Лелејска гора, Михаило Лалић

БЈЕШЕ ТАМА – Његошев цитат - ...Бјеху мушка прса охладњела,/а у њима умрла
свобода/ка кад зраке умру на планину/кад утоне сунце у пучину

Магла -1.лице. Мало пре биле су ту ливаде и жбуње око утељака, а сада је све магла
прекрила. Не зна где су и не жели да мисли о томе. О томе неке мисли Васиљ, пошто је он
наваљивао да пођу преко Ђавоље чесме или Иван Видрић. Лута и једва их назире како се
тетурају кроз пећине од прамења. Када би могао, вратио би се стварању ни из чега. Као у
сну када се изненада измени призор – кад потрчиш за лептиром, а суочиш се са ђаволом –
препознаје себе онаквог какав заиста јесте – брадат, вашљив, кост и кожа, пизма на неке
што су живи и успомене на неке мртве, и уз то само гомила дроњака. Испод пазуха га мучи
шуга, нервира га закрпа која му витла около, чини му се као да није његова, као да припада
неком мртвацу. Гледа ту закрпу и сећа се Куштримове пећине и гомиле где су Фату
Куштримову каменовали. Велики ветар је дувао око пећине, Нико Сајков је изашао да
осмотри, а он се био покрио ћебетом и чекао да му Ања окрпи чакшире, а он се за то време
питао да ли је то љубав између Ника и Ање чим су тако често сами. Васиљ му се руга,
сазнајемо да се приповедач зове Ладо, пита га што је стао, да чита новине, Ладо му
одговара да се ослобађа прошлости. Свестан је да га Васиљ провоцира зато да би самог
себе уверио да је још увек жив. Живи су и способни макар за свађу. И тек што су осетили
сласт те свађе у магли; Иван Видрић је почео да је гаси. Ладо је увек наслућивао да Иван
није попут Васиља и њега – површинско биће хуке и сујете. Њему не треба ни огледало, ни
одјек ни вика, јер он зна и без тога да постоји, шта хоће и како ће то постићи. Васиљ је
довукао суве гране да заложи ватру, а Ладу је довољно да само гледа ватру, она је једина
жива снага која им је остла верна и која још само димом може да их изда. Иван је опазио
зеца у близини који их гледа. Ладу дође да зеца помилује по глави, одавно никога није
помиловао, сли зец би се од тога уплашио, више воли тако да га гледа. Васиљ опали
пушку, зец бежи, а Васиљ га је отерао јер му је то њушкао као шпијун. Да га је Ладо
погодио, имали би ручак. Треба да крену, јер их је пуцањ открио ако има некога у близини.
Стално шаљу у шуме неке што их зову „летеће десетине“. Напипали су неку бразду што
личи на стазу и туда су кренули. Почиње свитање. Изронили су на неку голетију сличној
оној око Ђавоље софре. Неко време Ладу се чини да је то с леве стране, Васиљ вуче на
десно. Не зна где је, али му то није необично. На сунцу глад није тако мучна као у магли.
Не могу даље проћи, морају се вратити, Васиљу је досадило чекање. Мора да се иде и кад
се не зна куд. Сви тако иду и нико нема времена да чека док не сазна. Опасно би било само
ако би залутали у неки други крај; тамо, и кад би им неко показао прави пут, не би могли
да му верују јер не знају за коју странку навија. Све је тако врашки подељено да се ни ђаво
не би снашао. Стрмина се ублажила, умили су се и Васиљ каже да су заправо стигли на
исто место, тј. да су ишли у круг, јер је угледао Ладину закрпу из Куштримове пећине.
Прошлост је таква да сачека људе крај пута и присили их да исправе погрешан рачун. Сада
макар знају где су, а и то нешто вреди.
Катун Јаблан с чесмом и дјевојком – Једна нејасна сенка дрмнула га је злом
слутњом и ишчезла. То му се не свиђа, све чешће назире ствари којих нема и оно што неки
људи зову предосећањем. Иде за тим предосећањем и стиже до детињства, када је снег
долину стеснио, а облаци је пригушили. Долином су се тих јутара одигравали велики
сабори псећих странака или вера. Јачи су побеђивали слабије. Ладо је тада као за инат
требало да иде у школу и плашио се како ће сам проћи кроз тај покољ где черече све што
не може да се брани. Један храпав глас му прекида ланац сећања. Негде се чује лавеж пса,
а где има паса, ту има и људи. Заморни су сусрети са људима, мора човек да се брзо
сналази и да пази да не буде преварен у разговору и да унапред погоди којој страни
припадају, да им случајно не отријеш нешто важно. Све је неизвесно осим опасности.
Катуни, они који нису у јесен запаљени, често су празни, колибе су оронеуле. Такав је рат
– све под њим брзо расте или пропада. Ако се види нека колиба над којом се диже дим,
неће бити да је то колиба нкеког њиховог пријатеља. Власт је добро пазила коме ће дати
дозволу за издиг у планину. Понекад је дозволила да се издигне неко од њихових, али то је
учињено са намером да их тамо примаме и улове. Најзад су стигли до катуна Јаблан, у
пределе Вељка Плећовића. Треба да нађу Вељка, а не знају како. Нема никаквих знакова
по којима би их Вељко познао. Само им срећа може помоћи да га нађу. Хтео је већ да да
знак за полазак, кад је стигла девојка са дрвеним судом за мужу. Страшно је како може да
буде лепа девојка, нарочито за човека који дуго не виђа девојке. Ладо јој се обраћа, пита је
како је. Девојка са страхом гледа у његову браду и капу и кокарду са укрштеним костима,
и велики нож који вуче на каишу. Колико је она лепа, толико је он страшан и накинђурен.
Пита је да ли ту има неки репезан (подругљив израз за партизана) да се крије, она не зна
шта је то репезан, каже му да партизани више не посто. Каже јој да зна да неко крије
Вељка Плећовића и да ће га заклати. Она га уплашено гледа, потом се застидео када она
гледа његове дроњке и правда се тиме да има нове чакшире код куће, ово му је за по гори
јер му другчије не би веровали и не би могао да им се примакне. Пита је кад ће да се удаје,
она му говори да се не брине за то. Он јој говори да му се допада, да јој очи и ноге ваљају
три царева града, пита је да се узму. Она каже да неће за њега са том брадом, па да је
једини на свету. Обријао би браду због ње, али она није хтела да се окрене, отрчала је
према катуну. Чека када ће Васиљ и Иван да му држе лекцију, а они ћуте зато што су
уморни. Кроз грање се види катун Јаблан, деца се играју четника и партизана. Иван га пита
шта му би да се јавља девојци код чесме, он каже да не зна шта му би, али то није кајање.
Диви се себи и честита како је усудио за тренутак да завири у један други свет и живот.
Види је из даљине како носи храну теладима, сматра да није газдина кћерка јер је
срамежљива. Иза дрвета се појави Вељко Плећовић и каже им да немају пушке, мислио би
да су неки просјаци. Вељко им даје торбу са хлебом и сиром. Девојка коју је Ладо препао
ножем је Мага, Ладо му каже да га препоручи код Маге. Ладо за Вељка каже да има нечег
храстовог у себи, зглобови су му као чворови и има их више него остали људи, Вељко је
поштен чак и кад му се то не исплати. Одједном Ладу дође чудна мисао, не зна да ли у сну
или на јави, она није Мага него Видра! Чуди се како се није пре тога сетио, из неког
разлога је уобразио да је Видра мртва, да је погинула, али ето излечили су је у Општинској
болници испод Звездаре, а после је дошла преко партизанских веза и ту се склонила.
Дошла је касно, када су већ били у расулу, зато се прерушила у сељанку, сада живи под
другим именом. Криво јој је што ју је оставио у запаљеном Београду, па сад неће да му се
јави. Она и не зна како су га мучки одгурнули од оног камиона којим су је возили. То није
ни битно, важно је да је она жива.

Од воде и за траву – Ако желиш да те сања девојка коју си у сну видео, кажу да треба
да преврнеш јастук на којем си спавао. Он је преврнуо камен испод кога су стоноге
пожуриле да побегну. Иван га је само погледао и окренуо главу, неће да га пита и боље је
тако јер не зна шта би му казао. Није да верује у враџбине, него је човек дужан да учини
све што може. Ако је под тим јастуком од камена остао прамичак њене залутале душе која
га је у сну посетила, нека сада буде ослобођен да га прати бар комадић пута. Вељко
Плећовић их предвиди, та земља се граничи са пределима Ника Сајкова Доселића. Вељко и
Нико као храстови својим жилама бране земљу. Вељко одавно није видео Ника. Ников
терен је најгаднији јер нема рођака, нема се на кога ослонити. Иван Вељку саветује да се
не ослања много на рођаке, јер је све подељено, па и рођаштво. Људи су се раније турчили
због соли, не зна се ко ће на крају припасти којој страни. Неки би Вељка и продали јер у
томе виде извор зараде, нису људи више поштени као некада. Поздрављају се, Вељко
одлази. Почиње пљусак, Васиљ псује богове кише и времена, само је Иван равнодушан.
Све што их снађе за Ивана је природно. Иванова жена Гара је негде у логору у Албанији,
син му је, тек одојчие, код неке четничке продице. Сакрили су се у колибу, напољу је град.
Иван на ливади примећује човека. Раније су једва чекали да заподену разговор са човеком,
а сада се склањају да их не види. Човек долази до колибе, Васиљ га шчепа. Питају га што
залива ливаду када пада киша, , он каже да мора, да је година гора него Арслан-пашина.
Испоставило се да све лаже. Слава му је Томиндан, кад лаже, не куне се њом него Светом
Петком. Иван га познаје, и Ладо је чуо за њега, то је Мирко Кадушин са сто оваца који
сваке зиме украде ар по бреме сена чобанима. Мирко пита Васиља чији је када га познаје, а
Васиљ одговара да је ђаволов, Мирко се боји ђавола. Ладо га пита да ли се боји партизана,
а овај одговара да се боји свакога јер је слаботиња. Због Ладине браде је помислио да
припадају странци брадоња и трудио се да им угоди, као мрзи комунисте јер се они храе на
заједничком казану, а не воли их што не маре за цркву и праве децу са ким год стигну.
Питају га да ли би убио Ника Сајкова, да ће га они убити ако он неће, али да о томе икоме
не говори. Ладо мисли да је Нико негде око Губавча.

