Kraljica prokletih: knjiga III Vampirskih hronika/ En Rajs;

prevod Gordana Fiket Đurković. - Beograd: Čarobna knjiga, 2006.

Ja sam vampir Lestat. Sećate me se? Vampir koji je postao rok zvezda, onaj koji je napisao autobiografiju?
Onaj sa plavom Kq|!So kosom, sivim očima i nezajažljivom željom za otkrivanjem i slavom? Sečate se. Želeo
sam da budem sjmbol zla u bleštavom veku u kojem nije bilo mesta za istinsko i pravo zlo k&je predstavljam.
Čak sam pomišljao da bih na taj način mogao da učinim i koje dobro - glumeći đavola na oslikanoj pozornici.
Kada smo se poslednji put družili, bio sam na dobrom putu da to i ostvarim. Tek što sam izveo svoj prvi kon-
cert u San Francisku - moju prvu živu svirku sa bendom smrtnika. Naš album je doživeo ogroman uspeh.
Moja biografija je bila prilično dobro prihvaćena, kako među smrtnicima, tako i među besmrtnima.
A onda je usledilo nešto potpuno nepredvidljivo. Pa, barem ja nisam primetio da se to sprema. A kada sam
vas napustio, moglo bi se reći da sam bio u pravom pravcatom procepu.
Pa, sada je svemu onome što je usledilo došao kraj. Očigledno je da sam preživeo. Ne bih sada s vama razgo-
varao da nije tako. Kosmička prašina se najzad slegla, a majušni procep u tkanju svetovnog i racionalnog
poiman- ja stvari je ponovo zatvoren, ili barem zakrpljen.
Zbog svega toga sam pomalo tužan, nekako okrutniji i savesniji, takođe. Postao sam neizmerno moćniji iako
je čovek u meni izbio na površinu više nego ikada pre - izmučeno i gladno biće koje podjednako voli i prezire
ovu neuništivu besmrtnu ljušturu u kojoj je zatočeno.
Zeđ za krvlju? Nezasita, iako mi, fizički, krv nikada nije bila manje potrebna. Verovatno da bih sada mogao i
bez nje da opstanem. Ali, požuda koju osećam za svima onima koji hodaju govori mi da ta potreba nikada
neće tek tako iščilrti.
Znate, nikada to zapravo nije bila samo nasušna potreba za krvlju, iako krv predstavlja sve ono što je sen-
zualno, a što jedan stvor samo poželeti može; to je intimnost đatog trenutka - pijenje, ubijanje - onaj
veličanstveni ples srce k srcu, koji nastupa onda kada žrtva počinje da kopni, a ja osećam kako narastam,
gutajući smrt koja, makar na tren, zab- lista snažno kao i sam život.
Međutim, varljivo je to. Nijedna smrt ne može biti velika kao život. Zato i nastavljam da gduzimam živote,
zar ne? Sada sara dalje od spasenja više nego ikada. Cinjenica da sam toga svestan, situaciju čini još gorom.
Naravno da još uvek mogu da prođem kao ljudsko biće; svi mi to možemo, na ovaj ili onaj način, bez obzira
na to koliko smo stari. Dignuta kragna, spušten šešir, tamne naočare, ruke u džepovima - taj trik obično pali.
Volim uzane kožne jakne i pripijene teksas pantalone, koje sada nosim da bih se prerušio. A tu su i jednos-
tavne crne čizme, koje su dobre za hod po kakvom god terenu. Ali, ponekada odevam i otmenu svilu, koju
ljudi vole da nose u ovoj južnoj klimi gde sada boravim.
Ako me neko i zagleda iz prev^like blizine, dolazi do majušnog telepatskog spoja: Ono što vidite jeste pot-
puno prirodno. Blesak prepoz- natljivog osmeha, očnjaci koji se mogu lako prikriti, i smrtnik koji nastavlja
putem kojim je krenuo.
Ponekad odbacim sve što me prikriva; krećem se onakav kakav jesam. Dugačke kose, odeven u baršun koji
me podseća na drevna vremena, a stavim i smaragdni prsten ili dva na desnu ruku. Koračam brzo kroz gužvu
ovog divnog i korumpiranog južnjačkog grada ili se polagano šetam duž peščanih plaža, koje su belje od
samog meseca, udišući topli južni povetarac.
Niko ne zuri u mene duže od sekundu ili dve. I previše je drugih nepojmljivih stvari koje nas okružuju - užasa,
pretnji, misterija koje vas uvlače u sebe samo da bi vas neizostavno lišile iluzija. Povratak u predvidi- vo i hal-
abuku. Princ nikada neće doći, svi to znaju; a možda je i Uspavana Lepotica mrtva.
Isti je slučaj i sa ostalima koji su zajedno sa mnom preživeli i sa kojima delim ovaj topli zeleni kutak uni-
verzuma - jugoistočni špic severno- američkog kontinenta, šljašteći metropolis Majamija, berićetno lovište
za krvlju žedne besmrtnike, ako je ikada i postojalo jedno takvo mesto.
Dobro je što su sa mnom, mislim na ostale; zapravo, to je ključno - upravo ono što sam oduvek mislio da že-
lim: veliki koven mudrih, izdržljivih i drevnih, ali i nehajnih mladih vampira.
Ali avaj, agonija što sam nepoznat među smrtnicima, nikada za mene: pohlepno čudovište, nije bila teža. Tihi
mrmor natprirodnih glasova me ne može od toga odvratiti. Slast koju sam okusio, postavši idol smrtni- ka,
bio je i previše zavodljiv, prosto neodoljiv - ploče u izlozima, obožavatelji koji skaču i tapšu ispred pozornice.
Nema značaja što nisu uistinu verovali u to da sam pravi vampir; u tom trenutku smo bili kao jedno. Klicali su
moje ime!
Sada su ploče nestale i nikada više neću slušati te pesme. Moja knji- ga opstaje - zajedno sa Intervjuom sa
vampirom - bezbedno ogrnuta plaštom fikcije, što je možda onako kako b; i trebalo da bude. Ionako sam iza-
zvao dovoljno problema, kao što ćete i sami videti.
Uništenje, to je ono što sam izazvao svojim lgncama. vainjjn jujji ui najzad postao junak i svetac u jednom
trenu čiste važnosti.
Pomislili biste da sam se nakon toga prizvao k svesti, zar ne? Pa, u stvari, i jesam. Zaista.
Ali, tako je bolno ponovo se stopiti sa senkama - Lestat, uglađeni i bezimeni gangster groze koji se nanovo
prikrada bespomoćnim smrtnicima, potpuno neukim u pogledu stvorenja kao što sam ja. Tako je bolno
ponovo biti izgnanik, zauvek skrajnut, neprestano se boreći sa dobrim i zlim u sop- stvenom drevnom paklu
tela i duše.
U svojoj sadašnjoj izolaciji sanjarim o tome da pronađem neko ljup- ko mlado stvorenje u mesečinom obas-
janoj odaji - jednu od onih nežnih tinejdžerki, kako ih danas nazivaju, koja je pročitala moju knjigu i pres-
lušala moje pesme; jednu od onih idealistički nastrojenih ljupkica koje su mi, tokom kratkog perioda moje
zlohude slave, pisale pisma obožavanja na mirišljavom papiru, govoreći o poeziji i snazi iluzija, tvrdeći da
žele da budem stvaran. Sanjam o tome da se prikradem njenoj zamračenoj sobi, gde možda moja knjiga leži
na natkasni sa prikladnim, baršunastim markerom umetnutim u nju. Sanjam da joj dodirujem rame i smešim
joj se dok nam se pogledi ukrštaju. ,,Lestate! Oduvek sam verovala u tebe. Oduvek sam znala da ćeš doći!”
Rukama joj obuhvatam lice dok se saginjem da je poljubim. ,,Da, draga”, odgovaram, ,,ne možeš ni zamisliti
koliko si mi potrebna, koliko te volim, koliko sam te oduvek i voleo.”
Možda ću joj biti još privlačniji upravo zbog svega onoga što me je snašlo - neočekivani užas koji sam video,
neizbežni bol koji sam iskusio. Strašna je to istina da nas patnja produbljuje, da našim hojama može dati jači
sjaj, bogatiji ton našim rečima. Ukoliko nas sve to, naravno, prethodno ne uništi, ako nam ne sagori opti-
mizam i duh, mogućnost vizije i poštovan- je prema jednostavnim, a u isto vreme tako neophodnim
stvarima.
Molim vas, oprc stite mi ako sam pun gorčine.
Nemam prava da budem ogorčen. Ja sam bio taj koji je sve to započeo a, što bi drugi rekli, izvukao sam se i
ostao u jednom komadu. A mnogi od naše vrste nisu. A bilo je i smrtnika koji su, takođe, propatili. Taj deo je
neoprostiv. Neizbežno je da ću zbog toga zauvek plaćati ceh.
Ali, vidite, ja još uvek u potpunosti ne razumem šta se zapravo dogodilo. Ne znam da li je to bila tragedija ili
samo jedna beznačajna pus- tolovina. Ili je, možda, nešto apsolutno veličanstveno moglo da se izrodi iz mo-
jih grešaka, nešto što bi me najzad moglo izdići iz nebitnog, iz noćne more pravo u goruće svetlo spasenja.
Ali, to možda nikada neću saznati. Ključno je da je sada svemu tome kraj. A naš svet - naše majušno privatno
carstvo - sada je još sićušniji, mračniji i bezbedniji nego ikada pre. On nikada neće biti ono što je nekada bio.
Pravo je čudo da nisam predvideo kataklizmu dok, s druge strane, ja zapravo nikada i ne mogu da naslutim
svršetak bilo čega što započnem. Upravo je rizik ono što me fascinira, taj trenutak beskrajnih mogućnosti.
On me mami kroz večnost kada sva preostala čarolija zataji.
Najzad, tako je bilo ! pre dve stotine godina, kada sam bio živ - nemirnog duha, ispunjen nestrpljivošću, u
neprestanoj potrazi za ljubavlju i dobrom svađom. Kada sam se uputio u Pariz 1780-ih da postanem glumac,
sve o čemu sam sanjao bili su počeci - onaj trenutak kada se iz večeri u veče podizala zavesa na pozornici.
Možda su drevni u pravu. Mislim na one istinske besmrtnike, ispi- jače krvi koji su preživeli milenijum, koji
kažu da se nijedan od nas, zapra- vo, ne menja tokom vremena - samo postajemo sve više ono što jesmo.
Drugim rečima, zaista postajete mudriji kada živite stotinama godi- na, ali, isto tako, imate više vremena da
se pretvorite u još grozomornije stvorenje, što su vaši neprijatelji i predviđali da može da se dogodi.
Ja sam isti onaj đavo koji sam oduvek i bio, mladić u središtu scene gde ste mogli da me vidite u najboljem
svetlu, a možda ste takvog mogli i da me zavolite. Jedno ne ide bez drugoga. A ja tako želim da vas zabavim,
da vas očaram, da učinim da mi sve oprostite.
Bojim se da nasumični trenuci tajnih kontakata i prepoznavanja nikada neće biti dovoljni.
Ali, skačem pred rudu, zar ne?
Ako ste pročitali moju biografiju, onda biste, svakako, želeli da znate o čemu pričam. O kakvoj ja to katastrofi
uopšte govorim?
Pa, hajde da se podsetimo, hoćemo li? Kao što sam i rekao, napisao sam knjigu i snimio album zato što sam
želeo da postanem vidljiv, da me prepoznaju onakvim kakav jesam, makar samo u simboličnom smislu.
A što se tiče rizika da bi smrtnici mogli da ukapiraju, da bi mogli da shvate da sam ja zaista ono za šta sam se
predstavljao - ta me je mogućnost prilično uzbućtivala. Neka nas pohvataju, neka nas unište, to je, na neki
način, bila moja najgorljivija želja. Mi ne zaslužujemo da postojimo; treba- lo bi da nas poubijaju. Pomislite
samo na te bitke! Ah, boriti se sa onima koji zaista znaju šta sam.
Realno gledano, međutim, nikada nisam očekivao da će doći do takvog suočavanja; lik rok muzičara je bio
zaista fantastična irraska za jednog demona kao što sam ja.
Moja sopstvena vrsta je bila ona koja me je prozrela, oni su bili ti koji su odlučili da me kazne za ono što sam
učinio. Naravno da sam i na to računao.
Pa, ako čemo pravo, ja sam ispričao čitavu našu istoriju u svojoj autobiografiji; izrekao sam naše najdublje
tajne, stvari za koje sam se zakleo da neću nikada otkriti. Šepurio sam se pred reflektorima i kamerama. Šta
ako bi mi neki naučnik doskočio ili, još bolje, neki revnostan policajac koji bi me uhapsio zbog glupavog
kršenja saobraćajnog propisa pet minuta pre izlaska sunca? Tada bih bio zatvoren, pretresen, identifikovan i
klasifiko- van, tokom dnevnih sati dok ležim bespomoćan, na opšte zaprepašćenje najgorih smrtnih skeptika
širom sveta.
Moram da priznam da to baš i nije bilo realno. A nije ni sada, iako bi, ruku na srce, bilo prilično zabavno!
Svejedno, bilo je neizbežno da se moja sopstvena vrsta razjari zbog rizika u koji sam se upuštao, bilo je
logično očekivati da će pokušati živog da me spale ili da me iseckaju na sitne besmrtne komade. Većina
mladih, među nama, bila je isuviše glupa da shvati da smo bili bezbedni.
Kako se približavala noć koncerta, uhvatio sam sebe kako sanjam o tim bitkama. Biće takvo zadovoljstvo ubi-
jati one koji su isti zlikovci kao ja, razmetati se u društvu krivaca, gaziti iznova i iznova sopstveni odraz.
Ipak, znate, zadovoljstvo je i sama činjenica da sam bio tamo, da sam svirao, stvarao pozorište, pravio
čaroliju - a na to se, na kraju, sve i svodilo. Zeleo sam da se konačno osetim živim. Jednostavno sam želeo da
se osećam kao ljudsko biće. Smrtni glumac koji je pre dve stotine godina otišao u Pariz i suočio se sa sop-
stvenom smrću na bulevaru najzad bi doživeo svojih pet minuta.
All, da nastavimo sa pričom - koncert je bio veoma uspešan. Doživeo sam trenutak trijumfa pred masom od
petnaest hiljada smrtnika, vrištećih obožavatelja, a moje dve najveće besmrtne ljubavi bile su kraj mene -
Gabrijela i Lui - moj porod, moji ljubljeni, od kojih sam bio razdvo- jen prevelik broj mračnih godina.
Pre nego što se ta noć okončala, uništili smo pošasti od vampira koji su pokušali da me kazne za ono što sam
radio. Tokom tih okršaja nam je, međutim, u pomoć priskočio nevidljivi saveznik; naši neprijatelji su izgore-
H u plamenu pre nego što im je pošlo za rukom da nam naude.
Kako se približavalo jutro, bio sam isuviše razdragan događajima od prethodne noći da bih se ozbiljno zamis-
lio zbog opasnosti. Odmahivao sam rukom na Gabrijelina uzbuđena upozorenja - bilo je i previše zavodljivo
ponovo je držati u naručju; odbacio sam i Luijeve crne slutnje, kao što sam, uostalom, to oduvek i činio.
A onda je nastupio metež, napetost...
Upravo kada se sunce dizalo nad dolinom Karmel, a ja zaklapao oći, kao što vampiri i moraju da rade u tom
trenutku, shvatio sam da nisam sam u svom podzemnom pribežištu. Svojom muzikom nisam privukao samo
mlade vampire; moje pesme su iz mirnog sna probudile one najdrevnije među nama.
U tom trenu sam se našao u jsdnom od onih momenata koji vam oduzimaju dah, a istovremeno darivaju
rizik i mogućnosti. Šta će se daljt dogoditi? Da li ću najzad umreti ili ću pak biti ponovo rođen?
Da bih vam ispričao ono što se potom dogodilo, moram da se vra- tim malo unazad.
Neophodno je da vratim film nekih deset noći pre fatalnog koncer- ta i moram da vas na trenutak uvedem u
umove i srca drugih bića koja su uživala u mojoj muzici i mojoj knjizi na načine o kojima sam tada znao malo
ili nimalo.
Drugim rečima, mnogo toga se događalo što sam kasnije morao da rekonstruišem u svojoj glavi. Rekonstruk-
cija događaja je ono što vam sada nudim.
Dakle, izmestićemo se iz ograničenih lirskih opisa u prvom licu; uskočićemo, kao što je na hiljade smrtnih
pisaca to uradilo, u umove i duše mnogih likova. Odjurićemo u svet trećeg lica i višestrukog pogleda na
stvari.
Isto tako, kada ti drugi likovi pomisle ili za mene kažu da sam divan ili neodoljiv, i tako dalje, nemojte da mis-
lite da sam im ja nametnuo te reči. Nisam! To mi je tek kasnije rečeno ili sam to izvukao iz njihovih umova
svo- jim nepogrešivim telepatskim moćima; ne bih lagao o tome. Šta mogu kada sam jedan divan demon.
Takav sam, kakav
sam. Ono prokleto čudovište koje me je načinilo ovim što jesam izabralo me je upravo zbog mog dopadljivog
izgleda. Ukratko i nadugačko, to je to. A takvi nesrećni slučajevi se stalno dešavaju.
Zar mi, naime, i ne živimo u svetu ispunjenom nesrećnim slučaje- vima, u kojima samo estetski principi imaju
stalnost u koju možemo da imamo poverenja. Zauvek ćemo se boriti sa dobrim i zlim, nastojeći da stvo- rimo
i zadržimo etičku ravnotežu; ali sjaj letnje kiše ispod uličnih svetiljki ili jarki blešteći odsjaj artiljerijske vatre
naspram noćnog neba - takva bru- talna lepota prevazilazi bilo kakvu raspravu.
Budite sigurni: iako vas napuštam, vratiću se u punom sjaju u za to određenom trenutku. Moram da priznam
da mi je mrska i sama činjenica što neću sve vreme biti jedini i neprikosnoveni pripovedač! Da parafraziram
Dejvida Koperfilda - ne znam da li sam junak ili žrtva ove priče. Bez obzi- ra na to kako stvari stoje, zar ne bi
trebalo da dominiram u svakom pogle- du? Najzad, ja sam taj koji sve to zapravo i govori.
Avaj, ali nije sve u tome što ja izigravam vampirskog Džejmsa Bonda. Taština mora-da pričeka. Želim da
znate šta nam se zaista dogodilo, čak ako nikada i ne poverujete u to. Ako nigde drugde a ono barem u priči,
moram da dobijem makar malo na značaju i suvislosti ili ću, u suprotnom, poludeti.
Dakle, dok nam se putevi ponovo ne ukrste, neprestano ću misliti na vas, volim vas - tako želim da ste
ovde... u mom naručju.
KĐATAK UVOD
Objava u obliku grafita napisano crnim mastilom na crvenom zidu u stražnjoj sobi bara zvanog Drakulina kći
u San Francisku -
Deco mraka,
upozoravamo vas na sledeće:
Knjiga prva: Intervju sa vampirom, izdat 1976. godine, istini- ta je priča. Bilo ko od nas je mogao da je napiše
- pripovest o posta- janju onim što jesmo, o jadu i traganju. Lui, dvesta godina star besm- rtnik, koji sve
otkriva i insistira na smrtničkom saosećanju. Lestat, hulja koja je Luiju pružila Mračni dar, a zauzvrat mu dala
malo toga dragocenog u pogledu objašnjenja i utehe. Zvuči li vam to poznato? Lui još uveknije digao ruke od
iskupljenja, iako mu čak i Arman, najs- tariji besmrtnik kojeg će ikada upoznati, nije mogao reći ništa o tome
zašto smo ovde ili ko nas je stvorio. Nije baš neko iznenađenje, zarne, devojčice i dečaci vampiri? Najzad,
nikada nije postojao Baltimorski katehizam za vampire.
To jest, nije ga bilo sve dok nije izdata:
Knjiga druga: Vampir Lestat, upravo izašao iz štampe ove nedelje. Podnaslov: Njegovo „rano obrazovanje i
avanture”. Ne veru- jete? Proverite kod najbližeg knjižara-smrtnika. A zatim posetite najbližu prodavnicu
ploča i priupitajte prodavca za novi album koji tek što je pristigao - naziv je identičan: Vampir Lestat, što se
moglo i pretpostaviti s obzirom na njegovu opštepoznatu skromnost. Ili, ako vam ništa od ovog ne pođe za
rukom, dovoljno je da uključite kablovsku televiziju, pod uslovom da je se ne gnušate, i pogledate neki od
Lestatovih mnogobrojnih rok spotova, koji su od juče počeli da se prikazuju s vrtoglavom učestalošću.
Odmah će vam biti jasno ko je, zapravo, Lestat. Možda vas neće iznenaditi kada vam saopštimo da on
planira da zaokruži ove do sada nevidene i nezamislive ispade tako što će se pojaviti uživo na pozornici na
svom prvom koncertu, upravo ovde, u ovom gradu. Da, u Noći veštica, pogodili ste.
Ali, hajde da na trenutak zaboravimo upadljivu ludost njegov- ih natprirodnih očiju koje sevaju iz izloga
svake muzičke prodavnice ili njegov moćni glas koji peva tajna imena i priče onih najdrevnijih medu nama.
Zašto on sve to radi? Sta nam njegove pesme govore? Njegova knjiga nam to jasno kazuje. On nam nije
pružio samo kate- hizam, već i Bibliju.
Uputio nas je sve do davnih bibhjskih vremena ne bi li se suočili sa svojim prvim roditeljima: Enkilom i
Akašom, vladarima doline Nila, pre nego što je ona prozvana Egipat. Ljubazno vas molim da ne pridajete
pažnju njegovom laprdanju o tome kako su ovi postali prvi ispijači krvi na kugli zemaljskoj; to nam neće po-
moći da jasnije spoznamo činjenice, kao što nam ni priče o prvobitnom nastanku života na Zemlji ili na koji
se način ljudski fetusi u materici svojih smrtnih majki razvijaju iz mikroskopskih ćelija ne rasvetljavaju stvari.
Istina je da smo potekli od ovog poštovanog para i, sviđalo se to vama ili ne, svi su razlozi da verujemo da os-
novni pokretač svih naših slas- nih i preko potrebnih moći počiva u jednom od njihovih drevnih tela. Šta to
znači? jednostavno rečeno, ako Akaša i Enkil ikada zajedno zakorače u vatru, svi ćemo izgoreti sa njima.
Uništimo li ih i pretvo- rimo u svetlucavu prašinu, svi ćemo biti uništeni.
Ali, ima nade. Drevni par se nije pomerio više od pedeset vekova! Da, to je tačno. Osim, naravno, što Lestat
tvrdi da ih je oboje probudio svirajući violinu u podnožju njihovog svetilišta. Ali, ako cdbacimo njegovu ek-
stravagantnu priču da ga je Akaša uzela u naručje i sa njim podelila svoju prvobitnu krv, ostaje nam da se
držimo verovatnijeg stanja stvari, koje potvrđuju priče drevnih vampi- ra, da ovo dvoje nije ni trepnulo još
od pre pada Rimskog carstva. Sve ovo vreme ih je u finoj privatnoj grobnici čuvao Marijus, drevni rims- ki
vampir koji sigurno zna šta je za sve nas najbolje. On je bio taj koji j3 vampiru Lestatu naložio da nikađa ne
otkrije tajnu.
Ispostavilo se da vampir Lestat baš i nije neko kome se nešto može reći u poverenju. Koji su njegovi motivi
za pisanje knjige, sni- manje albuma, filmova, organizovanje koncerta? Nemoguće je znati šta se odvija u
umu ovog čudovišta, osim toga da on neumorno ost- varuje sve što poželi. Najzad, zar on nije od deteta
stvorio vampira? Zar i sopstvenu majku Gabrijelu, koja je godinama bila njegov voljeni pratilac, nije pretvorio
u vampira? Taj đavo može da se okomi i na papinsku vlast, iz čiste žeđi prema uzbuđenju!
Dakle, to je poenta: Lui, lutajuci filozof kojeg niko od nas ne može da pronađe, otkrio je naše najveće i naj-
dublje moralne tajne nebrojenim strancima, a Lestat se usudio da otkrije našu istoriju svetu, paradirajući
svojim natprirodnim darovima pred smrtnom publikom.
A sada, pitanje: zašto ova dvojica još egzistiraju? Zašto ih, dosad, nismo već uništili? Oh, opasnost koja nam
vreba od golemog smrtnog stada je svakako očigledna. Seljani sa bakljama u rukama još nisu stigli pred naša
vrata, preteći da spale zamak. Ali, ćudovište se dodvorava promeni perspektive smrtnika. Iako smo i previše
pametni da smrtnicima potvrđujemo njegove glupe izmišljotine, ovi ekscesi su bez presedana. To ne može
da prođe nekažnjeno.
Dalja razmatranja: ukoliko je prića Vampir Lestat istinita - a mnogo je onih koji se zaklinju da jeste, iako vam
ne možemo navesti na kojim se osnovama zasniva njihovo uverenje - zar ne bi dve hiljade godina star Mari-
jus pristupio i kaznio Lestatovu neposlušnost? Ili će se, možda, kralj i kraljica, ukoliko imaju uši da ćuju,
probuditi na zvuk svojih imena koja se prenose putem radio-talasa širom planete. Sta će biti sa svima nama
ako se ovo dogodi? Da li ćemo prosperirati pod njihovom novom vladavinom? Ili će onipostaviti temelj
sveopšteg uništenja? Sto god bio slučaj, zar brzo uništenje vampira Lestata ne bi sve to izmenilo?
Plan: Uništiti vampira Lestata i svu njegovu pratnju čim se usude da se prikažu. Uništiti sve one koji ga na
bilo koji način podržavaju.
Upozorenje: neminovno je da negde tamo postoje i drugi vebma drevni ispijači krvi. Svi smo ih mi tu i tamo
videli ili, barem, osetili njihovo prisustvo. Lestatove objave nas ne zapanjuju toliko kdliko u nama bude neku
instinktivnu obazrivost. Sigurno je da svojim nepojmljivim moćima ti drevni mogu da čuju Lestatov.u muziku.
Koja se drevna i užasna stvorenja, podstaknuta istorijom, ciljem ili pukim prepoznavanjem, usporeno ali
neumoljivo kreću ne bi li se odazvala njegovim pozivima?
Kopije ove objave moraju biti otposlane na sva mesta okupl- janja Vampirskih veza i u svaki koven širom
sveta. Ali, morate se postarati i širiti reč: vampir Lestat mora biti uništen, a zajedno sa njim i njegova majka
Gakrijela, njegovi pratioci, Lui i Arman, i bilo koji, to jest svi njemu privrženi besmrtnici.
Srećna vam Noć veštica, mlađani vampiri i vampirice. Videćemo se na koncertu. Pobrinućemo se da ga vam-
pir Lestat ne preživi.
Sedokosa figura odevena u crveni kaput od baršuna pročitala je objavu nekoliko puta, udobno smeštena u
udaljenom uglu. Njegove oči su bile gotovo nevidljive iza tamnih naočara i sede kose koja mu je padala na
čelo. Nosio je sive rukavice od prevrnute kože, a ruke je prekrstio na grudi- ma dok se leđima oslanjao na vi-
soku, crnu, drvenu zidnu oblogu, jedne čizme zakačene za prečku stolice.
„Lestate, ti đavolje stvorenje!” - šapnuo je sebi u bradu. „Pravi princ derište.” Nasmejao se sam sebi. Tada je
pogledao po velikoj senovitoj prostoriji.
Godio mu je pogled na kompleksan, vešto oslikan mural od crnog mastila, nalik paučini na belom zidu. Pril-
ično je uživao u ruševnom zamku, groblju, osušenom drvetu koje svojim granama grebe pun mesec. To je
bio kliše ponovo osmišljen kao da nije kliše, umetnički čin koji mu se veoma svideo. I strop je, takođe, bio
lep, sa frizom skakutavih đavolaka i veštica na metlama. A tek miris, opojan - stara indijska mešavina koju je
nekoć i sam pre nekoliko vekova zapalio u svetilištu Onih Koji Moraju Biti Sačuvani.
Da, ovo je bilo jedno od lepših tajnih sastajališta.
Prisutni su, međutim, bili manje dopadljivi. Raštrkane mršave blede figure okupljene oko sveća postavljenih
na male stolove od ebonovine. Bilo ih je i previše za jedan ovako civilizovan i moderan grad. I sami su to
znali. Da bi večeras otišli u lov, moraće da se raštrkaju prilično daleko i naširoko, a mlađani vampiri uvek
moraju da love. Mladi moraju da ubijaju. Oni su i previše gladni da bi utoljavali potrebu za hranjenjem na
neki drugi način.
Ali, sada su razmišljali samo o njemu - ko je on bio, odakle je došao? Da li je bio drevni i veoma moćan i šta
će preduzeti pre nego što ode odavde? Uvek ista pitanja, iako je pokušavao da sklizne u njihove vam- pirske
barove kao bilo koji lutajući ispijač krvi, pogleda oborenog, uma zapečaćenog.
Vreme je da njihova pitanja ostanu bez odgovora. Imao je šta je hteo, spoznaju o njihovim namerama. I
Lestatovu audio-kasetu u džepu svog kapu- ta. Imaće i video-kasetu sa njegovim spotovima pre nego što
krene kući.
Ustao je spreman da krene. Zajedno sa njim pridigao se i jedan mladi vampir. Nastala je napeta tišina, muk u
mislima, kao i u rečima, dok su mladi vampiri i on pristigli do ulaznih vrata. Samo su se plamičci sveća
pomerali, bacajući svetlucaje po crnim pločicama poda, tako da se činilo kao da su hodali po vodi.
„Odakle dolaziš, stranče?” - upitao je ljubazno mladi vampir. Nije mogao da ima više od dvadeset godina
kada je umro, a to nije moglo da bude pre više od deset godina. Šminkao je oči i usta, farbao je kosu u jarku
boju, kao da mu natprirodne moći nisu bile dovoljne. Izgledao je tako ekstravagantno, ni nalik onome što je
bio - vitak i snažan demon koji bi, uz malo sreče, mogao da preživi čitav milenijum.
Sta su mu, svojim savremenim žargonom, obećali? Da bi trebalo da poznaje bardo, astralnu ravan, eterična
carstva, muziku sfera, zvuk ruke koja tapše?
Ponovo je progovorio:
„Sta misliš o vampiru Lestatu, o objavi?”
„Moraš me izviniti. Upravo sam krenuo.”
,,Ali, sigurno znaš šta je Lestat učinio”, uporno je nastavljao mladi, preprečivši mu put do vrata. Njegovo
ponašanje se više nije moglo nazvati vaspitanim.
Ispitivački je pogledao ovog drskog mladog besmrtnika. Da li da prisutnima priušti nešto što će ih prodrmati?
Da učini nešto o čemu će vekovima moći da prepričavaju? Nije mogao da se uzdrži od osmeha. Ali, ne.
Uskoro će biti dovoljno uzbuđenja, i to zahvaljujući njegovom voljenom Lestatu.
„Hajde da ti dam jedan mali savet umesto odgovora”, rekao je tiho mladom isledniku. ,,Ne možeš uništiti
vampira Lestata; niko to ne može da uradj. Ali, zašto je to tako, iskreno rečeno, ne bih ti mogao reći.”
Mlađani vampir se našao zatečen i pomalo uvređen.
„Dozvoli sada da ti postavim jedno pitanje”, nastavio je onaj drugi. „Čemu ova opsesija vampirom Lestatom?
A šta je sa sadržajem njegovih otkrića? Zar vi novorođeni nemate nikakvu želju. da potražite Marijusa, ču-
vara Onih Koji Moraju Biti Sačuvani? Da i sami vidite Majku i Oca?”
Mladi vampir je prvo bio zbunjen da bi, potom, postepeno ispoljio ogroman prezir. Nije mogao da osmisli i
izusti pametan odgovor, ali ono što je mislio jasno se odražavalo u njegovoj duši - u dušama svih onih koji su
slušali i posmatrali. Oni Koji Moraju Biti Sačuvani mogli su ali nisu morali da postoje; možda ni Marijus,
takođe, nije postojao. Ali, vampir Lestat je bio stvaran, realan kao i bilo šta drugo što je ovaj nezreli besmrt-
nik znao. Vampir Lestat je bio pohlepno čudovište koje je rizikovalo tajno blagostanje čitave svoje vrste
samo da bi bio voljen i da bi ga smrtnici primetili.
Skoro da se nasmejao u lice mladog vampira. Tako nevažna borba. Lestat je, mora se priznati, na jedan tako
divan način razumeo ova never- nička vremena. Da, izrekao je tajne koje nije smeo da otkrije, ali radeći to
nikoga i ništa nije izdao.
„Čuvajte se vampira Lestata”, najzad je rekao mladom vampiru sa osmehom. ,,Ovom zemljom hoda veoma
mali broj istinskih besmrtnika. On može biti jedan od njih.”
Tada je pridigao mladića sa poda i izmestio ga u stranu kako bi mogao da izađe u prednji deo kafane.
Prednja prostorija, prostrana i luksuzno opremljena draperijama od crnog baršuna i kvakama od sjajnog
mesinga, bila je ispunjena bučnim smrtnicima. Filmski vampiri su zurili iz svojih pozlaćenih ramova okačenih
na satenom ukrašene zidove. Sa orgulja su dopirale strastvene Bahove Tokate i fuge, koje su se čule usred
žamora razgovora i gromoglasnih i pijanih salvi smeha. Obožavao je ovakav prizor bujnog života. Voleo je
čak i prastari miris slada i vina, kao i vonj cigareta. Dok se polako približavao izlazu, uživao je u blagom
gurkanju i trenju mekih mirišljavih ljudskih bića
o njegovo telo. Naslađivao se činjenicom da ga živi uopšte nisu primećivali.
Najzad se dokopao vlažnog vazduha, trotoara ulice Kastro u ranim večernjim satima. Nebo je još uvek imalo
jasan srebrnkasti sjaj. Muškarci i žene su se užurbano kretali tamo-amo ne bi li izmakli blagom rominjanju
kiše, gužvajući se na ivicama trotoara, iščekujući da se okrugla svetla semafora uključe i namignu.
Lestatov glas, koji je nadjačavao buku prolazećeg autobusa i škripu točkova na mokrom asfaltu, treštao je iz
zvučnika prodavnice ploča preko puta ulice:
U svojim snovima, još uvek je čvrsto držim,
Anđele, ljubavi, Majko.
U svojim snovima, celivam joj usne,
Ljubavnice, muzo, kćeri.
Podarila mi je život Pružio sam joj smrt Svojoj predivnoj markizi.
Đa'mljim putem smo zajedno hodili Kao dva siročeta spojena istom sudbom.
Da li večeras ona čuje moje hvalospeve
O kraljevima, kraljicama i drevnim istinama?
O prekršenim zavetima i žalu?
Ili se uspinje nekim udaljenim putem Gde rima i pesma do nje ne dopiru?
Vrati mi se, moja Gabrijela Moja predivna markizo.
Zamak na brdu je uništen
Selo izgubljeno pod nanosima snega
Ali, ti si moja zanavjek.
Da li je ona, njegova majka, već bila tu?
Glas se izgubio u mekanom nanosu električnih tonova, koji su najzad postepeno iščezavali u nasumičnoj buci
koja ga je okruživala. Izašao je na vlažni povetarac i uputio se ka ćošku. Mala i užurbana ulica bila je Ijupka.
Cvećar je još uvek prodavao cveće ispod cirade. Mesar je bio opsed- nut mnoštvom kupaca, koji su, nakon
celodnevnog rada, hitali svojim kućama. Smrtnici su večerali ili prelistavali dnevne novine u restoranu. Na
tuce ljudi je čekalo autobus, a ispred starog bioskopa se nanizao red onih koji su želeli da kupe ulaznicu.
Ona je bila ovde, Gabrijela. Imao je blag, ali nepogrešiv osećaj.
Kada je stigao do ugla, zastao je leđima okrenut gvozdenoj uličnoj lampi, udišući svež vetar koji je dopirao sa
planine. Sa ovog mesta se pružao lep pogled na donji grad, duž prostrane i ravne Trgovačke ulice, koja je
podsećala na neki od pariskih bulevara. A svuda naokolo nalazile su se blage naseljene padine prekrivene
veselo osvetljenim prozorima.
Da, ali gde se ona, zapravo, nalazila? Gabrijela, prošaptao je. Zatvorio je oči. Oslušnuo je. Prvo se oglasio
neobuzdan urlik na hiljade glasova, a potom je počeo da se ukazuje prizor za prizorom, koji su se preklapali i
nadomeštali jedan drugi. Celi celcijati svet je pripretio da se rastvori, da ga proguta svojim neprekidnim za-
pomaganjem. Gabrijela. Gromoglasni mrmor je polako počeo da čili. Uočio je tračak bola nekog obližnjeg
prolaznika. A u visokoj zgradi na brdu, smrtno bolesna žena je sanjala o izvesnom sukobu iz detinjstva dok je
ravnodušno sedela kraj prozora. A tada je, u mutnoj i jednoličnoj tišini, ugledao ono što je želeo da vidi - bila
je to Gabrijela, skamenjena u mestu. Čula je njegov glas. Znala je da je posmatra. Visoka žena plave kose,
svezane u dugačku pletenicu koja joj je padala niz leđa, stajala je u jednoj čistoj i pustoj ulici donjeg dela
grada, nedaleko od njega. Nosila je košulju, pantalone i iznošen braonkasti džemper. Nosila je i šešir sličan
njegovom, prikrivajući njime oči i manji deo lica koji je bio vidljiv iznad visoko podignute kragne. Zatvorila je
svoj um, uspešno se opkolivši nevidljivim štitom. Slika je iščezla.
Da, bila je ovde i čekala je svog sina Lestata. Zašto je uopšte ikada strepeo za nju - za nju, koja je bila hlad-
nokrvna i koja se za sebe nikada nije brinula, već samo za svoje dete. U redu. Bilo mu je drago. I Lestat bi se,
takođe, tako osećao.
Ali, šta je sa onim drugim? Luijem, onim nežnim stvorom sa crnom kosom i zelenim očima, čiji su koraci pri
hodu odzvanjali nehajnošću, koji je čak tiho zviždao prolazeći mračnim ulicama ne bi li ga smrtnici čuli da im
se približava. Lui, gde si?
Takoreći istog trenutka je ugledao Luija kako ulazi u praznu dnevnu sobu. Tek što se popeo uz stepenice iz
podruma gde je spavao tokom dana u pregradi iza zida. On uopšte nije bio svestan da ga neko posmatra.
Kretao se svilenkastim korakom preko prašnjave prostorije i zastao da kroz umrlja- no staklo posmatra gust
saobraćaj na ulici. Bila je to ista ona stara kuća u ulici Divisadero. Zapravo, ništa se, u suštini, nije promenilo
kada je u pita- nju ovaj elegantni i senzualni stvor, koji je svojom pričom u Intervjuu sa vampirom proizveo,
takoreći, neprimetan metež među svojom vrstom. Osim što je sada čekao Lestata. Sanjao je zabrinjavajuće
snove; plašio se za Lestata i bio je ispunjen poznatim i nimalo prijatnim čežnjama.
Sa olakšanjem je odagnao tu sliku. Gajio je snažna osećanja prema tom Luiju. A te emocije nisu bile mudre,
jer je Lui posedovao nežnu i uzvišenu dušu, nemajući nimalo zaslepljujućih moći Gabrijele ili njenog vrago-
lastog sina. Svejedno, Lui je mogao da opstane isto onoliko koliko i oni, bio je sasvim siguran u to. Čudno je
kako hrabrost nadomešta izdržljivost. Možda je to imalo neke veze sa prihvatanjem. Ali, kako onda to objas-
niti u pogledu Lestata, izranjavanog, punog ožiljaka, ali svejedno uskrslog? Lestat, onaj koji se nikada ni sa
čim nije mirio.
Gabrijela i Lui se još uvek nisu pronašli. Ali, to je bilo u redu. Šta je on trebalo da radi? Da ih spoji? Sama
ideja... Osim toga, Lestat će se već u najskorije vreme pobrinuti za to.
Ali sada se ponovo smešio. „Lestate, ti si prava prokletinja! Da, pravi princ derište.” Polako je povratio u
sećanje svaki detalj Lestatovog lica i izgJeda. Ledeno plave oči koje su post-ajale mračnije svaki put kada bi
se smejao; darežljiv osmeh; način na koji je mreškao obrve kao ljutiti dečak;
iznenadni napadi raspoloženja i svetogrdnog smisla za humor. Ćak mu je pošlo za rukom da predoči i mačko-
liku pozu tela koju je izvodio, tako nes- vakidašnju za čoveka mišićave grade. Takva snaga, oduvek onolika
energija i nepresušni optimizam.
Stvar je bila u tome što ni sam nije znao šta da misli o svemu tome. Znao je samo da ga je sve to jako zabavl-
jalo i fasciniralo. Podrazumeva se da nije kovao plan da se osveti Lestatu zbog toga što je otkrio tajne. Sig-
urno je da Lestat na to računa, a opet niko to nikada ne mož-3 zasigurno znati. Možda Lestat, zapravo, nije ni
mario. Kada je to bilo u pitanju, nije bio ništa pametniji od onih budala u baru.
Ono što je njemu bilo važno jeste to da je, prvi put u toliko godina, uhvatio sebe da razmišlja o odnosu
prošlosti i budućnosti; shvatio je da je imao jasnu svest o prirodi ovog doba. Oni Koji Moraju Biti Sačuvani
bili su izmišljotina i svojoj sopstvenoj deci! Davno su prošli dani kada su opaki ispijači krvi tragali za njihovim
hramom i njihovom moćnom krvlju. Niko više nije verovao u to, niti je za to uopšte mario!
U tome je i sva suština ovog doba; sadašnji smrtnici bili su još prak- tičnijeg kova - odbacivali su i najmanju
mogućnost čuda. Uz neviđenu hrabrost, svoje najvažnije etičke napretke zasnivali su isključivo na istina- ma
fizičke ravni.
Prošlo je dve stotine godina od kada su Lestat i on diskutovali o istim ovim temama na ostrvu usred Mediter-
ana - san o bezbožnom i istin- ski moralnom svetu gde je ljubav čoveka prema čoveku jedino merilo vred-
nosti. Svet kojem mi ne pripadamo. A sada je jedan takav svet, takoreći, ost- varen. Vampir Lestat je preras-
tao u popularnu umetnost gde bi svi stari demoni trebalo da odu. Njegovim stopama treba da krene i čitavo
okrivljeno pleme ispijača krvi, zajedno sa Onima Koji Moraju Biti Sačuvani, iako oni to nikada možda neće
znati.
Zaključak do kojeg je došao proizveo je osmeh na njegovom licu. Prema svemu tome nije osećao samo puko
poštovanje, već ga je sve ono što je Lestat uradio strašno privlačilo. Dobro je shvatao čari slave.
Pa, zar ga sopstveno ime ispisano na zidu bara nije besramno uzbudilo? Smejao se smehom čistog uživanja.
Bilo je dovoljno prepustiti Lestatu da osmisli jednu nadahnjujuću dramu te vrste, i on će to i učiniti. Lestat,
neobuzdan bulevarski glumac starog kova, sada uzdignut do zvezda usred ovog velelepnog i nevinog vre-
mena.
Ali, da li je bio u pravu kada je mladom vampiru u baru rekao da princa derišta niko ne može da uništi? To je
bila puka romantika. Obična reklama. Činjenica je da svako od nas može biti uništen,..- na ovaj ili onaj način,
Ćak i Oni Koji Moraju Biti Sačuvani, zasigurno.
Naravno da su bili slabašni, ti mladi vampiri, Deca Mraka kako su sami sebe prozvali. Ni njihov broj nije mo-
gao značajno da uveća njihovu moć. Ali, šta je sa starijima? Da samo Lestat nije obelodanio imena Maela i
Pandore. Ali, zar nije bilo ispijača krvi koji su bili stariji od njih, oni o koji- ma čak ni on ništa nije znao?
Razmislio je o onom upozorenju na zidu: “drevna i užasna stvorenja... koja se usporeno ali neumoljivo kreću
ne bi li se odazvala njegovim pozivima.”
Izvestan osećaj ga je uznemirio: studen, iako mu se na trenutak učinilo da vidi prašumu - zeleno vlažno
mesto ispunjeno nezdravom i zagušljivom toplotom. Nestala je bez objašnjenja, kao i toliko drugih izne- nad-
nih prikaza i poruka koje je dobijao. Odavno je naučio da zaustavi beskrajan tok glasova i slika koje su mu
mentalne moći omogućavale da čuje i vidi; svejedno, tu i tamo bi se probilo nešto nasilno i neočekivano,
nalik na oštar krik.
Što god, već je bio dovoljno dugo u ovom gradu. Nije bio svestan činjenice da je imao nameru da se umeša,
bez obzira na to šta se dogodilo! Bio je ljut na samog sebe zbog novonastalih osećanja nežnosti. Poželeo je
da sada bude kod kuće. Isuviše dugo je bio odvojen od Onih Koji Moraju Biti Sačuvani.
Ali kako je samo voleo da posmatra ovo mnoštvo ljudi ispunjeno živošću, nespretnu paradu šljaštećeg sao-
braćaja. Cak mu ni opori mirisi grada nisu smetali. Oni nisu bili ništa gori od smrada starog Rima, Antiohije ili
Atine - gde su gomile ljudskih fekalija služile kao hrana muvama kud god da pogledate, a vazduh bio ispun-
jen neizbežnim vonjom zaraze i gladi. Ne, zaista je voleo čiste, pastelno obojene gradove Kalifornije. Mogao
bi večno da se smuca među ovim stanovnicima bistrog pogleda koji su naoko-
lo hodali sa ciljem.
Ali, mora da se vrati kući. Koncert će se održati tek za nekoliko dana, a tada će videti Lestata, ako tako od-
luči... Kako je uzbudljivo bilo ne znati u potpunosti šta će uraditi, ništa više nego ostali, oni drugi koji nisu čak
ni verovali da on postoji!
Prešao je ulicu Kastro i hitro se uspeo širokim trotoarom Trgovačke ulice. Vetar se primirio; vazduh je bio go-
tovo topao. Brzo je koračao, a usput je čak i zviždukao sebi u bradu, isto kao što je to Lui često činio. Osećao
se dobro. Ljudski. Zaustavio se pred radnjom u kojoj su se prodavali televizori i radio-aparati. Lestat je pevao
sa svih ekrana, bez obzira na to koje su bili veličine.
Smejao se, sebi u bradu, tom velikom koncertu gestova i pokreta. Zvuk je bio isključen, zakopan u sićušne
svetleće tačke unutar opreme.
Moraće da zatraži da pojačaju ukoliko bude poželeo da ga čuje. Ali, zar nije bilo nečeg očaravajućeg u tome
da samo posmatra ludiranje plavokosog princa derišta u toj nemilosrdnoj tišini?
Kamera se povukla unazad da prikaže celu figuru Lestata, koji je svirao violinu usred nekakve praznine.
Povremeno bi ga okružila zvezdana noć. A onda su se iznenada otvorila vrata i ukazalo se drevno svetilište
Onih Koji Moraju Biti Sačuvani, upravo onakvo kakvo je zaista i bilo! A tamo Akaša i Enkil ili, bolje reći, glumci
koji su postavljeni da odigraju tu ulogu - Egipćani bele kože sa dugačkom svilenkastom crnom kosom i šl-
jaštećim nakitom.
Naravno. Kako nije mogao da pretpostavi da će Lestat sve srozati do vulgarne i bolne krajnosti? Nagnuo se
napred, osluškujući prenos zvuka. Začuo je Lestatov glas, koji je nadjačavao violinu:
Akaša! Enkile!
Sačuvajte svoje tajne Očuvajte svoje bezglasje To je bolji dar od istine.
Dok je violinista zatvarao oči i prepuštao se muzici, Akaša se usporeno pridigla sa svog trona. Violina je ispala
iz Lestatovih ruku kada ju je ugledao; kao plesačica ga je obujmila rukama, privukla sebi, sagnula se da isisa
krv iz njega dok je istovremeno stiskala njegove očnjake na sop- stveni vrat.
Bilo je veličanstvenije nego što je mogao i da zamisli - kakva moćna veština. A onda se Enkil probudio, pridi-
gao se i zakoračio nalik mehaničkoj lutki. Krenuo je napred da povrati svoju kraljicu. Lestata je odbacio na
pod svetilišta. Tada i tu se film završavao. Onaj deo kada ga Marijus spasava nije uvrstio.
,,Ah, dakle ja ne postajem televizijska zvezda”, šapnuo je sa blagim osmehom na licu. Otišao je do ulaza u
zamračenu radnju.
Mlada prodavačica je čekala da ga pusti u radnju. U ruci je držala crnu, plastičnu video-kasetu.
„Svih dvanaest spotova", rekla je. Imala je lepu tamnu kožu i velike sanjive braon oči. Srebrna narukvica oko
njenog ručnog zgloba privlačila je svetlost. Učinila mu se primamljivom. Zahvalno je uzela novac i ne prebro-
Javši ga. „Prikazivali su se na mnogim kanalima. U stvari, dva puta sam sve snimila. Završila sam juče po
podne.”
,,Lepo ste me uslužili”, odgovorio je. „Zahvaljujem vam.” Izvadio je podebeli svežanj novčanica.
„Nema problema”, rekla je. Nije želela da uzme novac.
Uzećeš.
Uzela ga je slegnuvši ramenima i stavila ga u džep.
Nema frke. Obožavao je ovaj elokventan moderan izraz. Svideo mu se iznenadan pokret njenih sočnih grudi
dok ;e slegala ramenima, kao i gibak okret njenih kukova ispod grube odeće od teksasa koja ju je činila još
tananijom i krhkijom. Užareni cvet. Dok mu je otvarala vrata, dodirnuo je njenu mekanu tamnu kosu. Pril-
ično je nezamislivo da se nahranite onom koja vas je uslužila; nekim ko je tako nevin. On to neće učiniti! Sve-
jedno, okrenuo ju je ka sebi, dok njegovi prsti u rukavicama kliznuše kroz njenu kosu, nežno joj zabacujući
glavu:
,,Jedan maleni poljubac, prekrasna moja.”
Zaklopila je oči; njegovi zubi su istog trenutka probili arteriju jezikom zahvatajući krv. Samo da proba. Ma-
jušni tračak topline, koji je u njegovom srcu sagoreo za tren. A onda se povukao, usana koje su se odmar- ale
na njenom krhkom vratu. Mogao je da oseti njen puls. Žudnja za prav- im ispijanjem je bila skoro jača nego
što je mogao da podnese. Greh i poka- janje. Pustio ju je. Zagladio joj je lepršave živahne lokne dok je gledao
u njene magličaste oči.
Nećeš se sećati.
,,Do viđenja”, rekla je, smešeći se.
Nepokretno je stajao na pustom trotoaru. Zeđ, koju je prkosno odbacivao, postepeno je čilela. Pogledao je u
kartonski omot video-kasete.
„Prikazivali su se na mnogim kanalima”, rekla je. “U stvari, dva puta sam sve snimila.” Ako je to zaista bilo
tako, neminovno je da su nje- govi š'ićenici već videli Lestata na velikom platnu, unutar svetilišta, tik pred
njima. Davno im je postavio satelitsku antenu da bi gledali prenose iz svih krajeva sveta. Majušni kompjuter-
ski sistem je menjao kanale svakih sat vremena. Godinama su bezizražajno zurili u slike i boje koji su se
smenji- vali pred njihovim beživotnim očima. Da li su makar trepnuli kada su čuli Lestatov glas ili kada su
ugledali odraze samih sebe? Ili u trenutku kada su čuli sopstvena imena otpevana kao u nekakvoj odi?
Pa, uskoro će saznati. Pustiće im video-kasetu. Proučiće njihova okamenjana blistava lica ne bi li uočio nešto
- bilo šta - sem pukog odsjaja svetlosti.
,,Ah, Marijuse, ti nikada ne očajavaš, zar ne? Nisi ništa bolji od Lestata, sa svojim glupim snovima.”
Već je bila ponoć kada je stigao kući.
Zabravio je čelična vrata pred nadolazećim snegom i, nakratko zas- tavši, pustio je da ga ogrne zagrejani vaz-
duh. Mećava, kroz koju je prošao, razderala mu je lice i uši, čak i prste obavijene rukavicama. 'foplota je bila
tako blagorodna.
U tišini je naćuljio uši ne bi li začuo prepoznatljiv zvuk džinovskih generatora i slabašno elektronsko pulsir-
anje televizora unutar svetilišta udaljenog nekoliko stotina metara ispod njega. Da li to čuje Lestata da peva?
Da. Nesumnjivo je da su u pitanju bili poslednji žalostivi stihovi neke od pesama.
Polako je svukao rukavice. Skinuo je šešir i rukom zagladio kosu. Pogledom je istraživao veliko predvorje i
susednu dnevnu sobu ne bi li uočio bilo kakav trag tuđeg prisustva.
Naravno da se tako nešto skoro graničilo sa nemogućim. Nalazio se kilometrima udaljen od najbližeg is-
turenog položaja savremenog sveta, u prostranoj, zamrznutoj i snegom okovanoj pustoši. Ali, oduvek je iz
puke navike sve potanko ispitivao. Bilo je i onih koji su mogli da zaposednu ovu tvrđavu, samo da su znali
gde se nalazi.
Sve je bilo u najboljem redu. Stajao je ispred džinovskog akvariju- ma, kao soba velikog tanka koji se oslanjao
na južni zid. Kako je samo pažljivo konstruisao ovu stvar, načinjenu od najdebljeg stakla i najbolje opreme.
Posmatrao je -jato višebojnih riba koje su plešući promakle pred njim, da bi zatim iznenada potpuno prome-
nile pravac kretanja unutar te veštačke tmine. Džinovska morska trava se njihala s jedne strane na drugu,
nalik na šumu zahvaćenu hipnotičkim ritmom usklađenim sa pročišćivačem vazduha koji ju je njihao tamo-
vamo. Taj prizor je uvek uspe- vao da mu privuče pažnju, da ga iznenada obuzme svojom veličanstvenom
monotonijom. Okrugle crne oči riba činile su da se strese; visoke i vitke vlati morske trave, sa svojim zašil-
jenim žutim lišćem, nerazumljivo su ga uzbuđivale; ali, upravo je pokret, to neprestano lelujanje bilo ono što
ga je uznemiravalo.
Najzad je skrenuo pogled, ponovo posmatrajući onaj jasan, nesves- tan i uobičajeno divan svet.
Da, sve je bilo u najboljem redu.
Prijatno je bilo ponovo se naći u ovim toplim prostorijama. Ničeg neprikladnog nije bilo među ovim
mekanim kožnim nameštajem raštrka- nim po debelom tepihu boje vina. Kamin je bio ispunjen drvima za
potpalu. Knjige su ispunjavale zidove. Tu se nalazila i sva neophodna elektronska oprema koja ga je čekala
da pusti Lestatovu video-kasetu. Upravo to je bilo ono što je želeo da radi, da se smesti kraj vatre i odgleda
svaki spot. Sama veština snimanja ga je intrigirala isto koliko i pesme, hemija starog i novog
- način n«i koji jfe Lestat iskoristio izopačenu moć medija da se tako savršeno maskira u smrtnu roker-
sku zvezdu koja pokušava da oponaša Boga.
Skinuo je sa sebe dugački sivi ogrtač i bacio ga na stolicu. Zašto mu je sve ovo pričinjavalo takvo neočekivano
zadovoljstvo? Da li svi mi, zapra- vo, žudimo da činimo svetogrđe, da prkosno uzdignemo pesnice pred lici-
ma bogova? Možda je to, zaista, tako. Vekovima unazad, na mestu koje sada nazivaju starim Rimom, on,
lepo vaspitan dečak, uvek se smejao ludorija- ma nevaljale dece.
Znao je da bi, pre nego što se bilo čega lati, trebalo da ode do svetilišta. Samo nakratko, da se uveri da je sve
u redu. Da proveri televizor, temperaturu i svu složenu elektronsku opremu. Da stavi svež ugalj i upali tam-
jan. Bilo je krajnje jednostavno održavati raj u kojem su sada živeli, sa bledom svetlošću koja je pružala
hranljive sastojke sunca drveću i cveću, koje nikada nije osetilo prirodnu svetlost nebesa. Ali tamjan, to je,
kao i uvek, morao da uradi ručno. Nikada nije posipao miomirisno ugljevlje a da se nije prisetio prvog puta
kada je to uradio.
Takođe, bilo je vreme da uzme u ruke mekanu tkaninu i pažljivo i s poštovanjem obriše prašinu sa roditelja -
sa njihovih tvrdih, nepokretnih tela, čak i sa njihovih usana i očiju, hladnih, netrepćućih kapaka. A kada samo
pomisli da je prošlo čitavih mesec dana. Činilo se sramotnim.
Da li sam vam nedostajao, moji Ijubljeni Akaša i Enkile?
Ah, ta stara igra.
Razum mu je govorio, kao što je to uvek i činio, da oni nisu znali niti su marili da li je dolazio ili odlazio. Ali,
njegov ponos se oduvek zanosio drugom mogućnošću. Zar pomahnitali ludak zatvoren u ćeliju duševne bol-
nice ne oseća nešto prema robu koji mu prinosi vodu? Možda to i nije bilo odgovarajuće poređenje. Ako
ništa drugo, nije bilo dovoljno dostojanstveno.
Da, oni su se pomerili za Lestata, tog princa derišta, to je bila istina
- Akaša da bi mu podarila moćnu krv, a Enkil da se osveti. A Lestatu je bila data mogućnost da sve to
ovekoveči na video-spotu. Ali, zar to jednostavno nije bio dokaz, jednom zasvagda, da nijedno od njih više
nije imalo svest ni
0 čemu? Ništa više od atavističkog bleska koji je zasjao u trenutku - bilo je
1 previše lako vratiti ih u tišinu i spokoj njihovog pustog prestola.
Svejedno, to ga je razgnevilo. Njegov cilj, zapravo, nikada nije bio da ispolji osećanja svojstvena čoveku, već
da ih pročisti, iskusi, da uživa u njima svim svojim beskrajnim i savršenim razumevanjem. Ali, u datom
trenutku je pao u iskušenje da se ustremi na Lestata sa izrazito ljudskom srdžbom.
Mladiću, zašto ne preuzmeš One Koji Moraju Biti Sačuvani, s obzirom na to da si im se tako dopao? Ja bih
sada voleo da ih se otarasim. Teret njihovog čuvanja nosim na svojim plećima još od osvita hrišćanstva.
Istina je da to osećanje nije bilo dugotrajno. Ni tada, kao ni sada. Bilo je to samo privremeno prepuštanje.
Lestata je, zapravo, voleo kao što je to oduvek i bio slučaj. Svakom carstvu je potreban princ derište. A ću-
tanje kralja i kraljice je, verovatno, bilo u isto vreme i blagoslov i kletva. Lestatova pesma je, u tom pogledu,
bila potpuno istinita. Ali, ko će ikada dati odgovor na to pitanje?
Oh, otići će kasnije do njih sa video-kasetom koju će im, naravno, pustiti da pogledaju. A kada bi se u nji-
hovim očima pojavio makar i naj- tanušniji, jedva primetni treptaj, makar i najmajušniji izražaj u njihovim
večnim pogledima...
Eto, opet sanjarim... Lestat nas čini mladim i glupim. Podobnim da se hranimo nevinošću i sanjarimo o katak-
lizmi.
Koliko puta su ga tokom vekova takva nadanja preplavljivala, samo da bi ga ostavljala ranjivim, čak i pre-
pukla srca. Pre mnogo godina im je nabavio filmove u boji na kojima su bili prikazani zora, plavo nebo, egi-
patske piramide. Ah, kakva je to bila čarolija! Pred njihovim očima su pro- ticale nabujale vode Nila. I sam je
zaplakao pred savršenstvom te iluzije. Čak se uplašio da mu kinematografsko sunce ne naškodi, iako je znao
da je to nemoguće. Ali, takav je bio kvalitet tog ostvarenja. Uzbuđivala ga je sama pomisao da je mogao da
stoji i posmatra izlazak sunca. nešto što mu je bilo dostupno nekada davno, kada je bio tek smrtnik.
Ali, Oni Koji Moraju Biti Sačuvani zurili su sa uobičajenom ravno- dušnošću, ili je to bila začuđenost - velika
ravnodušna začuđenost koja je i čestice prašine u vazduhu smatrala izvorom neprekidne fascinacije?
Ko će to ikada znati? Oni su živeli četiri hiljade godina pre nego što je on bio i rođen. Možda su glasovi sveta
urlikali u njihovim umovima, tako je osetljivo bilo njihovo telepatsko čulo sluha. Možda ih je, pre svega osta-
log, na milijarde pokretnih slika zaslepljivalo. Takve stvari su umalo učinile da i sam poludi sve dok nije
naučio da ih kontroliše.
Čak mu je u jednom trenutku palo na pamet da nabavi modernu opremu i pozabavi se tom stvari, da im
prikači elektrode na glavu i ispita kako funkcioniše njihov mozak! Ali, sama pomisao na te tvrđe i ružne in-
strumente učinila je da mu se ideja smuči. Zar oni, naposletku, nisu bili njegovi kralj i kraljica, Otac i Majka
sviju njih? Oni su pod njegovim krovom, bez ikakvog ometanja, vladali više od dve hiljade godina.
Međutim, mora da prizna da se ogrešio. Odnedavno im se obraćao kiselim tonom. Više nije izigravao visokog
sveštenika svaki put kada bi ulazio u prostoriju. Ne. U tonu njegovog glasa se pojavilo nešto neumesno i
sarkastično, nešto što je trebalo da omalovaži prisutne. Možda je to bilo ono što nazivaju savremenom ćudi.
Pa kako neko može da živi u doba odlas- ka na Mesec a da jedna vrsta netrpeljive samosvesti ne utiče na
svaki trivi- jalan slog koji izgovori? A on nikada do sada nije bio nesvestan veka u kojem obitava.
Što god da je bilo u pitanju, sada je morao da se spusti do svetilišta. Potpuno će očistiti svoje misli. Neće otići
kod njih sa osećanjem zlovolje ili očaja. Kasnije, kada bude pogledao video-kasetu, pustiće je i njima. Ostaće
pored njih, pažljivo će ih posmatrati. Ali, u ovom trenutku nije imao snage za to.
Ušao je u čelični lift i pritisnuo dugme. Glasan elektronski zvuk i iznenadan gubitak tla pod nogama pružili su
mu blagi osećaj zadovoljstva. Današnji svet i vek bili su ispunjeni mnogobrojnim zvucima koji nikada pre nisu
postojali. Bilo je to, u svakom slučaju, osvežavajuće iskustvo. Onda je nastupilo divno i usporeno poniranje
nekoliko stotina metara kroz okno u čvrstom ledu ne bi li se dospelo do električno osvetljenih prostorija u
podnožju.
Otvorio je vrata i kročio u hodnik čiji je pod bio obložen tepihom. Nanovo se čuo Lestat kako peva u svetil-
ištu, neka ubrzana, radosnija pesma. Njegov glas je nadjačavao gromoglasno bubnjanje i uvrnutu kričavu
elektronsku jeku.
Ali, ovde nešto nije bilo u redu. Sam pogled na dugački hodnik mu je pružao taj osećaj. Zvuk je bio i previše
glasan, isuviše jasan. Vrata pred- vorja svetilišta bila su otvorena!
Odmah je otišao do ulaza. Električna vrata su bila otključana i širom otvorena. Kako je to bilo moguće? Samo
je on znao šifru za majušni kompjuterski sistem sa dugmićima. I druga vrata su, takođe, bila raskrilje- na kao,
uostalom, i treća. Zapravo, mogao je da vidi unutrašnjost svetilišta, dok mu je pogled ometao jedino beli
mermerni zid male niše. Crveni i plavi odsjaji televizijskog ekrana ličili su na svetlost starog kamina na plin.
Lestatov glas je snažno odjekivao duž mermernih zidova sve do nadsvođenih plafona.
Ubijte nas, braćo i sestre,
Rat je započeo.
Razumite ono što viđite Kada mene ugledate.
Udahnuo je polako. Nije bilo nijednog drugog zvuka sem muzike, koja je sada počela da čili i prepušta mesto
besmislenom smrtničkom brblja- nju. Nije se osećalo ničije prisustvo. Ne, primetio bi već. Nikog nije bilo u
njegovom skrovištu. Tako su mu govorili njegovi nepogrešivi instinkti.
U grudima je osetio bolan ubod. Čak je i na licu osetio blagu toplinu. Prosto neverovatno.
Koračao je kroz mermerno predvorje i zastao pred vratima niše. Da
li se to molio? Da li je sanjao? Znao je šta će uskoro videti - One Koji Moraju Biti Sačuvani - i to onakve
kakvi su oduvek bili. Sigurno postoji neko pros- to objašnjenje za vrata - kratak spoj ili osigurač koji je iskočio
- uskoro će sve razjasniti.
Ipak je, odjednom, osetio ne strah, već čistu nestrpljivost mladog mistika koji je dospeo do tačke kada
očekuje da ugleda viziju, prikaz samog Gospoda ili sopstvene ruke sa krvavim Hristovim ranama.
Mirno je zakoračio u svetilište.
Na trenutak nije ništa uočio. Video je ono što je i očekivao da ugle- da, dugačku prostoriju ispunjenu
drvećem i cvećem, kamenu klupu koja je služila kao tron, a iza nje veliki televizijski ekran na kojem su pulsir-
ali oči, usta i nebitni smeh. A onda je spoznao istinu - samo je jedna figura sedela na tronu, a ona je bila go-
tovo providna! Ljubičaste boje udaljenog televizij- skog ekrana su prolazile kroz nju!
Ne, to nikako nije moguće! Marijuse, pažljivo pogledaj. Čakni tvoja čula nisu besprekorna. Nalik na sme-
tenog smrtnika, rukama je obuhvatio glavu kao da je time hteo da odagna sve ono što je moglo da mu
odvuče pažnju.
Zurio je u Enkila koji je, osim crne kose, postao neka vrsta mlečnobele statue kroz koju su se boje i svetlost
blago prelamali. Iznenada je nejednak izliv svfitlosti učinio da figura zasvetli, da postane izvor blagog- svetlu-
canja.
Zavrteo je glavom. Nije moguće. Stresao se. „Dobro, Marijuse”, šapnuo je. „Kreni polako.”
Ali, sijaset neobjašnjivih sumnji se vrzmalo u njegovoj glavi. Neko je došao, neko drevniji i močniji od njega,
neko ko je otkrio One Koji Moraju Biti Sačuvani i uradio nešto nezamislivo! A sve to je bilo Lestatovo delo!
Lestat, koji je svetu objavio njegovu tajnu.
i'olena su mu klecala. Zamislite! Takve smrtničke slabosti nije ose- tio tako dugo da ih je potpuno zaboravio.
Polako je iz džepa izvadio pamučnu maramicu. Njome je obrisao tanak sloj krvavog znoja koji mu je izbio na
čelu. Tada je krenuo prema tronu, obišao ga, sve dok nije stao direktno zureći u figuru kralja.
Enkil je izgledao onakav kakav je bio i poslednje dve hiljade godi- na, crne kose upletene u dugačke tanke
pletenice koje su mu padale na ramena. Široka zlatna kragna oslanjala se na njegove glatke ćosave grudi,
tkanina njegove suknje je i dalje bila ukrašena besprekornim utisnutim fal- tama, dok je prstenje još uvek
stajalo na njegovim nepokretnim prstima.
