Professional Documents
Culture Documents
Ново Пролеће
Удица
Хладан ветар је виорио кроз ноћ, преко снегом покривене земље где су људи
убијали једни друге протекла три дана. Ваздух је био свеж, али не толико леден како
је Лан очекивао за ово доба године. Било је довољно хладно да његова челична
верижњача пренесе хладноћу кроз његов огртач, и да се његов дах претвара у маглу
испред његовог лица када је ветар не би одувао. Црнило на небу је управо почело да
бледи, хиљаде звезда као збијено раздана прашина дијаманата полако су нестајале.
Дебели срп месеца је висио ниско, једва одавајући светлост да се разазнају силуете
људи који су чували логор без ватре у изваљеним деблима храста и кожолиста. Ватра
би их одала Аијелима. Борио се против Аијела много прије него што је овај рат почео,
на шијенарским маршевима, ствари дужности према пријатељима. Аијели су били
довољно зли по дану. Суочити се са њима по ноћи је било скоро исто као и положити
свој живот на бацање новчића, није било разлике. Наравно, понакад би вас пронашли
и без ватри.
“Нисам спавао, мој лорде,” момак брзо рече. “Само сам се одмарао на тренутак.“
Доманац бакарне коже, звучао је посрамљено, и то са правом. Ово није била његова
прва битка, или чак његов први рат.
“Аијели би те пробудили тако што би ти пререзали гркљан или ти пробили срце
копљем, Басраме”, рече Лан тихим гласом. Људи су слушали боље тихе гласове него
гласне узвике, све док су чврстина и сигурност пратиле мирноћу. “Можда би било
боље без искушења које пружа дрво тако близу”. Уздржао се да не дода да чак и када
га Аијели не би убили, човек је рискирао промрзлине стојећи на једном месту дуже
време. Басрам је то знао. Зиме су биле скоро исто толико хладне у Арад Доману као и
у Крајинама.
Логор је одржавало добро преко три стотине људи, пуна четвртина њих на
стражи у свако време - против Аијела Лан је желио онолико очију колико је било
могуће - и пре него што је прешао следећих две стотине корака, морао је да пробуди
још тројицу, са једним који је спавао на ногама без икакве потпоре уопште. Џаимова
глава је била уздигнута, и његове очи су биле отворене. То је био трик који су
војници научили, нарочито старији војници као Џаим. Пресецајући протесте
седобрадог човека да није могао заспати, да није стајао усправно, Лан је обећао да ће
Џаимови пријатељи сазнати ако га буде пронашао да поново спава.
Други човек направи знак против урока, као да је Лан изговорио истинско име
Мрачног. Шаи'тан. Обојица су видела несреће које су пратиле то име изговорено
наглас, а Букама је био један од оних који су веровали да је чак мисао на то
привлачила пажњу Мрачног. Мрачни и сви његови Изгубљени су завезани у Шајол
Гулу, Лан је рецитовао катехизму у својој глави, затворени од стране Творца у
тренутку стварања. Нека живимо безбедно у Светлости, у руци Творца. Није веровао
да је сама мисао на то име била довољна, али боље је бити сигуран него жалити када
је у питању Сенка.
Ипак, пре него што су могли начинити корак, звук их је начинио опрезним и
спремним: звук коња који се пробија кроз снег. Ланова рука је скренула ка дршци
његовог мача, напола опрезно олакшавајући сечиво у корицама. Слаби звекет челика
о кожу је долазио од Букаме који је радио то исто. Ниједан се није плашио напада;
Аијели су јахали само у великој потреби, а безвољно чак и тада. Али усамљени
коњаник у ово доба мора бити гласник, а гласници су ретко доносили добре вести,
ових дана. Нарочито не ноћу.
Коњ и јахач се појавише из таме пратећи мршавог човека који је ишао пешке,
једног од стражара судећи по коњском луку који је носио. Коњ је имао савијен врат
добре таиренске крви, и јахач је очигледно био из Тира, такође. Као прво, мирис ружа
је долазио од њега путем ветра, са уља која су блистала на његовој зашиљеној бради,
а само су Таиренци били довољно луди да се намиришу, као да Аијели нису имали
носеве. Осим тога, нико други није носио овакве кациге са високим рубцем преко
врха и оквир који баца сенку на човеково уско лице. Једина кратка бела перјаница га
је означавала као официра, и чудног избора за гласника, вероватно официра нижег
ранга. Скупио се у свом високо уњкавом седлу и држао свој тамни огртач чврсто око
себе. Изгледало је да се тресе. Тир је био далеко на југу. На обалама Тира, никад није
снежило више од пар пахуљица. Лан у то никада стварно није веровао, шта год да је
прочитао, док се није сам уверио.
“Ево га овде, мој лорде,” рече стражар храпавм гласом. Просед Салдејац по имену
Раким, добио је тај глас годину раније, заједно са подераним ожиљком који је волео
да показује када попије, од аијелске стреле у грлу. Раким се сматрао срећним што је
жив, и био је. Нажалост, такође је веровао варајући смрт једном, превариће је и други
пут. Стално је ризиковао, чак и кад није пио, хвалио се својом срећом, будаластој
ствари о којој се требало хвалити. Није било сврхе искушавати судбину.
“Реците лорду Емаресу да ћу бити тамо са првим светлом,“ рекао је јахачу. Име
Емарес му је није било познато, али војска је била тако огромна, скоро две стотине
хиљада људи који су представљали десетине нација, плус Кулина Стража из Тар
Валона и чак део Деце Светла, да је било немогуће знати више од песнице имена.
“Букама, дижи људе”.
Лан начини слику пламена у свом уму и похрани своје емоције у њега, не само
сам бес већ све, сваку мрвицу, док није изгледало као да плута у празнини. Након
година вежбе, за достизање ко'дија, јединства, требало је мање од удара срца. Мисао
и његово властито тело су постајали све удаљенији, али у овом стању постао је једно
са земљом испод његових ногу, једно са ноћи, са мачем који неће користити на ову
неучтиву будалу.
“Рекао сам да ћу бити тамо,“ равно је рекао. “Оно што кажем, урадим.“ Није више
желио да зна човеково име.
Када је стигао до центра логора међу дрвећем, логор је изгледао као ударени
мравињак. За оне које је знао, била је то уређена активност, и скоро бешумна.
Ниједног потрошеног покрета или даха. Није било шатора које је требало поставити,
будући да би гомила животиња била само терет када је у питању борба. Неки људи су
већ били на својим коњима, са верижњачама утакнутим на место, кацигама на својим
главама, са копљима зашиљеним стопом или више челика. Скоро сви остали су
учвршћивали своје колане или причвршћивали јахаће лукове у кожним кутијама и
пуне тоболце иза високих јабука њихових седала. Спори су умрли у првој години
борбе против Аијела. Сада су већина била Салдејци и Кандорци, остатак Доманци.
Неки од Малкијера је дошло на југ, али Лан их није хтео водити, чак ни овде. Букама
је јахао са њим, али га није следио.
“Рекао сам шта планирамо овог јутра”, прошапута Букама након што је
Каниједрин отишао до свог јахаћег коња, “Али са овим Аијелима, наковањ се може
претворити у јастучић за игле ако чекић споро долази.“ Никада није гунђао другим
људима, само Лану.
Земља око Тар Валона је очигледно била валовита већим делом, прошаран са
постраним засађеним шибљем и шипражјем, неким великим, али са свим одебљелим
тамом. Велике или мале, Лан је одмеравао ове групе дрвећа пажљиво док је водио
своје људе крај поред, и држао је стуб добрано далеко. Аијели су били врло добри у
кориштењу каквог год заклона на који би наишли, местима где би много људи било
сигурно да се ни пас не може сакрити, и веома добри у ширењу заседа. Ипак, ништа
се није комешало. За оно што су његове очи могле да виде, скупина коју је водио
могли су бити једини живи људи на свету. Хуктање сове је био једини звук који је чуо,
а да га они нису направили.
Небо на истоку је било много више бледосиво до тренутка када је ниски гребен
звани Удица дошао на видик. Добрано под миљом дугачак, врх без дрвећа се дизао
мало мање од четрдесет стопа изнад окружног земљишта, али било каква узвисина је
давала одређену предност у одбрани.
Име је настало од начина на који се северни крај кривио назад ка југу, особина
отворено видљива док је разврставао људе у дугачку линију дуж врха руба на обе
његове стране. Светлост је дефинитивно расла. Западно, мислио је да је могао
разазнати бледу величину саме Беле куле, која се дизала у центру Тар Валона неке
три лиге далеко.
Кула је била највиша структура на свету, али је опет била у сенци величине
усамљене планине која се дизала са равница изван града, на другој страни реке. То је
било довољно јасно када је било мало светлости. У најдубљој ноћи, могли сте да је
видите како блокира звезде. Змајева планина би била див у Кичми Света, али овде на
равници, била је чудовишна, пробијајући облаке и дижући се високо.
Виша изнад облака него што је већина планина била испод, њен разбијени врх је
увек одавао ток дима. Симбол наде и очаја. Планина пророчанства. Брзо ју гледајући,
Букама је направио још један знак против зла. Нико није желео да се то пророчанство
испуни. Али биће, наравно, једног дана.
Још није било знака Аијелима, али ако нису променили правац, што је увек било
могуће, могли би се појавити из ових дрвећа сваког тренутка. Не чекајући Ланову
наредбу, људи су исукали своја копља уперена надоле у земљу испод снега, где би
могли бити лако поново зграбљени по потреби. Вадећи своје јахаће лукове, извукли
су стреле из њихових тоболаца куцнули их, али их нису извлачили. Само су
новопридошли мислили да би могли држати напет лук дуго. Сам Лан није носио лук.
Његова дужност је била да управља борбом, не да бира мете. Лук је био оружје којем
се давала предност против Аијела, али опет су га многи од јужњака презирали.
Емарес и његови Таиренци би јахали право у Аијеле са њиховим копљима и
мачевима. Било је тренутака када је то био једини начин, али било је будаласто
беспотребно губити људе, пре него што мораш, и онолико колико су брескве биле
отров, ти си губио људе у блиским сударима са Аијелима.
Није се бојао да ће се Аијели окренути када их виде. Нису они били дивљи
борци, без обзира шта други говорили; одбијали су борбу када су шансе биле
превише велике. Али шест стотина Аијела ће гледати на њихове бројеве правично;
суочиће се са мање од четири стотине, иако постављеним на високом тлу. Појуриће
напред и суочиће се са поздравом стрела. Добар јахаћи лук би могао убити човека
три стотине корака далеког, и ранити на четири, ако је човек који га је извукао имао
способности. То је био дугачак коридор челика за Аијеле да претрче. Нажалост, они
су носили лукове направљене од рогова и тетива, такође, исто тако ефикасне као и
јахаћи лукови. Најгоре би било када би Аијели стали и размењивали стреле; обе
стране би губиле људе брзо колико год брзо Емарес стигао. Најбоље би било када би
Аијели одлучили да се затворе; човек који трчи не би могао да гађа луком са неком
прецизношћу. На крају, било би најбоље да Емарес не закасни. Онда би Аијели могли
ударити по боковима, нарочито када би знали да их прате, а то би отворило
стршљеново гнездо. Било како, када их Емарес удари са леђа, Лан ће окупити копља
и појахати доле.
У бити, то је био чекић и наковањ. Једна сила која би држала Аијеле на месту док
бије друга ударила, а онда би се обе затвориле. Једноставна тактика, али ефикасна;
већина ефикасних тактика је била једноставна. Чак су и свињоглави Каирхијенци
научили да је користе. Добар број Алтаранаца и Мурандианаца је умрло због тога
што је одбило да научи.
“Загрлити смрт.“ промрмља Букама, звучећи као хладан челик, и Лан чу како
други Крајишници понављају речи. Он их је просто замислио; то је било довољно.
Смрт је долазила по сваког човека на крају, и ретко је долазила када ју је очекивао.
Наравно, неки људи су умирали у свом кревету, али од детињства Лан је знао да неће.
Мирно, погледао је лево и десно дуж линије његових људи. Салдејци и Кандорци
су стајали чврсто, наравно, али било му је драго да види да нико од Доманаца није
показиовао знакове раздражености, такође. Нико није погледавао преко рамена на
пут за бежање. Не да је очекивао нешто мање након две године борбе уз њих, али он
је увек имао више поверења у људе из Крајина него однекле другде. Крајинаши су
знали да се понекад тешки избори морају направити. То је било у њиховим костима.
Задњи дио Аијела је изашао иза дрвећа, негде око све хиљаде њих, број који је
мењао све, и ништа. Две хиљаде Аијела је било довољно да прегази њихове људе и да
се обрачуна са Емаресом, осим ако није сам срећа Мрачног уза њих. Мисао на
повлачење није се дигла. Ако Емарес удари без наковња на месту, Таиренци ће бити
уништени, али ако издржи док Емарес не стигне, онда се оба и наковањ и чекић могу
спасти. Осим тога, дао је своју реч. Опет, није мислио да умре овде без сврхе, нити да
његови људи умру без ње. Ако Емарес не супије да стигне до времена када Аијел дођу
унутар двеста корака, он ће окренути своју чету са гребена и покушати да јаше око
Аијела да се придружи Емаресу.
Вадећи свој мач из корица, држао га је опуштено на свом боку. То је био само мач
сада, са ничим што би западало за око или га издвајало. Никад неће бити више ништа
него мач. Али садржавао је његову прошлост, и његову будућност. Трубе на западу су
се оглашавале скоро непрекидно.
Изненада, један од Аијела испред колоне диже своје копље изнад главе, држећи
га горе за време три корака. Када га је спустио доле, колона се заустави.
Као један, копља се спустише доле, и Аијели викнуше једну реч која је јасно
тутњиво одзвањала преко простора између, гушећи удаљене звуке труба.
“Аан'аллеин!”
Лан је разменио зачуђене погледе са Букамом. То је био Стари Језик, језик којим
се говорило у Доба легенди, и у вековима пре Тролочких ратова. Најбољи превод
којег се Лан могао сетити био је Само Један Човек. Али шта је то значило? Зашто би
Аијели викали нешто тако?
“Да ли да их пратимо?” тихо је упитао Букама. Након неког времена, Лан заврти
главом. “Пронаћи ћемо лорда Емареса и поразговарати - љубазно - што се тиче
чекића и наковња.“ рекао је. Хтео је да зна око чега је све ово трубљење, такође. Овај
дан је започео чудно, и имао је осећај да ће бити још више необичности пре него што
се заврши.
Поглавље 2
Испуњена жеља
Тамра је била фер и најчешће љубазна, што нису исте ствари. Моираина јој се
дивила. Друга жена, Тамрин Чувар Хроника је била другачији тип особе.
Она је можда била друга најмоћнија жена у Кули, и сигурно једнака седеоцу
Трона , и она је била фер, али није патила од љубазности. Била је довољно блистава
да се уврсти у Зелени или Жути. Висока и сладострасна, носила је огрлицу од
ватрених суза, минђусе са рубинима величине голубијег јајета, и три прстена са
драгим камењем поред прстена Велике змије. Њена хаљина била је плавља од
Тамрине, а плава ешарпа широка скоро као шал. Моријана је чула да Гитара још увек
сматра себе Плавом, што је шокантно ако је истина. Ширина њене ешарпе говорила је
коме је наклоњена.
Као и свима Аес Седаи које су радиле са Једном моћи, Гитари није било могуће
одредити старост. На први поглед помислили бисте да нема висе од 25 година,
можда и мање, али када бисте помније погледали помислили бисте да има педесет
год, али да је и даље јако лепа. То глатко, безвремено лице било је особина Аес Седаи
коју су препознавали сви који су имали контакта са њима.А њена скроз бела коса није
помагала. По неким гласинама била је триста година стара, много чак и за Аес Седаи.
Причање о сестриној старости било је јако непристојно. Чак би и пуноправна сестра
била укорена за то; а полазнице и Прихваћене би биле послате код Надстојнице на
бичевање. Али размишљање о томе се није рачунало.
Крајичком ока Моираина је видела Сијуан како се смеје. Тај осмех је претворио
Сијуан од обичне девојке у лепотицу и од њега су се њене плаве очи зацаклиле. Скоро
руку виша од Моираине, Моираина се није као некад нервирала због тога што су сви
виши од ње, али и даље није могла да не примећује висину људи, бледа скоро као и
она Сијуан је носила одору Прихваћене и зрачила је сигурношћу коју Моираина није
поседовала у толикој мери. Хаљине са високим оковратницима биле су сасвим беле,
изузев поруба и манжетни који су били копија Амирлинине ленте. Није могла да
схвати како су сестре из Белог ађаха могле сво време да носе бело, изгледале су као
да цео живот тугују. Као полазници највише јој је сметало што од свитања до сумрака
мора бити у белом. А и што мора да учи да заузда своју нарав. Раније је имала већих
проблема са тиме.
Почеле су да се разликују пре него што се дошле у Тар Валон, не само зато што је
Сијуан рођена сиромашна а она богата. У Каирхијену Аес Седаи су биле поштоване, и
у част Моираининог одласка у Кулу био је приређен велики бал у Сунчевој палати. У
Тиру усмеравање је било забрањено и Аес Седаи нису биле популарне. Сијуан је била
укрцана у брод за Тар Валон чим је сестра открила да може да усмерава. Било је
много разлика, мада оне нису мариле. Између осталог Сијуан је дошла у Кулу
контролишући своју нарав, била је добра са загонеткама за разлику од Моираине,
која је волела коње.
У ствари обе су биле узор. Само је још једна жена постала прихваћена за три
године. Елаида а'Роихан, одвратна жена, постигла је то и изгледало је немогуће да би
могле да се такмиче са њом. Моираина је била свесна сопствених недостатака, али
веровала је да би Сијуан могла да постане савршена Аес Седаи.
Тамра је окренула главу ка прозору, али не због Моираине. Ветар је донео звук
неколико бубњева. Не, стотине. Да би се чуло у Кули, морало је да их буде много. Шта
год да је био разлог, мора да је било нешто хитно. Амирлин је гласно затворила
фасциклу пред собом.
“Биће као што ти кажеш, Мајко,” рекоше она и Сијуан без оклевања, притом се
дубоко наклонише, а затим се окренуше ка вратима собе поред камина, собе која
води у предсобље. Златом обложен сребрни чајник налазио се на послужавнику, на
столу поред врата, ту су се налазили и крчаг са медом, мала посуда са млеком и већа
са водом, све је било од сребра. На другом послужавнику налазиле су се посуде од
зеленог порцелана Морског народа. Моираина је осетила кад је Сијуан отворила
Извору и пригрлила саидар, женску половину Моћи, а затим је видела сјај који су
уочавале само жене које могу да усмеравају. Сијуан је већ припремала ток Ватре да
би вода за чај прокључала. Ни Тамра ни Гитара нису ни проговориле да би је
спречиле.
Предсобље које је водило у Амирлинине одаје није било велико, јер је било
предвиђено да ту чека само неколико посетилаца да их прозову. Делегације су
долазиле собу за пријем или у њену радну собу, али никад у њене приватне одаје. У
поређењу са дневном собом предсобље је било скоро топло. Ту је била само једна
столица, грубо издељана али велика, која је била привучена што ближе светиљки са
постољем тако да би Елин Варел, витка полазница на дужности, могла да чита.
Лицем окренута од врата и усресређена на књигу није чула Моираину како прелази
преко тепиха са ресама.
Елин је требало да осети њено присуство много пре него што се довољно
приближила да може да вири преко дететовог рамена. Није буквално била дете, била
је седам година полазница, а дошла је у Кулу у осамнаестој, али полазницама су се
сви обраћали са дете. Али и Прихваћене су Аес Седаи звале дете. Моираина је могла
да осети њену могућност да усмерава чим је ушла у собу. Требало б да и она може њу
да осети из те близине. Жена која усмерава никад не би могла да се прикраде другој
ако ова обраћа пажњу.
Знала је. Тамра је такође знала. Иако је Чувар Хроника могао да укаже да је
Амирлин издала глупо наређење, бар је мислила да може, Прихваћена је морала да
послуша. “Да ли је то добар одговор, Елин?”
“Не, Моираина.” Елин рече са тоном кајања у гласу и наклони се. “Није било
порука откад сам овде.” Њена глава се накриви. “Да ли је Гитара Седаи имала
Прорицање?”
Тамра је стојала крај прозора и посматрала небо које је постајало све светлије.
Наставила је да зури и након што је Сијуан принела посуду и наклонила се. Уместо да
узме чај она рече “Које су вести, Моираина? Немој да одлажеш.” Сигурно је знала да
би јој Моираина рекла да је било нешто да се каже.
Моираина је у том тренутку приносила чај Гитари, али пре него што је могла да
одговори Чувар је скочила на ноге и притом тако јако ударила у сто да се бочица са
мастилом пролила. Дрхтећи, стајала је док су јој руке биле опуштене, а поглед јој је
био уперен изнад Моираинине главе и очи јој се раширише од ужаса. У њеним очима
огледао се најчистији ужас.
“Поноворођен је” Гитара закука, “Осећам га! Змај је удахнуо први пут на
падинама Змајеве планине! Он долази! Светлост нек нам помогне! Светлост нек'
помогне свету! Лежи у снегу и плач му је гласан као гром! Светли као сунце!” Чим је
изговорила задњу реч онесвестила се и пала Моираини у наручје.
“Не сада, Гитара,” Тамра уздахну меко ”Не сада кад ми највише требаш.” Полако
њене очи среле су се са Моираининим, и она се спусти на колена.
“Обе сте паметне,“ Тамра коначно рече.”И нажалост нисте глуве. Знали сте да је
Гитара имала Прорицање” То је звучало као питање тако да су климнуле главом и
рекле да. Тамра уздахну као да се надала другачијем одговору.
Моираина климну главом, била је свесна да и Сијуан то чини. Још нису биле Аес
Седаи, и даље су могле да лажу и то су понекад радиле, али никад нису очекивале да
ће им то бити наређено, а нарочито не од Амирлин.
“Добро.” Тамра рече уморно. “Пошаљи, полазница на дужности зове се Елин?
Пошаљи ми Елин. Рећи ћу јој где да нађе Гитарину служавку.” Било је очигледно да
Елин ништа није знала.”Када она уђе, вас две можете ићи. И запамтите! Ником ни
речи! Ником!” Њено понављање само је одавало необичност ситуације. Наређење од
Амирлин морало је да се поштује као заклетва. Није било потребе за понављањем.
Желела сам да чујем Прорицање, мислила је Моријана док се задњи пут клањала
пре одласка, и чула сам Прорицање пропасти. Сада је желела да је била пажљивија са
својим жељама.
Поглавље 3
Вежба
Широки ходник испред Амирлининих одаја је био хладан као што је и њена
дневна соба била, и пуна промаје. Неки цугови су били довољно јаки да замрешкају
неке од дугачких тешких таписерија на белим мермерним зидовима. На врху
позлаћених стојећих лампи између голих зидних украса, пламен је треперио, скоро
угашен. Полазнице би требале бити на доручку у ово доба, а врло вероватно и већина
Прихваћених, такође. За тренутак, ходници су били празни изузев Моираине и
Сијуан. Ходале су дуж дугачког плавог покривача, широког половину ходника,
користећи предност који им је тепих давао да их заштити од хладноће подних
плочица, понављајућих шара у боји свих седам Ађаха.
Неважне мисли су пролазиле кроз њену главу. Зашто у једнаким бојама, када су
неки Ађаси били већи од других? Да ли су једном били исте величине? Како је то
могло бити постигнуто? Новоуздигнута Аес Седаи бира свој Ађах својевољно. А опет
је сваки Ађах имао одаје исте величине. Неважне мисли су биле боље него...
“Не можемо бити сигурни да ћемо бити тестиране у скорије време. Мереан је
само рекла да мисли да смо били близу.”
Сијуан фркну. Гласно. Док је још била полазница сестре су исчистиле њен језик,
који је био веома миришљаво доковски и понекад тако суров, али још нису успеле да
изгладе њене ивице. Што је било веома добро. Сирове ивице су биле део Сијуан. “Када
Мереан каже да је неко близу, она тестира у току месец дана, и ти то знаш, Моираина.
Вежбаћемо.”
“Кладим се да ћеш бити у Дворани куле чим будеш носила шал стотину година,
и Амирлин пре још педесет”, рекла је, не по први пут. Изазивало је увек исту реакцију
какву је увек изазивало.
Моираина суспрегну осмех. Сијуан је била тако ватрена што се тиче њених
намераваних авантура, иако их не би никада тако назвала. Авантуре су биле оно што
је заузимало место у књигама, не у животу, како би Сијуан истакла свакоме ко би
користи ту реч. Ипак, без сумње, једном када добије шал, отићи ће као што стрела
напушта лук.
И онда би могле да виде једна другу двапут у десет година ако не и више. То је
донело бол туге, али она није сумњала да ће се њена сопствена предвиђања
остварити, такође. За то није било потребно Прорицање. Не; то је било мишљење у
погрешном правцу.
“Коју тему?” упита Моираина, напола се смешећи. “Вежбу или доручак?” “Знаш
коју тему, Моираина. Шта мислиш о томе?”
Мехурић смеха нестаде. Није било сврхе питати шта је “то” било. Тачно она
ствар о окојој није хтела да размишља. Поноворођен је. Могла је да чује Гитарине
речи у својој глави. Змај узима свој први дах... њен дрхтај није имао ништа са
хладноћом овог пута.
Неки су чак и успевали да се науче, и преживели учење без учитеља, што није
био лак подвиг. Међу женама, само је једна од четири преживело учење на своју руку.
Неки од ових мушкараца су проузроковали ратове, углавном лажни Змајеви, људи
који су тврдили да су Поноворођени Змај, док су други покушавали да се скрију у
обичне животе, али ако не би били ухваћени и доведени у Тар Валон да буду умирени
– одсечени од Једне моћи заувек – све и један од њих би полудео. То би могло трајати
годинама, или само месецима, али опет било је неизбежно. Људи који би могли да
ударе у Једну Моћ која је окретала Точак Времена покретала свемир. Историја је пуна
ужаса онога шта су такви људи урадили. А пророчанства су говорила да ће
Поноворођени Змај донети ново Сламање света. Да ли ће његова победа бити имало
боља од победе Мрачног? Да; да, мора бити. Чак је и Сламање оставило довољно
људи живе да поново изграде, на крају. Мрачни би оставио само угљенисану кућу.
Док је округла жена пролазила крај њих, гледала их је низ свој дугачки нос
подозриво. Можда су изгледале као да су згрешиле. Мушке слуге су понекад
окретали своју главу у страну за оно што су Прихваћене, и чак полазнице,
намеравале; можда нису хтели да се уплићу са Аес Седаи више него што је њихов
посао налагао. Женске слуге, са друге стране, су се држале близу као и саме сестре.
“Све док смо опрезни,“ продахта Сијуан, када је ливрејисана жена била изван
чујног домета. Колико год да је била сигурна у то да је разговор међу њима био у
реду, изгледала је да не намерава ништа више да каже док нису стигли до одаја
Прихваћених, у западном крилу Куле.
Бројеви који су још пекли као киселина. Ниједна Аес Седа не би то рекла на глас,
и никада се не би усудила да то каже где је сестра може чути, али Бела кула је
пропадала. Бела кула је пропадала, а Последња битка је долазила.
“Ти превише бринеш,” нежно рече Сијуан. “Мој отац је обичавао да говори,
“Промени шта можеш ако оно треба промену, али научи да живиш са оним што не
можеш променити.” Само ће ти бити мука, иначе. То сам рекла ја, не мој отац.” Уз још
један фрктај, претерано се стресла и омотала руке око себе. “Да ли можемо ући
унутра, сада? Смрзавам се. Моја соба је најближа. Хајде.”
Моираина климну. Кула је учила своје ученике да живе са оним што не могу
променити, такође. Али неке ствари су биле довољно важне да се покуша, чак и ако
си био сигуран да нећеш успети.
Сијуан брзо стави три цепанице у камински прибор на средиште – дрвена кутија
је била скоро празна; слуге су доносиле Аес Седаи њихова дрва, али Прихваћене су
морале да саме носе своје – а онда грокну када је открила да су њени покушаји да
нанесе угаљ од прошловечерње ватре пропали. Без сумње у журби да дође до
Амирлининих одаја, није их прекрила пепелом довољно добро да их спречи да не
изгоре. Боре набраше њено чело на тренутак, и онда Моираина поново осети оно
мало зујање у уху када је светлост саидара кратко окруживао другу жену. Свака жена
која је могла да усмерава би могла да осети како друга усмерава Моћ ако је била
довољно близу, али зујање у уху је било неуобичајено. Жене које су провеле много
времена заједно тренирајући понекад су га осећале, али осећај би требао да избледи
након одређеног времена. Њен и Сијуанин никада није.
Моираина није рекла ништа, али Сијуан јој је упутила поглед као да јој је
приговорила. “Било ми је прехладно да би чекала, Моираина,“ рече она бранећи се.
“Осим тога, мораш се сетити Акаринине лекције пре две седмице. “Морате познавати
правила до словца”,, цитирала је, “и живети са њима пре него што спознате која
правила можете прекршити и када”. То тачно говори да понекад можеш прекршити
правила.”
Ништа што су она и Сијуан урадиле није било намерно, наравно. Испирање
пресвлаке мрске им Прихваћене са сврабохрастом се није рачунало. Елаида је
учинила њихову прву годину као полазнице бедном, постављајући стандарде за њих
које нико није могао да задовољи, али опет инсистирајући да буду задовољени.
Друга година, након што је добила шал, била је гора док није отишла из Куле.
“Да ли ћеш ти прва, или ћу ја?” упитала је. Можда ће вежба скренути Сијуанине
мисли од западања у невољу.
Сијуан узе једну од столица, и сјај је окружи. Моираина није могла да види
светлост око себе, наравно. Ткајући штит против прислушкивања око и унутар собе,
равно уз зидове и под и таваницу, Сијуан га завеза да га не би одржавала. Држање
два тока одједном је било дупло теже него управљање једним, три два пута више
него управљање са два. Иза тога, тешкоћа више није одговарала опису, иако је и то
било могуће. Показала је Моираини да окрене леђа.
Усмерила је веома танке токове Ваздуха, ткајући их само онако. Ово је био
прилично једноставан ток, али не можете форсирати саидар без обзира колико мале
нити. Моћ је била као огромна река, текући неумољиво напред; покушај да је
форсираш, и био би однесен као гранчица на реци Еринин. Морао би користити њену
преплављену снагу да управљаш њом како си ти хтео. У сваком случају, величина
није била одређена, и мало је претстављало и мање посла и бука би била мања ако
Сијуан успије да...
“Моираина, да ли мислиш да ће Црвене моћи да се натерају да га оставе на
миру?”
Моираина се трзну чак пре него што је ток који је правила експлодирао као
таламбас. Свака сестра је очекивала да се постара за човека који је могао да усмерава
ако се сусретне са једним, али Црвене су се концентрисале на њихово истребљивање.
Сијуан је мислила на мушко дете. То је објашњавало штит. И можда причу о кршењу
правила. Можда Сијуан и није била тако сигурна као што се претварала да Тамра
неће бринути ако причању о детету између себе. Моираина погледа преко свога
рамена.
“Немој стајати.“ мирно рече Сијуан. Још увек је усмеравала, али не чинећи ништа
сем управљања токовима. “Стварно требаш вежбати ако си упетљала тај. Па, мислиш
ли? Око Црвених?”
Овог пута, ток је произвео сребрно - плави диск величине малог новчића који се
спустио на Моираинину испружену руку. Облик није био посебан, такође, што је била
још једна особеност, али дискови и лопте су биле најлакше. Исткане од Ваздуха а
опет чврсте као челик, осећали су се незнатно хладним. Отпустила је ток, и “новчић”
нестаде, остављајући само остатак Моћи који ће ускоро да избледи такође.
Следећи ток је био од сложене и бескорисне врсте, захтевајући свих пет Моћи,
али Моираина је одговорила када га је ткала. Могла је да прича и усмерава у исто
време, након свега. Ваздух и Ватра такође, и још Земља. Дух, онда Ваздух још једном.
Ткала је без заустављања. Из неког разлога, ниси могао држати ове токове само
једним делом готове дуже време или би се сломили у нешто сасвим друго. Дух
поново, онда Ватра и Земља заједно. “Имаће двадесет година да науче како. Или
скоро толико, у најгорем случају. У најбољем, имаће дуже”. Девојке понекад, ретко су
почињале да усмеравају млађе од дванаест или тринаест година, ако су рођени са
искром, али чак и дечаци са искром нису пре осамнаест или деветнаест, осим ако
нису покушали да науче како, а у неким људима искра се није појављивала док нису
били стари тридесет година. Ваздух опет, а онда Дух И Воду, све уредно положено.
“Да ли ће то бити довољно? Чула сам да се неке Црвене не труде јако да заробе
те јадне мушкарце живе.”
Она је чула то, такође, али била је то само гласина. И кршење Кулиних закона.
Сестра би могла бити ишибана за то, и врло вероватно протерана на усамљену фарму
да мисли о свом злочину на неко време. То би требало да се броји као убиство, али са
обзиром шта би ови мушкарци урадили необуздани, могла је скоро да увиди зашто
није. Још Духа је спуштено доле, и Земља је пролазила корз њега.
“Као што ми је неко рекао не тако давно, живи са оним што не можеш
променити”, суво је рекла. “Точак времена тка како Точак жели, и Ађаси раде оно што
раде.“
Још Ваздуха, и Ватре исто, праћене Водом, Земљом и Духом. А онда свих пет
одједном.
Ох, не тако блиског као што је било Сијуанино и њено, али опет пријатељи,
једини разлог због кога није праснула на другу Прихваћену зато што је ушла без
куцања. Не да би оне чуле и да је ударала, са обзиром на постављен штит. Не да је то
било важно. Постојали су принципи ствари!
“Колико дуго пре Последње битке, мислите ви?” упита Мирела, затварајући
врата. Погледала је полу - завршен ток испред Моираине и штит око собе, и кез се
појави на њеним уснама. “Вежбате за тест, видим ја. Да ли си је натерала да вришти,
Сијуан? Могу помоћи, ако желиш. Знам поуздан начин да је натерам да пишти као
голуб ухваћен у мрежу.”
Моираина брзо растури ток пре него што је могао да се распадне и размени
збуњене погледе са Сијуан. Како би Мирела могла знати?
Моираина размени још један поглед са Сијуан, са великом жалошћу, овај пут.
Већи број сестара је тврдило да су се разни делови у Змајским пророчанствима
односили на Аијеле. Наравно, исто толико је говорило да нису. На почетку рата, биле
су прилично живахне дискусије око ове ствари. Биле би назване дерајућим
препиркама да жене које су учествовале нису биле Аес Седаи. Али са оним што су оне
знале сада, све то је било исклизнуто из Моираинине главе, и очигледно из
Сијуанине, такође. Задржавање њиховог знања тајним ће захтевати трајну
опрезност.
“Вас две имате тајну, зар не?” рече Мирела. “Не знам никога ко би имао тајне као
вас две. Па немојте мислити да ћу питати, зато што нећу.” Судећи по њеном изразу,
умиурће је желела да пита.
Смешећи се, Мирела весело протрља руке заједно и седе у другу столицу,
светлост Моћи појављујући се око ње.
Мргодно, Моираина окрену своја леђа поново и направи други ток, али Сијуан
рече, “Од почетка, Моираина. Ти знаш боље. Мораш да имаш ред причвршћен у својој
глави тако чврстог да га ништа не може уздрмати.”
Осетила је растућу раздражљивост око тога, али због себе, не Миреле. Једна
ствар око које се свака Прихваћена слагала је била та да шта год ти сестре радиле у
тесту ће бити горе него било шта чега би се твоји пријатељи сетили. И ако су они
били твоји пријатељи, урадиће оно најгоре чега могу да се сете, док год те то није
повређивало, да ти помогну да се припремиш. Светлости, ако су Мирела и Сијуан
успели да је натерају да падне шест пута у тако кратко време, какве наде је имала у
стварном тесту? Али наставила је даље уз непопустљиву одлучност. Проћи ће, и то из
првог покушаја. Хоће!
Правила је други ток, али опет када су се врата отворила још једном, а она
пустила да јој ток нестане, против воље је пустила и саидар заједно. Увек је било
устезања у његовом пуштању. Живот је изгледао као да нестаје заједно са Моћи, свет
постаје сивило. Али не би имала времена да заврши у сваком случају пре њених
часова полазницама.
Жена која је стајала држећи врата отвореним није била пријатељ. Виша од
Сијуан, Тарна Фејр је била са севера Алтаре, близу Андора, али њена бледа жута коса
није била њена једина разлика од Миреле. Прихваћеним није било дозвољено да
буду набусите, али опет један поглед у те хладне плаве очи говорио је да је била. Није
поседовала никакав смисао за хумор, такође, и онолико колико је било ко знао,
никада није начинила шалу на некоме. Тарна је добила прстен годину пре Сијуан и
Моираине, након девет година као полазница, и имала је мало пријатеља као
полазница и неколико сада. Изгледа да није примећивала оскудицу. Веома другачија
жена од Миреле.
“Требала сам да очекујем да ћу наћи вас две заједно”, хладно је рекла. Никада
није изгледало као да има врелине у њој. “Не могу да разумем зашто се вас две
преселите у исту собу. Да ли се ти то придружујеш Сијуанином затвореном друштву,
Мирела?” Све речено као успутна ствар, али опет Мирелине очи почеше да блеште.
Сјај ј нестао од Сијуан, али Мирела је још држала Моћ.
“Одлази, Тарна”, Сијуан рече уз брз гест отпуштања. “Заузете смо. И затвори
врата.” Тарна се није померила.
“Само уче како да направе лопту од ватре, и ако ја нисам овде, једна од њих је
сигурна да ће свеједно покушати.” Полазницама је било забрањено да усмеравају или
чак пригрле Извор без сестре или једне Прихваћене да гледају преко њихових
рамена, али оне су то свеједно чиниле, чим им се пружи полушанса. Нове девојке
никад нису веровале да је опасност укључена, док су старије биле увек сигурне да
знају како да избегну ове опасности.
“Полазницама је дат слободан дан,“ рекла је Тарна “тако да нема часова данас.”
То што је била отпуштена и игнорисана није је нимало бринуло. Ништа није. Без
сумње ће Тарна проћи за шал из њеног првог покушаја са лакоћом. “Прихваћене су
позване у Овалну Дворану предавања. Амирлин ће да нам се обрати. Још једну ствар
треба да знате. Гитара Моросо је умрла само пре неколико сати.”
Светлост која је окруживала Мирелу угаси се. “Значи то је тајна коју сте чувале!”
узвикнула је. Њене очи су сијале топлије него што су код Тарне.
“Рекла сам ти да није наше да је кажемо”, Сијуан одговори. Аес Седаи одговор,
ако уопште постоји такав. Било је довољно да Мирела климне у знак слагања, колико
год против воље. И то климање је било против воље. Њене очи нису изгубиле
врелину. Моираина је очекивала да би она и Сијуан могле ускоро да имају изненадне
сукобе са ледом.
Још увек држећи отворена врата – да ли је жена била отпорна на хладноћу, као
сестра? – Тарна је проучавала Моираину, а онда Сијуан. “Тако је; вас две сте требали
бити присутне. Шта се догодило? Све што смо ми остали чули је да је она умрла.”
“Давала сам јој шољу чаја када се задихала и пала мртва у моје наручје”,
одговори Моираина. А то је био чак бољи Аес Седаи одговор него Сијуанин, свака реч
истинита док је избегавала целу истину.
На њено изненађење, израз туге пређе преко Тарниног лица. Био је брз, али био
је тамо. Тарна никада није показивала осећања. Била је исклесана из камена. “Гитара
Седаи је била моћна жена,“ промрмљала је. “Јако ће нам недостајати.”
“Не знам.” Тарна одговори, сва у хладноћи још једном. “Али не би требала да
стојим овде и причам. Свима осталима је речено да напусте доручак одмах. Ако
потрчимо, можда стигнемо пре него што Амирлин дође.”
Али трчали јесу, Тарна исто тако јако као и оне, дижући њихове сукње до
кољена и игноришући пренеражене погледе ливрејисаних слугу у ходницима. Аес
Седаи нису пуштале да их Амирлин Трон чека. Прихваћене нису никад чак
помишљале на то.
Сва срећа, подијум на челу дворане био је још увек празан. Она и Сијуан су
пронашле места иза гомиле, и Тарна седе поред њих, али јасно не са њима. Жена је
носила равнодушност као огртач. Мирела, још увек у нападу љутине због тога што јој
није речено за Гитару, отшуњала се около на други крај реда. Пола жена у соби су
изгледа причале, све једна преко друге. Било је скоро немогуће разазнати шта је било
ко одређено говорио, а оно што је мала Моираина чула била је потпуна глупост. Све
оне да буду тестиране за шал? Одмах? Аледрин мора да има мождану грозницу да би
избацивала такво трабуњање. Па, била је узбуђена. Брендас је била чак и гора.
Нормално разборита, тврдила је да ћемо сви бити послани кући, јер је Гитара
Пророковала крај Беле куле, или можда света, пре него што је умрла. Вероватно ће до
подне бити десетине прича око тога што је Гитара имала Прорицање ако већ нема
много више од тога сада – гласине су расле у одајама Прихваћених као руже у
стакленику – али Моираина још увек није волела да чује једну. Да би чувале своју
тајну, мораће да врти истину као чигру, бар у току неколико следећих дана. Надала се
да је на висини задатка.
