1

POSLEDNJA 
KRV
od  

NN 
 

 
 Poslednja krv
 

 
Vekovni sastanak 
Davno pre mnogo vremena, toliko davno da su priče iz tog perioda
zaboravljene. Toliko davno da više ne postoji ni jedan pisani trag kao dokaz
postojanja istog. U doba ​hladnog čelika,magije i zmajeva​. U vremenu kad se vodio
rat za opstanak mnogih. U periodu kad su zmajevi vladali svetom. Krupni i snažni,
dovoljno jakog uma da savladaju veštinu magije. Jednostavno superiorni u odnosu
na sve ostale.
Pojavljivanje Meseca u jednoj od njegovih faza pa sve do ponovnog
pojavljivanja u istoj fazi, smatrao se jednim ​ciklusom​. Zmajevi su veličali fazu u kojoj
je Mesec bio najjači, ​Staricu​. U noćima kada je na nebu Starica, oni mogu videti sa
visine tek nešto slabije nego preko dana. Za njih je to bilo veoma bitno jer su voleli
noću da se hrane. Pošto se nisu hranili tako često, uvek su čekali najjači Mesec i
tada kretali u lov. Na zemlji se znalo, kad je Starica visoko gore treba se skrivati.
Faza u kojoj je Mesec bio upola slabiji se zvala ​Nevesta​. Kad je Mesec bio slab, pre
nego što postane Nevesta zvao se ​Devica.​ Period između Neveste i Starice se zvao
Mati​. Verovalo se da je Sunce ​Otac​svih živih ispod slobodnog neba, a Mesec
njegova ​ Saputnica​. Otac je Saputnicu dočekivao po sedam puta zaredom u jednoj
fazi, nakon toga bi je ispraćao i dočekivao u narednoj fazi isto toliko puta. Bilo je i
trenutaka kad se Saputnica nije mogla videti na noćnom nebu ni u jednom od svojih
oblika, ​ Senka očeva​ili samo ​Senka​kako su mnogi kazivali. To se dešavalo uvek
nakon što bi Otac ispratio Staricu poslednji, sedmi put. Senka je trajala tri noći i tada
zmajevi nisu leteli, ali to nije značilo da je na tlu bilo bezbedno. Jer u takvim noćima
je dolazilo nešto od čega niko nije bio siguran bez obzira koliko se dobro skrivao ili
koliko jak bio, ​Deca senke ili jednostavno Deca​. Niko nije znao zbog čega je Otac
slao Decu da kazne one koji su živeli pod slobodnim nebom. Ali se znalo da su zbog
njih zmajevi išli visoko gore na Vulkanu Mira, a vraćali su se tek onda kad bi Otac
pozvao Decu nazad.
Kako je vreme prolazilo, zmajevi su počeli da strahuju od jedne mnogo slabije
vrste. Od vrste koja je počela da pravi jaka utvrđenja od kamena; nekada ju je bilo
lako uplašiti, ali sad je bila sigurnija iza kamenih zidina. Od vrste koja je naučila da
pravi štitove, oklope i oružja od čelika; nekada ju je bilo lako povrediti dok su tvrda
koža i krljušt zmajeve dobro čuvali, ali više ne. Ono od čega su se zmajevi posebno
plašili, jeste to da je s vremenom postajala sve brojnija i sve hrabrija, a svoj
napredak je koristila da potisne ostale i zauzme njihove teritorije. Bili su poznati po
bahatom ponašanju i po tome da nisu poštovali ono šta im priroda nudi, kao ni sve
one koji su se razlikovali od njih. ​Ljudi​​su toliko brzo napredovali da su postali pretnja
za opstanak ne samo slabijih, nego i do tada nedodirljivih zmajeva.
Zmajevi su imali svoju kraljicu. Na leđima je krljušt, od koje je bio samo
kamen tvrđi, kod kraljice bila svetlo plave boje isto kao i krila. Grudi i stomak bez
krljušti, ali sa izuzetno debelom i tvrdom kožom su bili snežno bele boje. Kraljica

 
 3 
 
 
Angora​je imala dva odrasla sina. Stariji, koji je bio preke naravi se zvao ​Drogul​.
Mnogi su bili mišljenja da je on najsnažniji među zmajevima. Crna leđa i crveni
stomak, oštar pogled, malo duži očnjaci i za nijansu krupnije telo nego kod ostalih.
Sasvim dovoljno da prihvate Drogula za najopasnijeg među njima. Mlađi ali mudriji
sin, sa leđima boje prljavog zlata i svetlo plavim stomakom se zvao ​Dragel.​
Međusobno su poštovali jedan drugog, ali se njihova mišljenja nisu slagala oko
mnogih stvari. Angora se nije mnogo brinula oko njihovih prepirki, barem ne do
Vekovnog sastanka zmajeva​. Sastanak se održavao redovno na svakih hiljadu
ciklusa iza ​Žive šume​, visoko na grotlu ​Vulkana Mira​.
Živa šuma je bila toliko gusta sa izuzetno visokim stablima i veoma
raskošnom listopadnom krošnjom, da zmajevi nisu ni mogli ući u nju. Kao takva je
bila idealno sklonište za sve one koji su strahovali od zmajeva, pa tako i za ljude koji
nisu hteli da žive sa ostalima iza visokih i jakih zidina utvrđenih gradova. Ljudi su se
plašili da ulaze dublje u nju jer su se često čuli jezivi zvuci iz dubine šume, kao da se
drveće pomera, kao da je živo. Malo je onih koji su bili dovoljno hrabri i odlučni da
vide šta je sa druge strane idući pravo kroz nju, ali se nisu nikad vratili. U daljini se
iznad šume nazirala visoka i masivna silueta planine. Međutim, niko nikad nije uspeo
od ljudi da dođe do nje, a ako jeste nije se vratio to da kaže. Jedino šta su ljudi znali
o njoj je to da se ta planina zvala Vulkan Mira, mesto odakle dolaze zmajevi. Šuma
je bila ogromna i činilo se da njena ivica pravi blagu krivinu celom svojom dužinom.
Probali su ljudi da je zaobiđu i tako dođu iza nje. Ka onom pravcu gde Otac ide na
počinak je završavala tik do same ivice strmih litica kao zid, nakon kojih počinje
Slana voda​. Ka suprotnom pravcu gde se Otac pojavljuje je udarala u visoko
neosvojivo stenje, mesto odakle počinje ​Beloglava​.
Planina Beloglava je sa ​Očevim pikom​kao njenim snežnim vrhom bila bliže
oblacima čak i od Vulkana Mira. Pričalo se među ljudima da su neki uspeli savladati
strmo stenje u podnožju planine. Ali kao što se niko nije vratio iz Žive šume, tako isto
se niko nije vratio sa Beloglave.
Drogul nije voleo ljude, a kad je primetio koliko brzo napreduju njegovo
nelagodno osećanje je poprimilo jedan sasvim drugačiji oblik, strah. To ga je
nateralo na odluku koja nije bila laka. Pozvao se na pravo koje ima svaki zmaj samo
jednom za života, osim ako nije jedan od ​Izabranih​. Tu čast su imala samo dva
zmaja, ali ne i on. Odlučio je da sazove Vekovni sastanak mnogo ranije nego što je
to bilo planirano, skoro pa tri stotine ciklusa ranije.
Kraljici se to nije svidelo, bila je dovoljno mudra da vidi unapred probleme koje
će taj sastanak doneti. Drogul je uvek omalovažavao ljude, ali od kako su se usudili
da prkose zmajevima videla je mržnju u očima starijeg sina. Znala je da tu mržnju
izaziva pretnja koju njen sin oseća. Pretnja koja je vodila ka tome da se vladavina
zmajeva bliži kraju. Drogul je bio previše ponosan na to šta jeste i pomisao da ih
može ugroziti jedna tako mala i za njega beznačajna vrsta, je u njemu probudila
strah. A strah koji je osećao, je ispunjavao njegovo srce mržnjom. Njen stariji sin je
imao želju da kazni ljude, a ta kazna će biti strašna ako se on bude pitao. Sa druge
strane, Dragel je bio blagonaklon prema ljudima. Voleo je da ih posmatra. Divio se

 
 Poslednja krv
 
kako je jedna tako mala i slaba vrsta nedostatak u snazi uspevala da nadoknadi
svojom snalažljivosću i sa svojim izumima. Angora se plašila da ovog puta neće
uspeti da nađe kompromis između Drogula i Dragela. Vekovni sastanak koji će se
održati ranije može izazvati rat protiv ljudi, ali isto tako i sukob njenih sinova.
Međutim, njih dvojica nisu bili njena jedina briga.
Za zmajeve je neodlučnost značila sramotu. Svi zmajevi će na sastanku
morati da odluče kome će se prikloniti, Drogulu ili Dragelu. Kraljica ih je sve dobro
poznavala, sukobljene strane će biti podjednako jake. Ako verbalni sukob unutar
njihove vrste bude duže trajao, može prerasti u bratoubilački rat i postati veoma
krvav. Koliko god da su bili jaki, njih je malo i ovaj rat može značiti borbu do
istrebljenja. Angora je morala da zaustavi Vekovni sastanak, a to nije bilo lako.
Razgovarati sa Drogulom je bilo nemoguće, on je odlučio da zaustavi napredak ljudi
po svaku cenu i nije hteo ni da čuje mišljenje svoje majke. Dok je njen mlađi sin
Dragel koji se divio ljudima, bio odlučan da zaustavi brata u svojoj nameri. Majku je
saslušao, ali nije hteo da odustane od svoje odluke da se suprotstavi Drogulu. Kad
su njeni napori da zaustavi sastanak i urazumi sinove propali, ostalo je samo još
jedno rešenje.
Kao kraljica je jedina imala pravo da na sastanku ostane po strani, pravo na
neodlučnost a da to neće značiti sramotu za nju. Ali takva odluka će tvrdoglave
zmajeve najverovatnije odvesti u međusobni rat, a samim tim dovesti do propasti
njihove vrste. Jedino rešenje koje je Angori ostalo jeste da izabere jednu od strana, a
nakon toga nada u to da će se ostali povinovati njenoj odluci. Koliko god da zmajevi
imaju svoj stav i čvrsto ga branili, mnogi od njih toliko cene svoju kraljicu da će je
podržati bez obzira na to imaju li isto mišljenje ili ne. To će doneti sasvim jasnu
prevagu jednoj strani, a ostali će morati da prihvate odlučeno. To je način na koji
može obesmisliti bratoubilački rat i spasiti ih od istrebljenja, ali ne i samu sebe od
slomljenog srca. Kako izabrati između dva sina? To je kao kada bi morala da bira
bez kojeg krila će ostati. Ako podrži jednog sina drugi će se osećati izdanim, a izdaja
u srcu stvara mržnju. Zmajevi su se mržnje oslobađali jedino osvetom onima koji su
je izazvali. Zbog te mržnje Drogul želi da kazni ljude. Zbog te mržnje će Angora
napraviti krvnog neprijatelja od sina, samo je pitanje od kojeg?
Došao je trenutak za Vekovni sastanak zmajeva. Iza Žive šume na Vulkanu
Mira, sletali su jedan po jedan ukrug na samoj ivici grotla davno ugašenog vulkana.
Dovoljno visoko da ih niko ne vidi i ne čuje a kamoli ometa, započeli su Vekovni
sastanak. Nekada davno su na sastanku dolazili samo Izabrani, ali sada ih je toliko
malo ostalo da su pozvani svi preostali živi zmajevi. Sve se dešavalo baš onako
kako je kraljica pretpostavila, ali nije htela da učestvuje u raspravi sve do poslednjeg
trenutka.
Kad se atmosfera na sastanku toliko usijala da se grotlo vulkana treslo od
vike zmajeva, Angora je dreknula: ‚‚Dosta!”
Čim su se zmajevi utišali, obratila se starijem sinu: ‚‚​Drogule,​jesi u pravu za
ljude, postali su jaki i s ciklusima koji dolaze će možda oni vladati ovim svetom. Ali
još mnogo lepih noći pod Staricom ćemo osetiti dok se to bude desilo, ako se ikad
bude desilo. Mi ne znamo šta donose sve te noći koje nas strpljivo čekaju! Možda će

