Роберт Џордан

Ново Пролеће
Претходник Точка Времена

На ћирилицу пресловио: puramoca021

Поглавље 1
Удица
Хладан ветар је виорио кроз ноћ, преко снегом покривене земље где су људи
убијали једни друге протекла три дана. Ваздух је био свеж, али не толико леден како
је Лан очекивао за ово доба године. Било је довољно хладно да његова челична
верижњача пренесе хладноћу кроз његов огртач, и да се његов дах претвара у маглу
испред његовог лица када је ветар не би одувао. Црнило на небу је управо почело да
бледи, хиљаде звезда као збијено раздана прашина дијаманата полако су нестајале.
Дебели срп месеца је висио ниско, једва одавајући светлост да се разазнају силуете
људи који су чували логор без ватре у изваљеним деблима храста и кожолиста. Ватра
би их одала Аијелима. Борио се против Аијела много прије него што је овај рат почео,
на шијенарским маршевима, ствари дужности према пријатељима. Аијели су били
довољно зли по дану. Суочити се са њима по ноћи је било скоро исто као и положити
свој живот на бацање новчића, није било разлике. Наравно, понакад би вас пронашли
и без ватри.
Одмарајући оклопљену руку на свом мачу у корицама, пребацио је свој огртач
око себе и наставио обилазак страже кроз као теле дубок снег. Био је то старински
мач, направљен од Једне моћи пре Сламања Света, током Рата Сенке, када је Мрачни
додирнуо свет за неко време. Само су легенде остале о том Добу, осим можда онога
што би Аес Седаи могле знати, али опет сечиво је било чврста чињеница. Никад неће
моћи да се сломи, и никад није требао да се оштри. Држак је био замењен безброј
пута током дугих векова, али чак ни ољуштена боја није могла дирнути сечиво.
Једном, беше то мач краљева Малкијера.
Следећи стражар којем је пришао, мален здепасти тип у дугачком тамном
огртачу, ослањао се о стабло веома раскомаданог храста, са главом ослоњеном на
његове груди. Лан додирну стражарево раме, и човек се грчевито исправи, скоро
испуштајући рог и снажни јахаћи лук који је стезао у својим рукама са рукавицама.
Капуљача његовог огртача је склизнула назад, на тренутак откривајући купасту
челичну кацигу пре него што ју је брзо поново навукао. На бледој месечини, Лан није
могао разазнати човеково лице иза вертикалних затвора његове заштитне кациге,
али га је знао. Ланова сопствена кацига је била отворена, у стилу мртвих Малкијера,
подражавајући челични ћубасти месец изнад његовог чела.
“Нисам спавао, мој лорде,” момак брзо рече. “Само сам се одмарао на тренутак.“
Доманац бакарне коже, звучао је посрамљено, и то са правом. Ово није била његова
прва битка, или чак његов први рат.
“Аијели би те пробудили тако што би ти пререзали гркљан или ти пробили срце
копљем, Басраме”, рече Лан тихим гласом. Људи су слушали боље тихе гласове него
гласне узвике, све док су чврстина и сигурност пратиле мирноћу. “Можда би било
боље без искушења које пружа дрво тако близу”. Уздржао се да не дода да чак и када
га Аијели не би убили, човек је рискирао промрзлине стојећи на једном месту дуже
време. Басрам је то знао. Зиме су биле скоро исто толико хладне у Арад Доману као и
у Крајинама.
 Мрмљајући извињење, Доманац учтиво додирну своју кацигу и удаљи се три
корака од дрвета. Сада је стајао усправно, и зурио у таму. Преместио је своја стопала
такође, чувајући прсте од промрзлина. Гласине су говориле да су Аес Седаи нудиле
Лечење, ближе реци, са повредама и болестима несталим као да се никада нису
појављивале, али без тога, ампутација је била уобичајен начин да се зауставе стопала
од црног труљења, па можда чак и ноге такође. У сваком случају, било је најбоље
избегавати уплитање са Аес Седаи више него што је то било потребно. Годинама
касније могли би наћи да је једна од њих везала жице за тебе само за случај да она
има некакву потребу. Аес Седаи су мислиле далеко унапред, и ретко су изгледале да
брину око тога кога су користиле у својим шемама и како. Ово је био један разлог
зашто их је Лан избегавао.
Колико ће Басрамова обновљена опрезност трајати? Лан је желио да зна
одговор, али није било сврхе да тера Доманца на још неке задатке. Сви људи којима је
он командовао били су до костију опрезни. Вероватно је сваки човек у војсци
величансвено названој Велика Коалиција - понекад такође званој Величанствена
Коалација, или Велики Савез, или пола десетине других ствари, неких више него
непохвалних - вероватно је скоро сваки човек био близу исцрпљености. Битка је била
врућ посао, са снегом или без њега, и замарајући. Мишићи би се везали у чвор од
тензије чак и кад су имали шансу да се зауставе на неко време, а последњих неколико
дана им је понудило мале шансе да се зауставе веома дуго.
Логор је одржавало добро преко три стотине људи, пуна четвртина њих на
стражи у свако време - против Аијела Лан је желио онолико очију колико је било
могуће - и пре него што је прешао следећих две стотине корака, морао је да пробуди
још тројицу, са једним који је спавао на ногама без икакве потпоре уопште. Џаимова
глава је била уздигнута, и његове очи су биле отворене. То је био трик који су
војници научили, нарочито старији војници као Џаим. Пресецајући протесте
седобрадог човека да није могао заспати, да није стајао усправно, Лан је обећао да ће
Џаимови пријатељи сазнати ако га буде пронашао да поново спава.
Џаимова уста су зјапила отворена на тренутак; онда је тешко прогутао. “Неће се
десити поново, мој лорде. Нека ми Светлост спржи душу ако се деси!” Звучао је
забринуто до костију. Неки људи би били уплашени да ће их његови пријатељи
излупати до бесвести зато што их је изложио опасности, али са обзиром на Џаимово
друштво, врло вероватно је да је стрепео од понижења због тога што је био ухваћен.
Док је Лан настављао даље, увидео је да се смешка. Ретко се смејао, а то је била
будаласта ствар да се смеје, али смех је био бољи од бриге око тога што не може да
промени, као што су уморни људи који дремају на стражи. Као и бриге око смрти. Оно
што не може бити промењено, мора се претрпити.
Изненада је застао, и повисио свој глас. “Букама, зашто се шуњаш около?
Пратиш ме од тренутка када сам се пробудио.“ Преплашени гроктај се јавио негде
иза њега. Вероватно је Букама мислио да је био тих, и уистину, веома мало људи би
могло чути слабо шкрипање његових чизми у снегу, али опет морао је да зна да би их
Лан чуо. Након свега, он је био један од Ланових учитеља, и једна од првих лекција је
била да буде свестан свог окружења све време, чак и у сну. Није то била лака лекција
за дечака да научи, али само су мртви могли приуштити заборав. Заборавни су брзо
постајали мртви, у Љаги иза Крајина.
 “Чувао сам ти леђа.“ грубо објави Букама, корачајући да му се придружи.”Један
од ових у црно обавијених аијелских Пријатеља Мрака би могао да се ушуња и да ти
пререже гркљан за сву бригу коју ти преузимаш. Зар си заборавио све што сам те
научио?” Обмањујући и прост, Букама је био скоро исто толико висок као и он, виши
од већине људи, и носио је малкијерску кацигу без ћубе, иако је имао право на једну.
Имао је многе више бриге за своја задужења него за права, што је било исправно, али
Лан је желио да он не одбија своја права тако потпуно. Када је нација Малкијера
изумрла, двадесет људи је добило задатак да однесу нахоче Лана Мандрагорана у
сигурност. Само петорица су преживела тај пут, да уздигну Лана из колевке и да га
тренирају, а Букама је био једини који је још био жив. Његова коса је била сада трајно
седа, при раменима отсечена како је традиција захтевала, али његова леђа су била
усправна, његове руке чврсте, његове очи бистре и оштре. Традиција је била срж
Бакаме. Танки сплет кожног канапа је држао његову косу иза, одмарајући се на
непромењивој бразди преко његовог чела коју је направио током година. Неколико
људи је још носило хадору. Лан ју је носио. Умреће носећи је, и отићи ће у гроб носећи
то и ништа друго. Ако буде некога да га сахрани на месту на којем буде умро.
Погледао је на север, ка његовом далеком дому. Много људи би мислило да је чудно
називати то место домом, али он је осећао да га вуче још откад је дошао на југ.
“Сетио сам се довољно да би могао да те чујем.“ он одговори. Било је премало
светла да би могао да разазна Букамино мокро лице, али некако је знао да је имало
попрек поглед. Није могао да се сети да је видео било какав други израз од његовог
пријатеља и учитеља чак и када је говорио похвале. Букама је био челик огрнут
телом. Челик његова воља, дужност његова душа. “Да ли још увек верујеш да су
Аијели заклети Мрачном?”
Други човек направи знак против урока, као да је Лан изговорио истинско име
Мрачног. Шаи'тан. Обојица су видела несреће које су пратиле то име изговорено
наглас, а Букама је био један од оних који су веровали да је чак мисао на то
привлачила пажњу Мрачног. Мрачни и сви његови Изгубљени су завезани у Шајол
Гулу, Лан је рецитовао катехизму у својој глави, затворени од стране Творца у
тренутку стварања. Нека живимо безбедно у Светлости, у руци Творца. Није веровао
да је сама мисао на то име била довољна, али боље је бити сигуран него жалити када
је у питању Сенка.
“Ако нису, зашто смо ми онда овде?”, раздражено рече Букама. И са
изненађењем. Волео је гунђати, али увек око недоследних ствари или планова за
будућност. Никад за садашњост. “Дао сам своју реч да ћу остати до краја,“ Лан благо
одговори. Букама почеша свој нос. Његово гунђање може бити одгођено овај пут.
Било је тешко бити сигуран. Још једна од његових лекција била је да човекова реч
мора бити добра као и заклетва дата под Светлости или уопште није била добра.
Аијели су стварно изгледали као хорда Пријатеља Мрака када су се одједном
расули преко огромног планинског прелаза званог Кичма Света. Спалили су велики
град Каирхијен, опустошили каирхијенску нацију, и, за две године од тада, пробили
се кроз Тир, а онда и Андор пре него што су доспели на ова смртна поља, испред
огромног острвског града Тар Валона. У свим годинама после дана када су садашње
нације биле одсечене из царства Артура Хоквинга, Аијели никад прије нису
напустили пустињу коју су називали Пустош. Можда су вршили иннвазије пре тога;
нико у то не може бити сигуран, осим можда Аес Седаи у Тар Валону, али као што то
често бива са женама из Беле куле, нису ништа говориле. Оно што су Аес Седаи знале,
држале су за себе, и одавале малу помоћ у виду капи и делова када и ако одлуче. У
свету изван Тар Валона, ипак, много људи је тврдило да увиђа образац. Хиљаду
година је прошло од Сламања света и Тролочких ратова, или су бар тако већина
историчара говорили. Ови ратови су уништили нације које су постојале тада, и нико
није сумњао да је рука Мрачног била иза њих, био он затворен или не, скоро сигурно
као што је била и иза Рата Сенки, и Сламања, и краја Доба легенди. Хиљаду година од
Тролочких ратова док Хоквинг није изградио царство, и оно је, такође, било
уништено, након његове смрти, у Стогодишњем рату. Неки историчари кажу да су
видели руку Мрачнога и у њему, такође. И сада, скоро хиљаду година након што је
Хоквингово царство нестало, Аијели су дошли, палећи и убијајући. То мора да је био
образац. Мора да их је Мрачни усмерио. Лан никада не би пошао на југ да није
веровао у то. Више није веровао. Али дао је своју реч.
Померио је своје прсте у чизмама окренутим на доле. Било да је било хладно
онако како је он навикао или не, хладноћа се скривала у твоја стопала ако би стајао
на једном месту у снегу превише дуго. “Хајде да прошетамо”, рекао је. “Не сумњам да
ћу морати да пробудим још десетину људи, ако не и две”. И да направи још један круг
да пробуди остале.
Ипак, пре него што су могли начинити корак, звук их је начинио опрезним и
спремним: звук коња који се пробија кроз снег. Ланова рука је скренула ка дршци
његовог мача, напола опрезно олакшавајући сечиво у корицама. Слаби звекет челика
о кожу је долазио од Букаме који је радио то исто. Ниједан се није плашио напада;
Аијели су јахали само у великој потреби, а безвољно чак и тада. Али усамљени
коњаник у ово доба мора бити гласник, а гласници су ретко доносили добре вести,
ових дана. Нарочито не ноћу.
Коњ и јахач се појавише из таме пратећи мршавог човека који је ишао пешке,
једног од стражара судећи по коњском луку који је носио. Коњ је имао савијен врат
добре таиренске крви, и јахач је очигледно био из Тира, такође. Као прво, мирис ружа
је долазио од њега путем ветра, са уља која су блистала на његовој зашиљеној бради,
а само су Таиренци били довољно луди да се намиришу, као да Аијели нису имали
носеве. Осим тога, нико други није носио овакве кациге са високим рубцем преко
врха и оквир који баца сенку на човеково уско лице. Једина кратка бела перјаница га
је означавала као официра, и чудног избора за гласника, вероватно официра нижег
ранга. Скупио се у свом високо уњкавом седлу и држао свој тамни огртач чврсто око
себе. Изгледало је да се тресе. Тир је био далеко на југу. На обалама Тира, никад није
снежило више од пар пахуљица. Лан у то никада стварно није веровао, шта год да је
прочитао, док се није сам уверио.
“Ево га овде, мој лорде,” рече стражар храпавм гласом. Просед Салдејац по имену
Раким, добио је тај глас годину раније, заједно са подераним ожиљком који је волео
да показује када попије, од аијелске стреле у грлу. Раким се сматрао срећним што је
жив, и био је. Нажалост, такође је веровао варајући смрт једном, превариће је и други
пут. Стално је ризиковао, чак и кад није пио, хвалио се својом срећом, будаластој
ствари о којој се требало хвалити. Није било сврхе искушавати судбину.
 “Лорд Мандрагоран?” Јахач је повукао узде испред Лана и Букаме. Остајућу у
свом седлу, нуесигурно их је одмеравао, без сумње због тога што им је оклоп био
неукрашен, своји капута и огртача од обичне вуне, и донекле изношених. Мали вез је
био лепа ствар, али неки јужњаци су украшавали себе као таписерије. Вероватно је
испод свог огртача Таиренац носио позлаћену верижњачу и свилени сатенски капут
испресецан његовим бојама куће. Његове високе чизме су сигурно биле извезене у
облику свитака који су сјајили на месечини уз блескове сребрног. У сваком случају,
човек је наставио даље једва се заустављајући да ухвати даха. “Светлост ми спалила
душу, био сам сигуран да сте били најближи, али почео сам да мислим да вас никад
нећу пронаћи. Лорд Амарес прати око пет или шест стотина Аијела са шест стотина
својих људи.“ Презирно је одмахнуо главом. “Чудна ствар је, што иду на југ. Даље од
реке. У сваком случају, снег их успорава онолико колико и нас, и лорд Амарес мисли
ако би ви били наковањ на линији гребена коју називају Удица, може их ударити
отпозади као чекић. Лорд Емарес сумња да могу да допру до ње пре првог светла”.
Ланове усне се стиснуше. Неки од ових јужњака су имали посебну идеју о
учтивом понашању. Не силазећи са коња пре него што је проговорио, не говорећи
своје име. Као гост, требао је да се први представи. Сада се Лан није могао
представити, а да не звучи разметљиво. Момак чак није ни понудио хвале свог лорда,
нити добре жеље. И изгледало је да је мислио да они не знају да је ће исток бити даље
од реке Еринин. Можда је то био необазриви говор, али остало је била неваспитаност.
Букама се није померио, али опет је Лан положио руку на његову руку којом извлачи
мач. Његов најстарији прјатељ је могао бити превише осетљив.
Удица је лежала добрану лигу од логора, а ноћ је падала, али он је климнуо.
“Реците лорду Емаресу да ћу бити тамо са првим светлом,“ рекао је јахачу. Име
Емарес му је није било познато, али војска је била тако огромна, скоро две стотине
хиљада људи који су представљали десетине нација, плус Кулина Стража из Тар
Валона и чак део Деце Светла, да је било немогуће знати више од песнице имена.
“Букама, дижи људе”.
Букама прогунђа, веома дивље овај пут, и уз покрет Ракиму да га прати,
отшуњао се натраг у логор, са гласом који се дизао како је ишао. “Будите се и у седла!
Јашемо! Будите се и у седла!”
“Јашите жестоко”, безимени Таиренац рече уз мали наговештај команде у
његовом гласу. “Лорд Емарес ће зажалити ако буде јахао против ових Аијела без
наковња на месту.“ Изгледао је као да имплицира да ће Лан зажалити ово Емаресово
кајање.
Лан начини слику пламена у свом уму и похрани своје емоције у њега, не само
сам бес већ све, сваку мрвицу, док није изгледало као да плута у празнини. Након
година вежбе, за достизање ко'дија, јединства, требало је мање од удара срца. Мисао
и његово властито тело су постајали све удаљенији, али у овом стању постао је једно
са земљом испод његових ногу, једно са ноћи, са мачем који неће користити на ову
неучтиву будалу.
“Рекао сам да ћу бити тамо,“ равно је рекао. “Оно што кажем, урадим.“ Није више
желио да зна човеково име.
Таиренац му се кратко поклони из седла, па окрену коња, и мамузну животињу
у брзи кас. Лан је држао ко'ди за тренутак више да би био сигуран да су му осећања
чврсто под контролом. Било је веома будаласто улазити у битку бесан. Бес је
искривљавао слику и натеравао те на будаласте изборе. Како је тај момак успевао да
се оволико дуго одржи у животу? У Крајинама, изазвао би десетине двобоја за дан.
Тек када је Лан био сигуран да је миран, скоро онолико хладан као када је био огрнут
једнином, окренуо се. Присећање на таиренско сеновито лице није доносило никакав
бес са собом. Добро.
Када је стигао до центра логора међу дрвећем, логор је изгледао као ударени
мравињак. За оне које је знао, била је то уређена активност, и скоро бешумна.
Ниједног потрошеног покрета или даха. Није било шатора које је требало поставити,
будући да би гомила животиња била само терет када је у питању борба. Неки људи су
већ били на својим коњима, са верижњачама утакнутим на место, кацигама на својим
главама, са копљима зашиљеним стопом или више челика. Скоро сви остали су
учвршћивали своје колане или причвршћивали јахаће лукове у кожним кутијама и
пуне тоболце иза високих јабука њихових седала. Спори су умрли у првој години
борбе против Аијела. Сада су већина била Салдејци и Кандорци, остатак Доманци.
Неки од Малкијера је дошло на југ, али Лан их није хтео водити, чак ни овде. Букама
је јахао са њим, али га није следио.
Букама га је срео носећи копље и водећи његовог жуториђастог ушкопљеника,
Сунчево Копље, праћен од стране безбрадатог младића по имену Каниједрин, који је
пажљиво водио Лановог Мачијег Играча. Пастув из залива је био само напола
истрениран, али Каниедрин је био добро саветован да се чува. Чак и напола трениран
ратни коњ је био знатно оружје. Наровно, Кандоранац није био ни упола толико
наиван као што је његово свеже лице наговештавало. Успешан и искусан војник,
стрелац ретких споспоности, он је био весели убица који се понекад смејао док се
борио. Смешио се сада, на изглед будуће борбе. Мачији Играч је забацио своју главу,
такође нестрпљив.
Какво год да је било Каниједриново искуство, Лан је пажљиво проверио колане
седла Мачијег Играча пре него што је прихватио његове узде. Отпуштени колан је
могао убити исто тако брзо као и убод копља.
“Рекао сам шта планирамо овог јутра”, прошапута Букама након што је
Каниједрин отишао до свог јахаћег коња, “Али са овим Аијелима, наковањ се може
претворити у јастучић за игле ако чекић споро долази.“ Никада није гунђао другим
људима, само Лану.
“А чекић се може претворити у јастучић за игле ако удари, а нема наковња на
месту.“ Лан одговори, скачући у седло. Небо је очигледно било сиво сада. Још увек
тамно сиво, али само је раштркана песница звезда остала. “Мораћемо да јашемо
чврсто да би стигли до Удице пре првог светла”. Подигао је свој глас. “Узјашите!”
И чврсто су јахали, галопирајући пола миље, онда каскајући, а онда водећи
животиње за узде брзим ходом пре него што узјахивање поново почне. У причама,
људи су галопирали десет миља, двадесет, али чак и без снега, галопирање од читаве
четири или пет миља би учинило пола коња хромим и заморило остатак много пре
него што би доспели до Удице. Тишина бледеће вечери била је прекинута само
крцкањем копита или чизама на снежној кори, шкрипом коже седла, и понекад
промрмљаним клетвама људи који су закачили прст на скривени камен. Нико није
трошио дах на жалбе или разговор. Сви су ово радили често, и људи и коњи су
ударали лаган ритам који је брзо прекривао земљу.
Земља око Тар Валона је очигледно била валовита већим делом, прошаран са
постраним засађеним шибљем и шипражјем, неким великим, али са свим одебљелим
тамом. Велике или мале, Лан је одмеравао ове групе дрвећа пажљиво док је водио
своје људе крај поред, и држао је стуб добрано далеко. Аијели су били врло добри у
кориштењу каквог год заклона на који би наишли, местима где би много људи било
сигурно да се ни пас не може сакрити, и веома добри у ширењу заседа. Ипак, ништа
се није комешало. За оно што су његове очи могле да виде, скупина коју је водио
могли су бити једини живи људи на свету. Хуктање сове је био једини звук који је чуо,
а да га они нису направили.
Небо на истоку је било много више бледосиво до тренутка када је ниски гребен
звани Удица дошао на видик. Добрано под миљом дугачак, врх без дрвећа се дизао
мало мање од четрдесет стопа изнад окружног земљишта, али било каква узвисина је
давала одређену предност у одбрани.
Име је настало од начина на који се северни крај кривио назад ка југу, особина
отворено видљива док је разврставао људе у дугачку линију дуж врха руба на обе
његове стране. Светлост је дефинитивно расла. Западно, мислио је да је могао
разазнати бледу величину саме Беле куле, која се дизала у центру Тар Валона неке
три лиге далеко.
Кула је била највиша структура на свету, али је опет била у сенци величине
усамљене планине која се дизала са равница изван града, на другој страни реке. То је
било довољно јасно када је било мало светлости. У најдубљој ноћи, могли сте да је
видите како блокира звезде. Змајева планина би била див у Кичми Света, али овде на
равници, била је чудовишна, пробијајући облаке и дижући се високо.
Виша изнад облака него што је већина планина била испод, њен разбијени врх је
увек одавао ток дима. Симбол наде и очаја. Планина пророчанства. Брзо ју гледајући,
Букама је направио још један знак против зла. Нико није желео да се то пророчанство
испуни. Али биће, наравно, једног дана.
Од црте гребена, нежно заталасана земља се простирала више о миље на запад,
до једне од већих шипражја, пола лиге широке. Три загажене стазе су испресецале
снег између, где су велики бројеви коња и људи који су ишли пешке прошли. Без
приближавања, било је немогуће рећи ко их је направио, Аијели или такозвани људи
Коалиције, само да су били направљени откад је снег престао да пада, највише два
дана раније.
Још није било знака Аијелима, али ако нису променили правац, што је увек било
могуће, могли би се појавити из ових дрвећа сваког тренутка. Не чекајући Ланову
наредбу, људи су исукали своја копља уперена надоле у земљу испод снега, где би
могли бити лако поново зграбљени по потреби. Вадећи своје јахаће лукове, извукли
су стреле из њихових тоболаца куцнули их, али их нису извлачили. Само су
новопридошли мислили да би могли држати напет лук дуго. Сам Лан није носио лук.
Његова дужност је била да управља борбом, не да бира мете. Лук је био оружје којем
се давала предност против Аијела, али опет су га многи од јужњака презирали.
Емарес и његови Таиренци би јахали право у Аијеле са њиховим копљима и
мачевима. Било је тренутака када је то био једини начин, али било је будаласто
беспотребно губити људе, пре него што мораш, и онолико колико су брескве биле
отров, ти си губио људе у блиским сударима са Аијелима.
Није се бојао да ће се Аијели окренути када их виде. Нису они били дивљи
борци, без обзира шта други говорили; одбијали су борбу када су шансе биле
превише велике. Али шест стотина Аијела ће гледати на њихове бројеве правично;
суочиће се са мање од четири стотине, иако постављеним на високом тлу. Појуриће
напред и суочиће се са поздравом стрела. Добар јахаћи лук би могао убити човека
три стотине корака далеког, и ранити на четири, ако је човек који га је извукао имао
способности. То је био дугачак коридор челика за Аијеле да претрче. Нажалост, они
су носили лукове направљене од рогова и тетива, такође, исто тако ефикасне као и
јахаћи лукови. Најгоре би било када би Аијели стали и размењивали стреле; обе
стране би губиле људе брзо колико год брзо Емарес стигао. Најбоље би било када би
Аијели одлучили да се затворе; човек који трчи не би могао да гађа луком са неком
прецизношћу. На крају, било би најбоље да Емарес не закасни. Онда би Аијели могли
ударити по боковима, нарочито када би знали да их прате, а то би отворило
стршљеново гнездо. Било како, када их Емарес удари са леђа, Лан ће окупити копља
и појахати доле.
У бити, то је био чекић и наковањ. Једна сила која би држала Аијеле на месту док
бије друга ударила, а онда би се обе затвориле. Једноставна тактика, али ефикасна;
већина ефикасних тактика је била једноставна. Чак су и свињоглави Каирхијенци
научили да је користе. Добар број Алтаранаца и Мурандианаца је умрло због тога
што је одбило да научи.
Сивоћа се претопила у светло. Сунце ће ускоро да се појави преко хоризонта иза
њих, бацајући обрис на њих на гребену. Ветар је вихорио, хватајући Ланов огртач, али
он је још једном прихватио ко'ди и игнорисао хладноћу. Могао је да чује Букаму и
друге људе близу њега како дишу. Дуж линије, коњи су ударали својим копитима
нестрпљиво у снегу. Соко је облетао изнад отвореног земљишта, ловећи дуж ивице
широког шипражја.
Одједном, соко се окрену и колона Аијела се појави, долазећи из дрвећа брзим
касом, двадесет људи у истој линији. Изгледа да их снег није спречавао у неком
већем степену. Подижући своја колена високо, кретали су се исто толико брзо колико
би било који човек на рашчишћеном тлу. Лан извуче свој дурбин из кожне кутије
привезане на његово седло. Био је то добар дурбин, каирхињанске израде, и када је
прислонио месингом омеђену цев на своје очи, Аијели, још увек миљу далеко,
изгледали су ближе. Били су високи људи, многи високи као он а неки и већи, носећи
огртаче и кратке панталоне у сенкама смеђег и сивог које је стајало наспрам снега.
Сваки је имао тканину омотану око своје главе, и тамни вео који је скривао његово
лице до очију. Неке би могле бити жене - Аијелске жене су се каткад бориле заједно
са мушкарцима - али већина би требало да буду мушкарци. Сваки је носио зашиљено
кратко копље у једној руци, са округлим, штитом од воловске коже и неколико
копаља зграбљеним у другој. Њихови лукови су били у кутијама на њиховим леђима.
Могли су да одраде убивствен посао са тим копљима. И са својим луковима.
Аијели би требали бити слепи да промаше коњанике који су их чекали, али
наставили су без застоја, њихова колона је као змија која је клизила из двећа према
гребену. Далеко на западу труба се огласила, стањена због даљине, а онда још једна;
да би била тако слаба, морали су да буду у близини реке, или чак на другој страни.
Сијели су наставили да се приближавају. Трећа труба се огласила, далеко, и четврта,
и пета, и више. Међу Аијелима главе су се окретале, гледајући назад. Да ли је труба
привукла њихову пажњу, или су знали да их Емарес прати?
Аијели су наставили да се појављују иза дрвећа. Неко је лоше прорачунао, или се
још Аијела придружило првој дружини. Преко хиљади их је било ван дрвећа, сада, и
још их је надолазило. Петнаест стотина, и још иза. Вратио је дурбин назад у кутију.
“Загрлити смрт.“ промрмља Букама, звучећи као хладан челик, и Лан чу како
други Крајишници понављају речи. Он их је просто замислио; то је било довољно.
Смрт је долазила по сваког човека на крају, и ретко је долазила када ју је очекивао.
Наравно, неки људи су умирали у свом кревету, али од детињства Лан је знао да неће.
Мирно, погледао је лево и десно дуж линије његових људи. Салдејци и Кандорци
су стајали чврсто, наравно, али било му је драго да види да нико од Доманаца није
показиовао знакове раздражености, такође. Нико није погледавао преко рамена на
пут за бежање. Не да је очекивао нешто мање након две године борбе уз њих, али он
је увек имао више поверења у људе из Крајина него однекле другде. Крајинаши су
знали да се понекад тешки избори морају направити. То је било у њиховим костима.
Задњи дио Аијела је изашао иза дрвећа, негде око све хиљаде њих, број који је
мењао све, и ништа. Две хиљаде Аијела је било довољно да прегази њихове људе и да
се обрачуна са Емаресом, осим ако није сам срећа Мрачног уза њих. Мисао на
повлачење није се дигла. Ако Емарес удари без наковња на месту, Таиренци ће бити
уништени, али ако издржи док Емарес не стигне, онда се оба и наковањ и чекић могу
спасти. Осим тога, дао је своју реч. Опет, није мислио да умре овде без сврхе, нити да
његови људи умру без ње. Ако Емарес не супије да стигне до времена када Аијел дођу
унутар двеста корака, он ће окренути своју чету са гребена и покушати да јаше око
Аијела да се придружи Емаресу.
Вадећи свој мач из корица, држао га је опуштено на свом боку. То је био само мач
сада, са ничим што би западало за око или га издвајало. Никад неће бити више ништа
него мач. Али садржавао је његову прошлост, и његову будућност. Трубе на западу су
се оглашавале скоро непрекидно.
Изненада, један од Аијела испред колоне диже своје копље изнад главе, држећи
га горе за време три корака. Када га је спустио доле, колона се заустави.
Добрих пет стотина корака их је одвајало од гребена, доста далеко од хица
стреле. Зашто испод, Светлости? Чим су се зауставили, задња половина стуба се
окренула да се суочи са путем којим су дошли. Да ли су само били опрезни?
Сигурније је да претпостави да су знали за Емареса.
Вадећи поново свој дурбин, левом руком, проучавао је Аијеле. Мушкарци у
првом реду су засењивали своје очи са руком којом су држали копље, проучавајући
јахаче на гребену.
То није имало смисла. У најбољем случају биће у могућности да разазнају тамне
обрисе према изласку сунца, можда ћубу на кациги. Не више од тога. Аијели су
изгледа причали једни са другим. Један од мушкараца које је предводио одједном
диже руку изнад главе, држећи копље, и остали урадише исто. Лан спусти свој
дурбин. Сви Аијели су гледали напред сада, и све и један је држао своје копље високо.
Никада пре није видио ништа слично.
 Као један, копља се спустише доле, и Аијели викнуше једну реч која је јасно
тутњиво одзвањала преко простора између, гушећи удаљене звуке труба.
“Аан'аллеин!”
Лан је разменио зачуђене погледе са Букамом. То је био Стари Језик, језик којим
се говорило у Доба легенди, и у вековима пре Тролочких ратова. Најбољи превод
којег се Лан могао сетити био је Само Један Човек. Али шта је то значило? Зашто би
Аијели викали нешто тако?
“Крећу се”, промрмља Букама, и Аијели су се кретали.
Али не ка гребену. Окрећући се на север, колона прекривених Аијела брзо је
поново постигао кас и, једном када је њена главнина била добрано иза краја гребена,
почела да завија на исток још једном. Лудило наслагано на лудилу. Ово није био
боковски маневар, не само на једној страни.
“Можда се враћају натраг у Пустош”, зазва Каниједрин. Звучао је разочарано.
Други гласови су га гласно исмевали. Опште гледиште је било да Аијели никад неће
отићи док сви не буду побијени.
“Да ли да их пратимо?” тихо је упитао Букама. Након неког времена, Лан заврти
главом. “Пронаћи ћемо лорда Емареса и поразговарати - љубазно - што се тиче
чекића и наковња.“ рекао је. Хтео је да зна око чега је све ово трубљење, такође. Овај
дан је започео чудно, и имао је осећај да ће бити још више необичности пре него што
се заврши.
Поглавље 2
Испуњена жеља
Упркос ватри која је пламтела у мермерном огњисту зелене боје, Амирлинина
соба за пријем била је толико хладна да је Моираина дрхтала, захваљујући чврсто
затвореним устима није цвокотала. Наравно, то је спречавало и да зева, што ионако
никад не би урадила, без обзира на то да ли је спавала пола ноћи или не. Разнобојне
зимске таписерије висиле су на зидовима, на њима су били пејсажи пролеца и
дворских вртова и на њима се ухватио мраз, а са издељаних житарица висиле су
леденице. Под један: камин је био преко пута ње, на другој страни собе, и топлота се
није далеко ширила. Под два: велики прозори иза ње који су водили на балкон са ког
се видела Амирлинина приватна башта, нису били намештени како треба, па се
хладноћа пробијала. Кад год би ветар задувао, талас хладног ваздуха би је погодио с
леђа и прошао кроз њену вунену хаљину. Још један инат њене најбоље пријатељице,
иако је Сијуан била Таиренка, не би показала ни да се смрзава. Сунцева палата у
Каирхијену, где је Моираина одрастала, била је хладна зими, али никад није била
приморана да стоји на промаји. Хладноћа је извирала из хладног мермерног пода, а
затим пролазила кроз илијански тепих, па кроз Моираинине папуче. Златни прстен
Велике змије на њеној левој руци, змија која је гризла сопствени реп, који је
преставља непролазност, вечност и везу са Кулом, био је као грумен леда. Када је
Амирлин рекла једној Прихваћеној да стане тамо и не смета јој, Прихваћена је
отишла и покушавала да обузда дрхтање. Горе од хладноће био је оштар мирис дима
који ни промаја није уништила. То није био дим из димњака, вец дим запаљених села
око Тар Валона.
Фокусирање на хладноћу спречавало је да размишља о диму. И битки. На небу се
примећивало сивило, наговештај ране зоре. Ускоро ће борба почети, можда је већ и
почела. Хтела је да зна како битка теће. Имала је право да зна. Њен стриц је започео
рат. Сигурно није налазила оправдање за Аијеле и уништење које су донели у
Каирхијену, граду и нацији, али ипак је знала ко је крив. Откад су Аијели стигли,
Прихваћене су биле затворене у Кули исто као и полазнице. Свет изван тих зидова
могао је и престати да постоји.
Извештаји су редовно стизали од Азила Мареда, високог капетана Градске
страже, али њихов садржај је преношен само пуним сестрама, а понекад ни њима.
Након питања о рату упућеном Аес Седаи, следио је савет да се посвете учењу.
Ово је била практично највеца битка још од времена Артура Хоквинга, одвијала
јој се испред носа, а заокупљали су је неважним стварима! Моираина је знала да не би
никако смела бити умешана, али ипак је желела да буде, макар само да зна шта се
догада. То је можда нелогично, али ипак, никад није размишљала да приступи Белом
адаху када буде добила шал.
Две жене у свили, са плавим ешарпама, седеле су на супротним странама малог
писаћег стола, на једној страни собе, изгледале су несвесне дима и хладноће иако су
биле удаљене од камина скоро као и она. Наравно, оне су биле Аес Седаи, са
безвременим лицима, а вероватно су виделе више последица битке од многих
генерала. Нико није постајао Аес Седаи, а да није научио да контролише осећања по
потреби. Тамра и Гитара нису изгледале уморно, само су мало одспавале откад је
битка почела.
Али зато су Прихваћене дежурале целу ноћ, за слање порука и уколико је
требало нешто донети. Ни хладноћа ни топлота нису утицале на сестре као на друге
људе.
Изгледале су као да су несвесне хладноће. Моираина је покушала да схвати како
то успевају; свака Прихваћена је покушала пре или касније. Како год да је радило,
није укљуцивало Једну моћ, јер би у том случају могла да види токове, или бар да их
осети. Тамра је била више од обичне Аес Седаи, била је Амирлин, владар над свим Аес
Седаима. Била је уздигнута из Плавог, али ешарпа на њој била је у боји свих седам
Ађаха, да покаже да Амирлин припада свим Ађасима, али и ниједном. Током историје
Куле неке Амирлин су се доследније придржавале правила од других. Тамрина сукња
била је обојена са свих седам боја, иако то није било потребно. Ниједан Ађах није био
повлашћен или угњетен са њене стране. Изван Куле, када би Тамра Оспенија
проговорила, краљеви и краљице би слушали, слушали су и савезници, па и они који
су мрзели Белу кулу. То је била моћ Амирлин. Можда нису желели да прихвате њен
савет, или да послушају њене инструкције, али су слушали и били углађени. Чак су и
Високи лордови Тира, и капетан заповедник Деце Светла слушали. Њена дуга коса
прошарана седима оивичавала је коцкасто, одлучно лице. Углавном се сналазила са
владарима, али није схватала своју моћ олако или је злоупотребљавала и у Кули и
ван ње.
Тамра је била фер и најчешће љубазна, што нису исте ствари. Моираина јој се
дивила. Друга жена, Тамрин Чувар Хроника је била другачији тип особе.
Она је можда била друга најмоћнија жена у Кули, и сигурно једнака седеоцу
Трона , и она је била фер, али није патила од љубазности. Била је довољно блистава
да се уврсти у Зелени или Жути. Висока и сладострасна, носила је огрлицу од
ватрених суза, минђусе са рубинима величине голубијег јајета, и три прстена са
драгим камењем поред прстена Велике змије. Њена хаљина била је плавља од
Тамрине, а плава ешарпа широка скоро као шал. Моријана је чула да Гитара још увек
сматра себе Плавом, што је шокантно ако је истина. Ширина њене ешарпе говорила је
коме је наклоњена.
Као и свима Аес Седаи које су радиле са Једном моћи, Гитари није било могуће
одредити старост. На први поглед помислили бисте да нема висе од 25 година,
можда и мање, али када бисте помније погледали помислили бисте да има педесет
год, али да је и даље јако лепа. То глатко, безвремено лице било је особина Аес Седаи
коју су препознавали сви који су имали контакта са њима.А њена скроз бела коса није
помагала. По неким гласинама била је триста година стара, много чак и за Аес Седаи.
Причање о сестриној старости било је јако непристојно. Чак би и пуноправна сестра
била укорена за то; а полазнице и Прихваћене би биле послате код Надстојнице на
бичевање. Али размишљање о томе се није рачунало.
Гитара је јос по нечему била посебна. Имала је Прорицање понекад, говорила је
ствари које ће се десити у будућности. То је био јако редак Таленат, и исказивао се
повремено, али трач је кружио, у одајама Прихваћених свашта се причало, говорио је
да је Гитара имала више од једног Прорицања у задњих неколико месеци. Неки су
тврдили да је Гитара предвидела где ће Аијели доћи и да су зато армије биле изван
града.
Нико од Прихваћених није знао то засигурно. Можда су неке сестре знале.
Можда. Чак и када су сви знали да је Гитара имала Прорицање, понекад је само Тамра
знала о чему се ради. Било је глупо веровати да ће се прорицање догодити док је
Моираина ту, али се ипак надала. Али већ четири часа откад су она и Сијуан замениле
Тенаилу и Бренду. Гитара је писала писмо.
Одједном је схватила да је четири часа много времена за писање једног писма. А
Гитара није испунила ни пола папира. Седела је, а перо је било као замрзнуто изнад
папира боје крема. Као да је Моираинино размишљање некако допрло до ње, Гитара
ошину погледом перо и направи звук који је одражавао иритацију, а онда умочи перо
у бочицу са алкохолом да би га очистила, било је очито да јој се то није десило први
пут. Течност у бочици била је црна као и мастило у чинијици на столу. Фасцикла са
позлаћеним ивицама пуна папира лежала је испред Тамре, а она ју је помно
проучавала, Моираина никад није видела Амирлин тако усресређену на папир. Лица
Аес Седаи била су одрази хладноће, али изгледа да су биле забринуте, што је утицало
и на њу. Угризла се за усну док је размишљала, али убрзо је престала са тим јер јој се
зевало.
Изгледа да их је данас нешто посебно забрињавало. Видела је Тамру у
ходницима јуче, и ако је неко одисао самопоуздањем то је била она. Битка је беснела
задња три дана. Ако је Гитара предвидела битку, ако је имала друга прорицања ко
зна шта је још видела? Нагађање би само одмогло. Аијели прелазе мостове и надиру у
град? Немогуће. За три хиљаде година, док су се нације уздизале и падале, чак и за
време Хоквинга ниједна армија није успела да пробије зидине Тар Валона или да
сруши капије, а доста их је пробало. Можда се на неки начин битка претварала у
катастрофу? Тамра и Гитара су једине две Аес Седаи које су се налазиле у Кули у том
тренутку, осим ако се можда нека вратила у току ноћи. Кружиле су приче о
повређеним војницима у толиком броју да су биле потребне све сестре, чак и оне са
најмањим способностма, али нико није знао да ли су зато отишле. Аес Седаи нису
могле да лажу, али често су говориле изокола. Смеле су да користе Моћ ако су
њихови Заштитници у опасности. Ниједна Аес Седаи није учествовала у биткама још
од Тролочких ратова, када су биле насупрот Тролока и Пријатеља Мрака, али можда
је Гитара предвидела пропаст уколико се Аес Седаи не прикључе. Али зашто чекати
до трећег дана? Да ли је прорицање могло бити тако детаљно. Можда ако би сестре
ушле у битку прерано то проузроковало...
Крајичком ока Моираина је видела Сијуан како се смеје. Тај осмех је претворио
Сијуан од обичне девојке у лепотицу и од њега су се њене плаве очи зацаклиле. Скоро
руку виша од Моираине, Моираина се није као некад нервирала због тога што су сви
виши од ње, али и даље није могла да не примећује висину људи, бледа скоро као и
она Сијуан је носила одору Прихваћене и зрачила је сигурношћу коју Моираина није
поседовала у толикој мери. Хаљине са високим оковратницима биле су сасвим беле,
изузев поруба и манжетни који су били копија Амирлинине ленте. Није могла да
схвати како су сестре из Белог ађаха могле сво време да носе бело, изгледале су као
да цео живот тугују. Као полазници највише јој је сметало што од свитања до сумрака
мора бити у белом. А и што мора да учи да заузда своју нарав. Раније је имала већих
проблема са тиме.
“Сазнаћемо шта сазнамо” Сијуан је прошапутала и бацила брз поглед ка Тамри и
Гитари. Ниједна се није померила ни инч. Гитара је опет држала перо изнад папира
док се мастило сушило.
Моираина није могла а да јој се не осмехне. Сијуан је имала тај дар, да се
насмеши када би требало да се мршти, и да се смеје кад би требало да јеца. Смешак се
претворио у зевање, и брзо је погледала да ли су Амирлин и Чувар приметили. Али
оне су и даље биле изгубљене у сопственим мислима. Кад се поново окренула, Сијуан
је држала руку преко уста и зурила у њу. Мало је хвалило да почне да се кикоће.
На почетку јој је било чудно да она и Сијуан постану пријатељице, најбољи
пријатељи су или јако слични или јако различити. У неким стварима су биле сличне.
Обе су биле сирочићи; њихове мајке су умрле док су биле мале, а њихови очеви су
умрли откад су отишле из куће. И обе су биле рођене са искром, што је било
неуобичајено. Пожеле би да усмеравају Моћ на крају, независно од тога да ли училе
или не; није свака жена то могла.
Почеле су да се разликују пре него што се дошле у Тар Валон, не само зато што је
Сијуан рођена сиромашна а она богата. У Каирхијену Аес Седаи су биле поштоване, и
у част Моираининог одласка у Кулу био је приређен велики бал у Сунчевој палати. У
Тиру усмеравање је било забрањено и Аес Седаи нису биле популарне. Сијуан је била
укрцана у брод за Тар Валон чим је сестра открила да може да усмерава. Било је
много разлика, мада оне нису мариле. Између осталог Сијуан је дошла у Кулу
контролишући своју нарав, била је добра са загонеткама за разлику од Моираине,
која је волела коње.
Нису се разликовале по умешности са Једном моћи. Уписане су у књигу
полазница истог дана, и једнако су напредовале, чак су и истог дана полагале за
Прихваћену. Додуше Моираина је имала племићко образовање, знала је историју и
довољно Старог језика да не мора да иде на часове. Као ћерка таиренског рибара,
Сијуан је по доласку једва знала да чита и да рачуна, али је упијала знање као што
песак упија воду. Учила је полазнице Старом језику, али само прве часове. Сијуан
Санче је била све на шта би полазнице требало да се угледају.
У ствари обе су биле узор. Само је још једна жена постала прихваћена за три
године. Елаида а'Роихан, одвратна жена, постигла је то и изгледало је немогуће да би
могле да се такмиче са њом. Моираина је била свесна сопствених недостатака, али
веровала је да би Сијуан могла да постане савршена Аес Седаи.
Отворила је уста да шапне да је стрпљивост само за камење када је ветар
задувао и хладан ваздух је погодио. Могла је да стоји у спаваћици, вероватно би јој
било топлије. Уместо да почне да шапуће, гласно се закашљала.
Тамра је окренула главу ка прозору, али не због Моираине. Ветар је донео звук
неколико бубњева. Не, стотине. Да би се чуло у Кули, морало је да их буде много. Шта
год да је био разлог, мора да је било нешто хитно. Амирлин је гласно затворила
фасциклу пред собом.
“Иди и погледај има ли вести са бојишта, Моираина.” Тамра је говорила скоро
нормално, али осећала се нека напетост у њеном гласу. “Сијуан, направи чаја. Брзо,
дете.” Моираина трепну. Амирлин је била забринута. Али могла је да уради само
једно.
“Биће као што ти кажеш, Мајко,” рекоше она и Сијуан без оклевања, притом се
дубоко наклонише, а затим се окренуше ка вратима собе поред камина, собе која
води у предсобље. Златом обложен сребрни чајник налазио се на послужавнику, на
столу поред врата, ту су се налазили и крчаг са медом, мала посуда са млеком и већа
са водом, све је било од сребра. На другом послужавнику налазиле су се посуде од
зеленог порцелана Морског народа. Моираина је осетила кад је Сијуан отворила
Извору и пригрлила саидар, женску половину Моћи, а затим је видела сјај који су
уочавале само жене које могу да усмеравају. Сијуан је већ припремала ток Ватре да
би вода за чај прокључала. Ни Тамра ни Гитара нису ни проговориле да би је
спречиле.
Предсобље које је водило у Амирлинине одаје није било велико, јер је било
предвиђено да ту чека само неколико посетилаца да их прозову. Делегације су
долазиле собу за пријем или у њену радну собу, али никад у њене приватне одаје. У
поређењу са дневном собом предсобље је било скоро топло. Ту је била само једна
столица, грубо издељана али велика, која је била привучена што ближе светиљки са
постољем тако да би Елин Варел, витка полазница на дужности, могла да чита.
Лицем окренута од врата и усресређена на књигу није чула Моираину како прелази
преко тепиха са ресама.
Елин је требало да осети њено присуство много пре него што се довољно
приближила да може да вири преко дететовог рамена. Није буквално била дете, била
је седам година полазница, а дошла је у Кулу у осамнаестој, али полазницама су се
сви обраћали са дете. Али и Прихваћене су Аес Седаи звале дете. Моираина је могла
да осети њену могућност да усмерава чим је ушла у собу. Требало б да и она може њу
да осети из те близине. Жена која усмерава никад не би могла да се прикраде другој
ако ова обраћа пажњу.
Вирећи преко Елиног рамена одмах је препознала књигу. Срца у пламену,
колекција љубавних прича. Кулина библиотека била је највећа у познатом свету,
садржала је копију скоро сваке књиге која је била одштампана, али била је непогодна
за полазницу. Прихваћене нису имале проблема, оне су знале да ћеш вероватно
видети мужа, децу, унуке и праунуке како умиру, а да се ти ниси променила, али
полазнице су морали тихо да одвраћају од мушкараца и да им забрањују да им
уопште прилазе. Није било чудно да полазница побегне. Обука је била тешка, али ако
ће да се сломе, боље да им се то деси као полазницама него као сестрама. Бити Аес
Седаи било је тешко, а још додати дете било би мучење.
“Требала би да читаш нешто пригодније, Елин,“ Моираина рече хладно. “А и да
обраћаш више пажње на дужности.”
Пре него што је Моираина завршила Елин је скочила на ноге и почела да
уздише, а књига јој је пала на под. Није била висока за Андорку, али Моираина је ипак
морала да диже главу да би је погледала у очи. Када је видела да је то Моираина,
појавио се мали смешак олакшања. Веома мали. За полазнице Прихваћене су биле
само мали корак испод Аес Седаи. Елин је раширила белу хаљину и наклонила
се.”Нико не би могао да уђе, а да га не видим, Моираина. Мерејн Седаи је рекла да
могу да читам.” Забацила је косу на страну притом се играјући са белом врпцом
колом је везала косу. Све што су полазнице носиле било је бело, чак и папуче. “Зашто
је књига лоша, Моираина?” Била је три године млађа, али прстен Велике змије
оставио је код девојке дубок утисак и била је жељна знања. Нажалост, ово није била
једна од тема о којима је Моираина желела да прича са било киме. То је било као
причање о пристојности.
Подигла је глас и обратила се полазници. “Библиотекари би могли бити јако
бесни ако вратиш оштећену књигу.” Осетила је задовољство. То је била врста
одговора који би пуна сестра дала кад није желела да одговори. Прихваћене су
вежбале начин говора Аес Седаи све док не би добиле шал, а то су једино могле на
полазницама.
Неке су пробале то са слугама, али они су им се само смејали. Слуге су знале да
су у очима Аес Седаи Прихваћене не мали корак испод Аес Седаи него мали корак
изнад полазница. Као што је мислила, Елин је почела да прегледа књигу, а Моираина
је наставила пре него што се полазница могла вратити свом питању.” Да ли је било
вести са бојишта, дете?” Елине очи озлојеђено се раширише. “Знаш да бих донела
било какву поруку да је било, Моираина. Знаш да бих.”
Знала је. Тамра је такође знала. Иако је Чувар Хроника могао да укаже да је
Амирлин издала глупо наређење, бар је мислила да може, Прихваћена је морала да
послуша. “Да ли је то добар одговор, Елин?”
“Не, Моираина.” Елин рече са тоном кајања у гласу и наклони се. “Није било
порука откад сам овде.” Њена глава се накриви. “Да ли је Гитара Седаи имала
Прорицање?”
“Врати се читању, дете.” Чим је изрекла те речи Моираина је знала да су
контрадикторне ономе што је рекла раније. Било је прекасно сада. Окренула се брзо,
надала се да Елин није видела како је поцрвенела, а затим је изашла из просторије са
свим достојанством које је имала. Па Настојница јој је рекла да може да чита,
библиотекари су јој дали књигу, а она ју је напала. Мрзела је да звучи као будала.
Танак млаз паре је излазио из чајника и посуде са водом кад се Моираина
вратила у собу. Више није било сјаја око Сијуан. Вода је кључала веома брзо кад би се
користила Једна моћ, трик је био спречити да се све не претвори у пару. Сијуан је
напунила две зелене посуде и убацивала је мед у једну. У другој је било млеко.
Сијуан је гурнула посуду према Моираини. “Гитарино” рече меко. А онда
промумла са гримасом на лицу “Воли чај са толико меда да се све скоро претвори у
сируп.”
“Рекла ми је да не будем циција!” Порцелан је био преврућ, али требао би да се
охлади док га однесе до стола где је Гитара нервозно добовала прстима по столу.
Бубњеви су се још увек чули. Звучали су дивље, али Моираина је знала да само
умишља.
Тамра је стојала крај прозора и посматрала небо које је постајало све светлије.
Наставила је да зури и након што је Сијуан принела посуду и наклонила се. Уместо да
узме чај она рече “Које су вести, Моираина? Немој да одлажеш.” Сигурно је знала да
би јој Моираина рекла да је било нешто да се каже.
Моираина је у том тренутку приносила чај Гитари, али пре него што је могла да
одговори Чувар је скочила на ноге и притом тако јако ударила у сто да се бочица са
мастилом пролила. Дрхтећи, стајала је док су јој руке биле опуштене, а поглед јој је
био уперен изнад Моираинине главе и очи јој се раширише од ужаса. У њеним очима
огледао се најчистији ужас.
“Поноворођен је” Гитара закука, “Осећам га! Змај је удахнуо први пут на
падинама Змајеве планине! Он долази! Светлост нек нам помогне! Светлост нек'
помогне свету! Лежи у снегу и плач му је гласан као гром! Светли као сунце!” Чим је
изговорила задњу реч онесвестила се и пала Моираини у наручје.
Моираина је испустила шољу да би је прихатила, али жена је била тежа, те су обе
пале на тепих. Све што је могла било је да држи Чувара у крилу, али то је било боље
него да лежи поред ње.
Неколико тренутака касније Тамра је била ту, клечала је не обазирући се на
мастило које је цурило са стола. Светлост саидара ју је окружила, и већ је припремала
ток сачињен од Духа, Ватре и Воде. Он је служио само да се провери здравље, али не и
да се лечи. Гледајући беспомоћно у Гитарине стакласте очи, Моираина је знала
зашто. Надала се да је остало бар мало живота у њој са чиме би Тамра могла да ради.
Лечење је елиминисало сваку болест, и лечило сваку повреду. Али ниси могао
излечити смрт. Просуто мастило уништило је оно што је Чувар писала. Било је веома
чудно што примећује тако нешто у оваквом тренутку.
“Не сада, Гитара,” Тамра уздахну меко ”Не сада кад ми највише требаш.” Полако
њене очи среле су се са Моираининим, и она се спусти на колена.
Говорило се да је Тамрин поглед могао натерати камен да се помери, а у том
тренутку Моираина је веровала у то. Амирлин је потом погледала Сијуан која је и
даље стојала испред прозора. Сијуан је покрила лице рукама, а шоља је лежала на
тепиху крај њених ногу. И она се тргнула од погледа.
Моираинино око је пронашло шољу коју је носила. Добро је што се није
поломила. Порцелан Морског народа је доста скуп. Ум се играо са тобом чудних игара
кад би покушао да не мислиш о нечему.
“Обе сте паметне,“ Тамра коначно рече.”И нажалост нисте глуве. Знали сте да је
Гитара имала Прорицање” То је звучало као питање тако да су климнуле главом и
рекле да. Тамра уздахну као да се надала другачијем одговору.
Узевши Гитару из Моираининих руку, Амирлин је спусти на тепих и поче да јој
глади косу. После неколико тренутака узела је плаву ешарпу и пребацила је преко
лица. “Са вашом дозволом, Мајко”, Сијуан рече тихим гласом “послаћу Елин по
служавку да учини оно што је неопходно.”
“Остани!” Тамра подвикну. Тај гвоздени поглед обе их је проучавао.”Нећеш
никоме рећи ништа о овоме! Ако буде било потребно, лагаћеш. Чак и сестри. Гитара
је умрла, а да реч није изустила. Да ли ме разумеш?”
Моираина климну главом, била је свесна да и Сијуан то чини. Још нису биле Аес
Седаи, и даље су могле да лажу и то су понекад радиле, али никад нису очекивале да
ће им то бити наређено, а нарочито не од Амирлин.
“Добро.” Тамра рече уморно. “Пошаљи, полазница на дужности зове се Елин?
Пошаљи ми Елин. Рећи ћу јој где да нађе Гитарину служавку.” Било је очигледно да
Елин ништа није знала.”Када она уђе, вас две можете ићи. И запамтите! Ником ни
речи! Ником!” Њено понављање само је одавало необичност ситуације. Наређење од
Амирлин морало је да се поштује као заклетва. Није било потребе за понављањем.
 Желела сам да чујем Прорицање, мислила је Моријана док се задњи пут клањала
пре одласка, и чула сам Прорицање пропасти. Сада је желела да је била пажљивија са
својим жељама.
Поглавље 3
Вежба
Широки ходник испред Амирлининих одаја је био хладан као што је и њена
дневна соба била, и пуна промаје. Неки цугови су били довољно јаки да замрешкају
неке од дугачких тешких таписерија на белим мермерним зидовима. На врху
позлаћених стојећих лампи између голих зидних украса, пламен је треперио, скоро
угашен. Полазнице би требале бити на доручку у ово доба, а врло вероватно и већина
Прихваћених, такође. За тренутак, ходници су били празни изузев Моираине и
Сијуан. Ходале су дуж дугачког плавог покривача, широког половину ходника,
користећи предност који им је тепих давао да их заштити од хладноће подних
плочица, понављајућих шара у боји свих седам Ађаха.
Моираина је била превише запањена да би говорила. Слаби звук труба које су се
још оглашавале једва је регистровала.
Скренуле су за угао на ходнику где су подне плочице биле беле, а покривач
зелен. На њиховој десној страни, још један дугачки ходник са обешеним
таписеријама испресецан стајаћим лампама благо се увијао нагоре, ка одајама Ађаха,
видљивим делом пода у плавом и жутом, са покривачем у сивим, смеђим и црвеним
шарама. Унутар сваке одаје Ађаха, преовлађивала је сопствена боја Ађаха, и неке
друге би можда заједно недостајале, али у задружним деловима Куле, боје свих Ађаха
су кориштене у истој мери.
Неважне мисли су пролазиле кроз њену главу. Зашто у једнаким бојама, када су
неки Ађаси били већи од других? Да ли су једном били исте величине? Како је то
могло бити постигнуто? Новоуздигнута Аес Седаи бира свој Ађах својевољно. А опет
је сваки Ађах имао одаје исте величине. Неважне мисли су биле боље него...
“Да ли желиш доручак?” рече Сијуан.
Моираина се мало изненади. Доручак? “Не бих могла прогутати ни залогај,
Сијуан.” Друга жена слегну раменима. “Ни ја немам апетита. Само сам мислила да ти
правим друштво ако би желела нешто.”
“Враћам се назад у своју собу да покушам да мало одспавам, ако се успем
примирити. Имам полазничке часове за два сата.” И врло вероватно још часова да
подучава данас, ако сестре не почну брзо да се враћају. Полазнице нису могле да
пропуштају часове због тако малих ствари као што су битке или... Није желела да
мисли о “или”. И она ће да пропусти часове, такође, ако Аес Седаи не успију да се
врате. Прихваћене су училе на своју руку већим делом, али она је имала уговорене
приватне часове са Меилин Седаи, и још једне са Ларелом Седаи.
“Починак би био губљење времена којег немамо,“ одлучно рече Сијуан.
“Вежбаћемо за тестирање. Можда имамо скоро месец дана, али исто тако лако би то
могло да буде сутра.”
“Не можемо бити сигурни да ћемо бити тестиране у скорије време. Мереан је
само рекла да мисли да смо били близу.”
 Сијуан фркну. Гласно. Док је још била полазница сестре су исчистиле њен језик,
који је био веома миришљаво доковски и понекад тако суров, али још нису успеле да
изгладе њене ивице. Што је било веома добро. Сирове ивице су биле део Сијуан. “Када
Мереан каже да је неко близу, она тестира у току месец дана, и ти то знаш, Моираина.
Вежбаћемо.”
Моираина уздахну. Није стварно веровала да би могла заспати, не сада, али је
сумњала да би се могла добро концентрисати, такође. Вежба је захтевала
концентрацију. “Ох, у реду, Сијуан.”
Друго изненађење, након њиховог пријатељства, је било схватање да између
њих, ћерка рибара је водила а племкиња следила. Наравно, ранг у спољашњем свету
није био од значаја унутар Куле. Постојале су две ћерке просјака које су се уздигле до
Амирлин Трон, као и ћерке трговаца и фармера и занатлија, укључујући ћерке
обућара, али само једна ћерка владара. Осим тога, Моиираина је била научена да
пресуди о људским особинама много пре него што је напустила дом. Нарочито у
Сунчаној палати, почнете то да учите чим будете довољно стари да ходате. Сијуан је
била рођена да води. Изгледало је изненађујуће природно да се иде тамо где је
Сијуан водила.
“Кладим се да ћеш бити у Дворани куле чим будеш носила шал стотину година,
и Амирлин пре још педесет”, рекла је, не по први пут. Изазивало је увек исту реакцију
какву је увек изазивало.
“Немој ми се ругати”, Сијуан рече мрштећи се. “Намеравам да видим света.
Можда неке његове делове у којима ниједна сестра није била. Обичавала сам да
гледам како бродови плове у Тир пуни свиле и слоноваче из Шаре, и питам се да ли је
било ко од посаде имао храбрости да се одшуња изван трговачке луке. Ја бих.” Њено
лице је изгледало исто као Тамрино што се тиче решености. “Једном је мој отац ишао
својим бродом целим путем низ реку до Олујног мора, и ја сам једва могла извлачити
мреже од зурења ка југу, питајући се шта лежи иза хоризонта. Видећу, једног дана. И
Аритски океан. Ко зна шта лежи западно од Аритског океана? Чудне земље са чудним
обичајима. Можда градови лепи као Тар Валон, и планине веће од Кичме света. Само
помисли на то, Моираина. Само помисли!”
Моираина суспрегну осмех. Сијуан је била тако ватрена што се тиче њених
намераваних авантура, иако их не би никада тако назвала. Авантуре су биле оно што
је заузимало место у књигама, не у животу, како би Сијуан истакла свакоме ко би
користи ту реч. Ипак, без сумње, једном када добије шал, отићи ће као што стрела
напушта лук.
И онда би могле да виде једна другу двапут у десет година ако не и више. То је
донело бол туге, али она није сумњала да ће се њена сопствена предвиђања
остварити, такође. За то није било потребно Прорицање. Не; то је било мишљење у
погрешном правцу.
Док су скретали за други угао и пролазиле поред искривљеног мермерног
степеништа које је водило доле, Сијуанин мргодни поглед избледи, и почела је да
проучава Моираину погледима са стране. Подне плочице овде су биле јако зелене,
простирач дубоко жут, и бели зидови су били отворени и голи. Стојеће лампе нису
биле позлаћене у овом делу Куле, која је била кориштена више од стране послуге
него сестара.
 “Покушаваш да промениш тему, зар не?” одједном рече Сијуан.
“Коју тему?” упита Моираина, напола се смешећи. “Вежбу или доручак?” “Знаш
коју тему, Моираина. Шта мислиш о томе?”
Мехурић смеха нестаде. Није било сврхе питати шта је “то” било. Тачно она
ствар о окојој није хтела да размишља. Поноворођен је. Могла је да чује Гитарине
речи у својој глави. Змај узима свој први дах... њен дрхтај није имао ништа са
хладноћом овог пута.
Више од три хиљаде година свет је чекао на остварење Змајских пророчанстава,
плашећи их се, али опет знајући да су говорили о јединој нади света. И сада се мушко
дете требало родити – веома скоро, можда, по начину на који је Гитара говорила – да
доведу ова Пророчанства до остварења. Он ће бити рођен на падинама Змајске
планине, поноворођен тамо где је казано да је, као човек који је некада био, умро. Пре
три хиљаде година и више, Мрачни се скоро ослободио на свет људи и довео до Рата
Сенке, који се завршио само са Сламањем света. Све је било уништено, само лице
земље се променило, човечанство се смањило на подеране избеглице. Векови су
прошли пре него што је једноставна борба за опстанак пронашла пут за настајање
градова и нација још једном. Рођење детета је значило да ће се Мрачни поново
ослободити, јер дете ће бити рођено да се супростави Мрачном у Тармон Гаи'дону,
Последњој битци. На њему је лежала судбина света. Пророчанства су говорила да је
он био једина шанса. Нису говорила да ли ће победити.
Опет, можда још гора мисао од његовог пораза, била је чињеница да он може да
усмерава саидин, мушку половину Једне моћи. Моираина није задрхтала на то;
стресла се. Саидин је носио љагу Мрачнога. Мушкарци су опет покушавали да
усмеравају са времена на време.
Неки су чак и успевали да се науче, и преживели учење без учитеља, што није
био лак подвиг. Међу женама, само је једна од четири преживело учење на своју руку.
Неки од ових мушкараца су проузроковали ратове, углавном лажни Змајеви, људи
који су тврдили да су Поноворођени Змај, док су други покушавали да се скрију у
обичне животе, али ако не би били ухваћени и доведени у Тар Валон да буду умирени
– одсечени од Једне моћи заувек – све и један од њих би полудео. То би могло трајати
годинама, или само месецима, али опет било је неизбежно. Људи који би могли да
ударе у Једну Моћ која је окретала Точак Времена покретала свемир. Историја је пуна
ужаса онога шта су такви људи урадили. А пророчанства су говорила да ће
Поноворођени Змај донети ново Сламање света. Да ли ће његова победа бити имало
боља од победе Мрачног? Да; да, мора бити. Чак је и Сламање оставило довољно
људи живе да поново изграде, на крају. Мрачни би оставио само угљенисану кућу.
И у сваком случају, пророчанства нису била одбацивана због жеља Прихваћене.
Чак не ни за молитве читаве нације.
“Оно што ја мислим је да нас је Амирлин замолила да не причамо о томе”, рекла
је. Сијуан одмахну главом. “Рекла нам је да не кажемо ником другом. Пошто ми већ
знамо, мора да је у реду ако причамо између себе”. Прекинула је када се дебела
слушкиња са Белим пламеном Тар Валона на њеним грудима појавила иза угла баш
испред њих.
Док је округла жена пролазила крај њих, гледала их је низ свој дугачки нос
подозриво. Можда су изгледале као да су згрешиле. Мушке слуге су понекад
окретали своју главу у страну за оно што су Прихваћене, и чак полазнице,
намеравале; можда нису хтели да се уплићу са Аес Седаи више него што је њихов
посао налагао. Женске слуге, са друге стране, су се држале близу као и саме сестре.
“Све док смо опрезни,“ продахта Сијуан, када је ливрејисана жена била изван
чујног домета. Колико год да је била сигурна у то да је разговор међу њима био у
реду, изгледала је да не намерава ништа више да каже док нису стигли до одаја
Прихваћених, у западном крилу Куле.
Тамо, каменом ограђене галерије у празном врелу окруживале су малу башту,
три спрата испод. Башта је била само прегршт зимзеленог жбуња која су избијала
кроз снег у ово доба године. Прихваћена која би ставила своја стопала на даљу
неправилност могла би се наћи чистећи тај снег лопатом – сестре су били велики
верници да физички рад изграђује личност – али нико није допсевао у такве невоље
скоро. Одмарајући своје руке на огради, Моираина је зурила горе на ведро зимско –
јутарње небо, поред шест тихих редова галерија изнад. Њен дах је стварао белу маглу
испред њеног лица. Трубе су биле много гласније овде него у ходницима, са јачим
смрадом дима у ваздуху.
Било је соба за преко стотину Прихваћених у овом врелу, а исто и у другом
врелу, такође. Можда бројеви не би падали на ум сада да није Гитариног Прорицања,
али опет мислила је о њима и прије. Биле су урезане у њен мозак као киселином.
Простора за преко две стотине Прихваћених, али друго врело је било затворено још
од времена којег се не сећа ниједна жива Аес Седаи, и једва нешто више од шездесет
ових соба је било заузето. Полазничке одаје су такође имале два врела, са собама
скоро за четири стотине девојака, али један од њих је био давно затворен, такође, а у
другом је било мање од стотину. Прочитала је да су једном обе Прихваћене и
полазнице биле смештене по двоје у једну собу. Једном, пола девојака које је уписано
у књигу полазница било је тестирано за прстен; једва ће двадесет садашњих
полазница бити дозвољено да се тестирају. Кула је била изграђена за смештај три
хиљаде сестара, али само су четири стотине и двадесет три биле у пребивалишту
тренутно; са можда два пута толико растуреним по нацијама.
Бројеви који су још пекли као киселина. Ниједна Аес Седа не би то рекла на глас,
и никада се не би усудила да то каже где је сестра може чути, али Бела кула је
пропадала. Бела кула је пропадала, а Последња битка је долазила.
“Ти превише бринеш,” нежно рече Сијуан. “Мој отац је обичавао да говори,
“Промени шта можеш ако оно треба промену, али научи да живиш са оним што не
можеш променити.” Само ће ти бити мука, иначе. То сам рекла ја, не мој отац.” Уз још
један фрктај, претерано се стресла и омотала руке око себе. “Да ли можемо ући
унутра, сада? Смрзавам се. Моја соба је најближа. Хајде.”
Моираина климну. Кула је учила своје ученике да живе са оним што не могу
променити, такође. Али неке ствари су биле довољно важне да се покуша, чак и ако
си био сигуран да нећеш успети.
То је била једна од њених лекција док је била дете.

Собе Прихваћених биле су идентичне, осим у појединостима, незнатно шире

позади него на вратима, са отвореним зидним оплатама тамног дрвета. Ништа од
намештаја није било лепо, или требало било шта што би сестра толерисала. Ту је био
мали, четвртасти тарабонски ћилим извезен избледелим плавим и зеленим тракама
на Сијуанином поду, и умиваоник са огледалом у углу који је садржавао опиљен бели
врч који се налазио у лавору за умивање. Прихваћене су требале да се сналазе осим
ако се нешто није стварно сломило, а и када би се сломило, било би добро да имају
добар разлог зашто. Мали сто, са три у кожу обавијене књиге нагомилане на њему, и
две столице са наслоном као у лестви које су могле бити из сиромашне фармерске
куће, али Сијуан је спавала у кревету са широко претуреним ћебадима, као нешто са
модерне расцветане фарме. Мали ормар је употпуњавао намештај. Ништа није било
урезано или украшено на било који начин. Када се Моираина преселила из мале,
скучене собе полазнице, осећала се као да се сели у палату, иако је одаја била пола
величине било које собе у одајама у Сунчаној палати. Најбоље од свега, у том
тренутку, био је камин од украшеног сивог камена. Данас, свака соба која има камин
би изгледала као палата, ако би могла да стане близу њега.
Сијуан брзо стави три цепанице у камински прибор на средиште – дрвена кутија
је била скоро празна; слуге су доносиле Аес Седаи њихова дрва, али Прихваћене су
морале да саме носе своје – а онда грокну када је открила да су њени покушаји да
нанесе угаљ од прошловечерње ватре пропали. Без сумње у журби да дође до
Амирлининих одаја, није их прекрила пепелом довољно добро да их спречи да не
изгоре. Боре набраше њено чело на тренутак, и онда Моираина поново осети оно
мало зујање у уху када је светлост саидара кратко окруживао другу жену. Свака жена
која је могла да усмерава би могла да осети како друга усмерава Моћ ако је била
довољно близу, али зујање у уху је било неуобичајено. Жене које су провеле много
времена заједно тренирајући понекад су га осећале, али осећај би требао да избледи
након одређеног времена. Њен и Сијуанин никада није.
Некада је Моираина мислила да је то знак као је њихово пријатељство блиско.
Када сјај угасио, кратке цепанице су весело гориле.
Моираина није рекла ништа, али Сијуан јој је упутила поглед као да јој је
приговорила. “Било ми је прехладно да би чекала, Моираина,“ рече она бранећи се.
“Осим тога, мораш се сетити Акаринине лекције пре две седмице. “Морате познавати
правила до словца”,, цитирала је, “и живети са њима пре него што спознате која
правила можете прекршити и када”. То тачно говори да понекад можеш прекршити
правила.”
Акарин, витка Смеђа са брзим погледом који је могао ухватити некога ко је не
прати, предавала је о томе како је бити Аес Седаи, не Прихваћена, али Моираина је
обуздавала свој језик. Сијуан није требала лекције да мисли на кршење правила. Ох,
никада није прекршила главна правила – никада није покушала да побегне или је
била неучтива према сестри или било шта такве врсте, и никада не би помислила на
крађу – али имала је наклоност ка несташлуцима од самог почетка. Па, и Моираина је,
такође. Многе Прихваћене јесу, бар понекад, и неке полазнице, такође. Приређивање
шала је био начин за опуштање од напора сталног учења са неколико слободних
дана. Прихваћене нису имале послова осим оних потребних да одрже себе и њихове
собе уредне, осим ако не би упале у невољу, али очекивало се од њих да раде добро
на свом учењу, теже него што су полазнице могле да сањају. Некакав одмор је био
потребан, или би пукли као јаје испуштено на камен.
 Ништа што су она и Сијуан урадиле није било намерно, наравно. Испирање
пресвлаке мрске им Прихваћене са сврабохрастом се није рачунало. Елаида је
учинила њихову прву годину као полазнице бедном, постављајући стандарде за њих
које нико није могао да задовољи, али опет инсистирајући да буду задовољени.
Друга година, након што је добила шал, била је гора док није отишла из Куле.
Већина њихових несташлука је била мало више доброћудна, иако би и они
најневинији могли завредити брзу казну, нарочито ако је мета била Аес Седаи.
Њихов највећи тријумф је био пуњење највеће фонтане у Воденој башти са дебелим
зеленим пастрмкама једне ноћи прошлога лета. Највећи углавном због тешкоће, а
делом и због тога што су избегле да их пронађу. Неколико сестара је упутило
сумњиве погледе ка њима, али срећом нико није могао доказати да су то оне
направиле. Срећом, испитивање да ли су то оне урадиле једноставно није вршено са
Прихваћенима. Убацивање пастрмки у фонтану можда не би довело до посете соби
Надзорнице полазница, али напуштање земљишта Куле без дозволе да би се оне
купиле – и још горе, по ноћи! – вероватно би. Моираина се надала да Сијуан није
смерала неки несташлук са овом причом о кршењу правила. Она сама је била уморна;
биле су осуђене да их ухвате.
“Да ли ћеш ти прва, или ћу ја?” упитала је. Можда ће вежба скренути Сијуанине
мисли од западања у невољу.
“Ти мораш да више вежбаш. Концентрисаћемо се на тебе овога јутра. И овог
поподнева. И вечерас.”
Моираина направи гримасу, али то је била истина. Тест за шал се састојао од
стварања сто различитих токова савршено и у прецизном реду док је под огромним
стресом. И било је потребно приказати потпуну мирноћу цело време. Тачно шта ће
тај стрес да буде, оне нису знале, осим тога да ће покушаји бити начињени да сломе
њихову прибраност. За вежбање, обезбедиле су препреке једна за другу, а Сијуан је
била веома добра у њеном збацивању у најгорем могућем тренутку или
провоцирајући њен темперамент. Превише темперамента, и уопште не бисте могли
да држите саидар; чак и након њених шест година рада са њим, њено усмеравање је
захтевало бар степен мирноће. Сијуан би ретко била несталожена, и њена нарав је
била уздржавана са челичним стиском.
Обухваћући Истински извор, Моираина допусти да је саидар испуни. Не толико
колико би могла да обузда, али довољно за вежбу. Усмеравање је било напоран посао,
и што си више Моћи усмеравао, тежи. Чак се и та мала количина ширила кроз њу,
испуњавајући је радошћу и животом, са тријумфом. његово чудо је било близу
мучења. Када је први пут пригрлила саидар, није знала да ли да јеца или да се смеје.
Одмах је осетила потребу да повуче више, и потиснула је назад. Сва њена чула су
била чистија, оштрија, са Моћи унутар ње. Чинило јој се да скоро може да чује
Сијуанино срце како куца. Могла је да осети струјање ватдуха које се кретао о њено
лице и руке, и боје које су шириле хаљину њене пријатељице су биле много јаче,
белина вуне беља. Могла је да види сићушне пукотине у зидној оплати које не би
могла да види а да не прислони свој нос о зид, недостатак Моћи који ју је тотално
облевао. Било је дивно. Осећала се... више живом. Један део ње је желео да она држи
саидар сваког будног тренутка, али то је било стриктно забрањено. Жеља би могла
одвести до још више и више црпљења, док евентуално не би повукао више него што
би могао да управљаш. И то те или убијало, или сагоревало способност да усмераваш
из тебе. Губљење овог... блаженства...би било много горе од смрти.
Сијуан узе једну од столица, и сјај је окружи. Моираина није могла да види
светлост око себе, наравно. Ткајући штит против прислушкивања око и унутар собе,
равно уз зидове и под и таваницу, Сијуан га завеза да га не би одржавала. Држање
два тока одједном је било дупло теже него управљање једним, три два пута више
него управљање са два. Иза тога, тешкоћа више није одговарала опису, иако је и то
било могуће. Показала је Моираини да окрене леђа.
Мрштећи се на заштиту, Моираина се сложи. Било би лако избећи препреку ако
би могла да види токове које је Сијуан припремала за њу. Али зашто да се чува
прислушкивања? Неко ко би прислонио ухо на врата не би чуо ништа када би
вриштала пуних плућа. Сигурно Сијуан неће ништа учинити да је натера да вришти.
Не. То мора да је први део покушаја да је уздрма, тиме што ће је натерати да се
премишља око тога. Осетила је како Сијуан управља токовима, Земљом и Ваздухом,
онда Ватром, Водом и Духом, онда Земљом и Духом, увек мењајући. Без гледања, није
било начина рећи да ли друга жена ствара ток или само покушава још једну
диверзију. Дубоко удишући, концентрисала се на потпуну мирноћу.
Већина токова у тестирању су били веома сложени, и били су направљени
искључиво за тестирање. Чудно, ниједан није захтевао никакве покрете, што је добар
део токова захтевао. Покрет није био уствари део тока, осим ако га нисте чинили, ток
није фукционисао. Вероватно, покрети су успостављали одређене стазе у вашем уму.
Недостатак покрета чинило је могућим да вам неће требати коришчење руку барем у
делу теста, а то је звучало претеће. Још једна особност је да ниједан од ових
невероватно замршених токова уствари нису ништа радили, и чак неправилно
изведени, нису производили ништа опасно. Не превише опасно, у сваком случају. То
је била веома стварна могућност са доста токова. Неки од једноставних су се могли
показати као пропаст, само мало удаљене. Жене су умирале у тестирању, а очигледно
не од лоше израде тока.
Опет, грешка са првим могла би се завршити поражавајућим ударом грома.
Усмерила је веома танке токове Ваздуха, ткајући их само онако. Ово је био
прилично једноставан ток, али не можете форсирати саидар без обзира колико мале
нити. Моћ је била као огромна река, текући неумољиво напред; покушај да је
форсираш, и био би однесен као гранчица на реци Еринин. Морао би користити њену
преплављену снагу да управљаш њом како си ти хтео. У сваком случају, величина
није била одређена, и мало је претстављало и мање посла и бука би била мања ако
Сијуан успије да...
“Моираина, да ли мислиш да ће Црвене моћи да се натерају да га оставе на
миру?”
Моираина се трзну чак пре него што је ток који је правила експлодирао као
таламбас. Свака сестра је очекивала да се постара за човека који је могао да усмерава
ако се сусретне са једним, али Црвене су се концентрисале на њихово истребљивање.
Сијуан је мислила на мушко дете. То је објашњавало штит. И можда причу о кршењу
правила. Можда Сијуан и није била тако сигурна као што се претварала да Тамра
неће бринути ако причању о детету између себе. Моираина погледа преко свога
рамена.
 “Немој стајати.“ мирно рече Сијуан. Још увек је усмеравала, али не чинећи ништа
сем управљања токовима. “Стварно требаш вежбати ако си упетљала тај. Па, мислиш
ли? Око Црвених?”
Овог пута, ток је произвео сребрно - плави диск величине малог новчића који се
спустио на Моираинину испружену руку. Облик није био посебан, такође, што је била
још једна особеност, али дискови и лопте су биле најлакше. Исткане од Ваздуха а
опет чврсте као челик, осећали су се незнатно хладним. Отпустила је ток, и “новчић”
нестаде, остављајући само остатак Моћи који ће ускоро да избледи такође.
Следећи ток је био од сложене и бескорисне врсте, захтевајући свих пет Моћи,
али Моираина је одговорила када га је ткала. Могла је да прича и усмерава у исто
време, након свега. Ваздух и Ватра такође, и још Земља. Дух, онда Ваздух још једном.
Ткала је без заустављања. Из неког разлога, ниси могао држати ове токове само
једним делом готове дуже време или би се сломили у нешто сасвим друго. Дух
поново, онда Ватра и Земља заједно. “Имаће двадесет година да науче како. Или
скоро толико, у најгорем случају. У најбољем, имаће дуже”. Девојке понекад, ретко су
почињале да усмеравају млађе од дванаест или тринаест година, ако су рођени са
искром, али чак и дечаци са искром нису пре осамнаест или деветнаест, осим ако
нису покушали да науче како, а у неким људима искра се није појављивала док нису
били стари тридесет година. Ваздух опет, а онда Дух И Воду, све уредно положено.
“Осим тога, он ће бити Поноворођени Змај. Чак и Црвене ће моћи да увиде да он
не може бити смирен до се не буде борио у Последњој битци.“ Сурова судбина, да
спаси свет ако буде могао, а онда за награду буде одсечен од овог чуда. Пророчанство
није било познато по својој милости ништа више него по попуштању молитвама.
Земља поново, онда Ватра, а онда још више Ваздуха. Ствар је почела да изгледа као
најбезнаднији чвор на свету.
“Да ли ће то бити довољно? Чула сам да се неке Црвене не труде јако да заробе
те јадне мушкарце живе.”
Она је чула то, такође, али била је то само гласина. И кршење Кулиних закона.
Сестра би могла бити ишибана за то, и врло вероватно протерана на усамљену фарму
да мисли о свом злочину на неко време. То би требало да се броји као убиство, али са
обзиром шта би ови мушкарци урадили необуздани, могла је скоро да увиди зашто
није. Још Духа је спуштено доле, и Земља је пролазила корз њега.
Невидљиви прсти су изгледали као да иду њеним боковима до њеног пазуха.
Била је шкакљива, што је Сијуан добро знала, али друга жене би требала да се
потруди боље од тога. Једва се стресла.
“Као што ми је неко рекао не тако давно, живи са оним што не можеш
променити”, суво је рекла. “Точак времена тка како Точак жели, и Ађаси раде оно што
раде.“
Још Ваздуха, и Ватре исто, праћене Водом, Земљом и Духом. А онда свих пет
одједном.
Светлости, какво грозно клупко! И још није завршено.
“Оно шта ја мислим,“ поче Сијуан, и врата се треском отворише, пуштајући
унутра талас леденог ваздуха који је односио сву топлину ватре. Са саидаром који ју
је испуњавао, њеном свестраношћу појачаном, Моираина се одједном осетила
покривеном са огртачем леда од главе до прстију.
 Врата су такође пустила унутра Мирелу Беренгари, Прихваћену из Алтаре која је
добила прстен у истој години као и оне. Маслинасте коже и прелепа, и скоро висока
као Сијуан, Мирела је била друштвена и такође жива, са бурним смислом за хумор и
темпераментом горим од Моираининог када га отпусти. Њих две су отпочеле са
врућим речима као полазнице што их је обоје довело до бичевања и некако довело
пријатељства.
Ох, не тако блиског као што је било Сијуанино и њено, али опет пријатељи,
једини разлог због кога није праснула на другу Прихваћену зато што је ушла без
куцања. Не да би оне чуле и да је ударала, са обзиром на постављен штит. Не да је то
било важно. Постојали су принципи ствари!
“Колико дуго пре Последње битке, мислите ви?” упита Мирела, затварајући
врата. Погледала је полу - завршен ток испред Моираине и штит око собе, и кез се
појави на њеним уснама. “Вежбате за тест, видим ја. Да ли си је натерала да вришти,
Сијуан? Могу помоћи, ако желиш. Знам поуздан начин да је натерам да пишти као
голуб ухваћен у мрежу.”
Моираина брзо растури ток пре него што је могао да се распадне и размени
збуњене погледе са Сијуан. Како би Мирела могла знати?
“Нисам пиштала као...на начин на који си рекла.“ усиљено је рекла, скупљајући
време.
Већина несташлука Прихваћених је била усмерена на другу Прихваћену, и
Мирелинини бројеви су скоро одговарале њеним и Сијуаниним. Та одређена је
укључивала лед у дубини летне врућине, када се чак и хлад осећао као пећ. Али она
није звучала уопште као голуб!
“Како то мислиш, Мирела?” обазриво упита Сијуан.
“Па, Аијеле, наравно. Шта би друго могла да мислим?”
Моираина размени још један поглед са Сијуан, са великом жалошћу, овај пут.
Већи број сестара је тврдило да су се разни делови у Змајским пророчанствима
односили на Аијеле. Наравно, исто толико је говорило да нису. На почетку рата, биле
су прилично живахне дискусије око ове ствари. Биле би назване дерајућим
препиркама да жене које су учествовале нису биле Аес Седаи. Али са оним што су оне
знале сада, све то је било исклизнуто из Моираинине главе, и очигледно из
Сијуанине, такође. Задржавање њиховог знања тајним ће захтевати трајну
опрезност.
“Вас две имате тајну, зар не?” рече Мирела. “Не знам никога ко би имао тајне као
вас две. Па немојте мислити да ћу питати, зато што нећу.” Судећи по њеном изразу,
умиурће је желела да пита.
“Није наше да кажемо.“ одговори Сијуан, и Моираинине обрве се дигнуше пре
него што је могла да контролише своје лице. Шта је Сијуан смерала? Да ли је
покушавала да игра Даес Дае”мар? Моираина је научила да је научи како је Игра Кућа
функционисала. У Каирхијену, чак су слуге и фармери знали како да маневришу за
предност и одбију друге од њихових сопствених планова и тајни. У Каирхијену,
племићи и њима слични су живели по Даес Дае”мар, чак више него било где другдје,
а Игра је играна свугде, чак и у земљама где су сви то порицали. За све Моираинине
покушаје, ипак, Сијуан никад није показала много лакоће. Била је једноставно
превише поштена. “Али можеш ми помоћи са Моираином”, жена је наставила, још
више изненадно. Њихова вежба је увек била са њих две. “Она је упознала моје
трикове превише добро до сада.”
Смешећи се, Мирела весело протрља руке заједно и седе у другу столицу,
светлост Моћи појављујући се око ње.
Мргодно, Моираина окрену своја леђа поново и направи други ток, али Сијуан
рече, “Од почетка, Моираина. Ти знаш боље. Мораш да имаш ред причвршћен у својој
глави тако чврстог да га ништа не може уздрмати.”
Уз мал уздах, Моираина произведе сребрно - плави новчић од Ваздуха још
једном, и онда настави даље.