Ali, samo telo bilo je stakleno! I bilo je, takoreći, potpuno šuplje! Čak su i ogromne sjajne očne jabučice bile
prozirne, samo senkoviti krugovi koji su oivičavali dužicu. Ne, čekaj. Pažljivo sve pogledaj. Eno, vide se i kosti,
pretvorene u istu supstanciju kao i meso, a tu su i lepo istaknute krivulje vena i arterija i nešto nalik na
pluća, ali sve je to sada prozirno, na isti način sačinjeno od istovetne teksture. Ali, u šta su ga to, zaboga,
pretvorili?
Ali, figura je i dalje nastavila da trpi promene. Sopstvenim očima je gledao kako nestaje mlečnobela boja.
Sušila se, postajala je još prozirnija.
Probno ga je dotakao. Nije bio ni nalik staklu. Pretvorio se u pravu
Ijusku.
Ali, njegov nepromišljen pokret je uznemirio to stvorenje. Telo se zaklatilo a potom i palo na mermerne
pločice, očiju širom otvorenih, udova ukočenih u pozi u kojoj su se i prethodno nalazili. Dok se smirivalo na
podu prostorije, učinilo je zvuk nalik na grebanje insekta.
Samo mu se kosa pomerala. Mekana, crna kosa. Ali, i ona je, takođe, bila izmenjena. Počela je da se raspada.
Da se razlaže u majušne sjajne parčiće. Hladnjikavi ventilacioni tok vazduha raznosio ih je kao da je bilo u pi-
tanju seno. Kada je kosa nestala sa vrata, ugledao je dva tamna uboda. Rane nisu bile zaceljene onako kako
je trebalo da budu, jer je sva lekovita krv bila isisana iz ovog stvorenja.
,,Ko je ovo učinio?” - upitao je poluglasno, zgrčivši prste svoje desne pesnice kao da će ga taj čin sprečiti da
jaukne. Ko je mogao da isisa i poslednju kap života iz njega?
Stvorenje je bilo ubijeno. U to nije bilo ni najmanje sumnje. Šta je ovaj grozomorni spektakl trebalo da znači?
Naš kralj, naš Otac je bio uništen. A ja sam još uvek živ, dišem. To je moralo da znači da je ona posedovala
prvobitne moći. Ona je bila prva, i ta snaga je oduvek obitavala u njoj. Neko ju je odveo!
Pretraži podrum. Pregledaj kuću. Ali, ovo su bile zaludne i glupave misli. Niko ovde nije ušao, toliko mu je
bilo poznato. Postojalo je samo jedno stvorenje koje je moglo ovo da izvede! Samo je jedan stvor'tako nešto
mogao da uradi.
Nije se pomerao. Zurio je u figuru koja je iežala na podu, posmatra- jući kako gubi i poslednji tračak ne-
prozirnosti. Trebalo bi da zaplače za tim stvorenjem, jer neko bi sigurno to trebalo da uradi. Nestalo je sa
svim onim što je ikada znao, što je odvajkada iskusio. A, svemu tome je đošao kraj. Činilo se da nije bio do-
voljno sposoban da tako nešto prihvati.
Ali, on nije bio sam. Neko ili nešto se prikazalo iz niše i mogao je da oseti kako ga posmatra.
U trenutku - u jednom nesumnjivo iracionalnom trenutku - zadržao je pogled na palom kralju. Pokušao je da
shvati, na što smireniji način, sve ono što se oko njega događalo. Sada je to stvorenje krenulo ka njemu, bez
ikakvog zvuka; pretvaralo se u gracioznu senku u kutku njegovog pogleda dok je obilazilo presto. Tada je za-
stalo Jsraj njega.
Znao je ko je to bio, ko je morao biti. To nešto je pristupilo sa prirod- nim držanjem živog bića. Ali, kada je
podigao pogled, ništa ga nije moglo dovoljno pripremiti za taj trenutak.
Akaša je stajala samo metar udaljena od njega. Njena je koža bila bela, postojana i neprozirna kao i uvek.
Njeni obrazi su sijali kao biseri kada se nasmešila, njene tamne oči bile su vlažne i živahne, dok se koža blago
mreškala oko njih. U potpunosti žive, divno su sjajile.
Zurio je ne mogavši da prozbori ni reč. Posmatrao ju je dok je podizala svoje nakitom okićene prste ne bi li
dotakla njegovo rame. Zatvorio je oči, a onda ih ponovo otvorio. Hiljadama godina joj se obraćao na sijaset
načina - molitvama, preklinjanjem, zameranjem, ispovedanjem - a sada nije prozborio ni reč. Samo je gledao
u njene usne, meso oko belih očnjaka, hladan odraz prepoznavanja u njenim očima i mekano udubljenje
između njenih grudi koje se uzdizalo ispod zlatne ogrlice.
,,Dobro si me služio”, rekla je. „Hvala ti.” Glas joj je bio prigušen, promukao, divan. Ali, ta intonacija, te reči;
to je bilo izrečeno na isti onaj način na koji se i sam obratio satima pre toga onoj devojci u zamračenoj muz-
ičkoj prodavnici u gradu!
Stisak prstiju na njegovom ramenu je postajao sve snažniji.
,,Ah. Marijuse”, rekla je, ponovo savršeno oponašajući njegov način govora. ,,Ti nikada ne očajavaš, zar ne?
Nisi ništa bolji od Lestata, sa svojim budalastim snovima.”
Ponovo je izgovarala njegove reči, one koje je sam sebi izrekao na ulici San Franciska. Podsmevala mu se!
Da li je ovo bio užas? Ili je to čto je osećao bila mržnja - mržnja koja je unutar njega obitavala već vekovima,
pomešana sa zlovoljom, premorom i žalošću koju je osećao za svojim ljudskim srcem, mržnja koja je sada
ključala žestinom koju nije mogao ni da zamisli. Nije se usudio ni da se pomeri, ni da prozbori. Mržnja je bila
sveža i zapanjujuća - u potpunosti je njime ovladala. Nije mogao ništa da učini da bi je kontrolisao ili
razumeo. Svako rasuđivanje ga je napustilo.
Ali, ona je znala. Naravno. Ona je znala sve, svaku misao, reč, delo, i to je ono što je želela da on ima na
umu. Oduvek je znala sve što bi izabrala da zna! Znala je da je i ono bezumno stvorenje koje je sedelo kraj
nje bilo nesposobno da se odbrani. A ovo, ovaj momenat koji je trebalo da bude pobedonosan, na neki način
se pretvorio u trenutak samog užasa!
Blago se nasmejala dok ga je posmatrala. Nije mogao da podnese taj zvuk. Poželeo je da joj naudi. Želeo je
da je uništi, da su prokleta sva njena čudovišna deca! Neka svi iščeznemo zajedno sa njom! Da je mogao to
da uradi, uništio bi je!
Činilo se kao da je klimnula glavom, da mu je davala do znanja da ga razume. Kakva čudovišna uvreda. Pa,
on nije mogao da shvati. U sledećem trenutku će početi da plače kao malo dete. Neka grozomorna greška je
načinjena, došlo je do užasne promene.
„Moj dragi, slugo”, rekla je, usnama koje su se rastezale u blagi osmeh pun gorčine. „Nikada ti nisi imao
snagu da me zaustaviš.”
,,Šta želiš? Šta smeraš?”
„Moraš mi oprostiti”, rekla je, oh, tako ljubazno, istim onim rečima kojima se i sam obratio mladom vampiru
u stražnjoj prostoriji bara. ,,Ja sada idem.”
Pre nego što se patos pomerio, začuo je škripavi zvuk lomljenja metala. Počeo je da pada kada je ekran tele-
vizora eksplodirao u staklenu paramparčad koja su se, kao bodeži, zabadala u njegovo telo. Vrisnuo je nalik
na smrtnika, a ovog puta je to zazvučalo kao strah. Led se lomio i počeo da pada po njemu, dok je on urlikao.
„Akaša!”
Propadao je u džinovsku pukotinu, ponirao je u zamrznuto carstvo hladnoće.
..Akaša!” - ponovo je uzviknuo.
Ali, ona je već nestala, a on je i dalje padao. A tada su ga sustigli delovi polomljenog leda, opkolili ga, za-
kopali, dok su svojim oštricama lomili kosti njegovih ruku, nogu i glave. Osetio je kako mu krv šiklja udara-
jući u led, istog trenutka se zamrzavajući. Nije mogao-da se pomeri. Nije moga'o da diše. A bol j« bio tako
snažan da nije mogao da izdrži. Ponovo je ugledao prašumu, sama ta ćinjenica je na trenutak bila prosto
neobjašnjiva, isto onako kao što je video i ranije. Vrela vlažna prašuma i nešto što se kroz nju kreće. A onda
je toga nečeg nestalo. A kada se ovog puta oglasio, obra- tio se Lestatu. Opasnost, Lestate, čuvaj se. Svi smo
u opasnosti.
Tada su zavladali samo hladnoća i bol, počeo je da gubi svest. Nastupio je san, divno snevanje o toplom
suncu koje sija na travnatoj čisti- ni. Da, blagosloveno sunce. Taj san ga je sada potpuno obuzeo. A žene,
kako su im samo bile divne plamene kose! Šta je bilo ono što je tamo ležalo, ispod uvenulog lišća, na oltaru?
Primamljivo mesto u doslednom kolažu
pčela, planinski venac
senka
na mome putu -
Mame do im se pridružim, okruženi logičnim prostranim i blistavim, molekularnim, promišljenim, kroz svu
supstanciju -
... Mami
da kažem da vidim u svemu što vidim mesto gde bod počinje u tkanju - ali oh, sve deluje celovito i kao deo -
živele očne jabučice i svesno srce.
Sten Rajs
Iz "Četiri dana u drugom gradu"
Neko jagnje (1975.)
Ispričaj ga u ritmičnom kontinuitetu. Detalj po detalj živih biča. Ispričaj ga kao moranje, u ritmu čvrstog ob-
lika. Žena. Podignutih ruku. Proždirač senki.
Sten Rajs
Iz "Elegija" Beli dečak (1976.)
Lcgcnda o blizankinjama
„Zovi je u moje ime”, rekao je. „Reci joj da sam sanjao najčudesnije snove i to o blizankinjama. Moraš da je
pozoveš!” Njegova kčerka to nije želela da učini. Posmatrala ga je kako se muči pridržavajući knjigu. Često je
znao da kaže da su mu sada sopstvene ruke bile najljući neprijatelji. U devedeset i prvoj godini jedva da je
mogao da drži olovku ili okrene list knjige.
,,Tata”, rekla je, ,,ta žena je verovatno preminula.”
Svi koje je poznavao su već bili mrtvi. Nadživeo je svoje kolege; nadživeo je i svoju braću i sestre, pa čak i
svoje dvoje dece. Na jedan tragičan način je nadživeo i blizankinje, jer niko više nije čitao njegovu knjigu.
Nikoga nije bilo briga za legendu o blizankinjama.
,,Ne, pozovi je”, rekao je. „Moraš da je pozoveš. Reci joj da sam san- jao blizankinje. Video sam ih u snu.”
„Zašto bi ona to želela da zna, tata?”
Njegova kći je uzela mali adresar i polako počela da ga prelistava. Svi ovi Ijudi bili su mrtvi, odavno pre-
minuli. Ljudi koji su radili sa njenim ocem na mnogim ekspedicijama, izdavači i fotografi koji su učestvovali u
radu na njegovoj knjizi. Više nije bilo čak i njegovih neprijatelja, koji su smatrali da je protraćio život, da su se
njegova istraživanja pokazala jalovim; čak i onih najbesramnijih koji su ga optužili za falsifikovanje slika i la-
ganje o postojanju pećina, što njen otac nikada nije učinio.
Zašto bi ona još uvek bila živa, žena koja je finansirala njegova davna istraživanja, ta bogata gospođa koja je
tolike godine slala onoliki novac?
„Moraš je zamoliti da dođe! Reci joj da je veoma važno. Moram da joj opišem ono što sam video.”
Da dođe? Čak do Rio de Žaneira samo zato što jedan starac ima cudne snove? Ćerka je pronašla stranu, da,
tu su bili zapisani ime i broj tele- fona. Pored toga je bio zapisan i datum od pre dve godine.
„Ona živi u Bankoku, tata.” Koliko je sati sada bilo u Bankoku? Nije lmala predstavu.
„Doći će ona. Znam da hoće.”
Zaklopio je oči i naslonio se na jastuk. Bio je sav nekako sićušan, uvenuo. Ali, kada bi otvorio oči, bio je to
njen otac koji je gledao u nju, bez obzira na namreškanu žutu kožu, tamne mrlje na spoljašnjoj strani smežu-
ranih ruku, ćelavu glavu.
Činilo se da sada sluša muziku, prigušeno pevanje vampira Lestata, koje je dopiralo iz njene sobe. Utišaće
muziku ukoliko mu je ona smetala da zaspi. Nije bila neki Ijubitelj američkih rokera, ali ovaj joj se prilično
sviđao.
,,Reci joj da moram da razgovaram sa njom!” - iznenada ;'e rekao, kao da se povratio k svesti.
,,Dobro, tata, ako tako želiš.” Isključila je lampu kraj kreveta. „Sada
spavaj.”
,,Ne odustaj sve dok je ne nađeš. Reci joj... blizankinje! Video sam blizankinje.”
Ali, dok je napuštala prostoriju, obratio joj se ponovo jednim od onih svojih iznenadnih stenjanja koja su je
oduvek plašila. U svetlosti koja je dopirala iz hodnika mogla je da vidi da je pokazivao na knjige na udaljen-
om zidu.
„Donesi mi”, rekao je. Mučio se da se ponovo pridigne.
„Knjigu, tata?”
„Blizankinje, fotografije...”
Dohvatila je jedan stari album, prinela mu i spustila ga u njegovo krilo. Pridigla mu je jastuke i ponovo
uključila lampu.
Bolelo ju je da oseti kako je lagan dok ga je pridizala; preplavljivala ju je tuga što ga vidi kako se napreže da
namesti svoje naočare sa srebrnim okvirom. Uzeo je olovku u ruke da mu pripomogne pri čitanju, spreman
da piše, kao što je to oduvek bio slučaj, a onda ju je ispustio. Ona ju je prih- vatila i stavila je nazad na sto.
,,Idi i pozovi je!” - rekao je.
Klimnula je glavom. Svejedno, ostala je kraj njega, u slučaju da mu zatreba. Sada je muzika iz njene radne
sobe bila glasnija, odzvanjala je jedna od onih bučnih hevi-metal pesama. Ali, činilo se kao da on to nije
primećivao. Veoma pažljivo je otvorila knjigu i olcrenula stranu na kojoj se nalazilo nekoliko fotografija u
boji, jedna je ispunjavala levu, a druga desnu stranu knjige.
Kako su joj samo bile poznate ove fotografije; tako se jasno prisećala sebe kao devojčice koja se dugo sa
njim penje do pećine na planini Karmel, gde ju je uveo u suvi i prašnjavi mrak, podignute baterijske lampe
čija je svetlost osvetlila islikane i ugraviiane crteže na zidovima.
„Vidiš li tamo dve figure, dve crvenokose žene?”
U početku je bilo teško uočiti grube i krhke figure pri slaboj svet- losti baterijske lampe. Bilo je mnogo jed-
nostavnije kasnije pregledati kvalitetne fotografije besprekorno uslikane fotoaparatom.
Nikada neće zaboraviti taj prvi dan, kada joj je u nizu pokazao svaki crtež ponaosob: blizankinje, koje su ple-
sale na kiši koja je padala u blagim naletima iz načičkanih oblaka; blizankinje, koje kleče sa obe strane oltara
na kojem je ležalo telo kao da je usnulo ili mrtvo; zarobljene blizakinje, koje stoje pred nekim sudom sačin-
jenim od narogušenih figura; blizankinje, koje beže. A onda su sledile oštećene slike na kojima se ništa nije
moglo prepoz- nati; i, najzad, jedna od blizankinja, sama, kako plače, suze koje liju u tananim crticama, kao
kiša, iz očiju koje su i same ličile na majušne crne crtice.
Sve je to bilo ugravirano u stenu, nakon čega su dodate boje - narandžasta za kosu, bela kreda za njihovu
odeću, zelena za biljke koje su rasle oko njih, pa čak i plava za nebo iznad njihovih glava. Prohujalo je šest
hiljada godina od kada su nastale u dubokoj tami pećine.
Ništa mlađe nisu bile ni skoro identične gravure u plitkoj stenovi- toj odaji na padinama Huajna Pičua, na
drugoj strani sveta.
I na taj put je, takođe, krenula sa ocem godinu dana kasnije, preko reke Urubamba, pa naviše kroz prašume
Perua. Svojim očima je videla te dve istovetne žene izdubljene neverovatno sličnim stilom, iako ne sasvim
identičnim.
I tamo su na glatkom zidu nanovo bile prikazane scene kiše koja pada, crvenokosih blizankinja u njihovom
radosnom plesu. A tu je bila i sumorna scena oltara sa neverovatno precizno prikazanim detaljima. Bilo je to
telo žene koja je ležala na oltaru, dok su blizankinje u rukama držale dve majušne i precizno islikane posude.
Vojnici su upali na svečanost sa isukanim mačevima. Blizankinje su zarobljene, plakale su. A onda je usle- dio
neprijatelj^ki raspoložen sud i poznato bekstvo. Na drugoj slici, jedva vidljiv ali još uvek prepoznatljiv,
nalazio se prizor blizankinja koje su između sebe pridržavale dete, majušan zavežljaj sa tačkicama umesto
očiju i tračkom crvene kose; a onda su drugima na čuvanje poverile svoje malo blago kada su neprijateljski
vojnici ponovo stupili na scenu.
Naposletku je prikazana samo jedna blizankinja, među lisnatim drvećem prašume, ispruženih ruku kao da
poseže za sestrom i crvene kose Prilepljene za kameni zid zajedno sa osušenom krvlju.
Veoma jasno je mogla da vrati u sećanje uzbuđenje koje je tada °sećala. Delila je očevo oduševljenje
pronalaskom blizankinja, koje su, na ovim slikama, bile udaljene čitav svet jedna od druge, zakopane u
planin- skim pećinama Palestine i Perua.
Činilo se kao da je to bio najveći događaj u istoriji; ništa nije moglo da bude tako važno. A onda je, godinu
dana kasnije, otkrivena vaza u Berlinskom muzeju koja je na sebi imala oslikane iste figure kako kleče sa po-
sudama u rukama pred kamenim mrtvačkim odrom. Bio je to primitivan uzorak, bez ikakve dokumentacije.
Pa šta? Najsavremenijim metodama je izračunato da je vaza datirala iz perioda 4.000 godina pre nove ere, i
tamo su se, na nedavno prevedenom jeziku drevnih Sumera, bez ikakve sumnje nalazile reči koje su svima
njima tako mnogo značile:
Legenda o blizankinjama
Da, činilo se da je sve to bilo veoma važno. Bila je to osnova čitavog njegovog životnog rada, sve dok
drugima nije predstavio svoja istraživanja i otkrića.
Smejali su mu se. Ili su ga u potpunosti ignorisali. Takva spona između Starog i Novog sveta bila je
nemoguća. Šest hiljada godina staro, da, da! Proglasili su ga jednim od punopravnih članova grupe maloum-
nih, onih koji su govorili o drevnim astronautima, Atlantidi i izgubljenom kraljevstvu Mu.
Izlagao je činjenice, držao predavanja, preklinjao ih da poveruju, da zajedno sa njim pođu u pećine i svojim
očima vide ono o čemu je govorio! Prikazao im je primerke boje, laboratorijske izveštaje, detaljne rezultate
istraživanja slika biljaka na isklesanim slikama, pa čak i bele odežde blizankinja.
Neko drugi bi, nakon svega toga, verovatno odustao. Svi uni- verziteti i fondacije su mu okrenuli leđa. Nije
imao dovoljno novčanih sred- stava ni rođenu decu da prehrani. Prihvatio se profesorskog posla ne bi li zara-
dio za hleb i mleko, dok bi večeri provodio u pisanju pisama muzejima širom sveta. Jedna glinena tablica
prekrivena crtežima blizankinja pronađena je u Mančesteru, a druga u Londonu! Uzajmivši novac, otputo- /
ao je da fotografiše izložene primerke. Pisao je o njima članke, koje su izdavale samo neugledne novine. Ali,
on je vatreno nastavio sa svojim istraživanjima.
A onda se pojavila ona - tiha i ekscentrična žena koja ga je saslušala, pažljivo pregledala njegov prikupljeni
materijal, a onda mu dala drevni papirus, koji je pronađen početkom ovog veka u pećini gornjeg Egipta, na
kojem su bile istovetne slike, ali i reči Legenda o blizankinjama.
,,Ovo je dar za tebe”, rekla mu je tada. A onda mu je kupila vazu iz Berlinskog muzeja i nabavila glinene
tablice iz Engleske.
Ali, najveći utisak na nju je ostavilo otkriće u Peruu. Dala mu je neograničene količine novca da se vrati u
Južnu Ameriku i nastavi sa radom.
Godinama je išao iz pećine u pećinu u potrazi za novim dokazima, razgovarao sa seljacima o njihovim najs-
tarijim mitovima i legendama, istraživao gradove-ruševine, hramove, čak i stare hrišćanske crkve u potrazi za
kamenjem iz paganskih svetilišta.
Ali, prolazile su decenije, a on ništa novo nij? pronalazio.
Na kraju ga je to i dotuklo. Čak mu je i ona, njegova dobrotvorka, rekla da treba da odustane. Nije želela da
ga gleda kako traći svoj život. Bilo je krajnje vreme da mladima ostavi dalje traganje. Ali, on se na sve to
pravio gluv. Ovo je bilo njegovo otkriće! Legenda o blizankinjama! Nastavila je da mu šalje čekove, a on je i
dalje tragao, sve dok nije postao isuviše star da se penje po planinama i provlači po prašumama.
Tokom poslednjih godina života samo je povremeno držao preda- vanja. Nije mogao da zainteresuje nove
studente za ovu misteriju, čak i kada bi im pokazivao papirus, vazu i tablice. Sve u svemu, ovi primerci se, za-
pra- vo, nisu mogli nigde svrstati, nisu poticali ni iz jednog određenog istorij- skog perioda. A šta je bilo sa
pećinama, da li ih je neko do sada već pronašao?
Ali, njegova dobrotvorka mu je ostala verna. Kupila mu je ovu kuću u Riju, osnovala za njega fondaciju koju
će nakon njegove smrti naslediti njegova kćerka. Njenim novcem je plaćeno obrazovanje njegove kćerke,
kao i mnoge druge stvari. Čudno je što su živeli u takvom komforu. Izgledalo je kao da je, ipak, doživeo neku
vrstu uspeha.
„Pozovi je”, ponovio je. Postajao je nestrpljiv, praznim rukama grebući fotografije. Njegova se kći nije ni
pomerila. Stajala je kraj njegovog ramena posmatrajući slike blizankinja.
„Dobro, oče.” Ostavila ga je nad knjigom.
Bilo je kasno po podne narednog dana kada je njegova kći ušla da ga poljubi. Bolničarka je izjavila da je
plakao kao malo dete. Otvorio je oči kada mu je stisla ruku.
,,Sada znam šta su im učinili”, rekao je. „Video sam! To što su uradili bilo je svetogrde.”
Njegova kćerka je pokušala da ga smiri. Saopštila mu je da je poz- vala ženu, koja je već bila na putu.
,,Ona nije bila u Bankoku, tata. Preselila se u Burmu, u Rangun. Ali, uspela sam da je pronađem i bilo joj je
veoma drago što ima vesti od tebe. Rekla je da će krenuti na put u roku od nekoliko sati. Zainteresovana je
da čuje o tim tvojim snovima.”
Bio je tako srećan. Doći će. Zaklopio je oči i nabio glavu u jastuk. ,,Snovi će se ponovo javiti nakon što padne
mrak”, šapnuo je. ,,Čitava tragedija će se ponoviti.”
,,Tata, odmori se”, rekla je. ,,Dok ne dođe.”
U neko doba te noći je preminuo. Kada je njegova kćerka ušla u sobu, već je bio hladan. Bolničarka je čekala
da joj da instrukcije šta dalje da radi. Na sebi je imao onaj prazan, poluhladan izraz mrtvaka. Njegova olovka
je ležala na polcrivaču, a bilo je tu i parče papira - prazna stranica istrgnuta iz dragocene knjige - zgužvana is-
pod njegove desne ruke.
Nije plakala. Neko kratko vreme ništa nije radila. Prisetila se pećine u Palestini, plinske lampe. ,,Da li vidiš?
Dve žene?”
Nežno je zatvorila njegove kapke i poljubila ga u čelo. Nešto je napisao na parčetu papira. Podigla je njegove
hladne i ukočene prste, izvuk- la papir i pročitala nekoliko reči koje je nažvrljao svojim neujednačenim
rukopisom:
,,U PRAŠUMI - HODA.”
Šta je to trebalo da znači?
Sada je bilo i previše kasno da se javi ženi. Verovatno da će stići u neko doba tokom večeri. Sav taj put... uza-
Jud.
Pa, predaće joj papir, ako će joj to uopšte nešto značiti, i ispričaće joj sve ono što joj je otac rekao o blizank-
injama.
Kratak i srećan život Bejbi Dženks i Bandc očnjaka
Ubica Burger poslužen je upravo ovde.
Ne možeš da čekaš na kapiji raja na beskvasnu smrt.
Možeš biti propalica u samom tom uglu.
Majonez, luk, dominacija mesa.
Ako želiš da ga jedeš moraš ga nahraniti.
"Sve se vraća."
"Možeš se kladiti u fo."
Sten Rajs
Iz "Teksaški stan" Neko jagnje (1975.)
Bejbi Dženks je nagazila svog „harlija” do brzine od preko sto kilo- metara na sat, dok su se njene gole bele
ruke smrzavale na vetru. Imala je četrnaest godina prošlog leta, kada su je preobratili - načinili od nje hoda-
jućeg mrtvaca - a da nije imala više od 45 kilograma mrtve vage. Nije se češljala od kada se to dogodilo - nije
ni morala - a njene dve plave upletene kike vijorile su se na vetru, odbačene sa njenih ramena ogrnutih u
crnu kožnu jaknu. Nagnuta napred, namrgođeno je pućila svoja ustašca, izgledala je opako, a istovremeno
očaravajuće slađano. Njene velike plave oči imale su prazan izraz.
Rok muzika Vampira Lestata prštala je iz njenih slušalica, tako da nije osećala ništa do vibracija ogromnog
motora ispod nje, kao i ludačku usamljenost koja je bila prisutna sve vreme puta od Gan Barel Sitija pre pet
noći. Bio je tu i san koji ju je opsedao, san koji je sanjala svake noći neposredno pre nego što bi otvorila oči.
U svom snu je videla te crvenokose blizankinje, dve lepe žene, a onda neke užasne stvari koje su se do-
gađale.-Ne, sve joj se to nije ni najman- je sviđalo i bila je tako usamljena da je mislila da će da poludi.
Banda očnjaka je nije dočekala južno od Dalasa, kao što su se dogovorili. Cekala ih je dve noći pokraj groblja,
a onda je shvatila da nešto definitivno i užasno nije u redu. Nikada ne bi krenuli put Kalifornije bez nje. Plani-
rali su da odu na koncert Vampira Lestata, ali bilo je još dosta vre- mena. Ne, nešto zasigurno nije bilo u
redu. Osećala je to.
Čak i kada je bila živa, Bejbi Dženks je imala dobro razvijenu intu- iciju. A sada, kada je bila mrtva, taj osećaj
je bio udesetostručen. Znala je da je Banda očnjaka bila u vclikoj nevolji. Kiler i Dejvis je nikada ne bi ostavili.
Kiler je govorio da ju je voleo. Zašto bi je, do đavola, načinio vam- pirom da nije gajio takva osećanja prema
njoj? Umrla bi u Detroitu da nije bilo Kilera.
Krvarila je na smrt. Lekar je uradio svoje, bebe više nije bilo, ali i ona će umreti jer je on nešto presekao u
njenoj utrobi. Ona, međutim, nije davala ni pet para na to pošto je bila tako urađena heroinom. A onda se ta
čudna stvar desila. Lebdela je oko plafona i gledala u svoje telo! Ovog puta u pitanju nije bilo dejstvo droge.
Imala je osećaj da će se mnogo toga odi- grati za kratko vreme.
Kiler je kročio u sobu, a ona je čak i u polusvesnom stanju prepoz- nala da je bio mrtav. Naravno da tada nije
znala kako je sebe oslovljavao. Samo je znala da nije bio živ, iako je u svemu izgledao uobičajeno. Crne tek-
sas pantalone, crna kosa, zaista duboke crne oči. Na leđima njegove kožne jakne nalazio se natpis Banda
očnjaka. Seo je na krevet pokraj njenog tela i nagnuo se ka njoj.
,,Zar ti nisi jedna slatka mala devojčica?” - rekao je. To je isto ono što joj je rekao makro kada je od nje za-
tražio da uplete kosu i stavi plastične ukosnice pre nego što izađe na ulicu.
A, onda je usledilo - vuuum! Ponovo se našla u svom teiu i bila je ispunjena nečim toplijim i boljim od droge.
Tada je čula da joj govori: ,,Ti nećeš umreti, Bejbi Dženks, nikada nećeš umreti!” Zarila je zube u njegov
prokleti vrat, o čoveče, kakav je to osećaj bio!
Ali, šta je trebalo da znači ono da nikada neće umreti? Sada više nije bila tako sigurna u to.
Pre nego što je šmugnula iz Dalasa, digavši zauvek ruke od Bande očnjaka, videla je kuću kovena na Svis
aveniji izgorelu do temelja. Sve staklo je bilo razneto iz okvira. Isto se dogodilo i u Oklahoma sitiju. Šta se, do
đavola, dogodilo sa svim onim mrtvim tipovima u tim kućama? I oni su, takođe, bili urbani ispijači krvi,
pametnjakovići koji su sebe nazivali vampirima.
Koliko se samo smejala kada su joj Kiler i Dejvis to rekli, da su ti mrtvi momci hodali naokolo u trodelnim
odelima, slušali klasičnu muziku i nazivali se vampirima. Bejbi Dženks je mogla da umre od smeha. Dejvis je,
takođe, mislio da je to prilično smešno, ali je Kiler nastavio da je upozo- rava da ih se kloni. Kloni ih se.
Kiler i Dejvis, i Tim i Ras su je sproveli pored kovena u Svis aveni- ji neposredno pre nego što ih je ostavila i
krenula put Gan Barel Sitija.
,,Uvek treba da znaš gde se nalaze”, rekao joj je tada Dejvis. ,,I begaj od njih.”
Pokazali su ;oj kuće kovena u svakom velikom gradu kroz koji bi prošli. Ali, već pri ukazivanju na prvi koven,
koji se nalazio u Sent Luisu, ispričali su joj čitavu priču.
Bila je zaista srećna sa Bandom očnjaka od kada su napustili Detroit. Hranili su se ljudima koje su izvlačili iz
kafana pored puta. Tim i Ras su bili OK tipovi, ali su Kiler i Dejvis bili njeni pravi prijatelji i vođe Bande očn-
jaka.
Povremeno bi odlazili do grada i pronalazili neko malo neugledno mesto, napušteno, sa možda dvoje
beskućnika ili tome slično, ljudima koji su je podsećali na oca, sa kačketima na glavi i grubim rukama od
poslova kojima bi se povremeno bavili. Tim tipovima bi se tada počastili. Uvek ste mogli da preživite na toj
vrsti ljudi, rekao joj je Kiler, jer nikoga nije bilo briga za njih. Napali bi brzo, vuuum! Hitro bi posisali krv,
isisavajući ih do poslednjeg otkucaja srca. Nije bilo zabavno mučiti ljude, rekao joj je Kiler. Jednostavno si
morao da se sažališ na njih. Uradili biste ono što biste uradili, a onda biste zapalili baraku ili biste ih izvukli iz
nje, iskopali duboku rupu i strpali ih u nju. A, ako ne biste bili u mogućnosti da uradite nešto tako da zabašu-
rite stvar, pribegli biste jednom malom triku: posecite prst, pustite da vaša Mrtva krv kapne na ranu ugriza
odakle ste ih isisali, i gle, male ubodne rane bi jednostavno iščezle. Opa! Niko neće provaliti; sve je izgledalo
kao da su u pitanju bili moždani udar ili infarkt.
Bejbi Dženks se sjajno provodila. Mogla je da upravlja pravim prav- catim „harlijem”, da nosi mrtvaca u jed-
noj ruci, da preskoči preko šoferšajbne automobila, bilo je prosto fantastično. Tada još nije sanjala taj
prokleti san, snevanje koje je započelo u Gan Barel Sitiju - sa onim crvenokosim blizankinjama i telom one
žene koja leži na oltaru. Sta su one to radile?
Šta će uopšte raditi ako ne uspe da pronađe Bandu očnjaka? Vampir Lestat je svoj kalifornijski koncert tre-
balo da održi za dve noći. Svi novostvoreni Mrtvi će biti tamo, barem je ona tako mislila, a slično je razmišl-
jala i Banda očnjaka, tako da je trebalo da svi budu na okupu. Pa, šta je uopšte umislila da radi odvojena od
Bande očnjaka na putu za prokleti Sent Luis?
Sve što je, do đavola, želela jeste da stvari budu onakve kao što su i nekada bile. Oh, krv je bila ukusna,
njam-njam, bila je tako prokleto dobra, čak i sada kada je bila sama i kada je morala da se suočava sa prob-
lemima. Noćas je, na primer, morala da se zaustavi na benzinskoj pumpi i sa stražnje strane pumpe izvuče
starca. Oh, da, cap, kada se dograbila njegovog vrata, krv je počela da šiklja. Bilo je prilično ukusno, kao
hamburger i vruć pom- frit, milkšejk od jagode, pivo i čokolada. Bilo je strava, bolje od kokaina ili hašiša.
Bolje i od tucanja! Savršena kombinacija svega toga zajedno.
Ali, sve je nekako bilo bolje kada je sa njom bila Banda očnjaka. Razumeli su je kada im je saopštila da se
umorila od prežvakanih starkelja i da želi da okusi nešto mlado i nežno. Nema problema. ,,Hej, tebi treba
neko lepo klinče koje je pobeglo od kuće!” - rekao joj je Kiler. Samo zatvori oči i poželi. Tek tako su ga pron-
ašli kako stopira na glavnom putu, samo sedam kilometara izvan nekog grada u Misuriju. Klinja se zvao
Parker. Bio je to jedan zaista lep mladić sa dugačkom razbarušenom crnom kosom. Iako mu je bilo samo
dvanaest leta, bio je prilično visok za svoje godine i nosio je retku bradicu u želji da izgleda kao da mu je bilo
šesnaest. Popeo se na njen motor, te ga odvezoše u šumu. A onda je Bejbi Dženks legla sa njim, veoma
nežno počevši da mljacka, i to je bilo to za Parkera.
Bilo je prilično slasno. Sočno, reklo bi se. Ali, ona u suštini nije mogla da oseti veliku razliku između mladog i
starog, kada se jednom latite posla. Sa matorima je nekako bilo zabavnije. „Dobra stara krv!” - znao je da
kaže Dejvis.
Dejvis je bio crnac, i to jedan prilično zgodan crni Mrtvak, kako je to Bejbi Dženks doživela. Njegova koža je
imala zlatasti sjaj, onaj mrtvački sjaj koji je u slučaju belih Mrtvaka činio da izgledaju kao da sve vreme stoje
usred fluoresceirfnog svetla. Dejvis je, takođe, posedovao i divne trepavice, neverovatno dugačke i guste, a
kitio se svim zlato koje bi pronašao. Krao je zlatno prstenje, satove, lance i druge slične stvari sa svojih žr-
tava.
Dejvis je obožavao da pleše. Svi su oni voleli da đuskaju. Ali, Dejvis je to činio mnogo t olje od svih njih. Od-
lazili bi na groblja da igraju, negde oko tri sata posle ponoći, nakon što bi se svi nahranili, zakopali mrtve i
slične trice i kučine. Stavili bi kasetofon sa zvučnicima na neki nadgrobni spomenik i pojačali do daske, a
vampir Lestat bi zaurlao. Pesma Veliki sabat je naročito bila dobra za đusku. Oh, čoveče, kako je to dobro
bilo, vrckaš se, olcrećeš, skačeš u vazduh, ili posmatraš Dejvisa i Kilera kako se pokreću, ili Rasa, koji bi se vr-
teo u krug sve dok ne bi pao. To je bila prava igranka Mrtvaka.
Ako oni urbani ispijači Jarivi nisu uživali u ovakvim stvarima, onda su stvarno bili ludi.
Bože, kako bi sada volela da ispriča Dejvisu svoj san koji je snevala od kada je otišla u Gan Barel Siti. Kako ga
je prvi put sanjala u prikolici svoje majke, cap, prvi put kada je sedela i čekala. Bio je i previše jasan za jedan
običan san, one dve žene sa plamtećim kosama i telo koje je ležalo sa nagorelom i ispucalom kožom. Šta se
to, do đavola, nalazilo u posudama? Aha, u jednoj se posudi nalazilo srce, a u drugoj mozak. Isuse. Svi ti ljudi
koji kleče pred tim telom i posudama. Bilo je jezivo. Od tada je neprestano snevala taj san. Ma, sanjala bi ga
svaki prokleti put kada bi zaklopila oči i svaki put neposredno pre nego što će se iskobeljati iz jazbine u kojoj
bi se skrivala tokom dana.
Kiler i Dejvis će razumeti. Znaće da li taj san ima neko značenje. Oni su želeli svemu da je poduče.
Kada su prvi put stigli u Sent Luis krenuvši na jug, Banda očnjaka je skrenula sa bulevara u jednu od onih
širokih i mračnih ulica sa gvozde- nim kapijama koje u Sent Luisu nazivaju privatnim posedima. Govorili su da
je ta ulica bila ekvivalent centralnom Vest endu. Bejbi Dženks se svide- lo veliko drveće. U južnom Teksasu
nije bilo tako velikih stabala. A ovde je drveće bilo tako ogromno da je njihova krošnja pravila krov iznad
vaših glava. Ulice su bile ispunjene bučnim šuštajem lišća, velikim kućama sa zašiljenim krovovima, dok su se
svetla nazirala duboko u unutrašnjosti. Kuća kovena je bila načinjena od cigle i posedovala je ono što je Kiler
nazi- vao mavarskim svodovima.
,,Ne približavaj se suviše”, rekao joj je Dejvis. Kiler se samo nasme- jao. Kiler se nije plašio velikogradskih
Mrtvaka. Kiler je bio vampir već šezdeset godina, dakle bio je star. On je sve znao.
,,Ali, oni će pokušati da ti naude, Bejbi Dženks”, rekao je, vozeći svoj „harli” još malo uz ulicu. Imao je
dugačko i uzano lice, nosio je zlatnu naušnicu u uhu, dok su mu oči bile sitne, nekako misaone. ,,Vidiš, ovo je
stari koven, postoji u Sent Luisu još od početka ovog veka.”
,,Ali, žašto bi oni želeli da nam naude?” - upitala je Bejbi Dženks. Bila je veoma radoznala u pogledu te kuće.
Šta su Mrtvi iz te kuće radili? Kakav su nameštaj posedovali? Ko im je plaćao račune, za ime boga?
Učinilo joj se kao da kroz zavese nazire luster u jednoj od prednjih soba. Veliki i lepi luster. Čoveče! To je
život.
,,Oh, oni su na sve mislili”, rekao je Dejvis, čitajući joj misli. „Zar misliš da ljudi sumnjaju da oni nisu jedni od
njih? Pogledaj u automobile Prilazu kući, znaš li koji je onaj? To je ’bugati’, lepojko. A onaj drugi do nJeSa je
’mercedes benc’.”
Šta je, do davola, falilo ružičastom „kadilaku”? To bi ona volela da ima, veliki i bučni kabriolet koji bi mogla
da tera sto osamdeset kilometara na autoputu. A upravo to je ono što ju je uvalilo u nevolje, ono što ju je
dovelo u Detroit, kreten sa kabrioletom marke „kadilak”. Ali, samo zato što ste bili Mrtvi nije moralo da
znači da morate da vozite „harli” i spavate u prljavštini svaki dan, zar ne?
„Slobodni smo, draga”, rekao je Dejvis, čitajući joj misli. ,,Zar ne s’vataš? Življenje u veliki grad traži mlogo
prtljaga. Rekni joj, Kilere. Nećete me uvuć’ u tak’u jednu kuću, da spijem u kutiju ispod podne daske.”
Zakočio je. Zaustavio se i Kiler. Bejbi Dženks, takođe. Ali, kako je, do đavola, izgledala ta kuća iznutra? Da li
su uključivali televizor i gledali vampirske filmove? Dejvis je turirao motor.
„Stvar je u tome, Bejbi Dženks”, rekao je Kiler, ,,što nas oni smatra- ju manje vrednima. Oni žele da budu
glavni. Cini se kao da smatraju da mi nemamo pravo da budemo Mrtvi. Misle da preobraćivanje nekog u
vampi- ra zahteva posebnu ceremoniju.”
„Hoćeš da kažeš da se dešava nešto veliko, kao venčanje, je li?”
Ova dvojica se ponovo grohotom nasmejaše.
,,Pa, ne baš”, rekao je Kiler, ,,pre bi se moglo reći da podseća na sahranu!”
Pravili su i previše buke. Nema sumnje da će ih oni Mrtvi momci iz kuće čuti. Ali, Bejbi Dženks se nije plašila
ako se nije plašio Kiler. Gde su nestali Ras i Tim, jesu li otišli u lov?
„Stvar je u tome, Bejbi Dženks”, rekao je Kiler, ,,što oni imaju sva ta pravila, a reći ću ti, svuda šire glasine da
će srediti vampira Lestata u noći koncerta. Ali, znaš šta rade? Čitaju njegovi knjigu kao da je Biblija. U gov-
oru koriste jezik koji je i "on koristio - Mračni dar, Mračni trik. To je nešto najgluplje što sam ikada video,
planiraju da zapale tog tipa na lomači, a nje- govu knjigu koriste kao Sveto pismo!”
„Nikada neće ufatiti Lestata”, zarežao je Dejvis. „Nema šansone, čoveče. Vampira Lestata ne mož' ubiti, to je
takoreć’ nemoguća stvar. Mlogi su već pokušavali, pa niš’ od toga. To ti je jedan baja koji je skroz i naskroz
besmrtan.”
,,Sve se bojim da su se i oni uputili tamo gde i mi”, rekao je Kiler, ,,da se pridruže tom baji, što i mi plani-
ramo, ukoliko nas, naravno, bude pri- hvatio.”
Bejbi Dženks ništa nije bilo jasno. Nije znala šta su mislili kada su pominjali Sveto pismo. I, Z.TT svi oni nisu
bili podjednako besmrtni? A, zašto bi, do đavola, vampir Lestat uopšte poželeo da jurca naokolo sa neki- ma
kao što je bila Banda očnjaka? Pa, on je, zaboga, bio rok zvezda! Verovatno da je imao i sopstvenu limuzinu.
Osim toga, bio je i jedan veoma sladak tip. Bez obzira na to da li je mrtav ili živ! Za njegovom plavom kosom
ste mogli da izdahnete, a njegov osmeh je činio da poželite da se prostrete i podarite mu sopstveni vrat na
ugriz!
Pokušala je da čita knjigu Vampir Lestat - čitavu istoriju Mrtvaka kroz drevna vremena i tako to - ali je bilc
tako mnogo visokoparnih i složenih reči da bi istog trenutka zaspala.
Kiler i Dejvis su joj rekli da će videti da kao vampir može veoma brzo da čita, i da je dovoljno da se samo
usredsredi na knjigu. Nosili su primerke Lestatove knjige gde god bi krenuli, kao i onu prvu, koja je nosila
naziv koji nikako nije mogla da savlada, nešto kao Razgovori sa vampirom ili Razgovarati sa vampirom ili Up-
oznati vampira ili već nešto tome slično. Dejvis bi nekada naglas čitao iz te knjige, ali Bejbi Dženks to nije
mnogo zanimalo, pa bi odmah zakuntala! Taj Mrtvi, Lui, ili ko je god on bio, postao je vampir u Nju Orliensu,
i knjiga je bila ispunjena opisima lišća banana, gvozdenih gelendera i španske mahovine.
„Bejbi Dženks, oni sve znaju, ti Evropljani”, rekao je Dejvis. ,,Oni znadeju sve o tome kako je ovo počelo, poz-
nato im je da možemo da živimo dugo ako se pridržavamo nekih stvari, da bi se nakon ’iljadu godina pretvo-
rili u beli mermer.”
,,Vau, to je stvarno super, Dejvise”, rekla je Bejbi Dženks. ,,Kao da nije dovoljno bezveze što ne možeš da
ušetaš u megamarket sa onim šljaštećim osvetljenjem a da ljudi ne zure u tebe. Ko uopšte želi da izgleda kao
beli mermer?”
,,Bejbi Dženks, ti više nemaš šta da tražiš u megamarketima”, rekao je Dejvis veoma staloženo. Ali, bilo joj je
jasno šta je hteo da kaže.
Zaboravite na knjige. Bejbi Dženks je volela muziku Vampira Lestata, a te pesme su joj mnogo značile,
naročito ona o Onima Koji Moraju Biti Sačuvani - egipatskom kralju i kraljici - iako, da budemo iskreni, ona
uopšte nije shvatala šta je sve to trebalo da znači dok joj Kiler nije objasnio.
,,Oni su roditelji svih vampira, Bejbi Dženks, Majka i Otac. Vidiš, svi smo mi direktna krv koja potiče od samih
kralja i kraljice iz drevnog Egipta koje nazivaju Oni Koji Moraju Biti Sačuvani. A razlog zašto ih moramo oču-
vati je taj što bi u slučaju njihovog uništenja bili uništeni i svi mi, takođe.”
Njoi je sve to zvučalo kao gomila gluposti.
„Lestat je video Majku i Oca”, rekao je Dejvis. „Pronašao ih je skrivene na neko grčko ostrvo, tako da on zna
da je sve to istina. Upravo je to ono što on svima kazuje u svojim pesmama - i to je istina.”
„Majka i Otac se ne kreću, ne govore, niti piju krv, Bejbi Dženks”, rekao je Kiler. Izgledao je prilično zamišl-
jeno, skoro tužno. ,,Samo sede i zure, kao što su to činili i hiljadama godina pre toga. Niko ne zna šta to
dvoje znaju.”
„Verovatno ništa”, Bejbi Dženks je odgovorila zgađeno. ,,A da vam kažem nešto, baš i nije neka fora biti
takav besmrtnik! Šta hoćete da kažete time? Da nas velevažni gradski vampiri mogu usmrtiti? Kako to mogu
da urade?”
,,Vatra i sunce to uvek mogu da učine”, odgovorio je Kiler malo nestrpljivo. „Već sam ti to objasnio. A sada
me saslušaj, molim te. Uvek se možeš suprotstaviti gradskim vampirima. Ti si žilava. Stvar je u tome što se
gradski vampiri plaše tebe, kao što se i ti bojiš njih. Ipak, ’vataj štraftu kada ugledaš Mrtvaka kojeg ne pozna-
ješ. To je pravilo kojeg se svi Mrtvi pridržavaju.”
Nakon što su napustili kuću kovena, Kiler joj je pružio još jedno veliko iznenađenje: rekao joj je za postojanje
vampirskih pabova. Bila su to velika fensi mesta u Njujorku, San Francisku i Nju Orliensu, gde su se Mrtvi sas-
tajali u stražnjim prostorijama, dok su glupava ljudska bića pila i igrala spreda. Tamo te nijedan Mrtvi nije
mogao usmrtiti, kako velevažni gradski vampiri, tako ni Evropljani, ali ni novopečeni, kao što je bila ona.
„Potraži sklonište u nekorn od tih mesta”, rekao joj je, ,,ako ikada neki od gradskih vampira krene za to-
bom.”
,,Ja nisam dovoljno stara da idem u pab”, rekla je Bejbi Dženks.
To je stvarno bilo previše. Kiler i Dejvis su se tresli od šmeha tako jako da su se skoro prevrnuli sa motora.
„Samo ti pronađi taj vampirski pab, Bejbi Dženks”, rekao je Kiler, „pogledaj ih opako i kaži ’Pustite me da
uđem’.”
Da, tim opakim pogledom je znala da pogleda ljude i natera ih da urade nešto što bi joj se prohtelo. Fuk-
cionisalo je, i te kako. Niko od njih, zapravo, nije video takav jedan vampirski pab. Samo su čuli da postoje.
Nisu znali ni gde se nalaze. Kada su najzad izašli iz Sent Luisa, imala je sijaset pitanja na koje je tražila odgov-
ore.
Ali, dok je sada putovala ka severu u pravcu tog istog grada, sve što joj je u ovom trenutku bilo na pameti je
da stigne do iste one kuće kovena. Vampiri iz velikog grada, evo me dolazim. Pošandrcala bi da mora sama
da krene dalje.
Muzika koja se čula iz njenih slušalica je prestala. Kaseta je odsvi- rala svoje. Nije mogla da podnese tišinu
usled zavijanja vetra. San se pono- vo vratio; ponovo je videla one blizankinje, vojnike koji pristižu. Isuse. Da
ga nije sprečavala, celi prokleti san bi se neprestano vrteo kao zapis na kaseti.
Upravljajući motorom jednom rukom, drugom je posegnula u svoju jaknu da otvori mali kasetofon. Okrenula
je kasetu.
„Nastavi da pevaš, čoveče!” - rekla je, dok joj je glas zvučao skičavo i nečujno u poređenju sa zavijanjem ve-
tra, ako je uopšte i mogla da ga čuje.
Šta o Onima Koji Moraju Biti Sačuvani
Uopšte znamo?
Da li nam ijedno razjašnjenje donosi spas?
Da, to je bila njena omiljena pesma. Upravo je tu pesmu slušala kada je zaspala čekajući majku da dođe sa
posla u Gan Barel Sitiju. Nisu reči bile te koje su je dotakle, već način na koji ih je pevao, urličući u mikro- fon
kao Brus Springstin, čineći da vam od toga prepukne srce.
To je, na neki način, bila himna. Barem je zvučala tako, i pored toga što je Lestat bio sred svega toga, pevao
je njoj, uz pratnju jednoličnog udaranja bubnjeva koje joj je prodrmavalo kosti.
,,Dobro, čoveče, dobro, ti si jedini Mrtvak kojeg sada imam. Lestate, samo ti nastavi da pevaš!”
Na pet minuta od Sent Luisa, ponovo je počela da razmišlja o svo- joj majci, kako je sve to čudno i loše is-
palo.
Bejbi Dženks nije uopšte rekla Kileru ni Dejvisu zašto je odlazila kući, ali su oni svejedno znali, razumeli su.
Bejbi Dženks je to morala da uradi, morala je da ih dokrajči pre nego što Banda očnjaka krene na zapad. Cak
se ni sada nije kajala zbog toga. Svejedno, onaj joj je čudnovati trenutak u kojem joj je majka na podu umi-
rala ostao u sećanju.
Bejbi Dženks je oduvek mrzela svoju majku. Smatrala je da je bila prava glupača, svakog bogovetnog dana
svog života je pravila krstove koje je ukrašavala malenim, ružičastim školjkama i parčićima stakla, a onda ih
nosila na buvlju pijacu Gan Barel Sitija gde ih je prodavala za deset dolara Po komadu. A bili su tako ružni,
pravi fušeraj, sa malim zakovrnutim Isusom u sredini, napravljenim od majušnih crvenih i plavih perlica i
tome slično.
Ali, nije bilo samo to - sve što bi njena majka ikada uradila izludivalo je Bejbi Dženks i činilo da je se gnuša.
Nije bilo dovoljno ogavno što je neprestano odlazila u crkvu, već se svakome obraćala slatkorečivo, istovre-
meno je trpela muževljevo opijanje, i sve vreme govorila o svakome sve najbolje.
Bejbi Dženks nikada nije poverovala ni reč onoga što je ova govo- rila. Često je imala običaj da leži u prikolici
i razmišlja - šta je to što će ovu ženu izbaciti iz takta? Kada će joj prekipeti da eksplodira kao parče dinami-
ta? Ili je, možda, i previše glupa za to? Majka je pre mnogo godina prestala da gleda Bejbi Dženks u oči. Kada
je Bejbi Dženks bilo dvanaest godina, prišla je majci i rekla: ,,Znaš da sam to uradila, zar ne? Molim boga da
ne misliš da sam ti ja neka tamo devica.” Njena majka se tada jednostavno uvukla u sebe kao u ljušturu,
samo je skrenula pogled očiju razrogačenih, praznih i tupih, i nastavila da se, pevušeći kao i uvek, bavi svojim
školjkas- tim krstovima.
Jednom je neki tip iz velikog grada rekao njenoj majci da njen rad predstavlja pravu narodnu umetnost.
,,Prave te budalom”, rekla joj je Bejbi Dženks. ,,Zar nisi sposobna to da ukapiraš? Nisu ti kupili nijednu od tih
ružnih drangulija, zar ne? Znaš na šta me podsećaju te tvoje gluposti? Reći ću ti. Izgledaju kao ogromne jef-
tine naušnice!”
Nije bilo prepirke. Njena majka bi samo okrenula drugi obraz:
,,Želiš li nešto da večeraš, srce?”
Bejbi Dženks je shvatila da nema nikakve svrhe. Veoma brzo je krenula iz Dalasa, stigavši do jezera Sedar krik
za manje od sata, a onda je ugledala prepoznatljiv znak njenog slatkog malog rodnog grada:
DOBĐO DOcŠLI U GAN BADEL SFTI, PUCAĆEMO ZAJEDNO &A VAMA.
Kada je stigla na odredište, sakrila je svoj „harli” iza prikolice. Pošto nikoga nije bilo kod kuće, prilegla je da
se odmori, dok je Lestat pevao u slušalice, a pegla na paru stajala u pripravnosti kraj nje. Kada joj majka
bude ušla - crkla dabogda - dokrajčiće je.
A onda se dogodio san. Ma, nije uspela ni da zaspi kada je započeo. Činilo se kao da se Lestat izgubio, a san
je povukao nadole i uvukao u sebe.
Nalazila se na nekom mestu obasjanom sunčevim zracima. Bio je to neki planinski proplanak. Tu su bile dve
blizankinje, divne žene sa mekan- im talasastim plamenim pramenovima. Klečale su kao anđeli u crkvi sa
rukama u molitvi. Naokolo je bilo mnogo ljudi odevenih u dugačke odore nalik na likove iz Biblije. Bilo je tu,
takođe, i muzike, jezivo udaranje i zvuk roga, zaista je zvučalo žalostivo. Ali, ono najgore je bilo mrtvo telo,
poluiz- gorelo telo žene na kamenoj ploči. Ležala je i izgledala kao da je bila sku- vana. A u posudama su se
nalazili blistavo srce i mozak. Da, to su zaista bili srce i mozak.
Bejbi Dženks se probudila uplašena. Do đavola s tim. Njena majka je stajala na dovratku. Bejbi Dženks je.-
poskočila i počela da je udara pegl-em na paru sve dok ova nije prestala da se pomera. Stvarno ju je snažno
udar- ala u glavu. Trebalo je da bude već mrtva, ali još uvek nije bila, a onda je nastupio taj mahniti trenutak.
Njena majka je ležala na patosu, polumrtva, zureći, kao što će to i njen otac učiniti malo kasnije. Bejbi
Dženks je sedela na stolici, jedne noge prebačene preko ruke. Prvo se naslonila na lakat, zatim je vrtela
pletenice - čekala je. Razmišljala je o blizankinjama iz sna, o telu i organima u posu- dama - koja je bila svrha
svega toga? Sve u svemu, čekala je. Umri, ti glupa kučko, hajde, crkni, neću te ponovo klepiti!
Cak ni sada Bejbi Dženks nije bilo jasno šta se dogodilo nakon toga. Izgledalo je kao da su se misli njene ma-
jke izmenile, proširile, uvećale. Možda je i ona sada lebdela na plafonu slično kao i Bejbi Dženks kada je
skoro umrla pre nego što ju je Kiler spasao. Ali, što god je tome bio uzrok, te misli su bile prosto
neverovatne. Jednostavno čudesne. Kao da je njena majka znala sve! Sve o dobru i zlu i kako je važno bilo
voleti, stvarno voleti, i kako je sve to bilo mnogo više od svih pukih pravila koja su se ticala nepi- jenja,
nepušenja, moljenja Isusu. Nisu to bile propovedi. Bilo je to nešto mnogo više od toga.
Ležeći na podu, njena majka je razmišljala o tome kako je nedostatak ljubavi kod njene kćerke Bejbi Dženks
bio očigledan kao i even- tualan deformisan gen usled čijeg dejstva bi Bejbi Dženks bila slepa i osakaćena.
Međutim, sada to više nije bilo važno. Biće sve u redu. Bejbi Dženks će se uzdići iznad svega što se sada do-
gađa, kao što je to skoro učinila pre nego što je Kiler dospeo do nje, a tada će uslediti bolje razumevanje
svega. Sta je to, do đavola, trebalo da znači? Nešto o tome da je sve ono što nas okružuje bilo deo neke veće
celine - vlakna u tepihu, lišće izvan prozora, voda koja je kapala u sudoperi, oblaci koji se pomeraju preko
Sedar krik jezera, golo drveće, a ono i nije bilo tako ružno kao što je Bejbi Dženks nekada mislila. Ne, odjed-
nom je sve to izgledalo i previše divno da bi se opisalo. A majka Bejbi Dženks je oduvek za to znala! To je bio
njen pogled na stvari. Majka joj je sve opraštala. Jadna Bejbi Dženks. Ona nije znala. Ona nije znala ništa o
zelenoj travi. Niti o školjkama koje su sijale na svetlosti lampe.
A onda je majka Bejbi Dženks umrla. Hvala Bogu! Dosta! Ali, Bejbi Dženks je zaplakala. Iznela je telo iz priko-
lice i zakopala ga straga, dosta duboko, osećajući se prilično dobro što je pripadala besmrtnima, bila je tako
jaka, sposobna da izbacuje lopate prepune zemlje.
A onda je njen otac stigao. Ovaj će joj stvarno priuštiti veliku zabavu! Zakopala ga je dok je još bio živ. Nikada
neće zaboraviti izraz na njegovom licu kada je prošao kroz vrata i ugledao je sa sekirom u rukama. ,,Pa, ubio
me bog ako to nije Lizi Borden1.”
Ko je, do đavola, bila Lizi Borden?
Način na koji je isturio bradu i pesnicom krenuo na nju ukazivao je na njegovo ogromno
samopouzdanje! ,,Ti, mala droljo!” Raspucala mu je jebenu glavu na pola. Vau, taj deo je bio super, osećaj
da se lobanja lomi na dva dela. „Crkni, kopile jedno!”... kao i zakopavanje njegovog lica dok je još uvek zurio
u nju. Paralizovan, nije mogao ni da se makne, umislio je da je ponovo dete na farmi, ili tome slično, u
Novom Meksiku. Obične tričarije. Kučkin sine, uvek sam znala da imaš govna umesto mozga. A sada mogu i
da ih omirišem!
Ali, zašto je uopšte otišla tamo? Zašto je napustila Bandu očnjaka?
Da ih tada nije napustila, bila bi sada sa njima u San Francisku, sa Kilerom i Dejvisom, čekajući da vidi Lestata
na pozornici. Možda su mogli da posete i jedan od onih vampirskih pabova, i tako to. U slučaju da su oni
uopšte tamo stigli. U slučaju da nešto uveliko nije u redu.
Šta je uopšte sada smerala vraćajući se? Možda je trebalo da ode na zapad. Preostale su još samo dve noći.
Prokletstvo, možda će iznajmiti sobu u nekom motelu kada počne koncert tako da ga može gledati na tele-
viziji. Ali, pre ovog krajnjeg i nezado- voljavajućeg rešenja, mora da pokuša da pronađe neke vampire u Sent
Luisu. Nije mogla da ide na koncert sama.
Kako da pronađe centralni Vest end? Gde se on nalazio?
Ovaj bulevar joj se učinio poznatim. Vozikala se naokolo, u nadi da nijedan policajac u patroli neće krenuti za
njom. Nije bilo sumnje da će ga preduhitriti, uvek je to radila, iako je potajno sanjarila o tome da barem
1 Lizi Endrju Borden - Amerikanka (1860-1927) optuDena za svirepo ubistvo svojih roditelja 4. avgusta 1892
godine, koji su preminuli usled višestrukih udaraca sekirom. čitav događaj je obavijen velom misterije, s
obzirom ns to da je Lizi nakon suđenja oslobođena krivice, a slučaj do dana današnjeg nije rasvetljen. - Prim.
prev.
jednog od tih jebenih kučkinih sinova povuče na neki usamljeni put. Stvar je bila u tome što nije želela da je
proteraju iz Sent Luisa.
Ovo je izgledalo kao nešto što jcj je bilo poznato. Aha, ovo je bio centralni Vest end ili kako su ga već zvali.
Skrenula je udesno i spustila se niz neku staru ulicu ispunjenu drvećem sa velikim i lisnatim krošnjama. Tada
je ponovo pomislila na svoju majku, zelenu travu, oblake. U njenom grlu je zastao jecaj.
Samo kada ne bih bila tako usamljena! A onda je ugledala kapiju, da, ovo je bila ta ulica. Kiler joj je rekao da
vampiri nikada ništa ne zaboravlja- ju. Njen mozak će se pretvoriti u mali kompjuter. Možda je to bila istina.
Ovo je bila ta kapija, velika gvozdena kapija širom otvorena i prekrivena tam- nozelenom puzavicom. Izgleda
da se privatni posedi nikada ne zatvaraju.
Usporila je tako da je skoro vukla gromoglasni motor, a onda ga je potpuno ugasila. Bio je isuviše bučan u
ovoj mračnoj tihoj dolini velelepnih zdanja. Neka kučka bi mogla da pozove policiju. Morala je da siđe sa
svog motocikla i gura ga. Njene noge nisu bile dovoljno dugačke da bi to izvela na bilo koji drugi način. Ali,
bilo je u redu. Volela je da hoda po mekanom debelom tepihu mrtvog lišća. Sviđala joj se cela ova tiha ulica.
Čoveče, da sam jedan od velegradskih vampira i ja bih živela ovde, pomislila je, a onda je dalje niz ulicu
ugledala kuću kovena, zidine od cigle i bele mavarske svodove. Srce joj je snažno tuklo!
Izgoreli!
U prvom trenu nije mogla da poveruje! A onda je videla da je to bilo istina, veliki tragovi gara na ciglama,
prozori izbačeni iz okana, nigde nije bilo ni traga staklu. Isuse Hriste! Činilo joj se da ludi. Dovukla je motor
još bliže, tako snažno grizući usne da je mogla da oseti sopstvenu krv. Samo da baci pogled. Ko je to, do
đavola, mogao da uradi? Majušni parčići stakla nalazili su se svud po travnjaku, pa čak i na drveću, tako da je
čitavo mesto na neki način sijalo, što ljudsko oko nije moglo da raspozna. Činilo joj se kao da gleda neke
ukrase iz božićne noćne more. Osećao se i smrad izgorel- og drveta. Prosto je visio u vazduhu.
Počeće da plače! Počeće da vrišti! Ali, tada je nešto čula. Nije to bio nikakav istinski zvuk, već nešto od onoga
na šta ju je Kiler upozorio da načulji uši. Unutra se nalazio jedan vampir!
Nije mogla da veruje koja je srećnica bila i nije marila šta će se dogoditi. Odlučila je da kroči unutra. Da,
nekog je zaista bilo tu. Bilo je neverovatno. Prešla je nekoliko koraka, šuškajući prilično glasno dok je hodala
preko uvelog lišća. Nije bilo nikakvog orvetljenja, ali nešto se jeste pomeralo unutra, a to nešto je znalo da
ona dolazi. Dok je stajala, a srce joj lupalo kao ludo, plašila se i prezala da zakoraći unutra. Neko je, među-
tim, izašao na prednji trem - Mrtvak koji je gledao pravo u nju.
Bože pomozi, šapnula je. Taj nije bio nikakav krelac u trodelnom odelu. Ne, bio je to mladić, možda nije bio
ni dve godine stariji od nje kada su ga preobratili. Izgledao je stvarno posebno. Kao prvo, činilo se kao da ima
srebrnu kosu, zapravo prilično kratku i kovrdžavu sivu kosu, a to je uvek izgledalo fenomenalno na mladoj
osobi. Bio je takođe visok, oko metar i osamdeset, i mršav. Zaista je izgledao elegantno, bar se njoj tako
činilo. Koža mu je bila tako izrazito bela da je podsećala na led, a nosio je tamno- braon košulju sa podignu-
tom kragnom, veoma zategnutu oko grudi, i dobro skrojenu kožnu jaknu braon boje i iste takve pantalone,
nimalo nalik gruboj motociklističkoj koži. Ovaj tip je stvarno izgledao stravično, bio je lepši od bilo kojeg pri-
padnika Bande očnjaka.
,,Uđi!” - rekao je šišteći. ,,Brzo.”
Poželela je da poleti uz stepenice. Vazduh je i dalje bio ispunjen sićušnim pepelom, koji joj je štipao oči i
činio da zakašlje. Veći deo trema je bio propao. Pažljivo se uputila ka predvorju. Neke od stepenica su pre-
ostale, ali zato krova iznad njihovih glava nije bilo. I luster je pao, polomio se u paramparčad koja su bila
prekrivena garom. Ovo mesto je izgledalo sablasno, kao neka kuća duhova.
Mrtvak se nalazio u dnevnoj sobi ili, barem, u onome što je od nje preostalo, šutirajući i gurajući izgorele
stvari, nameštaj i ostalo, a činilo se da to radi u nekom besu.
„Bejbi Dženks, zar ne?” - upitao je, uputivši joj jedan čudan izveštačen osmeh ispunjen bisernobelim zubima
sa dva mala očnjaka, dok su njegove oči nekako svetlucale. „Izgubljena si, zar ne?”
Dobro, evo još jednog čitača misli kao što je bio Dejvis. A ovaj je imao naglasak stranca.
,,Aha, pa šta?” - upitala je. Na njeno veliko iznenađenje, uhvatila je njegovo ime kao da je bilo neka lopta
koju joj je dobacio - Loren. E pa, to je baš bilo gospodsko ime i zvučalo je nekako francuski.
„Ostani ovde, Bejbi Dženks”, rekao je. I njegov naglasak je verovat- no bio francuski. ,,U ovom kovenu nas je
bilo troje, a dvoje je spaljeno. Policija ne može da pronade njihove ostatke, ali ti ćeš znati kada staneš na njih
i neće ti se preterano dopasti.”
Isuse! Govorio joj je istinu, jer se jedan od njih nalazio tamo u stražnjem delu hodnika. Izgledao je kao
poluizgorelo odelo na zemlji, nejas- no, a opet vidno u obliku čoveka, a po mirisu je mogla da odredi da je u
tom odelu nekada bio vampir od kojeg su sada preostali samo rukavi, nogavice i cipele. Usred svega toga se
nalazila neka sivkasta i odurna smesa, koja je više ličila na masnoću i puder nego na pepeo. Zanimljivo je da
je rukav košulje još uvek štrčao iz rukava kaputa. E, to bi možda moglo da bude trodelno odelo.
Osetila je mučninu. Da li može da vam bude muka kada ste mrtvi? Poželela je da izađe odavde. A šta ako se
to nešto što je ovo uradilo vrati? Besmrtnik, mogu da se kladim!
