vode, šljapkajući kroz
gustiš ljigave trske, pa se bacili na široki polumesec plaţe.
Leţala sam i dahtala, slušala čudno obične zvuke ranog jutra: zrikavce u
travi, ptice koje se dozivaju odnekud iz šume, tiho kolebljivo kreketanje ţaba.
Tolja se brinuo o povređenom Olujniku, i već je lečenje privodio kraju, pa mu je
govorio da skupi prste, da savije lakat. Ĉula sam kako Sturmhond izlazi na obalu
i predaje poslednjeg mornara Tamar.
„Ne diše“, rekao je Sturmhond, „i ne osećam mu puls.“
Naterala sam sebe da sednem. Sunce se pomaljalo iza nas, grejalo mi leđa,
zlatilo jezero i vrhove drveća.
Tamar je šakama pritisla mornarove grudi, koristila je svoju moć da izvuče
vodu iz njegovih pluća i u srce mu ponovo ulije ţivot. Minuti su se strašno otegli
dok je mornar nepomično leţao na pesku. A onda je udahnuo. Kapci su mu
zatreperili i on je progledao, pa ispljuvao vodu jezera svuda po sebi.
Oteo mi se teţak uzdah olakšanja. Jedna smrt manje na mojoj savesti.
Još jedan član posade se drţao se strane, proveravajući da li mu je neko
rebro slomljeno. Mal je imao duboku posekotinu na čelu. Ali svi smo bili
prisutni. Izvukli smo se.
Sturmhond se odgegao nazad u vodu. Zagazio je do kolena i razgledao
glatku površinu jezera, dok su mu peševi kaputa plivali iza njega. Izuzev
razoranog dela tla duţ obale, nije bilo nikakvog znaka da je Kolibri ikada
postojao.
Nepovređena Olujnica se okrenula prema meni. „Sta se dogodilo tamo
unutra?“, besno je upitala. „Kovu zamalo da pogine. Svi smo zamalo poginuli!“
„Ne znam“, rekla sam, spustivši glavu na kolena. Malje prebacio ruku preko
mene, ali meni nije bila potrebna uteha. Ţelela sam objašnjenje onoga što sam
videla. „Ne znaš?“, upitala je u neverici.

84
 „Ne znam“, ponovila sam, iznenađena količinom besa koji je izbio s tim
rečima. „Nisam ja traţila da budem ugurana u Preklop. Nisam ja traţila sukob s
volkrama. Zašto ne pitaš svog kapetana šta se desilo?“
„U pravu je“, reče Sturmhond, gacajuči nazad na obalu ka nama i skidajući
uništene rukavice. „Trebalo je da je na vreme upozorim, i nije trebalo da krenem
na gnezdo.“
Nekako me je činjenica da se Sturmhond slaţe sa mnom zapravo još više
razbesnela. A onda je on skinuo kapu i naočare i sva moja ljutnja je iščilela, a
zamenila ju je krajnja zbunjenost.
Mal se istog trena našao na nogama. „Šta je ovo, kog vraga?“, rekao je tihim
i opasnim glasom.
Sedela sam kao oduzeta, a bolove i iscrpljenost zasenio je bizaran prizor
preda mnom. Nisam znala u šta tačno gledam, ali je i Mal to isto video. Nakon
onoga što se desilo u Preklopu nisam više imala poverenja u samu sebe.
Sturmhond uzdahnu i pređe dlanom preko lica – preko nepoznatog lica.
Brada mu je izgubila istureni vrh. Nos mu je i dalje bio pomalo kriv, ali nije
bilo ni traga onoj slomljenoj kvrgi koju je imao pre. Kosa mu više nije bila
dugačka i crvenkastosmeđa već tamnozlatna, uredno vojnički podšišana, a one
neobične, mutnozelene oči sada su bile bistre, svetle i boje lešnika. Izgledao je
potpuno drugačije, ali je i dalje neporecivo bio isti Sturmhond.
A i zgodan je, pomislila sam, uz zbunjujuću ţaoku ozlojeđenosti.
Jedino smo Mal i ja zurili u njega. Niko drugi od posade nije izgledao ni
izbliza iznenađen. „Imaš Krojača“, rekla sam. Sturmhond se lecnu. „Ja nisam
Krojač“, ljutito reče Tolja.
„Ne, Tolja, tvoja nadarenost leţi negde drugde“, reče Sturmhond umirujuće.
„Uglavnom na proslavljenom polju ubijanja i sakaćenja.“
„Zašto bi to radio?“, upitala sam, a još sam pokušavala da se prilagodim
neskladnoj činjenici da Sturmhondov glas izlazi iz usta neke druge osobe.
„Bilo je od suštinske vaţnosti da me Mračnjak ne prepozna. Nije me video
otkako sam imao četrnaest godina, ali nisam hteo da rizikujem.“
„Ko si ti?“, besno je upitao Mal.
„To je sloţeno pitanje.“
„Zapravo, prilično je jednostavno“, rekla sam, skočivši na noge. „Ali
zahteva da kaţeš istinu. A to je nešto, reklo bi se, za šta si ti krajnje nesposoban.“
„Oh, umem ja da kaţem istinu“, reče Sturmhond, istresajući vodu iz jedne
čizme. „Samo mi to ne ide baš od ruke.“
„Sturmhonde“, zareza Mal, prilazeći mu. „Imaš tačno deset sekundi da
objasniš o čemu se ovde radi, ili će Tolja morati da ti napravi sasvim novo lice.“
Tada je Tamar skočila na noge. „Neko dolazi.“

85
 Svi smo se utišali, osluškujući. Zvuk je dopirao odnekud iza šume koja je
okruţivala jezero: topot kopita – mnogo kopita, pucanje i krckanje slomljenih
grančica pod nogama ljudi koji su se kretali između drveća.
Sturmhond zaječa. „Znao sam da smo primećeni. Predugo smo se zadrţali u
Preklopu.“ Ispustio je neravnomeran uzdah. „Skršen brod i posada koja liči na
gomilu udavljenih pacova. Nisam to imao na umu.“
Zelela sam da čujem šta je to tačno imao na umu, ali nisam imala vremena
da pitam.
Zelenilo se razdvoji i grupa ljudi na konjima u jurišu izbi na plaţu. Deset…
dvadeset… trideset vojnika Prve Armije. Kraljevi ljudi, teško naoruţani. Odakle
su se stvorili?
Mislila sam da nakon klanice u Preklopu i rušenja broda u meni više nema
mesta za strah, ali sam se prevarila. Obuzela me je strašna panika kad sam se
setila šta je Mal rekao o napuštanju poloţaja. Hoće li nas sada uhapsiti kao
izdajnike? Prsti su mi zaigrali. Neću dopustiti da me ponovo zarobe.
„Polako, Suncezovko“, prošaputao je morski razbojnik. „Pusti mene da ovo
sredim.“
„Pošto si tako dobro sredio sve dosad, jelda, Sturmhonde?“
„Bilo bi pametno da me neko vreme ne zovete tako.“
„A zašto?“, brecnula sam se. „Zato što to nije moje ime.“
Vojnici su dogalopirali do nas i zaustavili se, jutarnje sunce se presijavalo na
njihovim puškama i sabljama. Mladi kapetan je isukao sablju. „U ime Kralja
Ravkije, bacite oruţje.“
Sturmhond iskorači napred, postavivši se između neprijatelja i svoje
izranjavljene posade. Podigao je ruke u znak predaje. „Naše oruţje se nalazi na
dnu jezera. Nenaoruţani smo.“
Znajući ono što znam o Sturmhondu i blizancima, čisto sam sumnjala u to.
„Kako se zovete i šta traţite ovde?“, zatraţio je mladi kapetan.
Sturmhond polako svuče natopljeni kaput s ramena i predade ga Tolji.
Vojnici se nelagodno promeškoljiše. Sturmhond je nosio ravkijsku vojnu
uniformu. Bio je mokar do gole koţe, ali su maslinasta boja i mesingani dugmići
Ravkijske Prve Armije bili jasno prepoznatljivi – kao i zlatni dvoglavi orao koji je
označavao oficirski čin. Kakvu je to igru morski razbojnik igrao?
Jedan stariji čovek se probi kroz redove vojnika, usmerivši konja tako da
stane naspram Sturmhonda. Štrecnula sam se kad sam prepoznala pukovnika
Raevskog, glavnokomandujućeg u vojnom logoru kod Kribirska. Zar smo se
slupali tako blizu gradu? Zar su zato vojnici stigli tako brzo?
„Odgovaraj, dečko!“, naredio je pukovnik. „Govori kako se zoveš i šta traţiš
ovde pre nego što im naloţim da ti svuku tu uniformu i obese te o prvu granu.“

86
 Sturmhond je izgledao kao da ga to ne dotiče. Kad je progovorio, u
njegovom glasu se osetilo nešto što nikad ranije nisam čula. „Ja sam Nikolaj
Lantsov, major Dvadeset drugog puka, vojnik Kraljeve Armije, Veliki Vojvoda
Udove i drugorođeni sin njegovog kraljevskog veličanstva, kralja Aleksandra
Trećeg, vladara na tronu dvoglavog orla, neka dugo ţivi i dugo vlada.“
Zinula sam od čuda. Iznenađenje je kao talas prošlo redovima vojnika. Neko
se nervozno zacerekao. Nisam znala kakvu šalu ovaj luđak izvodi, ali Raevski
nije izgledao kao da se zabavlja. Skočio je s konja, dobacivši uzde jednom
vojniku.
„Sad me slušaj, ti drsko kućište“, rekao je, s rukom već na balčaku mača i
besnim izrazom na ostarelom licu, dok je odsečnim korakom prilazio pravo
Sturmhondu. „Nikolaj Lantsov je sluţio u mom puku na severnoj granici i…“
Glas mu zamre. Sad je stajao oči u oči s morskim razbojnikom, ali
Sturmhond nije ni trepnuo. Pukovnik otvori usta, pa ih zatvori. Ustuknu za
korak da bi proučio Sturmhondove crte. Posmatrala sam kako mu se izraz na licu
menja od prezira preko čuđenja do nečega što je moglo biti samo prepoznavanje.
Najednom, pukovnik se spusti na jedno koleno i pognu glavu.
„Oprosti mi, moi tsarevich“, reče, pogleda prikovanog na zemlju pred sobom.
„Dobro došao kući.“ Vojnici su se zbunjeno zgledali.
Sturmhond ih pogleda hladnim pogledom punim izvesnog očekivanja.
Zapovest je izbijala iz njega. Kroz njihove redove kao da se proneo nekakav trzaj.
Tada su, jedan po jedan, svi vojnici redom sjahali s konja i klekli na jedno koleno,
pognuvši glave.
Oh, svih mi Svetaca.
„Daj, nemoj da me zafrkavaš“, promrmljao je Mal.
Lovila sam čarobnog jelena. Nosim krljušt ubijenog ledenog zmaja oko
ručnog zgloba. Videla sam kako tama guta čitav jedan grad. Ali ovo je bilo nešto
najčudnije čemu sam u ţivotu prisustvovala. Mora biti da je u pitanju još jedna
od Sturmhondovih obmana, a ova će nas sigurno koštati ţivota.
Zurila sam u morskog razbojnika. Da li je to uopšte bilo moguće? Nikako
nisam uspevala da nateram mozak da radi. Bila sam preterano iscrpljena, previše
namučena strahom i panikom. Prebirala sam po sećanju traţeći ono nešto malo
što sam znala o dvojici sinova ravkijskog kralja. Starijeg sam nakratko srela u
Malom Dvoru, ali mlađeg niko nije video već godinama. Trebalo bi da se nalazi
negde kao šegrt nekom izrađivaču oruţja ili da proučava brodogradnju. Ili je
moţda radio i jedno i drugo.
Osetila sam vrtoglavicu. Sobachka, tako je Genja nazvala princa. Štene. Bio je
uporan da vojni rok odsluţi u pešadiji.
Sturmhond. Storm hound. Vuk Valova.
Sobachka. Ne moţe da bude. Prosto ne moţe.

87
 „Ustanite“, zapovedio je Sturmhond – odnosno, ko god da je. Kao da mu se
promenilo čitavo drţanje tela.
Vojnici se podigoše i stadoše u stav mirno.
„Dugo vremena nisam bio kod kuće“, zagrmeo je morski razbojnik. „Ipak,
nisam se vratio praznih ruku.“
Iskoračio je u stranu, pa pruţio ruku i pokazao na mene. Sva lica su se
okrenula, nestrpljivo iščekujući.
„Braćo“, rekao je, „doveo sam Suncezovku nazad u Ravkiju.“
Nisam uspela da se suzdrţim. Zamahnula sam i odalamila ga posred lica.

88
 Deveto poglavlje
„Imaš sreće što te nisu upucali“, ljutito mi je rekao Mal.
Špartao je gore-dole po jednostavno nameštenom šatoru, jednom od retkih
koji su ostali u logoru Griša kod Kribirska. Mračnjakov veličanstveni paviljon od
crne svile bio je srušen. Od njega je ostao samo široki otkos mrtve trave prepun
savijenih eksera i slomljenih ostataka onoga što je nekada bio uglancani drveni
pod.
Smestila sam se za grubo tesani sto i bacila pogled napolje gde su Tolja i
Tamar čuvali ulaz u šator. Da li su nas čuvali ili sprečavali da pobegnemo, nisam
mogla da budem sigurna.
„Bilo je vredno rizika“, odgovorila sam. „Uostalom, niko neće pucati u
Suncezovku.“
„Upravo si udarila princa, Alina. Izgleda da moţemo da dodamo još jedan
čin izdaje na naš spisak.“
Protresla sam bolnu šaku. Zglavci su me boleli. „Prvo i prvo, jesmo li uopšte
sigurni da on stvarno jeste princ? A drugo, prosto si ljubomoran.“
„Naravno da sam ljubomoran. Mislio sam da ću ja imati prilike da ga
tresnem. Nije u tome poenta.“
Nakon mog ispada nastupio je haos, i samo me je Sturmhondovo hitro
objašnjavanje i Toljino prilično agresivno zadrţavanje gomile spasio od toga da
budem bačena u lance, ili nešto još gore.
Sturmhond nas je sproveo kroz Kribirsk do privremenog vojnog logora.
Ostavivši nas u šatoru, tiho je progovorio. „Sve što traţim jeste da ostaneš
dovoljno dugo da mi dozvoliš da objasnim. Ukoliko ti se ne bude dopalo to što
čuješ, slobodna si da odeš.“
„Tek tako?“, podrugnula sam se.
„Veruj mi.“
„Svaki put kad kaţeš 'veruj mi', ja ti verujem malo manje“, prosiktala sam.
Međutim, Mal i ja smo ipak ostali, ne znajući šta bi trebalo da bude naš
sledeći korak. Sturmhond nas nije vezao, niti stavio pod tešku straţu. Obezbedio
nam je čistu, suvu odeću. Da smo ţeleli, mogli smo pokušati da se provučemo
pored Tolje i Tamar, i da pobegnemo nazad kroz Preklop. Nije kao da bi nas iko
mogao pratiti. Mogli bismo da se pojavimo bilo gde duţ zapadne obale. Ali gde
bismo otišli posle toga? Sturmhond se jeste promenio, naša situacija nije. Nismo
imali novca, ni saveznika, a i dalje nas je progonio Mračnjak. A ja nisam bila baš

89
nestrpljiva da se vratim u Preklop, naročito nakon onoga što se desilo na palubi
Kolibrija.
Prigušila sam sumorni kikot. Ukoliko zaista razmišljam o tome da
pronađem sklonište u Preklopu, situacija je bila veoma loša.
Sluga unese veliki posluţavnik. Spustio je bokal vode, bocu kvasa i čaše na
sto, kao i zakuski u nekoliko malih tanjira. Svaka posuda bila je oivičena zlatom i
ukrašena dvoglavim orlom.
Razgledala sam hranu: dimljene sardine na crnom hlebu, cvekla iz turšije,
punjena jaja. Nismo jeli još od prethodne večeri, dok smo još bili na Volkvolnyju, a
od korišćenja moći sam bila izgladnela, ali sam bila i previše nervozna da bih
jela.
„Šta se ono dogodilo?“, upitao me je Mal čim je sluga izašao.
Ponovo sam protresla zglavke. „Izgubila sam ţivce.“
„Ne mislim na to. Šta se desilo u Preklopu?“ Proučavala sam pogledom
malu činiju začinjenog putera, vrteći je u prstima. Videla sam ga.
„Samo sam se umorila“, rekla sam bezbriţnim glasom. „Upotrebila si
mnogo više moći kad smo beţali od nichevo'ya, a nijednom nisi ni zadrhtala. Da li
je u pitanju narukvica?“
„S narukvicom sam još jača“, rekla sam, povlačeći rub rukava preko krljušti
morskog biča. Uostalom, nosim je već nedeljama. S mojom moći je sve u redu, ali
moţda sa mnom nije. Crtala sam nevidljivu šaru prstom po stolu. „Kad smo se
borili s volkrama, da li su ti zvučale drugačije nego ranije?“, upitala sam.
„Kako drugačije?“
„Nekako… čovečnije?“
Mal se namršti. „Nisu, zvučale su manje-više isto kao što uvek zvuče. Kao
čudovišta koja ţele da nas pojedu.“ Spustio je šaku preko moje. „Alina, šta se
desilo?“
Videla sam ga. „Rekla sam ti: bila sam umorna. Izgubila sam koncentraciju.“
Povukao se. „Ako ţeliš da me laţeš, moţeš slobodno. Ali ja se neću
pretvarati da ti verujem.“
„Zašto nećeš?“, reče Sturmhond, ulazeći u šator. „To je uobičajena
ljubaznost.“
Istog trenutka smo se našli na nogama, spremni za borbu.
Sturmhond se zaustavi u mestu i podiţe ruke kao znak da dolazi u miru.
Presvukao se u suvu uniformu. Na obrazu je počela da mu se poznaje modrica.
Paţljivo je skinuo mač s pojasa i okačio ga o stub pored ulaza u šator.
„Samo sam došao da pričamo“, reče.
„Pa onda pričaj“, odvrati Mal. „Ko si ti, i šta izigravaš?“
„Nikolaj Lantsov, ali nemoj da me teraš da ponovo recitujem celu titulu,
molim te. To nikome nije zabavno, a ionako je jedina bitna reč 'princ'.“

90
 „A šta je sa Sturmhondom?“, upitala sam.
„Takođe sam i Sturmhond, komandant Volkvolnyja, pošast Istinskog mora.“
„Pošast?“
„Pa, dosadna napast, barem.“ Odmahnula sam glavom. „Nemoguće.“
„Malo verovatno.“
„Ovo nije trenutak za pošalice.“
„Molim vas“, reče pomirljivim tonom. „Sedite. Ne znam za vas, ali meni sve
izgleda mnogo razumljivije kad sedim. Ima neke veze sa cirkulacijom, rekao bih.
Izleţavanje je, naravno, još poţeljnije, ali mislim da još uvek nismo toliko bliski.“
Nisam se ni mrdnula. Mal prekrsti ruke na grudima.
„Dobro, u redu. E pa, ja ću da sednem. Uloga heroja povratnika je krajnje
iscrpljujući zadatak, i stvarno sam iznuren.“ Prišao je stolu, sipao sebi čašu kvasa
i sa zadovoljnim uzdahom se smestio u stolicu. Srknuo je piće, a lice mu se
iskrivilo u grimasu. „Uţasno je“, reče. „Nikad nisam imao stomak za ovo.“
„Onda naručite malo rakije, vaše visočanstvo“, razdraţljivo sam rekla.
„Uverena sam da će vam doneti sve što poţelite.“
Lice mu se razvedri. „Da znaš da je tako. Pretpostavljam da bih mogao da se
okupam u kadi punoj rakije. Moţda baš to i uradim.“
Mal iznervirano diţe ruke, pa priđe ulazu u šator da posmatra logor
napolju.
„Nije valjda da stvarno očekuješ da ti poverujemo bilo šta od ovoga?“, rekla
sam.
Sturmhond promrda prstima da mu se prsten bolje vidi. „Imam kraljevski
pečat.“
Prezrivo sam frknula. „Verovatno si ga ukrao od pravog princa Nikolaja.“
„Sluţio sam pod Raevskim. On me poznaje.“
„Moţda si ukrao i prinčevo lice.“
Uzdahnuo je. „Morate da shvatite, jedino gde sam mogao da bez straha
otkrijem svoj identitet bilo je ovde u Ravkiji. Samo oni članovi posade kojima
najviše verujem znaju ko sam zaista – Tolja, Tamar, Privjet, nekoliko Eteralki.
Ostali… pa, dobri su to ljudi, ali su plaćenici i gusari takođe.“
„Pa si obmanuo i sopstvenu posadu?“, upitala sam.
„Na moru je Nikolaj Lantsov vredniji kao talac nego kao kapetan. Nije baš
jednostavno komandovati brodom kad stalno brinete da će vas kasno jedne noći
neko opaliti po glavi i zatim traţiti otkup od vašeg kraljevskog tatice.“
Zavrtela sam glavom. „Nikakvog smisla to nema. Princ Nikolaj bi trebalo da
je negde gde uči o brodovima ili…“
„Bio sam šegrt kod fjerdeškog brodograditelja. I kod zemanskog oruţara. I
kod jednog građevinara iz šuneske provincije Bolh. U nekom trenutku sam se

91
okušao i u poeziji. Sasvim… neuspešno. Ovih dana uloga Sturmhonda zahteva
najveći deo moje paţnje.“
Mal se prekrštenih ruku naslonio na stub šatora. „Znači, jednog dana si
samo odlučio da odbaciš svoj ţivot u raskoši i okušaš se u izigravanju pirata?“
„Morskog razbojnika“, rekao je. „I nisam izigravao ništa. Znao sam da za
Ravkiju mogu da učinim mnogo više kao Sturmhond nego da lenstvujem na
dvoru.“
„A šta Kralj i Kraljica misle? Gde si tačno?“, upitala sam.
„Na univerzitetu u Keterdamu“, odgovorio je. „Divno mesto. Onako baš
nobles. I baš u ovom trenutku tamo na predavanjima iz filozofije sedi jedan
dobro plaćeni špediter. Dobija prelazne ocene, javlja se Nikolaju, pije obilno i
često tako da niko ništa ne posumnja.“
Zar ovome nema kraja? „Zašto?“
„Pokušao sam, stvarno jesam. Ali nikada nisam umeo da sedim mirno.
Dovodio sam dadilju do ludila. Odnosno, dadilje. Bila ih je čitava vojska, koliko
se sećam.“
Trebalo je da ga jače udarim. „Pitam zašto bi prolazio kroz čitavu ovu
šaradu?“
„Ja sam drugi naslednik ravkijskog prestola. Gotovo da sam morao da
pobegnem od kuće ne bih li sluţio vojni rok. Mislim da moji roditelji ne bi s
odobravanjem gledali na to što istrebljujem zemanske gusare i probijam fjerdeške
blokade. S druge strane, Sturmhond im je prilično prirastao srcu.“
„U redu“, reče Mal s ulaza. „Ti si princ. Ti si morski razbojnik. Ti si imbecil.
Šta hoćeš od nas?“
Sturmhond još jednom oprezno srknu kvas, pa se strese. „Vašu pomoć“,
reče. „Ulozi su se promenili. Preklop se širi. Prva Armija je na korak od otvorene
pobune. Mračnjakov drţavni udar moţda nije uspeo, ali je razbucao Drugu
Armiju, i Ravkija se nalazi na ivici sunovrata.“
Obuzela me je neveselost. „Da pogađam: upravo si ti taj ko će sve to da
ispravi?“
Sturmhond se nagnu napred. „Dok si bila na dvoru, jesi li upoznala mog
brata, Vasilija? On više mari za konje i narednu čašu viskija nego za svoj narod.
Moj otac se oduvek za upravljanje Ravkijom zanimao samo u prolazu, a stiţu
izveštaji da je sada i to zanimanje izgubio. Ova zemlja se raspada. Neko mora da
je ponovo skrpi pre nego što bude prekasno.“
„Vasilij je naslednik prestola“, primetila sam.
„Mislim da je njega moguće ubediti da se povuče.“
„Zato si nas dovukao nazad?“, zgroţeno sam upitala. „Zato što ţeliš da
budeš Kralj?“

92
 „Dovukao sam vas nazad ovamo zato što je tebe Aparat praktično pretvorio
u ţivu Sveticu, i narod te voli. Dovukao sam te ovamo zato što je tvoja moć od
suštinske vaţnosti za spas Ravkije.“
Tresnula sam glavom o ploču stola. „Dovukao si me ovamo kako bi mogao
da se u velikom stilu pojaviš sa Suncezovkom i ukradeš presto svom bratu!“
Sturmhond se zavali nazad. „Neću da se izvinjavam za svoje ambicije. To ne
menja činjenicu da sam i dalje najbolji čovek za taj posao.“
„Naravno da jesi.“
„Vrati se u Os Altu sa mnom.“
„Zašto? Da bi mogao da me šetaš kao belu mečku?“
„Znam da mi ne veruješ. Nemaš razloga da mi veruješ. Ipak, ostajem pri
onome što sam ti obećao dok smo bili na Volkvolnuju. Saslušaj šta imam da
ponudim. Ukoliko i tada ne budeš zainteresovana, Sturmhondovi brodovi će te
odbaciti gde god poţeliš na ovom svetu. Mislim da ćeš ostati. Mislim da ti mogu
dati nešto što niko drugi ne moţe.“
„Ovo će biti dobro“, promrmlja Mal.
„Mogu ti pruţiti priliku da promeniš Ravkiju“, reče Sturmhond. „Mogu ti
pruţiti priliku da svom narodu vratiš nadu.“
„Oh, jel' to sve?“, kiselo sam upitala. „A kako bi ja to trebalo da izvedem?“
„Tako što ćeš mi pomoći da ujedinim Prvu i Drugu Armiju. Tako što ćeš
postati moja Kraljica.“
Nisam stigla ni da trepnem, a Mal je gurnuo sto u stranu i krenuo na
Sturmhonda, podigao ga u vazduh i pribio uz stub šatora. Sturmhond se lecnuo,
ali ni na koji način nije pokušao da uzvrati.
„Polako, samo polako. Nećemo da iskrvavimo uniformu. Dozvolite da
objasnim…“
„Pokušaj da objašnjavaš kad ti saspem sve zube u grlo.“
Sturmhond se iskrenu, i dok dlanom o dlan, iskliznu iz Malovog stiska. U
ruci mu se našao noţ, izvukao ga je odnekud iz rukava.
„Odstupi, Oretseve. Zbog nje se suzdrţavam, ali bih lako mogao da te
iskasapim kao šarana.“
„Samo probaj“, zareza Mal.
„Dosta!“, bacila sam zrak svetlosti koji ih je obojicu zaslepio. Podigli su ruke
da se zaštite od bleska, za trenutak rastrojeni. „Strumhonde, vrati bodeţ u korice,
ili ćeš ti biti iskasapljen. Mal, odstupi.“
Ĉekala sam dok Sturmhond nije sklonio noţ, a onda pustila svetlost da
polako zamre.
Mal je spustio ruke, mada su mu pesnice i dalje bile stegnute. Oprezno su
odmeravali jedan drugog. Pre samo nekoliko sati bili su prijatelji. Naravno,
Sturmhond je tada bio sasvim drugačija osoba.

93
 Sturmhond popravi rukave uniforme. „Ne predlaţem ljubavni spoj, volino
zatelebana, samo politički savez. Kad bi zastao za trenutak i razmislio, uvideo bi
da to i te kako ima smisla za ovu zemlju.“
Mal se oštro i kratko nasmeja. „Hoćeš reći, i te kako ima smisla za tebe.“
„Zar ne moţe biti tačno i jedno i drugo? Sluţio sam u vojsci. Razumem
veštinu ratovanja, razumem oruţje. Znam da će me Prva Armija slediti. Moţda
jesam drugi naslednik prestala, ali na njega imam pravo po krvi.“
Mal mu nabi prst u lice. „Nemaš pravo na nju.“
Sturmhonda kao da poče da napušta pribranost. „A šta si mislio da će se
desiti? Da li si mislio da moţeš tek tako da odvedeš najmoćniju Grišu na svetu,
kao da je neka seljančica koju si prevrnuo u slami? Zar si mislio da se ova priča
tako završava? Pokušavam da sačuvam zemlju od raspada, ne da ti ukradem
devojku.“
„Sad je dosta“, tiho sam progovorila.
„Moţeš da ţiviš u palati“, nastavi Nikolaj. „Kao kapetan njene lične garde,
moţda. Ne bi to bio prvi takav sporazum.“
Malu zaigra mišić na bradi. „Gadiš mi se.“
Strumhond samo prezrivo odmahnu rukom. „Da, da, ja sam nemoralno
čudovište, znam. Samo za trenutak razmisli o tome šta pričam.“
„Ne moram da razmišljam o tome“, povika Mal. „A ne mora ni ona. To se
neće desiti.“
„To bi se samo zvalo brakom“, navaljivao je Sturmhond. A onda, kao da ne
moţe protiv sebe, uputio je Malu izazivački osmeh. „Izuzev kad se radi o
dobijanju naslednika.“
Mal nasrnu na njega, a Sturmhond posegnu za noţem, ali sam ja videla šta
se sprema i stala između njih dvojice.
„Prekinite!“, viknula sam. „Samo prekinite. I prestanite da pričate o meni
kao da nisam prisutna!“
Mal ozlojeđeno zareza i ponovo poče da šparta gore-dole. Sturmhond
podiţe prevrnutu stolicu i ponovo sede, napravivši čitavu predstavu od
protezanja nogu i sipanja nove čaše kvasa.
Udahnula sam. „Vaša visosti…“
„Nikolaj“, ispravio me je. „Ali se odzivam i na 'dušo' ili 'lepi'.“
Mal se okrenu na peti, ali sam ga umirila preklinjućim pogledom.
„Nikolaje, moraš smesta da prestaneš s tim“, rekla sam. „Ili ću ti lično izbiti
te prinčevske zube.“
Nikolaj protrlja sve primetniju modricu. „Znam da si u stanju.“
„Jesam“, odsečno sam odgovorila. „I neću se udati za tebe.“

94
 Mal odahnu, i nešto napetosti napusti njegova ramena. Zasmetalo mi je što
je pomislio da postoji ikakva mogućnost da prihvatim Nikolajevu ponudu, i
znala sam da mu se neće dopasti ono što nameravam da dodam.
Skupila sam petlju i progovorila. „Ali ću se vratiti u Os Altu s tobom.“
Mal naglo podiţe glavu. „Alina…“
„Mal, oduvek smo pričali da ćemo naći način da se vratimo u Ravkiju, da
ćemo naći način da pomognemo. Ukoliko ništa ne uradimo, moţda više ne bude
Ravkije u koju ćemo moći da se vratimo.“ Zavrteo je glavom, ali sam se ja
okrenula Nikolaju i nastavila da pričam bez zadrške. „Vratiću se u Os Altu s
tobom, i razmisliću o tome da ti pomognem da zadobiješ presto.“ Duboko sam
udahnula. „Ali ţelim Drugu Armiju.“
U šatoru je zavladala mrtva tišina. Gledali su me kao da sam poludela. A,
iskrena da budem, nisam se ni osećala potpuno razumno. Međutim, bilo mi je
više preko glave toga da me vucaraju preko Iskonskog mora i pola Ravkije ljudi
koji pokušavaju da iskoriste moju moć.
Nikolaj se nervozno nasmeja. „Narod te voli, Alina, ali ja sam pre mislio na
neku vrstu simbolične titule…“
„Ja nisam simbol“, brecnula sam se. „I umorna sam od toga da budem
pijun.“
„Ne“, reče Mal. „Previše je opasno. To bi bilo kao da si nacrtala metu na
leđima.“
„Već imam metu na leđima“, rekla sam. „A ni ti ni ja nećemo biti bezbedni
dok Mračnjak ne bude poraţen.“
„Jesi li ikada nekome komandovala?“, upita me Nikolaj.
Jednom sam drţala predavanje mlađim kartoriscima, ali ne verujem da je na
to mislio.
„Nisam“, priznala sam.
„Bez iskustva, bez presedana, bez prava na taj zahtev“, reče on. „Mračnjaci
su vodili Drugu Armiju otkako je osnovana.“
Jedan Mračnjak. Ali ovo nije bio trenutak da ulazimo u to.
„Starost i nasledno pravo ništa ne znače Grišama. Jedino što njih zanima
jeste moć. Nijedna Griša pre mene nikada nije nosila dva pojačivača. Ja sam
jedina ţiva Griša dovoljno moćna da se suprotstavim Mračnjaku ili njegovim
senovitim vojnicima. Niko ne moţe da uradi ono što ja mogu.“
Potrudila sam se da mi reči odišu samopouzdanjem, iako čak ni sama nisam
znala šta me je spopalo. Jedino sam znala da sam umorna od ţivota u strahu.
Umorna sam od beţanja. A ukoliko se Mal i ja iole nadamo da ćemo pronaći ţar-
pticu, potrebni su nam odgovori. Mali Dvor je moţda jedino mesto na kojem ih
moţemo dobiti.
Neko vreme nas troje smo prosto stajali i gledali se.

95
 „Tako dakle“, reče Nikolaj. „Tako dakle.“
Dobovao je vrhovima prstiju po stolu, vagajući moje reči. Zatim je ustao i
pruţio mi ruku.
„U redu, Suncezovko“, rekao je. „Pomozi mi da pridobijem narod, i Griše su
tvoje.“
„Stvarno?“, izletelo mi je.
Nikolaj se nasmeja. „Ukoliko nameravaš da predvodiš vojsku, bolje bi ti bilo
da naučiš da se ponašaš u skladu s tim. Prikladan odgovor bi bio: Znala sam da
ćeš se urazumiti'.“
Prihvatila sam pruţenu ruku. Dlan mu je bio grub i pun ţuljeva. Bila je to
šaka pirata, a ne princa. Rukovali smo se.
„Sto se tiče mog predloga…“, zaustio je.
„Ne iskušavaj sreću“, odvratila sam, cimnuvši ruku iz njegove. „Rekla sam
da ću poći s tobom u Os Altu, i to je sve.“
„A gde ću ja da idem?“, tiho je progovorio Mal.
Stajao je prekrštenih ruku, posmatrao nas mirnim plavim očima. Na čelu je
imao malo krvi od povrede pri padu Kolibrija. Izgledao je umorno i veoma,
veoma daleko.
„Ja… mislila sam da ćeš poći sa mnom“, promucala sam.
„U kom svojstvu?“, upitao je. „Kao kapetan tvoje lične garde?“
Pocrvenela sam.
Nikolaj pročisti grlo. „Koliko god da bih voleo da vidim kako će ovo da se
reši, ipak imam da završim neke druge poslove. Osim ukoliko, naravno…“
„Napolje“, naredi Mal.
„Da, naravno. Samo vi nastavite.“ Ţurno je otišao, zastavši samo da pokupi
svoj mač.
Tišina u šatoru kao da se raširila i rastegla.
„Ĉemu ovo vodi, Alina?“, upita Mal. „Izborili smo se da odemo iz ovog
mesta koje su i Sveci zaboravili, a sada tonemo pravo u istu močvaru.“
Spustila sam se na poljski leţaj i oslonila glavu o šake. Bila sam iscrpljena,
svaka koščica u telu me je bolela.
„Šta bi trebalo da uradim?“, prosto sam ga molila za odgovor. „Ovo što se
ovde desilo, što se dešava Ravkiji – deo krivice snosim i ja.“
„To nije tačno.“
Šuplje sam se nasmejala. „Oh, nego šta nego jeste. Da nije bilo mene,
Preklop ne bi rastao. Novokribirsk bi i dalje postojao.“
„Alina“, reče Mal, pa čučnu ispred mene i spusti mi šake na kolena, „čak i
uz pomoć svih Griša i stotina Sturmhondovih top-pušaka, nisi dovoljno snaţna
da ga pobediš.“
„Kad bismo imali treći pojačivač…“

96
 „Ali ga nemamo!“
Stegla sam mu šake. „Imaćemo ga.“
Nije skidao pogled s mojih očiju. „Da li ti je ijednom palo na pamet da ću ja
moţda odbiti?“
Ţeludac mi se prevrnu. Nije. Nikada nisam ni pomislila da bi Mal mogao
odbiti, i odjedanput me je bilo sramota. Svega se odrekao da bi bio sa mnom, ali
to nije značilo da je zbog toga srećan. Moţda mu je dosta borbi i straha i
neizvesnosti. Moţda mu je dosta mene.
„Mislila sam… mislila sam da oboje ţelimo da pomognemo Ravkiji.“
„Zar je to ono što smo oboje ţeleli?“, upitao je.
Tada je ustao i okrenuo mi leđa. Progutala sam knedlu, gutajući
istovremeno i iznenadan bol u grlu.
„Znači, ne ţeliš da pođeš u Os Altu?“
Zastao je na ulazu u šator. „Ţelela si da nosiš drugi pojačivač. Dobila si ga.
Ţeliš da ideš u Os Altu? Vaţi, idemo. Kaţeš da ti je potrebna ţar-ptica. Pronaći ću
način da ti je nabavim. Ali pitam se, Alina, kad se sve to okonča, hoćeš li i dalje
ţeleti mene?“
Skočila sam na noge. „Naravno da hoću! Mal…“
Šta god da sam imala da kaţem, nije sačekao da to čuje. Iskoračio je na
sunčevu svetlost i nestao.
Pritisla sam dlanove na oči, trudeći se da sprečim suze koje su pretile da
poteku. Šta ja to radim? Nisam ja kraljica. Nisam ni svetica. I bez sumnje ne
umem da predvodim vojsku.
Krajičkom oka sam uhvatila svoj odraz u vojničkom ogledalu za brijanje
koje je bilo postavljeno na noćni stočić pored kreveta. Pomerila sam kaput i
košulju u stranu, i otkrila ranu na ramenu. Ubodi zuba nichevo'ya, nabubreli i
crni, bili su primetni na mojoj koţi. Mračnjak je rekao da nikada neće potpuno
zarasti.
Kakvu to ranu ne moţe da isceli moć Griša? Onu koju je načinilo nešto što
nikada nije ni trebalo da postoji.
Videla sam ga. Mračnjakovo lice, bledo i lepo, zamah noţa. Sve je bilo toliko
stvarno. Šta se dogodilo u Preklopu?
Povratak u Os Altu, preuzimanje uprave nad Drugom Armijom – to je bilo
jednako proglašenju rata. Mračnjak će znati gde da me nađe, a kad bude
dovoljno snaţan, potraţiće me. Spremni ili ne, nećemo imati izbora, moraćemo
da se suprotstavimo. Bila je to uţasavajuća misao, ali sa iznenađenjem sam
shvatila i da mi donosi izvesno olakšanje.
Suočiću se s njim. I ovako i onako, ovo će se okončati.

97
 Deseto poglavlje
Nismo odmah krenuli za Os Altu, već smo naredna tri dana vršili isporuku robe
preko Preklopa. Sedište nam je bilo ono što je ostalo od vojnog logora u
Kribirsku. Većina vojnih snaga je povučena kad je Preklop počeo da se širi.
Podignuta je nova osmatračnica da prati crne obale Razmorja, a samo je
najosnovnija posada ostala da radi na suvim dokovima.
U logoru nije ostala ni jedna jedina Griša. Nakon Mračnjakovog pokušaja
drţavnog udara i uništenja Novokribirska, Ravkijom i redovima Prve Armije
proširio se talas negativnog raspoloţenja prema Grišama. Nije me to iznenadilo.
Ĉitav grad je nestao, njegovi stanovnici postali su hrana za čudovišta. Ravkija ne
bi to tek tako zaboravila. Nisam mogla ni ja.
Neke Griše su pobegle u Os Altu da traţe zaštitu Kralja. Ostale su se
skrivale. Nikolaj je podozrevao da je većina potraţila Mračnjaka i prebegla na
njegovu stranu. Ipak, uz pomoć Nikolajevih odmetnutih Olujnika, uspeli smo da
prvog dana dva puta pređemo Preklop, tri puta drugog, a četiri trećeg dana.
Peščani čamci su putovali do Zapadne Ravkije prazni, a vraćali se do vrha
natovareni zemanskim puškama, sanducima municije, delovima za repetirke
slične onima koje je Nikolaj koristio na Kolibriju, kao i nekoliko tona šećera i jurile
– sve to zahvaljujući Sturmhondovom krijumčarenju.
„Mito“, reče Mal posmatrajući razdragane vojnike koji su se okomili na
brodski tovar iskrcan u pristaništu, kako kliču od radosti i dive se svetlucavoj
ponudi oruţja.
„Pokloni“, ispravio ga je Nikolaj. „Uvidećeš da su meci ispravni, bez obzira
na moje motive.“ Okrenuo se prema meni. „Mislim da danas moţemo da
uglavimo još jedan prelazak. Jesi li za?“
Nisam bila, ali sam ipak klimnula glavom. Osmehnuo se i potapšao me po
leđima. „Izdaću naređenja.“
Okrenuvši se da pogledam nemirnu tamu Preklopa, osetila sam kako me
Mal posmatra. Nije se ponovio incident s palube Kolibrija. Sta god bilo ono što
sam tog dana videla – vizija, priviđenje, nisam znala kako da to naslovim – nije
se ponovo desilo. Ipak, svakog trenutka u Razmorju bila sam na oprezu, trudeći
se da sakrijem koliko sam zapravo uplašena.
Nikolaj je ţeleo da iskoristi prelazak za lov na volkre, ali sam ja odbila.
Rekla sam mu da se i dalje osećam slabo i da nisam dovoljno sigurna u svoju moć
da nam jamčim bezbedan put. Moj strah jeste bio stvaran, ali ostalo je bila laţ.
Moja moć je bila veća neko ikada pre. Tekla je iz mene u čistim, treperavim

98
talasima, zračeći snagom jelena i krljušti. Nisam, međutim, mogla podneti da
ponovo čujem one vriske. Odrţavala sam svetlost u širokoj, svetlećoj kupoli oko
jedrenjaka, i mada su volkre kreštale i lepetale krilima, ipak su se drţale na
odstojanju.
Mal nas je pratio na svakom prelasku, drţao se blizu mene, s puškom na
gotovs. Znam da je osetio moju strepnju, ali nije navaljivao da mu pruţim
objašnjenje. Zapravo, jedva da je nešto progovorio od one naše rasprave u šatoru.
Plašila sam se da mi se, kad najzad počne da priča, nimalo neće svideti ono što
bude imao da kaţe. Nisam se predomislila u vezi s povratkom u Os Altu, ali sam
brinula da bi on mogao.
Onog jutra kad smo digli logor i pošli ka prestonici, pretraţivala sam
pogledom okupljene, prepadnuta da je moţda odlučio da se ne pojavi. Izgovorila
sam malu molitvu zahvalnosti ugledavši ga kako bez reči i pravih leđa sedi u
sedlu, čekajući da se pridruţi koloni konjanika.
Pošli smo pre zore, u vijugavoj povorci konja i zapreţnih kola koja se iz
logora uputila niz široki drum poznat pod imenom Vaj. Nikolaj mi je nabavio
običnu plavu keftu, ali je bila spakovana u prtljagu. Dok ne bude imao još svojih
ljudi da me čuvaju, bila sam samo još jedan vojnik u prinčevoj pratnji.
Kad je sunce izbilo na obzorju, osetila sam neţno treperenje nove nade.
Zamisao da ćemo pokušati da zauzmemo Mračnjakovo sedište, da ću probati da
ponovo okupim Griše i preuzmem komandu nad Drugom Armijom i dalje mi se
činila neverovatno zastrašujućom. Ali makar nešto preduzimam, umesto da
prosto beţim od Mračnjaka ili čekam da me pronađe i otme. Imam dva
Morozovljeva pojačivača, a uputila sam se na mesto gde moţda mogu da
pronađem odgovore koji će me odvesti do trećeg. Mal je bio nesrećan, ali dok
sam posmatrala kako se jutarnja svetlost razliva po vrhovima krošnji, bila sam
uverena da mogu to da promenim.
Moje dobro raspoloţenje nije preţivelo put kroz Kribirsk. Nakon pada u
jezero prošli smo kroz oronuli lučki grad, ali sam bila previše potresena i
rastrojena da bih zaista primetila koliko se mesto promenilo. Ovog puta nisam
mogla to da izbegnem.
I mada Kribirsk nikada nije odisao nekom posebnom lepotom, njegovi
pločnici su vrveli od putnika i trgovaša, Kraljevih ljudi i radnika na dokovima.
Duţ uţurbanih ulica punom parom su radile prodavnice spremne da opreme
ekspedicije u Preklop, kao i bircuzi i bordeli koji su pruţali usluge vojnicima u
logoru. Sada su ulice bile tihe i gotovo puste. Većina svratišta i radnji bila je
zatvorena.
Pravo otkrovenje čekalo me je kad smo dospeli do crkve. Sećam je se kao
čiste zgrade krunisane jarkoplavim kupolama. Sada su belo okrečeni zidovi bili
pokriveni natpisima, red za redom imena ispisanih crvenom farbom koja se

99
osušila i dobila boju krvi. Stepenice su bile prekrivene uvelim cvećem, malim
oslikanim ikonama, otopljenim grudvama molitvenih sveća. Videla sam boce
kvasa, gomilice slatkiša, napušteno telo dečje lutke. Pokloni za mrtve.

Prešla sam pogledom po imenima:

Stepan Ruščkin, 57
Anja Sirenka, 13
Mika Laski, 45
Rebeka Laski, 44
Petir Ozerov, 22
Marina Koska, 19
Valentin Jomki, 72
Saša Penkin, 8 meseci

Nastavljala su se u beskraj. Prsti su mi stegli uzde, a hladna pesnica srce. Sećanja

su mi se vratila nepozvana: majka koja trči s detetom u naručju, čovek koji se
spotiče i tama ga stiţe, a on vrišti, neka starica, zbunjena i uplašena, koju guta
uspaničena gomila. Sve sam to videla. Sve sam to omogućila.
To su bili ljudi iz Novokribirska, grada koji je nekada stajao neposredno s
druge strane Preklopa. Bratskog grada punog rođaka, prijatelja, poslovnih
saradnika. Ljudi koji su radili na dokovima i upravljali jedrenjacima, od kojih su
neki sigurno preţiveli nekoliko prelazaka. Ziveli su na rubu uţasa, misleći da su
bezbedni u svojim domovima, dok hodaju ulicama svog malog lučkog grada. A
sada ih više nije bilo, zato što ja nisam uspela da sprečim Mračnjaka.
Mal dotera konja do mene.
„Alina“, reče blagim glasom. „Hajde.“
Odmahnula sam glavom. Zelela sam da ih zapamtim. Tasa Stol, Andrej
Bazin, Sura Rajčenko. Sto više mogu. Mračnjak ih je ubio. Da li su i njega progonili
u snovima kao što su progonili mene?
„Moramo da ga zaustavimo, Mal“, promuklo sam rekla. „Moramo da
nađemo način.“
Ne znam šta sam se nadala da će reći, ali on nije progovorio. Nisam bila
sigurna da li Mal ţeli da ponovo daje neko obećanje.
Na kraju je odjahao dalje, ali sam ja primorala sebe da pročitam svako ime,
do poslednjeg, i tek tada sam se okrenula i otišla, usmerivši konja ka napuštenim
ulicama.
Kako smo se udaljavali od Preklopa, činilo se da se nešto ţivota vraća u
Kribirsk. Nekoliko radnji bilo je otvoreno, i na delu Vaja poznatom kao Torbarski
Put još je bilo prodavača koji su glasno oglašavali svoju robu. Klimavi stolovi

100
nizali su se duţ druma, pokriveni jarko obojenom tkaninom na kojoj je bila
raširena svakovrsna ponuda: čizme, molitveni šalovi, drvene lutke, noţevi lošeg
kvaliteta u koricama ručne izrade. Na mnogim tezgama bilo je nešto što je ličilo
na delove stene i kokošje kosti.
„Provin'ue osti!“, vikali su torbari. „Autchen'ye osti!“ Prave kosti. Originalne
kosti.
Nagnula sam se s konja da bolje pogledam, a jedan starac je povikao:
„Alina!“
Iznenađeno sam podigla pogled. Da li me poznaje?
Nikolaj se iznenada stvorio pored mene. Dognao je konja do mog i zgrabio
moje uzde, snaţno ih cimnuvši da me odvuče dalje od tezge.
„Net, spasibo“, rekao je starcu.
„Alina!“, dozivao je starac. „Autchen'ye Alina!“
„Ĉekaj“, rekla sam okrenuvši se u sedlu, pokušavajući da bolje vidim
starčevo lice. Pospremao je stvari na svojoj tezgi. Izgubivši mogućnost da nam
nešto proda, činilo se da je izgubio i svako zanimanje za nas.
„Ĉekaj“, navaljivala sam. „On me poznaje.“
„Ne, ne poznaje te.“
„Zna kako se zovem“, rekla sam, ljutito mu otevši uzde. „Pokušava da ti
proda relikvije. Kosti prstiju. Original Sankta Alina.“
Sledila sam se, obuzela me je strahovita jeza. Nesvestan toga, moj konj je
mirno nastavljao dalje.
„Original Alina“, tupo sam ponovila.
Nikolaj se nelagodno promeškoljio. „Pronele su se glasine da si poginula u
Preklopu. Ljudi već mesecima prodaju delove tvog tela širom Ravkije i Zapadne
Ravkije. Prilično si dobra amajlija.“
„To bi trebalo da su moji prsti?“
„Zglavci, noţni prsti, delići rebara.“
Slošilo mi se. Osvrtala sam se oko sebe, u nadi da ću ugledati Mala, bilo mi
je potrebno da vidim nešto prepoznatljivo.
„Naravno“, nastavio je Nikolaj, „da su pola od toga stvarno tvoji noţni
prsti, imala bi otprilike stotinu stopala. Sujeverje je, međutim, veoma moćno.“
„Kao i vera“, progovori glas meni iza leđa. Okrenuvši se, iznenadila sam se
što vidim Tolju na ogromnom crnom ratnom konju, ozbiljnog izraza na širokom
licu.
Sve mi je to bilo previše. Optimizam koji sam osetila samo sat ranije sada je
ispario. Odjednom je izgledalo kao da me nebesa pritiskaju, sklapaju se oko
mene kao neka klopka. Obola sam konja u laki galop. Oduvek sam bila trapav
jahač, ali sam se čvrsto drţala i nisam se zaustavila sve dok Kribirsk nije ostao
daleko iza mene i više nisam mogla da čujem zveckanje kostiju.

101
Te noći smo odseli u krčmi jednog malog sela Vernost, gde smo se sastali s
grupom teško naoruţanih vojnika Prve Armije. Ubrzo sam saznala da su mnogi
od njih iz Dvadeset prvog puka, u kojem je Nikolaj sluţio i koji je na kraju i
predvodio u ofanzivi na severu. Princ je očigledno ţeleo da bude okruţen
prijateljima kad bude ulazio u Os Altu. Nisam mogla da ga krivim.
Izgledalo je da se u njihovom prisustvu opustio, i ja sam ponovo primetila
promenu u njegovom drţanju. Bez napora je prešao iz uloge slatkorečivog
pustolova u ulogu nadmenog princa, a sada je postao oboţavani komandant,
vojnik koji se lako smejao sa svojim drugovima i znao svakog od njih po imenu.
Vojnici su dovukli i raskošnu kočiju. Bila je premazana bledoplavom
ravkijskom bojom i ukrašena Kraljevim dvoglavim orlom s jedne strane. Nikolaj
je naredio da se s druge strane doda zlatan zrak sunca, a vuklo ju je šest belih
konja. Dok se to blistavo čudo kotrljalo prema dvorištu krčme, morala sam da
zakolutam očima, prisetivši se neumerenosti Velikog Dvora. Moţda je loš ukus
nasledan.
Nadala sam se da ću večerati nasamo s Malom u mojoj sobi, ali je Nikolaj
zahtevao da svi jedemo u zajedničkoj prostoriji krčme. I tako, umesto da se na
miru odmorim pored kamina, našla sam se za prenatrpanim stolom, gurajući se
laktovima s bučnim oficirima. Za vreme čitavog obroka Mal nije progovorio ni
reč, ali je zato Nikolaj pričao dovoljno za sve troje.
Navalivši na dinstani goveđi rep, krenuo je da navodi naizgled beskrajan
spisak mesta u kojima namerava da se zaustavi na putu do Os Alte. Iscrpelo me
je samo dok sam ga slušala.
„Nisam shvatila da 'pridobijanje naroda' podrazumeva upoznavanje sa
svakim pojedinačnim čovekom“, progunđala sam. „Zar nismo u ţurbi?“
„Ravkija mora da zna da se Suncezovka vratila.“
„I da joj se vratio i njen zabludeli princ?“
„I on. Govorkanjima ćemo postići više nego kraljevskim objavama. Sto me
podseti…“, reče tišim glasom. „Od sada pa nadalje moraš da se ponašaš kao da
te svakog trenutka neko posmatra.“ Viljuškom je pokazao na Mala, pa na mene.
„Sta vas dvoje radite nasamo, vaša je stvar. Samo budite diskretni.“
Zamalo da se zagrcnem vinom. „Molim?“, prokrkljala sam.
„Jedno je kad te ljudi povezuju s prestolonaslednikom, a sasvim drugo kad
misle da se privatavaš s kmetom.“
„Ja se ne… to se nikoga ne tiče!“, besno sam prošaputala. Bacila sam pogled
ka Malu. Stisnuo je zube, a noţ je stezao malo previše jako u ruci.
„Savez predstavlja moć“, reče Nikolaj. „Svakoga se tiče.“ Uzeo je još jedan
gutljaj vina dok sam ga ja s nevericom posmatrala. „I trebalo bi da nosiš
sopstvene boje.“

102
 Zatresla sam glavom, iznenađena promenom teme. „Sada mi biraš i odeću?“
Nosila sam plavu keftu, ali Nikolaj očito nije bio time zadovoljan.
„Ukoliko nameravaš da vodiš Drugu Armiju i zauzmeš Mračnjakovo mesto,
onda moraš da izgledaš prikladno toj ulozi.“
„Prizivači nose plavo“, iznervirano sam rekla. „Ne potcenjuj moć
veličanstvenog poteza, Alina. Narod voli spektakl. Mračnjak je to razumeo.“
„Razmisliću o tome.“
„Mogu li da predloţim zlatnu?“, nastavio je Nikolaj. „Sasvim kraljevska
boja, sasvim prikladna…“
„Sasvim kičasta?“
„Zlatno sa crnim bi bilo najbolje. Savršen simbolizam…“
„Crno ne“, reče Mal. Odgurnuo je stolicu od trpeze i bez ijedne više reči
izgubio se u prenatrpanoj prostoriji.
Spustila sam viljušku. „Ne umem da procenim da li namerno izazivaš
nevolju ili si prosto budala.“
Princ uze nov zalogaj. „Ne voli crno?“
„Crno je boja čoveka koji je njega pokušao da ubije, a mene svako malo
uzima za taoca. Mog zakletog neprijatelja?“
„Sve su to dobri razlozi da tu boju proglasiš za svoju.“
Istegla sam vrat trudeći se da vidim gde je Mal otišao. Kroz vrata sam ga
ugledala kako sedi sam za šankom.
„Ne“, rekla sam. „Crno ne.“
„Na volju ti“, odgovorio je Nikolaj. „Ali ipak izaberi nešto za sebe i svoju
gardu.“
Uzdahnula sam. „Da li mi je stvarno potrebna garda?“
Nikolaj se zavali u svojoj stolici i zagleda se u mene, odjednom ozbiljnog
izraza na licu. „Znaš li kako sam dobio ime Sturmhond?“, upita me.
„Mislila sam da je u pitanju neka šala, neka igra reči u vezi sa Sobačkom.“
„Nije“, odvrati on. „To je ime koje sam zasluţio. Prvi neprijateljski brod na
koji sam se ukrcao bio je neki fjerdeški trgovački brod koji je plovio iz Djerholma.
Kad sam kapetanu rekao da poloţi mač, nasmejao mi se u lice i odgovorio mi da
otrčim kući kod mame. Rekao je da Fjerdeţani mese hleb od kostiju ţgoljavih
ravkijskih dečaka.“
„Pa si ga ubio?“
„Nisam. Rekao sam mu da izlapeli matori kapetani nisu pogodno meso za
Ravkijce. Onda sam mu odsekao prste i njima nahranio mog psa, dok je on to
gledao.“
„Ti si… šta si uradio?“
Prostorija je bila ispunjena bučnim vojnicima koji su pevali, vikali, pričali
priče, ali ja više ništa od toga nisam čula dok sam zaprepašćeno i bez reči zurila u

103
Nikolaja. Kao da sam ga posmatrala dok se ponovo menja, kao da je šarmantna
maska spala i otkrila veoma opasnog čoveka.
„Ĉula si me. Moji neprijatelji su razumeli surovost. Kao i moja posada.
Nakon što se to završilo, pio sam sa svojim ljudima i raspodelio plen. Onda sam
se vratio u kabinu, ispovraćao vrlo ukusnu večeru koju mi je moj brodski
posluţitelj spremio, i plakao dok nisam zaspao. Ali tog dana sam postao pravi
morski razbojnik, i tog dana je rođen Sturmhond.“
„Toliko o 'štenetu'“, rekla sam, a i mene je hvatala mučnina.
„Bio sam dečak koji pokušava da nedisciplinovanu posadu sastavljenu od
lopova i odmetnika predvodi protiv mnogo starijeg, mudrijeg i ţilavijeg
neprijatelja. Bilo mi je potrebno da me se plaše. Svi oni. A da nisu, mnogo više
ljudi bi pomrlo.“
Odgurnula sam tanjir. „I šta mi govoriš, čije tačno prste treba da odsečem?“
„Govorim ti da je, ukoliko ţeliš da budeš vođa, vreme da počneš da
razmišljaš i da se ponašaš tako.“
„Već sam to čula, znaš. Od Mračnjaka i njegovih pristalica. Budi surova.
Budi okrutna. Tako će na duţe staze biti spašeno više ljudi.“
„Misliš li da sam ja poput Mračnjaka?“
Proučavala sam ga – zlatna kosa, utegnuta uniforma, te previše pametne oči
boje lešnika.
„Ne“, polako sam progovorila. „Ne mislim da jesi.“ Ustala sam da se
pridruţim Malu. „Ali i ranije sam grešila.“

Putovanje u Os Altu je više podsećalo na sporu, iscrpljujuću paradu nego na

vojni marš. Svratili smo u svaku varoš pored koje prolazi Vaj, kod svake farme,
škole, crkve i mlekare. Zdravih smo se s lokalnim zvaničnicima i obilazili
bolnička krila. Večerali smo s ratnim veteranima i tapšali devojačkim horovima.
Bilo je teško ne primetiti kako u selima uglavnom ţive samo vrlo mladi i
vrlo stari. Svi sposobni stanovnici regrutovani su u Kraljevu Armiju da se bore u
beskrajnim ravkijskim ratovima. Groblja su bila velika koliko i naselja.
Nikolaj je delio zlatnike i vrećice šećera. Pruţao je ruku trgovašima i obraz
naboranim gospođama koje su ga zvale Sobačka, i šarmirao bi svakoga ko se
nađe na pola metra od njega. Ĉinilo se da se nikad ne umara, nikad ne usporava.
Bez obzira na to koliko smo kilometara jahali i koliko ljudi smo sreli, uvek je bio
spreman da ih sretne još.
Izgledalo je da uvek zna šta ljudi ţele od njega, kad treba da bude nasmejani
dečak, zlatni princ, iznureni vojnik. Pretpostavljam da je u pitanju obuka
nerazdvojna od činjenice da je rođen u kraljevskoj porodici i odrastao na dvoru,
ali je ipak bilo uznemirujuće to gledati.

104
 Nije se šalio u vezi sa spektaklom. Tuđio se da naš dolazak uvek uskladi sa
zorom ili sumrakom, ili bi našu povorku zaustavio u dubokoj senci crkve ili
gradskog trga – kako bi što bolje prikazao Suncezovku.
Kad me je uhvatio da prevrćem očima, samo mi je namignuo. „Svi misle da
si mrtva, lepojko“, rekao je. „Vaţno je da napravimo dobru predstavu.“
I zato sam ispoštovala svoj deo nagodbe i ponašala se u skladu sa svojom
ulogom. Ljubazno sam se smeškala i prizivala svetlost da zasija iznad krovova
kuća i tornjeva, i toplotom okupa svako zadivljeno lice. Majke su mi pruţale bebe
da ih poljubim, stari ljudi su se klanjali iznad moje ruke, obraza vlaţnih od suza.
Osećala sam se kao poslednji prevarant, a to sam i rekla Nikolaju.
„Na šta misliš?“, upitao me je, iskreno zbunjen. „Ljudi te vole.“
„Vole tvoju belu mečku, zapravo“, gunđala sam dok smo jahali iz jednog
grada. „Jesi li ti uopšte bela?“
„Nije smešno“, besno sam prošaputala. „Video si šta Mračnjak moţe da
uradi. Ovi ljudi će slati svoje sinove i kćeri da se bore protiv nichevo'ua, a ja neću
moći da ih spasim. Serviraš im laţi.“
„Pruţamo im nadu. To je bolje nego da nemaju ništa.“
„Govoriš baš kao neko ko nikad nije ništa imao“, rekla sam i usmerila konja
na drugu stranu.

