Naslov originala

Alexandra Curry
THE COURTESAN
PRVI DEO Počinje jesen
ŠESTA GODINA
GUANGSJUOVE VLADAVINE
l88l.
Sudžou
TAJ DAN
Lao Mangci
Bio je čas Zmije, doba dana kada se sunce marljivo trudi da zagreje zemlju. Crni petao sveznajućeg oka oholo
se šepurio, vrzmajući se, po običaju, gubilištem, a Lao Mangci se pitao isto što i uvek: Da li je ovaj čovek kriv?
Bio je vrlo miran, taj čovek, krajnje dostojanstvena osoba koja kleči u senci visoke pagode, očiju oborenih ka
zemlji. Taj mandarin sa naočarima i haljinom od reljefnih niti, pretankom za studeni vazduh tog jutra, iz-
gledao je kao da proučava brljotine od krvi, novoprolivene, ne njegove, koja je poškropila tle pred njim.
Činilo se da ga ne zabrinjava rulja što se okupila da posmatra kako mu odsecaju glavu.
S takvom svetinom kraj sebe, Lao Mangci se osećao značajno i poprilično uvaženo; premda nije umeo baš
tako lepo da broji dalje od deset ili trinaest činilo mu se da tu mora biti najmanje hiljadu očiju i da sve one
gledaju u njega. Pregača koju samo što je obukao preko krvlju isprskane košulje bila je jarka, carski žuta boje
žumanceta, rekla je njegova niskorodna i bezvredna žena kad ju je ugledala. Ta boja se nije viđala često na
tom mestu, mada Lao Mangci to i nije baš mogao znati. Za njega je ova kecelja bila, kao i sve drugo,
prigušene sive nijanse. Njegovo ime, Staro Slepo Oko, ime koje mu je dato i kog se nije tek malo stideo,
nagoveštavalo je da je slep, ali to je bilo sasvim netačno; Lao Mangci samo nije mogao da vidi boje. Druge
stvari većinu svega, zapravo video je jednako jasno kao i svako drugi.
Bilo je gluvo doba noći kada je na konju u galopu stigao izaslanik iz Pekinga. Nosio je baklju s plamenom koji
se vio uvis i probudio je Lao Mangcija iz dubokog sna. Donosim ovu zapovest od Velikog i slavnog cara
Guangsjua , rekao je izaslanik. I od Trenutno uzvišene majke cariceudove Cisi velikog carstva dinastije Ćing ,
produžio je nakon krupnog udaha. Pružio je Lao Mangciju svitak i nešto umotano u svilu. Svitak je bio carska
naredba da se po kratkom postupku pogubi službenik-učenjak po imenu Saj Anguo iz prefekture Sudžou,
čovek rođen sedamnaeste godine vladavine slavnog cara Daoguanga. Odseći glavu bez odlaganja , objavio je
izaslanik glasnije no što je bilo nužno da bi ga Lao Mangcijeve uši čule. Upravo je u toku hapšenje , rekao je,
a sneni susedi izvirili su sa kućnih vrata da vide ko je to došao u ovaj pozni sat.
Izaslanikov konj je bio veličanstven; čizme pak crne, šlem bogato ukrašen kićankama. Kasnije, kada je Lao
Mangci razmotao pregaču boje žumanceta i raširio je da je pokaže ženi, ova je uzmakla. Oči su joj se
zaokruglile od straha. Lao Mangci je znao da njoj nije draga njegova struka. No da li je kriv taj dostojanstveni
mandarin što kleči? Da li takav čovek zaslužuje nož, testeru, sekiru mač?
Dečak kome se glava upravo skotrljala sa ramenâ i čiju je krv zemlja još upijala izvesno je bio kriv. Kriv što je
ukrao pogačicu s mesom. Kriv što mu je trbuh bio prazan. Dželat bolje od većine drugih zna da je zdela pir-
inča zdela pirinča, a čovečja sudbina čovečja sudbina. Pa ipak, Lao Mangci se dičio time što zna ko je nevin, a
ko ne. Njegov zanat nije se svodio tek na zamah mača. Zdela pirinča mora se iskupiti, dabome, ali ponekad
se Lao Mangci sekirao zbog duhova koji neće imati glavu kad budu prešli u svet duša na Zapadnim nebesima.
Ponekad je Lao Mangci u snovima viđao krv, a viđao ju je onako kako je drugi uvek vide. Sanjao ju je onakvu
kako je mandarin sada video dečakovu krv: gustu, jaku, jarku i crvenu.
Za razliku od dečaka, mandarinu su bila ponuđena opojna sredstva i kapuljača, mada je on oboje odbio, kao i
trščana asura na koju će kleknuti, što je on prihvatio uz duboko klanjanje. Delovao je kao da se ne plaši,
nešto što Lao Mangci nikada nije video kod čoveka kome će ubrzo biti odsečena glava. Dečak je klečao pogr-
bljen i uzdrhtao, i odsečno je trznuo detinjim ramenima uvis kada je Lao Mangci označio poslednji čas brzim
udahom vazduha i pokretom ruku naviše, s mačem u punom zamahu. To poslednje izdizanje ramena i ran-
jivo uvlačenje vrata uvek se jave kada je mač spreman da se obruši. Ali ovoga puta možda će izostati. Tihi
mandarin je drugačiji od drugih, pomislio je Lao Mangci. Neće se skupiti. Ovaj čovek je hrabar i gord, neko
ko zaslužuje počast.
U poslednjim trenucima dečak je naglas jecao, i uneredio se, i Lao Mangci je rešio da ga smatra nevinim.
Znao je kakvo iskušenje ume da bude pogačica s mesom. Znao je kako glad kida creva i briše svaku pred-
stavu o tome šta je krađa tuđe imovine.
Tog jutra je mandarinova Prva Žena pozvala Lao Mangcija. Bilo je to neposredno pred zoru, pre nego što je
dan uopšte i počeo nakon hapšenja njenog muža. Suvog oka, nema, ni mlada ni stara, lica čudnovatog pod
plamenom fenjera, spustila mu je novčić u šaku, a novčić je sinuo još jarkije negoli taj plamen. Ručni zglob
joj je zatamnjivala brojanica od plodova bodi-drveta, a oči su joj pretraživale Lao Mangcijevo lice. Ništa nije
rekla, ali on je razumeo šta je htela da kaže. Želela je oštar mač. Jedan jedini zamah. Brzu smrt za svoga
muža. Lao Mangci je klimnuo glavom i poklonio se, a onda promrmljao: A mi tuo fo. Budistički blagoslov za
budistinu ženu. I divio se golemoj kući u kojoj živi ta žena. Posle je izbrusio oštricu mača tocilom koje je obr-
tao žuljevitim nožnim prstima, a onda ga isprobao na repi koju će mu vlastita supruga skuvati za večeru. Lao
Mangciju se zgrčio želudac od zvuka oštrice kad je presekla krto povrćno meso, a repa se od jednog poteza
raspolutila. Morala se njegova žena sagnuti da pokupi komade i ponese ih u kuću.
Novo žiganje u trbuhu podsetilo je sada Lao Mangcija da mu nije nužno da se rasipa sažaljenjem. Ta žena s
tamnom brojanicom, čiji muž kleči i iščekuje smrt, večeraće danas mnogo lepša jela nego što je sirotinjska
repa uz koje zrno pirinča. U nekim stvarima ona ima sreće, možda i u većini stvari. A potom je Lao Mangci
pomislio na nešto što je govorila njegova pokojna i vrla mati: Jedna jedina radost može da rastera hiljadu
tuga. Misli su mu poletele ka novčiću u džepu i ka komadu svinjetine koji će doneti kući, u svoje hladno
obitavalište, da se skuva s repom, i poletele su njegovoj bezvrednoj staroj ženi, koja će mu uputiti redak os-
meh kad bude videla šta je doneo. A tad su mu se oči nabrčkale i osmehnuo se od uva do uva pri pomisli na
svoju decu kojoj će stomaci biti puni ne samo pirinča već i svinjetine, a možda i ušećerenog voća na štapiću.
Sada se svetina tiskala bliže, žedna da vidi krv. Pet stražara s kupolastim šlemovima pucalo je bičevima kako
bi je suzbilo. Pa ipak, Lao Mangci je znao: kad bude digao mač visoko, većina posmatrača lecnuće se i uzmaći
će, i odvratiće pogled, i pomisliće kako je napred vuk, a pozadi tigar, i kako se i njihove sudbine mogu
preokrenuti na najgore zlo, i kako se to može desiti za kraće vreme nego što je potrebno da se ispije čaša
vode. Bezmalo, pomislio je Lao Mangci, toliko brzo. A onda, kada mač bude pao, i kad krv brizne, i kad se
glava zakotrlja tlom kao kupus, svetina će kao jedan nagrnuti, jer svako će hteti da zamoči novčić ili dva u
mandarinovu krv, za sreću.
Crni petao je žmirkao, a Lao Mangciju se činilo, po ko zna koji put, da to lakirano stvorenje donosi sud. Ptica
je zakoračila pred mandarina i izložila pogledima svoj profil, a njene krupne oči sve su videle. Nevin , potvr-
dio je dželat, i bio siguran u tu istinu. Petao gotovo nikad nije grešio, a kao što svi znaju, u ova vremena čak i
uzgredna opaska može za ishod imati javno pogubljenje.
Veliko zvono Hrama na Hladnoj planini oglasilo se jekom. Vazduh se kretao, a oko krova pagode sa devet
kišobranastih slojeva nebo je bilo vesele boje; za Lao Mangcija samo još jedne sive nijanse. Vreme mu je bilo
da odmota slojeve carske svile što je skrivala mač. Pali su mu kraj nogu u vidu smuljane gomile. Petao je
nakostrešio perje, a sečivo je sinulo kao izbrušen srp mladog meseca i Lao Mangci je poslednji put prešao
palcem po njemu. Tanka linija krvave rose, i klimnuo je glavom i načas pomislio koliko ima sreće što je po
dnevnom videlu slep za boje. Sunce je putovalo nebom, a senka pagode se nakosila pa poklonila preko sve-
tine i zamračila mandarinu lice. Nad glavama, na zapad su, u ne baš savršenom klinastom poretku, letele
guske širokih krila i promuklog, nepravilnog zova a mandarin je pogledao naviše i promrmljao nešto tako
tužno, tako puno jada da će i godinama potom Lao Mangci pamtiti šta je izgovorio i kako je to izgovorio. Pes-
nik može da sažme suštinu ptica , rekao je, u izbor od svega nekoliko reči. Kad bih imao makar još jedan je-
dini trenutak da podučavam svoju majušnu kćer, koje bih reči izabrao? Šta bih rekao da je ojačam za život
kojim će živeti, sama i nezaštićena u ova burna vremena? To je kazao tako tiho da ga je čuo samo Lao
Mangci, pošto se bio sagao da skine mandarinu naočari.
Svetinu je hvatao nemir. Mandarin je gledao na zapad, dignute brade. Okupan znojem, dželat je snažnije
stegao mač, zatvorio oči i ponovio blagoslov: A mi tuo fo. Neka te Buda štiti. Ruke su mu se vinule, ramena
napela, i Lao Mangci je pomislio na tu majušnu kćer koja će živeti sama u burna vremena i neće više ništa
naučiti od svoga oca. Znao je da će poslednji zvuk koji će njen otac čuti biti onaj brzi, grleni hropac sop-
stvenog daha. To, i petlov sveznajući kukurik, i Lao Mangci se zapitao: Šta će raditi to detence kada mu otac
mandarin bude mrtav?
PRETHODNI DAN
Đinhua
Baba, kada si išao u goste caru, jesi li mu video stolicu sa zmajem i tigrov mač što je sa obe strane oštar?
Baba je sedeo na ivici Đinhuine postelje. Lice mu se zlatilo od sjaja fenjera i šarenelo od paperjastih bora.
Jesam, Mala Kćeri , odgovorio je, a zvuk njegovog glasa umirio ju je kao što uvek i biva kada je kasno i kad je
vreme za spavanje. Video sam zmajev presto i mač, i još mnogo, mnogo šta. A sutra, kad se budem odmorio
od duga puta, pričaću ti priču o tome kako je bilo u Pekingu kod cara, a ti ćeš, biserčiću moj, meni pričati
neku priču koju nisam dosad čuo.
Napolju, u bašti, cvrčci su pevali zato što cvrčci to i rade u jesen, pre nego što će na zimu umreti, a njihov
zvuk je nadolazio i povlačio se kao nepregledna pesma okeana, dok je mesec bio ogroman i nizak, prožet cr-
venilom.
Baba, Zabranjeni grad je veoma daleko odavde. Zaista, zaista bih volela da ne moraš više nikad da ideš tamo.
Razdaljina je preko dve hiljade lija , kazao je baba. A ti znaš, Đinhua, da mi je dužnost da odem kad god me
car pozove. Eto zašto ću i jedino zato ikada više odlaziti i ostavljati te.
Znam, baba. Moraš da ideš zato što je car Guangsju vladar, a ti podanik, i zato što u Učenjima piše da po-
danik mora raditi šta vladar kaže isto onako kako ja moram raditi šta ti kažeš, i šta mi bude govorio muž kad
se budem udala, i šta budu govorili moji sinovi kad mi muž bude umro.
Fenjer je u babine oči unosio tačkice nalik zvezdama; baba se osmehivao zato što je Đinhua naučila ono
čemu ju je on učio o poretku sveta i što je upamtila Tri poslušnosti. Uzeo je fenjer rukom, što je značilo da
sada odlazi i da je vreme da se spava. Đinhua je dotakla babu po rukavu.
Pošto je car još dete, baba, kad ideš u njegov dvorac zlatnih krovova, da li mu pričaš priče onako kako ih
pričaš meni?
Ne, kćeri, ne pričam mu , odgovorio je baba. Priča je vrt koji možeš da poneseš u džepu. Priče koje pričamo
sebi i jedni drugima služe kao užitak i pribežište. Poput vrtova, one su mali prostori u velikom svetu. Ali, Đin-
hua, priče koje pripovedamo nikad ne smemo pobrkati sa istinom. Car mora braniti carstvo Velike dinastije
Ćing. On mora biti mudar, a da bi bio mudar, mora znati šta je istina a šta ne, i eto zašto mu, Đinhua, ja
pričam samo ono što je stvarno o tome kakav je svet. Nikad mu ne pričam priče.
Baba je poljubio Đinhuu u teme i povukao topli crveni jorgan do same njene brade, a Đinhua je uzdrhtala
pod svilom jer je znala da su oni varvari iz dalekih krajeva došli s brodovima i puškama i da šire boljku opi-
juma među Kinezima i primoravaju ih na klanjanje varvarskim bogovima i kradu od carstva srebro, pa čak i
čitave gradove. Želela je da baba ostane još malo i da joj kaže da je car, iako su došli ti ljudi sa zapada, jak i
da će je štititi, nju i babu, i sve ljude u Kini.
Baba? Čula ga je kako uzdiše, pa je znala da će to morati da joj bude poslednje pitanje.
Šta da radim ako te car pozove i ne pusti te više da mi se vratiš?
Ne brini, Đinhua, zbog nečeg što se još nje dogodilo. Budućnost je duga. A sad sklopi oči i spavaj, i ne dozvoli
da ti današnji dan pojede trenutke koji pripadaju sutrašnjem.
Baba? Đinhua je još nešto imala da kaže, a to je prošaputala. Volela bih da ne poslušaš cara i da ostaneš
ovde uz mene zauvek i doveka.
Sve babine priče počinjale su isto, uvek rečima: Davno, davno, u prastara vremena, kad je bilo dovoljno
samo da poželiš pa da tako bude... Đinhuina najdraža priča bila je ona što joj ju je pričao o boginji Nuvi, koja
je bila istovetna kao mama, a baba je govorio da je to i njemu omiljena priča, pošto je on mamu voleo na-
jviše na svetu ako se ne računa Đinhua i voleo ju je toliko iako mu je bila samo konkubina, a ne prva žena
kao Timu.
Davno, davno, u prastara vremena, kad je bilo dovoljno samo da poželiš pa da tako bude, živela je jedna
boginja. A tu bi baba uvek zastao, pa su on i Đinhua nastavljali priču govoreći u jedan glas, pošto su je toliko
često zajedno pričali da je oboma u glavi bila zrela kao dinja što se skotrlja sa vreže, pa su im i reči klizile sa
jezika isto tako. A ta boginja je bila radoznala, mudra i vrla, i zvala se Nuva, i bila je istovetna kao mama. Taj
poslednji deo reči istovetna kao mama uvek su izgovarali polako, jer priča je zapravo i bila o mami, a njihove
reči babine i Đinhuine precizno su se slagale naporedo kao dve jarke trešnje spojenih peteljki. Đinhua se vr-
poljila od radosti i grlila kolena u pižami pribijajući ih uz grudi.
I Nuva je , nastavljao je baba priču sam, a Đinhua je svaki put iščekivala svaku reč, istraživala predivnu zemlju
dok na njoj nije bilo ljudi, i tu su bili istok i zapad, sever i jug, pa je išla u svaki taj kraj, ali bila je usamljena i
tužna. I eto zašto je, jednog vrlo naročitog dana, napravila od zlatne gline bića koja razmišljaju, smeju se,
igraju, da bi svetu udahnula život. A onda je , uvek bi dodao baba, a Đinhua je taj deo obožavala više od svih,
napravila i detence kao što si ti, Đinhua. Baš onako kako je mama napravila tebe. I eto kako je to zapravo
bilo davno, davno, u prastara vremena.
PREDODREĐENA DA RUŠI
Prva Žena Timu
Prva Žena nije tugovala. Kako da tuguje? Kao da ti je nešto prohujalo kraj uva hua toliko brzo ti je muž mr-
tav, a sluge su se odšunjale.
Nije bilo nikakve najave. Pretpostavljala je da njen muž njen uvaženi muž ni sam nije znao da će car narediti
da mu odseku glavu. Kada se vratio iz Pekinga, ništa nije rekao. A onda je pomislila da je sigurno, gotovo
izvesno znao da će se to dogoditi, pa nije rekao ništa jer se stideo. To bi i ličilo na njega, da se skupi u sebe
od stida iako joj je bio potreban da joj kaže šta da radi kad njega više ne bude, kako da živi životom koji neće
biti isti kao pre i šta da radi s konkubininim detetom. Znao je da ona nije jaka žena. U nevolju ga je uvalila,
slutila je, ona njegova jezičina.
Pomoćnik izrađivača mrtvačkih sanduka brzo je došao. Prišao je trećoj kapiji i rekao: Gospo, biće vam potre-
ban sanduk. Osmehivao se i jedno oko mu je šetalo i suzilo, a ona nije progovorila podrazumeva se. Oborio
je pogled ka tlu, gde ga je zadržao kao da je ništa nešto. Oterala ga je odatle odmahnuvši rukom. Nije bila
spremna za to, da naruči sanduk za svoga muža. Sve se desilo previše iznenadno, a o koječemu je morala
razmišljati, jezivo se mnogo šta moralo obaviti.
Prva Žena je umotala brojanicu od plodova bodi-drveta oko labavo stegnutih prstiju leve ruke. Postavila ju je
između prvog zgloba i korena kažiprsta, tamo gde joj je od silnih molitava procvetao ljubičast žulj, pa
desnom rukom namestila rub haljine da bi klekla. Jedno koleno joj je pucnulo ono desno, što je muči u jesen
i spustila se na ravno, četvrtasto jastuče na kom je sedela kad se moli. Gnev je bio oko nje, a prosvetljenje joj
se činilo vrlo dalekim. Od svega ju je najviše ljutilo upravo to dete. Ljutilo ju je što je ostavljeno kod nje; njih
dve same, nikog više. Debeli ključ kojim je zaključala kapiju unutrašnjeg dvorišta, ostavivši dete u njemu,
obojio joj je dlan tačkicama rđe, a to je tek sad primetila. Stopala su joj bila u povezima dok je nameštala
težinu na jastučetu.
Bilo je veče, te je dete konačno prestalo da doziva oca. Još nije znalo da on nikada više neće doći. Jedan
ćelav orah pao je sa grane i sjurio se duž lišajem izjedenih krovnih crepova, i to je bio jedini zvuk koji je Prva
Žena čula. Palcem je pritisla prvo zrno brojanice i osetila bol kao kad se pritisne modrica. Osećam, čujem i
pamtim kao iz dubine sopstvenog groba, pomislila je. Tako je već odavno, iako je za razliku od svoga muža i
za razliku od te konkubine koju je toliko voleo živa i od ovoga sveta. Sveže zapaljen štapić pustio je iz sebe
zavojite, snažne žilice začina, a sa srebrnog badema u vrtu oglasila se gugutka, krijući se tamo pod rumenim
nebom. Zov joj je bio žuborav, grlen zvuk koji je u Prvoj Ženi izazivao želju da zaplače. Gulu, gulu, gulu.
Spustila je palac na sledeće zrno, te su se brojanice pomerile preko žulja. Gugutka se i drugi put oglasila sa
istog onog badema koji je konkubina posadila dok joj je dete jedralo u trbuhu. Prva Žena je pamtila kako je
pribijala oko uz najtanji procep u kapiji i posmatrala je. Sa sve širim kukovima i slapom plave haljine kada je
klekla da zahvati zemlju šakama, konkubina je bila predivna i vrla, i okružena ljudima koji je vole.
To drvo je tada bilo tek mladica. Sada je mržnja Prve Žene bujala kao svež čir, iako je konkubinina radost bila
kratkotrajna, bezmalo, kao ispijen čaj. Umrla je rađajući dete koje je ona zaključala iza kapije, a to je bilo pre
sedam godina. Prva Žena je tada žalila što nije umrlo dete. To je i sada želela. Bila bi to pravična i nepris-
trasna sudbina.
Napolju je rumeno nebo brzo nestajalo na zapadu. Smrkavalo se i zahlađivalo, a nije bilo ostalo nijednog
sluge da upali fenjer ili žeravnik.
Nikoga da donese čaj od mimozine kore da okrepi Prvoj Ženi srce, čak ni jednostavnog jela za večeru. Sluča-
jno je tog popodneva čula kako kuvar Lao Džao upozorava ostale sluge. Imao je naviku da raspravlja glasno,
naročito kad je posredi nešto usled čega će mu porasti važnost u tuđim očima. Rekao je slugama kako telo
bez glave ne može propisno da pređe u potonji život. Na slasni zvuk sopstvenog glasa mljackao je usnama, a
Prva Žena nije mogla da zapuši uši pa da ne čuje šta on priča. Krila se uz rub kuhinjskog zida i bolno mlela
zrna brojanice zarivajući ih u dlan, i slušala. Žmurila je i čula okrutnost u Lao Džaovom glasu, i škriput zrna, i
sluge što su izgovarale o , i a , i aj . Lao Džao je rekao kako je gospodarov duh na mukama, te će se koliko te
noći vratiti da uznemirava ukućane. Zahtevajte isplatu i idite , savetovao je ostale. Mljac. Mljac. Imao je
veoma krupan glas, te su ljudi slušali šta priča, a dugo je terao. Rekao je kako je išao da gleda; video je kako
se desila ta strahota, a bio je dovoljan samo jedan zamah mača da proseče kost i tkiva što su vezivali glavu
velepoštovanog gospodara za njegovo velepoštovano telo. Hvala Starim nebesima i hvala Zemlji na tome,
pomislila je Prva Žena čuvši to. Dželat je zaslužio svoj srebrnjak, te se makar u tome pokazala kao valjana
žena. Omogućila je svome mužu smrt koja nastupa u magnovenju. Ali potom je čula kako Lao Džao pita: Ko
će doneti delove gospodarovog tela? Hoće li to gospa učiniti? Ima li tu snagu? A onda je postavio još jedno
pitanje. Šta će raditi s detetom koje joj je zakleti neprijatelj?
I upravo dok je Lao Džao to govorio, Prva Žena je i odlučila da zaključa kapiju dvorišta gde boravi dete. Samo
na neko vreme, rekla je sebi, da ona sama može o svemu ovome čestito da promisli. Da može odlučiti šta će.
Niko je nije pitao da li joj treba makar nešto za rastanak. Ama baš niko od njih, iako im je platila dvostruko
više nego što im se dugovalo, pa čak i preko toga. Ne bi im odgovorila ni da su je pitali, razume se. Nije iz-
govorila ništa, ni reč, nikome, još od onog dana kada su majku tog deteta isporučili u crvenoj stolici-nosiljci,
odevenu u cinober kao pravu nevestu, i doneli je u nevestinsku postelju, novu, načinjenu samo za nju, za-
sutu urmama, jajima i zrnima nara da bi donela plodnost. Tog dana je Prva Žena jednom progutala, a tim
gutanjem je pojela i sopstveni glas. Zauvek i doveka, kazala je u sebi. Otad je izgovarala samo nemušte
molitve i nije baš ništa imala da kaže u ovozemaljskom carstvu.
A sad kad su svi otišli, a dete ostalo zaključano, Prva Žena je prešla palcem na treće zrno brojanice i potražila
po pamćenju reči sutre srca, puta ka smirenom duhu. Jedna muva, narandžastih očiju i sjajnih krila, sletela
joj je na zglob šake, kraj ivice rukava, a ona nije uspevala da nađe reči sutre. Još nije bila naručila kovčeg za
muža, niti uredila da neko sakupi delove njegovog tela, i činilo joj se da joj je srce ogromno i gnjecavo, kao
da joj grudi ispunjava neka nabrekla, bolna voćka. Muva je vijugala na tanušnim nožicama duž vene na
njenoj šaci, a Prva Žena je razmišljala o detetu i pitala se da li je zaspalo, i podsećala sebe da joj je mrsko go-
tovo isto koliko joj je bila mrska ta konkubina, možda čak i više. I još je razmišljala o tome da bi za mrtvim
mužem trebalo krv da proplače, a umesto toga ona želi da oseti njegov ljubavni dodir makar samo još jed-
nom posle tolikog vremena. Klečeći, premestila je težište tela, pa je muva odletela sa nje, a sad je jasnije no
ikada dotad znala da, za razliku od te konkubine, u ovom životu nije bila dovoljno voljena.
Grabljivačke posredničine šake, eto na šta je Prva Žena pomislila kad se probudila iz kratkog sna, uzburkanog
srca. Nije nameravala da sklopi oči. Nebo se crnelo, bilo je hladno. Upalila je fenjer, vezala iznova kosu u
čvor, pa pritegla poveze na stopalima. Nespretno se borila s tim zadacima koje su obično za nju obavljali
drugi.
Prvoj Ženi nije se mnogo dopalo kako izgleda žena što je došla na kapiju gotovo jednako brzo kao i pomoćnik
izrađivača sanduka kada se vest pročula. Bila je siromašna i ružna, neprijatna za gledanje. Mama umrla.
Baba umro , rekla je. Gospa hoće proda devojčicu? Zavukla je one grozne ruke u nabore haljine, kopajući po
njima kao da se češe.
Izvadila je list hartije, nimalo čist i rđavo presavijen, pa ga pokazala. Ugovor , rekla je. Ti pogledaš. Sutra ja
dođem. Razgovaramo. Oči su joj letele, obuhvatajući pogledom sve te laži sa unutrašnje strane kapije, pa je
Prva Žena osetila nespokoj. Dozvolila je ženi da joj stavi papir u ruku.
Večernjeg obroka nije bilo, a ni ujutru neće biti doručka ali Prva Žena je glad ostavila za sobom. Papir je poči-
vao na njenom pisaćem stolu. Bio je baš kakav treba da bude, dabome: beo, što je boja žalosti; prljav, kao
ugovor kad se prodaje kupus, ili pilići, ili svinje; trapavo napisan, kao da ga je sastavljao neko maltene nepis-
men. Počela je da čita naglas, prateći znake na listu bledim vrhom nokta. Nakon godina ćutnje, glas joj je bio
čist, divan, iznenađujući, reči koje je čitala lako je izgovarala naglas a ruke i srce bili su joj mirni.
Ugovor o prodaji Deteta koje nije željeno
Po Ugovoru,Prva Žena detinjeg Oca nastupa kao Prodavac, a Posrednica Li je Kupac.Detetu su Majka i Otac
pokojni od juče ujutru, odsecanjem glave u slučaju Oca, a već odavno, mada niko ne kaže otkad, u slučaju
Majke, i Dete niko ne želi da zadrži. Stoga je Prva Žena saglasna da ga proda. Cena je jedan srebrni tejl po
godini života,što je Sedam godina. Kupac, koji je rečena Li, pristaje na tu cenu, ali pre nego što bude isplatila
novac, pregledaće Dete da proveri nema li neku bolest ili manu. Posle toga Dete će biti prodato u trenutnom
stanju. Biće odvedeno i niko neće pokušati da ga nađe.Ovim se postiže saglasnost da će nakon toga Li imati
dozvolu da proda Dete bilo kom Kupcu za bilo koji novčani iznos, te da će Kupcu biti dozvoljeno da radi s
njime šta god želi, čak i da ga na bilo koji način kazni ili proda trećem licu. Ukoliko bi Dete nastradalo ili
doživelo ma kakav nesrećan slučaj, svi zainteresovani su saglasni da je to Volja nebesa,a ne nečija krivica.
Palac Prve Žene našao se na osamnaestom zrnu. Nije bila rada tome, ali uspomene su je glodale, pa je te
večeri, pre nego što će poći u postelju, morala još jednom da poseti onaj ogromni prostor u mislima gde je
živelo njeno detence. Nešto u njenim rukama bilo je hladno i ljubljeno. Grlila ga je: vlažnu i gotovo bestežin-
sku ljušturu svog novorođenog sina. Na detinjoj koži blistale su tečnosti novog života. Majušne pesnice bile
su mu stegnute, čvrste kao orasi; očni kapci, ružičasti i tanki kao latice cveta, nabirali su se. Samo je on bio
važan, jer žena mora roditi svome mužu sina, i ona je to uradila, a sad ju je to bolelo gotovo neizdrživo.
Budućnost mu je duga, pamtila je kako je razmišljala o detetu u svome naručju, a moja je sada osigurana. I
tad je osetila Si Šen u sobi, i duh smrti zapretio joj je tiho, blago, a onda je uhvatio detinje nožne prstiće, ra-
mena, ušne resice, malecne laktove i ljubljeno lišće. Umirio ih je i oduzeo njenom čedu život.
Prva Žena je pamtila kako je klečala na pljosnatom sivom jastuku, baš kao što je klečala i sad. Začule su se
muževljeve meke papuče; položio je prefinjenu šaku na njeno rame, a i sam je plakao. Okrenula se od njega i
znala je da je to zauvek; još tad je znala da će postati ono što je sad: demon pustih usta do svršetka svog
bednog života koji još nije odživela do kraja. Osamnaest zrna brojanice nisu mogla ovog dana da je smire.
Udahnula je vazduh u svoje demonsko telo, potom još jednom, pa rekla sebi: Konkubinino dete znači manje
nego ništa.
To nije bila istina; to dete je značilo sve. Prvoj Ženi je pozadi na butinama haljina bila vlažna od znoja, a taj
znoj je bio težak kao krv, i težak kao tečnosti rođenja, i upitala se, onako mimogred, da li se to dete, sámo
iza zaključane kapije, boji mraka. Reči sutre srca sad su joj se vratile, odjednom, i bile su joj potrebnije no
ikad pre.
Pređi, pređi, pređi na onu stranu. Pređi sasvim na onu stranu i vaspostavi sebe u prosvetljenju.
Ove reči je izgovorila glasno. Ponavljala ih je i ponavljala, do duboke noći, i razumela nepostojanost. A kad je
osvanulo jutro, Prva Žena je pošla u potragu za makazama i britvom, govoreći sebi: Dete će biti kažnjeno, ali
najpre moram početi da kažnjavam sebe.
VREME KOJE JE PROTEKLO
Đinhua
Razdoran kašalj u daljini poticao je od noćnog čistača nužnika drhtavog glasa, sa opijumom u grlu. Đinhua je
načas ležala mirno u postelji, zauzeta prisećanjem. Čekala je babu čitav jedan dan i čitavu jednu noć, doziva-
jući ga sve dok glas nije počeo da joj nanosi bol, jer želela je da mu kaže da joj je ispao onaj vrpoljavi, skaku-
tavi zub. Bila je gladna da bi vetar jela, a oči su joj se nadule od plača. Sada se prisećala da je crvena kapija
juče bila zabravljena čitavog dana. Niko nije došao da je potraži. Niko nije došao.
Napolju su ptice cvrkutale, điđidžadža, a sad je njihov razgovor prestao i jedini šum su bili zvuci koje je
proizvodila sama Đinhua. Ispravila je nogu, pomerila bedro umotano u posteljinu, otvorila oči i ugledala
prazan zid. Nije bila navikla da se budi sama. Nije bila navikla da sama leže.
Sinoć, kad se nebo zacrnelo, pokušala je da smisli priču koju će ispričati babi kad bude došao. Neku koju
nikada nije čuo, o Kralju Majmuna, koji je neviđeno jak i može u jednom odskoku da prevali rastojanje od
stotinu osam hiljada lija, te se zaputio daleko, daleko na zapad. Izmisliće novu i naročitu priču u kojoj Kralj
Majmuna hrabro pobeđuje varvare u velikoj bici što se vodi visoko u krošnjama, pa onda šalje njih i njihove
brodove, puške i opijum iz Kine tamo odakle su i došli. Držala je knjigu o putovanju Kralja Majmuna u krilu,
ali nije je otvarala. Legla je i sklupčala se oko nje. A onda je rekla sebi: Sutra će sve biti onako kako je uvek i
bilo.Služavka Mejling ući će s pirinčem za doručak i sa svojim blagim, blagim glasom, kakav treba da bude,
razmišljala je Đinhua, glas prave majke. A doći će i baba, ući će na crvenu kapiju u onoj plavoj haljini što se
oseća na mirisni duvan i ima reč šou, koja znači dug život , utkanu u tkaninu na više mesta nego što Đinhua
ume da prebroji a ona će potrčati ka njemu i baba će je uhvatiti, a ona će uzeti njegov upleteni perčin među
prste i obmotaće ga oko ručnog zgloba onoliko puta i onoliko čvrsto koliko se to može. I takođe čak i ako car
pozove babu, on će...
Sutra će sve biti u redu, kazala je Đinhua sebi dok su joj oči treperile i zatvarale se i dok je tonula u san.
Dakle sada je sutra, a jutarnja svetlost je smeđa kroz drvene kapke i vazduh ne miriše ni na šta. Đinhua se
okrenula ka vratima. Posteljina joj je povukla bokove kao pritegnut opasač, pa je dahnula. Vrata su stajala
otvorena. Neko je bio tu u sobi. A ta osoba nije bila baba. Nije bila ni Mejling niti iko od ostalih slugu. Već
neko njoj nepoznat. Neko bez trunke kose.
Za jedan jedini dan sve je postalo praznina, a prosvetljenje je blizu. Tamne oči su svetlucale na srebrnom
licu, a te reći su bile molitveni poj, a lice je pripadalo ženi, tankoj kao igla i odevenoj poput kaluđerice u
bezbojnu sivu tkaninu. Đinhua je čekala.
Tvoj otac je bio moj muž pre nego što je zavoleo tvoju majku , rekla je ta žena, a Đinhua je videla da to Prva
Žena Timu stoji tu i izgovara te reči. A sad je tu samo praznina bez tela, bez osećanja, bez volje. Timuin glas
je tihnuo i jačao, i bila je ćelava kao pečurka, a Đinhuin jezik je ispitivao rupu oštrih ivica tamo gde joj je is-
pao zub. Nije se micala. Pomalo se bojala, ali još više je bila zgranuta što Timu priča, govori naglas iako se za-
klela da nikad neće progovoriti i da će zauvek biti tužna, a tu zakletvu je položila davno, davno.
U jednoj ruci Timu je držala nešto dugačko i belo; u drugoj nešto tamno i čudno. Pokrenula je ruku sa tim
čudnim, tamnim bila je to Timuina leva ruka a pokretala ju je vrlo sporo. Gledaj , rekla je Timu. Ovo je prazn-
ina. Molitvena zrna bez kojih nikada nije bila kliznula su uz ivicu njenog rukava. Nema očiju, nema ušiju,
nema nosa, nema jezika , izgovarala je i širila pažljivo prste kao lepezu koja se otvara, nakosivši šaku i tera-
jući zrna da podrhtavaju o ručnom zglobu. Gledaj, gledaj, gledaj , mrmorila je, a lice joj je bilo zastrašujuće, i
zajedno sa Đinhuom posmatrala je kako se taj tamni predmet osipa, deli se u pregršti koje padaju na pod i
sležu se u vidu humki kraj Timuinih nogu. A sada nema kose. Bilo je to poslednje što me je držalo u carstvu
zemaljskih spona, poslednje što me je činilo suprugom. Sada je nema, a nema ni tvoga oca.
Vazduh je strujao kroz sobu, dirkao humke Timuine tamne kose, sveže odsečene sa tog jezivog, nagog
vlasišta. Đinhui je dah izbijao u sitnim grcajima, a Timu je za korak prišla krevetu. Ispod obruba haljine virile
su majušne cipele. Bile su crvene kao lubenica, vezene nevestinske cipele.
Tvoj baba je otišao na Zapadna nebesa da se pridruži precima , rekla je sada. Beli predmet je mlitavo visio iz
Timuine šake, gotovo dodirujući pod a šta to Timu priča? Đinhua je videla izvučene konce, grubo tkanje, is-
cepan porub, rukav. Drhtala je. U Timuinoj ruci visila je neka haljina. Bila je bela, boje žalosti, sjaofu. Tako se
ljudi oblače da bi plakali i naricali kad neko umre.
Ustaj sad, dete. Obuci ovo da pokažeš ožalošćenost , kazala je Timu, a u Đinhuinom grlu zapelo je nešto
krupno kao jaje. Činilo joj se da će dugo tu ostati, a haljina je delovala preveliko a baba se uvek posle nekog
vremena vrati. Uvek se vrati, ali gde je sad?
Timu je govorila brzo i nudila je sjaofu obema rukama, pruženim kao da predaje dar; molitvena zrna klatarila
su joj se o zglobu šake, haljina se pomerala kao demon, bela, polako sve bliže Đinhui. A Timu je pričala,
pričala, pričala; oči, usne i zubi kidisali su joj sa lica, a sad su molitvena zrna bila piskava kao zviždaljka tik uz
Đinhuino uvo. Timu kaže da je baba mrtav. Kaže da je mač što mu je odsekao glavu bio carev mač i da je bio
oštar. Rukav bele haljine je zamagljena mrlja koja dodiruje Đinhuu po obrazu, uvu, čelu, očešava je po koži,
nanosi joj bol. Zatisnula je uši pesnicama i nije bilo vazduha za disanje i jedino je uspevala da razmišlja o
tome kako je Timu lažljivica. Idi odavde i molim te, molim te, prestani da pričaš, prestani to da govoriš o
babi. A dok je o tome razmišljala, Đinhua je osećala sve jači strah i može li biti istina da je babi glavu odsekao
carev mač?
Usledio je iznenadan tajac. Timuin dah je bio blizu, a uši kao dva mala i uredna cveta uz glavu bez kose, i
načas je bila savršeno nepomična i nečujna. A onda je zakukala: Obe moramo stremiti za vrlinom, dete, i ti i
ja. Pa je zajaukala: Ši bu caj laj. Vreme koje je prošlo nikada se neće vratiti.
Đinhua je sva malaksala. Svetlost je prodirala kroz otvorena vrata kao kakvi tanki prsti; napolju, na ulici,
voda iz vedrice udarila je o zemlju uz glasan pljesak, a Đinhua se presamitila oko sopstvenih kolena. Snažno
je zagrizla čašicu prednjim zubima, a u njima je bila rupa na mestu onog što je tog jutra ispao, i znala je da se
baba neće vratiti. I više od toga je znala. Znala je da je babi glavu odsekao car, tigrovim mačem što je oštar
sa obe strane a u ušima su joj odjeknule sopstvene reči, one što ih je kazala babi, razgovetne, ogromne i
strašne: Baba, volela bih da ne poslušaš cara...
Timu je klimala glavom kao da sve to zna, a Đinhua je imala jedno pitanje i to pitanje je bilo hitno. Postavila
ga je šapatom nalik jecaju.
Ko će se sada starati o meni?
Timu je prekrila lice šakama. Ja ti taj odgovor ne mogu dati , rekla je. Ja sam vetar koji duva iz prazne pećine
i nisam ni više ni manje od toga. A onda je, dvama prstima pruženim iz pesnice, Timu izvela kružni pokret
kao kad se štapićima zahvata jelo iz zdele, a zvuk molitvenih zrna bio je mekši nego do maločas.
Na stolu ima pirinča. Pojedi ga, dete. Danas će ti biti potrebna juenći biće ti potrebna sva snaga kad posred-
nica bude došla po tebe.
JEDNA NOGA NE MOŽE DA STOJI
Đinhua
Da li se Timu vraća?
Oblaci su šarali nebo ledenom belinom, a napolju je bilo hladno jer je došlo vreme Početka jeseni i uskoro će
nastupiti zima. Đinhua je stajala u Timuinom unutrašnjem vrtu, gde je svetlost lepša za gledanje , kako je
rekla posrednica kad je neponuđena sela na baštensku stoličicu gde inače sedi samo Timu s mačkom
sklupčanim kraj nogu. Đinhua je prekrila najci i siču koliko je mogla samo dvema rukama, zubi su joj cvoko-
tali, a koža joj se po čitavom nagom telu ježila kao u pileta. Timu je bila otišla, ali mačak je bio tu, kraj
posredničinih nogu, kao da mu nije važno što je gospodarica napustila i njega i Đinhuu, oboje.
Ne brini ti brigu o svojoj Timui. Posrednica se mrštila. Bila je bučna i debela, a nije imala dovoljno kose da joj
pokrije glavu i Đinhua nije razumela zašto je Timu dozvolila da ova osoba uđe u njeno dvorište i sedne na
njenu stoličicu. Kuda ide ona i kuda ideš ti sad, nije isto. Nije nimalo isto, kao carski dvorac posrednica je
poćutala, pogledala oko sebe, a Đinhua nije mogla prestati da pilji u bradavicu na njenom oku što je po-
drhtavala kada god posrednica trepne nije isto kao carski dvorac i lonac za kenjanje. Nije isto kao ovo mesto
i ovaj predmet ili ono mesto i onaj predmet. Posrednica je zašištala na mačka, a ovaj je uzvratio pogledom,
nezaplašen, nedodirljiv, pa je ponovo zašištala, ovoga puta na Đinhuu.
Okreni se. Krivim kažiprstom posrednica je opisala krug veličine pomorandže. Nokat joj je bio tamne boje
kao jak čaj, a stopala ukopana u tle; butine u čakširama široko rastavljene. Gledala je pravo u Đinhuine najci.
Digni ruke, džeme jang , rekla je. Ovako. Posredničine šake su poletele ka nebu, tamnoplava nedra su joj
nabrekla, a Đinhua je primetila skorenu mrlju na samom laktu njene bluze i to je bilo odvratno. Od naleta
vetra je nad njom zašuštalo lišće hrasta; crvene kićanke zadrhtale su na fenjerima; jedan kapak je naglo tres-
nuo peng-peng. Đinhua se uhvatila za ona dva mesta koja se moraju kriti. Timu joj je kazala: Moraš da radiš
onako kako ti ta gospođa bude rekla , ali nije lepo ovo što je ta osoba tera da radi. Nije pristojno da devo-
jčice stoje gole i bosonoge napolju u dvorištu u prisustvu nekog ko je zao i prljav, i šišti na mačka iako mačak
ništa nije skrivio i šta ako dođe neki muškarac i vidi je kako stoji tu, bez ikakve odeće, i zašto Timu dozvoljava
da se ovo događa?
Kažnjavaju je.
Nisi bolesna, devojčice , rekla je posrednica. Nisi gladna. Ne umireš od ovog. Što tako kriviš lice? S mukom se
pridigla, pa se ishraknula prvo iz nosa, pa iz grla. Zgrabila je Đinhuu za obe ruke, povukla ih, onda pljunula, a
Đinhui je u ramenu krenula kost. Bradavica na oku ove gospođe bila je blizu, crvena, ljutita, i izgledala je kao
da će joj nići noge, pa će zapuzati po gospođinom licu.
Prvo gledaj-gledaj, onda posao. Nema posao, onda gledaj-gledaj , mrmljala je posrednica. Đinhua je disala
samo na usta, a posredničini prsti zgrabili su je za bradavicu na grudima što Đinhua nije očekivala i bolno je
uvrnuli. Đinhua je ustuknula, htela je da spusti ruke i čučne, da sakrije ono što niko nikada ne bi trebalo da
gleda. Zarežavši i šljepivši je, posrednica je rekla: Miruj , a ruke su joj pošle po Đinhuinim grudima, s ravnim
dlanovima koji su nanosili bol kostima. U blizini je zaječao bambus, vetar je duvao sve jače, a posredničine
ruke i dalje su se kretale.
Đinhua je zacvilela: Hoću babu , iako je baba bio mrtav i to je znala znala je da je to istina.
Posrednica se podrugljivo iskezila. Tvoj baba je truo mrtav leš trupa bez glave , rekla je, a sad se smejala.
Huo-huo-huo huo-huo. Prsti su joj brzo pošli ka Đinhuinom grlu, potom ka ustima; silom su joj razdvojili
zube, prošli kružnim pokretima po desnima, zastali kraj rupe gde je ispao zub.
Baba nije ono što posrednica kaže. Mrtav je,ali nije to. Đinhuin jezik se razvezao; vrisnula je, a posrednica je
kazala: He , a onda: Da, baba je baš to što je rekla,a samo je Đinhua za to kriva. Iz posredničinih usta je pras-
nuo novi zadah, te se Đinhua napela da povrati, ali iz nje ništa nije izašlo, pošto nije mogla da pojede onaj
pirinač koji joj je Timu donela. Muka joj je pripala od mirisa. Od prljavih prstiju u njenim ustima, od praznog
želuca, od te strašne hladnoće. I od onog što je ova gospođa rekla za babu i što je rekla Timu i onoga što je
Đinhua kazala babi kad je bilo vreme za spavanje.
Gospođine ruke opet su se kretale, primoravale Đinhuu da se ispravi, potom zagrabile naniže, zastale kraj
stomaka. Jedan prst joj je bušnuo pupak; šaka je kliznula naniže da joj opipa zadnjicu, butine otpozadi,
kolena, listove; obe posredničine šake zadržale su se na stopalima, na jednom pa na drugom, savijajući ih,
štipkajući, uvrćući. Posredničine šake sad su joj bile na gležnjevima, između nogu, kretale su se naviše, nav-
iše, naviše. Dodir joj je bio laganiji nego pre, prsti kao strašni paučji kraci što mile. A sad su dotakle ono
mesto gde Đinhua piški. Jedan prst je zadro unutra. Đinhui su zubi odzvanjali u glavi kao posuđe koje se
lomi, a nije mogla da ih zaustavi i nije mogla prestati da razmišlja o trulom mrtvom lešu trupa bez glave. Iz
nje je izleteo otegnut vapaj. Isti onaj zvuk koji ispušta životinja dok je neko ubija. Zato što je posrednica
dodiruje, i zato što je baba mrtav, i zato što ništa ne može da preduzme, i zato što je Timu rekla: Ši bu caj laj.
Vreme koje je prošlo nikada se neće vratiti.
Ali sad je sve bilo gotovo. Posrednica je izvukla prst iz donjeg dela Đinhuinog tela. Povukla se i prinela prst
oku. Isturila je nos da ga omiriše; prinela je prst jeziku, širokom i ružičastom kao odrezak svinjetine.
Mljacnula je usnama. Ukusna , rekla je. Slatka, kao urme. Baš kako muškarci vole. Oblači se sad. Obuci lepu
odeću, ne ružni sjaofu.
Posrednica će Timui dati samo šest srebrnjaka, iako je Đinhua imala sedam godina. Zato što noge nevezi-
vane , rekla je, devojčica vredna samo šest, ne sedam. Timu je klimnula glavom i rekla: Ćing bjen. Kako ti je
volja. Đinhua je pogledala dole, u nogavice svojih jarkih čakšira namenjenih novogodišnjem slavlju;
pogledala je niže od njih, u svoje naročite cipele sa srećnim tigrovim njuškama izvezenim gde su prsti. Vratilo
joj se jedno sećanje. Sedela je na babinom krilu i posmatrala ribe kako se igraju u vodi. Prekinula ih je Timu,
izguravši Mejling ispred nje. One nisu marile za ribe onako kao Đinhua i baba, nije ih zanimalo kako plivaju
jedne preko drugih i jedne ispod drugih u radosnim, otmenim krugovima koji traju zauvek i doveka; kako
skaču, i pljuskaju, i kriju se ispod lotosovog lišća. Timu je ćušnula Mejling prstom, podstičući je da kaže nešto
što sama nije mogla.
Gospodarica želi da zna, gospodaru, kada ćete pozvati povezivačicu da joj veže stopala.
Jungbu , glasio je babin odgovor. Nikad. Dvaput je to rekao. Mojoj ćerki stopala neće biti vezana. Neću je
podvrgavati toj štetnoj gluposti. Đinhui je bilo drago što je baba to kazao. Kad bi joj vezali stopala, cipele s
tigrovima bile bi joj prevelike i gegala bi se levo-desno dok hoda, kao Timu i Mejling, i ne bi mogla da pretrči
ni nekoliko koraka, niti da skakuće, niti da se igra. A što je od svega gore, kada bi imala lepa, majušna
stopala, došao bi muž da je vodi od babe, a to se njoj nikako ne bi dopalo.
Sada je zveket šest teških srebrnjaka zaboleo Đinhuine uši. Posrednica ih je spuštala na Timuin sto jedan po
jedan, odbrojavajući ih i gledajući ispod oka da vidi da li Timu posmatra. Ovo mi je miraz za hram , rekla je
Timu kao da nikada nije bila nema, kao da nikad nije prestajala da priča, kao da je uvek govorila sve što ima
da kaže.
Nije važno , odgovorila je posrednica. Ćen đu ši ćen. Novac je novac. Ispružila je šaku, a Timu joj je dala list
hartije, a na hartiji je nešto bilo ispisano i imala je na sebi zareze. 1 Posrednica ga je dvaput presavila, pa još
jednom, i zavukla ga u rukav, a Đinhua se zapitala šta li je ispisano na tom papiru.
A onda je Timu pošla ispred njih ka trećoj kapiji, onoj što gleda na kanal i proizvodi zvuk kao rasplakano dete
kada je kuvar otvori da bi se prepirao s čamdžijama zbog ribe, ili crnog luka, ili rotkve ili novca. Posrednica je
bila uhvatila Đinhuinu ruku i vukla ju je. U drugoj ruci Đinhua je imala tri jarkonarandžasta kumkvata koja joj
je dala Timu. Za slučaj da ogladniš , rekla joj je Timu, usput.
Kuda putujem? , upitala ju je Đinhua glasom tako tanušnim da ni njene rođene uši maltene nisu mogle da ga
čuju. Nije očekivala odgovor. Više joj niko nije odgovarao na pitanja, ne onako kao što je uvek činio baba, ili
Mejling, ili Stari Čika Sju baštovan dokle god se pitanje tiče procvalog drveta, paprati, nekog primerka tajhu-
kamenjara 2 i da li liči na starca koji plače ili na gnjurca koji se gnezdi?
No ovog puta Timu jeste odgovorila, šapatom. Ideš ka svojoj sudbini , rekla je. A ja ka svojoj. Takva je Volja
nebesa. Posrednica je klimnula glavom i zubi su joj blesnuli smeđastosivom bojom, a Đinhua je pomislila:
Ne, nije to Voljom nebesa. Već zato što je Timu uzela srebrnjake i stavila ih u svoju kesu za novac jer ne želi
da budem tamo gde je ona. Činilo joj se da su joj oči ogromne i pune suza, a onda je pomislila: I zato što sam
rekla babi da ne posluša cara.
Timu se upinjala da otvori kapiju; nije bila jaka poput kuvara, pa se oglasilo dete koje plače. Timu se
pridržavala za ivicu vratnice kao da joj je potrebna da ne bi pala. Posrednica je jače stegla Đinhuu za ruku, a
Đinhua je vukla unazad i gledala u Timu pošto joj je od svih znanih osoba jedino Timu preostala.
Prekoračile su visoki prag koji ne da zlim dusima da uđu, prvo posrednica, potom Đinhua. Imala je čudan os-
ećaj u nogama i setila se da je tog dana niko nije očešljao, niti joj uredio pletenice, niti je umio. Vazduh je iz-
van zida kiselo mirisao, a nebo je sivelo, voda u kanalu je snažno tekla na istok kao da beži od zapada. Đin-
hua se okrenula. Timu je i dalje stajala sa unutrašnje strane kapije; šake su joj bile sklopljene u starinskom
pozdravu koji znači zbogom, a laktovi stisnuti uz struk kao da pridržavaju te dve Timuine polovine na okupu.
Đinhua ju je pozvala. Bio je poslednji mogući trenutak da to kaže da kaže bilo šta. Zašto moram na put? Za-
što ne mogu da ostanem ovde s tobom, Timu? Biću dobra zauvek i doveka. Brinuću se o tebi, obećavam ti,
sad kada je baba truo mrtav leš trupa bezglave. Kada je Đinhui to slučajno izletelo, Timuine oči su blesnule.
Zubi su joj bili stegnuti. Kapija se zatvarala, polako, rastežući detinji plač u jauk koji je trajao dugo a onda je
Timuino lice nestalo.
KUĆA ŠIROKE KAPIJE
Đinhua
Kamene stepenice vodile su od ulice do kanala, te je čamdžija priterao čakijom čamac. Bio je go do pasa,
mrk i tanak kao struk vlasca. Lice mu je skrivao slameni šešir; doviknuo je: Tajtaj,dao nar ću? Kuda, gospo?
U Kuću široke kapije u Cangćao-sokaku. Posrednica je okrenula glavu da ishrakne ispljuvak u kanal. Đinhua
ga je posmatrala na trenutak kako se peni, a onda je nestao među đubretom što je plivalo, puno boja;
stvarima koje niko neće. Zakotrljala je po dlanu tri kumkvata koja joj je dala Timu i razmotrila da li da pojede
jedan, a onda pomislila: Ne,sačuvaću ih za kasnije.
Koliko? Posrednica ju je gurala niz stepenice, klizave od zelene sluzi, te se Đinhua zabrinula kako će skočiti sa
poslednje stepenice na čamac. Brinula se za svoje naročite cipele s tigrovima; pokvasiće se, isprljaće se. Up-
ropastiće se. Čamdžija je pružio ruke da je podigne, kao da zna za njene brige, i rekao ne gledajući u posred-
nicu: Moja cena je poštena. Ruke su mu načinile čvrst obruč oko Đinhuinog struka, a Đinhua je primetila da
mu na jednoj šaci nedostaje četvrti prst.
Kada se posrednica popela, čamac je uzdrhtao, a čamdžija je uzeo obema rukama čakiju i stao, održavajući
ravnotežu; vetar mu je nadimao nogavice čakšira, a stopala su mu počivala na obodima zadnjeg dela čamca.
Bosi nožni prsti bili su mu tamni i čvornovati. Hvatali su se kao prsti na rukama. U čamcu, između njegovih
stopala, klatila se kitica paperjaste vrbe vezane čupavom uzicom. Čamac je polako krenuo od kuvarove treće
kapije. Čamdžija je bio pažljiv, unosio se u svoj posao, prskao je tek malo, proizvodio pravilne, zabavne zvuke
dok je zamakao čakiju i vadio je iz vode. Doterao je čamac pod grbavi kameni most i čučnuo. Skrenuli su oko
ugla, a onda su klizili sve dalje i dalje od kapije, i doma, i Timu, koja nije želela Đinhuu i pre nego što je Đin-
hua bila spremna, čamdžija je viknuo:
Jiđing daole.
Već smo stigli.
Đinhua uopšte nije znala taj kraj. Nad čamcem, prastare ulice su sa obeju strana grlile kanal, a prljavštinom
išarane zidove kuća natkrivali su sivi crepovi naslagani kao iskošeni novčići. Duž streha su se izvijali i grčili
tamni zmajevi. Čamdžija je podigao čakiju. Na vodi je bio okretan kao devojka koja igra.
Šta ti se desilo s četvrtim prstom? , upitala je Đinhua. Tako sedeći, videla je čamdžijine oči ispod oboda
šešira. Videla je patrljak tamo gde bi trebalo da bude prst.
Izgubio ga u okršaju s neprijateljem , odgovorio je, a Đinhua je upitala: Hoće li opet porasti?
Čamdžija je načinio čudan pokret rukom, dotakavši se po čelu, potom po smeđim i nagim prsima, po levom
pa desnom ramenu. Neće porasti , rekao je. Ali to je samo jedan prst, a i naučio sam da živim bez njega. Moj
Otac na nebesima stvorio me je dovoljno jakim da snosim i to i štošta drugo.
Posrednica se promeškoljila na sedalu, pa se čamac nagao. Taj tvoj nebeski otac bog jeste jedan prljavi, kos-
mati, nosati tuđinski đavo , rekla je, pa i drugi put pljunula u vodu i nije lepo tako govoriti nekom ko je star i
nema prst a i zašto bi posrednica tako nešto pričala?
Ona skorena mrlja na posredničinom rukavu dotakla je Đinhuu po ruci, a posrednica je i drugi put izgovorila
reči tuđinski đavo i prljavi. Čamdžija se nakašljao, ostao u svom položaju i obrlatio čamac da se namesti kako
treba uz obalu s kamenim stepenicama. U blizini je jadikovao erhu sa dve žice, a Đinhua je maltene začula
babin glas. Jednoga dana povešću te...
Sa najniže stepenice pozvala je čamdžiju. Čiko , rekla je, jede li ti se kumkvat? On se naklonio, skinuo šešir i
pružio svoju sirotu, četvoroprstu šaku.
Sačekaj časkom , kazao je potom čamdžija, pa skočio u zadnji deo čamca. Odvezao je kiticu paperjaste vrbe i
bacio čupavu uzicu. Neka bi Gospod, moj bog, i tebe načinio jakom , izgovorio je i stavio kiticu u Đinhuinu
ruku, pa uzeo ponuđeni kumkvat. U nemogućnosti da ovo spreči, posrednica je bila okrenula leđa i zaputila
se stepenicama ka ulici. Požuri , procedila je šišteći.
Ali Đinhua je čekala, razvlačeći taj trenutak, stiskajući paperjastu vrbu, posmatrajući čamdžiju kako savršeno
održava ravnotežu na vodi. Bilo joj je drago što mu je videla lice, nalik orahu. Bilo joj je drago i što mu je dala
jedan svoj kumkvat; i brinula se, malčice, kakav je taj čamdžijin neprijatelj i da li je čamdžija zaista dovoljno
jak.
DVORANA OKRUGLOG MESECA I STRASNE LJUBAVI
Đinhua
Pupoljci paperjaste vrbe bili su meki kao mače i sivi kao biser, a Đinhua je prošaputala: Šta je ovo ovde?
Na natpisu nad vratima blistalo je zlato; umela je da pročita znake za reči dvorana i okrugao i mesec, a ostale
nije prepoznala.
Kuća široke kapije , rekla je posrednica čapkajući onu mrlju na rukavu koju je iznenadno primetila onako
kako se češeš kad te svrbi, a Đinhua je naslutila da posrednica ne zna da pročita ni jedan jedini znak u nat-
pisu.
Ovde nije bilo nikakve široke kapije; samo jedna crvena vrata koja nisu bila široka, s mesinganom ručkom za
povlačenje zmajevom glavom sjajnih, iskošenih očiju i sa rupama gde su nozdrve, dubokim, tamnim i do-
voljno velikim da stane čitav palac. Kuća je imala prizemlje i sprat, i dva reda prozora sa stotinu listića 3 obo-
jenih svetloplavom bojom, i visoku verandu s fenjerima što su svud oko nje visili o strehama kao trešnje.
Ograde su bile obojene u crveno, plavo i zeleno, a plava boja je bila ista kao na prozorima, i ista kao na onim
minđušama koje je stalno nosila Mejling.
Posrednica je povukla rub svoje bluze, zadigla ga, uspaničeno potapšala široki opasač oko struka. Gde je?
Ajo, gde sam ga stavila? Zagrabila je za rukave i Timuin papir je zalepršao ka zemlji. Đinhua se sagla da ga
digne. Cipele s tigrovima bile su joj mokre.
Nije to tvoje , rekla je posrednica i istrgla joj papir.
Đinhua se obazrela oko sebe. Prašnjava ulica duž kanala bila je puna ljudi. Dva čoveka već su se svađala;
jedan je glasno podrignuo; drugi je pljunuo i rekao: Ći si vo le. Smrtno sam ljut. Taj drugi je umotao perčin
oko vrata, a Đinhui je počelo da lupa srce. Iza crvenih vratnica zalajao je pas, a posrednica je treptala sve
brže, odmeravajući Đinhuinu šaku sa dva preostala kumkvata.
Odakle ti to? Posrednica je obrisala čelo rukavom i vlažno usrknula kroza zube. Daj ih teti. Teta je gladna.
Pseći lavež se iza vrata pretvorio u režanje, pa je Đinhua zamislila dugačke, šiljate, žute zube i ružičast jezik
sa kojeg kaplju bale.
Ne , rekla je. Želela je kući. Kumkvate mi je dala Timu za put. Stegla je jače kiticu paperjaste vrbe u jednoj
ruci, kumkvate u drugoj. Posrednica je slegla ramenima i digla pesnicu da pokuca. Čulo se kako pas grebe
kandžama da izađe, a onda su se posredničina prsa napela, pa je pokucala na vrata. Bi-bi pa potom glasnije:
bao-bao. To je pas zalajao u odgovor, a do ulice je dopro ženski glas, tanak kao sjajna nit:
Starče, baci tom gajside psu gajside svinjsku kost da ga ućutkaš. A ti valjušku govnjivi idi da vidiš ko je na gaj-
side vratima.
To je bilo prostačko izražavanje. Ona polovina posredničinog lica koju je Đinhua videla počela je da bledi, a
mlitavi obris donje vilice oklembesio se. Začulo se čangrljanje lanca, karika po karika padala je na neki tvrd
pod, a onda se začuo vlažan pljesak komada mesa. Posrednica je ustuknula. Vrata su se otvorila taman ko-
liko da se ukaže rošavo čelo nekog muškarca.
Šta hoćeš?
Ovaj čovek nije bio prijateljski nastrojen.
Imam devojčicu. Posrednici je glas klizio iz usta kao ulje iz kašike, a poklonila se maltene do kolena. Dobru
devojčicu , rekla je. Vrlo, vrlo lepu. Ruka koju je držala između Đinhuinih plećaka pogurala je Đinhuu napred
Đinhua to nije htela a posredničin glas se utišao u šapat. Porodica vrlo dobra. Mirisna pička. Hoćeš gledaš-
gledaš?
Vrata su se odškrinula šire i proturila se retka bradica. Iza je pas bučno žderao.
Imam posrednica se počešala po stidnom mestu papir
potpisan zarezom. Sve vrlo, vrlo ispravno za prodaju.
En , promumlao je taj čovek. Oči su mu prešle sa posrednice na Đinhuu, pa natrag. Okrenuo je glavu i glasno
pozvao nekog kog one nisu mogle da vide. Lao Mama! Na vratima je jedna debela žena i prodaje devojčicu.
Hoćeš da je vidiš?
Vrlo dobra devojčica, oko kao badem, usta kao ruža , doviknula je posrednica u tamni prostor iza njega, a on
se namrštio; čulo se kako pas reži. Đinhua je čučnula da se počeše po gležnju, pošto ju je već neko vreme
svrbeo, a htela je i da vidi psa, nije želela da gleda u tog čoveka koji će je možda kupiti, a možda i neće. Đin-
huin pogled se susreo s netremičnim psećim očima iza zavese od čakšira tog čoveka; potom je ubacila kumk-
vat u usta. Koža mu je bila žilava, gorka na jeziku. Zagrizla ga je i osetila kako je briznuo kiseo sok, potom je
usledilo slatko meso. Dobro znani ukusi. Progutala je semenke, a pas ju je posmatrao glođući svoju kost.
Vrlo jeftino , čula je posrednicu kako viče.
Čekaj , rekao je čovek. Zatvorio je vrata, pa je pas nestao. Đinhua je ubacila i poslednji kumkvat u usta, a
posrednica ju je cimnula da ustane. U susednoj ulici praskale su petarde, pa je posrednica promrsila nešto
što nikad, nikad ne treba reći, a Đinhua se zagledala naniže, u dve mokre tigrove njuške na svojim naročitim
cipelama.
Mršava je kao štapić. Ume li da peva? Nešto sjajno je blesnulo u ustima te gospođe zlato na zubu. Upravo su
njen bleštavi glas bile čule sa ulice, ali sada su Đinhua i posrednica bile unutra, u sobi iza dvorišta, zakrčenoj
tamnim nameštajem, slikama na zidovima, okruglim stolovima, lulama i šoljicama dopola punim čaja, zde-
lama sa ostacima pirinča, kostiju i rezanaca a gospođa s tim glasom stajala je tu i jedna obrva joj je bila viša
od druge na nabeljenom licu. Zbog te oštre obrve, kao izvučene slikarskom četkicom, izgledala je ljutito.
Starac ju je zvao Lao Mama Stara Majko a posrednica je sva treperila kao kakva debela, pohlepna pčela,
klanjala se i iskosa gledala u Đinhuu, klimala glavom, dodirivala Đinhuu po ramenu. Gospođi se obraćala
rečima lao danjang da iskaže poštovanje.
Pogledavši posrednici u oči, dama sa obrvom rekla je da od deset žena devet njih lažu, pa zato ne očekuj da
verujem bilo čemu što mi kažeš .
Ovoga puta sve je proteklo brzo. Skini odeću i izuj se. Gospođin glas nije dopuštao pogovora. Nije dopuštao
ništa sem da se uradi kako ona zapoveda. Svetlucave oči su ispitale svaki deo Đinhuinog tela. Potom prsti,
čvornovati od dragog kamenja i bisera među njima jedan krupan, zelen, iskričav prsten. Gospođino lice je iz-
gledalo kao hartija, a vene na njenim šakama kao crvi ispod kože; Đinhua je stajala pravih leđa, s rukama uz
bokove. Ovoga puta nije se krila iako se stidela. Iako je u sobi bilo hladno. Misli su joj lutale. Da li Timuine oči
još onako sijaju? Opet je začula onaj glas, gospođa je pitala: Duo šao? Vazduh joj je izlazio iz usta uz nekakvo
praskanje, a Đinhui se kičma ukrutila dok je čekala da čuje šta će ova reći. Koliko? Opazila je da ih onaj starac
posmatra sa vrata, očiju skupljenih u proreze, pa joj je lice oblila snažna rumen, od grla do kose nad čelom.
Sišla joj je potom na ramena i proširila joj se grudima kao da ju je zahvatila vatra. Pružila je ruku da uzme
svoje uredno presavijene čakšire, pa ih navukla. Starac ju je i dalje posmatrao, ali nije je sprečio a ona u
ovom trenutku nije mogla da razmišlja o babi iako je želela.
Lao danjang, ona vredi pedeset tejla, možda šezdeset , govorila je upravo posrednica. Nakašljala se, pa se
naklonila. Ali za tebe ja nudim jeftino, samo dvadeset srebrnjaci. Posredničina prljava cipela pomerila se na
podu, a Đinhua je gurnula ruku u rukav svoje bluze. Lakše joj je bilo već samo zato što se obukla.
Mi pravimo veliki posao, ti i ja. Sutra, preksutra, naksutra. Dovedem ti mnogo devojčica. Tvojim mušterijama
mnogo se dopadnu. Zaradiš veoma velike pare.
Posrednica je sada zvučala zabrinuto; govorila je brzo. Đinhui su oči poletele. Trepnula je. U žižu joj je
uplovila slika-svitak na zidu i setila se zvuka šest teških srebrnjaka na Timuinom stolu Timuinog novca za
hram. Na slici je neka žena ležala na postelji, bluze raširene na struku i čudnovato raskrečenih belih nogu.
Nešto tu nije kako treba.Ova žena nema suknju, nema čakšire, nema ništa da joj sakrije donji deo, a tu je bio
i go muškarac, ležao je tik do nje. Đinhua je krenula da zakopčava dugmad od gajtana na bluzi, počevši od
najnižeg. Šake su joj bile nespretne, lepljive od soka Timuinih kumkvata. Dugmad nisu htela lepo da se
postroje.
Platiću pet tejla i ni pare preko. Gledaj joj noge. Kao dva čamca. Samo može da bude služavka, ništa više.
Prevelika je da joj se sada vezuju stopala. Kosti su joj već očvrsle. Đinhua je odvratila pogled od slike.
Pogledala je naniže, u uredan niz bosih ružičastih nožnih prstiju, pa potom u starca na vratima. A onda,
pošto nije mogla da se uzdrži, ponovo u onu sliku i u gospođu bez suknje, i videla nešto što nikad ranije nije
videla: muškarčeve stidne delove, blede noge, njegov điđi. Petnaest , začula je. Manje ni slučajno ne može.
Đinhua je posmatrala cvet šljive i borove grane na slici, krivine tananih ženinih šaka, tamnu jamu njenog
pupka, izraz na njenom licu, koji je u Đinhui izazvao pomisao da možda ta žena sanja.
A onda je pas opet zalajao. Posrednica je nestala, a Đinhua nije bila čak ni primetila kada je otišla. Cenu nije
čula; zaboravila je da sluša.
Duejbudžu, lao danjang , obratila se gospođi sa obrvom. Oprostite, gospođo. Stezala je u ruci čamdžijinu pa-
perjastu vrbu i mic po mic se povlačila ka vratima, gde je i dalje stajao onaj starac.
Starac se nasmejao, ha-ha, a nakon drugog ha zazvučao je kao svinja koja grokće u vedro. Ona je sada tvoja
Lao Mama , rekao je. Zato je tako moraš zvati. Stara Majka.
Đinhua je progutala pljuvačku. Razmišljala je o babi i o tome kako je on sada truo mrtav leš trupa bez glave. I
razmišljala je o svojoj mami, koja je istovetna kao Nuva i koja joj je prava majka, samo što je i ona mrtva a u
oba slučaju kriva je Đinhua, zato što je mama umrla kad je nju rađala, i zato što je rekla babi...
Moram sad kući , kazala je, i sve ju je zabolelo, a gospođina strma obrva izdigla se još više na čelu.
Kako ćeš tamo stići? , upitala je gospođa na to pitanje nije bilo odgovora a Đinhua se još za korak pomerila
ka vratima. U tvom životu sve se promenilo, znaš. Prošli su dani kad si prdela kroz svilu. Gospođine usne bile
su tamnocrvene, a Đinhua je prestala da se pomera zbog tog njenog glasa i njenih očiju, i zato što je starac
preprečavao jedini izlaz iz te sobe. Gospođa, Lao Mama, gledala je Đinhui u stopala i češala se po glavi tik iza
uva dugačkim noktom malića. Proizvodila je time snažan suv zvuk, kao kad se u prašini crta granom. Đinhua
je zatisnula uši, ali Lao Mamin glas je prokliznuo ispod njenih prstiju. Ako ne razumeš šta hoću da kažem ,
rekla je, moraću da te tučem, i tući ću te jako i veoma dugo.
Đinhua je klimnula glavom, plačući. Ona je dobra devojčica. Nikada, nikada pre nije dobila batine.
Sirov pirinač još može da se skuva , produžila je Lao Mama tim crvenim usnama, pa i stopala devojčice još
mogu da se povežu. Nije li tako, Starče?
Starac se naklonio, što je značilo da on je smatrao da je gospođa u pravu a baba je rekao: Jungbu; njoj
stopala nikad neće biti vezana. Rekao je da to previše boli; on to neće dozvoliti. Devojčica vezanih stopala ne
može da trči, rekao je.
Starče, smesti devojčicu u Ajveninu sobu. I reci povezivačici da dođe. Moramo grabiti svaki minut i svaku
sekundu; zato to uradi smesta i brzo.
Starac se opet poklonio, veoma duboko. Da, Lao Mama , rekao je. U pravu si, dabome. Ajveni ta soba više
neće trebati.
Posrednica
Bog bogatstva se osmehuje. Danas je sreća veoma,veoma velika velika kao varvarinov nos, ili kao đavolovo
lice,ili čak kao Istočno more.
Posrednica je izašla na crvena vrata i stupila u uličicu. Žurilo joj se; svašta je morala da odluči s obzirom na
sreću koja ju je poterala, ali najpre joj je valjalo rešiti problem tog njenog praznog, klokotavog trbuha.
Omirisala je vazduh. Sad bi ukusna bila zdela puna vrelih rezanaca sa svinjetinom mnogo ukusnija od onih
kržljavih kumkvata. Posrednica je pogledala na istok pa na zapad, osmehujući se sebi u bradu pri pomisli na
gustu supu i masno meso, sa samo trunkom zeleniša. Ta tezga kod Zapadne kapije malčice je podaleko, ali
nije mnogo skupa. Osećajući se prilično veličanstveno, potapšala se po kesi o pojasu, otežaloj od devet sre-
brnjaka, i bilo joj je krivo što jedan već duguje noćnom čistaču nužnika koji joj je rekao za devojčicu. Svaki
put kad primi neki novac, on kupi opijum i smeška se onim tupavim osmehom. Isto-isto kao onaj bezvredni
otac moga deteta, pomislila je. Ali za razliku od njenog muža, noćni čistač nužnika znao je sve. Dobro je imati
takvog prijatelja.
Na drugoj strani ulice prosjak je zveckao čankom. Posrednica ga je okrznula pogledom, a on joj se zapiljio
pravo u oči. Gospođo , rekao je, video sam šta si ružno učinila. Glas mu se snažno čuo u prometnoj ulici.
Video sam da si prodala devojčicu. Video sam da si ulazila u onu kuću.
Prosjak je u ruci imao štap da bije pse, a nasred čela mesnatu živu ranu. Lice mu je bilo pogodno da izaziva
sažaljenje kod ljudi pogodno za zaradu. Nekoliko prolaznika je usporilo. Jedan starac mu je ubacio novčić u
čanak. Posrednica je odvratila pogled. Ja sam pametna, rekla je u sebi, i ne sažaljevam tako.
Prosjak je opet zazveckao čankom, a posrednica se okrenula ka zapadu kao da nije čula šta je rekao. He,
pomislila je ubrzavajući korak.
Znam da si je prodala , doviknuo je još glasnije. Koliko si dobila, gospođo, za tu malu, majušnu devojčicu?
Nije htela da se okrene iako je čula kako prosjakov štap kucka i kucka i kucka po zemlji. Pošla je brže, a kuck-
anje ju je uporno pratilo u stopu. Otežano je disala. Usporila je. Ajo, zašto hoće da mi stvara neprilike?
Glasno je hraknula da pročisti grlo, pa stala da ispljune šlajm. Okrenula se i ugledala pravo pred sobom njega
sa onom moćnom ranom. Osetila je mučninu u stomaku. Samo jedan bakrenjak , rekla je i okrenula mu leđa
da potraži u kesi najsitniji novčić koji ima.
Pošto se bude najela rezanaca sa svinjetinom, možda će otići do Hrama Boga grada da zapali štapiće. Da to
će uraditi. Moliće se da sutra bude još jedan srećan dan. Ubacila je sitni bakrenjak u prosjakov čanak.
Pogledao je na drugu stranu. Ona devojčica bila je tako mala, tako lepa! Okrenuo se i otćopao, a ona je
razmišljala o svojim rezancima sa svinjetinom i o tome kako možda i neće platiti noćnom čistaču nužnika
tako krupnim novcem. Ponovo se okrenula i glasno povikala: Ja nisam rđava žena! Prosjak se dopola osvr-
nuo pa zavrteo glavom.
He , izgovorila je ona, više sebi samoj, a onda pljunula i već joj je bilo lakše.
Đinhua
Starac je hripao dok se peo stepenicama. Peo se brižljivo, stajući nogom kraj noge pre nego što će se otisnuti
ka sledećem stepeniku. Đinhua je isto to radila, stepenik ispod njega. Ruku joj je čvrsto držao tik iznad šake.
Stepenica po stepenica. Cipela s tigrom sama cipele s tigrovima zajedno. Đinhua je gledala sebi u noge.
Cipela s tigrom sama cipele s tigrovima zajedno. Ruka ju je bolela od stiska starčevih prstiju. Sama bi se uz te
stepenice popela vrlo brzo. Nožni prsti su joj bili vlažni u cipelama.
Boli me , rekla je kad su se maltene našli na vrhu.
Starac je zastao i navalio se na zid, teško dišući i stežući je još jače nego pre. Ove nedelje smo već ostali bez
jedne devojke. Šta misliš, šta bi Lao Mama radila kad bih bio neko ko bi te pustio da odeš, a samo što te je
kupila?
Đinhua nije znala šta bi Lao Mama radila, ali starac nije morao toliko da je steže.
Ni đin ću ba. Uđi. Starac je otvorio jedna vrata na spratu i tad joj je pustio ruku. Pogurao ju je, te se saplela
pri ulasku u sobu, trljajući ručni zglob. Unutra nije bilo mnogo svetla, pošto su kapci bili zatvoreni, ali do-
voljno da vidi da je sve tu si ču langđi u ogromnom neredu. Zgužvana odeća. Usamljena cipela bez svoje dru-
garice. Grančica osmanta na podu, vene.