Арслан-пашина година – Суше капуте крај огњишта. Иван гледа да ли колиба има
задњи излаз ако их неко изненади са врата, неко је пре њих направи орупу и прикрио
гранама. Сада је лепо, сенке по брвнима као по биоскопском платну – Дивљи запад. У
почетку је то неми филм са збрком слика, али се полако озвучава, изгледа да је сутра
Аранђеловдан, Бранко и Ладо седе поред зида, а Џана спрема приганице. Каже у себи да је
то сан. Крво му је што му сан доводи само мртве и што му као детету обећава оно што му
не може дати. Излази му Мирко Кадушин са врећом покрадених конопаца и улара и жали
се на Арслан-пашину годину. Можда је требало главу да му располути, само га је кушао да
ли ће убити Ника. Драго му је што је све то био само сан, али не воли што се његова душа
тако поиграва са њим. Ивану неки ђаво не да да спава, а Ладо зна да не може да спава зато
што су му промрзле ноге на Дубу, отпали су му прсти у болници на Жабљаку. Треба да
одморе, да би сутра тражили Ника, можда је боље да га траже после повратка, није им
довољан дан за то. Време ништа не доноси, само односи. Глад је узрок свему, или боље
рећи страх од глади јер се прво страх појавио. По суши је народ осетио да долазе паљевине
и све остало, јер никад несрећа без друге претње не долази. Пророци су најавили ране
мразеве на зелене кукурузе, биће глад као прошлог рата, биће година као Арслан-пашина
година, да се по злу памти сто година. Сељак је прво ишао на варош и на трговце, после су
њих живе издавали и мртве продавали да би им се деца прехранила. Више се и не каје,
навикао је да има оправдање.

Бол као нож препријечен – Ладу се причује да га неко зове кроз сна и Васиљу тако у
сну некад дође. И у сну је човек сујетан – све што чује или му се причини, склон је да
тумачи као да се на њега односи. Ако је то било само привиђење дозива, ни привиђења се
не појављују без разлога. Ко год да је, узалудга зове, није ни потребно да се правда јер и
сам зна да је узалуд. Не ваља му то што стално мисли о својима, о родбини, страдајуи
други чак и више. Сања како је у Глувљу код оваца, са девојкама дораслим за удају. Осети
да је остао усамљен и да на вратима стоји неко незван. Тај неко држи пиштољ у руци и
тражи га погледом, не зна како да одреагује, а ни од одуговлачења нема ништа. Мисли да
су Иван и Васиљ отишли. Треба да запамти да је своја кожа најсветија застава. Када је
кренуо да узме свој пиштољ, човек са врата му је рекоа да остави то и да га гледа. Том
човеку је глас чудан, ставио је рачвасто дрвце између два реда зуба да се приговору не
позна ко је. Тај глас му је познат, човек им обећава часном партизанском речју да им неће
ништа учинити, само ће попричати. Не смеју веровати ни партизанској речи, јер је то чест
мамац. Васиљ звекну пуком, човек испљуне дрвце, препознају глас Ника Сајкова. Ладо се
исто као и Васиљ обрадовао Нику, али се стиди страха који је осетио, и то још више што је
страх био без разлога. Чини се да су у безизлазној ситуацији. Мартић је корио Ника како
нема ни трунка комуистичког морала и пожртвовања, а после Мартић није чекао да га
сељаци живог или мртвог закопају и обновио је старо кумство са четничким комадантом
Арсенићем, предао се, седи код куће и можда спрема испите. Тако је кажнио и Ника и
Лада и Васиља, а Иван се сам казнио јер се сам вратио из Пиве и зато га не жали. Не жали
ни Ника јер је сличан камену. Нико каже да је у тешкој позицији зато што је странац, јер и
кад му неко да нешто за јело, преброје му залогаје, али кажу му да други пут не свраћа јер
немају ни за себе, али ако види Видрића, Иванића или Лада – нека сврате.

Ни трава им није равноправна – Ивана занима о чему Нико мисли, Нико би волео
да чује звиждук воза, одавно га није чуо, досадила му је тишина, а њу само прекидају
потера и пуцњава. Ладо би више волео да је сасвим тихо, а на миру гледа село Раван у
равници поред Лима. Говоре о некој Микљи која је купила нечију ливацу за 50 џакова
жита, зову је у неком селу Микља-пљачкаш и вук с вагином, она се није љутила због тог
надимка. Ладо би њу тукао, тек после повезује да је Нико тај који јој је продао ливаду.
Нико од њих нема права на правду зато што су комунисти. Иван пита Ника за Лека, рече
му да код Лека не свраћа више зато што се Леко од њега крије као од проклетства, а за
Гаља каже да смрди од страха. Знали су да је Гаљо удесио да га зароби изненада његов
таст са друштвом. Заједно са Гаљом био је заробљен неки сељак код кога се случајно
затекла Никова пука и тако је нИко одједном остао без друштва и без оружја. Остала му је
једина офанзифвна бомба, коју је од Гаља позајмио, а сутрадан је Гаљо послао своју мајку
да је од Ника искамчи и Нико му је послао бомбу. Гаљо га је после молио Ника да му изађе
из куће. Нису успели да сачувају јединство чете. Цестом зврје камиони са војницима. Већ
трећипут му се причињава да је то војска Арслан-паше, пошто јој није пошло за руком да
нас савлада са истока, променила је униформе и преплавила нас са запада. Један мирис
стиже пре Ника, Васиљ се мршти на тај мирис рогачевине. То су мекиње од рогачевих
махуна, храна за краљевске мазге империје, народ у недостатку хране и то једе, неко се
разболи, али часније им је умрети од хране за мазге него од глади. Ладу су први залогаји
скоро пријатни, а Васиљ не жели то поново да једе.

Правда и неправда – Ладо се тешко креће, чини му се да они врашки одмичу и да се

размак између њих повећава. Мисли да Иван хоће да са неким од њих има тајни разговор
тако да он не чује, али Ладо заправо зна да није тако, већ да само тражи разлог са срџбу.
Васиљ му говори да га чекају, Нико му говори да не звижди због могућих заседа. Никови
преци су побегли од турчења, да веру сачувају, дошли су из Досела, зато се зову Доселићи.
Одавно су дошли, а нису се намножили, рађају им се само женска деца. Ладо се одједном
сети да можда зато Џана дуго није хтела да прими Иву за знаху, можда није било зато што
је Ива од Ђемића, него зато што је Ивина мајка од Доселића. Можда се плашила да ће јој
Ива заређати с женском децом као што је Ивина мајка женскадијом напунила кућу Пека
Ђемића. Нико је Иви једини ујак, каже Ладу да је свраћао да је обиђе, каже гладују као и
сви, дете јој не гладује јер имају две краве, каже да им је Тробрк досађивао доста, путао им
је стоку у њиву, козе у башту, Ладо каже да ће га убити. Говоре о учитељу без ноге са
Цетиња да би им могао помоћи, али нису сигурни да ли ће хтети због своје жене. Нику
највише смета самоћа, а суштина је непромењена, да су се сами родили и сами ће умрети
као сви они пре њих. Па и оно што је између те две самоће, живот – највише је самоћом
испуњено. Понекад се човек у друштву, у забави и љубави завара да није сам, а јесте.
Једино сам човек живи својим пуним временом и вољом јер му не краду време празним
причама. Иван се поздравља са Ником, каже му како је издржао два месеца издржаће и тих
осам дана. Нику ће бити сада најтеже јер се плаши да не учини неку глупост, јер сам човек
не зна шта ваља и шта не ваља. На руковању Нико Лада гледа чудновата, не моли га
ништа, више га опомиње и кори. Тај прекор је посебан јер није за прошло, већ за будуће.
Изгледа као да је уверен да су га преварили или да ће га преварити, Ладо му није крив, јер
га не отавља он ту већ Иван, а Иван зна шта ваља иначе не би био члан свих комитета.
Када учврсте везе, све ће бити како треба. Сви су се уморили од тог растанка који им је
био тежи него порођај. Иван каже Васиљу да Нико треба да се повеже са људима да не би
остали без ослонца. Ладо мисли да онај учитељ није за њихов посао и да нема ослонца.
Креће то да изусти, али га главобоља прекида у тренутку кад треба нешто за Ника да
учини. Као да неко проклетство ради против Ника. Иван се боји да ће неко преварити
Вељка, а каже да Ника неће преварити јер он не верује никоме. Васиљ мисли да је Иван
неправичан јер му је више стало до Вељка јер има братство и није самац као Нико, Иван на
то није ни помишљао. Васиљ вели да варају себе да су сви једнаки јер нису, јер је пречи
онај ко је јачи, ко има утицај и залеђе. Боре се за правду, а уз пут ипак чине неправду. Три
године је Васиљ чекао да га приме у СКОЈ, а друге су примали за 3 месеца или за мање.
Иван је паметан, па ћути.

Од камиле змија – Преко ливаде долазе до смрчеве шуме. Васиљ говори да би као
посао изабрао било шта што има везе са дрвима и додаје да је дрво најпоштенији створ на
свету јер чак и кад је мртво мирише. Куцне секиром у оборно дрво, изрони иза сложених
дасака издужена глава Вучка Масника с брковима. Вучко им се обрадовао. Вучко је
огроман и погрбљен, обучен је у старе димије и џемпер суре пустињске боје – та одећа на
чудан начин употпуњава његову изненадну сличност са камилом. Такав му је и живот био
– оптерећен. Вучко хоће да им покаже своју колибу, може им то некад затребати, а у
ствари то је само његов начин да им да нешто за јело, а да им не покаже како је опазио да
су гладни и да их не понизи чекајући да сами затраже. Вучко им доноси качамак и ракију.
Иван га пита има ли жита, Вучко каже да је растезао, саставиће некако до новога. Каже да
их спасава помоћ од Талијана, иначе би се умирало од глади. Не дају свима помоћ, само
онима ко је уписан, то су лојални, а за партизанске куће и за сумњиве нема. Њима ни соли
не дају, све и да хоће за паре да је купе. Дали би им људи од свога, али не смеју, јер ће их
казнити ако сазнају. Иван пита Вучка свраћа ли Нико код њега, каже да понекад дође кад
му дозли глад, али да њему ни Бог не може помоћи и да мисли да неће жив дочекати јесен
јер су му нашли све путеве и странпутице, стално су му за петама, потребан им је жив због
информација, вероватно ће га мучити када га ухвате. Ладу се чини да Масник није ни
човек, ни камила, већ змиа која говори. Масник им саветује да склоне Ника одатле, јер ту
нико жив дуго не може. Иван каже да ће га осветити ако му се нешто деси. Иван то
намерно говори да би заплашио Масника, све више му се чини да им је то заправо
непријатељ. Иако је увек био поштен, можда му се сада не исплати да буде камила, па
постаје змија.