“Да ли неко зна било шта,“ Сијуан упита Прихваћену поред ње, сувоњаву, веома
тамну жену са равном црном косом која је висила до њеног струка и разасутим
црним тетоважама на њеним рукама, “или је то све само ветар?”
Замаила је трезвено погледа на тренутак пре него што је рекла, “Ветар, мислим.”
Замаила је увек имала времена. Што се тога тиче, увек је била разборита и мисаона.
Врло вероватно, она ће изабрати Смеђи када буде удигнута. Или можда Бели.
Она је била ретка појава у Кули, једна од Морског народа, Атхан”ан Миере. Биле
су само четири Аес Седаи из Морског народа, све Смеђе, и две од њих су биле старе
скоро колико је и Гитара била. Атхан”ан Миере девојке никада нису долазиле у Кулу
осим ако нису показале искру или успеле да почну да уче на своју руку. У било ком
случају, делегација Морског народа је доводила девојку, а онда одлазиле чим пре су
могле. Атхан”ан Миере нису волели да буду веома далеко од слане воде, а најближе
море Тар Валону лежало је четири стотине лига на југу.
Земаила, ипак, изгледала је као да жели да заборави своје порекло. Бар, никад
није хтела да рича о Морском народу осим ако не би била притиснута од стране Аес
Седаи. А била је марљива, сврсисходно фокусирана на добијање шала од њеног првог
дана, или је тако Моираина чула, иако није била брза у учењу. Не спорија од већине,
једноставно не брза. Била је Прихваћена осам година, сада, и дест година полазница
пре тога, и Моираина ју је видела како претура ток изнова и изнова пре него што га
одједном састави тако савршено да се запитате зашто није успела пре. Али опет,
свако је напредовао својим кораком, и Кула никад није гурала јаче него што би ви
могли ићи.
Висока Прихваћена у реду испред њих, Ајслинг Нун, окренула се. Скоро је
скакала на клупи од узбуђења. “То је због Прорицања, кажем ја. Ја кажем да је Гитара
имала Прорицање пре него што је умрла, и Амирлин ће да нам каже шта је оно било.
Вас две сте имале службу овог јутра, за не? Били сте са њом када је умрла. Шта је
рекла?”
Сијуан се укрути, и Моираина отвори своја уста да слаже, али ју Тарна спаси.
“Моираина ми је рекла да Гитара није имала Прорицање, Ајслинг. Открићемо шта
Амирлин хоће да нам каже када стигне.” Њен глас је био хладан, као и увек, али не
шупаљ. Ајслин свеједно бесно поцрвени.
Она је била још једна реткост у Кули, једна од Туата”ана, Крпари. Туата”ани су
живели у блештаво обојеним колима, путујући од села до села, и као Морски народ,
нису желели никакве самонаучене дивљакуше међу њима. Ако би скупина открила
да искра излази из једне од девојака, окренули би свој низ кола и кренуле ка Тар
Валону онолико брзо колико би се коњи могли кретати. Верин, дебела Смеђа која је
била чак нижа од Моираине, рекла је да крпарске девојке никада нису покушале да
пронађу начин да усмеравају на своју руку, да нису желели да усмеравају или постану
Аес Седаи. То мора да је тако, када је то Верин рекла, али опет Ајслинг се пријавила са
исто тако одлучности као Замаила, и са више успеха. Добила је прстен након пет
година, исте године као и Моираина и Сијуан, и Моираина је мислила а би могла бити
тестирана за шал за још једну годину, можда мање.
Једна од врата на крају подија се отворише, и Тамра клизну иза њих, још увек у
плавој хаљини коју је носила ноћ раније, Амирлинином ешарпом пребаченој преко
њеног врата.
Моираина је била једна од првих које су је угледале, прва која је устала, али за
тренутак су сви били на њиховим ногама и тихи. Било је чудно видети Амирлин саму.
Увек када је Тамра била виђена у ходницима, била би праћена са бар неколико Аес
Седаи, да ли обичним сестрама које су престављале молбе, или Сестрама из Дворане
куле које су расправљале о неким стварима које су биле пред Двораном. Изгледала је
заморно, Моираини. Ох, њена леђа су била усправљена, и њен израз је говорио да би
могла проћи кроза зид ако би то имала на уму, али нешто око њених очију говорио је
о замору који је имао мало шта са недостатком сна.
“У захвалност за настављену сигурност Тар Валона”, рекла је, гласом који је лако
допирао до свију, “Одлучила сам у име Кула да дам милостињу од једне стотине
круна у злату свакој жени у граду која је носила дете између дана када су први
војници дошли и дана када се претња окончала. То се објављује на улицама док ја ово
говорим.”
Сви су знали боље него да начине звук док Амирлин говори, али опет то је
донело неколико шапата, укључујући један од Сијуан. Уствари, њен је био нешто
више гроктај.
Никада није видела десет златних круна на једном месту, сигурно мање стотину.
Стотину би купило веома велику фарму, или ко би знао колико рибарских бродова.
Мора да верује да ће мушко дете бити рођено ускоро. Али зашто би под Светлом
рекла Прихваћенима?
“Та претња се може наставити на неко време”, рече Тамра, “Иако имам
извештаје овог јутра да се Аијели можда повлаче, али опет ситуација се показује
довољно безбедном да се почне скупљање имена, бар у логорима најближим граду.
Да би били фер према овим женама, морамо почети што пре можемо, пре него што
било која од њих оде. Неке хоће, ако Аијели стварно одлазе. Многи од војника ће
пратити Аијеле и ускоро ће им се придружити пратиоци логора, а остали војници ће
се вратити својим кућама. Ниједна сестра се још није вратила у Кулу, па вас све
шаљем да почнете узимати имена. Пошто ће, неизбежно, неке жене отићи пре него
што их нађете, ви ћете такође питати о тим које су родиле, а не могу бити пронађене.
Запишите све што вам може помоћи да их лоцирате. Ко је отац, из којег града или
села, које земље, све. Свака од вас ће бити испраћена са четири Кулина стражара да
би се осигурали да вам нико не прави проблеме.”
Изгледало је једва могуће да би соба могла да буде још тиша, али опет јесте.
Моираина је мислила како може да чује људе како дишу; само што је изгледало као
да нико не дише. Када би Аес Седаи отишла у свет и нестала, као што се понекад
догађало, прва мисао била је увек Бели плаштови. Деца су звала Аес Седаи
Пријатељима Мрака и тврдили да је додиривање Једне моћи светогрђе кажњиво
смрћу, казна коју су сви они били спремни да изврше. Нико није могао да разуме
зашто су они дошли да бране Тар Валон. Нико међу Прихваћенима, напокон.
Напуштање Куле
Осим тога, то је могла бити иста соба. Није се мучила да запали ватру. Наслагала
је угаљ пажљивије од Сијуан, али није било времена чак ни да се ублажи хладноћа
собе.
Посежући у задњи део свог ормана, малчице већег од Сијуаниног, али исто
толико једноставног, извадила је пар јаких ципела на које је преврнула очима. Ружне
ствари, направљене од коже која је била много дебља него она на њеним папучама.
Узицама се могло поправљати седло. Али ће јој у ципелама ноге остати суве у снегу, а
у папучама неће. Додајући пар вунених чарапа, села је на ивицу свог ненамештеног
кревета да их навуче преко оних које је већ носила. На тренутак је размишљала и о
облачењу друге поткошуље.
Колико год било хладно у Кули, биће хладније тамо где је ишла. Али је времена
било мало. А осим тога, није хтела да скине хаљину на том леденом ваздуху. Сигурно
ће записивање имена бити рађено у некаквом заклону, са ватром или мангалима за
топлоту. Наравно да ће бити тако. Већина људи у логорима ће их вероватно узети за
сестре, баш као што је Тамра мислила.
Врата су лупала кроз ходник док су жене трчале напоље да викну за Темаилом
или Десанром, Коладаром или Атуан или туце других да врате ову или ону посуђену
ствар или позајме нешто. Да је сестра била присутна, какофонија би их све убацила у
котлиће са супом до врата, на ватри.
“Шта те је задржало, Моираина?” рекла је Сијуан задихано. “Хајде пре него што
нас оставе.” Наметнула је хитар корак, као да је стварно очекивала да Стража оде ако
оне не пожуре.
То није било могуће, наравно, али Моираина није одуговлачила. Није хтела да се
вуче кад има прилику да напусти град. Нарочито не кад има овакву прилику.
Напољу, сунце је још увек било доста далеко од пола пута до подневног зенита.
Све дебљи тамносиви облаци ваљали су се преко неба. Можда ће данас бити још
снега. То неће нимало олакшати задатак. Ходање је било лако, пошто је широка,
пошљунчена стаза кроз дрвеће која је водила до Западне штале, иза крила Куле у
којој су биле одаје Прихваћених, била очишћена. Не да би се олакшало
Прихваћенима, наравно; већина сестара је држала коње у Западној штали, и радници
су лопатом чистили ту стазу два или три пута дневно ако је било потребно.
Саму шталу чинила су три широка спрата од сивог камена, већа од главних
штала у Сунчевој палати, широко, камењем поплочано двориште испред стаја било је
скоро напуњено гомилом коњушара и оседланих коња и Стражара Куле са
шлемовима који су носили грудне оклопе од сивог челика преко скоро црних капута
и једнако тамне огртаче са белом сузом Пламена Тар Валона. Кратки капути са седам
трака преко оклопа означавали су стегоноше и једног официра. Брендас и Меидани
пеле су се у своја седла, а пола туцета других Прихваћених, у огртачима и са
капуљачама, у дукачком реду, већ су јахале према Капији Залазећег Сунца окружене
својим Стражарима. На тренутак, Моираина је осећала раздраженост због тога што је
тако много престигло њу и Сијуан до доле. Зар ништа нису спаковале, да би биле
толико брзе? Али оне нису знале шта су стварно тражиле. То јој је опет подигло
расположење.
Гурајући се кроз гомилу, нашла је своју белу кобилу, чије је узде држала
жгољава и висока коњушарка, са неодобравајућим изразом на уском лицу. Вероватно
се мрштила на Прихваћену која има сопственог коња. Мало их је имало - већина није
могла да приушти држање коња, а поред тога, прилике да се јаше било где изван
Куле биле су ретке - али је Моираина купила Стрелу да прослави добијање прстена.
Чин разметања за који је сумњала да јој је скоро зарадио одлазак у Мереанину радну
собу. Није се кајала због куповине, чак и тако. Кобила није била висока, пошто је
мрзела да изгледа као дете, што јесте био случај на високим животињама, али је
Стрела могла да настави да трчи дуго пошто се већи коњ измори. Брз коњ је био
добар, али издржљиви коњ био је бољи. Стрела је била оба.
Коњушарка је покушала да јој дода узде, али је она окачила торбу о високу
јабуку на седлу за ремен, а онда откопчала поклопце бисага. У једној је био пакет
умотан у крпу која је показивала да садржи пола векне црног хлеба, суве кајсије у
науљеном папиру и велики комад бледожутог сира. Више него што је могла она сама
да поједе, али су неке од других имале веће апетите. Друга је била избочена због
углачаног дрвеног стола за крило, уз дебели сноп доброг папира и два добра пера са
челичним врхом.
Вођа пратње није био леп. Високи, проседи барјактар стално намрштен који се
представио дубоким, грубим гласом као Стелер, поставио је своје војнике у лабави
прстен око њих две и окренуо свог риђастог ушкопљеника дугих ногу према Капији
Залазећег Сунца не проговоривши ни реч. Стражари су оболи своје коње за њим, и
Сијуан и она су се нашле како их терају са њима. Терају! Сачувала је мир уз напор.
Била је то добра вежба. Сијуан изгледа није мислила да јој је требала икаква вежба.
“Сад, ако једна од вас добије модрице, чућу за то, а ја нећу да чујем за то, тако да
остајете унутар прстена, чујеш? Па, настави сада. Или ћемо стати овде док то не
урадиш.”
Уз хитар поглед да буде сигурна да ниједан од војника није био довољно близу
да чује, Моираина је шапнула: “Не мислиш ваљда да ћемо ми заиста бити те, Сијуан.”
Надала се томе, истина, али ово је био стваран живот, не забављачева прича. “Можда
чак још није ни рођен.”
Улица којима су јахали биле су широке и дуге пошто су биле очишћене од снега,
и све је изгледало пуно до преливања људи, већином пешака, мада су се затворене
носиљке виделе кроз гужву. У таквом тискању, ходање је било брже од јахања, и само
најпоноснији и најтврдоглавији - тирска племкиња, крутог врата у високом
чипканом оковратнику, са својом пратњом слуга и стражара, група кандорских
трговаца трезвених очију са сребрним ланцима преко груди, неколико чворова
муранђанских кицоша са увијеним брковима који би требало да буду напољу у бици -
били су на коњима. Или они који су имали дуг пут пред собом, исправила се,
направивши још један узалудан покушај да покрије ноге и мрштећи се на косооког
Салдејца, продавца или занатлију судеши по једноставном вуненом капуту, који их је
проматрао превише отворено. Светлости! Мушкарци као да никада не схтавају, или
не брину, када жена жели да буде гледана, а када не. У сваком случају, Стелер и
његови војници успели су да очисте стазу испред њих само својим присуством. Нико
није хтео да омета пут осам наоружаних и оклопљених Сражара Куле. Мора да је то
било то што је отворило гомилу људи. Сумњала је да би ико у гомили знао да хаљина
са тракама означава припадницу Беле куле. Људи који су долазили у Тар Валон
држали су се подаље од Куле осим ако тамо нису имали послове.
Бела кула уздизала се из средишта града, дебели коштано - бели стуб који се
пењао скоро сто корака у небо и био видљив миљама. То је била прва ствар коју је
неко ко се приближавао граду видео, дуго пре него што су могли да разазнају сам
град. Срце моћи Аес Седаи, то само је било довољно да означи Тар Валон као
различит, али су се и друге, мање куле уздизале кроз град. Не просте завојнице, већ
спирале и ваљкасте куле, неке довољно близу да их повезују мостови стотину стопа у
ваздуху, или две стотине, или више. Чак ни безврхе куле Каирхијена нису биле близу
да их стигну. Сваки трг је имао сопствену фонтану или споменик у средини, или
огромну статуу, неки високи чак и педесет корака изнад постоља, али су саме зграде
биле величанственије од већине споменика у другим градовима. Око домова налик
палатама богатих трговаца и банкара, са куполама и завојницама и стазама
оивиченим стубовима, претрпане радње и гостионице, крчме и стаје, зграде са
становима и домови обичног света, али су чак и они били украшени резбаријама и
украсним ивицама прикладним за палате. Приличан број је могао да прође као
палата. Скоро све су саградили Огијери, а Огијери граде због лепоте. Још чудесније су
биле грађевине разбацане по граду, пола туцета на видику у свакој улици, где су
огијерским зидарима дате одрешене руке. Троспратна банкарска кућа
наговештавала је лет златних мермерних птица које су шириле крила, док дворана
еснафа кандорских трговаца као да је представљала коње како трче у таласу, или
можда талас који се претвара у коње, а веома велика гостионица звана Плава мачка
јако је подсећала баш на то, плаву мачку склупчану за спавање. Велика рибља пијаца,
највећа у граду, личила је на јато огромних риба, зелених и црваних и плавих и
шарених. Други градови су се разметали зградама које су направили Огијери, али
ништа налик ономе што је поседовао Тар Валон.
Док су потковице њихових коња одзвањале на мосту, осетила је како јој застаје
дах. Ти мостови су сами по себи били чуда, саграђени помоћу Моћи, камена чипка
која је извијала скоро миљу до чврстог тла иза мочварне обале, без потпоре читавом
дужином и довољно висок на средини да и највећи речни брод прође испод. Али, то
није било оно што ју је запањило. Била је ван града. Сестре су свакој почетници добро
утувиле да ако макар крочи на мост, биће схваћено као да је хтела да побегне, што је
најгори злочин који почетница може да почини осим убиства. Исто је важило и за
Прихваћене; њих само није требало подсећати. А она је била ван града, слободна као
да је већ носила шал. Бацила је поглед на војнике око ње. Па, скоро толико слободна.
На највишој тачки моста, више од педесет корака изнад реке, Стелер је изненада
повукао узде. Да ли је био толико луд да се заустави и погледа на Змајеву планину
како се уздиже у даљини, док јој из сломљненог врха излази трака дима? У свом
заносу, заборавила је хладноћу, али ју је јак лахор који је секао низ Алиндрелски
Еринин, секао баш кроз њен огртач, подсетио довољно брзо. Смрад изгорелих дрва
осећао се посебно јако у том ветру. Трубе су стале, схватила је. Некако, тишина је
изгледала злослутна колико је био и њихов пев.
Онда је видела скупину коњаника у дну моста, девет или десет њих, како пиље у
градске зидине. Зашто су трубе утихнуле више није изгледало тако забрињавајуће.
Сјајни оклопи и шлемови јахача сијали су као сребро, и сви су носили дуге беле
плаштове, раширене преко сапи њихових коња. То што је загрлила Извор испунило ју
је животом и радошћу, али оно што је било важније овог часа, пооштрило јој је вид.
Као што је сумњала, блештеће златно сунце било је извезено на левој страни груди
на сваком од тих плаштова. Деца Светла. И усуђивали су се да препрече пут на једном
од мостова Тар Валона? Па, ту су били само она и Сијуан и Стражари, али је у начелу
било исто. Чињеница да су то били Сијуан и она и Стража Куле чинило је то још
горим, заиста. То је постало неподношљиво.
“Нема ни једног јединог Аијела на овој страни Еринина, како чујем.“ одговорио
је Стелер сагласно. Следећег трена, срушио јој је наде. “Али ми је речеено логори
најближи реци, тако да ћемо тамо ићи. И речено ми је да, ако неко прави гужву, треба
да је одмах одведем натраг у Кулу. Ви не правите гужву, зар не? Нисам ни мислио.”
“Не, Сијуан,“ рекла је тихо Моираина. Сијуан се намрштила на њу. “Откуд знаш,
можда сам само покушавала да видим мало даље. За случај да има још Белих
плаштова.”
“Не видим како можеш да поднесеш ово,“ промрмљала је виша жена, напола
устајући у узенгијама. Моираина је морала да јој да руку да се не би сручила на
земљу. “Ако је логор још мало даље, требаће ми сестра за Лечење.”
“Имам ја маст”, рекла је Моираина, тапшући торбу која јој је висила са седла са
трагом задовољства. Нож са пера и бодеж су можда били бескорисни, али се бар
сетила масти.
Алиндер је и даље лежао празан и миран. Село је било спаљено бар три пута у
Тролочким ратовима, још једном при крају Рата Другог Змаја, и двапут током
двадесетогодишње опсаде Тар Валона од стране војски Артура Хоквинга, и
изгледало је као да су становници поново очекивали исто. Овде је столица лежала на
снегом покривеној улици, онде сто, дечја лутка, котлић, све су испустили луди
журећи да уђу у град са било чиме што су могли да понесу са собом. А опет, сваки
прозор изгледао је као да је чврсто забрављен, свака врата затворена и без сумње
закључана, све што је остављено било је безбедно до повратка људи. Али је смрад
паљевине био јачи овде него на мосту, и једини звуци били су шкрипа од љуљања
знакова гостионица и пригушен топот коњских потковица по каменим плочама под
снегом. Место више није изгледало тако древно; изгледало је... мртво.
Моираина је осетила велико олакшање када су оставили село за собом, чак и док
су јахали на југ и удаљавали се од Змајеве планине. Село је требало да буде тихо, и
мирис паљевине избледело је што су даље ишли. Сијуан очигледно није лакнуло. С
времена на време погледала би преко рамена ка великом црном врху Змајеве
планине - скоро стално јој је био потребно да је Моираина придржава у седлу - и
више него једном је гласно шкргутала зубима. Често су размишљале ком Ађаху треба
да се прикључе, и Моираина се одавно одлучила за Плави, али је размишљала да је
Сијуан могла да изабере и Зелени.
Први логор у који су дошли, две миље испод Алидера, био је низ кола, кочија и
шатора свих величина и стања исправности прошаран логорским ватрама и
помешан са грубим заклонима направљеним од грмља. Чекићи су звонили по
наковњима у три различите ковачнице, и деца су трчала вичући и играјући се у
изгаженом, прљавом снегу као да су несвесна да је било битке или да су им очеви
можда мртви. Можда су и били. То би било мислостивло. Плот за везивање коња био
је скоро празан, и осим ковача, мало мушкараца је било видљиво, али дугачак ред
жена - много више од педесет! - стајао је испред платненог павиљона где је
Прихваћена седела за столом са четири Стражара Куле постављеним иза ње, тако да
Стелер није чак ни успорио. Моираина је загрлила Извор на кратко и осетила како
Сијуан ради исто. Само да боље види ко је то био, наравно. Мноштво танких
тарабонских плетеница окруживало је лице удаљене Прихваћене. Сарена је била
најлепша жена у одајама Прихваћених, осим можда Елид, мада је изгледала потпуно
несвесна тога, што Елид сигурно није била, али је имала невероватно мало осећаја
мере за ћерку дућанџије. Њеној мајки мора да је било драго да види како Саренин
оштар језик одлази у Тар Валон.
“Надам се да је овог пута неће одвући у врелу воду.“ рече Сијуан меко, као да је
могла да прочита Моираинине мисли. Али онда, обе су и предобро знале Сарену.
Пријатељица, али понекад врло раздражљива. Оно због чега је била драге је то што је
изгледало да није свесна шта је погрешно рекла као што је била несвесна свог лица.
Следећи логор, мање од пола миље на југ, био је чак и већи и још мање уређен, и
без иког ко је записивао имена. Био је и бучнији, са шест ковачница које су радиле, и
дупло више деце која су јурцала вичући. Делимично одсуство мушкараца било је
исто, и скоро гола ограда за коње, али изненађујуће, приличан број затворених
кочија шарао је логор. Моираина се жацнула када је чула муранђанске нагласке док
су ујахивали. Муранђани су били свадљиви, пргави око питања части коју нико други
није могао да види, увек су се борили у двобојима. Али када је Стелер објавио сврху
њихове посете виком која би уплашила бика, нико ни најмање није хтео да се свађа.
Убрзо су двојица изџикљалих младића у изношеним плаштовима изнели сто и пар
столица за Моираину и Сијуан. Поставили су сто на отвореном, али су друга двојица
момака донела троноге мангале, које су посадили на оба краја стола. Ово, коначно,
можда и неће бити превише непријатно.
Поглавље 5
Људско срце
Држећи кацигу на свом бедру, Стелер је рикнуо, док његово лице није
потамнело, свима да буду тихи и формирају ред, и нико није обраћао нимало пажње
уопште. Двојица Стражара су се покренули као да ће почети да гурају жене натраг,
док их није оштар покрет стегоноше није зауставио, И добро је што јесте. Таква врста
ствари би могла изазвати нереде. Моираина је устала да покуша да исправи ствари,
иако је била несигурна како. Никада није морала да се суочи са таквим нечим на било
којем од њених поседа; сумњала је да се било ко од њених надзорника суочио, што се
тиче тога, И људи су били више отворени са надзорником него са госпом имања. Али
Сијуан је била испред ње, пењући се на своју столицу уз претећи поглед. Шчепала је
крајеве свог огртача као да је хтела да се уздржи од трешења њених песница.
“Тишина”! То је једноставно била заповед, иако изразито упућена, без беса, али
опет преплашене жене се повукоше назад, одједном мирни као камење. Чак је и
прстен чекића и наковња престао. Читав логор се утишао, тако да је Моираина могла
да чује ударајућа копита привезаних коња. Стелер је уделио Сијуан поглед одобрења
- стегоноше су одобравали кожна плућа, по Моираинином искуству - а жене око стола
блесак. Бројеви беба су почели очајнички да плачу, ипак, и када је Сијуан наставила,
било је без тока. Још увек гласног, чврстог гласа који се преносио, међутим. “Ако
желите да видите и пени, постројићете се и одржавати се у реду. Бела кула се не
бакће са руљом јогунасте деце.
Док је силазила са стола, жене су пожуриле да формирају два реда испред стола,
уз само мало лактања и гуркања, колико је Моираина могла да види. Жене које су
биле лепше обучене биле су напред, наравно, са слушкињама које су носиле њихове
бебе, али опет нису биле далеко од покушавања да се угурају једна испред друге и
размењивања претећих погледа. Можда су биле трговкиње, али опет коју врсту
размене су могле овде пронаћи није знала. Једном, видела је две добро одевене,
наизглед угледне мураншанске трговкиње како се песниче на улици, крвавих носева
и котрљајући се у сливнику. Упркос безначајне тучњаве, нико није прозборио ни реч,
и они са уплаканом децом су изгледали као да чине сваки покушај да их умире.
Грозд девојака, можда десет или дванаест година старих, окупио се на једну
страну, збијајући се у своје капуте, показујући на њу и Сијуан и узбуђено шаптајући.
Учинило јој се да је чула како се Аес Седаи помињу. Још једна млада жена, три или
четири године старија, негде година каквих је она била када је стигла у Тар Валон,
стајала је у близини правећи се да не гледа похлепно. Многе девојке су сањала да
постану Аес Седаи; мало их је имало храбрости да направе први корак ван сањања.
Пребацујући назад свој огртач на десну страну, Моираина отвори кутијицу са
мастилом и узе перо. Задржала је своје рукавице; танка кожа није пружала велик део
заштите против хладноће, али било је боље него ништа.
“Ваше име, моја госпо?” рекла је. Пуначка, жена која се смешила носила је зелену
јахаћу хаљину високог оковратника која није била од најбоље свиле, али била је
свила, као што је био и њен крном ишпартан плави огртач, извезен у црвено и
златно. И носила је прстен од драгог камена на сваком прсту. Можда није била
племкиња, али опет, ласкање није коштлао ништа. “И ваше деце?”
“Ја сам госпа Мери до Алан а'Колин, директни потомак Катрин до Каталан
а'Корал, прве краљице Мурандије”. Осмех пуначке жене је остао, али њен глас је био
леден од поноса. Носио је ону подантност муранђанског акцента који вас је терао да
мислите да мора да су мирољубиви људи док не научите боље. Једном руком,
повукла је напред дебелу жену у тамној вуни која је имала тешки шал замотан око
њене главе и грготајуће нахоче у њеним рукама, повијено тако да се само њено лице
видело. “Ово је мој син, Седрин. Рођен је пре само недељу дана. Одбила сам да
останем иза када је мој муж одјахао у рат, наравно. Оставићу новац на постољу у
раму, тако да ће Седрин увек знати да је био почашћен од стране Беле Куле.”
Умакајући своје перо, видела је жену како пролази поред са дететом које се
хранило са њених груди. Полусакривено у женином огртачу, дете није изгледало
веће од Седрина, али опет је игнорисала ред веом сврсисховито. “Зашто та жена није
у реду? Да ли је њено дете превише старо?” Осмех госпе Конлин је избледио, и њене
обрве се дигнуше. Температура њеног гласа је опала.
“Уписаћу ваше име и друге информације које су потребне, чим ми кажете о тој
жени.“ рече Моираина, искушавајући тај заповеднички глас који је Сијуан користила.
“Каремина девојчица је истог годишта као и лорд Седрин и истог дана, извините
молим вас што говорим, моја госпо, извините молим вас, Аес Седаи. Али тип за којег
се Карема хтела удати, он је побегао да постане Заштитник, и не воли оног са којим
се венчала упола толико добро”. Значајно је завртела главом. “Ох, она неће ништа од
Беле куле, Карема уопште неће.”
“Она је Карема Мовли, Аес Седаи, а њена ћерка је Елија”. Чудо над чудима, госпа
а'Колин се чинила задовољном да пусти да служавка одговори. Не само то, њено
мргођење је нестало, и проучавала је Моираину опрезно. Можда је чврст тон блио све
што је потребно. То и мишљење да је Аес Седаи.
“Из којег града или села?” упитала је Моираина записујући. “И где је тачно ваша
ћерка рођена?” чула је како Сијуан запиткује. Сијуан је скинула своје рукавице,
рођендански дар од Моираине, да их заштити од мрља мастила. Нестрпљива у свилу
обучена жена испред ње би могла бити лепотица да није било несретног носа. Била је
такође доста висока, скоро за руку виша од Сијуан. “У сењаку миљу западно одавде?
Не, не баш место које би очекивали да родите наследника. Можда нисте требали
јахати тако близу свом порођају, да не помињем борбе које се одигравају. Сада, да ли
знате било коју жену која је родила дете у задњих шеснаест дана, а да није овде? Које
је њено име? Не говорите иза леђа, моја госпо. Само одговорите на питање.“ Госпа је
одговорила, без даље жалбе. Али опет, Сијуанино понашање није допуштало никакве
жалбе или тешкоће. Није подигла свој глас или говорила оштро, једноставно је била
главна. Како је то радила?
Њене очи су наставиле да скрећу ка жени коју је видела како пролази, а која је
била трудна са дететом. Неки су се заустављали да погледају ка столу као да су
мислили о њиховој прилици да се стане у ред. Једна од њих би могла да буде мајка
Поноворођеног Змаја, барем ако изабере да путује на Змајеву планину да се породи
из неког разлога. Једина два детета која су рођена на тај дан, после Гитарининог
Прорицања, су биле девојчице, као и било која друга новорођенчад, рођене унутар
миље од логора. Неке друге Прихваћене ће да пронађу мушко дете, а да не знају шта
су пронашле. Сама она вероватно неће чути за то годинама. Светлости, али то се
једва чинило фер. Знала је, а то није значило ништа.
“Суса Вин, Аес Седаи”, рече жена меко. “То сам ја. Ово је мој син Сирил.“ додала је,
милујући дечакову главу.
Моираина можда није имала искуства са бебама, али могла је да разликује дете
од шест до седам месеци од новорођенчета. Док је отварала уста да каже жени да је
не сматра будалом, Сијуан кратко положи руку на њено раме. То је било све - Сијуан
никад није престала да запиткује жене чије је име записивала - али то је натерало
Моираину да поново погледа. Суса Вин није била витка, била је близу мршавости, са
дубоким сенкама испод њених очију и изгубљеним, очајним изразом око себе. Њена
хаљина и огртач су били изношени и много крпљени. Вешто крпљени, али на
местима је излгедало као да има више закрпа него оригиналне хаљине.
“Име оца?” упита Моираина, купујући време да одлучи. Ово дете је било далеко
престаро, и то је било то. Осим...
“Јак, Аес Седаи. Јак Вин. Он... ” Сузе су извирале у жениним потопљеним очима.
“Јак је умро пре него што су борбе чак почеле. Оклизнуо се на снегу и разбио главу о
камен. Тешко да се чини поштеним, да се пређе читав овај пут и умре због клизања о
снег”. Беба је почела да кашље, плућним звуком, и Суса се забринуто сави преко њега.
Моираина није била сигурна да ли је то било због дечјег кашља, или суза, или
мртвог мужа, али она је пажљиво ушла у женине детаље. Кула може себи приуштити
стотину златних круна за жену и дете које могу умрети без неке врсте помоћи.
“Светлост вас благословила, Аес Седаи”. Суса је покушала да прогута више суза
али није успела. Није јецала; сузе су се једноставно расипале низ њене образе.
“Светлост вас обасјала заувек.”
“Да, да,“ рече нежно Моираина. “Да ли имате Читача у овом логору?” Не,
Муранђани су имали друго име за жене које се разумеју у биљке и лекове. Које је оно
било? Верин Седаи је држала час на ту тему прве године када су она и Сијуан постале
Прихваћене. “Мудрост? Мудру жену?” На Сусино климање главом, извадила је свој
новчаник из торбице за појасом и притиснула сребрни пени у женину слободну руку.
“Одведи своје дете до ње.”
“То је донело још више плача и још хвала, и покушај да пољуби њену руку који је
једва избегла. Светлости, Суса није била њен вазал. То једва да је било пристојно.
“Мој Данил, веома је омршавео у задње време, Аес Седаи”, жена округлог лица
испред ње рече уз смех који се нада. И блеском похлепе у њеним бледим очима. Дете
смештено у њеним рукама правило је сретне, мрмљајуће звукове. “Ја бих баш желела
да могу си приуштити да видим Мудру жену”. Женина сива вунена хаљина је
изгледала скоро нова.
“Не, Аес Седаи. Хвала вам, али не. Ја... Изгребаћу нешто новчића, хоћу.” Нарав је
избледила - никада није трајала дуго - и за тренутак, Моираина се застидила сама
себе. Само за тренутак. Кула може да приушти да буде дарежљива, али нико није
могао да сматра Аес Седаи за будале. Добар део Кулине моћи долазио је од веровања
да су сестре биле сасвим супротно од будала на сваки начин. Шапати су још једном
севнули низ редове, и жена која је водила своје дете за руку удаљила се много брже
него што је дошла. Бар се неће постарати за њих. Не би било начина да се избегну
грубе речи са неким ко је мислио да се Кула може тако лако прећи.
Једном када је сунце прешло свој зенит, Сијуан и она отишле су да донесу храну
из својих бисага. Очигледно није било сврхе молити Стелерове људе да то ураде. Они
су већ чучали на својим петама, правећи оброк од меса и равнохлеба, недалеко од
места где су њихови коњи били ограничени на један ред коња. Ниједан није изгледао
спреман да се покрене мање од стопе ако буду нападнути. Али Стелер је савио своју
главу њој и Сијуан када су се окренули од њихових коња, само незнатни наклон, али
одобравајући, мислила је. Мушкарци су били одлучно... чудни.
Са мање од половине имена жена уписаних, очекивала је бар гунђање, али они
преостали су се раштркали да пронађу сопствену храну без иједне жалбе. Тамна жена
са таиренским акцентом је донела улупљен лимени чајник пун до врха са врелим,
тамним чајем до стола, и пар зелених шоља са напрснулом углачаношћу, мршава,
седа жена донела је два дрвена врча која су се испаравала, која су одавала мирис
толплог зачињеног вина. Њено кожолико лице је изгледало као да га смех никад није
такао.
“Суса Вин је превише поносна да узме више од мало хране од било кога, осим за
њену бебу,“ рекла је, дубоким гласом за жену, и спустила је врчеве доле. “Оно што сте
урадиле било је добронамерно, и лепо”. Уз климање главом, окренула се и
откорачала преко снега, њених леђа усправљених као Стражар на паради. То је
сигурно био чудан став са Аес Седаи.
“Она зна ко смо ми заиста”, нежно рече Сијуан, узимајући врч обема рукама да
допусти топлоти да се упије. Моираина је учинила исто, рукавице или не. Јадни
Сијуанини прсти мора да су се заледили.
Сијуан јој је уделила поглед са стране, као да је рекла да је вода мокра. Понекад
је могло бити иритирајуће када Сијуан одгонетне ствари пре ње.
Две сестре су јахале у логор, полако одабирајући свој пут између шатора и кола.
У садашњем стању ствари, жене обучене у свилу, а опет крећући се кроз покрајину
без пратње морале су да буду сестре, а ове су биле праћене са само једним човеком,
тамним човеком са огртачем који је мењао боје мешао се са оним што је лежало иза
њега тако да су његови делови и делови његовог црног ушкопљеника изгледали као
да нису ту уопште. Његове очи никада нису довољно дуго почивале на једном месту;
учинио је да Кулина стража изгледа полузаспали псићи поређени са леопардом који
лови. Огртач Заштитника је био који збуњује, и шаптаји се дигоше у логору, људи
који су зевали и показивали. Ковачи су спустили своје чекиће у тишину још једном.
Није била појава било које сестре оно што је учинило да се Моираинин стомак
чини празним. Препознала је лица уовирена капуљачама њихових огртача. Меилин
Арганија, са њеном сребрноседом косом и истиснутим подбрадком, била је једна од
најпоштованијих жена у Кули. Говорило се да нико није имао неку лошу реч за
Меилин. Да је сама, не би изазвала тренутну станку Моираини. Друга, међутим, је
била Елаида а'Роихан. Светлости, шта је она радила овде? Елаида је постала саветник
краљице Андора скоро три године раније.
“Знамо за то,“ благо ју је прекинула Меилин. “На начин како се реч шири,
сумњам да мачке у Селесину знају до сада”. Из њеног тона, не би се могло рећи да ли
се слаже са Тамрином одлуком. Меилинино равно лице никад није показивало
никакав наговештај емоција. Њене нагле плаве очи су држали мир као што је чаша
држала воду. Руком са црном рукавицом она је пажљиво наместила једну од њених
подељених сукњи, тако испресецаним белим да је изгледало ка да се бело украшава
са плавим. Она је била једна од релатвно мало Белих које су имале Заштитника;
огрнута у питања рационалности и филозофије, огроман број није видео потребе.
Моираина је желела да она сјаше. Меилинин шарени ушкопљеник је био висок, а она
сама је била висока као већина људи. Већина Каирхијењанина, напокон. Гледајући
горе у њу у њеном седлу претило је да се Моираини врат уклешти.
“Изненађени сте што ме видите?” рече Елаида, гледајући доле са своје заливске
кобиле финих чланака. Њена брокатирана хаљина пригушено црвена или слабо
црвена, већ светла нијанса, као да је вриштала свој Ађах свету. Њен огртач, проређен
црном кожом, је био скоро исте сенке. Боја погодна за Крпарева кола, мислила је
Моираина. Елаида се смешила, али опет то није успело да смањи суровост њеног
лица. Могла је да буде лепа да није било тога. Све око ње је било сурово. “Доспела са
до Тар Валона мало пре Аијела, и била са заузета од тада, али немојте се плашити,
позваћу обе од вас.“
Откад је добила шал, Елаида се никад није обраћала са поштовањем никоме сем
Амирлин Трон или Чувару како је Моираина видела, али опет је погнула своју главу и
промрмљала, “Како кажеш, Меилин. Али изгледа немогуће да би могле бити
тестиране пре краја године. Очекујем то од њих, и очекујем да лако прођу. Нећу
прихватити ништа мање од било које од њих.” Чак и ту је недостајало њене
уобичајене оштрине. Нормално, Елаида је изгледала тврдоглава као бик. Нормално,
малтретирала је свакога ко би укрстио са њом стазу.
Бела сестра слабо слегну раменима, као да ствар није била довољно важна да се
о њој даље говори. “Да ли ви децо имате све што вам је потребно? Добро. Неке од вас
деце су дошле веома јадно опремљене, морам рећи. Колико вам је остало имена да
узмете овде?”
“Око педесет, Меилин Седаи,“ рече јој Сијуан. “Можда неколико више.”
Меилин погледа горе у сунце, чији је пад ка западном хоризонту добрано почео.
Тамни облаци који су претили снегом су се кретали ка југу, остављајући за собом
чисто небо. “У том случају, записујте брзо. Морали би назад у Кули пре мрака, знате”.
“Да ли су сви логори овакви?” упита Моираина. “Помислила сам да ће људи који
воде рат свој ум окренути ка томе, не на... ” Отпузала је даље, црвенећи својим лицем.
“Да, да, Андро”, одједном рече Меилин. “Ићи ћемо за тренутак”. Није чак ни
погледала назад ка свом Заштитнику, али он климну као да је одговорила на нешто
што је он рекао. Мршав и не виши од његове Аес Седаи, чинио се младоликим. Док не
уочите његове очи.
Моираина је очекивала неку врсту излива од Елаиде, или бар блесак беса у
њеним очима. Тај коментар о Заштитницима је био веома близу кршења правила
понашања и приватности које су управљале животима сестара, свих правила шта то
Аес Седаи може рећи или питати другу, а шта не. Нису то били закони, већ тачније
обичаји јачи од закона, и свака Прихваћена их је морала запамтити. Зачудо, Елаида је
просто окренула своју кобилу да их прати.
Гледајући како две сестре одлазе из логора праћене Андром, Сијуан истисну
олакшавајући уздах. “Бојала сам се да ће остати да нас надгледа.”
“Да”, рече Моираина. Није било потребе рећи на коју је жену Сијуан мислила. То
би баш био карактеристично за Елаиду. Ништа што би оне радиле не би могло
побећи њеним захтевима за апсолутно савршенство. “Али зашто није?”
На врху свега тога, са преко десет жена које су стајале испред стола, Стелер се
појави, са кацигом на глави и водећи свог коња. Други војници нису били далеко иза
њега, два од њих држећи узде Стреле и Сијуанине животиње. “Време је да се иде”,
рече Стелер озбиљним гласом. “Остао сам колико год сам могао, али ако останемо
још дуже, мораћемо бити присиљени да стигнемо до Куле до заласка сунца.”
“Чујте сада”, приговарала је једна жена. “Морају да упишу наша имена”! Љуто
гнђање се диже од осталих.
Моираина јесте погледала у сунце, које је стајало ниско на западу, и није била
тако сигурна. Било је шст миља назад до Куле, последњи дио тога кроз улице које ће
бити исто тако пуне када дође сутон, као што су биле и ујутро. Изговори неће бити
прихваћени.
Мрштећи се, Стелер је отворио своја уста, изненадно кожолика жена која им је
дала вино је била баш испред њих са још шест или седам других, све седокосе или
које седе, гомилајући се око њега и присиљавајући га назад. “Остави ове девојке на
миру”, мршава жена је викала на њега. “Чујеш ли ме?”