Nikog tu nije bilo.
Ajvenina soba , rekao je starac, a onda je kazao: He ,pa zatvorio vrata. Brava je zazveketala i škljocnula u
hodniku. Đinhua je zatreptala i krenule su joj suze vrele, slane, nezaustavljive. Mejling je govorila: Velike de-
vojke piju svoje suze kao supu. Ali ovaj plač nije bio isti kao ono drugo plakanje. Ovakve suze ne mogu se
zaustaviti. Ne mogu se progutati, ne možeš ih popiti.
Đinhuin pogled su zamagljivali slojevi svetlosti. Ušmrknula je sirupastu nit slinaca i obrisala nos rukavom.
Plavi prozori sa sto listića lako su se otvorili i iznenadili je svetlinom i vazduhom. Odatle se video kanal i onaj
most pod kojim je iščezao čamdžija. Videla je da se nije vratio. Dole u ulici prolazio je neki slameni šešir;
imao je boju uzavrelog šećera, a čovek pod njim koračao je brzo. Jedna mula je posrnula pod gospodarovom
batinom; zveket je poticao od zvona uličnog prodavca, a prosjakov čanak proizvodio je tanak metalni zvuk
novca kog nema ni izdaleka dovoljno.
Kada se odmakla od prozora, prsti su joj pošli ka predmetima u sobi. Gomila na podu poprimila je oblik dok
ju je dizala: dugačka plisirana suknja. Svetlozelena kao magnolijin list. Pojas kraj nje bio je blede, blistave
boje. Bila je to odeća odrasle gospođe, prevelika da je Đinhua obuče; mirisala je na nešto lepo i na nešto ne
baš toliko lepo, oboje istovremeno. Đinhua ju je prebacila preko kreveta. Setila se one usamljene cipele i
našla joj drugaricu izvrnutu u stranu u jednom uglu. Bile su srebrno-ružičaste, majušne, izvezene venčićima
cveća i lišća. Manje od njenih cipela s tigrovima; u njih je jedva stajala Đinhuina ruka.
Ajven je imala majušna stopala i ljupke majušne cipele i druge ljupke stvari. Sledeća je Đinhui zapala za oko
jabuka, u zdeli na stolu sa oltarom. Jabuka je bila žuta, ponuda bogu tog oltara. Đinhui je zakrčao stomak od
gladi, a jabuka joj je taman napunila šaku. Dok je čekala, pošla joj je voda na usta. Oltar je treperio crvenom i
zlatnom bojom, a bog je bio okrugao kao slatki valjušak od pasulja i ružičast, ali ne kao one cipele, već
svetlije, drečavije ružičast, i sedeo je na gomili sjajnih srebrnjaka nalik onima koje je primila Timu. To je bio
Cajšen, bog bogatstva. Brada mu je bila grgurava i crna i izgledala je kao da je napravljena od pravih vlasi, a i
usne su mu bile crne; na stolu ispred njega stajale su drške izgorelih štapića, a Đinhua je zagrizla jabuku.
Pukla joj je u ustima glasno i krto i Đinhua je opipala jezikom rupu što je ostala tamo gde joj je ispao zub, pa
sažvakala i progutala zalogaj i zagrizla novi, veći. Jabuka joj je u ušima proizvodila zvuk kao da joj se nešto
drobi u glavi; potom je vratila jabuku u zdelu, prikrivši zagrizeni deo tako što ga je obrnula ka dnu. To je bila
Ajvenina jabuka a ne njena da je jede. Okrenula se, i dalje gladna, osećajući se onako kako bi se osećao
lopov, i tad je na Ajveninom stolu ugledala kutiju.
Kutija je bila oslikana lakom, sa sedefnim inkrustacijama, kao ona kutija za mastilo i četkice koju je baba
držao na velikom, tamnom stolu od kruškovog drveta za kojim je radio u svojoj biblioteci, te su joj potekle
suze dok ju je gledala. Đinhui nije bilo dozvoljeno da dira babine skupocene učenjačke predmete kada on
nije kod kuće, ali ponekad ih je dirala, samo malčice, veoma pažljivo, misleći da on to neće primetiti. Đinhua
je digla poklopac sa Ajvenine kutije i ugledala sopstvene tamne šiške i pomalo podbule oči u ogledalu što se
iz nje pomolilo. Sela je na Ajveninu stoličicu. Možda se Ajven neće ljutiti. Baba se nikad nije ljutio, stvarno,ali
to je zato što je ona babino dete i on će je voleti zauvek i doveka. Đinhui noge nisu lepo dodirivale pod dok
je tako sedela. Oteo joj se drhtav uzdah onakav kakav se otme nakon plača.
U Ajveninoj kutiji nalazile su se sjajne, prefinjene stvarčice kakvima se služe gospođe. Teglica s ružičastim ru-
menilom bila je kao oni krugovi na Lao Maminim obrazima i kao ružičasto lice i debeljuškasto-debele šake
onog boga. Olovka je bila crna, za iscrtavanje očiju. Papirna kutija četvrtasta i dopola puna praha za beljenje
lica. Đinhua je sve to, jedno po jedno, vadila iz kutije i redala po stolu u urednom nizu. Zabacila je glavu,
dopola sklopila oči, pa namestila ogledalo. Znala je šta treba da radi; često je gledala Mejling, a jednom i
Timu. To rade odrasle gospođe. Povukla je crnom olovkom liniju duž kapka, rastežući kožu u stranu, maltene
do ruba lica. Crta koju je izvukla bila je bleda i neravna. Pritisla je jače. Oči kao badem , rekla je posrednica.
Da. Boja na njena dva kapka bila je tamna, i dalje neravna, ali veoma lepa, a oblik oka još malo pa kao ba-
dem. Đinhua je okrenula glavu na jednu stranu, a biserne minđuše koje joj je baba doneo iz Pekinga zaklatile
su se uza samo grlo...
S licem je već išlo lakše. Đinhua je kružnim pokretima utrljala prah po čelu, nosu, obrazima i bradi. Lice joj je
postalo mlečnobelo, ali vrat joj je ostao svoje prirodne boje i uopšte nije bio u skladu s licem. Zavrnula je
okovratnik bluze. A onda je videla da je u lakiranoj kutiji ostao i debeo crven štapić. Crvenom bojom se mažu
usne. Palac i kažiprst dohvatili su štapić. Zvuk pred zaključanim vratima bio je odjek drvenih cipela po dr-
venom podu. Tok. Tok-tok. Tok. Tok-tok. Bližili su se spori, nejednaki koraci. Neko ko hramlje.
Đinhua se unela u ogledalo. Imaš majčine oči, njen nos,njenu divnu kosu, ali usta su samo tvoja. A kada ti se
usne pokrenu, pripovedaju priče o tvome radoznalom, pametnom detinjem srcu. Maltene kao da je baba
bio tu i šaputao Đinhui na uvo, govorio joj sve to onako kako je uvek govorio. Njen odgovor je svaki put
glasio jednako, pa i sad mu ga je uputila iako nije istinski bio tu. Volim te, baba.I volim tvoje priče koje su kao
vrtovi u mojim džepovima, i volela bih da mi se vratiš.
Đinhua je počekala, a onda prinela crveni štapić donjoj usni i dotakla je njime. Davno, davno, u prastara vre-
mena,kad je bilo dovoljno samo da poželiš pa da tako bude... Tok.Tok-tok. Tok. Tok-tok. Koraci su bili sve
bliži, brava na vratima se oglasila zvukom otključavanja, a štapić u Đinhuinoj ruci izgledao je kao krv kad se
posečeš na nešto oštro i znaš da će te kasnije boleti, ali trenutno baš i ne osećaš bol. Kao krv, pomislila je, a
onda naglas rekla: Volela bih volela bih istinski bih volela da nisam rekla babi da ne posluša cara.
Đinhua je digla bradu. Šarke na vratima zaškripale su kao oni cvrčci u bašti što ih čuje noću dok leži u svome
krevetu kod kuće i sluša babu kako priča priče. Ruka je prinela štapić grlu, a oči su joj bile uprte u ogledalo;
crveni štapić ostavio je mali trag, veći trag crtu preko grla. Ta crta bila je krv. Krv na babinom grlu kad ga je
posekao carev mač. Štapić što crta krv skotrljao se na pod, a Đinhua je poklopila grlo obema šakama.
Šta to radiš?
Okrenula se da pogleda. Guste tamne šiške. Lice bez praha za beljenje. Devojčica a ne odrasla gospođa. Tok.
Tok-tok. Devojčica je upravo ulazila i koračala je kao bogalj, a to toktokanje proizvodile su njene cipele. Iz-
gledala je vrlo, vrlo ljutito, pa je Đinhua rekla, zato što su joj upravo te reći bile u ustima: Oplakujem očevu
smrt. Žalosna sam i tužna i više od svega na svetu žudim za nečim što će mi nešto značiti.
USPOMENE NA PRAŠINU KOJU JE RAZNEO VETAR
Sujin
Sujin je vrisnula.
Najpre je gnev osetila u šakama; prsti su joj se sklupčali i stegli; zglobovi na njima iskočili; od rada žuljeviti
dlanovi stisli su se u ratoborne pesnice.
Kako se ova nova devojčica usuđuje da dira te stvari koje su tako dragocene?
Sujin je opet vrisnula. Jedva da je i osetila kako se kreće. Idući kroz sobu, takoreći nije čula jezivi zvuk svojih
obogaljenih stopala u drvenim cipelama.
Devojčica je imala ogromne, prestrašene oči i bila je sićušna dok je sedela tu, na Ajveninoj stoličici. Sujin ju je
zgrabila za podlakticu. Nije mogla da se obuzda. Devojčica se skupila i prekrila drugom podlakticom lice.
To su Ajvenine stvari: njene cipele, njen češalj, njena suknja, njeno belilo. Nisu tvoje... Sujin je sada jecala.
Devojčica je digla pogled ka njoj, a Sujin je opazila razdrljeni okovratnik. Trag preko detinjeg grla: grimiznu
crtu boje Ajveninih usana.
I to dete je plakalo, i u tren oka je Sujin znala. Lao Mama je rekla: Danas sam kupila devojčicu. Staraćeš se o
njoj, Sujin. A potom je Lao Mama prevukla dvama raširenim prstima preko Sujininog grla. Rekla je: Kača.
Rekla je: Otac joj je poslat na Zapadna nebesa bez glave. Rekla je: Rđavo za devojčicu, a dobro za težinu no-
vaca u mojoj kesi.
Sujin je pustila devojčici ruku. Šake su joj pale uz bokove, a struganje u grlu pretvorilo se u jauk. Dete je kl-
iznulo sa stoličice i četvoronoške zagrabilo što dalje od Sujin, u ugao kraj Ajveninog kreveta, i sad je tamo
čučalo i motrilo, oprezno, širom razrogačenih očiju. Grozno s tim belim naprašenim licem, očiju izmazanih
crnom olovkom i sa tom crtom preko grla što izgleda kao krv a sa usana su mu kliznule jedva čujne reči:
Oplakujem očevu smrt.
U sobi je zavladao muk; štapić za bojenje usana ležao je na podu, a bio je crven kao Ajvenine usne i crven
kao krv nečijeg oca. Crven i kao jedno i kao drugo. Dete je bilo zagnjurilo glavu u kolena i obgrlilo se rukama,
i nalazilo se tik do onog mesta gde je Ajven...
Sujin je klonula na pod, pa i sama zagnjurila glavu u kolena i obgrlila se rukama, i zaplakala je jer ništa bolje
nije uspela da smisli, a plakala je i ta devojčica, i obe ih je nadjačala tuga, sadašnja, zajednička, pošto su obe
ostale bez voljenog bića.
Sujin je pamtila. Dogodilo se to juče davno. Bio je dan crnog neba i tamne zemlje. Sujin je pamtila kako ju je
Ajven dozivala. Dođi ovamo, Sujin. Ton joj je bio oštar, što se često dešavalo u poslednje vreme, iako je
njeno ime Ajven značilo Ona koja voli nežnost. Sujin je pohitala uz stepenice najbrže što je mogla na saloml-
jenim, nespretnim stopalima. Sujin? , Ajvenin glas se izvijao ka nebu poput jauka. Sujin je dodatno požurila.
Ponestajalo joj je daha. Bila je ponela osmant za Ajveninu kosu. Biće joj drago, pamtila je Sujin da je tad
razmišljala. Ajven voli osmant.
Sujin, gosti ubrzo stižu. Možda će mi noćas doći gospodar Vang. Rekao je da će možda doći, a znam da hoće
ovaj put. Udesi mi kosu, Sujin.
Ne ono ulje; smrdi na užeglo. Ne, uzmi ono drugo.
Miris štapića u sobi bio je snažan, i pun očajničke hitnje, potvrda Ajvenine potrebe da se pomoli i zatraži od
bogova sreću i ljubav.
Sujin, danas si mnogo spora i glupa. Šta ti je, Sujin?
Uistinu, šta joj je bilo? Ajven je sedela okrenuta leđima, lice joj se odražavalo u ogledalu, a u uglu oka treper-
ilo joj je bilo, tamo gde su počinjale okrutne lepezaste bore koje su je neizmerno zabrinjavale. Sujin ju je
žalila. Gospodar Vang neće doći. Sad odlazi mlađoj devojci, u drugoj dvorani, nedaleko odatle, u jednoj dru-
goj ulici Sudžoua. To svi znaju.
Beše li to koliko juče? Ajven se naginjala ka ogledalu i škiljila u svoj odraz. Dotakla se po uglu oka, najpre
jednog pa drugog. Stara sam , rekla je. Donesi belilo, Sujin, i istrljaj mi kožu. Istrljaj je onim mlevenim tajhu-
biserima. Trljaj je dok mi krv ne poteče. Molim te, Sujin, učini mi to. Učini to sad.
Sujin je zadenula osmant u čvor na Ajveninom potiljku. Ne , rekla je. Srce joj se kidalo. Nema više mlevenog
tajhu-bisera , rekla je Ajveni. Nema više trljanja. Koliko je gusta i tamna još bila Ajvenina kosa! Ti si prelepa,
bila stara ili mlada, i ja ću te uvek voleti , rekla je Sujin. Smislićemo nešto, ti i ja zajedno, i više ti on neće biti
ni potreban. Moraš naučiti, Ajven, da gajiš nadu i ljubav jedne druge vrste sad kad si...
Ajven je zavrtela glavom, na šta joj je kosa zablistala, pa je prišla oltaru i klekla. Usne su joj se pomerale izgo-
varajući molitvu dok je palila deset mirisnih štapića; potom je upalila još dvadeset. Nekada je bila Lao Mam-
ina najbolja devojka, pre nego što su se pojavile lepezaste bore. Bila je najbolja huanjang i svi gosti su je tada
voleli, i Ajven je volela sebe.
Kasnije, kada je to veće prošlo i gosti poodlazili, a gospodara Vanga još nije bilo, Sujin je donela čaj od
hrizanteme da posvetli Ajvenine oči. Zatekla ju je kako leži potpuno nepomično, a u uglu usana joj je blistala
delikatna mrlja crne boje. Snažno joj je prodrmala glavu ne bi li je probudila. Ajven je bila u crvenom. Lice joj
je bilo nabeljeno, usne i oči sveže obojene, osmant i dalje u kosi, mada je počinjao da vene. Dok je tu ležala,
Ajven je izgledala kao usnula boginja, vila-lisica duh. Na krevetu do nje ležala je izvrnuta gotovo prazna
teglica. Majušna srebrna kašika zamazana gustom crnom smolom bila je poslednje što joj je dotaklo usne.
Japjen opijum. Ajvenin poslednji, gorki, otrovni obrok. Pušiš li ga, sanjaćeš. Progutaš li ga, spavaćeš dok ne
umreš. Ajveni nije bio potreban čaj koji joj je Sujin donela da joj posvetli oči. Neće čekati gospodara Vanga
nikad više. Nije sačekala ni Sujin, koja ju je volela i nikad je ne bi ostavila.
A onda je nahrupila druga uspomena. Starija. Još jedan dan crnog neba i tamne zemlje. Mala Sestra na
njenom krilu. Sujin je imala grčeve u nogama. Sedele su zbijene, njih dve uz još mnoge druge, u košari punoj
devojčica koje su roditelji prodali za sitniš. Bili su ih doneli sa sela u Sudžou, kao piliće koji putuju ka loncima
na pećima varošana. Lao Mamin glas kada su stigle i njega je Sujin pamtila. Smrdiš kao pazuho, prljava sel-
jačka pičko , rekla je. Ali deluješ snažno. Uzeću te za rad. Bar na neko vreme. Jer si jeftina. Potom ju je Lao
Mama ščepala za bradu. Noge su ti grozota , kazala je, ali lice ti nije toliko rđavo ispod ove stroke. Možda
ipak nešto i vrediš. Usta su joj bila kao nož. Sujin je to pamtila. Okrenuvši se ka Starcu, koji tad nije bio star
kao što je sad, Lao Mama je rekla: Svuci je. Sve spali, svaku ritu koju je donela sa sobom. Skuvaj na toj vatri
čaj i nateraj je da ga ispije kako bi upamtila smrad svoje prošlosti. I pozovi , dodala je Lao Mama, povezi-
vačicu.
Sujin je pamtila kako je čula Ajvenin glas dok je vatra gorela, a čaj ključao. Ni bupa , rekla je tog prvog dana.
Ne boj se. Ajven joj je to kazala iako je tada bila najbolja devojka. Nije morala da bude ljubazna, a ponekad
kasnije nije ni bila ljubazna. Što se pak tiče Male Sestre, ona je ostala u košari i odneli su je nekuda drugde, i
Sujin je i sad povremeno mislila na nju. Lao Mama nije volela ružne devojčice. Nije htela devojčicu sa
ožiljkom na usni. Sujin je to sada znala. I čuvala je one sitne uspomene na svoju odeću koja bukti u kuhin-
jskoj vatri, pretvara se iz nečega u ništa dok lupiš dlanom o dlan. Još je posedovala te slike upamćene iz
starog života: tamnu sobu zemljanog poda koja se nikada nije čestito ugrejala, hladan krevet u kom je
spavala čitava njena porodica, zdelu za pirinač koja nikada nije bila do kraja puna. Pamtila je očev glas Poći
ćeš sa ovim čovekom i radićeš šta ti on kaže pramen majčine kose, boje crnog neba i tamne zemlje, zapleten
među njene prste kad ju je taj čovek otrgao. Pamtila je da ga niko nije sprečio, da se potom vratio po Malu
Sestru. Pamtila je da je Mala Sestra na sav glas vrištala i da je dugo, dugo lila gorke suze.
Hoćeš da ti ispričam neku priču da ti bude lakše?
Detinji glas bio je tanak i zvonak, te se Sujin prenula. Plakala je i bila je gotovo zaboravila na devojčicu: na to
koliko je mala, na to kako je pred Sujininim gnevom otpuzala kao prestrašena životinja.
Sujinina usta su bila suva; noge krute. Stopala su joj bridela, svijena pod njom na tvrdom podu Ajvenine
sobe. Veče je. Mrak. Uskoro će početi da pristižu gosti, valja obaviti posao da sve bude spremno. Nije trenu-
tak za priče.
Sujin nije ni pokušala da ustane. Začula je šušketanje tkanine, devojčicu kako joj se primiče klizeći po podu
na zadnjici. Bila joj je potrebna uteha. Obema je bila potrebna dok su sedele tu šćućurene na podu, blizu ali
se ne dodirujući. Lao Mamin glas je rasparao tišinu kao bič, iz druge sobe; dozivala je Starca. Sujin se nije
makla. Koliko imaš godina? , upitala je devojčicu. Lao Mamin glas se preselio na neko drugo, dalje mesto.
Sedam , rekla je devojčica, a dah joj je zatreperio u mraku. I ne želim , dodala je, nikada da napunim osam ili
devet godina, niti deset, niti jedanaest.
Sujin je zažmurila i klimnula glavom, i rastužila se zbog te devojčice isto kao što je bila tužna zbog sebe. Za-
tišje; dah se pretvorio u uzdah.
Davno, davno, u prastara vremena, kad je bilo dovoljno samo da poželiš pa da tako bude , započela je devo-
jčica priču. I u ta vremena , nastavila je, a Lao Mama je opet pozvala, ovoga puta se njen najljući, najkreš-
taviji glas primicao bliže. Devojčici je glas zadrhtao.
Ne boj se , rekla je Sujin i pružila se da je uhvati za ruku. Nastavi priču. Tuga joj je bila ogromna, a od takvog
početka priče još ogromnija. I sama se osećala malecno i preplašeno, i želela je i sama nešto što nikad ne
može biti. Prsti su joj dotakli hladan pod, vlažnu izvezenu cipelu, malo koleno.
I u ta vremena , produžila je devojčica, kad neko umre, a neko drugi mnogo, mnogo želi da se taj što je umro
vrati i da bude kod kuće zauvek i dugo...
Sobu je pomilovao hladan povetarac, a Sujin je videla da devojčica drhti i poželela da tu kraj nje sedi Ajven i
priča tu priču od koje srce hoće da joj pukne.
Pričaj dalje , rekla je, sa očajničkom željom da samo jednom čuje šta može biti kad neko nešto želi i hoće i
kad se nada, ali sad se devojčica tresla. Bila je privukla kolena grudima i obavila ih rukama.
Ne mogu danas da dovršim ovu priču , izgovorila je. Ipak nije valjan dan za pričanje priča.
ČEKAJUĆI MESEC
Đinhua
Bila je to kuća gde se sve dešavalo noću. Ljudi su dolazili i odlazili, većinom muškarci, ali bilo je i žena. Đin-
hua je čula visoke glasove kako pevaju u kasno veće, čula kikot; ding-ling porcelana i bat cipela napolju u
hodniku. Razmišljala je o babi, ali ponekad dok spava pod crvenim, mirisnim jorganom koji je nekada bio
Ajvenin, zaboravljala je da je mrtav.
Na podu sobe u kojoj je Đinhua spavala nalazile su se tri blede bubamare, a i one su bile mrtve. Niko ih nije
počistio, niti se iko brinuo o Đinhui, sem što je ponekad Sujin, koja je tu bila služavka, dolazila da donese piri-
nač, a ponekad je dolazila i gospođa sa obrvom. Sujin je uglavnom gledala da obavi svoj posao i ništa više.
Ponekad je plakala zato što se Ajven ubila, a bila je Sujinina prijateljica.
Gospođa sa obrvom rekla je da je moraju zvati Lao Mama. Jednom, kad je Đinhua nije tako nazvala i kad je
naglas kazala da hoće kući, Lao Mama ju je zgrabila za ruku i zavrnula joj je iza leđa. Teško je bilo ne
zaplakati kad se to desilo. Više neće to reći naglas, ali Lao Mama nije mogla sprečiti Đinhuu da razmišlja to
što razmišlja u svojoj glavi. Kome nedostajem u mome vrtu?
Ribama. Mačku.
Crvenoj kajsiji.
Hoću kući.
Sujin, nešto bih te pitala.
Bilo je vedro, hladno jutro, a Đinhua je progovorila tankim glasićem zato što još nije bila sigurna kako je Sujin
tog dana raspoložena. Da li je uposlena, tužna ili dobroćudna, uglavnom su to bila Sujinina raspoloženja.
Doručak se sastojao od činije blistave kaše na poslužavniku od bambusa, uz svinjetinu i usoljeno pačje jaje, i
zlatne komadiće dobro isprženog joutjaoa posutog rezancima vlašca.
Đinhua je bila gladna. Usta su joj bila spremna da jedu.
Šta to imaš da me pitaš? Sujinin dah mirisao je na čaj, oči su joj bile sanjive. Zastala je usred posla.
Zašto, Sujin, noge ne mogu da mi ostanu ove veličine koja je taman za moje cipele s tigrovima?
Sujin je pružila Đinhui porcelansku kašiku. Jedi , rekla je i krenula odatle, proizvodeći cipelama ono tok-
tokanje. Ali pazi, kaša je vrela.
Đinhua gotovo da više nije ni razmišljala o Sujininom hramanju, ali danas su joj usta i oči delovali tužno on-
ako kako su izgledali kad je poređala Ajvenine stvari u jedan drveni kovčeg i zaključala ih tu mesinganim
katancem u obliku psa. Zelenu suknju, ružičaste cipele, lakiranu kutiju, sve je to spakovala i odložila da Đin-
hua nikad više ne može da ih dira. Samo je nekoliko stvarčica ostalo u sobi: crvena boja za usne, jorgan na
postelji a i bog bogatstva još je sedeo na svojoj gomili novčića, sa osmehom, zagledan u Ajveninu jabuku.
Niko nije znao za one zalogaje što joj nedostaju. Još niko nije znao. Đinhua je zahvatila kašiku kaše. Imala je
čist miris, i tačno, bila je baš vrela, prevruća da se jede.
Prethodnog dana je Lao Mama snažno zarila Đinhui prst u grudi i taj prst što se zabio u rebra umalo joj nije
izbio vazduh. Lao Mama je rekla: Moraš jesti ovu hranu da postaneš lepa i debela, jaka za posao u krevetu. A
onda ćeš jesti još više. Nasmejala se i odjek njenog smeha zazvučao je kao da je eksplodirala čitava niska
petardi, a Đinhua joj je ugledala zlatni zub u dubini usta. Potom je Lao Mama izašla iz sobe, ali ostao je za
njom onaj preterano sladunjavi miris njene vodene lule.
Lao Mama nije objasnila kakav je to posao u krevetu. Đinhua nije uspela do kraja da pojede pirinač, meso i
zeleniš, boleo ju je želudac, i pitala se podugo kakav je to posao u krevetu. A sad je bila toliko gladna da bi
sve živo pojela. Digla je kašiku i stala da duva u kašu, klateći stopalima.
Sujin je bila zauzeta nameštanjem kreveta i nije još bila odgovorila Đinhui na pitanje u vezi s nogama. U
rukama je držala crveni jorgan s mirisom cveća, a stajala je okrenuta leđima. Mala stopala su lepa , iznebuha
je kazala, a kad budeš veća, shvatićeš da je to nešto veoma važno. Uzdah joj je bio kao vetar u toj sobi, i
mada je stajala odmah tu kraj kreveta, delovala je daleko. Đinhua ju je čekala da kaže još nešto. Želela je da
Sujin ostane uz nju i kad bude sve pojela.
Reći ću ti nešto što je istina, pa će ti možda to pomoći. Sujin se bila okrenula i privijala je jorgan na grudi, a
glas joj je zvučao i tužno i dobroćudno. Đinhua je spustila kašiku u zdelu, a kašika je potonula kao da je kaša
guta, čitavu, da nestane. Primetila je da joj se Sujin nikad ne obraća po imenu.
Vezivanje stopala stajaće te hiljadu vedrica suza , rekla je Sujin. Ruke su joj se bile stegle u pesnice onako još
držeći jorgan. Oborila je glavu i zagledala se u pod, a Đinhua je osetila iznenadnu jezu iako je u trbuhu imala
tu vrelu kašu.
Ali ima nešto što je mnogo gore od povezivanja nogu i prolivanja svih tih suza. Jorgan je sada mlitavo visio iz
Sujininih pruženih ruku, glas joj je bio snen, a Đinhua je čekala da čuje šta će Sujin reći dok presavija jorgan.
To je da budeš devojka kao što sam ja , produžila je Sujin, sa stopalima koja su tek upola mala. Da budeš de-
vojka koja će do kraja života biti ružna i nevoljena, a niko tu ništa ne može da promeni. Sujin je jednom pro-
tresla jorgan, pa još jednom, pa još nekoliko puta. Da prime tugu zbog stopala kao što su moja, i povezana i
nepovezana, neće biti dovoljno tih hiljadu vedara.
Sujin je uredno previla jorgan i tresnula ga na krevet kao da je lak poput perceta, a raspoloženje joj se opet
promenilo. I tako si ti zapravo velika srećnica i trebalo bi da se raduješ što će ti napraviti mala stopala. Zage-
gala se po sobi, hramljući još gore nego pre neki časak, a cipele su joj proizvodile onaj zvuk. Tok. Tok-tok. Na
vratima je Sujin zastala, osvrnula se. Laktove je stiskala uz slabine, ruke su joj bile prekrštene preko stomaka,
a Đinhua joj je doviknula: Ali ja tu mogu nešto da preduzmem, Sujin! Mogu da te volim, Sujin, iako si ružna!
Sujin je žmirnula, okrenula joj leđa i rekla: Sutra je povoljan dan. Dan Najmanjeg Meseca. Ona će doći ujutru,
rano. A sad moram da idem. Čeka me posao. A ti moraš jesti da budeš dovoljno jaka da izdržiš to što će biti.
Đinhua je čula bravu na vratima. Setila se šta je Timu rekla: Jedi jer će ti trebati snaga kad posrednica bude
došla po tebe. Setila se i kako ju je Lao Mama ubola prstom i rekla: Jedi da postaneš lepa i debela, jaka za
posao u krevetu. A sada ovo. Jedi da budeš dovoljno jaka da izdržiš to što će biti. Nije više ni zalogaja mogla
da proguta, zato je dohvatila crvenu boju za usne. Znala je šta će raditi sad, i sutra, i preksutra, i naksutra, i
da nikad neće prestati zato što nikada više neće zaboraviti na babu, čak ni kad spava. Nikada neće ugušiti u
sebi žalost i tugu. I nikada neće ugušiti želju da se mrtvi poput babe i Ajven mogu vratiti.
Kome nedostajem u mome vrtu...
Hoću kući...
DAN NAJMANJEG MESECA
Sujin
Bilo je rano, a Sujin lejsi mrtva umorna vreme da spremi devojčicu za povezivačicu. Sinoćno veče oteglo se u
beskonačnost, imali su jednog trećerazrednog domaćina s trećerazrednim gostima; muškarce koji nisu umeli
da drže ruke dalje čak ni od devojke kao što je Sujin, iako je ona tu samo da bi čistila podove i rasklanjala su-
dove. Bili su pijani. Nadenuli su joj ime Gospođica Vredne Ruke, i potom su svi tako počeli da je zovu. Sinoć
ju je Lao Mama cimnula za vrat i rekla joj da za promenu bude prijatna i da radi sve što ti muškarci hoće od
nje pa makar tražili i posao u krevetu. To su mušterije koje plaćaju, i to dobro , napomenula je, a ne može se
unapred znati šta će poneki muškarac kupiti, naročito kad pije vino. I osim toga, sutra dolazi gazda kuće i
tražiće novac. Moraš odraditi svoje.
Jednom drugom prilikom Lao Mama je rekla da Sujin ne bi čak ni svinja htela. Kad je to kazala, gledala je u
Sujinina stopala, a to što je Lao Mama rekla bilo je tačno. Nijedan muškarac nikad nije poželeo Sujin u
krevetu. Neki su voleli da joj pipkaju grudi i da se smeju njenom hodu, ali ništa više od toga.
Svaka repa nađe rupu. Tako je Sujin sebi govorila. A ovo je moja rupa. Nije bila rekla Lao Mami da joj je up-
ravo započeo prvi mesečev krug. Ali Lao Mama će to verovatno ubrzo otkriti.
Hao.
Lao Mama je stajala na vratima kuhinje i oštrim okom odmeravala. Šake su joj bile stegnute na kukovima,
zglobovi prstiju beli kao male, čvrste, nanizane glavice crnog luka. Izbočina u naborima njenih rukava bila je
Sjaojun, Lao Mamin pas, ne veći od male gospodske ženske pesnice.
Bilo je rano, a u kuhinji hladno i mračno. Sujin je bila na oprezu. Ona jedna jedina reč koju je izgovorila Lao
Mama dobro još ništa nije značila. Pouzdaniji, oštriji sud tek će doći, zavisno od toga kako je raspoložena. Za-
visno od toga šta će videti tim svojim okom.
Kraj vatre su stajala dva mala poslužitelja, sanjiva, i pazila na uvarak kojim će se natapati stopala i zavoji. Lao
Mamina lula je stajala na stolu, napunjena duvanom, spremna da se zapali; bili su tu i pirinač i čaj, cvetast
tanjir sa ukiseljenim povrćem, usoljenim pačjim jajetom i čou doufuom jakog mirisa devojčici za doručak, a
sama devojčica je sedela na stoličici usred sobe, s čakširama podvijenim do kolena i nogama koje su visile,
pošto joj bosa stopala nisu doticala pod od nabijene gline.
Milo dete a opet joj je bolje da se ne vezuje previše za njega. Može da se desi svašta ružno. Desiće se svašta
ružno. Sujin je razmišljala o Maloj Sestri i o Ajven, koju je zamenilo ovo dete na stoličici. A razmišljala je i o
sebi.
Devojčica nije htela ništa da doručkuje, nije htela nikakav čaj da je zagreje. Prestala je da zapitkuje, a one
naročite cipele počivale su joj u krilu, gde kao da ih je štitila svakim delićem tela. Sujin joj je pomogla da se
obuče u toplu odeću; uplela joj je kosu i umila je. Nastojala je da razmišlja o svačemu i da se što manje seća
trenutaka kada je i sama sedela tu, na istom tom mestu, na istoj toj stoličici, mrdajući nožnim prstima na kli-
mavoj prečki i čekajući da dođe povezivačica i napravi joj mala stopala.
Mala su za muškarce koji su moje mušterije. Mala su za posao u krevetu. Tako je tada rekla Lao Mama.
Većine događaja bilo je teško setiti se nakon tolikog vremena, ali ovo
je bilo teško zaboraviti.
Lao Mami sad gotovo ništa nije promicalo dok je proveravala ovo i ono. Vatra nije dovoljno vrela. A ni čaj.
Dečaci su bili trapavi jer su se plašili ili su se plašili jer su bili trapavi. Sama Sujin je klečala s krivim nožem u
ruci i pripremala devojčici stopala podsecajući joj nokte. Nije tu imalo mnogo posla. Stopala su joj bila lepo
negovana; meka, svetla i čista, stopala deteta koje je uvek nosilo fine cipele.
Mali poslužitelji su čavrljali onako kako čavrljaju dečaci, zadirkivali jedan drugoga, štipali se, pljeskali, gurkali.
Nisu dobro uhvatili lavor dok su ga premeštali nad vreliji deo vatre bili su mali, a lavor pretežak za njih te je
ružičasta tečnost pljusnula preko ivice. Dečaci su viknuli, a Sujin je skočila na noge. Žeravica je zacvrčala,
tečnost je zasmrdela, a vatra je liznula uvis; sve oči su poletele ka Lao Mami, a bog kuhinje zurio je odozgo sa
zida i sve ih procenjivao svojim raspomamljenim očima.
Zar ne možete ništa da uradite kako treba? Lao Mami se iskrivilo lice. Nespretnost joj je išla na živce. Ovi
dečaci su bili hitri i rođeni u bordelu. Klimajući glavom, dali su se na posao da lepo nameste lavor, svih pet
čula sada budnih za opasnost koju nosi Lao Mamino neraspoloženje. Pripomogla je i Sujin, zabrinuta zajedno
s njima a nije želela da brine. Ne zbog njih. Niti zbog bilo koga. Lavor je bio toliki da se u njemu moglo sku-
vati omanje svinjče, a upravo taj zadah smradnog, krvlju obojenog uvarka bio je ono što je Sujin jače od
svega upamtila iz tog dana kad je sedela na ovoj stoličici i čekala povezivačicu. On, i hladnoća što ju je isprva
osećala u stopalima, koja su potom postala vrela i ispunila se bolom i još gori bol kad je nastupila bolest
povezivanja od koje umalo nije umrla.
Sada je Lao Mama držala u ruci bambusov štap. Tada je lično ona podsekla Sujinine nokte i obrezala joj kožu
i udarala joj po mišićima dok je nisu zaboleli. Nije bila nežna. Nije pokušavala da teši Sujin, pa je Sujin
plakala, a iz nožnih prstiju joj je tekla krv, stopala su je bolela, i potom je došla povezivačica. Kad je bilo go-
tovo, Lao Mama je terala Sujin da ustane. Terala je da hoda. I da hoda i da hoda i još da hoda. Na tim jad-
nim, upaljenim, izobličenim stopalima.
Daj mehove. Donesi još drva. Kuaj djen požuri. Ova vatra vene kao điba u starca. Lao Mamin glas postao je
neprijatan. Psetance je umilno cijukalo iz svog skrovišta u njenom rukavu. Gde je kuvar? Zašto plaćam to
beskorisno parče guščetine? Trebalo bi da je ovde, da radi, da pomaže da privređuje.
Kuvar je otišao da kupi namirnice za večerašnju gozbu. Uprkos svemu što nije želela, Sujin je htela da zaštiti
kuvara. Ustao je rano. Spremio je taj uvarak što je sad u lavoru od svinjske krvi i posebnih biljaka da se spreči
infekcija stopala. Po sopstvenom receptu. Uvarak nije baš uvek imao dejstva, što je Sujin i predobro znala.
Ovoga jutra, kada je uvarak bio spreman, kuvar je rekao: Ovde nije mesto muškarcima , pa otišao.
On je dobar čovek koji radi u rđavoj kući, pomislila je Sujin.
Nije ni izbliza dovoljno vreo. Lao Mama je virila u uvarak, s veštičjom grbom na leđima. Grba joj je bila gora
nego ranije. Sujin ju je gledala kako raste. Ovaj njen bućkuriš mora da bude vreo da sprži kljun piletu , kazala
je Lao Mama.
Reč njen, to su svi znali, odnosila se na povezivačicu koja će ubrzo doći kad nastupi sat Zmaja i koju je Lao
Mama prezirala, ne baš ni toliko potajno. Zato što je previše naplaćivala kad povezuje devojčicama noge i
zato što Lao Mama nije uspevala da izvuče nižu cenu ni od nje niti od ma koje druge. I stoga ju je Lao Mama
oduvek mrzela i uvek će je mrzeti, a takvim licem Lao Mama posmatra i čitav svet.
Granje je cvrčalo i pucketalo, a dečaci su džarali vatru kao da im život zavisi od vreline te žeravice i nisu znali
gde je kuvar ostavio mehove. Nisu odvajali pogled od onog bambusovog štapa i kao da im je laknulo kada je
Lao Mama preusmerila pažnju na dete. U ruci je držala cipele za vezana stopala; prinela ih je detinjem licu i
zaklatila njima ispred detinjih očiju.
Sujin je znala kakav je to osećaj, kad te tako ismevaju.
Dete je bilo zinulo. Cipele su bile tamnoplave i delovale su nepojmljivo majušno čak i za tako malu devojčicu.
Zapali mi lulu , rekla je Lao Mama jednom dečaku ne gledajući ni u njega ni u onog drugoga. Obojica su
skočila kao da je njen glas sekira koja je udarila preblizu tog mesta gde stoje.
Jedna devojčica ulicom trčala, a onda je glad spopala. Pirinač ukrala pa ga razmenila, lepšeg se jela dokopala.
Lao Mama se pakosno osmehivala detetu, i dalje držeći cipele i mašući mu njima ispred lica. Potom je
dovršila rimu. Majka je nije mogla obuzdati, pa joj je vezala stopala. A sada bolje devojčice nema na čitavom
svetu, hopala.
Ovo poslednje je Lao Mama izgovorila sporo, a cipele su prestale da se pomeraju; devojčici su oči bile isko-
lačene od zebnje. Sujin se brinula zbog nje, i zbog malih poslužitelja, i zbog kuvara, a nije želela te brige u
svome srcu i u glavi jer dovoljno ima i sopstvenih briga, a veoma je bolno brinuti i voleti, a ne biti voljen za-
uzvrat. Jedan mali poslužitelj je stajao tu, sa Lao Maminom lulom u ruci, i čekao, nesiguran šta da radi. Sujin
mu je klimnula glavom. Nemušt način da mu kaže: Bolje je da ništa i ne radiš.
Jedna od meni najdražih pesama , rekla je Lao Mama. Znaš li je?
Dete je odmahnulo glavom ne, ne zna tu pesmu. Dečak je pak klimnuo glavom, kao da veli: Znam ja, znam
ja.
He, šta ti je? To je dečja pesmica i ništa više , kazala je Lao Mama. Dete je izgledalo kao da će svakog časa
zaplakati.
Bezdušna je, razmišljala je Sujin, i okrutna kao otrov. Ona sama bila je toliko umorna da bi rado legla da
nikad ne ustane.
Trebalo bi da budeš zahvalna , rekla je Lao Mama. Zar ne želiš da budeš lepa? Digla je tamnoplave cipele vi-
soko iznad detinje glave, a onda ih pustila jednu pa drugu da padnu na pod kraj stoličice. Kao da pušta perje,
ili lišće, ih konfete. Ali cipele su bile teže od tih predmeta, te su se svi trgli kad su pljesnule o pod. A potom,
iznebuha, Lao Mama se obrušila da istrgne cipele s tigrovima iz detinjeg krila.
Devojčica se našla uhvaćena na prepad. Ruke su joj poletele naviše, ali Lao Mama je bila prebrza.
Više ti neće trebati , rekla je. Uskoro ćeš umesto stopala imati majušne san cuen đin ljen zlatne krinove od
pola pedlja baš kao što su moja. Tad ćeš moći da nosiš druge, manje cipele u kojima će ti stopala izgledati
lepo za one moje kornjačoglave mušterije.
Istoga časa Sujin je znala šta sledi, ali vrisak joj je zapeo u grlu, i pre no što su stopala uspela da joj prevale
puki korak, jedna cipela s tigrom našla se u vatri; suknuo je plamen, a vazduh se ispunio smradom izgorele
čoje, svile i veza. Dete je skočilo na noge. Zagrabilo je prstima Lao Maminu haljinu, protežući se da dohvati
drugu cipelu, i zavrištalo: Ne! Lao Mama je digla cipelu visoko i odgurnula devojčicu u stranu, a stoličica se
prevrnula i tresnula na pod. A onda su obe cipele plamtele u vatri; dete je posezalo rukama ka plamenu, a
Lao Mama je cičala. Šta ona to radi? Upropastiće se! Nek je neko spreči! Sprečite je!
Sujin je poletela ka njima. Zgrabila je malo rame, mišicu, povesmo kose. Obujmila je dete rukama, a ono se
otimalo, potom klonulo. Sujin joj je promrmorila ime, i tek tad ga je prvi put i izgovorila naglas. Đinhua ,
rekla je. Moj banfa. Ništa ne možemo. Sad kad si došla ovamo, ne poseduješ sebe. Bio joj je potreban ogro-
man trud da to izgovori blago i smireno.
Đinhua je sad jecala u njenom zagrljaju, a Suijin se pitala: Kako je moguće da nešto što je toliko neophodno
tako brzo može da nestane i ne ostavi za sobom ni traga? Na to nije imala odgovora i prisećala se kako su
njoj spalili sve što je imala kada je došla tu u Dvoranu okruglog meseca i kako je ovo dete koliko juče reklo:
Mogu da te volim, Sujin, iako si ružna. Digavši oči, ustanovila je da je Lao Mama posmatra, a viđala je i ranije
taj njen pogled. Dok drugi pružaju utehu, ona nađe načina da bude okrutna. Dok drugi pružaju ljubav, ona
mrzi. I takvim licem je Lao Mama posmatrala čitav svet. Mali poslužitelji su delovali preneraženo. Sujin je
sklonila ruke sa Đinhuinog tela. Videla je kako se mali poslužitelji vrpolje.
Lao Mama je oklevala; Sujin je znala da razmišlja, donosi odluku, oči su joj gledale naniže. Nije završila za
danas. Lao Mama je izvadila psetance iz rukava bilo je majušno u njenoj šaci i ispružila ruku s njime, držeći
ga za šiju. Lao Mama je volela Sjaojuna, razgovarala je s njime, hranila ga u vreme obroka komadićima račića
iz sopstvenih prstiju, ali sada se Sjaojun klatio u vazduhu isto onako kao one cipele preblizu vatri.
Neće Lao Mama to uraditi, naravno da neće. Sve se u sobi utišalo sem vatre što je cvrčala i pucketala. Đin-
hua je prestala da plače i posmatrala je slatko psetance. Svi su gledali. Lao Mama je prodrmala Sjaojuna jed-
nom, pa još jednom, te je ciknuo, a glasić mu se jedva čuo čak i u ovoj tihoj prostoriji.
Uzmi ga, Sujin. Tvoj je. Smrtno mi je dosadila ova mala beštija. Sklanjaj mi ga sa očiju dok nije i on završio u
vatri. Izbaci ga na ulicu; prodaj ga; zavrni mu tu šijicu. Briga me šta ćeš s njime raditi.
Sa druge strane kuhinjskih zidova, pocrnelih od čađi i masti, začuo se glas noćobdije u ranojutarnjem obi-
lasku ulice. Negde je mjauknuo mačak, neka žena je osula pljusak najnepristojnijih reči koje je Sujin za sav
svoj život čula. Prihvatila je psa u skupljene šake, pomolio se njegov jezičak sličan ružinom pupoljku, a
uvarak u lavoru počeo je klokotavo da vri.
Ne misliš to izistinski , šapnula je, prestravljena.
Lao Mama je u odgovor pisnula, blistavih očiju. I te kako mislim! Mislim izistinski svaku reč koju izgovorim,
isto kao i uvek.
Okrenuvši se, Sujin je osetila na leđima devojčicin pogled. Smestiću Sjaojuna na neko bezbedno mesto ,
rekla je, da možeš kasnije, Lao Mama, odlučiti šta ćeš s njim kad ne budeš tako ljuta. Reči kad ne budeš tako
ljuta Sujin je izgovorila tiho, bezmalo nečujno, u po glasa.
Đinhua
Jesi li čula ovo, Lao Mama? Voli svoja stopala takva kakva su. Ja mislim da bi htela da izvadi one glupe crvene
cipele iz vatre. He.
Povezivačica se rugala Đinhui, govoreći kao kad dete kmezi, glasom koji nije bio njen. Trima prstima je pri-
tiskala Đinhuin gležanj, pomerajući ih s jednog na drugo mesto da joj napipa bilo, a o ušima su joj po-
drhtavali jarkozeleni diskovi svaki put kad je pomakla ta tri prsta. Lao Mama je pušila svoju smrdljivu lulu, a
Đinhua je zažalila što je rekla to za svoja stopala, da želi da ostanu takva kakva su. Te reči su joj izletele iz
usta iako je znala da se Lao Mama neće predomisliti. Cipela s tigrovima više nije bilo; i to je znala, a šta će
biti sa onim psetancetom? Valjda će Sujin...
Maloj je bubrežni ći pojačan. Povezivačica je sad progovorila normalnim glasom, a oči su joj bile poput sja-
jnih mačjih očiju, žute od svetlosti vatre. Bila je napipala to traženo mesto na Đinhuinom gležnju i upravo ga
je pritiskala, a Đinhua je posmatrala sve što ona radi.
Lao Mama je izvadila između usana pisak lule. Odigla je bradu i proizvela praskav zvuk. Iz usta joj je izbio
oblak, okrugao kao jabuka. Glupa devojčica , rekla je, potom su joj se mršavi obrazi naduli i oblak je nestao.
Običaj je da žene vezuju kćerima noge. A osim toga oči su joj se pretvorile u proreze ako to ne uradimo, kako
da ti pička postane tesna, a zadnjica čvrsta od hodanja ženskim hodom? Kako da moje mušterije uoče razliku
između tebe i nekog smrdljivog kornjačoglavog dečaka?
Lao Mama je vratila pisak u usta, a Đinhua je osetila kako je guta njena senka i nije imala odgovor ni na
jedno od tih pitanja. Dvaput je šmrcnula, prešla rukom preko nosa da ga obriše, opet šmrcnula.
Ji, er, san,si. Napolju na ulici neko je brojao. Povezivačica je sad sedela na niskoj crvenoj stoličici ispred Đin-
hue, a kraj nje je na podu počivala plava torba. Podigla je Đinhuino stopalo do visine svoga oka. Iskrenula ga
je na jednu pa na drugu stranu, kao šapu šteneta ili lutkino stopalo, i kao da se igra. Lao Mama se sagla da
gleda. Đinhuino stopalo se savilo unatrag, unapred, naviše, naniže, a potom se zaustavilo.
Povezivačica je stala da rije po torbi. Kotur kose na potiljku bio joj je sed i proređen, što bi Mejling rekla:
žalostan prizor koji moje oko s mukom podnosi.
Mejling je imala divnu, gustu, sjajnu kosu i dozvoljavala je Đinhui da prođe prstima kroz nju i... Sujinina kosa
je takođe bila divna, gusta i sjajna. Đinhua je pogledala ispod oka u lavor na vatri, a onda se sagla da dotakne
nožne prste. Ova kravica pase travu. Ova kravica jede seno. Štipkala je jedan po jedan prst i pevala te reči
sama za sebe, tanušnim glasom, a one su je umirivale jer je to bila samo igra.
Ova kravica pije vodu, a ova kravica beži. Držeći palcem i kažiprstom četvrti prst, brade pritisnute uz kolena,
Đinhua je zaćutala i digla pogled.
O, da , rekla je povezivačica. Pet kravica. Vrlo, vrlo prikladno. Zeleni diskovi njenih naušnica bili su od žada i
vadila je iz torbe razne predmete: debeo smotuljak belih zavoja, povesmo pređe, nož, iglu boje mulinih
zuba. Po podu do stoličice prostrla je plavu tkaninu, a ona je bila iste boje kao torba.
I dobro, devojčice, što ne dovršiš pesmu do kraja? Ispričaj nam šta je bilo sa tom poslednjom kravicom! Pe-
vaj nam glasno; molim te, pevaj glasno. Povezivačica je uredno spuštala svoje stvari po tkanini: smotuljak za-
voja, pređu, nož, žutu iglu. Imala je svega nekoliko vlasi na temenu; glava joj je bila sjajna maltene kao sre-
brno ogledalo.
Ne sećam se , odgovorila je Đinhua, a glas joj je bio vrlo, vrlo tanak i uistinu je bilo tačno da se ne seća. Te
igre se igrala stotinu puta. Pamtila je kako je bila golicana. Pamtila je kako se smejala dok joj ne pođu suze...
Šta je s tom poslednjom kravicom? Povezivačicine oči bile su uprte u Đinhuu, a šake sklopljene, te se Đinhua
sve više plašila šta će se sledeće dogoditi i razmišljala o psu i svojim cipelama i...
Ne znam , rekla je. Ne sećam se. Sad je plakala i nije mogla da prestane, lica umusanog od slinaca i suza a
gospođa koja će joj vezati noge ciktala je od smeha. Lao Mama je i dalje bila tu i posmatrala, pućkajući lulu i
praveći usnama okrugle dimne jabuke.
Ako nećeš ti da kažeš, reći ću ja. Povezivačica je sad vukla Đinhuin mali prst vukla ga je jako i služila se nok-
tima nalik mačevima a ona dva mala poslužitelja koja su potpalila vatru išunjala su se na kuhinjska vrata a
Đinhua se pomamno ritnula nogom. Neće reći šta je bilo s poslednjom kravicom zato što...
Pičko mala , rekla je povezivačica držeći se za obraz u koji ju je udarila Đinhua.
Poslednja kravica... To je izgovorila Lao Mama, udarajući Đinhuu po ramenu bambusovim štapom. Poslednja
kravica ne radi ništa pa gospodar dolazi kući i šiba je i šiba i šiba. Svaki put kada je izgovorila reč šiba, Lao
Mama je obrušavala štap, sve jače. Tri puta. Prap-prap-prap. Jako jače najjače. A onda je stala. Štap je poči-
vao na Đinhuinom ramenu. Gledaj me u oči , rekla je, a Đinhua ni to nije htela da uradi. Reci mi da razumeš
šta pričam.
Povezivačica je opet sela na svoju stoličicu i upravo je razmotavala dugačku nit, ružno se osmehujući. Čula
sam jednog muškarca kako tvrdi , kazala je, da postoji hiljadu načina da se uživa u vezanim stopalima. Za-
misli to, hiljadu načina da se muškarac poigra s devojkom. Đinhua je zatisnula dlanovima uši, povezivačica je
presekla nit nožem, a Đinhua se setila šta joj je Sujin rekla. Hiljadu vedrica suza , kazala je. Toliko ćeš ih is-
plakati , kazala je. Ima nešto što je mnogo gore od toga , kazala je.
Igla je stajala zataknuta među povezivačicine zube; nit pređe visila joj je niz bradu, a konopac zategnut preko
Đinhuinih butina nabirao je tkaninu pantalona. Bile su je vezale za stolicu, čvorom ogromnim, čupavim, koji
se ne može razvezati, a Lao Mamine ruke su joj pritiskale ramena. Prstenje na njima imalo je zube koji su se
zarivali u Đinhuine kosti. Đinhua nije mogla da mrdne. Povezivačica joj je uhvatila stopalo, smežurano od
natapanja u lavoru i belo od stipse, i čvrsto ga stegla. Levo stopalo , rekla je, mnogo se lakše lomi, u većini
slučajeva. Upravo je povijala napred-nazad Đinhuina četiri manja prsta, svaki put ih sve jače potiskujući ka
peti primoravajući joj stopalo da izvede nešto nemoguće. Đinhui je koža buktala; kosti su se opirale; mišići se
kidali. Ritnula se slobodnom nogom uspela je samo malo da se ritne i savijanje se prekinulo. Konopac joj se
urezao u butine, a Đinhua je zamlatarala glavom levo-desno. Povezivačica ju je ošamarila. Stolica se zak-
latila. Đinhuu je zapekao obraz. Otvorila je usta i vrisnula dozivajući babu. Naravno uhvatila se rukom za grlo
baba ne može da joj dođe.
Neko je ščepao Đinhuu za nogu, za ruku, za gležanj. Neko ju je vukao za spletenu kosu. Bio je tu onaj starac,
mali poslužitelji su se vratili a od pogleda u njihovim očima Đinhua se još više prepala. Vreli, mokri zavoji
puzali su joj po gležnju, preko prstiju, oko pete. Uz nogu joj je sevnuo bol. Zavoji su išli ukrug i ukrug, sve
čvršće. Nestalo je najpre jedno, potom drugo stopalo; nisu se više videli manji prsti. Začula je suv zvuk bele
niti koja se prodeva kroz zavoje. Nit je zapela, povezivačica je opsovala.
Obrisala je čelo rukavom.
POČINJE ZIMA
Sujin
Stoti dan i u Ajveninoj sobi su duhovi a dete je istrošilo štapić crvene boje crtajući po svome vratu. Svake
večeri, kasno, kad završi s radom, Sujin je obilazila Đinhuu. Ponekad ju je zaticala kako plače u snu, ili kako
cvili za ocem, i u takve noći Sujin bi legla na pod i prespavala kraj kreveta. Tu sobu je počela u sebi da naziva
Đinhuinom sobom, iako je u njoj živela Ajven sve do smrti.
Ove večeri stote otkako je Ajven progutala opijum detetu je uminula groznica i mirno je spavalo. Učilo se da
hoda novim korakom, da natapa stopala u stipsi, da samo menja zavoje kad im je vreme. Učilo je da sedi po-
davijenih nogu kako bi povezi čvrsto držali, da sluša Lao Mamu čak i da joj ponekad polaska i izmami joj os-
meh. Dete je na svoj način bilo pametno. Bilo je jako; stopala su mu se smanjivala i preživeće i to i sve drugo
što će uslediti kasnije, od čega će ponešto biti gore od onog što se dosad već dogodilo.
Većina devojaka preživi neko vreme...
I Đinhua će preživeti smrt svoga oca. Sujin je znala da joj donosi utehu crtanje crvene linije preko grla. Radila
je to svakog jutra čim se probudi. Izgovarala je reči: Žalosna sam i tužna, i oplakujem očevu smrt. To je prvo
činila svakog dana, i dozvoljavala da Sujin posmatra, i ni jedna ni druga o tome nije progovarala. Bio je to
lični obred, nešto što je tom detetu potrebno, a iz nekog razloga, iako nije znala zašto, Sujin je osećala da i
nju samu smiruje.
Vreme je bilo da se kupi novi štapić crvene boje za usne; to će Sujin danas učiniti za Đinhuu, a Lao Mami će
reći da je boja za Ćingjue, koja večito sve redom gubi. A Sujin je takođe odlučila da danas, prvi put, otvori dr-
veni kovčeg u kom su složene Ajvenine stvari i da nađe onaj smotuljak sa Ajveninim naročitim cipelama. Sre-
brno-ružičastim, s cvećem i venčićima. Bile su to Ajvenine najdraže cipele, ali Sujin je čekala sto dana, a to je
dovoljno dugo. Načas će joj izmamiti osmeh. Obradovaće je, makar i na najkraći tren, razmišljala je Sujin, a
možda će se i sama osmehnuti. Kad bi znala kako to da uradi, napisala bi ovog stotog dana Ajveni pismo da
joj kaže šta ima novo: da i dalje naiđe jeziva tuga, ponekad, da polako postaje snošljivo, da je ta devojčica
što sad spava u nekadašnjem Ajveninom krevetu izgubila isto koliko i njih dve. I rekla bi Ajveni da je ta devo-
jčica po imenu Saj Đinhua voli, voli Sujin, nekako dobroćudno i plemenito i da je život težak, ali da se može
izdržati i zašto, o zašto Ajven u to nije verovala?
DRUGI DEO
Umetnost spavaće sobe
JEDANAESTA GODINA
GUANGSJUOVE VLADAVINE
l886.
Pola okruglog meseca i strasna ljubav
Sudžou
ŠTA JE NEIZDRŽIVO
Đinhua
Kapija od žada, rupa boje cinobera; dečji dvorac i crveni biser. Te reči je naučila Đinhua. Sve su to imena za
devojačku jinbu. Muškarac ima koplje od žada, zlatni malj; vrh jang-mača, kornjačinu glavu. Đinhua je
takođe naučila Devet položaja sa životinjskim nazivima, kao što su Jelenov udar rogovima i Majmunski
čučanj; Krastača na mesecu i Ribe koje se gutaju. A tu su i Deset pojačanja; Osam metoda; Pet zvukova: dis-
anje, dahtanje, ječanje, uzdisanje i ujedanje.
Sve ovo je Đinhua učila zato što se, poput svih drugih, bojala Lao Maminog biča i jezika, i zato što je Lao
Mama rekla da će jednog dana u skoroj budućnosti Đinhua morati sve to da radi i da zna svemu tome imena.
Tako je rekla i Sujin. Sujin je kazala kako Đinhua jede bordelski pirinač, pa kad Lao Mama nešto kaže, onda
će tako i biti, a to je bilo tačno zahvaljujući biču i zahvaljujući Lao Maminom okrutnom jeziku. Zahvaljujući
tome što je plaćala. Ti ne poseduješ sebe, Đinhua , stalno je ponavljala Sujin, i mada to nikad nije pominjala,
Đinhua je znala da ni Sujin ne poseduje sebe.
Đinhua je imala još malo pa dvanaest godina, ali ne punih dvanaest, i sve je to naučila vrlo brzo; znala je da
izdeklamuje unapred i unazad Deset pojačanja, Osam metoda, Pet zvukova; stopala su joj bila mala i umela
je da svira na lauti i otpeva silne pesme, mada ne baš najlepše. Lao Mama je govorila da to zadovoljava, biće
u svome mrtvačkom sanduku pre nego što
Đinhua nauči da peva iole bolje. Govorila je da svi muškarci žele devicu od dvanaest godina i da je to važnije
od svega ostalog.
Juče je Lao Mama terala Đinhuu da peva jednom muškarcu. Primakni usne njegovom uvu, kazala je, i šap-
atom mu pevaj tako da samo on čuje. Đinhua je sklopila oči dok je pevala, pošto je muškarac imao na ustima
mrvicu hrane, iz uva mu je rastao bokor dlaka, a obraz mu je bio umašćen; od svega toga osetila je mučninu
u želucu. Ružno je mirisao i kao da mu nije smetalo što ona žmuri. Rekao je da Đinhua ima mejli draž de-
mona. Rekao je: Kad ova bude zrela za jelo, doći ću po veliki zalogaj. Nikad je neću zaboraviti. To je kazao de-
set, možda i više puta, a Lao Mama je izgledala radosno svaki-svakcijati put kad je izgovorio te reči: Doći ću
po veliki zalogaj.
Nakon pevanja tom čoveku, Đinhua je rekla Sujin da joj je muka i ispričala joj za njegovo dlakavo uvo, pa joj
je Sujin skuvala naročit čaj s medom. A onda je uzela Đinhuu na krilo i ispričala joj jednu od onih tajnih priča
koje su zajedno izmislile, o dve devojčice što beže od okrutne vile-lisice koja izgleda istovetno kao Lao
Mama. U tim pričama ove devojčice su imale vrlo snažna stopala; jedna se zvala Mlađa Sestra, a druga se
zvala Starija Sestra. Obe su mogle brzo da trče u cipelama jer im stopala nisu bila ni povezana ni obogaljena,
i domišljato su pronalazile sebi skrovišta. Mogle su da preplivaju čitavu reku, da se penju na drveće i na pla-
nine, da skaču preko neba izvodeći kolutove.
Kada se priča okončala i obe se nasmejale i bile radosne, Sujin je uzdahnula i rekla: Moraćeš da radiš to s
muškarcima iako ti je muka. Ne može se jeftino provući devojčica poput tebe u ovakvoj kući, Đinhua.
Đinhua se bojala svoga dvanaestog rođendana, sad kad se sve tako ubrzalo. Viđala je šta ostale rade, iz noći
u noć. Hungju, Ćingjue; Čuenfeng, Šibao i Cuejljen. Svih pet, ali Sujin ne, zato što je bila ružna i mogla je biti
samo služavka. Kada napuni dvanaest godina, Đinhua će biti devojka broj šest, dopadalo joj se to ili ne. Sujin
je govorila kako vreme prolazi, a prolazak vremena mora se izdržati. Govorila je kako tu nema rasprave. Gov-
orila je: Nema svrhe da se zavaravamo nečim nestvarnim, Đinhua.
Ali svejedno je volela priče; volela ih je Sujin, a volela ih je i Đinhua.
Svi bi zapušili uši prstima kad čuju taj zvuk. Bio je kao kad se udara mokrim rubljem po pločniku. Ili kao kad
kuvar pljesne komad mesa na panj za seckanje, pa se nadnese nad njega s kasapskim nožem u ruci. Bio je to
mokar i težak zvuk. Ovoga dana odjek Lao Maminog dlana na Sujininom obrazu, jednom pa drugom, pa po
potiljku, po nadlaktici, po leđima. Šljepala je, udarala, pesnicama tukla Sujin.
Lao Mama je bila veoma jaka; kad te dobro istuče, danima ne možeš ni odeću da obučeš. Gore od svega bilo
je kad bije po tabanima, pa ne možeš ni hodati ni pobeći ili kad kaže da će te baciti na ulicu, pa će te izgristi
psi i umrećeš.
Desilo se nešto rđavo, te je Lao Mama išla s licem kao u Gung Gunga, morskog demona koji ima dvadeset
jedan nožni prst i oštre obrve, i uvek je ljut. Rđavo je bilo to što su ona dva mala poslužitelja pobegla i
odnela sa sobom svoje posteljine, svoje okrnjene činije za pirinač i jedan stari fenjer, maltene razvaljen. Lao
Mama je poslala Starca da ih nađe i vrati i da vrati sve što su odneli. Do poslednje stvarčice , rekla je. Kada ih
budemo našli, tući ću prvo jednoga, a potom drugoga dok od njih ne ostanu samo leševi , to je čitavog jutra
ponavljala. Zvuk te reči leš izazivao je Đinhui mučninu u srcu i trbuhu i nije mogla da se makne kad god je
čuje, a u glavi joj je odzvanjalo truo mrtav leš trupa bezglave iako Lao Mama nije to izgovorila. Lao Mama je
rekla kuvaru da proveri nedostaje li još nešto, i još je kazala fang ni made pi zato što je čuvar kapije bio
otišao u svoj laođa na selu da oplakuje majku sto dana, pa nije mogao da pomogne u potrazi. Ostavio je psa-
čuvara, koji je sad lajao.
Starac se vratio, ali još nije bio našao male poslužitelje, i eto zašto je Lao Mama još više ličila na demona cr-
venog lica i zašto je tukla Sujin.
Rekla je kako je za male poslužitelje i za stvari koje su odneli kriva Sujin, jer ona je ta koja je trebalo da motri.
Đinhua je htela da kaže kako Sujin nije ništa zgrešila i nameravala je da to izgovori glasno, ali tad je Lao
Mama opet rekla onu reč, leš tući ću te da će od tebe samo leš ostati i Đinhua nije mogla uopšte da progov-
ori, čak ni da se pomeri, i samo je razmišljala o rečima truo mrtav leš trupa bez glave iznova. Kada je Lao
Mama prestala da krešti, zgrabila je Sujin za kiku i triput je omotala sebi oko šake. Izvukla je Sujin u dvorište,
a onda se začuo taj strašni zvuk nalik šljepkanju mesa, i začula se Lao Mamina vriska, i lavež čuvarovog psa.
A Đinhua je čučala na podu, čvrsto žmurila, zatiskivala uši i izgovarala: Želim želim želim da možeš samo da
poželiš pa da tako bude.
Nije više verovala u želje, jer previše je ružnih stvari bilo a da ništa tu nije moglo da se preduzme. Kad god se
nešto događalo, Sujin je govorila: Mej banfa. Rešenja nije bilo, ali možda će jednoga dana Lao Mama umreti
od srdžbe; Đinhua se još mogla nadati tome. Želela je da to bude brzo, pre nego što Sujin umre od batina.
Želela je da niko ne mora toliko da se boji. Svi su se plašili ulice, pasa što ujedaju, batina. Iako su joj prsti bili
nabijeni u uši, Đinhua je čula te šljepkave zvuke i nadala se da su mali poslužitelji sada u nekoj kući s boljom
gospodaricom, nekoj veoma dalekoj, da ih Starac ne može naći čak ni ako bude veoma dugo tragao. A više
od svega, Đinhua se nadala da se Sujini ništa ružno neće desiti.
Lao Mama je otišla da puši svoju lulu i bude malo sama. Sujin je ležala napolju na zemlji, a zubi su joj bili
ružičasti od krvi. Oči zatvorene koliko su se nadule, pa je Đinhua pomislila da je ovoga puta možda i umrla i
zato je zgrabila Sujin za ruku i stala da je drmusa, govoreći: Molim te, Sujin, nemoj da si mrtva!
Potom su se kroz Sujinine trepavice protisnule suze, a kako mrtvi nikad ne plaču, sigurno je Sujin ipak bila
živa.
Đinhua joj je donela topao čaj u zdeli. Sujin je ječala kao neko ko je vrlo, vrlo bolestan. Rasklatila su joj se
dva sekutića, rekla je, a Đinhua joj je odgovorila da neće ispasti verovatno ali zapravo je bila ubeđena da
hoće, s obzirom na to koliko ju je jako tukla Lao Mama. Nagla se nad Sujin i šapnula joj na uvo, tiho, da niko
drugi ne čuje. Pobeći ćemo kao Mlađa Sestra i Starija Sestra u našim tajnim pričama , rekla je, čim ti bude
bolje. Sujin je odmahnula glavom, a činilo se da joj čak i to nanosi bol Ne. Potom je opet jeknula. Bila je
veoma, veoma umorna. Preumorna da odmah beži. Ali možda i hoće kad joj bude bolje. Eto još nečeg što će
moći da želi.
Starac je kazao kako ne može da nađe male poslužitelje. Sujin više nije ležala u postelji, ali oči joj se nisu do
kraja otvarale i kretala se kao starica dok je čistila pod odaje za gozbe, i dugo joj je trebalo da završi posao.
Đinhua je bila rada da pomogne, ali Sujin je rekla da joj je sad bolje; može sama. Đinhua je po njenom
naslanjanju na metlu videla da joj nije baš mnogo bolje. Sujinino lice još su šarali belezi. Bili su prvo jarkocr-
veni, a sada smeđi. Ali makar joj ona dva sekutića nisu ispala. To je dobro. A i svakoga dana je Sujin uspevala
za trun duže da hoda.
Kada niko ne sluša, Đinhua je i dalje pričala o bekstvu. Kao ona dva mala poslužitelja , govorila je Sujini.
Nema ih već čitavih osam dana, a niko ne može da ih nađe. A onda je dodala: Motrim sa prozora ne bih li
ugledala čamdžiju. Onog što me je doveo ovamo. On ima gospoda i boga i oca nebeskog; oni ga štite i daju
mu snagu. Videću ga jednog dana. Pozvaću ga, a on će me se setiti po onom kumkvatu koji sam mu dala.
Setiće me se i spašće nas, Sujin, pomoći će nam da pobegnemo odavde.
Sujin nije prekidala čišćenje, tek pomalo pomerajući telo. To što ti sebi govoriš samo je priča, Đinhua , rekla
je, a ne stvarnost. Ja sam bogalj i zbog bolesti povezivanja ne mogu da pretrčim ni korak, čak ni uz pomoć
tvog čamdžije. A što se tebe tiče, Đinhua, ti ćeš biti Lao Mamino najbolje drvce koje rađa novac sad kada
imaš dvanaest godina i mala stopala. Ako pobegneš, Lao Mama neće odustajati sve dok te ne nađe, kuda
god da odeš, gde god da se skriješ. Onaj čovek s dlakavim uvetom neće te zaboraviti, a neće zaboraviti ni
ona, i kad nas bude našla, ja ću biti kažnjena, a bićeš kažnjena i ti. Upamti, Đinhua, mi ne posedujemo sebe. I
još nešto ko ima novac, može i đavolu zapovedati. Ali bez novca ne možeš očekivati pomoć čak ni od
čamdžije.
Modrica na Sujininom obrazu odražavala je oblik Lao Maminog iskričavog smaragdnog prstena, onog za
srednji prst, koji nikad ne skida. Rasuta prljavština i prašina skupljale su se u uredne gomilice pod Sujininom
metlom, a sama metla je sporo strugala po podu i to što je Sujin rekla bilo je istinito i stvarno. Đinhua je
čekala i prisećala se čamdžije i prsta bez kog je ostao u okršaju s neprijateljem . I prisećala se kako je baba
pripovedao priče, i kako su cvrčci pevali, i kako su u babinim očima sjale zvezde. A onda je rekla Sujini, koja
je bila mudrija od svih, te joj je laknulo već što je to izgovorila: Moj čamdžija je jak i dobar čovek; kada ga bu-
dem našla, zaštitiće nas obe, Sujin. Poneće i tebe i mene; obe će nas nositi, a posle toga ćemo posedovati
sebe i imati jedna drugu zauvek i doveka.
PALJENJE VELIKIH SVEĆA
Đinhua
Da li me se kurtizana-devica boji ili me se ne boji? Đinhui se svaka kost stezala od straha. U sobi je bilo vrelo,
bankar Čang ju je odmeravao huen šen šang sja od glave do cipele a ona je imala dvanaest godina ili do-
voljno blizu, rekla je Lao Mama. Žablje oči bankara Čanga bile su skroz zastrašujuće. O bedru je imao
nabrekle kese, sedam ih je videla; oko struka debeo opasač; na palcu prsten s masnjikavim lojanim žadom.
Stajao je i klatio se u čizmama od satena; ramena, vrat i velika glava opisivali su krug. Đinhua mu nije odgov-
orila. Usne su joj imale ukus gorkog karanfilića; kosa joj je odisala jasminom; koža bila namirisana magnoli-
jom.
Bila je to noć paljenja velikih sveća Đinhuino stupanje u posao u krevetu.
Radićeš sve što ti kaže , rekla je Lao Mama pre nego što je došao. Bankar Čang je bogat čovek velikih pro-
hteva.
U kući je bio važan događaj kad neka devojka postane drvce što rađa novac, te je Đinhua bila odevena u cr-
venu boju lubenice: tanana svilena bluza i suknja izvezena svetlucavim nitima koje liče na zlato, ali nisu
zlatne. Takva je nevestinska odeća. Devojke u kući oblačile su je na smenu i pretvarale se da su neveste iako
su svi znali da za devojke poput njih nema muževa.
Ovoga dana bio je na Đinhuu red da odene te stvari koje izgledaju kao prave, a nisu prave.
Pošto je završila s čupkanjem Đinhuine kose da bi joj čelo izgledalo
veće, kao u odraslih gospođa, i obojila joj usne tako što joj je na gornjoj iscrtala dva ispupčena polukruga, a
na donjoj ogromnu tačku veličine trešnje, Sujin je rekla da Đinhua izgleda predivno. Naprašila je Đinhui
belilom lice, narumenila joj obraze, dodala trunčicu zlatne boje po čelu. Veoma, veoma nežno obrisala je cr-
venu liniju sa Đinhuinog grla. Ovo sad ne smeš da imaš , kazala je. A potom je Sujin vezala Đinhui kosu u čvor
na potiljku i zakitila je cvećem, pa joj rekla: Večeras moraš da obuješ one ružičaste cipele , cipele što su bile
Ajvenine. Dok je to izgovarala, izgledala je tužno. Nije više bilo Đinhuinih detinjih šiški i pletenica. Lao Mama
ju je terala da prošeta i pokaže svim ostalim devojkama, čak i Starcu, koliko je lepa, a došao je i kuvar iz
kuhinje da je vidi. Zapljeskao je dlanovima. Đinhua je samo načas doživela ponos, a onda se postidela i os-
etila se čudno. A bila je i zabrinuta. Život joj se menja. Zbog toga je brinula čitavog tog dana, čitave nedelje,
čitavog meseca, a sad maltene nije mogla da prepozna sopstveno lice u ogledalu.
Oči drži oborene , rekla je Lao Mama, onako kako sam te učila. Koračaj sitnim koracima i nek ti se bokovi
njišu. Ne zaboravi. Lao Mama se mrštila, ali Đinhua je znala da je srećna, po onome što je zatim dodala.
Danas postaješ drvo koje rađa novac, Đinhua. Bankar Čang će biti prvi među mnogima; osećam to u samoj
srži kostiju. Ti si prelepo dete. Mlada si. Mušterije će te pamtiti i priželjkivati a to je dobro za bogatstvo i
zaradu.
Lao Mama je volela novac više no išta. Više nego sopstveni život više nego ma čiji život.
Pošto je doterala Đinhuu, Sujin je pripremila sobu. Donela je čaj, zakusku i poslužavnik sa opijumom za
bankara Čanga. Uredila je krevet, potom zapalila velike crvene sveće, a dok je izlazila, Đinhua je doviknula:
Hoćeš li biti ovde kada on dođe? To je pitala iako je odgovor znala.
Sujin je odmahnula glavom. Ovo moraš sama , rekla je.
Sujin nije pogrešila. Bankar Čang je isplatio novac. Vadio ga je srebrnjak po srebrnjak iz jedne svoje kese, i
srebrnjak po srebrnjak ga spuštao na sto. Pojedini su bili potamneli, pojedini sjajni, a pojedini ni tamni ni sja-
jni. Lao Mama se u salonu smeškala, te joj se video onaj zlatni zub u ustima, i nije ostavila gomilu novca na
stolu kao Timu kada je posrednica platila za Đinhuu, ni na jedan jedini čas. Sačistila je srebrnjake u svoju
kesu i ostavila ruku tamo, da ih čuva.
Bankar Čang je bio ogroman i debeo čovek.
Hm, nisi mi odgovorila. Devica si, je li tako? Crvene sveće bile su visoke kao direci ograde. Plamenovi vreli, a
bankar Čang je govorio nekako lepljivo. Sedeo je pre toga u prizemlju za okruglim gozbenim stolom i igrao
igru prstiju u kojoj je pobedio svega nekoliko puta i pio vino iz zdela koje je Đinhua punila svaki put kada on
izgubi, a ostale mušterije su se smejale, navijale i pričale neke priče koje Đinhua nije razumela niti ih je
slušala.
Đinhua je upravo razmatrala kako bi mogla da odgovori bankaru Čangu na to pitanje: sitnim smehom koji
nije pravi, šakom dignutom da skrije usta, naginjanjem glave u stranu, okretanjem od njega kao da je
sramežljiva. Viđala je kako to rade druge devojke. Mogla je i ona sve to da uradi, ali nije uradila. Odjednom
joj je bilo hladno uprkos vrućini u sobi.
Ne bojim se , slagala je i pogledala pravo u oznojeno lice bankara Čenga, pošto je zaboravila, samo načas, da
treba da obori pogled. On nije hteo taj odgovor; videlo se odmah, pa se zabrinula zbog Lao Mame, koja je
tog dana više od deset puta ponovila da će je živu prebiti ako bankar Čang ne bude zadovoljan. I još je Lao
Mama rekla da će prebiti i Sujin. Ako bude trebalo, kazala je, dok joj ne polomim sve kosti.
Jesi li sigurna? Bankar Čang joj je pružao još jednu priliku. Petljao se oko velike pređice na opasaču. Bila je od
slonovače i kao da se zaglavila; Đinhua je znala da će uskoro biti go, a nije želela to da vidi. Znala je da će joj
raditi one stvari i da će je one stvari boleti, dabome, jer takvi su muškarci.