Мало дима и Јакша у њему – Ладу су сад собе невероватне као свадбе, без напора
их не може замислити. А када их замисли, сав тај собни свет му изгледа као изврнут свет.
Још увек има људи који живе мирно у својим собама, њих рат не дотиче. Васиљ каже да би
им било лакше да није глади, а Ладо да је макар мање избеглица. Човек не може да бира
оно што је било пре њега, само понекад може изабрати приближно време и место где ће
умрети. Ни то са сигурношћу, сигурност је у ћутању. Поред Стрмоглавца из шуме се видео
дим, Васиљ је отишао да осмотри ко је то. Иван једва од гарежи препознаје Јакшу који
кува у котлу. Јакша не зна како изгледа, није се огледао, а каже им да ни они баш не сијају,
није имао кад да се умије од посла. Има брашна и соли, то му је довољно. Јакшин брат
Заро је јавио Јакши како да спрече покољ комуниста који се спрема, да је оружје сакривено
у манастирском конаку, и убили су теолога љотићевца. Иван пита Јакшу за Јоџу, Јоџа је у
Колашину, у затвору. Јакша се умива у реци и тако мало личи на оно што је некада био,
али заправо нико од њих неће бити оно што је некада био, повратка нема. Нуди их да једу,
они нису гладни, нису сити од јела, већ од јада. Јакши је досадила опрезност и чување и
зато ватру ложи и дању иако зна да га дим може одати. Даје им неке књиге што вуче са
собом, Ладо узима Енглеску граматику. Рамовиће није видео месец дана, не узима
цигарету од Васиља, мучно би му било да се поново одвикава. Ладо сматра да је можда
истинита легенда о Псоглавима, нису они нестали, били су свашта, и жандарми,
политичари, официри, газде,само су чекали муницију да отпочну хајку на човека и да га
отерају у планину, да подивља, а сада се веселе и чекају да полуди.

Избор игре – О женама, о њиховом сналажењу у тешким ратним временима, како се

јадају једна другој када је пазарни дан, и када их слуша заборавља на глад и на себе и на то
да је 1942.година. Те жене не иду путем него поред пута, да живима не сметају. Иван се
залаже за то да промене пут, да не иду уз поток, јер од њега неће моћи чути ако им се неко
буде приближио. На том другом путу су набасали на зид стена које је немогуће
заобићи,Васиљ пребацује Ивану да је лош путовођа и да увек нађе беспуће. Морају се
вратити на стари пут, а гладни су. Добро је што глад има неколико фаза, иначе би сви
режали од глади. Некад се Ладу чини да је глад шкорпија или нека друга зверка – увукла
се у стомак, тумара му по цревима и гризе их. Прва фаза је када је глад толико јака да би
могао пушком опалити у то место где га боли, а онда у другој фази глад попушта и јавља
се нада да ће се наћи нешто за јело. Васиљ рече да му се чини да је Јакша искључен из
партије. Иван каже да су га искључили због магаицина, тј. јер је пустио друге да узму
пиринач и пшеницу. Није био подмићен, већ су га сељаци преварили. Јавили су Јакши да
ће напасти војска, а заправо су се сељаци обукли у талијанске кабанице и док је Јакша
утврдио положај да се брани, послао гласнике за помоћ, пљачкаши су однели плен. Пошто
су међу пљачкашима били и неки од Јакшине ујчевине, створила се сумња да је у томе
било договора. Научили су да не треба веровати браћи. Ухватили су Маркелеза како
поткрада магацин поверен на чување његовом брату комунисти, а у другим селима
ухватиили су друге Маркелезе како пеку погаче од пшеницице из магацина. Чак и ако су
браћа у питању, нису слични по склоностима и понашању. Иван је осетио да неко иде, иду
три човека, прво делују безопасно, потом Ладо примети да имају пушке, мисле да су
сељаци који су ишли у пљачку, Ладо је за то да их опљачкају, а Ивану је боље да личи а
Гиздића играју игру скривалицу него банда да буду. Супротна стана је осула паљбу на
њих, склањају се и нису повређени. Васиљу онај на коњу, радо би га убили, али одустају
јер, ако је то Гиздић, још би га прогласили јунаком и светили се сиротињи. Лада нервира
што Иван као да све зна, и ако мисли на све људе онда никада неће стићи да уради оно што
воли, да се освети, ни да заштити, ни да неком наду пробуди.

На састанку остатака – Код Лома срећу другове из Гиздаве, једу са њима кромпир,
увек хране спреме да претекне. Различитим везама и муницију набављају. Апотекар им је
Рајо Боснић, имају завоје, јод и аспирин. Ладо му се пожалио како има шугу, овај му даје
кутију неке сиве масти и објашњава му како се користи. Маже се том машћу, на њега
наилази Бајо Шанчевић баш кад не треба, није одмах препознао Лада, стари су познаници,
Бајо је увек умео да се сналази. Бајо га није могао познати од толике браде, Ладо неће да се
рукује са њим да му не би прешла шуга. Ладо осећан да је киван на Баја, можда му завиди
што је делегат, више је то нелагодност којој завист претходи. Бајо је у џепу носио
отпусницу из болнице без датума, ако га ухвате у некој гужви да се може оправдати како
се ту случајно обрео. Вероватно је на вишем положају од њега због неке везе. Слабо ће
правду остварити онај који је и сам неправичан. Некад су неправични из нехата, незнања,
или од невоље, а некада зато што нема времена да се бира. Комунисте одбијају да
схарањују по хришћанским гробљима. Бајо Ладу говори да је са Рамовићима свршено, да
су похватани, само је Петар измакао. Вероватно их је издао неки рођак, боље да су се
бранили и изгинули него да их овако муче чекањем. Бог га сами и мртвог убио/Како мога
вјероват Турчину?

Просто испод дрвећа – Стигао је нови гласник да све разјасни. Рамовиће су убили,
нису их заједно закопали као обичне комунисте, већ у три посебна гроба. Нису их тајно
стрељали, дању је било, не би ни могли тајно да их стрељају јер су Рамовићи стално
певали, као да иду на свадбу, нису их осрамотили. У граду више никога немају, све је у
логоре одведено, сељаштво их је изневерило чим је глад осетило, проредила се омладина,
нема више оне њихове, ова сада што наилази и не личи баш на омладину – злостављају
девојке и гађају куће које су некада биле партизанске. Отписали су их и другови
форумаши, одавно се не јављају. Сви су се некако боље снашли, само се они потуцају по
планинама, када им неко да храну не знају кога више да жале – себе што су спали на то
или онога што даје и страхује да се некако не открије то његово доброчинство. Бајо прича
о нечему што се десило у Рупама, да је два месеца живео са партизанима у друштву
четнички шпијун и нису га отрили. Иван мисли да неће изгубити подршку народа. Бајо
мисли да су они нека немогућа врста комуниста које нема на свету – склона свим
крајностима. Једни су изгубили вољу за животом, док су други сувише живи, краду по
кућама. Боље је да се крију испод дрвећа, него да их у пећини ухвате. Ладо би ударио, јер
зло не зна да је зло док не добије по глави. Надао се да ће макар овај предео бити лепши.
Део пута су прешли заједно са друштвом из Рупа и Таре, па се опраштају са њима. Зеко
Аралија му даје савет да је боље сит погинути, него од глади умрети. Одједном као да га је
сунце огрејало, јер се сви смеју и воле, то је људско сунце које је ишчекивао. Мушка прса
нису охладнела, и понекад знају да себи самима сунце скују. Неки ће погинути, па се због
тога са њима поново неће срести, али то мало сунца што су један другоме дали нико им
више не може узети.

САМ – Његошев цитат: О проклета земљо, пропала се!/Име ти је страшно и опако./Или

имам младога витеза,/уграбиш га у првој младости,/или имам чојка за човјество,/свакога
ми узе приђе рока...ар

База у пустари – Чим су се вратили из Лома, почели су да лутају тражећи место за базу.
Сложили су се за Пустару. То није најбоље место, али је бар чудновато. Пустара личи на
трбух голе жене како га цртају француски би или мангупи београдски по клозетским
зидовима. На изглед је то незнатна шумица у којој гоњена зверка не би имала смелости да
се заустви; баш зато су је изабрали јер ни одздо теба да помисле а они то неће смети.
Укопали су себи заклон. Тек након неколико дана отрили су погодности Пустаре. Без
опасности може да се ложи и кува при врху шуме у процепу дубоком као бунар. Имаће
нешто воћа јер су пронашли трешњу. Поток би им био згодна одступница. Испало је да су
преварили Ника Сајкова, требало је да га потраже при повратку из Лома, били су пошли,
али их је са пута скренула једна четничка патрола. После је Иван задужио Ушћане да га
они нађу и доведу. Чекају да се јаве уговореним знаком, димом на Суку, али се знак не
појављује. Време им је споро пролазило, па су се кошкали. Када је Ладу досадило да мири
и дага мире, спремио се ноћу и пошао да тражи Вучји поток и у њему склониште где се
крије Лако с Гојаном или без њега. Наилази на чобанина који се час прави да је Србин, час
да је Шиптар, не дозвољава му да дође до Гојана иако га познаје. Вратио се у пустару с
надом да ће ту затећи Ника, али све је непромењено, осим што је Васиљ угануо руку када
је силазио са храста, који им је био осматрачница. Ту су пронашли радио-апарат који не
ради. Иван иде до Ушћана да виде шта раде и да можда набави радио батерије. Чекање
чини да се један део времена испуни смислом и да се издвоји из хаоса будућности. Васиљ
је уловио зеца, спремају га за оброк. Ладо време прекраћује читањем Фауста, каже да
његов ђаво не би пристао да вара и ситничари. Постарао би се да бар буде мало поштенији
од бога, јер то мора да је ближе истини него све те поповске приче. Купа се некад и три
пута дневно у потоку, то му скрати време, шуге је нестало захваљујући оној масти.
Размишља о путовању да не би мислио о осеци револуције, некад мисли да будућност неће
дочекати, а сигурно нису ни први који пате и који су принуђени да се тако сналазе.