Ravkija u leto je bila najlepša, polja bogatih zlatom i zelenilom, vazduha blagog i
slatkog od mirisa toplog sena. Uprkos Nikolajevom negodovanju, uporno sam
odbijala udobnost kočije. Zadnjica me je bolela, a butine se glasno ţalile svake
večeri kad bih sjahala, ali to što sam imala sopstvenog konja značilo je da svakog
dana mogu da potraţim Mala. Nije mnogo pričao, ali mi se činilo da se polako
kravi.
Nikolaj je proširio priču o tome kako je Mračnjak pokušao da smakne Mala
u Preklopu. To je Malu zaradilo trenutno poverenje vojnika, čak i mali deo slave.
Povremeno bi išao s tragačima u osmatranje i pokušavao je da nauči Tolju da
lovi, mada veliki Griša nije bio baš stvoren za nečujno prikradanje kroz šumu.
Na putu iz Sale, prolazili smo kroz šumarak belih brestova, kad je Mal
pročistio grlo. „Nešto sam razmišljao…“, reče.
Ispravila sam se u sedlu i posvetila mu nepodeljenu paţnju. Bio je to prvi
put otkako smo napustili Kribirsk da on započne razgovor.
Promeškoljio se, ne gledajući me u oči. „Razmišljao sam o tome koga bismo
mogli uzeti da popunimo redove garde.“
Namrštila sam se. „Garde?“

105
 Pročistio je grlo. „Tvoje garde. Nekoliko Nikolajevih ljudi se čine sasvim u
redu, a mislim da bi trebalo da uzmeš u obzir Tolju i Tamar. Jesu Šunezi, ali su i
Griše, tako da to ne bi trebalo da predstavlja problem. A tu sam… pa, i ja.“
Nisam verovala da ću ikada videti Mala da crveni.
Nasmešila sam se od uva do uva. „Kaţeš da ţeliš da budeš kapetan moje
lične garde?“
Mal me okrznu pogledom, a usne mu se iskriviše u osmeh. „Hoću li dobiti
kitnjast šešir?“
„Najkitnjastiji“, odvratila sam. „A moţda i plašt.“
„Hoćemo li imati i perjanicu?“
„Nego šta. Nekoliko.“
„Onda pristajem.“
Zelela sam da razgovor ostane na tome, ali nekako nisam uspela da sprečim
sebe da nastavim. „Mislila sam… mislila sam da ćeš moţda ţeleti da se vratiš u
svoju jedinicu, da ponovo budeš tragač.“
Mal je proučavao čvor na svojim dizginama. „Ne mogu da se vratim.
Nadam se da će me Nikolaj spasti od vešala…“
„Nadaš se?“, ciknula sam.
„Napustio sam poloţaj, Alina. Ĉak me ni Kralj ne moţe ponovo vratiti u
tragače.“
Glas mu je bio miran, spokojan. Ipak, znala sam da će u izvesnom smislu
zauvek ţaliti za ţivotom koji je trebalo da vodi, ţivotom kakvog bi imao da nije
bilo mene.
Pokazao je bradom pravo napred, tamo gde su Nikolajeva leđa bila jedva
vidljiva u koloni jahača. „A i nema šanse da te ostavim samu s Princom
Savršenim.“
„Znači, ne veruješ da se mogu odupreti njegovim čarima?“
„Ne verujem čak ni samom sebi. Nikad nisam video da neko obrađuje masu
na takav način. Prilično sam siguran da se stene i drveće spremaju da mu se
zakunu na vernost.“
Nasmejala sam se zabacivši glavu, i na koţi osetila toplo sunce koje se
probija kroz šareni hlad krošanja iznad nas. Prstima sam dotakla narukvicu od
krljušti morskog biča, bezbedno skrivenu u rukavu. Ţelela sam da za sada drugi
pojačivač ostane tajna. Nikolajeve Griše su se zakletvom obavezale da će ćutati o
tome, i samo sam mogla da se nadam da će drţati jezik za zubima.
Misli mi odlutaše ka ţar-ptici. Jednim delom svog bića još nisam sasvim
verovala da je stvarna. Da li će izgledati isto onako kao na stranicama crvene
knjige, gde su joj pera prikazana u beloj i zlatnoj boji? Ili će joj se na vrhovima
krila ţariti vatra? I kakvo bi to čudovište moglo da zapne strelu i obori je s neba?

106
 Odbila sam da oduzmem ţivot jelenu, i nebrojeni ljudi su zbog toga stradali
– stanovnici Novokribirska, Griše i vojnici koje sam ostavila za sobom na
Mračnjakovom jedrenjaku. Pomislila sam na one visoke crkvene zidove
pokrivene imenima mrtvih.
Morozovljev jelen. Rusalye. Ţar-ptica. Legende su oţivljavale pred mojim
očima, samo da bi preda mnom umrle. Setila sam se teškog disanja morskog biča,
rastegnutog zviţduka njegovog poslednjeg daha. Bio je na ivici smrti, a ja sam i
dalje oklevala.
Ne ţelim da budem ubica. Ali milosrđe moţda ne treba da bude dar koji
Suncezovka sme sebi da dozvoli. Pribrala sam se. Prvo moramo da pronađemo
ţar-pticu. Do tada sve naše nade polaţemo u jednog nimalo pouzdanog princa.

Sledećeg dana pojavili su se prvi hodočasnici. Izgledali su poput svih

drugih varošana koji čekaju pored puta da vide kako prolazi kraljevska povorka,
ali su nosili trake na rukama i barjake s nacrtanim izlaskom sunca. Prljavi od
višednevnog putovanja, teglili su svoje torbe i vreće s ono nešto malo stvari koje
su imali, a kad bi me primetili onako obučenu u plavu keftu, s jelenovom
ogrlicom oko vrata, jatili bi se oko mog konja, mrmljali Sankta, Sankta, i
pokušavali da me uhvate za rukav ili rub odore. Ponekad bi padali na kolena, pa
sam morala dobro da pazim; u suprotnom sam rizikovala da ih moj konj pregazi.
Mislila sam da ću se s vremenom naviknuti na svu tu paţnju, čak i na to što
neznanci pokušavaju da me dodirnu, ali je ovaj osećaj bio skroz drugačiji. Nije mi
se dopalo da me zovu „Svetica“, a na njihovim licima ogledala se nekakva glad
od koje sam bila na ivici ţivaca.
Što smo dublje zalazili u unutrašnjost Ravkije, gomila je sve više rasla.
Pristizali su iz svih pravaca, iz gradova, varoši i luka. Okupljali su se na
gradskim trgovima i duţ Vaja, muškarci i ţene, stari i mladi, neki peške, neki
jašući na magarcima, ili stešnjeni na kolima sa senom. Gde god smo išli, oni su
me dozivali.
Nekad sam bila Sankta Alina, nekad Alina Pravedna, ili Svetla, ili Milosna.
Kćer Keramzina, vikali su, Kćer Ravkije.
Kćer Preklopa. Rebe Dvja Stolba, nazvali su me, Ćerka Dva Mlina – po
dolini u kojoj se nalazilo bezimeno mesto mog rođenja. Imala sam sasvim
nejasnu uspomenu na ruševine po kojima je dolina dobila ime, dva kamena
vretena ukraj prašnjavog druma. Aparat se baš potrudio da iskopa detalje moje
prošlosti, da pročeprka po ruševinama ne bi li izgradio priču o Svetici.
Očekivanja hodočasnika su me uţasnula. Sto se njih tiče, došla sam da
oslobodim Ravkiju od njenih neprijatelja, od Senovitog Preklopa, od Mračnjaka,
od siromaštva, gladi, bolnih nogu i komaraca, i svega ostalog što bi moglo da im

107
zasmeta. Preklinjali su me da ih blagosiljam, da ih izlečim, ali ja sam samo mogla
da prizivam svetlost, da mašem i dopustim im da mi dodirnu ruku. Sve je to bilo
deo Nikolajeve predstave.
Hodočasnici nisu došli samo da me vide, već i da me prate. Priključili su se
kraljevskoj povorci, a njihova odrpana druţina iz dana u dan je sve više rasla.
Pratili su nas iz grada u grad, logorovali po neuzoranim poljima, bdeli do zore
da bi se molili za moju bezbednost i za spas Ravkije. Bilo ih je toliko da su
brojčano gotovo nadmašili Nikolajeve vojnike.
„Ovo je Aparatovo maslo“, poţalila sam se Tamar jedne večeri dok smo jele.
Tu noć smo bili smešteni u jednoj drumskoj krčmi. Kroz prozore sam mogla
videti logorske vatre hodočasnika, čuti ih kako pevaju pesme prostog naroda.
„Ovi ljudi bi trebalo da budu kod svojih kuća, da obrađuju polja i brinu o
svojoj deci, a ne da prate nekakvu laţnu Sveticu.“
Tamar je gurkala komad prekuvanog krompira po tanjiru. „Majka mi je
rekla da moć Griša predstavlja boţji dar“, rekla je.
„I ti si joj poverovala?“
„Nemam bolje objašnjenje.“
Spustila sam viljušku. „Tamar, nemamo mi dar od boga. Moć Griša je prosto
nešto s čim si rođena, kao kad neko ima velika stopala ili ume da peva.“
„Sunezi veruju u to. Da je u pitanju neka fizička osobina, zakopana u tvom
srcu ili u slezini, nešto što je moguće izdvojiti i secirati.“ Bacila je pogled kroz
prozor na hodočasnički logor. „Ne verujem da bi se ovi ljudi sloţili s tim.“
„Molim te, reci mi da ne veruješ u to da sam Svetica.“
„Nije bitno šta si. Bitno je šta moţeš da učiniš.“
„Tamar…“
„Ovi ljudi misle da si u stanju da spaseš Ravkiju“, dodala je. „Očito i sama
to misliš, ili ne bi išla u Os Altu.“
„Idem u Os Altu da obnovim Drugu Armiju.“
„I da nađeš treći pojačivač?“
Zamalo da mi ispadne viljuška. „Tiše malo“, prokrkljala sam.
„Videli smo Istorii Sankt'ua.“
Dakle, Sturmhond nije čuvao knjigu u tajnosti. „Ko još zna?“, upitala sam,
trudeći se da povratim pribranost.
„Nećemo nikome reći, Alina. Znamo šta od toga zavisi.“ Tamarina čaša
ostavila je mokar trag na površini stola. Povukla je prstom po njemu. „Znaš, neki
ljudi veruju da su svi prvi Sveci bili Griše“, dodala je.
Namrštila sam se. „Koji ljudi?“
Tamar slegnu ramenima. „Dovoljno da njihovi predvodnici budu
ekskomunicirani. Neki su čak spaljeni na lomači.“
„Nikad nisam čula za to.“

108
 „Bilo je to davno. Ne razumem zašto ta ideja toliko ljuti ljude. Ĉak i da Sveci
jesu bili Griše, to ne znači da je ono što su radili bilo išta manje čudesno.“
Nelagodno sam se promeškoljila na stolici. „Tamar, ne ţelim da budem
Svetica. Ne pokušavam da spasem svet. Samo ţelim da pronađem način da
porazim Mračnjaka.“
„Obnoviti Drugu Armiju. Poraziti Mračnjaka. Uništiti Preklop. Osloboditi
Ravkiju. Moţeš ti to da zoveš kako god hoćeš, ali meni to sumnjivo liči na
spašavanje sveta.“
Pa, kad Tamar tako postavi stvari, jeste zvučalo pomalo ambiciozno.
Srknula sam malo vina. Bilo je prilično kiselo kad se uporedi s berbom koju smo
probali na Volkvolnyju.
„Mal će pitati tebe i To Iju da postanete pripadnici moje lične garde.“
Prelep osmeh se razli Tamar po licu. „Stvarno?“
„Ionako već sada obavljate taj posao. Ali ako ćeš ti da me čuvaš danju i
noću, moraš nešto da mi obećaš.“
„Šta god hoćeš“, odvrati ona, skroz ozarena. „Nema više priče o Svecima.“

109
 Jedanaesto poglavlje
Kako je gomila hodočasnika rasla, postalo je teţe kontrolisati ih, i ubrzo sam bila
primorana da se vozim u kočiji. Ponekad bi mi Mal pravio društvo, ali obično je
birao da jaše pored kočije, da je čuva, zajedno s Toljom i Tamar. Koliko god da
sam bila ţeljna njegovog prisustva, znala sam da je tako bolje. Kad god bi bio
zaglavljen u maloj lakiranoj kutiji za nakit, skroz bi se oneraspoloţio.
Nikolaj bi mi se pridruţio samo kad bismo ulazili ili izlazili iz sela kako
bismo bili viđeni da dolazimo, odnosno odlazimo zajedno. Neprestano je pričao.
Uvek je razmišljao šta moţe novo da napravi – napravu za popločavanje ulica,
novi sistem za navodnjavanje, brod koji bi se sam kretao. Pravio bi nacrte na
svakom parčetu papira koje pronađe, i činilo se da svakog dana nalazi nove
načine da unapredi narednu verziju Kolibrija.
A koliko god da sam bila nervozna zbog toga, istovremeno sam bila i ţeljna
da mu pričam o trećem pojačivaču i Mračnjaku. Ni on nije prepoznao kameni luk
na ilustraciji, a bez obzira koliko smo dugo čkiljili u stranicu knjige, Sankt lija nije
odavao svoje tajne. To, međutim, nije sprečilo Nikolaja da bez kraja i konca
pretpostavlja koja su to moguća mesta na kojima bi trebalo početi potragu za ţar-
pticom, ili da me ispituje o Mračnjakovoj novoj moći.
„Spremamo se da zajedno krenemo u rat“, rekao je. „U slučaju da si
zaboravila, Mračnjaku nisam nimalo drag. Voleo bih da ostvarimo svaku
moguću prednost koju moţemo.“
Nisam imala mnogo šta da mu kaţem. I sama sam jedva razumela šta
Mračnjak radi.
„Griše mogu da koriste i menjaju samo ono što već postoji. Istinsko
stvaranje je potpuno drugačija vrsta moći. Bagra je to nazvala 'stvaranje u srcu
sveta'.“
„A ti misliš da Mračnjak tome teţi?“
„Moguće. Ne znam. Svi mi imamo ograničenja, i kad pokušamo da ih
pređemo, umorimo se. Ali na duge staze, korišćenje moći nas čini snaţnijima.
Drugačije je kad Mračnjak dozove nichevo'ye. Mislim da ga to košta.“
„Pa, to mnogo šta objašnjava“, odvrati Nikolaj, dobujući prstima zvuke
povečerja po butini, dok su mu se misli već uzburkale od raznih mogućnosti.
„Šta objašnjava?“
„To što smo i dalje ţivi, to što moj otac i dalje sedi na prestolu. Da Mračnjak
moţe tek tako da digne senovitu vojsku, već bi krenuo na nas. Ovo je dobra
vest“, odlučno reče. „Kupice nam malo vremena.“

110
 Pitanje je bilo koliko tačno. Prisetila sam se ţelje koju sam osetila gledajući
zvezde s palube Volkvolnyja. Glad za moći je iskvarila Mračnjaka. Koliko znam,
mogla je na isti način da iskvari i Morozova. Objedinjavanje svih pojačivača
moglo bi da oslobodi nesreću kakvu svet još nije video.
Protrljala sam mišice ne bih li se oslobodila jeze koja me je spopala. Nisam
mogla te sumnje da poverim Nikolaju, a Mal je već bio dovoljno kolebljiv što se
tiče puta koji smo izabrali.
„Znaš s čime se suočavamo“, rekla sam. „Vreme moţda ne bude dovoljno.“
„Os Alta je moćno utvrđenje. Blizu je vojne baze u Poliznaji, a što je
najvaţnije – nalazi se daleko i od juţne i od severne granice.“
„Kako nam to pomaţe?“
„Mračnjakova moć je ograničena. Kad smo onesposobili njegov brod, nije
bio u stanju da pošalje nichevo'ye za nama. To znači da će morati da u Ravkiju
uđe sa svojim čudovištima. Planine na istoku su neprolazne, a Preklop ne moţe
da pređe bez tebe, tako da će morati da krene na nas iz Fjerdeške ili iz Hanovine
Šu. Ovako ili onako, bićemo blagovremeno upozoreni.“
„A hoće li Kralj i Kraljica ostati?“
„Ukoliko bi moj otac sada napustio prestonicu, to bi bilo isto kao da je
predao zemlju Mračnjaku. Uostalom, ne znam da li je uopšte dovoljno snaţan da
putuje.“
Pomislila sam na Genjinu crvenu keftu. „Nije se oporavio?“
„Sprečili su da najgore pojedinosti dospeju u glasine, ali ne, nije se oporavio,
i sumnjam da će se oporaviti.“ Prekrstio je ruke i nakrenuo glavu na jednu
stranu. „Prijateljica ti je zapanjujuća. Za jednu trovačicu.“
„Nije mi prijateljica“, rekla sam, iako su mi sopstvene reci zazvučale
detinjasto i poput izdaje. Krivila sam Genju za štošta, ali ne i za ono što je učinila
Kralju. Nikolaj je izgleda svuda imao uhode. Pitala sam se da li je znao kakav je
čovek njegov otac zaista. „I ne verujem da je koristila otrov.“
„Nešto mu je uradila. Nijedan od njegovih lekara ne moţe da pronađe lek, a
moja majka ne dopušta Isceliteljima iz reda Korporalki ni da mu priđu.“ Nakon
nekoliko trenutka, Nikolaj nastavi: „Bio je to pametan potez, zapravo.“
Iznenađeno sam izvila obrve. „Pokušaj ubistva tvog oca?“
„Mračnjak je lako mogao da ubije mog oca, ali tako bi rizikovao otvorenu
pobunu naroda i Prve Armije. S Kraljem koji je ţiv i u izolaciji, niko nije tačno
znao šta se dešava. Aparat je bio tamo, izigravao je savetnika od poverenja,
izdavao naređenja. Vasilij je bio negde daleko, kupovao je konje i kurve.“
Zaćutao je, pogledao kroz prozor, prešao prstima preko njegove pozlaćene ivice.
„Ja sam bio na moru. Novosti su do mene doprle tek nekoliko nedelja nakon što
se sve odigralo.“

111
 Ĉekala sam, ne znajući treba li da progovorim. Pogled mu je bio prikovan za
pejzaţ u prolazu, ali na licu mu se videlo da je negde daleko.
„Kad se pročulo za masakr u Novokribirsku i Mračnjakov nestanak, izbio je
pravi pakao. Grupa Kraljevih ministara i dvorskih čuvara probila se u Veliki
Dvor i zahtevala da vidi Kralja. Znaš li šta su zatekli? Moju majku kako se krije u
svojim odajama, grleći ono njeno slinavo kučence. A kralja Ravkije, Aleksandara
Trećeg, samog u njegovoj spavaćoj sobi, jedva ţivog, kako leţi u sopstvenoj
prljavštini. A ja sam dozvolio da se to desi.“
„Nisi mogao da znaš šta Mračnjak planira, Nikolaje. Niko nije.“
Kao da me nije čuo. „Griše i oprichniki koji su po Mračnjakovom naređenju
čuvali palatu uhvaćeni su u donjem gradu, pokušavali su da pobegnu. Oni su
pogubljeni.“
Stresla sam se, i pokušala da se oduprem tome. „Šta se desilo s Aparatom?“
Sveštenik je bio u dosluhu s Mračnjakom i moguće je da i dalje radi za njega.
Doduše, pokušao je da mi priđe pre drţavnog udara, a i oduvek sam smatrala da
on igra neku sloţeniju igru.
„Pobegao je. Niko ne zna kako.“ Glas mu je zvučao oštro. „Ali odgovaraće
za sve kad kucne čas.“
I ponovo sam mogla da nazrem onu nemilosrdnu crtu koja je vrebala ispod
uglađenog ponašanja. Da li je to bio pravi Nikolaj Lantsov? Ili je u pitanju samo
još jedna maska?
„Poštedeo si Genju“, rekla sam.
„Ona je samo pijun. Ti si glavna nagrada. Morao sam da ostanem
usredsređen.“ Tada se široko nasmešio, a njegovo mračno raspoloţenje je nestalo
kao da ga nikad nije ni bilo. „Uostalom“, rekao je namignuvši, „previše je lepa za
ajkule.“

Zbog voţnje u kočiji uhvatio me je nemir, bila sam ozlojeđena brzinom kretanja
koju je Nikolaj zadao, i nestrpljiva da stignem u Mali Dvor. Ipak, pruţila sam mu
priliku da mi pomogne u pripremama za naš dolazak u Os Altu. Nikolaju je
mnogo toga zavisilo od mog uspeha kao predvodnice Druge Armije, i činilo se
da uvek ima neku novu mudrost da podeli sa mnom. Udavio me je savetima, ali
sam ipak osećala kako ne mogu sebi da dopustim da ih zanemarim, pa sam
počela da se osećam kao da sam ponovo u biblioteci Malog Dvora i bubam o
teoriji moći Griša.
Što manje kaţeš, tvoje reči će imati veću teţinu.
Ne raspravljaj se. Nikad se nemoj udostojiti da nešto poričeš. Uvrede primaj sa
smehom.

112
 „Ti se nisi nasmejao fjerdeškom kapetanu“, primetila sam. „To nije bila
uvreda. To je bio izazov“, odgovorio je. „Moraš da budeš svesna razlike.“
Slabost je maska. Nosi je kad treba da pokaţeš da si čovečna, ali nikad kad se zaista
tako osećaš.
Ne ţudi za ciglama kad moţeš da gradiš od kamena. Iskoristi ono što se nalazi ispred
tebe, šta god to bilo ili ko god to bio.
Kad si vođa, to znači da te neko stalno posmatra.
Navedi ih da poslušaju sitna naređenja, i oni će poslušati i ona velika.
U redu je da se rugaš očekivanjima, ali nikad nemoj da ih razočaraš.
„Kako da ja sad zapamtim sve to?“, zlovoljno sam upitala.
„Ne razmišljaj previše o tome, samo učini tako.“
„Lako je tebi da kaţeš. Tebe su pripremali za ovo od dana kad si se rodio.“
„Pripremali su me za tenis na travi i zabave sa šampanjcem“, reče Nikolaj.
„Ostalo je došlo s veţbom.“
„Ja nemam vremena za veţbu!“
„Bićeš ti dobro“, reče on. „Samo se smiri.“
Ozlojeđeno sam skviknula. Toliko sam jako poţelela da ga zadavim da su
me prsti zasvrbeli.
„Oh, i najlakši način da nekog razbesniš jeste da mu kaţeš da se smiri.“
Nisam znala da li da se nasmejem ili da ga gađam cipelom. Izvan kočije,
Nikolajevo ponašanje je postajalo sve više uznemirujuće. Znao je da mu ne bi bilo
pametno da ponovi bračnu ponudu, ali bilo je jasno koliko ţeli da ljudi pomisle
kako ima nečega između nas. Svaki put kad bismo se zaustavili, bivao je sve
smeliji, stajao bi previše blizu, ljubio mi ruku, zatakao bi mi kosu iza uveta kad bi
je povetarac dohvatio.
U Tašti, Nikolaj je mahao velikoj gomili seljana i hodočasnika koji su se
okupili oko spomenika osnivaču mesta. Dok mi je pomagao da se popnem u
kočiju, obgrlio me je oko struka.
„Nemoj da me udariš, molim te“, prošaputao je. Tada me je snaţno
privukao na grudi i prislonio usne na moje.
Među okupljenima se prolomi neobuzdano klicanje, preplavi nas njihov
egzaltirani urlik. Pre nego što sam uopšte stigla da reagujem, Nikolaj me ugura u
polumračnu unutrašnjost kočije i uvuče se za mnom. Zalupio je vrata za sobom,
ali sam i dalje mogla da čujem gomilu kako kliče. Uz povike „Nikolaj!“ i „Sankta
Alina!“ sada se čulo i novo zapevanje: Sol Koroleva, vikali su. Kraljica Sunca.
Uspela sam da ugledam Mala kroz prozor kočije. Bio je na konju, drţao je
gomilu pod kontrolom, starao se da ne izađu na drum. Po buri osećanja na
njegovom licu bilo je jasno da je sve video.

113
 Okrenula sam se prema Nikolaju i snaţno ga šutnula u potkolenicu.
Jauknuo je, ali time nisam dobila ni izbliza dovoljno zadovoljenje. Šutnula sam
ga još jednom.
„Jel' ti sad lakše?“, upitao je.
„Kad sledeći put pokušaš tako nešto, neću samo da te šutnem“, besno sam
rekla. „Ima da te presečem napola.“
Otresao je trunčicu sa pantalona. „Nisam siguran koliko bi ti to bilo
pametno. Plašim se da ljudi obično ne odobravaju kraljeubistvo.“
„Još nisi kralj, Sobachka“, odsečno sam rekla. „I zato nemoj da me izazivaš.“
„Ne shvatam zašto si uznemirena. Njima se svidelo.“
„Meni se nije svidelo.“
Iz vio je obrvu. „To baš i nije istina.“
Ponovo sam ga šutnula. Ovog puta je brzinom munje pruţio ruku i uhvatio
me za članak. Da je bilo zimsko vreme, imala bih čizme, ali sam bila u letnjim
papučama i njegovi prsti su se sklopili oko moje gole noge. Obrazi mi buknuše.
„Obećaj da me više nećeš šutirati, i ja ću obećati da te neću ponovo
poljubiti“, rekao je.
„Šutnula sam te samo zato što si me poljubio!“
Pokušala sam da izvučem nogu, ali me je on čvrsto drţao.
„Obećaj“, reče.
„Nek ti bude“, brecnula sam se. „Obećavam.“
„Dogovorili smo se, dakle.“
Pustio mi je nogu i ja sam se sakrila pod keftu, nadajući se da nije primetio
moje idiotsko rumenilo. „Sjajno“, rekla sam. „A sad izlazi napolje.“
„Ovo je moja kočija.“
„Dogovor se odnosio samo na šutiranje. Nije uključivao šamaranje,
udaranje, ujedanje ili presecanje napola.“
Rastegao je osmeh od uva do uva. „Plašiš se da će se Oretsev zapitati šta
smo to namerili?“
Upravo sam se toga plašila. „Brinem se da ću se, ukoliko budem morala da
provedem još jedan minut s tobom, moţda ispovraćati svuda po kefti.“
„Alina, ovo je predstava. Sto je jači naš savez, to će biti bolje i za tebe i za
mene. Zao mi je ako to Mala ţulja, ali bilo je neophodno.“
„Onaj poljubac nije bio neophodan.“
„Improvizovao sam“, reče. „Zaneo sam se.“
„Ti nikad ne improvizuješ“, odvratila sam. „Sve što ti radiš je dobro
proračunato. Menjaš ličnosti onako kako drugi ljudi menjaju čarape. I znaš šta?
To je jezivo. Zar nikada nisi prosto ono što jesi?“
„Ja sam princ, Alina. Ne mogu da priuštim sebi da budem ono što jesam.“
Iznervirano sam otpuhnula.

114
 Neko vreme je ćutao. „Ja… stvarno misliš da sam jeziv?“, upitao je.
Tada sam ga prvi put čula da zvuči kao da nije sasvim siguran u sebe.
Uprkos onome što je uradio, zapravo sam se malo saţalila na njega.
„Povremeno“, priznala sam.
Protrljao je potiljak, izgledao je kao da mu je izrazito nelagodno. Zatim je
uzdahnuo i slegnuo ramenima. „Ja sam mlađi sin, najverovatnije kopile, i sedam
godina sam proveo daleko od dvora. Učiniću sve što mogu da ojačam svoje šanse
za presto, a ako to znači da treba da se udvaram celom narodu ili da zaljubljeno
gledam tebe, onda ću to i da uradim.“
Blenula sam u njega. Nisam zapravo čula ništa posle reči „kopile“. Genja
jeste nagovestila da kolaju glasine o Nikolajevom poreklu, ali iznenadilo me je
što on priznaje da zna za njih.
Nasmejao se. „Nikad nećeš preţiveti na dvoru ukoliko malo bolje ne naučiš
da skrivaš ono o čemu misliš. Izgledaš kao da si sela u činiju hladne kaše. Zatvori
usta.“
Zatvorila sam ih glasno škljocnuvši, pa sam pokušala da svom licu dam
prijazan izgled. Na to se Nikolaj samo još glasnije nasmejao. „Sad izgledaš kao da
si popila previše vina.“
Odustala sam i skljokala se nazad u sedište. „Kako moţeš da se šališ s tako
nečim?“
„Još kao dete sam slušao ta govorkanja. Ne bih voleo da se ovo pročuje
izvan ove kočije – i poricaću ukoliko negde budeš ponovila moje reči – ali me
čisto zabole da li mojim venama teče Lantsovljeva krv. U stvari, kad se uzme u
obzir ono silno kraljevsko međusobno sparivanje, mogućnost da sam kopile mi
verovatno ide u prilog.“
Zavrtela sam glavom. Potpuno me je zbunjivao. Kad se radi o Nikolaju, bilo
je teško zaključiti šta treba shvatiti ozbiljno.
„Zašto ti je kruna toliko vaţna?“, upitala sam. „Zašto prolaziš kroz sve
ovo?“
„Zar je toliko teško poverovati da mi je zapravo stalo do toga šta se dešava s
ovom zemljom?“
„Iskreno? Jeste.“
Zagledao se u vrhove svojih ulaštenih čizama. Nikako nisam uspevala da
shvatim kako ih odrţava toliko sjajnim.
„Pretpostavljam da volim da popravljam stvari“, rekao je. „Oduvek je bilo
tako.“
To baš i nije bio neki odgovor, ali je zazvučao istinito.
„Zaista misliš da će tvoj brat da se povuče?“
„Nadam se. Zna da će me Prva Armija slediti, a verujem da ne bi podneo
građanski rat. Uostalom, Vasilij je od našeg oca nasledio sklonost ka izbegavanju

115
teškog rada. Jednom kad shvati šta je zaista potrebno da bi se vodila jedna
drţava, sumnjam da će uspeti dovoljno brzo da pobegne iz glavnog grada.“
„A ukoliko se ipak ne preda tako lako?“
„To je prosto pitanje pronalaţenja pravog podsticaja. Kraljević ili prosjak,
svaki čovek moţe da se kupi.“
Još mudrosti iz usta Nikolaja Lantsova. Bacila sam pogled kroz prozor
kočije. Taman sam mogla da vidim Mala, ispravnog u sedlu, kako odrţava korak
s kočijom.
„Ne svaki čovek“, promrmljala sam.
Nikolaj je pratio moj pogled. „Da, Alina, čak i tvoj stameni vitez ima svoju
cenu.“ Ponovo je okrenuo oči boje lešnika prema meni, pogled mu je bio
zamišljen. „I podozrevam da upravo gledam u nju.“
Nelagodno sam se promeškoljila u sedištu. „Tako si uveren da sve znaš“,
ogorčeno sam rekla. „Moţda odlučim da ja sama ţelim da sedim na prestolu, pa
te ugušim u snu.“
Nikolaj se samo široko osmehnu. „Napokon“, reče, „razmišljaš kao
političar.“

Konačno je Nikolaj u neko doba popustio, pa se sklonio iz kočije, ali još nekoliko
sati je prošlo pre nego što smo se zaustavili da prenoćimo. Nisam morala da
traţim Mala. Kad su se vrata kočije otvorila, on je već bio ispred, pruţivši ruku
da mi pomogne da izađem. Trg je bio prepun hodočasnika i ostalih namernika, i
svi su istezali vratove da bolje vide Suncezovku, ali nisam znala kad ću ponovo
imati priliku da pričam s njim.
„Jesi li ljut?“, prošaputala sam dok me je vodio preko kaldrme. Videla sam
Nikolaja s druge strane trga kako već ćaska s grupom lokalnih zvaničnika.
„Na tebe? Nisam. Ali Nikolaj i ja ćemo morati malo da popričamo kad ne
bude bio okruţen naoruţanim čuvarima.“
„Ako te to bar malo teši, šutnula sam ga.“
Mal se nasmeja. „Stvarno?“
„Dvaput. Osećaš li se bolje zbog toga?“
„Da znaš da se osećam.“
„Kasnije ću da ga jako zgazim za večerom.“ Gaţenje nije potpadalo pod
zabranu šutiranja.
„Dake, nema leptirića u stomaku, nema padanja u nesvest, čak ni u naručju
jednog princa?“
Začikavao me je, ali sam ipak čula nesigurnost ispod tih reči.
„Izgleda da sam imuna“, odgovorila sam. „A i, na svu sreću, ja znam kako
pravi poljubac treba da izgleda.“

116
 Ostavila sam ga da stoji nasred trga. Mogla bih da se naviknem na prizor
Mala koji crveni.

Noć pre nego što ćemo ući u Os Altu, odseli smo u letnjikovcu jednog sitnog
plemića koji je ţiveo tek nekoliko kilometara izvan gradskih zidina. Mesto me je
pomalo podsetilo na Keramzin – zbog velike gvozdene kapije, dugačkog pravog
puta do ljupke kuće s dva prostrana krila od blede cigle. Grof Minkof je navodno
bio poznat po tome što gaji patuljaste voćke, pa su hodnici letnjikovca bili
ispunjeni nizovima vesto okresanih niskih stabala koja su po prostorijama širila
slatke mirise breskvi i šljiva.
Dobila sam prefinjenu spavaću sobu na drugom spratu kuće. Tamar se
smestila u sobu vratima povezanu s mojom, a Tolja i Mal su uzeli sobu preko
puta hodnika. Na krevetu me je čekala velika kutija, a u njoj sam pronašla keftu
koju sam zatraţila kad sam prethodne nedelje konačno popustila. Nikolaj je
poslao naređenje u Mali Dvor, i ja sam u tamnoplavoj tkanini protkanoj zlatnim
koncem prepoznala rad Griša Tvaralaca. Očekivala sam da bude teška, ali
veština Materijalki ju je načinila lakom kao pero. Kad sam je navukla preko
glave, presijavala se i prelivala poput svetlosti koja se nazire kroz vodu. Kopče
su bile u obliku malih zlatnih sunaca. Bila je prelepa i pomalo razmetljiva.
Nikolaj bi bio zadovoljan.
Gospodarica kuće je poslala sluţavku da mi namesti kosu. Posadila me je za
toaletni stočić, pa je coktala i dizala dţevu oko mojih umršenih pramenova dok
mi je podizala uvojke u opuštenu punđu. Imala je mnogo lakšu ruku od Genje,
ali rezultat nije bio ni blizu onako spektakularan. Otresla sam se tih misli. Nisam
volela da mislim na Genju, ili na to šta joj se moţda desilo nakon što smo otišli s
kitolovca, niti na to kako ću se u Malom Dvoru osećati usamljeno bez nje.
Zahvalila sam sluţavki, a pre nego što ću izaći iz sobe dohvatila sam malu
crnu torbicu koja je stigla u kutiji s keftom.
Ubacila sam je u dţep, proverila da li mi rukav pokriva narukvicu, pa se
uputila u prizemlje.
Razgovor za večerom vrteo se oko najnovijih pozorišnih predstava,
pretpostavki gde bi Mračnjak mogao da se nalazi i dešavanja u Os Alti. Grad je
bio preplavljen izbeglicama. Nove pridošlice su vraćali s kapija, a govorkalo se i
o neredima u donjem gradu izazvanim nestašicom hrane. Sve se to činilo
nemoguće dalekim od ovog iskričavog mesta.
Grof i njegova ţena, punačka gospođa prosedih uvojaka i uznemirujuće
dubokog dekoltea, spremili su nam raskošnu trpezu. Jeli smo gustu čorbu iz
draguljima ukrašenih činija u obliku bundeva, pečeno jagnje preliveno ţeleom od
ribizle, pečurke pečene u pavlaci, i neko jelo koje sam samo probala, a tek kasnije

117
saznala da je u pitanju pijana kukavica. Svaki tanjir i svaka čaša bili su oivičeni
srebrom i nosili grb Minkofovih. Ali najveći utisak ostavljao je ukras na sredini
stola, koji se zapravo protezao čitavom njegovom duţinom: prava minijaturna
šuma izvedena u najsitnijim pojedinostima, sve do šumaraka majušnih borova i
puzavica s cvetovima u obliku narandţastih trubica ne većih od nokta na prstu, i
malene kolibe u kojoj se zapravo skrivao slanik.
Sedela sam između Nikolaja i pukovnika Raevskog, i slušala kako se
uvaţeni gosti smeju, kako čavrljaju i nazdravljaju povrtaku mladog princa i u
zdravlje Suncezovke. Pitala sam Mala da nam se pridruţi, ali je on odbio,
odlučivši se umesto toga za obilazak imanja s Toljom i Tamar. Ma koliko se jako
trudila da pratim razgovor, neprestano sam bacala pogled na terasu, nadajući se
da ću ga negde ugledati.
Nikolaj je sigurno to primetio, pošto mi se šapatom obratio. „Ne moraš da
obraćaš paţnju, ali moraš da izgledaš kao da obraćaš paţnju.“
Potrudila sam se najbolje što sam umela, iako nisam imala bogzna šta da
kaţem. Ĉak i obučena u svetlucavu keftu, sedeći pored princa, i dalje sam bila
obična devojka iz nekog mesta bez imena. Nisam se uklapala među ove ljude, a
nisam to ni ţelela. Ipak sam bezglasno izgovorila zahvalnicu Ani Kuji što je sve
svoje siročiće naučila kako da sede za stolom i kojom viljuškom da jedu puţeve.
Nakon večere, sproveli su nas sve zajedno u salon gde su grof i grofica
pevali u duetu, dok ih je na harfi pratila njihova ćerka. Dezerti su bili postavljeni
na pomoćnim stolovima: mus s medom, kompot od oraha i dinje, čitava
piramida peciva prekrivenih oblakom šećerne vune, koja nije bila toliko
predviđena da se jede koliko da se gleda. Usledilo je još vina, još ogovaranja. Od
mene je zatraţeno da prizovem svetlost, pa sam bacila topao sjaj na gredama
ispregrađivanu tavanicu, za šta sam bila nagrađena oduševljenim aplauzom. Kad
je došlo vreme da gosti sednu za partiju karata, izgovorila sam se na glavobolju i
tiho utekla.
Nikolaj me je uhvatio na vratima terase. „Trebalo bi da ostaneš“, rekao je.
„Ovo je dobra veţba za jednoličnost dvora.“
„Svecima treba odmor.“
„Nameravaš da spavaš pod ruţinim grmom?“, upitao je, bacivši pogled ka
bašti.
„Nikolaje, bila sam dobra mala bela mečka. Odigrala sam sve što je trebalo
da igram, i sad mi je vreme da poţelim laku noć.“
Nikolaj uzdahnu. „Moţda ja samo ţalim što ne mogu s tobom. Grofica mi je
za vreme cele večere stezala koleno pod stolom, a mrzim da igram karte.“
„Mislila sam da si ti savršen političar.“
„Rekoh ti da mi teško pada da ostanem miran.“

118
 „Onda ćeš prosto morati da zamoliš groficu za ples“, rekla sam kroz širok
osmeh i kliznula na noćni vazduh.
Silazeći niz stepenište terase, bacila sam pogled preko ramena. Nikolaj je i
dalje stajao na pragu. Nosio je punu vojnu uniformu, s bledoplavom lentom
preko grudi. Svetlost iz salona presijavala mu se na ordenju i pozlaćenim
krajevima njegove zlatne kose. Večeras je igrao ulogu uglađenog princa. Dok je
tako stajao u okviru vrata, prosto je izgledao kao usamljeni dečak koji ne ţeli da
se sam vrati na zabavu.
Okrenula sam se i vijugavim stepeništem sišla u baštu.
Nije mi dugo trebalo da nađem Mala. Naslanjao se na stablo jednog velikog
hrasta, prelazeći pogledom preko uređenih travnjaka.
„Vreba li neko iz mraka?“, upitala sam. „Niko osim mene.“
Naslonila sam se na stablo pored njega. „Trebalo je da nam se pridruţiš na
večeri.“
Mal prezrivo frknu. „Neka, hvala. Po onome što sam video, ti si delovala
krajnje nesrećno, a Nikolaj nije izgledao ništa bolje. Uostalom“, dodade
osmotrivši moju keftu, „šta bih uopšte obukao?“
„Ne dopada ti se?“
„Divna je. Savršen dodatak tvojoj devojačkoj spremi.“ Pre nego što sam i
stigla da zakolutam očima, uhvatio me je za ruku. „Nisam tako mislio“, reče.
„Izgledaš prelepo. Ĉekao sam priliku da ti to kaţem još otkako sam te video
večeras.“
Porumenela sam. „Hvala. Pomaţe to što svakog dana koristim svoju moć.“
„Bila si prelepa i u Koftonu, s polenom jurile u obrvama.“
Smeteno sam čupnula pramen kose. „Ovo mesto me podseća na Keramzin“,
rekla sam.
„Pomalo. Mnogo je uţurbanije. Ĉemu tačno sluţi ovo malo malecno voće?“
„Sluţi ljudima s malim malecnim šakama. Da se osećaju bolje u vezi sa
sobom.“
Nasmejao se, iskreno. Posegla sam u dţep i počela da preturam po crnoj
somotskoj torbici.
„Imam nešto za tebe“, rekla sam.
„Šta to?“
Ispruţila sam stegnutu pesnicu.
„Pogađaj“, rekla sam. Bila je to igra koju smo igrali kao deca.
„Očito, u pitanju je dţemper.“ Odmahnula sam glavom. „Paradni poni?“
„Jok.“
Uzeo je moju šaku u svoju, okrenuo je i neţno razmotao moje prste.
Ĉekala sam njegovu reakciju.

119
 Jedan kraj usana mu se trgnu uvis kad je s mog dlana podigao zlatni sunčev
zrak. Ovlašan dodir njegovih grubih prstiju poslao mi je trnce niz kičmu.
„Za kapetana tvoje lične garde?“, upitao je.
Nervozno sam pročistila grlo. „Ja… nisam ţelela uniforme. Nisam ţelela
ništa što bi podsećalo na Mračnjakove oprichnike.“
Dugo vremena smo bez reči stajali dok je Mal posmatrao broš u obliku
zraka sunca. A onda mi ga je vratio. Srce mi se slomilo, ali sam se potrudila da
prikrijem razočaranje.
„Hoćeš da mi ga prikačiš?“, upitao je.
Oteo mi se duboki uzdah olakšanja. Uzela sam broš i prislonila ga na prevoj
tkanine s leve strane njegove košulje. Tek sam posle nekoliko pokušaja uspela da
ga zakačim. Kad sam završila i odmakla se za korak, uzeo me je za ruku i moj
dlan prislonio na zlatno sunce, na svoje srce.
„To je sve?“, upita.
Sada smo stajali jedno uz drugo, sami u toploj tmini bašte. Bio je to prvi put
u poslednjih nekoliko nedelja da smo imali trenutak za sebe.
„Sve?“, ponovila sam. Glas mi je bio jedva čujniji od daha.
„Verujem da su mi bili obećani plašt i kitnjast šešir.“
„Moraću to da ti nadoknadim“, rekla sam.
„Očijukaš?“
„Cenjkam se.“
„U redu“, rekao je. „Prvu ratu naplatiću odmah.“
Glas mu je bio šaljiv, ali kad su njegove usne dotakle moje, njegov poljubac
nije bio nikakva šala. Imao je ukus vrućine i tek sazrelih kruškaka iz grofove
bašte. Osetila sam glad u oštrom nagibu njegovih usana, neprepoznatljivu
nijansu u njegovoj ţelji, zbog koje mi se u telu razgorelo mnoštvo nemirnih
iskrica.
Podigla sam se na prste, obavila ruke oko njegovog vrata, osetila kako mi se
čitavo telo upija u njegovo. Imao je vojničku snagu, osetila sam je u čvrstim
prevojima njegovih ruku, u pritisku njegovih prstiju dok je pesnicom stezao svilu
pri dnu mojih leđa privlačeći me uz sebe. Bilo je nečeg ţestokog i gotovo očajnog
u načinu na koji me je drţao, kao da nikako ne moţe da me privuče dovoljno
blizu sebe.
Zavrtelo mi se u glavi. Misli su mi postale spore i razlivene, ali sam ipak
odnekud čula korake. Već u sledećem trenutku Tamar je jurila stazom. „Imamo
posetioce“, rekla je.
Mal se odvoji od mene i jednim hitrim pokretom skide pušku s ramena.
„Koga?“
„Grupa ljudi na kapiji zahteva da uđe. Ţele da vide Suncezovku.“

120
 „Hodočasnici?“, upitala sam, trudeći se da poljupcem pometen mozak
nateram na normalan rad.
Tamar odmahnu glavom. „Tvrde da su Griše.“
„Ovde?“
Mal mi spusti šaku na mišicu. „Alina, sačekaj unutra, makar dok ne vidimo
o čemu se radi.“
Oklevala sam. Delimično sam se bila narogušila zbog toga što mi je rečeno
da odem i sakrijem se, ali nisam ţelela ni da ispadnem glupa. Razlegoše se povici
odnekud iz pravca kapije.
„Ne“, rekla sam, otrgnuvši se iz Malovog stiska. „Ukoliko su stvarno Griše,
moţda vam zatrebam.“
Ni Tamar ni Mal nisu izgledali srećno zbog toga, ali su zauzeli svoje
poloţaje s moje leve i desne strane, pa smo zajedno poţurili niz pošljunčenu
stazu.
Na kapiji letnjikovca okupila se gomila. Tolju je bilo lako primetiti, jer je
nadvisivao sve ostale. Nikolaj se nalazio napred, okruţen vojnicima s oruţjem na
gotovs, kao i naoruţanim slugama s grofovog imanja. S druge strane rešetki
nalazila se manja grupa ljudi, ali više od toga nisam uspevala da vidim. Neko je
ljutito protresao kapiju, i začula sam ţagor povišenih glasova.
„Sprovedite me tamo“, rekla sam. Tamar je bacila zabrinut pogled ka Malu.
Isturila sam bradu. Ukoliko ţele da mi budu pratnja, moraće da slušaju moja
naređenja. „Smesta. Moram da vidim šta se događa pre nego što stvari izmaknu
kontroli.“
Tamar je dala znak Tolji, i dţin je stao ispred nas, s lakoćom se probijajući
kroz gomilu ka kapiji. Uvek sam bila sitna. Ovako okruţena Malom i blizancima,
uz ţivčane vojnike koji se gurkaju sa svih strana, odjednom sam počela teško da
dišem. Zatomila sam paniku, vireći preko ramena ka mestu gde sam videla da se
Nikolaj prepire s nekim kroz kapiju.
„Da smo hteli da pričamo s kraljevim batlerom, otišli bismo na vrata
Velikog Dvora“, govorio je neki nestrpljivi glas. „Došli smo zbog Suncezovke.“
„Pokaţi malo poštovanja, krvotoče“, zareţao je vojnik koga nisam
poznavala. „Obraćaš se princu Ravkije i oficiru Prve Armije.“
Ovo nije dobro teklo. Primakla sam se bliţe rubu gomile, ali sam zastala kad
sam ugledela Korporalku s druge strane gvozdenih rešetki. „Fedjore?“
Njegovim izduţenim licem razli se širok osmeh, i Fedjor se duboko pokloni.
„Alina Starkov“, reče. „Mogao sam samo da se nadam da su glasine istinite.“
„Poznaješ ga?“, upita me Nikolaj.
„Da“, odgovorila sam. „Spasao mi je ţivot.“ Fedjor se jednom postavio
između mene i čopora fjerdeških plaćenih ubica.

121
 On se ponovo nakloni. „Bila mi je velika čast.“ Nikolaj nije izgledao
impresionirano. „Moţe li mu se verovati?“
„On je dezerter“, reče vojnik pored Nikolaja.
Začulo se gunđanje s obe strane kapije.
Nikolaj se obrati Tolji. „Udalji ih sve s kapije, i postaraj se da nikom od ovih
slugu s imanja ne padne na pamet da počne da puca. Podozrevam da im
nedostaje uzbuđenja ovde među voćkama.“ Okrenuo se ka kapiji. „Fedjor, beše?
Daj nam trenutak.“ Povukao me je malo dalje od gomile. „Dakle? Moţe li mu se
verovati?“, tiho me je upitao.
„Ne znam.“ Poslednji put sam Fedjora videla na zabavi u Velikom Dvoru,
samo nekoliko sati pre nego što sam saznala šta Mračnjak zaista namerava, i pre
nego što sam pobegla skrivena u zapreţnim kolima. Napregla sam mozak,
pokušavajući da se setim šta mi je tada ispričao. „Mislim da je bio stacioniran na
juţnoj granici. Bio je Srceparatelj na visokom poloţaju, ali nije bio među
Mračnjakovim miljenicima.“
„Nevski je u pravu“, reče Nikolaj, klimnuvši glavom u pravcu besnog
vojnika. „Griše ili ne, trebalo bi da pre svega budu odani Kralju. Napustili su
poloţaje. Strogo rečeno, jesu dezerteri.“
„To ne znači i da su izdajnici.“
„Pravo pitanje jeste da li su uhode.“
„Pa šta ćemo da radimo s njima?“
„Moţemo da ih uhapsimo, da ih podvrgnemo ispitivanju.“
Razmišljala sam, poigravajući se rubom svog rukava. „Kaţi“, reče Nikolaj.
„Zar ne ţelimo da nam se Griše vrate?“, upitala sam. „Ukoliko uhapsimo
svakoga ko se vrati, neću imati šta da vodim od armije.“
„Ne zaboravi“, reče on, „moraćeš da jedeš s njima, da radiš s njima, da s
njima spavaš pod istim krovom.“
„A oni mogu da za sve to vreme rade za Mračnjaka.“ Osvrnula sam se
preko ramena ka Fedjoru koji je strpljivo čekao pored kapije. „Sta ti misliš?“
„Ne verujem da ovim Grišama treba manje verovati nego onima što nas
čekaju u Malom Dvoru.“
„To baš nije ohrabrujuće.“
„Jednom kad se nađemo iza gradskih zidina, svaki vid komunikacije će biti
paţljivo praćen. Ne znam kako Mračnjak moţe da ima koristi od svojih uhoda
ako ne moţe da dopre do njih.“
Odolela sam potrebi da dodirnem oţiljke koji se i dalje obrazuju na mom
ramenu. Udahnula sam.
„U redu“, rekla sam. „Otvorite kapije. Razgovaraću s Fedjorom, ali samo s
njim. Ostali mogu večeras da zanoće izvan letnjikovca i da nam se sutra pridruţe
na putu ka Os Alti.“

122
 „Jesi li sigurna?“
„Sumnjam da ću ikada ponovo biti sigurna u nešto, ali mojoj armiji su
potrebni vojnici.“
„Dobro, onda“, reče Nikolaj i kratko klimnu. „Samo pazi kome veruješ.“
Uputila sam mu značajan pogled. „Hoću.“

123
 Dvanaesto poglavlje
Fedjor i ja smo razgovarali duboko u noć, mada ni u jednom trenutku nismo
ostali nasamo. Mal, Tolja ili Tamar su uvek bili s nama i čuvali straţu.
Fedjor je sluţio blizu Sikurska na jugoistočnoj granici. Kad je vest o
uništenju Novokribirska dospela do njihove postaje, kraljevi vojnici su se
okrenuli protiv Griša, izvlačeći ih iz kreveta usred noći, i priređujući laţna
suđenja ne bi li utvrdili kome su odani. Fedjor je pomogao da se organizuje
bekstvo.
„Mogli smo sve da ih pobijemo“, rekao je. „Umesto toga, pokupili smo naše
ranjenike i pobegli.“
Neke Griše nisu bile toliko širokogrude. U Ĉernastu i Ulensku je došlo do
masakra kad su tamošnji vojnici pokušali da napadnu pripadnike Druge Armije.
Za to vreme Mal i ja smo bili na Verrhaderu, plovili na zapad, bezbedni od haosa
kojem smo pomogli da se oslobodi.
„Pre nekoliko nedelja“, rekao je, „pronela se priča da si se vratila u Ravkiju.
Moţeš očekivati da te još Griša potraţi.“
„Koliko njih?“
„Nema načina da se to sazna.“
Kao i Nikolaj, i Fedjor je verovao da se neke Griše kriju i čekaju da red bude
ponovo uspostavljen. Ipak, podozrevao je da je većina njih potraţila Mračnjaka.
„On predstavlja snagu“, reče Fedjor. „Predstavlja sigurnost. To je ono što
razumeju.“
Ili moţda samo smatraju da su izabrali pobedničku stranu, sumorno sam
pomislila. Ipak, znala sam da nije samo to u pitanju. Osetila sam privlačnu snagu
Mračnjakove moći. Zar se nisu hodočasnici iz istog razloga jatili oko laţne
Svetice? Zar nije zato Prva Armija i dalje marširala za nesposobnog kralja?
Ponekad je prosto lakše jednostavno pratiti nekoga.
Kad je Fedjor završio s pričom, zatraţila sam da mu donesu večeru i
posavetovala ga da u zoru bude spreman za put u Os Altu.
„Ne znam kakav prijem moţemo da očekujemo tamo“, upozorila sam ga.
„Bićemo spremni, moi soverenyi“, rekao je uz naklon.
Lecnula sam se na tu titulu. U mom umu, ona je i dalje pripadala
Mračnjaku.
„Fedjore…“, zaustila sam dok sam ga pratila ka vratima. Onda sam se
pokolebala. Ni sama nisam verovala šta se spremam da izgovorim, ali očito je

124
Nikolaj uticao na mene – bilo to dobro ili loše. „Shvatam da ste dugo putovali, ali
sredite se malo do sutra. Bitno je da ostavimo dobar utisak.“
Nije čak ni trepnuo – samo se ponovo naklonio i odvratio: „Da, soverenyi“,
pre nego što se izgubio u noći.
Sjajno, pomislila sam. Izdala si jedno naređenje, ostalo ti je još samo nekoliko
hiljada njih.

Narednog jutra sam obukla svoju raskošnu keftu i spustila se niz stepenište
letnjikovca praćena Malom i blizancima. Na grudima su im se presijavali zlatni
broševi u obliku sunčevog zraka, ali su i dalje nosili tunike od grubog platna.
Nikolaju se to moţda neće svideti, ali ţelela sam da izbrišem onu granicu
povučenu između Griša i ostatka ravkijskog naroda.
I mada smo bili upozoreni da Os Alta vrvi od izbeglica i hodočasnika,
Nikolaj bar jednom nije navaljivao da se vozim kočijom. Ţeleo je da budem
primećena dok ulazim u grad. Ipak, to nije značilo da on neće prirediti
predstavu. Moji gardisti i ja dobili smo predivne bele konje, a vojnici njegovog
puka okruţili su nas sa obe strane, noseći ravkijskog dvoglavog orla i zastave
ukrašene zlatnim suncem.
„Suptilno, kao i uvek“, uzdahnula sam.
„Suptilnost je precenjena“, odgovorio je uzjahavši svog zelenka. „A sada,
hoćemo li posetiti ţivopisni dom mog detinjstva?“
Jutro je bilo toplo i barjaci naše povorke su mlitavo visili u nepomičnom
vazduhu dok smo lagano išli Vajem ka prestonici. Kraljevska porodica bi obično
provodila vrele letnje mesece u svojoj vili u jezerskoj oblasti. Os Altu je,
međutim, lakše braniti, pa su odlučili da se skriju iza njenih čuvenih dvostrukih
zidina.
Misli su mi lutale dok smo jahali. Nisam mnogo spavala, pa je, uprkos
nervozi, od toplote jutra i ravnomernog ljuljanja konja i zujanja insekata, glava
počela da mi pada. Međutim, kad smo dospeli na vrh jednog od brda koja su
okruţivala grad, naprasno sam se razbudila.
U daljini sam videla Os Altu, Dragulj-grad, sa šiljcima belih tornjeva
naspram neba bez oblaka. Ali između nas i glavnog grada nalazili su se redovi i
redovi naoruţanih ljudi, postavljenih u savršenu vojnu formaciju. Stotine vojnika
Prve Armije, moţda i čitava hiljada njih – pešadija, konjica, oficiri i prašinari.
Sunčeva svetlost presijavala im se na balčacima mačeva, a s leđa su im štrcale
puške.
Jedan čovek je jahao ispred njih. Nosio je oficirski mundir prekriven
medaljama i sedeo na najvećem konju kojeg sam u ţivotu videla. Mogao bi da
nosi dvojicu Tolja.

125
 Nikolaj je posmatrao jahača kako galopira levo-desno pred strojem, pa
uzdahnu. „Ah“, reče. „Izgleda da je moj brat izašao da nas dočeka.“
Polako smo se spuštali niz padinu brda, dok se nismo zaustavili pred
mnoštvom okupljenih vojnika. Uprkos belim konjima i svetlucavim barjacima,
naša povorka zabludelih Griša i odrpanih hodočasnika više nije izgledala onoliko
velika. Nikolaj obode konja, a njegov brat mu dogalopira u susret.
Vasilija Lantsova sam videla nekoliko puta u Os Alti. Bio je dovoljno
zgodan, iako nije imao sreću pa je nasledio očevu uvučenu bradu, a kapci su mu
bili toliko teški da je uvek izgledao vrlo smoreno ili pomalo pijano. Sada se,
međutim, činilo da se trgao iz tog stanja trajne učmalosti. Drţao se uspravno u
sedlu, isijavao je nadmenost plemićkog staleţa. Pored njega je Nikolaj izgledao
neverovatno mlado.
Prošlo je sedam godina otkako je Nikolaj poslednji put bio na dvoru, i
mislim da za sve to vreme nijednom nije video Vasilija. Ipak, nije bilo suza, niti
glasnih pozdrava. Dva princa su prosto sišla sa svojih konja i čvrsto se zagrlila.
Vasilij je pogledom odmerio našu pratnju, pa ga značajno zaustavio na meni.
„Ovo je, znači, devojka za koju tvrdiš da je Suncezovka?“
Nikolaj izvi obrve. Brat nije mogao da mu pruţi bolji šlagvort. „Tu tvrdnju
je lako dokazati.“ Klimnuo mi je.
Suptilnost je precenjena. Podigla sam šake i prizvala zaslepljujući talas
svetlosti koji se sručio na okupljene vojnike poput slapa titrave vreline. Digli su
ruke da se zaštite, a neki među njima su i zakoračili unazad kad su konji počeli
da prezaju i rzaju. Pustila sam da svetlost zgasne. Vasilij šmrknu.
„Baš si bio zauzet, mali brate.“
„I ne sanjaš koliko, Vasja“, odgovorio je Nikolaj umilnim glasom. Vasilij se
napući kad ga je Nikolaj nazvao nadimkom. Maltene je izgledao kao da se uspija.
„Iznenadio sam se što te zatičem u Os Alti“, nastavio je Nikolaj. „Mislio sam da
ćeš biti u Karjevi na trkama.“
„Bio sam“, reče Vasilij. „Moj sivac se izvrsno pokazao. Ali kad sam čuo da
se vraćaš kući, hteo sam da budem ovde, da te dočekam.“
„Veoma ljubazno od tebe što si se ovoliko potrudio.“
„Povratak kraljevskog princa nije mala stvar“, reče Vasilij. „Ĉak i ako je
mlađi sin.“
Naglasak je bio jasan, i strah u meni je rastao. Moţda je Nikolaj potcenio
Vasilijevu ţelju da ostane na prvom mestu u liniji za nasleđivanje prestola.
Nisam ţelela da razmišljam o tome šta bi njegove druge greške i pogrešni
proračuni mogli da znače za nas.
Ali Nikolaj se samo nasmešio. Setila sam se njegovog saveta: Uvrede dočekuj
smehom.