Mogu li ponuditi uvaženog gospodina čajem? , upitala je umesto da mu odgovori na pitanje. Nije htela da
mu pomogne da skine opasač iako je znala da bi Lao Mama rekla: Pomozi našem gostu, pičko mala. Bankar
Čang je klimnuo glavom pićemo čaj i tu se pređica odglavila. Ah , kazao je, a struk mu je narastao pred
njenim očima sad kada ga opasač više nije utezao. Bacio je opasač na pod, a iz nosa mu se začulo tiho zviž-
danje.
Čaj je bio ojačan čuenjaom, smeđim lekom koji muškarcu zna veoma, veoma da pojača jangći u tren oka. Lao
Mama ga je natrunila u lončić i tako ga dobro promešala da se nije čak ni videlo da ga tu ima.
Đinhua je pružila ruku i povela bankara Čanga na sedište kraj stola. Nokti su joj bili obojeni balzamovim ul-
jem u ružičasto i dopadalo joj se kako sijaju, a čajnik je bio pun i težak, oslikan golim muškarcima i devo-
jkama bele kože, i bili su spleteni međusobno ti goli muškarci i te gole devojke, i smejali se. Lek je imao
dvadeset dva sastojka. Pogodan za leto , rekla je tog jutra Lao Mama kad je poslala Starca da ga kupi. Da mu
koplje od žada bude čvrsto čitave noći i pola narednog dana , kazao je glasno Starac. Lao Mama ga je isprav-
ila. Da bankar ubuduće sav novac troši ovde, a ne tamo , rekla je. U ovome je Lao Mama imala poslednju reč,
razume se, kao što je uvek i bivalo.
Đinhua je sada pazila da ne prospe čaj, mada joj ruke uopšte nisu bile mirne, mada se plašila i bila nervozna,
i želela da pobegne. Bankaru Čangu oči su bile tek poluotvorene, kao da mu je potreban san. Bio je popio
mnogo vina. Srknuo je čaj. Lice mu se sijalo. Šoljica je izgledala majušno u njegovoj širokoj i nezgrapnoj pes-
nici, te je Đinhua, posmatrajući ga, zamislila kako je u njenu spavaću sobu došao vo, pa sedi na stolici i pije
čaj, široko raskrečenih nogu da bi načinio mesta za stomak. Bankar Čang je zabacio glavu. Tresnuo je
praznom šoljicom. Đinhua mu je nasula novu; odmah tu na stolu, pored zakuske koju je Sujin postavila za
bankara Čanga, stajala je džinovska figura muškog koplja od žada. Koplje od žada je zapravo bilo napravljeno
od bronze, ne od žada, a Lao Mama ga je zvala Devičine muke, ali Đinhua nije mogla da zamisli da ma koji
muškarac ima nešto tako ogromno između nogu. Pa čak ni vo kao što je ovaj čovek.
Bankar Čang je razgledao zakusku: tanjire sa semenkama dinje, začinjenim voćem i slatkim orasima u
tananim ljuskama koje je čak i Đinhua mogla da skrcka šakom. Uzeo je jednu žutu šljivu, potom se predomis-
lio i vratio je na tanjir. Zagrabio je pregršt semenki dinje. Jednu semenku je uhvatio palcem i kažiprstom, a
usne su mu se razvukle i ukazali su se zubi.
Opiši šta vidiš. Đinhua se prisećala svih onih prilika kad bi je Lao Mama ščepala za kosu i silom joj primakla
oko pukotini u zidu. Služi se rečima kojima sam te učila , rekla bi. Ribe oči u oči.Svilene bube u nežnom pre-
pletu. Beli tigar u skoku. Lao Mama je vukla Đinhuu za kosu, pa je tako morala da gleda ostale devojke kako
rade te stvari koje se zovu posao u krevetu.
Jednoga dana i ti ćeš morati to da radiš , rekla je Lao Mama. Đinhua je sada videla kako svetlost iz hodnika
trepće, a ona gvira u zidu bila je dugačka kao ukosnica i široka kao Đinhuin mali prst. Odjednom se zapitala:
Da li je tamo Lao Mama, da li posmatra sa druge strane?
Bankar Čang je zdrobio semenku u ustima; ispljunuo je ljusku na pod, pa uzeo drugu. Dok je žvakao, usta su
mu proizvodila vlažno srkanje. Gladne zvuke kao kad pas čuvara kapije glođe svoju kost, kao kad svinja ždere
iz svog valova kao kad demon frkće. Uzeo je jedan orah i smrvio ga ogromnom, mesnatom pesnicom. Bila je
gladna i Đinhua, ali previše se bojala da bi jela, a i morala se brinuti da li mu je po volji? Lice joj je bilo
otežalo od belila, otežalo od rumenila, otežalo od svesti šta će se upravo desiti. Opet se osvrnula ka gviri u
zidu. Pucketanje je poteklo od kolena bankara Čanga; bio je ustao i nije se više klatio, i bacio je komadiće
orahove ljuske. Htela je da se sagne; htela je da ih pokupi, ali on joj se primicao. To će se desiti uskoro, ono
što je tako često viđala okom priljubljenim uz pukotinu. Stopala nisu htela da joj se maknu. Lice joj se skame-
nilo i razmišljala je o svemu onome dodatnom što godi muškarcu, ako je verovati Lao Mami: o Tigru koji
švrlja, Prepletenim čapljama, Zečjem begu. Usne bankara Čanga obrele su se kraj njenog uva. Glas mu je bio
tih i čudan. Zovi me baba , upravo je izgovarao. Đinhua nije razumela; kako može to da kaže? A on je ponavl-
jao i ponavljao: Zovi me baba . Zovi me tako. Kaži da sam ja tvoj baba.
Lao Mama nikad nije pomenula da će se to desiti. Radićeš sve što ti kaže , tako je rekla. Ali ništa o ovome. A
onda su se šake bankara Čanga našle na Đinhuinom struku, na kukovima, na leđima, na stražnjici. Bio je ve-
liki, grub i jak, a ona nije mogla da radi ono što joj on kaže. Bio je jači od svih koji su dotad dodirnuli Đinhuu.
Jači od Lao Mame. Njegovo lice nalik siru od soje bilo je tik uz nju. Osetila mu je dah iz usta, smrdeo je na
masna jela. Obrazi su mu se crveneli kao šljive. Zgrabio ju je poviše šaka. Usne su mu bile blizu njenih usana,
a kroz onu rupicu odakle je Lao Mamino oko posmatralo žmirnula je svetlost. Zovi me baba , opet je ponavl-
jao bankar Čang, čvrsto je držeći, šapćući, režeći, kezeći zube. Usne su mu poklopile Đinhuine usne. Prestala
je da diše; zabrinula se za crvenu tačku koju joj je Sujin nacrtala na donjoj usni; zabrinula se da će joj je
bankar Čang razmrljati, da će joj pocepati haljinu, nagaziti Ajvenine cipele. Zabrinula se da će naglas zavriš-
tati, da će Lao Mamino oko sve videti, da će njene uši sve čuti, da će je Lao Mama tući dok od nje ne ostane
samo truo mrtav leš trupa bezglave i da će isto tako tući i Sujin dok joj svaku kost ne polomi. Pazite , rekla je
bankaru Čangu. Molim vas, molim vas, pazite. Svila njene bluze riknula je i Đinhua je ostala gola, a bankar
Čang je bio beo kao valjušak, sa dva tamna kruga oko bradavica na grudima. Okrenula je glavu od njega. Na
drugom kraju sobe gorele su sveće, palacajući svetlošću po bogu bogatstva, koji se kao i uvek osmehivao
onim razvučenim ružičastim usnama.
Lao Mama će se ljutiti.
Kada je bankar Čang završio, sveće su bile dvostruko manje, a Đinhua je sve pogrešno radila. Nije mogla
obuzdati telo da se ne ukruti. Grabila je šakama posteljinu. Nije mrdala kukovima onako kako je učila.
Vrištala je i govorila mu da stane, i bojala se, a onda se naljutila i postidela.
Nije ga nazvala baba .
Bankar Čang je dahtao i redao imena za njena stopala slasni majušni pupoljci lotosa. Mirisni zlatni krinovi.
Pokušala je da ga ritne nogom, osetila kako joj njegove ruke razdvajaju kolena, koža mu je bila klizava od
znoja, lomio ju je svojom težinom, raspolućivao je, razdirao joj utrobu. Koplje od žada bilo mu je ružno,
drečavoružičasto.
Nije hteo da stane čak ni na trenutak. Bio je to položaj Letećeg zmaja. Usledio je Majmun koji skače. Đinhua
nije mogla da diše. Okrenula je glavu i posmatrala kako vreo crveni vosak kaplje sa sveca. Sveće su bile sve
manje dok je bankar Čang radio to što je radio, a onda je iznenadno uzdrhtao i stao.
Ruka mu je sada bila klada što joj je pala preko grudi, debela, bela i ćosava, a bankar Čang je hrkao da se sve
treslo. Đinhua je disala sitno, oprezno. Nije želela da ga probudi, nije želela ni da umre, i nije želela više
nikada da radi ovo s bankarom Čangom niti i sa kim drugim.
Sujin
Sujin su bolela leđa. Bolela su je jer je stajala pogrbljena kako bi joj oko bilo uz rupicu za virenje. Da je mogla
da odvrati pogled, odvratila bi ga, ali nije mogla, te se bol nastavljao. Bila je videla i čula sve, i želela je
bankaru Čangu mračnu i mučnu smrt.
A sad se brinula. Kad se bude probudio, tražiće još.
Ali bankar Čang je spavao; iz grla mu je naviralo duboko, sporo hu, hu. Sujin je posmatrala Đinhuu kako se
batrga da mu pomeri ruku, hvatajući je obema šakama, pažljivo. Posmatrala je Đinhuu kako se migolji do
ivice kreveta, videla dve gole noge kako se spuštaju sa strane, a onda je Sujin ugledala krv. Mnogo krvi, a
ružičaste cipele ležale su na podu kao da ih je tu bacio Ajvenin duh.
To je poslednje Sujin videla kroz rupu na zidu.
Nevestinska haljina je upropašćena. Upropastio ju je bankar Čang, a ja nisam mogla da ga sprečim.
Trgao ju je taj glas. Nije bila čula kad su se vrata otvorila. Đinhua je stajala gola u hodniku. Boja kojom joj je
Sujin tako brižljivo oslikala usta crvenela joj se po bradi i jednom obrazu; oči su joj bile crne razmazotine,
kosa umršeno gnezdo. Cvetovi koje joj je Sujin pričvrstila ukosnicama na udubljenju pod potiljkom visili su
mlitavi kao ribe uhvaćene mrežom.
Đinhuino lice bilo je malo i previše bledo a sad je huan-jang, cvetna devojka, drvo što rađa novac i na pro-
daju je, i stalno će iznova trpeti nasilje, iz noći u noć, sve dok ne ostari pa je niko više neće želeti.
Haljina se može zakrpiti , rekla je Sujin. Lampa koju je držala oglasila se cvrčanjem, ali nije se ugasila, a ona je
pogledala u svoja izobličena stopala. I pre je bivala očevidac posla u krevetu; znala je da su mušterije često
grube i često okrutne, ali nikada nije videla ništa slično ovome muškarca kako kinji dete koje je ostalo bez
oca i zahteva od njega da ga zove baba . Crveno-zlatna nevestinska haljina u Đinhuinim rukama pala je na
pod. Niz unutrašnju stranu butina slivala joj se krv. Izgledala je mlađe nego pre samo koji sat i Sujin je znala
da čeka utehu.
Je li ti dobro? , upitala je. Pitanje kakvo bi postavio samo neko ko ima kašu namesto mozga. Bilo je mnogo
krvi na Đinhuinim butinama.
Sveće su skroz izgorele , odgovorila je Đinhua kao da je to nešto što je bitnije od iscepane haljine i bitnije od
svega drugog. A potom je digla malu šaku, dlanom naviše, crvenu od onog što joj je uradio bankar Čang. Ovo
je krv , rekla je. Krvarim dole.
U prizemlju je jeknulo zvono; pas-čuvar vezan lancem za ulaznu kapiju i uvek ljutit počeo je da laje. Đinhua je
okrenula glavu, hitra kao životinja. Puna straha podstaknuta nekakvim novim instinktom. Kapija se otvorila
uz spor, širok zvuk zevanja. Dolaze novi muškarci. Lao Mamina svilena kesa biće sve deblja.
Đinhua je zajecala. Zbog ovog da li se Ajven zbog ovog ubila?
Pas je i dalje lajao, čuvar kapije mu je rekao: Bi cuej umukni a Sujin je na Đinhuinim grudima ugledala crvene
tragove, tamo gde ju je bankar Čang izujedao, i setila se lepezastih borića pri uglovima Ajveninih očiju i opi-
jumske mrlje na njenim usnama i kako sada da odgovori na to pitanje? Negde dalje u hodniku zatalasao se iz
muškog grla zalutao smeh, a devojački glas mu je nešto žuboravo odgovorio. Bila je to Šibao, kojoj se soba
nalazila na kraju hodnika a Sujin nije mogla da smisli baš ništa što bi rekla naglas.
Hoće li mi biti dobro sutra? Đinhui je drhtala usna.
Biće ti dobro , odgovorila je Sujin, i klečala je držeći Đinhuu u snažnom zagrljaju, i pokušavala da uteši sebe
isto koliko i Đinhuu, tanku kao koščica, koja je sada cvilela. Želela je da veruje u to, ali Đinhui neće biti dobro
ni sutra, ni preksutra, ni naksutra, zato što ima mejli, tu draž koju će sve mušterije želeti, i zato što će se ono
od noćas opet događati. No Sujin je svejedno ponovila te reći Biće ti dobro i ljuškala je Đinhuu na krilu, i os-
ećala kako Đinhuina krv ćurka po prednjici njene bluze. Ostaću uz tebe , rekla je, čitavu noć, a sutra ću ti za-
krpiti haljinu.
Dok su sedele tu na podu hodnika ispred Ajvenine sobe, Sujin je mozgala zašto se i sama toliko boji a bezbroj
je razloga. Razmišljala je o ona dva mala poslužitelja koje još nisu našli i o tome kako je Ajvenino bekstvo bilo
drugačije od njihovog, ali trajno. Razmišljala je o onom što je te noći posmatrala kroz rupicu; dešavala se i
pre ta jeziva stvar po imenu posao u krevetu, i dešavaće se Đinhui stalno iznova, i ne,Sujin nikada ranije nije
videla nešto toliko strašno ipak je ona imala sreće što je ružna i što nikad neće morati to da radi. Nikada
neće morati da naziva nekog muškarca kao svoga oca, kog tek pomalo pamti.
Biće ti lakše kad se opereš , rekla je, pa digla Đinhuu da ustane, zgrožena i dalje onim čemu je prisustvovala,
a Đinhua je izustila: Nisam više ona ista koja sam bila pre nego što si upalila sveće. Sad sam kao Hungju i
Ćingjue i Šibao, i nisam radoznala, mudra i vrla kao što je bila moja majka. Nisam kao Timu, nisam čak ni kao
ti, Sujin. Nisam onakva kao što je moj otac hteo da budem.
Sujin je ogrnula Đinhuu crvenom nevestinskom haljinom, i tačno, kod izreza se videla dugačka iscepotina, i
tačno, mogla se zakrpiti, ali ne lako. Sujin je sklonila Đinhui kosu s lica, a Đinhua je pogledala u nju i bilo je
teško razaznati šta su krv i modrice, a šta razmazana šminka. Teško je bilo razaznati šta će se zalečiti, a šta
ne.
Hodi , izgovorila je Sujin, gnušajući se nespretnosti svoga hramanja u poređenju s Đinhuinim prefinjenim ko-
racima. Moramo da idemo dok se bankar Čang nije probudio. Spraće sa nje to belilo, tu krv, taj znoj.
Obrisaće zaostatke životnog soka bankara Čanga. Đinhua će biti čista i opet će joj neko vreme biti dobro, ali
samo do sledeće prilike, i do one sledeće, i do bezbroj prilika što će slediti. A onda će osvanuti dan kad neće
moći da se seti kako je nekada bilo i imaće na licu onaj izraz koji steknu sve devojke. Izraz koji govori: Ja
živim sa svojom sudbinom i dovoljno sam jaka da činim ono što moram, a opet mi nije dobro. A ponekad će
poprimati i onaj nežniji izraz, onaj što krije glupu želju koju sve devojke ga je: da će jednoga dana doći neki
muškarac koji će ih voleti i odvesti ih iz tog života.
Ajven je imala taj izraz lica i tu želju, a neko vreme ih je imala i Sujin, ali kod nje je to bilo tek potajno. Nije o
tome više razmišljala jer za nju život nikada ne može biti takav, i tu se ništa ne može preduzeti.
...a ta devojčica je bila prelepa, s kožom poput belog žada i kosom poput tamnog satena, i sa licem koje je
imalo oblik savršene breskve. A kad korača na svojim majušnim stopalima, bilo je to kao da se kreće kap
vode. Sujin je poćutala da smisli najlepše reči kojima bi opisala Đinhuin hod. Kao kap vode koju nežan pove-
tarac mami tamo-amo.
Đinhua je tvrdo spavala na Sujininom drvenom krevetu sa slamaricom, a Sujin joj je pripovedala priču o
onom danu kada se demon Gung Gung razbesneo i tresnuo glavom u planinu Budžou, koja je pridržavala
nebo. I tog dana je nebo puklo i palo na zemlju u hiljadu komada.
Pad neba sve je rastužio, ali najtužnija je bila ta devojčica po imenu... Sujin je zastala, a jedan Đinhuin očni
kapak na to je zatreperio.
Po imenu... Sujin nije dovršila.
Nije ni bilo važno što je Đinhua sad ne sluša. Čula je već tu priču. Bila je to ona priča kad je Nuva rekla devo-
jčici koja se nije zvala Đinhua koja čak nije ni imala ime da će sve biti kako treba. A onda je, dok je devojčica
spavala, pokupila sve komade neba, male, velike, srednje komade, i zašila ih nitima svetlucavih zlatnih
zvezda. Eto šta je Nuva uradila, i bila je radoznala, mudra i vrla, a Đinhua je volela da sluša o toj noći kad je
Nuva zakrpila nebo pa je sve opet bilo kako treba. Đinhua je govorila kako je Nuva kao njena majka.
Završivši priču, kada se dovoljno smirila da bi mogla da ustane i hoda, Sujin je ostavila Đinhuu i vratila se u
sobu koja više nije bila Ajvenina. Još se osećao zadah bankara Čanga, ali on je bio otišao, a jedne Ajvenine
cipele nije bilo. Kasnije, kad bude za to čula, Lao Mama će reći: Aja, to je dobro. To je veoma, veoma dobro.
To što je poneo nešto njeno, nešto toliko lično, znači da mu je bila po volji. Znači da će opet doći s kesom
punom srebra i tražiće je opet, i opet, i opet. Sujin je uzela preostalu cipelu i vratila se u svoju sobu. Pomilo-
vala je Đinhuu po obrazu, a Đinhua je načas otvorila oči i izgovorila sanjivim detinjim glasom: Ti si kao Nuva,
Sujin. Ti ćeš sve zakrpiti , a Sujin je pomislila, ali nije izgovorila: Varaš se,Đinhua. To je samo priča koju
pripovedaju ljudi. Neke se stvari nikad ne mogu zakrpiti.
ŠTA IMA
Lao Mama
Prošlo je najmanje sat vremena otkako mu je rekla: Pričaj mi šta ima kod tebe u poslednje vreme. Ostao je
da sedi pravih leđa na stolici kraj nje još dugo pošto je završio s Đinhuom. Još dugo pošto su se ostali pok-
lonili i otišli kućama, u sopstvena dvorišta, svojim ženama, deci, konkubinama. U sobi za gozbe vladala je
paklena vrućina i bilo je kasno, a obrazi bankara Čanga crveneli su se kao šljive od toplote, napornog posla u
krevetu i vina koje je čitave večeri pio. Gozbeni sto za kojim su sedeli bio je pun prljavih posuda, praznih vin-
skih čaša, sažvakanih komadića semena dinje i pilećih kostiju.
Lao Mama se hladila lepezom. Psetance Sjaojun spavalo joj je u rukavu. Kuvar je ulazio i izlazio, raščišćava-
jući, i nosio poslužavnike u kuhinju, a bankar Čang nije ni bio svestan buke koju pravi kuvar. Oči su mu
svetlucale; prsti su mu napipali srebrnu čačkalicu na stolu neko ju je zaboravio. Vrteo ju je u ruci, i pričao,
pričao, pripovedao Lao Mami o svom životu. Kako mu lepo napreduje bonsai drveće. Kako mu je žena
ostarela i ugojila se, kako ga je trgovac Ji prevario u poslu, kako mu se konkubine vazda glože. Svađaju se
zbog novca, truba svile, svojih sinova i oko toga koja mu je miljenica. Nikako se ne slažu , rekao je. Ne mogu
više da izdržim.
Bio je prestao da pije vino i polako se treznio. Oči su mu bile tužne, onako kako izgledaju oči u psa kad položi
donju vilicu na pod. Nije se žalio. Prosto joj je pripovedao šta ima kod njega.
Lao Mama je sedela vrlo mirno i slušala. Iako je bila bansi polumrtva od umora, iako je bilo veoma, veoma
kasno, nije mu predlagala da ide kući. Bio joj je stara mušterija i godinama je plaćao njene simpatije. Mogao
ju je svojevremeno uzeti i da mu bude konkubina. Razmišljala je o tome sada. O životu kakav je mogla imati.
O jednoj veoma drugačijoj sudbini.
Šake su im bile blizu, i njegove i njene su počivale na stolu. Bio je ostavio srebrnu čačkalicu i sad je vrteo po
rukama zalutao štapić za jelo, vrteo ga je između palca i jednog prsta. Ruke su mu bile staračke, a isto tako i
njene. Lao Mama je to primetila pa je klimala glavom, bodreći ga da priča dalje. Muškarci su u njenu dvo-
ranu dolazili radi posla u krevetu, ali i radi ovakve utehe. Ajo , rekla je, sigurno mnogo patiš zbog tih ljubo-
mornih žena u kući! Ti si čovek velikog strpljenja. To je izgovorila bezmalo ne razmišljajući, a za nju to nije
bila ironija.
Konkubine samo donose nevolju , uzvratio je. U ovom životu više nijednu neću uzeti , kazao je. Kunem se.
Prevrnuo je očima i zatresao glavom, a povređenost koju je osećao delovala je vrlo stvarno. Lao Mamu su
boleli obrazi od dugih sati osmehivanja, razgovora, šaljenja s mušterijama.
Bankar Čang je prešao na priču o drugim stvarima, o nosatim stranim đavolima koji se viđaju s vremena na
vreme. U istočnom kraju grada zidaju ogroman hram za svoga varvarskog boga , rekao joj je. Ne bi im tre-
balo dozvoljavati da dolaze ovamo, da nam uzimaju zemlju i da grade, da nas prisiljavaju da se povinujemo
svakom njihovom zahtevu, da se takmiče s nama u poslu. Nije njima mesto u Kini. Klimnula je glavom u znak
saglasnosti, ali nije ga više istinski slušala sad kad je govorio o stvarima koje se nje ne tiču. Umesto toga je
razmišljala o tome šta ima kod nje i prisećala se kako je bilo dok je bila mlada, kad je još nije bio takao ni-
jedan muškarac. I on je tada bio mlad, a ona velika lepotica kad ju je izabrao između devojaka postrojenih u
salonu. Imala je savršena stopala od pola pedlja. Oči kao bademe. Obrve kao listiće vrbe. A sad su joj se
stopala raširila. Nateknu kad je vrućina, kad je umorna, kad pretera s vinom. To je od teškog života.
Brada naniže oči naviše glava nakošena. Služi se kukovima, lepezom, očima. Jedna cipela koja viri ispod
sukanja ubediće muškarca da baš tebe izabere za tu noć. A onda se radovala što je izabrana, jer ne biti iz-
abrana to je rđavo u ovakvoj kući. Tako i ona govori svojim devojkama. Stroga je prema njima. I iskrena. To
je kazala i Đinhui, u neku ruku da je upozori. Bankar Čang je i Lao Mami bio prva mušterija, a kad ju je iz-
abrao kao onu željenu, znala je vrlo malo o tome šta muškarci rade i kakvi su im prohtevi. Sad se Lao Mama
stara da devojke znaju sve. Tek okoćeno mače treba da se boji tigra. Bolje je znati šta te čeka.
Što se posla u krevetu tiče, bankar Čang je još odavno prešao na drugu, mlađu robu. Lao Mama se pitala:
pamti li njeno radno ime? Zvala se Cijen zato što su joj u to doba oči sjale bojom crnih ametista. Odavno je
niko nije nazvao tim imenom. Sad je Lao Mama samo Lao Mama.
Bankar Čang je te večeri bio vrlo pijan, držao se za zidove dok se peo stepenicama ka Đinhuinoj sobi. Prema
Lao Mami, pre svih tih godina, bio je grub. Grublji od nekih što su došli posle, a od nekih drugih manje grub.
Pamteći to, upitala ga je: Kako je ona prošla? Kako je prošla mala? Jesi li je povredio isto onoliko kao što si
prvi put povredio mene? Muškarci vole da se prisećaju takvih stvari, a ona je bila radoznala. Bankar Čang je
sklopio oči i osmehnuo se, ukazali su mu se zubi.
Ljubomorna si , rekao je.
Ne , odgovorila je ona. Nisam. Nije na ulici, ne živi od đubreta kao mnoge kad ostare. Nije progutala opijum.
Nije se obesila o grede. Stara se o svojim poslovima. Preživljava i to je sve, i ni najmanje nije ljubomorna na
malu.
Najsrećniji sam kad sam ovde , kazao je on.
Mi smo lao pengjou , uzvratila je. Stari prijatelji. Ali zapravo, pomislila je, odnos između njih samo je posao.
Nikad nije ni bio ništa drugo. On plaća srebrom, ona stavlja srebrnjake na gazdin dlan kad dođe po zakupn-
inu. Svako za nešto plaća. Svako za nešto mora biti plaćen. Takva je priroda živog sveta, razmišljala je.
Samo načas, Lao Mama se zapitala kako je Đinhui sad kad je bankar Čang završio. Ta prva noć s njime,
prisećala se sada, bila je za nju vrlo, vrlo teška. Pamtila je bolove, krv i strah. Posle joj je postalo lako da to
radi. Da odradi i zaboravi. Znala je šta joj govore iza leđa sad kad i sama kupuje devojke i uvodi ih u posao.
Govore kako ima srce vuka, a pluća psa. Ali, pomislila je, nije sve ni samo crno, ni samo žuto. Ne može čovek
zaraditi za život a da mu ruke ostanu bele.
Đinhua će naučiti. Sve one nauče, svaka njena devojka. Đinhua će postići ogroman uspeh. Njoj je budućnost
obezbeđena, a to je bolje od svih drugih mogućnosti.
Dok je sedela tu zagledana u bankara Čanga Lao Mama je pomišljala kako mu je vreme da ide. Rekla mu je
to, on kao da se prenuo, a tad je u sobu ušao Starac.
Starac je slagao prljave posude u visoke gomile. Ruke su mu se tresle više nego obično. Posude su se vrlo
opasno naginjale kada ih je poneo u kuhinju, gde će ih kuvar oprati i složiti za sledeći dan. Jedan štapić je uz
zveket pao na pod. Pazi šta radiš , rekla je Lao Mama, isuviše umorna da cikne.
Starac je ove večeri upadljivo hramao, prenoseći težinu na pete. Izgledao je kao kola slomljenog točka koja
vuku mule. Ne bi trebalo da jede toliko šećera. Šećer ne valja za čukljeve. Lao Mama mu je to i rekla, obraća-
jući se njegovim leđima, uokvirenim dovratkom, dok je stajao pritisnut teretom tanjira. Videla je kako crni
ćelepuš mrda gore-dole kada je Starac klimnuo glavom poručujući: U pravu si. Ne bi trebalo da jedem toliko
šećera. Perčin mu je bio tanak i sed, spuštao se niz leđa pravo kao strela.
Kada je otišao, zanela se mislima o zaradi. Noć je bila dobra. Dva gozbena stola; šezdeset četiri zdele s jelom;
četrnaest krčaga vina, a ni broja se ne zna ispijenim lončićima čaja i ispušenim lulama opijuma. To će znati
Starac. Što je od svega lepše, Lao Mamina poslednja investicija počela je da se isplaćuje; Đinhua je sada
drvce koje rađa novac.
Starac se vratio da ponese još posuda. Ređao ih je jednu na drugu dok nisu počele da se klate. Šakama je
sačistio sa stola semenke i kosti. Bio je usredsređen. Obrve su mu nabirale staro i pegavo čelo.
Naspi mi čašu vina, Starče , rekla mu je. Spustio je naslagane zdele. Zazvečale su. Ruke su mu se zaklatile kraj
bokova. Ona je raširila lepezu, a smaragd na njenom prstu zaiskrio je dubokom i blistavom zelenom bojom.
Volela je taj prsten, dar od čoveka koji joj je bio mušterija jednom, i to davno. Bio je bogatiji čak i od bankara
Čanga. Živeo je na severu. Čovek koji je uživao u ženama iz Sudžoua. Najlepše žene u čitavoj Kini , govorio je,
a to je živa istina.
Taj prsten je bio najveća Lao Mamina dragocenost.
Starac je nalio vino. Otpila je gutljaj i istoga trena ga osetila. Vrelo na jeziku. Toplo u grlu. Hladno u trbuhu.
On je čekao. Osetila je u glavi blagu opijenost. Šake su joj odebljale. Morali bi da joj odseku prst ako bi hteli
da joj ukradu prsten. Uzdrhtala je od te pomisli, da leži osakaćena u kovčegu. A onda se zadubila u razmišl-
janje o tome kako je sve njih spasla. Svih šest devojaka, i Sujin, pa i Starca. I druge pre njih. Svi bi jeli ljuske
belog luka da nije nje. Odevali bi se u kokošje perje, visili naopačke i borili se da prežive. Trebalo bi da joj
budu zahvalni zar ne?
Kakva vrela noć!
Hoću još jednu , rekla je i pogurala čašu po stolu. Starac ju je napunio. Sinulo joj je da su on i ona istih god-
ina. Oboje su šuenjan šeng rođeni u godini Pacova.
Ko će nâs gledati , upitala ga je, kada ostarimo? Ko će nam sahraniti kosti i spaliti novac za naše dugove? Nije
od njega očekivala odgovor. Ljudi Pacova su lukavi. Šarmantni i inteligentni. Znaju da budu i okrutni kada
okolnosti tako iziskuju. Lao Mama se pitala kakav je Starac. Nije ni šarmantan ni inteligentan, no možda je
lukav? Nije bila sigurna.
Gan bej , kazala je i ispila čašu nadušak. Potom je Lao Mama dala glavom znak da hoće još jednu. Starčeve
oči su bile uprte u srebrnu čačkalicu što je ležala na stolu, tamo gde ju je ostavio bankar Čeng.
Imam na selu sinovca , najzad je izgovorio. Imam i nešto malo ušteđenog novca , dodao je.
Nije znala za sinovca niti za ušteđen novac, zapravo, nije znala ništa o njemu. Možda ju je, pomislila je,
potkradao. Vinski krčag bio je prazan. Dok je sedela tu kraj Starca, a on stajao, osetila se usamljeno. Svako
radi šta mora ne bi li preživeo. Razmislila je da li da to kaže naglas, ali umesto toga je izgovorila nešto drugo.
Nameravam da usvojim Sujin , rekla je Starcu. Kao ćerku. Ona će mi se naći kad budem stara, kad budem
prešla na Zapadna nebesa. Lao Mama sve do ovog časa nije znala da će baš to uraditi. Ali vino je ulje za jezik
i za misli. Sujin je dobra devojka. Bogalj je i nikog drugog nema, te joj se zbog toga sme verovati. Biće to do-
bra nagodba. Lao Mama je klimala glavom sama za sebe. Razgovaraće sa Sujin ali to će obaviti sutra. Takve
je stvari najbolje pretresati izjutra, kad su jake i svetlost i pamet.
Na putu ka svojoj sobi, pošto su kuvar i Starac legli a kuća se smračila i utišala, Lao Mama je prošla kraj vrata
sobička gde je spavala Sujin. Zastala je. Stopala su joj oticala od vrućine, od vina, od toliko dugog sedenja.
Mora doći Sujin da joj ih iznova uveže. To je zadatak ćerki. Gurnula je vrata. Otvorila su se. Unutra su spavale
dve devojke ona ružna i ona lepa jedna drugoj u zagrljaju.
Ona sama nikad nije imala nekog takvog, nekog ko bi je tako snažno grlio. Imala je svoje psetance, razume
se, ali nikog da je pita šta ima kod nje. Nikog da čuje odgovor. Lao Mamina postelja bila je samotna, a jastuk
će joj noćas biti hladan. Ali lepo joj je. Eto šta ima kod nje. Ona je naprosto Lao Mama i preživljavaće ovaj
život još duge godine. Svoje devojke je u neku ruku doživljavala kao kćeri. U jednom sasvim drugom smislu,
doživljavala ih je i kao sebe, samo što je ona bila jača od njih i imala je više novca.
Zaspavši, Lao Mama je sanjala. Starac leži u njenoj postelji, a ona ga posmatra kroz uzak procep između cr-
venih krevetskih zastora. U snu joj to ne izgleda ni najmanje čudno. Starac je stariji nego što je bio te kasne
noći kad joj je sipao vino. Lice mu je nabrčkano kao list kupusa; kosa bela kao kost, telo usahlo, krto poput
hartije. Čvrsto spava. Lao Mama razdvaja zavese i zavlači se u postelju, pa leže do njega. Oseća duboku
čežnju da podeli s njime svoju sudbinu. U snu pada u san i srce joj se kida od te potrebe, a onda se odjed-
nom budi, u znoju. Posteljina je vruća i vlažna kao kaljuga. Nije joj dobro. Seda, zagrcava se, povraća sebi u
krilo. Gledaj, Starče , viče, a Starcu se oči otvaraju i to više nije on. Seda, gleda u nju, a mlad je i naočit, na-
jlepši muškarac kog je u životu videla. Gledaj , viče ona, ovo je beba! Razdire je tuga. Povratila sam bebu ,
govori mu. Pomozi mi, molim te, pomozi da je operem, a onda moraš da me zagrliš i da me vodiš odavde.
Taj čovek u njenom snu, koji i jeste i nije Starac, okreće se od nje. Ne mogu da te spasem , odgovara.
Ujutru, prisećajući se sna, Lao Mama je pomislila: Nije mi lepo. Uopšte mi nije lepo.
PTICE TUGE
Đinhua
Ječala je u snu; Đinhua je čula taj zvuk i to nije bio san, i nijedna čestica njenog bića nije se osećala dobro.
Krevet je tvrd i to nije njen krevet. Delovi tela koje joj je bankar Čang pozledio peku, kljucaju i bole, ali on
nije ovde. Časak potom, otvorivši oči širom, Đinhua nije bila sigurna gde se nalazi. Soba je bila jedva nešto
veća od kreveta na kom je ležala sklupčana; soba bez prozora i bez nameštaja, s metlom prislonjenom uza
zid i gomilom krpa na podu.
Sujinina soba. Sobičak u kom ona spava.
Đinhua je dotakla otečeno mesto između nogu i pogledala u prste. Šaka joj je bila crvena od krvi, pa ju je
odmakla daleko od sebe, prstiju mlitavo povijenih i oklembešenih. Zajecala je. Mozak joj je bio uposlen
prisećanjem šta je sve radio bankar Čang, a to je i sad bilo jednako grozno i bolno kao i onda kada je sinoć to
radio.
Zovi me baba , rekao je.
Sada je bila skroz budna. Kraj kreveta je stajalo vedro, a Đinhui se piškilo, ali nije se usuđivala; previše ju je
bolelo tamo dole.
Da li je zaista to rekao? Zovi me baba ...
Kada je ušla Sujin, na njeno dobro jutro Đinhua je zajecala još jače. Pokazala je Sujini krv na prstima i bila je
bespomoćna dok je posmatrala kako joj Sujin briše prst po prst, odlučno, temeljno, onako kako se čisti
pogan sa dečje ručice. Upitala je kroz suze: Je li to crveni zmaj? Hoću li krvariti svakog meseca? Hoću li odsad
biti u Lao Maminoj knjizi mesečevih krugova?
Sujin je odmahnula glavom. Ne , rekla je. To će biti kasnije, možda uskoro, a možda i ne tako skoro.
To ne valja, zar ne, kada krv teče bez razloga? Đinhua se zagledala u svoje prste, u nokte još obrubljene
krvlju. Sujin ju je dotakla po mišici.
Nije to ono najgore , odgovorila je. Popij sad malo čaja. Pomoći će ti da prezdraviš. Biće ti lakše neko vreme.
Najpre je morala da piški. Sujin ju je digla nad vedricu. Milovala ju je po kosi. Đinhua je suspregla dah i
mokraća je krenula u curkovima koji su je pekli. Mirisala je snažno, na dnu vedrice se videla tamna boja.
Posle toga je popila čaj, halapljivo željna da utaži strašnu žeđ, a Sujin joj je donela zdelu ustalasane tečnosti.
Lek , rekla je Đinhui. Lezi. Razdvojila joj je noge. Kad je počela da je pere, Đinhua se trgla, privukla kolena ka
sebi. Tečnosti su curile. Sujin je presavila meku, suvu krpu i uglavila je Đinhui između nogu. Vezala ju je uzi-
com oko Đinhuinog struka, čvrsto, da ne isklizne.
Eto , izgovorila je. A sad se obuci. Lao Mama hoće da sve siđemo u prizemlje. Ima neko iznenađenje. Za sve
nas, veli.
Davno, davno u nekom drugom životu iznenađenja su bila nešto zanosno. A sada, dok je navlačila bluzu
preko glave, Đinhua je rekla: Kaži mi o čemu je reč, Sujin. Niz obraze su joj se slivale suze, a Sujin je slegla ra-
menima. Kad bih znala šta je , odvratila je, ne bi bilo iznenađenje.
Dvorištem se orila pesma ptica, a sunce je već bilo toplo. Lao Mamino lice izgledalo je čudno bez belila, bez
rumenila, bez boje. Nije imala obrve, usne su joj bile sive i mirisala je na dim i tamjan iz Hrama Boga grada,
kud je tog jutra išla da se pomoli.
Prva će mala , rekla je Lao Mama i pokazala na Đinhuu. Starac je držao smeđ džak.
Đinhua nije želela da bude prva. Džak u Starčevoj ruci se pomerao, a Starac je zamumlao i gurnuo ga ka njoj,
te je osetila zemljast, čvornovat miris čupavih vlakana starog džaka i zadah Starčevog rukava. Začula je tih
zvuk i povukla ruke iza leđa.
Hajde. Uzmi jednu. Ne ujedaju ni izbliza onako jako kao bankar Čang. Lao Mamin jutarnji smeh ličio je na
tigrovu riku, a onda su se i svi ostali nasmejali Đinhui. Sa ruba dvorišta gde je stajala, Sujin je najneprimetnije
klimnula glavom, a to klimanje glavom govorilo je: Đinhua,moraš to da uradiš.
Starac je držao otvoren džak. Đinhua je zavukla ruku. Još joj se činilo da su joj prsti lepljivi. Svi su posmatrali i
kikotali se, a Đinhua se bojala onog što je u džaku šaka joj se tad sklopila oko malog srca što kuca.
Sva bića sa Šest staza postojanja jesu naši roditelji , objavila je Lao Mama, a Đinhui je u ruci bila ptičica,
okrugla kao pogačica s mesom, nešto najmekše što je Đinhua u životu dodirnula; izvadila ju je iz džaka i
obuhvatila obema šakama da joj ne bi odletela. Privila je pticu uza samo lice i bilo je to nešto najlepše što joj
se ikada desilo, ta ptičica u njenoj ruci, s kostima nalik na grančice koje očas mogu pući i očima nalik na sja-
jne đinđuve; drhtalo joj je svako perce, nožice su bockale Đinhuin dlan, glava joj se obrtala tamo-amo i
gledala čas na jednu, čas na drugu stranu.
Pustiti pticu u nebo, to znači ukazati počast precima , upravo je govorila Lao Mama, a Đinhua je poželela da
zadrži ovo premilo biće zauvek i doveka.
Danas ćemo , nastavila je Lao Mama, svi ukazati počast našim očevima i majkama, dedovima i babama i
svima onima pre njih. Vas šest devojaka, a i Starac s vama. I ja, razume se. I ja ću to uraditi. Svi ćemo steći
zaslugu za budućnost.
Đinhua i ptica su se gledale; Lao Mama nije pomenula pticu za Sujin, ali izgovarala je molitvu usnama, bez
reči a Đinhua nije želela da njena ptica odleti.
I šta sad? , rekla je Lao Mama razmahnuvši prstima ka Đinhui. Pusti je. To i jeste cilj svega, glupačo. Zaćutala
je. To je obična glupa ptica.
Hungju je lebdela nad Đinhuom, govorila joj nešto na uvo, a Đinhuini prsti bili su stegnuti, ali ne i previše
stegnuti oko ptičice. Ne možeš da je zadržiš , kazala je Hungju. A onda je šapnula: Neće ni stići do neba, znaš.
Prodavač ptica čeka. Tu je, sa svojim kavezom, sa druge strane zida. Sve će ih opet pokupiti, do poslednje, i
prodaće ih nekom drugom za karmu. Tako radi prodavač ptica, sve ukrug. Prodaje stalno iste ptice.
Đinhua je okrznula pogledom Sujin. Hungju nije prestajala da melje, a Đinhua nije želela da to bude istina to
što je Hungju rekla.
Tako ti je to s pticama , kazala je Sujin, a glas joj je bio vedar, ali Đinhua je videla da se pravi kako joj baš ni
najmanje ne smeta što nije i ona dobila pticu za svoju karmu. Lao Mamina ptica je odletela preko zida, a
onda je Lao Mama rekla kako hoće da razgovara sa Sujin u salonu. Kazala je kako za nju ima drugačije izne-
nađenje, ne pticu već nešto drugo, nešto bolje. Sujin je gledala u pod i ništa nije rekla, a u međuvremenu je
odletela Ćingjueina ptica, zatim i Starčeva.
Đinhua je sačekala, pa otvorila šaku i osetila kako krv curka iz nje u krpu u čakširama. Ptica je načas čučala
vrlo mirno na njenom dlanu. A onda je, trznuvši se i uzdrhtavši, raširila krila i uzletela na granu ginka. Žuta
guša joj je bila divna među zelenim lišćem, i otvorila je kljun da zapeva, a Đinhua nije mogla baš tačno da se
seti kako je baba izgledao, ali čuvši tu pticu, setila se nečeg drugog. Ptica ne peva zato što ima odgovor.
Ona peva zato što ima pesmu.
KAO LIST HARTIJE
Sujin
Ponešto se promenilo u tim danima nakon Lao Mamine izjave da će usvojiti Sujin, ali Sujinin život izvesno se
nije prolepšao. Ponekad ju je Lao Mama nazivala Ćerka , ponekad izgovarala Sujinino ime ispravno, ali kada
je bila ljuta, zaboravljala ga je i nazivala je Govnjivi valjušak ili Pička mala , isto onako kao pre. A Sujin je sad
morala menjati zavoje na Lao Maminim nogama kad god se usmrde, a ako Lao Mami naiđe ljutit dan, tukla
ju je, i opet ju je tukla jače nego one devojke koje su drvca što rađaju novac. Nema nikakve razlike, govorila
je Lao Mama, ako Sujinino lice porazni od posekotina i modrica, a ionako već ćopa. Čak i kad dobije batine i
kad joj se oči maltene skroz zatvore od otoka, opet je mogla da čisti, da pere odeću, iznosi vedra sa izmetom
na ulicu onako kako je oduvek i činila.
Opet je mogla da menja Lao Mami zavoje.
Takođe se nije promenilo ni Lao Mamino uputstvo kuvaru da za Sujin odvaja ucrvljan pirinač, zato što njoj
nije potrebno da bude jedra i meka da bi zadovoljila mušterije onako kako ih zadovoljavaju drvca što rađaju
pare. Lao Mami je bilo potrebno tek toliko da Sujin ostane u životu da bi mogla biti odana kći i zapaliti
štapiće i papirni novac za Lao Mamu kad bude umrla.
Nešto drugo se jeste promenilo. Dogodilo se juče. Starac je našao prvog malog poslužitelja i vratio ga kući,
pa ga je Lao Mama najpre išibala po tabanima, a onda po glavi i ramenima. Sad nije mogao da hoda, niti da
obuje papuče, niti da obuče košulju. Drugi mali poslužitelj umro je povraćajući izmet na ulici; tako je rekla
Lao Mama, a Starac je kazao: Da, to mu se desilo. Jezik mu je visio iz usta kao debela siva riba, oči su mu bile
širom iskolačene čak i takvom mrtvom, a ulični psi su ga ujedali.
Sujin nije bila sigurna da je tačno to što priča Starac. Drugi mali poslužitelj nije bio tu i jedino je to sa izves-
nošću znala.
Đinhua
Posao u krevetu radila je četrnaest puta. Dvaput s bankarom Čangom, ostalo s drugim muškarcima. Cuejljen
joj je rekla: Navići ćeš se , a Šibao je rekla: Posle nekog vremena više ne boli, a mušterije će ti donositi pok-
lone.
Ćingjue se nasmejala i kazala joj: Nikad nećeš biti dorasla meni.
Još ju je bolelo svaki put kad radi posao u krevetu, i krvarila je, i nije želela da bude drvce što rađa novac.
Radije bi jela ucrvljani pirinač zajedno sa Sujin. Radije bi čistila pod. Pitala se šta li je s drugim malim
poslužiteljem i da li je zaista mrtav, sa sivim ribljim jezikom. Možda se, volela je da razmišlja, izvukao, a Lao
Mama ne želi da bilo ko to sazna.
Sujin je prestala da priča priče otkako je postala Lao Mamina ćerka. Govorila je kako od priča vajde nema.
Nisu ništa bolje nego snovi. Đinhua joj je uzvratila da je priča kao vrt koji možeš da poneseš u džepu , kako je
govorio baba ali Sujin je zavrtela glavom i rekla: Ne.
OKO ĆE VIDETI
Sujin
Otvorivši kapiju, Sujin je pomislila: Ovaj čovek je došao u pogrešnu kuću. Bio je gao guan, visoki službenik.
Verovatno je tražio neku od onih čangsan kuća sa druge strane mosta, gde ne razvodnjavaju vino i gde su
gosti bogataši što imaju po tri, po četiri, po pet konkubina, a svaka ima sopstveno dvorište.
Eto šta je Sujin pomislila kad je odškrinula kapiju taman koliko da jednim okom vidi ko je to pozvonio. Taj
čovek je stajao sam i proučavao pločice sa imenima devojaka spolja na zidu, ruku sastavljenih na leđima.
Imao je kadifeni zimski šešir sa zlatnim ukrasom na vrhu, pa je po tome Sujin i znala da je posredi veoma
važan čovek. Sujin je otvorila kapiju još malčice, da pogleda sa oba oka, a škripanje šarki poplašilo je goluba
nad njenom glavom. Ptica je prhnula sa krova i proizvela krilima odsečno lepetanje. I Sujin i taj čovek
pogledali su naviše. Golub je obišao krug, pa opet sleteo na krov dvorane. Vratio se tačno tamo odakle je i
pošao. Glupava ptica, pomislila je Sujin. Može da odleti. Ne mora da se vraća u Dvoranu okruglog meseca i
strasne ljubavi. Videla je tad da ovaj čovek ima haljinu koja nije ni plava ni crna, ni zelena ni siva, već su se u
njoj sve četiri boje prelivale, kao perje na golubijim grudima, i Sujin je odmah uočila da je tkanina fine izrade,
po tome kako su joj niti blistale na suncu.
Još je bilo rano, čak ni podne. Sujin je prala u dvorištu, a duvao je hladan vetar, pa su joj šake bile bolne i cr-
vene. Maločas je razmišljala o tome kako je vreme da pozovu papirdžiju da iznova oblepi papirom prozore
jer se bliži hladno vreme. A onda se setila da je osmi dan osmog meseca, dan kada je, pre šest godina, Ajven
progutala opijum. Ovoga jutra Sujin nije mogla da zaplače dok je razmišljala o Ajven. Bar isprva nije mogla.
Ali onda se setila kako ju je Ajven, u haljini jarkih boja, grlila, bez ikakvog pravog povoda, i to tako da joj je
bilo toplo i lepo. Tad ju je prvi put Ajven nazvala Malom Sestrom, a Sujin je želela da taj zagrljaj nikad ne
prestane. Tako obujmljena Ajveninim rukama, osećala je da možda neko može da je voli duboko i večno, a
sećanje na to ipak je nateralo suze da poteku, onako kako su tekle kad razmišlja o prošlosti.
Čovek joj je upravo saopštavao svoje ime. Ja sam potkancelar Hung , rekao je, a Sujinine ruke i rukavi bili su
mokri od pranja, nos joj je curio i bila je sigurna da su joj oči crvene kao kićanke na onim fenjerima napolju.
Nije očekivala da se pojavi tako fin čovek, inače bi najpre barem otišla da izduva nos. Upitao je može li ući.
Klanjao se duboko iako je Sujin bila obična služavka, a nije delovalo da joj se ruga. Šmrknula je i uštinula se
za hladni vršak nosa, pa ga pozvala unutra jer je jedino to mogla uraditi, iako je bilo rano prerano za gozbe,
opijum ili posao u krevetu. Sve devojke su spavale nakon naporne radne noći.
Sujin nije volela da izlazi na kapiju i obično to nije ni radila. Nije želela da je ljudi posmatraju otpozadi kad ih
vodi hodnikom. Brinula se da će misliti o njoj da je najobičniji matori bogalj. Neki su je glasno i nazivali boci,
kao da sama ne zna da je od tih, i zbog toga se stidela.
Potkancelar Hung je poslednji put ispod oka pogledao pločice sa imenima na zidu, pa zakoračio kroz kapiju.
Džonovi kadifenih čizama bili su mu bezmalo savršeno beli, kao da ih nikad dotad nije ni obuvao, ili možda
kao da svuda putuje u nosiljci. Sujin ga je uvela u salon i donela poslužavnik sa tri namirisana ubrusa, vrela i
uredno umotana. U međuvremenu je bio stavio okrugle naočari i proučavao je erotične slike na zidu, istežući
se da ih podrobnije razgleda. Ugledavši ubruse, poklonio se i izvinio što muči Sujin, i kao da ga je bilo
sramota. Ponudila ga je čajem. Nije bila navikla na takvu učtivost, pa ju je i samu bilo sramota, zbog uljud-
nosti tog važnog čoveka. Kada je uzeo jedan ubrus i potapkao se po čelu, Sujin je primetila da su mu ruke
otmene. Na palcu je imao prsten od mahagonija.
A onda je morala da probudi Lao Mamu, koja je tvrdo spavala, bučno hrčući nakon sinoćnih zbivanja. Pro-
zorski kapci u njenoj sobi bili su zatvoreni i ružno je mirisalo. Sujin je šapatom pozvala Lao Mamu i oprezno
je dotakla po izboranom starom ramenu. Kada se Lao Mama prevrnula u krevetu, Sujin je videla da je pod
jorganima gola, sa psetancetom sklupčanim kraj nje, i pre nego što je jedna jedina reč izašla iz Lao Maminih
usta, Sujin je znala da će biti ljuta i da će govoriti grubosti.
Kravo glupa , rekla je Lao Mama pre nego što su joj se oči i dopola otvorile. Pičko. Prinela je ruku čelu i Sujin
je ugledala blesak smaragdnog prstena, onog koji nikad ne skida da joj ga niko ne bi ukrao.
U salonu je neki službenik , rekla je Sujin. Čeka.
Službenik? Lao Mama je sela i zgrabila jorgan da se pokrije. Oči su joj sad bile otvorene. Fang ni made pi ,
rekla je. Šta hoće u ovaj sumanuti sat? A potom je kazala: Službenik ili ne, moraće da čeka.
Naravno. Probuditi devojke. Obojiti obrve, usne, lice. Udesiti kosu. Odabrati odeću. Za sve to treba vremena.
Reci mu da ću začas doći , kazala je Lao Mama. Reci mu da imam mnogo lepotica, da ću imati devojku za
njega kakav god da mu je ukus. Hajde, bezvredna robinjo od ćerke, reci mu to.
Potkancelar Hung je pijuckao čaj u salonu kada se Sujin vratila. Već se pitala koju će devojku ovakav čovek iz-
abrati. Svaki put se nadala da to neće biti Đinhua. Često, jer je bila najmlađa i najlepša imala je dar da lepo
pripoveda i da pamti pesme i posedovala je više draži od svih ostalih.
Klanjajući se, Sujin je rekla: Molim vas. Ako bi uvaženi gost samo načas sačekao, devojke će doći, pa ćete ne-
sumnjivo naći neku, bez obzira na to kakav vam je ukus. Svom snagom se upinjala da govori onako kako je
prikladno pred ovakvim čovekom.
Potkancelar Hung je klimnuo glavom. Izgledao je kao pristojan čovek, ali i kao čudna osoba. Tražim jednu
tačno određenu kurtizanu , rekao je Sujini. Ona je ta koju moram naći, i nijedna druga.
Đinhua
Đinhua je stajala poslednja u redu. Lao Mama je postrojila devojke u salonu svih šest su bile obojadisane,
nabeljene, sanjive. Poređala ih je kao zupce u češlju kako bi važni čovek mogao da ih razgleda. Đinhua se up-
injala da ne zeva.
Uvaženi potkancelar čini nam najveću počast svojim prisustvom u našoj skromnoj dvorani , upravo je govo-
rila Lao Mama duboko se klanjajući. Nikada ranije nije rekla nešto toliko učtivo. Nikad se ni pred kim nije to-
liko duboko klanjala. Čovek nije ustao sa stolice. Nije bio ni lep ni ružan. Imao je prav, tanak nos, lepo obliko-
vanu glavu i sitna ramena. Bio je stariji od nekih koji su tu dolazili, ali ne ni tako star kao pojedini drugi. Nije
bio debeo.
Lao Mama se rasplela iz svog dubokog poklona. Pogledajte. Pokazala je šakom ka postrojenim devojkama.
Prsten joj je sevnuo. Glas joj se uspinjao i spuštao. Danas je imao oblik. Izvijao se i burgijao; ličio je na iglu
skrivenu u svilenoj rukavici.
Bez žurbe , rekla mu je. Man man kan.
Čovek ništa nije odgovorio. Nije pogledao kuda Lao Mama pokazuje. Morala je da ga čeka. Kao da razmišlja,
pomislila je Đinhua, o nekome ili nečemu što nije tu. Sve devojke su se vrpoljile, klatile se na nogama. Klatila
se i Đinhua, i pitala se.
Ništa ne košta gledanje mojih mirisnih lepotica , rekla je Lao Mama
kao da ćutnja gosta mora da se ispuni rečima. A možda i ja, koja sam neznatnija i niža od vas, mogu da vam
pomognem pri izboru. Uhvatila je obema rukama Ćingjue za mišicu. Ćingjue joj je bila miljenica. Uvek prva u
redu. Ćingjue je iskoračila i zakikotala se kao da je stidna i bojažljiva, ali uopšte nije bila stidna niti bojažljiva.
Molim ti se, molila se Đinhua bogu bogatstva na drugom kraju sobe ili ma kojem bogu voljnom da je sasluša
neka izabere nju, a ne mene.
Čovek je skinuo naočari, obrisao belom krpicom jedno, potom i drugo okruglo staklo. Bio je bled i kao da se
osećao neprijatno. Imao je tanane, nervozne šake.
Smem li vam predložiti, Vaša svetlosti, da oprobate ovu ljupku osobu koja se zove Ćingjue? Vrlo je umešna,
ako me razumete. Lao Mama je zauzela naročitu pozu, sastavivši šake. Osmeh joj je bio prepreden i crven.
Takva devojka je dobra za vašu vitalnost. Zna preko trideset položaja koji pomažu da nastupi jangći i da os-
tane jak , govorila je sad. Ćingjue je upamtila metode svakog položaja ponaosob. Ima svoje omiljene, ali iz-
bor je vaš, uvaženi gospodine. Izaberite jedan položaj izaberite trideset. To je na vama, cenjeni gospodaru.
Vaša odluka, vaš uvaženi odabir.
Lao Mama se šetkala. Sitnim koracima. Bez ikakve žurbe , kazala je. Gao guan kao što ste vi zaslužuje da ima
ono što mu godi. Zaslužuje ono najbolje što može za novac da se kupi.
Čovek je digao jednu šaku, isturio dlan poručujući: Ne,neću nju. Neću tu devojku. Izraz lica bio mu je nepro-
tumačiv.
Ili bi možda potkancelar radije neku manje iskusnu devojku , pokušala je iznova Lao Mama. Pogledajte
pobliže Šibao. Ona je ba mjen linglung. Dražesna iz osam uglova i izuzetna. Gotovo da je za čitav njen život
niko nije takao.
Čovek je ustao sa stolice. Nije se osmehivao, niti zbijao šale, niti mrvio semenke zubima. Nije se oblizivao on-
ako kako neki muškarci rade dok se odlučuju, a to što je Lao Mama kazala nije ni bilo tačno. Šibao nije bila
dražesna iz osam uglova niti izuzetna. Imala je zube kao mula. U životu su je doticali mnogo puta.
Ne , izgovorio je čovek. Ni ona nije ta koju tražim.
Načas se Đinhui učinilo da mu u glasu čuje tugu. Odvratio je pogled od Šibao, od čitavog reda devojaka. Kao
da se nečega prisećao.
Devojka za kojom ja tragam , rekao je vrativši se do Lao Mame, lepa je i vrla, i volim je. Ćingjue se glasno za-
kikotala. Lao Mamine obojene obrve digle su se za dva ili tri prsta na čelu, a Đinhua je načas pomislila na
Nuvu. Imam samo devojke najfinijeg karaktera , kazala je Lao Mama, i svaka je lepa i vrla, i imaju mnogo
drugih finih osobina koje će gospodina poput vas navesti da se zaljubi.
Pod Lao Maminim levim okom videla se crna razmazotina, i izvesno su je videli svi u toj sobi, ali niko nije
rekao: Razmrljalo ti se oko treba da ga obrišeš.
Čovek je gledao u Cuejljen, koja je bila obukla novu plavu bluzu izvezenu leptirima. Mrštio se, pokušavao da
probere. Pošao je dalje očima, hitro, i sad je gledao u Đinhuu. Strani sat koji je Lao Mama upravo bila kupila
od jednog trgovca iz Šangaja kucao je di-da, di-da. Imao je zlatne kazaljke koje idu ukrug i ukrug, ali veoma
polako. Niko nije znao zašto je Lao Mama kupila sat i niko nije znao da čita zagonetna pismena na njemu.
Najlepše cveće raste u dubini vrta , kazala je Lao Mama. Uvek je tako govorila kad muškarac stigne do kraja
reda, pošto nije želela da ode ne odabravši nijednu devojku. Đinhua je nastojala da iščisti glavu, da ništa ne
oda, da joj lice bude kao prazna zdela od pirinča. A čovek je i dalje gledao u nju, dugo je gledao ništa ne gov-
oreći. Potom je klimnuo glavom, te je znala šta mora činiti. Pognula je glavu. Pošla ka vratima. Povela tog
čoveka uz stepenice. Njihala je kukovima. Znala je da su mu oči na njenim leđima i znala je da Lao Mama
posmatra.
Želeo je da popije čaj. Lungđing, ako ga imaš , rekao je. Dok ga je pijuckao, zapitkivao ju je. Kako glasi njeno
uvaženo ime? A koje se godine rodila? Koliko je već dugo u Dvorani okruglog meseca i strasne ljubavi? Koja
joj je boja najdraža? Koja voćka? Koja pesma?
Tu je već šest godina, prisećala se Đinhua. Već godinu dana je drvce koje rađa pare, ali to mu nije
napomenula. Najdraža joj je zelena boja. Zelena kao magnolijin list, ne kao smaragd. Od voća joj je najdraži
kumkvat. Kad mu je rekla da se rodila u godini Psa, oči su mu se zaokruglile, a onda je promrsio: Naravno. Na
pitanja je odgovarala polako, a on je klimao glavom na sve što mu ona kaže, kao da je sve vreme i znao
odgovor, pre no što će ga ona izreći. Govorila mu je istinu i pripovedala mu o nekim stvarima o kojima dugo,
dugo nije razmišljala. Niko je nije pitao šta voli, šta ne voli. Niko nije mario ko je ona, odakle je. Niko izuzev
Sujin, koja pak nije pitala zato što je tvrdila da se moramo povinovati onome što je stvarnost u životu kojim
živimo sada, te da na ovom svetu nema mesta sviđanju i nesviđanju.
Sedeći pravih leđa na klupi, upitao je Đinhuu ko joj je najdraži pesnik.
Najdraži pesnik bio joj je Džang Đi, a to mu je mogla reći ne zastavši da promisli. Krenuo je da recituje.
Jueluo vu ti šuang man tjen. Pesma joj je bila dobro znana; već samo je čuvši, Đinhua se rastužila, a potom
ražalostila. To je bila omiljena pesma Sudžoua, iz pera omiljenog pesnika Sudžoua: Čamac noću kod Ja-
vorovog mosta . Oboje su znali pesmu napamet, i Đinhua i taj čovek, te su nastavili recitovanje zajedno.
Drugi red Džang Đijeve pesme, treći red, četvrti.
Rečni javori i luča čamdžije razgone brižan san,izvan Sudžou-grada, iz Hrama na Hladnoj planini, ponoćno
zvono zvoni pridošlom čunu.
Ah! , izgovorio je. Znaš tu pesmu.
Pitanja su mu zvučala čudno. Sve što je govorio Đinhui bilo je čudno i niko to dotad nije govorio. Jesi li bila
tamo, na Javorovom mostu? Jesi li videla čamdžiju? Jesi li čula zvono? , zapitkivao ju je. Đinhua je pognula
glavu, a nešto ju je steglo u grlu. Bila je na Javorovom mostu s babom, a uspomena na to bila joj je urezana u
kosti i uklesana u srce, pa i čamdžija, njen čamdžija s paperjastom vrbom, bio joj je sada u mislima, isto tako
i Timu bez ijedne vlasi. Đinhua se zagledala mimo njega, u jednu tačku na zidu, a tamo je bilo Lao Mamino
oko: virilo je i motrilo.
Imaš li i nekih drugih sećanja? , upitao je on. Sećaš li se mene?
Uistinu se sećam , rekla je Đinhua, a upravo se prisećala kako joj je Lao Mama govorila: Šta god da muškarac
zatraži od tebe, radi tako. I otpustila je pojas oko struka i raskopčala kopču okovratnika, i setila se da je
lungđing bio babin najdraži čaj. Setila se kako je držao šoljicu obema šakama šoljicu sa šarama u obliku
zrnevlja pirinča i setila se da je porcelan bio tako tanan da su mu prsti pravili iznutra senku, a baba bi rekao:
Ahhh. Bolje nedelju dana bez pirinča nego jedan jedini dan bez mog lungđinga.
Dok je razmišljala o babinim prstima-senkama, Đinhuu su zapekle oči, a oči tog čoveka počivale su na
njenom grlu, pa ju je i ono zapeklo. Bio joj je toliko blizu da je sigurno razaznavao tanku crvenu crtu koju je
tu nacrtala pre nego što se obukla, i jeste, bila je sigurna da ju je razaznao. Za divno čudo, uopšte mu nije
zasmetala.
Počeo je da plače, a i to je bilo čudno. Rekao je: Toliko sam dugo tražio, a sad sam te konačno našao , i
gledao je dole, u svoje smirene ruke skrštene u krilu.
Đinhua nikad dotad ništa slično nije bila videla muškarca koji postavlja takva pitanja da je teraju da se seća, i
koji plače, i koji gleda dole kao da se stidi. Tekle su suze, njegove, a sad i njene, i govorila je sebi da se to on
igra neke igre, igre koja nema nikakve veze s njome jer ona se ne seća ničega što bi imalo veze s njim.
Učestvovala je već u takvim igrama. Glumila je da je nečija ćerka, majka vrla, odavno pokojna žena. To su
neki muškarci od nje hteli, da glumi, i morala je sve to da radi. Ali sada je Đinhua razmišljala o Javorovom
mostu. O tome kako je tamo bilo kada je pozno veče; kad je gledala u nebo, mesec i zvezde; u obris javora,
vodu što sja kao mastilo, sveže mleveno. Kad je slušala babin glas kako recituje pesmu Džang Đija. Kad je
čula jeku zvona sa Hladne planine i bila srećna što je živa, što je baba kraj nje.
Molim te, oprosti mi na onom što sam ti uradio , upravo je govorio taj čovek.
Opraštam vam , kazala je Đinhua, pa mu položila šaku na rukav i znala da mu je to dovoljno. Samo je to hteo
od nje; za njega je bilo lako glumiti.
REŽANJE NA SENKU
Đinhua
To se dogodilo za najkraći čas. Đinhua je spavala sanjala a onda se probudila. Probudio ju je neki ružan
vrisak.
Dovedi Đinhuu!
Lao Mamin glas. Đinhua je čula kako napolju noćni čistač nužnika dolazi sve bliže i pevuši istu staru pesmu
dok prolazi ispod njenog prozora. Ta njegova pesma bila je priča, kratka, o prstima starca i devojčinim ma-
jušnim stopalima, a Đinhuu je sa ulice, kroz prozor oblepljen papirom, zapahnuo smrad čistačeve profesije,
potekao iz njegovog vedra.
Znala je kako će se pesma završiti.
Dole, u salonu, Lao Mamine usne bile su nestale u ljutitim ustima. Dakle tako , rekla je, a ta reč je bila izgov-
orena isto kao što bi joj se prst zario u Đinhuine grudi, ili kao što bi se strela ustremila u Đinhuino oko ili kao
što bi je šaka zgrabila za gušu.
Šta ovo znači? Lao Mama je koračala tamo-amo i razmahivala nekim pismom. Zastala je da pogleda na strani
sat, pa zavrtela glavom i podbočila se jednom rukom. Čak i papir na kom je napisano bazdi na suprugu
spletkašicu , kazala je, a onda pogledala u Đinhuu. Ili spletke snuje mala pička?
Đinhua je bila neuredna od sna i zbunjena. Ja ne...
Sju! , izgovorila je Lao Mama pre nego što je Đinhua stigla da dovrši, a iz usta joj je prsnula pljuvačka. Meni
nije stalo da znam , rekla je, šta ti radiš ili ne radiš. Ali onog časa kad sam ugledala tog čoveka znala sam da s
njime nešto nije u redu. A sada i mirišem da se kuva nekakva podvala. Nemoj da bi nekad pomislila da ću do-
pustiti... Lao Mama je izmahnula pesnicom i papir joj je zapucketao u ruci; bila je izvan sebe od gneva, čak
goreg od onog njenog uobičajenog. Bili su to jarost, prezir i ozlojeđenost, sve troje odjednom.
Ko je napisao to pismo koje te je toliko uznemirilo, Lao Mama? Na vratima se stvorila Sujin, u sivoj haljini, s
metlom u ruci, a nije ličilo na nju da progovara tako hrabro kad je Lao Mama ljuta.
Lao Mama je isturila hartiju. Držala ju je udaljenu od sebe, pruženom krutom rukom kao da komentariše:
Ovo mi se gadi, a Đinhua se zapitala: ko je Lao Mama kad joj se gadi obično pismo na listu finog papira?
Ovo je delo njegove žene; eto ko je napisao ovo pismo. Obraća mi se rečima Stara i velepoštovana . Naziva
me Džang-ban . Lao Mama se oglasila zvukom koji je istovremeno potekao iz grla i nosa, kao da se ujedno
davi i useknjuje se, i gadna je bila ona. Uljudna neka žena, izgleda, ta madam Hung, ta potkancelarovica.
Vrlo, vrlo profinjena, bogme. Kako samo majušnim, majušnim znacima piše! Možda joj je četkica napravljena
od stidnih dlaka. Povraća mi se već i kad samo pomislim.
Lao Mama je opet ispustila onaj zvuk davljenja-useknjivanja, te se Đinhua lecnula. Vi u svome domaćinstvu
imate jednu devojku , saopštava mi ta žena. A onda kaže: Poslaću danas po podne svoju nosiljku. Ta devojka
mi mora doći. To je ona s belegom smrti na grlu.
Lao Mamina usta bila su tvrda kao staklo, a lice pobelelo kada je izgovorila ovo poslednje, tajnu o kojoj niko
ništa nije znao. Kada oplakuje očevu smrt, Đinhua je crtala sasvim malu, tanku liniju i niko je nikada nije
video, izuzev Sujin, dabome, i izuzev ovog čoveka koji se zvao potkancelar Hung.
Ona je žena , rekla je Lao Mama, ta madam Hung, koja veruje da može meni da naređuje tako što će samo
isturiti svoju vrlu, prezrivu bradu i zatresti tom glavom s finim ukosnicama. Eto tako, poslaće nosiljku, a ja
treba da se presamitim klanjajući se i da radim šta mi ona kaže. Baš kao da očekuje...
Lao Mama je pogledala u Đinhuu i nije rekla šta to madam Hung očekuje.
I dakle , nastavila je Lao Mama, vreme je sada da mi pokažeš to o čemu ja pojma nemam, to što je toliko
opčinilo madam Hung i njenog glupavog muža, taj beleg smrti na tvom grlu. Hajde, otkopčaj okovratnik.
Skini se da ga i ja vidim.
Lao Mama je preusmerila pogled pun optužbe sa Đinhue na Sujin, pa opet na Đinhuu, koja je pomislila:
Danas još nisam nacrtala liniju; nije bilo vremena, a Lao Mama je za to vreme govorila: Sujin, ti si sve vreme
za to znala. Ti, koju sam usvojila kao ćerku ti si izdala sopstvenu majku.
Sujin je mrdnula samo jednim mišićem, sa strane, pri zglobu vilice, a na obrazu joj je izbio ružičast pečat i
oborila je kapke što je značilo njeno priznanje.
Lao Mama se opet obrušila na Đinhuu. Ono jedenje govana juče, i čaj, i mostovi, i zvona, i čamdžije. I
plakanje. Šta sve to znači? Nije čak ni smakao one svilene čakšire. Platio je, ali nije ti se uvukao u krevet.
Kažem ti sada i poslednji put, Đinhua, pokaži mi vrat.
Đinhuin želudac se grčio oko praznine. Čekala je, a uopšte nije znala u čemu je stvar. Čekala je i Lao Mama,
nju da nešto kaže ali ona nije znala šta bi mogla reći. Lao Mama nije od onih koji bi ikada shvatili šta znači
most ili čamdžija ili mrtvi otac, ili ma šta od svega toga jedino se razume u posao u krevetu i u novac. I tako
je Đinhua čekala i prisiljavala sebe da diše i da ne progovori da čeka i da razmišlja da gleda pravo u Lao
Mamine ljutite oči i da ne odvrati pogled.
Neću ti ništa reći o tom čoveku , naposletku je izgovorila, a sad je i sama bila ljuta. Neću ti objašnjavati Ča-
mac noću kod Javorovog mosta , niti ću ti reći zašto sam plakala ili zašto je on plakao, niti kako je kad piješ
prefinjen čaj sa učenim čovekom. I isto tako , produžila je ovim novim načinom obraćanja Lao Mami pri
čemu se nije bojala, jer izgovarala je ono što je apsolutno morala da izgovori, neću se zbog tebe svući i neću
raskopčati okovratnik. Dotakla se po mestu gde te linije nije čak ni bilo, pa se obrnula u mestu. Dok je pro-
lazila pored Sujin i izlazila iz sobe, Đinhui su ramena malčice klonula. Oslušnula je. Iza nje se čulo samo di-da
sata koji niko ne ume da raščita, i tiho grebuckanje Sujinine metle, i čula se Lao Mama koja reč ne progo-
vara.
VRH IGLE
Đinhua
Tankousni preci piljili su odozgo u Đinhuu sa portreta na severnom zidu. Soba je bila ogromna, a oni
raskošno odeveni, i zbog njih je zato što su bili toliko nalik njenim vlastitim cufumu na slici koju je pamtila iz
jednog davnog doba Đinhua klekla. Položila je dlanove na pod od uglačane cigle i poklonila se tako da ga je
dotakla čelom.
Mudro je od tebe , začuo se niotkuda ženski glas, što izvodiš taj kćerinski čin kao da ti ga zaista priroda
nalaže kao da si u dvorani sopstvenih predaka.
Đinhua je digla pogled iz svoga koutoua. Madam Hung je sedela kraj jednog prozora, sa iglom i koncem u
ruci, a licem u polusenci. Kraj nogu joj je čučala šarenkasta mačka, smotanog zmijastog repa, istovremeno i
tanana i mišićava.
Ja nisam dostojna , izgovorila je Đinhua, i dalje klečeći. Ona se tako osećala pred ovim precima i pred
prodornim pogledom ove savršene ličnosti nedostojno i pitala se zašto li je uopšte tu. Mačkine oči bile su
okrugle kao dva sjajna ogledala, i mudro je izgledala mačka, i mjauknula je, a madam Hung je bila prelepa,
ali ne i mlada i Đinhua je sve manje shvatala šta se tu dešava. Poželela je da je Sujin tu pa da joj kaže šta da
radi, onako kako to ona ume, smireno i mudro, i uvek znajući šta valja činiti.
Tako je. Madam Hung je odložila iglu. Glas joj je bio tih i baršunast. Ustala je sa cuoduena na kom je sedela,
a vez je pao na pod, poteravši mačku u trk. Madam Hung je bila visoka. Viša je od muža, pomislila je Đinhua,
i vrlo, vrlo stroga. Madam Hung je pošla kroz sobu majušnim koracima majušnih stopala, očiju uprtih u
portret predaka. Suknje su joj šuškale. Odeća joj je bila sumornih boja.
Ja sve znam , rekla je okrenuvši se ka Đinhui. On mi je kazao da se sećaš tog prošlog života kojim si živela.
Madam Hung je čekala, a Đinhua je rekla: Ja sam imala i izgubila jedan život, danjang, a sada imam drugi. I to
je bila istina.
Madam Hung je digla šaku dajući joj znak da ćuti. Muž mi je takođe rekao za beleg na tvome grlu i veruje da
je to beleg tvoje smrti, koju si sama sebi donela sopstvenom rukom u tom drugom životu. Veruje da si ti ta
kurtizana, njegova nekadašnja draga koja se iznova rodila. Minđuše madam Hung klatile su se tik uz vitko
grlo; o svakoj tanano oblikovanoj ušnoj resici visila je duga niska od blistavih bisera i sjajnog žada. I kosa joj
je blistala, a Đinhua nije uspevala da pronađe reči kojima bi izrazila ono što sledeće treba da bude rečeno da
je kazala babi da ne posluša cara, da je beleg na njenom grlu zbog njega, da nikada u ovom životu, niti u ma
kom drugom, nije bila ničija draga. Iako odevena od glave do pete, Đinhua se osećala kao da je gola. Grlo joj
je buktalo tamo gde je iscrtala liniju.
Rekla si da mu praštaš glas madam Hung načas se prekinuo pa se povratio to što ti je uradio u tom drugom
životu. Ali , nastavila je, on je čovek koji svud nalazi samo ono što je za njega savršena istina, bilo to stvarno
ili nestvarno, dok sam ja ta koja traži istinu u onome što može da se sazna. Eto zašto sam pozvala Gospodara
vetra i vode.
Minđuše madam Hung na to su se pomerile, a prsti su joj bili skupljeni kao da i dalje drži iglu za vez. Gospo-
dar vetra i vode reći će mi šta je stvarno i šta je istina , dodala je, i tek onda ću moći konačno da presudim.
Madam Hung je kazala još nešto što Đinhua nije uspela da razume, a i to kao da se obraća precima, uopšte
ne Đinhui. U izraz lica madam Hung nije se moglo pronići; onda je rekla: Lepota je uzburkana voda koja
donosi propast. Viđala sam to već u ovom životu kojim živim , a Đinhui se činilo da se i nebo i zemlja okreću,
ostavljajući je bez trunke osećaja za to šta je gore a šta dole, šta je istina a šta neistina i prestravila se, jer
nije bila ono što se pravila da jeste. Ona je bila neko sasvim drugi.
Ne znaju se više , rekla je Đinhua. Gospodar vetra i vode bio ju je upitao: Znaš li ba ci, osam znakova sata,
dana, meseca i godine svog rođenja? Pamtila je samo godinu. Rodila se u godini Psa, pa je to i saopštila
starcu, i pomislila na tri crne kapije na ulazu u ovu kuću i na šest kamenih lavova što ih čuvaju, i takođe je
pomislila i na Lao Mamu, koja je čeka u prvom dvorištu i razljutiće se što je toliko dugo nema.
Želela je da ide iz te kuće, da se skloni od te prelepe, čudne žene koja je plaši i da se vrati onome što poz-
naje.
Nije ni važno , rekao je gatar. Budućnost ću najjasnije videti na tvome licu. Bio je slepac i žmurio je, a ovo je
izgovorio blago. Sedeći na drvenoj stolici, digao je šake. Jedna mu je užasno drhtala, a Đinhua je počela
smirenije da diše.