Лелејска гора са змијама – Синоћ је Иван стигао сам, без Ника. Да је имао добре
вести, он би их пробудио, не би чекао до сутра. Ушћанима замера леност, што су се
препустили ситуацији и ништа не раде да се тргну. Ника Сајкова нису нашли, тј. нису га
ни тражили, стигли су само до Лима, па им се учинило да је вода хладна и дубока. Свака
препрека изгледа непрелазна кад су људи склони да се пред њом повуку. Сутра ће сва
тројица кренути да га траже. Ладо мисли да је то била његова кривица што су Ника самог
оставили, јер се тада чинило да његов глас може нешто променити. Треба за дана да стигне
у катун Јаблан, можда ће чути неку добру вест од Вељка Плећовића. Можда ће се поново
срести са Вељковом рођаком Магом, мада нема ништа од тога, али не би волео да га она
заборави јер заборав је пола смрти. Прелазе преко Лима, до појаса им је, није нека
препрека, могли су и Ушћани да пређу, али нису хтели. Иван би да тражи млека од некога,
Ладо лаже да није толико гладан. Васиљ доноси неке бобице, каже да је појео пола
килограма истих, Иван каже Ладу да баци то јер је то лудача, отров, ни стока неће да је
једе када је најгладнија, Васиљ треба да поврати то на силу и да легне потрбушке на
земљу, а Иван иде да тражи млека. Васиљ се мучи, повраћа, Васиљ каже да му је то од
вештице коју је сањао. Дању се зове реакција и има сто имена, а ноћу је вештица и дави у
сну. Прогласила их је за ђаволе и истерала их у Лелејску гору. Сада су у Лелејској гори,
где се легу само ђаволи и змије, змије су му у стомаку. Иван и Ладо му једва на силу
сипају млека у уста. Васиљ и даље бунца о Лелејској гори, то је крива гора, за кривце
створена, и прави се у њој искриве. Ладу се јављау нека сећања из детињства о Лелејској
гори, неки нејасан попјам, та гора је лепа и самотна, за ђаволе и змајеве, а не за људе
одређена. Да је била за живљење, не би Лелеји из ње побегли давно пре Херодота.

Гроб крај чесме – Ладо о томе како се не може веровати људима, о издајицама у
њиховим четама. Иван каже да није никога нашао у колиби када је ишао по млеко, паре
није оставио јер би се досетили да су то били они, а данас је поштење луксуз и скупо
кошта. Васиљу је боље, само је блед и измучен. Иван говори Ладу или да сам иде за Ника,
или да се са Васиљем врати у Пустару, пошто је Васиљу лоше и даље. Ладо хоће сам да
иде јер му је доста пустаре, али му Иван не да јер ће га завести зла памет у катун, а тамо
чекају. Ладо му говори да не брине, да ће све то около-наоколо. То му је рекао само да га
скине с врата, сам иде и сам за себе одговара и зато може да иде где хоће, а више је
опасности што се више околиша. Волео би да га Мага види у сутон, да не види све закрпе
на његовим панталонама. Појавила му се она помама када дуго није вишао Видру, мислио
је да се неће везати за неко друго биће, човек је самом себи вероломан. Долази у сутон и
сазнаје од једне жене да је Мага у затвору, та жена је Магина сестра. Објашњава јој да је
преко Маге ухватио везу са Вељком Плећовићем, каже јој да је он Ладо Тајовић из Међе,
паризан, а браду носи само онако да их превари. Од жене сазнаје да је Вељко погинуо пре
недељу дана, закопали су га крај чесме. Жена му казује да никоме не верује, ни родбини ни
пријатељу јер је издајство сада једна мода. Каже да је Вељка издао њен свекар. Даје му
млека и воде. Ладо не зна ко ће сад први да страда, али сматра да ће пре страдати самци
него они у групама.

Проклети хљеб без мотике – Ладо чује звук секире, зажелео се тог звука откако се
код њих само пушке чују, тај звук је за њега повољан знак, чини му се као да неко гради
нешто. Ладо се приближава местуодакле потиче тај звук, то је Таслач, Вукола Дрмељић из
Шљемена. Ладу се буде слике из детињства, звали су га „Бећар“, а то је значило да нема
ништа, ни куће ни земље, жене у колу нису смеле да га одбију ако хоће да их пољуби, тј.
да му дају корпу, да не би дошло до туче. Само Ладова стрина Џана је на њега замахнула
боцом и одбила га и сви су се чудили како је мирно прешао преко те корпе. Видрићи су га
намамили на гумно да га заваде са Гавром Гривићем и да га пребију, то му еј била
последња туча, једва је преживео. Касније се смирио и ожеио и направио кућу на
Шљемену изнад Међе и Утрга где никад пре куће ниеј било. Талијани су му или наговором
или случајно запалили брвнару када су палили комунистичке куће. Сада спрема нове
греде, мора да гради нову кућу због деце. Када су га тукли на гумну, сви су се на суду
криво заклелеи да је Таслач тражио свађу, само је Рајо Циганин рекао истину, али његов
исказ суд није уважио. Када су се по мразу враћали из суда, сви су замотали главе
шаловима, а Рајо Циго није имао шала и огловео је од хладноће, па је уобразио да му је то
казна од бога што је говорио истину и зато се заклео да више неће бити на страни правде и
уписао се у четнике и прима плату. Таслач каже да Нико није свраћао код њега, али да
почешће свраћају они који га траже. Таслач нуди Ладу да му скува кромпир, Ладо каже да
ће сам, јер га је страх да га Таслач не отрује, никоме се не може веровати. Таслач по Ладу
поручује Нику да се чува Масника, јер сумња да је Масник наговорио Италијане да му
запале кућу. Поједу тај кромпир заједно и растану се. Ниге Ника не налази, среће Масника
који му говори да се Нико сам предао јер је мислио да су пошли ка Босни, да су га
заборавили и од тога као да је полудео. Спрема пушку да убије Масника, никога није убио
тако чисто да зна да га је убио, али овога хоће.

Ланац хајки нема краја – Масник му говори да није он крив што је Нико поклекао,
да га је увек учио како да се чува и склања. Као дете, док је слушао песме о слободи, Ладу
није падало на памет да ће му слобода постати фикс-идеја због које живи и умире. Тако
човек никад не зна какав ће бити и шта ће хтети, ни која ће од девојчица бити његова
несрећна љубав. Ладо мисли да је у провалији нашао Васиља, онда види да то није он и
пуца у човека, срећан је кад схвати да није убио некога свога и што супротна страна мисли
да није сам. Могао би се заклети да је чуо Масника како је наредио људима да иду низ
поток. Пуцњава, камен поред Лада прште од метака, један његов комада га је ударио у
потиљак, и онда је настала тама, ослонио се на пушку и угледао коња како везан пасе, па га
је узјахао да би што пре побегао.

Је ли рана од пребола – Ишао је неко време, па је осетио како бол расте и како му се
глава од бола увећава, зажалио што је прерано пустио коња. Тако је залутао у село где
никад пре није био. Трудио се само да стигне до шуме, али изгледа као да је шума сама
наишла, шума иде као војска, у бунилу је, привиђа му се вештица која га испитује. Када се
пробудио, видео је да лежи на чистини, због тога је могао доћи у неприлику. Та вештица се
враћа, ипак није привиђао. Он мисли да га је камен погодио, а заправо је рањен, погодио га
је метак, вештица му каже да га није погодило како је гађао, имао је среће. Довела је помоћ
из села да га однесу у болницу, Ладо јој не говори ко је, јер није никакав доказ што жена
не воли браде. Буди се, труди се да се креће да стигне до шуме, глава му је претешка,
пејзаж као да је у покрету, као да се шума креће, а не он.
Самоћа је сам против свега – За самотно биће, ако је одрасло у каквом било
друштву, самоћа одједном сав свет претвори у неверу и заверу. Наслонио је главу на бусен
маховине, испод једне гране затетура се Нико Сајков, каже да је намерно изашао пред
непријатеља, каже да Масника треба пустити, по томе Ладо закључује да то у ствари није
Нико, то је вероватно нека прерушена мора. То је заправо био сан. Не зна где је, ни који је
дан, али чим је помислио на катун Јабла у сећању су му се успоставиле стране света и по
неком несвесном струјању је нашао најбољи могући правац. Стиже до Магине сестре, не
може да га пусти јер јој је ту свекар, одмара од потере, заправо су њега тражили, јер је
Ладо убио једног од њихових. Даје му млека, каже да је четвртак. Она се зове Неда, она
мисли како ће сада Ладо сам, јер сви се роде сами, али не могу да живе сами, даје му и
храну. На небу се појављује избуљено око петка и тера га у гору.

Шума тамница – Синоћ је у дну долине пронашао учитеља без ноге. Требало је да
Нико успостави везу са њим, али није, Ладо је ту ствар зачас свршио. Учитељ је био
поштен и несрећан човек. Није имао времена да врда јер је Ладо дошао изненада, почео је
да нуди откуп за душу, признао је да је раније био комуниста по идејама, а ничим се није
обавезао да се у практичне ствари упушта. Дао му је торбу брашна, пакет албанског дувана
и пар шибица, само да му се удаљи од куће. При повратку Ладо наилази на нечији
повртњак и сети се да убере лука. Осећа да се у њему нешто променило, да је можда баш
створен за праксу, за хајдучки живот и да ствара забуне у непријатељској позадини. Мисли
како би било да у доколици измисли ново оружије. Самоћа му не може нашкодити јер има
маште и унутрашње ватре у себи. Дуго је спавао, не зна колико, губи појам о времену,
нема никога да му каже да ли је луд. Среће жене које траже краву, пита их да ли су виделе
комунисте, кажу да их одавно нема, ако их виде да му јаве. Имаће шта да причају, да су
виделе ђавола са брадом и да је ђаво покушао да их намами у пећину. Уоште је ђаво
занимљива животиња и далеко кориснија него његов противник бог. Ђаволом можеш
заплашити и на другог кривицу свалити, само они то још нису почели да раде.

Атлантида није потонула – Пали ватру да открије где је, сутра ће променити
боравиште, скривање је помирење са заборавом, а заборав је слика смрти, а он неће да се
мири ни са једним ни са другим, жив је из ината. Долази до Шанца, умива се и пије воду,
сетио се као одавно није био у Капи, раније се звала Мала Москва, а баш зато што је била
на злом гласу, хоће да је види мало издаље. Капа је била заселак Нечекића или Дедића,
једне чудне гране потпмства лукавог Луке „Видре“, у рату су храбри и одликовани, али
након рата брзо пропадну. Чини се да инжењер Драго Нечекић покушава њихову судбину
бар једанпут да преокрене, завршио је војне школе, добио одликовања пре рата, волео
Његоша и Пушкина. Не зна сад шта је с њим. Среће Драга који иде у песак поред Лима да
лечи зглобове, каже да данас човеку не треба мозак, само би лакше схватио да је нула.
Каже му да Немци продиру према југу. Од Драга сазнаје да је Вељка Плећовића издао неки
што га зову Косто Америка, да је био у Америци и да је тамо научио да зарађује паре,
снаха му је од Плећовића, зато се није чувао од њега и има колибу у Јаблану. Драго чита
етнографски зборник Насеља и поријекло становништва, каже да је отрио ту да Атлантида
није потонула, да су је разорили суседи и да верује томе јер то одгловара људској природи.
Драго верује да ће Немци изгубити, тако је сањао.