126
 „Mi mlađi sinovi naučimo da cenimo ono što moţemo da dobijemo“, rekao
je. Zatim se obratio vojniku koji je nešto niţe u stroju stajao u stavu mirno.
„Narednice Pečkin, sećam te se iz ofanzive na Halmhend. Sigurno ti je noga
dobro zacelila kad moţeš tu da stojiš kao da si od kamena.“
Iznenađenje na narednikovom licu bilo je primetno. „Da, moi tsarevich“,
odgovorio je s puno poštovanja.
„Dovoljno će biti 'gospodine', narednice. Kad nosim ovu uniformu ja sam
oficir, a ne princ.“ Vasiliju se ponovo iskriviše usne. Kao i mnogi plemićki sinovi,
i on je nosio počasni oficirski čin i sluţio vojni rok u udobnosti oficirskog šatora,
dobrano udaljen od neprijateljskih linija. Ali Nikolaj je sluţio u pešadiji. Zasluţio
je svoja odličja i svoj čin.
„Da, gospodine“, reče narednik. „Muči me samo kad pada kiša.“
„Onda se Fjerdeţani sigurno svakog dana mole za loše vreme. Priličnom
broju njih si skratio muke, ako se dobro sećam.“
„Meni se čini, gospodine, da ni vi niste nimalo zaostajali“, odvrati vojnik sa
osmehom preko celog lica.
Samo što se nisam glasno nasmejala. Sa samo nekoliko rečenica, Nikolaj je
od brata preuzeo kontrolu nad poljanom. Večeras, kad se vojnici okupe u
kafanama Os Alte ili budu igrali karte u kasarnama, razgovaraće samo o ovome:
o princu koji se seća imena običnih vojnika, o princu koji se borio rame uz rame s
njima, bez obzira na njihovo bogatstvo ili poreklo.
„Brate“, obrati se Nikolaj Vasiliju. „Hajdemo u palatu, da završimo s
pozdravljanjem. Imam sanduk kerčanskog viskija koji valja popiti, a ţeleo bih da
čujem tvoj savet u vezi s jednim ţdrebetom koje sam zapazio u Keterdamu. Kaţu
mi da je od Dagrenerove loze, ali ja nešto sumnjam u to.“
Vasilij je pokušao da prikrije svoje zanimanje, ali kao da nije mogao da
odoli. „Dagrenerova loza? Imaju li hartije?“
„Dođi da pogledaš.“
I mada je i dalje izgledao nepoverljivo, Vasilij je progovorio neku reč s
jednim od oficira na duţnosti, pa skočio u sedlo s lakoćom koja se stiče samo
veţbom. Braća su zauzela mesto na čelu kolone, i naša povorka se ponovo
pokrenula.
„Dobro izvedeno“, promrljao mi je Mal dok smo prolazili između redova
vojnika. „Nikolaj nije budala.“
„Nadam se da nije“, rekla sam. „I zbog njega i zbog sebe.“
Kako smo se pribliţavali prestonici, počela sam da primećujem ono o čemu
su govorili gosti grofa Minkofa. Ĉitav grad šatora protezao se oko zidina, a
dugačak niz ljudi čekao je pred kapijom. Neki od njih su se raspravljali sa
straţarima, bez sumnje traţeći da uđu. Naoruţani vojnici drţali su straţu na

127
starim bedemima – prikladna predostroţnost za zemlju u ratu, smrtonosan
podsetnik narodu pod zidinama da ne prave nerede.
Naravno, kapije grada su se raskrilile za ravkijske prinčeve, pa je povorka
bez zastajanja produţila kroz guţvu.
Mnogi šatori i pokrivači zapreţnih kola bili su obeleţeni grubo nacrtanim
suncem, a dok smo jahali kroz improvizovani logor, začula sam sada već
prepoznatljive povike: „Sankta Alina!“
Osećala sam se blesavo, ali sam se ipak naterala da podignem ruku i
odmahnem, odlučna da makar pokušam. Hodočasnici su zaklicali i uzvratili,
mnogi od njih su trčali da bi odrţali korak s nama. Međutim, neke izbeglice su
bez reči stajale pored druma, ruku prekrštenih na grudima, dok im je izraz lica
bio sumnjičav i čak otvoreno neprijateljski.
Šta to oni vide?, pitala sam se. Još jednu privilegovanu Grišu koja ide u svoju
bezbednu, raskošnu palatu na brdu dok oni kuvaju na otvorenom plamenu i spavaju u
senci grada koji odbija da im pruţi utočište? Ili nešto još gore? Laţljivicu?
Prevarantkinju? De~ vojku koja se usuđuje da se predstavlja kao ţiva Svetica?
Osetila sam zahvalnost kad smo se našli pod zaštitom gradskih zidina.
Unutra je povorka počela da se vuče. Donji grad je gotovo pucao po
šavovima, pločnici su bili zakrčeni ljudima, i gomila se prelivala na ulice i
zaustavljala saobraćaj. Izlozi radnji bili su izlepljeni obaveštenjima o tome koja se
roba nudi u njima, a pred svakom se protezao dugačak red mušterija. Vonj urina
i đubreta lebdeo je iznad svega. Poţelela sam da rukavom pritisnem nos, ali sam
morala da se zadovoljim disanjem na usta.
I ovde su okupljeni klicali i zijali u nas, ali bili su izrazito potčinjeniji nego
oni s druge strane kapije.
„Nema hodočasnika“, primetila sam.
„Nije im dozvoljeno da uđu u grad“, rekla je Tamar. „Kralj je Aparata
proglasio apostatom, a njegove sledbenike proterao iz Os Alte.“
Aparat se zaverio s Mračnjakom protiv prestola. Ĉak i ako su u
međuvremenu prekinuli veze, Kralj nema nikakvih razloga da veruje svešteniku
i njegovom kultu. Ili tebi, kad smo već kod toga, podsetila sam sebe. Samo što si ti
dovoljno tupava da ušetaš u Veliki Dvor nadajući se pomilovanju.
Prešli smo široki kanal i za sobom ostavili buku i vrevu donjeg grada.
Primetila sam da je straţarnica na mostu jako utvrđena, ali kad smo stigli na
drugu stranu izgledalo je kao da se u gornjem gradu ništa nije promenilo. Široki
bulevari bili su besprekorni i spokojni, veličanstvene kuće bile su paţljivo
odrţavane. Prošli smo pored parka gde su se muškarci i ţene obučeni po
poslednjoj modi šetkali uređenim stazama ili vozikali u otvorenim kočijama.
Deca su se igrala babki, dok su dadilje pazile na njih, a dečak sa slamnatim

128
šeširom jahao je ponija s trakama upletenim u grivu, dok mu je uzde drţao
njegov uniformisani sluga.
Svi su se okrenuli da nas posmatraju dok prolazimo, pozdravljali nas
podizanjem šešira, sašaptavali se šakama pokrivši usta, klanjali se i izvodili
kniksove kad bi ugledali Vasilija i Nikolaja. Da li su zaista bili tako smireni i
bezbriţni kakvima su se činili? Bilo je teško pojmiti da su sasvim nesvesni
opasnosti koja preti Ravkiji ili onog meteţa s druge strane mosta, mada je meni
bilo još teţe da poverujem da su zaista verovali kako će ih Kralj zaštititi.
Stigli smo do zlatnih kapija Velikog Dvora, ranije nego što bih volela. Od
zveketa njihovog zatvaranja za nama osetila sam ţaoku paničnog straha.
Poslednji put kad sam prošla kroz njih, bila sam slepi putnik skriven među
delovima kulisa u zapreţnim kolima, krila sam se od Mračnjaka, sama i u
bekstvu.
Šta ako je ovo klopka?, iznenada sam pomislila. Šta ako ne bude
pomilovanja? Šta ako Nikolaj nikada nije nameravao da me pusti da vodim
Drugu Armiju? Šta ako bace Mala i mene u okove i zatvore nas u neku vlaţnu
ćeliju?
Prekini, izgrdila sam samu sebe. Nisi više uplašena mala devojčica, koja se trese u
svojim vojnim čizmama. Sad si Griša, Suncezovka. Potrebna si im. A mogla bi da čitavo
ovo mesto sravniš sa zemljom samo ako poţeliš. Ispravila sam kičmu i pokušala da
umirim otkucaje srca.
Tolja mi je pomogao da siđem s konja kad smo dospeli do fontane u obliku
dvoglavog orla. Začkiljila sam uvis, ka bleštavobelim terasama Velikog Dvora,
krcatim nebrojenim slojevima zlatnih ukrasa i mnoštvom statua. Palata je bila
jednako ruţna i zastrašujuća kao što je se i sećam.
Vasilij je predao uzde svog konja slugi koji je tu čekao, pa se uputio
mermernim stepeništem ne osvrnuvši se nijednom.
Nikolaj ispravi leđa. „Ne progovarajte, i potrudite se da izgledate
pokajnički“, promrmljao nam je. Zatim je krenuo stepenicama da se priključi
bratu.
Mal je bio bled u licu. Obrisala sam znojave dlanove o keftu, pa smo krenuli
za princem, ostavivši ostatak druţine za sobom.
Hodnici palate su bili tihi dok smo prolazili od jedne do druge šljašteće
prostorije. Naši koraci odjekivali su preko uglačanog parketa, a sa svakim
korakom moja strepnja je sve više rasla. Na vratima prestone dvorane videla sam
kako je Nikolaj duboko udahnuo. Uniforma mu je bila besprekorna, imao je
zgodno lice princa iz bajke. Odjednom sam osetila kako mi nedostaje
Sturmhondov kvrgavi nos i njegove mutnozelene oči.
Vrata se naglo otvoriše i sluga objavi: „Tsesarevich Vasilij Lantsov i Veliki
Vojvoda Nikolaj Lantsov.“

129
 Nikolaj nam je rekao da nas niko neće najaviti, ali da bi trebalo da uđemo
odmah posle njega i Vasilija. Poslušali smo, i kolebljivim korakom pošli na
učtivoj udaljenosti od dva princa.
Ĉitavom duţinom prostorije prostirao se dugačak bledo-plavi tepih. A na
njegovom kraju, oko izdignute platforme vrvela je grupa elegantno obučenih
dvorana i savetnika. Iznad njih, na dva jednaka zlatna prestóla, sedeli su Kralj i
Kraljica Ravkije.
Nema sveštenika, primetila sam kad smo prišli bliţe. Ranije se činilo da
Aparat uvek vreba odnekud iza Kralja, ali sada je bio uočljivo odsutan. Izgleda
da ga nije zamenio nikakav novi duhovni savetnik.
Kralj je bio mnogo krhkiji i slabiji nego kad sam ga poslednji put videla.
Uske grudi kao da su mu se ugnule u sebe, a u spuštenim brkovima pojavile su
mu se sede vlasi. Međutim, najveća promena zadesila je Kraljicu. Bez Genje da joj
kroji lice, izgledalo je da je za samo nekoliko meseci ostarila dvadeset godina.
Koţa joj je izgubila glatku zategnutost. Oko nosa i usta počele su da joj se javljaju
duboke bore, a njene previše svetle duţice zadobile su mnogo prirodniju, ali
manje upečatljivu plavu boju. Bilo koje saţaljenje koje bih mogla prema njoj da
osetim bilo je pomračeno mojom uspomenom na način na koji se ona odnosila
prema Genji. Moţda se, da je kraljica prema svojoj sluškinji pokazala malo manje
prezira, Genja ne bi osetila prinuđenom da se udruţi s Mračnjakom. Toliko toga
je moglo da bude drugačije.
Stigavši do podnoţja platforme, Nikolaj se duboko nakloni. „Moi tsar“, reče.
„Moya tsaritsa.“
Jedan dugačak trenutak pun strepnje, Kralj i Kraljica su odozgo posmatrali
svog sina. A onda kao da se u Kraljici prelomilo nešto krhko. Skočila je s prestóla
i sjurila se niz stepenice u oblaku svile i bisera.
„Nikolaj!“, zavapila je, snaţno ga privukavši sebi.
„Madraya“', odvratio je on kroz osmeh, uzvraćajući joj zagrljaj.
Začuo se ţamor među okupljenim dvoranima, kao i bledi pokušaj aplauza.
Suze navreše Kraljici na oči. Prvi put sam je tada videla da iskaţe neki istinski
osećaj.
Kralj se polako osovi na noge, uz pomoć sluge koji je pritrčao da ga povede
niz stepenice platforme. Stvarno mu nije bilo dobro. Počela sam da uviđam kako
će pitanje nasleđivanja prestóla moţda postati aktuelno ranije nego što sam
mislila.
„Dođi, Nikolaje“, reče Kralj, ispruţivši ruku prema svom sinu. „Dođi.“
Nikolaj uze oca pod ruku, dok mu se s druge strane majka čvrsto drţala za
njega, i njih troje pođoše iz prestone dvorane, uopšte ne obrativši paţnju na nas.
Vasilij krenu za njima. Na licu mu se ništa nije moglo pročitati, ali meni nije
promaklo malo izdajničko pućenje usana.

130
 Mal i ja smo ostali da stojimo gde smo se zatekli, nesigurni šta sad da
radimo. Kraljevska porodica se povukla da nasamo proslavi ponovno okupljanje,
i sve je to bilo lepo i krasno, ali šta je s nama? Niko nas nije otpustio, niko nam
nije rekao da ostanemo. Kraljevi savetnici su nas proučavali s neskrivenom
radoznalošću, dok su se dvorani kikotali i sašaptavali. Odolela sam nagonu da se
vrpoljim, i zadrţala sam ono za šta sam se barem nadala da je nadmeni poloţaj
glave.
Minuti su se rastegli. Bila sam gladna i umorna i prilično sigurna da mi je
jedna noga utrnula, ali i dalje smo stajali i čekali. U jednom trenutku učinilo mi
se da čujem viku u hodniku. Moţda raspravljaju o tome koliko dugo da nas
ostave da čekamo.
Najzad, nakon sigurno skoro čitavog sata, kraljevska porodica se vratila.
Kralj je prosto sijao. Kraljica je ubledela. Vasilij pomodreo. Ali najveća promena
bila je primetna na samom Nikolaju. Izgledao je mnogo opuštenije i povratio je
nešto od one razmetjivosti koju je imao na palubi Volkvolnyja.
Znaju, shvatila sam. Rekao im je da je on Sturmhond.
Kralj i Kraljica se ponovo smestiše na svoja dva prestola. Vasilij zauze mesto
iza Kralja, a Nikolaj se smesti iza Kraljice. Ona posegnu ka njemu, traţeći
njegovu ruku, i on joj spusti šaku na rame. Tako izgleda majka s detetom. Bila sam
suviše matora da patim za roditeljima koje nikad nisam upoznala, ali me je taj
gest ipak dirnuo.
Te razneţene misli raspršile su se kad je Kralj progovorio. „Vrlo si mlada da
bi bila na čelu Druge Armije.“
Nije mi se čak ni obratio. Pognula sam glavu u znak slaganja. „Jesam, moi
tsar.“
„U iskušenju sam da te ovog časa osudim na smrt, ali mi sin kaţe da bi to od
tebe samo stvorilo mučenicu.“
Ukočila sam se. Aparatu bi se to baš dopalo, pomislila sam dok me je obuzimao
strah. Još jedna vesela ilustracija za crvenu knjigu: Sankta Alina na vešalima.
„Smatra da ti se moţe verovati“, Kralju je drhtao glas. „Ja nisam toliko
ubeđen. Tvoje bekstvo od Mračnjaka zvuči kao priča u koju je teško poverovati,
ali ne mogu da poreknem kako su Ravkiji potrebne tvoje usluge.“
Ispalo je kao da sam baštovan ili okruţni sluţbenik. Izgledaj pokajnički,
podsetila sam sebe, pa sam se suzdrţala od zajedljivog odgovora.
„Bila bi mi najveća čast da sluţim Kralja Ravkije“, rekla sam.
Ili je Kralj zaista voleo laskanje ili je Nikolaj izvanredno odradio posao
braneći moj slučaj, pošto Kralj zabrunda i reče: „U redu. Makar privremeno,
sluţićeš kao zapovednik Grišama.“
Da li je moguće da bude tako lako? „Ovaj… hvala, moi tsar“, zamucala sam,
zbunjena ali zahvalna.

131
 „Ali jedno moraš da znaš“, dodao je Kralj, pripretivši mi prstom. „Nađem li
ikakav dokaz da zagovaraš postupke protiv mene, ili da si u bilo kakvoj vezi s
apostatom, narediću da te obese bez suđenja i izjašnjavanja o krivici.“ Glas mu se
podiţe do mrgodnog zavijanja. „Ljudi kaţu da si Svetica, ali ja mislim da si samo
još jedna odrpana izbeglica. Razumeš li?“
Još jedna odrpana izbeglica i tvoja jedina šansa da zadrţiš taj blistavi presto,
pomislila sam s iznenađujućim izlivom besa, ali sam progutala ponos i poklonila
se što sam dublje mogla. Da li se ovako Mračnjak osećao? Primoran da puzi pred
raskalašnom budalom?
Kralj neodređeno odmahnu šakom prošaranom plavim venama. Otpustio
nas je. Bacila sam pogled ka Malu.
Nikolaj pročisti grlo. „Oče“, reče, „ostalo je pitanje tragača.“
„Hmrnm?“, odgovori Kralj, podigavši pogled kao da je već počeo da drema.
„Koga…? Ah, da.“ Uperio je vodnjikave oči ka Malu i progovorio kao da mu je
dosadno. „Napustio si svoj poloţaj i svesno prekršio naređenje svog
pretpostavljenog oficira. Za taj prekršaj se ide na vešala.“
Oštro sam udahnula vazduh. Mal je pored mene bio veoma miran. Ruţna
pomisao javila mi se u glavi: ukoliko je Nikolaj ţeleo da se otarasi Mala, ovo je
zasigurno bio najlakši način da to uradi.
Uzbuđen ţagor podiţe se od okupljenih oko platforme. U šta sam nas ovo
uvalila? Zaustila sam da nešto kaţem, ali pre nego što sam stigla da progovorim,
Nikolaj me preteče.
„Moi tsar“, reče poniznim glasom, „oprosti mi, ali tragač je pomogao
Suncezovki da izbegne situaciju u kojoj bi je sasvim sigurno zarobili neprijatelji
krune.“
„Ako je ikada i bila u nekoj opasnosti.“
„Lično sam ga video kako se bori protiv Mračnjaka. On je prijatelj od
poverenja, i verujem da je postupao u najboljim interesima Ravkije.“ Kralj napući
donju usnu, ali Nikolaj nije posustajao. „Bolje bih se osećao znajući da se nalazi u
Malom Dvoru.“
Kralj se namršti. Verovatno već pomišlja na ručak i dremku, pomislila sam.
„Šta imaš da kaţeš u svoju odbranu, momče?“, upitao je.
„Samo to da sam uradio ono za šta sam mislio da je ispravno“, ravnim
glasom je odgovorio Mal.
„Moj sin izgleda misli kako si imao dobar razlog za svoje postupke.“
„Pretpostavljam da svaki čovek smatra da su njegovi razlozi dobri“, reče
Mal. „Ipak sam dezertirao.“
Nikolaj zakoluta očima prema tavanici, a ja sam poţelela da Mala dobro
protresem. Moţe li bar jednom da bude malo manje tvrdokoran i neposredan?
Kralj se jače namršti. Ĉekali smo.

132
 „Dobro, dakle“, napokon je rekao. „Šta je još jedna guja u nedrima? Bićeš
nečasno otpušten.“
„Nečasno?“, izletelo mi je. Mal se samo pokloni. „Hvala, moi tsar“, reče.
Kralj podiţe ruku i lenjo odmahnu. „Idite“, osorno reče.
Bila sam u iskušenju da ostanem i posvađam se, ali Nikolaj je upozoravajuće
sevao očima, a Mal se već okrenuo da pođe. Morala sam da poţurim ne bih li ga
pristigla dok je odsečno koračao niz prolaz zastrt plavim tepihom.
„Razgovaraćemo s Nikolajem. Nateraćemo ga da se zauzme za tebe kod
Kralja“, rekla sam čim smo izašli iz prestone dvorane i vrata se za nama
zatvorila.
Mal nije čak ni zastao. „Nema svrhe“, rekao je. „Znao sam da će tako biti.“
Ali uprkos tim rečima, ja sam po njegovim pognutim ramenima videla da se
ipak nadao. Zelela sam da ga uhvatim za ruku, da ga primoram da se zaustavi,
da mu kaţem da mi je ţao, da ćemo nekako naći način da ispravimo sve to.
Umesto toga, samo sam hitala pored njega, mučeći se da odrţim korak, bolno
svesna slugu koji nas posmatraju sa praga svake prostorije.
Vratili smo se istim putem kroz šljašteće hodnike palate i sišli niz mermerno
stepenište. Fedjor i njegove Griše čekali su pored svojih konja. Sredili su se
najbolje što su mogli, ali su njihove kefte jarkih boja i dalje izgledale pomalo
izguţvano. Tamar i Tolja su stajali malo dalje od njih, a na tunikama od grubog
platna svetlucali su zraci sunca koje sam im dala. Duboko sam udahnula. Nikolaj
je učinio šta je mogao. Sad je red na mene.

133
 Trinaesto poglavlje
Krivudava staza od belog šljunka vodila nas je kroz imanje dvorca, pored šareno
ošišanih travnjaka i baštenskih ukrasnih zgrada, i visokih zidova lavirinta od
ţivice. Tolja, obično tako smiren i tih, meškoljio se u sedlu, usana stisnutih u
mrgodnu liniju.
„Nešto nije u redu?“, upitala sam ga.
Mislila sam da moţda neće odgovoriti. „Ovde miriše na slabost“, ipak je
rekao. „Miriše kao mesto gde ljudi postanu slabi.“
Osvrnula sam se prema dţinovskom ratniku. „Svi su slabi u odnosu na tebe,
Tolja.“
Obično sam mogla da računam na Tamar da će se nasmejati ćudljivosti svog
brata, ali me je ona iznenadila sloţivši se s njim. „U pravu je. Ovo mesto kao da
umire.“
Trudila sam se da se smirim, a oni mi nisu bili od pomoći. Bila sam
nervozna posle audijencije u prestonoj dvorani, a i dalje pomalo zatečena
srdţbom koju sam osetila prema Kralju, iako ju je i te kako zasluţio, tako mi
Svetaca. Kralj je prljava matora pijavica koja voli da pritera sluţavke uza zid, da
ne pominjemo činjenicu da je uţasan vladar i da je u rasponu od nekoliko minuta
zapretio i meni i Malu da će nas pogubiti. Ĉak i pri samoj pomisli na to, osetila
sam novi napad gorke ozlojeđenosti.
Srce mi je brţe zakucalo kad smo ušli u tunel od granja. Drveće nas je
pritiskalo sa svih strana, a iznad nas su se krošnje preplitale u zelenu
nadstrešnicu. Poslednji put kad sam ih videla bile su gole.
Izbili smo na sjajnu sunčevu svetlost. Ispod nas se nalazio Mali Dvor.
Nedostajao mi je, shvatila sam. Nedostajao mi je sjaj njegovih zlatnih kupola, i
oni neobični zidovi izrezbareni svakom vrstom ţivotinja, stvarnih ili izmišljenih.
Nedostajalo mi je plavo jezero koje se presijava kao komadić neba, majušno
ostrvo ne sasvim u njegovom središtu, bele pege paviljona Prizivača na njegovim
obalama. Takvog mesta nije bilo nigde više na svetu. Iznenadila sam se otkrivši
koliko se ovde osećam kao kod kuće.
Ipak, nije sve bilo onako kako sam pamtila. Vojnici Prve Armije bili su
raspoređeni po imanju, s puškama na leđima. Sumnjam da bi išta uspeli da
urade suočeni sa silom odlučnih Srceparatelja, Olujnika i Paklenika, ali poruka je
bila jasna: Grišama se ne moţe verovati.
Grupa slugu obučenih u sivo čekala je kod stepeništa da preuzme naše
konje.

134
 „Spremna?“, prošaputao je Mal dok mi je pomagao da siđem s konja.
„Volela bih kad bi ljudi prestali to da me pitaju. Zar ne izgledam spremno?“
„Izgledaš kao onda kad sam ti ubacio punoglavca u supu, a ti ga slučajno
progutala.“
Zatomila sam smeh, osetivši kako se delimično oslobađam briga. „Hvala što
si me podsetio“, rekla sam. „Mislim da ti nikad nisam vratila za to.“
Zastala sam da ispravim nabore na kefti, i nisam ţurila, u nadi da će noge
prestati da mi drhte. Zatim sam se popela uz stepenice, a ostali su krenuli za
mnom. Sluge su širom raskrilile vrata i mi smo zakoračili unutra. Prošli smo kroz
hladni mrak predvorja i ušli u Dvoranu pod Zlatnom Kupolom.
Prostorija je imala oblik ogromnog šestougla veličine saborne crkve.
Izrezbareni zidovi bili su ukrašeni sedefom i krunisani masivnom zlatnom
kupolom koja je izgledala kao da na nemogućoj visini lebdi iznad nas. U središtu
prostorije nalazila su se četiri stola raspoređena u kvadrat, i upravo su za njima
čekale Griše. Uprkos smanjenom broju, i dalje su se drţali njihovih Redova,
sedeli su ili stajali u čvrsto zbijenim grupicama crvene, ljubičaste ili plave boje.
„Baš vole te njihove lepe boje“, progunđao je Tolja.
„Nemoj da mi daješ ideje“, šapnula sam. „Moţda odlučim da moja lična
garda treba da nosi svetloţute pantalone.“
Prvi put u ţivotu sam tada videla da mu licem prelazi izraz veoma nalik na
strah.
Pošli smo napred, i veliki deo Griša je ustao. Uglavnom su bile jako mlade, i
s osećajem nelagodnosti sam shvatila da su mnoge starije i iskusnije Griše
odlučile da prebegnu kod Mračnjaka. Ili su moţda jednostavno bile dovoljno
mudre da pobegnu.
Naslutila sam da nije ostalo mnogo Korporalki. To su bile Griše najvišeg
ranga, najdragoceniji ratnici, i najbliţi Mračnjaku.
Doduše, među njima je ipak bilo nekoliko poznatih lica. Sergej je bio jedan
od nekoliko Srceparatelja koji su odlučili da ostanu. Mari i Nađa su stajale među
Eteralkama. Iznenađeno sam primetila da se David grbi na svom mestu za
stolom Materijalki. Znala sam da je gajio sumnje u Mračnjaka, mada ga to nije
sprečilo da sastavi ogrlicu od jelenskih rogova oko mog vrata. Moţda upravo
zato nije hteo da me pogleda. Ili je moţda bio prosto nestrpljiv da se vrati u svoju
radionicu.
Mračnjakova stolica od abonosa je bila uklonjena. Njegov sto je zvrjao
prazan.
Sergej je prvi iskoračio. „Alina Starkov“, kruto je rekao. „Zadovoljstvo mi je
da ti poţelim srećan povratak u Mali Dvor.“ Primetila sam da se nije naklonio.
Napetost se nadimala i pulsirala u prostoriji poput ţivog stvorenja.
Delimično sam ţudela da je uništim. Bilo bi tako lako. Mogla bih da se

135
osmehnem, da se nasmejem, da zagrlim Mari i Nađu. I mada nikada nisam
potpuno pripadala ovde, napravila bih pristojnu predstavu od toga.
Predstavljalo bi mi olakšanje da se ponovo pretvaram kako sam jedna od njih.
Međutim, setila sam se Nikolajevih upozorenja, pa sam se suzdrţala. Slabost je
maska.
„Hvala ti, Sergej“, rekla sam, namerno nezvanično. „Drago mi je što sam
ovde.“
„Ĉuli smo glasine da si se vratila“, rekao je. „Ali isto onoliko koliko i glasina
o tvojoj smrti.“
„Kao što moţeš da vidiš, ţiva sam i zdrava, koliko se to moţe očekivati
nakon nedelja provedenih u putovanju Vajem.“
„Govori se da si stigla u društvu Kraljevog mlađeg sina“, reče Sergej.
I eto ga. Prvi izazov.
„To je tačno“, ljubazno sam odgovorila. „Pomogao mi je da dobijem jednu
bitku protiv Mračnjaka.“
Prostorijom se pronese komešanje.
„U Preklopu?“, upita Sergej pomalo zbunjeno.
„Na Iskonskom moru“, ispravila sam ga. Zagor se javi među okupljenima.
Podigla sam ruku i, na moje olakšanje, zavlada muk. Navedi ih da poslušaju sitna
naređenja, i oni će poslušati i velika. „Imam mnogo priča da ispričam i podataka da
saopštim“, rekla sam. „Ali to moţe da čeka. U Os Altu sam se vratila s
razlogom.“
„Ljudi pričaju o venčanju“, reče Sergej.
Pa, Nikolaj bi bio oduševljen.
„Nisam se vratila da bih bila nevesta“, rekla sam. „Vratila sam se s jednom
jedinom svrhom.“ To nije bilo u potpunosti tačno, ali nisam nameravala da
raspravljam o trećem pojačivaču u prostoriji dupke punoj Griša sumnjive
odanosti. Udahnula sam. Nema nazad. „Vratila sam se da predvodim Drugu
Armiju.“
Svi su počeli da pričaju istovremeno. Začulo se nekoliko radosnih pokliča,
nekoliko besnih povika. Primetila sam kako Sergej razmenjuje pogled s Mari.
Kad su se svi utišali, rekao je: „To smo i očekivali.“
„Kralj se sloţio da preuzmem zapovedništvo.“ Privremeno, pomislila sam,
ali nisam izgovorila.
Usledio je novi talas vikanja i gunđanja.
Sergej pročisti grlo. „Alina, ti jesi Suncezovka, i mi jesmo zahvalni što si se
bezbedno vratila, ali ti nisi kvalifikovana da vodiš vojnu kampanju.“
„Kvalifikovana ili ne, imam Kraljev blagoslov.“
„Onda ćemo se ţaliti Kralju. Korporalke su Griše najvišeg ranga i one bi
trebalo da vode Drugu Armiju.“

136
 „To ti kaţeš, krvotoče.“
Ĉim sam začula taj svilenkasti glas, znala sam kome pripada, ali mi je srce
ipak poskočilo kad sam ugledala njenu vranu kosu. Zoja se probila kroz grupu
Eteralki, gipkog tela zaogrnutog plavom letnjom svilom od koje su joj oči sijale
kao dva dragulja – dva dragulja nestvarno dugih trepavica.
Bila mi je potrebna i poslednja trunka snage da se ne okrenem i ne proverim
Malovu reakciju. Zoja je bila Griša koja se potrudila koliko moţe da mi zagorca
ţivot u Malom Dvoru. Rugala mi se, ogovarala me, čak mi je slomila i dva rebra.
Ali takođe je bila ona devojka koja je pre mnogo vremena u Kribirsku zapala
Malu za oko. Nisam bila sigurna šta se desilo između njih, ali sumnjam da je u
pitanju bio samo ţivahan razgovor.
„Ja govorim u ime Eteralki“, reče Zoja. „A mi sledimo Suncezovku.“
S mukom sam prikrila iznenađenje. Zoja je bila poslednja osoba od koje bih
očekivala da me podrţi. Kakvu igru moţe da igra?
„Ne svi“, zapijuka Mari slabim glasom. Znala sam da to ne bi trebalo da me
iznenadi, ali me je ipak zabolelo.
Zoja se prezrivo nasmeja. „Da, Mari, svi znamo da ti podrţavaš Sergeja u
svim njegovim poduhvatima. Ali ovo nije kasnovečernji randevu u banyi.
Govorimo o budućnosti Griša i cele Ravkije.“
Zlobno kikotanje pratilo je Zojinu izjavu, a Mari jarko pocrvene.
„Dosta je bilo, Zoja“, brecnu se Sergej.
Eteralka koga nisam poznavala zakorači napred. Imao je tamnu koţu i bledi
oţiljak visoko na levom obrazu. Nosio je vez Paklenika na rukavima.
„Mari je u pravu“, rekao je. „Ne govoriš u ime svih nas, Zoja. Rado bih
video Eteralku na čelu Druge Armije, ali to ne bi trebalo da bude ona.“
Optuţivački je uperio prst u mene.
„Nije čak ni odrasla ovde.“
„To je tačno!“, doviknu jedna Korporalka. „Ni punu godinu dana nije bila
Griša!“
„Griše se rađaju, ne stvaraju“, zareza Tolja.
Naravno, pomislila sam i uzdahnula u sebi. Sad je baš našao da izađe iz svoje
ljušture.
„A ko si pa ti?“, upita Sergej, dok je prirodna nadmenost isijavala iz njega.
Tolja spusti šaku na balčak svog jatagana. „Ja sam Tolja Jul-Batar. Odrastao
sam daleko od lešine ove palate, i biće mi drago da ti dokaţem kako sam u stanju
da ti zaustavim srce.“
„Ti si Griša?“, s nevericom upita Sergej.
„Isto koliko i ti“, odvrati Tamar, dok su joj zlatne oči sevale.
„A šta si ti?“, upita Sergej Mala.

137
 „Ja sam samo vojnik“, odgovori Mal, pa priđe da stane uz mene. „Njen
vojnik.“
„Kao i svi mi“, dodao je Fedjor. „Vratili smo se u Os Altu da sluţimo
Suncezovki, a ne nekom izveštačenom klincu.“
Još jedan Korporalka se podiţe na noge. „Ti si samo još jedna kukavica koja
je pobegla kad je Mračnjak pao. Nemaš nikakva prava da dođeš ovamo i da nas
vređaš.“
„A šta je s njom?“, povika neki Olujnik. „Kako da znamo da ona i dalje ne
radi za Mračnjaka? Pomogla mu je da uništi Novokribirsk.“
„I delila je postelju s njim!“, povika još neko.
Nikad se nemoj udostojiti da nešto poričeš, reče Nikolajev glas u mojoj glavi.
„I kakav je tačno tvoj odnos s Nikolajem Lantsovim?“, zahtevao je da zna
jedan Tvaralac.
„Kakav je bio tvoj odnos s Mračnjakom?“, začuo se piskavi glas.
„Zar je to bitno?“, upitala sam hladno, ali sam osećala kako mi kontrola
izmiče.
„Naravno da jeste“, odgovori Sergej. „Kako moţemo da budemo sigurni u
tvoju odanost?“
„Nemaš prava da je ispituješ!“, povika neko od Prizivača.
„Zašto?“, odvrati Isceliteljka. „Zato što je ţiva Svetica?“
„Smestite je u kapelu gde joj je i mesto!“, povika neko. „Izbacite i nju i ovaj
njen ološ iz Malog Dvora.“
Tolja posegnu za mačem. Tamar i Sergej podigoše ruke. Videla sam kako
Mari vadi svoj kremen, i osetila vrtlog vetra Prizivača kako mi podiţe rubove
kefte. Mislila sam da sam spremna da se suočim s njima, ali ništa me nije
pripremilo na talas besa koji me je preplavio. Rana na mom ramenu je damarala,
a nešto u meni se slomilo i oslobodilo.
Pogledala sam Sergejevo podsmešljivo lice, i moja moć se izdigla s jasnom i
zlobnom svrhom. Podigla sam ruku. Ukoliko im je potrebna lekcija, lekciju ću im
i dati. Mogu da se raspravljaju preko Sergejevog raskomadanog tela. Zamahnula
sam šakom, zasekavši vazduh u njegovom pravcu. Svetlost je bila sečivo
naoštreno mojim besom.
U poslednjoj sekundi, nekakav delić zdravog razuma probio se kroz zujavu
izmaglicu moje srdţbe. Ne, uţasnuto sam pomislila shvativši šta se spremam da
uradim. Moj uspaničeni um je ustuknuo. Izvila sam se i poslala Presek visoko.
Snaţan pucanj odjeknuo je prostorijom. Griše su za vrištale i odmakle se,
pribivši se uza zidove.
Dnevno svetlo navrlo je kroz nazubljeni procep iznad nas. Raspukla sam
zlatnu kupolu kao da je ljuska ogromnog jajeta.

138
 Zavladao je tajac kad su se sve Griše listom u prestrašenoj neverici okrenule
prema meni. Progutala sam pljuvačku, zapanjena onim što sam uradila, uţasnuta
onim što sam umalo uradila. Pomislila sam na Nikolajeve savete i stegla srce. Ne
smeju da vide moj strah.
„Mislite da je Mračnjak moćan?“, upitala sam, zatečena ledenom jasnoćom
sopstvenog glasa. „Nemate ni najmanju predstavu o tome za šta je sposoban.
Samo sam ja videla šta on moţe da učini. Samo sam mu se ja suprotstavila i
preţivela da pričam o tome.“
Samoj sebi sam zvučala kao stranac, ali osećala sam odjek svoje moći kako
vibrira u meni, pa sam nastavila. Polako sam se okrenula, suočivši se s njihovim
zaprepašćenim pogledima.
„Nije me briga ako mislite da sam Svetica ili budala ili Mračnjakova kurva.
Ukoliko ţelite da ostanete u Malom Dvoru, sledićete me. A ako vam se to ne
dopada, imate vremena do večeras da odete, ili ću vas baciti u lance. Ja sam
vojnik. Ja sam Suncezovka. I ja sam vam jedina šansa da preţivite.“
Krupnim koracima sam prešla preko prostorije i otvorila vrata
Mračnjakovih odaja, bez reči izgovorivši zahvalnicu što nisu bila zaključana.
Naslepo sam krenula niz hodnik, ne znajući gde sam pošla, ali nestrpljiva da
se što pre sklonim od dvorane pod kupolom pre nego što neko primeti koliko se
tresem.
Srećom, našla sam ulaz u ratnu sobu. Mal je ušao za mnom, a pre nego što je
zatvorio vrata, videla sam kako Tolja i Tamar zauzimaju svoje poloţaje ispred
njih. Fedjor i ostali su sigurno ostali iza. Nadam se da će nekako sami uspeti da
se pomire sa ostalim Grišama. Ili će se moţda svi pobiti međusobno.
Spartala sam gore-dole ispred drevne mape Ravkije koja je zauzimala čitav
naspramni zid.
Mal pročisti grlo. „Rekao bih da je to dobro prošlo.“
Histeričan jecaj smeha mi pobeţe s usana.
„Osim ukoliko si nameravala da nam čitavu tavanicu sručiš na glavu“,
nastavi on. „U tom slučaju, pretpostavljam da je ovo bio samo delimičan uspeh.“
Grickala sam palac i nastavila da hodam. „Morala sam nekako da im
privučem paţnju.“
„Znači, nameravala si da uradiš ono?“
Zamalo sam nekog ubila. Ţelela sam da nekog ubijem. Bio je to izbor između
tavanice i Sergeja, a Sergeja bi bilo mnogo teţe zakrviti.
„Baš i nisam“, priznala sam.
Iznenada je sva energija istekla iz mene. Skljokala sam se u stolicu pored
dugačkog stola i spustila glavu na šake. „Svi će da odu“, zakukala sam.
„Moţda“, reče Mal, „mada sumnjam.“

139
 Zarila sam lice u mišice. „Koga ja zavaravam? Ne mogu ja ovo. Ovo je kao
neka vrsta loše šale.“
„Nisam nikog čuo da se smeje“, reče Mal. „Za nekog ko nema blagu
predstavu o tome šta radi, rekao bih da se sasvim dobro snalaziš.“
Podigla sam pogled prema njemu. Naslonio se na sto, ruku prekrštenih na
grudima, avet osmeha poigravala mu je na usnama.
„Mal, napravila sam rupu na tavanici.“
„Vrlo dramatičnu rupu.“
Izleteo mi je uzdah negde između smeha i grcanja. „Šta ćemo da radimo kad
bude padala kiša?“
„Ono što uvek radimo“, odvrati on. „Pazićemo da ne pokisnemo.“
Začu se kucanje na vratima, i Tamar promoli glavu. „Neka sluţavka ovde
ţeli da zna hoćeš li spavati u Mračnjakovim odajama.“
Znala sam da ću morati. Ali nimalo se tome nisam radovala. Protrljala sam
šakama lice i s mukom se podigla iz stolice. Provela sam manje od sat vremena u
Malom Dvoru, a već sam iscrpljena. „Hajde da pogledamo.“
Mračnjakove odaje nalazile su se malo dalje niz hodnik od ratne sobe.
Sluţavka odevena u ugljen-crnu uniformu povela nas je u veliku i prilično
sluţbenu zajedničku prostoriju, opremljenu dugačkim stolom i s nekoliko stolica
koje su izgledale neudobno. Na svakom zidu nalazio se par dvostrukih vrata.
„Ova vrata vode do prolaza koji će vas odvesti van Malog Dvora, moi
soverenyi“', reče sluţavka, pruţivši ruku nadesno. Zatim je pokazala prema
vratima s leve strane. „Ova vode u odaje gardista“, rekla je.
Vrata neposredno preko puta nas nisu zahtevala nikakvo objašnjenje.
Protezala su se od poda do plafona, a njihova abonosovina bila je prekrivena
Mračnjakovim znakom, pomračenim suncem.
Nisam se osećala potpuno spremnom da se suočim s tim, pa sam polako
prišla odajama gardista i zavirila unutra. Njihova zajednička prostorija je bila
znatno udobnija. Imali su okrugao stočić za igranje karata i nekoliko preterano
tapaciranih stolica postavljenih oko male kaljeve peći koja je zimi odrţavala
toplotu. Kroz sledeća vrata nazirali su se redovi kreveta na sprat.
„Rekla bih da je Mračnjak imao više čuvara“, reče Tamar.
„Mnogo više“, odgovorila sam.
„Moţemo i mi da primimo još nekog.“
„Pomišljao sam na to“, reče Mal. „Ali ne znam koliko je to neophodno, a i
nisam siguran kome smemo da verujemo.“
Morala sam da se sloţim. Imala sam izvesno poverenje u Tolju i Tamar, ali
jedina osoba u koju sam bila sigurna bio je Mal.

140
 „Moţda bi trebalo da uzmemo u obzir hodočasnike“, predloţi Tamar. „Neki
od njih su bili u vojsci. Mora biti da se među njima moţe naći nekoliko dobrih
boraca, a oni bi sigurno poloţili i ţivot za tebe.“
„Ni slučajno“, odgovorila sam. „Ĉuje li Kralj da neko makar i šapne 'Sankta
Alina', ima da me obesi. Uostalom, nisam sigurna ţelim li da svoj ţiot poverim
nekome ko smatra da se vraćam iz mrtvih.“
„Snaći ćemo se i ovako“, reče Mal.
Klimnula sam. „U redu. I… moţe li neko da se pobrine za popravku
krova?“
Istovetni osmesi razliše se na licima Tamar i Tolje. „Moţemo li da ga
ostavimo onako samo još nekoliko dana?“
„Ne moţete“, nasmejala sam se. „Ne ţelim da nam se čitava kupola sruči na
glavu. Razgovarajte s Tvaraocima. Oni bi trebalo da znaju šta valja da se uradi.“
Prešla sam palcem preko izdignutog grebena tkiva koji mi se protezao duţ dlana.
„Ali im nemojte dozvoliti da ga naprave skroz savršenim“, dodala sam. Oţiljci
su dobri podsetnici.
Vratila sam se u glavnu zajedničku prostoriju i obratila sluţavki koja je
čekala kod vrata. „Večeras ćemo večerati ovde“, rekla sam. „Hoćeš li se pobrinuti
za posluţavnike?“
Sluţavka iznenađeno izvi obrve, pa se pokloni i otperja. Cimnula sam se.
Trebalo bi da izdajem naređenja, ne da postavljam pitanja.
Ostavila sam Mala i blizance da raspravljaju o rasporedu straţe i prišla
vratima od abonosa. Kvake su bile u obliku dva tanka polumeseca načinjena,
izgleda, od kosti. Kad sam ih uhvatila i povukla, nije se čulo nikakvo struganje,
ni škripanje šarki. Vrata su se otvorila bešumno.
Sluţavka je popalila fenjere u Mračnjakovoj sobi. Osmotrila sam prostoriju i
duboko odahnula. Šta sam uopšte očekivala? Tamnicu? Mračnu jamu? Da
Mračnjak spava okačen o grane drveta?
Odaja je bila šestougaona, sa zidovima od tamnog drveta izrezbarenim tako
da stvaraju iluziju šume pune vitkog drveća. Iznad ogromnog kreveta s
baldahinom, kupolasta tavanica je bila načinjena od glatkog crnog opsidijana i
prošarana delićima sedefa koji su predstavljali sazveţđa. Bila je to neobična
prostorija, svakako raskošna, ali svejedno ipak samo spavaća soba.
Na policama nije bilo knjiga. Radni sto i toaletni stočić bili su prazni. Sve
Mračnjakove lične stvari su sigurno sklonjene, i verovatno spaljene ili polomljene
u paramparčad. Pretpostavljam da bi trebalo da mi bude drago što Kralj nije
srušio čitav Mali Dvor.
Prišla sam ivici kreveta i polako prešla dlanom preko hladne tkanine
jastuka. Bilo je dobro znati da je neki deo njega i dalje bio ljudski, da je noću

141
spuštao glavu da se odmori poput svih ostalih ljudi. Ali mogu li ja zaista da
spavam u njegovom krevetu, pod njegovim krovom?
Prenula sam se shvativši da prostorija miriše na njega. Nikad nisam čak ni
primetila da on ima određen miris. Sklopila sam oči i duboko udahnula. Sta je
to? Sveţina zimskog vetra. Gole grane. Miris odsutnosti, miris noći.
Rana na ramenu me je peckala, pa sam otvorila oči. Vrata odaje bila su
zatvorena. Nisam ih čula kako se zatvaraju.
„Alina.“
Okrenula sam se na peti. Mračnjak je stajao s druge strane kreveta.
Prekrila sam šakama usta da sprečim vrisak. Ovo nije stvarno, rekla sam sebi.
Ovo je samo još jedna halucinacija. Isto kao i u Preklopu.
Polako je obišao oko kreveta. Koraci su mu bili nečujni.
Zaţmurela sam, pritisnuvši dlanove na kapke, i brojala do tri. Kad sam
ponovo progledala, međutim, stajao je neposredno ispred mene. Neću da vrištim.
Zakoračila sam unazad, osetila zid iza leđa. Prigušeno krkljanje pobeglo mi
je iz grla.
Neću da vrištim.
Pruţio je ruku. Ne moţe da me dodirne, rekla sam sebi. Ruka će mu prosto proći
kroz mene, kao da je duh. Nije stvarna.
„Ne moţeš da pobegneš od mene“, prošaputao je.
Prsti su mu okrznuli moj obraz. Ĉvrsti. Stvarni. Osetila sam ih.
Obuzeo me je uţas. Podigla sam ruke i prostoriju obli svetlost u obliku
sjajnog talasa koji je treperio od vreline. Mračnjak nestade.
Bat koraka odjeknu iz susedne prostorije. Vrata se širom otvoriše. Mal i
blizanci uleteše unutra, isukanog oruţja.
„Šta se dogodilo?“, upita Tamar, prelazeći pogledom po praznoj prostoriji.
„Ništa“, rekla sam, primoravši reči da mi pređu preko usana, nadajući se da
mi glas zvuči normalno. Zavukla sam šake u nabore kefte kako ne bi primetili
koliko se tresu. „Zašto?“
„Videli smo svetlost, i…“
„Ma, samo je mračno ovde“, rekla sam. „Sve je tako crno.“
Jedno vreme su samo zurili u mene. Tada se Tamar osvrnu oko sebe.
„Prilično je turobno. Moţda bi valjalo da razmisliš o preuređenju.“
„Svakako mi je na spisku.“
Blizanci još jednom pogledaše po prostoriji, pa se uputiše ka vratima, a Tolja
je već gunđao nešto sestri povodom večere. Mal je stajao na pragu i čekao.
„Treseš se“, rekao je.
Znala sam da me ovog puta neće pitati da objasnim. Ne bi ni trebalo to da
radi. Trebalo je da mu kaţem istinu, a da on to ne mora da traţi od mene. Ali šta
sam mogla da kaţem? Da mi se svašta privida? Da sam poludela? Da nikada

142
nećemo biti bezbedni, ma koliko daleko pobegli? Da sam i sama slomljena isto
kao i Zlatna Kupola, ali da se u mene upuzalo nešto mnogo gore od dnevne
svetlosti?
Ništa nisam rekla.
Mal samo jednom odmahnu glavom, i onda se jednostavno okrete i ode.
Ostala sam da stojim sama usred Mračnjakove prazne odaje.
Pozovi ga, razmišljala sam u očajanju. Kaţi mu nešto. Sve mu kaţi.
Mal se nalazio na samo nekoliko koraka udaljenosti, s druge strane tog zida.
Mogla sam da izgovorim njegovo ime, da ga dozovem nazad i sve mu ispričam –
šta se desilo u Preklopu, šta sam zamalo uradila Sergeju, šta sam videla pre samo
nekoliko trenutaka. Otvorila sam usta, ali stalno su mi iznova na njih navirale
iste reči.
Neću da vrištim. Neću da vrištim. Neću da vrištim.

143
 v

Cetrnaesto poglavlje
Sutradan su me probudili ljutiti glasovi. Za trenutak nisam imala pojma gde se
nalazim. Tama je bila gotovo potpuna, narušavala ju je samo uska traka svetlosti
koja je dopirala ispod vrata.
Tada se stvarnost vratila. Uspravila sam se i počela da traţim lampu na zidu
pored kreveta. Pojačala sam plamen i osmotrila crnu svilu baldahina, pod od
škriljca, izrezbarene zidove od abonosa. Stvarno ću morati da uvedem neke
promene. Ova soba je bila prosto previše depresivna da se čovek u njoj budi. Bila
mi je čudna pomisao da se zapravo nalazim u Mračnjakovim odajama, da sam
provela noć u njegovom krevetu. Da sam ga videla kako stoji upravo u ovoj
prostoriji.
Dosta s tim. Odgurnula sam pokrivače i prebacila noge preko ivice kreveta.
Nisam znala da li su vizije proistekle iz moje mašte ili predstavljaju stvarni
Mračnjakov pokušaj da na neki način upravlja mnome, ali moralo je da postoji
neko razumno objašnjenje za njih. Moţda me je ugriz nichevo'ya nečim zarazio.
Ukoliko se radi o tome, prosto treba da pronađem način da se izlečim. Ili će
moţda posledice da izblede s vremenom.
Rasprava ispred vrata se rasplamsala. Učinilo mi se da prepoznajem
Sergejev glas i Toljino ljutito gunđanje. Ogrnula sam izvezenu kućnu haljinu koju
su mi sluge ostavile u dnu kreveta, proverila da li mi je narukvica sakrivena, i
ţurno izašla u zajedničku prostoriju.
Umalo da se zakucam pravo u blizance. Tolja i Tamar su stajali jedno uz
drugo, sprečavajući grupu besnih Griša da uđe u moju sobu. Tolja je drţao ruke
prekrštene na grudima, a Tamar je vrtela glavom dok su Sergej i Fedjor glasno
iznosili svoj stav. Uznemirilo me je što vidim Zoju pored njih, u pratnji onog
tamnoputog Paklenika koji je prethodnog dana doveo u pitanje moje
sposobnosti. Izgledalo je kao da svi govore uglas.
„Šta se dešava?“, upitala sam.
Ĉim me je spazio, Sergej krupnim koracima krenu k meni, steţući parče
papira u šaci. Tamar se pomeri da mu prepreci put, ali sam joj mahnula da za tim
nema potrebe.
„U redu je“, rekla sam. „O čemu se radi?“ Ali pomislila sam da već znam.
Na hartiji koju mi je Sergej sada gurao pod nos prepoznala sam sopstveni
rukopis i pečat u obliku zlatnog zraka sunca koji mi je Nikolaj obezbedio.
„Ovo je neprihvatljivo“, puktao je Sergej.

144
 Prethodne večeri sam poslala obaveštenje da ću odrţati vojni savet. Svaki
Red Griša trebalo je da izabere dva predstavnika koji će mu prisustvovati. Sa
zadovoljstvom sam primetila da su izabrali Fedjora uz Sergeja, mada je malo
moje dobre volje iščilelo kada se stariji Griša ubacio u razgovor.
„U pravu je“, reče Fedjor. „Korporalke su prva linija odbrane Griša. Mi smo
najiskusniji u vojnim pitanjima i trebalo bi da budemo pravednije zastupljeni.“
„Mi jednako doprinosimo vojnim naporima“, izjavila je Zoja visokim
glasom. Ĉak i ovako srdita, izgledala je predivno. Podozrevala sam da će je
izabrati kao predstavnicu Eteralki, ali svakako nisam bila srećna zbog toga.
„Ukoliko će u savetu sedeti tri Korporalke, onda tamo treba da bude i troje
Prizivača.“
Svi su ponovo počeli da viču. Primetila sam da se Materijalke nisu pojavile
kako bi se ţalile. Kao najniţi Red Griša, verovatno su bili srećni i samim tim što
su uključeni, ili su moţda bili previše zauzeti svojim poslom da bi ih se ovo
uopšte ticalo.
Još sam bila malo pospana. Zelela sam doručak, ne raspravu. Međutim,
znala sam da ovo mora biti rešeno. Nameravala sam da stvari obavljam na nov
način – i valjalo bi da što pre saznaju koliko je taj način nov ili će se sve ovo
raspasti još i pre nego što počne.
Podigla sam ruku i oni se smesta utišaše. Očigledno sam dobro savladala taj
trik. Moţda su se prepali da ću upropastiti još jednu tavanicu. „U savetu će biti
po dve Griše iz svakog Reda“, rekla sam. „Ni manje, ni više.“
„Ali…“, zaustio je Sergej.
„Mračnjak se promenio. Ukoliko ţelimo da imamo bilo kakvu šansu da ga
porazimo, moramo i mi da se menjamo. Dve Griše iz svakog Reda“, ponovila
sam. „I Redovi više neće sedeti razdvojeno. Sedećete zajedno, ješćete zajedno,
borićete se zajedno.“
Barem sam ih naterala da umuknu. Samo su stajali i gledali me otvorenih
usta.
„I Tvaraoci počinju s borbenom obukom ove nedelje“, dodala sam na kraju.
Zastala sam da upijem njihove uţasnute izraze lica. Izgledali su kao da sam
im rekla kako ću gola da marširam u bitku. Materijalke nisu smatrane ratnicima,
tako da se niko nikada nije potrudio da ih nauči da se bore. Meni je to izgledalo
kao propuštena prilika. Iskoristi ono što se nalazi ispred tebe, šta god to bilo ili ko god
to bio.
„Vidim da ste oduševljeni“, rekla sam uz mali uzdah.
Umirala sam od ţelje za šoljom čaja, pa sam prišla stolu gde su već stajali
posluţavnici s pokrivenim posudama. Podigla sam jedan poklopac: raţ i haringa.
Ovo jutro uopšte nije dobro počelo.
„Ali… ali… oduvekje bilo ovako“, zamucao je Sergej.

145
 „Ne moţeš tek tako da odbaciš stotine godina tradicije“, pobunio se i
Paklenik.
„Hoćemo li stvarno da se i oko ovoga svađamo?“, iznervirano sam upitala.
„Nalazimo se u ratu s drevnom moći koju je teško i zamisliti, a vi hoćete da se
prepirete oko toga ko s kim sedi za ručkom?“
„Nije stvar u tome“, reče Zoja. „Postoji red, način na koji se nešto radi…“
Ponovo su počeli da trtljaju svi istovremeno – o tradiciji, o ustaljenom
načinu na koji se nešto radi, o potrebi za sistemom i tome kako svako mora da
zna gde mu je mesto.
Spustila sam poklopac nazad na posudu uz glasan tresak.
„Odsad ćemo da radimo drugačije“, rekla sam, naglo gubeći strpljenje.
„Nema više snobizma Korporalki. Nema više klika Eteralki. I nema više
haringe.“
Zoja zinu nešto da kaţe, ali se predomisli, pa ponovo zatvori usta.
„A sad odlazite“, odrešito sam nastavila. „Ţelim da doručkujem na miru.“
Za trenutak su samo stajali tamo gde su se zatekli. A onda su Tamar i Tolja
zakoračili napred, i na moje neprestano čuđenje, Griše su poslušale i uradile šta
im je rečeno. Zoja je izgledala kao da joj nije pravo, a Sergej je imao besan izraz
lica, ali su se svi krotko odvukli iz prostorije.
Iste sekunde kad su oni otišli, na pragu se pojavio Nikolaj, i ja sam shvatila
da je sve ovo vreme prisluškivao iz hodnika.
„Lepo izvedeno“, rekao je. „Današnji dan će zauvek ostati zapamćen kao
dan Velikog Dekreta o Haringama.“ Ušao je i zatvorio vrata za sobom. „Doduše,
izvedba baš i nije bila najbolja.“
„Nemam tvoj dar da budem 'zabavna i nepristupačna'“, rekla sam, sela za
sto i ljutito zagrizla rolnicu. „Ali izgleda da mi uspeva da budem 'nakrivo
nasađena'.“
Sluţavka je pritrčala da mi od samovara donese šolju čaja. Bio je blaţeno
vreo, pa sam sipala tovar šećera u njega. Nikolaj privuče stolicu i sede bez
poziva.
„Stvarno nećeš to da pojedeš?“, upita, a već je prebacivao gomilu haringe
sebi u tanjir.
„Odvratno“, rekla sam kratko.
Nikolaj uze veliki zalogaj. „Ne moţeš da preţiviš na moru ukoliko ne
podnosiš ribu.“
„Ne izigravaj mi jadnog mornara. Jela sam na tvom brodu, sećaš se?
Sturmhondov brodski kuvar teško da je sluţio usoljenog bakalara i suv dvopek.“
Ţalosno je uzdahnuo. „Kamo sreće da sam mogao da povedem Burgosa. U
dvorskoj kuhinji izgleda misle da jelo nije gotovo ukoliko ne pliva u putem.“
„Samo bi se princ ţalio na previše putera.“

146
 „Hmmm“, odvrati on zamišljeno, pa se potapša po ravnom stomaku.
„Moţda bi mi kraljevska trba donela veći autoritet.“
Nasmejala sam se, a onda zamalo skočila kad se vrata otvoriše i pojavi se
Mal. Zastao je ugledavši Nikolaja.
„Nisam znao da ćeš obedovati u Malom Dvoru, moi tsarevich.“ Kruto se
naklonio Nikolaju, a zatim i meni.
„Ne moraš to da radiš“, rekla sam.
„Da, mora.“
„Ĉula si Princa Bez Premca“, reče Mal, pa nam se pridruţi za stolom.
Nikolaj se osmehnu od uva do uva. „Imao sam mnogo nadimaka, ali taj je,
moţe biti, najtačniji.“
„Mislila sam da još spavaš“, rekla sam Malu.
„Budan sam već satima, lutao sam naokolo, traţio nešto što mogu da
radim.“
„Odlično“, reče Nikolaj. „Došao sam da ti uručim pozivnicu.“
„Jel' za bal?“, upita Mal, pa capi poslednji zalogaj rolnice iz mog tanjira.
„Stvarno se nadam da je za bal.“
„Iako sam uveren da veličanstveno plešeš valcer, ipak nije. U šumama
pored Balakireva primećen je divlji vepar. Lovačka druţina kreće sutra, a ja bih
voleo da pođeš s njima.“
„Fale ti prijatelji, vaša visosti?“
„A neprijatelja imam napretek“, odvrati Nikolaj. „Ja, međutim, ne idem.
Moji roditelji nisu još spremni da me ispuste iz vida. Razgovarao sam s jednim
generalom koji se sloţio da budeš njegov gost.“
Mal se nagnu nazad i prekrsti ruke. „Shvatam. Znači, ja odem da se
nekoliko dana vucaram po šumama, a ti ostaneš ovde“, reče, uputivši značajan
pogled u mom pravcu.
Promeškoljila sam se u stolici. Nije mi se svidelo šta time nagoveštava, ali
morala sam da priznam kako to zvuči kao očigledan potez. Previše očigledan za
Nikolaja, zapravo.
„Znate, za dvoje ljudi koji se beskrajno vole, uţasno ste nesigurni“, reče
Nikolaj. „U lovačkoj druţini će biti neki od članova Prve Armije s najvišim
činovima, kao i moj brat. On je strastven lovac, a svojim očima sam video da si ti
najbolji tragač u Ravkiji.“
„Mislio sam da je moj zadatak da štitim Alinu“, reče Mal. „A ne da trčkaram
naokolo za gomilom razmaţenih plemića.“
„Tolja i Tamar će se snaći dok ti budeš odsutan. A ovo ti je prilika da
ispadneš koristan.“
Sjajno, pomislila sam posmatrajući kako se Malu suziše oči. Prosto sjajno.
„A šta ti radiš da bi bio koristan, vaša visosti?“

147
 „Ja sam princ“, reče Nikolaj. „U opisu mog posla ne stoji da treba da budem
koristan. Međutim“, dodao je, „kad ne dţabalebarim naokolo ovako zgodan,
trudim se da što bolje opremim Prvu Armiju i da prikupim informacije o tome
gde se Mračnjak nalazi. Priča se da je ušao u zemlju preko Sikurţoja.“
I Mal i ja ga smesta pogledasmo sa zanimanjem. Planine Sikurţoj se proteţu
duţ većeg dela granice između Ravkije i Hanovine Su.
„Misliš da je na jugu?“, upitala sam.
Nikolaj uze novi zalogaj haringe. „Moguće je“, reče. „Pomislio bih da je veća
mogućnost da se udruţi s Fjerdeţanima. Severna granica je mnogo podloţnija
napadu. Ipak, planine Sikurţoj predstavljaju dobro mesto za skrivanje. Ukoliko
su izveštaji tačni, moraćemo da što je moguće pre obrazujemo savez sa šuneskom
Hanovinom kako bismo ga napali s dve strane.“
„Ţeliš da preseliš rat kod njega?“, iznenađeno sam rekla. „Bolje to nego da
čekamo da dovoljno ojača i donese ga nama.“
„Dopada mi se to“, reče Mal, s mrzovoljnim divljenjem. „Mračnjak tako
nešto ne bi očekivao.“
Setila sam se kako su, uprkos tome što su se Mal i Nikolaj razlikovali, Mal i
Sturmhond bili na putu da postanu prijatelji.
Nikolaj srknu malo čaja. „Stigle su i neke uznemirujuće vesti u vezi s Prvom
Armijom“, reče. „Izgleda da je izvestan broj vojnika otkrio religiju i dezertirao.“
Namrštila sam se. „Ne misliš valjda…“
Nikolaj klimnu. „Sklanjaju se u manastire, prilaze Aparatovom kultu
Sunčeve Svetice. Sveštenik tvrdi da te pokvarena monarhija drţi u
zarobljeništvu.“
„To je smešno“, rekla sam.
„Zapravo, to je potpuno verodostojno, i zvuči kao vrlo ubedljiva priča.
Nema potrebe da kaţem kako moj otac nije srećan. Sinoć je imao gadan napad
besa, i udvostručio je nagradu za Aparatovu glavu.“
Zastenjala sam. „Ovo nije dobro.“
„Nije“, priznade Nikolaj. „Vidiš zašto bi bilo pametno da kapetan tvoje lične
garde počne da traţi saveznike na Velikom Dvoru.“ Okrenuo je oštar pogled ka
Malu. „Eto, Oretseve, na taj način moţeš da budeš koristan. Koliko se sećam,
prilično si šarmirao moju posadu, pa bi moţda mogao da ponovo uzmeš luk i
strele u ruke i počneš da igraš ulogu političara, umesto ljubomornog ljubavnika.“
„Razmisliću o tome.“
„Dobar dečko“, reče Nikolaj.
Oh, svih mu Svetaca. Prosto ne zna kad da stane, zar ne?
„Pripazi se, Nikolaje“, tiho reče Mal. „I prinčevi krvare, isto kao i svi ostali
ljudi.“

148
 Nikolaj otrese nevidljivu trunku prašine sa svog rukava. „Tačno“, reče.
„Samo to rade u mnogo boljoj odeći.“
„Mal…“
Mal ustade, stolica mu zaškripa po podu. „Moram da izađem na vazduh.“
Odsečnim korakom je izašao, zanemarivši svako laţno klanjanje i zvanično
obraćanje.
Bacila sam salvetu na sto. „Zašto to radiš?“, ljutito sam upitala Nikolaja.
„Zašto ga tako izazivaš?“
„Zar sam ga izazivao?“, odvrati Nikolaj, pruţivši se da uzme još jednu
rolnicu. Pomislila sam da mu zabijem viljušku kroz šaku.
„Prestani da ga čačkaš, Nikolaje. Oteraš li Mala, oteraćeš i mene.“
„Mora da nauči kakva su ovde pravila. Ukoliko to ne moţe, postaće
smetnja. Ulozi su previsoki da bismo se zadovoljavali polumerama.“
Stresla sam se, pa protrljala šakama mišice. „Mrzim kad tako govoriš.
Zvučiš kao Mračnjak.“
„Ukoliko ikada budeš imala poteškoće da nas razlikuješ, potraţi osobu koja
te nije podvrgla mukama i koja ne pokušava da ubije Mala. To ću biti ja.“
„Jesi li sasvim siguran?“, uzvratila sam istom merom. „Da te to dovodi bliţe
onome čemu ţudiš, prestolu i velikoj prilici da spaseš Ravkiju, jesi li siguran da
me ne bi lično otpratio na vešala?“
Očekivala sam još jedan od Nikolajevih neozbiljnih odgovora, ali on je
izgledao kao da sam ga udarila u stomak. Zaustio je da nešto kaţe, zaustavio se,
pa zavrteo glavom.
„Svih mu Svetaca“, reče, glasom koji je odavao nešto između zbunjenosti i
gađenja. „Stvarno ne znam.“
Skljokala sam se nazad u stolicu. Njegovo priznanje je trebalo da me razljuti,
ali umesto toga sam osetila kako bes čili iz mene. Moţda se radilo o njegovoj
iskrenosti. Ili moţda zato što sam počela da brinem šta bih ja sama moţda bila u
stanju da uradim.
Dugo smo sedeli u tišini. Protrljao je potiljak i polako se podigao na noge.
Na pragu se zaustavio.
„Ambiciozan sam, Alina. Odlučan. Ali nadam se… nadam se da i dalje
znam razliku između dobra i zla.“ Oklevao je. „Ponudio sam ti slobodu, i
ozbiljno sam to mislio. Ukoliko sutra odlučiš da pobegneš nazad u Novji Zem s
Malom, smestiću vas na brod i prepustiti pučini.“ Nije ustuknuo pred mojim
pogledom, njegove oči boje lešnika bile su mirne. „Ali bi mi bilo ţao što
odlazite.“
Izgubio se niz hodnik, ostao je samo odjek njegovih koraka preko kamenog
poda.