Nikada nije bila videla čoveka koji izgleda toliko staro. Gatarovo lice bilo je smežurano, izbrazdano kao orah,
a kosa bela, očni kapci plavi i prošarani žilicama. Istražio je luk Đinhuinih obrva prstima; dotakao joj okovrat-
nik bluze i sigurno je znao za beleg što ga je nacrtala, skriven pod tkaninom, a koji joj je palio, palio, palio
kožu na tom mestu pri sredini grla. Ali starac je bio nežan, a pošto je bio toliko nežan, već joj više nije smet-
alo što je dodiruje. Otvorio je oči i ona je ugledala u njima oblake, a teško je bilo gledati u nekog ko ti
uzvraća pogled a ne vidi. Sat je proleteo kao časak dok je sedela na niskoj stoličici naspram njega, uneta i
zadivljena, dozvoljavajući mu da je pipa i istražuje i sve više se diveći. Prelazio je po obrisima Đinhuinog lica i
disao iz grla. Nije se žurio i izgledao je maltene kao da spava. Đinhua je zaboravila na strah. Zaboravila je i da
je Lao Mama čeka.
Ne pomišljaj da ću te pustiti da pobegneš tako sama , bila je rekla Lao Mama kada je nosiljka došla po nju.
Vama, Stara gospo, nije dozvoljeno , izdrao se čuvar kapije kad su stigle, pa digao ruku da prepreči ulaz Lao
Mami, da prođete kroz drugu kapiju u unutrašnji krug. Devojka se mora sama pojaviti pred madam Hung.
Lao Mamu kao da su zaplašile tri crne kapije sa šest kamenih lavova, a isto tako i čuvarova dignuta ruka.
Đinhua je bila zaboravila i da je madam Hung tu. Razmišljala je samo o gataru i pitala se šta li vidi na njenom
licu i može li joj pomoći da razume svoj život, jer razumevanje joj je sad delovalo važnije od svega drugog.
Dodirivao joj je izbočine jagodica hladnim vrhovima prstiju. Slepački štap s kojim je ušao u sobu kuckajući
stajao mu je naslonjen uz stolicu. Bio je to dugačak i čvrst štap od uglačanog drveta.
Madam Hung se nakašljala učtivim zvukom, istančanim, a ne kao ono Lao Mamino gakanje i pljuvanje a šake
su joj bile čvrsto prepletene i jasno se videlo da je nespokojna. Gatar se bio duboko zamislio i nije gledao u
nju. Možda nije čuo ni kako se nakašljava.
Za sve godine svoga života , izgovorio je posle duge, duge ćutnje, nisam video nikog poput nje. Ova devojka,
rođena kraj voda Sudžoua, piće iz reka koje su daleko odavde. Prastare ruke su mu sad bile mirne, milovale
su Đinhuu po čelu. Ima još mnogo da uči. Za samo jedan životni vek biće jedna žena i mnogo žena. Živeće
jednim i mnogim životima, a tok tih života biće ravna linija, a opet će ići ukrug. Uhvatio ju je za ruku, za
desnu ruku, i krenuo duž brazda na Đinhuinom dlanu sa više nežnosti no što ju je ikada osetila u dodiru
nekog muškarca sem babinog, u onom drugom životu. Potom ju je uhvatio za levu ruku. Kapci su mu uz-
drhtali. Pamtiće predugo i zaboravljaće prebrzo , rekao je klimajući glavom. Videće, a biće slepa. Izgubiće
pravac, a ako bude imala sreće, naći će ga.
To nije dovoljno , uzvratila je madam Hung, a glas joj je bio hladan. Ja moram znati šta je s njenim prošlim
životom, gospodaru Džou. Moram znati da li ova osoba jeste ili nije ona kurtizana koja je mome mužu bila
draga. Zato sam te i molila da dođeš, a ne da bih slušala šta će ova osoba naći ili izgubiti i šta će videti ili
neće videti.
Gatar se zavalio na naslon stolice. Uzdahnuo je, izgledao je iznureno. Preci na zidu bili su ogromni. Posma-
trali su, a sigurno su i slušali.
Ja na vaša pitanja imam samo jedan odgovor, madam Hung , rekao je gatar. Ne znam ništa o kurtizanama.
Ne znam ništa o dragoj vašeg muža. Ali ovo znam. Ovo dete ne smete držati u svojoj kući a opet, ono mora
biti ovde. A što se nje same tiče čeka je Velika ljubav, ali mora dozvoliti da ono što je stvarno bude stvarno i
da ono što nije stvarno izbledi, pa isto tako, madam Hung, to morate dozvoliti i vi. A sada...
Gatar, Gospodar vetra i vode, dohvatio je svoj slepački štap. Pomerio je stopalo u crnoj papuči, a madam
Hung je digla ruke kao da hoće da ga zaustavi, no on je zavrteo glavom.
Moram da idem , kazao je. Rekao sam vam sve što vidim. Ja sam star i sad sam umoran. Neke su mi stvari
jasne kao što su crna pismena na beloj hartiji jasna onome ko ima očni vid, a njih sam vam saopštio najbolje
što sam umeo. Ništa od ostalog ne mogu da vidim, pa tako o tome ne mogu ni da pričam.
Starac je ustao sa stolice, a pošto je otišao, madam Hung se okrenula i klekla pred pretke. Poklonila se jed-
nom, pa još dvaput, a kada je ustala, izgovorila je poslednje reči: Sama ću pogledati taj beleg na tvome grlu.
Otkopčaj okovratnik i pokaži mi, pa ću tad sa sigurnošću znati.
Gong je jeknuo i utihnuo; Đinhua se dotakla po grlu i osećala se tužno i žalosno, i bila je mrtva umorna.
Pogled madam Hung nije se pokolebao, ali onda su joj se usne razdvojile i izustila je: O! , glasom koji se jedva
čuo.
KAO OSMEH, A OPET NE KAO OSMEH
Đinhua
Molim te, Lao Mama, može li Sujin sa mnom, da živi u kući madam Hung?
Kada je Đinhua ovo izgovorila, usledila je tišina nalik gromu.
Molim te, Lao Mama. Đinhua je klečala.
Posle dugog, dugog vremena, Lao Mama je izgovorila: Ovamo si došla sama i bez ičega. Oči i smaragdni
prsten sjaktali su istim hladnim svetlom, a Đinhua je znala da Lao Mama uživa što je gleda slabu i na kolen-
ima, no svejedno je ostala tako, preklinjući. Takva ćeš i otići , rekla je Lao Mama. Sama, ne odnoseći odavde
ama baš ništa. A naročito nećeš odvesti , dodala je, Sujin, koja mi je kći.
Nije to ono najgore , govorila joj je sada Sujin. u stvari, ovo je upravo najbolje što ti se moglo dogoditi, Đin-
hua, a i svršena je stvar. Madam Hung je platila i bićeš konkubina u velelepnoj kući sa tri crne kapije i šest
kamenih lavova, baš kako si mi opisala velelepnoj kući sa slikama predaka i visokim zidovima, i sa dvorištem
koje će biti samo tvoje. Razmisli o tome ostavićeš za sobom život drvceta što rađa novac, a ja ću te zamišljati
kako živiš novim i lepšim životom.
Sujin je bila otplakala, ali samo malčice, a i Đinhua je sad plakala, samo jače. Ja nisam , rekla je, ona osoba za
koju me smatra madam Hung. Nisam ta kurtizana što je bila draga onom čoveku i ne sećam se toga čega oni
hoće da se sećam i kako ja da oprostim nešto što je taj čovek uradio nekom drugom?
A ipak, bilo je tačno to što je Sujin rekla. Svršena stvar. Novac je bio u Lao Maminoj kesi, i to velik iznos, a
ona ga se neće odreći. Đinhua će morati da ide iz Dvorane okruglog meseca i strasne ljubavi; ostaviće za
sobom nasmejanog, rumenog boga bogatstva, opijum i igre uz piće, muškarce koji joj dolaze u krevet. Os-
taviće Majmunski čučanj i Ribe koje se gutaju, Letećeg zmaja i Prepletene čaplje, i naučiće drugi jezik, jezik
konkubine. Đinhua se pružila ka Sujin i osetila nekakav bol koji joj je istovremeno bio nov i nimalo nije bio
nov.
A ti, Sujin? Šta će s tobom biti?
Čvrsto su se zagrlile, Sujinine ruke stegle su Đinhuu, a Đinhuine ruke su stegle Sujin. Ti i ja smo nerazdvojne
kao koža i kosti , kazala je Đinhua. Mi smo đemej sestre u porodici koje treba da ostanu zajedno zauvek i
doveka.
Kašljanje na vratima označilo je da Lao Mama stoji tu i sluša, s lulom u ruci. He , rekla je srčući dim. A šta mi
se pa vas dve razumete u sestre? Ne znate vi ništa o tako nečem i obe lažete kad govorite takve điđidžadža.
Kad kažeš porodica, Sujin, kad izgovoriš tu reč, moraš izgovoriti moje ime jer meni pripadaš, i ćerka si mi, a ja
sam ti majka. A što se Đinhue tiče, ona tebi nije ništa i ti nisi ništa njoj. Ostaviće te, Sujin, zato što je madam
Hung za nju platila i nikada se više nećete videti. Biće kao da ti Đinhua nikad nije ni znala ime, Sujin, jer će te
zaboraviti i ničega se neće sećati, čak ni tvog ružnog lica niti smrdljivih nogu, niti ičega što si joj ikada rekla.
Lao Mama je suknula dim iz usta u vazduh, a izraz lica joj je bio kao osmeh, a opet ne kao osmeh, i kazala je
Sujin da ide sad u prizemlje da radi svoj posao. Odmah. Kada je Lao Mama otišla, Sujin je rekla Đinhui: Nije
pogrešila. Zaboravićeš, Đinhua, jer moraš to. Mi ne posedujemo sebe i ne posedujemo jedna drugu.
Živećemo gde moramo živeti i ići ćemo kuda moramo ići. Moramo prihvatiti ono što je stvarno, a ono što
nije...
Đinhua je uzvratila, i to ljutito: Lao Mama greši, a grešiš i ti. Osećanja sestre prema sestri nikada se, nikada
ne mogu zaboraviti. Ti nisi zaboravila Malu Sestru, niti ožiljak na njenoj usni, niti dan kada su je odneli
odavde zato što je Lao Mama nije htela. Nisi zaboravila Ajven, Sujin, te ni ja neću zaboraviti tebe.
Đinhua je zaćutala, ubrzano dišući, i još je nešto imala da kaže. Ja se bojim, Sujin , šapnula je. Bojim se
madam Hung i ne želim da živim negde gde neću čuti tvoj glas. I toga se bojim.
Sad je zajecala Sujin i nije mogla da prestane. Pre nego što će izaći iz sobe da radi svoj posao, još nešto je
rekla. Kad budeš otišla u tu velelepnu kuću, Đinhua, moći ćeš da zamišljaš moj glas bar neko vreme. Moći ćeš
da zamišljaš reči koje bih ti govorila i to će ti biti dosta. A da li si ili nisi ta osoba za koju veruju da jesi to niko
ne može zasigurno znati. Jer između jednog i drugog života štošta se može dogoditi. I ti i ja smo to već
videle.
Đinhua je čula zvuk Sujininih starih drvenih cipela po podu: tok-tok, tok, tok-tok, onako kako uvek čine, a taj
zvuk je bio sve tiši i sve tiši dok na kraju nije nestao. A onda je Đinhua pomislila na još nešto što je Lao Mama
rekla, a što uopšte nije bilo tačno. U Dvoranu okruglog meseca i strasne ljubavi Đinhua nije došla bez ičega.
Imala je cipele s tigrovima koje je Lao Mama bacila u vatru i imala je ono što je pamtila iz dotadašnjeg života.
Tu je došla s babom i sa Timu, i sa Čamcem noću kod Javorovog mosta u mislima. Došla je sa zvukom kapije
što plače kao dete, sa Nuvom i mamom, koje su bile radoznale, mudre i vrle. Sve to je imala kod sebe; sve to
će uvek imati. Neće zaboraviti Sujin, a ni Sujin sigurno neće zaboraviti nju.
Đinhua je krenula po slaboj kiši, kasno pre podne, samo što je započeo sat Konja a Sujin nije došla da se
oprosti od nje. Pas-čuvar je besno lajao, a Đinhua je imala crveno donje rublje, crvene čarape i crveni veo
koji joj je skrivao suze. Doboši, svirale i jadikovni žičani instrumenti punili su joj glavu zvucima konkubinine
svadbe, pas nije hteo da zaćuti, a kroz veo i kroz suze sve je bilo zaogrnuto magličastom bojom cinobera. Uz
toliku buku teško joj je bilo da oseti kako je to kad odlaziš, a i padala je kiša, a i Sujin nije došla. Lao Mama ju
je tog jutra posmatrala kako se oblači u odeću konkubine koju joj je poslala madam Hung. Sujin ne želi da te
vidi. Zauzeta je poslom , rekla joj je Lao Mama sa istim onim osmehom koji nije bio osmeh. A onda, dok je
Đinhua obuvala cipele, kazala je: Madam Hung čak nije pokušala ni da obori cenu za tebe. Ona je glupa žena
s glupim mužem koji dozvoljava da mu supruga bira konkubinu. Kakav to muškarac sluša svoju ženu u takvim
stvarima?
Potom je Lao Mama izgovorila svoje poslednje reči: Ako u toj kući budeš nesrećna, možeš da nabeliš lice i da
se obesiš, a to ti je, Đinhua, poslednji savet od mene. Takođe ne zaboravi da se obučeš u crveno pre nego
što to budeš uradila, da bi te bolje pratila sreća u narednom životu.
Tako treba uraditi, obući se u crveno.
Ove reči su bile poslednja Lao Mamina okrutnost one i to što nije dala Sujin da se pojavi, a to je bilo maltene
najgore od svega okrutnog što je ikada uradila, jer Sujin je sigurno želela da je vidi još jednom i da se oprosti
s njome. Sigurno Sujin sad tuguje, a tugovaće i Đinhua dok u velelepnoj kući bude čekala da začuje tok, tok-
tok Sujininog koraka, žudeći za pričama koje su ona i Sujin pripovedale jedna drugoj u prošlim danima i
žudeći za utehom koja se iz njih rađala, a više je neće biti.
TREĆI DEO
Oči u oči sa madam Hung
DVANAESTA GODINA
GUANGSJUOVE VLADAVINE
l887.
Sudžou
DESETI DAN KONKUBINA
Madam Hung
Zar ni na trenutak ne možeš da miruješ?
Huejdžungino okruglo, severnjačko lice nije ništa moglo da skrije od madam Hung. Služavki nije bilo drago
što je došla ta kurtizana. Nije bila saglasna s time što ju je madam Hung dovela tu. Huejdžung je bila jednos-
tavna; imala je srce meko poput sira od soje kada je reč o njenoj gospodarici i madam Hung je to oduvek
znala. Bar je na to smela računati.
Ne mogu da mirujem , odgovorila je Huejdžung. Jurcala je čas tamo, čas amo, s pucaljkom za muve u ruci,
vrebajući bubašvabu što je ušla sa hladnoće. A ne mogu ni da ćutim, madam. Jedva da ste i zrno pirinča po-
jeli otkako je stigla ova osoba. Ne spavate. Huejdžung je pljesnula po zidu, a senka bubašvabe sjurila se na
pod. Čaj koji vam donosim ostaje netaknut u šoljici dok se ne ohladi i ne postane nezdrav za vas. Ne izlazite
iz kuće u posete prijateljicama niti ih pozivate ovamo da igrate madžong, da ćaskate, smejete se, pričate...
Madam Hung je prestala da je sluša.
Ona je vila-lisica , rekla je Huejdžung kada je nevestinska nosiljka stigla pred kapiju, i to ne pred treću, niti
pred drugu, već pred prvu, kako je naložila madam Hung. Šta će gospodaru takva osoba u kući? , kazala je.
Zašto, madam, to dopuštate? Ta huliđing, ta vila-lisica, poslaće vas u mrtvački kovčeg, a to je, madam, jed-
nako izvesno kao prašina što će se sutra nakupiti u slamkama moje metle, i preksutra, i naksutra.
Huejdžung je bila bezočna guska. Nije mogla da drži jezik za zubima.
Ali znala je dabome da je znala odgovore na ta pitanja. Bila je tu dovoljno dugo da zna sve. Poskočila je, opet
pljesnula pucaljkom i bubašvaba je ostala da leži izvrnuta na podu mlatarajući nožicama, ni sasvim živa ni
sasvim mrtva a sad kada je umlatila bubašvabu, Huejdžung je ostavila pucaljku i dohvatila četku za kosu.
Bila je tu Huejdžung one noći kad je došla kurtizanina majka. Madam Hung je bila nevesta tek jedan dan;
čekala je muža da joj dođe, da uradi ono što muž treba da uradi svojoj ženi. Huejdžung je bila u blizini i obe
su čule udaranje u kapiju, potom vrištanje, vrištanje što je poticalo sa usana i iz grla kurtizanine majke.
Svi su čuli buku i vrištanje: susedi po dvorištima, sluge u posteljama, ljudi daleko i blizu, visokorodni i nez-
natni.
Bila je kasna i mračna noć, a od te vriske je madam Hung zastala krv u žilama. U ušima joj je odzvanjalo, u
grudima gruvalo, te joj je Huejdžung pritrčala.
Kurtizanina majka se dugo zadržala na kapiji, vrišteći ovo, vrišteći ono. Vrišteći kako joj je prva ćerka umrla
da visi o užetu da ju je na to naterao gospodar Hung onaj mladi i upravo oženjeni, a ne stari. Moja voljena,
moja prva, najbolja, najodanija kći je mrtva , zapevala je, a šta će sa mnom biti? On joj je to uradio, uradio
meni, a njen duh..
Madam Hung je čula svaku reč te majke što je vrištala; zatvorila je oči i pomislila; Ovo ne može biti. Moj muž
to nije uradio. Ta žena što stoji na kapiji i neće da ode jeste jedna bednica i lažljivica. Prošlo je deset dana, a
onda je došla njena svekrva, da objasni ispad te žene , kako je rekla. Posredi je prosta stvar, ni manje ni više
nego nesporazum. Ta žena se prevarila. Poverovala je da je moj sin voleo njenu kćer, da je obećao da će je
izvaditi iz života kurtizane da će se oženiti njome. Ali on tu devojku nije voleo. Moj sin ništa nije obećavao.
Nikad se ne bi oženio njome i zato se i obesila.
Starica je sve to rekla suzu ne prolivši, čak okom ne trepnuvši. Nikada više nećemo o ovome govoriti , izgov-
orila je prastarim, uvelim usnama. A kad je polazila, ta čudna i naporna svekrva, okrenula se da još nešto
kaže. Ja moram štititi svoga sina, a moraš ga štititi i ti. Obećaj mi. Obe smo jače od njega. Nije dobro za mog
sina da mu duh obešene proganja život i zahteva osvetu, i ko zna šta još. Daću toj majci nešto novca i neka
to bude kraj svemu.
Kamo lepe sreće da je tako bilo! Da samo nije došla ta žena što je vrištala, i da je muž madam Hung proveo
tu noć u supružanskom krevetu i svaku noć potom, i da su se rađali sinovi, jedan za drugim! Pa i sad, samo
da nije pronađena ta devojka koju Huejdžung tako silno prezire! Ali ona je ovde i ima na grlu blistavi crveni
trag omče za vešanje a gatar je rekao svoje.
Ona ne sme biti u ovoj kući a opet, mora biti ovde. Mora biti ovde i čeka je Velika ljubav.
Tvrdoglava si kao korov , rekla je madam Hung a Huejdžung joj je četkala kosu dugim, snažnim pokretima i
mazala je uljem pomela, jer odnos između njih dveju bio je istovremeno i nežan i grub, kako i treba da bude.
Kako je moguće, Huejdžung , nastavila je madam Hung, da si sa svakom godinom sve deblja i sve
nametljivija, a ništa se drugo, nikad, kod tebe ne menja? Moraš mi dati malo mira da radim šta ja hoću da
radim. Idi i odmori se, matora i trapava služavko, kako bi imala snage da sutra radiš marljivije i bolje.
Huejdžung je čupkala madam Hung iz kose oštećene i izobličene vlasi takođe i one bele pa ih umotavala i
spuštala u jednu teglu, gde ih je čuvala s velikom odanošću, a madam Hung se osećala maltene bezbedno,
iako je kurtizana u njenoj kući.
I ima još nešto , kazala je Huejdžung, a madam Hung je uzdahnula zar nikad neće mirovati? I to će biti
poslednje što ću reći. Neću vam dati mira da radite šta vi hoćete da radite, sve dok vam kosa ne bude blis-
tava, a koža i jastuk meki, i dok ne popijete do poslednje kapi čaj koji vam donosim da vas ugreje. I mada
sam obična bezvredna služavka, i mada ste vi visokorodni a ja niskorodna, razumem mnogo više nego što vi
mislite, madam Hung. Razumem da verujete da za vas nema izbora, što je možda tačno, a možda i nije. Ali
kao što ste rekli, radićete šta ćete raditi i mislićete šta ćete misliti, i isto to važi i za mene.
Kad joj je kosa zablistala i koža postala meka, i kada je Huejdžung otišla, madam Hung je sela u svoj vrt
umotana u krzno da se odbrani od vetra što ledi kosti, pa se zamišljeno zagledala u paravan od gorkog bam-
busa. Oglasila se hukom sova. Razmišljala je o demonima. Razmišljala je o onome zajedničkom što su ona i
njen muž imali i što više nikada neće imati sad kad se kurtizana iznova rodila. O tome kako joj je, kad se
udavala, rame dodirivalo njegovo rame; kako su pili iz dve čaše povezane jednom niti crvene svile. Kako su
spojili jin i jang u noći venčanja, što je bio jedini nežan trenutak njihovog braka; kako se nadala mnogim
sinovima i svekrvi koja će prema njoj biti dobra i blaga.
Nije više bilo noći poput te prve. Za madam Hung nije bilo sinova. A sad joj se činilo da je svekrva bila u
pravu. Jeste to povod za strah duh obešene koji proganja njenog muža i šalje ga opet u krevet jedne kur-
tizane.
Tom rečju se služila da opiše devojku kurtizana a ne onim drugim, ružnijim, primerenijim izrazom koji joj je
proletao kroz glavu bjaoci.
Da, razmišljala je sada madam Hung, i osećala miris kamfora, snažan i jedak da joj je maltene pržio nozdrve,
ja sam senka moga muža i nikada neću biti ništa više od toga. Radiću šta moram da bih mu otplatila dug. On
je visok kao planina, širok kao okean,težak kao spomenik. To je dug izdaje i ubistva i znam da ova prezira
dostojna osoba mora biti ovde i nigde drugde. Ali neću biti ljubazna prema njoj. Previše mi je uzela, a i ja
sam napuštena. I ja sam izdana, a ko zna, možda je Huejdžung i upravu.Možda će ova osoba, ova bjaoci,
sprovesti svoju osvetu i možda će me miris kamfora okruživati u mrtvačkom kovčegu. Ako je tako, mozgala
je, strepim da će to biti skoro.
KADA SE NESTVARNO POBRKA SA STVARNIM
Đirthua
Tu knjigu je našla zavučenu u uglu police u sobi gde spava; bila je debela od stranica, recči i znakova, a Đin-
hui je pomagala da se seti i pomagala joj da zaboravi i mnogo je, mnogo vremena proteklo otkako je držala
neku knjigu u rukama.
Kad ne čita, Đinhua je bila tužna i razmišljala je o Sujin i o tome koliko joj ona nedostaje, i nadala se da Lao
Mama nije okrutna prema njoj, da je ne tuče i da joj ne govori bolne reči.
Knjiga se zvala Hung lou meng San u crvenom paviljonu. Kada je gospodar Hung video da je Đinhua čita,
rekao je da je Hung lou meng remek-delo književnosti. To je hronika jedne velike kuće i velike tragedije,
kazao je Đinhui, i ljubavi koja spliće troje ljudi. Ona govori o ljubavi van ravnoteže , kazao je. Ako si
bistroumna, otkrićeš značenja koja se kriju u toj priči. Ono što je stvarno, moglo bi se reći, skriveno u onom
što je nestvarno.
Đinhua je u toj kući bila tužna ali ne i nesrećna. Gospodar Hung joj je dolazio svakog jutra, a i svake večeri
pred spavanje. Tako je, sećala se, radio i baba kad je ona bila mala, a on živ. Dolazio je ujutru da je poučava
o svetu, a uveče da joj priča priče. Ujutru je gospodar Hung razgovarao s njome i bilo je prijatno kad je on tu.
Čitali su pesme. Neke je znala, poput Čamca noću kod Javorovog mosta , a neke su joj bile nove, pa ih je
učila napamet, a pamtila ih je tako brzo da je gospodar Hung bio zadivljen. Pripovedao joj je o svome poslu i
pokazivao joj geografske karte koje je voleo da crta, pune krivina, linija i nežnih boja. Učio je Đinhuu
oblicima: zaokretima, okukama i imenima moćnih kineskih reka, nepreglednosti ogromnog carstva dinastije
Ćing, koje na kartama izgleda kao božur u cvatu; obrisu zmijolikom i silnom Velikog zida na severu. Otmenim
prstima gospodar Hung joj je pokazivao kojim stazama izaslanici putuju da bi odali počast caru; pokazivao joj
je podaničke države Koreju i Laos a bili su tu i Anam, Kočin, Tonkin, Kambodža, koje je nažalost prigrabila
Francuska , napomenuo je, i Burma, koju su silom uzeli Britanci . Kad je pričao o carstvu i onome što je
carstvo izgubilo Đinhua je slušala kako glas gospodara Hunga vrluda od ponosa do vrlo istinskog jada, a po-
tom zamire u muk.
Bila je radoznala sve da sazna. O imenima mesta i njihovim oblicima. O rekama, vazalnim državama i iza-
slanicima. Bila je radoznala i kada je reč o stranim đavolima što su došli s brodovima i puškama i prigrabili
Anam i Burmu, i čitave gradove u Kini a jesu li na ovim kartama i njihova kraljevstva? Nikada nije bila videla
stranog đavola. Koliko juče pitala je gospodara Hunga: Kako govore? Kako izgledaju ti varvari što kradu od
cara? Jeste li videli nekad nekoga?
Često ih viđa, rekao joj je. Ima ih nekoliko i u Sudžouu, ali mnogo ih je u Šangaju i Kantonu, čak i u Pekingu,
gde su prigrabili zemlju da grade svoja poslanstva. Vode se bitke. Vode se ratovi i potpisuju sporazumi koji
im omogućuju da idu kuda žele i rade šta im se prohte. U državi je žalosno stanje.
A onda ga je upitala pri čemu je Đinhua razmišljala o onom maču što je sa obe strane oštar Car je jak, zašto
to dozvoljava? Gospodar Hung je podugo ćutao pre nego što će odgovoriti. Zemlja kojom vlada
Velika dinastija Ćing nije do sada imala premca po svome prostranstvu. Bila ga je jedno dvaput čula kako to
izgovara pre nego što će krenuti da joj deklamuje neki zapis sa karte. No bez obzira na to , nastavio je, izgu-
bili smo previše ratova s vojskama Jinguoa i Faguoa Engleske i Francuske i drugih varvarskih naroda. Ne bi
smeli biti ovde u Srednjem carstvu, gde se držimo načela vernosti, iskrenosti, revnosti i poštovanja. Ne bi
smeli biti ovde, a ipak se to ne može sprečiti. Mali su ali moćni, a mi Kinezi smo veliki ali slabi. To da je Kina
slaba Đinhua nikada ranije nije čula. Ali to nisu prikladne teme da se zbog njih brine jedna mila devojčica ,
dodao je gospodar Hung, a na licu je imao umoran izraz. Moraš se zabavljati poezijom i pričama o ljubavi.
Moraš vesti vez i čuvati glavu od briga.
Eto šta su radili svakoga dana izjutra, Đinhua i gospodar Hung. On ju je učio, a ona je slušala i trudila se da
upamti sve što joj on priča, i priželjkivala da joj priča još više i jeste se brinula s vremena na vreme. Zbog
pušaka i zbog slabosti Kine. Zbog carevog mača. Brinula se i kada gospodar Hung kaže da je voli, da ju je
voleo u mnogo životnih vekova i duže od deset hiljada godina, a kad je upita voli li ona njega, Đinhua je
odgovarala: Moja ljubav prema vama je ogromna , pošto ju je Lao Mama učila da laska muškarcima i to je
umela da kaže, a ipak joj nije delovalo kao istina. Pitala se šta to znači. Šta znači voleti muškarca koji ti nije
otac, muškarca koji te svakog jutra uči, a noću te dodiruje onako kako se to radi u poslu u krevetu a ipak je
tako nije dodirivao nijedan muškarac ranije, jer on je govorio: Ne želim da ti nanosim bol.
Jeste joj ponekad nanosio bol, ali nikada nije bilo krvi a ona je želela da ugodi tom čudnom čoveku za kog ju
je kupila njegova supruga.
Tog dana je Đinhua treći put čitala prvu stranicu prvog poglavlja te knjige, Sna u crvenom paviljonu. Bila je to
priča o boginji Nuvi i danu kad je zakrpila nebeski svod, ali ne ona priča koju je Sujin pripovedala o tom danu,
niti priča koju joj je baba pripovedao o Nuvi. U ovoj knjizi, pošto je zakrpila nebo, Nuva je u senci Planine ze-
lenih utrina ostavila džinovski kamen, a kamen je u sebi imao iskru života, pa su ga Budista beskrajnog pros-
tora i Taoista bezgraničnog vremena preobrazili u malu ovalnu amajliju od poluprozirnog žada. Amajliju su
poneli u Zemlju crvene prašine, udaljenu čitav jedan svet, i stavili su je u usta dečaku po imenu Baoju. Taj ka-
men u ustima bio mu je sudbina.
Sada je Đinhua čitala drugu glavu, u kojoj jednoj devojčici umire majka, a otac ne može da je zadrži kod
sebe. Devojčica, po imenu Crni Žad, prelazi u velelepnu kuću porodice Đa, gde živi i Baoju. Crni Žad će zavo-
leti Baojua, ali Dragocena Vrlina, koja je Baojuu rođaka, takođe ga je zavolela i to je ljubav van ravnoteže,
baš kako ju je opisao gospodar Hung. Đinhua je čitala stranicu za stranicom, a knjiga je bila čarobna.
Đinhua je začula kako se papuče gospodara Hunga vuku po kamenim pločama napolju. Začula je praskanje
njegovog kašlja. Bio je to onaj kašalj od kog se sudaraju kosti, a gospodar Hung je pokušavao da ga obuzda.
Začula je kuckanje njegovih prstiju o vrata i zapitala se da li će je ove večeri nazivati njenim imenom, ili će je
pak zvati onim drugim, kao što često čini, imenom te osobe što se obesila, i takođe se zapitala da li će joj
milovati podgrlac, ono mesto gde iscrtava crvenu liniju i da li će mu na oči navreti suze.
Jednom ga je pitala: Da operem ovu liniju? , a on je rekao: Ne, ne radi to. Neophodno je i da je ti crtaš i da je
ja gledam. I tako je Đinhua crtala liniju svakog dana, kao što je uvek radila i kao što će uvek raditi.
Te večeri je bilo hladno, a gospodar Hung odeven lako, u nepostavljenu jesenju haljinu; kad je stupio u sobu,
s njim je ušao i miris njegovog duvana, zaostao u naborima odeće, opor kao miris postelje od sena, a u kosi
je imao sedinu i po čelu tanke bore.
Moram na put u prestonicu , rekao je dotakavši je po ruci, a ona ga je, odjednom, doživela kao starca. Po-
lazim sutra rano, a ti ostaješ ovde sa madam Hung, i biću obuzet tugom dok ti se ne vratim.
O! , rekla je ona, a ruka mu je ostala tu, na njenoj mišici; potom ga je upitala: Hoćete li u Pekingu videti cara?
Ne , odgovorio je on, moralo se odgoditi zvanično stupanje mladog cara na naš voljeni presto. Odgođena mu
je i ženidba. Audijencija mi je zakazana kod Sadašnje preuzvišene majke carice-udove Cisi i kod njenog naj-
mudrijeg ministra. A na to je gospodar Hung dodao: Žarka mi je želja da u mome odsustvu ti i madam Hung
nađete lak oblik zajedničkog života u ovoj kući. Ona boravi u svetu tuge i nema duševnog mira, ali njenom
srcu i delima nema pokude. Nadam se da ćete jednoga bliskog dana ti i ona igrati ma-džong i sedeti, kao što
žene treba da sede, vezući svoj vez, poput majke i kćeri, ili možda poput dve sestre, starije i mlađe.
Đinhua je u toj kući bila već više od dva mesečeva kruga, a uopšte nije videla madam Hung. Nije mogla baš
da zamisli da će ona i madam Hung biti kao majka i kći, ili da mogu čak biti i kao sestre. Ma-džong ću rado
igrati , uzvratila je, ali u vez se nimalo ne razumem. I nadam se da ćete bezbedno i spokojno putovati do pre-
stonice, i bezbedno i spokojno se vratiti u ovu kuću, gde ću vas ja čekati. I takođe se nadam , dodala je, da
ćete biti po volji Preuzvišenoj majci svime što joj budete rekli.
Ovo poslednje što je izgovorila izašlo joj je iz usta polako i brižljivo, a gospodaru Hungu je, izgleda, bilo drago
što je ona to rekla, pa i njoj je bilo lakše što je te reči kazala.
Po povratku ćeš morati da me zoveš Venćing , rekao joj je. Tako si me uvek zvala pre, u onom drugom živ-
otu. Tako treba da kažeš sad kad si mi konkubina.
Pošto se posao u krevetu okončao, a gospodar Hung otišao, Đinhua je prišla ogledalu. Bila je gola, vazduh
oko nje hladan, a ona je videla da je bleda, zabrinutih očiju linija na njenom grlu bila je tog dana jarka, de-
bela i misli su joj se vratile onom momku iz knjige, Baojuu, i zamislila je, samo načas, kako je izgledao. Zapi-
tala se kako bi bilo voleti takvog momka, kao što su Crni Žad i Dragocena Vrlina volele Baojua. Nije mogla da
zamisli kakav bi to osećaj bio.
ČETIRI VRLINE
Đinhua
Kada se Đinhua probudila, u šupljini pesnice počivao joj je crveni svitak. Čvrsto umotan, ne veći od čačkalice,
i vezan parčetom konca za vez. Brzo je sela, a prva joj je misao bila: Kako je ovo dospelo u moju ruku?
Gospodar Hung, kog ne sme zaboravljati da naziva Venćing,
otputovao je u Peking krenuo je juče, pa tako nije mogao on doći, uzeti je za ruku dok je spavala i saviti joj
prste oko svitka. Kad ga je odmotala, opet se uvrnuo. Bila je to poruka ispisana ženskom rukom, tako sitnim
znacima da je sigurno i sam njihov pisac čeznuo da ga nema.
Kurtizani.
Imaš mnogo da učiš.
Dođi u Dvorište Vrle gospe. Put nećeš naći.
Doći će po tebe moja služavka u sat Petla.
Poruka je bila potpisana rečima Prva Gospođa a ti znaci su bili veći, iscrtani deblje i tamnije od ostalih.
Dok je belila lice i slušala kako napolju guču gugutke, Đinhua je videla da je još nešto dirano u sobi. Svad-
bene patke na njenom toaletnom stolu nisu stajale onako kao pre. One su bile dar od Venćinga. Njihovo
značenje je , rekao je kad joj ih je dao, pred sam polazak u Peking, da ćemo ostati zajedno zauvek. Te nje-
gove reči izazvale su u Đinhui potpuno bezrazložan nespokoj. Patke je na sto stavio Venćing. Moraju uvek
stajati jedna prema drugoj , kazao je i približio ih tako da su se dotakle kljunovima. Značiće da između nas
vlada harmonija , dodao je, ako ovako ostanu.
Sada je patka s plavim krilima, ona muška, bila okrenula leđa ženskoj. Stigla je služavka i donela na
poslužavniku doručak. Bila je debela, brza i uvek ljuta lica bledog i pljosnatog kao tanjir.
Ni po čemu nije ličila na Sujin.
Huejdžung je potpalila žeravnik, ali vatra je bila mala, a soba hladna. Nije izgovorila ni jednu jedinu reč. Đin-
hua je progutala pljuvačku; bila je ubeđena da Huejdžung ne voli što je ona tu, pa je i zbog toga osetila ne-
spokoj. Da li si ti obrnula patku , upitala je, dok sam ja spavala?
Huejdžungine obrve iznenađeno su se izdigle. Zavrtela je glavom. Nisam ja to dirala , rekla je, i to je bilo sve
a Đinhua je tad znala da je tu noćas bila madam Hung, i dirala stvari, dirala nju.
Pošto je Huejdžung otišla, Đinhua je opet pročitala poruku. Imaš mnogo da učiš. Teško je bilo proniknuti šta
to znači, a dok je čitala treći put, setila se gatara koji joj je kazao da će živeti jednim i mnogim životima, da će
biti jedna i mnogo žena. Da će izgubiti pravac,a ako bude imala sreće, naći čega.
Mnogim životima već je živela. U prvom životu je bila babina kći i bio je to život uživanja i sreće u velikoj kući
gde je bila voljena. Potom je bila Lao Mamino drvce što rađa pare i niko je nije voleo izuzev Sujin, i bila je
žalosna i tužna svakoga dana i svake noći.
A sad se oseća ni sama ne zna kako. Oseća se kao ništa i kao niko. Oseća se kao da nikada neće otići iz ove
kuće i oseća se kao da će joj to postati neizdrživo.
Đinhua nije mogla da pojede doručak koji joj je Huejdžung ostavila. Nije mogla da se domisli šta je to madam
Hung naumila da ona nauči i mozgala je o tome. Vrzmala se po sobi, uzimala zdelu, kutiju, ukosnicu i sve
opet spuštala, ponekad i na drugo mesto, bez ikakvog povoda. Otvorila je knjigu San u crvenom paviljonu i
pokušala da je čita i da shvati taj trougao koji čine Baoju, mlad, lep i glup, Crni Žad, lepa i puna života ali
krhka, i Dragocena Vrlina, tako nazvana jer je učena, odana roditeljima i u svakom pogledu savršena koja
voli Baojua, ali on ne voli nju.
Čitajući o ljubavi van ravnoteže, Đinhuu je odjednom pritisla tuga, teško i stvarno bezmalo kao ona tuga koju
je ponekad osećala zbog sebe, i zaplakala je, pa zajecala i zapitala se zašto ne može da zaustavi suze. Os-
tavila je knjigu i zavukla je pod jorgan na svojoj postelji, a onda razmišljala šta će reći kad bude otišla kod
madam Hung, koja joj nije majka, a ni sestra.
Molim vas, madam Hung, da li biste kupili Sujin i doveli je da živi ovde?
A onda su joj se misli vratile Baojuu, Crnom Žadu i Dragocenoj Vrlini i Velikoj ljubavi za koju je gatar rekao da
je čeka.
Bio je sat Petla. Prošle su dvorištem Vrle gospe, najpre Huejdžung, za njom Đinhua. Ušle su u odaju madam
Hung; stajala je u sredini sobe. Imala je najmrklije, najcrnje oči koje je Đinhua u životu videla i bila je vrlo vi-
soka.
Noćas sam te sanjala , rekla je madam Hung. U mom snu nisi imala odeću. Bila si skroz gola, besramno si sta-
jala preda mnom. Veoma čudno, da kurtizana ne oseća stid dok stoji gola u prisustvu jedne vrle gospođe,
slažeš li se?
Đinhua uopšte nije očekivala da će madam Hung tako nešto reći. Pala je na kolena i nije joj se dopala
pomisao da ju je ova osoba sanjala; setila se reči koje je toliko često vežbala da su joj bile na samom rubu us-
ana. Molim vas, madam Hung, da li biste kupili Sujin? Nije mogla da prevali te reči preko jezika; nije bio
trenutak da sad to pita, ali se poklonila, dotakla čelom pod. Kada je digla pogled, izgovorila je vrlo, vrlo tihim
glasom: Veoma se varate, Prva gospo, kad to kažete. Ja osećam stid. Osećam veliki stid, ali ne zbog toga što
ste vi sanjali. A onda je videla da su od poda do greda sa istoka na zapad i sa severa na jug zidovi te sobe
prekriveni slikama: malim, majušnim; nijedna nije bila velika. Na tim zidovima je bilo na stotine čak na hil-
jade slika. Boje su im bile vedre, soba bez sunca, a madam Hung je, sa svojom glatkom crnom kosom i tam-
nom svilenom haljinom, izgledala isto kao onda kad je dolazio gatar. Bila je prelepa i ružna istovremeno sa
zadovoljstvom i nezadovoljstvom na licu.
Dovela sam te ovamo da vidiš moj vez, ali najpre ću te nahraniti , rekla je madam Hung; delovala je ljutito, a
ljutnja joj je bila nekako sitna, stegnuta i malodušna, ne kao Lao Mamina ljutnja, koja je bila velika i okrugla i
rasla i rasla dok ne prsne. Videćeš , kazala je, da je moj kuvar, koji kuva samo za mene, guejbao, redak drag-
ulj. On uzvišuje čast moje trpeze. Narav mu je prgava, ali su mu prsti prosvetljeni.
Glas madam Hung je stizao do Đinhuinih ušiju sloj po sloj. Huejdžung je bila uposlena, džarala je žeravnik,
postavljala sto, donosila jela. Vili su se mirisi hrane. Došao je jedan sluga, pogrbljen, klanjajući se. Duejbudžu
, rekao je. Ova ponizna, niskorodna osoba došla je da upali fenjere. Madam Hung mu je klimnula glavom
maltene se ne pomakavši. Kada su fenjeri bili upaljeni i žar u žeravniku raspiren, kada je sluga otišao i izne-
nadno zabučala kiša, madam Hung se okrenula. Pogledala je prvo u Huejdžung, pa u Đinhuu. Vreme se
menja , izgovorila je. Zvaćeš me
Starija Sestro .
Sto je bio divan, sa desetak pa i više tanjira s jelom: blistavi pirinač, korpice s kremom od žumanceta i ma-
jušni upredeni valjušci; račići, meso, povrće, voće drečavih boja. Madam Hung je uhvatila Đinhuu za mišicu i
pritisla je da sedne. Mahnula je Huejdžungi da ide, da budemo same , rekla je pokazavši glavom na Đinhuu.
Bocnula je jedan valjušak vrhovima štapića. Valjušak je bio ružičast od račića, jedar, mirisan; pokorica mu se
sjajila, krhka i prozračna, te je madam Hung pripazila da ga ne probuši. Ovo je , kazala je spuštajući valjušak
na Đinhuin tanjir, previše lepo, previše lepo da bi se pojelo.
Đinhua je otpila gutljaj čaja i zagledala se u hranu. Uopšte nije bila gladna i činilo joj se da se davi.
Uhvati me za ruku i pokazaću ti. Madam Hung je bila ustala sa svoga sedišta; ruka joj je zaplovila, pa zaleb-
dela, pa krenula ka Đinhui, a Đinhua je tad videla da O! slike na zidovima nisu slike, već vezovi. To je izgovo-
rila naglas, a madam Hung je piljila u nju tim crnim i mrklim očima, savršeno obojadisanim.
Vez žene je svedočanstvo njenog poštenja , kazala je madam Hung. Ova soba je moje utočište, a to što vidiš
na ovim zidovima jeste plod moga životnog truda. Nekome kao što si ti poćutala je, zagledana odozgo u Đin-
huu biće teško to da shvati.
A sad su šetale duž zida sobe Đinhua i madam Hung, spletene ruku-podruku i gledale vezove, jedan po
jedan. Bili su tu tigar i čaplja, cvrčak i majmun. Gledaj ovu, i ovu , govorila je madam Hung pokazujući
prstom, i ovu ovde. Stezala je Đinhuinu mišicu jako, sve jače, koračajući sićušnim koracima.
Boje su bile divno probrane; bodovi sitni kao čije pera. Feniks i zec, dve ribe u ribnjaku. Madam Hung je
pričala, a Đinhua pokušavala da je sluša, ali nije mogla da se otme razmišljanju Ribe koje se gutaju,Prilepljeni
cvrčci, Majmunov napad, Kornjača koja se diže. Osam životinja. Osam položaja. Svi tu, okačeni na zid.
Ako je gospa vrla, a igla oštra; ako je oko prosvetljeno, a konac prvoklasan tada će vez biti bez mane, a isto
tako i gospa , rekla je madam Hung. Đinhua je pomislila na Letećeg zmaja, Tigrovu pozu na bankara Čanga i
životinje. Lančić; pužić; pljosnati bod; prišiveni bod , govorila je madam Hung, a Đinhua je brojala jedan bod,
dva boda, tri, četiri boda.
Pomno se upinjala da upamti lančić, pužić. Upinjala se da ne razmišlja.
Čula Sujinin glas: Devet puta jedan uvek je devet i nikada neki drugi broj. Tako ćeš i ti, Đinhua, uvek biti de-
vojka koja je jela bordelski pirinač.
Bilo je jasno šta smera madam Hung, jasno kao devet puta jedan. Niti su toliko tanane da se takoreći ne
vide. Četrdeset osam niti iz jedne jedine struke svile. Sama ih cepam , rekla je, sopstvenim neukvarenim
rukama.
Đinhua je teško disala. Ja se nimalo ne razumem u vez. Stisak na njenoj mišici pritegao se kao remen. Up-
ropašćujem oči, čula je...
Đinhua je otrgla ruku. Ne umem da vezem tako sitne bodove. Ne umem da biram lepe boje, niti da vezem
životinje, niti išta od toga da radim... Pošla je ka vratima. Ja sam bila drvce što rađa pare , rekla je. Nisam ni
vrla, ni mudra, ni...
A onda se setila, pa se okrenula da kaže: Molim vas,madam Hung da li biste kupili Su...
Baš kao što je gatar rekao. Ne smeš ostati, a ipak moraš biti ovde. A sada , nastavila je madam Hung, imam
dar za tebe, za moju mlađu sestru, koja ne može otići dok ja ne kažem šta imam. Pođi sa mnom i pokazaću
ti, pa ako budeš dovoljno pametna...
Komad svile bio je četvrtast i beo, s najneprimetnijim naznakama. Kad ga je dala Đinhui, madam Hung je upi-
tala: Znaš li šta je ovo? Đinhua je odmahnula glavom. Ne, ne zna.
Ruke madam Hung bile su krute. A ipak su se tresle.
Ovo je Je he hua.
Bio je to najneprimetniji, najbleđi obris cveta na svili. Naslikala ga je moja vlastita poštena ruka , kazala joj je
madam Hung, a usne su joj postale tamnije, tananom četkicom od mišje dlake. Šara cveta iscrtana je fino
istrvenom ljušturom ostrige. Ali sad kad si ti došla , rekla je, ne mogu da nateram sebe da ga taknem. Ruke
mi, kao što vidiš.
Nije bilo bodova. Nije bilo boja i nije bilo niti. Samo ta šara koju je madam Hung nacrtala na četvrtastom ko-
madu bele svile.
Boje magnolije.
Madam Hung se malčice nasmejala. Dobićeš i moju kutiju za vez , rekla je. Da li razumeš šta hoću da kažem?
Đinhua je klimnula glavom Da,razume a madam Hung se namrštila duboko, zgrčeno, zbog čega joj je lice na
jedan dug trenutak poružnelo. Ne , rekla je i prestala da se mršti, a govorila je tiho. Ti si osoba koja ništa ne
razume. Idi sada u svoje dvorište i razmišljaj čemu sam te naučila.
Đinhua je sad bila u svome dvorištu, sedela u svojoj sobi. Gledala je u Je he hua Cvet noćnog zajedništva i
bila je otvorila kutiju za vez madam Hung, pa su se iz nje prosipale boje, najtananije svilene niti u savršenom
poretku: žute do žutih kao žuti šib, kao maslačak i tle boje okera; ružičaste do ružičastih kao orhideje,
breskve, narovi; crvena boja lubenice, crvena boja ruže, crvena boja hrizanteme, koja je maltene smeđa; ze-
lene, plave i ljubičaste u svim nijansama, od maltene bele pa do maltene crne. A Đinhui su usplamteli obrazi.
Jednom rukom uzela je iglu. Drugom je uzela komad svilene niti, narandžaste, boje kumkvata, i dugo sedela
razmišljajući, i na kraju, kad su je kukovi zaboleli od sedenja a glava od razmišljanja, javila joj se jedna slika
vrlo jasno, a to je bilo njeno lice kao da ga gleda sa rastojanja, s crvenom linijom nacrtanom na grlu. A posle
njega se javila druga slika, ona koju je stalno viđala Lao Mamino tamno oko koje viri kroz pukotinu.
TALAS BEZ VETRA
Madam Hung
Jezero je u to doba godine bilo neuredno. Zgužvani listovi svetog lotosa počeli su da izranjaju iz kaljuge tek
pre koji dan, a sad su se kačkali u površini vode s prelivima mora od žada i plavog neba. Još nije bilo pupol-
jaka, ali ubrzo će se cvetovi lotosa nametnuti nalik ružičastim i belim mazotinama.
Madam Hung je tu satima sedela posmatrajući ptice, ribe i viline konjice iza crvenih rešetaka paviljona, i
zadubljeno razmišljala o Venćingovom pismu na stolu, pritisnutom kamičkom da ga ne bi odneo vetar,
razmišljala o tome kako jedan jedini posađen lotos može živeti hiljadu godina i isto tako o otrovu.
Nedostajao joj je vez; još jedna stvar koju joj je kurtizana preotela. Madam Hung je začula uredan pljesak
šarana u ribnjaku. Bio je topao dan, sa zaslepljujućim suncem, a Huejdžung je napeto iščekivala na rubu
paviljona.
Madam Hung , rekla je, a ruke su joj se, po običaju, neprekidno micale, morate zaboraviti na tu glupost. Vaše
jelo dodirujemo samo kuvar i ja, konkubina mu i ne prilazi. Savršeno je bezbedno da jedete sve što on tako
brižljivo sprema.
Huejdžung nije razumela baš nimalo zbog čega brine madam Hung. Na sto je bila stavila zdelu s mlekom od
soje, tanjir s vruskavim šaobingom i poslužavnik sa ubrusima namirisanim đumbirom.
Douđang je topao, a kuvar ga je zasladio samo kapljicom meda ,
rekla je Huejdžung. Osnažiće vas, živnućete. Spremio ga je tačno onako kako vi volite, madam. Nemojte se
bojati.
Možda je Huejdžung u pravu; možda jeste glupa što se plaši jela koja joj sprema kuvar, a donosi joj ih Hue-
jdžung, i možda je tačno da im kurtizana nije ni prilazila. Madam Hung je zahvatila porcelanskom kašičicom
mleko i otpila najmanji mogući gutljaj. Izvrsno je , rekla je tako nagnuta nad zdelu. Uopšte nije gorko, a teško
se guta.
Huejdžung je izgledala kao da joj je drago, a madam Hung je podsetila sebe da je planirala da pokloni
služavci trubu tkanine iz skladišta. Plava svila će dosegnuti lepu cenu na tržnici a mora jednu trubu dobiti i
kuvar. Ili će možda i jednome i drugome dati po dve trube. Rekla je sebi kako Huejdžung ima verno srce.
Kako će joj muž ubrzo biti kod kuće. Pismo od njega stiglo je pre tri dana. Vraćam se u Sudžou, pisao je, i
donosim vest iz prestonice.
Madam Hung nije lupala glavu razmišljanjima o tome kakva bi mogla biti ta vest; možda je velika vojska di-
nastije Ćing pobedila u bici protiv stranih đavola. Ili je možda Venćing završio crtanje karte s prikazom po-
voljne granice sa onim varvarskim krajem na severu koji ga toliko zabrinjava.
S Rusijom.
U svakom slučaju, to se nje neće ticati ni danas ni sutra. Nje se tiče ova kurtizana. Tiče je se njen muž. Njen
vez. Njen život.
Juče joj je Huejdžung rekla: Otkako je gospodar otišao, vezali ste mi u utrobi stotinu čvorova brige. Morate
jesti. Morate se odmarati. Morate se okaniti tih razmišljanja o otrovu.
Ali pauk je stvarno postojao. Nije ga zamislila niti ga prizvala u snu.
Bilo je to sutradan pošto je kurtizana došla k njoj ili dva dana posle toga, ili tri? Malčice je bila zbrkana u
glavi, što je, dabome, simptom jedan od mnogih mogućih simptoma trovanja. Probudila se i zatekla pauka
ugnežđenog među naborima njenog jorgana, pa je piljila i ležala sasvim nepomično, i čula je tu spodobu
kako diše i savršeno joj videla telo, nalik na dva kestena spojena u struku, smeđa, dlakava i mišićava; osam
nogu sa zglavcima, čupavih poput korenja lotosa. Pauk je mahnuo tromim očnjacima ka njenom licu, a onda
ih povukao i posmatrao ju je, a i ona je posmatrala njega. Dugo je tu ležala, bespomoćna u krevetu kao bo-
galj, ali čudnovato smirena.
Kada je Huejdžung došla i ugledala pauka na jorganu, kreknula je kao vrana i otrčala po baštovana, koji je
proučio stvorenje sa pristojnog rastojanja pre nego što će im reći: To je hu ven bu njao džu , tigrasti pauk pti-
colovac. Sasvim sam siguran da mu je to ime , kazao je. Ništa drugo ne može biti. Ta spodoba ubija, verujte
mi na reč. Dok je to govorio, pauk je čekao, Huejdžung ga je posmatrala iz drugog kraja sobe, pomalo cvileći
a madam Hung je pomislila: Rekla sam im da opasnost postoji i nisam se prevarila.
Čuvši metež, stigao je kuvar sa štapićima u ruci, onim dugačkim kojima se služi kad prži u vrelom ulju, i
kazao: Ti si baštovan i razumeš se u paukove. Ti to uradi , a baštovan je rekao: U redu, ali daj mi te tvoje
štapiće. Madam Hung se nije makla i nije odvajala oči od pauka. Baštovan je uhvatio pauka onako kako se
vadi komadić svinjetine iz zdele s rezancima, pa ga bacio na pod, a pauk je krenuo dva koraka na jednu
stranu, pa tri koraka na drugu, i onda stao.
Huejdžung je rekla: Ubij ga. Zgazi ga. Probodi ga , i vrištala je. Kuvar je kazao: Vrati mi štapiće , a baštovan je
pogledao u madam Hung. Ona je rekla: Dajte mu da jede pirinač i da pije čaj. Stavite ga u kavez za cvrčke i
uvežite kavez konopljanim kanapom. Lepo gledajte to stvorenje. Ono je živo biće baš kao i ja.
Bio je to dokaz. Njen muž ga mora videti.
Ništa nije znala o toj vrsti paukova, ali madam Hung je sada o otrovu znala više nego pre. Našla je tu knjigu u
muževljevoj biblioteci, na najnižoj polici, tamo gde stoje one najveće, najteže knjige. Zvala se Duga istorija
otrova i madam Hung joj je iščitala svaku stranicu dvaput. Nažalost, nije našla da se pominje tigrasti pauk
pticolovac, ali je zato čitala o Lu Vanghou carici Lu koja je sipala otrov u supu od lotosa da bi konkubina Ći
ogluvela i oslepela.
Ponekad se dešava i obrnutim redom. Ponekad kurtizana otruje suprugu.
Pogled madam Hung sada je pošao ka Venćingovom pismu. Uzela ga je u ruku. Bila ga je nekoliko puta proči-
tala, ali ovoga dana njegov brižljivi rukopis bio je zamućen. Jedva je razabirala reči Mojoj valjanoj supruzi u
njenim čestitim odajama. I nije li joj jutros Huejdžung nanela dodatni sloj belila na lice kako bi prikrila
neprirodnu zajapurenost obraza?
Madam Hung je pružila ruku da uzme ubrus namirisan đumbirom, ali je zastala pre nego što ga je dotakla, i
O, kako je čeznula za svojim vezom i onim vremenom, kakvo god da je bilo, pre nego što je došla kurtizana.
UPOZNAJ SVOGA NEPRIJATELJA
Đinhua
Vraćam se iz prestonice s vešću, a vest je monumentalna i od ogromnog značaja. Gospodar Hung se nakašl-
jao, a posle puta izgledao je umorno, malčice se klatio na nogama, onako u prašnjavim čizmama.
Hiljadu promena počiva pred nama. Ponovo se nakašljao pa trepnuo i Đinhua je primetila da mu je nekoliko
vlasi umaklo iz perčina, a imao je i prašinu na porubu haljine. Staro se mora zameniti novim. Gospodar Hung
je vrteo glavom, a Đinhua je naslutila da taj najneprimetniji pokret njegove glave s jedne na drugu stranu
nije nešto što je nameravao da uradi, već pre nešto što nameće njegov duh, a telo ne može da predupredi.
Bio je nezadovoljan, zbunjen, uzrujan i promenjen, pomislila je. Nije bio onakav kao kad ga je poslednji put
videla.
Monumentalna vest od velikog značaja nije mogla biti dobra vest.
Đinhua se poklonila i pomislila kako mora upamtiti da se gospodaru Hungu obraća imenom Venćing kako je
on zahtevao od nje. U dvorištu su strugale metle, čule su se služavke dok obavljaju jutarnje obaveze, i ti
zvuci su bili glasni, a gospodar Hung je uzeo neki predmet sa svog pisaćeg stola. Videla je da je zamotan u
žutu tkaninu boju žumanceta i da,mršaviji su mu obrazi nego kad ga je Đinhua poslednji put videla, i zabo-
ravila je ponovo da ga u sebi naziva tim drugim imenom.
Verujem , rekao je, a teško je bilo ostati miran, da je moja konkubina dobro i da nije bolovala u mome
odsustvu. Mučio se da odmota taj predmet, skidao slojeve žute tkanine. Prva gospa je u osetljivom stanju,
strepim. Njena služavka kaže da joj je srce bilo rastrojeno, misli zahvaćene burom, da nije lepo jela, ni
spavala, niti vezla kao što joj je inače običaj. Đinhua je čekala; ni ona sama nije lepo spavala i to zbog madam
Hung i zbog sramote koju je osećala i nije mogla sad da zaboravi. Primetila je veliki ćup s četkicama, a do
njega je ležala velika četka s drškom od slonovače, s vrhom kao pesnica. Nije bila dotad na tom mestu mestu
gde Venćing radi i crta svoje karte, i gde su po zidovima povešane slike s motivima planine i vode. Njen muž
je odmotao jednu drvenu tablicu i digao je da je ona vidi, obojenu u crno i ispisanu zlatom i ne mnogo veću
od njegovog dlana.
Venćing je pročitao naglas:
Po nebeskom ovlašćenju, car Kine šalje uvaženog Nosioca ove propusnice kao izaslanika upućenog narodima
Prusije,
Austrougarske,Holandije i Rusije...
Zaćutao je, a ona je videla kako mu je uzdrhtalo grlo kad je progutao pljuvačku i zapitala se šta to znači to
što je napisano na tablici. Put u neki dalek, varvarski kraj.
A po predaji rečene propusnice Rukovodećem službeniku Kineske ambasade u Vejeni, Nosiocu će biti uručen
zvanični pečat službe.
Čekao je, pogledavši najpre u nju, pa u pod ispred mesta gde je stajala. Trebalo je da odvrati oči, ali nije
mogla.
Šta to znači?
Ovo znači , kazao je on i promenio položaj tela, malčice se zakašljavši, da putujem u Vejenu da tamo živim
neko vreme, u službi caru.
Klimnula je glavom i shvatila.
Koliko dugo te neće biti? , upitala je, a shvatila je to da će ostati sama sa madam Hung dok gospodar Hung
bude tamo, u Vejeni, i bila je užasna, užasna ta vest koju im je doneo iz prestonice.
A kako je neumesno povesti prvu suprugu u takvo mesto zbog onog što nalaže pristojnost kao da mu nije ni
postavila ono pitanje; glas mu je sporo tekao sa mnom će poći moja konkubina. Da tamo živi neko vreme
dve ili tri godine.
Izbegavao joj je oči, a ona je tražila pogledom njegove. Dugo je to vreme. Dve godine. A madam Hung?
Madam Hung , kazao je, pogledavši je sada, ostaće ovde u Sudžouu. Ona je vrla osoba. Ne može nikako živeti
među varvarima.
Ona je tačno ovde , rekao je Venćing; pokazivao je Đinhui kartu. Nalazi se daleko, daleko na zapadu, u zeml-
jama Austrougarske. Glas mu je bio tih. Lice bledo, a ona tu kartu dotad nije bila videla. Vejena je carska pre-
stonica cara te zemlje. Ona je dalek, drevan grad, jednako star kao naš rodni Sudžou, ali jedno varvarsko
mesto ne može se porediti..
Đinhua nije bila sigurna. To je onda čast što te je car imenovao za izaslanika u toj dalekoj, drevnoj i carskoj
zemlji?
Prošlo je neko vreme pre nego što je Venćing odgovorio, a Đinhui je prošlo kroz glavu nije trebalo to da
kaže.
Ne , naposletku je izgovorio. To nije čast biti poslat u zemlju varvara. A da je izbor bio na meni i samo na
meni, ostao bih ovde s tobom i sa madam Hung u Sudžou da crtam svoje karte i nikad ne bih putovao tamo
u Vejenu. Ali car Guangsju je tako naredio, a ja sam njegov podanik, te ću stoga ići, a i ti ćeš, Druga gospo, ići
sa mnom.
Tad ju je prvi put nazvao tako. Druga gospo. A onda se začulo dobovanje Venćingovih prstiju po pisaćem
stolu i promrmljao je nešto o davnim, davnim vremenima kada su varvarski narodi Evrope plaćali danak ki-
neskom caru i kad su se držali Sveobuhvatnih ceremonija Velike dinastije Ćing. Ali štošta se promenilo ,
rekao je. Varvari su postali pohlepni. Više ne poštuju ceremonije. Ne poštuju našeg cara.
Kada joj je to kazao, kao da na čitavom svetu nije bilo dovoljno vazduha, i kao da Đinhua čak nije bila ni u
sobi dok je Venćing govorio i nije bilo sumnje, apsolutno nikakve, u to da bi Đinhua radije putovala u zemlje
pohlepnih stranih đavola s puškama i ratnim brodovima nego ostala tu, u toj kući sama sa madam Hung. Oni
su naši neprijatelji , nastavio je Venćing, i ovde je posredi ono što je napisao Sun Cu upoznaj sebe; upoznaj
svoga neprijatelja. Eto zašto moram u taj grad zvan Vejena: da posmatram običaje i strategije naših nepri-
jatelja. Njihove metode moraju se iskoristiti da ojačamo Kinu. Na dvoru ima struja koje govore da se
moramo menjati kako bismo odneli pobedu...
A tad su začuli kako neko vrišti i udara u vrata, a u vrata je udarala Huejdžung, koja je upala u Venćingovu
radnu sobu zapevajući, jecajući, grcajući.
Moja vrla, moja večito dobra i uvek nesebična gospodarica , zajaukala je. Moja gospodarica koju sam volela i
koja je prema meni bila dobra, puna ljubavi, velikodušna. Ona je ona je mrtva. Ona se ona se obesila o
strehu verande u dvorištu ove osobe. To izgovorivši, Huejdžung je pokazala. Pokazala je dvema rukama i
dvama kažiprstima uperenim kao strele ka Đinhui.
Gajtan oko vrata madam Hung bio je beo; odeća crvena, lice nabeljeno i obojadisano a Đinhua se setila šta
joj je Lao Mama rekla onog dana kad je odlazila iz Dvorane okruglog meseca i strasne ljubavi. Ako budeš nes-
rećna u toj kući, možeš da nabeliš lice i da se potom obesiš obuci se u crveno , rekla je, a madam Hung je to
uradila, upravo po uputstvu Lao Mame.
Jutarnji povetarac nije imao sažaljenja. Leš se njihao o belom gajtanu, vilini konjici su zujali, sluge zapevale.
Vrat madam Hung bio je mnogo duži nego pre, a od vešanja joj se brada ukrutila i čudnovato iskrenula nav-
iše. Lice joj je sad bilo grozno i čudne boje i Đinhua nije mogla da ne blene u nju.
Gore od svega bile su mrkle oči madam Hung, tako krupne, tako okrugle, tako netremične i Huejdžung, koja
je kršila ruke i do u beskraj ponavljala: Ko je ta osoba koja je nagnala moju voljenu gospodaricu da počini
ovu strahotu? A Đinhui se činilo da će to lice madam Hung ostati u njenoj glavi veoma dugo. Kao slika koju
nikada neće moći da skine sa zida. Kao Lao Mamino oko koje joj se neprestano vraća, podsećajući je uvek na
to gde je bila i šta je radila. Podsećajući je na to da je jela bordelski pirinač. Na životinje i na položaje. Na
muškarce. Na sram. Na taj drugi život kojim je živela.
Madam Hung je ostavila dve poruke. Đinhua je primetila rumen što je izbila Venćingu na licu kada je proči-
tao poruku naslovljenu na njega. Nije je pročitao naglas, nije je nikome pokazao, a iz usta mu se oteo jauk.
Prekrio je lice šakama kad ju je pročitao do kraja a i sve sluge su zakukale s njime, ali Đinhua nije mogla.
Kako da kuka za takvom osobom?
I kako da ne kuka?
Druga poruka bila je crvena i čvrsto umotana, vezana komadom konca za vez baš kako je bila umotana i
vezana i ona prethodna poruka od madam Hung. Poslednje reči pokojnika moraju se brižljivo poštovati ,
prosiktala je Huejdžung između dva jauka, pa ugurala poruku u Đinhuinu šaku a Đinhua nije mogla da je
odbije.
Kurtizani, pročitala je, a poruka se opet smotala, i u toj drugoj poruci kao da su bile sadržane tri stvari poziv,
zapovest i optužba. Ova je glasila:
Kao što napominje gospa Ban, za žene postoje Četiri vrline.
Dokle god budeš živela u kući moga muža, ne zaboravi na Kreposno ponašanje,Pristojan govor, Smerno
držanje i Marljiv rad. I kako gospa Ban takođe piše, ne zaboravi na Poslušnost. Ne zaboravi na Poštenje.
Sve ove osobine su tvoja Dužnost.
Poruka je bila potpisana rečima Starija Sestra.
Nije joj bilo pokude. Venćing je zapevao, jecao, plakao.
Mojoj voljenoj gospodarici uistinu nije bilo pokude , ponovila je Huejdžung. Ali Đinhua nije mogla ni da plače
ni da zapeva, i razmišljala je o vezu, i još je razmišljala o tome kako je madam Hung mrtva, ali nije i otišla,
već će ostati s njima, uz nju i Venćinga, još dugo.
Kada je presečen gajtan oko grla madam Hung, kad su je položili u Dvoranu predaka na Žutu haljinu hiljadu
molitava i kada je posle toga došla noć, Venćing je pokucao na vrata Đinhuine ložnice. Još je plakao. Bio je
došao po utehu.
Đinhua mu je utirala suze. Mrmorila je reči koje ništa nisu značile i koje ni ona ni on kasnije neće pamtiti. To
nije ni bilo važno, jer njemu je trebao njen glas, i Đinhua je to znala. Držala ga je za ruke i milovala ga po
obrazu, a i to mu je trebalo. Ali kada je kasnije Venćing posegao za njom radi jedne drugačije utehe,
okrenula se od njega i rekla: Ne smemo to da radimo. Noćas je s nama oboma madam Hung. A još kasnije,
kad je počeo dublje da diše, šapnula je svome mužu: Nu-nu? , izraz od milja kojim se nikad dotad nije
poslužila. Usuđivala se da razmišlja o varvarskom gradu gde će živeti, na neko vreme, na dve godine ili
možda tri. Usuđivala se da se raduje što odlaze iz Sudžoua.
ČETVRTI DEO
Palata Kinski
DVANAESTA GODINA
GUANGSJUOVE VLADAVINE
l887.
Beč, Austrija
JEDAN JEDINI KORAK
Đinhua
Voz je usporavao. To su kola koja idu na vatru , bio je rekao Venćing kada su se ukrcali na železničkoj stanici
Pjaca Prinčipe u Đenovi. Dok se peo stepenicama sa perona u vagon, zavrtelo mu se u glavi i umalo nije pao,
a tako loman je bio od dugog, napornog putovanja i od tuge što napušta Kinu kao i zbog smrti madam Hung
mada je tvrdio da ništa od toga nema sa njom veze. Kad je na Đinhuu došao red da uđe, neki strani đavo u
odelu zelene boje bora zgrabio ju je ispod mišica i ubacio je u voz kao vreću pirinča. A sada, mnogo sati po-
tom, voz je zabrektao i začulo se cičanje i škripa, a onda se osetio silovit, neočekivan trzaj od kog je uzdrhtao
vazduh. Tle se odjednom umirilo. Žilice mraza zlatile su prozore kao naprsline u staklu, a napolju, peronom,
promicali su tamni i glomazni obrisi varvara.
Beč ta postaja je bila Južna železnička stanica u Beču. Označavala je kraj putovanja, tu će ostati; Đinhua i
Venćing su bili sad na suprotnoj strani sveta, gde ništa nije onako kako je u Kini i gotovo sve je obrnuto od
onog što znaju. Tako je Venćing rekao Đinhui dok su putovali preko mora. Da su tamo đonovi muških čizama
crni, a ne beli; da se prsluci nose ispod kaputa, a ne preko kaputa; da žene utežu strukove, a ne stopala; da
se čita sleva nadesno. I da, činjenica je da kada tamo izlazi zlatna ptica sunca, nebesa Sudžoua obasjava
mesečev zec od žada.
Venćing joj je takođe pripovedao i da ono što je tačno u Kini nije više tačno sad kad su u Evropi, ali Đinhua u
to nije verovala, jer madam Hung je bila mrtva i sahranjena u kovčegu od najfinijeg nanmua, pa je čak i tu, u
kraju tako dalekom od Sudžoua čak i tu je to bilo tačno. Slika mrklih, izbečenih očiju madam Hung, njenog
tako dugog vrata, njene oštro iskrenute brade, prevalila je put preko mora u Đinhuinoj glavi. Ne zaboravi na
Poštenje Đinhua je razmišljala o tome i razmišljala je o Sujin, koja je i dalje voli, u to je bila sigurna, premda
se ona sama ređe nego pre sećala Sujin. Premnogo novog joj je zauzimalo misli, premnogo je valjalo naučiti.
Đinhua je sada i sama videla te čizme tamnih đonova o kojima je govorio Venćing njih i žene s velikim
cipelama i utegnutim strukom u uskoj odeći. Da su noć i dan zamenili mesta, u to je bilo nemoguće
poverovati, a geografska imena su tu, kako je otkrila, bila neizgovorljiva. Đenova,gde su se ukrcali u voz.
Evropa, koja je jedno malo mesto među velikim kontinentima. Beč, grad varvarskog cara po imenu Franc
Jozef.
Đinhua se osećala malom i promrzlom među tim tuđinskim prizorima, zvucima i mirisima. Venćing je spavao,
kao što je prespavao veći deo putovanja, s komadićima hartije u ušima da ne čuje buku, a trzaj kad su stigli
nije ga razbudio. Oči su mu bile sklopljene, a pod naborima kapaka jabučice su mu damarale kao usplahireno
srce. Bio je slep i gluv za ogromne prozore voza od stranog stakla, za slike što su proticale kraj njih brzinama
od kojih je njemu bilo muka, kako je govorio. Kada je voz ušao u planinu s jedne strane, pa izašao na drugoj
strani posle mnogih trenutaka tame čak i tad je spavao. A kad se probudi, dotakao bi Đinhuu po ruci, po ra-
menu, po nozi, kao da hoće da umiri samog sebe, a ona bi ga stegla za ruku.
Znala je da ga njena pitanja iscrpljuju. Šta je ovo? Šta to znači? Kad ćemo stići tamo? Zašto strani đavoli rade
ovo, ili ono, ili nešto treće?
Ne znam , svaki put je odgovarao, pa sklapao oči i zavaljivao se na naslon sedišta. Bila je nezasita s tim pitan-
jima. A ipak ga je morala pustiti da se odmara, da se oporavi od udarca koji je preživeo.
Putovanje je dugo trajalo. Od Sudžoua ih je rečni teglenjak prevezao do Šangaja, gde je Đinhua prvi put
videla te čudno oblikovane i čudno obojene varvare.
Od Šangaja ih je preko nepreglednog i uzburkanog mora, pod nebom plavim kao pločice i žestokim vetro-
vima što su ih tukli, prevezla ogromna lađa parobrod Agamemnon. Na palubi je bilo hladno. Daske pod nji-
hovim nogama gibale su se na sve strane. Ta divljina nije prijala Venćingu. Dok su odlazili, oči su mu bile up-
rte u sve manju Kinu. Izbegavao je druge, bliže prizore. Prsti su mu stezali ogradu. Vetar je primoravao vlasi
kose da beže iz njegovog uvek savršenog perčina, kao da nema poštovanja prema njegovom dostojanstvu,
nema pristojnosti prema njegovoj sramoti. Ne gledajući dole, Venćing je izvadio iz rukava pregršt papirnog
novca i bacio ga u okean. Da umirimo zmajeve mora , rekao je.
Đinhua se nije tako osećala. Ona se mora nije plašila. Bila je zadivljena svakim trenutkom. Kada je parobrod
krenuo iz Šangaja, radila je što i ostali putnici; mahala je ljudima koji nisu bili tu, Sujini, čamdžiji s paperjas-
tom vrbom, babi i Timui, Lao Mami, i nikome određenome. Mahala je živo, radosno; kretala se onako kako
se nikad pre nije kretala. Stajala je među stranim đavolima. Blenula u njih. Nikada nije bila osetila da joj telo
gura i vuče takav vetar, tako moćan, tako plahovit, tako nesputan. Kao da jaše na leđima zmaja kom se
mišići gibaju, krljušti svetlucaju, kičma se izdiže i ponire. Nad zmajem mora niko nije imao vlast.
Želela je da i Venćing u tome učestvuje, ali on to nije mogao, a i zapanjila ju je sopstvena radost i uzbuđenje.
Zapanjilo ju je i koliko joj je lako da zaboravi ono što ne mari da pamti.
Brod nije bio daleko odmakao kada je iz Venćingovog trbuha pokuljalo sve što je pojeo, pa se povukao u za-
jedničku kabinu na palubi druge klase, gde su kineski putnici putovali odvojeno od svojih slugu a i odvojeno
od stranih đavola. Stajali su u Hongkongu, Manili i Singapuru. U Kolombu i Port Saidu. Kroz okrugli prozorčić
kabine viđali su na trenutke jedra i užad, muškarce golih stopala, golih butina i ustalasanih mišića kako vuku
jutane džakove pune robe za prevoz; Đinhua nije mogla prestati da gleda, a Venćingove oči jedva da su se
otvarale.
Kada su stigli u Kolombo, Venćing je rekao: Ne smemo da silazimo sa broda. Ovde je prljavo i opasno. Necivi-
lizovano. Đinhua je ostala uz njega, a on je povraćao i povraćao; kad se malo oporavio, pokazao joj je na
karti stazu kojom putuju. Ugledavši Sudžou označen tamnom tačkicom na velikoj karti, usputno je pomislila
na Sujin, a onda, kada je Venćing krenuo da joj opširnije pripoveda o stranim đavolima, te misli su odletele
od nje. Oni nisu moralni ljudi , rekao je Venćing, a zvučao je smeteno i poprilično ljutito. Ne uvažavaju
roditelje, ne tiče ih se ispravno ponašanje. Ne neguju vrlinu i poštovanje kao mi i cene samo materijalnu
imovinu. Što je od svega gore , kazao je, menjaju oblike naših drevnih karata. Stalno iznova podbadaju nas
na ratovanje; režu naše zemlje u komade koje žvaću i gutaju kao meso. I karte se menjaju dok lupiš dlanom
o dlan a o tome sam čitao i znam da je tačno. Nije rekla-kazala.
Tako je Venćing video te nepravde, tako je govorio o kartama. Govorio o Sun Cuu i upoznavanju neprijatelja.
Ali kad su stigli do Đenove i našli se sa svih šest strana sa severa i juga, sa istoka i zapada, odozgo i odozdo
okruženi tim ljudima ružičastih lica, Đinhua je bila sve očaranija, a Venćingove brige delovale su naporno i
nezanimljivo.
I sad su napokon bili u Vejeni, gde će živeti neko vreme dve ili možda tri godine. Jedan čovek je duvao u zviž-
daljku i drao se izgovarao neke reči koje se ne mogu razumeti. Venćing je bio budan; oči su mu bile
otvorene, podbule od premnogog sna, s podočnjacima velikim kao srebrnjaci. Pomilovala ga je po ruci.
Jiđing daole, rekla mu je. Već smo stigli. Klimnuo je glavom. Obrazi su mu bili upali od toga što je jeo samo
hranu koju ne poznaje ili ne voli. Trudio se iz petnih žila da deluje važno u svome svilenom kaputu i sa zim-
skom kapom krznenog obruba, koji su od Đenove pa nadalje putovali vozom kao ukrasi, posađeni na prazno
sedište preko puta njega a Đinhua je razmišljala kako njen muž tu u Vejeni izgleda beznačajno kao što bi iz-
gledalo usamljeno zrnce pirinča na dnu praznog bureta.