 
 5 
 
 
se ljudi ugušiti u sopstvenoj pohlepi i međusobno poubijati. Možda će se s
predstojećim ciklusima promeniti i početi da žive u skladu sa prirodom. Tada će
njihova pohlepa nestati, isto kao ovaj jaz između njih i nas. I mi smo ranije bili bahati
i nemarni prema ostalima, ali smo se promenili i naučili da živimo onako kako to
sada radimo. Možda možemo sačekati i ljudima dati istu priliku. Priliku da se
promene!”
Drogul je odgovorio: ‚‚Promatram ljude već mnogo ciklusa. Koliko brzo
napreduju sa tim njihovim izumima, isto toliko brzo napreduju pohlepa, ljubomora i
sve ostale loše osobine koje nose u svojim srcima. Njima nikad nećemo moći da
verujemo, zato što njihova dela ne prate ono što izrečenim obećavaju. A kad budu
bili dovoljno jaki da nas se više uopšte ne plaše, krenuće na nas jer neće hteti da
dele ovaj svet sa nama!”
Dragel je pažljivo saslušao majku i brata, a zatim se obratio ostalim
zmajevima: ‚‚Da, ima istine u izrečenom mog brata. Ali koliko ima pohlepnih i
ljubomornih, toliko ima darežljivih i onih koji znaju da pruže ljubav drugima. Mnogi
ljudi se ne drže svog izrečenog, ali ima i onih koji su spremni da svoje izrečeno
brane životom. Lično sam video kako neki žive odvojeno od ostalih i pokušavaju da
se približe blagodetima koje priroda nudi. Ljudi su ti koji svom snagom guraju
napred, a pogledajte nas. Toliko smo postali zavisni od magije da se više ne
možemo otrgnuti od nje. Kako magija slabi, tako i mi nestajemo. Pogledajte koliko
nas je malo ostalo. Mi izumiremo! Ako Otac i Starica tako žele, onda neka ljudi
preuzmu naše mesto. Možda su oni budućnost ovog sveta?”
Drogul je na ove reči dreknuo: ‚‚Brate, ti si budala! Zar mi zmajevi da
prepustimo ovaj svet ljudima?! Nikad!”
Dragel se uvredio i uputio oštar pogled prema Drogulu.
‚‚Dosta” viknula je kraljica, ali na njeno izrečeno se stariji sin nije mnogo
obazirao. Umesto toga je nastavio sa obraćanjem ostalim zmajevima: ‚‚Zar da
dozvolimo ljudima da toliko ojačaju?! Zar da im dozvolimo da počnu prolivati krv
zmajeva kako im se prohte?! Ne! Ona je isuviše vredna da bi je ljudi prosipali.
Vrednija nego što će njihova ikad biti. Ako nečija krv mora da natapa ovu zemlju, to
će biti njihova a ne naša! Sada je trenutak braćo moja, dok su ljudi još uvek slabiji od
nas! Ovo je trenutak za vašu odluku, hoćete li sačuvati dostojanstvo koje nas prati
otkad je Oca i Starice ili ćete pustiti nedostojne da gaze po njemu?! Moramo
zaustaviti neprijatelje, sada!”
Angora više nije mogla da izdrži. ‚‚Rekla sam dosta! Zar su ti ljudi toliko
pomutili razum Drogule da više ne čuješ reči svoje kraljice?! Kako se samo usuđuješ
da govoriš nakon mog izrečenog! Rekla sam dosta!”
Drogul pomalo posramljen ovako oštrim govorom svoje majke spustio je glavu
nisko. ‚‚Izvini majko.”
‚‚Na ovom sastanku ti nisam majka nego kraljica! A vi ostali slušajte me dobro!
Ljudi nisu neprijatelji, barem ne još uvek. A ako je moje izrečeno ovde dovoljno jako
da dopre do vas, zmajevi neće prvi napadati nikog. A budu li se ljudi usudili da
podignu ruku na nas, čekaće ih strašna kazna. Neka su mi pod slobodnim nebom

 
 Poslednja krv
 
Otac i Starica svedoci da će tako biti. Zahtevam kao vaša kraljica da ovde i sada,
pod ovim drevnim pepelom, ostavite i zaboravite izrečeno koje je došlo iz usta
Drogula.”
Usledila je tišina. Zmajevi svi do jednog su posmatrali Drogula poznavajući
njegovu narav. Očekivali su burnu reakciju kad je Angora sasvim otvoreno, pred
svima, podržala mišljenje mlađeg sina. Drogul je stajao sasvim mirno, pognute
glave. Bez ijednog pokreta ili grimase. Kao da je deo samog vulkana. Kao da mu
pripada.
Nakon nekog vremena nastavio je svoj govor Dragel: ‚‚Braćo moja, čuli ste
kraljicu. Vreme je da se odlučite. Hoće li vaše izrečeno stati uz mog brata ili mene?
Neka su nam Otac i Starica svedoci pod slobodnim nebom, vaše izrerečeno - naša
dužnost!”
Drogul je podigao glavu i ceo vulkan se zatresao. ‚‚Ne! Niko više neće trošiti
svoj dah na izrečeno! Kandže si mi u srce zabola, majko! Izdala si me! Ja svoje
izrečeno neću da zaboravim, umesto toga sprovešću ga u delo. Sada odlazim! Ali
kad se budem vratio, vratiću se mnogo jači. Vratiću se sa vojskom! Nisam ja jedini
koji želi da vrati ljude tamo gde im je mesto. Sklopiću savez sa drugim vrstama, ima
još onih koji vide zlo u ljudima. Ko želi može poći sa mnom, ko ostane ne mora se
plašiti malog i bednog čoveka. Majko, ja neću dozvoliti da vam oni naude. Ti i tvoj sin
ste previše mekani da bi nosili kožu zmajeva. Niste je zaslužili! Umesto ljudi, ja ću
vam presuditi! Vratiću se po svoje pravo da budem kralj! Jedino ja sam dovoljno
snažan da sačuvam dostojanstvo i snagu zmajeva! Jedino ja neću dozvoliti da
izgubimo čast koja nam pripada otkad je Oca i Saputnice! Uvek smo bili i ostaćemo
jedini vredni milosti Starice pod slobodnim nebom! Ali samo ako vas ja budem vodio
umesto ovih slabića! Ko hoće da se bori za naš opstanak neka sada krene sa mnom!
Ko ostane, neka sačeka da se vratim jači nego ikad! I neka ne očekuje milost jer
neće je dobiti!”
Nakon ovih reči Drogul je uzleteo ostavljajući iza sebe oblak prašine.
‚‚Stani, ne možeš tako, sine!”
Drogul se već udaljavao, ali je čuo izrečeno svoje majke pa joj je odgovorio:
‚‚Nisam ti ja više sin niti si ti meni majka, sama si to maločas rekla! A ti brate, nemoj
se nadati da ćeš vladati nakon Angore! Doći ću po tvoju glavu i ono šta mi sa
pravom pripada! Mekušci neće voditi zmajeve!”
Dragel je posmatrao kako se njegov brat udaljava, izgovorio je sebi u bradu
jedva čujno: ‚‚Brate Drogule, šta si to uradio?”
Opet je nastao tajac, ali nije dugo trajao. Jedan zmaj je uzleteo i krenuo
pravcem u kome je odleteo Drogul, ali sada toliko daleko da se od ogromnog zmaja
nazirala samo jedva vidljiva tačka u daljini. Nakon njega, uzleteo je još jedan zmaj i
otišao u istom pravcu. Pa još jedan i još jedan… Zmajevi su odlazili ostavljajući u
prašini one koji su ostajali. One zbog kojih bi do samo pre par trenutaka ranije, svoj
život dali da je bilo potrebno.
Nakon nekog vremena kad se nijedan zmaj više nije video na horizontu kako
odlazi, kraljica je pogledala oko sebe. Više od polovine zmajeva je otišlo, na ivici
grotla Vulkana Mira je ostalo tek nešto više od jedne trećine njenih sledbenika.

 
 7 
 
 
Uglavnom su mladi i jaki zmajevi otišli, ostali su većinom oni koji su slepo pratili
kraljicu. Kao i stariji koji su toliko dugo sa Angorom, da njihov um ne može zamisliti
nikog drugog da ih vodi dokle god je ona živa. Koliko god bila mudra, Angora ovo
nije očekivala. Blago rečeno, bila je neprijatno iznenađena odlaskom zmajeva u
tolikom broju, kao što su bili iznenađeni i svi oni koji su ostali.
Najstariji među njima ​Flemos​, sa tamno zelenim leđima i svetlo zelenim
grudima, je raširio krila i krenuo suprotno od pravca u kome je otišao Drogul sa
njegovim zmajevima. Krenuo je na svoje omiljeno mesto koje mu je donosilo mir i
spokoj kad god je bio uzrujan. Pokušavajući da trgne iz šoka sve ostale, stari zmaj je
dobacio: ‚‚Šta ste se snuždili, treba brzo reagovati i pripremiti se za rat! Kao
najiskusniji među nama, predlažem da hitno uradimo jednu veoma bitnu stvar. Ovo
mesto više ne nosi prikladno ime ​Vulkan Mira,​moramo mu dati neko drugo ime i to
što pre.”
Sa ovom malom pošalicom starog Flemosa, završio se Vekovni sastanak zmajeva.

Vreme 
Vreme je polako odmicalo, ali od Drogula i njegovih zmajeva nije bilo ni traga
ni glasa. Nakon Vekovnog sastanka ništa više nije bilo isto. Preostali zmajevi su
živeli u iščekivanju povratka onih koji su otišli, pa su mnogi većinu vremena provodili
posmatrajući horizont i s vremena na vreme podizali glavu visoko gore kad god bi
ugledali neku senku. Zmajevi nisu bili strašljivi, ali su očekujući Drogulov povratak bili
stalno u pripravnosti. Uglavnom rasterećeni bilo kakvih briga, nova situacija im je
teško pala pa je ostavila trag u njihovom ponašanju. Čak ni Dragel nije više
posećivao svoje omiljeno mesto sa kojeg je posmatrao ljude. Ono šta je Drogul
rekao kad je odlazio je ostavilo žig nemira duboko u njegovom umu. Često je sanjao
prethodna dešavanja na Vulkanu Mira i naglo bi se probudio kad bi u snu ugledao
zmajeve koji se rugaju, dok mu se Drogul unosi u lice i govori: ‚‚Ti nisi zaslužio da
nosiš kožu zmaja! Ti si mekušac! Doći ću po tvoju glavu!”
Angora je takođe bila pod velikim pritiskom nakon prethodnih dešavanja. Njen
tok misli je ličio na nadolazeću mutnu bujicu koja nosi sve pred sobom, a ne na
miran i bistar planinski potok kao što je bio nekad. Kraljica više nije mogla da
razmišlja razumno, ali je bila dovoljno pribrana da primeti kako Dragel nije više onaj
stari i kako se ostali zmajevi čudno ponašaju. Pored mnogih pitanja koja su u njenoj
glavi samo nadolazila i ostajala bez odgovora, jedno se izdvajalo iz gomile. ​Kad će
se odbegli zmajevi vratiti?​Pošto njene misli nisu nalazile odgovore na sva ta pitanja,
odlučila je da se savetuje sa sinom i mudrim starcem Flemosom. Oni će biti odgovor
na bujicu u njenoj glavi, njen tihi i bistri potok.
Kad se Dragel pojavio Flemos je već uveliko razgovarao sa kraljicom, ali o ne
tako važnim stvarima. Prisećali su se davnih vremena. Toplina u njihovom razgovoru
je bila sasvim očigledna, pa je odlučio da ih ne prekida. A i oni sami su se ponašali
kao da ga nisu videli. Kao da ih posmatra neki poljski miš, a ne zmaj koji je sleteo uz

 
 Poslednja krv
 
tresak i prašinu. Gledajući ih tako, pitao se koliko li su puta Otac i Starica bili svedoci
trenucima koje su njih dvoje zajedno proveli? Kao čuvari života on njoj i ona njemu
pod slobodnim nebom. Lepo je bilo slušati njihova prebiranja po prošlosti, ali
problemi se ne rešavaju sami od sebe. Toga su bili svesni sve troje, pa su ozbiljne
teme morale doći na red.
Dragel je prvi probio led i upitao majku: ‚‚Zašto nas je toliko malo kada
trebamo razgovarati o ozbiljnom problemu u kojem se trenutno nalazimo? I zbog
čega smo na običnoj livadi u podnožju Vulkana Mira, umesto na njegovom grotlu?”
Umesto Angore je dobio odgovor od Flemosa i to istog trenutka: ‚‚Ovom
mestu ništa ne fali, a i sigurno ima mnogo manje prašine nego tamo gore. Još uvek
iskašljavam deliće vulkana koje sam progutao dok je tvoj brat odlazio. A ako misliš
da nas je malo, razmisli opet, možda nas je i previše?”
Dragel se na trenutak našao iznenađen ovakvim odgovorom. ​Misli li starac da
ovom razgovoru smeju prisustvovati samo Izabrani, ili je možda hteo reći da sam ja
ovde nepotrebno pozvan iz nekih drugih razloga?​Mnogo puta su njegove reči
zvučale neozbiljno, ali stari zmaj je retko kad svoje izrečeno trošio nepotrebno. Za
one koji su znali da slušaju je njegovo izrečeno uvek imalo neku poruku. Mladi zmaj
je dosta vremena provodio sa starcem i često je uspevao da prepozna između
redova njegovih reči ono šta mnogi nisu. To ga je nateralo da malo razmisli, dao je
sebi par trenutaka pre nego što nepromišljeno započne raspravu sa Flemosom i
nepristojno mu odgovori. Potrudio se da sagleda malo šire novonastalu situaciju i
dublje razmisli o svemu šta se dešavalo prethodnih dana. Nije mu puno trebalo da
nađe odgovore na sopstvena pitanja. Neki zmajevi su još uvek u neverici, neki su
zbunjeni, a neki pa skoro izgubljeni zbog svega šta se desilo na Vekovnom
sastanku. Pa čak ni on sam nije bio pošteđen dešavanja tog tužnog dana kad je
Otac ispratio Devicu, a spremao se da dočeka Nevestu. Ako su svi pretrpeli
promene, pa zar je čudno ako se to desilo i njegovoj majci? Uvek je bila toliko jaka
iznutra da Dragel ni jednog jedinog trenutka nije pomislio da je možda sada
drugačije. Koliko god svi poredili njenu unutrašnju snagu sa snagom Starice, ona je
ipak samo običan zmaj. Njoj je teško kao i svima drugima. Činjenica da su samo njih
dvojica pozvani na razgovor, govori o tome da nije želela pokazati svoju slabost
ostalima. Njen snažni duh je slomljen, a on je toliko bio okupiran samim sobom da je
zaboravio na majku. ​Zaslužujem li zaista da budem ovde?​Pogledao je Angoru
posramljeno i tiho rekao: ‚‚Izvini majko.”
‚‚Pa dobro, sad kad znamo da nas ima tačno onoliko koliko nas i treba biti,
razgovor može da počne”, oglasio se Flemos par trenutaka kasnije.
Kraljica je uglavnom postavljala pitanja poput: ‚‚Grupa koja je otišla je jača od
nas koji smo ostali, šta ako se vrate mnogo ranije nego što ih očekujemo? Hoće li
Drogul, kad bude video koliko je zmajeva krenulo za njim, hteti da se što pre vrati i
ispuni obećanje dato meni i svima ostalima?”
Zeleni zmaj je nalazio odgovore na ta i na mnoga druga pitanja, a Dragel se
povremeno ubacivao u razgovor trudeći se da preduhitri starca sa konstruktivnim
rešenjima. Savetovanje je počelo kad se Otac već peti put zaredom spremao da