Сијуан је била у праву, на неки начин, што се тиче знања о Сијуаниним
триковима. Сијуан је волела да користи голицање у најгоре могућем моменту,
изненадне ударе на непријатна места, срамотне пољупце, и изненадне звукове баш
испред њеног уха. То и причање најшокантнијих ствари које би могла да смисли, а
она је имала живу машту чак после рада сестара на њеном језику. Знање о триковима
друге жене није чинило ништа лакшим задржавање потпуне мирноће, ипак. Морала
је да почне два пута изнова због Сијуан. Мирела је била гора. Она је волела лед. Лед је
било лако направити, ствар кориштења Воде и Ватре да их извуче из ваздуха. Али
Моираина би волела да види како Мирела успева да га материјализује унутар њене
хаљине, на најгорим местима. Мирела је такође усмеравала токове да направи
препредено штипање и оштре ударе као да је Моираина била ударена бичем, а
понекад и чврст ударац преко њене задњице као удар каиша. Били су то прави удари
и штипање; модрице које су остављали биле су праве, такође. Једном, Мирела је
подигла ногу са земље са ниском Ваздуха – била је сигурна де је то дечија кецеља;
Сијуан никада није урадила ништа овако – и полако окренула њену главу на доле и
стопала усмерена ка таваници тако да су њене сукње пале преко њене главе. Са
срцем које је скоро дивље ударало, одгурала је сукње горе испред њеног лица са
својим рукама. Није то била чедност; морала је да настави да тка. Могли сте да
држите ток а да га не видите, али нисте могли ткати, и ако овај нарочити сноп пет
Моћи пропадне, додаће јој болан шок, као да је тукла своја стопала преко тепиха и
онда додирнула комад челика, само три пута горе и осећано поново испочетка.
Успела је да заврши тај успешно, али све у свему, Мирела јој је прекинула
концентрацију четири пута.
Осетила је растућу раздражљивост око тога, али због себе, не Миреле. Једна
ствар око које се свака Прихваћена слагала је била та да шта год ти сестре радиле у
тесту ће бити горе него било шта чега би се твоји пријатељи сетили. И ако су они
били твоји пријатељи, урадиће оно најгоре чега могу да се сете, док год те то није
повређивало, да ти помогну да се припремиш. Светлости, ако су Мирела и Сијуан
успели да је натерају да падне шест пута у тако кратко време, какве наде је имала у
стварном тесту? Али наставила је даље уз непопустљиву одлучност. Проћи ће, и то из
првог покушаја. Хоће!
Правила је други ток, али опет када су се врата отворила још једном, а она
пустила да јој ток нестане, против воље је пустила и саидар заједно. Увек је било
устезања у његовом пуштању. Живот је изгледао као да нестаје заједно са Моћи, свет
постаје сивило. Али не би имала времена да заврши у сваком случају пре њених
часова полазницама.
 Прихваћенима нису били дозвољени часовници, који су били прескупи за
већину да приуште у сваком случају, и гонг који је оглашавао час нису увек били
гласни унутар Куле, тако да је било најбоље ако би развили оштроуман смисао за
време. Прихваћеним није било дозвољено да закасне ништа више него што је то било
полазницама.
Жена која је стајала држећи врата отвореним није била пријатељ. Виша од
Сијуан, Тарна Фејр је била са севера Алтаре, близу Андора, али њена бледа жута коса
није била њена једина разлика од Миреле. Прихваћеним није било дозвољено да
буду набусите, али опет један поглед у те хладне плаве очи говорио је да је била. Није
поседовала никакав смисао за хумор, такође, и онолико колико је било ко знао,
никада није начинила шалу на некоме. Тарна је добила прстен годину пре Сијуан и
Моираине, након девет година као полазница, и имала је мало пријатеља као
полазница и неколико сада. Изгледа да није примећивала оскудицу. Веома другачија
жена од Миреле.
“Требала сам да очекујем да ћу наћи вас две заједно”, хладно је рекла. Никада
није изгледало као да има врелине у њој. “Не могу да разумем зашто се вас две
преселите у исту собу. Да ли се ти то придружујеш Сијуанином затвореном друштву,
Мирела?” Све речено као успутна ствар, али опет Мирелине очи почеше да блеште.
Сјај ј нестао од Сијуан, али Мирела је још држала Моћ.
Моираина се надала да није била довољно непромишљена да је користи.
“Одлази, Тарна”, Сијуан рече уз брз гест отпуштања. “Заузете смо. И затвори
врата.” Тарна се није померила.
“Морам да пожурим да стигнем на мој час полазница”, Моираина рече Сијуан.
Тарну је игнорисала.
“Само уче како да направе лопту од ватре, и ако ја нисам овде, једна од њих је
сигурна да ће свеједно покушати.” Полазницама је било забрањено да усмеравају или
чак пригрле Извор без сестре или једне Прихваћене да гледају преко њихових
рамена, али оне су то свеједно чиниле, чим им се пружи полушанса. Нове девојке
никад нису веровале да је опасност укључена, док су старије биле увек сигурне да
знају како да избегну ове опасности.
“Полазницама је дат слободан дан,“ рекла је Тарна “тако да нема часова данас.”
То што је била отпуштена и игнорисана није је нимало бринуло. Ништа није. Без
сумње ће Тарна проћи за шал из њеног првог покушаја са лакоћом. “Прихваћене су
позване у Овалну Дворану предавања. Амирлин ће да нам се обрати. Још једну ствар
треба да знате. Гитара Моросо је умрла само пре неколико сати.”
Светлост која је окруживала Мирелу угаси се. “Значи то је тајна коју сте чувале!”
узвикнула је. Њене очи су сијале топлије него што су код Тарне.
“Рекла сам ти да није наше да је кажемо”, Сијуан одговори. Аес Седаи одговор,
ако уопште постоји такав. Било је довољно да Мирела климне у знак слагања, колико
год против воље. И то климање је било против воље. Њене очи нису изгубиле
врелину. Моираина је очекивала да би она и Сијуан могле ускоро да имају изненадне
сукобе са ледом.
Још увек држећи отворена врата – да ли је жена била отпорна на хладноћу, као
сестра? – Тарна је проучавала Моираину, а онда Сијуан. “Тако је; вас две сте требали
бити присутне. Шта се догодило? Све што смо ми остали чули је да је она умрла.”
 “Давала сам јој шољу чаја када се задихала и пала мртва у моје наручје”,
одговори Моираина. А то је био чак бољи Аес Седаи одговор него Сијуанин, свака реч
истинита док је избегавала целу истину.
На њено изненађење, израз туге пређе преко Тарниног лица. Био је брз, али био
је тамо. Тарна никада није показивала осећања. Била је исклесана из камена. “Гитара
Седаи је била моћна жена,“ промрмљала је. “Јако ће нам недостајати.”
“Зашто ће нам се Амирлин обратити?” упита Моираина. Очигледно је Гитарина
смрт била већ објављена, и по обичају, њена сахрана ће да буде сутра, тако да није
било потребе да се то најави. Сигурно Тамра није мислила да каже Прихваћеним о
Прорицању?
“Не знам.” Тарна одговори, сва у хладноћи још једном. “Али не би требала да
стојим овде и причам. Свима осталима је речено да напусте доручак одмах. Ако
потрчимо, можда стигнемо пре него што Амирлин дође.”
Од Прихваћених се захтевало да задрже одређену количину достојанства,
спремање за дан када дођу до шала. Они сигурно никад не би требало да трче осим
ако им то није било наређено.
Али трчали јесу, Тарна исто тако јако као и оне, дижући њихове сукње до
кољена и игноришући пренеражене погледе ливрејисаних слугу у ходницима. Аес
Седаи нису пуштале да их Амирлин Трон чека. Прихваћене нису никад чак
помишљале на то.
Овална Дворана предавања, са својом широком спирално изрезбаренм круном
испод благо сводне таванице обојене у небеса и беле облаке, била је ретко
кориштена. Моираина и остали су били задње Прихваћене које су дошле, али опет
редови полираних дрвених клупа су били мање од четвртине попуњени. Чаврљање
гласова, Прихваћене које су наговештавале зашто ће им се Амирлин обратити,
изгледале су као да наглашавају колико их је мало било поредећи са оним што је та
одаја била изграђена да прими. Моираина избаци мале бројеве чврсто из своје главе.
Можда, ако сестре... Не. Неће имати туробне мисли.
Сва срећа, подијум на челу дворане био је још увек празан. Она и Сијуан су
пронашле места иза гомиле, и Тарна седе поред њих, али јасно не са њима. Жена је
носила равнодушност као огртач. Мирела, још увек у нападу љутине због тога што јој
није речено за Гитару, отшуњала се около на други крај реда. Пола жена у соби су
изгледа причале, све једна преко друге. Било је скоро немогуће разазнати шта је било
ко одређено говорио, а оно што је мала Моираина чула била је потпуна глупост. Све
оне да буду тестиране за шал? Одмах? Аледрин мора да има мождану грозницу да би
избацивала такво трабуњање. Па, била је узбуђена. Брендас је била чак и гора.
Нормално разборита, тврдила је да ћемо сви бити послани кући, јер је Гитара
Пророковала крај Беле куле, или можда света, пре него што је умрла. Вероватно ће до
подне бити десетине прича око тога што је Гитара имала Прорицање ако већ нема
много више од тога сада – гласине су расле у одајама Прихваћених као руже у
стакленику – али Моираина још увек није волела да чује једну. Да би чувале своју
тајну, мораће да врти истину као чигру, бар у току неколико следећих дана. Надала се
да је на висини задатка.
 “Да ли неко зна било шта,“ Сијуан упита Прихваћену поред ње, сувоњаву, веома
тамну жену са равном црном косом која је висила до њеног струка и разасутим
црним тетоважама на њеним рукама, “или је то све само ветар?”
Замаила је трезвено погледа на тренутак пре него што је рекла, “Ветар, мислим.”
Замаила је увек имала времена. Што се тога тиче, увек је била разборита и мисаона.
Врло вероватно, она ће изабрати Смеђи када буде удигнута. Или можда Бели.
Она је била ретка појава у Кули, једна од Морског народа, Атхан”ан Миере. Биле
су само четири Аес Седаи из Морског народа, све Смеђе, и две од њих су биле старе
скоро колико је и Гитара била. Атхан”ан Миере девојке никада нису долазиле у Кулу
осим ако нису показале искру или успеле да почну да уче на своју руку. У било ком
случају, делегација Морског народа је доводила девојку, а онда одлазиле чим пре су
могле. Атхан”ан Миере нису волели да буду веома далеко од слане воде, а најближе
море Тар Валону лежало је четири стотине лига на југу.
Земаила, ипак, изгледала је као да жели да заборави своје порекло. Бар, никад
није хтела да рича о Морском народу осим ако не би била притиснута од стране Аес
Седаи. А била је марљива, сврсисходно фокусирана на добијање шала од њеног првог
дана, или је тако Моираина чула, иако није била брза у учењу. Не спорија од већине,
једноставно не брза. Била је Прихваћена осам година, сада, и дест година полазница
пре тога, и Моираина ју је видела како претура ток изнова и изнова пре него што га
одједном састави тако савршено да се запитате зашто није успела пре. Али опет,
свако је напредовао својим кораком, и Кула никад није гурала јаче него што би ви
могли ићи.
Висока Прихваћена у реду испред њих, Ајслинг Нун, окренула се. Скоро је
скакала на клупи од узбуђења. “То је због Прорицања, кажем ја. Ја кажем да је Гитара
имала Прорицање пре него што је умрла, и Амирлин ће да нам каже шта је оно било.
Вас две сте имале службу овог јутра, за не? Били сте са њом када је умрла. Шта је
рекла?”
Сијуан се укрути, и Моираина отвори своја уста да слаже, али ју Тарна спаси.
“Моираина ми је рекла да Гитара није имала Прорицање, Ајслинг. Открићемо шта
Амирлин хоће да нам каже када стигне.” Њен глас је био хладан, као и увек, али не
шупаљ. Ајслин свеједно бесно поцрвени.
Она је била још једна реткост у Кули, једна од Туата”ана, Крпари. Туата”ани су
живели у блештаво обојеним колима, путујући од села до села, и као Морски народ,
нису желели никакве самонаучене дивљакуше међу њима. Ако би скупина открила
да искра излази из једне од девојака, окренули би свој низ кола и кренуле ка Тар
Валону онолико брзо колико би се коњи могли кретати. Верин, дебела Смеђа која је
била чак нижа од Моираине, рекла је да крпарске девојке никада нису покушале да
пронађу начин да усмеравају на своју руку, да нису желели да усмеравају или постану
Аес Седаи. То мора да је тако, када је то Верин рекла, али опет Ајслинг се пријавила са
исто тако одлучности као Замаила, и са више успеха. Добила је прстен након пет
година, исте године као и Моираина и Сијуан, и Моираина је мислила а би могла бити
тестирана за шал за још једну годину, можда мање.
Једна од врата на крају подија се отворише, и Тамра клизну иза њих, још увек у
плавој хаљини коју је носила ноћ раније, Амирлинином ешарпом пребаченој преко
њеног врата.
 Моираина је била једна од првих које су је угледале, прва која је устала, али за
тренутак су сви били на њиховим ногама и тихи. Било је чудно видети Амирлин саму.
Увек када је Тамра била виђена у ходницима, била би праћена са бар неколико Аес
Седаи, да ли обичним сестрама које су престављале молбе, или Сестрама из Дворане
куле које су расправљале о неким стварима које су биле пред Двораном. Изгледала је
заморно, Моираини. Ох, њена леђа су била усправљена, и њен израз је говорио да би
могла проћи кроза зид ако би то имала на уму, али нешто око њених очију говорио је
о замору који је имао мало шта са недостатком сна.
“У захвалност за настављену сигурност Тар Валона”, рекла је, гласом који је лако
допирао до свију, “Одлучила сам у име Кула да дам милостињу од једне стотине
круна у злату свакој жени у граду која је носила дете између дана када су први
војници дошли и дана када се претња окончала. То се објављује на улицама док ја ово
говорим.”
Сви су знали боље него да начине звук док Амирлин говори, али опет то је
донело неколико шапата, укључујући један од Сијуан. Уствари, њен је био нешто
више гроктај.
Никада није видела десет златних круна на једном месту, сигурно мање стотину.
Стотину би купило веома велику фарму, или ко би знао колико рибарских бродова.
Игноришући прелом у поседништву, Тамра је наставила без паузе. “Као што
неки од вас већ знају, војска је увек праћена пратиоцима логора, понекад са више
пратиоца логора него војника. Многи од њих су занатлије које војска треба,
стреличари и оружари, ковачи и поткивачи, и колари, али међу њима су и жене
војника и друге жене. Пошто је војска омогућила штит Тар Валону, одлучила сам да
ову милостињу проширим и на ове жене такође.”
Моираина је схватила да гризе свој доњу усну, и натера се да престане. Била је
то навика коју је покушавала да сломи. Сигурно није било сврхе да пустиш свима који
те виде да знају да бесно мислиш. Бар су сада знале шта то Тамра тражи.
Мора да верује да ће мушко дете бити рођено ускоро. Али зашто би под Светлом
рекла Прихваћенима?
“Та претња се може наставити на неко време”, рече Тамра, “Иако имам
извештаје овог јутра да се Аијели можда повлаче, али опет ситуација се показује
довољно безбедном да се почне скупљање имена, бар у логорима најближим граду.
Да би били фер према овим женама, морамо почети што пре можемо, пре него што
било која од њих оде. Неке хоће, ако Аијели стварно одлазе. Многи од војника ће
пратити Аијеле и ускоро ће им се придружити пратиоци логора, а остали војници ће
се вратити својим кућама. Ниједна сестра се још није вратила у Кулу, па вас све
шаљем да почнете узимати имена. Пошто ће, неизбежно, неке жене отићи пре него
што их нађете, ви ћете такође питати о тим које су родиле, а не могу бити пронађене.
Запишите све што вам може помоћи да их лоцирате. Ко је отац, из којег града или
села, које земље, све. Свака од вас ће бити испраћена са четири Кулина стражара да
би се осигурали да вам нико не прави проблеме.”
Моираина се скоро угушила покушавајући да остане тиха. Запањени уздаси су се
дизали од жена мање успешних од ње. Било је довољно ретко то што је Прихваћеним
омогућено да изађу из града, али без сестре? За то се још никад није чуло!
 Уз мален, попуштајући осмех, Тамра се зауставила да допусти да се ред поново
успостави. Очигледно је знала да их је уздрмала из њихове довитљивости. Она је
очигледно чула нешто што Моираина није ухватила. Како је тишина поново пала,
Амирлин рече, “Ако чујем да је неко користио Моћ да се одбрани, Алана, тај неко ће
веома слабо седети после посете Надзорници полазница.”
Неколико Прихваћених је још увек било довољно несталожено да се насмеје, а
једна или две су се смејале наглас. Алана је била стидљива девојка у срцу, али чврсто
се трудила да буде ватрена. Говорила је свакоме ко би хтео да слуша да је желела да
припадне Зеленом, Бојном ађаху, и да има десетине Заштитника. Само су Зелене
везале више од једног Заштитника. Нико није имао тако много Заштитника, наравно,
али то је била Алана, увек преувеличавајући.
Тамра пљусну длан један од други, утишавајући кикотаче и сличне смејаче
ударом. Постојале су границе њеног попуштања. “Сви ћете се добро пазити, и
слушати војнике који вас прате.” Није било смеха, сада. Њен глас је био чврст.
Амирлин Трон није подносила никакве глупости од владара; сигурно неће од
Прихваћених. “Аијели нису једина опасност изван зидова Тар Валона. Неки могу да
мисле да сте Аес Седаи, и ви им может то допустити све док не будете довољно
будаласти да тврдите да јесте.” То је продубило тишину; тврдња да сте Аес Седаи
када то нисте кршило је закон Куле који је био строго придржаван, чак и против
жена које нису биле упознате са Кулом. “Али биће грубијана који ће видети само
младо женско лице. Лак плен, можда ће мислити, да није ваше пратње. Боље је
отклонити искушење и избегавати проблем свеједно. И не заборавите да има Деце
Светла у војсци. Бели плашт ће разазнати хаљину Прихваћене када је види, и ако би
могао безбедно да испали стрелу кроз њена леђа, задовољиће га исто толико као да
је она Аес Седаи.”
Изгледало је једва могуће да би соба могла да буде још тиша, али опет јесте.
Моираина је мислила како може да чује људе како дишу; само што је изгледало као
да нико не дише. Када би Аес Седаи отишла у свет и нестала, као што се понекад
догађало, прва мисао била је увек Бели плаштови. Деца су звала Аес Седаи
Пријатељима Мрака и тврдили да је додиривање Једне моћи светогрђе кажњиво
смрћу, казна коју су сви они били спремни да изврше. Нико није могао да разуме
зашто су они дошли да бране Тар Валон. Нико међу Прихваћенима, напокон.
Амирлин је полако прелазила очима преко редова. Напокон је климнула,
задовољна што се њено упозорење усадило. “Коњи су оседлани за вас у Западној
штали. Биће хране за пола дана у бисагама, и све остало што ће вам требати. Сада,
вратите се у ваше собе, обуците дебеле ципеле, и узмите своје огртаче. Биће дугачак
дан за вас, и хладан. Идите са Светлом.” Био је то отпуштај, и понудиле су наклоне
скоро као једна, али како су почеле да се крећу ка вратима која су водила у ходник,
додала је, као да јој је то тек пало на памет, “Ох, да.” Речи су све трзнуле на застој.
“Када унесете женино име, такође упишите нахочино име и пол, дан када је он или
она рођен, и где тачно. Кулини записи морају бити потпуни у овој ствари. Можете
ићи.” Баш као да је оно што је оставила за задње нека неважна ствар. То је било како
су Аес Седаи криле ствари са јасног видика. Неки су говорили да су Аес Седаи
измислиле Игру Кућа.
 Моираина није могла а да не размени узбудљиве погледе са Сијуан. Сијуан је
мрзела апсолутно било шта што је заударало на писарски посао, али имала је широк
кез. Помоћи ће да се пронађе Поноворођени Змај. Само његово име, наравно, и име
његове мајке, али то је било онолико близу авантури колико би Прихваћена могла
усудити да се нада.
Поглавље 4
Напуштање Куле
Моираинина соба се није много разликовала од Сијуанине. Њен мали
четвртасти сто, на ком су лежале четири књиге, и две столице правих наслона и без
јастучића могле су да дођу из исте сеоске куће као и Сијуанине. Кревет јој је био ужи,
а илијански тепих округао и ишаран цвећем, и закрпљен на неколико места, док је на
њеном умиваонику стајао лавор који је некад у прошлости примио ударац. Огледало
је било напрсло у једном углу.
Осим тога, то је могла бити иста соба. Није се мучила да запали ватру. Наслагала
је угаљ пажљивије од Сијуан, али није било времена чак ни да се ублажи хладноћа
собе.
Посежући у задњи део свог ормана, малчице већег од Сијуаниног, али исто
толико једноставног, извадила је пар јаких ципела на које је преврнула очима. Ружне
ствари, направљене од коже која је била много дебља него она на њеним папучама.
Узицама се могло поправљати седло. Али ће јој у ципелама ноге остати суве у снегу, а
у папучама неће. Додајући пар вунених чарапа, села је на ивицу свог ненамештеног
кревета да их навуче преко оних које је већ носила. На тренутак је размишљала и о
облачењу друге поткошуље.
Колико год било хладно у Кули, биће хладније тамо где је ишла. Али је времена
било мало. А осим тога, није хтела да скине хаљину на том леденом ваздуху. Сигурно
ће записивање имена бити рађено у некаквом заклону, са ватром или мангалима за
топлоту. Наравно да ће бити тако. Већина људи у логорима ће их вероватно узети за
сестре, баш као што је Тамра мислила.
Следећи је из ормана изашао уски, направљени кожни појас са сребрном копчом
и једноставне каније у којима је био танки бодеж са сребрном дршком, сечива мало
дужег од њене шаке. То није носила од кад је стигла у Кулу, и у почетку се осећала
нелагодно што јој је висило за појасом. Можда јој је било забрањено да користи Моћ
да би се одбранила, али ће и бодеж лепо послужити, ако буде потребе. Пребацујући
појасну торбицу са појаса од беле коже који је положила на кревет, замислила се на
тренутак. Било је то лепо и красно што је Тамра рекла да ће их све што им треба
чекати, али ослонити се на неког другог, чак и на Амирлин Трон, да обезбеди све не
би било паметно. Ћушнула је свој чешаљ од слоноваче и четку за косу са дршком од
слоноваче у кожну врећицу. Ма колико била хитна потреба да се имена сакупе,
сумњала је да ће било која Прихваћена која допусти себи да буде неуредна дуже
време избећи у најбољем случају оштре речи. Њене добре рукавице за јахање, од
тамноплаве коже са само мрвицом веза позади, такође, и још мала опрема за шивење
у изрезбареној кутији од црнодрвета, клупко јаке вунице, два пара резервних чарапа
у случају да се оне које је носила поквасе, неколико марамица различитих величина,
и гомила других стварчиса које би могле бити корисне, укључујући мали нож који се
пресавијао, за оштрење пера за писање, у случају да им затребају. Сестре никада не
би морале да трпе такве непогодности, али оне нису биле сестре.
 Пребацивши торбу преко једног рамена, узела је свој огртач, са траком на
порубу и још једном којом је била оивичена капуљача, и изјурила баш на време да
види Меидани и Брендас како иду јурећи кроз улаз који је водио на галерију, док су
се за њима виорили огртачи. Сијуан је нестрпљиво чекала, такође са торбом на
рамену, испод огртача, плавих очију искричавих од узбуђења. Она није била једина
која је била ухваћена у тренутку.
На другој страни галерије, Катерина Алрудин искочила је из своје собе, из свег
гласа захтевајући да јој Карлиња врати њен прибор за шивење, онда отрчала назад
не чекајући на одговор.
“Алана, Притала, може ли једна од вас да ми позајми пар чистих чарапа?”
узвикнуо је неко одоздо.
“Позајмила сам ти пар јуче, Едесина”, чуо се одговор одозго.
Врата су лупала кроз ходник док су жене трчале напоље да викну за Темаилом
или Десанром, Коладаром или Атуан или туце других да врате ову или ону посуђену
ствар или позајме нешто. Да је сестра била присутна, какофонија би их све убацила у
котлиће са супом до врата, на ватри.
“Шта те је задржало, Моираина?” рекла је Сијуан задихано. “Хајде пре него што
нас оставе.” Наметнула је хитар корак, као да је стварно очекивала да Стража оде ако
оне не пожуре.
То није било могуће, наравно, али Моираина није одуговлачила. Није хтела да се
вуче кад има прилику да напусти град. Нарочито не кад има овакву прилику.
Напољу, сунце је још увек било доста далеко од пола пута до подневног зенита.
Све дебљи тамносиви облаци ваљали су се преко неба. Можда ће данас бити још
снега. То неће нимало олакшати задатак. Ходање је било лако, пошто је широка,
пошљунчена стаза кроз дрвеће која је водила до Западне штале, иза крила Куле у
којој су биле одаје Прихваћених, била очишћена. Не да би се олакшало
Прихваћенима, наравно; већина сестара је држала коње у Западној штали, и радници
су лопатом чистили ту стазу два или три пута дневно ако је било потребно.
Саму шталу чинила су три широка спрата од сивог камена, већа од главних
штала у Сунчевој палати, широко, камењем поплочано двориште испред стаја било је
скоро напуњено гомилом коњушара и оседланих коња и Стражара Куле са
шлемовима који су носили грудне оклопе од сивог челика преко скоро црних капута
и једнако тамне огртаче са белом сузом Пламена Тар Валона. Кратки капути са седам
трака преко оклопа означавали су стегоноше и једног официра. Брендас и Меидани
пеле су се у своја седла, а пола туцета других Прихваћених, у огртачима и са
капуљачама, у дукачком реду, већ су јахале према Капији Залазећег Сунца окружене
својим Стражарима. На тренутак, Моираина је осећала раздраженост због тога што је
тако много престигло њу и Сијуан до доле. Зар ништа нису спаковале, да би биле
толико брзе? Али оне нису знале шта су стварно тражиле. То јој је опет подигло
расположење.
Гурајући се кроз гомилу, нашла је своју белу кобилу, чије је узде држала
жгољава и висока коњушарка, са неодобравајућим изразом на уском лицу. Вероватно
се мрштила на Прихваћену која има сопственог коња. Мало их је имало - већина није
могла да приушти држање коња, а поред тога, прилике да се јаше било где изван
Куле биле су ретке - али је Моираина купила Стрелу да прослави добијање прстена.
Чин разметања за који је сумњала да јој је скоро зарадио одлазак у Мереанину радну
собу. Није се кајала због куповине, чак и тако. Кобила није била висока, пошто је
мрзела да изгледа као дете, што јесте био случај на високим животињама, али је
Стрела могла да настави да трчи дуго пошто се већи коњ измори. Брз коњ је био
добар, али издржљиви коњ био је бољи. Стрела је била оба.
И могла је да прескаче ограде које би мало других коња макар и покушало.
Сазнавање тога јој је обезбедило посету Надзорнице полазница. Сестре су мрачно
гледале на Прихваћене које ризикују да сломе врат. Веома мрачно.
Коњушарка је покушала да јој дода узде, али је она окачила торбу о високу
јабуку на седлу за ремен, а онда откопчала поклопце бисага. У једној је био пакет
умотан у крпу која је показивала да садржи пола векне црног хлеба, суве кајсије у
науљеном папиру и велики комад бледожутог сира. Више него што је могла она сама
да поједе, али су неке од других имале веће апетите. Друга је била избочена због
углачаног дрвеног стола за крило, уз дебели сноп доброг папира и два добра пера са
челичним врхом.
Није било потребе за ножем за пера, помислила је жалосно, пажљиво држећи
лице глатким. Није намеравала да допусти да је коњушарка види збуњену. Бар је
била спремна.
Мали сто је такође садржао и чврсто запушену бочицу мастила од тешког
стакла. На нескривено забављање коњушарке, проверила је да ли је заиста чврсто
запушена. Па, жена је могла да се кикоће колико хоће, не трудећи се да то сакрије иза
руке, али она неће морати да се бори са нередом ако мастило исцури преко свега.
Понекад је Моираина мислила да је штета што слуге нису виделе Прихваћене
како су их виделе полазнице.
Коњушарка је направила подругљив наклон када је коначно узела узде, и савила
се да понуди лоповске за узјахивање, још један исмевајући покрет, али је са презиром
одбила помоћ. Стављајући своје уске рукавице за јахање, лако се бацила у седло. Нек
се жена кикоће томе. Ставили су је на њеног првог понија - на узици, за сваки случај -
чим је била довољно стара да хода а да је нико не држи за руку, а правог коња су јој
дали када је имала десет година. Нажалост, хаљине Прихваћених нису имале сукње
подељене за јахање, и потреба гурања сукњи доле, безуспешно покушавајући да
прекрије ноге, нешто је покварила достојанство тог тренутка. Приметила је неке
Стражаре како гледају у њене ноге у чарапама, голе скоро до колена, и јако
поцрвенела. Покушавајући да не обраћа пажњу на мушкарце, потражила је Сијуан.
Хтела је да Сијуан купи коња за прославу, такође, и сада је желела да није
допустила Сијуан да је одговори од тога. Сијуан је била потребна сва вежба коју је
могла да има. Успентрала се на свог коња, здепастог сивог ушкопљеника, тако
несигурно да је животиња мирног изгледа окренула главу да би је запрепашћено
погледала. Скоро је пала покушавајући да стави друго стопало у узенгију. Учинивши
то, зграбила је узде тако чврсто да су јој се тамносиве рукавице затегле преко
зглобова, док јој је на лицу био мрачан израз, као да је спремна на тежак испит на ком
би могла да падне. За њу, то је и било. Сијуан је могла да јаше; само је била веома
лоша у томе. Неки од мушкараца су буљили и у њене полуоткривене ноге, али она
изгледа није примећивала. Наравно, да јесте, то је никада не би узнемирило.
 Према ономе што је говорила, рад на чамцу за рибарење значило је везивање
сукњи горе, и показивање ногу доста изнад колена!
Чим су обе узјахале, витки млади потпоручник, шлема означеног кратким
белим пером, одредио је осам Стражара за пратњу. Био је доста леп, у ствари, иза
решетки за лице на свом шлему, али је сваки Стражар Куле знао боље него да се
смеши на Прихваћену, и једва да је погледао на њу и Сијуан пре него што се окренуо.
Не да је она желела да се он осмехне, или да узврати осмех - није била полазница без
мозга - али би уживала да га још мало посматра.
Вођа пратње није био леп. Високи, проседи барјактар стално намрштен који се
представио дубоким, грубим гласом као Стелер, поставио је своје војнике у лабави
прстен око њих две и окренуо свог риђастог ушкопљеника дугих ногу према Капији
Залазећег Сунца не проговоривши ни реч. Стражари су оболи своје коње за њим, и
Сијуан и она су се нашле како их терају са њима. Терају! Сачувала је мир уз напор.
Била је то добра вежба. Сијуан изгледа није мислила да јој је требала икаква вежба.
“Требало би да идемо на западну обалу”, рекла је, стрељајући погледом
Стелерова леђа. Није одговорио. Ударајући петама по сивковим дебељушкастим
боковима, прогурала се поред човека, скоро склизнувши из седла док је то радила.
“Јесли ли ме чуо? Треба да одемо на западну обалу.”
Стегоноша је гласно уздахнуо, и напокон окренуо главу да погледа у Сијуан.
“Речено ми је да вас одведем до западне обале...” Зауставио се као да размишља коју
титулу да користи док јој се обраћа. Стражари су ретко имали разлога да причају са
Прихваћенима. Ништа није смислио, очигледно, пошто када је наставио, било је то
без почасти и озбиљнијим гласом.
“Сад, ако једна од вас добије модрице, чућу за то, а ја нећу да чујем за то, тако да
остајете унутар прстена, чујеш? Па, настави сада. Или ћемо стати овде док то не
урадиш.”
Стежући зубе, Сијуан се вратила поред Моираине.
Уз хитар поглед да буде сигурна да ниједан од војника није био довољно близу
да чује, Моираина је шапнула: “Не мислиш ваљда да ћемо ми заиста бити те, Сијуан.”
Надала се томе, истина, али ово је био стваран живот, не забављачева прича. “Можда
чак још није ни рођен.”
“Имамо прилике колико и сви остали.“ промрмљала је Сијуан. “Више, пошта
знамо шта заиста тражимо.” Није престала да се мршти на стегоношу. “Када вежем
Заштитника, прво за шта ћу да се постарам је да ради оно што му је речено.”
“Мислиш да вежеш Стелера?” упитала је Моираина невиним гласом. Сијуанин
поглед је био таква мешавина запрепашћења и ужаса, да се скоро насмејала. Али је
Сијуан скоро пала са коња поново, такођа, а томе није могла да се смеје.
Прошавши Капију Залазећег Сунца са гвозденим шипкама, са позлаћеним
сунцима на заласку по којима је добила име постављеним високо на дебелим
деблима, брзо је постало очигледно да су заокреталина југозапад кроз улице
поплочане камењем, ка Алиндерској капији. Постојао је одређени број водених
капија до града, где су мали бродови могли да уђу, и наравно Северна и Јужна лука за
речне бродове, али само шест капија мостова. Алиндерска капија била је најјужнија
од три ка западу, и није била добро предсказање за долазак близу Змајеве планине,
али Моираина није мислила да ће Стелер дозволити да буде окренут. Живи са оним
што не можеш да промениш, рекла је себи кисело. Сијуан мора да је била спремна да
жваће ексере.
Додуше, Сијуан је тихо проучавала Стелерова леђа. Више није стрељала
погледом, већ проучавала, као слагалице које је толико волела, оне замршене до
лудила, са деловима који су били спојени тако да изгледа као да се никада неће
раздвојити. Само, једном би се увек раздвојили, за Сијуан. И слагалице речи, такође, и
много слагалица. Сијуан је видела обрасце где нико други није могао. Била је тако
занесена стегоношом да је јахала ако не са вештином, оно са лакоћом. Бар није
изгледало као да ће да се сруши на сваком другом кораку.
Можда ће смислити начин да га окрене, али се Моираина препустила ужитку
јахања кроз град. Чак ни Прихваћене нису пуштане ван подручја Куле сваког дана,
напослетку, а Тар Валон је био највећи град, највеличанственији град, на познатом
свету. На целом свету, сигурно. Острво је било дугачко скоро десет миља, и осим
јавних паркова и приватних вртова - и Огијерског гаја, наравно - град је покривао
сваку његову квадратну стопу.
Улица којима су јахали биле су широке и дуге пошто су биле очишћене од снега,
и све је изгледало пуно до преливања људи, већином пешака, мада су се затворене
носиљке виделе кроз гужву. У таквом тискању, ходање је било брже од јахања, и само
најпоноснији и најтврдоглавији - тирска племкиња, крутог врата у високом
чипканом оковратнику, са својом пратњом слуга и стражара, група кандорских
трговаца трезвених очију са сребрним ланцима преко груди, неколико чворова
муранђанских кицоша са увијеним брковима који би требало да буду напољу у бици -
били су на коњима. Или они који су имали дуг пут пред собом, исправила се,
направивши још један узалудан покушај да покрије ноге и мрштећи се на косооког
Салдејца, продавца или занатлију судеши по једноставном вуненом капуту, који их је
проматрао превише отворено. Светлости! Мушкарци као да никада не схтавају, или
не брину, када жена жели да буде гледана, а када не. У сваком случају, Стелер и
његови војници успели су да очисте стазу испред њих само својим присуством. Нико
није хтео да омета пут осам наоружаних и оклопљених Сражара Куле. Мора да је то
било то што је отворило гомилу људи. Сумњала је да би ико у гомили знао да хаљина
са тракама означава припадницу Беле куле. Људи који су долазили у Тар Валон
држали су се подаље од Куле осим ако тамо нису имали послове.
Изгледало је као да се свака земља представљена у тој гомили. Свет долази у
Тар Валон, тако се говорило. Тарабонци са далеког запада, носили су велове који су
им прекривали лица до очију, и били довољно провидни да јасно покажу њихове
бујне бркове, лактали су се са морнарима, огрубелих кожа и босоногим чак и на овој
хладноћи, са речних бродова који су крстарили Еринином. Крајишник у оклопу и
верижњачи прошао је поред њих јашући у другом смеру, Шијенарац каменог лица са
шлемом о седлу и главом обријаном осим перчина. Сигурно је био гласниг на путу за
Кулу, и Моираина је на тренутак размишљала о томе да га заустави. Али он не би
открио своју поруку њој, и морала би да на силу прође кроз Стелерове Стражаре.
Светлости, како је мрзела незнање!
Било је и тамно одевених Каирхијењана, које је било лако распознати јер су
били нижи и блеђи од скоро свих осталих, Алтаранаца у јако извезеним капутима,
Алтаранки које су држале огртаче, јарко црвене, зелене, или жуте, да заштите оно
што су њихове ниско сечене халљине откривале леденом ваздуху, Таиренаца у
капутима на широке траке, или хаљинама украшеним чипком, и једноставно одевени
Андорци који су корачали као да не знају тачно где иду али су намеравали да тамо
стигну што пре је могуће. Андорци су се увек усредсређивали на једну по једну ствар;
били су тврдоглави, препоносни, и недостајало им је маште.
Пола туцета Доманки бакарне коже у китњастим огртачима - без сумње
трговци; већина Доманки виђених у туђини су биле - стајало је купујући пите од меса
од уличног продавца, а у близини, Арафеланац који је носио капут са рукавима
прошараним црвеним, док му се црна коса њихала низ леђа у две плетенице
украшене сребрним звонцима, махао је рукама и свађао се са равнодушним
Илијанцем који је изгледао заинтересованији за увијање свог капута са живописним
тракама око свог стомака. Чак је назрела и човека коже боје угља који је могао бити
један од Морског народа, мада су неки Таиренци били исто толико тамни. Руке су му
биле сакривене у излизаном огртачу док је журио кроз руљу, тако да није могла да
види да ли су биле тетовиране.
Толико људи правило је буку само уобичајним разговором, али су је кола и
кочије појачавали шкрипом лоше подмазаних осовина, топотом потковица и
стругања точкова окованим челиком по каменим плочама. Кочијаши и возачи кола
викали су на људе да се склоне, што су ови чинили нерадо, а тезгароши су викали
нудећи траке или игле или пржене орахе или још туце ствари од буради до
послужавника. Упркос хладноћи, жонглери и акробате изводили су на неком углу,
мушкарци и жене са капама положеним за скупљање новца свирали су флауту, гајде
или харфу, а продавци, стојећи испред својих радњи, на сав глас су хвалили ваљаност
своје робе у односу на сву осталу. Чистачи улица са својим метлама, лопатама и
бурадима чистили су оно што су коњи остављали, и све остало такође, вичући:
“Места за чисте ципеле! Направите места ако хоћете чисте ципеле!” Било је тако ...
уобичајно. Нико као да није примећивао тежак мирис киселог дима који је висио у
ваздуху. Битка ван Тар Валона није могла да промени оно што се одвијало унутар
његових зидина. Можда чак ни рат није могао. Али си толико могао да видиш и у
Каирхијену, мада можда не баш у истом броју или истој разноликости. Сам Тар Валон
је чинио да град не буде налик ни једном другом.
Бела кула уздизала се из средишта града, дебели коштано - бели стуб који се
пењао скоро сто корака у небо и био видљив миљама. То је била прва ствар коју је
неко ко се приближавао граду видео, дуго пре него што су могли да разазнају сам
град. Срце моћи Аес Седаи, то само је било довољно да означи Тар Валон као
различит, али су се и друге, мање куле уздизале кроз град. Не просте завојнице, већ
спирале и ваљкасте куле, неке довољно близу да их повезују мостови стотину стопа у
ваздуху, или две стотине, или више. Чак ни безврхе куле Каирхијена нису биле близу
да их стигну. Сваки трг је имао сопствену фонтану или споменик у средини, или
огромну статуу, неки високи чак и педесет корака изнад постоља, али су саме зграде
биле величанственије од већине споменика у другим градовима. Око домова налик
палатама богатих трговаца и банкара, са куполама и завојницама и стазама
оивиченим стубовима, претрпане радње и гостионице, крчме и стаје, зграде са
становима и домови обичног света, али су чак и они били украшени резбаријама и
украсним ивицама прикладним за палате. Приличан број је могао да прође као
палата. Скоро све су саградили Огијери, а Огијери граде због лепоте. Још чудесније су
биле грађевине разбацане по граду, пола туцета на видику у свакој улици, где су
огијерским зидарима дате одрешене руке. Троспратна банкарска кућа
наговештавала је лет златних мермерних птица које су шириле крила, док дворана
еснафа кандорских трговаца као да је представљала коње како трче у таласу, или
можда талас који се претвара у коње, а веома велика гостионица звана Плава мачка
јако је подсећала баш на то, плаву мачку склупчану за спавање. Велика рибља пијаца,
највећа у граду, личила је на јато огромних риба, зелених и црваних и плавих и
шарених. Други градови су се разметали зградама које су направили Огијери, али
ништа налик ономе што је поседовао Тар Валон.
Скеле су окруживале једну од грађавина направљених од стране Огијера,
сакривајући њен облик тако да је могла да разазна само зелени и бели камен и
чињеницу да је изгледала сва у облинама, а огијерски зидари су се кретали по
дрвеним платформама, неки подижући велике комаде белог камена на дугој дрвеној
дизалици која је штрчала преко улице. Чак је и огијерском делу повремено требало
поправљање, а ниједан људски градитељ није могао да понови њихову вештину.
Додуше, нису често били виђени. Један од них је стајао на улици, у подножју широких
лестви које су водиле на прву платформу, у дугом тамном капуту који се ширио
изнад врхова његових чизама, са дебелим свитком папира под једном руком. Нацрти,
без сумње. Могао би да буде узет за човека, ако би сте зажмирили. И игнорисали
чињеницу да су његове огромне очи биле у равни са Моираининим док је пролазила
поред њега. То, и дугачке, ћубасте уши које су му избијале из косе, нос широк скоро
колико и само лице, и уста која су малтене делила лице на пола.
Обрве су му висиле на образима као бркови. Понудила му је званичан наклон из
седла, и он је узвратио истом озбиљношћу, милујући уску браду која му је падала низ
груди. Али су му се уши трзнуле, и мислила је да је видела смешак док се окретао да
почне да се пење уз лестве. Сваки Огијер који је дошао у Тар Валон зна како изгледа
хаљина Прихваћене.
Поцрвеневши, бацила је поглед углом ока да види да ли је Сијуан видела, али је
друга жена и даље проучавала Стелера. Као да уопште није ни приметила Огијера.
Сијуан је могла да буде удубљена у своје слагалице, али да не види Огијера?
Скоро сат времена пошто су напустиле Кулу, стигле су до Алиндерске капије,
довољно широке да пет или шест кола једна поред других прођу без гужве док су им
са стране биле високе куле са грудобранима на врху. Било је кула целом дужином
високих белих градских зидина, који су избијали из реке, али су тако високе и јаке
биле само куле на мостовима. Огромна, бронзом ишарана капија стајала је широм
отворена, али су Стражари на кулама капије држали стражу, спремни да нареде да се
затворе чекрцима, и још два туцета на свакој страни пута, носећи хелебарде,
проматрали су неколицину која је пролазила. Она и Сијуан и њихова пратња
привукли су погледе као магнет гвоздене опиљке. Или пре, то су урадиле хаљине с
тракама. Нико није рекао ништа о томе што Прихваћене напуштају град, додуше, што
је наговештавало да је нека група већ прошла кроз ову капију. За разлику од
ужурбаних улица, на капији није било промета. Сви који су хтели да потраже
сигурност зидина Тар Валона одавно су били унутра, и упркос привидној
уобичајности унутар зидина, као да нико није мислио да је било безбедно да се оде
баш сад. Један од стражара на ивичњаку, стегоноша широких рамена, климнуо је
Стелеру, који му је климнуо назад без заустављања.
Док су потковице њихових коња одзвањале на мосту, осетила је како јој застаје
дах. Ти мостови су сами по себи били чуда, саграђени помоћу Моћи, камена чипка
која је извијала скоро миљу до чврстог тла иза мочварне обале, без потпоре читавом
дужином и довољно висок на средини да и највећи речни брод прође испод. Али, то
није било оно што ју је запањило. Била је ван града. Сестре су свакој почетници добро
утувиле да ако макар крочи на мост, биће схваћено као да је хтела да побегне, што је
најгори злочин који почетница може да почини осим убиства. Исто је важило и за
Прихваћене; њих само није требало подсећати. А она је била ван града, слободна као
да је већ носила шал. Бацила је поглед на војнике око ње. Па, скоро толико слободна.
На највишој тачки моста, више од педесет корака изнад реке, Стелер је изненада
повукао узде. Да ли је био толико луд да се заустави и погледа на Змајеву планину
како се уздиже у даљини, док јој из сломљненог врха излази трака дима? У свом
заносу, заборавила је хладноћу, али ју је јак лахор који је секао низ Алиндрелски
Еринин, секао баш кроз њен огртач, подсетио довољно брзо. Смрад изгорелих дрва
осећао се посебно јако у том ветру. Трубе су стале, схватила је. Некако, тишина је
изгледала злослутна колико је био и њихов пев.
Онда је видела скупину коњаника у дну моста, девет или десет њих, како пиље у
градске зидине. Зашто су трубе утихнуле више није изгледало тако забрињавајуће.
Сјајни оклопи и шлемови јахача сијали су као сребро, и сви су носили дуге беле
плаштове, раширене преко сапи њихових коња. То што је загрлила Извор испунило ју
је животом и радошћу, али оно што је било важније овог часа, пооштрило јој је вид.
Као што је сумњала, блештеће златно сунце било је извезено на левој страни груди
на сваком од тих плаштова. Деца Светла. И усуђивали су се да препрече пут на једном
од мостова Тар Валона? Па, ту су били само она и Сијуан и Стражари, али је у начелу
било исто. Чињеница да су то били Сијуан и она и Стража Куле чинило је то још
горим, заиста. То је постало неподношљиво.
“Стегоношу Стелер”, рекла је гласно, “Белим плаштовима не сме да се дозволи
да мисле да могу да застраше штићенице Куле. Нити Стражу Куле. Јашемо напред.”
Глупи мушкарац није чак ни бацио поглед ка њој док је посматрао Беле плаштове.
Можда ако га мало куцне по глави малим током Ваздуха...
“Моираина!” Сијуанин шапат је био тих, али је успела да зазвучи оштро.
Погледала је у своју пријатељицу изненађено. Сијуан се мрштила. Како је друга жена
знала? Није почела са ткањем! Ипак, Сијуан је била у праву. Неке ствари просто нису
биле дозвољене. Осећајући се кривом, пустила је саидар, и уздахнула док је сав тај
осећај радости и насладе нестајао. Задрхтавши, привукла је јаче огртач. Као да ће то
помоћи.
Најзад су се Бели плаштови окренули и одјахали назад у село. Алиндер је био
веома велико село, скоро варошица, са кућама од цигли на два или чак три спрата
покривеним плавим цреповима, који су се помаљали кроз снег, и сопственим
гостионицама, радњама и пијацама.
Због прекривача белине изгледао је чисто и мирно. На неколико дугих
тренутака, Бели плаштови су нестали. Само када би се појавили у процепу између две
зграде, Стелер је терао коња напред. Рука у оклопној рукавици почивала је на
балчаку мача, а глава му се стално њихала, претражујући улице испред, док су јахали
низ последњи део моста. Где је била једна група Белих плаштова, може да буде и
друга. Моираина се изненада осетила веома захвалном због присуства Стелера и
његових људи. Бодеж не би био од велике користи против стреле Белог плашта.
Ништа од њених припрема се није показало као корисно.
Када су стигли до ивице вароши, Сијуан је поново потерала коња до стегоноше,
још увек тако умотана у сопствене мисли да је јахала са нечим блиском... не
грациозности, сигурно, али макар постојаности. “Стегоношу Стелере.” Глас јој је био
мешавина чврстине и уљудности, са јаким осећањем извесности. Био је то глас
заповести. Стелер је окренуо главу ка њој, трепћући у изненађењу. “Знаш зашто смо
овде, наравно”, наставила је, једва чекајући да он климне. “Жене које ће
највероватије отићи пре него што чују за награду су оне у логорима најудаљенијим
од града. Да смо их посетили јуче, били би можда у опасности, али Амирлин има
извештаје да се Аијели повлаче.” Светлости, звучала је као да је Амирлин редовно
делила извештаје са њом! “Амирлин је изразила своју невољност да пусти и једну од
ових жена да исклизне без примања награде, стегоношу, тако да ти од срца саветујем
да пратимо Амирлинино пожуривање и почнемо са удаљенијим логорима.” Њено
показивање је могло да изгледа магловито свима осим Моираини, али је просто
случајно указивало право на Змајеву планину. “Амирлин Трон би то желела.”
Моираина је задржала дах. Је ли Сијуан успела да нађе кључ?
“Нема ни једног јединог Аијела на овој страни Еринина, како чујем.“ одговорио
је Стелер сагласно. Следећег трена, срушио јој је наде. “Али ми је речеено логори
најближи реци, тако да ћемо тамо ићи. И речено ми је да, ако неко прави гужву, треба
да је одмах одведем натраг у Кулу. Ви не правите гужву, зар не? Нисам ни мислио.”
Зауздавши свог коња да би је Моираина сустигла, Сијуан је кренула поред
Стреле. Није се мрштила, али је њено пиљење у стегоношева леђа било плави лед.
Сјај саидара ју је изненада окружио.
“Не, Сијуан,“ рекла је тихо Моираина. Сијуан се намрштила на њу. “Откуд знаш,
можда сам само покушавала да видим мало даље. За случај да има још Белих
плаштова.”
Моираина је извила обрву, и Сијуан је поцрвенела, светло око ње је нестало.
Није имала право да изгледа тако изненађено. После шест година које су провеле
малтене једна другој за појасом, Моираина је знала жмурећи када јој је пријатељица
мислила на несташлук. За неког паметног као она, Сијуан је некада била слепа.
“Не видим како можеш да поднесеш ово,“ промрмљала је виша жена, напола
устајући у узенгијама. Моираина је морала да јој да руку да се не би сручила на
земљу. “Ако је логор још мало даље, требаће ми сестра за Лечење.”
“Имам ја маст”, рекла је Моираина, тапшући торбу која јој је висила са седла са
трагом задовољства. Нож са пера и бодеж су можда били бескорисни, али се бар
сетила масти.
“Још само када би ту имала и кочију”, прогунђала је Сијуан, али се Моираина
само насмешила.
Алиндер је и даље лежао празан и миран. Село је било спаљено бар три пута у
Тролочким ратовима, још једном при крају Рата Другог Змаја, и двапут током
двадесетогодишње опсаде Тар Валона од стране војски Артура Хоквинга, и
изгледало је као да су становници поново очекивали исто. Овде је столица лежала на
снегом покривеној улици, онде сто, дечја лутка, котлић, све су испустили луди
журећи да уђу у град са било чиме што су могли да понесу са собом. А опет, сваки
прозор изгледао је као да је чврсто забрављен, свака врата затворена и без сумње
закључана, све што је остављено било је безбедно до повратка људи. Али је смрад
паљевине био јачи овде него на мосту, и једини звуци били су шкрипа од љуљања
знакова гостионица и пригушен топот коњских потковица по каменим плочама под
снегом. Место више није изгледало тако древно; изгледало је... мртво.
Моираина је осетила велико олакшање када су оставили село за собом, чак и док
су јахали на југ и удаљавали се од Змајеве планине. Село је требало да буде тихо, и
мирис паљевине избледело је што су даље ишли. Сијуан очигледно није лакнуло. С
времена на време погледала би преко рамена ка великом црном врху Змајеве
планине - скоро стално јој је био потребно да је Моираина придржава у седлу - и
више него једном је гласно шкргутала зубима. Често су размишљале ком Ађаху треба
да се прикључе, и Моираина се одавно одлучила за Плави, али је размишљала да је
Сијуан могла да изабере и Зелени.
Први логор у који су дошли, две миље испод Алидера, био је низ кола, кочија и
шатора свих величина и стања исправности прошаран логорским ватрама и
помешан са грубим заклонима направљеним од грмља. Чекићи су звонили по
наковњима у три различите ковачнице, и деца су трчала вичући и играјући се у
изгаженом, прљавом снегу као да су несвесна да је било битке или да су им очеви
можда мртви. Можда су и били. То би било мислостивло. Плот за везивање коња био
је скоро празан, и осим ковача, мало мушкараца је било видљиво, али дугачак ред
жена - много више од педесет! - стајао је испред платненог павиљона где је
Прихваћена седела за столом са четири Стражара Куле постављеним иза ње, тако да
Стелер није чак ни успорио. Моираина је загрлила Извор на кратко и осетила како
Сијуан ради исто. Само да боље види ко је то био, наравно. Мноштво танких
тарабонских плетеница окруживало је лице удаљене Прихваћене. Сарена је била
најлепша жена у одајама Прихваћених, осим можда Елид, мада је изгледала потпуно
несвесна тога, што Елид сигурно није била, али је имала невероватно мало осећаја
мере за ћерку дућанџије. Њеној мајки мора да је било драго да види како Саренин
оштар језик одлази у Тар Валон.
“Надам се да је овог пута неће одвући у врелу воду.“ рече Сијуан меко, као да је
могла да прочита Моираинине мисли. Али онда, обе су и предобро знале Сарену.
Пријатељица, али понекад врло раздражљива. Оно због чега је била драге је то што је
изгледало да није свесна шта је погрешно рекла као што је била несвесна свог лица.
Сто корака касније, светлост око Сијуан је нестала, и Моираина је ослободила
Моћ, такође. Нека сестра би могла да их види, напослетку.
Следећи логор, мање од пола миље на југ, био је чак и већи и још мање уређен, и
без иког ко је записивао имена. Био је и бучнији, са шест ковачница које су радиле, и
дупло више деце која су јурцала вичући. Делимично одсуство мушкараца било је
исто, и скоро гола ограда за коње, али изненађујуће, приличан број затворених
кочија шарао је логор. Моираина се жацнула када је чула муранђанске нагласке док
су ујахивали. Муранђани су били свадљиви, пргави око питања части коју нико други
није могао да види, увек су се борили у двобојима. Али када је Стелер објавио сврху
њихове посете виком која би уплашила бика, нико ни најмање није хтео да се свађа.
Убрзо су двојица изџикљалих младића у изношеним плаштовима изнели сто и пар
столица за Моираину и Сијуан. Поставили су сто на отвореном, али су друга двојица
момака донела троноге мангале, које су посадили на оба краја стола. Ово, коначно,
можда и неће бити превише непријатно.
Поглавље 5
Људско срце
Једном када се Моираина наместила на једној од столица са својом књижицом
отвореном на столу испред ње, изменила је своје мишљење о непријатности. Топлота
жеравице се брзо растурала на отвореном ваздуху, једва слабећи хладноћу, И
вртлози танког смеђег дима су скретали у њено лице, уједајући јој очи и понекад је
терајући да кашље. Дебеле ципеле и једне више чарапе или не, њена стопала су доста
захладнила током јахања; одмарајући се у угаженом снегу, брзо су постала ледена. И
оно што је изгледало као близу стотину жена, И још већи број деце која су се их
грабила, чинило је гомилу око стола, сви одједном вичући да се њихова имена прво
заведу. Већина је носила обичну, дебелу вуну, али пола десетине или више је било у
свили или бар украшеним везеним хаљинама лепог реза које је означавало богатство
или племство или обоје. Међутим, викали су гласно колико И било ко.
Племкиње, вичу заједно са простим људима! Муранђани су имали мало смисла
за пристојно понашање.
Држећи кацигу на свом бедру, Стелер је рикнуо, док његово лице није
потамнело, свима да буду тихи и формирају ред, и нико није обраћао нимало пажње
уопште. Двојица Стражара су се покренули као да ће почети да гурају жене натраг,
док их није оштар покрет стегоноше није зауставио, И добро је што јесте. Таква врста
ствари би могла изазвати нереде. Моираина је устала да покуша да исправи ствари,
иако је била несигурна како. Никада није морала да се суочи са таквим нечим на било
којем од њених поседа; сумњала је да се било ко од њених надзорника суочио, што се
тиче тога, И људи су били више отворени са надзорником него са госпом имања. Али
Сијуан је била испред ње, пењући се на своју столицу уз претећи поглед. Шчепала је
крајеве свог огртача као да је хтела да се уздржи од трешења њених песница.
Светлост саидара ју је омотао, и она изатка Ваздух и Ватру. Било је то
једноставно ткање које је користило малу количину Моћи, али када је проговорила,
њен глас је тутњао као грмљавина.
“Тишина”! То је једноставно била заповед, иако изразито упућена, без беса, али
опет преплашене жене се повукоше назад, одједном мирни као камење. Чак је и
прстен чекића и наковња престао. Читав логор се утишао, тако да је Моираина могла
да чује ударајућа копита привезаних коња. Стелер је уделио Сијуан поглед одобрења
- стегоноше су одобравали кожна плућа, по Моираинином искуству - а жене око стола
блесак. Бројеви беба су почели очајнички да плачу, ипак, и када је Сијуан наставила,
било је без тока. Још увек гласног, чврстог гласа који се преносио, међутим. “Ако
желите да видите и пени, постројићете се и одржавати се у реду. Бела кула се не
бакће са руљом јогунасте деце.
Понашајте се као одрасле жене, или би пожелеле да јесте.“ Климнула је једном,
ради наглашавања, а онда се намрштила на масу жена да види да ли су се њене речи
примиле. Јесу.
Док је силазила са стола, жене су пожуриле да формирају два реда испред стола,
уз само мало лактања и гуркања, колико је Моираина могла да види. Жене које су
биле лепше обучене биле су напред, наравно, са слушкињама које су носиле њихове
бебе, али опет нису биле далеко од покушавања да се угурају једна испред друге и
размењивања претећих погледа. Можда су биле трговкиње, али опет коју врсту
размене су могле овде пронаћи није знала. Једном, видела је две добро одевене,
наизглед угледне мураншанске трговкиње како се песниче на улици, крвавих носева
и котрљајући се у сливнику. Упркос безначајне тучњаве, нико није прозборио ни реч,
и они са уплаканом децом су изгледали као да чине сваки покушај да их умире.
Грозд девојака, можда десет или дванаест година старих, окупио се на једну
страну, збијајући се у своје капуте, показујући на њу и Сијуан и узбуђено шаптајући.
Учинило јој се да је чула како се Аес Седаи помињу. Још једна млада жена, три или
четири године старија, негде година каквих је она била када је стигла у Тар Валон,
стајала је у близини правећи се да не гледа похлепно. Многе девојке су сањала да
постану Аес Седаи; мало их је имало храбрости да направе први корак ван сањања.
Пребацујући назад свој огртач на десну страну, Моираина отвори кутијицу са
мастилом и узе перо. Задржала је своје рукавице; танка кожа није пружала велик део
заштите против хладноће, али било је боље него ништа.
“Ваше име, моја госпо?” рекла је. Пуначка, жена која се смешила носила је зелену
јахаћу хаљину високог оковратника која није била од најбоље свиле, али била је
свила, као што је био и њен крном ишпартан плави огртач, извезен у црвено и
златно. И носила је прстен од драгог камена на сваком прсту. Можда није била
племкиња, али опет, ласкање није коштлао ништа. “И ваше деце?”
“Ја сам госпа Мери до Алан а'Колин, директни потомак Катрин до Каталан
а'Корал, прве краљице Мурандије”. Осмех пуначке жене је остао, али њен глас је био
леден од поноса. Носио је ону подантност муранђанског акцента који вас је терао да
мислите да мора да су мирољубиви људи док не научите боље. Једном руком,
повукла је напред дебелу жену у тамној вуни која је имала тешки шал замотан око
њене главе и грготајуће нахоче у њеним рукама, повијено тако да се само њено лице
видело. “Ово је мој син, Седрин. Рођен је пре само недељу дана. Одбила сам да
останем иза када је мој муж одјахао у рат, наравно. Оставићу новац на постољу у
раму, тако да ће Седрин увек знати да је био почашћен од стране Беле Куле.”
Моираина се уздржала да не каже да ће Седрин поделити ту част са стотинама
других, можда хиљадама, ако су други логори били имало слични овима. Светлости,
никад није очекивала да се толико жена породило! Одржавајући своје лице
углађеним, проучавала је нахоче на тренутак. Није била почетник - осматрала је узгој
коња и помагала код ждребљења; ако нисте знали како се то ради, како ће те знати
да ли ће то ваше слуге правилно учинити? - али није имала никаквог искуства са
бебама. Дете би могло да буде десет дан старо, или месец - два што се тиче ње. Стелер
и његови војници су држали стражу на краткој удаљености од стола против било
каквих других нереда, али они овде нису били од помоћи. На крају, није могла да се
натера да их пита. Ако је госпа а'Конлин лагала, пуна сестра ће то морати да
разврста. Моираина погледа са стране. Жена испред Сијуан је држала веће дете, али
Сијуан је записивала.
Умакајући своје перо, видела је жену како пролази поред са дететом које се
хранило са њених груди. Полусакривено у женином огртачу, дете није изгледало
веће од Седрина, али опет је игнорисала ред веом сврсисховито. “Зашто та жена није
у реду? Да ли је њено дете превише старо?” Осмех госпе Конлин је избледио, и њене
обрве се дигнуше. Температура њеног гласа је опала.
“Нисам навикнута да пратим трагове сваког деришта у кампу.” Заповеднички је
показала на папир на столу. Прстен на том прсту је носио велику, али видљиву
пукотину ватрене капи. “Упишите моје име. Желим да се вратим у топлину мога
шатора.”
“Уписаћу ваше име и друге информације које су потребне, чим ми кажете о тој
жени.“ рече Моираина, искушавајући тај заповеднички глас који је Сијуан користила.
Покушај није добро прошао. Мери а'Конлинине обрве се сплетоше у мрштење,
зараћено скупише. Изгледала је на тачки распрснућа. Пре него што ће учинити било
шта од тога, служавка округлог лица брзо је проговорила, савијајући се у привидном
наклону сваких пар речи.
“Каремина девојчица је истог годишта као и лорд Седрин и истог дана, извините
молим вас што говорим, моја госпо, извините молим вас, Аес Седаи. Али тип за којег
се Карема хтела удати, он је побегао да постане Заштитник, и не воли оног са којим
се венчала упола толико добро”. Значајно је завртела главом. “Ох, она неће ништа од
Беле куле, Карема уопште неће.”
“Чак и да је тако, она ће да прими новац.” чврсто је рекла Моираина. Тамра је
након свега, рекла да узму сва имена. Питала се да ли је Каремина љубав достигао
свој циљ. Мало је људи поседовало потребне вештине. Заштитник није једноставно
користио оружје, он је био оружје, а то је било само оно што је прво било потребно.
“Које је њено пуно име? И дететово.”
“Она је Карема Мовли, Аес Седаи, а њена ћерка је Елија”. Чудо над чудима, госпа
а'Колин се чинила задовољном да пусти да служавка одговори. Не само то, њено
мргођење је нестало, и проучавала је Моираину опрезно. Можда је чврст тон блио све
што је потребно. То и мишљење да је Аес Седаи.
“Из којег града или села?” упитала је Моираина записујући. “И где је тачно ваша
ћерка рођена?” чула је како Сијуан запиткује. Сијуан је скинула своје рукавице,
рођендански дар од Моираине, да их заштити од мрља мастила. Нестрпљива у свилу
обучена жена испред ње би могла бити лепотица да није било несретног носа. Била је
такође доста висока, скоро за руку виша од Сијуан. “У сењаку миљу западно одавде?
Не, не баш место које би очекивали да родите наследника. Можда нисте требали
јахати тако близу свом порођају, да не помињем борбе које се одигравају. Сада, да ли
знате било коју жену која је родила дете у задњих шеснаест дана, а да није овде? Које
је њено име? Не говорите иза леђа, моја госпо. Само одговорите на питање.“ Госпа је
одговорила, без даље жалбе. Али опет, Сијуанино понашање није допуштало никакве
жалбе или тешкоће. Није подигла свој глас или говорила оштро, једноставно је била
главна. Како је то радила?
Какве год мисли да је Моираина имала о авантури код лова на Поноворођеног
Змаја је исчезло у брзом реду, заједно са узбуђењем тога што је ван градских зидина.
Запиткивање исти питања поново и поново и уписивање одговора, пажљиво
склањање попуњених страница на страну да се осуше и започињање наново на
свежој страници, ускоро је постало ропски досадно. Једини преломи у устаљеном
раду су биле паузе да утопли своје руке преко жеравице на крајњем делу стола.
Неописиво задовољство под овим околностима, са њеним прстима које су болеле од
хладноће, али једва нешто око чега би се узбудила. Једино изненађење је био број
жена које нису биле Муранђанке.
Војници који су отишли у рат, чинило се, учестало су узимали странкиње за
жене. Наковњи су почели поново након неког времена, и неки људи који су радили
на колима почели су да чекићају такође, покушавајући да наместе нови точак на
место. Звекет је претио да јој пружи главобољу. Све је то било веома бедно.
Начинила је посебан напор да не истресе своје незадовољство на жени са којом
је причала; иако јој је прегршт њих дало повода. Неке од племкиња су морале да буду
одвраћене од рецитовања њиховог комплетног порекла назад од дана Артура
Хоквинга и још даље, и неколико од отворено обучених жена је желело да се препире
против давања имена оца или да кажу одакле су дошли, сумњиво гледајући као да је
ово могао да буде неки трик да их насамаре за новац, али то није изискивало више од
равног погледа да пригуши већину. Чак ни Муранђанке нису хтеле да иду предалеко
са женама за које су мислиле да су Аес Седаи, становиште које се брзо ширило.
Учинило је да се редови крећу мало више углађено, ако не на било који начин који би
се звао брзим.
Њене очи су наставиле да скрећу ка жени коју је видела како пролази, а која је
била трудна са дететом. Неки су се заустављали да погледају ка столу као да су
мислили о њиховој прилици да се стане у ред. Једна од њих би могла да буде мајка
Поноворођеног Змаја, барем ако изабере да путује на Змајеву планину да се породи
из неког разлога. Једина два детета која су рођена на тај дан, после Гитарининог
Прорицања, су биле девојчице, као и било која друга новорођенчад, рођене унутар
миље од логора. Неке друге Прихваћене ће да пронађу мушко дете, а да не знају шта
су пронашле. Сама она вероватно неће чути за то годинама. Светлости, али то се
једва чинило фер. Знала је, а то није значило ништа.
Негде око поднева, Моираина је погледала горе да би пронашла витку младу
жену у тамној вуни како стоји испред ње са дететом омотаним у ћебе у превоју њене
руке.
“Суса Вин, Аес Седаи”, рече жена меко. “То сам ја. Ово је мој син Сирил.“ додала је,
милујући дечакову главу.
Моираина можда није имала искуства са бебама, али могла је да разликује дете
од шест до седам месеци од новорођенчета. Док је отварала уста да каже жени да је
не сматра будалом, Сијуан кратко положи руку на њено раме. То је било све - Сијуан
никад није престала да запиткује жене чије је име записивала - али то је натерало
Моираину да поново погледа. Суса Вин није била витка, била је близу мршавости, са
дубоким сенкама испод њених очију и изгубљеним, очајним изразом око себе. Њена
хаљина и огртач су били изношени и много крпљени. Вешто крпљени, али на
местима је излгедало као да има више закрпа него оригиналне хаљине.
“Име оца?” упита Моираина, купујући време да одлучи. Ово дете је било далеко
престаро, и то је било то. Осим...
“Јак, Аес Седаи. Јак Вин. Он... ” Сузе су извирале у жениним потопљеним очима.
“Јак је умро пре него што су борбе чак почеле. Оклизнуо се на снегу и разбио главу о
камен. Тешко да се чини поштеним, да се пређе читав овај пут и умре због клизања о
снег”. Беба је почела да кашље, плућним звуком, и Суса се забринуто сави преко њега.
 Моираина није била сигурна да ли је то било због дечјег кашља, или суза, или
мртвог мужа, али она је пажљиво ушла у женине детаље. Кула може себи приуштити
стотину златних круна за жену и дете које могу умрети без неке врсте помоћи.
Истина, дете је изгледало довољно пуначко, али је Суса очигледно гладовала. А
Мери а'Конлин је намеравала да урами свој новац. То је било све што је могла да
уради, а да не захтева да зна кога је Јак Вин служио. Ко год да је то био није смио
допустити да ствари дођу у ово стање! Племићка крв је носила исто толико
одговорности као и права! Више, како је она била учена. На свему томе, где су били
женини пријатељи? Муранђани!
“Светлост вас благословила, Аес Седаи”. Суса је покушала да прогута више суза
али није успела. Није јецала; сузе су се једноставно расипале низ њене образе.
“Светлост вас обасјала заувек.”
“Да, да,“ рече нежно Моираина. “Да ли имате Читача у овом логору?” Не,
Муранђани су имали друго име за жене које се разумеју у биљке и лекове. Које је оно
било? Верин Седаи је држала час на ту тему прве године када су она и Сијуан постале
Прихваћене. “Мудрост? Мудру жену?” На Сусино климање главом, извадила је свој
новчаник из торбице за појасом и притиснула сребрни пени у женину слободну руку.
“Одведи своје дете до ње.”
“То је донело још више плача и још хвала, и покушај да пољуби њену руку који је
једва избегла. Светлости, Суса није била њен вазал. То једва да је било пристојно.
“Са милостињом на видику”, Сијуан прошапута једном када је Суса напокон
отишла, “Мудра жена би дала кредит.“ Није померила своје очи са онога што је писала
педантним рукописом, али оно што је Моираина могла да види од њеног лица
изражавало је неслагање. Сијуан је била веома пажљива са мало новца што је имала.
Моираина уздахну - шта је било урађено, урађено је - а онда опет када је
схватила да налет шапата јури кроз два реда жена. Реч да је једна “Аес Седаи”
прихватила дете Сусе Вин се ширила као дивљи пламен у сувој трави, и убрзо је
видела жене како пожурују да се придруже крају реда, барем једна која је водила
своје дете за руку.
“Мој Данил, веома је омршавео у задње време, Аес Седаи”, жена округлог лица
испред ње рече уз смех који се нада. И блеском похлепе у њеним бледим очима. Дете
смештено у њеним рукама правило је сретне, мрмљајуће звукове. “Ја бих баш желела
да могу си приуштити да видим Мудру жену”. Женина сива вунена хаљина је
изгледала скоро нова.
Моираинина нарав заблешта, и бар једном, није начинила напор да је сузбије.
“Могла бих га Излечити,“ хладно је одвратила. “Наравно, он је веома млад. Можда не
преживи. Врло вероватно неће.” У тим годинама, врло вероватно не би преживео
суровост Лечења, и поред тога, то је био један од неколико токова који су били
забрањени Прихваћенима да праве без сестре да их надгледа. Грешка код Лечења
може учинити више штете него ткач. Жена није знала ништа од тога, међутим, и
када је Моираина пружила руку са рукавицом, она се трзнула назад, грабећи дете
заштитнички, са очима које су скоро излазиле из њене главе од страха.
“Не, Аес Седаи. Хвала вам, али не. Ја... Изгребаћу нешто новчића, хоћу.” Нарав је
избледила - никада није трајала дуго - и за тренутак, Моираина се застидила сама
себе. Само за тренутак. Кула може да приушти да буде дарежљива, али нико није
могао да сматра Аес Седаи за будале. Добар део Кулине моћи долазио је од веровања
да су сестре биле сасвим супротно од будала на сваки начин. Шапати су још једном
севнули низ редове, и жена која је водила своје дете за руку удаљила се много брже
него што је дошла. Бар се неће постарати за њих. Не би било начина да се избегну
грубе речи са неким ко је мислио да се Кула може тако лако прећи.
“Добро одрађено”, промрмља Сијуан, њено перо шкрипећи. “Веома добро
одрађено.” “Данил,“ рече Моираина, уписујући. “А ваше име”? Њен осмех је био због
комплимента, али Данилова мајка га је изгледа узела као знак опраштања, нудећи јој
одговоре умиреним гласом. Моираини је било драго да га чује. Многи људи су се
бојали Беле куле, повремено са разлогом - Кула је могла бити суровак када мора - али
страх је био сиромашно оруђе, и један који је увек засекао корисника на крају. То је
научила много раније него што је дошла у Кулу.
Једном када је сунце прешло свој зенит, Сијуан и она отишле су да донесу храну
из својих бисага. Очигледно није било сврхе молити Стелерове људе да то ураде. Они
су већ чучали на својим петама, правећи оброк од меса и равнохлеба, недалеко од
места где су њихови коњи били ограничени на један ред коња. Ниједан није изгледао
спреман да се покрене мање од стопе ако буду нападнути. Али Стелер је савио своју
главу њој и Сијуан када су се окренули од њихових коња, само незнатни наклон, али
одобравајући, мислила је. Мушкарци су били одлучно... чудни.
Са мање од половине имена жена уписаних, очекивала је бар гунђање, али они
преостали су се раштркали да пронађу сопствену храну без иједне жалбе. Тамна жена
са таиренским акцентом је донела улупљен лимени чајник пун до врха са врелим,
тамним чајем до стола, и пар зелених шоља са напрснулом углачаношћу, мршава,
седа жена донела је два дрвена врча која су се испаравала, која су одавала мирис
толплог зачињеног вина. Њено кожолико лице је изгледало као да га смех никад није
такао.
“Суса Вин је превише поносна да узме више од мало хране од било кога, осим за
њену бебу,“ рекла је, дубоким гласом за жену, и спустила је врчеве доле. “Оно што сте
урадиле било је добронамерно, и лепо”. Уз климање главом, окренула се и
откорачала преко снега, њених леђа усправљених као Стражар на паради. То је
сигурно био чудан став са Аес Седаи.
“Она зна ко смо ми заиста”, нежно рече Сијуан, узимајући врч обема рукама да
допусти топлоти да се упије. Моираина је учинила исто, рукавице или не. Јадни
Сијуанини прсти мора да су се заледили.
“Неће рећи.“ рече Моираина након тренутка, и Сијуан климну. Не да ће истина
изазвати неких правих проблема, не са присутним Стелеровим људима, али било је
боље да се избегне ометање. Да се мисли да ће један од простих људи знати лице Аес
Седаи када ниједна од племкиња није. Аес Седаи лице, или хаљину Прихваћене. Или
обоје. “Мислим да је ишла у Кулу када је била млада.“ Жене кој нису могле да буду
научене да усмеравају су биле отпремљене, али опет она је могла да види Аес Седаи и
Прихваћене.
Сијуан јој је уделила поглед са стране, као да је рекла да је вода мокра. Понекад
је могло бити иритирајуће када Сијуан одгонетне ствари пре ње.
Мало су причале док су јеле хлеб и воће и сир. Од полазница се очекивало да
шуте током обеда, а Прихваћене да сачувају меру достојанства, тако да су навикле да
једу тихо. Вино су једва дирнуле - Прихваћене су имале вино са оброцима, али
разводњено, и никада није могла једна од њих да се напије - али опет Моираина је
била изненађена када је пронашла да је прождрала све и један остатак оброка за који
је била сигурна да је био обилан. Можда је то што је била вани на хладноћи повећало
њен апетит.
Пресавијала је тканину у којој је хран била свезана - и желећи да је било мало
више сушених кајсија - када је Сијуан одједном промрмљала, “Ох, не”. Моираина
погледа горе, и њено срце потону.
Две сестре су јахале у логор, полако одабирајући свој пут између шатора и кола.
У садашњем стању ствари, жене обучене у свилу, а опет крећући се кроз покрајину
без пратње морале су да буду сестре, а ове су биле праћене са само једним човеком,
тамним човеком са огртачем који је мењао боје мешао се са оним што је лежало иза
њега тако да су његови делови и делови његовог црног ушкопљеника изгледали као
да нису ту уопште. Његове очи никада нису довољно дуго почивале на једном месту;
учинио је да Кулина стража изгледа полузаспали псићи поређени са леопардом који
лови. Огртач Заштитника је био који збуњује, и шаптаји се дигоше у логору, људи
који су зевали и показивали. Ковачи су спустили своје чекиће у тишину још једном.
Није била појава било које сестре оно што је учинило да се Моираинин стомак
чини празним. Препознала је лица уовирена капуљачама њихових огртача. Меилин
Арганија, са њеном сребрноседом косом и истиснутим подбрадком, била је једна од
најпоштованијих жена у Кули. Говорило се да нико није имао неку лошу реч за
Меилин. Да је сама, не би изазвала тренутну станку Моираини. Друга, међутим, је
била Елаида а'Роихан. Светлости, шта је она радила овде? Елаида је постала саветник
краљице Андора скоро три године раније.
Јесте се враћала у Кулу на повремене посете, да се састане са Амирлин због
догађаја у Андору, али Сијуан и Моираина су увек сазнавале о њеном доласку веома
брзо, на њихову жалост.
Наклониле су се чим су се сестре приближиле, и Сијуан је планула са, “Имамо
дозволу да будемо овде”. Чак и Меилин може постати узнемирена ако покуша да их
изгрди само зато да би схватила да за то нема повода. Елаида би била бесна; она је
апсолутно мрзела да изгледа будаласто. “Амирлин Трон нам је наредила...”
“Знамо за то,“ благо ју је прекинула Меилин. “На начин како се реч шири,
сумњам да мачке у Селесину знају до сада”. Из њеног тона, не би се могло рећи да ли
се слаже са Тамрином одлуком. Меилинино равно лице никад није показивало
никакав наговештај емоција. Њене нагле плаве очи су држали мир као што је чаша
држала воду. Руком са црном рукавицом она је пажљиво наместила једну од њених
подељених сукњи, тако испресецаним белим да је изгледало ка да се бело украшава
са плавим. Она је била једна од релатвно мало Белих које су имале Заштитника;
огрнута у питања рационалности и филозофије, огроман број није видео потребе.
Моираина је желела да она сјаше. Меилинин шарени ушкопљеник је био висок, а она
сама је била висока као већина људи. Већина Каирхијењанина, напокон. Гледајући
горе у њу у њеном седлу претило је да се Моираини врат уклешти.
“Изненађени сте што ме видите?” рече Елаида, гледајући доле са своје заливске
кобиле финих чланака. Њена брокатирана хаљина пригушено црвена или слабо
црвена, већ светла нијанса, као да је вриштала свој Ађах свету. Њен огртач, проређен
црном кожом, је био скоро исте сенке. Боја погодна за Крпарева кола, мислила је
Моираина. Елаида се смешила, али опет то није успело да смањи суровост њеног
лица. Могла је да буде лепа да није било тога. Све око ње је било сурово. “Доспела са
до Тар Валона мало пре Аијела, и била са заузета од тада, али немојте се плашити,
позваћу обе од вас.“
Моираина је била сигурна да њено срце не може да потоне дубље, али
погрешила је. Било је веома тешко да не јеца у очају. Меилин уздахну. “Обраћаш
превише пажње на ове девојке, Елаида. Почеће да мисле да су изнад себе ако почну
да мисле да су твоји љубимци. Можда и већ мисле”.
Моираина размени потресене погледе са Сијуан. Љубимци? Козе узгајане за
лавове, можда, никад љубимци.
Откад је добила шал, Елаида се никад није обраћала са поштовањем никоме сем
Амирлин Трон или Чувару како је Моираина видела, али опет је погнула своју главу и
промрмљала, “Како кажеш, Меилин. Али изгледа немогуће да би могле бити
тестиране пре краја године. Очекујем то од њих, и очекујем да лако прођу. Нећу
прихватити ништа мање од било које од њих.” Чак и ту је недостајало њене
уобичајене оштрине. Нормално, Елаида је изгледала тврдоглава као бик. Нормално,
малтретирала је свакога ко би укрстио са њом стазу.
Бела сестра слабо слегну раменима, као да ствар није била довољно важна да се
о њој даље говори. “Да ли ви децо имате све што вам је потребно? Добро. Неке од вас
деце су дошле веома јадно опремљене, морам рећи. Колико вам је остало имена да
узмете овде?”
“Око педесет, Меилин Седаи,“ рече јој Сијуан. “Можда неколико више.”
Меилин погледа горе у сунце, чији је пад ка западном хоризонту добрано почео.
Тамни облаци који су претили снегом су се кретали ка југу, остављајући за собом
чисто небо. “У том случају, записујте брзо. Морали би назад у Кули пре мрака, знате”.
“Да ли су сви логори овакви?” упита Моираина. “Помислила сам да ће људи који
воде рат свој ум окренути ка томе, не на... ” Отпузала је даље, црвенећи својим лицем.
“...размножавајући се као сребрнперке”, прошапта Сијуан испод даха. Само је
Моираина чула, али речи су продубиле њено црвенило. Зашто је уопште питала то
питање на првом месту?
“Каирхијењани.“ продахта Меилин. Звучала је скоро... задивљено! Али наставила
је даље озбиљним гласом. “Када човек верује да ће умрети, жели да остави нешто
своје иза себе. Када жена верује да њен човек може да умре, жели део њега очајно.
Резултат је велик број беба рођених током ратова. То је нелогично, са обзиром на
оскудицу која настаје ако мушкарац умре, или жена, али људско срце је ретко
логично.”
Што је објашњавало много тога, и оставило Моираину са осећајем да би јој лице
могло сагорети.
Постојале су ствари које је човек радио у јавности и причао о њима, и ствари
које су рађене приватно и дефинитивно се о њима није причало. Борила се да
поврати контролу над собом, изводећи менталне вежбе за тражење мирноће. Она је
била река задржавана обалом; она је била обала која је садржавала реку. Била је
цветни пупољак, отварајући се ка сунцу. Ње помогло то што их је Елаида проучавала
као скулптор који је намештао свој чекић и длето, одлучујући који ће комад камена
да следећи уклони да би начинио облик који је хтео.
“Да, да, Андро”, одједном рече Меилин. “Ићи ћемо за тренутак”. Није чак ни
погледала назад ка свом Заштитнику, али он климну као да је одговорила на нешто
што је он рекао. Мршав и не виши од његове Аес Седаи, чинио се младоликим. Док не
уочите његове очи.
Моираина је пронашла себе како зева, заборављајући срамоту, и то не због
Андровог погледа без трептаја. Сестра и њен везани Заштитник су могле да осете
емоције и физичко стање једно другог, и сваки је тачно знао где је други, ако су били
довољно близу, и бар смер где је ако су растављени, али ово је скоро спадало у ред
читања мисли. Неки су говорили да пуне сестре могу то да раде. Постоје многе
ствари које вас не уче док не добијете шал, након свега. Као што је ток за везивање
Заштитника. Меилин погледа право у њене очи. “Не”, рече благо, “Не могу читати
његове мисли.” Моираинин скалп је засврби као да је коса покушавал да стоји на
свом крају. Мора да је то истина, будући да је то Меилин рекла, али... ”Када будеш
имала Заштитника довољно дуго, знаћеш шта мисли, и он ће знати шта ти мислиш.
Ствар тумачења.” Елаида шмркну, мада тихо. Сам међу Ађасима, Црвене су одбијале
да везују Заштитнике. Већина Црвених је изгледала да не воли мушкарце.
“Логично,“ рече Меилин, са својим ведрим погледом који је ишао ка другој
сестри, “Црвене имају већу потребу за Заштитницима од било кога осим Зелених,
можда чак већу него Зелене. Али нема везе. Ађаси бирају како хоће.” Подигла је своје
узде са ресама. “Идеш ли, Елаида? Морамо пронаћи онолико деце колико је то
могуће. Неке ће сигурно изгубити своје главе и остати превише дуго без подсетника.
Запамтите децо; пре мрака.”
Моираина је очекивала неку врсту излива од Елаиде, или бар блесак беса у
њеним очима. Тај коментар о Заштитницима је био веома близу кршења правила
понашања и приватности које су управљале животима сестара, свих правила шта то
Аес Седаи може рећи или питати другу, а шта не. Нису то били закони, већ тачније
обичаји јачи од закона, и свака Прихваћена их је морала запамтити. Зачудо, Елаида је
просто окренула своју кобилу да их прати.
Гледајући како две сестре одлазе из логора праћене Андром, Сијуан истисну
олакшавајући уздах. “Бојала сам се да ће остати да нас надгледа.”
“Да”, рече Моираина. Није било потребе рећи на коју је жену Сијуан мислила. То
би баш био карактеристично за Елаиду. Ништа што би оне радиле не би могло
побећи њеним захтевима за апсолутно савршенство. “Али зашто није?”
Сијуан на то није одговорила, и у сваком случају, није било времена да се о том
расправља. Са завршеним Моираининим и њеним оброком, жене су поново заузеле
своја места у реду.
И после Меилинине и Елаидине посете, нису више изгледали сигурни да су ове
две биле Аес Седаи. Раван поглед и чврст глас није успео да ућутка расправу, сада.
Сијуан је викала када је било потребно, што је доста често и било, и пролазила својим
рукама кроз косу од беса. Три пута је Моираина морала да запрети да ће прекинути
уписивати имена пре него што жена која је носила дете очигледно престаро не би
напустила ред. Била би у искушењу да је једна од њих била слична Суси, али сви су
они били добро ухрањени и очигледно не сиромашнији од било кога другог, само
похлепнији.
На врху свега тога, са преко десет жена које су стајале испред стола, Стелер се
појави, са кацигом на глави и водећи свог коња. Други војници нису били далеко иза
њега, два од њих држећи узде Стреле и Сијуанине животиње. “Време је да се иде”,
рече Стелер озбиљним гласом. “Остао сам колико год сам могао, али ако останемо
још дуже, мораћемо бити присиљени да стигнемо до Куле до заласка сунца.”
“Чујте сада”, приговарала је једна жена. “Морају да упишу наша имена”! Љуто
гнђање се диже од осталих.
“Погледај у сунце, човече.“ рече Сијуан, звучећи забринуто. И она га је погледала,
такође, са косом која се приљубљивала од сталног грабљења њеним прстима. “Имамо
доста времена.”
Моираина јесте погледала у сунце, које је стајало ниско на западу, и није била
тако сигурна. Било је шст миља назад до Куле, последњи дио тога кроз улице које ће
бити исто тако пуне када дође сутон, као што су биле и ујутро. Изговори неће бити
прихваћени.
Мрштећи се, Стелер је отворио своја уста, изненадно кожолика жена која им је
дала вино је била баш испред њих са још шест или седам других, све седокосе или
које седе, гомилајући се око њега и присиљавајући га назад. “Остави ове девојке на
миру”, мршава жена је викала на њега. “Чујеш ли ме?”
Још жена је долазило трчећи из сваког правца, док Стелер није био окружен
снажном десетинама жена, и његови Стражари такође. Пола жена је изгледала да
вришти и млатара песницама, док су се остали мргодили у суморној тишини и
хватали дршке својих ножева за појасом. Наковњи су утихнули још једном, ковачи
гледајући гомилу жена пажљиво, намештајући своје чекиће. Млади људи, дечаци
уствари, почели су да се скупљају, сви бесни и врелог погледа.
Неки су имали исукане ножеве. Светлости, имаће нереде. “Пиши!” заповедила је
Сијуан. “Неће га дуго задржати. Ваше име?” захтевала је од жене испред ње.
Моираина је записивала. Жене које су чекале да дају своја имена изгледале су да се
слажу са Сијуан.
Није било више свађа. До сада, запамтиле су питања и просипале одговоре чим
би дошле испред ње, неке тако брзо да их је морала питати да почну из почетка. Када
су Стелер и његови људи успели да се прогурају кроз жене које су их окруживале, а да
нису учинили ништа што би довело људе и дечаке који су још у логору трчећи,
Моираина је дувала задње име да исуши мастило, а Сијуан је ужурбано поравнавала
своју косу са својим резбареним чешљем од црног дрвета.