,,Ne pomeraj se”, rekao joj je Mrtvak, „zajedno ćemo otići čim to bude moguće.”
,,Na primer, odmah SADA!” - uzviknula je. Drhtala je, zaboga. Na ovo su mislili kada su govorili o hladnom
znoju!
Pronašao je limenu kutiju iz koje je vadio sav preostali novac koji nije izgoreo.
,,Ej, čoveče, ja odoh”, rekla je. Mogla je da oseti nešto čudno u vaz- duhu, a to nije imalo nikakve veze sa
onom masnom mrljom na podu. Razmišljala je o spaljenim kućama kovena u Dalasu i Oklahoma Sitiju, kao i
o načinu na koji je Banda očnjaka isparila. Mogla je da oseti da je sve te informacije primao od nje. Njegovo
lice se raznežilo, postalo ponovo lepo. Bacio je kutiju i prišao joj tako brzo da se još više uplašila.
,,Da, ma chere”, rekao je veoma prijatnim glasom, ,,svi ti koveni su iščezli. Istočna obala je spaljena kao elek-
trično kolo. Nema glasa ni iz kove- na u Parizu, niti u Berlinu.”
Uzeo ju je za ruku dok su se kretali prema ulaznim vratima.
,,Ko to, do đavola, radi?” - upitala je.
,,Ko to, do đavola, zna, cherie? Ono uništava kuće, vampirske barove, sve vampire na koje nabasa. Moramo
da nestanemo odavde. A sada upali motor.”
Ali, tada je zastala kao ukopana. Nešto se nalazilo upravo ovde. Stajala je na ivici trema. Nešto. Bila je isto
tako uplašena da nastavi da hoda dalje, kao i da se vrati u kuću.
,,Šta je bilo?” - upitao ju je šapatom.
Kako je samo mračno bilo ovo mesto sa ovim ogromnim drvećem i kućama, sve je odisalo nekom sablas-
nošću. Mogla je nešto da čuje, nešto prilično potmulo... kao da nešto diše. Nešto tako.
„Bejbi Dženks? Pokreni se!”
,,Ali, kuda to idemo?” - upitala je. Ta stvar, što god da je bila, hčila je na zvuk.
„Idemo na jedino mesto koje nam je preostalo. K njemu, draga, ka vampiru Lestatu. On se nalazi u San Fran-
cisku i čeka, neozleđen!”
,,Je l’?” - upitala je, zureći u mračnu ulicu pred sobom. ,,Aha, da, ka vampiru Lestatu.” Samo deset koraka do
motora. Hajde, Bejbi Dženks. Spremao se da krene bez nje. ,,Ne, da se nisi usudio, proklet da si, da nisi
dodirnuo moj motor!”
Ali, opet se začuo onaj zvuk, zar ne? Bejbi Dženks nikada tako nešto nije čula. Ali, kada ste mrtvi mnogo
štošta čujete. Čujete vozove udaljene kilometrima, a možda i razgovor u avionu visoko iznad vaših glava.
Mrtvak je, takođe, to čuo. Ne, on je čuo nju da je to čula!
„Šta je to?” - šapnuo je. Isuse, bio je uplašen. A sada je i sam to mogao da čuje.
Povukao ju je niz stepenice. Zateturala se i skoro pala, ali ju je podi- gao sa zemlje i postavio na motor.
Buka je zaista postajala gromoglasna. Dolazila je u taktovima kao muzika. Sada je bila tako glasna da nije
mogla da čuje ništa što joj je ovaj Mrtvak govorio. Okrenula je ključ, zavrnula ručke da da „harliju” gas, a
Mrtvi se popeo iza nje. Isuse, kakva je to buka bila, nije mogla ni da misli. Nije mogla da čuje ni zvuk sop-
stvenog motora!
Pogledala je dole, pokušavajući da odgonetne šta se uopšte događalo, da li je motor uopšte krenuo, jer nije
mogla ni to da oseti. A onda je pogledala gore i znala je da gleda u pravcu stvorenja koje je širilo buku. Ono
se nalazilo u mraku, iza drveća.
Mrtvak je skočio sa motora, odmahujući rukama u pravcu Onoga, kao da je mogao da ga vidi. Ličio je na lu-
daka koji razgovara sam sa sobom. Ali, ona nije mogla ništa da čuje. Samo je znala da je ono tamo, da ih je
pos- matralo, a da je ludak besmisleno gubio dah!
Sišla je sa „harlija” koji se istog trenutka prevrnuo. Buka je nestala. A onda se začulo glasno zujanje u ušima.
„... što god želiš!” - govorio je Mrtvak kraj nje, „bilo šta, samo kaži, sve ćemo uraditi. Mi smo tvoje sluge!”
Zatim je protrčao pored Bejbi Dženks, skoro je prevrnuvši, i pokušao da zgrabi njen motor.
„Hej!” - izdrala se, ali samo što je krenula za njim, on se pretvorio u plamen! Vrisnuo je.
A onda je zavrištala i Bejbi Dženks. Vrištala je i vrištala. Zapaljeni Mrtvak se okretao u nedogled na zemlji,
jednostavno se vrteći u krug. Iza nje je eksplodirala i kuća kovena. Osetila je vrelinu na svojim leđima. Videla
je kako svašta leti kroz vazduh. Nebo je bilo svetlo kao u podne.
Oh, dragi Isuse, dozvoli mi da živim, dozvoli mi da živim!
U jednom deliću sekunde joj se učinilo kao da joj je srce popucalo. Nameravala je da pogleda i vidi da li joj se
grudni koš razjapio, a srce šikl- jalo krv nalik na vrelu lavu iz vulkana, ali tada joj je glavu obuzela neka
strašna vrelina i vuuum! Više je nije bilo.
Podizala se sve više i više kroz mračni tunel, a onda je lebdela visoko iznad, posmatrajuči s visine čitavu tu
scenu.
Oh, da, kao i nekada. Eno stvorenja koje ih je usmrtilo, bela figura koja stoji u krošnji drveća. Na trotoaru se
pušila odeća Mrtvaka. I njeno telo koje je polako plamtelo.
Kroz plamen je mogla da vidi jasan crni odraz sopstvene lobanje i kostiju. Ali, to je nije uplašilo. Zapravo,
uopšte se nije činilo preterano zan- imljivim.
Bela figura je bila ta koja ju je očarala. Izgledala je poput kipa, kao blagoslovena devica Marija u katoličkoj
crkvi. Zurila je u bleštave srebrne niti-koje su izgledale kao da izlaze iz kipa i prostiru se u svim pravcima, niti
napravljene od neke vrste titrave svetlosti. Dok je lebdela sve više i više, videla je da se srebrne niti šire,
mrseći se sa ostalim nitima i tkajući mrežu preko celog sveta. Svuda po toj mreži su se nalazi Mrtvi, uhvaćeni
kao bespomoćne muve u paukovoj mreži. Majušni tračci svetlosti su pulsirali, bili su povezani sa belom fig-
urom. Ceo taj prizor bio je, takoreći, predivan, osim što je bio neizmerno tužan. Oh, jadne duše svih tih
Mrtvih zarobljenih u neuništivoj tvari, u nemogućnosti da ostare ili umru.
Ali, ona je bila slobodna. Mreža je sada bila udaljena od nje. Mogla je da vidi toliko toga.
Izgledalo je kao da na hiljade i hiljade drugih mrtvih ljudi lebde posvuda, takođe, u ogromnom i maglovitom
sivom sloju. Neki su bili izgubljeni, drugi su se tukli, a neki su sa žaljenjem gledali dole gde su umrli. To je bilo
tako tužno, kao da nisu znali ili nisu želeli da veruju da više ne postoje. Bila ih je i nekolicina koji su
pokušavali da se prikažu živima, da im se oglase, ali to nije bilo moguće.
Znala je da je mrtva. Ovo se već ranije dogodilo. Samo je prolazila kroz ovo mutno leglo tužnih visećih ljudih.
Krenula je na put! Bila je žalos- na zbog svog bednog i jadnog života na zemlji. Ali, sada to više nije bilo
važno.
Svetlost je ponovo zasjala, veličanstvena svetlost koju je primetila kada je skoro umrla onog prvog puta.
Krenula je ka njoj, u nju. Ovo je bilo zaista divno. Nikada nijo videla takve boje, takav odsjaj, nikada nije čula
tako čistu muziku koju je sada slušala. Nije bilo reči koje bi mogle ovo da opišu; bilo je to izvan mogućnosti
bio kog jezika za koji je znala. Ovoga puta je niko neće povratiti!
Jer, ona koja joj je prilazila, da je povede i da joj pomogne - bila je njena majka! A majka je neće pustiti.
Nikada nije osetila takvu ljubav, kao što je osećala sada prema svo- joj majci; a onda ju je ljubav opkolila;
svetlost. boja, ljubav - ove su stvari bile potpuno neprepoznatljive.
Ah, ta jadna Bejbi Dženks, pomislila je dok je gledala dole na zemlju taj poslednji put. Ali, ona sada nije bila
Bejbi Dženks. Ne, više to nije bila ona.
Boginja Pandora
Nekad smo imali reči.
Vo i soko. Plug.
To beše jasno.
Okrutno poput uvijenih rogova.
Ziveli smo u kamenim odajama.
Kosu bismo izbacili kroz prozor i uz nju bi se popeli ljudi.
Vrt iza ušiju, kovrdže.
Na svakom brdu beše njegov kralj.
Noću bi žice bile izvučene iz tkanja.
Odmršeni ljudi vrištahu.
Svi su Meseci otkriveni. Imamo reči.
Sten Rajs
Iz "Reči nekada" Beli dečak (1976.)
Bila je prilično visoka, odevena u crno, dok su joj samo oči bile otkrivene. Neljudskom brzinom je hodala
dugačkim koracima uz nepouz- danu, snegom prekrivenu stazu.
Ova noć je gotovo bila vedra, sa sićušnim zvezdama na proređenom
i oštrom vazduhu Himalaja, a daleko ispred - izvan granica koje je mogla da prepozna - ukazivao se
masivan naborani vrh Mont Everesta, fantastično prepoznatljiv iznad debelog venca uzburkanog belog
oblaka. Svaki put kada bi ga pogledala, ostajala bi bez daha, ne samo zato što je bio tako divan, već
i zato što je bio tako naizgled ispunjen značenjem, a da u stvari nikakvog značenja nije bilo.
Klanjati se ovoj planini? Da, svako bi to mogao da uradi nekažnjeno, jer se planina nikada ne oglašava. Vetar
koji je zviždao i koji je mrznuo njenu kožu nije bio ničiji glas. Upravo je ta slučajna i u potpunosti ravn-
odušna grandioznost učinila da poželi da zaplače.
Na taj način je reagovala i na scenu hodočasnika daleko ispod nje. Izgledali su kao tanka kolona mrava,
krivudajući uz neverovatno uzan put. Njihova iluzija je bila neizrecivo tužna. Ali, i ona se kretala prema istom
skrivenom planinskom hramu. K^etala se prema istovetnom varljivom bogu vrednom prezira.
Patila je od hladnoće. Mraz joj je prekrivao lice, očne kapke. Visio je sa njenih trepavica u obliku majušnih
kristala. Čak je i za nju svaki korak na tom snažnom vetru predstavljao teret. Istina, nije bila sposobna da os-
eća bol niti joj je bilo moguće umreti; bila je i previše stara za to. Njena patnja bila je mentalne prirode. Ona
se javljala usled veličanstvene stamenosti svega onoga što ju je okruživalo, od toga što satima nije videla
ništa sem jarke beline i bleštavog snega.
Nije važno. Duboki drhtaj upozorenja prodrmao joj je telo pre neko- liko noći, na pretrpanim i smrdljivim uli-
cama starog Delhija, a nakon toga je svaki sat bivao isti, kao da je zemlja počela da podrhtava usred samog
svog središta.
U određenim trenucima bi bila skoro sigurna u to da mora da se Majka i Otac bude. Negde daleko, u nekoj
kripti gde ih je njen voljeni Marijus smestio, najzad su se promeškoljili Oni Koji Moraju Biti Sačuvani. Ništa
drugo nije moglo da bude do ova vrsta uskrsnuća, ništa drugo nije moglo da prenese ovaj tako moćan, a
opet nejasan signal - Akaša i Enkil su ustajali, nakon šest hiljada godina grozomornog mira, sa prestola na ko-
jem su zajedno gospodarili.
Ali, to je bilo zanimljivo, zar ne? Mogli bismo sada i planinu da zamolimo da progovori. Za nju ovo nisu bile
samo puke legende, ti drevni roditelji svih ispijača krvi. Za razliku od mnogih pripadnika njene vrste, ona ih je
videla sopstvenim očima. Na vratima njihovog svetilišta ona je postala besmrtna; otpuzala je na kolenima i
dodirnula Majku; proburazila je glatku i blistavu površinu onog što je nekada bila Majčina ljudska koža i svo-
jim otvorenim ustima zahvatila šikljajući lzvor Majčine krvi. Kakvo je to čudo još onda bilo, živa krv koja je
tekla iz beživotnog tela pre nego što su rane na čudnovat način zacelile.
Tokom tih ranih vekova čudesnog verovanja, delila je Marijusovo ubeđenje da su Majka i Otac bili samo us-
pavani, i da će doći vreme kada će se probuditi i ponovo obratiti svojoj deci.
Marijus i ona su im u svetlosti sveča zajedno pevali ode; lično je upalila tamjan, pred njih položila cveće; zak-
lela se da nikada neće otkriti mesto svetilišta u slučaju da se drugi ispijači krvi namerače da unište Marijusa,
prigrabe njegovu dužnost i proždrljivo se počaste prvobitnom i najmoćnijom krvlju.
Ali, to je bilo davno, kada je svet bio podeljen između plemena i carstava, kada su se heroji i carevi u jednom
danu proglašavali bogovima. U to vreme su je privukle prefinjene filozofske ideje.
Sada je znala šta je značilo živeti zauvek. Kaži to planini.
Opasnost. Ponovo je osećala taj drhtaj koji joj je prostrujio telom, bila je to struja koja je pržila. A onda je
nestala. Tada je ugledala tračak zelenog vlažnog mesta, mesta mekane zemlje i bujnog rastinja. Ali, vizija je
nestala skoro istog trenutka kada se i pojavila.
Zastala je, mesečinom obasjani sneg je na trenutak zaslepeo, te je podigla oči ka zvezdama, koje su sijale
kroz tanko runo prolazećih oblaka. Načuljila je uši ne bi li čula druge besmrtne glasove. Ali, nije čula nikakav
jasan i životan prenos - samo blago tutnjanje iz hrama u koji se uputila, a daleko iza nje, iz mračnog lavirinta
prljavog i pretrpanog grada, dopirali su elektronski zvuci onog ludog ispijača krvi, rok zvezde, vampira
Lestata.
Prokleti da su ti nepromišljeni savremeni mladi koji su se usudili da stvore iskrivljene pesme od krhotina
starih istina. Videla je toliki broj mladih vampira koji su doživeli uspon, a potom i pad.
Svejedno, zaintrigirala ju je njegova drskost, i pored toga što ju je šokirala. Da li je moguće da je upozorenje,
koje je čula, na neki način bilo u vezi sa njegovim tugaljivim ali i razuzdanim pesmama?
Akaša, Enkile
Poslušajte svoju decu
Kako se usuđuje da izgovori ta drevna imena pred smrtnim svetom? Činilo se nemogućim, za svako razumno
biće ovo je predstavljalo čistu uvredu, da jedno takvo stvorenje nije sprečeno u svojoj nameri i kažnjeno za
to. To čudovište, koje je uveliko uživalo u slavi, otkrivalo je, međutim, tajne koje je moglo da sazna jedino od
Marijusa. A gde se nalazio Marijus, onaj koji je već dve hiljade godina selio One Koji Moraju Biti Sačuvani iz
jednog tajnog svetilišta u drugo? Njeno srce bi prepuklo da je sebi dozvolila da razmišlja o Marijusu, o suko-
bima koji su ih nekada davno razdvojili.
Ali, sada je nasnimljeni zvuk Lestatovog glasa nestao, progutali su ga drugi jedva čujni elektronski glasovi, vi-
bracije koje su se uzdizale iz gradova i sela, i večito prisutni povici smrtnih duša. Preplavila ju je sve veća
zvučna plima - bezoblična, užasna - tako da se povukla u sebe. Ponovo je čula samo vetar.
Ah, kako li su se sveukupni glasovi zemlje činili Majci i Ocu čije su moći neminovno ojačale još od zore
zabeleženog vremena? Da li su pose- dovali moć da, kao što ona još uvek može, zatvore svoja čula pred tim
tokom? Može li ona da izdvoji glasove koje bi i oni mogli čuti? Možda su u ovom pogledu bili pasivni, kao i u
svakom drugom, a upravo je ta neprestana buka bila ono što ih je činilo nepokretnima, bez mosućnosti da
misle, dok su slušali beskrajne krike, smrtne i besmrtne, celokupnog sveta.
Pogledala je u veliki naborani vrh pred sobom. Mora da nastavi dalje. Zategla je šal kojim je prekrila lice.
Nastavila je da hoda.
Kako ju je put odveo na maleno ispupčenje u brdu, najzad je ugledala odredište u koje se uputila. Preko
ogromnog lednika, uzdizao se hram sa visoke stene, kameno zdanje takoreći nevidljive beline, čiji je zvonik
iščezavao u zakovitlanom snegu koji je upravo počeo da pada.
Koliko ćr joj vremena biti potrebno da stign? do njega, čak i ovim tempom kojim je hodala? Znala je šta mora
učiniti, ali ipak je prezala od toga. Mora da podigne ruke, suprotstavi se prirodi i svojoj volji, i uzdigne se iz-
nad ponora koji ju je odvajao od hrama, ne bi li se polako prizemljila kada dospe na drugu stranu zamrznu-
tog klanca. Nijedna druga moć koju je posedovala nije mogla da učini da se oseća tako beznačajnom,
nečovečnom, tako udaljenom od običnog ljudskog bića koje je nekada bila.
Ali, želela je da dospe do hrama. Morala je. Pridigla je ruke polako, svesno i graciozno. Na trenutak je zatvo-
rila oči i, svojom voljom, započela uzletanje. Osetila je kako joj se telo istog časa pridiže kao da je bilo bez
ikakve težine. Bila je to moć kojoj nije smetala materija - sopstvenom voljom je jahala na samom vetru.
U jednom dugačkom trenutku se prepustila strujanju vetra; pustila je da joj se telo okreće, pluta. Uzdizala se
sve više i više, dopuštajući da se potpuno udalji od zemlje, dok su oblaci klizili pokraj nje a ona gledala u
zvezde. Kako joj se samo odeća činila teškom; zar nije bila spremna da postane nevidljiva? Zar to ne bi tre-
balo da bude sledeći korak? Tračak prašine u božjim orima, pomislila je. Srce joj se paraio od bola. Sav užas
svega ovoga, biti u potpunosti izdvojen... Oči su joj se ispunile suzama.
I kao što. se uvek u takvim trenucima dešavalo, nejasna i blistava ljudska prošlost, koje se grčevito
držala, učinila joj se više nego ikada legen- dom koju je trebalo sačuvati kao dragocenost. Sva vera beše um-
rla. Živela sam, volela, moje meso je nekoć bilo toplo. Videla je Marijusa, svog tvorca, ne onakvog kakav je
bio sada, već kao mladog besmrtnika gorućeg u svojoj natprirodnoj tajni: „Pandora, najdraža moja... Pruži mi
to, preklinjem te. Pandora, pođi sa mnom da zatražiš blagoslov Majke i Oca. Uđi u svetilište.”
Bez oslonca, očajna, mogla je potpuno da zaboravi gde se uputila. Mogla je da se prepusti lebdenju ka
izlazećem suncu. Ali, upozorenje se ponovo oglasilo, nečujni, pulsirajući signal Opasnost, da je podseti na
njen cilj. Raširila je ruke, nateravši sebe da se ponovo usmeri ka zemlji. Ugledala je dvorište hrama sa nje-
govim lomačama iz kojih se širio dim, a koje su se nalazile direktno ispod nje. Da, tamo.
Brzina kojom se spustila je i za nju bila iznenađujuća; istog trenut- ka joj se povratio razum. Našla se u
dvorištu, tela koje je na tren zabolelo, da bi se potom pretvorilo u hladno i stameno.
Urlik vetra je sada bio dalek. Muzika hrama dopirala je kroz zidove, dudnjanje od kojeg se vrtelo u glavi,
daire i bubnjevi koji su doprinosili ritmu, glasovi koji su se stapali u jedan sablastan ponavljajući zvuk. Ispred
nje su se nalazile lomače sa kojih je prštalo i krckalo dok su se mrtva tela, položena na upaljeno drvo, palila.
Od smrada joj se povraćalo. Svejediio, prilično dugo je posmatrala kako plamenovi polako zahvataju meso
koje cvrči, spaljena trupla, kosu koja je iznenada ispuštala praštaje belog dima. Smrad ju je gušio; svež
planinski vazduh do nje nije mogao da dopre.
Zurila je u udaljena drvena vrata unutrašnjeg svetilišta. Ponovo će testirati svoje moći, ogorčeno. Tamo.
Videla je sebe kako prelazi preko praga, vrata koja se otvoriše dok ju je svetlost unutrašnje odaje ošamutila,
zajedno sa toplim vazduhom i zaglušujućim mantranjem.
„Azime! Azime! Azime!” - pevali su slavljenici bez prestanka, leđima okrenuti dok su se gurali ka središnjem
delu svećama osvetljene dvorane, izdigutih ruku koje su se vrtele u zglobovima u ritmu njihovih mlatarajućih
glava. „Azime! Azime! Azime-Azime-Azime! Aaaah Ziiime!” Dim se uzdizao iz mirišljavih posuda; beskrajna
procesija figura koje su se okretale, vrteći se u mestu na golim stopalima. Ali, oni je nisu videli. Oči su im bile
zatvorene, mračna lica glatka, dok su im se samo usta pokretala ponavljajući obožavano ime.
Progurala se u najveću gužvu, među muškarce i žene u ritama i one druge odevene u divno obojenu svilu sa
zveketavim zlatnim nakitom. Citavo mnoštvo je ponavljalo mantiu jezivom monotonijom. Osetila je miris
groznice, gladi, mrtvih tela izgaženih u gužvi, neprimećenih u opštem delir- ijumu. Uhvatila se za mermerni
stub ne bi li se održala u nemirnom pro- toku pokreta i buke.
A onda je, usred sve te gužve, ugledala Azima. Njegova koža boje tamne bronze bila je vlažna i sijala je na
svetlosti sveća, glava obavijena crnim svilenim turbanom, dok mu je dugačka izvezena odora bila isprskana
mešavinom smrtne i besmrtne krvi. Njegove crne oči, oivičene crnim kre- onom, bile su ogromne. Plesao je
u ritmu snažnog i potmulog zvuka bubn- jeva, izvijajući se, izbacujući pesnice unapred i privlačeći ih ka sebi
kao da je udarao u neki nevidljiv zid. Stopalima, obuvenim u papuče, udarao je o mermer ludačkim ritmom.
Krv se slivala iz uglova njegovih usana. Izraz njegovog lica bilo je oličenje potpunog transa.
Svejedno, znao je da je došla. Iz samog središta svoje igre, pogledao je pravo u nju, a ona je videla kako se
njegova krvlju umazana usta razvlače u osmeh.
Pandora, moja predivna besmrtna Pandora...
Azim je bio prezasićen gozbom, nadut i zagrejan njome. Pandora je zaključila da joj se retko dešavalo, ako i
ikada, da vidi jednog besmrtnika u takvom stanju. Zabacio je glavu, zavrteo se ukrug i ispustio skičav krik.
Njegovi sledbenici mu pristupiše, udarajući svojim ceremonijalnim noževima po njegovim ispruženim ručnim
zglobovima.
Vernici se ustremiše na njega, usta otvorenih ne bi li njima zagra- bili malo svete krvi koja je šikljala. Zape-
vanje je postalo glasnije, postojano iznad davljeničkih urlika onih koji su mu bili najbliži. Odjednom je videla
kako ga podižu, tela potpuno ispruženog na ramenima sledbenika, zlatnih papuča čiji se vrh uzdizao ka vi-
sokom, četvorougaonim pločicama obloženom stropu, dok su se noževi urezivali u njegove nožne članke, pa
ponovo u ručne zglobove, gde su rane već bile zaceljene.
Pomahnitala gomila kao da se širila kako su njegovi pokreti bivali sve ubrzaniji, smrdljiva tela udarala su o
nju, nesvesna hladnoće i drevne krutosti pod njenom mekanom i bezobličnom vunenom odećom. Nije se
pomerala. Pustila je da je opkole, da je uvuku među sebe. Videla je kako Azima još jednom spuštaju na
zemlju; beskrvnog, ječećeg, sa ranama već zaceljenim. Pozvao je da mu se pridruži. Nemo je odbila.
Posmatrala je kada je posegnuo i nasumično zgrabio žrtvu, ne gleda- jući. Bila je to jedna mlada žena sa
našminkanim očima i visećim zlatnim naušnicama kojoj je rasporio vretenast vrat.
Gomila se oglasila savršenim ritmom kojim je zapevala slogove mantrc; to se sada pretvorilo u jednostavni
vapaj bez reči koji se prolamao iz svakog grla.
Očiju razrogačenih kao u užasu od sopstvenih moći, Azim je isisao svu krv iz žene u samo jednom jedinom
gutljaju, a onda je bacio telo na kamenje ispred sebe, gde je ležalo unakaženo dok se gomila okupljala oko
njega, ponizno ispruženih ruku ka svom posrćućem Bogu.
Okrenula je leđa; izašla je na hladan vazduh dvorišta, udaljavajući se od toplote vatri. Smrad urina, utroba.
Stajala je naslonjena na zid, zureći nagore, razmišljajući o planini, ne obraćajući pažnju kada su sledbenici
pored nje počeli da vuku tela sveže mrtvih i da ih bacaju u plamen.
Pomislila je na hodočasnike koje je videla na putu ispod hrama, dugački niz koji se usporeno pomicao danju i
noću kroz nenastanjene pla- nine do ovog bezimenog mesta. Koliko je njih umrlo nikada ne dospevši do
ovog ponora? Koliko je njih umrlo pred kapijama, čekajući da ih puste unutra?
Prezirala je sve to. A, opet, nije marila. Bio je to drevni užas. Čekala je. A onda ju je Azim pozvao.
Okrenula se i ponovo prošla kroz jedna, pa kroz druga vrata, a onda ušla u jedan mali, ali predivno oslikan
salon gde je, na crvenom tepihu koji je bio obrubljen rubinima, on stajao i čekao je. Bio je okružen nesvaki-
dašnjim blagom, poklonima od zlata i srebra. Muzika u dvorani je sada bila prigušenija, puna iznemoglosti i
straha.
„Najdraža”, rekao je. Rukama je obgrlio njeno lice i poljubio je. Vrela krv je iscurela iz njegovih usta u njena i
u jednom trenu ushićenja njena čula su bila ispunjena pesmom i plesom vernika, opojnim jaucima. Bila je
opčinjena preplavljujućom vrelinom smrtničkog obožavanja, prepuštanja. Ljubav.
Da, ljubav. Na jedan trenutak je ugledala i Marijusa. Otvorila je oči
i zakoračila unazad. U tom momentu je videla zidove sa naslikanim paunovima, ljiljanima; ugledala je
gomile bleštavog zlata. A onda je videla samo Azima.
Bio je nepromenjiv, kao i njegov narod, nepromenjiv kao i sela odakle su dolazili, lutajući kroz sneg i pustoš u
potrazi za ovim jezivim, besmislenim okončanjem. Pre hiljadu godina, Azim je započeo svoju vla- davinu u
ovom hramu odakle nijedan vernik nije izašao živ. Njegova gipka zlatna koža, negovana beskonačnom rekom
krvnih žrtvi, samo je neznatno izbledela tokom svih ovih vekova, za razliku od njene, koja je izgubila ono
ljudsko crvenilo za upola manje vremena. Samo su njene oči, a možda i njena tamnobraon kosa, odavali
trenutačnu životnost. Posedpvala je lepotu, da, to je i sama znala, ali je on imao izvanrednu krepkost. Zlo.
Neodoljiv svojim sledbenicima, obavijen legendom, gospodario je bez prošlosti i budućnosti. Nije ga
razumela, ni sada, niti ikada.
Nije želela da odugovlači. Ovo mesto ju je odbijalo više nego što je želela da on to primeti. Nemo mu je obz-
nanila svoj razlog dolaska, upo- zorenje koje je čula. Nešto negde nije bilo kako treba, nešto se menjalo,
nešto što se nikada ranije nije dogodilo! Ispričala mu je, takođe, i o mladom ispijaču krvi koji je snimao
pesme u Americi, pesme ispunjene drevnim isti- nama o Majci i Ocu, čija su mu imena bila poznata. Bez
ikakve dramatizaci- je - jednostavno je pred njim otvorila svoj um.
Posmatrala je Azima, osećajući njegovu ogromnu moć, sposobnost kojom bi mogao da joj izvuče svaku
iskrslu misao ili ideju dok je istovre- ttieno mogao od nje da prikrije tajne sopstvenog uma.
„Blagoslovena Pandora”, rekao je prekorno. ,,Šta se mene tiču Majka i Otac? Šta su oni meni? Šta se mene
tiče tvoj dragoceni Marijus? To što neprestano zapomaže i priziva u pomoć! Ništa od toga nije moja briga!”
Bila je zapanjena. Marijusovo prizivanje u pomoć. Azim se smejao. ,,Objasni mi šta zapravo želiš da mi
kažeš”, rekla je.
Ponovo smeh. Okrenuo joj je leđa. Nije mogla ništa drugo da uradi sem da čeka. Marijus je od nje načinio
ovo što ona jeste. Čitav svet je mogao da čuje Marijusa, samo ona nije. Da li je to bio odjck koji je dospeo do
nje, nejasan odraz snažnog zapomaganja koje su ostali čuli? Kaži mi, Azime. Zašto od mene činiš nepri-
jatelja?
Kada se ponovo okrenuo prema njoj, bio je zamišljen, okruglog punačkog lica, nalik na ljudsko biće, dok joj je
odavao tajne. Spoljašnja strana njegovih šaka bila je mesnata i jastučasta dok ih je stiskao jednu uz drugu tik
ispod svoje vlažne donje usne. Nešto je želeo od nje. Sada u njemu nije bilo ljutnje niti pakosti.
,,To je upozorenje”, rekao je. ,,Ono se neprestano oglašava, odjeku- je putem lanca slušalaca koji ga prenose
izdaleka, sa mesta odakle je potek- lo na nekoj dalekoj, veoma udaljenoj tački. Svi smo mi u opasnosti. A
onda sledi poziv u pomoć, koji je slabiji. Marijus potražuje pomoć kako bi barem pokušao da odagna opas-
nost. Ali, to deluje dosta neuverljivo. Njegova je namera da nas, pre svega, upozori.”
,,Koje reči koristi?”
Slegnuo je ramenima.
,,Ne slušam ga. Ne tiče me se.”
,,Ah!” Sada je ona okrenula njemu leđa. Čula ga je kako joj se primiče, osetila je njegove ruke na svojim ra-
menipia.
,,A sada ti moraš da odgovoriš na moja pitanja”, rekao je. Okrenuo ju je ka sebi. ,,San o blizankinjama je ono
što me se tiče. Šta to znači?”
San o blizankinjama. Ona nije imala odgovor. Ni pitanje koje joj je postavio za nju nije imalo smisla. Ona nije
imala t?kve snove.
Tiho ju je posmatrao, kao da je verovao da ga laže. A onda je pro- govorio veoma usporeno, procenjujući
pažljivo njenu reakciju.
,,Dve žene, crvena kosa. Zadesile su ih užasne stvari. One mi se prikazuju u zabrinjavajućim i nedobrodošlim
vizijama upravo u trenucima kada se spremam da otvorim oči. Vidim kako te žene bivaju silovane pred či-
tavim gledalištem. Ali, ja ne znam ko su one, niti gde se taj nesvakidašnji užas odigrava. Ja nisam jedini koji
se to pita. Tamo daleko, raštrkani svud po svetu, nalaze se i drugi mračni bogovi koji sanjaju iste snove i koji
znaju odgovor na pitanje zašto ih sanjamo.”
Mračni bogovi! Mi nismo bogovi, pomislila je prezrivo.
Nasmešio joj se. Zar se oni nisu nalazili u njegovom hramu? Zar ona nije čula jauk vernika? Zar nije mogla da
namiriše njihovu krv?
,,Ja ne znam ništa o tim dvema ženama”, rekla je. Blizankinje, crvene kose. Ne. Nežno je dotakla njegove
prste, maltene zavodljivo. ,,Azime, nemoj da me mučiš. Zelim da mi kažeš nešto o Marijusu. Odakle dolazi
njegov poziv?”
Kako ga je mrzela u ovoni trenutku, pri samoj pomisli da joj neće otkriti tu tajnu.
„Odakle?” - upitao je prkosno. ,,Ah, o tome je, dakle, reč? Zar misliš da bi se usudio da nas odvede do svetil-
išta Majke i Oca? Da to mislim, odaz- vao bih mu se, oh, da, oh, stvarno. Naravno da bih napustio sopstveni
hram u potrazi za njim. Ali, on nas ne može prevariti. Pre će dopustiti da bude uništen nego da otkrije mesto
gde se svetilište nalazi.”
„Odakle pristižu njegovi pozivi u pomoć?” - upitala je strpljivo.
,,Ti snovi”, rekao je, lica koje se smračilo od srdžbe. „Snovi o blizankinjama, ja bih to razjasnio da sam na
tvom mestu!”
,,A ja bih ti rekla ko su one i šta one predstavljaju samo kada bih znala.” Pomislila je na Lestatove pesme, reči
koje je čula. Pesme o Onima Koji Moraju Biti Sačuvani i grobnicama ispod evropskih gradova, žalopojke
o traganju, patnji. Nije bilo ni pomena plamenokosih žena, ništa...
Besan, ukazao joj je da prestane.
„Vampir Lestat”, rekao je režeći. „Nemoj ni da mi pominješ tog gada. Zašto on već nije uništen? Zar su
mračni bogovi usnuli kao i Majka i Otac?” Posmatrao ju je procenjujući. Čekala je.
„Dobro. Verujem ti”, najzad je rekao. „Rekla si mi ono što znaš.” ,,Da.”
,,Sto se Marijusa tiče, ja se trudim daga ne čujem. Već sam ti rekao. Kradljivac Majke i Oca, što se mene tiče,
može da zapomaže do u večnost. Ali prema tebi, Pandora, ja osećam ljubav, kao što je to oduvek i bio slučaj,
tako da ću se u ime toga okaljati tim događanjima. Predi morem do Novog sveta. Tragaj na ledom okovanom
severu izvan poslednjih šuma, pokraj zapadnog mora. Tamo ćeš možda pronaći Marijusa, zakopanog ispod
ledene citadele. On kuka da ne može da se pomeri. Što se njegovog upozorenja tiče, °no je nejasno, a u isto
vreme i beskrajno postojano. Mi se nalazimo u opas- nosti. Moramo da mu pomognemo da bi zaustavio
pretnju. Da bi mogao da ode do vampira Lestata.”
,,Ah. Dakle, taj mlađani je uzrok svemu ovome!”
Snažan bolni drhtaj prostrujao joj je telom. Svojim unutrašnjim okom je videla bezizražajna i bezosećajna lica
Majke i Oca, neuništivih čudovišta u ljudskom obliku. Pogledala je u Azima zbunjeno. Zastao je u priči, ali nije
rekao sve što je imao da kaže. Čekala je da nastavi.
,,Ne”, rekao je, utišanog glasa koji je izgubio oštrinu srdžbe. „Postoji opasnost, Pandora, da. Velika opasnost,
i nije neophodan Marijus da nam to saopšti. Sve to ima veze sa crvenokosim blizankinjama.” Baš je bilo neo-
bična ova njegcu'a iznenadna iskrenost, nepromišljenost. ,,To znam”, rekao je, ,,jer ja sam bio star i pre nego
što je Marijus stvoren. Blizankinje, Pandora. Zaboravi Marijusa. Slušaj svoje snove.”
Nije znala šta da odgovori već ga je samo posmatrala. Dugo je gledao, a onda se učinilo da mu se oči sman-
juju, postaju tvrđe. Mogla je da oseti kako se povlači, udaljavajući se od nje i svih stvari o kojima su pričali.
Naposletku je nije ni video.
Čuo je neprestane jauke svojih vernika; ponovo je osetio žeđ; žudeo je za odama i krvlju. Okrenuo se i
krenuo da izađe iz odaje, a onda je pogledao nazad.
„Pođi sa mnom, Pandora! Pridruži mi se makar samo na sat vreme- na!” Njegov glas je sada bio trom, neraz-
govetan.
Poziv ju je zatekao nespremnu. Razmišljala je. Prošle su godine od kada je žudela za ovim neverovatnim
zadovoljstvom. Nije ona razmišljala samo o krvi, već o direktnoj vezi sa drugom dušom. Odjednom joj se
ukaza- la ta mogućnost, čekala je na nju, među onima koji su se uspeli uz najviši planinski venac na svetu ne
bi li doživeli ovakvu smrt. Takođe je pomislila i na poduhvat koji je trebalo da započne - da pronađe Marijusa
- i o žrtva- ma koje će to iziskivati.
„Hajde, najdraža.”
Prihvatila je njegovu ruku. Dozvolila je da je izvede iz sobe i odvede u središte prepune dvorane. Jačina svet-
losti je prenerazila; da, ponovo krv. Miris ljudi ju je preplavio, stavljajući je na muke.
Jaukanje vernika je bilo zaglušujuće. Udarci ljudskih nogu kao da su drmusali oslikane zidove i bleštavi zlatni
strop. Dim mirisnih kandila štipao joj je oči. Kroz glavu joj je prošlo jedva prepoznatljivo sećanje na svetilište,
pre toliko eona, na Marijusa koji je grli. Azim je stajao pored nje skidajući joj ogrtač, ogoljavajući joj lice,
ruke, jednostavnu haljinu od crne vune koju je nosila i njenu dugačku tamnu kosu. Videla je sebe kao odraz
u hiljadama parova ljudskih očiju.
„Boginja Pandcra!” - povikao je, zabacujući glavu.
Krici su se izdigli iznad mahnitog tutnjanja bubnjeva. Nebrojene ljudske ruke su je mazile.
„Pandora, Pandora, Pandora!” Zapevanje se mešalo sa uzvicima
,,Azime!”
Jedan mladi tamnoputi muškarac je plesao pred njom, bele svilene košulje znojem prilepljene za tamne
grudi. Njegove tamne oči, koje su iskrile ispod spuštenih tamnih obrva, bile su ispunjene izazovom. Ja sam
tvoja žrtva! Boginjo! Odjednom nije videla ništa u toj titravoj svetlosti i zaglušujućoj buci osim njegovih očiju,
njegovog lica. Zagrlila ga je, polomi- ia mu rebra u svojoj nestrpljivosti, zabila očnjake duboko u njegovo grlo.
Život. Krv se prelivala u nju, dospevši joj do srca i ispunjavajući sve njegove komore, šaljući svu svoju toplotu
u njene hladne udove. Bilo je to već zab- oravljeno iskustvo, ova božanstvena senzacija - ta veličanstvena
požuda, ponovna želja! Smrt ju je zapanjila, oduzela joj dah. Osetila je kako joj prelazi u mozak. Bila je zasle-
pljena, ječala je. A onda je, iznenada, jasnoća njenog vida postala parališuća. Mermerni stubovi su oživeli i
disali su. Ispustila je telo i zgrabila još jednog mladog muškarca, poluizgladnelog, golog do pasa. Do ludila ju
je dovela njegova snaga na ivici smrti.
Polomila je njegov vitki vrat dok je pila, začuvši zvuk sopstvenog srca koje se nadimalo, osećajući čak i
površinu svoje kože kako se ispunja- va krvlju. Mogla je da vidi boju sopstvenih ruku neposredno pre nego
što je zatvorila oči; da, bile su to ljudske ruke. Smrt je ovog puta bila sporija, opiruća, a onda se prepustila
naletu potmulog svetla i gromoglasnih zvuko- va. Živa.
„Pandora! Pandora! Pandora!”
Bože, zar nema pravde, zar svemu ovome nema kraja?
Stajala je klateći se napred-nazad, a svuda naokolo su se nalazila ljudska lica, neprepoznatljiva, mutna - ple-
sala su pred njom. Krv u njoj je ključala dok je ispunjavala svako tkivo, svaku ćeliju. Ugledala je svoju treću
žrtvu kako se tare o nju, vitke, mlade udove kako je grle, mekanu kosu, nežno runo na njegovim rukama,
krhke kosti, tako lagane. Osećala se kao da )e samo ona stvarno biće, a svi drugi samo imaginarna stvorenja.
Otkinula je glavu do pola i zurila u bele kosti oko kičmene moždine, da bi odmah potom progutala smrt kroz
snažni mlaz krvi iz pocepane arter- Ali, srce, to kucajuće srce, videće ga, okusiće ga. Zabacila je telo unazad
Preko svoje desne ruke, dok su se kosti lomile, a levom rukom je rastrgla nIegov grudni koš, rastvorila rebra i
posegla unutar vrelog krvavog kratera osiobodi srce.
Nije još mrtvo, ne istinski. Bilo je klizavo, sjajno kao mokro grožđe. Vernici su se ustremili na nju dok je telo
držala iznad svoje glave, nežno ga stiskajući tako da je životni sok curio niz njene prste u otvorena usta. Da,
ovo, uvek i zauvek.
„Boginja! Boginja!”
Azim ju je posmatrao, smešio joj se. Ali, ona nije gledala u njega. Zurila je u smežurano srce iz kojeg su se
cedile poslednje kapljice krvi. Pumpa. Ispustila ga je na pod. Njene su ruke sijale kao žive, okupane u krvi.
Mogla ju je osetiti u svom licu, tu golicajuću toplinu. Zapretila joj je popla- va uspomena, nalet slika bez
ikakvog smisla i reda. Zaustavila ih je. Ovoga puta neće dozvoliti da je zarobe.
Posegnula je za svojim crnim ogrtačem. Osetila je kako se njime ogrće, dok su joj tople, brižne ruke
mekanom vunom prekrivale kosu i donji deo lica. Ne osvrćući se za mnoštvom vrelih povika njenog imena,
okrenu- la se i izašla, nenamerno povređujući pomahnitale vernike koji su joj se našli na putu.
Kako je prijatno hladno bilo dvorište. Blago je zabacila glavu udišući nestalan vetar koji je duvao u dvorištu,
raspirujući lomače pre nego što bi dalje odnosio njihov opori dim. Mesečina je bila jasna i divna dok je
padala na snegom prekrivene vrhove izvan zidina.
Zastala je da oslušne krv koja je kolala u njoj i čudila se mahnitom, očajničkom načinu na koji je još uvek
mogla da je osveži i osnaži, čak i sada. Tužna i ožalošćena, pogledala je u divnu i čistu divljinu koja je okruži-
vala hram, pogledala je gore ka rastresitim valovitim oblacima. Kako joj je samo novopridošla krv pružala
snagu, trenutnu veru u čistu pravednost uni- verzuma - a to su bili plodovi jezivog i neoprostivog čina.
Kada um ne pronalazi smisao, onda to čine čula. Živi za to, ti bedno stvorenje.
Krenula je ka najbližoj lomači i, pažljivo da ne oprlji odeću, poseg- nula da vatrom očisti ruke, sagori krv, pre-
ostaJe parčiće srca. Ližući pla- menovi nisu bili ništa naspram topline krvi koja je kolala unutar nje. Kada je
najzad osetila tračak bola, najslabiji znak promene, povukla se i pogledala u svoju besprekorno belu kožu.
Ali, sada je već morala da krene. Njene su misli bile i previše zaoku- pljene besom, novom srdžbom. Marijusu
je bila neophodna njena pomoć. Opasnost. Upozorenje se ponovo pojavilo, snažnije nego ikada pre, jer je
krv učinila da jasnije prima i oseća. Činilo se da upozorenje ne dolazi samo od jednog glasa. To je pre bio
neki zajednički prizvuk, nerazgovetan prodor višestruke spoznaje. Plašila se.
Pustila je da joj se isprazni um, dok su joj suze zamagljivale pogled. Podigla je ruke, samo ruke, nežno. Uspon
je otpočeo. Nečujan, brz, nevidljiv ljudskom oku gotovo koliko i sam vetar
Visoko iznad hrama, njeno telo je probilo mekanu, tanku, uzburkanu izmaglicu. Količina svetlosti ju je za-
prepastila. Svuda je vladala bleštava belina. Ispod nje se prostirao nazupčeni reljef kamenih vrhova i bleš-
tavih lednika koji su se spuštali u mekani mrak šuma i dolina ispod. Tu i tamo, nazirali su se snopovi tr-eper-
ave svetlosti, nasumično pletivo sela ili omanjih gradova. Mogla je da zuri u to zauvek. Međutim, u roku od
samo nekoliko sekundi, ustalasano runo oblaka je sve to prekrilo. Sada je bila sama sa zvezdama.
Zvezde - postojane i sjajne, obgrlile su je kao da je bila jedna od njih. Ali, zvezdama nije trebalo društvo
nečega i nekoga. Osetila je stravu, a zatim produbljenu žal, a najzad i radost. Nema više borbe. Nema više
tuge.
Pažljivo proučivši divan trepet sazvežđa, usporila je uspon i ruka- ma posegnula ka zapadu.
Svitanje je bilo devet sati iza nje. Započela je svoje putovanje uda- Ijavajući se od njega, usklađena sa noći sa
kojom je hitala na drugi kraj sveta.
Priča o Danijelu, đavoljem miljeniku ili mladiću iz Intcrvjua sa vampirom
Ko su te senke koje čekamo i verujemo da će jedno veče doći u limuzinama iz raja?
Uskrsava premda zna da je bezglasan i da ne može reći.
Moja smrtna polovina se smeje.
Šifra i poruka nisu iste.
A šta je jedan andeo do duh u ženskom ruhu?
Sten Rajs
Iz "O raju" Telo rada (1983.)
Bio je visok, vitak mladić, pepeljaste kose i ljubičastih očiju. Nosio je prljavu sivu majicu i teksas pantalone.
Bilo mu je hladno na ledenom vetru knji je šibao duž avenije Mičigen u pet sati popodne.
Njegovo ime bilo je Danijel Moloj. Bilo mu je trideset i dve godine, iako )rt izgledao mlađe. Imao je mladolik
izraz lica koji poseduju večiti stu- denti, a ne odrasli muškarci. Glasno je sebi mrmljao u bradu dok je hodao.
„Armane, trebaš mi. Armane, onaj koncert treba da se održi sutra naveče. Nešto užasno će se dogoditi,
nešto jezivo...”
Bio je gladan. ProšJo je trideset i šest sati od kada je poslednji put nešto stavio u usta. Nije bilo ničega u
frižideru njegove male prljave hotelske sobe. Osim toga, bio je izbačen iz nje još jutros jer nije platio kiri- ju.
Teško je svega se prisetiti u jednom cugu.
A onda se setio sna koji se ponavljao, sna koji ga je opsedao svaki put kada bi zatvorio oči, tako da mu se
ništa uopšte nije ni jelo.
U snu je video blizankinje. Ukazalo mu se ispečeno telo žene pred njima, kosa koja je bila oprljena, njena
hrskava koža. Njeno je srce ležalo sijajući kao zrela nabubrela voćka u posud’ lcraj tela. Mozak se nalazio u
drugoj posudi i izgledao je kao da je bio skuvan.
Arman je znao za to, morao je da zna. Ovo nije bio običan san. Definitivno je imao neko veze sa Lestatom. A
Arman će uskoro doći.
Bože, kako je bio slab, polulud. Trebalo mu je nešto, barem piće, ako ništa drugo. U njegovom džepu nije
bilo novca, samo jedan stari i zgužvani ček na tantijeme za knjigu Intervju sa vampirom, koju je napisao pod
pseudonimom pre više od dvanaest godina.
Bio je to jedan drugi svet u kojem je bio mladi novinar, kada je obi- lazio barove ovoga sveta noseći svuda
svoj diktafon, pokušavajući da natera beskućnike, ali i one dobrostojeće noćobdije, da mu ispričaju neku
svoju zanimljivu dogodovštinu. Upravo je tako jedne noći u San Francisku i pronašao fenomenalnog sagov-
ornika za svoja istraživanja. Tako je, dakle, svetlost običnog života odjednom iščezla.
Sada je propao, hodajući prebrzo po tmurnim noćnim i pod okto- barskim nebom Čikaga. Prošle nedelje je
bio u Parizu, a u petak pre toga u Edinburgu. Pre Edinburga, boravio je u Stokholmu, a pre toga... nije mogao
da se seti. Ček je unovčio u Beču, ali nije mogao da se priseti kada je to tačno bilo.
U svim mestima u kojima je boravio, plašio je sve one pokraj kojih bi prolazio. Vampir Lestat je u svojoj auto-
biografiji to dobro parafrazirao: „Jedan od onih jadnih smrtnika koji su videli sablasti...” E, to sam ja!
Gde je bila ta knjiga Vampir Lestat? Ah, da, neko je ukrao sa klupe u parku ovog popodneva dok je Danijel
spavao. Pa, neka im. I Danijel ju je ukrao, a do sada je pročitao već tri puta.
Ali, kada bi je sada imao, mogao bi da je proda i možda dobije dovoljno novca za jednu čašicu brendija, koja
bi mu zagrejala kosti. A, koliko li je sada vredeo ovaj smrznuti gladni lutalica koji se vukao duž avenije Miči-
gen, prezirući vetar koji mu je ledio kosti kroz iznošenu i prl- javu odeću? Deset miliona? Stotinu miliona?
Nije znao. Arman će znati.
Želiš li novca, Danijele? Doneću ti ga. Jednostavnije je nego što
misliš.
Hiljadu i po kilometara južnije, Arman je čekao na njihovom privat- nom ostrvu, zapravo na ostrvu koje je
pripadalo samo Danijelu. Da je samo posedovao četvrt dolara, samo dvadeset i pet centi, mogao je da ih
ubaci u telefon, pozove Armana i kaže mu da želi da se vrati kući. Došli bi po njega pravo sa neba. Tako su
uvek i radili. Vozili bi ga u velikom avionu sa spavaćom sobom od baršuna, ili u onom manjem, sa niskim pla-
fonom i kožnim stolicama. Da li bi mu neko na ulici pozajmio četvrt dolara u zamenu za vožnju avionom do
Majamija? Verovatno ne bi.
Armane, sada! Hoću da budem na bezbednom s tobom kada se Lestat popne na pozornicu sutra naveče.
Ko će mu unovčiti ovaj ček? Niko. Bilo je sedam sati i ekskluzivne radnje duž avenije Mičigen su većinom bile
zatvorene, a kod sebe nije imao nikakva lična dokumenta. Njegov novčanik je prosto ispario prekjuče. Tako
je turoban bio ovaj sivi zimski sumrak, u kojem se nebo tiho krčkalo u niskim metalnim oblacima. Cak su i
prodavnice poprimile nesvakidašnje turoban izgled, sa svojim tvrdim iasadama od mermera ili graaita, dok je
raskoš koja se u njima nalazila sijala kao arheološke relikvije ispod stakla muzejskih vitrina. Nabio je ruke u
džepove ne bi li ih zagrejao i sagnuo glavu dok je vetar duvao sve snažnije, a kiša počinjala da pada.
On, zapravo, uopšte nije mario za ček. Nije mogao da zamisli da pri- tiska tipke na telefonu. Ništa ovde
njemu nije izgledalo kao stvarno, čak ni hladnoća. Samo se san, da je vampir Lestat nekako pokrenuo nešto
nad čim čak ni on sam nije imao kontrolu, činio stvarnim, kao i osećaj nadolazeće katastrofe. Jedi iz kante za
đubre ako moraš, spavaj negde, pa čak i u parku. Ništa od toga nije važno. Ali, on bi se smrznuo kada bi
ponovo legao na otvorenom. Osim toga, san bi se vratio.
Sada se pojavljivao svaki put kada bi sklopio oči. A svaki put bi bio sve duži, sa sve više detalja. Crvenokose
blizankinje bile su tako dirljivo lepe. On nije želeo da ih čuje kako vrište.
Prvog dana provedenog u hotelskoj sobi uopšte nije obraćao pažnju na san. Besmisleno. Vratio se čitanju au-
tobiografije vampira Lestata, s vre- mena na vreme bacajući pogled na Lestatove video-spotove, koji su se
vrteli na malom crno-belom televizoru koji je dobio sa ovom rupom od sobe.
Bio je očaran Lestatovom smelošću; međutim, čitava maskarada prerušavanja u rok zvezdu je bila tako
prosta. Prodorne oči, snažni ali vitki udovi, vragolast osmeh, da. Ali, stvarno ne biste mogli da pretpostavite.
Ili biste bili u stanju to da uradite? On nikada nije video Lestata uživo.
Ali, on je bio stručnjak za Armana, zar ne, proučio je svaki detalj Armanovog mladalačkog teli i lica. Ah, kakvo
je to mahnito zadovoljstvo bilo čitati o Armanu na stranama Lestatove knjige, razmišljajući sve vreme da li su
Lestatove oštre kritike i temeljne analize razjarivale samog Armana.
U nemoj fascinaciji, Danijel je gledao tv-spot na MTV-ju u kojem je Arman predstavljen kao gospodar kovena
drevnih vampira ispod groblja u Parizu, onaj koji upravlja demonskim ritualima sve dok vampir Lestat, osam-
naestovekovni ikonoklast, nije uništio Drevne zapovesti i starovre- menski način pogleda na vampirski život.
Arman mora da se gnušao same činjenice da je njegova lična istori- ja ogoljena na celuloidnoj traci, pred-
stavljena daleko grublje od Lestatove mnogo promišljenije i dopadljivije pisane istorije. Arman, čije su oči
neprekidno ispitivale ljudska bića koja su ga okruživala, odbijao je čak i da govori na temu besmrtnika. A bilo
je nemoguće da nije imao ta saznanja.
Sve je to bilo namenjeno neprosvećenoj masi - taj broširani izveštaj antropologa sa lica mesta koji prodaje
plemenske tajne u zamenu za mesto na bestseler listi.
Pa, pustimo demonske bogove da se r.iedu sobom krve. Ovaj smrt- nik je bio prisutan čak i tamo gde oni
ukrštaju svoje mačeve. I, vratio se. Odbili su ga.
Sledeće noći, san se vratio sa takvom jasnošću da je podsećao na halucinaciju. Znao je da on to nije mogao
da izmisli. Nikada nije video takve ljude, takav jednostavan nakit spravljen od kostiju i drveta.
San se ponovo vratio tri noći kasnije. Gledao je video-kasetu sa Lestatovim spotovima, možda već petnaesti
put - naročito onaj sa drevnim nepokretnim egipatskim Ocem i Majkom vampira, Onima Koji Moraju Biti
Sačuvani:
Akaša i Enkile,
Mi smo vaša deca, ali šta nam vi pružate?
Da li je vaše ćutanje vredniji poklon od istine?
A onda je Danijel zaspao. Blizankinje su se upravo spremale da započnu slavlje. Trebalo je da među sobom
podele ljudske organe u posu- dama. Jedna je trebalo da uzme mozak, a druga srce.
Probudio se sa nekim osećajem hitnosti, bojazni. Nešto će se užasno dogoditi, nešto što će zadesiti sve nas...
A to je bio prvi put da je sve to povezao sa Lestatom. Tada je poželeo da telefonira. Bilo je četiri sata izjutra
u Majamiji'. Zašto to, do đavola, nije i uradioT Arman je sigurno sedeo na terasi vile i posmatrao neumornu
flotu belih čamaca koji su klizili tamo- vamo sa Noćnog ostrva. ,,Da, Danijele?” Taj senzualni, hipnotički glas.
„Smiri se i reci mi gde se nalaziš, Danijele.”
Ali, Danijel nije pozvao. Prošlo je šest meseci od kada je napustio Noćno ostrvo, a ovoga puta je to trebalo
da bude zauvek. Jednom zasvagda se odrekao sveta velelepnih tepiha, limuzina i privatnih aviona, pregrada
sa alkoholnim pićima prepunim retkih vina, ormana ispunjenih divno skro- jenim odelima, sveprožimajućeg
prisustva svog besmrtnog ljubavnika, koji mu je pružao sva ovozemaljska blaga koja bi mogao da poželi.
Ali, sada je bilo hladno a on nije imao sklonište niti novca, i bio je preplašen.
Ti znaš gde se nalazim, demone jedan. Ti znaš šta je Lestat ućinio. I dobro ti je poznato da želim da se vratim
kući.
Šta bi Arman na to rekao?
Ali, Danijele, ja ne znam. Ja slušam. Ja pokušavam da saznam. Ja nisam Bog, Danijele.
Nema veze. Samo dođi, Armane. Dodi. Mračno je i hladno u Čikagu. A sutra uveče će vampir Lestat zapevati
svoje pesme na pozornici u San Francisku. Nešto užasno će se dogoditi. Ovaj smrtnik to zna.
Ne usporavajući hod, Danijel je posegnuo ispod kragne svoje otr- cane košulje i osetio težak zlatni privezak
koji je uvek nosio - amajlija, kako ga je Arman prozvao u svojoj nesvesnoj ali nepopravljivoj težnji za dra-
matičnim izlivima - u kojem se nalazila bočica sa malo Armanove krvi.
Da je nikada nije probao, da li bi mu se pojavljivao onaj san, ova vizija, ovaj nagoveštaj katastrofe?
Ljudi su se okretali da ga osmotre; ponovo je pričao sam sa sobom, zar ne? Vetar je učinio da glasno iz-
dahne. Imao je neuzastivljivu i hitnu potrebu da, prvi put tokom svih ovih godina, otvori privezak, a zatim i
bočicu, i oseti krv koja mu peče jezik. Armane, dođi!
Ovog popodneva mu se ponovio san i to u najalarmantnijem obliku.
Sedeo je na klupi u omanjem parku kraj tržnog centra Vodeni toranj. Neko je ostavio novine, a kada ih je
otvorio, video je oglas: „Sutra uveče: Vampir Lestat uživo na koncertu u San Francisku.” Kablovska televizija
će prenositi koncert u deset sati po čikaškom vremenu. Baš lepo za sve one koji vole kod kuće da gledaju
koncert, za one koji mogu sebi da plate kiriju, za one koji su imali struju. Poželeo je da se grohotom nasmeje
na sve to, da se raduje tome, da uživa u činjenici da će ih Lestat sve iznenaditi. Ali njego- vim telom prostruja
hladnoća, pretvorivši se u duboki neskladni trzaj.
A, šta ako Arman ne zna ništa o tome? Ali, muzičke prodavnice na Noćnom ostrvu mora da imaju Vampira
Lestata u svojim izlozima. Nije moguće da u elegantnim kafeima ne puštaju te avetinjski hipnotičke pesme.
U tom trenutku je Danijelu čak palo na pamet da sam ode u Kaliforniju. Sigurno je da može da izvede neko
čudo, da se domogne svog pasoša u hotelu i uz pomoć tog dokumenta podigne novac u bilo kojoj banci. Da,
ovaj smrtni bednik bio je bogat, bogat...
Ali, kako je mogao da razmišlja o nečem tako racionalnom? Sunce je grejalo njegove lice i ramena kada je
legao na klupu. Preklopio je novine i od njih napravio sebi jastuk za glavu.
A onda je nastupio san koji je sve to vreme čekao...
U svetu tih blizankinja bilo je podne: sunce je peklo na proplanku. Bilo je tiho, ukoliko se izuzme ptičji poj.
Blizankinje su zajedno mirno klečale u prašini. Te žene su bile tako blede, zelenih očiju, dugačkih talasavih
plamenih kosa. Nosile su lepu odeću, bele lanene haljine koje su nabavljene na dalekim pijacama Ninive, a
poklonili su im ih seljani u ime poštovanja prema njima - moćnim vešticama čije zapovesti duhovi poslušno
izvršavaju.
Pogrebna svečanost je bila u pripravnosti. Blatne cigle peći bile su sklonjene i odnete, dok je telo ležalo
pušeći se na kamenom postolju. Iz njega su curili žuti sokovi na mestima gde je hrskava koža popucala. Bila
je to spržena i naga stvar prekrivena samo kuvanim lišćem. Danijel je bio užasnut.
Ali, niko od prisutnih nije bio zgrožen ovim prizorom, ni blizanki- nje niti seljani koji su ponizno klečali čeka-
jući da ceremonija započne.
Ova svečanost je bila dužnost i obaveza blizankinja. Ovo izgorelo telo na kamenom postolju bila je njihova
majka. A, ono što je ljudsko, mora i ostati ljudsko. Možda će biti potrebni čitav dan i noć da se pojede ovaj
slavljenički obed, ali sve će se pažljivo nadgledati dok se to ne uradi.
Sada neka struja uzbuđenja prolazi kroz gomilu oko postolja. Jedna od blizankinja podiže posudu u kojoj se
nalazi mozak sa jednim okom, dok druga klima glavom i uzima posudu sa srcem.
Dakle, podela je okončana. Udarci bubnjeva postaju sve zvučniji, iako Danijel ne može da vidi bubnjara. Us-
poreni, ritmični, brutalni.
„Neka gozba započne.”
A onda se oglašava jeziv krik, što je Danijel i znao da će uslediti. Zaustavite vojnike. Ali, on to ne može da
uradi. Sve se ovo dogodilo negde, sada je u to potpuno siguran. To nije bio san, već vizija. On se ne nalazi
tamo. Vojnici upadaju na proplanak, seljani se razbežavaju, blizankinje spuštaju posude i bacaju se na
zadimljenu gozbu. Ali, ovo je čisto bezumlje.
Vojnici ih bez po muke odvlače sa izgorelog tela, a pošto je kamena ploča podignuta, telo pada razletevši se
u komade, dok srce i mozak bivaju bačeni u prašinu. Blizankinje samo vrište i vrište.
Ali, i seljani vrište dok ih vojnici probadaju u trku. Mrtvi i umirući bivaju posejani po planinskim putevima.
Oči majke su pale iz posude u prašinu, i zajedno sa srcem i mozgom, bivaju izgažene.
Jedna od blizankinja, ruku zabačenih iza leđa, zapomaže i moli duhove za osvetu. I, oni zaista dolaze. Nastaje
pravi vrtlog. Ali, to nije dovoljno.
Kada bi se samo okončalo. Ali, Danijel ne može da se probudi.
Tišina. Mir. Vazduh je ispunjen dimom. Ničeg više nema na mestu gde su ti ljudi vekovima živeli. Cigle od
blata su razbacane, glinene posude su razbijene, a sve što je moglo da gori, izgorelo je. Deca prerezanih grkl-
jana leže gola na zemlji dok ih muve opsedaju. Niko neće ispeći ova tela, niko neće pojesti ovo meso. Ono će
bez traga nestati iz ljudske rase, zajedno sa svim svojim moćima i tajnama. Šakali već pristižu. Vojnici su se
povukli. Gde su blizankinje? Čuje ih kako plaču, ali ih ne može pronaći. Velika oluja tuče nad uzanim putem
koji vrluda naniže kroz dolinu prema pustinji. Duhovi su ti koji proizvode oluju. Duhovi su ti koji donose kišu.
Njegove se oči otvoriše. Čikago, avenija Mičigen, podne. San je iščezao kao i svetlost kad je iznenada ugasite.
Sedeo je drhteći, preznojavajući se.
Negde blizu njega je svirao radio, Lestat je pevao onim svojim avetinjski žalobnim glasom o Onima Koji
Moraju Biti Sačuvani.
Majko i Oče,
Ostanite nemi,
Očuvajte svoje tajne,
Ali, svi vi koji posedujete moć govora,
Pevajte moju pesmu.
Sinovi i kćeri
Deco mraka
Uzdignite svoje glasove
Napravite hor
Neka nas nebesa poslušaju
Sjedinite se,
Braćo i sestre,
Pridružite mi se.
Pridigao se i počeo da hoda. Ušao je u tržni centar Vodeni toranj, tako nalik na Noćno ostrvo sa svojim
ogromnim radnjama, beskrajnom muzikom i svetlima, bleštavim staklima.
Sada je bilo skoro osam sati, a on je neprestano hodao, bežeći od spavanja i sna. Bio je daleko od bilo kakve
muzike i svetala. Koliko će dugo trajati taj san sledećeg puta? Da li će saznati da li su žive ili mrtve? Moje lep-
otice, moje jadne lepotice...
Zaustavio se, na trenutak okrećući leđa vetru, osluškujući zvonjavu koja je dolazila sa časovnika kojeg je
ugledao iznad jednog restorana; da, Lestat se probudio, tamo na Zapadnoj obali. Ko je sa njim? Da li je i Lui
tu? A koncert treba da počne za nešto više od dvadeset i četiri sata. Katastrofa! Armane, molim te.
Vetar je snažno duvao, odgurnuvši ga nekoliko koraka unazad, dok se ovaj mahnito tresao. Ruke su mu bile
smrznute. Da li mu je ikada u životu bilo ovako hladno? Nepopustljivo je prešao aveniju Mičigen zajedno sa
mnoštvom ljudi na semaforu i zastao kraj izloga knjižare gde je mogao da vidi knjigu Vampir Lestat, is-
taknuto izloženu.
Arman ju je sigurno pročitao, proždirući svaku reč na onaj jeziv, užasan način na koji je čitao, okrećući stranu
za stranom bez prestanka, očiju koje bi samo pogledale reči, sve dok knjiga ne bi bila završena, a onda i
odbačena. Kako je moguće da jedno stvorenje poseduje takvu lepotu, a opet izaziva takvu... kako da se izrazi
- odvratnost? Ne, nikada se nije gnušao Armana, morao je to da prizna. Ono što je uvek prema njemu os-
ećao bili su čežnja i beznadežna potreba za njim.
Neka devojka koja je stajala u toploj knjižari podigla je primerak Lestatove knjige, a onda počela da zuri u
njega kroz izlog. Njegov dah je pravio otisak pare na staklu.
Ne brini, draga moja, ja sam bogat čovek. Mogao bih da kupim čitavu ovu knjižaru zajedno sa svim njenim
knjigama i poklonim ti je. Ja sam gospodar i vlasnik ostrva, ja sam davoljev miljenik i on mi ispunjava svaku
želju. Želiš li da me prihvatiš pod ruku?
Na obali Floride je već satima vladao mrak. Noćno ostrvo je već uveliko vrvelo od ljudi.
Piodavnice, restorani i barovi, na pet nivoa bogato opremljenih dvorana, još u sumrak su otvorili svoja
široka, neobrubljena debela stakle- na vrata. Srebrni liftovi već su se oglasili svojim prigušenim i ujed-
načenim zujanjem. Danijel je zatvorio oči i zamislio staklene zidove koji se podižu iznad terasa luke. Skoro da
je mogao da čuje gromoglasan zvuk plešućih fontana, da vidi dugačke i uzane leje narcisa i lala koje su cve-
tale i van sezone, da čuje hipnotišuću muziku koja je ispod svega toga kucala kao neko srce.
Arman je verovatno vršljao po slabo osvetljenim sobama vile, samo nekoliko koraka udaljen od turista i ku-
paca, iako potpuno izopšten čeličnim vratima i belim zidovima - bila je to prostrana palata, prozora iste
dužine kao što su bili i zidovi, i širokih balkona iznad belog peska. Iako usamljena, ova palata je opet bila
tako blizu beskrajnoj vrevi, dnevne sobe koja je gledala u žmirkavu svetlost obale Majamija.