Још жена је долазило трчећи из сваког правца, док Стелер није био окружен
снажном десетинама жена, и његови Стражари такође. Пола жена је изгледала да
вришти и млатара песницама, док су се остали мргодили у суморној тишини и
хватали дршке својих ножева за појасом. Наковњи су утихнули још једном, ковачи
гледајући гомилу жена пажљиво, намештајући своје чекиће. Млади људи, дечаци
уствари, почели су да се скупљају, сви бесни и врелог погледа.
Није било више свађа. До сада, запамтиле су питања и просипале одговоре чим
би дошле испред ње, неке тако брзо да их је морала питати да почну из почетка. Када
су Стелер и његови људи успели да се прогурају кроз жене које су их окруживале, а да
нису учинили ништа што би довело људе и дечаке који су још у логору трчећи,
Моираина је дувала задње име да исуши мастило, а Сијуан је ужурбано поравнавала
своју косу са својим резбареним чешљем од црног дрвета.
Можда јој никад неће опростити ако проузрокује да буду позване у Мереанину
одају за то што су закасниле.
То је био корак који је Стелер одржавао свим путем до града, кас па ход, кас па
ход, и Моираина је сумњала да би га одржавао да није било пуних улица. Ход је било
оно најбоље што су могли да остваре у тој руљи. Сунце је било ниски свод црвеног и
златног на врху зидова Кулиног земљишта када су ујахали у двориште Западне
штале. Коњушари су изашли да преузму Стрелу и Сијуаниног коња, љутоликим
младим потпоручником који се мргодио на Стелера када је узвратио стегоношев
поздрав, руком положеном преко груди.
“Ви сте задњи.“ зарежао је, звучећи као да је тражио изговор да ишиба било кога
ко је био при руци. “Да ли су проузроковали проблеме?”
“То звучи дивно”, продахта Моираина. Осим дела о вечери, у сваком случају.
Мислила је да би могла појести целу овцу!
“И било је време.“ рекла је, скупљајући се у свој вежени огртач. “Мислила сам да
ћу се смрзнути на смрт пре него што се вратите.“ Оштролика жена гомилом валовите
црне косе која јој је висила до струка, могла је имати отрован језик. Са полазницама и
другим Прихваћеним, имала би. Са Аес Седаи, била је блажа него млечна вода, сва у
понизним осмесима. “Мереан те жели у својој соби, Моираина”.
“Зашто треба нас?” захтевала је Сијуан. “Још није пун залазак сунца ни сада.”
“Ох, Мереан ми увек каже своје разлоге, Сијуан.“ И само је Моираина овог пута,
не ти. Па, речено вам је, и ја желим своју вечеру и кревет. Мораћемо да поновимо исту
ову јадну ствар поново сутра, почињајући у зору. Ко би помислио да би радије остала
и учила него ишла на јахање по покрајини.”
Моираина ништа више није желела. Није урадила ништа, не у скорије време, али
опет позиви у Мереанину собу никад нису били добри. Многе од полазница и
Прихваћених су посећивале ту собу да се исплачу на Мереанином рамену када је
носталгија или напрезање због учења било превелико. Позиви су били скроз друга
ствар. Али одмахнула је главом и предала свој огртач и торбицу Сијуан. “Крчаг
помаде је тамо. Веома је добра за бол.” Лице њене пријатељице се запали.
“Опет бих могла поћи са тобом. Не треба да намажем мелем тако јако.”
“Једва можеш да ходаш. Настави. Шта год Мереан хоће, сигурна сам да ме дуго
неће задржавати.” Светлости, надала се да Мереан није открила неки несташлук који
је сматрала добро скривеним. Али ако је тако, бар ће Сијуан избећи казну. У њеном
садашњем стању, не би могла то да поднесе.
На њено изненађење, Мереан је била на својим ногама радије него што јеседела
иза њеног писаћег стола. Била је висока - Моираинина глава је једва досезала до
Мереанине пуначке браде - са косом која је била више седа него не, скупљеној на
задњем делу њеног врата, и са мајчинским изгледом који је скоро затрпао вечност
њених црта лица. То је био један од разлога зашто су се већина младих жена на
вежбању осећале угодно плачући на Мереанином рамену упркос томе што их је она
сама терала да плачу довољно често. Била је такође љубазна и нежна и пуна
разумевања. Све док нисте кршили правила. Мереан је имала стварни Талент за
изналажење онога што сте највише желели да држите скривеним.
“Шок.“ промрмља Мереан. “Ти си у шоку, али то ће проћи. Када прође, дођи к’
мени, дете. До тада, нема потребе да ти идеш напоље сутра. Обавестићу Амирлин.“
Надзорница полазница је имала задњу реч што се тиче полазница и Прихваћених.
Мереан мора да је била изненађена када је сазнала да их је Тамра послала у град, а да
се није са њом посаветовала.
“Хвала вам на вашој љубазности”, рече Моираина брзо, “али молим вас, немојте.
имајући нешто да радим ће помоћи, и да будем са пријатељима. Ако останем сутра
позади, бићу сама”.
Мереан је изгледала сумњиво, али након још утешних речи - речи које умире
срце за које је била сигурна да их Моираина крије - пустила је да се Моираина врати у
своју собу, где је затекла обе њене уљане лампе запаљене и ватру како пуцкета у
њеном огњишту. Сијуанино дело, без сумње. Помислила је да ускочи у Сијуанину
собу, али друга жена је сигурно чврсто спавала до сада.
Вечера ће бити приступачна у трпезаријама бар још један час, али одгурнула је
било какве мисли о храни и уместо тога провела време клечећи у молитви за душе
њених стричева. Покора. Није хтела да буде једна од оних сестара које су узимале
покоре сваки пут - одржавајући равнотежу својих живота, тако су то називали;
сматрала је да је то разметљива будалаштина - али опет требала је да осећа нешто
због смрти њеног рода, колико год да су ужасни они били. Било је погрешно не
осећати. Само онда када је знала да ће трпезарије бити пуне слушкиња које бришу
подове, она је устала и свукла се да се опере. Након што је искористила кап Ватре да
угрије воду. Хладна вода би била друга покора, али постојале су границе.
Гасећи своје лампе, исткала је штит да заштити да њени снови утичу на било
чији други - то се знало дешавати са оним који су могли усмеравати; остали
ублизини би се могли наћи како деле ваше снове - и завукла се у своју ћебад. Стварно
је била уморна, И сан је брзо дошао. Нажалост, ноћне море су дошле, такође. Не о
њеним стричевима, ни чак о Јаку Вину, већ о детету које је лежало на снегу на
Змајевој планини. Муње су севале на високо црном небу, и његов плач је била
грмљавина. Снови о младом човеку без лица. Било је муња и у овом сну, такође, али
он је дозивао ове муње са неба, и градови су горели. Змај је Поноворођен. Пробудила
се јецајући.
Ватра је догорела до мало сијајућег угља. Радије него да дода још мало дрва,
искористила је лопатицу за ватру да извади пепео преко угља, и радије него да се
попне у кревет, омотала је ћебе око себе и изашла у ноћ. Није била сигурна да би се
могла вратити натра на спавање, али у једну ствар је била сигурна. Није хтела да
спава сама.
Била је сигурна да Сијуан спава, али када је клизнула у собу пријатељице, брзо
затварајући врата за собом, Сијуан благо рече, “Моираина?” Неколико пламенова је
још подрхтавало на Сијуанином малом огњишту, пружајући довољно светла да је
види како вуче назад једну страну ћебади. Моираина није трошила пуно времена да
се попне. “Да ли си и ти имала ноћне море, такође?” “Да”, продахта Сијуан. “Шта могу
да учине, Моираина? Чак и да га пронађу, шта могу да учине?”
“Да ли мислиш да Тамра има лоше снове вечерас, Сијуан?” Сијуан фркну. “Аес
Седаи немају лоше снове.” Оне нису биле Аес Седаи још, у сваком случају. Ниједна од
њих није могла да склопи очи кроз остатак ноћи. Моираина није знала шта је Сијуан
видела, лежећи ту зурећи у таваницу - није се могла натерати да пита - али она је
видела бебу како плаче у снегу Змајеве планине, и безличног човека како дозива
муње. Будност није била никава заштита против ових ноћних мора.
Поглавље 6
Изненађења
У неко друго време, да није била тако уморна, Моираина би можда покушала да
је утеши. Или би јој рекла да буде опрезна. Али овога јутра, Први ударац већ се
огласио, и до Другог није остало више од пола сата. Могле су стићи нешто да поједу и
да стигну у шталу пре Трећег, али једва. Зевајући, Моираина је загрлила Сијуан још
једном и пожурила напоље у таму, умотана у своје ћебе, пре него што је Сетсуко
стигла до следећих врата и почела да гребе, покушавајући да пробуди Шеријам. Дете
би требало више да се потруди. Шеријам је спавала као мртвац.
Као сабласне утваре у ноћи, пола туцета полазница, носећи лампе, куцало је на
друга врата. На њеним вратима веома висока девојка са златастом косом која јој се
спуштала низ леђа зловољно се наклонила када јој је Моираина дала допуштење да
оде. Лисандри би било допуштено да се тестира за Прихваћену, али само ако би њена
зловоља могла бити излечена.
Вероватно ће и бити тако. Када је Кула видела ману у некој од својих ученица, та
мана обично би била исправљена, на један начин или други.
Једна сестра може да греши, али када ти њих три кажу нешто, можеш бити
сигурна да су у праву.” Она је била пријатно друштво за провести вече са њом, а опет,
имала је способност да учини да обичне изјаве звуче као предавања. “Зашто се вас
две осмехујете као луде?” одједном је захтевала да зна.
“Зар шанса за јахање по природи није вредна осмеха?” Моираина је питала. Сада,
можда би могле да убеде своју пратњу да их одведу до логора најближих Змајевој
планини. Није била сигурна када је тачно усвојила Сијуанино мишљење, али сада је
оно било њено сопствено. Оне ће га прве пронаћи! Некако хоће. Осмехује се? Могла
би да се смеје наглас и да игра.
“Понекад се вас две баш чудно понашате.“ рекла је Шеријам. “Ја скоро храмљем
због рана од седла. Па, можете стајати овде и причати, ако желите. Ја желим мој
доручак.”
Али, док се окретала да оде, следила се и уздахнула у шоку.
У тами која је бледела, Мереан је дошла у галерију, њена лозом извезена ешарпа
била јој је огрнута преко руку тако да су плаве ресе скоро додиривале под. Привукла
је много погледа Прихваћених. Сестре су ретко носиле ешарпе унутар Куле, осим у
званичним приликама. Појављивање Управнице полазница овде, носећи своју
ешарпу, значило је да је неко у веома великој невољи. Или да је неко позван на
тестирање. Неколико жена су, пуне наде, заостале у галерији док је шачица њих
пожурила онолико брзо колико су могле, а да не потрче; без сумње покренуте
нечистом савешћу. Требало је да знају боље. Све што су постигле било је да их
Мереан брзим погледом примети, а она би копала док не би открила због чега
осећају кривицу. У Каирхијену би и јато гусака знало толико. Сада им, међутим, није
поклањала пажњу; док је полако клизила кроз галерију на лицима Прихваћених
поред којих је пролазила видело се жаљење, док су се подизале из наклона.
Шеријам је била једна од оних које су заостале, и управо испред ње, Сијуан и
Моираине Мереан се зауставила. Моираинино срце је лупало, док се она борила за
дах, чак и док се наклонила. Борила се за дах, прво само то. Можда је Сијуан била у
праву.
Када је указивала на твоје грешке док је примењивала шибу или каиш или
омрзнуту папучу, њен глас је био само чврст.
“То је веома добра идеја, Моираина.“ рекла је Сијуан, док је Моираина зачуђено
зурила у своју пријатељицу. Њена пријатељица! Али Сијуан је весело наставила са
издајом. “Није синоћ ока склопила, Мереан. Па, бар не више од једног сата, највише.
Мислим да није безбедно да иде на јахање. Пашће са коња пре него што пређе једну
миљу.” Сијуан је то рекла!
Клизећи испред њих, налик дебелом лабуду у потоку, лабуду који брзо плива,
повела их је у малу собу без прозора, мало ниже од Амирлининих одаја и преко пута
ходника. Богато изрезбарен писаћи сто, са две фотеље усправних наслона иза себе,
држао је тацну са перима, велике стакленке са мастилом, посуде са песком за
упијање, хрпу доброг белог папира, и велику неуредну гомилу страница прекривених
рукописом. Пошто је окачила свој огртач на дрвени клин и ставила своју пропусницу
на под поред стола, Моираина је зурила у ту отрцану хрпу једнако зловољно као и
Сијуан. Бар је ту постојао камин, и ватра која је горела у уском огњишту. Соба је била
топла у поређењу са ходницима. Много топлија од јахања по снегу. То је била утешна
околност.
“Ти....” Сијуан се снуждила. “Овако ћемо погледати више имена. Можда сва
имена, ако нас Тамра задржи на послу. Можемо бити прве које ће сазнати ко је он.
Сумњам да могу бити два дечака рођена на Змајевој планини. Само што сам мислила
да ћеш то бити ти, а не ми.” Потиштено је уздахнула, а онда се намрштила на
Моираину. “Због чега би се љутила? Због чега си у шоку?”
Моираина јој је узвратила загрљај. “Ти увек знаш да кажеш праву ствар. Али ја
ћу се ипак молити за моје стричеве.”
“И ја ћу се, такође, молити за оне две хуље када умру. Само нећу патити због
њих, били живи или мртви. Хајде, идемо на доручак. Ово ће бити дуг дан, а чак
нећемо имати ни ˝фини излет са јахањем као вежбу.” Сигурно се шалила, али, ипак, у
њеним плавим очима није било ни трептаја радости. А опет, она је мрзела да ради
посао службеника. Нико није у томе уживао.
Моираина је очекивала да ће посао бити тежак и неугодан, и био је, али није
било онако лоше као што се прибојавала да ће бити. Не баш тако лоше. Почеле су
тако што су пронашле и одвојиле своје белешке са хумке, и додале их онима које су
већ биле исписане читљивим рукописом; што је смањило гомилу за пола. Али само за
пола.
Ако бисте дошли у Кулу неспособни да пишете, били бисте научени пристојном
рукопису још док сте полазница, али таквима, које су дошле са лошим рукописом,
често су биле потребне године да постигну читљивост под условом да су икада
успеле. Неке Сестре су користиле службенике за било шта што су желеле да неко
други разуме.
Велики број дечака био је рођен јуче - морао је бити рођен после Гитариног
пророчанства - али ни један није нимало личио на дете које су тражиле.
“Не волим да ми се одреди задатак, да бих потом открила да га неко други већ
обавља!” рекла је жена оштро. Приметивши осмех младог службеника, прострелила
га је погледом. Глас јој се претворио у ледену санту. “Требало би да знаш боље од
тога ако желиш да задржиш свој посао, Мартан. Пођи самном.” Мартан ју је следио из
собе са осмехом који се претварао у бригу и лица црвеног од стида.
Када је, за неколико минута, Тамра ушетала у просторију, оне су већ седеле и
преписивале имена. Амирлин, данас у једноставној плавој свили, била је оличење Аес
Седаи, утеловљење мирноће. Нико не би ни помислио да је њена пријатељица умрла
пред њом само неколико дана раније, или да она чека на име које би могло да спасе
свет.
“Намеравала сам данас да вам дам слободно, да читате или учите, по вашем
избору”, Тамра је полако рекла, још увек их проматрајући. “Или можда да вежбате за
своје тестирање”, додала је са осмехом који није учинио ништа да умањи њену
напетост. Дуга пауза, а затим је, за себе, незнатно климнула главом. “Још увек те
мучи смрт твојих стричева, дете?”
“Поново сам имала ноћне море, целу ноћ, Мајко.”. Истина, али о томе како
поново нису нашле бебу која плаче у снегу, и како млади човек без лица поново
слама свет, док га спашава. Задивила ју је смиреност њеног гласа. Није ни
помишљала да ће се икада усудити да одговори Амирлин Трон у стилу Аес Седаи.
Само будале наљуте службенике; њихове грешке, случајне или намерне, могу да
проузрокују много штете. “Сигурна сам да имаш много важнијих задатака од...” Њен
глас се претворио у пригушени шапат у ходнику.
Сијуанине обрве су се скоро попеле на врх њене главе. “Не причај глупости. Чула
сам шта је рекла исто као и ти. Није рекла ништа слично!”
“Мораш научити да схватиш шта људи мисле једнако колико слушаш шта
говоре, Сијуан.” Проникнути у то шта људи заиста мисле било је кључно за Игру
Кућа, а када се све споји: Тамрин осмех, сјај у њеном оку и начин на који се изразила,
све то било је једнако добро као и писмено допуштење.
Моираинино лице је постајало вруће, и она је пустила Извор. “Рекла бих јој...
Рекла бих... Да ли морамо сада да причамо о томе? Сигурно има једнако много имена
као и јуче, а ја бих волела да завршим пре него што вечера почне.”
Писале су дуже од сат времена када је Моираина застала због једне белешке.
Рођен у видокругу Змајеве планине, писало је, што је било једнако смешно као и рећи
у видокругу Куле. Али Вила Мандаир је родила сина, западно од реке, и на дан који је
Гитара прорекла. Полако је преписивала белешку. На крају је подигла перо, али га
није умочила у стакленку са мастилом, нити је погледала на следеће име писано
Елаидиним шиљастим рукописом. Њен поглед се подигао до црне куглице. Она је
била једна од Прихваћених, не Сестра. Али ускоро ће бити тестирана.
Били Мандаир је могао бити рођен на самој обали реке и његова мајка би још
увек могла да види Змајеву планину. Али ништа што је Елаида написала није
упућивало на то колико је логор, у којем је била, био далеко од планине. Или колико
близу. Раније записане белешке су гласиле “Рођен у логору лорда Елисара изван Тар
Валона.“
Бели папир испред ње био је попуњен њеним рукописом само до половине, али
је она извукла други чист папир и преписала појединости о Билију Мандаиру.
Скромно име, ако је он био тај. Али било је вероватније да ће Поноворођени Змај
бити син једноставног војника, него неког племића.
Дан је донео доста имена са ознаком “рођен у видокругу Змајеве планине” или
чак “рођен близу Змајеве планине,“ а велики број од њих био је рођен на источној
страни реке Еринин. Моираина је знала да је то и требало да очекује. Напокон,
планина је била најуочљивија ознака лигама унаоколо. Ово је био тек други дан
преписивања листа, а већ су додале још девет имена у Сијуанину свеску. Светлости,
колико ли ће имена сакупити пре него што све буде готово?
“Значи тако”, Јарна је најзад рекла. “Можеш се вратити свом послу, дете.” “Шта је
желела?” упитала је Сијуан када се Моираина вратила у просторију.
“Нисам сигурна.“ рекла је полако, узимајући своје перо. То је била прва лаж коју
је икада рекла Сијуан. Била је преплашена мишљу да је врло добро знала шта је Јарна
желела. Пре него што су ставиле завршене копије на, ружама изрезбарен, писаћи сто
који је био Гитарин, у пространо предворје Амирлинине радне собе, још шест
Седничарки је дошло и одвело Моираину на страну. По једна из сваког Ађаха, све са
врло сличним питањима.
“Зар никада ниси размишљала?” Тсутама је рекла опуштено, скоро као успут,
играјући се са црвеним ресама своје ешарпе, “да би сама могла бити краљица
Каирхијена?”
На тај начин стекла је још један кошмар који се придружио беби остављеној у
снегу и човеку без лица.
Села је на Сунчани престо носећи ешарпу Аес Седаи, а напољу, на улицама, руља
је уништавала град. Ниједна Аес Седаи није била краљица преко више од хиљаду
година, а чак и пре тога, оних неколико које су то отворено признале лоше су
прошле. Али, ако је то била намера Дворане куле, како би могла то да избегне? Само
ако би побегла из Куле чим добије ешарпу и остала по страни довољно дуго да се
ситуација у Каирхијену реши сама од себе. Већи део те бесане ноћи провела је молећи
се да ускоро буде тестирана.
Чак и сутра не би било довољно брзо. Светлости, није била спремна, али морала
је да побегне. Некако.
Поглавље 7
Свраб
Следећи дан донео је нова имена, који су се гомилала у све већем броју, који су
све више указивали на то да је Змајева планина место рођења. Моираина схвати да
Сијуан и она више никада неће чути име са прикаченом титулом “рођен под
падинама Змајеве планине”. Змајева пророчанства су била позната великом броју
људи, али често су погрешно протумачена и измењена, нарочито међу обичним
људима, али помињање планине је остајало у свим могућим нереалним и реалним
верзијама. Ниједна жена не би волела да призна да је родила сина који ће једног дана
усмеравати, и радити све оно пропратне ствари, и да ће то дете од њене крви и
њеног меса бити осуђено на лудило и терор. Колико би јој требало времена да
призна да носи дете које ће једног дана бити Поноворођени Змај? Није могла да
порекне Змајеву планину комплетно, нити би јој познанства то дозвољавала, и
уместо тога користила је речи “близу планине” или “пред очима” за које је сматрала
да су довољно безбедне за њу. Дете које су видели мора бити сакривено негде у тој
истини.
Јутро јој је донело и посету од Тамре, која је неочекивано упала док је Моираина
склањала своју малу књигу, памтећи ново име до кога је дошла. Она покуша да
прикрије своје покрете, тромо се крећући, и тренутак њене неспетности изненади
Моираину. Она помисли да ће све бити у реду, али опет је задржи дах док ју је
Амирлин проучавала. Да ли је та друга жена видела књигу? Одједном, цела идеја да
тражи пре опроштај него дозволу, чинила јој се веома крхка. То не би ничему
помогло. То би највероватније допринело казну рада, на изолованој фарми од јутра
до мрака одсечен од својих пријатеља, у немогућности да усмераваш. За полазнице
или Прихваћене, то је била крајња казна, последња шанса да науче правилно
понашање, пре него што их пошаљу одавде заувек. То је било далеко горе од жуљева
на рукама, и то би их дефинитивно исекло од потражње за дететом.
“Јуче сам помислила како си најзад заситила своју досаду.“ Тамра рече коначно,
и Моираина опет поче да дише. “Нарочито ти, Сијуан.” Сијуан никад није облило
руменило, али се на то се зацрвени. Сви су знали како је мрзела писарске послове.
Преписивање реченица је био посао који је највише мрзела у животу.
Истина је била да са листама или без њих, мисли су јој стално биле окупиране.
“У реду, дете. Али све док твоје учење не пати због тога.” Тамра јој предаде
савијен папир који Моираина до тада није приметила, запечаћен кругом од зеленог
воска. “Однеси ово Керени Нагаши. Она је највероватније у својој соби. Немој никоме
давати уместо ње.” Као да би то и урадила! Неке Прихваћене су се жалиле, неке су
гласно приговарале, а неке су биле дискретније, због прелажења преко широког
ходника које је водиле више до куле, али чак и када је стигла до пола пута, Моираине
је уживала у свакој поруци која би ју довела ближе одајама Ађаха . Доста се тога
могло научити од самог гледања где људи живе. Чак и Аес Седаи распусте своје
чуваре у тим околностима. Али ни то не помаже, барем не успорава толико; онога ко
зна како да слуша и посматра.
Одаје Ађаха су биле идентичне у броју соба и у томе како су биле постављене,
али неки детаљи су се увелико разликовали. Импресија машева у пуној величини
могли су се наћи у свим стубовима у отворима одаја Зеленог ађаха, и то су били
мачеви у два различита стила, са једном оштрицом или дворучни, крив и прав. Свака
су врата била оивичена мачем, са врхом на горе, изгледајући декоративно и у исти
мах будећи дивљење. Таписерије на зиду, између две високе уљане лампе правиле су
величанствене сенке по зидовима, који су већином били осликани сценама борби,
јуришајућих коњаника на познатим бојиштима из историје, док су неке чак имале и
сцене из давно несталих земаља, које већ вековима не постоје и у којима су
учествовале и особе које су користиле Једну моћ. Ниједна Аес Седаи није учестволала
у рату још од Тролочких ратова, али када последња битка дође, Борбени Ађах ће
морати бити први у реду на бојишту. До тада, бориле су се за правду само тамо где би
се могле умешати и то једино путем заштитничких мачева, и то је једино што су и
могле док су чекале на Тармон Гаи'дон.
Срести Заштитников поглед је изгледало исто тако. То није био диваљ поглед,
већ самоуверен, свестан својих могућности, и њихове способности за насиље.
Рина Хафден, које је некако успевала да прави и кисело и слатко лице и у том
тренутку изгледала грациозно и елегантно, бодрила их је са великим осмехом,
говорећи, “Одлично избегавање, Вејлине! Ох, одличан напад, Елијасе!” Гледајући
величину, могли су бит и близанци, али један је био таман са дужом сређеном
брадом, а други плав, са кратко подшишаном брадом. Гунђајићи, они се покренуше
брже.
Њихове кошуље су им биле све мокре од зноја, али опет пар је деловао свеже и
неуморно. Кроз отворена врата, Моираина виде заштитника са округлим лицем
свирајући неку величанствену мелодију на флаути док је седокоса Јала Бандевин,
маркантна жена која је по висини била за главу нижа од Моираине, покушавала да
научи новог Заштитника корацима стандардног плеса.
Пар таписерија у Керениној соби су приказивале сцене рата и лова, али већина
зидног простора дата је полицама интересантних облика рађених у више земаља.
Осим пар књига, садржале су у себи и велику лобању лава и још већу лобању
медведа, угланчане пехаре, вазе у чудним облицима, бодежа украшених са драгим
камењем и златом, и бодежа са једноставном дрвеном дршком, док су поједини били
и поломљени. Ковачев чекић са главом подељеним у два дела лежао је поред
поломљеног дрвеног пехара. Позлаћен ваљкасти сат, стајао је са замрзнутим
сказаљкама показујући 12 сати, стајао је поред челичне амајлије прошарана тамним
флекама за које је Моираина била сигурна да је крв. Те ствари су сада биле само
успомене на све оне сестре које су годинама уназад носиле шал и користиле ову собу
као своју.
Од успомена пре добијеног шала, било је само мало. Само пар минијатура
постављених изнад камина, показујући, поносног човека, мало подгојеног, насмејану
жену и петоро деце, троје од њих девојчице. То је била Керенина породица, давно пре
него што су сви умрли и заборавили је. То је био бол са којима су се носиле Аес Седаи.
Породице умиру, и све што познајеш нестаје. Све осим Куле. Бела кула остаје заувек.
Шта год да је Тамра написала, то није променило израз на лицу Керене, али када
је Зелена завршила са писмом, Степин се одмаче од стола и поче закопчавати свој
капут. Карил остави своју књигу на полицу, Степин замота своју фрулу и стави је у
џеп од капута. То је било све, сада су били спремни и чекали су на даља наређења.
Упркос тужним очима, Степин више није изгледао као писар. Сада су обојица били
леопарди, чекајући на знак за напад.
“Одговор ћу понети сама, дете.“ Керена одговори, кренувши према вратима што
учини да јој се хаљина мало подигне. “Тамри сам хитно потребна…” она рече двојици
Заштитника, који су пратили сваки њен покрет, “…мада не каже зашто.”
Моираина дозволи себи кратак осмех. Са свим тим слугама, сестре често
забораве да и Прихваћене имају уши. Понекад, најбољи начин за учење је само да
будеш миран и да ћутиш и слушаш.
Како се враћала назад, кроз спирални ходник, мислећи о томе шта је открила и
покушавајући да игнорише хладноћу, Сијуан дотрича испред ње. Није видела ниједну
сестру у близини, али ипак...
“Још једна порука”, Сијуан објасни. “За Аишу Равенеос. Она је после мрмљала
како је то хитна ствар, стварајући при том гомилу питања. Кладим се да је ово иста
она порука коју си ти однела Керени. Шта мислиш, шта Тамра жели са једном Сивом
и једном Зеленом заједно?”
Сиве су се се уплитале у питања о правди и суђењу, тамо где су људи били пре
до договора него до мачева, и Аишу је био глас да је она најпристраснија што се тиче
закона. То је нешто што је делила са Кереном. И обе жене су носиле шал веома дуг
временски период, што није сматрала неважном ситницом.
Моираине можда није била тако добра у загонеткама као Сијуан, али ово је
стварно личило као Игра кућа.
Она опрезно погледа око себе, укључујући и поглед преко сопствених рамена.
Служавка је намештала украсе на стоним лампама, даље низ ходник, а двоје
мушкараца још даље су били на мердевинама радећи нешто са декорацијом зидова. У
близини није било сестара, али опет из предостожности она утихну глас. “Тамра
жели... трагаче ... да траже мушко дете. Ох, ово све мења. Нисам била у праву, Сијуан.
Ти си била у праву.”
“Јесмо и нисмо у вези чега? Шта те је навело да мислиш да ће ангажовати
трагаче?” Како жена може бити тако спретна са загонеткама, а опет невидети
целокупну слику овде?
“Шта у овом тренутку може бити важније Тамри од тог мушког детета, Сијуан?”
она стрпљиво рече. “Или шта може то бити толико тајно, да се не усуђује да стави
разлог тога на папир? Та тајност је можда значила да је веровала да се Црвенама не
може веровати. То је оно у чему је и била у праву.
Више од тога, колико жена би одма на први погред порекло да је ово дете исто
оно из пророчанства? Сви би то говорили барем док не би одрасло у мушкарца и
почело да усмерава. Не, она је мислила да упосли сестре за које је могла да гарантује
да га тражи. Оно у чему је она грешила је у мишљењу да би га сигурно довели у Кулу.
То би га разоткрило Црвенама, и другима којима се не треба веровати. Једном кад га
пронађе, Тамра би га одмах опет сакрила. Његово обучавање би било у рукама
трагача, жена којима највише верује.”
“Ох? Еллид ми је дала некакву ковачеву загонетку прошле недеље. Она ми рече
да јој је досадила, али ја мислим да није ни могла да је реши. Желиш ли можда ти да
покушаш?”
“Хвала, не.“ Моираине рече учтиво. Она на брзину погледа около и брзо се
исплази на другу жену.
Следећег дана, Тамра је послала још три поруке. Прва је отишла Меилин Арганај,
друга Валери Горовни, дебељушкастој малој жени, Браон ађаха која се увек смешила
и за коју се увек чинило да негде жури, чак и кад стоји мирно, док је трећа је отишла
Лудис Данен, кошчатој Жутој са дугим и мргодним лицем које је око врата носило
тарабонске перле које су јој висиле до појаса. Ниједан једини наговештај о порукама
јој није пао у руке, али опет знала је чињеницу да се све три жене носиле шал већ
дуги низ година, и да су их све три биле репутације да су поприлично строге по
питању закона.
Бела коса је повезивала Аелдру и Гитару, само што је Аелдрина коса била права
и кратко осишана као и Керенино. Нови Чувар је био груба жена, са кожом која је
усред сунца и ветра видно огрубела, за коју је чисто сумњала да ју је ико звао
лепотицом, јер је имала јаку мушку браду и шпицаст нос. Од накита, носила је само
прстен Велике змије; њена хаљина је била од плаве вуне, фино сашивена, али
једноставно исечена, и са великим плавим шалом око рамена. Потпуно другачија
жена од Гитаре.
“Само сестре које иду и враћају се из Амирлининих одаја, Аес Седаи”, Моираина
одговори. Свака је реч била истина.
“Наћи ћу времена и за то, Аес Седаи, а и овај посао такође окупира мој ум.” И ово
је било истина. Трагање за мушким дететом обухватало је сваки делић њеног ума не
дозвољавајући јој икакве друге информације.
“Верин Седаи ми је већ помогла.” Напитак који јој је дала је имао лош укус, али
јој је помогао при спавању. Штета што није могао да јој помогне да заборави оне
кошмаре које је имала пре њега. “Сада снови више нису толико лоши.”
“Онда, добро.” Аелдрин осмех се врати, али убрзо подиже прст испред
Моираининог носа и замахну јој њиме. “Али у сваком слушају, сањарење испред
врата није баш долично за једну Прихваћену, дете. Ако те још једном видим тако,
мораћу да потегнем одређене мере. Да ли ме разумеш?”
“Да, Аес Седаи.” Више неће бити шпијунирања. Моираина је почела да мисли да
ће провриштати од свраба.
Поглавље 8
Комадићи смирености
Сијуан никад није причала о својим искуствима, али Моираина је убрзо схватила
да је и она сама привлачила посебно ужарене погледе од скоро сваке Аес Седаи са
којом би се срела, и схватала је зашто. За разлику од осталих, она и Сиујан би могле
да дају часове полазницама и да похађају своје часове у разумније време.
Али ипак знала је одговор. Оно што је морао бити одговор. Ништа друго се није
уклапало. Али оне нису осећале хитност. Било би окрутно одмах одузети дечака од
мајке. Можда су мислиле да ће имати још године да га пронађу, али ако је то било у
питању, онда уопште нису виделе спискове. Многима уписима је чак фалило родно
село. Можда су чекале да се попуне спискови. Надала се да постоје и други трагачи,
зато што је Сијуан јавила да су Валера и Лудси и даље у Кули.
“Гласина је ирационална и овде јој није место, дете.“ Меилан јој чврсто рече.
Њен поглед изнад шољице, која се балансирала на њеним прстима, је био смирен.
“Сада. Када је Шивена рекла да је стварност илузија, шта је прихватила од Вилима и
одакле, а шта је било њено?”
Аиша уздахну и показа на њу прстом, њене меке смеђе очи одједном очврснуше.
Жена једноставног лица која би лако могла проћи као фармерова жена, носила је
читаво богатство у накиту, наушнице са великим ватрокапима, дуге огрлице од
смарагда и рубина, али носила је једино златни прстен Велике змије на руци. “Ако не
можеш да пазиш на тему, можда ти је потребно да посетиш Мереан. Да и мислила са
да ћеш то рећи.”
Не, натерати их да примете хитност ситуације је било једноставно немогуће! Све
што је могла да ради је да чека и да вежба да нешкргутање зубима. Светлости нека је
тестирају ускоро. Са шалом на раменима, она ће напустити Кулу и тражити ће дечака
као што стрела напушта лук.
Ускоро, али не пре него што сакупи сва имена. Ох, то је била таква неприлика!
“Чула сам како Аделорна каже Шемаен”, Елид рече са осмехом. Елид се увек
смејала када би себе видела у огледалу, а када би се смејала, увек би изгледало као да
се управо огледа у једном.
Налет вечерњег ветра замрешка њену таласасту златну косу која је уоквиравала
њено савршено лице. Њене очи су биле као велики сафири, а њена кожа као богат
крем. Једина мана у њеном изгледу је била да је Моираина могла видјети превелику
количину њених груди. А она је такође била веома виока, скоро као и већина
мушкараца. Мушкарци су се осмехивали Елид, ако не би балили. Полазнице су јој се
чудиле, а превише глупача међу Прихваћенима су јој завиделе. “Аделорна рече да је
Гитара имала Прорицање да ће Тармон Гаи'дон доћи за време живота сестара које су
сада живе. Једва чекам. Намеравам да будем Зелена, знаш.” Свака Прихваћена је то
знала. “Намеравам да имам шест Заштитника када одјашем у Последњу битку.” И то
је свака Прихваћена је то знала. Елид је увек говорила шта намерава да уради. И
скоро сваки пут би то урадила. То једва да је било праведно.
“Стога,“ Моираина рече тихо када се Елид придружи осталима који су одлазили
на вечеру. “Гитара је имала и друга Прорицања. Макар једно, а ако и једно, онда
можда и више.”
Сијуан се намршти. “Већ знамо да Последња битка долази.” Она ућута док су
Катерина и Сарена пролазиле, причајући о томе да ли су преуморне да покушају да
једу, а онда настави чим их оне више нису могле чути. “Шта нама значи ако је Гитара
имала туце или стотину Прорицања?”
“Сијуан зар се никада ниси запитала како то да је Тамра била сигурна да је ово
време, да ће дечак бити рођен сада? Ја бих рекла да је веома вероватно да је макар
једно од осталих Прорицања говорило о њему. Нешто што би заједно са оним што
смо ми чуле да је рекла, казало Тамри да је сада време.” Сад је био ред на Моираину
да се намршти у себи. “Да ли знаш какво је Прорицање било код Гитаре?” Оно би
обузело различите жене на различит начин; укључујући и којим гласом изговарају
Прорицање. “Начин на који је говорила, можда се рађао управо у том тренутку.
Можда је шок било оно што је убило.”
“Точак тка како Точак жели.“ Сиујан рече мрко, а онда се цимну. “Светлости!
Хајде да једемо. Треба још да вежбаш.”
Влажећи свое усне, Моираина окрену леђа. Мирела јој се охрабрујуће осмехну, а
Сијуан поуздано климну, али могла је да види њихову бригу. Шта ће Елаида урадити?
Она поче. Само што се отворила Моћи, бљесци светла почеше да промичи пред
њеним очима, остављајући за собом црне и сребрне флеке које су јој играле пред
очима. Прасци и заглушујући звиждуци чинили су да јој у ушима звони. Ударци као
да потичу од јако замахнутих каишева или бичева ударали су је један за другим. И то
је све трајало, и није престајало све док не би завршила ткање, а онда би имала само
мали предах пре него што би почела следеће.
“Хвала, Аес Седаи”, Сијуан брзо рече. “Видимо шта морамо сада радити.”
Једина разлика је била што је овај пут завршила само девет ткања. “Поново”,
Елаида рече. Кад је трећи пут покушала завршила је само шест ткања, и само три из
четвртог пута. Зној јој је точио низ лице. После неког времена бљескава светла и
заглушујуће пиштање више нису представљали ишта више до досадне сметње. Само
се непрекидно пребијање важило. Само непрестано пребијање, непрестани бол.
Петог пута је пала на под под првом кишом удараца. Млаћење је престало тренутно,
али склупчавши се она је јецала као да никада неће престати. Ох Светлости, никада
раније овако није била повређена. Никада.
Није чак ни била свесна Сијуан која је клечала крај ње све док она нежно не рече,
“Да ли можеш да устанеш, Моираина?” Подижући главу са тепиха, она погледа
Сијуанино лице које је било забринуто. Са напором за који није мислила да је
спремна, она успе да заустави своје јецање, једва, а онда климну и поче да се подиже
на ноге са муком.
“Преживеће.“ Елаида рече суво. “Мало бола вечерас ће јој урезати лекцију у
памћење. Мораш бити брза! Вратит ћу се ујутро да је Излечим. И тебе такође, Сијуан.
Помози јој у кревет и почни.”
“То је довољно за вечерас.“ Елаида рече. Није било ни капи сажаљења у њеном
гласу.
Полако и болно, Сијуан се окрену, и светлост саидара око ње нестаде. Њено лице
је било безизражајно. Елаида настави мирно, намештајући шал на раменима. “Чак и
ако би успела да завршиш, таква каква си пала би. У теби не постоји ни комадић
смирености.” Прво је фиксирала Сијуан, а онда Моираину суровим погледом.
“Запамти, мораш бити смирена шта год да ти раде. И мораш бити брза. Ако си спора,
пашћеш исто толико сигурно као и што би пала ако се успаничиш или уплашиш.
Сутра увече ћемо видети можеш ли боље.”
Сијуан сачека да се врата затворе иза Аес Седаи, а онда забаци главу.
“Ох?” Сијуан зарежа. “И колико често ти је ухо било уштинуто Моћи од стране
сестре, и колико често си добила удар преко задњице?” Она разјапи уста. “Нема
потребе да то утрљавате до кости, зар не?”
“Жао ми је.“ Елид рече кајући се. “Бићу пажљивија.” Сујета је моћна мана, али то
је била њена једина стварна мана. Њена једина. Било је веома тешко да ти се Елид
свиђа. “Вас две бисте требале да пријавите ово. Могле бисмо све три поћи Мереан.”
Сијуан је погледа као да су јој је одједном израсло перје. “Не сећам се да је баш то
рекла. Лично, ја мислимда она покушава да нас натера да паднемо!”
“Поред тога”, Моираина додаде, “ко је икад чуо...? Ох! Ох!” Шеријам промрмља
извињење, али мелем је и даље пекао. “Ко је икада чуо за Прихваћену која се жалила
без да за то касније плати?”
“Можда ће одлучити да те остави на миру”, Шеријам рече, али она није звучала
као да је веровала да ће се то десити.
Шеријам, Мирела и Елид мора да су стражариле, зато што би сваке ноћи, пошто
би Елаида отишла, оне би се појавиле да пруже саосећање док би свлачиле Сијуан и
њу и док би мазале њихове повреде мелемом. Елид је чак покушала да збија шале,
али никоме се није смејало.
“Неће вас више онако мучити”, мајчинска Аес Седаи им речекада њихове
модрице нестадоше.
Док су спавале као заклане под утицајем Верининог напитка ватра је сагорела у
пепео током ноћи, те је ваздух у соби био хладан, иако не толико хладан као
неколико дана раније, али зато је под био топлији. Она зграби своје чарапе са
столице где их је оставила.
“Ја имам своје начине, као што би требала знати.“ Мереан одговори
мистериозно. Моираина је сумњала на Мирелу или Шеријам или Елид, ако не и све
три, али Мереан је била Аес Седаи. Никада оне не би дале јасан одговор када би
мистериозност могла да послужи. “У сваком случају умало није себи зарадила
натукну казну, и рекла сам јој да ћу од Амирлин тражити сакаћење. И подсетила сам
је да се морам односити према сестрама оштрије него према Прихваћенима и
полазницама. Убедила сам је.”