Стегоношево лице је било страшно иза челичних затвора његове заштитне
маске, али све што је рекао било је, “Требаће нам мало среће, сада.”
Одвео их је из логора касом, са копитима коња које су бацале грумење снега и
Сијуан која је скакала у свом седлу тако лоше да је он доделио људе да јашу на свакој
њеној страни да је спрече да не падне. Приљепљујући се очајно за високу јабуку свог
седла, она се смркну на њих, али није их отпустила. Моираина је схватила да Сијуан
никада није затражила помаду; имаће више портребе за њом него икада. Након пола
миље, Стелер је успорио у ход, али само за још пола миље, а онда је поново изабрао
кас. Само су два војника задржавала Сијуан у седлу. Моираина је почела да приговара,
али поглед на Сијуанино одлучно лице - и још један у сунце - задржавало ју је тихом.
Сијуан ће требати дани да да јој опрости што је скренула пажњу како лоше јаше.
Можда јој никад неће опростити ако проузрокује да буду позване у Мереанину
одају за то што су закасниле.
То је био корак који је Стелер одржавао свим путем до града, кас па ход, кас па
ход, и Моираина је сумњала да би га одржавао да није било пуних улица. Ход је било
оно најбоље што су могли да остваре у тој руљи. Сунце је било ниски свод црвеног и
златног на врху зидова Кулиног земљишта када су ујахали у двориште Западне
штале. Коњушари су изашли да преузму Стрелу и Сијуаниног коња, љутоликим
младим потпоручником који се мргодио на Стелера када је узвратио стегоношев
поздрав, руком положеном преко груди.
“Ви сте задњи.“ зарежао је, звучећи као да је тражио изговор да ишиба било кога
ко је био при руци. “Да ли су проузроковали проблеме?”
Помагајући јецајућој Сијуан да сјаше, Моираина је задржала дах.
“Не више од јагањаца”, одговори Стелер, и она одахну. Силазећи доле са коња,
стегоноша се окренуо ка својим људима. “Желим да коње истимарите и чавле
науљене пре него што било ко помисли на вечеру. Знаш зашто те гледам, Малвине.”
Моираина обавести младог официра шта треба да раде са белешкама. Погледао
је у њу пре него што је рекао, “Оставите их где јесу. Биће покупљени”. а онда се
отшуњао тако брзо да је његов огртач блештао иза њега
“Зашто је толико љут?” питала се наглас. Стелер погледа ка Стражарима који су
водили своје животиње у шталу, а онда одговори гласом претихим да га чују. “Желео
је да иде да се бори против Аијела.”
“Није ме брига да ли је будаласти човек желео да буде херој”, одговори Сијуан
оштро. Ослањала се на Моираину, која је сумњала да је једино њена рука око струка
друге жене оно што ју је држало усправном. “Желим врућу купку и мој кревет, без
обзира на вечеру.”
“То звучи дивно”, продахта Моираина. Осим дела о вечери, у сваком случају.
Мислила је да би могла појести целу овцу!
Сијуан је успела да корача сама, али је ћопала, стиснутих вилица и очигледно
савладавајући јецаје. Одбила је да пусти да Моираина носи њену торбу, ипак. Сијуан
се никад није предавала болу. Никада се ничему није предавала. Када су доспели до
своје галерије у одајама Прихваћених, мисли о топлој води су нестали. Катерина их је
чекала.
“И било је време.“ рекла је, скупљајући се у свој вежени огртач. “Мислила сам да
ћу се смрзнути на смрт пре него што се вратите.“ Оштролика жена гомилом валовите
црне косе која јој је висила до струка, могла је имати отрован језик. Са полазницама и
другим Прихваћеним, имала би. Са Аес Седаи, била је блажа него млечна вода, сва у
понизним осмесима. “Мереан те жели у својој соби, Моираина”.
“Зашто треба нас?” захтевала је Сијуан. “Још није пун залазак сунца ни сада.”
“Ох, Мереан ми увек каже своје разлоге, Сијуан.“ И само је Моираина овог пута,
не ти. Па, речено вам је, и ја желим своју вечеру и кревет. Мораћемо да поновимо исту
ову јадну ствар поново сутра, почињајући у зору. Ко би помислио да би радије остала
и учила него ишла на јахање по покрајини.”
 Сијуан се намршти на Катеринина леђа када је друга жена одјурила натраг.
“Једног дана ће се посећи са тим језиком. Да ли желиш да ја пођем са тобом,
Моираина?”
Моираина ништа више није желела. Није урадила ништа, не у скорије време, али
опет позиви у Мереанину собу никад нису били добри. Многе од полазница и
Прихваћених су посећивале ту собу да се исплачу на Мереанином рамену када је
носталгија или напрезање због учења било превелико. Позиви су били скроз друга
ствар. Али одмахнула је главом и предала свој огртач и торбицу Сијуан. “Крчаг
помаде је тамо. Веома је добра за бол.” Лице њене пријатељице се запали.
“Опет бих могла поћи са тобом. Не треба да намажем мелем тако јако.”
“Једва можеш да ходаш. Настави. Шта год Мереан хоће, сигурна сам да ме дуго
неће задржавати.” Светлости, надала се да Мереан није открила неки несташлук који
је сматрала добро скривеним. Али ако је тако, бар ће Сијуан избећи казну. У њеном
садашњем стању, не би могла то да поднесе.
Соба Надзорнице полазница је лежала на другој страни Куле, у близини одаја
полазница и један спрат испод саме Амирлин, на широком предсобљу где су подне
плочице биле црвене и зелене, а покривач плав. Моираина дубоко уздахну испред
једноставних врата између два светла зидна украса и поглади своју косу, желећи да
је утрошила мало времена на кориштење четке, а онда покуца два пута, одлучно.
Мереан је свима говорила да не куцају на врата као.
“Уђи” рече глас изнутра.
Поново дубоко удишући, Моираина уђе. Насупрот Амирлинине собе, Мереанина
је била прилично мала и доста једноставна, зидови уоквирени тамним дрветом,
крупним намештајем и потпуно неукрашеним већим делом.
Моираина је сумњала да би жена која је била Прихваћена пре стотину година
препознала све у овој соби. Можда две стотине година раније. Узани сто за чај поред
врата, површно изрезбарен на ногама у чудној шари, могла је и да буде старија од
тога, и један зид је садржавао огледало, са рамом умрљаним бледим фрагментима
позлате. На супротном зиду стајао је узани кабинет којег је избегавала да гледа.
Каиш и бич су држани унутра, папучом која је била гора на неки начин.
На њено изненађење, Мереан је била на својим ногама радије него што јеседела
иза њеног писаћег стола. Била је висока - Моираинина глава је једва досезала до
Мереанине пуначке браде - са косом која је била више седа него не, скупљеној на
задњем делу њеног врата, и са мајчинским изгледом који је скоро затрпао вечност
њених црта лица. То је био један од разлога зашто су се већина младих жена на
вежбању осећале угодно плачући на Мереанином рамену упркос томе што их је она
сама терала да плачу довољно често. Била је такође љубазна и нежна и пуна
разумевања. Све док нисте кршили правила. Мереан је имала стварни Талент за
изналажење онога што сте највише желели да држите скривеним.
“Седи, дете.“ озбиљно је рекла.
Моираина опрезно седе на столицу испред писаћег стола. Морала је то да буде
нека врста лоших вести. Али шта?
“Нема начина да се ово олакша, дете. Краљ Ламан је убијен јуче, заједно са оба
своја брата. Запамти да смо сви ми нити у Шари, и да Точак тка како Точак жели.”
 “Светлост обасјала њихове душе”, рече Моираина званично, “И нека нађу
уточиште у руци Творца док не буду поново рођени.”
Мереанине обрве се трзнуше нагоре, несумњиво у изненађењу због тога што
није праснула у плач на вести да је изгубила три стрица у једном дану. Али опет,
Мереан није знала Ламана Демодреда, далеког човека који је горео од амбиције,
јединој топлини у њему. Моираина је сматрала да је он остао неожењен из
једноставног разлога што чак ни повод постајања краљице Каирхијена није био
довољан да убеди било коју жену да се уда за њега. Моресин и Алдекаин су били
гори, сваки испуњен са довољно врелине за десет људи, коју су изражавали у бесу и
суровости. И презирући њеног оца зато што је био научник, зато што је узео другу
научницу за своју другу жену радије него да се ожени да би довео још земаља или
веза кући Дамодред. Молиће се за њихове душе, али опет је осећала више туге због
Јака Вина него за сва три њена стрица заједно.
“Шок.“ промрмља Мереан. “Ти си у шоку, али то ће проћи. Када прође, дођи к’
мени, дете. До тада, нема потребе да ти идеш напоље сутра. Обавестићу Амирлин.“
Надзорница полазница је имала задњу реч што се тиче полазница и Прихваћених.
Мереан мора да је била изненађена када је сазнала да их је Тамра послала у град, а да
се није са њом посаветовала.
“Хвала вам на вашој љубазности”, рече Моираина брзо, “али молим вас, немојте.
имајући нешто да радим ће помоћи, и да будем са пријатељима. Ако останем сутра
позади, бићу сама”.
Мереан је изгледала сумњиво, али након још утешних речи - речи које умире
срце за које је била сигурна да их Моираина крије - пустила је да се Моираина врати у
своју собу, где је затекла обе њене уљане лампе запаљене и ватру како пуцкета у
њеном огњишту. Сијуанино дело, без сумње. Помислила је да ускочи у Сијуанину
собу, али друга жена је сигурно чврсто спавала до сада.
Вечера ће бити приступачна у трпезаријама бар још један час, али одгурнула је
било какве мисли о храни и уместо тога провела време клечећи у молитви за душе
њених стричева. Покора. Није хтела да буде једна од оних сестара које су узимале
покоре сваки пут - одржавајући равнотежу својих живота, тако су то називали;
сматрала је да је то разметљива будалаштина - али опет требала је да осећа нешто
због смрти њеног рода, колико год да су ужасни они били. Било је погрешно не
осећати. Само онда када је знала да ће трпезарије бити пуне слушкиња које бришу
подове, она је устала и свукла се да се опере. Након што је искористила кап Ватре да
угрије воду. Хладна вода би била друга покора, али постојале су границе.
Гасећи своје лампе, исткала је штит да заштити да њени снови утичу на било
чији други - то се знало дешавати са оним који су могли усмеравати; остали
ублизини би се могли наћи како деле ваше снове - и завукла се у своју ћебад. Стварно
је била уморна, И сан је брзо дошао. Нажалост, ноћне море су дошле, такође. Не о
њеним стричевима, ни чак о Јаку Вину, већ о детету које је лежало на снегу на
Змајевој планини. Муње су севале на високо црном небу, и његов плач је била
грмљавина. Снови о младом човеку без лица. Било је муња и у овом сну, такође, али
он је дозивао ове муње са неба, и градови су горели. Змај је Поноворођен. Пробудила
се јецајући.
 Ватра је догорела до мало сијајућег угља. Радије него да дода још мало дрва,
искористила је лопатицу за ватру да извади пепео преко угља, и радије него да се
попне у кревет, омотала је ћебе око себе и изашла у ноћ. Није била сигурна да би се
могла вратити натра на спавање, али у једну ствар је била сигурна. Није хтела да
спава сама.
Била је сигурна да Сијуан спава, али када је клизнула у собу пријатељице, брзо
затварајући врата за собом, Сијуан благо рече, “Моираина?” Неколико пламенова је
још подрхтавало на Сијуанином малом огњишту, пружајући довољно светла да је
види како вуче назад једну страну ћебади. Моираина није трошила пуно времена да
се попне. “Да ли си и ти имала ноћне море, такође?” “Да”, продахта Сијуан. “Шта могу
да учине, Моираина? Чак и да га пронађу, шта могу да учине?”
“Могу га довести у Кулу”, одговои Моираина, убацуујући више самопоуздања у
свој глас него што је осећала. “Може да буде заштићен тамо.” Надале се да ће бити.
Више од Црвених ће га хтети мртвог или умиреног, шта год Пророчанства говорила.
“И образовати.” Поноворођени Змај ће морати да буде образован. Мораће да зна
онолико о политици колико и било која краљица, и онолико о рату колико и било
који генерал. Онолико о историји колико и било који научник. Верин Седаи је
говорила да је већина грешака које су направили владари дошла од непознавања
историје; реаговали су у незнању о грешкама које су учинили други пре њих. “Он
може бити вођен.” То би требало бити најважније од свега, да се постара да донесе
праве одлуке. “Кула га не може научити да усмерава, Моираина.” То је била истина.
Шта су мушкарци радили било је... другачије. другачије колико жене и мушкарци,
рекла је Верин. Птица није могла да научи рибу да лети. Мораће да преживи учење на
своју руку. Пророчанства нису говорила да хоће, или да ће избећи лудило пре
Последње битке, само да мора да буде у Тармон Гаи'дону за било какву наду о
победи, али опет морала је да верује. Морала је!
“Да ли мислиш да Тамра има лоше снове вечерас, Сијуан?” Сијуан фркну. “Аес
Седаи немају лоше снове.” Оне нису биле Аес Седаи још, у сваком случају. Ниједна од
њих није могла да склопи очи кроз остатак ноћи. Моираина није знала шта је Сијуан
видела, лежећи ту зурећи у таваницу - није се могла натерати да пита - али она је
видела бебу како плаче у снегу Змајеве планине, и безличног човека како дозива
муње. Будност није била никава заштита против ових ноћних мора.
Поглавље 6
Изненађења
Испоставило се да је узрок гребања на Сијуаниним вратима пре јутра била
полазница звана Сетсуко, здепаста девојка, нижа од Моираине, која им је рекла да је
Амирлин наредила свим Прихваћенима да буду у Западној штали пре Трећег ударца,
спремне да изврше свој задатак. При светлости лампе коју је носила, Сетсукине очи
без сјаја биле су безбојне са трачком љубоморе. Девојка из Арафелина је већ знала да
ће се њен боравак у Кули завршити за неколико месеци. Сетсуко је отворено
говорила о бежању све док је посета Мереаниној радној соби није научила
дискретности, ако већ није мудрости. Колико год да је мучно било то сазнање, она
никада неће моћи да добије ешарпу, али је морала да буде задржана све док Сестре не
буду сигурне да она може да усмерава, а да при том не повреди себе или друге.
Упркос томе, можда је још увек размишљала о бежању. Полазнице су бежале с
времена на време, па чак и понека Прихваћена која би се уплашила онога што је чека,
али све су биле ухваћене, пре или касније, и њихов повратак у Кулу био је, најблаже
речено, болно непријатан.
Било би много боље за све ако би то могло да се избегне.
У неко друго време, да није била тако уморна, Моираина би можда покушала да
је утеши. Или би јој рекла да буде опрезна. Али овога јутра, Први ударац већ се
огласио, и до Другог није остало више од пола сата. Могле су стићи нешто да поједу и
да стигну у шталу пре Трећег, али једва. Зевајући, Моираина је загрлила Сијуан још
једном и пожурила напоље у таму, умотана у своје ћебе, пре него што је Сетсуко
стигла до следећих врата и почела да гребе, покушавајући да пробуди Шеријам. Дете
би требало више да се потруди. Шеријам је спавала као мртвац.
Као сабласне утваре у ноћи, пола туцета полазница, носећи лампе, куцало је на
друга врата. На њеним вратима веома висока девојка са златастом косом која јој се
спуштала низ леђа зловољно се наклонила када јој је Моираина дала допуштење да
оде. Лисандри би било допуштено да се тестира за Прихваћену, али само ако би њена
зловоља могла бити излечена.
Вероватно ће и бити тако. Када је Кула видела ману у некој од својих ученица, та
мана обично би била исправљена, на један начин или други.
Журно се умила и обукла, одвојивши мало времена да протрља зубе сољу и
содом и почешља косу да изгледа уредно, па ипак, када је стигла у галерију са својом
пропусницом која је висила испод њеног огртача, тама је дефинитивно постајала
сива.
Сијуан је већ била напољу, огрнута плаштом и спремна; причала је са видно
узрујаном пламенокосом Шеријам, док су остале Прихваћене већ журиле на доручак.
“Шеријам каже да се Аијели заиста повлаче, Моираина.“ рекла је Сијуан
узбуђено, учвршћујући своју пропусницу на рамену. “Каже да су већ лигама источно
од реке.”
 Шеријам је климнула главом и пошла да се придружи осталима, али Моираина –
ухватила је крај њеног плашта.
“Да ли си сигурна?” Моираина се скоро згрчила. Да је била мање уморна,
пажљивије би одабрала своје речи; ниси ништа научио ако некога одмах на почетку
изнервираш.
На срећу, мршава Прихваћена није поседовала ништа од темперамента на који
би указивале њена коса и зелене, косе очи. Једва да је уздахнула и чежњиво
погледала према вратима која су водила из галерије. “Прво сам то чула од
Заштитника који је чуо од шијенарског војника, курира, али касније су ми исто рекле
Серафел, Рима и Џенет.
Једна сестра може да греши, али када ти њих три кажу нешто, можеш бити
сигурна да су у праву.” Она је била пријатно друштво за провести вече са њом, а опет,
имала је способност да учини да обичне изјаве звуче као предавања. “Зашто се вас
две осмехујете као луде?” одједном је захтевала да зна.
“Нисам знала да се осмехујем.“ одговорила је Сијуан исправљајући црте свога
лица. Још увек је изгледала жељно, подижући се на прсте као да ће потрчати.
“Зар шанса за јахање по природи није вредна осмеха?” Моираина је питала. Сада,
можда би могле да убеде своју пратњу да их одведу до логора најближих Змајевој
планини. Није била сигурна када је тачно усвојила Сијуанино мишљење, али сада је
оно било њено сопствено. Оне ће га прве пронаћи! Некако хоће. Осмехује се? Могла
би да се смеје наглас и да игра.
“Понекад се вас две баш чудно понашате.“ рекла је Шеријам. “Ја скоро храмљем
због рана од седла. Па, можете стајати овде и причати, ако желите. Ја желим мој
доручак.”
Али, док се окретала да оде, следила се и уздахнула у шоку.
У тами која је бледела, Мереан је дошла у галерију, њена лозом извезена ешарпа
била јој је огрнута преко руку тако да су плаве ресе скоро додиривале под. Привукла
је много погледа Прихваћених. Сестре су ретко носиле ешарпе унутар Куле, осим у
званичним приликама. Појављивање Управнице полазница овде, носећи своју
ешарпу, значило је да је неко у веома великој невољи. Или да је неко позван на
тестирање. Неколико жена су, пуне наде, заостале у галерији док је шачица њих
пожурила онолико брзо колико су могле, а да не потрче; без сумње покренуте
нечистом савешћу. Требало је да знају боље. Све што су постигле било је да их
Мереан брзим погледом примети, а она би копала док не би открила због чега
осећају кривицу. У Каирхијену би и јато гусака знало толико. Сада им, међутим, није
поклањала пажњу; док је полако клизила кроз галерију на лицима Прихваћених
поред којих је пролазила видело се жаљење, док су се подизале из наклона.
Шеријам је била једна од оних које су заостале, и управо испред ње, Сијуан и
Моираине Мереан се зауставила. Моираинино срце је лупало, док се она борила за
дах, чак и док се наклонила. Борила се за дах, прво само то. Можда је Сијуан била у
праву.
Па, била је у праву, генерално говорећи. Када би Мереан рекла да би се
Прихваћене могле тестирати ускоро, то се увек дешавало у року од месец дана. Али
она није била спремна! Наравно, Сијуанино лице откривало је чежњу, а њене очи су
сијале. Шеријамине усне биле су раздвојене у ишчекивању. Светлости, сигурно је
свака Прихваћена за себе мислила да је спремнија, него што је Моираина Дамодред
мислила за себе.
“Закаснићеш ако не пожуриш, дете.“ плава сестра је оштро рекла Шеријам.
Изненађујуће. Мереан никада није била оштра, чак и када је у скорој будућности
некога очекивала казна.
Када је указивала на твоје грешке док је примењивала шибу или каиш или
омрзнуту папучу, њен глас је био само чврст.
Док је пламенокоса жена одјурила, Управница полазница усмерила је своју
пажњу на Сијуам и Моираину. Моираина је мислила да ће јој срце искочити из груди.
Не још, Светлости, молим те, не још!
“Разговарала сам са Амирлин, Моираина, и она се слаже са мном да си ти
сигурно у шоку. Друге Прихваћене ће данас морати да се снађу без тебе.” Мереанина
уста су се стегнула за секунд, пре него што се мир вратио на њено лице. Њен глас је,
ипак, остао у раздраженом стању. “Ја не бих ни једну пустила да иде, али људи ће
лакше сарађивати са полазницама Куле него са службеницима, чак и са
службеницима Беле куле, а сестре би се наљутиле да су биле замољене да обаве тај
задатак. Мајка је око тога била у праву.”
Светлости! Мора бити да се свађала са Тамром када је била довољно узнемирена
да све ово каже Прихваћеној. Није никакво чуду што је била оштра. Олакшање је
преплавило Моираину када је схватила да не треба да одјури и да буде тестирана за
ешарпу одмах, али доживљај није био потпун без разочарења. Могле су да стигну до
логора близу Змајеве планине данас. Па, бар у један од логора, најмање. Могле су!
“Молим те, Мереан, ја...“
Сестра је подигла један прст. То је било њено упозорење да нема расправљања, и
колико год да је била љубазна и нежна генерално говорећи, никада није давала друго
упозорење. Моираина је брзо затворила уста.
“Не би требало да будеш препуштена својим мислима”, Мереан је наставила.
Колико год да јој је лице било безизражајно, начин на који је наместила ешарпу на
рамена говорио је о узрујаности. “Рукопис неких девојака личи на кокошије
шкработине.” Да, дефинитивно је била узрујана. Када је било шта критиковала, ма
како незнатно то било, упућивала је критику директно особи на коју се односило и
ником другом. “Мајка се сложила да би ти могла да препишеш белешке које су скоро
нечитљиве. Ти имаш читак рукопис. Помало китњаст, али читак.”
Моираина је очајнички покушавала да се сети нечег што сестра неће сматрати
расправом, али није могла. Како ће ово да избегне?
“То је веома добра идеја, Моираина.“ рекла је Сијуан, док је Моираина зачуђено
зурила у своју пријатељицу. Њена пријатељица! Али Сијуан је весело наставила са
издајом. “Није синоћ ока склопила, Мереан. Па, бар не више од једног сата, највише.
Мислим да није безбедно да иде на јахање. Пашће са коња пре него што пређе једну
миљу.” Сијуан је то рекла!
“Драго ми је што се слажеш са мојом одлуком, Сијуан.“ Мереан је рекла суво.
Моираина би поцрвенела да јој се неко обратио тим тоном, али Сијуан је била
сачињена од чвршћег материјала, сачекујући подигнуту обрву сестре са искреним,
невиним осмехом. “Не би смела да остане сама, тако да ћеш ти да јој помогнеш. Ти
такође имаш добар, читљив рукопис.” Осмех се заледио на Сијуанином лицу, али
сестра се правила да то не примећује. “Па, хајде. Хајде, онда. Имам ја још ствари да
радим данас, а не само да водим вас две наоколо.”
Клизећи испред њих, налик дебелом лабуду у потоку, лабуду који брзо плива,
повела их је у малу собу без прозора, мало ниже од Амирлининих одаја и преко пута
ходника. Богато изрезбарен писаћи сто, са две фотеље усправних наслона иза себе,
држао је тацну са перима, велике стакленке са мастилом, посуде са песком за
упијање, хрпу доброг белог папира, и велику неуредну гомилу страница прекривених
рукописом. Пошто је окачила свој огртач на дрвени клин и ставила своју пропусницу
на под поред стола, Моираина је зурила у ту отрцану хрпу једнако зловољно као и
Сијуан. Бар је ту постојао камин, и ватра која је горела у уском огњишту. Соба је била
топла у поређењу са ходницима. Много топлија од јахања по снегу. То је била утешна
околност.
“Чим завршите доручак”, рекла је Мереан, “вратите се овамо и почните да
радите. Копије оставите у предворју Амирлинине радне собе.”
“Светлости, Сијуан,” Моираина је рекла саосећајно, чим је сестра отишла, “због
чега си помислила да је то добра идеја?”
“Ти....” Сијуан се снуждила. “Овако ћемо погледати више имена. Можда сва
имена, ако нас Тамра задржи на послу. Можемо бити прве које ће сазнати ко је он.
Сумњам да могу бити два дечака рођена на Змајевој планини. Само што сам мислила
да ћеш то бити ти, а не ми.” Потиштено је уздахнула, а онда се намрштила на
Моираину. “Због чега би се љутила? Због чега си у шоку?”
Синоћ, откривање своје несреће изгледало је непримерено, ситница у поређењу
са оним са чим се свет суочавао, али Моираина није оклевала да јој исприча. Пре него
што је завршила, Сијуан ју је обавила у снажан, утешан загрљај. Једна другој су
плакале на рамену много чешће него што је иједна од њих помагала Мереан. Никада
није била тако блиска некоме као што је била Сијуан. Нити је икога волела толико.
“Знаш да имам шесторицу стричева који су племенити људи,“ Сијуан је рекла
нежно, “и још једног који је умро доказујући колико је добар. Оно што не знаш јесте
да имам још двојицу, којима отац никада није дозволио да пређу праг његове куће, а
један од њих је његов рођени брат. Отац чак никада није хтео да каже њихова имена.
Они су улични лопови, кавгаџије и пијанице, и када попију довољно пива или
брендија, ако су украли довољно да могу себи то да приуште, почињу туче са сваким
ко их погрешно погледа. Обично се обојица устреме на истог јадника са песницама,
чизмама и било чим другим што им дође под руку. Једног дана ће висити због убиста,
ако већ нису. А када се то догоди, нећу пролити ни сузу. Неки људи једноставно нису
вредни суза.”
Моираина јој је узвратила загрљај. “Ти увек знаш да кажеш праву ствар. Али ја
ћу се ипак молити за моје стричеве.”
“И ја ћу се, такође, молити за оне две хуље када умру. Само нећу патити због
њих, били живи или мртви. Хајде, идемо на доручак. Ово ће бити дуг дан, а чак
нећемо имати ни ˝фини излет са јахањем као вежбу.” Сигурно се шалила, али, ипак, у
њеним плавим очима није било ни трептаја радости. А опет, она је мрзела да ради
посао службеника. Нико није у томе уживао.
Трпезарија коју су Прихваћене најчешће употребљавале налазила се на
најнижем нивоу Куле. Била је то велика просторија са потпуно белим зидовима и
подом од белих плочица, пуна дугих, изглачаних столова и једноставних клупа које
су могле да држе две жене, или, у крајњој нужди, три. Остале Прихваћене су брзо јеле,
понекад гутајући своју храну непристојно брзо. Шеријам је просула кашу на своју
хаљину и пожурила из просторије, објављујући да има времена да се пресвуче. Скоро
да је трчала. Сви су журили. Чак је и Катерина безмало ишла касом, још увек једући
крцкаву кифлу и отресајући мрве са своје хаљине. Изгледало је да шанса за излазак
из града и није била тако јадна. Сијуан је пребирала по својој каши, која је била
окружена куваним јабукама, а Моираина јој је правила друштво уз још једну шољу
јаког црног чаја у којем је била само кап меда. Ипак, вероватноћа да је дечаково име
међу онима која их чекају морала је бити јако мала.
Ускоро су биле саме међу столовима, и једна од куварица је изашла са рукама на
боковима, мрштећи. Округла жена у дугачкој, беспрекорно чистој кецељи, Ларас је
била у својим средњим годинама и више него лепа, али је ипак мрштењем могла да
пробуши рупу у камену. Ниједна Прихваћена није била довољно луда да се замери
самовољној Ларас, или бар не више од једанпут. Чак се и Сијуан повукла пред тим
непоколебљивим продорним погледом, ужурбано грабећи кашиком последње
парчиће јабуке из своје чиније. Ларас је почела да дозива запослене у кухињи да
донесу своје крпе за прање пода пре него што су Сијуан и Моираина стигле до врата.
Моираина је очекивала да ће посао бити тежак и неугодан, и био је, али није
било онако лоше као што се прибојавала да ће бити. Не баш тако лоше. Почеле су
тако што су пронашле и одвојиле своје белешке са хумке, и додале их онима које су
већ биле исписане читљивим рукописом; што је смањило гомилу за пола. Али само за
пола.
Ако бисте дошли у Кулу неспособни да пишете, били бисте научени пристојном
рукопису још док сте полазница, али таквима, које су дошле са лошим рукописом,
често су биле потребне године да постигну читљивост под условом да су икада
успеле. Неке Сестре су користиле службенике за било шта што су желеле да неко
други разуме.
Многе од забелешки биле су краћи од њених и Сијуаниних, али ипак чак и
рачунајући на Меиланино објашњење, изгледало је да је невероватно велики број
жена имао порођај.
А то је било само у логорима близу реке! Приметивши да је Сијуан пажљиво
гледала сваки лист пре него што га одвоји на страну, и сама је почела да ради исто.
Није више полагала велику наду, већ незнатно малу, али то није било исто што и
немогуће. Али, што је више читала, њено расположење је све више опадало.
Многи записи били су шокантно неодређени. Рођен у видокругу Тар Валонових
зидина? Зидине града биле су видљиве лигама, могле су се видети чак и са падина
Змајеве планине. Ово специфично дете је била девојчица, од таиренског оца и
каирхијенске мајке, али ипак, белешка је предсказивала тешкоће у проналажењу
дечака. Било је много белешки превише сличних овој. Или, рођен у видокругу Беле
куле. Светлости, Кула се могла видети из близине Змајеве планине!
Па, бар за много миља, најмање. Неки записи били су тужни. Салиа Помфреј је
родила дечака и отишла да би се вратила у своје село у Андору, пошто је њен муж
погинуо другог дана борбе. Постојала је забелешка испод имена, исписана
Миреллиним течним рукописом.
 Жене из логора су покушале да је одговоре, али кажу да је била полулуда од
жалости. Светлост нек' јој помогне. Жалосно, за плакање. А с друге стране, једнако
узнемиравајуће колико и нетачне белешке. Није написано име њеног села, а Андор је
био највећа нација између Кичме света и Аритског океана. Како би је пронашли?
Салијино дете било је рођено са погрешне стране реке Еринина и шест дана раније
него што је проречено, али ако би мајка Поноворођеног Змаја била као и ова, како ће
га пронаћи? Странице су биле исписане именима сличним овоме, али ипак,
изгледало је да су то жене за које су и други чули, тако да информација може бити
записана у потпуности на неком другом месту. Или не мора. Задатак је изгледао тако
лак када га је Тамра поставила.
Светлост нам помогла, мислила је Моираина. Светлост помогла свету. Писале су
упорно, понекад су заједно морале да читају да би одгонетнуле рукопис који је заиста
личио на кокошије шкработине; било им је потребно сат времена у подне да оду у
трпезарију на хлеб и чорбу од сочива, а онда су се вратиле својим перима. Елаида се
појавила у хаљини са високим оковратником, још црвенијом од оне коју је носила
јуче, да би корачала око стола и у тишини посматрала прво преко Сијуаниног, а
затим Моираининог рамена, наизглед проучавајући њихов рукопис. Њена црвеним
обрубљена ешарпа била је богато извезена цветним лозама. Цветним и, што јој је
много више приличило, лозама са дугачким трњем. Пошто није нашла ништа шта би
критиковала, отишла је једнако нагло како је и дошла, и Моираина и Сијуан су у исто
време одахнуле са олакшањем. Осим тога, нико их није узнемиравао. Када је
Моираина посула финим песком последњу страницу и сипала га у дрвену кутију која
је стајала на поду између столица, време за вечеру је дошло.
Велики број дечака био је рођен јуче - морао је бити рођен после Гитариног
пророчанства - али ни један није нимало личио на дете које су тражиле.
После ноћи проведене у немирном, неспокојном сну, није било потребно да је
Сијуан наговара да се врате у ту малу собу, радије него да се придруже осталим
Прихваћенима које су журиле према шталама. Иако неке данас нису тако журиле.
Изгледало је да је чак и пут ван града могао бити заморан када је све што је требало
да радите било да седите и пишете имена цео дан. Моираина се данас радовала
писању имена. Напокон, нико им није рекао да не треба то да раде. А пробудили су их
звуци које су производиле друге жене док су се спремале, а не полазница која би
донела наређења да јашу са осталима. Као што је Сијуан често говорила, било је
лакше тражити опроштај него допуштење. Иако Кула није била склона опраштању за
Прихваћене.
Записи прикупљени јуче су већ чекали на столу, неуредна гомила једнако
висока као што је била и она претходног дана. Док су разврставале читљиве листе,
двоје службеника ушли су унутра и застали у изненађењу, кршна жена са пламеном
Тар Валона извезеним на тамном рукаву, косе покупљене у једноставну пунђу на
потиљку главе, и стасит младић којему би више пристајао оклоп него његов обичан,
сиви, вунени капут. Имао је предивне смеђе очи. И симпатичан осмех.
“Не волим да ми се одреди задатак, да бих потом открила да га неко други већ
обавља!” рекла је жена оштро. Приметивши осмех младог службеника, прострелила
га је погледом. Глас јој се претворио у ледену санту. “Требало би да знаш боље од
тога ако желиш да задржиш свој посао, Мартан. Пођи самном.” Мартан ју је следио из
собе са осмехом који се претварао у бригу и лица црвеног од стида.
Моираина је престрашено погледала у Сијуан, али она није престајала да ради.
“Настави са послом.“ рекла је. “Ако изгледамо довољно запослене...” Њен глас се
утишао. Била је то мала нада, ако су службеници већ добили задужење, али то је било
све што су имале.
Када је, за неколико минута, Тамра ушетала у просторију, оне су већ седеле и
преписивале имена. Амирлин, данас у једноставној плавој свили, била је оличење Аес
Седаи, утеловљење мирноће. Нико не би ни помислио да је њена пријатељица умрла
пред њом само неколико дана раније, или да она чека на име које би могло да спасе
свет.
Одмах иза Тамре корачала је седокоса службеница, са чијег лица је задовољство
сијало као превише руменила, док је млади Мартан стајао иза ње, смешећи се Сијуан
и Моираини преко њеног рамена. Заиста ће изгубити посао ако му то пређе у навику.
Моираина је скочила на ноге и наклонила се тако брзо да је заборавила на перо
у својој руци. Осетила је, међутим, како се савило и поглед јој се згрчио када је видела
флеку од мастила коју је оно оставило, црну мрљу која се на белој вуни проширила до
величине новчића. Сијуан је била једнако брза, али много смиренија. Она није
заборавила да остави своје перо на тацну пре него што је поравнала своје сукње.
Само мирно, мислила је Моираина. Морам бити мирна. Брзо је урадила неколико
мисаоних вежби, али то јој и није много помогло.
Амирлин их је проучавала веома пажљиво, а кад је Тамра пажљиво и критички
истраживала некога, и најнеосетљивији и најјачи би осетили да им је тежина
измерена до последње унце, а висина до последњег инча.
Моираина је једва успела да се не помери од нервозе. Тај поглед сигурно ће
видети све што су планирале. Ако то што су радиле може да се награди називом
план.
“Намеравала сам данас да вам дам слободно, да читате или учите, по вашем
избору”, Тамра је полако рекла, још увек их проматрајући. “Или можда да вежбате за
своје тестирање”, додала је са осмехом који није учинио ништа да умањи њену
напетост. Дуга пауза, а затим је, за себе, незнатно климнула главом. “Још увек те
мучи смрт твојих стричева, дете?”
“Поново сам имала ноћне море, целу ноћ, Мајко.”. Истина, али о томе како
поново нису нашле бебу која плаче у снегу, и како млади човек без лица поново
слама свет, док га спашава. Задивила ју је смиреност њеног гласа. Није ни
помишљала да ће се икада усудити да одговори Амирлин Трон у стилу Аес Седаи.
Тамра је поново климнула главом. “У реду, ако мислиш да ти је потребно да
будеш запослена, можете наставити. Када вам постане досадно оставите поруку са
завршеним послом, а ја ћу се постарати да вам нађем замену.” Коракнула је да оде, а
затим застала, окренувши се Моираини. “Мастило је веома тешко одстранити,
нарочито са белог материјала. Нећу ти рећи да не усмераваш да би то урадила; то већ
и сама знаш.” Још један осмех, а затим је покупила седокосу службеницу, скоро је
изгуравши из собе. “Нема потребе да изгледаш тако огорчено, газдарице Велин”,
рекла је умирујуће.
 Само будале наљуте службенике; њихове грешке, случајне или намерне, могу да
проузрокују много штете. “Сигурна сам да имаш много важнијих задатака од...” Њен
глас се претворио у пригушени шапат у ходнику.
Моираина је подигла сукњу и погледала у флеку. Порасла је до величине
великог новчића.
У нормалним условима уклањање флеке би захтевало сате пажљивог потапања
у варикину, која би усмрдела ваше руке, а није била гаранција за успех. “Управо ми је
рекла да користим Моћ да бих очистила хаљину”, рекла је запањено.
Сијуанине обрве су се скоро попеле на врх њене главе. “Не причај глупости. Чула
сам шта је рекла исто као и ти. Није рекла ништа слично!”
“Мораш научити да схватиш шта људи мисле једнако колико слушаш шта
говоре, Сијуан.” Проникнути у то шта људи заиста мисле било је кључно за Игру
Кућа, а када се све споји: Тамрин осмех, сјај у њеном оку и начин на који се изразила,
све то било је једнако добро као и писмено допуштење.
Пригрливши Моћ, прецизно је изаткала Ваздух, Воду и Земљу, и спустила ткање
поврх мрље. Само зато што је Прихваћенима било забрањено да усмеравају да би
обавиле домаће послове, не значи да нису училе како се то ради; за Сестре није
постојало такво ограничење јер су путовале често и без служавке. Одједном је црна
мрља влажно засјала и почела да се смањује, и док је то радила, издизала се на
површину вуне. Постајала је све мања и мања, док се није претворила у малу црну
куглицу осушеног мастила, која је упала у њену скупљену шаку.
“Могла бих ово да задржим као подсетник”, рекла је, стављајући црну куглицу
на ивицу стола. Подсетник да је Сијуан била у праву. Понекад правила могу да се
прекрше.
“А шта би се догодило да је Сестра ушла?” упитала је Сијуан иронично. “Да ли би
покушала да јој кажеш да је све било део Игре Кућа?”
Моираинино лице је постајало вруће, и она је пустила Извор. “Рекла бих јој...
Рекла бих... Да ли морамо сада да причамо о томе? Сигурно има једнако много имена
као и јуче, а ја бих волела да завршим пре него што вечера почне.”
Сијуан се бучно насмејала. Могли бисте да помислите да је црвенило на
Моираинином лицу обележје будале.
Писале су дуже од сат времена када је Моираина застала због једне белешке.
Рођен у видокругу Змајеве планине, писало је, што је било једнако смешно као и рећи
у видокругу Куле. Али Вила Мандаир је родила сина, западно од реке, и на дан који је
Гитара прорекла. Полако је преписивала белешку. На крају је подигла перо, али га
није умочила у стакленку са мастилом, нити је погледала на следеће име писано
Елаидиним шиљастим рукописом. Њен поглед се подигао до црне куглице. Она је
била једна од Прихваћених, не Сестра. Али ускоро ће бити тестирана.
Били Мандаир је могао бити рођен на самој обали реке и његова мајка би још
увек могла да види Змајеву планину. Али ништа што је Елаида написала није
упућивало на то колико је логор, у којем је била, био далеко од планине. Или колико
близу. Раније записане белешке су гласиле “Рођен у логору лорда Елисара изван Тар
Валона.“
Бели папир испред ње био је попуњен њеним рукописом само до половине, али
је она извукла други чист папир и преписала појединости о Билију Мандаиру.
Скромно име, ако је он био тај. Али било је вероватније да ће Поноворођени Змај
бити син једноставног војника, него неког племића.
Одједном је приметила да Сијуан пише у свешчицу кожних корица, довољно
малу да стане у кесицу на њеном појасу, док је једним оком посматрала врата.
“Мораш бити припремљена.“ рекла је Сијуан.
Потврдно климајући главом, Моираина је додала Сијуан лист са само једним
именом, која је пажљиво преписала информације у своју свеску. Сутра, Моираина ће
понети своју свеску.
Дан је донео доста имена са ознаком “рођен у видокругу Змајеве планине” или
чак “рођен близу Змајеве планине,“ а велики број од њих био је рођен на источној
страни реке Еринин. Моираина је знала да је то и требало да очекује. Напокон,
планина је била најуочљивија ознака лигама унаоколо. Ово је био тек други дан
преписивања листа, а већ су додале још девет имена у Сијуанину свеску. Светлости,
колико ли ће имена сакупити пре него што све буде готово?
Било је и других изненађења. Недуго после поднева Јарна Малари ушетала је у
просторију, елегантна у тамно сивој свили, са белим линијама на слепоочницама,
што је још више доприносило изгледу заповедника; сафири су били у њеној дугој
црној коси и око њеног врата. Ресе на њеној свиленој ешарпи биле су толико дугачке
да су скоро додиривале под, иако је ешарпа стајала на њеним раменима. Јарна је била
Седничар за Сиве. Седничарке су ретко обраћале пажњу на Прихваћене, али она се
окренула Моираини. “Прошетај самном за час, дете.”
У ходнику, Јарна је неко време полако ходала у тишини и Моираина је била
задовољна што је то тако. Светлости, шта је Седничарка хтела од ње? Да је у питању
био задатак који треба обавити или порука коју треба пренети, то би споменула
одмах. У сваком случају, Прихваћене нису пожуривале Сестре. Исто као што ни
Седничарке нису покушавале да пожурују Амирлин. Промаја, која је чинила да бакље
на зидовима трепере, није забрињавала Јарну, наравно, али Моираина је почела да
жали што није понела свој огртач.
“Чујем да те мучи смрт твојих стричева.“ најзад је рекла Седничарка. “То је
савршено разумљиво.” Моираина је испустила звук за који се надала да ће Јарна
схватити као слагање са њеним речима. Одговори Аес Седаи су били веома добри,
али желела је да избегне отворено лагање. Ако би могла. Трудила се да се не истеже,
али врх њене главе је допирао само до рамена друге жене.
Шта је жена желела?
“Бојим се да државни послови не чекају да прође период жаљења, Моираина.
Реци ми, дете, шта мислиш ко ће из куће Дамодред бити уздигнут на Сунчев престо
сада, када су Ламан и његова браћа мртви?”
Саплевши се о сопствена стопала, Моираина је посрнула и сигурно би пала да је
Јарна није придржала својом руком. Седничарка је питала за њено мишљење о
политици? Истина, о њеној родној земљи, али Седничарке су знале више о
политичким догађањима већине земаља него што су њихови владари знали. Јарнине
стакласте смеђе очи су је гледале мирно, стрпљиво. Чекајући.
“Нисам размишљала о томе, Аес Седаи”, рекла је Моираина истинољубиво.
“Мислим да ће вероватно право на Сунчев престо припасти другој Кући, али не бих
знала којој.”
 “Можда,“ промрљала је Јарна напола затварајући очи, спремајући се да каже
следећу реченицу. “Кућа Драмодред стекла је лошу репутацију коју је Ламан само
погоршао.”
Моираина се намрштила пре него што је стигла да се заустави, а затим брзо
исправила црте свог лица, надајући се да Јарна није приметила. То што је рекла била
је истина. Њен отац је био једини у својој генерацији коме је недостајао таман
карактер, како мушкарцима тако и женама. Претходне генерације биле су скоро исто
лоше, осим ако нису биле горе. Дела која је чинила кућа Дамодред су оцрнила њено
име. Али није волела неког другог да чује како говори о томе.
“Твој полубрат Тарингил је лишен престола због његовог брака са краљицом
Андора”, наставила је Јарна. “Смешан закон, заиста, али не може га променити док не
постане краљ, а не може постати краљ док се закон не промени. А шта је са твојим
старијим сестрама? Зар нису добро васпитане? Чини се да је... поквареност... у знатној
мери прескочила твоју генерацију.”
“Добро васпитане, да, али не за престо.“ одговорила је Моираина. “Анваери није
стало ни до чега другог осим коња и лова са соколовима.” А и нико не би имао
поверења у њену нарав, која је била много гора него што је Моираинина икада била.
Али тако нешто рекла би само Сијуан. “А ако би Инлоина добила престо, сви знају да
би државни послови долазили на друго место, у најбољем случају, после игре са
њеном децом.” Врло вероватно зато што би у игри са својом децом заборавила на
послове државе. Инлоина је, као мајка, била топла и пуна љубави, али није била
претерано разборита, иако врло тврдоглава. Веома опасна комбинација особина у
једном владару. “Нико је неће подржати за уздизање на трон, Аес Седаи, чак ни из
куће Дамодред.”
Јарна се пажљиво загледала у Моираинине очи за један дуг тренутак, неугодно
је подсећајући на Меилан која је рекла да она не може да чита мисли. Није могла да
уради ништа друго осим да сусретне тај поглед са стрпљењем и привидном
искреношћу. И са ватреном надом да Меилан није пронашла начин да заобиђе Три
заклетве.
“Значи тако”, Јарна је најзад рекла. “Можеш се вратити свом послу, дете.” “Шта је
желела?” упитала је Сијуан када се Моираина вратила у просторију.
“Нисам сигурна.“ рекла је полако, узимајући своје перо. То је била прва лаж коју
је икада рекла Сијуан. Била је преплашена мишљу да је врло добро знала шта је Јарна
желела. Пре него што су ставиле завршене копије на, ружама изрезбарен, писаћи сто
који је био Гитарин, у пространо предворје Амирлинине радне собе, још шест
Седничарки је дошло и одвело Моираину на страну. По једна из сваког Ађаха, све са
врло сличним питањима.
Тсутама Ратх, прелепа и очију довољно сурових да се Моираину подиђе језа,
директно ју је питала.
“Зар никада ниси размишљала?” Тсутама је рекла опуштено, скоро као успут,
играјући се са црвеним ресама своје ешарпе, “да би сама могла бити краљица
Каирхијена?”
На тај начин стекла је још један кошмар који се придружио беби остављеној у
снегу и човеку без лица.
 Села је на Сунчани престо носећи ешарпу Аес Седаи, а напољу, на улицама, руља
је уништавала град. Ниједна Аес Седаи није била краљица преко више од хиљаду
година, а чак и пре тога, оних неколико које су то отворено признале лоше су
прошле. Али, ако је то била намера Дворане куле, како би могла то да избегне? Само
ако би побегла из Куле чим добије ешарпу и остала по страни довољно дуго да се
ситуација у Каирхијену реши сама од себе. Већи део те бесане ноћи провела је молећи
се да ускоро буде тестирана.
Чак и сутра не би било довољно брзо. Светлости, није била спремна, али морала
је да побегне. Некако.
Поглавље 7
Свраб
Следећи дан донео је нова имена, који су се гомилала у све већем броју, који су
све више указивали на то да је Змајева планина место рођења. Моираина схвати да
Сијуан и она више никада неће чути име са прикаченом титулом “рођен под
падинама Змајеве планине”. Змајева пророчанства су била позната великом броју
људи, али често су погрешно протумачена и измењена, нарочито међу обичним
људима, али помињање планине је остајало у свим могућим нереалним и реалним
верзијама. Ниједна жена не би волела да призна да је родила сина који ће једног дана
усмеравати, и радити све оно пропратне ствари, и да ће то дете од њене крви и
њеног меса бити осуђено на лудило и терор. Колико би јој требало времена да
призна да носи дете које ће једног дана бити Поноворођени Змај? Није могла да
порекне Змајеву планину комплетно, нити би јој познанства то дозвољавала, и
уместо тога користила је речи “близу планине” или “пред очима” за које је сматрала
да су довољно безбедне за њу. Дете које су видели мора бити сакривено негде у тој
истини.
Неко би требао да посети све те жене и постави им пар питања, прорачунато
састављена, и одговарајуће питана. Она посегну за тим питањима у уму, али њеном
прецизном испитивању да истражи целу ситуацију није бавало баш ваљаног
резултата. Упркос мајчином сумњању, она више неће лагати. И неће побећи ако се
промене улоге испитивача и питанога. Играла би и Даес Дае'мар са целим светом као
улогом. Далеко од дужности која јој је дата, како да престане са размишљањем?
Јутро јој је донело и посету од Тамре, која је неочекивано упала док је Моираина
склањала своју малу књигу, памтећи ново име до кога је дошла. Она покуша да
прикрије своје покрете, тромо се крећући, и тренутак њене неспетности изненади
Моираину. Она помисли да ће све бити у реду, али опет је задржи дах док ју је
Амирлин проучавала. Да ли је та друга жена видела књигу? Одједном, цела идеја да
тражи пре опроштај него дозволу, чинила јој се веома крхка. То не би ничему
помогло. То би највероватније допринело казну рада, на изолованој фарми од јутра
до мрака одсечен од својих пријатеља, у немогућности да усмераваш. За полазнице
или Прихваћене, то је била крајња казна, последња шанса да науче правилно
понашање, пре него што их пошаљу одавде заувек. То је било далеко горе од жуљева
на рукама, и то би их дефинитивно исекло од потражње за дететом.
“Јуче сам помислила како си најзад заситила своју досаду.“ Тамра рече коначно,
и Моираина опет поче да дише. “Нарочито ти, Сијуан.” Сијуан никад није облило
руменило, али се на то се зацрвени. Сви су знали како је мрзела писарске послове.
Преписивање реченица је био посао који је највише мрзела у животу.
Моираина одговори, “Листе и белешке ми помажу да управљам мислима, Мајко.”
Једном када би почела да даје одговоре обмане, следећи пут ће јој ићи све лакше и
лакше, па чак и према, Амирлин Трон.
Истина је била да са листама или без њих, мисли су јој стално биле окупиране.
То су биле мисли о детету у снегу и о непознатом човеку. Такође доста је
размишљала и о Сунчаном трону. Желела је да преклиње Тамру да заустави ту шему,
али опет је знала да ни то не би било довољно. Кула није мање неумољива да тка
нити чак ни од саме Шаре. У оба случаја, те нити које је померала су били људски
животи, и путеви који су изабрали су били много важнији него као појединци.
“У реду, дете. Али све док твоје учење не пати због тога.” Тамра јој предаде
савијен папир који Моираина до тада није приметила, запечаћен кругом од зеленог
воска. “Однеси ово Керени Нагаши. Она је највероватније у својој соби. Немој никоме
давати уместо ње.” Као да би то и урадила! Неке Прихваћене су се жалиле, неке су
гласно приговарале, а неке су биле дискретније, због прелажења преко широког
ходника које је водиле више до куле, али чак и када је стигла до пола пута, Моираине
је уживала у свакој поруци која би ју довела ближе одајама Ађаха . Доста се тога
могло научити од самог гледања где људи живе. Чак и Аес Седаи распусте своје
чуваре у тим околностима. Али ни то не помаже, барем не успорава толико; онога ко
зна како да слуша и посматра.
Одаје Ађаха су биле идентичне у броју соба и у томе како су биле постављене,
али неки детаљи су се увелико разликовали. Импресија машева у пуној величини
могли су се наћи у свим стубовима у отворима одаја Зеленог ађаха, и то су били
мачеви у два различита стила, са једном оштрицом или дворучни, крив и прав. Свака
су врата била оивичена мачем, са врхом на горе, изгледајући декоративно и у исти
мах будећи дивљење. Таписерије на зиду, између две високе уљане лампе правиле су
величанствене сенке по зидовима, који су већином били осликани сценама борби,
јуришајућих коњаника на познатим бојиштима из историје, док су неке чак имале и
сцене из давно несталих земаља, које већ вековима не постоје и у којима су
учествовале и особе које су користиле Једну моћ. Ниједна Аес Седаи није учестволала
у рату још од Тролочких ратова, али када последња битка дође, Борбени Ађах ће
морати бити први у реду на бојишту. До тада, бориле су се за правду само тамо где би
се могле умешати и то једино путем заштитничких мачева, и то је једино што су и
могле док су чекале на Тармон Гаи'дон.
Једина разлика овде били су мушкарци. И то не било који мушкарци, наравно.
Заштитници. Високи или ниски, дебели или мршави, сви су били јако храбри, и
кретали су се као лавови и леопарди.
Нико није носио неке особене огртаче у соби, али за посматраче су увек били
занимљиви. Могли су се видети Заштитници у свим одајама Ађаха, осим код
припадница Црвених, али већина Заштитника су имали своје одаје и бараке, па чак и
своје сопствене градове. Али у том случају, Зелене су се издвајале. Неки су
Заштитници живели и спавали у истој соби као и Аес Седаи!
Зеленооки заштитник нискога раста, баци брзи поглед на њу, одмеравајући је
притом, као по наруџбини. Тројица других, стајући заједно, ућуташе док је прилазила
и пролазила, док би касније наставили тиху конверзацију после њеног проласка.
Један је носио сребрна звонца и арафелинску плетеницу, један је имао танке
тарабонске бркове, а трећи је био тамнопут, можда Таиренац или је потицао са
севера Алтаране, али осим њихових грациозних покрета, постојала је још једна ствар
коју су делили, било са њима, а и било којим мушкарцем којег је видела овде. Једном
је са рођаком имала прилику да погледала орла у очи, огромног са тамним перјем и
јаким ногама.
 Срести Заштитников поглед је изгледало исто тако. То није био диваљ поглед,
већ самоуверен, свестан својих могућности, и њихове способности за насиље.
А опет, тај бес је уздржаван, и дисциплинован својом сопственом вољом и везом
према Аес Седаи. Овде, једноставно су настављали да живе својим животом. Један
сувоњави мушкарац, кратко ошишане косе са шијенарским перчином, се одмарао
наслоњен на зид са једном дигнутом ногом у вис, беспосличарао је и трудио се да
избегне очигледно посмевање другог Заштитника, који је говорио да управо изгледа
као покисла машка ухваћена у мрежу. Двојица других, обучени у кратке кошуље, су
вежбали са дрвеним мачевима насред ходника, и уз галаму и грају су уз што могуће
глатке потезе избегавали партнерове нападе.
Рина Хафден, које је некако успевала да прави и кисело и слатко лице и у том
тренутку изгледала грациозно и елегантно, бодрила их је са великим осмехом,
говорећи, “Одлично избегавање, Вејлине! Ох, одличан напад, Елијасе!” Гледајући
величину, могли су бит и близанци, али један је био таман са дужом сређеном
брадом, а други плав, са кратко подшишаном брадом. Гунђајићи, они се покренуше
брже.
Њихове кошуље су им биле све мокре од зноја, али опет пар је деловао свеже и
неуморно. Кроз отворена врата, Моираина виде заштитника са округлим лицем
свирајући неку величанствену мелодију на флаути док је седокоса Јала Бандевин,
маркантна жена која је по висини била за главу нижа од Моираине, покушавала да
научи новог Заштитника корацима стандардног плеса.
Највероватније је био новајлија, румен, полуразвијен младић са нешто више од
двадесет година, али опет упркос годинама по правилу ниједан мушкарац не би смео
да буде везан уколико не поседује одговарајуће вештине. То наравна не укључује
плес.
Керенина врата, која су имала мач лакиран црвеном, златном и црном бојом,
била су широм отворена, са музиком која је допирала из њих. Моираина није имала
ни најмању идеју зашто би био лакирам, и зашто баш у тим бојама, и знала је да
никад неће сазнати осим ако не изабере да буде Зелена. То није планирала да буде, а
опет нервирало ју је што то никада неће сазнати. Једном када би идентификовала
нешто што није могла да објасни, то њено незнање би се претворило у свраб негде
код рамена, ван домашаја њених прстију. Неће бити једини пут да види те мачеве, и
врло брзо је ту чињеницу потиснула одмах поред других сазнања које је видела и
спознала у одајама Ађаха . Свраб се повуче за сада, али веровала је да ће се вратити
после следећих врата.
Пар таписерија у Керениној соби су приказивале сцене рата и лова, али већина
зидног простора дата је полицама интересантних облика рађених у више земаља.
Осим пар књига, садржале су у себи и велику лобању лава и још већу лобању
медведа, угланчане пехаре, вазе у чудним облицима, бодежа украшених са драгим
камењем и златом, и бодежа са једноставном дрвеном дршком, док су поједини били
и поломљени. Ковачев чекић са главом подељеним у два дела лежао је поред
поломљеног дрвеног пехара. Позлаћен ваљкасти сат, стајао је са замрзнутим
сказаљкама показујући 12 сати, стајао је поред челичне амајлије прошарана тамним
флекама за које је Моираина била сигурна да је крв. Те ствари су сада биле само
успомене на све оне сестре које су годинама уназад носиле шал и користиле ову собу
као своју.
Од успомена пре добијеног шала, било је само мало. Само пар минијатура
постављених изнад камина, показујући, поносног човека, мало подгојеног, насмејану
жену и петоро деце, троје од њих девојчице. То је била Керенина породица, давно пре
него што су сви умрли и заборавили је. То је био бол са којима су се носиле Аес Седаи.
Породице умиру, и све што познајеш нестаје. Све осим Куле. Бела кула остаје заувек.
Двојица од Керениних Заштитника је седело у соби са њом. Масив Карил, чија је
плава коса давала аспект златног и величанственог лава, читао је књигу преко пута
камина одмарајући ноге које је са све чизмама наслонио на украшен месингани
браник, и са све лулом која се пушила из његових усана. Степин је више личио на
писара него на Заштитника, са својим уским раменима и тужним тамним очима,
седео је на столици свирајући предивну мелодију на фрули, прстима спретнијим од
било ког професионалног музичара. Ниједан човек није престао да ради оно што је
до сад радио када је ушла Прихваћена.
Керена је радила на већ ураммљеном везу. Моираини је увек било интересантно
гледати Зелене како раде са иглом. Поготову сада, када је тема била поље пуно
дивљег цвећа. Питала се како ће јој се слагати слика са већ постојећом декорацијом
смрти и насиља? Висока, и мршава жена, Керена је изгледала јако, њено лице је било
снажно и прелепо, а њене тамне очи су били базени дубине. Чак и овде, носила је
јахаће одело, подељену сукњу прошарану зеленом бојом, а њена тамна коса,
провучена са пар седих, била је краћа од Карилове ор Степинове, и падала је само до
рамена, док ју је она и такву везивала у танак реп. Није било сумње да је много лакше
путовати када је ошишана тако. Керена никад није остајала у Кули довољно дуго и
убрзо би опет ишла на пут. Она остави своју иглу на везу, узе писмо, и преломи
зелени восак са палцем. Тамра је увек печатила своја писма за сестре са бојом Ађаха
примаоца.
Шта год да је Тамра написала, то није променило израз на лицу Керене, али када
је Зелена завршила са писмом, Степин се одмаче од стола и поче закопчавати свој
капут. Карил остави своју књигу на полицу, Степин замота своју фрулу и стави је у
џеп од капута. То је било све, сада су били спремни и чекали су на даља наређења.
Упркос тужним очима, Степин више није изгледао као писар. Сада су обојица били
леопарди, чекајући на знак за напад.
“Да ли ће бити одговора, Аес Седаи?” Моираине упита.
“Одговор ћу понети сама, дете.“ Керена одговори, кренувши према вратима што
учини да јој се хаљина мало подигне. “Тамри сам хитно потребна…” она рече двојици
Заштитника, који су пратили сваки њен покрет, “…мада не каже зашто.”
Моираина дозволи себи кратак осмех. Са свим тим слугама, сестре често
забораве да и Прихваћене имају уши. Понекад, најбољи начин за учење је само да
будеш миран и да ћутиш и слушаш.
Како се враћала назад, кроз спирални ходник, мислећи о томе шта је открила и
покушавајући да игнорише хладноћу, Сијуан дотрича испред ње. Није видела ниједну
сестру у близини, али ипак...
“Још једна порука”, Сијуан објасни. “За Аишу Равенеос. Она је после мрмљала
како је то хитна ствар, стварајући при том гомилу питања. Кладим се да је ово иста
она порука коју си ти однела Керени. Шта мислиш, шта Тамра жели са једном Сивом
и једном Зеленом заједно?”
Сиве су се се уплитале у питања о правди и суђењу, тамо где су људи били пре
до договора него до мачева, и Аишу је био глас да је она најпристраснија што се тиче
закона. То је нешто што је делила са Кереном. И обе жене су носиле шал веома дуг
временски период, што није сматрала неважном ситницом.
Моираине можда није била тако добра у загонеткама као Сијуан, али ово је
стварно личило као Игра кућа.
Она опрезно погледа око себе, укључујући и поглед преко сопствених рамена.
Служавка је намештала украсе на стоним лампама, даље низ ходник, а двоје
мушкараца још даље су били на мердевинама радећи нешто са декорацијом зидова. У
близини није било сестара, али опет из предостожности она утихну глас. “Тамра
жели... трагаче ... да траже мушко дете. Ох, ово све мења. Нисам била у праву, Сијуан.
Ти си била у праву.”
“Јесмо и нисмо у вези чега? Шта те је навело да мислиш да ће ангажовати
трагаче?” Како жена може бити тако спретна са загонеткама, а опет невидети
целокупну слику овде?
“Шта у овом тренутку може бити важније Тамри од тог мушког детета, Сијуан?”
она стрпљиво рече. “Или шта може то бити толико тајно, да се не усуђује да стави
разлог тога на папир? Та тајност је можда значила да је веровала да се Црвенама не
може веровати. То је оно у чему је и била у праву.
Више од тога, колико жена би одма на први погред порекло да је ово дете исто
оно из пророчанства? Сви би то говорили барем док не би одрасло у мушкарца и
почело да усмерава. Не, она је мислила да упосли сестре за које је могла да гарантује
да га тражи. Оно у чему је она грешила је у мишљењу да би га сигурно довели у Кулу.
То би га разоткрило Црвенама, и другима којима се не треба веровати. Једном кад га
пронађе, Тамра би га одмах опет сакрила. Његово обучавање би било у рукама
трагача, жена којима највише верује.”
Сијуан се удари дланом по челу. “Мислим да ће ми лобања експлодирати”, она
промрмља. “Све си то схватила из два писма, а да ниједно ниси прочитала.”
“Знам ста ми је речено а шта није. То је једноставно могучност да видиш путеве,
и да повежеш коцкице заједно, Сијуан. Заиста, и ти би требало то да знаш.”
“Ох? Еллид ми је дала некакву ковачеву загонетку прошле недеље. Она ми рече
да јој је досадила, али ја мислим да није ни могла да је реши. Желиш ли можда ти да
покушаш?”
“Хвала, не.“ Моираине рече учтиво. Она на брзину погледа около и брзо се
исплази на другу жену.
Следећег дана, Тамра је послала још три поруке. Прва је отишла Меилин Арганај,
друга Валери Горовни, дебељушкастој малој жени, Браон ађаха која се увек смешила
и за коју се увек чинило да негде жури, чак и кад стоји мирно, док је трећа је отишла
Лудис Данен, кошчатој Жутој са дугим и мргодним лицем које је око врата носило
тарабонске перле које су јој висиле до појаса. Ниједан једини наговештај о порукама
јој није пао у руке, али опет знала је чињеницу да се све три жене носиле шал већ
дуги низ година, и да су их све три биле репутације да су поприлично строге по
питању закона.
 Моираина је то видела као потврду, па је чак и Сијуан почела у то да верује.
Чинило јој се да је петоро било исувише мало људи да би на себе преузели
потрагу за дечаком - али дан за даном све више имена су јој испуњавали књижицу -
ал’ опет Тамра није слала више порука. Барем не преко њих. Аелдра Најаф је
унапређена у Чувара хроника да би заменила Гитару, и поруке су највероватније
ишле преко ње.
Једно време, Моираина и Сијуан су се трудиле да што више могуће пажње
обраћају на Амирлинину одају и њене остале собе, увек гледајући и вирући кроз
кључаоницу, сваки пут када би им се указала прилика, али Тамра је и тих дана увек
имала равномеран проток посетилаца. Нису константно упорно долазили али били
су присутни. Долазило је доста различитих посетилаца, али ко је и колико је њих
урачунато у причу то није знала. Таква ствар је Моираину јако нервирала. Свраб јој се
поново јави на рамену, исти онај који не би могла почешати и који јој прсти не могу
дохватити.
Ускоро им се указала прилика да шпијунирају. Али понекад им се чинило да ни
то не доноси резултате. Прикупљање имења је ишло исувише споро. А Аелдра,
враћајући се у Амирлинину одају, ухватила је Моираину како вири у довратак.
Бела коса је повезивала Аелдру и Гитару, само што је Аелдрина коса била права
и кратко осишана као и Керенино. Нови Чувар је био груба жена, са кожом која је
усред сунца и ветра видно огрубела, за коју је чисто сумњала да ју је ико звао
лепотицом, јер је имала јаку мушку браду и шпицаст нос. Од накита, носила је само
прстен Велике змије; њена хаљина је била од плаве вуне, фино сашивена, али
једноставно исечена, и са великим плавим шалом око рамена. Потпуно другачија
жена од Гитаре.
“Шта то гледаш ,дете?” Она упита нежно.
“Само сестре које иду и враћају се из Амирлининих одаја, Аес Седаи”, Моираина
одговори. Свака је реч била истина.
Аелдра се насмеја. “Сањариш о шалу? Можда би твоје време било боље
потрошено у учионици уз учење и праксу.”
“Наћи ћу времена и за то, Аес Седаи, а и овај посао такође окупира мој ум.” И ово
је било истина. Трагање за мушким дететом обухватало је сваки делић њеног ума не
дозвољавајући јој икакве друге информације.
Она погну главу, и Аелдра положи руку на Моираинин образ, као да је
проверавала да ли има температуру. “Да ли те лоши снови још увек прогањају? Неке
од Жутих имају велико знање о биљкама. Сигурна сам да ће ти помоћи да лепо
заспиш, ако ти то буде било потребно.”
“Верин Седаи ми је већ помогла.” Напитак који јој је дала је имао лош укус, али
јој је помогао при спавању. Штета што није могао да јој помогне да заборави оне
кошмаре које је имала пре њега. “Сада снови више нису толико лоши.”
“Онда, добро.” Аелдрин осмех се врати, али убрзо подиже прст испред
Моираининог носа и замахну јој њиме. “Али у сваком слушају, сањарење испред
врата није баш долично за једну Прихваћену, дете. Ако те још једном видим тако,
мораћу да потегнем одређене мере. Да ли ме разумеш?”
“Да, Аес Седаи.” Више неће бити шпијунирања. Моираина је почела да мисли да
ће провриштати од свраба.
Поглавље 8
Комадићи смирености
Нису такође могле ни да избегну приватна предавања са сестрама. Не да је
Моираина то желела, или Сијуан, али дуги часови седења и писања су их
изненађујуће замарали, и остављали су им само вечери слободне. Прихваћене које су
и даље изјахавале сваког дана, такође биле заузете, иако су многе на то гунђале -
када није било Аес Седаи у близини да их чују. Макар су оне похађале часове када би
они били понуђени. Неке сестре би одбиле, говорећи да ће подучавати Прихваћене
поново тек када више не буду морале да предавају разредима уместо Прихваћених.
Превише Аес Седаи се није свиђала ситуација. Према трачевима, петиције су слане
Амирлин Трон у којима је тражено да се врате на стари распоред, али ипак их је
Тамра одбијала. Лица сестара су и даље била маске смирености, али ипак очи чак и
најблажих би бљеснуле са жаром који би натерао полазнице да циче, а Прихваћене да
веома пажљиво корачају. Упркос зими, Кула је била у грозници.
Сијуан никад није причала о својим искуствима, али Моираина је убрзо схватила
да је и она сама привлачила посебно ужарене погледе од скоро сваке Аес Седаи са
којом би се срела, и схватала је зашто. За разлику од осталих, она и Сиујан би могле
да дају часове полазницама и да похађају своје часове у разумније време.
Неколико сестара које су предавале осталима по ноћи прогласиле би себе
заузетима када би било која од њих две покиушала да закаже час. На неки начин Аес
Седаи су могле бити детињасте као и свако други, иако је то било нешто што ниједна
Прихваћена се неби усудила да каже наглас. Моираина се надала да ће та мала
непријатељства ускоро нестати. Ситне иритације су некада умеле да прерасту у
доживотно непријатељство. Шта би ипак она поводом тога могла да уради? Да се
понизно извини онима које су изгледа биле најљуће, молећи их за опрост, и да се
нада. Она ипак неће одустати од спискова.
Нису све сестре биле невољне. Кирина се сусретала са њом да разговарају о
релативно мало чињеница које су биле познате о царству Артура Хоквинга, Меилан
је испитивала о древном писцу Вилиму Манчесу и о његовом утицају на саладејску
филозофкињу Шивену Кајензију, а Аиша је испитивала о разликама у структури
законика Шијенара и Амадиције. То је био тип предавања које је сада похађала. Оно
што су је могли научити о Моћи, оно што је могла да научи - није то увјек било исто -
било је у њу урезано месецима раније.
Да се усуђивала, она би их упитала зашто су и даље у Кули. Зашто нису тамо
напољу ловећи имена са оних листи? Зашто?
Али ипак знала је одговор. Оно што је морао бити одговор. Ништа друго се није
уклапало. Али оне нису осећале хитност. Било би окрутно одмах одузети дечака од
мајке. Можда су мислиле да ће имати још године да га пронађу, али ако је то било у
питању, онда уопште нису виделе спискове. Многима уписима је чак фалило родно
село. Можда су чекале да се попуне спискови. Надала се да постоје и други трагачи,
зато што је Сијуан јавила да су Валера и Лудси и даље у Кули.
 Неужурбане! Моираина је горјела ужурбаности. Гласине су говорила да су се
борбе настављале, много лига југоисточно, али то су само биле чарке, иако се
причало да су неке биле жестоке. Изгледа да нико од команданата Коалиционе
армије није желио да превише притиска опасног непријатеља који су ионако
повлачио. Оно последње је макар било сигурно, и то су Аес Седаи јавиле. Гласине су
говориле да су се многи Муранђани и Алтарци већ покупили и отишли на југ кући, а
Амадицијани и Гелданци су планирали да исто то ускоро учине.
Колале су гласине о невољама дуж Пустоши, и да ће Крајишници ускоро
одјахати на север. Аес Сеаи изгледа нису обраћале пажњу на гласине. Покушала је да
помене гласине када би била са њима, али...
“Гласина је ирационална и овде јој није место, дете.“ Меилан јој чврсто рече.
Њен поглед изнад шољице, која се балансирала на њеним прстима, је био смирен.
“Сада. Када је Шивена рекла да је стварност илузија, шта је прихватила од Вилима и
одакле, а шта је било њено?”
“Ако желиш да говориш о гласинама, нека то буду гласине о Хоквингу”, Кирина
рече, оштрим гласом. Увек се играла са једним од својих ножева када је предавала,
користећи га као показивач.
Вечерас то је био нож сиромашног човека. Био је толико стар да му је дрвена
дршка била испуцана и извијена. “Сама Светлост зна, пола тога што знамо о њему су
гласине.”
Аиша уздахну и показа на њу прстом, њене меке смеђе очи одједном очврснуше.
Жена једноставног лица која би лако могла проћи као фармерова жена, носила је
читаво богатство у накиту, наушнице са великим ватрокапима, дуге огрлице од
смарагда и рубина, али носила је једино златни прстен Велике змије на руци. “Ако не
можеш да пазиш на тему, можда ти је потребно да посетиш Мереан. Да и мислила са
да ћеш то рећи.”
Не, натерати их да примете хитност ситуације је било једноставно немогуће! Све
што је могла да ради је да чека и да вежба да нешкргутање зубима. Светлости нека је
тестирају ускоро. Са шалом на раменима, она ће напустити Кулу и тражити ће дечака
као што стрела напушта лук.
Ускоро, али не пре него што сакупи сва имена. Ох, то је била таква неприлика!

Собе Прихваћених су врвеле гласинама више него обично, иако не о томе ко се

са ким свађао или која се Зелена скандалозно понаша са Заштитником. Ове приче су
потицале од Стражара, војника, жена у логорима, а биле су о борбама, о људима који
су херојски умрли, и о онима који су били хероји али су и даље дисали. О њима се
посебно причало, такви би можда имали квалитете Заштитника, а то је била
омиљена тема међу Прихваћенима, осим међу онима које су већ знале да ће одабрати
Црвени. Колале су гласине о паковању логорова, иако нико није знао да ли ће они
кренути на југоисток за армијом или ће се вратити кући., као и приче о малим
групама које су остајале како би се постарале да жене приме Кулину награду. Макар
је то смањивало шансе да ће права жена отићи непримећено, али ако је она већ била
уписана и отишла, да ли ће она бити међу онима које ће бити лако наћи? Моираина је
могла да вришти од фрустрације.
 Елид Абареим је имала причу која је потицала од Аес Седаи, и инсистирала је да
то није гласина.
“Чула сам како Аделорна каже Шемаен”, Елид рече са осмехом. Елид се увек
смејала када би себе видела у огледалу, а када би се смејала, увек би изгледало као да
се управо огледа у једном.
Налет вечерњег ветра замрешка њену таласасту златну косу која је уоквиравала
њено савршено лице. Њене очи су биле као велики сафири, а њена кожа као богат
крем. Једина мана у њеном изгледу је била да је Моираина могла видјети превелику
количину њених груди. А она је такође била веома виока, скоро као и већина
мушкараца. Мушкарци су се осмехивали Елид, ако не би балили. Полазнице су јој се
чудиле, а превише глупача међу Прихваћенима су јој завиделе. “Аделорна рече да је
Гитара имала Прорицање да ће Тармон Гаи'дон доћи за време живота сестара које су
сада живе. Једва чекам. Намеравам да будем Зелена, знаш.” Свака Прихваћена је то
знала. “Намеравам да имам шест Заштитника када одјашем у Последњу битку.” И то
је свака Прихваћена је то знала. Елид је увек говорила шта намерава да уради. И
скоро сваки пут би то урадила. То једва да је било праведно.
“Стога,“ Моираина рече тихо када се Елид придружи осталима који су одлазили
на вечеру. “Гитара је имала и друга Прорицања. Макар једно, а ако и једно, онда
можда и више.”
Сијуан се намршти. “Већ знамо да Последња битка долази.” Она ућута док су
Катерина и Сарена пролазиле, причајући о томе да ли су преуморне да покушају да
једу, а онда настави чим их оне више нису могле чути. “Шта нама значи ако је Гитара
имала туце или стотину Прорицања?”
“Сијуан зар се никада ниси запитала како то да је Тамра била сигурна да је ово
време, да ће дечак бити рођен сада? Ја бих рекла да је веома вероватно да је макар
једно од осталих Прорицања говорило о њему. Нешто што би заједно са оним што
смо ми чуле да је рекла, казало Тамри да је сада време.” Сад је био ред на Моираину
да се намршти у себи. “Да ли знаш какво је Прорицање било код Гитаре?” Оно би
обузело различите жене на различит начин; укључујући и којим гласом изговарају
Прорицање. “Начин на који је говорила, можда се рађао управо у том тренутку.
Можда је шок било оно што је убило.”
“Точак тка како Точак жели.“ Сиујан рече мрко, а онда се цимну. “Светлости!
Хајде да једемо. Треба још да вежбаш.”
Наставиле су да вежбају, макар те ноћи, и Мирела је наставила да им помаже,
онда када није била исувише уморна те би отишла право у кревет после вечере. А
понекад и раније. Доста Прихваћених је радило једно или друго тако да су ходници
већ били тихи доста пре времена за гашење светала. На вежбама Моираини је лоше
ишло, барем у почетку. Баш прве ноћи, Елаида је ушла у њену собу баш у тренутку
када је трпела на цветном тепиху Сијуанино и Мирелино мучење. Ватра у камину је
била зажарена до врхунца, али најбоље што би се за њу могло рећи је да је само
поништавала оштрину зиме. Макар није било смрзавајуће.
“Драго ми је да видим да нисте свој рад узеле као изговор да избегнете
вежбање”, црвена сестра рече. Звучала је као да је изненађена, а ниподаштавање је
пратило реч “рад”. Још једном била је сва обучена у црвено, и носила је њен црвени
шал као да је на дужности. Стаде у ћошак наспрам Моираине, и прекрсти руке испод
груди. “Наставите. Желим да посматрам.” Нису имале куд него да је послушају.
Можда подстакнуте Елаидиним присуством, Сијуан и Мирела су се веома
трудиле. Што је значило да су извукле своје најбоље запањујуће ударе и штипкање,
нагле праске крај Моираининих ушију и шибе као ударе преко њених ногу, увек када
јој је концентрација највише била потребна. Покушавала је да не гледа Елаиду, али
сестра је стојала онде где није могла да избегне да је види. Елаидин проучавајући
поглед је чинио нервозном, или је можда такође и инспирисао. Или је прогонио.
Фокусирајући се, концентришући се најбоље што се могла, успела је да заврши
шездесет једно ткање пре него што се шездесет друго срушило у неразмрсиво
клупко Земље, Ваздуха, Воде и Духа од чега јој је кожа постала лепљива све док га
није пустила да се распе. Не баш изванредна изведба, али није била ни толико лоша.
Више пута се приближила извршавању свих стотину ткања, али то јој је стварно
пошло за руком двапут, једном само за длаку.
“Бедно.“ Елаида рече, хладна као лед. “Никада тако нећеш положити. А ја желим
да ти положиш дете. Ти ћеш положити, или ћу те натерати да скинеш кожу и да
плешеш са голим костима пре него што те отерају. Вас две сте бедне пријатељице,
ако је то како јој помажете. Ми смо знале како да вежбамо када сам ја била
Прихваћена.” Шаљући Мирелу и Сиујан у ћошак где је она стајала, она заузе њено
место на столу. “Сада ћу вам показати како се то ради. Поново, дете.”
Влажећи свое усне, Моираина окрену леђа. Мирела јој се охрабрујуће осмехну, а
Сијуан поуздано климну, али могла је да види њихову бригу. Шта ће Елаида урадити?
Она поче. Само што се отворила Моћи, бљесци светла почеше да промичи пред
њеним очима, остављајући за собом црне и сребрне флеке које су јој играле пред
очима. Прасци и заглушујући звиждуци чинили су да јој у ушима звони. Ударци као
да потичу од јако замахнутих каишева или бичева ударали су је један за другим. И то
је све трајало, и није престајало све док не би завршила ткање, а онда би имала само
мали предах пре него што би почела следеће.
А све то време, Елаида је викала на њу својим хладним чињеничним гласом.
“Брже, дете. Мораш ткати брже.Ткање мора скоро да искаче завршено. Брже. Брже.”
Држећи се ноктима за смиреност, Моираина је стигла тек до дванаестог ткања
пре него што јој се концентрација распала у потпуности. Ткање не само што се
распало, него је чак и изгибила саидар у потпуности. Трепћући покушала је да очисти
играјуће флеке из вида. И још успешније да уздржи сузе. Бол је прекривао од рамена
до чланака, маснице су је бољеле, ожиљци од бичевања су пулсирали и пекли је од
зноја. Звоњава јој се стално чула у ушима.
“Хвала, Аес Седаи”, Сијуан брзо рече. “Видимо шта морамо сада радити.”
Мирелине руке су се стегнуле у песнице које су се држале сукње. Њено лице је
било бледо, а очи разрогачене у ужасу.
“Поново”, Елаида рече. Моираина је морала да употреби сву снагу коју је
поседовала да се поново окрене.
Једина разлика је била што је овај пут завршила само девет ткања. “Поново”,
Елаида рече. Кад је трећи пут покушала завршила је само шест ткања, и само три из
четвртог пута. Зној јој је точио низ лице. После неког времена бљескава светла и
заглушујуће пиштање више нису представљали ишта више до досадне сметње. Само
се непрекидно пребијање важило. Само непрестано пребијање, непрестани бол.
Петог пута је пала на под под првом кишом удараца. Млаћење је престало тренутно,
али склупчавши се она је јецала као да никада неће престати. Ох Светлости, никада
раније овако није била повређена. Никада.
Није чак ни била свесна Сијуан која је клечала крај ње све док она нежно не рече,
“Да ли можеш да устанеш, Моираина?” Подижући главу са тепиха, она погледа
Сијуанино лице које је било забринуто. Са напором за који није мислила да је
спремна, она успе да заустави своје јецање, једва, а онда климну и поче да се подиже
на ноге са муком.
Повређени мишићи нису хтели да је подигну. Сваки покрет би протрљао хаљину
о посекотине које су је пекле од зноја, прекривши је горућом агонијом.
“Преживеће.“ Елаида рече суво. “Мало бола вечерас ће јој урезати лекцију у
памћење. Мораш бити брза! Вратит ћу се ујутро да је Излечим. И тебе такође, Сијуан.
Помози јој у кревет и почни.”
Сијуанино лице пребледе, али кад Аес Седаи заповеди...
Моираина није жељела да гледа, ипак била је натерана, те је држала очи
отворене чистом снагом воље. Због тога је хтела поново да почне да плаче. Често
када су вежбале, Сијуан је успевала да заврши свако ткање упркос било чему што би
Моираина урадила. Никада она не би успела да не заврши макар две трећине ткања.
Вечерас, под Елаидиним строгим подучавањем, она је успела да заврши двадесет из
првог пута. Другог пута, седамнаест, и четрнаест трећег. Њено лице је бло убледело и
била је глатка од зноја и неравномјерно је дахтала. Али зато није испустила ни сузу.
Када јој ткење не би успело, она би почела испочетка без икакве паузе. Четвртог пута
завршила је дванаест. И дванаест из петог, шестог. Упорно она поче да тка поново.
“То је довољно за вечерас.“ Елаида рече. Није било ни капи сажаљења у њеном
гласу.
Полако и болно, Сијуан се окрену, и светлост саидара око ње нестаде. Њено лице
је било безизражајно. Елаида настави мирно, намештајући шал на раменима. “Чак и
ако би успела да завршиш, таква каква си пала би. У теби не постоји ни комадић
смирености.” Прво је фиксирала Сијуан, а онда Моираину суровим погледом.
“Запамти, мораш бити смирена шта год да ти раде. И мораш бити брза. Ако си спора,
пашћеш исто толико сигурно као и што би пала ако се успаничиш или уплашиш.
Сутра увече ћемо видети можеш ли боље.”
Сијуан сачека да се врата затворе иза Аес Седаи, а онда забаци главу.
“Ох Светлости!” она повика, падајући на кољена, а сузе које је суздржавала
кренуше у бујицама.
Моираина скочи са кревета. Па покушала је да скочи. То је више било као болно
храмање, те Мирела прва стиже до Сијуан. Њих три су седеле тамо, држећи се једна
друге и плакале. Мирела је плакала колико она и Сијуан.
Најзад, Мирела се одмакну, фркну и обриса сузе са образа прстима. “Сачекајте
овде”, она рече као да су биле у стању да оду игде, и напусти собу. Убрзо се врати са
црвеним ћупом који је био велики као њене две песнице, као и са Шеријам и Елид да
јој помогну да свуку и да примене мелем из тегле на Сијуан и Моираину.
“Ово није право!” Елид рече бесно када су њих две биле голе и док је она
отварала ћуп, и сва запрепашћеност њиховим посекотинама и модрицама нестаде.
Шеријам и Мирела климнуше сложивши се са њом. “Закон забрањује
дисциплиновање Прихваћенх и полазница употребом Моћи!”
“Ох?” Сијуан зарежа. “И колико често ти је ухо било уштинуто Моћи од стране
сестре, и колико често си добила удар преко задњице?” Она разјапи уста. “Нема
потребе да то утрљавате до кости, зар не?”
“Жао ми је.“ Елид рече кајући се. “Бићу пажљивија.” Сујета је моћна мана, али то
је била њена једина стварна мана. Њена једина. Било је веома тешко да ти се Елид
свиђа. “Вас две бисте требале да пријавите ово. Могле бисмо све три поћи Мереан.”
“Не”, Моираина издахну. Мелем је пекао горе од посекотина. Било је боље
касније. Мало боље. “Мислим да Елаида стварно покушава да нам помогне. Рекла је
да жели да прођемо.”
Сијуан је погледа као да су јој је одједном израсло перје. “Не сећам се да је баш то
рекла. Лично, ја мислимда она покушава да нас натера да паднемо!”
“Поред тога”, Моираина додаде, “ко је икад чуо...? Ох! Ох!” Шеријам промрмља
извињење, али мелем је и даље пекао. “Ко је икада чуо за Прихваћену која се жалила
без да за то касније плати?”
То произведе климање. Мрзовољно дато, али ипак су се слагале.
Полазнице које би се жалиле добиле би нежно али и чврсто објашњење зашто су
ствари такве какве су. Од Прихваћених се очекивало да знају стање ствари. Од њих се
очекивало да вежбају издржљивост колико и Једну моћ и историју.
“Можда ће одлучити да те остави на миру”, Шеријам рече, али она није звучала
као да је веровала да ће се то десити.
Када су најзад отишле, Мирела остави ћуп мелема за њима. Једино им је
Веринин напитак ужасног укуса омогућио да спавају, склупчане под ћебади у
Моираинином кревету. Ћуп који је стојао изнад камина и одавао свирепо подсјећање
им је сметао да заспу колико и саме модрице и посекотине.
Елаида је одржала реч, појавивши се пре зоре да би их Излечила.
И она је једноставно то урадила, није га понудила. Једноставно би им узела
главе у руке и ткала би без питања. Када је замршено ткање Духа, Ваздуха и Воде
дотакло, Моираина се згрчи и задахта за ваздухом. Није више било њених жутих
модрица. На несрећу, Елаида им је дала нову жетву те вечери, и још једну следеће.
Моираина је издржала седам покушаја, а онда десет пре него што би је бол и сузе
савладале. Сијуан издржа десет друге ноћи и дванаест треће. И Сијуан никада није
плакала пре него што би Елаида отишла. Није испустила нити једну сузу.
Шеријам, Мирела и Елид мора да су стражариле, зато што би сваке ноћи, пошто
би Елаида отишла, оне би се појавиле да пруже саосећање док би свлачиле Сијуан и
њу и док би мазале њихове повреде мелемом. Елид је чак покушала да збија шале,
али никоме се није смејало.
Моираина се почела питати да ли ћуп садржи довољно мелема да истраје. Да ли
је лоше чула? Да ли је могуће да је Сијуан у праву, да Елаида жели да оне падну?
Хладан ужас се смести у њен стомак. Била је уплашена да ће следећег пута морати да
моли Елаиду да стане. Али Елаида не би то урадила. У то је била сигурна, и то је
чинило да хоће да плаче.
Ипак, ујутро после треће Елаидине посете, то је била Мереан која их је
пробудила у Сијуанином кревету и понудила им Лечење.
 “Неће вас више онако мучити”, мајчинска Аес Седаи им речекада њихове
модрице нестадоше.
“Како си сазнала?” Моираина упита, ужурбоно превлачећи хаљину преко своје
главе.
Док су спавале као заклане под утицајем Верининог напитка ватра је сагорела у
пепео током ноћи, те је ваздух у соби био хладан, иако не толико хладан као
неколико дана раније, али зато је под био топлији. Она зграби своје чарапе са
столице где их је оставила.