Ili je, možda, izašao na jedna od mnogih tajnih vrata u samo središte dešavanja. ,,Živeti i disati među smrt-
nicima”, kako je umeo da kaže u tom bezbednom i samodovoljnom univerzumu, koji su on i Danijel stvo- rili.
Kako je Arman obožavao topli povetarac zaliva, beskrajno proleće Noćnog ostrva.
Svetla se uopšte nisu gasila sve do zore.
„Pošalji nekog po mene, Armane, potreban si mi! Znaš da želim da se vratim kući.”
Naravno da se ovako nešto događalo već toliko puta do sada. Nije bilo neophodno da se jave čudni snovi niti
da se ponovo pojavi Lestat, urla- jući kao Lucifer sa audio i video snimaka.
Dešavalo se da mesecima sve bude u najboljem redu, ali, ipak, Danijel je osećao potrebu da se kreće iz grada
u grad, hodajući ulicama Njujorka, Čikaga ili Nju Orliensa. A onda bi iznenada došlo do raspada sis- tema.
Odjednom bi shvatio da se ne pomera iz fotelje po pet sati bez prekida. Ili bi se iznenada probudio u dron-
javom i nenameštenom krevetu, uplašen, nemoćan da se priseti u kojem se gradu nalazi ili gde je bio dan-
ima pre toga. A onda bi po njega došao automobil ili bi ga avionom odveli kući.
Zar to nije bilo Armanovo delo? Zar nije on bio taj koji je na neki način činio da Danijel prolazi kroz ove faze
mahnitosti? Zar nije on, uz pomoć nekakve zle magije, isisavao svaki izvor zadovoljstva, svaku rezervu živosti
sve dok Danijel ne bi sa dobrodošlicom dočekao sam pogled na poz- natog šofera, koji bi došao da ga odveze
do aerodroma, čoveka koji nikada nije bio zapanjen Danijelovim ponašanjem, njegovim neobrijanim licem ili
znojavom i smrdljivom odećom?
Kada bi Danijel, najzad, dospeo na Noćno ostrvo, Arman bi opovr- gavao svoju umešanost.
„Vratio si mi se zato što si ti to sam želeo, Danijele”, uvek je staloženo odgovarao Arman, lica mirnog i sja-
jnog, očiju ispunjenih ljubavlju. „Tebi, Danijele, ništa više nije preostalo sem mene. Znaš ti to dobro. Tamo te
čeka samo ludilo.”
„Ista stara pesma”, uvek bi isto odvratio Danijel. Sav taj luksuz bio je tako primamljiv - udobni kreveti,
muzika, čaša za vino u njegovoj ruci. Sobe su uvek bile ispunjene cvećem, a hrana, za kojom bi žudeo, našla
bi se na srebrnim poslužavnicima.
Arman je leškario u velikoj fotelji od crnog baršuna zureći u televi- zor, Ganimed u belim pantalonama i beloj
svilenoj košulji koji gleda vesti, filmove, video-snimke samog sebe kako čita poeziju, debilne reklame,
mjuzikle, neme filmove.
,,Uđi, Danijele, sedi. Nisam te očekivao tako brzo.”
,,Ti, prokletniče”, rekao bi Danijel. ,,Ti si želeo da dođem, ti si me prizvao. Nisam mogao da jedem, spavam,
ništa, samo sam tumarao i mislio na tebe. Ti si mi to uradio.”
Arman bi se nasmešio, a ponekada čak i nasmejao. Arman je pose- dovao divan, bogati smeh, uvek pun zah-
valnosti i duhovitosti. Kada bi se smejao, izgledao je i zvučao kao ljudsko biće.
„Smiri se, Danijele. Srce ti užurbano kuca. To me plaši.” Tada bi se pojavila jedva vidljiva bora na njegovom
čelu, a glas bi mu na trenutak postajao dublji od saosećanja. „Reci mi šta želiš, Danijele, i ja ću ti to priuštiti.
Zašto stalno bežiš?”
,,To su same laži, kopile jedno. Reci mi da si me želeo. Zauvek ćeš me mučiti, zar ne, a onda ćeš posmatrati
kako umirem, i to će ti biti zanim- ljivo, zar ne? Istina je ono što je Lui rekao. Ti ih gledaš kako umiru, svoje
smrtne robove, oni tebi ništa ne znače. Ono što će tebe dirnuti je promena boje na mom licu u trenutku
kada budem umirao.”
,,To je jezik kojim se Lui izražava”, rekao je strpljivo Arman. „Molim te, nemoj da mi citiraš tu knjigu. Radije
bih umro nego što bih gledao tebe kako umireš, Danijele.”
„Pa, onda mi je pruži! Proklet da si! Besmrtnost koja je tako blizu, udaljena od mene kao i tvoje ruke.”
,,Ne, Danijele, radije ću umreti nego što ću to uraditi.”
Čak da Arman i nije bio uzrok tog ludila koje je Danijela uvek vraćalo kući, sigurno je da je uvek znao gde se
Danijel nalazio. Mogao je da čuje Danijelov poziv. Krv ih je povezivala, morala je - oni tako dragoceni majušni
gutljaji vatrene natprirodne krvi. Nikada je, međutim, nije bilo dovoljno da izazove išta više od snova kod
Danijela, kao i žeđ prema večnosti, koja čini da cveće na tapetama peva i pleše. Sto god, Arman ga je uvek
mogao pronaći, u to uopšte nije bilo sumnje.
Još u samom početku, čak i pre nego što mu je podario delić svoje krvi, Arman je progonio Danijela
lukavošću jedne harpije. Nije bilo mesta na kugli zemaljskoj gde bi Danijel mogao da se sakrije od njega.
Užasavajući i mučni behu njihovi počeci u Nju Orliensu, pre dvanaest godina, kada je Danijel ušao u ruševnu
staru kuću u okrugu Garden za koju je odmah znao da je bila skrovište vampira 'Lestata.
Deset dana pre toga napustio je San Francisko nakon celonoćnog intervjua sa vampirom Luijem, još uvek u
šoku od konačne potvrde gro- zomorne priče koja mu je bila ispričana. Lui je u jednom zagrljaju demon- stri-
rao svoju natprirodnu moć i isisao Danijela skoro do ivice smrti. Ugrizne rane su nestale, ali je zato sećanje
na to skoro učinilo da Danijel poludi. Grozničav, ponekad u delirijumu, putovao je po nekoliko stotina kilo-
metara dnevno. U jeftinim motelima-krajputašima, gde je sebe primoravao da zas- tane i okrepi se, kopirao
je magnetofonske trake intervjua jednu po jednu, šaljući primerke jednom izdavaču u Njujorku, tako da je
knjiga bila u štampi pre nego što je i dospeo do kapije Lestatovog skrovišta.
Ali izdavanje knjige je bilo drugo po važnosti, to je bio događaj koji je imao veze sa vrednostima jednog sve
daljeg sveta, koji je postojano iščezavao.
Morao je da pronađe vampira Lestata. Morao je da iskopa besmrtni- ka koji je Luija načinio vampirom,
onoga koji je i dalje preživljavao negde u ovom vlažnom, dekadentnom i divnom starom gradu, možda
iščekujući Danijela da ga probudi, da ga izvede u ovaj vek koji ga je užasnuo i naterao da se vrati pod zemlju.
To je ono čemu je, zasigurno, Lui i težio. Zašto bi, inače, ovom smrt- nom izaslaniku davao tolika prikrivena
uputstva ne bi li pronašao gde se Lestat nalazi? Međutim, neki detalji su ga skrenuli sa pravog puta. Da li je
to trebalo da znači da je Lui bio ravnodušan? Na kraju, to nije ni bilo bitno. U zemljišnim knjigama, Danijel je
pronašao naziv poseda, kao i broj ulice, koji je glasio na prepoznatljivo ime: Lestat de Lionkur.
Gvozdena kapija uopšte nije bila zaključana, a kada je uspeo da se provuče kroz sav iždžikljali korov vrta,
lako mu je pošlo za rukom da polo- mi zarđali katanac na ulaznim vratima kuće.
Kod sebe je imao samo jednu malu baterijsku lampu, koja mu je osvetlila prostor kada je ušao u kuću. Ali
mesečina je bila sjajna, bacajući svoju belu svetlost tu i tamo kroz hrastove grane. Jasno je mogao da vidi ni-
zove i redove knjiga poređanih na police koje su sezale sve do plafona, a zidovi od knjiga nalazili su se u
svakoj sobi ovog zdanja. Nijedno ljudsko biće ne bi uradilo jednu tako nesuvislu i metodičnu stvar. U
spavaćoj sobi na spratu, spuštajući se na kolena u debelu prašinu koja je prekrivala poluistruleli tepih, pron-
ašao je zlatni džepni sat na kojem je pisalo „Lestat”.
Ah, taj jezivi trenutak, momenat kada se klatno udaljilo od stalno rastuće demencije približivši se novoj
strasti: do nakraj sveta će tragati za tim bledolikim i smrtonosnim bićima u čije je postojanje samo zavirio
pogledom.
Šta je želeo u tim ranim nedeljama? Da li se ponadao da će otkriti veličanstvene tajne samog života? Sigurno
iz tog znanja neće iznaći razlog za egzistenciju koja je već bila nakrcana razočaranjima. Ne, želeo je da se
ratosilja svega onoga što mu je nekada bilo drago. Žudeo je za Luijevim nasilnim i senzualnim svetom.
Zlo. Nije se više plašio.
Možda je bio nalik izgubljenom istraživaču koji, probijajući se kroz prašumu, odjednom ispred sebe ugleda
zid legendarnog hrama, duboreza preplavljenog paučinom i puzavicom - nema veze što neće doživeti da is-
priča svoju priču; video je istinu sopstvenim očima.
Ali, kada bi mogao još samo malo da odškrine ta vrata, ne bi li mu se prikazala celokupna veličanstvenost
svega toga? Kada bi ga samo pustili unutra! Možda je jednostavno želeo da živi zauvek. Zar ga iko zbog toga
može optužiti?
Dobro i bezbedno se osećao dok je stajao sam u ruševinama Lestatove stare kuće, sa divljim ružama koje su
puzale na slomljenom pro- zoru i velikim krevetom koji je ličio na kostur baldahina koji je truleo.
Pokraj njih, pored njihovog dragocenog mraka, njihove obožavane tame. Kako ga je beznadežnost svega
toga privlačila, raspadajuće stolice sa izrezbarenim krhotinama, dronjci baršuna i ljigava stvorenja koja
proždiru poslednje ostatke tepiha.
Ali, relikvija; ah, ta relikvija je bila sve, sjajan zlatni sat koji je nosio ime besmrtnika!
Nakon nekog vremena, otvorio je orman; dugački crni ogrtači ras- pali su se u komadiće kada ih je dotakao.
Smežurane i iskrivljene čizme sta- jale su na policama od kedrovine.
Lestate, ti si ovde. Izvadio je svoj diktafon, položio ga, stavio u njega prvu kasetu i pustio da se Luijev glas
nežno razlegne ovom senovitom sobom. Sat za satom, kasete su se vrtele.
A onda, neposredno pre svitanja, ugledao je nečiju figuru u hod- niku, znao je da mu je bilo dato da je vidi.
Video je kako mesečina pada na jedno dečačko lice kestenjaste kose. Zemlja se zaljuljala, mrak se stropoš-
tao. Poslednje reči koje je izustio bile su Arman.
Trebalo je tada da umre. Da li je neka čudna okolnost učinila da ostane živ?
Probudio se u mračnom i memljivom podrumu. Voda se slivala niz zidove. Tapkajući u tami, naišao je na
zazidan prozor, na zaključana vrata popločana čelikom.
utešno je bilo to što je pronašao još jednog boga tajnog panteona - Armana, najstarijeg besmrtnika kojeg je
Lui opisao. Armana, gospodara kovena devetnaestovekovnog Pozorišta vampira u Parizu, koji je svoju
užasnu tajnu poverio Luiju: ništa o našem poreklu nije znano.
Tri dana i tri noći, možda, Danijel je boravio u ovom zatvoru. Nemoguće je tačno proceniti. Zasigurno je bio
blizu smrti, dok ga je smrad sopstvenog urina navodio na povraćanje, a insekti dovodili do ludila. Međutim,
ovo je bio verski žar. Nikada do sada nije bio bliži mračnim pul- sirajućim istinama koje je Lui otkrio. Klizeći iz
nesvesti u svest, sanjao je o Luiju, Luiju koji mu se obraća u onoj maloj prljavoj sobi u San Francisku: oduvek
je bilo stvorenja kao što smo mi, oduvek. Lui, koji ga grli, zelenih očiju koje se iznenada smračuju dok je
Danijelu dopustio da baci pogled na njegove iskežene očnjake.
Cetvrte noći, Danijel se probudio sa iznenadnim saznanjem da je neko ili nešto bilo u prostoriji. Vrata su bila
otvorena prema jednom pro- lazu. Negde je voda brzo tekla, kao u nekom dubokom podzemnom odvo- du.
Oči su mu se polako navikavale na prljavu zelenkastu svetlost koja je dopirala sa vrata, a onda je ugledao
bledu beloputu figuru kako stoji oslon- jena na zid.
Besprekorno crno odelo, uštirkana bele košulja - sve je podsećalo na imitaciju dvadesetovekovnog čoveka.
Kestenjkasta kosa je bila kratko podšišana, dok su nokti na rukama nejasno sijali, čak i u ovom polumraku.
Kao leš spreman za kovčeg - tako sterilan, tako opremljen.
Glas je bio ljubazan sa tračkom nekakvog akcenta. Nije bio u pitan- ju nijedan evropski jezik; nešto oštrije, a
opet mekše u isto vreme. Možda arapski ili grčki, otprilike ta vrsta zvučnosti. Reči su bile izgovarane polako i
bez srdžbe.
„Izlazi. Ponesi i kasete sa sobom. One se nalaze kraj tebe. Znam za tvoju knjigu. Niko neće poverovati u to. A
sada ćeš otići i ponećeš sve to sa sobom.”
Onda me nećeš ubiti. A, nećeš od mene načiniti nijednog od vas. Očajne, glupe misli, ali nije ih mogao zaus-
taviti. Video je tu moć! Nisu to bile laži, nije bilo nikakvog smišljenog umeća. Osetio je da plače, tako
oslabljen strahom i glađu, nalik na neko dete.
,,Da te načinim jednim od nas?” Akcenat je sada bio naglašeniji, pružajući lepu ritmiku rečima. „Zašto bih to
učinio?” Oči mu se suziše. ,,Ja to ne bih pružio ni onima koje smatram vrednim prezira, onima koje bih radije
video da gore u paklu, kad je već reč o tome. Dakle, zašto bih to ura- dio jednoj nevinoj budali - kao što si
ti?”
fa to želim. Želim da živim zauvek. Danijel se pridigao, polako se podigao na noge sve vreme pokušavajući
malo jasnije da vidi Armana. Slaba sijalica je gorela negde daleko niz prolaz. Želim da budem sa Luijem i to-
bom.
Smeh, tih i nežan. Ali prezriv.
.„Vidim zašto je baš tebe izabrao za svog poverioca. Ti si naivan i .divan. Ali, lepota bi mogla da bude jedini
razlog, jedini tvoj atribut, zncš?” Tišina. „Tvoje oči su neobične boje, takoreći ljubičaste. Nesvakidašnje si
uporan i molećiv u istom dahu.”
Načini me besmrtnim. Učini to!
Ponovo smeh. Skoro tužan. A onda muk, samo zvuk vode koja brzo teče na nekom udaljenom mestu. Soba
je postala vidljiva, bila je to jedna prljava podrumska rupa. A to stvorenje je bilo skoro nalik smrtniku. Nje-
gova glatka koža je čak posedovala i blago rumenilo.
„Sve je to bila istina, ono što ti je ispričao. Ali, niko nikada neće u to poverovati. Vremenom ćeš sve više
ludeti od tog znanja. To se uvek dešava. Ali, još uvek nisi poludeo.”
Ne. Ovo se stvarno događa. Ti si Arman i mi razgovaramo. A ja nisam lud.
,,Da. Meni se čini prilično zanimljivim... interesantnim to što ti je poznato moje ime a da si živ. Ja nikada
nikome živom nisam rekao svoje ime.” Arman je oklevao. ,,Ne želim da te ubijem. Ne u ovom trenutku.”
Danijel je osetio prvi dodir straha. Kada biste izbliza pogledali u ova bića, mogli biste da vidite šta su ona bila.
Isto je bilo i sa Luijem. Ne, oni nisu bili živi. Oni su bili samo jezive imitacije živih. A ovaj - blistava stat- ua
mladića!
„Dozvoliću ti da odeš odavde”, rekao je Arman. Bio je tako ljubazan, blag. „Želim da te pratim, posmatram,
da vidim kuda ćeš otići. Sve dok te budem smatrao zanimljivim, neću te ubiti. Naravno, može da se dogodi i
da u potpunosti izgubim interesovanje za tebe, a tada uopšte neću imati potrebu da te ubijem. Ta varijanta
je uvek moguća. Veruj u to. Uz malo sreće možda ću te izgubiti iz vida. Naravno da i ja imam svoja
ograničenja. Ti možeš da hodiš čitavim svetom, i dato ti je da to možeš činiti i danju. Sada, idi. Počni da trčiš.
Želim da vidim šta radiš, hoću da saznam šta si.”
Hajde, kreni, beži!
Krenuo je jutarnjim letom u Lisabon, grčevito držeći Lestatov zlat- ni sat u ruci. Samo dve noći kasnije, u
Madridu se okrenuo i ugledao Armana u gradskom autobusu. Bio je od njega udaljen samo nekoliko cen-
timetara. Nedelju dana kasnije, u Beču, kada je pogledao kroz izlog kafea u kojem je sedeo, video je Armana
kako ga posmatra sa ulice. U Berlinu je Arman uskočio u taksi i seo neprekidno zureći u njega, sve dok Dani-
jel naposletku nije iskočio usred saobraćajne gužve i pobegao.
U roku od nekoliko meseci, ova uznemirujuća nema suočavanja zamenili su žešći nasrtaji.
Probudio se u jednoj botelskoj sobi u Pragu i video Armana kako stoji iznad njega, pomahnitao, nasilan.
„Razgovaraj sada sa mnom! Zahtevam to od tefce. Probudi se. Zelim da šetaš sa mnom, da mi pokažeš zan-
imljivosti ovog grada. Zašto si došao baš u ovo mesto?”
Vozeći se vozom kroz Švajcarsku, iznenada je pogledao nagore i video Armana tačno preko puta kako zuri u
njega preko svog izokrenutog, krznom obloženog kaputa. Arman je zgrabio knjigu iz njegove ruke i insis-
tirao da mu kaže od koje je vrste bila, zašto ju je čitao, kakvo je značenje imala slika na koricama?
U Parizu ga je Arman svake noći terao da hodaju duž bulevara i sporednih ulica, samo ga povremeno ispitu-
jući o mestima na koja je odlazio, o stvarima koje je tamo radio. U Veneciji je pogledao kroz prozor svoje
sobe kod Danijelija samo da bi video Armana koji zuri sa prozora preko puta.
A zatim su usledile nedelje bez poseta. Danijel je lelujao između užasa i čudnog iščekivanja, ponovo sumnja-
jući u svoj zdrav um. Ali, eto ponovo Armana kako ga čeka na njujorškom aerodromu. Sledeće noći je bio u
Bostonu, a Arman se nalazio u sali za ručavanje kod Koplija kada je Danijel ušao. Danijulova večera je već
bila naručena. Molim te, sedi. Da li je Danijel znao da se Intervju sa vampirom već nalazio u knjižarama?
„Moram đa priznam da uživam u ovoj maloj količini ozloglašenos- ti”, rekao je Arman, sa neverovatnom
uljudnošću i opakim osmehom. ,,Ono što me zbunjuje je to što ti ne želiš da budeš ozloglašen! Nisi naveo
sebe kao pisca, što znači da si ili veoma skroman ili pak kukavica. Bilo koje od ta dva objašnjenja je prilicno
glupo.”
„Nisam gladan, hajde da se izgubimo odavde”, odgovorio je slabašnim glasom Danijel. Ali, iznenada je tanjir
za tanjirom bio postavljan na sto; svi su zurili u njih.
„Nisam znao šta želiš da jedeš”, poverio se Arman, sa osmehom koji je postao potpuno ekstatičan. „Tako da
sam naručio sve što nude.”
,,Ti misliš da me možeš dovesti do ludila, zar ne?” - zarežao je Danijel. ,,E, pa neće moći. Samo da ti kažem.
Svaki put kada te vidim, shva- tim da nisam ja taj koji te je izmislio, i da sam, stoga, potpuno normalan!”
Počeo je da jede, požudno, besno - malo ribe, malo govedine, malo teletine, malo hleba, sira, od svega po
malo. Sve u svemu, šta ga je bilo briga, a Arman je bio oduševljen, smejao se i smejao kao školarac dok je
sedeo i pos- matrao ga prekrštenih ruku. Bio je to prvi put da Danijel čuje taj baršunas- ti, svilenkasti smeh.
Tako zavodljiv. Napio se što je brže mogao.
Sastanci su vremenom postajali sve duži i duži. Razgovori, pri- jateljske prepirke i olcrutne svađe su prerasle
u pravilo. Jednom je Arman ' iz-mkao Danijela iz kreveta u Nju OrJ.ensu i izdrao se na njega:
,,Uzmi telefon, hoću da okreneš broj Pariza, želim da vidim da li stvarno može da se razgovara sa Parizom na
taj način.”
„Proklet bio, uradi to sam”, povikao je Danijel. „Imaš pet stotina godina a ne znaš da koristiš telefon? Proči-
taj uputstva. Šta si, bre, ti, neki besmrtni kreten? Ne pada mi na pamet da to uradim za tebe!” Arman je bio
veoma iznenađen Danijelovom reakcijom. „Dobro, nazvaću Pariz umesto tebe. Ali, ti plaćaš račun.”
,,Ali, naravno”, rekao je nevino Arman. Izvukao je na tuce novčanica od sto dolara iz svog kaputa, posejavši
ih po Danijelovom krevetu.
Na svojim sastancima su sve više razglabali o filozofiji. Izvlačeći Danijela iz jednog pozorišta u Rimu, Arman
ga je upitao šta misli šta je, u stvari, smrt? Ljudi koji su bili živi imali su pojam o takvim stvarima! Da li je
Danijel znao čega se Arman, zapravo, plašio?
Pošto je ponoć već bila prošla, a Danijel je, pijan i iznuren, duboko spavao u pozorištu kada ga je Arman
pronašao, on za to uopšte nije mario.
„Reći ću ti od čega sam prestrašen”, rekao je Arman, napet kao bilo koji mlađani školarac. ,,Da nakon smrti
nastupa haos, da sledi san iz kojeg se ne možeš probuditi. Zamisli da nezaustavljivo lelujaš iz svesti u
nesvest, sve vreme bezuspešno pokušavajući da se prisetiš ko si ili šta si bio. Zamisli da se zauvek naprežeš
ne bi li ponovo pronašao onu izgubljenu razboritost živih..."
To je Danijela uplašilo. Nešt J u tome je bilo istinito. Zar nije bilo priča o medijumima koji su uspostavljali
kontakt sa protivurečnim ali moćnim prisustvom? Nije znao odgovor. Kako je, do đavola, i mogao da zna?
Možda je ono što nakon smrt sledi nešto nalik potpunom ništavilu. To je užasnulo Armana, a nije učinio ništa
da prikrije sopstveni očaj.
„Zar ne misliš da to pitanje i u meni stvara užas?” - upitao ga je Danijel, zureći u beloputu figuru pred sobom.
„Koliko mi je godina još osta- 1° da poživim? Da li to možeš da proceniš samo pukim gledanjem u mene?
Reci mi.”
Kada ga je sledećeg puta Arman probudio u Port-o-Prensu, želeo je da razgovara o ratu. Šta su, zapravo, ljudi
u ovom veku mislili o ratu? Da li je Danijel znao da je Arman bio samo dečak kada je sve ovo što danas jeste
bilo započeto? Imao je samo sedamnaest godina, a u ona vremena, to je bila mladost, rana mladost.
Sedamnaestogodišnji dečaci u dvadesetom veku su bili bukvalno čudovišta; nosili su brade, imali su dlakave
grudi, a opet su bili deca. Tada to nije bilo tako. Pa ipak su se deca tada ponašala kao da su bila odrasi;
muškarci.
Ali, nemojmo da zastranimo. Stvar je bila u tome što Arman nije znao šta muškarci osećaju. On tako nešto
nikada nije iskusio. Oh, naravno da je probao slast telesne strasti, to je tada bilo normalno. U ta vremena
niko nije mislio da su deca bila nevina u pogledu putenih zadovoljstava. Ali, malo je znao o pravom nasilju.
On je ubijao zato što je to bilo u njegovoj prirodi vampira; a krv je bila neodoljiva. Ali, zašto je ljudima rat bio
neodoljiv? Šta je bila suština želje da se nasilno sukobljavaju sa voljom dru- goga, i to sa oružjem u rukama?
Šta je predstavljala fizička potreba za uništenjem?
Tokom takvih razgovora, Danijel se trudio da mu odgovori najbolje što je znao: za neke ljude je to bila
potreba da kroz uništavanje drugog potvrde sopstveno postojanje. Armanu su, zasigurno, te stvari bile poz-
nate.
„Znati? Znati? Šta to znači ako ne razumeš”, upitao je Arman, sa akcentom koji je bivao oštriji kada bi se
uznemirio, ,,ako nemaš sposobnos- ti da se izmestiš iz jednog viđenja stvari u drugo? Zar ne shvataš - upravo
je to ono što ja ne mogu da iskusim.”
Kada je Danijela pronašao u Frankfurtu, postavio mu je pitanje prirode istorije, njene nesposobnosti da
ispiše bilo kakvo suvislo objašnje- nje i realnost događaja koji su se zaista i dogodili. Smatrao je da je
nemoguće da o istini dešavanja odlučuju odabrani pojedinci i opšta mesta, kao i to da je bilo nemoguće da
se na taj način proces učenja nastavi.
Povremeno bi ovi sastanci poprimili prizvuk koji, naime, nije bio nimalo seb’čan. U jednoj krčmi u Engleskoj,
Danijel se probudio na zvuk Armanovog glasa koji ga je upozoravao da odmah napusti zdanje. Za manje od
jednog sata, krčma je potpuno izgorela u požaru.
Drugi put se nalazio u zatvoru u Njujorku, policija ga je pokupila u pijanom stanju misleći da je neka skitnica,
kada se Arman pojavio i platio Jcauciju. Izgledao je kao kakav čovek, kao što je to oduvek i bio slučaj nakon
gto bi se nahranio, mladi advokat u sakou od tvida i flanelskim pantalona- flia. Pošto ga je izvukao iz zatvora,
odveo je Danijela u sobu hotela Karlajl, gde ga je ostavio da spava. Nabavio mu je kofer nove odeće i ostavio
novčanik pun novca koji je, krišom, spustio u jedan od džepova.
Najzad, nakon godinu i po dana ovog ludila, Danijel je počeo Armanu da postavlja pitanja. Kako je to iz-
gledalo tih davnih dana u Veneciji? Pogledaj ovaj film čija se radnja dešava u osamnaestom veku i reci mi šta
nije verodostojno.
Ali, Arman je bio izrazito nekooperativan.
,,Ne mogu ti pričati o tim stvarima jer nemam iskustva. Vidiš, moje sposobnosti da povezujem ■ saznanja su
prilično zakržljale -- ja efektno rešavam samo ono što se 'trenutno i objektivno odigrava. Kakife je bilo u
Parizu? Pitaj me da ii je u subotu uveče, petog juna 1793. godine padala kiša. Možda bih na to mogao da ti
odgovorim.”
U drugim trenucima je, međutim, vatreno polemisao o stvarima oko sebe, o savršenoj čistoći koja je odliko-
vala ovu eru, o strašnim i brzim prom- enama koje su se odigravale.
,,Pogledaj sva ona nekadašnja fenomenalna otkrića koja su sada, u ovom jednom jedinom veku, postala pot-
puno beskorisna ili zastarela - parni brod, železnica; ali, da li znaš šta su ona nekada predstavljala, nakon šest
hiljada godina korišćenja brodova na robovski pogon, ili jahanja na konjima, kao jedan vid najčešćeg pre-
voznog sredstva? A danas jedna obična plesačica ode u apoteku i kupi sredstvo koje će uništiti seme njenog
ljubavnika, a njen životni vek je možda i duži od sedamdeset i pet godina, koje će provesti u sobi punoj po-
moćnih sredstava koja hlade i osvežavaju vazduh, ujedno ga pročišćavajući od prašine. Ali, i pored svih kos-
timiranih filmova i broširanih istorijskih izdanja kojima vas obasipaju u svakoj pro- davnici, ljudi nemaju istin-
sko sećanje na bilo šta. Svaki socijalni problem se posmatra u odnosu na norme koje, zapravo, nikada nisu ni
postojale. Ljudi su sobom zadovoljni, bez obzira na to što ne uživaju juksuz, mir, tišinu, što nije bilo svo-
jstveno bilo kom narodu nigde i nikada.”
,,Ali, pričaj mi o Veneciji tvoga doba...”
,,Šta? Da je bila prljava? Da je bila veličanstvena? Da su ljudi hodali u dronjcima, istrulelih zuba, smrdljivog
daha i da su se oduševljavali javn- im pogubljenjima? Želiš li da znaš koja je bila ključna razlika između njih i
vas danas? U ovom savremenom svetu vlada užasna usamljenost. Ne, saslušaj me. U doba kada sam bio
jedan od živih, živeli smo nas šestoro, sedmoro u jednoj sobi. Gradske ulice su bile ispunjene životom; a
sada, u ovim visokim neboderima, tupoglavci lebde u luksuznoj privatnosti, zureći u kutiju zvanu televizor u
daleki svet poljubaca i dodira. Osećanje tolike usamljenosti neminovno će se ispoljiti u vidu akumuliranog
opšteg znanja i proizvešće jedan novi nivo ljudske svesti, neobičnog skepticizma.”
Danijelu se sve to učinilo fascinantnim, tako da je ponekad pokušavao da nešto od toga što mu je Arman
govorio i zapiše. Arman ga je, svejedno, i dalje plašio, pa je Danijel neprestano bio u pokretu.
Nije sasvim siguran u pogledu toga koliko je vremena prošlo pre nego što je prestao da beži, iako su noći bile
nešto što je bilo nemoguće zaboraviti.
Možda je prošlo neke četiri godine od kada je ta igra mačke i miša bila započeta. Danijel je proveo jedno
dugo mirno leto u južnoj Italiji tokom kojeg mu lični demon nije nijedanput došao u pohode.
U jeftinom hotelu, na kratkom rastojanju od ruševina drevne Pompeje, provodio je sate čitajući, pišući,
pokušavajući da objasni šta je nje- govo zavirivanje u natprirodno učinilo od njega, i kako mora ponovo da
nauči da želi, da osmišljava, da sanja. Besmrtnost na zemlji je, zaista, bila moguća. Ovo je znao bez dvouml-
jenja, ali od kakve je to važnosti bilo za njega kada mu besmrtnost nije bila data?
Tokom dana bi se šetao izrovanim ulicama iskopanog rimskog grada. A kada je bilo mesečine, lutao je
naokolo, sam. Činio je to i noću, takođe. Činilo se da je u potpunosti povratio razum. A možda će uskoro
povratiti i sopstveni život. Zeleno lišće je odisalo svežinom kada ga je cep- kao među prstima. Pogledao je
gore ka zvezdama i nije se osećao toliko kivnim koliko tužnim.
A opet bi mu se katkad dešavalo da izgara u čežnji za Armanom, kao da je ovaj bio eliksir bcz kojeg nije mo-
gao da egzistira. Tamna energija koja ga je gonila već četiri godine sada mu je nedostajala. Sanjao je da je Ar-
man kraj njega; probudio bi se nekontrolisano plačući. A onda bi nastupi-
lo jutro kada bi bio tužan, ali i pribran.
A onda se Arman vratio.
Bilo je kasn), možda nekih deset sati naveče, a nebo, kao što je takvo često bilo u južnoj Italiji, nalikovalo je
sjajnom tegetplavom svodu iznad njegove glave. Danijel je šetao sam dugačkim putem koji iz Pompeje vodi
u Vilu misterija, u nadi da ga stražari neće oterati odatle.
Čim je dospeo do drevnog zdanja, spustio se neki neobični mir. Ovde nije bilo stražara. Nije bilo nijednog
živog bića. Samo iznenadno nečujno pojavljivanje Armana ispred kapije. Arman je iskrsao.
Iskoračio je tiho iz senki na mesečinu - mladić u prljavim teksas pantalonama i iznošenoj teksas jakni, obgrlio
je Danijela 1 nežno ga polju- bio u lice. Tako topla koža, ispunjena svežom krvlju ljudske žrtve. Uamjei je
umislio da može da ga omiriše, taj parfem živih koji je još uvek lebdeo oko Armana.
,,Želiš li da uđeš u ovu kuću?” - šapnuo je Arman. Nijedan katanac nikada nije mogao da zaustavi Armana.
Danijel je drhtao, na ivici suza. Zašto? Bilo mu je tako drago da ga vidi, dodirne, ah, proklet bio!
Ušli su u mračne sobe niskih plafona. Stisak Armanove ruke preko Danijelovih leđa bio je neobično utešan.
Ah, da, ta intimnost, jer to je to, zar ne? Ti, moj tajni...
Tajni ljubavniče.
Da.
Dok su tako zajedno stajali - u ruševnoj sobi za ručavanje u kojoj su se nalazili poznati murali na kojima je
bilo prikazano ceremonijalno bičevanje, skoro neprepoznatljivo u mraku - Danijel je shvatio da ga, ipak,
nakon svega neće ubiti. On to neće učiniti. Naravno da od mene neće učiniti vampira, ali me neće ubiti. Taj
ples se neće okončati na taj način.
,,Ali, kako je moglo da se desi da tako nešto nisi znao?” - upitao je Arman, čitajući mu misli. ,,Ja te volim. Da
te nisam zavoleo, naravno da bih te odavno ubio.”
Mesečina se slivala kroz drvene rešetke na prozorima. Bogati likovi murala oživeli su naspram crvene poza-
dine, boje sasušene krvi.
Danijel je pomno zurio u stvorenje pred sobom, tog stvora koji je ličio na čoveka, zvučao kao ljudsko biće, ali
nije bio od te vrste. U njegovoj svesti je došlo do iznenadne promene; video je ovog stvora kao velikog in-
sekta, čudovišno zlog predatora koji je uništio na hiljade ljudskih života. A opet, on ga je voleo. Obožavao je
njagovu glatku belu kožu, njegove krup- ne braon oči. Voleo ga je ne zato što je ličio na nežnog misaonog
mladog čoveka, već zato što je bio jeziv, grozan, odvratan, a opet predivan u isto vreme. Obožavao je način
na koji ljudi vole zlo, jer ih ono uzbuđuje do same sržj njihovih duša. Zamislite samo da ubijate na taj način,
da uzimate živote kad god vam se prohte, jednostavno tako, zabadajući svoje zube u drugoga i uzimajući za
sebe sve što ta osoba može da vam podari.
Pogledajte samo odeću koju je nosio. Plava pamučna majica, teksas jakna sa bronzanim dugmićima. Odakle
mu to? Uzeo je sa svoje žrtve, da, kao što su nekadašnji lovci vadili svoje noževe i gulili kožu sa ubijenog
Plena dok je ovaj još zračio životnom toplotom? Nije ni čudo što su vonjali na so i krv, iako ni jedno od ta dva
nije bilo vidljivo. Kosa mu je bila Podšišana, kao da neće izrasti u roku cđ dvadeset i četiri sata na svoju re-
dovnu dužinu do ramena. Ovo je zlo. Ovo je iluzija. Ovo je ono što želim da postanem, i upravo je to i razlog
što ne mogu da podnesem da ga gledam.
Armanova usta su se pretvorila u osmeh, u blago prikriven osmeh. A onda su mu se i oči zamutile i zatvorile.
Nagnuo se prema Danijelu i pri- tisnuo svoje usne na njegov vrat.
I ponovo je, kao što je to učinio na ulici Divisadero u San Francisku sa vampirom Luijem, Danijel osetio oštre
zube koji probadaju površinu nje- gove kože. Iznanadni bol i pulsirajuća toplina.
,,Da li me to, konačno, ubijaš?” Postajao je snevan, zapaljiv, ispun- jen ljubavlju. „Uradi to, da.”
Ali, Arman je srknuo samo nekoliko kapi. Pustio je Danijela i nežno ga stisnuo za ramena, primoravajući ga
da se spusti na kolena. Danijel je pogledao naviše samo da bi video krv koja teče iz Armanovog ručnog zglo-
ba. Snažni električni udari prodrmali su Danijelovo telo kada je osetio ukus njegove krvi. U jednom trenu se
činilo da je Pompeja bila ispunjena šapatom, plačom, nekim nejasnim i drhtavim izrazom davne patnje i sm-
rti. Na hiljade onih koji su nestali u dimu i pepelu. Na hiljade onih koji su proživeli zajedničku smrt. Na
okupu. Danijel se pridržavao za Armana. Ali, krvi je nestalo. Ostao je samo ukus - ništa više.
,,Ti si moj, predivni dečače”, rekao mu je Arman.
Kada se sledećeg jutra probudio u krevetu u hotelu Ekscelsior u Rimu, Danijel je znao da više nikada neće
bežati od Armana. Manje od sat vremena nakon zalaska sunca, Arman je došao kod njega. Sada će otići u
London, čekao ih je automobil koji će ih odvesti do aviona. Ali, bilo je dosta vremena, zar ne, za još jedan za-
grljaj, za još jednu malu razmenu krvi.
„Odavde, iz mog vrata”, šapnuo je Arman, ljuljuškajući Danijelovu glavu u svojoj ruci. Prijatno, nečujno
udaranje. Svetla iz lampi su se raspršila, postala prodornija, poništavala su sobu.
Ljubavnici. Da, to se pretvorilo u jedan ekstatični i sveprožimajući
spoj.
,,Ti si moj učitelj”, rekao mu je Arman. „Ispričaćeš mi sve o ovom veku. Već počinjem da savladavam tajne
koje su mi izmicale od samog početka. Spavaćeš kada se sunce rodi, ako želiš, ali noći će pripadati samo
meni.”
Ubacili su se u samo središte života. Arman je bio genije maskira- nja, a kada bi u ranu noć ubio, mogao je
glatko da prode kao ljudsko biće gde god da krenu. Njegova je koža gorela od topline u tim ranim satima,
lice mu je bilo ispunjeno strastvenom radoznalošću, dok su mu zagrljaji bili grozničavi i brzi.
Samo bi još neki besmrtnik mogao da izdrži njegov tempo. Danijel je dremao na raznoraznim simfonijama i
operama ili tokom stotina i stotina filmova na koje ga je Arm.an odvlačio da ih gledaju. A tu su bile i beskra-
jne zabave, gužva i buka od Celsija do Mejfera, gde je Arman raspravljao sa stu- dentima o politici i filozofiji,
ili sa ženama o modi, ili sa bilo kime ko bi mu pružio makar i najmanju priliku za to. Oči su mu se zamagljivale
od uzbuđenja, glas mu je gubio onu mekanu, natprirodnu zvučnost i poprimao oštar ljudski izgovor ostalih
mladića u prostoriji.
Odeća svakojake vrste ga je privlačila, ne zbog njene lepote, već zbog značaja koji je ona za njega imala. No-
sio je teksas pantalone i majice kao i Danijel; nosio je končane džempere i radničke tregeruše, kožne jakne i
naočare za sunce nalik na ogledala na vrhu glave. Nosio je sašivena odela i večernje sakoe, belu kravatu i
smoking kada je za to bio raspoložen; jedne noći bi mu kosa bila podšišana na kratko, pa je ličio na bilo kojeg
mladog čoveka sa Kembridža, dok bi sledeće ona izrastala duga i kovrdžava, nalik na anđeosku grivu.
Činilo se kao da se on i Danijel neprestano penju u neke neosvet- ljene četvorospratnice da bi otišli u posetu
nekom slikaru, vajaru, fotogra- fu, ili da bi pogledali neki poseban, nikada prikazan revolucionarni film. Sate
su provodili u jeftinim stanovima tamnookih mladih žena koje su svi- rale rok muziku i pravile biljni čaj, koji
Arman nikada nije pio.
Svi, muškarci i žene, bili su, naravno, potpuno zaljubljeni u Armana, ,,tako nevinog, strastvenog,
briljantnog!” Ma, šta kažete?! Arman svoju moć da zavede, zapravo, skoro da nije mogao da kontroliše.
Danijel je bio taj koji je morao seksualno da opšti sa tim nesrećnicima, ako bi Arman prethodno uspeo da to
udesi. Tada bi sve posmatrao iz obližnje stolice, taj tamnooki Kupidon sa nežnim i odobravajućim osmehom.
Ta voajerska strast bila je vrela i ispunjena napetošću, dok je Danijel obrađivao tuđa tela sa sve većom razuz-
danošću, uzbuđen dvostrukim razlogom svakog pojedi- načnog intimnog dodira. Kada bi se sve okončalo,
ležao bi opet sa osećanjem ogromne praznine, zureći u Armana, uvređeno i bezosećajno.
U Njujorku su jurili na svečana otvaranja muzeja, kafea.lbarova; usvojili su mladog plesača, plaćajući mu sve
troškove tokom školovanja. Sedeli su na trotoarima u Sohou i Grenič Vilidžu dokono provodeći sate sa bilo
kim ko bi zastao da im se pridruži. Odlazili su na večernja predavanja iz književnosti, filozofije, istorije umet-
nosti i politike. Proučavali su biolcgi- ju, kupili mikroskope, sakupljali uzorke. Čitali su knjige o astronomiji i
pen- trali se po džinovskim teleskopima na krovovima zgrada u kojima su živeli po nekoliko dana ili, u najbol-
jem slučaju, ceo mesec. Odlazili su na boks mečeve, rok koncerte, pozorišne predstave na Brodveju.
Tehnološki pronalasci su počeli da opsedaju Armana, jedan po jedan. Prvo je to bio kuhinjski mikser, u ko-
jem je mućkao zastrašujuće mešavine u najvećoj meri zasnovane na bojama sastojaka; onda je došao red na
mikrotalasne pećnice, u kojima je kuvao bubašvabe i pacove. Kante za đubre su ga opčinjavale; hranio ih je
papirnim ubrusima i punim kutijama cigareta. A onda je prešao na opsednutost telefonima. Zvao je
raznovrsne međunarodne brojeve širom planete, satima razgovarajući sa smrtnicima u Australiji ili Indiji. Na
kraju ga je televizija potpuno osvojila, tako da je stan bio ispunjen treštavim zvučnicima i šljaštećim ekran-
ima.
Oduševljavalo ga je sve'što je u sebi sadržalo plavo nebo. Morao je da gleda vesti, popularne serije, doku-
mentarne filmove, ali i svaki film, iole vredan, koji je ikada bio snimljen.
Ngjzad je pronašao filmove koje je naročito voleo da gleda. Iznova i iznova je gledao film Ridlija Skota Blejd
raner. Bio je fasciniran Rutgerom Hauerom, snažno gradenim glumcem, koji se, kao vođa pobunjenih androi-
da, suprotstavlja svom čovekolikom tvorcu, ljubi ga a potom mu razbucava lobanju. Ta scena bi kod Armana
izazvala lagan, skoro vragolast smeh - zvuk lomljenja kostiju, pogled u Hauerovim ledenohladnim plavim
očima.
,,To je tvoj prijatelj, Lestat, tamo”, šapnuo je Arman jednom Danijelu. „Lestat bi imao... kako se kaže?..
muda?... da to uradi!”
Nakon Blejd ranera bi nastupao prilično budalast i veseo film Vremenski banditi, britanska komedija u kojoj
pet patuljaka kradu mapu stvaranja da bi mogli da putuju kroz rupe u vremenu. Skakuću iz jednog veka u
drugi, kradu i galame, zajedno sa svojim drugarom - jednim oman- jim dečakom, sve dok se na kraju svi oni
ne nađu u đavoljem skrovištu.
Posebno je jedna scena Armanu bila omiljena: patuljci na poloml- jenoj pozornici u Kasteleoneu pevaju
Napoleonu Ja i moja senka. To je Armana dovodilo do zacenjivanja. Tada bi gubio sva svoja natprirodna svo-
jstva i postajao bi pravi čovek, smejući se sve dok mu suze ne bi zaiskrsle u očima.
,rf'
Daniel je morao sebi da prizna da je u tome bilo neke užasne dopadljivosti, numera Ja i moja senka, sa pat-
uljcima koji se teturaju, tuku jedni sa drugima, da bi na kraju uništili čitav nastup, dok su zapanjeni muzičari
iz osamnaestog veka bili zbunjeni šta da misle o toj pesmi iz dvade- setog veka. Napoleon je prvo bio za-
prepašćen, a onda oduševljen! Cela ta scena je bila genijalno komična. Ali, koliko puta je jedan smrtnik mo-
gao da je gleda? Činilo se da Armanu tako nešto ne može nikada da dosadi.
Međutim, nakon nekih šest meseci, filmove je zamenio video- kamerama i odlučio je da lično snima filmove.
Vukao je Danijela svuda po Njujorku, dok je noću intervjuisao ljude po ulicama. Arman je snimio i sam sebe
kako recituje poeziju na italijanskom ili latinskom, ili kako jednos- tavno zuri sa prekrštenim rukama, sjajno
bledoliko prisustvo koje ulazi i izlazi iz kadra u večito mutnom bronzanom svetlu.
A onda je negde, nekako, na nekom mestu koje Danijelu nije bilo poznato, Arman snimio dugometražni ma-
terijal o sebi kako leži u kovčegu tokom dnevnih sati svog snevanja u nekoj vrsti mrtvačkog sna. Danijelu je
bilo nemoguće to da gleda. Arman je sedeo i taj materijal gledao satima, posmatrajući sopstvenu kosu,
isečenu u sumrak, koja je polako rasla naspram satena dok je nepokretno ležao zatvorenih očiju.
Sledeća pasija bili su kompjuteri. Ispunjavao je disk za diskom svo- jim tajanstvenim pisanijama. Iznajmio je
dodatne stanove na Menhetnu ne bi li smestio sve svoje kompjutere i aparature za video-igre.
Naposletku se zainteresovao za avione.
Danijel je oduvek voleo da putuje, vodio je Armana u gradove širom sveta, i naravno da su zajedno putovali
avionima. Nema ništa čudno u tome. Ali, sada je bilo reči o neprekidnom istraživanju; morali su da provode
čitavu noć u vazduhu. Neretko se dešavalo da lete u Boston, Vašington, Čikago, pa onda nazad u Njujork. Ar-
man je sve posmatrao - putnike, stjuardese; razgo- varao je sa pilotima; zavalio bi se udobno u duboka
sedišta prve klase osluškujući buku motora. Naročito su ga očaravali ogromni džambo džetovi. Imao je neza-
uzdanu potrebu da se upusti u neke duže i opasnije avanture; put do Port-o-Prensa, San Franciska, Rima,
Madrida ili Lisabona, nije bilo važno, sve dok bi se Arman bezbedno dokopao tla do zore.
Arman bi jednostavno nestajao u zoru. Danijel nije smeo nikada da zna gde je Arman počivao. Ali, i Danijel bi
bio iznuren do svitanja. Već je prošlo pet godina kako nije video podne.
Često bi se dešavalo da je Arman već u sobi neko vreme pre nego što bi se Danijel probudio. Kafa bi se
pušila, rtiuzike bila puštena - Vivaldi ili neka klavirska muzika, jer je Arman i jedno i drugo podjednako voleo
da sluša - a Arman bi šetao naokolo, zapet kao puška, iščekujući da se Danijel probudi.
„Hajde, ljubavniče, večeras idemo na balet. Hoću da vidim Barašnjikova. A posle toga idemo u Vilidž. Sećaš li
se onog džez benda, koji sam tako voleo da slušam prošlog leta? Pa, oni ponovo sviraju. Hajde, gladan sam,
voljeni moj. Moramo da krenemo.”
Ako bi se dogodilo da se Danijel rizvlači, Arman bi ga odgurao pod tuš, najapunjao, isprao, izvukao iz ku-
patila, naskroz ga osušio, obrijao mu lice nežno kao da je bio jedan od onih starih brica, a nakon toga bi ga
obukao, pažljivo birajući iz Danijelovog ormana prepunog prljave i odbačene odeće.
Danijel je uživao u osećaju koji su mu pružali dodiri tih jakih, svetlucavih i belih ruku, nalik satenskim rukavi-
cama, koje miluju njegovo golo telo. Armanove braon oči imale su moć da učine da se Danijel oseća kao da
je izvan sebe samog; ah, ta slasna đezorijentacija, očiglednost toga da je ponirao izvan svih fizičkih stvari, da
bi potom osetio njegove ruke koje se nežno preklapaju na njegovom grlu, i zube koji prodiru u njegovu kožu.
Tada bi zatvorio oči, telo bi mu polako preplavila toplina, a istinsku vrelinu bi doživeo kada bi Armanova krv
dotakla njegove usne. Ponovo bi čuo udaljene krike, plač - da li su to bile izgubljene duše? Činilo se kao da se
tu nalazilo neko svetleće kontinuirano prisustvo, kao da su svi njegovi snovi iznenada bili povezani, i kao da
su bili od životne važnosti, a opet taj osećaj da mu sve to zajedno nekako izmiče, rastapa se...
Jednom je posegnuo i svom snagom uhvatio Armana pokušavajući da mu zubima razdere kožu sa grla. Ar-
man je bio tako strpljiv, sam je razrezao sopstveni vrat umesto njega, dopuštajući mu da siše iz rane duže
nego ikada - da, to je bilo to - a onda ga je blago odgurnuo.
Danijel više nije bio sposoban da donosi ikakve odluke. Živeo je samo u stanju dve alternative: očaja i ek-
staze, spojene ljubavlju. Nikada nije unapred znao kada će mu krv biti podarem. Nikada nije znao da li su
zbog nje stvari izgledale drugačije - karanfili koji su zurili u njega iz vaza, neboderi koji su se jezivo preko noći
pomaljali, kao biljke, iz svog čeličnog semena - ili je razlog tome bio taj što se nalazio na granici ludila.
A onda je nastupila noć kada je Arman izjavio da je istinski spre- man da zakorači u ovaj vek, jer sada ga je
dovoljno razumeo. Želeo je nepro- cenjivo bogatstvo. Želeo je velelepno zdanje u kojem će boraviti, ispun-
jeno svim onim stvarima koje je naučio da ceni. Želeo je i jahte, avione, automo- bile - milione dolara. Želeo
je da priušti Danijelu sve ono što je mogao poželeti.
,,Šta hoćeš da kažeš time što pominješ milione?” - rugao mu se Danijel. ,,Ti, koji bacaš odelo svaki put kada
ga obučeš, ti koji iznajmljuješ stanove za koje zaboraviš gde se uopšte nalaze. Da li ti uopšte znaš šta je to
zip-kod ili porez? Ja sam taj koji kupuje sve te proklete avionske karte. Milioni. Kako ćemo da dodemo do
miliona dolara? Da ukrademo još jednog ’maseratija' i tako dalje, za ime boga!”
,,Danijele, ti si moj poklon od Luija”, rekao je Arman nežno. ,,Šta bih ja bez tebe? Ti sve pogrešno shvataš.”
Njegove oči su bile ogromne, nalik na dečije. ,,Ja želim da budem u samom središtu događanja, kao što sam
to nekada i bio - godinama unazad u Parizu, u Pozorištu vampira. Sigurno se sećaš. Zelim da postanem rak-
rana u očima sveta.”
Danijel je bio ošamućen brzinom kojom se sve dešavalo.
Sve je počelo pronalaskom blaga u vodama Jamajke, kada je Arman iznajmio čamac da Danijelu pokaže gde
treba da započnu sa vađenjem potonulog blaga. U vremenskom periodu od nekoliko dana otkrili su po-
tonulu špansku galiju napunjenu zlatnim šipkama i nakitom. Sledeće otkriće je bilo arheološko nalazište ne-
procenjivih Olmeških figurica. Još dva potonula broda su uspešno pronađena. Jeftino parče imanja u Južnoj
Americi sadržalo je davno zaboravljeni rudnik smaragda.
Kupili su vilu na Floridi, jahte, glisere, mali ali veoma zgodan
avion.
Sada su morali da obezbede i odeću, nalik na prinčeve, za svaku priliku. Arman je lično nadgledao mere za
Danijelove ručno rađene košulje, odela, cipele. Izabrao je materijale za beskrajnu paradu sportskih jakni,
pantalona, svečane odeće, svilenih ogrtača. Naravno da Danijel mora da ima i kapute obložene nercom za
hladnije dane, i večernja odela za odlazak u Monte Karlo, dijamantsku dugmad za manžete, čak i dugački
crni mantil od prevrnute kože, koji ćo Danijelu jako lepo stajati sa njegovom dvadese- tovekovnom visinom.
Kada se Danijel probudio u sumrak, njegova odeća je već bila dostavljena. Neka su mu nebesa u pomoći u
slučaju da treba da promeni jednu jedinu stvar, bilo da je u pitanju pamučna maramica ili crne svilene
čarape. Toliko je toga bilo da nije mogao da napravi izbor. Večera ga je čekala u prostranoj trpezariji čiji su
otvoreni prozori gledali na bazen. Arman je već sedeo za svojim pisaćim stolom u sledećoj prostoriji, koja je
bila njegova radna soba. Bi’o je mnogo posla koji je trebalo odiaditi: treba- 1° je konsultovati mape, iznaći
način za sticanje još većeg bogatstva.
,,Ali, kako ti sve to polazi za rukom?” - odlučno je pitao Danijel, dok je posmatrao Armana kako pravi
zabeleške, zapisuje uputstva u pogledu novih dobitaka.
,,Ako možeš da čitaš ljudske misli, možeš da postigneš sve što želiš”, rekao mu je strpljivo Arman. Ah, taj
blagi, razumni glas, to otvoreno, takoreći, iskreno dečačko lice, kestenjasta kosa koja mu je uvek nekako ne-
hajno upadala u oči, telo koje je na neki način posedovalo ljudski spokoj, fizičku ležernost.
,,Daj mi ono što želim”, zahtevao je Danijel.
,,Ja ti pružam sve što bi ikada od mene mogao da tražiš.”
,,Da, ali ne ono što sam već zatražio, ne ono što zaista želim!”
,,Budi živ, Danijele.” Bio je to nežni šapat, kao poljubac. ,,Iz srca ti govorim da je život bolji od smrti.”
,,Ja ne želim da budem živ, Armane, želim da živim zauvek, a onda ću ja tebi reći da li je život bolji od smrti.”
Stvar je bila u tome što ga je sve bogatstvo koje su posedovali dovodilo do ludila, čineći da svoju smrtnost
doživljava jasnije nego ikada ranije. Ploveći zalivom sa Armanom pod vedrim noćnim nebom ispunjen- im
bezbrojnim zvezdama, imao je očajničku želju da poseduje sve ovo zau- vek. Sa ljubavlju i mržnjom je pos-
matrao Armana kao bez napora upravlja brodom. Zar će mu Arman zaista dozvoliti da umre?
Igra ispitivanja je nastavljena.
Pikaso, Dega, Van Gog, ovo su bile samo neke od ukradenih slika koje je Arman pronašao bez ikakvog ob-
jašnjenja i predao ih Danijelu da ih proda ili da ih zadrži. Podrazumeva se da se nekadašnji vlasnici nisu
usuđivali da potraže svoje vlasništvo, naravno ukoliko su preživeli Armanov tih noćni obilazak svetilišta gde
su bila pohranjena ova ukradena blaga. Dešavalo se da se ponekad radilo o slikama čiji nazivi nisu bili poz-
nati. Na aukcijama su ove slike donosile milione. Ali, čak ni to nije bilo dovoljno.
Donosio je Danijelu bisere, rubine, smaragde, dijamantske tijare.
,,Nema veze, ionako su bile ukradene, tako da ih niko neće potraživati.”
Od okrutnih dilera iz Majamija Arman je krao bilo šta na šta bi nale- teo - pištolje, kofere pune novca, pa čak
i njihove čamce.
Danijel je zurio u gomile i gomile zelenih novčanica, dok su ih sekretarice prebrojavale, pakovale i odašiljale
na šifrovane račune u evrop- skim bankama.
Danijel je često gledao Armana kako nekuda odlazi sam da lovi u toplim južnim vodama - mladić u mekanoj
crnoj svilenoj košulji i crnim pantalonama koji vozi divan neosvetljeni gliser, dok mu vetar nosi nepodšišanu
dugačku kosu. Kakav smrtonosni neprijatelj. Negde tamo daleko, na pučini, on pronalazi svoje krijumčare i
napada - usamljeni gusar, smrt. Da li žrtve bivaju bačene u dubinu, dok im se kosa, možda, na trenu- tak ta-
lasa obasjana mesečinom, a pogled poslednji put počiva na onome koji ih -jfl uništio? Taj dečko! Oni su mis-
lili da su oni ti koji su bili zli...
„Hoćeš li mi dozvoliti da pođem sa tobom? Hoćeš li mi dopustiti da gledam kada to radiš?”
,,Ne.”
Kada je, najzad, prikupljena dovoljna količina kapitala, Arman je bio spreman na nove akcije.
Naredio je Danijelu da poruči, bez odlaganja, celu flotu brodova za krstarenje, lanac restorana i hotela. Sada
su im na raspolaganju bila četiri privatna aviona. Arman je posedovao osam telefona.
A, onda je usledilo ostvarenje konačnog sna: Noćno ostrvo, proizvod Armanovog stvaralaštva koje se sasto-
jalo od neverovatne staklene petospratnice u kojoj su se nalazili pozorišta, restorani i prodavnice. Iscrtao je
skice za arhitekte koje je izabrao za taj posao. Dao im je beskrajnu listu građevinskog materijala koji je želeo
da bude korišćen, tekstila, skulptura za fontane, pa čak i vrsta cveća, drveća u saksijama.
Zapazite: Noćno ostrvo. Od sumraka do svitanja, turisti su ga opsedali, dolazeći svojim čamcima iz luka Ma-
jamija. Muzika je neprestano svirala iz lokala, sa plesnih podijuma. Stakleni liftovi se nisu zaustavljali na
svom putu do nebesa; jezera, potoci, vodopadi su sjajili dok su na njihovim obalama rasli vlažni i krhki cve-
tovi.
Na Noćnom ostrvu ste mogli sve da kupite - dijamante, koka-kolu, knjige, klavire, papagaje, markiranu
odeću, lutke od porcelana. Tu se nudila hrrna iz svih svetskih kuhinja. Svake noći se prikazivalo po pet- fil-
mova u bioskopima. Ovde ste mogli da kupite engleski tvid, špansku kožu, indijsku svilu, kineske tepihe,
čisto srebro, kornete za sladoled ili svilene bombone, porcelan i italijanske cipele.
A, mogli ste i da živite tu pored, u tajnom luksuzu, dolazeći i odlazeći iz tog vrtloga kad god vam se prohte.
,,Sve je ovo tvoje, Danijele”, rekao je Arman, polako se krećući kroz prostrane i prozračne sobe njihove Vile
misterija, koja se sastojala od tri sprata prozora koji su gledali u udaljeni gorući prizor noćnih svetala
Majamija i nejasnih oblaka koji su se kotrljali na nebu iznad njihovih glava
- i podrumskih prostorija gde je Danijelu bio zabranjen pristup.
Veličanstven je bio taj vešt spoj starog i novog. Vrata lifta su se otvarala na široke pravougaone prostorije is-
punjene srednjovekovnim tapis- erijama i antikvarnim lusterima, dok su se u svakoj pojedinačnoj sobi
nalazili ogromni televizori. Renesansne slike krasile su Danijelov apartman, a persijski tepisi prekrivali par-
ket. Najbolja dela venecijanske umetnosti okruživala^su Armana u njegovoj belim tepihom prekrivenoj rad-
noj sobi ispunjenoj kompjuterima i monitorima. Knjige, časopisi i novine su dostavl- jani sa svih strana sveta.
,,Ovo je tvoj dom, Danijele.”
I bio je, a Danijel ga je obožavao, morao je to da prizna, a ono što je još više voleo bili su sloboda, moć, kao i
luksuz koji ga je okruživao gde god da ode.
On i Arman bi tokom noći otišli u dubine centralnoameričke prašume da vide ruševine Maja; otišli bi na Ana-
purnu da vide udaljeni vrh obasjan mesečinom. Lutali su zajedno prepunim ulicama Tokija, išli bi u Bankok,
Kairo, Damask, šetali se Limom, Riom i Katmanduom. Danijel se tokom dana odmarao u komforu najboljih
lokalnih gostionica; noću je lutao bez straha u Armanovom društvu.
Povremeno bi se, međutim, iluzija civilizovanog života raspršila. Ponekad bi, na nekim udaljenim i zabačenim
mestima, Arman osetio prisu- stvo drugih besmrtnika. Objasnio je Danijelu da ga je zaštitio svojim moćima,
ali je i pored toga bio zabrinut za njega. Upozorio ga je da mora uvek da bude u njegovoj blizini.
„Napravi me nalik sebi, pa više ne moraš brinuti.”
,,Ti ne znaš šta govoriš”, odgovorio mu je Arman. „Sada si samo jedan u milijardi bezličnih ljudi. Da si jedan
od nas, bio bi kao sveća koja gori u mraku.”
Danijel to nije hteo da prihvati.
„Primetili bi te iz cuga”, nastavio je da mu objašnjava Arman. Naljutio se, iako ne na Danijela. Stvar je bila u
tome što uopšte nije voleo da govori o besmrtnima. „Zar ti nije poznato da drevni odmah uništavaju
novonastale vampire?” - upitao ga je. „Zar ti tvoj voljeni Lui to nije objas- nio? To je ono što ja radim gde god
da se nastanimo - ja ih uništavam, te mlade vampire, te štetočine. Ali, ja nisam nesavladiv.” Zastao je sa
pričom kao da se dvoumi da li da nastavi ili ne. Tada je rekao: ,,Ja sam isto kao i bilo koja zver koja vreba.
Imam neprijatelje koji su drevniji i moćniji, one koji bi pokušali da me unište ako to požele. Siguran sam u
to.”
„Drevniji od tebe? Ali, ja sam mislio da si ti najstariji”, rekao je Danijel. Prošle su godine od kada su poslednji
put razgovarali o Intervjuu sa vampirom. Oni, zapravo, nikada nisu razgovarali o detaljima koji su se u toj kn-
jizi pominjali.
,,Ne, naravno da nisam najstariji”, odgovorio je Arman. Činilo se kao da se oseća pomalo neprijatno. ,,Bio
sam, otprilike, najstariji kojeg je tvoj prijatelj Lui ikada mogao da pronađe. Ima i drugih. Ja ne znam kako se
oni zovu. A, retko sam imao priliku i da ih vidim. Ali, dešava se da osećam njihovo prisustvo. Može se reći da
mi jedni druge osećamo. Jedni drugima šaljemo neme, ali zato moćne signale: ’Drži se podalje od mene’.”
Sledeće noći, dao je Danijelu privezak, talisman, kako ga je sam nazvao, da ga nosi. Prvo ga je poljubio i pro-
trljao svojim rukama, kao da je na taj način hteo da ga zagreje. Bilo je neobično posmatrati ovaj ritual. Bilo je
još čudnije videti taj predmet sa ugraviranim slovom A, koji je u sebi sadržao malu dozu Armanove krvi.
,,Evo, popij sadržinu ako ti se približe. Istog trenutka razbij bočicu. Oni će osetiti moć koja te štiti. Neće se
usuditi...”
,,Ah, ti ćeš dopustiti da me ubiju. Znaš da hoćeš!” - rekao je Danijel bezdušno. Isključio se. ,,Daj mi moć da se
borim sam.”
Ali, od tada je stalno nosio taj privezak. Na svetlosti lampe bi ispi- tivao slovo A i komplikovanu rezbariju u
kojoj je razabrao sićušne ljudske figure, neke od njih mučene, druge koje su se koprcale kao u agoniji, neke
mrtve. To je, zapravo, bilo užasno. Spustio je lanac u košulju, bio je hladan naspram njegovih golih grudi.
Barem se nije video.
Međutim, Danijel nikada nije video niti osetio prisustvo nekog dru- gog natprirodnog bića. Luija se prisećao
kao neke halucinacije, nečega što mu je bilo poznato kao iz nekog grozničavog bunila. Arman je bio Dani-
jelov jedini autoritet, nemilosrdni i obožavani demonski bog.
Njegova se gorčina sve više produbljivala; život sa Armanom ga je razjarivao, izluđivao. Prošle su godine od
kada je Danijel čak i pomislio na svoju porodicu, prijatelje koje je nekada poznavao. Novac, koji im je slao u
vidu čekova, redovno je stizao na njihovu adresu, o tome se pobrinuo, ali oni su sada bili samo obična imena
sa spiska.
,,Ti nikada nećeš umreti, a mene gledaš i posmatraš kako kopnim, iz noći u noć, naslađuješ se time.”
Grozne svađe, jezivi sukobi, dok se Arman naposletku nije slomio. Očiju staklenih od nemog gneva, počeo je
tiho ali nekontrolisano da plače, kao da je otkrio neku izgubljenu emociju koja je pretila da ga rastrgue.
,,Ja ti to neću učiniti, ja to ne mogu uraditi. Traži od mene da te ubi- jem i to bi mi bilo lakše. Zar ti ne shvataš
šta od mene tražiš? To je oduvek bila prokleta greška! Zar ne shvataš da bi svako od nas izabrao ljudski život
umesto o.voga, samo kada bi imao izbora?”
„Odrekli biste se besmrtnosti samo da biste proživeli jedan život? Ne verujem ti. Ovo je prvi put da mi gov-
oriš jednu takvu očiglednu laž.” „Kako se samo usuđuješ?”
,,Ne udaraj me. Mogao bi da me ubiješ. Ti si tako jak.”
„Odrekao bih se. Samo da nisam kukavica kada taj trenutak nas- tupi, da nisam, nakon pet stotina pohlepnih
godina u ovom jezivom vihoru još uvek do srži užasnut od smrti.”
,,Ne, ne bi. Strah nema nikakve veze sa tim. Zamisli samo taj jedan život koji bi proživeo od trenutka rođenja.
I sve ovo izgubljeno? Budućnost u kojoj su ti poznati moć i luksuz o kojima ni Džingis-kan nije mogao da
sanja? Ali, zaboravi na tehnička čudesa. Da li bi se pomirio sa neznanjem o sudbini sveta? Ah, nemoj mi reći
da bi.”
Nikakav zaključak u vidu reči nije postignut. Sve bi se završilo zagrljajem, poljupcem, krvlju koja ga pecka,
pokrovom snova koji se nadvi- suje nad njim kao neka velika mreža, glad! Volim te! Daj mi još! Da, još. Ali
nikada dovoljno.
Sve je bilo beskorisno.
Šta su ove transfuzije učinile njegovom telu i duši? Omogućile mu da detaljnije vidi padajući list? Arman mu
nikada neće pružiti Dar!
Arman će biti svedok nebrojenih Danijelovih odlazaka i dolazaka, bega u užas svakodnevnog sveta. Bilo mu
je draže da sve to posmatra, da rizikuje, nego da mu pruži ono za čim je žudeo. Nije bilo ničega što bi Danijel
mogao da uradi, ništa što bi mogao da pruži da zauzvrat dobije željeno.