До ђавољег уточишта – Уплашила га је овца са јагњетом. Дао јој је соли, размишља

да је закоље, имао би меса за 3 дана, повратио би снагу, али не би могао, не би могао ни да
једе, а не зна ни како се коље животиња. Нада се да га неће пратитити, али га је овца
пратила цео дан. Хоће да овцу поклони Вуколи Таслачу, али он неће да прими ништа што
је туђе, страх га од проклетства, Ладо и даље неће да је закоље, Таслач му говори како га у
школи то нису научили, да их тамо нису научили ништа корисно. Пита Таслача да ли је
некад чуо за Лелејску гору. Каже да је чуо, знао је и где је, то је једна од гора које они
гледају, али не зна тачно која. Ладо мисли да су све те горе једнаке по лелеку и
проклетстству. Ветар у гори лелече, а у долини народ. Све би ово тебало да се зове
Лелејска земља. Таслач ипак пристаје да узме овцу и чуваће је са својим овцама за Ладо, а
ако се јави прави власник овце, вратиће му је.

Сад је мјехур што настаје и нестаје – Лута, привиђа му се ђаво, некад није свестан
да ли сања или је будан. Стиже до Лаза и долази до Иве, и она се поприлично сасушила,
можда је и сушицу добила, сама је са сином, син има тек годину дана и безбрижно спава,
Џане се не сећа, о Бранку ништа не зна, нема појма о свету што ратује. Тробрк сумња да
свраћа и Ива му је рекла како Ладо често свраћа да би се заплашио. Мало је фалило да га
открију јер су дошли да испитују Иву, Ладо одлучује да више неће долазити код вољених
док све не прође, јер је он проклет из Лелејске горе да носи невоље где год се појави.

Ђаволова љубавница – Теслач га налази како спава дању, каже му да треба да се

склони, да га на том месту лако могу приметити и убити, говори о томе како душа смета
човеку, нпр.могао је да му украде пушку и да је замени за жито да му деца не гладују.
Поштени увек страдају, каже да се овца привикла на стадо. Теслач каже да чим неко прича
о поштењу много, одмах примете да је комуниста, треба и они мало да узимају да једу да
их четници не би познали, Ладу није довољно само то што има браду да се прикрије. Ладо
себи говори да је поштен човек утвара која се не може одржати у лоповском свету и
времену. Гомиле су важне, а не човек, и битно је ко ће зграбити гомиле, они или четници.
Буди га змија, подсећа га на љубавницу министра попа Корошеца с којом се сусрео на
Теразијама, а змија може бити ђаволова љубавница и неће да јој се склони са пута, убија је,
мучно му је да је гледа, али у тој муци има и сласти, кад хоће може себе присилити да
мучи, да убија и гледа како се мучи умирући.

С ЂАВОЛОМ – Ђаволе црни, брате мој!, Радосав Љумовић

У беуту – Ладо је заноћио у крчевини, а не у шуми. Привиђају му се старци у сну, приче

о ђаволу како је сад ђаво у моди. Зна да су то све авети, али боље и са аветима исенкама
него да човек буде сам. Заправо када се пробуди, види да се налази у точилу –
заустављеној реци камења. Треба да изађе одатле док није кренула киша и са њом мртва
река са таласима од камења.

Дозивање – Ладо прелази у Губавче да се нађе ту пре него што покисне. Ту се некада
склањао Јаков Изгнанико, болестан од лепре, а и само име Губавче које се помиње у
хрисовољима говори да је у том крају било губаваца. У пећини су још били и Сајко
Доселић, а потом и његов син Нико. Сада је пећина Ладова, пошто је као и његови
претходници, изгнаник из народа. Досада му смета, а он поред све своје маште, не успева
себи да измисли друга не би ли скратио време. Неиздрживо је принудно ћутање. Да бар
ђавола из пећине измисли и дозове, као што га је поп Завиша с Љуботиња дозивао. Ђаволу
се обраћа са „домаћине“ и дозива га, не треба му ништа до мало приче, тога се зажелео.
Моли га, али не као поп Завиша месец и по дана, јер нема времена. Можда му се није
одазвао јер га је звао у подне, а ђаво тада почива. Налази господски шешир на путу, потом
мртвог човека. Одлази код Таслача, Таслач мисли да је то Мирко Кадушин јер је нестао
пре неколико дана, Ладо познаје Мирка, каже да то није он, већ неки варошанин, Таслач
каже да је то адвокат Мандулић. Размишља да поново чита Авантуре Гордона Прима
пошто нема ништа боље. Поново жели да призива нечисте силе, овај пут му ђаво одговара
потмулим гласом. У први мах Ладо је помислио да га је неко уходио и да се поиграва са
њим, потом га је угледао између две гране клеке: висок, мршав, повијеног носа,
фантастичан као Шаљапинов Мефистофел у Позоришту код Кнежевог споменика. Ђаво га
пита зашто га је звао, а Ладо му одговара да би му продао душу, смета му душа у овим
временима. Ђаво га пита одакле му то да он душе откупљује, Ладо му објашњава да је то
заступљено мишљење и да се пренело и у књиге и на позорнице. Ђаво му каже да
куповина душа није његов посао. Ђаво зна да би Ладо хтео да му помогне да направи
пуцаљку из које би се уместо метака испаљивала сачма од камења, та справа би донекле
олакшала и хуманизовала убијање. Ђаво би можда могао да му помогне, али неће, јер су
сви људи животиње 99%, па и више, када таква животиња зграби власт, она ће чинити шта
јој је воља. Ђаволу се глас одједном угаси и док се Ладо спремао да пожури за њим – он
нестаде.

Пијан од крви – Три дана су тражили Мирка Кадушина по горама, па су га нашли.

Ладо се за то време притрпео и није излазио из свог заклона. Мисли да је оздравио због
тога што осећа велику глад. Мисили о томе као би му пријало парче меса с ражња и чуди
се како је био луд да правду и слободу стави изнад њега. Чини му се да му је неко рекао да
је четницима из неке пљачке побегао бик и да сам лута по планини. Када би се нашао неки
поштен ђаво да му наведе тог бика на пут, дао би душу за то. Душа му не треба, то је само
чуло за друге, а сада му и не треба та брига за друге јер су му сви окренули леђа. Угледао
је бика на пропланку, не верује својим очима, жао му је што ће морати да уништи такву
лепоту. Убија бика пушком, очи су му засузиле, по томе види да је ослабио. Пије његову
крв, као да се пробудио неки месождер у њему. Од бикове коже направио је торбу, у њу је
ставио лоја и меса. Не мари ако му се књиге измасте, ионако му не требају. Део меса је
окачио на јелу да се суши, узима и кожу да се суши. Ужива у свом оброку.

Казна за недјела Боја Мумла – Чини му се као да су неки састојци из крви бика
прешли у његову крв, као да сада има способност да привлачи плодове. Брине га што је из
њега зинула ала и што сада само размишља о томе шта да нађе за јело, скоро да и не чита
књиге. Долази код Иве, каже му да има брашна, да је прошла гладна година, он јој даје лоја
за дете, да би ојачало. Опет говори за Тробрка, поново се избезобразио, долазили су да
претресу кућу и жбуње, пушта јој краве у ливаду, кокошке у кукуруз. Одавно влада мода
крађе, али он то није примећивао, зашто да иде поштен и го. Мисли да би ваљало
опљачкати Бају Мумла, он није хтео да да жито када је Ладо скупљао за војску, а он је дао
другој војсци и зато треба да га казни. Успева да уђе у Бајову кућу онда када Бајо одлази
на конференцију, краде кошуље, чакшире, чарапе. То није крађа, већ казна, од сада ће све
да кажњава.

Лет острвљен и без правца – Распале дроњке баца у пећину. Привиђају мусе блудне
слике нагих жена. Свестан је да изгледа лепо и пристојно и жао му је што нема некога да
му то потврди, па се огледа у Појилу, шумском у . Брада му смета, брије је, и скоро му се
свиђа његово ново лице. Сетио се Маге и њене сетре Неде, па одлази у катун Јаблан. Неда
му каже да се доста променио и да му је лепше без браде, то му је исто рекла и Мага. Неда
је још онда видела да му се Мага свиђа, а он да му се од данас више свиђа њена сестра.
Свестан је да је то истина што говори, јер шта ће му Мага која не зна шта хоће, још увек је
девојче. Неда зна шта је жена и шта је човек и не очекује ништа друго од онога што може
бити. Магу су пустили из затвора, у селу је, не дају јој да дође у планину. Одлази са Недом
на ливаду, признаје јој да је одело украо и зашто је то урадио. Неда не верује у то да
комуниста краде. Ладо говори да су комунисти када су заједно, а сам човек није
комуниста, не може ни да буде комуниста. Мора прво да живи од нечега, јер од добрих
жеља не може се живети ни 2 дана. Ладо је уверен да ће победити, али не зна да ли ће неко
од њих доживети ту победу. Ако је и доживи, то неће више бити онај исти Ладо, већ се
изменио. Пољубио је Неду, прво се отима, после му узвраћа, па прети да ће викати, после
попушта. Растају се у зору. Ладо више није незалица, упознао је жену, а то је баш пријатно
откриће и корен свих открића. После овога нека буде шта буде, није баш сасвим узалуд
живео.

Стара игра јачи – тлачи – Ладо ноћи крај пања који би му био погодан за пушку у
случају обрачуна. Одједном тај пањ се љуља и као да расте из земље. То је поново ђаво
дошао код Лада, као да га имитира, сада има браду, као да је узео ону јучерашњу Ладину
обријану браду и залепио на своје лице. Ђаво му не да спава, каже му како су мушкарци
јЂаво каже да није, само му је такав занат. Ђаво нестаје. Сада је Ладо поново сам са
временом, а радије би се дружио и са нечистом силом, само да му прекрати време него да
буде сам. Ђаво као да га је чуо и вратио се, каже му да је лопужа која крадуцка све шта
стигне, чак и жене, шта ће рећи друговима. На ђаволу је да га искушава, а на човеку је да
се одупре, зато је човек. То је Лелејска гора, у њој се не живи од поштења. Ђаво говори да
се од поштења не живи нигде. Ладо се нада да ће моћи једном, али ђаво му објашњава да је
то игра јачи слабијег тлачи, да су на врху они најгори, испод њих су улизице, потом војска
да их брани, а на дну су поштене будале које се понекад буне и надају у промене. Ладо то
не прихвата, то би онда значило да нема наде. Самоћа му је разорила унутрашње
јединство.