“Ја имам своје начине, као што би требала знати.“ Мереан одговори
мистериозно. Моираина је сумњала на Мирелу или Шеријам или Елид, ако не и све
три, али Мереан је била Аес Седаи. Никада оне не би дале јасан одговор када би
мистериозност могла да послужи. “У сваком случају умало није себи зарадила
натукну казну, и рекла сам јој да ћу од Амирлин тражити сакаћење. И подсетила сам
је да се морам односити према сестрама оштрије него према Прихваћенима и
полазницама. Убедила сам је.”
“Зашто она неће бити кажњена за ово што нам је урадила?” Сијуан упита, док је
закопчавала себи дугмад на леђима.
Надзорница полазница подигну обрву на њен тон, који скоро да је био
захтевајући. Али можда је веровала да оне заслужују мало слободе после Елаиде. “Да
је користила саидар да вас казни или принуди, ја бих је везала за троугао за шибање,
али ипак она није прекршила закон.” Меренине очи засветлуцаше на тренутак, и усне
јој се заоблише у мали осмех. “Можда не бих требала да вам кажем, али хоћу. Она би
била кажњена зато што вам је помагала да варате на тесту за шал. И оно што је
спасило била је недоумица да ли би то стварно било варање. Верујем да ће те
прихватити њен дар у духу у коме је дат. После свега, она је платила цену у
понижењу зато што вам је помагала када сам се суочила са њом.”
“Верујте ми, Аес Седаи, баш то и намеравам.“ Сијуан рече равнодушно. Оно што
је намеравала било је јасно. Мереан уздахну и одмахну главом, али ништа не рече.
Ледена громада која се отопила из Моираине када је чула да их Елаида више
неће посећивати врати се двоструко већа. Умало им је помогла да варају? Да ли им је
давала мали увид у то какав ће тест за шал бити? Али из било чега да се тест састојао
свака жена која је носила шал полагала га је и успела. И она ће успети. Некако ће
успети!
Терала је Мирелу и Сијуан да буду чвршће са њом, али иако би је понекад
натерале да плаче, оне су одбијале да корите Елаидине методе. Чак и тако изнова и
изнова није успевала да заврши свих стотину ткања.
Громада леда је расла са сваким даном.
Нису виделе Елаиду следећа два дана, и онда док су ишле на вечеру, Црвена
сестра се заустави крај високе лампе, не проговоривши ни реч док су се оне кратко
јој се наклониле. И даље тиха окренула се и пратила их је погледом док су се
удаљавале. Њено лице је било тешки случај окамењене смирености, али њене очи су
пламтеле. Њен поглед је требао да им спржи вуну на њиховим хаљинама.
Моираина се осети нелагодно. Јасно је било да је Елаида мислила да су оне
отишле Надзорници полазница. И још поврх тога она је “платила цену понижењем.“
према Мереан.
 Моираина се могла сетити више начина којима би Елаида могла бити натерана
да попусти, и сваки од њих бо користио притисак понижења.
Једино питање је било, колико је Мереан притиснула? Веома јако,
највероватније. Она је увек говорила о полазницама и Прихваћенима као да су њене.
Ох, ово није била нека мала нетрпељивост коју би можда време излечило. У
Елаидиним очима је стајала јака мржња. Управо су стекле доживотног непријатеља.
Када је саопштила своја размишљања Сијуан, она кисело одговори.
“Па, ја никада нисам желела да јој будем пријатељица, зар не? Кажем ти, после
што добијем шал, ако она покуша да ме поново повреди, жестоко ће ми платити.”
“Ох, Сијуан,“ Моираина се насмеја, “Аес Седаи се међусобно не повређују.” Али
није могла умирити своју пријатељицу.

Недељу дана пошто је Гитара имала Прорицање, време нагло отопли. Сунце се
уздигну на чисто небо, а дан је личио на прохладни пролећни дан, и пре сумрака
већина снега се отопила. Више га нигде није било око Змајеве планине сем на самом
врху. Земља око планине је имала сопствену топлину те се снег прво тамо отопио.
Критеријум је био постављен. Дечак којег траже родио се током тих десет дана. Два
дана касније број имена која су подпадала под критеријум нагло је почео да опада, и
скоро седмицу касније, пет дана је прошло, а да ниједно име није било додато у
њихове књиге. Једино су се могле надати да више ниједно неће бити нађено.
Девет дана после топљења снегова, при сивом светлу пре зоре, Мереан се појави
у ходнику док су Сијуан и Моираина одлазиле на доручак. Носила је свој шал.
“Моираина Дамодред,“ она рече формално, “позвана си да будеш тестирана за
шал
Аес Седаи. Нека те Светлост сачува и одржи читавом.”
Поглавље 9
Почиње
Мереан једва да јој је дала времена за брзи загрљај са Сијуан пре него што је
одвела Моираину. Сваким кораком комад леда у Моираинином стомаку је растао.
Била је спремна?! Током свих вежби успела је да заврши сва ткања само двапут, и
никада ни под притиском приближним ономе који је Елаида применила. Неће
успети, и избациће је из Куле. Неће успети. Те речи су јој пулсирале у глави ритмом
бубња који је обележавао марш ка џелату. Неће успети.
Док је следила Мереан низ уске завијене степенице које су кружиле надоле у
камену подлогу под Кулом, паде јој на памет помисао. Ако не успе, и даље ће моћи да
усмерава, све док је опрезна. Кула није благонаклоно гледала на жене које би биле
избачене а разметале би се тиме, а када Кула гледа неблагонаклоно на нешто, само
будале на то не обраћају пажњу. Сестре су говориле да жене које бивају избачене,
скоро одустану од усмеравања из страха од Куле, али то јој је био несхватљиво. Знала
је да то неће урадити шта год да се деси. Још једна мисао, која наизглед са
претходном није имала везе. Ако не успе, и даље ће бити Моираина Дамодред,
припадница снажне Куће иако лоше репутације. Њеним имањима ће сигурно требати
године да се опораве од Аијелског рата, али сигурно ће моћи да јој дају пристојне
приходе.
Трећа мисао, и све дође на своје место, било је тако очигледно да је све време
мислила на много дубљем нивоу. И даље је имала своју књижицу са именима у својој
торбици. Чак и ако не успе, и даље ће моћи да настави са потрагом за дечаком. То је
наравно било скопчано са опасностима. Кули се нимало није свиђало мешање
странаца у њене унутрашње ствари, а она ће тада бити странац. Многи владари су
зажалили што су се мешали у Кулине планове. Колико ће бити горе по младу
изгнаницу, ма колико јој јака Кућа била?
Нема везе. Шта ће бити, биће. “Точак тка како Точак жели.“ она промрмља, и
тако заради оштар поглед од Мереан. Ритуал није уопште био компликован, али се
морао поштовати. То да је заборавила да када зађу под земљу мора бити тиха сем ако
јој се обрате говорило је нешто о њеним шансама на стварном тесту. Било је веома
чудно. Желела је да буде Аес Седаи више од свог живота, али ипак сазнање да ће
моћи да настави са потрагом ма шта се овде догодило ућуткало је онај бубањ у њеној
глави. Чак је и натерало онај комад леда да се смањи. Макар мало. На један или други
начин, за неколико дана она ће отпочети са потрагом. Светлост јој дала то буде као
Аес Седаи.
Широки пролази кроз које је Мереан водила, а који су урезани у камен острва и
били широки као и они у Кули, су били осветљени лампама које су биле окачене
високо на зидовима, иако је већина попречних ходника била обавијена тамом, или су
били осветљени повременим лампама које су правиле мале и усамљене локве
светлости. Камени под није на себи имао нимало прашине. Пут је био припремљен за
њих. Ваздух је био хладан и сув, и сем звука њихових папуча, било је тихо. Сем
складишта на највишим нивоима, подруми су ретко коришћени, и све је било
једноставно и неукрашено. Тамна дрвена врата су стојала затворена дуж ходника, а
како су залазили дубље почела су да бивају закључана. Многе ствари су овде држане
далеко од нежељених очију. Оно што је рађено овде доле, такође није било за
спољашње очи.
На најнижем нивоу, Мереан се заустави испред дуплих врата која су била већа
него иједна крај којих су до сада прошли. Била су висока као врата тврђаве и била
углачана тако да сијају, а нису била замандаљена. Аес Седаи усмери и врата се тихо
отворише на добро подмазаним шаркама. Дубоко удахнувши, Моираина уђе за њом у
велику, округлу, собу са куполом која је била окружена лампама. Њихово светло се
обијало од угланцаних белих камених зидова, заслепљујући је после релативно
мрачних ходника.
Трепћући, она се одмах запути ка објекту у центру собе који се налазио под
куполом, према великом овалном прстену који је био узак при врху и дну док му је
обод био мало дебљи од њене руке. Висине више од једног хвата и широк скоро
корак, светлуцао је при светлости лампи, час сребрно час златно зелено плаво или
све то одједном, никад не бивајући исти дуже од тренутка. И наизглед немогуће,
стојао је усправно без потпоре. То је тер'ангреал, справа направљена да користи
Једну моћ још у Доба легенди. У њему она ће бити тестирана. Она неће пасти. Неће
неуспети!
“Приступи”, Мереан рече формално. Остале Аес Седаи које су већ биле у соби, по
једна за сваки Ађах, стадоше у круг око ње, са шаловима на раменима.
Једна од њих је била Елаида, и Моираинино срце затрепта нелагодно. “Долазиш
неука, Моираина Дамодред. Каква ћеш отићи?”
Светлости, зашто су дозволили Елаиди да присуствује? Очајнички је желела да
упита, али причање јој је било забрањено. Била је изненађена када је њен глас мирно
одговори. “Отићу упознавши себе.”
“Из којег разлога си позвана овде?” Мереан одговори.
“Да будем испитана.” Мирноћа је била важна, али иако је њен глас био такав,
њен ум је био потпуно другачији. Није могла избацити Елаиду из својих мисли.
“Зашто требаш бити испитана?”
“Како бих сазнала да ли сам вредна.” Све сестре ће се потрудити да не успе - то је
био тест, након свега - али Елаида ће се највише потрудити. Светлости, шта ће она
урадити?
“Чега да ли си вредна?”
“Да носим шал.” А са тим она поче да се скида. Према древном обичају, мора
бити обучена само у Светлост, симболишући веровање да ће је Светлост заштитити.
Док је одрешивала појас, она се одједном присети мале књижице у торбици. Ако
то открију...! Али да се поколеба, то би значило да неуспех. Она положи појас и
торбицу на под крај својих ногу и посегну иза себе да откопча дугмад на хаљини.
“Онда ћу ти ја дати инструкције”, Мереан настави. “Видећеш овакав знак на
поду.” Она усмери и њен прст нацрта у ваздуху шестокраку звезду, два преклапајућа
троугла исписана на тренутак ватром.
 Моираина осети једну од сестара иза ње како пригрљава саидар, и ткање
додирну њен потиљак. “Сећај се онога чега се мораш сећати.“ сестра промрмља. То је
била Анаија, Плава. Ово није било део онога чему су је учили. Шта је то значило?
Натерала је прсте да сигурно се крећу низ дугмад на њеним леђима. Почело је, а
сада мора наставити у потпуном миру.
“Када видиш тај знак, поћи ћеш ка њемо одмах, сигурним кораком, нити журећи
нити заостајући, и тек када на њега станеш можеш пригрлити Моћ. Потребно ткање
мораш одмах почети, и не смеш напустити знак пре него што га завршиш.”
“Сећај се онога чега се мораш сећати.“ Анаија промрмља.
“Када завршиш ткање,“ Мереан настави, “видећеш поново тај знак, означиће ти
где треба да идеш, опет сигурним кораком, без оклевања.”
“Сећај се онога чега се мораш сећати.”
“Сто пута ћеш ткати, редом који ти је дат, савршено мирна.”
“Сећај се онога чега се мораш сећати.”, Анаија промрмља по последњи пут, и
Моираина осети ткање како пада на њу, као што би и Лечење.
Све сестре сем Мереан се одмакоше и образоваше круг око тер'ангреала.
Клечећи на каменом поду, свака пригрли саидар. Окружене светлошћу Моћи, оне
усмерише и светлост у прстену поче све брже да се мења, све док није бљескало као у
калеидескопу прикаченом на млински точак. Оне су ткале свих Пет Моћи у ткања
скоро комплексна колико и једно од ткања која су потребна у испиту, при чему се
свака сестра концентрисала на свој задатак. Не, не тачно. Не у потпуности. Елаида је
погледавала унаоколо, и поглед јој је био суров и врео када би дотакао Моираину. Он
је био као усијано шило које јој је бушило лобању.
Желела је да овлажи усне, али “савршена мирноћа” је управо то забрањивала.
Заштита Светлости или не, скидање одеће пред толико сестара није било лагодно,
али већина сестара се сконцентрисале на тер'ангреал. Сада је само Мереан
посматрала.
Тражила је оклевање, лом у њеној спољашњпј смирености. Почело је, и лом сада
би значио неуспех. Али то је била само спољашња смиреност , маска глатког изгледа
која није ишла дубље од њене коже.
Настављајући са свлачењем, она пажљиво сложи сваки комад одеће и сложи је у
уредну гомилу поврх свог појаса и торбице. То би требало бити довољно. Све сестре
сем Мереан су сада биле заузете све док се њен испит не заврши - макар је она
мислила да ће бити - и сумњала је да ће Надзорница полазница копати кроз њену
одећу. У сваком случају, није било више ичега за урадити. Скидање прстена Велике
змије, који је ипак био само комад злата, је било болно за њу, те га је последњег
скинула. Од када га је зарадила није се од њега одвајала ни кад се купала.
Њено срце је лупало тако јако да је била сигурна да Мереан може да га чује. Ох
Светлости, Елаида. Мораће бити веома обазрива. Та жена је знала како да је сломи.
Мора пазити и бити на то спремна.
После тога она је могла само стојати и чекати. Кожа јој се најежила од хладноће,
и желела је да помери своја гола стопала на поду који више него да је био хладан.
Савршено мирна. Она је стојала мирно, усправних леђа, са рукама из тело, дишући
равномерно. Савршено мирна. Светлост јој помогла. Одбијала је неуспех само због
Елаиде. Одбијала је! Али комад леда у њеном стомаку је почео да шири хладноћу низ
њене кости. Није допустила ништа од тога да се покаже. Савршена маска смирености.
Ваздух унутар прстена одједном постаде бела плоча. Некако је изгледао беље од
њене сукње, бељи од снега или најфинијег папира, али ипак није рефлектовао
светлост лампи, већ ју је некако делом упијао, чинивши собу помало магловитом. А
онда високи овални прстен поче да се окреће око себе без звука трења камена о ма
шта то било од чега је направљен.
Нико не проговори ни реч. Нису ни морале. Она је знала шта мора урадити.
Непоколебана, макар споља, она закорача ка окрећућем прстену сигурним кораком,
не журећи нити заостајући. Она ће успети, шта год Елаида урадила. Успеће! Она
закорачи у белило и кроз њега, и...
...Запита се где је, за име Светлости и како је тамо доспела. Стајала је у
једноставном каменом ходнику дуж кога су биле лампе, и постојала само једна врата,
на самом крају која су била отворена према сунчевој светлости. У ствари, то је био
једини излаз. Иза ње је био глатак зид. Веома чудно. Била је сигурна да никада није
видела ово место. И зашто је била овде... гола! Само сигурност да мора бити у
потпуности смирена је спречи да се покрије рукама. Након свега свако би могао
проћи кроз она врата на самом крају у било ком тренутку. Одједном она примети
хаљину како стоји на уском столу на пола пута низ ходник. Била је сигурна да ни сто
ни хаљина нису били ту пре који тренутак, али ствари се не појављују изнебуха. Била
је веома сигурна у то.
Борећи се са журбом, она приђе столу и на њему нађе сву потребну одећу.
Папуче су биле обложене црним сомотом. Бела подсукња и чарапе од најфиније
свиле, светлуцава тамнозелена хаљина од мало тежег материјала, лепог кроја и
савршено сашивена. Пруге црвене, зелене, и беле, свака од њих неколико инча
широка, правиле су уске линије боје низ предњи део хаљине од високог оковратника
до испод чланака. Како се хаљина са бојама њене Куће створила овде? Није се могла
сетити када је последњи пут носила хаљину тог стила, што је било веома чудно,
сигурно је изашла из моде не пре више од годину или две. Њено памћење је било
препуно рупа. Јама. Ипак, када се поново обукла гледајући се преко рамена у
огледало како би закопчала мала дугмад од перли на леђима... Одакле јој то? Не, боље
да не брине о ономе што јој је било необјашњиво. Одећа јој је пристајала као да је
сопствена шваља мерила. Када се обукла, почела се у потпуности осећати као госпа
Моираина Дамодред. Само коса уређена у коврџе са стране би је више томе учинило.
Када је почела да носи своју косу расплетену? Није важно. Унутар Каирхијена само
мало људи би могло ишта да нареди Моираини Дамодред. Већина је слушала њене
наредбе. Није сумњала да је могла да задржи било какву потребну смиреност. Не
сада.
Врата на крају ходника се отворише у широко двориште окружено високим
цигленим луковима који су придржавали балкон са стубовима. Позлаћени торњеви и
куполе су говорили да је ово палата, али није било никога у видокругу. Било је мирно
и тихо под чистим пролећним небом.
Пролећни или можда прохладни летњи дан. Није се могла чак ни сетити које је
годишње доба било! Али се сећала ко је она, госпа Моираина, која је одгајана у
Сунчевој палати, и то јој је био довољно. Застаде тек довољно дуго да пронађе
шестокраку звезду, која је била направљена од углачаног месинга и била утиснута у
подне плоче у центру дворишта, и сакупивши сукњу она кораку напоље. Кретала се
као неко рођен у палати, високо уздигнуте главе, не журећи.
Кад пружи други корак њена хаљина нестаде, остављајући је само у подсукњи.
То је било немогуће!
Снагом ума она натера себе да настави свој правилни ход. Смирена.
Самопоуздана. Још два корака и њена подсукња се истопи. Када свилене чарапе и
чипкане подвезице нестадоше, на пола пута до светлуцаве месингане звезде, то је за
њу био велик губитак. То није имало смисла, али макар су јој давали неку заштиту.
Сталожен корак. Смирена и самоуверена.
Три необријана крупна мушкарца у грубим капутима изиђоше од иза једног од
циглених лукова. Били су од сорте која би проводила дане пијући у гостинским
собама гостионица и крчмама. Сигурно не људи којима би било дозвољено де се
крећу кроз палату. Она поцрвене пре него што су је приметили и почели да је
посматрају. Набацивали су јој се! Бес блесну у њој, и она га сузби. Смиреност. Сигурно
корачање, без журбе и заосатјања. Мора бити тако. Није знала зашто, само да мора
тако бити.
Један од мушкараца прође прстима кроз своју масну косу у намери да је
зачешља и при томе је још више умрси. Други исправи свој подерани капут. Почели
су да јој се наизглед случајно приближавају, са масним погледима који су им
изобличавали лице. Није их се плашила, једино је кристално била свесна да је ови...
ови... грубијани... гледају, а да она на себи нема ни крпице - ни једне једине крпице! -
ипак није се усуђивала да усмерава пре него што стигне до звезде.
У потпуности мирна и сигурно корачајући. Дубоко закопани бес је горио дубоко
у њој, али она га је потискивала.
Њена нога додирну месингану звезду, и она пожеле да одахне са олакшањем.
Уместо тога, она се окрете, према три клипана, и отворивши се саидару, она усмери
Ваздух и потребно ткање. Чврсти зид ваздуха, три корака висок, се појави око њих, и
она га завеза.
То је било дозвољено. Звонио је као челик када један га од њих удари.
Шестокрака звезда је светлела међу циглама изнад самог лука кроз који су
мушкарци ушли. Била је веома сигурна да она ту пре није била, али сигурна да је сада
ту. Корачање сигурним кораком постаде тешко, и пролазећи крај зида од ваздуха
било јој је драго да је и даље држала Моћ. Према псовкама и повицима које је могла
чути иза себе, мушкарци су покушавали да изађу пењући се један другоме преко
рамена. Поново се од њих није уплашила. Једино јој је сметало што је виде голу. Боја
се поново појави на њеним образима. Било је веома тешко не убрзати корак. Али она
се сконцентрисала на то, на држање смиреног и неометеног лица, ма колико оно
било црвено.
Коракнувши кроз лук, она се окрену, спремна за случај да су они... Светлости, где
је то она? И зашто је гола! И зашто држи саидар? Она га пусти нелагодно и невољно.
Знала је да је тамо у том празном дворишту завршила прво ткање од сто које је
требала урадити. Знала је само то и ништа друго. Сем да мора да настави.
 Срећом, одећа је лежала на поду одмах испод лука. Била је направљена од грубе
и дебеле вуне, и чарапе су је гребале, али јој је одећа стојала као саливена. Чак и
тешке кожне ципеле. Ружне ствари, али их она ипак обуче.
Било веома чудно, иако је оно двориште иза ње изгледало као да је део палате,
ходник без врата којим је корачала је био од грубог камена, и осветљен лампама у
металним држачима. Пре би било да је био део тврђаве, а не палате. Није био у
потпуности без врата, наравно, то не би могло бити. Она је морала наставити, и то је
значило да мора негде отићи. Још чудније од ходнка је било оно што се налазило иза
јединих врата у њему.
Мало село је стојало пред њом. Туце малих сламом покривених кућа и склепаних
амбара, наизглен напуштених због озбиљне суше. Врата су шкрипала при док је
ветар носио прашину низ пут под немилосрдним поподневним сунцем.
Врелина је удари као чекић, окупајући је знојем пре него што је прешла и десет
корака. Била је захвална на добрим ципелама, јер је тло било каменито и
највероватније би јој испекло стопала да је била у папучама. Један камени бунар је
стојао у сред онога што би се некада звало сеоска пољана, а сада је био комад суве
прашине прошаране бусеновима сасушене траве.
На испуцалим зеленим циглама које су окруживале бунар, на којима би некад
људи стојали како би вадили воду, неко је нацртао црвеном бојом шестокраку звезду
која је сада била бледа и окрњена.
Чим је стала на звезду она поче да усмерава. Ваздух и Ватру и Земљу. Докле год
јој је поглед сезао само је видела сува поља и искривљено голо дрвеће. Ништа се није
кретало. Како је овде доспела? Како год да се то десило, желела је да оде из овог
мртвог места. Одједном се нашла заробљена у црноканџном жбуњу. Тамни инч
дугачки трнови су јој пробијали одећу, гребали јој образе и главу. Није се мучила са
премишљањем како је то немогуће. Једино је желела да оде. Сваки убод је пекао, и
осећала је како крв тече из неких. Смирена. Мора бити у потпуности смирена. Не
могући да помери главу, она покуша да опипа како да помери који од уплетених
грана, и само што не уздахну када се оштро трње забоде у месо.
Свежа крв је јој текла низ руке. Мирна. Могла је усмеравати друга ткања поред
оних која су потребна, али како да се отараси овог проклетог трња? Ватра је била
бескорисна, жбуње је изгледало суво као пергамент, и ако би га запалила, саму себе
би пламеном окупала. Наставила је да тка док је мислила, наравно. Дух, па Ваздух.
Дух кога је следила Земља и Ваздух заједно. Ваздух, а онда Дух и Вода.
Нешто се покрену на једној од грана, нешто мало и тамно на осам нога. Сећање
јој дође однекуд, и она се загрцну. Задржавање глатког лица јој је био поприличан
напор. Паук главосмрт је долазио из Аијелске пустаре. Како је то знала? Његово име
је потицало не само од сивог белега на његовим леђима који је личио на људску
лобању. Један његов ујед је могао да мучи данима снажног човека. Два би га убила.
И даље ткајући беспотребно клупко Пет Моћи - зашто би желела да тка тако
нешто? Али морала је да настави - и даље ткајући, она брзо подели токове и додирну
паука са малим и прецизним ткањем Ватре. Паук се претвори у пепео толико брзо да
скоро није ни опекао грану. Жбуњу не би требало много да се запали.
Ипак, пре него што је могла да осети олакшање, она спази још једног како се
креће према њој, и уби га истим малим ткањем, а онда још једног, и још једног.
Светлости, колико ли их је? Њене очи, једини део који се могао кретати, брзо су
претраживале, и скоро свугдје где би погледалие виделе би по једну главосмрт, како
гиља према њој. Сваког кога би видела би убила, али било је доста места где она није
могла да види, те јој је на ум пало то питање. Колико их је било ван њеног
видеокруга? Или иза ње? Смирена!
Палећи паукове брже, она поче да тка брже то бескорисно клупко. На неколико
места, танки праменови дима су се помаљали са грана. Задржавајући мирно лице,
замрзнуту маску, она поче да тка све брже и брже. Још паукова умре, и појави се још
праменова дима, од којих су неки били и дебљи. Када се први пламен појави,
рашириће се брзо као ветар. Брже. Брже.
Последње нити падоше на своје место у том беспотребном ткању, и чим она
престаде да тка, жбуње црноканџе нестаде. Једноставно га више није било! Додуше,
посекотине нису нестале, али оне једва да су је бринуле. Веома је желела да искочи из
одеће и детаљно је претресе. Користећи токове Ваздуха. Паукови из жбуња су
нестали са жбуњем, али шта је са онима који су јој се можда закачили на хаљину? Или
се завукли у њу? Умето тога она потражи још једну шестокраку звезду, и пронађе је
урезану изнад врата једне од сламом покривених кућа. Унутра ће моћи да претресе
одећу. Смирено. Она закорачи унутра у тмину.
И нађе себе како се пита где је и како је тамо стигла. Зашто је обучена у сељачку
вуну, и зашто крвари као да се ваљала по трњу? Знала је да је завршила два од сто
ткања која мора направити, и ништа сем тога. Није знала чак ни где је прво ткање
направила. Ништа сем да пут којим мора ићи иде кроз ову кућу. Погледала суморни
пејзаж иза себе.
Све што је пред собом могла видети је била бледа мрља светлости на другом
крају собе. Чудно, била је сигурна да капци нису били затворени. Можда је та
светлост означавала неки излаз, пукотину крај врата можда. Могла је направити
светлост, али није смела поново да пригрли Моћ, макар не још. Мрак је није плашио,
али корачала је пажљиво да не би ударила у нешто. Ништа јој се пак није нашло на
путу. Скоро четврт сата је корачала, док се мрља светлости повећавала, пре него што
је схватила да су то врата. Четврт сата у кући коју би могла обићи за четвртину тог
времена. Ово је неко веома чудно место. Помислила би да је то сан, да није била
сигурна да није.
Било јој је потребно скоро исто толико времена да стигне до врата, која се
отворише приказујући сцену која је била чудна колико и ова дуга шетња. Чврсти зид
висок пет корака, окруживао је каменом поплочани трг, али она није могла вдети
ништа иза њега. Никакву зграду, ни дрво. Чак није било ни капија, или врата. Оних
иза ње више није било ту када је бацила поглед иза себе. То је био један веома
случајан поглед, док је њено лице држало маску смирености као да је исклесано.
Ваздух је био влажан и пролећан, небо је било чисто и светло сем неколико белих
облачића, али ни све то није могло да ублажи злослутност овог места.
Шестокрака звезда, хват широка, је била урезана у центар трга, и она крену ка
њој онолико брзо колико се усуђивала. Тик пре него што ће је досегнути, крупан
облик у оклопу са шиљцима - се попе на зид и ускочи унутра. Био је висок колико и
Огијер, али како год да си га гледао није изгледао људски, иако му је тело било
људског облика. Вучија вилица и трзајуће уши су ужасно стајале на лицу које је било
људско. Видела је раније цртеже Тролока, али никада једног живог.
Сенкин накот је био створен у рату који је окончао Доба легенди, и били су слуге
Мрачног. Тролоци су обитавали у Сенком поквареној Пустоши дуж Крајина. Да ли је
можда у Пустоши? Крв јој се следи на ту помисао. Иза себе она чу труп чизама које су
тешко пале, као и звук копита. Нису сви тролоци имали људска стопала. Створење са
вучијом губицом, потеже велики срполики мач који му је висио на леђима и потрча
ка њој. Светлости, створ је стварно брзо трчао! Она зачу још стопала како трче, као и
копита.
Још Тролока паде преко зида пред њу, лица упропашћених орловским
кљуновима и вепровским губицама са кљовама. Још један корак и бити ће на звезди.
Она одмах пригрли саидар и поче да тка. Прво ткање које је потребно, али чим је
положила прве нити Ваздуха, Земље и Духа она подели токове, и направи друго
ткање, и треће, од Ватре. Постојало је више начина да направиш ватрену лопту и она
одабра наједноставнији. Бацајући их обема рукама, она их посла на најближе Тролоке
и окрете се, и даље ткајући Ватру. Моралаје да застаде због важнијег ткања, али све
док је била довољно брза... Светлости, било је туце Тролока заједно са њом на тргу, и
још њих се пело преко зида! Обема рукама она је бацала онолико брзо колико је
могла да тка, гађајући оне који су јој били најближи, и где би ватрене кугле погодиле
оне би експлодирале, осакаћујући створења са овнујским губицама и роговима,
разносећи на два дела Тролока са козјим роговима, откидале су ноге. Није осећала
сажаљење. Тролоци су једино узимали заробљенике ради хране.
Завршавајући свој круг, она се окренула таман на време да ухвати главно ткање
пре него што се сруши. Таман да баци ватрену лопту која је отклонила једну главу са
орлујским кљуном, само неколико корака од ње, као и пола торза Тролока са вучијом
губицом који посрну преко ивице звезде пре него што је беживотно пао. Овако неће
успети. Било је превише Тролока, и још њих је прелазило преко зида сво време, а она
није могла занемарити важно ткање иако је ткала најбрже што је могла. Мора да је
постојао начин. Она неће пасти! Некако помисао да ће је Тролоци убити и појести
никако под то није потпадала.
Она неће пасти, и то је било то. Одједном она се сетио како, и осмехну се и поче
да певуши најбржи дворски плес који је знала. Можда је то било решење, у сваком
случају шанса. Брзи кораци је одведоше око круга звезде без да је морала и на
тренутак да губи поглед са ткања чије је завршавање било најважније. Након свега
ма колико јој се стопала брзо кретала, шта је могло бити смиреније од дворског
плеса, док јој је лице било глатко, као да је плесала у Сунчевој палати? Она је ткала
Пет Моћи што је брже могла, брже него што их је икада раније ткала, у то је била
сигурна. На неки начин плесање је помагало, и компликовано ткање поче да се
обликује као најлепша марадонска чипка. Плешући она је ткала, бацајући ватру
обема рукама, убијајући Сенкин накот обема рукама. Понекад би јој се толико
приближили да би је њихова крв попрскала по лицу, понекад тако близу да је морала
да отплеше ван њиховог домашаја када би пали, да отплеше од њихових срполиких
мачева, али она је игнорисала крв и плесала.
Последња нит паде на своје место и она дозволи целој ствари да испари, али и
даље је било Тролока на тргу. Брзи корак је одведе до центра звезде, где је плесала у
малом кругу, леђа уз леђа са невидљивим партнером. Рад са три одвојена ткања у
исто време је уморио, али она пронађе снаге за три поново. Плешући она је бацала
ватру и призивала муње са неба, чистећи трг експлозијама.
На крају ништа се није кретало сем ње, која је плесала. Она направи још три
круга пре него што то схвати и заустави се. Престала је да певуши. Сада је постојао
лук у зиду. То је био засењени пролаз са звездом изнад њега. Њено срце се претвори
у лед. Лук који је водио онде одакле су Тролоци дошли. У Пустару. Само су лудаци
вољно залазили у Пустару. Сакупивши своју сукњу, она натера себе да пређе
угљенисани трг и уђе у капију. То је био пут којим је требала ићи.
Поглавље 10
Завршава се
Деведесет и девет ткања. Нашла је шестокраку звезду између округлог речног
камења међу огромним динама песка, где је добијала вртоглавицу од врелине и кожа
јој се исушивала пре него што је зној могао да се створи. Нашла је нацртаном у песку
на страни планине, где су је секли ветрови и где су громови ударали свуда око ње, и у
великом граду немогућих торњева где су јој неки људи причали нешто на
неразумљивом језику. Нашла ју је у шуми покривеној мраком, у црним водама
мочваре, у високој трави која је секла попут ножева, на фармама и равницама, у
кућерцима и палатама. Понекад би је нашла обучена, али је њена одећа често
нестајала, и исто толико често, била је гола.
Понекад би одједном била везана канапима или ланцима, савијена у мучне
позиције, које су јој увртале зглобове, или је висила на закачена око кука или
чланака. Сусретала се са змијама отровницама и зубатим воденим гуштерима
дугачким три метра, дивљим биковима, лавовима у лову, гладним леопардима и
крдима дивље стоке у стампеду. Боли су је стршљенови и осе, уједали мрави и
коњске мушице и инсекти које није препознала.
Побеснеле масе које су носиле бакље су покушале да је одведу на ломачу, Бели
плаштови да је обесе, пљачкаши да јој забоду нож у леђа, сецикесе да је удаве. И
свакога пута, заборављала је, и питала се одакле јој посекотина преко образа, шта јој
се десило када је задобила рану од мача преко ребара, три убода у леђа које су
сигурно направиле канџе, и остале ране, повреде и маснице од којих је крварила и
шепала. А била је уморна. О, тако уморна, до костију. Чак и више него што би је
оставило деведесет и девет ткања. Можда јој је то било од рана. Деведесет и девет
ткања.
Зграбивши њену обичну хаљину од вуне, потрчала је ка шестокракој звезди,
означеној црвеним плочама поред камене фонтане у малом врту окруженом редом
танких, витких стубова. Једва је стајала на својим ногама, док је одржавање обичног
израза лица захтевало све њене способности. Бол је пробадао сваки део ње. Не,
агонија би боље описала тај бол. Али ово је био последњи. Када га заврши, и ово би
такође било, шта год да је ово било, и моћи ће да тражи Лечење. Ако би могла да нађе
Аес Седаи.
Ако не, Читач ће бити довољан.
Ово је био још један од бескорисних ткања, који је произвео само кишу сијајућих
обојених капи, ако се истка тачно. Нетачно исткан, од њега би јој поцрвенела кожа,
болно, као од опекотина. Почела је веома опрезно.
Њен отац је ишетао из стубова право пред њом, у дугачком плашту који је барем
годину дана био ван моде, у бојама куће Дамодреда, од високог оковратника до
испод колена. Био је веома висок, за човека из Каирхијена, само инч му је фалио до
шест стопа, са већим делом косе који је био сед, а који је носио у пунђи на дну врата.
Увек је стајао прав као сечиво, осим када се савијао да му ускочи у руке, док је била
дете, али су сада његова рамена била погрбљена. Није схватала изненадни порив за
плакањем, када га је угледала.
“Моираина’, рече, додајући брижне црте његовом нежном лицу, ‘мораш поћи
самном сместа. Ради се о твојој мајци, моје дете. Она умире. Остало је још само мало
времена, али мораш да пођеш одмах.”
То је било превише. Хтела је да заплаче. Хтела је да отрчи до њега. Није урадила
ниједно. Чинило се да се ткање само завршило у изненадном крају, и капи које су
срећно сијале су падале свуда око њих. Приказ се чинио изузетно тужним. Отворила
је уста да га пита где је мајка, али је угледала другу звезду иза њега, на црвеној плочи
изнад стубова где се појавио. Ходала је полако, без оклевања.
“Волим те, оче” рече мирно. Светлости, како је могла да остане мирна? Морала
је. “Молим те, реци мајци да је волим пуним срцем.” Прошавши поред њега, отетурала
се ка другој звезди. Мислила је да ју је звао, да је потрчао за њом и вукао за рукав, али
њен ум је био исцрпљен напором који је захтевало одржавање израза лица и умерен
ход. У ствари, то је било спотицање, али није ни заостајала, нити се журила. Дошла је
међу стубове, испод звезде, и...
...нашла се у округлој белој одаји, док ју је рефлексија од светлећих лампи
заслепљивала. Сећање се одбило о њу, скоро је бацајући на колена.
У немогућности да мисли док се та бујица сливала у њу, успела је да направи још
три корака пре него што је застала. Свега се сетила, сваког ткања, где је задобила
сваку повреду. Све њене грешке, њене паничне покушаје да одржи неку спољашњу
слику мира.
“Учињено је.“ Мериан нагласи, гласно тапшући рукама. “Нека нико више не
говори о ономе што се овде десило. На нама је да то делимо у тишини са оном која је
то искусила. Учињено је.” Поново је гласно ударила руком о руку, док јој се плави шал
њихао. “Моираина Дамодред, провешћеш ноћ у молитви и промишљању терета који
ћеш преузети сутра, када огрнеш шал Аес Седаи. Учињено је.” Трећи пут је спојила
руке.
Покупивши сукњу, Надзорница полазница је кренула ка вратима, али су остале
сестре убрзо стигле до Моираине. Све осим Елаиде, схватила је. Елаида је изашла са
Мериан, са шалом огнутим као да јој је хладно.
“Да ли ћеш прихватити Лечење, дете?” упита Анаија. За руку виша од Моираине,
њене уобичајне црте лица су скоро надмашиле безвременост и чиниле је сличнијом
сељанком него Аес Седаи, упркос њеној фино скројеној, плавој вуненој хаљини са
лепим детаљима на рукавима. “Не знам зашто сам те питала. Ниси у тако лошем
стању као неке које сам видела, али ти је довољно лоше.”
“Овај... прошла сам?” изненађено упита.
“Да се црвенило рачуна као прекид мира, нико никада не би дошао до шала.”
Анаија одговори, поправљајући свој шал, уз осмех.
Светлости, виделе су све! Наравно, морале су, али се присетила невероватно
згодног мушкарца који је ухватио и почео да љуби свугде по телу, чим је започела
четрдесет и треће ткање и поцрвенела је. Оне су то виделе!
“Стварно би требала да Излечиш дете, пре него што се сруши, Анаија.” Верин
рече. Ниска и са замишљеним очима, била је прилично пуна у њеној финој вуненој
хаљини у бојама мешаним између црвене и браон и браон шалу.
 Моираини се свиђала Верин, али се ипак стресла када је видела своју одећу у
рукама Браон сестре.
“Вероватно бих требала,“ Анаија рече, и ухвативши Моираинину главу рукама,
усмеравала је. Ове повреде су биле много горе од посекотина и масница које им је
Елаида нанела, и овог пута Моираина је осетила да се пече у леду, пре него да је
уроњена у хладну воду.
“Претпостављам да би требала то да урадим,“ Анаија рече, и хватајући се за
Моираинину главу она усмери.
Када је то прошло, све њене повреде и подеротине су нестале. Умор је остао, још
и већи него раније. А била је гладна као вук. Колико је провела овде доле? Њен
пажљиво намештен смисао за време се чинио потпуно уништеним.
Додир торбице јој је рекао да је њена књига и даље тамо, али ништа више није
могла да уради пред сестрама. Осим тога, веома је желела да се поново обуче.
Постојало је питање на које је желела одговор. Њени тестови нису били проста
случајност, потпуни производ тер’ангреала. Непрестани напади на њену скромност
нису јој остављали места за сумњу. “Последњи тест је био веома окрутан,“ рече,
застајући са хаљином спремном да је навуче преко главе. Застајући да би им видела
лица.
“Не треба говорити о њему, без обзира колико окрутан био”, Анаија рече без
оклевања. “Никоме, никада.”
Али Јуан, танка Жута, је скоро погледала ка вратима, са незадовљством у њеним
сивим очима.
Тако значи. Мериан није учествовала у тесту. Елаида је покушала да је сруши,
више него било ко други, или сестра из Арафелина не би тако негодовала. Тако
значи.
Остале три сестре су отишле, али су је Анаија и Верин одвеле изнад земље,
користећи другачију путању од оне којом су сишле. Када су је оставиле, отишла је до
собе у којој су она и Сијуан провеле толике дане копирајући имена, и нашла је два
службеника како раде тај посао, жене са изгледом паћеника којима није било драго
што их прекидају питањима о Прихваћеној о којој нису ништа знале. Да ли је то
могуће? Светлости, да ли је могуће?
Пожурила је натраг ка одајама Прихваћених - и три пута су је сестре прозивале
због тога; и даље била Прихваћена, до сутра - скоро да је трчала, када је затекла и
Сијуанину и своју собу празне. Неке од путовања на којима су бележена имена су се
завршавала раније, ових дана, и прошло је доста времена од поднева, тако да је
тражила у осталим собама док није наишла на Шеријам и Мирелу док су седеле око
ватре у Мирелиној соби, где је мали тепих имао црвену шару, док су умиваоник и
посуда са водом биле плаве.
“Мериан је покупила Сијуан малопре,“ Мирел рече узбуђено. “Због теста.” “Да ли
си...? Да ли си положила?” Шеријам упита.
“Да”, одговори, и при том је осећала тугу на изненадним променама израза лица.
Чак су и устале, рукама уз сукњу, скоро се клањајући. Расцеп се отворио између
њих. И даље је била Прихваћена, до сутра, али се њихово пријатељство завршавало,
барем док и оне не добију шал. Нису јој тражиле да оде, али нису ни да остане, али су
изгледале да им је лакше након што је желела да оде у своју собу да сама сачека
Сијуанин повратак.
Чим је ушла у собу, проверила је књигу на појасу, али ништа није указивало на
то да је била померана, ниједна страница није оштећена нечијим непажљивим
читањем. Што није значило да нико није читао. Али опет, нико не би знао у шта гледа
осим ако не зна шта су Моираина и Сијуан радиле. И Тамрини трагачи. Тихо се
помолила да као захвалницу што ниједна од њих није била сестра која ју је
тестирала. Барем онолико колико је знала.
Служавка, или можда полазница, је упалила ватру и поставила тањир на њеном
сточићу, уклањајући белу одећу која га је прекривала и ставила већи оброк него што
је мислила да га је икада појела у животу, насецкано месо, репу са преливом, широки
пасуљи са хрскавичавим белим козјим сиром, купус са боровим коштицама.
Ту је било и округла векна хрскавичавог црног хлеба, и огромна чинија са чајом.
Тањир мора да је мало пре остављен, јер је све и даље било топло. Кула је имала
начина да фино усклади све ствари. То је било превише хране, а ипак је појела и
последњу мрвицу, чак и хлеб. Читаву векну. Цело тело јој је жудело за сном, али на
спавање није могла. Ако је Сијуан пала, и преживела неуспех - Светлости, само јој дај
да поживи – дозволили би јој да остане само да покупи своје ствари и да се опрости.
Моираина је одбила да ризикује. Због тога се удобно сместила на кревету, са
књижицом у тврдом повезу. Пламена срца су можда била неодговарајућа за
полазницу, али то јој је била омиљена. И Сијуанина. Међутим, буљила је у прву страну
неколико минута пре него што је схватила да није прочитала ниједну реч. Устала је,
прошетала по соби мало, зевајући, али и даље није могла да одржи пажњу. Сијуан ће
се вратити. Неће је избацити из Куле. Било је толико много начина да се пропадне,
толико начина да не успе. Не! Сијуан ће проћи. Морала је. Не би било фер да
Моираина дође до шала, а Сијуан не. Знала је да ће њена пријатељица бити много
боља Аес Седаи него што ће она бити.
Цело поподне је чула звуке осталих Прихваћених које су се враћале, неке се
смејући, неке су се жалиле, али све су биле гласне. Бука се брзо увек стишавала како
се ширила вест да је тестирана, и да је положила, да је била у својој соби. Сутрадан ће
постати Аес Седаи, а ипак су се понашале као да је већ постала, кретале су се у
тишини да је не би ометале. Време вечери је дошло и прошло. Мислила је да би могла
још нешто да поједе, упркос њеној огромној, закаснелој вечери, али није отишла у
трпезарију. Први разлог је био тај што је сумњала да би могла да поднесе буљења
других, или још горе, њихов спуштен поглед. Други разлог је био тај што је Сијуан
могла да се врати док ње није било.
Лежала је на кревету, зевајући и још једном покушавајући да чита, када је Сијуан
ушетала, мирног израза лица.
“Да ли си...?” Моираина поче, али није могла да заврши реченицу.
“Било је лако као падање из чамца,“ одговори Сијуан. “У трње. Срце ми је
претрнуло када сам се сетила овога...” она показа на свој опасач, где је такође држала
књигу са именима, “али, након тога, све је прошло како треба.” Њено лице се
одједном зацрвени. Успела је и поред тога да се осмехне. “Заједно ће нас подићи,
Моираина.’'
 Пресрећна, Моираина скочи на ноге, и смејући се, играле су загрљене. Једва се
суздржавала да не пита шта се десило на Сијунином тесту. То црвенило - и то на
Сијуан! - је молило да се поставе веома занимљива питања, али... То је било да се дели
у тишини, а чак и тада само са женама које су то поделиле са тобом. Колико је дуго
прошло када су нешто криле једна од друге? Чак и овде, шал је донео расцеп.
“Мора да умиреш од глади,“ Моираина рече, заустављајући се. Била је мртва
уморна, и почела је да се заноси, али ни Сијуан није била много сигурнија на ногама.
“И тебе сигурно чека тањир у соби.” Показала је на свој сто. Можда јој је донет зато
што је ово била специјална прилика, али се од ње очекивало да носи прљаво суђе за
собом. И да буде срећна ако не мора да их сама опере, због кашњења.
“Могла бих да поједем вепра, али имам нешто боље од хране у мојој соби.”
Сијуан одједном се насмеши. “Имам шест мишева, које сам добила од једног слуге у
шталама јутрос.”
“Скоро да смо сестре,“ Моираина се побуни. “Не можемо да стављамо мишеве у
туђе кревете. У сваком случају, то би превршило сваку меру, а и не би било фер.
Скоро сви су били напољу већи део дана, и мора да су уморни колико и ти.”
“Скоро сестра, и права није иста ствар, Моираина. Размисли мало. То нам је
последња шанса. Стварно неће бити у реду када добијемо шал.” Сијуанин осмех се
претвори у мрштење. “Колико ја знам, Елаида је ван Куле. Мишеви су тек мала
отплата за оне ударце, Моираина. Дугујемо јој. Дугујемо јој!”
Моираина уздахну. Без Елаиде, никада не би вежбала брже ткање, а без тога,
вероватно би пала. Али сумњала је да њен отац није био једини специјални додатак
тесту. Пречесто, њене слабости је открио неко ко их је знао прилично добро. Та жена
је покушала да је обори.
“Прво да једеш.” она рече.
Поглавље 11
Тик пред зору
При светлости једне светиљке и слабе ватре у уском огњишту, Моираина се
пажљиво облачила, трудећи се да угуши зевање. Требало је труда. Ноћ размишљања
значило је ноћ неспавања; очи су јој биле сузне, а удови укрућени. Па, можда не би
успела да спава у сваком случају, просто због онога што се налазило пред њом овог
јутра. Ох, зашто није одговорила Сијуан од те луде обести? То питање је себи често
постављала током ноћи, и глупаво првог пута као и овог. Ретко је добијала свађе са
Сијуан.
Бар када би Сијуан сада била с њом. Размишљање о тегобама и обавезама Аес
Седаи неизбежно је постало задатак који је Моираина намеравала да преузме, а
величина те потраге се надносила све више и више како је ноћ пролазила, док се није
уздизала над њом као сама неизмерна Змајева планина. Друштво би помогло. Али
обичај је био изричит.
Свака мора да буде сама када буду дошли по њу. Грешке сада нису доносиле
казну већу од срамоте, и вероватно углед лакомислене глупаче ког се можда никада
неће отарасити - наравно, можда су већ зарадиле овај углед - али се чинило најбољим
да буду што даље од сваког замерања.
Кад се обукла, положила је неколико личних ствари на кревет, али осим
пресвлаке за поткошуљу и чарапе, оставила је остатак одеће у гардероби. Биће
опране и сачуване за почетницу која ће моћи да их носи када дође до прстена.
Ниједна од оних које су тренутно биле у белом није могла да носи те хаљине, без
огромних преправки, у сваком случају, али без бриге; Бела кула је била стрпљива.
Књижица је била ушушкана у њену торбицу за појасом, на најбезбедније место које је
могла да смисли. Таман што је спустила на кревет малу кутију од ружиног дрвета,
која је садржала неколико комада накита које је донела са собом у Кулу, када се чуло
куцање на вратима, три оштра ударца. Поскочила је због буке, а сцре јој је задрхтало.
Изненада, била је узрујана скоро колико и пре теста. Било је веома тешко не
потрчати ка вратима. Уместо тога, пажљиво је проверила косу у огледалу на
умиваонику, узела четку да укроти неколико праменова којима то у ствари није било
потребно, положила четку на кревет, и тек онда пошла до врата.
Седам сестара чекале су је у ноћи, једна из сваког Ађаха, све су носиле своје
лозом украшене шалове преко свиле или фине вуне, безвремених лица налик
маскама. Тако је обичај захтевао. Елаида је била Црвена, али је Моираина успела да
женин поглед сретне равно, мирних црта лица. Па, мирних колико је могла. Још један
сат, или мало више, и биће једнаке, бар до неког степена. Никада више неће стрепети
од Елаиде.
Без иједне речи, изашла је напоље заварајући врата за собом последњи пут, а
оне су без речи образовале прстен око ње, пратећи је дуж тамне галерије до
Сијуаниних врата. Тишина је била захтев. Џеана, витка Доманка бакарне коже,
покуцала је три пута, док су јој се зелене ресе на шалу њихале. Сијуан је отворила
врата тако брзо да мора да је чекала трећи ударац на прстима. Прстен сестара се
отворио да је прими, и обрве су јој се тргле када је угледала Елаиду, али бар није
направила гримасу, нека је хвала Светлости. Моираина је стегла вилицу да угуши
зевање. Завршиће без кршења уљудности.
Са тихим звуком њихових папуча на плочицама пода пролазиле су дуж ходника
Куле где се ништа није кретало осим њих и пламенова који су подрхтавали изнад
светиљки са постољем. Моираина је била изненађена што не види слуге. Доста
њиховог посла се обављало у часовима пре него што сестре устају или пошто се
повуку за ноћ. У тишини су силазиле у нивое испод Куле, дуж добро осветљених
пролаза и кроз мрак. Врата одаје у којој су она и Сијуан биле тестиране била су
широм отворена, али ту у ходнику, све су стале, прстен Аес Седаи се отворио да би
направиле ред иза њих две док су окретале лице ка зјапећем довратку.
“Ко долази овде?” захтевао је Тамрин глас изнутра.
“Моираина Дамодред,“ јасно је одговорила Моираина, и, ако јој је лице остало
глатко, срце јој је задрхтало. Због радости, овог пута. Сијуан је рекла своје име истог
тренутка, изазов јој је био у гласу, иако само мало. Била је упорна у томе да ће Елаида
ипак да нађе неки начин да им ускрати шал, ако може.
Њихове учитељице никада нису помињале питање вишег положаја - можда нису
очекивале да њих две дођу овако далеко у потпуном заједништву - али је Моираина
чула како је некоме застао дах иза ње, а када је Тамра поново проговорила, било је то
после тако мале паузе да је могла и да умисли.
“Због ког повода долазите?”
“Да се заветујемо Трима заклетвама и тако захтевамо шал Аес Седаи”,
одговориле су заједно. Кршење правила или не, намеравале су да ураде све заједно
овог јутра колико год било могуће.
“С којим правом захтевате ово бреме?”
“С правом учињеног проласка, предавања себе вољи Беле куле.” “Онда уђите, ако
се усуђујете, и вежите се за Белу кулу.”
С руком у руци, ушле су. Заједно. Глатких лица и мирног корака, ни журећи ни
одуговлачећи. Воља Куле чекала их је од крви и меса.
Тамра, у светло плавом брокату са пругастом ешарпом Амирлин око врата,
стајала је уоквирена овалним тер'ангреалом, чије су се боје полако мењале кроз
сребрну и златну, плаву и зелену, са Аелдром поред себе у тамнијој нијанси плаве,
држећи црни сомотни јастук обема рукама. Дуж кружног зида стајали су Седничари
обавијене шаловима у Дворани Куле, скупљене по Ађасима, и испред сваке од три
Седничара, још две сестре из тог Ађаха, у шаловима и свака са још једним шалом
пребаченим преко руке. Безизражајне очи гледале су Сијуан и Моириану како
прелазе под. Тер'ангреал је представљао прву препреку њиховој замисли. Високи
овал био је превише узак да би обе прошле истовремено, осим ако се не би стиснуле
заједно, а то тешко да потврђује потребно достојанство. Ово је била једна свађа коју
је Моираина добила. Сијуан ју је погледала - изгледало је немогуће да те плаве очи
могу да постану оштрије без мењања глатког израза, али јесу - и, скупљајући сукње,
прошла док ју је Моираина пратила. Раме уз раме су клекле испред Амирлин.
Са сомотног јастука који је Аелдра држала, Тамра је узела Штап заклетви, глатки
ваљак бео као слоновача дуг стопу и једва нешто дебљи од Моираининог зглоба.
Будући да је био тер'ангреал, Штап заклетви ће их везати за Три заклетве, и тако за
Кулу.
 На тренутак, Тамра је оклевала, као да је несигурна коју од њих прво да веже,
али само на тренутак. Моираина је хитро подигла руке испред ње, с длановима на
горе, и Тамра је ту спустила Штап. То је била цена коју је Сијуан изнудила, услуга
заузврат, за Моираинину корисну предност кроз овал. Непотребно је рећи, није
открила ту “услугу” док Моираина није прихватила. Постаће Аес Седаи неколико
минута пре ње. Није било поштено!
Али није било времена за размишљање како је морала да зна да је Сијуан
наумила нешто када се тако лако предала. Сјај саидара окружио је Тамру, и дотакла је
Штап заклетви танким током Духа.
Моираина је склопила шаке око Штапа. На додир је био као стакло, само некако
глаткије. “Под Светлошћу и својом надом о спасењу и поновном рођењу, заклињем се
да нећу рећи ни реч која није истинита.” Заклетва се привила на њу, и изненада је
изгледало да јој је ваздух јаче притискао кожу. Црвено је бело, помислила је. Горе је
доле. Још је могла да смисли лаж, али јој језик се не би помакао да је изрекне. “Под
Светлошћу и својом надом о спасењу и поновном рођењу, заклињем се да нећу
направити оружје да један човек убије другог.” Притисак је нагло порастао; осећала
се као да је била ушивена у невидљиву одећу, превише тесну, која ју је обавијала од
темена главе до табана ногу.
На њену велику жалост, зној јој је избио на челу, али је ипак успела да задржи
лице мирним. “Под Светлошћу и својом надом о спасењу и поновном рођењу,
заклињем се да нећу користити Једну моћ као оружје осим против Сенкиног накота,
или у последњем крајњем покушају да одбраним свој живот или исти мог
Заштитника или друге сестре.” Одећа се скупила до још веће припијености, а она је
тешко дисала кроз нос, стискајући вилице да спречи да почне да дахће. Невидљиво и
потпуно савитљиво, али о, тако тесно! Овај осећај да јој је месо било згњечено ће
избледети, али не сасвим целу годину. Светлости! Питала се како се Елаиди свидело
што је положила ту последњу заклетву, са помињањем Заштитника. Три Заклетве су
остајале непромењене којем год Ађах намеравала да приступиш. Размишљање о томе
је помогло, мало.
“То је половично завршено”, нагласила је Амирлин, “и Бела кула је урезана у
твоје кости.” Али није завршила обред. Уместо тога, узела је Штап и поставила га у
Сијуанине руке. Моираина је потиснула осмех. Могла је да пољуби Тамру.
Није било знојења или задиханости код Сијуан. Испричала је Заклетве јасним,
јаким гласом, није чак ни трепнула када се свака привила на њу. Никаква телесна
тешкоћа није могла да поремети Сијуан, која никад није плакала док Елаида не би
отишла, никада није пролила сузу док не би напустиле Мереанину радну собу. Сијуан
је имала лавље срце.
“То је половично завршено, и Бела кула је урезана у твоје кости,“ рекла је Тамра,
враћајући Штап заклетви на Аелдрин јастук. “Устаните сада, Аес Седаи, и бирајте свој
Ађах, све ће бити завршено што се може завршити под Светлошћу.”
Колико год да је Сијуан показивала сталоженост док се заклињала, није се
покретала ништа мање укрућено од Моираине док су устајале и званично се клањале
Тамри, сагнувши се да пољубе њен пристен у облику Велике змије.
Заједно, пошле су ка Плавим сестрама. Полако, са свом грациозношћу коју су
могле да призову, и не држећи се за руке; то не би прошло, не сада. Као све
Прихваћене, често су разматрале ком Ађаху могу да се придруже, расправљајући о
врлинама и манама као да су знале више него површно, али последњу годину или
мало више, те расправе су биле само потврде избор који је већ направљен. Плаве су
настојале да исправе погрешно, што није увек било исто као тражење правде, као
Зелене и Сиве.
“Трагачи Узрока”, тако је Верин назвала Плаве, а велика слова су се чула у
њеном гласу. Моираина није могла да замисли да припада другде. Сијуан се смешила,
што није требало да уради. Али онда, то је радила и она сама, схватила је, и није
могла да престане.
Једном када је њихов правац постао јасан, сестре из других Ађаха почеле су да се
клањају Амирлин и одлазе, прво Жуте, онда Зелене, клизиле су из одаје док су
Ситтерс водиле краљевску поворку. Смеђе су отишле, а онда Беле. Шта је одређивало
ред, Моираина није знала, али када су Црвене отишле, последње, Тамра је одлебдела
из одаје за њима. Шта се дешава овде сада је било само за Плаве. Аелдра је остала да
гледа.
Три преостале Седничарке окупиле су се около док се танка Леана бакарне
коже, висока као већина мушкараца сагињала да положи шал са плавим ресама на
Моираинина рамена, а Рафела, витка, тамнопута и лепа, вршила исту дужност за
Сијуан. Ниједна није још имала безвремено лице, али су носиле достојанство као
плаштове. Седничарке су биле отелотворење достојанства.
Здепаста Еадит, чија је бела коса падала до струка, пољубила је Сијуан лако на
оба образа а онда Моираину, сваког пута промрмљавши: “Добродошла дому, сестро.
Дуго смо те чекале.” Анли, смрто озбиљног лица и косе која је седела, у плавом
прошараном зеленим и са скоро исто толико прстења и огрлица колико је Гитара
носила, поновила је пољупце и речи, а онда и Лелаина, чији се трезвени израз разлио
у осмех док је говорила. Лелаина је постајала веома лепа када би се насмешила.
“Добродошла дому, сестро,“ рекла је Леана, сагињући се још једном да пољуби
Моираину. “Дуго смо те чекале.”
Аелдра их је такође пољубила у образе и изговорила речи, а онда изненада
додала: “Свака ми од вас дугује питу, направљену сопственим рукама. То је
уобичајено код нас за шесту сестру која вам да пољубац добродошлице.”
Моираина је трепнула и разменила поглед са Сијуан. Зар је обичај био тако брзо
готов? Пита? Сумњала је да ће Аелдра бити у стању да поједе њену. Никада ништа у
животу није скувала.
Еадит је цокнула језиком и поравнала шал дуж руку. “Стварно, Аелдра,“ рекла је
чврсто. “Само зато што су ове две одабрале да прекораче границе толико пута није
разлог да ти заборавиш своје достојанство. Сада.” Дуге плаве свилене ресе заљуљале
су се када је подигла руке. “Поверавам теби, Леана Шариф, да отпратиш Моираину
Дамодред да би Бела кула могла да види да је Плава сестра дошла дому. Поверавам
теби, Рафела Синдал, да отпратиш Сијуан Санче да би Бела кула могла да види да је
Плава сестра дошла дому.”
Позвавши Аелдру, Еадит је повела остале Седничаре из одаје, али је изгледало
да остале нису сасвим завршиле.
“Обичај је драгоцена ствар којој не би требало допустити да увене”, рекла је
Рафела, одмеравајући наизменце Сијуан и њу. “Хоћете ли наставити до одаја Плавог
ађаха обучене у Светлост, како је захтевао древни обичај?” Сијуан је зграбила шал као
да никада не намерава да га скине, и Рафела је ужурбано додала: “И ваш шал,
наравно. Да покажете да вам не треба заштита осим Светлости и шала Аес Седаи.”
Моираина је схватила да је стезала шал на исти начин, и натерала шаке да се
опусте, нежно милујући прстима свилу. Три заклетве су је начиниле Аес Седаи, али се
није осећала као Аес Седаи док јој шал није био сављен на рамена. Али ако су од ње
захтевали да изађе у јавност не носећи ништа друго...! Ох, Светлости, сада јој је лице
постајало врело! Никада није видела да је Аес Седаи поцрвенела.
“Ох, хајде прекини, Рафела,“ рекла је Леана уз брз, охрабрујући осмех за
Моираину и Сијуан. Била је Прихваћена са њима неко време, и судећи по топлини тог
осмеха, изгледа да се њихово пријатељство настављало тамо где је прекинуто. “Пре
хиљаду година, жене су долазиле да буду уздигнуте обучене у Светлост и одлазиле
исто тако - све овде су биле тако - али једини део тог обичаја који се одржао је да
ходници буду празни док не стигнете до одаја Ађаха”, реско је објаснила. Леана је све
радила реско. “Сумњам да се ико осим неколико Смеђих уопште сећа обичаја. Не
поричи, Рафела. Сећаш се цвати јабуке? Чак ни Зелене не знају на коју битку то треба
да сећа.”
Зачудо, мада је Рафела дошла до шала годину дана пре Леане, само је уздахнула.
“Обичаји не би требало да се забораве”, рекла је, али без икакве силе.
Леана је одмахнула главом. “Пођите с нама. Знам да мора да желите свој
доручак, али то мора да причека неколико ствари, укључујући ову штењу. Која неће
укључивати све јавне ходнике”, додала је, подижући обрву ка Рафели. “Нити ћемо
стајати код одаја сваког Ађаха и звати их да изађу и виде сестру Плавих.” Одмахујући
главом, истерала их је кроз врата, усмеривши накратко да их затвори. “Никада у
животу нисам била тако посрамљена. Требало је да ти црвениш, Рафела. Верин јој је
рекла да има толико сладак глас да треба да почне са певањем. Једна Црвена је
изашла да нам каже да престанемо да мјаучемо и да одемо. А Зелене! Неке Зелени
имају... груб... смисао за хумор.” Било да је Рафела тада поцрвенела или не, боја јој је
сада благо сенчила образе.
Колико груб је био смисао за хумор тих Зелених, питала се Моираина. Бар је због
Рафелиног црвењења престала да брине због свог. Наравно да ће сестре да прикажу
другачије лице једно другој него онима које нису носиле шал.
Који је она носила, сада. Због тога се осећала палцима више, иако ју је Леана
надвишавала за главу и рамена. Друга жена је скратила корак, али је Моираина ипак
морала да трчкара да би одржала корак док су се пеле назад кроз подруме до
ходника Куле без живота осим њих. Предсобља су ретко била претрпана, али их је
одсуство људи чинило налик пећинама. Замислити Кулу потпуно празну постало је и
превише лако. И биће, једног дана, ако се ствари наставе као до сада.
“Је ли обред готов са овом шетњом?” упитала је. “Део са Плавим ађахом, мислим.
Смемо ли да постављамо питања?” Претпостављала је да је то требало прво да пита,
али је желела да звук гласова одагна лоше мисли.
“Не потпуно готов”, одговорила је Леана, “али можете да питате шта год вам
драго. На нека питања, додуше, не може да се одговори док не сретнете Првог
Бирача, главу нашег Ађаха.”
“Не смете никада да откривате ту титулу”, убацила је Рафела брзо.
 Моираина је климнула, мада је то већ знала. Прихваћене су научене да сваки
Ађах има тајне, што Рафела мора да је знала. Више од једне сестре је рекла Моираине
да ће имати да научи скоро исто када достигне шал колико и пре тога. Намеравала је
да буде врло пажљива док не научи више.
“Имам ја питање,“ рекла је Сијуан намрштивши се. “Има ли много обичаја као
што је ова пита? Умем да кувам, али се моја најстарија сестра бавила пецивом.”
“О, да,“ рекла је Рафела срећно, и почастила их тајанственим обичајима док су
ходале дуж првог нивоа Куле, од којих су неки били глупави као што је ношење
плавих чарапа када се напушта Тар Валон, а неки разумни као уздржавање од брака.
Аес Седаи се јесу удавале понекад, али Моираина није могла да види како би се то
завршило осим јадно. Бујица података се наставила док су се пеле једним од
спиралних ходника, зауставивши се тек када су стигле до једноставних, углачаних
врата које су водиле у Плаве одаје.
“Остале можете да чујете касније,“ рекла је Рафела, спуштајући шал на руке.
“Само их све научите брзо. Неки се спроводе строго колико и закон Куле. Мислим да
би сви требало, али бар се неки спроводе.”
“Прекини, Рафела,“ рече Леана, и она и тамнопута сестра узеше месингану кваку
врата и отворише једна од врата.
Нису усмеравале. Можда је то био још један обичај. Јахање ће бити неудобно још
неколико дана, и намеравала је да употреби време док не буде могла да напусти град
да запамти те обичаје, бар оне које су спроводили. Неће допустити да се почетак
њене потраге одложи због нечег смешног као што је не облачење само плавих ствари
првог дана у месецу. Светлости, сигурно нису спроводили тај. Боље бити сигуран,
додуше.
Она и Сиујан су закорачиле кроз довратак, и стале запањене. Плави је био
најмањи Ађах, после Белог, али је свака Плава сестра која је тренутно била у Тар
Валону била у главном ходнику, све сем Аелдре су биле званично умотане у своје
шалове.
Поглавље 12
Повратак кући
Анаија је прва искорачила ка њима и пољубила их у образе, а потом рекла
“Добродошле кући, сестре. Дуго смо чекале на вас. Аелдра ми је рекла како је украла
моје пите”, додала је, стежући нервозно шал. “Није од ње фер да на тај начин користи
своју позицију”
“Или моје, можда да сам била мало бржа”, Каирен рече пошто су се формално
поздравиле. Била је лепа жена, не јако висока, а њен осмех је био супротност хладним
плавим очима.”Можемо ли бар да се надамо да лоше месите? Аелдра воли шале скоро
као и вас две”. Моираина се насмејала и гурнула Сијуан. Није могла да одоли. Стварно
је дошла кући. Морале су доћи кући.
Седиште Плавих није садржавало блиставост Жутих и Зелених, али није било ни
једноставно, као седише Смеђих и Белих. Таписерије су се протезале дуж главног
ходника, а на њима су биле насликане сцене лова, пролећних вртова, потока који
теку долинама, и птица у лету. Лампе на зидовима су биле позлаћене, али није било
превише украса на њима. Само је под искакао, био је обојен разним нијанасама плаве
од јако светле до јако тамне, на њему је било и много шта осликано што је давало
утисак раскоши. Док су се она и Сијуан полако кретале дуж тих ходника добиле су
још девет пољубаца добродошлице, а затим су стигле до Еадит и још две сестре.
“Собе су спремљене за вас,“ сестра са округлим лицем им рече”заједно са
одговарајућим одорама и доручком, али пресвуците се и једите брзо. Морам неке
ствари да вам кажем, ствари које морате да знате пре него што изађете из ових одаја.
Или можда не би сте смеле ни овуда да идете, али многи су толерантни према новим
сестрама. Кабријана, хоћеш ли им показати пут?”
Бледа сестра са упалим очима и златном косом која јој је досезала скоро до
струка, раширила је сукње и наклонила се. Нису све сестре држале часове тако да је
Моираина није препознала. Поглед јој је био оштар као код неке Зелене, али зато јој
је глас био понизан “Како ти кажеш, Еадит” Сијуан и Моираини се обратила скоро
исто тако понизно “Да ли бисте пошле за мном?” Била је веома чудна, на њој се
осликавао бес са једне стране и послушност са друге.
“Је ли она Први бирач?”Моираина упита опрезно чим су изашли из Еадитиног
домашаја. И домашаја осталих надала се. Сестре које су се скупиле, распршивале су се
и одлазиле у групицама, притом скидајући своје шалове.
“О, да,“ Анаија рече док су се приближавале Каирен. Кабријана је отворила уста
да одговори, али брзо их је затворила.”такође је и Сестра ,“ Анаија настави” али за
разлику од неких ми волимо потпуно да искористимо способности.”
Док је пресавијала шал и стављала га преко руке, Каирен додаде “Еадит је
можда најмоћнија Плава у задњих сто година, али да је постала Смеђа или Бела
пуштали би је да ленчари кад год би то хтела.”
“О, да,“ Кабријана рече, чинећи притом шиштав звук.”Неке од Смеђих сестара
биле су срамота. Али Смеђе сестре су увек допуштале да им умови лутају. У сваком
случају можете бити уверене да какве год таленте да имате, они ће бити максимално
искоришћени.”
Чувши то Моираина и Сијуан разменише погледе. Ниједна од њих није имала
неке специјалне способности. Али шта је са опасношћу на коју је Еадит хтела да их
упозори? Опасност која је чак овде. Хтела је да пита три сестре које су је пратиле низ
ходник, али била је сигурна да ће информација доћи од Еадит, кад буду биле саме;
иначе би им рекла тамо. Светлости! Њихов нови дом могао би бити пун сплетки као
Сунчева палата. Дефинитивно је време за опрез. Време је да се много слуша и мало
говори.
Апартмани одабрани за њу и Сијуан биле су једна до друге, недалеко од главног
ходника, сваки је садржавао пространу спаваћу собу, дневну, радну и собу за
пресвлачење, у свакој је био камин у коме је горела ватра. Оплате на зидовима биле
су сиромашне украсима, али зато су теписи били разноврсни, потицали су из разних
земаља и лежали су на плавим подовима. Намештај је такође био разнолик, тамо је
био сто обложен бисерима, такви су у Кархијену били у моди пре сто година, на
другом месту стајала је столицама чије су ноге биле изрезбарене тако да подсећају на
винову лозу, само Светлост зна из ког је она периода, а свака лампа и огледало била
је у различитом стилу, али ништа није било изгребано или окрњено, сваки комад
метала и дрвета био је углачан до пуног сјаја. Ствари које су биле остављене у
одајама Прихваћених донете су, а Моираинина четка и чешаљ на умиваонику, сто за
писање и кутија за накит у спаваћој соби ставили су до знања да су одаје њене.
“Мислиле смо да би сте желеле да будете заједно”, Анаија рече кад су биле у
Моираининој дневној соби. Каирен и Кабријана стојале су на ручно везеном тепиху и
час су гледале Моираину, час Сијуан. Причале су између себе као да су дуго
пријатељице, мада ипак Каирен и Кабријану је очигледно предводила Анаија. То није
ништа значило, у свакој групи неко је преузимао вођство, али Моријана је то ипак
осетила.
“Можеш изабрати неке друге собе ако желиш”, Каирен додаде “Многе су празне,
мада су неке прашњаве као подруми” Одлазила је из Тар Валона ускоро, причала је да
има нека посла у Тиру. Да ли је била једна од Тамриних претраживача? Није се могло
знати. Аес Седаи су стално напуштале Кулу док су се друге враћале.
“Ако желите да промените собе, средићу чишћење.” Кабријана рече скупљајући
сукње као да ће да се постара одмах за то. Скоро је звучала узнемирено! Зашто се
тако чудно понаша? Било је јасно да је на нижем положају од осталих жена, али и
према њима двема се понашала са истим уважавањем.
“Нека, хвала.” Пипајући чипку на јастуку столице покушала је да каже да су собе
веома лепе, три сестре су се побринуле да се све припреми, мада су теписи и
намештај били поклони од Ађаха, али њен језик је одбио да изговори лаж, тако да се
задовољила са “Ово је и више него пристојно.” Сваки јастук је имао наборану чипку, а
и јастуци и јоргани су је имали. Чак су и набори имали наборе! Соба би могла бити
много пристојнија ако би се решила свих тих хаљина. Сијуан се насмешила чипки на
кревету, али она би могла да спава и на мору.
Понудила је чај и зачињено вино пре него што је схватила да не зна како би то
могла да набави, али Анаија је рекла да морају брзо да се пресвуку да би доручковале,
друге две климнуше главама а затим све три подигоше сукње. “Храна може да чека”,
рече Сијуан чим су се врата затворила иза три сестре. “Под један, Еадит. Да ли си
схватила о чему хоће да нам прича? Звучи као Игра Кућа.”
“Не знам Сијуан. Немам појма.” Ипак све је подсећало на Даес Дае'мар. Четири
хаљине од фине плаве вуне биле су у соби за пресвлачење, биле су једноставне, али
вешто урађене. У двема је могло да се јаше, али обука је обичну и убацила одору
Прихваћених у корпу за веш. Малу бележницу пребацила је из белог појаса у плави
који је пронашла. Чак и овде јој се чинило да је безбедније да је бележница код ње.
Зачудо, нова хаљина јој је савршено пристајала.
Говорило се да Кула зна о својим полазницима више него кројачице и фризерке
заједно. Није их имала у сваком случају али то је намеравала да промени. Мажда ће
наћи само кројачицу. Још од малена је пуштала да јој коса слободно пада, али ако
крене из Тар Валона требаће јој више од четири хаљине, боље од свиле, пријатнија је,
мада се не може рећи да је јефтина.
Из изрезбарене кутије за накит узела је огрлицу. Било јој је жао што то није
могла да је носи овде, али и после шест година њене руке су се сећале како да повежу
златни ланчић са сафирном алкицом. Погледа себе у зидном огледалу са
изрезбареним дрвеним оквиром, а затим се насмеши. Можда јој је још недостајало
безвремено лице, али сада је гледала у дворску даму Моираиу Дамодред, дворску
даму Моираину Дамодред која је пловила кроз Сунчеву палату где су скривене струје
могле сваки час да те повуку надоле, чак и кад имаш петнаест или шеснаест. Сада је
била и овде спремна за пловидбу. Намештајући плави шал на раменима кренула је да
потражи Сијуан, и срела је на ходнику, умотану у шал како наилази из супротног
правца.
Прва сестра коју су виделе била је Натасја, витка Салдеранка, са црним очима и
са израженим јагодицама, која је била благ учитељ, дала им је упуства како да стигну
до Еадитине собе а по устима је видело да јој се гади Еадит. Моираина се питала да
ли је добро закључила, сигурно би било чудно да се то покаже отворено, али и Еадит
је имала тај израз лица док им је показивала велике столице које су се налазиле
испред камина у ком је пуцкетала ватра. Није им понудила вино или чај, није било
никакве врсте добродошлице. Сијуан се нервозно врпољила на столици, али
Моираина се научила стрпљењу. Са тешкоћама, али успела је. Тескоба од Три
заклетве била је нарочито изражена током седења. Буди тих, слушај и посматрај.
Еадитина дневна соба била је већа од њихових са две таписерије са цвећем и
птицама које су висиле на зиду Иако су и њене лампе биле исто толико једноставне
као и њихове. Масиван намештај био је углавном од тамног дрвета, обложен
слоновачом и тиркизом, осим једног деликатног малог стола који је био од издељане
слоноваче или неких костију.
Можда је Еадит била дуго у овим просторијама, али није оставила лични печат
на собама, виделе су се само ваза од жутог порцелана Морског народа, велики пехар
од сребра, и пар кристалних фигура, човек и жена који посежу једно за другим. Све
ово није говорило ништа осим да сестра има добар укус и да поседује црту
повучености. Буди тих, слушај и посматрај.
Врпољећи се на столици, Сијуан се таман спремала да устане кад се Еадит
напокон окренула према њима. Држећи руке испод груди дубоко је уздахнула. “Шест
година су вас учили да је друго највеће зло да причате о нечијем умећу са Једном
моћи. У ствари и мени је тешко да о томе сада причам. Шест година су вас
обесхабривали да мислите о туђој или вашој умешноси с Моћи. Сада морате научити
да упоредите вашу снагу са сваком сестром коју сретнете. Касније то ћете моћи да
радите без размишљања, али сада морате да пазите. Ако је сестра , без обзира који је
Ађах, умешнија од вас, морате је поштовати. Што је боља од вас, веће мора бити ваше
поштовање према њој. Трећи најгори прекршај је непоштовање тог правила. То је
најчешћи разлог што се нове сестре кажњавају, а пошто увређене сестре кажњавају
казне су углавном благе. Месец два Рада или Лишавања је најмање што можеш да
очекујеш. Није реетко ни Умртљивање Духа или Умртљивање Тела. “
Моираина полако климну главом. Наравно. То је објашњавало Елаидино
поштовање Меилин и Рафаелино попуштање Леани. А Кабријана; она уопште није
била снажна. Та мисао јој је тешко дошла. Када је Бела кула хтела нешто да
обесхрабри, то је било обесхрабривано. Светлости, Кула је говорила да се то не ради,
а касније си морао то да користиш да видиш докле ћеш напредовати. Каква збрка.
Срећа је што су она и Сијуан скоро индентичне по снази, а вероватно ће тако и бити
кад достигну пун потенцијал. Заједно су напредовале до сада. Било би неприродно да
Сијуан мора да јој се обраћа са уважавањем.
“Да ли морамо да им се покоравамо?” Сијуан упита док ју је стрељала погледом.
“Мислила сам да сам била јасна, Сијуан. Што је сестра боља од тебе, веће мора бити
твоје поштовање. Не волим да причам о овоме зато ме не терај да се понављам.
Наравно, то важи и у супротном смеру, али се сети да не важи ако ти је твој Ађах или
Кула поставила неког изнад тебе. На пример, ако сте у некој амбасади слушаћете
изасланика из Куле као што сад слушате мене, макар гласник била Прихваћена која
је једва положила. А сада. Да ли сте све разумеле? Добро. Зато што осећам потребу да
оперем зубе.” А затим их је изјурила из собе као да је стварно намеравала то да уради.
“Претрнула сам од страха” Сијуан рече кад су биле назад у ходнику, “али није
било тако лоше. Мислила сам да ћемо морати да почнемо са дна, али нисмо тако
далеко од врха. За пет година бићемо сасвим близу.” Сви су знали да оне тек треба да
достигну пуну снагу; време за достизање је варирало, али увек се дешавало.
“И ја сам била уплашена” Моираина рече са уздахом “али то није једноставно
како звучи. Када поштовање постаје покорност? Иако је користила реч поштовање,
мислила је на покорност. Морамо пажљиво посматрати друге сестре и бити опрезне.
За месец дана желим да будем лигама удаљена од Тар Валона, а не да радим на некој
њиви преко реке.”
Сијуан фркну “Онда ћемо опрезно корачати. Шта смо друго радиле ових шест
година. Могло је бити и горе. Шта кажеш да донесем послужавник у твоје одаје па да
доручкујемо заједно?”
Пре него што стигоше до соба, Аес Седаи их пресрете, висока жена са пљоснатим
лицем у небеско плавој свили и са плетеницом која јој је висила до појаса. Моираина
је била сигурна да је свака Плава у Кули била на пријему, а ову сестру никад раније
није видела. Натерала је себе да постане свесна жениних способности, њене снаге и
увидела да је снажна скоро колико ће она и Сијуан бити. Овде је сигурно више од
обичног поштовања било потребно. Можда наклон? Полако је стала и љубазно
сачекала да се сестра приближи.
 “Ја сам Кеталија Деларме,“ сестра рече гласом у ком се осећао јак тарабонски
акценат, док их је проучавала погледом. “Судећи по твом изгледу, изгледу лепе мале
порцеланске лутке, ти си сигурно Моираина.”
Моираина утрну. Лепа... мала... порцеланска... лутка? Све што је могла да уради је
било да се побрине да јој лице буде безизражајно и да не почне рукама да стеже шал.
Помисао на ону фарму је помогао у томе.
Али Кеталија није више обраћала пажњу на њу. “Што значи да си ти Сијуан, зар
не? Речено ми је да умете да решавате загонетке. Шта кажете о овој?” рече додајући
неколико страна хартије Сијуан.
Сијуан се намршти док је читала као и Моираина која је читала преко њеног
рамена. Сијуан је прочитала све тако брзо да њено око није стигло све да ухвати, али
то није било ништа друго него имена карата, која нису била поређана по неком реду
колико је она могла да види. Иза Владара купа је долазио Лорд ветра, Владара
пламена је следила Госпа штапова, али онда су долазио Пет од новчића кога је
следила Четворка купа. Загонетка? То је била бесмислица. Загонетка? Ово је била
глупост.
“Нисам сигурна” Сијуан рече коначно, док је враћала стране.То ју је умирило.
Ако је ту била нека загонетка, она би пронашла решење.
“Ох”, та реч је садржавала разочарење, али после неколико тренутака Кеталија
је наставила, док су јој се плетенице окретале док је замишљено вртела главом. “Не
кажеш да не знаш, значи да си на трагу нечега. Око чега си несигурна?”
“Постоји игра о којој сам читала,“ Сијуан рече полако “игра карти коју богате
жене играју, зове се Ерис. Мислим да је неко записао сваку карту у партији која је
одиграна. Победничкој партији.” Кеталија се намршти.”Ти си само читала о игри?”
“Ћерке рибара не могу себи да приуште играње карата,“ Сијуан одговори суво, а
Кеталија јој упути оштар поглед. За тренутак Моираина је мислила да им је казна
загарантована.
Али све што им је тарабонска сестра рекла било је “Претпостављам да је
Моираина играла Ерис, ипак мислим да би рекла да је то насумичан одабир карата за
играње. Већина њих би. Али ти која си само читала о игри тачно си одговорила. Хајде
са мном. Имам још загонетки за тебе.”
“Још нисам доручковала” Сијуан поче да протестује. “Јешћеш касније, хајде.”
Изгледа да је Кетаила мислила да поштовање није довољно.
Гледајући Сијуан која је без воље пратила Кетаилу, Моираина је себи дозволила
да зури у женина леђа. Сигурно је то понашање било на ивици да постане
непоштовање. Изгледа да је ту било разних степена. Па, нијанси је било и у Сунчевој
палати, такође. Неће морати дуго ово да трпе. За недељу дана ће отићи, и неће се
враћати док не достигне пуну снагу. Осим да обавести Тамру где је дете. Било би
дивно да оне буду те које ће га наћи.
Њен доручак био је таман довољно топао за јело, и она опрезно седе на
обложену столицу. Али пре него што је узела други залогај, Анаија уђе. Анаија која је
поседовала скоро исту моћ као и Кеталија, зато она одложи кашику и устаде.
“Рекла бих ти да наставиш да једеш,“ жена рече мајчински “али Тамра је послала
полазницу по тебе. Рекла сам детету да ћу ја пренети поруку јер сам желела да ти
понудим Лечење. Може да понекад помогне око затезања Заклетви”
 Моираина поцрвене. Наравно, сви су знали до сада. Светлости! “Хвала ти” рече
она. Ако не мора да устаје Анаији, сигурно неће морати ни да је слуша. Осим ако је
Анаија била само љубазна. Умало је уздахнула. Требало би више да посматра пре него
што буде доносила било какве закључке.
Изашла из одаја Плавих, са шалом чврсто умотаним око рамена. Није мислила да
у скоријој будућности појављује без њега; а и грејао је врат. Док је ходала, питала се
шта Тамра хоће од ње. Сада када су она и Сијуан биле пуне сестре можда је хтела да
их пошаље у потрагу. Ипак су све знале. Ништа друго није имало смисла. Пожурила је.
“Али не желим посао”, протествовала је Сијуан док јој се стомак превртао од
глади. Осећала се исцеђено после толико сати у Кеталијиној соби, тако пуној књига
да је изгледала као да припада некој Смеђој. Жена као да никад није чула за
пресвлаку за столице, њене су биле тврде као камен!
“Не буди смешна”, седа сестра рече опуштено док је укрштала ноге. Затим
немарно баци листове које је дала Сијуан на сто који је већ био претрпан.”Ниси
урадила тако лоше за почетника. Потребна си ми и то је то. Сад нађи нешто да једеш.
Ти си сада Аес Седаи; не можеш ићи наоколо као авет.”
Није било сврхе поново протестовати. Крвава жена је јасно ставила до знања да
су два протеста опасно близу непоштовању по њеним схватањима. Крвава, крвава
жена! Није дозволила да јој се на лицу види бес, ту лекцију је научила много пре Тар
Валона. На доковима испољавање страха или беса могло те је само довести у невољу.
А некад се могло десити и да добијеш нож у леђа.
“Како желиш, Кеталија,“ рече она, уздржавала се да се не ишуња из жениних
одаја. Кад је изашла напоље, одшуњала се и нек Мрачни узме сваког коме се то не
свиђа!
Спаљена да је, зашто је била толико глупа па да дозволи жени да је подстрекне?
Моираина је саветовала да буде опрезна. Уместо тога понашала се ко Моираина
покушавајући да избрише сумњу из Кеталијиног гласа. Захваљујући свом зурењу
неће моћи да напушта Кулу ускоро. А ни у следећих неколико година, све док не
постане довољно јака да каже Кеталији шта може да уради са својим послом. Барем
није спустила шапе на Моираину. Са њеним умом била би одлична као Кеталијин
помоћник.
Иако је била гладна, отишла је да потражи Моираину да је обавести да ће
морати да тражи сама. Кад год би је видела, морала би да се осмехне. Кеталија је у
једноме погрешила. Она није била лепа порцеланска лутка; она је била прелепа
порцеланска лутка. Али то је била само спољашњост. Унутра је било оно што се
рачунало. Први пут када ју је видела Сијуан је мислила да ће Каирхијењанка да се
сломи у року од неколико дана. Али испало је да је Моираина била јака као и она. Ма
колико пута да су је рушили она се дизала на ноге. Моираина није знала за термин
одустати. Зато се изненадила када је нашла како седи на столици док је шал био
пребачен преко наслона са натмуреним изразом на лицу. Из зеленог чајника на
послужавнику осећао се мирис чаја, али шољице су изгледале некоришћено.
“Шта се десило теби?,“ Сијуан упита “ниси ваљда већ зарадила казну.”
“Још горе” Моираина одговори несрећно. Њен глас је обично подсећао Сијуан на
сребрна звона, али Моираини се то поређење није свиђало. “Тамра ме одредила да
управљам испоручивањем помоћи.”
 “Крвави, крвави пепео,“ Сијуан је испробавала псовке. Сада није било казни.
Сијуан је имала прилику да чује речи Аес Седаи од којих би се и морнари постидели.
Ипак чинило јој се да у устима осећа сапун.”Да ли сумња? Да ли покушава да те
спречи да се мешаш? Можда је зато Кеталија узела да ради за њу. Не, добро је урадила
крваве тестове.
“Не мислим тако, Сијуан. Учена сам да водим имање, али то сам радила само
неколико месеци пре него што сам дошла у Кулу. Рекла је да захваљујући томе имам
све потребне вештине.” Усне јој се искривише. “Ја сам била слободна, и
претпостављам да је хтела да да један тегобан задатак Плавој да би била фер према
свима. Шта је са тобом? Какву врсту загонетки Кеталија хоће да јој решаваш?”
“Хоће да прегледам доста старих извештаја.” Сијуан промрмља, док се
намештала у столици. Волела би да се не осећа да јој је кожа три броја мања! Без
питања насула је себи чаја. Никад нису питале једна другу за такве ситнице. “Хоће да
јој одгонетнем шта се десило пре педесет година у Тараборну, Салдеји и Алтари.”