Tako su započela i njegova lutanja, njegov beg, a Arman ga nije pra- tio. Čekao bi svaki put da ga Danijel
preklinje da bude vraćen. Ili bi čekao sve do momenta kada Danijel nije mogao ni da ga prizove, kada je bio
na ivici same smrti. Tada, i samo tada, Arman bi ga vratio.
Kiša je udarala u široke trotoare avenije Mičigen. Knjižara je bila prazna, svetla su bila pogašena. Negde je
sat otkucao devet sati. Stajao je naspram stakla posmatrajući saobraćaj koji je prolazio iza njega. Nije imao
kuda da ode. Da li da ispije majušnu kapljicu krvi iz amajlije? Sto da ne?
Lestat je bio u Kaliforniji, već se prikradao, možda čak i pratio svoju žrtvu. A oni su pripremali dvoranu za
koncert, zar ne? Smrtnici su nameštali svetla, mikrofone, povlašćena sedišta, nesvesni tajnih šifri koje bivaju
razmenjivane, nesvesni da će se opaka publika sakriti u ogromnoj bezličnoj i neminovno histeričnoj ljudskoj
gunguli. Ah, možda je Danijel napravio strašno pogrešan proračun. Možda je Arman bio tamo!
U početku se to činilo nemogućim, a onda je postalo očigledno. Zašto to Danijel ranije nije shvatio?
Sigurno je da je Arman otišao tamo! Ako je bilo i trunke istine u onome što je Lestat napisao, Arman će doći
na razračunavanje, da bude sve- dok, da možda potraži one kojima je izgubio traga tokom vekova a koje je
sada isti poziv privukao Lestatu.
Šta je u jednom trenutku značio smrtni ljubavnik, čovek koji mu čitavu deceniju nije predstavljao ništa više
do igračke? Ne. Arman je otišao bez njega. I ovoga puta neće biti spasenja.
Bilo mu je hladno i osećao se sićušnim dok je tamo stajao. Onako sam, osećao se očajnim. Nisu bili važni nje-
govi predosećaji, način na koji mu se prikazao san o blizankinjama učinivši od njega proroka. Ovo su bile
stvari koje su prolazile kraj njega nalik na velika crna krila. Mogao se oseti- ti samo ravnodušni vetar dok bi
ona lepršala preko glave. Arman je bez njega krenuo dalje, prema sudbini koju Danijel nikada u potpunosti
neće razumeti.
To ga je ispunilo užasom, tugom. Kapije su bile zaključane. Zabrinutost koju je izazvao s^n mešala se sa
tupim, mučnim strahom. Stigao je do krajnje granice. Šta da radi? Klonulo je zamislio Noćno ostrvo
zatvoreno za njega. Video je vilu iza njenih belih zidova, tako visoko iznad plaže da je bilo nemoguće dopreti
do nje. Zamislio je svoju prošlost koja je iščezla, zajedno sa njegovom budućnošću. Smrt je predstavljala
razumevanje trenutne stvarnosti: da na kraju zapravo nema ničega.
Napravio je nekoliko koraka; ruke su mu utrnule. Kiša je natopila njegovu košulju. Poželeo je da legne na
sam trotoar i dopusti blizankinjama da mu ponovo dođu u pohode. Lestatovi stihovi su mu prolazili kroz
glavu. Mračnim darom je nazivao trenutak ponovnog rođenja. Divljim vrtom svet koji je mogao da prigrli
takva izvanredna čudovišta, ah, da.
Ali, dozvoli mi da budem ljubavnik u Divljem vrtu sa tobom, a tada bi se i zamrla svetlost povratila sa velikim
praskom slave. Iz smrtnog tela prešao bih u večnost. Bio bih jedan od vas.
^rtoglavica. Da li je to skoro pao? Neko je pričao sa njim, neko ga je pitao da li je dobro. Ne, naravno da
nisam. Zašto bih i bio?
Ali, jedna ruka našla se na njegovom ramenu.
Danijele.
Pogledao je nagore. Arman je stajao na ivici trotoara.
U prvom trenutku nije mogao da poveruje, toliko je čeznuo za tim, ali nije mogao da opovrgne ono što je
video. Arman je zaista stajao tamo. Nemo ga je posmatrao iz svog nezemaljskog mira koji je posedovao, dok
mu je lice sijalo ispod najblažeg dodira natprirodnog bledila. Kako je normalno izgledao, ako je lepota ikada
normalna. A opet, bio je na jedan čudesan način odvojen od materijalnih stvari koje su ga dodirivale, zguž-
vanog belog kaputa i pantalona koje je nosio. Iza njega je u pripravnosti bila velika siva karoserija ,,rols ro-
jsa”, kao kakav tihi sluga, po čijem su srebrnom krovu dobovale kapljice kiše.
Hajde, Danijele. Ovog puta si mi zaista otežao stvari, zarne, stvarno
otežao.
Čemu potreba za naređenjem kada je ruka koja ga je vukla napred bila tako snažna? Bila je takva retkost
videti Armana istinski ljutog. Ah, kako je Danijel voleo tu njegovu srdžbu! Izgubio je tlo pod nogama. Osetio
je kako ga podiže, a onda mekani dodir baršuna ispod sebe, na stražnjem sedištu automobila. Pao je na
ruke. Zatvorio je oči.
Ali, Arman ga je pažljivo uspravio, pridržao. Automobil se u pokre- tu nežno i prijatno ljuljuškao. Tako je bilo
lepo najzad spavati u Armanovom zagrljaju. Ali, bilo je toliko toga što je Armanu morao da ispriča, toliko
toga o snu, o knjizi.
,,Zar misliš da ja ne znam?” - šapnuo je Arman. Šta je trebalo da predstavlja taj čudni sjaj u njegovom oku?
Bilo je nečega sirovog i nežnog u načinu na koji ga je Arman gledao, nestao je sav spokoj. Podigao je flašu
punu brendija i stavio je Danijelu u ruku.
,,I tvoj beg od mene”, rekao je, ,,iz Stokholma i Edinburga, Pariza. Šta ti misliš šta sam ja da te mogu pratiti
tom brzinom duž tolikih puteva? A takva opasnost vreba...”
Odjednom su se njegove usne našle na Danijelovom licu. Ah, to je već bilo bolje, ja volim da se ljubim. I da se
privijam uz mrtve, da, zagrli me. Zagnjurio je svoje lice u Armanov vrat. Tvoja krv.
,,Ne još, ljubljeni moj.” Arman ga je odgurnuo napred, pritišćući svoje prste na Danijelove usne. U tom tihom
i kontrolisanom glasu se pojav- ila neuobičajena brižnost. „Slušaj šta imam da ti kažem. Našu vrstu uniš-
tavaju širom sveta.”
Uništavaju. Ta reč je izazvala talas panike u njemu, tako da se skroz ukrutio u svoj svojoj iznemoglosti.
Pokušao je da se usredsredi na Armana, ali je ponovo ugledao crvenokose blizankinje, vojnike, ugljenisano
telo majke prevrnuto u pepelu. Ali, značenje, kontinuitet... Zašto?
,,Ne mogu ti reći”, rekao je Arman. Kada je to rekao, mislio je na san, jer ga je i on sanjao, takode. Podigao je
brendi do Danijelovih usana.
Oh, tako je toplo, da. Prepustio bi se nesvesti da se nije tako grčevito opirao. Nečujno su sada jurili duž au-
toputa, iz Cikaga, dok je kiša dobovala po prozorima, zajedno prikovani na ovom toplcm, baršunom op-
točenom i omeđenom mestu. Ah, kakva divna srebrna kiša. Arman se okrenuo, nešto mu je privuklo pažnju.
Činilo se kao da osluškuje neku udaljenu muziku, usana odšrkinutih, zakočenih na ivici govora.
Ja sam sa tobom, bezbedan sa tobom.
,,Ne, Danijele, nisi bezbedan”, odgovorio je. ,,Možda čak ni za jednu jedinu noć ili pak nijedan sat.”
Danijel je pokušao da razmišlja, da osmisli pitanje, ali bio je i previše slab, isuviše pospan. U automobilu je
bilo tako udobno, a vožnja tako smirujuća. I blizankinje. Divne crvenokose blizankinje želele su da dođu
sada! Njegove se oči zatvoriše u deliću sekunde. Potonuo je u Armanovo rame, osećajući njegovu ruku na
svojim leđima.
Izdaleka je čuo Armanov glas:
,,Šta mi je činiti sa tobom, ljubljeni moj? Naročito sada, kada se i sam toliko plašim.”
Ponovo tama. Cvrsto se držao ukusa brendija u svojim ustima, dodi- ra Armanove ruke, ali već je snevao.
Blizankinje su koračale pustinjom; sunce se nalazilo visoko na nebu. Ono je peklo njihove belopute ruke, nji-
hova lica. Usne su im bile naduvene i ispucale od žedi. Haljine su im bile isprskane krvlju.
,,Uči. i da padne kiša”, prošaputao je Danijel, ,,ti to možeš, učini da padne kiša.” Jedna od blizankinja je pala
na kolena, a njena je sestra isto kleknula i obg&iila je. Crvena kosa i crvena kosa.
Negde izdaleka ponovo je začuo Armanov glas. Arman je rekao da su se nalazile isuviše duboko u pustinji.
Čak ni njihovi duhovi nisu mogle da učine da kiša padne na jednom takvom mestu.
Ali, zašto? Zar duhovi nisu mogli da učine bilo šta?
Ponovo je osetio kako ga Arman nežno ljubi.
Blizankinje su sada ušle u uzan planinski klanac. Ali, ni tu nije bilo senke jer je sunce bilo direktno iznad njih,
a stenovite padine bile su i previše opasne da bi se uz njih popele. Nastavile su da hodaju. Zar nema nikoga
da im pomogne? Teturaju se i padaju na svakih nekoliko koraka.
Stenje izgleda i previše vrelo da bi ga dotakle. Najzad jedna od njih pada ničice u pesak, a druga leže preko
nje, štiteći je svojom kosom.
Oh, kada bi samo pala noć i donela svoje hladne vetrove.
Iznenada, blizankinja koja štiti svoju sestru diže pogled nagore. Čula je neki pokret na stenama. A onda
ponovo tišina. Jedan kamen se odronjava, a njegov pad odzvanja mekanim i jasnim zvukom komešanja. A
tada Danijel ugleda ljude koji se kreću preko pukotina, pustinjski ljudi onakvi kakvi su izgledali već hiljadama
godina, sa svojom tamnom kožom i teškim belim odorama.
Blizankinje se istovremeno podižu na kolena dok im ljudi prilaze. Oni im nude vodu. Prosipaju hladnjikavu
tečnost preko njih. Blizankinje iznenada počinju da se smeju i histerično pričaju - ogromno je njihovo
olakšanje, ali ih ljudi ne razumeju. One počinju da gestikuliraju, posve razumljivo, dok jedna pokazuje na
stomak svoje sestre, a onda, preklapajući ruke, pravi univerzalni pokret ljuljanja deteta. Ah, da. Ljudi podižu
trudnu ženu. Svi zajedno kreću ka oazi oko koje se nalaze njihovi šatori.
Najzad blizankinje mogu da spavaju, kraj svetlosti vatre izvan šatora, bezbedne, medu pustinjskim Ijudima,
Beduinima. Da li je moguće da su Beduini drevni narod, da njihova istorija seže hiljadama i hiljadama godina
unazad? U zoru, jedna od blizankinja se pridiže, i to ona koja ne nosi dete u svojoj utrobi. Dok je njena sestra
posmatra, ova kreće prema masli- njaku oaze. Ona podiže svoje ruke i, u prvi mah, samo se čini da priziva
sunce. I ostali su se probudili; okupljaju se i posmatraju. Tada se podiže vetar, nežno pokrećući granje masli-
novog drveća. A onda počinje da pada kiša, nežna i slatka kiša.
Otvorio je oči. Nalazio se u avionu.
Odmah je prepoznao malenu spavaću sobu po belim plastičnim zidovima i uspavljujućoj mutnožutoj svet-
losti. Sve je bilo sintetičko, tvrdo i sjajno kao ogroman grudni koš praistorijskih životinja. Da li je napravljen
pun krug? Tehnologija je ponovo stvorila Joninu odaju duboko u utrobi kita.
Ležao je na krevetu, koji nije imao naslon ili donje šipke kao ni no- gare niti okvir. Neko mu je oprao ruke i
lice. Bio je sveže obrijan. Ah, to je bilo prijatno. Buka motora je predstavljala sveprisutnu tišinu - kit je disao,
jureći kroz more. To mu je omogućilo da stvari oko sebe vidi veoma jasno. Flašu. Burbon. Zeleo ga je. Ali, bio
je i previše iznuren da bi mogao da se pomeri. I, nešto nije bilo u redu, nešto... Posegnuo je da opipa svoj
vrat. Amajlija je nestala! Ali, nije bilo važno. Bio je sa Armanom.
Arman je sedeo za malim stolom pokraj prozora nalik na kitovo oko, belog plastičnog poklopca namaknutog
do kraja. Odsekao je kosu. Sada je nosio crnu vunu, urednu i kvalitetnu. Ličio je ponovo na leš obučen za
sahranu; čak su mu i blistave crne cipele bile pogodne za tu priliku. Sve je ovo bilo sumorno. Sada će rteko
pročitati dvadeset i treći psalam. Vratite belu odeću.
,,Ti umireš”, rekao je Arman nežno.
,,Da podem i dolinom sjena smrtnoga, neću se bojati zla, i tako dalje”, šapnuo je Danijel. Njegovo je grlo bilo
veoma suvo. Glava ga je bolela. Potpuno je bilo nevažno o čemu je, zapravo, razmišljao. Sve je već odavno
bilo rečeno.
Arman je ponovo nemo progovorio, bilo je to nalik na laserski zrak koji dodiruje Danijelov mozak;
Da li da gubimo vreme na detaljima? Sada više nemaš ni šezdeset i pet kilograma. Alkohol ti proždire utrobu.
Polulud si. Nema, takoreći, ničega na ovome svetu što ti još uvek može priuštiti radost.
,,Osim što povremeno volim da porazgovaram sa tobom. Tako je jednostavno bilo razumeti sve ono što mi ti
kažeš.”
Ukoliko bi se dogodilo da me više nikada ne vidiš, to bi samo pogoršalo stvari. Ako nastaviš da živiš kao što
živiš, nećeš doživeti ni pet dana.
U stvari, to je bila prilično nepodnošljiva misao. Ali, ako je sve tako kao što tvrdiš, zašto sam uopšte bežao?
Nije bilo odgovora.
Sve se činilo tako jasnim. Nije u pitanju bio samo zvuk motora, već i čudni pokreti aviona, to beskrajno i
promenljivo lelujanje, kao da je jahao vazduhom pridižući se i padajući, jezdeći preko okuka, fijučući uvis.
Kao kit koji sve brže pliva svojom putanjom, kao što je Beovulf rekao.
Armanova kosa bila je uredno začešljana na jednu stranu. Na nje- govom ručnom zglobu nalazio se zlatni sat,
jedan od onih modernih, visokotehnoloških uzoraka koje je obožavao. Pomislite samo na tu stvar čiji su bro-
jevi svetleli u kovčegu tokom dana. Na sebi je imao i crni sako, prilično staromodan, sa uskim reverima.
Košulja je bila načinjena od crne svile, ili je barem tako izgledala. Ali, njegovo lice, ah, svakako se nahranio. I
to dobro.
Da li se sećaš bilo čega što sam ti ranije rekao?
,,Da”, rekao je Danijel. Međutim, istina je bila da je imao problema sa pamćenjem. A onda mu se iznenada
rasvetlilo, prilično okrutno. „Nešto o tome da je svuda nastalo uništenje. Ali, ja umirem. Oni umiru, ja
umirem. Oni su postali besmrtni pre nego što se to dogodilo; ja sam jedva živ. Vidiš? Sećam se. A sada bih
voleo malo burbona.”
Ne postoji ništa što bih ja mogao da učinim da dobiješ volju za živo- tom, zar ne?
„Nemoj ponovo. Iskočiću iz aviona ako nastaviš.”
Hoćeš li me onda poslušati? Stvarno poslušati?
,,Šta ja tu mogu da učinim? Ja ne mogu da pobegnem od tvog glasa kada ti želiš da te slušam; to je kao neki
tajni mikrofon u mojoj glavi. Šta su to, suze? Plakaćeš nada mnom?”
U jednom kratkom trenutku je izgledao tako mlad. Kakva izopačenost.
„Proklet bio, Danijele”, rekao je, tako da je Danijel te reči mogao glasno da čuje.
Danijel se stresao. Bilo je užasno gledati ga kako pati. Danijel ništa nije rekao.
,,Ono što smo mi”, rekao je Arman, „nikada nije trebalo da postoji, to ti je dobro poznato. Nisi morao da
pročitaš Lestatovu knjigu da bi to otkrio. Bilo ko od nas je mogao da ti kaže da je to grozota, demonska fuz-
ija...”
„Onda je ono što je Lestat napisao tačno.” Demon koji je ušao u drevnu egipatsku Majku i Oca. Pa, u naj-
manjem smislu, neki duh. Tada su to nešto nazivali demonom.
„Nije važno da li je ili nije istina. Počeci više nisu važni. Ono što je bitno je to da se možda približava kraj.”
Osetilo se snažno nadiranje panike, vraćanje atmosfere sna, para- jući zvuk blizankinja koje vrište.
„Slušaj me”, rekao je strpljivo Arman, dozivajući ga nazad iz vlasti dveju žena. „Lestat je probudio nešto ili
nekoga...”
„Akašu... Enkila.”
„Možda. Možda ih je više od jednog ili dvoje. Niko ne zna zasig- r rno. Neprestano se ponavlja nejasan krik o
opasnosti, ali čini se da niko ne zna odakle dolazi. Samo znaju da smo proganjani i uništavani, da kovene i
sastajališta proždire vatreni plamen.”
,,Ja sam čuo vapaj o opasnosti”, šapnuo je Danijel. „Ponekad veoma glasno usred noći, dok se u drugim
trenucima pojavljuje kao odjek.” Ponovo je ugledao blizankinje. To mora da je imalo neke veze sa blizankin-
jama. „Ali, kako ti znaš o svemu tome što se događa, o kovenima, o...?”
„Danijele, nemoj da me iskušavaš. Nije nam preostalo mnogo vre- mena. Jednostavno, znam. I ostali znaju.
To je kao tok koji teče kroz niti ogromne mreže.”
,,Da.” Kad god bi Danijel okusio vampirsku krv, ukazala bi mu se na tren ta sjajna smeša znanja, veza, polu-
razumljivih vizija. Dakle, bilo je isti- na. Mreža je započeta sa Majkom i Ocem...
,,Pre mnogo godina”, prekinuo ga je Arman, ,,sve ovo mi ne bi ništa značilo.”
,,Šta hoćeš da kažeš?”
,,Ali, sada ne želim da se okonča. Ne želim da nastavim da egzisti- ram ako ti...” Lice mu se malkice izmenilo.
Na njemu se prikazao blag nagoveštaj iznenađenja. ,,Ne želim da umreš.”
Danijel nije ništa rekao.
Jeziv je bio mir ovog trenutka. Čak i pored toga što je avion blago jahao na vazdušnim strujama. Arman je
sedeo, zamišljen, tako strpljiv, rečima podupirući gladak i miran glas.
,,Ja se ne bojim, jer si ti ovde”, rekao je iznenada Danijel.
,,0nda si budala. Ali, reći ću ti za još jedan tajanstveni deo.”
,,Da?”
„Lestat još uvek postoji. On nastavlja sa svojim planovima. I oni koji su se okupili oko njega su nepovređeni.”
,,Ali, kako možeš da budeš siguran u to?”
Nasmejao se kratkim baršunastim osmehom.
„Ponovo počinješ. Baš si nepopravljiv čovek. Ti me ili precenjuješ ili potcenjuješ. Retko kada me pravilno
ocenjuješ.”
,,Ja funkcionišem sa polovnim sredstvima. Celije mog tela su podložne izopačenju, proćesu koji se naziva
starenje i...”
,,Oni su se okupili u San Francisku. Nalaze se u stražnjim prostori- jama paba po imenu Drakulina kći. Možda
ja to znam zato što je to i drugi- ma znano, a jedan moćni um hvata slike od drugog i nehotično, ili pak
namerno, prenosi te vizije dalje. Možda jedan svedok prenosi sliku mnogim drugima. Ne mogu zasigurno da
tvrdim. Misli, osećanja, glasovi, oni su jed- nostavno tu. Putuju mrežom, nitima. Neki su jasni, a neki mutni.
Tu i tamo upozorenje nadjača sve ostalo. Opasnost. Čini se kao da naš svet na trenu- tak zaćuti. A onda se
drugi glasovi ponovo uzdižu.”
,,A, Lestat? Gde je Lestat?”
„Bio je viđen, ali samo na tren. Ne mogu da ga uhode do njegovog skrovišta. Isuviše je pametan da bi to
dozvolio. Ali, on im se ruga. On vozi svoj cmi ’porše’ ulicama San Franciska. Postoji mogućnost da on i ne zna
šta se sve izdogađalo.”
„Objasni mi.”
,,Moć komunikacije varira. Slušati misli drugih često znači da se i tvoje čuju. Lestat prikriva svoje prisustvo.
Njegov um je verovatno potpuno zatvoren.”
,,A, blizankinje? Dve žene iz sna, ko su one?”
,,Ne znam. Nisu svi sanjali taj san. Ali, mnogi znaju za njih, i čini se da ih se svi plaše. Duboko su ubeđeni u to
da je Lestat kriv za to.”
„Pravi đavo među đavolima.” Danijel se blago nasmejao.
Uz nežno klimanje glavom, Arman se klonulo složio sa ovim zaključkom. Čak se i nasmešio.
Mir. Zvuk motora.
,,Da li razumeš to što ti pričam? Svuda se dešavaju napadi na našu vrstu samo tamo ne.”
„Tamo gde se nalazi Lestat.”
„Upravo tako. Ali, uništitelj se pomera hirovito. Čini se da mora da bude u neposrednoj blizini onoga koga
uništava. Možda iščekuje koncert ne bi li dokrajčio započeto.”
,,On ti ne može nauditi. Već bi to uradio...”
Još jedan kratak, podrugljiv smeh, jedva čujan. Telepatski smeh?
„Tvoja me vera, kao i uvek, gane, ali nemoj baš sada da mi ideš niz dlaku. Ta stvar nije svemoguća. Ona ne
može da se pokreće stalno istom brzinom. Moraš da prihvatiš odluku koju sam doneo. Mi odlazimo k njemu,
jer ne postoji nijedno drugo bezbedno mesto. To je pronašlo demone i u najzabačenijim mestima i pretvo-
rilo ih u pepeo...”
,,I zato što želiš da budeš sa Lestatom.”
Nije bilo odgovora.
„Znaš da želiš. Zeliš da ga vidiš. Zeliš da budeš tamo ako zatreba tvoju pomoć. U slučaju da dođe do borbe...”
Nije bilo odgovora.
,,A, ako je Lestat uzrok svega toga, možda on to može i zaustaviti.”
Arman još uvek nije zborio. Činilo se da je zbunjen.
„Jednostavnije je od toga”, rekao je najzad. ,,Ja moram da idem.” Činilo se da avion nije ništa drugo do stvar
koja lebdi na peni zvuka. Danijel je pospano pogledao u strop, u svetlost koja se pomicala.
Najzad videti Lestata. Pomislio je na Lestatovu staru kuću u Nju Orliensu. Na zlatni sat koji je pronašao na
prašnjavom podu. A sada su jezdili ka San Francisku, nazad na početak, nazad Lestatu. Bože, kako je želeo da
popije malo burbona. Zašto mu Arman nije dozvolio da pije? Bio je tako slab. Otići će na koncert, videće
Lestata...
Ali, onda se ponovo pojavio osećaj straha, sve dublji, bojazan koju su inspirisali snovi.
„Nemoj da dozvoliš da ih ponovo sanjam”, iznenada je šapnuo.
Učinilo mu se da čuje Armana kako kaže - da.
Odjednom je Arman zastao kraj kreveta. Njegova senka je prekrila Danijela. KitOvo telo se učinilo manjim,
ništa više do svetlosti koja je okruživala Armana.
„Pogledaj me, voljeni”, izustio je.
Tama. A onda je visoka gvozdena ograda počela da se otvara, a mesečina je preplavila vrt. Kakvo je ovo
mesto?
Oh, Italija, morala je da bude, sa svojim nežnim i putenim toplim vazduhom i punim mesecom koji je sijao na
drveće i cveće, i šire - na Vilu misterija na samoj ivici drevne Pompeje.
„Ali, kako smo dospeli ovde?” Okrenuo se ka Armanu, koji je stajao kraj njega obučen u čudnu staromodnu
odeću od baršuna. Jedan dugi trenu- tak nije mogao da učini ništa do da zuri u Armana, u crnu tuniku od
baršuna koju je nosio, kao i u uzane pantalone i njegovu dugačku valovitu kestenjastu kosu.
,,Mi nismo stvarno ovde”, rekao je Arman. „Znaš da nismo.” Okrenuo se i zakoračio u vrt prema vili, dok su
njegove potpetice pravile mekani zvuk na oronulim sivim kamenim pločama.
Ali, sve je to bilo tako stvarno! Pogledajte samo te ruševne i stare kamene zidove, i cveće u dugačkim i
dubokim lejama, kao i puteljak sa Armanovim svežim otiscima! A, tek zvezde iznad glave, te zvezde!
Okrenuo se i posegnuo u krošnju limunovog drveta otkinuvši jedan jedini miomirisan listak.
Arman se okrenuo i posegnuo za njegovom rukom. Miris sveže izo- rane zemlje se pridizao iz cvetnih leja.
Ah, mogao bih ovde da umrem.
,,Da”, rekao je Arman, „mogao bi. I hoćeš. Znaš da to nikada ranije nisam uradio. Već sam ti to rekao, ali ti
mi nisi verovao. Ali ti je zato Lestat to obznanio u svojoj knjizi. Ja to nikada nisam uradio. Da li njemu veru-
ješ?”
„Naravno da sam ti verovao. Zavet koji si dao, sve si mi to objasnio. Ali, Armane, pitam te sada, kome si se ti
to zakleo?”
Smeh.
Njihovi su glasovi odzvanjali vrtom. Kako su samo raskošne i velike bile ruže i hrizanteme. Svetlost je sipila sa
vrata Vile misterija. Da li se to čula neka muzika? Celokupno ruševno zdanje bilo je prekrasno osvetljeno is-
pod te usijane boje plavog noćnog neba.
„Dakle, nateraćeš me da prekršim svoj zavet. Dobićeš ono što misliš da želiš. Ali, pogledaj pažljivo u ovaj vrt,
jer jednom kada to uradim, nika- da više nećeš moći da čitaš moje misli, niti da vidiš moje vizije. Spustiće se
veo tišine.”
,,Ali, tada ćsmo biti braća, zar to ne vidiš?” - upitao je Danijel. Arman je stajao tako blizu njega da su se skoro
ljubili. Cveće koje se isprečilo između njih bilo je zgnječeno, ogromne i uspavane žute georgine i bele gladi-
ole, a tako je miomirisno bilo. Zastali su ispod umirućeg drveta u kojem su rasle divlje vistarije. Njeni nežni
cvetovi drhturili su u gomila- ma, dok su isprepletene stabljike bile bele kao kost. Iz daljine su se čuli glasovi
koji su dopirali iz vile. Da li su to neki ljudi tamo pevali?
„Ali, gde se mi, zapravo, nalazimo?” - upitao je Danijel. „Reci mi!” „Rekao sam ti. Ovo je samo san. Ali, ako
želiš da ga nekako nazoveš, dozvoli mi da mu nadenem ime - Kapija života i smrti. Povešću te sa sobom kroz
tu kapiju. Zašto? Zato što sam kukavica. Osim toga, i previše te volim da bih mogao da te pustim.”
Kakvu je radost Danijel tada osetio, takav hladan i divan trijumf. Dakle, ovo je bio njegov trenutak. Više nije
bio izgubljen u jezivom protoku vremena. Više neće biti jedan od onih miliona rođenih kojima je suđeno da
snivaju u ovoj vlažnoj i smrdljivoj zemlji, ispod izlomljenog i uvenulog cveća, bezimeni i zaboravljeni - sva viz-
ija toga će potpuno nestati.
„Ništa ti ne obećavam. Šta bih i mogao da ti obećam? Rekao sam ti šta nas čeka.”
,,Baš me briga. Zelim da s tobom krenem u to.”
Armanove oči postale crvene, umorne stare. Na sebi je imao prefin- jenu odeću, ručno rađenu, prašnjavu,
nalik na odeždu nekog duha. Da li su oni bili ono što je um bez mnogo muke stvarao kada bi poželeo da
bude samo on sam?
,,Ne plači! Nije pravedno”, rekao je Danijel. „Ovo je moje ponovno rođenje. Kako možeš da plačeš? Zar ti ne
znaš šta ovo znači? Da li je moguće da nikada nisi ni znao?” Odjednom je izdigao pogled i ugledao svu tu
čarob- nu prirodu, udaljenu vilu, sav pejzaž koji se prostirao iznad i ispod njih. A onda je podigao lice i bio za-
prepašćen lepotom nebesa. Nikada nije video toliki broj zvezda.
Na neki način, činilo se kao da se samo nebo uzdizalo sve više i više, do u beskraj, sa svim onim bezbrojnim
zvezdama koje su tako bleštale da konstelacije nisu mogle da se raspoznaju. Nije bilo nikakve sheme. Ni
značenja. To je bila samo veličanstvena pobeda čiste energije i materije. A onda je ugledao Plejade - kon-
stelaciju zvezda koju su blizankinje iz sna obožavale - i nasmešio se. Ugledao je blizankinje na vrhu planine,
izgledale su srećno. Bilo mu je tako drago.
..Izgovori tu reč, ljubavi moja”, rekao je Arman. „Učiniću to. Najzad ćemo zajedno krenuti put pakla.”
,,Ali, zar ne vidiš”, rekao je Danijel, ,,da se sve ljudske odluke donose na takav način? Da li misliš da jedna
majka zna šta će se dogoditi sa detetom u njenoj utrobi? Dragi Bože, mi smo izgubljeni, kažem ti. Pa šta ako
mi podariš taj dar koji smatraš kaznom? Nije u redu? Nema toga što nije u redu! Samo očajanje postoji, a to
je ono što želim da dobijem! Zelim da živim zauvek sa tobom.”
Otvorio je oči. Strop avionske kabine, toplo žuto svetlo koje se odražavalo na prijatnim drvetom obloženim
zidovima, a zatim vrt koji ga je okruživao, miris, pogled na cveće koje se, takoreći, istrglo sa svojih peteljki.
Stajali su ispod mrtvog drveta isprepletenog mnoštvom vazdušastih ljubičastih cvetova vistarije. Cvetovi su
mu milovali lice, snopovi voskastih latica. Nešto mu se povratilo, nešto što mu je bilo davno poznato - da je
kod drevnih naroda reč za cveće bila identična kao i reč za krv. Iznenada je ose- tio oštar ugriz zuba na svom
vratu.
Njegovo srce je odjednom bilo zahvaćeno, smoždeno u snažnom zagrljaju! Pritisak je bio jači nego što je mo-
gao da podnese. Svejedno, preko Armanovog ramena mogao je da vidi noć koja je klizila oko njega, zvezde
koje su narastale do veličina jednakih kao i ovo vlažno i mirisno cveće. Pa, oni su se uzdizali u nebo!
U jednom deliću sekunde ugledao je vampira Lestata kako vozi, juri kroz noć u svom dugačkom sjajnom
crnom automobilu. Koliko je samo podsećao na lava, taj Lestat, sa svojom grivom koju je vetar nosio, sa
očima koje su zračile vragolijom i dobrim raspoloženjem. Tada se okrenuo i pogledao u Danijela, a iz nje-
govog grla je dopirao dubok i blag smeh.
I Lui je bio tu. Stajao je usred sobe na ulici Divisadero gledajući kroz prozor, čekajući, a onda je
prozborio: ,,Da, dođi Danijele, ako je to ono što biti mora.”
Ali, oni nisu znali ništa o izgorelim kućama kovena! Nisu znali ništa ni o blizankinjama! Niti o upozorenju na
opasnost!
Svi su oni, zapravo, stajali u prenatrpanoj sobi, unutar vile, a Lui je bio oslonjen na okvir kamina u svom ogr-
taču. Svi su bili tu! Čak i blizan- kinje! „Hvala bogu što ste došli”, rekao je Danijel. Poljubio je Luija učtivo u
jedan, pa u drugi obraz. „Vidi, vidi, moja koža je bleda kao i tvoja!”
Iznenada je jeknuo kada mu je srce bilo oslobođeno, dok je vazduh ispunjavao njegova pluća. Ponovo je
ugledao vrt. Svuda oko njega se nalazi- la trava. Vrt se prostirao i iznad njegove glave. Afe ostavljaj me ovde,
ne ovde na zemlji.
„Pij, Danijele." Sveštenik je izgovarao latinske reči dok je prinosio vino svete pričesti ka njegovim uctima. Cr-
venokose blizankinje uzeše svete posude - srce, mozak. ,,Ovo srce i ovaj mozak naše majke, uz sve poštovan-
je, svečano darujemo duši njenoj...”
„Bože, daj ga meni!” Prevrnuo je posudu na mermerni pod crkve, tako nespretno, ali Bože! Krv!
Pridigao se i stegao Armana uz sebe, izvlačio je moćnu tečnost iz njega, gutljaj za gutljajem. Zajedno su se
stropoštali u mekanu leju cveća. Arman je ležao pored njega, dok su njegova usta požudno hvatala Ar-
manovo grlo, a krv šikljala nalik na nezaustavljiv vodoskok.
,,Uđi u Vilu misterija”, rekao mu je Lui. Dodirivao je njegovo rame. „Čekamo te.” Blizankinje su grlile jedna
drugu, milovale jedna drugoj dugačku talasastu crvenu kosu.
Deca su vrištala ispred dvorane jer više nije bilo karata. Kampovaće na parkingu do sutra uveče.
,,Da li mi imamo karte?” - upitao je. „Armane, karte!”
Opasnost. Led. Upozorenje dopire od onoga koji je zatočen ispod leda! Nešto ga je veoma jako udarilo. Plu-
tao je.
„Spavaj, ljubljeni.”
„Želim da se vratim u vrt, u vilu.” Pokušao je da otvori oći. Boleo ga je stomak. Bio je to veoma čudan bol,
kao da je dopirao izdaleka. ,,Ti znaš da je pokopan ispod leda?”
„Spavaj”, rekao je Arman, pokrivajući ga ćebetom. ,,A, kada se budeš probudio, bićeš isto što i ja. Mrtav.”
San Francisko. Znao je da se tamo nalazi i pre nego što je otvorio oči. Kakav je to samo bio jeziv san, bilo mu
je drago što ga više ne sanja - gušio se, bilo je mračno i plovio je uzburkanim i užasnim strujama mora! Ali,
san je iščezavao. Bio je to san bez vida, čuo se samo zvuk vode, osećala se samo voda! Bio je to san neizre-
civog straha. U njemu je bio žena, bespo- moćna, bez jezika kojim će vrisnuti.
Pusti ga da ode.
Bilo je nečega u zimskom vazduhu koji je osećao na svom licu, bela svežina koju je mogao gotovo da okusi.
San Francisko, naravno. Hladnoća mu se prikradala i stiskala ga kao tesno odelo, a opet mu je bilo tako divno
i toplo iznutra.
Besmrtan. Zauvek.
Otvorio je oči. Arman ga je tu spustio. Kroz prijanjajuću tamu sna, čuo je Armana kako mu govori da ostane.
Arman mu je rekao da će ovde biti siguran.
Ovde.
Dvostruka vrata bila su otvorena duž celog udaljenog zida. Sama soba, luksuzna i zakrčena, bila je jedna od
onih veličanstvenih mesta koje je Arman tako često iznalazio i toliko voleo.
Pogledajte samo tu čipkanu zavesu koja je oduvana sa dvokrilnih vrata. Pogledajte to belo perje koje se zav-
ija i sjaji na Obuson tepihu. Ustao je i izašao kroz otvorena vrata.
Veliko mnoštvo grana se preprečilo između njega i mokrog sjajnog neba. Čempresi Montereja bili su veoma
kruti. A dole, kroz grane, naspram ljubičaste tame, video je veliki gorući luk mosta Golden gejt. Magla je
padala nalik na gusti beli dim pokraj ogromnih tornjeva. U naletima i zamasima pokušala je da proguta
stubove, kablove, a onda nestajala kao da ju je sam most, sa svojim sijajućim potokom saobraćaja, odag-
navao.
Ovaj spektakl je bio i previše veličanstven - oštri mračni obrisi udaljenih brežuljaka ispod plašta toplih sve-
tala. Ah, ali da uzmemo samo jedan majušni detalj - vlažne krovove koji se prostiru sve dalje od njega, ili kvr-
gave grane koje se uzdižu ispred njega. Ovo je ličilo na slonovsko skrovište, ova kora, ova živuća koža.
Besmrtan... zauvek.
Provukao je ruke kroz kosu. Osetio je nežni svrab koji mu je prošao kroz telo. Osetio je blagi otisak svojih
prstiju na glavi kada je sklonio ruke. Vetar ga je oštro produvavao. Nečega se prisetio. Posegnuo je da
dotakne svoje očnjake. Da, bili su predivno dugački i oštri.
Neko ga je dodirnuo. Okrenuo se tako brzo da je skoro izgubio ravnotežu. Ovo je sve bilo tako neverovatno
drugačije! Stao je čvrsto na noge, ali kada je video Armana, poželeo je da zaplače. Čak i u debeloj senci, Ar-
manove tamnobraon oči bile su ispunjene titravom svetlošću. Na njegov- om licu se nalazio jedan tako drag
izraz. Posegnuo je veoma lagano i dotakao Armanove trepavice. Zeleo je da dodirne veoma tanane linije na
Armanovim usnama. Arman ga je poljubio. Počeo je da drhće. Bio je to veoma čudan osećaj, ta hladna
svilenkasta usta, kao poljubac mozga, elek- trična čistota misli!
,,Uđi, moj učeniče”, rekao je Arman. „Ostalo nam je manje od sata."
,,Ali, šta je sa ostalima?”
Arman je otišao da otkrije nešto veoma značajno. Šta je to bilo? Grozne stvari se dešavaju, kuće kovena su
spaljene. Ali, u ovom trenutku, ništa nije bilo važnije od topline koja je obitavala u njemu, kao i golicanja
koje se pojavljivalo svaki put kada bi pomerio svoje udove.
,,Oni su u pokretu, kuju planove”, rekao je Arman. Da li je on to glasno govorio? Mora da jeste. Njegov glas
je bio tako jasan! „Plaše se čitavog tog uništavanja, ali San Francisko nije taknut. Neki kažu da je to Lestatovo
delo kako bi sve privukao k sebi. Drugi pak da je to Marijusovo maslo, pa čak i učinak blizankinja. Ili Onih Koji
Moraju Biti Sačuvani, koji napadaju beskrajnom moći iz svog svetilišta.”
Blizankinje! Ponovo je osetio mrak iz sna kako se zgušnjava oko njega, ženino telo bez jezika, užas koji mu se
sve više približavao. Ah, sada mu ništa nije moglo nauditi. Snovi, zamke. Sada je bio Armanovo dete.
,,Ali, te stvari moraju da pričekaju!” - rekao je blago Arman. „Pođi sa mnom i uradi kako ti kažem. Mi
moramo da dovršimo ono što je započeto.”
,,Da dovršimo?” Bilo je gotovo. On je ponovo bio rođen.
Arman ga je uveo unutra, daleko od komešanja vetra. Prepoznao je odsjaj mesinganog kreveta u mraku,
porcelansku vazu na kojoj su oživeli pozlaćeni zmajevi. Tu je bio i četvrtasti klavir sa dirkama koje su pod-
sećale na iskežene zube. Da, dodirni ga, oseti slonovaču, rese baršuna koje vise sa abažura...
Muzika, odakle je dopirala ta muzika? Samo tih i žalostiv zvuk trube koja je svirala džez. Ova šuplja i melan-
honična pesma ga je zaustavi- la, te note koje su se stapale jedna u drugu. U ovom trenutku nije imao želju
da se pomeri. Želeo je da kaže da je razumeo ono što se dešava, ali je sada bio previše zauzet upijanjem
svakog pojedinačnog zvuka.
Taman je zaustio da zahvali na muzici, ali je njegov glas zazvučao neobjašnjivo čudno - oštrije, ali nekako
zvonko. Čak je i osećaj na jeziku bio drugačiji, a napolju je magla, pogledaj je, pokazao je prstom, magla pro-
lazi tik kraj balkona, magla koja proždire noć!
Arman je bio strpljiv. Arman je razumeo. Arman ga je polako poveo kroz mračnu sobu.
„Volim te”, rekao je Danijel.
„Jesi li siguran u to?” - odgovorio je Arman.
To je učinilo da se nasmeje.
Stigli su do dugačkog hodnika sa visokim stropom. Tu, u dubokoj senci, nalazile su se stepenice koje su
vodile naniže. Gelender se caklio. Arman ga je gurkao napred. Zeleo je da pogleda u tepih ispod svojih nogu,
jedan dugački lanac medaljona protkan ljiljanima, ali ga je Arman uveo u jarko osvetljenu sobu.
Zastao mu je dah usled takve poplave svetlosti, osvetljenja koje se protezalo preko niskih kožnih kauča,
fotelja. Ah, ali kakva je tek bila slika na zidu!
Kako su životne bile figure na toj slici, bezoblična stvorenja koja su, u stvari, bila velike debele mrlje jarko
žute i crvene boje. Šta ako je sve što je izgledalo živo i bilo živo? Ako biste naslikali bića bez ruku koja plivaju
u zaslepljujućim bojama, onda ona takva moraju da opstanu zauvek. Da li bi mogla da vas vide tim svojim
sićušnim, raspršenim očima? Ili bi mogla da vide samo nebesa i pakao njihovog sopstvenog sjajnog carstva,
okačenog o direk u zidu pomoću parčeta uvrnute žice?
Sama pomisao na to je mogla da učini da počne da rida, mogao je da zaplače na sam duboki jecaj trube - ali,
on nije plakao. Osetio je neku jaku i sladostrasnu aromu. Bože, šta je to bilo? Činilo se da se čitavo njego- vo
telo naglo ukrutilo. Odjednom je zurio u jednu mladu devojku.
Sedela je u malenoj pozlaćenoj stolici sa naslonom i posmatrala ga. Nožni članci su joj bili prekršteni, dok joj
je gusta braon kosa uokvirivala belo lice. Njena oskudna odeća je bila prljava. Bila je to malena pobegulja u
pocepanim farmerkama i u umrljanoj majici. Kakav divan prizor, čak i mnoštvo pega na nosu i zamašćen
ranac koji je ležao bačen kraj njenih nogu. Kakvog su divnog oblika bile njene malene ruke, način na koji je
držala noge! A tek njene oči, njene tamne oči! Tiho se smejao, ali ništa u tome nije bilo smešno, već mah-
nito. Svejedno, zvučalo je iskreno; baš čudno! Uvideo je da je rukama prihvatio njeno lice dok je ona zurila u
njega, smešeći se. Na njenim malim i toplim obrazima se pojavilo neznatno crvenilo.
Krv, to je bila aroma koju je osećao! Prsti su mu goreli. Pa, mogao je čak i da vidi krvne sudove ispod njene
kože! A tek zvuk njenog srca, tako je jasno mogao da ga čuje. Dudnjanje je postajalo sve glasnije, a zvuk je
bio nekako... vlažan. Odstupio je od nje.
„Bože, odvedi je odavde!” - vrisnuo je.
,,Uzmi je”, šapnuo je Arman. „I to odmah.”
Kajmane, moj Kajmane
Niko ne sluša.
Sada možeš pevati samome sebi, kao što to ptice čine, ne za teritorije ili prevlast, nego za samo - uvećanje.
Neka nešto proizađe iz ničega.
Sten Rajs
Iz "Teksaški stan" Telo rada (1983.)
Sve do ove noći, ove jezive noći, za sebe je u šali govorio da ne zna ko je niti odakle je došao, ali da zna šta
voli. A, ono što je voleo nalazilo se svuda oko njega - žardinjere sa cvećem na uglovima ulica, velike čelične i
staklene zgrade ispunjene mlečnom večernjom svetlošću, a naročito drveće, kao i trava ispod njegovih nogu.
Svakako se tu mogu uvrstiti i kupljene stvari načinjene od sjajne plastike i metala - igračke, kompjuteri, tele-
foni - svih vrsta. Voleo je da ih proučava i spoznaje kako funkcionišu, a onda bi ih zgnječio u malene tvrde
višebojne lopte kojim je mogao da žonglira ili da ih pak baca kroz staklene prozore oivičene metalom kada
nikoga nije bilo u podnožju.
Voleo je klavirsku muziku, dugometražne filmove i poeziju koju je pronalazio u knjigama.
Voleo je i automobile koji su sagorevali naftu iz zemlje poput petrolejki. Gajio je naklonost i prema velikim
putničkim avionima, koji su leteli iznad oblaka prema istim naučnim principima.
Uvek bi zastajao i osluškivao ljude kako se smeju i razgovaraju u avionima koji bi preletali iznad njegove
glave.
Vožnja je za njega predstavljala neopisivo zadovoljstvo. Jurio je u svom srebrnom „mercedesu” glatkim
praznim putevima prelazeći put iz Rima do Firence i Venecije tokom jedne noći. Isto tako je voleo i televizore
- celokupan taj električni proces sa njegovim sićušnim svatlima. Bilo je
prilično utešno biti u društvu televizora, jer je to predstavljalo neku vrstu intimnosti sa tolikim vešto obo-
jenim licima koja vam se prijateljski obraćaju sa svetlećeg ekrana.
Voleo je, takode, i rokenrol. Voleo je muziku, uopšte. Sviđalo mu se kada je vampir Lestat pevao Rekvijem za
markizu. Nije mnogo obraćao pažnju na same reči. Dopadala mu se melanholija i sumorna pratnja bubn-
jeva i timpana. Obuzimao ga je poriv da zaigra.
Voleo je ogromne žute mašine koje su iskopavale zemlju do kasno u noć u velikim gradovima, dok su se ljudi
u uniformama vrzmali svuda oko njih; voleo je autobuse na sprat u Londonu, kao i ljude - te pametne smrt-
nike kojih je bilo posvuda. Voleo ih je, svakako, to se podrazumevalo.
Voleo je da šeta Damaskom tokom večeri i da kroz iznenadne slike isprekidanih sećanja vidi taj grad iz an-
tičkih vremena. Tim ulicama nekada su hodali Rimljani, Grci, Persijanci, Egipćani.
Voleo je biblioteke gde je mogao da pronađe fotografije drevnih spomenika u velikim glatkim mirisnim kn-
jigama. I sam je fotografisao nove gradove koje je obilazio, a ponekad bi mu čak pošlo za rukom da na te iste
slike umetne i prikaze koji su dopirali iz njegovih misli. Na primer, na nje- govoj fotografiji Rima-bili su Riml-
jani u togama i sandalama stavljeni preko savremene verzije ljudi obučenih u debelu, nedostojanstvenu
odeću.
Oh, da, uvek je bilo toliko toga što je oko sebe voleo - Bartokovu violinsku muziku, malene devojčice u
snežnobelim haljinama koje u ponoć izlaze iz crkve pošto su pevale na božićnoj misi.
Naravno da je voleo i krv svojih žrtava. To je suvišno uopšte i pom- injati. To nije bilo nešto što je, po nje-
govom mišljenju, spadalo u šalu. Za njega smrt nije bila smešna. Vrebao je svoj plen u tišini; nije želeo
prethod- no da upozna svoje žrtve. Sve što je jedan smrtnik trebalo da uradi bilo je da mu se obrati, što bi ga
istog trenutka odvratilo od prvobitne namere. Nije bilo pošteno, razmišljao je, razgovarati sa ovim sim-
patičnim bićima toplog pogleda a potom se sititi njihovom krvlju, lomiti im kosti, lizati mozak i zgnječiti nji-
hove udove u klizavu kašu. A to je bio način na koji se on sada hranio, divljački. Više nije osećao neiscrpnu
potrebu za krvlju; ali želeo ju je. Ta želja bi prevladala u svoj svojoj zanosnoj čistoti, što nije imalo nikakve
veze sa žeđu. Mogao je da se nahrani sa tri ili četiri smrtnika za jednu jedinu noć.
Svejedno, bio je sasvim siguran u to da je nekada i sam bio ljudsko biće. Bio je posve ubeđen u to da je
nekada hodao po toplom danu dok ga je sunce grejalo - nekada, jer sad to, svakako, više nije bilo moguće.
Zamislio je sebe kako sedi za jednostavnim drvenim stolom i svojim malenim bakarnim nožem secka zrelu
breskvu. Voće pred njim je bilo divno. Poznavao je njegov ukus. Znao je kakav ukus imaju i hleb i pivo. Video
je sunce koje je sijalo na bledožutom pesku, koji se prostirao kilo- metrima daleko. ,,Opruži se i odmori u
toploti dana”, nekada mu je neko rekao. Da li je to bilo onog poslednjeg dana kada je bio živ? Odmori se, da,
jer će noćas kralj i kraljica pozvati sve svoje podanike i nešto će se jezivo, nešto užasno...
Ali, nije jasno mogao da se priseti.
Ne, jednostavno je znao, sve do ove noći. Ove noći...
Nije mogao da se seti ni kada je čuo vampira Lestata. Njegov lik ga je samo blago fascinirao - rok muzičar koji
sebe naziva ispijačem krvi. Zaista je izgledao natprirodno, ali to je ipak bila televizija, zar ne? Mnogi su smrt-
nici u vrtlogu rok muzike izgledali natprirodno. Ali, u glasu vampira Lestata je bilo nekakve ogromne količine
ljudskih emocija.
Ali, nije to bila samo emocija; bila je to ljudska ambicija neke posebne vrste. Vampir Lestat je želeo da
postane poznat, da glumi nekog junaka. Kroz pesmu je hteo da kaže: „Dozvolite mi da budem važan! Ja sam
simbol zla; a ako tako i delujem, onda radim pravu stvar.”
Fascinantno. Samo bi ljudsko biće moglo da smisli takvu pro- tivurečnost. I sam je to znao jer je, naravno, i
on nekada bio čovek.
Sada jeste imao moć natprirodnog poimanja i razumevanja stvari. To je istina. Ljudi nisu mogli da gledaju u
mašine i na taj način spoznaju njihov princip rada kao što je on to mogao da uradi. A, tek način na koji mu je
sve nekako bilo poznato - to je, takođe, moralo da ima neke veze sa nje- govim natprirodnim moćima. Za-
pravo, nije bilo ničega što bi ga moglo istinski iznenaditi. Ni kvantna fizika, ni teorija evolucije, ni Pikasove
slike, ni proces pri kojem su se u dečiji organizam ubrizgavale klice kako bi bila zaštićena od bolesti. Ne, imao
je utisak kao da je bio svestan stvari mnogo pre nego što se sećao da je bio ovde. Mnogo pre nego što je mo-
gao da kaže: „Mislim, dakle postojim.”
Ali, ako se sve to izuzme, još uvek je posedovao ljudski način gledanja na stvari. To niko nije mogao da
opovrgne. Mogao je da oseti ljud- ski bol na jedan jeziv i zastrašujući način. Znao je šta znači voleti, biti us-
amljen, ah, da, to je znao bolje od bilo čega drugog, a to osećanje je bilo najjasnije kada je slušao pesme
vampira Lestata. Zato i nije obraćao pažnju na reči.
I, još nešto. Što je više pio krv, to je više ličio na ljudsko biće.
Kada se prvi put pojavio u ovom vremenu - sebi i ostalima - uopšte nije izgledao ljudski. Ličio je na prljavi
kostur koji hoda duž autoputa, u
Grčkoj, prema Atini, kostiju koje su se preplitale sa žilavim gumenastim venama obloženim slojem zategnute
bele kože. Svojim izgledom je užasavao ljude. Kako su samo bežali od njega, hitro su palili motore svojih
malih vozi- la i jurili glavom bez obzira. Ali, on je čitao njihove misli - video je sebe nji- hovim očima - i
razumeo je. Podrazumeva se da mu je bilo jako žao.
U Atini je nabavio rukavice, široki vuneni ogrtač sa plastičnim dug- madima i one smešne moderne cipele
koje su skrivale čitava stopala. Lice je prekrio nekim krpama na kojima je napravio proreze za oči i usta.
Svoju prljavu crnu kosu sakrio je pod filcovan šešir.
Ljudi su i dalje nastavili da zure u njega, ali barem nisu vrišteći bežali. U sumrak bi tumarao kroz gužvu na
trgu Omonija i niko nije obraćao pažnju na njega. Prijatno je bilo videti taj moderan metež ovog starog
grada, koji je nekada davno bio isto tako živ, ispunjen studentima koji su tamo dolazili iz različitih krajeva da
uče filozofiju i umetnost. Mogao je da podigne glavu ka Akropolju i vidi Partenon, savršen, kakav je nekada
bio, istinski dom boginje, a ne ruševinu, u kakvu se danas pretvorio.
Grci su, kao i oduvek, bili divni ljudi, ljubazni i puni poverenja, iako su sada imali tamnije kose i kožu, što je
zasluga mešanja sa turskom krvlju. Oni nisu marili zbog njegove neobične odeće. Kada bi govorio svo- jim
blagim i umirujućim glasom, savršeno imitirajući njihov jezik - osim nekolicine urnebesno smešnih grešaka -
obožavali su ga. Intimno, primetio je da mu se telo polako popunjava. Bilo je tvrdo kao stena na dodir. A i
dalje se menjalo. Najzad, jedne noći kada je odvio rite u koje je bio odeven, ugledao je konture ljudskog lica.
Dakle, ovako je izgledao, je F?
Velike crne oči sa sićušnim borama u uglovjma i prilično glatkim kapcima. Usta su mu bila lepa, nasmejana.
Nos mu je bio ravan i lepo oblikovan; dopadao mu se. A obrve - one su mu se najviše sviđale, jer su bile
veoma crne i ravne neprekinute niti, čupave, smeštene dovoljno visoko nad očima da je imao otvoren
pogled, izgled nekog ko se blago iščuđava i, možda, drugima uliva poverenje. Da, bilo je to jedno veoma
dopadljivo lice mladog muškarca.
Nakon toga se više nije prekrivao, već je nosio moderne košulje i pantalone. Ali, morao je da se drži senke.
Bio je i previše gladak i bled.
Govorio je da mu je ime Kajman, kada bi ga upitali. Nije znao odak- le ga je dobio. A, jednom, kasnije, zvali
su ga i Bendžamin, znao je to. Bilo je i drugih imena... Ali, kada? Kajman. To je bilo njegovo prvo i tajno ime,
ono koje nikada nije zaboravio. Mogao je da iscrta dve male slike koje su imale značenje reči Kajman, ali
odakle su pristizali ovi simboli, o tome ništa nije znao.
Više od bilo čega drugog, zapanjivala ga je moć koju je posedovao. Mogao je da prođe kroz zidove, da
podigne automobil i odbaci ga na obližnju njivu. A, s druge strane, bio je čudnovato okretan i lagan. Zabio je
dugačak i tanak nož pravo kroz sopstvenu ruku. Kakva je to bila čudna sen- zacija! Svuda je bilo krvi. Potom
su se rane zatvorile, a on je morao ponovo da ih napravi ne bi li izvadio nož iz ruke.
Što se lakoće tiče, pa nije bilo mesta gde nije mogao da se popne. Činilo se kao da gravitacija nema nikakvog
uticaja na njega onog trenutka kada bi odlučio da joj se suprotstavi. Jedne noći, nakon što se popeo na vi-
soku zgradu usred grada, odleteo je sa vrha i nežno se prizemljio na ulicu.
Ovo je bilo divno. Znao je da može da prelazi velike udaljenosti kad bi se samo usudio. Pa, mora da je
nekada to radio, krećući se među samim oblacima. Ali, možda... i nije.
Imao je on i druge moći. Svake bi noći, pošto bi se probudio, prime- tio da osluškuje glasove sa svih strana
sveta. Ležao je u mraku okupanom zvucima. Čuo je ljude kako govore na grčkom, engleskom, rumunskom,
hin- duu. Čuo je smeh, vapaj bola. A kada bi ležao sasvim mirno, mogao je da čuje ljudske misli - zbrkana
strujanja puna divljeg preuveličavanja koja su ga plašila. On nije znao odakle ovi glasovi dolaze. Ili, zašto je
jedan glas prigušivao drugi. To je, na neki način, delovalo kao da je on bog koji sluša molitve.
Povremeno bi do njega, takođe, dopirali i glasovi besmrtnika, prilično različiti od ljudskih. Bilo je tamo i
drugih poput njega, koji misle, osećaju, šalju upozorenje na opasnost. Osluškivao je njihove moćne srebr-
naste vapaje izdaleka, koje je lako mogao da raspozna među ljudskom zbrkom mrmorenja i čavrljanja.
Ali, ta osetljivost i sposobnost da prima mu je zadavala bol. Vraćala su mu se jeziva sećanja na vreme kada je
bio zatočen na nekom mračnom mestu gde su mu društvo pravili samo ti glasovi. A, to je trajalo godinama,
godinama, godinama. Hvatala ga je panika. Neće se prisećati toga. Nekih stvari ne želimo da se sećamo. Kao
što je osećaj da ste ispečeni, zatočeni. Sećanje na sve, plač, užasni i očajnički plač.
Da, dogodile su mu se užasne stvari. Na ovoj zemlji je postojao pod drugim imenima i u neko drugo vreme.
Ali, oduvek je imao ove nežne i opti- mistične naklonosti prema divnim stvarima. Da li je njegova duša bila
luta- lačka? Ne, on je oduvek imao ovo isto telo. Zato je i bilo tako lagano i jako.
Neizbežno je bilo da odagna glasove. U stvari, prisetio se starog pravila - ako ne naučiš da odagnaš glasove,
poludećeš. Ali, sada je to bilo jednostavno učiniti. Utišao ih je pridigavši se, otvarajući oči. Zapravo, bio je
potreban određen napor da bi se oni čuli. Oni su bili stalni i neprestani, pretvarajući se u neku buku koja je
nervirala.
Uživao je u sjaju svakog trenutka. Bilo je lako izbaciti misli smrtni- ka koji su se nalazili u blizini. Mogao je, na
primer, da peva ili usredsredi pažnju na bilo šta što ga je okruživalo. Blagoslovena tišina. U Rimu je posvuda
bilo stvari koje su mu odvraćale pažnju. Kako je voleo stare rimske kuće ofarbane u oker, boju cigle i tam-
nozelenu. Obožavao je i uzane kamene uli^e. Mogao je da vozi automobil u punoj brzini na širokom bule-
varu pre- punom krhkih smrtnika, ili da tumara Via Venetom sve dok ne bi pronašao ženu u koju bi se
nakratko zaljubio.
Tako je voleo ove pametne ljude modernog vremena. To su još uvek bili ljudi kao i nekada, ali su toliko toga
znali. Neki vladar je bio ubijen u Inđiji, a samo u toku jednog časa ceo svet je mogao da plače za njim.
Prirodne nepogode i nesreće, pronalasci i medicinska otkrića, slivali su se u umove običnih ljudi. Ljudi su se
poigravali činjenicama i maštom. Kelnerice su noću pisale romane koji će ih učiniti slavnima. Radnici su se
zaljubljivali u nage filmske kraljice, koje su ih zadivljavale sa iznajmljenih video-kaseta. Bogati su nosili pa-
pirni nakit, a siromašni kupovali tanane dijamante. Princeze su se šetale Šanzelizeom u namerno izbledelim
ritama.
Ah, kako je želeo da bude ljudsko biće. Šta je pa on, uopšte, i bio? Kakvi su bili ostali - oni čije je glasove
odagnavao? Bio je siguran u pogle- du toga da oni nisu pripadali Prvom pokolenju. Prvo pokolenje nikada
nije moglo među sobom da opšti samo putem misli. Ali, šta je to, do đavola, bilo Prvo pokolenje? Nije mo-
gao da se seti! Obuzela ga je blaga panika. Ne razmišljaj o tome. Pisao je pesme u jednu svesku - savremene
i jednostavne, iako je znao da su bile napisane nekim starim stilom koji je poznavao.
Kretao se neprekidno po Evropi i Maloj Aziji, nekada je hodađ, a nekada se uzdizao u vazduh i leteo na
određeno mesto. Začarao bi one koji su opštili s njim i nehajno bi zaspao na mračnim skrovištima tokom
dana. Zapravo, sunce ga više nije moglo spržiti. Ali, on nije mogao da funkcioniše na sunčevoj svetlosti. Oči bi
mu se odmah zatvarale čim bi ugledao svetlost jutarnjeg neba. Glasovi, svi ti glasovi ostalih ispijača krvi koji
su jaukali u mukama - a onda ništa. Budio bi se u sumrak, željan da pročita drevnu putanju zvezda.
Najzad se ohrabrio u letenju. U predgrađima Istanbula vinuo se uvis, izdižući se kao balon visoko iznad
krovova. Okretao se i prevrtao slo- bodno se smejući, da bi odleteo u Beč, gde je stigao pre zore. Niko ga nije
video. Kretao se isuviše brzo da ga uoče. Osim toga, nije ni pokušavao da vrši ovakve eksperimente pred
očima koje bi ga posmatrale.
Imao je još jednu zanimljivu moć. Mogao je da putuje bez tela. Pa, to nije, u pravom smislu te reči, bilo puto-
vanje. Mogao je da otpošalje svoje čulo vida, na neki način, koje je imalo sposobnosti da posmatra udaljene
stvari. Legao bi mirno i počeo da razmišlja, recimo, o nekom udaljenom mestu koje bi voleo da vidi, a onda
bi se odjednom upravo tamo i našao. Bilo je i pojedinih smrtnika koji su imali sposobnost da urade to isto, u
svo- jim snovima ili u budnom stanju, uz veliku i obazrivu koncentraciju. Povremeno bi prošao pored nji-
hovih usnulih tela i uočio da njjhove duše putuju ili se nalaze negde drugde. Ali, same duše nikada nije mo-
gao da vidi. Uopšteno govoreći, nije bio sposoban da vidi duhove ili bilo koju vrstu duhovnih bića.
Ali, on je znao da su ona tamo. Morala su da budu.
A onda je postao svestan nekog starog iskustva, da je nekada kao smrtnik, u hramu, ispio neki moćan napi-
tak koji su mu dali sveštenici, i da je, potom, putovao na identičan način, iz tela pravo u nebo. Sveštenici su
ga prizvali nazad. On sam nije želeo da se vrati jer se našao u društvu onih mrtvih koje je voleo. Ali, znao je
da mora nazad. To je bilo ono što su ostali očekivali od njega.
Tada je, svakako, bio ljudsko biće. Da, definitivno. Mogao je da se priseti načina na koji je osećao znoj na
golim grudima kada je ležao u prašnjavoj prostoriji u kojoj su mu pristupili sa napitkom. Bio je uplašen. Ali
onda su svi morali da prođu kroz to.
Možda je bilo bolje da bude ono što je sada bio, da može naokolo da leti i telom i dušom.
Ali, neznanje, nemogućnost da se seti, nesposobnost da razume kako je mogao da čini takve stvari ili zašto je
živeo od ljudske krvi mu je zadavalo mu je golemi bol.
U Parizu je odlazio da gleda vampirske filmove, razmišljajući o tome šta je u njima verodostojno, a šta ne.
Sve mu je to bilo poznato iako je bilo predstavljeno na jedan šašav način. Vampir Lestat je preuzeo stil
oblačenja iz ovih starih crnobelih filmova. Većina stvorenja noći nosila je istovetne kostime - crni ogrtač,
belu košulju uštirkane kragne, fino crno odelo sa repovima, crne pantalone.
Podrazumeva se da su sve to bile gluposti koje su mu, svejedno, donosile utehu. Ovo su, ipak, bili ispijači
krvi, bića koja su govorila nežnim tonom, volela poeziju i sve vreme ubijala smrtnike.
Kupio je vampirske stripove i isekao pojedine delove na kojima su bila prikazana predivna gospoda-ispijači
krvi, kao što je bio vamp'r Lestat. Možda ne bi bilo na odmet da i sam isproba neki od tih divnih kostima; to
bi, svakako, bilo utešno. Učinilo bi da se oseća kao deo nečega, čak iako to nešto nije, zapravo, ni postojalo.
U jednoj mračnoj radnji u Londonu, odmah nakon ponoći, pronašao je vampirsku odeću. Sako i pantalone,
kao i sjajne, lakirane kožne cipele; košulju čija je kragna bila uvoštena kao kakav papirus, a tu je bila i bela
svilena kravata. Da, i da ne zaboravimo, crni ogrtač od baršuna, veličanstven, postavljen belim satenom;
dopirao je do samog poda.
Graciozno se vrteo pred mnoštvom ogledala. Kako bi mu samo vam- pir Lestat na ovome zavideo, a pod-
setite se i toga da on, Kajman, nije bio nikakvo ljudsko biće koje se prerušilo; on je bio stvaran. Prvi put je
očešljao svoju gustu crnu kosu. Pronašao je parfeme i pomade u staklenim bočicama
i podrobno se pripremio za veliki noćni izlazak. Pronašao je i prstenje i dug- mad za manžetne od
zlata.
Sada je bio divan, kao što je i nekoć bio, doduše potpuno drugačije obučen, nekada davno. Ljudi na ulicama
Londona su ga obožavali od trenutka kada bi ga ugledali! Ovo je bila prava stvar. Pratili su ga u hodu dok im
se smešio i klanjao, a povremeno bi im i namignuo. Cak i kada je ubijao, sve je nekako bilo prikladnije i lakše.
Žrtva bi zurila u njega kao da je gledala u neku viziju, kao da je na neki način razumela ono što se upravo
dešavalo. Sagnuo bi se - kao što je to vampir Lestat radio u video-spotovi- ma - a potom prvo nežno srknuo
iz grla, da bi onda rasporio svoju žrtvu.
Naravno da je sve ovo bila jedna velika šala. Bilo je nečeg zastrašujuće trivijalnog u svemu tome. Nije to
imalo nikakve veze sa tim što je bio ispijač krvi, to je bila mračna tajna, nije imalo veze ni sa nejasnim
stvarima kojih bi se, povremeno, samo mutno prisećao, odagnavajući ih iz svojih misli. Svejedno, bilo je
zabavno bar na trenutak biti neko i nešto.
Da, taj momenat je bio prosto božanstven. A upravo je trenutak bio sve što je on ikada imao. Naposletku će i
ovo vreme zaboraviti, zar ne? Ove noći sa njihovim izvanrednim detaljima će nestati iz njegovog uma; a u
nekoj još sadržajnijoj i zahtevnijoj budućnosti ponovo će biti oslobođen, prisećajući se samo svog imena.
Najzad je otišao domu svom, u Atinu.
Noću je lutao muzejom sa parčetom sveće ispitujući drevne grob- nice i njihove uklesane figure koje su ga
gonile da zaplače. Mrtva žena koja sedi - mrtvi kipovi nekako uvek sede - poseže za živom bebom koju je os-
tavila, a koja počiva r naručju njenog muža. Prisetio se imena, kao da su mu ih slepi miševi došapnuli. Idi u
Egipat; tamo ćeš se svega setiti. Ali, on to nije uradin. Bilo je i previše rano da hrli ka ludilu i zaboravu. Bio je
bezbedan u Atini, tumarajući po starom groblju ispod Akropolja, sa kojeg su bili odneti svi nadgrobni
spomenici; ako ignorišemo sav saobraćaj koji je tutnjao naokolo, zemlja je ovde, ipak, bila divna. A, ona je
još uvek pri- padala mrtvima.