 
 9 
 
 
dočeka Nevestu. Ona je bila svedok svemu izrečenom pod slobodnim nebom sve
dok se Otac nije opet, ali ovog puta stidljivo pojavio.
Kraljica je bila zadovoljna razgovorom kad se sastanak primakao kraju. Na
njena pitanja je dobila odgovore koji su bujicu u njenoj glavi usporili i dobrim delom
razbistrili. Zaključak ovog savetovanja je mnogo bolji nego što je ona to očekivala.
Proći će još mnogo ciklusa pre nego što do sukoba dođe. Za Drogulom su mnogi
uzleteli, ali je pitanje hoće li se neki od njih predomisliti ako se vrate isuviše brzo na
svoja ognjišta? Zmajevi nisu poznati po tome da se lako vezuju za nekog ili nešto, ali
oni zaista dugo žive. Biti toliko ciklusa na jednom mestu koje smatraš domom i imati
toliko dugo jednu te istu kraljicu, mora ostaviti trag u duši i pokrenuti makar neka
osećanja. Jedno je napustiti mesto koje voliš zbog neslaganja sa ostalima, a nešto
sasvim drugo napasti svoje prijatelje, svoje voljene, svoju kraljicu. Drogul je znao da
ne sme žuriti, jer žurba znači rizik. Mora naći mesto koje će zmajevi zavoleti kao svoj
dom. Mora mudro voditi zmajeve kako bi ga prihvatili umesto Angore. Tek kad
osećanja za starim domom i kraljicom budu potisnuta sa novim mestom gde će se
zmajevi osećati sigurno i ​kraljem​koji će ih dobro voditi, zmajevi će biti spremni da
se vrate na Vulkanu Mira i kazne sve one koji su odlučili da ostanu sa Angorom. Tek
tad će Drogul biti siguran da će ga do kraja pratiti oni koji su pošli za njim. Tek tad će
moći da postane ono šta njegova majka jeste već hiljadama ciklusa, jedini
predvodnik zmajeva. Naravno, za sve to treba vremena. Ali kad se bude vratio,
Angora je bila sigurna da će njen stariji sin to uraditi onako kako je i obećao, ​jači
nego ikad​. To vreme koje će imati na raspolaganju iskoristiće za nove saveze.
Mnoge su vrste videle u ljudima opasnost, a to je upravo ono šta je Drogulu potrebno
za sticanje novih prijateljstava, ​strah od ljudi.
Kad se Otac pokazao u punoj veličini zmajevi su već bili uveliko umorni, ali
Dragel je otvorio još jednu temu za razgovor. ‚‚Pa dobro, sad kad smo se složili da
se moj brat verovatno neće uskoro vratiti, kako ćemo iskoristiti cikluse koji nam
dolaze? Ako samo sedimo i čekamo, propast nam ne gine!”
Angora je pogledala sina, ali još nije povratila samopouzdanje koje joj je
potrebno da bi pronašla odgovor, još nije bila cela. Pre nego što je Vekovni sastanak
uopšte i počeo, znala je da će ostati bez jednog sina, ali nije ni pomišljala na to da će
joj toliko zmajeva okrenuti leđa. Mnoge od njih je volela skoro koliko i svoje sinove,
mogla je da se zakune u njihovu odanost. Kraljica je nekoliko trenutaka gledala u
Dragela, a zatim umesto da reči poteknu iz njenih usta, samo je spustila pogled.
Flemos još nikad nije video kraljicu u toliko očajnom stanju, potištenu i bez
ikakve volje da bilo šta kaže kad su u pitanju ovakve ozbiljne teme. Bilo mu je
sasvim jasno da to nije samo od umora. Ovde se radi o opstanku njene vrste, a ​ona
od koje se najviše očekuje nema snage da se izbori ni sa sopstvenim demonima. Na
koji način ona može spasiti celu jednu vrstu ako nema dovoljno snage ni za sebe
samu? Starac je odlučio da prekine ovu agoniju u koju se nalazila kraljica i obratio se
njenom sinu gledajući ga oštro, pravo u oči: ‚‚​A šta ti misliš,​kako treba iskoristiti
cikluse koji nam dolaze?”

 
 Poslednja krv
 
Dragel je opet ostao zbunjen pred starim zmajem, ali sada više nije imao
snage da nagađa šta je Flemos zapravo hteo da kaže. Umor je uradio svoje, umesto
odgovora spustio je pogled isto kao i njegova majka maločas.
‚‚Imamo kraljicu koja nema šta da kaže i imamo njenog sina koji nema šta da
kaže. Možda treba ipak samo da sedimo i čekamo. Možda će se jednog dana
Starica smilovati i poterati reči iz vaših usta do mojih ušiju. Zbog čega bi se vi uopšte
zamarali? Ali dok se to ne dogodi, ni ja više nemam šta da kažem.” Starac im je
okrenuo leđa i zamahom krila uzleteo. Angora je i dalje nastavila da gleda u zemlju,
a Dragel u starčeva leđa.
Kad je Flemos nestao sa vidika tišina se prekinula. ‚‚Majko, šta ovo treba da
znači? Mislio sam da me posle sastanka na Vulkanu Mira ništa više ne može
iznenaditi, ali iznenađenjima nikad kraja. Šta je starac hteo da mi kaže?”
‚‚Možda je gledao u tebe i govorio tebi, ali je njegovo izrečeno bilo upućeno
meni. Kad te je pitao šta ​ti​misliš, to je bila poruka za mene. Možda ja više nisam u
stanju da nalazim odgovore na sva ta pitanja koja su bitna za nas? Možda u buduće
ti treba da daješ odgovore na takva pitanja? Možda bi u ciklusima koji dolaze ti
trebalo da vodiš računa o zmajevima?”
‚‚Šta to pričaš majko, nisi ti tako stara. Nagledaće se Otac sa Saputnicom
kako nas vodiš i tokom narednih ciklusa.”
‚‚Nije stvar u tome koliko je meni još ciklusa ostalo pod slobodnim nebom!
Voditi zmajeve znači donositi odluke koje su najbolje za sve nas. Kao što sam ja
morala doneti odluku i svojim izrečenim napravila neprijatelja od sina. Ali takve
odluke ponekad naprave ranu na srcu toliko duboku da ožiljak ostaje do kraja života.
Pa i ako može srce da se oporavi, mora mnogo ciklusa proći da se tako nešto
dogodi. ​ Vreme​, to je nešto što mi nemamo za trošenje u ovom trenutku. Sad
zmajeve mora voditi neko pametan, ali nepomućenih misli i bez dubokih rana na
srcu, kao što su moje.”
‚‚Tvoje izrečeno mene buni majko! Moja rana na srcu nije samo ogrebotina.
Tebi je Drogul sin, ali meni je brat!”
‚‚Teško je reći čija je rana dublja, ali moje srce nije samo srce majke. To je
takođe i srce kraljice. Nije meni napravljen samo jedan ožiljak. Svaki zmaj koji je tog
dana uzleteo, napravio je po jednu brazdu na mom srcu. Pitanje je mogu li ciklusi
koji dolaze ikad izlečiti sve te rane. ​Vreme​je bitno.​​Vreme koje curi kroz naše
kandže i koje nećemo uspeti da zadržimo koliko god naš stisak bio jak. Samo Starica
zna koliko nam ga je ostalo, a veoma je dragoceno. Vreme!”
‚‚Ne znam majko, nisam siguran da je to najbolje rešenje. Treba predvoditi
ove zmajeve kad se Drogul bude vratio, ne znam mogu li ja to. Svi koji su ostali su to
uradili zbog tebe, ostali su jer tebi veruju i krenuće za tobom. Boriće se za tebe i
daće svoj život ako bude trebalo, ali ne i za mene. Ja im nisam ništa.”
‚‚Grešiš sine, svi ovi zmajevi su ostali zato što sam stala uz tebe i branila
tvoja uverenja.​Da sam odlučila drugačije i da si ti otišao umesto Drogula, većina
ovih zmajeva bi pošla za tobom. Oni su ostali jer misle isto kao i ti, i boriće se
zajedno sa tobom da odbrane ono u šta veruju. Njima je sad potreban kralj koji će ih
voditi, ​
kralj​a ne kraljica.”

 
 11 
 
 
Dragel je gledao ćutke u Angoru dugo vremena, a zatim klimnuo glavom kao
znak odobravanja. ‚‚Spreman sam da preuzmem tu odgovornost. Ne mogu obećati
da ću spasiti sve koji su ostali sa nama. Ali ti obećavam, daću sve što jedan kralj
može dati da sačuva ono za šta si se ti kao kraljica borila. Daću sve što jedan sin
može dati da sačuva uverenje zbog koga si ti kao majka čak i svog rođenog
odbacila. Daću sve od sebe da tvoja žrtva ne bude uzaludna. Neka mi je Starica
svedok pod slobodnim nebom!”
Angora je čuvši izrečeno udahnula vazduh punim plućima podigavši glavu, a
zatim izdahnula sa velikim olakšanjem. Dragel ju je promatrao, tek je tada shvatio
pod kolikim pritiskom je njegova majka bila. Koliko veliki kamen sa njenog srca je
gurnuo njegovim upravo izrečenim. Na trenutak se zabrinuo, ​hoće li moje srce
izdržati teret tog istog kamena kad budem preuzeo odgovornost za budućnost svih
nas koji smo ostali?
Videvši zabrinutost na licu svog sina, iskusna zmajica je izustila: ‚‚Ne brini,
znam da si spreman za preuzimanje ove dužnosti. Ona ide zajedno sa velikim
teretom, ali ti to možeš izneti na svojim leđima. Tvoja krila su dovoljno jaka da te i
pored toga drže visoko u vazduhu! Možda je sve ovo malo iznenada, ali ja sam tu da
ti pomognem. Nisam ni mislila da jednostavno odem i ostavim te samog.”
Kad je čuo izrečeno svoje majke Dragel je osetio olakšanje, a zatim je
rasterećen briga pomislio, ​šta li će moj brat uraditi kad bude saznao da ću ipak ja biti
kralj? I ko li je taj nesrećnik koji će izaći ispred njega da mu to kaže?

〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜

​ rtva dolina,​ ogromno kamenito prostranstvo je počinjalo tamo gde se

M
travnata dolina u podnožju Vulkana Mira, nasuprot Žive šume, završavala. Sitno ali
oštro kamenje je postajalo sve krupnije kako je vulkan ostajao u daljini. Mrtva dolina
se protezala pored Slane vode. Sa svojim velikim i oštrim stenjem je ulazila u samu
vodu razbijajući njene talase koji su se od siline udaraca pretvarali u penu. Daleko
od vulkana se dolina završavala velikim kamenitim brdima koja su bila poznata kao
Čuvari.​
Velika zbijena kamenita brda su zapravo bila jedan dugačak pojas
pozamašne debljine između Mrtve doline i onog šta se nalazilo sa druge strane.
Verovalo se da poseduju magiju koja čuva svet od hladnoće ​Večitog mraza​.
Hladnoće koja je prekrivala nepregledno bespuće. Veliku misteriju čak i za zmajeve,
Beskrajni led.​
Daleko iza Vulkana Mira, duboko u Mrtvoj dolini, pre Čuvara. U blizini malo
većeg kamenitog brda jedan je zmaj jedrio raširenih krila visoko tik ispod oblaka,
očigledno tražeći nekog ili nešto. Kada je ugledao kamenu ploču koja je bila isturena
od ostatka brda kao jedna ogromna terasa, i na njoj ogromnu priliku sa crnim leđima;
napravio je polukrug i ujedno spuštajući se sve niže, sleteo lagano koliko god je to
bilo moguće za jednog zmaja.

 
 Poslednja krv
 
Drogul se polako pridigao i pogledao u pridošlicu sa pepeljasto tamno sivim
leđima i nešto svetlijim grudima. ‚‚Biće bolje da je nešto važno.”
Usledio je odgovor od ​Grendola:​ ‚‚Tražimo te već par dana, pitamo se gde si
nestao? Mnogima ovo mesto nije pogodno da tu i ostanu.”
‚‚Znam, zato me i nije bilo. Teško je naći čarobni kutak kao što je Vulkan Mira.
Leteo sam zaista daleko obilazeći mesta u Mrtvoj dolini za koja znam da su
posedovala magiju dovoljno jaku za nas. Izgleda da ona nestaje mnogo brže nego
što smo mislili. Previše smo dugo bili na jednom mestu valjajući se u vulkanskoj
prašini. Možda tamo magija polako slabi, ali ovde je skoro pa nestala. Srećom, ima
još mesta koja mogu pogledati, ali je najbolje da svi krenemo zajedno. Nije toliko
daleko odavde, ali nije ni toliko toplo kao ovde. Siguran sam da ćemo tamo naći
dobro utočište za nas. Trenutno pokušavam da se odmorim, ali kada se Otac bude
opet pojavio budite svi na okupu i spremni za polazak.”
‚‚Ima još nešto, kako smo čuli Angora više nije kraljica.”
‚‚Angora više nije kraljica! To mi tek sad kažeš!”
Grendol je ustuknuo jedan korak unazad, a zatim detaljnije objasnio: ‚‚U danu
kad je Otac ispratio Nevestu i spremao se da dočeka Mati, Angora je svojim
izrečenim pod slobodnim nebom to svima dala do znanja. Ali je do našeg saznanja
njeno izrečeno tek jutros stiglo. Tvoj brat je sad kralj, Angora se jednostavno povukla
i sad je samo jedna od Izabranih.”
Na kratko se Drogul zamislio, a zatim počeo da se smeje na sav glas. Veoma
brzo se njegov smeh pretvorio u manijakalno smejanje koje je odzvanjalo sa velike
terase daleko od brda preko Mrtve doline. Grendol koji je sve to posmatrao se našao
u čudu. A odjek histeričnog smeha mu je odzvanjao u glavi toliko jako, da mu se
činilo kako se samo brdo srušilo na njega. Nikad ranije nije video ovako histerično
ponašanje nekog zmaja. Pošto je to potrajalo čuđenje se pretvorilo u nelagodnost, a
nelagodnost u strah. Drogul više nije ličio na sebe, pa je sivi zmaj odlučio da ode.
Kad je Grendol uzleteo, Drogul se trgnuo i brzo mu dobacio: ‚‚Predomislio
sam se, krećemo ubrzo! Potrudi se da svi budu spremni za polazak!” Nakon što se
malo smirio pomislio je, ​znači tako, jedan slabić je prepustio svoje mesto drugom
slabiću. To za mene i moje planove ništa ne znači. Jedva čekam da se vratim nazad,
svojoj dragoj porodici.