“Зашто она неће бити кажњена за ово што нам је урадила?” Сијуан упита, док је
закопчавала себи дугмад на леђима.
“Верујте ми, Аес Седаи, баш то и намеравам.“ Сијуан рече равнодушно. Оно што
је намеравала било је јасно. Мереан уздахну и одмахну главом, али ништа не рече.
Нису виделе Елаиду следећа два дана, и онда док су ишле на вечеру, Црвена
сестра се заустави крај високе лампе, не проговоривши ни реч док су се оне кратко
јој се наклониле. И даље тиха окренула се и пратила их је погледом док су се
удаљавале. Њено лице је било тешки случај окамењене смирености, али њене очи су
пламтеле. Њен поглед је требао да им спржи вуну на њиховим хаљинама.
Моираина се могла сетити више начина којима би Елаида могла бити натерана
да попусти, и сваки од њих бо користио притисак понижења.
“Па, ја никада нисам желела да јој будем пријатељица, зар не? Кажем ти, после
што добијем шал, ако она покуша да ме поново повреди, жестоко ће ми платити.”
Девет дана после топљења снегова, при сивом светлу пре зоре, Мереан се појави
у ходнику док су Сијуан и Моираина одлазиле на доручак. Носила је свој шал.
Почиње
Мереан једва да јој је дала времена за брзи загрљај са Сијуан пре него што је
одвела Моираину. Сваким кораком комад леда у Моираинином стомаку је растао.
Била је спремна?! Током свих вежби успела је да заврши сва ткања само двапут, и
никада ни под притиском приближним ономе који је Елаида применила. Неће
успети, и избациће је из Куле. Неће успети. Те речи су јој пулсирале у глави ритмом
бубња који је обележавао марш ка џелату. Неће успети.
Док је следила Мереан низ уске завијене степенице које су кружиле надоле у
камену подлогу под Кулом, паде јој на памет помисао. Ако не успе, и даље ће моћи да
усмерава, све док је опрезна. Кула није благонаклоно гледала на жене које би биле
избачене а разметале би се тиме, а када Кула гледа неблагонаклоно на нешто, само
будале на то не обраћају пажњу. Сестре су говориле да жене које бивају избачене,
скоро одустану од усмеравања из страха од Куле, али то јој је био несхватљиво. Знала
је да то неће урадити шта год да се деси. Још једна мисао, која наизглед са
претходном није имала везе. Ако не успе, и даље ће бити Моираина Дамодред,
припадница снажне Куће иако лоше репутације. Њеним имањима ће сигурно требати
године да се опораве од Аијелског рата, али сигурно ће моћи да јој дају пристојне
приходе.
Трећа мисао, и све дође на своје место, било је тако очигледно да је све време
мислила на много дубљем нивоу. И даље је имала своју књижицу са именима у својој
торбици. Чак и ако не успе, и даље ће моћи да настави са потрагом за дечаком. То је
наравно било скопчано са опасностима. Кули се нимало није свиђало мешање
странаца у њене унутрашње ствари, а она ће тада бити странац. Многи владари су
зажалили што су се мешали у Кулине планове. Колико ће бити горе по младу
изгнаницу, ма колико јој јака Кућа била?
Нема везе. Шта ће бити, биће. “Точак тка како Точак жели.“ она промрмља, и
тако заради оштар поглед од Мереан. Ритуал није уопште био компликован, али се
морао поштовати. То да је заборавила да када зађу под земљу мора бити тиха сем ако
јој се обрате говорило је нешто о њеним шансама на стварном тесту. Било је веома
чудно. Желела је да буде Аес Седаи више од свог живота, али ипак сазнање да ће
моћи да настави са потрагом ма шта се овде догодило ућуткало је онај бубањ у њеној
глави. Чак је и натерало онај комад леда да се смањи. Макар мало. На један или други
начин, за неколико дана она ће отпочети са потрагом. Светлост јој дала то буде као
Аес Седаи.
Широки пролази кроз које је Мереан водила, а који су урезани у камен острва и
били широки као и они у Кули, су били осветљени лампама које су биле окачене
високо на зидовима, иако је већина попречних ходника била обавијена тамом, или су
били осветљени повременим лампама које су правиле мале и усамљене локве
светлости. Камени под није на себи имао нимало прашине. Пут је био припремљен за
њих. Ваздух је био хладан и сув, и сем звука њихових папуча, било је тихо. Сем
складишта на највишим нивоима, подруми су ретко коришћени, и све је било
једноставно и неукрашено. Тамна дрвена врата су стојала затворена дуж ходника, а
како су залазили дубље почела су да бивају закључана. Многе ствари су овде држане
далеко од нежељених очију. Оно што је рађено овде доле, такође није било за
спољашње очи.
На најнижем нивоу, Мереан се заустави испред дуплих врата која су била већа
него иједна крај којих су до сада прошли. Била су висока као врата тврђаве и била
углачана тако да сијају, а нису била замандаљена. Аес Седаи усмери и врата се тихо
отворише на добро подмазаним шаркама. Дубоко удахнувши, Моираина уђе за њом у
велику, округлу, собу са куполом која је била окружена лампама. Њихово светло се
обијало од угланцаних белих камених зидова, заслепљујући је после релативно
мрачних ходника.
Трепћући, она се одмах запути ка објекту у центру собе који се налазио под
куполом, према великом овалном прстену који је био узак при врху и дну док му је
обод био мало дебљи од њене руке. Висине више од једног хвата и широк скоро
корак, светлуцао је при светлости лампи, час сребрно час златно зелено плаво или
све то одједном, никад не бивајући исти дуже од тренутка. И наизглед немогуће,
стојао је усправно без потпоре. То је тер'ангреал, справа направљена да користи
Једну моћ још у Доба легенди. У њему она ће бити тестирана. Она неће пасти. Неће
неуспети!
“Приступи”, Мереан рече формално. Остале Аес Седаи које су већ биле у соби, по
једна за сваки Ађах, стадоше у круг око ње, са шаловима на раменима.
“Чега да ли си вредна?”
“Да носим шал.” А са тим она поче да се скида. Према древном обичају, мора
бити обучена само у Светлост, симболишући веровање да ће је Светлост заштитити.
Док је одрешивала појас, она се одједном присети мале књижице у торбици. Ако
то открију...! Али да се поколеба, то би значило да неуспех. Она положи појас и
торбицу на под крај својих ногу и посегну иза себе да откопча дугмад на хаљини.
Натерала је прсте да сигурно се крећу низ дугмад на њеним леђима. Почело је, а
сада мора наставити у потпуном миру.
“Када видиш тај знак, поћи ћеш ка њемо одмах, сигурним кораком, нити журећи
нити заостајући, и тек када на њега станеш можеш пригрлити Моћ. Потребно ткање
мораш одмах почети, и не смеш напустити знак пре него што га завршиш.”
“Када завршиш ткање,“ Мереан настави, “видећеш поново тај знак, означиће ти
где треба да идеш, опет сигурним кораком, без оклевања.”
Тражила је оклевање, лом у њеној спољашњпј смирености. Почело је, и лом сада
би значио неуспех. Али то је била само спољашња смиреност , маска глатког изгледа
која није ишла дубље од њене коже.
Њено срце је лупало тако јако да је била сигурна да Мереан може да га чује. Ох
Светлости, Елаида. Мораће бити веома обазрива. Та жена је знала како да је сломи.
Мора пазити и бити на то спремна.
После тога она је могла само стојати и чекати. Кожа јој се најежила од хладноће,
и желела је да помери своја гола стопала на поду који више него да је био хладан.
Савршено мирна. Она је стојала мирно, усправних леђа, са рукама из тело, дишући
равномерно. Савршено мирна. Светлост јој помогла. Одбијала је неуспех само због
Елаиде. Одбијала је! Али комад леда у њеном стомаку је почео да шири хладноћу низ
њене кости. Није допустила ништа од тога да се покаже. Савршена маска смирености.
Ваздух унутар прстена одједном постаде бела плоча. Некако је изгледао беље од
њене сукње, бељи од снега или најфинијег папира, али ипак није рефлектовао
светлост лампи, већ ју је некако делом упијао, чинивши собу помало магловитом. А
онда високи овални прстен поче да се окреће око себе без звука трења камена о ма
шта то било од чега је направљен.
Нико не проговори ни реч. Нису ни морале. Она је знала шта мора урадити.
Непоколебана, макар споља, она закорача ка окрећућем прстену сигурним кораком,
не журећи нити заостајући. Она ће успети, шта год Елаида урадила. Успеће! Она
закорачи у белило и кроз њега, и...
...Запита се где је, за име Светлости и како је тамо доспела. Стајала је у
једноставном каменом ходнику дуж кога су биле лампе, и постојала само једна врата,
на самом крају која су била отворена према сунчевој светлости. У ствари, то је био
једини излаз. Иза ње је био глатак зид. Веома чудно. Била је сигурна да никада није
видела ово место. И зашто је била овде... гола! Само сигурност да мора бити у
потпуности смирена је спречи да се покрије рукама. Након свега свако би могао
проћи кроз она врата на самом крају у било ком тренутку. Одједном она примети
хаљину како стоји на уском столу на пола пута низ ходник. Била је сигурна да ни сто
ни хаљина нису били ту пре који тренутак, али ствари се не појављују изнебуха. Била
је веома сигурна у то.
Борећи се са журбом, она приђе столу и на њему нађе сву потребну одећу.
Папуче су биле обложене црним сомотом. Бела подсукња и чарапе од најфиније
свиле, светлуцава тамнозелена хаљина од мало тежег материјала, лепог кроја и
савршено сашивена. Пруге црвене, зелене, и беле, свака од њих неколико инча
широка, правиле су уске линије боје низ предњи део хаљине од високог оковратника
до испод чланака. Како се хаљина са бојама њене Куће створила овде? Није се могла
сетити када је последњи пут носила хаљину тог стила, што је било веома чудно,
сигурно је изашла из моде не пре више од годину или две. Њено памћење је било
препуно рупа. Јама. Ипак, када се поново обукла гледајући се преко рамена у
огледало како би закопчала мала дугмад од перли на леђима... Одакле јој то? Не, боље
да не брине о ономе што јој је било необјашњиво. Одећа јој је пристајала као да је
сопствена шваља мерила. Када се обукла, почела се у потпуности осећати као госпа
Моираина Дамодред. Само коса уређена у коврџе са стране би је више томе учинило.
Када је почела да носи своју косу расплетену? Није важно. Унутар Каирхијена само
мало људи би могло ишта да нареди Моираини Дамодред. Већина је слушала њене
наредбе. Није сумњала да је могла да задржи било какву потребну смиреност. Не
сада.
Пролећни или можда прохладни летњи дан. Није се могла чак ни сетити које је
годишње доба било! Али се сећала ко је она, госпа Моираина, која је одгајана у
Сунчевој палати, и то јој је био довољно. Застаде тек довољно дуго да пронађе
шестокраку звезду, која је била направљена од углачаног месинга и била утиснута у
подне плоче у центру дворишта, и сакупивши сукњу она кораку напоље. Кретала се
као неко рођен у палати, високо уздигнуте главе, не журећи.
Кад пружи други корак њена хаљина нестаде, остављајући је само у подсукњи.
То је било немогуће!
Снагом ума она натера себе да настави свој правилни ход. Смирена.
Самопоуздана. Још два корака и њена подсукња се истопи. Када свилене чарапе и
чипкане подвезице нестадоше, на пола пута до светлуцаве месингане звезде, то је за
њу био велик губитак. То није имало смисла, али макар су јој давали неку заштиту.
Сталожен корак. Смирена и самоуверена.
Шестокрака звезда је светлела међу циглама изнад самог лука кроз који су
мушкарци ушли. Била је веома сигурна да она ту пре није била, али сигурна да је сада
ту. Корачање сигурним кораком постаде тешко, и пролазећи крај зида од ваздуха
било јој је драго да је и даље држала Моћ. Према псовкама и повицима које је могла
чути иза себе, мушкарци су покушавали да изађу пењући се један другоме преко
рамена. Поново се од њих није уплашила. Једино јој је сметало што је виде голу. Боја
се поново појави на њеним образима. Било је веома тешко не убрзати корак. Али она
се сконцентрисала на то, на држање смиреног и неометеног лица, ма колико оно
било црвено.
Коракнувши кроз лук, она се окрену, спремна за случај да су они... Светлости, где
је то она? И зашто је гола! И зашто држи саидар? Она га пусти нелагодно и невољно.
Знала је да је тамо у том празном дворишту завршила прво ткање од сто које је
требала урадити. Знала је само то и ништа друго. Сем да мора да настави.
Срећом, одећа је лежала на поду одмах испод лука. Била је направљена од грубе
и дебеле вуне, и чарапе су је гребале, али јој је одећа стојала као саливена. Чак и
тешке кожне ципеле. Ружне ствари, али их она ипак обуче.
Било веома чудно, иако је оно двориште иза ње изгледало као да је део палате,
ходник без врата којим је корачала је био од грубог камена, и осветљен лампама у
металним држачима. Пре би било да је био део тврђаве, а не палате. Није био у
потпуности без врата, наравно, то не би могло бити. Она је морала наставити, и то је
значило да мора негде отићи. Још чудније од ходнка је било оно што се налазило иза
јединих врата у њему.
Мало село је стојало пред њом. Туце малих сламом покривених кућа и склепаних
амбара, наизглен напуштених због озбиљне суше. Врата су шкрипала при док је
ветар носио прашину низ пут под немилосрдним поподневним сунцем.
Врелина је удари као чекић, окупајући је знојем пре него што је прешла и десет
корака. Била је захвална на добрим ципелама, јер је тло било каменито и
највероватније би јој испекло стопала да је била у папучама. Један камени бунар је
стојао у сред онога што би се некада звало сеоска пољана, а сада је био комад суве
прашине прошаране бусеновима сасушене траве.
Чим је стала на звезду она поче да усмерава. Ваздух и Ватру и Земљу. Докле год
јој је поглед сезао само је видела сува поља и искривљено голо дрвеће. Ништа се није
кретало. Како је овде доспела? Како год да се то десило, желела је да оде из овог
мртвог места. Одједном се нашла заробљена у црноканџном жбуњу. Тамни инч
дугачки трнови су јој пробијали одећу, гребали јој образе и главу. Није се мучила са
премишљањем како је то немогуће. Једино је желела да оде. Сваки убод је пекао, и
осећала је како крв тече из неких. Смирена. Мора бити у потпуности смирена. Не
могући да помери главу, она покуша да опипа како да помери који од уплетених
грана, и само што не уздахну када се оштро трње забоде у месо.
Свежа крв је јој текла низ руке. Мирна. Могла је усмеравати друга ткања поред
оних која су потребна, али како да се отараси овог проклетог трња? Ватра је била
бескорисна, жбуње је изгледало суво као пергамент, и ако би га запалила, саму себе
би пламеном окупала. Наставила је да тка док је мислила, наравно. Дух, па Ваздух.
Дух кога је следила Земља и Ваздух заједно. Ваздух, а онда Дух и Вода.
Нешто се покрену на једној од грана, нешто мало и тамно на осам нога. Сећање
јој дође однекуд, и она се загрцну. Задржавање глатког лица јој је био поприличан
напор. Паук главосмрт је долазио из Аијелске пустаре. Како је то знала? Његово име
је потицало не само од сивог белега на његовим леђима који је личио на људску
лобању. Један његов ујед је могао да мучи данима снажног човека. Два би га убила.
И даље ткајући беспотребно клупко Пет Моћи - зашто би желела да тка тако
нешто? Али морала је да настави - и даље ткајући, она брзо подели токове и додирну
паука са малим и прецизним ткањем Ватре. Паук се претвори у пепео толико брзо да
скоро није ни опекао грану. Жбуњу не би требало много да се запали.
Ипак, пре него што је могла да осети олакшање, она спази још једног како се
креће према њој, и уби га истим малим ткањем, а онда још једног, и још једног.
Светлости, колико ли их је? Њене очи, једини део који се могао кретати, брзо су
претраживале, и скоро свугдје где би погледалие виделе би по једну главосмрт, како
гиља према њој. Сваког кога би видела би убила, али било је доста места где она није
могла да види, те јој је на ум пало то питање. Колико их је било ван њеног
видеокруга? Или иза ње? Смирена!
Палећи паукове брже, она поче да тка брже то бескорисно клупко. На неколико
места, танки праменови дима су се помаљали са грана. Задржавајући мирно лице,
замрзнуту маску, она поче да тка све брже и брже. Још паукова умре, и појави се још
праменова дима, од којих су неки били и дебљи. Када се први пламен појави,
рашириће се брзо као ветар. Брже. Брже.
Последње нити падоше на своје место у том беспотребном ткању, и чим она
престаде да тка, жбуње црноканџе нестаде. Једноставно га више није било! Додуше,
посекотине нису нестале, али оне једва да су је бринуле. Веома је желела да искочи из
одеће и детаљно је претресе. Користећи токове Ваздуха. Паукови из жбуња су
нестали са жбуњем, али шта је са онима који су јој се можда закачили на хаљину? Или
се завукли у њу? Умето тога она потражи још једну шестокраку звезду, и пронађе је
урезану изнад врата једне од сламом покривених кућа. Унутра ће моћи да претресе
одећу. Смирено. Она закорачи унутра у тмину.
И нађе себе како се пита где је и како је тамо стигла. Зашто је обучена у сељачку
вуну, и зашто крвари као да се ваљала по трњу? Знала је да је завршила два од сто
ткања која мора направити, и ништа сем тога. Није знала чак ни где је прво ткање
направила. Ништа сем да пут којим мора ићи иде кроз ову кућу. Погледала суморни
пејзаж иза себе.
Све што је пред собом могла видети је била бледа мрља светлости на другом
крају собе. Чудно, била је сигурна да капци нису били затворени. Можда је та
светлост означавала неки излаз, пукотину крај врата можда. Могла је направити
светлост, али није смела поново да пригрли Моћ, макар не још. Мрак је није плашио,
али корачала је пажљиво да не би ударила у нешто. Ништа јој се пак није нашло на
путу. Скоро четврт сата је корачала, док се мрља светлости повећавала, пре него што
је схватила да су то врата. Четврт сата у кући коју би могла обићи за четвртину тог
времена. Ово је неко веома чудно место. Помислила би да је то сан, да није била
сигурна да није.
Било јој је потребно скоро исто толико времена да стигне до врата, која се
отворише приказујући сцену која је била чудна колико и ова дуга шетња. Чврсти зид
висок пет корака, окруживао је каменом поплочани трг, али она није могла вдети
ништа иза њега. Никакву зграду, ни дрво. Чак није било ни капија, или врата. Оних
иза ње више није било ту када је бацила поглед иза себе. То је био један веома
случајан поглед, док је њено лице држало маску смирености као да је исклесано.
Ваздух је био влажан и пролећан, небо је било чисто и светло сем неколико белих
облачића, али ни све то није могло да ублажи злослутност овог места.
Шестокрака звезда, хват широка, је била урезана у центар трга, и она крену ка
њој онолико брзо колико се усуђивала. Тик пре него што ће је досегнути, крупан
облик у оклопу са шиљцима - се попе на зид и ускочи унутра. Био је висок колико и
Огијер, али како год да си га гледао није изгледао људски, иако му је тело било
људског облика. Вучија вилица и трзајуће уши су ужасно стајале на лицу које је било
људско. Видела је раније цртеже Тролока, али никада једног живог.
Сенкин накот је био створен у рату који је окончао Доба легенди, и били су слуге
Мрачног. Тролоци су обитавали у Сенком поквареној Пустоши дуж Крајина. Да ли је
можда у Пустоши? Крв јој се следи на ту помисао. Иза себе она чу труп чизама које су
тешко пале, као и звук копита. Нису сви тролоци имали људска стопала. Створење са
вучијом губицом, потеже велики срполики мач који му је висио на леђима и потрча
ка њој. Светлости, створ је стварно брзо трчао! Она зачу још стопала како трче, као и
копита.
Још Тролока паде преко зида пред њу, лица упропашћених орловским
кљуновима и вепровским губицама са кљовама. Још један корак и бити ће на звезди.
Она одмах пригрли саидар и поче да тка. Прво ткање које је потребно, али чим је
положила прве нити Ваздуха, Земље и Духа она подели токове, и направи друго
ткање, и треће, од Ватре. Постојало је више начина да направиш ватрену лопту и она
одабра наједноставнији. Бацајући их обема рукама, она их посла на најближе Тролоке
и окрете се, и даље ткајући Ватру. Моралаје да застаде због важнијег ткања, али све
док је била довољно брза... Светлости, било је туце Тролока заједно са њом на тргу, и
још њих се пело преко зида! Обема рукама она је бацала онолико брзо колико је
могла да тка, гађајући оне који су јој били најближи, и где би ватрене кугле погодиле
оне би експлодирале, осакаћујући створења са овнујским губицама и роговима,
разносећи на два дела Тролока са козјим роговима, откидале су ноге. Није осећала
сажаљење. Тролоци су једино узимали заробљенике ради хране.
Завршавајући свој круг, она се окренула таман на време да ухвати главно ткање
пре него што се сруши. Таман да баци ватрену лопту која је отклонила једну главу са
орлујским кљуном, само неколико корака од ње, као и пола торза Тролока са вучијом
губицом који посрну преко ивице звезде пре него што је беживотно пао. Овако неће
успети. Било је превише Тролока, и још њих је прелазило преко зида сво време, а она
није могла занемарити важно ткање иако је ткала најбрже што је могла. Мора да је
постојао начин. Она неће пасти! Некако помисао да ће је Тролоци убити и појести
никако под то није потпадала.
Она неће пасти, и то је било то. Одједном она се сетио како, и осмехну се и поче
да певуши најбржи дворски плес који је знала. Можда је то било решење, у сваком
случају шанса. Брзи кораци је одведоше око круга звезде без да је морала и на
тренутак да губи поглед са ткања чије је завршавање било најважније. Након свега
ма колико јој се стопала брзо кретала, шта је могло бити смиреније од дворског
плеса, док јој је лице било глатко, као да је плесала у Сунчевој палати? Она је ткала
Пет Моћи што је брже могла, брже него што их је икада раније ткала, у то је била
сигурна. На неки начин плесање је помагало, и компликовано ткање поче да се
обликује као најлепша марадонска чипка. Плешући она је ткала, бацајући ватру
обема рукама, убијајући Сенкин накот обема рукама. Понекад би јој се толико
приближили да би је њихова крв попрскала по лицу, понекад тако близу да је морала
да отплеше ван њиховог домашаја када би пали, да отплеше од њихових срполиких
мачева, али она је игнорисала крв и плесала.
Последња нит паде на своје место и она дозволи целој ствари да испари, али и
даље је било Тролока на тргу. Брзи корак је одведе до центра звезде, где је плесала у
малом кругу, леђа уз леђа са невидљивим партнером. Рад са три одвојена ткања у
исто време је уморио, али она пронађе снаге за три поново. Плешући она је бацала
ватру и призивала муње са неба, чистећи трг експлозијама.
На крају ништа се није кретало сем ње, која је плесала. Она направи још три
круга пре него што то схвати и заустави се. Престала је да певуши. Сада је постојао
лук у зиду. То је био засењени пролаз са звездом изнад њега. Њено срце се претвори
у лед. Лук који је водио онде одакле су Тролоци дошли. У Пустару. Само су лудаци
вољно залазили у Пустару. Сакупивши своју сукњу, она натера себе да пређе
угљенисани трг и уђе у капију. То је био пут којим је требала ићи.
Поглавље 10
Завршава се
Ово је био још један од бескорисних ткања, који је произвео само кишу сијајућих
обојених капи, ако се истка тачно. Нетачно исткан, од њега би јој поцрвенела кожа,
болно, као од опекотина. Почела је веома опрезно.
Њен отац је ишетао из стубова право пред њом, у дугачком плашту који је барем
годину дана био ван моде, у бојама куће Дамодреда, од високог оковратника до
испод колена. Био је веома висок, за човека из Каирхијена, само инч му је фалио до
шест стопа, са већим делом косе који је био сед, а који је носио у пунђи на дну врата.
Увек је стајао прав као сечиво, осим када се савијао да му ускочи у руке, док је била
дете, али су сада његова рамена била погрбљена. Није схватала изненадни порив за
плакањем, када га је угледала.
“Моираина’, рече, додајући брижне црте његовом нежном лицу, ‘мораш поћи
самном сместа. Ради се о твојој мајци, моје дете. Она умире. Остало је још само мало
времена, али мораш да пођеш одмах.”
“Волим те, оче” рече мирно. Светлости, како је могла да остане мирна? Морала
је. “Молим те, реци мајци да је волим пуним срцем.” Прошавши поред њега, отетурала
се ка другој звезди. Мислила је да ју је звао, да је потрчао за њом и вукао за рукав, али
њен ум је био исцрпљен напором који је захтевало одржавање израза лица и умерен
ход. У ствари, то је било спотицање, али није ни заостајала, нити се журила. Дошла је
међу стубове, испод звезде, и...
“Учињено је.“ Мериан нагласи, гласно тапшући рукама. “Нека нико више не
говори о ономе што се овде десило. На нама је да то делимо у тишини са оном која је
то искусила. Учињено је.” Поново је гласно ударила руком о руку, док јој се плави шал
њихао. “Моираина Дамодред, провешћеш ноћ у молитви и промишљању терета који
ћеш преузети сутра, када огрнеш шал Аес Седаи. Учињено је.” Трећи пут је спојила
руке.
Покупивши сукњу, Надзорница полазница је кренула ка вратима, али су остале
сестре убрзо стигле до Моираине. Све осим Елаиде, схватила је. Елаида је изашла са
Мериан, са шалом огнутим као да јој је хладно.
“Да ли ћеш прихватити Лечење, дете?” упита Анаија. За руку виша од Моираине,
њене уобичајне црте лица су скоро надмашиле безвременост и чиниле је сличнијом
сељанком него Аес Седаи, упркос њеној фино скројеној, плавој вуненој хаљини са
лепим детаљима на рукавима. “Не знам зашто сам те питала. Ниси у тако лошем
стању као неке које сам видела, али ти је довољно лоше.”
“Да се црвенило рачуна као прекид мира, нико никада не би дошао до шала.”
Анаија одговори, поправљајући свој шал, уз осмех.
“Стварно би требала да Излечиш дете, пре него што се сруши, Анаија.” Верин
рече. Ниска и са замишљеним очима, била је прилично пуна у њеној финој вуненој
хаљини у бојама мешаним између црвене и браон и браон шалу.
Моираини се свиђала Верин, али се ипак стресла када је видела своју одећу у
рукама Браон сестре.
Када је то прошло, све њене повреде и подеротине су нестале. Умор је остао, још
и већи него раније. А била је гладна као вук. Колико је провела овде доле? Њен
пажљиво намештен смисао за време се чинио потпуно уништеним.
Додир торбице јој је рекао да је њена књига и даље тамо, али ништа више није
могла да уради пред сестрама. Осим тога, веома је желела да се поново обуче.
Постојало је питање на које је желела одговор. Њени тестови нису били проста
случајност, потпуни производ тер’ангреала. Непрестани напади на њену скромност
нису јој остављали места за сумњу. “Последњи тест је био веома окрутан,“ рече,
застајући са хаљином спремном да је навуче преко главе. Застајући да би им видела
лица.
“Не треба говорити о њему, без обзира колико окрутан био”, Анаија рече без
оклевања. “Никоме, никада.”
Остале три сестре су отишле, али су је Анаија и Верин одвеле изнад земље,
користећи другачију путању од оне којом су сишле. Када су је оставиле, отишла је до
собе у којој су она и Сијуан провеле толике дане копирајући имена, и нашла је два
службеника како раде тај посао, жене са изгледом паћеника којима није било драго
што их прекидају питањима о Прихваћеној о којој нису ништа знале. Да ли је то
могуће? Светлости, да ли је могуће?
“Мериан је покупила Сијуан малопре,“ Мирел рече узбуђено. “Због теста.” “Да ли
си...? Да ли си положила?” Шеријам упита.
“Да”, одговори, и при том је осећала тугу на изненадним променама израза лица.
Чим је ушла у собу, проверила је књигу на појасу, али ништа није указивало на
то да је била померана, ниједна страница није оштећена нечијим непажљивим
читањем. Што није значило да нико није читао. Али опет, нико не би знао у шта гледа
осим ако не зна шта су Моираина и Сијуан радиле. И Тамрини трагачи. Тихо се
помолила да као захвалницу што ниједна од њих није била сестра која ју је
тестирала. Барем онолико колико је знала.
“Могла бих да поједем вепра, али имам нешто боље од хране у мојој соби.”
Сијуан одједном се насмеши. “Имам шест мишева, које сам добила од једног слуге у
шталама јутрос.”
“Скоро сестра, и права није иста ствар, Моираина. Размисли мало. То нам је
последња шанса. Стварно неће бити у реду када добијемо шал.” Сијуанин осмех се
претвори у мрштење. “Колико ја знам, Елаида је ван Куле. Мишеви су тек мала
отплата за оне ударце, Моираина. Дугујемо јој. Дугујемо јој!”
Моираина уздахну. Без Елаиде, никада не би вежбала брже ткање, а без тога,
вероватно би пала. Али сумњала је да њен отац није био једини специјални додатак
тесту. Пречесто, њене слабости је открио неко ко их је знао прилично добро. Та жена
је покушала да је обори.
Бар када би Сијуан сада била с њом. Размишљање о тегобама и обавезама Аес
Седаи неизбежно је постало задатак који је Моираина намеравала да преузме, а
величина те потраге се надносила све више и више како је ноћ пролазила, док се није
уздизала над њом као сама неизмерна Змајева планина. Друштво би помогло. Али
обичај је био изричит.
Свака мора да буде сама када буду дошли по њу. Грешке сада нису доносиле
казну већу од срамоте, и вероватно углед лакомислене глупаче ког се можда никада
неће отарасити - наравно, можда су већ зарадиле овај углед - али се чинило најбољим
да буду што даље од сваког замерања.
Седам сестара чекале су је у ноћи, једна из сваког Ађаха, све су носиле своје
лозом украшене шалове преко свиле или фине вуне, безвремених лица налик
маскама. Тако је обичај захтевао. Елаида је била Црвена, али је Моираина успела да
женин поглед сретне равно, мирних црта лица. Па, мирних колико је могла. Још један
сат, или мало више, и биће једнаке, бар до неког степена. Никада више неће стрепети
од Елаиде.
Без иједне речи, изашла је напоље заварајући врата за собом последњи пут, а
оне су без речи образовале прстен око ње, пратећи је дуж тамне галерије до
Сијуаниних врата. Тишина је била захтев. Џеана, витка Доманка бакарне коже,
покуцала је три пута, док су јој се зелене ресе на шалу њихале. Сијуан је отворила
врата тако брзо да мора да је чекала трећи ударац на прстима. Прстен сестара се
отворио да је прими, и обрве су јој се тргле када је угледала Елаиду, али бар није
направила гримасу, нека је хвала Светлости. Моираина је стегла вилицу да угуши
зевање. Завршиће без кршења уљудности.
Њихове учитељице никада нису помињале питање вишег положаја - можда нису
очекивале да њих две дођу овако далеко у потпуном заједништву - али је Моираина
чула како је некоме застао дах иза ње, а када је Тамра поново проговорила, било је то
после тако мале паузе да је могла и да умисли.
“С правом учињеног проласка, предавања себе вољи Беле куле.” “Онда уђите, ако
се усуђујете, и вежите се за Белу кулу.”
С руком у руци, ушле су. Заједно. Глатких лица и мирног корака, ни журећи ни
одуговлачећи. Воља Куле чекала их је од крви и меса.
Тамра, у светло плавом брокату са пругастом ешарпом Амирлин око врата,
стајала је уоквирена овалним тер'ангреалом, чије су се боје полако мењале кроз
сребрну и златну, плаву и зелену, са Аелдром поред себе у тамнијој нијанси плаве,
држећи црни сомотни јастук обема рукама. Дуж кружног зида стајали су Седничари
обавијене шаловима у Дворани Куле, скупљене по Ађасима, и испред сваке од три
Седничара, још две сестре из тог Ађаха, у шаловима и свака са још једним шалом
пребаченим преко руке. Безизражајне очи гледале су Сијуан и Моириану како
прелазе под. Тер'ангреал је представљао прву препреку њиховој замисли. Високи
овал био је превише узак да би обе прошле истовремено, осим ако се не би стиснуле
заједно, а то тешко да потврђује потребно достојанство. Ово је била једна свађа коју
је Моираина добила. Сијуан ју је погледала - изгледало је немогуће да те плаве очи
могу да постану оштрије без мењања глатког израза, али јесу - и, скупљајући сукње,
прошла док ју је Моираина пратила. Раме уз раме су клекле испред Амирлин.
Са сомотног јастука који је Аелдра држала, Тамра је узела Штап заклетви, глатки
ваљак бео као слоновача дуг стопу и једва нешто дебљи од Моираининог зглоба.
Будући да је био тер'ангреал, Штап заклетви ће их везати за Три заклетве, и тако за
Кулу.
Моираина је склопила шаке око Штапа. На додир је био као стакло, само некако
глаткије. “Под Светлошћу и својом надом о спасењу и поновном рођењу, заклињем се
да нећу рећи ни реч која није истинита.” Заклетва се привила на њу, и изненада је
изгледало да јој је ваздух јаче притискао кожу. Црвено је бело, помислила је. Горе је
доле. Још је могла да смисли лаж, али јој језик се не би помакао да је изрекне. “Под
Светлошћу и својом надом о спасењу и поновном рођењу, заклињем се да нећу
направити оружје да један човек убије другог.” Притисак је нагло порастао; осећала
се као да је била ушивена у невидљиву одећу, превише тесну, која ју је обавијала од
темена главе до табана ногу.
На њену велику жалост, зној јој је избио на челу, али је ипак успела да задржи
лице мирним. “Под Светлошћу и својом надом о спасењу и поновном рођењу,
заклињем се да нећу користити Једну моћ као оружје осим против Сенкиног накота,
или у последњем крајњем покушају да одбраним свој живот или исти мог
Заштитника или друге сестре.” Одећа се скупила до још веће припијености, а она је
тешко дисала кроз нос, стискајући вилице да спречи да почне да дахће. Невидљиво и
потпуно савитљиво, али о, тако тесно! Овај осећај да јој је месо било згњечено ће
избледети, али не сасвим целу годину. Светлости! Питала се како се Елаиди свидело
што је положила ту последњу заклетву, са помињањем Заштитника. Три Заклетве су
остајале непромењене којем год Ађах намеравала да приступиш. Размишљање о томе
је помогло, мало.
Није било знојења или задиханости код Сијуан. Испричала је Заклетве јасним,
јаким гласом, није чак ни трепнула када се свака привила на њу. Никаква телесна
тешкоћа није могла да поремети Сијуан, која никад није плакала док Елаида не би
отишла, никада није пролила сузу док не би напустиле Мереанину радну собу. Сијуан
је имала лавље срце.
“То је половично завршено, и Бела кула је урезана у твоје кости,“ рекла је Тамра,
враћајући Штап заклетви на Аелдрин јастук. “Устаните сада, Аес Седаи, и бирајте свој
Ађах, све ће бити завршено што се може завршити под Светлошћу.”
Једном када је њихов правац постао јасан, сестре из других Ађаха почеле су да се
клањају Амирлин и одлазе, прво Жуте, онда Зелене, клизиле су из одаје док су
Ситтерс водиле краљевску поворку. Смеђе су отишле, а онда Беле. Шта је одређивало
ред, Моираина није знала, али када су Црвене отишле, последње, Тамра је одлебдела
из одаје за њима. Шта се дешава овде сада је било само за Плаве. Аелдра је остала да
гледа.
Три преостале Седничарке окупиле су се около док се танка Леана бакарне
коже, висока као већина мушкараца сагињала да положи шал са плавим ресама на
Моираинина рамена, а Рафела, витка, тамнопута и лепа, вршила исту дужност за
Сијуан. Ниједна није још имала безвремено лице, али су носиле достојанство као
плаштове. Седничарке су биле отелотворење достојанства.
Здепаста Еадит, чија је бела коса падала до струка, пољубила је Сијуан лако на
оба образа а онда Моираину, сваког пута промрмљавши: “Добродошла дому, сестро.
Дуго смо те чекале.” Анли, смрто озбиљног лица и косе која је седела, у плавом
прошараном зеленим и са скоро исто толико прстења и огрлица колико је Гитара
носила, поновила је пољупце и речи, а онда и Лелаина, чији се трезвени израз разлио
у осмех док је говорила. Лелаина је постајала веома лепа када би се насмешила.
Моираина је трепнула и разменила поглед са Сијуан. Зар је обичај био тако брзо
готов? Пита? Сумњала је да ће Аелдра бити у стању да поједе њену. Никада ништа у
животу није скувала.
Еадит је цокнула језиком и поравнала шал дуж руку. “Стварно, Аелдра,“ рекла је
чврсто. “Само зато што су ове две одабрале да прекораче границе толико пута није
разлог да ти заборавиш своје достојанство. Сада.” Дуге плаве свилене ресе заљуљале
су се када је подигла руке. “Поверавам теби, Леана Шариф, да отпратиш Моираину
Дамодред да би Бела кула могла да види да је Плава сестра дошла дому. Поверавам
теби, Рафела Синдал, да отпратиш Сијуан Санче да би Бела кула могла да види да је
Плава сестра дошла дому.”
Зачудо, мада је Рафела дошла до шала годину дана пре Леане, само је уздахнула.
“Обичаји не би требало да се забораве”, рекла је, али без икакве силе.
Колико груб је био смисао за хумор тих Зелених, питала се Моираина. Бар је због
Рафелиног црвењења престала да брине због свог. Наравно да ће сестре да прикажу
другачије лице једно другој него онима које нису носиле шал.
Који је она носила, сада. Због тога се осећала палцима више, иако ју је Леана
надвишавала за главу и рамена. Друга жена је скратила корак, али је Моираина ипак
морала да трчкара да би одржала корак док су се пеле назад кроз подруме до
ходника Куле без живота осим њих. Предсобља су ретко била претрпана, али их је
одсуство људи чинило налик пећинама. Замислити Кулу потпуно празну постало је и
превише лако. И биће, једног дана, ако се ствари наставе као до сада.
“Је ли обред готов са овом шетњом?” упитала је. “Део са Плавим ађахом, мислим.
Смемо ли да постављамо питања?” Претпостављала је да је то требало прво да пита,
али је желела да звук гласова одагна лоше мисли.
“Не потпуно готов”, одговорила је Леана, “али можете да питате шта год вам
драго. На нека питања, додуше, не може да се одговори док не сретнете Првог
Бирача, главу нашег Ађаха.”
“Имам ја питање,“ рекла је Сијуан намрштивши се. “Има ли много обичаја као
што је ова пита? Умем да кувам, али се моја најстарија сестра бавила пецивом.”
“Прекини, Рафела,“ рече Леана, и она и тамнопута сестра узеше месингану кваку
врата и отворише једна од врата.
Нису усмеравале. Можда је то био још један обичај. Јахање ће бити неудобно још
неколико дана, и намеравала је да употреби време док не буде могла да напусти град
да запамти те обичаје, бар оне које су спроводили. Неће допустити да се почетак
њене потраге одложи због нечег смешног као што је не облачење само плавих ствари
првог дана у месецу. Светлости, сигурно нису спроводили тај. Боље бити сигуран,
додуше.
Повратак кући
“Или моје, можда да сам била мало бржа”, Каирен рече пошто су се формално
поздравиле. Била је лепа жена, не јако висока, а њен осмех је био супротност хладним
плавим очима.”Можемо ли бар да се надамо да лоше месите? Аелдра воли шале скоро
као и вас две”. Моираина се насмејала и гурнула Сијуан. Није могла да одоли. Стварно
је дошла кући. Морале су доћи кући.
Седиште Плавих није садржавало блиставост Жутих и Зелених, али није било ни
једноставно, као седише Смеђих и Белих. Таписерије су се протезале дуж главног
ходника, а на њима су биле насликане сцене лова, пролећних вртова, потока који
теку долинама, и птица у лету. Лампе на зидовима су биле позлаћене, али није било
превише украса на њима. Само је под искакао, био је обојен разним нијанасама плаве
од јако светле до јако тамне, на њему је било и много шта осликано што је давало
утисак раскоши. Док су се она и Сијуан полако кретале дуж тих ходника добиле су
још девет пољубаца добродошлице, а затим су стигле до Еадит и још две сестре.
Бледа сестра са упалим очима и златном косом која јој је досезала скоро до
струка, раширила је сукње и наклонила се. Нису све сестре држале часове тако да је
Моираина није препознала. Поглед јој је био оштар као код неке Зелене, али зато јој
је глас био понизан “Како ти кажеш, Еадит” Сијуан и Моираини се обратила скоро
исто тако понизно “Да ли бисте пошле за мном?” Била је веома чудна, на њој се
осликавао бес са једне стране и послушност са друге.
“Је ли она Први бирач?”Моираина упита опрезно чим су изашли из Еадитиног
домашаја. И домашаја осталих надала се. Сестре које су се скупиле, распршивале су се
и одлазиле у групицама, притом скидајући своје шалове.
“О, да,“ Анаија рече док су се приближавале Каирен. Кабријана је отворила уста
да одговори, али брзо их је затворила.”такође је и Сестра ,“ Анаија настави” али за
разлику од неких ми волимо потпуно да искористимо способности.”