Крваве руке – Ладо примећује да је поремећена равнотежа између њега и стварног

света. Има прелазних стања када поверује да је нормалан, али та здрава стања трају све
краће. Чак и у тренуцима усхићења би могао са стене скочити и себи наудити. Треба да
нађе неки ослонац. У природи га нема, мора се ослонити на човека. Тражи Јакшу не би ли
се на њега ослонио. Сада му је жао што је Таслачу поклонио ону овцу са јагњетом.
Појављује се рачвасто итамно биће, каже да нема овце и да је узалд чека јер му сад не би
ни пришла јер су му руке крваве. Каже му да је и онај бик био његов, јер је дошао у његов
простор, а постепено и Ладо ће бити његов. Ђаво каже да је било много њих који су
желели да му буду наследници, први Куштрим, по коме је пећина после добила име, а пре
тога се звала Ђавоља пећина, њега су убили, а његову Фату каменовали, јер ју је отео и
живео невенчано са њом, после је ту био Јаков Издвојеник, па је дошао Нико Доселић с
Ањом, ухватили су их и каменоваће их, јер све иде у круговима и понавља се. Неко мора
да понови и распадање Јакова Издвојеника, а то ће бити Ладо. Ладо то негира, каже да је
шугу излечио, а ђаво му одговара да то није шуга споља, већ изнутра. Ђаво му говори да ће
га народ назвати Ладо Зли и најчудније му је што мисли да се за људе бори, а мрзи их.
Ладо примећује да ђаво нема сенку, не зна да ли се стиди, ако се плаши, то му је слабост и
на то треба напасти. Само сенка нема сенку, а из тога се да извести да је он само сенка и
утвара, можда лично његова. Да није Лада, не би било ни ђавола, а не би га било да није
самоће. Ђаво каже да га се неће ослободити, увек ће га пратити, а Ладо мисли да ће га се
ослободити када нађе друштво. А и то друштво након рата ће се изменити, ни рођена мајка
неће их препознати, јер ће сви бити преварени. Ђаво спава само када пада киша. Од
ђаволових очију се најпре полуди, сада је Ладо уверен да је Нико Сајков пре полудео него
што се предао.

Оста капа на бацана – Ладо покушава да зарони у себе не би ли пронашао неки

ослонац или пример за углед. Сигуран је само кад не мисли. Одједном је угледао човека и
уплашио се јер мисли ако је тамо један човек, онда ће бити и других. Тог човека је
обрадовала птичица са којом разговара. Човек је стар, изгледа му однекуд познат, само не
зна одакле. Има браду сличну као Св. Никола, као да ју је према икони удесио. Има браду
и талијанске ципеле. Почиње разговор са тим човеком, не може лако да открије на чијој је
страни. Старац прича да је и раније било таквих догађаја када је Кара-Мехмед паша
завладао, а једва се одупрло десетак људи. Међу тим људима био је и Бацан, војводе
Мирчете Кривога син, и на глави му некаква капа. Прогласили су да је то војводска капа,
остатак старе слободе и државе, па је пукло по народу, „Оста капа на Бацана“, после је
током сукоба та капа припала другима. Ладо чека наставак приче, а старац је нестао.
Можда је то и била сенка, дух народа или племена што га је његова машта створила да се
забави у доколици. Помињао је нека имена и догађаје и тиме га успавао, када се пробудио
видео је да је ту и да спава, а да му је у торби комад хлеба и дебела књижурина „Животи
светаца“, превод с руског од пископа Николаја. Ладо је дописао поред имена преводиоца
„Воли куца јаја“и вратио књигу у торбу. Ако старац некад погледа то место, помислиће да
га је ђаво дописао

Страшни Косто Америка – У сумраку га рачве стабала подсећају на голе женске

ноге, као да га цела природа позива на оргије. Отићи ће у катун Јаблан да види Неду, да не
би направио неку глупост. Осушила се волујска коже, то ће јој понети да од њих направи
оанке, нема ништа боље да јој поклони. Када долази, види да је Неда у колиби са свекром,
служи га и нешто причају. Свекар говори како се Плећовићи бече на њега, да мисле да је
он рекао војсци где је Вељко, а требало би она да им каже да то није тако, јер је она из куће
Плећовића, њој ће веровати. Она каже да их не виђа, да је тако и боље, јер не би знала шта
да им каже. Свекар говори да га је Ћоран просочио, а Неда зна да Ћоран није излазио из
колибе тих дана јер је боловао. Свекар сада сматра да је он рекла како је он издао Вељка,
мисли да је она ту причу измислила. Могао га је одавно издати, јер је све време знао где се
налази, али није због ње и њеног рода. Да би прекинула разговор о томе, Неда излази
напоље по воду, испред колибе је чека Ладо, Није им до онијех ствари, али ипак се мало
ђиђулиђушу, да се би им после било лако да умру, што рече Васко Попа. ☻☺Ладо се
смеје након ђиђулиђу. Тек се у повратку сетио да је заборавио да јој да кожу за опанке.
Можда је и боље тако јер је њихова љубав од два ината и нема потребе да се подгрева
поклонима из каменог доба. Даће Иви да направи њему и себи опанке.

Око воде – Од старе куће Тајовића остала је само зидина. Све би то било другачије да
није рата. Иви се учинило да је неко други када га је видела због тог новог одела на њему.
Ива плаче када схвати да је украдено. То Лада изнервира, више му се не исплати да остане
онај стари, јер док се заносио поштењем, кућу су му дигли у дим, па убили Џану и Југа.
Ако за њега кажу да је ђаво, потрудиће се да буде гори од њега. Пита је што је пустила
кукуруз да пропада, а они јој не дају, иако је јуче био ред на њу, тј. не да јој Тробрк. Он ће
јој довести воду, а она да залије кукуруз, за воду треба и да се бије са њима, јер то им је
хлеб за ову годину. Прети Серментију да му не дира воду, јер је пречи његов кукуру него
Серментијева отоава, ставио је дрвце међу зубе да га не би препознали по гласу. Даје Иви
волујску кожу за опанке. Локар, Тробрков син, свађа се са Ивом око воде, она му прети
мотиком. Тробрк хоће да се освети Иви за то, да је силује, али се препадне када види Лада
са пушком, бежи, а Ладо неколико пута пуца за њим.

Гаљо – Уз планину цео дан иду потере. Ладо је некако дошао до Гаљове куће. Гаљо је
бивши комуниста, чуо је за њега да смрди од страха. Затиче Гаља како прави ограду, од
њега сазнаје да су Талијани одвезли камионом Тробрка у болницу. Није му ништа, само му
је нека ребра поломио и леву ногу на два места, оздравиће за месец дана. Четници су му
захвални на томе, не зато што неће имати ко да краде, већ им је тиме осигурао плате које
примају од Талијана. Ладо хоће да Гаљо нешто поручи свом тасту, али Гаљо не сме, јер су
му наредили да га убије чим га види, Ладо му поверује тек кад види мали пиштољ који су
му дали. Ладо му тражи нешто за јело, али не може одмах да му донесе због жена које
чешљају вуну, одмах би се досетиле да некоме носи. Гаљо му говори да он не мисли на
његову породицу, шта ће бити ако му кућу запале, а при том се не пита да ли је и Ладо
имао породицу, и не сећа се да му је кућа запаљена прошлог лета. Гаљо му даје храну,
Ладо га пита да ли је Нико Сајков долазио код њега, Гаљо то негира, Ладо зна да лаже, као
и да је послао своју мајку да од Ника искамчи бомбу. Ладо је написао писмо Гаљовом
тасту, пошто он има утицаја, да заштити Иву, да је више нико не дира, и да пусте из
затвора његовог стрица Луку Остојина, иначе ће их запалити. Потписује се као комадант
Ладо, а комесар је Ђаво. Гаљо га моли да му врати пиштољ иначе ће га убити, Ладо му га
не враћа. Ладо има страх од болести, мора што пре да дође до воде. Крај воде види људе
који се картају, један од њих је Вујо Дренковић, чека бољи тренутак да га упуца.

Код извора – Ладу се чини као да губи ослонац, да све више тоне у земљу. Појављује се
ђаво са лекарским коферчетом и из коферчета је извукао нечије закрпљене чакшире и
тражи од Лада да обуче своје поштене прње, а да скине то украдено. Каже му да тако
треба, да је доста било игре, а Ладо више не жели да трпи да јачи слабијег тлачи. Лада је
пробудила та вика изнутра, свађао се са Ђаволом, а њега нема ту. Можда ђаво не постоји
као посебно биће, већ га је Ладова машта скројила, а памћење га је прихватило. Ђаво му
нуди да се картају да им време брже прође, Ладо нема новца, ђаво каже да не морају
играти у новац, већ ако Ладо изгуби да се смири, а ако победи добиће прво шта зажебили.
Ладо не верује ђаволу да је шпил карата нов и неће да игра са њим, ништа нема ако изгуби,
али ништа нема ни ако добије. Ђаволу је криво што је толико забраздио у крађе, што се
срамоти, није му у природи, а Ладо каже да по потреби мењају и природу, а ђаво каже да
се човек мења само на горе, а то могу сви. Ладо да није бирао ђавољи пут, него су га
натерали, сами су створили оно што је. Ђаво каже да је ту тесно за двојицу, Ладо каже да
он остаје, а ђаво нека иде, Ладо ће би најцрњи ђаво, а ђаво је заправо божји потказивач и
ухода. Бори се, рве се са ђаволом. Види да заправо корен стабла неког дрвета држи у руци.
Ноћ је и шума, чује воду, спустио се до Шанчева, нико се није појавио да га заустави.