Tumač Ma ih je čekao na peronu, klimajući glavom i duboko se klanjajući po kineski, sastavljenih šaka u
rukavicama, i govorio: Huanjing. Huanjing. Dobro došli, vaša svetlosti. Dobro došli, madam. To je izgovorio
deset ili više puta, a Venćing je izgledao kao da je presrećan što vidi kinesko lice i kao da će se preturiti na
zemlju od silnog klanjanja i zahvaljivanja upućenih tumaču Mau.
Đinhua je stezala Venćinga za mišicu, koliko radi sebe, toliko i radi njega. Na sebi je imala novi postavljeni
kaput koji joj je kupio u Šangaju i brinula se, samo malčice, da joj je kosa razbarušena posle dugog, dugog
puta. Stranci na peronu, primetila je, gledali su u Venćinga. Gledali su u nju. Gledali i piljili i govorili našto na
tom svom stranom jeziku.
Kočijaš će vas odvesti u Palatu Kinski, gde ćete boraviti dok ste u Vejeni. Zove se Suo Bo Da. Tumač je govo-
rio brzo, ali ime stranog đavola izgovorio je polako i kao kinesko ime od tri sloga. Potom ga je ponovio kao
da ga je gutnuo u jedan jedini slog.
Svoboda.
Đinhua je bila ushićena i malaksala od opijenosti, okružena tu na peronu stanice pokretima, putnim kovčez-
ima, ružičastim licima i krznima. Vezanim stopalima nije mogla da hoda brzo kao što su hodali svi ostali;
stopala su joj bila mala, a njihova ne a zimski vazduh je prodirao kroz nju, razdvajao razrez na boku kaputa,
čupao joj dah iz usta, ledio joj obraze. Tumač Ma je rekao kako će poći kasnije, drugom kočijom sa slugama i
prtljagom. Her Svoboda vas čeka ovamo , rekao je i poveo ih, a varvari su i dalje blenuli.
Kočija je imala točkove veličine mesečevih kapija u Kineskom zidu. Konji su bili masivni, sa opasnim, zakr-
vavljenim očima i nestrpljivim kopitima koja bi jednim jedinim korakom mogla Kinezu da smrskaju stopalo.
Her Svoboda je imao zube krupne kao Đinhuin palac, i crn šešir, visok i okrugao, oblika doboša, a kosa mu je
bila neverovatna, boje prezrele persimone. Tumač Ma je upravo razgovarao s njime, a taj varvarski jezik je
bio pun grlenog zavijanja, laveža, šištanja. Venćing je šapnuo Đinhui na uvo: Tumač govori jezik varvara s ve-
likim umećem. Ovde je tek godinu dana.Pre toga se školovao u Dung Veng Guanu u Pekingu, gde je učio nji-
hov jezik , a Đinhuu je zadivilo to poznavanje jezika koji je potpuno nov, i sve što je videla, na sve strane.
Venćing nije odvajao oka od ogromnog tuđinskog kočijaša po imenu Suo Bo Da, a Đinhua se, stojeći kraj
njega, osećala kao dete; brada joj je dopirala tek do kočijaševog lakta, pa i Venćing je izgledao sitno kao
dečak, i sve je tu bilo veliko, veće nego u Kini; veće, bučnije, čudnovatije čak negoli i u Šangaju, gde su već
videli mnoge varvarske strane đavole. Truckanje kočija što prolaze, topot kopita po kaldrmi, sve je to zvučalo
potmulo, sasvim drugačije od svega što se čuje u Sudžouu, gde su putevi od zemlje. A Đinhua je sebi u bradu
promrmljala kočijaševo ime, čisto koliko da čuje sebe kako izgovara te glasove Svoboda . Venćing se okrenuo
ka njoj i upitao: Šta si rekla? , a toliko je bilo svega i svačega da se pojmi, da se vidi, da se čuje. I tako mu nije
odgovorila.
Pod težinom bockavog ćebeta boje bibera koje je her Svoboda prebacio preko njih da im ne bi bilo zima,
Đinhua je gledala u nebo, ogromno i sivo nad otvorenim kolima. Kočijaš se upravo okrenuo i izgovorio: Princ
Eugen-štrase.
Divljačan je, zvuk tog njihovog jezika , rekao je Venćing, a Đinhua je klimnula glavom ne slušajući ga. Ulice su
bile dugačke i široke; zdanja visoka, s redovima i redovima urednih prozora od stranog stakla, obrubljenih
kamenom. Vejena je bila grad od kamena. Nedostajalo joj je crvene boje. Nije bilo uspravno nanizanih bar-
jaka što se preklapaju, nije bilo velikih kineskih pismena da izvikuju imena prodavnica i snabdevača. Nije bilo
rublja okačenog o bambusove motke. Nije bilo jin i jang crepova, nije bilo belih okrečenih zidova što grle
ulice, kapija ukrašenih zmajskim glavama, nije bilo fenjera, nije bilo pagoda, nije bilo nosiljki. Umesto toga
golo zimsko drveće, gvozdeni stubovi svetiljki, visoki kipovi muškaraca na konjima, i golih ljudi, i žena u halji-
nama što se slivaju i teku iako su i one od kamena. I još mnogo šta drugo, previše koječega da bi se odjedan-
put sagledalo.
Đinhuine oči bile su razrogačene. Nos hladan, a pod ćebetom joj je bilo toplo, bezmalo vrućina. Ćebe je
mirisalo na prašinu i dim. Osećala je kraj sebe Venćingovo šćućureno telo; povremeno je drhturio i svaki čas
kretao rukom ka njoj.
Izgleda kao životinja tako ogroman i dlakav , rekao je Venćing pokazujući ka kočijašu. Govorio je preglasno.
Đinhua ga je uhvatila za ruku.
Zove se Suo Bo Da , kazala je. To je izgovorila meko, da je zazvučalo kineski, a pošto su se konji skanjerali,
her Svoboda je pukao bičem kao petardom po sapima prvog, potom i drugog konja, na šta se Venćing trgao.
Kočijaš se načas osvrnuo, rekao nešto, a Đinhua je opazila da mu je oko, ono koje je uspela da ugleda, boje
dragulja, a ne boje oka. Zeleno. Blistavo, zeleno kao smaragd. Kao Lao Mamin prsten. Dva oka te boje, videla
je sad. Venćing se okrenuo da izbegne te oči, osvrtao se ka drugoj kočiji, onoj što je išla za njima i nosila tu-
mača Maa, sluge i sanduke s čajem i začinima od kuće, sa opremom za šest dnevnih potreba, ceremonijal-
nom i svakodnevnom odećom, posuđem i štapićima, koje strani đavoli ne koriste; sa Snom u crvenom
paviljonu, koji je Đinhua lično spakovala, i naravno, sa Venćingovim kartama, mastilom, četkicama, drvenom
propusnicom novog službenog položaja i kutijom za vez madam Hung.
Uvaženog Nosioca ove propusnice sećala se kako je čitao.
Upoznaj sebe,upoznaj svoga neprijatelja...
Zanima me , kazao je Venćing, da li će biti vesti iz Kine kad budemo stigli. Zanima me koliko ćemo dugo puto-
vati do tamo. Venem za šoljicom lungdžinga, Đinhua. Kad budemo stigli, pićemo ga. Biće nam to prvo što
ćemo uraditi, a potom ću pročitati vesti i osećaću se mnogo lepše nego sad.
PENA NA VODI
Đinhua
Ležala je sama u varvarskom krevetu. Ne, ispravila se Đinhua, već u bečkom krevetu u stanu na trećem
spratu bečke zgrade koja se nalazi na obodu trga-pijace u gradu Beču a taj trg je pravi sanđaosing trougao sa
tri temena koji Đinhua može da vidi sa prozora svoje spavaće sobe visoko nad njim.
Taj trg koji je pravi trougao zvao se Frajung, a zgrada je bila dvorac i bila je stara i izgrađena za nekog
plemića varvarske godine 1717, koja je isto što i Pedeset šesta godina cara Kangsija. To im je ispričao tumač
Ma, gledajući samo u Venćinga, koji nije istinski ni slušao, ali zato je slušala Đinhua. Dvorac je spolja bio
žuto-beo, s džinovskim, nagim muškarcima od klesanog kamena na kapiji, i bio je divan ali neobičan, s
dugačkim, širokim stepeništem od mermera, zastrtim debelim crvenim tepihom.
Džinovski kameni ljudi ličili su na demone. Bila je sablazan i gledati u njih. Nikakve odeće. Mišićavi kao volovi
što vuku plug, iskrivljenih lica. Venćing se gnušao tih golih ljudi od kamena što su krasili ulaznu kapiju onako
kako bi je krasili lavovi da su u Kini.
Veoma ste blizu , rekao je tumač Ma Venćingu, a Đinhua je obraćala pažnju na svaku reč koju je izgovarao,
zimske rezidencije cara Franca Jozefa i njegove supružnice, carice Elizabete Austrijske. Car ove zemlje ima
samo jednu ženu, takav je ovde običaj. Ime Frajung , dodao je tumač, znači slobodan. Ne znam zašto ovaj trg
nosi takvo ime , kazao je. To je krajnje neobično ime za javni prostor.
Đinhua se upinjala da sve to upamti, svaku tu čudnu reč. Svaki prizor, svaki zvuk, svaku pojedinost što joj se
razotkrivala tog najčudnijeg i najuzbudljivijeg dana. Pamtila je kakav je osećaj bio kad ju je kočijaš Svoboda
uzeo u naručje, pažljivo, kao kakvu lomljivu stvarčicu, a ne kao džak pirinča, i poneo je uz sve te silne ste-
penike s debelim crvenim tepihom. I pamtila je koliko mu je bila blizu, toliko blizu da je videla kako mu zalisci
boje prezrele persimone vire iz kože lica kao zrnca crvenog bibera, i kako mu houđe jabučica niče iz krutog,
belog okovratnika, krupna i kvrgava poput glavice belog luka. Venćing se ukrutio kad ju je taj varvarin podi-
gao. Smatrao je to neumesnim, nedoličnim, u neskladu s pristojnošću, pa joj je to i rekao, zaličivši joj načas
na madam Hung.
Krevet je kod Đinhuine glave i nogu imao masivne drvene table i bio je toliko odignut od poda da je Đinhua
morala da stavi stoličicu kako bi se popela. Krevet je bio prekriven snežnobelim čaršavima, glatkim i krutim
da su maltene pucketali uz kožu; mirisali su na svež spoljni vazduh i još na nešto, možda na cveće, možda
neko bilje. Postelja je bila meka, sa ogromnim belim jastucima, a jorgan debeo kao zid, ali lak kao pero.
Mogla je odabrati, poput Venćinga, da joj stave posteljinu koju je donela iz Sudžoua u sanduku, ali nije to
htela.
Dok je ležala tu u svojoj pižami od kineske svile, zagledana u tavanicu, visoku kao oblak, belu i ukrašena rel-
jefom sa viticama, cvećem i izvijenim linijama, Đinhua je bila umorna i uzbuđena što oseća na koži Kinu i Beč
oboje istovremeno i razmišljala je kako bi bilo kad bi pripovedala Sujini o svemu što je videla i osetila otkako
je krenula iz Sudžoua. Šta bi Sujin mislila o ovim stvarima koje su oduševile Đinhuu? Đinhua nije znala
odgovor. Sujin je delovala vrlo daleko sad kad je sve oko nje bilo novo. Sad kad je počinjala da živi novim živ-
otom.
Zvuk kojim se Venćing oglašavao u snu zvuk disanja koje zapinje u grlu bio je daleko, u drugoj sobi, na drugoj
strani hodnika, i Đinhua ga nije mogla čuti, pa joj je zbog toga bilo drago. Bila je sama nakon dugog puto-
vanja u skučenim prostorima. Večeras nije morala ni o čijim tuđim potrebama da brine, samo o svojim.
Grudi su joj se dizale i spuštale, uvlačila je velike gutljaje vazduha i razmišljala o prizorima okeana koje je
gledala, i o prizorima koje sad gleda kroz ta okna od stranog stakla. Odatle, iz sopstvene nove sobe, videla je
Vejenu. Beč: zdanje s vrletnim zvonikom na drugoj strani Frajunga, što znači slobodan , kipove na fontani u
sredini trga tamne, budne žene koje čekaju, gospođe vunom zaodenutih prstiju što prodaju kupus, krompir,
šargarepu, kestenje a izgledale su umnogome kao iste takve gospođe u Kini. Ovde su merile povrće i primale
od ljudi novac, pa je i to bilo isto; zatim su tu bila varvarska deca što su se igrala raznih igara, vijala se. I jeka
crkvenih zvona što su se oglašavala na svakih sat vremena. Tako zvonka, tako nepravilna. Ispunjavaju mi
glavu, uši, telo ispod kože , rekla je Venćingu, a on je delovao zadivljeno što Đinhua ume tako nešto da kaže i
uopšte nije shvatio na šta je mislila.
Još nije bila videla dokaza da varvarska deca koriste glavu Kineza kao loptu, što se tu dešava, ako je verovati
jednoj Venćingovoj knjizi koju je on čitao da se uputi. Kada mu je tog dana u kočiji Đinhua to i napomenula,
kazao je: Da, to sam i ja mislio. A onda je dodao: Nije tačno sve što se priča , a ona je uzvratila: O , a zapravo
je pomislila: Znam ja to, Venćing. Već to znam.
A sada je Đinhua govorila sebi kako će gledati kroz taj prozor sutra, i preksutra, i naksutra, i nikad joj neće
dosaditi da posmatra Vejenu, i jeste, to je novi život koji ona tu započinje, daleko od zidova njenog dvorišta
u Sudžouu gde zna ime svemu, i jeste, prvi put posle takoreći čitave večnosti radovala se i gotovo da se ničeg
nije bojala.
Drveni pod je obasjavala mesečina. Škripao je, i imao šare, i blistao crvenozlatnom bojom. Vrata su se otvo-
rila i stopalo u papuči očešalo je cvetasti tepih u podnožju bečkog kreveta. Još neko je disao u sobi. Đinhua
je zažmurila čvršće nego što bi u snu.
Pretvarala se.
Časak potom, Venćing je zadigao perjani jorgan, zavukao se u krevet i smestio se pored Đinhue, a ona mu je
osetila ivice, koščate i hladne, telo koščatije nego što je bilo. Nije se pomakla, on nije rekao ništa. Nije
krenuo na nju.
A onda, kada se muk u sobi predugo otegao i kad je već bilo preteško da se tiho diše, progovorio je.
Ja sam ozbiljan čovek, ovde imam ozbiljnih poslova , rekao je, a glas mu nije bio onaj uobičajeni. Dužnost mi
je da uočavam običaje i navike stranih đavola. Moram da idem po ovom varvarskom kraju gde mi nije pri-
jatno i ništa mi nije blisko, moram od njih učiti o oružju, poslu, nauci. Moram pomoći da Kina ojača protiv za-
pada. To je nov pristup rešavanju problema s varvarima.
Venćing je načas zaćutao i gledao je pravo naviše, netremično, u tavanicu, a nije video, to je Đinhua znala, ni
vitice, ni cveće, ni izvijene linije koje je ona videla i čiju je sliku volela.
Kina je već jaka moralom i kulturom. Ali možda je tačno da ćemo samo upoznavanjem onog što znaju naši
neprijatelji i njihovog razmišljanja uspeti da obnovimo karte koje pokazuju našu veličinu. Ja sam ovde jer
moram biti ovde. Ovde sam zbog geografskih karata, i zbog carske zapovesti, i zbog toga što u Pekingu ima
moćnih ljudi koji veruju da Kina mora ojačati na ovaj način. A ipak...
Đinhua je osetila kako je muževljevo telo uzdrhtalo pod perjanim jorganom. Još nešto je hteo da kaže.
Čekala je.
A ipak Venćing je sad šaptao strepim da za ovo nisam dovoljno jak. Sve mi je previše neobično. Na ovom
tuđinskom, đavolskom mestu ja sam kao miš među tigrovima. Previše sam izgubio dolaskom ovamo.
Venćing se okrenuo licem ka prozoru. Suprotno od Đinhue. Ja nisam dostojan , produžio je, a ona je bila
ubeđena da plače dok to govori. Ja sam čovek starinskog kova, pisac osmonogih ogleda koji su već vekovima
temelj svemu. Poštujem ono što je staro i užasavam se onog što je novo. Ne verujem u samoojačavanje.
Strepim da ću morati i sam da se menjam. Strepim da to neću moći.
Pod pokrivačem, lakim kao pero, Đinhua je buktala od stida zbog Venćingovih suza, od sažaljenja prema
njemu i tuge zbog oboje. Bojala se sada i ona, ali ne stranih đavola niti njihovih ratnih brodova, niti se bojala
da će joj smaći glavu kako bi varvarska deca imala čime da se igraju. Bojala se za Venćinga. Bojala se da je
došao u položaj koji ni po čemu nije dobar za njega. Bojala se njegove gladi za Kinom i svime što mu je
prisno, i pomanjkanja gladi za svime što to nije. Dotakla ga je po ramenu, zahvalna što joj tama omogućuje
da vidi malčice manje, ne baš sve, svesna da je i sama bivala u položajima koji ni po čemu nisu bili dobri za
nju, da je i sama mnogo izgubila, da je i sama plakala umnogome kao što on plače sad.
Nisi kriv ti , rekla mu je. To ti ovaj čudnovati dan izaziva takva osećanja. To je zato što si umoran i ništa više.
Navići ćeš se na ovdašnji život i običaje. Možda ćeš pomoći Kini da odnese pobedu. Možda će karte...
Govorila je to da ga uteši. Želela je da njene reči budu istina, zarad njega.
Sklopi oči i spavaj , kazala je. Budućnost je duga. Ne dozvoli da ti današnji dan pojede trenutke koji pripadaju
sutrašnjem.
Ovo poslednje nikada dotad nije izgovorila naglas. Te babine reči vratile su joj se potpuno iznebuha, a baba
je bio mudar, mudar čovek i te reči su bile prave da ih Venćing čuje u ovom trenutku i ove noći. Okrenuo je
glavu ka njoj. Pomilovao je Đinhuu po čelu tek vršcima prstiju i prošaputao: Putovanje ovamo oboje nas je
izmenilo, i strepim štaviše, mnogo se bojim da si se ti, Đinhua, izmenila neuporedivo više nego ja. A onda je
hteo da je uzme, no ona ga je zaustavila i bila je u tome sasvim odlučna, zato što se osećala tako kako se os-
ećala, i zbog madam Hung, i zato što je u ovo vreme i u ovaj čas ona bila jaka, a Venćing slab i zato što je
proždrljivo želela da živi novim životom.
Probudila su je tri tiha udara u vrata duga pauza ponovo tri udara. Jarko sunce je lilo kroz prozore od stranog
stakla, Venćing nije bio tu, a Đinhua je videla da je izravnao posteljinu tamo gde je sinoć ležao i plakao dok
nije usnuo.
Iza vrata je provirilo bucmasto lice. Đinhua je sela i navukla perjani jorgan do brade. Bila je to ona osoba
koju je videla i juče, s bledom, vijugavom kosom nalik na kovrdžave rezance od jaja, i sa krutom belom
kapom s vrpcama što landaraju skroz niz leđa.
I sad je imala tu kapu. Kapa je bila majušna, nasađena navrh zlatne glave.
Đinhua joj je rekla: Đinlaj , što je ova osoba, izgleda, razumela.
Ta crno-bela osoba bila je služavka tako im je rekao tumač Ma. Jedra je, jaka je i Bečlijka je, i pomoći će vam
da se priviknete na varvarske običaje. Zove se Re Si. Ponovio je to ime. Rezi.
Rezi je bila u istoj haljini kao juče. Crnoj kao mastilo i opasanoj u struku. Kecelja joj je bila snežnobela, duga i
sa kamerom po ivici i na ramenima, a Đinhua je primetila da pod naprsnikom kecelje ima ogromne, jedre
grudi. Služavka Rezi je u rukama držala poslužavnik, a za njom je u sobu ušao nepoznat zapah, blago gorak i
blago neprijatan.
Đinhua je tad na krevetu, kraj svoga jastuka, opazila i nekakvu crvenu kesicu.
Kafe? , upitala je Rezi.
Samo jedna varvarska reč. Jedna od hiljada koje Đinhua ne razume. Neko pitanje. Đinhua se naklonila
glavom.
Crna tečnost je potekla u luku, pušeći se, iz noska krčaga u cvetastu porcelansku šoljicu. Ličila je na đangjou,
ali nije mirisala na sos od soje.
Nije mirisala ni na čaj. Zadah je bio jak. Tečnost je bila vrela.
Milh? , upitala je Rezi.
U šolju se slio još jedan luk vrele tečnosti, ovoga puta bele. Potom kašika puna belih kristala. Đinhua je
oprezno otpila gutljajčić. Nikada dotad nije bila okusila tako nešto. Jako. Gorko i slatko. Ni slano, ni kiselo, ni
začinjeno. Ukus joj se nije dopao, a onda je zaključila da joj se dopada, malčice, i klimnula je glavom Rezi, a
Rezi se osmehnula i ukazao joj se razmak između dva prednja zuba.
Kada se brzo pokrenula, Rezi su se na leđima zanjihale vrpce. Đinhua je otpila gutljaj vrućeg napitka. Otvorila
je crvenu kesicu, a u šaku su joj iskliznule minđuše. Čitav prst dugačke; niske blistavih bisera i đinđuva od
žada. Vratila ih je u kesicu i zatvorila kopču.
Minđuše madam Hung.
Rezi je ložila vatru, pevušila i govorila nešto što Đinhua nije razumela. Đinhua ju je posmatrala i brinula se:
Hoće li se Venćing dobro snaći ovog prepodneva? A onda se zabrinula: Mora li da stavi te minđuše? A ta
Rezi, ta služavka, izgledala je srećno i razdragano, najpre je pevušila, a onda je i zapevala, te je Đinhua rešila:
Ne, neće staviti minđuše. Odložiće ih u tu crvenu kesicu, a ako Venćing bude pitao, reći će mu: One pri-
padaju madam Hung, i ako ih budem nosila,bojaću se da je ovde, da me posmatra i prosuđuje.
A istina je glasila da madam Hung jeste tu i uspomene na nju su plovile kroz Đinhuinu glavu, a ponekad je, i
sad, Đinhua videla njen dugački vrat obmotan belim gajtanom. I oči madam Hung, i njih je videla, tamne,
mrkle i širom otvorene.
POJAVNI VID
Đinhua
Ih trinke kafe , rekla je.
Eto. Kazala je to naglas i na nemačkom, izgovarajući vrlo brižljivo, slog po slog. Đinhua je ponovila Ja pijem
kafu da još jednom provežba. U mislima je pripovedala Sujini: Vidi šta sam naučila, jer Sujin bi u odgovor
klimnula glavom da je ohrabri. Možda bi se čak i osmehnula ukoliko nije prezauzeta, i to je načas Đinhui iz-
mamilo osmeh.
Čeznula je, pokatkad, za nekim kome bi poveravala taj svoj novi život. Za nekim s kime bi razgovarala. Za
nekim kome bi se dopadalo to što se njoj dopada. Venćing nije bio taj.
Šta si rekla? Žute stranice Đing baoa Pekinškog biltena skrivale su Venćingu lice, a papir mu je zašuškao u
rukama. Sedeo je za drugim krajem dugačkog, sjajnog, ovalnog stola, s naslaganim novinama, depešama i
telegramima kraj sebe, uglavnom upravo pristiglim u torbi kurira iz Pekinga.
Venćing je delovao najsrećnije kad stignu vesti iz Kine.
Vežbam , odgovorila je Đinhua, da odgovorim kad Rezi bude došla da posluži doručak.
Venćingu se čelo naboralo nad ivicom novina i video mu se samo ćelepuš i gornja polovina naočara.
Rezi. Služavka , dodala je. Rezi me uči nekim rečima svoga jezika. Hoću da naučim. Hoću da naučim da gov-
orim nemački jednako dobro kao tumač Ma.
Venćing je prevrnuo list. Ponovo se začulo šušketanje. U Tjencinu su ubili još jednog varvarskog misionara.
Odsekli mu ruke i noge. Iskopali oči , pročitao je naglas.
Da bih mogla da govorim i razumem , razjasnila je Đinhua.
Venćing je spustio novine. Ti misionari stranih đavola remete prirodni poredak. Govore narodu kako ne sme
prinositi ponude bogovima. Prkose mesnim sudijama. Dele varvarsku pravdu. A i priča se kako ubijaju ki-
nesku novorođenčad i prave od njih lekove.
Kafe oder te, gned he frau? Rezi je bila stigla s doručkom na poslužavniku i izvela svoj čudni, varvarski
naklon, isturivši jednu sjajnu čizmu ispred druge i poklekavši, za šta je Venćing govorio da je simptom necivi-
lizovane kulture zapadnih zemalja: poklon od pola pedlja.
Đinhuu danas nisu zanimale Venćingove opaske, niti njegove vesti iz Kine. Saopštila je Rezi da će piti kafu, a
Rezi se ponosito osmehnula jer je upravo ona naučila Đinhuu da to izgovori na nemačkom.
Od Rezi je Đinhua saznavala neke stvari koje su prevazilazile njenu maštu. Đinhui se obraćala sa gnedihefrau
što znači milostiva gospođo i na jeziku varvara označava učtivost služavke prema gospodarici. A ponekad,
kad je u žurbi, Rezi je samo izgovarala gne ili gned he, što je značilo to isto.
Čudno je bilo da ti se tako obraćaju, da te zovu na stranom jeziku takvom titulom kao što je milostiva
gospođo.
Rezi nije pitala Venćinga šta bi voleo on, već je izvela svoj varvarski naklon svoj kniks kraj njegove stolice. On
će piti biluočuen, čaj koji pije svakog jutra, baš kao što bi ga pio kod kuće u Sudžouu. I taj čaj, iz korpi na-
jboljih odgajivača u Kini, i Venćingova plavo-bela šoljica, iz carskih peći u Đingdedženu, putovali su u kovčez-
ima od kamforovog drveta što su plovili s njima, pa čak i sad, kada su tu boravili već više od mesec dana,
Venćing se nije odvajao od svega tog što je iz Kine. Kad mu je Rezi nasula čaj, namrštio se, iako ga je Đinhua
bila molila: Molim te, ne mršti se na nju tako. Ona to vidi i zna da nisi zadovoljan, a nije krivica do nje.
Venćing je na to rekao: Ne mrštim se.
Kineski kuvar koji je doputovao s njima iz Sudžoua izdržao je nepunu nedelju, a pre nego što je spakovao
ženu i stvari i krenuo kući, rekao je: Previše je teško. Previše hladno. I ostale kineske sluge otišle su s njima;
jedan je rekao: Bojim se da ostanem ovde među varvarima , a ostali su potvrdili njegove reči. I tako je
Venćing sad jeo pirinač, rezance i druga jela koja je bečki kuvar pokušavao i nije uspevao da spremi po ki-
neski, te se Venćing često mrštio. Govorio je kako čak i u ovoj tuđini mi Kinezi moramo čuvati svoje običaje,
inače ćemo izgubiti svako samopoštovanje , i vrteo je glavom kad to kaže, a verovatno nije primećivao ni da
to radi.
Venćing nije davao da se u njegovoj sobi otvaraju prozori, a Rezi je volela da pušta unutra zdravi spoljašnji
vazduh; to je zvala liften. Venćing je govorio da prozore treba oblepiti papirom kako ne bi prodirala hladna
promaja, a i da ljudi ne bi gledali unutra. Govorio je da je vazduh Vejene opasan po zdravlje. Na ovakvom
vazduhu čovek se može razboleti i umreti , rekao bi. S obzirom na naše zdravlje, ovde moramo voditi računa.
Đinhua nije izlazila iz stana još otkako su došli, jer Venćing to nije dozvoljavao. Nije dolično , govorio je.
Moraš se držati unutrašnjeg kruga, baš kao što bi se držala i u Kini.
Prešlo im je u naviku da tu doručkuju, zajedno ona i Venćing, u prostoriji koju je Rezi zvala špajzezal, odaji
punoj bele izmaglice i kristala, kadife i drveta, tamnih i teških slika na zidovima. Sto je bio postavljen krutim
belim salvetama presavijenim u obliku kapa mandžurskih gospođa, ugarskim posuđem boje slonovače s ma-
jušnim kiticama ružičastog i ljubičastog cveća. Bezbroj posuda na stolu. Bezbroj komada srebrnog pribora.
Bezbroj pravila učtivog ponašanja koja treba upamtiti. U Beču je postojala drugačija kašika, drugačiji nož,
drugačija viljuška za ovo i ono jelo, viljuška se morala držati u levoj ruci, nož u desnoj, a za kašiku Đinhua nije
ni bila sigurna. Posude s posluženjem ne smeju se dodirivati priborom za jelo, niti se sme piti iz zdelice koja
služi za pranje prstiju.
Sve to je bilo pribeleženo u Diplomatskom priručniku,koji je Đinhua iščitala i urezala u pamćenje do posled-
nje strane. Venćing je jeo samo štapićima. Govorio je da ostali pribor zbunjuje i da je izlišan. Delovao je vrlo
daleko u toj sobi; kao da ga je dužina čitavog jednog dvorišta delila od Đinhue dok sede tako, za suprotnim
krajevima tog dugačkog stola. Možda je rastojanje počivalo i u njegovoj glavi, u depeši koju je čitao. A možda
je i razmišljao o tome šta sledeće da zapiše u dnevnik, koji je vodio s velikom predanošću.
Izgledao je zadovoljno ali ne i srećno. U Đinhuinoj postelji nije bio još od one prve noći u Beču. Nisu razgo-
varali o njegovim strepnjama. Jeste je jednom upitao: Možda ima nekih radosnih vesti? Đinhua je samo
načas zastala, brojeći mesečeve mene u glavi i razmišljajući o crvenim zmajevima, a onda mu odgovorila: Ne,
nema.
Crveni zmajevi dolaze i prolaze, a madam Hung je između njih od dana svoje smrti no zbog toga Đinhua nije
nesrećna.
Sad su se u sobi čula dva zvuka: kuckanje sata na kaminu, koje je navelo Đinhuu da se na trenutak seti Lao
Maminog sata i da pomisli kako sad ume da čita te brojeve i da kaže da je pet po podne, a ne sat Petla. A
drugi zvuk je bio onaj što ga Venćing proizvodi kad pije po kineski, držeći šolju obema rukama, i srče kroz
zube da rashladi čaj. Uzeo je zalogaj prženog kupusa. Sažvakao ga je, a onda stao.
Ne možemo ovako živeti , rekao je, a Đinhua je prestala da diše.
Ne možemo živeti na ovakvoj hrani. Pisaću ministarstvu inostranih poslova i tražiću da mi pošalju iz Kine
novog kuvara. To ću danas uraditi. Reći ću im da se tome posvete što pre, ako već ne mogu odmah.
Odahnula je. Odgrizla je zalogaj svog zemela. Bio je spolja vruskav, a unutra mek, vruć iz rerne i slastan tako
namazan maslacem i džemom od kajsija; jela je po jedan svakog jutra za doručak sem nedeljom, kad je
pekar u crkvi.
Pojavila se Rezi sa srebrnim lončićem za kafu u ruci i pričekala da joj naspe. Nozdrve Venćingovog nosa na to
su se stegle. Rekao je: Miriše kao rečna voda , a to je već pre bio kazao. Rezi je pogledala, ali dabome,
razumela ga je samo Đinhua. Venćing nije okušao Rezinu kafu. Skinuo je naočari i pružio se da uzme jednu
od onih tvrdih, lepljivih šljiva koje je poneo iz Sudžoua radi bolje probave. Ubacio ju je u usta, a na vilici su
mu igrali mišići. Udario je pesnicom po novinama da ih ispravi, a onda rekao, gledajući u Đinhuu preko
naočara: Ne zaboravljaj da si Kineskinja.
Odgovor joj je izleteo brzo. Ne zaboravljam , kazala je, ali u Beču sam i htela bih da uživam u onome što
imam ovde za to vreme kojim raspolažem.
Dve godine ili možda tri.
Đinhua je razgovarala sa Rezi svakog dana, kad ova dođe da založi vatru, namesti krevet i sredi joj sobu. Rezi
se sa onom svojom kapom s vrpcama majala kao ogromna krilata ptica, u zamahu širila posteljinu, tresla i lu-
pala jastuke i perjani jorgan. Bio je to bučan obred. Svakog jutra je otvarala prozore da provetri sobu, što je
Đinhua volela, a takođe ju je Đinhua i zapitkivala. Kako se kaže ovo i ovo i ovo? Crtale su i pokazivale i služile
se šakama i rukama i glavama i stopalima. Cipela, metla, crtež devojke zlatne kose. Stopalo, ruka, noga, vrat.
Drvo i cvet. Kroz otvorene prozore Đinhua je slušala raspevani glas prodavačice cveća: Lavendel,lavendel,
kaufmajn lavendel. Naučila je reči za pevati,kupiti, prodati i hodati.
I ljubav. Rezi ju je naučila i toj reči, položivši ruku na srce. Ta reč je na nemačkom glasila libe.
Rezi je juče donela Đinhui malo lavendela. Prodavačica cveća zove se frau Ana, rekla je. Frau Ana ima
četvoro dece i nema muža. Mila osoba , kazala je Rezi. Đinhua je prepoznala sićušne modre pupoljke, uske
sivozelene listove. Bio je to sjunjicao. Mi ovo u Kini koristimo kao lek , rekla je Đinhua Rezi, glumeći
bolesnika i praveći se da jede cveće.
Mi lavandu koristimo da namirišemo odeću i posteljinu ,
odgovorila je Rezi pokretima i rečima. Nama ona lepo miriše.
BEČ, 25. FEBRUAR 1887.
Rezi
Das arme Hascherl, pisala je Rezi u redovnom mesečnom pismu majci u Španberg sirotica mala. Eto šta je
ona mislila o svojoj novoj gospodarici, tako sićušnoj, bezmalo još detetu.
Otkako su Herrschaften stigli iz Kine, Rezi je u pismima imala štošta da kaže o svojim novim poslodavcima.
Kako im je kosa crnja od najcrnjeg uglja, i tačno je, oči su im uske i kose, pomalo kao oči onog kipa Velikog
Kineza u Prateru o kom joj je pričala u prošlom pismu, ali ne baš sasvim ni tako; a koža im je nicht ganzgelb
ne skroz žuta ali nije ni kao naša. U ovom poslednjem pismu Rezi je pisala da se stan u Palati Kinski polako
pretvara u kineski dom. Pisala je kako je Mali Kinez, kako je sad nazivala novog gospodara, ali samo u sebi,
udesio u salonu nakinđuren oltar za nekog debelog kineskog boga neznabožačkog boga s drečavoružičastim
licem i ogromnim trbuhom, i bradom od prave kose, možeš li to da zamisliš?
Sie sind keine Christen, saopštavala je majci. Nisu čak ni hrišćani. Ne idu nedeljom u crkvu.
Svakog dana koji ovde provede ona izgleda usukanije nego prethodnog, pisala je sada Rezi o novoj gospo-
darici, mučeći se s rukopisom i pravopisom, mada to njena majka neće ni znati da primeti, i ispisivala naj-
manja moguća slova kako ne bi uludo trošila pisaću hartiju. Vodila je računa da ne razmrlja mastilo, a kada je
ispisala čitav list sa obeju strana, okrenula je pismo za četvrt kruga i nastavila pišući upreko.
Štošta je imala da ispriča.
Moja gospodarica pati od nedostatka svežeg vazduha, pisala je Rezi. Čitav dan provodi zaključana u ovim
odajama, kao neki zatvorenik. Trebalo bi da izlazi na čist, svež vazduh i da se kreće, da se provoza kočijom.
Da ode do Bečke šume ili Pratera.Već su nikle visibabe. Sigurna sam da bi volela da ih vidi. Ali arme Hascherl,
sirotica mala, kaže da je muž ne pušta da izlazi.Izgleda da čestite kineske gospođe moraju večito sedeti u
svome stanu.
Jesam li ti rekla, majko, da je učim da govori nemački? Odlična je učenica i po čitav dan me ispituje was ist
das? Und das? Und das?
Rezi je morala da potraži još mesta da napiše: Voli te tvoja poslušna ćerka Rezi. Pismo će biti teško pročitati
s obzirom na pisanje unakrst i na ta sitna slova, a sad je još napravila i malu razmazotinu tamo gde se mas-
tilo nije osušilo. Nije pomenula Bastla, dimničara s crnom kapom i divnim osmehom a kakav je to samo jak i
naočit momak! Za to nije bilo mesta, ali uskoro će morati da pristupi i toj temi. Majka još polaže nade u
Sepa, susetkinog sina koji smrdi na majčin gulaš, a ponekad i na njene kuhinjske krpe.
BOLJE JE UPALITI SVEĆU
Đinhua
Prema Četrnaest tačaka Pravilnika o vladanju poslanika koji je Đinhua pročitala kada ih je jednom Venćing
ostavio na trpezarijskom stolu nijedna pojedinost nije premala za Uočavanje,Razmatranje i Izveštavanje.
Đinhua je otvorila Diplomatski dnevnik koji se zahtevao od Venćinga, u skladu s jednom od Četrnaest tačaka.
Ona je taj dnevnik krišom čitala. Venćing tog dana nije bio kod kuće, nekuda je otišao, da obiđe nekakvu
školu, ili fabriku topova, ili možda crkvu.
Nije mogla da se seti kuda tačno.
Deseti je dan Drugog meseca Dvanaeste godine Guangsjuove vladavine. Danas je vreme hladno i maglovito.
Po zapadnom kalendaru to je četvrti dan marta,a godina je 1887. Proveo sam ga u Carskoj biblioteci u Hof-
burgu i pretresao sam dokumenta i karte u vezi s ruskim zauzećem Hejlungđanga 1858,Osme godine cara
Sjenfenga. Ta oblast je Rusima znana kao Amurski kraj...
Đinhua je obrnula sledeći list boje kostiju, ispunjen savršenim stupcima Venćingovog rukopisa.
Jedanaesti je dan Drugog meseca...
Danas sam se sastao s grofom Kalnokijem, austrijskim
Ministrom inostranih poslova. Raspravljali smo o evropskom sistemu mirovnih sporazuma, u šta spada i Liga
tri cara. To je složen i naizgled nedelotvoran metod sprečavanja ratova. Grof Kalnoki je rekao: Vi Kinezi
morate otvoriti svoja vrata zapadu, inače će Englezi opet doći sa svojim ratnim brodovima i silom će uzimati
sve više vaših teritorija i sve više potkopavati vašu vrhovnu vlast. A ni Francuzi, Nemci,Amerikanci i Rusi neće
dugo izostati, kazao je. Nažalost mora pomenuti, veli on, da i Austrijanci, iz razloga trgovine i strategije,
mogu poželeti da učestvuju...
Moj odgovor Ministru inostranih poslova glasio je da bi on i njegove Kolege iz drugih evropskih država
možda bili mudri da razmotre i Druge mogućnosti, čime sam mislio na to, a iskreno verujem da je grof
Kalnoki razumeo na šta mislim, da bi Strani uljezi mogli jednoga dana biti silom isterani iz tih područja
moćne dinastije Ćing...
Jedan drugi zapis glasio je:
Danas u Beču sneg napadao koliko je debeo đon moje čizme. Radi upućivanja mojih Poštovanih kolega u
Ministarstvu inostranih poslova, napisaću kakva je priroda Austrougarske carevine. Ona se sastoji od mnogo
manjih zemalja,nastanjenih ljudima mnogih narodnosti, gde su neke, po evropskim merilima, civilizovanije
od drugih. U južnoj oblasti su Latini,koji govore italijanskim jezikom. Na severu su Tevtonci, koji govore ne-
mačkim, a na istoku slovenski i ugarski narod meni nije jasno kakva spona ujedinjuje te zemlje u to takoz-
vano carstvo niti kako se međusobno razumeju.
Đinhua je i dalje čitala. Venćing to ne bi dozvolio, razume se, ali dnevnik u njenom krilu bio je prozor ka spol-
jašnjem svetu, koji Venćing posećuje, ali njoj je zabranjen. I tako je čitala kada on nije kod kuće i kada niko
ne gleda, i čitala je sa ogromnim apetitom.
Čak ni Rezi nije znala da ona to radi.
Najvažnije su ovde vera, trgovina i žudnja za materijalnim i vojnim napretkom.To svakodnevno zapažam, u
svome trudu da razumem običaje Evropljana.
U Evropi svi ljudi streme da se uzdignu bogatstvom. Od ovakvog razmišljanja potiče nadmetanje i rat a ništa
što je civilizovano prema našem viđenju.
Sedeći sklupčana u fotelji kraj prozora, Đinhua je izgubila pojam o vremenu. Stolica je bila meka i bogato
tapacirana. Gutala ju je, a gutala je i vreme, i Đinhua je bila tačno onakva kakav je Venćing kad piše svoj
dnevnik; koncentracija mu je bila savršena; sedeo je pravih leđa i potpuno nepomično, a isto tako i ona dok
je čitala.
Verujem da mnogo šta ne razumemo jedni o drugima, mi Kinezi i narod Evrope.Svaka strana ima razmišl-
janje koje je razumno samo onima koji su od istog soja.Evropljani pričaju o blut i ajzen , o krvi i gvožđu, i
misle da je to jezik mira. Ja još ne razumem prirodu njihovih međusobnih razmirica, ali svi se plaše rata od
ove strane,od one strane, od obe strane a i dalje pričaju o krvi i gvožđu.
Poruku je našla zavučenu ispod jastučeta fotelje. Hartija je bila crvena, isprelamana i izgužvana. Raširila ju je
i izravnala; znaci na njoj bili su veoma, veoma sitni, a sama poruka je prevalila ogroman put. Đinhua ju je
pročitala, a znala je da ne bi trebalo.
Mome Mužu na Dan moje smrti,
Kad je Ona umrla,ti si bio Čestit. Razmišljaj o tome.
Poruka je bila potpisana rečima Tvoja Prva supruga,Koja te Voli i nikad Te neće Izdati, a Đinhua je izgovorila:
O , naglas i sama za sebe, i dok je čitala tu poruku nenamenjenu njoj, vratile su se da je posmatraju mrkle,
zapiljene oči madam Hung.
Tog dana se Venćing spremao na put. Na sever u Berlin, koji je u Prusiji. Otputovao je pre samo koji tren her
Svoboda ga je povezao na voz a kada se kočija više nije videla sa prozora, Đinhua se vratila u sobu tamnoze-
lenih zidova njegovu varvarsku biblioteku, kako ju je Venćing nazivao; govorio je da mu ta preteška boja
kvari raspoloženje, nešto se mora preduzeti.
Poziv u Berlin bio je stigao pre nekoliko nedelja. Tumač Ma je napisao prevod na finom listu hartije,
obrubljenom zlatom. Original je bio na kartonu, takođe finom, i imao je napred crnu pticu koja je više ličila
na zmaja nego na pticu, s reckastim krilima i kandžama na nogama, i sa repom u obliku koplja. To je orao,
stvor svirepog izgleda , kazao je Venćing. Simbol Nemačkog carstva Vilhelma Prvog.
Povodom svoga devedesetog rođendana, glasio je prevod tumača Maa, Njegovo carsko i kraljevsko
veličanstvo Vilhelm Prvi, po milosti božjoj nemački kajzer i kralj Prusije, odobrava diplomatsku audijenciju
Njegovoj svetlosti Hung Venćingu, izaslaniku drugog reda kineskog cara Guangsjua.
Audijencija će se održati u Štatšlosu u Berlinu...
Orao na kartonu imao je nad glavom zlatnu krunu. Hoće li mi biti dozvoljeno...? , upitala je Đinhua, ali
Venćing joj nije dao ni da dovrši pitanje.
To se sad često dešavalo. Prekidao ju je kad govori.
Naravno da ćeš ostati ovde , odgovorio je ovom prilikom, ne ostavljajući prostora ni raspravi, ni molbama, ni
predomišljanju. Đinhua je upamtila ukus kafe od tog jutra, upamtila da je bila slatka ali nedovoljno slatka, i
da je zahvatila još jednu kašiku šećera da je dosladi. Upamtila je kako su lako kristali klizili u šoljicu i potom
nestajali, kako je kašika zazveckala kad je promešala kafu i kako se Venćing najpre namrštio, a onda
poprimio izgled kao da je nesiguran.
A ona je htela da kaže: Ja ti mogu pomoći da vidiš hiljadu stvari ako mi dozvoliš da pođem. I onda je to i iz-
govorila, eto tako, naglas.
Venćing nije odmah odgovorio.
Imaj na umu , rekao je, proizvodeći jezikom u ustima sitne, suve zvuke, a zazvučao je kao da je u to vrlo, vrlo
siguran. Mi smo Kinezi, potekli svi odreda od velikog i slavnog Huangdija Žutog Cara. Mi smo deca mudraca.
Poćutao je, pa rekao: Ne zaboravi na pristojnost , i Đinhua je pomislila na poruku koju joj je ostavila madam
Hung, ali samo načas, a želela je u Berlin više od svega na svetu.
Možda može opet da ti dođe madam Ma dok sam ja na putu. To je dolična prijateljica za tebe , rekao je
Venćing, a i ona je usamljena. Možete da sedite i čavrljate, da vezom prekraćujete vreme, a onda ću ti se
vratiti.
Madam Ma je tumaču Mau bila konkubina, a i ona je u Beč došla da tu živi neko vreme. Tog jutra, dok se
pripremao za polazak, Venćing je rekao: Ovo je propast nesagledivih razmera. A hteo je da kaže da nisu stigli
rođendanski pokloni za nemačkog cara. Morem je putovalo pedeset kovčega punih blaga iz razdoblja Ćinga i
Minga i Tanga i Sunga i svih drugih, manje značajnih dinastija. Trebalo je da to bude prikaz spektakl, rekao je
Venćing petohiljadugodišnje kineske kulture, s darovima u vidu porcelana iz carskih peći, bronze iz starine,
slonovače rezbarene tananije od najtananije evropske čipke; dragocenog žada svih boja i oblika; emajla i
slika, keramike, kaligrafije i tehnike laka, sve odreda neprevaziđene lepote.
Ali kovčezi nisu stigli. Venćingovo lice šarala je briga dok se spremao da krene. Oči su mu bile pune strepnje i
umanjivale su dostojanstvo njegovih putnih haljina, zvaničnih medaljona, mandarinske kape, svega što je
oblikovalo onog čoveka koji je Venćing morao biti na ovom putovanju u Berlin radi viđenja s nemačkim
carem.
Taj zadatak je bio u neskladu sa onim što je u njemu. Još jedno izmicanje zemlje pod njegovim nogama,
pomislila je Đinhua. Bila je srećna što je otišao. Venćingove usne očešale su joj čelo, lako kao latice što
padaju, kad je došao da joj kaže zbogom. Podsetila ga je: Nož u desnu, viljuška u levu ruku , a on je klimnuo
glavom bezmalo krotko. Potom je rekao: Kad se budem vratio iz Berlina... a ruka mu je zastala na njenoj
mišici.
Kad se budeš vratio... , zaustila je ona. Dozvolila je toj misli da počeka, nedovršena. Njemu je u glavi bio
posao u krevetu i sin; ona je to ranije slutila, a sada znala. A onda je Venćing otišao, i pomišljala je da to duh
madam Hung sprečava i njega i nju i da joj je možda vreme da zaboravi njene mrkle oči i lice, poruke koje je
ostavila za sobom, a ipak Đinhua ne želi dete. Ne želi Venćinga u svojoj postelji, iako mu je žena.
O tome će razmišljati kasnije. Đinhua je, sad kad Venćing nije bio tu, bila obuzeta čitanjem onog što je pisao.
Pojedini zapisi zanimali su je više od drugih. Pisao je o prugama i oružju i o vremenu, uvele o vremenu, do
najsitnijih pojedinosti. Opisivao je veličanstveno zdanje po imenu Stefansdom, pripovedao kako je izgrađeno
od kamena i ogromno kao brdo, a sazidano je u doba Južne dinastije Sung. Iznutra je to nepregledan i tih
prostor, pisao je a Đinhua je poželela da ide tamo i vidi sve što je on propustio gde ljudi ulaze da traže
Oproštaj od njihovog Prvog boga zbog Zlodela koja su počinili. Evropljani se za sve klanjaju samo jednom
bogu, pisao je Venćing, za sve Molitve i sve Namene, a to je zvučalo tako jednostavno, to klanjanje jednom
bogu i traženje oproštaja i kad nisi pokazao vrlinu. Nas nazivaju Neznabošcima, beležio je Venćing, zato što
ne verujemo onako kao oni i kod većine njih vlada čvrsto ubeđenje da nas Kineze, isto kao i narode Afrike i
drugih Delova, moraju silom prevesti u hrišćanstvo. A to i jeste povod, saopštavao je svojim brižljivim rukopi-
som, onog mnoštva Misionara koje šalju u Srednje carstvo. A potom je pisao: Moramo voditi računa.
Moramo se čuvati tih Ljudi i štete koju nam mogu naneti. Oni u svojim postupcima vide veliku vrlinu,a nema
ničeg opasnijeg od čoveka koji potpuno i slepo veruje u sopstvenu vrlinu.
Venćing je takođe pisao o nedavno okončanoj Balskoj sezoni, gde se muškarci i žene zajedno provode po
dvorcima, gde su ženama ruke i grudi ogoljene, a muškarci su u tesnim čakširama boje kože, i napominjao je
da ti muškarci i žene igraju, bez ikakvog zazora, tako odeveni i približeni telima, muške ruke dodiruju ženama
struk, ženama su ruke na muškim ramenima a ti ljudi koji igraju tako zajedno nisu uvek suprug i supruga.
Đinhua je želela svojim očima da vidi takvo igranje. Želela je da nauči to da radi, a neki glas u njenoj glavi
rekao je: Možeš ti stremiti i da trčiš hiljadu lija, ali sa tim tvojim stopalima nećeš uspeti i to je bio Sujinin glas.
Sujin je bila u pravu. Te žene što igraju i idu na balove po dvorcima nemaju stopala kao što su njena. Sujin je
uvek bila u pravu, ali nalazila se daleko, u Sudžouu, a Đinhua, dok je sedela tako uneta u te opojne misli, nije
želela da je podsećaju na neke stvari. Na njena vezana i obogaljena stopala i na ono što ne može da radi. Zar
to ne razumeš, Sujin? Zašto moraš uvek da govoriš istinu?
Došla je madam Ma da se vidi s vama , rekla je Rezi.
Ponovo , dodala je, pošto je Venćing bio odsutan tri dana, a madam
Ma je dolazila svakog dana njegovog izbivanja i ostajala dok Đinhua ne počne da zeva, i kapci da joj padaju, i
dok joj ne kaže: Mnogo sam umorna , na šta je madam Ma odgovarala: Ahhh, možda ste..
Đinhua je upravo razvlačila sa onim što je Rezi nazivala toaletom. Iscrtala je obrve nalik vrbinim listićima,
narumenila obraze i obojila usne crvenom bojom; nabelila je lice onako kako joj je predložila Rezi mnogo
suptilnije nego kako joj je Sujin to uvek radila. I nacrtala je, razume se, liniju preko grla, pa je odmah prikrila
da je Rezi ne vidi.
Tu liniju je bila počela da doživljava kao način traženja oproštaja.
Đinhua je digla ruku i postavila je ispred lica da pokretom pokaže: Ne! Ne opet madam Ma! Rezi se zakiko-
tala, a onda načinila izraz kao da će povratiti, pa rekla: Gned he. Izvela je kniks, raširivši suknju rukama.
Razumele su se vrlo dobro, ona i Rezi. Rezi će vratiti madam Ma sa praga.
Tačno je bilo, kao što je i Venćing rekao, da je madam Ma usamljena. Takođe je bila debela, nostalgična i
sveznajuća, i Đinhui se nije dopadala. Zbog debljine je madam Ma samo želela da sedi u salonu sa svojim ve-
zom i priča o gozbama koje je čekaju kad se bude vratila u Peking, odakle je bila rodom. Užagrenih očiju,
kružeći jezikom po ustima, pričala je o ovčetini sa susamom, o svinjskoj potrbušini spremljenoj u ćupu; o
rezancima zvanim zmajev brk i kolaču kraljice-majke. Madam Ma je svega toga bila žudna. Od čežnje za rod-
nom grudom postala je mrzovoljna i džangrizava i vazda se žalila kako nikad nije potpuno sita.
Prilikom prve posete upitala je Đinhuu: Zašto ne vezete? Vez pomaže da se prekrati vreme. On je, znate,
odraz ženske vrline. Reči madam Hung iz usta madam Ma.
Đinhua je odgovorila: Ne vezem zato što ne želim da vezem, a vreme prekraćujem drugim stvarima. A onda
je upitala madam Ma: Jeste li bili na nekom bečkom balu? Jeste li videli Bečlije kako igraju?
Bilo je perverzno od nje da to pita ženu kao što je madam Ma.
Ispunilo ju je zadovoljstvom što je to pitala i videla kako se na gošćinom licu stvaraju namrštene bore.
Madam Ma je odgovorila nabrajajući, iznova, sve čega se gnuša u Beču: Mi Kinezi smo iznad njih po moral-
nosti karaktera , rekla je. Oni ne poimaju tančine. Ništa ne znaju o pristojnosti i o vrlini. Jela su im ili samo
slatka, ili samo slana. Ne znaju za gorko, za ljuto, za kiselo. A što se tog igranja tiče...
Đinhua je upravo začula batlerov glas kako dopire iz hola.
Gospodarici nije dobro i ne može da vas primi , rekao je. Ne danas, madam Ma.
To samo može biti od ovog prljavog varvarskog vazduha , uzvratila je madam Ma onim svojim sveznajućim
glasom koji se ni sa jednim drugim nije mogao pomešati. Na takvom vazduhu čovek se može razboleti i um-
reti , kazala je. Doći ću opet sutra, kad vašoj gospodarici bude bolje. Poneću vez.
Vrata stana bila su politirana i masivna. Bile su potrebne dve ruke i sva težina Đinhuinog tela, izvijenog un-
azad, da zapnu i da povuku kako bi se vrata otvorila. Šarke su zaškripale, ali niko se nije pojavio, pa je Đinhua
načinila prvi korak iz stana a madam Ma je zaista, bez šale, bila otišla, ostavivši za sobom na podu zalutao
crni končić za vez.
Dok je stajala na vrhu velikog belog stepeništa i gledala dole niz dugački crveni tepih Đinhua je razmišljala o
tome kako je ogromno putovanje od trećeg sprata Palate Kinski do tih mesta na koja je čeznula da ode.
Čvrsto se uhvatila za mermernu ogradu i grčevito se pomerila za trun ka ivici prvog stepenika. Bilo ih je
bezbroj. Pogledala je naviše i videla kako u polulopti svoda leprša mala smeđa ptica. Ćen li dži sing, ši ju cu
sja. Ogromno drvo koje ispunjava obe ruke raste iz jednog semena pa i putovanje od hiljadu lija počinje jed-
nim korakom.
Lao Ceove reči. Mudrost starih...
Tada je Đinhuin trbuh šapnuo: Moram preći taj jedan korak na svojim ubogim, majušnim, lotosovim stopal-
ima.
Baba je rekao: Ne, nikad. Njoj stopala neće biti vezana. A ipak su joj ih vezali.
Sujin je rekla: Isplakaćeš hiljadu vedrica suza. I isplakala ih je toliko.
Bankar Čang je govorio da su njena stopala vanmej. A sad je znala da nisu savršenstvo. Đinhua je skupila
hrabrost i načinila prvi korak. Mrzela je svoja stopala. Nije obraćala pažnju na bol, na strah od pada, na
ubeđenost da bi Sujin sad ponovo rekla: Možeš ti stremiti i da trčiš...
Jadne vaše nožice , tako ih je zvala Rezi. Ih helf Ihnen , rekla je sad. Rezi se odjednom stvorila tu, zabrinuta, i
pomilovala Đinhuu po šaci. Ja ću vam pomoći , kazala je, a možemo zamoliti i her Svobodu da vas snese niz
ove grozne stepenice.
Đinhua je odmahnula glavom. Ne, ne her Svobodu. Zapitala se šta li je s Venćingovim nečujnim crnim čiz-
mama belih đonova, kako mu je bilo kad je pošao u Berlin, tako lako stupajući muškim stopalima a ipak tako
pun sumnje. I načinila je i drugi korak, pa se zapitala kako li se snalazi njen muž. Da li se i dalje boji? Šta bi
rekao kada bi je sad video? Šta bi uradio? I gde su tu poslušnost i vrlina, i gde madam Hung i madam Ma sa
svojim vezovima? I začula je kako joj Sujinin glas veoma, veoma tiho šapće na uvo: Ja klimam glavom, pod-
stičem te da nastaviš. Jasno mi je,Đinhua, da ovo moraš da uradiš ali moraš i da se paziš.Nemoj da zalutaš.
Sama ću , rekla je Đinhua Rezi. Uradiću to bez ičije pomoći. I upravo je i radila to, prelazila deseti korak
naniže, potom i jedanaesti, i razmišljala o Frajungu, o tome kako će kupiti kiticu lavande od frau Ane, kako će
osetiti na licu sveži varvarski vazduh i koračati kaldrmom, i takođe osetiti da ako to može jednom da uradi,
može i bezbroj puta iznova a Sujin posmatra i razume. Kada je stigla do poslednjeg stepenika, Rezi je bila tu,
a Đinhua iznurena.
Mnogo se ponosim vama , kazala je Rezi, a to što je upravo izgovorila Mnogo se ponosim vama bilo je nešto
najlepše što je iko ikada rekao Đinhui, i najlepše što je Đinhua za mnogo, mnogo vremena uradila, to što je
sišla niz stepenice sa Sujin uza se, i vrlo pažljivo.
BOJ SE MIROVANJA
Đinhua
Predivna je! , dahnula je Rezi ugledavši kutiju za vez na stolu. Sigurno je vrlo skupocena.
Đinhua nije dodirivala te predmete još od dana kad je bila kod madam Hung u Dvorištu Vrle gospe. Venćing
je naredio da se spakuju u putne kovčege, a kutiju je u plavu svilu pred put umotala Huejdžung, sve vreme
plačući i govoreći nešto u po glasa.
Kutija za vez madam Hung ostala je jedina neraspakovana od svih stvari iz Kine. Bila je veća nego u Đin-
huinom sećanju. Od crvenog laka. S dubokim rezbarijama. Gruba na dodir, kao oštar ukrasni kamenjar. Svaki
milimetar njene površine prekrivale su domaće scene. Žene u vrtovima, žene s bebicama, žene koje slikaju,
sviraju na lauti, vezu. Značenje života jedne plemićke supruge tanano urezano u krvavocrvene slojeve laka.
Teško joj je bilo to da gleda čak i sad.
Naročito sad.
Ovo je dar , kazala je Đinhua Rezi. Iz davnih vremena. Morala sam da ga vidim. Sadrži neka značenja o ko-
jima moram da promislim:
Rezine usne su se razdvojile i pokazale razmak između prednjih zuba, a i njenu zbunjenost. Izvela je kniks.
Hoće li trebati još štagod, gne frau? , upitala je.
Đinhua joj je rekla da ide. Podigla je poklopac kutije. Boje su zagrmele. Uspomene eksplodirale. Četvrtast ko-
mad bele svile sa Je he huaom Cvetom noćnog zajedništva ostao je neizvezen, nedotaknut, obris crteža
izbledeo je u jedva raspoznatljivu naznaku. Niti svile u mnogo, mnogo boja, igle, majušne srebrne makazice
madam Hung, sve je to počivalo u neredu pod njim u kutiji, istumbano od dugog puta preko mora.
Đinhua je konce, igle i makazice madam Hung ostavila tako kako jesu. Ponovo je presavila četvrtasti komad
svile. Spustila je poklopac kutije. I sad je razmišljala, ali ne o vezu i o tome da on nije razbibriga za nju, niti o
madam Hung, koja je Venćingu bila savršena žena iako on to nije znao. Nije razmišljala ni o poštenju i vrlini.
Ona je umovala o onim stepenicima. Koliko ih ima i koliko su široki, koliko duboki. I koliko joj je koraka tre-
balo da siđe sa trećeg sprata Palate Kinski sve do velikih drvenih vrata što se otvaraju ka Frajungu, što znači
sloboda , rekao je tumač Ma pre toliko meseci. Čudno ime za trg , kazao je, a Đinhua se toga sada setila i
učinilo joj se da uopšte nije čudno.
Poklon od Venćinga bio je umotan u smeđu hartiju, već prethodno korišćenu za nešto drugo. Bio je vezan
uzicom. Venćing je bio sav ozaren i zadovoljan a nije često tako izgledao.
Znam da ti ponekad moja razmišljanja deluju surovo. Misliš da ti stalno zameram , kazao je, a Đinhua je
znala da ga staje velikog napora da joj se tako obrati. Bio je umotan u ćebad; ona isto tako jer je iznenadno
udarila hladnoća. Doneo sam ti ovaj dar kako bih ti pokazao da je drugačije , rekao je.
Venćingu se raspoloženje popravilo otkako se vratio iz Berlina, a Đinhua je smatrala da je za to gotovo
izvesno zaslužan dolazak Gao Čucija, novog kuvara, koji je sa sobom doneo dobro znane mirise fermenti-
sanih sosova, začina prženih u ulju, suve ribe i slatkog sušenog mesa iz Kine.
I zaslužno je bilo prispeće sa svega četrnaest dana zakašnjenja ,
kao da to gotovo i nije nikakvo zakašnjenje darova za nemačkog cara.
Da, razmišljala je, to ga je razvedrilo, premda je napolju bilo hladno i padao je sneg. Zima se vratila u Beč
iako je bilo vreme za Početak proleća i tu i u dalekom Sudžouu.
Mećava je bila strahotna. Neuobičajena za ovo doba godine , kazala je Rezi. Neće dugo potrajati , dodala je.
Frajungom su koračali vojnici, nemi, visoko dignutih okovratnika, s biserčićima leda što su im se hvatali u
bradama. Čistači ulica pročešljavali su staze kroz sneg, sa šubarama koje su bile ogromne i natovarene sloje-
vima beline. Raščišćene staze nisu dugo trajale. Gasni fenjeri na Frajungu goreli su povazdan, odajući leden
sjaj.
Nikoga više nije bilo napolju. Bila je prejaka hladnoća. Stegla je ciča zima otkad se Venćing vratio.
Hajde , rekao je. Otvori. Oči su mu blistale. Stajao je kraj Đinhuine stolice za stolom, još onako natrontan će-
badima. Iz kuhinje su se čuli bučni uzvici na severnom narečju, puni glasa rrr, nalik malodušnom rezanju psa
koji ne može do kraja da natera sebe da zalaje ili ujede. Rodom iz Pekinga, kuvar je bio svikao na sneg. Sad
kada je on bio tu, a bečki kuvar otišao, ujutru više nije bilo vruskavih zemički s džemom od kajsija i
maslacem. Jeli su se pirinač, meso i povrće spremljeni po kineski.
Đinhua je pažljivo otvorila paket; unutra se nalazila knjiga u izbledelom plavom povezu sa prošaranim nat-
pisima. Na korici su bili i kineski znaci i zapadnjačka slova oboje. Digla je pogled ka Venćingu.
Nemačko-kineski rečnik , objavio je on kada je Rezi ušla da mu naspe njegov biluočuen, a prosto je parao oči
Venćingov ponos onim što je uradio. Video sam ga u jednom izlogu i pomislio da bi volela da ga imaš za
svoje izučavanje nemačkog jezika. Pripadao je nekom misionaru. Ime mu stoji ovde, na prvoj strani. Gledaj.
Ime je bilo ispisano kosim rukopisom, reckasto kao da je na brzinu nažvrljano plavim mastilom.
Sagavši se, Rezi im je pročitala: Georg Šumaher. Maj.Hiljadu osamsto trideset sedma.
Venćing je rekao da je vrlo vešto pregovarao sa starim knjižarom Jevrejinom, služeći se znacima na listu har-
tije, bez reči, i platio knjigu svega nekoliko krajcara, a to je veoma povoljna cena. Varvarski knjižar se po
svršetku transakcije vrlo zdušno rukovao s njim, po evropski, tako joj je kazao.
Đinhua je potražila reč jinjue na nemačkom. Pokazala ju je Venćingu, a kada ju je on izgovorio onako kako ju
je Đinhua upravo kazala muzik zazvučao je kao da govori kineski, a ne nemački, pa su se oboje nasmejali.
Nasmejala se i Rezi, a Venćing je skinuo naočari. Đinhui se činilo da sad izgleda umorno. Ova mala stvar za
njega je bila vrlo krupna. Zahvalila mu je na knjizi. Dopada joj se, rekla mu je. On je delovao zadovoljno, pa
se naklonio glavom i opipao hrbat nosa palcem i kažiprstom. Protrljao je taj mali koščati deo kružnim pokre-
tom, što je radio kad god duboko razmišlja.
Đinhua je napunila pluća, a Rezi je napunila njenu šoljicu kafom, i jeste, pila je i dalje kafu svakog jutra, čak i
sad kad je Gao Čuci bio tu. Hvala, Venćing , rekla je opet Đinhua. Mnogo si me obradovao poklonivši mi ovaj
rečnik.
Čitala je uz svetlost sveće kad joj je došao.
Hung lou meng. San u crvenom paviljonu. Staramajka porodice odlučila je da se Baoju oženi Dragocenom Vr-
linom, a ne Crnim Žadom, iako je ovu drugu voleo. Treba ga varkom namamiti u taj brak, odlučila je Stara-
majka. Đinhua je znala šta će dalje biti. Tu knjigu je pročitala najmanje deset puta.
Venćing je oklevao na vratima. Izuo je papuče i legao u krevet, a
Đinhua mu je šapnula: Duh madam Hung otišao je od mene i to zahvaljujući madam Ma. On to, dabome,
nije mogao da razume, ali klimnuo je glavom a posle nekoliko časaka već je spavao. Ona je ležala kraj njega,
živa i ni najmanje umorna.
LIEBELEI
Đinhua
Rezi je volela da priča o carici. Naša carica Elizabeta, tako ju je zvala, a ponekad i Sisi. Ona je najlepša žena u
čitavoj Evropi , kazala je Rezi. Struk joj nije veći od ovoga pokazala je Đinhui, napravivši sastavljenim šakama
majušan krug a car je obožava. Sisi svakog dana provodi sate napolju, čak i po ružnom vremenu. Jaše, šeta i
vežba s floretom. Šta je to? , prekinula ju je Đinhua.
To je razonoda za dame, oružje oštrog vrha , objasnila je Rezi, pa nacrtala oružje nalik igli. Naša carica sve to
radi da bi ostala lepa i zdrava. Kažu da joj je nužna sloboda , rekla je Rezi. Ona je, ili makar meni tako izgleda,
vrlo strastvena žena.
Rezi je dala Đinhui nešto što se zove razglednica. Bilo je to vreme darova: najpre rečnik od Venćinga, a sad
ovo, razglednica s fotografijom austrougarske carice snimljena, kako je rekla Rezi, baš na onaj dan kada je
krunisana kao kraljica Ugarske.
Carica je na slici bila prelepa, izrez haljine sezao joj je duboko ispod grla, a kosa joj se slivala niz ramena, i
kad gledaš u tu razglednicu, maltene ti se činilo da je carica s tobom u prostoriji. Njene oči su privlačile Đin-
huu k sebi. Bile su tamne i žive, a ipak nevesele. Tinjale su onako kako tinja žeravica u zagašenom prikrajku
vrele vatre, a to je jedino moglo biti od ljubavi ili od mržnje ili i od jednoga i od drugoga?
Đinhua je upitala Rezi, a Rezi je slegla ramenima.
Rezi je umetnula sliku u srebrni ram koji je našla u jednoj fioci, a Đinhua ju je stavila kraj svoga kreveta. Tu je
držala i rečnik koji joj je dao Venćing, a i San u crvenom paviljonu to su joj trenutno bile najveće drago-
cenosti, uz uspomene iz davnih dana.
Venćing je u svojim dnevnicima pisao o carici, a Đinhua je te zapise čitala bezbroj puta iznova.
Caricu zbog njenog izgleda mnogo poštuju širom Evrope, mada je on po evropskom ukusu,koji nije isti kao
naš. Ima jedna caričina slika koja potpuno javno visi u Carskom dvorcu, tako mi kažu. Naslikana je tu bez
ikakve odeće da je skrije. Ja dotičnu sramotnu sliku nisam video lično, te stoga ne mogu tvrditi da postoji...
A pisao je i o drugome.
O jednoj ljubavnoj zgodi.
Na dvoru izbijaju skandali. O tome mi je pripovedao Pa Ša, koji je turski ambasador i ličnost s jakim vezama,
budući da je u Beču već gotovo pet godina. Carica Elizabeta je retko kad na dvoru jer očigledno više voli da
provodi vreme u susednoj Ugarskoj i Italiji, kao i Grčkoj. Ona vodi život, pričaju mi, koji bi najbolje opisale
reči đao še jin ji raspojasan i dekadentan. Često je razdvojena od cara Franca Jozefa, iako mu je jedina žena i
mada car nema konkubine, i imaju samo jednog sina, prestolonaslednika Rudolfa. Priča se takođe o
ljubavnoj zgodi između carice i bivšeg ministra inostranih poslova,ugarskog grofa Andrašija. Pominje se kako
prestolonaslednik možda i nije pravi sin cara Franca
Jozefa...
Među stranicama Venćingovog Diplomatskog dnevnika našla je zavučenu ceduljicu. Ona nije bila sastavni
deo dnevnika, već nešto drugo što je zapisao.
Kada car ne može održati red u svakodnevnom životu svoje Supružnice kako da bude Harmonije? Kada
čovek ne može da razume misli svoje žene...
Drugi zapis na istom listu hartije glasio je:
Mudrost Mencijeva kaže da muškarac i žena ne treba da se dodirnu kad razmenjuju neki predmet, ali ako se
snaha davi, probitačno je izvući je jednom rukom. Pitanja: kakve su misli mojoj supruzi uglavi kad gleda kroz
svoj prozor od stranog stakla i vidi muškarce i žene kako neskriveno idu zajedno,rukupodruku? Je li istina da
hrišćanska vera podstiče nemoralno ponašanje između dva pola?
Pa još jedan, zapisan ispod ovog:
Duh moje male konkubine je gladan. Strepim da je ne mogu nahraniti. Rešenje mi izmiče. Moja vlastita os-
ećanja ne mogu se razumeti. Kad mi bude rodila sina, možda će za nas oboje biti Harmonije. Moram se
vratiti, uskoro, u njen krevet. Mislim da je voljna.
PRVO RAZMIŠLJAJ O SADAŠNJICI
Rezi
Beč, 12.maj 1887. Liebe Mutter,
Dobro sam i žao mi je što čitam da je umro her Majer. Žao mi je još zbog nečega,majko. Ne želim da se udam
za Sepa. Baš ni najmanje, čak ni sad kada će naslediti očevu kuću i imanje od petnaest joha 4 .Znam da misliš
da boljeg neću naći, ali ja volim drugoga. Zove se Bastl. U sledećem pismu ću ti više pisati o njemu. Pitaš me
kako napreduje moja mala kineska gospodarica. Pričala sam joj bajku o Motovilki kako si mi predložila i sad
gotovo sve razume na nemačkom. Čak ne moram ni da pričam sporo, ali ponekad joj crtam da bih bila sig-
urna da je sve jasno. Nacrtam joj Motovilku u kuli i napravim joj kosu dugačku, crnu i pravu kao što je gospo-
daričina kosa. To joj se svidelo. Svidelo joj se što princ Spašava Motovilku iz kule.Rekla je: možda će se
jednog dana neki princ popeti do mog prozora od stranog stakla nad Frajungom i spasti me, pa smo se obe
tome smejale, ali tužno je da tako nešto kaže, zar ne?
Mali Kinez putuje iduće nedelje u Sankt Peterburg, u posetu caru.Gospodarica me je pitala da li bih je, dok
on bude tamo, vodila nedeljom u Prater. Uporna je da ide. Pitam se da li da to uradim.Ubeđena sam da se
Mali Kinez ne bi složio s time, da bi bio vrlo ljut.Gotovo ću izvesno ostati bez posla ako bude saznao. Rezi
Đinhua
Vrteli su joj se po glavi carica Elizabeta i njen ugarski dvor. Đinhua je čitala i iščitavala sve što je Venćing
pisao u svome dnevniku i nije prestajala da razmišlja.
Osamnaesti dan meseca marta. 1887. Na dvoru izbijaju skandali...
Iznova je čitala i San u crvenom paviljonu i pitala se: da li je ljubav između Crnog Žada i Baojua, ta ljubav os-
uđena na propast jer je van ravnoteže i jer se Baoju mora oženiti Dragocenom Vrlinom, ista kao ona između
carice i njenog grofa, pošto je udata za cara?
Đinhua je pronašla Rezi u špajzezalu. Rekla joj je: Volela bih nešto da te pitam. Tad joj je prošlo kroz glavu da
takvo pitanje nikad ne bi postavila Sujini, ne istinski, zato što Sujin ne zna ništa o ljubavi. Sunce je skakutalo
kroz prozore. Rezi je čistila srebro. Prsti su joj se kretali u sićušnim krugovima; čitavo telo joj se treslo od na-
pora uloženog u glancanje šećernice. Lončić za kafu već je blistao.
Je li tačno , upitala je Đinhua, ono što se priča? Je li tačno da vaša carica voli ugarskog grofa i je li tačno da
on voli nju?
Rezi j e zastala. Digla je pogled, s pocrnelom krpom za glancanje u jednoj ruci, šećernicom u drugoj. Nasla-
gane viljuške i noževi prosto su se caklili. Kašike još nije bila očistila.
Rezi se zavalila na naslon stolice.
Ne znam , rekla je pa zastala načas da razmisli, nakrećući glavu na jednu pa na drugu stranu. Ja sam odrasla
na selu. Nisam carica. Ali se nadam da su te priče tačne. Nadam se da se mnogo vole. Znate, gnä Frau, naš
car je valjan car, a i valjan čovek, ali kako da se izrazim? Kao muškarac on je malčice krut. Malčice ozbiljan.
Malčice mu manjka smisla za šalu. Lepo je kad za ženu čak i za jednu caricu, slažete li se? postoji neko ko je...
manje takav.
Rezi se opet posvetila svojoj šećernici. Možeš li još nešto da mi kažeš? , upitala je Đinhua, pomislivši kako je
Rezi veoma mudra služavka. Možeš li da mi kažeš šta je vrlina?
Rezi je načinila pokret, hitar gest desnom šakom. Dotakla se po čelu, grudima, levom ramenu, desnom ra-
menu. Radila je to ponekad kad je zabrinuta, ili zahvalna, ili je nešto muči. Ali Đinhua je već bila videla taj
gest; posredi je bila neka sitna slika, nešto iz njene prošlosti, nešto čemu Đinhua nije mogla tačno da odredi
vreme i mesto. A Rezi je rekla: Da bih vam odgovorila na pitanje, moram da vam ispričam jednu priču. To je
istinita priča o čoveku po imenu Josif i ženi po imenu Marija. U toj priči Josif nije dotakao Mariju; nikada je
nije dotakao nijedan čovek, a opet je rodila dete i to dete se zvalo Isus Hristos, a on je sin božji.
Đinhua je pomislila kako ta priča ne može biti istinita, jer bez posla u krevetu žena ne može da rodi dete to
nije moguće i kakve veze ima ta priča s pitanjem koje je ona postavila? A onda se Đinhua setila gde je videla
taj gest, znak Rezinog boga. Bio je to pokret koji je načinio čamdžija kada je rekao Đinhui da ga je njegov
nebeski otac stvorio jakim i kada joj je rekao da je četvrti prst izgubio u okršaju s neprijateljem. Kada joj je
dao grančicu paperjaste vrbe. Sećanje na njega rastužilo je Đinhuu rastužila se zbog čamdžije kom nedostaje
prst, zbog carice s mužem koji ne ume da se smeje, zbog sebe i zbog Sujin, koja da, Đinhua je bila u to sig-
urna zbog Sujin koja ništa ne zna o ljubavi.
IZ PLAVETNILA NIČE NEBO
Đinhua
Tog dana je sreća bila kao hiljadu cvetova što se otvaraju, izlivajući osećanja u svež vazduh, a Đinhui su ruke i
noge igrale i činilo joj se takoreći da nema vezana stopala. To je bilo zato što je Venćing otišao u Sankt Peter-
burg i zato što je Rezi priznala da je zaljubljena u dimničara po imenu Bastl, koji je lep i naočit i voli je, i zato
što je bilo proleće, a nebeski svod modroplav i bez oblačka.
Postoje dva Pratera , upravo je objašnjavala Rezi, a her Svoboda je klimao glavom i vukao dizgine udesno da
bi skrenuo kočiju, i istovremeno se naginjao udesno i telom.
I Đinhua je klimala glavom.