“О, да,“ Кабријана рече, чинећи притом шиштав звук.”Неке од Смеђих сестара
биле су срамота. Али Смеђе сестре су увек допуштале да им умови лутају. У сваком
случају можете бити уверене да какве год таленте да имате, они ће бити максимално
искоришћени.”
“Мислиле смо да би сте желеле да будете заједно”, Анаија рече кад су биле у
Моираининој дневној соби. Каирен и Кабријана стојале су на ручно везеном тепиху и
час су гледале Моираину, час Сијуан. Причале су између себе као да су дуго
пријатељице, мада ипак Каирен и Кабријану је очигледно предводила Анаија. То није
ништа значило, у свакој групи неко је преузимао вођство, али Моријана је то ипак
осетила.
“Можеш изабрати неке друге собе ако желиш”, Каирен додаде “Многе су празне,
мада су неке прашњаве као подруми” Одлазила је из Тар Валона ускоро, причала је да
има нека посла у Тиру. Да ли је била једна од Тамриних претраживача? Није се могло
знати. Аес Седаи су стално напуштале Кулу док су се друге враћале.
Понудила је чај и зачињено вино пре него што је схватила да не зна како би то
могла да набави, али Анаија је рекла да морају брзо да се пресвуку да би доручковале,
друге две климнуше главама а затим све три подигоше сукње. “Храна може да чека”,
рече Сијуан чим су се врата затворила иза три сестре. “Под један, Еадит. Да ли си
схватила о чему хоће да нам прича? Звучи као Игра Кућа.”
“Не знам Сијуан. Немам појма.” Ипак све је подсећало на Даес Дае'мар. Четири
хаљине од фине плаве вуне биле су у соби за пресвлачење, биле су једноставне, али
вешто урађене. У двема је могло да се јаше, али обука је обичну и убацила одору
Прихваћених у корпу за веш. Малу бележницу пребацила је из белог појаса у плави
који је пронашла. Чак и овде јој се чинило да је безбедније да је бележница код ње.
Зачудо, нова хаљина јој је савршено пристајала.
Из изрезбарене кутије за накит узела је огрлицу. Било јој је жао што то није
могла да је носи овде, али и после шест година њене руке су се сећале како да повежу
златни ланчић са сафирном алкицом. Погледа себе у зидном огледалу са
изрезбареним дрвеним оквиром, а затим се насмеши. Можда јој је још недостајало
безвремено лице, али сада је гледала у дворску даму Моираиу Дамодред, дворску
даму Моираину Дамодред која је пловила кроз Сунчеву палату где су скривене струје
могле сваки час да те повуку надоле, чак и кад имаш петнаест или шеснаест. Сада је
била и овде спремна за пловидбу. Намештајући плави шал на раменима кренула је да
потражи Сијуан, и срела је на ходнику, умотану у шал како наилази из супротног
правца.
Прва сестра коју су виделе била је Натасја, витка Салдеранка, са црним очима и
са израженим јагодицама, која је била благ учитељ, дала им је упуства како да стигну
до Еадитине собе а по устима је видело да јој се гади Еадит. Моираина се питала да
ли је добро закључила, сигурно би било чудно да се то покаже отворено, али и Еадит
је имала тај израз лица док им је показивала велике столице које су се налазиле
испред камина у ком је пуцкетала ватра. Није им понудила вино или чај, није било
никакве врсте добродошлице. Сијуан се нервозно врпољила на столици, али
Моираина се научила стрпљењу. Са тешкоћама, али успела је. Тескоба од Три
заклетве била је нарочито изражена током седења. Буди тих, слушај и посматрај.
Можда је Еадит била дуго у овим просторијама, али није оставила лични печат
на собама, виделе су се само ваза од жутог порцелана Морског народа, велики пехар
од сребра, и пар кристалних фигура, човек и жена који посежу једно за другим. Све
ово није говорило ништа осим да сестра има добар укус и да поседује црту
повучености. Буди тих, слушај и посматрај.
“Претрнула сам од страха” Сијуан рече кад су биле назад у ходнику, “али није
било тако лоше. Мислила сам да ћемо морати да почнемо са дна, али нисмо тако
далеко од врха. За пет година бићемо сасвим близу.” Сви су знали да оне тек треба да
достигну пуну снагу; време за достизање је варирало, али увек се дешавало.
Сијуан фркну “Онда ћемо опрезно корачати. Шта смо друго радиле ових шест
година. Могло је бити и горе. Шта кажеш да донесем послужавник у твоје одаје па да
доручкујемо заједно?”
Пре него што стигоше до соба, Аес Седаи их пресрете, висока жена са пљоснатим
лицем у небеско плавој свили и са плетеницом која јој је висила до појаса. Моираина
је била сигурна да је свака Плава у Кули била на пријему, а ову сестру никад раније
није видела. Натерала је себе да постане свесна жениних способности, њене снаге и
увидела да је снажна скоро колико ће она и Сијуан бити. Овде је сигурно више од
обичног поштовања било потребно. Можда наклон? Полако је стала и љубазно
сачекала да се сестра приближи.
“Ја сам Кеталија Деларме,“ сестра рече гласом у ком се осећао јак тарабонски
акценат, док их је проучавала погледом. “Судећи по твом изгледу, изгледу лепе мале
порцеланске лутке, ти си сигурно Моираина.”
Моираина утрну. Лепа... мала... порцеланска... лутка? Све што је могла да уради је
било да се побрине да јој лице буде безизражајно и да не почне рукама да стеже шал.
Помисао на ону фарму је помогао у томе.
Али Кеталија није више обраћала пажњу на њу. “Што значи да си ти Сијуан, зар
не? Речено ми је да умете да решавате загонетке. Шта кажете о овој?” рече додајући
неколико страна хартије Сијуан.
Сијуан се намршти док је читала као и Моираина која је читала преко њеног
рамена. Сијуан је прочитала све тако брзо да њено око није стигло све да ухвати, али
то није било ништа друго него имена карата, која нису била поређана по неком реду
колико је она могла да види. Иза Владара купа је долазио Лорд ветра, Владара
пламена је следила Госпа штапова, али онда су долазио Пет од новчића кога је
следила Четворка купа. Загонетка? То је била бесмислица. Загонетка? Ово је била
глупост.
“Постоји игра о којој сам читала,“ Сијуан рече полако “игра карти коју богате
жене играју, зове се Ерис. Мислим да је неко записао сваку карту у партији која је
одиграна. Победничкој партији.” Кеталија се намршти.”Ти си само читала о игри?”
“Ћерке рибара не могу себи да приуште играње карата,“ Сијуан одговори суво, а
Кеталија јој упути оштар поглед. За тренутак Моираина је мислила да им је казна
загарантована.
Гледајући Сијуан која је без воље пратила Кетаилу, Моираина је себи дозволила
да зури у женина леђа. Сигурно је то понашање било на ивици да постане
непоштовање. Изгледа да је ту било разних степена. Па, нијанси је било и у Сунчевој
палати, такође. Неће морати дуго ово да трпе. За недељу дана ће отићи, и неће се
враћати док не достигне пуну снагу. Осим да обавести Тамру где је дете. Било би
дивно да оне буду те које ће га наћи.
Њен доручак био је таман довољно топао за јело, и она опрезно седе на
обложену столицу. Али пре него што је узела други залогај, Анаија уђе. Анаија која је
поседовала скоро исту моћ као и Кеталија, зато она одложи кашику и устаде.
“Рекла бих ти да наставиш да једеш,“ жена рече мајчински “али Тамра је послала
полазницу по тебе. Рекла сам детету да ћу ја пренети поруку јер сам желела да ти
понудим Лечење. Може да понекад помогне око затезања Заклетви”
Моираина поцрвене. Наравно, сви су знали до сада. Светлости! “Хвала ти” рече
она. Ако не мора да устаје Анаији, сигурно неће морати ни да је слуша. Осим ако је
Анаија била само љубазна. Умало је уздахнула. Требало би више да посматра пре него
што буде доносила било какве закључке.
Изашла из одаја Плавих, са шалом чврсто умотаним око рамена. Није мислила да
у скоријој будућности појављује без њега; а и грејао је врат. Док је ходала, питала се
шта Тамра хоће од ње. Сада када су она и Сијуан биле пуне сестре можда је хтела да
их пошаље у потрагу. Ипак су све знале. Ништа друго није имало смисла. Пожурила је.
“Не буди смешна”, седа сестра рече опуштено док је укрштала ноге. Затим
немарно баци листове које је дала Сијуан на сто који је већ био претрпан.”Ниси
урадила тако лоше за почетника. Потребна си ми и то је то. Сад нађи нешто да једеш.
Ти си сада Аес Седаи; не можеш ићи наоколо као авет.”
Није било сврхе поново протестовати. Крвава жена је јасно ставила до знања да
су два протеста опасно близу непоштовању по њеним схватањима. Крвава, крвава
жена! Није дозволила да јој се на лицу види бес, ту лекцију је научила много пре Тар
Валона. На доковима испољавање страха или беса могло те је само довести у невољу.
“Шта се десило теби?,“ Сијуан упита “ниси ваљда већ зарадила казну.”
“Још горе” Моираина одговори несрећно. Њен глас је обично подсећао Сијуан на
сребрна звона, али Моираини се то поређење није свиђало. “Тамра ме одредила да
управљам испоручивањем помоћи.”
“Крвави, крвави пепео,“ Сијуан је испробавала псовке. Сада није било казни.
Сијуан је имала прилику да чује речи Аес Седаи од којих би се и морнари постидели.
Ипак чинило јој се да у устима осећа сапун.”Да ли сумња? Да ли покушава да те
спречи да се мешаш? Можда је зато Кеталија узела да ради за њу. Не, добро је урадила
крваве тестове.
“Не мислим тако, Сијуан. Учена сам да водим имање, али то сам радила само
неколико месеци пре него што сам дошла у Кулу. Рекла је да захваљујући томе имам
све потребне вештине.” Усне јој се искривише. “Ја сам била слободна, и
претпостављам да је хтела да да један тегобан задатак Плавој да би била фер према
свима. Шта је са тобом? Какву врсту загонетки Кеталија хоће да јој решаваш?”
“Ако ти тако кажеш, Сијуан,“ Моираина је ипак звучала као да јој не верује. “Али
има једна ствар око које могу помоћи. Да ли желиш Лечење?”
“Неће” рече Лан једноставно. Само је шачица људи познавала рат и Нијала. Што
је значило да би се овај рат могао завршити данас. Питао се да ли ће то бити названо
победом. Вратио је стакло за гледање, а потом затекао себе како гледа на север.
Осећао је привлачење, као што гвожђе привлачи магнет. После толико времена то је
скоро била бол. Неки ратови не могу бити добијени, али ипак морају бити вођени.
“Година, Лане. Само једна година. Добро де. Осам месеци” Букама је то
изговорио као да је то велика дозвола. Можда се осећао уморним? Изгледао је као да
је направљен од челика; али више није био млад.
“Четири месеца” рече Лан. А ако се Букама и тада буде осећао уморним. Па то ће
решити кад до тога дође
Изгледа да Нијал ипак није одлучио да одједном побенави, што је било веома
добро пошто се преко пола армије већ због уверења да је победа извојевана још пре
неколико дана, можда чак и онда кад су Аијели почели да се повлаче. Звали су то
великом победом. Тако су је звали они који се уопште нису ни борили, а историчари
су већ писали као да све знају. Лана није било брига. Његов ум је размишљао о
стварима које су се налазиле двеста лига на северу.
Опростили су се и окренули што даље од Тар Валона. Био је то велик и леп град,
али препун
Аес Седаи. Букама је живахно причао о томе шта би могли видети у Андору или
можда Тиру. Били су у обе земље, али ометени Аијелима нису видели ни Камен Тира
ни остале велике градове. Лан није говорио све док му се Букама није обратио.
Осећао је снажну чежњу за домом. Све што је желео било је да се врати у Пустош. И да
се не сусреће са Аес Седаи.
Поглавље 13
Посао у граду
Моираина је осетила како црвени, али је било потребно нешто више од осмеха
да је натера да остави шал кад год изађе из своје собе. Више од отвореног
подсмевања. Радила је превише напорно да би га зарадила. Сијуан је умарширала
преко светлих плочица, у бојама свих Ађаха, краљевском елеганцијом, опуштено
намештајући шал преко рамена, као да жели да привуче пажњу. Сијуан је ретко када
била стидљива.
Сијуан се пожалила да је њена риба превише зачињена, али ипак није оставила
ништа осим костију и двоумила се да ли да тражи још једну порцију. Моираина је
наручила супу од поврћа и меса, али није имала апетита, па је на крају појела само
мало парче црног хлеба и попила шољу чаја. Морала је да побегне, а излаза није било.
Одбијање задатка који јој је Амирилин поставила је било незамисливо. Можда ће
Дворана одлучити да је план неизводљив. Нико јој није пришао што се те теме тиче,
још од када ју је Китама питала шта мисли о томе да постане краљица Андора. Можда
ће донети ту одлуку. Чинило јој се да је то танка сламка, али су јој слабе наде једине
преостале.
Сијуанине очи су се јако рашириле при спомињању те суме, и ако је било могуће,
постале су још веће када је споменуто још више. Тек неколико трговаца је зарађивало
више злата годишње, а многи нижи племићи су преживљавали са много мање, Кула
није могла да приушти да сестре буду виђене у сиромаштву. Сунчана палата је
научила Моираину да је моћ често долазила из одлука других да неко већ има моћ, а
изглед богатства је могао да превагне.
Нико није био импресиониран виком, а вероватно нико није веровао. Чак и са
тешким завесама које су биле повучене, украси на њеном шалу су остали скривени,
осим када би заборавила на елеганцију и протурила руку кроз прозор. Нико се није
померао ништа брже него што су се померали због повика возача кола, а чешће и
спорије, с обзиром да су они носили дугачке бичеве и нису оклевали да их употребе.
И поред тога, убрзо су стигли до грађевине која је личила на малу палату, на
широком булевару са дрворедом широког дрвећа по средини, које тренутно није
имало лишће, када су јој њени носачи откључали браву на носиљци, да би могла да
отвори врата. Грађевина је била јужњачког стила, са високим, округлим белим
сводом и уским торњевима на сва четири угла, мермерним степеништима које су се
пеле ка широком улазу, а ипак је било мере. Фигуре изрезбарене у камену, у облику
винових лоза и лишћа, добре израде, једноставне, а опет не претерано. Нико не би
оставио новац банкарској кући која је била сиромашна, али ни која троши превише
на свој изглед.
Осмех се пронео преко лица господарице Дормаиле које је обично било озбиљно
када је угледала шал. Раширила је њену мрачну сукњу са црвеним шарама у
прецизном поклону, ни прекратком, ни предубоком. Тај исти поклон је изводила чак
и када је Моираина долазила у хаљини Прихваћене. Ипак, знала је колико је
Моираина оставила у банци при првом доласку у град и колико још су њени поседи
послали током година. Без обзира на то, осмех је био искрен‚ “Смем ли да вам
честитам, Моираина Седаи?” рече срдачно, док је са Моираином седала на столице са
високим, изрезбареним наслоном. “Желите ли зачињено вино или чај? Можда мало
заслађених колача или семе булке?”
Господарица Дормаил мало климну главом. “Како кажете. Пре девет дана
посетио ме је један човек, Каирхијењанин, који је носио униформу капетана Страже
Куле и представио се као Риес Гортанес. Говорио је културно, образовано, можда је
чак био и племић, висок, три или више длана виши од мене, широких рамена,
војничког држања. Наравно, био је уредно обријан, умерених црта лица, згодан,
упркос ожиљку дугачком око једног инча, овде.” Једним прстом је повукла линију од
угла левог ока према уху.
Ни име нити опис нису значили ништа Моираини, а она не би ништа рекла чак
ни да јесу. Направила је мали знак банкарки да настави.
Директно гледајући жену преко пута свог пехара, Моираина је упитно подигла
обрву. Била је веома поносна на своју спољашњу смиреност, колико и у било ком
тренутку тестирања.
Господарица Дормаила није питала шта је Моираина знала или мислила о томе.
То је се није тицало. Њено лице није одавало чак ни утисак љубопитљивости.
Дискреција је била један од разлога зашто је Моираина држала само мало новца
унутар Куле. Као почетница, без приступа граду, то није било неопходно, али ју је
њен сопствени осећај приватности натерао да настави ту традицију као Прихваћена.
Закон Куле је захтевао подједнако представништво свих Ађаха у Кулиној банци, а
сада када је носила шал, није желела да њене послове знају ни Плаве, а камоли сестре
осталих Ађаха, нарочито након овог што је управо чула.
Једини разлог због ког би Кула задржала писмо господарице Дормаиле је био тај
што је Дворана желела да је она мисли да су одлучиле да је не постављају на Сунчев
престо. Оне су направиле прве кораке, или можда још тачније, с’ обзиром да су
сигурно били пажљиви колико и лопов који покушава да пресече врећицу са златом
добро чуване даме, много више од првог.
Почела је да кује планове. Не да побегне, већ да буде спремна. Дала јој је своје
папире од вредности и пре него што је отишла додала инструкције због којих
господарица Дормаил није показала ни мало изненађења.
Када се вратила натраг у Кулу, распитала се о именима кројача, све док се није
одлучила за једну. Најмање пет Плавих је именовало Таморе Алкохиму за најбољу у
Тар Валону, а чак и оне које су препоручиле друге су признале да је Тамора веома
добра, тако да су се наредног поподнева, она и Сијуан одвезле до радње газдарице
Алкохиме, док је Сијуан кукала због цене превоза. Стварно. Коштало је само сребрни
новчић. Био је потребан велики напор да наговори Сијуан да иде са њом. Како је та
жена могла да мисли да су четири хаљине довољне? Мораће да научи да не буде
шкртица.
Таморин богат осмех се још више проширио када је чула њихову наруџбину, а то
је било достојно. Ретко ко од њених муштерија би дошао да из једног пута узме целу
гардеробу. Након преговора, Сијуан је пристала на шест хаљијна, да би имала једну за
сваки дан у недељи, заједно са оним што је већ имала, али да буду у вуни. Моираина
је наручила двадесет, половину за јахање, све од најбоље свиле. Могла је да наручи и
мање, али би Дворана могла проверити. Наруџбина од двадесет хаљина ће их навести
да помисле да се сместила у Тар Валону.
Она и Сијуан су се убрзо нашле у задњој соби, где је Тамора надгледала док су их
четворо њених асистената свлачили до голе коже и премеравали их, окрећући их на
све стране да би знала са чим је морала да ради. У скоро свакој другој ситуацији, то би
смртно осрамотило Моираину. Али, ово је било за ткаљу, што је представљало читаву
разлику. Након тога је дошло време да се бирају тканине. Тамора је знала шта су
украси на њиховим шаловима значили и због тога су нијансе плаве доминирале.
“Слушај ме, Сијуан, и не расправљај се,” брзо прошапта. “Не смемо да оставимо
Тамору дуго да чека. Немој да питаш за цене; рећи ће нам цене након што изаберемо.
Ништа што ове купимо неће бити јефтино, али ће хаљине Таморе начинити да
изгледаш као Аес Седаи исто колико и шал то чини. И каже се Тамора, не газдарица
Алкохима. Мораш поштовати правила, или ће веровати да јој се ругаш. Покушај да
мислиш о њој као о сестри која је само мало изнад тебе. Потребно је да будеш само
мало снисходљива. Само мало, али ће и даље да ти каже шта да носиш, исто колико и
да те пита.”
Сијуан је бесно гледала преко њеног рамена Доманку. Светлости, била је бесна!
“А да ли ће проклети шустер да ми каже какав тип папуча да купим и да ми наплати
цену довољну да купим педесет нових мрежа?”
“Не.” Моираина рече нестрпљиво. Тамора је подигла само једну обрву, њено
лице је могло да буде и олујно бесно. Значење те обрве је било кристално јасно. Већ
су оставили ткаљу предуго да чека, а то ће коштати. И тај поглед! Наставила је,
шапутаћи што је брже могла. “Шустер ће направити шта ми хоћемо и цењкаћемо се
са њим, иако не превише, ако желимо да добијемо његов најбољи рад. Исто то важи и
за мајстора за рукавице, чарапе и пресвлаке, као и за све друге. Буди срећна што нам
не треба фризер. Најбољи фризери су прави тирани, скоро су лоши као справљачи
парфема.” Сијуан се засмеја, као да је то била шала, али ће схватити ако икада буде
дошла код фризера, када неће знати каква јој је коса све док није завршена и док јој
не да да се погледа у огледало. Тако је барем било у Каирхијену.
Чим су изабрале боје и врсте украса – чак и ту су били неопходни преговори, као
и на које хаљине ће украси бити постављени – морале су да остану да се сашију прве
хаљине и ставе на њих, задатак који је Тамора сама стручно обављала са иглом
закаченом о струку. Моираина је убрзо сазнала цену чекања. Тканина коју је Тамора
предвидела за Моираину је била светлија чак и од небески плаве, скоро бела са
назнакама плаве, а начин на који је премеравала Сијуанину тамно плаву вуну је
обећавао да ће њена хаљина бити уска у куковима скоро исто колико и њена. Могло
је бити горе. Ткаља је могла ‘случајно’ да их убоде десетине пута и да захтева
премеравање сваке хаљине.
И поред тога, Моираина је била сигурна да ће њене прве хаљине бити у светлим
тоновима. Од цена које је Тамора изрекла, чим је накачена одећа склизнула са њих на
сто мајстора, Сијуанине очи су искочиле, иако је ћутала.
Научиће. У граду какав је Тар Валон, златна круна за вунену хаљину и десет за
свилену су биле разумне за ткаљу Тамориног квалитета. Ипак, Моираина је
промрмљала да ће дати богату награду за брз завршетак. У супротном, не би ништа
виделе месецима.
Пре него што су отишле, наручила је Тамори још пет хаљина за јахање,
најстрожијег каирхијенског стила, који је био таман, иако то није нагласила, на свакој
шест линија преко груди у црвене, зелене и беле боје, много мање него на шта је
имала право. Израз Доманке се није променио због чињенице да је била мања
чланица племићке Куће. Шивење за Аес Седаи се рачуна као за Високо Седиште Куће,
или можда чак у нивоу владара.
“Волела бих да ми потрају, ако може.” Моираина јој рече. “Немојте их слати. Доћи
ће неко да их покупи.”
О, да; њене прве хаљине ће бити светле. Али, други део њеног плана је завршен.
Тренутно, била је спремна колико је могла.
Поглавље 14
Промене
Сијуан је слушала њене рецитације сваке ноћи какве су имале као почетнице и
Прихваћене, а она је слушала Сијуанине, иако се то чинило беспотребним. Сијуан
никада није направила ни једну грешку.
Поново су почеле учити Моћ, док су се Лелејна, Натасија и Анаија смењивале,
научиле су везивање Заштитника и остала ткања, која нису поверавана Прихаћеним,
укључујући и неколико познатих само Плавима. Моираини је то било веома
интересантно.
Ако су Плаве убрајале ткања у тајне свог Ађаха, сигурно су то радили и остали
Ађаси, а ако су то радили и они, онда су то и саме сестре радиле. Најзад, имала је и
она једно, прво које је научила, пре доласка у Тар Валон, које је пажљиво сакрила од
сестара. Биле су свесне да је “искра” покренута у њој, али им је рекла само за паљење
свећа и прављењу светлосних кугли да би се сналазила у мраку. Нико није живио у
Сунчаној палати а да није научио да чува тајне. Да ли је Сијуан имала нека скривена
ткања? То није било питање које си могао да поставиш најбољој другарици.
“Ум мора бити постојан као мирна бара.” рекла је пендантно, као када је
предавала у учионици. Биле су у њеним одајама, где је скоро свака равна површина
била попуњена украсима и малим резбаријама и минијатурама слика. Ова су
предавања увек била одржавана у одајама предавача. “Концентришући се на тачку
иза пупка, у центру тела, почните равномерно да дишете, али не као обично. Сваки
удах мора подједнако да траје такође и сваки издах, а за толико исто времена између,
не дишете. Временом, то ће вам постати сасвим природно. Таквим дисањем, таквом
концентрацијом, ваш ум ускоро постаје одсечен од спољашњег света, више не осјећа
врућину или хладноћу. Могле бисте да ходате голе кроз мећаву или преко пустиње
без дрхтања или знојења.” Узевши гутљај чаја, Натасија је насмејала, трепћући
тамним очима. “Промрзлине и опекотине од сунца би и даље представљале проблем
после одређеног времена. Само је ум заиста потпуно одвојен, док је тело одвојено у
много мањој мери.”
Гозба Светлости је обележила почетак нове године, и два дана је сваки прозор у
Тар Валону сијао од сумрака до свитања. У Кули, слуге су улазиле у просторије које
нису коришћене вековима, да би упалили лампе и да се постарају да горе током оба
дана. То је била весела прослава, са колонама грађана који су носили лампе кроз
улице прекривене ноћном тамом и раздрагана окупљања која су често трајала до
зоре чак и у најсиромашнијим домовима, али је то Моираину испунило тугом.
Одаје које нису коришћене вековима. Бела Кула је нестајала, а она није могла да
види шта је могло да се уради по том питању. Ипак, ако жене које носе шал две
стотине или више година нису могле да нађу решење, зашто би она могла?
Она се крила.
Изненађујуће, њихове прве хаљине су испоручене рано првог дана гозбе. Или је
Тамори жудела за њеним новцем, или је, вероватније, мислила да ће им требати
одећа за свечаности дана гозби. Дошла је са два помоћника да види да ли су биле
потребне икакве исправке, али нису. Тамора је била одлична у свом послу.
Моираина је ипак била у праву. Најтамнија од њених шест је била у боји нешто
дубљој од небеско плаве и само две су имале украсе, што је значило да ће скоро све
остало бити исто тако. Мораће да настави да носи вуну, коју јој је Ађах доделио, још
неко време. Барем ће све њене хаљине за јахање бити тамне. Чак ни Тамора није
могла да тражи да хаљине за јахање буду пресветле. Сијуанине хаљине, од којих је
само једна била за јахање, су приказивале сву елеганцију коју је Тамора могла да
сашије, чинећи их достојним палате, упркос томе што су од вуне, али су поприлично
наглашавале њене груди и кукове. Сијуан се правила да то не примећује, или можда
стварно није. Стварно је мало хајала за облачење.
“Та проклета пирана од жене ће ме крваво сахранити” зарежала је. Тих пола
недеље је у потпуности учинило бескорисним, сав труд сестара да је одуче од псовки.
“Сто му усољених харинги! Она очекује од мене да поскочим као тек рођена
црвеноперка! Нисам тако брзо поскакивала још откако сам била...!” Загрцнула се и
исколачила очи како се Прва Заклетва спустила на њу. Кашљући, побледела је и
ударала се руком по грудима. Моираина јој је брзо дала чај, међутим, прошло је
неколико минута пре него што је Сијуан била у стању да пије. Њен мозак мора да је
јурцао чим је дошла тако близу да слаже.
“Па, барем не док сам била Прихваћена, у сваком случају” промрмљала је чим је
могла поново да проговори. “Од тренутка када стигнем не престаје, ‘Нађи ово, Сијуан’
и ‘Уради оно, Сијуан’ и ‘Још увек ниси готова, Сијуан?’ Сеталија пуцне прстима и
проклето очекује од мене да поскочим.”
То је била истина, али то није значило да је њен задатак био лак. Нове лекције су
јој остављале мало слободног времена, а надала се да ће јој подела награда
омогућити да претражи кампове који се још нису покупили. Уместо тога, сваког јутра
је два или три сата седела у соби без прозора, на осмом нивоу Куле, довољно великој
да се смести обичан писаћи сто и две столице са равним наслонима. Лампе са
огледалима, од необрађеног месинга, су биле постављене у четири ћошка одајући
јаку и веома неопходну светлост. Без њих, одаја би у подне била мрачна као да је
сумрак. Обично би старији службеник седео ту, али ко год то био, она или он није
оставио свој печат на соби. Само су мастило, пенкало, посуда са песком и мала бела
боца са алкохолом за чишћење оловака били на столу, док су бледи камени зидови
били празни.
Није свака сестра, довољно јака да их натера да скачу на сваки њен миг,
показивала жељу да то ради. Елаида их је избегавала, или је бар оне нису поново
виделе све док нису чуле да се вратила у Андор. Чак и тада, сазнање да је она отишла
је представљало олакшање. Била је јака колико ће и оне бити једног дана, и могла је
да им загорча животе скоро исто као и када су биле почетнице и Прихваћене. Можда
чак и горе. Ситна задужења су почетнице и Прихваћене прихватале као очекиване,
била би скоро као казна, сада када су биле Аес Седаи. Можда чак и више него скоро.
Лелејна, која је била јака као и Елаида и била до сржи Седничар, је неколико
пута пила чај са њима, да би олакшала напетост првих недеља, како је она то рекла.
Сијуан се добро слагала са њом, иако је чинила Моираину нервозном, због тог
продорног погледа. Увек јој се чинило да је Лелејна знала више о теби него што је
откривала, да ниси имао тајне пред њом. Али исто тако, чинило се да Сијуан није
могла да разуме зашто се Моираини свиђала Анаија. Није то било због Лечења.
Анаија је била пријатна и отворена, поред ње се чинило да ће све на крају добро
испасти. Скоро сваки разговор са Анаијом се показао утешним. Моираина је мислила
да ће временом можда постати исто толико добра другарица са њом, као и са Леаном,
ако не као и са Сијуан.
Само недељу дана након Елид, на Велики Часлајн, Шеријам је положила тест.
Овим темпом, оне одаје ће остати неискоришћене вековима. Све док ниједна не
буде у употреби. Сијуан је покушала да је утеши, али како је могла да буде срећна, док
је Бела кула била предвиђена да постане споменик мртвима?
Светло сијала над њеном душом. Сигурно ће. Шта ће се сада десити са потрагом
за дечаком? Ништа, наравно. Трагачи које је Тамра одабрала су знали свој задатак;
обавестиће нову Амирилин о својим задацима. Можда ће је нова Амирилин
отпустити са њеног посла, ако допре до ње пре него што је Дворана обавести о
својим плановима.
Тренутно се сама себи смучи и она одгурну тањир парадајза, без апетита. Жена
којој се дивила целим срцем је умрла, а она је размишљала о предностима тога! Дес
Дае’мар јој је стварно био усађен у кости и можда и сва тама Дамодреда.
Носећи своје шалове, свака сестра која је живела у Кули се окупила на повученој
ливади у шумовитом делу Кулиних башта, где је Тамрино тело лежало на ломачи,
обмотано у једноставну плаву тканину. Јутарњи ваздух је био више него прохладан -
Моираина је била свесна тога упркос томе што није дрхтала - а чак су и храстови који
су их окруживали били без лишћа испод сивог неба. Њихове дебеле, изувијане гране
су представљале одговарајуће окружење за сахрану. Моираинина одећа је привукла
више од неколико подигнутих обрва, али је неслагање сестара био део казне.
Убијање духа је одувек било најтеже поднети. Зачудо, Беле су све носиле
пресијавајуће црне штрафте, што мора да је био обичај Ађаха, јер није привукао
прекоре или погледе осталих сестара. То мора да су раније виђале. Било ко да је хтео
је могао да се помоли или одржи кратак говор у сећање, и већина је то искористила.
Само су Седничарке од Црвених ишта рекле, а и оне су рекле тек неколико речи,
али је и то можда био обичај, такође.
“Нека Светлост осветли Тамрину душу, светло као што је заслужила, и нека је
рука Творца заштити до поновног рођења. Нека јој Светлост додели светло поновног
рођење. Не могу се сетити ниједне жене којој сам се дивила више од Тамре. И даље јој
се дивим и поштујем је. Увек ћу.” Сузе, које нису биле од понижења, које ју је
пробадало као дугачко трње, су јој наврле на очи . Никада није стварно познавала
Тамру - почетнице и Прихваћене никада стварно нису познавале сестре, а још мање и
Амирилин Трон - али, о Светлости, недостајаће јој.
Према Тамриним жељама, њено тело су обузела ткања Ватре сестара Ађаха из
кога је уздигнута, Ађаха коме се враћа у смрти, и њен пепео се раштркао преко
земљишта Беле куле. Моираина није била усамљена у плакању. Смиреност Аес Седаи
није могла да заштити од свега.
Све док нова Амирилин није уздигнута, Дворана Куле је владала Кулом, али су
постојале строге законске мере које су осигуравале да то не одуговлаче превише, и
до вечери након Тамрине сахране, Сијерин Веју је уздигнута из Сивих. Амирилин је
требала да услиши жеље и да опрост казни на дан када преузима улогу и палицу.
Ниједна није дошла од Сијерин, и у року од пола недеље, сваки мушки службеник у
Кули је отпуштен без изузетака, наводно због флерта са почетницама или
Прихваћенима, или због “недоличних погледа и одмеравања”, што је могло да значи
било шта. Отпуштени су чак и људи довољно стари да су њихови унуци имали децу, и
неки који уопште нису волели жене. То ипак нико није прокоментарисао. Нико се
није усудио, не где би могло да дође до Сијериних ушију.
Уста јој се одједном осушише и она поче да се бори да не задрхти због тога што
јој је одједном било хладније но у сред зиме, и брзим везама смиривања она неуспе
да се довољно смири. Сазнала је доста о Сијерин кроз гласине о новој Амирлин. Једна
од њих је сада дубоко погоди. За Сијерин, њено тумачење закона је био закон, и у
њему није било нимало милости. Као и у њој.
“Мајко, дошла сам да замолим да будем ослобођена дужности око награде.” Њен
глас је био постојан, хвала Светлости. “Чиновници то обављају најбрже што могу, али
их успорава то што морају сваки дан да чекају у реду како би сестра одобрила оно
што раде.”
“Како ви кажете, Мајко”, Моираина одговори, док јој је срце пропадало све дубље
и дубље, после оног кратког лета. Дубоко се наклонивши она поново пољуби
Амирлинин прстен. Када је у питању неко као Сијерин, боље је не ризиковати.
Оставивши свој шал сложен у високом орману, она узе плашт постављен црном
лисичјом длаком, и убаци свој чешаљ и четку за косу у један од џепова које је
направио кројач плаштова, а у други убаци своју кутију за шивење. Узевши своје
рукавице за јахање, она загрли Сијуан и пожури напоље. Дуги опроштаји би се
претворили у сузе, а она није смела толико ризиковати.
“Уништене фарме и села бојим се, нису баш предвиђене за освежавајуће шетње,“
белокоса Седничарка промрмља.
Моираина се скоро насмејала. Светлости, жена јој је дала шансу да јој то изравно
каже. Па, скоро изравно. Примеран Аес Седаи одговор. “Онда је добро што не
намеравам да пређем мост. Немам жељу да будем ишибана.”
У Западној штали, оседлала је Стрелу, без јахаћих торби на седлу. Није било
потребе за њима за јахање у граду, и без обзира шта Елдит рекла, Седничарка би
могла послати некога да провери.
Моираина би то урадила. Уз мало среће, нико неће посумњати ништа пре мрака.
Њена прва станица је била код газдарице Дормаиле, гдје је банкар имао подоста
спремних обвезница у различитим износима и четири торбе од дебеле коже у којима
је било две стотине круна у злату и сребру поред њих. Новац ће бити довољан
Моираини неко време.
Обвезнице су биле ту када се новац потроши и за случај нужде. Онда када буде
искористила прву, мораће да се креће брзо.
Очи и уши Куле ће је тражити, и без обзира колико банкари били дискретни,
Кула обично сазна оно шта жели да сазна. Газдарица Дормаил није постављала
питања, наравно, али када је сазнала да је Моираина сама, понудила јој је четири
своја чувара као пратњу, што је Моираина и прихватила. Није се плашила разбојника,
којих је било мало у Тар Валону и са којима се било лако изборити у свакој прилици,
али ако би ико и помишљао на пљачку, боље би било да их растерују телохранитељи
него Моћ. То би привукло пажњу. Богате жене су често путовале у пратњи
телохранитеља, чак и у Тар Валону.
Сваки капетан је могао исто да каже за свој брод, али када се ветар ухватио у
троугласта једра, Плавокрили је поскочио као његов имењак, скоро скоро излећући
из лучке капије. Тог тренутка, Моираина је закорачила у непослушност Амирлин
Трона. О, Сијерин је сигурно мислила да је то урадила још откако је напустила Кулу,
али намера није дело. Какву год казну та жена изрекла, вероватно ће садржати Рад,
Лишавање, Обамирање Тела и Обамирање Духа. И поврх тога, скоро сигурно је имала
и убицу за петема. Колена би требало да јој се тресу од страха од Сијерин, ако не и од
газда Гортанеса, али док су се Тар Валон и Кула смањивали иза ње, све што је осећала
било је огроман прасак слободе и узбуђења. Сада нису могли да је ставе на Сунчани
трон. Док је Дворана нађе, неко други би био обезбеђен на њему. И отишла је да нађе
мушко дете. Отишла је у пустоловину величанствену као било која коју је икада
предузела Аес Седаи.
Поглавље 15
Улазак у Канлум
Ваздух Кандора задржа облик новог пролећа када се Лан вратио у земљу у којој
је одувек мислио да зна да ће ту умрети. Прошло је извесно време од њеног доласка у
ове земље, и по који лист са дрвећа је већ обукао црвену боју, док су расути дивљи
цветови расли мешајући се са јесењом браонкастом травом очекујући хладнија
времена, сунце се опирало тим стањем дајући још увек топлоту, пркосећи тамним
сивим облацима са југа који су најављивали кишу и које је пратио хладни ветар који
се завлачио испод топлог капута. Можда га је југ омекшао више него што је мислио.
Штета ако је то био случај. Био је скоро кући. Скоро.
Али по контрасту, фармери су показивали све своје успехе, када су дошли у град.
Весели везови који су красили вреће сељака, женске широке панталоне, њихови
широки огртачи који су подрхтавали на ветру. Неки су носили шарене врпце у коси,
или уске крзнене огрлице. Изгледали су као да су дошли на неку плесну забаву или
гозбу. Али опет очи сељака су опрезно гледале на сваког чувара и странца, чврсто
стискајући виле и секире док су пожуривали напред. Овакво време је доносило
напетост у Кандору, можда се то протезало по свим Крајинама. Разбојници су се
размножили као корење протекле године и доносили су више проблема од било које
пропасти. Овде је чак постојао и трач да овде постоји мушкарац који може користити
Једну моћ, али трачеви ће увек и бити трачеви.
Лан је био тих. Извесна репутација пријањала је за Малкијере који још увек носи
хадори, али не за разбојништво, што је увек будило у Буками тамно расположење.
Увек је мрмљао о шанси за пристојан кревет током ноћи, и за пристојан оброк пре
тога. Букама је очекивао мало, а веровао је још мање.
Нити је храна, нити склониште било у Лановим мислима, упркос дистанци коју
су прешли. Његова глава се и даље мирно лелујала. Задржао је опрезност према
свима у његовој близини, нарочито према људима у које је сумњао, опрезно
слушајући звукове и звецкање опреме.
Било какав јачи звук би га одмах тргао,али задржао је будност и опрезност, док
је пропаст лежала на Северу.
То је била само његова имагинација, али није било мање реално због тога.
Повукло га је на југ, у Каирхијен и Андор, чак и до Теар, скоро пет стотина миља
даље. Две године далеко од Крајина, напустио је свој лични рат због другог рата, и
сваког дана трзавице су све јаче расле. Никада неће дозволити Буками да га наговори
на чекање, нити ће дозволити да га југ омекша. Аијели су му помагали да задржи
своју ратоборност.
Две године су заиста велики период у Крајинама. Заиста велики људи су могли
погинути у те две године.
Лан примети да је Букама постао веома тих, што је увек био лош знак. “Само
полако, Букама.”
“Ја никад не започињем невољу,” одговори старији човек, али не пусти држач
свога мача. Гарда високо на зидинама је отворила тешку металну капију. Они на
мосту носили су само заштитнике за груди и леђа уместо оклопа, што се није дало
само то лоше видети, већ и чињеница да су пар Малкијераца носили завезану косу.
Букамине усне су биле све тање и тање са сваким кораком.
“Ал'Лан Мандрагоран! Светлост нас сачувала, чули смо да сте погинули борећи
се против Аијел под Светлуцавих зидова!” Објашњење дође од младог чувара, вишег
од свих осталих, скоро престизући Ланову висину. Био је млад, можда млађи две
године од Лана, а опет чинило се да је у служби већ десет година. Читав један живот.
Чувар се дубоко поклони, стављајући леву руку на колено. “Таи'шар Малкијер!”
Истинска крв Малкиера. “Стојим на услузи, величанство.”
“Ја нисам краљ,” Лан рече тихо. Малкијери су били мртви. Само је рат још увек
живео. Барем још увек у њему.
Букама није био тих. “Стојиш на услузи због чега, дечко?” Његова огромна шака
гурну младића у груби баш код амблема црвеног јелена, терајући младића да устукне
један корак назад. “Скратио си косу и оставио је невезану!” Букама нагласи сопствене
речи. “Заклео си се кандорском лорду! Којим правом називаш себе Малкијером?”