149
 Neko vreme sam ostala da sedim tako, prebirajući po hrani, razmišljajući o
Nikolajevim rečima na rastanku. Onda sam naterala sebe da se otrgnem od toga.
Nisam imala vremena da seciram njegove motive. Za samo nekoliko sati odrţaće
se ratni savet na kome ćemo razgovarati o vojnoj taktici i najboljem načinu
odbrane od Mračnjaka. Imala sam mnogo posla oko priprema za to, ali sam prvo
morala da odem u jednu posetu.

Kopčajući dugmad u obliku sunca na mojoj zlatno-plavoj kefti, ţalosno sam

odmahnula glavom. Bagra ne bi ni za trenutak oklevala da izvrgne ruglu moje
nove pretenzije. Očešljala sam se, pa se kroz Mračnjakov prolaz iskrala iz Malog
Dvora i preko dvorskog zemljišta otišla do jezera.
Sluţavka s kojom sam razgovarala rekla mi je da se Bagra razbolela malo
posle zimske svečanosti i da je još tada prestala da prima učenike. Naravno, ja
sam znala istinu. One noći na zabavi, Bagra mi je otkrila Mračnjakove planove i
pomogla mi da pobegnem iz Malog Dvora. Zatim je pokušala da mi obezbedi
malo vremena tako što je prikrivala moje odsustvo. Pomisao na njegov gnev kad
je otkrio njenu obmanu pritiskala me je kao kamen na grudima.
Kad sam pokušala da od ţivčane sluţavke izvučem još pojedinosti, ona je
samo trapavo izvela kniks i otrčala iz moje sobe. Ipak, Bagra je bila ţiva i bila je
ovde. Mračnjak je mogao da uništi čitav grad, ali izgleda da je čak i on povlačio
granicu kod ubistva sopstvene majke.
Staza do Bagrine kolibe bila je zarasla u drač, grane letnje šume bile su
isprepletane, odisale su oporim mirisom lišća i vlaţne zemlje. Ubrzala sam korak,
iznenađena time koliko sam nestrpljiva da je vidim. Bila je strog učitelj i
neprijatna osoba čak i kad je bila najbolje raspoloţena, ali je pokušala da mi
pomogne kad niko drugi nije, i znala sam da ona predstavlja moju najbolju šansu
da rešim zagonetku trećeg Morozovljevog pojačivača.
Popela sam se uz tri stepenice pred kolibom i pokucala na vrata. Nije bilo
odgovora. Pokucala sam ponovo, a onda gurnula vrata, lecnuvši se od
prepoznatljivog udara toplote. Bagri je izgleda uvek bilo hladno, a ulazak u
njenu kolibu ličio je na ulazak u rernu.
Mračna mala prostorija bila je ista kao što sam je se sećala: oskudno
nameštena, samo najneophodnijim stvarima, u kaljevoj peći je buktala vatra, a
ispred nje je zgrčeno sedela Bagra u svojoj izbledeloj kefti. Iznenadila sam se
videvši da nije sama. Pored nje je sedeo sluga, mlad momčić obučen u sivo.
Podigao se na noge kad sam ušla, čkiljeći ka meni kroz polumrak.
„Posete su zabranjene“, rekao je.
„Po čijem naređenju?“

150
 Na zvuk mog glasa, Bagra naglo podiţe pogled. Lupila je štapom o pod.
„Odlazi, dečko“, zapovedila je. „Ali…“
„Idi!“, zareţala je.
Ljubazna kao i uvek, obazrivo sam pomislila. Dečko pohita preko prostorije i
bez ijedne reči izađe iz kolibe.
Vrata jedva da su se i zatvorila kad je Bagra progovorila. „Pitala sam se kad
ćeš se vratiti ovamo, mala Svetice.“
Mogla sam i da pretpostavim da će me Bagra nazvati onim imenom koje
nisam ţelela da čujem.
Već sam se znojila i nisam imala nikakvu ţelju da prilazim vatri, ali sam
ipak to učinila. Krenula sam da sednem na mesto koje je sluga napustio.
Dok sam prilazila, Bagra se pomerila prema plamenovima, okrenuvši mi
leđa. Danas je baš bila u formi. Namerno nisam obraćala paţnju na tu uvredu.
Neko vreme sam sedela, nesigurna odakle da počnem. „Rekli su mi da si se
razbolela nakon što sam otišla.“
„Hmmf.“
Nisam ţelela da znam, ali sam naterala sebe da postavim pitanje. „Sta ti je
učinio?“
Suvo se nasmejala. „Manje nego što je mogao. Više nego što je trebalo.“
„Bagra…“
„Trebalo je da odeš u Novji Zem. Trebalo je da nestaneš.“
„Pokušala sam.“
„Ne, otišla si u lov“, podrugnula mi se uz udarac štapa po podu. „I šta si
našla? Lepu ogrlicu koju ćeš nositi do kraja ţivota? Priđi“, rekla je. „Hoću da
vidim šta sam dobila za moju muku.“
Poslušno sam se nagnula prema njoj. Kad se okrenula prema meni, oteo mi
se uzdah.
Otkako sam je poslednji put videla, Bagra je ostarila čitav ţivotni vek. Crna
kosa bila joj je retka i proseda. Oštre crte lica dobile su nejasan izgled. Zategnuti
prorez njenih usta sada je izgledao opušteno i meko.
Ali nisam zato ustuknula. Bagra nije imala oči. Tamo gde je trebalo da joj
budu oči nalazile su se dve crne jame, a u njihovim nezamislivim dubinama
kovitlale su se senke.
„Bagra“, zagrcnula sam se. Posegla sam za njenom rukom, ali se ona lecnula
od mog dodira.
„Poštedi me svog saţaljenja, devojko.“
„Šta… šta ti je to uradio?“ Glas mi je bio jedva čujniji od šapata.
Ponovo se promuklo nasmejala. „Ostavio me je u tami.“
Glas joj je bio snaţan, ali sedeći tako pored vatre shvatila sam da je to bilo
jedino što je na njoj ostalo nepromenjeno. Nekad je bila napeta i čvrsta, imala je

151
kao tetiva zategnuto drţanje akrobate. Sada su njene drevne šake slabašno
drhtale, a njeno nekad ţilavo telo izgledalo je koščato i lomno.
„Pokaţi mi“, rekla je, pruţivši ruku. Ostala sam mirna i pustila je da pređe
šakom preko mog lica. Kvrgavi prsti kretali su se poput dva bela pauka,
prelazeći preko mojih suza bez imalo zanimanja, puzeći niz moju vilicu ka grlu,
gde su se zaustavili napipavši ogrlicu.
„Ah“, uzdahnula je, vrhovima prstiju prelazeći grubom površinom rogova
oko mog vrata, a glas joj je bio tih, gotovo čeţnjiv. „Volela bih da sam videla tog
jelena.“
Zelela sam da okrenem glavu, da sklonim pogled s uskomešanih crnih lokvi
njenih očiju. Umesto toga, zavrnula sam rukav i uhvatila je za jednu ruku.
Pokušala je da se otrgne, ali sam je još jače stegla i poloţila njene prste preko
narukvice na mom zglobu. Umirila se.
„Ne“, rekla je. „Ne moţe biti.“
Opipavala je sastave između krljušti morskog biča. „Rusalye“, prošaputala
je. „Sta si to učinila, devojko?“ Njene reči su mi probudile nadu. „Znaš za ostale
pojačivače.“
Trgla sam se kad mi je zarila prste u zglob. „Da li je istina?“, naglo je
upitala. „Ono što pričaju da moţe da uradi? Da moţe da ulije ţivot u senke?“
„Jeste“, priznala sam.
Njena pognuta ramena zgrbila su se još više. Onda je odgurnula moju ruku
kao da je dodirnula nešto prljavo. „Napolje.“
„Bagra, potrebna mi je tvoja pomoć.“
„Napolje, rekla sam.“
„Molim te. Moram da saznam gde da pronađem ţar-pticu.“
Opuštene usne su joj neznatno zadrhtale. „Izdala sam svog sina jednom,
mala Svetice. Zašto misliš da ću to ponovo uraditi?“
„Ţelela si da ga zaustaviš“, kolebljivo sam odgovorila. „Htela si…“
Bagra udari u pod štapom. „Ţelela sam da sprečim da postane čudovište!
Ali sad je kasno za to, zar ne? Zahvaljujući tebi, sad je dalje od ljudskosti nego što
je ikada bio. Davno je prešao granicu bilo kakvog iskupljenja.“
„Moţda“, priznala sam. „Ali Ravkiju je ipak moguće spasti.“
„Koga briga šta će biti s ovom skrnavom zemljom? Zar je svet tako lep da
misliš kako je vredan spašavanja?“
„Jeste“, rekla sam. „A znam da i sama misliš tako.“
„Ne bi mogla ni vrapca da nahraniš s onim što ti znaš, devojko.“
„Dobro!“, rekla sam, a očaj mi je nadvladao osećaj krivice. „Ja sam idiot. Ja
sam budala. Ja sam beznadeţan slučaj. Zato mi i treba tvoja pomoć.“
„Tebi nema pomoći. Jedina tvoja nada bila je bekstvo.“

152
 „Kaţi mi šta znaš o Morozovu“, preklinjala sam je. „Pomozi mi da
pronađem treći pojačivač.“
„Ne bih znala ni da nagađam gde da nađeš ţar-pticu, a ne bih ti rekla ni da
znam. Sve što ţelim je topla soba i da umrem na miru.“
„Mogla bih da ti oduzmem ovu sobu“, ljutito sam rekla. „Ovu vatru, onog
poslušnog slugu. Moţda bi tada bila sklonija da progovoriš.“
Istog trenutka kad su te reci prešle preko mojih usana, poţelela sam da ih
povučem. Preplavio me je grozni talas stida. Jesam li zaista upravo pretila slepoj
starici?
Bagra se nasmejala onim zvonkim, zlobnim kikotom. „Lepo se navikavaš na
moć, koliko vidim. Sto bude bila veća, ţudeće da se proširi. Slično privlači slično,
devojko.“
Od njenih reči uhvatio me je strah.
„Nisam tako mislila“, slabašno sam progovorila.
„Ne moţeš da narušiš zakone ovog sveta, a da ne platiš za to. Ti pojačivači
ne bi trebalo da postoje. Nijedna Griša ne bi smela ikada da ima toliku moć. Već
se menjaš. Potraţi treći, upotrebi ga, i potpuno ćeš izgubiti sebe, deo po deo.
Traţiš moju pomoć? Ţeliš da znaš šta da radiš? Zaboravi na ţar-pticu. Zaboravi
na Morozova i njegovu ludost.“
Odmahnula sam glavom. „Ne mogu. Neću.“
Ponovo se okrenula vatri. „Onda radi šta znaš, devojko. Završila sam sa
ovim ţivotom, i završila sam s tobom.“
Šta sam očekivala? Da će me dočekati kao ćerku? Pozdraviti me kao
prijateljicu? Izgubila je ljubav svog sina i ţrtvovala vid, a na kraju krajeva, ja sam
je izneverila. Zelela sam da budem uporna i da zahtevam njenu pomoć. Zelela
sam da joj zapretim, da joj laskam, da padnem na kolena i molim je za oproštaj za
sve ono što je izgubila i za sve greške koje sam napravila. Umesto toga, uradila
sam upravo ono što je ona od početka i ţelela da uradim. Okrenula sam se i
pobegla.
Isteturala sam se iz kolibe i zamalo izgubila ravnoteţu, ali onaj mladi sluga
je čekao u podnoţju stepeništa. Pruţio je ruku i pridrţao me da ne padnem.
Zahvalno sam udisala sveţ vazduh, osetivši kako mi se znoj hladi na koţi.
„Da li je to istina?“, upita me momak. „Jesi li ti stvarno Suncezovka?“
Pogledala sam njegovo lice puno nade i osetila kako me suze peku u grlu.
Klimnula sam i pokušala da se osmehnem.
„Moja majka kaţe da si Svetica.“
li koje još bajke ona veruje?, ogorčeno sam pomislila.
Pre nego što se obrukam i zaplačem mu na mršavom ramenu, progurala
sam se pored njega i poţurila niz usku stazu.

153
 Stigavši do obale jezera, otišla sam do jednog paviljona od belog kamena.
Nisu to bile prave zgrade, već pre ljušture s kupolom u kojima su mladi Prizivači
veţbali svoje darove bez straha da će dići krov škole u vazduh ili zapaliti Mali
Dvor. Sela sam u senku stepeništa paviljona i zarila glavu u šake, snagom volje
sprečavajući suze, pokušavajući da dođem do daha. Bila sam tako uverena da će
Bagra znati nešto o ţar-ptici i toliko ubeđena da će ţeleti da mi pomogne. Nisam
ni shvatala koliko zapravo nade polaţem u nju dok ta nada nije nestala.
Gladila sam svetlucave prevoje kefte preko krila, primorana da progutam
jecaj. Mislila sam da će mi se Bagra nasmejati, narugati se maloj Svetici obučenoj
u svoju najbolju odeću. Zašto sam uopšte i pomislila da bi Mračnjak mogao da
bude milosrdan prema svojoj majci?
I zašto sam se onako ponašala? Kako sam mogla da joj zapretim da ću joj
oduzeti ono malo udobnosti? Od gadosti takvog postupka mi se slošilo. Mogla
sam da svalim krivicu na to što sam se osetila očajno, ali to mi ne bi pomoglo da
ublaţim stid. Niti da promenim činjenicu kako je jedan deo mog bića i dalje ţeleo
da se vrati do njene kolibe i ispuni svoje pretnje, izvuče je na sunce i iščupa joj
odgovore iz kiselih, otromboljenih usta. Sta ne valja sa mnom?
Izvukla sam svoj primerak Istorii Sankt'ya iz dţepa i pomilovala njegove
pohabane crvene koţne korice. Proučavala sam ga već toliko puta da se otvorio
tačno na ilustraciji Sankt Uje, iako su stranice bile natopljene još od pada Kolibrija.
Griša Svetac? Ili samo još jedna pohlepna budala koja nije odolela
iskušenjima moći? Pohlepna budala poput mene. Zaboravi na Morozova i njegovu
ludost. Prešla sam prstima duţ krivine luka. Moguće je da ništa ne znači. Moţda
upućuje na nešto iz Iljine prošlosti što nema nikakve veze s pojačivačima, ili
predstavlja običan umetnički ukras. Ĉak i da smo u pravu i da luk predstavlja
neku vrstu putokaza, mogao bi da se nalazi bilo gde. Nikolaj je proputovao veliki
deo Ravkije, a nigde ga nije video. Koliko mi znamo, mogao je da padne i
pretvori se u ruševine još pre više stotina godina.
U školi s druge strane jezera oglasilo se zvono i jato dece Griša izlete kroz
njena vrata s drekom i smehom, nestrpljivi da se nađu na letnjem suncu. Škola je
nastavila da radi, uprkos katastrofama koje su se zbile proteklih meseci.
Međutim, ukoliko Mračnjak dolazi, moraću da je evakuišem. Nisam zelela da se
deca nađu na putu nichevo'ya.
Vo oseća jaram, ali da li ptica oseća teţinu sopstvenih krila ?
Da li mi je Bagra ikada stvarno rekla te reči? Ili sam ih čula jedino u snu?
Ustala sam i otresla prašinu s kefte. Nisam znala šta me je više potreslo,
Bagrino odbijanje da mi pomogne ili to kako je slomljeno izgledala. Nije bila
prosto stara ţena. Bila je ţena bez nade, a ja sam doprinela tome da joj nada bude
oduzeta.

154
 Petnaesto poglavlje
Uprkos njenom imenu, volela sam ratnu sobu. Kartorisac u meni nije mogao da
odoli starim mapama rađenim na ţivotinjskoj koţi i ukrašenim neverovatnim
detaljima: pozlaćen svetionik Os Kerva, planinski šuneski hramovi, sirene koje
plivaju uz obale.
Osmotrila sam lica Griša za stolom, neka poznata neka nova. Bilo ko od njih
mogao bi da bude Mračnjakov uhoda, ili Kraljev, ili Aparatov. Bilo ko od njih
mogao bi da čeka prvu priliku da me skloni s puta i preuzme vlast.
Tolja i Tamar su stajali ispred vrata, gde sam mogla da ih dozovem na prvi
znak nevolje, ali utehu mi je pruţalo upravo Malovo prisustvo. Sedeo mi je s
desne strane, obučen u tuniku od grubog platna i s brošem u obliku sunčevog
zraka prikačenim iznad srca. Mrzela sam i pomisao na to da će uskoro krenuti u
lov, ali sam morala priznati da je moţda takvo skretanje paţnje dobrodošlo. Mal
se ponosio time što je vojnik i, mada se trudio da to prikrije, Kraljeva presuda mu
je teško pala. To što je nagađao da nešto krijem od njega nimalo nije pomagalo.
Sergej je sedeo Malu zdesna, mrgodno prekrstivši ruke na grudima. Nije bio
srećan što sedi pored otkazat'sya čuvara, i još manje mu se svidelo što sam bila
uporna da mesto neposredno meni sleva pripadne Tvarateljki, pošto je tako nešto
smatrano za veliku čast. Ona je bila sulijska devojka po imenu Paţa, koju nikada
ranije nisam srela. Imala je tamnu kosu i gotovo crne oči, a crveni vez na
manţetnama njene ljubičaste kefte označavao je da pripada Alhemima,
Tvaraocima koji su se specijalizovali za hemikalije poput eksplozivnih prahova i
otrova.
David je sedeo nešto niţe za stolom, njegove manţetne su bile opervaţene
sivom bojom. Radio je sa staklom, čelikom, drvetom, kamenom – sa svakom
tvrdom materijom. David je bio Cvrstaš, i znala sam da je najbolji u svom redu,
jer ga je Mračnjak izabrao da obradi moju ogrlicu. Fedjor je takođe bio tu, kao i
Zoja pored njega, prelepa kao i uvek u svojoj plavoj odori Eteralke.
Naspram Zoje sedeo je Pavel, tamnoputi Paklenik koji je prethodnog dana
onako srdito govorio protiv mene. Imao je usko lice i okrnjen zub, zbog čega je
malo šuškao dok priča.
Prvi deo sastanka prošao je u raspravi o broju Griša u raznim ispostavama
širom Ravkije, i o onima koje se moţda skrivaju. Zoja je predloţila da se pošalju
poruke koje bi raširile vest o mom povratku i ponudile potpuno i bezuslovno
pomilovanje onima koji se zakunu na vernost Suncezovki. Skoro sat vremena
smo raspredali o tome kako ta izjava treba da glasi. Znala sam da je moram

155
odneti Nikolaju da bismo dobili Kraljevo odobrenje, pa sam briţljivo birala svaku
reč. Najzad smo se sloţili da bude: „vernost ravkijskom prestolu i Drugoj
Armiji“. Izgledalo je da se to nikom ne dopada, pa sam zato bila uverena da smo
pogodili.
A Fedjor je potegao pitanje Aparata. „Uznemirujuće je što uspeva da
ovoliko dugo izbegava hapšenje.“
„Da li je pokušao da stupi u vezu s tobom?“, upitao me je Pavel.
„Nije“, odgovorila sam. Pročitala sam mu sumnjičavost na licu.
„Primećen je u Kerskiju i Rjevostu“, reče Fedjor. „Pojavi se niotkuda da
odrţi propoved, a onda nestane pre nego što kraljevi vojnici stignu.“
„Trebalo bi da razmislimo o smaknuću“, reče Sergej. „Postaje previše
moćan, a moţda je i dalje u dosluhu s Mračnjakom.“
„Morali bismo prvo da ga nađemo“, primeti Paţa.
Zoja graciozno odmahnu rukom. „U čemu bi bila svrha toga? On je izgleda
rešen da širi priču o Suncezovki i da tvrdi kako je ona Svetica. Vreme je da ljudi
počnu malo da cene Griše.“
„Ne Griše“, reče Pavel, neprijateljski pokazavši bradom u mom pravcu.
„Nju.“
Zoja podiţe jedno rame elegantnim pokretom. „I to je bolje nego da nas sve
proglase za veštice i izdajnike.“
„Neka Kralj obavi te prljave poslove“, reče Fedjor. „Neka on pronađe
Aparata i pogubi ga, i neka onda on pretrpi bes naroda.“
Ne mogu da verujem da ovako smireno raspravljamo o ubistvu čoveka. A i
nisam bila sigurna ţelim li da Aparat umre. Sveštenik je imao mnogo toga za šta
treba da odgovara, ali nisam bila ubeđena da i dalje radi za Mračnjaka.
Uostalom, on mi je dao Istorii Sankt'ya, a to je značilo da predstavlja moguć izvor
informacija. Ukoliko bude uhvaćen, mogla sam samo da se nadam kako će ga
Kralj ostaviti u ţivotu dovoljno dugo da bude ispitan.
„Misliš li da on zaista veruje u to?“, upita Zoja, proučavajući me pogledom.
„Da si Svetica koja se vratila iz mrtvih?“
„Nisam sigurna da li je to uopšte bitno.“
„Bilo bi dobro znati koliko je zapravo lud.“
„Radije bih se borio protiv izdajnika nego protiv fanatika“, tiho reče Mal.
Tada je prvi put progovorio. „Moţda znam neke ljude u Prvoj Armiji koji će
razgovarati sa mnom bez obzira na sve. Kolaju glasine da vojnici dezertiraju
kako bi mu se pridruţili i, ako je to istina, oni bi morali znati gde se Aparat
nalazi.“
Kradom sam bacila pogled na Zoju. Netremice je posmatrala Mala onim
nestvarno plavim očima. Ĉinilo mi se da je pola sastanka samo treptala u
njegovom pravcu. Ili moţda umišljam. Zoja je moćna Olujnica i, potencijalno,

156
moćna saveznica. Ipak, bila je i jedna od Mračnjakovih miljenica, i zbog toga joj je
nesumnjivo bilo teško ukazati poverenje.
Zamalo da se glasno nasmejem. Koga ja zavaravam? Mrzela sam što uopšte
i sedim u istoj prostoriji s njom. Ona je izgledala kao Svetica. Neţnih crta lica,
sjajne crne kose, savršene koţe. Jedino što joj je nedostajalo bio je oreol. Mal nije
obraćao paţnju na nju, ali neugodan osećaj u stomaku govorio mi je da je malo
previše namerno ignoriše. Znala sam da imam mnogo bitnijih stvari od Zoje o
kojima treba da brinem. Imala sam vojsku koju treba da vodim i neprijatelje na
svakom koraku, ali jednostavno nisam mogla da prestanem.
Duboko sam udahnula i pokušala da se usredsredim. Najteţi deo sastanka
tek predstoji. Ma koliko da sam ţelela da se prosto sklupčam negde u mraku i
tišini, postojala su pitanja koja smo morali da rešimo.
Pogledala sam okupljene i progovorila. „Morate da znate s čim se
suočavamo.“
Zavladao je tajac. Kao da je udario gong, kao da je sve do sada bilo čisto
pretvaranje, a tek sada počinje pravi sastanak.
Malo-pomalo, otkrila sam im sve što sam znala o nichevo'yama, o njihovoj
snazi i veličini, o tome da ih ni metak ni oštrica maltene ne mogu povrediti i što
je najvaţnije, činjenicu da se ne plaše sunčeve svetlosti.
„Ali pobegla si“, kolebljivo progovori Paţa, „znači, sigurno su smrtni.“
„Moja moć moţe da ih uništi. Izgleda da jedino od toga ne mogu da se
oporave. Ipak, to nije lako. Zahteva Presek, a nisam sigurna koliko njih mogu da
sredim odjednom.“ Nisam pomenula drugi pojačivač. Znala sam da čak i s njim
ne mogu da izdrţim napad potpuno oformljene senovite vojske, a narukvica je
bila tajna koju sam nameravala da čuvam, barem za sada. „Uspeli smo da
pobegnemo samo zato što nas je princ Nikolaj odveo izvan Mračnjakovog
dosega“, nastavila sam. „Izgleda da moraju da budu blizu svog gospodara.“
„Koliko blizu?“, upita Pavel.
Pogledala sam Mala.
„Teško je reći“, odgovori on. „Jednu milju, moţda dve.“
„Dakle, postoji neka granica njegove moći“, reče Fedjor, s olakšanjem koje
uopšte nije bilo malo.
„Naravno.“ Bilo mi je drago da im prenesem nešto što nije potpuno kobno.
„Da bi nas napao, moraće da uđe u Ravkiju sa svojom vojskom. To znači da ćemo
biti na vreme upozoreni i da će on biti ranjiv. Ne moţe da ih prizove na isti način
na koji priziva tamu. Izgleda da ga taj napor košta.“
„Zato što to nije moć Griša“, reče David. „To je merzost.“
Na ravkijskom je ista reč označavala magiju i nakaznost. Osnova teorije
Griša kaţe da materija ne moţe da bude tek tako stvorena ni iz čega. To je,

157
međutim, bilo načelo Male Nauke. Merzost je bilo nešto drugačije, izopačenost
stvaranja u srcu sveta.
David je cupkao rasparan končić na rukavu. „Ta energija, ta supstanca mora
odnekud da potiče. Mora da potiče od njega.“
„Ali kako to izvodi?“, upita Zoja. „Da li je ikada postojala Griša koja je imala
takvu moć?“
„Pravo pitanje jeste kako se boriti protiv njih“, dodade Fedjor.
Razgovor se okrenuo ka odbrani Malog Dvora i mogućoj prednosti
suočavanja s Mračnjakom na otvorenom polju. AH ja sam posmatrala Davida.
Kad je Zoja pitala za postojanje drugih Griša, pogledao je pravo prema meni prvi
put otkako sam stigla u Mali Dvor. Zapravo, nije pogledao mene, već moju
ogrlicu. Nastavio je zatim da zuri u sto, ali je, ukoliko je to uopšte moguće,
izgledao kao da mu je još neprijatnije nego ranije. Pitala sam se šta bi mogao
znati u vezi s Morozovim. A i sama sam ţelela odgovor na Zojino pitanje,
pritom. Nisam bila sigurna da li imam dovoljno obuke i dovoljno petlje da sama
pokušam tako nešto, ali šta ako je bilo moguće prizvati vojnike od svetlosti da se
bore protiv Mračnjakove vojske senki? Da li bi mi moţda to omogućila moć tri
pojačivača?
Nameravala sam da nasamo razgovaram s Davidom nakon sastanka, ali
istog časa kad smo raspustili savet, on je izleteo kroz vrata. Bilo kakva namera da
ga nekad u toku popodneva priteram u ćošak u radionici Materijalki osujećena je
gomilom papira koja me je čekala u mojim odajama. Satima sam pripremala
pomilovanje za Griše i potpisivala nebrojena dokumenta koja će obezbediti
sredstva i zalihe ispostavama za koje se Druga Armija nadala da će ih ponovo
uspostaviti na ravkijskim granicama. Sergej je pokušao da preuzme na sebe nešto
od Mračnjakovih obaveza, ali veliki deo posla je naprosto ostao nezavršen.
Ĉinilo se da je sve napisano na način koji će najviše da zbuni onoga ko čita.
Morala sam da dva i tri puta pročitam ono što što bi trebalo da bude najobičniji
zahtev. Kad sam konačno uspela da donekle smanjim gomilu papira, već sam
kasnila na večeru – moj prvi obrok u dvorani pod kupolom. Više bih volela da
odnesem posluţavnik u svoju sobu, ali bilo je vaţno da istaknem svoje prisustvo
u Malom Dvoru. Takođe sam ţelela da se uverim da su moja naređenja izvršena,
i da se Redovi Griša zaista mešaju.
Sela sam za Mračnjakov sto. U ţelji da bolje upoznam neke nepoznate Griše,
ali i da izbegnem da im pruţim ikakav izgovor za obrazovanje nove elite,
odlučila sam da će svake večeri neko drugi večerati sa mnom. Bila je to lepa
zamisao, ali mene nije krasila Malova lakoća razgovora ili Nikolajev šarm.
Razgovor je bio ukočen i prošaran neprijatnim trenucima tišine.

158
 Ĉinilo se da drugim stolovima ne ide ništa bolje. Griše su sedele u crveno-
plavo-ljubičastoj zbrci, jedva progovarajući među sobom. Zveckanje escajga
odjekivalo je pod naprslom kupolom – Tvaraoci još nisu počeli s popravkama.
Nisam znala da li da se smejem ili da vrištim. Kao da sam im traţila da
večeraju s volkrama. Makar su Sergej i Mari izgledali zadovoljno, čak i ako se
činilo da Nađa ţeli da se sakrije u činiji s puterom dok su se njih dvoje grlili i
gugutali pored nje. Bilo mi je drago zbog njih, pretpostavljam. A moţda sam bila
i pomalo ljubomorna.
Prebrojala sam ih u sebi – četrdeset Griša, moţda pedeset, većina njih samo
što je izašla iz škole. Kakva vojska, pomislila sam i uzdahnula. Moja veličanstvena
vladavina je očajno počela.

Mal je pristao da se pridruţi lovačkoj druţini, i sledećeg jutra sam se probudila

rano da ga ispratim. Počela sam da uviđam da ćemo u Malom Dvoru imati manje
privatnosti nego dok smo bili na putu. Pored Tamar i Tolje, kao i neprestano
prisutnih slugu, pomišljala sam kako nikada nećemo ni za trenutak ostati
nasamo.
Prethodne noći sam leţala budna u Mračnjakovom krevetu, sećala se kako
me je Mal poljubio u letnjikovcu, pitajući se da li ću moţda čuti kako mi kuca na
vrata. Ĉak sam se nosila mišlju da odem u zajedničku prostoriju i pokucam na
vrata gardijskih odaja, ali nisam bila sigurna ko je na duţnosti, a na pomisao da
bi Tolja ili Tamar mogli da mi otvore prošli su me trnci od sramote. Na kraju je
umor od prethodnog dana odlučio umesto mene, pošto je sledeće čega sam
postala svesna bila činjenica da je jutro.
Do časa kad sam stigla do fontane u obliku dvoglavog orla, staza koja vodi
ka kapijama palate vrvela je od ljudi i konja: tu su bili Vasilij i njegovi
aristokratski prijatelji u kitnjastoj jahaćoj opremi, kao i oficiri Prve Armije u
strogim uniformama, a iza njih je stajala legija slugu obučena u belo i zlatno.
Mala sam zatekla blizu grupe kraljevskih tragača kako proverava sedlo. Bilo
ga je lako primetiti u njegovoj tunici od grube tkanine. Na leđima je imao sjajan
nov luk i tobolac strela s percima u svetloplavoj i zlatnoj boji ravkijskog kralja. U
zvaničnom ravkijskom lovu nije bila dozvoljena upotreba vatrenog oruţja, ali
sam primetila da je nekoliko slugu nosilo puške na ramenima, čisto u slučaju da
se ispostavi kako ţivotinja predstavlja prevelik zalogaj za njihove plemenite
gospodare.
„Kakva predstava“, rekla sam, prišavši mu. „Koliko je tačno ljudi potrebno
da se ulovi nekoliko veprova?“

159
 Mal frknu kroz nos. „Nije ovo ništa. Jedna grupa slugu je još pre zore otišla
da podigne logor. Sačuvaj boţe da ravkijski princ mora da sačeka na šolju toplog
čaja.“
Oglasio se rog, i jahači su uz topot kopita i zveket uzengija počeli da
obrazuju kolonu. Mal zavrte glavom i snaţno cimnu kolan. „Još kad bi veprovi
bili gluvi“, progunđao je.
Osvrnula sam se na sve te bleštave uniforme i čizme ulaštene do visokog
sjaja. „Moţda je trebalo da ti nađem da obučeš nešto malo… svetlucavije?“
„Postoji razlog zašto paun nije ptica grabljivica“, odvrati on široko se
osmehujući. Bio je to opušten, iskren osmeh, prvi takav koji sam videla za dugo
vremena.
Srećan je što ide, shvatila sam. Gunđa, ali mu je drago. Pokušala sam da to ne
shvatim lično.
„A ti si poput velikog smeđeg jastreba?“, upitala sam.
„Upravo tako.“
„Ili poput preraslog goluba?“
„Da se zadrţimo na jastrebu.“
Ostali tragači su uzjahivali, okretali konje da se pridruţe ostatku druţine
koja se već kretala niz pošljunčenu stazu.
„Oretseve, krećemo“, pozvao ga je jedan od njih s kosom boje peska.
Odjednom sam se osetila nelagodno, bolno svesna ljudi koji nas okruţuju,
njihovih ispitivačkih pogleda. Verovatno sam prekršila nekakav protokol time
što sam uopšte izašla da se pozdravim s Malom.
„Dobro“, rekla sam, i potapšala njegovog konja po sapima, „zabavi se.
Pokušaj da nikog ne upucaš.“
„Razumem. Ĉekaj, da ih ne upucam?“
Nasmešila sam se, ali je to ispalo pomalo nategnuto.
Ostali smo tako još nekoliko trenutaka, tišina se širila oko nas. Zelela sam da
mu se bacim u zagrljaj, da zarijem lice u njegov vrat, i nateram ga da mi obeća da
će se čuvati. Ali nisam.
Jedva primetan ţalostan osmeh zaigrao mu je na usnama. Naklonio se.
„Moi soveremji“, rekao je. Srce mi se zgrčilo u grudima.
Mal se pope u sedlo i obode konja, pa nestade u moru konjanika koje se
valjalo prema zlatnim kapijama.
Oţalošćeno sam se vratila u Mali Dvor.
Bilo je rano, ali već se osećalo da će dan biti topao. Tamar me je čekala na
izlazu iz šumskog tunela.
„Vratiće se on ubrzo“, rekla je. „Nema potrebe da budeš toliko natmurena.“
„Znam“, odgovorila sam, osetivši se blesavo. Dok smo prelazile preko
travnjaka na putu ka štalama uspela sam i da se nasmejem. „U Keramzinu sam

160
imala lutku napravljenu od stare čarape s kojom bih uvek pričala kad god on ode
u lov. Moţda me tako nešto i sad oraspoloţi.“
„Bila si neobična devojčica.“
„Ne moţeš ni da zamisliš. Cime ste se ti i Tolja igrali?“
„Lobanjama naših neprijatelja.“
Primetila sam odsjaj u njenom oku, pa smo obe prsnule u smeh.
U prostorijama za obuku smo se nakratko srele s Botkinom, zaduţenim da
Griše nauči borbi prsa u prsa. Starog plaćenika je Tamar smesta očarala, pa su
njih dvoje brbljali na šuneskom dobrih deset minuta pre nego što sam uspela da
potegnem pitanje obuke Tvaralaca.
„Botkin moţe svakog nauči da se bori“, rekao je, s jakim naglaskom.
Prigušena svetlost je njegovom oţiljku u obliku konopca na vratu davala biserni
sjaj. „Naučio i malu devojčicu, da?“
„Jeste“, sloţila sam se, lecnuvši se kad sam se setila Botkinovih napornih
veţbi i silnih batina koje sam od njega dobila.
„Ali mala devojčica nije više tako mala“, nastavi on, osmotrivši zlato moje
kefte. „Dođeš veţbaš opet s Botkinom. Udaram velike devojčice isto kao i male.“
„To je tako ravnopravno s tvoje strane“, rekla sam i ţurno izgurala Tamar iz
štala pre nego što Botkin odluči da mi pokaţe koliko stvarno ume da bude
pravičan.
Odatle sam otišla pravo na još jedan sastanak ratnog veća, a onda sam jedva
imala vremena da se očešljam i očetkam keftu pre nego što sam se vratila u Veliki
Dvor da se pridruţim Nikolaju dok ga kraljevi savetnici izveštavaju o merama
odbrane Os Alte.
Pomalo sam se osećala kao da smo deca koja su se nametnula odraslima.
Savetnici su nam jasno stavili do znanja kako smatraju da im traćimo vreme.
Nikolaj je, međutim, izgledao kao da ga to nimalo ne pogađa. Postavljao je
promišljena pitanja o naoruţanju, broju vojnih jedinica raspoređenih oko
gradskih zidina, sistemu uzbunjivanja koji je bio na snazi u slučaju napada.
Ubrzo su savetnici zaboravili na snishodljiv stav i počeli da sasvim ozbiljno
razgovaraju s njim, i da se raspituju o oruţju koje je doneo sa sobom preko
Preklopa i kako bi moglo da bude raspoređeno.
Zatraţio je od mene da ukratko opišem nichevo'ye, kako bih mu pomogla u
zalaganju za ideju da i Griše naoruţa novim oruţjem. Savetnici su i dalje bili
duboko sumnjičavi prema Drugoj Armiji, ali dok smo se vraćali ka Malom
Dvoru, učinilo mi se da Nikolaj nije zabrinut.
„S vremenom će promeniti mišljenje“, rekao je. „Zato ti moraš da budeš
tamo, da im uliješ sigurnost i pomogneš im da shvate da Mračnjak nije poput
drugih neprijatelja.“
„Misliš da oni to ne znaju?“, s nevericom sam upitala.

161
 „Ne ţele da znaju. Ukoliko mogu da odrţe veru u to da je s Mračnjakom
moguće pregovarati, ili da ga je moguće naterati da šeni, onda ne moraju da se
suoče s ozbiljnošću situacije.“
„Ne mogu reći da ih krivim“, turobno sam odvratila. Sve je to bilo lepo i
krasno, ti razgovori o trupama i zidovima i upozorenjima, ali sam sumnjala da bi
to išta značilo pred Mračnjakovim senovitim vojnicima.
Kad smo izbili iz tunela, Nikolaj reče: „Prošetaj sa mnom dole do jezera.“
Oklevala sam.
„Obećavam da se neću spustiti na jedno koleno i početi da recitujem balade
o tvojoj lepoti. Samo ţelim da ti nešto pokaţem.“
Obrazi su mi se zajapurili, a Nikolaj se osmehnu od uva do uva.
„Trebalo bi da vidiš s nekom Korporalkom moţe li da učini nešto povodom
tog crvenjenja“. Reče, pa laganim korakom skrenu iza ugla Malog Dvora,
uputivši se ka jezeru.
Bila sam u iskušenju da pođem za njim samo zbog zadovoljstva koje bi mi
pruţilo to da ga gurnem unutra. Mada… moţe li Korporalka da sredi crvenilo
mojih obraza? Odbacila sam tu besmislenu misao iz glave. Onaj čas kad od
Korporalke zatraţim da se time pozabavi biće i čas kada me uz glasan smeh
budu isterali iz Malog Dvora.
Nikolaj se zaustavio na pošljunčenoj stazi, na pola puta do jezera, i ja sam ga
tu pristigla. Pokazao je na usku plaţu na naspramnoj obali, nedaleko od škole.
„Hoću tamo da sagradim pristanište“, reče. „Zašto?“
„Da bih mogao ponovo da sagradim Kolibri.“
„Ti stvarno ne umeš da miruješ, jelda? Zar nemaš već dovoljno toga čime
ćeš da se baviš?“
Začkiljio je prema svetlucavoj površini jezera. „Alina, nadam se da ćemo
pronaći način da porazimo Mračnjaka. Ali ako ne budemo mogli, trebaće nam
način da te izvučemo odavde.“
Zurila sam u njega. „A šta je s ostalim Grišama?“
„Za njih ne mogu ništa da učinim“
Nisam mogla sasvim da poverujem šta to predlaţe. „Neću da beţim.“
„Tačno sam znao da ćeš tako nešto da kaţeš“, rekao je uzdahnuvši.
„A šta je s tobom?“, ljutito sam upitala. „Hoćeš li prosto da odletiš i ostaviš
nas da se suočimo s Mračnjakom?“
„Ma hajde“, reče. „Znaš da sam oduvek ţeleo junačku sahranu.“ Vratio je
pogled ka jezeru. „Rado ću da poginem u borbi, ali ne ţelim da roditelje
prepustim Mračnjakovoj milosti. Hoćeš li mi dati dva Olujnika da veţbaju sa
mnom?“
„Griše nisu poklon, Nikolaje“, rekla sam, pomislivši na način na koji je
Mračnjak poklonio Genju Kraljici. „Ali ću pitati ima li dobrovoljaca. Samo nemoj

162
da im kaţeš za šta će brod da sluţi. Ne ţelim da se obeshrabre.“ Ili da počnu da
se otimaju za mesto na brodu. „I još nešto“, dodala sam. „Hoću da obezbediš
mesto za Bagru. Ne bi trebalo da se ponovo suočava s Mračnjakom. Dovoljno je
prepatila.“
„Naravno“, rekao je, a zatim dodao: „I dalje verujem da moţemo da
pobedimo, Alina.“
Drago mi je da bar neko veruje, turobno sam pomislila, pa se okrenuh da uđem
u palatu.

163
 Šesnaesto poglavlje
David je ponovo uspeo da šmugne nakon poslednjeg sastanka veća, i tek sam
naredne večeri ugrabila malo slobodnog vremena da ga priteram u ćošak u
radionici Tvaralaca. Zatekla sam ga pogrbljenog nad gomilom nacrta, prstiju
umazanih mastilom.
Smestila sam se na stolici pored njega i pročistila grlo. Podigao je pogled i
zatreptao kao svraka na jugovini. Bio je toliko bled da mu se kroz koţu videla
plava mreţa vena, a neko ga je jako loše ošišao.
Verovatno je to sam uradio, pomislila sam, pa u sebi zavrtela glavom. Bilo je
teško poverovati da je ovo dečko u koga se Genja onoliko zatreskala.
Pogled mu pobeţe prema ogrlici na mom vratu. Krenuo je da prčka po
stvarčicama na svom radnom stolu, da ih pomera i raspoređuje u pravilne
redove: kompas, grafitne olovke, pera i mastionice s različitim bojama mastila,
tvrdo kuvano jaje za koje sam pretpostavila da mu je večera, kao i stranicu za
stranicom nacrta i planova za koje nisam mogla ni da pretpostavim šta su.
„Na čemu radiš?“, upitala sam.
Ponovo je zatreptao. „Na tanjirima.“
„Ah.“
„Reflektujuće posude“, reče. „Zasnovane na paraboli.“
„Vrlo… zanimljivo?“, uspela sam da smislim odgovor.
Počešao se po nosu, ostavivši ogromnu plavu mrlju čitavom njegovom
duţinom. „Time bi moţda mogla da se pojača tvoja moć.“
„Slično kao s ogledalima u mojim rukavicama?“ Zamolila sam Ĉvrstaše da
ih ponovo naprave. Uz moć dva pojačivača verovatno mi i nisu bile potrebne.
Međutim, ogledala su mi omogućavala da usredsredim i precizno usmerim
svetlost, i bilo je nečega utešnog u kontroli koju su mi davale.
„Donekle“, reče David. „Ukoliko sve budem dobro izveo, dobićemo mnogo
snaţniji način da se iskoristi Presek.“
„A ukoliko ne budeš sve dobro izveo?“
„Ili se neće dogoditi ništa, ili će onaj ko njima upravlja biti raznesen u
paramparčad.“
„Obećava.“
„I ja sam tako pomislio“, rekao je bez trunke šale, i ponovo se pognuo nad
svoj posao.
„Davide“, pozvala sam ga. Podigao je pogled, zatečen, kao da je potpuno
zaboravio da sam prisutna. „Moram nešto da te pitam.“

164
 Pogled mu je ponovo pobegao ka ogrlici, pa se spustio ka ploči radnog sola.
„Šta moţeš da mi kaţeš o Uji Morozovu?“
David se štrecnu, osvrnu se po skoro praznoj prostoriji. Većina Tvaralaca je
još bila na večeri. Bio je očigledno nervozan, moţda čak i uplašen.
Zagledao se u sto, podigao kompas, spustio ga nazad.
„Zvali su ga Kostotvor“, najzad je prošaputao.
Prošla me je jeza. Pomislila sam na prste i pršljenove poredane po stolovima
u Kribirsku. „Zašto?“, upitala sam. „Zbog pojačivača koje je otkrio?“
David iznenađeno podiţe pogled. „Nije ih pronašao. Napravio ih je.“
Nisam ţelela da poverujem u ono što slušam. „Merzost?“
Klimnuo je. Znači, zato je David pogledao u Morozovljevu ogrlicu kad je
Zoja pitala da li je ijedna Griša ikada imala sličnu moć. Morozov se igrao s istim
silama kao i Mračnjak. Magija. Nakaznost.
„Kako?“, upitala sam.
„Niko ne zna“, odgovori David, pa ponovo baci pogled preko ramena.
„Nakon što je Crni Jeretik poginuo u nesreći koja je stvorila Preklop, pojavio se
njegov sin, koji se dotad negde krio, da preuzme upravljanje Drugom Armijom.
On je naredio da se svi Morozovljevi dnevnici unište.“
Njegov sin? I ponovo sam se suočila s tim koliko malo ljudi zapravo zna
Mračnjakovu tajnu. Crni Jeretik nije uopšte poginuo – oduvek je postojao samo
jedan jedini Mračnjak, jedna jedina moćna Griša koja je generacijama vladala
Drugom Armijom, prikrivajući svoj pravi identitet. Koliko sam znala, nikada nije
imao sina. I nema šanse da je uništio nešto toliko vredno kao što su Morozovljevi
dnevnici. Na palubi kitolovca pomenuo je da nisu sve knjige zabranjivale
kombinovanje pojačivača. Moţda se to odnosilo upravo na Morozovljeve zapise.
„Zašto se njegov sin krio?“, upitala sam, radoznala da čujem kako je
Mračnjak uspeo da odrţi tu obmanu.
Ovog puta se David namrštio kao da je odgovor očigledan. „Mračnjak i
njegov sin nikada ne ţive istovremeno u Malom Dvoru. Rizik od toga da će neko
pokušati da ih ubije je previše veliki.“
„Shvatam“, rekla sam. Dovoljno uverljivo, a sumnjala sam da će nakon
nekoliko stotina godina bilo ko da osporava tu priču. Griše stvarno vole svoju
tradiciju, a Genja sigurno nije prva Krojačica koju je Mračnjak drţao na svom
platnom spisku. „Zašto bi naredio da se unište dnevnici?“
„U njima su bili zapisani Morozovljevi ogledi s pojačivačima. Crni Jeretik je
pokušao da ponovi te oglede kad je nešto krenulo naopako.“
Najeţila sam se. „I tako je stvoren Preklop.“
David klimnu. „Njegov sinje spalio sve njegove dnevnike i ostale papire.
Rekao je da su previše opasni, da predstavljaju preveliko iskušenje za svaku

165
Grišu. Zato nisam ništa rekao na sastanku. Ne bi trebalo ni da znam da su ikada
postojali.“
„Pa kako znaš?“
David ponovo pogleda po skoro praznoj radionici.
„Morozov je bio Tvaralac, moţda prvi od svih, svakako najmoćniji. Radio je
stvari o kojima niko drugi nije ni sanjao, ni pre ni posle.“ Snebivljivo je slegnuo
ramenima. „Na neki način, on je za nas heroj.“
„Znaš li još nešto, bilo šta, u vezi s pojačivačima koje je napravio?“
David odmahnu glavom. „Govorkalo se da ih ima još, ali jelen je jedini za
koga sam ja čuo.“
Moguće je da David nikada nije video Istorii Sankt'ya. Aparat je tvrdio da je
ta knjiga nekada davana svim Grišama koja kao deca stignu u Mali Dvor. Ali to
je bilo odavno. Griše su polagale veru u Malu Nauku, i nisam nikada videla da se
bakću oko religije. Sujeverje, tako je Mračnjak nazvao crvenu knjigu. Seljačka
propaganda. David očigledno nije povezao Sankt Uju s Ujom Morozovim. Ili je
nešto krio.
„Davide“, upitala sam, „zašto si ovde? Ti si sastavio ogrlicu. Morao si znati
šta namerava.“
Progutao je pljuvačku. „Znao sam da će biti sposoban da te kontroliše, da će
mu ogrlica omogućiti da koristi tvoju moć. Ali nisam verovao, nikad ne bih
pomislio… svi ti ljudi…“ Mučio se da pronađe reči. Na kraju je ispruţio svoje
mastilom umrljane ruke, gotovo preklinjući. „Ja stvaram. Ne uništavam“, rekao
je.
Ţelela sam da verujem kako je potcenio Mračnjakovu nemilosrdnost. I sama
sam svakako počinila istu grešku. Ali moţda laţe, moţda je prosto slabić. Šta je
gore od toga dvoga?, upita grubi glas u mojoj glavi. Ako je jednom promenio stranu,
moţe to i da ponovi. Da li je to bio Nikolajev glas? Ili Mračnjakov? Ili se to
jednostavno javljao onaj deo mene koji je naučio da nikome ne veruje?
„Srećno s tanjirima“, rekla sam i ustala da pođem.
David se zgrbio nad svojim hartijama. „Ne verujem u sreću.“
Šteta, pomislila sam. Biće nam potrebna.

Iz radionica Tvaralaca otišla sam pravo u biblioteku i tamo ostala skoro celu noć.
Bila je to veţba iz razočaranja. Istorijske knjige Griša koje sam pretraţila imale su
samo najosnovnije podatke o Uji Morozovu, uprkos činjenici da se smatra za
najvećeg Tvaraoca koji je ikada ţiveo. Izumeo je Griša čelik, način pravljenja
nelomljivog stakla, kao i jedinjenje tečne vatre toliko opasno da je uništio
formulu samo dvanaest sati pošto ju je stvorio. Međutim, bilo kakvo pominjanje
pojačivača ili Kostotvora bilo je izbrisano.

166
 Što me nije sprečilo da se vratim sledeće večeri i zakopam se među
religiozne tekstove i sve dostupne napomene u vezi sa Sankt Ujom. Kao i većina
ţitija Svetaca, priča o njegovom stradanju bila je depresivno surova: jednog dana
se prevrnuo plug u polju iza njegove kuće. Začuvši vrisak, Uja je poţurio da
pomogne, ali je samo zatekao čoveka koji plače nad svojim mrtvim sinom, a
dečakovo telo bilo je rastrgano sečivima, zemlja natopljena njegovom krvlju. Uja
je vratio dečaka u ţivot – a seljani su mu zahvalili tako što su ga okovali i bacili u
reku da potone pod teţinom lanaca.
Pojedinosti su bile beznadeţno mutne. Nekad bi Uja bio ratar, nekad zidar
ili tesar. Imao je dve ćerke ili jednog sina ili uopšte nije imao dece. Bar stotinu
različitih sela tvrdilo je da predstavlja mesto njegovog mučeništva. Tu je, zatim,
bio i mali problem u vezi s čudom koje je izveo. Uopšte mi nije bilo teško da
poverujem kako je Sankt Uja bio Iscelitelj iz reda Korporalki, ali Uja Morozov bi
trebalo da je bio Tvaralac. Šta ako ipak nisu bili ista osoba?
Noću je prostorija pod staklenom kupolom bila osvetljena petrolejkama, i
tišina je bila tako duboka da sam čula sopstveno disanje. Samoj u polumraku,
okruţenoj knjigama, bilo mi je teško da se ne osetim nemoćnom. Ipak, činilo mi
se da je biblioteka moja najveća nada, pa sam se drţala toga. Jedne večeri me je
Tolja zatekao tamo, sklupčanu u mojoj omiljenoj naslonjači, kako se mučim da
pronađem smisao u jednom tekstu na drevnom ravkijskom.
„Ne bi trebalo da noću dolaziš ovamo bez Tamar ili mene“, dţangrizao je.
Protegla sam se i zevnula. Verovatno je najveća opasnost bila u tome da
neka polica padne na mene, ali bila sam previše umorna da bih se raspravljala.
„Neće se ponoviti“, rekla sam.
„Šta je to?“, upitao je Tolja, sagnuvši se da bolje pogleda knjigu u mom
krilu. Bio je toliko ogroman da sam dobila utisak kako mi se iznenada medved
pridruţio da učimo zajedno.
„Nisam sigurna. Videla sam ime lija u indeksu, pa sam uzela knjigu, ali
ništa ne razumem.“
„To je spisak titula.“
„Umeš ovo da pročitaš?“, iznenađeno sam upitala.
„Odrasli smo u crkvi“, rekao je, prelistavajući knjigu.
Pogledala sam ga. Mnoga deca su odrasla u religioznim domovima, ali to
nije značilo da umeju da čitaju liturgijski ravkijski. „Šta piše?“
Prstom je pratio reči ispod Iljinog imena. Ogromne šake bile su mu
pokrivene oţiljcima. Pod rukavom tunike od grubog platna provirivale su ivice
jedne tetovaţe.
„Ne mnogo“, reče. „Sveti Uja Ljubljeni, Sveti lija Voljeni. Navedeno je
nekoliko gradova, doduše, mesta za koje se kaţe da je tamo izvodio čuda.“
Ispravila sam se u sedištu. „Odatle bi moglo da se krene.“

167
 „Trebalo bi da istraţiš kapelu. Mislim da u sakristiji ima knjiga.“
Mnogo puta sam prošla pored kraljevske kapele, ali nijednom nisam ušla
unutra. Uvek sam o njoj razmišljala kao o Aparatovom području, a čak i kad
njega više nije bilo tamo, nisam sigurna da ţelim da je posetim. „Kako je tamo?“
Tolja podiţe ogromna ramena. „Kao i u svakoj drugoj kapeli.“
„Tolja“, upitala sam, iznenada radoznala, „jesi li uopšte ikada razmatrao
mogućnost da se pridruţiš Drugoj Armiji?“
Izgledao je uvređeno. „Nisam se rodio da sluţim Mračnjaka.“ Poţelela sam
da ga pitam za šta se jeste rodio, ali je on čuknuo prstom po stranici knjige.
„Mogao bih da ti prevedem ovo, ako ţeliš.“ Široko se osmehnuo. „Ili ću moţda
prosto naterati Tamar da to uradi.“
„U redu“, rekla sam. „Hvala.“
Sagnuo je glavu. Bio je to samo naklon, ali je i dalje klečao pored mene, i u
njegovom poloţaju je bilo nečega što mi je poslalo trnce niz kičmu.
Imala sam osećaj kao da nešto očekuje. Kolebljivo sam pruţila ruku i
poloţila je na njegovo rame. Ĉim su se moji prsti spustili, on je odahnuo. Zvučalo
je maltene kao uzdah.
Ostali smo tako nekoliko trenutaka, tihi u oreolu petrolejke. Tada se
podigao na noge i još jednom naklonio.
„Biću ispred vrata“, rekao je, pa se iskrao u mrak.