Postoji Nobelprater i u njemu Rezi je prekinula samu sebe da bi rekla: Schau ns gledajte dograbila je Đinhuu
za mišicu i pokazala joj Schimmel čisto beo konj on će nam doneti sreću. A potom je kazala: Sreću donosi i
dimničarov poljubac šta sam ono pričala? Ah ja, u Nobelprateru se fin svet vozi promenadom u kočijama i
pokazuje se u pomodnoj odeći.
Rezi ovog dana nije bila ona crno-bela; imala je na sebi Dirndl s rukavima što su se naglo širili u ramenima i
kecelju boje trešnjinog cveta, a izrez joj je sezao vrlo duboko i nije se čak ni trudio da skrije udolinu između
dojki. Kosa joj je bila iskričava masa zlatnih kovrdža; Đinhua je nikad nije videla takvu, srećnu, ošamućenu i
nimalo smirenu.
Đinhua se osećala tačno onako kako je Rezi izgledala: srećno, ošamućeno i nimalo smireno, i nije razmišljala
ni ovolišno o Venćingu kod cara u Sankt Peterburgu.
A pored njega , kazala je Rezi, postoji i Vurštlprater, gde se svašta dešava to jest, i sami ćete ga ubrzo videti,
je li tako, her Svoboda?
Vozili su se sivim kamenim koridorom Herengase, gde kneževi imaju svoje gradske dvorce, a nebo je bilo kao
čvrst plav isečak nad obrisima visokih krovova; odavno Đinhua nije videla i osetila široko nebo nad svojom
glavom. Prošli su Lembruški dvorac, Lihtenštajnski dvorac i Modenski dvorac. Na Mihaelerplacu je her Svo-
boda usporio konje i priterao kočiju, što je bliže smeo, tako im je rekao, crnoj gvozdenoj kapiji, prepunoj
kovrdžica, zavojitih linija i listića zlata. Ovo je Hofburg , rekao je, i tu živi naš car.
Carska rezidencija. Dom zimski carice Elizabete kada je tu, a ne u Ugarskoj sa svojim ljubavnikom grofom.
Đinhua se istegla da vidi. Kraj vratnica su stajala dva stražaratelohranitelja. Čizme su im blistale; lica su im
bila stroga; crveni mundiri nisu im se videli od zlata, a jahaće čakšire bile su im svetle kao uglačana slono-
vača. Imali su mačeve, bele rukavice i šlemove s peruškama, i stajali su potpuno nepomično.
Danas se neće pokazati , rekao je her Svoboda. A onda ju je nazvao Lepotica. Mislio je na caricu Elizabetu.
Bokovi, ramena i visoki crni šešir her Svobode zanjihali su se levodesno u taktu s konjskim korakom kada su
krenuli dalje a Đinhua se razočarala.
Možemo li ponovo doći ovamo da vidimo caricu? , upitala je. Neki drugi put? A onda je kazala: Pevaj mi
pesmu o nevestinoj sudbini, Rezi, onu što je ja volim. Onu o Kristinhen.
Rezi je zapevala; glas joj je bio jasan i umilan, a melodija divna. Vrtela se ukrug, i ukrug, i ukrug, od početka
do kraja i od kraja do početka; Đinhua je razmišljala o priči o Kristinhen najpre na nemačkom, potom na ki-
neskom, a sad je razumela, prvi put, da je Kristinhenina sudbina bila zapisana u zvezdama. Razumela je iako
su u svatovima bile trideset dve kočije, a lično njena kočija od srebra; iako je Kristinhen bila princeza, to nije
priča sa srećnim svršetkom.
Christinchen sass im Garten
Ihren Bräutigam zu erwartenSie hat es schon längst in den Sternen geseh n, Dass sie im Fluss soll untergeh
n.
Đinhua je sada i tek sada shvatila da ta divna pesma koju je ona zavolela govori o sudbini i da se Kristinhen
davi u reci putujući da se uda za svoga voljenog, i tad je ugledala je li moguće? iskru suza u Rezinim očima
dok je pevala o tragičnoj ljubavi.
Već smo u Prateru , upravo je kazala Rezi, a Đinhua je šapatom to prevela sebi Jiđing daole.
Rezi nije prestajala sa điđidžadža još od Palate Kinski. Mlela je kao navijena, a Đinhua ju je i slušala i nije je
slušala. Ono što je Venćing napisao o Prateru u svome dnevniku i ono što je pričala Rezi uopšte nije bilo isto.
Stanovnici Vejene imaju lakomislenu crtu koja je očigledna nedeljom, kad ne rade.Ujutru su u crkvama
svetkovine, a čim im taj bog oprosti šest dana zlodela, oni u krdima nagrnu u Prater, postoje to prostor koji
meri približno šezdeset jutara, po karti koju je izradio Kajzerlih-kenihlihe Rezidencštat u Vejeni. Tome što je
nekada bilo lovište careva ove sadašnje dinastije, ali u davnini, u doba našeg Svetlog cara Ćenlunga, ta
zemlja je data narodu Vejene.Jedino mogu pretpostaviti da ju je habzburški car tog vremena namenio kao
prostor koji će odvući ponašanje prostog puka dalje od carskog dvora. A i možda mu nije bilo do lova. Rekli
su mi da u tom Prateru ima izloženih čudovišnih bića i da čak i kneževi i kneginje provode tu nedelju po
podne,buljeći u ljudske primerke naročite ružnoće, zatvorene u kavezima i neskromno izlažući svoje bogat-
stvo i imovinu.
Vurštlprateru nema ravna na ovom svetu, bila joj je rekla Rezi, a sad je govorila: Uzećemo kobasicu, pivo i
ljute kolače u obliku malih srca, sa šarenom ostaklicom, slikama i tračicama ona se zovu Lebkuchen. A jeste li
čuli, her Svoboda , produžila je takoreći ne udahnuvši vazduh, za onog čoveka što je prošle nedelje skočio sa
Mosta prestolonaslednika Rudolfa u Dunav? Ostavio je na mostu cilindar, kaput i kišobran, i puh dok dlanom
o dlan, nema ga. Udavio se. Mrtav. Tako je pisalo u Ekstrapostu, a bio je i crtež tih stvari koje je ostavio pre
nego što će skočiti, i niko ne zna zašto je to uradio. A u Vurštlprateru, gnä Frau, možemo da gledamo pred-
stave, i medvede, i klovnove, i lutkarsko pozorište, i svakojake osobenosti mi to kažemo Abnormalitäten.
Bilo joj je već malčice previše, to što je Rezi govorila i što je Venćing napisao. Previše za slušanje i previše za
razmišljanje. Pažnja her Svobode bila je usmerena na konje, drum i taljige s vodom za kojima su išli još od
početka Praterštrase. Đinhua je posmatrala malog polivača kako trčka za kolima, u čakširama podvrnutim do
kolena, prljavih bosih nogu, i upravlja gumeno crevo levo-desno rukom. Pravio je vodom po ulici kaljave šare
da ne bi letela prašina, rekla je Rezi. A i kreveljio se, što je bilo usmereno ka Đinhui, i svašta izvikivao, ali Rezi
je kazala: Pustite ga. Ne obraćajte pažnju.
Abnormalitäten kao što je mršavi čovek, koji nije deblji od letve za merenje , bila je neumorna Rezi, i
Haarenmensch, koji je kao životinja svud obrastao dlakom, čak i po laktovima i očnim kapcima, i po taban-
ima ali on je zaista čovek, i debela dama Dike Rosi, koja je teška petsto pedeset funti Rezi je raširila ruke da
pokaže koliko je to veliko i čitavo jedno selo malih crnih ljudi iz Afrike koji žive u kolibama od slame, a mislim
da se međusobno i jedu, ponekad i možemo da idemo da ih vidimo u Vurštlprateru.
Đinhua je klimnula glavom, ali nije mogla da zamisli sve to o čemu joj Rezi priča niti je mogla zamisliti da
neko ide da gleda ljude koji su debeli, mršavi, dlakavi i jedu jedni druge. Kola s vodom su skrenula i dečaka
više nije bilo na vidiku. Sad su se našli u prometnom saobraćajnom krugu, Prateršternu, gde su se vrteli
točkovi kočija, kopita toptala, leteli oblaci prašine; na stotine ljudi je kuljalo iz tramvaja s konjskom zapre-
gom, nalik mravima što vrve iz mravinjaka. Neviđena zbrka.
Ovo je kapija Pratera , maltene je ciknula Rezi, a Đinhua nije mogla da usvoji taj podatak, ne u potpunosti.
Upravo je razmišljala o prozorima od stranog stakla u Palati Kinski, i o pogledu sa njih koji joj je postao tako
prisan, i o tome kako joj je možda dosta svega. Razmišljala je o rečima u Venćingovim dnevnicima i razmišl-
jala o njegovom nespokoju a možda je prosto i prerano za ovo i zašto je taj čovek skočio s mosta, ostavivši za
sobom cilindar?
Nije se obesio niti progutao opijum. Umesto toga je skočio sa mosta.
Rezi ju je dotakla po ruci i načas je Đinhua pomislila na Sujin koja klima glavom, podstiče je da produži, gov-
ori joj da se pazi. Nalazili su se sad u Hauptale i vozili se sporije, u postojanoj reci vozila, a Hauptale je bila
baš onakva kao što ju je Rezi opisala. Duga, prava i široka, i sa obeju strana su se nizali savršeni redovi
kestenova. A u kočijama se vozio svet sa šeširima: visokim crnim šeširima i šeširima s perjem, cvećem, vrp-
cama i pticama, i bezbroj ružičastih varvarskih lica. Bilo je suncobrana, ljudi su mahali pozdravljajući se. Bele
rukavice. Bičevi što pucaju po konjskim sapima. Konjske sapi koje poigravaju. Ljudi koji hodaju. Ljudi koji
gledaju, primetila je Đinhua. Gledaju je kao da je čudna. A Rezine oči su letele tamo-amo. Tragaju, pret-
postavila je Đinhua, za njenim dimničarom; onim što je zove herzallerliebste Resi. Rezi koju volim svim
srcem.
Kočija je skrenula u stranu i zaustavila se, a Rezi je ustajala. Govorila je: Ovo je, moja draga, gnäd he Frau,
Vurštlprater, gde ćete videti pravi Beč, ono baš najbolje od njega.
Uhvatila je Đinhuu za mišicu. A onaj , rekla je, onaj mladić tamo, onaj fesche, kräftige Bursch, to je moj mili
Bastl.
Nije očekivala da će se tako osećati, kao travka pod čizmama varvarske vojske. Venćing nikada to nije
pomenuo u dnevnicima, niti je pominjao da osoba iz Kine mora brinuti za svoja stopala i cipele i bojati se da
će pasti usred svih tih džinovskih ljudi, i da je teško udisati miris testa zvanog Langosch prženog, s belim
lukom, rekla je Rezi, a čiji miris je podsećao Đinhuu na gozbe u Dvorani okruglog meseca i strasne ljubavi ali
taj miris je ovde bio neuporedivo jači i izmešan s mirisima ulja, varvarskog znoja i dima iz varvarskih lula, koji
nije isti kao kineski dim. Nije očekivala da će uglavnom videti tuđa dugmeta, leđa kaputa i haljina, rulju ljudi
toliko većih od nje.
Nije očekivala da će narod zevati u nju. Schaut s , rekao je jedan čovek. Chinesische Pupp n. Kineska lutka,
tako ju je nazvao govoreći po bečlijski, svojevrsnim narečjem koje je bilo teško razumeti i zvučalo je dru-
gačije od Rezinog govora kad je u Palati Kinski. Taj čovek je imao žute rukave, carske boje žumanceta, i
ogromnu crvenu loptu umesto nosa, i čudnovatu crvenu kosu, a Rezi je rekla: Ne brinite, on je klovn , ali nije
hteo da ih ostavi na miru. I onda je došao Bastl i rekao mu: Halt s Maul , što znači začepi gubicu na tom
narečju kako je Rezi rekla Đinhui, a klovn je ciknuo i poklonio se, pa otišao smejući se. I onda je Bastl polju-
bio
Rezi pravo u usta, naočigled svih tih ljudi, i nazvao je Liebling i herzallerliebste Resi, baš onako kako je Rezi i
rekla da će biti. Đinhui se poklonio i nazvao je gna Frau.
Bastl je delovao kao prijatan čovek, ali izbliza je bio veći i dlakaviji nego što je Đinhua očekivala. Dlakaviji od
Svobode. Kazao je: Hab die Ehre , a ona je pogledala u Rezi, koja je pak rekla: Drago mu je što vas je upoz-
nao. Bastl je imao ogromne šake i stopala, a šake su mu izgledale prljavo, ali to je bilo zbog njegovog zanata
koji je veoma dobar, rekla je Rezi. Dimničar može lepo da zaradi, rekla je. A to je veoma važno, rekla je.
Sad su sve troje, Bastl, Rezi i Đinhua, sedeli na klupi u prvom redu na Praušerovoj predstavi Abnormalitaten.
Đinhui je laknulo što je sela, mada joj stopala nisu dodirivala zemlju kao Rezina i kao Bastlova, a ljudi oko
njih su se sudarali i tiskali dok su tražili mesto gde bi seli. I šaputali su i upirali prstom a zurili su u Đinhuu.
Schau , čula je kako govore, da sitzt eine Chinesin. Gledaj tamo sedi jedna Kineskinja.
Dok je to slušala, Đinhui su plamteli obrazi.
Kakvo uzbuđenje! , kazala je Rezi, a grudi su joj se dizale i spuštale. Bastl ju je poljubio, ovog puta u obraz, a
govorio je glasno, i znojio se, i Rezi je bila predivno, uzvišeno srećna, činilo se Đinhui, uz tog svoga dimničara
koji je voli. Gledala je pred sobom pravu ljubav, nešto što Đinhua nikad nije osetila, ali zbog nečeg to nije
bila savršena ljubav. Nije bila kao ljubav koju je ona zamišljala između Crnog Žada i Baojua. Niti kao ljubav
između carice i njenog grofa. Nije to očekivala ovog dana.
Rezi
Pfui.
Čovek koji je sedeo kraj gospodarice pljusnuo joj je pivo po suknji.
Bio je pijan i smejao se i nazdravljao čašom gospodarici. Prost , rekao je. Živeli.
Pass auf, du Depp , prasnuo je Bastl istegavši se preko Rezi, u želji da se pokaže kao muško. Pazi šta radiš,bu-
dalo.
Rezi je izvadila maramicu i potapkala mokru mrlju na gospodaričinoj suknji.
Es woarja net obsichtlich , rekao je pijani čovek. Nisam namerno. A potom je kazao: Trebalo bi da i ona bude
na pozornici, ova mala... Šta je ona uopšte? Odnekud jeste. Žuta je. Žuti su iz Kine, net woar?
Gospodarica je delovala uznemireno. Ostavi je na miru ,prosiktala je Rezi, žustro briskajući pivo.
Napolju su se preprodavci ulaznica dernjali. Komm ts die Herrschaften! Hodite i vidite ga. Nikolaja Ko-
beljkova, nakazu,Rusko
Čudovište.Ljudski trup.
Čak i unutra su se savršeno čuli.
Nećete poverovati rođenim očima , urlali su prodavci ulaznica. Izvolite ovuda. Ulaznica dvadeset krajcara.
Tu je bilo vrelo kao u paklu. Toliki narod. Rezi je osetila Bastlovu ruku na kolenu. Mirisao je na Langosch koji
je jeo; brada od pola dana davala mu je i zapušten i zgodan izgled. Narod se slivao u pozorište, šnjurajući i
izviđajući gde ima mesta da se sedne. Svi su se znojili i svi bili uzbuđeni.
Echt blod, pomislila je Rezi. Ispala je glupa što je zaboravila da ponese lepezu. Krenula je da hladi gospodar-
icu šakom.
Hodite i vidite ga, Nikolaja nakazu, čudovište, ljudski trup, evo ovde, u našem rođenom Vurštlprateru.
Samo što nije , saopštila je Rezi gospodarici. Bastlova ruka pošla joj je uz butinu. Svetina se sad dernjala.
Nikolaj, Nikolaj! Tapšali su rukama, trupkali nogama. Pod je podrhtavao. Gospodarica se uhvatila za Rezinu
mišicu. Izgledala je zabrinuto, nije odvajala pogled od pozornice. Nije tapšala.
O đe, o đe. Možda je ovo previše za nju. Možda i nije bilo preterano pametno...
Oduševiće vas predstava , kazala joj je Rezi, sigurna u to. Zadiviće vas to što ćemo videti , rekla je, pa dodala:
Obećavam , ali sad više nije bila toliko sigurna. Na pozornici su stajali stolica i sto. Pojavio se čovek s pove-
likim drvenim kovčegom u rukama. Bio je visok i mršav kao grančica.
Svetina je pomahnitala. Čovek je spustio kovčeg na pod.
Nikolaj! Nikolaj! , vrištala je svetina.
Rezi je osmotrila ispod oka. Gospodarica je gledala naviše u pozornicu, maltene ne trepćući, i grizla usnu.
Čovek se nakašljao, dajući publici znak. Imao je sivo odelo i leptir-mašnu jarkožute boje. Mala gospodarica je
uhvatila Rezi za mišicu.
Je li on ta nakaza?
Nein, gna Frau. Još to nije Kobeljkov. Ali uskoro će on. Rezi je morala da viče da bi je gospodarica čula. Bastl
ju je poljubio u obraz i jače joj stegao koleno. Voleo je ovakve predstave. Svi su ih voleli. Abnormalitaten.
Najlepšu i najbolju zabavu.
Svetina se smirivala, razrogačenih očiju, istegnutih vratova. Poneki glas bi povikao: Kobeljkov! Nikolaj! Iz
pozadine se začuo glasan kašalj, zvižduk, nakašljao se još neko, pa još neko.
Čovek je podigao poklopac kovčega. Gotovo svi su glasno udahnuli, i to istovremeno.
Nije se videlo šta je unutra, čak ni iz prvog reda. Gospodarica je stezala Rezinu ruku kao mengelama. Iz
kovčega se pomolio crveno-beli stolnjak. S crvenim i belim kvadratima. Čovek ga je rastresao. Začuo se zvuk
sličan pucnju. Raširio ga je po stolu i zaorilo se klicanje upućeno stolnjaku.
Rezi je curio znoj niz slepoočnice, između dojki; podsuknje su joj bile mokre-mokrijate. Mala gospodarica je
sedela kruta kao varjača, ni glasa ne puštajući. Iz kovčega se pojavila flaša vina. Potom vinska čaša. Viljuška i
nož, tanjir čovek sa žutom mašnom postavljao je sto. Lepo je namestio viljušku. Stavio vinsku čašu, pomerio
flašu. Odmakao se da pogleda, a onda izašao sa pozornice i svetina je jeknula. Neko je izgovorio: Ruck umi
makni se i ljudi duž čitave jedne klupe pomerili su se da mu naprave mesta.
Rezi je upitala gospodaricu: Je li vam dobro? Gospodarica je klimnula glavom, ali jedva primetno. Nije odva-
jala oči od pozornice, a u međuvremenu se onaj čovek vratio. U rukama je nosio nešto glomazno, a takođe i
teško. Digao je taj predmet. Svetina je glasno udahnula vazduh. Bio je to Kobeljkov: neprirodno velika glava
sa šubarom, ogromno lice mesnatih obraza i tamnih, sićušnih očiju i malecno telo u ljubičastom kadifenom
prsluku. I ničeg više. Ni ruku, ni nogu, ni čakšira. Nikolaj Kobeljkov bio je glava bez pravog tela. Nakaza, ljud-
ski trup.
Svetina se dernjala, a Resi je čula gospodaricu kako je vrisnula. Narod je zatapšao, a gospodarica je prekrila
lice šakama, ali virila je između prstiju. Čovek sa žutom mašnom viknuo je: Želite li da vidite kako
Nikolaj sebi sipa čašu vina?
Trink! Trink! , grmela je svetina. Pij, pij. Nikolaj će morati da pije.
Posađen na stolicu, Nikolaj je prihvatio flašu s vinom između obraza i dela koji bi mu bio rame da je imao
ruke. Nasuo je vino. Pio ga je bez ruku. Bilo je to neverovatno; istinski nakaza, a Rezi je vrištala; Bastl je vriš-
tao. Svetina je bila izvan sebe od zadivljenosti. Čovek sa žutom mašnom ponovo je viknuo. Veoma krupnim
glasom za tako tanušnog čoveka. Želite li da vidite kako nakaza jede Langosch?
Langosch! Langosch! , povikala je svetina kao iz jednog grla.
Nakaza s glavom bez trupa odneta je sa pozornice, ali galama je u Praušerovoj predstavi Abnormalitaten bila
sve jača. Svetina je tapšala rukama i trupkala nogama; klupa se klatila. Svetina je htela da se nakaza vrati.
Hteli su još Kobeljkova; još vina, još Langoscha; još predstave, nakaze, čudovišta. Đinhua se čvrsto uhvatila
za ivicu klupe; morala je da izdrži; ona nije želela ono što su želeli varvari. Nije želela da se nakaza vrati.
Rezi je stajala. Čovek koji je prosuo piće takođe je stajao. Bio je nesiguran na nogama, zviždao je i mahao de-
belim rukama.
Đinhua nije mogla da diše.
Treba joj svežeg vazduha , začula je kako Rezi izgovara. Pomerite se da izađemo. Bastle, moraćeš da je pone-
seš. Buka svetine bila je zaglušna.
Bastl ju je podigao. Držale su je snažne varvarske ruke. Đinhua je zažmurila. Bockavi kaput dodirivao ju je po
obrazu. Vrlo grub na koži. Nije mogla da gleda, a svejedno je videla Kobeljkova. Njene oči i njen duh videli su
nakazu s glavom bez trupa. Svetina je vrištala, vrištala reči truo mrtav leš trupa bezglave. Ili pak truo mrtav
leš bez trupa...
Morala je napolje. Bastl se protiskivao kroz svetinu, Đinhua mu se držala za ramena, za bockavi kaput, a
svetina se razmicala da ih propusti. Bastl je mirisao na Langosch, na znoj i dim, i na istu onu zlatnu tečnost
koju je onaj čovek prosuo po Đinhuinoj suknji, a Rezi nije bilo na vidiku.
Izašli su ispred, sunce je bilo vrelo, a Rezi nije bila tu.
Idem ja da je nađem , rekao je Bastl. Sačekajte samo načas.
Đinhua je ostala sama ispred pozorišta, bojeći se da će pasti, bojeći se da se pokrene, bojeći se da pogleda,
da stoji mirno. Natpis ju je podsetio. Velika crvena slova. Praušerova predstava Abnormalitaten. Veliki
ružičasti ljudi svud oko nje, varvarska lica na sve strane. Začula je reč Schlitzaugen kosooka. Prodavci
ulaznica su vikali. Dođite da ga vidite, Nikolaja nakazu. Gledajte sledeću predstavu. Gledajte je odmah.
Gledajte je dvaput. Gledajte je triput.
Đinhua je koraknula jednom, pa još jednom; bilo joj je teško da pokreće stopala, ali nije mogla tu da ostane.
Morala je naći put do Hauptale. Tamo čeka her Svoboda sa svojom kočijom da je poveze u Palatu Kinski, gde
je bezbedna i gde može da gleda sa svog prozora od stranog stakla, i da čita Venćingov dnevnik i gde je ništa
ne može taći. Stopala su joj sevala od bolova. Nije trebalo ni da dolazi u Vurštlprater, a Sujin je sad kraj
nje,vrti glavom, šapuće Đinhui na uvo: Nebeska mreža je široka,Đinhua. Nisi se pazila. Izgubila si pravac.
SRCE I ČULA
Đinhua
Od Svobode ni traga ni glasa. Iznad Hauptale je sunce vrištalo, nebo je izgledalo nemilosrdno i preširoko, a
ljudi su iz svih pravaca naletali na Đinhuu. Neki su izgovarali: Tschuldigung , žurno i u po glasa, ili pak bučno,
maltene osorno a neki su je i čudno gledali i ništa nisu govorili.
Sujin je bila u pravu Đinhua je izgubila pravac i ne bi smela biti tu, na tom strašnom mestu gde ljudi gledaju,
ismevaju, pokazuju prstom to što oni zovu Abnormalitäten. Gde je među takvim stvorovima i glava bez
trupa. Gde je i Đinhua jedan od tih stvorova jer je Kineskinja a sad je shvatila to što pre nije sasvim
razumevala.
Prolazile su kočije. Desetine i stotine kočija bez ičega po čemu bi se raspoznavale. Bastla i Rezi nigde na
vidiku. Sa ulice se dizala prašina i prianjala Đinhui za suknju, cipele, šake; ulazila joj je u usta, te je bila žedna,
najstrašnije žedna, i bilo joj je užasno vrućina. Kao da je u vatri a nije prestajala da razmišlja o babinoj glavi.
Jedna kočija se zaustavila tačno ispred Đinhue, a konji, beli i savršeno upareni, zatoptali su, zarzali i trznuli
se. Nozdrve su im sevale, a oči bile pomamne i prošarane crvenim žilicama...
To nisu bili her Svobodini vranci, niti je to bila her Svobodina kočija.
Đinhua je uzmakla za korak, a neki varvarin je izvirio pogledao u nju i nije joj bio poznat, i nije se smejao niti
pokazivao prstom. Usne su mu se pokrenule, a kočijaš je bio skočio sa svoga sedala i upravo je otvarao vrata
kočije.
Taj čovek je izašao. Krenuo je ka Đinhui, očiju uprtih u njeno lice, a bile su mu neverovatne boje. Stao je tik
ispred nje, gledajući je odozgo i tad je skinuo šešir i duboko se poklonio.
Nije znala šta da radi.
Izgleda da je madam , rekao je, govoreći vrlo sporo, u nekakvoj neprilici. Da li joj je možda potreban Kavalier
da pripomogne? Gospodin da je izbavi?
Đinhua je ustuknula, razumevši samo delimično ono što je rekao a onda je ugledala uredne nizove dugmadi
na njegovom kaputu i te neverovatne oči, opet. Bi jen. Plave oči. Plave kao nebeski svod. Plave kao nebo
kada se bliži oluja, ali još nije sasvim tu. I dugmad od sjajnog zlata, u dva prava reda na sivom kaputu koji
ima vrpce, kopče, značke i medaljone i ukrojen je u struku. Đinhua je oklevala. Bila je nesigurna, ali taj čovek
nije bio nesiguran. Osmehivao se po varvarski. Uhvatio ju je za ruku. Zapravo joj je držao prste. Dodirivao ju
je, a njoj to nije smetalo iako je stvarno trebalo da se otrgne, ponikne pogledom u tle i uzmakne još za korak
od njega.
Ali Đinhua ništa od toga nije uradila, već se pitala: Šta bi pomislio Venćing?
O tome što je ona tu...
I o Rezinom Vurštlprateru...
I šta bi Sujin šapnula o tom varvarinu koji je dodiruje?
Ponovo se poklonivši, taj čovek je podigao Đinhuinu šaku. Prineo je usnama, ali nije je doslovno dodirnuo, a
ona je osetila njegov najnežniji dašak na koži. Usne su mu se zadržale tu, a njoj kao da je neko zakovao
stopala za tle, nikako nije mogla da se makne.
Kiiss die Hand, gnddiges Frdulein , rekao je, a ona mu je to dopustila, taj rukoljub; glas mu je bio zvonak,
baršunast i dubok, kakav nikad nije čula; zvonkiji, baršunastiji, dublji čak i od jeke ogromnog gonga u Hramu
na Hladnoj planini koji se čuje svuda u Sudžouu, koliko god da si daleko. Sačekao je časak pa je pustio. Oči su
mu bile uprte u njene oči, a to je bilo neprijatno i uzbudljivo.
Šta bi rekao Venćing? Ponovo, misao kratkotrajna bezmalo kao da je nije ni bilo. Venćing je u Sankt Peter-
burgu. A on nimalo ne liči na ovog čoveka.
Madam jedino može biti divna supruga, tajanstvena i egzotična nevesta kineskog izaslanika u Beču. Govorio
je polako, pa ga je Đinhua razumela a i to je bilo uzbudljivo.
Grof Alfred fon Valderze, madam, vama na usluzi , rekao je. Mogu li vas povesti nekud? Možda bi mi se
madam pridružila da se provoza kočijom, ili bi radije sela u hlad i popila nešto sveže? Dan je neprijatno
topao, nicht wahr?
Pošla je s njim. Nije znala zašto, ali pošla je. Krive su bile njegove oči i njegov glas, njegova snaga i njegove
reči, način na koji joj je uhvatio ruku i poljubio je; kosa mu je bila srebrnasto bleda i talasasta, a ona se on je
grof ona se nimalo nije bojala. Neoprostivo je bilo da pođe s čovekom kog uopšte ne poznaje, varvarinom
koji je za nju neznanac, a ipak je da želela da to svejedno uradi i bila je sigurna sasvim sigurna da će je on
posmatrati novim očima.
Kada se povezla kočijom, sedeći do tog čoveka, tog grofa s plavim, plavim dužicama i zlatnim dugmetima na
kaputu, nije bilo osvrtanja i delovalo joj je nevažno šta bi Venćing rekao ili mislio. Grof se osmehivao; dao je
Đinhui svoju belu maramicu da bi mogla da obriše lice, a ona je bila nekako hladnjikava i mirisala je kao la-
vanda frau Ane, pa je Đinhua poželela da je drži uz obraz zauvek i doveka. Samo je u jednom uglu, kako je
Đinhua primetila, imala tri izvijena slova. Tanano izvezena belim koncem slova A v W. Nad njima je bila
izvezena majušna kruna.
Grof je sedeo napola okrenut ka njoj i zapitkivao je o Sudžouu: Gde se nalazi i kakav je? O Pekingu:
Pripovedaju nam egzotične priče , rekao je, o dvorcima zlatnih krovova i visokih zidova, o evnusima i konku-
binama, porcelanu i žadu. Slušamo o odajama punim blaga i neopisivoj lepoti tamo skrivenoj. Nagao se
napred da izda kočijašu uputstva, ali oči mu se ni na trenutak nisu odvajale od Đinhuinih očiju. Ona mu je
pak odgovarala na pitanja. Rekla je da je Sudžou grad reka, kanala i vode, da u prestonici nikad nije bila. On
je kazao kako bi voleo, jednog dana, da ode u Peking i vidi zlatne krovove i visoke zidove, evnuhe i konku-
bine. Ona je kazala kako se tog dana uplašila. Pričala mu je o Rezi i Bastlu, o ljudskoj nakazi, mada nije
pomenula glavu bez trupa. Ispričala mu je, takođe, kako je tražila her Svobodu, a on ju je saslušao pa rekao:
Uz mene ste savršeno bezbedni. Zabavićemo se nečim lepim, a onda vas vodim kući u Palatu Kinski. Nemojte
brinuti. Ne treba da brine ni vaš muž.
Sedeći kraj tog čoveka koji je grof i slušajući ga, Đinhua je razmišljala kako bi se moglo dogoditi hiljadu stvari,
kako se hiljadu stvari upravo i dešava. Pirkao je blag povetarac koji joj je hladio lice i osećala se kako ju je
ono nazvao? divno, tajanstveno, egzotično, i nije bilo sumnje u to, zar ne, da je grof smatra privlačnom. A
kad ju je grof dotakao po mišici, setila se boginje Nuve, koja je bila radoznala, mudra i vrla, istovetno kao
mama, i koja je istraživala divnu zemlju i tačno to je i Đinhua sad radila. Bilo je to za nju nešto novo istraži-
vati i biti privlačna. I otisnuti od sebe Sujinin glas.
Nad kapijom je pisalo Erstes Kaffeehaus Prva kafana ogromnim zelenim slovima. Sa obeju strana su poput
stražara stajale table. Na dvema je, u natprirodnoj veličini, bio naslikan po jedan vedar čovek okruglog stom-
aka, i obojica su imala tamne brkove što se izvijaju preko lica; obojica su imala prugaste čakšire i snežnobelu
kecelju i držala po krčag iz kog se izvija dugačak uvojak pare držala kao da vele: Nudim vam ovo. Probajte.
Ukusnije je od svega što ste ikada probali.
Grof je obuhvatio Đinhuin lakat šakom. Poveo ju je kroz kapiju, koračajući polako, a onda joj ponudio ruku
da se poduhvati. Sa prozora je viđala da muškarci i gospođe tako hodaju. Grof se okrenuo da mahne tan-
guanu kelneru a ona je primetila da su grofu leđa prava, snažna i vitka i da nije star kao Venćing, mada nije
ni mlad. Kelner ih je poveo do stola pod krošnjama. Stolice su sjaktale od nove zelene farbe. Grof je izvukao
jednu i pomogao Đinhui da sedne. Posude su čangrljale, čaše zveckale, a on je seo preko puta nje.
Dozvolite mi, molim vas, da vam ja nešto odaberem.
Đinhua je klimnula glavom, a povetarac je ustalasao grofovu kovrdžavu srebrnu kosu. Madam će piti
Kracherl , obratio se konobaru, und für mich ein Gläschen Wein.
Kelner je bio onaj čovek sa tabli. Isti-istovetan kao obojica, sa izvijenim brkovima, snežnobelom keceljom i
velikim, okruglim stomakom.
Kracherl za mladu damu , rekao je pa načinio glavom kao mali naklon, a u pogledu koji je uputio Đinhui javio
se najneprimetniji treptaj čuđenja. Ovoga puta sada nije joj uopšte bilo važno što je on tako gleda, jer bila je
u društvu jednog grofa, pa je malo ispravila leđa i osetila se bezbednije nego ikada pre. I čašu vina za gospo-
dina , dodao je kelner i otišao.
Đinhua nikada ranije nije bila okusila Himbeere nije znala ni šta je to ali je iz duge flaša na kolicima odabrala
taman i veoma crven sirup jer joj se dopala ta boja i jer je upravo bila videla da ga je odabralo dete za sused-
nim stolom. Dečak je bio odeven u tamnoplave kratke pantalone i kratki kaputić iste boje i srkao je svoje
piće kroz slamku od utrinca, a sedeo je s majkom, koja se opušteno smejala s njim, što je Đinhui izmamilo
osmeh.
Kelner je sipao sirup u čašu, visoku i usku; sipao ga je cifrasto; odmerio je nivo ozbiljnim okom, pa spustio
čašu pred Đinhuu. A onda ju je do ruba dopunio tečnošću punom mehurića koja je praskala, šištala i razla-
mala se u slojeve ružičaste i crvene boje, tamne i blede i gotovo bele. Na vrhu se napravilo brdašce pene, i
bilo je divno gledati u to bečko čudo koje je grof izabrao za Đinhuu u taj Kracherl.
Pretpostavljam da nečeg ovakvog nema u vašoj rodnoj zemlji , kazao je grof, govoreći polako da bi razumela.
Samo se u Beču, bar mislim, može naći tako veselo i spektakularno piće.
Taj zvonki glas. Taj osmeh. Te plave, plave oči što se prelivaju na sivo pa opet zadobiju tamnu boju lavande.
Ne , rekla je Đinhua. Mi u Kini nemamo ništa sasvim slično.
Nema ničeg sličnog ni u Prusiji , kazao je on. Jer ja sam iz Berlina, ne iz Beča.
Reč Berlin nagnala ju je načas da zastane, a onda je Đinhua stavila slamku u usta i povukla gutljaj, najpre
mali, svesna da je grof posmatra. U ustima su joj prasnule iglice leda i vatre, vrelog i hladnog, a iglice su
stigle i do grla i popele joj se u nos, grof se smejao, a ona je progutala pa se i sama zasmejala. Zadivilo ju je
to piće. Otpila je još jedan gutljaj; nikada pre nije probala nešto tako, a grof ju je upitao: Sviđa li vam se?
O, da, mnogo joj se sviđa. I zaboravila je na svoje strahove i na sve brige.
Kelner se ponovo pojavio, donevši grofu drugu čašu vina. Grof je prineo čašu usnama, a dečak u tamno-
plavim pantalonicama za susednim stolom počeo je da ciči. Musik. Musik. Musik , dernjao se, i tačno, zasvi-
rala je muzika, a od nje se vazduh uzvrtložio, uzvrtložilo se i lišće i tle, ljudi su ustajali sa stolica. Dizali su se
da zaigraju i igrali su baš onako kako je Venćing opisao u svom Diplomatskom dnevniku.
Muške ruke dodiruju ženama struk. Ženama su ruke na muškim ramenima.
Ali bilo je tu neizmerno više svega i svačega nego što je Venćing zapisao. Bili su tu ljudi koji se smeju.
Muškarci i žene koji se drže u čvrstom zagrljaju onako kako je Đinhua zamišljala da se grle privlače jedno
drugo u zagrljaj i otimaju se jedno od drugoga. Istovremeno. Noge koje se kreću hitro, spretno; trupkaju,
cupkaju, skaču iznad tla. Suknje koje uzleću, sunovraćuju se, huje; vrte se ukrug, kreću se s muzikom. Predi-
vna ljubav i Đinhuino telo koje za svim time žudi. Žudi da zaigra, da voli, da se kreće s muzikom. I hoće još, i
još, i još.
I još je i bilo. Nova pesma, pa iza nje nova, a sunce se klonilo zapadu. Grof se naginjao ka Đinhui, pružao
ruku preko stola, dodirivao joj šaku, šaputao u onom kratkom trenutku zatišja između kraja jedne i početka
druge pesme. Kako srećno izgledate! , rekao je. Ovo je muzika Johana Štrausa; ona je muzika romantike i u
Beču ćete je čuti jaču, glasniju nego igde drugde u svetu. Ova muzika jeste Beč. Ona je bečlijska. Prikazuje
njihov temperament sa one strane koja je vedra, vesela i lakomislena, i voli ljupke reči, lepu melodiju,
strasnu ženu. Ona strana koja prikriva tamniju stranu, ali samo u Beču.
Dok se vozila kući grofovom kočijom ispod sve tamnijeg neba, Đinhua je bila sanjiva, muzika joj je bila u
glavi, muzika u telu, i prisećala se svojih osećanja dok je stajala na palubi parobroda Agamemnon, mašući,
krećući se i shvatajući da se svet menja oko nje. A i sad se osećala tako, samo jače i lepše, i nije bila ona ista
ni slučajno ista Venćingova konkubina koja je pošla s njim preko okeana uz kutiju za vez i kovčege nakrcane
samo kineskim proizvodima. Nije bila ni ona osoba što je čitala knjigu o ljubavi, a nikad je sama nije osetila.
Rezi je čekala na vrhu stepenica Đinhuu je na sprat poneo her Svoboda i Rezi je bila ji ta hu tu jezivo
smućena i nije prestajala da priča. Rezi je izgovarala Jezus-Marija bez prestanka, i um Gottes Willen bez
prestanka. Glas joj je zvonio u Đinhuinim ušima a grof...
Grof je poljubio Đinhuu. Dok su sedeli u kočiji pod tamnim nebom na Frajungu i slušali daleku grmljavinu,
kraj dva kamena muškarca na kapiji Palate Kinski, polugola, ustalasanih mišića, s kosama koje nosi vetar, za-
gledana odozgo u njih on ju je poljubio.Usne su mu bile tople, pune i snažne.
Đinhua nikada dotad nije bila tako poljubljena.
Precrkla sam od straha, gna Frau. A i Bastl, i on je precrkao. Za sve sam ja kriva , govorila je Rezi. Šta da vas
je odveo neki nevaljalac i da vas nikada nismo našli? Ja nikada ne bih sebi oprostila, gna Frau. JezusMarija ,
kazala je, umrla bih od griže savesti. Um Gottes Widen, umrla bih, ili bi me poslali u zatvor, ili još gore, na
vešala.
Rezi je silom posadila Đinhuu u fotelju i donela ćebad i jastuke, onda je preuzela kuhinju, a pod ćebadima je
bilo da se skuvaš. Rezi je spremala Frittatensuppe onako kako je sprema njena majka, kazala je, i namestila
je još jedan jastuk ispod Đinhuinih stopala. Ova supa je prava stvar da smiri i ublaži.
Onda je moraš ti jesti , odgovorila je Đinhua odbacivši nogom ćebad u stranu. Tebi, Rezi, ta supa treba
mnogo više nego meni. Ono što je ona osećala nije se moglo smiriti zdelom supe pripremljene ovako ili on-
ako. Ono što je ona osećala po svršetku jednog ovakvog dana nije se moglo ublažiti i potisnuti zaboraviti ili
ignorisati.
Rezi je naređivala Gao Čuciju, u njegovoj vlastitoj kuhinji, izdavala mu uputstva kako da napravi Erdapfelbrei
krompir-pire i obraćala mu se na nemačkom, koji on baš nimalo nije razumeo.
Ni reč nije znao.
He , mrmljao je Gao Čuci, a Đinhua ga je čula sa druge strane hodnika. Kuvar moga položaja ne bi trebalo
ovo da radi. To je ispod časti, uvreda, nešto nečuveno za čoveka koji je, poput mene, vladao uvaženim
kuhinjama markiza Dženga, vladao rukama umetnika i radovao dvorac
Njegove svetlosti najbeljim, najsavršenijim dinstanim... Gao Čucijev glas je utihnuo. A sad ovo , rekao je.
Krompir-pire za toplu oblogu , uzvratila je Rezi kao da tačno zna šta
je rekao, kao da zna da je pobedila u ovoj bici s njime. Obloga od krompira je nešto najbolje za gospodar-
ičina jadna, umorna stopala.
Nešto kasnije, kada se supa skuvala, a Rezi smirila, rekla je šta joj tišti dušu, zbog čega se toliko uzrujala. Ich-
fleh Sie an,gna Frau. Kad vas preklinjem. Molim vas, ne pričajte gospodaru da sam vas tamo vodila. Nećete
mu reći, jelte, za Vurštlprater, za Kobeljkova, za Langosch, za pivo? Mnogo bi se ljutio. Najurio bi me bez
pisma preporuke, pa bih morala da se vratim u svoje selo, da se udam za Sepa i da budem seljakova žena
dok sam živa.
Nema potrebe da brineš , kazala je Đinhua. Ništa mu neću reći. Neće znati ama baš ništa o ovom danu,
obećavam ti. Neće se ljutiti zbog nečeg što ne zna, pa ni ti nećeš morati da se udaš za Sepa iako voliš Bastla.
A dok je to izgovarala, Đinhua nije razmišljala o Rezi i njenoj savesti i brigama, niti o Venćingu i onome što on
nikad neće saznati, niti o Kobeljkovu, ni o ljudima koji blenu, ni o Langoschu, ni o pivu. Radije je razmišljala o
onom što joj je rekao grof. Htela je da zapamti svaku njegovu reč, svaki njegov pokret, doživljaj svakog nje-
govog dodira. Da zapamti kako je rekao, svega koji časak pre nego što će je her Svoboda uzeti iz kočije da je
ponese na sprat i koji časak nakon poljupca: Odvratno sam srećan što ste danas bili samo moji. Bili ste na-
jbožanstvenije društvo , kazao je i namignuo joj. Njegova svetlost vaš muž lišava i mene i čitav Beč time što
vas skriva. Morate mu reći da to ne radi. Obavezno mu prenesite da sam to rekao.
A sada krompir-pire u platnenim džakčićima na Đinhuinim nogama i pitanje šta je značio onaj mig grofovog
plavog oka, i Rezina supa. Para iz zdele dodirivala ju je po licu, a napolju je nailazila strašna oluja, sve bliža, i
nebo se i dalje smrkavalo. Đinhua je zahvatila još jednu kašiku supe. U kašici su se nakupili rezanci od
palačinke, ne sasvim vruskavi, tačkice vlašca, a ona je srknula, sažvakala, progutala; supa je bila jaka, mal-
tene gusta kao sirup. Jela je, jela i jela, a kad je činija bila bela i prazna, a njen trbuh ne do kraja pun, počeli
su da joj padaju kapci. Rekla je Rezi: Ovo je bio divan dan i odvratno sam srećna , a to što se poslužila gro-
fovim rečima stvorilo joj je utisak da su bliski. Nije sasvim spavala, a onda je već sanjala.
Laku noć, draga Rezi. Lepo spavaj i sanjaj Bastla, a ja ću sanjati...
NAJBLEĐE MASTILO
Đinhua
U Đinhuinom snu ogromna oluja zauzela je nebo, ali nije prosula ni kap kiše. Na suknji je imala mrlje i čučala
je na ivici velikog ribnjaka, održavajući ravnotežu na jednom glatkom kamenu i trljajući suknju da je opere.
Mrlje su bile od najobičnijeg sosa od pečuraka, voda ribnjaka gusta od algi, a njoj se žurilo da opere mrlje
pre nego što pljusne kiša, jer kiša će pljusnuti, zar ne? Nebo je razdelila srebrna pukotina, a samo nebo bilo
je ljutite boje, i to su se jin i jang protrljali jedno o drugo pa proizveli ovu osvetoljubivu oluju. Usledio je udar
groma, zvuk boga Lej Gunga, koji u ruci ima malj i udara u svoj bubanj. A u drugoj ruci, znala je Đinhua iako
to nije mogla da vidi, Lej Gung ima dleto koje uvek nosi sa sobom, a to dleto je jezivo oružje za kažnjavanje
tajnih prestupa.
Mrlje nisu htele da se skinu sa suknje; Đinhua je sve jače trljala, a one su bile sve tamnije; jagodice prstiju su
joj se smežurale od tolike vode. Uskoro stiže kiša; ako ne uspe da opere mrlje, Lej Gung će sići sa neba i
kazniće je. Njen odraz je drhturio u ribnjaku, a onda je ugledala i babu, njegov odraz iza njenog u vodi, i on je
rekao: Mili moj biserčiću, šta si to uradila? Okrenula se da ga vidi i viknula, ali to uopšte nije bilo babino lice,
već ogromno lice čoveka sa šubarom i ljubičastim prslukom. Bio je to Kobeljkov, glava bez trupa, nakaza,
Rusko Čudovište. Vrisnula je na njega: Gde si sakrio moga oca? Vrisnula je to bezbroj puta a odgovorio joj je
Sujinin glas, navirući iz Kobeljkovljevih usta. Isplači jednu suzu. Isplači deset hiljada; ništa ne menjaš. Tvog
babe više nema, a ti si izgubila pravac i tuđa si žena.
U snu je Đinhua zaplakala i naljutila se na Sujin i počela je da viče na nju. Zašto moraš uvek? ali Sujin nije bila
tu. Sujin, koja ne zna ništa o ljubavi. Koja uvek zna šta je stvarno, a šta ne. Koja jelena naziva jelenom, a
konja konjem i koja nikad ta dva ne pobrka.
Đinhuu je probudio šaren zvuk mirne kiše. Ušla je Rezi i danas je opet bila ona stara crno-bela; vrpce kape
landarale su joj niz leđa, karnerići kecelje bili su sveže ispeglani, kruti pri obrubu i kruti na ramenima, i nosila
je poslužavnik: šolju čokolade s mlekom i ulupanom pavlakom odozgo i Semmel s maslacem i džemom od
kajsija.
Đinhua je bila gladna.
Ovog jutra doručak u krevetu , kazala je Rezi, a vedrina u njenom glasu bila je napola iskrena, napola lažna;
Rezi je bila ona uobičajena Rezi, ali tu je bila i uspomena na Vurštlprater, zaostala od juče, zbog koje je delo-
vala nespokojno.
Miris čokolade bio je lep. Semmel svež i mirisan.
Danas je jaka kiša , rekla je Rezi. A onda brzo dodala: Očistila sam vam suknju i nema na njoj više ni najman-
jeg nagoveštaja mrlje. Ne miriše na pivo. A ima i nekih pisama, gna Frau. Dva komada. Idem da ih donesem.
Pomisao na pisma iznenadila je Đinhuu. Otpila je gutljaj čokolade, olizala pavlaku sa usana i rekla sebi da
snovi gotovo ništa ne znače.
Prvo pismo je bilo od Venćinga. Đinhua ga je odložila, s neslomljenim pečatom, i otvorila ono drugo. Papir je
bio gladak. Žućkastobeo. Divan na dodir. Kad ga je razvila, u krilo joj je pala jedna ružičasta latica ruže. U
vrhu stranice nalazila su se tri slova, debelo otisnuta zlatom. Slova AvW.Nad njima mala kruna.
Alfred fon Valderze.
Grof.
Slova nije umela sama da pročita. Rukopis je bio isuviše sitan, isuvše gust, pun petljica i kovrdžica, težak i di-
van.
Rezi?
Rezi je uzela pismo. Pročitala ga je naglas. Glas joj je bio dubok.
Najdraža madam,
Ovde je neko ko najhitnije želi da Vas vidi. Moja kočija će doći po Vas sutra u dva po podne.
Vaš poslušni sluga koji Vam se divi, grof Alfred fon Valderze
Napolju je kiša padala sve jače i brže, a zvona u tornju Šotenkirhe zvonila su onako kako zvone u podne.
Zvonila su, zvonila i zvonila, sazivajući hrišćane u crkvu; jeka zvona nadolazila je u dubokim, gromkim ta-
lasima i bila je nesvakidašnja i nepravilna i drugačija nego u svim drugim prilikama kada ih je Đinhua čula.
Sada je osećala tu zvonjavu u srcu, u glavi, skroz naniže do stopala.
Prelomila je pečat na Venćingovom pismu, a on se smrvio. Zamislila je njegovu ruku kako drži pero da bi za-
pisala nešto u Diplomatski dnevnik, možda kakvo je vreme. I zamislila je njegovu ruku kako boji mapu što
prikazuje zemlju moćne dinastije Ćing, koja nije do sada imala premca po svome prostranstvu , a onda nje-
govu ruku na kvaci vrata njene sobe. Rezi je upravo govorila: Nemoguće je da bilo kuda idete s tim čovekom,
sa tim grofom Alfiredom fon Valderzeom? To je izgovorila, kako je primetila Đinhua, kao pitanje, a ne kao iz-
javnu rečenicu. I dotakla se po čelu, to je uradila. In nomine Patris. Dotakla se po grudnoj kosti, po ra-
menima, levom pa desnom, a Đinhua je potom pročitala šta je Venćing pisao.
Mojoj Dragoj i Vrloj Supruzi u njenim Čestitim odajama,
Hiljadu nas lija deli, tebe u Vejeni i mene u Sankt Peterburgu, gde je hladno i kišovito. Budi sigurna da ću se
vratiti čim budem obavio dužnosti koje su me dovele ovamo. Zamišljam te zadubljenu u ženske razbibrige.-
Možda, dok ovo pišem, ti radiš na Vezu. Od srca se radujem danu kada ću moći svojim očima da vidim
proizvod tvoga truda u mome odsustvu.
Tvoj Glupavi, Nespretni i Bezvredni Muž Venćing
Đinhua je digla pogled. Nemoguće je , odgovorila je Rezi, naizgled zabrinutija nego maločas, da ne odem s
tim čovekom, s grofom Alfredom fon Valderzeom.
HILJADU NOVIH STAZA
Rezi
Jezus-Marija.
Hoće li gospodarica zaista poći? Ili neće?
Naravno da će poći. Takvu rešenost nisam dosad kod nje videla.Ni dok je učila nemačke reči napamet: po
dvadeset, trideset,četrdeset, čak po pedeset svakoga dana. Ni kad je sišla niz onolike stepenice bez ičije po-
moći. Ni kad me je molila da je vodim u Prater.
Sad je još rešenija.
Čitavog jutra Rezi je dangubila i razvlačila, petljala se i vrzmala. Maltene je čula majčin glas, zategnut kao
nadničarovo ćemane, kako je grdi, bezmalo muče Warum wurschtelst du so herum, Resi? Čitavog jutra bila
je takva i ništa nije uspevala da dovrši i to na dan pranja, u utorak, kad na spisku nema samo rublje već i naj-
manje pet drugih stvari koje valja obaviti.
Kao da će time što se ne odvaja od gospodarice, i što joj donosi čaj, i stavlja ulupanu pavlaku na Gugelhupfi
otresa kišne kapi sa prozorske daske Rezi uspeti da ubedi gospodaricu da se predomisli. Osećala se odgov-
ornom. U Prater je gospodaricu odvela ona. Ostavila je tamo samu. Rezine usne bile su bolne od pućenja,
lizanja i grickanja, i ne zaboravi gde ti je mesto, podsetila je sebe.
Posredi je verovatno ljubavna zgoda, a Rezi je to umela da shvati.
Razmišljala je ponovo ne smem zaboraviti gde mi je mesto. Ja sam obična služavka. I razmišljala je: Šta će
gospodar reći kad se bude vratio, i ko je, u svakom slučaju, taj čovek, taj grof?
Krstila se svaki put kad to pomisli.
Možda je neki pokvarenjak, lupež, ein fiirchterlicher Schurke kome je na umu samo lolanje, bečko ljubakanje
za bitangu iz Berlina, randevu, Liebelei a baš ga briga za damin dobar glas. Takav muškarac, plitkouman pok-
varenjak, i mila mlada devojka koja pojma nema kakvi muškarci umeju da budu.
Um Gottes Himmels Widen. Rezina ruka ponovo je pošla da dotakne čelo, potom grudnu kost.
Naravno, Rezi mu je bila zahvalna u nedelju, kad je doveo gospodaricu kući. Laknulo joj je. Delovao je kao
ugledan gospodin, čovek lepog izgleda. Gizdavo odeven. Malčice premator za gospodaricu, ali ipak grof.
Ali Rezi se pljesnula po obrazu šta ja to razmišljam? Gospodarica je udata za Malog Kineza. Oni su iz Kine,
gde čestite žene ne izlaze. Nikad. Gospodar je to zabranio.
Mala nesrećnica je sedela kraj prozora, tu je presedela i čitavo prepodne, s knjigom u krilu, nekom kineskom
ljubavnom pričom, tako je gospodarica rekla Rezi duboko uzdišući. San u crvenom paviljonu, kazala je za-
gledana kroz prozor. Sumnje nije bilo. Gospodarica se zaljubila. A i nemoguće je da voli Malog Kineza, zar
ne?
Previše mator, previše dosadan, previše mu nedostaje...
I ko je Rezi da zamera jednom milom mladom stvorenju zbog prve prave ljubavi?
Ljubavi poput one koju ona oseća prema Bastlu. Poput one koju carica oseća prema grofu Andrašiju.
Upitala je: Da li se knjiga srećno završava? Ta ljubavna priča, hoću reći.
Kada je gospodarica odgovorila: Ne, ne završava se srećno.
Okončava se tragedijom , Rezi je opet osetila zebnju a pomalo se i razočarala.
Crkveno zvono zabrujalo je jednom, pa još jednom. Dva sata. Gospodarica je čitala i ne baš istinski čitala
svoju kinesku ljubavnu priču, i jela je i ne baš istinski jela svoj Gugelhupf sa ulupanom pavlakom. Digla je
pogled, obrazi su joj bili prožeti rumenilom, a Rezi je pohitala ka prozoru. Krov kočije je bio tamni
pravougaonik što je čekao dole, odmah ispred ulazne kapije.
Kiša je bila stala.
Zavera anarhista da spale Beč. Čitajte sve o tome. Zavera
anarhista...
Ausrufer je izvikivao naslove, i kako može glas da mu bude tako veseo kada su vesti tako sumorne?
Tačno je dva , rekla je Rezi gospodarici, predivno odevenoj, u vedre boje. A kočija čeka. Jeste li sigurni,
gnaFrau, da treba da idemo?
Izraz na gospodaričinom licu sve je razjasnio. Nije želela nadzor. Ja idem , kazala je, a ti, Rezi, ostaješ ovde.
Posle tolike kiše vazduh je nad Frajungom bio težak i opojan, a frau Ana je vikala drhtavim staračkim glasom
koji je zvučao kao da će se svakog časa prekinuti: Lavendel, Lavendel,hodite i kupite moju lavandu. Njena
pesma i glas sudarali su se sa umilnim i razdraganim pripevom malog prodavca novina: Zavera anarhista da
spale Beč Zavera anarhista...
Izgleda da niko nije mario za zaveru. Ali ljudi su zastajali da kupe frau Aninu lavandu i svi su se osmehivali i
smejali, a i frau Ana.
Ako je madam spremna , rekao je sluga, poduhvatajući skupljenom šakom Đinhuin lakat, a očiju jedva
vidljivih pod obodom šešira.
U kočiji nije bilo traga nikome. Nije bilo traga grofu.
Osvrnuvši se, Đinhua je na prozoru trećeg sprata ugledala senku Rezi koja posmatra i brine Rezi koja se, to je
znala, strahovito, usplahireno, kao krivac boji šta će biti, a ši hua ši šuo istini za volju, i sama je bila pomalo
usplahirena, pomalo se bojala, pomalo se osećala kao krivac.
HODI, NA CVETNU...
Carica Elizabeta Sisi
Stojeći kraj Ide, koja je i sama bila nežnog stasa, supruga kineskog izaslanika izgledala je krhko kao dete.
Grof Alfred je bio u pravu. Očaraćete se, Vaše veličanstvo , rekao je. Nazivao ju je malom kineskom prince-
zom i kazao je Sisi: Morate je upoznati, pa ćete i sami videti o čemu pričam. Udesiću to. I udesio je.
Nije bila kao što je Sisi očekivala. A opet, jeste bila takva. Odeća joj je bila živopisna, intrigantna, teška od
veza. Kaput na njoj oblikom je skrivao sve i nije otkrivao ništa, a opet joj je pristajao. Bila je sitna i bleda,
ustegnuta; egzotično nesvakidašnja sa tim izduženim i kosim očima, tamnom, tamnom kosom zanosno
vezanom u čvor na potiljku.
I još nešto. Sumnje nije bilo da ta mala kineska princeza zna da je privlačna.
Sisi je imala pitanja, na gomile, za novostečenu prijateljicu grofa Alfreda. I sva će joj ih postaviti, jedno po
jedno, i nesumnjivo će smisliti i mnoga nova.
Draga, odana Ida nije baš sasvim to podržavala. Posmatrala je onim dubokim, smrknutim pogledom kakvim
je znala da posmatra, ali ako i bude nešto rekla, reći će: Ukoliko će vas to radovati, Vaše veličanstvo,onda
ćemo to i uraditi, i Ida će to šapnuti na jeziku Mađara, koji njoj i Sisi služi za razmenjivanje tajni. Ha Ofelsege
ezt ohajtja, akkor igy cselekszunk...
Tako će reći Ida i to će misliti iskreno, svim svojim srcem. Ida, večito zaštitnički nastrojena, danas lepa u
sivim bojama oblaka, upravo je lebdela u svome najdubljem kniksu.
Vaše veličanstvo , rekla je, a haljina na njoj zanosno joj je stajala, s bogatim karnerima, upravo pristigla od
Vorta i Boberga u Parizu. Predstavljam vam madam... Saj Đinhuu... suprugu njegove svetlosti...
Hung Venćinga, izaslanika cara... Guangsjua u Austrougarskoj carevini.
Ida je zamuckivala kod tih neizgovorljivih stranih imena, pa se zarumenela, a izaslanikova žena je stajala do
nje, razrogačenih očiju, rastavljenih usana sa zubima nalik biseru zahvaćena osećanjima koja je Sisi veoma,
veoma dobro poznavala. Bila je to svest da su sve oči uprte u nju smetenost, stid i oklevanje, ono užasno os-
ećanje Šta se očekuje od mene? Šta treba da radim?
A ipak, znala je da je lepa; u to nije bilo sumnje.
Čudno, vrlo čudno, Sisi je samu sebe prepoznala u tom egzotičnom stvorenju iz Kine, sebe kakva je bila pre
nego što je postala ono što je sad.
Ida, možeš nas ostaviti , kazala je. Reci Šmidlu, ako ti nije teško, da nam donese...
Sisi je taman htela da izgovori: Reci Šmidlu da nam donese čaj od nane i neku pomorandžu , ali sićušna ki-
neska dama je klekla i savila se, pa nežno dotakla čelom pod, jednom dvaput triput što je moglo samo značiti
nekakvo čudno padanje ničice, kinesko klanjanje o kom su slušali na dvoru.
No ovo što je mala kineska princeza upravo uradila bilo je neuporedivo više od onog o čemu su sa ismevan-
jem pričali. Iznenađujuće, nesvakidašnje i otmeno kao napad floretom, i tačno, jeste to bio ispad, omaška, ni
slučajno etikecija propisana za prijem kod carice.
Tačkice svetlosti u Idinim očima. Najneprimetniji nagoveštaj da se njeno neodobravanje preobražava u raz-
galjenost. Sisi je dovršila rečenicu. Reci Šmidlu , kazala je, sada na mađarskom, da donese čaja, a dok
budemo čekale, zamoliću gospu da me nauči kako se izvodi ovaj ljupki naklon.
Sad se na Idinim usnama i u očima ukazala popustljivost, a Sisi je znala šta Ida razmišlja. Draga, mila Ida Čitač
Njenog veličanstva, tako je glasila titula koju joj je, tupavo, dodelio bečki dvor, jer za dvadeset godina nije
pročitala Sisi nijedan jedini redak jedne jedine knjige nazivala je ta naročita interesovanja fascinacijama
Njenog veličanstva. I u tome je imalo istine Sisi je bila opsednuta. Fascinirale su je žene. Lepe žene. Volela je
da boravi u njihovom društvu. Skupljala je fotografije za svoj Album lepotica. Takve su je stvari radovale, a
nije često imala radosti u životu kojim je živela.
Mala kineska princeza bila je strpljiva učiteljica. Objašnjavala je na ne baš savršenom nemačkom, šarmant-
nom, sa stranim naglaskom, a onda pokazivala. Vežbale su ispred velikog ogledala. Ispravljala ju je: Nicht so,
aber so. Ne tako, nego ovako. To se zove san guej đu kou , rekla je.
Tri padanja na kolena i devet udara glavom. Tako mi radimo , kazala je, u prisustvu onih koje moramo pošto-
vati.
Uzbudljivo je bilo učiti kineski poklon u društvu te zabavne osobe. Vežbale su bezbroj puta, stojeći naporedo
i posmatrajući sebe i jedna drugu u ogledalu. A Sisi je bila opsednuta. Fascinirana tim pokretom, otmenošću,
nečim što nije dotad radila. I što nikad nije videla.
A ta žena koja je takoreći dete ili je ipak više žena nego dete? biće jedna od Sisinih lepotica. Dobiće čitavu
stranicu u Sisinom Albumu. A u međuvremenu je Sisi upitala: Smem li da ti dodirnem kosu?
Đinhua
Carica je mirisala na nešto opojno, a kosa joj je bila talasasta i velelepno gusta, ukrašena dijamantima, i
sezala je gotovo do gležnjeva. Ležala je na svoj toj kosi i na cvetastom ćilimu na podu, i govorila: Hodi, na
cvetnu postelju tu sedi. 5 Lezi ovde do mene. Tako ćeš najbolje videti sliku , rekla je.
Đinhua uopšte nije to očekivala. Očekivala je grofa, a nije pomišljala da će ležati tu, uz nekoga na podu u
utišanoj sobi sa svetlucavim zidovima boje crvene ruže, iskričavim svetlima i kadifenim zavesama u boji zi-
dova, i koječime zlatnim i koječime srebrnim. Da će ležati tu kraj carice Rezine divne, nesravnjive carice koja
je ujedno i kraljica Ugarske i zaljubljena je u ugarskog grofa.
Đinhua nije pomišljala ni da će gledati naviše ovako naviše, u sliku na tavanici. Želela je da ispita caricu o tom
grofu, o grofu Andrašiju i o grofu Alfredu fon Valderzeu, ali carica je pričala o drugim stvarima.
To je priča o izgubljenom detetu, o zaljubljenosti, prevarama i ljubavi , upravo je pripovedala, više mrmorila
nego govorila. O uzvraćenoj i neuzvraćenoj ljubavi, o iskrenoj i lažnoj ljubavi, o ljubavi van ravnoteže.
Napisao ju je Viljem Šekspir, veliki pesnik i pisac pozorišnih komada. Caričina ruka pošla je preko čela, pa su
dragulji svetlucnuli, a pri samoj ivici caričinog oka Đinhua je ugledala tanane linijice.
Lepezaste bore.
Ta slika je bila poklon za mene , rekla je carica, poklon od muža. Ukras za moje Tajne odaje. Smatrao je da će
mi biti po volji, i jeste mi po volji. Na to se nasmejala. Titanija i njen ljubavnik. Znaš , kazala je, on moj muž
car nikad nije ni video tu sliku. Njemu ne dozvoljavam da dolazi ovamo.
Litanija i njen ljubavnik, čovek s magarećom glavom.
Priča se zove , rekla je carica, San letnje noći.
Bila je ispitala Đinhuu čime se služi kad joj je ta crna kineska kosa
tako mirisna i tako sjajna, čime neguje kožu. Na dvoru priča nikad, nikad ne prestaje , rekla je. Ja sam hrana
za njihova dokona naklapanja: šta je obukla carica Elizabeta? Kakav joj je ten? Izgleda deblje, mršavije, star-
ije, mlađe. Da li je carica dovoljno pametna za nas? Da li je dovoljno šarmantna? Da li je dovoljno lepa?
Pitam se , kazala je, da li ikada mogu da budem ono što jesam. Onakva kakva jesam. Mogu li ikada voleti
onog koga volim.
Mora probati na sebi to magnolijino ulje, rekla je sad carica, a razgovor je vijugao i tekao kao voda, ovamo,
tamo, opet natrag. Možeš da mi nabaviš? Mislila je na magnolijino ulje. A onda je pripovedala Đinhui priču o
Titaniji, ženi na tavanici. I da, bilo je baš kako carica veli: slika se najbolje videla kada se legne na pod. Scena
u šumi, bogata plavim i zelenim, crvenim i ljubičastim nijansama, prošarana sa mnogo drugih boja; bila je
živa od drveća, loze, voća i cveća, majušnih ljudi s krilima a to su vilenjaci rekla je carica. Žena u središtu slike
zvala se Titanija, a sa tom dugom kosom boje ćilibara i tim neveselim očima što tinjaju uistinu je to bila car-
ica Elizabeta, zar ne?
I jeste , kazala je carica Đinhui, predmet Titanijine ljubavi stvarno je taj čovek s magarećom glavom, ali to
nije prava ljubav. To je samo priča , dodala je. Ali priča može da sadrži i varku i istinu. Makar ja tako sma-
tram. Caričine oči su iskrile, a onda su se promenile i opet su tinjale kao Titanijine i kao njene vlastite oči na
onoj fotografiji koju je Rezi dala Đinhui. Carica je dotakla Đinhuu po ruci, a magareća glava na tavanici bila je
ogromna i runasta, i ovenčana cvećem, koje je, kako je rekla carica, splela Titanija da bi joj dragi bio ljupkiji
nego što uistinu jeste. Na to su caričine oči opet zaiskrile, a onda je ustala sa poda i pružila ruku, i haljina joj
je bila divna u tim kovitlacima boje maslaca.
O, ne , upravo je izgovorila carica, napola otpevavši te reči. Grof Alfred nam se neće pridružiti. Otpila je gutl-
jaj bledunjave bistre supe.
Zur Starkung , rekla je. Da se okrepi.
Grof je otputovao u Sankt Peterburg u posetu caru. Krenuo je jutros, vozom. Carica je otpila još jedan gutljaj
supe, a Đinhua je izustila: O , pa zaćutala, i prva pomisao je bila razočaranje grof neće doći i neće je poljubiti,
a sledeća misao je glasila: On je u Sankt Peterburgu, gde je i Venćing, što je bila zamršena misao, i uz to
veoma važna, a potom, posle nekoliko časaka, kao da uopšte nije bila važna.
Kada se jednom skuva, pirinač više nikada neće biti sirov,pomislila je, a tako je bilo i ovo.
Đinhua je pila slatki čaj od nane, a carica je navaljivala na nju da proba zalogaj kolača, mada ona sama nije
jela. Ovo je , kazala je carica, nova izmišljotina jednog mađarskog poslastičara povodom izložbe u Budim-
pešti. Doboš-torta , rekla je, sad je poslednja moda u Beču. Uprkos našoj nimalo nežnoj politici prema
Mađarima. Optužuju me, znaš, zbog mojih simpatija. Kažu da sam zaljubljena.
A onda je carica dodala, spustivši praznu šoljicu: Bio je ovo predivan dan. A sad mi, pre nego što pođeš,
obavezno moraš ispričati kakva je tvoja porodica u Kini.
Đinhui su usta bila puna kolača, a kolač je imao sedam slatkih, buterastih, čokoladnih slojeva, dok je onaj na
vrhu bio krckav, šećeran i zlatnosmeđ i pucketao je između zuba kao najtananija cepka krtog leda.
Moja porodica , rekla je. Moja porodica.
Đinhua je sad pripovedala priču carici: Otac mi se zove Saj Anguo, živ je i zdrav i stanuje u velikoj kući u ve-
likom gradu. Mnogo mu, mnogo nedostajem sad kad sam otišla od kuće a nedostaje i on meni, i žalosna sam
i tužna što sam se odvojila od njega.
Carica je klimala glavom, a Đinhua je nastavljala priču.
Oči moga oca ponekad izgledaju tamne , kazala je, a ponekad maltene plave. I da, tačno je, Vaše veličanstvo,
da su takve oči velika retkost u Kini. Strahovito mi nedostaje otac , ponovila je, a on na kaputu ima znak šou,
koji označava dug život , utkan u tkaninu najmanje na stotinu mesta. I eto zašto će , rekla je, moj otac veoma
dugo živeti i čekaće me da se vratim u Kinu.
Đinhui su se oči punile suzama dok je pripovedala carici da ima, tačno, i sestru po imenu Sujin, a to što je
govorila nisu bile laži već priče i želela je da budu istina. A onda je carica rekla našta su i njoj oči zasuzile Otac
je nešto dragoceno. Ja svoga oca premalo viđam, a jednoga dana će, pretpostavljam, umreti, pa ću doveka
tugovati za njime. Pre mnogo godina putovao je u Egipat da se popne na Keopsovu piramidu, i dok je bio
tamo
Obe su sada plakale, i Đinhua i carica, a Đinhua je krenula da deklamuje kroz suze:
Rečni javori i luča čamdžije razgone brižan san, izvan Sudžou-grada, iz Hrama na Hladnoj planini,ponoćno
zvono zvoni pridošlom čunu.
Kad je dovršila deklamovanje i prevela pesmu carici, kada su obe utrle oči i izduvale nos, carica je kazala: Za-
uvek ću pamtiti ovaj dan kao dan velike radosti; nas dve koje sedimo ovde, pijemo čaj, pripovedamo jedna
drugoj priče. Moraš uskoro otići do her Angerera da te fotografiše za moj Album lepotica.
Na sedištu kočije koja je povezla Đinhuu u Palatu Kinski počivao je paketić. To je poklon , rekao je kočijaš, od
grofa Alfreda fon Valderzea. Als Erinnerung tako mi je naložio da kažem. Drangulijica kao spomen na divne
trenutke , kazao je.
Drangulijica je bila lopta od stakla, a u lopti dvoje sićušnih igrača, i
kada je Đinhua zatresla loptu, igrači su krenuli da se vrte i obrću, a svud oko njih su vejale i svetlucale
trunčice zlata, i ružičasta haljina dame kovitlala se i imala je po rubu ruže.
KAKO ŽENA SLUŽI SVOGA MUŽA
Đinhua
Prošlo je deset dana. Svega deset dana otkako se sve promenilo. Otkako je Đinhua pošla u Rezin Vurštl-
prater, otkako je prekrila lice drhtavim rukama pred prizorom Kobeljkovljeve glave bez trupa i otkako ju je u
svoju kočiju podigao grof sa sjajnim zlatnim dugmetima i plavim, plavim očima i otkako je Đinhua iskusila
prvi poljubac prave, romantične ljubavi.
Prošlo je osam dana otkako se Đinhua svojevoljno, slepo zaputila u kraljičine Tajne odaje. Otkako je čula
priču o Titaniji i njenom snu letnje noći, i jela doboš-tortu sa sedam slatkih, buterastih, čokoladnih slojeva, i
priželjkivala da i grof bude tu. Osam dana otkako je pripovedala o svojoj porodici kao da je ima.
A sada, ovog dana, napunilo se sedam dana otkako je stigla poruka od Venćinga. Najkraća moguća, samo je
javljao da neočekivano i hitno kreće iz Sankt Peterburga vraća se u Beč odmah i bez odlaganja. Poruka nije
bila naslovljena rečima Mojoj Dragoj i Vrloj Supruzi kao ona poslednja. Nije bila naslovljena ni na koga, a
pošto ju je pročitala, Đinhua je ponovo izvadila kutiju za vez madam Hung iz kovčega u koji ju je bila odložila.
Ostavila ju je na neko vreme na stolu tog popodneva. A onda ju je, u suton, otvorila. Izvadila je četvrtasti beli
komad svile i zagledala se u Je he hua u svetlu što je jenjavalo. Potom je vratila kutiju u kovčeg, a svilu s Cve-
tom noćnog zajedništva presavila i stavila pod jastuk. Na taj dan, pre sedam dana, uradila je to radi grofa, ne
radi svoga muža.
Sada je bilo prošlo šest dana od Venćingovog povratka. Kada je stigao, lice mu je bilo bledo, usukano, usne
odrvenele. Uopšte joj se nije obraćao. Ništa joj nije pričao o caru, za kog je znala da se zove Aleksandar Ro-
manov i koji je imao, kako je upamtila Đinhua iz Diplomatskih dnevnika, najstrahotniju cistu na levoj strani
nosa. Nije ni rečju pomenuo tu cistu koja se ne može izlečiti, niti karte, niti ratove, niti preotetu teritoriju niti
pak šta ga je to hitno vratilo tako brzo u Beč. Zaključao je vrata svoje varvarske biblioteke i za tih šest dana
od povratka nije ni pogledao Đinhuu, niti joj se jednom jedinom rečju obratio i kao da su u Palati Kinski
odjednom zavladali zima i snažan mraz, usred Početka proleća.
Isprva je Đinhua govorila sebi da je Venćing naprosto umoran od dugog puta i da svakako ne zna ništa. Da je
njegova ledena ćutnja samo nešto privremeno i da se sigurno nije susreo s grofom Alfredom fon Valderzeom
dok je bio u Rusiji. I za sve to vreme je Đinhua u mašti razgovarala s grofom. Nije mogla da se uzdrži. Iznova
je pretresala sve što je on rekao njoj i ona njemu. Izmišljala je nova mesta, nove razgovore. Zamišljala ga je
kako se vraća iz Sankt Peterburga, a ona ga vidi dole na Frajungu, ispod svog prozora od stranog stakla, i
maše mu onako kako je mahala na palubi parobroda Agamemnon. Zamišljala ga je kako se penje uz sve te
stepenice, ulazi u stan. Zamišljala je kako Venćing odlazi na mnogo meseci, u Pariz, u London, opet u Sankt
Peterburg. A ponekad je zamišljala i da je Venćing mrtav pošto je skočio sa Mosta prestolonaslednika
Rudolfa u Dunav i ostavio za sobom svoju učenjačku kapu. Zamišljala je kako je grof grli. Teši je. Vodi je u
Stefansdom, u operu, u Štat-park, na sva ona mesta o kojima je čitala u Diplomatskim dnevnicima. Zamišljala
ga je kako igra s njom valcer. Čitavo telo joj je bridelo. Grof ju je ljubio i ljubio. Nisu to bili snovi; bile su to
priče, a ona opsednuta njima, i bile su za nju vrlo stvarne i nešto neuporedivo više od priča.
Davno, davno, u prastara vremena, kad je bilo dovoljno samo da poželiš pa da tako bude...
Đinhua je videla kako se sjajna mesingana kvaka na vratima njene spavaće sobe nakosila naniže. Začula je
zveket i škljocanje brave i bili su to isti onaj zveket i škljocanje brave koje je čula kada je tek bila došla u Dvo-
ranu okruglog meseca i strasne ljubavi, pa ju je Starac zaključao u Ajveninu sobu.
Ali Venćing nije zaključavao vrata, već ih je otvarao. Ušao je u njenu sobu. Bio je u odeći za spavanje, a nje-
govo lice bilo joj je tuđe tako bledo i usukano kakvo je već šest dana. Perčin mu je bio uredan, visio je preko
ramena pa niz grudi.
Nisi bila čestita , odjednom je izgovorio, glasno, grubo, prosto izbacivši te reči. Oči su mu bile crne i stajao je
takoreći na samom pragu, a Đinhua je znala šta znači takav pogled, mada ga nije doživela od njega, nikada
dotad od njega. U mome odsustvu nisi bila čestita i nikad nisi bila čestita , rekao je. Bila si mi neposlušna,
Đinhua. A sada ću , kazao je, i gotovo da je režao prilazeći joj, imati ono što moram imati, a ti ćeš mi biti
poslušna jer sam ja tvoj muž, a ti moja konkubina. Danas ćeš mi se povinovati kao što si se u druge dane
povinovala drugima. I sutra ćeš mi se opet povinovati, i radićeš to svakoga dana sve dok mi ne rodiš sina. A
onda ću reći: Nema više , i za mene nećeš značiti ništa.
Korak po korak, Venćing je prilazio. Lak povetarac je nadigao zavesu, a Đinhui je bilo drago što je ostavila
otvoren prozor. Venćing je uzdrhtao. Neću ti oprostiti , rekao je, i neću ti dati da zaboraviš da si među var-
varima izgubila vrlinu.