Starac i kralj 
U podnožju Vulkana Mira prema Živoj šumi nalazila se stena izdignuta iz
zemlje, omiljeno mesto za odmor starog zmaja. Flemos se već danima nije odvajao
od nje, ne zato što mu je to bilo potrebno, očekivao je nekog. Znao je da će ga taj
neko naći na ovom mestu, i znao je da tom nekom zaista treba pomoć ovog starca.
Strpljivo je čekao već danima, još od onog trenutka kad je Angora okupila zmajeve
da im saopšti kako više nemaju kraljicu nego kralja.
Napokon, prvo je osetio jak nalet vazduha celom dužinom svojih leđa, a
trenutak nakon toga se uz veliki tresak digao oblak prašine pored same stene.

 
 13 
 
 
Flemos se nije ni pomakao, kao da se ništa nije desilo. ‚‚Sletanje ti je uvek bila slaba
strana. Za tako osećajnog zmaja se očekuje prizemljenje uz manje buke i prašine.”
Dragel nije bio siguran zna li starac sa kim razgovara, možda samo nagađa.
‚‚To sam ja!”
‚‚Znam da si to ti.”
‚‚Oh, pomislio sam da si možda očekivao moju majku. Ti stvarno misliš da
sam ja baš toliko mekan?”
‚‚Očigledno ne toliko, inače se ne bi trudio da mi stane srce zbog načina na
koji si sleteo. Znaš, ja više nisam mlad. U ovim godinama su zmajevi veoma osetljivi
na sve nagle promene, to utiče na naše zdravlje. Moraš imati malo razumevanja
prema meni.”
‚‚Haha, to kaže starac koji je u svojim godinama dovoljno jak da može
počupati repove mnogo mlađim zmajevima.”
‚‚Laskanjem kod mene nećeš ništa postići. Ali da je istina, istina je. To ne
poričem.”
Nakon prijateljskog ćaskanja i par pošalica, došao je trenutak da razlog ove
posete ispliva na površinu. Starac se napokon upristojio da ustane, a oba zmaja su
prestala da se smeškaju. Crte njihovih lica su se promenile i poprimile jedan sasvim
novi oblik, mnogo ozbiljniji oblik.
Dragel je prvi počeo. ‚‚Nismo razgovarali još od onog dana kad nas je Angora
pozvala. Mati je došla i prošla, a ti za sve te noći i dane se nisi setio da me posetiš,
da vidiš snalazim li se sa novim mukama!”
‚‚Da, istina. Ostao sam dužan izvinjenje tebi i tvojoj majci, nisam trebao onako
da odem sa savetovanja.”
‚‚Ne, u onom trenutku si uradio pravu stvar. Razgovor je pri kraju krenuo u
pogrešnom pravcu i nije vodio nikud.”
‚‚A možda sam mogao da se udostojim i prvo ja dođem do tebe? A ne da
čekam ovde kao neki lenji gušter. Ipak si ti sad ​kralj.​Izvini ako sam te uvredio
svojim postupkom.”
‚‚Ne! Nisi me uvredio, ali sam te očekivao. Da, trebao si da dođeš.”
‚‚A zbog čega sam trebao da dođem?”
‚‚Pa upravo si rekao, ipak sam sad kralj!”
‚‚Možda jesam rekao da sam to trebao da uradim, ali nikad nisam rekao da
sam to hteo da uradim.”
‚‚Pa šta si onda hteo da uradiš, starče?”
‚‚Hteo sam da uradim upravo ono šta i jesam uradio. Da te čekam ovde na
udobnoj steni, kao lenji gušter.”
‚‚Pa dobro!​​Možda sam i ja trebao da pustim svoj rep niz neki kamen i
izigravam guštera?!”
‚‚Možda si trebao, ali nisi mogao! Sad si kralj i nemaš ti vremena za to!
Uostalom, čemu takvo nervozno ponašanje? Ako si kralj, ponašaj se tako!”
Prethodna dešavanja je veoma teško podneo, a sa novom odgovornošću su
uticala na Dragela u tolikoj meri da je bio jako nervozan. Ova igra rečima od strane

 
 Poslednja krv
 
Flemosa je dodatno rasplamsala već veliku vatru u njegovoj glavi. Pretila je da će u
potpunosti progutati njegovu prisebnost.
Starac je primetio da Dragel nije raspoložen za njegovu omiljenu zabavu,
nadigravanje rečima. Odlučio je da prekine ovu igru i razgovor nastavi na sasvim
jednostavan način, pre nego što kralj izgubi strpljenje i interesovanje da uopšte čuje
njegovo izrečeno. ‚‚Dobro, dobro! Nema potrebe da praviš takvo lice, samo me
poslušaj. Slažem se da jedan kralj ne treba juriti ni za kim. Razlog zbog kog sam
čekao ovde je jednostavan. Znao sam da me očekuješ i da ti je potreban razgovor
samnom. Ali, morao sam biti siguran pre tog razgovora u nešto drugo. Šta ti je sad
kad si kralj bitnije od svega ostalog?! Možda to da te drugi poštuju kao kralja?! Ili,
možda nešto sasvim drugo?! To što me nisi čekao nego si ti prvi došao kod mene,
govori mi samo jedno. Ostavio si svoj ponos sa strane i došao ovde sa željom da
zajedno nađemo način za problem koji se tiče svih nas. Da, sad sam siguran. Ti
možeš biti kralj za kog će se zmajevi boriti do poslednjeg daha! Možeš biti kralj koji
je toga vredan! Nisi dozvolio da te promeni tamo neki naziv koji si dobio uz svoje
ime! Kralj Dragel, ma zamisli samo kako to moćno zvuči! E sad možemo da
razgovaramo.”
Dragel je bio zaista polaskan starčevim izrečenim. Opet se opustio i bio
spreman za razgovor. ‚‚Imali smo dovoljno vremena svi da se oporavimo i
naviknemo na promene koje su nas snašle, trenutak je da se trgnemo. Razmišljao
sam o nečemu velikom, o zaista smelom potezu. Ali mi trebaju podrška i savet,
možda i neka kritika ako misliš da grešim. Poprilično sam siguran da će mnogi misliti
kako sam izgubio razum ako im budem rekao šta nameravam da uradim. Zbog toga
sam prvo došao kod tebe. Ako neko može da mi pomogne ili me može urazumiti,
neka mi je starica svedok, to si jedino ti!”
‚‚Kad nas je Angora obavestila o tome da je prepustila svoje obaveze tebi,
pitao sam se šta bi bilo najpametnije da jedan mlad i neiskusan kralj uradi u ovako
teškom trenutku? Ali sad znam, napokon imam odgovor na to pitanje. Da, to je pravi
potez! Upravo to moraš da uradiš! Samo nas to može spasiti od besa tvog brata”,
izgovorio je Flemos pomalo ushićen.
Dragel je začuđeno pogledao starca. ‚‚Šta da uradim? Šta nas to može
spasiti?”
‚‚Pa zar nisi malopre rekao da imaš plan?”
‚‚Da, ali nisam ti rekao kakav je moj plan. Kako da mi pomogneš ako ne znaš
šta želim da uradim?”
‚‚Pa to je jednostavno, ja ne moram da znam šta ti želiš da uradiš!”
‚‚Kako to misliš, ti ne moraš da znaš?”
‚‚I to je jednostavno, dovoljno je ti da znaš šta želiš da uradiš!”
Dragel je pomislio da se starac opet igra sa njim. Ili ga je možda od tolikog
izležavanja na ovoj steni sam Otac kaznio udarivši ga svom svojom snagom u glavu.
‚‚Ali savet…”
‚‚Savet sam ti već dao! Upravo to moraš da uradiš! Zar me ništa ne slušaš?!”
‚‚Ali...” kralj je ostao nem. Opet je upao u zamku igre rečima ovog starca i
jednostavno nije mogao sa njim da izađe na kraj. Njegove misli su se opet izgubile u

 
 15 
 
 
onome šta je ovaj lenji gušter, zarobljen u telu zmaja, izrekao. Osećao se kao u
lavirintu, izgubljen bez ikakve ideje u kom pravcu je izlaz. Samo je spustio glavu i
duboko udahnuo pokušavajući da se smiri. Pitao se hoće li ovaj razgovor završiti isto
kao i onaj kad ih je Angora pozvala na savetovanju? Samo što će ovog puta on
okrenuti leđa starcu.
Nakon kratke pauze oglasio se Flemos, sada mnogo tišim tonom: ‚‚Loša je to
navika za kralja, ti ne smeš sebi dozvoliti da svoje izrečeno ne završiš! To je
nedopustivo za nekog ko odlučuje o našoj budućnosti. Da ti nisi možda mekušac kao
što Drogul tvrdi?!”
Čuvši ove reči kralj je naglo podigao glavu i uputio oštar pogled prema starcu.
Ali starac nije ustuknuo ni jednog trenutka, umesto toga, uzvratio je isto toliko oštrim
pogledom. Napetost između njih dvojice je postala toliko jaka, da se mogla skoro pa
opipati.
Kralj se nakostrešio. Bodlje koje su zmajevi imali od glave pa niz vrat i tako
duž cele kičme, skoro do kraja repa, su sada bile podignute. Tanka koža između
bodlji se raširila kao lepeza. Na samom vratu je ta lepeza bila najveća, a kako je išla
ka repu sve manja, dok je na kraju nije ni bilo. Umesto bodlji, sam kraj je imao
zadebljanje u obliku srca. To srce je bilo teško i opasno oružje koje su zmajevi sa
jakim zamahom repa koristili kao topuz. Zamah repa nije mogao biti dovoljno jak da
probije kožu drugog zmaja ili ga ozbiljnije povredi, ali je zato preciznim udarcem
težina srca mogla da ošteti krila. Takav napad se koristio da bi se nad protivnikom
stekla prednost u vazduhu. Pričali su stariji da u okršaju onaj ko ima dobru veštinu
vladanja srcem, može slabijem protivniku samo jednim potezom da otkine krilo.
Takav neprijatelj je u potpunosti onesposobljen za borbu u vazduhu i postaje laka
meta na zemlji, ako prethodno preživi pad sa visine. Zmaj koji dobro vlada srcem je
velika opasnost za neprijatelja.
Flemos se nije plašio takvog napada jer su bili na zemlji, tamo gde su zmajevi
tromi. Da bi se zadao udarac repom potreban je veliki manevar. To zahteva puno
vremena i znači spor napad koji se veoma lako može izbeći. Isto tako ni sam zamah
na zemlji nije imao dovoljan zalet, a sa time ni snagu. Zbog toga se napad srcem
koristio samo u vazduhu. Zeleni zmaj se mnogo više plašio dugačkih očnjaka koje je
Dragel pokazao, jer je znao da će biti kažnjen ako bude rekao još nešto
neprimereno.
Lepeza znači poslednje upozorenje, ako se strasti ne smire, ta lepeza ukazuje
na napad. Ako dva zmaja stoje jedan naspram drugog sa podignutim bodljama, to
znači da će raspravu odlučiti snaga, iskustvo u borbi, okretnost i vladanje magijom.
Zmajevi kad krenu jedan na drugog, razgovoru je kraj. Mogu se rastati samo na
jedan način, tako što će neko od njih ostati da leži na zemlji u sopstvenoj krvi kao
ogromna gozba za crve. Flemos je na svojoj strani imao iskustvo i bolje vladanje
magijom.
Stajali su tako jedan naspram drugog sa poluraširenim krilima i glavama
veoma nisko blizu zemlje, upučujući međusobno oštre poglede. Jedan zmaj sa
podignutom lepezom, drugi bez. Čekalo se na potez onog drugog. Starac nije imao