Nabavio je pun orman vampirske odeće. Čak je i kovčeg kupio, ali nije voleo da prebiva u njemu. Kao prvo,
on nije bio u obliku ljudskog tela
i na svom poklopcu nije imao ugravirano lice, kao ni uputstva koja bi bila vodič duše preminulog. To
nije bilo ispravno. Njega je taj kovčeg više podsećao na neku veliku kutiju za nakit. A opet, s obzirom na to
da je bio vampir, pomislio je da bi trebalo da ga ima, a bilo je i zabavno. Smrtnici koji bi dolazili u njegov stan
obožavali su taj kovčeg. Gostio ih je krvavocrve- nim vinom u kristalniiri čašama. Recitovao im je Pesmu
starog mornara ili pevao pesme na nepoznatim jezicima koje su voleli. Ponekad im je čitao sopstvene sti-
hove. Kakvi su to bili dobrodušni smrtnici. A na kovčegu su mogli i da sede, u tom stanu gde nije bilo drugog
nameštaja.
Vremenom su, međutim, pesme američkog rok pevača vampira Lestata počele da ga uznemiravaju. One mu
više nisu bile zabavne. Kao ni šašavi stari filmovi. Ali, vampir Lestat ga je zaista uznemiravao. Koji bi ispi- jač
krvi sanjao o delima čednosti i hrabrosti? Kakvu su samo tragičnu notu posedovale te pesme.
Ispijač krvi... Ponekad, kada bi se probudio sam na patosu vrelog stana, u ustajalom vazduhu, zajedno sa
poslednjim tračkom dnevnog svet- la koji je nestajao kroz prozore prekrivene zavesama, osetio je kako se sa
njega podiže težak san u kojem su stvorenja uzdisala i stenjala od bola. Da
li je on to pratio put dve divne crvenokose žene kroz jeziv noćni prizor, žena koje su iskusile neopisivu
nepravdu, lepotica blizankinja za kojima je posezao ponovo i ponovo? Nakon što su joj odsekli jezik, cr-
venokosa žena iz sna ga je zgrabila od vojnika i pojela. Njena hrabrost ih je obeshrabrila...
Ah, ne gledajte u takve stvari!
Bolelo ga je lice kao da je i sam plakao ili prolazio kroz stanje očajnog uznemirenje. Odlučio je da se polako
opusti. Pogledaj lampu. Žuto cveće. Ništa. Bila je to samo Atina sa svojim kilometrima i kilometrima neu-
glednih zgrada, i veliki ruševni hram Atini na brdu, koji je nadvisivao sve to bez obzira na vazduh ispunjen di-
mom. Veče. Božanstvena gužva kada na hiljade ljudi u svojim neurednim radnim i dnevnim odelima pohrli
niz pokretne stepenice do podzemne železnice. Trg Sintagma bio je prepun lenjih ispijača recina ili uzoa, koji
su uzdisali na vrelini rane večeri. Tu je bio i omanji kiosk na kojem su se prodavali časopisi i dnevne novine iz
različitih zemalja.
Nije više slušao muziku vampira Lestata. Odustao je od odlazaka u američke diskoteke, gde su je puštali. Klo-
nio se studenata koji su nosili vokmene prikačene za kaiševe.
Tada je, jedne noći, u samom srcu blešteće osvetljene Plake ispun- jene bučnim tavernama ugledao druge
vampire kako žure kroz gomilu. Srce mu je zastalo. Usamljenost i strah ga preplaviše. Nije mogao da se
pomeri niti da govori. Zatim je krenuo za njima kroz strme ulice, ulazeći i izlazeći iz jedne diskoteke u drugu,
kroz brujanie elektronske muzike. Pažljivo ih je posmatrao dok su hrlili kroz gomilu turista, nesvesni čin-
jenice da je bio u njihovoj blizini.
Dva muškarca i jedna žena u oskudnoj crnoj svilenoj odeći. Zena je nosila bolno visoke potpetice. Srebrne
naočare prekrivale su im oči; među sobom su šaputali, da bi se iznenada zacenili od smeha; bili su prekriveni
nakitom i mirisali su, šminkali su svoju sjajnu natprirodnu kožu i farbali kosu.
Ali, sve i da izuzmemo ove veštačke detalje, oni su se uveliko raz- likovali od njega. Kao prvo, nisu bili tako
čvrstog tela i blede puti. Zapravo, bili su načinjeni od tolike količine mekanog ljudskog tkiva da su još uvek
podsećali na pokretne leševe. Varljivo ružičasti i slabi. Njima je uveliko bila neophodna krv žrtava. Pa, zar up-
ravo sada nisu prolazili kroz agoniju žeđi za ljudskom krvlju? Ovo mora da je bila njihova svakonoćna sud-
bina, jer krv je morala neprestano da cirkuliše njihovim mekanim ljudskim tkivom. Ali, funkcija krvi nije bila
samo da oživi tkivo, već da ga postepeno pretvori u nešto drugo.
Što se njega tiče, on je sav bio sačinjen od tog nečeg drugog. Na njemu više nije bilo ni tračka mekanog ljud-
skog tkiva. Iako je žudeo za krvlju, njemu nije bila neophodna. Iznenada je shvatio da ga je krv jednos- tavno
osvežavala, uvećavala njegove telepatske moći, njegovu sposobnost da leti, da putuje van granica svog tela i
ulivala mu je silnu snagu. Ah, shva- tio je! Sada je bio, takoreći, savršen domaćin neimenovanoj sili koja je
pos- tojala u svima njima.
Da, to je bilo to. I, oni su bili mlađi od njega, to je sve. Jedva da su započeli svoje putovanje prema istinskoj
vampirskoj besmrtnosti. Zar nije mogao da se priseti? Pa, ne baš, ali je znao da su oni bili mladi vampiri,
dakle nisu postojali više od stotinu ili dve stotine godina! A to je, upravo, i bio opasan period, kada ste mogli
da pomahnitate ili bi vas drugi uhvatili, zatvorili, spalili ili nešto tome slično. Mnogi ne bi preživeli te godine.
A koliko je samo vremena prošlo za njega, za to Prvo pokolenje. Količina vre- ®ena je, takoreći, nezamisliva!
Zastao je pred islikanim zidom nekog vrta, posegnuvši za kvrgavom granom na kojoj bi odmorio ruku, pušta-
jući da mu hladnjikavi, paperjasti i zeleni listovi dotaknu lice. Iznenada je osetio da ga obuzima tuga, žal koji
je bio užasniji od straha. Čuo je nekoga da plače, ne u okruženju, već u svojoj glavi. Ko je to bio? Prestani!
Pa, neće im nauditi, toj nežnoj dečici! Ne, želeo je samo da ih upoz- na, da ih zagrli. Pa, zar nismo svi bili iz
iste familije, ispijači krvi, i vi i ja?
Ali, pošto je počeo da im se približava, odaslao im je svoj nemi ali moćan pozdrav, a oni su se okrenuli i
pogledali ga sa neskrivenim užasom. Pobegli su. Strmoglavili su se kroz mračnu mrežu brdovitih, vrludavih
pro- laza, udaljavajući se od svetala Plake, i ništa što bi rekao ili uradio nije ih moglo zaustaviti.
Stajao je ukrućeno, u tišini, osećajući oštar bol koji nikada ranije nije spoznao. A tada se dogodilo nešto
čudesno i užasno. Krenuo je za njima, sve dok ih ponovo nije ugledao. Pobesneo je, prosto pomahnitao.
Prokleti bili. Kazniću vas što ste me povredili! I gle čuda, iznenada je osetio neku senzaciju u čelu, hladan grč
tik iza kostiju lobanje. Iz njega je izbijala snaga kao da je bila neka vrsta nevidljivog jezika. Istog trenutka je
probila onog poslednjeg od troje vampira, ženu, čije je telo buknulo u plamenu.
Obeznanjeno je gledao u ono što se događalo. I pored toga, on je razumeo šta se dešava. On ju je probu-
razio nekom oštrom i usmerenom silom. Ona je rasplamsala moćnu i naprasitu krv koja je i njoj i njemu bila
zajednička, tako da se vatra odjednom proširila njenim venama. Prodirući u koštanu srž, učinila je da njeno
telo eksplodira. Bilo je potrebno samo neko- liko sekundi da potpuno nestane.
Ah, bogovi! Ovo je on uradio! Ožalošćen i užasnut, stajao je i zurio u njenu praznu nagorelu odeću, samo
oprljenu i umrljanu masnoćom. Tek je malo njene kose ostalo na kamenju, ali se i ona pretvorila u dim dok
ju je posmatrao.
Možda je došlo do neke greške. Ne, nije, znao je da je on bio uzrok svemu tome. Osetio je kako to radi. A
ona je bila tako preplašena!
U sablasnoj tišini, krenuo je put kuće. Znao je da nikada ranije nije koristio tu moć, niti je čak bio svestan da
je poseduje. Da li ju je tek sada stekao, nakon vekova delovanja krvi, isušivanja ćelija tako da su postale
tanke, bele i jake nalik na odaje osinjeg gnezda?
Bio je sam u svom stanu, u kojem su gorele sveće i miomirisni štapići, praveći atmosferu koja bi mu barem
malo pružila utehe. Tada je ponovo nabio nož u svoje telo i posmatrao krv koja je lila. Bila je gusta i vrela,
sakupljajući se u bari na stolu pred njim, svetleći u odsjaju lampe kao da je bila živa. I bila je!
U ogledalu je ispitivao sve tamnije isijavanje, koje mu se povratilo nakon tolikih nedelja postojanog lova i pi-
jenja. Obrazi su mu poprimili blagu žućkastu notu, a usne tračak ružičastog. Ali, nije bilo važno, ionako je
ličio na odbačeni zmijski svlak koji leži napušten na steni - bio je mrtav, svetao i hrskav, osim ovog
neprestanog protoka krvi. Te opake krvi. A nje- gov mozak, ah, na šta je sada ličio njegov mozak? Proziran
kao neka tvar spravljena od kristala kroz čije komore hrli krv? A unutar njega je opstajala moć, zar ne, sa svo-
jim nevidljivim jezikom?' «
Kada je ponovo izašao, oprobao je svoju novopronađenu silu na životinjama, posebno na mačkama, koje je,
iz sebi neshvatljivih razloga, prezirao - ta stvorenja bila su čisto zlo - ali i na pacovima, kojih se svi ljudi
gnušaju. Ipak, sa njima se nije dogodilo isto kao sa vampirima. Ubijao je ova stvorenja zrakom energije svog
nevidljivog jezika, ali ona nisu bivala zahvaćena plamenom. Pre se činilo da njihove mozgove i srca zahvata
nekakav smrtonosni udar, ali se njihova prirodna krv nije palila. Dakle, nisu goreli.
Ovo ga je fasciniralo na neki bezosećajan i uvredljiv način. „Predstavljam izvanredan primerak za ispitivanje”,
šapnuo je, očiju koje su iznenada zasijale neželjenim suzama. Ogrtači, bele kravate, vampirski fil- movi, od
kakvog je sve to značaja bilo za njega! Ko je on, do đavola, uopšte bio? Božji lakrdijaš koji hrli putem iz
trenutka u trenutak kroz večnost? Kada je u jednoj prodavnici video-kaseta ugledap ogroman poster vam-
pira Lestata u jarkim bojama kako mu se ruga, okrenuo še i tračkom svoje nevid- ljive energije razbio staklo.
Ah, divota, divota. Pružite mi šume, zvezde. Te noći je otišao u Delfe, nečujno preletevši zamračenu zemlju.
Spustio se na vlažnu travu ne bi li hodio po mestu gde se nekada nalazilo proročište, u ovoj ruševini božjeg
doma.
Ali, nije želeo da napusti Atinu. Mora da pronađe dva preostala ispijača krvi čiju je prijateljicu usmrtio i
izrekne im svoje žaljenje i obeća da više nikada, nikada neće uperiti svoju moć protiv njih. Oni moraju da raz-
govaraju sa njim! Moraju da budu sa njim! Da.
Kada se sledeće noći probudio, osluškivao je ne bi li ih čuo. Sat vre- rnena kasnije načuo ih je dok su se
pridizali iz svojih grobova. Izvesna kuća na Plaki je bila njihovo skrovište. U njoj se nalazila jedna od onih
bučnih i zadimljenih taverni koje gledaju na ulicu. Spavali su u njenom podrumu tokom dnevnih sati, da bi u
osvit noći odlazili u tavernu da posmatraju smrtnike dok pevaju i plešu. Lamija, starogrčka reč za vampira,
bio je naziv ovog zdanja u kojem su na električnim gitarama svirali primitivnu grčku muziku. Mladi Grci su
igrali, vrteći zavodljivo kukovima kao žene, dok je alkoholno piće teklo u potocima. Na zidovima su bile
okačene slike iz vam- pirskih filmova - bio je tu Bela Lugoši kao Drakula, bledoputa Glorija Holden kao nje-
gova kći - i posteri plavookog plavušana vampira Lestata.
Dakle, i oni su posedovali osećaj za humor, pomislio je blago- naklono. Vampirski par je, međutim, ophrvan
žalošću i strahom, sedeo i zurio u otvorena vrata kada je on provirio unutra. Kako su se samo bespo-
moćnim činili!
Nisu se ni pomerili kada su ga ugledali da stoji na dovratku, leđima okrenut belom odsjaju ulice. Šta su
pomislili kada su ugledali njegov dugački ogrtač? Čudovište sa postera povraćeno u život, a koje je sa sobom
donosilo uništenje kao nijedno drugo na ovoj zemlji?
Dolazim u miru. Samo želim da razgovaram sa vama. Ništa me neće razbesneti. Dolazim sa... ljubavlju.
Par vampira je izgledao paralisano. A onda se, iznenada, jedan od njih pridigao sa stola, nakon čega su obo-
jica ispustila jedan spontani urlik ispunjen užasom. Vatra ga je zaslepila, kao i smrtnike koji su se hitro gurali
pored njega u iznenadnom begu na ulicu. Ispijači krvi su goreli u vatrenoj stihiji, umirali su zahvaćeni zagrlja-
jem jezivog plesa, uvrnutih ruku i nogu. Gorela je i kuća, zabatne grede su se pušile, staklene flaše eksplodi-
rale, dok je narandžasti plamen sezao ka nebu.
Da li je on to uradio? Da li je on predstavljao neminovnu smrt za druge, hteo on to ili ne?
Krvave suze su se slivale niz njegovo belo lice na prednji deo uštirkane košulje. Podigao je ruku da svojim
ogrtačem zaštiti lice. Bio je to čin poštovanja prema užasu koji se pred njim odigravao - smrt vampira.
Ne, on to nije mogao da uradi, jednostavno nije mogao. Dopustio je da ga smrtnici guraju i sklanjaju sa svog
puta. Sirene su mu parale uši. Zatreptao je u pokušaju da vidi, bez obzira na bleštavilo svetala.
A zatim je, u jednom trenutku naprasnog razumevanja, spoznao činjenicu da ovo nije bilo njegovo delo. Jer,
on je video biće koje je to uradi- lo! Ogrnut u tkaninu od sive vune, polusakriven u mračnom prolazu, stajao
je krivac, nemo ga posmatrajući.
Kada su im se pogledi sreli, tiho je prošaptala njegovo ime:
„Kajmane, moj Kajmane!”
Ostao je bez ijedne suvisle misli. Praznog uma. Činilo se kao da se neka bela svetlost spustila na njega, iz-
gorevajući svaki detalj. U jednom spokojnom trenutku, ništa nije osećao. Nije čuo ni huk podivljale vatre,
nije primećivao one koji su ga još uvek gurkali dok su izjurivali napolje.
Samo je zurio u ovo stvorenje, u to divno prefinjeno biće, divnije nego što je ikada bilo. Zahvatio ga je
neobuzdan užas. Prisetio se svega - svega onoga što je ikada video, bio ili znao.
Svi vekovi se rastvoriše pred njim. Hiljade leta se prostrlo, sežući sve do samog početka. Prvo pokolenje.
Znao je. Drhtao je, plakao. Čuo je sebe kako govori sa apsolutnim prizvukom optuživanja:
,,Ti!”
Iznenada je, u jednom snažnom naletu, osetio celokupnu snagu njene nepatvorene moći. Vrelina ga je udar-
ila u grudi i osetio je kako posrće unazad.
Vi ćete bogovi i mene usmrtiti! Ali, ona nije mogla da čuje njegove misli! Bio je odbačen na beli zid. Velika
količina bola se skupila u njegovoj glavi.
Svejedno, nastavio je da vidi, oseća i razmišlja! Njegovo srce je kucalo kao što je to i prethodno činilo. Nije
goreo!
Tada je, iznenadnim usredsređivanjem, prikupio snagu i suprot- stavio se toj nevidljivoj energiji sopstvenim
moćima.
,,Ah, ponovo zloba, vladarice moja”, povikao je na drevnom jeziku. Kako je ljudski zazvučao njegov glas!
Ali, sve je bilo okončano. Prolaz je bio prazan. Ona je iščezla.
Ili, bolje rečeno, pobegla je, izdižući se visoko nagore, kao što je i on sam to često činio, i to tako brzo da oko
to nije moglo ni da uoči. Da, ose- tio je njeno prisustvo, koje se hitro povlačilo. Pogledao je gore i bez napora
je ugledao - majušnu liniju, nalik na olovkom povučenu crtu, koja se kreta- la prema zapadu iznad tračka ble-
dog oblaka.
Stvarni zvuci su ga šokirali - sirene, glasovi, pucketanje goruće kuće dok su i poslednje grede počele da se
stropoštavaju. Malena uzana ulica bila je nakrcana ljudima; kakofonija muzike iz okolnih taverni se nije zaus-
tavljala. Povukao se, udaljio od mesta događanja, plačući, još jednom bacajući pogled na mesto gde su
nekada stajali sada mrtvi ispijači krvi. Ah, više je zaboravio računicu koliko je hiljada godina prošlo, a isti rat
se još uvek vodio.
Satima je lutao mračnim sporednim ulicama.
Na Atinu se spustio muk. Ljudi su spavali iza drvenih zidova. Trotoari su svetleli u izmaglici koja se spustila,
gusta kao sama kiša. Njegova istorija je ličila na ogromnu puževu kućicu - zavojita i prostrana uzdizala se nad
njim, pritiskajući ga na zemlju svojom strašnom težinom.
Najzad je počeo da se uspinje uz brdo, kročivši u sveže rashlađenu i luksuzno opremljenu tavernu velikog i
modernog hotela od čelika i štak- la. Ovo mesto je bilo sačinjeno u kombinaciji crnog i belog, kao i on sam.
Plesni podijum je bio sačinjen od naizmeničnih kocki ovih dveju boja, dok su stolovi bili crni, kao i kožna
sedala.
Neprimećeno se zavalio na klupu u jednom mračnijem ćošku, gde je pustio suzama na volju. Plakao je kao
neko dete, čela oslonjena na ruku.
Nije ga spopale ludilo, kao što ga nije savladao ni zaborav. Lutao je vekovima, ponovo obilazeći mesta koja
su mu nekada bila poznata. Obuzela su ga nežna osećanja bliskosti o kojima nije razmišljao. Plakao je za
svima onima koje je poznavao i voleo.
Ali, ono što ga je najviše bolelo bio je ogroman i težak osećaj gušenja kada bi pomislio na početke, na istinski
početak svega toga, čak i pre onog davnog dana kada je legao u svoju kuću kraj Nila u tišini podne- va, zna-
jući da te noći mora da ode u palatu.
Istinski početak se odigrao godinu dana pre toga, kada mu je kralj rekao: ,,U ime svoje voljene kraljice, voleo
bih da se zadovoljim ovim dvema ženama. Voleo bih da dokažem da one nisu veštice kojih se treba bojati.
To ćeš ti uraditi umesto mene.”
Bilo je to tako stvarno kao i sam ovaj trenutak; zbunjeni dvorani okupili su se da posmatraju; crnooki
muškarci i žene u svojim lepim lanen- im suknjama i izvanrednim crnim perikama, od kojih su se neki prikrili
iza izrezbarenih stubova, dok su drugi ponosno stajali kraj prestola. Crvenokose blizankinje su stajale pred
njim, njegove prelepe zatočenice, koje je tako zavoleo tokom njihovog zatočeništva. Ja to ne mogu da
učinim. Ali, on to jeste učinio. Kao što je to čitav dvor očekivao, kao što su to kralj i kraljica očekivali, stavio
je oko vrata kraljevu ogrlicu sa zlatnim medaljonom i odigrao njegovu ulogu. Spustio se stepenicama sa
podijuma dok su blizankinje zurile u njega, a zatim ih je, jednu po jednu, oskrnavio.
Taj bol, zasigurno, nije mogao predugo da traje.
Da je samo imao snage, otpuzao bi u samu utrobu zemlje. Blaženi zaborav, kako je samo žudeo za njim. Idi u
Delfe, lutaj po visokoj, opojno mirišljavoj zelerioj travi. Beri maleno divlje cveće. Ah, da li će mu rastvoriti
svoje latice, kao što su to činile sunčevoj svetlosti, ako ih bude držao ispod lampe?
Ali, odjednom više nije želeo da zaboravi. Nešto se promenilo; nešto je učinilo da ovaj trenutak ne bude ni
nalik ijednom drugom. Ona se podigla iz svog dugačkog snevanja! Video ju je na ulici Atine sopstvenim
očima! Prošlost i sadašnjost su se stopile u jedno.
Dok su mu se suze sušile, naslonio se, slušajući i razmišljajući.
Igrači su se uvijali na osveljenim crno-belim pločama ispred njega. Žene su mu se smešile. Da li je on za njih
predstavljao divnog porcelanskog Pjeroa, sa svojim belim licem i ružičasto umrljanim obrazima? Po^igao je
pogled ka video-bimu, koji je pulsirao i sijao u gornjem delu prostorije. Njegove misli su ojačale kao i fizička
snaga.
Ovo se dešavalo sada, oktobra meseca, u kasnim godinama dvade- set vekova nakon Hristovog rođenja.
Prošlo je samo nekoliko noći od kada je u snovima video blizankinje! Ne. Nije bilo povlačenja. Za njega je
istin- ska agonija tek započinjala, ali to ga nije brinulo. Osećao se živim više nego ikada pre.
Polako je obrisao svoje lice malom lanenom maramicom. Oprao je prste u vinskoj čaši koja se nalazila ispred
njega, kao da je imao nameru da ih posveti. Ponovo je pogledao u video-bim na kojem je vampir Lestat pe-
vao svoje tragične pesme.
Plavooki vrag žute kose, koja se vijorila oko njega, snažnih ruku i sa grudima mladića. Njegovi polcreti bili su
divlji, a opet dostojanstveni, usta zavodljiva, glas ispunjen pažljivo izraženim bolom.
Sve ovo vreme si to pokušavao da mi kažeš, zar ne? Zvao si me! Izgovarao njeno ime!
Lik sa video-bima kao da je zurio u njega, odazivao se, pevao mu, a da, naravno, uopšte i nije mogao da ga
vidi. Oni Koji Moraju Biti Sačuvani! Moji kralj i kraljica. Slušao je, s punom pažnjom, svaki pažljivo izgovoreni
slog koji je nadjačavao zvuk truba i tutanj bubnjeva.
Tek kada su zvuk i slika nestali, pridigao se i napustio tavernu, zaslepljeno hodajući kroz hladnjikave mer-
merne hodnike hotela, pravo u mrak napolju.
Začuo je glasove koji ga prizivaju, glasove ispijača krvi širom sveta koji su mu odašiljali signale. Bili su to
glasovi koji su oduvek postojali. Govorili su o nesreći, o tome da treba da se zbliže ne bi li sprečili užasnu
katastrofu. Majka hoda. Govorili su o snovima u vezi sa blizankinjama, koje nisu razumevali. A on je tako
dugo bio gluv i slep na sva ta upozorenja!
„Koliko toga ne razumeš, Lestate!” - prošaputao je.
Popeo se na jedno mračno uzvišenje, odakle je posmatrao grad hramova, koji se nalazio pod njim - poloml-
jen beli mermer koji sija pod ble- dom svetlošću zvezda.
„Prokleta bila, vladarko moja!” - šapnuo je. „Osuđujem te na pakao za ono što si uradila svima nama!” Kada
samo pomislim da u ovom svetu celika i benzina, zvučnih elektronskih simfonija i beščujnog rada kom-
Pjutera - mi hodimo zemljom.
Ali, prisetio se još jednog prokletstva, koje je bilo još gore od nje- govog. Ono se dogodilo godinu dana
nakon nemilog i jezivog silovanja dveju žena - prokletstva koje je bilo izrečeno vriskom u dvorištu palate, is-
pod noćnog neba koje je, kao i ovo sada, bilo nezainteresovano i bezbrižno prema svemu što se odigravalo.
„Neka duhovi budu svedoci: jer oni imaju znanje o budućnosti - o onome što će biti, kao i o tome u šta ću se
ja pretvoriti! Ti si kraljica prokletih, eto šta si! Zlo je tvoja jedina suđbina. Ali, u tvom najslavnijem trenutku,
ja ću te poraziti. Zapamti dobro moje lice. Ja ću te uništiti.”
Koliko se puta tokom proteklih vekova prisetio ovih reči? Na koliko je mesta preko pustinja i planina, kroz
plodne rečne doline tragao za dvema crvenokosim sestrama? Među Beduinima koji su im nekada pružili
utočište, među lovcima koji su još uvek nosili kožu, i među narodom Jerihona, najs- tarijeg grada na svetu.
One su već bile prerasle u legendu.
A onda ga je spopao blagosloveni zaborav; izgubio je pojam o zna- nju, ogorčenju i bolu. Bio je Kajman, is-
punjen ljubavlju prema svemu što ga je okruživalo, bio je biće koje je razumelo značenje reči radost.
Da li je moguće da je došlo vreme? Da su blizankinje nekako izdržale i opstale, kao i on? A njegovo sećanje
bilo je povraćeno upravo u tu svrhu?
Ah, kakva požudna i sveprožimajuća pomisao, da će se Prvo pokolenje okupiti, da će Prvo pokolenje najzad
okusiti pobedu.
Ali, sa gorkim osmehom na licu, pomislio je na ljudsku glad vam- pira Lestata prema junačenju. Da, brate
moj, oprosti na mojim grdnjama. I ja, takođe, želim dobrotu, slavu. Ali, po svemu sudeći sudbina ne postoji,
kao ni pokajanje. Postoji samo ono što vidim pred sobom dok stojim iznad ovog oskrnavljenog i drevnog pe-
jzaža - samo rođenje i smrt, užasi koji nam svima predstoje.
Bacio je poslednji pogled na usnuli grad, ružno i čemerno moderno mesto u kojem je bio tako zadovoljan, lu-
tajući duž nebrojivih starih grobova.
A onda je uzleteo, vinuvši se samo za nekoliko sekundi iznad obla- ka. Sada će nastupiti najveći test ovog
veličanstvenog dara. Kako je samo voleo iznenadni osećaj cilja, koliko god da je bio iluzoran. Kretao se ka za-
padu, prema vampiru Lestatu, kao i u pravcu odakle su dopirali glasovi koji su preklinjali za razumevanje
snova o blizankinjama. Krenuo je na zapad, kao što je to učinila i ona pre njega.
Ogrtačem je mahao kao ptica krilima, dok ga je slasni hladni vaz- duh šibao i činio da se smeje, kao da je
odjednom ponovo postao srećna budala.
Priča o Džesi, velikoj porodici i Talamaski
Mrtvi ne dele. premda posežu za nama iz groba (kunem se u to) oni nam ne predaju svoja srca.
Daju nam svoje glave, onaj deo šlo zuri.
Sten Rajs
Iz "Njihov deo" Telo rada (1983.)
Prekrijte joj lice; zaslepljuje mi oči; umrla je mlada.
Džon Vebster
Detektivi •paranormalnog Mi posmatramo I uvek smo prisutni.
London Amsterdam Rim
Džesi je stenjala u snu. Bila je to mlada žena od trideset i pet godi- na prilično slabašne građe, dugačke
kovrdžave crvene kose. Ležala je duboko zavaljena u bezoblični perjani dušek, umetnut u drveni okvir kreve-
ta koji je na četiri zarđala lanca visio sa plafona.
Odnekud, iz te velike raskošne kuće, oglasio se sat. Mora da se razbudi. Ostalo je još samo dva sata do
početka koncerta vampira Lestata. Ali, ona sada nije mogla da napusti blizankinje.
Ovo je za nju bila novina, upravo ovaj deo sna koji se brzo odvijao. A, taj san bio je nejasan kao uostalom i
svi snovi koji su se ticali blizankinja. Međutim, ono što je znala bilo je da se blizankinje ponovo nalaze u
pustin- jskom carstvu. Gomila koja ih je okruživala bila je opasna. Same blizankinje sada su izgledale tako
drugačije, bile su veoma blede. Možda je njihov fos- forescentni odsjaj bio samo iluzija, ali se svejedno činilo
da zrače u polutami dok su im pokreti bili tromi, kao da su bile zahvaćene nekim plesnim ritmom. ^acali su
na njih upaljene baklje dok su se grlile; ali pogledajte, nešto nije bilo kako treba, nešto jezivo. Jedna od njih
je sada bila slepa.
Njeni su kapci bili čvrsto zatvoreni, nežna koža izborana i upala. Da, oni su joj izvadili oči. A ona druga, zašto
ispušta onakve užasne zvuke? „Budi mirna, nemoj više da se opireš”, rekla je ona slepa, na drevnom jeziku
koji je u snovima bio gotovo razumljiv. Druga blizankinja je ispustila užasni, grleni jecaj. Nije mogla da govori.
Odsekli su joj jezik!
Ne želim više da gledam, želim da se probudim. Ali, vojnici su krčili sebi put kroz gomilu. Nešto se jezivo
spremalo, a blizankinje su odjednom postale veoma mirne. Vojnici su ih zgrabili i nasilno razdvojili.
Nemojte da ih razdvajate! Da li znate šta to za njih znači? Uklonite baklje. Nemojte da ih zapalite! Nemojte
da spalite njihovu crvenu kosu.
Slepa blizankinja je posegnula za svojom sestrom, vrišteći njeno ime. „Mekare!” A Mekare, ona nema, koja
nije mogla da odgovori, rikala je kao divlja zver.
Gomila se razilazila, praveći mesto za dva ogromna kamena kovčega smeštena na dvoja mrtvačka kolica.
Kovčezi su bili primitivni, ali su njihovi poklopci imali grube oblike Ijudskih lica i udova. Šta su to blizankinje
učinile da bi ih smestili u ove kovčege? Ne mogu to da podne- sem, da gledam kako se mrtvačka kolica zaus-
tavljaju, kako blizankinje vuku prema kovčezima, kako podižu grube kamene poklopce. Nemojte to da činite!
Slepa blizankinja se bori kao da može da vidi, ali je oni, svejedno, savladavaju, podižu i stavljaju unutar
kamene kutije. U nemom užasu, Mekare posmatra, iako i nju vode do drugih mrtvačkih kolica. Ne spuštajte
poklopac ili ću vrisnuti zbog Mekare! Vrisnuću u ime obeju njih...
Džesi se podigla, otvorivši oči. I, vrištala je.
Sama u ovoj kući, ona je vrištala iako nije bilo ikoga ko bi je mogao čuti. Još uvek je osluškivala odjek svog
vriska. A nakon toga se više ništa čulo nije, samo tišina i jedva čujno škripanje kreveta koji se blago ljuljuškao
na lancima. U jednom trenutku se začuo i poj ptica u obližnjoj gustoj šumi; a pojavila se i čudnovata svest o
tome da je bilo tačno šest sati.
San se brzo raspršavao. Očajnički je pokušavala da ga zadrži, da vidi detalje koji su joj uvek izmicali - odeća
koju su ovi čudni ljudi nosili, oružje koje su posedovali vojnici, lica blizankinja! Ali, već je nestao. Samo je
čarolija ostala i jasna svest o onome što se dogodilo - kao i očiglednost da je vampir Lestat bio povezan sa
ovim snovima.
Pospano je pogledala na sat. Nije više bilo vremena. Želela je da bude u publici kada se vampir Lestat pojavi;
želela je da bude u samom podnožju pozornice.
Svejedno, nekako je oklevala, zureći u bele ruže na natkasni. Izvan otvorenog prozora, videla je južnu stranu
neba ispunjenu blagom narandžastom svetlošću. Podigla je poruku koja je stajala kraj cveća i pono- vo ju je
celu iščitala.
Draga moja,
tek što sam primila tvoje pismo, jer se nalazim daleko od kuće, te je trebalo dosta vremena dok je do mene
stiglo. Razumem tvoju očara- nost tim stvorenjem, Lestatom. Njegovu muziku puštaju čak i u Riju.
Već sam pročitala knjige koj? si mi poslala. Isto tako, znam sve i o tvo- jim istraživanjima tog stvorenja za Ta-
lamasku. Sto se tvojih snova o blizankinjama tiče, o tome moramo da razgovaramo u četiri oka. To je od na-
jveće važnosti. Jer, ima i ostalih koji su sanjali iste snove. Ali, preklinjem te - ne, nalažem ti da nikako ne ideš
na taj koncert. Moraš da ostaneš u zdanju Sonoma sve dok ja ne stignem. Napuštam Brazil čim pre.
Sačekaj me. Volim te.
Tvoja tetka Maharet
„Maharet, oprosti”, izgovorila je šapatom. Bilo je prosto nezamisli- vo da ne ode na taj koncert. A, ako je bilo
ikoga na svetu ko će razumeti, to je svakako bila tetka Maharet.
Taiamaska, za koju je radila dvanaest dugih godina, nikada joj ne bi oprostila ako ne bi izvršila njihovo
naređenje. Ali, Maharet je znala razloge; Maharet je bila razlog. Maharet će joj oprostiti.
Vrtoglavica. Noćna mora je nije napuštala. Retki predmeti u pros- toriji iščezavali su u senkama, iako je sum-
rak odjednom prosto zračio da su čak i šumovita brda bila obasjana svetlošću. Ruže su odisale fosforescent-
nošću, kao i bela koža blizankinja u snu.
Bele ruže, pokušala je da se priseti nečega što je čula o belim ružama. Bele ruže se šalju za sahranu. Ne, Ma-
haret to nije želela da poruči.
Džesi je posegnula, prihvatila jedan od pupoljaka obema rukama, a latice su se istog trenutka razdvojile i
pale. Kakva divota. Priljubila ih je na svoje usne, a onda joj se ponovo ukazao jedva vidljiv a opet blistav
prikaz tog davnog leta kada je videla Maharet u ovoj kući, u svećama obasjanoj sobi, kako leži na laticama
ruža, u mnoštvu belih, žutih i ružičastih latica, koje je skupila i priljubila na svoje lice i grlo.
Da li je Džesi zaista bila tome svedok? Toliko je latica bilo umršeno u Maharetinu dugačku crvenu kosu.
Njena kosa bila je nalik Džesinoj. Kosa istovetna onoj koju su posedovale blizankinje u snu - gusta, talasasta i
sa zlatnim odsjajem.
To je bila jedna od mnogih izmeštenih kockica sećanja koje nikada kasnije nije mogla da umetne u celinu.
Više, međutim, nije ni bilo važno čega je mogla da se priseti, a čega ne u pogledu tog snenog i prohujalog
leta. Čekao ju je vampir Lestat; sve će biti okončano čak i ako ne budu pruženi odgovori. A, nije bilo
isključeno ni obećanje same smrti.
Ustala je. Obukla je iznošenu otrcanu jaknu, koja joj je u poslednje vreme bila kao druga koža, kao ujstalom i
obična pamučna majica ctvore- na oko vrata i farmerke. Obula je ofucane kožne čizme. Četkom je p^ošla
kroz kosu.
A sada je trebalo otići iz ove samotne kuće u koju je ušla još jutros. Bilo joj je teško da je napusti. Ali, još više
ju je bolelo to što je uopšte u nju ponovo kročila.
U samo praskozorje je pristigla do ivice golog proplanka, prilično zaprepašćena otkrićem da se zdanje u
poslednjih petnaest godina nije promenilo ni za pedalj. Kamena kuća je bila uklesana u podnožju planine, sa
krovom i zastubljenim tremovima obavijenim puzavicom sa plavim cve- tovima koji su se otvarali na jutarn-
jem suncu. Visoko iznad, polusakriveni travnatom površinom, nalazilo se nekoliko majušnih tajnih prozora
koji su šljašteći odbijali prve zrake sunčeve svetlosti.
Osećala se kao špijun dok se penjala stepeništem sa starim ključem u ruci. Činilo se kao da ovde mesecima
niko nije dolazio. Na koju god stranu da se okrene, samo prašina i opalo lišće.
Ali, bilo je tu i ruža koje su je dočekale u kristalnoj vazi, kao i pismo, njoj upućeno, prikačeno na vratima za-
jedno sa novim ključem u koverti.
Satima je lutala, gledala, istraživala. Nije obraćala pažnju na umor, ni na to što je vozila čitave noći bez
prestanka. Morala je da se prošeta dugačkim senkovitim galerijama, da hodi prostranim i veličanstvenim
oda- jama. Nikada joj ovo mesto nije izgledalo tako nalik na neku grubu palatu sa ogromnim balvanima koji
su nosili grub, daskama obrađeni strop, odžaka čađavih od dima, koji su se izdizali iznad zaobljenih kamenih
kamina.
Čak je i nameštaj bio masivan - kameni stolovi, stolice i kaučevi od grubo istesanog drveta, ušuškani
mekanim jastucima, police za knjige i niše uklesane u neokrečene prazne zidove.
Ovo mesto odisalo je nekom srednjovekovnom atmosferom. Bilo je tu ponečeg od kulture drevnog naroda
Maja, etrurskih posuda i hetitskih kipova, ali sve je nekako pripadalo ovom mestu, među duboko usađenim
prozorima i kamenim podovima. Zdanje je podsećalo na neku tvrđavu i činilo je da se osećate bezbednim.
Maharetine tvorevine bile su jedino što je zračilo jarkim bojama nalik na kolorit drveča i neba. Sećanja nisu
preuveličala njihovu lepotu ni malkice. Mekane debele vunene prostirke bile su posvuda - protkane poljskim
cvećem i travom, one su izgledale kao prava zemlja. Nebrojeni jas- tuci bili su izvezeni neobičnim likovima i
čudnim simbolima, a tu su se, najzad, nalazile i ogromne viseće tapiserije, prekrivajući zidove gotovo dečijim
slikama livada, potoka, planina, šuma, pa čak i padanja kiše. One su posedovale živu snagu primitivnih slika
sa mnoštvom pažljivo utkanih detalja koji su proizvodili utisak tekuće vode ili tek opalog lista.
Džesi se steglo srce pri ponovnom pogledu na ovo okruženje.
Do podneva je, onako gladna i umorna od duge neprospavane noći, skupila hrabrosti da podigne zasun sa
stražnjih vrata, koja su vodila u tajne sobe bez prozora unutar same planine. I ne usuđujući se da diše, kre-
tala se kamenim prolazom. Srce joj je tutnjalo u grudima kada je shvatila da je bib- lioteka otključana i kada
je upalila lampe.
Ah, to leto od pre petnaest godina je bilo nešto najlepše u njenom životu. Sve one divne dogodovštine
nakon toga, kada je lovila duhove za Talamasku, nisu bile ništa naspram tog magičnog i nezaboravnog vre-
mena provedenog upravo ovde.
Ona i Maharet su provodile mnoge sate u ovoj biblioteci dok je vatra gorela i grejala ih. Nebrojeni tomovi
porodične istorije su je zaprepašćivali i oduševljavali. Rodoslov Velike porodice - kako ju je Maharet uvek
zvala - ,,bila je nit koje smo se držali u lavirintu, koji život predstavlja”. S koliko je ljubavi pokazivala Džesi kn-
jige, otključavala joj kutije u kojima su se nalazili stari pergamentni svici.
Džesi tog leta još nije shvatala značaj svega onoga što je imala pri- liku da vidi. Bila je blago zbunjena, obuh-
vatila ju je neka vrsta slasnog rask- ida sa uobičajenom stvarnošću, kao da je ispisani papirus, koji nije mogla
da svrsta ni u jedan istorijski period, pre pripadao snu nego javi. Pa, Džesi je već tada bila iskusni arheolog.
Već je radila na iskopinama u Egiptu i u Jerihonu. Ali, i pored toga, nije mogla da dešifruje one čudne
znakove. Za ime boga, koliko je to uopšte bilo staro?
Sada, godinama kasnije, pokušavala je da se priseti i drugih doku- menata koje je tada imala priliku da vidi.
Mora da je i onda, nekog jutra, ušstala u biblioteku i otkrila stražnju prostoriju otvorenih vrata.
Ušla je u dugački hodnik, prošavši pored drugih neosvetljenih soba. Najzad je pronašla prekidač za svetlo i
ugledala veliko skladište glinenih pločica - glinenih pločica prekrivenih sićušnim crtežima! Nije bilo nikakve
sumnje da ih je i ranije držala u svojim rukama.
Nešto drugo se dogodilo; nešto čega,,zapravo, nije imala želju da se seti. Da li se tu negde nalazio još neki
hodnik? Bila je sigurna da je ovde negde postojalo kružno gvozdeno stepenište, koje ju je odvelo naniže, u
donje prostorije, čiji su zidovi bili sačinjene od obične zemlje. Male sijalice bile su smeštene u starinske
porcelanske držače. Morala je da povuče lance ne bi li ih uključila.
Mora da je to već radila. Mora da je nekada otvorila ova teška vrata od sekvoje.
Godinama kasnije, to sećanje joj se vraćalo u nejasnim bleskovima
- prostrana soba sa niskim plafonom u kojoj su se nalazile stolice od hras- tovine, sto i klupe koje su
izgledale kao da su spravljene od kamena. I, šta još? Nešto što je u prvi mah izgledalo potpuno poznato. A,
onda...
Kasnije te noći, nije mogla ničega da se priseti sem stepeništa. Iznenada je već bilo deset sati, tek što se
razbudila i videla Maharet kako stoji u podnožju njenog kreveta. Maharet joj se približila i poljubila je. Bio je
to divan i veoma topao poljubac; od njega je osetila senzaciju nežnog lupanja u čitavom telu. Maharet joj je
rekla da su je našli dole pokraj poto- ka da spava na travi i da su je u sumrak doneli ovde.
Dole pokraj potoka? Mesecima kasnije, ona se zaista setila da je stvarno tamo i zaspala. U stvari, to je bilo
prilično razuđeno sećanje na smi- raj i spokoj šume, na vodu koja je pevušila prelivajući se preko stena. Ali to
se, u stvari, nikada nije dogodilo, sada je bila sasvim sigurna u to.
. Ovog dana, nekih petnaestak godina kasnije, nije našla nikakvih dokaza, na ovaj ili onaj način, da su se ta
poluprisećanja zaista i odigrala. Sve su sobe bila zakatančene. Čak su i uredno poslagani tomovi porodične
istorije bili zaključani u staklene vitrine, koje se nije usudila da dira.
Svejedno, nikada nije bila sigurnija u ono čega se delimično prisećala. Da, glinene pločice ispunjene ničim
drugim do majušnim i tana- nim figurama koje su predstavljale ljude, drveće, životinje. Videla ih je, skinula ih
sa polica i držala ispod slabog svetla iznad svoje glave. A ste- penište, kao i soba koja ju je plašila, ne, bolje
reći užasavala, da... sve je bilo tu.
I pored svega toga, ovo je smatrala rajem, te tople letnje dane i noći kada je sedela i razgovarala sa Maharet,
kada je plesala sa Maelom i Maharet na mesečini. Treba na trenutak da zaboravi bol koji je nakon toga usle-
dio i da pokuša da se seti zašto ju je Maharet poslala nazad kući u Njujork, da se nikada više ne vrati na ovo
mesto.
Draga moja,
Stvar je u tome štc te previše volim. Moj bi život progutao tvoj ako se ne razdvojimo. Ti moraš da imaš slo-
bodu, Džesi, da ostvaiiš sopstvene planove, ambicije, snove...
Nije se vratila da bi oživela taj stari osećaj bola, već da ponovo spoz- na, bar nakratko, radost koju je nekada
osećala.
Boreći se sa iscrpljenošću čitavog tog popodneva, najzad je izašla iz kuće i uputila se niz dugački puteljak
između hrastovih stabala. Bilo je prilično jednostavno pronaći dobro poznate staze kroz guste sekvoje. Kao i
travnatu livadu sa ponešto paprati i detelinom na strmim stenovitim obroncima plitkog brzog potoka.
Ovuda ju je Maharet vodila kroz potpuni mrak do vode, duž putelj- ka sačinjenog od kamenja. I Mael im se
pridružio. Maharet je sipala Džesi vino, i zajedno su otpevali jednu pesmu, koje Džesi nikada kasnije nije
mogla da se seti. I pored toga je sebe hvatala kako pevuši tu sablasnu melodiju sa neverovatnom tačnošću, a
onda bi zastala, postavši svesna da je pevuši, nakon čega joj ne bi polazilo za rukom da pronađe ispravnu
notu.
Mogla je da zaspi pokraj potoka usred dubokih izmešanih zvukova šume, tako nalik na nejasno sećanje od
pre tolikih godina.
Jarko zelena boja javorovine bila je tako zaslepljujuća dok se presi- javala na retkim zracima svetlosti.
Sekvoje su se činile čudovišnim u netaknutoj tišini. Nalik na ravnodušne džinove, stabJa su se uzdizala stoti-
nama metara pre nego što bi se njihova mračna čipkasta krošnja zatvarala pred isprekidanim prizorom neba.
Znala je šta vačerašnji koncert, sa Lestatovim vrištećim obožavateljima, od nje zahteva. Ali, plašila se da će
san o blizankinjama ponovo početi.
Najzad se vratila u kuću, uzela ruže i pismo. Njena stara soba. Tri časa. Ko je u ovoj kući ažurno navijao
satove tako da pokazuju tačno vreme? San o blizankinjama ju je proganjao. Bila je i previše umorna da bi mu
se suprotstavila. Na ovom mestu joj je bilo tako prijatno. Nije bilo sablasti koje
je imala prilike da vidi toliko puta tokom svog rada u Talamaski. Samo spokoj. Spustila se na stari viseći
krevet, na prekrivač koji je onog leta s ljubavlju napravila zajedno sa Maharet. Tada joj je san, zajedno sa
blizank- injama, ponovo došao u pohode.
Imala je dva sata da stigne do San Franciska i morala je da napusti ovu kuću, možda ponovo u Suzama. Pre-
tražila je džepove. Pasoš, papiri, novac, ključevi.
Uzela je svoju kožnu tašnu, prebacila je preko ramena i požurila kroz dugački hodnik do stepeništa. Sumrak
se brzo spuštao, a kada mrak ' bude obavio šumu, ništa se više neće videti.
Još uvek se naziralo malo sunčeve svetlosti u glavnoj dvorani kada je do nje došla. Kroz zapadne prozore,
nekoliko dugačkih prašnjavih zraka osvetljavalo je ogromnu tapiseriju na zidu.
Džesi je zadržala dah dok je gledala u nju. Oduvek joj je bila omil- jena, privlačila ju je njena intrigantnost,
veličina. U prvi mah bi se učinila kao velika gomila sporadičnih majušnih oznaka i zakrpa, da bi iz tih mno-
gobrojnih parčića tkanine postepeno iznikao šumski pejzaž. U jednom trenutku biste ga videli, a u sledećem
ga već nije bilo. To se događalo toliko puta onog leta kada je, pripita od vina, šetala napred-nazad pred
ovom tapiserijom, uočavajući njenu sadržinu koja bi se, potom, odmah i gubila u sveopštem šarenišu. Plan-
ina, šuma, malo selo ugnježdeno u zelenoj dolini.
„Oprosti, Maharet”, ponovo je tiho izrekla šapatom. Morala je da krene. Njeno putovanje je, takoreći, bilo
okončano.
Ali, dok je skretala pogled, nešto na slici joj je privuklo pažnju. ' Ponovo se okrenula ka njoj, detaljno je za-
gledajući. Da li su se tamo nalazile i neke figure koje nikada do sada nije videla? Još jednom je pogledala
zamršeno klupko našivenih detalja. A onda je polako iznikao vrh planine, a onda i maslinovo drveće, da bi na
kraju ugledala krovove sela, ništa više do žutih koliba raštrkanih po glatkoj ravnici doline. Figure? Nije mogla
da ih pronađe. To jest, sve dok nije ponovo slcrenula pogled. Krajičkom oka ih je ugledala na trenutak. Dve
majušne figure koje se drže za ruke, žene sa crvenom kosom!
Polako, skoro oprezno, ponovo se okrenula ka slici. Srce joj je preskakalo. Da, eno tamo. Ali, da li je to bilo
obična iluzija?
Prešla je preko sobe sve dok nije stala ispred same tapiserije. Pružila je ruku i dodirnula je. Da! Svaka malena
figura je imala tanani pai zelenih
dugmića umesto očiju, pažljivo izvezen nos i crvena usta! A tek kosa, vlasi su im bile od crvene pređe,
prišivene u obliku valova delikatno prebačenih preko njihovih beloputih ramena.
Zurila je u tapiseriju ne verujući sopstvenim očima. Svejedno, one su bile tu - bliztožkkinje! Dok je stajala
skamenjena, soba se zamračila. Poslednji tračak dnevne svetlosti je zašao za horizont. Tapiserija je
iščezavala pred njenim očima i pretvarala se u neprepoznatljivu mustru.
U omami je začula da časovnik ogiašava četvrt sata. Pozovi Talamasku. Pozovi Dejvida u London. Saopšti mu
barem nešto od onoga što si spoznala, bilo šta... Ali, to nije dolazilo u obzir, i ona je to vrlo dobro znala. Srce
joj se cepalo kada je shvatila da bez obzira šta joj se dogodilo ove večeri, Talamaska nikada neće saznati či-
tavu priču.
Naterala je sebe da krene, zaključa vrata za sobom i zaputi se preko trema, pa niz dugačak puteljak.
Nije u potpunosti razumela svoja osećanja, zašto je bila tako potre- sena, na ivici suza. Sve njene sumnje su
sada bile potvrđene, sve ono što je mislila da zna. A opet, plašila se. U stvari, plakala je.
Sačekaj Maharet.
Ali, upravo to nije mogla da uradi. Maharet bi je začarala, zbunila, odvukla od misterije, i to sve u ime
ljubavi. Upravo to se i dogodilo onog davnog leta. Vampir Lestat ništa nije prećutao. Vampir Lestat je bio
ključni deo u ovoj slagalici. Videti i dodirnuti ga značilo je da će sve pridobiti smisao.
Crveni „mercedes” je upalio iz cuga. Uz škripanje šljunka, krenula je u rikverc, okrenula se i uputila ka
uzanom neasfaltiranom putu. Krov automobila je bio spušten; smrznuće se dok st;gne do San Franciska. Ali,
za to više nije marila. Obožavala je da oseti hladan vazduh na licu i volela je brzu vožnju.
Put je istog trenutka utonuo u šumski mrak. Čak ni jaka mesečina ovde nije mogla da prodre. Ubrzala je na
šezdeset kilometara na sat, lagano ulazeći u iznenadne krivine. Odjednom je savladala neizmerna tuga, ali
više nije bilo suza. Vampir Lestat... još malo pa stiže.
Kada je najzad dospela do okružnog puta, ubrzala je pevušeći sebi u bradu reči koje je s mukom mogla da
čuje usled vetra. Pravi mrak se spus- tio upravo kada je vozila kroz lepi mali grad Santa Rosa i priključila se
širokom i glatkom toku autoputa, koji je vodio na jug.
Obalna magla se približavala. Usled njenog dejstva, činilo se da se mračni brežuljci na istoku i zapadu pret-
varaju' u duhove. Autoput pred njom je bio obasjan bleštavim tokom svetlosti. IJzbuđenje u njoj je sve više
raslo. Ostalo je još sat vremena do mosta Golden gejt. Tuga ju je napuštala. Čitavog svog života bila je
samopouzdana i imala je sreće; ponekad je bila i nestrpljiva sa prilično opreznim ljudima sa kojima je bila u
kontaktu. Bez obzira na taj osećaj fatalnosti, koji je preplavio ove noći, i jasne svesti o opasnostima kojima se
približavala, imala je utisak da je sreća neće napusti- ti. Ona se, zapravo, nije plašila.
Rodila se pod srećnom zvezdom, bar je tako smatrala. Pronašli su je kraj puta nekoliko minuta nakon sao-
braćajne nesreće u kojoj je poginula njena majka - tinejdžerka koja je u tom trenutku bila u sedmom mesecu
trudnoće. Beba je spontano bila izbačena iz umiruće materice, vrišteći veoma glasno, pročišćujući sopstvena
majušna pluća u trenutku kada su ambulantna kola pristigla.
Dve nedelje je bila bezimena beba tokom svog boravka u okružnoj bolnici, satima osuđena na sterilnost i
hladnoću aparata; bolničarke su je, međutim, prosto obožavale, prozvavši je vrapčić. Mazile su je i pevale joj
kada god im je to bilo dozvoljeno.
Godinama kasnije, pisale su joj i slale njene fotografije kada je bila mala, pripovedajući joj priče koje su uve-
liko doprinele osećaju voljenosti još od najranijeg detinjstva.
Maharet je bila ta koja je najzad došla po nju, identifikujući je kao jedinog preživelog iz porodice Rivs iz Južne
Karoline. Odvela ju je u Njujork kod rođaka koji su nosili drugo prezime i čije je poreklo, takođe, bilo dru-
gačije. Tamo ie odrasla u raskošnom starom stanu, dupleksu na aveniji Leksington, sa Marijom i Metjuom
Godvinom, ljudima koji su joj pružili ne samo ljubav već i sve drugo što je samo mogla da poželi. Engleska
dadilja je spavala sa njom u sobi sve dok nije napunila dvanaest godina.
Nije mogla da se priseti kada je saznala da se njena tetka Maharet, zapravo, brinula o novčanim izdacima,
tako da je mogla da pohađa koji god koledž želi i da se bavi karijerom koju bi sama izabrala. Metju Godvin je
bio lekar, Marija se jedno vreme bavila plesom i bila je učiteljica; otvoreno su iskazivali svoju privrženost
Džesi i to koliko im je ona značila. Ona je bila kći koju su oduvek želeli, i te godine provedene sa njom pred-
stavljale su za njih godine ispunjenja i sreće.
Pisma od Maharet su počela da stižu pre nego što je bila dovoljno stara da ih čita. Bila su divna, često sa
mnogo šarenih razglednica i neobičnih novčanica iz zemalja gde je Maharet živela. Džesi je do svoje
sedamnaeste godine imala fioku punu rupija i lira. Ali, ono što je najvažnije od svega, Maharet joj je bila
istinski prijatelj koji joj je sa ljubavlju i pažnjom odgovarao na svaki redak koji bi joj napisala.
Upravo joj je Maharet davala podstrek da čita, ohrabrivala je da pohađa časove muzike i slikanja, pobrinula
se da tokom letnjeg raspusta putuje po Evropi, i na kraju je izdejstvovala da je prime na univerzitet
Kolumbija, gde je Džesi studirala drevne jezike i umetnost.
Maharet je organizovala njena božićna viđenja sa rođacima iz Evrope - Skartinosima iz Italije, moćnom
bankarskom familijom koja je živela u vili pokraj Sijene, kao i skromnijim Boršarovima iz Pariza, koji su je
rado primili u svoj prepun, ali veseo dom.
U leto kada je Džesi napunila sedamnaest godina, otišla je u Beč da upozna ruski ogranak svoje emigrantske
familije, mlade i vatrene intelektu- alce i muzičare koje je obožavala. Zatim je otišla u Englesku, gde je upoz-
nala porodicu Rivs, koja je bila direktan rod Rivsima iz Južne Karoline koji su napustili Englesku pre mnogo
vekova.
Kada je napunila osamnaest godina, otišla je da poseti svoje rođake iz porodice Petralona u njihovu vilu na
Santoriniju. Bili su to bogati Grci egzotičnog izgleda. Oni su živeli u skoro feudalnoj raskoši, okruženi sluga-
ma, pa su Džesi poveli na krstarenje jahtom u Istanbul, Aleksandriju i na Krit.
Džesi se skoro zaljubila u mladog Konstantina Petralona. Maharet joj je dala do znanja da bi taj brak svi
blagoslovili, ali da ona mora sama da donese tu odluku. Džesi je na rastanku poljubila svoju ljubav i vratila se
u Ameriku, na univerzitet, i započela pripreme za svoje prvo arheološko iskopavanje u Iraku.
Ali, čak je i tokom srednje škole ostala bliska sa svim rođacima. Svi su bili tako dobri prema njoj, uostalom,
kao i jedni prema drugima. Svi su verovali u porodicu. Česte su bile posete među različitim ograncima famil-
ije; međusobni brakovi proizveli su beskrajne kombinacije unutar familije; svaka porodična kuća imala je i
sobe pripravne za rođake koji bi mogli da se iznenada pojave. Porodično stablo sezalo je, pa činilo se, u
beskrajnu prošlost; ljudi su pričali duhovite priče o rođacima koji su se upokojili pre tri, čak i četiri stotine go-
dina. Džesi je osećala veliku privrženost prema ovim ljudima, bez obzira na to koliko su se razlikovali.
U Rimu je bila opčinjena rođacima koji su vozili svoje doterane ..ferarije” vrtoglavom brzinom uz gromo-
glasnu muziku, da bi se kasno u noć vraćala kući u dopadljivu staru palatu gde vodovod nije funkcionisao, a
krov prokišnjavao. Rođaci Jevreji, iz južne Kalifornije, bili su sjajna zbir- ka muzičara, dizajnera i producenata
koji su, na ovaj ili onaj način, u poslednjih pedesetak godina bili povezani sa filmskom industrijom i velikim
filmskim studijiina. Njihova stara kuća kraj bulevara Holivud bila je stecište mnogih nezaposlenih glumaca.
Džesi je mogla da živi na tavanu da je htela; večera bi uvek bila posluživana u šest sati za bilo koga i sve one
koji bi se našli u kući.
Ali, ko je bila ta Maharet, ona koja je oduvek bila Džesin udaljeni ali uvek prisutni mentor, koja joj je u svojim
čestim i mudrim pismima davala upute za studije, koja joj je lično predočila put koji je ova oberučke prih-
vatila sa velikim uspehom i tajnom žudnjom?
Za sve rođake koje je Džesi ikada posetila, Maharet je bila očito prisutna iako su njene posete bile jako retke
da bi bile isticane. Ona je bila čuvar knjige rodoslova i svih zapisa koji su se ticali Velike porodice - zapra- vo,
svih ogranaka familije pod različitim imenima širom sveta. Ona je bila ta koja je često spajala članove
porodice, čak se bavila i provodadžisanjem ne bi li brakom zbližila udaljene ogranke familije, a bila je i osoba
koja je pružala pomoć u problematičnim trenucima, pomoć koja je ponekad činila razliku između života i sm-
rti.
Pre no što se pojavila Maharet, tu je bila njena majka, sada prozvana Stara Maharet, a pre toga je postojala
Pratetka Maharet i tako dalje, sve dokle je porodično sećanje sezalo. „Maharet će uvek postojati”, bila je
poro- dična izreka koja je ponavljana na italijanskom, nemačkom, ruskom, hebre- jskom ili grčkom. Zapravo,
jedan ženski potomak bi u svakoj generaciji preuzeo ime i obavezu oko čuvanja knjige rodoslova, ili se barem
tako činilo. Niko sem Maharet nije bio upoznat sa tim detaljima.
„Kada ćemo se sresti?” - pisala joj je Džesi mnogo puta tokom svih tih godina. Skupljala je marke sa koverti iz
Delhija i Rija, Meksiko Sitija, Bankoka, Tokija i Lime, iz Sajgona i Moskve.
Čitava familija je bila privržena ovoj ženi, ali i fascinirana njome. Ali, kada je Džesi bila u pitanju, postojala je
još jedna tajna i moćna spona.
Još od najranijih godina detinjstva, Džesi je imala neobična iskust- va, za razliku od ljudi koji su je okruživali.
Na primer, Džesi je mogla da čita Ijudske misli na neki nejasan, neartikulisan način. Znala je kada je neko ne
bi voleo ili kada bi je lagao. Imala je dara za jezike, jer joj se često dešavalo da razume srž, čak i kada nije
znala značenje konkretne reči.
I, videla je duhove - ljude i zgrade koji nikako nisu mogli da budu tamo gde bi ih ugledala.
Kada je bila veoma mala, često je viđala nejasan sivi odraz ele- gantne gradske kuće naspram njenog prozora
na Menhetnu. Znala je da on nije bio stvaran i u početku se smejala načinu na koji se on pojavljivao i nes- ta-
jao - ponekad je bio i providan, dok bi drugi put iskrsao kao čvrsta tvar nalik na samu ulicu, sa svetlom koje
je zračilo iza prozora prekrivenim čipkanim zavesama. Godine su prošle pre nego što je saznala da je fantom-
ska kuća nekada bila vlasništvo arhitekte Stanforda Vajta. Bila je srušena pre mnogo decenija.
Ljudske prilike koje je viđala u početku nisu bile tako jasno definisane. Naprotiv, bile su to kratkotrajne
svetlucave pojave, koje su se često stapale sa neobjašnjivom neprijatnošću koju je osećala na pojedinim
mestima.
Ali, kako je rasla, ti duhovi su postajali sve vidljiviji, postojaniji. Jednog tmurnog kišnog popodneva, providna
figura neke starice se dotetu- rala do nje i prošla kroz nju. Džesi je histerično otrčala u obližnju radnju,
odakle su zaposleni pozvali Metjua i Mariju da dođu po nju. Džesi je više puta pokušavala da opiše ženino
zabrinuto lice, njeno izgubljeno zurenje koje se činilo potpuno slepo za stvarni svet koji ju je okruživao.
Džesini prijatelji joj često nisu verovali kada bi opisivala ove stvari. Svejedno, bili su očarani tim pričama i
molili su je da ih ponovo prepričava. To je Džesi ispunjavalo ružnim osećanjem ranjivosti. Upravo stoga je
pokušavala da ljudima ne priča o duhovima, iako je još od najranijeg perio- da tinejdžerstva viđala te
izgubljene duše sve češće i češće.
Čak i tokom šetnje kroz gusto mnoštvo na Petoj aveniji usred bela dana, viđala bi ta bleda i tumarajuća bića.
Tada je jednog jutra, kada je Džesi bilo šesnaest godina, jasno videla priliku mladića koji je sedeo na klupi
nedaleko od nje. Park je bio pun ljudi i bilo je bučno; ali, ta pojava se činila izopštenom, kao da nije pripadala
okruženju u kojem se nalazila. Zvuci koji su opkoljavali Džesi su odjednom počeli da iščezavaju kao da ih je to
stvoren- je upijalo. Molila se da ono nestane, da se izgubi. Umesto toga, ono se okrenu- lo prema njoj i fiksir-
alo je pogledom. Pokušalo je da razgovara sa njom.
Džesi je sve vreme trčala do kuće. Bila je u panici. Ta stvorenja su sada znala za nju, govorila je Metjuu i Mar-
iji. Plašila se da izađe iz stana. Najzad joj je Metju dao sedativ i rekao joj da će sada moći da zaspi. Ostavio je
vrata njene sobe otvorena da se ne bi plašila.
Dok je Džesi ležala na pola puta između sna i jave, ušla je neka devojka. Džesi je shvatila da je poznaje; nar-
avno, pa ona je bila deo porodice, oduvek je bila tu, tik uz Džesi, razgovarale su mnogo puta, zar ne, i nije
bilo nikakvo iznenađenje što je bila tako prijatna, dražesna i poznata. Bila je samo tinejdžer, kao i Džesi.
Sela je na Džesin krevet i rekla joj da ne brine, da je ti duhovi nika- da ne mogu povrediti. Nijedan duh nikada
nije nikog povredio. Oni nisu imali moći. Oni su bili jadni, žaljenja vredni stvorovi. ,,Piši tetka Maharet”, rekla
je devojka, a ouda je poljubila Džesi i sklonila joj kosu sa lica. Tada je sedativ počeo da deluje. Nije mogla ni
oči da drži otvorenima. Poželela je da je pita za saobraćajnu nesreću kada se rodila, ali sada nije bila
sposobna da razmišlja. „Zbogom, dušo”, rekla je devojka, a Džesi je zaspala i pre nego što je ova napustila
prostoriju.
Kada se probula, bilo je dva sata izjutra. Stan je bio u mraku. Odmah je počela da piše pismo Maharet,
navodeći svaki čudni događaj kojeg je mogla da se priseti.
Tek je u vreme večere pomislila na devojku. Nemoguće da je takva jedna osoba ovde živela, da joj je bila
poznata i da je oduvek bila tu. Kako je mogla da pomisli tako nešto? Čak je i u svom pismu napisala: „Nar-
avno da je i Mirjam bila ovde, i Mirjam je rekla...” Ali, ko je bila Mirjam? Bilo je to ime na Džesinoj krštenici.
Njena majka.
Džesi nikome nije rekla šta se dogodilo. Svejedno, obuzela ju je utešna toplina. Osećala je Mirjamino pris-
ustvo, bila je posve sigurna u to.
Maharetino pismo je pristiglo pet dana kasnije. Maharet joj je verovala. Te prikaze duhova nisu bile ništa iz-
nenađujuće. Ta stvorenja su, sasvim sigurno, postojala, i Džesi nije bila jedina osoba koja ih je videla:
U našoj porodici je tokom generacija bilo mnogo vidovnjaka i onih koji su imali sposobnost da vide duhove.
I, kao što i sama znaš, to su bili vračevi i veštice proteklih vekova. Cesto se te moći pojavlju- ju u onih koji su
obdareni tvojim fizičkim atributima: tvojim zelenim očima, bledom kožom i crvenom kosom, Izgleda da se ti
geni zajedno prenose. Možda će nam to jednog dana objasniti nauka. A, za sada, budi uverena u to da su
tvoje moći sasvim prirodne.
To, međutim, ne znači da su one i korisne. Iako su duhovi stvarni, oni skoro da ne predstavljaju nikakvu raz-
liku u pogledu suštine stvari! Oni mogu biti detinjasti, osvetoljubivi i varljivi. Sve u svemu, ti ne možeš da po-
mogneš bićima koja ti se obraćaju, a ponekad se dešava da vidiš samo beživotnog duha - to jest, vizuelni
odjek ličnosti koja više ne postoji.
Ne plaši ih se, ali nemoj im ni dozvoliti da ti oduzimaju vreme. Jer. to je upravo ono što oni obožavaju da
rade, kada jednom shvate da su za tebe vidljivi. Sto se Mirjam tiče, moraš mi reći ako je ponovo budeš
videla. Ali, pošto si uradila ono što ti je rekla, a to je da mi pišeš, mislim da neće smatrati neophodnim da ti
se ponovo prikaže. Po svemu sudeći, ona je iznad onih jadnih budala koji ti se najćešće prikazuju. Piši mi o
svima njima kad god te uplaše. Ali, pokušaj da nikome ne pričaš o tome. Oni koji to ne mogu da vide nika- da
ti neće poverovati.
Ispostavilo se da je oyo pismo bilo od neprocenjive vrednosti za Džesi. Godinama ga je nosila uz sebe, u torbi
ili u džepu, kud god bi krenu- la. Ne samo da joj je Maharet verovala već joj je ukazala na koji način da
razume ovu problematičnu moć i kako da živi sa njom. Sve što joj je Maharet rekla bilo je smisleno.