Лан благо климну. Са Пустоши овако близу, људи су увек шапућали и говорили
о Сенкостворенима сваки пут када нису имали објашњење за нешто, било да се
радило о изненадној смрти или о лошој години за усев. Али опет за сваки случај није
узео узде Мачијег Играча назад. “Ми планирамо да се одморимо овде пар дана пре
него што одемо према северу.” Био им је потребан одмор и време за даље
испланирање.
“Нека вас безбедно дочека кући једнога дана,” Сероку заврши. Нико заиста није
желео за себе гроб, али то је била једина чанса да се нађе мир у Крајинама.
Челичног лица, Букама крену напред вукући товарног коња, не чекајучи притом
Лана. То није био добар знак.
Канлуум је био град од камења и цигала, и због терена је имао брдовите улице.
Аијелска инвазија никад није дошла до Крајина, али одјеци рата су увек умањивали
трговину и то даље од било које битке, и сада када се све то завршило, град је био
пун људи из свих могућих места. Упркос катастрофи која је пректично била на
њиховом прагу, рудници драгуља који су се налазили у оближњим брдима, одржавао
је Канлуум богатим.
Град је био крцат свакаквих људи. Лан је чак видео пар Аес Седаи, жена са
узвишеним и непрозирним лицима. Било је доста људи који су их препознали, па су
се врло брзо склањали са видика, рашчишћавајући им пут. Да ли због поштовања или
опасности, или страха, увек су постојали добри разлози да се краљ држи даље од
сестара. Понекад би и година прошла, па да не види Аес Седаи у Крајинама, али
сестре су изгледа биле свуда од како је стара Амирлин умрла. Можда је све то због
прича о човеку који може да усмерава; ако је и постојао, оне неће дозволити да он
буде ту, негде слободан.
Изненађујуће, велови су овде покривали лица већину жена. Танке узице које су
савршено везивале помагале су им да открију довољно да би се видело да те жене
имају очи, а уосталом нико икада није чуо за женске Мирддраале, само је Лана
чудила та чињеница јер никада не би очекивао да би до те мере ишле у очувању
моде. Следеће што би могле да ураде је да поскидају уљане лампе са улица и почну да
гаје мрак. Али оно што је било још шокантније од велова је чињеница да је Букама
погледао те жене, а да није ништа проговорио.Чак није ни зинуо. А онда када је један
носати човек по имену Назар Куренин излетео јахајући коња испред Букаме, овај
није ни трепнуо. Млади момци који су сад били стражари је и могао да схвати после
онога што се десило са Малкијером, али Куренин, који је скратио косу и носио браду,
био је два пута старији од Лана. Године опет нису комплетно избрисале трагове
ношења његовог хадори. Постојало их је њих доста као Куренин, и на само један
поглед на њих Букама би почео да се свађа. Лан је забринуто погледао пријатеља.
Кретали су се према центру града, пењући се на највеће брдо, Стаг'с Станд. Лорд
Маркасијева тврђава, као и палата била је покривена заставама и обележијима мање
важних лордова и госпама, терасама испод. Сваки праг тамо је нудио топлу
добродошлицу Ал'Лан Мандрагорану. Можда чак и топлију него што би желео.
Забаве и организовани ловови, са племићима који су долазили и од педесет миља
удаљености, уључујући и људе са границе која се граничила са Арафелом. Људи су
просто жудели да чују нешто више о његовим “авантурама”. Млади момци су имали
желу да му се придруже у походу који је водио, а старији су хтели да упореде своја
искуства са његовим. Жене су жуделе да деле кревет са човеком, таквих искустава,
пуних глупих прича и лажи како је неуништив и како га ништа не може убити.
Кандор и Арафел су били довољно јужно у овој ситуацији; и већина тих жена је могла
бити и удата.
А ту ће бити и људи као Куренин, радећи све да потисне сва сећања везане за
изгубљене Малкијерце, као и жена који више неће украшавати чело са ки'саин и које
би се обавезале да ће заклети своје синове да се одупру Сенки са својим првим
удахом који удахну када дођу на овај свет. Он није могао игнорисати лажне осмехе
када су га назвали Ал'Лан Даи Шан, неприкосновени лорд битке и некрунисани краљ
нације издате док је он био још у колевци. У његовом садашњем расположењу,
Букама је лако могао починити убиство. Или још горе, одустати од својих завета на
капији. Завете је увек одржавао до смрти. Али Букамине руке и ноге су биле доволно
опасне да измрцваре човека довољно до смрти.
Само се једном срео са главешином куће Маркасијев, пар година раније, али
сећао се човека грубог лица потпуно преданог својој дужности. Лорд Маркасијев би
организовало те балове и ловове, и кајао би се за сваки.
Букама га је пратио без притужби о томе како палате недостаје кревет или о
гозби коју би кувари требали да припреме. То је било забрињавајуће. А пошто је
најзад нашао начин да повећа своју опрезности и смиреност, морао је наћи начин и
да наоштри Букамину, или ће свима бити лакше да пре пресечу вене него да се нађу
очи у очи са њим.
Поглавље 16
Дубине
Пре него што је Лан могао да отвори своја уста, она је зграбила Букамине уши,
повукла његову главу доле, и пољубила га. Кандорке су ретко биле наклоњене, али
чак и да је тако био је то необично темељан пољубац испред толико много очију.
Указујући прсти и хихотајуће церење су блештали међу столовима.
“Шест година без речи”, праснула је. “Шест година!” Грабећи поново његове уши,
уделила му је још један пољубац, дужи овај пут. Узела га пре него што га је дала.
Оштро увртање његових ушију је пресрело сваки покушај радње сем савијеног
стајања и допуштања да она ради како жели. Можда не.
Окрећући се, Лан обухвати подлактице јединог човека у соби који је поред
Букаме био његове висине, Рајне Венамара, његовог најстаријег пријатеља поред
Букаме. Гостионичарка је још увек окупирала Букаму када је Рајн одвео Лана до
малог округлог стола у углу. Пет година старији, Рајн је био Малкијер, такође, али
његова коса је падала у две дугачке звонасто чипкасте плетенице, и још сребрних
звона је исцртавало извраћене врхове његових чизама и протицало дуж рукава
његовог жутог капута. Букама није да баш није волео Рајна - не заиста - али опет у
његовом садашњем расположењу само би Назар Куренин имао гори ефекат.
“Дакле, твоја срећа још увек истрајава са женама, такође.” Рајнов смех је био
оштар. Можда му се она свиђала. “Светлост зна, не могу те сматрати згодним;
постајеш ружнији сваке године. Можда бих могао и ја да покушам мало те стидљиве
чедности, да пустим женама да ме вуку за нос.”
Лан отвори уста, а онда попи гутљај пића уместо да проговори. Не би требао да
објашњава, али било је прекасно за објашњење са Рајном у сваком случају. Његов
отац га је одвео у Арафел исте године када је Лан напунио десет. Човек је носио једно
сечиво на свом бедру уместо два на леђима, али је опет био Арафелац до костију. Он
је стварно започињао разговоре са женама које нису са њим прво проговориле. Лан,
одгојен од стране Букаме и његових пријатеља у Шијенару, био је окружен мало
заједницом која се држала малкијерских обичаја. Ако би Лира делила са њим постељу
вечерас, што се чинило сигурним, открила би да нема ништа стидљиво или
уздржљиво око њега једном када буду у кревету, али опет жене су бирале када да уђу
утај кревет и када да оду.
Вели број људи у соби је гледао њихов сто, косим погледима преко врчева и
пехара. Пуначка жена бакарне коже која је носила много тању хаљину него што су то
Доманке нормално носиле, није начинила никакав покушај да сакрије своје погледе
док је узбуђено причала са типом са увијеним брковима и огромним бисером у
његовом уху. Вероватно се питали да ли ће да буде икакве невоље због Лире. Питали
се да ли би човек који носи хадори стварно убио на убод чиоде.
“Не би требао слушати гласине, Рајне. Нисам зарадио рану вредну помена од
када сам одјахао на југ.” Лан је одлучио да укори Букаму ако буду добили собу, око
тога да ли је већ плаћена и како. Понижење би га могло извадти из његове таме.
То име је тргнуло Ланову главу назад ка човеку на другој страни стола. “Зашто
бих ја био близу госпе Арел?” нежно је упитао. Нежно, али наглашавајући њену
одговарајућу титулу.
“Оно што умире у Пустоши нестало је”, рече Лан заморно. Осетио је више од
хладноће изнутра.
Одједном Серокино изненађење због његове намере да јаше на север задоби
ново значење, и изјава младог стражара да он стоји спреман. Чак су се и погледи овде
у заједничкој соби чинили другачији. А Едејина је била део тога. Увек је волела да
стоји у срцу олује. “Морам се постарати за свог коња”, рекао је Рајну, одгуравајући
назад своју клупу.
Рајн је рекао нешто о шетњи око крчми те ноћи, али је Лан то једва чуо.
Пожурио је кроз кухиње, топлих од челичних пећи и камених рерни и отворених
огњишта, у хладноћу штале, измешане мирисе коња и сена и дима дрвета. Сива шева
је цвркутала на ивици шталског крова. Сиве шеве су долазиле чак и пре црвендаћа у
пролеће. Сиве шеве су певале у Фал Морану када је Едејин први пут шаптала у
његово ухо.
Био је само један коњушар у магловитој штали, мршава, оштролика жена која је
избацивала ђубар. Тихо га је посматрала како проверава Мачјег играча, и друге коње
док је радила, гледала га како почиње да корача дужину сламом покривеног пода.
Покушавао је да мисли, али Едејинино име се наставило окретати у његовој глави.
Едејинино лице, свиленом црном косом која је висила до испод њеног појаса, прелепо
лице са огромним тамним очима који би могли да испију човекову душу чак и када је
испуњено заповешћу.
Лан се намршти. Зар је толико била уплашена човека који је носио хадори? Да
ли је сматрала његово корачање претњом? Одједном је постао свестан својих руку
које су прелазиле преко дугачке дршке његовог мача, свестан чврстине његовог
лица. Корачање? Не, био је у ходајућем положају званом Леопард у Високој Трави,
кориштеним када је било непријатеља на свим странама. Требала му је смиреност.
Он је имао петнаест, Едејин дупло више толико, када је скупила косу која је још
висила до његовог појаса у своје руке и прошапутала своје намере. Жене су га још
називале лепим тада, уживајући у његовом руменилу, и за пола године она је
уживала смештајући га на своју руку и ушушкавајући га у свој кревет. Док му Букама
и његови људи нису дали хадори. Дар његовог мача на његов десети рођендан га је
начинио мушкарцем по обичају дуж Крајина, иако је годинама био млад за то, али
опет међу Малкијерима та трака сплетене коже је била више значајнија. Једном када
је била завезана око његове главе, он сам је одлучивао где ће да иде, и када, и зашто.
И мрачна песма Пустоши је постала урлик који је угушивао сваки други звук.
Заклетва коју је шапутао толико дуго у свом срцу постала је плес који су његова
стопала морала да прате.
Скоро је десет година прошло од када га је Едејин гледала како одјахује из Фал
Морана, и није била ту када се вратио, али он се опет могао присетити њеног лица
много јасније него од било које жене која је делила са њим кревет од тада. Није био
више дечак, да мисли да га је волела само због тога што је одабрала да постане
његова прва љубавница, али опет постојала је стара изрека међу људима Малкијера.
Твоја карнеира носи део твоје душе као траку у својој коси заувек. Обичај јак као
закон је то чинио таквим.
Када последњи човек који везује своју косу нестане, задња жена која је бојила
своје чело, да ли ће и Малкијери стварно нестати, такође? “Па, Рајн би чак могао да се
реши оних својих плетеница.” Сваки траг веселости је нестао из његовог гласа када је
додао. “Али да ли је вредно цене? Неки изгледа тако мисле.” Букама фркну, али опет
постојао је застој. Он би могао да буде један од оних који тако мисле.
“Увек постоји цена за све”, рекао је, не дижући поглед. “Али постоје цене, и цене.
Госпа Едејин...” Погледао је ка Лану, а онда се окренуо да се суочи са њим. “Она је била
одувек она која је захтевала свако право и изискивала најмању обавезу да се
удовоље. Обичај спаја жице на тебе, и шта год да изабереш, она ће их искористити
као пар узди осим ако ти не изнађеш начин да то избегнеш.”
Лан пажљиво стави палчеве иза дршке свога мача. Букама га је носио из
Малкијера завејаног на својим леђима. Задњи од петорице који су преживели
путовање. Букама је имао право да слободно говори чак и када се то тицало Ланове
кармире. “Како предлажеш да избегнем своје обавезе без срамоте.” упитао је много
оштрије него што је намеравао. Удишући дубоко, наставио је блажим тоном. “Хајде,
заједничка соба мирише много боље него ово. Рајн је предложио да обиђемо крчме
вечерас. Осим ако газдарица Арвони нема права на тебе. Ох, да. Колико ће наше собе
коштати? Добре собе? Не много скупе, надам се.”
“Унутра и забаркадирај врата!” Лан прасну док је његова рука ишла ка дршци.
“Послушај ме, оружару!”
Никада у свом животу није дао такву заповест Буками, и човек је оклевао за
тренутак, а онда се званично наклонио. “Мој живот је твој, Даи Шане,“ рекао је
тешким гласом, “Ја се покоравам.”
Тамноока Лира је доспела до Лана само трен пре Букаме, њих двоје нежно
раздвајајући усеке у његовој одећи да би прегледали његове повреде. Деликатно се
тресла док је свака била откривана, али расправљала се да ли је потребно послати по
Аес Седаи да их Излечи, и колико је било потребно ушивања мирним тоном као у
Букаме, и понижавајуће отпустила његову руку са игле да би је узела у своју.
Газдарица Аровни је врдала около, држећи горе своје сукње ван мрља блата, зурећи у
тела која су правила неред у њеној штали, жалећи се на сав глас да банде разбојници
никад не би лутале у по бела дана да Стража ради свој посао. Доманка која је зурила у
Лана унутра сложила се исто тако гласно, и за своје кукање добила оштру заповест
од гостионичарке да оде по Стражу, заједно уз гурање да би је покренула на пут. Био
је то показатељ шока Газдарице Аровни да третира тако једног од својих гостију,
показатељ шока свих тако да је Доманка отрчала не жалећи се. Гостионичарка је
почела да сакупља људе да одвуку тела ван видика.
Рајн погледа од Букаме ка шталама као да није разумео - можда и није, што се
тиче тога - али све што је рекао било је, “Нису разбојници, мислим.” Показао је ка
типу који је изгледао као ковач. “Тај тамо је слушао Едејин Арел када је била овде, и
свиђало му се шта је чуо. Један од осталих је био ту, такође, мислим.” Звона су
звонила док је вртио својом главом. “То је необично. Прво што је рекла о дизању
Златног ждрала је било када смо чули да си мртав изван Светлуцавих Зидова. Твоје
име је доводило људе, али са тобом мртвим, она би могла бити ел'Едејин.”
Лан одмахну главом. Није било одрицање. Едејин би могла одлучити да га убије
ако би то одговарало њеним намерама, могла је да остави наредбе овде и онде у
случају да се гласине о његовој смрти покажу лажним, али и да јесте, то опет није био
разлог да се њено име изговара у вези са овим, нарочито пред странцима.
Букамине руке се умирише, држећи отвореним усек низ Ланов рукав. “Где
идемо одавде?” тихо је упитао.
“Чанчин”, рече Лан за тренутак. Увек је постојао избор, али понекад је сваки
избор био страшан. “Мораћеш да оставиш Сунчево Копље. Мислим да кренем сутра са
првим светлом.” Његово злато ће се растегнути за новог коња за њега.
“Шест!” зарежа Рајн, враћајући мач назад у корице уз значајну силу. “Мислим да
ћу јахати са вама. Радије се не бих ускоро враћао у Шол Арбелу док не будем сигуран
да Сеилеин Нореман не положи смрт њеног мужа пред моје ноге. А биће и добро
видети Златног ждрала како поново лети.”
Лан климну. Да стави своју руку на барјак и да напусти све оно што је обећао
себи пре толико година, или да је заустави, ако буде могао. У сваком случају, мораће
се суочити са Едејин. Пустош би била много лакша.
Поглавље 17
Долазак
“Све је то било веома чудно, моја госпо,“ уздахну Јурин Најима, И по десети пут
пригрли своје кћерке ка себи страсно, као да их никад неће пустити. Изгледали су
као да налазе угодност у громљивом стиску. Можда тринаест или четрнаест, стојећи
са сваке стране Јуринине столице, Колар и Есела имале су њену дугачку црну косу и
огромне плаве очи још увек пуне губитка. Очи њихове мајке су изгледале велике,
такође, на лицу стегнутом од трагедије, и њена једноставна сива хаљина је изгледала
као да је прављена за већу жену.
“Јосеф је увек био пажљив са фењерима у штали”, наставила је, “И никад није
дозвољавао било какву врсту отвореног пламена. Дечаци мора да су однели малог
Јерида напоље да види њиховог оца на послу, и…”
Још један празни уздах. “Сви су били у замци. Како је читава штала могла да
буде тако брзо у пламену? Нема никаквог смисла.“
Можда је допустила да јој се мало беса види, и газдарица Најима умисли да су јој
мисли биле превише очите, зато што је почела поново, говорећи забринуто. Нико
није желио да наљути племића, чак ни страног племића. “Само Јосеф је увек био тако
сретан, моја госпо Алис. Сви су говорили о томе. Говорили су да када би Јосеф Најима
упао у рупу, били би опала на дну”.
Моираина застану. Опет се све понављало. Није постојало ништа за њу, овде.
Јурине стаде, такође. Она није била висока жена, али опет је била бар за шаку вишља
од ње. Ниједна од девојака је није могла погледати у очи. Приморавајући себе да буде
стрпљива, она промрмља још речи саучешћа и у журби узме своју новчану кесу од
јеленске коже док су јој девојке додавале огртач и рукавице. То је ипак била мала
кеса. У почетку инстикт јој је говорио да буде дарежљива, и веома великодушна
према свему, али пре свега, мораће себи да пронађе банку.
Женино тврдоглаво одбијање да узме кесу новца нервирала ју је. Али опет,
схватала је понос, и усталом, госпа Кареил је све то доказала. Присуство сата
говорило је само за себе о успешности и цветању овог домаћинства. Али оно што је
стварно било непријатно је цела њена жеља да напусти ово место. Јурине Најима је
изгубила свог мужа и три сина једног ватреног јутра, али њен Јерид је био рођен на
погрешном месту бар за двадесет миља. Моираини се није свиђало што је осетила
олакшање у смрти једног детета. А опет осећала је. Мртав дечак није био онај којег је
видела.
Напољу, испод сивог неба, она замота цео огртач око себе. Свако ко би пролазио
овим канлуумским улицама са незамотаним огртачем би привлачио погледе. У
суштини сваки странац привлачи погледе, али опет не тако јасно као Аес Седаи. У
сваком случају, тако везивање није дозвољавало хладноћи да те уопште додирне, до
те мере да је ниси ни примећивао. Уопште није схватала како ово људи зову “Ново
пролеће” са потпуно озбиљним звуком без подсмеха. У себи она повуче линију преко
имена Јурин Најима. У својој бележници која ју држала испод каиша су већином сви
имали прежврљана имена. Мајка петоро дечака рођеним у погрешно време, на
погрешном месту. Мајка троје девојчица. Њен првобитни оптимизам да успешно
нађе дечака ју је све више напуштао. Бележница је садржала хиљаду имена. Сигурно
ће барем једна од Тамриних људи пронаћи пре ње. Али опет, намеравала је да
настави. Године могу проћи пре него што се може вратити безбедно у Тар Валон.
Веома дуге године.
Упркос ужасно хладном ветру који је правио и оштар звук, крећући се преко
кровова, улице су биле препуне људима и вагонима, размим занатлијама и
соколарима са њиховом гломазном робом. Возачи вагога су псовали и ударали
бичевима да би би колико - толико расчистили пролаз и натерали животиње да вуку,
а жене које су пролазиле у близини изгледајући свеживе од било којег мушкарца, су
успевале некако да се крећу у правим линијама, али за њу, било је само питање којим
ће путем кренути, избегавајући кола и крупне животиње. Она сигурно није била
једини странац овде. Ту су били и Тарабонци са густим великим брковима гурајући је
и мрмљајући напола разумљива извињења, као и тамнопуте алтаранске жене које су
се мрштиле на њу, затим насмејани Илијанац са брадом коју му је упркос густини
лепо истицала уста од којих је доловао веома пријатељски. Ту је и Таиренац мрачнога
лица у уском огртачу, чак и лепе грађе, погледао ју је од главе до пете, облизнујући
усне и тако одајући своје маштовите мисли у вези са њом. Чак је и кренуо да
поразговара са њом, али она намерно допусти ветру да ухвати једну страну огртача,
отривајући довољно да види усек на њеним грудима. То ће га натерати да се мало
замисли.
Али нису сви људи били испод ње. Два пута је видела Аес Седаи како лута међу
масом, а они који су препознали њено анђеоско лице брзо би се склониле у страну,
наређивајући осталима исто, тако да су увек биле на извесном одстојању. Ниједна од
њих није била потенцијално опасна, али и сама би држала одстојање од њих идући на
други крај улице, да не би осетили њене способности.
Можда би требала да стави вео. То би извесно побољшало ствари.
Крчма у којој је имала малу собу звала се “Врата раја”, која је пружала четири
спрата соба од зелене поплочане таванице, и престављала је канлуумску најбољу и
највећу крчму. Близу су се налазиле продавнице, златаре и радње за израду накита
испред којих су се скупљале разне даме и лордови, ломећи се испред крчме. Можда
не би ни улазила и одседала у њој када би знала ко је пре ње ту оседао и боравио у
њеној соби. Није могла више ниједна слободна соба у граду да се нађе, али и
голубарник са сеном би био довољно погодан. Дубоко удахнувши, она пожури
унутра.
Стављајући своје рукавице за појас и савивши огртач преко руке, она почне
полако да се пење каменим степеницама назад у собу. Нити превише брзо, нити
превише споро.
Тада, само што се Моираине приближи степеницама, једна жена проговори иза
ње. “Види ти то. Какво изненађење.”
Прва је била Ларела Тарси са крилама као украсом у својој дугој коси која је
наглашавала смиреност и елеганцију у њеном ходу. Она је подучавала Моираину у
пар прилика, као полазницу и као Прихваћену, и имала је обичај да пита оно питање
које би посљедње волео да чујеш. Што је још горе, друга је била Мереан. Видевши их
обе у заједничком друштву било је изненађење; сматрала је и била убеђења да се њих
две нису подносиле.
Ларела је била јака као Мереан, и највише је изискивала одбрану, али биле су
ван Куле, сада. Нису имале право да се мешају у оно што би она могла да ради овде.
Али опет ако каже коју погрешну ствар, реч да Моираина Дамодред шета у граду
прерушена, ће се проширити у сестринским собама, и временом ће стићи до
погрешних ушију. То је био пут којим се свет кретао данас. А један позив према Тар
Валон би је пре или касније нашао. Непослушност према Амирлин трону је било и
довољно лоше.
Два лоша потеза, и сигурно би је сестре вратиле назад. Она отвори уста да
предухитри те шансе, али је већ неко прекину.
“Значи ова девојка не жели да буде поново Прихваћена,” рече глас жене који је
допирао са степеница. То је био глас који је Моираина чула само једном, пре две
године, и никада га неће заборавити. Доста жена било је јаче од ње, али само једна је
могла бити јака као она.
Сву су мислили да је Кецуејн Мелаидхрин мртва или негде у пензији све док се
није појавила на самом почетку Аијелског рата, а већину добрих сестара су сигурно
имале жељу да остане да трули негде у неком гробу. Кецуејн је била легенда, али и
најнезгоднија жива ствар која може гледати у вас. Пола прича о њој се коси са
немогућношћу, док су остале биле и иза немогућних прича, чак и пошто су неке
имале доказ за то.
Једна Зелена сестра их је водила до једне крчмине заједничке приватне собе, где
је варта фино горела у црном камину, и где су сребрне лампе красиле црвене зидове.
Високи крчаг стојао је близу ватре да би напитак у њему одржавао топлим, док је
лакирани послужавник на малом заобљеном дрвеном столу држао је сребрне
шољице за вино. Мереан и Ларела узеше две лаке столице са јастучићима, али када је
Моираина ставила свој огртач на столицу у намери да седне на њу, Кецуејн упери
прст испред свих сестара са реченицом. “Стани тамо, дете”.
Она направи круг око њих три, једанпут, два пута. Мереан и Ларела разменише
мрке и зачуђујуће погледе, и Ларела отвори уста, али само један поглед на Кецуејн
натера је да их поново затвори. Оне преузеше мирно лице, које је одавало спокојство;
да би сваки посматрач помислио да оне тачно знају целу ситуацију и шта се управо
дешава,као и да вероватно контролишу читаву ситуацију. Понекат Кецуејн погледа у
њих, али се ипак видело да је већу пажњу придавала Моираини.
“Већина нових сестара,” Позната Зелена рече, прекидајући било какав започети
догађај, “са тешкоћом се одваја од шала чак и када спавају или се купају, али ево и
тебе без шала или прстена на најопаснијем месту на свету. Зашто?”
Заустављајући се иза Ларела, Кецуејн спусти руку на њено раме. “Шта ти знаш о
томе, дете?”
“Моираина је вредна и брзо учи,” рече уверавајућим тоном. “Она и Сијуан Санче
су биле две најбрже у Кули које сам икада видела. Али то сигурно већ знаш.
Дозвољено ти је било и сама да видиш. Само је била сувише слободна са својим
мишљењем, и наравно та њена нарав, све до тренутка док се није мало привикла и
смирила. Наравно, и ми смо мало учинили у обуздавању тог темперамента. Она и та
девојка Санче су били неисцрпан извор подвала и несташлука. Обе су прихваћене у
првом покушају. Потребно јој је искуство, наравно, али направиће она већ нешто од
себе.”
Кецуејн се помери иза Мереан, питајући исто питање само додајући задњу
реченицу, “Извор... подвала и несташлука, Ларела рече. Проблематично дете?”
Није то био бес, већ више неверица због штете коју једна млада жена може
проузроковати. И та ћињеница ју је забављала. “Уместо да проведу мирну ноћ, њих
две су покушале да прошверцују миша у кревет једне од сестара - Елаида а'Роихан -
али су биле ухваћене. Сумњам да је постојала иједна нова Аес Седаи која није могла
да седи захваљујући последњој посети Господарици полазница.”
Моираина задржи колико толико нормалан израз лица, пазећи да не стегне руке
у песнице, али нажалост ништа није могло да јој ублажи руменило лица. Она се
намршти, третирали су је као да је још увек била само Прихваћена. Потребно је
искуство, зар не? Па, једног дана ће га и стећи, али сада јој не дају ни толико.
“Мислим да од мене знаш све оно што ти треба да знаш,” она рече Кецуејн
полако. Колико су блиске она и Сијуан биле су ствари које се тичу само њих две. Као и
казне, детаљи њихових казни. “Ако си коначно задовољна тиме, ја морам ићи да се
пакујем. Крећем за Чачин.”
Кецуејн се насмеја, али не баш пријатно. “Отићи ћеш ако ја тако кажем, дете.
Буди тиха кад ти се то говори. Тај крчаг садржи мало зачињеног вина. Сипај нам.”
Моираина трепну. Дете! Она више није била полазница. Нико није могао да јој
нареди да оде и дође. Нити ју је могао ућуткати. Али није се бунила. Она оде до
огњишта и подигну велики и уску просребрени крчаг.
“Могу живети следећих тридесет година..,” Кецуејн рече, додајући шољу топлог
напитка Моираини у руке, “…или само три. Ко то може рећи?”
“Да ли постоји поента свега овога?” Мереан упита, деловајући мало болесно.
Ларела згрчи шаке, док јој је лице почело да сиви. Она једва да је погледала у вино,
које јој је Моираина понудила, и она задржа шољу, мада је било сумње да ће попити и
један гутаљ из ње.
Кецуејн се намргоди, стварајући страховит израз лица. “Не постоји ниједна
особа која је дошла у Кулу хиљадама годинама уназад која би могла да се мери са
мном. Нико да се мери са мном или Меилан или чак Керени већ шест стотина година.
Пре хиљаду година, можда је постојало пет сестара које су приближне снаге ко и ово
дете. За хиљаду година касније, она би била прва у свом рангу. Ох, неко јачи се може
наћи временом, али неће их бити ни педесет, а можда неће бити ни једна. Ми ћемо
ишчезнути.”
Моираина осети жиг у уву. Да ли је Кецуејн имала решење проблема? Али како
би иједно решење мешало њу у то?
“Не разумем,” Ларела рече ошто. Изгледало је као да се мало прибрала, али опет
је била и мало љута због своје слабости. “Сви смо свесни ситуације, али какве везе
Моираина има са свим тим? Да ли мислиш да некоко може допринети и довести
више девојака у Кулу, особа са... јачим потенцијалом?” Она се натера на последњу
реченицу, правећи гримасе гадости, а њено фрктање је само говорило шта је мислила
о свему томе.
“Било би ми жао када би сав тај таленат био протраћен. Кула неможе себи да
дозволи да губи девојке због њихових незнања. Погледај само њу. Лепа лутка
обучена у каирхијенску племићку одећу.” Кецуејн стави прст испод Моираинине
браде, подизајући јој главу. “Пре него што нађеш Заштитника, дете, мораш бити
свесна да ће сви разбојници прво ставити стрелу у твоје срце а тек онда провирити у
твоју ташницу. Путник који ће се онесвестити при самом погледу на коју сестру,би
био у стању да јој разбије главу док ова буде спавала, и док би се пробудила
вероватно би схватила да се налази у тотално непознатој долини, схватајући да су јој
узели новац и још по нешто. И зато се надам да ћеш обратити много пажње када
будеш бирала свог првог Заштитника.”
Моираина се тргну назад, погођена овом ситуацијом. Прво она и Сијуан, а сада и
ово. Постојале су ствари која је једна причала, а друга ћутала!
Кецуејн је игнорисала тај њен испад. Мирно узевши један гутаљ вина, она се
окрене ка осталим.
Моираине најзад нађе језик, али схвати да у овом тренутку њени протести неће
ништа значити.
“Дете ће остати до твог одласка,” Кецуејн рече лако. “Добро, то смо значи
решили. Сигурна сам да вас две и даље имате жељу да видите то по шта сте пошли у
Канлууму. Нећу вас више задржавати.”
Ларела грубо намести шал око себе, мрмљајући реченице како ће се Моираина
грдно покајати ако одлучи да се сама упути за Чачин.
“Преузећеш велике ризике у свом животу, ако будеш живела довољно дуго. Већ
си преузела веома крупне кораке које ниси ни сама свесна. Слушај пажљиво шта ја
говорим. И ради, како ти говорим. Већерас ћу проверити да ли си у кревету, а ако не
будеш била, наћи ћи те и казнићу те ко онај пут за мишеве. Касније можеш обрисати
сузе са тим шалом за који верујеш да те чини недодирљивом. Веруј ми, не чини те.”
Још увек стојећи док су се врата затварала за Кецуејн, Моираина схвати да још
увек држи напуњену шољу са вином, и брзо га искапи. Та жена је била... ужасна.
Правила забрањују чак и психичку грубост против друге сестре, али Кецуејн као да
то никада није ни знала. Све је то брзо истртљала, и тако јој три храста сваку реч је
мислила озбиљно. Невероватно.
Узани пролаз
Жена је још једном провирила, капуљача њеног огртача је пала поврх завежљаја
на њеним леђима, и то је заиста била Сијуан, снажна и згодна у једној од Тамориних
једноставних плавих јахаћих хаљина.
Прошло би још три или четири године пре него што би Сијуан смогла снаге да
каже Кеталији да напушта посао њеног асистента. Пре би пао снег у недељу него што
би је жена пустила раније. Једина друга могућност за њен долазак у Канулуум...
Моираина је тешко уздахнула, и младић са великим ушима, који је на тацни продавао
укоснице, погледао ју је забринуто. Погледала га је тако претећи да је узмакао.
Можда се нешто омакло Сијуан, или је можда њена књижица са именима била
пронађена, или...
Не; како се догодило није било битно. Сијерин је сигурно открила, све. Ово је
баш личило на жену да пошаље Сијуан да је доведе натраг, тако да њихова
забринутост може да расте и храни се забринутошћу оне друге, током дугог јахања
назад. Можда је правила слона од буве, али није могла да замисли друго објашњење.
Стотинак корака од пансиона, Сијуан је још једном погледала иза себе, стала док
није била сигурна да ју је Моираина видела, а онда јурнула у уличицу. Моираина је
убрзала корак и пратила је.
Сијуан није могло ништа да уплаши, а опет, страх је сада сијао из тих оштрих
плавих очију. Моираина је отворила уста да потврди своје сумње у вези са Серин, али
виша жена проговорила је прва.
Сто сестара? “Не, Сијуан, он није тај.” Ово није личило на Сијерин. “У чему је
проблем? Због чега си ти дошла, уместо да пошаљеш поруку?”
Сијуан је почела да плаче. Сијуан, која је имала лавље срце. Сузе су се сливале
низ њене образе.
Није могла себе да натера да поверује у то. Све? Њен отац је имао обичај да каже
да је оно што се догоди једном сплет околности, два пута је случајност, а три пута
или више су указивали на акције твојих непријатеља. Говорио је да је то негде
прочитао. Али, који непријатељи? Дошла јој је помисао и она ју је отерала. Неке
ствари није могла да поднесе ни да помисли.
Када је довукла сандук са сломљеним летвама, који је стајао мало даље низ
уличицу, села је на њега, намештајући своје сукње, пажљиво гледајући према улици,
гунђајући због људи који су гледали у њих док су пролазили. Њена невољност да
проговори није учинила ништа да умири подрхтавање Моираининог стомака.
Изгледало је да није много чинило ни за Сијуан такође. Када је поново почела да
прича, правила је паузе да би прогутала пљувачку, као жена која ће повраћати.
“Меилан се вратила у Кулу скоро пре месец дана. Не знам због чега. Није рекла
где је била, ни где је планирала да иде, али требало је да остане свега неколико ноћи.
Ја... Ја сам чула за Керене тог јутра када се Меилан вратила, а за остале и пре тога. Па
сам одлучила да причам са њом. Не гледај ме тако! Знам како да будем опрезна!”
Моираини је било веома драго што седи. Њена колена не би могла да држе ни
перце. То је било лудило. Догодило се убиство. “Црвени ађах?” На крају је рекла.
Црвена би могла да убије сестру за коју је мислила да жели да заштити човека који
може да усмерава. Било је могуће. Али није могла то да каже наглас, јер није веровала
да ће Сијуан неповерљиво фркнути. “Меилан није имала никакве трагове насилне
смрти. Жуте су је наравно, прегледале. Оне би откриле знаке тровања или гушења.
Нису пронашле ништа, и прогласиле су то природном смрћу. Али ја знам да то није
била природна смрт. Није могла бити, не с обзиром на то како су је нашли. Без
икаквих трагова. То значи Моћ, Моираина. Зар би Црвена могла то да учини?” У
њеном гласу се осећао страх, али је повукла завежљај нагоре, стежући га на крилу.
Изгледало је као да се крије иза њега. Ипак, сада је на њеном лицу било мање страха
него беса.
Само ми знамо да Меилан није, без обзира на то где су је пронашли. Прво Тамра,
а онда су и остале почеле да умиру. Једина ствар која би имала смисла јесте да је неко
приметио да она зове сестре да уђу и зажелео да сазна због чега, тако јако да је
крваво ризиковао да постави саму Амирлин Трон на испитивање. Чим су то урадили
сигурно су имали нешто да сакрију, нешто због чега би све ставили на коцку само да
би остало скривено. Убили су је да би до сакрили, то што су урадили, а онда су
одлучили да убију и остале. Што значи да они не желе да дечак буде пронађен, жив.
Не желе Поноворођеног Змаја у Последњој бици. Ако бисмо ову ствар гледале на
било који други начин, било би то исто као и на ветру бацати увис кофу са помијама
и надати се најбољем.”
“Довољно за мене.” Светлости, Црни ађах! “Ако знају за све жене које је Тамра
одабрала, можда није остала ниједна осим нас. Мораћемо брзо да деламо, ако желимо
да нађемо дечака.” Изгледало је безнадежно – ко је могао рећи колико Црних сестара
има? Двадесет? Педесет? И, страшна мисао: више? – али Моираина је покушала да
звучи снажно. Било је угодно што је Сијуан само климнула главом. Она не би
одустала ни поред све приче о страху, и никада није ни помишљала да би Моираина
то урадила. То јој је причињавало задовољство.
Поготово што још увек није имала поверења у стабилност својих колена.
“Можда знају за нас, а можда не.
Можда мисле да две нове сестре оставе за крај. У сваком случају, не можемо
веровати никоме осим нас самих.” Крв је капљала са њеног лица, и одједном се
нечега сетила. “Ох, Светлости! Управо сам имала окршај у пансиону, Сијуан.”
Мереан и Ларела су седеле заједно близу врата, саме, и обе су још увек носиле
своје ешарпе. Већина сестара их је носила само на церемонијама или ако су желеле да
се покажу. Обе жене су посматрале Кецуејн како одлази у приватну радну собу, док су
је пратила двојица мршавих, седокосих људи, који су изгледали чврсто као
прошлогодишњи храст. И она је, такође, још увек носила ешарпу са белим пламеном
Тар Валона који се истицао на њеним леђима усред извезених лоза. Могла је бити
било која од њих. Кецуејн би могла тражити још једног Заштитника; увек је
изгледало да Зелене траже; ниједна од њих две није имала Заштитника, уколико
нису везале неког откако је она отишла из Тар Валона. Човеково мргођење могло је
бити због тога што је чуо да није задовољавао критеријуме. Било је стотину могућих
решења, и она је избацила мисли о човеку из своје главе. Стварне опасности су биле
довољне и без измишљања нових.
Пре него што је начинила последња три корака до заједничке трпезарије, газда
Хелвин је набасао на њу, носећи кецељу на зелене пруге, ћелав човек, широк скоро
колико је био и висок, и придодао јој нови проблем. “Ах, госпо Алис; баш сам вас
тражио. Са још три Аес Седаи које су овде одселе бојим се да поново морам да
испремештам кревете. Вама свакако неће сметати да делите ваш, у овим
околностима. Газдарица Палан је веома угодна жена.”
Моираина је чула о томе више него што је желела, од самог тренутка када је ова
ушла у малу просторију која је до сада била само њена. Њена одећа је из ормана била
премештена на зидне вешалице, њен чешаљ и четка са свог места поред умиваоника
замењени са стварима газдарице Палан. Здепаста, седа жена, у хаљини од фине смеђе
вуне, сигурно би била плашљива пред “госпом Алис,“ али не и пред пустоловком за
коју су сви говорили да ујутру одлази да би у Белој кули постала полазница. Држала
је предавање Моираини о томе какве су дужности полазнице, а све информације које
је имала биле су погрешне. Нешто од онога што је предложила би убило већину
полазница у року од недељу дана, ако не већ првог дана, а остало је било једноставно
немогуће. Научити како да летиш? Жена је била луда! Пратила је Моираину доле, на
вечеру, и окупила око стола друге жене трговце које је познавала, од којих је свака
била веома жељна да подели своје знање о Белој кули. А заправо, нису знале ништа.
Међутим, причале су све до детаља. Да је Моираина заиста била потенцијална
полазница, била би тако уплашена да не би ишла нигде близу Беле куле! Помислила
је да побегне тако што ће се раније повући на спавање, али чим је скинула хаљину,
газдарица Палан се појавила у соби и причала све док није заспала.
То није била лагана ноћ. Кревет је био узан, женини лактови оштри, а њене ноге
ледене упркос дебелим ћебадима која су задржавала топлоту мале пећи од опеке,
која је била уграђена испод кревета. Игнорисати хладан ваздух било је једно, ледена
стопала била су нешто сасвим друго. Кишна олуја која се читав дан спремала,
коначно је почела. Ветар и громови су сатима гласно лупали прозорским капцима.
Узела је само оно што је могло да јој стане у унутрашњост огртача, четку и
чешаљ и прибор за шивење, неколико резервних пари чарапа и чист доњи веш. Није
било места ни за шта више. То је било довољно, заједно са пропусницама и
преосталим златом у торбици за њеним појасом.
Газдарица Палан је још увек хркала, док је она затварала врата за собом.
Поглавље 19
Бара воде
“Оседлај моју кобилу, Казине” рече она и притом му у руку стави сребрни пени.
Била је срећа то што је он био ту и кад је дошла. Газда Хелвин је описао Стрелу у
бележници, али сумњала је да Казин може да чита. Када је видео сребро поклонио се
и отрчао по коња. Изгледа да је чешће добијао бакрењаке.
Жалила је што мора да остави храну за коња, чак би се и глуп племић тога сетио,
чула је Казина како мрмља “Какав то глупи племић излази у ово доба, а да не носи
храну за коња?” Највероватније ће после овога отићи да види да ли је подмирила
рачун. Платила је и за ову и за претходне ноћи, али увек је постојала могућност да га
је Кедзуан унајмила.
Кретали су се брзо, били су добри јахачи, једва да су користили узде. Брзина јој
је одговарала. Што даље од Кедзуан то боље. Остала је довољно близу да може да их
види. Није желела да беспотребно привлачи пажњу.
Тим темпом трговци су били далеко иза ње када је стигла до првог села, биле су
то две збијене двоспратне камене куће између којих се налазила мла крчма. И после
неколико месеци изгледало јој је чудно да сељаци носе мачеве, а крај сваких врата
налазило се бар једно копље.