 
 Poslednja krv
 
puno vremena, ako pokaže i on svoju lepezu znalo se šta će biti. Ako samo ostane
tako, oštro gledajući u Dragela, može očekivati napad. Nije bilo pametno prvi primiti
udarac. Možda su ti očnjaci nešto manji nego što ih ima njegov brat, ali veoma
smrtonosni ako nađu put do vrata zelenog zmaja. Glavu je Flemos držao nisko pa
mu nije bilo lako prići sa donje strane, ali sa gornje strane je njegov vrat bio otkriven.
Bodlje nisu samo služile za upozorenje, dok su stajale uspravno štitile su vrat od
napada sa gornje strane. Ako podigne lepezu da zaštiti vrat od mogućeg napada,
povratka više neće biti. Ako bude čekao još malo, rizikuje život jer kralj nije popustio
svoju lepezu ni na trenutak.
Flemos je odlučio da smiri situaciju tako što je spustio pogled, potčinio se.
‚‚Dobro, izvini. Priznajem, malo sam preterao. Ali sad već ličiš na kralja, ta čvrstina je
potrebna ako želiš da budeš istinski vođa zmajevima. Sa tom odvažnošću moraš da
svoje misli sprovedeš u delo. Sa tom odlučnošću idi i ostvari svoj plan. Ovo su teška
vremena i problemi se ne mogu rešavati na jednostavan način. Naš opstanak
zahteva ekstremne poteze, znam da si ti toga svestan. Znao sam da ćeš morati
razmišljati na način koji mnogi neće shvatiti ili podržati, van okvira njihovog poimanja
ove situacije. Pametno si postupio što nikome nisi rekao za svoj plan, jednostavno
uradi to što želiš i ostali će morati da prihvate urađeno. To je privilegija koju sada
imaš, moraš naučiti da koristiš sve te prednosti koje samo prvi među nama ima.
Moraš naučiti da razmišljaš na taj način. Ja ne moram znati šta je kralj naumio,
dovoljno je moje saznanje ​ko je kralj.​Ali kad budeš počeo da svoje misli sprovodiš
u delo slobodno dođi, sigurno ti mogu pomoći.”
Dragel se smirio. Njegove bodlje su se veoma polako spuštale dok je starac
govorio, a pogled isto tako polako prestajao da bude oštar. Trebalo mu je nekoliko
trenutaka da razmisli. ‚‚Pa starče, možda si mi već pomogao. Mislim da si u pravu,
možda još uvek nemam tu naviku da se ponašam kao kralj. Moraću oko toga malo
više da se potrudim. Ali ono šta sam naučio, gledajući majku, jeste to da odluke ne
donosim sam. Ona se uvek savetovala sa drugima.”
‚‚Da, u pravu si, ali već dugo živimo u miru. Angora nije morala da donese
nijednu tešku odluku već ciklusima unazad, ali ja sam ipak stariji od tebe i sećam se
trenutaka kad nije bilo tako. Sećam se ​Nebeskog rata​, tako su ga nazvali oni koji su
sa zemlje posmatrali kako se mi zmajevi visoko gore, pod Ocem i Saputnicom kao
svedocima, međusobno borimo. To je bio užasan rat, mnogo je zmajeva nastradalo.
Više od pola vrste je nestalo. Kad je rat počeo, tvoj otac nas je vodio. Ali tek kad je
tvoja majka preuzela taj strašan teret na sebe, rat se završio. Angora je tada morala
više puta da donosi odluke brzo i bez rasprave sa ostalima. To su bile odluke koje su
promenile sam tok dešavanja Nebeskog rata, i okončale ga. Ako tvoj um jasno vidi
put koji vodi ka našem spasu, nemoj da gubiš vreme tražeći sa strane neke prečice.
Te prečice te mogu odvesti u pogrešnom pravcu, drži se one staze koju jasno vidiš
pred sobom!”
‚‚Da, sećam se tog rata. Bio sam mali i posmatrao sa zemlje šta se dešavalo
na nebu. Tada je za mene to bio veličanstven prizor. Gledao sam kako zmajevi lete i
visoko gore nestaju u oblacima, a nekoliko trenutaka kasnije izleću iz njih držeći se
kandžama jedan za drugog. Kao kad smo se mi zmajčići igrali. Koliko je samo

 
 17 
 
 
zmajeva bilo gore koji su svojom magijom pravili neverovatne šare po nebeskom
svodu. Magije vatre i mraza su bile najlepše. Dve suprotnosti koje su obasjavale
nebo i međusobno se sudarajući pravile neverovatan spektar boja. Naravno, tek kad
sam video kako oni pobeđeni padaju sa visina kao bačeno kamenje, shvatio sam
koliku je strahotu donela ta lepota. A isto tako sam kasnije saznao da više neću
videti mnoge zmajeve uz koje sam odrastao i od kojih sam mnogo toga naučio. Kao
što više neću videti ni svog oca. Odrastao sam slušajući priče o Nebeskom ratu i
gledajući mnoge zmajeve koji više neće poleteti zbog strašnih povreda. Video sam
one nad kojima se Otac nije smilovao, one koje Starica nije prigrlila na svoje grudi i
zaštitila od užasa. Kad sam pitao gde su odjednom nestali svi ti povređeni zmajevi,
majka mi je objasnila da oni koji više ne mogu leteti nisu srećni. Njihova tuga je toliko
velika, morali su da odu negde daleko da se sakriju od svih ostalih i probaju da se
oporave od zadobijenih rana. A ako ne budu uspeli, starica će ih po poslednji put
vinuti visoko gore i pomoći im da odu daleko. Toliko daleko da će postati još jedna
svetla tačka na nebu Saputnice i pridružiti se mnogima pre njih. Sećam se da sam
ceo jedan dan proveo na nebu tražeći te zmajeve, jer među njima je bio i moj otac.”
Dok se mladi kralj naglas prisećao tih tužnih trenutaka još od pre više hiljada
ciklusa, Flemos se slušajući ga zaneo sopstvenim sećanjima. ​Baš tog dana o kome
priča Dragel kad je tražio zmajeve, pozvala ga je Angora. Bila je zauzeta ratnim
dešavanjima, ali i zabrinuta za mlađeg sina kog već neko vreme niko nije video.
Zamolila ga je ona lično, da potraži malog Dragela. Tada se osećao veoma
počastvovanim za taj zadatak, znao je koliko taj zmajčić znači Angori. Nakon više
vremena provedenog u jedrenju ispod samih oblaka, uspeo je da ugleda jednu
sićušnu priliku kako leži na zemlji. Kad je sleteo i upitao mališana šta to radi, ovaj mu
je odgovorio: ‚‚Tražim one koji su tužni, među njima je i moj otac. Hteo sam mu reći
da ne mora da bude tužan, da ne mora da se krije. Hteo sam mu reći, da ni ja više
neću leteti sve dok se on ne oporavi. Koliko god da je potrebno, možemo samo
hodati ovom zemljom i biti srećni, zajedno! Toliko srećni, da će i Starica biti srećna
kad nas bude videla. A onda neće morati da ga odvede tamo daleko i neće biti još
jedan od njih. A kad bude zalečio svoje rane, raširićemo krila i zajedno poleteti
veoma visoko. Tada možemo pozvati i majku, pa da i ona sa nama bude srećna.”
Kad se Flemos trgnuo iz dubokog sećanja, primetio je da Dragel više ne
govori. Očigledno da je završio i čekao starca da prekine sa sanjarenjem kako bi čuo
još nešto mudro izrečeno kao savet ili podršku. ‚‚Uvek si se razlikovao od ostalih.
Drugi nemaju toliko jaka osećanja koja ti gajiš u srcu. Ali ko zna, možda te to čini
boljim od nas. Nikad te nisam razumeo, mislim da si to dobio od majke. Ona to isto
ima u sebi, samo to dobro krije. Mislim da ju je upravo ta slabost koštala gubitka
verovanja u samu sebe, a s time i njenog položaja. Trebala je da bude kraljica još
mnogo ciklusa. Do sad nisam znao da neki zmaj može biti toliko jako povređen na
taj​način. To je njena velika slabost, a takođe i tvoja. Na žalost, Drogul vas dobro
poznaje. Moraš biti jako obazriv, tvoj brat će to iskoristiti na najgori mogući način po
tebe. To nije dobro za nekog ko treba da vodi predstojeće bitke. Samo ako mu se
bude ukazala prilika, ta slabost može koštati života tebe i sve nas koji smo uz tebe.

 
 Poslednja krv
 
Moraš se boriti protiv toga. Moraš to zakopati negde duboko u sebi i nikad, ali nikad
nemoj to opet ispoljavati i puštati na videlo drugima. To ti je moj savet, potrudi se da
ga ozbiljno shvatiš i dobro upamtiš!”
Ovo što je čuo od starca, za Dragela nije bilo ništa novo, ali to do sad nije
prihvatao kao slabost protiv koje se treba boriti. To je još jedna borba u nizu koja ga
očekuje i sigurno neće biti laka. Pored svih ostalih problema koje ima, dobiti takvu
bitku je za njega bilo skoro pa nemoguće.
Obojica su se duboko zamislili. Tišina je trajala dok starac nije odlučio da je
prekine. ‚‚Pa dobro, vreme je da raširim krila. Ako imaš o čemu da razmišljaš,
slobodno zauzmi moje mesto pre nego što se ohladi. Još malo pa će se pojaviti
Starica, a ja sam dobro ogladneo nakon ovog razgovora. Moj ti je predlog da loviš
još prve noći pod Staricom, već narednih nećeš imati neki izbor. Tako to biva kad
sam ja ​ zaista gladan.​”
Dragel je posmatrao kako se tamno zelena leđa udaljavaju i na trenutak se
prisetio svih osećanja koja su u njemu pokrenuta starčevim izrečenim. Zatim je
glasno kao u molitvi rekao: ‚‚​Majko svih zmajeva​, pošalji ovog starca daleko odavde
pre nego što razum izgubim. A ti starice, pored svih nevolja koje si mi priredila, pa
mogla si barem njega da me poštediš.”
‚‚Čuo sam te mladiću, ali moraćeš da platiš ako želiš da razgovaraš samnom!
Cena za mudrost ne postoji, ona je neprocenjiva. Zato ako je želiš, moraš dati više
nego za bilo šta drugo. Ali na tvoju sreću, i ja sam neprocenjiv. Trpeti mene će biti
prikladna cena za svu tu mudrost koju stičeš!”
Kralj je napravio jedan veliki osmeh na svom licu, a zatim pogledao u stenu
koja mu se u tom trenutku učinila prilično udobnom. Polako je spustio svoje telo na
nju a rep niz nju. Sva ta briga koja ga je iscrpljivala prethodnih dana je polako počela
da nestaje. Pre nego što je napokon osetio spokoj i utonuo u zaslužan san, pomislio
je, ​
koliko je to starac dugo ležao ovde kad je stena toliko topla. Mora da je zagrejao i
zemlju duboko ispod nje. Stari lenji gušter. Koliko god se pravio mudar, znatiželja mu
neće dati mira. Sopstveni će rep pojesti što nije dozvolio da mu objasnim svoj plan.

Prvi susret 
Na malom delu ravnice izmedju Vulkana Mira i Žive šume, stajali su zmaj i
zmajica.
‚‚Šta kažeš!”
‚‚Pa dobro, možda sam pogrešio.”
‚‚Možda?! Došao je ispred tvojih nogu da ti traži savet i kaže svoje namere, a
ti si mu rekao da te nije briga. Možda sam malo povređena kao majka, a možda i kao
nekadašnja kraljica. Mislim da je trebalo prvo meni da se obrati kad su takve stvari u
pitanju. Mada to ne bi ništa promenilo, svakako bismo zajedno došli kod tebe”, nešto
mirnijim tonom zaključila je Angora. A onda je nastavila, naglo povisivši glas: ‚‚Sa
jednom malom razlikom, znali bismo šta planira da uradi!​​Ali da ostavimo to sa

 
 19 
 
 
strane, šta bi bilo da je bilo. Mnogo toga možemo da izgubimo. Morao si da saslušaš
njegovo izrečeno!”
‚‚Angora, zar ne veruješ u svog sina?”
‚‚Kakvo je to pitanje, naravno da verujem!”
‚‚Onda to znači da ne veruješ u mene”, rekao je starac glumeći potištenost.
‚‚Majko svih zmajeva,​​smiluj mi se! A ti Starice, kazni ovog starca umesto
mene! Ako ga ja budem kaznila, skupljaće svoje krljušti sve do Očevog pika!” Dala je
sebi par trenutaka pre nego što je nastavila: ‚‚Naravno da verujem u tebe, i nemoj da
si slučajno nastavio sa tim tvojim zagonetkama. Dobro znaš da sam imuna na sve
tvoje trikove!”
Flemos je posmatrao zmajicu i strpljivo čekao da završi. Umesto da bude
povređen njenim oštrim rečima, bilo mu je drago što se napokon vratio deo nje koji je
iščezao nakon Vekovnog sastanka. Verovao je da će se njene vrline brzo vratiti, od
onog trenutka kad više ne bude kraljica. Znao je on dobro da će ona prepoznati
skrivenu poruku u izrečenom koje je uputio Dragelu. Sad je uživao ubirajući plodove
semena postavljenog još na savetovanju. Snaga i samopouzdanje su joj se vratili, to
se videlo. Pribranost, pa možda nije izgledalo baš tako, ali je starac dobrim delom za
to krivio sebe. Bio je svestan toga da njegovo izrečeno ume da deluje pomalo čudno
na ostale i njihovo ponašanje. Ali šta on tu može ako njihove glave ne upijaju
mudrost koju on nesebično deli svima, tražili to od njega ili ne.
‚‚Ah, kvariš ovom starcu zabavu. Pa dobro, biću kratak. Ako veruješ u nas,
čemu onda tolika uzrujanost?"
‚‚Uzrujanost?! Od mog besa će vulkan pored nas opet proključati, a ti to zoveš
uzrujanost!” Nakon par trenutaka tišine, ‚‚pa dobro, neka bude uzrujanost. Ali kako
možeš da pitaš čemu to! Ne može on sam da izgura toliki teret! Još je mlad, nema
iskustva kao mi ostali koji smo već osetili težinu rata na svojim grudima. Njemu je
potrebna naša pomoć!”
‚‚Naravno da mu je potrebna naša pomoć, veliki je to teret. Iskreno, nakon
razgovora sa njim, više ne mogu da spavam kako treba. U nekim trenucima se toliko
kajem. Kad bi se taj razgovor mogao ponoviti, svoje izrečeno bi vratio tamo odakle je
i došlo, a njega bi saslušao. Ali brzo se smirim jer znam da kad mu bude bila ​zaista
potrebna pomoć, tražiće je od nas. Tad je pravi trenutak da saznamo šta je naš kralj
naumio.”
‚‚Neka bude da si mudro postupio, ali ovo moram da te pitam. Koliko ti to dugo
već ne možeš da spavaš?” Angora je uputila toliko oštar pogled u pravcu Flemosa,
da se ovaj povukao za pola koraka. Da, to je bila ona stara Angora. Koliko god bila
staložena ispred ostalih, kad su ostajali sami njena prava narav je izlazila na
površinu. Tako to traje još od kad su postali čuvari života, on njoj i ona njemu.
Drevni običaj zmajeva je nalagao, ako jedan zmaj spasi život drugom zmaju,
oni postaju čuvari života jedan drugom. Između njih više nema tajni, a dokle god su
živi imaju obavezu časti. Čast ih je obavezivala da se moraju odazvati na zatraženu
pomoć. Nije bitno da li je to šta se traži od svog čuvara života bilo ispravno ili ne, bilo
opasno ili ne, imalo neki smisao ili ne, zmaj se mora odazvati. Ta čast koja ih je