ЂАВО ЛИЧНО - ...Ви сте грехоту и срамоту заборавили, ви за душу и поштење не

мислите, ви се не можете крви братске наситити, ваша слава, ваше поштење, ваша
похвала и дика и ваше јунаштво стоји у вашу домаћу рат и неслогу, у којој највише своју
срећу и радост находите... И по данас, нити ме у ваше посете призивајте, нити ћу се у
њих мешати, него остајем јошт залуду ваш доброжелатељ несрећни. ВладикаПетар
(Посланице Црногорцима и Брђанима)
Бјеже дјеца и гуштери – Чује лелек, нада се да је то у Бела Тробрк своју грешну душу
најзад предао ђаволу. Више би волео да он још дуго бада на три ноге као жива успомена на
њега кад не буде више жив. Ако је Тробрк заиста мртав, то ће се чути, а тај глас ће стићи
до Ивана и Василија и можда ће их покренути да га траже и спасавају. Када се нешто тако
догоди, његова машта то преувелича и да би то прекинуо полази да види шта је. Среће
Таслача, он му говори да то лелечу за Цагом, Мумловом женом. Сломила је врат, па кад је
мртва више није луда. Ладо мисли да је Мумло удесио да она сломи врат, каже Таслач да је
то црни ђаво из пећине који ју је научио да то уради. Таслач сматра да је имала везу са
ђаволом, јер су је сакључали саму у соби, на прозоре ставили даске, да се не појављује и не
брука их, пошто су јој на ум долазиле срамотне речи. У тој соби је био капак у поду, нису
га отварали откако су кућу направили, заборавили су да постоји, и она се не би сетила да
јој ђаво то није шапнуо. Јуче га је отворила и кроз њега избацила све ствари које је могла
до отвора да довуче, као да је намислила да се сели, па се и сама преселила – главачке и
намрво. Чуде се одакле јој толика снага да тотвори – кад су багламе зарђале. Мисле да јој
је ђаво то отворио. Хоће да преко Таслача пошаље писмо за Гаља, али тако да то писмо
дође у руке командиру, Таслач не жели то да учини, пре свега зато што има децу, каже да
би Масник то урадио и одлази. Деца се играју рата, када угледају Лада, беже, чак и гуштер
бежи од њега.

Сан и јава – Човек никада са сигурношћу не може погодити шта ће бити. Пре неки дан
је написао писмо да ће све запалити ако не пусте из затвора старог Луку Остојина. Заиста
су га пустили, старац је био кост и кожа, прво је свратио да види Иву и Малога и да се
распита за Лада. То је први пут да је Ладо чуо да је неко жив изашао из затвора. Старац
неће да буде са Ивом и дететом зато кашље, плаши се да болест не пређе на дете. Каже да
је виђао Ника Сајкова и да је жив. Старац му говори да је и Ненад жив, да је у затвору био
са некима што су га у Босни сретали. Каже да ослобођење напредује у Босни, чуди се што
су га пустили, није се тме надао, каже ако им није ђаво шапнуо јер они само њега слушају,
плаши се да су нешто лукаво смислили, зато је боље да му Ладо не долази често. Дошло је
време невере. Нико је у затвору, чека да га стрељају, старац им пребацује што су га
оставили самог и чуди се какво је то друштво што човека искористи до голе кости, па га
после пусти да се сам сналази и пропада. Једно време је Лука био са Ником у истој соби,
није клонуо и неће, само се плаши да не скрене памећу, често прича о пророку Јони. То је
стара прича како је јеврејски бог Јехова послао Јону да проповеда правцу. Тамо је Јонина
прича била узалудна па је хтео да побегне неким бродом, али је кренула бура и морнари су
мислили да је на броду неки баксуз и траже га да га скину да би могли отпловити, Јона им
се сам јавио и бацили су га у море, великојриби, па су се ветрови смирили и брод је
кренуо. Чини му се да је Нико уобразио да је он тај Јона, а да је ово покварена Нинива, а да
су они морнари што су га оставили да би отишли у те бригаде у Босни. Масник му је тиме
напунио главу. Масника је боље да не дира, неко други ће га убити, он је од Видрића, род
им је. Ладо каже да нема ко други да га убије, да је овде сам и тврди да се навикао на
самоћу, а Лука каже како се човек на то не може навићи, да је сам човек као без руке, ако
треба ићи ће он са њим, неће да га пусти да луди. Ладо каже да прво треба да оздрави, а
Лука га саветује да пази и да гледа да његова пушка прва опали.

Ноћ појела – Расла су изнад Глувља 3 дрвета из истог корена: брат Јован, сестра Јела и
њихова мајка Анђа. Чобани су били дужни кад наберу печурке и боровнице у шуми, да
оставе део плодова Јовановој породици. Сви су поштено остављали, а ништа им није
помогло – одједном су дошли људи, посекли Јелу и Јована, а стару Анђу оставили да
свисне од жалости. Од свега дрвећа са именима претекла је само Базда – граната буква над
пропланком. Дуго му је времена требало док је сазнао зашто јој је име Базда. Војници су за
време прошлог рата тражили одметнике по планини, а нашли девојку код оваца, довуклису
је у шуму и савладали, пети дан су је нашли мртву, измучену и осрамоћену, а базд се
ширио наоколо. Била је девојка из сиротиње, лако су је прежалили: ноћ појела! Среће
Таслача, Таслач је неповерљив јер се прича да је са Ладом неки што се зове Комесар Ђаво,
а тај никог не штеди. Ладо га понекад нађе у себи, али то не траје дуго. Ладо види како
воде робље према цести, после ће га слати у логоре. Види неке људе како се враћају са
гробља, од несложне браће Сретка и Оташа сазнаје да су Талијани убили Драга инжењера.

Двије замке за Масника – Могао би одмах да убије Масника, али неће, прво хоће да
се уверери да ли он има везе са Драговим убиством и зато саставља писмо да се испитају
све околности, запечати га боровом смолом. Ладо то писмо даје Маснику да га однесе
Гаљу. И Масник га пита за Комесара Ђавола, сви мисле да је то Васиљ или Јакша, Ладо
каже да то нису они, да је то странац који иде са њим, па је сад нешто болестан и оставио
га је у пећини. Масник каже да би му могао послати лекара, али му се не свиђа што је то
она пећина у Губавчу. Ладо убија зеца, а његову крв распрска по оним дроњцима у пећини
да изледа као да је ту било погибије.

Ој ливадо пуна меда – Долази до катуна Јаблана, али са друге стране, чека да падне
ноћ и долази код Неде, хоће да спава с њом у њеној кући, она то не жели. Каже јој да њен
муж није требало пред рат да се жени и да оставља младу жену, а њу је изабрао зато што је
лепа и искористио своју предност што је газдин син јединац. А кад је све то урадио
допустио је као баба да га одведу у заробљеништво. Она хоће да увек буде са њим,
признаје му да је остала трудна и драго јој је што је тако испало, јер са мужем 2 године јој
то није успевало, па ју је свекрива и пред другима кривила што је јалова и хтела да доведе
другу жену, јер јој се син јединац и треба лоза да им се настави, али сада се показало ко је
јалов и ко је крив. Ладо и даље мисли како треба да убије њеног свекра. Њој говори да иде
код Иве, да каже да ју је он послао, биће јетрве – две копиљаче јер је и она занела пре него
што се удала. Понекад ће се свађати, али ће бити сложне.

Дим, крик, нема – Има места као што је Губавче што се натмуре кад га виде. Људи
осећају да су у опасости због њега, чуде се како то да је још увек жив, а и сам Ладо се чуди
томе. Почиње киша, склања се у пећину, негде ту позади је огњиште и ватра, а ту крезуби
старац, један од оних који се не веселе гостима, седи невидљив поред ватре и кори га како
ће се навадити да ту долази, Ладо говори да је то само привремено, деда му говори да ће
свеједно погинути, то је ђаво који споро говори како би Лада успавао, Ладо ипак ноћи
напољу иако пада киша, чује пушке и бацају динамит у пећину, па су из пећине извукли
само прње и књиге. Не види међу тим људима Масника, можда се негде сакрио, вероватно
да би изгледало да са тим нема никакве везе. Ако сви други поверују како су га убили, он
неће све док не буде видео Ладов леш. Чује се урлик испод земље.

Игра натамника – Ладо је слободан и сувишан, може да иде где хоће, само не тамо где
је био, јер тамо мисле да је мртав и веселе се због тога. Некако је дошао до Појила,
наклонио се изнад воде, а љут црни ђаво, кошчат и космат му се избуљио из огледала и
казује му да му не вреди много што је жив. Долази до Луке, Лука не може да верује да је
жив. Лука му саветује да се одмах не свети, да их једно време вара. Долази и код Иве, она
је некако осећала да је жив, рекао јој је да ће доћи ускоро његова жена, она се обрадовала
зато што ће напокон имати друштво. Лакнуло јој је што није нека учена жена, неће се
свађати са њом иако су јетрве јер су комунисте, па ће се слагати као сестре. Ладо користи
то што други мисле да је мртав, па долази до Тробркове куће да их мало заплаши
животињским гласовима. На гробљу види пијаног Чауша, каже му да га морају укопати у
гробње јер је био крштена душа и треба Масник да му копа гроб зато што га је он и издао.
Наређује му да легне у постељу чим стигне кући и да ће боловати све док му он даље не
каже. Занимљива му је ова игра натамника (проклетника, привиђења).

У лову се уморили – Размишља о томе како му Неда недостаје, како је заправо никада
није видео дању, већ само ноћу. Наилази неки човек, не зна да ли је то Недин свекар или је
то Ћоран који је издао Вељка, том човеку одузима пиштољ, човек признаје да је он издао
Вељка, али он то никад не би учинио за паре, већ због образа јер је Вељко живео са
његовом снахом. Боре се. Човек каже да је Коста Здувач, а Ладо каже да је Ђаво,
Мефистофел. Лада занима ко му је снаја, Неда или нека друга, јер Вељко са Недом сигурно
није живео јер му је род. У борби умире Коста, а мртвог човека требаоднети на Вилино
гробље.

Вичу и машу угарцима – Сматра да је Вилино гробље негде близу Вилине воде или
да је то неко старинско гробље. Људи из катуна су кренули са зубљама да траже Косту.
Ладо им одговара на дозивања као да је он Коста, каже да га је ђаво однео, да му помоћ не
треба, да би их навео на погрешан пут.

Лијек за рану – Глад му се мења повремено и наводи га да мења сабеседнике, говорио

је са Јеврејином Исаком-Сакијем звани Спиноза, звани Баксуз, што је са Дорћола, мајку и
сестре су му одвели у логор, он скупља отпатке да би се прехранио, привиђа му се
студентска менза. На падини угледа растргано насеље Утрг, изгледа да му је ипак суђено
да заглави међу људима. У сусрет му иде жена, можда је то она Микља што је Нику остала
дужна за паре и брашно. Заиста се испоставља да је то она, Ладо од ње узима део ручка
који је намењен радницима. Помиње јој да је дужна Нику Сајкову за ливаду, месец дана је
због ње гладовао, уверен је да лаже, да му није дала паре да би јој ливада остала џабе, зато
ће њему да донесе 50 килограма брашна. То јој је само за казну, а ливаду ће посебно
платити. У петак или суботу да самеље брашно, у недељу да му га донесе на то место.
Ладо више није онај исти, њене сузе га нису смекшале.