Три човека нису обратили пажњу на село, али она је остала довољно дуго да
купи хлеб и један велики жути сир и да се распита да ли неко познаје Авен Сахеру...
Одговор је био не, а затим је галопирала све док их поново није угледала. Можда нису
знали ништа више од имена сестре са којом је Арафелин причала, али шта год да
сазна о Кедзуан и друге две сестре послужиће.
Релативно мало људи је срело сестру и препознало је. А један такав је сигурно
бољи од тројице.
“Да ли је неки од вас срео Аес Седаи недавно?” би послужило. А ако би био
изненађен кад би му поставила питање, можда би одговорио. Саидар не сме да
користи до задњег тренутка. Неизбежно је коришћење Једне моћи, али то ће да
остави за сам крај као додатно изненађење.
Померио се брже него што је очекивала. Нико тако велик није могао да се
помера тако брзо, кад се њена рука склопила око балачка он се трже и окрећући се
једном руком зграби балачак а другом је ухвати за предњи део хаљине. Пре него што
је и помислила да усмерава летео је кроз ваздух. Успела је само да види како се
муњевито приближава мочвари, викнула је нешто, а затим је упала у воду до струка.
Била је ледена. Није могла да одржи празнину, саидар се изгубио.
Копрцајући се устала је, и застала у води до струка док се није искашљала сву
воду. Огртач јој је био натопљен водом и висио је. Бесно се окренула око себе да се
сусретне са својим нападачем, и поново прихватила саидар. Била је спремна да га
прикује за земљу и изудара док не зацвили!
Стајао је на месту где је она била и одмахивао главом у чуду. А то место је било
подалеко од места где је он седео. Када се смиловао да је примети вратио је мач у
корице а затим се примакао мочвари и пружио руку.
Радио је оно што је говорио, и док су се друга двојица вратила била је поред
мале ватре окружена ћебадима која је извадио из бисага. Наравно није јој била
потребна ватра да би се осушила. Уз помоћ ваздуха осушила је косу и одећу, а да се
није скидала.
Он наравно то није могао знати. Није изашла све док јој коса није била
ишчеткана. Ипак је ценила топлоту ватре. Ипак морала је да остане унутар заклона
од ћебади довољно дуго да би помислио да је користила ватру за сушење ствари.
Била је одлучна да држи саидар. Још није знала ништа о њима.
Осим ако су знали да је Аес Седаи. Онда би били врло опрезни. Али била је
сигурна да човек није имао појма како се докопала мача.
За тренутак је помислила да ће Рејн извући мач иако је Лан свој већ имао у
рукама, али старији човек, чула је да га зову Букама, одвео их је нешто подаље и
причао им је о некој игри која се зове седмице. Чудна је то била игра, а веома опасна
ако се игра у сумрак. Лан и Рејн су сели насупрот један другом, са мачевима у
корицама, а онда без упозорења оштрице севнуше и зауставише се неколико
центиметара од њихових вратова. Старији човек је показо на Рејн; а онда су вратили
мачеве у корице и урадили то поново. Никако нису престајали. Можда Рејн није био
тако наиван како је изгледао.
“Сваки човек мора некад да умре”, рекао је меко и вратио се намештању ћебади.
Веома чудан одговор. Достојан Аес Седаи.
Лан је први стражарио. Док се месец уздизао изнад дрвећа седео је прекрштених
ногу, недалеко од Рејна, а када се Букама увио у ћебад и приближио Лану и ватри,
изаткала је ћелију од Духа око сваког човека. Токови Духа су могли бити одржавани
током сна, а ако би неко од њих устао, пробудила би се, а да они то не знају. То је
значило да ће се будити сваки пут када се буду смењивали на стражи, али није могла
ништа да учини поводом тога. Била је подалеко од њих, и када је спустила главу на
седло Букама је промрмљао нешто. Али чула је Ланов одговор.
Сав бес који је сузбијала, избио је. Тај човек је бацио у мочвару и није се извинуо
и...! Створила је ток од Ваздуха и Воде и нешто Земље. Подигла је воду, и обликовала
је као пијавицу, а затим је усмерила на будалу која није пазила шта прича!
“Пријатељи Мрака?” Рејн рече са сумњом у гласу, а Лан одговори “Можда, али
никад нисам чуо за овакве нападе. Чувај жену, Рејне! Букама иди на запад па кружи
ка југу; ја ћу на исток па ћу ка северу!”
“Нису Пријатељи Мрака” Моираина промрмља, а они се зауставише у трену.
Зурили су у њу. Желела је да им види израз лица, али облаци су заклањали месец. Са
доста труда успела је да јој глас зазвучи као Аес Седаи.”Није мудро показивати ништа
осим поштовања према Аес Седаи.”
Нико није ни писнуо осим Букаме који је гунђајући помицао своју простирку
подаље од баре. Рејн је провео доста времена намештајући своју ћебад у тишини,
клањајући јој се сваки пут када би га погледала. Лан је покушавао да се осуши.
Кренуо је у потрагу за новим местом за стражу, а онда је застао и вратио се и сео у
бару. Могла је помислити да је то гест понизности, али пошто је погледао, очи су им
се скоро сусреле, схватила је да је понизан као неки краљ.
Поново је исплела токове око њих. Сад пошто се открила, то је постало још
потребније. Није отишла да спава још доста времена. Морала је да размишља о доста
ствари. Под један: нико од људи је није питао зашто их је пратила. Лан је устао. Када
се препустила маштарењу, мисли су јој се стално враћале на Рејна. Штета је што је се
сада боји. И било би штета ако је Пријатељ Мрака. Био је шармантан и доста леп. Није
му замерала што је хтео да је види без одеће, него само што је то саопштила
осталима.
Поглавље 20
Доручак у Манали
Можете да ме зовете госпа Алис”, рекла им је чудна мала жена када се сањива
извукла из прекривача у зору, пригушујући зевање песницом. Очигледно није била
навикла да спава на земљи. Лан је био сигуран да је била будна сваки пут када је
преузимао стражу. Људи су другачије дисали будни и у сну. Па, жене које су носиле
свилу ретко су сретале тешкоће или неудобности.
Када су је први пут видели иза њих, како престиже поворке трговаца оклопљене
својим стражарима, Букама је објаснио из ког разлога би једна сама жена пратила
тројицу мушкараца. Ако шест мачевалаца нису могли да убију мушкарца на
стветлости дана, можда је једна жена могла у тами.
Букама није поменуо Едејн, наравно. У ствари, јасно да није могло бити то, или
би сада био мртав, али је Едејн могла да постави жену да га надгледа, мислећи да би
био мање опрезан. Само би будала поверовала да су жене мање опасне од мушкараца,
али су жене изгледа често мислиле да су мушкарци будале у опхођењу с женама.
“Аес Седаи или не, пристојан мушкарац поштује одређени ред”, промрмљао је
док је притезао предњи колан на седлу. “То је ствар општег васпитања.”
“Неучтиво је према њој, Лане, и срамотно за тебе. Частан човек штити све којима
заштита треба, али децу пре свега, и жене пре мушкараца. Обећај јој заштиту због
властите части.”
Рајн је једва сачекао да жена заврши с четкањем косе, што је радила седећи на
седлу на земљи, пре него што јој се грандиозно поклонио, због чега су звонца почела
да му звоне. “Прелепо јутро, моја госпо,“ промрмљао је, “мада ниједан излазак сунца
не би могао да се пореди у лепоти са дубоким тамним језерима твојих очију.” А онда
се трзнуо, разрогачивши очи док је испитовао да види да ли се увредила. “Ах... Могу
ли да оседлам твоју кобилу, моја госпо?” Срамежљив као кухињски помоћник у
спаваћој соби. “О, хвала ти,“ рекла је смешећи се. Веома топло. “Дражесна понуда,
Рајне.”
Отишла је с њим да оседла своју доратасту кобилу, или пре да флертује, како се
чинило. Стајала је веома близу док је радио, гледајући у њега оним великим очима
којим се тако дивио, и шта год да му је рекла, Лан је чуо мрмљање у одговор о њеној
“кожи налик свиленкастом снегу.“ Што ју је навело на очарани смех.
Лан је одмахно главом. Разумео је шта је привукло Рајна. Женино лице је било
прелепо, и како код да се детињасто понашала, танано тело унутар те плаве свиле
није припадало детету. Али Рајн је био у праву; видео је Каирхијењанку само у кожи,
више него једну. И све су покушале да га уплету у сплетку или две. Током једних
нарочито незаборавних десет дана у јужном Каирхијену, био је скоро убијен шест
пута и замало ожењен двапут. Аес Седаи, ако је заиста то била, и Каирхијењанка?
Горе није могло да буде.
Зачудо, није се бунила око јахања без трунке доручка, али када су стигли до
Манале, прилично великог села мање од једног сата низ пут, наредила је да стану. И
то јесте било наређење.
“Топао оброк сада ће олакшати остатак дана јахања,“ рекла је чврсто, седећи
веома право у седлу и пиљећи као да их изазива. То је сигурно личило на Аес Седаи,
али су то радиле и остале жене. “Желим да стигнем у Чачин што је брже могуће, али
нећу да падате од глади у будаластом покушају да ми покажете колико сте јаки.”
Само је Рајн непостредно сусрео њен поглед, уз збуњени осмех. Тај човек је
морао да одлучи је ли био ошамућен или уплашен.
“Ми смо и мислили да се зауставимо накратко због хране, моја госпо,“ рекао је
Букама спуштајући очи учтиво. Није додао да би ту јели синоћ, и спавали у
креветима, да није било ње. Да их је пратила до Манале, то не би ништа значило. То
што је пратила Лана у шуму, значило је да су је занимали они или њихови планови.
Нису још дошли до надметања у вештини, снази и брзини, али су скоро венчани
мушкарци и жене званично играли око Пролећног стуба на средини зеленила, док су
им стопала севала, а тела одлучно стајала право док су уплитали два хвата високи
стуб у дуге јарко обојене ланене траке, док су старији и неожењени одрасли плесали
живље уз музику виолина, флаута и бубњева свих величина. Сви су носили набољу
празничну одећу, жене беле блузе и широке панталоне, а мушкарци јарке капуте
украшене дотераним везом. Широки, отворени простор био је препун,а ту нису били
сви становници Манале. Равномеран поточић текао је уз брежуљке, мушкарци и жене
на неком послу, и равномеран поточић текао је назад доле, често носећи тањире
хране до дугих столова намештених на даљој страни. Био је то весео призор. Деца су
се смејала, лица често умазаних медом, трчала су и играла се кроз све то, неки од
старијих су повремено подложили мале ватре за Бел Тин на угловима зеленила. Лан
није био сигуран колико је заиста веровало да ће прескакање тих ниских пламенова
изгорети сваку злу срећу накупљену од прошлог Бел Тина, али он јесте веровао у
срећу. И добру и лошу. У Пустоши, живео си или умирао захваљујући срећи исто као и
вештини или њеном мањку.
“Да.” Благо је искривила лице, као да јој је реч излетела пре него што је
размислила.
“Где, ако смем да питам?” рекао је. Мало је јужњака икада видело Тролока. Неки
су из звали приче за плашење деце.
Орачево Сечиво била је гостионица од два камена спрата црвеног крова чији су
прозори у приземљу пре били прорези за стреле, и дворучним мачем налик оним
које су фармери носили на својим плуговима који је висио врхом надоле изнад врата
од тешких дасака. Овако близу Пустоши, гостионице су служиле као утврђења
против тролочког напада, као и многе куће. Гостионичарка, здепаста жена проседе
косе, блузе ишаране црвеним и жутим цветовима и широких панталона покривеним
црвеном и плавом, дошла је са зеленила када их је видела како везују коње за
прстенове за везивање постављене испред гостионице. Газдарици Томичи као да је
било непријатно због двојице Малкијераца коју су стали код њене гостионице, али се
разведрила када је Алис почела да издаје наредбе за свој доручак.
Рајн није показао да је увређен што је био назван најамником, прихватајући реч
лако као и Алис, али се Букамина трајна намрштеност помрачила. Није рекао ништа,
наравно, не овде, а можда никад ни неће, пошто је обећао. Лан је одлучио да ће тихо
да поразговара са Алис кад буде имао прилике. Мушкарац није могао да прогута у
тишини неограничен број увреда.
Он и остали мушкарци наручили су црни хлеб и јак чај, и чиније каше са
комадићима шунке у њој. Алис их није позвала за њен сто у великој заједничкој соби,
тако да су заузели клупе на другом. Било је доста за бирање, пошто су били сами
осим газдарице Томичи, која их је сама служила, објашњавајући да није желела
никога да одвлачи са празника. И заиста, када је наплатила, вратила се и сама.
Алисина чинија стајала је празна на столу за којим је седела, али од те жене није
било ти трага. Ланове обрве су се задивљено подигле, упркос њему. Није чуо ни звук
када је одлазила.
“Коњ јој је још ту. Можда је само отишла до клозета.” Лан је у себи жмирнуо на
грубост. Било је ствари о којима се говорило и стварима о којима се није говорило.
Рајн је додиривао једну од својих плетеница, а онда је јако цимно тако да су звона
зазвечала. “Ја сам за то да јој оставимо њено сребро и одемо пре него што се врати.”
“Иди ако желиш,“ рече Лан, устајући. “Букама јој је обећао, и ја ћу поштовати
његово обећање.”
Нашао ју је у скоро празној улици на пола пута узбрдо, где јој се клањала витка
млада жена чије су блуза и сукња биле извезене у црвене и златне шаре сложене као
оне на Алисиној јахаћој хаљини. Кандорци су били нападни колико и јужњаци што се
тиче веза. Тихо газећи, приближио се да може да чује иза Алисиних леђа и стао.
“Неки од Сахера живе три улице у оном правцу, моја госпо,“ рекла је витка жена
показујући. “И мислим да неки живе на Јужном Брду. Али не знам да ли се ико зове
Авена.”
Прихвативши још један наклон, стајала је гледајући како друга жена одлази
узбрдо. Када је газдарица Маришна одмакла довољно да не чује, поново је
проговорила, а глас јој је био све сем топао. “Да ли би требало да ти покажем како се
прислушкивање кажњава у Белој кули, газда Лане?”
“Мислим да не”, рекао је потиљку њене главе. “Имамо посла у Чачину који не
може да чека. Можда ће твоја потрага бити бржа ако ти ми помогнемо да нађеш ту
Авену Сахера.”
Када се вратио у Орачево Сечиво и рекао Буками шта је сазнао, старији човек се
разведрио. Па, мргођење се мало ублажило. За њега, то је било као осмех од неког
другог. “Можда од нас жели само заштиту док не пронађе ту жену.”
“То не објашнајва зашто нас је пратила цео дан,“ рече Лан, седајући на клупу
испред чиније са доручком. Може бар да заврши кашу. “И немој да кажеш да се
плашила да нам приђе. Мислим да се та жена плаши лако колико и ти.” Букама на то
није имао одговор.
Поглавље 21
Алис је наставила своју потрагу за женом Сахера у сваком селу кроз које су
пролазили, иако није била причљива када су јој се приближили Лан или неко од
осталих, већ их је стрељала погледом док нису отишли од ње. Жена је знала како да
прострели погледом. Бар њега, у сваком случају. Рејн се грчио и буљио у њу широко
отворених очију, одлазио по нешто и трчао и удељивао комплименте, као дворанин
на узици, још увек се премишљајући између отмице и страха, и она је прихватала
његову ропску понизност и његове похвале као оно што јој по праву припада, док се
смејала његовим досеткама.
Сумњајући у то, он је још увек тражио, када је олуја почела. Муње су у плаво -
белим линијама севале преко неба које је изгледало као да је одједном пао мрак, а
громови су трескали као огромне даире изнад њих, али се киша сливала низ
невидљиву куполу која се померала заједно са њиховим коњима, а зрна града су се
одбијала од ње у језивој тишини, као да нису ударила ни у шта. Исту ствар је урадила
и за другу олују, и оба пута, изгледала је изненађена што јој се захваљују. Њено лице
се једва мењало из уобичајеног израза, веома добра имитација спокојног израза Аес
Седаи, али нешто је треперило у њемим очима. Чудна жена.
Видели су бандите, као што и говоре гласине, обично у чопору од десет или
дванаест грубо обучених људи, који су рачунали своје шансе против тројице са
напетим стрелама и нестајали међу дрвећем пре него што су их Лан и остали стигли.
Он или Букама су увек ишли за њима, довољно далеко да се увере да су заиста
отишли, док су друга двојица чували Алис. Било би будаласто ујахати у заседу за коју
су знали да их можда чека.
Подне следећег дана их је затекло док су јахали кроз пошумљена брда уз пут
који је био пуст на обе стране, далеко колико је око могло да види. Небо је било
чисто, са само неколико раштрканих белих облака који су плутали високо горе, а
једине звуке су правила копита њихових коња и веверице које су чаврљале на
гранама. Одједном су се појавили коњаници, излазећи између дрвета са обе стране
пута на неких тридесетак корака од њих, двадесет или више неуредних људи који су
стали један поред другог, блокирајући пут, а ударање копита је говорило да их има
још и иза.
Испуштајући узде на јабуку седла, Лан је ухватио још две стреле и држао их
између прстију, док је навлачио ону која је већ била стављена. Сумњао је да би имао
времена за други погодак, али увек је постојала могућност. Тројица од људи испред
њега су преко својих капута носила изударане грудне оклопе са мрљама од рђе, а
један од њих је имао кацигу са тачкама од рђе и шареним штитником за лице.
Ниједан није носио лук, али то баш и није било битно. “Двадесет тројица на тридесет
корака,“ рекао је Букама. “Без лукова. На твој знак.” Заиста, уопште није било битно
против банде која је била довољно велика да нападне већину трговачких каравана.
Он није изгубио, међутим. Све док су људи само седели на својим коњима, остајала је
могућност. Мала могућност. Живот и смрт су често зависили од малих могућности.
Није било искушења у понуди. Ови људи нису хтели жртве у својим редовима
ако су могли то да избегну, али предаја би значила да би њему и Буками и Рејну били
пререзани вратови. Ови би вероватно задржали Алис у животу све док не би
одлучили да она представља опасност. Ако она има још неки трик Моћи у рукаву,
пожелео је да...
“Рекао сам ти да је она Аес Седаи, Кој”, цвилео је дебели, проћелав човечуљак у
грудном оклопу који је био сувише мали за њега. “Зар нисам рекао, Кој? Зелена са три
Заштитника, рекао сам ја.”
Сув човек га је ударио преко лица, без скидања свог погледа са Лана. Или, што је
више могуће, са Алис, која је стајала иза њега.
“Нема говора о предаји, сада. Још увек је нас педесеторо, а вас само четворо.
Опробаћемо своје шансе радије него да се суочимо са вешалима; да видимо колико
њих можеш да убијеш пре него што ми тебе средимо.”
“У реду”, рекао је Лан. “Али ако будем могао да вас видим док избројим до десет,
онда почињемо.”
Оне прве ноћи је седео на мокром да би јој дао до знања да ће прихватити оно
што је она учинила. Ако је требало да путују заједно, било је боље да то оконча часно
и на исти начин, како је она то морала видети.
Само што она није то схватила тако. Друге ноћи остала је будна све до зоре и
постарала се да и он такође, буде, грубо га ћушкајући кад год би задремао, као да је
имала невидљиви прекидач. Треће ноћи, песак је на необјашњив начин ушао у
његову одећу и чизме, и то у дебелом слоју. Истресао је онолико колико је могао, и
како није имао воде да се опере, јахао је покривен прљавштином читав следећи дан.
А ноћ после бандита... није могао да схвати како је натерала мраве да му се успужу уз
чакшире, нити како их је натерала да га сви одједном угризу. То је сигурно било
њено дело. Стајала је изнад њега када су се његове очи наједном отвориле, и
изгледала је изненађена што није урлао.
Било је очигледно да жели некакав одговор, некакву реакцију, али он није могао
да схвати какву. Ако је мислила да се није одужила за то што ју је поквасио, онда је
била веома сурова жена. Било која жена је знала да одреди високу цену за увреду или
повреду која би јој била нанета, а овде није било других жена које би је зауставиле
кад пређе границу онога што се сматра праведним. Све што је он могао да уради било
је да издржи док не стигну до Чачина. Следеће ноћи је открила жбун коприва близу
њиховог кампа, и на његову срамоту скоро да је изгубио контролу над собом.
Ништа од овога није спомињао другој двојици, наравно, иако је био сигуран да
знају, али је почео да се моли да се Чачин појави испред њих када следећи пут сване.
Можда је Едејн поставила жену да га посматра, али је почело да изгледа како је ипак
хтела да га убије. Полагано.
Моираина није могла да разуме тврдоглавост овог Лана Мандрагорана, иако је
Сиујан рекла да је “тврдоглавост” излишна кад су у питању мушкарци. Све што је
желела било је изражавање кајања због тога што ју је намочио. Па, то и извињење.
Понизно извињење. И прописно поштовање за једну Аес Седаи. Али он никада није
показивао ни трунку покајања. Он је био хладна ароганција до сржи! Његово
неповерење на њено право да носи ешарпу било је тако очигледно да је могао да
каже наглас. Део ње се дивио његовој моралној чврстини, али само део.
Чудно, ниједан од друге двојице није му никада понудио ни реч саосећања, бар
колико је она чула, иако су морали да знају шта је она радила. Ако он њој није
изрекао ни једну притужбу, што је само по себи било довољно чудно, сигурно се
пожалио својим пријатељима; за то пријетељи служе. Али тројка је била чудно
повучена и на друге начине, такође. Чак су и у Каирхијену људи причали о себи, бар
мало, а њу су учили да су становници Крајина избегавали Игру Кућа, па ипак они о
себи нису откривали скоро ништа чак и пошто им је припремила пут, причајући о
згодама из свог детињства у Каирхијену и доживљајима у Кули. Рејн се барем смејао
када је прича била смешна - једном када би схватио да треба да се смеје, чинио је то -
али Лан и Букама су заиста изгледали постиђено. Бар је она мислила да је то било
осећање које су показивали; они су могли да науче Аес Седаи како да контролише
своје лице. Признали су да су упознали Сестре пре ње, али кад год је покушавала да
пажљиво испита да би сазнала када и где...
“Аес Седаи има на тако пуно места да је тешко сетити се”, Лан је одговорио једне
вечери док су јахали испред њихових дугих сенки. “Најбоље би било да се зауставимо
код оних фарми, тамо напред, и да видимо можемо ли да употребимо сењак за
ноћење. Нећемо видети другу кућу све док не буде касно у ноћ.”
И ово је било типично. Ова тројица су могла да науче Аес Седаи како се избегава
одговор и скреће незгодно питање, такође.
А што је најгоре од свега, она још увек није имала појма да ли су они Пријатељи
Мрака. Наравно, није имала разлога да верује да је било која од Сестара у Канлууму
била Црни ађах, и ако нису, Рејнова посета Капијама Неба врло вероватно је била из
неког невиног разлога, па ипак опрезност ју је терала да настави са питањима. Још
увек је ноћу ткала штит око свакога од њих. Није могла да приушти себи да верује
било коме осим Сиујан све док није била потпуно сигурна у њих. А другим Аес Седаи
и било ком мушкарцу који би могао бити умешан са њима понајмање.
На два дана од Чачина, у селу званом Равинда, коначно је нашла Авену Сахеру,
прву жену са којом је причала у палати. Равинда је било село у напретку, мада много
мање од Манале, са широким пољем добро утабане земље које је служило као пијаца
за људе из околних села, да на њему трампе производе и да купују од торбара. Двоја
торбарских кола, са прекривачима од платна овенчаним ћуповима и тепсијама, била
су окружена гомилом када су она и њени повучени сапутници стигли тог јутра, а оба
торбара су погледом стрељала свог супарника упркос људима који су се отимали за
њихову робу.
У овој размери, Кула на знаку мора да је била висока преко хиљаду стопа!
Авена је била пуначка жена проседе косе са бодежом дугачким једну стопу,
окованим у сребро, који јој је висио на похабаном кожном појасу. Жути вез јој је
прекривао рукаве јарко црвене блузе. Очигледно, награда је улила мало празника у
сваки њен дан. Коначно, одмахнула је главом. “Не видим зашто, моја госпо. Аес Седаи
које су узимале имена у нашем логору биле су веома слаткоречиве и пријатне.” Та
жена ће сазнати, чим наиђе сестра којој није сметало да се покаже.
Моираини је било жао што није могла да се сети која Прихваћена је узела име
Авене Сахера и имала прилику да се забави њеним дететом неко време. Авенин син
Мигел - њено десето дете! - био је рођен тридесет миља од Змајпланине и то недељу
дана пре него што је Гитара изрекла њено Пророчанство. Таква врста непажње у
записивању онога што чујеш је неприхватљиво! За колико ће се још имена у њеној
књизи испоставити да су родиле децу ван одређених десет дана?
Још увек држећи саидар, окренула се ка Лану да му понуди Лечење, али упркос
стрели која му је извиривала из рамена са обе стране, није јој дао прилику да
проговори, окренувши коња и одгалопиравши до дрвећа где је сјахао и отишао до
палог човека, праћен Букамом и Рејном. Са Моћи у себи, могла је јасно да им чује
гласове.
Слаб глас је одговорио задихано. “Злато. Шта друго? Још имаш... срећу
Мрачнога... баш онда си се окренуо... она стрела... би нашла... твоје срце. Требало је
да... ми каже... она је Аес Седаи... уместо само... да прво њу убијем.”
Док је проучавала човека, закључила је да би могао мало да јој каже, чак и мртав.
Ножем са појаса расекла је торбу која је висила изнад његовог тоболца и испразнила
садржај поред њега по ниском корову који се пробијао кроз црницу. Дрвени чешаљ,
полупоједено парче сира прекривеног крпом, мали нож који се пресавијао, клупко
канапа које је одмотала да види је ли нешто било сакривено унутра, прљава згужвана
марамица коју је отворила врхом ножа. Било је превише надати се писму које је
написао газда Гортанес дајући упутства како да их нађе. Пресецајући врпце кожне
торбице везане за Каниедринов појас, преврнула ју је изнад гомиле. Шака сребрњака
и бакрењака се просула. И десет златних круна. Дакле. Цена њене смрти у Кандору
коштала је колико и свилена хаљина у Тар Валону. Дебели новчићи, са Уздижућим
Сунцем Каирхијена на једној страни и профилом њеног ујака на другој. Прикладна
забелешка у историји Куће Дамодред.
Љутито се усправила таман кад је Рејн одломио пернати крај стреле који је
штрчао из Ланових леђа. Букама је везивао уску траку коже иза металног врха. Када
је било чрврсто везано, зграбио је врпцу песницом и једном јако цимнуо, извлачећи
остатак стреле. Лан је трепнуо. Човеку су извлачили стрелу из тела, а он је трепнуо!
Зашто ју је то љутило, није знала, али је знала да јесте. Рејн је пожурио назад на пут
док је Букама помагао Лану да скине капут и кошуљу, откривајући отечену рупу на
предњем делу тела. Вероватно ни она иза није била ништа боља. Крв која је натапала
капут и кошуљу почела је да слободно сипа низ негове груди и ребра. Ни један
мушкарац није тражио Лечење, и скоро се одлучила да га не понуди. Лана је
украшавало више ожиљака него што је очекивала на тако младом човеку, а неколико
делимично зараслих рана било је испрсецано тамним шавовима. Изгледа да је
мушкарце разљућивао једнако лако као и жене. Рејн се вратио носећи крпе за завоје
и жваћући хлеб за топао облог. Ниједан од њих неће тражити Лећење док човек не
искрвари на смрт!
“Тако да може да једе док га неко не пронађе,“ објаснио јој је када је видео како
се мршти на ушкопљеника.
У ствари, она је жалила што није претражила бисаге везане иза седла. Али Лан је
показао изненађујућу нијансу љубазности. Није очекивала да се ишта такво нађе у
њему. Због тога, избећи ће осе. Али, у сваком случају, морало је да буде нешто
незаборавно. Ипак је имала још само две ноћи да га сломи. Када буду стигли у Чачин
биће превише заузета да двори Лана Мандрагорана. Бар на неко време.
Поглавље 22
Одржавање обичаја
Ако је Канлуум био град брда, Чачин је био град планина. Три највише уздизале
су се скоро миљу чак и са кратко посеченим врховима, и подневно сунце се цаклило
на живописним углачаним цреповима и палатама прекривеним плочицама. Изнад
највише, Аесдаишарска палата сијала је јаче од свих осталих у црвеном и зеленом,
Црвени Коњ који се пропиње виорио је изнад њене највише куполе. Три прстенаста
зида окићена кулама окруживала су град, као и дубоки шанац широк сто корака
опкорачен са два туцета мостова, од којих је сваки имао гломазно утврђење у
подножју. Саобраћај је овде био превише велики, а Пустош предалека, да би стражари
у шлемовима и оклопима са Црвеним Коњем на грудима били обазриви као у
Канлууму, али је прелазак моста Изласка Сунца, усред таласа кола и двоколица,
јахача и пешака, који је текао на обе стране, ипак мало потрајао.
Када су једном ушли унутар првог зида, Лан није губио време и зауздао је коња,
склонивши се с пута тешко натовареним колима трговаца која су клопарала поред.
Чак и са Едејн која је чекала, никад у животу му није било драже да види неко место.
Ако ћемо право, нису заиста били унутар Чачина – други, виши зид лежао је више
него сто корака напред, а трећи, још виши, још толико даље – али је желео да заврши
с овом Алис. Где је, за име Светлости, нашла буве овако рано у години? А црне муве!
Црне муве не би требало да се појаве још месец дана! Био је сав у црвеним
отеклинама. Бар није нашла задовољство у томе. У то је био сигуран.
“Заклетва је била заштита до Чачина, и одржана је,“ рекао је жени. “Докле год
избегаваш лошијие делове града, безбедна си у ма којој улици као да имаш десет
телохранитеља. Тако да можеш да се постараш за своје послове, а ми ћемо се
постарати за наше. Задржи новац,“ рекао јој је хладно када је посегла за ташном. Бес
је блеснуо, због губитка самоконтроле. Али она је бацала увреду за увредом.
Рајн је одмах почео да прича о вређању Аес Седаи и да јој нуди извињења уз
осмехе и дубоке наклоне из седла због чега су му звонца звонила као гонгови за
узбуну, док је Букама кисело гунђао о мушкарцима са васпитањем свиња, уз нека
оправдања. Сама Алис је пиљила у њега, лица тако близу безизражајности да је
можда и могла да буде оно што је тврдила. Опасна тврдња, ако је неистинита. А ако је
истината... Онда нарочито није желео да има ишта с њом.
Букама и Рајн су га сустигли са товарним коњем пре него што је био на пола
пута узбрдо до Аедаишарске палате и прикључили му се са сваке стране. Ако је Едејн
била у Чачину, биће ту. Мудро, Букама и Рајн су ћутали. Букама је, бар, знао са чим ће
се ускоро суочити. Улазак у Пустош био би много лакши. Изаћи из Пустоши жив, у
ствари. Свака будала је могла да ујаше у Пустош. Је ли он био будала што је дошао
овде? Што су се више пели, спорије су се кретали. Било је мање људи на улицама
више уз планину, где су куће са цреповима остављале место за палате и домове
богатих трговаца и банкара, чији су зидовли били прекривени јарким плочицама, а
улични музичари за слуге у ливрејама који су журили на својим пословима. Блиставо
лакиране кочије са грбовима Кућа на вратима замениле су кола продаваца и
носиљке. Кочије иза шесточлане или четворочлане запреге са перима на уздама
заузимале су доста простора, и већина је имала полатуцета јахача као и неколико
слугу који су се држали задњег дела кочије, сви наоружани и оклопљени и спремни
да заподену свађу са било ким ко би покушао да се превише приближи. Тачније, са
тројицом грубо одевених мушкараца који би покушали. Рајнов жути капут није
изгледао тако отмено као у Канлууму, а пошто је Ланов други капут био умрљан
крвљу, спао је на то да носи трећи, толико излизан да је Букама изгледао добро
обучен. Мисао о мрљама од крви подстакла је друге мисли. Дуговао је Алис због
Лечења, као и због мучења, мада је часно могао да одужи само први дуг. Не. Морао је
да исбаци ту чудну малу жену из главе, мада се чинило да му се некако уселила у
лобању. На Едејн је морао да се усредсреди. На Едејн и најочајнију борбу свог живота.
Лан је сишао са седла и наклонио се, не превише дубоко, додирујући чело, срце и
балчак мача. “Ја сам Лан Мандрагоран”, рекао је. Ништа више.
Водећи свог дората, Лан је пратио Џурада кроз црвени лук у Двориште
посетиоца поплочано глатким камењем осећајући се као да би требало да има мач у
руци и навучен оклоп. Балкони од камених резбарија које су се надносиле над
широко двориште његовом оку су изгледали као балкони за стрелце. Бесмислено,
наравно. Ти отворени балкони, као чипка изаткана од камена, нудиле су мало
заштите за стрелце. Служили су за посматрање придошлица током свечаних
прилика, не за одбрану. Ниједан непријатељ није пробио други обруч зидова, а ако
Тролоци икада доспеју оволико дубоко у град, све је било изгубљено. Ипак, Едејн је
можда била овде, и није могао да се отресе осећаја да креће на бојно поље.
“Нико не може да зна шта будућност носи, мој лорде”, рекла је, “али знамо ко си
ти.” Направивши низак наклон отишла је. Наклон. Задивљујуће. Шта год да је
говорила, шатајан је имала своја очекивања од будућности, такође.
Заједно са собама, добио је и две слушкиње четвртастог лица, Ању и Есну, које су
слагале оно мало његових личних ствари у ормар, и штркљавог младог момка по
имену Булен, за ситне послове, који је пиљио у Ланов шлем и грудни и леђни оклоп
док и је постављао на црно лакирани чивилук поред врата, мада мора да је виђао
нешто слично томе много пута.
“Не, мој лорде”, одговорила је Ања, мрштећи се на његов капут умрљан крвљу и
стављајући га са стране уздишући. Од њих две, она је била седа, тако да је можда била
Еснина мајка, помислио је. Није је призор крви натерао на уздах – навикла је на то –
већ помисао колико је тешко очистити капут. Уз мало среће, добиће га натраг и
очишћеног и закрпљеног. Најбоље могуће, у сваком случају. “Краљица Етенијела
путује кроз срце земље.”
Ања и Есна су се погледале. “Само једна заиста важна, мој лорде”, одговорила је
Ања. Спаковала је кошуљу и положила је у ормар, натеравшига да чека. “Госпа Едејн
Арел.” Две жене су се насмешиле једна другој, изгледајући још сличније. Наравно да
су од почетка знале шта је покушавао да сазна, али нису имале права да се цере
унаоколо као идиоти.
Док је Булен мазао његове чизме којима је то било преко потребно, Лан се опрао
од главе до пете на умиваонику не чекајући да се донесе када, и утрљао маст по коју
је Ања послала Есну на своје отоке, али је пустио жене да га обуку. То што су биле
слушкиње није био разлог да их увреди. Носио је једну белу свилену кошуљу на којој
се нису много видели трагови ношења, уске црне свилене панталоне на којима се
скоро уопште нису видели, и добар црни свилени капут извезен дуж рукав златним
крвружама међу кукастим трновима. Крв руже за губитак и сећање. Прикладно.
Чизме су му имале сјај за који није очекивао да ће Булен толико да постигне. Био је
наоружан колико год је то било могуће. Са оружјем у руци, било је мало ствари којих
се бојао, али Едејнино оружје неће бити челично. Имао је мало искуства у врсти
битке коју је сада морао да бије.
Давши Ањи и Есни по сребрну марку, а Булену сребрни пени – било би нечувено
да је газдарици Ромери понудио новац, али се очекује нешто за слуге посетиоца
првог дана и посљедњег – послао је дечака да се постара да су у стајама пратили
његова упутства за Мачијег Играча и поставио жене у ходнок да пазе на његова
врата. Онда се сео да чека. Његови сустрети са Едејн морају да буду јавни, са највише
могућих људи. У приватности, сва предност је припадала мушкарчевој карниери.
Ухватио је себе како се пита где је Алис отишла, шта је желела од њега и
осталих, и покушао да је избаци из главе. Чак и када није била ту, од ње му се јежила
кожа на врату. Један високи сребрни бокал чаја стајао је на једном од изрезбарених
сточића, без сумње зачињен бобицама и ментом, а други пун вина, али се није
обазирао на њих. Није био жедан, а била му је потребна бистра глава и
усредсређеност за Едејн. Чекајући, утонуо је у ко’ди и седео умотан у празнину без
осећања. Увек је најбоље ићи у битку без осећања.
Кроз запањујуће кратко време, Ања је поново ушла, пажљиво затварајући врата
за собом. “Мој лорде, госпа Едејн тражи твоје присуство у својим одајама.” Глас јој је
био веома безличан, а лице безизражајно као лице Аес Седаи.
Није било потписа, али му није ни био потребан чак и да је восак за печаћене био
без знака. Њен китњасти рукопис му је био познат као и сопствени, много
једноставнији. Писмо је било веома налик Едејн. Заповедајуће. Едејн је била рођена
да буде краљица, и знала је то.
Едејн није више послала ниједан позив, али док је кугласти часовник одзвањао
три пута за сате, појавила се газдарица Ромера.
Била је част да га она лично прати, али је и странцима био потребан водич да би
се снашли у палати. Био је ту много пута и још увек би се понекад изгубио. Мач му је
остао на лакираном чивилуку поред врата. Овде му не би помогао, а поред тога би
увредио Брајса, показујући да мисли да мора се заштити. Што је и морао, али не
челиком.
Принц Брајс био је здепаст, грубо скројен човек средњих година који као да је
био више навикнут на оклоп него на зелену свилу украшену златним, мада је заиста
био навикнут на оба. Брајс је био Етенијелин Мачоноша, генерал њених војски, као и
њен супруг, и није дошао на тај положај оженивши се са Етенијелом. Брајс је био
познат као одличан генерал. Ухватио је Лана за рамена, не допуштајући му да се
поклони.
“Човек који ми је два пута спасао живот у Пустоши се неће клањати, Лане.”
Насмејао се. “И ти си двапут спасао мој,“ рече Лан. “Квит смо.”
“Било како било. Али, изгледа да се при твом доласку, твоја срећа очешала и о
Дирајка. Јутрос је пао са балкона, добрих педесет стопа на камене плоче, не
сломивши ни кошчицу.” Показао је на свог другог сина, згодног тамнооког дечака од
осам година у капуту сличном свом. Дете се приближило. Велика модрица се
налазила са стране на његовој глави, и кретао укочено због других модрица, али је
ипак направио званични наклон унеколико покварен широким церењем. “Требало
би да је на часовима”, поверио се Брајс, “али је био тако жељан да те види, да би
заборавио на слова и посекао се на мач.” Намрштивши се, дечак се побунио да се
никада не би посекао.
“Сети се како је то имати осам година, Брајсе,“ рекао је Лан. “Пусти дечака да
покаже своје узбуђење.” Он сам је са осам годиа учио ко’ди и са чим ће се суочити
када први пут уђе у Пустош. Почињао је да учи како да убије рукама и ногама. Нека
пусте Дирајка да има срећније детињство пре него што мора да превише мисли на
смрт.
Ослобођен, Дирајк је просуо још једну бујицу питања, мада овог пута јесте чекао
на одговоре. Да му се указала прилика, дечак би из њега исцедио све о Аијелима, и
чудима величанствених градова на југу као што су Тар Валон и Фар Мадинг.
Вероватно да не би поверовао да је Чачин велики као иједан од ових. Најзад, његов
отац је ставио тачку на то.
“Да сам знао да је то намеравала,“ рекао је старији човек док су шетали горе -
доле, руку састављених иза леђа, “не бих јој пожелео добродошлицу. Ако желиш,
поручићу јој да је добродошлица повучена. Не гледај ме тако, човече. Знам довољно о
малкиерским обичајима да је не увредим. Лепо те је углавила у кутију за коју знам да
је никада не би изабрао за себе.” Брајс је знао мање него што је мисло да зна. Колико
год биле пробране речи, повлачење добродошлице би била смртна увреда.
“Шта ћеш да урадиш?” Веома једоставно питање, али тако тешко одговорити.
“Не знам,“ одвратио је Лан. Победила је само битку, али је био запањен с каквом
лакоћом је то учинила. Тежак противник, жена која је носила део његове душе у коси.
Такође се надао да ће избећи Едејн до краја дана, али када су га одвели назад до
његових одаја – овог пута га је водио слуга – била је тамо, чекајући заводљиво у
једној од позлаћених столица у дневној соби. Његових слугу није било на видику.
Изгледа да је Ања заиста била Едејнин савезник.
Стао је још увек стискајући браву на вратима. “Моја госпо, пре мање од два сата
обећала си–” Прекинула га је.
“И повиноваћу се свом краљу. Али како изрека каже, краљ није краљ насамо са
својом карнеиром.” Насмејала се дубоким смехом. Уживајући у својој премоћи над
њим. “Донела сам твој даори. Донеси ми га.”
Није узела врпцу. Уместо тога, проучавала га је, лавица која гледа лане. “Знала
сам да ниси био одсутан толико дуго да заборавиш наше обичаје,“ рекла му је
коначно. “Дођи.”