 
 Poslednja krv
 
držala vezane kao neraskidiv lanac, mogla je biti prekinuta samo na jedan jedini
način. Borbom do smrti. Takva borba bi morala biti najavljena unapred i čekao se
prvi izlazak Starice kao povoljan trenutak. Okupljeni zmajevi na zemlji, a Starica
visoko gore, bili bi svedoci preživelom da se oslobodio stega čuvara života.
‚‚Ah da, umalo da zaboravim da ti kažem kad je to bilo.”
‚‚Umalo?!”
‚‚Pa znaš, da, mislim, naravno da sam hteo da ti kažem. Samo sam možda to
čuvao za pravi trenutak.”
‚‚Za čuvara života se nikad ne čeka ​pravi trenutak. ​Pa misliš li da je taj
trenutak možda, upravo sad?!​​Ili će možda biti kad se opet prvi put pojavi Starica?!”
‚‚Pa da, upravo sad sam hteo da ti kažem. Ima nekoliko dana.”
‚‚A koliko je to, nekoliko dana?!”
‚‚Pa znaš, možda je to bilo još ovih dana dok je Otac dočekivao Staricu.”
‚‚Možda?!”
‚‚Pa, možda i još malo ranije.” Stidljivo je odgovorio starac pokušavajući da
izbegne taj strašan, prodoran pogled bivše kraljice.
‚‚A koliko je to, malo ranije?!”
‚‚Dobro, dobro. Tačno je to bilo onog dana kad je Otac ispratio Mati i spremao
se da prvi put dočeka Staricu.”
‚‚Još kad je Otac ispratio Mati! Pa danas je ispratio Staricu poslednji put! Ovde
nije pitanje verujem li ja u vas, pravo pitanje je verujete li vi u mene?”
‚‚Šta?! Pa naravno da verujemo u tebe!”
‚‚Dragel je sad kralj, ako je njegova volja takva ja se moram tome povinovati,
a i sin mi je. Ali ti! Zar posle toliko preživljenih ciklusa kroz teška vremena, i toliko
proživljenih ciklusa kroz srećna vremena! Ti i ja zajedno, čuvari života! Kako si
mogao?! Zar sam toliko postala nebitna u tvojim očima da mi o tako bitnom
dešavanju govoriš tek sada? Pa dobro nisi sačekao još ciklus ili dva, pa da se tek
onda setiš da uopšte postojim!”
Angora je govoreći prilazila polako starcu spuštajući glavu, korak po korak,
pokušavajući da mu uhvati pogled. Flemos se isto tako kretao, korak po korak ali
unazad, pokušavajući da izbegne njen pogled. Više mu nije bilo toliko drago što je
Angora napokon jaka kao nekad. Možda su razgovori sa njom često bili žustri, ali
ranije nije morao da se povlači.
‚‚Starče, daj mi jedan razlog da ti oprostim ovo nepoštovanje prema čuvaru
života, pre nego što nas Starica oslobodi te časti!”
Angora jeste bila ljuta, ali ne toliko. Preterivala je i to namerno. Toliko je puta
upadala u razne lavirinte njegovog izrečenog i ostajala izgubljena u njemu. Toliko je
puta bila besna kad god ju je uhvatio nespremnu za te njegove misaone igrarije. Ali
sad, posle toliko ciklusa umnog mučenja od strane ovog starca, napokon ga je imala
u kandžama. Oooo da, toliko je uživala u ovoj situaciji, i toliko se zanela u svojoj
ulozi da se jedva uzdržavala da ne prasne u smeh. Starac je naspram nje izgledao
veoma smešno. Povlačeći se, iskrivio je vrat toliko da mu je glava još malo pa bila
iza polupodignutih krila, a iznad repa. Kao da se spremao svakog trenutka da
pobegne, ali ni sam ne znajući u kom pravcu i kako.

 
 21 
 
 
‚‚Draga moja, pa ti ćeš za mene uvek biti moj čuvar života. To je za mene
ogromna čast, šteta je da Starica prekine vezu u koju su utkana naša sećanja kroz
tolike cikluse. Naravno da verujem u tebe i da te poštujem kao i do sad. Oprosti
ovom izlapelom starcu, godine ponekad umeju da utiču na razum.”
Angora je stala, stao je i starac. Vratila se jedan korak unazad i napokon
prestala da pogledom probada zabrinutog Flemosa. Rekla je sasvim tihim tonom,
opet pokušavajući da se ne nasmeje: ‚‚Ne znam šta da mislim. Ako zaista veruješ u
mene i ako me i dalje poštuješ, moraćeš to i da dokažeš.”
‚‚Naravno draga moja, čim se ukaže prilika, uverićeš se da je moje poštovanje
prema tebi ostalo nepromenjeno. Nego, mogu li sad da idem? Zove me moja stena,
do sad joj već nedostajem. Mogu je još malo grejati pre Senke, lepo je izležavati se
punog stomaka nakon uspešnih noći pod Staricom. A svakako ćemo se kasnije
videti opet na vulkanu.” Flemos je svojim izrečenim pokušao da izmami zmajici
makar jedan mali osmeh, ali ništa. Čak nije dobio ni odgovor, umesto toga je od
Angore dobio ledeno hladan pogled. On je to protumačio kao potvrdu da je razgovor
završen. ‚‚Pa dobro, idem ja onda.”
Čim je ugledala ledja ovom starcu, na njenom licu se pojavio jedan ogroman
osmeh. ​ Nisam sigurna za tebe starče, ali ja ću napokon lepo spavati.

〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜

Sa druge strane Žive šume, jedna prilika na dve noge se kretala iz pravca
šume ka utvrdjenom gradu ​Kubin.​Odrastao čovek ranije životne dobi, crnomaljast,
ne toliko krupan ali zato malo višlji od većine ljudi. Po njegovoj odeći se moglo
zaključiti da je bio siromašan, ali pedantan i bez pocepanih delova iste. Tamno braon
pantalone su se završavale malo ispod kolena, od grubog vunenog platna sa tankom
kožnom vrpcom oko struka kako mu iste ne bi spadale. Košulja sa malo većim
ovalnim otvorom oko vrata i dugim širokim rukavima je komotno padala preko tela do
ispod samog struka. Svetlo zelena košulja je bila od istog materijala kao i pantalone,
samo nešto finijeg tkanja. Preko košulje gunj od kože slične boje kao i pantalone. Na
stopalima obuća sa veoma debelim kožnim đonom. U gornjem delu od mnogo finije i
tanje kože sa tankom vrpcom koja se vezivala sve do iznad gležnjeva, kako bi sve
stajalo čvrsto na svom mestu. Sa ramena je visio široki kaiš od platna koji je na
svojim krajevima držao kožnu torbu u visini kukova. Torba je bila vidno puna, čovek
je verovatno nosio nešto za trgovinu.
Mnogi ljudi koji žive van zidina su dolazili do grada kako bi prodavali ono šta
imaju i kupovali ono šta im je potrebno, ili su jednostavno vršili razmenu. Lovci su
donosili kožu i meso divljači, oni koji su se bavili poljoprivredom i stočarstvom su
uglavnom donosili žito, stoku, živinu i mleko. Bilo je i onih koji su jednostavno
sakupljali ono šta im je priroda sama nudila, razne biljke i ostale sastojke od čega su
učeni ljudi pravili lekove i ostale razne napitke. U velikim i jakim utvrđenim gradovima
su dolazili i dobro organizovani karavani putujućih trgovaca donoseći nakit, svilu,
rudu, oružja, štitove i oklope iz drugih utvrda.

 
 Poslednja krv
 
Novac sa kojim se najviše trgovalo se zvao ​bakrenjak.​ Sa jednim
bakrenjakom se moglo kupiti jedno jaje od nekog seljaka ili naručiti čaša pića lošijeg
kvaliteta u taverni, uglavnom pivo pravljeno od žitarica. Sa par bakrenjaka se već
mogao obezbediti dobar doručak ili čaša vina dobrog kvaliteta. Da bi se obezbedilo
neko ozbiljnije parče mesa od lovaca ili vrč dobrog vina, potrebno je oko jednog
poluzlatnika​sa par bakrenjaka manje ili više. Za tu vrednost se moglo nabaviti i neko
parče odeće od grube tkanine. Poluzlatnik je bila kovanica od bakra obogačena
zlatom, boje prljavog zlata. Oni najsiromašniji su retko kada imali priliku da drže u
ruci poluzlatnik koji je imao vrednost kao deset bakrenjaka. Ono šta većina ljudi
nikad nije ni videla a kamoli držala u ruci, posebno oni van gradova, je bio ​zlatnik
vrednosti kao deset poluzlatnika. Sa zlatnicima se mogla obezbediti kvalitetna gozba
za više ljudi ili burad kvalitetnog vina. Takođe su se od putujućih trgovaca za malo
više zlatnika mogli nabaviti oružja, štitovi i oklopi kovani od posebnih ruda kod već
izvikanih majstora kovača, odeća od fine svile, nakit i sve ostalo šta je bilo na
prodaju od raznih roba do raznih usluga.
Hodajući polako, približavao se jednoj steni pored koje je ranije prolazio
mnogo puta. Ta stena nije bila preterano velika, pa je uspeo iza nje da primeti nešto
neobično. Kada se približio dovoljno blizu da shvati šta je to, bilo je kasno da beži.
Iza stene se podigao ogroman zmaj šireći svoja krila. Za čoveka koji se tu našao je
to izgledalo kao da se planina od krvi i mesa uzdigla i sada pokušava da ga proguta.
Mogao se samo nadati da je jedina želja zmaja bila da protegne svoja krila nakon
izležavanja. Stajao je u blizini stene kao statua sa otvorenim ustima od straha. Kad
je zmaj krenuo polako ka njemu, povukao se par koraka unazad a zatim pao na
stražnjicu. Noge više nisu htele da ga slušaju. Setio se onog šta je čuo nedavno kad
je takođe išao do Kubina. Ljudi su pričali o jednom pomalo neobičnom događaju. O
tome kako tajanstveni zmaj presreće ljude koji idu ka Kubinu ili od njega, ali ih ne
ubija. Pričali su da prilazi veoma blizu kako bi ih samo onjušio, a zatim bi
jednostavno otišao. Čovek je sedeći na zemlji naslonjen rukama iza leđa posmatrao
kako se zmaj lagano približava, a zatim spušta glavu nisko skoro do zemlje. ​Device
draga, pa njegova glava je veća od mene celog!​Kad se ta ogromna glava našla na
samo par koraka od preplašenog čoveka, nozdrve su se raširile puneći pluća
vazduhom. ​Dobro je, on me samo njuši, ako su glasine istinite sad će otići.
Pokušavao je da savlada strah misleći o tome, ali mu nije baš uspevalo. Donja vilica
mu je toliko podrhtavala da se sad već čulo glasno škljocanje zubima. Zmaj je
nekoliko trenutaka zadržao vazduh u plućima, a zatim ga naglo ispustio. Blago
kovrdžava kosa do ramena se zanjihala, isto kao njegova odeća i trava iza njega.
Iznenadilo ga je to što zadah ove zveri, koja se hranila mesom, nije imao nikakav
miris. Osetio je samo vruć vazduh koji dolazi pravo iz pluća, da nije toliko uplašen
verovatno bi mu prijao. Neman se malo odmakla i blago pomerila glavu nešto višlje.
Pokušavajući da savlada strah, čovek je odlučio da malo bolje pogleda i obrati veću
pažnju na neke od detalja ove ogromne pojave. Ali ono šta je prvo video mu se nije
nimalo svidelo. Gornja usna se podigla, a ogromni i oštri zubi sa očnjacima koji su
štrčali su se pojavili. Izgledalo je kao da se ta ogromna glava zlokobno smeje, kao