Чим су јој те речи изашле из уста зажелела је да стави руку преко уста, али било је
прекасно.
Моријана се усправи, на њој се видело да је заинтересована. “Кеталија води очи
и уши Плавог ађаха.” То није било питање. Увек је проницала у саму срж ствари.
“Немој о томе ни да шапућеш. Скуваће ме као рибу ако чује да ми се омакло.
Свеједно ће ме скувати, али не желим да тако брзо нађе разлог.” Сигурно и би да је
данас било неког водича. “После можеш да идеш. Јави ми где ћеш, па ако сазнам
нешто јавићу ти.” Плаве су имале раширену мрежу очију и ушију, корисну за
уношење и изношење порука.
“Не знам да ли ћу моћи да приуштим себи неколико месеци”, Моираина рече
тихо, спуштајући поглед што није личило на њу. “Ја... Ја ти нисам нешто рекла,
Сијуан.” Али увек су се исповедале једна другој! “Претпостављам да Дворана хоће да
ме постави на Сунчев престо.”
Сијуан трепну. Моираина краљица? “Ти би била одлична краљица. И не помињи
оне Аес Седаи краљице које су лоше завршиле. То је било јако давно. Тешко да данас
има владара који нема Аес Седаи за саветницу. Ко је икада рекао нешто против њих
осим Белих плаштова?”
“Велик је корак од управника имања до краљице, Сијуан.” Моираина се усправи,
пажљиво намештајући сукње, а њен глас поприми тон којим се служила да би нешто
објаснила.
“Очигледно Дворана мисли да могу да преузмем престо а да се не појаве руље на
улицама, али не желим да проверавам тачност те тврдње. Каирхијен је доста
претрпео у задње две године, то нимало није потребно. А чак и да су у праву, нико
није владао Каирхијеном а да није морао да зауставља атентате, отмице... Моја
прабаба Каревин владала је Каирхијеном више од педесет година, а Кула је је назвала
успешним владаром зато што је Каирхијен просперирао и добио пар ратова, али
њено име још користе да плаше децу. Боље да будем заборављена него запамћена
као Каревин Дамодред, чак и са подршком Куле морала бих да је опонашам у
Дворани да бих успела.” Одједном рамена јој се опустише, а лице јој је изгледало као
да ће заплакати. “Шта да урадим, Сијуан? Ухваћена сам као лисица у замку и не би
могла да изађем чак и да сажваћем своју ногу.”
 Пошто је ставила шољу на послужавник сијуан је клекнила поред Моираинине
столице, и стави своје руке на женина рамена. “Наћи ћемо излаз,“ рече са више
сигурности у гласу него што је заправо осећала. “Наћи ћемо излаз.” Била је
изненађена што је упркос Првој заклетви успела да изговори те речи. Није могла да
замисли излаз ни за њу саму.
“Ако ти тако кажеш, Сијуан,“ Моираина је ипак звучала као да јој не верује. “Али
има једна ствар око које могу помоћи. Да ли желиш Лечење?”
Сијуан зажеле да је пољуби. И учини то.
Било је снега у подножју планина које су се уздизале пред Ланом, а трагови
крупног човека водили су право ка маглом обавијеним врховима који су се дизали у
висину докле је поглед сезао. Аијел мора да је већ у планинама. Плесач се нервозно
пропе
“Је ли то Кичма света?” Раким упита оштрим гласом.”Импресивно је, али
очекивао сам да ће бити виши.”
“То је Родоубичин бодеж” Арафелин се насмеја “за Кичму ово су брдашца”
“Зашто само стојимо овде?” Каниедрин је досађивао тихим гласом, довољно
тихим да га Лан не чује, али пак довољно гласним да се не помисли да прича
снисходљиво. Кааниедрин је волео да се игра са ватром.
Букама му одговори. “Само будале покушавају да се боре са Аијелима у
планинама,“ рече он гласно. Нагињући се ка Лану спустивши глас скоро до шапата,
он рече “Светлост је послала Нијала, али се није потрудила да га префарба. “Нијал
господар заповедник Деце Светла данас је заповедао.
“Неће” рече Лан једноставно. Само је шачица људи познавала рат и Нијала. Што
је значило да би се овај рат могао завршити данас. Питао се да ли ће то бити названо
победом. Вратио је стакло за гледање, а потом затекао себе како гледа на север.
Осећао је привлачење, као што гвожђе привлачи магнет. После толико времена то је
скоро била бол. Неки ратови не могу бити добијени, али ипак морају бити вођени.
Проучивши његово лице, Букама заврте главом.”Само будала скаче из једног
рата у други,“ није се мучио да прича тихо неколико људи који су чули упути му
зачуђене погледе. Ниједном човеку из Крајина није било потребно објашњење. Они
су знали ко је он.
“За месец или два ћу се одморити, Букама.” Толико би му требало да се врати
кући, можда само месец.
“Година, Лане. Само једна година. Добро де. Осам месеци” Букама је то
изговорио као да је то велика дозвола. Можда се осећао уморним? Изгледао је као да
је направљен од челика; али више није био млад.
“Четири месеца” рече Лан. А ако се Букама и тада буде осећао уморним. Па то ће
решити кад до тога дође
Изгледа да Нијал ипак није одлучио да одједном побенави, што је било веома
добро пошто се преко пола армије већ због уверења да је победа извојевана још пре
неколико дана, можда чак и онда кад су Аијели почели да се повлаче. Звали су то
великом победом. Тако су је звали они који се уопште нису ни борили, а историчари
су већ писали као да све знају. Лана није било брига. Његов ум је размишљао о
стварима које су се налазиле двеста лига на северу.
 Опростили су се и окренули што даље од Тар Валона. Био је то велик и леп град,
али препун
Аес Седаи. Букама је живахно причао о томе шта би могли видети у Андору или
можда Тиру. Били су у обе земље, али ометени Аијелима нису видели ни Камен Тира
ни остале велике градове. Лан није говорио све док му се Букама није обратио.
Осећао је снажну чежњу за домом. Све што је желео било је да се врати у Пустош. И да
се не сусреће са Аес Седаи.
Поглавље 13
Посао у граду
Могли су да наруче да им се храна донесе у собе, али након што је Моираина
Излечила Сијуан, сишле су на своју прву вечеру. Ниједна није желела да пропусти
свој први оброк као Аес Седаи у главној хали за ручавање сестара. То је била
пространа, висока соба, док су таписерије зимских боја украшавале беле зидове, а
венци са зидовима су бљештали под гомилом златних листића.
Столови у облику квадрата, са танким, елегантно изрезбареним ногама су били
једва довољни за четворо, а већина је била удаљена једна од другог колико је било
довољно за приватност разговора, иако су данас неки постављани заједно да би
примили веће групе. Биле су једине са шаловима, што је привлачило погледе осталих
сестара, као и неколико подсмеха.
Моираина је осетила како црвени, али је било потребно нешто више од осмеха
да је натера да остави шал кад год изађе из своје собе. Више од отвореног
подсмевања. Радила је превише напорно да би га зарадила. Сијуан је умарширала
преко светлих плочица, у бојама свих Ађаха, краљевском елеганцијом, опуштено
намештајући шал преко рамена, као да жели да привуче пажњу. Сијуан је ретко када
била стидљива.
Овде није било клупа, али су се столице са ниским наслонима резбарене да се
поклопе са столовима. Док су својим трпезаријама Прихваћене јеле шта год кухиња
припремала, младе слушкиње са Пламеном Тар Валона на грудима су се поклањале
пре него што би изрецитовале шта је кухиња нудила распеваним гласовима који су
одисали рутином. Прихваћене су јеле на тешким посудама и морале су да послуже и
расклоне за собом, док су им исте те слушкиње доносиле храну на посребреним
тањирима од финог тарабонског порцелана, са Пламеном Тар Валона изрезбареним
по ивицама. Тарабонски порцелан се није могао мерити са оним што је долазило са
острва Ата’ан Миера, али није било ни јефтино.
Сијуан се пожалила да је њена риба превише зачињена, али ипак није оставила
ништа осим костију и двоумила се да ли да тражи још једну порцију. Моираина је
наручила супу од поврћа и меса, али није имала апетита, па је на крају појела само
мало парче црног хлеба и попила шољу чаја. Морала је да побегне, а излаза није било.
Одбијање задатка који јој је Амирилин поставила је било незамисливо. Можда ће
Дворана одлучити да је план неизводљив. Нико јој није пришао што се те теме тиче,
још од када ју је Китама питала шта мисли о томе да постане краљица Андора. Можда
ће донети ту одлуку. Чинило јој се да је то танка сламка, али су јој слабе наде једине
преостале.
Чим су се вратиле у одаје Плавих, Едит их је позвала у своју собу и без
церемонија, свакој уручила папире у вредности од хиљаду златних круна. “Добићете
од Куле сваке године исту суму на овај дан,” рече “ли, ако нисте присутне, на место
које ви назначите.” Непријатност од њене предходне лекције је у потпуности
нестала. Широко се осмехивала, пријатно и задовољно јер је добила две нове Плаве.
‘Трошите их мудро. Можете добити више ако је потребно, али ако пречесто тражите
мораћете да одговарате на питања у Дворани. Верујте ми, испитивања у Дворани
никада нису пријатна. Никада.”
Сијуанине очи су се јако рашириле при спомињању те суме, и ако је било могуће,
постале су још веће када је споменуто још више. Тек неколико трговаца је зарађивало
више злата годишње, а многи нижи племићи су преживљавали са много мање, Кула
није могла да приушти да сестре буду виђене у сиромаштву. Сунчана палата је
научила Моираину да је моћ често долазила из одлука других да неко већ има моћ, а
изглед богатства је могао да превагне.
Она је имала сопственог банкара, док је Сијуан оставила своје папире од
вредности Кули, упркос другим могућностима. Сијуанин отац није зарадио хиљаду
круна током целог живота и није желела да ризикује ту суму. Ништа што је
Моираина рекла није могло да је убеди. Безбедност ју је једино интересовала и
чинило се да банка са традицијом довољно дугом да позајми злато Артуру Хоквингу
није могла да парира, по том питању, првој банци која је основана након Сламања.
Носећи поносно свој плави шал на раменима, Моираина је унајмила носиљку на
великом тргу испред Куле где је ужурбана гомила шетача, голубара, гимнастичара,
музичара и продаваца, нудила месо и печене лешнике, док су избегавали велику
грађевину. Ретко ко је прилазио ближе од стотину корака осим када су имали посла
са Кулом, или су желели да предају петицију. Двојица носача, развијени момци у
мрачно браон огртачима, са дугачким косама у реповима су је мирно носили кроз
улице, док је човек на челу викао, “Направите места за Аес Седаи! Места за Аес
Седаи!”
Нико није био импресиониран виком, а вероватно нико није веровао. Чак и са
тешким завесама које су биле повучене, украси на њеном шалу су остали скривени,
осим када би заборавила на елеганцију и протурила руку кроз прозор. Нико се није
померао ништа брже него што су се померали због повика возача кола, а чешће и
спорије, с обзиром да су они носили дугачке бичеве и нису оклевали да их употребе.
И поред тога, убрзо су стигли до грађевине која је личила на малу палату, на
широком булевару са дрворедом широког дрвећа по средини, које тренутно није
имало лишће, када су јој њени носачи откључали браву на носиљци, да би могла да
отвори врата. Грађевина је била јужњачког стила, са високим, округлим белим
сводом и уским торњевима на сва четири угла, мермерним степеништима које су се
пеле ка широком улазу, а ипак је било мере. Фигуре изрезбарене у камену, у облику
винових лоза и лишћа, добре израде, једноставне, а опет не претерано. Нико не би
оставио новац банкарској кући која је била сиромашна, али ни која троши превише
на свој изглед.
Вратар, који је имао две црвене траке на рукавима се поклонио и пропустио је
кроз висока предња врата и предао јој на службу једноставно обученог службеника,
лепог младића, превисоког за њен укус, који ју је спровео до соба господарице
Дормаиле, танке, оседеле женице која је била за читаву руку нижа од Моираине. Њен
отац је полагао свој новац код старијег брата Илејн Дормаиле, код којег је још увек
имала рачун у Каирхијену, што јој је олакшавало избор у Тар Валону.
Осмех се пронео преко лица господарице Дормаиле које је обично било озбиљно
када је угледала шал. Раширила је њену мрачну сукњу са црвеним шарама у
прецизном поклону, ни прекратком, ни предубоком. Тај исти поклон је изводила чак
и када је Моираина долазила у хаљини Прихваћене. Ипак, знала је колико је
Моираина оставила у банци при првом доласку у град и колико још су њени поседи
послали током година. Без обзира на то, осмех је био искрен‚ “Смем ли да вам
честитам, Моираина Седаи?” рече срдачно, док је са Моираином седала на столице са
високим, изрезбареним наслоном. “Желите ли зачињено вино или чај? Можда мало
заслађених колача или семе булке?”
“Само вино, хвала,” Моираина одговори уз осмех. “То ће бити довољно.”
Моираина Седаи. Ово је био први пут да ју је неко назвао тим именом и свиђало јој се
како то звучи. Чим је наредила службенику да донесе вино, села је на столицу
супротно од Моираине без питања. Није се од банкара захтевало да престоји цео
разговор.
“Претпостављам да сте дошли да положите вашу стипендију.” Наравно да ће
банкарка знати за то. “Ако тражите више информација, бојим се да више ништа не
знам, јер сам написала све што сам знала у писму које сам вам послала, а ништа ново
нисам сазнала.”
За тренутак, Моираинин осмех се замрзнуо. Снагом воље, одмрзла га је и
нормализовала глас. “Поновите ми. Можда ћу схватити нешто ново ако га поново
чујем.”
Господарица Дормаил мало климну главом. “Како кажете. Пре девет дана
посетио ме је један човек, Каирхијењанин, који је носио униформу капетана Страже
Куле и представио се као Риес Гортанес. Говорио је културно, образовано, можда је
чак био и племић, висок, три или више длана виши од мене, широких рамена,
војничког држања. Наравно, био је уредно обријан, умерених црта лица, згодан,
упркос ожиљку дугачком око једног инча, овде.” Једним прстом је повукла линију од
угла левог ока према уху.
Ни име нити опис нису значили ништа Моираини, а она не би ништа рекла чак
ни да јесу. Направила је мали знак банкарки да настави.
“Предао ми је наређење које је, наводно, потписала и запечатила Амирилин, а
које ми наређује да му предам на увид ваш рачун. На његову жалост, добро познајем
потпис Тамре Оспение, а Бела кула зна да никада не бих одала послове мојих
муштерија. Наредила сам неколицини стражара да га заробе и затворе у празну
оставу, а онда сам позвала праве Стражаре Куле. Жалим што нисам искористила
могућност да избијем из њега име његове господарице или господара, али као што
знате, закон Беле куле не гледа баш благонаклоно на такве ствари.”
Слуга се вратио са украшеним сребрним послужавником на коме су биле два
сребрна пехара на подметачима а банкарка је сачекала док није отишао. “Побегао је
пре него што је Стража стигла,” наставила је, сипајући тамно црвено вино које је
одавало сладак мирис зачина. “Подмитио је некога.”
На тренутак је направила је гримасу као да је пробала нешто одвратно, док је
приносила Моираини пехар уз мали наклон. “Толико су избичовали младића да могу
да се кладим да то и даље осећа док седи. Онда сам га запослила као чистача на броду
који је преноси ледене папричице низ реку, за Тир где ће бити избачен на обалу без
пребијене паре, осим ако не убеди капетана да га задржи. За то сам се постарала тако
што сам убедила Капетана да ми да читаву његову плату унапред. Он је леп младић.
Можда ће је убедити. Мислим да је то имала на уму када ми је предавала новац.”
 Директно гледајући жену преко пута свог пехара, Моираина је упитно подигла
обрву. Била је веома поносна на своју спољашњу смиреност, колико и у било ком
тренутку тестирања.
“Лажни капетан Страже је прекршио законе куле, Моираина Седаи,”
господарица Дормаил одговори на неизговорено питање, “Тражили су од мене да га
предам правди Куле, али интерне ствари више волим да остану интерне. Вама
говорим само зато што сте били умешани. Разумете?”
Моираина климну главом. Наравно. Ниједна банка није могла да приушти да се
прочује да је један од њених запослених примао мито. Предпостављала је да се
младић извукао тако лако јер је био нечији син или нећак, иначе му не би требао
превоз низ реку.
Банкари су били чврсти људи.
Господарица Дормаила није питала шта је Моираина знала или мислила о томе.
То је се није тицало. Њено лице није одавало чак ни утисак љубопитљивости.
Дискреција је била један од разлога зашто је Моираина држала само мало новца
унутар Куле. Као почетница, без приступа граду, то није било неопходно, али ју је
њен сопствени осећај приватности натерао да настави ту традицију као Прихваћена.
Закон Куле је захтевао подједнако представништво свих Ађаха у Кулиној банци, а
сада када је носила шал, није желела да њене послове знају ни Плаве, а камоли сестре
осталих Ађаха, нарочито након овог што је управо чула.
Једини разлог због ког би Кула задржала писмо господарице Дормаиле је био тај
што је Дворана желела да је она мисли да су одлучиле да је не постављају на Сунчев
престо. Оне су направиле прве кораке, или можда још тачније, с’ обзиром да су
сигурно били пажљиви колико и лопов који покушава да пресече врећицу са златом
добро чуване даме, много више од првог.
Направили су довољно корака да би неко протумачио њихове намере. Ништа
друго не би објаснило Каирхијењанина који је покушао да сазна како је трошила
новац и на кога. Ох, Светлости, хтели су то да ураде пре него што би сазнала шта се
догађа, осим ако не пронађе начин да се извуче.
Наравно, ниједна од ових мисли се није показала на њеном лицу, већ је
једноставно пила вино, док јој је слатка течност клизила низ грло. Изгледала је
смирено. “Врло сам задовољна вама, господарице Дормаила, иако знам да се то
урадили на уштрб своје банке. Молим вас, пребаците одговарајућу надокнаду са мог
на ваш сопствени рачун.” То је било веома добро изведено, а банкарка се два пута
захвалила, клањајући главу, пре него што је прихватила уз негодовање које је скоро
промакло Моираини. Светлости, морала је да пронађе начин да се извуче.
Почела је да кује планове. Не да побегне, већ да буде спремна. Дала јој је своје
папире од вредности и пре него што је отишла додала инструкције због којих
господарица Дормаил није показала ни мало изненађења.
Није се изненадила можда због каирхијенског порекла и Даес Дае’мара, или
можда су сви банкари били толики стоици. Можда је имала и остале Аес Седаи
муштерије. Ако је то био случај, Моираина ће сазнати за то само ако јој друге сестре
кажу. Гроб је био мање дискретан од Илејн Дормаил.
Када се вратила натраг у Кулу, распитала се о именима кројача, све док се није
одлучила за једну. Најмање пет Плавих је именовало Таморе Алкохиму за најбољу у
Тар Валону, а чак и оне које су препоручиле друге су признале да је Тамора веома
добра, тако да су се наредног поподнева, она и Сијуан одвезле до радње газдарице
Алкохиме, док је Сијуан кукала због цене превоза. Стварно. Коштало је само сребрни
новчић. Био је потребан велики напор да наговори Сијуан да иде са њом. Како је та
жена могла да мисли да су четири хаљине довољне? Мораће да научи да не буде
шкртица.
Продавница газдарице Алкохиме, са зидовима на којима су се налазиле крцате
полице са свилом и фином вуном сваке могуће врсте, је била само једна од бројних
великих радњи које су биле смештене у приземљу зград која се чинила да је
сачињена само од кривина. Савршено је одговарала Тамори. Она је била Доманка
светлог тена, поред ње се Гитара чинила скоро дечачки. Када је дошла да их
поздрави – њихови украшени шалови су им осигуравали састанак – уместо да хода,
чинило се да је елегантно пловила између полица пуних врпци и крпа и
полузавршених хаљина. Пола туцета њених асистената се дубоко клањало. Биле су то
лепе девојке обучене у фино шивене примерке стилова облачења њихових родних
земаља, свака другчије обучене. За разлику од њих, Алкохима се није поклонила.
Знала је колико вреди. Њена светлозелена, елегантна и једноставна у исто време је
добро приказивала њен таленат, иако јој је незгодно стајала, приказујући је на начин
који није остављао никакве сумње шта је испод свиле.
Таморин богат осмех се још више проширио када је чула њихову наруџбину, а то
је било достојно. Ретко ко од њених муштерија би дошао да из једног пута узме целу
гардеробу. Након преговора, Сијуан је пристала на шест хаљијна, да би имала једну за
сваки дан у недељи, заједно са оним што је већ имала, али да буду у вуни. Моираина
је наручила двадесет, половину за јахање, све од најбоље свиле. Могла је да наручи и
мање, али би Дворана могла проверити. Наруџбина од двадесет хаљина ће их навести
да помисле да се сместила у Тар Валону.
Она и Сијуан су се убрзо нашле у задњој соби, где је Тамора надгледала док су их
четворо њених асистената свлачили до голе коже и премеравали их, окрећући их на
све стране да би знала са чим је морала да ради. У скоро свакој другој ситуацији, то би
смртно осрамотило Моираину. Али, ово је било за ткаљу, што је представљало читаву
разлику. Након тога је дошло време да се бирају тканине. Тамора је знала шта су
украси на њиховим шаловима значили и због тога су нијансе плаве доминирале.
“Желим пристојну хаљину,” Сијуан рече. “Високи оковратници, ништа превише
отворено.” То је додала уз поглед на Таморину одећу. Моираини се скоро оте узвик.
Надала се да Сијуан није намеравала да настави овако!
“Мислим да је ово превише светло за мене,” Моираина промрмља док јој је
висока плавокоса девојка у зеленој хаљини четвртастог израза, која је приказивала
превише од груди показивала небески плаву свилу. “Мислила сам на каирхијенске
стилове, без боја или украса одређених Кућа,” она предложи. Никада не би могла да
носи боје Дамодреда унутар Куле.
“Каирхиенски стил, наравно,” Тамора рече, замишљено грицкајући своју доњу
усну. “То ће вам одлично стајати. Али, та боја се дивно слаже уз ваш светао тен.
Половина ваших хаљина морају бити у светлим бојама, половину украшене. Вама
треба елеганција, не једноставност.”
 “Можда само четвртину на свакој?” Каирхиенски крој јој стоји одлично? Да ли је
та жена имплицирала да не би успела да носи доманску хаљину? Није да би хтела.
Таморина одећа је била непристојна! То је ствар принципа.
Ткаља одмахну главом. “Најмање трећина у светлим бојама,” чврсто рече.
“Најмање. И половина ће бити украшена.” Поново је превукла палцем преко доње
усне, уз мали смешак.
“Три четвртине,” Моираина се сложила пре него што жена подигне број, како се
чинило да ће учинити. Са добром ткаљом, сваки пут је било преговора. Могла је да
преживи са мало украса.
“Да ли имате нешто јефтиније, газдарице Алкохима?” Сијуан упита, мрштећи се
на фину плаву вуну наслоњену на њу. Светлости, питала је за цену! Није ни чудо што
су помоћнице биле скандализоване.
“Извините ме само на тренутак, Тамора.” Моираина рече и када је ткаља
климнула главом, преда свилу девојци из Андора и брзо одведе Сијуан са стране.
“Слушај ме, Сијуан, и не расправљај се,” брзо прошапта. “Не смемо да оставимо
Тамору дуго да чека. Немој да питаш за цене; рећи ће нам цене након што изаберемо.
Ништа што ове купимо неће бити јефтино, али ће хаљине Таморе начинити да
изгледаш као Аес Седаи исто колико и шал то чини. И каже се Тамора, не газдарица
Алкохима. Мораш поштовати правила, или ће веровати да јој се ругаш. Покушај да
мислиш о њој као о сестри која је само мало изнад тебе. Потребно је да будеш само
мало снисходљива. Само мало, али ће и даље да ти каже шта да носиш, исто колико и
да те пита.”
Сијуан је бесно гледала преко њеног рамена Доманку. Светлости, била је бесна!
“А да ли ће проклети шустер да ми каже какав тип папуча да купим и да ми наплати
цену довољну да купим педесет нових мрежа?”
“Не.” Моираина рече нестрпљиво. Тамора је подигла само једну обрву, њено
лице је могло да буде и олујно бесно. Значење те обрве је било кристално јасно. Већ
су оставили ткаљу предуго да чека, а то ће коштати. И тај поглед! Наставила је,
шапутаћи што је брже могла. “Шустер ће направити шта ми хоћемо и цењкаћемо се
са њим, иако не превише, ако желимо да добијемо његов најбољи рад. Исто то важи и
за мајстора за рукавице, чарапе и пресвлаке, као и за све друге. Буди срећна што нам
не треба фризер. Најбољи фризери су прави тирани, скоро су лоши као справљачи
парфема.” Сијуан се засмеја, као да је то била шала, али ће схватити ако икада буде
дошла код фризера, када неће знати каква јој је коса све док није завршена и док јој
не да да се погледа у огледало. Тако је барем било у Каирхијену.
Чим су изабрале боје и врсте украса – чак и ту су били неопходни преговори, као
и на које хаљине ће украси бити постављени – морале су да остану да се сашију прве
хаљине и ставе на њих, задатак који је Тамора сама стручно обављала са иглом
закаченом о струку. Моираина је убрзо сазнала цену чекања. Тканина коју је Тамора
предвидела за Моираину је била светлија чак и од небески плаве, скоро бела са
назнакама плаве, а начин на који је премеравала Сијуанину тамно плаву вуну је
обећавао да ће њена хаљина бити уска у куковима скоро исто колико и њена. Могло
је бити горе. Ткаља је могла ‘случајно’ да их убоде десетине пута и да захтева
премеравање сваке хаљине.
 И поред тога, Моираина је била сигурна да ће њене прве хаљине бити у светлим
тоновима. Од цена које је Тамора изрекла, чим је накачена одећа склизнула са њих на
сто мајстора, Сијуанине очи су искочиле, иако је ћутала.
Научиће. У граду какав је Тар Валон, златна круна за вунену хаљину и десет за
свилену су биле разумне за ткаљу Тамориног квалитета. Ипак, Моираина је
промрмљала да ће дати богату награду за брз завршетак. У супротном, не би ништа
виделе месецима.
Пре него што су отишле, наручила је Тамори још пет хаљина за јахање,
најстрожијег каирхијенског стила, који је био таман, иако то није нагласила, на свакој
шест линија преко груди у црвене, зелене и беле боје, много мање него на шта је
имала право. Израз Доманке се није променио због чињенице да је била мања
чланица племићке Куће. Шивење за Аес Седаи се рачуна као за Високо Седиште Куће,
или можда чак у нивоу владара.
“Волела бих да ми потрају, ако може.” Моираина јој рече. “Немојте их слати. Доћи
ће неко да их покупи.”
“Обећавам вам да ће трајати, Аес Седаи.”
О, да; њене прве хаљине ће бити светле. Али, други део њеног плана је завршен.
Тренутно, била је спремна колико је могла.
Поглавље 14
Промене
Ускоро се показало да су сестре, које су рекле да има скоро исто толико да се
научи после добијања шала колико и пре, биле у праву. Моираина и Сијуан су
научиле комплексности обичаја Беле куле још као Прихваћене, нарочито оне који су
толико дуго постојали да су имали снагу закона и казне за прекршиоце. Сада су
Рафела и остале проводиле сате учећи их дугачкој листи обичаја Плавог ађаха,
скупљаних преко три хиљаде година. За дивно чудо, Сијуан је успела да запамти већи
део онога што им је Рафела рекла током прве шетње ка Одајама Плавих, док је
Моираина морала да напорно да ради да би је сустигла. Било би штета да добије
казну због нечег тако тривијалног као што је ношење црвеног унутар Куле. Црвено
драго камење је било дозвољено, ватрокапи и рубини или гарнети, али је било
забрањено облачити се у ту боју, због дуге нетрпљивости између Плавих и Црвених,
толико старе да нико, у ствари, није био сигуран када и због чега је настала. Плаве и
Црвене су се супротстављале једне другима у свакој прилици, што је знало
узроковати скоро потпуну блокаду Дворане.
Сама идеја о нетрпељивости међу Ађасима ју је страшила, па ипак било је и
других неслагања. Док су Зелене и Плаве имали тек пар размирица у својој сарадњи
за последњих неколико векова, ситуација је била потпуно другачија када су били у
питању остали Ађаси. Тренутно је ситуација са Белима била помало натегнута, из
разлога који су били познати само Белима, и нешто више натегнута са Жутима, јер су
се оба Ађаха међусобно оптуживала за мешање у туђе послове у Алтари пре неких
стотињак година. Строги обичај је забрањивао да се сестре мешају у туђе послове,
једини обичај који је ослобађао сестре од уобичајене послушности јачих.
Изван Куле, у најмању руку. А онда, ту су биле и пермутације. На пример, Смеђе
су подржавале Беле против Плавих, али су подржавале и Плаве против Жутих.
Бар за сада. Ове ствари су могле трајати вековима, или се промијенити у
трептају ока. Било је такође неопходно научити и које су нетрпељивости и
ривалитети постојали између других Ађаха, тамо где се знало за њих. Сваки од њих је
била замка која је чекала непажљив корак или погрешну реч. Светлости, та
запетљаност је чинила да Даес Де’мар личи на дечију игру!
Сијуан је слушала њене рецитације сваке ноћи какве су имале као почетнице и
Прихваћене, а она је слушала Сијуанине, иако се то чинило беспотребним. Сијуан
никада није направила ни једну грешку.
Поново су почеле учити Моћ, док су се Лелејна, Натасија и Анаија смењивале,
научиле су везивање Заштитника и остала ткања, која нису поверавана Прихаћеним,
укључујући и неколико познатих само Плавима. Моираини је то било веома
интересантно.
Ако су Плаве убрајале ткања у тајне свог Ађаха, сигурно су то радили и остали
Ађаси, а ако су то радили и они, онда су то и саме сестре радиле. Најзад, имала је и
она једно, прво које је научила, пре доласка у Тар Валон, које је пажљиво сакрила од
сестара. Биле су свесне да је “искра” покренута у њој, али им је рекла само за паљење
свећа и прављењу светлосних кугли да би се сналазила у мраку. Нико није живио у
Сунчаној палати а да није научио да чува тајне. Да ли је Сијуан имала нека скривена
ткања? То није било питање које си могао да поставиш најбољој другарици.
Иако су сада знале довољно о саидару да би брзо училе, једноставно је било
превише тога за један дан или недељу. У сваком случају, Моираина није могла то
постићи. Испоставило се да је начин игнорисања врућине и хладноће трик ума,
једноставан када се једном савлада, бар је Натасија то тако представила.
“Ум мора бити постојан као мирна бара.” рекла је пендантно, као када је
предавала у учионици. Биле су у њеним одајама, где је скоро свака равна површина
била попуњена украсима и малим резбаријама и минијатурама слика. Ова су
предавања увек била одржавана у одајама предавача. “Концентришући се на тачку
иза пупка, у центру тела, почните равномерно да дишете, али не као обично. Сваки
удах мора подједнако да траје такође и сваки издах, а за толико исто времена између,
не дишете. Временом, то ће вам постати сасвим природно. Таквим дисањем, таквом
концентрацијом, ваш ум ускоро постаје одсечен од спољашњег света, више не осјећа
врућину или хладноћу. Могле бисте да ходате голе кроз мећаву или преко пустиње
без дрхтања или знојења.” Узевши гутљај чаја, Натасија је насмејала, трепћући
тамним очима. “Промрзлине и опекотине од сунца би и даље представљале проблем
после одређеног времена. Само је ум заиста потпуно одвојен, док је тело одвојено у
много мањој мери.”
Једноставно можда, али је преко недељу дана Моираинина концентрација би
попустила у било ком тренутку, док је седела и вечерала или ишла ходником, и тада
би уздахнула, јер би је хладноћа изненада угризла три пута јаче него пре медитације.
На јавним местима, сви ти узадаси су привлачили оштре погледе сестара.
Прибојавала се да је добијала репутацију сањара. И да стално црвени. То је било
тешко поднети. Непотребно је рећи да је Сијуан одмах овладала тим триком и никада
није задрхатала а да је то Моираина приметила.
Гозба Светлости је обележила почетак нове године, и два дана је сваки прозор у
Тар Валону сијао од сумрака до свитања. У Кули, слуге су улазиле у просторије које
нису коришћене вековима, да би упалили лампе и да се постарају да горе током оба
дана. То је била весела прослава, са колонама грађана који су носили лампе кроз
улице прекривене ноћном тамом и раздрагана окупљања која су често трајала до
зоре чак и у најсиромашнијим домовима, али је то Моираину испунило тугом.
Одаје које нису коришћене вековима. Бела Кула је нестајала, а она није могла да
види шта је могло да се уради по том питању. Ипак, ако жене које носе шал две
стотине или више година нису могле да нађу решење, зашто би она могла?
Многе сестре су добиле калиграфски исписане позивнице на балове током
празника и многе од њих су прихватиле позив. Аес Седаи су волеле плес као колико и
све друге жене. Моираина је такође добила позивнице, од каирхијењанских племића
из два туцета Кућа и од скоро исто толико трговаца, који су били довољно богати да
буду раме уз раме са племством. Само Халини планови за њу су могли да доведу
толико много моћних Каирхијењана у град одједном. Бацила је дебеле беле
позивнице у камин не одговоривши на њих. Опасан потез у Даес Де’мару, без начина
да се утврди како би могао бити протумачен, али она није играла Игру Кућа.
Она се крила.
 Изненађујуће, њихове прве хаљине су испоручене рано првог дана гозбе. Или је
Тамори жудела за њеним новцем, или је, вероватније, мислила да ће им требати
одећа за свечаности дана гозби. Дошла је са два помоћника да види да ли су биле
потребне икакве исправке, али нису. Тамора је била одлична у свом послу.
Моираина је ипак била у праву. Најтамнија од њених шест је била у боји нешто
дубљој од небеско плаве и само две су имале украсе, што је значило да ће скоро све
остало бити исто тако. Мораће да настави да носи вуну, коју јој је Ађах доделио, још
неко време. Барем ће све њене хаљине за јахање бити тамне. Чак ни Тамора није
могла да тражи да хаљине за јахање буду пресветле. Сијуанине хаљине, од којих је
само једна била за јахање, су приказивале сву елеганцију коју је Тамора могла да
сашије, чинећи их достојним палате, упркос томе што су од вуне, али су поприлично
наглашавале њене груди и кукове. Сијуан се правила да то не примећује, или можда
стварно није. Стварно је мало хајала за облачење.
Неке ствари нису биле лаке за Сијуан. Враћала се из Сеталијиних апартмана са
лицем које је изгледало грубље из дана у дан. Сваки дан је постајала све нервознија и
иритантнија, али је одбила да открије у чему је био проблем и чак је одбрусила
Моираини када је ова била упорна са питањима. То је било забрињавајуће; могла је
да изброји на прстима једне руке и да јој остане још прстију, колико се пута Сијуан
наљутила на њу за шест година. Тај дан када је Тамора испоручила хаљине, Сијуан јој
се ипак прикључила на чају у њеним собама, пре одласка на вечеру, али уместо да
узме шољу, срушила се у столицу са изрезбареним листовима и љутито прекрстила
руке испод груди. Њено лице је било све, само не грубо, али су јој очи биле плава
ватра.
“Та проклета пирана од жене ће ме крваво сахранити” зарежала је. Тих пола
недеље је у потпуности учинило бескорисним, сав труд сестара да је одуче од псовки.
“Сто му усољених харинги! Она очекује од мене да поскочим као тек рођена
црвеноперка! Нисам тако брзо поскакивала још откако сам била...!” Загрцнула се и
исколачила очи како се Прва Заклетва спустила на њу. Кашљући, побледела је и
ударала се руком по грудима. Моираина јој је брзо дала чај, међутим, прошло је
неколико минута пре него што је Сијуан била у стању да пије. Њен мозак мора да је
јурцао чим је дошла тако близу да слаже.
“Па, барем не док сам била Прихваћена, у сваком случају” промрмљала је чим је
могла поново да проговори. “Од тренутка када стигнем не престаје, ‘Нађи ово, Сијуан’
и ‘Уради оно, Сијуан’ и ‘Још увек ниси готова, Сијуан?’ Сеталија пуцне прстима и
проклето очекује од мене да поскочим.”
“Ствари су такве какве су” Моираина дипломатски рече. Ситуација је могла да
буде много гора, али је Сијуан, очигледно у том тренутку, променила мишљење и она
није желела да започиње расправу. “Ово неће трајати вечно, а само неколико сестара
су толико изнад нас.“
“Лако је теби то да кажеш” Сијуан прогунђа. “Ти немаш проклету Сеталију да ти
пуцкета прстима.”
То је била истина, али то није значило да је њен задатак био лак. Нове лекције су
јој остављале мало слободног времена, а надала се да ће јој подела награда
омогућити да претражи кампове који се још нису покупили. Уместо тога, сваког јутра
је два или три сата седела у соби без прозора, на осмом нивоу Куле, довољно великој
да се смести обичан писаћи сто и две столице са равним наслонима. Лампе са
огледалима, од необрађеног месинга, су биле постављене у четири ћошка одајући
јаку и веома неопходну светлост. Без њих, одаја би у подне била мрачна као да је
сумрак. Обично би старији службеник седео ту, али ко год то био, она или он није
оставио свој печат на соби. Само су мастило, пенкало, посуда са песком и мала бела
боца са алкохолом за чишћење оловака били на столу, док су бледи камени зидови
били празни.
Значајно већа, спољашња соба је била претрпана редовима високих, уских
писаћих столова и високих столица и чим је стигла, службеници су направили ред
који се протезао од њеног писаћег стола и скоро направио круг око собе, дајући јој
листе жена које су примиле награду и извештаје о договорима да се пошаље новац
онима које су већ отишле. Велики број ових извештаја је био узнемиравајућ. Мало
кампова је преостало и последњи су нестајали као снег на сунцу. Ниједан од
службеника не би сео на другу столицу, стајали су из поштовања док је она ишчитала
сваку страницу и потписала њену сагласност на дну странице, а онда би се клањали и
правили места за следећег, без речи. Убрзо је почела да мисли да би стварно могло да
се умре од досаде.
Покушала је да их натера да убрзају доделу – Кулини позамашни ресурси би се
сигурно за то постарали за недељу дана; Кула је имала још стотине службеника – али
су они радили по свом сопственом кораку. Чинило јој се да су чак и успорили након
њеног предлога да убрзају.
Размотрила је и да моли Тамру да је разреши задатка, али зашто безвезе да
троши време? Који начин је био бољи да је задрже оковану у Тар Валону све док
сплетке Дворане не дају плода? Досада и фрустрација. Па ипак, она је имала свој
план. То је помагало, мало. Била је све убеђенија у нешто. Ако дође до најгорег,
бежаће, какву год казну зарадила. Било која казна је лежала у будућности и и пре или
касније би се окончала. Сунчев престо би била доживотна казна.
Дан након Гозбе Светлости, Елид је позвана да се истестира, иако је Моираина
за то чула тек касније. Лепа Прихваћена, која је желела да постане Зелена није
изишла из тер’ангреала. Није било објаве; Бела кула се никада није хвалила својим
неуспесима, а жена умрла током тестирања се рачуна у велике неуспехе Куле. Елид је
једноставно нестала и њене ствари су однешене. Било је дан жалости, ипак и
Моираина је носила беле траке у коси и везала на свакој руци дугачку, белу свилену
мараму која је на крајевима била извезана, тако да су јој висили до зглобова. Елид јој
се никада није свиђала, али је она заслужила њену тугу.
Није свака сестра, довољно јака да их натера да скачу на сваки њен миг,
показивала жељу да то ради. Елаида их је избегавала, или је бар оне нису поново
виделе све док нису чуле да се вратила у Андор. Чак и тада, сазнање да је она отишла
је представљало олакшање. Била је јака колико ће и оне бити једног дана, и могла је
да им загорча животе скоро исто као и када су биле почетнице и Прихваћене. Можда
чак и горе. Ситна задужења су почетнице и Прихваћене прихватале као очекиване,
била би скоро као казна, сада када су биле Аес Седаи. Можда чак и више него скоро.
Лелејна, која је била јака као и Елаида и била до сржи Седничар, је неколико
пута пила чај са њима, да би олакшала напетост првих недеља, како је она то рекла.
Сијуан се добро слагала са њом, иако је чинила Моираину нервозном, због тог
продорног погледа. Увек јој се чинило да је Лелејна знала више о теби него што је
откривала, да ниси имао тајне пред њом. Али исто тако, чинило се да Сијуан није
могла да разуме зашто се Моираини свиђала Анаија. Није то било због Лечења.
Анаија је била пријатна и отворена, поред ње се чинило да ће све на крају добро
испасти. Скоро сваки разговор са Анаијом се показао утешним. Моираина је мислила
да ће временом можда постати исто толико добра другарица са њом, као и са Леаном,
ако не као и са Сијуан.
Пријатељство са Леаном се наставило где се завршило, и са Сијуан и са њом, а са
њим је дошла и Адина Кенфорд, пунија, плавоока жена кратке црне косе, која није
показивала ни трунку ароганције, упркос томе што је била Андоранка. Наравно, није
била веома снажна у моћи. Постајало јој је заита нормално да размишља о томе.
Обновиле су познанства са сестрама других Ађаха са којима су биле заједно
Прихваћене, и откриле су да се у неким случајевима пријатељство оживљавало са
неколико речи, док је са другим потонуло до најобичнијег познанства, док су неке
превише навикнуле на разлику између Аес Седаи и Прихваћених, да би је сада
премостиле, када су и оне, такође, носиле шал. То је било довољно. Пријатељи су
олакшавали многе терете, па чак и оне за које нису знали.
Са или без пријатеља, дани су ипак пролазили глацијалном брзином. Меилин је
коначно напустила Кулу, а након ње Керена, коју су пратиле Аиша, Лудиса и Валера,
али је Моираинино олакшање потрагом која је била у току била у најмању руку
смањена фрустрацијом што су је искључили из ње. Сијуан је толико почела да се
интесује за свој посао да су се њене замерке више чиниле да су ту ради реда.
Одлазила је до Сеталијининих соба пре времена и често би остајала до другог или
трећег заседања вечере.
Моираина није имала ту срећу. Њени кошмари су се наставили, о беби на снегу и
човеку без лица и Сунчевом престолу, иако не тако често, осим последњег. Он је ипак
био лош као и увек. Избацила је већину везова и набраних чипки из својих одаја, што
је захтевало само посету мајстору за јастуке и кратко чекање да они замене по два
или три. Није све отишло, због Анаијиног очигледног, иако немог, разочарања због
тога, тако да је њен кревет остао као океан пене, што је засмејавало Сијуан. Међутим,
проводила је више времена у њеним другим собама, тако да је то морао да буде
кревет. Након бројних покушаја, успела је да испече питу која није спечена до чађи,
али ју је Еледра само једном загризла и позеленела. Сијуан је направила рибљу питу
за коју је седокоса сестра рекла да је прилично укусна, да би само сат након тога
отрчала у тоалет и тражила Лечење. Нико их није оптужио да су нешто намерно
урадиле, што и нису, али су Анаија и Каирен мислиле да су се одлично одужиле за
похлепу.
Само недељу дана након Елид, на Велики Часлајн, Шеријам је положила тест.
Технички, Сијуан је била за длаку најмлађа Плава, али је Сеталија одбила да
изгуби њене услуге чак и на пар сати, тако да је Моираина поставила шал на рамена
црвенокосе Салдејке, када је изабрала Плави наредног дана, и допратила је
насмешену до Плавих одаја за добродошлицу, где је Сијуан успела да се огребе за
шести пољубац. Шеријам је била веома добра куварица и волела је да пече.
Дошао је и Дан Размишљања у Каирхиену, а Моираина ипак није успела да мозга
о својим гресима и кривици. Она и Сијуан се поново добиле пријатељицу за коју су се
бојали да су је изгубили на годину дана. Сијуан је чак предлагала да уведу Шеријам у
њихову потрагу, а одговарање је трајало сатима. Моираина се није бринула да ће их
Шеријам открити Тамри, већ то што је она била једна од највећих трачара у одајама
Прихваћених. Никада није откривала оно за шта је обећала да ће сакрити, али не би
издржала да не остави трагове о таквој сочној тајни, трагове да је чувала тајну, што је
Сијуан требало врло добро да зна. Само обавести друге да знаш тајну, и неко ће се
потрудити да је открије; то је било природно. Понекад Сијуан није препознавала
значај опреза. Некада? Не, никада.
Сестре су почеле да причају о освежењу у Кули, због неколико које су добиле
шал за тако кратко време, и због још једне или две које су можда биле веома близу.
По обичају, нико није причао о Елид, али је Моираина размишљала и о њој. Једна
мртва и три жене које су достигле шал у две недеље, али је само једна почетница
тестирана за Прихваћену која је пала и била избачена, за то исто време, а ниједно име
није додато књизи почетница, док су преко двадесет почетница преслабих чак и да
достигну шал, избачене.
Овим темпом, оне одаје ће остати неискоришћене вековима. Све док ниједна не
буде у употреби. Сијуан је покушала да је утеши, али како је могла да буде срећна, док
је Бела кула била предвиђена да постане споменик мртвима?
Три дана касније, Моираина је пожелела да је провела Дан Присећања како
доликује. Није била сујеверна, али се говорило да је увек доносило несрећу некоме до
кога ти је стало, ако се то пропусти. Била је на другом времену за доручак, споро је
јела свој парадајз и размишљала о досадном мучењу службеника које јој тек
предстоји, када је Рима Галфри ушла у трпезарију. Била је танка и елегантна у
зеленом са жутим штрафтама, сличне снаге као Моираина, тако да није морала да
буде понизна пред њом, али је имала краљевско држање наглашено рубинима у коси,
налик на круну и надмено лице типично за Жуте. Изненађујуће, исткала је Ваздух и
Ватру да би јој се глас јасно чуо у свим деловима трпезарије.
“Синоћ је Тамра Оспенија, Чувар Печата, Пламен Тар Валона, Седиште
Амирилина, умрла на спавању. Нек Светлост обасја њену душу.” Њен глас је био
савршено контролисан, као да је објавила да ће падати киша и сачекала је довољно
дуго да би се уверила да су сви схватили њене речи, пре него што је отишла.
За осталим столовима, жагор је одмах почео, док је Моираина седела ошамућена.
Аес Седаи су умирале пре времена често као и било као други, и док сестре нису
показивале знаке старења током година - смрт их је затицала у наизглед пуној снази
- ово је било толико неочекивано да се осећала као да су је ударили чекићем у главу.
Светлост сијала над Тамрином душом, тихо се молила.
Светло сијала над њеном душом. Сигурно ће. Шта ће се сада десити са потрагом
за дечаком? Ништа, наравно. Трагачи које је Тамра одабрала су знали свој задатак;
обавестиће нову Амирилин о својим задацима. Можда ће је нова Амирилин
отпустити са њеног посла, ако допре до ње пре него што је Дворана обавести о
својим плановима.
Тренутно се сама себи смучи и она одгурну тањир парадајза, без апетита. Жена
којој се дивила целим срцем је умрла, а она је размишљала о предностима тога! Дес
Дае’мар јој је стварно био усађен у кости и можда и сва тама Дамодреда.
 Скоро да је питала Меријан да је казни, али би јој Надзорница полазница можда
дала нешто што би је још дуже задржало у Тар Валону. То је још више допринело
осећају кривице. Тако да је она сама себи одредила казну. Само једна хаљина коју је
имала је била приближна белој за тугу, плава тако бледа да се више чинила бела
прошарана плавим и обукла је то за Тамрину погребну свечаност. Тамора је украсила
хаљину напред, назад и на рукавима фином, лепо везаном плавом мрежом која је
изгледала невино све док није обукла хаљину. Тада се чинила отвореном као и оне
које је ткаља сама носила. Не, није се чинила; била је. Скоро је заплакала након што се
погледала у огледалу.
Сијуан је застала један тренутак када ју је угледала на ходнику изван њихових
соба. “Да ли си сигурна да желиш то да обучеш?” Звучала је као да се дави. Везала је
дугачке беле штрафте у коси, а још и дуже око руку. Сестре које су среле су све носиле
варијације тога. Аес Седаи се никада нису појавиљивале у потпуној короти, осим
Белих, које бело нису сматрале коротом.
“Понекад је казна неопходна,” Моираина одговори, намерно померајући шал на
лактове и Сијуан није ништа више питала. Постојала су питања која је неко могао да
постави, и питања која није. То је био снажан обичај. И пријатељство.
Носећи своје шалове, свака сестра која је живела у Кули се окупила на повученој
ливади у шумовитом делу Кулиних башта, где је Тамрино тело лежало на ломачи,
обмотано у једноставну плаву тканину. Јутарњи ваздух је био више него прохладан -
Моираина је била свесна тога упркос томе што није дрхтала - а чак су и храстови који
су их окруживали били без лишћа испод сивог неба. Њихове дебеле, изувијане гране
су представљале одговарајуће окружење за сахрану. Моираинина одећа је привукла
више од неколико подигнутих обрва, али је неслагање сестара био део казне.
Убијање духа је одувек било најтеже поднети. Зачудо, Беле су све носиле
пресијавајуће црне штрафте, што мора да је био обичај Ађаха, јер није привукао
прекоре или погледе осталих сестара. То мора да су раније виђале. Било ко да је хтео
је могао да се помоли или одржи кратак говор у сећање, и већина је то искористила.
Само су Седничарке од Црвених ишта рекле, а и оне су рекле тек неколико речи,
али је и то можда био обичај, такође.
Моираина се натерала да иступи и стане испред ломаче, са шалом, који јој је
падао преко рамена, разоткривајући је; знала је да ће је сви гледати. То је било
најтеже поднети.
“Нека Светлост осветли Тамрину душу, светло као што је заслужила, и нека је
рука Творца заштити до поновног рођења. Нека јој Светлост додели светло поновног
рођење. Не могу се сетити ниједне жене којој сам се дивила више од Тамре. И даље јој
се дивим и поштујем је. Увек ћу.” Сузе, које нису биле од понижења, које ју је
пробадало као дугачко трње, су јој наврле на очи . Никада није стварно познавала
Тамру - почетнице и Прихваћене никада стварно нису познавале сестре, а још мање и
Амирилин Трон - али, о Светлости, недостајаће јој.
Према Тамриним жељама, њено тело су обузела ткања Ватре сестара Ађаха из
кога је уздигнута, Ађаха коме се враћа у смрти, и њен пепео се раштркао преко
земљишта Беле куле. Моираина није била усамљена у плакању. Смиреност Аес Седаи
није могла да заштити од свега.
 И остатак дана је носила ту срамотну хаљину, и те ноћи ју је спалила. Никада
више не би могла да је погледа, а да се не сети.
Све док нова Амирилин није уздигнута, Дворана Куле је владала Кулом, али су
постојале строге законске мере које су осигуравале да то не одуговлаче превише, и
до вечери након Тамрине сахране, Сијерин Веју је уздигнута из Сивих. Амирилин је
требала да услиши жеље и да опрост казни на дан када преузима улогу и палицу.
Ниједна није дошла од Сијерин, и у року од пола недеље, сваки мушки службеник у
Кули је отпуштен без изузетака, наводно због флерта са почетницама или
Прихваћенима, или због “недоличних погледа и одмеравања”, што је могло да значи
било шта. Отпуштени су чак и људи довољно стари да су њихови унуци имали децу, и
неки који уопште нису волели жене. То ипак нико није прокоментарисао. Нико се
није усудио, не где би могло да дође до Сијериних ушију.
Три сестре су избачене из Тар Валона на годину дана, и двапут је Моираина
морала да се придружи другима у Дворишту Издајица да би гледала како Аес Седаи
скидају и постављају на троугао, а онда је шибају док не крене за запомаже. Заштита
која је правила светлећу сиву куполу изнад каменог Дворишта је задржавала јауке,
све док се није чинило да су окружили Моираину, утишавајући мисли, утишавајући
удисаје. Први пут за недељу дана је изгубила усресређење и задрхтала је од хладноће.
И не само од хладноће. Бојала се да ће јој ти крици звонити у ушима још дуго
времена, на јави или у сну. Сијерин је гледала, и слушала, потпуно смирена.
Нова Амирилин је изабрала свог Чувара, наравно, и могла је да изабере нову
Надзорницу полазница, ако је желела. Сијерин је учинила обоје. Зачуђујуће, Амира,
пунија жена чије су дугачке плетенице лепршале док је вољом померала бич, је била
Црвена, а то је била и нови Чувар, Духара. Ни закон нити обичаји нису захтевали да
Чувар и Надзорница полазница буду из Амирилиног бившег Ађаха, то се ипак
очекивало. Али опет, гласине су кружиле о изненађењу када је Сијерин одабрала
Сиви уместо Црвеног. Моираина није мислила да ће било која од Тамриних трагача
рећи Сијерин о потрази за бебом.
Сутрадан после другог шибања, она се појави у предсобљу Амирлинине
канцеларије, где је Духара укочено седела за својим столом носећи око врата своју
црвену шаку широку ешарпу. Пруге црвеног на њеној хаљини су биле тако учестале
да је изгледало као да је цела њена хаљина црвена. Као Доманка, Духара је била
витка и лепа иако је била шаку ипо виша од ње, али њене пуне усне су некако
одисале подлошћу, док су јој очи трагале за манама. Моираина подсети себе да би
Духара да нема ешарпу морала да скочи на било коју њену наредбу. Таман када је
кренула да нешто заусти, врата Амирлинине собе се отворише и Сијерин уђе у собу
са папиром у руци.
“Духара, треба да ми - а шта ти сада хоћеш?” Ово последње она је упутила
Моираини, која се одмах поклони као да је полазница, и пољуби прстен Велике змије
на Амирлининој руци пре него што се устала. Тај прстен је представљао једини накит
који је Сијерин носила. Њена ешарпа је била упола ужа од Духарине, и њена тамно
сива свилена хаљина је била једноставно скројена. Поприлично је била пуначка, и
имала е лице које као да је било направљено да буде стално срећно, али упркос томе
оно је било стално намргођено као да је такво исклесано. Моираина једва да је могла
да је погледа равно у очи. То су биле веома тврде очи.
 Уста јој се одједном осушише и она поче да се бори да не задрхти због тога што
јој је одједном било хладније но у сред зиме, и брзим везама смиривања она неуспе
да се довољно смири. Сазнала је доста о Сијерин кроз гласине о новој Амирлин. Једна
од њих је сада дубоко погоди. За Сијерин, њено тумачење закона је био закон, и у
њему није било нимало милости. Као и у њој.
“Мајко, дошла сам да замолим да будем ослобођена дужности око награде.” Њен
глас је био постојан, хвала Светлости. “Чиновници то обављају најбрже што могу, али
их успорава то што морају сваки дан да чекају у реду како би сестра одобрила оно
што раде.”
Сијерин стисну уста као да је управо загризла нешто кисело. “Зауставила би ту
глупу награду у потпуности само што би то извело Кулу на лош глас. Будаласто
расипање новца. Врло добро, чиновници могу од сада да шаљу своје папире на
потпис некој другој сестри. Смеђој можда. Оне воле такве ствари.” Моираино срце
поскочи пре него што Амирлин додаде, “Ти ћеш остати у Тар Валону, наравно. Као
што знаш ускоро ћемо те требати.”
“Како ви кажете, Мајко”, Моираина одговори, док јој је срце пропадало све дубље
и дубље, после оног кратког лета. Дубоко се наклонивши она поново пољуби
Амирлинин прстен. Када је у питању неко као Сијерин, боље је не ризиковати.
Сијуан ју је чекала у њеним собама када се она вратила. Њена пријатељица се
нагну напред упитно у ишчекивању.
“Ослобођена сам дужности у вези са наградама, али ми је наређено да останем у
Тар Валону. ‘Као што знаш ускоро ћемо те затребати.” Мислила је да је добро
имитирала Сијерин глас иако је био помало прожет горчином.
“Рибље изнутрице!” Сијуан промрмља, опруживши се уназад. “Шта ћеш сад да
урадиш?”
“Идем напоље. Знаш где ћу бити.”
Сијуанин дах застаде. “Светлост те сачувала”, она рече тренутак касније.
Није било сврхе чекати, те Моираина обуче своју хаљину за јахање, док јој је
Сијуан помагала у облачењу како би оно било брже. Хаљина је била погодно
тамноплава, са тек неколико сребрних лозица са листовима које су се пењале уз
рукаве како би окружиле високи оковратник. Све њене тамније хаљине су биле
извезене, али почела је да мисли како им мало рада са иглом не би шкодило.
Оставивши свој шал сложен у високом орману, она узе плашт постављен црном
лисичјом длаком, и убаци свој чешаљ и четку за косу у један од џепова које је
направио кројач плаштова, а у други убаци своју кутију за шивење. Узевши своје
рукавице за јахање, она загрли Сијуан и пожури напоље. Дуги опроштаји би се
претворили у сузе, а она није смела толико ризиковати.
Сестре у ходнику је погледаше док је она пролазила, али већина је изгледала
задубљено у сопствене послове, иако су и Каирен и Шеријам рекле да је ово изгледа
прехладан дан за јахање. Једино је Елдит рекла ишта више, зауставивши је са
полуподигнутом руком, и посматрајући је на начин који је био исувише сличан
Лелаинином.
“Уништене фарме и села бојим се, нису баш предвиђене за освежавајуће шетње,“
белокоса Седничарка промрмља.
 “Сијерин ми је наредила да останем у Тар Валону”, Моираина одговори. Њено
лице је било савршена Аес Седаи маска, “и мислим да би сматрала прелазак једног од
мостова на пар сати као непослушност.”
Елдитина уста се стегнуше на тренутак, на тако кратко да би Моираина могла
помислити да јој се учинило. Сигурно је прочитала Сијерине планове за њу, и није јој
се то свидело. “Амирлин може бити опасна за било кога ко би прекршио њене жеље и
на најмањи начин, Моираина.”
Моираина се скоро насмејала. Светлости, жена јој је дала шансу да јој то изравно
каже. Па, скоро изравно. Примеран Аес Седаи одговор. “Онда је добро што не
намеравам да пређем мост. Немам жељу да будем ишибана.”
У Западној штали, оседлала је Стрелу, без јахаћих торби на седлу. Није било
потребе за њима за јахање у граду, и без обзира шта Елдит рекла, Седничарка би
могла послати некога да провери.
Моираина би то урадила. Уз мало среће, нико неће посумњати ништа пре мрака.
Њена прва станица је била код газдарице Дормаиле, гдје је банкар имао подоста
спремних обвезница у различитим износима и четири торбе од дебеле коже у којима
је било две стотине круна у злату и сребру поред њих. Новац ће бити довољан
Моираини неко време.
Обвезнице су биле ту када се новац потроши и за случај нужде. Онда када буде
искористила прву, мораће да се креће брзо.
Очи и уши Куле ће је тражити, и без обзира колико банкари били дискретни,
Кула обично сазна оно шта жели да сазна. Газдарица Дормаил није постављала
питања, наравно, али када је сазнала да је Моираина сама, понудила јој је четири
своја чувара као пратњу, што је Моираина и прихватила. Није се плашила разбојника,
којих је било мало у Тар Валону и са којима се било лако изборити у свакој прилици,
али ако би ико и помишљао на пљачку, боље би било да их растерују телохранитељи
него Моћ. То би привукло пажњу. Богате жене су често путовале у пратњи
телохранитеља, чак и у Тар Валону.
Мушкарци, који су ходали распоређени у формацији коцке око Стреле када је
кренула од банкара би се могли назвати чуварима, али иако су носилy обичне сиве
капуте, били су то мишићави људи који су навикли на ношење мачева о појасу. Без
поговора су то били “чувари” који су савладали газду Гортхана, или како год се он
заиста звао, они или људи налик њима. Банке су увек имале чуваре, иако их нису
називали тим именом.
Код Таморине продавнице је послала двојицу људи са новцем да пазаре путни
ковчег и унајме пар носача, онда се пресвукла у једну од јахаћих хаљина у којој је
изгледала као нижа каирхијењанска племкиња. Три од пет хаљина су биле умерено
накићене и није се жалила. Прекасно је да било шта мења у сваком случају. Тамора
није поставила више питања од газдарице Дормаил; свако је био пажљив са својим
кројачем. И, такође, кројачице су имале свој осећај дискреције, или не би остале дуго
у послу. Пре одласка, Моираина је ушушкала прстен Велике змије у врећицу за
каишем. Осећала се чудно, као је да јој је рука гола без њега, прст ју је сврбео жудећи
за малим кругом од злата, али превише је њих у Тар Валону знало шта он
представља. За сада, она се заиста мора крити.
 Са својом малом групом, напредовала је према северу, застајући да натоваре
носаче неопходним стварима које није могла непримећено понети из Куле, док
најзад нису стигли до Северне луке, где су се градске засецале реку правивши
прстенскоро миљу дугачак прекинут само на једном месту, на северу где је био улар у
луку.
Пристаништа са дрвеним крововима оивичавала су унутрашњост тог огромног
прстена, и на њима су били везани речни бродови свих величина. Неколико речи са
газдарицом пристаништа, дежмекастом, седом женом забринутог израза, прибавиле
су јој упутства како стићи до Плавокрилог, брода са два јарбола. Плавокрили није био
највећи брод у пристаништу, али је, по распореду, требало да исплови у току овог
сата. Ускоро је Стрела била подигнута на палубу дугачком дрвеном полугом, са
каишевима испод стомака, и сређена на палуби, носачи су били исплаћени, војници
отпуштени са по сребрном марком у знак захвалности, а њен ковчег удобно
распремљен у малој кабини. Ипак, проводиће много више времена него што би
желела у тој кабини, тако да је остала на палуби трљајући Стрелин нос, док су
одвезивали речни брод и гурали га од дока. Дугачка весла била су избачена и
Плавокрили је пловило преко луке као нека дивовска водена буба.
Тако је и видела како газадарица докова показује на Плавокрилог и прича са
мушкарцем који је држао свој тамни огртач чврсто око себе док је пиљио у брод.
Истог трена је загрлила саидар, и све што је видела посало јој је јасније, оштрије.
Исход није био добар као када се гледа кроз добро стакло за гледање, али је могла да
разазна мушкарчево лице, како похлепно мотри из капуљаче. Опис газдарице
Дормаиле био је тачан. Није био леп, већ пре згодан, упркос ожиљку у углу левог ока.
И био је веома висок за Каирхијењана, скоро два корака. Али како ју је нашао овде, и
зашто ју је тражио? Није могла да се сети пријатног одговора ни на једно питање,
поготово на друго. За некога ко је хтео да заустави сплетку Дворане, неког ко је
желео да на Сунчевом трону не види Дамодреде већ неку другу Кућу, најлакши начин
би био смрт канидата Дворане. Добро упамтивши човеково лице, пустила је да Моћ
нестане. Још један разлог да се веома пази, по свему судећи. Знао је којим бродом она
путује, и вероватно свако стајалиште одавде до Крајина. То је изгледало као најбоље
место да се почне, далеко од Каирхијена и лако је могло да се дође реком.
“Је ли Плавокрили брз брод, капетане Карни?” упитала је.
Капетан, широк човек опаљен сунцем танких бркова навоштених у шиљке,
прекинуо је са извикивањем наредби и набацио нешто налик осмеху пуном
поштовања. Био је прилично задовољан да узме злато племкиње за њу и коња.
“Сигурно најбржи на реци, моја госпо,“ рекао је, и вратио викању на посаду.
Већ је имао пола злата, и само је треабало да покаже довољно поштовања да
осигура да добије и остатак.
Сваки капетан је могао исто да каже за свој брод, али када се ветар ухватио у
троугласта једра, Плавокрили је поскочио као његов имењак, скоро скоро излећући
из лучке капије. Тог тренутка, Моираина је закорачила у непослушност Амирлин
Трона. О, Сијерин је сигурно мислила да је то урадила још откако је напустила Кулу,
али намера није дело. Какву год казну та жена изрекла, вероватно ће садржати Рад,
Лишавање, Обамирање Тела и Обамирање Духа. И поврх тога, скоро сигурно је имала
и убицу за петема. Колена би требало да јој се тресу од страха од Сијерин, ако не и од
газда Гортанеса, али док су се Тар Валон и Кула смањивали иза ње, све што је осећала
било је огроман прасак слободе и узбуђења. Сада нису могли да је ставе на Сунчани
трон. Док је Дворана нађе, неко други би био обезбеђен на њему. И отишла је да нађе
мушко дете. Отишла је у пустоловину величанствену као било која коју је икада
предузела Аес Седаи.
Поглавље 15
Улазак у Канлум
Ваздух Кандора задржа облик новог пролећа када се Лан вратио у земљу у којој
је одувек мислио да зна да ће ту умрети. Прошло је извесно време од њеног доласка у
ове земље, и по који лист са дрвећа је већ обукао црвену боју, док су расути дивљи
цветови расли мешајући се са јесењом браонкастом травом очекујући хладнија
времена, сунце се опирало тим стањем дајући још увек топлоту, пркосећи тамним
сивим облацима са југа који су најављивали кишу и које је пратио хладни ветар који
се завлачио испод топлог капута. Можда га је југ омекшао више него што је мислио.
Штета ако је то био случај. Био је скоро кући. Скоро.
Хиљаду генерација уназад је побеђивало овај дивљи пут са истом успешношћу
ко што је то радило неуништиво камење које је окруживало брда, али опет са
надљудском тежином и напорношћу. Данас, свуда су се могла видети кола упрегнута
са воловима, како долазе и одлазе са локалног маркета, док су их људи чували и
надзирали на зидинама у оклопима и од оружијем.
Овде и тамо ланац кандорских трговаца су се могли видети свуда. Неки су
носили цвеће у коси, неке је красила рубин у увету а неке су жене имале бисерни
брош, док су ипак већином сви трговци били озбиљно обучени да би одавали такав
утисак. Трговац који се превише шепури ће тешко наћи погодбу за себе.
Али по контрасту, фармери су показивали све своје успехе, када су дошли у град.
Весели везови који су красили вреће сељака, женске широке панталоне, њихови
широки огртачи који су подрхтавали на ветру. Неки су носили шарене врпце у коси,
или уске крзнене огрлице. Изгледали су као да су дошли на неку плесну забаву или
гозбу. Али опет очи сељака су опрезно гледале на сваког чувара и странца, чврсто
стискајући виле и секире док су пожуривали напред. Овакво време је доносило
напетост у Кандору, можда се то протезало по свим Крајинама. Разбојници су се
размножили као корење протекле године и доносили су више проблема од било које
пропасти. Овде је чак постојао и трач да овде постоји мушкарац који може користити
Једну моћ, али трачеви ће увек и бити трачеви.
Водећи Мачијег Играча до Канлуума, Лан је привукао мало погледа који су
буљили у њега привучени њиме, и његовим мргодним сапутником. Упркос свим
причама о одмору, што су више одмицали ка југу, тим је више Букамино мргођење
расло. Овог пута мргођење је било изазвано због лошег пута који га је натерао да иде
пешице. Привлачили су пажњу људи, двојица веома високих људи који су ходали
носећи своје завежљаје, и обућени у своју путну одећу су их већ очигледно опазили.
Њихова опрема и оружије су им били на дохват руке. То је био један старији човек и
млађи, а коса им је висила до рамена. Видно су их гледали. Нарочито овде у
Крајинама, где су сви људи били сумњичави.
“Будале,” Букама загрме. “Да ли они мисле да смо ми разбојници? Да ли сматрају
да ћемо их опљачкати, овако у сред белог дана на сред отвореног пута?” Он намести
боље мач на свој кук и настави да стреља чуваре погледом, док је однекуд усамљени
фармер потерао свог бика поред њих.
 Лан је био тих. Извесна репутација пријањала је за Малкијере који још увек носи
хадори, али не за разбојништво, што је увек будило у Буками тамно расположење.
Увек је мрмљао о шанси за пристојан кревет током ноћи, и за пристојан оброк пре
тога. Букама је очекивао мало, а веровао је још мање.
Нити је храна, нити склониште било у Лановим мислима, упркос дистанци коју
су прешли. Његова глава се и даље мирно лелујала. Задржао је опрезност према
свима у његовој близини, нарочито према људима у које је сумњао, опрезно
слушајући звукове и звецкање опреме.
Било какав јачи звук би га одмах тргао,али задржао је будност и опрезност, док
је пропаст лежала на Северу.
Миљама је био далеко од брда, а опет је имао осећај, осећај корупције.
То је била само његова имагинација, али није било мање реално због тога.
Повукло га је на југ, у Каирхијен и Андор, чак и до Теар, скоро пет стотина миља
даље. Две године далеко од Крајина, напустио је свој лични рат због другог рата, и
сваког дана трзавице су све јаче расле. Никада неће дозволити Буками да га наговори
на чекање, нити ће дозволити да га југ омекша. Аијели су му помагали да задржи
своју ратоборност.
Ситуација на северу је значила смрт за многе људе. Смрт и сенку, у тулућој
земљи загађеном дахом Мрачнога, где је све могло убити, ујед инсекта, убод трна или
додир погрешног листа. То је било пребивалиште Тролока, Мирддраала, и још горих
ствари.
Два бацања новчића је одлучило где започети изнова. Четири нације су
окупирале ту болест, али се тај рат проширио од Аритског океана до Кичме света.
Једно место подесно за умирање се није разликовало од другог. Био је скоро кући.
Удаљен од те болести што се ширила. Био је одсутан сувише дуго. Сув јарак
окруживао је канлуумски зид, педесет корака широк и десет корака дубок,
премоштен са пет пространих камених мостова са кулама на крају високим као и сам
зид.
Упад у њу од стране Тролока и Мирддраала обично напредује много боље у
Кандору него у Канлууму, али нико икада није успео да продре до краја. Знак
црвеног јелена виорио се на свакој кули. Поносан човек је, лорд Варан, главни човек
од куће Маркасијев; Чак ни краљица Етенијела никад није истицала толико својих
обележија, па чак ни у Чачину.
Гарда на спољашњим зидинама, са кацигама које су имале нацртане Варанову
круну од јеленских рогова и који су носили на грудима црвеног јелена, вирили су
подупирајући се леђима о зидине, пре него што су им допустили да се докотрљају
преко моста, или су пак саветовали једним другима да се узмакну од дотичне
дружине, и повуку назад капуљаче. Ниједан једини гест није био потребан; Закон у
сваком Крајини забрањивао је да се крију лица у граду или селу, и нико није желео да
га замене за једног од Мирдраала који покушава да се увуче у град. Тврд ход пратио
је Лана и Букаму до моста. Њихова лица су скоро била видљива. Видео је њихове
погледе. Никакво препознавање није видео у њиховим очима.
Две године су заиста велики период у Крајинама. Заиста велики људи су могли
погинути у те две године.
 Лан примети да је Букама постао веома тих, што је увек био лош знак. “Само
полако, Букама.”
“Ја никад не започињем невољу,” одговори старији човек, али не пусти држач
свога мача. Гарда високо на зидинама је отворила тешку металну капију. Они на
мосту носили су само заштитнике за груди и леђа уместо оклопа, што се није дало
само то лоше видети, већ и чињеница да су пар Малкијераца носили завезану косу.
Букамине усне су биле све тање и тање са сваким кораком.
“Ал'Лан Мандрагоран! Светлост нас сачувала, чули смо да сте погинули борећи
се против Аијел под Светлуцавих зидова!” Објашњење дође од младог чувара, вишег
од свих осталих, скоро престизући Ланову висину. Био је млад, можда млађи две
године од Лана, а опет чинило се да је у служби већ десет година. Читав један живот.
Чувар се дубоко поклони, стављајући леву руку на колено. “Таи'шар Малкијер!”
Истинска крв Малкиера. “Стојим на услузи, величанство.”
“Ја нисам краљ,” Лан рече тихо. Малкијери су били мртви. Само је рат још увек
живео. Барем још увек у њему.
Букама није био тих. “Стојиш на услузи због чега, дечко?” Његова огромна шака
гурну младића у груби баш код амблема црвеног јелена, терајући младића да устукне
један корак назад. “Скратио си косу и оставио је невезану!” Букама нагласи сопствене
речи. “Заклео си се кандорском лорду! Којим правом називаш себе Малкијером?”
Лице младог човека црвенело је док је тражио одговоре. Други стражари
кренули су према пару, али су застали када је Лан пустио узде. Само то је урадио, али
су сада барем знали како се зове. Посматрали су његовог пастува, стајајући по страни,
свесни једне чињенице. Ратни коњ био је сам по себи тешко оружје, а они нису могли
знати да је Мачији Играч само допола истрениран.
Људи који су били у близини брзо су се кретали напредили назад, желећи да
направе известан простор да би могли са безбедне удаљености да гледају ситуацију.
Силно комешање се створи и то направи застој. Главе људи су се свуда помаљале у
жељи да дознају шта задржава саобраћај. Букама је све то игнорисао, још увек се
нагињујући ка поцрвенелом чувару. Он још увек није бацио узде свога коња. То је
била нада да ће се можда извући из ове ситуације без вађења оружија.
Главнокомандујући се појави иза камене чуварске одаје постављајући себе
испред капије, са врхом кациге која му је вириле испод руке, док му се друга
налазила на држаљи мача. То је био сив човек са великим белим ожиљком по лицу,
пои мену Алин Сероку који је служио већ четрдесет година, и чиње су се очи широм
отвориле при појави Лана. Очигледно је и он такође чуо приче о Лановој смрти.
“Светлост те обасјала, лорде Мандрагоране. Синови Ел'Леанна и Ал'Акир,
благословене да су њихове успомене, су увек добродошли.” Серокине очи погледаше
Букаму, али не у добродошлици. Он се помери и стаде насред пролаза. Пет коњаника
је лако могло проћи и са једне и са друге стране, али себе је сматрао као добру
препреку, што је и био. Нико од чувара није учествовао у правој борби, али опет свако
је са собом носио оружје. Сви осим младог човека чији се поглед нашао са
Букаминим. “Лорд Маркасијев нам је заповедио да строго одржавамо мир,” Сероку
настави, упола се извињавајући. Али само упола. “Град је на ивици. Све те приче о
човеку који усмерва су довољно лоше, али дешавала су се још и убиства на улицама
већ више од месец дана, и то усред дана, што је јако чудна случајност. Људи шапућу о
Сенкостворенима унутар ових зидина.”
Лан благо климну. Са Пустоши овако близу, људи су увек шапућали и говорили
о Сенкостворенима сваки пут када нису имали објашњење за нешто, било да се
радило о изненадној смрти или о лошој години за усев. Али опет за сваки случај није
узео узде Мачијег Играча назад. “Ми планирамо да се одморимо овде пар дана пре
него што одемо према северу.” Био им је потребан одмор и време за даље
испланирање.
За тренутак изгледало је као да је Сероку био изненађен. Да ли је очекивао
похвалу што одржава мир, или извињење због Букаминог понашања? Било шта од
тога би сада осрамотило Букаму. Било би штета да се рат заврши овде. Лан није
желео да умре уништавајући Кандорце.
Његов стари пријатељ се одмакну од момка, који је стајао трепћући, стискајући
зубе и руке у песнице. “Грешка је моја,” Букама објави сувим гласом. “Немам
оправдања за оно што сам урадио. Тако ми мајчиног имена, поштоваћу лорд
Маркасијев мир. Тако ми мајчиног имана, нећу исући мач унутра канлуумских
зидина.” Серокина вилица остаде широко отворена, а Лан прикри сопствени шок са
поприличним потешкоћама.
Оклевајући на тренутак, главнокомандујући са ожиљком на лицу, се поклони
додирујући балчак мача па онда срце. “Овде је увек добродошао Лан Мандрагоран
Даи Шан,” он рече формално. “и наравно Букама Маренеллин, херој Салмарне. Нека
обоје упознате мир, једног дана.”
“Постоји мир у мајчином последњем загрљају,” Лан одговори са истом
формалношћу, додирнувчи дршку мача па срце.
“Нека вас безбедно дочека кући једнога дана,” Сероку заврши. Нико заиста није
желео за себе гроб, али то је била једина чанса да се нађе мир у Крајинама.
Челичног лица, Букама крену напред вукући товарног коња, не чекајучи притом
Лана. То није био добар знак.
Канлуум је био град од камења и цигала, и због терена је имао брдовите улице.
Аијелска инвазија никад није дошла до Крајина, али одјеци рата су увек умањивали
трговину и то даље од било које битке, и сада када се све то завршило, град је био
пун људи из свих могућих места. Упркос катастрофи која је пректично била на
њиховом прагу, рудници драгуља који су се налазили у оближњим брдима, одржавао
је Канлуум богатим.
И што је било још чудније, неки од најпрецизнијих мајстора сатничара су се
налазили овде. Повици соколара и вика продавача који су позивали купце није могла
нешто посебно надвисити буку и комешање свих људи који су се налазили на
трговима и јавним местима. Шарено обучени музичари, жонглери, и уметници
привлачили од сваког пажњу. Ту су се налазили и пар необичних лакираних кола са
одличним коњима са златним или просребреним узицама и постољима за седла који
су се пробијали кроз масу људи. На њиховој одећи биле су исцртане лисица, ласица и
хермелин.
Град је био крцат свакаквих људи. Лан је чак видео пар Аес Седаи, жена са
узвишеним и непрозирним лицима. Било је доста људи који су их препознали, па су
се врло брзо склањали са видика, рашчишћавајући им пут. Да ли због поштовања или
опасности, или страха, увек су постојали добри разлози да се краљ држи даље од
сестара. Понекад би и година прошла, па да не види Аес Седаи у Крајинама, али
сестре су изгледа биле свуда од како је стара Амирлин умрла. Можда је све то због
прича о човеку који може да усмерава; ако је и постојао, оне неће дозволити да он
буде ту, негде слободан.
Он скрену поглед од њих, крећући се брзо да би избегао сумње.Хадори су могли
бити довољни да привуку пажњу сестара које су тражиле Заштитника. Наводно
постојала је прича да оне увек прво питају мушкарца пре него што га вежу, али
познавао је пар људи који су тако нешто прихватили, који су говорили да сваки пут
то дође са изненађењем. Ко би се одрекао слободе и дозволио наређења Аес Седаи
осим ако није било нечега вишег и озбиљнијег од самог питања?
Изненађујуће, велови су овде покривали лица већину жена. Танке узице које су
савршено везивале помагале су им да открију довољно да би се видело да те жене
имају очи, а уосталом нико икада није чуо за женске Мирддраале, само је Лана
чудила та чињеница јер никада не би очекивао да би до те мере ишле у очувању
моде. Следеће што би могле да ураде је да поскидају уљане лампе са улица и почну да
гаје мрак. Али оно што је било још шокантније од велова је чињеница да је Букама
погледао те жене, а да није ништа проговорио.Чак није ни зинуо. А онда када је један
носати човек по имену Назар Куренин излетео јахајући коња испред Букаме, овај
није ни трепнуо. Млади момци који су сад били стражари је и могао да схвати после
онога што се десило са Малкијером, али Куренин, који је скратио косу и носио браду,
био је два пута старији од Лана. Године опет нису комплетно избрисале трагове
ношења његовог хадори. Постојало их је њих доста као Куренин, и на само један
поглед на њих Букама би почео да се свађа. Лан је забринуто погледао пријатеља.
Кретали су се према центру града, пењући се на највеће брдо, Стаг'с Станд. Лорд
Маркасијева тврђава, као и палата била је покривена заставама и обележијима мање
важних лордова и госпама, терасама испод. Сваки праг тамо је нудио топлу
добродошлицу Ал'Лан Мандрагорану. Можда чак и топлију него што би желео.
Забаве и организовани ловови, са племићима који су долазили и од педесет миља
удаљености, уључујући и људе са границе која се граничила са Арафелом. Људи су
просто жудели да чују нешто више о његовим “авантурама”. Млади момци су имали
желу да му се придруже у походу који је водио, а старији су хтели да упореде своја
искуства са његовим. Жене су жуделе да деле кревет са човеком, таквих искустава,
пуних глупих прича и лажи како је неуништив и како га ништа не може убити.
Кандор и Арафел су били довољно јужно у овој ситуацији; и већина тих жена је могла
бити и удата.
А ту ће бити и људи као Куренин, радећи све да потисне сва сећања везане за
изгубљене Малкијерце, као и жена који више неће украшавати чело са ки'саин и које
би се обавезале да ће заклети своје синове да се одупру Сенки са својим првим
удахом који удахну када дођу на овај свет. Он није могао игнорисати лажне осмехе
када су га назвали Ал'Лан Даи Шан, неприкосновени лорд битке и некрунисани краљ
нације издате док је он био још у колевци. У његовом садашњем расположењу,
Букама је лако могао починити убиство. Или још горе, одустати од својих завета на
капији. Завете је увек одржавао до смрти. Али Букамине руке и ноге су биле доволно
опасне да измрцваре човека довољно до смрти.
 “Варан Маркасијев ће нас задржати недељу и више дана са том церемонијом,”
Лан рече, окрећући се ка попречној улици која је водила даље од штандова. “Са свим
оним причама о разбојницима и сличним стварима, верујем да ће бити пресрећан ако
се не појавим да му се поклоним.” То је била и више него истина.
Само се једном срео са главешином куће Маркасијев, пар година раније, али
сећао се човека грубог лица потпуно преданог својој дужности. Лорд Маркасијев би
организовало те балове и ловове, и кајао би се за сваки.
Букама га је пратио без притужби о томе како палате недостаје кревет или о
гозби коју би кувари требали да припреме. То је било забрињавајуће. А пошто је
најзад нашао начин да повећа своју опрезности и смиреност, морао је наћи начин и
да наоштри Букамину, или ће свима бити лакше да пре пресечу вене него да се нађу
очи у очи са њим.
Поглавље 16
Дубине
Никакве палате се нису дизале из дубина ка северном зиду, само дућани и
крчме, гостионице и штале и дворишта за кола. Журба је окруживала стварно
дугачка складишта, али никакве кочије нису долазиле у Дубине, и већина улица је
била једва довољно широка за двоколице. Биле су једнако збијене људима као и
широки путеви, ипак, и сваким делом бучни. Овде, улични украси извођача су губили
боју, али опет су то надокнађивали тиме што су били бучнији, и купци и продавачи
заједно су викали као да су покушавали да се чују у следећој улици. Вероватно су
један део масе биле сецикесе, крадљивци и други лопови, који су завршили са својим
опсежнијим јутарњим послом или су кренули тамо за послеподне. Било би то чудо да
је било другачије, са толико много трговаца у граду. Када су други пут невиђени
прсти додирнули његов капут у гомили, Лан је ставио свој новчаник под кошуљу.
Сваки банкар би му дао предујам више против шијенарског поседа који му је био
одобрен када је досегао зрелост, али губитак злата код себе је значио прихваћање
гостољубивости Стајалишта Јелена.
У прве три гостионице које су посетили, шкриљцем покривене коцке сивог
камена са светлим знаком испред, гостионичари нису имали ни рупе за младунчад да
понуде. Трговци од мањег значаја и тговачка стража их је попунила до тавана.
Букама је почео да мрмља о прављењу кревета у сенику, али опет никад није поменуо
перјане душеке и платно које је чекало на Стајалишту. Остављајући своје коње са
коњушарима у четвртој гостионици, Плавој Ружи, Лан уђе с намером да пронађе неко
место за њих чак и ако им одузме остатак дана.
Унутра, седа жена, висока и згодна, управљала је преко нагомилане заједничке
собе где су разговор и смех скоро утапали певање витке девојке уз музику своје
цитре. Дим лула је обавијао греде таванице, и мирис печеног јагњета је пловио из
кухиња. Чим је гостионичарка видела Лана и Букаму, повукла је своју плаво тракасту
кецељу и упутила се ка њима, оштрих тамних очију.
Пре него што је Лан могао да отвори своја уста, она је зграбила Букамине уши,
повукла његову главу доле, и пољубила га. Кандорке су ретко биле наклоњене, али
чак и да је тако био је то необично темељан пољубац испред толико много очију.
Указујући прсти и хихотајуће церење су блештали међу столовима.
“Добро је видети те поново опет, такође, Расел”, промрмља Букама уз мали
осмех када га је напокон пустила. “Нисам знао да имаш гостионицу овде. Да ли
мислиш...? “ Спустио је свој поглед радије него да примитивно сретне њен поглед, и
то се указало као грешка. Раселина шака је погодила његову вилицу тако јако да се
његова коса млатила док је посртао.
“Шест година без речи”, праснула је. “Шест година!” Грабећи поново његове уши,
уделила му је још један пољубац, дужи овај пут. Узела га пре него што га је дала.
Оштро увртање његових ушију је пресрело сваки покушај радње сем савијеног
стајања и допуштања да она ради како жели. Можда не.
“Мислим да газдарица Аровни може да пронађе собу за Букаму негде,“ познати
глас мушкарца је рекао иза Лана. “И за тебе, такође, претпостављам.”
 Окрећући се, Лан обухвати подлактице јединог човека у соби који је поред
Букаме био његове висине, Рајне Венамара, његовог најстаријег пријатеља поред
Букаме. Гостионичарка је још увек окупирала Букаму када је Рајн одвео Лана до
малог округлог стола у углу. Пет година старији, Рајн је био Малкијер, такође, али
његова коса је падала у две дугачке звонасто чипкасте плетенице, и још сребрних
звона је исцртавало извраћене врхове његових чизама и протицало дуж рукава
његовог жутог капута. Букама није да баш није волео Рајна - не заиста - али опет у
његовом садашњем расположењу само би Назар Куренин имао гори ефекат.
Док су се њих двојица намештали на клупама, служавка у тракастој кецељи
донесе вруће зачињено вино. Очигледно је Рајн наручио чим је видио Лана. Тамноока
и пуних усана, одмеравала је Лана горе и доле отворено док је полагала његов врч
испред њега, а онда прошапутала своје име, Лира, у његово ухо, и позив, ако буде
остајао да преноћи. Све што је желео те ноћи је био сан, тако да је спустио свој
поглед, мрмљајући да га је превише почастила. Лира му ње допустила да заврши. Уз
храпави смех, сагнула се да га уједе за ухо, јако.
“До сутра”, објавила је грленим гласом, и гласно, “Почаствовала бих те док те
кољена не би држала усправним.” Храпави смех је блештао са столова око њих.
Рајн је предухитрио било какву могућност тренутних невоља, бацајући јој
дебели новчић и пљусак по задњици да је отпусти. Лира му је уделила мали осмех
док је угуравала сребро у врат њене хаљине, али отишла је шаљући Лану димљиве
погледе преко рамена који су га натерали да уздахне. Ако би покушао да кеже не
сада, могла би комотно да потегне нож због увреде.
“Дакле, твоја срећа још увек истрајава са женама, такође.” Рајнов смех је био
оштар. Можда му се она свиђала. “Светлост зна, не могу те сматрати згодним;
постајеш ружнији сваке године. Можда бих могао и ја да покушам мало те стидљиве
чедности, да пустим женама да ме вуку за нос.”