Магловито се сећао детета због ког су слуге увек трчале, срце своје мајке, али му
је тада глава била пуна Едејн. Светлости, жена му је и сада испуњавала главу, баш као
што му је мирис њеног парфема испуњавао ноздрве. Њен мирис. “Лепа је као и њена
мајка, сигуран сам”, рекао је љубазно. Превртао је даори по рукама. Имала је превише
предности докле год га је имала, сву предност, али је морала да га узме.
Вечерњача
Моираина дозволи себи мали осмех док је Ланов пријатељ галопирао за њим.
Ако је желео да се од ње удаљи што брже, онда је она оставила какав такав утисак. На
дубљи ће морати да сачека. Значи, он је мислио да она треба да избегава грубље
делове Чачина? Начин на који се постарала за оне разбојнике требао би му је
променити мишљење.
Када би у Тар Валону њој и Сијуан дозволили да изађу у град као Прихваћенима,
Сијуан је највише волела да посећује гостионице управо у таквим деловима града.
Храна у њима је била јефтинија, и Аес Седаи, које сигурно не би одобриле да
Прихваћене пију вино, веома ретко су тамо залазиле. Поред тога, Сијуан се боље
осећала у таквим крчмама него што би се осећала у бољим локалима где би
Моираина волела да једе. Поред тога, колико је Сијуан шкрта са парама, она би
сигурно потражила собу у најјефтинијој могућој гостионици.
Моираина је јахала кроз гужвом закрчене улице док није наишла на крај унутар
првих зидина где није било носиљки или уличних музичара, а трговаци на колицима
нису имали муштерије а на лицима им се очитавало да се не надају да ће их ускоро
имати. Камене зграде дуж уске улице су имале запуштен изглед. Деца у крпама су
трчала унаоколо смејући се док су се играла, али деца би се играла и смејала и у
најпрљавијем окружењу. Власнице продавница су стојале са мочугама крај своје робе
која је била изложена испред продавница на столовима, и проучавале пролазнике
као да мисле да су сви они спремни на крађу. Можда су неки од њих били, носили су
изношену закрпљену вунену одећу и ишли около погнутих глава или се пркосно
мргодећи. Сиромашна жена лако може постати крадљивац ако нема ништа.
Моираинин крзном постављени плашт и свилена јахаћа хаљина су привлачили
погледе, као и Стрела. Није било ниједног другог коња на улици.
“Да ли је овде одсела једна Таиренка?” она упита. “Млада Таиренка плавих
очију?”
“Ово место није за ваш сој, моја госпо,“ он промрмља, бришући коштуњаву руку
о своје суве образе. Тиме није много шта постигао сем да можда мало премести
нешто прљавштине. “Дођите да вам покажем за вас прикладније место.”
Он крену ка вратима, али она положи руку на његов рукав. Благо. Неке од флека
на његовом капуту су изгледа биле од скамењене хране, а изблиза мирисао је као да
се није окупао седмицама. “Таиренка.”
“Никада нисам видео плавооку Таиренку. Молим вас, моја госпо. Познајем једну
фину гостионицу, добро место, само две улице даље.”
Заштита коју је поставила на Стрели јој заголица кожу. “Хвала, али не,“ она му
рече, и пожури напоље. Жена у избледелој хаљини је покушавала да одведе Стрелу,
цимајући узде и све више беснећи због омалених кобилиних корака..
“Ја би се тога баталила да сам ти,” Моираина рече гласно. “Казна за крађу коња је
шибање ако се коњ поврати, а још горе ако не.” Свака Прихваћена је морала да буде
упозната са уобичајеним законима у свим земљама.
Било би задовољство отпослати ову жену са пар пруга преко леђа, али ако то
уради показаће ко је. Доста пролазника, мушкараца, жена и деце се зауставило да
посматра. Не да се умешају, већ да виде исход.
“Хоћу, ако морам,” Моираина рече мирно, хладно.
Одједном она баци Стрелине узде. “Задржи је онда! Уистину, она није вредна
крађе.” Окренувши се, она оде бацајући пркосне погледе у свим правцима.
У другој крчми, ‘Слепој свињи’, крчмарица округлог лица у дугој кецељи, која је
можда некада и била бела, кроз смех јој рече да код ње нема Таиренки у собама.
Свака реч која је потекла из њених уста изашла је праћена смехом. “Боље да
одеш, девојко”, она рече такође. “Моје муштерије би некога нежног као ти, вечерале
ако брзо не одеш.” Забацивши главу уназад, она се грохотом насмеја што попратише
и њене муштерије.
“Ох, да како да не, моја госпо,“ она рече, “да једна Таиренка која се баш подудара
са тим описом је одсела овде. Тренутно је изашла. Зашто не седнете и пијуцкате мало
зачињеног вина док је чекате.” Она јој пружи дрвени врч који је носила када јој је у
почетку пришла. Врч је мирисао на свеже зачине.
“Хвала вам.” Моираина рече, одговарајући на женин осмех једним исто толико
сјајним. Која срећа те је пронашла Сијуан тако брзо. Али њена рука се заустави
тренутак пре него што би дохватила врч. Нешто се променило у изразу газдарице
Сатаров. Мала измена, али њено лице је сада одавало благо ишчекивање. И она је
носила врч још док јој је прилазила.
Моираина није примјетила ни траг вина у прве две крчме. Нико у овом делу
града није могао приуштити вино. Зачини би могле да прикрију разне друге укусе.
Пригрливши Извор, она изатка ткање од Духа, које је било једно од тајних ткања
Плавих, и додирну Крчмарицу њиме. Ишчекивање се претвори у нелагоду. “Да ли сте
сигурни да та девојка тачно одговара мом опису?” она приупита, и благо стегну
ткање. Гришке зноја избише на челу газдарице Сатаров. “Да ли сте у потпуности
сигурни?”
“Када мало боље размислим, она уопште нема плаве очи. И... и сетила сам се да је
она још јутрос отишла.”
И даље гледајући Моираину у очи, жена нелагодно подиже врч до уста, а њено
грло се грчило док је гутала. Одједном, њене очи се избечише и она схвати шта ради
и са вриском баци врч из кога се просу вино.
Моираина отпусти ткање, али то није смањило страх газдарице Сатаров. Њено
лице се згрчи у ужасу док је гледала око себе. Задигнувши сукњу изнад колена она
поче трчати ка кухињи, или можда ка степеницама, али ипак после три корака она
поче да се њише, а после још три она се сруши на под као да су јој се све кости
истопиле. Њене ноге у свиленим чарапама су биле изложене до бутина. Свилене
чарапе. Жена мора да је добро зарађивала својим рђавим занатом. Махала је рукама
као да покушава да пузи, али у њој није било снаге.
“Помислила сам да ћеш ме можда потражити овамо када дођеш”, Сијуан рече,
хватајући је за лакат како би је пожурила. Она је носила исту ону стару плаву хаљину.
Моираина је сумњала да она није ни помислила на то да потроши нешто од новца
који јој је Моираина дала како би купила још коју. “Претраживала сам ове крајеве у
потрази за тобом. Хајдемо унутра пре него што се смрзнемо.” Сијуан је меркала сенке
у уличици такође, а и држала се за свој нож, као да се употребом Моћи не би могла
одбранити од десеторице. Па добро, не без да се открије.
Можда би ипак било најбоље да се брже крећу. “Ово није крај за тебе, Моираина.
Овде има типова који би те појели за вечеру пре него што би сазнала да си у лонцу.
Да ли се ти то смејеш или гушиш?”
“Можда није оно на што си ти навикла,“ Сијуан одговори, “али добар кров да те
заштити од кише је стварно једино што ти треба. Такође тамо нема сестара, тако да
можеш да јуриш буве и ваши колико те год воља. Али боље да пожуримо ако
мислимо да тамо стигнемо пре мрака.”
Моираина уздахну и пожури. Ноћ није била време за врзмање напољу око места
каква Сијуан воли.
“Могу да јурим буве колико ми душа иште?” Моираина рече, окачивши свој
плашт о клин у малој Сијуаниној соби на највишем спрату. Макар је било топло, због
пећи која је била уграђена под не превише широким креветом, и уредно. Сијуан
никада није била неуредна. “Изненађена сам што си одсела овде.”
‘Доплата’ је био сребрни пени, што је значило да Сијуан мора бити да плаћа два.
“Доста и ништа. Умало нисам погинула јашући на оном глупом коњу до овамо.
Творац је начинио људе како би они пешачили или ишли бродом, а не да скакућу
унаоколо. Претпостављам да та Сахера није она права, или би ти скакутала као
госпориба у пролеће. Одмах сам пронашла Инес Демаин, али она је негдје где је не
могу досегнути. Она је од скора постала удовица, али је родила сина, засигурно.
Назвала га је Рахијен зато што је видела зору како руди изнад Змај - планине док га је
рађала. То сам сазнала из трачева. Сви мисле да је то глупо име за једно дете.”
“Она је у проклетој аесдаишарској палати, због тога.” Сијуан би лако могла ући
ако се представи као Аес Седаи, или једино ако је палата примала нове слуге у
службу.
Њих две поеделише дуг поглед, а онда Моираина одмахну главом. “Не могу
видети како то да повежем са Мејлин или Тамром. Ковач? Сијуан, можемо полудети
ако будемо мислиле да су Црне сестре свугде.”
“Па. Можда можемо бити сребрнперке у мрежи уместо сомова. Само запамти
сребрнперке такође заврше на рибљој пијаци. Шта намераваш поводом ове госпе
Инес?”
Моираина јој рече. Сијуан се то није свидело, и овог пута јој је била потребна
читава ноћ да је натера да схвати. У ствари, Моираина скоро да је желела да је Сијуан
наговори да ураде нешто друго. Али госпа Инес је видела зору над Змај - планином.
Макар је Етенијелина Аес Седаи саветница са њом на југу.
Поглавље 24
Коришћење невидљивости
Сијуан је поново почела следећег јутра док су се облачиле. Није волела да јој се у
било чему противречи, нарочито када је мислила да је у праву. А скоро увек је
мислила да је у праву. “Не свиђа ми се што само ти ризикујеш”, промрмљала је,
навлачећи плаву вунену хаљину преко главе. Испоставило се да је понела још једну
за пресвлачење, и била је скоро превише оштра у истицању да је Моираина била та са
само једном хаљином.
Моираина онда јесте уздахнула. Медвед са зубобољом био би боље друштво. Чак
и онај момак Лан! Закопчавајући заузврат Сијуанине дугмиће, покушала је да
заокупи другу жену говорећи јој колико јој такав крој хаљине истиче кукове и груди.
Па, не баш само због заокупљивања. Сијуан је заслужила мало пецкања.
Камила Ноалин била је љупка танка средовечна жена, проседе косе намештене у
четири дугачке плетенице и неумољивих, испитивачких очију. Кандор је, напослетку,
био далеко и од Каирхијена и од Тар Валона. Ипак, није имала права да користи
увеличавајуће стакло да проучи печат Илаин Дормаиле на дну Моираининих писма -
са - правима. Макар је писмо била само мало умрљано од потапања у ону бару. Иако
то нису били највећа коју је носила, ипак је обезбедило приличну гомилу злата у
десет кожних кеса поређаних на писаћи сто банкарке, чак и после високог одбијања
због удаљености између две банке.
“Зар је у Чачину такво безакоње да две жене нису безбедне по дану?” упитала ју
је Моираина хладно. Увеличавајуће стакло! “Мислим да смо завршиле.”
Носачи су то могли јасно да чују, али су трчали без застајкивања, у незнању шта
значе речи Црни ађах, вероватно и у незнању шта је Ађах.
Са друге стране, привлачна жена која је шетала поред са чешљевима од
слоноваче у коси се препала, повукла сукње до колена и потрчала, оставивши
двојицу запрепашћених слугу да се пробијају за њом кроз гужву. Моираина је
прекоравајуће погледала у Сијуан. Нису могле да се ослоне на незнање других као
заштиту. Сијуан се благо заруменела, али су јој плаве очи биле пркосне.
“Хоћу да буде готово до сутра”, рекла је. “Позови све твоје шваље на посао.”
Силенине очи се нису сузиле на то. Разрогачиле су се, сијајући бесом. Глас јој је
постао леден. “Немогуће. До краја месеца, можда. Можда касније. Ако уопште нађем
времена. Јако много госпи је наручило нове одоре. Краљ Малкијера посећује
Аесдаишарску палату.”
“Последњи краљ Малкијера је умро пре двадесет пет година, Силена.” Узевши
пуну торбицу, Моираина ју је отворила над столом у соби за мерење, просувши
тридесет златних круна. Наручивала је више од три хаљине, али док је свила у
Чачину била скупа колико и у Тар Валону, кројење је било много јефтиније, и то је
био највећи трошак у цени за хаљину.
“Требало је да наручиш хаљине као ону какву је носила она мршава дроља,“
рекла је Сијуан док су се пеле назад у наслоњачу. “На ивици да склизне. Могла би
макар да уживаш у томе да те мушкарци гледају ако већ намераваћ да ставиш своју
будаласту главу на пањ.”
“То је због висине,“ рече јој Моираина. “Навикнућеш се. Сваки посетилац би
питао за Аес Седаи; могла си да видиш, слуге нису ни трепнуле.” Она је, ипак,
задржавала дах док није чула одговор. Једна једина сестра би променила све. “Не
знам зашто морам да ти стално понављам. Краљевска палата није гостионица;
“Можете ме звати госпа Алис” не би задовољило никога овде. То је чињеница, не
мишљење. Морам да будем ја. Можда би могла да искористиш ту невидљивост и да
видиш шта можеш да сазнаш о госпи Инес. Било би ми драго да одемо што је пре
могуће.”
Што би било сутра, без изазивања увреда и прича. Сијуан је била у праву. Свако
око у палати биће на страној племкињи из Куће која је почела Аијелски рат. Свака
Аес Седаи која дође у Аесдаишар би одмах чула о њој, а свака Аес Седаи која пролази
кроз Чачин може ту да дође. А ако је овај Гортанес још увек покушавао да је пронађе,
реч о Моираини Дамодред у Аесдаишарској палати ће доћи до њега превише брзо. Из
њеног искуства, палате су биле зрелије за убиство него путеви. Сијуан је била у
праву; стајала је на постољу као мета, и није имала појма ко би могао бити стрелац.
Сутра, рано.
Сијуан се искрала, али се вратила брзо са лошим вестима. Госпа Инес се повукла,
оплакивала је мужа. “Пао је мртав у своју кашу за доручком пре десет дана”, изјавила
је, седајући на столицу и пребацујући руку преко наслона. Лекције о понашању су
биле још нешто што је заборављено када је шал постао њен. “Много старији човек,
али изгеда да га је волела. Дали су јој десет соба и башту на јужној страни палате;
њен муж је био близак пријатељ принца Брајса.” Инес ће остати повучена цео месец,
не виђајући никога осим блиске породице. Њене слуге излазе само када је преко
потребно.
Једна од служавки, пуначка седокоса жена по имену Аико, ушла је баш тада, да
најави да је дошла шатајан да отпрати Моираину до принца Брајса, и била је
очигледно запрепашћена да види како Суки стоји изнад господарице и прети јој
прстом.
“Могу да излазе само послом, Моираина, али мислим да могу да средим да будем
позвана унутра.”
Моираина је заустила да каже да ће то можда потрајати колико и оно друго, али
ју је Сијуан чврсто ухватила за рамена и окретала, одмеравајући је од главе до пете.
“Госпина служавка би требало да се постара да је њена газдарица пристојно одевена,“
рекла је и гурнула Моираину ка вратима. “Иди. Шатајан те чека. А уз мало среће,
млади војник по имену Кал чека Суки.”
Поглавље 25
Одговор
На сву срећу, три војника луталице тешко да ће бити присутни тамо где и она.
Принц Брајс, стамен човек зелених очију, присно ју је поздравио у великој соби
црвеним и златним оплатама. Биле су присутне и две принчеве удате сестре, и једна
Етенијелина са мужевима, мушкарци су били у загаситој свили, жене у светлим
бојама са појасевима одмах испод груди и извезеним рукавима и порубима сукњи.
Ливрејисане слуге нудиле су слаткише и орахе. Моираина је мислила да ће је
заболети врат од гледања увис; најнижа жена била је виша од Сијуан, и сви су стајали
веома усправно. Савили би вратове због сестре, и мушкарци и жене, али су знали да
су једнаки госпи Моираини.
Прича је ишла од музике и најбољих музичара међу племићима на двору до
суровости путовања, од тога да ли да се верује гласина о мушкарцу који је могао да
усмерава до тога зашто је толико Аес Седаи било у близини, и Моираина је открила
да је тешко да одржава очекивани лак разговор. Мало је марила за музику и још мање
за некога ко је свирао инструменте; у Каирхијену, музичари су се унајмљивали и
заборављали. Сви су знали да је путовање напорно, без сигурног преноћишта или
пристојне хране на двадесет или тридесет миља пређених тог дана, а тако је било
када је време било лепо. Очигледно да су неке сесетре биле у околини због гласина о
том мушкарцу, а друге да ојачају везе које су се можда олабавиле током Аијелског
рата, да осигурају да престоли и Куће разумеју да се и даље очекује да испуњавају
своје обавезе према Кули, и јавне и тајне. Ако Аес Седаи још нису дошле у Аесдаишар,
нека сигурно ускоро хоће, што је њој био довољан разлог да јој направи тешкоће у
лаганом ћаскању. То и размишљање о осталим разлозима због којих би сестре могле
да лутају. Мушкарцима је то било привлачно, али је мислила да је женама било
нарочитно досадна.
“А како си то зарадио модрице, мој лорде Дирајче?” упитала је, једва слушајући
дечакову трезвено представљену причу о паду. Све док...
“Мој отац каже да нисам погинуо само због Ланове таличности, моја госпо,“
рекао је Дирајк, исијавајући ван своје званичности. “Лан је краљ Малкиера, и
најталичнији човек на свету, и најбољи мачевалац. Осим мог оца, наравно.”
“Лан је краљ ако то жели, моја госпо,“ рекао је Брајс. Било је веома чудно рећи
такву ствар, а његов сумњичав тон ју је учинио још чуднијом. “Углавном се држи
својих одаја,“ Брајс је деловао као да је забринут и због тога, “али срешћеш га пре
него што – Моја госпо, јеси ли добро?”
“Не баш”, рекла му је. Надала се још једном сусрету са Ланом Мандрагораном,
рачумала је на то, али не овде! Стомак као да јој се везао у чвор. “И ја ћу можда да
останем у својим одајама неколико дана, али бисте ме извинили.”
Наравно да хоће, свима је било неизрециво жао што неће бити с њима у друштву
и због напора који је претрпела на путу. Мада јесте чула једну од жена како мрмља да
јужњакиње мора да су много нежне.
Моираина је зурила за Мереан док она није нестала иза угла далеко низ ходник.
Све што је Мереан управо рекла могла је да каже и нека од Тамриних изабраница.
Црне сестре су могле да лажу. Је ли Ларела променила мишљење о Чачину? Или је
била негде мртва, као Тамра и остале? Изненада је схватила да је намештала сукње.
Било јој је лако да смири руке, али није могла да заустави благо дрхтање.
“Води ме до одаја Лана Мандрагорана”, рекла јој је Моираина. Оно што је било
истина у зору може да се промени до поднева, као и оно што је било потребно. Узела
је прстен Велике змије из торбице и ставила га на десну руку. Понекад, мораш да се
коцкаш.
Елис је пиљила у Моираину разрогачених очију. “Могу сада да одведем госпу Аес
Седаи до њених одаја”, рекла је несигурно, “ако бисте –” Запиштала је када је
Моираина нагло отворила врата и ушла.
“Ти”, зарежао је. “Значи, данас си Аес Седаи и Дамодред. Немам времена за твоје
игре, Каирхијењанко. Чекам некога.” Хладне плаве очи одлутале су до врата иза ње.
Чудно, нешто што је личило на врпцу направљену од косе било је везано око
унутрашње браве у сложени чвор. “Неће јој бити драго за затекне другу жену овде.”
“Знаш да су брда висока, али не и како лажу,“ промрмљао је као да понавља неку
малкиерску изреку. Отишавши преко собе даље од ње, зграбио је каније и снажно
увукао мач. “Помоћи ћу ти, ако можеш да ми одговориш на једно питање. Питао сам
многе Аес Седаи током година, али су се измигољиле од одговарања као отровнице.
Ако си Аес Седаи, одговори.”
“Ако знам одговор, хоћу.” Неће му поново рећи да је била то што је била, али је
загрлила саидар, и померила једну од позлаћених столица на средину пода. Није
могла да је помери рукама, али је лако лебдела на токовима Ваздуха, што би урадила
и да је била двапут тежа. Седнувши, спустила је руке на прекрштена колена тако да
се златна змија на њеном прсту јасно видела. Виша особа је имала предност када би
обе стајале, али неко ко је стојао мора да се осећао као да га одмерава неко ко седи,
нарочито ако је то Аес Седаи.
Он изгледа није осећао ништа слично. Први пут откад га је срела, погледао ју је
право у очи, и поглед му је био плави лед. “Када је Малкиер умро”, рекао је гласом
тихог челика, “Шијенар и Арафел су послали људе. Нису могли да зауставе бујицу
Тролока и Мирдраала, али су дошли. Људи су јахали из Кандора, чак и из Салдеје.
Дошли су прекасно, али су дошли.” Плави лед је постао плави пламен. Глас му се није
променио али су му зглобови побелели када је стегао мач. “Девет стотиан година смо
јахали када је Бела кула звала, али где је била Кула када је Малкиер умро? Ако си Аес
Седаи, одговори ми на то!”
Неко време ју је само гледао, ватра је споро бледела назад у лед. Оборио је
поглед. “Скоро да могу да поверујем”, промрмљао је на крају, не говорећи у шта је
скоро могао да поверује. Горко се насмејао. “Како могу да ти помогнем?”
Упркос себи, шмркнула је. Обећао јој је помоћ, а онда забринуто потражио своју
госпу. Можда није био онакав какав је мислила да је. Али је био све што је имала. “Не
ти,“ рекла му је. Њена посета ће ускоро бити позната широм Аесдаишара, ако већ није
била, а ако га примете да шпијунира Мереан... То би могла да буде пропаст чак и ако
је жена била невина као дете. “Мислила сам да би могао да замолиш неког од
Малкиераца које си, како разумем, сакупио овде да те прате. Неко оштрог ока и
мирног језика. Ово мора да се обави у крајњој тајности.”
Нагло је окренуо главу, али је убрзо климнуо. И поново није поставио питања
која би поставила већина људи. Док му је говорила како да јој доставља вести,
порукама за њеку служавку Суки, молила се да није правила озбиљну грешку.
“О, била сам испробана пре неколико година. Аес Седаи је рекла да ћу бити
веома јака. Рекла сам јој да имам петнаест година, али је сазнала истину. Не видим
зашто нисам могла да идем у Кулу са дванаест ако сам желела. Мајка је била бесна.
Увек је говорила да ћу ја бити краљица Малкиера једног дана, али то значи удаја за
Лана, што не бих желела чак ни да мајка није била његова карнеира. Када јој кажеш
да ме водиш у Кулу, мораће да те слуша. Сви знају да Аес Седаи узимају све жене које
желе за обуку, и нико не може да их спречи.” Пуне усне су се напућиле. “Ти јеси Аес
Седаи, зар не?”
Моираина је изводила вежбу ружиног пупољка. “Ако желиш да идеш у Тар
Валон, онда иди. Ја сасвим сигурно немам времена да те пратим. Тамо ћеш наћи
сестре у које нећеш моћи да сумњаш. Суки, хоћеш ли да испратиш госпу Иселу
напоље? Без сумње не жели да одложи полазак да је мајка не би ухватила.”
Дериште је било сво озлојеђено, наравно, али је Моираина само желела да јој
види леђа, а Сијуан ју је скоро изгурала напоље на ходник док се бунила на сваком
кораку. Моираина је остетила како Сијуан грли Извор, и приговарања су престала са
оштрим цијуком.
“Та”, рече Сијуан док се враћала отресајући руке, “неће потрајати ни месец дана
макар била јака колико Кецуејн.”
“Сијерин лично може да је баци са врха Куле што се мене тиче,“ одбрусила је
Моираина. “Јеси ли ишта сазнала?”
“Па, сазнала сам да млађани Кал уме да се љуби, а осим тога, наишта сам на
гомилу баљезгарија.” Сијуан се изненада намрштила. “Зашто ме таго гледаш? Само
сам га пољубила, Моираина. Јеси ли ти пољубила лепог момка од млађаног
Карманеса ноћ пре него што си напустила Кулу? Па, и за мене је било исто толико
дуго, предуго, а Кал ме веома леп.”
“Све је добро што се добро сврши,“ рече Моираина одсечно. Светлости, колико
дуго није помислила на Корманеса? Био је прелеп.
“Он јесте вишеструка будала, Сијуан, али не мислим да би икада “брбљао.“ Осим
тога, “не можеш да победиш ако не ризикујеш бакрењак”, како увек кажеш да је твој
отац говорио. Немамо избора осим да ризикујемо. Са Мереан овде, време је можда да
измаку. Мораш да дођеш до госпе Инес што пре можеш.”
“Не причај глупости”, рече јој Моираина. Задатак пред њима је био превише
важан да траће мисли на мушкарце. Бар на начин на који је Сијуам мислила. Мереан
је провела цео дан са Брајсом? И није прилазила госпи Инес? Било да је једна од
Тамриних изабраница или Црног ађаха, то није имало смисла, а било је и више него
наивно поверовати да Мереан није једно од та два. Нешто јој је измицало, и то ју је
бринуло. Оно што није знала могло је да је убије. Још горе, могло је да убије
Поноворођеног Змаја у колевци.
Поглавље 26
Када се предати
Лан је клизио кроз ходнике Аесдаишара сам, користећи сваки делић вештине
које је стекао у Пустоши, пазећи да не зађе за ћошак док није сигуран да је пролаз
испред пуст. Умотан у ко’ди, скоро је могао осетити кад год је неко ушао у ходник иза
њега, осетити почетак још једног присуства и побећи из видокруга кроз отворена
врата или засведен улаз пре него што би га, ко год то био, могао видети. Могао је
бити и дух.
Трачак покрета га је натерао да се прибије уза зид иза статуе жене обучене у
облаке и рукама пуним цвећа. Баш на време. Две жене су изашле из укрштајућих
ходника испред, застајући у интимном разговору. Исела и Аес Седаи, Мереан. Био је
миран као камен иза кога се крио. Покрет је био то што привлачи очи.
Није волео забушавање, али док је Едејна одвезивала чвор на његовом даори,
који га је држао затвореног два дана, начинила је јасним да намерава да објави
његову женидбу са Иселом ускоро. Букама је био у праву. Едејна је искористила
његов даори као узде. По обичају, вечина њене моћи над њим би нестала једном кад
Исела буде имала увојак његове косе међу својим успоменама, не више ишта веће од
успомене из прошлости, ипак је био сигуран да ће користити Иселу уместо себе. А
Исела ће сарађивати. Сумњао је да она има снаге да стане против своје мајке
отворено. Једина ствар која се може урадити кад си суочен са противником кога не
можеш победити је да бежиш, сем уколико твоја смрт може користити неком већем
циљу, а он је веома желео да побегне. Само га је Букама држао овде. Букама и сан.
Кунећи, Лан је трчао иза гардисте, вичући да се креће брже, али превише је
каснио. Превише каснио за човека који је носио бебу. Превише каснио за снове.
Устајући почео је поново да трчи. Али не од ичега. Према некоме. Није га било
брига ко га види. Пригушен удар врата у предсобљу и увређени повици слушкиња
подигли су Моираину из јастуцима обложене наслоњаче на којој је чекала. Било шта
сем овога. Прихватајући саидар, кренула је из чекаонице, али пре него што је стигла
до врата она се отворише. Лан је отресао слушкињу у ливреји која се држала за
његове руке, залупио им врата у лице и подупро их ледјима, срећући Моираинин
изненађен поглед. Поплавеле модрице шарале су његово угласто лице и кретао се
као да је претучен. Од споља је допирала тишина. Шта год да је намеравао били су
сигурни да она може то да реши.
“Букама је мртав са ножем у срцу,” рекао је мирно, “а пре мање од сата је неко
покушао да убије мене помоћу Једне моћи. Испрва сам мислио да је морала да буде
Мереан, али последњи пут кад сам је видео ишла је за Иселом и уколико ме није
приметила и желела да ме уљуљка, није имала времена. Мало њих ме види кад не
желим да будем виђен, а мислим да она није. То оставља тебе.”
Лан се није слагао. “Све Аес Седаи су опасне. Исела је довољно сигурна за сада;
видо сам је на доласку овде, журила је негде са Брајсом и Дириком. Зашто је Букама
умро, Аес Седаи? У шта сам га ухватио за тебе?”
Моираина је уздигла руку тражећи тишину и мали део ње је био изненађен кад
је послушао. Остатак ње је размишљао срдито. Мереан са Иселом. Исела са Брајсом и
Дириком. Мереан је покушала да убије Лана. Изненада је видела шему, савршену у
свакој линији; није имала смисла, али није сумњала да је стварна.
“Постоји место на западној страни Палате,” рече Лан полако. Онда се његов
говор убрзао. “Ако постоји опасност по Брајса морам дићи гардисте.” Већ се окретао
са руком на брави.
“Не!” рекла је. још увек је држала Моћ и спремила је ток Ваздуха да га ухвати ако
је неопходно. “Принц Брајс не би ценио да његова гарда улеће ако Мереан само прича
са њим.
Лан је стварно пожурио, дуге ноге су му се једва виделе док је трчао. Све што је
могла да уради је са скупи скуте и потрчи за њим, игноришући зурење и
дошаптавање слуга и других у ходнику због њеног излагања ногу, захваљујући
Светлости што је није превише оставио. Допустила је да је Моћ испуни док је трчала,
док се слаткост и срећа није граничила са болом у својој снази, и покушала да
испланира шта ће да уради, шта ће да уради, против жене знатно јаче од ње саме,
жене која је била Аес Седаи стотину година пре него што је и њена прабака била
рођена. Желела је да није толико уплашена. Желела је да је Сијуан сада са њом.
“...и тешко бих ти могла довести лорда Дирика без његовог оца,” говорила је
Исела раздражљиво. “Али сам се потрудила да нико не зна, али зашто...?”
“Ово се сувише одужило, зар не мислиш и ти, дете?” рекла је Мереан. Дирик се
подигао у ваздух, отимајући се против веза које није могао видети, док је плутао
преко ивичњака. Брисова се глава изокренула пратећи сина, уста су му радила око
невидљивог чепа.
Изнемогло је отворила очи, дечаков замирујући врисак још увек јој је одјекивао
у глави. Лежала је на леђима на каменом шеталишту, у глави јој се вртело. Док јој се
то није разбистрило имала је шансе да прихвати саидар, колико је мачка имала да
пева. Не да је то чинило икакву разлику сада. Могла је да види штит који је Мереан
ставила на њу, а чак је и слабија жена могла да држи штит једном када је постављен.
Покушала је да устане, пал назад, и успела да се придигне на лакат.
Само су тренутци протекли. Лан и Рејн су и даље плесали свој смртоносни плес
судара челика. Брис је био укочен не само због својих веза, буљећи у Мереан са
толиким неумољивим гневом да се чинило да би се могао ослободити самом снагом
свог гнева. Исела је дрхтала, уњкала и јецала и зурила запрепаштено где је момак
пао. Дирик. Моираина се натерала да мисли на дечаково име, бојала се сећања
његовог насмејаног ентузијазма. Само тренутак.
“Тренутак,” рекла му је, гласа несигурна. “Још увек сам сувише ошамућена да бих
ходала предалеко.” Колена су јој клецала док је ишла ка Мереанином телу. Неће бити
одговора. Црни ађах ће остати скривен. Сагињујући се извукла је бодеж из њених
леђа и очистила о издајничине скуте.
“Хладна колико морам бити,” рекла му је. Дириков врисак јој је одјекивао у
ушима. Иселино лице које се смањивало под њом. Као и у њеном тесту за шал сва
њена смиреност је била само маска, али је се држала чврсто. Ако би пустила на
тренутак била би на коленима плачући. Урлајући од туге. “Изгледа да је Рејн
погрешио и био Пријатељ Мрака. Био си бољи од њега.”
Лан је одмахнуо благо главом. “Он је био бољи. Али је мислио да сам готов са
само једном руком. Никад није разумео. Предајеш се тек кад си мртав.”
Прошло је неко време пре него што јој је глава била довољно бистра да може
поново да прихвати Извор и морала је поднети Ланову бригу да обавесте шатајан о
Брисовој и Дириковој смрти пре него што стигне глас да су им тела нађена на
крововима. Разумљиво, чинио се мање горљив да обавести госпу Едејну о смрти њене
кћери. Моираина је такође била забринута због времена, ако не због истих разлога.
Требала је да успе да спаси девојку. Та смрт је лежала на њој колико и на Мереан.
“Ти си веома чврста жена,” најзад је рекао. То је био једини одговор који је дао,
али је био довољан.
“Чврста сам колико морам бити,” рекла му је. Дириков врисак. Иселино лице. Ту
је још увек било Рејново тело, да га се отараси и крв на каменим плочама и њиховој
одећи. Чврста колико мора.
Епилог
Народ је умео да уклопи оно што би видели у оно што познају или у оно у што
желе да верују. Нестанак простог војника, па чак и једне Аес Седаи, није био
примећен поред дубоке жалости која је натерала чак и јаке људе да плачу дуж
ходника.
Када је ушла у своје одаје, Сијуан поскочи са столице у дневној соби. Као да су
недеље протекле откада је Моираина последњи пут видела. “Изгледаш као да си
посегнула за мамцем и пронашла очњак - рибу.“ Сијуан прогунђа. “Па, није
изненађујуће. Увек сам мрзела да жалим за људима које сам познавала. У сваком
случају, можемо да одемо кад год хоћеш. Рахијен се родио на фарми скоро две миље
од Змајеве планине. Мереан му није прилазила, бар до јутрос. Мислим да га неће
повредити због сумње чак и ако је стварно Црна.”
Није он. Некако, Моираина је скоро то и очекивала. “Мереан неће више никада
икога повредити, Сијуан. Концентриши тај твој ум ради мене на једну загонетку.”
Сместивши се у столицу, она отпоче од краја, и ужурбано исприча иако је Сијуан
запрепашћено слушала и тражила да прича детаљније. Осећала се као да је најзад
поново жива. Било је олакшавајуће када је најзад стигла до узрока који је навео на
овај сукоб. “Желела је Дирика да убије пре свега, Сијуан. Њега је убила првог. А
покушала је да убије и Лана.”
“Срећа. Дирик је преживео пад који је требало да га убије, а сви говоре да је Лан
најсрећнији живи човек иначе би га Пустош давно убила. То чини образац, али
образац мени изгледа сулудо. Можда је чак и твој ковач дио свега. Као и Џозеф
Наџима, још у Канлууму, што се мене тиче. И он је био срећан, такође. Реши ми то ако
можеш. Мислим да је то важно, али не могу да схватим како.”
Сијуан је корачала тамо - амо преко собе, шутирајући своју сукњу трљајући
браду, мрмљајући нешто о “срећковићима” и о “ковачу који се брзо уздигао” и
осталим стварима које Моираина није могла разумети. Одједном она се укопа и рече,
“Она се никад није ни приближила Рахијену, Моираина. Црни ађах зна да се Змај
поново родио, али не знају крваво кад! Можда је Тамра успела да то задржи за себе,
или су можда били прегруби, те је она умрла пре него што су то извукли из ње. То
мора бити то!” Њена срећа се претопи у ужас. “Светлости! Оне убијају било ког
мушкарца или дечака који можда може да усмерава! Светлост ме сагорела, хиљаде
могу да умру, Моираина. Десетине хиљада.”
“Али оне не знају да трагају за бебом”, Моираина рече. Чврсто колико је морала
бити.
“Новорођенче неће показати никакве знаке. Имамо више времена но што смо
мислиле. Ипак не довољно да би смо постале неопрезне. Било која сестра може бити
припадница Црног ађаха. Ја мислим да је Кецуејн једна од њих. Оне знају да га и друге
траже. Ако једна од Тамриних трагача пронађе дечака и пронађу је са њим, или
одлуче да испитају једну од њих уместо да је убију првом приликом... ” Сијуан је
бленула у њу. “Ми и даље имамо задатак”, Моираина јој рече.
“Знам.” рече Сијуан полако. “Само никада нисам помислила... Па када има посла,
онда вучеш мреже или чистиш рибу.” Додуше, томе је недостајала уобичајена
жестина. “Можемо бити на пола пута до Арафаела пре подне.”
“Ти се враћаш у Кулу.” Моираина рече. Заједно неће моћи да траже нимало брже
но што једна може, а ако треба да буду одвојене, које боље место за Сијуан до да ради
за Кеталиу Деларме, и тако да има приступ свим извештајима очију и ушију Плавог
ађаха? Док би Моираина тражила дечака, Сијуан би могла да сазна шта се дешава у
свакој земљи и знајући шта да тражи моћи ће да запази било какав знак Црног ађаха
или Поноворођеног Змаја. Сијуан је стварно умела да увиди разум када би јој на то
указали, иако је овог пута за то био потребан труд, а када се најзад сложила, то је
урадила мрзовољно.
“Кеталиа ће ме самном да зачепи корито зато што сам побегла без њене
дозволе”, промрмља.
“Спалиће ме! Обесит ће ме да се сушим у Кули! Бићу срећна ако ме не ишиба!
Моираина, политика је довољно лоша да те натера да ознојиш канте зноја у сред
зиме! Ја је мрзим!” Али она је већ претраживала ковчеге у потрази за стварима које
ће понети са собом назад у Тар Валон. “Претпостављам да си упозорила оног типа,
Лана. Ја бих рекла то заслужује, много ће му то користити. Чујем да је изјахао пре сат
времена, и запутио се у Пустош, а ако га она не убија - Где си кренула?”
“Имам нека недовршена посла са тим човеком,“ Моираина рече преко рамена.
Она је донела једну одлуку још првог дана када га је упознала и тада се намерила да
је испоштује ако испадне да он није Пријатељ Мрака.
У штали где је Стрела чувана, бацањем сребрних марки као да су пенији, успела
је да јој Стрела буде припремљена још док су новчићи били у ваздуху, и она се баци у
седло не марећи што јој се сукња задигла и открила јој ноге до изнад кољена.
Лан једва да подиже поглед кад она сјаха. Клечећи крај остатака мале ватре, он
је чачкао пепео дугом гранчицом. Чудно, у ваздуху се осећао се мирис спаљене косе.
“Понадао сам се да си завршила са мном,“ он рече.
“Ја се борим у истом рату као и ти, борим се против Сенке. Мереан је била Црни
ађах.” Она исприча све, почевши од Гитариног Предсказања у присуству Амирлин
трон и две Прихваћене, преко онога што је Сијуан прокљувила и смрти Тамриних
трагача, све до последње речи. Да је други човек у питању већину би оставила
неизреченом, али било је веома мало тајни између Заштитиника и Аес Седаи. “Рекао
си да си спалио прошлост. Остави прошлости пепео. Ово је исти рат, Лане. Ово је до
сада најважнија битка у том рату. И у овој битци можеш да победиш.”
Дуго је само стојао загледан ка северу, у правцу Пустоши. Није знала шта би
урадила ако би је одбио. Рекла му је више но што би смела рећи икоме сем свом
Заштитинику.
Мораће да га научи понизности ради њега самог. И ради бара. “Има још нешто,“
она рече полажући шаке на његову главу.
Он глатко устаде, враћајући свој мач у корице док је проучавао. “Људи који нису
били тамо називају је Битком код Сјајних зидова,“ он рече нагло. “Учесници је
називају Крвавим Снегом. Ничим више. Они знају да је то била битка. У зору првог
дана, повео сам скоро пет хиљада људи. Кандораца, Саладејаца, Доманаца. До вечери
трећег дана, пола њих су били рањени или мртви. Да сам начинио другачије одлуке,
неки од тих мртвих би били живи. А други би били мртви уместо њих. У рату, само се
помолиш за своје мртве и узјашеш, зато што увек постоји нова битка иза хоризонта.
Помоли се за мртве, Моираина Седаи, и узјаши.”
“Назад у Чачин,“ она признаде. “А онда Арафел, и...” Тако мало имена од оних
које је било лако наћи је преостало. “Свет, ако треба. Ми ћемо победити у овој битци
или свет умире.”
Једно крај другога они одјахаше до пута и заокренуше на југ. Иза њих небо је
почело да тутњи и да тамни, још једна касна олуја се спуштала из Пустоши.
Захвалница
Желим овде да се захвалим свима онима који су учествовали на ево још једном
успјешно завршеном пројекту. Драги читаоче ови људи су вам омогућили да читате
на српском оно што читате.
Као прво захвалност иде Ајсмену (ицеман) нашем лектору, који је имао
времена да макар исправи наше разне правописне грешке, ако су се неке прокрале не
кривите њега, била су поглавља много гора када су дошла под њега.
Преводиоци:
• ФоРсАкЕн: Поглавље: 26
• Гвејн: Поглавље: 14
• ЛунаЛу: Поглавља: 6, 18 и 21
• ЛУЗЕР: Поглавља: 2, 12 и 19
• Туламоре: Поглавља: 7, 15 и 17