Mal se sledećeg jutra vratio iz lova, i ja sam jedva čekala da mu sve ispričam –
ono što sam saznala od Davida, o planovima za novi Kolibri, o neobičnom
događaju s Toljom.
„Ĉudan je on“, sloţio se Mal. „Ipak, neće nam škoditi da proverimo
kapelu.“
Odlučili smo da zajedno odemo tamo, a ja sam usput navaljivala da mi
ispriča kako je bilo u lovu.
„Svakog dana smo više vremena provodili igrajući karte i pijući kvas nego
što smo radili bilo šta drugo. A neki vojvoda se toliko napio da se onesvestio u
reci. Zamalo da se utopi. Sluge su ga vukle za čizme, a on se neprestano zaranjao,
i uz zaplitanje jezikom pričao nešto o najboljem načinu da se lovi pastrmka.“
„Bilo je grozno?“, upitala sam, smejući se.
„Nije bilo loše.“ Sutnuo je kamenčić niz stazu. „Mnogo su ljubopitljivi u vezi
s tobom.“
„Zašto sumnjam da će mi se išta od te priče svideti?“
„Jedan od kraljevskih tragača je ubeđen da je tvoja moć laţna.“
„A kako sam to postigla?“

168
 „Verujem da je u to uključen sloţen sistem ogledala i kotura, a moţda čak i
hipnotizam. Malo sam se pogubio.“ Zakikotala sam se.
„Nije baš sve bilo smešno, Alina. Kad su se ponapijali, neki od plemića su
nam jasno stavili do znanja da sve Griše treba skupiti i pogubiti.“
„Svih mi Svetaca“, ote mi se.
„Uplašeni su.“
„To nije izgovor“, rekla sam, svesna da mi gnev raste. „I mi smo Ravkijci.
Kao da zaboravljaju šta je sve Druga Armija učinila za njih.“
Mal podiţe ruke. „Nisam rekao da se slaţem s njima.“ Uzdahnula sam i
mlatnula neduţnu granu drveta. „Znam.“
„Bilo kako bilo, mislim da sam ostvario izvestan napredak.“
„Kako si to uspeo?“
„Pa, dopada im se to što si sluţila u Prvoj Armiji i što si spasla ţivot
njihovom princu.“
„Nakon što je on rizikovao ţivot da nas izbavi?“
„Moţda sam malo slobodnije prepričao neke pojedinosti.“
„Oh, Nikolaju će se to svideti. Još nešto?“
„Rekao sam im da mrziš haringu.“
„Zašto?“
„I da voliš knedle sa šljivama. I da te je Ana Kuja išibala kad si upropastila
letnje papuče skačući po baricama.“
Lecnula sam se. „Zašto si im ispričao sve to?“
„Hteo sam da te predstavim u čovečnijem svetlu“, odgovorio je. „Sve što
vide kad te pogledaju jeste Suncezovka. Vide pretnju, još jednu Grišu moćnu
poput Mračnjaka. Ţelim da u tebi vide ćerku ili sestru ili prijateljicu. Ţelim da
vide Alinu.“
Osetila sam kako mi knedla zastaje u grlu. „Jesi ti to veţbao da budeš
divan?“
„Svakog dana“, reče uz širok osmeh. A onda mi namignu. „Mada, radije bih
da budem 'koristan'.“
Kapela je predstavljala jedinu preostalu građevinu manastira koji se nekad
nalazio iznad Os Alte, a gde su, po priči, bili krunisani prvi kraljevi Ravkije. U
poređenju s drugim zgradama na dvorskom imanju kapela je bila skromna,
imala je u belo okrečene zidove i svetloplavu kupolu.
Bila je prazna i izgledalo je da bi joj dobro došlo temeljno čišćenje. Klupe su
bile pokrivene slojem prašine, a pod strehom su se gnezdili golubovi. Dok smo
hodali niz prolaz, Mal me je uhvatio za ruku, a meni je srce blesavo poskočilo.
Nismo izgubili mnogo vremena u sakristiji. Onih nekoliko knjiga na
policama predstavljale su razočaranje, bila je to tek gomila starih crkvenih
pesmarica s trošnim, poţutelim stranicama. Jedino što je u kapeli bilo stvarno

169
zanimljivo bio je masivni triptih iza oltara. Na tri panela u raskošnim bojama bilo
je prikazano trinaest Svetaca dobroćudnih lica. Neke od njih sam prepoznala iz
Istorii Sankt'ya: Lizbeta sa svojim krvavim ruţama, Petir sa i dalje zapaljenim
strelama. A tu je bio i Sankt Uja, sa okovima oko vrata i zglobova, i pokidanim
lancima.
„Nema ţivotinja“, primetio je Mal.
„Koliko sam ja videla, nikada nije prikazan s pojačivačima. Osim u Istorii
Sankt'ya.“ Samo nisam znala zašto.
Veći deo triptiha je bio u prilično dobrom stanju, ali panel sa lijom pretrpeo
je veliku štetu od vlage. Lica Svetaca bila su jedva vidljiva ispod buđi, a vlaţni
miris plesni bio je gotovo nepodnošljiv. Nabila sam nos u rukav.
„Sigurno negde prokišnjava“, reče Mal. „Ovo mesto je skroz propalo.“
Pogledom sam pratila obrise Iljinog lica pod prljavštinom. Još jedan
ćorsokak. Nisam ţelela da to priznam, ali sam se ponadala. I ponovo sam osetila
ono povlačenje, onu prazninu na mom zglobu. Gde je ţar-ptica?
„Moţemo da ostanemo ovde ceo dan“, reče Mal, „ali on neće početi da
govori.“
Znala sam da me začikava, ali sam osetila i da u meni raste srdţba, samo
nisam znala da li se ljutim na njega ili na sebe.
Okrenuli smo se da se vratimo prolazom, i ja sam se ukopala na mestu.
Mračnjak je čekao u pomrčini pored ulaza, sedeo je u klupi zaklonjen senkom.
„Šta je bilo?“, upita me Mal, prateći moj netremičan pogled.
Ĉekala sam, savršeno mirna. Ugledaj ga, bez reči sam preklinjala. Molim te,
ugledaj ga. „Alina? Šta nije u redu?“
Zarila sam nokte u dlan. „Sve je u redu“, rekla sam. „Misliš li da treba
ponovo da proverimo sakristiju?“
„Nije nimalo izgledala kao da obećava.“
Naterala sam sebe da se nasmešim i krenem. „Verovatno si u pravu. Puste
ţelje.“
Dok smo prolazili pored Mračnjaka, on se okrenuo da nas pogleda. Prineo je
prst usnama da zatraţi tišinu, a onda pognuo glavu kao da se moli.
Osetila sam se bolje kad smo izašli na sveţ vazduh, daleko od plesnivog
mirisa kapele, ali su mi misli i dalje letele. Ponovo se desilo.
Mračnjakovo lice je bilo bez oţiljaka. Mal ga nije video. To mora da znači
kako nije stvaran, kako je samo neka vrsta priviđenja.
Ali one noći u njegovim odajama me je dodirnuo. Osetila sam njegove prste
na obrazu. Kakva halucinacija moţe to da izvede?
Zadrhtala sam kad smo zašli u šumu. Da li je to bilo ispoljavanje
Mračnjakovih novih moći? Uţasavala me je mogućnost da je na neki način uspeo
da mi se uvuče u misli, ali ostale opcije su bile mnogo gore.

170
 Ne moţeš da narušiš zakone ovog sveta, a da ne platiš za to. Prislonila sam ruku
uz bok, osetila krljušt morskog biča uz koţu. Zaboravi na Morozova i njegovu
ludost. Moţda ovo uopšte nema nikakve veze s Mračnjakom. Moţda jednostavno
gubim razum.
„Mal“, zaustila sam, mada nisam bila sigurna šta nameravam da kaţem,
„treći poja…“
Prineo je prst usnama, i taj pokret je bio toliko nalik onom Mračnjakovom
da sam se zamalo spotakla, ali u sledećem trenutku se začulo šuškanje i između
drveća se pojavio Vasilij.
Nisam navikla da vidim princa bilo gde van Velikog Dvora, pa sam za
trenutak samo stajala pred njim. A onda sam se oporavila od iznenađenja i
poklonila.
Vasilij mi je klimnuo glavom, svesno ne obraćajući ni mrvicu paţnje na
Mala.
„Moi tsarevich“, pozdravila sam ga.
„Alina Starkov“, odvratio je princ smešeći se. „Nadam se da ćeš odvojiti
trenutak vremena za mene.“
„Naravno“, odgovorila sam.
„Biću malo dalje niz stazu“, reče Mal, prostrelivši Vasilija sumnjičavim
pogledom.
Princ ga je posmatrao kako odlazi. „Dezerter baš i nije naučio gde mu je
mesto, reklo bi se.“
Zatomila sam srdţbu. „Šta mogu da uradim za vas, moi tsarevich?“
„Molim te“, reče, „bilo bi mi draţe da me zoveš Vasilij, makar kad smo
nasamo.“
Trepnula sam. Nikad ranije nisam ostala nasamo s princem, a nisam ţelela
da budem nasamo s njim ni sada.
„Jesi li se dobro smestila u Malom Dvoru?“, upitao je.
„Sasvim dobro, hvala, moi tsarevitch.“
„Vasilij.“
„Ne znam koliko je prikladno da s vama razgovaram tako nezvanično“,
uštogljeno sam rekla. „Mog brata zoveš imenom.“
„Njega sam upoznala… u jedinstvenim okolnostima.“
„Znam da ume da bude veoma šarmantan“, reče Vasilij. „Ipak, trebalo bi da
znaš kako takođe zna da bude veoma sklon obmanama, i veoma vispren.“
To je nesumnjivo istina, pomislila sam, ali sam rekla samo: „Ima vrlo
neobičan um.“
Vasilij se prigušeno nasmeja. „Kakav si samo diplomata postala! Pravo si
osveţenje. Ne sumnjam da ćeš s vremenom, i uprkos skromnim korenima,
naučiti da se vladaš s uzdrţanošću i elegancijom prave plemkinje.“

171
 „Hoćete reći, naučiću da umuknem?“
Vasilij s negodovanjem šmrknu. Moram da se iskobeljam iz ovog razgovora
pre nego što ga stvarno uvredim. Vasilij moţda liči na budalu, ali je ipak princ.
„Nikako“, odgovori on kroz usiljen osmeh. „Krasi te očaravajuća iskrenost.“
„Hvala vam“, promrmljala sam. „A sada, vaša visosti, izvinite me…“
Vasilij mi prepreci put. „Ne znam kakav dogovor imaš s mojim bratom, ali
moraš da shvatiš da je on drugorođeni sin. Ma kakve da su njegove ambicije,
nikad neće biti ništa više od toga. Jedino te ja mogu načiniti Kraljicom.“
I, eto ga. U sebi sam teško uzdahnula. „Jedino me Kralj moţe učiniti
Kraljicom“, podsetila sam ga.
Vasilij odmahnu na te reci. „Moj otac neće još dugo poţiveti. Ja maltene već
vladam Ravkijom.“
A to se tako zove?, pomislila sam, sve više iznervirana. Sumnjam da bi Vasilij
uopšte i došao u Os Altu da Nikolaj nije postao pretnja njegovoj kruni, ali ovog
puta sam zauzdala jezik.
„Visoko si se uzdigla za siroče iz Keramzina“, nastavio je on, „ali mogla bi
da se uzdigneš još i više.“
„Uveravam vas, moi tsarevich“, rekla sam krajnje iskreno, „nemam takvih
ambicija.“
„Pa šta onda ţeliš, Suncezovko?“
„U ovom trenutku? Zelela bih da odem na ručak.“
Nadureno je isturio donju usnu, i za trenutak je savršeno zaličio na svog
oca. Onda se nasmešio.
„Pametna si ti devojka“, rekao je, „i mislim da će se pokazati i da si korisna.
Radujem se što ćemo produbiti naše poznanstvo.“
„Ništa mi ne bi više prijalo“, slagala sam.
Uzeo mi je ruku i prislonio vlaţne usne na moje prste. „Do tada, Alina
Starkov.“
Ţeludac mi se prevrnuo, ali sam sakrila gađenje. Dok je odlazio, krišom sam
obrisala ruku o keftu.
Mal me je čekao na rubu šume.
„O čemu se radilo?“, upitao me je, zabrinutog izraza lica. „Oh, uobičajeno“,
odvratila sam. „Novi princ, nova prosidba.“
„Ma, šališ se?“, Mal se s nevericom nasmeja. „Nije gubio vreme.“
„Savez predstavlja moć“, rekla sam podraţavajući Nikolaja.
„Da li bi trebalo da ti čestitam?“, upita Mal, ali u njegovom glasu nije bilo
napetosti, osećalo se samo da ga ovo zabavlja. Očito, naslednik ravkijskog
prestola nije bio tolika pretnja koliko preterano samopouzdani morski razbojnik.
„Misliš li da je Mračnjak morao da se nosi s neţeljenim udvaranjem i
vlaţnim usnama pripadnica kraljevske porodice?“

172
 Mal se zakikotao.
„Sta je toliko smešno?“
„Upravo sam zamislio kako je Mračnjaka priterala uza zid neka znojava
vojvotkinja, pokušavajući da ga smota.“
Frknula sam kroz nos, a onda počela da se naglas smejem. Nikolaj i Vasilij
su bili toliko različiti, bilo je teško zamisliti da uopšte imaju istu krv. Nepozvana,
vratila mi se uspomena na Nikolajev poljubac, na sirovi osećaj njegovih usana na
mojima dok me je privlačio sebi. Zatresla sam glavom.
Moţda se razlikuju, podsetila sam sebe kad smo pošli nazad u palatu, ali
obojica jednako ţele da te iskoriste.

173
 Sedamnaesto poglavlje
Leto je zrilo, donoseći talase strašne vreline u Os Altu. Jedino olakšanje moglo se
naći u jezeru, ili u hladnim bazenima banye koji su leţali u dubokom hladu
brezovog šumarka nedaleko od Malog Dvora. Uprkos netrpeljivosti koju su
pripadnici ravkijskog dvora osećali prema Grišama, to ih nije sprečilo da zovu
Olujnike i Plimotvorce u Veliki Dvor ne bi li prizivali povetarce ili stvarali
ogromne blokove leda da ohlade zagušljive prostorije. Teško da je to bilo vredno
talenta Griša, ali sam ja ţarko ţelela da usrećim Kralja i Kraljicu, a već sam ih
uskratila za nekoliko veoma cenjenih Tvaralaca koji su marljivo radili na
Davidovim tajanstvenim tanjirima od ogledala.
Svakog jutra sam se sastajala s većem Griša – ponekad na nekoliko minuta,
ponekad na nekoliko sati – da bismo razmotrili izveštaje obaveštajnih sluţbi,
raspored vojnih jedinica i glasine sa severnih i juţnih granica.
Nikolaj se i dalje nadao da će presresti Mračnjaka pre nego što ovaj bude
uspeo da prikupi svu silu svoje senovite vojske, ali do sada ravkijska mreţa
uhoda i doušnika nije bila u stanju da otkrije gde se nalazi. Bilo je sve verovatnije
da ćemo morati da mu se suprotstavimo upravo ovde, u Os Alti. Jedina naša
prednost bila je u tome što Mračnjak nije mogao prosto da pošalje nicehevo'ye na
nas. Morao je da bude blizu svojih stvorenja, a to je značilo da će morati da
maršira na glavni grad zajedno s njima. Pitanje je samo bilo da li će u Ravkiju ući
iz Fjerdeške ili iz Hanovine Su.
U ratnoj sobi, pre početka veća Griša, Nikolaj je pokazao na jednu od mapa
na zidu. „U poslednjoj ofanzivi ponovo smo osvojili veći deo ove teritorije“,
rekao je, uperivši prst ka ravkijskoj granici s Fjerdeškom. „To je gusta šuma,
maltene neprobojna kad reke nisu zamrznute, a svi pristupni putevi su
blokirani.“
„Da li je neka Griša tamo razmeštena?“, upita Zoja.
„Nije“, odgovori Nikolaj. „Ali imamo dosta izvidnika smeštenih izvan
Ulenska. Ukoliko pođe tim putem, na vreme ćemo biti upozoreni.“
„A morao bi i da savlada Petraţoj“, reče Paţa. „Bilo da krene preko planina,
ili oko njih, to će nam kupiti malo vremena.“ U poslednjih nekoliko nedelja je
pronašla svoj glas. I dok je David nastavio da bude ćutljiv i ţivčan, ona je
zapravo izgledala kao da joj je drago da se neko vreme skloni iz radionice.
„Više me brine pojas večitog leda“, reče Nikolaj, pa pređe prstima preko
dela granice koji se protezao iznad Tsibeje. „Jeste dobro utvrđen. Ali to je mnogo
velika površina koju treba pokriti.“

174
 Klimnula sam. Mal i ja smo jednom zajedno prošli tim divljim predelima, i
sećam se kakav su utisak pustoši ostavljali. Uhvatila sam sebe kako se osvrćem
po sobi, traţim ga pogledom, iako dobro znam da je otišao na još jedan lov, ovog
puta s grupom kerčanskih strelaca i ravkijskih diplomata.
„A ako dođe s juga?“, upitala je Zoja.
Nikolaj je dao znak Fedjoru, koji se podiţe i poče da upoznaje Griše sa
slabim tačkama duţ juţne granice. S obzirom na to da je bio raspoređen u
Sikutsku, Korporalka je dobro poznavao tu oblast.
„Gotovo je nemoguće patrolirati svim planinskim prelazima kojima se silazi
sa Sikurţoja“, turobno je rekao. „Suneske pljačkaške bande već godinama koriste
tu prednost. Mračnjaku bi bilo sasvim lako da se tuda provuče.“
„A odatle da maršira pravo na Os Altu“, reče Sergej.
„Pored vojne baze u Poliznaji“, primeti Nikolaj. „To bi moglo da nam ide u
prilog. U svakom slučaju, kad on krene, mi ćemo biti spremni.“
„Spremni?“, prezrivo frknu Pavel. „Za vojsku neuništivih čudovišta?“
„Nisu neuništivi“, reče Nikolaj, pa klimnu u mom pravcu. „A nije ni
Mračnjak. To bar znam. Upucao sam ga.“ Zoja razrogači oči. „Upucao si ga?“
„Jesam“, reče on. „Na nesreću, nisam se baš proslavio u tome, ali siguran
sam da ću se popraviti uz dovoljno veţbe.“ Osmotrio je Griše, zagledao se
pojedinačno u svako zabrinuto lice pre nego što će ponovo progovoriti.
„Mračnjak je moćan, ali smo moćni i mi. Nikada se nije suočio sa snagom Prve i
Druge Armije koje rade zajedno, niti s vrstom oruţja kakvom nameravam da
opskrbim vojsku. Suprotstavićemo mu se. Okruţićemo ga. Videćemo čijem
metku će se posrećiti.“
Dok Mračnjakova senovita horda bude usredsređena na Mali Dvor, on sam
će biti ranjiv. Male, teško naoruţane jedinice Griša i vojnika biće raspoređene na
svaka tri kilometra oko glavnog grada. Jednom kad borbe počnu, one će se
pribliţiti Mračnjaku i upotrebiti svu vatrenu moć koju Nikolaj bude mogao da
prikupi.
To je na neki način bilo ono čega se Mračnjak oduvek plašio. Ponovo sam se
prisetila kako je opisivao novo oruţje koje se pravi van granica Ravkije, i šta mi je
rekao, jednom davno, ispod urušenog krova starog ambara: Moć Griša je na
izdisaju.
Paţa pročisti grlo. „Znamo li šta će se desiti sa senovitim vojnicima kad
ubijemo Mračnjaka?“
Poţelela sam da je zagrlim. Nisam znala šta bi moglo da se dogodi
nichvo'yama ukoliko budemo uspeli da smaknemo Mračnjaka. Mogli bi da ispare
i nestanu, ili da se potpuno raspomame, ili nešto još gore, ali ona je to izgovorila:
Kad ubijemo Mračnjaka. Oprezno, preplašeno, ali je ipak opasno zvučalo kao nada.

175
Usmerili smo većinu naših napora ka odbrani Os Alte. Grad je imao drevan
sistem upozoravanja putem zvona kako bi se objavilo da je neprijatelj na vidiku.
Uz očevu dozvolu, Nikolaj je postavio teške topove, nalik na one s Kolibrija, na
gradske zidine i zidove same palate. Uprkos gunđanju Griša, traţila sam da se
nekoliko njih postavi i na krov Malog Dvora. Moţda neće zaustaviti nichevo'ye,
ali će ih usporiti.
Kolebljivo, ostale Griše su počele polako da uviđaju vrednost Tvaralaca. Uz
pomoć Paklenika, Materijalke su pokušavale da stvore grenatki koje bi mogle da
izazovu dovoljno snaţan blesak da uspore ili ošamute senovite vojnike. Problem
je bio u tome da ne koriste eksplozivni prah koji bi sravnio sa zemljom sve i
svakog u blizini. Ponekad bih se zabrinula da će dići u vazduh čitav Mali Dvor i
tako završiti Mračnjakov posao umesto njega. U više navrata sam u trpezariji
viđala Griše sa sprţenim manţetnama i oprljenim obrvama. Podstakla sam ih da
opasnije oglede izvode na obali jezera, uz prisustvo Plimotvoraca, koji će im
priskočiti u pomoć u slučaju nuţde.
Nikolaj je bio zaintrigiran tom zamišlju dovoljno da zahteva da bude
uključen u projekat. Tvaraoci su isprva pokušali da ne obraćaju paţnju na njega,
zatim su se pretvarali da mu udovoljavaju, ali su ubrzo shvatili da Nikolaj nije
samo princ moren dosadom, koji voli da prčka. Ne samo da je razumeo
Davidove zamisli, već je dovoljno dugo radio sa svojim odmetnutim Grišama da
mu je bilo lako da se prebaci na jezik Male Nauke. Ubrzo se već činilo da su
zaboravili na njegov čin i otkazat'sya status, tako da smo ga često zaticali
zgrbljenog nad radnim stolom u radionici Materijalki.
Najviše su me uznemiravali eksperimenti vršeni iza crveno obojenih vrata
prostorija gde su Korporalke proučavale anatomiju. Tamo su im Tvaraoci
pomagali u pokušaju da stope ljudsku kost s Griša čelikom. Hteli su da omoguće
vojnicima da izdrţe napad nichevo'ya. Međutim, proces je bio bolan i neusavršen,
i ljudsko telo je često jednostavno odbacivalo metal. Iscelitelji su se trudili koliko
su mogli, ali isprekidani krici dobrovoljaca iz Prve Armije ponekad bi odjekivali
hodnicima Malog Dvora.
Popodneva su bila rezervisana za beskrajne sastanke u Velikom Dvoru. Moć
Suncezovke je bila vredan ulog za potkusurivanje u ravkijskim pokušajima da
ostvari saveze s drugim zemljama, pa su me redovno zvali da se pojavim na
diplomatskim okupljanjima kako bih pokazala svoju moć i dokazala da sam
zaista ţiva. Kraljica je odrţavala čajanke i večere gde su me dovodili da izvodim
predstavu. Tom prilikom bi Nikolaj često svraćao da deli komplimente, bezočno
očijuka i zaštitnički se mota iza moje stolice poput ljubavlju obuzetog udvarača.
Ipak, ništa nije bilo toliko dosadno koliko „strategijske sednice“ s Kraljevim
savetnicima i zapovednicima. Kralj im je retko prisustvovao. Više je voleo da
dane troši na hramanje za sluţavkama i spavanje na suncu poput nekog starog

176
mačora. U njegovom odsustvu, savetnici su se beskrajno vrteli ukrug. Razmatrali
su to da li da se pomirimo s Mračnjakom, ili treba da s njim zaratimo. Razmatrali
su savezništvo sa Sunezima, a zatim ortačenje s Fjerdeţanima. Razmatrali su
svaki red svakog budţetskog predloga, od količine municije do toga šta su
vojnici jeli za doručak. A opet, retko da se tako ikad išta završavalo ili
zaključivalo.
Kad je Vasilij saznao da Nikolaj i ja prisustvujemo sednicama, prekinuo je
godine zanemarivanja svojih duţnosti u svojstvu Lantsovljevog naslednika i
uporno zahtevao da i on dođe. Na moje iznenađenje, Nikolaj ga je s
oduševljenjem dočekao.
„Kakvo olakšanje“, rekao je. „Reci mi, molim te, da ti moţeš da nađeš
smisao u ovome.“ Gurnuo je visoku gomilu fascikli s dokumentima preko stola.
„Šta je to?“, upitao je Vasilij.
„Predlog za popravku akvadukta u blizini Ĉernjicina.“
„Sve ovo za jedan akvadukt?“
„Ne brini“, reče Nikolaj. „Ostatak ću da ti prosledim na sobu.“
„Ima toga još? Zar ne moţe neko od ministara…“
„Video si šta se desilo kad je naš otac prepustio drugima vladanje Ravkijom.
Predostroţnost nam je neophodna.“
Vasilij je oprezno podigao najviši dokument s gomile kao da podiţe
štrokavu krpu. Svim silama sam se trudila da ne prsnem u glasan smeh.
„Vasilij smatra da moţe da vlada onako kako je naš otac vladao“, poverio
mi se Nikolaj kasnije tog popodneva, „da priređuje bankete, povremeno odrţi
neki govor. Postaraću se da sazna šta to zapravo znači vladati bez Mračnjaka ili
Aparata koji preuzimaju dizgine.“
Ĉinilo se da je to vrlo dobar plan, ali nije prošlo mnogo, a ja sam sebi u
bradu proklinjala oba princa. Prisustvo Vasilija na sednicama dovelo je do toga
da one traju dvostruko duţe. Šepurio se i nameštao, imao mišljenje o svakom
pitanju, nadugačko i naširoko drţao govore o patriotizmu, strategiji i finesama
diplomatije.
„Nikada nisam upoznala nikoga ko toliko priča, a da ništa ne kaţe“, besnela
sam dok me je Nikolaj pratio do Malog Dvora nakon jedne naročito uţasne
sednice. „Sigurno postoji nešto što moţeš da preduzmeš.“
„Šta to?“
„Da ga neki njegov nagrađeni poni ritne u glavu.“
„Uveren sam da su često u iskušenju“, odvrati Nikolaj. „Vasilij je lenj i tašt, i
voli prečice, ali ne postoji lak način da se vodi zemlja. Veruj mi, vrlo brzo će se
umoriti od toga.“
„Moguće“, rekla sam. „Ali ću ja verovatno pre toga umreti od dosade.“

177
 Nikolaj se nasmeja. „Sledeći put ponesi čuturu. Svaki put kad se on
predomisli, a ti uzmeš gutljaj.“
Zastenjala sam. „Završila bih letvosana na podu pre isteka prvog sata.“

Uz Nikolajevu pomoć, dovela sam stručnjake za naoruţanje iz Poliznaje da

Grišama pomognu da se upoznaju sa savremenim oruţjem i da ih obuče da
rukuju vatrenim oruţjem. I mada je u početku vladala napetost, činilo se da sada
časovi teku malo bolje, i nadali smo se da su se moţda rodila i neka prijateljstva
između Prve i Druge Armije. Najbrţe su napredovale jedinice Griša i vojnika
koje su bile oformljene za lov na Mračnjaka kad se pribliţi Os Alti. Vraćale su se s
vojnih veţbi vrcajući od privatnih šala i novih prijateljstava. Ĉak su počeli da se
među sobom nazivaju nolniki, nule, zato što više nisu pripadali strogo Prvoj ili
Drugoj Armiji.
Brinula sam se kako će Botkin da prihvati sve te promene.
On je, međutim, imao dar za ubijanje, bez obzira na način, i oduševljeno je
prihvatao svaki izgovor da s Toljom i Tamar razgovara o oruţju.
Kako su Šunezi imali lošu naviku da svoje Griše šalju pod skalpel, malo njih
je ikada preţivelo da se pridruţi Drugoj Armiji. Botkin je bio srećan što moţe da
razgovara na svom jeziku, ali je takođe voleo i ţestinu blizanaca. Njih dvoje se
nisu oslanjali samo na svoje sposobnosti Korporalki onako kako su tome sklone
Griše odrasle na Malom Dvoru. Naprotiv, srceparateljstvo je bilo samo još jedno
oruţje u njihovom upečatljivom arsenalu.
„Opasan dečak. Opasna devojčica“, izjavio je Botkin jednog jutra,
posmatrajući blizance kako sparinguju s grupom Korporalki, dok je jato
nervoznih Prizivača čekalo svoj red. Mari i Sergej su bili tamo, Nađa se vukla za
njima kao i obično.
„Šeštra je surovija od brata“, ţalio se Sergej. Tamar mu je rascopala usnu, pa
mu je bilo teško da govori. „Saţaljevam budućeg supruga.“
„Neće bude braka“, reče Botkin kad je Tamar bacila bespomoćnog Paklenika
na pod.
„Zašto ne bi bilo?“, iznenađeno sam upitala.
„Ne ona. Neće ni brat“, reče plaćenik. „Oni kao Botkin. Rođeni za borbu.
Stvoreni za rat.“
Tri Korporalke su nasrnule na Tolju. Za nekoliko trenutaka sve tri su jaukale
na podu. Pomislila sam na ono što je Tolja rekao u biblioteci, da nije rođen kako
bi sluţio Mračnjaku. Kao i toliko drugih Šuneza, i on se okrenuo ţivotnom putu
najmljenog vojnika, putujući svetom kao plaćenik i razbojnik. Ali se ipak na kraju
obreo u Malom Dvoru. Koliko dugo će on i njegova sestra ostati?
„Dopada mi se“, reče Nađa, čeţnjivo gledajući Tamar. „Neustrašiva je.“

178
 Botkin se nasmeja. „Neustrašiv je druga reč za glup.“
„Sačuvao bih tu primedbu ţa sebe“, gunđao je Sergej dok mu je Mari
tapkala usnu vlaţnom krpom.
Shvatila sam da počinjem da se smeškam, pa sam se okrenula u stranu.
Nisam zaboravila kako su me njih troje dočekali u Malom Dvoru. Nisu me
nazvali kurvom, niti pokušali da me izbace, ali uopšte se nisu zauzeli za mene,
nisu me branili, i pomisao da treba da se pretvaram kako smo prijatelji bila je
previše za mene. Uostalom, nisam baš znala kako da se ponašam u njihovom
društvu. Nikada nismo bili odistinski bliski, a sad su naše razlike u društvenom
poloţaju odavale utisak nepremostivog jaza.
Genja ni pet para ne bi za to dala, iznenada sam pomislila. Genja me je
poznavala. Smejala se sa mnom, poveravala mi se, i nikakva šljašteća kefta ni
titula ne bi je sprečile da mi kaţe šta stvarno misli, niti da me uzme pod ruku ne
bi li mi ispričala neki novi trač. Uprkos svim njenim laţima, nedostajala mi je…
I kao da odgovara mojim mislima, neko me je cimnuo za rukav. „Moi
soverenyi ?“, reče plašljiv glas.
Nađa se premeštala s noge na nogu. „Nadala sam se…“
„Šta je bilo?“
Okrenula se prema mračnom ćošku štale i pokazala na mladog momka u
odori Eteralki koga nikad ranije nisam videla. Tu i tamo bi poneka Griša pristigla
nakon što smo objavili pomilovanje, ili ovaj momak je izgledao previše mlado da
bi sluţio na terenu. Nervozno je prišao, prstima uvrćući keftu.
„Ovo je Adrik“, reče Nađa, obgrlivši ga jednom rukom. „Moj brat.“ Sličnost
je postojala, mada ste morali da je potraţite. „Ĉuli smo da planiraš da evakuišeš
školu.“
„Tako je.“ Slala sam učenike na jedino mesto sa spavaonama i dovoljno
mesta da ih sve primi, mesto koje je bilo daleko od fronta: u Keramzin. Botkin će
poći s njima. Nisam volela to što gubim tako sposobnog vojnika, ali na taj način
će mlađe Griše i dalje moći da uče od njega – a on će moći da ih drţi na oku.
Pošto Bagra nije htela da me primi, poslala sam joj slugu s istom ponudom. Nije
odgovorila. Uprkos mojoj najboljoj nameri da ne obraćam paţnju na njeno
omalovaţavanje, ponovljeno odbijanje je ipak zapeklo.
„Ti si učenik?“, upitala sam Adrika, izbacivši misli o Bagri iz glave.
Klimnuo je jednom, i ja sam primetila odlučno isturenu bradu.
„Adrik se pitao… mi smo se pitali da li bi…“
„Hoću da ostanem“, rekao je s puno ţestine.
Iznenađeno sam podigla obrve. „Koliko imaš godina?“
„Dovoljno da se borim.“
„Ove godine je trebalo da diplomira“, ubaci se Nađa.

179
 Namrštila sam se. Bio je samo nekoliko godina mlađi od mene, ali je bio sav
koščat, krakat i razbarušen.
„Idi s ostalima u Keramzin“, rekla sam. „Moţeš nam se pridruţiti sledeće
godine, ukoliko to i tada budeš hteo.“ Ukoliko preteknemo do tada.
„Dobar sam“, odvrati on. „Ja sam Olujnik, i jak sam isto koliko i Nađa, čak i
bez pojačivača.“
„Previše je opasno…“
„Ovo je moj dom. Ne idem ja nigde.“
„Adrik!“, izgrdi ga Nađa.
„U redu je“, rekla sam. Adrik je izgledao kao da ga maltene trese groznica.
Šake je stegao u pesnice. Pogledala sam Nađu. „Sigurna si da ţeliš da ostane?“
„Ja…“, zausti Adrik.
„Pričam s tvojom sestrom. Ukoliko izgubiš ţivot kad stigne Mračnjakova
vojska, ona će morati da te oţali.“ Na te reči Nađa je malčice prebledela, ali Adrik
nije ni trepnuo. Imao je petlju, morala sam da priznam.
Nađa je glodala unutrašnjost usne, prelazeći pogledom s mene na Adrika, i
obrnuto.
„Ako se plašiš da ćeš da ga razočaraš, pomisli samo kako bi ti bilo da ga
sahraniš“, rekla sam. Znam da sam zvučala grubo, ali ţelela sam da oboje shvate
šta tačno traţe od mene.
Oklevala je, a onda ispravila leđa. „Pusti ga da se bori“, rekla je. „Kaţem da
ostane. Budeš li ga poslala odavde, prosto će se za nedelju dana opet pojaviti na
kapiji.“
Uzdahnula sam, a onda se ponovo okrenula Adriku, koji se već osmehivao
od uva do uva. „I ni reči ostalim učenicima“, rekla sam. „Ne ţelim da im svašta
pada na pamet.“ Bocnula sam Nađu kaţiprstom. „Ti si odgovorna za njega.“
„Hvala vam, moi soverenyi“, reče Adrik, naklonivši se toliko nisko da sam
pomislila da će pasti na nos.
Već sam zaţalila zbog svoje odluke. „Poteraj ga nazad na časove.“
Posmatrala sam ih kako silaze nizbrdo ka jezeru, a onda otresla prašinu sa
sebe i krenula ka jednoj od manjih prostorija za veţbanje, gde je Mal sparingovao
s Pavelom. U poslednje vreme Mal je sve manje vremena provodio u Malom
Dvoru. Pozivnice su počele da pristiţu onog popodneva kad se vratio iz
Balakireva – lovački pohodi, kućne zabave, pecanje pastrmki, kartaške igre.
Ĉinilo se da svaki plemić, svaki oficir ţeli da Mal prisustvuje sledećem događaju
koji oni organizuju.
Ponekad ga ne bi bilo samo jedno popodne, ponekad nekoliko dana. To me
je podsetilo na vreme u Keramzinu, kada sam ga pratila na put, a onda svakog
dana na kuhinjskom prozoru čekala da se vrati. Međutim, da budem iskrena
pred samom sobom, dani kad nije bio tu gotovo da su lakše proticali. Kad se

180
nalazio u Malom Dvoru, osećala sam krivicu što ne mogu da provedem više
vremena s njim, i mrzela sam to kako ga Griše zanemaruju ili mu se obraćaju kao
sluzi. Koliko god da mi je nedostajao, podsticala sam ga da ide.
Bolje je ovako, govorila sam sebi. Pre nego što je dezertirao ne bi li meni
pomogao, Mal je bio tragač i imao svetlu budućnost, uvek okruţen prijateljima i
ljudima koji mu se dive. Nije bio stvoren za to da drţi straţu pred vratima ili da
se mota po ćoškovima, savesno igrajući ulogu moje senke, dok ja idem s jednog
sastanka na drugi.
„Mogla bih po ceo dan da ga gledam“, začu se nečiji glas iza mene. Ukočila
sam se. Bila je to Zoja. Ĉak i na ovoj vrućini, činilo se da se nikad ne znoji.
„Za njega ne misliš da smrdi na Keramzin?“, upitala sam, setivši se zlobnih
reči koje mi je jednom prilikom uputila.
„Smatram da niţe klase poseduju izvesnu grubu privlačnost. Obavestićeš
me kad ga se zasitiš, vaţi?“
„Molim?“
„Oh, nešto sam pogrešno shvatila? Vas dvoje izgledate kao da ste jako…
bliski. Ali, uverena sam, u poslednje vreme ciljaš malo više.“
Okrenula sam se prema njoj. „Zoja, šta ti traţiš ovde?“
„Došla sam da veţbam borbene tehnike.“
„Znaš na šta mislim. Otkud ti u Malom Dvoru?“
„Ja sam vojnik Druge Armije. Pripadam ovde.“
Prekrstila sam ruke. Vreme je da Zoja i ja isteramo ovo na čistac. „Ne
dopadam ti se, i nijednom nisi propustila priliku da mi to staviš do znanja. Zašto
bi me sada pratila?“
„Kakav izbor imam?“
„Sigurna sam da bi te Mračnjak oberučke prihvatio ako odlučiš da mu se
vratiš.“
„Da li ti to meni zapovedaš da odem?“ Trudila se da dosegne onaj svoj
uobičajeni nadmeni ton, ali sam tačno osetila da se plaši. Zbog toga sam
zadrhtala, kao od grešnog zadovoljstva.
„Ţelim da znam zašto si toliko rešena da ostaneš.“
„Zato što ne ţelim da ţivim u tami“, rekla je. „Zato što si ti naša najbolja
šansa.“
Zavrtela sam glavom. „Preterano uobičajen odgovor.“
Obrazi joj se zajapuriše. „Očekuješ da te preklinjem?“
Da li bi me preklinjala? Zaključila sam da mi to ne bi teško palo. „Tašta si.
Ambiciozna si. Učinila bi sve da privučeš Mračnjakovu paţnju. Šta se
promenilo?“
„Šta se promenilo?“, zagrcnula se. Usne su joj se pretvorile u tanku liniju,
stegla je pesnice uz bokove. „Imala sam tetku koja je ţivela u Novokribirsku. I

181
sestričinu. Mračnjak je mogao da mi kaţe šta namerava da uradi. Da sam mogla
da ih upozorim…“ Glas joj se prekinu, i ja sam se smesta postidela zadovoljstva
koje sam osetila što je vidim da se koprca.
Bagrin glas mi je odzvanjao u glavi: Lepo se navikavaš na moć… Sto bude bila
veća, ţudeće da se proširi. A opet, jesam li poverovala Zoji? Da li je sjaj u njenim
očima bio iskren ili se pretvarala? Treptanjem je sprečila suze, pa nastavila da me
strelja pogledom. „I dalje mi se ne dopadaš, Starkova. Nikada i nećeš. Prosta si i
trapava, i ne znam zašto si rođena s tolikom moći. Ali ti jesi Suncezovka, i ako
moţeš da sačuvaš slobodu Ravkije, ja ću se boriti uz tebe.“
Posmatrala sam je, vagala sve što je rekla, a za oko su mi zapale dve jarke
tačke koje su gorele na njenim jagodicama, i drhtanje donje usne.
„Dakle?“, rekla je, i tačno sam videla koliko joj teško pada da me to pita.
„Hoćeš li da me oteraš?“
Sačekala sam još neki trenutak. „Moţeš da ostaneš“, rekla sam. „Za sada.“
„Da li je sve u redu?“, upitao je Mal. Nismo čak ni primetile da je završio sa
sparingovanjem.
Istog trenutka Zoju je napustila sva nesigurnost. Uputila mu je očaravajući
osmeh. „Ĉujem da si čudesno dobar s lukom i strelom. Mislila sam da bi mogao
da mi odrţiš neki čas.
Mal pređe pogledom sa Zoje na mene. „Neki drugi put, moţda.“
„Unapred se radujem“, rekla je, i otperjala šuškajući svilom.
„O čemu se radi?“, upitao me je kad smo krenuli uzbrdo ka Malom Dvoru.
„Nemam poverenja u nju.“
Neko vreme nije ništa rekao. „Alina“, s nelagodom je zaustio, „ono što se
dogodilo u Kribirsku…“
Hitro sam ga prekinula. Nisam ţelela da znam šta je moţda tada radio sa
Zojom u bivaku Griša. A i teško da je stvar bila u tome. „Bila je jedna od
Mračnjakovih miljenica, i oduvek me je mrzela.“
„Verovatno je bila ljubomorna na tebe.“
„Slomila mi je dva rebra.“
„Sta je uradila?“
„Bila je to nezgoda. U neku ruku.“ Nikad nisam Malu ispričala koliko mi je
bilo teško pre nego što sam naučila da koristim svoju moć, kako su mi bili
beskrajni, usamljeni dani ispunjeni neuspehom. „Jednostavno ne mogu da
budem sigurna kome je zaista odana.“ Protrljala sam vrat ispod potiljka, tamo
gde su mišići počeli da mi se grče. „Ne mogu da budem sigurna ni u koga. Ni u
Griše. Ni u sluge. Bilo ko od njih moţe da radi za Mračnjaka.“
Mal se osvrnu oko sebe. Izgleda da, za divno čudo, niko nije gledao.
Plahovito me je uhvatio za ruku. „Za dva dana Gricki u gornjem gradu priređuje
zabavu s proricanjem sudbine. Pođi sa mnom.“

182
 „Gricki?“
„Njegov otac je Stepan Gricki, kralj turšije. Skorojević.“ Malje to rekao dobro
podraţavajući plemića koji je digao nos. „Ali njegova porodica ima palatu dole
kod kanala.“
„Ne mogu“, rekla sam, pomislivši na sastanke, Davidove tanjire sa
ogledalima, evakuaciju škole. Jednostavno sam osećala kako je pogrešno ići na
zabavu kad bismo se za neki dan ili nedelju mogli naći u ratu.
„Moţeš“, reče Mal. „Samo na sat vremena, moţda dva.“
Bilo je to pravo iskušenje – ukrasti nekoliko trenutaka s Malom, daleko da
svih pritisaka Malog Dvora.
Sigurno je osetio da se lomim. „Obući ćemo te kao jednu od izvođačka“,
rekao je. „Niko neće ni znati da je Suncezovka prisutna.“
Zabava, kasno uveče, nakon što se završi sav posao tog dana. Preskočiću
jedno veče uzaludnog prebiranja po knjigama u biblioteci. Kako to moţe da šteti?
„U redu“, rekla sam. „Idemo.“
Licem mu se razlio osmeh koji me je ostavio bez daha. Ne znam da li ću se
ikada navići na pomisao da je takav osmeh zapravo upućen meni.
„Tolji i Tamar se to neće svideti“, upozorio me je.
„Oni su moji gardisti. Slušaju moja naređenja.“
Mal stade u stav mirno i kitnjasto se pokloni. „Da, moi soverenyi“, izgovori
ozbiljnim glasom. „Ţivimo da sluţimo.“
Zakolutala sam očima, ali dok sam ţurila u radionicu Materijalki, osećala
sam se lakše nego ijednom u prethodnih nekoliko nedelja.

183
 Osamnaesto poglavlje
Palata Grickih nalazila se u kanalskom okrugu, koji je zbog blizine mosta i rulje s
druge strane njega smatran za najmanje moderan deo gornjeg grada. Bila je to
raskošna mala građevina, s jedne strane ograničena ratnim spomenikom, a s
druge vrtovima manastira Sankte Lizabete.
Mal je uspeo da pozajmi kočiju za to veče, pa smo se nagurali u njenu
skučenu unutrašnjost zajedno s mrzovoljnom Tamar. I ona i Tolja su dugo i
glasno gunđali zbog zabave, ali sam im jasno stavila do znanja da neću
ustuknuti. Takođe sam ih zaklela da čuvaju tajnu; nisam ţelela da vest o mom
malom izletu van kapija dvora dopre do Nikolaja.
Obukli smo se kao sulijske gatare, u jarkonarandţaste svilene ogrtače i
lakirane maske izvajane tako da podsećaju na njušku šakala. Tolja je ostao u
dvoru. Ĉak i da bude pokriven od glave do pete, njegova visina bi privukla
paţnju.
Mal me je stegnuo za ruku i osetila sam navalu treperavog uzbuđenja.
Ogrtač mi je bio neprijatno topao i lice pod maskom je već počelo da me svrbi, ali
uopšte nisam marila za to. Osećala sam se kao da sam ponovo u Keramzinu, kad
smo zanemarivali kućne poslove, prkoseći opasnosti da budemo išibani, samo da
bismo se iskrali na našu livadu. Leţali bismo na hladnoj travi, slušali zujanje
insekata, posmatrali kako se iznad nas premeću oblaci. Sada mi se takav mir
činio strašno daleko.
Ulica koja je vodila do palate kralja turšije bila je zakrčena kočijama.
Skrenuli smo u usku ulicu u blizini manastira kako bismo se lakše pomešali s
izvođačima na ulazu za poslugu.
Tamar je briţljivo namestila svoj ogrtač kad smo sišli iz kočije. I ona i Mal su
nosili skrivene pištolje, a znala sam da je ona ispod te narandţaste svile imala
svoje dve istovetne sekire privezane za butine.
„Sta ako neko zaista poţeli da mu pročitamo sudbinu?“, upitala sam, pa
sam čvršće pritegla vezice maske i navukla kapuljaču preko glave.
„Samo mu prospi uobičajene baljezganje“, reče Mal. „Prelepa ţena,
neočekivano bogatstvo. Ĉuvaj se broja osam.“
Ulaz za poslugu vodio je pored kuhinje ispunjene isparenjima, ka
prostorijama u zadnjem delu kuće. Ali čim smo ušli unutra, čovek obučen u,
rekla bih, livreju sluge Grickih, uhvatio me je za ruku.
„Kakvo je to ponašanje?“, rekao je i protresao me. Videla sam kako je Tamar
ruka poletela ka kuku.

184
 „Ovaj…“
„Trebalo bi da ste se već pomešali s gostima.“ Pogurao nas je prema glavnoj
prostoriji kuće. „Ne zadrţavajte se predugo ni sa kojim pojedinačno. I nemojte da
sam vas uhvatio kako pijete!“
Klimnula sam, trudeći se da nateram srce da prestane s mahnitim
udaranjem, pa smo poţurili ka balskoj dvorani. Kralj turšije nije nimalo štedeo.
Palata je bila ukrašena tako da izgleda kao najraspojasaniji sulijski tabor koji se
moţe zamisliti. S tavanice je visilo hiljadu fenjera u obliku zvezda. Uza zidove
prostorije bili su parkirani karavani pokriveni svilom, presijavajući se u
dugačkom nizu, a laţne logorske vatre sijale su razigranim obojenim
plamenovima. Vrata terase bila su širom otvorena, i noćni vazduh je nadirao
unutra uz ritmički zveket činela za prste i jecanje violina.
Ugledala sam prave sulijske gatare raštrkane među okupljenima i shvatila
da sigurno predstavljamo sablastan prizor, s ovim maskama šakala, ali izgleda
da gostima to nije smetalo. Mnogi od njih su se već uveliko nahvali pićem,
okupljeni u bučne grupice, smejali se i dovikivali međusobno, otvorenih usta
posmatrajući akrobate koji su se iznad njih vrteli na svilenim trapezima. Neki su
se ljuljali u stolicama dok su im proricali sudbinu iznad velikih zlatnih dţezvi s
kafom. Ostali su jeli za dugačkim stolom koji je bio postavljen na terasi,
proţdirući punjene smokve i činije pune zrna nara, i tapšali u ritmu muzike.
Mal mi je krišom doneo malu čašu kvasa, pa smo pronašli jednu senkama
skrivenu klupu u uglu terase, a Tamar se namestila da straţari malo dalje od nas.
Oslonila sam glavu na Malovo rame, srećna što samo sedim pored njega,
slušajući tupe udare i sitno zveckanje muzike. Vazduh je bio prezasićen mirisom
neke biljke što cveta noću, a ispod njega se provlačio dašak limuna. Disala sam
duboko, osećala kako me delimično napuštaju iscrpljenost i strah od prethodnih
nekoliko nedelja. Smuljila sam papuču i zarila noţne prste u hladan šljunak.
Mal je namestio kapuljaču da mu bolje zakloni lice, pa podigao masku na
čelo, a zatim to ponovio s mojom. Onda se nagnuo prema meni. Naši šakali su se
sudarili njuškama.
Nasmejala sam se.
„Sledeći put biramo drugačije kostime“, gunđao je Mal. „Veće šešire?“
„Moţda bismo jednostavno mogli da nabijemo korpe na glave.“
Dve devojke se doteturaše do nas. Tamar se istog trenutka našla pored
mene. Vratili smo maske na lice.
„Prorecite nam sudbinu!“, zahtevala je viša devojka, zamalo oborivši svoju
drugaricu.
Tamar zavrte glavom, ali Mal pokaza ka obliţnjem stočiću na kojem su se
nalazile plave gleđosane šolje i velika zlatna dţezva.

185
 Devojka zaciča, pa nasu vrlo malu količinu kafe nalik na mulj. Sulijci su
sudbinu čitali iz soca na dnu šolje. Devojka proguta kafu i lice joj se iskrivi.
Munula sam Mala laktom u slabinu. Šta sad?
Ustao je i prišao stolu.
„Hmmm“, rekao je zavirivši u šoljicu. „Hmmm.“ Devojka ga zgrabi za
mišicu. „Sta je bilo?“ Mahnuo mi je da priđem. Zaškrgutala sam zubima i
nagnula se nad šoljicu.
„Jel' nešto loše?“, zakuka devojka.
„Vrrrrlo je…. dobrrrro“, reče Mal s najgorim sulijskim naglaskom koji sam
ikada čula. Devojka odahnu s olakšanjem. „Prrrrići će ti zgodan strrrranac.“
Devojke se zakikotaše i zapljeskaše rukama. Nisam mogla da se suzdrţim.
„On će biti vrrrrlo grrrrozan čovek“, ubacila sam se. Moj naglasak je bio još
gori od Malovog. Da me je prisluškivao neki pravi Sulijac, verovatno bih završila
sa šljivom na oku. „Morrraš da pobegneš od njega.“
„Oh“, razočarano su uzdahnule devojke.
„Morrraš se udati za rrruţnog čoveka“, rekla sam. „Vrrrlo debelog.“
Ispruţila sam ruke ispred sebe, pokazujući na ogroman stomak. „On će te
usrrrećiti.“
Ĉula sam kako je Mal ispod maske frknuo kroz nos.
Devojka šmrcnu. „Ne sviđa mi se ova sudbina“, reče. „Hajde da probamo
kod nekog drugog.“ Dok su njih dve nezadovoljno odlazile, dva prilično pripita
plemića zauzeše njihovo mesto.
Jedan je imao orlovski nos i drhturavi podvaljak. Drugi je iskapio kafu kao
da pije kvas, pa tresnuo šoljicom na stočić. „Ajde sad“, zaplitao je jezikom, dok
mu se trzao čekinjasti riđi brk. „Šta me čeka? I nek bude dobro.“
Mal se pretvarao da proučava šoljicu. „Zarrradićeš ogrrromne parrre.“
„Već imam ogromne pare. Sta još?“
„Uh…“, vrdao je Mal. „Suprrruga će ti rrroditi trrri prrrelepa sina.“
Njegov prijatelj orlovskog nosa prsnu u smeh. „Onda ćeš znati da nisu
tvoji!“, urlao je.
Pomislila sam da će se prvi plemić uvrediti, ali naprotiv, samo se grohotom
nasmejao, a crveno lice postalo mu je još crvenije.
„Moraću da čestitam batleru!“, vrištao je od smeha.
„Kako čujem, sve najbolje porodice imaju kopilad“, prigušeno se kikotao
njegov prijatelj.
„Svi imamo i kerove. Ali im ne dopuštamo da sede za stolom!“
Lice mi se iskrivilo pod maskom. Uvukla mi se sumnja da govore o
Nikolaju.
„Oh, brrrate“, rekla sam, otevši šolju iz Malovih ruku. „Oh, brrrate, baš
tuţno.“

186
 „Šta je sad?“, upita plemić, i dalje se smejući.
„Postaćeš ćelav“, rekla sam. „Vrrrlo ćelav.“
Prestao je da se smeje, i mesnatom rukom se mašio ka već proređenoj riđoj
kosi.
„A ti“, rekla sam, uperivši prst u njegovog prijatelja. Mal me je
upozoravajuće ćušnuo nogom, ali sam ga ignorisala. „Tebe čeka korrrpa.“
„Sta me čeka?“
„Korrrpal“, objavila sam zlokobnim glasom. „Vrrršnjak će da ti se skvrrrči i
skrrroz nestane!“
Prebledeo je. Zaigrala mu je jabučica. „Ali…“
U tom trenutku začula se vika iz balske dvorane, i glasan tresak kad je neko
prevrnuo sto. Videla sam dvojicu ljudi kako se koškaju.
„Mislim da je vreme da krenemo“, reče Tamar, sklanjajući nas dalje od
gungule.
Taman sam htela da se pobunim kad je izbila ozbiljna tuča. Ljudi su počeli
da se vuku i guraju, zakrčivši vrata terase. Muzika je prestala, a izgleda da su se i
neke gatare uključile u kavgu. Iznad glava gomile, videla sam kako se ruši jedan
svileni karavan. Neko se zaleteo prema nama i zakucao pravo u ona dva plemića.
Dţezva s kafom pade sa stola, a male plave šolje poleteše za njom.
„Hajdemo“, reče Mal i posegnu za pištoljem. „Na sporedni ulaz.“
Tamar je krenula prva, sa sekirama već u ruci. Pošla sam za njom niz
stepenice, ali baš kad smo silazili s terase, začula sam uţasan tresak i vrisak neke
ţene. Bila je prikleštena ispod trpezarijskog stola.
Mal vrati pištolj u futrolu. „Odvedi je u kočiju“, doviknuo je Tamar. „Stići
ću vas.“
„Mal…“
„Idi! Dolazim odmah za vama.“ Progurao se u guţvu, u pravcu zarobljene
ţene.
Tamar me je odvukla niz baštensko stepenište i niz stazu koja je vodila duţ
zida palate, prema ulici. Daleko od bleštavih fenjera zabave vladao je potpun
mrak. Prizvala sam malo blage svetlosti da nam obasja put.
„Nemoj“, rekla je Tamar. „Ovo bi mogla da bude diverzija. Odaćeš naš
poloţaj.“
Pustila sam da svetlost zamre, a već u sledećem trenutku začula sam
nekakav meteţ, jedno glasno uf, a zatim – zavlada muk.
„Tamar?“
Osvrnula sam se u pravcu zabave, u nadi da ću čuti Mala kako se
pribliţava.

187
 Srce je počelo jako da mi tuče. Podigla sam ruke. Koga briga za odavanje
poloţaja, ne nameravam da tek tako stojim u mraku. Tada sam čula škripu
kapije, i nečije snaţne ruke su me uhvatile. Neko me je povukao kroz ţivicu.
Poslala sam saţiţuću svetlost u vidu vrele baklje. Nalazila sam se u
kamenom dvorištu glavne bašte, sa svih strana okruţenom tisama, i nisam bila
sama.
Namirisala sam ga pre nego što sam ga videla – prekopana zemlja, tamjan,
plesan. Miris groba. Podigla sam ruke kad se Aparat pojavio iz senki. Sveštenik
je izgledao isto kao što ga pamtim, imao je istu kovrdţavu crnu bradu i isti
nepokolebljiv pogled. I dalje je nosio istu smeđu odoru svog prethodnog
drţavnog poloţaja, ali je Kraljevog dvoglavog orla na njegovim grudima
zamenio zrak sunca izvezen zlatnim koncem.
„Ni korak dalje“, upozorila sam ga.
Poklonio se do zemlje. „Alina Starkov, Sol Koroleva. Neću ti nauditi.“
„Gde je Tamar? Ako je povređena…“
„Tvojim gardistima se neće ništa desiti, ali preklinjem te da me saslušaš.“
„Šta ţeliš? Kako si znao da ću biti ovde?“
„Verni su svuda, Sol Koroleva.“
„Ne zovi me tako!“
„Svakog dana tvoja sveta vojska raste, privučena obećanjem tvoje svetlosti.
Samo tebe čekaju da ih vodiš.“
„Moja vojska? Videla sam hodočasnike ulogorene izvan gradskih zidina –
jadne, slabe, gladne, kako očajnički čekaju mrvice nade kojima ih hraniš.“
„Ima i drugih. Vojnika.“
„Još ljudi koji misle da sam Svetica zato što si im ti napričao gomilu laţi?“
„Nije to laţ, Alina Starkov. Ti si Kćer Keramzina, Ponovo rođena u
Preklopu.“
„Nisam umrla!“, besno sam odvratila. „Preţivela sam zato što sam pobegla
od Mračnjaka, i ubila sam čitav jedrenjak vojnika i Griša da bih u tome uspela.
Da li i to pričaš svojim sledbenicima?“
„Tvoj narod pati. Samo ti moţeš da doneseš zoru novog doba, doba
osveštanog svetom vatrom.“
Pogled mu je bio mahnit, oči toliko crne da im nisam razaznavala ţenice.
Međutim, da li je njegovo ludilo bilo stvarno ili predstavlja deo neke sloţene
igre?
„I ko će, dakle, vladati u tom novom dobu?“
„Ti, naravno. Sol Koroleva, Sankta Alina.“
„A ti ćeš da budeš moja desna ruka? Pročitala sam knjigu koju si mi dao.
Sveci ne ţive baš dugo.“
„Pođi sa mnom, Alina Starkov.“

188
 „Ne idem ja nigde sa tobom.“
„Još nisi dovoljno snaţna da se suočiš s Mračnjakom. Ja to mogu da
promenim.“
Ukočila sam se. „Ispričaj mi šta znaš.“
„Pridruţi mi se, i sve će biti otkriveno.“
Pošla sam prema njemu, iznenađena damaranjem gladi i srdţbe koje su me
obuzele. „Gde je ţar-ptica?“ Pomislila sam da će se moţda zbuniti, da će se
moţda pretvarati kako ništa ne zna. Umesto toga se nasmešio, crnih desni,
pokvarenih krivih zuba. „Reci mi, svešteniče“, zapovedila sam, „ili ću te
iskasapiti tu gde stojiš, a tvoji sledbenici nek pokušaju molitvom da te ponovo
sastave.“ Prenula sam se kad sam shvatila da mislim ozbiljno.
Prvi put je izgledao nervozno. Odlično. Zar je očekivao krotku Sveticu?
Umirujuće je podigao ruke ispred sebe.
„Ne znam“, rekao je. „Kunem se. Ali kad je Mračnjak napustio Mali Dvor,
nije shvatao da se više u njega neće vratiti. Ostavio je mnoge dragocenosti za
sobom, stvari za koje se odavno veruje da su uništene.“
Novi napad gladi sevnu kroz mene. „Morozovljevi dnevnici? Imaš ih?“
„Pođi sa mnom, Alina Starkov. Postoje tajne duboko zakopane.“
Da li je moguće da mi govori istinu? Ili bi me prosto predao Mračnjaku?
„Alina?“, odjeknuo je Malov glas odnekud s druge strane ţivice.
„Ovde sam!“
Mal ulete u dvorište, s pištoljem u ruci. Tamar ga je pratila u stopu. Izgubila
je jednu sekiru, a s prednje strane njenog ogrtača videla se krvava mrlja.
Aparat se zavrte u buđavom kovitlacu tkanine i kliznu među ţbunje.
„Stani!“, povikala sam, i već se pokrenula da pođem za njim. Tamar kao
strela prolete pored mene, i baci se u poteru.
„Potreban mi je ţiv!“, povikala sam ka njenim leđima dok je zamicala u
ţivicu.
„Jesi li dobro?“, zadihano me upita Mal kad je stigao do mene.
Uhvatila sam ga za rukav. „Mal, mislim da su kod njega Morozovljevi
dnevnici.“
„Da li te je povredio?“
„Mogu ja da izađem na kraj s matorim sveštenikom“, s nestrpljenjem sam
odvratila. „Jesi li čuo šta sam rekla?“
Mal ustuknu. „Jesam, čuo sam te. Mislio sam da si u opasnosti.“
„Nisam bila. Ja…“
Ali Tamar je već krupnim koracima grabila nazad ka nama, lice joj je bilo
iskrivljeno od ozlojeđenosti. „Ne razumem“, rekla je vrteći glavom. „Bio je ispred
mene, a onda je prosto nestao.“
„Svih mu Svetaca“, opsovala sam.

189
 Pognula je glavu. „Oprosti mi.“
Nikad je nisam videla toliko potištenu. „U redu je“, rekla sam, dok mi se u
glavi i dalje bućkalo. Jednim delom sam ţelela da krenem tom stazom i dozivam
Aparata, zahtevam da se pojavi, da ga lovim po gradskim ulicama sve dok ga ne
nađem i ne iščupam mu istinu iz onih laţljivih usta. Bacila sam pogled niz ţivicu.
I dalje sam mogla čuti dreku sa zabave daleko iza nas, a negde u mraku počela
su da bruje manastirska zvona. Uzdahnula sam. „Hajdemo odavde.“
Pronašli smo našeg kočijaša kako nas čeka u uskoj sporednoj ulici u kojoj
smo ga i ostavili. Voţnja nazad ka palati bila je napeta.
„Ona tuča nije izbila slučajno“, reče Mal.
„Nije“, sloţila se Tamar, tapkajući ruţnu posekotinu na bradi. „Znao je da
ćemo biti tamo.“
„Ali kako?“, pitao se Mal. „Niko osim nas nije znao da idemo. Jesi li ti rekla
Nikolaju?“
„Nikolaj nema ništa s ovim“, odvratila sam.
„Kako moţeš da budeš tako sigurna?“
„Zato što ovim nema šta da dobije.“ Pritisla sam slepoočnice prstima.
„Moţda nas je neko video dok smo izlazili iz palate.“
„Kako je Aparat ušao u Os Altu, a da ga niko ne primeti? Kako je uopšte
znao da ćemo biti na toj zabavi?“
„Ne znam“, umorno sam odgovorila. „Rekao je da su verni svuda. Moţda je
neko od sluga nešto načuo.“
„Večeras nam se posrećilo“, reče Tamar. „Moglo je da bude mnogo gore.“
„Uopšte nisam bila ni u kakvoj opasnosti“, uporno sam ponavljala. „Samo je
hteo da priča s mnom.“
„Šta je rekao?“
Okvirno sam prepričala razgovor, ali nisam pomenula Morozovljeve
dnevnike. Nisam nikome osim Mala poverila ništa u vezi s njima, a Tamar je već
ionako znala suviše toga o pojačivačima.
„Prikuplja nekakvu vojsku“, završila sam. „Ljude koji veruju da sam se
vratila iz mrtvih, koji veruju da imam neku vrstu svete moći.“
„Koliko ih je?“, upita Mal.
„Ne znam. I ne znam šta namerava da uradi s njima. Da krene protiv Kralja?
Da ih pošalje u boj protiv Mračnjakove horde? Već sam odgovorna za Griše. Ne
treba mi vojska bespomoćnih otkazats'ya na teretu.“
„Nismo svi toliko krhki“, reče Mal s oštrinom u glasu.
„Nisam mislila… samo sam htela da kaţem da on iskorišćava te ljude.
Koristi njihovu nadu.“
„Da li se to iole razlikuje od onoga kako je tebe Nikolaj šetao od sela do
sela?“

190
 „Nikolaj ne govori ljudima da sam besmrtna ili da mogu da izvodim čuda.“
„Ne govori“, reče Mal. „Samo ih pušta da veruju u to.“
„Zašto odmah skačeš da ga napadaš?“
„Zašto ti odmah skačeš da ga braniš?“
Okrenula sam se na drugu stranu, razdraţena, nemoćna da mislim, da
sredim kovitlac u glavi. Fenjerima osvetljene ulice gornjeg grada promicale su
kroz prozor kočije. Ostatak puta vozili smo se u tišini.