Dok je Venćing radio ono što rade muškarci, i to onako kako je Đinhua pamtila iz Dvorane okruglog meseca i
strasne ljubavi, a ponajviše iz noći provedenih s bankarom Čangom dok joj je to radio, ona je pripovedala
sebi novu priču, a u toj priči je Đinhua saopštavala Venćingu sve što trenutno nije bila u stanju da mu kaže.
Da mu njeno telo neće podariti sina. Da će piti supu od krastače ili izbosti matericu iglama ili se obesiti o
grede ali da neće poneti njegovo dete. Nije posedovala sebe, kako ju je Sujin stalno podsećala, a ipak je za
tih kratkih deset dana Đinhua prvi put počela da oseća da u životu kojim živi postoji neki delić njen i samo
njen a to je bilo zato što je vratila madam Ma i njen vez sa praga; zato što je sišla niz stotinu stepenica; zato
što je otišla u Prater sa Rezi i upoznala jednu caricu, i dozvolila nepoznatom muškarcu, jednom grofu,
čoveku kog voli, da je poljubi. A ako je sve to mogla, ako je uspela da bude neposlušna Venćingu i da izađe u
jedan svet koji je ogroman i tuđ, da dozvoli da joj se desi i lepo i ružno, onda može odbiti i da rodi svome
mužu dete. Zasad, za ovo veče, ta nova priča o posedovanju sebe održaće Đinhuu dok se Venćing penje na
nju. I zasad, za ovu noć, biće to dovoljno, a ona dovoljno jaka da izdrži sve što se dešava.
Kada je završio, Venćing je obuhvatio Đinhuino lice obema šakama. Primorao ju je da mu se približi i pri-
morao je da mu se zagleda u gnevom ispunjene oči a to je bilo još bolnije spajanje nego kada je silom nale-
gao na njeno telo pa mu se morala povinovati. A potom, kad ju je tako jako stegao da nije mogla da odvrati
pogled, saopštio je Đinhui kakva će biti ona prava kazna. Sledeće dve godine, dok budemo u Vejeni , rekao
je, živećeš umnogome drugačijim životom. Na vratima ćeš imati katance. Jedini ključevi biće kod mene. A što
se tebe tiče, Đinhua, nikada nećeš izaći iz ovih odaja i družbenica će ti biti jedina družbenica madam Ma sa
svojim vezom.
Ovo začuvši, Đinhua je zajaukala. Razlamala se u paramparčad, a onda je Venćing rekao i poslednju stvar. To
poslednje će joj ovaj novi i drugačiji život načiniti nepodnošljivim. Oteraću Rezi , rekao je. Više je nikada
nećeš videti, pa ćeš možda tako nešto i naučiti. Ti si Kineskinja. Ti si moja žena. Moraš se ponašati kako pris-
tojnost nalaže.
PETI DEO
Dvorana snova letnje noći
DVADESET PETA GODINA GUANGSJUOVE VLADAVINE
1900.
Peking
MAŠTANJE O ŠLJIVAMA
Sujin
Svodila je račune i razmišljala o Sudžouu a zujanje muve koju nikako nije uspevala da upljeska povelo je Sujin
ka razmatranju ličnog spiska od dvanaest neprijatnih strana života u Pekingu, među kojima je prva što nema
vode sem onog smrdljivog slivnika koji nazivaju Žadnom rekom i nema kanala s guravim mostovima, niti reka
sa oklembešenim vrbama duž obala. Nema čamaca i nema čamdžija. Muve što se roje, zuje, peckaju takođe
su među tih dvanaest neprijatnosti, a potom ljute zime što lede kosti, velike oluje rumene prašine koje
dolaze u vreme Početka proleća, one visoke što zloslutno lebde na nebu pa zaspu crvenom prašinom
pustinje Gobi svaki krov, svaki zid, svako drvo, svaki list u gradu. Svaki sto, stolica, tanjir moraju se obrisati,
svaka trepavica mora se boriti protiv te prljavštine iz pustinje Gobi.
Ali dok je sedela u Pekingu i razmišljala o Sudžouu, loveći za to vreme muvu, Sujin je gasila žeđ tako što je
razmišljala o šljivama, što je, dabome, bilo besmisleno.
Bilo je noćas posla. Jedan sto. Deset muškaraca. Japanci, kao psi što idu za gadnim mirisom. Izbio je u među-
vremenu još jedan rat, a ovog puta pobedili su Japanci i sad ih je bilo u Pekingu u sve većem broju. Uz En-
gleze i Francuze, Nemce i Italijane. Amerikance. Strane đavole što dolaze u Peking da ga vide, da kradu, da
tu žive, da vode ratove i zarađuju novac neki da propovedaju svoje varvarske vere, neki pak da bi u Kini zab-
oravili sve brige. Opasna mešavina ljudi, kako je otkrila Sujin, a dolazili su i tu u dvoranu, mnogi. Sujin je
pretpostavljala da ih privlači i nije to odobravala čudnovat i tuđinski naziv ove kuće, ime koje je Đinhua
uporno htela mimo svih drugih: Dvorana snova letnje noći. A pojedini, poput gospodina Bao Ke Šija Engleza
kog je Sujin ubrajala u tih dvanaest neprijatnosti pojedini su dolazili zbog Đinhue, jer ona je razumela običaje
i navike varvara. Razumela je njihove jezike. Bila je na glasu.
Strana gospoda imala su za nju ime. Izaslanikova Kurtizana.
Sujin je hitro sračunala u glavi. Vino. Duvan. Čaj. Opijum. Jela glavna i sporedna. Supe. Devojke dve s gos-
tima za tu noć to je pet tejla puta dva.
Da nije nešto zaboravila da nabroji? Sujin je pisala polako, brižljivo, iskrivljenog zgloba šake, čvrsto stiskajući
prstima drvenu držalju pisaće četkice, vrha nacrnjenog taman pravom količinom mastila i stanjenog u
savršen šiljak. Tri stupca brojeva u knjizi prihoda bila su uredna i čitka a Sujin je zastala da proveri ukupan
iznos. Časak ili dva radovala se što je tačan. Nije joj često bila potrebna računaljka. Đinhua je govorila da je
Sujinina glava izvanredna za čuvanje brojeva, da je izvanredan poslovni ortak. Čak je i Lao Mama s vre-
menom spoznala da je Sujin jaka u poslovnim pitanjima.
Jaka kao stena, takva nam je Sujin , govorila je Lao Mama.
To je bilo posle. Kad sama Lao Mama više nije bila dovoljno jaka. Godinu ili dve pre nego što je umrla. Skreni
za nokat i izgubićeš hiljadu lija , govorila je, a njen glas je tad već bio mrzovoljan ali ne i okrutan. Tome sam
naučila Sujin i zahvaljujući tome moja uvek odana kći ume tako lepo da računa.
Dakle, zašto je Sujin onda tu u Pekingu, uz muvu što ne prestaje da zuji i gde će rumena prašina dolaziti
stalno iznova i zašto radi posao koji ne voli, u mestu gde radije ne bi bila? Zato, odgovorila je Sujin na sop-
stveno pitanje, što Đinhuu ne mogu odbiti. Ako bi opet zatražila da prodam smaragdni prsten koji mi je Lao
Mama zaveštala zato što sam joj bila odana kći, ako bi Đinhua zatražila da pođem s njom u Peking, da kupim
četiri devojke, pa još dve, da otvorim Kuću široke kapije opet bih sve to uradila. I kad bi zatražila da zgazim
bosim stopalima na golo sečivo i to bih uradila. Uradila bih zato što mi je ona sestra. Zato što nikog drugog
nemam niti želim. Zato što je volim.
Ponekad retko Sujin se pitala da li bi Đinhua tako nešto uradila za nju. Da li bi zgazila bosim stopalima na go
mač?
Desilo se to pre deset godina. Sujin je bila pošla ka radnji izrađivača mrtvačkih kovčega u Guancaj-sokaku da
naruči kovčeg za Lao Mamu. Zastala je u Ulici Pingđang i posmatrala nekog mališana kako se pogađa za
zmaja. Stari izrađivač zmajeva zadirkivao je dete, osmehivao se onim osmehom svojstvenim dedama, osme-
hom od kojeg se starcima obrazi popune, zaokrugle, zarumene, a oči im se pretvore u treperave polume-
sečaste proreze. Želim ga najviše na svetu , kazao je mališan, a oči su mu sjale kao dva mesečeva kamena.
Zmaj je bio od bambusa i svile, ogroman svetlucav vilin konjic s krilima obojenim u plavo, zeleno, ljubičasto i
srebrno rukom umetnika, videla je Sujin, pa je to i rekla starcu, a njemu se na to osmeh razvukao još više.
Dok je tu stajala i posmatrala mališana u odrpanim čakširama i s premalo novčića stegnutih u pesnici, Sujin
se obratila izrađivaču zmajeva: Koliko košta taj zmaj u obliku vilinog konjica? Volela bih da ga kupim dečaku.
Čak i sad je pamtila miris pregorelog šećera sa susedne tezge prodavca slatkiša. Pamtila je radost na mal-
išanovom licu i pamtila kako je razmišljala da mu kupi i parče kolača i da će možda, sad kad je Lao Mama
umrla, prodati smaragdni prsten i otvoriti prodavnicu kolača na samom kanalu kraj Zapadne kapije gde će joj
umirujući zvuk vode uvek biti blizu, kao i mirisi samo lepih i korisnih stvari i gde će zaradovana deca poput
tog mališana moći da jedu kolače koji im mame osmehe. Pamtila je krik vrane, potom je na zid sletela i
druga vrana; osetila je da ju je neko ščepao šakom i okrenula se da pogleda. Bila je to Đinhua; stajala je tu u
Ulici Pingđang i snažno se držala za Sujininu mišicu. Đinhua unezverenih očiju, obraza musavih od suza, u
razbarušenoj odeći. Đinhua od koje Sujin ni reči nije čula još od dana kada je otišla, odevena u crveno, da
bude bogataševa konkubina, i koja je nestala, ali nije pala u zaborav. Odmah je progovorila, a glas joj je bio
pun očaja i stezala je torbicu koja je sadržala sve do čega joj je bilo stalo. Još jedan moj život se završio ,
rekla je. Pobegla sam, Sujin, i došla ovamo da te nađem jer si ti...
Sujin je pamtila da je tad pomislila kako ne razume ama baš ništa od toga što Đinhua priča. Pomislila da se za
te četiri godine, ili behu svega tri, Đinhua toliko promenila da se više ne da prepoznati. Pamtila je da je
videla mali stakleni predmet koji je Đinhua izvadila iz torbe, pa su u njemu počele da veju zlatne pahulje, a
igrači su se zavrteli, i pamtila je kako se osećala dok je stajala tu u Ulici Pingđang, a Đinhua se pripila uz nju i
povikala: Ti i ja smo nerazdvojne kao koža i kosti, Sujin. Ne mogu da živim bez tebe. Sujin je platila izrađivaču
zmajeva i utisnula jedan novčić mališanu u šaku. Za slatki kolač od munga , rekla mu je, i osetila tek nagoveš-
taj žaljenja što nema vremena da ga gleda kako jede. A onda je uhvatila Đinhuu za mišicu i povela je u Dvo-
ranu okruglog meseca i strasne ljubavi i jeste,naravno da će joj pomoći, i naravno da se raduje što se Đinhua
vratila.
Sujin je okupala Đinhuu i primetila da joj je na grlu, posle svih tih godina, i sada iscrtana crvena linija. I
primetila je blago ispupčenje Đinhuinog stomaka. Dala joj je da jede i smestila je u postelju, gde se Đinhua
prevrtala i tumbala, i koža joj je gorela, a misli su joj bile grozničave. Buncala je nešto o bravama i ključe-
vima. O ljudima bez odeće, bez trupa, bez glave. O ljubavi van ravnoteže i dvorcima zlatnih krovova i visokih
zidova. Plakala je dok je pričala o prelasku preko okeana, još više plakala dok je trabunjala o deci koja ne
smeju da se rode i ima li ovo tamne ili plave oči?
Đinhua je plakala kad se probudila, a plakala je i u snu, pa je Sujin pozvala coufangjija. Dok su čekale da dok-
tor stigne, zapitkivala ju je, a Đinhua je odgovarala, ponekad vrišteći gluposti, ponekad tiho pripovedajući o
nekim stvarima koje su delovale istinski. Sujin je pitala Đinhuu za muža, koji je izgledao kao dobar i pristojan
čovek onog dana kad ju je izabrao iz reda Lao Maminih devojaka. Gde je on i zašto nisi s njim? , pitala je. Na
ovo pitanje Đinhua nije odgovorila, a Sujin je nastojala da joj ublaži muku, da joj izvida rane jer videla je da ih
ima mnogo, što starih, što novih. Podozrevala je da su tu na delu bili vetar, cvet, sneg i meseci. 6
Podozrevala je da je tu jedno srce ranjeno i posramljeno, a Đinhua je potom krenula da trabunja o snovima
u letnje noći i o Devet položaja i Tri poslušnosti i o tome kako je čekala, čekala, čekala, negde gde je bila
slepa, a želela je da vidi.
Coufangji je stigao u čamcu okićenom barjakom, a o barjaku se klatila kitica zuba, kostiju i kožastih grudvica.
Dokaz , rekao je putujući doktor, njegovog ogromnog iskustva u pitanjima medicine. Ušao je u sobu gde je
ležala Đinhua; na sebi je imao čudnovate cipele zakovrčenih vrhova. Opipao joj je bilo, pregledao jezik,
ponovo opipao bilo. Rekao je da joj je bilo nestabilno, da povremeno treperi, a onda iz torbe izvadio knjigu,
debelu, pohabanu i raskupusanu.
Rasprava o raznim štetnim poremećajima.
Izvadio je iz torbe i drugu knjigu, a ona nije bila ništa manje debela, pohabana i raskupusana od prve.
Kanon osamdeset jednog teškog slučaja.
Doktor je konsultovao najpre jednu, pa drugu knjigu, klimavo sedeći nad stranicama i lizućući srednji prst da
bi ih prevrtao jednu po jednu. Bio je mršav čovek, a dok je čitao, mumlao je na onom mračnom i posebnom
jeziku koji razumeju samo doktori. Nije se žurio. Kazao je: A , pa potom: O. Stranice su pucketale. Đinhua je
sada već govorila potresenim glasom o detetu u svom stomaku o tome kako ne može i ne sme da se rodi.
Doktor je položio ruku na nju, a Sujin je pritajila dah i rekla Đinhui: Neuporedivo je bolje videti živo dete
nego ga gledati mrtvo.
Pacijentkinjino stanje je izuzetno ozbiljno , naposletku je saopštio doktor. I mada postoji otok stomaka,
nema deteta, ni da se rodi, ni da se ne rodi , dodao je. Tu je nastala pometnja , kazao je, i upravo ta pomet-
nja tako teško i muči pacijentkinju. Potom je doktor kazao Sujin da, po njegovom iskustvu, pčelinji proizvodi
leče hiljadu boljki.
Posle šest dana u dvoranu je došao potkancelar Hung da potraži Đinhuu. Zazvonio je zvonom na crvenoj
kapiji, baš kao i onog davnog dana. Izgledao je staro i umorno, hodao je sa štapom. Nije više bio onaj fini
gospodin kog je Sujin pamtila. Očekivala ga je, ali očekivala ga je pre.
Je li ona...? , upitao je.
Sujin je klimnula glavom.
Ima li...?
Odmahnula je glavom. Nema deteta. Pozvala je potkancelara Hunga da uđe, baš kao i ono ranije. Donela mu
je čaj i namirisane ubruse koji su se pušili, a on je sedeo tu na stolici, zgrbljen. Dugo ćutljiv, duboko zamišl-
jen, veoma promenjen. Mora se vratiti , rekao je na kraju, pijući čaj, nesigurnim glasom. Volim je. Potrebno
mi je da bude kraj mene. Sad kad smo se vratili u Sudžou, između nas će vladati harmonija. Hoćeš li joj reći
to, Sujin? Molim te, prenesi joj to od mene. Biću prema njoj dobar i plemenit.
Kada je potkancelar Hung otišao, Đinhua je pokušala da ustane iz postelje. Ne mogu se nikad vratiti , rekla je
Sujini. Nisam dovoljno vrla i ne želim da me poseduje. On me je odvojio od Velike ljubavi. Prisilio me je da
budem slepa. I tad je Đinhua i krenula da priča o odlasku u Peking, o tome kako će otići sad, otići iz ovih
stopa.
Sujin ju je upitala: Zašto? Zašto bi, pobogu i zaboga, htela u Peking, gde nikad ranije nisi bila?
To hoću , uzvratila je Đinhua, zbog zlatnih krovova i dvoraca. Poćutala je pre nego što će dovršiti: I zbog
plavih očiju i sjajnih zlatnih dugmeta.
Sujin je prinela Đinhui šoljicu čaja od polena zaslađenog medom. Nisi dovoljno jaka da ustaješ iz postelje ,
rekla je. Pamtila je čaj prosut po jorganu. Pamtila je kako je držala Đinhuu da ne ustane i kako je mislila da je
ta priča o dugmetima i krovovima potpuna besmislica. Peking je daleko, daleko, nepregledan je i opasan. Ne
možeš tamo sad , kazala je Đinhui. Ne možeš tamo sama. A ja pak moram sahraniti Lao Mamu. Moram se
postarati za njene poslove. Zašto se malo ne odmoriš? Pričekaj dok ne ojačaš, pa ćemo videti kuda ćemo.
Odlučićemo šta ćemo.
Lao Mami je smrt došla sporo. Sujin je slutila da se drži u životu zato što ne dozvoljava nikome da dotakne
ono što će ostaviti za sobom: smaragdni prsten i zlatne ukosnice, narukvice od žada, vodenu lulu, vezenu
odeću u sanduku od krvavocrvenog đu-drveta sa slikom pagode i planine. A tu su bile i devojke, dabome Lao
Mamina drvca što rađaju pare u to vreme njih deset.
Na kraju je Lao Mama danima ležala tako usahla, neprestano budna i neprestano motreći. Glava joj je poči-
vala mirno, ali oči su joj šetale levodesno, gore-dole. Kosa joj je bila siva i umršena kao gnezdo, ne crna,
nauljena i glatka kao što joj je uvek pre bila. Obrve su joj se neprekidno trzale, kao da joj kroz glavu juri hil-
jadu prepletenih briga. Usne su joj se nemo micale. Lao Mama ima još nešto da kaže, razmišljala je Sujin, ali
na kraju je iz usta iskašljala samo šlajm i ništa više.
Lakše je bilo gledati Lao Mamu dok je bila jaka i okrutna i dok je brinula samo za novac, kad je bila neko kog
se valja plašiti.
Poslednjeg dana Lao Mama je sklopila oči. Usne su prestale da joj se miču. Obrve su joj počinule, konačno, a
ono što nije uspela da kaže ostaće neizrečeno zauvek. A pošto je ustanovila da ne može ni suzu da pusti, Su-
jin se zapitala nije li i njeno rođeno srce umrlo, tu unutra u grudnom košu. Ja sam, pomislila je, čamac koji
pluta odsečen od sidrišta. Kuda će ići, šta će raditi i za koga će brinuti? Odgovore nije imala. Sujin se sekirala
i zbog boga zidina i šanaca. Sekirala se kuda će on odneti Lao Mamin duh sad kad je umrla.
Ali Lao Mama je i na to mislila. U sanduku od đu-drveta ostavila je spisak. Sujini je zaveštala svoj smaragdni
prsten. Sve ostalo odeća, ukosnice, sam sanduk i nameštaj, novac u njenoj kesi sve to je otišlo Hramu na
Hladnoj planini da poseje dobrotu za sledeći život. A što se devojaka tiče svih deset Lao Mama im je podarila
slobodu, pa će s njima biti, strepela je Sujin, isto kao i sa onim pticama.
Ptica u kavezu se proda. Oslobode je, pa je opet uhvate da bi bila strpana u kavez i prodata.
To je, razmišljala je sada Sujin, krug života. Tako je to na svetu.
A posle, kada je videla onog dečaka u Ulici Pingđang i kada se pojavila Đinhua i takla je po ruci, Sujin je znala
da joj je srce još živo. Pošto je naručila sanduk za Lao Mamu, zapalila štapiće, pomolila se i prinela ponude,
najzad su navrle i suze. Sujin se više nije osećala kao čamac koji pluta i nema kuda da ide.
Sada, deset godina potom, nakon duge noći u Dvorani snova letnje noći, Sujini je glava bila teška i umorna, a
pomalo i tužna. Bila je bezmalo završila s poslom za taj dan. Još nekoliko unosa u knjigu prihoda, a onda će
spustiti četkicu i otići Đinhui, pa će joj reći da je zarada ove noći bila dobra, a zaradu će podeliti i zajedno će
se radovati zbog nje. To su, razmišljala je Sujin, stvari koje ona zna i u koje ne treba sumnjati, pa i ova je
među njima zasad. Ima novca i to je dosta. Ima dovoljno da jede i dovoljno da plaća zakup, dovoljno da lepo
drži svojih šest devojaka. Niko nikog ne tera da jede ucrvljan pirinač. Niko nikog ne bije, niko nikom ne preti,
vrata se ne zaključavaju. Ona i Đinhua su zajedno u svemu tome a njih dve nisu na prodaju. Sujin zna za
blagoslove i na njima je zahvalna. A opet, neke stvari Sujin ne zna, ima stvari u koje sumnja. Ponekad joj se
čini da ovde u Pekingu ona i Đinhua čekaju... čekaju... i dalje čekaju... nekog ko možda neće doći.
A kada ta osoba taj čovek kog Đinhua voli kada on bude došao u grad zlatnih krovova, dvoraca i dvanaest
neprijatnosti, hoće li Đinhua otići ponovo? Sujin to nije znala, ali zato jeste znala da je nebeska mreža široka.
Đinhua
Mršteći se, Sujin je progovorila kroz koprenu pare.
Lao Je je ovo pregrejao , krenula je da grdi. Prepunio je.
Đinhua se polako spustila u okruglu keramičku kadu. Volela je da voda bude vrela kao za šurenje. Vrela kao
za mučenje. Previše vrela bezmalo da se izdrži na kraju duge večeri.
Kazala je Sujini: Da li je previše vruća ili previše hladna, to treba da kaže onaj ko se kupa. Ti se sekiraš zbog
svake sitnice. Uvek ovo, uvek ono. Osetila je oštrinu u sopstvenom glasu. Sujinine obrve bolno su se
nabrčkale, a licem joj se razlilo rumenilo i ostalo tu. Kada je bila puna do ivice, a Đinhua je osetila neo-
dređenu krivicu, ali nije rekla ništa čime bi ispravila nanetu pozledu.
Jiii jiiii. Napolju su škripale bakarne šarke. Taj zvuk je trajao beskonačno, jačao... jačao... jačao, izazivajući u
Đinhui drhtavicu. Potom u srce udaraju deng i dong dok se ulazna kapija zatvara i zasun klizi u ležište. Ulicu
je kitio smeh. Poznati zvuci. Previše poznati, sinulo je Đinhui. Mrzela je te zvuke što označavaju dolaske i od-
laske u Dvorani snova letnje noći, gde jedno jedino veče deluje beskrajno. Gde je noć što sledi iza noći
postala večnost.
S površinom vode pod bradom, dok joj je para dodirivala lice,
Đinhua je polako digla ruku. Gledale su, ona i Sujin, i slušale di... da... di... da tanušni zvuk vode što joj je ka-
pala sa prstiju, kap po kap, kap po kap, a Đinhua je razmišljala o Edmundu Bekasu gospodinu Bao Ke Siju i
takođe o grofu, koji joj je ove večeri bio u glavi.
Sujin je izgledala umorno. Obznanila je nezadovoljstvo. Imala je svoje metode da ga pokaže neke su bili sup-
tilne, a neke ne.
Kasno je , rekla joj je Đinhua. Nova tema, vedriji glas koji želi mir među njima dvema. Naši gosti iz Japana
moraće da podmite mandžurske stražare da bi ovako kasno ušli na kapiju Diplomatske četvrti.
Sujin je pogurala rukav naviše, pa zamočila šaku u kadu. Koža joj je istog trena pocrvenela kao rotkvica.
Glupi, glupi muškarci , izgovorila je. Nasmejala se. Tako im i treba , dodala je, kad su toliko dugo ostali i to-
liko pili. Kad su nam dali toliko svoga novca. Potom je opet dodala: U ovakvu noć Lao Mama bi bila srećna.
Lepo je bilo čuti Sujin kako se smeje; nije se smejala s lakoćom, ali svejedno je to bio smeh. Lepo je bilo znati
da je između njih dveju gotovo sve kako treba. A što se tiče Lao Mame, pomen njenog imena nagnao je Đin-
huu da se ućuti. Mi nismo , rekla je, kao Lao Mama. A potom upitala: Nismo, zar ne, Sujin?
Đinhuina koža je bila sapunava, klizava od sandalovog ulja. Sujinini prsti su je trljali po leđima, putovali nav-
iše i naniže bolnim čvorovima njene kičme. Lepo je imati takve trenutke bliskosti. Sujin je načas zastala i bilo
je jasno da se zamislila, a Đinhua je morala da čuje njen odgovor odmah. Molim te, Sujin, reci mi da nismo
kao Lao Mama.
Ja sam spoznala , uzvratila je Sujin, a uzdahnula je rekavši to, da su neke stvari neizbežne. I u takvim slučaje-
vima , dodala je, radimo ono što se mora i ne, Đinhua, mi nismo kao Lao Mama.
Sujinini prsti vratili su se na Đinhuinu kičmu, a njene reči i dodir donosili su olakšanje. Promeškoljila se na
stoličici i nakašljala se, i sad je ona imala pitanje. Hoće li strani gospodin doći večeras? Đinhua se okrenula ka
njoj, voda je pljusnula na pod, a ona je videla da se rumenilo vratilo u Sujinine obraze. To je bilo zato što Su-
jin nije volela Edmunda. On je , govorila je Sujin, jedan glup, bezobziran čovek koji može biti opasan.
Gospodinu Bao Ke Siju nije mesto ovde u Kini, niti je njegovo da radi to što rade ti stranci.
Edmundov mali poslužitelj došao je rano po podne. Prilično je ličio na devojčicu. Imao je krupne oči pune
poverenja, a Sujin je govorila da je zbog njih duša boli, zbog tih njegovih očiju.
U poruci od Edmunda pisalo je: Dolazim večeras da te vidim. Potpisano je bilo rečima: Večno tvoj, Edmund
Treloni Bekas.
Đinhua je odgovor napisala na nemačkom, koji je Edmund tečno govorio, uz grčki, francuski, latinski i en-
gleski, razume se. Dok je pisala, začula je kako Sujin razgovara s dečakom. Idi i kupi sebi nešto lepo, recimo
divlje jabuke na štapiću, u medu i susamu.
Zadovoljstva detinjstva koja se lepe za zube i za sećanje.
Sujin je dala dečaku novčić sa niske i rekla: Idi brzo, dok se nisam predomislila , ali samo ga je zadirkivala, a
glas joj je bio blag.
Đinhua je kazala dečaku: Nemoj jesti previše, inače će te boleti trba. On je odjurio brzo kao zec: kika mu je
zalepršala, čakšire zalepetale, i osvrtao se ka njima i smejao se. Đinhua je doviknula: Ne zaboravi da predaš
poruku od mene , a Sujin se okrenula ka njoj i rekla: Nadam se da je taj tvoj gospodin Bao Ke Si dobar prema
ovom detetu.
Đinhua to nije znala. Edmund je bio nepouzdan. Radio je šta mu se prohte, a Đinhua je govorila sebi: Budi
oprezna. On nije onaj koji želiš da bude, iako ima te plave, plave oči.
Možda će večeras doći, a možda i neće.
Posle kupanja se osećala toplo, vlažno i čisto. Jedva je čekala da se vidi sa Edmundom. Kada je Đinhua ušla u
sobu svoju spavaću sedeo je na ružičastom tuđinskom divanu; jedna noga bila mu je prekrštena preko druge
noge, cipela s pređicom klatila se napred-nazad, a fine šake su mu počivale na uskoj butini. Takvu pozu ni-
jedan Kinez nikad ne bi zauzeo.
Edmund se oglušio o pravilo ponoći ponovo. Đinhui je kosa bila mokra i voda joj je kapala niz leđa.
Tu arrives enfin, ma chere luotangđi , kazao je, nazivajući je svojom dragom i svojim očerupanim pilence-
tom, onako kako je samo on Edmund to umeo, mešajući u ustima kineski i francuski, isprobavajući rečima
ukus i prosipajući ih kao da im je naravno svima mesto tako na gomili.
Bio je prema njoj usrdan. Govorio je kineske reči kao da je ipak delimično Kinez, a Đinhui nije smetalo što
krši pravilo ponoći niti što je pozan čas.
Žudeo sam za tvojim društvom , rekao je, čitavog dana , a ruka mu je pošla ka grlu praćena bleskom zlata;
prsti su mu očešali svilenu kravatu, onu sa žutim, plavim i crvenim prugama na grbu njegovog koledža, tamo
u Engleskoj. U mestu o kom je pričao, po imenu Oksford. Pominjao je nekakvog Oskara Vajlda kao da bi ona
trebalo da zna ko je taj, a nije znala. On je veliki drug i često me je veoma obradovao , govorio joj je.
Poslužavnik sa opijumom počivao je na stolu do njega. Lampa je gorela. Edmund je razvezao kravatu;
izvukao ju je iz kragne i pustio je da padne na pod.
Puši sa mnom , molećivo je rekao žmireći plavim očima, na engleskom, jer učio je Đinhuu da ga govori.
Ponekad je Edmund oblačio kineske haljine i obuvao nečujne, čojom podšivene čizme.
Opijum razara volju , uzvratila je Đinhua. To mu je i pre govorila. Posmatrala je kako se to dešava i naučila da
veruje da je presudna snažna i energična volja. Tako je i sama preživela.
Zašto to radiš? , upitala je. Zašto pušiš? To već nikada ranije nije pitala Edmunda. Jednom, kada je bio veoma
pijan od vrućeg bajđua, kazao joj je: Ja sam crna ovca jedne ponosite porodice. Pretpostavljam da zbog
mnogo čega treba da se stidim. Preveo je to na kineski kako bi joj pomogao da razume. Štetni konj u krdu,
tako je nazvao sebe.
Puši sa mnom , rekao joj je sad, i tačno ćeš videti zašto to radim.
Ponovo na engleskom, a ona ga je shvatila. Govorio joj je da ima redak dar za jezike, da je talentovana pod-
jednako kao on. Dopadalo joj se što joj tako priča, što je podučava. Ponekad ju je ispunjavao srećom.
Sanjaćeš veličanstvene snove , rekao je. Snove koji će te vratiti sećanjima; snove koji će ti omogućiti da vidiš
šta je istina; snove koji će te povesti ka sudbini. Il sera superbe. Videćeš sve. Edmund je dohvatio srebrnu
iglu.
Na francuskom se to zvalo opium. Na nemačkom Opium, s velikim o. Potiče od grčke reči opion , govorio joj
je Edmund.
Neprestano se pitala čime li je to Edmund obrukao svoju porodicu. A sad se zapitala i šta to Edmund vidi
kada puši da jen.
Veliki dim.
Klimnula je glavom i rekla mu: Da, Edmunde, noćas želim da sanjam i da se sećam. Da vidim sudbinu. Pušiću
s tobom. Ali uradiću to samo sad i nikad, nikad više.
Edmundova koža se pod tim svetlom žutela. Bio je go; isto tako i ona. Ležali su na postelji okrenuti jedno
prema drugome, između njih je počivao poslužavnik sa opijumom, lampa je gorela.
Mračno delo je počinjeno, razmišljala je Đinhua sa ukusom dajena na jeziku. Edmund je namamio lopticu
sjajnog, lepljivog opijuma na vrh igle, a potom je prebacio u burence na kraju lule. Burence je nadneo nad
plamen. Usne su mu se stisnule oko piska, a iz lule se začuo vlažan, pucketav zvuk. Niti opijuma izgledale su
kao spržena paučina. Procvetao je plav dim, a vreme se savršeno umirilo.
Razgovarali su o carici-udovi carici Kine, Starom Budi, kako su je zvali i o tome da neće prepustiti moć svome
sestriću, caru Guangsjuu. Da je pod uticajem stare garde. Da prezire Engleze i Francuze. To je zbog pus-
tošenja njenog voljenog Letnjeg dvorca , rekao je Edmund, Vrta savršene vedrine. Voleo je da priča o politici.
Zanimala ga je carica. Čudnovato, bezmalo opsesivno.
Najlepše ga je opisao Viktor Igo , kazao je Đinhui zavalivši se i pružajući joj lulu. Letnji dvorac, hoću reći. Dva
lopova upadaju u muzej, ruše, pljačkaju i spaljuju, odlaze smejući se, ruku-podruku, s vrećama punim blaga;
jedan lopov zove se Francuska, drugi Britanija. To su gnev i pohlepa , nastavio je Edmund, dva od sedam sm-
rtnih grehova na kraju jednog rata u kom su svejedno već pobedili. Nepravednog rata, moglo bi se reći , do-
dao je, a Đinhua je razmišljala: toliko je koječega bilo protiv moje volje.
Zadrži dim u plućima, kućo stara. Carpe diem. Edmundov glas, njegove usne uz njeno uvo. Zadrži ga koliko
god možeš. Pisak je imao ukus vlažnog drveta. Đinhuu je peklo grlo. Čekala je. Duh joj je bio smiren. Carpe
diem je jezik Latina i znači, upamtila je, da ono što te ispunjava srećom moraš raditi sad, a razmišljajući o
tome, Đinhua se setila i kako je carica Elizabeta zadizala skutove, povijala kolena, klanjala se, učila da izvede
san guej đu kou gde tri puta klekneš i devet puta udariš glavom i to ni zbog koga konkretno. Sećala se kako
se carica smejala i dodirivala joj kosu. Sećala se Rezi u ružičastoj haljini, dok se osmehivala, smejala, držala
Bastla za oznojenu ruku i posmatrala ga s ljubavlju. A onda se setila mehurića u ustima, Johana Štrausa i
igranja vožnje grofovom kočijom, njegovih usana koje joj dotiču ruku.
Umešala se poruka madam Hung, ali Đinhuin duh je bio bistar i vedar. Da, razmišljala je, carpe diem. Svi ti
životi koje je posmatrala i životi koje je proživela, i životi kojima će živeti sutra, i preksutra, i naksutra. I
razmišljala je: Čekaću svoju Veliku ljubav. A onda je pomislila: Madam Hung je bila tužna i ljubomorna osoba
bez radosti i strahovito mi nedostaje otac.
Moram da ustanem , rekla je, iako je znala da ni slučajno to neće moći da izvede sama.
To je igra , kazao je Edmund. Igraju je deca u Engleskoj. Zove se prekrsti se preko srca i dabogda umro .
Đinhuine polusklopljene, bolne oči širom su se otvorile. Edmund i dalje nije dizao glavu sa jorgana koji su se
širili oko njega po krevetu kao oreol. Lula mu je mlitavo visila iz ruke.
Igra , ponovila je. Ne znam tu igru.
Plamen u opijumskoj lampi na to je zalelujao.
Vi u Kini nemate nijednu sličnu , kazao je Edmund. Ali laka je bezopasna, obična igra zabave radi da se
prekrati vreme. Digao je jedno rame, a usta su mu se raširila u osmeh. Đinhua je opazila njegove nepravilne
zube, nalik na domine ostavljene usred igre; lepo oblikovane usne. Bio je naočit čovek. Imao je plave oči.
Plave kao nebo kad se bliži oluja. Povukla je u usta još jedan dim opijuma i poželela da može sanjati onako
kako je Edmund rekao. Sanjati veličanstvene snove. Sanjati sudbinu. Šta će dalje biti. Kako grof dolazi u
Peking. A onda je opomenula sebe: Bezazlena igra s čovekom koji je štetni konj u krdu nije bezazlena igra.
Kako se igra ta dečja igra s krštenjem preko srca? , upitala je, a opijum je umesto nje odlučio da će se da,
igrati, i opijum joj je govorio i to da ni sama nije bezazlena. Da li je takva? Prema Sujini nije bila bezazlena.
Edmund se pridigao na jedan lakat. Glava mu je stajala nakošeno, a noktom kažiprsta je pratio crvenu liniju
preko Đinhuinog grla, za koju je nikad nije pitao, te mu je bila zahvalna, a onda zagrebao dve nove linije,
lenje, ukrštene linije na njenim golim grudima.
Ja ću prvi , rekao je Edmund. Postaviću ti pitanje. Govorio je polako, onako kako je uvek govorio kad puši
opijum. Bledi očni kapci su mu padali. A ti moraš odgovoriti, a ja moram pogađati opet je pao nauznak na
jorgane da li je tvoj odgovor istina ili laž.
Po Đinhuinoj glavi vrtela se pesma. Vrlo zgodan gospodin čekao me u sokaku krivo mi je što nisam...
Bila je to stara kineska pesma iz Klasične poezije, pesma koju su devojke pevale da zabave goste u Dvorani
snova letnje noći. Đinhua se pitala: Da li je i Edmund čuje? Ali ona je ta koja čeka.Predugo već čeka.
Vrlo zgodan gospodin...
Jesi li spremna? , upitao je Edmund.
Vazduh je na Đinhuinom jeziku bio kao sirup. Negde u blizini caktala je buba, lako se čula, ali teško videla u
mraku. Đinhua je klimnula glavom. Bila joj je teška.
Zašto, madam Saj Đinhua , kazao je Edmund, odjednom glasno, ti i Sujin ne idete kući Edmund se nakašljao
opijumskim kašljem kući u Sudžou? Zašto ste ovde u Pekingu, gde ste obe nesrećne? Zašto ne uviđate i zašto
je, krvi mu božje, zašto je ime ovog bordela nadahnuto ničim drugim nego baš Pesnikom sa Ejvona?
Podsmevao joj se, ali nije je bilo briga. Opijum donosi brze misli, desetine, stotine, hiljade misli, a Đinhua ih
je sklapala u glavi, prevrtala ih ovako i onako i nije bila sigurna šta da kaže i zašto joj Edmund nije postavio
jedno već četiri pitanja sa još sto duboko zapretenih potpitanja i da nije čuo šta ona razmišlja?
Ona ne mora da se igra te igre, za ne?
Biser teče, žad ide dalje, a upravo je opijum poveo Đinhuu odgovoru, gatarovim rečima Čeka je Velika ljubav.
I dakle? , prekinuo ju je Edmundov glas.
Rekao je da će doći , kazala je, a činilo joj se da joj glas klizi onako
kako pregršt peska klizi kroz prste. Rekao je: Doći ću u Peking da vidim zlatne krovove i visoke zidove,
evnuhe i konkubine, dvorce, i naći ću te i eto zašto...
Hoćeš još malo?
Edmund je i ne sluša. A možda je i sluša, ali nije ga briga...
Da li hoće još malo? Hoće snove, lepe i srećne,hoće da sanja ljubav, poljupce i igranje. Ali zatresla je glavom
ne, ne može ovo da podnese a onda se predomislila. Htela je da ovo obavi do kraja i potpuno. Htela je da
sanja, da vidi grofa kog voli, grofa koji je rekao: Naći ću te... Vrlo zgodan gospodin...
Hoće još malo.
Edmund se osmehnuo i bocnuo još jednu lopticu, pa prineo lulu njenim usnama. Lula se zauzvrat oglasila
hripavim, klobučavim zvukom. A onda taj miris i šapat uz uvo. Snovi su budalasta, slatka stvorenja koja žive,
dišu i rastu a ko je taj džentlmen za kojim tako ludo veneš? Edmund je poćutao, ali nije sačekao odgovor.
Srkni još malo, Đinhua. Verujem da je tvoj odgovor i istina i prevara. Jesam li u pravu? Prekrsti se preko srca i
dabogda umrla a sad je na tebe red, ma chere Đinhua. Kako glasi tvoje pitanje upućeno meni?
Čekala je. Plakalo joj se. Nikada više neće pušiti, jer opijum donosi pometnju. Razara volju i škodi snovima.
Ali imala je pitanje. Jedno za Edmunda...
Šta je ljubav? , upitala je. Šta je Velika ljubav?
Ležeći na bedru, zagledana u Edmundovo gotovo lepo lice, Đinhua je čekala odgovor.
Šta je ljubav? , ponovio je on, a gledao je u tavanicu i puštao lelujav dim između usana i činilo se da je
mnogo vremena prošlo dok nije odgovorio. To što pitaš krupno je pitanje, značajno. Edmund je sada ša-
putao, a dok ga je slušala, imala je utisak da čeka da čuje poslednje, dragocene reči pesme čeka da razume
šta ona znači. Kao što mi je jednom napisao moj dragi prijatelj Oskar , napokon je izgovorio, Hajde da
budemo beskrajno dragi jedan drugome, kao što smo uistinu uvek i bili . I to, Đinhua oči su mu se preusmer-
ile na nju to je ljubav. To je
Velika ljubav, a sve manje od toga takoreći nije ništa.
Sada je Edmund gledao nekud mimo Đinhue, u tamni zjap dovratka prema hodniku. Pošla je očima za nje-
govim pogledom, a onda je jagodicama prstiju Đinhua prešla po onom mestu na svome grlu i pomislila, bez
ikakvog povoda: Treba da budem blaža prema Sujini. I pomislila je kako se Edmund prekrstio preko srca i
odgovorio istinom, i da ona mora čekati grofa jer joj je beskrajno drag.
Edmund je izgovorio tromim snenim glasom: Pakleno je vrelo u gradu ove godine. Stvarno strepim, Đinhua,
da su pred nama jezivi dani.
TRI ČOVEKA SU TIGAR
Sujin
Muški lakat zario se u Sujinino rebro bolno. Hodala je brzim korakom Draguljarskom ulicom prema kapiji
zvanoj Ćenmen. Udarila je ramenom u nečiju mišicu, glavu, kaput boje modrice; prošla su zaprežna kola
plavog krova, pacov je cičeći štuknuo između stopala, cipela i čizama mrkih od prašine.
Grozna pekinška prašina bila je tog dana svuda. Prašina u očima, u nosu, u ustima. Kiše ni za lek. Nečija šaka
na njenom rukavu izbacila je Sujin iz ravnoteže, šaka iscerene babuskere. Progurao se jedan od onih bok-
sera, s nožem o bedru i poput svih njih s crvenom maramom oko glave, širokim crvenim pojasom i crvenim
vrpcama oko gležnjeva i iznad šaka. I babuskera je imala maramu. Odnedavno se to viđalo. Bokseri su došli u
Peking. Oni su mrzeli strane đavole, kojih je u poslednje vreme bilo na sve strane. Govorili su da ih mogu
oterati.
Sujin nije imala vremena za to ovog dana. Čekale su je pune ruke posla, gozba će biti za svega koji sat. Dva
stola. Petnaest stranih đavola biće im gosti. Gosti koji ne bi trebalo da budu ovde u Kini u to jeste verovala a
ipak su nam mušterije.
Dvadeset jela i jedna do dve supe.
Taj duo šićing. Previše posla.
Sujin se otrgla od babuskere. Starica je bila sitna i prljava, lica izbrazdanog poput ptičjeg gnezda, i gegala se
sa tom jarkocrvenom maramom, i dalje ne puštajući Sujinin rukav.
Ostavi me , rekla je Sujin, čak i sama sebi zazvučavši zabrinuto. Ali samo je razdražena. Nije zabrinuta. Ili
jeste i jedno i drugo? Danas u Kineskom gradu vlada čudno raspoloženje. Oseća se neka iznenadna promena
koja deluje čudnovato značajno. Ili je možda Sujin samo umorna.
Jesi li čula? , upitala je starica ne puštajući Sujin, vukući je unatrag. Znaš li šta ti hrišćani rade deci?
Sujin je zastala. Prljave, štrokave ruke. Odvratni, šuplji osmeh. Babuskera nije odustajala.
Nabijaju svojoj novorođenčadi cev u zadnji otvor da bi ga proširili za svoje čudovišne starica se zacerekala i
povisila glas, a Sujin joj je ugledala desni, upaljene ružičaste prevoje, nabrane tamo gde je nekada imala
zube za svoje čudovišne i džinovske kite , dovršila je.
Sujin nije mogla da prikrije šok, zgađenost, nevericu. Niko ne bi tako nešto radio detetu , rekla je. Varaš se,
starice. Idi kući i izribaj usta.
Staričine oči bile su sad mahnite; ugurala je Sujini u ruku pamflet, mastan list žutog papira.
Sujin se progurala i produžila, okrznuvši list pogledom.
Gladni smo.
Zemlja je spečena,usevi izgoreli.
Ni kapi kiše a za to su krivi Strani đavoli, njihovi Varvarski bogovi i njihovi Misionari.
I bilo je još.
Pobijmo Strance.
Spalimo Crkve.
Kaznimo Kineske hrišćane koji jedu Prljavi tuđinski pirinač.
Sujin je zastala, načas. Baš me briga , doviknula je, samo ti tupi zube blebećući neuke gluposti o bokserima.
Starica je u odgovor ciknula. To su crkve i misionari naredili kišama da prestanu i žezi da nam spali useve!
Oni vređaju duhove neba i zemlje. Čuvaj ih se , zakreštala je. Čuvaj se. To je vrisnula je još jače protivno Volji
nebesa.
Sujin se protisnula kroz svetinu i pustila pamflet da padne na tle, gde je završio ugažen u pekinšku prašinu.
Gadilo joj se što ju je ta žena dodirivala; osećala je nov nespokoj. Osećala je vrelinu i osvrtala se, i tačno je,
jeste se bojala, nije samo bila umorna. Sve dotad nije bilo povoda za brigu. Ti bokseri, Ji he tuan, nisu bili tu
već drugde, daleko u provinciji Šandung. Čulo se povremeno da su napali nekog stranca. Ili spalili crkvu, ili
ubili misionara ili dvadesetoricu-tridesetoricu. Ali nije bilo povoda za brigu; sve to se događalo u Šandungu.
Sada, međutim, razmišljala je Sujin ovde su, u Pekingu, sa svojim crvenim maramama i crvenim pojasevima i
sa noževima o bedru. Lepe plakate po gradskim zidinama. Tu su i ljuti su a velika je, velika vrućina.
Mi smo Braća i Sestre po revoltu.
Jednim Srcem i Čarobnim moćima borimo se protiv Stranih zločinaca.
Neosetljivi smo na njihove metke.
Rastrgnućemo Pruge stranih đavola srušićemo njihove Telegrafske stubove.
Zatrećemo ih.
Pobićemo Kineske hrišćane i utamanićemo Kolaborante.
Sujin se i dalje protiskivala kroz svetinu. Žurila je, znojila se. Čekaju je važni poslovi. Valja kupiti ribu za večer-
ašnje goste.
Đinhua
Prvi ga je ugledao Lao Je: plakat na ulaznoj kapiji Dvorane snova letnje noći, sa oznakom krvavog otiska šake
kraj nje. Razdrao se: Ajo, ajo! onim svojim iskidanim glasom što je šetao gore-dole. Potegao je zvono; zazvo-
nio je smesta, jarosno, žurno, i svi su pohrlili napolje da vide šta je, svi do jednog, čak i devojke, koje su
spavale u posteljama, i kuvar, koji je seckao povrće u kuhinji, i mali poslužitelji, koje je Đinhua tražila, a sad
su se pojavili kao da su iz zemlje iznikli.
Erguejci, pisalo je na plakatu Kolaborantski đavoli masnim, crnim slovima na žutoj hartiji, dovoljno krupno
da se može pročitati sa rastojanja od pedeset koraka, možda i od sto. Prenerazilo ih je što vide te reči tu na
sopstvenoj ulaznoj kapiji, Đinhui ispred nosa. Prenerazio ih je taj krvavi otisak muške šake.
Šta ovo znači? , upitao je neko, a niko nije odgovorio, ali svi su znali da je to Problem s bokserima manje-
više. Svi su bili gledali kako ti plakati niču poput korova u njivi, svakog dana sve brojnije, svakog dana sve
više tih rašepurenih, razigranih boksera koji na ulicama izvikuju svoje ubilačke parole. A što se glasina tiče,
kružile su mnoge o bokserskoj magiji i basmama. Pričalo se da su ti bokseri otporni na tuđinske metke što
nikako nije moglo biti istinito.
A možda i jeste istinito?
Čak je i Sujin izgledala nespokojno. Prošle nedelje je bila pokrenula temu odlaska. Na pogrešnom smo mestu
, rekla je Đinhui. Pogrešno čekamo da se dese neke stvari, a dešavaju se druge rđave, i to se dešavaju brzi-
nom konja u galopu. Trebalo bi da idemo iz Pekinga , kazala je Sujin. Ti i ja, Đinhua, i kuvar i Lao Je.
Povešćemo male poslužitelje, a mogu da pođu i devojke ako žele. Pazićemo se međusobno, svi mi.
Đinhua je tad odvratila pogled. Pamtila je da je to uradila, izbegla Sujinine oči. Pamtila je da je rekla: Ne
danas, Sujin. Rekla je: Možda nekog drugog dana , ali Sujin joj je već bila okrenula leđa.
A sad joj se javila nova i drugačija misao. Sujin je nesrećna. Istinski, duboko, do srži nesrećna. Đinhuu je pre-
seklo ispod grudi, i svi su stajali napolju na ulici i gledali u taj strašni plakat, a neki starac sa zvoncima na
šeširu i ogromnom plavom torbom na leđima vikao je: Pobijmo kolaborante! Ishraknuo je pljuvačku na
zemlju, blizu mesta gde je stajala Đinhua.
Nije bio zgodan trenutak da se živi u Pekingu, da se primaju strani gosti a starac sa zvoncima i torbom ispred
kapije priča o ubistvu. Nije bio zgodan trenutak da je znaju kao Izaslanikovu Kurtizanu. Možda...
Sujin se sad obraćala starcu. Lao čuenhuo , doviknula mu je. Matora budalo. Ne bojimo se , kazala je. Ona je
bila gvozdeni stub u moru nevolja, ali izgledala je zabrinuto kakvu je Đinhua nikada dotad nije videla. Sujin
se okrenula. Optuženi smo , rekla je. Sada smo svi u opasnosti. Okrenula se ka čuvaru kapije. Skini plakat i
vidi možeš li da kupiš opasnog psa.
O, da, bokseri duha , rekao je Edmund kupajući se u dimu cigare, napola sklopljenih očiju. Ad captandum
vulgus.
Obrnuo je figurado za pun krug između dva prsta i palca, savršeno usredsređen na žarki sjaj vrha; Đinhua je
isprva bila nestrpljiva, a potom ju je uhvatila zebnja.
Šta to znači? Pomozi da razumem, Edmunde.
To znači, draga moja devojko , kazao je on, podilaziti rulji a upravo to ovi bezakoni bokseri vrlo delotvorno
rade.
Edmund je snažno povukao još jedan dim cigare, počekao da se nasladi ukusom, a onda izbacio rasplinut
oblak dima u salon. Cigara mu je otmeno počivala u ruci, ali dim je smrdeo i bio je isti, kako se učinilo Đinhui,
kao otužno slatki miris Lao Mamine lule.
Drhtim kad pomislim šta će dalje biti , nastavio je Edmund, a drhti, pretpostavljam, i carica-udova, koja ni
sama nije u najvećoj ljubavi sa stranim đavolima. Malčice ovo liči na bure baruta, rekao bih.
Uprkos onome što je upravo rekao, Edmund je bio izuzetno smiren, ovog dana odeven u postavljene kineske
haljine, i pijuckao je kalvados. Kalvados je kupovao kod Kirulfa u Diplomatskoj ulici. Tu u dvorani držao je
bocu radi sopstvene potrošnje i udobnosti. A cigara u njegovoj ruci zvala se Romeo i Elulieta , najfinija ha-
vana na kugli zemaljskoj , kako ju je on zvao. Divni Romeo.
Đinhua je Edmunda pozvala tog prepodneva, nakon incidenta s plakatom, prekinuvši ga zbog čega ju je izgr-
dio tek delimično šaljivo usred jela, dimljene vahnje koju je doručkovao u hotelu s društvancetom nadobud-
nih skandal-majstora gde mnogi, uzgred budi rečeno , pripomenuo je, bacaju drvlje i kamenje na Ji he tuan
les Boxeurs, kako ih komično naziva francuski ministar Pišon. I imaju štošta da kažu ti ministri, o tome šta bi
trebalo da radi matora udovica sa svojim pajtašima iz stare garde kako bi dovela les Boxeurs u red. A tu je,
dabome, i mladi car, koji širi krila ispred nosa svojoj tetkici i maltene svakoga dana objavljuje po jedan ukaz.
Ovo reformisati. Ono odbaciti. Kao da se mališa probudio , rekao je Edmund. Radi onako kako su uradili
Japanci. Oponašaj Zapad.
Upravo zato ga je Đinhua i zvala da dođe. Zato što Edmund povremeno piše za engleske novine. On poznaje
ljude. Zna situaciju. To je zbog toga što držim uši načuljene , govorio joj je, i smucam se po gnusnim mestima
, a kada to kaže, Đinhua je pomišljala na Venćinga i njegove Diplomatske dnevnike i na to koliko još koječega
ima da se razume na ovom svetu. Edmund je upravo govorio: Sve je to pozorište, razume se, čista besmislica
makar ova bokserka rabota. Mahnuo je cigarom ka vratima, pri čemu je pepeo pao na pod, a u Đinhui se
rodila nada da nije sve propalo. Tvrde da su nepobedivi , kazao je. Da su sa svojim bokserskim basmama i
molitvama, noževima i borilačkim veštinama, otporni na metke stranih đavola, da mogu da prikupe vojsku
od osam miliona vojnika za svoj cilj. A cilj im je in nuce, što bi rekli Rimljani da izagnaju prokletog tuđina iz
prokletog carstva proklete dinastije Ćing. I upravo to bi možda i carica-udova i njeni pajtaši iz stare garde
voleli da vide.
Đinhua je sve to znala ili makar delimično. Trenutno joj je od Edmunda bilo potrebno da je umiri. Želela je da
joj opet kaže kako je sve to besmislica. Želela je da je ispuni osećajem sigurnosti. Povukao je veliki dim
cigare. Sačekao je i videla je da uživa u ukusu svoga divnog Romea, a onda je zabacio glavu da tromo izbaci
dim i ne, nimalo se nije umirila. Nije znala šta će, te ga je upitala: Šta će dalje biti? , a bojala se odgovora.
Teško je reći , uzvratio je Edmund. To je prokleta zavrzlama. Imanuel Kant je to dobro shvatao. Fiat iustitia,
pereat mundus. Nek vlada pravda pa makar nastradali svi lupeži ovoga sveta. Kao što vidiš , dodao je čvrknu-
vši grozdić usijanog pepela u bečku pepeljaru, srebrnu, u obliku školjke, bokseri pre svih i pre svega krive mi-
sionare, a ni ovi nisu bezgrešni predstavljaju silu za sebe, to je tačno. Pretpostavljam da niko od nas stranih
đavola nije sasvim paka u onome što radi. Živelo Njeno veličanstvo Viktorija, milošću božjom i vladaj, Bri-
tanijo, dabome.
Đinhua je ćutala i razmišljala sada već željna da Edmund ide odatle. Alors , kazao je. Hoćeš moj savet?
Malčice spusti loptu otarasi se te šekspirovske firme, tek koliko dok se sve ne izduva. A izduvaće se , dodao
je. Bar donekle. Poljubio ju je po tuđinski, u oba obraza po jednom, a Đinhua je iznova primetila plavet Ed-
mundovih očiju. Plavet nalik nebu kada se bliži oluja.
EVNUŠKI SMRAD
Đinhua
U salonu je neki evnuh , rekla je Sujin. Polukruzi brige pod njenim očima produbili su se i potamneli za jedan
jedini dan.
Reci mu da ne radimo , odvratila je Đinhua. Upravo je bila donela tu odluku. A ti, Sujin, treba malčice da se
odmoriš. Bleda si i deluješ kao da ti nije dobro. I moramo popričati o tome šta valja raditi. Razmišljala sam
nešto.
Ovaj nije običan evnuh , prekinula ju je Sujin. Hoće da vidi Izaslanikovu Kurtizanu, madam koja se naputo-
vala, kaže. Hoće da vidi tebe, Đinhua, a to je nešto što ne možemo izbeći.
U grimiznom kaputu, s narumenjenim obrazima i zakićen paunovim perom, evnuh je uneo trunku boje u
sobu. Sedeo je široko raskrečen; ćosavo lice kao da nije imalo kosti; bezoblično telo mu je izgledalo iako to
sigurno nije bilo dobroćudno i nemoćno. Ni čovek ni žena, polako je srkao čaj.
Drži se dalje od smrdljivih evnuha, glasi izreka. Opasni su nose sopstvena smežurana Tri blaga u kesici o po-
jasu. Evnusi su oni, veli narod, što guraju i vuku, kuju zavere i snuju spletke i čine zlo iza zidina Zabranjenog
grada.
Evnuh u salonu značio je nevolju, te se Đinhua stisnutih usana pognute glave utegnutih stopala obuzetih
željom da potegnu uplašila.
Nikada tu dotad nije bio evnuh.
Došao sam da uredim gozbu , rekao je ovaj evnuh usiljeno se osmehujući i posegao da uzme semenku dinje,
a prstenje mu je zablistalo.
Rado bismo ugostili poštovanog evnuha i njegove uvažene goste , odgovorila je Đinhua, a usiljen osmeh na
njegovom licu, semenke u ustima i kesice o bedru podsetile su je na bankara Čanga, mada je on u svojim ke-
sama nosio nešto sasvim drugo. Ali sa žaljenjem ću odgovoriti da to mora biti nekom budućom prilikom.
Nažalost, dvorana neće raditi sve do Početka jeseni.
Posredi je naročit zahtev naročitog pripadnika naročite carske porodice , rekao je evnuh, precizno i
nepokolebljivo izgovarajući svaku reč. Porodice kojoj niko ništa ne odbija. Knez, da tako kažemo, moćan
knez vladarske krvi koji više voli da mu se ime ne pominje. Da ga nazovemo knez Jing, ili Ding, ili Vang, ili Hu?
Vi ste naši domaćini.
Odlučite sami. Sutra uveče. Knez i osam vrlo naročitih gostiju.
Evnuhove oči pretvorile su se u mesečaste proreze, zaplijene u Đinhuu.
Ne moram ni da vas upozoravam, budući da ste u svojoj struci nesumnjivo vrlo iskusni, da treba povesti
računa o njegovim carskim prohtevima , nastavio je evnuh. Jegulja, na primer. Majmunov mozak, plovne
kožice patke, jelenska gubica; tigrov rep, medveđe šape. Fetus leoparda. Moj gospodar ima veoma profinjen
ukus i teško je udovoljiti mu.
Nema načina, pomislila je Đinhua okrznuvši pogledom Sujin, da se izbegne ova osoba ljigavog ukusa. Evnuh
naređuje. Doći će knez vladarske krvi. Vu ke van huej kocka je bačena. Ona i Sujin moraće to da obave.
Evnuh se odupro šakama o kolena, hvatajući zalet da ustane. Sujin se naklonila, a Đinhua rekla: Vaš uvaženi,
poštovani, carski gospodar i njegovih osam poštovanih gostiju biće krajnje dobrodošli u našoj skromnoj dvo-
rani. Daćemo sve od sebe da im svima udovoljimo. U to, stari evnuše, možete biti sigurni.
Spolja se čulo dobovanje bubnja prodavca noževa. Dong dong dong. Kada je ustao, evnuh gotovo da nije bio
viši od Đinhue. O pojasu mu je visilo nekoliko kesica i Đinhua nije mogla da ne pomisli...
Moj gospodar se zanima , okrenuo se da kaže pre nego što će otići, pohotno se zanima, moglo bi se reći, za
kurtizanu koja je putovala u varvarske zemlje i nazvala svoju dvoranu, što je njemu krajnje interesantno,
Dvoranom snova letnje noći, jer to ime nije, kako je otkrio, odomaćeno u Kini. A uzgred budi rečeno, kud
vam je, ah, nestala firma sa tim imenom?
Kada su šarke kapije škripnule, evnuh otišao, a zasun se vratio u ležište, Đinhua je zagnjurila lice u šake,
razmišljajući o onom što je bilo pre a sad više nije, i šta je izazvala boravkom ovde, izborom tog imena, pre-
dugim čekanjem. Sujin ju je dotakla po ruci. Ništa se ne može i svašta se mora , rekla je. Idem na Mongolsku
pijacu. Videću kakve ljigave namirnice mogu da nađem. A onda je Sujin rekla nešto čudno, nešto što Đinhua
nije znala, a možda je i znala ali nije upamtila ili možda, a nemoguće je bilo mozgati o tome sada kada se
svet oko njih ruši možda nije dovoljno razmišljala o Sujininim nadama i Sujininim snovima.
Sve vreme sam želela da se vratim u Sudžou , kazala je Sujin, da vodim valjan i jednostavan život tamo gde
zvuk vode nikada nije daleko. Mnogo se bojim, Đinhua, da je sada prekasno za to.
Evnuh Vej
Trzajem prsta s dugim noktom evnuh je dozvao nosiljku, te se osetio moćno. Prsten na palcu mu je blistao.
Stopala su mu se znojila u kadifenim čizmama, a bešika mu je pucala od tolikog čaja.
U Dvorani snova letnje noći čaj je izuzetan, a roba divna, razmišljao je čeprkajući noktom komadiće semenki
između zuba i čvrsto držeći ruku na onoj kesici od koje se nikad nije odvajao.
Bez nekih stvari tih stvari ne smeš se ni na trenutak zateći. To su, kako se veli, uistinu Tri blaga.
Da sam muškarac kao što ću biti u sledećem životu, razmišljao je, šta bih sve radio tim dvema nabeljenim
gospođama! Prvo jednoj, pa drugoj a onda obema zajedno. Da. Zamislio je to. Mogao je da zamisli kako to
radi. Sladio se tom mišlju.
Znao je šta narod priča. Narod priča da evnuh samo zbog, zbog izvesnog sakaćenja, zbog toga što je čajnik
bez noska i tigar bez repa nema osećanja. He, kad bi to makar upola bilo tačno! On je o ženama i
muškarcima i opet o ženama razmišljao od svanuća do smrknuća, od svanuća do smrknuća.
A razmišljao je i o svom bogatstvu i o tome koliko mu je život lepši nego što bi bio ili nego što je mogao biti.
Evnuhu su se već grčili prsti u čizmama. Nosiljka je bila tu, okrenuta ka istoku. Jedan dečak mu je pomogao
da se popne na sedište. Smestio se. Budite hitri , rekao je nosačima. Očajnički mi je nužno da se olakšam.
Budete li spori , dodao je, posledice će biti kobne.
Nosači su pohitali; jedan se sapleo, a evnuh je razmišljao, s nemalim zadovoljstvom: Nagnao sam ove
gospođe da zadrhte, obe. Zdušno će se potruditi i više nego zdušno da nađu za moga gospodara fetus leop-
arda.
A onda je pomislio: Ajo,moja škripava, smrdljiva bešika kako me muči!
ĆILIM OD IGALA
Đinhua
Da mi je znati zašto hoće da dođe tamo?, lupao je Edmund glavu tog jutra. Bio je u otmenom platnenom
odelu. Rekao je da evnuh Vej, u skerletnoj haljini i sa licem bez kostiju, živi u domaćinstvu kneza Duana, koji
je, kako je napomenuo Đinhui, moćan čovek i ima veze s caricom-udovom. Pripadnik stare mandžurske
garde. Mrzi strane đavole , kazao je. Već sama pomisao na to vređa mi osećanja. A onda joj je Edmund rekao
nešto drugo. Matora udovica predala je knezu Duanu prokleti Šangfang, od svih prokletih stvari baš to. Jesi li
čula za njega? Za mač Šangfang?
Đinhua nije bila čula za njega a onda je pomislila da ipak jeste. Mač što je sa obe strane oštar. Prošlost mu
seže , rekao je Edmund i kao da nije primetio da iz očiju počinju da joj se prelivaju suze jer je sve ovo bilo
previše za nju prošlost Šangfanga seže do Tangova ili Sungova do jedne od vaših drevnih, uvaženih dinastija.
Njegov nosilac ima ovlašćenje da odseca glave kako mu se prohte ma kome u svakom trenutku, bez dobar
dan. Prokleto opasna stvar, ako se ja pitam. A još vi Kinezi nas zovete varvarima!
Tad se Edmundovo raspoloženje promenilo, onako kako se menjalo čim Edmund okonča trenutnu temu,
koja god bila. Upitao je Đinhuu, kao da pita nešto tek uzgredno: Ti si se jednom susrela s njome, zar ne? S
caricom Elizabetom Austrijskom? Neki prokleti anarhista s prokletom tankom turpijom , rekao je. Četiri inča,
i bilo je dovoljno. Gadna stvar. Tragično. A hteo je da ubije vojvodu od Orleana, ali carica se zatekla tu, pa je
nju ubo. Ne znam što mi je to sad palo na pamet.
Đinhua isprva nije mogla da shvati. Ta divna carica sa očima što tinjaju i dijamantima u kosi, carica koja je
rekla: Hodi, na cvetnu postelju tu sedi.
Ona je bila ta...
Možda bi trebalo da se ti i Sujin malčice sklonite. Da zatvorite radnju i pođete na jug jer je tamo mirnije. Tek
koliko dok ne padne kiša. Edmund je potapšao Đinhuu po mišici i progovorio kao da joj saopštava nešto
prosto i lako, kao da nije prekasno za bekstvo. Znaš, ako se suša okonča , rekao je, mislim da će ova glupost s
bokserima duha splasnuti. Ali ako ne padne kiša.
Pred polazak je Edmund poljubio Đinhuu dvaput, po jednom u oba obraza, i kazao kao da je posredi nešto
čega se tek sada setio: Jesam li ti nekada rekao, Đinhua, da se moje prezime pravilno izgovara kao Bahus,
kao ime rimskog boga vina? 7
Kada je otišao, Đinhua je razbila bocu sa Edmundovim kalvadosom, a sve vreme je razmišljala o Šangfangu
maču. Plakala je za babom kako dugo nije zaplakala. I lila je nove suze za caricom Elizabetom, i sećala se ko-
liko je carica tugovala za svojim ocem iako je bio živ i zdrav. Otac je nešto dragoceno , rekla je. Premalo ga
viđam , rekla je. Mogu li ikada voleti onog koga volim? , rekla je.
Đinhua je posakrivala gvozdene noževe i viljuške iz Evrope, slike, strane satove i plakala dok je raščišćavala
dokaze svoga života u tuđini. Pošla je u svoju sobu i sakrila snežnu kuglu, grofov dar koji je putovao s njome
preko okeana, od Beča do Sudžoua, potom i do Pekinga stavila ju je pod svoj krevet, gde niko neće gledati,
pomislila je, a opet će biti uz mene.
Edmund nije pogrešio sa svojim savetom, ali bilo je prekasno da se razmišlja o odlasku. Prekasno za nadu da
će nastupiti promena vremena. Gozba je doveče. Knez Duan dolazi. Jedan knez vladarske krvi i osam naroči-
tih gostiju a cena noževa udvostručila se za svega mesec dana i svaki bokser nosi nož o pojasu. To joj je
rekao kuvar, da se udvostručila cena noževa. Vrteo je glavom dok je to govorio, besneći na sva usta, a ušne
resice su mu se tresle.
Prekasno je, razmišljala je Đinhua, za nadu da će se dogoditi bilo šta lepo. Pozvala je Sujin Sujin koja se
nikada nije bojala, sve dosad, i koja želi da vodi valjan i jednostavan život, da se vrati u Sudžou.
USKI SOKAK
Đinhua
Gosti su pred kapijom , razlegao se starački Lao Jeov glas iz dvorišta, gde je stotinu fenjera sjajilo bojom
cinobera. Sparno popodne ustupilo je prostor debelom i lepljivom sutonu, a Lao Jeov glas bio je malaksao.
Čitavog dana kuvar se jedio. Arome što su dopirale iz njegove kuhinje bile su toliko jake da im se osećao
ukus: meso i kvasac, ulje i začin. Plovne kožice patke, jelenske gubice, majmunski mozak.
Sujin nije ni pokušala da obezbedi fetus leoparda ili tigrov rep. Ne mogu se naći , rekla je sležući ramenima,
tako navrat-nanos.
Vreme je , kazala je sada, tapkajući jednu tačkicu na Đinhuinoj bradi. Iznenadan grč ispod grudne kosti pod-
setio je Đinhuu na to da nije jela, a verovatno nije jela ni Sujin. Vrtela je po prstima najvišu kopču bluze, onu
na grlu. Sujin je delovala smireno u svojoj haljini golubijesive boje, ovlašno nabeljenog lica. Namestila je
bolje minđušu na Đinhuinom uvu, a Đinhua je prošaputala: Užasno se plašim.
Sujin je odmahnula glavom. Radi isto što uvek i radiš , kazala je, i preživećemo ovo. Preživećemo i ovo i sve
drugo što tek dolazi.
Po običaju, Sujin je prihvatala neizbežno. Ali Đinhuu strah nije napuštao iako je želela da bude hrabra. Lepio
joj se za srce kao pregoreli šećer.
Đinhua je hitro sračunala. Devet Mandžuraca u travnato-zelenim haljinama, s kupastim šeširima sa ukrasnim
šiljkom. Šest kurtizana u veselim plavim, crvenim, zelenim, ružičastim bojama. Bile su nakićene, mirisne i us-
plahirene u prisustvu jednog carskog kneza, a dva mala poslužitelja, sa sveže nauljenim i upletenim perčin-
ima, mlatila su kroz vazduh papirnim lepezama.
Svi su bili upozoreni.
Ponizno želimo dobrodošlicu zaustila je Đinhua sa osmehom kao od livenog gvozda.
Ha-ha-ha , prekinuo ju je jedan muškarac usred njenog naklona. Sa šešira mu je visilo trooko paunovo pero,
a Đinhua i Sujin su razmenile pogled.
Knez se već razotkrio.
Mali poslužitelji su zamahali lepezama jače, brže, više, niže kao džinovskim krilima. Spečena i grozničava let-
nja vrućina bila je zavladala i tu, u dvorištu.
Dakle, ovo su blaga Dvorane snova letnje noći. Ovo je rekao taj čovek što je sigurno bio knez Duan, a onda je
i drugi put izgovorio ha-ha, pa načas prošao pogledom duž reda devojaka pre no što će mu se oči zaustaviti
na Đinhuinom licu. Ona ga je posmatrala ispod spuštenih kapaka i pitala se kakva li se zla namera krije iza
njegovog smeha.
Došli smo da vidimo šta muškarac može iskusiti u ovoj dvorani inostranih snova , kazao je. Knez je bio krhak
čovek uskih, kosih ramena, a ispod oboda šešira vrebalo je sitno lasičje lice napola umilno, napola pod-
muklo. Vrlo zanimljivo , rekao je bez žurbe, razvlačeći reči u svim pravcima, ostavljajući prostora za mnoge
mogućnosti.
Iz kuhinje se čulo kako cvrči ulje; kasapska satara treskala je o panj, u tiganju je strugao metal o metal. Iz
jednog senovitog ugla izronio je evnuh, rumenog i oznojenog dežmekastog lica.
To je ukupno deset. Knez. Osam gostiju i jedan smrdljivi evnuh. Predstavljam vam , rekao je evnuh razmah-
nuvši rukom ka čoveku lasičjeg lica i sa paunovim perom, moga gospodara, oca Hua, našeg večerašnjeg do-
maćina.
Evnuh se duboko poklonio; neko se nasmejao, a časak potom, kad su svi bili sigurni da je posredi šala,
pridružili su se i ostali. Sada su se svi izuzev kneza klanjali i sastavljali šake. Klanjali se sve dublje, sve dublje,
još dublje.
Kneževi izmećari, pomislila je Đinhua, kao čopor pasa koji puze, mašu repom i plaze jezike. Progutala je plju-
vačku. Videla je da je knezu oko nemirno, da putuje dvorištem, zagleda svaku devojku, male poslužitelje,
njegove goste, a potom joj se vratilo.
Osetila je da joj se obrazi rumene i žare. Sve više se bojala a letnja žega nije popuštala.
A ova gospoda ovde , nastavio je evnuh, jesu drugi otac Hu, i treći otac Hu, i četvrti, i peti... Kikotao se pre-
dugo i prejako ovim lažnim imenima, tom skrivanju identiteta sopstvenoj sjajnoj domišljatosti.
Jedan mršav, jedan zdepast, jedan krakat, jedan zubat, jedan vrlo, vrlo debeo i tako dalje. Knez i osam lažnih
gostiju sa devet lažnih imena što se presamićuju i jedan preko drugoga previjaju, svaki da dokaže da je baš
on ponizniji, nedostojniji, nespretniji neukiji od svih ostalih.
Osam stepenova lažne poniznosti u prisustvu kneza Duana. I evnuh koji nije nimalo ponizan. Sada se i svih
šest devojaka klanjalo, mrmoreći reči dobrodošlice. Đinhua je strepela za njih. Strepela je i za sebe.
Fenjeri su se njihali, kaputi blistali; senke su se pomerale u dvorištu. Svi su se znojili, a Đinhua se kajala, silno
se kajala, zbog tog imena izabranog iz sentimentalnih razloga imena koje ju je vraćalo u Beč Dvorana snova
letnje noći.
Neotmeno sam se najeo , rekao je jedan gost. Bio je to onaj veoma, veoma debeo, što je najčešće gubio u
igrama i morao za kaznu da popije najviše vina. Okovratnik mu je bio zamašćen i sjajan tamo gde ga je
bradom izlizao od silnog nošenja.
Pačje kožice bile su vrhunske , nastavio je nakosivši glavu da počeše dugačkim noktom uvo iznutra, i
moramo zahvaliti našem domaćinu knezu ocu Huu, hoću reći.
Gozbena odaja bila je obasjana lampama, vrela, haotična od ostataka bezbrojnih raskošnih jela. Đinhua se
naklonila glavom. Naša kuhinja je nedostojna tako visoke hvale , rekla je i okrznula pogledom kneza, koji je
sedeo preko puta nje, leđima uza zid, a lasičjim licem okrenut ka vratima. A ako smem reći, za profinjenost
ove gozbe nisu zaslužni ni kuvar ni sastojci , nastavila je i dalje se klanjajući, već pre domišljatost našeg
uvaženog domaćina i njegovih cenjenih gostiju kao i njegovog učenog, poštovanog evnuha.
Veče je vijugalo ka pijanstvu. Knez je ćutao. Odbacivala se odeća, podavrtali se rukavi, a Đinhua se usudila
da se ponada da će ona i Sujin, devojke i Lao Je, kuvar i mali poslužitelji svi oni preživeti ovo veče i sutrašnji
dan.
Knez se nakašljao, a njeno grlo bilo je suvo. Sosovi su bili preslatki , rekao je, uopšteno govoreći. Jegulja
žilava, a majmunski mozak nestručno spremljen. Ispao sam, moram reći, rđav domaćin. Okaljao sam obraz ,
kazao je, a glas mu je poprimio uznemiravajući prizvuk, pred mojih osam poštovanih gostiju.
Đinhua se izvinila, kao što je i morala zbog jegulje, zbog sosova, zbog majmunskih mozgova i svega ostalog
što ih je uvredilo ili im nije bilo po volji. Klanjala se. Izgovarala kneževo lažno ime ponizno, s poštovanjem,
oprezno: Poštovani oče Hu. Sklapala je šake, jednu oko druge. Naša dvorana nije dostojna , kazala je. Stigao
je Lao Je s hladnim ubrusima, čačkalicama na srebrnom poslužavniku i tanjirom isečenog voća, a ona se u
sebi pomolila da voće bude čvrsto, slatko i sveže. Jedan gost je podrignuo i uzeo krišku pomorandže. Sujin je
pritiskala uza stomak krčag prepun vina. Pošla je da napuni knezu praznu čašu, a Đinhua je pomislila: Biće
gadan kad se napije; knez je čačkao razmake između zuba srebrnom čačkalicom. Klimnuo je glavom kad mu
je Sujin nasula vino.
Ko je među nama čuo , upitao je spustivši čačkalicu, novu titulu našeg mladog i zlosrećnog, a ipak cenjenog
cara Guangsjua? Knežev glas bio je uzdržan, reskiji od razvučenih i nerazgovetnih glasova njegovih gostiju;
bolje je podnosio vino nego oni. Nesigurno su čekali, trudeći se da razbistre mutne glave na taj iznenadni,
ozbiljni, možda čak i opasni preokret u razgovoru. Čekao je i knez, posmatrajući ih, a onda se gromko nasme-
jao, otkrivajući sitne zube, te su shvatili jedan po jedan, a onda i svi zajedno da je to zagonetka, šala, nešto
čemu se treba smejati. Nekolicina se prezrivo zacerekala; nekolicina je pak ćutala i razmišljala, mozgajući šta
da odgovori. Jedna devojka je okinula strunu od upredene svile na lauti, druga se zakikotala, a gostima je
laknulo i krenuli su da nagađaju.