 
 23 
 
 
glava predatora spremnog da zaskoči svoj ukusni plen. Opet je osetio veliki nalet
straha i sad već ozbiljan gubitak snage. Nikakvi detalji ga više nisu zanimali.
‚‚Napokon sam te našao, ti si taj! Tebe tražim već danima.”
U prvom trenutku je bio iznenađen da mu se ovo brdo mesa obraća. Nikad
ranije nije čuo da je moguće razgovarati sa zmajevima. Već u sledećem trenutku,
kad je shvatio reči koje je čuo, prestao je da diše a činilo mu se i da je srce prekinulo
sa otkucajima. ​Pa zar je moguće da mu se pored toliko ljudi baš ja sviđam? Zar je
moguće da se baš na mene nameračio? Pa mora da postoji makar neko ko je
ukusniji od mene! Toliko je ljudi pustio i baš je mene izabrao! Ovo nije stvarno, ovo je
košmar!​Njegovi kapci su se raširili, zenice skupile, a beonjače postale crvene od
popucalih kapilara zbog straha. Izgledalo je kao da će oči ovog čoveka svakog
trenutka iskočiti iz glave.
Zmaj je posmatrao ovo malo uplašeno ljudsko biće. Promatrao je kako lice
počinje da se deformiše, očigledno da je ovaj čovek bio užasnut mnogo više nego
što je on očekivao. Zbog toga je odlučio da napravi jedan blagi osmeh i sasvim
nežnim tonom pokuša da započne razgovor. ‚‚Nemoj se plašiti. Izvini ako sam te
preplašio, nisam trebao baš tako da iskočim ispred tebe, a možda si i pogrešno
razumeo moje izrečeno. Ja te neću povrediti. Nisam ovde da bih ti napravio neko
zlo. Ovde sam radi razgovora sa tobom.” Odlučio je da sačeka i da dovoljno
vremena strahu da se povuče iz kostiju ovog malog preplašenog čoveka. Zmaj je
čekao i čekao, ali odgovor nije dobio. Strah možda i jeste popustio ali očigledno ne
dovoljno, a možda čovek više nije imao ni snage da bilo šta kaže. Boja njegovog lica
je već neko vreme neobično bleda, nije to više ona ista boja kao kad su im se
pogledi prvi put susreli. ‚‚Pa dobro, za danas smo se izgleda dosta družili. Ali upamti
šta ću ti reći. Sutra te čekam ovde na istom mestu, u isto vreme! Saberi se, pronađi
tu hrabrost koja je negde usput ispala i nemoj da kasniš! Nemaš se čega plašiti,
neću te povrediti.” Zmaj se polako okrenuo i raširio krila spremajući se da poleti. Pre
nego što se uzdigao sa zemlje, okrenuo je glavu i uputio oštar pogled ka i dalje
prestravljenom čoveku. ‚‚Budeš li me prevario, nećeš moći zauvek da se kriješ! Prvi
put kad budeš napustio šumu, postaćeš moja gozba!”
Zmaj je uzleteo a čovek nemo gledao u njegova leđa boje poluzlatnika. Dugo
nakon što je otišao, čovek je i dalje sedeo. Nije više bio toliko uplašen koliko je bio
zbunjen ovim šta se desilo. ​Ja sam običan čovek, šta neko toliko ogroman i snažan
želi od mene? Mogao je da me ubije, ali nije. Mogao je da me odvede sa sobom, ali
nije. Device mila, kakvu li si sudbinu meni odredila kad si mi put sa ovom zveri
ukrstila?​Razmišjajući nije ni primetio koliko je vremena prošlo. Kad je pogledao gore
i video gde se Otac nalazi, trgnuo se. ​Sad je kasno da idem do utvrde, mogu jedino
da se vratim nazad.​​Ako sam preživeo zmaja, valjda ću preživeti i saputnicu svog
života kad bude videla da sam se vratio bez obavljenog posla. ​Ustao je lagano i
krenuo u pravcu odakle je i došao, ali misli o susretu ga nisu napuštale. Otac se već
spremao za počinak kad je stigao do utabane staze na rubu Žive šume, koja je
vodila unutar nje. Još malo pa će stići do svog ognjišta, još samo stotinak koraka
napred prateći stazu. Već je osećao miris dima koji izlazi iz kamenog odžaka male

 
 Poslednja krv
 
drvene kuće koju je zvao dom, mesto gde će napokon biti siguran i gde ga neko
čeka.
Prva noć Senke samo što nije počela. Njegova saputnica je sigurno već
uradila sve šta je potrebno da bi njihov dom bio siguran od Dece senke. Nije tu bilo
puno posla, samo je trebalo postaviti lampe na prozorima, pored vrata i ispred ložišta
kamina. To nisu bile obične lampe, u njima se nalazilo posebno ulje koje su pravili
Nebeski ljudi​u ​Očevom hramu.​ U noćima dok je Senka, lampe su se palile kad je
Otac odlazio na počinak, a gasile tek onda kad bi se opet pojavio. Niko nije znao
kako su Nebeski ljudi pravili ulje i od čega, ali se znalo da Deca ne prilaze tamo gde
plamen takvog ulja daje svetlost.
Čovek je ušao u kuću pazeći da slučajno ne obori lampu koja je stajala pored
ulaza, ali pre nego što je uspeo da zatvori vrata zgrabile su ga dve snažne ruke. Te
ruke jesu bile male, ali za jednog dečaka koji je svojom visinom jedva dohvatao očev
struk veoma snažne. ‚‚​Tata​” odjeknuo je kućom piskav dečji glasić. Pogledao je na
dole sa već spremljenim velikim osmehom, unapred znajući da ga isti takav osmeh
već čeka od strane mališana koji se grčevito držao za očevu nogu, kao da mu život
od toga zavisi.

Vrata 
Na samom kraju Mrtve doline tamo gde počinju Čuvari, grupa zmajeva se
odmarala. Njihovo putovanje je dugo trajalo dok napokon nisu našli mesto sa
magijom koja može zadovoljiti njihove potrebe. Krenuli su za Drogulom i prihvatili ga
za prvog među njima. Na njemu je ostalo da im pokaže kako poverenje koje su mu
ukazali nije uzaludno. Sasvim sam je morao da pronađe novo mesto na kojem će
zmajevi rado ostati. Znao je da ga čeka mnogo posla i puno rasprave sa onima koji
nisu poznati po tome da su prilagodljivi. Na samom početku su mnogi bili u neverici
kad im je prvi put ukazao na to da je njihova sudbina tamo negde u Mrtvoj dolini.
Deca su uvek išla u grupi i bilo ih je mnogo kad je Senka, napadala su sa
onim brojem koliko ih je bilo potrebno da nadjačaju svoju žrtvu. Jednog zmaja su
mogla da savladaju ako bi napala dok je na zemlji ili barem blizu zemlje. Vladala su
magijom koja je mogla da drži zmajeve čvrsto dole. Prizemljenog zmaja su napadala
iz svih pravaca iscrpljujući mu magiju do kraja, a nakon toga su mogla da mu priđu
još bliže. Od tog trenutka je bilo samo pitanje vremena kad će već oslabljena žrtva
posustati. Sa sobom bi kao suvenir odnela deo repa sa srcem i ništa drugo nisu
dirala. Tajna koju su drevni zmajevi čuvali je razotkrivena za vreme Nebeskog rata.
Posledica toga je lov na zmajeve radi njihovog srca na kraju repa, jer to je postalo
nešto neprocenjivo. Na njihovu sreću, ispod slobodnog neba su za takav lov
sposobna jedino Deca senke. Tužno je videti ogromno telo bez života, osakaćeno na
takav način. Dva zmaja su se teško mogla izboriti sa Decom, čak i ako su bila
iskusna i borila se zajedno. Ipak je postojala šansa da sačuvaju svoja srca ako bi
borba počela kasno u noć. Dobrom strategijom bi se mogla sačuvati magija sve do

 
 25 
 
 
trenutka dok Otac ne pozove Decu nazad. Vreme bi tada radilo za njih, ali ako bi
borba počela ranije u noć Deca bi imala dovoljno vremena da iscrpe oba zmaja. Kad
bi napadala ljude suvenir bi bili mališani, bez saznanja o tome zbog čega bi ih
odvodili. Nikad se nisu hranila svojim žrtvama, ali isto tako nikad nisu ostavljala ni
svedoke iza sebe.
Salimar,​ matori zmaj je nekad davno krilo uz krilo sa Flemosom vodio bitke u
Nebeskom ratu. Krasile su ga iste boje kao i mudrog starca samo u svetlijim
nijansama. Njih dvojica u tandemu su zadavali veliku muku neprijatelju, a bili su
poznati kao ​Šumska braća​zbog svojih boja. Salimar se prvi usudio da dovede
odluku novog vođe pod sumnjom. ‚‚Koji je razlog da se vučemo po onom kamenjaru?
Tamo nema dovoljno visokih brda ni planina, gde ćemo ići kad dođe Senka? Želiš li
da nas žrtvuješ Deci?”
‚‚Razmišljao sam o tome, moraćemo malo da promenimo navike. Uveče se
moramo malo zbiti, ne jedan drugom da češemo leđa s repovima, ali da smo
dovoljno blizu. To je samo tri noći u jednom ciklusu, mala cena koju moramo platiti
za svoju bezbednost.”
Grendol se nije baš slagao sa tim. ‚‚Mi već odavno nismo zmajčići da bi
spavali na gomili, Drogule.”
‚‚Kao što sam već rekao, imaćete dovoljno prostora za sebe tokom te tri noći.
Potrebno je samo da smo dovoljno blizu kako bismo stigli na vreme u pomoć jedan
drugom. Ništa bliže od toga ne moramo biti, Grendole!”
Mlada zmajica ​Gida​je rekla svoje: ‚‚Što se mene tiče ja ću mirno spavati tih
noći, dovoljno je ako makar jedan od vas bude bio u blizini.”
Salimar i Grendol na ovo izrečeno, plave zmajice sa tamnijom nijansom iste
boje na leđima, nisu imali šta da kažu. Salimar je na trenutak hteo da iskritikuje
zmajicu govoreći joj da su mnogi ostali bez srca samo zato što su razmišljali kao
ona. Ali se predomislio jer je većina sa odobravanjem prihvatila to što su čuli od nje.
A možda i jeste bila u pravu jer ih je u dovoljnom broju da im niko i ništa neće smeti
prići ni blizu. Sa druge strane, ako se ispostavi da to baš i nije tako, naučiće lekciju
na teži način. Samo se nadao da njegova koža neće biti ta koja će im ukazati na to
da nisu bili u pravu.
Kad je teži deo posla bio završen, Drogulu je ostalo da pronađe pravo mesto
za ostanak svojih pratilaca. Ispostavilo se na njegovo iznenađenje da je omekšati
tvrde glave bilo lakše nego pronaći pogodno mesto. Sećao se mnogih koje je kao tek
stasali zmaj obilazio, a koja su bila izvor magije. Ušuškan na Vulkanu Mira se olenjio
kao i svi ostali, tako da se mnogo ciklusa unazad nije udaljavao previše daleko od
nekadašnjeg doma. Obilazio je ta mesta kojih se sećao jedno za drugim, ali magiju
nije našao. Zato je odlučio da ode još dalje, postojao je kameniti pojas za koji se
pričalo da je jači čak i od Vulkana Mira po količini magije koju je nudio. Morao je opet
da bije bitku sa nekolicinom njih koji su se protivili tome.
‚‚Tamo gde nas vodiš je previše hladno, mi nismo medvedi!”

 
 Poslednja krv
 
‚‚Imaš li ti predstavu gde mi uopšte idemo? Pa tamo nećemo biti sigurni ni ako
spavamo jedan preko drugog. Jer ako magija odlazi, Čuvari možda nisu dovoljno jaki
da zadrže ono iza njih!”
Rasprava je trajala duže vremena pa je Drogul padao u iskušenje da jednog
od njih kazni za primer. Njegovu nameru kao da je osetila Gida pa je predložila da se
rasprava završi na jednostavan način, prostim prebrojavanjem izrečenog. Ispala je
pametnija od svih, kako li se samo Starica nije smilovala da nekom od njih ukaže na
tako prosto rešenje velike rasprave. Drogul je predlog rado prihvatio jer je osetio da
ima većinu. Mnogi su bili svesni toga da će njihovo magično mesto teško pronaći na
nekoj drugoj lokaciji. Bilo je sasvim izvesno da magija još uvek postoji na Vulkanu
Mira, to znači da je još uvek ima i na Čuvarima, a po pričama onih najstarijih možda
je tamo čak i jača. Kad se sve završilo i kad su sasvim očekivano krenuli na sam kraj
Mrtve doline, Drogul je krišom pogledao Gidu. ​Nije samo mlada i zanosna nego
izgleda i pametna, mada ovo poslednje do sad nije pokazivala.
Kad su stigli do Čuvara već je bila četvrta noć Starice, dobar deo prethodnih
dana su koristili za spavanje odmarajući se od lova. Ovde je bilo mnogo teže naći
hranu, jer nije bilo ljudi. Dobar deo njihovih ulova je činila stoka koju su čuvali seljaci.
A oni iz utvrđenih gradova su uvek uoči Starice isterivali goveda, ovce, koze i konje,
ostavljajući ih napolju van zidina. Valjda je još uvek bilo onih koji su se plašili pa su
nudili hranu nadajući se milosti zmajeva. A možda su samo bili zaboravni, kako je to
Grendol voleo da kaže. Međutim, njihova ponuda nije uticala na to hoće li ih zmajevi
voleti ili ne. Nekima je više ukazivala da su ljudi još uvek slabi i da nije kasno
obračunati se sa njima.
Starica je bila i prošla, sad je red došao na Senku. Prvi put daleko od Vulkana
Mira, nisko na tlu. Većina je ležala odmarajući se nedaleko jedni od drugih. Tri zmaja
su bila budna, izdržaće ovu noć bez sna a sledeću će dežurati već neki drugi. Njihov
zadatak nije bio samo da ostanu budni. S vremena na vreme bi naizmenično koristili
magiju, jedanput jako pa više puta slabo. To je bilo upozorenje koje je nepoželjnima
govorilo da ih ima mnogo i da su jaki. Kako su se dogovorili, svaku noć dok ne prođe
Senka, tri zmaja korisnici različitih magija će ostati budni. Pošto je najviše bilo
korisnika vatre i leda, da bi se dužnost ravnopravno rasporedila među svima,
odlučeno je da to za prvu noć budu dva vladaoca vatrom i jedan ledom. Iz daleka se
moglo videti kako na kraju Mrtve doline, tamo gde počinju Čuvari, u jednom trenutku
mrak razbija crvena boja plamena, a nakon nekog vremena belina mraza. Onda opet
plamen, pa još jednom plamen. Više puta slabije i kraće, a onda odjedanput jako i
dugo, tako celu noć.
Ovu igru čas vatre čas leda je predložila Gida, a Drogul je predlog istog
trenutka prihvatio. Svi su se složili sem matorog Salimara. Morao je da se povinuje
većini, ali je imao i šta da kaže: ‚‚Odlično ste to smislili! Mogu na kraju priznati da
doći do Čuvara možda i nije bila tako loša ideja. Ovde je magija jaka, a čisto
sumnjam da bi Deci senke ikad palo na pamet da nekog traže u ovoj zabiti. Ali ćete
im večeras sa veličanstvenom predstavom dati do znanja kako na ovom mestu ima
srca u izobilju i samo čekaju da budu pokupljena! A možda bismo mogli i sami da ih
gađamo srcima pre nego što oni dođu do nas!”