Kad smo se vratili u Mali Dvor, otišla sam da se presvučem dok su Mal i Tamar
pričali Tolji šta se dogodilo.
Sedela sam na krevetu kad je Mal pokucao. Zatvorio je vrata za sobom i
naslonio se na njih, razgledajući naokolo.
„Ova soba je strašno depresivna. Mislo sam da si htela da je preurediš.“
Slegnula sam ramenima. Imala sam previše drugih briga, a gotovo da sam
se navikla na tihu turobnost ove sobe. „Veruješ li da ima dnevnike?“, upita Mal.
„Iznenadilo me što uopšte zna da postoje.“
Prišao je krevetu, pa sam savila kolena da mu napravim mesta.
„Tamar je u pravu“, rekao je, smestivši se pored mojih stopala. „Moglo je da
se desi nešto mnogo gore.“
Uzdahnula sam. „Toliko o razgledanju grada.“
„Nije trebalo ni da predloţim tako nešto.“
„Nije trebalo da pristanem na taj predlog.“
Klimnuo je, povlačeći vrhom čizme po podu. „Nedostaješ mi“, tiho je rekao.
Neţne reči, ali izazvale su bolnu, dobrodošlu drhtavicu u meni. Zar sam
nekim delom sebe sumnjala u to? Toliko često je odlazio nekud.
Dodirnula sam mu ruku. „I ti meni nedostaješ.“
„Pođi sutra na veţbu gađanja sa mnom“, reče. „Dole kod jezera.“
„Ne mogu. Nikolaj i ja se sastajemo s delegacijom kerčanskih bankara. Ţele
da vide Suncezovku pre nego što odobre zajam kruni.“
„Kaţi mu da si bolesna.“
„Griše se ne razbolevaju.“
„Kaţi mu da si zauzeta“, rekao je.
„Ne mogu.“
„Ostale Griše odvajaju vreme da…“
„Ja nisam kao ostale Griše“, rekla sam, mnogo grublje nego što sam
nameravala.
„Znam da nisi“, umorno je odvratio. Oteo mu se dubok uzdah. „Svih mu
Svetaca, kako mrzim ovo mesto.“
Trepnula sam, zatečena ţestinom u njegovom glasu. „Stvarno?“

191
 „Mrzim zabave. Mrzim ljude. Mrzim sve u vezi s ovim mestom.“
„Mislila sam… izgledao si… ne baš srećan, ali…“
„Ne uklapam se ovde, Alina. Nemoj mi reći da nisi primetila.“
U to nisam poverovala. Mal se svuda uklapao. „Nikolaj kaţe da te svi
oboţavaju.“
„Zabavan sam im“, reče Mal. „Nije to isto.“ Uzeo me je za ruku i okrenuo je
nagore, prstima prelazeći preko oţiljka koji se protezao celom duţinom mog
dlana. „Znaš li da mi zapravo nedostaje da budem u bekstvu? Ĉak i onaj prljavi
mali pansion u Koftonu i posao u skladištu. Tada sam makar osećao da radim
nešto, ne samo da gubim vreme i prikupljam tračeve.“
Nelagodno sam se promeškoljila, odjednom sam osetila potrebu da se
branim. „Koristiš svaku priliku da odeš. Ne moraš da prihvatiš baš svaki poziv.“
Netremice me je gledao. „Drţim se podalje da bih tebe zaštitio, Alina.“
„Od čega?“, nepoverljivo sam upitala.
Ustao je i počeo nemirno da šetka gore-dole. „Sta misliš, šta su me ljudi
pitali u onom kraljevskom lovu? Prvo što su me pitali? Hteli su da čuju o nama.“
Okrenuo se prema meni, a kad je progovorio, glas mu je bio svirep i podrugljiv.
„Jesi li stvarno prevrnuo Suncezovku ? Kako izgleda kad se to radi sa Sveticom? Da li se
navadila na tragače, ili sve svoje sluge odvodi u krevet?“ Prekrstio je ruke. „Drţim se
podalje od tebe da bih sprečio glasine. Verovatno ne bi trebalo ni sada da budem
ovde.“
Obgrlila sam kolena rukama, privukavši ih još bliţe grudima. Obrazi su mi
goreli. „Zašto mi ništa nisi rekao?“
„Sta sam mogao da kaţem? I kada? Jedva da te viđam u poslednje vreme.“
„Mislila sam da ţeliš da odeš.“
„Ţeleo sam da me pitaš da ostanem.“
Steglo mi se grlo. Zaustila sam da kaţem kako to nije pošteno od njega, kako
nisam mogla da znam. Ali da li je to bilo istina? Moţda sam zaista verovala da bi
Mal bio srećniji negde daleko od Malog Dvora. Ili sam moţda jednostavno
ubedila sebe u to, zato što mi je bilo lakše kad nije bio tu, zato što je to značilo
jednu osobu manje koja me posmatra i nešto ţeli od mene.
„Zao mi je“, progovorila sam promuklim glasom.
Podigao je ruke kao da pokušava da me ubedi u nešto, a onda ih
bespomoćno spustio. „Osećam kako se polako udaljavaš od mene, i ne znam
kako to da sprečim.“
Oči su me peckale od suza. „Smislićemo nešto“, rekla sam. „Naći ćemo više
vremena…“
„Nije samo to u pitanju. Još otkako si stavila taj drugi pojačivač, promenila
si se.“ Prsti mi pobegoše ka narukvici. „Kad si raspolutila kupolu, i kako govoriš

192
o ţar-ptici… Ĉuo sam te dok si pričala sa Zojom pre neki dan. Uplašila si je,
Alina. I to ti se dopalo.“
„Moţda i jeste“, odvratila sam, dok mi je srdţba sve više rasla. Mnogo mi je
više prijala nego krivica ili sramota. „Pa šta? Nemaš predstavu kakva je ona,
kako je meni ovde bilo. Strah, odgovornost…“
„Znam ja to. Znam. I vidim kakav to danak uzima. Ali ti si ovo izabrala. Ti
imaš svrhu. Ja čak više i ne znam šta traţim ovde.“
„Nemoj to da govoriš.“ Spustila sam noge s kreveta i ustala. „Mi imamo
svrhu. Vratili smo se ovamo zbog Ravkije. Mi…“
„Ne, Alina. Ti si se vratila zbog Ravkije. Zbog ţar-ptice. Da bi vodila Drugu
Armiju.“ Dodirnuo je sunce na grudima. „Ja sam se vratio zbog tebe. Ti si moja
zastava. Ti si moja nacija. Ali to kao da više uopšte nije bitno. Shvataš li da smo
sada ostali nasamo prvi put posle nekoliko nedelja?“
Ta se činjenica spustila na nas kao pokrov. U sobi je zavladala neprirodna
tišina. Mal kolebljivo zakorači prema meni. Zatim mi se potpuno pribliţi u dva
odlučna koraka. Jednom rukom me obujmi oko struka, drugu mi poloţi na lice.
Neţno sam podigla usne ka njemu.
„Vrati mi se“, tiho je rekao. Privukao me je sebi, ali kad su njegove usne
dotakle moje, krajičkom oka sam uhvatila neko treperenje.
Mračnjak je stajao iza Mala. Ukrutila sam se. Mal ustuknu. „Šta je bilo?“,
upita.
„Ništa. Samo sam…“, glas mi se izgubio. Nisam znala šta da kaţem.
Mračnjak je i dalje bio tamo. „Kaţi mu da vidiš mene kad te zagrli“, rekao je.
Ĉvrsto sam stegla oči.
Mal spusti ruke i odmaknu se za korak od mene, prsti su mu se grčili u
pesnice. „Izgleda da je to sve što treba da znam.“
„Mal…“
„Trebalo je da me zaustaviš. Sve vreme sam tu bio, nastavljao kao budala.
Ako me nisi ţelela, trebalo je samo da mi kaţeš.“
„Nije to…“, pobunila sam se. „Zbog Nikolaja, jelda?“
„Molim? Nije!“
„Još jedan otkazat'sya, Alina?“, rugao mi se Mračnjak.
Mal zgađeno odmahnu glavom. „Dopustio sam mu da me istisne. Sednice,
sastanci veča, večere. Dozvolio sam mu da me izgura. A ja sam jednostavno
čekao, nadao se da ti nedostajem dovoljno da im svima kaţeš da se teraju
dođavola.“
Progutala sam knedlu, trudeći se da ne vidim Mračnjakov ledeni osmeh.
„Mal, Mračnjak je…“

193
 „Ne ţelim više da slušam o Mračnjaku! Ni o Ravkiji, ni o pojačivačima, ni o
čemu više.“ Odmahnuo je rukom. „Dosta mi je svega.“ Okrenuo se na peti i
krupnim korakom krenuo ka vratima.
„Ĉekaj!“, poţurila sam za njim, posegla za njegovom mišicom.
Okrenuo se toliko brzo da sam se gotovo zakucala u njega. „Nemoj, Alina.“
„Ne razumeš…“, rekla sam. „Lecnula si se. Kaţi mi da nisi.“
„Nisam se lecnula zbog tebe!“
Mal se grubo nasmeja. „Znam da nisi imala mnogo iskustva. Ali ja sam
poljubio dovoljno devojaka da znam šta to znači. Ne brini. Neće se ponoviti.“
Te reči su me pogodile kao šamar. Zalupio je vrata za sobom.
Ostala sam da stojim tu gde sam se zatekla, zureći u zatvorena vrata. Pruţila
sam ruku i dotakla kvaku od kosti.
Moţeš ovo da popraviš, rekla sam sebi. Moţeš sve da ispraviš.
Ali sam samo stajala na istom mestu, sleđena, dok su mi Malove reči
odzvanjale u ušima. Jako sam se ugrizla za usnu da prigušim jecaj koji mi je
potresao grudi. Tako treba, pomislila sam dok su mi suze navirale. Tako sluge neće
ništa čuti. Bol se javila među rebrima, snaţno, oštro ţiganje uglavljeno negde pod
moju grudnu kost, snaţno upirući u moje srce.
Nisam čula da se Mračnjak pokrenuo; samo sam znala da se nalazi pored
mene. Dugačkim prstima sklonio mi je kosu s vrata, pa ih poloţio na ogrlicu.
Kad me je poljubio u obraz, usne su mu bile hladne.

194
 Devetnaesto poglavlje
Sutradan rano ujutru pronašla sam Davida na krovu Malog Dvora, gde su počeli
radovi na postavljanju njegovih dţinovskih tanjira sa ogledalima. U senku jedne
kupole smestio je improvizovani radni sto, već uveliko pokriven delićima
svetlucavih otpadaka i odbačenim nacrtima. I najmanji povetarac im je zavrtao
ivice. Prepoznala sam Nikolajevu škrabotinu na margini jednog papira. „Kako
ide?“, upitala sam.
„Bolje“, odgovorio je, proučavajući glatku površinu najbliţeg tanjira.
„Mislim da smo pogodili zakrivljenost. Trebalo bi da uskoro budemo spremni za
probu.“
„Koliko je to uskoro?“ I dalje smo primali oprečne izveštaje o tome gde se
Mračnjak nalazi, ali ako nije završio sa stvaranjem svoje vojske, svakako mu neće
još mnogo vremena trebati.
„Za nekoliko nedelja“, odvrati David.
„Toliko dugo?“
„Moţeš da ih imaš brţe, ili moţeš da ih imaš kako treba“, zagunđao je.
„Davide, moram da znam…“
„Rekao sam ti sve što znam o Morozovu.“
„Ne pitam za njega“, rekla sam. „Ne baš. Ukoliko… ukoliko poţelim da
uklonim ogrlicu. Kako bih to mogla da uradim?“
„Ne bi mogla.“
„Ne sada. Ali nakon što…“
„Ne“, reče David ne gledajući me. „Ogrlica nije poput ostalih pojačivača. Ne
moţe da se tek tako skine. Morala bi da je polomiš, da narušiš njenu strukturu.
Posledice bi bile katastrofalne.“
„Koliko katastrofalne?“
„Ne mogu da budem siguran“, rekao je. „Ali sam prilično uveren da bi
posle toga Preklop izgledao kao da se posečeš na papir.“
„Oh“, tiho sam rekla. Onda bi se isto to desilo i s narukvicom. U šta god da
sam se pretvarala, više nije bilo povratka. Nadala sam se da su priviđenja
posledica ujeda nidievo'ya, da će efekti moţda nekako da se smanjuju dok rana
bude polako zaceljivala. Do toga, međutim, nikako nije dolazilo. A čak i da jeste,
zauvek ću biti povezana s Mračnjakom putem ogrlice. I opet sam se zapitala
zašto nije izabrao da sam ubije morskog biča i time nas još čvršće poveţe.

195
 David je podigao bočicu mastila i počeo da je premeće po prstima. Izgledao
je potpuno nesrećno. Ne samo nesretno, pomislila sam. Izjeda ga krivica. On sam je
iskovao ovu vezu, za vjeke vjekova smestio ovaj lanac meni oko vrata.
Neţno sam uzela bočicu mastila iz njegovih ruku. „Da ti to nisi učinio,
Mračnjak bi pronašao nekog drugog.“
Zgrčio se, u pokretu koji je bio nešto između klimanja glavom i sleganja
ramenima. Spustila sam mastionicu na udaljeni kraj stola, van domašaja njegovih
nervoznih prstiju, i okrenula se da pođem.
„Alina…“
Zaustavila sam se i ponovo ga pogledala. Obrazi su mu postali jarkocrveni.
Topao povetarac podigao mu je nekoliko pramenova razbarušene kose. Makar
mu je kosa ponovo rasla nakon što se onako grozno ošišao.
„Ĉuo sam… čuo sam da je Genja bila na onom brodu. S Mračnjakom.“
Osetila sam ţaoku tuge zbog Genje. David, znači ipak nije bio potpuno
nesvestan.
„Jeste, bila je tamo“, rekla sam.
„Da li je dobro?“, pun nade je upitao.
„Ne znam“, priznala sam. „Bila je kad smo pobegli.“ Ali da Mračnjak zna
kako nas je maltene pustila da odemo, pitam se kako bi mogao da se obračuna s
njom. Oklevala sam. „Preklinjala sam je da pođe s nama.“
Sneveselio se. „Ali je ipak ostala.“
„Mislim da je osećala kako nema izbora“, rekla sam. Bilo mi je teško da
poverujem kako traţim izgovore za Genju, ali nije mi se dopala pomisao da
David počne lošije da misli o njoj.
„Trebalo je da…“ Kao da nije znao kako da završi tu rečenicu.
Poţelela sam da kaţem nešto utešno, nešto pomirljivo. Ali u mojoj
sopstvenoj prošlosti bilo je već toliko grešaka da nisam mogla da se setim ničega
što ne bi zvučalo laţno.
„Ljudi uvek daju najbolje od sebe“, neubedljivo sam progovorila.
David me je tada pogledao, a na licu mu se jasno čitalo kajanje. Šta god ja
rekla, oboje smo znali bolnu istinu. Dajemo najbolje od sebe. Trudimo se. I to
uglavnom ništa ne menja.

Tmurno raspoloţenje me nije napustilo ni kad sam krenula na sledeću sednicu u

Veliki Dvor. Nikolajev plan je izgleda uspevao. I mada se Vasilij i dalje dovlačio
u većnicu na naše sastanke s ministrima, sve više je kasnio, a povremeno bih ga
uhvatila da drema. Jednom kad je propustio da se pojavi, Nikolaj ga je izvukao iz
kreveta, veselo navaljujući na njega da se obuče i da mi jednostavno ne moţemo
da nastavimo bez njega. Očito mamurni Vasilij je izdrţao pola sednice, klateći se

196
u čelu stola, a onda je strelovito jurnuo u hodnik i bučno se ispovraćao u jednu
lakiranu vazu.
Danas je čak i meni bilo teško da ostanem budna. I poslednji nagoveštaj
povetarca je nestao, a uprkos otvorenim prozorima, pretrpana većnica je bila
nepodnošljivo zagušljiva. Sednica se usporeno odvijala sve dok jedan general
nije objavio kako opada broj vojnih jedinica Prve Armije. Proredili su ih pogibije,
dezerterstvo i godine surovog rata, a s obzirom na to da će se Ravkija ponovo
boriti bar na još jednom frontu, situacija je bila kobna.
Vasilij lenjo odmahnu rukom. „Šta se toliko jedite? Samo spustite starosnu
granicu za regrutaciju.“
Ispravila sam se u sedištu. „Na koliko?“, upitala sam.
„Ĉetrnaest? Petnaest?“, nagađao je Vasilij. „Kolika je trenutno?“
Pomislila sam na sva ona sela kroz koja smo Nikolaj i ja prošli, na groblja
koja su se protezala stotinama metara. „Što je ne bismo prosto spustili na
dvanaest?“, obrecnula sam se.
„Nikad nisi previše mlad da sluţiš svojoj zemlji“, objavi Vasilij.
Ne znam da li zbog iscrpljenosti ili besa, ali reći su mi izletele iz usta pre
nego što sam stigla da razmislim o njima. „U tom slučaju, zašto da se zaustavimo
na dvanaest? Ĉujem da su bebe odlično topovsko meso.“
Neodobravajući ţagor razleţe se među Kraljevim savetnicima. Nikolaj pruţi
ruku ispod stola i stegnu moju u znak upozorenja.
„Brate, to što ćemo ih mlađe slati u vojsku neće ih sprečiti da dezertiraju“,
obratio se Vasiliju.
„Onda ćemo da nađemo nekoliko dezertera i da od njih napravimo primer.“
Nikolaj upitno podiţe obrvu. „Da li si siguran da je za njih smrt pred
streljačkim vodom strasnija od toga da ih rastrgne vojska nichevo'ya?“
„Ukoliko uopšte postoje“, prezrivo frknu Vasilij.
Nisam verovala šta čujem.
Ali Nikolaj se samo prijamo nasmešio. „Lično sam ih video na palubi
Volkvolnyja. Sigurno nisi mislio da me nazoveš laţovom.“
„Sigurno nisi mislio da kaţeš kako je izdaja poţeljnija od časne sluţbe u
Kraljevoj vojsci.“
„Mislio sam da kaţem da ovi ljudi moţda vole ţivot jednako koliko i ti sam.
Nemaju dobru opremu, nedostaju im zalihe, fali im nada. Da si pročitao
izveštaje, znao bi da oficirima nije nimalo lako da odrţe red među
podređenima.“
„Onda bi trebalo da uvedu stroţe kazne“, reče Vasilij. „To je jedino što
kmetovi razumeju.“
Već sam odalamila jednog princa. Sta je još jedan? Već sam se napola digla
sa sedišta kad me je Nikolaj cimnuo nazad.

197
 „Oni razumeju pun trbuh i jasne smernice“, rekao je. „Ukoliko bi mi
dopustio da izvedem promené koje sam predloţio i otvorim sef za…“
„Ne moţe uvek da bude po tvom, mali brate.“
Vazduh u prostoriji je pucketao od napetosti.
„Svet se menja“, reče Nikolaj, a glas mu je zadobio čeličnu oštrinu. „Ili ćemo
se i mi promeniti zajedno s njim, ili od nas, sem prašine, neće ostati ništa po
čemu bi nas pamtili.“
Vasilij se nasmeja. „Ne mogu da odlučim da li si paničar ili kukavica.“
„A ja ne mogu da odlučim da li si ti idiot ili idiot.“
Vasilij je pomodreo od besa. Skočio je na noge i tresnuo rukama o sto.
„Mračnjak je samo jedan čovek. Ako se plašiš da se suočiš s njim…“
„Ja se jesam suočio s njim. A ako se ti ne plašiš – ako se bilo ko od vas ne plaši
– to je samo zato što ne moţete ni da naslutite koliku pretnju on predstavlja.“
Neki generali su klimali glavom. Kraljevi savetnici, međutim, plemići i
birokrate Os Alte, izgledali su sumnjičavo i zlovoljno. Za njih, rat su bile parade,
vojne teorije, male figure koje se pomeraju na mapi. Ako do toga dođe, to su bili
ljudi koji će se prikloniti Vasiliju.
Nikolaj ispravi leđa, i maska glumca ponovo se spusti preko njegovih crta
lica. „Mir, brate“, reče. „Obojica ţelimo ono što je najbolje za Ravkiju.“
Ali Vasilija nije zanimalo da se umiri. „Ono što je najbolje za Ravkiju jeste
Lantsov na prestolu.“
Udahnula sam kroz zube. Mrtva tišina spustila se na prostoriju. Vasilij kao
da je otvoreno nazvao Nikolaja kopiletom.
Ali Nikolaj je povratio svoju staloţenost, i više je ništa ne bi moglo
poremetiti. „Dobro, hajde da se pomolimo za zdravlje ravkijskog zakonitog
Kralja“, rekao je. „A sada, moţemo li da nastavimo s poslom?“
Sednica se razvlačila još nekoliko minuta, a zatim napokon okončala, na
olakšanje svih prisutnih. Za vreme našeg povratka u Mali Dvor, Nikolaj je bio
neuobičajeno tih.
Stigavši do bašte pored senice sa stubovima, zastao je da ubere list sa ţivice.
„Nisam smeo da onako izgubim ţivce“, reče. „To mu vređa ponos, tera ga da još
jače zarije zube.“
„Pa, zašto se onda to desilo?“, upitala sam, odistinski radoznala. Retko kad
su Nikolajeva osećanja tako dolazila do izraţaja.
„Ne znam“, odgovorio je, cepkajući list. „Naljutila si se. Naljutio sam se.
Unutra je bilo pakleno vruće.“
„Mislim da nije to u pitanju.“
„Loše varenje?“, predloţio je.
Nisam htela da dozvolim da mi skrene paţnju šalom. Uprkos protivljenju
Vasilija i nevoljnosti saveta da se pozabavi bilo čim, Nikolaj je, nekakvim

198
magičnim spojem strpljenja i navaljivanja, ipak uspeo da progura neke od svojih
planova. Naveo ih je da odobre pomoć za izbeglice koje su beţale s obala
Preklopa, i trebovao je srţ-sukno Materijalki da bi opremio jedinice Prve Armije
od ključnog značaja. Ĉak ih je naterao da preusmere sredstva na
osavremenjivanje poljoprivredne opreme kako bi seljaci uspeli da proizvedu
nešto više od onoga potrebnog za puki opstanak. Sitnice, ali poboljšanja koja bi
se mogla s vremenom pokazati kao najhitniji nosioci promene.
„Ne, nego zato što tebe zapravo jeste briga šta se dešava s ovom zemljom“,
rekla sam. „Za Vasilija presto je tek zgoditak, nešto oko čega ţeli da se otima kao
oko omiljene igračke. Ti nisi takav. Bićeš dobar kralj.“
Nikolaj se ukoči. „Ja…“ Ĉinilo se da su ga, prvi put, izdale reči. A onda mu
se šeretski, malo postiđen smešak polako razlio licem. Neopisivo drugačiji od
njegovog uobičajenog samouverenog širokog osmeha. „Hvala ti“, rekao je.
Nastavili smo dalje i ja sam uzdahnula. „Sada ćeš da postaneš nepodnošljiv,
jelda?“
Nikolaj se nasmeja. „Već sam nepodnošljiv.“
Dan je duţao. Sunce je ostajalo nisko ispod obzorja, a u Os Alti je počeo
festival Belih noći. Ĉak i u ponoć nebo nije nikad bilo sasvim tamno, i uprkos
strahu od rata i sve većoj opasnosti od Preklopa, grad je slavio beskonačne sate
sumraka. U gornjem gradu, večeri su bile ispunjene operama, maskama i
raskošnim baletima. Preko mosta, bučne konjske trke i plesovi na otvorenom
tresli su ulice donjeg grada. Beskrajan niz brodova za uţivanje ljuljao se kanalom,
a spora voda je u svetlucavom sutonu kruţila oko prestonice poput grivne
ukrašene draguljima, osvetljena fenjerima koji su visili s hiljadu pramaca.
Vrućina je malo popustila. Iza zidova palate svi su izgleda bili malo bolje
raspoloţeni. Bila sam uporna u zahtevu da se Redovi Griša mešaju, i u nekom
trenutku, i dalje nisam sigurna kako, neprijatna tišina je ustuknula pred smehom
i bučnim razgovorima. I dalje su postojale grupice i sukobi, ali je dvorana bila
ispunjena udobnošću i bukom kojih tu ranije nije bilo.
Bilo mi je drago – moţda sam bila pomalo i ponosna – što vidim da Tvaraoci
i Eteralke piju čaj okupljeni oko istog samovara, što se Fedjor za doručkom
prepire oko nečega s Pavelom, ili što Nađin mlađi brat pokušava da ćaska sa
starijom i sasvim jasno nezainteresovanom Paţom. Ipak, osećala sam se kao da ih
posmatram s velike udaljenosti.
Nekoliko puta sam pokušala da razgovaram s Malom od one večeri kad
smo se posvađali. Uvek bi našao izgovor da se skloni od mene. Ako nije bio u
lovu, igrao je karte u Velikom Dvoru, ili bi sa svojim novim prijateljima opsedao
neku krčmu u donjem gradu. Tačno sam znala da je počeo više da pije. Ponekad
bi mu ujutru oči bile mutne, i imao je modrice i posekotine kao da je učestvovao
u kafanskoj tuči, ali je bio besprekorno tačan i nepopustljivo ljubazan. Ispunjavao

199
je svoju duţnost gardiste, bez glasa je stajao na pragu, i drţao se na učtivoj
razdaljini dok bi me pratio po imanju.
Mali Dvor je postalo vrlo samotno mesto. Bila sam okruţena ljudima, ali
maltene sam se osećala kao da me ne vide, kao da vide samo ono što im treba od
mene. Plašila sam se da pokaţem sumnju ili neodlučnost, i nekim danima sam
imala utisak da sam do krajnosti smlavljena pod neprekidnim teretom
odgovornosti i očekivanja.
Odlazila sam na sastanke. Veţbala sam s Botkinom. Provela sam mnoge sate
na jezeru trudeći se da izbrusim svoj Presek. Ĉak sam progutala ponos i ponovo
pokušala da posetim Bagru, nadajući se da, ako ništa drugo, moţe makar da mi
pomogne da bolje razvijem svoju moć. Ali je ona odbila da me vidi.
Ništa od toga nije bilo dovoljno. Brod koji je Nikolaj gradio na jezeru
podsećao me je na to da je sve što činimo najverovatnije uzaludno. Negde tamo,
Mračnjak je okupljao snage, skupljao vojsku, a kad dođe, nikakva puška, nikakva
bomba, nijedan vojnik, nijedna Griša neće biti u stanju da ga zaustave. Ĉak ni ja.
Ukoliko bitka pođe naopako, povući ćemo se u dvoranu pod kupolom da
sačekamo pomoć iz Poliznaje. Vrata su ojačana Griša čelikom, a Tvaraoci su već
počeli da zatvaraju sve pukotine i pocepe kroz koje bi nichevo'ye mogli da se
provuku.
Nisam mislila da će doći do toga. Moji pokušaji da otkrijem gde se nalazi
ţar-ptica završili su u ćorsokaku. Ukoliko David ne bude uspeo da osposobi one
tanjire, nećemo imati drugi izbor kad Mračnjak napokon krene na Ravkiju osim
da se evakuišemo. Da pobegnemo i ne zaustavljamo se.
Korišćenje moći mi više nije donosilo utehu kao nekad. Svaki put kad bih
prizvala svetlost u radionici Materijalki ili na obali jezera, osećala sam goli desni
zglob kao da je ţigosan. Ĉak i pored svega što sam naučila o pojačivačima, o
razaranju koje mogu da izazovu, o trajnosti načina na koji mogu da me promené,
nisam uspevala da utolim potrebu za ţar-pticom.
Mal je bio u pravu. To se pretvorilo u opsesiju. Po čitavu noć bih leţala u
krevetu, zamišljajući da je Mračnjak već pronašao poslednji delić Morozovljeve
slagalice. Moţda je drţao ţar-pticu zarobljenu u kavezu od zlatnih niti. Da li bi
mu pevala? Nisam čak ni znala da li ţar-ptica uopšte peva. U nekim pričama je
pisalo da ume. U jednoj se tvrdilo da pesma ţar-ptice moţe da uljuljka čitave
vojske u san. Kad bi je čuli, vojnici be prestali da se bore, poloţili bi oruţje, i
mirno zadremali u naručju svojih neprijatelja.
Do sada sam pročitala sve priče. Ţar-ptica lije suze od dijamanata, njeno
perje leci smrtonosne rane, u lepetu njenih krila moţe da se vidi budućnost.
Pročešljala sam knjigu za knjigom usmenih legendi, epske poezije, prikupljenih
narodnih priča, u potrazi za nekakvim obrascem ili tragom. Legende o morskom
biču vezivale su se za ledene vode Puta Kostiju, ali priče o ţar-ptici stizale su iz

200
svakog kutka Ravkije, i izvan njenih granica, a nijedna od njih nije govorila o
vezi tog stvorenja sa Svecem.
Što je još gore, priviđenja su bivala sve jasnija i češća. Mračnjak mi se
ukazivao gotovo svakodnevno, obično u svojim odajama ili u prolazima
biblioteke, ponekad u ratnoj sobi za vreme sastanka veća ili dok bih se u sumrak
vraćala iz Velikog Dvora.
„Zašto me ne ostaviš na miru?“, prošaputala sam jedne noći kad mi se
nadnosio nad leđa dok sam pokušavala da radim za svojim stolom.
Prošlo je nekoliko dugih minuta. Nisam očekivala da će mi odgovoriti. Ĉak
sam imala vremena da se ponadam kako je otišao, dok nisam osetila njegovu
šaku na ramenu.
„Onda bih i ja bio sam“, rekao je, i ostao uz mene čitave noći, sve dok lampe
nisu potpuno izgorele.
Navikla sam se na to da ga vidim kako me čeka u dnu hodnika, ili kako
uveče sedi na ivici mog kreveta dok ne zaspim. Kad se ne bi pojavio, ponekad
bih zatekla sebe kako ga traţim pogledom i pitam se zašto ga nema, i to me je
plašilo više od svega drugog.
Jedina svetla tačka bila je Vasilijeva odluka da ode iz Os Alte zbog aukcije
jednogodaca u Karjevi. Maltene sam ciknula od radosti kad me je Nikolaj
obavestio o tome za vreme jedne naše šetnje.
„Spakovao se usred noći“, rekao je Nikolaj. „Kaţe da će se vratiti na vreme
za moj rođendan, ali ne bi me čudilo ako nađe neki izgovor da ne dođe.“
„Pokušaj da ne izgledaš toliko samozadovoljno“, rekla sam. „Nije baš
kraljevski.“
„Sigurno imam pravo na malu količinu likovanja“, odvratio je kroz smeh.
Dok smo išli dalje, počeo je da zviţduće istu onu falš melodiju koje se sećam s
Volkvolnyja. Zatim je pročistio grlo. „Alina, nije da nisi uvek slika i prilika
ljupkosti, ali… da li dobro spavaš?“
„Baš i ne“, priznala sam.
„Košmari?“
Još sam sanjala slomljeni jedrenjak, ljude koji beţe od tame Preklopa, ali nije
me to drţalo budnom noću. „Ne baš.“
„Ah“, reče Nikolaj. Spojio je ruke iza leđa. „Primetio sam da tvoj prijatelj u
poslednje vreme ne diţe glavu od posla. Vrlo je traţen.“
„Pa“, odvratila sam, trudeći se da zvučim bezbriţno, „takav je Mal.“
„Gde je naučio da prati tragove? Izgleda da niko ne moţe da se odluči da li
je u pitanju sreća ili veština.“
„Nije učio. Jednostavno je oduvek bio u stanju da to radi.“
„Blago njemu“, reče Nikolaj. „Nikad nisam bio ni za šta prirodno nadaren.“
„Veoma si upečatljiv glumac“, suvo sam rekla.

201
 „Stvarno tako misliš?“, upitao je. Zatim se nagnuo prema meni i šapnuo:
„Sad glumim 'skromnost'.“
Nemoćno sam zavrtela glavom, mada sam bila zahvalna Nikolaju što je
veselo brbljao, a još više što je promenio temu.

Davidu su trebale još dve nedelje da osposobi svoje tanjire, ali kad je najzad bio
spreman, pozvala sam Griše da se okupe na krovu Malog Dvora i prisustvuju
probi. Tolja i Tamar su bili tu na oprezu kao i uvek, pomno pazeći na prisutne.
Mala nije bilo nigde na vidiku. Prethodne večeri sam dugo ostala u zajedničkoj
prostoriji, u nadi da ću ga videti i lično ga zamoliti da prisustvuje. Već je uveliko
prošla ponoć kad sam digla ruke i otišla da spavam.
Na dve suprotne strane krova bila su postavljena dva ogromna tanjira, na
onom ravnom ispustu koji se protezao između kupola istočnog i zapadnog krila.
Mogli su da se okreću uz pomoć sistema koturova, i svakim su upravljali po
Materijalka i Olujnik, opremljeni naočarima da se zaštite od bleska. Videla sam
da su se Zoja i Paţa udruţile na prvom, a Nađu je pratio jedan Cvrstaš na
drugom tanjim.
Ĉak i ako se ovo pokaţe kao potpuni neuspeh, sa strepnjom sam razmišljala,
makar rade zajedno. Nema ničeg boljeg od plamenog praska da učvrsti prijateljstvo.
Zauzela sam svoje mesto na sredini krova, tačno između dva tanjira.
Jako sam se unervozila kad sam videla da je Nikolaj pozvao kapetana
dvorske straţe, kao i dva generala i nekoliko Kraljevih savetnika. Nadala sam se
da ne očekuju ništa previše dramatično. Moja moć je bila najupečatljivija u
potpunom mraku, a dugi dani Belih noći su to onemogućili. Pitala sam Davida
da li bi trebalo da zakaţemo demonstraciju za kasnije, ali on je samo odmahnuo
glavom.
„Ukoliko proradi, biće dovoljno dramatično. A ako ne proradi,
pretpostavljam, biće još dramatičnije, s obzirom na prasak.“
„Davide, mislim da si se upravo našalio.“
Namrštio se, krajnje zbunjen. „Zar jesam?“
Na Nikolajev predlog, David je odlučio da preuzme njegov metod s
Volkvolnyja, pa da nam zviţdukom da znak. Prodorno je pisnuo i posmatrači su
se povukli ka kupolama, ostavivši nam dosta prostora. Podigla sam ruke. David
je ponovo dunuo u pištaljku. Prizvala sam svetlost.
Ušla je u mene poput zlatne bujice i izlila se kroz moje šake u vidu dva
postojana zraka. Zraci su pogodili tanjire, odbivši se od njih u zaslepljujućem
blesku. Bilo je upečatljivo, ali nimalo spektakularno.

202
 Tada je David ponovo zazviţdao, i tanjiri su se blago zarotirali. Svetlost se
odbijala od njihove površine prekrivene ogledalima, umnogostručavala se,
usredredivši se na dva bleštava koplja koja su proburazila rani suton.
Uzdasi su se razlegli među okupljenima koji su zaklanjali oči. Izgleda da ne
moram da brinem za dramatiku.
Zraci su presecali vazduh, rasipali talase kaskadnog sjaja i zračili vrelinom,
kao da progorevaju samo nebo. David je ponovo kratko zviznuo, i zraci su se
spojili u jednu usijanu oštricu svetlosti. Bilo je nemoguće gledati neposredno u
nju. Ako je Presek bio poput noţa u mojoj ruci, ovo je bio mač širokog sečiva.
Tanjiri se nagnuše i zrak se spusti. Gomila je zadivljeno ostala bez daha
kada je svetlost zasekla po ivici šume ispod nas i poravnala krošnje drveća.
Tanjiri se nagnuše još više. Zrak se prţeći premestio na obalu jezera, a onda
i u samo jezero. Oblak pare podiţe se u nebo uz čujno šištanje, i za trenutak se
činilo kako čitava površina jezera ključa.
David panično zaduva u zviţdaljku. Ţurno sam spustila ruke i svetlost je
nestala.
Izgledalo je kao da je neko uzeo ţilet i odrubio deo šume jednim čistim
dijagonalnim potezom, od vrha krošanja do obale jezera. Tamo gde je zrak
dotakao zemlju, tlo je bilo označeno svetlećim jarkom koji se protezao sve do
same vode.
„Uspelo je“, ošamućeno reče David. „Stvarno je uspelo.“
Usledio je muk, a onda je Zoja prsnula u smeh. Sergej joj se pridruţio, Mari i
Nada takođe. Odjednom smo se svi smejali i klicali, čak i sumorni Tolja, koji je
podigao zbunjenog Davida na svoja dţinovska ramena. Vojnici su grlili Griše,
Kraljevi savetnici su grlili generale, Nikolaj je preko celog krova zaplesao s
Paţom koja je skinula zaštitne naočare, a kapetan straţe me je stegao u razdragan
zagrljaj.
Cičali smo i vikali i skakutali gore-dole, činilo se da se sve trese. Kad
Mračnjak odluči da krene na nas, nichevo'ye će sačekati pravo iznenađenje.
„Idemo da vidimo!“, povikao je neko, i mi smo počeli da se trkamo niz
stepenice, poput dece kad začuju školsko zvono, kikotali se i odbijali od zidova.
Projurili smo kroz Dvoranu Zlatne Kupole i raskrilili ulazna vrata, skotrljali
se niz stepenište i izašli napolje. Dok su svi trčali prema jezeru, ja sam se naglo
zaustavila.
Mal je dolazio stazom iz pravca šumskog tunela.
„Idi“, rekla sam Nikolaju. „Stići ću vas.“
Mal je gledao pred sebe dok je prilazio, trudeći se da ne sretne moj pogled.
Kad je prišao videla sam da mu je jedno oko zakrvavljeno, a da na jagodici ima
gadnu modricu.

203
 „Šta se desilo?“, upitala sam, podigavši ruku ka njegovom licu. Izvrdao je,
bacivši pogled ka slugama koje su stajale pored vrata Malog Dvora.
„Naleteo sam na bocu kvasa“, odgovorio je. „Treba li ti nešto?“
„Propustio si demonstraciju.“
„Nisam bio na duţnosti.“
Zanemarila sam bolan osećaj da mi se nešto ţarilo u grudi, pa sam nastavila.
„Idemo dole do jezera. Hoćeš s nama?“
Za trenutak je izgledao da se koleba, ali je onda odmahnuo glavom. „Svratio
sam samo kao da uzmem nešto para. U Velikom Dvoru se igraju karte.“
Ono zamišljeno sečivo se uvrnulo. „Moţda bi valjalo da se presvučeš“, rekla
sam. „Izgledaš kao da si prespavao u toj odeći.“ Istog trenutka sam poţalila što
sam to rekla, ali Mala kao da nije bilo briga.
„Moţda zato što i jesam“, rekao je. „Još nešto?“
„Ne.“
„Moi soverenyi.“ Oštro se naklonio i potrčao uz stepenice kao da ne moţe da
dočeka da se skloni od mene.
Nisam ţurila na putu do jezera, nadajući se da će bol u grudima nekako
popustiti. Radost zbog uspeha na krovu je iščilela, ostavila me šupljom, poput
bunara nad kojim neko moţe da vikne, a da iz njega ne čuje ništa osim odjeka.
Pored obale, grupa Griša je hodala duţ jarka i izvikivala mere sa sve većim
ushićenjem i trijumfom. Bio je preko pola metra širok i skoro isto toliko dubok,
brazda ugljenisane zemlje koja se protezala sve do ivice vode. U šumi, popadali
vrhovi krošnji drveća leţali su na tlu u gomilama granja i kore. Pruţila sam ruku
ka jednom presečenom deblu. Drvo je bilo glatko, skroz prerezano, i još toplo na
dodir. Buknula su dva mala poţara, ali su ih Plimotvorci hitro ugasili.
Nikolaj je naredio da se kod jezera donesu hrana i šampanjac, pa smo
ostatak večeri proveli na obali. Generali i savetnici su se ranije povukli, ali
kapetan i neki od njegovih straţara su ostali. Skinuli su jakne i cipele, pa zagazili
u jezero. Nije prošlo mnogo, a svi ostali su zaključili da ne mare za mokru odeču,
pa su se sjurili u vodu, prskali se i potapali međusobno, a zatim organizovali i
plivačke trke do malog ostrva. Niko se nije iznenadio što su Plimotvorci uvek
pobeđivali, nošeni pogodnim talasima.
Nikolaj i njegovi Olujnici predloţili su da provozaju okupljene u nedavno
završenom plovilu, koje je krstio Vodomar. U početku su svi bili nepoverljivi, ali
nakon što se prva grupa hrabrih vratila lepršajući od uzbuđenja i trtljajući o
pravom pravcatom letenju, svi su ţeleli da probaju. Bila sam se zaklela da se
moje noge nikada neće ponovo odvojiti od tla, ali na kraju sam popustila i
pridruţila im se.
Da li je bilo do šampanjca ili toga što sam već znala šta da očekujem, ali mi
se Vodomar učinio lakšim i još elegantnijim od Kolibrija. I mada sam se i dalje

204
čvrsto drţala obema rukama za ivicu kabine, osetila sam kako mi se podiţe
raspoloţenje kad smo se glatko vinuli u vazduh.
Skupila sam hrabrost da pogledam naniţe. Ispod nas su se prostirali unakrst
ošišani travnjaci Velikog Dvora, ispresecani belim pošljunčenim stazama. Videla
sam krov staklenika Griša, savršeni krug fontane s dvoglavim orlom, zlatni
odsjaj kapija palate. Zatim smo jezdili nad vilama i dugačkim, pravim
bulevarima gornjeg grada. Ulice su bile pune ljudi koji proslavljaju Bele noći. Na
Gretskom prospektu sam videla ţonglere i hodače na štulama, igrače kako se
vrte na osvetljenim pozornicama u jednom od parkova. Muzika je dopirala do
nas s brodova u kanalu.
Poţelela sam da zauvek ostanem ovde gore, okruţena naletima vetra, i da
posmatram majušni, savršeni svet ispod nas. Ali Nikolaj je u neko doba okrenuo
kormilo i vratio nas na jezero, polako se spuštajući lučnom putanjom.
Suton se zgušnjavao u raskošno ljubičasti polumrak. Paklenici su zapalili
logorske vatre duţ obale, a negde u sutonu neko je zasvirao balalajku. Dole iz
grada začulo se zviţdanje i praskanje vatrometa.
Nikolaj i ja smo podvrnutih nogavica sedeli na kraju improvizovanog
pristaništa i klatili nogama preko ivice. Pored nas je na talasima poskakivao
Vodomar, savijenih belih jedara.
Nikolaj je pljusnuo nogom po vodi, napravivši mali talas. „Zbog tanjira se
sve menja“, reče. „Ukoliko moţeš dovoljno dugo da zamajavaš nichevo'ye,
imaćemo vremena da pronađemo i napadnemo Mračnjaka.“
Izvalila sam se nazad na dok, podmestila ruke pod glavu i prepustila se
uţivanju u ljubičastom zrenju noćnog neba. Okrenuvši glavu, taman sam
uspevala da nazrem obris sada prazne školske zgrade zamračenih prozora.
Volela bih da su učenici videli šta su tanjiri u stanju da urade, da sam im pruţila
makar taj delić nade. Bitka koja nas očekuje i dalje me je uţasavala, naročito kad
pomislim na sve ţivote koji bi mogli biti izgubljeni. Ali barem ne sedimo na
sopstvenim rukama i čekamo da umremo.
„Moţda zapravo imamo i šansu da se suprotstavimo“, zapanjeno sam rekla.
„Pazi da te uzbuđenje ne dotuče, pošto imam još dobrih vesti.“
Zastenjala sam. Poznajem taj ton glasa. „Nemoj da mi kaţeš.“
„Vasilij se vratio iz Karjeve.“
„Sto me sad lepo ne udaviš i prekratiš mi muke.“
„Pa da patim sam? Ne dolazi u obzir.“
„Moţda moţeš da kao rođendanski poklon zatraţiš da mu stave kraljevsku
brnjicu“, predloţila sam.
„Ali tako bismo propustili sve uzbudljive priče o letnjim aukcijama.
Očarana si nadmoćnom rasplodnom snagom ravkijskih trkačkih konja, zar ne?“

205
 Samo sam zacvilela. Mal je trebalo da sutra bude na duţnosti za vreme
Nikolajeve rođendanske večere. Moţda bi trebalo da ga Tolja ili Tamar zamene.
Mislim da trenutno ne mogu da podnesem da ga čitavu noć gledam
skamenjenog lica u stavu mirno, naročito dok Vasilij melje kao navijen.
„Razvedri se“, reče Nikolaj. „Moţda te ponovo zaprosi.“
Uspravila sam se. „Otkud znaš za to?“
„Ako se sećaš, i ja sam manje-više uradio to isto. Samo sam iznenađen što
nije ponovo pokušao.“
„Navodno me nije lako zateći nasamo.“
„Znam“, reče Nikolaj. „Sta misliš, zašto te pratim nazad posle svake sednice
u Velikom Dvoru?“
„Zato što uţivaš u mom vrcavom društvu?“, kiselo sam odgovorila,
iznervirana što sam zbog njegovih reči osetila ţaoku razočaranja. Nikolaj je tako
dobro umeo da me natera da zaboravim kako je sve što radi krajnje proračunato.
„Ima i toga“, rekao je. Izvadio je nogu iz vode, pa promrdao noţnim
prstima, pomno ih proučavajući. „Vratiće se on toj temi, kad-tad.“
Uzdahnula sam, prenaglašeno nesrećno. „Kako čovek da kaţe ne jednom
princu?“
„Tebi je već jednom uspelo“, reče Nikolaj, i dalje razmatrajući pitanje svog
stopala. „A jesi li ti skroz sigurna da to ţeliš?“
„Mora biti da se šališ.“
Nikolaj se nelagodno promeškolji. „Pa, on jeste prvi prestolonaslednik, čiste
kraljevske loze, i tako to.“
„Ne bih se udala za Vasilija ni da kao kućnog ljubimca ima ţar-pticu po
imenu Ljudmila, i ne bih dala ni pišljiva boba za njegovu kraljevsku lozu.“
Osmotrila sam ga. „Rekao si da te glasine o tvom poreklu ne dotiču.“
„Moguće je da nisam bio sasvim iskren povodom toga.“
„Ti? Nisi bio sasvim iskren? Zapanjena sam, Nikolaje. Zapanjena i
uţasnuta.“
Nasmejao se. „Izgleda da mi je lako da to kaţem kad sam daleko od dvora.
Ali ovde kao da mi niko ne dozvoljava to da zaboravim, pre svih moj brat.“
Slegnuo je ramenima. „Oduvek je bilo tako. O meni su kolale glasine još i pre
nego što sam se rodio. Upravo zato me majka nikad ne zove Sobachka. Kaţe da to
zvuči kao da sam mešanac.“
Na to me je srce malčice zabolelo. I mene su svakako zvali dok sam
odrastala.
„Volim mešance“, rekla sam. „Imaju tako slatke oklembešene uši.“
„Moje uši su vrlo dostojanstvene.“
Prelazila sam prstima preko jedne klizave daske na doku. „Jesi li zato

206
izbivao toliko dugo? Jesi li zato postao Sturmhond?“
„Ne znam da li je postojao samo jedan razlog. Pretpostavljam da se nikad
nisam osećao kao da pripadam ovde, i zato sam pokušao da stvorim mesto gde
mogu da se uklopim.“
„Ni ja nikad nisam osetila da se negde uklapam“, priznala sam. Osim pored
Mala. Odgurnula sam tu misao. Tada sam se namrštila. „Znaš šta mrzim u vezi s
tobom?“
Trepnuo je, zatečen. „Ne znam.“
„Uvek pogodiš šta treba da kaţeš.“
„I ti to mrziš?“
„Videla sam kako menjaš ličnosti, Nikolaje. Uvek postaneš osoba kakva je
drugima potrebno da budeš. Moţda nikad nisi osećao da negde pripadaš, ili
moţda to govoriš samo da bi se još više dopao jadnom usamljenom siročetu
poput mene.“
„Znači, ipak ti se dopadam.“
Prevrnula sam očima. „Da, kad nemam ţelju da te zakoljem.“
„I to je početak.“
„Ne, nije.“
Okrenuo se prema meni. U polumraku su mu oči izgledale kao dva
grumena jantara.
„Ja sam morski razbojnik, Alina“, tiho je rekao. „Uzeću šta god mogu da
dobijem.“
Naprasno sam postala svesna njegovog ramena oslonjenog o moje, dodira
njegove butine uz moju. Vazduh je bio topao, mirisao je slatko, na leto i dim.
„Ţelim da te poljubim“, rekao je.
„Već si me poljubio“, odvratila sam uz nervozan smeh.
Smešak mu je cimnuo uglove usana. „Ţelim da te ponovo poljubim“,
ispravio se.
„Oh“, izustila sam. Usne su mu se nalazile na samo par palaca od mojih.
Srce mi je panično zagalopiralo. To je Nikolaj, podsetila sam sebe. Kod njega je sve
proračunato. Ĉak i ne mislim da sam uopšte ţelela da me poljubi. Ali mi je ponos i
dalje bio povređen Malovim odbacivanjem. Zar nije rekao da je poljubio mnogo
devojaka?
„Ţelim da te poljubim“, reče Nikolaj. „Ali neću. Ne dok ne počneš da
razmišljaš o meni umesto što se trudiš da zaboraviš njega.“
Naglo sam se odmakla i nezgrapno se osovila na noge, zajapurena i
posramljena. „Alina…“
„Sad barem znam da ne pogodiš uvek šta treba da kaţeš“, promrsila sam.
Brzim pokretom sam pokupila cipele i pobegla niz dok.

207
 Dvadeseto poglavlje
U velikom luku sam zaobišla logorske vatre Griša dok sam odsečno koračala
obalom jezera. Nisam ţelela nikoga da vidim, ni sa kim da pričam.
Šta sam uopšte očekivala da ću dobiti od Nikolaja? Skretanje paţnje?
Flertovanje? Nešto čime bih se oslobodila bola u grudima? Moţda sam prosto
ţelela da se na neki sitničav način osvetim Malu. Ili moţda toliko očajnički ţelim
da osetim vezu s bilo kim da bih se zadovoljila i laţnim poljupcem princa
nedostojnog poverenja.
Pomisao na sutrašnju rođendansku večeru ispunila me je smrtnim strahom.
Moţda bih mogla da smislim nekakav izgovor, razmišljala sam dok sam besno
gazila dalje. Mogla bih da pošaljem učtivu poruku u Veliki Dvor, zapečaćenu
voskom i sa zvaničnim pečatom Suncezovke:

Njihovim plemenitim veličanstvima, Kralju i Kraljici Ravkije:

S velikim žaljenjem i tugom u srcu moram da vas obavestim kako nisam u

mogućnosti da prisustvujem svečanosti kojom se obeležava rođendan princa
Nikolaja, Velikog Vojvode od Udove.
Iskrsle su neke nepredviđene okolnosti, kao, recimo, to što moj najbolji
prijatelj izgleda ne može očima da me vidi, i što me vaš sin nije poljubio, a ja
bih volela da jeste. Ili bih volela da nije. Ili to što ni sama još nisam sigurna
šta želim, ali postoji veoma velika šansa da ću, budem li primorana da dođem
na njegovu rođendansku večeru, na kraju gorko roniti suze u svoje parče torte.
Sve najbolje, i sa srećom da provedete ovaj radostan dan, želi vam
Alina Starkov, idiot

Kad sam stigla u Mračnjakove odaje, Tamar je čitala u zajedničkoj sobi. Ĉuvši me
da ulazim podigla je pogled, ali mi se raspoloţenje sigurno jasno čitalo na licu,
pošto nije rekla ni reč.
Znala sam da neću moći da zaspim, pa sam se poduprla jastucima u krevetu
i uzela knjigu koju sam donela iz biblioteke – neki stari turistički vodič koji je

208
nabrajao ravkijske čuvene spomenike. Imala sam mali tračak nade da će me
uputiti gde da traţim kameni luk.
Pokušala sam da se usredsredim, ali zatekla sam sebe kako iznova i iznova
čitam istu rečenicu. U glavi mi se malo vrtelo od šampanjca, a noge su mi i dalje
bile hladne i mokre od jezerske vode. Mal se moţda vratio s kartanja. Ukoliko
bih pokucala na njegova vrata i on mi otvorio, šta bih mu rekla?
Odgurnula sam knjigu u stranu. Ni bih znala šta da kaţem Malu. U
poslednje vreme nikad ne znam šta da mu kaţem. Moţda bih prosto mogla da
počenem s činjenicama: da sam izgubljena i zbunjena, moţda gubim i razum, da
samu sebe ponekad plašim, i da mi nedostaje toliko da osećam fizički bol.
Moram makar da pokušam da zacelim taj procep među nama pre nego što
postane toliki da ga je nemoguće popraviti. I šta god da posle toga bude mislio o
meni, ne moţe da bude mnogo gore od ovoga sad. Mogu da preţivim novo
odbacivanje, ali ne bih podnela pomisao da nisam pokušala ovo da ispravim.
Provirila sam u zajedničku prostoriju.
„Da li je Mal došao?“, upitala sam Tamar.
Odmahnula je glavom.
Progutala sam ponos. „Znaš li gde je otišao?“, upitala sam. Tamar uzdahnu.
„Obuj se. Odvešću te kod njega.“
„Gde je?“
„U štalama.“
Uznemirena, skočila sam do svoje sobe i na brzinu navukla cipele. Pošla
sam za Tamar iz Malog Dvora i preko travnjaka.
„Sigurna si da ţeliš ovo?“, upitala me je Tamar.
Nisam odgovorila. Šta god da je imala da mi pokaţe, znala sam da mi se
neće dopasti. Ipak, odbila sam da se tek tako vratim u svoju sobu i nabijem glavu
pod jastuk.
Silazile smo niz blagu padinu koja je vodila pored banye. Konji su rzali u
svojim boksovima. U štalama je bilo mračno, ali prostorije za veţbanje su bile
jarko osvetljene. Začula sam viku.
Najveća prostorija za veţbanje nije bila mnogo više od obične štale sa
zemljanim podom, ali zidova pokrivenih svim zamislivim oruţjem. Tu je Botkin
obično delio packe Grišama učenicima, i terao ih da naporno veţbaju. Ali večeras
je unutra bilo krcato – uglavnom su se tamo okupili vojnici, nekoliko Griša, pa
čak i manji broj slugu. Svi su vikali i klicali, laktali se i propinjali da bolje vide
ono što se dešavalo u središtu prostorije, šta god to bilo.
Tamar i ja smo se neprimećene probijale kroz uskovitlanu masu tela.
Krajičkom oka sam spazila dvojicu kraljevskih tragača, nekoliko pripadnika
Nikolajevog puka, grupu Korporalki, kao i Zoju koja je vrištala i tapšala zajedno
sa ostalima.

209
 Maltene sam dospela do prvih redova kad sam ugledala jednog Olujnika
kako se podignutih pesnica, go do pojasa, polako kreće krugom koji su
posmatrači obrazovali. Eskil, prisetila sam se, jedan od Griša koje su putovale s
Fedjorom. Bio je Fjerdeţanin, a tako je i izgledao: plave oči, sneţnoplava kosa,
visok i plećat dovoljno da mi potpuno zakloni vidik.
Nije suviše kasno, pomislila sam. Još imaš vremena da se okreneš i odeš, da se
pretvaraš da nikada i nisi bila ovde.
Ostala sam ukopana na mestu. Znala sam šta ću videti, ali sam se ipak
šokirala kad se Eskil sklonio u stranu i ja prvi put ugledala Mala. Kao i Olujnik, i
on je bio obnaţen do pasa, a mišićavi torzo bio mu je umazan prljavštinom i
znojem. Imao je modrice na zglavcima. Krv mu je curkala niz obraz, iz
posekotine ispod oka, mada se činilo da on to jedva i da primećuje.
Olujnik je nasrnuo. Mal je blokirao prvi udarac, ali ga je sledeći zakačio
ispod bubrega. Zastenjao je, spustio lakat, pa snaţno zamahnuo ka Olujnikovoj
vilici.
Eskil se brzo izmaknu van Malovog domašaja, a onda podiţe ruku uvis, pa
je lučnim pokretom naglo spusti. Panično sam shvatila da priziva. Nalet vetra mi
je razbarušio kosu, a već u sledećoj sekundi Mala je potpuno oduvao vetar
Eteralke. Eskil ispruţi i drugu ruku, a Malovo telo polete u vazduh i tresnu o
krov štale. Nekoliko trenutaka je tako visio, moć Griša ga je drţala prikucanog za
drvenu gredu. Zatim ga je Eskil pustio da padne. Mal se sručio na zemljani pod
silom od koje su mu začangrljale kosti.
Vrisnula sam, ali moj glas se izgubio u urliku gomile. Jedan Korporalka je
glasno davao podršku Eskilu, dok je drugi vikao na Mala da ustane.
Počela sam da se probijam napred, svetlost mi je već pupela u šakama.
Tamar me uhvati za rukav.
„On ne ţeli tvoju pomoć“, rekla je.
„Ne zanima me“, drala sam se. „Ovo nije poštena borba. Ovo nije
dozvoljeno!“ Griše nikad nisu imale dozvolu da koriste moć u prostorijama za
veţbanje.
„Botkinova pravila ne vaţe posle mraka. Mal je trenutno usred tuče, a ne
lekcije.“
Otrgla sam se od nje. Bolje besan Mal nego mrtav Mal.
Bio je oslonjen na kolena i šake, pokušavao je da se podigne na noge.
Zapanjilo me što uopšte moţe da se pomeri nakon Olujnikovog napada. Eskil
ponovo podiţe ruke. Vazduh se podiţe u kovitlacu prašine. Pozvala sam svetlost
da mi dođe, i nije me bilo briga šta Tamar ili Mal imaju da kaţu povodom toga.
Ali ovog puta Mal se zakotrljao, izbegao vazdušnu struju i skočio na noge
iznenađujućom brzinom.

210
 Eskil se namrgodio i osmotrio okolinu, razmatrajući šta mu je činiti. Znala
sam da vaga. Nije mogao tek tako da udari punom snagom jer bi rizikovao da
sruši sve nas, a moţda čak i deo zgrade. Ĉekala sam, ne puštajući svetlost iz
labavog stiska, nesigurna šta da radim.
Mal je teško disao, presamićen, dlanova oslonjenih na butine. Verovatno mu
je naprslo barem jedno rebro. Ima sreće što nije kičmu slomio. U mislima sam ga
terala da ponovo legne i ostane dole. On se, umesto toga, na silu uspravio,
zasiktavši od bola. Promrdao je ramenom, opsovao, ispljunuo krv. A onda je, na
moj uţas, prstom pozvao Olujnika sebi. Gomilom se prolomilo klicanje.
„Šta to radi?“, zakukala sam. „Poginuće!“
„Ma biće mu dobro“, reče Tamar. „Videla sam ga u gorem stanju.“
„Molim?“
„Tuče se ovde skoro svako veče kad je dovoljno trezan. Ponekad i kad nije.“
„Tuče se s Grišama?“
Tamar slegnu ramenima. „Zapravo je prilično dobar.“
Ovako Mal provodi noći? Prisetila sam se svih onih jutara kad se pojavljivao
sa sveţim modricama i oderotinama. Šta pokušava da dokaţe? Pomislila sam na
one nesmotrene reci koje sam izgovorila kad smo se vraćali sa zabave proricanja
sudbine. Ne treba mi vojska bespomoćnih otkazat'sva na teretu.
Kad bih samo mogla da ih povučem.
Olujnik je fintirao nalevo, pa podigao ruke da ponovo napadne. Vetar je
dunuo krugom, i videla sam kako se Malova stopala odiţu od zemlje.
Zaškrgutala sam zubima, ubeđena da ću videti kako svom silinom udara u
najbliţi zid. Ali on se u poslednjem trenutku zavrteo i izvio s puta vazdušne
struje, pa jurnuo ka zabezeknutom Olujniku.
Eskilu je samo glasno huknuo kad ga je Mal obuhvatio rukama, i sputao mu
udove tako da Griša ne moţe da prizove svoju moć. Krupni Fjerdeţanin je
zareţao, napetih mišića, ogoljenih zuba, pokušavajući da se oslobodi Malovog
zahvata.
Znam da ga je to sigurno koštalo, ali Mal je pojačao stisak.
Naciljao je, pa čelom tresnuo protivnika u nos, koji je krenuo uz zvuk od
koga se prevrće ţeludac. Nisam stigla ni da trepnem, a Mal je pustio Eskila, pa
mu zadao niz brzih udaraca u stomak i slabine.
Olujnik se previo, u pokušaju da se zaštiti, boreći se da dođe do vazduha
dok mu je krv navirala na usta. Mal se okrenuo i surovo ga zakačio otpozadi po
nogama. Eskil pade na kolena, zaklati se, ali je nekako i dalje bio u uspravnom
poloţaju.
Mal se izmače, osmotri rezultat svog rada. Publika je klicala i udarala
nogama, sada već grozničavo vrištala, ali Malov pogled bio je prikovan za
Olujnika koji kleči.