Gospodar nepametnih ukaza , povikao je jedan; taj je imao guste mandžurske obrve, mesnate ušne resice i
glas koji se daleko razleže. Naš car svakog dana novim ukazom dokazuje da je psetance stranih đavola i nji-
hovih misionara.
A ja kažem da je on Gospodar poniznog temenanja , upustio se u nadmetanje drugi gost; zvučao je zado-
voljno sopstvenom pameću. Careva tetkica-udovica , nastavio je a to je bio drugi, ili treći, ili četvrti otac Hu,
sad ga je primorala da temena u svojoj zatvorskoj ćeliji u Paviljonu na okeanskoj obali. Da li ste svi čuli?
Bilo je posredi ono što joj je rekao Edmund, da je mladi car navalio prejako i prebrzo sa svojom Stodnevnom
reformom, svojim ukazima u cilju samoojačanja.
A šta kažete na Vojvodu od hiljadu zamuckivanja? , upitao je treći gost, izgovarajući severnjačko, grleno r i
ogoljeno se rugajući. Prošao je pogledom po sobi, pijano, očekujući od kneza potvrdu. Smrt strancima i ko-
laborantima , dodao je, mada nije zvučao sasvim sigurno u sebe.
U sobi je zavladao tajac. Gostima je ponestalo ideja, ili hrabrosti, ili i jednoga i drugoga. Knez se sagao da iz-
vadi neki predmet iz leve čizme. Sve glave su se okrenule da pogledaju.
Pogledala je i Đinhua; bilo joj je vrućina i zima, znojila se i drhtala. Svi su znali odakle je kneževa čizma. Bila
je to čizma iz Nej ljen šenga, najfinije obućarske radnje u Pekingu. Onaj ko ih nosi napredovaće bez
prestanka na sve moćnije položaje , obećavao je vlasnik mušterijama.
Dugačkim i požutelim noktom knez je kuckao po burencetu svoje lule, proizvodeći zvuk peng, poziv na
pažnju, a predmet koji je izvukao iz čizme bila je lepeza obična lepeza, a ne nož i ne Šangfang.
Svi se varate , rekao je i ispravio leđa na stolici, oglašavajući kraj igre nadevanja imena, ali opasnost, pomis-
lila je Đinhua, još nije minula.
Ispravna titula cara Guangsjua glasi Gospodar zavedene vrline.
Nekoliko gostiju se zasmejuljilo, podmuklo potom sa zebnjom pa opet podmuklo. Pokoja devojka se us-
plahireno zakikotala; neke su se otvoreno i nasmejale, skrivajući usta a Đinhua je uzdrhtala. Knez je pro-
dužio: Nije to za smejanje. Kucnuo je lepezom, onako sklopljenom, po stolu. Smeh je zamukao, a Đinhua je
zapazila kako su mu ruke male, bele, detinje.
Niko se nije usuđivao da prozbori.
Svi su čekali.
Knez Duan još nije bio završio.
Sa sve četiri strane , rekao je, nama prete, a moć carskih Ćingova, Dinastije od deset hiljada godina, slavnog
klana Ajsin Đoro, ne može biti pod sumnjom.
Šum kneževe lepeze kad se otvorila bio je kao puščana paljba. Veče je dotad tinjalo. A sad je fitilj bacio var-
nicu.
Ušli smo u rat , govorio je knez, da bismo zadržali van zemlje Engleze, njihove misionare i njihov opijum i
izgubili smo. Platili smo im milione naših srebrnih tejla kao naknadu štete nanete u tim nepravednim ra-
tovima. Francuzi su uzeli Anam, Kočin, Tonkin, Kambodžu. Prigrabili su Lao. Nemci su prisvojili zaliv Đaodžou
i Šandung i ko zna šta će im biti sledeće, a Rusi nadiru na jug iz Mandžurije. Čak i smrdljivi Japanci pobedili su
nas u ratu i uzeli Formozu i Koreju, koje su po pravu naše vazalne države. Peking je pun stranih đavola. Nji-
hove diplomate su pred samim Zabranjenim gradom. Okupirali su slobodne luke. Njihovi misionari ljute bo-
gove i razaraju prirodni poredak u samom srcu našeg
Srednjeg carstva.
A onda je knez raspalio pesnicom o sto. Jednako su poskočili i šoljice i gosti.
Nebesa su nezadovoljna , kazao je sa srdžbom u očima. Ovo su hitne stvari. Mi smo napadnuti. Knez je govo-
rio glasno, sve glasnije sa svakom otegnutom rečju. Naša blaga su opljačkana , rekao je hladeći se lepezom a
veče se uzdrmalo sa silinom zemljotresa.
Mi smo silovani , rekao je, i svako oko u toj sobi bilo je razrogačeno, budno, puno straha. I eto zašto sam
priljubio usne uz uvo carice-udove, i eto zašto je ona dohvatila svoju pisaljku boje cinobera i napisala svoj
ukaz. Cilj Ji he tuana tako je rešila cilj boksera duha pravedan je i ispravan, i biće podržan. Daćemo bokser-
ima štapiće da prinesu ponude bogu rata; daćemo im trube crvene tkanine za turbane i pojaseve. Daćemo
im pirinač i srebro, hartiju za plakate; kupovaćemo im mačeve i koplja, puške i noževe, da mogu ispuniti ono
što im sudbina nalaže. A ishod će biti pobeda. Otarasićemo se, konačno i zauvek, stranih đavola što su mrc-
varili naše zemlje.
Knez je otežano disao; Sujin mu je nasula vina u čašu, a on ju je dotakao po ruci i uvojak osmeha iskrivio mu
je kneževske usne. Gospa u sivom sigurno nije nesaglasna sa mnom. Ona ima ogromno iskustvo, verujem, sa
stranim đavolima ove ili one vrste. Možda mi ume reći da li je istina da svi imaju plave oči, da svima oko svih
devet rupa rastu zlatne vlasi.
Đinhui se napela svaka kost i svaki mišić. Pomislila je na oči što su svetle i tamne, plave i zelene, i takođe
pomislila kako je ovaj knez jedna krastava žaba koja ne vidi dublje od dna sopstvenog mračnog bunara. Sujin
je izgledala preneraženo. Lica devojaka bila su belja od belila. Još kad bi samo , izgovorila je Đinhua a to je iz-
govorila naglas i nije mogla da zaustavi reči što su navrle kada bi samo pala kiša, ova glupost s bokserima
duha...
Kneževe lasičje oči su nanišanile i žarile se u nju kao svrdla. Na tanjiru pred njim počivali su komadići je-
lenske gubice u smeđim spihtijanim sosovima i ostaci pačjih nogu, posisani i suvi, čudnovato životni u tom
ogoljenom stanju. Evnuh je skrckao semenku dinje. Knez je povikao: Gan bej , naiskap, i kao jedan su se
podigli plavi i smeđi rukavi, i crveni evnuhov rukav a knez nije pio.
Prazne čaše su tresnule o sto. Jedna se preturila, zakotrljala, razbila se o pod. Đinhua je dala glavom znak
Lao Jeu: Raskloni posuđe, obriši pod. On je pak klimnuo glavom Sujini, koja je čuvala stražu kraj bambusove
zavese na vratima: Još vina. A Sujinine usne su se pokrenule i Đinhua je znala da ona broji uprkos svemu.
Knez se promeškoljio na stolici. Veliko zvono na Ćenmenu oglašavalo se jekom. Bio je sat Pacova ponoć. Lao
Je je prošao kroz sobu, noseći nesigurno naslagane posude kao da nosi gomilu jaja. Vazduh je bio zamagljen
od dima. Mali poslužitelji su mahali lepezama, i premda je bilo toliko kasno, i dalje je vladala velika vrućina.
Vreme se razvuklo u beskonačnost, a Đinhua je videla da knez još nije zadovoljan. Čula ga je kako uvlači vaz-
duh, a onda je progovorio.
Izaslanikova Kurtizana upinje se da hoda na prstima. A ipak , kazao je, na šta su mu rukavi sakrili šake, a ipak
savršeno smo je čuli. Vidimo sasvim jasno njenu naklonost prema strancima. A sada će me , kazao je ustajući
sa stolice, ako bi nas moji gosti izvinili, povesti u svoju spavaću sobu.
Knez je pošao ka vratima, a Đinhua za njim na odrvenelim nogama, jer ništa nije mogla da promeni i vrištala
je u sebi, nemo Ja nisam na prodaju i čula evnuha kako kaže: Ja sam ubeđen da je Gospa u sivom prava
tigrica. A onda je čula kako je evnuh ispljunuo ostatak semenke na pod. Seme lubenice , rekao je, izuzetno je
delotvorno u sprečavanju živih rana na koži. Krajičkom oka Đinhua ga je videla kako se miluje po brdašcetu
svog mekog evnuškog stomaka, kao da mazi psetance, i uputila je Sujini nemu opomenu: Ne pokušavaj da
me izbaviš.
DESET HILJADA KOSTIJU
Đinhua
Kneževa bedra bila su nepomična, konačno. Brektanje su zamenili šumovi sna, a znojavim telom je prikivao
Đinhuu otrovno breme koje joj je pritiskalo uzburkano srce; klizave i žilave butine splele su se oko njenih
nogu, kneževa brada nepopustljivo je počivala kraj njene ključne kosti.
Gotovo je. Đinhua više nije osećala prisustvo kneževe stabljike od žada, mada je njena senka gola, mlitava,
odvratna još bila tu negde, u uskom prostoru između kože koja je njena i kože koja pripada njemu. Osećala
je bol na kakav je bila bezmalo zaboravila, a nad njom je kiša, prekasno stigavši, dobovala po crepovima.
Di-da. Di-da.
Đinhua je otvorila oči, a onda ih brzo sklopila. Bolje je da ne gleda. Bolje je da ne vidi nečoveka koji joj je to
uradio.Dah kneza Duana treperio joj je na ramenu. Bio je groteskan, lažno nevin, preblizu, a iz sokaka se čula
jeziva dernjava mačaka, divlja svim silama su bludničile po kiši.
Pamtila je kako joj je i pre ovako bilo pamtila je taj gnev. Jad i strah. Sram i želju da ne vidi. Đinhua je pamtila
kako se učila da ne obraća pažnju, poraženu kost po poraženu kost. Mislila je da je raskrstila s takvim živo-
tom. Ali sad je svakako ono najgore prošlo, i počela je kiša, a ona je preživela ovaj strašni događaj u ovu
strašnu noć.
Knez se pomerio, zabrektao, prevrnuo se na stranu, a krevet je zaškripao. Đinhua mu je posmatrala oči.
Slušala je i nije čula ništa; nije bilo zvuka di-da; nije bilo kapi po krovu; to je Đinhua čula varku nade i ništa
više. Krajnje oprezno pomerila je nogu ka ivici kreveta. Knez se promeškoljio i breme se munjevito vratilo na
nju, njegova ruka ju je zadržala nalegavši joj na grudi. Opet.
Ne tako brzo, moja izdajnička kurtizano što voliš strane đavole. Spore reči. Vreo dah. Jezerca znoja u naboru
Đinhuinog vrata.
Poslednje jelo , nastavio je knez, a oba lasičja oka zarivala su se u nju, večeras tek sledi.
Đinhua se ukrutila.
Ipak nije gotov. Ne može neće uspeti da preživi još jednu...
Vreme je , rekao je knez, za Sivu gospu.
Glas mu je zlobno utihnuo. Vrata su se odškrinula.
Ona tebi mnogo znači, rekao bih, ta žena s nevezanim stopalima što se skromno odeva i takoreći i ne beli
lice.
U Đinhuinom grlu začele su se reči i ostale tu. Vrata su se odškrinula još malo. Tu je bio evnuh a iza njega Su-
jin, takođe zanemela. Nabori njene haljine bili su potpuno nepomični dok je stajala, pripravna da uđe u
sobu.
Đinhua je shvatila. Krik je prikupljao snagu. Kneževo koleno spustilo se kraj njenog bedra. Prsa su mu bila
bela, bradavice tamne, i bio je presitan, pretanan za nasilje koje je počinio. Đinhua je pisnula. Stala je da
udara pesnicama po mesu tih belih, belih prsa.
Ne smeš da diraš Sujin , vrištala je. Sujin je čestita nije kao ja.
Nikada nije...
U kneževoj ruci sevnuo je nož. Svila je kliznula sa Sujininog tela, razotkrivajući joj grlo, ramena, grudi, bokove
bilo je to sporo svlačenje, a noć nedovoljno crna da skrije neizdrživo bolno obelodanjivanje jednog tela koje
je živelo u bordelu, a nikad nije bilo taknuto sve dosad.
Sujinina haljina počivala je na podu, zgužvana oko njenih stopala. Zakoračila je ka krevetu. Nož u kneževoj
ruci bio je izlišan. Ovo nije jeftin izbor , rekla je Sujin, a Đinhua nije bila sigurna kome se obratila. Ali uradiću
šta se mora. I da, Sujin je to što će se dogoditi prihvatila kao što je uvek i činila. Uvek je Sujin prihvatala
neizbežno.
U sobi su sitni zvuci delovali ogromno. Kneževa bosa stopala pljeskala su po podu. Koža i svila su se gložile
dok mu je ruka svrdlala kroz rukav bluze. Jedan udah, jedan izdah Đinhua je čekala, čvrsto žmureći i čučeći u
najmračnijem uglu, gde je slušala ali ne i gledala.
Pogled na vrt iz još jednog ugla , rekao je. A onda: Ha-ha.
Kneževa kadifena čizma šutnula je Sujininu haljinu. Povukla je po podu zrnce peska i bio je to zvuk njegovog
odlaska. Vrata su se otvorila. Nakašljao se, a mali kašalj se pretvorio u ozbiljno ishrakivanje šlajma.
Đinhua je čekala i dalje čučeći, i dalje žmureći, pritiskajući šakama uši da čuje kako će kneževa pljuvačka
udariti o pod.
Ptu.
A onda je začula njegov glas. Ne opuštajte se, madam Saj , rekao je. Ovo što sam ja uradio nije ništa. Valja se
plašiti odmazde boksera...
Vrata su se zatvorila. Đinhua je digla glavu i ugledala plave senke. Ove noći se naslušala jezivih zvukova. A
sad je to bilo Sujinino jaukanje, i odjek glasova napolju na ulici bili su to jarosni glasovi naoružani otrovom,
srdžbom i sirovom moći i nije mogla da ustane, već je zapuzala ka krevetu.
Sujin , šapnula je. Otišao je, i do neba izvini.
Sujin se bila sklupčala, okrenuvši telo ka zidu. Telo koje je sada bilo opustošeno i nikada neće biti kao pre te
noći.
Otići ćemo , rekla je Đinhua, a očajnički je žudela da začuje Sujinin glas. Očajnički žudela da čuje kako Sujin
kaže: Biće sa mnom sve u redu. Biće i s tobom sve u redu. Sa obema... biće sve u redu dok smo zajedno.
Ali Sujinino telo bilo je ukočeno, glava i dalje okrenuta, a u mraku su
se mrlje od njene krvi crnele na posteljini.
Napolju, novi glasovi. Zvuci novog bokserskog gneva primicali su se, širili onako kako se šire vatra, pesak,
voda. To je, pomislila je Đinhua, nezaustavljiv gnev gnev koji je knez Duan pustio s lanca.
Vratićemo se u Sudžou , kazala je, pa položila šaku na Sujininu mišicu i snažno je stegla, i bila je sigurna u to
što govori. Idemo sutra. Otvorićemo prodavnicu kolača koja će mirisati na slatku soju, na šećer, na
ušećerene šljive a do nas će biti prodavnica zmajeva s velikim, divnim zmajevima, i ostaćemo tamo, u
Sudžouu, gde zvuk vode nikad nije daleko, i naš zajednički život biće valjan i jednostavan. Sve ćemo to ura-
diti, Sujin, tačno onako kako si ti želela. Ti si meni draga, Sujin. Beskrajno si mi draga i uvek ćeš biti...
Služila se Edmundovim rečima, govorila brzo, zagrcnuto. Edmundovim rečima koje su bile i koje jesu tako
mudre, potekle iz njegovih nehajnih usta. Tamni obris Sujininog boka na to se pomakao, ali ništa nije rekla.
Kolena su joj se pomerila. Sev metala na podu bio je od sečiva noža, koji je knez zaboravio da ponese. Sujin
je okrenula glavu, a izraz njenog lica tog lica uvek spokojnog, uvek punog utehe, uvek predivnog i uvek
bliskog bio je jeziv, ispražnjen, uopšte to nije bilo njeno lice.
Odlazi , vrisnula je Sujin. Još jedan nezaustavljiv gnev, gnev koji je s lanca pustila Đinhua. Gnev na sestru koja
nikada nije bila dovoljno mudra da je sluša. Koja nije videla. Koja je mislila prvo na sebe...
Prekasno je , vrisnula je opet Sujin, a Đinhua je zatisnula uši šakama. Ti samo pričaš priče dok voda ključa i
vatra gori. Istina glasi, Đinhua, a moraš je Čuti sada i moraš slušati, i moraš biti dovoljno pametna da jasno
raspoznaš šta je istinito a šta nije Sjenčaj mej banfa.
Rešenja nema. Nema priče da se ispriča dok vatra gori i voda ključa. Nema sna, ne može da se poželi pa da
tako bude, da se poželi da Sujin ne bude silovana, da ona Đinhua ne bude uzrok ovog užasnog, užasnog bola
nanetog nekom voljenom.
Nema bekstva od istine.
Šta da radim? Đinhua je ovo pitanje postavila naglas. Sujin, koja je uvek znala šta se mora raditi, uvek bila
gvozdeni stub, koja se nikad dotad nije okrenula od nje u gnevu Sujin nije odgovorila. A onda su ih začule. Te
daleke glasove što su bili sve bliži sve glasniji još bliži. Ne tek jedan, dva ili tri, već mnogo glasova koji viču: Ša
ša ša.
Glasovi boksera. Boksera na ulicama Pekinga. Boksera koji pozivaju na ubijanje.
Iznenadan sjaj u sobi bio je od bleska baklji dole na ulici, te je Sujin sklopila oči, a Đinhua je dohvatila knežev
nož s ljubičastom drškom od ružinog drveta i pravilnim, debelim sečivom koje je bilo iznenađujuće malo i
imalo savršen oblik kamforovog lista. Držeći ga na dlanu i snažno ga stežući, Đinhua je prošaputala: Dugo mi
je i predugo trebalo, Sujin, ali sam spremna da dozvolim stvarnom da bude stvarno i nestvarnom da izbledi.
Pružila se i dotakla Sujin po ramenu. Spustila je knežev nož pored nje na krevet. Nije prekasno, Sujin , rekla
je. Uvek ćemo biti zajedno kao sestre u porodici. A ja sam spremna, sada i konačno, da radim šta se mora.
DUH I DUŠA IZOKRENUTI
Mali poslužitelj Broj Dva poslužitelj Lju
He.
Ne izgleda baš kako treba. Ili izgleda? Okrenuo je glavu cuo jou najpre levo pa desno da se osmotri u
ogledalu stranih đavola. Rđavo se videlo; bilo je mračno. Već je bilo kasno kada su gosti otišli, a sad je još
kasnije.
Jedan je bio knez, tako su rekli. Onaj zlobni s pacovskim licem.
Trebalo bi da požuri. Spolja miriše na vatru.
Mali poslužitelj Lju bio je umotao crvenu tkaninu oko glave, tkaninu koju su mu dali ti bokseri duha. Kako to
oni rade? Nisu mu pokazali. Samo su rekli: Ti si jak, kao mi. Deluješ lepo uhranjeno. Dođi i pridruži nam se, i
možeš postati majstor borbe. Evo ti tkanine. Nož nabavi sam. Dali su mu žuti plakat na kojem je pisalo Er-
guejci .
Plakat je zalepio na kapiju.
Možda nije trebalo to da uradi.
Crveni pojas oko njegovog struka izgledao je gizdavo. Mali poslužitelj Lju pritegao ga je čvršće. Odvio je tkan-
inu sa glave jer nije stajala kako treba. Ruke su mu podrhtavale, ali ne od straha. Još mu je preostajalo da
veže vrpce oko zglobova šaka i oko gležnjeva. U tu svrhu je otcepio četiri komada tkanine. Manja.
Miris vatre je jačao i čulo se kako bokseri duha urlaju: Ša ša - ša.
Svi ostali su već otišli sem gospodarica, razume se. One su još na spratu. Možda se odmaraju. Verovatno će
ostati tu.
Nije bilo lepo to što im se desilo te noći. Ali mali poslužitelj Lju nije mogao da razmišlja o tome niti o plakatu
na kapiji. Došao je trenutak za pustolovine i uzbuđenje, bokseri su se dali u pokret, on će biti jedan od njih.
Zubi su mu cvokotali. Napravio je demonsko lice da skupi malo hrabrosti, te su mu iz ogledala stranih đavola
pogled uzvratile sopstvene uškiljene oči i nabrčkana usta.
Izgledao je zlobno i snažno. Kao bokser.
Podržimo dinastiju Ćing i istrebimo strane đavole. Mali poslužitelj Lju izgovorio je ovo naglas, čisto da
oproba. Začulo se kao šapat.
Pobijmo kineske kolaborante. Ovo je navrlo malčice jače i podstaklo ga da se osvrne. Nije želeo da ga gospo-
darica čuje kako to izgovara.
Isprva nije znao: Šta su kolaboranti? Pitao je te boksere duha šta je to.
Ovi su odgovorili: Kolaboranti su ljudi koji vole strane đavole.
On je na to kazao: O , i pomislio na gospodina Bao Ke Šija i njegovu smeđu flašu iz koje je mali poslužitelj Lju
jednom potegao gutljaj, a u njoj je bilo nešto jako i vrtelo mu se u glavi i pomislio je takođe na japanske pat-
uljke i na one druge strane đavole kojima su nosevi veliki i mesnati i dolaze ponekad tu radi gozbe i devo-
jaka.
Gospodin Bao Ke Si ponekad ga je častio novcem. Ali svejedno je on strani đavo i bokseri će ga izvesno ubiti.
Nije primetio da je piće u smeđoj flaši seknulo, prava sreća.
Čuvar kapije već je otišao. Uzeo je psa i lopatu i prvi je krenuo, još pre nego što su se gosti razišli. Devojke su
otišle odmah za njim. Cičeći od straha. Glupače. One zasigurno ne mogu biti bokseri.
Sledeći je otišao kuvar. Poneo je sa sobom svoje noževe, ali mali poslužitelj Lju bio je brze pameti. Već je bio
uzeo dva veća i sakrio ih ispod dušeka za kasnije.
Niko nije primetio čak ni kuvar da nedostaju dva noža. Velika.
Otišao je čak i Lao Je, da se pridružim Ji he tuanu , rekao je, dok me nisu ubili . Plakao je kad je odlazio. Sve
vreme je govorio Ajo ajo i vrteo glavom, još od onog plakata. Glupi starac. On je kukavica i nema dovoljno
hrabrosti da bude bokser. Lao Jea će ubiti, gotovo izvesno.
Svi su govorili ova kuća donosi nesreću. Ako ovde ostanemo, sve će nas pobiti. Oni ljudi na gozbi i oni su to
rekli. Pacoliki knez je kazao: Idite i pridružite se bokserima. Tako je pametno postupiti. Čak i devojke , rekao
je, mogu biti bokseri.
Mali poslužitelj Lju nije verovao u to za devojke. Njemu nisu bili potrebni saveti tog čoveka kao ostalima. Oni
su niko i ništa a on je neko i nešto. Bio je pametan i pre nego što je knez išta kazao. Išao je na boksersko bo-
rilište pred hramom Dungjue kraj istočnih zidina. Tamo je bio pre nedelju dana i video šta rade ti bokseri,
kako mlate noževima, pale štapiće i izvode one svoje naročite borilačke veštine. Sve je video. Duhove kako
silaze i ulaze u tela boksera i teraju ih da govore svašta. Da govore besmislice, kao da su Majmun i Svinja, Pe-
sak i konj Julung iz onih priča o putovanju na zapad.
A bile su tu i puške. Velika buka. Dong. I plamen. Ali tuđinske puške nisu mogle da naude bokserima. Mali
poslužitelj Lju video je to rođenim očima. Dong i potom plamen, a nijedan bokser nije pao.
Mali poslužitelj Lju zadenuo je kraj marame pored samog uva. Ovoga puta stajala je gotovo baš kako treba.
Ili makar pristojno. Vreme je da se kreće. Poći će za galamom. Ide tamo gde su bokseri duha.
Istini za volju, pomalo se plašio sad kad je krenuo. Ši hua ši šuo malom poslužitelju Ljuu nije bila draga
pomisao na to da bi gospodaricama moglo nešto da se desi, iako su ono što se naziva kolaboranti. Prošlog
meseca, kad mu je stolica postala vodena i žuta, a stomak ga zaboleo i jezik mu pobeleo, gospodarica Đin-
hua dala mu je čaj zvan smireni vetar , a gospodarica Sujin masirala mu je stopala da bi mu se pokrenuo ći, i
vrlo brzo mu je odlaknulo. Dade mu je proradila onako kako treba.
Podržimo dinastiju Ćing i istrebimo strance! Mali poslužitelj Lju ovoga puta je to vrisnuo i osetio se kao pravi
bokser. Prekoračio je prag duha i izašao na ulicu. Ulica je sad bila pusta i mračna. Zvezde kao pirinač po
nebu. Zaputio se na istok, skrenuo na uglu i osetio da ga neko vuče za bokserski pojas. Okrenuo se, a tik iza
njega stajala je gospodarica Đinhua.
DIES IRAE
Sujin
Veng. Veng.
Bio je to glasan i metalan zvuk, bruj komarca u sobi, i probudio je Sujin pa je uplašeno dahnula. Uplašeno je
dahnula zato što je zaspala, a treba da bude pripravna i budna u ovom času velike opasnosti; zato što je
gola, zato što sečivo noža počiva kraj nje na krevetu i odmah je videla da je sama.
Đinhue nije bilo tu.
Sujin je takođe uplašeno dahnula, zato što su se još čuli ti drugi zvuci, slabiji i dalji nego pre, zvuci koje je
čula te noći i zbog kojih joj se telo znojilo, a srce bubnjalo u ušima; zbog kojih su joj kosti drhtale, a zubi se
stezali kao da su prikovani, gornji za donje.
Zbog tih zvukova je njeno telo sve to radilo dok je Sujin spavala i nije spavala i zbog kneza i onog što joj je
učinio. I pre je znala za bol, ali ovo je bio bol drugačije vrste i nije o njemu mogla trenutno da razmišlja. I
zbog Đinhue. Zbog toga što je Sujin vrištala i krivila je, što je Đinhua otišla a ko sme reći da je trebalo da os-
tane?
Ležeći tako, Sujin je stala da doziva Đinhuu. Dozivala je Lao Jea, dva mala poslužitelja i kuvara. Dozivala je
devojke, jednu za drugom, svih šest, iako je znala da su svi otišli i da se niko neće vratiti u kuću gde su se odi-
grale takve strahote. Dozivala ih je slabim i tihim glasom i niko se nije odazivao.
U sobi je bila paklena vrućina. Rađalo se dnevno svetio i mnogo je
posla valjalo obaviti, nego šta, a Sujin je osećala bolove na previše mesta da bi ih prebrojala: gležanj, rame,
usta grudi i između nogu. Bio joj je potreban ogroman napor da istisne iz misli te bolne delove tela. Nije
htela da razmišlja ni o knezu ni o bolovima neće sada razmišljati o čoveku koji ju je silom uzeo, mada su reći
za to bile prisutne u njenoj glavi. Nije toliko strašno, govorila je sebi. To je nešto što je prošlo, a preživela
sam samo jednom ono što je Đinhua preživela bezbroj puta. I štošta treba sad uraditi, a sve to moram ura-
diti ja.
Veng. Veng. Veng. Komarac je kružio, a zvuk mu je bio nepodnošljiv. Sujin je polako sela. Polako je, bolno
ustala sa kreveta. Stajala je načas nepomično i sa užasom posmatrala mrlje koje je ugledala na svome
nagom telu. Modrice, ogrebotine, krv koja se suši, svežu krv takođe. Mesta gde je knez ostavio svoj trag. Su-
jin je zajaukala, pustila jauk zbog svega što se dogodilo. Zbog bolova koje ipak nije mogla poricati. Zbog svoje
čestitosti koje više nema, a pre svega zato što bokseri poju te jezive reči ubistva, i Đinhua je nekud otišla i
razne se strahote mogu dogoditi i Sujin ne zna šta da radi.
Kada su jauci jenjali, kada je Sujin našla načina da se stiša, dohvatila je nož na krevetu i rekla sebi: Ti si ona
ista koja si i bila pre nego što je knez došao ovamo. Ti si madam Vredne Ruke. Ti si jaka kao stena. Ti si gvoz-
deni stub u moru nevolja i umeš da rukuješ ovim nožem.
Đinhua
Rado bih te ponudio kapljicom šerija ili porta, ili čašom , upravo je govorio Edmund, a nije bio ni smiren niti
je gledao u Đinhuu; pričao je vrlo brzo, a krevet mu nije bio namešten. Ne ljuti se na mene ali situacija je
kobna i nemam vremena to shvataš, zar ne? Pogledao je u nju, ali samo načas. Pametna si ti cura , dodao je,
što si se obukla kao prljavi, štrokavi bokser u ovo vreme kad canis canem edit. Kada pas jede psa.
Edmundova svetla kosa bila je u neredu i pakovao se, nehajno, samo ubacujući stvari u kožni putni kofer.
Nepropisno složena košulja, papuča, lula, flaša zlatnomrke tečnosti.
Kalvados. Ili neki divni Edmundov konjak.
Đinhui je lupalo srce. Svačega se nagledala na putu do njega strašnih, nepojmljivih prizora razbuktanih ulica
koje obasjavaju nebo. Noževa, plamenova, sekira, kopalja. Reka krvi. Boksera koji bučno marširaju ulicama
seku ljude u paramparčad.
Treba mi tvoja pomoć , molećivo se obratila Edmundu. Imaju
spiskove...
Dies irae , kazao je on, pa dohvatio pantalone i ubacio ih u kožni kofer. Još jedan latinski izraz da ga naučiš, a
sad je pravi trenutak, je promets. Znači dan osvete . I dalje nije gledao u Đinhuu. Na krevetu je počivala
gomila drugih predmeta spremljenih za pakovanje: čarape, jedna knjiga, srebrni vadičep, pređica za opasač
od žada. Gledao je u te predmete, birao i odlučivao se. Đinhua ga je zgrabila za mišicu.
Ni od koga drugog ne mogu da tražim...
Edmund je zastao. Zastao je samo načas, zavrteo glavom i odgovorio: Čuj, gore je, mnogo gore nego što smo
svi mi strepeli. Bokseri ubijaju proklete strane đavole, a prokleti strani đavoli ubijaju boksere. Mom susedu
su rastavili glavu od tela i sad paradira ulicama na vrhu dugačkog štapa. A što se mene tiče c est tresper-
illeux, istinski strahujem. Vreme je da se briše, kao što vidiš, na bezbedno, iz sumnjivog komfora Britanskog
diplomatskog predstavništva.
Znam , kriknula je Đinhua, a prikupila je svu preostalu snagu da bi to izgovorila; stopala su je bolela, kidala je
grudi Edmundove košulje. Videla sam je , zajecala je. Videla sam glavu tvoga suseda a ti si, Edmunde, jak.
Reci mi šta da radim. Ne molim radi sebe. Treba mi pomoć zbog Sujin. Ona ne zaslužuje da pogine. Ranjena
je, Edmunde, nije pri sebi. Kuda možemo da odemo?
Edmund se bio otrgao od nje. Vratio se svome pakovanju. Priberi se , rekao je, i to oštrim glasom. Pomoći ću
ti ako budem mogao, samo kad bi htela da se lepo smiriš i pustiš me da promislim. Dohvatio je naslagane
maramice. Idite na glavnu kapiju u Diplomatskoj ulici. Ti i uvek divna Sujin. Čekajte me tamo. Sad beži, idi po
nju i požuri.
Edmund je sada gledao u Đinhuu plavim, plavim očima, s kutijom cigara u ruci, spremnom za pakovanje. Ah ,
rekao je. Imaš nož. Budi spremna da ga upotrebiš. Upamti, Đinhua, dies irae.
Crvena marama koju je uzela od malog poslužitelja Ljua kliznula je Đinhui preko jednog oka. Nož što joj ga je
dao stezala je gvozdenim stiskom i trčala, trčala kao nikad pre, stopalima koja su buktala, stiskajući zube, os-
ećajući da će joj se pluća rasprsnuti. Ulica je bila prepuna ljudi; svi su trčali kao i ona, sa imovinom, koliko
god su mogli da ponesu, uvezanom u velike plave denjke; vukli su decu, gurali ručna kolica krcata staraca,
lonaca, potpale, posteljina; išli su na istok, poneko i na zapad. Bežali su koliko ih noge nose, ne gledajući ni
levo ni desno, samo se povremeno osvrćući da vide opasnost što je za njima, i trčali brže nego što je Đinhua
mogla da trči kad napregne svaki mišić. Beže od katastrofe beže od vatre, od noževa, od bezmalo izvesne
smrti.
Kad budeš stigla do Diplomatske ulice, pričaj na nemačkom, kućo stara, pričaj na engleskom, francuskom,
latinskom , doviknuo je Edmund Đinhui dok je izlazila iz njegove kuće. Reci prokletim stranim đavolima da si
hrišćanka, tako ti Hrista! Oče naš koji si na nebesima, to ti je dobro za početak. Pater noster qui es ako uspeš
to da izgovoriš inače će pucati, i to s namerom da ubiju.
Đinhua ih je ugledala kako idu ulicom ka njoj. Bokseri. Trojica napred, još ko zna koliko za njima kočoperni
kao prašnjavi, gladni dvorišni petlovi, sa onim maramama, pojasevima i širokim, prljavim seljačkim licima s
noževima u rukama, a neki su nosili i plamsave baklje; maltene su igrali, mahali žutim barjacima, mlatili onim
noževima iznad glave. Smejali se kao da poseduju taj šljunak na ulici, prašinu u vazduhu, oblake na nebu.
Smejali se kao poludeli. Stotine njih. Hiljade. Izvikivali su one grozne reci. Podržimo dinastiju Ćing , drali su se
promuklim glasovima. Pobijmo kolaborante. Đinhua je u mislima začula kneza Duana kako izgovara: Cilj bok-
sera duha pravedan je i ispravan , i videla ga kako zajahuje Sujin i tad je začula i poslednje reči koje je izgovo-
rio knez Duan. To što sam ja uradio nije ništa , pa je potrčala majušnim stopalima natrag u Dvoranu snova
letnje noći, natrag ka Sujin koja ne zaslužuje ništa od toga a kada sve ovo prođe...
Sujin
Bila je u kuhinji kada ih je začula. Pevao je cvrčak, a Sujin je jela hladan pirinač iz zdele boje volovske krvi, s
mokrom kosom koja joj se cedila niz leđa haljine, naoružana kneževim nožem što joj ga je ostavila Đinhua.
Bila je gladna da bi vetar jela i rešavala se da pođe bezbroj puta i rešavala se da ostane bezbroj puta. Da
pođe i pronađe Đinhuu, gde god bila. Da ostane i čeka njen povratak.
Ali bokserski glasovi primicali su se vrlo blizu, te je bilo prekasno za razmišljanje o izborima, da li otići ili os-
tati, tražiti ili čekati. Sujin je ostavila pirinač i zdelu boje volovske krvi, pa izašla na vrele ploče dvorišta, ras-
poređene u večnu šaru; svaki mišić joj je bio napet, a bokseri su bili odmah sa druge strane, razvikani,
neustrašivi rasrđeni i uzbuđeni i plamenovi njihovih baklji vili su se iznad zida. To je ta kuća , drali su se, dvo-
rana snova stranih đavola , i odjednom je zid izgledao nepojmljivo nisko, a samo je uboga brava debla Sujin
od tih noževa, plamenova i Ji he tuana.
Podržimo dinastuju Ćing i pobijmo kolaborante , vrištali su bokseri, a Sujin se zavukla u mali prostor između
kuhinjskog zida i krhkog zaklona u vidu žbunova još neprocvale kamelije. Čula je kako kapija stenje, potom
škripi, a onda se raspala uz bučan, otegnut, nepravilan prasak. Ugledala je kako kroz bleštav, reckast otvor
proleću crvene mrlje. Jedna dve pet ne, deset jedanaest previše ih je da bi se izbrojale. Bokseri su bili un-
utra, prevrtali su saksije s biljkama. Razbijali baštensku stoličicu, sto, fenjer. Došli smo po Izaslanikovu Kur-
tizanu , kričali su, i svud je vladala halabuka, i u Sujininim plućima nije preostalo vazduha. Nećemo imati
milosti. Odrezaćemo joj grudi, odseći ćemo joj ruke i noge od tela. Iskopaćemo joj oči i spalićemo je u pepeo.
Ne može da pobegne ne može da se sakrije. Naći ćemo tu ženu gde god da je...
Sujin je iskoračila iza žbunja. Plamen je lizao sa bokserskih baklji uz kuhinjski krov, odatle ka nebesima.
Oglasila se vriskom čistoga užasa. Ponovo je vrisnula, sada razjareno, spremna da se bori, da se rve svakom
kosti i svakim udom tigar protiv tigra zmaj protiv zmaja žena s nožem protiv boksera u dvorištu. Glas joj je,
zvonak i siguran, nadjačao sve druge glasove, prsti su stegli knežev nož i bili su od gvožđa...
Ne tražite dalje , povikala je. Ja sam ta koju tražite. Ja sam Izaslanikova Kurtizana.
Prvi je do Sujin stigao neki dečak, zamahnuvši rukom s nožem, u uverenju da je to Saj Đinhua. Bio je maltene
još dete, a njegovi sadruzi bokseri pojali su te ubilačke reči, Dvorana snova letnje noći gorela je neizdrživom
vrelinom. Knežev nož je ispao iz Sujinine ruke, dečak je nasrnuo, a ona je znala da ni njemu nije preostalo
izbora. Osetila je kako joj se nož zariva u srce, osetila udar što je boleo jače od svakog drugog bola, a onda se
gnev istopio. Bol je iščezao. Volela bih , šapnula je volela bih i poslednje što je Sujin ugledala bila je nesig-
urnost u dečakovim očima.
ŠESTI DEO
Kurtizanino dete
21. OKTOBAR 1900.
Dvorac mirne dugovečnosti
Zabranjeni grad
Peking
LAV I LEPTIR
Grof Alfred fon Valderze
Verdammter Hund.
Prokleti pas je imao oči poput dva tečna granata koja mogu da slome srce odraslom čoveku u hiljadu ko-
mada. Ne veći od čašice Alfredovog kolena, pekinezer carice-udove probudio ga je iz preko potrebnog vo-
jničkog dremeža tako što je krenuo da mu grebe šapom vrh čizme.
Pretpostavljao je da je pas njen jer su ga našli skupljenog u jednom uglu udovine spavaće sobe u Dvorcu
mirne dugovečnosti, u blizini nečega što je čitavom svetu ličilo na gomilu udovinih odsečenih noktiju.
Eto vam dvoraca zlatnih krovova. Scheisse.
Kad ga je pas probudio, Alfred je sanjao, pogrbljen nad novim listom upijaće hartije, telegramom od kajzera i
pismom od svoje supruge Marije, Amerikanke, ambiciozne i pobožne, koja je u svome pismu imala da kaže
isto koliko i kajzer ili čak više. Zgrbljen nad masivnim stolom od kruškovine koji je, sve do četrnaestog av-
gusta, pripadao carici-udovi, u prostoriji koja je bila njena dnevna soba do tog istog dana, dana kada je gen-
eral Gejsli stigao sa svojim Britancima i svojim sikima i Radžputima da okonča boksersku opsadu diplo-
matskih predstavništava.
On Alfred stigao je docnije. Opsada je bila svršena. Carica pobegla. Taj pohod je bio noćna mora svakog vo-
jnika noćna mora koja je trajala i posle svega, s obzirom na osam zakavženih takozvanih savezničkih vojski na
slobodi, a Alfred se pitao kako je došlo dotle da čovek koga je njegov kajzer pozvao da bude vrhovni koman-
dant savezničkih snaga u Kini, zapovednik svih tih vojski, sedi u ledenom dvorcu s glupavim psetancetom
kraj nogu dok mu iznenadna, krivicom prožeta žudnja za cigarom izjeda jezik.
Cigare su zabranjene , tako je rekla Mari, koja je smatrala da je trebalo da Alfred bude tu u vreme ključnih
borbi. Ali bio je tu sad u caričinoj dnevnoj sobi, njegovoj sadašnjoj vojnoj kancelariji, s jednim jedinim žer-
avnikom koji je odavao bednu toplotu i mozgao o kajzerovom naređenju da uredi ono što su nazivali Ki-
neskom situacijom . Da sprovede odmazdu, na to je mislio kajzer. Da udari tačku na die Gelbe Gefahr. Na
Žutu propast.
A tu se takođe podrazumevalo, naravno, da se mora postarati i da Nemačka dobije pošten deo ratnog dara.
U Pekingu je bilo blaga. Mnogo blaga. Porcelana i žada...
Pas je bio neumoran, kmekav, krivonog, ispitivao je Alfredovu čizmu. Nije voleo pse, sem kad love, a ovaj sig-
urno nije lovio. Iskosio je malčice čizmu ulevo, a pas je nakrivio glavu pod istovetnim uglom. Oči su im se
susrele, njemu i psu; pas je bio beo kao sneg celac, a Alfredu se činilo da ga to stvorenje obožava.
Sa svojih šezdeset osam godina prestar je za ovo. Prestar da bude Bizmark, iako Mari, znao je, upravo to
hoće da napravi od njega.
Ovo nam je poslednja prilika , rekla mu je neposredno pre nego što se ukrcao na parobrod Zaksen za Šangaj.
Bila je gladna moći. Podozrevao je da deli postelju s mladim kajzerom.
Sheisse ponovo. Alfredove čarape su u čizmama bile krute od sasušenog znoja.
Đavolski zadatak, ta kineska zavrzlama. A sve u ime dičnoga nemačkog Kaiserreicha, i bandoglavih Britanaca,
pobožnih Amerikanaca, potuljenih Rusa, dvoličnih nezna-božaca Japanaca, aljkavih Francuza, Austrijanaca i
Italijana svi su oni isti.
A tu je i Mari.
Alfred je spustio pero, podigao psetance na krilo i nasuo sebi čašu šnapsa. Zabacio je glavu i samo načas se
sladio blagim mirisom kajsija, potom osetio gorčinu na jeziku i vrelinu što mu se slila niz ždrelo u grudi. Vo-
jnička uteha, a bila mu je potrebna. Nazdravio je psu.
Prost.
Tog jutra je u Tajmsu pročitao izveštaj o tome kako je grofa Alfreda fon Valderzea, vrhovnog komandanta
savezničkih snaga u Pekingu, oborio napad dizenterije, pa je pomislio na ono za šta je znao da je istina, a
ipak nije bilo zabeleženo na cenjenim stranicama tog lista koji sebe naziva snabdevačem vestima. Na to da
ovdašnje žene dave same sebe svilenim koprenama kako bi izbegle da ih siluju civilizovani hrišćani, i kako je
u Zabranjenom gradu nađeno osamdeset pet pokvarenih satova, i kako diplomati i misionari pljačkaju
pekinške dvorce, vojnici se klibere gledajući kako Kinezu glava eksplodira od dejstva dumdum metka. I pitao
se šta tačno da piše jednom kajzeru čvrsto rešenom da se osveti?
Bio je iznuren, A beli pas podsetio ga je iznenadno na onu Kineskinju iz Beča. Na one tamne oči, egzotične,
pune poverenja, ranjive. Ono srcoliko lice, tako svetlu kožu, tako tamnu kosu. Dete a opet ne dete, oboje is-
tovremeno. Setio se svoga utiska koji je o njoj stekao onog dana u Prateru, da je nečim ranjena. Da čeka da
se nešto desi. Možda je čekala sreću. Sećao se sada njenog glasa koji se ljupko rvao s nemačkim rečima, gru-
bim od suglasnika i drugih evropskih glasova.
Dugo nije pomislio na nju. Samo jednom su se sreli, a voleo bi opet da je vidi. Sigurno je dosad procvetala u
prelepu ženu.
Ako je živa.Ako je preživela ovaj prokleti, odvratni rat.
Kad bih hteo da je nađem u ovoj prokletoj, odvratnoj zemlji, zapitao se na to Alfred, kako bih to izveo? I za-
što?
Nasuo je sebi još jednu čašu šnapsa. Pa još jednu. Pekinezer se razbaškario na njegovom krilu i izvrnuo se na
leđa, tako mali, tako beo, tako bezrezervno pun vere u njega. Jedno uvo mu je mrdnulo, savijene šape su
lebdele u vazduhu, goli stomak dizao se i spuštao. Alfredu je damarala vena u slepoočnici; rekao je psu:
Jednoga dana trebalo bi da ti nadenem ime. Možda bi ti lepo pristajalo da budeš Snežna kugla.
BOR U ZIMU
DRUGI DAN DECEMBRA 1900.
Rezidencija Ćing Šana u Britanskom sektoru, Peking
Đinhua
U Edmundovom krevetu ležalo je dete praznog pogleda. Dečak, a ne čovek, što je na trenutak iznenadilo
Đinhuu a onda se zgadila.
Znala je, još od kraja onoga što je on nazivao le siege, opsada, a ponekad i Problem s bokserima, da Edmund
odlazi u takozvane tajne poslovnice, kuće gde su muškarci muškarci, ali takođe su i žene. No ovaj dečak je
još bio dete. Nije mogao imati više od deset-jedanaest godina. Đinhui se srce kidalo. Nasula je bled čaj u
tanane porcelanske šoljice koje je Edmund najverovatnije maznuo iz nekog dvorca, kuće, od nekog ko je mr-
tav. Zeleni abažur je ublažavao svetlost u njegovoj sobi, u tom zdanju koje je pronašao kada se okončala op-
sada diplomatskih predstavništava.
Kuća nije pripadala njemu. Bilo je to zdanje zle prošlosti.
Sve ovo je moje samo pro tempore ne zauvek, nego tek koliko da pričuvam , govorio je Edmund, dok se ne
nađu zakoniti vlasnici. Mislio je na tu kuću što je pripadala čoveku po imenu Ćing Šan; on se utopio u
dvorišnom bunaru iz straha od odmazde stranih đavola. U jednoj drugoj eri, davno pre ove, Ćing Šan je bio
učitelj kneza Duana.
Knez Duan. Čovek malih šaka i lasičjeg lica koji tvrdi da nije uradio ništa. Istorijat te kuće izmamio je Đinhui
suze gneva zbog čoveka koji je učio, a ipak nije naučio kneza Duana, a kada je pomislila na ono što je i sama
radila i propuštala da vidi, suze su joj postale vrelije i gorče.
Pod tim pro tempore Edmund je podrazumevao i porcelanske šoljice, zelenu lampu, svilene ćilime, vaze, kn-
jige i žad, i sva druga blaga koja je tu nadonosio.
Bio je to plen iz jednog rata u kom je Kina izgubila. Edmund se nalazio među pobednicima.
Možda je, govoreći o čuvanju , Edmund mislio i na dečaka. Bio je bolno mršav, prelepo dete. Delovao joj je
maglovito poznato, ali Đinhua nije uspevala da ga veže ni za jedno sećanje. Dok je sipala čaj, ruke je nisu na-
jbolje slušale. Reči kojima je Edmund opisivao sve to što se desilo problemi, le siege a koje su za njega
značile pedeset pet dana zatočeništva među zidovima Britanskog poslanstva te reči su bile neodgovarajuće.
Đinhua je preživela istih pedeset pet dana, ali za nju je to bilo pedeset pet dana nezamislivog pedeset pet
dana prestrašenog čučanja na prodrtoj asuri u vrtu kneza Sua, divnom mestu koje se pretvorilo u gnezdo
smrada i bede i gde su psi jeli mrtve, slabe, izgladnele; gde su se sabili oni najsrećniji kineski hrišćani kako bi
se sklonili od osvete boksera duha.
Bilo je to, takođe, pedeset pet dana neprestanog oživljavanja užasa koji je Đinhua zatekla u Dvorani snova
letnje noći kada je osvanuo onaj dies irae. Svesti, iz dana u dan, prisutne u koži i kostima u srcu, plućima,
džigerici, bubregu, slezini, bešici da su bokseri ubili Sujin i ostavili njen leš da izgori. Đinhua se pružila, s
vrelom šoljicom čaja u ruci, kroz pruge svetlosti što su lebdele nad Edmundovim krevetom, i nije joj se
dopadala intimnost ove sobe, miris bordoa iz Edmundovih usta tako rano izjutra rekao je kako su diplo-
matski podrumi presahli nakon svega dvadeset dana opsade c est vrai , kazao je a ponajmanje se Đinhui
dopadao ovaj njegov novi hir, to dete u Edmundovom krevetu. Kako je proteklo tih pedeset pet dana ovom
dečaku?, zapitala se. Gde je on bio dok su bokseri divljali, Peking goreo, sve se rušilo u propast?
Edmund ju je spasao, a verovatno je spasao i dečaka, i eto zahvaljujući čemu su živi, njih dvoje, i stanuju tu,
pro tempore, u toj kući.
Svi drugi su nestali. Živi ili ubijeni, ko zna? Lao Je? Devojke? Čuvar kapije?
Mali poslužitelji? Lju, koji joj je pomogao?
Đinhua je prepustila šoljicu Edmundovoj pruženoj šaci. Ostani dokle god želiš, Đinhua , bio je rekao kad se
sve svršilo. Pazićemo se međusobno, nas dvoje, neko vreme.
To je časno mislio, ukoliko Edmund zna da bude častan. Đinhua je počinjala da shvata zašto naziva sebe štet-
nim konjem u krdu. On je čovek kome je do samog sebe stalo više nego do drugih. A ako bi bila iskrena
prema sebi...
Đinhua je nasula još jednu šoljicu čaja, za dečaka, kog je Edmund bio odenuo u bluzu boje maslaca, a oko
nogu i bokova umotao u žute jorgane i pomislila na Rezinu vruću čokoladu s humčicom ulupane pavlake
odozgo da li bi se dečaku to svidelo isto onoliko kao nekada njoj?
Dok joj je zahvaljivao na čaju, dečak je gledao Đinhuu pravce u oči. Možda, razmišljala je, ima i dvanaest go-
dina kao ona nekad, u neko daleko doba, na nekom dalekom mestu. Stariji svakako nije. A onda je rekao:
Sećam te se. Ti si sestra one gospođe sa ušećerenim divljim jabukama. Ona mi je dala novac. Rekla mi je da
požurim dok se nije predomislila. A ti si mi kazala da ne jedem previše , kazao je. Rekla si da će me od toga
boleti stomak.
I tad je znala. Dečak je bio mali Edmundov poslužitelj. Pamtila mu je oči, i kad je Sujin rekla da je zbog njih
boli duša, zbog tih očiju. Pamtila je kad mu je Sujin kazala: Idi i kupi sebi divlje jabuke na štapiću, u medu i
susamu , i pamtila je kako je dečak odjurio, brz kao zec, i kako mu je kika lepršala, čakšire lepetale, i kako se
osvrtao ka njoj i Sujin a to sećanje joj je iznova probudilo bol za onim što je izgubila.
Dečakove oči bile su se izmenile, te je pomislila na ono što je on izgubio. Da je progovorila, Đinhua bi kazala
Edmundu: Ostavi ga na miru; previše je savršen. Može da ga skrha tvoj posao u krevetu isto onako kako su
mene davno slomili posrednica, povezivačica nogu,vlasnica javne kuće, jedan bankar. I slomio me je i muž
koji nije mislio zla, ali svejedno ga je izazvao.
Trenutno nije mogla da progovori. Edmund joj je rekao: Sjesje ni. Hvala ti. Mislio je na čaj. Mislio je na to da
sad ona treba da ide iz sobe. Savršeni ovali noktiju na njegovim prstima bili su sjajni, ružičasti, izgledali kao
da ih je upravo namazao uljem.
Đinhua je pošla ka vratima i nije joj se dopadalo što odlazi. Jednom se okrenula i pogledala u dečaka, i dalje
umotanog u žutu boju. Pogledala je u Edmunda. Tako nehajnog. Tako nepouzdanog. On je u svemu ovome
tako malo izgubio, Edmund. Njemu nije bilo kao Đinhui, ni kao tom dečaku, ni kao Sujini, za koju je život
svršen. Nije mu bilo kao kineskom narodu, koji je izgubio još jedan rat. Edmund je Englez. On je jak i može da
uzima šta mu se prohte. On je među pobednicima.
Kada ju je doveo u vrt kneza Sua, Edmund je rekao: Neće ovo dugo potrajati, Đinhua. Uskoro stiže podrška.
Naša vojska je već na putu ovamo, a do njenog dolaska bićeš bezbedna ovde, s drugim Kinezima.
Edmund nije razumeo da nju nije briga hoće li umreti. Nije razumeo da je za onih nekoliko mračnih sati pred
dies irae shvatila da je njena podrška uvek i jedino poticala od Sujin. Nije razumeo njeno kajanje, njen stid
njen neizdrživi bol.
Kiša je stigla prekasno a isto tako i strani vojnici sa svojim marševskim čizmama, razmahanim zastavama,
puškama uprćenim na rame. Kinezi su umirali u kneževom vrtu, najpre na stotine, potom na hiljade. Molili
su se iz dana u dan da ih Gospod čuva. Jeli su pirinač i konjsko meso kako bi se održali u životu, tu gde su bili
zaštićeni od noževa boksera. Kasnije će jesti pogače od mekinja i sirka, od lišća i kore, od čega će im usta biti
ranjava i boleće ih trbusi, a ipak će se i dalje moliti i pričati o svome bogu.
Đinhua je sad bila omršavela, sama koža i kosti. Odlazila je, i dalje, svakoga dana do onog pocrnelog, pustog
prostora gde se nekada uzdizala dvorana njenih snova. Sedela je u pepelu i tu se obraćala Sujini, pripovedala
joj takoreći o svemu. Danas će ispričati Sujini za dečaka. Sujin će rado čuti šta je bilo s njime. I on je mršav,
primećivala je Đinhua.
Probudivši se iz kratkog sna, Đinhua je videla da je ušao u sobu koja je sada njena, pro tempore. Sedeo je na
ivici kreveta, odeven u svoju kinesku haljinu. Čudnovato, imala je osećaj da je Edmund prisustvovao njenom
snu, tom koji je upravo sanjala. I isto tako čudnovato, nije joj to smetalo.
Sanjala sam jedan drugi život. Iz doba kad sam bila dete i znala za sreću , kazala je sedajući. Bio je tu moj
otac, a bila je i Sujin, i obema nam je ispričao priču, a počinjala je ovako: Davno, davno, u prastara vremena,
kad je bilo dovoljno samo da poželiš pa da tako bude... a u očima je od svetlosti fenjera imao tačkice nalik na
zvezde.
Edmundove oči bile su mrkle, klimao je glavom, a Đinhui nije smetalo što je on tu; štaviše, morao je biti tu.
Udahnula je vazduh.
Odlučila sam , rekla je, da se vratim u Sudžou. Sjajni zračak sunca sleteo je na Edmundovu donju usnu, čelo
mu je bilo nabrano, i da, i u njegovim očima je bilo tačkica svetla. Tamo mi je mesto, u gradu odakle sam za-
počela , nastavila je ona, a lepo joj je bilo što to saopštava Edmundu. Lepo je bilo dozvoliti stvarnom da bude
stvarno, a nestvarnom da izbledi. Bilo je lepo odlučivati.
Ali o mnogo čemu još valja razmišljati i još ponešto treba reći Edmundu.
Volela je grofa. Volela ga je i sad, i uvek će ga voleti. Volela je njegove plave, plave oči i svetlu kosu, zlatna
dugmeta na njegovom kaputu. Volela je ono što je osećala kad je kraj njega. Njegove usne što joj ljube ruku.
Mehuriće na jeziku. Njegovo telo blizu njenog tela na kadifenom sedištu kočije. Volela je ono što joj je on
pružio i omogućio. Dodir jedne carice. Sedam slatkih, buterastih, čokoladnih slojeva. Snove letnje noći...
Teško je bilo to breme, čuvati snove uza se. Đinhui su bili potrebni. Zahvaljujući njima odabrala je nešto što
nikad, nikad ne bi odabrala. Došla je ovamo u Peking. Dovela Sujin. Edmunda je volela zbog grofa. A ipak
možda jeste onako kako je Sujin vazda govorila. Neke su stvari neizbežne. I ponekad, pomislila je sada, blato
i pesak teku zajedno.
Edmundove oči bile su iste, čak i u ovom prigušenom, nesigurnom svetlu, kao nebo, onako kako su uvek bile
iste kao nebo kad se bliži oluja. U ponekom pogledu on je dobar čovek, uviđala je Đinhua sada, a u ponekom
rđav. Opraštala mu je što je takav kakav je ali dečaku nikakvo dobro nije mogao doneti i nije bila u stanju da
mu oprosti što je doveo to dete u svoj krevet.
Aut viam , kazala je Đinhua za sebe, i bilo je nemoguće te latinske reči izgovoriti, još teže u njih verovati a Ed-
mund, tako nepouzdan, tako drag, tako odvratan, zanosan, budalast i mudar Edmund je klimao glavom da je
ohrabri. Inveniam autfaciam , završila je rečenicu.
Ili ću naći izlaza ili ću ga stvoriti.
Vodim dečaka sa sobom, Edmunde , rekla je, a to mu je saopštavala, nije ga pitala i osetila se kao da je
prominula neka oluja. Donela je odluku zbog koje će se Sujin radovati i koja je veoma, krajnje nužna. Đinhua
to mora da uradi. Poći će sa mnom u Sudžou , kazala je. Vodiću brigu o njemu i staraću se da mu bude do-
bro.
Edmund je izgledao iznenađeno, a onda više ne. Zagledao se sebi u šake i u klonulosti njegovih ramena Đin-
hua je prepoznala prvu istinsku žalost koju je videla u njemu. Mnogo si naučila , rekao je, a dok je sedela tu,
u toj zamračenoj, uzajmljenoj sobi, Đinhua je znala da je jaka. Da postaje manje pogubna.
Da sam čovek koji nisam, Đinhua , kazao je, i dalje gledajući sebi u šake, ludo bih te voleo. A što se dečaka
tiče, draga moja devojko, biće kako ti želiš, razume se. Ne mogu ti to uskratiti, niti mogu uskratiti njemu. A ni
ti ni ja ne možemo to uskratiti Sujin, koja nije zaslužila ono što joj se dogodilo.
BUDUĆNOST JE DUGA
PONOVO POČINJE JESEN 1905. Javorov most, Sudžou
Đinhua
Došla sam opet na Javorov most, baba, da ti ispričam onu priču koju si tražio pre tolikih godina, priču koju
nisi ranije čuo. Došla sam ovamo da ti pripovedam o događajima u mome životu. Bili su kao pet jela na
gozbi,posluženih jedno za drugim. Pet ukusa je došlo i prošlo; bili su ljuti,slatki, kiseli; bilo je gorkih i slanih, a
često su se mešali i stapali. Neke je bilo teško gutati. Drugi su bili slasni.Svi su ostavili svoj trag. Promenili su
me i ponekad im se i sad vraćam.Ljutom, slatkom, kiselom, gorkom, slanom ukusima koji će mi potrajati dok
sam živa. I trudila sam se, baba,da budem radoznala, vrla i mudra. Trudila sam se da postupam kako si me ti
učio. Imala sam neke valjane postupke: jedan ili dva.Imala sam i pogubne neke protiv svoje volje, a druge...
Ali, baba, vratila sam se kući u Sudžou, gde zvuk vode nikad nije daleko, i otvorila sam prodavnicu kolača na
kanalu,u blizini Zapadne kapije. To je mala radnja koja deci mami osmehe.A ono najlepše, baba, ono na-
jlepše u čitavom mom životu nalazi se ovde uz mene. Zove se Sjao Šunci i ti bi se ponosio njime; duh i srce su
mu živi, i radoznao-je, i uspomene na strašne događaje izbledele su u njegovoj glavi a u tome sam mu ja po-
mogla. Sjao Šunci je tvoj unuk, baba, i odan je sin i pričam mu priče baš onako kako si ih i ti meni pričao.
Pripovedam mu o Nuvi, koja je bila radoznala,vrla i mudra, i pričam mu da je bila istovetna kao mama.
Nad Đinhuinom glavom, guske širokih krila i promuklog, nepravilnog zova letele su tamnim nebom u ne baš
savršenom klinastom poretku; digla je pogled. Iz velike daljine razlegala se jeka velikog zvona u Hramu na
Hladnoj planini. Kada je zaćutalo, začula je kukurikanje nekog sveznajućeg petla i izgovorila poslednje laku
noć svome ocu.
PIŠČEVA NAPOMENA
Atlanta, Džordžija
PRVI DAN OKTOBRA 2014.
Čitaocu dugujem određena priznanja. Činjenice iz Saj Đinhuinog života ogrezle su u legendi, te sam pojedine
slobodnije obradila podređujući ih priči, ali isto tako i iz nužnosti. Od onoga što je ispričano i zapisano o ženi
poznatoj kao Saj Đinhua, štošta protivreči jedno drugome, različite verzije međusobno se kose. Štošta se i ne
zna ili je pak izvitopereno nastojanjem drugih pisaca da romansiraju njen život. Rodila se 1872. Ili pak 1874?
Dok je živela u Evropi, bila je u preljubničkoj vezi s grofom Alfredom fon Valderzeom. Ili se zapravo nisu ni
susreli za vreme njenog boravka tamo? Upoznali su se ili obnovili poznanstvo kada je on došao u Peking. Ili
se nikada nisu ni upoznali. Čitalac mora znati da sam Saj Đinhuu i njenog muža preselila u Beč iz Berlina, gde
su zapravo živeli za vreme trajanja njegove diplomatske karijere; da je za svoga života Saj Đinhua koristila
nekoliko različitih imena, te da sam ja odabrala da se služim samo jednim kako bih izbegla pometnju. Njen
muž je zvanično bio poznat pod imenom Hung Đun.
U službi same priče, takođe sam navela Đinhuu da se susretne sa nekoliko istorijski značajnih savremenika,
svih odreda živopisnih ličnosti ljudi kojima se staza možda nije ukrstila s njenom stazom, ali mogla se ukrstiti;
ljudi sa sopstvenim pripovestima. Među njima je i ser Edmund Bekas. Ovaj diplomac Oksforda bio je ekscen-
trik, briljantan jezičar, homoseksualac sa ne preterano tajnom sklonošću ka pornografiji, učen poznavalac
Kine čiju verodostojnost zatamnjuju optužbe za obmanjivanje i prevaru, čovek koji je tvrdio da je imao bro-
jne seksualne odnose s caricomudovom Cisi, četrdeset godina starijom od njega. Umro je 1944. u Kini, us-
amljen i u siromaštvu. Knjige i rukopisi koje je zaveštao Bodlijevoj biblioteci u Oksfordu znatne su vrednosti.
Grof Alfred fon Valderze ostao je u Pekingu do 1901. Preživeo je ogromni požar koji je u aprilu te godine
progutao delove Zabranjenog grada, pobegavši kroz prozor u spavaćici, samo sa svojom feldmaršalskom pal-
icom u ruci. Neki kažu da je s njim te noći bila Saj Đinhua. Valderze će otad pa nadalje biti krhkog zdravlja, a
umreće 1904, u sedamdeset trećoj godini života, u Hanoveru; za sobom će ostaviti svoju pobožnu i ambi-
cioznu suprugu, Amerikanku Mari.
Carica Elizabeta Austrijska obavijena je sopstvenom legendom. Slobodan duh koji se gnušao Beča i zahteva
njegovog carskog dvora, dete vedrog neba za koje se naširoko smatralo da je anorektično, ona je živela u na-
pornom braku s carom Francom Jozefom, a njen najstariji sin Rudolf izvršio je samoubistvo u lovačkoj kućici
u Majerlingu. Nju samu ubio je 1898. anarhista Luiđi Lukeni na obali Ženevskog jezera.
Ovaj spisak istorijskih ličnosti koje se pojavljuju u knjizi ne bi bio potpun ako ne pomenemo kneza Duana.
Pogubno konzervativan i protivstranački nastrojen, on je bio moćan pokrovitelj bokserskog pokreta, a ime
mu se isticalo na spisku dvanaest viših službenika dinastije Ćing za koje je Alijansa osam država tražila sm-
rtnu kaznu u sklopu posleratnog poravnanja. Knez Duan se izvukao od pogubljenja, ali prognan je u jedan
dvorac u Turkestanu. U Pekingu se ponovo pojavio nakon pada dinastije Ćing. Važno je pomenuti da je opis
silovanja u ovom romanu potpuno izmišljen.
Ono najvažnije pitanje u vezi sa Saj Đinhuinim životom, pitanje da li je ona kineska heroina ili ne, zavisi od
toga da li se upoznala ili obnovila poznanstvo s grofom Alfredom fon Valderzeom kada je došao u Peking kao
vrhovni komandant snaga Alijanse osam država; da li je uticala na njega u krevetu ili na ma kakav drugi način
ne bi li izradila blaže postupanje s njenim zemljacima nakon opsade diplomatskih predstavništava. Najgoli-
cavije priče vrte se oko Đinhuinih i grofovih ludovanja u postelji, i to baš u zmajevskom krevetu carice-udove
Cisi. Decenijama nakon Bokserskog ustanka njen život je predstavljan u pesmama, romanima, pozorišnim
komadima i operama. Njenom životnom pričom su se služili kao okvirom za suptilne a ponekad i ne baš
preterano suptilne političke i književne aluzije na neke teške teme kao što su izdaja, izopačenost dinastije
Ćing u poslednjim decenijama vladavine, politika predaje i hrabrost naspram slabosti pred pretnjom imperi-
jalizma. Dela o njenom životu povremeno su zabranjivana u Kini zbog alegoričnog upiranja prstom u razne
aktere na kineskoj političkoj pozornici, u novije doba za vreme Kulturne revolucije. Glumica Đang Ćing, poz-
nata takođe i kao madam Mao, navodno je tridesetih godina priželjkivala ulogu Saj Đinhue u predstavi o
njenom životu, ali osujetila ju je jedna druga glumica, koja će kasnije platiti za tu svoju pobedu, takođe u
vreme Kulturne revolucije.
Priča koju ste upravo pročitali proizvod je moje mašte. Potrudila sam se da Sai Đinhuu prikažem kao živo
dete, potom i ženu od krvi i mesa koja živi ujedno čudesno vreme i na jednom čudesnom prostoru. Dozvolila
sam uobrazilji da uobliči jedan moguć odgovor na zagonetku njene slave. U dugu sam prema svima onima
koji su pre mene opisali njenu životnu priču.
Takođe se mora pomenuti i priča Kine nakon Bokserskog ustanka. Snage Alijanse prepustile su se odvratnim
haranjima, pljačkanjima, silovanjima i ubistvima, koji će i tad i kasnije biti naširoko osuđivani. Pojedini pred-
meti uzeti iz dvoraca i vila u Pekingu, kao i u drugim gradovima, danas se mogu videti po muzejima i
zbirkama izvan Kine. Bokserskim protokolom, mirovnim sporazumom postignutim između Kine i Alijanse
osam država, zahtevala se još jedna tura kaznenih mera, te je ostao upamćen kao jedan od onih nepraved-
nih sporazuma kojima su zapadnjačke države, Rusija i Japan kaznili Kinu u razdoblju imperijalizma.
Sa svoje strane, ja mogu reći samo da su ljudi beskrajno čudesni.
Istorija optrajava kroz pripovedanje njihovih priča, i drago mi je zbog toga. Hvala Saj Đinhui, Hung Đunu,
grofu Alfredu fon Valderzeu, carici Elizabeti, gospodinu Edmundu Bekasu i knezu Duanu što su mi posudili
sebe i svoje pripovesti. Uživala sam u vremenu provedenom s njima.
REČ ZAHVALNOSTI
Večno ću biti zahvalna:
Na prvom mestu mome mužu Kevinu i njegovoj postojanoj veri u ovu priču i moju sposobnost da je is-
pripovedam pod najnemogućnijim okolnostima, pri čemu ni jedan jedini put nije rekao: Zbog čega ti,pobogu,
treba toliko vremena?
Sebastijanu, koji je prevrnuo nebo i zemlju u svojoj borbi da me obrlati, izgrdi, nagradi čokoladom i kazni
uskraćivanjem čokolade dok sam se batrgala da završim ovaj roman.
Filipu, koji me je nesebično ugostio u svome stanu u Sudžouu dok sam koračala Đinhuinim stopama i koji je
davao iskreno mišljenje kao lingvista.
Mojoj majci, gospođi D. I. Otili Gambril, na dragocenoj pomoći oko poglavlja gde se opisuje Palata Kinski; na
urađenoj korekturi i na društvu koje mi je pravila dok sam tragala za podacima o starom Beču.
Emi, mojoj nepokolebljivoj saputnici, koja je prepešačila sa mnom hiljade kilometara dok sam razmišljala o
rečima i rečenicama.
Dženeviv i Virdžiniji Barber, koje su čitale, savetovale me i ubacile moj rukopis na sto Dorijana Karčmara.
Mome agentu Dorijanu, koji je krajnje pažljivo pročitao rukopis i pomogao mi da nađem pripovest koju sam
napisala, a nisam je videla; Simon Blejzer, od koje će biti valjan doktor; Džejmi Kar, koja vrlo sposobno ko-
rača Simoninim stopama.
Mojim urednicama Deniz Roj i Adrijen Ker, koje su mi pomogle da napišem mnogo bolju knjigu i pružile anal-
ize i savete u kojima uživam čak i sad dok ovo pišem.
Džejmsu Harmonu, koji me je godinama slušao i bodrio, i prosledio
onaj sudbonosni tvit koji me je i prinudio da dovršim nešto što bi inače još bilo u fazi rada.
Kerol Li Lorenco, koja me je, između mnogo čega ostalog, naučila i tome da u životu i pričama treba tražiti
obrasce.
Marene Emanuel, Džonu Markusu i Nori Nan najboljoj kritičarskoj grupi svih vremena, na nesebičnoj sarad-
nji.
Patriku Arneodu, Kim Grin, Keju Kephartu, Elizabet Nolton, Lindi Leklop, Koni Malko, Džimu Petitu, Džilijan
Rojs, Elizabet Severens, Suzi Šeril, Brentu Tejloru, Marku Vajtu, En Vebster i Suzani M. Vilson, čiju mudrost
prepoznajem na svakoj ovoj stranici.
Alis Jen, na nadahnuću za koje nije ni znala da mi ga je pružila; na proveravanju mog kineskog i na neu-
mornoj potrazi za najlepšom rečju, imenom ili izrazom.
Mome učenom susedu Džimu Abotu, koji mi je pomogao da verno prenesem latinski ser Edmunda Bekasa.
Doktorki Elizabet Pitšiler i doktoru Balašu Šeferu, na pomoći oko mađarskog jezika.
Ediju Kimu, koji mi je poklonio svadbene patke i pokazao mi predivni korejski koutou.
Svim onim brojnim piscima, pesnicima, istoričarima i sinolozima koji su svojim radom obezbedili obilje po-
dataka, uvida i nadahnuća. Pogotovu Sterlingu Sigrejvu, Gejl Heršater, Huu Jingu, Dejvidu Dervej
Vangu, Dajani Preston, Hjuu Trevor-Roperu, Su Gronvold, Mariji Džašok, Dž. D. Frodšamu, Guou Sungtaou i
Helen H. Ćen na prevodu dnevnika njenog pradede Sjea Fučenga.
I najzad, večno ću biti zahvalna Saj Đinhui što mi je posudila svoju priču.
ODABRANA BIBLIOGRAFIJA
Backhouse, Edmund Trelawny. Decadence Mandchoue: The China Memoirs of Sir Edmund Trelawny Back-
house. Edited by Derek Sandhaus. Hong Kong: Earnshaw Books, 2011.
Blofeld, John. City of Lingering Splendour: A Frank Account of Old Peking s Exotic Pleasures. Boston: Sham-
bala Publications, 1989.
Chang Hsin-hai. The Fabulous Concubine. New York: Simon and Schuster, 1956.
Chien, Helen H., trans. The European Diary of Hsieh Fucheng. New York: Palgrave Macmillan, 1993.
Chou, Eric. 7he Dragon and the Phoenix: Love, Sex and the Chinese. New York: Arbor House, 1971.
Frodsham, J. D., ed. and trans. The First Chinese Embassy to the West: The Journals of Kuo Sung-tao, Liu Hsi-
hung and Chang Te-yi. Oxford: Clarendon Press, 1974.
Garrett, Valery. Chinese Dress from the Qing Dynasty to the Present. Tokyo: Tuttle Publishing, 2007.
Gronewold, Sue. Beautiful Merchandise: Prostitution in China 1860-1936. New York: The Haworth Press,
Inc., 1982.
Hershatter, Gail. Dangerous Pleasures: Prostitution and Modernity in Twentieth-Century Shanghai. Berkeley:
University of California Press, 1997.
Jaschok, Maria. Concubines and Bondservants: The Social History of a Chinese Custom. London: Zed Books,
1988.
Hamann, Brigitte. Elisabeth,Kaiserin wider Willen. Miinchen: Piper Verlag, 1989.
Headland, Isaac Taylor. Chinese Mother Goose Rhymes. New York:
Fleming H. Revell, 1900.
Hewson, Elisabeth, and Heinz Jankowsky. Prater G schicht n: Von Verliebten, Verruckten,Verbrechern und
Vergniigten. Wien: Pichler Verlag, 2008.
Hummel, Arthur W., ed. Eminent Chinese of the Ch ing Period 16441912 . Folkestone, Kent, UK: Global Ori-
ental, 2010.
Kates, George N. The Years That Were Fat: Peking, 1933 1940. Cambridge, MA: MIT Press, 1952.
McAleavy, Henry, trans. That Chinese Woman: The Life of Sai-Chin-Hua, 1874-1936. New York: Thomas
Crowell, 1959.
Morrison, Hedda. A Photographer in Old Peking. Hong Kong: Oxford University Press, 1985.
Ping, Wang. Aching for Beauty: Footbinding in China. Minneapolis: University of Minnesota Press, 2000.
Preston, Diana. The Boxer Rebellion: The Dramatic Story of China s War on Foreigners That Shook the World
in the Summer of 1900. New York: Walker, 2000.
Pruitt, Ida. Old Madam Yin: A Memoir of Peking Life. Stanford, CA: Stanford University Press, 1979.
Seagrave, Sterling. Dragon Lady: The Life and Legend of the Last Empress of China. New York: Knopf, 1992.
Teng, Ssu-yii, and John Fairbank. China s Response to the West. Cambridge: Harvard University Press, 1979.
Trevor-Roper, Hugh. The Hermit of Peking: The Hidden Life of Sir Edmund Backhouse. New York: Knopf,
1977.
Tsao Hsueh-Chin. Dream of the Red Chamber. Translated by Chi-Chen Wang. New York: Anchor, 1958.
Wang, David Der-wei. Fin de Siecle Splendor: Repressed Modernities of Late Qing Fiction,1849-1911. Stan-
ford, CA: Stanford University Press,
1997.
Wile, Douglas. Art of the Bedchamber: The Chinese Sexual Yoga Classics Including Women s Solo Meditation
Texts. Albany: State University of New York Press, 1992.
Ying, Hu. Tales of Translation: Composing the New Woman in China, 1898-1918. Stanford, CA: Stanford Uni-
versity Press, 2000.
1 Jednostavni znaci koji su se urezivali u kovan novac kao potvrda njegove težine i vrednosti ili se ispisivali na
dokumentima da označe pravosnažnost. Prim. prev.
2 Veštački kamenjari koji se graniče sa skulpturom, a ime su dobili po jezeru Tajhu. Prim. prev.
3 Kineski naziv za žaluzine. Prim. prev.
4 Mera za površinu, odgovara našem jutru. Prim. prev.
5 Šekspir, Snoviđenje u noć ivanjsku San letnje noći , prevod Velimira Živojinovića. Prim. prev.
6 Kineski idiom za ljubavnu zgodu. Prim. prev.
7 Iako je ustaljeni izgovor ovog prezimena Bekhaus, Edmund Bekas je jednom prilikom u
Dajdžestu objasnio da bi konkretno njegovo prezime trebalo izgovarati kao Bekas . Ime boga
Bahusa Bacchus na engleskom se izgovara vrlo slično. Prim. prev.

Opis knjige
Vanvremeni roman o ženi koja je premostila jaz između dva sveta u burno doba susreta Istoka i Zapada.
Karijeva pruža čarobnu sliku Kine u trenutku kada zemlju pustoše strani uticaji. Ispripovedana iz ugla različi-
tih junaka, ovo nije samo priča o Đinhui, već i o samoj Kini. Library Journal
Ova proza, glatka poput svile, začinjena tančinama kineskih običaja i Đinhuinim omiljenim mitološkim
pričama, pojačava utisak da slušamo jednu iznova ispripovedanu legendu. Ova maštovita i neodoljiva inter-
pretacija raspiruje zanimanje za istinsku Saj Đinhuu.