Лан отвори уста, а онда попи гутљај пића уместо да проговори. Не би требао да
објашњава, али било је прекасно за објашњење са Рајном у сваком случају. Његов
отац га је одвео у Арафел исте године када је Лан напунио десет. Човек је носио једно
сечиво на свом бедру уместо два на леђима, али је опет био Арафелац до костију. Он
је стварно започињао разговоре са женама које нису са њим прво проговориле. Лан,
одгојен од стране Букаме и његових пријатеља у Шијенару, био је окружен мало
заједницом која се држала малкијерских обичаја. Ако би Лира делила са њим постељу
вечерас, што се чинило сигурним, открила би да нема ништа стидљиво или
уздржљиво око њега једном када буду у кревету, али опет жене су бирале када да уђу
утај кревет и када да оду.
Вели број људи у соби је гледао њихов сто, косим погледима преко врчева и
пехара. Пуначка жена бакарне коже која је носила много тању хаљину него што су то
Доманке нормално носиле, није начинила никакав покушај да сакрије своје погледе
док је узбуђено причала са типом са увијеним брковима и огромним бисером у
његовом уху. Вероватно се питали да ли ће да буде икакве невоље због Лире. Питали
се да ли би човек који носи хадори стварно убио на убод чиоде.
“Нисам очекивао да ћу те пронаћи у Канлууму”, рече Лан, полажући назад свој
врч. “Чуваш трговачку поворку?” Букама и гостионичарка нису били нигде на
видику. Рајн слегну раменима. “Од Шол Арбеле. Најсрећнијег трговца у Арафелу, тако
кажу. Како су говорили. Много му је добра то донело. Стигли смо јуче, и последње
ноћи разбојници пререзаше његово грло две улице даље. Нема повратне зараде за
мене на овом путу.” Блеснуо је жалосним кезом и дубоко повукао своје вино, можда у
спомен на трговца или можда због губитка пола своје плате. “Спаљен да сам ако сам
очекивао да тебе видим овде, такође.”
“Не би требао слушати гласине, Рајне. Нисам зарадио рану вредну помена од
када сам одјахао на југ.” Лан је одлучио да укори Букаму ако буду добили собу, око
тога да ли је већ плаћена и како. Понижење би га могло извадти из његове таме.
“Аијели”, фркну Рајн. “Никад нисам мислио да би могли да те надмаше.” Он се
никада није суочио са Аијелима, наравно. “Очекивао сам да ћеш бити где год је
Едејин Арел. У Чакину, сада, како чујем.”
То име је тргнуло Ланову главу назад ка човеку на другој страни стола. “Зашто
бих ја био близу госпе Арел?” нежно је упитао. Нежно, али наглашавајући њену
одговарајућу титулу.
“Полако, човече,“ рече Рајн. “Нисам мислио...” Мудро, прекинуо је ту реченицу.
“Спаљен да сам, да ли хоћеш да кажеш да ниси чуо? Подигла је Златног ждрала. У
твоје име, наравно. Док се година окренула, била је од Фал Морана до Марадона, и
враћа се назад сада.” Рајн дрмну својом главом, са звонима у његовим плетеницама
која су слабо звонила. “Мора да има две или три стотине људи баш овде у Канлуму
спремних да је следе. Тебе, хоћу рећи. Неки за које не би поверовао. Стари Куренин је
јецао када ју је чуо како говори. Сви спремни да издељају Малкијере поново из
Пустоши.”
“Оно што умире у Пустоши нестало је”, рече Лан заморно. Осетио је више од
хладноће изнутра.
Одједном Серокино изненађење због његове намере да јаше на север задоби
ново значење, и изјава младог стражара да он стоји спреман. Чак су се и погледи овде
у заједничкој соби чинили другачији. А Едејина је била део тога. Увек је волела да
стоји у срцу олује. “Морам се постарати за свог коња”, рекао је Рајну, одгуравајући
назад своју клупу.
Рајн је рекао нешто о шетњи око крчми те ноћи, али је Лан то једва чуо.
Пожурио је кроз кухиње, топлих од челичних пећи и камених рерни и отворених
огњишта, у хладноћу штале, измешане мирисе коња и сена и дима дрвета. Сива шева
је цвркутала на ивици шталског крова. Сиве шеве су долазиле чак и пре црвендаћа у
пролеће. Сиве шеве су певале у Фал Морану када је Едејин први пут шаптала у
његово ухо.
Коњи су већ били збринути, узде и седла и бисаге на покривачима седала на
шталским вратима, али су кошаре од врбе биле нестале. Очигледно је газдарица
Аровни послала обавештење коњушарима да ће се њему и Буками дати смештај.
Био је само један коњушар у магловитој штали, мршава, оштролика жена која је
избацивала ђубар. Тихо га је посматрала како проверава Мачјег играча, и друге коње
док је радила, гледала га како почиње да корача дужину сламом покривеног пода.
Покушавао је да мисли, али Едејинино име се наставило окретати у његовој глави.
Едејинино лице, свиленом црном косом која је висила до испод њеног појаса, прелепо
лице са огромним тамним очима који би могли да испију човекову душу чак и када је
испуњено заповешћу.
 Након неког времена коњушарка прогунђа нешто у његовом правцу, додирујући
своје усне и чело, и брзо изнела своју допола пуна колица из штале, погледавајући
преко рамена ка њему. Застала је да затвори врата, и то је учинила брзо, такође,
запечаћући га у сену разбијену са само мало светла од отворених врата сеника на
тавану. Честице прашине су поигравале у бледим златним окнима.
Лан се намршти. Зар је толико била уплашена човека који је носио хадори? Да
ли је сматрала његово корачање претњом? Одједном је постао свестан својих руку
које су прелазиле преко дугачке дршке његовог мача, свестан чврстине његовог
лица. Корачање? Не, био је у ходајућем положају званом Леопард у Високој Трави,
кориштеним када је било непријатеља на свим странама. Требала му је смиреност.
Седајући укрштених ногу на балу сена, прихватио је ко'ди и упловио у мирну
празнину, једно са балом испод њега, шталом, са укориченим мачем завијеним иза
њега. Могао је да “осети” коње, како једу у својим јаслама, и мухе како зује у углу. Све
је то било део њега. Нарочито мач. Овај пут, ипак, била је то само безосећајна
празнина коју је тражио.
Из своје појасне торбице узео је тешки златни прстен са печатом израђен са
летећим ждралом и окретао га изнова и изнова у својим прстима. Прстен краљева
Малкијера, ношен од стране људи који су обуздавали Сенку девет стотина година и
више. Безброј пута је био поново грађен како га је време хабало, сваки пут стари
прстен истопљен да би постао део новог. Један део би могао још да постоји у њему од
прстена ношеног од стране владаоца Рамдашара, који су живели пре Малкијера, и
Арамаела који су били пре Рамдашара. Тај комад метала је представљао преко три
хиљаде година борбе против Пустоши. Био је његов скоро онолико дуго колико је
живео, али га никад није носио. Чак је и гледање у прстен био терет, обично.
Један на кога се заклео до данашњег дана. Без празнине, није мислио да би то
могао да уради данас. У ко'дију, мисли су слободно пловиле, а осећања су лежала иза
хоризонта.
У његовој колевци дата су му четири поклона. Прстен у његовој руци и ланчић
који је висио око његовог врата, мач на његовом бедру и заклетва изречена у његово
име. Ланчић, у коме су биле обојене слике оца и мајке којих се није могао сетити да је
видио у свом животу, је био најдражи, а заклетва најтежи. “Да стоји против Сенке
онолико дуго колико је челик чврсти и колико камен траје. Да брани Малкијере док и
једна кап крви преостане. Да освети оно што не може бити поражено.” А онда је био
помазан уљем и прозван Даи Шан, посвећен као следећи краљ Малкијера и послат из
земље која је знала да ће умрети.
Ништа није преостало да се брани сада, само нација да се освети, и за то је био
трениран од свог првог корака. Са даром своје мајке о врату и очевим мачем у својој
руци, са прстеном утиснутим на његовом срцу, борио се од свог шеснаестог имендана
да освети Малкијере. Али никада није водио људе у Пустош. Букама је јахао са њим, и
други, али није хтео да води људе тамо. Тај рат је био само његов. Мртви нису могли
да буду враћени у живот, а земља много више него људи. Само, сада, Едејин Арел је
хтела да покуша.
Њено име је одзвањало у празнини унутар њега. Стотине осећања су се
пробијала као укочене планине, али он их је похранио у пламен док све није било
мирно. Док његово срце није откуцавало заједно са спорим лупањем коња у штали, и
крила мушица нису откуцавала брзу противтежу његовом даху. Она је била његова
карнеира, његова прва љубавница. Хиљаде година традиције је то клицало, упркос
мирноћи која га је окруживала.
Он је имао петнаест, Едејин дупло више толико, када је скупила косу која је још
висила до његовог појаса у своје руке и прошапутала своје намере. Жене су га још
називале лепим тада, уживајући у његовом руменилу, и за пола године она је
уживала смештајући га на своју руку и ушушкавајући га у свој кревет. Док му Букама
и његови људи нису дали хадори. Дар његовог мача на његов десети рођендан га је
начинио мушкарцем по обичају дуж Крајина, иако је годинама био млад за то, али
опет међу Малкијерима та трака сплетене коже је била више значајнија. Једном када
је била завезана око његове главе, он сам је одлучивао где ће да иде, и када, и зашто.
И мрачна песма Пустоши је постала урлик који је угушивао сваки други звук.
Заклетва коју је шапутао толико дуго у свом срцу постала је плес који су његова
стопала морала да прате.
Скоро је десет година прошло од када га је Едејин гледала како одјахује из Фал
Морана, и није била ту када се вратио, али он се опет могао присетити њеног лица
много јасније него од било које жене која је делила са њим кревет од тада. Није био
више дечак, да мисли да га је волела само због тога што је одабрала да постане
његова прва љубавница, али опет постојала је стара изрека међу људима Малкијера.
Твоја карнеира носи део твоје душе као траку у својој коси заувек. Обичај јак као
закон је то чинио таквим.
Једна од шталских врата се шкрипутаво отворише да пусте Букаму, без капута,
са кошуљом куштраво угураном у његове кратке панталоне. Изгледао је наг без свога
мача. Као да је неодлучан, пажљиво је отворио оба врата широм пре него што је ушао
скоз. “Шта ћеш да урадиш.” напокон је рекао. “Расела ми је рекла о...о Златном
ждралу.”
Лан склони свој прстен, пуштајући да се празнина испразни из њега. Едејинино
лице се одједном чинило свуда, мало преко ивице видика. “Рајн каже да је чак и
Назар Куренин спреман да прати”, олако је рекао. “Зар не би то био призор да се
види.” Војска је могла умрети покушавајући да порази Пустош. Војске су умирале
покушавајући. Али сећања о Малкијерима су већ изумирала. Нација је била сећање
онолико колико и земља. “Тај момак на капијама би могао да пусти да му коса расте и
да упита свог оца за кадори.” Људи су заборављали, покушавали да забораве.
Када последњи човек који везује своју косу нестане, задња жена која је бојила
своје чело, да ли ће и Малкијери стварно нестати, такође? “Па, Рајн би чак могао да се
реши оних својих плетеница.” Сваки траг веселости је нестао из његовог гласа када је
додао. “Али да ли је вредно цене? Неки изгледа тако мисле.” Букама фркну, али опет
постојао је застој. Он би могао да буде један од оних који тако мисле.
Корачајући до преграде у којој је био Сунчево копље, старији човек је почео да
беспосличари са својим седлом шарца на вратима преграде као да је заборавио зашто
се покренуо.
“Увек постоји цена за све”, рекао је, не дижући поглед. “Али постоје цене, и цене.
Госпа Едејин...” Погледао је ка Лану, а онда се окренуо да се суочи са њим. “Она је била
одувек она која је захтевала свако право и изискивала најмању обавезу да се
удовоље. Обичај спаја жице на тебе, и шта год да изабереш, она ће их искористити
као пар узди осим ако ти не изнађеш начин да то избегнеш.”
Лан пажљиво стави палчеве иза дршке свога мача. Букама га је носио из
Малкијера завејаног на својим леђима. Задњи од петорице који су преживели
путовање. Букама је имао право да слободно говори чак и када се то тицало Ланове
кармире. “Како предлажеш да избегнем своје обавезе без срамоте.” упитао је много
оштрије него што је намеравао. Удишући дубоко, наставио је блажим тоном. “Хајде,
заједничка соба мирише много боље него ово. Рајн је предложио да обиђемо крчме
вечерас. Осим ако газдарица Арвони нема права на тебе. Ох, да. Колико ће наше собе
коштати? Добре собе? Не много скупе, надам се.”
Букама му се придружио на путу ка вратима, лицем које се црвенило. “Не много
скупе”, журно је рекао. “Ти имаш сламарицу у поткровљу, а ја..ах...ја сам у Раселиној
соби. Желео бих да обиђем крчме, али мислим да Расела...мислим да ме неће пустити.
Ја...Младо штене!” заурлао је. “Ту је девојче по имену Лира која даје до знања да ти
нећеш користити сламарицу вечерас, ни да ћеш се добро наспавати, тако да немој да
мислиш да можеш...! “ Прекинуо је када су изашли на сунце, светлу након
магловитости унутра. Шеве су још увек певале о пролећу.
Шест мушкараца су корачали преко иначе празног дворишта. Шест обичних
мушкараца са мачевима на њиховим опасачима, као и било који човек на било којој
улици у граду. Али опет је Лан знао пре него што су се њихове руке покренуле, пре
него што су се њихове очи фокусирале на њега и њихови кораци убрзали. Суочио се
са много људи који су га желели убити а да не зна. А уз њега је стајао Букама,
ограничен заклетвама који му неће допустит да повуче чак и да је носио сечиво. Голе
руке су биле слабо оружје против мачева, нарочито са овим шансама. Ако обојица
покушају да се врате натраг у шталу, људи ће насрнути на њих пре него што могну да
повуку врата назад. Време се успоравало, текло као хладни мед.
“Унутра и забаркадирај врата!” Лан прасну док је његова рука ишла ка дршци.
“Послушај ме, оружару!”
Никада у свом животу није дао такву заповест Буками, и човек је оклевао за
тренутак, а онда се званично наклонио. “Мој живот је твој, Даи Шане,“ рекао је
тешким гласом, “Ја се покоравам.”
Док се Лан кретао напред да се сретне са својим нападачима, чуо је како се
шипка спушта изнутра уз пригушен звук. Олакшање је било далеко. Плутао је у
ко'дију, једно са мачем који је лако изашао из својих корица. Једно са људима који су
журили на њега, чизмама које су тупо одзвањале на чврсто нагомиланој земљи као
да су носиле челик.
Мршава чапља од човека је журила испред осталих, и Лан заплеше облике.
Време као хладан мед. Шева је певала, и мршави човек врисну док је Сечење Облака
уклонио његову десну руку на зглобу, и Лан отплута на једну страну како остатак не
би могао да крене на њега заједно, плутао од облика до облика. Мекана Киша и
Залазак Сунца отворили су лице дебелог човека, узело његово лево око, а
ђумбирокоси младић је начинио посекотину преко Ланових ребара са Црним
Облутком на Снегу. Само се у причама један човек могао суочити са шесторицом и
проћи без повреде. Отворена Ружа је пресекла леву руку ћелавог човека, а
ђумбриокоси је зарезало уга Лановог ока. Само се у причама један човек суочио са
шесторицом и преживео. То је знао од почетка. Дужност је била планина, смрт перо, а
његова дужност је био Букама, који је носио новорођенче на својим леђима. За овај
тренутак је живео, ипак, тако да се борио, ударајући ђумбирокосог у главу, плесајући
ка свом путу ка смрти, плесао и добијао ране, крварио и плесао ивицу бријача
живота. Време као хладан мед, плутајући од облика до облика, а могао је постојати
само један крај. Мисао је била далека. Смрт је била перо. Маслачак на Ветру је
пресекао грло сада једнооког дебелог човека - он се једва зауставио када је његово
лице било уништено - рачвасто брадати човек са раменима као у ковача задихао се у
изненађењу када је Љубљење Гује метнуло Ланов челик кроз његово срце.
И одједном Лан схвати да стоји сам, са шесторицом мушкараца опруженим
преко ширине коњушарнице. Ђумбирокоси младић удари својим петама по земљи
последњи пут, и онда је само Лан од седморице дисао. Отресао је крв са свог сечива,
сагео се да обрише задње капи на ковачевом превише лепом капуту, ставио у корице
свој мач формално као да је био на вежбалишту под Букаминим надзором.
Одједном људи испловише из гостионице, кухари и коњушари, служавке и
власници вичући око чега је сва ова бука, зурећи у мртве људе зачуђено. Рајн је био
први, са мачем већ у руци, и бледим лицем како је ишао да стане поред Лана.
“Шест”, промрмљао је, проучавајући тела. “Ти стварно поседујеш сопствену
ватрену срећу Мрачнога.”
Тамноока Лира је доспела до Лана само трен пре Букаме, њих двоје нежно
раздвајајући усеке у његовој одећи да би прегледали његове повреде. Деликатно се
тресла док је свака била откривана, али расправљала се да ли је потребно послати по
Аес Седаи да их Излечи, и колико је било потребно ушивања мирним тоном као у
Букаме, и понижавајуће отпустила његову руку са игле да би је узела у своју.
Газдарица Аровни је врдала около, држећи горе своје сукње ван мрља блата, зурећи у
тела која су правила неред у њеној штали, жалећи се на сав глас да банде разбојници
никад не би лутале у по бела дана да Стража ради свој посао. Доманка која је зурила у
Лана унутра сложила се исто тако гласно, и за своје кукање добила оштру заповест
од гостионичарке да оде по Стражу, заједно уз гурање да би је покренула на пут. Био
је то показатељ шока Газдарице Аровни да третира тако једног од својих гостију,
показатељ шока свих тако да је Доманка отрчала не жалећи се. Гостионичарка је
почела да сакупља људе да одвуку тела ван видика.
Рајн погледа од Букаме ка шталама као да није разумео - можда и није, што се
тиче тога - али све што је рекао било је, “Нису разбојници, мислим.” Показао је ка
типу који је изгледао као ковач. “Тај тамо је слушао Едејин Арел када је била овде, и
свиђало му се шта је чуо. Један од осталих је био ту, такође, мислим.” Звона су
звонила док је вртио својом главом. “То је необично. Прво што је рекла о дизању
Златног ждрала је било када смо чули да си мртав изван Светлуцавих Зидова. Твоје
име је доводило људе, али са тобом мртвим, она би могла бити ел'Едејин.”
Раширио је своје руке на погледе које су му упутили Лан и Букама. “Не
оптужујем никога,“ брзо је рекао. “Никада не бих оптужио госпу Едејин за било шта
такво. Сигуран сам да је она пуна слабе женске милости.” Газдарица Аровни грокну
чврсто као песница, а Лира промрмља упола испод свог даха да лепи Арафелин мало
зна о женама.
 Лан одмахну главом. Није било одрицање. Едејин би могла одлучити да га убије
ако би то одговарало њеним намерама, могла је да остави наредбе овде и онде у
случају да се гласине о његовој смрти покажу лажним, али и да јесте, то опет није био
разлог да се њено име изговара у вези са овим, нарочито пред странцима.
Букамине руке се умирише, држећи отвореним усек низ Ланов рукав. “Где
идемо одавде?” тихо је упитао.
“Чанчин”, рече Лан за тренутак. Увек је постојао избор, али понекад је сваки
избор био страшан. “Мораћеш да оставиш Сунчево Копље. Мислим да кренем сутра са
првим светлом.” Његово злато ће се растегнути за новог коња за њега.
“Шест!” зарежа Рајн, враћајући мач назад у корице уз значајну силу. “Мислим да
ћу јахати са вама. Радије се не бих ускоро враћао у Шол Арбелу док не будем сигуран
да Сеилеин Нореман не положи смрт њеног мужа пред моје ноге. А биће и добро
видети Златног ждрала како поново лети.”
Лан климну. Да стави своју руку на барјак и да напусти све оно што је обећао
себи пре толико година, или да је заустави, ако буде могао. У сваком случају, мораће
се суочити са Едејин. Пустош би била много лакша.
Поглавље 17
Долазак
Трка за пророчанством, одлучила је Моираина до краја првог месеца,
укључивала је веома мало авантуре и добар део досаде. Сада, три месеца ван Тар
Валона, њена велика потрага се састојала углавном од фрустрације. Три заклетве су
јој још кожу чиниле превише затегнутом, а сада се и бол од јахања придружио
мешавини. Ветар је лупао затворене капке о њихове резе, и она се намести на чврстој
дрвеној столици, кријући нестрпљење иза гутљаја безмедног чаја. У Кандору,
угодност је држана на минимуму у кући жалости. Не би била превише изненађена да
види мраз на изрезбареном намештају или на сату у челичној кутији изнад хладног
огњишта.
“Све је то било веома чудно, моја госпо,“ уздахну Јурин Најима, И по десети пут
пригрли своје кћерке ка себи страсно, као да их никад неће пустити. Изгледали су
као да налазе угодност у громљивом стиску. Можда тринаест или четрнаест, стојећи
са сваке стране Јуринине столице, Колар и Есела имале су њену дугачку црну косу и
огромне плаве очи још увек пуне губитка. Очи њихове мајке су изгледале велике,
такође, на лицу стегнутом од трагедије, и њена једноставна сива хаљина је изгледала
као да је прављена за већу жену.
“Јосеф је увек био пажљив са фењерима у штали”, наставила је, “И никад није
дозвољавао било какву врсту отвореног пламена. Дечаци мора да су однели малог
Јерида напоље да види њиховог оца на послу, и…”
Још један празни уздах. “Сви су били у замци. Како је читава штала могла да
буде тако брзо у пламену? Нема никаквог смисла.“
“Мало је шта смислено, газдарице Најима,“ рече утешно Моираина, стављајући
своју шољу на мали сто код њеног лакта. Саосећала се са њом, али жена је почела да
се понавља. “Не можемо увек видети разлог, али опет можемо да нађемо неку утеху у
знању да постоји један. Точак времена нас тка у Шару како он хоће, али Шара је рад
Светлости.“
Слушајући себе, суспрегнула је дрхтај. Те речи су захтевале достојанство и
значај коју њена младост није могла да нађе. За тренутак, жудела је за вечношћу, али
последња ствар коју би могла приуштити себи је било име Аес Седаи прикачено на
њену посету. Ниједна сестра није дошла да посети Јурину, али нека ће доћи пре или
касније.
“Како год кажете моја госпо Алис,“ друга жена прошапта уљудно, иако је
нечувано померање њених бледих очију одавало њене мисли. Ова странкиња је била
будаласто дете, племкиња или не.
Мали плави камен кесиере који је висео на Моираинином челу и једна од
Таморениних јахаћих хаљина, у тамнозеленом, одржавало је њен наводни положај.
Људи су допуштали питања од племића које никад не би одобрили од обичних људи,
и прихватали чудно понашање као природно. Наводно, била је у саосећајној посети у
знак жаљења за њеног сопственог краља. Не да је много људи сажаљевало Ламана у
самом Каирхијену. Последње вести које је добила одатле, месец дана старе, говориле
су о четири Куће које су полагале право на трон и суровим окршајима, неким
надолазећим биткама. Светлости, колико много ће их умрети пре него што се све
среди? Било би смрти да је отишла заједно са Двораном – наслеђе на Сунчев престо је
увек било такмичење, било кроз отворени рат или атентате и киднаповања – али бар
је била довољно дуго далеко да јој се нешто тако деси. И платила би ако би тако
нешто направила, свеједно да ли се Сијерин наметала за непослушност.
Можда је допустила да јој се мало беса види, и газдарица Најима умисли да су јој
мисли биле превише очите, зато што је почела поново, говорећи забринуто. Нико
није желио да наљути племића, чак ни страног племића. “Само Јосеф је увек био тако
сретан, моја госпо Алис. Сви су говорили о томе. Говорили су да када би Јосеф Најима
упао у рупу, били би опала на дну”.
“Када је одговорио на позив госпе Кареил да се бори против Аијела, бринула
сам, али никада није зарадио огреботину. Када је ударила грозница у кампу, никада
није додирнула нас или нашу децу. Јосеф је задобио наклоност госпе без труда. Тада
је изгледало као да Светлост стварно сија над нама. Јерид је рођен добар и читав, и
рат се завршио, све за неколико дана, и када смо стигли кући у Канлуум, госпа нам је
дала ливрејисану шталу за Јосефову службу, и… и…” Прогутала је сузе које неће
пролити. Колар је почела да плаче, и њена мајка је привуче ближе, шапћући речи
утехе.
Моираина застану. Опет се све понављало. Није постојало ништа за њу, овде.
Јурине стаде, такође. Она није била висока жена, али опет је била бар за шаку вишља
од ње. Ниједна од девојака је није могла погледати у очи. Приморавајући себе да буде
стрпљива, она промрмља још речи саучешћа и у журби узме своју новчану кесу од
јеленске коже док су јој девојке додавале огртач и рукавице. То је ипак била мала
кеса. У почетку инстикт јој је говорио да буде дарежљива, и веома великодушна
према свему, али пре свега, мораће себи да пронађе банку.
Женино тврдоглаво одбијање да узме кесу новца нервирала ју је. Али опет,
схватала је понос, и усталом, госпа Кареил је све то доказала. Присуство сата
говорило је само за себе о успешности и цветању овог домаћинства. Али оно што је
стварно било непријатно је цела њена жеља да напусти ово место. Јурине Најима је
изгубила свог мужа и три сина једног ватреног јутра, али њен Јерид је био рођен на
погрешном месту бар за двадесет миља. Моираини се није свиђало што је осетила
олакшање у смрти једног детета. А опет осећала је. Мртав дечак није био онај којег је
видела.
Напољу, испод сивог неба, она замота цео огртач око себе. Свако ко би пролазио
овим канлуумским улицама са незамотаним огртачем би привлачио погледе. У
суштини сваки странац привлачи погледе, али опет не тако јасно као Аес Седаи. У
сваком случају, тако везивање није дозвољавало хладноћи да те уопште додирне, до
те мере да је ниси ни примећивао. Уопште није схватала како ово људи зову “Ново
пролеће” са потпуно озбиљним звуком без подсмеха. У себи она повуче линију преко
имена Јурин Најима. У својој бележници која ју држала испод каиша су већином сви
имали прежврљана имена. Мајка петоро дечака рођеним у погрешно време, на
погрешном месту. Мајка троје девојчица. Њен првобитни оптимизам да успешно
нађе дечака ју је све више напуштао. Бележница је садржала хиљаду имена. Сигурно
ће барем једна од Тамриних људи пронаћи пре ње. Али опет, намеравала је да
настави. Године могу проћи пре него што се може вратити безбедно у Тар Валон.
Веома дуге године.
Упркос ужасно хладном ветру који је правио и оштар звук, крећући се преко
кровова, улице су биле препуне људима и вагонима, размим занатлијама и
соколарима са њиховом гломазном робом. Возачи вагога су псовали и ударали
бичевима да би би колико - толико расчистили пролаз и натерали животиње да вуку,
а жене које су пролазиле у близини изгледајући свеживе од било којег мушкарца, су
успевале некако да се крећу у правим линијама, али за њу, било је само питање којим
ће путем кренути, избегавајући кола и крупне животиње. Она сигурно није била
једини странац овде. Ту су били и Тарабонци са густим великим брковима гурајући је
и мрмљајући напола разумљива извињења, као и тамнопуте алтаранске жене које су
се мрштиле на њу, затим насмејани Илијанац са брадом коју му је упркос густини
лепо истицала уста од којих је доловао веома пријатељски. Ту је и Таиренац мрачнога
лица у уском огртачу, чак и лепе грађе, погледао ју је од главе до пете, облизнујући
усне и тако одајући своје маштовите мисли у вези са њом. Чак је и кренуо да
поразговара са њом, али она намерно допусти ветру да ухвати једну страну огртача,
отривајући довољно да види усек на њеним грудима. То ће га натерати да се мало
замисли.
Да је остао у уверењу да је продавац и трговац вероватно би јој и пришао са
својим лепим лицем и паметним сугестијама, али обучена као плементитог рода, то
је мењало ствар.
Али нису сви људи били испод ње. Два пута је видела Аес Седаи како лута међу
масом, а они који су препознали њено анђеоско лице брзо би се склониле у страну,
наређивајући осталима исто, тако да су увек биле на извесном одстојању. Ниједна од
њих није била потенцијално опасна, али и сама би држала одстојање од њих идући на
други крај улице, да не би осетили њене способности.
Можда би требала да стави вео. То би извесно побољшало ствари.
Сиерин Вају би лично могла да прође непримећена на десет корака у једном од
њих. Она се најежи од те помисли, била је потпуно бесмислена.
Крчма у којој је имала малу собу звала се “Врата раја”, која је пружала четири
спрата соба од зелене поплочане таванице, и престављала је канлуумску најбољу и
највећу крчму. Близу су се налазиле продавнице, златаре и радње за израду накита
испред којих су се скупљале разне даме и лордови, ломећи се испред крчме. Можда
не би ни улазила и одседала у њој када би знала ко је пре ње ту оседао и боравио у
њеној соби. Није могла више ниједна слободна соба у граду да се нађе, али и
голубарник са сеном би био довољно погодан. Дубоко удахнувши, она пожури
унутра.
Ватра је пријатно пуцкетала на камину, а сјајан мирис је долазио из кухиње, али
није је ни то могло ослободити тензије која јој је стисла рамена.
Заједничка соба је била огромна, а сви могући столови били су заузети.
Муштерије су већином били једноставно обучени трговци, тихо подригујући изнад
својих чаша вина, који би тамо или овамо просули коју кад на хаљине и одећу. Њих је
једва и примећивала. Не више од пет сестара одседало је у “Вратима раја” - а ниједну
није знала из Куле, хвала Светлости на томе - али сви су седели у заједничкој соби
када је она ушла. Газда Хелвин, власник крчме, би увек имао собу за Аес Седаи, па чак
и ако би морао да истерује друге муштерије због њих.
Сестре су се држале своје заједнице и свог друштва, па макар се ни познавале
тако добро а људи који их не би препознали на први поглед Аес Седаи сада би знали
да не би било паметно прекидати их, и узнемиравати. Сваки сто је био заглављен, а
ако је и било мушкараца који су седели са Аес Седаи, то су били њихови Заштитници,
уморних очију и опасних погледа, али осим тога изгледали су савим уобичајне и
нормалне особе. Једна од сестара која је седела сама била је црвена, из разлога који је
био уобичајан за црвени ред. Само је Фелаана Беваине, мршава жена, плаве косе,
Смеђег ађаха, у тамној одећи носила шал. Она се прва наклонила Моираини када је
ушла. Осетили су њене способности чим су се примакли близу, наравно.
Стављајући своје рукавице за појас и савивши огртач преко руке, она почне
полако да се пење каменим степеницама назад у собу. Нити превише брзо, нити
превише споро.
Гледала је право напред. Сестрински погледи су те тако пратили да их је
буквалмо могла осетити на себи. Нико није говорио. Нико јој ништа није рекао.
Сматрали су је за дивљакушу, жену која је научила сама да усмерава. Та срећна
опаска, дошла је сасвим случајно, захваљујући погрешној информацији са Фелаенине
стране, али било је помућено због присуства истинске дивљакуше у крчми. Нико није
знао шта је газдарица Ашер била, осим самих сестара. Многе Аес Седаи нису волеле
дивљакуше, сматрали су их губитком за Кулу, и било је пар случејева одласка од њих,
чинући свој живот компликованијим од тада. У међувремену, један трговац у тамно
сивој вуненој одећи који је носио на себи од накита само црвено емајлирани круга
укосницу није успео да промакне погледом, газдарицу Ашер која је бацала погледом
сваки пут када би сестра погледала у њега, али он није имао никаквог интереса
према њој. Њена сива коса је ту чињеницу осигуравала.
Тада, само што се Моираине приближи степеницама, једна жена проговори иза
ње. “Види ти то. Какво изненађење.”
Окренувши се брзо, Моираине са напором задржа неутрално лице у случају да
то буде нека племићка особа или Аес седаи сестра. Биле су то две Аес Седаи.
Искључујући Сиерин лично, она није могла убости два гора пара од овог што управо
гледа.
Прва је била Ларела Тарси са крилама као украсом у својој дугој коси која је
наглашавала смиреност и елеганцију у њеном ходу. Она је подучавала Моираину у
пар прилика, као полазницу и као Прихваћену, и имала је обичај да пита оно питање
које би посљедње волео да чујеш. Што је још горе, друга је била Мереан. Видевши их
обе у заједничком друштву било је изненађење; сматрала је и била убеђења да се њих
две нису подносиле.
Ларела је била јака као Мереан, и највише је изискивала одбрану, али биле су
ван Куле, сада. Нису имале право да се мешају у оно што би она могла да ради овде.
Али опет ако каже коју погрешну ствар, реч да Моираина Дамодред шета у граду
прерушена, ће се проширити у сестринским собама, и временом ће стићи до
погрешних ушију. То је био пут којим се свет кретао данас. А један позив према Тар
Валон би је пре или касније нашао. Непослушност према Амирлин трону је било и
довољно лоше.
 Два лоша потеза, и сигурно би је сестре вратиле назад. Она отвори уста да
предухитри те шансе, али је већ неко прекину.
“Нема потребе да покушаваш тако нешто,” Фелаена рече, окренувши се од стола
на којем је седела сама. До сада је предано писала мало писмо које је ставила у кожну
коверту, и поврх свега имала је мало мастила на свом носу. “Она каже да нема
интереса да оде до Куле. Тврдоглава је као камен у вези тога. Тајновита, такође.
Вероватно мислиш да смо већ све чуле у вези дивљакуше који се појављује ниоткуда
чак и у најбеднију кућу у Каирхијену, али ове неке ствари, изгледа, да хоће да задржи
само за себе.”
Ларела и Мереан погледаше на Моираину, Ларела подиже обрву, а Мереан са
трудом покуша да угуши сопствени смешак.
“Све је то истина, Аес Седаи,” Моираина рече опрезно, откривајући то као да је
неко други дао основу за то мишљење. “Ја немам жељу да се опет претворим у
Прихваћену, нити ћу то дозволити.”
Фелаена узе у обзир њихове погледе, али настави да говори са осталима. “Кажу
да има двадесетдве, али то правило је погажено два или три пута. Жена каже да има
осамнест, и то је оно како се она определила. Можда је то сувише очигледна лаж, али
у сваком случају ова девојка може слободно...”
“Наша правила нису прављена да би била погажена,” Ларела рече оштро, а
Мереан додаде искривљеног гласа, “Не верујем да ова млада жена може лагату у вези
њених година. Она не жели да опет буде Прихваћена, Фелаена. Пусти је да иде својим
путем.” Моираина скоро испусти уздах олакшања.
Довољно слаба да им се супростави да буде искључена из свега тога, Фелаена и
даље настави да се уздиже, испланирано намеравајући да настави да бомбардује
аргументима. Пола корака она се уздиже према степеницама иза Моираине, њене очи
се раширише, и нагло опет седе доле, фокусирајући се на писаније као да ништа не
постоји на свету осим ње и њене књиге. Мереан и Ларела покупише своје шалове,
сиве и плаве боје. Изгледале су вољно да се нађу било где осим овде. Изрази лица и
понашење су им биле као да их је неко прикуцао стопала ексерима за под.
“Значи ова девојка не жели да буде поново Прихваћена,” рече глас жене који је
допирао са степеница. То је био глас који је Моираина чула само једном, пре две
године, и никада га неће заборавити. Доста жена било је јаче од ње, али само једна је
могла бити јака као она.
Невољно, она окрену главу и погледа иза рамена.
Скоро црне очи су је студирале иза степенишних ограда металне конструкције
декорисане са златним орнаментима, звездама и птицама, полумесецом и рибама.
Кецуејн, је такође, носила шал, обојен зеленом бојом. “По мом мишљењу, девојко,”
она рече суво, “мислим да би ти добро дошло 10 година у белом.”
Сву су мислили да је Кецуејн Мелаидхрин мртва или негде у пензији све док се
није појавила на самом почетку Аијелског рата, а већину добрих сестара су сигурно
имале жељу да остане да трули негде у неком гробу. Кецуејн је била легенда, али и
најнезгоднија жива ствар која може гледати у вас. Пола прича о њој се коси са
немогућношћу, док су остале биле и иза немогућних прича, чак и пошто су неке
имале доказ за то.
 Некада давно краљ Тарабона извучен је из палате када се сазнало да може да
усмерава, одведен у Тар Валон да био смирен, док је за њим јурила војска која није
веровала да би покушала да га спасе. И краљ Арад Домана и краљица Салдеје отети,
тајанствено нестали, а када их је Кецуејн коначно ослободила, рат за који се чинило
да је неизбежан, просто се изгубио. Говорило се да је савијала закон Куле како јој је
одговарало, руга се обичајима, ишла својим путем и да је често за собом вукла и
друге.
“Захваљујем Аес Седаи због њихове бриге,” Моираина поче, а онда се повуче
услед тог погледа. Није то био поглед зурења. Једноставно је био неподношљив.
Понекад је чак и Амирлин била бојажљива по питању Кецуејн током година.
Говорило се да је чак једном и увредила Амирлин. Немогуће је то, наравно; из
разлога што би у том случају била погубљена! Моираина прогута пљувачку и крену
да почне причу испочетка, али схвати да једино што може да уради је да прогута
опет.
Сишавши са степеница Кецуејн рече Мереан и Ларела, “Доведите девојку.” Без
времена да двапут размисли, она проклиже преко заједничке собе. Трговци и
занатлије су гледали у њу, неко отрворено, неко крајичком ока, укључијући и ти и
Заштитнике, такође, али зато свака сестра задржа поглед на свом столу.
Мереанино лице се затеже, и Ларела гласно издахну, али опет су гледале у
Моираину као да је део златног орнамента. Није имала никаквог другог избора осим
да пође. Најзад Кецуејн није могла бити једна од оних жена коју је Тамра позвала; она
се није враћала у Тар Валон још од те посете на почетку рата.
Једна Зелена сестра их је водила до једне крчмине заједничке приватне собе, где
је варта фино горела у црном камину, и где су сребрне лампе красиле црвене зидове.
Високи крчаг стојао је близу ватре да би напитак у њему одржавао топлим, док је
лакирани послужавник на малом заобљеном дрвеном столу држао је сребрне
шољице за вино. Мереан и Ларела узеше две лаке столице са јастучићима, али када је
Моираина ставила свој огртач на столицу у намери да седне на њу, Кецуејн упери
прст испред свих сестара са реченицом. “Стани тамо, дете”.
Борећи се против свог темперамента, Моираина направи велики напор да не би
гужвала хаљуну у својим песницама. Чак и жена јака као Кецуејн није имала право да
јој наређује. Али услед немиросрдног пиљења у њу, она стаде право и примири се.
Задрхтавши због увреде, она се поче борити да не искаже неке речи због којих би се
касније кајала, и за сада јој је то успевало. Било је нешто налик на Сијуан у овој жени,
само увеличано. Сијуан је рођена да води. Кецуејн је рођена да командује.
Она направи круг око њих три, једанпут, два пута. Мереан и Ларела разменише
мрке и зачуђујуће погледе, и Ларела отвори уста, али само један поглед на Кецуејн
натера је да их поново затвори. Оне преузеше мирно лице, које је одавало спокојство;
да би сваки посматрач помислио да оне тачно знају целу ситуацију и шта се управо
дешава,као и да вероватно контролишу читаву ситуацију. Понекат Кецуејн погледа у
њих, али се ипак видело да је већу пажњу придавала Моираини.
“Већина нових сестара,” Позната Зелена рече, прекидајући било какав започети
догађај, “са тешкоћом се одваја од шала чак и када спавају или се купају, али ево и
тебе без шала или прстена на најопаснијем месту на свету. Зашто?”
 Моираина трепну. Ово је било директно питање. Ова жена је стварно
игнорисала правила када би јој то одговорало. Она лагано проговори. “Нове сестре
такође траже Заштитника.” Зашто ју је ова жена одбацивала на овакав начин? “Ја још
увек мог нисам везала. Чула сам да се од Крајишника стварају јако добри
Заштитници.” Зелена јој упути такав поглед, да је моментално пожелела да у тој
просторији буде мање светла.
Заустављајући се иза Ларела, Кецуејн спусти руку на њено раме. “Шта ти знаш о
томе, дете?”
Свака девојка на Ларелиним часовима ју је сматрао савршеном сестром и биле
заплашене том претпоставком. Све су је се плашиле, али је свака хтела да буде као
она.
“Моираина је вредна и брзо учи,” рече уверавајућим тоном. “Она и Сијуан Санче
су биле две најбрже у Кули које сам икада видела. Али то сигурно већ знаш.
Дозвољено ти је било и сама да видиш. Само је била сувише слободна са својим
мишљењем, и наравно та њена нарав, све до тренутка док се није мало привикла и
смирила. Наравно, и ми смо мало учинили у обуздавању тог темперамента. Она и та
девојка Санче су били неисцрпан извор подвала и несташлука. Обе су прихваћене у
првом покушају. Потребно јој је искуство, наравно, али направиће она већ нешто од
себе.”
Кецуејн се помери иза Мереан, питајући исто питање само додајући задњу
реченицу, “Извор... подвала и несташлука, Ларела рече. Проблематично дете?”
Мереан одмахну главом са осмехом. “Није проблематична, стварно. Више
слободног духа. Ниједан од трикова које је Моираине одиграла нису били подмукли
и лоши, али било их је доста. Као полазница и Прихваћена, ишла је да учи више од све
три девојке заједно. Осим њене другарице Сијуан, наравно. Наравно особе које деле
собу су увек присне, али ове две, никад нису послате код мене без оне друге.
Последњи пут је то и било када смо прошле ноћи доделили шал.” Њен осмех се
претвори у мрштење веома сличној оној коју је носила исте ноћи.
Није то био бес, већ више неверица због штете коју једна млада жена може
проузроковати. И та ћињеница ју је забављала. “Уместо да проведу мирну ноћ, њих
две су покушале да прошверцују миша у кревет једне од сестара - Елаида а'Роихан -
али су биле ухваћене. Сумњам да је постојала иједна нова Аес Седаи која није могла
да седи захваљујући последњој посети Господарици полазница.”
Моираина задржи колико толико нормалан израз лица, пазећи да не стегне руке
у песнице, али нажалост ништа није могло да јој ублажи руменило лица. Она се
намршти, третирали су је као да је још увек била само Прихваћена. Потребно је
искуство, зар не? Па, једног дана ће га и стећи, али сада јој не дају ни толико.
“Мислим да од мене знаш све оно што ти треба да знаш,” она рече Кецуејн
полако. Колико су блиске она и Сијуан биле су ствари које се тичу само њих две. Као и
казне, детаљи њихових казни. “Ако си коначно задовољна тиме, ја морам ићи да се
пакујем. Крећем за Чачин.”
Она прогута пљувачку. И даље неуспешно покушавала да смири језик, док је
њен темперамент и даље растао у њој. Ако су Мереан или Ларела биле део потраге,
мора да имају барем мали део листе из њене бележнице. То је укључивало Јурине
Најима која је овде, госпу Инес Де - маин у Чачину, и Авене Сахера, која је живела у “у
селу на широком путу између Чачина и Канлуума.” Да би сузбила сумње, све што
мора да каже било је да нема намеру да проведе даље време у Арафелу и Шијенару.
Кецуејн се насмеја, али не баш пријатно. “Отићи ћеш ако ја тако кажем, дете.
Буди тиха кад ти се то говори. Тај крчаг садржи мало зачињеног вина. Сипај нам.”
Моираина трепну. Дете! Она више није била полазница. Нико није могао да јој
нареди да оде и дође. Нити ју је могао ућуткати. Али није се бунила. Она оде до
огњишта и подигну велики и уску просребрени крчаг.
“Чини ми се да си веома заинтересована за ову младу жену, Кецуејн,” Мереан
рече, окрећући поглед да би осмотрила Моираину. “Да ли постоји нешто у вези ње,
што би морали да знамо?”
Ларелин осмех их је исмејавао. Али само на трен, са Кецуејн. “Да ли је неко
предвидео да ће бити Амирлин једног дана? Немогу рећи да сам тако нешто видела у
њој, а опет, ја немам дар прорицања.”
“Могу живети следећих тридесет година..,” Кецуејн рече, додајући шољу топлог
напитка Моираини у руке, “…или само три. Ко то може рећи?”
Моираинине се очи разрогачише, и она нехотице проспе мало вина на груди.
Мереан се загрцну, а Ларела је изгледала као да јој је неко ставио стену за врат.
“Буди мало више опрезнија са тим шољицама,” Зелена рече, прекидајући
тренутну тему. “Дете?” Моираина се врати на тему још увек зурећи, и Кецуејн
настави. “Меилан је тренутно најстарија. Када она и ја одемо, то ће оставити Керену
као најјачу.” Ларела одступи. Да ли је жена намеравала да прекрши сва правила
одједном? “Да ли те узнемиравам?” Кецуејнин тон солидарности није могао бити
више вештачки, па чак није сачекала ни одговор на сопствено питање. “Одржавајући
тајну о нашим годинама не спречава људе да знају да ми живимо више него они.
Пиххх! Од Керене, то ће бити за пет година. За пет година ове дете и Санче ће
достићи своје потенцијале. А оне које су старе колико и ја, ће бити већ одавно у
пензији.”
“Да ли постоји поента свега овога?” Мереан упита, деловајући мало болесно.
Ларела згрчи шаке, док јој је лице почело да сиви. Она једва да је погледала у вино,
које јој је Моираина понудила, и она задржа шољу, мада је било сумње да ће попити и
један гутаљ из ње.
Кецуејн се намргоди, стварајући страховит израз лица. “Не постоји ниједна
особа која је дошла у Кулу хиљадама годинама уназад која би могла да се мери са
мном. Нико да се мери са мном или Меилан или чак Керени већ шест стотина година.
Пре хиљаду година, можда је постојало пет сестара које су приближне снаге ко и ово
дете. За хиљаду година касније, она би била прва у свом рангу. Ох, неко јачи се може
наћи временом, али неће их бити ни педесет, а можда неће бити ни једна. Ми ћемо
ишчезнути.”
Моираина осети жиг у уву. Да ли је Кецуејн имала решење проблема? Али како
би иједно решење мешало њу у то?
“Не разумем,” Ларела рече ошто. Изгледало је као да се мало прибрала, али опет
је била и мало љута због своје слабости. “Сви смо свесни ситуације, али какве везе
Моираина има са свим тим? Да ли мислиш да некоко може допринети и довести
више девојака у Кулу, особа са... јачим потенцијалом?” Она се натера на последњу
реченицу, правећи гримасе гадости, а њено фрктање је само говорило шта је мислила
о свему томе.
“Било би ми жао када би сав тај таленат био протраћен. Кула неможе себи да
дозволи да губи девојке због њихових незнања. Погледај само њу. Лепа лутка
обучена у каирхијенску племићку одећу.” Кецуејн стави прст испод Моираинине
браде, подизајући јој главу. “Пре него што нађеш Заштитника, дете, мораш бити
свесна да ће сви разбојници прво ставити стрелу у твоје срце а тек онда провирити у
твоју ташницу. Путник који ће се онесвестити при самом погледу на коју сестру,би
био у стању да јој разбије главу док ова буде спавала, и док би се пробудила
вероватно би схватила да се налази у тотално непознатој долини, схватајући да су јој
узели новац и још по нешто. И зато се надам да ћеш обратити много пажње када
будеш бирала свог првог Заштитника.”
Моираина се тргну назад, погођена овом ситуацијом. Прво она и Сијуан, а сада и
ово. Постојале су ствари која је једна причала, а друга ћутала!
Кецуејн је игнорисала тај њен испад. Мирно узевши један гутаљ вина, она се
окрене ка осталим.
“Док не нађе Заштитника да јој чува леђа, можда би најбоље било да је ти
заштитиш од свог ентузијазма. Вас две идете у Чачин, колико верујем. Онда ће она
путовати са тобом. Очекујем од тебе да је не испушташ из вида.”
Моираине најзад нађе језик, али схвати да у овом тренутку њени протести неће
ништа значити.
Мереан и Ларела се побунише, такође, и то поприлично бучно. Аес Седаи не
треба нико да “пази на њу,” ма колико била нова. Оне су имале сопствене интересе у
вези ње. Оне нису баш биле јасне око чињенице где су и шта су делиле њих две - пар
сестара би имало поверења у друге - али очигледно ве нису хтеле да имају додатно
друштво. Кецуејн није обраћала пажњу на ништа што не би хтела да чује,
претпостављајући да ће радити све онако како она жели, одбијајући било какав
предлог више. Убрзо се пар поче врпољити на својим столицама, ослабљен говорећи
како су имале међусобнии сукоб претходног дана и да нису сигурне да ће путовати
заједно. У сваком слушају, обе намеравају да остану у Канлууму два до три дана, док
је Моираине прижељкивала инстантни одлазак одатле.
“Дете ће остати до твог одласка,” Кецуејн рече лако. “Добро, то смо значи
решили. Сигурна сам да вас две и даље имате жељу да видите то по шта сте пошли у
Канлууму. Нећу вас више задржавати.”
Ларела грубо намести шал око себе, мрмљајући реченице како ће се Моираина
грдно покајати ако одлучи да се сама упути за Чачин.
Мереан је поднела то боље, говорећи да ће се бринути о Моираини као да јој је
кћерка, али њен осмех је тешко био задовољавајући.
Када су отишли, Моираина поче зурити у Кецуејн у неверици. Никада није
видела нешто слично овоме. Осим оне лавине, једном. Оно што сада мора да уради је
да буде тиха и мирна док јој се не укаже прилика да напусти место а да је не види
Кецуејн или неко други. То би била најмудрија ствар за урадити. “Нисам пристала ни
на шта,” она рече полако. Веома полако. “Шта ако имам важног посла у Чачину, који
не може да чека? Шта ако изаберем да не чекам овде два - три дана?” Можда је
морала више у школи да научи како да обузда језик.
 Кецуејн је и даље замишљено зурила у врата која су се затворила за Мереан и
Ларелом, али она окрену поглед ка Моираини. “Носиш шал можда мало више од
четири месеца, и већ имаш послове које не могу чекати? Пиххх! Још увек ниси
научила прву важну лекцију, а то је да шал значи само да си спремна да започнеш
своје право учење. Друга важна лекција је опрезност. Ја знам боље од осталих како је
тешко обуздати се када си млада, имаш саидар међу рукама и свет под ногама. Боље
то знам, него што ти мислиш.”
Моираина покуша некако да се умеша, да убаци коју реч, али не би имало ни
мало разлике и изгледало би као да покушава да се расправља са лавином.
“Преузећеш велике ризике у свом животу, ако будеш живела довољно дуго. Већ
си преузела веома крупне кораке које ниси ни сама свесна. Слушај пажљиво шта ја
говорим. И ради, како ти говорим. Већерас ћу проверити да ли си у кревету, а ако не
будеш била, наћи ћи те и казнићу те ко онај пут за мишеве. Касније можеш обрисати
сузе са тим шалом за који верујеш да те чини недодирљивом. Веруј ми, не чини те.”
Још увек стојећи док су се врата затварала за Кецуејн, Моираина схвати да још
увек држи напуњену шољу са вином, и брзо га искапи. Та жена је била... ужасна.
Правила забрањују чак и психичку грубост против друге сестре, али Кецуејн као да
то никада није ни знала. Све је то брзо истртљала, и тако јој три храста сваку реч је
мислила озбиљно. Невероватно.
Да ли јој је ишло у прилог што је поменула Меилан Арганиа и Керену Нагаши?
Ту су биле две од Тамриних трагача. Да ли је Кецуејн једна од њих? У сваком случају,
она је веома уредно исекла Моираину од потраге за следећих недељу дана и више.
Наравно, ако заиста буде са Мереан и Ларелом, наравно. Али зашто само недељу
дана? Ако је ова жена била део потере... Ако Кецуејн зна за њу и Сијуан. ...Ако...
Стајући тамо само са празном шољом од вина нигде неће доспети. Она покупи свој
огртач.
Поглавље 18
Узани пролаз
Неколико људи погледало је Моираину када је изашла из трпезарије, некима од
њих се у очима видело саосећање. Без сумње, замишљали су како ли је то када се
налазиш у центру пажње три Аес Седаи, и нису могли да замисле ништа добро. На
лицу ниједне од сестара није било саучешћа. Већина њих једва да је на њу уопште и
обратила пажњу. На Фелеанином лицу играо је задовољан осмех, иако, вероватно
зато што је мислила да ће име даме Алис скоро сигурно бити написано у књигу
полазница. Бар није знала истину, не са тим осмехом. Постојала је нада у томе да још
мало буде скривена од Сијерин. Кецуејн није била на видику, као ни друге две.
Пажљиво бирајући пут између столова, Моираина је осећала да се врти као
чигра. Било је превише питања, а није се могао наћи ниједан одговор. Пожелела је да
је Сијуан, са њеном способношћу да решава загонетке, ту. И, Сијуан ништа није могло
да уздрма. Могла је да искористи Сијуанино присуство само да се смири. Млада жена
је, кроз врата са улице, погледала унутра, а онда нагло нестала са видика. Моираина
је промашила степеник. Ако нешто желиш довољно јако, можеш помислити да си
заиста то и видео.
Жена је још једном провирила, капуљача њеног огртача је пала поврх завежљаја
на њеним леђима, и то је заиста била Сијуан, снажна и згодна у једној од Тамориних
једноставних плавих јахаћих хаљина.
Овога пута видела је Моираину, али уместо да пожури да је поздрави, Сијуан је
показала главом према улици и поново нестала. Док јој се срце пењало све до грла,
Моираина је набацила огртач око себе и изашла напоље. Доле низ улицу, Сијуан је
клизила кроз саобраћај, летимично погледајући иза себе, свака три корака. Жена која
је возила таљиге јако је повукла узде да би избегла да прегази Сијуан, и пукла је
бичем изнад њене главе, али она је изгледала несвесна коња који су фрктали у
запреги или бича или љутитих повика жене кочијаша. Моираина ју је брзо следила,
док је забринутост расла.
Прошло би још три или четири године пре него што би Сијуан смогла снаге да
каже Кеталији да напушта посао њеног асистента. Пре би пао снег у недељу него што
би је жена пустила раније. Једина друга могућност за њен долазак у Канулуум...
Моираина је тешко уздахнула, и младић са великим ушима, који је на тацни продавао
укоснице, погледао ју је забринуто. Погледала га је тако претећи да је узмакао.
Можда се нешто омакло Сијуан, или је можда њена књижица са именима била
пронађена, или...
Не; како се догодило није било битно. Сијерин је сигурно открила, све. Ово је
баш личило на жену да пошаље Сијуан да је доведе натраг, тако да њихова
забринутост може да расте и храни се забринутошћу оне друге, током дугог јахања
назад. Можда је правила слона од буве, али није могла да замисли друго објашњење.
Стотинак корака од пансиона, Сијуан је још једном погледала иза себе, стала док
није била сигурна да ју је Моираина видела, а онда јурнула у уличицу. Моираина је
убрзала корак и пратила је.
 Њена пријатељица је корачала испод мирних, неупаљених, уљаних лампи, које
су оивичавале овај уски прашњави пролаз. Тамно - плава хаљина на себи је носила
трагове тешког путовања, била је изгужвана, са мрљама и прашњава.
Сијуан није могло ништа да уплаши, а опет, страх је сада сијао из тих оштрих
плавих очију. Моираина је отворила уста да потврди своје сумње у вези са Серин, али
виша жена проговорила је прва.
“Светлости, мислила сам, да те, доврага, нећу никад наћи. Реци ми да си га
нашла, Моираина. Реци ми да је Најимин дечак онај кога тражимо, да га можемо
предати Кули у пратњи сто сестара, и да је готово.”
Сто сестара? “Не, Сијуан, он није тај.” Ово није личило на Сијерин. “У чему је
проблем? Због чега си ти дошла, уместо да пошаљеш поруку?”
Сијуан је почела да плаче. Сијуан, која је имала лавље срце. Сузе су се сливале
низ њене образе.
Обавила је руке око Моираине и припила се уз њу толико јако да су Моираину
заболела ребра. Дрхтала је. “Ово нисам могла поверити голубу,“ промумлала је, “нити
било чему што би се могло чути или видети. Не бих се усудила. Све су мртве. Аиша и
Керене, Валера и Лудис и Меилан. Кажу да су Аишу и њеног Заштитника убили
бандити у Мурандији. Керене је вероватно пала са брода у Алгуенији током олује и
удавила се. А Меилан... Меилан...” Јецаји су је толико напрезали да није могла да
настави.
Моираина јој је узвратила загрљај, смирујући је. Потиштено је гледала преко
Сијуаниног рамена. “Несреће се дешавају,“ рекла је полако. “Бандити. Олује. Аес Седаи
могу једнако лако умрети као и било ко други.”
Није могла себе да натера да поверује у то. Све? Њен отац је имао обичај да каже
да је оно што се догоди једном сплет околности, два пута је случајност, а три пута
или више су указивали на акције твојих непријатеља. Говорио је да је то негде
прочитао. Али, који непријатељи? Дошла јој је помисао и она ју је отерала. Неке
ствари није могла да поднесе ни да помисли.
Сијуан се одгурнула из Моираининог загрљаја. “Не разумеш. Меилан!”
Искривила је лице и протрљала очи. “Рибљих ли утроба! Нисам ти објаснила.
Сабери се, ти, проклета будало!” Ово последње је прогунђала сама себи. Повела је
Моираину до бурета без чепа, које је стајало на крају, наместила ју је да седне и
свукла завежљај са својих леђа. Ако је то све са чиме је путовала, вероватно није
имала ни резервну хаљину. “Не желиш да стојиш када чујеш оно што имам да ти
кажем. Кад смо већ код тога, ни ја, доврага, не желим да стојим.”
Када је довукла сандук са сломљеним летвама, који је стајао мало даље низ
уличицу, села је на њега, намештајући своје сукње, пажљиво гледајући према улици,
гунђајући због људи који су гледали у њих док су пролазили. Њена невољност да
проговори није учинила ништа да умири подрхтавање Моираининог стомака.
Изгледало је да није много чинило ни за Сијуан такође. Када је поново почела да
прича, правила је паузе да би прогутала пљувачку, као жена која ће повраћати.
“Меилан се вратила у Кулу скоро пре месец дана. Не знам због чега. Није рекла
где је била, ни где је планирала да иде, али требало је да остане свега неколико ноћи.
Ја... Ја сам чула за Керене тог јутра када се Меилан вратила, а за остале и пре тога. Па
сам одлучила да причам са њом. Не гледај ме тако! Знам како да будем опрезна!”
 Опрезна? Сијуан? Моираина би могла да се насмеје. Само, знала је, да је то
учинила смех би се могао претворити у њене сопствене сузе. Ово је било лудило.
Морало је бити лудило. Поново је одгурнула ону грозну помисао. Морало је постојати
друго објашњење. Морало је!
“У сваком случају, ушуњала сам се у њене просторије и сакрила се испод њеног
кревета да ме послуга не би видела кад дође да намести чаршаве.” Сијуан је кисело
прогунђала. “Заспала сам тамо. Излазак сунца ме је пробудио, а у њеном кревету нико
није спавао. Па сам се опет искрала напоље – што није лако у то доба јутра, али сам
сигурна да ме нико није видео – и отишла на доручак, који се служио други пут. И док
сам јела моју кашу, Чесмал Емри је дошла у... она... она... је објавила да је Меилан
пронађена у свом кревету, да је умрла током ноћи.”
Брзо је завршила и отромбољила се, зурећи у Моираину.
Моираини је било веома драго што седи. Њена колена не би могла да држе ни
перце. То је било лудило. Догодило се убиство. “Црвени ађах?” На крају је рекла.
Црвена би могла да убије сестру за коју је мислила да жели да заштити човека који
може да усмерава. Било је могуће. Али није могла то да каже наглас, јер није веровала
да ће Сијуан неповерљиво фркнути. “Меилан није имала никакве трагове насилне
смрти. Жуте су је наравно, прегледале. Оне би откриле знаке тровања или гушења.
Нису пронашле ништа, и прогласиле су то природном смрћу. Али ја знам да то није
била природна смрт. Није могла бити, не с обзиром на то како су је нашли. Без
икаквих трагова. То значи Моћ, Моираина. Зар би Црвена могла то да учини?” У
њеном гласу се осећао страх, али је повукла завежљај нагоре, стежући га на крилу.
Изгледало је као да се крије иза њега. Ипак, сада је на њеном лицу било мање страха
него беса.
“Размисли, Моираина. Тамра је наводно, такође, умрла у сну.
Само ми знамо да Меилан није, без обзира на то где су је пронашли. Прво Тамра,
а онда су и остале почеле да умиру. Једина ствар која би имала смисла јесте да је неко
приметио да она зове сестре да уђу и зажелео да сазна због чега, тако јако да је
крваво ризиковао да постави саму Амирлин Трон на испитивање. Чим су то урадили
сигурно су имали нешто да сакрију, нешто због чега би све ставили на коцку само да
би остало скривено. Убили су је да би до сакрили, то што су урадили, а онда су
одлучили да убију и остале. Што значи да они не желе да дечак буде пронађен, жив.
Не желе Поноворођеног Змаја у Последњој бици. Ако бисмо ову ствар гледале на
било који други начин, било би то исто као и на ветру бацати увис кофу са помијама
и надати се најбољем.”
Несвесно, Моираина се загледала према крају улице. Неколицина људи је у
пролазу бацила поглед, али нико више од једанпут. Нико није застао, угледавши их
тамо како седе. О неким стварима је лакше говорити када ниси превише одређен.
“Амирлин” је била стављена на испитивање; “она” је била убијена. Не Тамра, не име
које у свести може оживети познато лице. “Неко” ју је убио. “Оне” нису желеле да
Поноворођени Змај буде пронађен. Испитивати некога уз помоћ Моћи није кршило
ни једну од Три заклетве, али убиство коришћењем саидара сигурно јесте, чак и за...
за оне које је Моираина била једнако невољна да именује колико и Сијуан.
 Приморавајући себе да исправи црте лица, приморавиши се да смири глас,
изговорила је речи. “Црни ађах.“ Сијуан се стресла, затим климнула главом љутито
гледајући.
Скоро свака сестра би се наљутила на сам наговештај да тајни Ађах постоји,
скривен унутар осталих, Ађах посвећен Мрачном. Већина сестара одбијала је било
какав помен о томе. Скоро три хиљаде година Бела кула је стајала за Светлост. Али,
неке сестре нису порицале постојање Црног ађаха. Неке су веровале. Међутим, само
неколицина би то признала другој сестри. Моираина није хтела да призна ни себи.
Сијуан је раздражљиво чупкала чвор на свом завежљају, али је жустрим гласом
наставила. “Мислим да немају наша имена – Тамра нас никад није сматрала делом
тога, рекла нам је да будемо тихе, склонила нас са стране и заборавила на нас, иначе
бих и ја, такође, доживела “несрећу”. Пре него што сам отишла, испод Сијерининих
врата сам оставила поруку са својим сумњама. Не о дечаку, него о... о Црнима. Само,
нисам знала колико могу да јој верујем. Амирлин Трон! Али, ако је он стваран, било
ко може да буде део њега. Било ко! Писала сам левом руком, али сам се толико
тресла, да нико не би препознао мој рукопис чак и да сам писала десном. Спалила ми
се јетра! Чак и кад бисмо знале коме да верујемо, немамо чврст доказ.”
“Довољно за мене.” Светлости, Црни ађах! “Ако знају за све жене које је Тамра
одабрала, можда није остала ниједна осим нас. Мораћемо брзо да деламо, ако желимо
да нађемо дечака.” Изгледало је безнадежно – ко је могао рећи колико Црних сестара
има? Двадесет? Педесет? И, страшна мисао: више? – али Моираина је покушала да
звучи снажно. Било је угодно што је Сијуан само климнула главом. Она не би
одустала ни поред све приче о страху, и никада није ни помишљала да би Моираина
то урадила. То јој је причињавало задовољство.
Поготово што још увек није имала поверења у стабилност својих колена.
“Можда знају за нас, а можда не.
Можда мисле да две нове сестре оставе за крај. У сваком случају, не можемо
веровати никоме осим нас самих.” Крв је капљала са њеног лица, и одједном се
нечега сетила. “Ох, Светлости! Управо сам имала окршај у пансиону, Сијуан.”
Покушавала је да се присети сваке речи, сваке инсинуације, од момента када је
Мереан први пут проговорила.
Сијуан је слушала, замишљено гледајући, повезујући и сортирајући оно што је
чула. “Кецуејн би могла бити из Црног ађаха”, сложила се када је Моираина завршила.
Скоро да није оклевала да то изговори. “Можда само жели да те склони са пута, док
не буде спремна да те се отараси без изазивања сумње. Или је она једна од Тамриних
изабраница. Само зато што ми мислимо да она није била у Тар Валону две године, не
значи да је то заиста тако.” Сестре су понекад неприметно улазиле и излазиле из
Куле, али Моираина је мислила да овде то није случај. Где год је Кецуејн стигла, све
се тресло, као да је земљотрес. “Невоља је у томе што било која од њих може бити и
једно и друго.” Нагнувши се преко свог завежљаја, додирнула је Моираинино колено.
“Да ли можеш да изведеш свог коња из штале, а да не будеш виђена? Ја имам доброг
јахаћег коња, али нисам сигурна да може обе да нас носи. Требало би да будемо
сатима удаљене одавде, пре него што схвате да смо отишле.”
Упркос себи, Моираина се насмејала. Веома је сумњала у тог “доброг јахаћег
коња”. Било који трговац коњима могао јој је потурити остарелог коња који је вукао
таљиге као ратног коња. Сијуанино познавање племенитости коња није било боље
од њеног држања у седлу. Јахање на север морало је, за њу, бити агонија. И препуно
страха, такође. “Нико не зна да си овде, Сијуан,“ рекла је. “Било би најбоље да и остане
тако. Да ли имаш своју књижицу? Добро. Ако останем до јутра, имаћу у односу на њих
дан предности, уместо само пар сати. Ти настави до Чачина сада. Узми нешто од
мојих новчића.” По изгледу Сијуанине хаљине, последњи део тог путовања провела је
спавајући испод грмља. Не би се усудила да пре поласка из касе Куле извлачи већу
суму. “Почни тако што ћеш тражити госпу Инес; ја ћу те стићи тамо, а успут ћу
потражити Арене Сахера.”
Наравно, то није било толико лако. Сијуанина тврдоглавост била је велика
колико је Еринин био широк.
“Имам довољно за своје потребе”, прогунђала је, али Моираина је инсистирала
да јој остави половину новчића које је имала у свом новчанику. А када ју је Моираина
подсетила на заклетву коју су дале једна другој, током првих месеци у Кули, да оно
што припада једној, припада и другој, Сијуан је прогунђала. “Заклеле смо се да ћемо
наћи прелепе младе принчеве и да ћемо се удати за њих. Девојчице говоре свакакве
луцкасте ствари. Чувај се сада. Оставиш ли ме саму у овоме, заврнућу ти врат.”
Загрливши се да се опросте, Моираина је схватила да јој је тешко да је пусти. Пре
само сат времена, њена једина брига била је колико дуго ће моћи да избегава
Сиеринину правду и шибу. Сада то је изгледало као бринути се да не пригњечи палац
на нози. Црни ађах. Пожелела је да поврати. Кад би само имала Сијуанину храброст.
Док је гледала како Сијуан клизи низ уличицу, намештајући завежљај на леђа,
Моираина је пожелела да је она Зелена. Сада би волела да има бар три или четири
Заштитника да јој чувају леђа.
Враћајући се уз улицу, није могла да избегне да не гледа све поред којих је
пролазила, било да је то мушкарац или жена. Ако је Црни ађах – њен стомак се грчио
сваки пут када је само помислила на то име – ако су оне умешане, онда су и
Пријатељи Мрака такође умешани. Нико није порицао да су неки људи доведени у
заблуду, сматрајући да ће им Мрачни подарити бесмртност, људи који би убијали и
радили свакакве зле ствари да заслуже ту награду којој су се надали.
Док се приближавала “Небеским капијама,“ сестра се појавила на вратима
пансиона. Део сестре, бар; све што је могла да види, и то само на моменат, била је
рука преко које је падала ешарпа са ресама. Веома висок човек, који је управо изашао
напоље, косе уплетене са две врпце, за часак се окренуо да одговори нешто, његова
рука је запретила, и он је, корачајући, прошао поред Моираине, намргођен. Она не би
двапут помислила о томе да није размишљала о Црном ађаху и Пријатељима Мрака.
Светлост је знала, Аес Седаи су причале са мушкарцима, а неке су радиле и више од
тога. Међутим, она је размишљала о Пријатељима Мрака и о Црним сестрама. Да је
само могла да разазна боју тих реса. Последњих тридесетак корака је пожурила,
мрштећи се.
Мереан и Ларела су седеле заједно близу врата, саме, и обе су још увек носиле
своје ешарпе. Већина сестара их је носила само на церемонијама или ако су желеле да
се покажу. Обе жене су посматрале Кецуејн како одлази у приватну радну собу, док су
је пратила двојица мршавих, седокосих људи, који су изгледали чврсто као
прошлогодишњи храст. И она је, такође, још увек носила ешарпу са белим пламеном
Тар Валона који се истицао на њеним леђима усред извезених лоза. Могла је бити
било која од њих. Кецуејн би могла тражити још једног Заштитника; увек је
изгледало да Зелене траже; ниједна од њих две није имала Заштитника, уколико
нису везале неког откако је она отишла из Тар Валона. Човеково мргођење могло је
бити због тога што је чуо да није задовољавао критеријуме. Било је стотину могућих
решења, и она је избацила мисли о човеку из своје главе. Стварне опасности су биле
довољне и без измишљања нових.
Пре него што је начинила последња три корака до заједничке трпезарије, газда
Хелвин је набасао на њу, носећи кецељу на зелене пруге, ћелав човек, широк скоро
колико је био и висок, и придодао јој нови проблем. “Ах, госпо Алис; баш сам вас
тражио. Са још три Аес Седаи које су овде одселе бојим се да поново морам да
испремештам кревете. Вама свакако неће сметати да делите ваш, у овим
околностима. Газдарица Палан је веома угодна жена.”
У овим околностима? У било којим нормалним околностима, не би се ни усудио
да предложи жени племенитог порекла да дели свој, без обзира колико трговаца би
морао да згура у један кревет. Али оно што је он мислио било је, пошто она ускоро
иде у Белу кулу. У ствари, урадио је више него само да предложи. Он је већ уселио
жену! А када је протествовала...
“Ако нисте задовољни, предлажем вам да попричате са једном од Аес Седаи”,
рекао је чврстим гласом. Чврстим гласом! Њој! “Сада, ако бисте ме извинули. Има
много ствари око којих се морам постарати. Имамо пуно гостију.” И одјурио је без и
једне речи. И без наклона!
Могла је да вришти. Скоро да је усмерила, да би му дала ћушку по уху.
Хаесел Палан била је трговац ћилимима из Мурандије, која је у гласу носила
веселу песму Лугарда.
Моираина је чула о томе више него што је желела, од самог тренутка када је ова
ушла у малу просторију која је до сада била само њена. Њена одећа је из ормана била
премештена на зидне вешалице, њен чешаљ и четка са свог места поред умиваоника
замењени са стварима газдарице Палан. Здепаста, седа жена, у хаљини од фине смеђе
вуне, сигурно би била плашљива пред “госпом Алис,“ али не и пред пустоловком за
коју су сви говорили да ујутру одлази да би у Белој кули постала полазница. Држала
је предавање Моираини о томе какве су дужности полазнице, а све информације које
је имала биле су погрешне. Нешто од онога што је предложила би убило већину
полазница у року од недељу дана, ако не већ првог дана, а остало је било једноставно
немогуће. Научити како да летиш? Жена је била луда! Пратила је Моираину доле, на
вечеру, и окупила око стола друге жене трговце које је познавала, од којих је свака
била веома жељна да подели своје знање о Белој кули. А заправо, нису знале ништа.
Међутим, причале су све до детаља. Да је Моираина заиста била потенцијална
полазница, била би тако уплашена да не би ишла нигде близу Беле куле! Помислила
је да побегне тако што ће се раније повући на спавање, али чим је скинула хаљину,
газдарица Палан се појавила у соби и причала све док није заспала.
То није била лагана ноћ. Кревет је био узан, женини лактови оштри, а њене ноге
ледене упркос дебелим ћебадима која су задржавала топлоту мале пећи од опеке,
која је била уграђена испод кревета. Игнорисати хладан ваздух било је једно, ледена
стопала била су нешто сасвим друго. Кишна олуја која се читав дан спремала,
коначно је почела. Ветар и громови су сатима гласно лупали прозорским капцима.
У сваком случају, Моираина је сумњала да би могла да спава. Пријатељи Мрака и
Црни ађах плесали су у њеној глави. Видела је како уснулу Тамру одвлаче, вуку је на
неко тајно место и муче је жене које усмеравају. Понекад су те жене имале лице
Мереан, Лареле и Кецуејн, и сваке сестре коју је икада видела.
Понекад је Тамрино лице било њено сопствено.
Када су врата зашкрипала, полако се отварајући, у мрачном сату јутра,
Моираина је у тренутку пригрлила Извор. Саидар ју је испунио до тачке где су се
сласт и радост приближили болу. Не толико Моћи колико би могла да контролише у
наредној години, а можда и пет, а ипак само кап Моћи више би у њој угасио
могућност да је користи, или би је убио. Обе могућности су биле једнако лоше; али
желела је да повуче још, и не само зато што је Моћ увек утицала тако – да желиш
више.
Кецуејн је провирила унутра. Моираина је заборавила своје обећање, њену
претњу. Зелена сестра је видела сјај, наравно, могла је да осети колико Моћи је
Моираина држала. “Будаласта девојко,“ било је све што је жена рекла пре одласка.
Моираина је полако бројала до сто, а онда извукла стопала изван покривача.
Сада је било једнако добро време као и било када. Газдарица Палан се окренула на
њену страну кревета и почела да хрче. Звучало је као да се воштано платно цепа. Па
ипак, Моираина се трудила да буде тиха.
Усмеравајући Ватру, запалила је једну од лампи и ужурбано се обукла. Овога
пута обукла је јахаћу хаљину од тамно плаве свиле извезену златном шаром по врату,
налик на Малдинину чипку. Против своје воље, решила је да своје бисаге остави
заједно са свим осталим стварима које је морала да остави. Ако би је неко видео не би
томе придавао неки значај, чак и овако рано, али не и ако би носила бисаге преко
рамена.
Узела је само оно што је могло да јој стане у унутрашњост огртача, четку и
чешаљ и прибор за шивење, неколико резервних пари чарапа и чист доњи веш. Није
било места ни за шта више. То је било довољно, заједно са пропусницама и
преосталим златом у торбици за њеним појасом.
Газдарица Палан је још увек хркала, док је она затварала врата за собом.
Поглавље 19
Бара воде
Заједничка соба била је празна у том тренутку, али су звецкање чинија и
гласови из кухиње наговештавали да се доручак припрема. Брзо је изашла кроз
споредна врата у шталу крчме. Била је сигурна да је нико није видео. За сада је добро.
Небо је сивило, а ваздух је био хладан, али бар је киша престала. Постојао је начин да
спречи кишу, али није хтела да привлачи пажњу. Дигла је сукње и огртач да се не би
испрљали на каменом поду и убрзала корак. Што је брже ишла биле су мање шансе да
је неко види.
То није значило да је могла да избегне свако радознало око. Шарке су благо
зашкрипале док је отварала шталска врата, а коњушар који је био на дужности скочи
са столице у којој је без сумње дремао. Мршави момак са искривљеним носом пре
него што се наклонио покушао је да поправи фризуру, али није успео.
“Како вам могу помоћи Госпо?” упитао је оштрим гласом.
“Оседлај моју кобилу, Казине” рече она и притом му у руку стави сребрни пени.
Била је срећа то што је он био ту и кад је дошла. Газда Хелвин је описао Стрелу у
бележници, али сумњала је да Казин може да чита. Када је видео сребро поклонио се
и отрчао по коња. Изгледа да је чешће добијао бакрењаке.
Жалила је што мора да остави храну за коња, чак би се и глуп племић тога сетио,
чула је Казина како мрмља “Какав то глупи племић излази у ово доба, а да не носи
храну за коња?” Највероватније ће после овога отићи да види да ли је подмирила
рачун. Платила је и за ову и за претходне ноћи, али увек је постојала могућност да га
је Кедзуан унајмила.
Пошто се попела у седло, хладно се осмехнула момку због његових коментара и
одјахала у влажне, скоро празне улице. Изгледало је да ће бити леп дан. На небу је тек
понеки облак заклањао звезде, а и ветар је слабо дувао. Лампе високо на зидовима
улица и пролаза још су биле упаљене, тако да је свуда било светло, али једини људи
које је видела били су из Ноћна Стража све са хелебардама и самострелима и и такође
тешко наоружане фењерџије, и који су се старали да се лампе не угасе. Било је чудо
што су људи могли да живе тако близу Пустоши где је Мидраал могао да искорачи из
сваке сенке. Ноћна Стража и фењерџије гледали су је изненађено док је пролазила.
Нико није јахао ноћу. Не у Крајинама.
Зато је била изненађена када је схватила да није прва на западној капији.
Успорила је Стрелу и зауставила се подалеко од три крупна човека који су носили
доста товара. Ниједан није носио оклоп или кацигу, али сви су имали мач о боку и
велики самострел у рукама, а тоболац са стрелама висио је са седла. Мало људи ишло
је ненаоружано овим земљама. Њихова пажња била је усмерена на капију, а понекад
би резменили коју реч са стражом. Једва су чекали да се капија отвори, и једва да су
гледали у њеном правцу. Захваљујући лампама крај капија лица су им се јасно
видела. Просед старији човек и младић са каменим лицем у црним огртачима који су
сезали до колена и врпцама завезаним око главе. Малкијери? Мислила је да је врпца
то означавала. Трећи је био Арафеллин са звончићима у плетеници, носио је тамно
жути капут на ком је било накачено још звончића. То је исти човек ког је видела да
напушта Небеске Капије.
Ускоро су се први зраци Сунца пробили и капије су се широко отвориле, а
неколико трговаца су кренули да прођу. Ипак су она тројица били први, а Моираина
је пустила неколико кола са пратњом људи у оклопима да прођу пре него што је
кренула преко моста. Стално их је држала на оку.
Ипак су се кретали истим правцем.
Кретали су се брзо, били су добри јахачи, једва да су користили узде. Брзина јој
је одговарала. Што даље од Кедзуан то боље. Остала је довољно близу да може да их
види. Није желела да беспотребно привлачи пажњу.
Тим темпом трговци су били далеко иза ње када је стигла до првог села, биле су
то две збијене двоспратне камене куће између којих се налазила мла крчма. И после
неколико месеци изгледало јој је чудно да сељаци носе мачеве, а крај сваких врата
налазило се бар једно копље.
Било је и самострела. Насупрот томе, деца су радосно трчала улицом.
Три човека нису обратили пажњу на село, али она је остала довољно дуго да
купи хлеб и један велики жути сир и да се распита да ли неко познаје Авен Сахеру...
Одговор је био не, а затим је галопирала све док их поново није угледала. Можда нису
знали ништа више од имена сестре са којом је Арафелин причала, али шта год да
сазна о Кедзуан и друге две сестре послужиће.
Смислила је неколико начина да им приђе, али сваки је одбацила. Три човека на
пустом путу могла би помислити да је могу искористити, нарочито ако су оно чега се
плашила. Не би јој било тешко да их смири, али желела је да избегне то. Ако би се
испоставило да су Пријатељи Мрака или само одметници морала би да их држи
заробљене довољно дуго да би их предала некоме. Ко зна колико би то трајало, а и
онда би сви знали да је Аес Седаи. Вести о жени која је заробила три одметника
прошириле би се као ватра која је захватила суво дрво.Једнако би јој било кад би
направила знак од ватре да је лакше нађу.
Шума је уступила место фармама, а затим су фарме почеле да се проређују и јеле
и борови су се вратили. Орао са црвене ћубе кружио је изнад ње, није био више од
двадесет корака, али убрзо је постао само тачка на небу. Пут је био празан, осим три
јахача и њихове товарне животиње, а једва да је било неког иза. Пристојни људи би
сада ужинали. Овде није било много фарми. Пошто је приметила да сенка постаје све
дужа решила је да заборави мушкарце и да потражи место за спавање. Ако буде
имала среће могла би да наиђе на неке фарме ускоро, а ако за сребрњак не добије
кревет сењак сигурно хоће. Ако не буде имала среће седло ће јој послужити као
јастук. И оброк би јој добро дошао. Она векна и сир су давно нестали.
Испред три човека су одједном стали насред пута, расправљајући неколико
тренутака. Зауставила се. Ако су је приметили, не би смела да крене ка њима, ниједна
жена која је сама на путу не би то урадила. Затим је један од људи узео товарног
коња и скренуо у шуму. Друга двојица су изненада појурили као да су се сетили да би
требали негде да буду.
Моирјана се намршти. Арафеллин је био један од двојице који су одјурили, а
сигурно је поменуо Асе Седаи ономе што је остао. То је био млађи Малкијер,
помислила је. Људи су причали о сусретима те врсте.
 Релативно мало људи је срело сестру и препознало је. А један такав је сигурно
бољи од тројице.
Одјахала је до места где су јахач и товарни коњ нестали, те је сјахала и почела да
тражи трагове. Већина дама је трагање препуштало својим ловцима, али то је
интересовало у одређеном периоду када је изгледало забавно испрљати се и пењати
по дрвећу. Поломљене франчице и угажено лишће остављало је траг које би и дете
могло да прати. Неколико стотина корака даље спазила га је.
Већ је раседлао и истимарио пастува - лепу животињу; можда превише лепу за
његов изношени капут. Изгледао је већи овако близу са широким раменима и уским
струком. Ипак није био леп. Ни згодан са тим равним лицем. То је личило на лице
одметника. Скинуо је мач и сео. Изгледао је као да размишља док је зурио преко воде.
Није померио ни један мишић.
Моираина је размишљала. Сигурно је био остављен да направи камп. Остали ће
се вратити, али не брзо пошто је занемарио свој задатак. Неће дуго трајати ако му
постави питање или два.
“Да ли је неки од вас срео Аес Седаи недавно?” би послужило. А ако би био
изненађен кад би му поставила питање, можда би одговорио. Саидар не сме да
користи до задњег тренутка. Неизбежно је коришћење Једне моћи, али то ће да
остави за сам крај као додатно изненађење.
Испустила је Стрелине узде, и почела да му се приближава што је тише могла.
Мали брежуљак се налазио испред ње, и попела се на њега. Додатна висина би могла
да помогне. Био је јако висок човек. А и помогло би ако је у једној руци држала нож, а
у другој његов мач
Усмеравањем му је одузела мач...
Померио се брже него што је очекивала. Нико тако велик није могао да се
помера тако брзо, кад се њена рука склопила око балачка он се трже и окрећући се
једном руком зграби балачак а другом је ухвати за предњи део хаљине. Пре него што
је и помислила да усмерава летео је кроз ваздух. Успела је само да види како се
муњевито приближава мочвари, викнула је нешто, а затим је упала у воду до струка.
Била је ледена. Није могла да одржи празнину, саидар се изгубио.
Копрцајући се устала је, и застала у води до струка док се није искашљала сву
воду. Огртач јој је био натопљен водом и висио је. Бесно се окренула око себе да се
сусретне са својим нападачем, и поново прихватила саидар. Била је спремна да га
прикује за земљу и изудара док не зацвили!
Стајао је на месту где је она била и одмахивао главом у чуду. А то место је било
подалеко од места где је он седео. Када се смиловао да је примети вратио је мач у
корице а затим се примакао мочвари и пружио руку.
“Није мудро покушати да одвојиш човека од његовог мача”, а пошто је видео
њену хаљину додао је”моја госпо.“ То тешко да је било изненађење. Његове плаве очи
нису се директно сусреле са њеним. Ако је скривао осмех...!
Мрмљајући тихо одвукла се до места где је могла да дохвати његову руку.
Игнорисање хладне воде која се сливала се тебе није лако, али ако је она била мокра
биће и он. И то без употребе Једне моћи. Исправио се, подигао руку и она је изашла из
воде малтене висећи о његовој руци. Запрепашћено је зурила у њега док ногама није
дотакла земљу, и док се није одмакао. “Упалићу ватру и донећу ћебад да можеш да се
осушиш”, промрмљао је и даље избегавајући њен поглед. Шта је крио? Или је можда
био стидљив. Никад није чула за стидљивог Пријатеља Мрака, али је претпостављала
да постоји неки.
Радио је оно што је говорио, и док су се друга двојица вратила била је поред
мале ватре окружена ћебадима која је извадио из бисага. Наравно није јој била
потребна ватра да би се осушила. Уз помоћ ваздуха осушила је косу и одећу, а да се
није скидала.
Он наравно то није могао знати. Није изашла све док јој коса није била
ишчеткана. Ипак је ценила топлоту ватре. Ипак морала је да остане унутар заклона
од ћебади довољно дуго да би помислио да је користила ватру за сушење ствари.
Била је одлучна да држи саидар. Још није знала ништа о њима.
“Да ли те је пратила, Лане?” рече човек уз звоњаву док је сјахивао. Арафелин.
“Зашто су та ћебад подигнута?” упита други човек у чијем гласу се јасно осећала
раздраженост. Моираина је гледала у даљину, размишљајући шта ће њен нападач да
одговори.
Да ли су знали? Мушкарци су пазили на бандите у овим врменима, али можда су
приметили жену и помислили да их прати. То нема смисла. Зашто би је одвукли у
шуму да би се суочили са њом? Три мушкарца нису имали разлога да се плаше једне
жене.
Осим ако су знали да је Аес Седаи. Онда би били врло опрезни. Али била је
сигурна да човек није имао појма како се докопала мача.
“Је ли Каирхијењанка, Лане? Претпостављам да си видео једну без одеће, али ја
нисам.” То је једва чула, а док је Моћ испуњавала чула је и друге звуке. Челик који
клизи кроз кожу. Мач који напушта корице. Припремила је неколико токова који би
их зауставили, а затим направила рупу у ћебету да би могла да види шта се дешава.
На њено изненађење човек који ју је бацио (Лан?) стојао је леђима окренут
ћебадима. Он је држао мач у рукама. А Арафелин насупрот њега изгледао је
изненађено.
“Да ли се сећаш погледа на Хиљаду језера, Рејне?” Лан рече хладно.”Да ли је
жени потребна заштита од твојих очију?”
За тренутак је помислила да ће Рејн извући мач иако је Лан свој већ имао у
рукама, али старији човек, чула је да га зову Букама, одвео их је нешто подаље и
причао им је о некој игри која се зове седмице. Чудна је то била игра, а веома опасна
ако се игра у сумрак. Лан и Рејн су сели насупрот један другом, са мачевима у
корицама, а онда без упозорења оштрице севнуше и зауставише се неколико
центиметара од њихових вратова. Старији човек је показо на Рејн; а онда су вратили
мачеве у корице и урадили то поново. Никако нису престајали. Можда Рејн није био
тако наиван како је изгледао.