Nakon toga bi se Džesi, s vremena na vreme, ponovo uplašila duho- va; i jeste podelila svoje tajne sa na-
jbližim prijateljima. Uglavnom se, medutim, pridržavala Maharetinih saveta, tako da su njene moći prestale
da joj smetaju. Cinilo se kao da su posustale. Zaboravljala bi da ih uopšte pose- duje tokom dužih perioda
svog života.
Maharetina pisma počela su da bivaju sve češća. Maharet je bila osoba kojoj je mogla da se poveri, njen na-
jbolji prijatelj. Kada je Džesi lcrenula na koledž morala je sebi da prizna da je Maharet, putem svojih pisama,
bila stvarnija od bilo koje osobe koju je ikada upoznala. Odavno se pomirila sa činjenicom da se možda
nikada, zapravo, sa njom neće sastati.
A onda je jedne večeri, tokom Džesine treće godine studiranja na Kolumbiji, otvorila vrata svog stana i videla
uključena svetla, vatru u kaminu i visoku vitku crvenokosu ženu kako stoji kraj gvozdene prečage kamina sa
žaračem u rukama.
Kakva lepota! To je bio prvi Džesin sveprožimajući utisak. Vešto napuderisano i našminkano lice podsećalo je
na orijentalnu umetnost, izuzev neverovatno intenzivnih zelenih očiju i guste crvene kose koja joj je padala
preko ramena.
„Draga moja”, rekla je žena. ,,Ja sam Maharet.”
Džesi je pohrlila u njen zagrljaj. Ali, Maharet ju je zaustavila, nežno je držeći na odstojanju, kao da je imala
želju da je dobrano pogleda. Zatim )e prekrila Džesi poljupcima, kao da se nije usuđivala da je dodirne ni na
jedan drugi način. Rukama u rukavicama, jedva da je držala Džesine. To je bio jedan uistinu divan i dirljiv
trenutak. Džesi je pomilovala Maharetinu mekanu i gustu crvenu kosu. Bila je tako nalik njenoj.
,,Ti si moje dete”, izgcvorila je Maharet šapatom. ,,Ti si sve ono cemu sam se nadala da ćeš biti. Da li znaš ko-
liko sam srećna?”
Maharet joj je te noći delovala kao led i vatra. Strašno jaka, a opet nezamislivo topla. Bila je vretenasta, ali
bujnih oblina, uzanog struka i lepršavih suknji, posedovala je misteriozni izgled modnih manekena, zas-
trašujući glamur žena koje su imale lepotu kipova, dok je njen dugački braon vuneni ogrtač dostojanstveno
lepršao kada su zajedno napuštale stan. Kako su samo bile ležerne u društvu jedna druge.
Pred njima je bila duga noć provoda u gradu; posetile su galerije, pozorište, da bi na kraju otišle na kasnu
večeru, iako Maharet nije htela ništa da naruči. Rekla je da je bila i previše uzbuđena da jede. Nije čak ni
rukavice skinula. Sve što je želela bilo je da sluša sve što je Džesi imala da joj kaže. A Džesi je toliko toga
imala da priča - o univerzitetu Kolumbija, svom arheološkom radu, svojim snovima o terenskom radu u
Mesopotamiji.
Bilo je tako drugačije od intimnosti pisama. Cak su zajedno šetale i kroz Central park po mrklom mraku. Ma-
haret joj je tada govorila da nema nimalo razloga da se plaši. A tada se to činilo potpuno prirodnim, zar ne?
Bilo je tako divno, kao da su pratili put začarane šume, ne strepeći ni od čega, razgovarajući uzbuđenim, ali
pritajenim glasovima. Bilo je božanstveno osećati se ovako sigurnom! Negde pred zoru, Maharet je ispratila
Džesi do stana sa obećanjem da će je uskoro dovesti kod sebe u Kaliforniju. Maharet je tamo imala kuću, u
planinama Sonoma.
Ali, trebalo je da prođu čitave dve godine pre nego što je ispunila obećanje. Džesi samo što je diplomirala.
Bilo joj je određeno da radi na iskopavanjima u Libanu, koja je trebalo da budu započeta u julu.
„Moraš da dođeš na dve nedelje”, pisala joj je Maharet. U pismu je bila i avionska karta. Mael, Maharetin
„dragi prijatelj”, sačekaće je na aero- dromu.
Iako Džesi to sebi nije htela da prizna u to vreme, od početka su se dešavale čudne stvari.
Na primer, Mael - visok i snažan muškarac sa dugačkom talasastom plavom kosom i duboko usađenim
plavim očima. Bilo je nečeg gotovo sablasnog u načinu na koji se kretao, u zvučnosti njegovog glasa, pre-
ciznom načinu na koji je vozio automobil ka severu u pravcu okruga Sonoma. Nosio je odeću od neštavljene
kože, čak i čizme od kože aligatora, poput nekog ranćera. Jedino što je odudaralo od toga bio je par finih
crnih rukavica od prevrnute kože i velike naočare sa zlatnim ramom i plavim staklima.
Bio je tako raspoložen, radostan što je vidi, i odmah joj se svideo. Ispričala mu je priču svog života i pre nego
što su dospeli u Santa Rosu.
Posedovao je najdivniji smeh koji je do tada čula. Ali, Džesi se blago zavrte- lo u glavi kada je jednom ili dva-
put pogledala u njega. Zašto?
Samo imanje je bilo neverovatno. Ko je mogao da sagradi tako nešto? Kao prvo, nalazilo se na samom kraju
nepristupačnog i neasfaltira- nog puta; stražnje prostorije bile su udubljene u planini, a to su mogle da učine
samo ogromne mašine. Tu su bile i te krovne grede. Da li je to bila prastara sekvoja? Mora da su bile široke
tri metra. I zidovi od nepečene opeke mora da su bili prastari. Da li su nekada davno u Kaliforniji prebivali
Evropljani koji su mogli da... ali, od kakvog je to značaja? Ovo mesto je, zaista, bilo veličanstveno. Obožavala
je okrugla gvozdena ognjišta i ponjave od životinjske kože, kao i ogromnu biblioteku i primitivnu opserva-
toriju sa njenim prastarim bronzanim teleskopom.
Obožavala je dobrodušne sluge, koje su, svakog jutra, dolazile iz Santa Rose da čiste, peru veš i pripremaju
raskošne obroke. Nije joj nijednog trenutka zasmetalo što je toliko bila sama. Uživala je da šeta kroz šumu.
Odlazila je u Santa Rosu da kupi knjige i novine. Proučavala je tapiseriju. Postojali su i drevni artefakti koje
nije mogla da klasifikuje ni u jedno poz- nato doba; obožavala je da proučava ovakve stvari.
Ovo imanje pružalo je za to najbolje uslove. Antene koje su se nalazile visoko na planini obezbeđivale su
televizijski prenos izdaleka. U podrumu se nalazio bioskop sa kompletnom opremom, projektorom, plat-
nom, kao i ogromnom kolekcijom filmova. Tokom vrelih popodneva kupala bi se u jezeru južno od kuće.
Pošto bi se spustio sumrak, noseći sa sobom neizbežnu prohladnost severne Kalifornije, u svakom ognjištu bi
bile upal- jene velike vatre.
Podrazumeva se da joj je najveće uzbuđenje pričinjavalo otkriće porodične istorije, bezbroj tomova u
kožnom povezu, propraćeno rodoslovom svih ogranaka Velike porodice vekovima unazad. Bila je oduševl-
jena otkrićem stotina albuma sa fotografijama, kao i kovčega ispun- jenih naslikanim portretima, od kojih su
neki bili ne veći od ovalnih mini- jatura, dok su drugi bili na velikim platnima, sada prelcrivenim slojevima
prašine.
Za tili čas je pročitala istoriju porodice Rivs iz Južne Karoline, njenih direktnih rođaka - imućnih pre građan-
skog rada, uništenih nakon toga. Gledanje njihovih fotografija je bilo i previše bolno za nju. Ovo su, najzad,
bili njeni preci na koje je ličila; u njihovim licima je videla svoje fizičke karakteristike. Imali su istu bledu kožu,
čak i njen izraz lica! Dva pretka imala su i njenu dugačku kovrdžavu crvenu kosu. Za Džesi, koja je bila usvo-
jeno dete, ovo je bilo od ključne važnosti.
Tek je pri kraju svog boravka kod Maharet Džesi počela da shvata smisao porodične arhive, dok je
proučavala svitke ispunjene drevnim jezicima - latinskim, grčkim, ali i egipatskim hijeroglifima. Nikada kas-
nije nije joj pošlo za rukom da precizno odredi kada i kako je otkrila glinene tablice duboko u podrumima.
Ali, sećanje na razgovore sa Maharet nikada nije izbledelo. Razgovarale su satima o porodičnim hronikama.
Džesi ju je molila da joj dopusti da proučava porodičnu istoriju. Za rad u ovoj biblioteci čak je bila spremna i
studije da napusti. Želela je da prevede i obradi stare zapise i pohrani ih u kompjutere. Zašto ne izdati priču
o .Velikoj porodici? Sasvim je sigurno da je jedno takvo dugačko porodično stablo veoma neuobiča-
jeno, ako ne i sasvim jedinstveno. Čak ni porodično stablo kraljevskih vladara Evrope nije sezalo unazad pre
srednjeg veka.
Maharet je strpljivo podnosila Džesino oduševljenje, upozoravajući je da taj posao zahteva mnogo vremena i
truda, i da nije zahvalan. To nije bilo ništa drugo do priča o uspehu jedne porodice kroz vekove; nekada su
bili navedeni i zabeleženi samo spiskovi imena, ili kratki opisi ni po čemu zanimljivih života, navodi rođenja i
smrti i beleške o migracijama.
Ti razgovori su se pretvorili u blagotvorna sećanja. Kao i blago i bogato svetlo biblioteke, slasni mirisi stare
kože i pergamenata, sveća i ras- plamsane vatre. Maharet, ta divna figura sa bledozelenim očima prekrive-
nim velikim naočarama sa blago obojenim staklima, sedi kraj ognjišta i upo- zorava Džesi da bi taj rad mogao
da je preplavi, da je izopšti od korisnijih i lepših stvari u životu. Dobrobit Velike porodice bilo je ono što je
važno, a ne zapisi o njoj, životnost svake generacije, kao i znanje i ljubav prema sebi bližnjem. Zapisi o
porodici teško dd su mogli to da prevaziđu.
Ali, Džesina želja da se posveti tom poslu bila je jača od bilo čega drugog. Sasvim je sigurno da će joj Ma-
haret dopustiti da ovde ostane! Tada će joj ova biblioteka biti na raspolaganju godinama, što će joj pružiti
mogućnost da najzad otkrije samo poreklo i prapočetak familije!
Tek će kasnije shvatiti da je to bila jedna zaprepašćujuća misterija, jedna od mnogih tokom tog leta. Tek doc-
nije će joj se rasvetliti sijaset majušnih detalja na koje ranije nije obraćala pažnju.
Maharet i Mael se, na primer, nikada nisu pojavljivali pre mraka, a kao objašnjenje su navodili da su spavali
čitav dan, što i nije bilo neki razlog. A gde su spavali? To je bila druga misterija. Njihove sobe su otvorenih
vrata zjapile prazne čitav dan, sa ormanima koji su bili pretrpani egzotičnom i predivnom odećom. Po za-
lasku sunca pojavili bi se kao da su se tog trenutka materijalizovali. Džesi bi podigla pogled i Maharet bi sta-
jala kraj ognjišta, savršeno našminkana i divno obučena, dok bi joj naušnice od dragog kamenja i ogrlica sijali
na svetlosti vatre. Mael, obučen kao i obično u jaknu i pantalone od mekane braon ovnovske kože, stajao bi
n£wo oslo- njen o zid.
Ali, kad god bi Džesi postavila pitanje njihovog neobičnog vremena pojavljivanja, Maharetini odgovori bili su
sasvim zadovoljavajući i ubedljivi! Oni su bili stvorenja bledog tena, prezirali su sunčevu svetlost i ostajali bi
budni do kasno! Sve je to bilo istina. Pa, u četiri sata izjutra još uvek bi se prepirali oko neke političke ili is-
torijske teme, i to iz jedne čudne i neuobičajene perspektive, nazivajući gradove njihovim drevnim imenima.
Ponekad bi razgovarali nekim brzim i čudnim jezikom, koji Džesi nije mogla ne samo da raspozna već ni da ga
svrsta u neku od jezičkih grupa. O razumevanju onoga što su pričali nije bilo ni govora. Njen paranormalni
dar joj je pomogao da ponekad shvati smisao onog što su govorili, ali ju je čudni govor zbunjivao.
Nešto u vezi Maela mučilo je Maharet, to je bilo očigledno. Da li je on bio njen ljubavnik? Ne bi se reklo.
A, tu je bio i neobičan način na koji su Mael i Maharet međusobno razgovarali, to je pre izgledalo kao da su
jedno drugom čitali misli. Mael bi iznenada rekao: ,,Ali, zar ti nisam rekao da nema razloga za brigu?” - iako
Maharet nije glasno izustila ni jednu, jedinu reč. Ponekad bi to primenjivali i na Džesi, takođe. Jednom se do-
godilo, Džesi je bila posve ubeđena u to, da ju je Maharet pozvala da dođe u glavnu sobu za ručavanje, iako
je Džesi mogla da se zakune da je njen glas čula samo u svojoj glavi.
Pa dobro, Džesi jeste imala te natprirodne sposobnosti. Ali, da li su ih posedovali i Mael i Maharet, takođe?
Večera: to je isto bilo diskutabilno - način na koji su Džesina omil- jena jela tek tako iskrsavala. Nije morala
slugama da govori šta voli, a šta ne. Oni su jednostavno znali! Puževi, kuvane školjke, pasta alla carbonare,
Velington govedina i sva njena ostala omiljena jela bila bi servirana u noćnim satima. A tek vino, nikada nije
pila tako ukusne berbe. Maharet i Mael su, međutim, jeli kao ptičice, ili se barem tako samo činilo. Dešavalo
bi se da tokom čitavog obroka čak ni rukavice ne skinu sa ruku.
A šta reći o čudnim gostima? Santino, na primer, crnokosi Italijan, koji je jedne večeri došetao zajedno sa
svojim mlađanim pratiocem Erikom. Santino je zurio u Džesi kao da je bila primerak neke egzotične životinje,
a onda joj je poljubio ruku i poklonio divan smaragdni prsten, koji je bez ikakvog objašnjenja nestao nekoliko
noći kasnije. Santino se dva sata prepi- rao sa Maharet na onom istom neobičnom jeziku, a onda otišao be-
san, zajedno sa zbunjenim Erikom.
Tu su bile i čudne noćne zabave. Zar se Džesi nije probudila dva- put u tri ili četiri sata izjutra i videla kuću is-
punjenu ljudima? Nalazili su se u svakoj prostoriji, smejući se i pričajući. Svi ti ljudi su imali nešto zajed-
ničko. Svi su oni bili veoma bledi i posedovali su veoma upadljive i neobične oči, nalik na Maela i Maharet.
Ali, Džesi je bila tako pospana. Kasnije se ne bi ni sećala kako se uopšte vratila nazad u krevjst, sem da su joj
u jednom trenutku prišli veoma zgodni, zapravo, prekrasni mladići i ponudili je čašom vina. Sledeće čega bi
bila svesna bilo je jutro. Nalazila se u krevetu. Sunčevi zraci su bleštali kroz prozor. Kuća je bila prazna.
Džesi je, isto tako, nekoliko puta imala priliku da čuje čudne zvuke u mrklo doba noći. Brujanje helikoptera,
malih aviona. Svejedno, niko to nije pominjao.
Ali Džesi je bila tako srećna! Sve to nije imalo nikakvog uticaja na nju! Maharetini odgovori odagnali bi Dže-
sine sumnje u trenu. Svejedno, bilo je čudno kako bi Džesi odjednom promenila mišljenje. Džesi je bila
samopouzdana osoba. Odmah bi znala šta oseća. Bila je, u stvari, prilično tvrdoglava. A ipak, uvek je imala
dva različita stava prema raznim stvarima koje bi joj Maharet rekla. S jedne strane, rekla bi: ,,Ma, to je
glupo”, a s druge: „Naravno!”.
Ali, Džesi se previše lepo provodila da bi je to brinulo. Nekoliko prvih večeri posete provela je razgovarajući
sa Maelom i Maharet o arhe- ologiji. Maharet je bila nepresušni izvor informacija, iako je ispoljavala pomalo
čudnovate ideje.
Na primer, tvrdila je da je do otkrića poljoprivrede, zapravo^došlo jer su plemena koja su vrlo lepo živela od
lova želela da uzgoje halucino- gene biljke koje bi im služile prilikom verskih transeva. Pored toga, želeJi su
da imaju i pivo. Nije bilo ni od kakve važnosti to što sve ovo nije bilo potvrđeno ni jednim jedinim arhe-
ološkim dokazom. Samo neka nastavi da kopa. Džesi će to već otkriti, poručivala bi joj Maharet.
Mael je divno naglas čitao poeziju; Maharet bi povremeno svirala klavir, veoma sporo, meditativno. Erik se
ponovo pojavio na nekoliko noći, radosno im se pridružujući u pevanju.
Sa sobom je doneo japanske i italijanske filmove i svi su se divno provodili gledajući ih. Kvaidan, konlcretno,
ostavio je prilično impresivan utisak na sve njih, i pored toga što je bio zastrašujući. A italijanski film Julija od
duhova je učinio da se Džesi rasplače.
Svim ovim ljudima je Džesi, izgleda, bila zanimljiva. U stvari, Mael joj je postavljao veoma čudna pitanja. Da li
je ikada u svom životu zapalila cigaretu? Kakav je bio ukus čokolade? Kako se usuđivala da ulazi u automo-
bile svojih mladića i odlazi u njihove stanove posve sama? Zar se nije plašila da mogu da je ubiju? Skoro da
se nasmejala svaki put kad bi je tako nešto priupitao. Ne, ozbiljno, tako nešto bi stvarno moglo da se dogodi,
insi- stirao je. U tim prilikam^ bi zaista bio uznemiren. Pogledaj samo novine. Žene u modernim gradovima
su bile plen muškarcima, kao divljač lovcima u šumi.
Tada bi se trudila da promeni temu, tražila bi od njega da priča o svojim putovanjima. Opisi njegovih bo-
ravaka u različitim mestima bili su božanstveni. Godinama je živeo u džunglama Amazona. Svejedno, nikada
se ne bi usudio da leti avionom. To je bilo isuviše opasno za njega. Šta ako se desi da eksplodira? On nije
voleo ni odeću od tkanina jer je, po njegov- om mišljenju, bila i previše slaba.
Džesi je doživela jedan prilično neobičan trenutak sa Maelom. Sedeli su za trpezarijskim stolom i razgovarali.
Opisivala mu je duhove koje je povremeno viđala, a on je o njima srdito pričao kao o mrtvim bezumn-
jacima, ili mrtvim ludacima, što je kod nje, i pored svega, izazivalo smeh. Ali, to je bila istina; ti duhovi se jesu
ponašali kao da su bili bezumni, što ih je i činilo zastrašujućim. Da li prestajemo da postojimo kada umremo?
Ili opstajemo u nekom besmislenom stanju, ukazujući se ljudima u neobičnim trenucima i upućujući bu-
dalaste reči medijumima? Da li je ikada neki duh izrekao nešto zanimljivo?
,,Oni su, naravno, vezani za zemlju”, rekao je Mael. ,,Ko uopšte zna kuda idemo kada se jedanput lišimo tela
i svih njegovih zavodljivih zado- voljstava?”
Do tada je Džesi već bila prilično pripita, a osetila je i užasan strah koji joj se prikradao - misli o sablasnom
zdanju Stanforda Vajta i dušama koje lutaju u ljudskom mnoštvu Njujorka. Nakratko se fokusirala na Maela,
koji tom jedinstvenom prilikom nije nosio rukavice niti sunčane naočare. Mael je bio prilično dopadljiv, izraz-
ito plavih očiju, izuzev njihovog središta, koje je bilo potpuno crno.
,,Osim toga”, rekao je Mael, ,,ima i drugih sablasti koje su oduvek postojale. One nikada nisu posedovale
sopstveno telo od krvi i mesa, što ih i čini izrazito ljutitima.”
Kakva neobična ideja.
,,Kako to znaš?” - upitala je Džesi, još uvek pomno posmatrajući Maela. Mael je, zaista, bio divan. A tu je lep-
otu sačinjavao zbir mana - orlovski nos, previše izražene čeljusti, uskc lice sa divljom valovitom kosom boje
sena koja ga je okruživala. Čak su i oči bile previše duboko usađene, usled čega su se još više isticale. Da, di-
van - da se zagrli, poljubi, pozove u postelju... U stvari, privlačnost koju je uvek osećala prema njemu sada ju
je u potpunosti preplavila.
A onda ju je zaokupila veoma čudna spoznaja. Ovo nije ljudsko biće. Ovo je nešto što se samo pretvara da je
čovek. Bilo je tako očigledno. A, s druge strane, tako glupo! Ako ovo nije bilo ljudsko biće, šta je onda bilo po
sredi? Sigurno nije bilo reči o duhu ili sablasti. To je bilo očigledno.
„Čini mi £e da mi ne znamo šta je stvarno, a šta ne”, rekla je bez ikakve namere da tako nešto uopšte izgov-
ori. ,,U što god da zuriš dovoljno dugo, odjednom će ti se učiniti čudovišnim.” Skrenula je pogled sa njega i
usmerila ga na vazu sa cvećem koja je stajala nasred stola. Na uvenule ruže čije su latice padale medu sitno
poljsko cveće, paprat i ljubičastu ciniju. Ova stvorenja su, zaista, izgledala potpuno drugačije, stvarala su uti-
sak koji u nama obično izazivaju insekti - neku vrstu užasa! Šta su, uistinu, oni bili? Tada je vaza prsnula u
paramparčad, a voda se razlila na sve strane. Mael je, onda, prilično iskreno izjavio:
,,Oh, oprosti mi. Nisam imao nameru to da uradim.”
To se zaista dogodilo, nije bilo nikakve sumnje. Ali, to nije imalo nikakvih posledica. Mael je otišao da se
prošeta šumom, poljubivši je u čelo pre nego što je krenuo. Ruke mu je iznenada bila zadrhtala kada je
posegn- uo da joj dotakne kosu, ali se onda očigledno pribrao.
Podrazumeva se da je Džesi pila. Zapravo, Džesi je i previše konzu- mirala alkohol sve vreme svog boravka.
Činilo se da niko nije obraćao pažnju na to.
Povremeno bi izlazili i plesali na proplanku obasjanom mesečinom. To nije bio nikakav konkretni ples, već bi
se svako, ponaosob, vrteo u krug, upirući pogled ka nebu. Mael bi pevušio ili bi Maharet pevala pesme na
nepoznatom jeziku.
U kakvom je stanju bio njen um kada je to mogla da radi satima? I, zašto se nikada nije zapitala, čak i u sebi,
zašto Mael ima čudan običaj da nosi rukavice i u kući, ili da hoda po mraku sa sunčanim naočarama?
A onda je jednog jutra, mnogo pre nego što je svanula zora, Džesi otišla u krevet i sanjala užasan san. Mael i
Maharet su se borili jedno sa drugim. Mael je neprestano govorio:
,,Ali, šta ako ona umre? Sta ako je neko ubije ili je udari automobil? Šta ako, šta ako, šta ako...” To je pre-
raslo u zaglušujuću riku.
Samo nekoliko noći kasnije, započela je konačna katastrofa. Mael je bio odsutan neko vreme, a onda se vra-
tio. Čitavo veče je pila burgundac, stajala je sa njim na terasi, on ju je poljubio, a ona je izgubila svest, iako je
imala potpunu spoznaju o tome šta se događa. Držao je u svom naručju, celivao joj grudi, a ona je klizila kroz
nedokučivu tamu. A onda se ponovo pojavila devojka, tinejdžerka koja ju je pohodila onomad u Njujorku
kada je bila tako preplašena. Mael nije mogao da je vidi, a Džesi je, naravno, znala ko je ona bila - njena ma-
jka Mirjam - i mogla je da oseti da je bila uplašena. Mael je iznenada pustio Džesi.
,,Gde je ona?” - srdito je povikao.
Džesi je otvorila oči. Tu je bila Maharet. Tako je jako udarila Maela da se ovaj zateturao unazad i strovalio
preko ograde terase. Džesi je vrisnu- la, slučajno odgurnuvši devojku dok je trčala da pogleda preko ograde.
Skroz dole na čistini je stajao Mael, nepovređen. Nemoguće, ali je upravo to bio slučaj. Već se uspravio na
noge, da bi se potom svečano pok- lonio Maharet. Stajao je na svetlu koje je dopiralo sa prozora donjih soba
i poslao je Maharet poljubac. Maharet je izgledala tužno, ali se svejedno nasmešila. Rekla je nešto sebi u
bradu i rukom odagnala Maela, kao da je time želela da mu pokaže da se nije naljutila.
Džesi je uhvatila panika da će se Maharet naljutiti na nju, ali kada je pogledala u njene oči, znala je da nema
nikakvog razloga za brigu. Tada je Džesi pogledala u svoje telo i videla da joj je haljina poderana. Osetila je
oštar bol na mestu gde ju je Mael ljubio, a kada se okrenula prema Maharet, postala je dezorijentisana i
nemoćna da čuje čak i sopstvene reči.
Zatim se, na neki način, našla na svom krevetu, oslonjena na jas- tuke. Na sebi je imala dugačku, flanelsku
spavaćicu. Ona je govorila Maharet da se njena majka ponovo pojavila, da ju je videla na terasi. Ali, to je bio
samo deo onoga što je govorila, jer su ona i Maharet razgovarale sati- ma o čitavom događaju. Ali, o kojem
događaju? Maharet joj je rekla da će sve zaboraviti.
Oh, bože, kako je samo grčevito pokušavala da se kasnije svega toga jasno priseti. Delići sećanja su je mučili
tokom godina koje su usledile. Maharet je nosila spuštenu kosu, koja je bila dugačka i gusta. Zajedno su se
kretale mračnom kućom, kao duhovi. Ona i Maharet. Maharet ju je pridržavala, povremeno zastajući da je
poljubi, dok ju je ova grlila. Maharetino telo je bilo nalik kamenu koji je disao.
Nalazile su se duboko u planini, u tajnoj sobi. Tamo je bilo ogrom- nih kompjutera, sa svom pratećom
aparaturom i crvenim osveljenjem, koji su se oglašavali blagim elektronskim zujanjem. Tamo, na ogromnom
pravougaonom platnu koje se protezalo visoko na zidu, nalazilo re džinovsko porodično stablo elektronski is-
crtano pomoću svetla. Ovo je bila
Velika porodica koja je sezala hiljadama godina unazad. Ah, da, do samog prapočetka! Do jedinstvenog
pretka! Nacrt je išao po ženskoj liniji, što je oduvek bio slučaj sa drevnim narodima - kao što je to bilo sa
Egipćanima, da, poreklo preko princeza kraljevskog roda. To je bilo karakteristično za hebrejska plemena do
dana današnjeg.
U tom trenutku, Džesi su bili kristalno jasni svi detalji - drevna imena, mesta, početak! Bože, da li je spoznala
i sam početak? Zapanjujuća stvarnost na stotine generacija koje su se šepurile pred njenim očima! Videla je
grananje familije kroz drevne zemlje Srednje Azije, Makedonije, Italije, kroz Evropu, pa onda pravo u Novi
svet! Ovo je mogao da bude rodoslov bilo koje ljudske familije!
Nikada kasnije nije mogla da povrati u sećanje detalje te elek- tronske mape. Ne, Maharet joj je rekla da će
je zaboraviti. Pravo je čudo da se bilo čega uopšte i sećala.
Ali, šta se još dogodilo? Šta je bila poenta njihovog dugačkog raz-
govora?
Sećala se da je Maharet plakala. Maharet je jecala na jedan blag i ženstven način, kao neka devojka. Nikada
se nije činila tako prozračnom; lice joj je bilo blago, svetleće, sa tako malo bora, tako nežno. Ali, sve se to
odigravalo u nekoj senci, tako da je Džesi jedva bilo šta videla jasno. Sećala se lica koje je gorelo kao bela
žeravica u tami. Svetle zelene oči bile su zamagljene, a opet životne, dok su plave trepavice svetlele kao da
su majušne vlasi bile posute čistim zlatom.
Sveće su gorele u njenoj sobi. Suma se uzdizala visoko iznad njenog prozora. Džesi je molila, bunila se. Ali,
zbog čega je, za ime boga, došlo do ove prepirke?
Ti ćeš sve ovo zaboraviti. Nićega se nećeš sećati.
Kada je otvorila oči, sledećeg jutra obasjanog suncem, znala je da je svemu tome došao kraj; iščezli su.
Tokom prvih nekoliko trenutaka ničeg nije mogla da se seti, osim da je nešto nepovratno bilo izrečeno.
A, onda je pronašla cedulju na natkasni:
Draga moja,
Nije više poželjno da budeš u našem društvu. Bojim se da si nam isuviše prirasla k srcu i da ćemo te odvući
od stvari koje si za sebe isplanirala,
Oprostićeš nam što smo morali tako iznenada da te napusti- mo, jer ja sam uverena u to da je to za tebe na-
jbolje. Organizovala sam automobil koji će te odvesti na aerodrom, Tvoj avion poleće u četiri sata. Tvoji
rođaci Marija i Metju će te sačekati u Njujorku.
Budi uverena da te volim više nego što se to rečima može iskazati. Moje če te pismo čekati kada stigneš kući.
Jedne od noći koja će uslediti u godinama koje dolaze, razgovaraćemo ponovo o istoriji porodice. Tada ćeš
imati priliku da budeš moj pomoćnik u pogledu ovih zapisa, ako to tada još uvek budeš želela. Ali, sada te to
ne sme preokupirati. To te ne sme odvući od samog života.
Zauvek tvoja, ispunjena bezgraničnom ljubavlju, Maharet
Džesi više nikada nije videla Maharet.
Njena su pisma pristizala istom onom učestalošću kao i ranije. Bila su ispunjena ljubavlju, brigom, savetima.
Ali, više nikada nije bilo ni pom- ena o bilo kakvoj ponovnoj poseti. Nikada više Džesi nije ponovo pozvana da
dođe u kuću u Sonoma šumi.
Tokom meseci koji su usledili, Džesi je bila obasipana poklonima - jednom divnom starom kućom na trgu
Vašington u Grenič Vilidžu, novim automobilom, novčanim sredstvima i već poznatim avionskim kartama da
poseti članove svoje familije širom sveta. Najzad, Maharet je većim delom finansirala i Džesina arheološka
iskopavanja u Jerihonu. Zapravo, kako su godine prolazile, obezbedila je za Džesi sve ono što bi ova samo
mogla poželeti.
Bez obzira na sve, ono leto se urezalo u Džesinu svest. Kada je jed- nom boravila u Damasku, sanjala je
Maela i probudila se oblivena suzama.
U to vreme, kada su sećanja počela da se vraćaju ogromnom žestin- om, živela je u Londonu i radila u Britan-
skom muzeju. Nije znala šta ih je budilo. Možda je Maharetino upozorenje - Zaboravićeš - jednostavno izgu-
bilo premoć i pohabalo se. A, možda je i nešto drugo bilo u pitanju. Jedne večeri je na trgu Trafalgar videla
Maela ili nekog čoveka koji mu je bio istovetan. Taj čovek je, metrima udaljen, zurio u nju, što je ona uočila
tek kada su im se pogledi sreli. Ali, kada mu je mahnula, okrenuo je leđa i otišao bez i najmanjeg znaka pre-
poznavanja. Potrčala je i pokušala da ga sustigne, ali on je nestao, kao da se nikada nije ni pojavio.
To ju je zabolelo i razočaralo. Tri dana kasnije dobila je anoniman poklon, narukvicu od kovanog srebra. Bila
je to drevna keltska relikvija, kako je ubrzo saznala, i verovatno da je bila od neprocenjive vrednosti. Da )oj
možda Mael nije poslao ovu dragocenu i divnu stvar? Tako je želela u to da veruje.
Držeći narukvicu čvsto u svojoj ruci, mogla je da oseti njegovo pris- ustvo. Setila se davne večeri kada su raz-
govarali o bezumnim duhovima. Nasmešila se. Činilo se kao da je bio prisutan, da ju je grlio, ljubio. U pismu
je ispričala Maharet za poklon. Tu narukvicu je, od tada, uvek nosila na ruci.
Džesi je beležila u dnevnik sećanja koja su joj se povremeno vraćala u svest. Beležila je snove, deliće onoga
što bi videla tokom kratkotrajnih bleskova prisećanje. Ali, ništa od toga nije pominjala u pismima koja je slala
Maharet.
Tokom svog boravka u Londonu imala je ljubavnu vezu koja se okončala prilično mučno. Osećala se
samotno. Baš u to vreme je Talamaska uspostavila kontakt sa njom, što je, naravno, njen život promenilo za-
uvek.
Džesi je živela u jednoj staroj kući u Čelsiju, nedaleko od mesta gde je nekada stanovao Oskar Vajld. U istom
tom susedstvu nekada su živeli i Džon Meknil Visler, kao i Brem Stoker, pisac romana Drakula. Bilo je to
mesto koje je Džesi obožavala. Ali, njoj nije bilo poznato da su kuću u kojoj je tada iznajmila stan već godi-
nama proganjali duhovi. U prvih nekoliko meseci, Džesi je bila svedok različitih čudnovatih pojava. Nejasne,
titrajuće prikaze od one vrste koja se često da videti na takvim mestima; odjeci, kako bi se Maharet izrazila,
ljudi koji su nekada davno boravili na tom mestu. Džesi nije obraćala pažnju na njih.
Međutim, kada ju je jednog popodneva zaustavio novinar, objašnjavajući joj da piše članak o kući koju su
opsedali duhovi, ispričala mu je veoma otvoreno o onome što je videla. To su bili prilično uobičajeni duhovi
za London - starica koja nosi vrč iz prostorije za serviranje, muškarac u smokingu i cilindru koji bi se pojavio
na tren ili dva na stepenicama.
Na osnovu njene priče objavljen je jedan prilično melodramatičan tekst u novinama. Sasvim sigurno da je
Džesi i previše rekla. O njoj su pisali kao o spiritualisti ili prirodnom medijumu koji je neprestano bio svedok
ovakvih pojava. Jedan od pripadnika porodice Rivs iz Jorkšira pozvao ju je telefonom ne bi li je malo zadirki-
vao zbog toga. I Džesi je, takođe, smatrala da je sve to prilično smešno. Osim toga, nije mnogo marila za to.
Bila je veoma zaokupljena istraživanjima kojima se bavila u Britanskom muzeju. Ovo joj uopšte nije bilo
važno.
Zatim su je po objavljivanju članka u novmama, pozvali iz Talamaske.
Aron Lajtner, staromodni gospodin sede kose i nesvakidašnjih nianira, zamolio je Džesi da dozvoli da je
izvede na ručak. U jednom starom, ali čudesno očuvanom ,,rols rojsu” on i Džesi su se provozali kroz London
i odvezli se u jedan mali ali elegantan privatni klub.
To je, sigurno, bio jedan od najčudnijih sastanaka kojem je Džesi ikada prisustvovala. Zapravo, to ju je pod-
setilo na davnašnje leto, ne zato što je bilo nalik njemu, već zato što nijedno od ova dva iskustva nije bilo ni
nalik bilo čemu drugom što se Džesi ikada dogodilo.
Lajtner je, bar koliko je Džesi mogla da proceni, bio veoma šarman- tan. Njegova seda kosa bila je gusta i
uredno začešljana, a nosio je predivno sašiveno odelo od donegal tvida. On je bio jedini čovek koga je videla
da hoda oslanjajući se o srebrni štap.
Sažeto i ljubazno je objasnio Džesi da je bio detektiv-parapsiholog; radio je za tajno društvo koje se zvalo Ta-
lamaska, čiji je jedini zadatak bio da prikuplja podatke o paranormalnim aktivnostima i skladišti ih u cilju
izučavanja ovakvih fenomena. Talamaska je pružala ruku dobrodošlice svim ljudima koji su posedovali para-
normalne sposobnosti. A onima koji bi ispoljili izrazito jake moći povremeno bi ponudila i članstvo, karijeru
istraživača natprirodnog, što je, u stvari, pre bilo zvanje, jer je Talamaska od svojih članova zahtevala pot-
punu posvećenost, lojalnost i poslušnost njen- im pravilima.
Džesi se gotovo nasmejala. Ali, Lajtner je očigledno bio pripravan za njen skepticizam. Imao je nekoliko
trikova koje je uvek koristio kod ovakvih uvodnih sastanaka. Na Džesino veliko zaprepašćenje, uspeo je da
pomeri nekoliko predmeta na stolu a da ih nije ni dotakao. To je jednostavna moć, rekao je, koja je imala
ulogu keca u rukavu.
Dok je Džesi posmatrala slanik kako pleše napred-nazad bez ičije pomoći, bila je isuviše zapanjena da bilo šta
prozbori. Ali, pravo iznenađenje je tek usledilo u trenutku kada je Lajtner obznanio da zna sve
o njoj. Znao je odakle potiče, gde je studirala. Imao je saznanje o tome da je viđala duhove još kada je
bila devojčica. To je privuklo pažnju društva još godinama unazad, putem takozvanih rutinskih kanala, tako
da je Džesi već imala svoj dosije u Talamaski. Ova saznanja ne bi trebalo da je vređaju.
Molio ju je da razume da Talamaska svoja istraživanja sprovodi uz iskazivanje dubokog poštovanja prema
svakoj pojedinačnoj individui. U njenom dosijeu su se nalazili izveštaji onoga što je Džesi ispričala susedi-
ma, učiteljima i prijateljima. Džesi je mogla da pogleda dosije kada god je to želela. Sa Talamaskom je to
oduvek bio slučaj. Kontakt sa osobom koju pos- matraju bi kad-tad bivao uspostavljen Podaci bi se slobodno
davali toj osobi na uvid, iako je u drugim slučajevima taj dosije bio strogo poverljiv.
Džesi je prilično nemilosrdno ispitivala Lajtnera. Uskoro je postalo sasvim jasno da je mnogo toga znao o
njoj. Međutim, ništa nije znao o Maharet i Velikoj porodici.
Ovakva kombinacija znanja i neznanja namamila je Džesi. Da je kojim slučajem samo jednom pomenuta Ma-
haret, zauvek bi okrenula leđa Talamaski, jer ona je bila neprikosnoveno odana prvenstveno Velikoj porod-
ici. Aii, Talamaske su se ticale samo Džesine sposobnosti. A Džesi je, i pored svih kasnijih Maharetinih saveta,
o Talamaski, takođe, vodila računa.
A onda se pred njom rastvorila istorija Talamaske, koja je bila kra- jnje zanimljiva. Da li je ovaj čovek govorio
istinu? Tajno društvo čiji je postanak sezao do 758. godine? U pitanju je bio red koji je prikupljao i čuvao za-
pise o vešticama, vračevima, medijumima i prorocima unazad sve do tog dalekog perioda. Sve to je nju
zbunjivalo, kao nekada arhivi Velike porodice.
Lajtner je dostojanstveno podneo još jedan krug nemilosrdnog pro- pitivanja. Očigledno je bilo da je sjajno
poznavao istoriju i geografiju koja se ticala čudnovatih događanja. Otvoreno i precizno je govorio o progan-
janju Katara , o zabranjivanju vitezova Templara, o spaljivanju Grandijera , i o mnogim drugim istorijskim
dešavanjima. Zapravo, Džesi nije polazilo za rukom da ga ni na koji način zbuni. Naprotiv, pozivao se na
drevne čarob- njake i vračeve o kojima ona nikada nije čula.
Kada su iste te večeri stigli u sedište Talamaske, malo izvan Londona, Džesina sudbina je, na neki način, bila
zapečaćena. Nedelju dana nije napuštala sedište, a onda je to uradila samo nakratko, da zatvori svoj stan u
Celsiju i vrati se ponovo u Talamasku.
Sedište Talamaske nalazilo se u jednom džinovskom kamenom zdanju sagradenom 1500-ih, a tajnom
društvu pripalo je, otprilike, pre samo dve stotina godina. Iako su raskošno nameštene biblioteke i odaje
sazidane u osamnaestom veku, zajedno sa odgovarajućim gipsanim radovi- ma i frizovima, soba za ručavanje
i mnoge od spavaćih soba datirale su još iz vremena kraljice Elizabete,
Džesi se atmosfera ovog zdanja odmah dopala - otmen nameštaj, kamena ognjišta, sjajni hrastovi patosi.
Svideli su joj se i tihi stanovnici, članovi društva, koji su je veselo pozdravljali na trenutak prekidajući
prethodno započete diskusije ili čitanje večernjih novina, dok su sedeli u ogromnim zajedničkim prostori-
jama sa prijatnim osvetljenjem. Bogatstvo sveg ovog okruženja bilo je zapanjujuće. Ono je pridodavalo vero-
dostojnos- ti Lajtnerovih tvrdnji. Ovo mesto je bilo prijatno. Fizički prijatno. Ljudi su ovde bili ono što su za
sebe i tvrdili da jesu.
Ali, biblioteke su bile te koje su je, najzad, oduševile i vratile je kroz vreme u ono negdašnje tragično leto
kada su jedna druga biblioteka i njena drevna blaga za nju postali nedostupni. Ovde je bilo nebrojeno to-
mova u kojima su bila zabeležena suđenja vešticama, proganjanja, istraživanja slučajeva poltergejsta, opsed-
nutosti, psihokineze, reinkarnacije i tome slično. Ispod zgrade su se nalazili muzeji, prostorije ispunjene ta-
janstven- im predmetima koji su imali veze sa paranormalnim pojavama. Bilo je tu i odaja u koje niko, sem
starijih članova društva, nije smeo da uđe. Divna je bila i sama pomisao na to da su tajne pripadnicima reda
otkrivane tek nakon izvesnog vremena.
,,Uvek ima toliko toga da se radi!” - rekao bi Aron nemarno. „Znate, svi ti stari zapisi su na latinskom, a nere-
alno je da očekujemo da novi članovi čitaju i pišu latinski. To je nešto što ne možemo da očekujemo u ovo
današnje, savremeno doba. A u ovim prostorijama se, vidite, nalazi doku- mentacija koja već četiri veka nije
procenjena i ispitana. ”
Naravno da je Aronu bilo poznato da je Džesi mogla da čita i piše latinski, ali i starogrčki, drevni egipatski,
kao i sumersko pismo. Ono što on, međutim, nije znao jeste da je Džesi na ovom mestu pronašla zamenu za
sve blago onog davno izgubljenog leta. Pronašla je drugu Veliku porodicu.
Te noći su poslali automobil po Džesinu odeću i sve ono što joj je bilo potrebno da preseli iz stana u Čelsiju.
Njena nova soba se nalazila u jugozapadnom delu Matične kuće Talamaske. Bila je to jedna prijatna pros-
torija sa ukrašenom tavanicom i kaminom iz doba Tjudora.
Džesi je poželela da nikada ne napusti ovo zdanje, i Aron je toga bio svestan. Te sedmice, u petak, samo tri
dana nakon što se uselila, primljena je u red kao novajlija. Dobila je pozamašna sredstva, privatne odaje
povezane sa njenom spavaćom sobom, vozača koji joj je bio neprestano na raspolaganju i komforan stari au-
tomobil. Veoma brzo nakon toga, napustila je posao u Britanskom muzeju.
Pravila i propisi bili su jednostavni. Provešće dve godine obučavajući se i putujući širom sveta sa ostalim
članovima, kada i gde to bude bilo potrebno. Naravno da je članovima porodice i prijateljima mogla da priča
o redu. Ali, svi predmeti, slučajevi i za njih vezani đetalji bili su strogo poverljivi. Nikada ne sme ni da pomisli
da objavi nešto o Talamaski.
Zapravo, nikada ne sme da doprinese bilo kakvom javnom pomenu Talamaske. Prilikom pozivanja na
određene zadatke sva imena i lokacije moraju biti izostavljeni, a sama suština mora ostati prilično nejasna.
Njeno posebno zalaganje se očekuje medu arhivama, gde će pre- voditi i priredivati stare hronike i izveštaje.
Njen posao se sastoji i od toga da barem jedan dan u nedelji odvoji za sređivanje određenih uzoraka i re-
likvija unutar muzeja. Ali, terenski rad - istraživanje ukletih kuća i slično
- u svakom treuutku je prioritetnije od proučavanja.
Prošlo je mesec dana pre nego što je napisala pismo Maharet u kojem joj je saopštila svoju odluku. U tom
pismu je otvorila svoju dušu. Ona je volela ove ljudi i njihov posao. Podrazumeva se da je biblioteka pod-
sećala na porodični arhiv u Sonomi i na period kada je bila tako srećna. Da li je Maharet to mogla da
razume?
Maharetin odgovor ju je zaprepastio. Maharet je znala za Talamasku. Zapravo, Maharet je bila prilično oz-
biljno i detaljno obaveštena
o istoriji Talamaske. Bez ikakvog uvoda je rekla da se u svakom pogledu divila trudu reda tokom prog-
ona veštica u petnaestom i šesnaestom veku, kako bi se nevini spasli lomače.
Sigurno su ti ispričali o svojim podzemnim prolazima kojima su prebacivali okrivljene iz sela i zaseoka gde je
trebalo da budu spal- jeni, ipružali im utočište u Amsterdamu, prosveljenom gradu, u kojem se u laži i glu-
posti oko veštičarenja nije dugo verovalo.
Džesi nije ništa znala o tome, ali će joj uskoro biti potvrđen svaki, ma i najmanji detalj o kojem joj je Maharet
pisala. Međutim, Maharet je imala i svoje zadrške u pogledu Talamaske:
Koliko god poštovala njihovo saosečanje prema prognanima iz raznolikih istorijskih perioda, moraš da znaš
da ne smatram da su nji- hova istraživanja urodila nekim večim plodom. Da razjasnim: duše, duhovi, vampiri,
vukodlaci, veštice, biča koja prevazilaze bilo kakav opis - svi oni mogu da postoje, a Talamaska če protraćiti
još narednih hiljadu godina proučavajući ih. Ali, od kakvog je to značaja u pogle- du sudbine ljudske rase?
Nema sumnje da su nekada davno postojale osobe koje su posedovale vizije i sposobnost opštenja sa
duhovima. Možda su baš oni, u ulozi veštica i šamana, bili od koristi svojim plemenima i naro- dima. Ali,
kompleksne i maštovite religije zasnovane su na takvim jed- nostavnim i varljivim iskustvima, pri čemu su
mitološka imena prida- vana nejasnim entitetima, i stvoreni su ogromni prenosioci složenih sujevernih
ubeđenja. Zar te religije nisu donele više zla nego dobra?
Dozvoli mi da izložim svoje mišljenje da se mi, bez obzira na to kako neko tumači istoriju, nalazimo daleko od
tačke sa koje bi kon- takt sa duhovima bio od rieke koristi. Možda skepticizam običnih Ijudi sadrži nedo-
voljno zrelu, ali svejedno odgovarajuču pravednost u odnosu na duhove, medijume i slične stvari. Nat-
prirodno, u kojem god obliku da postoji, ne treba da se meša u ljudsku istoriju.
Dakle, smatram da Talamaska, osim što povremeno pruža utehu nekolicini zbunjenih dusa, sakuplja izveš-
taje o pojavama koje nisu značajne niti treba takve da budu. Talamaska je zanimljiva orga- nizacija. Ali, ona
ne može da postigne značajne rezultate.
Volim te. Poštujem tvoje odluke. Ali, za tvoje dobro se nadam da ćeš se zasititi Talamaske - i vratiti u stvarni
svet - uskoro.
Džesi je podrobno razmislila o svemu pre nego što je odgovorila. Mučilo je to što Maharet nije odobravala
njene postupke. Svejedno, Džesi je znala da je tu odluku donela delom i zbog toga što je Maharet odbila da
joj oda tajne Porodice. Talamaska ju je prihvatila.
U pismu je uveravala Maharet da članovi reda nisu imali nikakvih iluzija u pogledu značaja svog rada. Rekli
su Džesi da se sve, uglavnom, obavlja u tajnosti; nije tu bilo slave, a ponekada ni istinskog zadovoljstva.
Složili bi se u potpunosti sa Maharetinim mišljenjem o nesvrsishodnosti medijuma, duša i duhova.
Ali, zar milioni ljudi nisu smatrali da su prašnjava otkrića arheolo- ga, takođe, prilično beznačajna? Džesi je
preklinjala Maharet da razume šta to za nju znači. A na kraju je napisala, i sama se iznenadivši, sledeće re-
dove:
Nikada Talamaski neću reći ni reč o Velikoj porodici. Nikada im neću pomenuti kuću u Sonomi niti ću izustiti
išta o misterioznim stvarima koje su mi se dogodile dok sam bila tamo. Čini mi se da bi se ipreviše zain-
teresovali za jednu takvu misteriju. Lojalna sam tebi. Ali, jednog dana, preklinjem te, dozvoli mi da se vratim
u kuću u Kaliforniji. Dozvoli mi da sa tobom razgovaram o stvarima koje sam imala prilike da vidim. Pojedini
detalji mi se u poslednje vreme vraćaju u sećanje. Sanjala sam i zbunjujuće snove. Imam poverenja u tvoj
sud kada su ovakve stvari u pitanju. Bila si tako velikodušna prema meni. Ne sumnjam da me voliš. Molim te
da razumeš koliko ja tebe volim.
Maharetin odgovor je bio kratak.
Džesi, ja sam jedno ekscentrično i svojeglavo biće; malo toga mi je ikada bilo uskraćeno. Tu i tamo samu
sebe varam u pogledu uti- caja koji imam nad drugima. Nikada nije trebalo da te dovedem u kuću u Sonomi;
bilo je to krajnje sebično, i zbog toga sebi ne mogu da oprostim. Zaboravi da si ikada bila tamo. Nemoj da
opovrgavaš istinu koje se prisećaš, ali i ne razmišljaj o njoj. Živi svoj život kao da nije tako nepromišljeno
prekinut. Jednog dana ću odgovoriti na sva tvoja pitanja, ali nikada više neću pokušati da potkopam tvoju
sudbinu. Čestitam ti na novom pozivu. Zauvek imaš moju bezuslovnu ljubav.
Uskoro su usledili divni pokloni. Kožne torbe za Džesina putova- nja i divan kaput optočen nercom da je uto-
pli u mrskoj britanskoj klimi. To je zemlja koju samo jedan Druid može da voli, pisala je Maharet.
Džesi je obožavala taj kaput, jer je nerc bio postavljen iznutra i nije privlačio tuđu pažnju. Koferi su joj dobro
poslužili. Maharet je nastavila da piše dva-tri puta nedeljno. Bila je brižna kao i uvek.
Ali, kako su godine prolazile, Džesi je bila ta koja se udaljila - pisma su joj postala kratka i neredovna - jer je
njen posao u Talamaski bio poverljive prirode. Jednostavno nije mogla da opisuje ono čime se bavila.
Džesi je još uvek posećivala članove Velike porodice, u vreme Božića i Uskrsa. Kad god bi neki od rođaka
došli u London, susrela bi se sa njima, vodila ih u obilazak ili na ručak. Ali, svi ti kontakti bili su kratki i
površni. Talamaska je uskoro postala Džesin čitav život.
Džesi je počela da otkriva čitav jedan čudesan svet u arhivama Talamaske kada je započela sa prevodima
latinskih tekstova: izveštaji o porodicama i individuama sa paranormalnim sposobnostima, slučajevi
očiglednog vračanja, pravog maleficia, a najzad i ponavljajući, ali i veoma uzbudljivi zapisi stvarnih osuđi-
vanja veštica, kojima su, nesumnjivo, bili podvrgnuti nevini i nemoćni. Radila je danju i noću, prevodeći di-
rektno u kompjuter, pronalazeći neprocenjiv istorijski materijal u raspadajućim pergamentima.
Ali jedan drugi, još zanosniji svet pred njom se otvarao tek na terenu. Godinu dana nakon što se priključila
Talamaski, Džesi je imala pri- liku da prisustvuje toliko zastrašujućim poltergejst događajima, da su čak i
odrasli muškarci izletali glavom bez obzira iz kuće na ulicu. Videla je dete koje je putem telekineze podiglo
hrastov sto sa zemlje da bi ga potom zafr- ljačilo i izbacilo kroz-prozor. U mrtvačkoj tišini je komunicirala sa
čitačima misli koji su primali svaku misao koju bi im odašiljala. Videla je duhove, jasnije od bilo čega što je
ikada verovala da može da postoji. Bila je svedok mnogih dela psihometrije, automatskog pisanja, levitacije,
medijuma u transu. Kasnije bi pravila beleške svega onoga što bi videla, a iznenađenji- ma nikada nije bilo
kraja.
Zar se nikada na to neće navići? Da prihvati zdravo za gotovo? Čak su i stari članovi Talamaske priznavali da
su neprestano bili šokirani stvari- ma čiji su svedoci bili.
Nije bilo sumnje da je Džesina moć da vidi bila izrazito jaka. Neprestanim korišćenjem ove veštine, ona se
brzo razvijala i postajala snažnija. Dve godine nakon što je došla u Talamasku, Džesi su slali u sve kuće koje
su opsedali duhovi širom Evrope i Sjedinjenih Američkih Država. Za svaki dan ili dva provedena u miru i tišini
biblioteke, sledila bi barem jedna sedmica provedena u nekom promajnom hodniku gde bi posmatrala
povremene pojave bezglasnih utvara koje su prestravljivale ostale.
Džesi je retko kada dolazila do konkretnih zaključaka u vezi ovih prikaza. Naučila je isto ono što su svi članovi
Talamaske znali: nije bilo jedinstvene teorije okultnog koja bi se odnosila na sve čudnovate pojave koje se
mogu videti ili čuti. Taj posao je bio rnukotrpan, ali pre svega razočaravajući. Džesi nije bila samouverena
kada se obraćala tim neupoko- jenim bićima ili bezumnim dušama, kao što ih je Mael jednom prilično tačno
opisao. Svejedno, Džesi im je poručivala da krenu ka višim nivoima svesti, gde će za sebe pronaći spokoj i os-
taviti smrtnike u miru.
To je bio jedini mogući pravac koji je mogla da primeni, iako se plašila da možda ne izopštava ove duhove iz
jedinog života koji im je pre- ostao. Šta ako je smrt predstavljala kraj, a opsedanje duhova nastupalo samo
onda kada tvrdoglave duše nisu želele to da prihvate? Bilo je isuviše jezivo razmišljati o tome - o svetu
duhova koji je nalik na mutan i haotičan blesak pre nastupa krajnjeg mraka.
Što god da je bilo u pitanju, Džesi je rešavala sve slučajeve u koji- ma su duhovi proganjali ljude, a stalna
uteha za nju je bilo olakšanje koje su živi osećali nakon uspešno obavljenog zađatka. Kod nje se razvio dubok
osećaj posebnosti, koji joj je ispunio život. Bio je uzbudljiv i ne bi ga menja- la ni za šta na svetu.
Pa, ne baš ni za šta. Iskreno govoreći, ostavila bi ga u trenutku kada bi joj se Maharet pojavila na vratima i
zamolila je da se vrati u Sonomu i prihvati se rada na dokumentaciji Velike porodice. A, s druge strane,
možda i ne bi.
Džesi je doživela nešto neobično kada je reč o dokumentima Talamaske, nešto što je stvorilo ogromnu
zabunu u njenoj glavi u pogledu Velike porodice.
Tokom transkripcije dokumenata o vešticama, Džesi je otkrila da je Talamaska već vekovima nadgledala
određene veštičje porodice na čije su bogatstvo, činilo se, vršile uticaj natprirodne sile proverene i očeki-
vane vrste. Talamaska je motrila određen broj takvih porodica i u ovom trenutku! U takvoj familiji se u
svakoj generaciji obično pojavljivala veštica koja je mogla, sudeći po navedenim podacima, da privuče i ma-
nipuliše natprirod- nim silama kako bi obezbedila neprestan priliv bogatstva i drugih uspeha svojoj ljuđskoj
porodici. Ova moć je izgleda bila nasledna - to jest zasno- vana na fizičkoj ravni - ali niko nije zasigurno znao.
Neke od porodica su sada bile potpuno neupućene u sopstvenu istoriju; oni nisu razumevali veštice koje su
se pojavljivale u dvadesetom veku. I pored toga što je Talamaska redovno pokušavala da ostvari kontakt sa
tim ljudima, bili su ili odbijani ili bi uvideli da je zadatak bio i previše opasan da bi se istraživa- nja nastavila.
Pa, treba napomenuti da su te veštice mogle da izvedu istins- ki zla dela.
Zaprepašćena i sumnjičava, Džesi nije bila sposobna za ozbiljan rad nekoliko nedelja nakon ovog otkrića. Sva
ta saznanja jednostavno nije mogla da izbaci iz glave. Bilo je to isuviše nalik priči o Maharet i Velikoj porod-
ici.
A zatim je uradila jedinu stvar koju je mogla a da ne ugrozi ničije poverenje. Ponovo je pažljivo iščitala doku-
mentaciju svake pojedinačne veštičje porodice u dosijeima Talamaske. Proverila je jednom, pa još i drugi
put. Vratila se na najstariju dokumentaciju koja je postojala i detaljno je pre- tražila.
Nije bilo ni pomena imena Maharet. Nije pomenut ni iko drugi povezan sa ogrankom ili prezimenom neke
od familija Velike porodice za koje je Džesi ikada čula. Nije bilo nijedne činjenice koja bi kod nje izazvala čak i
najmanju sumnju.
Odahnula je s olakšanjem, ali je to, na kraju, nije ni iznenadilo. Instinkti su joj govorili da je krenula u
pogrešnom pravcu. Maharet nije bila veštica. Barem ne u očiglednom smislu te reči. Bilo je tu nečeg više od
toga.
U suštini, Džesi nikada nije ni pokušavala da sve to odgonetne. Opirala se teorijama o onome što joj se do-
godilo, kao što se opirala i svim ostalim teorijama. Više no jednom joj je palo na pamet da se Talamaski
pridružila da bi se u moru drugih misterija oslobodila sopstvene. Okružena duhovima, poltergejstima i
posednutom decom, sve je manje i manje razmišljala o Maharet i Velikoj porodici.
Do trenutka kada je Džesi postala punopravni član, već je bila stručnjak za pravila Talamaske - za procedure,
načine na koje se zapisuju istraživanja, za pružanje pomoći policiji u rešavanju kriminalističkih slučajeva, za
izbegavanje bilo kakve veze sa štampom. Isto tako je poštovala činjenicu da Talamaska nije bila dogmatska
organizacija. Ona nije tražila od svojih članova da veruju u bilo šta, već samo da budu iskreni i pažljivi u
pogledu svih fenomena koje su istraživali.
Sheme, sličnosti, penavljanja - sve je to fasciniralo Talamasku. Termina je bilo bezbroj, ali nije bilo krutog
pridržavanja terminologije koju su koristili. Dokumentacija je bila klasifikovana na više različitih i krajnje pris-
tupačnih načina.
Osim toga, članovi Talamaske su proučavali i teoretičare. Džesi je čitala radove svih velikih detektiva para-
normalnog, medijuma i telepata. Proučavala je bilo šta i sve što je imalo veze sa okultnim.
Često je pomišljala na Maharetin savet. Ono što je Maharet rekla bilo je istina. Duhovi, prikaze, medijumi
koji su mogli da čitaju misli i pomeraju predmete putem telekineze - sve je to bilo fascinantno za one koji su
to svojim očima videli. Ali, bilo je od neznatne važnosti za dobrobit ljudske rase. Nije bilo, niti će ikada biti
nekog velikog okultnog otkrića koje bi izmenilo ljudsku istoriju.
Ali, Džesi ovaj posao nikada nije prerastao u rutinu. Postala je ovis- na o uzbuđenju, pa i o tajanstvenosti.
Nalazila se u samom središtu Talamaske, i iako se privikla na eleganciju okruženja - antičku čipku, krevete na
stubovima i nepatvoreno srebro, sve do automobila sa šoferima i sluge - sama je postala skromnija i
povučenija.
Sa trideset godina je izgledala kao krhka svetloputa žena sa kovrdžavom crvenom kosom razdeljenom po
sredini. Kosa joj je bila dugačka, padala joj je preko ramena i nije joj smetala. Nije koristila šminku, parfem,
niti je nosila nakit, izuzev keltske narukvice. Blejzer od kašmira je bio njena omiljena odeća, u kombinaciji sa
vunenim pantalonama ili farmerkama kada bi boravila u Americi. I pored toga, bila je lepa žena, koja je
privlačila pažnju muškaraca i više no što je smatrala poželjnim. Imala je ljubavne veze, ali su one, po pravilu,
uvek bile kratke. I retko kad su joj nešto posebno značile.
Ono do čega je njoj bilo stalo bila su prijateljstva sa ostalim članovi- ma reda; imala je toliko braće i sestara.
Oni su vodili brigu o njoj, kao i ona
o njima. Obožavala je osećaj zajedništva kojim je bila okružena. U bilo koje doba noći mogli biste da se
spustite u prizemlje i .uđete u osvetljeni salon gde su ljudi bili budni - čitali su, razgovarali ili se prigušeno
raspravljali.
Mogli biste da odete do kuhinje, gde bi vas dočekivao noćni kuvar uvek spreman da napravi rani doručak ili
kasnu večeru, što god bi neko poželeo.
Džesi bi zauvek mogla da ostane u Talamaski. Kao neki katolički verski red, Talamaska se starala o svojim
starim i nemoćnim članovima. Umreti u redu značilo je da ste imali sav luksuz i najbolju medicinsku negu, u
kojoj biste proživeli svoje poslednje trenutke na način na koji vam drago
- sami u krevetu ili u društvu ostalih članova koji b.i vas tešili i držali za ruku. Mogli ste da odete i kući
u okrilje svoje porodic^, ako bi to bila vaša želja. Ali, pokazalo se da većina članova pre bira da premine u
Matičnoj kući. Sahrane su bile dostojanstvene i organizovane do u tančine. U Talamaski se smrt smatrala de-
lom života. Veliki skup muškaraca i žena ode- venih u crno prisustvovao bi svakoj sahrani.
Da, ovi ljudi su postali Džesin najbliži rod. Da su stvari nastavile da se lcreću svojim prirodnim tokom, ostala
bi ovde zauvek.
Ali, kada se okončala i osma godina u Talamaski, dogodilo se nešto što će sve promeniti, nešto što će na-
posletku usloviti njen odlazak iz reda.
Sve ono što je Džesi do tada postigla bilo je impresivno. Ali, do leta 1981. godine, još uvek je radila pod
vođstvom Arona Lajtnera i retko kada i da je opštila sa vladajućim savetom Talamaske ili šačicom muškaraca
i žena koji su stvarno vodili red.
Kada ju je Dejvid Talbot, glavni čovek čitavog reda, pozvao da dođe u njegovu kancelariju u Londonu, bila je
iznenađena. Dejvid je bio vitalni šezdesetpetogodišnjak, jake građe, guste sede kose i veoma veselog pon-
ašanja. Ponudio je Džesi čašom šerija, a onda je petnaestak minuta pri- jatno govorio ni o čemu posebnom
pre nego što je prešao na stvar.
Džesi je ponudio jednu po svemu različitu vrstu zadatka. Pružio joj je roman po nazivu Intervju sa vampirom.
Rekao je:
,,Želim da pročitate ovu knjigu.”
Džesi je bila zbunjena.
„Znate, ja sam je već pročitala!” - odgovorila je. ,,Pre nekoliko god- ina. Ali, kakve veze sa nama ima jedan
ovakav roman?”
Džesi je kupila jedan primerak ove knjige na aerodromu i proguta- la je na dugačkom interkontinentalnom
letu. Priča, za koju se pretpostavlja da ju je ispričao vampir jednom mladom novinaru u San Francisku
sadašnjeg doba, na Džesi je ostavila utisak kao i neki loš san. Nije baš bila sigurna da joj se svideo. U stvari,
kasnije ga je bacila. Nije htela da ga ostavi na klupi sledećeg aerodroma u strahu da ga ne pronađe neka
bezazlena osoba.
Glavni likovi tog dela - prilično divni besmrtnici, kada biste malo bolje razmislili - osnovali su malu zlu porod-
icu u delu Nju Orliensa izgradenom pre Građanskog rata, gde su lovili ljude više od pedeset godina. Lestat je
bio glavni zlikovac romana, ali i vođa. Lui, njegov očajni podređeni, bio je glavni junak i onaj koji je
pripovedao čitavu priču. Klaudija, njihova predivna vampirska kćerka bila je istinski tragičan lik - njen um se
razvijao iz godine u godinu, dok joj je telo večno ostalo kao u m?le devojčice. Očigledno je da je glavna tema
knjige bila Luijev bezuspešan pokušaj iskupljenja, ali je upravo Klaudijina mržnja prema dvo- jici muških vam-
pira koji su je preobrazili, a na kraju uzrokovali i njeno uništenje, na Džesi ostavila mnogo jači utisak.
,,Ova knjiga nije roman”, jednostavno je objasnio Dejvid, ,,iako je razlog njenog pisanja nejasan. Sam čin iz-
davanja, čak i u vidu bezazlenog romana, prilično nas je uznemirio.”
,,Nije roman?” - upitala je Džesi. ,,Ne razumem.”
„Piščevo ime je pseudonim”, nastavio je Dejvid, ,,a tantijeme dobi- ja neki mladić nomadskog ponašanja, koji
odbija svaki naš pokušaj da sa njim uspostavimo kontakt. On je nekada bio novinar, kao i mladić koji inter-
vjuiše u romanu. U ovom trenutku, ne znamo ništa više. Vaš zadatak je da odete u Nju Orliens i proučite do-
gađaje koji se pominju u romanu, a koji su se tamo odigrali pre Građanskog rata.”
„Samo trenutak. Da li vi to meni hoćete da kažete da vampiri pos- toje? Da su ovi likovi - Lui, Lestat i mala
Klaudija - stvarni?!”
,,Da, upravo je to ono što vam govorim”, odgovorio je Dejvid. ,,I nemojte da zaboravite na Armana, mentora
Pozorišta vampira u Parizu. Sećate se Armana, zar ne?”
Džesi se dobro sećala Armana i Pozorišta. Arman, najstariji besmrt- nik u romanu, koji je imao lice i telo ado-
lescenta. Što se pozorišta tiče, ono je bilo jedno sablasno zdanje gde su ljudi bivali ubijani na pozornici, kao
deo predstave, pred bezazlenom pariskom publikom.
Citava zastrašujuća atmosfera knjige se vraćala Džesi u svest. Naročito oni delovi koji se tiču Klaudije.
Klaudija je umrla u Pozorištu vam- pira. Koven pod Armanovim vođstvom uništio ju je.
„Dejvide, da li ja vas to dobro razumem? Vi hoćete da mi kažete da ta stvorenja postoje?”
„Apsolutno”, odgovorio je Dejvid. ,,Mi proučavamo ovu vrstu bića °d kada postojimo. Zapravo, Talamaska je
i osnovana da istražuje ova stvorenja, ali to je jedna druga priča. Po svemu sudeći, čini se da u ovom ro-
manu, zapravo, nema izmišljenih likova. Ali, to će biti vaš zadatak, vidite
- da dokumentujete postojanje kovena u Nju Orliensu, kao što je ovde i napisano - Klaudija, Lui, Le-
stat.”