211
 Proučavao je protivnika, a onda spustio pesnice. „Hajde“, obratio se Griši.
Od izraza njegovog lica sva sam se najeţila. Bilo je u njemu izazova, ali i
nekakvog mračnog zadovoljstva. Šta on vidi kad pogleda Eskila na kolenima?
Eskilu su oči bile staklaste. S velikim naporom je podigao dlanove. Jedva
primetni lahor zapahnuo je Mala. Iz gomile su se horski začuli zviţduci
neodobravanja.
Mal je pustio da ga vetrić zapahne, a onda krenuo napred. Eskilov bedni
vazdušni udar je posustao. Mal je spustio dlan nasred Olujnikovih grudi i samo
ga jednom prezrivo gurnuo.
Eskil se sruši. Onako krupan, tresnuo je na tlo, pa se skvrčio i zastenjao.
Sa svih strana razleglo se glasno ruganje, pomešano sa ushićenim poklicima.
Jedan razdragan vojnik zgrabio je Mala za ručni zglob i pobedonosno ga podigao
uvis, a novac je počeo da prelazi iz ruke u ruku.
Gomila je jurnula prema Malu i odnela ga sa sobom. Svi su pričali
istovremeno. Tapšali su ga po leđima, gurali mu pare u šake. Tada se Zoja
pojavila pred njim. Obavila mu je ruke oko vrata i poljubila ga. Videla sam kako
se ukočio.
Uši mi je ispunio nekakav šum i potpuno zaglušio graju gomile.
Odgurnije, bezglasno sam preklinjala. Odgurnije.
I u jednom trenutku sam pomislila da moţda i hoće. Ali onda su se njegove
ruke sklopile oko nje, i Mal joj je uzvratio poljubac, dok su okupljeni navijali i
klicali.
Otvorio mi se bezdan u utrobi. Kao kad zakoračite na zaleđenu površinu
reke, i samo odjednom se začuje krckanje leda, i naglo propadnete, a znate da
pod vama nema ničeg do mračne vode.
Odvojio se od nje, cereći se od uva do uva, jednog obraza i dalje krvavog, i u
tom trenutku su nam se pogledi ukrstili. Izgubila mu se sva boja iz lica.
Zoja se osvrnu prateći njegov pogled, i obrva joj se prkosno izvi kad me je
ugledala.
Okrenula sam se i počela da se probijam kroz gomilu. Tamar se nađe odmah
pored mene.
„Alina“, reče.
„Ostavi me na miru.“
Pobegla sam od nje. Morala sam da izađem napolje, morala sam da se
sklonim od svih. Pogled mi se već mutio od suza. Nisam znala da li naviru zbog
poljupca ili onoga što se pre tog dešavalo, ali nisam smela da dozvolim da me
vide. Suncezovka ne plače, naročito ne zbog svog otkazat'sya gardiste.
A i kakvo pravo sam imala da plačem? Zar nisam zamalo poljubila
Nikolaja? Moţda bih mogla sad da ga pronađem, da ga ubedim da me poljubi,
bez obzira na to ko mi je u mislima.

212
 Izletela sam iz štala u polumrak. Vazduh je bio topao i teţak. Osećala sam se
kao da ne mogu da udahnem. Krupnim koracima sam grabila dalje od dobro
osvetljene staze pored torova s konjima, traţeći zaklon brezovog šumarka.
Neko me je povukao za ruku.
„Alina“, reče Mal.
Otresla sam se od njega i ubrzala korak, maltene sam počela da trčim.
„Alina, stani“, rekao je, bez napora drţeći korak sa mnom, uprkos
povredama koje je zadobio.
Pravila sam se da ga ne vidim i ţurno nastavila dublje u šumu. Već sam
osećala miris vrela koje toplom vodom napaja banyu, i oštar miris brezovog lišća
pod mojim nogama. Grlo me je bolelo. Sve što sam ţelela bilo je da ostanem
sama, kako bih plakala ili povraćala, moţda i jedno i drugo.
„Dođavola, Alina, stani već jednom, molim te!“
Nisam mogla da se prepustim bolu, pa sam se prepustila besu.
„Ti si kapetan moje garde“, rekla sam, naslepo tumarajući među drvećem.
„Ne bi smeo da se makljaš kao neki običan čovek!“
Mal me uhvati za ruku i cimnu me da se okrenem. „Ja jesam običan čovek“,
zareţao je. „Nisam jedan od tvojih hodočasnika, ili tvojih Griša, niti sam nekakav
razmaţeni pas čuvar koji će po celu noć da sedi pred tvojim vratima, u slučaju da
ti moţda zatreba.“
„Naravno da nisi“, kiptala sam od srdţbe. „Imaš ti mnogo pametnija posla.
Da se napijaš, recimo, ili da guraš jezik Zoji u usta.“
„Ona se makar ne lecne kad je dodirnem“, obrecnuo se. „Ti me nećeš, šta te
briga ako me ona hoće?“
„Nije me briga“, rekla sam, ali to je zvučalo kao jecaj.
Mal me je pustio tako naglo da sam zamalo pala. Pomerio se od mene,
podigavši ruke u vazduh. Od tog pokreta se trgao. Prstima je opipao bok. Zelela
sam da se izderem na njega da potraţi Iscelitelja. Zelela sam da ga tresnem
pesnicom kako bi ga još više zabolelo.
„Svih mu Svetaca“, opsovao je. „Voleo bih da uopšte nisam došao ovamo.“
„Hajde onda da odemo“, mahnito sam rekla. Znala sam da ne govorim
razumno, ali nisam marila. „Hajde da pobegnemo, večeras, i da zaboravimo da
smo ikada videli ovo mesto.“
Ogorčeno se nasmejao. „Znaš li koliko to ţelim? Da budem s tobom bez
činova i zidova koji nas razdvajaju? Samo da ponovo budemo obični zajedno?“
Odmahnuo je glavom. „Ali ti to nećeš uraditi, Alina.“
„Hoću“, rekla sam, a suze su mi se slivale niz obraze.
„Ne zavaravaj se. Samo bi našla način da se vratiš.“
„Ne znam kako ovo da popravim“, očajnički sam rekla.

213
 „Ne moţeš da popraviš!“, povikao je. „Tako je kako je. Da li ti je ikada palo
na pamet da je tebi suđeno da postaneš kraljica, a meni da nikada ništa ne
budem?“
„To nije tačno.“
Krenuo je prema meni, a senke grana su u sumraku bacale čudne, nestalne
senke na njegovo lice.
„Više nisam vojnik“, rekao je. „Nisam ni princ, a prokleto sam siguran da
nisam ni Svetac. Šta sam onda ja, Alina?“
„Ja…“
„Šta sam ja?“, prošaputao je.
Već mi je prišao blizu. Miris koji sam dobro poznavala, onaj duboki zeleni
miris livade, izgubio se ispod mirisa znoja i krvi.
„Jesam li ja tvoj čuvar?“, upitao je.
Polako mi je pomilovao ruku, od ramena do vrhova prstiju.
„Tvoj prijatelj?“
Levom šakom je ovlaš prešao isti put niz moju drugu ruku. „Tvoj sluga?“
Osećala sam njegov dah na usnama. Srce mi je kao ludo tuklo u ušima.
„Kaţi mi šta sam.“ Privukao me je sebi, šakom je obuhvatio moj zglob.
U trenu kad su mu se prsti sklopili, telom mi je prostrujao jak potres, od
koga su mi kolena klecnula. Svet se zaljuljao, a ja sam ostala bez daha. Mal
ispusti moju ruku kao da se opekao.
Odmakao se od mene, ošamućen. „Šta to bi?“ Pokušala sam da treptanjem
odagnam vrtoglavicu. „Šta je, dođavola, to bilo?“, ponovio je. „Ne znam.“ Prsti
su me još peckali.
Suv osmeh mu je zaigrao na uglu usne. „S nama nikad nije prosto, zar ne?“
Uspravila sam se, odjednom vrlo ljuta. „Ne, Mal, nije prosto. I sa mnom
nikad neće biti prosto, ili slatko, ili lagodno. Ne mogu tek tako da napustim Mali
Dvor. Ne mogu da pobegnem niti da se pretvaram da nisam to što jesam, pošto
će, ukoliko to uradim, još ljudi umreti. Ne mogu tek tako da ponovo budem
Alina. Ta devojka je nestala.“
„Ţelim da se vrati“, grubo je rekao.
„Ne mogu da se vratim!“, povikala sam, ne mareći ko me sluša. „Ĉak i ako
mi skineš ovu ogrlicu i ovu narukvicu od krljušti morskog biča, ne moţeš da
iščupaš ovu moć iz mene.“
„A šta kad bih mogao? Da li bi je pustila? Da li bi je se odrekla?“
„Nikad.“
Ta istina je visila u vazduhu između nas. Stajali smo tako, u tami šume, i ja
sam osetila kako se ona krhotina u mom srcu pomera. Znala sam šta će ostaviti
za sobom kad bol umine: usamljenost, ništavilo, duboku raspuklinu koja neće
zaceliti, očajnički rub provalije koju sam jednom nazrela u Mračnjakovim očima.

214
 „Hajdemo“, najzad progovori Mal.
„Kuda?“
„Vraćamo se u Mali Dvor. Neću da te ostavim u šumi.“
U tišini smo išli uzbrdo i u palatu ušli kroz Mračnjakove odaje. Zajednička
prostorija je, na svu sreću, bila prazna.
Na pragu moje sobe okrenula sam se Malu.
„Vidim ga“, rekla sam. „Vidim Mračnjaka. Videla sam ga u biblioteci. U
kapeli. Onda u Preklopu kad se Kolibri zamalo srušio. U mojoj sobi, one noći kad
si pokušao da me poljubiš.“
Netremice me je gledao.
„Ne znam da li su u pitanju priviđenja ili posete. Nisam ti rekla zato što
mislim da moţda gubim razum. I zato što mislim da me se već pomalo plašiš.“
Mal pokuša nešto da kaţe, zatvori usta, zausti ponovo. Ĉak i tada sam se
nadala da će moţda da porekne. Umesto toga, okrenuo mi je leđa. Prešao je
preko, do odaja za gardiste, zaustavivši se usput samo da dohvati bocu kvasa sa
stola, pa tiho zatvorio vrata za sobom.
Spremila sam se za krevet i zavukla pod pokrivače, ali noć je bila pretopla.
Svukla sam ih i zguţvala pod nogama. Leţala sam na leđima, zagledana u
opsidijansku kupolu oslikanu sazveţđima. Zelela sam da zalupam na Malova
vrata, da mu kaţem kako mi je ţao, da sam napravila uţasnu zbrku, da je trebalo
da onog prvog dana ušetamo u Os Altu drţeći se za ruke. Međutim, na kraju
krajeva, da li bi to išta promenilo?
Ne postoji običan ţivot za ljude poput tebe i mene.
Ne postoji običan ţivot. Postoje samo bitke, i strah, i tajanstveni potresi od
kojih se jedva odrţavamo na nogama. Koliko sam samo godina ţudela da budem
onakva devojka kakvu bi Mal poţeleo. Moţda to više nije bilo moguće.
Ne postoji niko poput nas, Alina. I nikada neće.
Tada su navrle suze, vrele suze besa. Zarila sam lice u jastuk kako me niko
ne bi čuo da plačem. Ridala sam i ridala, a kad više ničeg nije preostalo, zapala
sam u nemiran san.

„Alina.“
Probudio me je blagi dodir Malovih usana na mojima, jedva osetni poljupci
po čelu, očnim kapcima, slepoočnicama. Treperavi plamen lampe na mom
stočiću presijavao mu se na smeđoj kosi kad se sagnuo da mi poljubi prevoj
vrata.
Oklevala sam samo za trenutak, zbunjena, ne sasvim budna, a onda sam
obavila ruke oko njega i privukla ga sebi. Nije me bilo briga što smo se svađali,
što je poljubio Zoju, što mi je okrenuo leđa i otišao, što je sve ovo izgledalo

215
nemoguće. Jedino za šta sam marila bilo je to da se predomislio. Vratio se, i više
nisam sama.
„Nedostajao si mi, Mal“, mrmljala sam mu na uvo. „Kako si mi samo
nedostajao.“
Ruke su mi krenule uz njegova leđa i isprepletale se iza njegovog vrata.
Ponovo me je poljubio, i ja sam se sa uzdahom upila u ţeljni pritisak njegovih
usana. Osetila sam teţinu njegovog tela kako klizi preko mene, pomilovala sam
mu čvrste mišice. Ako je Mal i dalje sa mnom, ako moţe i dalje da me voli, onda
ima nade. Srce mi je damaralo u grudima, a telom mi se širila toplota. Ništa se
nije čulo osim našeg disanja i usklađenog pomeranja naših tela. Ljubio me je po
grlu, po ključnoj kosti, rastapala sam se pod njegovim usnama. Zadrhtala sam i
pripila se još bliţe uz njega.
To sam i ţelela, zar ne? Da pronađem način da zacelim rascep između nas?
Ipak, osetila sam ţaoku paničnog straha. Morala sam da mu vidim lice, da znam
da je između nas sve u redu. Obujmila sam mu lice šakama, podigla ga ka sebi, i
kad su nam se pogledi sreli, ustuknula sam i skvrčila se od uţasa.
Pogledala sam u Malove oči – one poznate plave oči koje sam poznavala
bolje nego sopstvene. Samo što nisu bile plave. U zamirućoj svetlosti fenjera
presijavale su se poput sivog kvarca.
Tada se osmehnuo, hladnim, promišljenim osmehom kakav nikada ranije
nisam videla na njegovim usnama.
„I ti si meni nedostajala, Alina.“ Taj glas. Hladan i gladak kao staklo.
Malove crte lica istopile su se u senkama, a onda se kao iz izmaglice
obrazovalo novo lice. Bledo, prelepo, s gustom ćubom crne kose, savršenom
linijom vilice.
Mračnjak neţno spusti jednu šaku na moj obraz. „Uskoro“, šapnuo je.
Vrisnula sam. Raspao se u senke i nestao.
Iskobeljala sam se iz kreveta, čvrsto steţući ruke oko sebe. Koţa mi se
najeţila, telo mi se treslo od uţasa i sećanja na ţelju. Očekivala sam da Tamar ili
Tolja ulete kroz vrata. Već sam imala spremnu laţ na usnama.
Ali nikakvog zvuka nije bilo. Niko nije došao. Stajala sam u skoro
potpunom mraku i drhtala.
Udahnula sam plitko, isprekidano. Pa ponovo.
Kad sam osetila da su mi noge dovoljno čvrste, navukla sam ogrtač i
provirila u zajedničku prostoriju. Bila je prazna.
Zatvorila sam vrata sobe i naslonila se leđima na njih, zagledana u
izguţvane čaršave na krevetu. Ne vraćam se u krevet. Moţda više nikad neću
spavati. Bacila sam pogled na sat iznad kamina. Za vreme Belih noći svitalo je
rano, ali palata još satima neće biti budna.

216
 Prekopala sam gomilu odeće koju sam sačuvala s našeg putovanja na
Volkvolnyju i izvukla isprani ţućkastosmeđ kaput i dugačak šal. Bilo je pretopio i
za jedno i za drugo, ali nisam marila. Obukla sam kaput preko spavaćice, obavila
šal oko vrata i preko glave, i navukla cipele.
Šunjajući se kroz zajedničku prostoriju, videla sam da su vrata gardijskih
odaja zatvorena. Ukoliko su Mal ili blizanci unutra, sigurno čvrsto spavaju. Ili se
Mal moţda nalazi negde drugde pod kupolama Malog Dvora, u Zojinom
zagrljaju. Srce mi se bolno zgrčilo. Prošla sam kroz leva vrata, ţurno prošla
zamračenim hodnicima i izašla na zamuklo dvorsko imanje.

217
 Dvadeset prvo poglavlje
Lutala sam kroz mutnu svetlost praskozorja, pored tihih travnjaka pokrivenih
izmaglicom, pored zamagljenih prozora staklenika. Jedini zvuk poticao je od
tihog krckanja šljunka pod mojim stopalima. U Veliki Dvor stigle su jutarnje
isporuke hleba i ostalih namirnica, pa sam krenula za povorkom zapreţnih kola
pravo kroz kapiju, a zatim niz kaldrmisane ulice gornjeg grada. Još su se mogli
sresti razni veseljaci, koji su izlazili s terevenki da uţivaju u noćnom sumraku.
Videla sam dvoje ljudi u odeći za zabavu kako dremaju na klupi u parku. Grupa
devojaka se smejala i prskala po fontani, sukanja zadignutih do kolena. Ĉovek s
vencem od bulki sedeo je na ivičnjaku glave zarivene u šake, dok ga je devojka s
papirnom krunom tapšala po ramenu. Pored svih sam prošla neviđena i
neprimećena, nevidljiva devojka u ispranom ţućkastosmeđem kaputu.
Znala sam da se ponašam glupo. Aparatove uhode me moţda posmatraju,
Mračnjakove takođe. Mogu me uhvatiti i odvući u svakom trenutku. Nisam bila
sigurna da li mi je to uopšte više bitno. Morala sam da nastavim da hodam, da
napunim pluća čistim vazduhom, da se otresem osećaja Mračnjakovih ruku na
mojoj koţi.
Dodirnula sam oţiljak na ramenu. Osetila sam njegove neravne ivice čak i
kroz tkaninu kaputa. Dok smo bili na kitolovcu pitala sam Mračnjaka zašto je
pustio svoje čudovište da me ugrize. Mislila sam da je to učinio iz inata, kako bih
uvek nosila njegov znak. Moţda je u tome bilo još nečega.
Da li je priviđenje bilo stvarno? Da li je on zaista bio tamo, ili ga je samo
prizvao moj mozak? Kakva se to bolest zapatila u meni da me tera da sanjam
tako nešto?
Ali nisam ţelela da mislim. Ţelela sam samo da hodam.
Prešla sam kanal, videla čamce kako se ljuljaju na vodi. Odnekud ispod
mosta dopirao je zviţdukavi zvuk harmonike.
Provukla sam se pored straţarske kapije i obrela se u gunguli uskih ulica
trgovačkog grada. Ĉinilo mi se da je guţva još veća nego ranije. Ljudi su visili sa
stepeništa i prelivali se s tremova. Neki su se kartali na improvizovanim
stolovima napravljenim od kutija. Drugi su spavali naslonjeni jedni na druge.
Jedan par se lagano njihao na doksatu krčme uz zvuke muzike koju su samo oni
mogli da čuju.
Stigavši do gradskih zidina rekla sam sebi da stanem, da se okrenem i
vratim kući. Gotovo sam se nasmejala. Mali Dvor nije zaista bio dom.
Ne postoji običan ţivot za ljude poput tebe i mene.

218
 Moj ţivot bi se sveo na lojalnost umesto ljubavi, poslušnost umesto
prijateljstva. Vagala bih svaku odluku, razmatrala svaki čin, ne bih verovala
nikome. Bio bi to ţivot posmatran sa strane.
Znala sam da bi trebalo da se vratim, ali sam nastavila dalje, i već u
sledećem trenutku našla sam se s druge strane zida. I tek tako, izašla sam iz Os
Alte.
Grad šatora je porastao. Na stotine ljudi logorovalo je van gradskih zidina,
moţda i na hiljade. Hodočasnike nije bilo teško naći – iznenadila sam se videvši
koliko ih sada ima. Okupljeni oko prostranog belog šatora, okrenuti istoku,
čekali su rani izlazak sunca.
Zvuk je rastao kao nalet šušketavih šapata koji lepršaju u vazduhu poput
ptičjih krila i pretvorio se u tihi bruj baš kad se sunce promolilo iznad obzorja i
obojilo nebo u svetloplavo. Tek tada sam uspela da razaznam reči.
Sankta. Sankta Alina. Sankta. Sankta Alina.
Hodočasnici su posmatrali rađanje sunca, a ja sam posmatrala njih,
nemoćna da skrenem pogled s njihove nade, njihovog očekivanja. Lica su im bila
zanesena, a kad su se prve zrake sunca rasule nad njima, neki su počeli da plaču.
Bruj je bivao sve glasniji i umnoţeniji, uzdizao se i potanjao, izvijao u jecaj
od koga mi se koţa najeţila. Poput rečice koja se preliva preko sopstvenih obala,
poput košnice pčela koju je neko otresao s drveta.
Sankta. Sankta Alina. Kćer Ravkije.
Sklopila sam oči dok se zrak sunca igrao na mojoj koţi i molila se da osetim
nešto, bilo šta. Sankta Alina. Kćer Keramzina.
Podigli su ruke ka nebu, glasovi su im postali pomamni, sada su već vikali,
zapomagali. Lica starih, lica mladih, bolesnih i slabih, zdravih i jakih. Svi su bili
stranci.
Osvrnula sam se oko sebe. Ovo nije nada, pomislila sam. Ovo je ludilo. Ovo je
glad, potreba, očajanje. Osetila sam se kao da se budim iz transa. Zašto sam došla
ovamo? Među ovim ljudima sam bila još usamljenija nego iza zidova palate.
Nisu imali ništa da mi pruţe, a ja nisam imala ništa da im ponudim.
Zabolele su me noge, i tada sam shvatila koliko sam zapravo umorna.
Okrenula sam se i počela da se probijam nazad kroz guţvu, prema gradskoj
kapiji, taman kad se zapevanje pretvorilo u gromoglasne urlike.
Sankta, vikali su. Sol Koroleva. Rebe Dvja Stolba.
Ćerka Dva mlina. I to sam čula ranije, na putu ka Os Alti. Bila je to dolina
nazvana po nekoj drevnoj ruševini, dom nizu majušnih, nebitnih naselja na
juţnoj granici. I Mal je rođen negde u blizini, ali nikada nismo imali priliku da se
vratimo. A i u čemu bi bila svrha toga? Ako smo i imali nekakve porodice, svaki
trag o njima odavno je spaljen i pokopan.
Sankta Alina.

219
 Ponovo sam pomislila na onih nekoliko uspomena koje nosim iz vremena
pre Keramzina, na činiju seckane cvekle, moje prste umrljane crveno. Sećam se
prašnjavog druma, viđenog s nečijih širokih pleća, volovskih repova koji se klate,
naših senki na tlu. Ruku koja pokazuje prema ruševini mlinova, dva uska
kamena prsta, koje su vetar, kiša i proticanje vremena sveli maltene na dve igle.
To je sve što mi se zadrţalo u sećanju. Sve ostalo je Keramzin. Sve ostalo je Mal.
Sankta Alina.
Probijala sam se kroz gomilu tela, pritezala šal preko ušiju da prigušim
buku. Stara hodočasnica mi se isprečila na putu, zamalo da je oborim. Pruţila
sam ruke da je pridrţim, a ona se zakačila za mene, jedva odrţavajući ravnoteţu.
„Oprostite mi, babya“, propisno sam joj se obratila. Nikada niko neće moći
da kaţe kako nas Ana Kuja nije lepo vaspitala. Neţno sam pomogla ţeni da se
uspravi. „Jeste li dobro?“
Ali ona me nije gledala u lice – zurila je u moje grlo. Ruka mi polete ka
vratu. Bilo je suviše kasno. Šal mi se razmotao.
„Sankta“, zakukala je ţena. „Sankta!“ Pala je na kolena i zgrabila me za
ruku, pa je prslonia sebi na izboran obraz. „Sankta Alina!“
Odjednom su me sa svih strana okruţile ruke, hvatale me za rukave, rub
kaputa.
„Molim vas“, rekla sam, pokušavajući da se otrgnem od njih.
Sankta Alina. Promrmljano, prošaputano, prokukano, povikano. Moje ime
mi je zvučalo nepoznato, izgovoreno kao molitva, kao strana bajalica protiv
mraka.
Okupljali su se oko mene, sve bliţe prilazili, laktali se da se primaknu,
posezali da dodirnu moju kosu, moju koţu. Ĉula sam kako se nešto čepa i
shvatila da je to tkanina mog kaputa.
Sankta. Sankta Alina.
Pritiskali su me telima, vukli i gurali, vikali jedni na druge, svako je hteo da
priđe što bliţe. Spotakla sam se. Vrisnula sam kad mi je neko iščupao pramen
kose. Raskomadaće me ţivu.
Neka ih, pomislila sam sa iznenadnom jasnoćom. Tako lako bi sve bilo
gotovo. Više ne bi bilo straha, ne bi bilo odgovornosti, ne bi bilo košmara o
slomljenim jedrenjacima i deci koju guta Preklop, više ne bi bilo priviđenja.
Mogla bih da se oslobodim ogrlice, narukvice, razornog tereta njihove nade. Neka
ih.
Zaţmurila sam. Ovo će biti moj kraj. Mogu da mi daju stranicu u Istorii
SankVya i stave mi zlatni oreol oko glave. Alina Srcebolna, Alina Sitničava, Luda
Alina, Ćerka Dvja Stolba, raskomadana jednog jutra u senci gradskih zidina.
Mogu da prodaju moje kosti s tezgi ukraj puta.

220
 Neko je vrisnuo. Ĉula sam ljutite povike. Dohvatile su me ogromne šake,
podigle uvis.
Otvorila sam oči i ugledala Toljino natmureno lice. Drţao me je u naručju.
Tamar je bila pored njega, podignutih dlanova, sporo se okretala ukrug.
„Ne prilazite“, upozorila je okupljene. Videla sam kako neki hodočasnici
pospano trepću, nekoliko ih je prosto selo na zemlju. Tamar im je usporavala
puls, pokušavala da ih smiri, ali jednostavno ih je bilo previše. Neki čovek se
zaleteo ka nama. Brţe od munje, Tamar je isukala sekire. Ĉovek je zaurlao kad
mu je crveni mlaz pokuljao s mišice.
„Samo priđi, ima da ti je odsečem“, brecnula se Tamar na njega.
Hodočasnik je imao divlji izraz lica.
„Pusti me da pomognem“, pobunila sam se.
Tolja nije obraćao paţnju na mene dok se probijao kroz masu; Tamar je
obilazila oko njega, ne prestajući da vrti sečiva, šireći mu putanju. Hodočasnici
su uzdisali i zapomagali, ispruţenih ruku, napinjući se da me dohvate.
„Sad!“ reče Tolja. Zatim ponovo glasnije: „Sad!“
Jurnuli smo. Glava mi je poskakivala na njegovim grudima dok smo jurili ka
bezbednosti gradskih zidina, s Tamar za petama. Straţari su već videli da se
stvaraju nemiri i počeli da zatvaraju kapije.
Tolja se silom probio napred, obarajući ljude koji su mu se našli na putu,
jurišajući prema sve uţem otvoru između gvozdenih kapija. Tamar se uvukla iza
nas, samo sekund pre nego što će se kapije s treskom zatvoriti. S druge strane
začulo se kako tela udaraju o metal, grebanje noktiju, glasovi piskavi od besa. I
dalje sam čula svoje ime. Sankta Alina.
„Šta si, dođavola, mislila?“, zaurlao je Tolja kad me je spustio.
„Kasnije“, kratko je rekla Tamar.
Gradski straţari su me streljali pogledima. „Vodite je odavde“, Ijutito je
doviknuo jedan od njih. „Imaćemo sreće ako ne budemo morali da smirujemo
masovnu pobunu.“
Blizanci su imali spremne konje. Tamar je strgla neko ćebe s jedne tezge i
prebacila mi ga preko ramena. Privukla sam ga grlu, skrivajući ogrlicu. Zatim je
uzjahala, a Tolja me je nimalo dostojanstveno bacio u sedlo iza nje.
Sve do kapije palate jahali smo u zabrinutoj tišini. Nemiri van grada se još
nisu proširili u njega, i naše jahanje je propratilo tek nekoliko upitnih pogleda i
ništa više.
Blizanci nisu progovorili ni reč, ali mi je bilo jasno da su besni. Imali su
svako pravo na to. Ponela sam se kao idiot, i sad sam samo mogla da se nadam
da će straţari u donjem gradu povratiti mir bez pribegavanja nasilju.

221
 Ipak, negde ispod panike i kajanja, um mi je pohodila jedna zamisao. Rekla
sam sebi da je to glupost, puštanje mašti na volju, ali nisam uspevala da je se
otresem.
Kad smo stigli do Malog Dvora, blizanci su ţeleli da me otprate pravo do
Mračnjakovih odaja, ali sam ja to odbila.
„Na sigurnom sam“, rekla sam. „A moram nešto da obavim.“
Bili su uporni da pođu za mnom do biblioteke.
Nije mi dugo trebalo da nađem ono što ţelim. Ipak sam bila kartorisac, na
kraju krajeva. Ponela sam knjigu pod miškom i vratila se u sobu, praćena dvoma
namrštenim gardistima.
Na moje iznenađenje, Mal je čekao u zajedničkoj prostoriji. Sedeo je za
stolom i pijuckao čaj.
„Gde ste bili…“, zaustio je Mal, ali pre nego što je stigao i da trepne Tolja ga
je podigao iz stolice i zakucao uza zid.
„Gde si bio ti?“, zareţao mu je u lice.
„Tolja!“, uznemireno sam povikala. Pokušala sam da mu sklonim ruku s
Malovog grla, ali isto bi mi bilo i da pokušavam da savijem čeličnu šipku.
Okrenula sam se Tamar za pomoć, ali je ona prosto stajala prekrštenih ruku i
izgledala jednako besna kao i njen brat.
Mal je zakrkljao kao da se guši. Nije se presvukao od prethodne večeri.
Brada mu je bila čekinjava, a vonj krvi i kvasa lebdeo je oko njega poput kaputa.
„Svih mu Svetaca, Tolja! Daj ga samo spusti već jednom!“
U jednom trenutku Tolja je izgledao kao da namerava da ga zgnječi kao
bubu, ali je ipak opustio prste, i Malje skliznuo niza zid, kašljući i ţudno gutajući
vazduh.
„Ovo je bila tvoja smena“, grmeo je Tolja, nabijajući kaţiprst Malu u grudi.
„Trebalo je da ti budeš s njom.“
„Zao mi je“, krkljao je Mal i trljao grlo. „Mora biti da sam zaspao. Bio sam
odmah do…“
„Bio si na dnu flaše“, kipteo je Tolja. „Sav bazdiš.“
„Zao mi je“, ponovio je Mal sa očajem u glasu.
„Ţao ti je?“, Tolja stegnu pesnice. „Trebalo bi da te raščerečim.“
„Moţeš i kasnije da ga raskomadaš“, rekla sam. „Trenutno si mi potreban
da pronađeš Nikolaja i kaţeš mu da me sačeka u ratnoj sobi. Idem da se
presvučem.“
Otišla sam do svoje sobe i zatvorila vrata, trudeći se da se priberem. Danas
sam već zamalo umrla i moţda pokrenula pobunu. Moţda bih mogla da pre
doručka još i zapalim nešto.
Umila sam se i obukla keftu, pa poţurila do ratne sobe. Unutra je sedeo Mal,
skljokan u stolici, iako ga nisam ni pozvala. I on se presvukao, ali je i dalje bio

222
izguţvan i zakrvavljenih očiju. Na licu mu se videla sveza modrica od prethodne
večeri. Podigao je pogled prema meni kad sam ušla, ali nije progovorio. Hoće li
ikada svanuti dan kad me neće boleti da ga pogledam?
Spustila sam atlas na dugačak sto i prišla drevnoj mapi Ravkije koja je visila
čitavom duţinom jednog zida. Od svih mapa u ratnoj sobi, ona je bila daleko
najstarija i najlepša. Prelazila sam prstima preko izdignutih grebena Sikurţoja,
planina koje su bila najjuţnija ravkijska granica s Hanovinom Su, a onda niz
njihove padine prema podnoţju na zapadu. Dolina Dvja Stolba je bila previše
mala da bi bila ubeleţena na ovoj mapi.
„Sećaš li se nečega?“, upitala sam Mala ne pogledavši ga. „Od pre
Keramzina?“
Mal nije bio mnogo stariji od mene kad je dospeo u sirotište. Još se sećam
dana kad je došao. Ĉula sam da stiţe nova izbeglica, i nadala sam se da je u
pitanju devojčica koja bi se igrala sa mnom. Umesto toga, dobila sam bucmastog
plavookog dečaka koji bi pristao na svaki izazov.
„Ne.“ Glas mu je i dalje zvučao grubo zbog stiska kojim ga je Tolja umalo
zadavio.
„Ničega?“
„Nekad sam sanjao ţenu s dugom zlatnom kosom spletenom u pletenicu.
Zanjihala bi je ispred mene kao da je igračka.“
„Tvoja majka?“
„Majka, tetka, komšinica. Otkud znam? Alina, ono što se desilo…“
„Sećaš li se još nečega?“
Neko vreme me je gledao i razmišljao, a onda je uzdahnuo. „Svaki put kad
namirišem slatki koren“, reče, „setim se kako sedim na tremu, a ispred mene se
nalazi crveno ofarbana stolica. To je to. Sve ostalo…“ Glas mu je zamro pri
sleganju ramena.
Nije morao da objašnjava. Uspomene su bile luksuz namenjen drugoj deci,
ne siročićima iz Keramzina. Budite zahvalni. Budite zahvalni.
„Alina“, pokušao je Mal ponovo, „ono što si rekla o Mračnjaku…“
Ali u tom trenutku je ušao Nikolaj. Uprkos tome što je bila rana zora,
izgledao je prinčevski od glave do pete – plava kosa mu se presijavala, čizme su
mu bile uglačane do visokog sjaja. Osmotrio je Malove modrice i neobrijane
obraze, a onda upitno podigao obrve. „Pretpostavljam da niko nije naručio čaj?“
Seo je i ispruţio duge noge ispred sebe. Tolja i Tamar su zauzeli svoja mesta,
ali sam ih zamolila da zatvore vrata i pridruţe nam se.
„Jutros sam otišla među hodočasnike“, rekla sam kad smo se svi okupili oko
stola.
Nikolaj naglo podiţe glavu. Princ leţernog ponašanja je istog trenutka
nestao. „Moţeš li da ponoviš, mislim da te nisam dobro čuo?“

223
 „Dobro sam.“
„Zamalo da je ubiju“, reče Tamar. „Ali nisu“, dodala sam.
„Da li si potpuno poludela?“, upita Nikolaj. „Ti ljudi su fanatici.“ Okrenuo
se ka Tamar. „Kako si mogla da je pustiš da uradi tako nešto?“
„I nisam“, reče Tamar.
„Kaţi mi da nisi otišla sama“, obratio se meni. „Nisam otišla sama.“
„Otišla je sama.“
„Tamar, umukni. Nikolaje, rekla sam ti, dobro sam.“
„Samo zato što smo mi stigli tamo na vreme“, reče Tamar. „Kako si dospela
tamo?“, tiho upita Mal. „Kako ste je vas dvoje našli?“
Tolja se natmuri, pa tresnu ogromnom pesnicom o sto. „Nije ni trebalo da je
nalazimo“, reče. „Ti si bio na straţi.“
„Mani se toga, Tolja“, oštro sam rekla. „Mal nije bio tamo gde je trebalo da
bude, a ja sam savršeno sposobna da sama ispadnem glupa.“
Udahnula sam. Mal je izgledao neutešno. Tolja je izgledao kao da se sprema
da zgromi nekoliko komada nameštaja. Tamar je imala izraz lica isklesanog u
kamenu, a nikad do tada nisam videla da je Nikolaj bio toliko ljut.
Gurnula sam atlas na sredinu stola. „Hodočasnici me ponekad nazivaju
jednim imenom“, rekla sam. „Ĉerka Dvja Stolba.“
„Dva mlina?“, upita Nikolaj.
„Dolina, nazvana po ruševini na njenom ulazu.“
Otvorila sam atlas na stranici koju sam obeleţila. Tu se nalazila detaljna
mapa jugozapadne granice. „Mal i ja smo odnekud odavde“, rekla sam,
povlačeći prstom duţ ivice mape. „Naselja se proteţu čitavom duţinom ove
oblasti.“
Okrenula sam stranu sa ilustracijom druma koji vodi u dolinu istačkanu
varošicama. Sa obe strane puta uzdizalo se po jedno vitko vreteno od kamenja.
„Baš i nisu nešto“, gunđao je Tolja.
„Upravo tako“, rekla sam. „Te ruševine su prastare. Ko zna koliko su već
dugo tamo ili šta su mogle da predstavljaju? Dolina se zove Dva Mlina, ali
moţda su oni bili deo akvadukta ili neke straţarnice kod kapije.“ Savila sam prst
iznad oba vretena. „Ili deo luka.“
Prostorijom je iznenada zavladao tajac. S lukom u blizini i planinama u
pozadini, ruine su izgledale upravo onako kao pejzaţ iza Sankt Uje na crteţu u
Istorii SankVya. Jedino je falila ţar-ptica.
Nikolaj privuče atlas sebi. „Moţda samo vidimo ono što ţelimo da vidimo?“
„Moguće“, priznala sam. „Mada je teško poverovati da je to slučajnost.“
„Poslaćemo izviđače“, predloţio je.
„Ne“, rekla sam. „Ţelim da idem.“

224
 „Ako sada odeš, upropastićeš sve što si dosad postigla s Drugom Armijom.
Ja ću otići. Kad Vasilij moţe da šmugne u Karjevu da kupuje ponije, onda se niko
neće buniti ako ja odlučim da pođem na mali lovački izlet.“
Zavrtela sam glavom. „Ja moram lično da ubijem ţar-pticu.“
„Ne znamo čak ni da je tamo.“
„Zašto uopšte raspravljamo o tome?“, upita Mal. „Svi znamo da ću ja otići.“
Tamar i Tolja se nelagodno zgledaše.
Nikolaj pročisti grlo. „Uz duţno poštovanje, Oretseve, ne bi se reklo da si
baš u najboljem stanju.“
„Dobro sam.“
„Jesi li se nedavno pogledao u ogledalo?“
„Mislim da ti to radiš dovoljno za obojicu“, uvratio je Mal. Zatim protrlja
dlanom lice, a izgledao je iznurenije nego ikad ranije. „Previše sam umoran i
mamuran da bih se raspravljao oko toga. Jedino sam ja u stanju da pronađem
ţar-pticu. Moram ja da odem.“
„Idem i ja s tobom“, rekla sam.
„Ne“, odvratio je iznenađujuće ţestoko. „Ja ću je loviti.
Ja ću je uhvatiti. Ja ću je doneti nazad tebi. Ali ti ne ideš sa mnom.“
„Previše je rizično“, bunila sam se. „Ĉak i da je uhvatiš, kako bi je dopremio
nazad?“
„Naloţi jednom od tvojih Tvaralaca da mi nešto smućka“, reče. „Tako je
najbolje za sve. Ti dobijaš ţar-pticu, a ja se oslobađam ovog mesta koje su i Sveci
zaboravili.“
„Ne moţeš da putuješ sam. Ti…“
„Onda mi daj Tolju ili Tamar. Putovaćemo brţe i nećemo toliko privlačiti
paţnju.“ Mal odgurnu stolicu i ustade. „Smisli nešto. Izvrši sve pripreme koje
ţeliš.“ Nije me ni pogledao kad je rekao: „Samo mi javi kad mogu da krenem.“
Nestao je pre nego što sam stigla da prigovorim još nešto.
Okrenula sam se, boreći se da zadrţim suze koje su pretile da linu. Ĉula sam
kako meni iza leđa Nikolaj mrmlja uputstva blizancima na odlasku.
Proučavala sam mapu. Poliznaja, tamo smo sluţili vojni rok. Rjevost, tamo
je počelo naše putovanje u Petraţoj. Tsibeja, tamo me je prvi put poljubio.
Nikolaj mi poloţi ruku na rame. Nisam bila sigurna da li ţelim da je
otresem, ili ţelim da se okrenem i padnem mu na grudi. Šta bi uradio da se to
desi? Potapšao bi me po leđima? Poljubio me? Zaprosio?
„Tako je najbolje za sve, Alina.“
Ogorčeno sam se nasmejala. „Jesi li ikad primetio da to ljudi govore samo
kad nije istina?“
Sklonio je ruku. „Njemu nije mesto ovde.“

225
 Njemu je mesto pored mene, poţelela sam da viknem. Ali sam znala da to nije
istina. Pomislila sam na Malovo lice u modricama, na to kako šetka gore-dole kao
ţivotinja u kavezu, kako pljuje krv i traţi od Eskila da ga ponovo napadne. Hajde.
Pomislila sam na ono kako me je grlio dok smo prelazili Iskonsko more. Mapa mi
se zamutila jer su mi se oči napunile suzama.
„Pusti ga da ide“, reče Nikolaj.
„Gde da ide? Da juri neko mitsko stvorenje koje moţda i ne postoji? Na
nekakav nemogući zadatak u planine u kojima vrvi od Šuneza?“
„Alina“, tiho reče Nikolaj, „to je ono što heroji rade.“
„Ne ţelim da bude heroj!“
„On ne moţe da promeni ono što jeste isto kao što ni ti ne moţeš da
prestaneš da budeš Griša.“
Bio je to odjek onoga što sam i sama rekla pre samo nekoliko sati, ali nisam
to ţelela da čujem.
„Baš tebe briga šta će biti s Malom“, srdito sam odgovorila. „Samo hoćeš da
ga se rešiš.“
„Da sam ţeleo da ti prestaneš da ga voliš, naterao bih ga da ostane. Pustio
bih ga da utapa svoju nevolju u kvasu i da se ponaša kao povređena konjina. Ali
da li je to zaista ţivot koji ţeliš za njega?“
Drhtavo sam udahnula. Nije. Znala sam to. Mal je ovde bio nesrećan. Patio
je od trenutka kad smo stigli, ali sam ja odbijala to da vidim. Nacrnila sam ga što
ţeli da budem nešto što ne mogu da budem, a za sve to vreme sam to isto
zahtevala od njega. Otrla sam suze sa obraza. Nije imalo smisla raspravljati se s
Nikolajem. Mal je bio vojnik. Ţeleo je svrhu. A sad bi mogao da je ima, samo kad
bih mu dopustila da je prigrli.
I zašto da ne priznam? Ĉak i dok sam se bunila, u meni se javljao još jedan
glas, pohlepna i sramotna glad koja je zahtevala ispunjenje i navijala da Mal pođe
i nađe ţar-pticu, i uporno zahtevala da je donese meni, po svaku cenu. Rekla sam
Malu da je devojka koju je poznavao nestala. Bolje bi bilo, za njega, da ode pre
nego što sazna koliko je to u stvari tačno.
Prsti su mi nesvesno lutali preko ilustracije Dvja Stolba. Dva mlina, ili nešto
više? Ko bi to mogao znati kad tamo nije ostalo mnogo više od obične mine?
„Znaš u čemu je problem s herojima i svecima, Nikolaje?“, upitala sam,
zatvorila knjigu i uputila se prema vratima. „I jedni i drugi na kraju izgube
ţivot.“

226
 Dvadeset drugo poglavlje
Mal me je čitavog popodneva izbegavao, pa sam se zato iznenadila kad se
zajedno s Tamar pojavio da me otprati na Nikolajevu rođendansku večeru.
Pretpostavila sam da će zatraţiti od Tolje da ga zameni. Moţda je ţeleo da se
iskupi što je propustio prethodnu smenu.
Ozbiljno sam razmišljala da uopšte ne odem na večeru, ali neprisustvovanje
nije imalo mnogo svrhe. Nisam uspela da smislim dobar izgovor, a moje
odsustvo bi samo uvredilo Kralja i Kraljicu.
Obukla sam laganu keftu sačinjenu od čiste zlatne svile. Prsluk je bio
ukrašen safirima tamnoplave boje Prizivača koja se slagala s bojom dragulja u
mojoj kosi.
Kad sam se pojavila u zajedničkoj prostoriji, Mal je zatreptao, a ja sam
pomislila da bi ove boje bolje stajale Zoji. A onda sam se sama sebi začudila.
Koliko god da je predivna, Zoja nije problem. Mal odlazi. Ja ga puštam da ode.
Nikoga drugog ne treba kriviti za rascep među nama.
Večera se odrţavala u jednoj od raskošnih trpezarija Velikog Dvora, dvorani
poznatoj kao Orlje Gnezdo, zbog velikog friza na tavanici koji prikazuje
krunisanog dvoglavog orla sa ţezlom u jednoj kandţi, a sveţnjem crnih strela
vezanih crvenom, plavom i ljubičastom trakom u drugoj. Perje mu je bilo
načinjeno od pravog zlata, i ja nisam mogla da ne pomislim na ţar-pticu.
Za stolom su se, gusto načičkani, gurali najuvaţeniji generali Prve Armije i
njihove supruge, kao i svi najviđeniji rođaci, stričevi i tetke porodice Lantsov.
Kraljica je sedela na jednom kraju stola, kao zguţvani cvet u svetloruţičastoj
svili. Naspram nje, Vasilij je sedeo do Kralja i pretvarao se da ne vidi kako njegov
otac pogledom guta mladu ţenu jednog oficira. Nikolaj je drţao slovo na sredini
stola, vrcavo šarmantan kao i obično, a ja sam sedela odmah do njega.
Traţio je da se ne organizuje bal u njegovu čast. S obzirom na onoliko
gladnih izbeglica izvan gradskih zidina, zaista ne bi bilo primereno. Ali bile su
Bele noći, pa Kralj i Kraljica kao da nisu bili sposobni da se uzdrţe. Večera se
sastojala od trinaest jela, među kojima je bio i ceo odojak, kao i ţele u obliku
laneta u prirodnoj veličini.
Kad je došlo vreme za poklone, Nikolaju je otac podario ogromno jaje sa
svetloplavom glazurom koje se otvaralo kao kutija. Unutra se nalazio izvanredno
urađen minijaturan brod na moru od lapis lazulija. S katarke se vio Sturmhondov
crveni pseći barjak, a maleni topovi su jedva čujno pucketali i ispaljivali najmanji
mogući pramičak belog dima.

227
 Za vreme čitave večere, samo jednim uvetom sam slušala razgovore jer sam
posmatrala Mala. Kraljevi straţari bili su raspoređeni na jednakoj udaljenosti duţ
svih zidova. Znam da se Tamar nalazila negde iza mene, ali Mal je stajao
neposredno ispred, u strogom stavu mirno, s rukama iza leđa, očiju uperenih
pravo napred, sa onom praznom usredsređenošću u pogledu svih bezimenih
slugu. Taj prizor mi je bio čisto mučenje. Razdvajalo nas je tek nekoliko koraka, a
kao da smo bili udaljeni kilometrima. A zar nije tako bilo još otkako smo stigli u
Os Altu? Imala sam čvor u grudima koji kao da se sve čvršće stezao svaki put
kad bih bacila pogled na njega. Obrijao se i ošišao. Uniforma mu je bila uredno
ispeglana. Izgledao je umorno i nepristupačno, ali je ponovo izgledao kao Mal.
Plemići su dizali čaše u Nikolajevo zdravlje. Generali su hvalili njegovu
hrabrost i oficirsku veštinu. Očekivala sam da će se Vasilij podrugljivo smeškati
na sve te pohvale koje se gomilaju pred njegovim bratom, ali on je izgledao
krajnje veselo. Lice mu se zarumenelo od vina, a na usnama mu je lebdeo onaj
smešak koji se jedino moţe nazvati samozadovoljnim osmehom. Izgleda da je
zbog posete Karjevi bio lepo raspoloţen.
Pogled mi je ponovo pobegao prema Malu. Nisam znala šta ţelim, da
zaplačem ili da ustanem i zavitlam tanjir u zid. U prostoriji je bilo strašno toplo, a
rana na mom ramenu počela je da me svrbi i zateţe. Borila sam se protiv potrebe
da se počešem.
Sjajno, sumorno sam razmišljala. Moţda usred trpezarije doţivim novo
priviđenje, i Mračnjak izađe iz činije za supu.
Nikolaj prignu glavu do mene. „Znam da ti nije mnogo stalo do mog
društva“, šapnuo je, „ali zar ne moţeš makar malo da se potrudiš? Izgledaš kao
da ćeš svakog časa briznuti u plač.“
„Izvini“, promrmljala sam. „Samo sam…“
„Znam“, odvrati on i stegnu mi šaku pod stolom. „Ali onaj srndać od
ţelatina je poloţio ţivot da bi se ti zabavila.“
Pokušala sam da se nasmešim, i zaista sam se potrudila. Smejala sam se i
ćaskala s generalom crvenog lica koji mi je sedeo zdesna i pretvarala se da me
zanima ono o čemu je brbljao pegavi momak preko puta mene, jedan od
Lantsovih, u vezi s popravkama na letnjikovcu koji je nasledio.
Nakon što je posluţen začinjen led, Vasilij je ustao, s čašom šampanjca u
ruci.
„Brate“, rekao je, „drago mi je što danas mogu da ti povodom rođendana
drţim zdravicu i slavim s tobom, kad si već toliko godina proveo na drugim
obalama. Pozdravljam te i pijem u tvoju čast. Uzdravlje, mali brate!“
„Ne ţalost!“, u horu su odgovorili gosti, dobrano povukli iz svojih čaša i
vratili se razgovorima.

228
 Vasilij, međutim, nije bio završio. Kucnuo je viljuškom o čašu sa strane, a
zvučno cin-cin-cin ponovo je privuklo paţnju prisutnih.
„Danas“, rekao je, „imamo da slavimo mnogo više od rođendana mog
plemenitog brata.“
U slučaju da naglasak nije bio dovoljan, zlobni smešak na Vasilijevom licu
jeste. Nikolaj je nastavio da se ljubazno osmehuje.
„Kao što znate“, nastavio je Vasilij, „malo sam putovao ovih poslednjih
nekoliko nedelja.“
„I troškario, sasvim sigurno“, prigušeno se zakikotao general crvenog lica.
„Imam neki osećaj da ćeš morati da sagradiš novu štalu.“
Vasilij ga je preostrelio ledenim pogledom. „Nisam išao u Karjevu. Umesto
toga, otputovao sam severno, na misiju koju je odobrio naš dragi otac.“
Pored mene Nikolaj gotovo da nije disao.
„Zadovoljstvo mi je da objavim da je, nakon dugih i napornih pregovora,
Fjerdeška pristala da nam se pridruţi u borbi protiv Mračnjaka. Obećali su nam i
vojnike i zalihe za naš cilj.“
„Ma, da li je to moguće?“, upita jedan plemić.
Vasilij se sav naduo od ponosa. „Nego šta. Napokon, uz velike napore, naš
najţešći neprijatelj postao je naš najmoćniji saveznik.“
Gosti su uzbuđeno počeli da pričaju među sobom. Kralj je sav ozaren
zagrlio starijeg sina. „Ne Ravka!“', povikao je, podigavši čašu šampanjca.
„Ne Ravka!“, zapevali su gosti.
Iznenadila sam se videvši da se Nikolaj mršti. Pominjao je da njegov brat
voli prečice, a izgleda da je Vasilij pronašao jednu. Ali Nikolaju nije bilo
svojstveno da javno pokazuje razočaranje ili osujećenost.
„Izvanredan podvig, brate. Ĉestitam ti“, reče Nikolaj i podiţe čašu. „Smem
li da se usudim da pitam šta su traţili zauzvrat?“
„Umeju baš da tvrde pazar“, odgovori Vasilij, popustljivo se nasmejavši.
„Ali ništa previše zahtevno. Pristup našim lukama u Zapadnoj Ravkiji i našu
pomoć u odrţavanju poretka na juţnim trgovačkim trasama, protiv zemanskih
gusara. Verujem da ćeš u tome i sam biti od neke pomoći, brate“, dodao je uz
prijateljski kikot. „Ţeleli su da se ponovo otvori nekoliko severnih puteva za
prevoz drvne građe, a jednom kad Mračnjak bude poraţen, očekuju saradnju
Suncezovke u našim zajedničkim naporima da potisnemo Preklop.“
Široko mi se nacerio. Narogušila sam se malo zbog njegove drskosti, ali to je
bio očigledan i razuman zahtev, a čak je i vođa Druge Armije podanik ravkijskog
Kralja. Dostojanstveno sam mu klimnula glavom, ili bar mislim da jesam.
„Koje puteve?“, upitao je Nikolaj.

229
 Vasilij prezrivo odmahnu rukom. „Neke tamo, negde juţno od Halmhenda,
zapadno od pojasa večitog leda. Utvrđenje u Ulensku je sasvim dovoljno da ih
brani ukoliko Fjerdeţanima nešto padne na pamet.“
Nikolaj ustade, stolica mu je glasno zaškripala po parketu. „Kad si podigao
blokade? Koliko dugo su putevi već otvoreni?“
Vasilij slegnu ramenima. „Kakve veze ima…“
„Koliko dugo?“
Rana na mom ramenu je damarala.
„Nešto duţe od nedelju dana“, odgovori Vasilij. „Ma, ne brineš se valjda da
Fjerdeţani nameravaju da krenu na nas od Ulenska? Reke se neće smrznuti još
čitavih mesec dana, a do tada…“
„Jesi li se ijednom zapitao zašto bi se oni uopšte zanimali za put kojim se
prevozi drvna građa?“
Vasilij nezainteresovano mahnu. „Pretpostavljam da im treba drvo“, reče.
„Ili je to moţda sveto mesto nekog od njihovih smešnih šumskih duhova.“
Neki od gostiju se nervozno nasmejaše.
„Branjeno jednim jedinim utvrđenjem!“, zareţao je Nikolaj.
„Zato što je prolaz suviše uzak da bi uopšte primio zavidnu vojnu silu.“
„Vodiš stari rat, brate. Mračnjaku ne treba ni bataljon pešadije ni teško
naoruţanje. Sve što mu je potrebno jesu njegove Griše i nichevo'ye. Moramo
smesta da evakuišemo palatu.“
„Ne budi smešan!“
„Naša jedina prednost bilo je rano upozorenje, a izvidnici na tim
barikadama bili su naša prva linija odbrane. Bili su naše oči, a ti si nas sada
oslepio. Mračnjak je dosad mogao da stigne nadomak grada.“
Vasilij tuţno odmahnu glavom. „Ispadaš smešan.“
Nikolaj tresnu rukama o sto. Posuđe odskoči uz glasno zveckanje. „Zašto
fjerdeška delegacija nije došla da podeli tvoju slavu? Da nazdravi ovom savezu
bez presedana?“
„Poslali su pozdrave. Nisu bili u mogućnosti da odmah putuju, pošto…“
„Nisu došli zato što će ovde da se desi pokolj. U dosluhu su s Mračnjakom.“
„Svi podaci naše tajne sluţbe kaţu da se nalazi juţno, uz Hanovinu Su.“
„Misliš da on nema uhode? Da nema svoje ljude u okviru naše obaveštajne
mreţe? Postavio je zamku koju bi prepoznalo i dete, a ti si ušetao pravo u nju.“
Vasilij je pomodreo u licu.
„Nikolaj, sigurno nije…“, prigovorila je njegova majka.
„U utvrđenje u Ulensku raspoređen je ceo jedan puk“, ubaci se jedan
general.
„Vidiš?“, reče Vasilij. „Ovo je prodavanje panike najgore vrste, i ja to neću
da trpim.“

230
 „Jedan puk protiv čitave vojske nichevo'ya? Svi u tom utvrđenju su već
mrtvi“, odvrati Nikolaj, „ţrtve tvog ponosa i tvoje gluposti.“
Vasiliju ruka krenu ka balčaku mača. „E sad si preterao, kopile malo.“
Kraljica uzdahnu.
Nikolaju se ote promukao smeh. „Da, brate, prozivaj mene. Mnogo će nam
to dobra doneti. Pogledaj malo oko sebe“, rekao je. „Svi generali, svi plemići s
najvišim zvanjima, većina članova porodice Lantso v, i još Suncezovka. Svi na
jednom mestu, iste večeri.“
Nekoliko lica za stolom naglo ubledeše.
„Moţda bi trebalo“, reče pegavi momčić koji je sedeo preko puta mene, „da
razmislimo o…“
„Ne!“, prekide ga Vasilij, dok mu je usna drhtala. „Ovo je samo pokazatelj
njegove bedne ljubomore! Ne podnosi da vidi moj uspeh. On je…“
Zvona za uzbunu počeše da zvone, isprva u daljini, odozdo kod gradskih
zidina, jedno za drugim, stapajući se u sve jači hor upozorenja koji je odjekivao
ulicama Os Alte, kroz gornji grad, i preko zidina Velikog Dvora.
„Predao si mu Ravkiju“, reče Nikolaj.
Gosti poustajaše od stola, brbljajući u paničnom strahu.
Mal se istog trena našao pored mene, s već isukanom sabljom.
„Moramo da se domognemo Malog Dvora“, rekla sam, pomislivši na tanjire
sa ogledalima postavljene na krov. „Gde je Tamar?“
Prozori se rasprsnuše.
Staklo se kao kiša sručilo na nas. Podigla sam ruke da zaštitim lice, a gosti
su počeli da vrište, šćućureni jedni uz druge.
Roj nichevo'ya ulete u prostoriju na krilima rastopljene senke, ispunivši
vazduh zvučnim zujanjem insekata.
„Vodite Kralja na sigurno!“, povikao je Nikolaj, izvadivši mač iz korica, i
jurnuo da stane pored majke.
Dvorski straţari su stajali kao oduzeti, sleđeni od uţasa.
Senka je podigla pegavog momčića uvis i bacila ga na zid. Skliznuo je na
pod, slomljenog vrata.
Podigla sam ruke, ali prostorija je bila previše ispunjena ljudima da bih
rizikovala s Presekom.
Vasilij je i dalje stajao pored stola, dok se Kralj skvrčio pored njega.
„Ti si ovo napravio!“, vrištao je na Nikolaja. „Ti i ta veštica!“
Visoko je podigao sablju i nasrnuo, urlajući od besa. Mal je zakoračio pred
mene i podigao mač da odbije udarac. Ali pre nego što je Vasilij uspeo da ga
uputi, dohvatio ga je jedan nichevo'ya i iščupao mu ruku iz ramena, sa sve
mačem. Ostao je da stoji za trenutak, klateći se, dok mu je krv šikljala iz rane, a
onda se beţivotno sručio na pod.

231
 Kraljica je počela histerično da vrišti. Gurala se napred, pokušavajući da
dopre do sinovljevog tela, klizajući se po njegovoj krvi, dok je Nikolaj pokušavao
da je zadrţi.
„Nemoj“, preklinjao je, grleći je. „Nema ga više, Madraya. Nema ga više.“
Još jedan čopor nichevo'ya spustio se s prozora i razgrtao sebi put ka
Nikolaju i njegovoj majci.
Morala sam da rizikujem. Poslala sam dva bleštava luka svetlosti, prosecala
jedno čudovište za drugim, za dlaku promašivši generala koji je čučao u blizini,
pokrivajući se rukama.
„Za mnom!“, povikao je Nikolaj, usmerivši majku i oca prema vratima.
Sledili smo ga, praćeni straţarima koji su nas pokrivali dok ne dospemo do
hodnika, a onda smo potrčali.
Velikim Dvorom je zavladao haos. Uspaničene sluge i lakeji ispunili su
hodnike, neki su se besomučno trudili da stignu do ulaza, drugi su se
zabarikadirali u sobe. Odnekud spolja začuo se snaţan prasak.
Samo da su to Tvaraoci, očajnički sam mislila.
Mal i ja smo izleteli iz palate i skrenuli niz mermerno stepenište. Škripa
metala koji se uvrće ispunila je vazduh. Pogledala sam niz stazu od belog šljunka
taman u trenutku kad su zlatne kapije Velikog Dvora istrgnute iz šarki naletom
vetra Eteralki. Mračnjakove Griše, u keftama jarkih boja, nagrnule su na dvorsko
imanje.
Potrčali smo stazom prema Malom Dvoru. Nikolaj i dvorski straţari išli su
za nama, mada ih je usporavao njegov krhki otac.
Na ulazu u tunel od granja, Kralj se presamitio teško dišući, dok je Kraljica
ridala čvrsto se drţeći za njegovu mišicu.
„Moram da ih odvedem na Vodomara“, reče Nikolaj.
„Idi zaobilaznim putem“, rekla sam. „Mračnjak će se uputiti pravo u Mali
Dvor. Krenuće na mene.“
„Alina, ako te zarobi…“
„Idi“, rekla sam. „Spasi ih, spasi Bagru. Neću da napustim Griše.“
„Izbaviću ih, pa ću se vratiti. Obećavam.“
„Daješ časnu reč koljača i pirata?“
Dodirnuo mi je obraz, samo na trenutak. „Morskog razbojnika.“
Nova eksplozija zatresla je tlo. „Hajdemo!“, povikao je Mal.
Dok smo trkom ulazili u tunel, osvrnula sam se preko ramena i ugledala
Nikolajev obris naspram ljubičastog sumračnog neba. Zapitala sam se hoću li ga
ikada ponovo videti.