Чекајући крај ватре покушала је да се сети шта су је учили о Малкијерима. Није
знала много тога осим историје. Рејн се сећа Хиљаду језера значи да је и он
Малкијер.А и било је ту нешто о некој жени. Сада кад је била са њима може да остане
док не сазна све.
Када је изашла из заклона од ћебади била је спремна. “Полажем право на право
саме жене.”
 “Путујем у Чачин, и тражим заштиту ваших мачева.” Сваком мушкарцу је дала
један сребрњак. Није била сигурна да ли је успело то са ”женским правом,“ али сребро
је привукло највећу пажњу мушкараца.
“Даћу вам још два када стигнемо у Чачин.”
Нису реаговали онако како је очекивала. Рејн је зурио у новчић док га је
превртао између прстију. Лан га је погледао безизражајно, а затим га убацио у џеп на
огртачу из израз неслагања. Дала им је неке од задњих марки Тар Валона, али оне су
се могле наћи свугде. Букама се наклонио са левом руком на колену.”Част ми је
служити вам, госпо” рече он. “До Чачина, мој живот је ваш.” Његове очи су такође
биле плаве, и није је директно погледао. Надала се да ће се испоставити да није
Пријатељ Мрака...
Добијање информација изгледало је тешко, скоро немогуће. Прво су мушкарци
били заузети намештањем преноћишта, затим тимарењем коња, и на крају
распиривањем ватре. Нису били спремни да дочекају пролећну ноћ без тога. Букама
и Лан нису проговарали за време вечере која се састојала од хлеба и сушеног меса.
Трудила се да се не види колико је гладна. Рејн је био веома шармантан, са рупицом у
образу кад се смејао. Када га је коначно увијено питала зашто иде у Чачин његово
лице је постало тужно.
“Сваки човек мора некад да умре”, рекао је меко и вратио се намештању ћебади.
Веома чудан одговор. Достојан Аес Седаи.
Лан је први стражарио. Док се месец уздизао изнад дрвећа седео је прекрштених
ногу, недалеко од Рејна, а када се Букама увио у ћебад и приближио Лану и ватри,
изаткала је ћелију од Духа око сваког човека. Токови Духа су могли бити одржавани
током сна, а ако би неко од њих устао, пробудила би се, а да они то не знају. То је
значило да ће се будити сваки пут када се буду смењивали на стражи, али није могла
ништа да учини поводом тога. Била је подалеко од њих, и када је спустила главу на
седло Букама је промрмљао нешто. Али чула је Ланов одговор.
“Пре бих веровао Аес Седаи, Букама. Спавај.”
Сав бес који је сузбијала, избио је. Тај човек је бацио у мочвару и није се извинуо
и...! Створила је ток од Ваздуха и Воде и нешто Земље. Подигла је воду, и обликовала
је као пијавицу, а затим је усмерила на будалу која није пазила шта прича!
Усплахирени Букама и Рејн сагнули су се скоро до земље и понављали заклетве,
али пак је избројала до десет пре него што је допустила да се бујуца оконча. Вода је
била расута по целом месту. Очекивала је да види натопљеног, полусмрзнутог човека
прибијеног за земљу, и спремног да јој ода поштовање. Видела је једино како се са
њега цеди вода и неколико риба које се праћакају око његових ногу.
Стојао је на ногама. Са извученим мачем.
“Пријатељи Мрака?” Рејн рече са сумњом у гласу, а Лан одговори “Можда, али
никад нисам чуо за овакве нападе. Чувај жену, Рејне! Букама иди на запад па кружи
ка југу; ја ћу на исток па ћу ка северу!”
“Нису Пријатељи Мрака” Моираина промрмља, а они се зауставише у трену.
Зурили су у њу. Желела је да им види израз лица, али облаци су заклањали месец. Са
доста труда успела је да јој глас зазвучи као Аес Седаи.”Није мудро показивати ништа
осим поштовања према Аес Седаи.”
 “Аес Седаи” Рејн рече тихо. Упркос слабој светлости страхопоштовање на
његовом лицу био је очигледано. Или је то био страх.
Нико није ни писнуо осим Букаме који је гунђајући помицао своју простирку
подаље од баре. Рејн је провео доста времена намештајући своју ћебад у тишини,
клањајући јој се сваки пут када би га погледала. Лан је покушавао да се осуши.
Кренуо је у потрагу за новим местом за стражу, а онда је застао и вратио се и сео у
бару. Могла је помислити да је то гест понизности, али пошто је погледао, очи су им
се скоро сусреле, схватила је да је понизан као неки краљ.
Поново је исплела токове око њих. Сад пошто се открила, то је постало још
потребније. Није отишла да спава још доста времена. Морала је да размишља о доста
ствари. Под један: нико од људи је није питао зашто их је пратила. Лан је устао. Када
се препустила маштарењу, мисли су јој се стално враћале на Рејна. Штета је што је се
сада боји. И било би штета ако је Пријатељ Мрака. Био је шармантан и доста леп. Није
му замерала што је хтео да је види без одеће, него само што је то саопштила
осталима.
Поглавље 20
Доручак у Манали
Можете да ме зовете госпа Алис”, рекла им је чудна мала жена када се сањива
извукла из прекривача у зору, пригушујући зевање песницом. Очигледно није била
навикла да спава на земљи. Лан је био сигуран да је била будна сваки пут када је
преузимао стражу. Људи су другачије дисали будни и у сну. Па, жене које су носиле
свилу ретко су сретале тешкоће или неудобности.
Сумњао је у име колико и у прстен Велике змије који је показала, нарочито
пошто га је вратила натраг у торбицу за појасом и рекла да нико не сме да зна да је
она Аес Седаи, чак ни друге сестре. Истина, Аес Седаи су се често претварале да су
обичне жене, и успевале са онима који нису знали лице сестре, и истина, једном јесте
срео Аес Седаи која још није добила безвремен изглед, али су све до једне испољавале
спокојство без мане. О, разбеснеле би се оне, али би то био хладан бес. Видео је
“Алисино” лице на месечини када је вода стала, мада је схватао шта је гледао тек
касније. Детињасту радост због изведеног несташлука, и детињасту разочараност јер
није успео како је желела. Аес Седаи су биле много тога, и довољно тајновите уз то да
поред њих остале жене изгледају једноставо, али нису биле детињасте.
Када су је први пут видели иза њих, како престиже поворке трговаца оклопљене
својим стражарима, Букама је објаснио из ког разлога би једна сама жена пратила
тројицу мушкараца. Ако шест мачевалаца нису могли да убију мушкарца на
стветлости дана, можда је једна жена могла у тами.
Букама није поменуо Едејн, наравно. У ствари, јасно да није могло бити то, или
би сада био мртав, али је Едејн могла да постави жену да га надгледа, мислећи да би
био мање опрезан. Само би будала поверовала да су жене мање опасне од мушкараца,
али су жене изгледа често мислиле да су мушкарци будале у опхођењу с женама.
Те ноћи, упркос својим ранијим сумњама, Букама је изразио незадовољсто што
је Лан одбио да јој се пристојно закуне, мада је његова лична заклетва била довољна
да их веже за ову “госпу Алис” до Чачина. Осим тога, дала им је новац. Та жена није
знала ни да их је увредила. Овог јутра, он је гунђао док је седлао свог црног
ушкопљеника, коња за кога је тврдио да није ни прићи Сунчевом Копљу. То је било
много чак и за Букаму. Вранац је био ваљана животиња, одличне грађе и брза, иако
још није дресирана као бојни коњ.
“Аес Седаи или не, пристојан мушкарац поштује одређени ред”, промрмљао је
док је притезао предњи колан на седлу. “То је ствар општег васпитања.”
“Прекини, Букама,“ рекао му је Лан тихо. Букама није прекинуо, наравно.
“Неучтиво је према њој, Лане, и срамотно за тебе. Частан човек штити све којима
заштита треба, али децу пре свега, и жене пре мушкараца. Обећај јој заштиту због
властите части.”
Лан уздахну. Букама ће вероватно наставити са овим читавим путем до Чачина.
Требало је да разуме. Ако је жена заиста била Аес Седаи, Лан није желео још веза
између ње и њега. Букама је већ направио једну, али је његова заклетва могла да
води нечем још горем. Ако јесте била Аес Седаи, можда је ловила Заштитника. Ако.
Рајн је једва сачекао да жена заврши с четкањем косе, што је радила седећи на
седлу на земљи, пре него што јој се грандиозно поклонио, због чега су звонца почела
да му звоне. “Прелепо јутро, моја госпо,“ промрмљао је, “мада ниједан излазак сунца
не би могао да се пореди у лепоти са дубоким тамним језерима твојих очију.” А онда
се трзнуо, разрогачивши очи док је испитовао да види да ли се увредила. “Ах... Могу
ли да оседлам твоју кобилу, моја госпо?” Срамежљив као кухињски помоћник у
спаваћој соби. “О, хвала ти,“ рекла је смешећи се. Веома топло. “Дражесна понуда,
Рајне.”
Отишла је с њим да оседла своју доратасту кобилу, или пре да флертује, како се
чинило. Стајала је веома близу док је радио, гледајући у њега оним великим очима
којим се тако дивио, и шта год да му је рекла, Лан је чуо мрмљање у одговор о њеној
“кожи налик свиленкастом снегу.“ Што ју је навело на очарани смех.
Лан је одмахно главом. Разумео је шта је привукло Рајна. Женино лице је било
прелепо, и како код да се детињасто понашала, танано тело унутар те плаве свиле
није припадало детету. Али Рајн је био у праву; видео је Каирхијењанку само у кожи,
више него једну. И све су покушале да га уплету у сплетку или две. Током једних
нарочито незаборавних десет дана у јужном Каирхијену, био је скоро убијен шест
пута и замало ожењен двапут. Аес Седаи, ако је заиста то била, и Каирхијењанка?
Горе није могло да буде.
Зачудо, није се бунила око јахања без трунке доручка, али када су стигли до
Манале, прилично великог села мање од једног сата низ пут, наредила је да стану. И
то јесте било наређење.
“Топао оброк сада ће олакшати остатак дана јахања,“ рекла је чврсто, седећи
веома право у седлу и пиљећи као да их изазива. То је сигурно личило на Аес Седаи,
али су то радиле и остале жене. “Желим да стигнем у Чачин што је брже могуће, али
нећу да падате од глади у будаластом покушају да ми покажете колико сте јаки.”
Само је Рајн непостредно сусрео њен поглед, уз збуњени осмех. Тај човек је
морао да одлучи је ли био ошамућен или уплашен.
“Ми смо и мислили да се зауставимо накратко због хране, моја госпо,“ рекао је
Букама спуштајући очи учтиво. Није додао да би ту јели синоћ, и спавали у
креветима, да није било ње. Да их је пратила до Манале, то не би ништа значило. То
што је пратила Лана у шуму, значило је да су је занимали они или њихови планови.
Протежућа збирка камених кућа са крововима од црвених или зелених црепова,
Манала је могла да се назове и варошицом без великог устезања, пошто је имала
преко двадесет улица које су пресецале неколико ниских брежуљака.
Три гостионице излазиле су на велико зеленило у удолини између брежуљака,
дуж пута. Ту су људи из две велике поворке трговаца на путу за исток неодлучно
упрезали коње под будним оком трговаца који су јахали. Поворка од неких тридесет
или више кола већ је бауљала на запад, док су се неки од стражара на коњима
освртали преко рамена уместо да пазе около што је требало да раде. Празници за Бел
Тин су били у току у Манали.
Нису још дошли до надметања у вештини, снази и брзини, али су скоро венчани
мушкарци и жене званично играли око Пролећног стуба на средини зеленила, док су
им стопала севала, а тела одлучно стајала право док су уплитали два хвата високи
стуб у дуге јарко обојене ланене траке, док су старији и неожењени одрасли плесали
живље уз музику виолина, флаута и бубњева свих величина. Сви су носили набољу
празничну одећу, жене беле блузе и широке панталоне, а мушкарци јарке капуте
украшене дотераним везом. Широки, отворени простор био је препун,а ту нису били
сви становници Манале. Равномеран поточић текао је уз брежуљке, мушкарци и жене
на неком послу, и равномеран поточић текао је назад доле, често носећи тањире
хране до дугих столова намештених на даљој страни. Био је то весео призор. Деца су
се смејала, лица често умазаних медом, трчала су и играла се кроз све то, неки од
старијих су повремено подложили мале ватре за Бел Тин на угловима зеленила. Лан
није био сигуран колико је заиста веровало да ће прескакање тих ниских пламенова
изгорети сваку злу срећу накупљену од прошлог Бел Тина, али он јесте веровао у
срећу. И добру и лошу. У Пустоши, живео си или умирао захваљујући срећи исто као и
вештини или њеном мањку.
У потпуној супротности са весељем на зеленилу, поред пута стајали су шест
кочева држећи велике главе Тролока, вучје њушке, овнујских рогова, или орлујског
кљуна испод превише људских очију. Нису изгледале старије од два или три дана,
мада је време још било довољно хладно да успори распадање, превише хладно за
муве. Ово су били разлози зашто је сваки од мушкараца који су плесали носио мач, а
свака жена дугачке ножеве за појасом. Није намирисао угљенисано дрво, додуше, што
значи да је то био мали напад, и неуспешан.
“Госпа Алис” је зауставила кобилу поред кочева и зурила у њих. Ни задивљено,
ни уплашено нити згађено. Лице јој је било савршена маска мира. На тренутак, скоро
да је могао да поверује да је стварно била Аес Седаи.
“Не бих волела да се суочим са овим створењима наоружана само мачем,“
промрмљала је. “Не могу да замислим храброст која је потребна за то.”
“Суочавала си се с Тролоцима?” упитао је Лан изненађено. Рајн и Букама су се
запањено погледали.
“Да.” Благо је искривила лице, као да јој је реч излетела пре него што је
размислила.
“Где, ако смем да питам?” рекао је. Мало је јужњака икада видело Тролока. Неки
су из звали приче за плашење деце.
Алис га је хладно посматрала. Веома хладно. “Сенкин накот се може наћи на
местима о којима не можеш ни да сањаш, газда Лане. Изабери нам гостионицу, Рајне”,
додала је уз осмех. Жена је стварно веровала да је главна. С обзиром на то како је Рајн
скочио да је послуша, и он је.
Орачево Сечиво била је гостионица од два камена спрата црвеног крова чији су
прозори у приземљу пре били прорези за стреле, и дворучним мачем налик оним
које су фармери носили на својим плуговима који је висио врхом надоле изнад врата
од тешких дасака. Овако близу Пустоши, гостионице су служиле као утврђења
против тролочког напада, као и многе куће. Гостионичарка, здепаста жена проседе
косе, блузе ишаране црвеним и жутим цветовима и широких панталона покривеним
црвеном и плавом, дошла је са зеленила када их је видела како везују коње за
прстенове за везивање постављене испред гостионице. Газдарици Томичи као да је
било непријатно због двојице Малкијераца коју су стали код њене гостионице, али се
разведрила када је Алис почела да издаје наредбе за свој доручак.
“Како желиш, моја госпо,“ промрмљала је гостионичарка округлог лица, дубоко
се клањајући Алис. Каирхијењака није дала име, али су њено понашање и хаљина
подразумевали госпу.
“А да ли би хтела собе за себе и твоје најамнике?”
“Хвала, не,“ одговори Алис. “Намеравам да наставим ускоро.”
Рајн није показао да је увређен што је био назван најамником, прихватајући реч
лако као и Алис, али се Букамина трајна намрштеност помрачила. Није рекао ништа,
наравно, не овде, а можда никад ни неће, пошто је обећао. Лан је одлучио да ће тихо
да поразговара са Алис кад буде имао прилике. Мушкарац није могао да прогута у
тишини неограничен број увреда.
Он и остали мушкарци наручили су црни хлеб и јак чај, и чиније каше са
комадићима шунке у њој. Алис их није позвала за њен сто у великој заједничкој соби,
тако да су заузели клупе на другом. Било је доста за бирање, пошто су били сами
осим газдарице Томичи, која их је сама служила, објашњавајући да није желела
никога да одвлачи са празника. И заиста, када је наплатила, вратила се и сама.
Користећи самоћу, Лан и остали разговарали су о ситној жени која им се
прикључила. Или пре, расправљали су о њој, тихим гласовима како их не би чула.
Потпуно убеђен да је Алис била Аес Седаи, Рајн је препоручио да не постављају
питања. Питања би могла бити опасна са Аес Седаи, и можда ти се одговори неће
свидети. Букама је био упоран да морају да знају шта је хтела од њих, нарочито ако је
била Аес Седаи. Мешање у неку непознату сплетку Аес Седаи могло би бити опасно
по живот. Човек би могао да стекне непријатеље а да то ни не зна, или да буде
жртвован без упозорења зарад њених планова. Лан се удржао од помињања да им је
Букама увукао ноге у ту замку. Он сам једноставно није могао да верује да је она
сестра. Мислио је да је дивљакуша која је послата да га посматра – коју је послала
Едејн, мада није поменуо њено име, наравно. Едејн је вероватно имала очи - и - уши
уздуж и попреко Крајина. Јесте се чинило невероватном случајношћу да се задесило
да има дивљакушу која га је чекала у Канлууму, али били су ту и она шесторица
људи, а он није могао да се сети иког другог ко би могао да их пошаље.
“Ипак, мислим,“ почео је Букама, а онда прекино уз псовку. “Где је отишла?”
Алисина чинија стајала је празна на столу за којим је седела, али од те жене није
било ти трага. Ланове обрве су се задивљено подигле, упркос њему. Није чуо ни звук
када је одлазила.
Гласно стружући клупом док је устајао, Рајн је јурнуо до једног прореза за
стреле и провирио напоље.
“Коњ јој је још ту. Можда је само отишла до клозета.” Лан је у себи жмирнуо на
грубост. Било је ствари о којима се говорило и стварима о којима се није говорило.
Рајн је додиривао једну од својих плетеница, а онда је јако цимно тако да су звона
зазвечала. “Ја сам за то да јој оставимо њено сребро и одемо пре него што се врати.”
“Иди ако желиш,“ рече Лан, устајући. “Букама јој је обећао, и ја ћу поштовати
његово обећање.”
“Било би боље да поштујеш своје,“ прогунђао је Букама.
 Рајн је преврнуо очима и још једном снажно повукао плетеницу. “Ако ви
остајете, и ја ћу.”
Можда је жена само изашла да погледа весеље. Рекавши Буками да остане у
случају да се врати, Лан је повео Рајна напоље да погледају. Ипак, није била међу
играчима и посматрачима. У њеној свили, одскакала би од свег тог извезеног лана и
вуне. Неке од жена су их позвале на плес, и Рајн се насмешио на оне лепше – тај човек
би стао да се насмеје лепом лицу чак и да га јури туце Тролока! – али га је Лан послао
да потражи између кућа на јужном брду, док се он пео на оно иза Орачевог Сечива.
Није желео да се Алис састаје са неким иза његових леђа, можда припремајући неко
изненађење за касније тог дана. Само зато што жена није покушала да га убије није
значило да га Едејн жели живог.
Нашао ју је у скоро празној улици на пола пута узбрдо, где јој се клањала витка
млада жена чије су блуза и сукња биле извезене у црвене и златне шаре сложене као
оне на Алисиној јахаћој хаљини. Кандорци су били нападни колико и јужњаци што се
тиче веза. Тихо газећи, приближио се да може да чује иза Алисиних леђа и стао.
“Неки од Сахера живе три улице у оном правцу, моја госпо,“ рекла је витка жена
показујући. “И мислим да неки живе на Јужном Брду. Али не знам да ли се ико зове
Авена.”
“Веома си ми помогла, газдарице Маришна”, рекла је Алис топло. “Хвала ти.”
Прихвативши још један наклон, стајала је гледајући како друга жена одлази
узбрдо. Када је газдарица Маришна одмакла довољно да не чује, поново је
проговорила, а глас јој је био све сем топао. “Да ли би требало да ти покажем како се
прислушкивање кажњава у Белој кули, газда Лане?”
Скоро да је трепнуо. Прво је успела да напусти трпезарију а да он то не чује, а
сада га је чула када је покушавао да буде тих. Изванредно. Можда јесте била Аес
Седаи. Што значи да можда одмерава Рајна за Заштитника.
“Мислим да не”, рекао је потиљку њене главе. “Имамо посла у Чачину који не
може да чека. Можда ће твоја потрага бити бржа ако ти ми помогнемо да нађеш ту
Авену Сахера.”
Окренула се веома брзо и зажмирила у њега, истежући се због висине. Помислио
је да се можда извила на прсте. Не, није била Аес Седаи, упркос леденом изгледу
заповедништва на лицу. Видео је ниже Аес Седаи како господаре собама пуним
мушкараца који нису имали појма ко су оне биле, и то без икаквог напрезања.
“Боље је за тебе да заборавиш да си чуо то име”, рекла је хладно. “Није мудро
петљати се у послове Аес Седаи. Можеш сада да ме оставиш. Али очекујем да те нађем
спремног да пођеш кад завршим. То јест, ако Малкијерци држе реч како ми је речено
да чине.” С том увредом, отишла је у правцу који је показала витка жена. Светлости,
жена је имала језик као нож!
Када се вратио у Орачево Сечиво и рекао Буками шта је сазнао, старији човек се
разведрио. Па, мргођење се мало ублажило. За њега, то је било као осмех од неког
другог. “Можда од нас жели само заштиту док не пронађе ту жену.”
“То не објашнајва зашто нас је пратила цео дан,“ рече Лан, седајући на клупу
испред чиније са доручком. Може бар да заврши кашу. “И немој да кажеш да се
плашила да нам приђе. Мислим да се та жена плаши лако колико и ти.” Букама на то
није имао одговор.
Поглавље 21
Неки трикови моћи
Лан је знао да ће пут до Чачина бити такав да би га радије заборавио, и био је у
праву. Јахали су брзо, претичући успут трговачке караване запрежних кола; ни у
једном селу нису се дуго задржавали, а већину ноћи су спавали под звездама, пошто
нико није имао довољно новчића за пансион, бар не за четири особе са коњима.
Штале и сењаци су морали да послуже, када су могли да их пронађу пре него падне
ноћ. На многима од брда, преко којих су прелазили, није било ни села ни фарме, само
су огромни храстови и кожолист, борови и јеле, са мањим буквама и кисељцима
разасути преко њих. У Крајинама нису постојале усамљене фарме; пре или касније,
фарма која је стајала сама постајала је гробље.
Алис је наставила своју потрагу за женом Сахера у сваком селу кроз које су
пролазили, иако није била причљива када су јој се приближили Лан или неко од
осталих, већ их је стрељала погледом док нису отишли од ње. Жена је знала како да
прострели погледом. Бар њега, у сваком случају. Рејн се грчио и буљио у њу широко
отворених очију, одлазио по нешто и трчао и удељивао комплименте, као дворанин
на узици, још увек се премишљајући између отмице и страха, и она је прихватала
његову ропску понизност и његове похвале као оно што јој по праву припада, док се
смејала његовим досеткама.
А није била фокусирана само на њега. Ретко је пролазио сат а да она не
истражује, усмеравајући питања на сваког од њих редом, све док није почело да се
чини као да жели да зна читаву причу њихових живота. Жена је била као рој црних
мува; без обзира на то колико њих згњечите, увек има још оних које уједају. Чак је и
Рејн знао довољно да се уклони од таквог испитивања. Прошлост једног човека је
припадала њему самом и људима са којима ју је доживео; то није била ствар за
оговарање са радозналом женом. Упркос њеним питањима, Букама је наставио са
својим зановетањем. Дан и ноћ, изгледало је да се сваког секунда неки коментар,
који излази из његових уста, тиче давања заклетве. Лан је почео да мисли да једини
начин да га ућуткају јесте да положи заклетву да неће полагати заклетву.
Дебели црни облаци докотрљали су се из правца Пустоши да би донели
пљускове ледене кише помешане са градом, чија су зрна била довољно велика да
разбију човеку главу. Најгоре олује су у пролеће наилазиле из правца Пустоши. Када
је први од тих облака замрачио небо на северу, он је почео да тражи место где су
гране дрвећа биле довољно густе да приуште бар неку врсту заклона, можда уз
помоћ ћебади која би била разапета одгоре, али када је Алис схватила шта он ради,
хладнокрвно је рекла: “Нема потребе да стајемо, газда Лане. Ви сте под мојом
заштитом.”
Сумњајући у то, он је још увек тражио, када је олуја почела. Муње су у плаво -
белим линијама севале преко неба које је изгледало као да је одједном пао мрак, а
громови су трескали као огромне даире изнад њих, али се киша сливала низ
невидљиву куполу која се померала заједно са њиховим коњима, а зрна града су се
одбијала од ње у језивој тишини, као да нису ударила ни у шта. Исту ствар је урадила
и за другу олују, и оба пута, изгледала је изненађена што јој се захваљују. Њено лице
се једва мењало из уобичајеног израза, веома добра имитација спокојног израза Аес
Седаи, али нешто је треперило у њемим очима. Чудна жена.
Видели су бандите, као што и говоре гласине, обично у чопору од десет или
дванаест грубо обучених људи, који су рачунали своје шансе против тројице са
напетим стрелама и нестајали међу дрвећем пре него што су их Лан и остали стигли.
Он или Букама су увек ишли за њима, довољно далеко да се увере да су заиста
отишли, док су друга двојица чували Алис. Било би будаласто ујахати у заседу за коју
су знали да их можда чека.
Подне следећег дана их је затекло док су јахали кроз пошумљена брда уз пут
који је био пуст на обе стране, далеко колико је око могло да види. Небо је било
чисто, са само неколико раштрканих белих облака који су плутали високо горе, а
једине звуке су правила копита њихових коња и веверице које су чаврљале на
гранама. Одједном су се појавили коњаници, излазећи између дрвета са обе стране
пута на неких тридесетак корака од њих, двадесет или више неуредних људи који су
стали један поред другог, блокирајући пут, а ударање копита је говорило да их има
још и иза.
Испуштајући узде на јабуку седла, Лан је ухватио још две стреле и држао их
између прстију, док је навлачио ону која је већ била стављена. Сумњао је да би имао
времена за други погодак, али увек је постојала могућност. Тројица од људи испред
њега су преко својих капута носила изударане грудне оклопе са мрљама од рђе, а
један од њих је имао кацигу са тачкама од рђе и шареним штитником за лице.
Ниједан није носио лук, али то баш и није било битно. “Двадесет тројица на тридесет
корака,“ рекао је Букама. “Без лукова. На твој знак.” Заиста, уопште није било битно
против банде која је била довољно велика да нападне већину трговачких каравана.
Он није изгубио, међутим. Све док су људи само седели на својим коњима, остајала је
могућност. Мала могућност. Живот и смрт су често зависили од малих могућности.
“Хајде да не будемо брзоплети”, рекао је човек у кациги, скидајући је да би
открио проседу главу са масном косом и узано, прљаво лице, које је бријач последњи
пут дотакао пре најмање недељу дана.
Његов широк осмех је откривао да му фале два зуба. “Можете убити двојицу или
тројицу од нас пре него што вас посечемо, али нема потребе за тим. Дајте нам своје
новчиће и накит лепе даме, и можете наставити својим путем. Лепе даме у свили и
крзну увек имају много накита, зар не?” злобно је гледао преко Лана у Алис. Можда је
мислио да је то пријатељски осмех.
Није било искушења у понуди. Ови људи нису хтели жртве у својим редовима
ако су могли то да избегну, али предаја би значила да би њему и Буками и Рејну били
пререзани вратови. Ови би вероватно задржали Алис у животу све док не би
одлучили да она представља опасност. Ако она има још неки трик Моћи у рукаву,
пожелео је да...
“Ви се усуђујете да ометате Аес Седаи на путу?” загрмела је она, а био је то
заиста гром који је неке од њихових коња натерао да фркћу и пропињу се. Мачји
Играч, који је знао шта испуштена узда значе, остао је потпуно миран под њим,
чекајући стисак колена или пете.
 “Предајте се или се суочите са мојим гневом!” И црвена ватра је уз хујање
експлодирала изнад глава бандита, натеравши притом још њихових пастува да се у
паници пропињу, што је двојицу лошијих јахача избацило из седла на пут.
“Рекао сам ти да је она Аес Седаи, Кој”, цвилео је дебели, проћелав човечуљак у
грудном оклопу који је био сувише мали за њега. “Зар нисам рекао, Кој? Зелена са три
Заштитника, рекао сам ја.”
Сув човек га је ударио преко лица, без скидања свог погледа са Лана. Или, што је
више могуће, са Алис, која је стајала иза њега.
“Нема говора о предаји, сада. Још увек је нас педесеторо, а вас само четворо.
Опробаћемо своје шансе радије него да се суочимо са вешалима; да видимо колико
њих можеш да убијеш пре него што ми тебе средимо.”
“У реду”, рекао је Лан. “Али ако будем могао да вас видим док избројим до десет,
онда почињемо.”
Чим је ово рекао, почео је гласно да броји.
Бандити му нису дозволили ни да стигне до два, а већ су почели да галопирају
назад, према дрвећу; када је стигао до четири, двојица који су пали са коња коначно
су престали да покушавају да се врате у седла њихових животиња дивљег погледа и
кренули су пешице најбрже што су могли. Није било потребе да их прате. Топот
копита и звук ломљења, док су коњи галопирали кроз шибље радије него да га
заобиђу, убрзано је нестајао. У овим околностима, ово је био најбољи завршетак коме
се могло надати. Само што Алис није видела то на тај начин.
“Ниси имао права да их пустиш да оду,“ рекла је огорчено. Гнев се светлуцао у
њеним очима док је покушавала да свакога од њих погледом натакне на ражањ.
Водила је њену кобилу укруг, да би била сигурна да су сви добили заслужену дозу.
“Да су напали, могла сам да искористим Једну моћ против њих. Колико су људи
опљачкали и убили, колико жена силовали, колико је деце због њих постало
сирочад? Требало је да се боримо са њима, а преживеле да одведемо до најближег
магистрата.”
Лан, Букама и Рејн су се смењивали у покушајима да је убеде како је мало
вероватно да би било ко од њих четворо био међу преживелима - бандити би давали
снажан отпор у жељи да избегну вешала, а бројчаност је била битна - али она је,
изгледа, заиста веровала да је она сама могла да победи близу педесет људи. Веома
чудна жена.
Да су у питању били само бандити и олује, то би било и за очекивати од било ког
путовања. Рејнова глупост и Букамине притужбе могле би такође да се схвате као део
“пакета”. Али Алис је за већину ствари била слепа, и то је чинило највећи проблем.
Оне прве ноћи је седео на мокром да би јој дао до знања да ће прихватити оно
што је она учинила. Ако је требало да путују заједно, било је боље да то оконча часно
и на исти начин, како је она то морала видети.
Само што она није то схватила тако. Друге ноћи остала је будна све до зоре и
постарала се да и он такође, буде, грубо га ћушкајући кад год би задремао, као да је
имала невидљиви прекидач. Треће ноћи, песак је на необјашњив начин ушао у
његову одећу и чизме, и то у дебелом слоју. Истресао је онолико колико је могао, и
како није имао воде да се опере, јахао је покривен прљавштином читав следећи дан.
А ноћ после бандита... није могао да схвати како је натерала мраве да му се успужу уз
чакшире, нити како их је натерала да га сви одједном угризу. То је сигурно било
њено дело. Стајала је изнад њега када су се његове очи наједном отвориле, и
изгледала је изненађена што није урлао.
Било је очигледно да жели некакав одговор, некакву реакцију, али он није могао
да схвати какву. Ако је мислила да се није одужила за то што ју је поквасио, онда је
била веома сурова жена. Било која жена је знала да одреди високу цену за увреду или
повреду која би јој била нанета, а овде није било других жена које би је зауставиле
кад пређе границу онога што се сматра праведним. Све што је он могао да уради било
је да издржи док не стигну до Чачина. Следеће ноћи је открила жбун коприва близу
њиховог кампа, и на његову срамоту скоро да је изгубио контролу над собом.
Ништа од овога није спомињао другој двојици, наравно, иако је био сигуран да
знају, али је почео да се моли да се Чачин појави испред њих када следећи пут сване.
Можда је Едејн поставила жену да га посматра, али је почело да изгледа како је ипак
хтела да га убије. Полагано.
Моираина није могла да разуме тврдоглавост овог Лана Мандрагорана, иако је
Сиујан рекла да је “тврдоглавост” излишна кад су у питању мушкарци. Све што је
желела било је изражавање кајања због тога што ју је намочио. Па, то и извињење.
Понизно извињење. И прописно поштовање за једну Аес Седаи. Али он никада није
показивао ни трунку покајања. Он је био хладна ароганција до сржи! Његово
неповерење на њено право да носи ешарпу било је тако очигледно да је могао да
каже наглас. Део ње се дивио његовој моралној чврстини, али само део.
Она ће га научити памети. Неће га укротити у потпуности - потпуно укроћен
човек не би био од користи ни себи нити било коме другом - само ће га натерати да
схвати своје грешке, све до костију.
Остављала му је дан да размишља, док је она планирала шта ће му радити те
ноћи. Мрави су били велико разочарење. То је била једна од тајни Плавог ађаха,
начин на који су могле да одагнају инсекте или да их окупе и натерају да гризу или
убоду, иако то није било намењено сврси у коју је она то искористила. Али, зато је
била посебно поносна на коприве, због којег је макар поскочио, показујући тиме да је
ипак од крви и меса. Она је у то почела да сумња.
Чудно, ниједан од друге двојице није му никада понудио ни реч саосећања, бар
колико је она чула, иако су морали да знају шта је она радила. Ако он њој није
изрекао ни једну притужбу, што је само по себи било довољно чудно, сигурно се
пожалио својим пријатељима; за то пријетељи служе. Али тројка је била чудно
повучена и на друге начине, такође. Чак су и у Каирхијену људи причали о себи, бар
мало, а њу су учили да су становници Крајина избегавали Игру Кућа, па ипак они о
себи нису откривали скоро ништа чак и пошто им је припремила пут, причајући о
згодама из свог детињства у Каирхијену и доживљајима у Кули. Рејн се барем смејао
када је прича била смешна - једном када би схватио да треба да се смеје, чинио је то -
али Лан и Букама су заиста изгледали постиђено. Бар је она мислила да је то било
осећање које су показивали; они су могли да науче Аес Седаи како да контролише
своје лице. Признали су да су упознали Сестре пре ње, али кад год је покушавала да
пажљиво испита да би сазнала када и где...
“Аес Седаи има на тако пуно места да је тешко сетити се”, Лан је одговорио једне
вечери док су јахали испред њихових дугих сенки. “Најбоље би било да се зауставимо
код оних фарми, тамо напред, и да видимо можемо ли да употребимо сењак за
ноћење. Нећемо видети другу кућу све док не буде касно у ноћ.”
И ово је било типично. Ова тројица су могла да науче Аес Седаи како се избегава
одговор и скреће незгодно питање, такође.
А што је најгоре од свега, она још увек није имала појма да ли су они Пријатељи
Мрака. Наравно, није имала разлога да верује да је било која од Сестара у Канлууму
била Црни ађах, и ако нису, Рејнова посета Капијама Неба врло вероватно је била из
неког невиног разлога, па ипак опрезност ју је терала да настави са питањима. Још
увек је ноћу ткала штит око свакога од њих. Није могла да приушти себи да верује
било коме осим Сиујан све док није била потпуно сигурна у њих. А другим Аес Седаи
и било ком мушкарцу који би могао бити умешан са њима понајмање.
На два дана од Чачина, у селу званом Равинда, коначно је нашла Авену Сахеру,
прву жену са којом је причала у палати. Равинда је било село у напретку, мада много
мање од Манале, са широким пољем добро утабане земље које је служило као пијаца
за људе из околних села, да на њему трампе производе и да купују од торбара. Двоја
торбарских кола, са прекривачима од платна овенчаним ћуповима и тепсијама, била
су окружена гомилом када су она и њени повучени сапутници стигли тог јутра, а оба
торбара су погледом стрељала свог супарника упркос људима који су се отимали за
њихову робу.
Равинда је имала и гостионицу која је била у изградњи, већ су зидали други
спрат, што је било резултат награде коју је добила газдарица Сахера. Намеравала је
да је назове Бела кула.
“Мислиш да би могло да смета Сестрама?” рекла је, мрштећи се на знак који је
већ био изрезбарен, обојен и окачен изнад улазних врата, када је Моираина
предложила да промени име.
У овој размери, Кула на знаку мора да је била висока преко хиљаду стопа!
Авена је била пуначка жена проседе косе са бодежом дугачким једну стопу,
окованим у сребро, који јој је висио на похабаном кожном појасу. Жути вез јој је
прекривао рукаве јарко црвене блузе. Очигледно, награда је улила мало празника у
сваки њен дан. Коначно, одмахнула је главом. “Не видим зашто, моја госпо. Аес Седаи
које су узимале имена у нашем логору биле су веома слаткоречиве и пријатне.” Та
жена ће сазнати, чим наиђе сестра којој није сметало да се покаже.
Моираини је било жао што није могла да се сети која Прихваћена је узела име
Авене Сахера и имала прилику да се забави њеним дететом неко време. Авенин син
Мигел - њено десето дете! - био је рођен тридесет миља од Змајпланине и то недељу
дана пре него што је Гитара изрекла њено Пророчанство. Таква врста непажње у
записивању онога што чујеш је неприхватљиво! За колико ће се још имена у њеној
књизи испоставити да су родиле децу ван одређених десет дана?
Одлазећи из Равинде, због очигледног задовољства мушкараца што је била
брза, њен тињајући бес се са непознате Прихваћене окренуо према њима. О, нису то
отворено показивали, али је чула како Рејн то каже...“Бар је овог пута брзо завршила”
- не пазећи довољно да ли ће га неко чути, а Букама је кисело промрмљао да се слаже,
док су јој се прикључивали. Лан је јахао напред, очигледно избегавајући њено
друштво. Заправо, могла је то да разуме, али су његова широка леђа, укочено
исправљена, изгледала као прекор. Почела је да размишља о томе шта би могла да му
приреди те ноћи. Можда малчице и за осталу двојицу.
Неко време није јој синуло ништа што би надмашило оно што је већ урадила.
Онда јој је зоља прозујала поред лица, и она ју је испратила погледом, посмаатрајући
како улеће у дрвеће дуж пута. Зоље. Наравно, није желела да га убије.
“Газда Лане, јеси ли алергичан на ујед осе?”
Осврнуо се у седлу, мало зауздавајући свог пастува и окрећући се, а онда је
изненада застењао, док су му се очи шириле. На тренутак није разумела. Онда је
видела врх стреле како вири из предње стране његовог рамена.
Не мислећи, пригрлила је Извор, и саидар ју је испунио. Изгледало је као да је
поново била на тестирању. Њена ткања су бљеснула, прво провидан штит Ваздуха да
спречи још стрела да допру до Лана, онда један за њу. Не би могла да објасни зашто
их је изаткала тим редом. Са Моћи у себи и изоштреним видом, тражила је погледом
место одакле је стрела дошла, и опазила покрет одмах унутар руба шуме. Токови
Ваздуха су шибнули напред да зграбе човека док је поново одапињао, стрела је
полетела горе под углом јер му је лук био преломљен о тело. Само неколио откуцаја
срца, толико је све трајало, од почетка до краја, брзо као да је ткала током тестирања.
Таман довољно времена да две стреле које су одапели Рејн и Букама погоде циљ.
Уз ужаснути јецај, отпустила је везе од Ваздуха и човек се срушио уназад.
Покушао је да убије, али она није намеравала да га држи као мету за погубљење. Био
би погубљен да су га одвели до судије, али јој се није свиђало што је учествовала у
извршењу казне, нарочито пре него што је била изречена. По њеном мишљењу, то је
било веома близу употребљавању саидара као оружје, или прављењу оружја који ће
мушкарци користити за убијање. Веома близу.
Још увек држећи саидар, окренула се ка Лану да му понуди Лечење, али упркос
стрели која му је извиривала из рамена са обе стране, није јој дао прилику да
проговори, окренувши коња и одгалопиравши до дрвећа где је сјахао и отишао до
палог човека, праћен Букамом и Рејном. Са Моћи у себи, могла је јасно да им чује
гласове.
“Каниедрин?” рекао је Лан, звучећи запањено. “Знаш овог момка?” упитао је
Рејн. “Зашто?” зарежао је Букама, а онда се зачуо ударац чизме о ребра.
Слаб глас је одговорио задихано. “Злато. Шта друго? Још имаш... срећу
Мрачнога... баш онда си се окренуо... она стрела... би нашла... твоје срце. Требало је
да... ми каже... она је Аес Седаи... уместо само... да прво њу убијем.”
Чим је чула те речи, Моираина је забила пете у Стрелине бокове, одгалопирала
ту кратку раздаљину, и бацила се са седла већ припремајући ткање за Лечење.
“Извадите те стреле из њега,“ викнула је док је трчала ка њима, подигавши сукње и
огртач да се не би саплела. “Ако стреле остану, Лечење га неће одржати у животу.”
“Зашто да га Лечиш?” упитао је Лан, спуштајући се на дрво оборено током олује.
Огроман бусен корења прекривеног земљом уздизао се као лепеза изнад његове
главе. “Да ли толико желиш да видиш вешање?”
“Већ је мртав”, рече Рејн. “Можеш ли то да Излечиш?” Звучао је као да је
заинтересован да види да ли би могла.
Моираинина рамена су се спустила. Каниедринове очи, отворене и уперене у
гране изнад њих, већ су биле стакласте и празне. Зачудо, упркос крви око уста
изгледао је као голобради младић у изгужваном капуту. Мада је био довољно
мушкарац да убије. Довољно мушкарац да умре са грудима пробураженим паром
стрела. Мртав није могао да каже је ли Гортанес био тај који га је унајмио, нити где
би могли да нађу тог човека. Скоро пун тоболац био му је привезан за појас, а две
стреле биле су забијене у земљу поред.
Очигледно, био је сигуран да ће убити четворо људи користећи четири стреле.
Чак и пошто је познавао Лана и Букаму, мислио је тако. Чак и познајући их, није
послушао своја наређења и покушао је да прво убије Лана. Најопаснијег од њих, мора
да је тако размишљао.
Док је проучавала човека, закључила је да би могао мало да јој каже, чак и мртав.
Ножем са појаса расекла је торбу која је висила изнад његовог тоболца и испразнила
садржај поред њега по ниском корову који се пробијао кроз црницу. Дрвени чешаљ,
полупоједено парче сира прекривеног крпом, мали нож који се пресавијао, клупко
канапа које је одмотала да види је ли нешто било сакривено унутра, прљава згужвана
марамица коју је отворила врхом ножа. Било је превише надати се писму које је
написао газда Гортанес дајући упутства како да их нађе. Пресецајући врпце кожне
торбице везане за Каниедринов појас, преврнула ју је изнад гомиле. Шака сребрњака
и бакрењака се просула. И десет златних круна. Дакле. Цена њене смрти у Кандору
коштала је колико и свилена хаљина у Тар Валону. Дебели новчићи, са Уздижућим
Сунцем Каирхијена на једној страни и профилом њеног ујака на другој. Прикладна
забелешка у историји Куће Дамодред.
“Јеси ли почела да пљачкаш мртве?” питао је Лан тим изазивајуће хладним
гласом. Само је питао, не оптужујући, али ипак...!
Љутито се усправила таман кад је Рејн одломио пернати крај стреле који је
штрчао из Ланових леђа. Букама је везивао уску траку коже иза металног врха. Када
је било чрврсто везано, зграбио је врпцу песницом и једном јако цимнуо, извлачећи
остатак стреле. Лан је трепнуо. Човеку су извлачили стрелу из тела, а он је трепнуо!
Зашто ју је то љутило, није знала, али је знала да јесте. Рејн је пожурио назад на пут
док је Букама помагао Лану да скине капут и кошуљу, откривајући отечену рупу на
предњем делу тела. Вероватно ни она иза није била ништа боља. Крв која је натапала
капут и кошуљу почела је да слободно сипа низ негове груди и ребра. Ни један
мушкарац није тражио Лечење, и скоро се одлучила да га не понуди. Лана је
украшавало више ожиљака него што је очекивала на тако младом човеку, а неколико
делимично зараслих рана било је испрсецано тамним шавовима. Изгледа да је
мушкарце разљућивао једнако лако као и жене. Рејн се вратио носећи крпе за завоје
и жваћући хлеб за топао облог. Ниједан од њих неће тражити Лећење док човек не
искрвари на смрт!
“Хоћеш ли прихватити Лечење?” хладно је питала, посежући ка Лановој глави.
Измакао се да га не додирне. Измакао се!
“Прекосутра у Чачину ће ти можда требати десна рука”, промрмљао је Букама,
трљајући руком испод носа и трудећи се да не сретне ничији поглед. То што је рекао
било је веома чудно, али је знала да нема сврхе питати шта је значило. Тренутак
после, Лан је климнуо и нагнуо се напред. То је било све. Није замолио, није чак ни
прихватио њену понуду. Само се нагнуо напред. Прислонила му је шаке на главу
покретом налик шамарима и усмерила.
 Грч када га је ткање Лечења ударило раширио му је руке и ишчупао из њеног
стиска. Веома задовољавајуће. Чак и ако је само дисао дубоко, а не задихано. Стари
ожиљци су му остали, полузацељене ране сада су биле ружичасте линије - конци који
су били споља, сада слободни, склизнули су му низ руке и груди; можда ће имати
потешкоће да извади остале - али је глатка кожа означавала место где су биле рупе
од стреле. Могао је да дочека зоље у савршеном здрављу. Увек је могла да га поново
Излечи после, ако буде потребно. Али, само ако буде потребно.
Оставили су новчиће да леже поред Каниедриновог тела, мада је било
очигледно да мушкарцима не би били на одмет. Нису желели ништа од мртвог
човека. Букама је нашао његовог коња везаног мало даље у дрвећу, смеђег
ушкопљеника белих потколеница који је изгледао веома брз, и пропињао се. Лан је
скинуо оглав коњу и везао га за седло, онда пљеснуо коња по стражњици, и овај је
отрчао ка Равинди.
“Тако да може да једе док га неко не пронађе,“ објаснио јој је када је видео како
се мршти на ушкопљеника.
У ствари, она је жалила што није претражила бисаге везане иза седла. Али Лан је
показао изненађујућу нијансу љубазности. Није очекивала да се ишта такво нађе у
њему. Због тога, избећи ће осе. Али, у сваком случају, морало је да буде нешто
незаборавно. Ипак је имала још само две ноћи да га сломи. Када буду стигли у Чачин
биће превише заузета да двори Лана Мандрагорана. Бар на неко време.
Поглавље 22
Одржавање обичаја
Ако је Канлуум био град брда, Чачин је био град планина. Три највише уздизале
су се скоро миљу чак и са кратко посеченим врховима, и подневно сунце се цаклило
на живописним углачаним цреповима и палатама прекривеним плочицама. Изнад
највише, Аесдаишарска палата сијала је јаче од свих осталих у црвеном и зеленом,
Црвени Коњ који се пропиње виорио је изнад њене највише куполе. Три прстенаста
зида окићена кулама окруживала су град, као и дубоки шанац широк сто корака
опкорачен са два туцета мостова, од којих је сваки имао гломазно утврђење у
подножју. Саобраћај је овде био превише велики, а Пустош предалека, да би стражари
у шлемовима и оклопима са Црвеним Коњем на грудима били обазриви као у
Канлууму, али је прелазак моста Изласка Сунца, усред таласа кола и двоколица,
јахача и пешака, који је текао на обе стране, ипак мало потрајао.
Када су једном ушли унутар првог зида, Лан није губио време и зауздао је коња,
склонивши се с пута тешко натовареним колима трговаца која су клопарала поред.
Чак и са Едејн која је чекала, никад у животу му није било драже да види неко место.
Ако ћемо право, нису заиста били унутар Чачина – други, виши зид лежао је више
него сто корака напред, а трећи, још виши, још толико даље – али је желео да заврши
с овом Алис. Где је, за име Светлости, нашла буве овако рано у години? А црне муве!
Црне муве не би требало да се појаве још месец дана! Био је сав у црвеним
отеклинама. Бар није нашла задовољство у томе. У то је био сигуран.
“Заклетва је била заштита до Чачина, и одржана је,“ рекао је жени. “Докле год
избегаваш лошијие делове града, безбедна си у ма којој улици као да имаш десет
телохранитеља. Тако да можеш да се постараш за своје послове, а ми ћемо се
постарати за наше. Задржи новац,“ рекао јој је хладно када је посегла за ташном. Бес
је блеснуо, због губитка самоконтроле. Али она је бацала увреду за увредом.
Рајн је одмах почео да прича о вређању Аес Седаи и да јој нуди извињења уз
осмехе и дубоке наклоне из седла због чега су му звонца звонила као гонгови за
узбуну, док је Букама кисело гунђао о мушкарцима са васпитањем свиња, уз нека
оправдања. Сама Алис је пиљила у њега, лица тако близу безизражајности да је
можда и могла да буде оно што је тврдила. Опасна тврдња, ако је неистинита. А ако је
истината... Онда нарочито није желео да има ишта с њом.
Окренувши Мачијег Играча, одгалопирао је уз широку улицу растерујући људе
на ногама и неке на коњима. У нека друга времена то би могло изазвати двобој.
Хадори и глас који га је пратио сигурно не би задржао никог осим простог света. Али
је јахао пребрзо да чује узвик изазова, избегавајући двоседне носиљке, трговачке
двоколице високих точкова и носаче са теретом окаченим о обрамице, без
успоравања корака. После тишине села, тутњава гвожђем окованих точкова по
каменим плочама и узвици уличних продаваца и дућанџија изгледали су храпаво.
Флауте уличних музичара звучале су крештаво. Мириси пржених ораха и пита од
меса на бурадима продаваца, мириси кувања из кухиња пола туцета гостионица и
стотина домова, утопили су се у непријатан смрад после чистог ваздуха на путу. Сто
стаја пуних коња додавали су сопствену миру.
Букама и Рајн су га сустигли са товарним коњем пре него што је био на пола
пута узбрдо до Аедаишарске палате и прикључили му се са сваке стране. Ако је Едејн
била у Чачину, биће ту. Мудро, Букама и Рајн су ћутали. Букама је, бар, знао са чим ће
се ускоро суочити. Улазак у Пустош био би много лакши. Изаћи из Пустоши жив, у
ствари. Свака будала је могла да ујаше у Пустош. Је ли он био будала што је дошао
овде? Што су се више пели, спорије су се кретали. Било је мање људи на улицама
више уз планину, где су куће са цреповима остављале место за палате и домове
богатих трговаца и банкара, чији су зидовли били прекривени јарким плочицама, а
улични музичари за слуге у ливрејама који су журили на својим пословима. Блиставо
лакиране кочије са грбовима Кућа на вратима замениле су кола продаваца и
носиљке. Кочије иза шесточлане или четворочлане запреге са перима на уздама
заузимале су доста простора, и већина је имала полатуцета јахача као и неколико
слугу који су се држали задњег дела кочије, сви наоружани и оклопљени и спремни
да заподену свађу са било ким ко би покушао да се превише приближи. Тачније, са
тројицом грубо одевених мушкараца који би покушали. Рајнов жути капут није
изгледао тако отмено као у Канлууму, а пошто је Ланов други капут био умрљан
крвљу, спао је на то да носи трећи, толико излизан да је Букама изгледао добро
обучен. Мисао о мрљама од крви подстакла је друге мисли. Дуговао је Алис због
Лечења, као и због мучења, мада је часно могао да одужи само први дуг. Не. Морао је
да исбаци ту чудну малу жену из главе, мада се чинило да му се некако уселила у
лобању. На Едејн је морао да се усредсреди. На Едејн и најочајнију борбу свог живота.
Аесдаишарска палата потпуно заузевши равни врх планине, била је огромно,
сјајно здање у куполама, високим балконима које је прекривало педесет ланаца, мали
град за себе, чија је свака површина сијала шарама црвене и зелене. Велике бронзане
капије, украшене лакираним Црвеним Коњем, биле су позивајуће отворене испод
лука који је водио у Двориште посетилаца, али је туце стражара искорачило на
решетке када су Лан и остали пришли. Црвени коњ им је био извезен на зеленим
туникама које су носили преко грудних оклопа, а на халебардама су биле црвене и
зелене траке. Били су баш живописни, са црвеним шлемовима и панталонама и
високом зеленим углачаним чизмама, али је сваки човек који је овде служио био
ветеран више него једне битке и сви су почастили три придошлице тврдим погледом
кроз челичне решетке на шлемовима.
Лан је сишао са седла и наклонио се, не превише дубоко, додирујући чело, срце и
балчак мача. “Ја сам Лан Мандрагоран”, рекао је. Ништа више.
Укрућеност стражара је попустила на његово име, али их нису одмах
пропустили. Човек може да себе назове како хоће, напокон. Један од њих је отрчао и
вратио се после неколико тренутака са седим официром који је носио шлем са
црвеним пером о куку. Џурад Шиман био је искусни ратник који је јахао са Ланом на
југу неко време, и лице му се раставило у осмех.
“Буди добродошао, ал’Лане Мандрагоране,“ рекао је, клањајући се Лану много
дубље него приликом прошлих посета. “Таи’шар Малкиер!” О, да; ако Едејн није овде
сада, сигурно је била.
 Водећи свог дората, Лан је пратио Џурада кроз црвени лук у Двориште
посетиоца поплочано глатким камењем осећајући се као да би требало да има мач у
руци и навучен оклоп. Балкони од камених резбарија које су се надносиле над
широко двориште његовом оку су изгледали као балкони за стрелце. Бесмислено,
наравно. Ти отворени балкони, као чипка изаткана од камена, нудиле су мало
заштите за стрелце. Служили су за посматрање придошлица током свечаних
прилика, не за одбрану. Ниједан непријатељ није пробио други обруч зидова, а ако
Тролоци икада доспеју оволико дубоко у град, све је било изгубљено. Ипак, Едејн је
можда била овде, и није могао да се отресе осећаја да креће на бојно поље.
Коњушари у црвено - зеленим ливрејама са Црвеним Коњем извезеним на
раменима дотрчали су да узму коње, а још мушкараца и жена да понесу садржину
плетених корпи на товарном коњу товарног коња и да покажу сваком од њих одаје
које пристају његовом положају.
Забрињујуће, водила их је шатајан палате лично. Била је то достојанствена жена
правих леђа у ливреји, седе косе увијене на потиљку. Сребрни прстен кључева о
појасу говорио је да газдарица Ромера води све дворске слуге, али је шатајан сама
била више него слуга. Обично су само крунисани владари могли да буду
поздрављени на капијама од шатајан. Пливао је у мору очекивања других. Људи су се
давили у таквим морима.
Пошао је да види Букамине и Рајнове одаје, и да изјави своје задовољство њима
газдарици Ромери, не зато што је очекивао да буду непримерено смештени, већ зато
што је било неопходно да се побрине за своје људе пре него за себе. Рајн је имао
кисео израз, али сигурно није могао да очекује боље од ове мале собе у једној од
камених барака палате, исто као и Букама. Он је бар добро знао како ће овде бити.
Бар је Рајн имао собу за себе, одају стегоноше са поплочаном пећи узиданом испод
кревета. Обични војници спавали су десет у једној соби и, колико се Лан сећао,
проводили цело време зими свађајући се око тога ко ће спавати на креветима
најближим камину.
Букама се задовољно сместио – па, задовољно за њега; намрштеност скоро да је
била нестала – причајући о лулама дувана са неколико људи са којима се борио раме
уз раме, а Рајн се изгледа брзо опоравио. У сваком случају, када су одводили Лана,
Рајн се распитивао код војника има ли неких лепих девојака међу слушкињама и
како би могао да да одећу на чишћење и пеглање. До свог изгледа, нарочито пред
женама, старим или младим, било му је стало скоро као и до самих жена. Можда га је
онерасположило то што се пред шатајан и слушкињама појавио у оделу испрљаним
путовањем.
На Ланово велико олакшање, нису му дали одаје за краља у посети упркос
пратњи шатајан. Његове три собе биле су простране, са свиленим таписеријама на
плавим зидовима и широким порубовима урађене са планинама које су оивичавале
високе таванице, а потребан намештај је био једноставно изрезбарен са само мало
позлате. Спаваћа соба је имала мали балкон који је гледао на једну од дворских
вртова и имала кревет са перјаним душеком довољно широким да прими четворо
или петоро. Све је било потпуно пригодно његовом положају, и захвалио се
газдарици Ромери можда мало више него што је требало, јер се она насмешила
сужених очију.
 “Нико не може да зна шта будућност носи, мој лорде”, рекла је, “али знамо ко си
ти.” Направивши низак наклон отишла је. Наклон. Задивљујуће. Шта год да је
говорила, шатајан је имала своја очекивања од будућности, такође.
Заједно са собама, добио је и две слушкиње четвртастог лица, Ању и Есну, које су
слагале оно мало његових личних ствари у ормар, и штркљавог младог момка по
имену Булен, за ситне послове, који је пиљио у Ланов шлем и грудни и леђни оклоп
док и је постављао на црно лакирани чивилук поред врата, мада мора да је виђао
нешто слично томе много пута.
“Је ли Њено Величанство присутно?” упитао је Лан уљудно.
“Не, мој лорде”, одговорила је Ања, мрштећи се на његов капут умрљан крвљу и
стављајући га са стране уздишући. Од њих две, она је била седа, тако да је можда била
Еснина мајка, помислио је. Није је призор крви натерао на уздах – навикла је на то –
већ помисао колико је тешко очистити капут. Уз мало среће, добиће га натраг и
очишћеног и закрпљеног. Најбоље могуће, у сваком случају. “Краљица Етенијела
путује кроз срце земље.”
“А принц Брајс?” Знао је одговор на то – супружници Етенијела и Брајс су могли
да обоје буду ван града само током ратног периода – али било је образаца који су
морали да се прате.
Булонова уста су се отворила на наговештај да је приц супруг можда одсутан,
али од потрчка се није могло очекивати да већ зна све обичаје двора. Ања, са друге
стране, не би била постављена да служи Лана да није била сасвим упућена. “О, да, мој
лорде”, рекла је. Подижући кошуљу умазану црним, одмахнула је главом пре него
што ју је спустила са стране. Не са капутом. Очигледно, кошуља је била изгубљен
случај. Вртела је главом над скоро свом његовом одећом, чак и оном коју је ставила у
ормар. Већина је била тешко изношена.
“Јесу ли неке важне личности у посети?” Сврбело га је да то пита колико и уједи
бува и црних мува.
Ања и Есна су се погледале. “Само једна заиста важна, мој лорде”, одговорила је
Ања. Спаковала је кошуљу и положила је у ормар, натеравшига да чека. “Госпа Едејн
Арел.” Две жене су се насмешиле једна другој, изгледајући још сличније. Наравно да
су од почетка знале шта је покушавао да сазна, али нису имале права да се цере
унаоколо као идиоти.
Док је Булен мазао његове чизме којима је то било преко потребно, Лан се опрао
од главе до пете на умиваонику не чекајући да се донесе када, и утрљао маст по коју
је Ања послала Есну на своје отоке, али је пустио жене да га обуку. То што су биле
слушкиње није био разлог да их увреди. Носио је једну белу свилену кошуљу на којој
се нису много видели трагови ношења, уске црне свилене панталоне на којима се
скоро уопште нису видели, и добар црни свилени капут извезен дуж рукав златним
крвружама међу кукастим трновима. Крв руже за губитак и сећање. Прикладно.
Чизме су му имале сјај за који није очекивао да ће Булен толико да постигне. Био је
наоружан колико год је то било могуће. Са оружјем у руци, било је мало ствари којих
се бојао, али Едејнино оружје неће бити челично. Имао је мало искуства у врсти
битке коју је сада морао да бије.
Давши Ањи и Есни по сребрну марку, а Булену сребрни пени – било би нечувено
да је газдарици Ромери понудио новац, али се очекује нешто за слуге посетиоца
првог дана и посљедњег – послао је дечака да се постара да су у стајама пратили
његова упутства за Мачијег Играча и поставио жене у ходнок да пазе на његова
врата. Онда се сео да чека. Његови сустрети са Едејн морају да буду јавни, са највише
могућих људи. У приватности, сва предност је припадала мушкарчевој карниери.
Ухватио је себе како се пита где је Алис отишла, шта је желела од њега и
осталих, и покушао да је избаци из главе. Чак и када није била ту, од ње му се јежила
кожа на врату. Један високи сребрни бокал чаја стајао је на једном од изрезбарених
сточића, без сумње зачињен бобицама и ментом, а други пун вина, али се није
обазирао на њих. Није био жедан, а била му је потребна бистра глава и
усредсређеност за Едејн. Чекајући, утонуо је у ко’ди и седео умотан у празнину без
осећања. Увек је најбоље ићи у битку без осећања.
Кроз запањујуће кратко време, Ања је поново ушла, пажљиво затварајући врата
за собом. “Мој лорде, госпа Едејн тражи твоје присуство у својим одајама.” Глас јој је
био веома безличан, а лице безизражајно као лице Аес Седаи.
“Реци њеном гласнику да се још нисам опоравио од пута,“ рекао је.
Ања је изгледала разочарана одговором док се клањала. Учтивост је налагала да
му се да време за тај опоравак, ма колико тражио, али за мање од пола сата по
кугластом часовнику на полици над камином, Ања је опет ушла носећи писмо
запечаћено притајеном лавицом утиснутом у плави восак. Притајена лавица спремна
за скок. Едејнин лични грб, и то достојан ње. Тешка срца га је преломио. Писмо је
било веома кратко.
Дођи ми, срцуленце. Дођи сада.
Није било потписа, али му није ни био потребан чак и да је восак за печаћене био
без знака. Њен китњасти рукопис му је био познат као и сопствени, много
једноставнији. Писмо је било веома налик Едејн. Заповедајуће. Едејн је била рођена
да буде краљица, и знала је то.
Предао је страницу пламеновима у камину. Овога пута Ањино разочарање било
је потпуно сигурно. Светлости, жена је била постављена да га служи, али је Едејн у
њој имала савезника ако је некако сазнала. Веома је вероватно било да јесте. Имала је
начин да сазна све што би јој могло бити од користи.
Едејн није више послала ниједан позив, али док је кугласти часовник одзвањао
три пута за сате, појавила се газдарица Ромера.
“Мој лорде,“ рекла је званично, “јеси ли се довољно одморио да те прими приц
супруг?” Коначно.
Била је част да га она лично прати, али је и странцима био потребан водич да би
се снашли у палати. Био је ту много пута и још увек би се понекад изгубио. Мач му је
остао на лакираном чивилуку поред врата. Овде му не би помогао, а поред тога би
увредио Брајса, показујући да мисли да мора се заштити. Што је и морао, али не
челиком.
Очекивао је састанак насамо, али га је газдарица Ромера одвела до велике
званичне сале са куполом са насликаним небом на средини високе таванице, чије се
подножје ослањало на танке, ребрасте, беле стубове, а сала је била пуна људи и
жагора разговора који је замро када је његов долазак примећен. Слуге тихог корака у
ливрејама, кретале су се кроз гужву нудећи зачињено вино кандорским лордовима и
госпама у свили извезеној грбовима Кућа, и људима у доброј вуни украшеној
грбовима важнијих еснафа. И другима, такође. Лан је видео мушкарце у дугим
капутима који су носили хадори, мушкарце за које је знао да га нису носили десет
година или дуже. Жене са косом још увек исеченом до рамена или више носиле су
малу обојену тачку ки’саина на челима. Клањали су се његовој појави, правиле
дугоке наклоне, ти мушкарци и жене који су одлучили да се сећају Малкиера.
Гледали су како га шатајан представља Брајсу као што јастребови гледају пољског
миша. Или као јастребови који чекају знак да полете. Можда није требало да дође
овде. Сада је прекасно за ту одлуку. Једини пут био је напред, шта год да се налазило
на крају.
Принц Брајс био је здепаст, грубо скројен човек средњих година који као да је
био више навикнут на оклоп него на зелену свилу украшену златним, мада је заиста
био навикнут на оба. Брајс је био Етенијелин Мачоноша, генерал њених војски, као и
њен супруг, и није дошао на тај положај оженивши се са Етенијелом. Брајс је био
познат као одличан генерал. Ухватио је Лана за рамена, не допуштајући му да се
поклони.
“Човек који ми је два пута спасао живот у Пустоши се неће клањати, Лане.”
Насмејао се. “И ти си двапут спасао мој,“ рече Лан. “Квит смо.”
“Било како било. Али, изгледа да се при твом доласку, твоја срећа очешала и о
Дирајка. Јутрос је пао са балкона, добрих педесет стопа на камене плоче, не
сломивши ни кошчицу.” Показао је на свог другог сина, згодног тамнооког дечака од
осам година у капуту сличном свом. Дете се приближило. Велика модрица се
налазила са стране на његовој глави, и кретао укочено због других модрица, али је
ипак направио званични наклон унеколико покварен широким церењем. “Требало
би да је на часовима”, поверио се Брајс, “али је био тако жељан да те види, да би
заборавио на слова и посекао се на мач.” Намрштивши се, дечак се побунио да се
никада не би посекао.
Лан је узвратио момков наклон једнако званично, али су последњи трагови
церемонијалности нестали из дечака за трен.
“Кажу да си се борио са Аијелима на југу и у шијенарским мочварама, мој лорде”,
рекао је. “Је ли то тачно? Јесу ли заиста високи десет стопа? Да ли заиста покривају
лица пре него што убију? И да ли једу своје мртве? Је ли Бела кула стварно виша од
планине?”
“Дај човеку прилику да одговори, Дирајк,“ рекао је Брајс, шаљивог беса
покривеног веселим смехом. Дечак је поцрвенео од срама, али се ипак присно
осмехнуо оцу, који му је разбарушио косу хитром руком.
“Сети се како је то имати осам година, Брајсе,“ рекао је Лан. “Пусти дечака да
покаже своје узбуђење.” Он сам је са осам годиа учио ко’ди и са чим ће се суочити
када први пут уђе у Пустош. Почињао је да учи како да убије рукама и ногама. Нека
пусте Дирајка да има срећније детињство пре него што мора да превише мисли на
смрт.
Ослобођен, Дирајк је просуо још једну бујицу питања, мада овог пута јесте чекао
на одговоре. Да му се указала прилика, дечак би из њега исцедио све о Аијелима, и
чудима величанствених градова на југу као што су Тар Валон и Фар Мадинг.
Вероватно да не би поверовао да је Чачин велики као иједан од ових. Најзад, његов
отац је ставио тачку на то.
 “Лорд Мандрагоран ће ти напнити главу до миле воље касније”, рекао је Брајс
дечаку. “Сада мора да се састане са неким другим. Бриши до газдарице Тувал и својих
књига.”
Лан је мислио да су сви у соби задржавали дах у ишчекивању док га је Брајс
пратио преко црвено - белих плочица на поду.
Едејн је била тачно онаква какве је се сећао. О, десет година старија, са
траговима седине који су шарали њене слепоочнице и неколико финих линија у
угловима очију, али су га те велике тамне очи шчепале. Њен ки’саин је и даље био
белина удовице, а коса јој је још увек висила у црним таласима до испод струка.
Носила је црвену свилену хаљину доманске израде, припијајућу и замало провидну.
Била је прелепа, али чак ни она овде није могла ништа да уради. Мирно се наклонио.
На тренутак га је само посматрала, хладно и прорачунавајуће.
“Било би ... лакше да си дошао код мене”, промрмљала је, наизгелд
незаитересована је ли Брајс чуо. А онда, изненада, клекла је грациозно и узела
његове руке у своје. “Под Светлошћу,“ објавила је јаким, јасним гласом, “ја, Едејн ти
Гемален Арел, свечано се заклињем ал’Лану Мандрагорану, господару Седам кула,
господару Језера, истинитом Сечиву Малкиера. Нек уништи Сенку!” Чак је и Брајс
изгледао запањено. Тренутак тишине је трајао док је љубила Ланове прсте; онда су
поклици букнули са свих страна. Узвици “Златни Ждрал”, чак и “Кандор јаше са
Малкиером!”
Звук му је дозволико да ослободи своје руке, да је подигне на ноге. “Моја госпо”,
рекао је тихо, али стегнутим гласом, “нема краља Малкиера. Велики лордови нису
бацали штапове.”
Ставила му је руку преко усана. Топлу руку. “Тројица од петорице преживелих су
у овој соби, Лане. Да их питамо како би бацили? Шта мора бити, биће.” А онда се
утопила у гомилу оних који су желели да га окруже, да му честитају, свечано му се
закуну на месту да их је пустио.
Брајс га је спасао, одвукавши га до дугачке стазе са каменом оградом две
стотине стопа изнад кровова. Било је познато да је то место где је Брајс ишао да буде
сам, и нико није пратио. Ту су водила само једна врата, ни један прозор није гледао
ту, и није се чуо ни звук из палате.
“Да сам знао да је то намеравала,“ рекао је старији човек док су шетали горе -
доле, руку састављених иза леђа, “не бих јој пожелео добродошлицу. Ако желиш,
поручићу јој да је добродошлица повучена. Не гледај ме тако, човече. Знам довољно о
малкиерским обичајима да је не увредим. Лепо те је углавила у кутију за коју знам да
је никада не би изабрао за себе.” Брајс је знао мање него што је мисло да зна. Колико
год биле пробране речи, повлачење добродошлице би била смртна увреда.
‘Чак ће се и планине временом скрунити’,“ цитирао је Лан. Није био сигуран
може ли сада да избегне да поведе људе у Пустош. Није био сигуран да је желео да то
избегне. Сви ти мушкарци и жене који су се сећали Малкиера. Малкиер је заслужио
сећање. Али по коју цену?
“Шта ћеш да урадиш?” Веома једоставно питање, али тако тешко одговорити.
“Не знам,“ одвратио је Лан. Победила је само битку, али је био запањен с каквом
лакоћом је то учинила. Тежак противник, жена која је носила део његове душе у коси.
 Остатак времена су тихо говорили о лову и разбојницима и да ли ће
прошлогодишње борбе у Пустоши ускоро замрети. Брајс је жалио што је морао да
повуче своју војску из рата против Аијела, али није било другог избора. Причали су о
мушкарцу који је могао да усмерава – свака прича га је смештала на друго место;
Брајс је мислио да је то само јурење магле и Лан се сложио – и о Аес Седаима које као
да су биле свуда, а нико није знао из ког разлога. Етенијела му је писала да су у селу
кроз које је пролазила две сестре ухватиле жену која се претварала да је Аес Седаи. Та
жена је могла да усмерава, али јој то није користило. Две праве Аес Седаи су је
шибале док је цичала кроз село, терајући је да призна злочин сваком мушкарцу и
жени који су тамо живели. Онда ју је једна од сестара одвела у Тар Валон да заиста
буде кажњена, шта год то значило. Лан је схватио да се нада да Алис није лагала да је
Аес Седаи, мада није могао да замисли зашто би га до занимало.
Такође се надао да ће избећи Едејн до краја дана, али када су га одвели назад до
његових одаја – овог пута га је водио слуга – била је тамо, чекајући заводљиво у
једној од позлаћених столица у дневној соби. Његових слугу није било на видику.
Изгледа да је Ања заиста била Едејнин савезник.
“Бојим се да више ниси прелеп, срцуленце”, рекла је када је ушао. “Мислим да
ћеш можда бити и ружан кад постанеш старији. Али, твоје очи су ми се увек свиђале
више од твог лица.” Осмех јој је постао замишљен. “И твоје руке.”
Стао је још увек стискајући браву на вратима. “Моја госпо, пре мање од два сата
обећала си–” Прекинула га је.
“И повиноваћу се свом краљу. Али како изрека каже, краљ није краљ насамо са
својом карнеиром.” Насмејала се дубоким смехом. Уживајући у својој премоћи над
њим. “Донела сам твој даори. Донеси ми га.”
Невољно, пратио је њен погед до пљоснате лакиране кутије на малом столу
поред врата. Поклопац на шаркама подизао је као да је стена. Унутра је лежала
увијена дуга врпца исплетена од косе. Могао је да се сети сваког тренутка јутра после
прве ноћи, када га је одвела у женске одаје краљевске палате у Фал Морану и пустила
да госпе и служавке гледају док му је одсецала косу са рамена. Чак им је рекла и шта
је то значило. Све жене су се забављале док се седео крај Едејниних ногу да за њу
уплете даори. Едејн је одржавала обичај, али на свој начин. Коса је на додир била
мека и глатка; мора да је наредила да се у њу свакодневно утрљавају лосиони.
Полако прешавши собу, клекнуо је испред ње држећи даори у испруженим
рукама. “Успомена на оно што ти дугујем, Едејн, увек и за свагда.” Сигурно је
разумела то што му у гласу није било жара тог првог јутра.
Није узела врпцу. Уместо тога, проучавала га је, лавица која гледа лане. “Знала
сам да ниси био одсутан толико дуго да заборавиш наше обичаје,“ рекла му је
коначно. “Дођи.”
Устајући, зграбила му је згоб и повукла га ка вратима балкона који је гледао на
башту десет корака испод. Две слушкиње су сипале воду из кофа на неке од биљака,а
млада жена је шетала дуж стазе од шкриљца у плавој хаљини јаркој колико и цвеће
раног пролећа које је расло под дрвећем.
“Моја ћерка, Исела.” На тренутак, понос и приврженост загрејали су Едејнин
глас. “Сећаш ли је се? Сада има седамнаест година. Још увек није изабрала карниера.”
Момци су бивали изабрани од стране својих карнеира; девојке су бирале своје. “Али
свеједно мислим да је дошло време да се уда.”
Магловито се сећао детета због ког су слуге увек трчале, срце своје мајке, али му
је тада глава била пуна Едејн. Светлости, жена му је и сада испуњавала главу, баш као
што му је мирис њеног парфема испуњавао ноздрве. Њен мирис. “Лепа је као и њена
мајка, сигуран сам”, рекао је љубазно. Превртао је даори по рукама. Имала је превише
предности докле год га је имала, сву предност, али је морала да га узме.
“Едејн, морамо да разговарамо.” Није обратила пажњу на то.
“Време је да се и ти ожениш, такође, срцуленце. Пошто ниједна од твојих
женских рођака није жива, на мени је да то уредим.” Топло се насмешила девојци
испод, мајчински осмех пун љубави.
Запањило га је то што је изгледа предлагала. Испрва није могао да поверује.
“Исела?” рекао је задихано. “Твоја ћерка?” Можда је поштовала обичаје на свој начин,
али ово је било нечувено. “Нико ме неће натерати у нешто тако срамотно, Едејн. Ни
ти, ни ово.” Протресао је даори ка њој, али она га је само погледала и насмешила се.
“Наравно да те неће натерати, срцуленце. Ти си човек, не дечак. Али ипак држиш
обичаје,“ промрмљала је, прелазећи прсом дуж врпце косе која се тресла међу
његовим рукама. “Можда заиста треба да разговарамо.”
Али га је водила ка кревету. Бар ће тамо повратити нешто изгубљених положаја,
било да узме даори из његових руку или не. Био је мушкарац, не лане, колико год да
је она била лавица. Додуше, није био изненађен када му је рекла да може да га спусти
да би јој помогао да се свуче. Едејн никада не би одустала од свих својих предности.
Не док не преда његов даори његовој невести на дан венчања. А није могао да види
како може да спречи да та млада не буде Исела.
Поглавље 23
Вечерњача
Моираина дозволи себи мали осмех док је Ланов пријатељ галопирао за њим.
Ако је желео да се од ње удаљи што брже, онда је она оставила какав такав утисак. На
дубљи ће морати да сачека. Значи, он је мислио да она треба да избегава грубље
делове Чачина? Начин на који се постарала за оне разбојнике требао би му је
променити мишљење.
Избацивши га из ума, она пође у потрагу за управо тим грубљим суседствима.
Када би у Тар Валону њој и Сијуан дозволили да изађу у град као Прихваћенима,
Сијуан је највише волела да посећује гостионице управо у таквим деловима града.
Храна у њима је била јефтинија, и Аес Седаи, које сигурно не би одобриле да
Прихваћене пију вино, веома ретко су тамо залазиле. Поред тога, Сијуан се боље
осећала у таквим крчмама него што би се осећала у бољим локалима где би
Моираина волела да једе. Поред тога, колико је Сијуан шкрта са парама, она би
сигурно потражила собу у најјефтинијој могућој гостионици.
Моираина је јахала кроз гужвом закрчене улице док није наишла на крај унутар
првих зидина где није било носиљки или уличних музичара, а трговаци на колицима
нису имали муштерије а на лицима им се очитавало да се не надају да ће их ускоро
имати. Камене зграде дуж уске улице су имале запуштен изглед. Деца у крпама су
трчала унаоколо смејући се док су се играла, али деца би се играла и смејала и у
најпрљавијем окружењу. Власнице продавница су стојале са мочугама крај своје робе
која је била изложена испред продавница на столовима, и проучавале пролазнике
као да мисле да су сви они спремни на крађу. Можда су неки од њих били, носили су
изношену закрпљену вунену одећу и ишли около погнутих глава или се пркосно
мргодећи. Сиромашна жена лако може постати крадљивац ако нема ништа.
Моираинин крзном постављени плашт и свилена јахаћа хаљина су привлачили
погледе, као и Стрела. Није било ниједног другог коња на улици.
Док је сјахивала пред првом гостионицом на коју је наишла, испред прашњавог
локала под именом ‘Рашчупана гуска’, мршави жути пас зарежа на њу сав нарогушен
док га она не ћушну танким током Ваздуха те он побеже јаучући низ улицу. Већи
проблем је била висока млада жена у исувише крпљеној црвеној хаљини прекривеној
закрпама разних нијанси. Она се претварала да тражи камен у својој ципели док је
кришом погледивала Стрелу. Жељним погледом. Овде није било ничега зашта би
могла да привеже коња. Пуштајући узде да падну што би рекло Стрели да се не
помера, Моираина обухвати кобилина предња копита токовима Ваздуха, а око ње
постави заштиту која ће је упозорити ако неко покуша да је помери. То последње
ткање, она задржа и не завеза.
Унутрашњост гостионице осликавала је спољашњост. Под је био прекривен
нечим што је некада могла бити пилотина, али сад је више личило на смрзнуто
блато. Ваздух се осећао на дувански дим и горко пиво, и на нешто што је изгледа
горело у кухињи. Муштерије, груби људи у грубим капутима погнути над својим
врчевима за малим столовима, подигоше главе у изненађењу када она уђе. Испало је
да је гостионичар, мршави тип у исфлеканом сивом капуту са уским лицем које је
било изливено у стално намигивање, опасног изгледа као и лице било ког од оних
бандита што их је срела на путу.
“Да ли је овде одсела једна Таиренка?” она упита. “Млада Таиренка плавих
очију?”
“Ово место није за ваш сој, моја госпо,“ он промрмља, бришући коштуњаву руку
о своје суве образе. Тиме није много шта постигао сем да можда мало премести
нешто прљавштине. “Дођите да вам покажем за вас прикладније место.”
Он крену ка вратима, али она положи руку на његов рукав. Благо. Неке од флека
на његовом капуту су изгледа биле од скамењене хране, а изблиза мирисао је као да
се није окупао седмицама. “Таиренка.”
“Никада нисам видео плавооку Таиренку. Молим вас, моја госпо. Познајем једну
фину гостионицу, добро место, само две улице даље.”
Заштита коју је поставила на Стрели јој заголица кожу. “Хвала, али не,“ она му
рече, и пожури напоље. Жена у избледелој хаљини је покушавала да одведе Стрелу,
цимајући узде и све више беснећи због омалених кобилиних корака..
“Ја би се тога баталила да сам ти,” Моираина рече гласно. “Казна за крађу коња је
шибање ако се коњ поврати, а још горе ако не.” Свака Прихваћена је морала да буде
упозната са уобичајеним законима у свим земљама.
Млада жена се окрете пренеражено. Изгледа да је мислила да ће имати више
времена док она не изађе. Изненађење нестаде ипак убрзо, и она се усправи и стави
руку на свој дугачки нож. “Претпостављам да мислиш да можеш да ме натераш,” она
рече презриво гледајући Моираину.
Било би задовољство отпослати ову жену са пар пруга преко леђа, али ако то
уради показаће ко је. Доста пролазника, мушкараца, жена и деце се зауставило да
посматра. Не да се умешају, већ да виде исход.
“Хоћу, ако морам,” Моираина рече мирно, хладно.
Девојка се намршти, квасећи усне држећи се за дршку ножа.
Одједном она баци Стрелине узде. “Задржи је онда! Уистину, она није вредна
крађе.” Окренувши се, она оде бацајући пркосне погледе у свим правцима.
Бес усклобуча и Моираина, и она усмери Ваздух, ударивши девојку јако по
задњици. Веома јако. Крикнувши, девојка поскочи скоро стопу увис. Хватајући се за
дршку ножа она се окрете, намргођено тражећи ко је ударио, али није било никога
око ње у кругу од два корака, и људи су је и сами зачуђено посматрали. Она се поново
окрену, трљајући се обема рукама.
Моираина задовољно благо климну. Можда ће се у будућности будућа
коњокрадица узржати од вређања туђих коња. Њено задовољство није дуго
потрајало.
У другој крчми, ‘Слепој свињи’, крчмарица округлог лица у дугој кецељи, која је
можда некада и била бела, кроз смех јој рече да код ње нема Таиренки у собама.
Свака реч која је потекла из њених уста изашла је праћена смехом. “Боље да
одеш, девојко”, она рече такође. “Моје муштерије би некога нежног као ти, вечерале
ако брзо не одеш.” Забацивши главу уназад, она се грохотом насмеја што попратише
и њене муштерије.
 У ‘Сребрном пенију’, последњој гостионици у улици, крчмарица је била лепа
средњовечна жена, не превише висока, са предивним осмехом и пресијавајућом
црном косом коју је носила плетеницу која је почињала на врху њене главе. Чудо над
чудима, смеђа вунена хаљина Нидаре Сатаров је била чиста, уредна и доброг кроја, а
под њене гостионице је био чист. Њени клијенти су били мушкарци грубих лица и
жене чврстог погледа, али мириси из кухиње су обећавали нешто подношљиво.
“Ох, да како да не, моја госпо,“ она рече, “да једна Таиренка која се баш подудара
са тим описом је одсела овде. Тренутно је изашла. Зашто не седнете и пијуцкате мало
зачињеног вина док је чекате.” Она јој пружи дрвени врч који је носила када јој је у
почетку пришла. Врч је мирисао на свеже зачине.
“Хвала вам.” Моираина рече, одговарајући на женин осмех једним исто толико
сјајним. Која срећа те је пронашла Сијуан тако брзо. Али њена рука се заустави
тренутак пре него што би дохватила врч. Нешто се променило у изразу газдарице
Сатаров. Мала измена, али њено лице је сада одавало благо ишчекивање. И она је
носила врч још док јој је прилазила.
Моираина није примјетила ни траг вина у прве две крчме. Нико у овом делу
града није могао приуштити вино. Зачини би могле да прикрију разне друге укусе.
Пригрливши Извор, она изатка ткање од Духа, које је било једно од тајних ткања
Плавих, и додирну Крчмарицу њиме. Ишчекивање се претвори у нелагоду. “Да ли сте
сигурни да та девојка тачно одговара мом опису?” она приупита, и благо стегну
ткање. Гришке зноја избише на челу газдарице Сатаров. “Да ли сте у потпуности
сигурни?”
Још једно притезање и крајеви страха се назреше у њеним очима.
“Када мало боље размислим, она уопште нема плаве очи. И... и сетила сам се да је
она још јутрос отишла.”
“Колико неопрезних муштерија си напојила вином?” Моираина упита хладно.
“Колико жена? Да ли их оставиш у животу? Или их оставиш са жељом за смрћу?”
“Ја... ја не знам о чему ви причате. Ако ме извините, ја...”
“Пиј,“ Моираина заповеди, стежући ткање скоро до панике. Дрхтећи, газдарица
Сатаров није била у могућности да се отргне од њеног погледа. “Испиј све.”
И даље гледајући Моираину у очи, жена нелагодно подиже врч до уста, а њено
грло се грчило док је гутала. Одједном, њене очи се избечише и она схвати шта ради
и са вриском баци врч из кога се просу вино.
Моираина отпусти ткање, али то није смањило страх газдарице Сатаров. Њено
лице се згрчи у ужасу док је гледала око себе. Задигнувши сукњу изнад колена она
поче трчати ка кухињи, или можда ка степеницама, али ипак после три корака она
поче да се њише, а после још три она се сруши на под као да су јој се све кости
истопиле. Њене ноге у свиленим чарапама су биле изложене до бутина. Свилене
чарапе. Жена мора да је добро зарађивала својим рђавим занатом. Махала је рукама
као да покушава да пузи, али у њој није било снаге.
Неки од гостију и гошћи почеше да посматрају Моираину посматрају са
чуђењем, без сумње изненађени тиме што она није била та која лежи на поду, али
већина је изгледа проучавала узалудне покушаје пузања газдарице Сатаров. Лице
једног мршавог човека задоби осмех који се није примећивао у његовим очима. Један
крупнији човек са раменима као у ковача поче да облизује усне. У групама од по двоје
- троје, жене почеше да напуштају ужурбано крчму, многе се заклањајући у страху од
Моираине. Неки од мушкараца отиђоше такође. Моираина се придружи бегунцима
не погледавши иза себе. Понекад је правда долазила од стране нечега другог осим
закона и мачева.
Тако је провела остатак дана, у проналажењу раштрканих четврти где је одећа
становника била изношена и искрпљена и где су сви ишли пешке. У Чачину, пет
улица те може провести од кућа и радњи занатлија који су били макар осредње
успешни до потпуне беде и немаштине и назад. Владари су увек покушавали да
ураде нешто поводом оних којима је помоћ потребна, то јест ако су били добри и
пристојни владари, а она је чула да Етенијелу сматрају великодушном, али ипак
сваки пут када би се један човек уздигао из блата други би у њега упао. То можда
није било поштено, али је ипак било правило света. Фрустрација поводом тога је
била једна од ствари због којих није желела Сунчев престо.
Распитивала се у гостионицама које су биле успуњене пијаним урлицима и
грохотом, као и у оним рђавим где су мушкарци и жене једино долазили како би
утопили своје проблеме у пићу, али нико није рекао да је приметио плавооку
Таиренку. Још три пута јој је понуђено вино при чудним околностима, али она није
поновила оно што је урадила газдарици Сатаров. Не да није хтела, али глас о нечему
таквом би се проширио. Једна гласина би могла бити одбачена као измишљотина,
али четири различите су нешто сасвим друго. Било која Плава која чује за то ће
сигурно посумњати да је још једна Плава у граду. Није волела да размишља о томе
како би нека од Плавих могла бити Црна, али стварно било која би то могла бити, а
она је морала остати скривена што дуже.