 
 27 
 
 
Kako god bilo, sve tri noći pod Senkom su prošle bez ikakvih problema. To je
Drogula ohrabrilo da napravi sledeći potez, nešto o čemu nije želeo da razgovara ni
sa kim. Nije bio siguran hoće li ga većina podržati, ako ne bude imao većinu ne sme
dozvoliti da odlučuje prebrojavanje njihovog izrečenog. Moraće nekog da kazni pre
nego što se iznese takav predlog. Ako to bude uradio rizikuje da ga mnogi napuste.
Zato je odlučio da jednostavno uradi to šta želi, a nakon toga će ostalima biti lakše
da prihvate urađeno. Otišao je malo dalje prateći Čuvare u pravcu prema Slanoj
vodi, a zatim krenuo preko njih prema Beskrajnom ledu. Kad je stigao do samog
kraja Čuvara odakle počinje Večiti mraz sleteo je na veće brdo. Neverovatno koliko
je na tom mestu bilo hladno, a nije toliko daleko od Mrtve doline. Udahnuo je vazduh
punim plućima, a zatim izbacio isti uz čudan zvuk koji je ispustio. Nija bila u pitanju
magija, to je bio jezik ​Drevnih. T
​ aj jezik su jedino razumele vrste koje su stare skoro
koliko i sam svet. Poslao je poziv i ostao na brdu čekajući da se neko odazove.

〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜〜

Sedeo je za malim drvenim stolom u svojoj skromnoj kući. Čekajući da se

Otac pojavi, gledao je ispred sebe u torbu. I dalje je bila puna raznim lekovitim
biljem, gljivama i mahovinom sa drveta iz ove šume koja se koristila kao melem za
rane. Ako ni danas ne bude ništa prodao dobar deo toga će morati da baci. Ali to mu
nije bio nikakav problem, lako će on dopuniti tu torbu. Ali treba skupiti dovoljno
hrabrosti za izlazak iz šume.
Prešao je pogledom preko sobe i zadržao se na lepom licu malog dečaka.
Mirno je spavao u svom krevetu od drveta pomalo smešnog izgleda, delo ne tako
veštih ruku. U stvari, jedino je kuća sa kaminom i odžakom napravljena tako da se
moglo videti kako je to delo sposobnog čoveka. Ljudi iz blizine koji su već živeli u
šumi su došli da pomognu, a među njima je bio i jedan već izvikani majstor graditelj.
Sve ostalo unutar kuće šta je on sam napravio, je više ličilo na pokušaj nečega nego
na ono na šta je trebalo da liči. Ipak, dečak je na grubom čaršavu ispod kojeg je
krevet bio napunjen sa debelim slojem slame, sasvim lepo spavao. Gledajući dečaka
setio se prethodne noći.
Dozvolio je sebi da zaboravi na susret koji je imao i posveti se sinu par
trenutaka. Kad su završili sa igrom, spustio je mališana na njegovo mesto za
spavanje i ostao pokraj njega sve dok nije čuo duboko disanje. Kad je dečak zaspao,
bacio je pogled preko stola na drugom kraju prostorije gde se nalazio kamin. Ispred
kamina pored lampe je na drvenom podu sedela njegova saputnica i prekrštenih
nogu se i dalje klatila napred nazad.
Takvu ju je zatekao i kad je ušao u kuću, znao je da će tako biti. Svake noći
dok je Senka, čim upali i postavi lampe, sedne ispred kamina i nestane u svom
svetu. Pokušavao je par puta da ostane dovoljno dugo budan kako bi video do koliko
duboko u noć to traje. Nikad nije izdržao, ali bi je ujutru kad ustane zatekao kako leži
ispred kamina i spava. Samo bi je podigao i spustio u krevet. U tim danima bi se
budila tek kad je Otac visoko gore na nebu. I sad ju je, čekajući stidljiv dolazak Oca,

 
 Poslednja krv
 
posmatrao kako spava dubokim snom. Nije takva bila oduvek, samo da se nije
dogodila ona strašna noć, njegova saputnica bi još uvek bila ona vedra žena
spremna u svakom trenutku da ga dočeka sa osmehom na licu.
Pre više ciklusa, samo par dana nakon što je rodila malog Avrama očekivala
se prva noć Senke. On je postavljao lampe dok je Galina za stolom dojila dečaka,
kad je završio seo je preko puta nje. Razgovarali su neko vreme, pre nego što su
čuli glasove napolju. Trenutak kasnije i lupanje na vratima, prepoznao je Gavranov
glas. Tako se zvao čovek koji je sa svojom porodicom živeo nedaleko od njih,
majstor čije su ruke najviše doprinele izgledu ove kuće. Od trenutka kad su došli da
pomognu pa sve do te noći, nije bilo dana da se nisu obilazili. Njihove saputnice su
bile u stanju da bez prekida pričaju dugo vremena, svaki put dok Otac ne bi otišao
na počinak. Imali su dvoje predivne dece. Devojčicu Gojnu koja je prohodala samo
par ciklusa pre te kobne večeri i još uvek bila nestabilna na nogama, kao i nešto
starijeg dečaka Dinka. Veoma živahna i razigrana deca su provodila vreme u ovoj
kući skoro koliko i u njihovoj.
‚‚Gavrane, šta se dešava? Zašto niste kući? Senka je!”
‚‚Nemamo ulje, lampe ne gore! Pustite nas ovu noć sa vama.”
Ustao je i krenuo da podigne široku letvu koja je stajala horizontalno uz vrata
blokirajući ih, kao rampa.
Ustala je i Galina spuštajući ruku na letvu. ‚‚Ne, to nisu oni!”
‚‚Ma to je Gavran, poznajem mu glas.”
‚‚Galina ja sam! Ko bi drugi bio?”
‚‚Ne, dala sam ulje Deski još juče kad smo se vratile iz Kuvida!”
‚‚Galina, to ulje nije ispravno! Kupila si lažno ulje! Podvalili su ti!” Čula se
Deska uznemirenim glasom.
Pogledao je u nju sa rukom na rampi spremajući se svakog trenutka da je
podigne. I ona je pogledala njega naslonivši se svom težinom na sam kraj onog dela
rampe koji se mogao podignuti.
‚‚Ne! Proverila sam ulje, ja to uvek radim! Vi niste oni, vratite se odakle ste
došli demoni!”
‚‚Gavrane, nešto se kreće iza nas!”
‚‚Stani sa decom do vrata, videću šta je!”
Sad se već čulo jako i uzastopno lupanje. ‚‚Otvorite vrata za ime Device!”
Pokušao je opet da podigne rampu, ali se Galina naslonila jednom rukom
svom svojom težinom, dok je sa drugom rukom jako prislonila Avrama na grudi.
Gledala ga je pravo u oči. ‚‚Proverila sam!” Mogao je da podigne tu letvu jedino ako
je odgurne zajedno sa detetom. Umesto toga samo je stajao, sada i on, naslanjajući
se rukom na dasku. Pored jake lupe se čuo i veoma jak plač mališana sa druge
strane vrata, pridružio im se i Avram unutar kuće. Odjedanput jak, prodoran vrisak
muškarca. Lupanje je u trenutku prestalo, ali ne i plač dece.
‚‚Device mila! Galina smiluj se deci! Zadržaću ih! Gojna i Dinko su ispred
vrata, samo ih uvuci unutra! Smiluj se ti ako Devica neće!”

 
 29 
 
 
Čuo se urlik žene koja hrabreći sebe trči ka nepoznatom užasu, nadajući se
da će ljudi sa druge strane vrata naći u sebi istu tu hrabrost i iskoristiti je kako bi
spasili njenu decu.
Stajali su tako gledajući se, bez treptaja, sa rukama čvrsto naslonjenim na
rampi. ‚‚Proverila sam”, sad već dosta tišim tonom i velikom dozom nesigurnosti,
zbog koje se čulo jako treperenje u glasu.
Plač dece se još jače čuo nakon užasnog ženskog vriska. Malo nakon toga
prestao je i plač sa one strane vrata, veoma naglo kao da su mališani u zemlju
propali.
Sad se jedino čuo mali Avram, a trenutak kasnije ‚‚proverila sam.” Više nije
gledao u nju nego u ruke koje su se i dalje naslanjale na rampu. Avram se ubrzo
smirio i sad je prostorijom vladala gluva tišina. Oslonio je uvo na drvena vrata
nadajući se da će čuti dečiji glas, osluškivao je. Jak zvuk kandži koje cepaju drvo mu
je proparao uvo oslonjeno na vratima. Odskočio je toliko jako unazad da je umalo
seo na sto tri koraka iza njega. Napokon je pustio rampu. Uspeo je malo da se smiri,
a zatim je opet čuo ‚‚proverila sam.”
Nakon nekog vremena se napokon pokrenula, otišla je do kamina i sela
ispred njega sa prekrštenim nogama i dalje držeći dete na grudima. Ubrzo je počela i
da se klati napred nazad ponavljajući jedno te isto s vremena na vreme: ‚‚Proverila
sam.” Otišao je do nje da bi uzeo mališana iz njenog naručja, prepustila ga je ne
prestajući da se klati. Ostavio je Avrama u krevetu a zatim seo za stolom. Tako je
dočekao jutro, posmatrajući Galinu ispred kamina i slušajući jedno te isto.
Kad je napokon svanulo ustao je sa stola i ugasio lampe, a zatim skupio
hrabrost sa namerom da izađe iz kuće, spremajući se za najgoru scenu koje bi
njegove oči mogle da vide. Napokon je podigao rampu, sad se činila tako laganom.
Otvorio je vrata i sa spoljne strane na njima ugledao četri paralelna udubljenja
dužine kao njegova podlaktica. Malo dalje, na deset koraka od ulaza ležala je Deska
na stomaku, blede kože sa neprirodno postavljenom rukom iza leđa. Pet koraka
dalje je ležao Gavran na leđima, a njegova glava još tri koraka dalje. Od Gojne i
Dinka nije bilo ni traga ni glasa. Odlučio je da ih pomeri iza obližnjeg žbuna, a zatim
da im iskopa zajedničku raku malo dalje. Kasnije će ih odvući tamo i sahraniti.
Kleknuo je pored Deske sa namerom da je okrene na leđa, biće mu tako lakše da je
uhvati ispod pazuha i odvuče. Kad je uspeo na zalet da okrene malo puniju ženu,
primetio je rasporen stomak i utrobu koja je sad bila pored nje. Tačno ispod njegovih
kolena na mestu gde je klečao. Nesnosan smrad ga je udario u nozdrve i tog
trenutka mu se smučilo, samo je okrenuo glavu na stranu i povratio.
Doveo se u red i završio dobar deo posla, sada je stajao iznad rake sa dva
tela u njoj. Gavran je od Deske bio višlji za čitavu glavu, ali su sad ležali u raci po
njenoj meri, jer mu je ista stajala u naručju na stomaku.
Pre nego što ih bude zatrpao, odlučio je da ode do njihove kuće. Pokušaće da
nađe neke stvari od Gojne i Dinka, staviće ih na grudi njihove majke. Ako im se
Devica nije smilovala za života, možda će im se smilovati sad ako budu opet
zajedno, gde god da je to. Proverio je Galinu i Avrama, sedela je ispred kamina

 
 Poslednja krv
 
klateći se i dojeći dete. Sad je na njoj uočio još jednu promenu koju jutros nije
primetio, njena kosa je bila u potpunosti seda. Ništa joj nije rekao, samo je izašao.
Stajao je u prostoriji njihove kuće ispred lampe. U jednoj ruci je držao mali
drveni mač sa kojim se Dinko stalno igrao. Gavran ga je pravio za svog sina u
trenucima odmora dok je pomagao da se napravi kuća novim komšijama. U drugoj
ruci je držao gvozdeno kresivo koje je našao na podu. Razmišljao je šta da uradi.
Uporno je ponavljala: ‚‚proverila sam”, ali oni ne bi izašli iz kuće bez razloga. Čuo je
šum iza sebe i okrenuo se.
Galina je stajala na ulazu čvrsto držeći Avrama na grudima, gledajući kroz
njega umesto u njega. ‚‚Videla je jednu lepu košuljicu za Gojnu, samo dva
bakrenjaka. Trebalo im je ulje ali nije ponela dovoljno da može kupiti i jedno i drugo.
Nagovorila sam je da kupi ćerki poklon, a ja ću uzeti ulje. Daće mi taj jedan
bakrenjak kad se budemo vratile u šumu. Gavran se neće ljutiti kad vidi malu Gojnu
u prelepoj novoj odeći. Dala mi je dva bakrenjaka a dva zadržala za košuljicu.
Trebala sam dodati još samo jedan za vrč ulja. Požurila sam ka Očevom hramu gde
ga Nebeski ljudi prodaju, ali usput me je zaustavio trgovac sa velikim crvenim nosem
i ožiljkom preko levog obraza. Sećam se da je imao i plave prodorne oči. Ponudio je
isti takav vrč za samo dva bakrenjaka. Nisam mu verovala, ali mi je pokazao i lanenu
torbu za vrč sa veoma lepim vezom. Sve to za dva bakrenjaka, a ulje mogu proveriti
pre nego što ga kupim. Kanuo je malčice na tkaninu i zapalio. Gorelo je jakim i čistim
plavim plamenom. Ubacio je vrč sa uljem u torbu i ponudio mi poslednji put, na samo
deset koraka od mesta gde stoje Nebeski ljudi. Vratila sam se kod Deske i pokazala
šta sam joj uzela za samo dva bakrenjaka. I njoj je bilo sumnjivo pa je htela da
proveri. Rekla sam joj da ne bude luda i da ne troši ulje uzalud, jer sam ga ja već
proverila.”
Čučnuo je na pod ostavljajući igračku pored leve noge i kresivom je upalio
lampu, pojavio se slab titrajući plamen čas crvene a čas žute boje. Dva vrča običnog
ulja ovoliko lošeg kvaliteta koštaju samo jedan bakrenjak. Pogledao je u Galinu koja
je u neverici očima upijala plamen, blago pomerajući glavu u jednu pa u drugu
stranu. ‚‚Proverila sam.”
Ustao je lagano podigavši mač i krenuo ka njima, usput pokupivši lepu
Gojninu košuljicu sa stolice. Čvrsto ih je zagrlio, svoju saputnicu i svog malog
dečaka.
‚‚Znam da si proverila” šapnuo joj je na uvo.