Више среће но памети – Има више среће него памети, баца новчић да му одреди у
ком ће смеру кренути. Правац га води на храстову шуму, пристаје да иде у том смеру.
Наилази на Масника, време је да га убије иако је од Видрића и што штити свога сина, Ладо
му говори да му је намерно дао оно писмо да га однесе на погрешну адресу, а Масник је то
знао и однео је писмо на праву адресу и писмо с Гаљовим хапшењем нема везе, него је
Гаљов таст свађалица, досадио је некима, па су му се осветили. Масник је на дрвету, Ладо
пуца у њега, али не жели да га убије јер није заслужио ту част да погине од пушке. Масник
пада на камење и говори Ладу да га убије, Ладо неће да дугује крв. Масник признаје да је
он учинио оно за писмо и још друго за шта Ладо не зна, и још ће учинити ако жив остане.
Ладо зна да ће Масник данас липсати, а Масник му говори да га убије, јер би он убио њега
да може, а Ладо зна да би то Масник учинио туђом руком. Масник покушава да га пљуне.
Масник је уверен да ће га неко осветити. Ладо му каже да га метак није погодио, није од
пушке погинуо, нико му није крив што је кукавица. Ладо види да је Масник већ на
издисају, доћи ће неко да га тражи. Претреса му џепове, има нешто мало новца, то не жели
да му узме, али му узима талијанску легитимацију и четничку књижицу, где пише да је
водник трећег вода брезанске чете, јер би то на неком другом терену могло да му послужи,
само да замени фотографију. Узео му је документе, а онда му је синуло да би био ре да му
да нешто у замену. И написао му је признаницу да му је душу примио Ђаво лично и
својеручно.

Недјеља – Недељу би требало означити као дан не-дела због свађи, тучњава, па би и
остали дани у седмици на тој основи могли да добију тачнија имена. Беспослен је и буљи у
време. Поново сања Исака-Сакија са Дорћола. Размишља да ли да Вуколу Таслача убије на
спавању, не зато што га мрзи, него да га наградиза поштење. Таслач му даје храну. Ладо га
пита да ли ће га издати Микља, Таслач на његовом месту не би пошао на тај састанак, она
воли паре и ко зна шта све због пара може да измисли. Микља му је дотерала брашно,
Ладо примећује како је обукла стару хаљину са страшила и нашла обућу кроз које јој прсти
вире да би изазвала сажаљење. Чудно му је како људи уложе напор да се преруше за неко
зло, а никад им на ум не пада д се преруше у нешто добро и да после такви остану. Она
говори да јој смета Бајо Мумло, пита га дамунекако напакости, заправо њој смета што је
Бајо открио њену шпекулацију са јарцем који је плодио туђе козе за паре, када је за јарчев
скок узимала по три банке. Зато Ладо узима батину да је туче и тера је да јечи као јарац. Не
каје се што је то урадио, или свет бије или бије он, био се заинатио да натера зло на боље.
Осећа да га након тога Микља мрзи и поштује веише него бога, а дража му је њен мржња
него многе љубави које нису оставиле ни трага.

ПРОЂЕ ЉЕТО – Колк'аш ми је птица цириктањем/Пакленије' брига рашћерала/и

гласник ми сјајне зоре била.../Колико сам о томе мислио:/сад ће таму зора
рашћерати,/при свем томе што нијесам знава/носи ли ми срећу, ал' несрећу! Марко
Миљанов

Базде, смрде – Стално иду потере, Ладо види једног човека како се извлачи из жбуња,
препознаје Јакшу, Јакша се уплашио и враћа се у свој заклон, не препознаје Лада, Јакша га
држи на нишану. Јакша је дуго самовао и мора да је подивљао више него Ладо. Јакша не
мисли да је нека срећа што су се нашли, Ладо му је сувишан и досадан, сумњива му је
Ладова навика да разговара. Немају шта да кажу један другом. Ако дође до краја рата,
људи након тога неће имати шта да кажу један другом. Ладо му даје храну, неће да подели
са њим, каже да ће после кувати качамак, да ће имати и више него довољно хране. Јакши је
чудно што је Ладо сит. Јакша осећа потеру по смраду, смрде на дуван, ракију, лук и
лоповлук, и по томе што све није тако мирно као пре, Ладо не примећује разлику, али је
Јакша у праву да је потера настављена.

Да се види да се нешто чини – Ладо сада јасно види да је оно јуче било припрема, да
је прави лов заказан за данас, то се познаје по увођењу свежих снага. Јакша углавном ћути,
Ладо се понадао да је у њему нашао друга, а Јакша то није и неће да буде. Он је само још
једна самоћа, загледана и заљубљена сама у себе. Размишљају да убију Шица, Ладу се то
не свиђа јер би било сувише јасно ко га је убио, Јакша ништа не зна о Бајовим забранама.
Опљачкаће Јакшиног стрица који је богата циција, он је увек уз власт, ко год та власт била
он стане уз њу. Ладо се представља Јакшином стрицу документима Вучка Масника,
наводно тражи Јакшу, пита га где га крије. Узима месо и кошуље и чакшире.

Ноћна игра – Нико не зна које му је право лице и у шта ће га неке прилике и неприлике
преобличити. Ладо за то што је жив треба да захвали срећи, али и сналажњу и глуми. Са
ливаде краду коње, Ладо више не жели да се стиди ни због чега, много пута се у животу
стидео без разлога, сада је ред на бестидну страну да се стиди.

Шапат лишћа што опада – Након купања, Ладо даје Јакши нову одећу да обуче, ону
коју је узео од његовог стрица, а оне старе вашљиве дроњке му је спалио. Јакша прво неће
да обуче одело јер је украдено, пребацује Ладу да нема обзира на шта Ладо одговара да је
то једини начин да се живи, а важно му је да живи и да верује у комунизам. Ако се то
Јакши не свиђа, може слободно да га напусти и да тражи боље друштво. Да Ладо није
прихватио грабљиве законе околине, не би ни остао жив. Јакша облачи Ладово одело, а
Ладо то ново које је украо за Јакшу. Ладо хоће да види Неду, и мри је и жели наизменично.
Јакша је поново осетио да је неко ту. Прошло је лето, и они ће са њим, волео би да оставе
нешто по чему ће их помињати.
Усред пјесме – Због Шица су убили Јакшиног друга, а њега нема ко осветити. Ладо је
навео Јакшу на освету, сада се каје због тога. Шица нема код куће, али зато у повратку
наилазе на његову десну руку. Ладо убија човека са пушком који је изокренуо песму и
пева: „Ево зоре, ево дана – нема више партизана“. И Јакши је драго што га је убио.

Прође година Арслан-пашина – Јакша не схвата Ладове помаме, код Лада је нагон
за убиством све већи. Од Јакше не може да види Неду, ко зна шта би помислио, троши
његов дуван и брашно, а неће крађу, а троши као да то само са неба пада. Пита Јакшу што
се није жалио због искључења, Иван Видрић сматра да су Јакшу неправдено искључили,
није га ни занимало да гледа те што су магацин опљачкали. Наилазе на четника барјактара
Гривића који се својом песмом самом себи руга, брије браду, а када га питају где му је
брада, он њих пита где је њима петокрака, и сви понешто бацају да би лакше путовали.
Причају о томе како сви памте ту страшну Арслан-пашину годину, да није певао ону
песму, Ладо би га убио, Гривић их саветује да се чувају, да оду негде даље јер може доћи
војска која не зна за сродство и рођаштво.

Мјесто згодно за Ладов гроб – Потврдило се оно што је рекао барјактар Гривић да
долази непозната војска из другог краја да их тражи. Од жена из катуна Врановића
добијају храну за пут, хоће да крену ка Босни, неки чобанин ниђани пушком на њих. Ладу
не би било жао да овде погине јер је место згодно за његов гроб.

Свијет овај врећа чуда – Изгледа да је Ладова лаж да иду у Босну упалила, јер их
више не траже. Од Таслача сазнаје да је умро Чауш, онај што га је Ладо заплашио да је
утвара. Таслач говори и за Масникову смрт, као се чула пушка у шуми, али да није од тога
погинуо, већ кад је пао са дрвета, дочекао га је парожак који је остао на дрвету од сече од
пре 3 године. Таслач пита Јакшу да ли је он тај комесар Ђаво, Јакша негира. Таслач је исто
сретао оног старца што с птицама разговара. Микља је кажњена да донесе део меса за
летећу војску.

Један мање – Ладо не жели никоме да се правда за било шта, види да је са Јакшом
другачије јер Јакша вуче сумњу да су његовог брата Зора уместо њега изрешетали крај
неког зида. Ладовом стрицу Луки је боље, скоро да више и не кашље, каже да пушке што
су чули, да је то убијен неки што га зову Нафтаџија, то је заправо био Милун пензионер и
удовац с четворо деце из првог брака, што се оженио миражџинком Саком. Иви је жао што
јој није довео јетрву, Ладо неће да се жени, не зна шта се заправо збило, да ли га је то
Косто Америка слагао да је Неда ишла с Вељком.

Наше једно кратко љето – Неки сматрају да је туга урођена динарској раси, али Ладо
сматра да је она до наследног искуства. У данашње време веселе су само будале. У даљини
чује глас, али га је препознао, то је Неда или њена сестра. Дозива Шарова, животињу, а
заправо дозива Лада. Ладо не би желео да је види, али Јакша га натера да не би киснула.
Неда га је тражила насумице, велика је невоља у питању, Васиљ је рањен, не може од ране
да га тражи. Осећају да је прошло то њихово кратко лето. Неда је помогла Васиљу када је
био рањен. Ладо јој говори да пође у Међу код његових, да је тамо сви чекају, нека само
каже да је Ладова жена, тамо јој може бити само боље.

Васиљ и ватра – Ладо је свестан да губи своје самотништво, Васиљ ће га питати за

објашњење зашто је у неким ситуацијама поступио на одређени начин. Хоће да Васиља из
пећине изнесу на сунце, да му рана буде боље. Ладо још једном пита Неду хоће ли код
његових у Међу и да ли је то дете сигурно његово, она каже да јесте, он пита јер то човек
никад не може знати.

Из магле – Јакша се сетио како им је Таслач рекао да је некакав луди доктор побегао,
можда зна нешто о ранама, па да њега потраже, макар да им каже где да траже лекове.
Васиљ не жели да Ладо сам иде по магли по доктора, нека иде са Јакшом, њему није
проблем да остане сам и да их чека. У магли су се прво вртели у круг, потом су чули
секиру, то Таслач гради кућу, али ипак бирају да иду насумице, избиће негде. Избили су на
пропланак, Ладо зна да је ту негде близу село и онда схватају да се налазе на путу који
води до села. Ладо се обрадовао и једва се уздржао да не запева. Одавно му није било
толико угодно и лепо то што зна где је и што не сумња греши ли док иде путем.