Двапут је била нападнута од парова мушкараца који би зграбили Стрелине узде
и покушали би да је оборе из седла. Да их је било више морала би да се открије, али
ткање за наношење страха пуном снагом би их сваки пут натерало да побегну у
безумном страху. Пролазници би погледали бежеће људе, сигурно се питајући зашто
би двојица одлучних коњокрадица тако побегли од жене, али ипак осим ако нека
дивљакуша није била са њима нико не би могао да зна. Не мање од још седам пута
неко је покушао да јој украде Стрелу док је она била у крчми. Једном је то био чопор
деце који је она разбила добрим повиком, једанпут је то била групица младића који
су помислили да могу да је занемаре све док их није распршила олујом бичева
Ваздуха. Није да је Чачин био гори од других градова, али она се шетала кроз четврти
где је свилена одећа и крзнена бунда и добар коњ значио да је зрела за бербу. Да је
тамо изгубила Стрелу, судија би јој можда рекао да је то само њена кривица. Није
ништа друго могла учинити осим да шкргуће зубима и настави. Да није можда сунце
опадало ка још једној леденој ноћи.
Корачала је водећи Стрелу кроз издужујуће сенке, проматрајући таму која се
чудно померала у једној уличици и размишљајући како ће морати да одустане за
данас кад Сијуан искрсну иза ње.
“Помислила сам да ћеш ме можда потражити овамо када дођеш”, Сијуан рече,
хватајући је за лакат како би је пожурила. Она је носила исту ону стару плаву хаљину.
Моираина је сумњала да она није ни помислила на то да потроши нешто од новца
који јој је Моираина дала како би купила још коју. “Претраживала сам ове крајеве у
потрази за тобом. Хајдемо унутра пре него што се смрзнемо.” Сијуан је меркала сенке
у уличици такође, а и држала се за свој нож, као да се употребом Моћи не би могла
одбранити од десеторице. Па добро, не без да се открије.
Можда би ипак било најбоље да се брже крећу. “Ово није крај за тебе, Моираина.
Овде има типова који би те појели за вечеру пре него што би сазнала да си у лонцу.
Да ли се ти то смејеш или гушиш?”
“Обоје,“ одговори Моираина са мало тешкоће. Колико ли је често данас чула
неку варијацију на тему да ће бити скувана или поједена ако не буде опрезна?
Морала се зауставити и загрлити је. “Ох, Сијуан, тако је добро видети те. Где си
одсела?
Негде где служе рибу претпостављам. Могу ли се макар понадати да у
креветима нема бува и ваши?”
“Можда није оно на што си ти навикла,“ Сијуан одговори, “али добар кров да те
заштити од кише је стварно једино што ти треба. Такође тамо нема сестара, тако да
можеш да јуриш буве и ваши колико те год воља. Али боље да пожуримо ако
мислимо да тамо стигнемо пре мрака.”
Моираина уздахну и пожури. Ноћ није била време за врзмање напољу око места
каква Сијуан воли.
Сијуан је на крају ипак узела собу у најугледнијој гостионици под називом
‘Вечерњача’ која је претстављала три широка спрата од камена напуњена осредњим
трговцима, посебно женама које нису желеле да им смета бука или грубијани у
пространој гостинској соби. Пар момака биковских рамена, који су се налањали на
плаве стубове док су стражарили испред врата, постарали су се да се ништа од тога
не догоди. Уистину, они су били једини мушкарци у соби. Добар део столова је био
заузет од стране жена, које су већином носиле добро скројену једноставну вуну са
једино брошем или минђушом од накита, а две су имале ланце кандорске трговачке
гилде које су носиле преко груди, али три жене у светлим доманским хаљинама, које
су нешто ватрено тихо расправљале, су носиле високе огрлице од злата које су им
покривале читаве вратове. Седа жена која је свирала својим чекићима на дулчимери
је производила тиху, али пак веселу мелодију, а мириси из кухиње су говорили да се
пече срнетина, а не риба.
Крчмарица Ајлин Толвина је била мршава жена, која је је изгледала као да не
подноси бесмислице, у сивој хаљини која је била прошарана извезеним плавим
цветићима по раменима.
Није имала слободних соба, али није се противила томе да се Моираина
придружи Сијуан. “Све док додатно платите,“ она додаде, испруживши руку. Свила и
крзна нису били довољни да измаме наклоне из газдарице Толвине.
“Могу да јурим буве колико ми душа иште?” Моираина рече, окачивши свој
плашт о клин у малој Сијуаниној соби на највишем спрату. Макар је било топло, због
пећи која је била уграђена под не превише широким креветом, и уредно. Сијуан
никада није била неуредна. “Изненађена сам што си одсела овде.”
‘Доплата’ је био сребрни пени, што је значило да Сијуан мора бити да плаћа два.
“Једноставно ћеш морати прво да дозовеш буве. Зашто си изненађена?” Сијуан
седе прекрштених ногу на кревету, али изгледала је као да ће да скочи. Изгледа да се
окрепила после Канлуума. Циљ је увек чинио да Сијуан кипти од ентутијазма.
 Моираина на то не одговори. Мораће да деле тај кревет, и Сијуан је тачно знала
која шкакљива места да употреби да би је натјерала да се смеје и моли за милост.
“Шта си сазнала?”
“Доста и ништа. Умало нисам погинула јашући на оном глупом коњу до овамо.
Творац је начинио људе како би они пешачили или ишли бродом, а не да скакућу
унаоколо. Претпостављам да та Сахера није она права, или би ти скакутала као
госпориба у пролеће. Одмах сам пронашла Инес Демаин, али она је негдје где је не
могу досегнути. Она је од скора постала удовица, али је родила сина, засигурно.
Назвала га је Рахијен зато што је видела зору како руди изнад Змај - планине док га је
рађала. То сам сазнала из трачева. Сви мисле да је то глупо име за једно дете.”
Моираина потисну тренутно узбуђење. То што је видела рађање зоре над
планином уопште не мора да значи да га је родила на њој. Није било столице ни
шкања, у соби као ни места за тако нешто. Те она седе на крај кревета обухвативши
кољена рукама. “Ако си пронашла Инес и њеног сина, Сијуан, како то да ти је ван
дохвата?”
“Она је у проклетој аесдаишарској палати, због тога.” Сијуан би лако могла ући
ако се представи као Аес Седаи, или једино ако је палата примала нове слуге у
службу.
Аесдаишарска палата. “Постараћемо се за то ујутро,“ Моираина уздахну. То је
значило ризик, али ипак госпа Инес мора бити испитана. Ниједна жена од оних које
је Моираина до сада испитала није могла ни да види Змај - планину када је рађала
дете. “Да ли си приметила икакве знаке... Црног ађаха?” Морат ће се навићи да
изговара то име.
Сијуан се намршти на своје крило и поглади своју подељену хаљину. “Ово је
чудан град, Моираина,“ она рече најзад. “Лампе на улицама, жене које се боре у
двобојима, чак и ако то поричу, и више гласина него што би десет мушкараца пуних
пива могли испричати. Неке од њих су интересантне.” Она се нагну напред како би
положила руку на Моираинино колено. “Сви причају о једном младом ковачу који је
умро сломљене кичме пре неколико ноћи. Нико није много од њега очекивао, али
прошлог месеца он се претворио у правог говорника. Убедио је своју гилду да сакупи
новац за сиромашне који су дошли у град бежећи од разбојника, за људе који нису
повезани са ниједном гилдом или Кућом.”
“Сијуан, шта под Светлошћу...?”
“Само слушај, Моираина. Сам је сакупио доста сребра, и изгледа да је био на путу
назад ка седишту своје гилде како би предао шест или осам врећа сребра када је био
убијен. Будала је све то носила сама. Поента приче је да ниједан једини новчић није
узет, Моираина. А није ниједну другу повреду сем сломљених леђа.”
Њих две поеделише дуг поглед, а онда Моираина одмахну главом. “Не могу
видети како то да повежем са Мејлин или Тамром. Ковач? Сијуан, можемо полудети
ако будемо мислиле да су Црне сестре свугде.”
“Можемо такође погинути зато што мислимо да нису.” Сијуан одговори.
“Па. Можда можемо бити сребрнперке у мрежи уместо сомова. Само запамти
сребрнперке такође заврше на рибљој пијаци. Шта намераваш поводом ове госпе
Инес?”
 Моираина јој рече. Сијуан се то није свидело, и овог пута јој је била потребна
читава ноћ да је натера да схвати. У ствари, Моираина скоро да је желела да је Сијуан
наговори да ураде нешто друго. Али госпа Инес је видела зору над Змај - планином.
Макар је Етенијелина Аес Седаи саветница са њом на југу.
Поглавље 24
Коришћење невидљивости
Сијуан је поново почела следећег јутра док су се облачиле. Није волела да јој се у
било чему противречи, нарочито када је мислила да је у праву. А скоро увек је
мислила да је у праву. “Не свиђа ми се што само ти ризикујеш”, промрмљала је,
навлачећи плаву вунену хаљину преко главе. Испоставило се да је понела још једну
за пресвлачење, и била је скоро превише оштра у истицању да је Моираина била та са
само једном хаљином.
“Нећу само ја ризиковати,“ рекла је Моираина потискујући уздах. Прошле су
кроз све ово синоћ. “Ти ћеш бити у опасности колико и ја. Хоћеш ли ми помоћи са
овим дугмићима?”
Сијуан ју је ухватила за рамена, окренула скоро грубо и напала два реда
бисерних дугмади која су ишла дуж леђа. “Не буди таква кркуша”, прогунђала је,
цимајући хаљину много јаче него што је било потребно. “Ако ово успе како си ти
замислила, нико ме неће приметити. Ти си већ разапела једра, извукла весла и
подигла барјаке. Ја мислим да мора да постоји бољи начин, тако да ћемо сести и
причати о томе док се не опаметиш.”
Моираина онда јесте уздахнула. Медвед са зубобољом био би боље друштво. Чак
и онај момак Лан! Закопчавајући заузврат Сијуанине дугмиће, покушала је да
заокупи другу жену говорећи јој колико јој такав крој хаљине истиче кукове и груди.
Па, не баш само због заокупљивања. Сијуан је заслужила мало пецкања.
“Заиста привлачи погледе мушкараца,“ одговорила је Сијуан. И закикотала се!
Чак је и мрднула куковима! Моираина је помислила да ће цео дан провести
уздишући.
Када су сишле доле, са огртачима пребаченим преко руке, трпезарија је била
скоро пуна трговаца који су ћаскали уз доручак, и опет су све биле жене. Две
Кандоранке, једна са три ланчића преко груди, друга са два, ужурбано су јеле и
блистале као жене које су предвиђале успешан дан пред собом. Неке су завршиле
посало ноћ раније, чинило се. Једна витка жена у тамносивом проматрала своју
пуначку, пријатну другарицу мучним изразом некога ко је новчано скоро
упропашћен. Три Доманке су пребирале по тањирима, гуркајући виљушкама храну
около; судећи по њиховим мутним очима и бледим лицима, лечиле су се од
главобоља због превише пића.
“Јак доручак, а онда можемо да причамо,“ рекла је Сијуан, пропевши се на прсте
да нађе празан сто у соби. “Овде се у кухињама прави добар доручак.”
“Земичке које можемо да једемо успут,“ рече Моираина чврсто и пожурила ка
газдарици Толвини, која је давала упутства служавки у снежној кецељи са плавим
порубом. Једини начин да се победи у свађи са Сијуна јесте да је пометеш. Ако се
опустиш само на тренутак, схватићеш да си ти пометен.
“Добро јутро, газдарице Толвина”, рекла је гостионичарки која се окренула од
девојке која је чекала. “Желимо да унајмимо двојицу твојих људи да нас прате на
неколико сати овог јутра.” Двојица која су пазила на врата овог јутра нису била иста
као они од синоћ, мада су били једнако крупни.
Обрве мршаве жене су се малчице подигле, наглашавајући њен строги изглед.
Поново није било наклона, мада је Моираина употребила Моћ да би јој хаљина
сигурно изгледала као да је управо опрана. “Зашто? Ако сте се уплеле у двобој, нећу
да имам ништа с тим. Глупаве ствари, ови двобоји бичевима и слично, и нећу да вас
подстичем. Само ћете се вратити ишибане до крви, у сваком случају. Искрено сумњам
да сте се икада раније тукле.”
Моираина се угризла за језик. Сијуан је рекла да гостионичарка има свакаква
правила, од закључавања спољних врата у поноћ до тога да мушки посетиоци нису
дозвољени у собама, и строго их се придржавала, али не би тако причала да је знала
да су Аес Седаи. “Желим да посетим банкара”, рекла је када је била сигурна у свој
говор. Да их због ње избаце из Сијуанине собе не би била пропаст, али би било
неугодно. Имале су много тога да ураде данас. “Доброг и угледног банкара. Да ли
знате неког у близини?”
Испоставило се да је знала, оног код кога је и она ишла, и у ту сврху је била
спремна да двојицу њених “посматрача”, како их је звала, извуче из њихових соба
изнад стаја – за износ за који је Моираина била сигурна да је бар удвостручио њихову
надницу. Додуше, одмах је платила. Због приговарања би само изгубила време, и
можда повећала цену. Аилена Толвина није изгледала као жена која се цењка. Ускоро
су она и Сијуан седеле лицем у лице у великој носиљци коју су носила четворица
жгољавих мушкараца који су изгледали као да једва носе терет, мада су трчкарали
препуним улицама много лакше него пар високих мушкараца који су пратили
носиљку носећи дуге, месингом оковане батине.
“Ово неће да успе”, промрмљала је Сијуан између залогаја велике, крцкаве
земичке. “ако мислиш да нам треба још новца, у реду. Мада га ти расипаш около,
Моираина. Али, спаљена да сам, ова твоја спетка никада неће успети. Одмах ће нас
упецати. Вероватно ће послати по сестру. Ако нека није већ тамо. Кажем ти, морамо
да нађемо други начин.”
Моираина се претварала да је превише заузета својом земичком, још топлом из
пећнице, да би одговорила. Осим тога, била је гладна. Ако сустретну другу Аес
Седаи... То је била провалија коју су морале да пређу када стигну до ње. Рекла је себи
да је титрање у стомаку била глад, не страх. Али лаж можеш да помислиш. Њен план
је морао да успе. Није било другог начина.
Као и у Тар Валону, банка је наликовала на малу палату, сијајући на јутарњем
сунцу као праве палате даље уз планину, са златним плочицама на сваком зиду и две
високе беле куполе. Вратар који им се наклонио на уласку носио је тамноцрвени
капут извезен сребрним плечама на манжетнама, а стражари кратке црне капуте које
су откривале њихове задњице у тесним панталонама. Моираинина хаљина у бојама
каирхијенског племства била је довољна да им обезбеди разговор са самом
банкарком, а не са неким потчињеним, у тихој соби обложеној дрвеним плочама са
сребрним стоним лампама и танким познаћеним линијама на намештају.
Камила Ноалин била је љупка танка средовечна жена, проседе косе намештене у
четири дугачке плетенице и неумољивих, испитивачких очију. Кандор је, напослетку,
био далеко и од Каирхијена и од Тар Валона. Ипак, није имала права да користи
увеличавајуће стакло да проучи печат Илаин Дормаиле на дну Моираининих писма -
са - правима. Макар је писмо била само мало умрљано од потапања у ону бару. Иако
то нису били највећа коју је носила, ипак је обезбедило приличну гомилу злата у
десет кожних кеса поређаних на писаћи сто банкарке, чак и после високог одбијања
због удаљености између две банке.
“Имате телохранитеље, надам се,“ промрмљала је газдарица Ноалин љубазно.
Велике количине злата знале су да обезбеде пристојност.
“Зар је у Чачину такво безакоње да две жене нису безбедне по дану?” упитала ју
је Моираина хладно. Увеличавајуће стакло! “Мислим да смо завршиле.”
Пар веома крупних стражара изнео је ташне и оставила их на поду носиљке,
умирени због двојице “посматрача” газдарице Толвине са батинама. Носачи су, како
се чинило, без много труда подигли додатни терет.
“Чак би и ковач морао да се затетура да је онако натоварен као мазга,“
промрмљала је Сијуан, ћушкајући ногом ташне нагомилане између њих. “Ко је могао
тако да поломи леђа? Рибљих му утроба! Који год да је разлог, Моираина, мора да је
Црни ађах.”
Носачи су то могли јасно да чују, али су трчали без застајкивања, у незнању шта
значе речи Црни ађах, вероватно и у незнању шта је Ађах.
Са друге стране, привлачна жена која је шетала поред са чешљевима од
слоноваче у коси се препала, повукла сукње до колена и потрчала, оставивши
двојицу запрепашћених слугу да се пробијају за њом кроз гужву. Моираина је
прекоравајуће погледала у Сијуан. Нису могле да се ослоне на незнање других као
заштиту. Сијуан се благо заруменела, али су јој плаве очи биле пркосне.
Вечерња звезда је имала малу осигурану ризницу где су трговци могли да
оставе свој новац на безбедном, бар они који нису држали касе у собама, али
остављање већине злата тамо није донело никакве наклоне од газдарице Толвине,
чак пошто јој је Моираина дала златну круну за труд. Без сумње је видела како
превише трговаца губи све да би неко ко тог тренутка има новац оставио утисак на
њу.
“Најбоља кројачица у Чачину је Силена Дорелмин”, одговорила је на
Моираинино питање, “али она је веома драга, како чујем. Веома драга.” Моираина је
онда узела једну од пуних торбица, мада је јој је повукла појас на доле на једној
страни када је везала узице. Онај ковач мора да се затетурао! Не, Сијуан су се
привиђале ствари, то је било све.
Показало се да је Силена витка жена сујетног држања и хладног гласа, у плавој
хаљини која се пресијавала са изрезом који је показивало доста груди. Хаљина јој се
једва држала на раменима! Моираина ипак није бринула да ће је гурнути у такву
хаљину. Намеравала је да наруши скоро сва правила пристојности у односу жене и
њене кројачице. Истрпела је мерење, пошто није било начина да га убрза, али су се
Силенине очи сузиле због брзине којим је одабрала материјал и боје. На тренутак је
изгледало као да ће да одбије на сашије оно што је требало Сијуан, али је Моираина
мирно рекла да ће платити двоструку цену. Женине очи су се скупиле скоро до
прореза на помен цене, али је климнула. И Моираина је знала да ће добити оно што
жели. Бар овде.
 “Хоћу да буде готово до сутра”, рекла је. “Позови све твоје шваље на посао.”
Силенине очи се нису сузиле на то. Разрогачиле су се, сијајући бесом. Глас јој је
постао леден. “Немогуће. До краја месеца, можда. Можда касније. Ако уопште нађем
времена. Јако много госпи је наручило нове одоре. Краљ Малкијера посећује
Аесдаишарску палату.”
“Последњи краљ Малкијера је умро пре двадесет пет година, Силена.” Узевши
пуну торбицу, Моираина ју је отворила над столом у соби за мерење, просувши
тридесет златних круна. Наручивала је више од три хаљине, али док је свила у
Чачину била скупа колико и у Тар Валону, кројење је било много јефтиније, и то је
био највећи трошак у цени за хаљину.
Силенине очи су похлепно гледале велике новчиће, а очи су јој се зацаклиле
када јој је речено да ће добити исто толико када хаљине буду готове.
“Али ћу одузети по шест новчића од других тридесет за сваки дан док не буде
готово.” Изненада је изгледало да ће хаљине да буду завршене за мање од месец
дана. Много мање.
“Требало је да наручиш хаљине као ону какву је носила она мршава дроља,“
рекла је Сијуан док су се пеле назад у наслоњачу. “На ивици да склизне. Могла би
макар да уживаш у томе да те мушкарци гледају ако већ намераваћ да ставиш своју
будаласту главу на пањ.”
Моираина је извела вежбу за почетнице, замишљајући да је пупољак у
мировању, како се отвара сунцу. Хвала Светлости, донела је смиреност. Мада би
одржавање исте могло бити искушење поред Сијуан. Поломиће зубе ако настави да
их стеже. “Нема другог начина, Сијуан.”
Већ пола дана је одмакло, а много тога је остало да се уради. “Мислиш ли да ће
газдарица Толвина изнајмити једног од њених снагатора на више него неколико
сати?” Краљ Малкијера? Светлости! Та жена мора да је мислила да је потпуна будала!
Средином поподнева два дана пошто је Моираине стигла у Чачин, кочија
лакирана жутим иза запреге од четири иста сивца које је терао човек са раменима
као бик, стигла је у Аесдаишарску палату, са две кобиле везане иза, доратаста витког
врата и сива дугих ногу. Госпу Моираина Дамодред, шаре су се протезале од високог
оковратника тамноплаве свечане хајине до испод колена, примио је уз све почасти,
виши слуга са сребрним кључевима извезеним иза Црвеног коња на рамену. Име
Куће Дамодред било је познато, наравно, ако не њено, а пошто је Ламан био мртав,
сваки Дамодред може да наследи Сунчев престо ако га не уграби друга Кућа. Нису
могли да знају колико се надала томе.
Дате су јој пригодне одаје, три простране собе са свиленим таписеријама на
зидним облогама изрезбареним цвећем и балконом са мермерном оградом који је
гледао на север преко града ка вишим врховима прекривеним снегом, и додељене су
јој слуге, две слушкиње и потрчко, који су јурили около распакујући госпине ковчеге
оковане месингом и сипајући топлу воду са мирисом руже да се госпа умије. Нико
осим слугу није ни погледао Суки, служавку госпе Моираине.
“У реду”, промрмљала је Сијуан када су их слуге коначно оставиле насамо у
дневној соби, “признајем да сам невидљива у овоме.” Њена тамносива хаљина била је
од добре вуне, потпуно једноставна осим оковратника и манжети који су били
порубљени у бојама Дамодреда. “Ти се, с друге стране, истичеш као Високи лорд који
седи за веслом. Светлости, скоро да сам прогутала језик када си питала да ли има
сестара у Палати. Толико сам нервозна да ми се врти у глави. Тешко ми је да дишем.”
“То је због висине,“ рече јој Моираина. “Навикнућеш се. Сваки посетилац би
питао за Аес Седаи; могла си да видиш, слуге нису ни трепнуле.” Она је, ипак,
задржавала дах док није чула одговор. Једна једина сестра би променила све. “Не
знам зашто морам да ти стално понављам. Краљевска палата није гостионица;
“Можете ме звати госпа Алис” не би задовољило никога овде. То је чињеница, не
мишљење. Морам да будем ја. Можда би могла да искористиш ту невидљивост и да
видиш шта можеш да сазнаш о госпи Инес. Било би ми драго да одемо што је пре
могуће.”
Што би било сутра, без изазивања увреда и прича. Сијуан је била у праву. Свако
око у палати биће на страној племкињи из Куће која је почела Аијелски рат. Свака
Аес Седаи која дође у Аесдаишар би одмах чула о њој, а свака Аес Седаи која пролази
кроз Чачин може ту да дође. А ако је овај Гортанес још увек покушавао да је пронађе,
реч о Моираини Дамодред у Аесдаишарској палати ће доћи до њега превише брзо. Из
њеног искуства, палате су биле зрелије за убиство него путеви. Сијуан је била у
праву; стајала је на постољу као мета, и није имала појма ко би могао бити стрелац.
Сутра, рано.
Сијуан се искрала, али се вратила брзо са лошим вестима. Госпа Инес се повукла,
оплакивала је мужа. “Пао је мртав у своју кашу за доручком пре десет дана”, изјавила
је, седајући на столицу и пребацујући руку преко наслона. Лекције о понашању су
биле још нешто што је заборављено када је шал постао њен. “Много старији човек,
али изгеда да га је волела. Дали су јој десет соба и башту на јужној страни палате;
њен муж је био близак пријатељ принца Брајса.” Инес ће остати повучена цео месец,
не виђајући никога осим блиске породице. Њене слуге излазе само када је преко
потребно.
“Примиће Аес Седаи,“ уздахнула је Моираина. Чак ни жена у жалости неће
одбити да види сестру.
Сијуан је скочила на ноге. “Јеси ли полудела? Госпа Моираина Дамодред
привлачи довољно пажње. Моираина Дамодред Аес Седаи може и барјаке да подигне!
Мислила сам да је замисао била да одемо пре него што неко ван Палате сазна да смо
овде!”
Једна од служавки, пуначка седокоса жена по имену Аико, ушла је баш тада, да
најави да је дошла шатајан да отпрати Моираину до принца Брајса, и била је
очигледно запрепашћена да види како Суки стоји изнад господарице и прети јој
прстом.
“Реци шатајан да ћу доћи до ње”, рекла је Моираина мирно, и чим се жена
разрогачених очију поклонила и изашла, устала је да би заузела бољи положај, што је
било довољно тешко са Сијуан чак и када је имала сву предност. “Шта онда
предлажеш? Остајање овде скоро две недеље док не изађе биће исто толико лоше, а
не можеш да се спријатељиш са слугама ако су затворени с њом.”
“Могу да излазе само послом, Моираина, али мислим да могу да средим да будем
позвана унутра.”
Моираина је заустила да каже да ће то можда потрајати колико и оно друго, али
ју је Сијуан чврсто ухватила за рамена и окретала, одмеравајући је од главе до пете.
“Госпина служавка би требало да се постара да је њена газдарица пристојно одевена,“
рекла је и гурнула Моираину ка вратима. “Иди. Шатајан те чека. А уз мало среће,
млади војник по имену Кал чека Суки.”
Поглавље 25
Одговор
Шатајан је заиста чекала, висока згодна жена, обмотана достојанством и ледена,
јер је приморана да чека. Њене очи боје лешника могле су да охладе вино. Свака
краљица која би себи дозволила да не буде у милости код шатајан била је будала,
тако да је Моираина била пријатна док ју је жена пратила кроз ходнике. Мислила је
да јесте мало узнапредовала у топљењу тог мраза, али јој је било тешко да се
усредсреди. Млади војник? Није знала да ли је Сијуан уопште била са мушкарцем, али
сигурно не би то урадила само да дође до Инесиних слугу! Не са војником!
Кипови и таписерије оивичавали су ходнике, што је било изненађујуће с
обзиром на њено знање о Крајинама. Мермерне резбарије жена са цвећем или деце
која се играју, поља цвећа, племићи у вртовима и тек неколико приказа лова били су
изаткани у свили, без иједне приказане битке. Лучни прозори, који су били
периодично постављени дуж ходника, гледали су на много више башти него што је
очекивала, такође, и на дворишта под барјацима, у неким од којих су прскале
мермерне фонтане. У једном од њих, видела је нешто што је отерало питања о Сијуан
и војнику из ума.
Било је то просто двориште, без фонтане или стазе са стубовима, и мушкарци су
стајали у редовима дуж зидова гледајући двојицу других, огољених до појаса у борби
дрвеним мачевима за вежбање. Рејн и Букама. Била је то борба, иако у вежби; ударци
су се спуштали на месо тако јако да је и она чула ударце. Све је задавао Рејн. Мораће
да их избегава, као и Лана, ако је и он био овде. Није се трудио да сакрије своје сумње,
и могао би да потегне питања за која она није смела да се усуди да их постави. Да ли
је била Моираина или Алис? Још горе, да ли је била Аес Седаи или дивљакуша која се
претварала? Питања која ће се препричавати на улици до сутра увече, тако да свака
сестра може да их чује, а то последње би свака сестра истражила.
На сву срећу, три војника луталице тешко да ће бити присутни тамо где и она.
Принц Брајс, стамен човек зелених очију, присно ју је поздравио у великој соби
црвеним и златним оплатама. Биле су присутне и две принчеве удате сестре, и једна
Етенијелина са мужевима, мушкарци су били у загаситој свили, жене у светлим
бојама са појасевима одмах испод груди и извезеним рукавима и порубима сукњи.
Ливрејисане слуге нудиле су слаткише и орахе. Моираина је мислила да ће је
заболети врат од гледања увис; најнижа жена била је виша од Сијуан, и сви су стајали
веома усправно. Савили би вратове због сестре, и мушкарци и жене, али су знали да
су једнаки госпи Моираини.
Прича је ишла од музике и најбољих музичара међу племићима на двору до
суровости путовања, од тога да ли да се верује гласина о мушкарцу који је могао да
усмерава до тога зашто је толико Аес Седаи било у близини, и Моираина је открила
да је тешко да одржава очекивани лак разговор. Мало је марила за музику и још мање
за некога ко је свирао инструменте; у Каирхијену, музичари су се унајмљивали и
заборављали. Сви су знали да је путовање напорно, без сигурног преноћишта или
пристојне хране на двадесет или тридесет миља пређених тог дана, а тако је било
када је време било лепо. Очигледно да су неке сесетре биле у околини због гласина о
том мушкарцу, а друге да ојачају везе које су се можда олабавиле током Аијелског
рата, да осигурају да престоли и Куће разумеју да се и даље очекује да испуњавају
своје обавезе према Кули, и јавне и тајне. Ако Аес Седаи још нису дошле у Аесдаишар,
нека сигурно ускоро хоће, што је њој био довољан разлог да јој направи тешкоће у
лаганом ћаскању. То и размишљање о осталим разлозима због којих би сестре могле
да лутају. Мушкарцима је то било привлачно, али је мислила да је женама било
нарочитно досадна.
Када су Брајсова деца била уведена, Моираина је осетила велико олакшање. То
што су јој представили његову децу било је знак прихватања у његово домаћинство,
али, још важније, означавало је крај пријема. Најстарији син, Антол, Био је на југу са
Етенијелом као наследник, остављајући љупку девојчицу од дванаест година по
имену Џарена да уведе своју сестру и четворицу браће, званично поређане по
годишту, мада су, у ствари, двојица најмлађих још били у пеленама и унеле су их
дојиље. Пригушујући нестрпљење да открије шта је Сијуан сазнала, Моираина је
похвалила децу због њиховог понашања и пожурила их на учење. Мора да су
мислили да је досадна као и старији. Сада нешто мало мање безлично.
“А како си то зарадио модрице, мој лорде Дирајче?” упитала је, једва слушајући
дечакову трезвено представљену причу о паду. Све док...
“Мој отац каже да нисам погинуо само због Ланове таличности, моја госпо,“
рекао је Дирајк, исијавајући ван своје званичности. “Лан је краљ Малкиера, и
најталичнији човек на свету, и најбољи мачевалац. Осим мог оца, наравно.”
“Краљ Малкиера?” рече Моираина трепћући. Дирајк је жестоко климнуо и почео
да описује у бујици речи Ланове подвиге у Пустоши и Малкиерце који су дошли у
Аесдаишар да га прате, док му отац није показао да ућути.
“Лан је краљ ако то жели, моја госпо,“ рекао је Брајс. Било је веома чудно рећи
такву ствар, а његов сумњичав тон ју је учинио још чуднијом. “Углавном се држи
својих одаја,“ Брајс је деловао као да је забринут и због тога, “али срешћеш га пре
него што – Моја госпо, јеси ли добро?”
“Не баш”, рекла му је. Надала се још једном сусрету са Ланом Мандрагораном,
рачумала је на то, али не овде! Стомак као да јој се везао у чвор. “И ја ћу можда да
останем у својим одајама неколико дана, али бисте ме извинили.”
Наравно да хоће, свима је било неизрециво жао што неће бити с њима у друштву
и због напора који је претрпела на путу. Мада јесте чула једну од жена како мрмља да
јужњакиње мора да су много нежне.
Светлокоса млада жена у зеленом и црвеном је чекала да покаже Моираини пут
назад до њених одаја. Елис се њихала у клањању сваки пут када би проговорила, што
је значило веома често на почетку. Речено јој је о Моираининој “малаксалости” и
питала је на сваких двадесет корака да ли Моираина жели да седне и предахне, или
да јој се донесу хладне мокре облоге у одаје, или вруће цигле за ноге, или миришљаве
соли, или још сто сигурних лекова за “мутну главу,“ док јој Моираина није одсечно
рекла да ућути. Будаласта девојка је водила у тишини, празног лица. Моираина није
ни мало бринула да ли је жена била увређена. Све што је у том тренутку желела било
је да нађе Сијуан са добрим вестима. Са дечаком у рукама, рођеним на Змајпланини, и
са његовом мајком спремном за пут би било најбоље. Највише од свега, додуше,
желела да се склони са ходника пре него што налети на Лана Мандрагорана.
 Бринући о томе, скренула је на једном углу иза служавке и сусрела се лицем у
лице са Мареан, чији је шал са плавим ресама био пресавијен на њеним рукама.
Шатајан лично је водила Мареан, а иза сестре мајчинског изгледа пристизао је
караван слуга, једна жена је носила њене црвене рукавице за јахање, друга огртач
оивичен крзном, трећа тамни сомотни шешир. По двојица мушкараца носила су
кутије од плетеног прућа које је могао да носи и само један, други су имали пуне руке
цвећа. Аес Седаи је примала више поштовања него једноставна госпа, ма колико
висока била њена Кућа.
Мереанине очи су се сузиле када је видела Моираину. “Изненађена сам што те
видим овде”, рекла је полако. “Судећи по твојој хаљини, мислим да си одустала од
прерушавања? Али не. Још увек без прстена, видим.”
Моираина је била тако запањена због жениног изнененадног појављивања да је
једва чула шта је Мереан говорила. “Јеси ли сама?” избрбљала се.
На тренутак, Мереанине очи постале су прорези. “Ларела је одлучила да иде
својим путем. На југ, верујем. Више, не знам.”
“Кецуејн је та на коју сам мислила,“ рече Моираина, трепћући у изненађењу.
Што је више мислила о Кецуејн, више је била убеђена да мора да је била Црни ађах.
Оно што ју је изненадило јесте Ларела. Чинило јој се да је Ларела била одлучна да
дође од Чачина, и то без одлагања. Наравно, планови су могли да се промене, али је
Моираина изненада схватила нешто што је требало да буде очигледно. Црне сестре
су могле да лажу. То је било немогуће – Заклетве нису могле да се прекрше! – али
морало је да буде тако.
Мареан се приближила Моираини, а када се Моираина удаљила за корак,
пратила ју је. Моираина се држала усправно, али и даље није била виша од браде
друге жене.
“Зар толико желиш да видиш Кецуејн?” рекла је Мереан, гледајући надоле у њу.
Глас јој је био пријатан, глатко лице сажаљиво, али су јој очи биле хладно гвожђе.
“Последњи пут када сам је видела, рекла је да ће ти, када те следећи пут сретне,
испрашити задњицу тако да нећеш моћи да седиш недељу дана. То ће и да уради.”
Изненада бацивши поглед ка слугама, као да је схватила да нису биле саме.
Гвожђе је избледело, али није нестало. “Кецуејн је била у праву, знаш. Млада жена
која мисли да зна више него што заиста зна може да се ували у веома велику невољу.
Препоручујем ти да будеш веома мирна и веома тиха док не будемо могле да
разговарамо.” Заповедничким покретом је показала шатајан да настави да води, и
достојанствена жена је скочила да послуша. Краљ или краљица су можда могли да не
буду омиљени код шатајан, али никада Аес Седаи.
Моираина је зурила за Мереан док она није нестала иза угла далеко низ ходник.
Све што је Мереан управо рекла могла је да каже и нека од Тамриних изабраница.
Црне сестре су могле да лажу. Је ли Ларела променила мишљење о Чачину? Или је
била негде мртва, као Тамра и остале? Изненада је схватила да је намештала сукње.
Било јој је лако да смири руке, али није могла да заустави благо дрхтање.
Елис је пиљила отворених уста. “И ти си Аес Седаи!” запиштала је жена, а онда
поскочила, мислећи да је Моираинин трзај мрштење. “Мора да си се прерушила,“
рекла је без даха. “Нећу никоме рећи ни реч, Аес Седаи! Кунем се Светлошћу и очевим
гробом!” Као да ниједна особа иза Мареан није чула све што и она. Они неће држати
језике за зубима.
“Води ме до одаја Лана Мандрагорана”, рекла јој је Моираина. Оно што је било
истина у зору може да се промени до поднева, као и оно што је било потребно. Узела
је прстен Велике змије из торбице и ставила га на десну руку. Понекад, мораш да се
коцкаш.
После дугог ходања, у милосрдној тишини, Елис је закуцала на црвена врата и
објавила седокосој жени која их је отворила да је госпа Моираина Дамодред Аес
Седаи желела да прича са краљем ал'Ланом Мандрагораном. Жена је ставила
сопствене додатке на оно што јој је Моираина рекла. Краљ, заиста! На изненађење,
добила је одговор да лорд Мандрагоран не жели да прича ни са каквом Аес Седаи.
Седокоса жена је изгледала осрамоћено, али је чврсто затворила врата.
Елис је пиљила у Моираину разрогачених очију. “Могу сада да одведем госпу Аес
Седаи до њених одаја”, рекла је несигурно, “ако бисте –” Запиштала је када је
Моираина нагло отворила врата и ушла.
Седокоса служавка и једна млађа скочиле су са места где су седеле, очигледно
крпећи кошуље. Кошчат момак се неспренто подигао на ноге поред камина,
гледајући ка женама за упутства. Оне су само зуриле у Моираину док није
испитивачки подига обрву. Онда је седокоса жена показала на једна од двоја врата
која су водила даље у одаје.
Врата на која је показала водила су до дневне собе веома налик Моираининој,
али су све позлаћене столице биле померене уза зидове а цветни теписи умотани.
Без кошуље, Лан је вежбао мачевање на рашчишћеном простору. Мали златни
медаљон љуљао му се око врата док се кретао, сечиво је било само магла. Био је сав
знојав. А ране од којих га је Излечила биле су замењене... Огреботинама од канџи
неке дивље животиње на леђима? Или огреботинама неке жене. Је ли овај човек
заиста могао да пробуди такву страст у жени да би она... Осетила је како јој образи
постају врући због слике која јој се појавила у глави. Могао је да има колико год је
жена желео, све док је радио оно што је она желела.
Грациозно је изашао из положаја да је погледа, врх његовог мача спустио се на
плочице на поду. Није је баш погледао у очи, већ на онај чудан начин који су имали
он и Букама. Мокра коса му је висила, лепећи му се за лице упркос кожној траки, али
није био задихан.
“Ти”, зарежао је. “Значи, данас си Аес Седаи и Дамодред. Немам времена за твоје
игре, Каирхијењанко. Чекам некога.” Хладне плаве очи одлутале су до врата иза ње.
Чудно, нешто што је личило на врпцу направљену од косе било је везано око
унутрашње браве у сложени чвор. “Неће јој бити драго за затекне другу жену овде.”
“Твоја љубљена госпа не треба да ме се плаши,“ рекла му је Моираина суво.
“Прво, превише си висок, а друго, више волим мушкарце са барем мрвицом шарма. И
пристојности. Дошла сам да ми помогнеш. Положен је завет, и држан од
Стогодишњег рата, да ће Малкиер јахати када Бела кула позове. Ја сам Аес Седаи и
позивам те!”
“Знаш да су брда висока, али не и како лажу,“ промрмљао је као да понавља неку
малкиерску изреку. Отишавши преко собе даље од ње, зграбио је каније и снажно
увукао мач. “Помоћи ћу ти, ако можеш да ми одговориш на једно питање. Питао сам
многе Аес Седаи током година, али су се измигољиле од одговарања као отровнице.
Ако си Аес Седаи, одговори.”
“Ако знам одговор, хоћу.” Неће му поново рећи да је била то што је била, али је
загрлила саидар, и померила једну од позлаћених столица на средину пода. Није
могла да је помери рукама, али је лако лебдела на токовима Ваздуха, што би урадила
и да је била двапут тежа. Седнувши, спустила је руке на прекрштена колена тако да
се златна змија на њеном прсту јасно видела. Виша особа је имала предност када би
обе стајале, али неко ко је стојао мора да се осећао као да га одмерава неко ко седи,
нарочито ако је то Аес Седаи.
Он изгледа није осећао ништа слично. Први пут откад га је срела, погледао ју је
право у очи, и поглед му је био плави лед. “Када је Малкиер умро”, рекао је гласом
тихог челика, “Шијенар и Арафел су послали људе. Нису могли да зауставе бујицу
Тролока и Мирдраала, али су дошли. Људи су јахали из Кандора, чак и из Салдеје.
Дошли су прекасно, али су дошли.” Плави лед је постао плави пламен. Глас му се није
променио али су му зглобови побелели када је стегао мач. “Девет стотиан година смо
јахали када је Бела кула звала, али где је била Кула када је Малкиер умро? Ако си Аес
Седаи, одговори ми на то!”
Моираина је оклевала. Одговор који је хтео био је Запечаћен за Кулу, училе су га
Прихваћене у лекцијама из историје али је забрањен свима осим полазницама Куле.
Али шта је било још један укор у односу на оно са чиме се суочавала? “Преко стотину
сестара је било послато у Малкиер,“ рекла је мирније него што се осећала. По свему
што су је научили, требало је да тражи укор за ово што му је већ рекла. “Било како
било, чак ни Аес Седаи не могу да лете. Закасниле су.” Док су стигле, бескрајне хорде
Сенкиног накота већ су сломеиле војске Малкера, а људи су били мртви или су
бежали. Смрт Малкиера била је тешка и натопљен крвљу, и брза. “То је било пре него
што сам се родила, али искрено жалим због тога. И жалим што је Кула одлучила да
сакрије свој труд.” Било је боље да се мисли да Кула ништа није урадила него да се
зна да су Аес Седаи покушале и нису успеле. Неуспех је био ударац стамености, а
тајновитост оклоп који је Кули био потребан. Аес Седаи су имале сопствене разлоге
за оно што су чиниле, и за оно што нису чиниле, и ти разлози су били познати само
Аес Седаи. “То је све што могу да одговорим. Више него што је требало, више него
што ће икада одговорити иједна сестра, мислим. Је ли довољно?”
Неко време ју је само гледао, ватра је споро бледела назад у лед. Оборио је
поглед. “Скоро да могу да поверујем”, промрмљао је на крају, не говорећи у шта је
скоро могао да поверује. Горко се насмејао. “Како могу да ти помогнем?”
Моираина се намрштила. Веома је желела да проведе време насамо са овим
човеком, да га васпита, али то ше морати да чека. Веома се надала да није Пријатељ
мрака. “Још једна сестра је у Палати. Мереан Редхил. Морам да знам где иде, шта
ради, с ким се састаје.” Трепнуо је, али није поставио очигледно питање. Можда је
знао да неће добити одговоре, али је тишина ипак била задовољавајућа.
“Држао сам се соба прошлих неколико дана,“ рекао је поново гледајући ка
вратима. “Не знам колико могу да осматрам.”
Упркос себи, шмркнула је. Обећао јој је помоћ, а онда забринуто потражио своју
госпу. Можда није био онакав какав је мислила да је. Али је био све што је имала. “Не
ти,“ рекла му је. Њена посета ће ускоро бити позната широм Аесдаишара, ако већ није
била, а ако га примете да шпијунира Мереан... То би могла да буде пропаст чак и ако
је жена била невина као дете. “Мислила сам да би могао да замолиш неког од
Малкиераца које си, како разумем, сакупио овде да те прате. Неко оштрог ока и
мирног језика. Ово мора да се обави у крајњој тајности.”
“Нико ме не прати”, рекао је оштро. Још једном бацивши поглед ка вратима,
изненада је изгледао уморно. Није се погрбио, али се померио до камина и наслонио
мач поред њега са пажљивошћу уморног човека. Стојећи окренут јој леђима, рекао је:
“Замолићу Букаму и Рејна да је надгледају, али не могу да обећам за њих. То је све
што могу да урадим за тебе.”
Пригушила је љутито цоктање. Било да је то све што је могао или хтео да уради,
није имала начина да га натера. “Букама”, рекла је. “Само он.” Судећи по начину на
који се понашао близу ње, Рејн би био превише заузет зевањем у Мереан да би ишта
видео или чуо. То јест, ако не призна шта ради чим га Мереан погледа. “И немој да му
кажеш зашто.”
Нагло је окренуо главу, али је убрзо климнуо. И поново није поставио питања
која би поставила већина људи. Док му је говорила како да јој доставља вести,
порукама за њеку служавку Суки, молила се да није правила озбиљну грешку.
Назад у својим собама, открила је тачно колико су се вести брзо прошириле. У
дневној соби, Сијуан је нудила послужавник са слаткишима високој младој жени
пуних усана у бледозеленој свили, мало старијој од девојчице, са црном косом која је
падала доста испод кукова и малом плавом тачком боје на челу отприлике где је
висио каменчић Моираинине кесиере. Сијуанино лице било је глатко, али јој је глас
био напет док их је представљала. Госпа Исела је брзо показала зашто.
“Сви у Палати кажу да си ти Аес Седаи.” рекла је гледајући Моираину са сумњом.
Није устала, још мање направила кникс, чак није ни наклонила главу. “Ако је тако,
треба ми твоја помоћ. Желим да идем у Белу кулу. Моја мајка жели да се удам. Не би
ми сметао Лан као мој карнеира, да већ мајка није била његова, али када се удам,
мислим да ће то бити за неког од мојих Заштитника. Бићу Зелени ађах.” Благо се
намрштила на Сијуан. “Не сметај, девојко. Стој тамо док не затребаш.” Сијуан се
поставила поред камина, укрућених леђа и руку прекрштених испод груди. Ниједна
права слушкиња не би тако стала – или се тако намрштила – али је Исела више није
примећивала. “Седи, Моираина,“ наставила је с осмехом, “ и рећи ћу ти за шта ми
требаш. Ако јеси Аес Седаи, наравно.”
Моираина је пиљила. Понуђено јој је да седне у сопственој дневној соби. Ово
блесаво дете је сигурно било пристојан пар Лану што се тиче охолости. Њен
карнеира? То је значило “први” на Старом језику, а овде очигледно нешто друго. Не
оно што се чинило, наравно; чак ни ови Малкиерци нису могли да буду толико
чудни! Седајући, суво је рекла: “Бирање Ађаха треба да сачека бар док те не испробам
да видим има ли уопште сврхе слати те у Кулу. Неколико минута ће утврдити да ли
можеш да научиш да усмераваш, и колика је твоја могућа снага ако...”
Девојка ју је живахно прекинула.
“О, била сам испробана пре неколико година. Аес Седаи је рекла да ћу бити
веома јака. Рекла сам јој да имам петнаест година, али је сазнала истину. Не видим
зашто нисам могла да идем у Кулу са дванаест ако сам желела. Мајка је била бесна.
Увек је говорила да ћу ја бити краљица Малкиера једног дана, али то значи удаја за
Лана, што не бих желела чак ни да мајка није била његова карнеира. Када јој кажеш
да ме водиш у Кулу, мораће да те слуша. Сви знају да Аес Седаи узимају све жене које
желе за обуку, и нико не може да их спречи.” Пуне усне су се напућиле. “Ти јеси Аес
Седаи, зар не?”
Моираина је изводила вежбу ружиног пупољка. “Ако желиш да идеш у Тар
Валон, онда иди. Ја сасвим сигурно немам времена да те пратим. Тамо ћеш наћи
сестре у које нећеш моћи да сумњаш. Суки, хоћеш ли да испратиш госпу Иселу
напоље? Без сумње не жели да одложи полазак да је мајка не би ухватила.”
Дериште је било сво озлојеђено, наравно, али је Моираина само желела да јој
види леђа, а Сијуан ју је скоро изгурала напоље на ходник док се бунила на сваком
кораку. Моираина је остетила како Сијуан грли Извор, и приговарања су престала са
оштрим цијуком.
“Та”, рече Сијуан док се враћала отресајући руке, “неће потрајати ни месец дана
макар била јака колико Кецуејн.”
“Сијерин лично може да је баци са врха Куле што се мене тиче,“ одбрусила је
Моираина. “Јеси ли ишта сазнала?”
“Па, сазнала сам да млађани Кал уме да се љуби, а осим тога, наишта сам на
гомилу баљезгарија.” Сијуан се изненада намрштила. “Зашто ме таго гледаш? Само
сам га пољубила, Моираина. Јеси ли ти пољубила лепог момка од млађаног
Карманеса ноћ пре него што си напустила Кулу? Па, и за мене је било исто толико
дуго, предуго, а Кал ме веома леп.”
“Све је добро што се добро сврши,“ рече Моираина одсечно. Светлости, колико
дуго није помислила на Корманеса? Био је прелеп.
Зачудо, сазнање да је Моираина пришла Лану изненадило је Сијуан више него
Мереанино појављивање.
“Нек сам одрана и посољена ако не предузимаш идиотске ризике, Моираина.
Човек који тражи престо мртве земље је деветоструга будала. Могао би овог
тренутка да брбља о теби свакоме ко хоће крваво да слуша! Ако Мереан сазна да си
наредила да је посматрају... Спаљена да сам!”
“Он јесте вишеструка будала, Сијуан, али не мислим да би икада “брбљао.“ Осим
тога, “не можеш да победиш ако не ризикујеш бакрењак”, како увек кажеш да је твој
отац говорио. Немамо избора осим да ризикујемо. Са Мереан овде, време је можда да
измаку. Мораш да дођеш до госпе Инес што пре можеш.”
“Урадићу све што могу”, промрмљала је Сијуан, и отишла наместивши рамена
као да се спрема за тучу. Али је такође и намештала сукњу на куковима. Моираина се
надала да ствари неше да оду даље од љубљења. Била је то Сијуанина ствар ако се
догоди, али тако нешто је било глупо. Нарочито са војником!
Ноћ се већ одавно спустила, а она је покушавала да чита уз светиљку када се
Сијуан вратила. Моираина је спустила књигу; зурила је у исту страну последњих сат
времена. Овог пута, Сијуан јесте имала новости, које је испоручивала копајући по
својим вуненим хаљинама и поткошуљама.
Прво и прво, на путу назад до Моираининих одаја пришао јој је “коштуњави
стари родан” који ју је питао је ли она била Суки, а онда јој рекао да је Мереан
провела скоро цео дан са принцем Брајсом пре него што се вратила у своје одаје да
преноћи. Ту нема трага ничему. Оно што је било важније, Сијуан је успела да помене
Рахијена у опуштеном разговору са Калом. Војник није био са госпом Инес када је
дечак рођен, али јесте знао дан, један дан пошто су Аијели почели да се повлаче од
Тар Валона. Моираина и Сијуан су разменила погледе поводом тога. Један дан пошто
је Гитара Моросо изрекла своје Предсказање о поновом рођењу Змаја и пала мртва од
потреса. Зора над планином, и рођен током десет дана пре тог изненадног отопљења.
“У сваком случају”, наставила је Сијуан, почињући да прави завежљаје од одеће и
чарапа, “навела сам Кала да верује да си ме отпустила из службе, јер сам ти просула
вино на хаљину, и понудио ми је кревет са слугама госпе Инес. Мисли да би могао да
ми нађе место код његове госпе.” Шмркнула је као да је то забавља, онда ухватила
Моираинин поглед и поново шмркнула, сада грубље. “Није то његов крвави кревет,
Моираина. А и да јесте, па, веома је нежан и има најлепше смеђе очи које си икада
видела. Једном ћеш да постанеш спремна да урадиш више него само да сањаш о
неком мушкарцу, и надам се да ћу бити ту да то видим!”
“Не причај глупости”, рече јој Моираина. Задатак пред њима је био превише
важан да траће мисли на мушкарце. Бар на начин на који је Сијуам мислила. Мереан
је провела цео дан са Брајсом? И није прилазила госпи Инес? Било да је једна од
Тамриних изабраница или Црног ађаха, то није имало смисла, а било је и више него
наивно поверовати да Мереан није једно од та два. Нешто јој је измицало, и то ју је
бринуло. Оно што није знала могло је да је убије. Још горе, могло је да убије
Поноворођеног Змаја у колевци.
Поглавље 26
Када се предати
Лан је клизио кроз ходнике Аесдаишара сам, користећи сваки делић вештине
које је стекао у Пустоши, пазећи да не зађе за ћошак док није сигуран да је пролаз
испред пуст. Умотан у ко’ди, скоро је могао осетити кад год је неко ушао у ходник иза
њега, осетити почетак још једног присуства и побећи из видокруга кроз отворена
врата или засведен улаз пре него што би га, ко год то био, могао видети. Могао је
бити и дух.
Ања и Есна су послушале Едејнина наређења пре његових, као да су веровале да
је то неки део Малкијерских обичаја. Могла је да им каже да јесу. Булен је остао одан,
веровао је у то, али је очекивао да свако у Аесдаишару, ко носи ливреју, каже Едејни
где да га нађе. Мислио је да зна где је сада. Упркос предходним посетама, без водича
се изгубио два пута од када је напустио своје одаје и само му је осећај за правац
помогао да се нађе поново. Осећао се будаласто због ношења мача. Челик је био
бескорисан у овој битци. Али осећао се го без њега, а голотиња је била једна ствар
коју себи није могао да си приушти против Едејне.
Трачак покрета га је натерао да се прибије уза зид иза статуе жене обучене у
облаке и рукама пуним цвећа. Баш на време. Две жене су изашле из укрштајућих
ходника испред, застајући у интимном разговору. Исела и Аес Седаи, Мереан. Био је
миран као камен иза кога се крио. Покрет је био то што привлачи очи.
Није волео забушавање, али док је Едејна одвезивала чвор на његовом даори,
који га је држао затвореног два дана, начинила је јасним да намерава да објави
његову женидбу са Иселом ускоро. Букама је био у праву. Едејна је искористила
његов даори као узде. По обичају, вечина њене моћи над њим би нестала једном кад
Исела буде имала увојак његове косе међу својим успоменама, не више ишта веће од
успомене из прошлости, ипак је био сигуран да ће користити Иселу уместо себе. А
Исела ће сарађивати. Сумњао је да она има снаге да стане против своје мајке
отворено. Једина ствар која се може урадити кад си суочен са противником кога не
можеш победити је да бежиш, сем уколико твоја смрт може користити неком већем
циљу, а он је веома желео да побегне. Само га је Букама држао овде. Букама и сан.
На оштар гест Мереане, Исела је климнула жељно и пожурила назад од куда су
дошле. Тренутак ју је Мереан гледала како иде, лица нечитљивог у Аес Седаи
спокојности. Онда, изненађујуће, она је пратила, клизећи низ зелене подне плочице
на начин који је чинио да Исела изгледа неспретно.
Лан није губио време питајући се шта је Мереан намерила, ништа више него
што се питао зашто ју је Моираина желела мотрити. Човек може полудети
покушавајући да схвати Аес Седаи. Што је Моираина морала бити, или би је Мереан
послала урлајући низ ходнике. Чекајући довољно дуго да пар поново одмакне из
видокруга, клизнуо је тихо до ћошка и провирио. Обе су отишле, па је пожурио. Аес
Седаи га се данас нису тицале. Морао је да прича са Букамом. О сновима.
Бежање би значило крај Едејниним сплеткама о венчању. Ако би је избегавао
довољно дуго, нашла би другог мужа за Иселу. Бежање би било крај Едејниним
сновима о повраћању Малкијера, подршка би јој избледела као магла под
поподневним сунцем једном када људи сазнају да је отишао. Бежање би било крај
многим сновима. Човек који је носио бебу везану за леђа је, међутим, имао права на
снове. Дужност је планина, али је морала да буде извршена.
Испред је лежало дуго степениште од широких камених степеника. Кренуо је на
доле и одједном је почео да пада. Имао је само толико времена да омлитави и онда је
почео да одскаче од степеника до степеника, котрљајући се стрмоглавце, слећући на
поплочани под на дну са треском који му је избио задњи ваздух из плућа. Тачкице су
му трепериле испред очију. Трудио се да дише, да се усправи.
Слуге су се створиле ниодкуда, помажући му да стане, сви вичући око његове
среће да није погинуо у таквом паду, питајући да ли жели да види једну од Аес Седаи
због Лечења. Мрштећи се ошамућено ка врху степеника мрмљао је одговоре, било
шта у нади да ће отићи. Мислио је да је изубијан колико је икад био у животу, а
последња ствар коју је желео да види у том тренутку је била сестра. Нешто му је тамо
горе тргнуло чланке. Нешто га је ударило међу рамена. Постојала је само једна ствар
која је то могла бити, колико год мало смисла то имало. Знао би да је ико био
довољно близу да га физички додирне. Аес Седаи је покушала да га убије помоћу
Моћи.
“Лорде Мандрагоран!” Здепасти човек у зеленом капуту гарде палате успорио је
у ход и замало се претурио покушавајући да се поклони док је још у покрету.
“Тражили смо вас свуда, мој лорде!” дахтао је. “Ради се о вашем човеку, Буками!
Дођите брзо, мој лорде! Можда је још увек жив!”
Кунећи, Лан је трчао иза гардисте, вичући да се креће брже, али превише је
каснио. Превише каснио за човека који је носио бебу. Превише каснио за снове.
Гардисти су испуњавали уски пролаз који води из једног од дворишта за
вежбање, стиснули су се да пусте Лана. Букама је лежао лицем надоле, крв му је
цурила из уста, неукрашена дрвена дршка бодежа уздизала се из мрачне мрље на
полеђини његовог капута. Његове очи су изгледале изненађено. Клечећи, Лан је
затворио те очи и промрмљао молитву за последњи загрљај мајке да пожели Буками
добродошлицу кући.
“Ко га је пронашао?” упитао је, али је једва чуо мешавину гласова о коме, где и
чему. Надао се да је Букама поново рођен у свету где Златни ждрал лети на ветру,
Седам кула стоје несломљене, а Хиљаду језера светле као огрлица под сунцем. Како је
могао допустити да ико приђе довољно близу да уради ово? Букама је могао да осети
када је челик огољен близу њега. Само једна ствар је била сигурна. Букама је мртав
јер га је Лан умешао у сплетке Аес Седаи.
Устајући почео је поново да трчи. Али не од ичега. Према некоме. Није га било
брига ко га види. Пригушен удар врата у предсобљу и увређени повици слушкиња
подигли су Моираину из јастуцима обложене наслоњаче на којој је чекала. Било шта
сем овога. Прихватајући саидар, кренула је из чекаонице, али пре него што је стигла
до врата она се отворише. Лан је отресао слушкињу у ливреји која се држала за
његове руке, залупио им врата у лице и подупро их ледјима, срећући Моираинин
изненађен поглед. Поплавеле модрице шарале су његово угласто лице и кретао се
као да је претучен. Од споља је допирала тишина. Шта год да је намеравао били су
сигурни да она може то да реши.
 Глупаво, затекла се како опипава нож за појасом. Помоћу моћи могла га је
умотати као дете, колико год да је био велик, а ипак... Он није зурио. То сигурно није
била ватра у тим очима. Желела је да устукне. Не ватра, него мртва хладноћа. Тај
црни плашт пристајао му је са својим окрутним трњем и укоченим, златним цвећем.
“Букама је мртав са ножем у срцу,” рекао је мирно, “а пре мање од сата је неко
покушао да убије мене помоћу Једне моћи. Испрва сам мислио да је морала да буде
Мереан, али последњи пут кад сам је видео ишла је за Иселом и уколико ме није
приметила и желела да ме уљуљка, није имала времена. Мало њих ме види кад не
желим да будем виђен, а мислим да она није. То оставља тебе.”
Моираина је уздрхтала, а само делом због сигурности у његовом гласу. Требала
је знати да ће глупа девојка одмах отићи Мереани. “Зачудио би се колико мало сестра
пропусти,” рекла му је. Поготово ако је сестра испуњена саидаром. “Можда нисам
требала тражити од Букаме да пази на Мереан. Она је веома опасна.” Жена је била из
Црног ађаха; сада је била сигурна у то. Сестре су могле начинити болне примере од
оних ухваћених у забадању носа, али их нису убијале. Али, шта учинити поводом ње?
Сигурност није била доказ, сигурно не доказ који би стајао пред Амирлиним Троном.
А ако је и сама Сиерин била Црна... То није била брига поводом које је сада могла
учинити ишта. Шта је жена радила трошећи време са Иселом? “Ако бринеш за
девојку, предлажем да је нађеш што брже можеш и држиш је даље од Мереан.”
Лан се није слагао. “Све Аес Седаи су опасне. Исела је довољно сигурна за сада;
видо сам је на доласку овде, журила је негде са Брајсом и Дириком. Зашто је Букама
умро, Аес Седаи? У шта сам га ухватио за тебе?”
Моираина је уздигла руку тражећи тишину и мали део ње је био изненађен кад
је послушао. Остатак ње је размишљао срдито. Мереан са Иселом. Исела са Брајсом и
Дириком. Мереан је покушала да убије Лана. Изненада је видела шему, савршену у
свакој линији; није имала смисла, али није сумњала да је стварна.
“Дирик ми је рекао да си ти најсрећнији човек на свету,” рекла је, нагињући се ка
Лану, “а за његово добро, надам се да је у праву. Где би Брајс отишао за потпуну
приватност? Негде где не би могао бити виђен или чути.” То би морало бити место
где би се осећао угодно, али изолирано.
“Постоји место на западној страни Палате,” рече Лан полако. Онда се његов
говор убрзао. “Ако постоји опасност по Брајса морам дићи гардисте.” Већ се окретао
са руком на брави.
“Не!” рекла је. још увек је држала Моћ и спремила је ток Ваздуха да га ухвати ако
је неопходно. “Принц Брајс не би ценио да његова гарда улеће ако Мереан само прича
са њим.
“Онда нема довољно времена за дизање гардиста, ако би дошли. немамо
никакав доказ против ње Лане. Сумње против речи Аес Седаи.” Његова глава се
трзнула гневно и зарежао је нешто о Аес Седаи што намерно није чула. Морала би да
га опамети због тога, а нема довољно времена. “Води ме тамо, Лане. Нека се Аес
Седаи позабави са Аес Седаи. И пожуримо.” Ако би Мереан уопште причала, није
очекивала да прича дуго.
Лан је стварно пожурио, дуге ноге су му се једва виделе док је трчао. Све што је
могла да уради је са скупи скуте и потрчи за њим, игноришући зурење и
дошаптавање слуга и других у ходнику због њеног излагања ногу, захваљујући
Светлости што је није превише оставио. Допустила је да је Моћ испуни док је трчала,
док се слаткост и срећа није граничила са болом у својој снази, и покушала да
испланира шта ће да уради, шта ће да уради, против жене знатно јаче од ње саме,
жене која је била Аес Седаи стотину година пре него што је и њена прабака била
рођена. Желела је да није толико уплашена. Желела је да је Сијуан сада са њом.
Лудачка журба их је провела кроз светлуцајуће државне дворане, преко
статуама украшених ходника, а онда одједном су се нашли на отвореном, звукови
Палате су остали за њима, на каменом оивиченом путу, двадесет корака широком са
погледом преко градских кровова далеко доле. Хладни ветар је дувао као олуја,
вучући јој скуте. Мереан је била тамо, окружена сјајем саидара, и Брајс и Дирик,
стојећи на ивици, увијајући се беспомоћно против веза и чепова од Важдуха. Исела се
мрштила на Принца и његовог сина, а изненађујуће, даље низ стазу стајао је
намргођен Рејн са рукама прекрштеним на грудима. Значи, он је Пријатељ Мрака.
“...и тешко бих ти могла довести лорда Дирика без његовог оца,” говорила је
Исела раздражљиво. “Али сам се потрудила да нико не зна, али зашто...?”
Ткујући штит од Духа, Моираина га је бацила на Мереан са сваким делићем
Моћи који је имала у себи, надајући се, упркос шансама, да ће је одсећи од Извора.
Штит је ударио и распао се. Мереан је била сувише јака, вукући сувише близу свог
капацитета.
Знала је да је изненадила Плаву сестру - Црну сестру, али Мереан није ни
трепнула. “Био си довољно добар кад си убио шпијуна, Рејне,” рекла је смирено док је
плела чеп од Ваздуха да заустави Иселина уста и везе које су држале девојку укочену
и раширених очију. “Постарај се да будеш сигуран за млађег, овог пута. Споменуо си
да си бољи мачевалац.”
Све се чинило да се дешава одједном. Рејн је јурнуо напред, мрштећи се,
звончићи у његовим плетеницама су звонили. Лан је једва извукао свој мач на време
да га сретне. А пре првог судара челика, Мереан је ударила Моираину са истим
ткањем које је она искористила, али јаче. У ужасу, Моираина је схватила да Мереан
може имати довољно снаге да је одсече од Извора, чак иако она држи колико год
саидара може. Очајнички је засекла са Ваздухом и Ватром, Мереан је захроптала кад
су је раскинути токови ударили. У кратком застанку, Моираина је покушала да сасече
токове који су држали Дирика и друге, али пре него што је њен ток додирнуо
Мереанин, Мереан је, уместо тога, сасекла њен, а овога пута, Мереанин покушај
штита, ју је стварно додирнуо пре него што га је могла пресећи. Моираинин стомак се
везао у чвор.
“Појављујеш се сувише често, Моираина,” рекла је Мереан као да су само
ћаскале. Изгледала је као да ништа друго и не ради, спокојна и мајчинска, нимало
узбуђена. “Бојим се да те морам питати како и зашто.” Моираина је једва успела да
одбије ткање Ватре које би јој сагорело одећу и, вероватно, већи део коже, а Мереан
се смешила, мајка забављена несташлуком у које се увалила млада жена. “Не брини
се, дете, Излечићу те да ми одговориш на питања. А сигурно ћеш одгорарати. Овде
нико неће чути твоје вриске.”
Да је Моираина имала икакве сумње да је Мереан стварно Црни ађах, то ткање
Ватре би је уверило. У следећим тренутцима добила је још доказа, ткања која су
натерала варнице да играју на њеној одећи и дизала јој косу, ткања која су је
натерала да хвата ваздух који више није био тамо, ткања која није препознала, али
која би је сигурно оставила сломљену и крварећи, да су се спустила око ње, да није
успела да их сасече...
Када је могла покушавала је изнова да исече токове који су држали Дирика и
друге, да одсече Мереан, чак и да је онесвести. Знала је да се бори за свој живот,
умрла би ако би друга жена победила, сада или после Мереаниног испитивања, али
никада није размотрила ту рупу у Заклетвама које су је држале. Имала је сопствена
питања за ту жену, а судбина света би могла зависити о одговорима. На несрећу,
највише што је могла да уради је да се брани, и то увек на ивици. Стомак јој је био у
чвору и покушавао да направи још један. Држећи троје људи везано, Мереан јој је и
даље била дорасла, а можда и јача. Кад би само Лан могао да јој одвуче пажњу.
Брзи поглед показао јој је колико је мало то било вероватно. Лан и Рејн су
плесали форме, грациозно текући из једне у другу, њихова сечива као вртлози, али
ако је постојала и длака разлике у њиховим способностима, лежала је код Рејна. Крв
је текла низ страну Лановог лица.
Мрачно, Моираина се оборила, не штедећи чак ни делић концентрације који је
потребан да би се игнорисала хладноћа. Дрхтећи, напала је Мереан, одбранила се и
поново напала, одбранила се и напала. Ако би успела да умори другу жену, или...
“Ово се сувише одужило, зар не мислиш и ти, дете?” рекла је Мереан. Дирик се
подигао у ваздух, отимајући се против веза које није могао видети, док је плутао
преко ивичњака. Брисова се глава изокренула пратећи сина, уста су му радила око
невидљивог чепа.
“Не!” вриснула је Моираина. Очајнички, бацила је токове Ваздуха да би га
довукла на сигурно. Мереан их је пресекла док је отпуштала своје. Јадикујући, Дирик
је пао и бела светлост је експлодирала у Моираининој глави.
Изнемогло је отворила очи, дечаков замирујући врисак још увек јој је одјекивао
у глави. Лежала је на леђима на каменом шеталишту, у глави јој се вртело. Док јој се
то није разбистрило имала је шансе да прихвати саидар, колико је мачка имала да
пева. Не да је то чинило икакву разлику сада. Могла је да види штит који је Мереан
ставила на њу, а чак је и слабија жена могла да држи штит једном када је постављен.
Покушала је да устане, пал назад, и успела да се придигне на лакат.
Само су тренутци протекли. Лан и Рејн су и даље плесали свој смртоносни плес
судара челика. Брис је био укочен не само због својих веза, буљећи у Мереан са
толиким неумољивим гневом да се чинило да би се могао ослободити самом снагом
свог гнева. Исела је дрхтала, уњкала и јецала и зурила запрепаштено где је момак
пао. Дирик. Моираина се натерала да мисли на дечаково име, бојала се сећања
његовог насмејаног ентузијазма. Само тренутак.
“Мислим да ћеш да се држиш мене нешто дуже,” рекла је Мереан, окрећући се од
ње. Брис се дигао изнад шеталишта. Лице здепастог човека се није уопше променило,
не престајући да зури са мржњом у Мереан.
Моираина се изборила на колена. Није могла да усмерава. Није јој преостало
ишта храбрости, ишта снаге. Само одлучност. Брис је отплутао преко ивичњака.
Моираина се затетурала на ноге. Одлучност. Са тим погледом чисте мржње,
изгравираним на његовом лицу, Брис је пао не чинећи ни звука. То је морало да се
заврши. Исела се дигла у ваздух, превијајући се бесомучно, грло се мучило у покушају
да вришти упркос чепу. Морало је да се заврши сада! Спотичући се, Моираина је
забола свој бодеж у Мереанина леђа до дршке, крв је шикнула преко њених руку.
Пале су на поплочано камење заједно, светлост око Мереан је нестајала како је
умирала, штит на Моираини је нестао. Исела је почела да вришти, њишући се тамо
где су је Мереанине везе оставиле да падне, на врху каменог ивичњака. Терајући се
на покрет, Моираина се ископрцала преко Мереаниног леша, ухватила једну од
Иселиних машућих руку, баш кад су девојчине папуче склизнуле у ваздух.
Трзај је повукао Моираину да се пресавије преко ивичњака, зурећи у девојку
која се држала у њеном стиску, клизавом од крви, изнад пада који се чинио да иде
бесконачно. Све што је Моираина могла да уради је да их држи тамо где јесу,
цвокоћући. Ако би покушала да извуче девојку, обе би пале доле. Иселино лице било
је искривљено, уста су јој формирала круг. Рука јој је склизнула у Моираинином
стиску. Терајући се да се смири, Моираина је посегнула за Извором и није успела.
Зурење доле у те далеке кровове није помогло њеној вртоглавици. Поново је
покушала, али то је било као покушај да се захвати вода са раширеним прстима.
Спасиће једно од троје, па макар најбескорисније од њих. Борећи се са несвестицом,
упињала се за саидаром. Иселина рука јој је исклизнула из крвавих прстију. Све што
је Моираина могла да уради је да је гледа како пада уз дуг, нестајући врисак, руке још
увек испружене, као да верује да би је неко још могао спасити.
Рука је повукла Моираину од ивичњака.
“Никад не гледај смрт коју не мораш,” рекао је Лан постављајући је на ноге.
Десна рука му је висила са стране, дуга посекотина отворила му је крвљу умрљан
рукав и месо испод, а имао је и друге повреде поред ране на скалпу која је и даље
цурела црвено преко његовог лица. Рејн је лежао на леђима десет корака одатле,
зурећи у небо у слепом изненађењу. “Мрачан дан,” промрмљао је Лан. “Најмрачнији
који сам икада видео.”
“Тренутак,” рекла му је, гласа несигурна. “Још увек сам сувише ошамућена да бих
ходала предалеко.” Колена су јој клецала док је ишла ка Мереанином телу. Неће бити
одговора. Црни ађах ће остати скривен. Сагињујући се извукла је бодеж из њених
леђа и очистила о издајничине скуте.
“Ти си хладна, Аес Седаи,” рекао је Лан равно.
“Хладна колико морам бити,” рекла му је. Дириков врисак јој је одјекивао у
ушима. Иселино лице које се смањивало под њом. Као и у њеном тесту за шал сва
њена смиреност је била само маска, али је се држала чврсто. Ако би пустила на
тренутак била би на коленима плачући. Урлајући од туге. “Изгледа да је Рејн
погрешио и био Пријатељ Мрака. Био си бољи од њега.”
Лан је одмахнуо благо главом. “Он је био бољи. Али је мислио да сам готов са
само једном руком. Никад није разумео. Предајеш се тек кад си мртав.”
Моираина је климнула. Предаја тек после смрти. Да.
Прошло је неко време пре него што јој је глава била довољно бистра да може
поново да прихвати Извор и морала је поднети Ланову бригу да обавесте шатајан о
Брисовој и Дириковој смрти пре него што стигне глас да су им тела нађена на
крововима. Разумљиво, чинио се мање горљив да обавести госпу Едејну о смрти њене
кћери. Моираина је такође била забринута због времена, ако не због истих разлога.
Требала је да успе да спаси девојку. Та смрт је лежала на њој колико и на Мереан.
 Излечила је Лана чим је била способна и он се задихао у шоку док су
компликована ткања Духа, Ваздуха и Воде, лечила његове ране, месо се састављало у
целину без ожиљака, али није осећала задовољство што се коначно показао као
смртник. Био је слаб после тога, исцеђен од Лечења поврх његове борбе, довољно
слаб да хвата ваздух наслањајући се на камен ивичњака. Неко време неће трчати
нигде. Морала се потрудити да он зна шта да каже. Имала је и друге планове за њега.
Пажљиво је ткањима Ваздуха уздигла Мереанино тело преко ивичњака и доле,
близу камену планине. Токови Ватре и пламен је обухватио Црну сестру, пламен тако
јак да није било дима, само густо таласање ваздуха и повремено пуцање напрслог
камена.
“Шта то...?” почео је Лан, па променио у “Зашто?”
Допустила је себи да осети дижућу топлоту, токови Ваздуха служили су за пећ.
“Нема доказа да је била Црни Ађах, само да је била Аес Седаи.” Трзнула се на свој
пропуст. Бела Кула је поново требала свој оклоп од тајни, више него кад је Малкијер
умро, али му није могла рећи то. Не још. Али он није ни трепнуо при спомену Црног
ађаха. Можда не зна о њему, али се не би кладила у то. Он је затворен у себе колико
било која сестра. “Не могу лагати о ономе шта се десило овде, али могу ћутати, или
би ти урадио Сенкин посао?”
“Ти си веома чврста жена,” најзад је рекао. То је био једини одговор који је дао,
али је био довољан.
“Чврста сам колико морам бити,” рекла му је. Дириков врисак. Иселино лице. Ту
је још увек било Рејново тело, да га се отараси и крв на каменим плочама и њиховој
одећи. Чврста колико мора.
Епилог
Следећа зора је затекла Аесдаишар у жалости, са посвуда извијеним белим
заставама, док су слуге носили дуге беле траке везане за руке. Гласине у граду су већ
причале о знацима који предсказују смрт, о кометама и ватрама на небу.
Народ је умео да уклопи оно што би видели у оно што познају или у оно у што
желе да верују. Нестанак простог војника, па чак и једне Аес Седаи, није био
примећен поред дубоке жалости која је натерала чак и јаке људе да плачу дуж
ходника.
Враћајући се пошто је уништила Мереанине ствари - после што их је узалудно
претражила у потрази за траговима о другим Црним сестрама - Моираина се
склонила са пута Едејн Арели, која је клизила низ ходник у белој хаљини грубо
кратко ошишане косе. Причало се да она намерава да се повуче из света. Моираина је
мислима да се она већ повукла. Њене избечене очи су изгледале измучено и старо. На
неки начин, сличиле су очима њене кћерке, пуне очаја и знања да ће смрт уследедити
ускоро.
Када је ушла у своје одаје, Сијуан поскочи са столице у дневној соби. Као да су
недеље протекле откада је Моираина последњи пут видела. “Изгледаш као да си
посегнула за мамцем и пронашла очњак - рибу.“ Сијуан прогунђа. “Па, није
изненађујуће. Увек сам мрзела да жалим за људима које сам познавала. У сваком
случају, можемо да одемо кад год хоћеш. Рахијен се родио на фарми скоро две миље
од Змајеве планине. Мереан му није прилазила, бар до јутрос. Мислим да га неће
повредити због сумње чак и ако је стварно Црна.”
Није он. Некако, Моираина је скоро то и очекивала. “Мереан неће више никада
икога повредити, Сијуан. Концентриши тај твој ум ради мене на једну загонетку.”
Сместивши се у столицу, она отпоче од краја, и ужурбано исприча иако је Сијуан
запрепашћено слушала и тражила да прича детаљније. Осећала се као да је најзад
поново жива. Било је олакшавајуће када је најзад стигла до узрока који је навео на
овај сукоб. “Желела је Дирика да убије пре свега, Сијуан. Њега је убила првог. А
покушала је да убије и Лана.”
“То је сулудо”, Сијуан се успротиви. “Шта повезује осмогодишњака и
хладнокрвну лав - рибу као што је Лан?”
“Срећа. Дирик је преживео пад који је требало да га убије, а сви говоре да је Лан
најсрећнији живи човек иначе би га Пустош давно убила. То чини образац, али
образац мени изгледа сулудо. Можда је чак и твој ковач дио свега. Као и Џозеф
Наџима, још у Канлууму, што се мене тиче. И он је био срећан, такође. Реши ми то ако
можеш. Мислим да је то важно, али не могу да схватим како.”
Сијуан је корачала тамо - амо преко собе, шутирајући своју сукњу трљајући
браду, мрмљајући нешто о “срећковићима” и о “ковачу који се брзо уздигао” и
осталим стварима које Моираина није могла разумети. Одједном она се укопа и рече,
“Она се никад није ни приближила Рахијену, Моираина. Црни ађах зна да се Змај
поново родио, али не знају крваво кад! Можда је Тамра успела да то задржи за себе,
или су можда били прегруби, те је она умрла пре него што су то извукли из ње. То
мора бити то!” Њена срећа се претопи у ужас. “Светлости! Оне убијају било ког
мушкарца или дечака који можда може да усмерава! Светлост ме сагорела, хиљаде
могу да умру, Моираина. Десетине хиљада.”
То је имало смисла и било је ужасно. Мушкарци који могу да усмеравају ретко
када су знали шта раде, бар у почетку. У почетку једноставно су се чинили срећним.
Догађаји су им бивали наклоњени, и често би се уздигли и постали познати
неочекиваном брзином. Сијуан је била у праву. Црни ађах је отпочео покољ.
“Али оне не знају да трагају за бебом”, Моираина рече. Чврсто колико је морала
бити.
“Новорођенче неће показати никакве знаке. Имамо више времена но што смо
мислиле. Ипак не довољно да би смо постале неопрезне. Било која сестра може бити
припадница Црног ађаха. Ја мислим да је Кецуејн једна од њих. Оне знају да га и друге
траже. Ако једна од Тамриних трагача пронађе дечака и пронађу је са њим, или
одлуче да испитају једну од њих уместо да је убију првом приликом... ” Сијуан је
бленула у њу. “Ми и даље имамо задатак”, Моираина јој рече.
“Знам.” рече Сијуан полако. “Само никада нисам помислила... Па када има посла,
онда вучеш мреже или чистиш рибу.” Додуше, томе је недостајала уобичајена
жестина. “Можемо бити на пола пута до Арафаела пре подне.”
“Ти се враћаш у Кулу.” Моираина рече. Заједно неће моћи да траже нимало брже
но што једна може, а ако треба да буду одвојене, које боље место за Сијуан до да ради
за Кеталиу Деларме, и тако да има приступ свим извештајима очију и ушију Плавог
ађаха? Док би Моираина тражила дечака, Сијуан би могла да сазна шта се дешава у
свакој земљи и знајући шта да тражи моћи ће да запази било какав знак Црног ађаха
или Поноворођеног Змаја. Сијуан је стварно умела да увиди разум када би јој на то
указали, иако је овог пута за то био потребан труд, а када се најзад сложила, то је
урадила мрзовољно.
“Кеталиа ће ме самном да зачепи корито зато што сам побегла без њене
дозволе”, промрмља.
“Спалиће ме! Обесит ће ме да се сушим у Кули! Бићу срећна ако ме не ишиба!
Моираина, политика је довољно лоша да те натера да ознојиш канте зноја у сред
зиме! Ја је мрзим!” Али она је већ претраживала ковчеге у потрази за стварима које
ће понети са собом назад у Тар Валон. “Претпостављам да си упозорила оног типа,
Лана. Ја бих рекла то заслужује, много ће му то користити. Чујем да је изјахао пре сат
времена, и запутио се у Пустош, а ако га она не убија - Где си кренула?”
“Имам нека недовршена посла са тим човеком,“ Моираина рече преко рамена.
Она је донела једну одлуку још првог дана када га је упознала и тада се намерила да
је испоштује ако испадне да он није Пријатељ Мрака.
У штали где је Стрела чувана, бацањем сребрних марки као да су пенији, успела
је да јој Стрела буде припремљена још док су новчићи били у ваздуху, и она се баци у
седло не марећи што јој се сукња задигла и открила јој ноге до изнад кољена.
Мамузнувши кобилу она у галопу напусти Аесдаишар у правцу севера, терајући
народ да јој се склања са пута скачући, чак прескочивши једна кола која су јој се
нашла на путу а чији возач их није довољно брзо склонио са пута. За собом је
оставила буру повика и претећих песница.
На путу северно од града заустављала је возаче који се се кретали у супротном
смеру да их приупита да нису видели једног Малкиера на дорату, и било јој је
поприлично лакше први пут када је добила “да” као одговор. Он се могао запутити у
безброј праваца пошто је прешао шанац. А још је имао и сат предности... Стићи ће га
макар га морала слиједити у Пустош!
“Малкиеранац?” Мршави трговац је изгледао збуњено. “Па, моји стражари ми
рекоше да има један тамо. Опасни су то људи ти Малкиери.” Извивши се на свом
седишту он показа ка једном травнатом брду на стотину корака од пута. Два коња су
се видела на врху, од којих је један био теглећи, а прамен дима се извијао на
поветарцу.
Лан једва да подиже поглед кад она сјаха. Клечећи крај остатака мале ватре, он
је чачкао пепео дугом гранчицом. Чудно, у ваздуху се осећао се мирис спаљене косе.
“Понадао сам се да си завршила са мном,“ он рече.
“Не у потпуности,“ она му рече. “Спаљујеш своју будућност? Мислим да ће многи
бити ожалошћени твојом смрћу у Пустоши.”
“Спаљујем своју прошлост”, рече устаући. “Спаљујем сећања. Нацију. Златни
ждрал више никада неће летети.” Почео је да шутира земљу на пепео, а онда се
поколеба и сагну се да сакупи мало влажне земље у шаку и формално је посу по
пепелу. “Нико неће жалити за мном када умрем јер сви они који би ме жалили су већ
мртви. Поред тога, сви људи умиру.”
“Само будале желе да умру пре времена. Желим да будеш мој Заштитник, Лане
Мандрагоране.”
Он је пажљиво погледа не трепћући, а онда одмахну главом. “Требао сам
претпоставити да је то у питању. Ја имам рат да водим, Аес Седаи, и немам жељу да
ти помажем у ткању мрежа Беле куле. Нађи неког другог.”
“Ја се борим у истом рату као и ти, борим се против Сенке. Мереан је била Црни
ађах.” Она исприча све, почевши од Гитариног Предсказања у присуству Амирлин
трон и две Прихваћене, преко онога што је Сијуан прокљувила и смрти Тамриних
трагача, све до последње речи. Да је други човек у питању већину би оставила
неизреченом, али било је веома мало тајни између Заштитиника и Аес Седаи. “Рекао
си да си спалио прошлост. Остави прошлости пепео. Ово је исти рат, Лане. Ово је до
сада најважнија битка у том рату. И у овој битци можеш да победиш.”
Дуго је само стојао загледан ка северу, у правцу Пустоши. Није знала шта би
урадила ако би је одбио. Рекла му је више но што би смела рећи икоме сем свом
Заштитинику.
Одједном он се окрете, исука мач и на тренутак је изгледало као да намерава да
је нападне. Уместо тога он паде на кољена, и положи сечиво преко шака. “Мајчиним
именом се заклињем да ћу исукати када ти кажеш ‘исучи’ и вратити мач у корице
када ти кажеш ‘врати’. Мајчиним именом се заклињем да ћу доћи када ти кажеш
‘дођи’ и поћи када ти кажеш ‘иди’.” Пољубио је сечиво и погледао је у ишчекивању.
Чак и на кољенима чинио је да било који краљ на трону изгледа благо у поређењу са
њим.
Мораће да га научи понизности ради њега самог. И ради бара. “Има још нешто,“
она рече полажући шаке на његову главу.
Ово ткање Духа је било једно од најкомпликованијих познатих ткања за које су
Аес Седаи знале. Оно је било ткано око њега, сместило се у њега и онда нестало.
Одједном она је била свесна њега, на начин на који су то Аес Седаи биле својих
Заштитника. Његове емоције су биле мало клупко у њеној глави, и састојале су се
само од као челик јаке одлучности која је била оштра као сечиво. Сазнала је за
умртвљени бол старих повреда, које је потискивао и игнорисао. Биће у могућности
да повуче на његову снагу ако буде потребно, и да га нађе ма колико далеко био.
Били су везани.
Он глатко устаде, враћајући свој мач у корице док је проучавао. “Људи који нису
били тамо називају је Битком код Сјајних зидова,“ он рече нагло. “Учесници је
називају Крвавим Снегом. Ничим више. Они знају да је то била битка. У зору првог
дана, повео сам скоро пет хиљада људи. Кандораца, Саладејаца, Доманаца. До вечери
трећег дана, пола њих су били рањени или мртви. Да сам начинио другачије одлуке,
неки од тих мртвих би били живи. А други би били мртви уместо њих. У рату, само се
помолиш за своје мртве и узјашеш, зато што увек постоји нова битка иза хоризонта.
Помоли се за мртве, Моираина Седаи, и узјаши.”
Запрепашћена само што се није избечила. Заборавила је да веза ради у оба
смера. Он је знао и за њена осећања такође, и изгледа да их је могао лакше
разликовати но она његова. Тренутак катније она климну, иако није знала колико би
молитви било потребно да умири свој ум.
Одајући јој Стрелине узде, он рече, “Где сад јашемо?”
“Назад у Чачин,“ она признаде. “А онда Арафел, и...” Тако мало имена од оних
које је било лако наћи је преостало. “Свет, ако треба. Ми ћемо победити у овој битци
или свет умире.”
Једно крај другога они одјахаше до пута и заокренуше на југ. Иза њих небо је
почело да тутњи и да тамни, још једна касна олуја се спуштала из Пустоши.
Захвалница
Желим овде да се захвалим свима онима који су учествовали на ево још једном
успјешно завршеном пројекту. Драги читаоче ови људи су вам омогућили да читате
на српском оно што читате.
Као прво захвалност иде Ајсмену (ицеман) нашем лектору, који је имао
времена да макар исправи наше разне правописне грешке, ако су се неке прокрале не
кривите њега, била су поглавља много гора када су дошла под њега.
Свима онима који су активно преводили и превели понешто. Овдје ћу написати
ваше никове и шта сте превели или у чијем превођењу сте учествовали. Наиме нека
поглавља су групно превођена.

Преводиоци:
• 4тх Дименсион: Поглавља: 8, 9, 14, 23 и Епилог
• ФоРсАкЕн: Поглавље: 26
• Гвејн: Поглавље: 14
• Јанић: Поглавља: 10, 13 и 14
• ЛунаЛу: Поглавља: 6, 18 и 21
• ЛУЗЕР: Поглавља: 2, 12 и 19
• Нинаева: Поглавља: 4, 11, 14, 20, 21, 22, 24 и 25
• Перин: Поглавља 1, 3 , 5, 14, 16 и 17
• Туламоре: Поглавља: 7, 15 и 17