232
Rana na mom ramenu je gorela i pulsirala, terajući me da trčim još brţe stazom.
Misli su mi jurcale na sve strane – jesu li imali vremena da se zatvore u glavnu
dvoranu, jesu li imali vremena da pošalju nakog na krov da rukuje topovima, kad bih
samo uspela da se popnem do tanjira… Svi naši planovi, uništeni zbog Vasilijeve
nadmenosti.
Izbili smo na otvoren prostor, i ja sam se naglo zaustavila, klizeći papučama
po šljunku koji se razleteo na sve strane. Ne znam da li me je na kolena bacila sila
inercije ili prizor koji sam ugledala pred sobom.
Mali Dvor je ključao od isprepletanih senki. Skljocale su i zujale, jurcale po
zidovima i obrušavale se na krov. Na stepeništu su leţali mrtvi, svuda po tlu je
bilo slomljenih tela. Ulazna vrata zjapila su širom otvorena.
Staza ispred stepenica bila je zasuta krhotinama slomljenog ogledala. Skršen
okvir jednog Davidovog tanjira leţao je izvrnut na stranu, a pod njim se nalazilo
telo devojke sa zaštitnim naočarima iskrivljenim preko lica. Paţa. Dva nichevo'ya
čučala su ispred tanjira, zureći u svoje izlomljene odraze.
Oteo mi se urlik čistog besa, i poslala sam ognjeni zrak svetlosti da ih oboje
progori. Zrak se razlomio ivicom tanjira kad su nichevo'ya nestali.
S krova se začulo štektanje puščane paljbe. Neko je i dalje bio ţiv. Neko se i
dalje borio. A i dalje smo imali preostali tanjir. Nije to bilo bogzna šta, ali nismo
imali ništa drugo.
„Ovuda“, reče Mal.
Presekli smo preko travnjaka i ušli na vrata koja su vodila u Mračnjakove
odaje. U podnoţju stepenica nichevo'ya je krešteći nasrnuo s praga na nas,
oborivši me. Mal je zamahnuo i posekao ga mačem. Zatitrao je, pa je povratio
pređašnji oblik.
„Skloni se!“ povikala sam. Mal se sagnuo, a ja sam poslala Presek kroz
senovitog vojnika. Potrčala sam gore, preskakala sam po dve stepenice, srce mi je
luđački tuklo, a Mal me je u stopu pratio. Vazduh je bio teţak od mirisa krvi i
gromoglasne puščane paljbe.
Izbivši na krov, začula sam da je neko povikao: „S puta!“
Imali smo taman toliko vremena da čučnemo pre nego što je grenatki
eksplodirala visoko iznad nas. Blesak nas je zaslepio, a od praska nam je zvonilo
u ušima. Korporalke su upravljale Nikolajevim top-puškama, obasipale masu
senki potocima metaka, dok su im Tvaraoci dodavali municiju. Preţiveli tanjir
okruţile su naoruţane Griše, boreći se da odbiju napade nichevo'ya. David je bio
među njima, trapavo drţao pušku i pokušavao da se odrţi na mestu. Ošinula
sam vazduh u visini bičem zaslepljujuće svetlosti koja je rascepila nebo, i tako
nam kupila nekoliko dragocenih sekundi.
„Davide!“

233
 David dvaput snaţno dunu u pištaljku koja mu je visila oko vrata. Nađa
spusti zaštitne naočare na oči, a Cvrstaš koji je upravljao tanjirom pomeri se na
svoje mesto. Nisam oklevala – podigla sam šake i poslala mlaz svetlosti pravo u
tanjir. Začu se novi zviţduk. Tanjir se nakrenu. Jedan čist zrak svetlosti blesnu s
površine od ogledala. Ĉak i bez drugog tanjira je uspeo da proburazi nebo,
sekući kroz nichevo'ye koji bi izgoreli i potpuno nestali.
Zrak se proširio vazduhom u sjajnom luku, rastvarajući crna obličja pred
sobom, proređujući hordu, sve dok nismo uspeli da vidimo raskošni sumrak
Belih noći. Griše su zaklicale ugledavši ponovo zvezde, a malena trunka nade
zaiskrila je kroz moj uţas.
Tada se jedan nichevo'ya probio. Izbegao je zrak i zaleteo se na tanjir,
zaljuljavši ga na postolju.
Mal se istog časa bacio na stvorenje, sekao ga i kidao. Grupa Griša pokušala
je da ga zgrabi za mišićave noge, ali se stvor iskobeljao i pobegao dalje od njih.
Zatim su nichevo'ya počeli da se spuštaju sa svih strana. Videla sam jednog kako
se provlači pored zraka i sunovraćuje pravo na tanjir otpozadi. Ogledalo se
zaljuljalo napred. Svetlost je zatitrala, a onda se ugasila.
„Nađa!“, vrisnula sam. Ona i Ĉvrstaš su u poslednjem trenutku skočili s
tanjira, koji se izvrnuo na stranu uz neopisiv tresak lomljenja stakla, a nichevo'ya
su ponovo krenuli u napad.
Bacala sam luk za lukom svetlosti.
„Idite u dvoranu!“, vikala sam. „Zapečatite ulaz!“
Griše su potrčale, ali nisu bile dovoljno brze. Začula sam uzvik i samo na
trenutak ugledala Fedjorovo lice kad ga je stvorenje podiglo u vazduh i bacilo s
krova. Poslala sam dole bleštavi pljusak da ga zaštiti, ali nichevo'ya su bez
prestanka nadirali. Da samo imamo oba tanjira. Da samo imamo malo više
vremena.
Mal se najednom ponovo obreo pored mene, s puškom u ruci. „Ovo ne
valja“, rekao je. „Moramo da se sklonimo odavde.“
Klimnula sam, pa smo se povukli ka stepeništu dok se nebo mračilo od
kovitlajućih obličja. Stopalom sam zakačila nešto meko iza sebe i spotakla se.
Sergej se zgrčio uz podnoţje kupole. Drţao je Mari u naručju. Bila je
rasporena od grla do pupka.
„Niko nije preostao“, jecao je, suze su mu se slivale niz obraze. „Niko nije
preostao.“ Ljuljao se napred-nazad, steţući Mari još jače. Nisam mogla podneti
da je pogledam. Blesava, kikotava Mari i njene divne smeđe lokne.
Nichevo'ya su jurcali preko krova, nadirući prema nama kao crna plima.
„Mal, podigni ga!“, povikala sam. Sečimice sam udarala po kovitlacu senki
koji je jurcao prema nama.

234
 Mal je zgrabio Sergeja i odvukao ga od Mari. Sergej je posrtao i otimao se,
ali smo ga uvukli unutra i zalupili vrata za sobom. Napola smo ga nosili, napola
gurali niz stepenište. Na sledećem odmorištu smo čuli kako se iznad nas lome
vrata koja vode na krov. Bacila sam jednu oštricu svetlosti visoko gore, s nadom
da ću pogoditi bar nešto osim samog stepeništa, pa smo se skotrljali u prizemlje.
Uleteli smo u glavnu dvoranu, vrata su se s treskom zatvorila za nama, i
Griše su nabile reze na njih. Odjeknuo je tup udarac kad je jedan nichevo'ya
pokušao da se probije kroz vrata.
„Alina!“, viknuo je Mal. Okrenula sam se i videla da su i druga vrata
zapečaćena, ali unutra je još bilo nichevo'ya. Zoja i Nađin brat su stajali uza zid i
vetrom Prizivača bacali stolove i stolice i polomljene delove ostalog nameštaja na
nadolazeći čopor senovitih vojnika.
Podigla sam ruku i svetlost je pokuljala u uţarenim vrpcama, kidajući
jednog po jednog nichevo'ya, dok nisu svi nestali. Zoja spusti šake, i jedan
samovar pade uz glasan tresak.
Sa spoljne strane svih vrata dopiralo je udaranje i grebanje. Nichevo'ya su
kandţama navalili na drvo, pokušavajući da uđu unutra, traţeći pukotinu ili
prorez kroz koje bi procurili na ovu stranu. Ali Tvaraoci su dobro obavili posao.
Plombe će drţati, barem neko vreme.
Tada sam se osvrnula po prostoriji. Dvorana je bila okupana krvlju. Zidovi
su bili umrljani od krvi, kameni pod je bio mokar od krvi. Svuda su leţala tela,
gomilice ljubičastog, crvenog, plavog.
„Jesu li to svi?“, upitala sam. Nisam mogla da sprečim podrhtavanje u
glasu.
Zoja kratko, ošamućeno zaklima glavom. Jedan obraz bio joj je isprskan
krvlju. „Bili smo za večerom“, rekla je. „Ĉuli smo zvona. Nismo imali vremena
da zapečatimo vrata. Jednostavno su bili… svuda.“
Sergej je tiho jecao. David je bio bled, ali smiren. Nađa je uspela da siđe u
dvoranu. Jednom rukom je grlila Adrika, koji je i dalje imao tvrdoglavo isturenu
bradu, iako se sav tresao. S nama je bilo još troje Paklenika i dve Korporalke –
jedan Iscelitelj i jedan Srceparatelj. To je bilo sve što je ostalo od Druge Armije.
„Da li je neko video Tolju i Tamar?“, pitala sam. Nije niko. Moţda su mrtvi.
Ili su moţda na neki način učestvovali u ovoj katastrofi. Tamar je nestala iz
trpezarije. Koliko ja znam, mogli su da sve vreme rade za Mračnjaka.
„Nikolaj moţda još nije otišao“, reče Mal. „Mogli bismo da pokušamo da se
domognemo Vodomara.“
Zavrtela sam glavom. Ukoliko Nikolaj nije otišao, onda su i on i ostatak
njegove porodice mrtvi, a verovatno i Bagra s njima. Odjednom mi se u mislima
javila slika Nikolajevog beţivotnog tela kako licem nadole pluta na površini
jezera, među rascepkanim ostacima Vodomara.

235
 Ne. Neću tako da razmišljam. Setila sam se šta sam pomislila o Nikolaju
kada sam ga prvi put srela. Morala sam da verujem kako će pametna lisica izbeći
i ovu klopku.
„Mračnjak je koncentrisao svoje snage ovde“, rekla sam. „Moţemo da
pobegnemo u gornji grad i pokušamo da se odatle probijemo dalje.“
„Nikada nećemo uspeti“, obeshrabreno je rekao Sergej. „Previše ih je.“ To je
bila istina. Znali smo da moţe da dođe do ovoga, ali smo pretpostavljali da će
nas biti više, i nadali se pojačanju iz Poliznaje.
Odnekud iz daljine začuli smo produţeno gruvanje grmljavine.
„Dolazi“, zacvile jedan od Paklenika. „Oh, Sveci, pomozite, on dolazi.“
„Sve će nas pobiti“, prošaputa Sergej.
„Ako budemo imali sreće“, odgovori Zoja.
Nije to bilo nešto najkorisnije što je mogla reći, ali je bila u pravu. U
senovitim očima Mračnjakove rođene majke videla sam kako se on obračunava
sa izdajnicima, a podozrevala sam da bi Zoja i ostali prošli mnogo gore.
Zoja je pokušala da obriše krv sa obraza, ali je jedino uspela da je razmaze
po licu. „Predlaţem da pokušamo da dospemo do gornjeg grada. Radije ću da
okušam sreću protiv ovih čudovišta napolju nego da čekam da Mračnjak stigne.“
„Izgledi nam nisu dobri“, upozorila sam. Mrzela sam to što nemam da im
ponudim nikakvu nadu. „Nisam dovoljno snaţna da ih sve zaustavim.“
„S nichevo'yama će makar da traje relativno kratko“, reče David. „Ja kaţem
da se borimo do smrti.“ Svi smo se okrenuli da ga pogledamo. I sam je izgledao
pomalo iznenađeno. Zatim je slegnuo ramenima. Pogledao me je u oči i rekao:
„Ljudi uvek daju najbolje od sebe.“
Prešla sam pogledom po krugu preţivelih. Jedno po jedno, svi su klimnuli
glavom.
Udahnula sam. „Davide, imaš li još koju grenatki?“
Izvukao je dva gvozdena valjka iz kefte. „Ovo su poslednje.“
„Upotrebi jednu, drugu sačuvaj za kasnije. Ja ću dati znak. Kad otvorim
vrata, trčite prema kapijama palate.“
„Ostaću s tobom“, reče Mal.
Zaustila sam da se prepirem, ali jedan pogled na njega rekao mi je da ne bi
bilo svrhe.
„Ne čekajte nas“, rekla sam ostalima. „Pruţiću vam zaklon, koliko god
budem mogla.“
Novi prasak groma rascepio je nebo.
Griše su pokupile puške iz ruku poginulih i okupile se oko mene pred
vratima.

236
 „U redu“, rekla sam. Okrenula sam se i poloţila šake na izrezbarene kvake.
Kroz dlanove sam osećala tupe udare tela nichevo'ya koji su se zaletali u vrata.
Rana mi je uţareno zadobovala.
Klimnula sam Zoji. Reza škljocnu i podiţe se.
Raskrilila sam vrata i povikala: „Sad!“
David je zavitlao šok bombu u polumrak, a Zoja zamahnu rukama kroz
vazduh, podigavši valjak još više vetrom Olujnika.
„Dole!“, povika David. Okrenuli smo se zaklonu dvorane, čvrsto zaţmurili,
rukama štiteći glave, čekajući prasak.
Eksplozija je potresla kameni pod ispod naših stopala, a blesak nam je
crveno goreo kroz stegnute kapke.
Potrčali smo. Nichevo'ya su se raštrkali, zatečeni provalom svetlosti i zvuka,
ali nakon samo nekoliko sekundi već su se ponovo kovitlali prema nama.
„Trčite!“, viknula sam. Podigla sam ruke i prizvala svetlost da padne u vidu
vatrenih kosa, prosecajući ljubičasto nebo, kasapeći jednog po jednog nichevo'ya,
dok je Mal pored mene na njih otvarao vatru. Griše su trčale ka šumskom tunelu.
Prizvala sam i poslednju trunku moći jelena, i poslednju trunku snage
morskog biča, svaki trik kojem me je Bagra ikada naučila. Privukla sam svetlost
sebi i iskovala je u ognjeni luk, koji je ostavljao bleštav trag dok je sekao kroz
senovitu vojsku.
Ali prosto ih je bilo previše. Kakvu li je cenu Mračnjak platio da prizove
toliko mnoštvo? Nagrnuli su prema nama, neprestano se preoblikujući i
kovitlajući, poput svetlucavog oblaka buba, ruku pruţenih napred, ogoljenih
oštrih kandţi. Potisnuli su Griše dalje od ulaza u tunel, crna krila su jako tukla po
vazduhu, iskrivljene jame čeljusti već su bile razjapljene.
A onda je sve oko nas oţivelo od zvuka puščane paljbe. S moje leve strane iz
šume su nadirali vojnici i pucali u trku. Od ratnog pokliča s njihovih usana digla
mi se kosa na glavi. Sankta Alina.
Obrušili su se na nichevo'ye, isukavši mačeve i sablje, koseći čudovišta sa
uţasavajućom ţestinom. Neki su bili obučani kao zemljoradnici, neki su nosili
odrpane uniforme Prve Armije, ali svi su listom imali istovetnu tetovaţu: moj
zrak sunca, mastilom oslikan sa strane na licu.
Samo je njih dvoje bilo neobeleţeno. Tolja i Tamar, mahnitog pogleda,
razmahanih oštrica, predvodili su napad i urlali moje ime.

237
 Dvadeset trece poglavlje /

Sunčevi vojnici sjurili su se ka senovitoj hordi, sasecali i nabadali nichevo'ye,

potiskivali ih, dok su strelci ispaljivali plotun za plotunom. Ipak, uprkos njihovoj
ţestini, bili su samo ljudi, meso i čelik protiv ţive senke. Nichevo'ya su počeli da
ih more, jednog po jednog.
„Krenite ka kapeli!“, povikala je Tamar.
Kapeli? Šta je nameravala, da Mračnjaka gađa crkvenom pesmaricom?
„Naći ćemo se u klopci!“, doviknuo je Sergej trčeći prema meni.
„Već smo u klopci“, odvrati Mal, okači pušku na leđa i uhvati me za ruku.
„Hajdemo!“
Nisam znala šta da mislim, ali ponestajalo nam je izbora.
„Davide!“, povikala sam. „Druga bomba!“
Zavitlao ju je u pravcu nichevo'ya. Nije baš najbolje nanišanio, ali Zoja mu je
pritekla u pomoć.
Uleteli smo u šumu, sunčevi vojnici bili su na začelju. Eksplozija se razlegla
kroz drveće u naletu bele svetlosti.
U kapeli su fenjeri bili upaljeni, a vrata otvorena. Uleteli smo unutra, zvuk
naših koraka odbijao se o nizove klupa i glaziranu plavu kupolu.
„Kuda idemo?“, panično je uzviknuo Sergej.
Već smo čuli zujanje, škljocanje, brujanje spolja. Tolja je zalupio vrata kapele
i spustio tešku drvenu rezu. Sunčevi vojnici su s puškama u rukama zauzeli
poloţaje pored prozora.
Tamar preskoči jednu klupu i projuri pored mene niz prolaz. „Hajde!“
Zbunjeno sam je pogledala. A gde bi to trebalo da idemo?
Protrčala je pored oltara i dohvatila jedan pozlaćeni ugao drvenog triptiha.
Otvorenih usta sam gledala kako se vodom oštećena ploča pokreće i otkriva
mračne ralje uskog prolaza. Ovako su sunčevi vojnici dospeli na imanje palate. I
tako je Aparat pobegao iz Velikog Dvora.
„Kuda vodi?“, upita David.
„Zar je bitno?“, odbrusi mu Zoja.
Ĉitava zgrada se zatresla kad se glasan prasak groma razlegao vazduhom.
Vrata kapele se rasprsnuše u paramparčad. Tolja je bio odbačen unazad, tama je
pokuljala unutra.
Mračnjak je stigao nošen plimom senki, na vrhu talasa čudovišta koja su
beskrajno oprezno stupala na pod kapele.
„Pali!“, uzviknula je Tamar.

238
 Odjeknuše pucnji. Nichevo'ya su se uvijali i kovitlali oko Mračnjaka, menjali
oblik i popravljali se svaki put kad bi im metak pogodio telo, smenjujući se jedan
za drugim u naizgled beskonačnom nizu senki. Mračnjak nije čak ni zastao.
Nichevo'ya su kuljali kroz vrata kapele. Tolja se već osovio na noge i s
pištoljima u rukama jurio ka meni. Tamar i Mal su mi stali sleva i zdesna, Griše
su se poredale iza nas. Podigla sam ruke, prizvala svetlost, pripremila se na
pokolj.
„Predaj se, Alina“, reče Mračnjak. Njegov ledeni glas je odjekivao kapelom,
sekao kroz buku i haos. „Predaj se i poštedeću ih.“
Kao odgovor na to, Tamar je zagrebla jednom sekirom preko druge, i metal
je uţasno zaškripao u dodiru s metalom. Sunčevi vojnici podigoše puške, a
začula sam i kresanje kremena Paklenika.
„Pogledaj oko sebe, Alina“, reče Mračnjak. „Ne moţeš da pobediš. Moţeš
samo da ih gledaš kako umiru. Priđeš li mi sada, neću im nauditi – ni tvojim
fanatičnim vojnicima, čak ni Grišama izdajnicima.“
Osvrnula sam se po kapeli i savršeno shvatila kakva noćna mora zapravo
vlada u njoj. Nichevo'ya su se rojili iznad nas, gomilali sa unutrašnje strane
kupole. Jatili su se oko Mračnjaka u gustom oblaku tela i krila. Kroz prozor sam
videla da ih ima još, lebde napolju na sumračnom nebu.
Lica sunčevih vojnika bila su odlučna, ali redovi su im bili opasno
proređeni. Jedan je imao bubuljice na bradi. I pored tetovaţe, delovao je kao da
nema više od dvanaest godina. Bilo im je potrebno čudo njihove Svetice, čudo
koje ja nisam mogla da izvedem.
Tolja otkoči svoje pištolje.
„Stani!“, rekla sam.
„Alina“, šapnu mi Tamar, „još moţemo da te izvučemo.“
„Stani“, ponovila sam.
Sunčevi vojnici oboriše nišan svojih pušaka. Tamar privuče sekire
bokovima, mada ih je i dalje čvrsto stezala. „Koji su tvoji uslovi?“, upitala sam.
Mal se namršti. Tolja zavrte glavom. Nije me bilo briga. Znala sam da je
moţda u pitanju prevara, ali ako postoji ikakva šansa da im spasem ţivote,
moram da je iskoristim.
„Predaj se“, odgovori Mračnjak. „I svi će biti slobodni. Mogu da siđu u tu
zečju rupu i zauvek nestanu.“
„Slobodni?“, prošaputa Sergej.
„Laţe“, reče Mal. „On uvek laţe.“
„Ne moram da laţem“, odvrati Mračnjak. „Alina ţeli da pođe sa mnom.“
„Ne ţeli ona da ima ništa s tobom“, obrecnu se Mal.
„Ne ţeli?“, upita Mračnjak. Tamna kosa presijavala mu se pod svetlošću
fenjera u kapeli. Prizivanje senovite vojske je uzelo svoj danak. Bio je mršaviji,

239
bleđi, ali nekako su oštre crte njegovog lica samo postale još lepše. „Upozorio
sam te da te tvoj otkazat'sya nikada neće razumeti, Alina. Rekao sam ti da će
vremenom samo početi da te se plaši i da preza od tvoje moći. Kaţi mi da nisam
bio u pravu.“
„Nisi bio u pravu.“ Glas mi je bio miran, iako mi je sumnja šuškala u srcu.
Mračnjak zavrte glavom. „Ne moţeš mene da laţeš. Misliš li da bih bio u
stanju da ti dolazm iznova i iznova da nisi bila toliko usamljena? Zvala si me, i ja
sam odgovorio.“
Nisam mogla da verujem šta čujem. „Ti… bio si tamo?“
„U Preklopu. U palati. Prošle noći.“
Zajapurila sam se prisetivši se njegovog tela na mom. Stid me je preplavio,
ali uz njega je stiglo i sveobuhvatno olakšanje. Ipak nisam sve to umislila.
„To nije moguće“, procedi Mal.
„Ne moţeš ni da zamisliš šta je meni sve moguće, tragaču.“
Zatvorila sam oči. „Alina…“
„Video sam ko si ti zaista“, reče Mračnjak, „i nikad ti nisam okrenuo leđa. I
nikada neću. Moţe li on da kaţe to isto?“
„Ne znaš ti ništa o njoj“, ţestio se Mal.
„Pođi sada sa mnom i svemu će doći kraj – strahu, nesigurnosti,
krvoproliću. Pusti ga, Alina. Pusti sve njih.“
„Neću“, rekla sam. Ali čak i dok sam odmahivala glavom, nešto u meni je
vikalo: Hoću.
Mračnjak uzdahnu i baci pogled preko ramena. „Dovedite je“, reče.
Jedna prilika se vukla prema nama, uvijena u tešku maramu, pogrbljena,
sporog koraka, kao da joj svaki donosi bol. Bagra.
Utroba mi se bolno zgrči. Zašto mora da bude toliko tvrdoglava? Zašto nije mogla
da ode s Nikolajem? Osim ukoliko se Nikolaj uopšte nije izvukao.
Mračnjak spusti dlan Bagri na rame. Ona se lecnu.
„Ostavi je na miru“, ljutito sam rekla.
„Pokaţi im“, rekao je.
Odmotala je maramu. Oštro sam udahnula. Ĉula sam kako je neko iza mene
zastenjao.
Nije to bila Bagra. Ne znam šta je to bilo. Ujedi su se videli svuda, izdignute
ivice tkiva, izuvijane guke mesa koje nikada ne mogu da budu izlečene, ni
rukama Griša niti bilo koga drugog, tragovi koje nepogrešivo ostavljaju samo
nichevo'ya. A onda sam ugledala izbledeli plamen njene kose, divnu jantarnu boju
preostalog oka.
„Genja“, jedva sam izustila.

240
 Obavio nas je uţasavajući muk. Zakoračila sam ka njoj. Tada se David
progurao pored mene i sišao niz stepenište oltara. Genja je ustuknula od njega,
povlačeći maramu, okrenuvši se da sakrije lice.
David je usporio. Oklevao je. Neţno je pruţio ruku i dotakao joj rame.
Videla sam kako joj se leđa podiţu i spuštaju, i znala sam da plače.
Jecaj mi se oteo iz grla, i pokrila sam usta šakama.
Videla sam hiljadu uţasa u toku ovog predugog dana, ali ovo me je slomilo
– Genja koja se sklanja od Davida kao uplašena ţivotinja. Blistava Genja,
gracioznih ruku, koţe poput alabastera. Nesalomiva Genja, koja je preţivela
nebrojene uvrede i poniţenja, ali je uvek drţala visoko podignuto lepo čelo.
Budalasta Genja, koja je pokušala da mi bude prijateljica, koja se usudila da bude
milosrdna prema meni.
David je obgrli oko ramena i polako je povede nazad niz prolaz između
klupa. Mračnjak ih nije zaustavio.
„Vodim rat jer si me ti primorala na to, Alina“, reče Mračnjak. „Da nisi
pobegla od mene, Druga Armija bi i dalje bila netaknuta. Sve te Griše bi i sad bile
ţive. Tvoj tragač bi bio srećan i bezbedan u svom puku. Kada će biti dovoljno?
Kada ćeš mi dozvoliti da stanem?“
Tebi nema pomoći, jedina tvoja nada bila je bekstvo. Bagra je bila u pravu. Bila
sam budala što sam mislila da mogu da se borim s njim. Pokušala sam, i
nebrojeni ljudi su izgubili ţivote zbog toga.
„Ţališ ljude ubijene u Novokribirsku“, nastavio je Mračnjak, „ţivote
izgubljene u Preklopu. Ali šta je s hiljadama ţivota koji su nestali pre toga,
poloţeni u beskrajnim ratovima? Šta je sa onima koji i sada umiru na dalekim
obalama? Zajedno moţemo da okončamo sve to.“
Razumno. Logično. Prvi put sam dozvolila rečima da dopru do mene. Način
da se sve okonča.
Gotovo je.
Trebalo bi da klonem, poraţena tom mišlju, pobeđena – ali umesto toga, ona
me je ispunila neobičnom lakoćom. Da nisam nekim delom sebe oduvek znala da
će se ovako završiti?
Od onog trenutka kad je spustio šaku na moju mišicu u paviljonu Griša,
tako davno, Mračnjak me je posedovao. Upravo sam to shvatila.
„U redu“, prošaputala sam.
„Alina, nemoj!“, besno je rekao Mal.
„Pustićeš ih?“, upitala sam. „Sve njih?“
„Tragač nam je potreban“, reče Mračnjak. „Zbog ţar-ptice.“
„Ne, on odlazi. Ne moţeš da nas dobiješ oboje.“

241
 Mračnjak zaćuta, a onda klimnu jednom. Znala sam da razmišlja o tome
kako će kad-tad pronaći način da spusti šape na njega. Neka ga, nek veruje u to.
Nikada ne bih dozvolila da se to desi.
„Nigde ja ne idem“, procedi Mal kroz zube.
Obratila sam se Tolji i Tamar. „Odvedite ga odavde. Ĉak i ako budete
morali da ga nosite.“
„Alina…“
„Mi ne idemo“, reče Tamar. „Zakleli smo se.“
„Idete.“
Tolja odmahnu ogromnom glavom. „Zavetovali smo ti naše ţivote. Svi mi.“
Okrenula sam se prema njima. „Onda izvršite moju zapovest“, rekla sam.
„Tolja Jul-Batar, Tamar Kir-Batar, odvešćete ove ljude odavde na bezbedno.“
Prizvala sam svetlost, pustila je da blešti u veličanstvenom oreolu oko mene.
Nikolaj bi bio ponosan. „Nemojte me izneveriti.“
Tamar je imala suze u očima, ali su i ona i njen brat pognuli glave.
Mal me uhvati za mišicu i grubo me okrete prema sebi. „Šta to radiš?“
„Ţelim ovo da uradim.“ Potrebno mi je da to uradim. Ţrtvovanje ili sebičnost,
više nije ni bilo bitno. „Ne verujem ti.“
„Ne mogu da pobegnem od onoga šta jesam, Mal, od onoga šta postajem.
Ne mogu da vratim Alinu koju si poznavao, ali mogu da se postaram da budeš
slobodan.“
„Ne moţeš… ne moţeš da izabereš njega.“
„Nemam ja šta da biram. Ovo je suđeno.“ Bila je to istina. Osećala sam je u
ogrlici, u teţini narukvice. Prvi put u nekoliko nedelja, osetila sam se snaţnom.
Zavrteo je glavom. „Ovo je tako pogrešno.“ Izraz njegovog lica gotovo me je
uništio. Izgledao je izgubljeno, zatečeno, kao mali dečak koji stoji sam u
ruševinama spaljenog sela. „Molim te, Alina“, tiho je rekao. „Molim te. Ovo ne
moţe da bude kraj.“
Poloţila sam mu šaku na obraz, u nadi da među nama još postoji dovoljno
toga što će mu pomoći da razume. Podigla sam se na prste i poljubila mu oţiljak
na vilici.
„Volela sam te čitavog ţivota, Mal“, šapnula sam kroz suze. „Naša priča
nema kraj.“
Uzmakla sam za korak, urezujući u pamćenje svaku crtu njegovog voljenog
lika. Zatim sam se okrenula i pošla kroz prolaz između klupa. Korak mi je bio
siguran. Mal će proţiveti ţivot. Pronaći će svoju svrhu. Ja sam morala da
potraţim svoju. Nikolaj mi je obećao priliku da spasem Ravkiju, da se iskupim za
sve što sam učinila. Potrudio se da ispuni obećanje, ali to je oduvek bio poklon
koji samo Mračnjak moţe da mi da.

242
 „Alina!“, vikao je Mal. Ĉula sam meteţ iza sebe i znala da ga je Tolja
zgrabio. „Alina!“ Glas mu je bio ranjiv kao ogoljena srţ drveta. Nisam se
okrenula.
Mračnjak je čekao, njegovi senoviti straţari lebdeli su i prelivali se oko
njega.
Plašila sam se, ali ispod straha osećala sam i ţudnju.
„Mi smo isti“, rekao je, „ne postoji niko poput nas, niti će ikada postojati.“
Istinitost njegovih reči odjekivala je u meni. Slično priziva slično.
Ispruţio je ruku i ja sam zakoračila u njegov zagrljaj.
Zagrlila sam ga oko vrata, osetila svilenkasti dodir njegove kose pod
prstima. Znala sam da Mal gleda. Bilo mi je potrebno da se okrene. Bilo mi je
potrebno da ode. Podigla sam lice ka Mračnjaku.
„Moja moć je tvoja“, šapnula sam.
Ugledala sam ushićenje i trijumf u njegovim očima kad se nagnuo da me
poljubi. Ĉim su nam se usne srele, veza između nas se uspostavila. Nije me
ovako dodirivao dok mi se priviđao, kad me je pohodio u obliku senke. Ovaj
dodir je bio stvaran, mogla sam da se udavim u njemu.
Moć je potekla kroz mene – moć jelena, čije je snaţno srce kucalo i u mojim i
u njegovim grudima, ţivot koji je on oduzeo, ţivot koji sam ja pokušala da
spasem. Ali sam istovremeno osetila i Mračnjakovu moć, moć Crnog Jeretika,
moć Preklopa.
Slično priziva slično. Osetila sam to kad je Kolibri uplovio u Razmorje, ali sam
bila suviše uplašena da bih se tom osećaju prepustila. Ovoga puta se nisam
opirala. Odbacila sam svoj strah, svoju krivicu, svoju grizu savesti. U meni je
postojala tama. On ju je tamo smestio, i neću više to da poričem. Volkre,
nichevo'ya, to su bila moja čudovišta, svi oni. I on je bio moje čudovište.
„Moja moć je tvoja“, ponovila sam. Njegove ruke su se čvršće stegle oko
mene. „A tvoja je moja“, prošaputala sam tik uz njegove usne.
Moja. Ta reč je odjekivala kroz mene, kroz nas oboje.
Senoviti vojnici su se prelivali i kovitlali.
Setila sam se osećaja na onom sneţnom proplanku kad je Mračnjak stavio
ogrlicu oko mog vrata i preuzeo kontrolu nad mojom moći. Posegla sam ka
njemu kroz ono što nas je spajalo.
Ustuknuo je. „Sta to radiš?“
Znala sam zašto nije ni nameravao da sam ubije morskog biča, zašto nije
ţeleo da se uspostavi ta druga veza. Plašio se. Moja.
Silom sam se probila kroz vezu koju je iskovala Morozovljeva ogrlica i
zgrabila Mračnjakovu moć.

243
 Tama se prosula iz njega, crno mastilo s njegovih dlanova talasalo se i
klizalo, cvetalo u oblik nichevo'ya, obrazovalo ruke, glavu, kandţe, krila. Moja
prva nakaza.
Mračnjak je pokušao da se otrgne od mene, ali sam se ja još čvršće drţala za
njega, prizivajući njegovu moć, prizivajući tamu kao što je on jednom upotrebio
ogrlicu da prizove moju svetlost.
Još jedno stvorenje se probilo napolje, za njim još jedno. Mračnjak je zavapio
kao da je istrgnuto iz njega. I sama sam to osetila, osetila sam kako mi se srce grči
kao da svaki senoviti vojnik otkida mali deo mene, zahtevajući da se plati za
njegov nastanak.
„Prestani“, hrapavo je progovorio Mračnjak.
Nichevo'ya su se unezvereno kovitlali oko nas, škljocali i brujali, sve brţe i
brţe. Izvlačila sam svoje mračne vojnike u postojanje, jednog za drugim, i moja
vojska je rasla oko mene.
Mračnjak zastenja, ali zastenjala sam i ja. Oslonili smo se jedno uz drugo, ali
ja nisam popuštala.
„Ubićeš nas oboje!“, zavapio je.
„Znam“, rekla sam.
Mračnjaku klecnuše kolena i oboje se srušismo na pod.
Ovo nije bila Mala Nauka. Ovo je bila magija, nešto drevno, stvaranje u srcu
sveta. Bilo je uţasavajuće, bezgranično. Nije ni čudo što je Mračnjak ţudeo za još.
Tama je zujala i kloparala, kao da hiljadu skakavaca, buba, gladnih muva
struţe nogama, lepeće krilima. Nichevo'ya su treperili, preoblikovali se,
pomamno kovitlali, terani njegovim besom i mojim likovanjem.
Još jedno čudovište. Još jedno. Mračnjaku je lila krv na nos. Prostorija kao da
se ljuljala, i shvatila sam da se grčim. Umirala sam, malo-pomalo, sa svakim
čudovištem koje bi se otrglo na slobodu.
Samo još malo, mislila sam se. Samo još nekoliko. Onoliko koliko je dovoljno da
vidim kako sam ga poslala na onaj svet pre nego što i sama krenem za njim.
„Alina!“, čula sam da me Mal doziva kao iz velike daljine. Cimao me je,
odvlačio.
„Ne!“, povikala sam. „Pusti me da okončam ovo.“
„Alina!“
Mal me je uhvatio za ručni zglob i telo mi se streslo od šoka. Kroz izmaglicu
krvi i senke uspela sam da nazrem nešto prelepo, kao kroz zlatna vrata.
Otrgao me je od Mračnjaka, ali ne pre nego što sam svojoj deci uputila
poslednji poziv: Srušite je.
Mračnjak se skljokao na tlo. Ĉudovišta su se podigla oko njega u vrtlogu
nalik na crni stub, a onda se razbila o zidove kapele, zadrmavši malu zgradu iz
temelja.

244
 Mal me je nosio u naručju i trčao prolazom između klupa. Nichevo'ya su se
zaletali u zidove kapele. Komadi maltera padali su na pod. Plava kupola se
zaljuljala kad su potporni stubovi počeli da se ruše.
Mal je skočio pored oltara i uleteo u prolaz. Nozdrve mi je ispunio miris
vlaţne zemlje i buđi, pomešan sa slatkim mirisom tamjana iz kapele. Trčao je u
ţelji da bude brţi od katastrofe koju sam oslobodila.
Kad se kapela srušila, snaţan prasak odjeknuo je odnekud iza nas. Udarni
talas je zatutnjao prolazom. Pogodio nas je oblak prašine i delova ruševina
snagom nezaustavljivog talasa. Mal polete napred. Skotrljala sam se iz njegovog
naručja, i čitav svet mi se sručio na glavu.

Prvo što sam čula bilo je prigušeno bučanje Toljinog glasa. Nisam mogla da
progovorim, nisam mogla da vrisnem. Znala sam samo za bol i neumoljivu
teţinu zemlje. Kasnije sam saznala da su satima okopavali oko mene, duvali mi
vazduh u pluća, zaustavljali liptanje krvi, pokušavali da srede najgore prelome
kostiju.
Bila sam čas svesna, čas nesvesna. Usta su mi bila suva, natečena, kao da su
potpuno začepljena. Bila sam prilično sigurna da sam odgrizla sebi jezik. Ĉula
sam kako Tamar izdaje naređenja.
„Srušite ostatak tunela. Moramo da se sklonimo odavde što je dalje
moguće.“ Mal.
Da li je tu? Zakopan pod ruševinama? Ne mogu da im dopustim da ga
ostave. Naterala sam usne da oblikuju njegovo ime.
„Mal.“ Da li uopšte mogu da me čuju? I meni samoj je moj glas zvučao
prigušeno i pogrešno.
„U bolovima je. Da li bi trebalo da je uspavamo?“, upitala je Tamar.
„Ne ţelim da rizikujem da joj srce ponovo stane“ odgovorio je Tolja.
„Mal“, ponovila sam.
„Ostavite otvoren prolaz ka manastiru“, obraćala se Tamar nekome.
„Budemo li imali sreće, pomisliće da smo otišli na tu stranu.“
Manastir. Sankta Lizabeta. Vrtovi pored palate Greckih. Nisam mogla da
dovedem misli u red. Pokušala sam ponovo da izgovorim Malovo ime, ali nisam
uspela da nateram usta da rade. Bol mi se gomilao. Sta ako sam ga izgubila? Da
imam snage, vrištala bih. Besnela bih. Umesto toga, potonula sam u tamu.

Kad sam se osvestila, svet se ljuljao ispod mene. Sećam se kakav je osećaj bio
hodati palubom kitolovca, i u jednom trenutku ispunjenom uţasom pomislila
sam da se ponovo nalazim na brodu. Otvorila sam oči, ugledala zemlju i stene

245
visoko iznad mene. Kretali smo se kroz ogromnu pećinu. Leţala sam nauznak na
nekoj vrsti nosila, postavljenih na ramena dvojice muškaraca.
Mučila sam se da ostanem svesna. Veliki deo ţivota provela sam bolesna i
slaba, ali nikada nisam bila ovoliko umorna. Bila sam tek ljuštura osobe,
izdubljena, potpuno ispraţnjena. Da nekakav povetarac moţe da dopre do nas
ovako duboko pod zemljom, oduvao bi me u ništavilo.
I mada su se svaka kost u mom telu i svaki mišić strahovito bunili, uspela
sam da okrenem glavu.
Mal je bio pored mene, leţao je na drugim nosilima, udaljen samo nekoliko
koraka. Posmatrao me je, kao da je čekao da se probudim. Pruţio je ruku.
Pronašla sam nekakvu zalihu snage i ispruţila ruku preko ivice nosila. Kad
su nam se prsti dotakli, čula sam jecaj i shvatila da plačem. Plakala sam od
olakšanja što ne moram da ţivim s teretom zbog njegove smrti. Ipak, osetila sam
da je, negde u toj mojoj zahvalnosti, zarivena ţaoka ozlojeđenosti.
Plakala sam od besa što uopšte moram da ţivim.

Putovali smo kilometrima, kroz prolaze toliko uske da su morali da spuste nosila
na tlo i vuku me preko stena, kroz tunele toliko široke i visoke da bi u njh stalo
deset zapreţnih kola sa senom. Ne znam koliko dugo smo tako išli. Ispod zemlje
nema smene dana i noći.
Mal se oporavio pre mene, pa je hramao pored mojih nosila. Bio je povređen
kad se tunel urušio, ali su mu Griše pomogle. Ono što sam ja preţivela, ono što
sam ja izdrţala, Griše nisu imale moć da izleče.
U nekom trenutku zaustavili smo se u pećini s nizom stalaktita s kojih je
kapala voda. Ĉula sam kako je jedan od mojih nosača zove Crvlja Usta. Kad su
me poloţili na tlo, Mal je bio pored mene, i uz njegovu pomoć sam uspela da se
pridignem u sedeći poloţaj, i naslonim uza zid pećine. Ĉak mi je i taj napor
izazvao vrtoglavicu, a kad je Mal svojim rukavom potapkao moj nos, videla sam
da krvarim.
„Koliko je loše?“, upitala sam.
„Izgledala si i bolje“, priznao je. „Hodočasnici su pomenuli nešto što se zove
Bela Bazilika. Mislim da smo se tamo uputili.“
„Vode me kod Aparata.“
Prešao je pogledom po pećini. „Ovim putem je pobegao iz Velikog Dvora
nakon drţavnog udara. Ovako je uspevao da toliko dugo izbegava hvatanje.“
„Ovako je takođe uspeo da se pojavi na zabavi s gatarama, a zatim i da
nestane. Palata se nalazi odmah do manastira Sankta Lizabeta, sećaš se? Tamar
me je dovela pravo do njega, a zatim ga je pustila da pobegne.“ Ĉula sam gorčinu
u sopstvenom glasu.

246
 Moj pometen mozak je polako sklapao sve deliće slagalice. Samo su Tolja i
Tamar znali za zabavu, i sredili su da se sretnem sa Aparatom. Već su bili među
hodočasnicima onog jutra kada sam umalo podstakla ustanak, bili su tamo da
posmatraju izlazak sunca zajedno s vernicima. Zato su uspeli tako brzo da stignu
do mene. A Tamar je nestala iz Orljeg Gnezda istog trena kad je posumnjala da
nam preti opasnost. Znala sam da su blizanci i njihovi sunčevi vojnici jedini
razlog što je bilo ko od Griša preţiveo, ali su me njihove laţi ipak pekle.
„Kako su ostali?“
Mal je pogledao ka dronjavoj grupi Griša šćućurenih u senkama.
„Znaju za narukvicu“, rekao je. „Uplašeni su.“
„A za ţar-pticu?“
Odmahnuo je glavom. „Ne verujem.“
„Uskoro ću im reći.“
„Sergeju nije dobro“, nastavio je Mal. „Mislim da je i dalje u šoku. Ostali se,
izgleda, drţe.“
„Genja?“
„Ona i David su na začelju grupe. Genja ne moţe da se brzo kreće.“ Zastao
je. „Hodočasnici je zovu Razrusha'ya.“ Razorena.
„Moram da vidim Tolju i Tamar.“
„Moraš da se odmoriš.“
„Odmah“, rekla sam. „Molim te.“
Ustao je, ali je oklevao. Kad je ponovo progovorio, glas mu je bio hrapav.
„Trebalo je da mi kaţeš šta nameravaš da uradiš.“
Skrenula sam pogled. Razdaljina između nas činila se čak i većom nego
ranije. Pokušala sam da te oslobodim, Mal. Od Mračnjaka. Od sebe.
„Trebalo je da me pustiš da ga dokrajčim“, rekla sam. „Trebalo je da me
pustiš da umrem.“
Tek kad sam čula da se koraci udaljavaju, dozvolila sam da mi glava klone.
Slušala sam kako dišem plitko, zadihano. Kad sam skupila snagu da podignem
oči, Tolja i Tamar su klečali ispred mene, pognutih glava.
„Pogledajte me“, rekla sam.
Poslušali su. Tolja je imao zavrnute rukave, videla sam da su mu ogromne
podlaktice ukrašene slikama sunca. „Zašto mi prosto niste rekli?“
„Nikad nam ne bi dozvolila da ostanemo toliko blizu“, odgovorila je Tamar.
To je bila istina. Ĉak ni sada nisam znala šta da mislim o njima.
„Ako verujete da sam Svetica, zašto me niste pustili da umrem u kapeli? Šta
ako je to trebalo da bude moje mučeništvo?“
„Da je bilo suđeno, umrla bi“, odvrati Tolja bez oklevanja. „Ne bismo te na
vreme pronašli u ruševinama, ili ne bismo bili u stanju da te oţivimo.“

247
 „Pustili ste Mala da se vrati po mene. Nakon što ste mi obećali da ćete ga
odvesti.“
„Otrgao se“, rekla je Tamar.
Izvila sam obrvu. Dan u kojem bi Mal uspeo da se otrgne iz Toljinog stiska
zaista bi bio dan u kojem se dešavaju čuda.
Tolja obori glavu i podiţe ogromna ramena. „Oprosti mi“, reče. „Nisam
mogao da budem taj koji će da ga odvaja od tebe.“
Uzdahnula sam. Kakav sveti ratnik, ubilo se.
„Sluţite li mene?“
„Da“, jednoglasno su odgovorili.
„Ne sveštenika?“
„Sluţimo tebe“, reče Tolja, glasom nalik na udaljenu grmljavinu.
„Videćemo“, promrmljala sam i mahnula im da odu. Podigli su se, ali sam
ih pozvala nazad. „Neki hodočasnici su počeli Genju da zovu Razrusha'ya.
Upozorite ih jednom. Ukoliko neko ponovo izgovori tu reč, odsecite mu jezik.“
Nisu ni trepnuli, nisu se trgli. Poklonili su se i nestali.

Bela Bazilika je bila pećina od alabastera, toliko prostrana da je mogla da krije

čitav grad u svojim dubinama boje slonovače. Zidovi su joj bili vlaţni i okićeni
pečurkama, lokvanjima, gljivama u obliku zvezda. Nalazila se duboko pod
zemljom, negde severno od glavnog grada Ravkije.
Zelela sam da sveštenika sretnem na nogama, pa sam se čvrsto drţala za
Malovu mišicu dok su nas izvodili pred njega, trudeći se da sakrijem koliko me
košta čak i to da stojim uspravno i koliko mi se celo telo trese.
„Sankta Alina“, rekao je Aparat, „najzad si nam došla.“
Tada je pao na kolena, u onoj svojoj odrpanoj smeđoj odori. Poljubio mi je
ruku, rub moje kefte. Pozvao je vernike, njih na hiljade okupljenih u utrobi pećine.
Kad je progovorio, činilo se da i sam vazduh podrhtava. „Uzdići ćemo se da
stvorimo novu Ravkiju“, grmeo je. „Zemlju slobodnu od tirana i kraljeva!
Izlićemo se iz zemlje kao plima pravednosti i oterati senke!“
Ispod nas, hodočasnici su zapevali. Sankta Alina.
U stenama su bile isklesane prostorije, dvorane koje su sijale bojom
slonovače i svetlucale tankim ţilama srebra. Mal mi je pomogao da dođem do
mojih odaja, naterao me da pojedem nekoliko zalogaja pirea od mladog graška, i
doneo mi bokal sveţe vode da napunim umivaonik. Ogledalo je bilo učvršćeno u
samu stenu, a kad sam se ugledala, oteo mi se tihi krik. Teški bokal rasprsnuo se
na podu. Koţa mi je bila bleda, jako zategnuta preko isturenih kostiju. Oči su mi
bile nagnječene jame. Kosa mi je potpuno pobelela, izgledala je kao slap prhkog
snega.

248
 Vrhovima prstiju dotakla sam staklo. U odrazu se Malov pogled ukrstio s
mojim.
„Trebalo je da te upozorim“, rekao je.
„Izgledam kao čudovište.“
„Više kao khitka.“
„Šumski duhovi jedu decu.“
„Samo kad su gladni“, rekao je.
Pokušala sam da se osmehnem, da ne izgubim ovaj odsev topline među
nama. Ipak, primetila sam koliko daleko od mene stoji, s rukama iza leđa, kao
gardista u stavu mirno. Pogrešno je shvatio sjaj suza u mojim očima.
„Biće bolje“, rekao je. „Kad ponovo počneš da upotrebljavaš moć.“
„Naravno“, odgovorila sam, okrenuvši se od ogledala. Osetila sam kako mi
se iscrpljenost i bol taloţe na kostima.
Oklevala sam, bacivši značajan pogled u pravcu ljudi koje je Aparat
postavio na ulaz u odaje. Mal priđe bliţe. Zelela sam da poloţim obraz na
njegove grudi, da osetim njegove ruke oko sebe, da slušam postojane, ljudske
otkucaje njegovog srca. Nisam to učinila.
Umesto toga, progovorila sam tihim glasom, jedva pokrećući usne.
„Pokušala sam“, prošaputala sam. „Nešto nije u redu.“
Namrštio se. „Ne moţeš da prizivaš?“, kolebljivo je upitao. Da li je to u
njegovom glasu bio strah? Ili nada? Zabrinutost? Ne bih znala da kaţem. Sve što
sam kod njega osećala bio je oprez.
„Previše sam slaba. Previše smo duboko pod zemljom. Ne znam.“
Posmatrala sam Malovo lice, sećajući se rasprave koju smo vodili u
brezovom šumarku, kad me je pitao da li bih se odrekla toga da budem Griša.
Nikad, rekla sam. Nikad.
Beznađe me je obuzelo, gusto i crno, teško kao pritisak ovih slojeva zemlje
nad nama. Nisam ţelela da izgovorim te reči, nisam ţelela da dam glas onom
strahu koji sam nosila sa sobom kroz duge, mračne kilometre pod zemljom, ali
sam se naterala da ih kaţem. „Svetlost neće doći, Mal. Moja moć je nestala.“

249
 Sada
I ponovo je devojka sanjala brodove, ali ovoga puta oni su leteli. Imali su bela
krila načinjena od platna, a lisica pametnih očiju stajala je za kormilom. Ponekad
bi se lisica pretvorila u princa koji bi je poljubio i ponudio joj krunu ukrašenu
draguljima. Ponekad bi postala crveni pas iz pakla, koji peni kroz brnjicu i
škljoca zubima tik za njenim petama dok beţi.
Svako malo bi sanjala ţar-pticu, koja bi je podigla svojim vatrenim krilom i
drţala je dok izgara.
Mnogo pre nego što je vest stigla do nje, znala je da je Mračnjak preţiveo i
da je ponovo omanula. Njegove Griše su ga spasle i sad je vladao Ravkijom s
prestola ovenčanog senkama, okruţen svojom čudovišnom hordom. Da li je bio
oslabljen onim što je uradila u kapeli, ili moţda i ne, to nije znala. Bio je drevan, i
poznavao je moć onako kako je ona nikad nije upoznala.
Njegovi oprichniki su marširali u manastire i crkve, razbijali pločice i kopali
podove, traţeći Suncezovku. Raspisane su nagrade, upućene pretnje, i devojka je
ponovo bila progonjena.
Sveštenik joj se kleo da je bezbedna u razgranatoj mreţi prolaza koji su se
ukrštali ispod Ravkije poput nekakve tajne mape. Bilo je onih koji su tvrdili da su
tunele izgradile vojske vernika, da im je trebalo više stotina godina da ih isklešu
pijucima i asovima. Drugi su govorili da je tunele načinilo neko čudovište, veliki
crv koji guta zemljište, stene, korenje, šljunak, koji je izdubio podzemne puteve
što vode do starih svetih mesta, gde se i dalje izgovaraju poluzaboravljene
molitve. Devojka je znala jedino to da oni ni na jednom mestu neće još dugo biti
bezbedni.
Gledala je lica svojih sledbenka: starih ljudi, mladih ţena, dece, vojnika,
zemljoradnika, osuđenika. Sve što je videla bili su leševi, još tela koja će Mračnjak
da poloţi njoj pred noge.
Aparat je ridao, uzvikivao zahvalnice što je Suncezovka još ţiva, što je još
jednom bila pošteđena. U njegovom mahnitom crnom pogledu devojka je videla
drugačiju istinu: mrtva mučenica izazivala bi manje nevolja od ţive Svetice.
Molitve vernika izdizale su se oko momka i devojke, odjekivale i
umnoţavale se pod zemljom, odbijajući se o uzvišene kamene zidove Bele
Bazilike. Aparat je rekao da je to sveto mesto, njihov raj, njihovo svetilište, njihov
dom.
Momak je odmahnuo glavom. Znao je da prepozna ćeliju na prvi pogled.

250
 Nije bio u pravu, naravno. Devojka je znala po tome kako ju je Aparat
posmatrao dok se s mukom podizala na noge. Ĉula je u svakom slabašnom
otkucaju svog srca. To nije bio zatvor. Bila je to grobnica.
Ali devojka je mnogo godina bila nevidljiva. Već je ţivela ţivotom duha,
skrivena od sveta i od same sebe. Bolje od bilo koga drugog poznavala je moć
onoga što dugo leţi pokopano.
Noću je slušala kako momak korača ispred njene sobe, straţareći zajedno s
blizancima zlatnih očiju. Leţala je tiho u svom krevetu, brojala udahe, protezala
se ka površini, traţila svetlost. Mislila je na slomljeni jedrenjak, na Novokribirsk,
na crvenim imenima ispunjen nahereni zid crkve. Sećala se malih hrpa ljudskih
ostataka pod zlatnom kupolom, Marinog iskasapljenog tela, Fedjora, koji joj je
jednom spasao ţivot. Slušala je pesme i molitve hodočasnika. Mislila je na volkre
i na Genju, šćućurenu u mraku.
Devojka je dotakla ogrlicu na svom vratu, narukvicu na zglobu. Toliko njih
je pokušalo da je načini svojom kraljicom. Sada shvata da joj je sudbina namenila
nešto mnogo više.
Mračnjak joj je rekao da joj je suđeno da vlada. On je sebi osvojio presto, ali
je osvojio i deo nje. Neka mu ga. Zbog ţivih i zbog mrtvih, ona će izvršiti
odmazdu.
Ona će se uzdići.

251
 Izjave zahvalnosti
Problem sa izjavama zahvalnosti leţi u tome što se brzo pretvore u dugačak
spisak imena pogodan da se preko njega ovlaš pređe pogledom. Međutim,
potrebno je mnogo ljudi da se završi jedna knjiga, a svi oni zasluţuju priznanje, i
zato, molim vas, budite strpljivi. (Ukoliko postane dosadno, preporučujem da
tekst koji sledi otpevate naglas. Pozovite prijatelja da vam udara ritam, sačekaću
vas.)
Kao mlad autor, vrlo brzo naučite koliko toga ćete očekivati od svog agenta:
neophodno vam je da bude diplomata, terapeut, advokat, a povremeno i neko ko
se svađa. Koliko sam samo srećna što sam sve to pronašla u izvanrednoj Dţoani
Volp. Mnogo hvala čitavom timu u New Leaf Literary and Media, uključujući Puju
Šabazijan, Ketlin Ortiz i Danijel Bartel.
Moja urednica Noa Viler očito je Majstor Male Nauke. Ćuška ovde, pipka
tamo, postavlja pitanja koja ne ţelite da čujete, a onda na kraju dobijete svoju
priču preobraţenu u nešto mnogo bolje. To je skoro kao magija.
Ţelim da zahvalim svima u Macmillan/Holt Children's. Volim tu drevnu,
opasnu, sjajnu kuću, i strašno sam ponosna što sam deo nje. Upućujem posebnu
zahvalnost Dţin Fejvel i Lori Godvin, koje su iznova i iznova dale sve od sebe za
ovu seriju knjiga, kao i neustrašivoj Angus Kilik, glamuroznoj Elizabet Fitijan i
Dţonu Jagedu, koji je i dalje pank roker. Ksenija Vinicki, moja drugarica koja voli
iste stvari kao i ja, neumorno je radila da se poveţe s blogerima. Kejt Lid je
pokrenula Fierce Reads turneju. Karen Frendţipejn i Ketrin Birud su napravile
prelep trejler za Senku i kost (tako se prave epske stvari, sinko). Zahvalna sam
Riču Deasu, Ejpril Vord, Ešli Helzi, Dţen Vang i Kitu Tompsonu, koji knjige
pretvaraju u umetnost. Marku von Bargenu takođe, kao i Vanesi Kronin, i svim
divnim ljudima u knjiţarama, koji pomaţu da knjige dospeju do ruku čitalaca.
A sada, hajde da pričamo o mojoj vojsci: hrabra i lepa Mišel Ĉijara, iz
Thisblueangel.com; Dţošua Dţoj Kamenski, koji me je hranio muzikom,
humorom i ljubaznošću; Morgan Fahi, hrabra ţena koja iznosi hrabre tvrdnje – a
pritom i velikodušna čitateljka i sjajan ratni savetnik; Sara Mesi, iz
Sunsetatdecho.com, koja razume strukturu i priču i srce, kao i sve načine na koji
se oni međusobno uklapaju; i Liz Hamilton (još poznata i kao Zenit Nadir iz
Darlings Are Dying), od koje niko na ovom svetu ne prepisuje brţe i ne pravi bolje
koktele. Gamin Gijot je strpljenjem i nepogrešivim okom oţivela leţerno
ponašanje Griša. Takođe šaljem ljubav Piteru Bibringu, Brendonu Harviju, Denu
Braunu, Dţonu Zerolniku, Majklu Pesiju, Heder Repening, Kurtu Matilu, Riku

252
Galjijanu, Koriju Elisu, Vilijamu Leksneru i Brotherhood Without Banners (naročito
Endiju i Benu Galuši, Lejdi Narcisi, Kejti Rask, Liju i Rejčel Grinberg, Xray the
Enforcer, Blackfyre, Adamu Tešu i Mountain Goat), En Kingman iz Books on the
Nightstand, E. Aronu Vilsonu i Lori Reki, Lori Viler, Vivijan Hebel iz
HebelDesign.com, Dejvidu Pitersonu, Aman Coderi, Trejsi Tejlor i Romi Kortije.
Ti ljudi su na svakom koraku podrţavali i mene i trilogiju Griša, i nemam reči da
vam opišem koliko ih cenim i oboţavam. Zelela bih da posebno pozdravim
Rejčel Tejadu, Ostin Vilkin i Reja Tejadu, koji su mi svojom beskrajnom
kreativnošću i podrškom pomogli da proširim Grišaverzum.
Izvesni supergeniji su mi pomogli da nemoguće pretvorim u neverovatno:
divna Heder Dţoj Kaminski me je provela kroz način na koji rade Davidovi
tanjiri sa ogledalima; Dţon Vilijams mi je pomogao da sagradim Kolibrija; a
Dejvid Kriger je bio moj stručni savetnik u vezi s plovidbom i brodogradnjom,
kao i ostalim nautičkim detaljima (mada će najverovatnije biti uţasnut mojom
pesničkom slobodom).
Mnogo sam zahvalna inspirativnim ţenama iz Publishing) Crawl – naročito
Ejmi Kaufman, Suzan Denard i Sari Dţej Mas. Takođe, Dţejkobu Kliftonu, Dţen
Raš, Eriki O'Rurk, Liji Kiz, Kler Legrand, Ani Benks (kako se usuđuješ), Emi
Lejburn, kao i Apokalipsarima. Nekoliko izvanrednih pisaca je vrlo rano i glasno
podrţalo ovu trilogiju: Veronika Rot, Sinda Vilijams Cima, Šenon Magvajer,
Alisa Rozenberg, kao i jedinstvena Lejni Tejlor. Na kraju, zahvaljujem mojoj ekipi
iz Los Anđelesa, naročito Dţen Bosvort, Ebi Mekdonald, Grečen Meknil, Dţesiki
Brodi, Dţesiki Morgan, Dţuliji Kolard, Sari Vilson Etijen, Dţen Riz i Kristen
Kitšer. Dame, bez vas bila bih mnogo ljuta. Hvala vam što ste mi (uglavnom)
očuvale zdrav razum.
Ovu knjigu sam posvetila svojoj majci, ali ona ipak zasluţuje da joj i ovde
izrazim dodatnu zahvalnost. Ne bih uspela da prođem prvu ruku Opsade i oluje
da nije bilo nje da čita završene stranice, nudi ohrabrenje i sprema grickalice od
morskih plodova. Ona je divna mama i još bolji prijatelj. Razdraţljiva. Svadljiva.
Prkosna. To su naše reči.
Nikada neću moći da se oduţim neverovatnim knjiţarima, bibliotekarima i
blogerima koji su hvalili Senku i kost, i nudili je svojim prijateljima, mušterijama,
neduţnim prolaznicima.
I na kraju, hvala mojim čudesnim čitaocima: hvala vam za svaki imejl, svaki
tvit, svaki gif. Svakog dana sam zahvalna zbog toga.

253