Džesi se nasmejala. Nije mogla da se uzdrži. Zaista je počela da se smeje. Dejvidov strpljivi izraz lica je učinio
da se nasmeje još jače. Ali, to Dejvida nije obeshrabrilo niti iznenadilo, ništa više nego što njeno istovet- no
ponašanje nije iznenadilo ni Arona Lajtnera pre osam godina, kada su se prvi put sreli. ^
„Odličan stav”, rekao je Dejvid, sa jednim vragolastim osmehom. ,,Ne bismo voleli da ste previše maštoviti ili
da suviše verujete u to. Ali, rad na ovom polju zahteva od vas izrazitu pažljivost, Džesi, kao i čvrstu
poslušnost pravilima. Verujte mi kada vam kažem da je ovo oblast koja može biti strašno opasna. Imate sva
prava da odmah odbijete da prihvatite zadatak.”
,,Ponovo ću početi da se smejem!” - rekla je Džesi. Retko kada je, ako je i ikada, čula reč opasno u Talamaski.
Videla ju je samo u spisima koji su se ticali dokumentacije o veštičjim porodicama. Sada je mogla da
poveruje u porodicu veštica bez ikakve poteškoće. Veštice su bile ljudska bića, a duhovima se, verovatno,
moglo manipulisati. Ali, vampiri?
„Hajde da na drugi način priđemo stvarima!” - rekao je Dejvid. „Pre nego što donesete odluku, ispitaćemo
odredene artefakte koji pripadaju ovim stvorenjima, a koje čuvamo na sigurnom, u trezorima.”
Ideja je bila neodoljiva. Postojale su mnogobrojne prostorije ispod zdanja Talamaske u koje Dženi nikada nije
kročila. Neće propustiti ovu mogućnost.
Dok su ona i Dejvid silazili zajedno niz stepenište, atmosfera kuće u Sonomi se neočekivano i prilično jasno
vratila u Džesino sećanje. Čak je i dugačak hodnik, sa svojim proređenim i mutnim električnim sijalicama,
podsećao na Maharetin podrum. Još više se uzbudila.
Bezglasno je pratiJa Dejvida kroz jedan magacinski prostor za drugim. Videla je knjige, lobanju na polici,
nešto što je izgledalo kao stara odeća na podu, nameštaj, uljane slike, kofere i sanduke, prašinu.
,,Sva ova oprema je”, rekao je Dejvid, rukom odmahujući prema predmetima, ,,na ovaj ili onaj način
povezana sa našim besmrtnim ispijačima krvi. Oni, zapravo, više predstavljaju materijalistički nastrojena
bića. Iza sebe ostavljaju svakojake ostatke. Nije neobično da iza sebe ostave i čitavo pokućstvo, zajedno sa
nameštajem, odećom, pa čak i kovčezima - veoma lepo dekorisani i zanimljivi sanduci - kada im dosadi
određena lokacija ili identitet. Ali, ima posebnih stvari koje moram da vam pokažem. Mislim da će vas to
uveriti u postojanje ovih stvorenja.”
Uveriti? Da li je u ovom zadatku uopšte bilo nečeg uverljivog? Ovo je, zasigurno, bio dan prepun izne-
nadenja.
Dejvid ju je uveo u poslednju prostoriju, jednu veoma veliku sobu obloženu limom i direktno osvetljenu ni-
zom svetala na plafonu.
Ugledala je ogromnu sliku na udaljenom zidu. Odmah je prepoz- nala doba renesanse, verovatno je u pitanju
bila Venecija. Bila je naslikana temperama od jaja na drvetu. Posedovala je veličanstveni sjaj koji je bio
karakterističan za takve slike, blistavost koju nije mogao da proizvede nijedan sintetički materijal. Pročitala
je naziv na latinskom zajedno sa imenom slikara, koji su bili ispisani malim slovima u rimskom stilu, a nalazili
su se u donjem desnom uglu.
Amadeova iskušenja Marijus
Odmakla se da je ispita.
Božanstvena skupina crnokrilih anđela lebdela je u krug oko jedne figure koja je klečala - mladića kesten-
jaste kose. Iza njih se nalazilo nebo boje kobalta, viđeno kroz seriju svodova, predivno oslikano sa mnoštvom
gustih pozlaćenih oblaka. Mermerni pod ispred figura posedovao je fotografsku perfekciju. Mogli ste da os-
etite njegovu hladnoću, da vidite vene u samom kamenu.
Ali, sami likovi su bili istinska lepota ove slike. Lica anđela bila su predivno naslikana, dok su njihove pastelne
odore i krila crnog perja bila ispunjena senzacionalnim detaljima. A mladić, jednostavno rečeno, kao da je
bio živ! Njegove tamnobraon oči istinski su siiale dok je gledao ispred sebe, mimo same slike. Njegova koža
je izgledala kao da je vlažna. Kao da se spremao da se pomeri ili da progovori.
Zapravo, sve je to bilo i previše realistično da bi spadalo u period renesanse. Naslikane figure su bile vero-
dostojne, pre nego idealistički pred- stavljene. Andeli su imali izraze blagog zabavljanja, sa primesom zlura-
dosti. A tkanina mladićeve tunike i pantalona bila je i previše savršena. Džesi je mogla da uoči čak i zakrpe na
njoj, majušnu razderotinu, prašinu na njegovom rukavu. Bilo je još takvih detalja - tu i tamo uvelo lišće na
podu, kao i dve slikarske četkice iskrenute na jednu stranu, bez ikakvog vidljivog razloga.
,,Ko je taj Marijus?” - progovorila je šapatom. Njoj to ime ništa nije govorilo. Nikada nije videla nijednu itali-
jansku sliku sa tolikim brojem uznemiruiućih elemenata. Crnokrili anđeli...
Dejvid nije odgovorio. Pokazao je rukom na mladića.
,,Sada želim da pažljivo pogledate ovog mladića.”, rekao je. ,,On nije istinski predmet vašeg istraživanja, već
samo jedna vrlo važna spona.” Predmet? Spona... Bilo je i previše zaokupljena slikom.
„Pogledajte, kosti u uglu, ljudske kosti prekrivene prašinom, kao da ih je neko jednostavno uklonio da ne
smetaju. Ali, šta zaboga sve to znači?” „Da”, promrmljao je Dejvid. ,,Kada vidite reč iskušenje, obično ugle-
date i davole koji okružuju sveca.”
„Upravo tako”, odgovorila je. „Veština je izvanredna.” Što je više zurila u sliku, sve je postajala uznemirenija.
„Odakle vam ovo?”
„Red je nabavio sliku pre više vekova”, odgovorio je Dejvid. ,,Naš izaslanik u Veneciji ju je iščeprkao iz iz-
gorele vile na Velikom kanalu. Uzgred da pomenem, vampiri su večito povezani sa vatrom. To je jedino
oružje koje mogu delotvorno da iskoriste jedni protiv drugih. Uvek se pomi- nju neke vatre. U Intervjuu sa
vampirom bilo je nekoliko požara, ako se sečate. Lui je zapalio jednu kuću u Nju Orliensu kada je pokušao da
uništi svog tvorca i mentora Lestata. Lui je kasnije zapalio i Pozorište vampira u Parizu, nakon Klaudijine sm-
rti.”
Klaudijina smrt. Džesi se stresla, pomalo zaplašena.
,,Ali, pogledajte pažljivo ovog mladića”, rekao je Dejvid. „O tom momku sada govorimo.”
Amadeo. Značenje te reči je onaj koji voli Boga. On je, bez sumnje, bio predivno stvorenje. Imao je šesnaest,
možda sedamnaest godina i četvr- tasto, izrazito proporcionalno lice, kao i čudnovato preklinjući izraz.
Dejvid je spustio nešto u njenu ruku. Nerado je skrenula pogled sa slike. Zurila je u fotografiju na limenoj
ploči iz kasnog devetnaestog veka. U sledećem trenutku je prošaptala:
,,Ovo je isti taj mladić!”
,,Da. I to je neka vrsta eksperimenta”, rekao je Dejvid. „Najverovatnije je u'dikana tik nakon zalaska sunca u
remogućim svetlos- nim uslovima, što možda ne bi uspelo sa nekim drugim. Da li primećujete da se ništa
drugo gotovo ne vidi sem njegovog lica?”
Tačno, iako je mogla da uoči da je frizura bila tipična za taj period. „Možete da bacite pogled i na ovo,
takođe”, rekao je Dejvid. Ovog puta pružio joj je stari časopis, jednu vrstu žurnala iz devetnaestog veka, sa
uzanim kolumnama sićušnog tiska i ilustracijama iscrtanim mastilom. Tu se ponovo video isti mladić kako
izlazi iz fijakera - bio je to na brzinu nacrtan kroki, iako se videlo d.. se mladić smeši.
,,Taj članak je o njemu i o Pozorištu vampira. Evo jednog engleskog časopisa iz 1789. godine. Ako se ne
varam, to je čitavih osamdeset godina ranije. Ali, tu ćete pronaći još jedan detaljan opis zdanja i istog
mladića.” ,,Pozorište vampira...” Zurila je u mladića kestenjaste kose koji je klečao na slici. ,,Pa, ovo je Ar-
man, lik iz romana!”
„Upravo tako. Čini se da mu se to ime veoma dopada. Možda je bio Amadeo kada je boravio u Italiji, ali jj
postao Arman do osamnaestog veka,
i od tada to ime koristi sve vreme.”
„Čekajte, polako, molim vas”, rekla je Džesi. „Hoćete da mi kažete da postoji dokumentacija o Pozorištu
vampira? Kod nas?”
,,Da, i to veoma detaljna. Veoma obimna. Pozorište je opisano u bezbrojnim člancima i zapisima. Posedu-
jemo i spise i ugovore u vezi sa vlas- ništvom, takode. A sada dolazimo do još jedne veze između naše doku-
mentacije i ovog malenog romana, Intervjua sa vampirom. Ime vlasnika pozorišta bilo je Lestat Delionkur, a
kupio ga je 1789. godine. Taj posed u Parizu savremenog doba je još uvek u vlasništvu čoveka pod istim
imenom. ” ,,To je potvrđeno?” - upitala je Džesi.
„Sve se to nalazi u dokumentaciji”, rekao je Dejvid, „fotokopije sta- rih spisa i skorašnjih dokumenata.
Možete da prostudirate i Lestatov potpis, ako želite. Lestat sve radi u velikom stilu - ispunjava pola strane
svojim divnim potpisom. Posedujemo fotokopije nekoliko primeraka. Zelimo da ih ponesete sa sobom u Nju
Orliens. Postoji i izveštaj u novinama o požaru koji je uništio Pozorište vampira, a opis je identičan onom koji
je Lui naveo u knjizi. Datum se poklapa sa činjenicama iz romana. Morate, naravno, sve detaljno da pregle-
date. Što se romana tiče, molim vas da ga ponovo pročitate, ovog puta veoma pažljivo.”
Krajem nedelje, Džesi se već nalazila u avionu leteći ka Nju Oriiensu. Trebalo je da pravi zabeljške i doku-
mentuje roman na s\e moguće načine - da pronađe nazive poseda, utvrdi selidbe, iščeprka stare novine, ča-
sopise - bilo šta što će podržati teoriju da su likovi i događaji iz knjige bili stvarni.
Ali, Džesi još uvek nije u potpunosti verovala u to. Nesumnjivo da je nečega tu bilo, ali morala je da postoji
neka kvaka. A po svemu sudeći, kvaka je bila u pametnom istorijskom romansijeru koji je natrapao na zan-
^mljiva istraživanja i utkao ih u roman. Najzad, karte za pozorište, ugovori, Progiami i tome slično, ne
dokazuju postojanje besmrtnih ispijača krvi.
Što se tiče pravila, kojih je Džesi morala da se pridržava, smatrala ih je urnebesnim.
Nije joj bilo dozvoljeno da boravi u Nju Orliensu sem tokom sati između svitanja i četiri sata popodne. U če-
tiri sata bi morala da se odveze na sever, u grad BatGn Ruž, gde će noći provoditi bezbedna u modernom
hotelu od šesnaest spratova. Ukoliko se pojavi čak i najtananiji osećaj da je neko posmatra '.li prati, istog
trenutka bi morala dr se dokopa velike grupe ljudi. Sa jarko o. vetljenog i ljudima ispunjenog me ta je smesta
morala da pozove Talamasku u Londonu.
Nipošto, ni pod kojim uslovima, nije smela ni da pokuša da ispita neku od vampirskih individua. Parametri
vampirskih moći Talamaski nisu bili poznati. Ali, jedno je bilo sigurno: ta stvorenja su mogla da čitaju misli.
Isto tako, bili su sposobni da stvore mentalnu konfuziju kod ljudskih bića. Postojalo je sijaset dokaza da su
posedovali neverovatnu fizičku snagu. A sasvim je sigurno da mogu da ubiju.
Takođe, neki od njih su, bez sumnje, znali za postojanje Talamaske. Tokom vekova, nekoliko članova reda je
iščezlo tokom sličnih istraživačkih zadataka.
Džesi je vrlo detaljno trebalo da čita dnevne novine. Talamaska je imala svoje razloge da veruje u to da ovog
trenutka u Nju Orliensu nije bilo vampira. U suprotnom, Džesi ne bi ni išla tamo. Ali, Lestat, Arman ili Lui su
se mogli pojaviti u bilo kom trenutku. Ako Džesi u novinama pronađe neki članak o sumnjivim uzrocima
nečije smrti, morala je da nestane iz grada i ne vraća se.
Džesi je sve ovo smatrala smešnim. Čak ni pregršt starih uzoraka tekstova o misterioznim smrtima nisu je ni-
malo impresionirali niti plašili. Pa, ti ljudi su mogli da budu žrtve satanističkih kultova. Sve se to nekako činilo
i previše ljudski.
Ali, Džesi je želela da se prihvati ovog zadatka.
Na putu io aerodroma, Dejvid je upitao zaš-o.
,,Ako zaista ne možete da prihvatite sve one činjenice koje sam vam izložio, zašto želite da istražujete kn-
jigu?”
Dala je sebi malo vremena pre nego što je odgovorila.
,,Ima nečeg odvratnog u vezi sa ovim romanom. On živote tih bića predstavlja kao nešto lepo i privlačno. To
se ne uočava na prvi pogled; to je noćna mora iz koje ne možete da se iskobeljate. A onda se, iznenada, os-
ećate prilično komforno u njoj. Poželite tu i da ostanete. Čak ni Klaudijina tragedija ne predsl^vlja prepreku
koja od toga odvraća.”
,,Hoću da dokažem da je sve izmišljeno!” - rekla je Džesi.
To je za Talamasku bilo dovoljno dobro, naročito kada je tako nešto smatrao iskusan istražitelj kao što je bila
Džesi.
Ali, tokom višečasovnog leta do Njujorka, Džesi je shvatila da pos- toji nešto što nije mogla da kaže Dejvidu.
Tek što se i sama suočila sa tim. Intervju sa vampirom ju je podseLio na ono dugo i davno leto sa Maharet,
iako Džesi nije mogla da shvati raziog. Iznova i iznova bi prestajala sa čitan- jem da bi razmišljala o tom letu.
Počela je da se priseća malih stvari. Cak ih je ponovo i sanjala. To nema nikakve veze, govorila je sebi. Među-
tim, bilo je tu neke sličnosti, nešto u pogledu atmosfere knjige, raspoloženja, čak i ponašanja likova, i uopšte
celokupnog načina na koji se činilo da su stvari postavljene, a da uopšte nisu bile takve. Ali, Džesi nije mogla
da shvati. Njen um, kao i njena sećanja, bili su neobično obamrli.
Džesinih prvih nekoliko dana u Nju Orliensu bili su najčudniji u celokupnoj njenoj paranormalnoj karijeri.
Grad je posedovao vlažnu karipsku lepotu, kao i žilavu kolonijalnu aromu koja ju je odmah očarala. Sve-
jedno, gde god bi se Džesi uputila, osećala je nešto. Činilo se kao da je čitavo mesto bilo ukleto. Strašne kuće
iz doba pre Građanskog rata bile su zavodljivo tihe i tmurne. Cak su i ulice Francuskog kvarta, ispunjene tur-
istima, posedovale zavodljivu i zloslutnu atmosferu koja je činila da nezaustavljivo hoda mimo puta kojim je
krenu- la ili da načini dugačlcu pauzu da bi sanjarila dok bi klonulo sedela na klupi trga Džekson.
Mrzela je da napušta grad u četiri sata. Visoki hotel u Baton Ružu nudio je božanstven nivo američkog luk-
suza. Džesi se to prilično dopadalo. Ali, baršunasti i lenji ambijent Nju Orliensa nije joj davao mira. Svako
jutro bi se budila nejasno svesna činjenice da je sanjala vampire. I Maharet.
A onda, nakon četiri dana istraživanja, otkrila je nekoliko stvari koje su je nagnale da se odmah javi u Tala-
masku. Izvesni Lestat Delionkur se sasvim pouzdano nalazio u poreskoj dokumentaciji Luizijane. Zapravo,
1862. godine je uzeo u vlasništvo jednu kuću u ulici Rojal od svog poslovnog partnera Luija Point de Laka. Lui
Point de Lak je bio u posedu sedam različitih imanja u Luizijani, a jedno od njih je bila plantaža opisana u In-
tervjuu sa vampirom. Džesi je bua zapanjena. Ali i oduševljena.
A došla je i do novih otkrića. Neko po imenu Lestat Delionkur je posedovao kuće širom Nju Orliensa, i to u
ovom trenutku. Potpis te osobe, koji se pojavljuje u izveštajima iz 1895. i 1910. godine, bio je identičan pot-
pisima iz osamnaestog veka.
Oh, pa to je bilo sjajno. Džesi se divno provodila.
Odmah se uputila da fotografiše Lestatove posede. Dva poseda su bila vile u okrugu Garden, vidljivo nenas-
tanjene i u ruševnom stanju iza zard dih kapija. Ali ostali posedi, uključujući i kuću u ulici Rojal - istu onu koja
je ugovorom preneta na Lestata 1862. godine - bili su izdati lokalnoj agenciji za nekretnine, koja je plaćala
zakup izvesnom advokatu u Parizu.
Ovo je bilo i previše za Džesi. Poslala je Dejvidu telegram da joj pošalje novac. Mora da isplati stanare u ulici
Rojal, jer to je, zasigurno, bila kuća u kojoj su nekada stanovali Lestat, Lui i devojčica Klaudija. Bez obzi- ra na
to da li su bili vampiri ili ne, oni su nekada tamo živeli!
Dejvid je odmah poslao novac, kao i stroga naređenja da ni pod kojim uslovima ne sme da se približava
ruševnim kućama koje je opisala. Džesi je odmah odgovorila da je već istražila te lokacije. Niko već godinama
nije kročio u njih.
Kuća u gradu je bila značajna. Do kraja nedelje, ona je stanarima isplatila zakup. Stanari su radosno napustili
kuću sa rukama punim novca. Rano ujutro u ponedeljak, Džesi je ušetala u prazan stan na drugom spratu.
Kuća je bila simpatično ruševna. Stari kamini, ukrasni frizevi i vrata
- sve je bilo tu!
Džesi se latila šrafcigera i dleta da majstoriše u prednjim sobama. Lui je opisao požar u ovim odajama u ko-
jima je Lestat prilično jezivo izgoreo. Pa, Džesi će već to otkriti.
U roku od samo jednog sata razotkrila je izgorele daske, a majstori - neka su blagosloveni - koji su popravili
štetu, napunili su rupe starim nov- inama iz 1862. godine. Ovo se savršeno poklapalo sa Luijevim izveštajem.
On je prepisao ovu kuću u gradu Lestatu, pripremao se za odlazak u Pariz, a onda je usledio požar nakon ko-
jeg su on i Klaudija pobegli.
Naravno da je Džesi sebe stalno opominjala da treba i dalje da bude sumnjičava, ali su likovi iz knjige malo-
pomalo postajali neobično stvarni. Stari crni telefon u hodniku je bio isključen. Morala je da izađe i pozove
Dejvida, što ju je prilično nerviralo. Zelela je odmah sve da mu kaže.
Ali, nije izašla. Sasvim suprotno, samo je satima sedela u salonu, prepuštajući se toplim sunčevim zracima
koji su padali na grube podne daske wko nje, slušajući škripu zdanja. Ovako stara kuća nikada nije tiha, bar
ne u tako vlažnoj klimi. Ona je poput neke žive stvari. Ovde nije bilo duhova, bar ih ona nije videla. Svejedno,
nije se osećala kao da je sama. Atmosfera je odisala nekom sveprožimajućom toplinom. Neko ju je, odjed-
nom, prodrmao da je probudi. Ne, naravno da ne. Nikoga sem nje ovde nije bilo. Sat je otkucavao četiri...
Sledećeg dana je iznajmila aparat na paru za skidanje tapeta i prešla je da majstoriše i u drugim sobama.
Morala je da dopre do prvobitnih zido- va. Šare su mogle da budu datirane a, osim toga, tražila je feešto
konkretno. U blizini je začula poj nekog kanarinca, verovatno u drugom stanu ili u nekoj obližnjoj radnji.
Cvrkut joj je odvukao pažnju. Zvučao je tako divno. Ne zaboravi kanarinca. Umreće ako ga zaboraviš. Ponovo
je zaspala.
Kada se probudila, već je odavno pao mrak. Negde u blizini je čula sviranje čembala. Dugo je slušala pre
nego što je otvorila oči. Bio je to Mocart, brzi ritam. I previše brz, ali vešto izveden. Bogate i uzburkane note,
zaprepašćujuća virtuoznost. Najzad je sebe naterala da ustane, uključi svet- lo i aparat za skidanje tapeta.
Aparat je bio težak; vruća voda je curila niz njenu ruku. U svakoj sobi bi skidala tapete sa jednog dela zida
sve dok se, ispod slojeva, ne bi ukazao prvobitni zid. Tek onda bi krenula dalje. Ali, brujanje aparata joj je
smetalo. Činilo joj se da u toj buci čuje glasove - ljude koji se smeju, pričaju jedni sa drugima, neko je govorio
francuski prigušenim i užurbanim šapatom, neko dete je plakalo - ili je to, možda, bila neka žena?
Isključila je tu prokletu stvar. Ništa. Bio je to očigledno samo trik unutar same buke koju je aparat stvarao, a
koja je odjekivala praznim stanom.
Vratila se guljenju tapeta nesvesna-toga koliko je vremena prošlo, kao i činjenice da ništa nije jela i da je
postajala pospana. U nedogled je pomerala gore-dole tešku skalameriju od aparata koji je omekšavao
tapete sve dok, prilično iznenada, u središnjoj spavaćoj sobi nije otlcrila ono što je
i tražila - ručno oslikan mural na praznom olcrečenom zidu.
Na trenutak je bila i previše uzbuđena da se pomeri. A onda je žustro nastavila da radi. Da, bio je to mural
„čarobne šume”, koji je Lestat napravio za Klaudiju. Užurbanim povlačenjem aparata po zidu, razotkri- vala
je sve više i više.
, Jednorozi, zlatne ptice i voćem načičkano drveće iznad blistavih potoka.” Izgledalo je istovetno kao što je
Lui opisao. Najzad je ogolila veći deo murala, koji se prostirao duž sva četiri zida. Ovo je, bez pogovora, bila
Klaudijina soba. Vrtelo jrj se u glavi. Osećala se slabom jer s,f>tima ništa nije stavila u usta. Pogledala je na
sat. Bilo je jedan sat nakon ponoći.
Jedan sat! Ovde je provela pola noći! Trebalo bi iz ovih stopa da krene! Ovo je bio prvi put, tokom svih ovih
godina, da je prekršila neko pravilo!
Svejedno, nije mogla da se natera na pokret. Bila je tako umorna, bez obzira na uzbuđenje. Sedela je naslon-
jena na mermerni kamin. Svetlost koja je dopirala iz sijalice na plafonu bila je turobna, a bolela ju je i glava. I
pored toga je zurila u pozlačene ptice, maleno i divno oslikano cveće i drveće. Nebo je bilo boje cmobera, sa
mesecom a ne suncen, i široko raspoređenim majušnim zvezdama. Sa zvezda je visila po koja trunka sre-
brnog.
Postepeno je u jednom ćošku prostorije primetila kameni zid oslikan u pozadini. Iza njega se nalazio dvorac.
Kako bi divno bilo hodati kroz šumu do njega, prolazeći kroz pažljivo oslikanu drvenu kapiju. Prolaz u drugo
kraljevstvo. U svojoj glavi je začula pesmu, nešto što uopšte nije zaboravila, nešto što je nekada Maharet pe-
vala.
A onda je prilično iznenada uočila da je kapija bila naslikana preko stvarnog otvora u zidu!
Nagnula se napred. Mogla je da vidi pukotine u kreču. Da, kockasti otvor koji do sada nije mogla da vidi
radeći iza teškog aparata na paru. Klekla je pred otvor i dodirnula ga. Drvena vrata. Odmah je uzela šrafciger
i pokušala da ih otvori. Nije imala sreće. Ubadala je u jednu, pa onda u drugu stranu. Sve što je uspela
da uradi bilo je da uzalud zagrebe sliku.
Sela je na pete i ispitala otvor. Oslikana kapija koja prekriva drvena vrata. Mesto na kojem je bila naslikana
kvaka bilo je pohabano. Da! Pružila je ruku i prodrmala pohabano mesto. Vrata su se odmah otvorila. Tek
tako.
Podigla je baterijsku lampu. Bila je to jedna sobica obložena kedrovinom. Unutra su se nalazile neke stvari.
Mala, belom kožom obložena knjiga! Brojanica, bar je tako izgledalo, i lutka, veoma stara porce- lanska
lutka.
Na trenutak nije mogla da natera sebe da dodirne te stvari. Imala je osećaj kao da skrnavi neku grobnicu.
Širio se i nfki blag miris, sličan par- femu. Ovo nije sanjala, zar ne? Ne, glava ju je i previše bolela da bi bio
san. Posegla je unutar sobice i prvo uzela lutku.
Njeno telo je bilo grubo u poređenju sa modernim standardima, ali su zato lutkini udovi bili lepo oblikovani i
vešto međusobno povezani. Bela haljinica i ljubičasta vrpca oko struka su trunuli, raspadali se u delove.
Porcelanska glava je, zaista, bila divna, velike plave prozračne oči. Prekrasna veštačka plava kosa, koja je
padala u valovima, bila je netaknuta.
„Klaudij;”, šapnula je.
Tek kada je začula sopstveni glas, postala je svesna mrtvačke tišine. U ovo doba noći nije bilo ni saobraćaja.
Samo su stare daske škripale. Čuo se i slabašan i utešan titraj petrolejke na obližnjem stolu. A onda se pono-
vo odnekuda začula svirka čembala, neko je sada svirao Sopena, Minut val- cev, izveden istim zaprepašću-
jućim umećem koje je već imala prilike da čuje. Sedela je mirno i posmatrala lutku u svom krilu. Poželela je
da očešlja njenu kosu, namesti joj vrpcu oko struka.
Sudbonosni momenti iz rntervjua sa vampirom vraćali su jbj se u sećanje. Klaudijino uništenje u Parizu.
Klaudija ubijena smrtonosnom svet- lošću jutarnjeg sunca u ciglama obloženom ventilacionom oknu iz kojeg
nije mogla da pobegne. Džesi je osetila prigušen šok i brze otkucaje srca u grlu. Klaudija je nestala, dok su os-
tali nastavili dalje. Lestat, Lui, Arman...
Zatim je, trgnuvši se, shvatila da gleda u preostale stvari u sobici. Posegnula je za knjigom.
Dnevnik! Stranice su bile krhke, umrljane. AJi staromodni zapis u boji sepije je još uvek bio čitljiv, naročito
sada kada su sve petrolejke bile upaljene, a soba se kupala u toplom osvetljenju. Bez muke je mogla da
razume tekst napisan na francuskom. Dnevnik je započet 21. septembra 1836. godine:
Ovo je moj rođendanski poklon od Luija. Koristi ga kako ti drago, rekao mi je. Ali, možda bi trebalo da u
njega ispišem neke od onih pesama koje mu se jako dopadaju, da bih mu ih povremeno čitala?
Ne razumem baš sasvim šta se, zapravo, podrazumeva pod rečju rođendan. Da li sam ja bila rođena 21.
septembra ili je to bilo onog dana kada sam napustila sve ljudsko i preobrazila se u ovo?
Moji džentlmenski roditelji su se oduvek opirali tome da mi razjasne ovakve obične pojedinosti. Neko bi
pomislio da je neprimereno ili pak pitan- je lošeg ukusa, razmišljati o takvim stvarima. Kada bih upitala, Lui
bi se ose- tio zbunjenim, a onda bi bio utučen, pre no što bi se ponovo usredsredio na čitanje večernjih nov-
ina. A Lestat, on se smeši i svira mi Mocarta, a onda mi odgovara sležuči ramenima: ,,To je dan kada si za nas
rođena.”
Naravno da mi je, kao i obično, poklonio lutku, onu koja je bila pljunuta ja. Ne samo da je ličila na mene već
je nosila i moju najnoviju haljinu. Te lutke naručuje iz Francuske, saopštavao mi je. A šta da radim sa njom?
Da se igram kao da sam, u stvari, dete?
,,Da li je ovo neka poruka za mene, voljeni oče?” - upitala sam ga te večeri. „Ona koja mi poručuje da ću
doveka i sama ostati lutka?” Ako me pamćenje ne vara, tokom svih ovih godina od njega sam podobijala
trideset ovakvih lutaka. A pamćenje nikada ne vara. Svaka nova lutka bila je iden- tična prethodnoj. Da sam
ih čuvala, izgurale hi me svojim mnoštvom iz sohe. Ali, ja ih ne čuvam. Pre ili kasnije, palim ih. Žaračem
razbucavam njihova porcelanska lica. Gledam kako vatra guta njihovu kosu. Ne mogu da kažem da to volim
da radim. Pa, te lutke su zaista lepe. I stvarno podsećaju na mene. Svejedno, to mi se čini kao nešto što nije
pogrešno. Lutka ništa drugo
i ne očekuje. Kao ni ja.
A sada mi je Lestat kupio još jednu. Stoji u dovratku i zuri u mene, kao da ga je moje pitanje uvredilo. Izraz
na njegovom licu se iznenada smračuje i mislim da ovo nikako ne može da bude moj Lestat.
Cesto poželim da mogu da ga mrzim. Poželim da ih mrzim obojicu. Ali, oni me kupuju ne svojom snagom,
već svojim slabostima. Oni su tako lepi! I tako ih je divno gledati. Mon Dieu, kako ih samo žene jure!
Dok stoji i gleda u mene, zuri dok ispitujem novu lutku koju mi je poklonio. Oštro ga ispitujem:
,,Da li ti se sviđa ono što vidiš?”
,, Više ih ne želiš, zar ne?” - šapnuo je.
,,Zarbi ih ti želeo”, upitala sam ga, ,,da si ja?"
Izraz na njegovom licu je postao još tmurniji. Nikada ga nisam videla ovakvog. Lice mu je oblila neka vrelina i
činilo se kao da mora da trep- ne da bi razbistrio vid. Njegovo savršeno čulo vida. Ostavio me je i otišao u sa-
lon. Krenula sam za njim. Moram da priznam da mi je bilo teško da pod- nesem da ga vidim ovakvog, ali nas-
tavila sam da mu postavljam pitanja zajedljivim tonom.
,,Da li bi ih ti želeo da si ja?” Zurio je u mene kao da ga plašim - on čovek od metar i osamdeset, a ja dete du-
plo niže od njega, u najboljem slučaju. ,,Da li me smatraš lepom?” - insistirala sam i dalje. Prošao je pored
mene i krenuo niz hodnikprema stražnjim vratima. Ali, stigla sam ga. Čvrsto sam se držala za njegov rukav
dok je stajao na vrhu stepenica. ,,Odgovori mi!” - rekla sam mu. ,,Pogledaj me. Sta vidiš?”
Eio je u užasnom stanju. Pomislila sam da će se otrgnuti, nasmejati, zasjati svojim uobičajeno blistavim bo-
jama. Ali, umesto toga, pao je na kole- na ispred mene i uzeo me za ruke. Površno me je poljubio u usta.
„Volim te!”
- izgovorio je šapatom. ,,VoIim te!" Zazvučalo je kao kletva koju je bacio na mene, a onda je počeo da
mi recituje ovu pesmu:
Prekrijte joj lice,
Zaslepljuje mi oči,
Umrla je mlada.
Mislim da je u pitanju Vebster, gotovo da sam sigurna. To je jedna od onih drama koje Lestat toliko voli.
Pitam se... da li će Luiju biti drago zbog ove male pesme? Ne mogu ni da zamislim zašto mu ne bi bilo. Ona
jeste mala, ali je zato divna.
Džesi je nežno zaklopila knjigu. Ruka joj je podrhtavala. Pridigla je lutku i prislonila je na grudi. Blago se
zaljuljala dok se oslanjala na oslikani zid.
„Klaudija”, izgovorila je šapatom.
U glavi joj je tutnjalo, ali ona nije marila. Svetlost koja je dopirala iz petrolejki bila je tako blagotvorna, tako
različita od prostog svetla elek- tričnih sijalica. Sedela je mirno, prstima milujući lutku kao neka slepa žena,
dodirom upijajući njene meke svilenkaste vlasi, krutu malu haljinu. Sat se ponovo začuo, glasno, a svaki
sumoran udarac je odjekivao prostorijom. Ne sme da se onesvesti ovde. Mora nekako da ustane. Mora da
uzme malu knjigu, lutku i brojanicu i da ode odavde.
Prazni prozori bili su nalik ogledalima iza kojih se prostirala noć. Prekršena pravila. Pozovi Dejvida, da, sada
pozovi Dejvida. Ali, tada je zazvonio telefon. Zamislite, u ovo doba noći. Telefon je zvonio. A Dejvid nije imao
broj ovog stana jer je telefon... Pokušala je da ignoriše zvuk zvon- jave, ali on je i dalje odjekivao. Dobro, javi
se!
Poljubila je lutku u čelo.
„Odmah se vraćam, draga moja”, šapnula je.
Gde se uopšte u ovom stanu nalazio prokleti telefon? Naravno da je bio u niši u hodniku. Gotovo je stigla do
njega kada je ugledala gajtan, koji nije bio utaknut u zid. Shvatila je da telefon nije bio povezan. Svejedno,
zvonio je, čula ga je, a to nije bila zvučna halucinacija. Ta stvar je ispuštala jedan glasni zvonaj za drugim! A
petrolejke! Bože moj, u ovom stanu uopšte nije ni bilo petrolejki!
Dobro, već si viđala ovakve stvari. Ne paniči, za ljubav božju. Razmišljaj! Šta bi trebalo da uradiš? Ali, bila je
spremna da zavrišti. Telefon jednostavno nije prestajao da zvoni! Ako paničiš, potpuno ćeš izgubiti kon-
trolu nad situacijom. Moraš da ugasiš ove lampe, zaustaviš ovaj telefon! Ali, te lampe ne mogu da budu
stvarne. A, dnevna soba na kraju hodnika - nameštaj nije stvaran! Treptaj vatre, nije stvaran! A, ta osoba
koja se tamo pomera, ko je to, neki čovek? Ne gledaj u njega! Posegnula je i gurnula tele- fon iz niše tako da
je pao na pod. Slušalica se otkotrljala. Iz nje je došao jedan tanušan, slabašan ženski glas.
„Džesi?”
U slepom užasu je potrčala nazad u spavaću sobu i spotakla se o nogaru stolice. Pala je na krutu draperiju
kreveta sa četiri stuba. Nije stvarno. Ne postoji. Uzmi lutku, knjigu, brojanicu! Trpajući ih u svoj ranac,
pridigla se na noge i istrčala iz stana do stražnjeg stepeništa. Gotovo da je pala kada je stala na klizavo
gvožđe. Vrt, vodoskok... Ali, ti znaš da tamo nema ničeg do korova. Naletela je na kapiju od kovanog gvožđa,
koja joj je preprečila put. Iluzija. Prođi kroz nju! Trči!
Bila je to obična noćna mora u koju se zaplela. Začula je rzanje konja i kloparanje kočija koje joj je odzvanjalo
u ušima dok je trčala niz kaldrmu. Svaki pojedinačni nespretni pokret protezao se u beslcraj, ruke koje su se
mučile da izvade ključeve od automobila, da otvore vrata, a zatim motor automobila koji je odbijao da se
upali.
Do trenutka kada je dospela do ivice Francuskog kvarta plakala je, a telo joj je bilo okupano znojem. Nas-
taviJa je da vozi kroz stare upadljive uJice centra grada prema autoputu. Zaustavivši se na rampi, okrenula je
glavu. Nikog nije bilo na stražnjem sedištu. Dobro, nisu je pratili. Ranac joj je bio u krilu; na grudima je os-
ećala hladnu lutkinu porcelansku glavu. NagaziJa je na gas sve do Baton Ruža.
Već pred hotelom, osetila je mulai. Jedva da je mogla da dođe do recep- cije. Uzeće aspirin, izmeriće tem-
peraturu. Molim vas, pomozite mi do lifta.
Kada se osam sati kasnije probudila, bilo je podne. Ranac je još uvek bio u njenim rukama. Imala je visoku
temperaturu, 40 stepeni Celzijusa. Pozvala je telefonom Dejvida, ali je veza bila užasna. Zatim je pozvao on -
veza je još uvek bila loša. Bez obzira na to, dala je sve od sebe da suvislo prenese ono što je imala da kaže.
Dnevnik, Klaudijin, bez dvoumljenja, sve je potvrđivao! Telefon nije bio povezan, a opet je čula glas neke
žene! Petrolejke koje su gorele dok je istrčavala iz stana. Stan je bio ispunjen nameštajem; u kaminu je
gorela vatra. Da li te lampe i vatra mogu da naprave požar? Dejvid mora nešto da preduzme! Govorio joj je,
ali je jedva mogla da ga čuje. Imala je torbu, rekla mu je, ne treba da brine.
Bio je mrak kada je otvorila oči. Bol u glavi ju je probudio. Digitalni sat na natkasni je pokazivao deset i
trideset. Zeđ, strašna žeđ, a čaša kraj kreveta je bila prazna. Još nešto se nalazilo u sobi.
Okrenula se na leđa. Svetlost je dopirala kroz tanke bele zavese. Da, eno tamo. Neko dete, mala devojčica.
Sedela je na stolici pored zida.
Džesi je jasno videla samo obrise - dugačku plavu kosu i haljinu pufnastih rukava, zaljuljane noge koje nisu
mogle da dotaknu pod. Pokušala je da se usredsredi. Dete... nije moguće. Utvara. Ne. Bilo je to nešto *to za-
prema prostor. Nešto zloslutno. Pretnja... Dete je gledalo u nju.
Klaudija.
Iskobeljala se iz kreveta, gotovo da je pala, sa rancem još uvek u rukama dok se povlačila i čvrsto se pribijala
uza zid. Devojčica je ustala. Jasno se čuo zvuk njenih koraka na tepihu. Osećaj pretnje je postajao sve
snažniji. Dete se pomerilo u osvetljeni deo sobe kraj prozora dok se približavala Džesi. Svetlost je istakla
njene plave oči, zaokrugljene obraze, mekane gole male ruke.
Džesi je vrisnula. Grčevito držeći torbu na grudima, slepo je pohi- tala u pravcu vrata. Grebala je bravu i
vukla lanac, isuviše preplašena da pogleda preko ramena. Nekontrolisano je ispuštala krike. Neko je dozivao
sa druge strane vrata. Najzad je uspela da ih otvori, zateturavši se u hodnik.
Okružili su je ljudi; ali nisu mogli da je spreče da ode što dalje od sobe. A onda je osetila kako je neko pridiže,
očigledno se ponovo stropoštala. Neko drugi joj je ponudio stolicu. Plakala je, pokušavajući da bude tiha, ali
nije prestajala da rida. Rukama je držala torbu sa lutkom i dnevnikom.
Kada su stigla kola hitne pomoći, odbila je da im dozvoli da joj oduzmu torbu. U bolnici su joj dali antibiotike
i sedative, dovoljnu količinu da svakoga dovede do ludila. Ležala je u krevetu skvrčena kao dete, sa tor- bom
tik uz telo ispod prekrivača. Svaki put kad bi sestra makar i pokušala da je dotakne, Džesi bi se odmah budila.
Kada je dva dana kasnije pristigao Aron Lajtner, torbu je dala njemu. Još uvek joj nije bilo dobro kada je sela
u avion za London. Torba je bila u njegovom krilu. Bio je tako pažljiv prema njoj dok je spavala i budila se
tokom tog višesatnog leta kući. Tek neposredno pre nego što se avion spustio, shvatila je da joj je nestala
narukvica, njena divna, srebma narukvi- ca. Tiho je plakala zatvorenih očiju. Maelova narukvica je iščezla.
Skinuli su je sa zadatka.
Znala je i pre nego što su joj saopštili. Bila je i previše mlada za ovu vrstu posla, rekli su, isuviše neiskusna.
Bila je to njihova greška, to što su je tamo poslali. Bilo je, naime, i previše opasno da nastavi rad na tom za-
datku. Naravno, ono što je do sada odradila bilo je od neprocenjive vrednosti. Što se tiče samog progan-
janja, to je bilo prilično neuobičajena moć. Duh mrtvog vampira? Sasvim nemoguće. A zvonjava telefona, pa,
bilo je mnogih takvih slučajeva - bića su koristila različite načine da komuniciraju ili da uplaše. Najbolje bi
bilo da se sada odmori, da zaboravi na sve to. Drugi će nastavi- ti sa istraživanjem.
Što se dnevnika tiče, on se sastojao iz još nekoliko tekstova, ništa preterano značajnije od onoga što je već
pročitala. Telepate koje su ispitale brojanicu i lutku nisu ništa otkrile. Ovi će predmeti biti uskladišteni sa na-
jvećom mogućom pažnjom. Ali, Džesi mora da zaboravi na sve to, ovog trenutka.
Džesi se pobunila. Preklinjala ih je da je puste da se vrati. Najzad je napravila i neku vrstu scene. Ali, bilo je to
isto kao da ste opštili sa Vatikanom. Jednog dana, za deset, možda dvadeset godina, možda će se ponovo
vratiti na ovo polje rada. Takvu mogućnost niko nije odbacivao, ali u ovom trenutku, odgovor je bio - ne.
Džesi je trebalo da se odmori, ozdravi, da zaboravi na sve što se dogodilo.
Da zaboravi na sve što se dogodilo...
Nedeljama je bila bolesna. Nosila je bele flanelske spavaćice po čitav dan i pila bezbrojne šolje vrućeg čaja.
Sedela je kraj prozora u svojoj sobi. Gledala je u prijatnu tamnozelenu prirodu parka, u masivne stare hras-
tove. Posmatrala je dolazak i odlazak automobila, sićušne i neme tačke u boji koje su se pokretale na udal-
jenom pošljunčanom putu. Ovde je bilo divno, tako spokojno. Donosili su joj da jede poslastice i da pije di-
vne napitke. Dejvid je dolazio i blagim glasom razgovarao o svemu, sem o vampirima. Aron je njenu sobu na-
punio cvećem. Dolazili su joj i drugi u posetu.
Govorila je malo, gotovo nimalo. Nije mogla da im objasni koliko ju je sve to zabolelo, kako ju je podsetilo na
davnašnje leto kada je bila odgur- nuta od nekih drugih tajni, drugih misterija, drugih dokumenata u trezori-
ma. Bila je to ista stara priča. Zavirila je u nešto od neprocenjive vrednosti, samo da bi joj to nešto bilo
uskraćeno.
A sada više nikada neće razumeti ono što je videla ili iskusila. Mora da ostane ovde, sama u tišini sopstvene
tuge. Zašto onda nije podigla tele- fonsku slušalicu, zašto nije progovorila u nju, saslušala glas sa druge
strane?
A to dete, šta je duh tog deteta želeo? Da li je želeo dnevnik ili lutku? Ne, bilo je predodređeno da ih Džesi
nađe i skloni! Ali, ona je okrenula leđa detetovom duhu! Ona, koja se obraćala tolikim bezimenim bićima,
koja je hrabro stajala u mračnim sobama razgovarajući sa slabašnim, titravim pojavama, dok su ostali,
oprhvani strahom, bežali glavom bez obzira. Ona, koja je druge tešila i ohrabrivala: ova bića, što god da jesu,
ne mogu nam naškoditi!
Dajte mi još jednu šansu, preklinjala ih je. Ispričala je sve što se dogodilo. Mora da se vrati u stan u Nju Or-
liensu. Dejvid i Aron su ćutali. A onda joj je prišao Dejvid i obgrlio je.
,,Džesi, draga moja”, rekao je. ,,Mi te volimo. Ali, na ovom polju, u mnogo većoj meri nego na bilo kom dru-
gom, pravila se ne smeju kršiti.”
Noću bi sanjala Klaudiju. Jednom se probudila u četiri sata izjutra i otišla do prozora. Usmerila je pogled na
park upirući se da vidi izvan slabašne svetlosti koja je dopirala sa donjih prozora. Tamo se nalazilo neko dete,
majušna figura ispod drveća, u crvenom ogrtaču sa kapuljačom. Dete je gledalo u nju. Potrčala je niz ste-
penice. Naposletku se našla ispružena na vlažnoj travi dok je hladno i sivo jutro pomaljalo svoj dah.
Na proleće su je poslali u Nju Delhi.
Trebalo je da dokumentuje dokaze o reinkarnaciji, da prikupi izveštaje indijske dece koja su se prisećala
bivših života. Na tom polju je rad doktora Ijana Stivensona pokazao sjajne rezultate. Džesi je trebalo da se
lati nezavisnog proučavanja za Talamasku koje bi moglo da bude isto tako plodonosno.
Dva starija člana reda su je dočekali u Delhiju. Prihvatili su je uz dobrodošlicu u starom britanskom zdanju
gde su živeli. Vremenom je zavo- lela taj posao; a nakon početnog zaprepašćenja i pojedinih, manjih, proble-
ma, zavolela je i Indiju. Do kraja godine je bila srećna - i ponovo korisna.
Još nešto se dogodilo, nešto ne preterano značajno, nešto što je za nju predstavljalo dobar znak. U džepu
svoje stare putne torbe - one koju joj je Maharet poslala pre mnogih godina - pronašla je Maelovu srebrnu
narukvicu.
Da, bila je izrazito srećna.
Ali, ona nije zaboravila ono što se dogodilo. Bilo je noći kada se tako jasno sećala Klaudijinog lika da bi ustala
i uključila sva svetla u sobi. U drugim situacijama bi joj se učinilo da oko sebe, na gradskim ulicama, vidi
čudna bledolika bića, tako nalik likovima iz Intervjua sa vampirom. Imala je osećaj kao da je nadgledaju.
S obzirom na to da Maharet nije mogla da opiše ovu čudnu avantu- ru, njena su pisma postala još površnija i
izveštačenija. Maharet joj je i dalje bila privržena kao i uvek. Kada bi neko 'od porodice doputovao u Delhi,
posetili bi Džesi. Pokušavali su da je drže u toku svega što se događalo. Slali su joj novosti o venčanjima,
rođenjima, sahranama. Preklinjali su je da im dođe u goste u vreme praznika. Metju i Marija su pisali iz
Amerike, moleći Džesi da se uskoro vrati kući. Nedostajala im je.
Džesi je provela ćetiri srećne godine u Indiji. Napravila je doku- mentaciju od preko tri stotine individualnih
slučajeva koji su se sastojali iz zaprepašćujučih dokaza reinkarnacije. Radila je sa nekim od najstručnijih is-
traživača natprirodnih pojava koje je ikada upoznala. Njen rad joj nije pružao samo nagradu za trud, već i
blagotvornu utehu. To nije bilo ni nalik jurenju za sablastima, kojim se bavila u prvobitnim godinama svog
rada.
U jesen njene pete godine u Indiji, najzad se pokorila pozivima Metjua i Marije. Vratiće se kući u Sjedinjene
Države na četiri nedelje. Bili su presrećni zbog toga.
Ponovno viđenje sa njima je Džesi značilo više nego što je mogla i da zamisli. Bila je presrećna što se vratila u
stan u Njujorku. Uživala je u kasnim noćnim večerama sa svojim usvojiteljima. Nisu je propitivali o poslu.
Kada bi tokom dnevnih sati ostajala sama, pozivala bi svoje stare dru- gare sa koledža na ručak ili bi se dugo
šetala sama kroz metež urbanog pejzaža svih njenih detinjih nadanja, snova i žalosti.
Dve nedelje nakon povratka, Džesi je ugledala Vampira Lestata u izlogu jedne knjižare. Na trenutak je pomis-
lila da joj se samo priviđa. Nije bilo moguće. Ali, knjiga je bila tu. Knjižar ju je obavestio da je izašla i ploča sa
istim nazivom, i da se sprema veliki koncert u San Francisku. Džesi je kupila ulaznicu za koncert na putu kući
u prodavnici ploča gde je kupila i album.
Džesi je ležala čitav dan u svojoj sobi čitajući knjigu. Činilo se kao da se noćna mora Intervjua sa vampirom
vratila, tako da joj se ponovo dogodilo da ne može da odoli iskušenju. Bila je zadivljena svakom reči. Da, svi
ste vi stvarni. Priča je vrludala, odmotavala se, sežući daleko u prošlost do Santinovog rimskog kovena, Mari-
jusovog skloništa na ostrvu i Maelovog druidskog luga. Najzad su tu bili i' Oni Koji Moraju Biti Sačuvani - živi,
a opet kameni i beli kao sam mermer.
Ah, da, ona je dodirnula taj kamen! Ona je pogledala u Maelove oči; osetila dodir Santinove ruke. Videla je
sliku koju je naslikao Marijus, a koja se nalazila u trezoru Talamaske!
Kada je zatvorila oči da zaspi, ugledala je Maharet na balkonu zdan- ja Sonoma. Mesec se uzdizao visoko iz-
nad vrhova sekvoja. Topla noć bila je nekako ispunjena nebrojenim obećanjima i opasnostima. Erik i Mael
su, takođe, bili prisutni. Kao i ostali koje nikada nije videla, sem što je o njima čitala na Lestatovim stranama.
Svi su oni pripadali istom plemenu; užarene oči, svetlucava kosa, besprekorno glatka i sjajna koža bez bora.
Na svojoj srebrnoj narukvici je po hiljaditi put pronašla stare keltske simbole bogova i boginja kojima su se
Druidi obraćali u šumovitim lugovima, kao što je bio onaj u kojem je Marijus nekada bio zatočen. Koliko joj je
očiglednih veza bilo potrebno da poveže ovaj egzotičan roman i ono nezaboravno’fpto?
Neophodan je bio još jedan elemenat - bez sumnje je ^lla koji. Sam vampir Lestat - u San Francisku, gde će
ga videti i dodirnuti. Tada će znati, u tom fizičkom trenutku, odgovor na sve.
Čulo se kucanje sata. Njena lojalnost Talamaski je zamirala u toploj tišini. Nije mogla ništa da im kaže. A to je
bilo tragično, jer je njima stalo do toga, veoma i nesebično; ne bi posumnjali ni u šta.
Izgubljeno popodne. Ponovo se tamo nalazila. Spuštala se kružnim stepenicama u Maharetin podrum. Zar
nije mogla da pogura vrata? Pogledaj. Vidi ono što si tada videla. Nešto što nije bilo tako jezivo na prvi
pogled - samo oni koje je poznavala i volela, uspavani u mraku, uspavani. Ali, Mael leži na hladnom podu kao
da je mrtav, a Maharet sedi oslonjena na zid, uzdignuta i kruta kao neki kip. Njene su oči bile otvorene!
Probudila se naglo, lica rumenog, u hladnoj senovitoj sobi.
„Mirjarn”, rekla je glasno. Panika se postepeno povlačila. Približila se, tako uplašena. Dodirnula je Maharet.
Hladna, skamenjena. A Mael - mrtav! Sve ostalo je bila tama.
Njujork. Ležala je na krevetu sa knjigom u rukama. Mirjam nije došla na njen poziv. Polako se pridigla na
noge i krenula preko spavaće sobe do prozora.
A tamo, preko puta, u umrljanoj poslepodnevnoj tmurnosti, uzdiza- la se visoka i uzana utvara kuće Stan-
forda Vajta. Zurila je sve dok masivna prikaza postepeno nije počela da iščezava.
Sa omota ploče spuštene na natkasnu smešio joj se vampir Lestat.
Zaklopila je oči. Zamislila je tragičan par Onih Koji Moraju Biti Sačuvani. Neuništivi kralj i kraljica na svom egi-
patskom prestolu, kojima je vampir Lestat pevao ode sa radija, džubokseva i malenih kaseta koje su ljudi sa
sobom nosili. Videla je Maharetino belo lice kako sija u senci. Alabaster. Kamen uvek pun života.
Sumrak se spustio iznenada, kao što to obično biva u kasnu jesen, mamurno popodne je iščezavalo u oštroj
jasnoći večeri. Saobraćaj je rikao kroz prometne ulice, odjekujući sa okolnih zgrada. Da li je saobraćaj i
drugde bio tako bučan kao u Njujorku? Polegla je čelo na staldo prozora. Kuću Stanforda Vajta videla je kra-
jičkom oka. Unutra su se neke figure pomicale.
Džesi je napustila Njujork sledećeg popodneva, u Matovom starom dvosedu. Platila mu je automobil, iako se
on tome protivio. Znala je da mu ga nikada neće vratiti. Zatim je zagrlila svoje roditelje i, što je prirodnije
mogla, rekla koliko su joj značili i koliko ih je volela, sve ono što je oduvek želela da znaju.
Tog jutra je poslala preporučeno pismo Maharet, zajedno sa dva vampirska romana. Objasnila joj je da je na-
pustila Talamasku, da ide na koncert vampira Lestata na zapad i da je želela da svrati do Sonome. Morala je
da vidi Lestata, to je bilo od velikog značaja. Da li će njen stari ključ moći da otključa kuću u Sonomi? Da li će
joj Maharet dozvoliti da svrati?
Prve noći koju je provela u Pitsburgu, sanjala je blizankinje. Videla je te dve žene kako kleče pred oltarom.
Videla je i izgorelo telo spremno da bude pojedeno. Videla je jednu blizankinju da podiže posudu sa srcem; a
drugu kako prihvata posudu sa mozgom. A onda su tu bili vojnici, nastao je pokolj.
Do trenutka kada je dospela do Solt Lejk Sitija, tri puta je sanjala blizankinje. Videla ih je silovane u jednoj za-
magljenoj, užasavajućoj sceni. Videla je bebu koju je jedna od sestara rodila. Videla je da su sakrile dete pre
nego što su ponovo počeli da ih proganjaju. Zatim su ih zarobili. Da li su bile ubijene? Nije znala. Crvena
kosa. Kada bi samo mogla da im vidi lica, oči! Crvena kosa ju je stavljala na muke.
Tek kada je pozvala Dejvida iz telefonske govornice kraj puta, saz- nala je da su i ostali snevali ove snove -
ljudi sa paranormalnim sposobnos- tima i medijumi širom sveta. Iznova i iznova sve je ukazivalo na to da
pos- toji neka veza sa vampirom Lestatom. Dejvid je rekao Džesi da treba odmah da se vrati kući.
Džesi je smireno pokušala da mu objasni. Odlazila je na koncert da vidi Lestata. Morala je. Bilo je još toga što
je trebalo reći, ali sada je bilo isuviše kasno. Dejvid je morao da pokuša da joj oprosti.
,,Ti to nećeš uraditi, Džesika”, rekao je Dejvid. ,,Ono što se dešava nije samo puka stvar pisanja izveštaja i
proučavanja arhive. Moraš da se vratiš, Džesika. Istina je da te ovde trebamo. I to očajnički. Nezamislivo je
da ćeš pokušati sama da se suočiš sa njim. Džesi, poslušaj me.”
,,Ne mogu da se vratim, Dejvide. Oduvek sam te volela. Sve vas. Ali, reci mi. Ovo je poslednje pitanje koje ću
ti ikada postaviti. Kako to da i ti nećeš da dođeš?”
„Džesi, ti me ne slušaš.”
„Dejvide, hoću istinu. Reci mi istinu. Da li si ikada stvarno verovao u njih? Ili su uvek u pitanju bili uzorci,
dokumentacija, slike u trezorima, stvari koje možeš da vidiš i dotakneš! Ti znaš na šta ja mislim, Dejvide. Za-
misli katoličkog sveštenika kada na misi izgovara reči posvećenja. Da li on zaista misli da je Hrist na oltaru? Ili
je to samo pitanje verskog obreda, sakralnog vina i hora koji poje?”
Oh, kakav je lažov bila kada je toliko toga tajila od njega, a opet ga pritiskala. Ali, njegov odgovor je nije ra-
zočarao.
,,Džesi, pogrešno šf'shvatila. Ja znam šta su ta stvorenjd. Oduvek sam i znao. Ja nikada nisam ni sumnjao da
oni postoje. I, upravoVoog toga, ništa na svetu me ne može naterati da prisustvujem tom koncertu. Ti si ta
koja ne može da prihvati istinu. Ti moraš da je vidiš da bi poverovala! Džesi, opasnost je stvarna. Lestat je
upravo ono što i govori da jeste, a tamo će biti i ostalih, još opasnijih od njega, onih koji će u tebi prepoznati
ono što jesi i koji će pokušaće da ti naude. Shvati to i uradi kako ti nalažem. Dođi kući, šmesta.”
Kakav osetljiv i bolan trenutak. On je davao sve od sebe da dopre do nje, a ona mu je govorila zbogom.
Rekao je i druge stvari, da će joj ispričati čitavu priču, da će joj pokazati svu dokumentaciju vezanu za vam-
pire, da im je, kada je to u pitanju, bila neophodna.
Ali, njen um se udaljavao. Ona nije mogla da mu ispriča svoju priču, u tome je bila sva tuga. Ponovo se os-
ećala pospanom, san joj je pre- tio i u trenutku kada je spuštala slušalicu. Videla je posude, telo na oltaru.
Njihovu majku. Da, njihovu majku. Vreme je za spavanje. San to zahteva. A onda, idemo dalje.
Autoput 101. Devetnaest časova i trideset minuta. Dvadeset minu- ta do početka koncerta.
Tek što je izašla iz tunela na Valdo grejdu kada se ukazalo dobro poznato čudo - gusto namreškana linija
neba San Franciska koji sđ valja niz brda, daleko od crnog sjaja vode. Kule mosta Golden gejt uzdizale su se
pred njom, dok je ledeno hladan vetar zaliva mrzao njene gole ruke, koje su grčevito držale volan.
Da li će vampir Lestat započeti na vreme? Skoro da se nasmejala pri samoj pomisli da jedan besmrtnik mora
da bude tačan. Pa, ona će stići na vreme; putovanju je gotovo došao kraj.
Sada je sva tuga nestala - za Dejvidom, Aronom i svima onima koje je volela. Nije bilo razloga za žalost ni
kada je Velika porodica u^pitanju.
Postojala je samo zahvalnost. Ali, možda je Dejvid bio u pravu. Možda nije prihvatila hladnu i zastrašujuću
istinu, već je dozvolila da jednostavno skl- izne u kraljevstvo uspomena i duhova, bledih stvorenja koja su
bila neophodni sastojak snova i ludila.
Hodala je prema fantomskoj kući Stanforda Vajta, i sada joj više nije bilo važno ko je tamo živeo. Biće do-
brodošla. Oni su to pokušavali da joj kažu odavno, od kada joj pamćenje seže.
Danijel
U dugačkom zavrnutom hodniku, gomila naroda je udarala kao tečnost po bezbojnim zidovima. Tinejdžeri,
obučeni u kostime \pW|V Noći veštica, navirali su kroz ulazna vrata i stvarali redove onih koji su želeli da
kupe žute perike,-crne satenske ogrtače - „Očnjaci, samo pedeset centi!” - program od sjajnog, kvalitetnog
papira. Gde god da pogleda, video bi bela lica. Našminkane oči i usta. A tu i tamo, grupe muškaraca i žena
bile su obučene u verodostojnu odeću devetnaestog veka, divno našminkani i lepih frizura.
Jedna u baršun odevena žena bacila je pregršt osušenih ružinih pupoljaka iznad svoje glave. Veštačka krv sli-
vala se niz njene bledopepe- ljaste obraze. Smeh.
Mogao je da namiriše šminku, pivo, kao i vonj sada tako neprijatan njegovom čulu mirisa: trulež. Zvuk srca
koja su oko njega kucala potmulo je tutnjao u njegovim sada osetljivim bubnim opnama.
Mora da se glasno nasmejao, jer je osetio oštar štipaj Armanovih prstiju na svojoj ruci.
„Danijele!”
„Izvini, šefe”, šapnuo je. Na njih niko ionako nije obraćao pažnju jer su svi smrtnici u njihovom okruženju bili
maskirani. Ko su bili Arman i Danijel do dva bleda i ni po čemu upadljiva mladića u gomili, obučena u crne
džempere, farmerke, kose delom skrivene pod mornarskim kapama od plave vune, očiju prekrivenih tamnim
naočarama. ,,Pa, čemu panika? Šta, zar ne mogu naglas da se smejem, pogotovo sada kada je sve tako
smešno?”
Armanova pažnja bila je usmerena na nešto drugo; ponovo je osluškivao. Danijel se više ničega nije plašio.
Sada je posedovao ono što je odavno priželjkivao. Ne plašim se nijednog od vas, braćo i sestre!
Arman ga je još ranije upozorio: „Treba još mnogo toga da naučiš.” To je rekao tokom njegovog prvog lova,
zavođenja, ubijanja, kada je poplava krvi počela da kola kroz njegovo nezajažljivo srce. Ali, ubrzo je postao
prilično prirodan u svoj svojoj neprirodnosti, zar ne, nakon nespretnog mučenja prilikom prvog ubistva, onog
koje mu je grozničavo osećanje kriv- ice samo nakon nekoliko sekundi pretvorilo u čisto blaženstvo. Zivot u
gutl- jajima. Probudio se čeznući za njima.
Pre samo trideset minuta usmrtio je dve preslatke male lutalice u ruševinama napuštene škole kraj parka,
gde su klinci živeli u pregrađenim sobama, sa vrećama za spavanje, dronjcima i malim plinskim bocama na
kojima su kuvali hranu ukradenu u Hajt-Ešburn magacinima. Ovoga puta nije bilo žurbe. Ne, postojala je
samo žudnja i sve veći osećaj savršenstva i neizbežnosti svega toga, natprirodno sećanje na besprekoran
ukus krvi. Arman je svemu tome pridavao još i neku umetničku notu - nije bilo ni trunke užurbanosti od
prethodne noći, kada je vreme bilo od ključne važnosti.
Arman je tada mirno stajao ispred zgrade, pomno je posmatrajući u iščekivanju onih koji su želeli da umru.
On je voleo da lovi na taj način - pozvao bi ih bezglasno, a oni bi izlazili. Takva smrt je imala u sebi nešto
umirujuće. Nekada davno je pokušao i Luiju da pokaže taj trik, rekao je Arman, ali njemu je to bilo odvratno.
I, kao što se dalo i očekivati, ubrzo se na sporednim vratima poja- vila nekolicina u teksas obučenih anđela
koji kao da su bili hipnotisani muzikom Pijea Pajpera. ,,Da, došli ste, znali smo da ćete doći...” Dobrodošlicu
su im priredili jednoličnim i ravnodušnim glasovima, kojima su ih poveli uz stepenice u prostoriju pre-
građenu vojničkim ćebadima okačenim o kanape. Umrli su u tom smeću, na svetlosti automobilskih faro- va
koji su prodirali kroz pukotine u šperpločama.
Vrele, prljave, majušne ruke se okačiše o Danijelov vrat; smrad hašiša u njenoj kosi; jedva da je mogao da iz-
drži taj ples, njene bokove uz njegovo telo, a onda užitak kada je zario svoje očnjake u njeno meso. „Voliš
me, znaš da me voliš”, rekla je. A on je odgovorio da, potpuno mirne savesti. Da li će zauvek biti ovako do-
bro? Rukom je uhvatio njenu bradu zabacujući joj glavu unazad, a onda je smrt, nalik na snažni tok, počela
da se sliva niz njegovo grlo sve do utrobe, dok se toplina širila, preplavljujući mu slabine i mozak.
Pustio je da se stropošta na zemlju. Bilo je isuviše, ali ne i dovoljno. U jednom trenutku je počeo da grebe zid
misleći da su to meso i krv, a da jeste, mogli bi biti njegovi. A onda je usledio blagi šok kada je shvatio da više
nije gladan. Bio je ispunjen i celovit, a noć je čekala, kao nešto stvoreno od čiste svetlosti. I druga žrtva je
bila mrtva, sklupčana kao uspavano dete na prljavom podu, a Arman, svetlucajući u mraku, samo je posma-
trao.
Nakon toga je bilo prilično teško osloboditi se leševa. Prošle noći, dok je on ridao, neko drugi je to uradio
umesto njega. Početnička sreća. Ovog puta mu je Arman rekao da kad kaže bez tragova, zaista i misli na to
da bude bez tragova. Zajedno su otišli da ih pokopaju duboko ispod podrumskog patosa u staroj ložionici,
pažljivo nameštajući betonske ploče nazad na mesto. Bio je to mukotrpan posao čak i sada, kada je pose-
dovao tu snagu. Bilo je odvratno dodirivati te leševe. Samo u deliću sekunde je pomislio: ko su oni, zapravo,
bili? Dva posrnula bića u rupi. Više nije bilo sada, nije bilo sudbine. A šta je sa beskućnicom od prošle noći?
Da li ju je neko, negde, tražio? Odjednom je počeo da plače. Cuo je sebe, a onda poseg- nuo prema svom
licu, dodirujući suze koje su mu se slivale iz očiju.
,,Šta ti misliš da je ovo?” - oštro je pitao Arman terajući ga da mu pripomogne sa betonskim blokovima.
„Petparačka priča strave? Ako ne možeš da prikriješ svoje tragove, nemoj ni da se hraniš.”
Zdanje je bilo prepuno krhkih ljudskih stvorenja koja nisu ništa primetila kada su se ovi obukli u ukradenu
odeću, uniforme svojih mladih žrtava, i izašli kroz polomljena vrata u prolaz. Oni više nisu moja braća i ses-
tre. Šume su oduvek bile ispunjene ovim stvorenjima nežnih, srnećih očiju, sa srcima koja su žudela za
ubodom strela, metaka, kopalja. Najzad otkrivam tajnu stranu svoje ličnosti: Oduvek sam bio lovac.
,,Da li sam ispao kako treba?” - upitao je Armana.,,Da li si srećan?” Ulica Hajt, sedam sati i trideset i pet min-
uta naveče. Krkljanac od saobraćaja, narkomani koji se dernjaju na uglu ulice. Zašto, jednostavno, nisu otišli
na koncert? Kapije su već bile otvorene. Nije mogao da podnese ovo iščekivanje.
Ali, koven se nalazio u blizini, objasnio je Arman, velika oronula vila udaljena samo blok od parka, a neki od
njih su još uvek bili tamo, kujući Lestatovo uništenje. Arman je želeo da prođu pored zdanja, samo na tren,
da vide šta se dešava.
„Tražiš nekoga?” - upitao je Danijel. „Odgovori mi, da li si zadovol- jan onim u šta sam se pretvorio?”
Šta je to video na Armanovom licu? Iznenadni tračak raspoloženja, požude? Arman ga je požurivao duž prl-
javih i umazanih trotoara, pored baro- va, kafea, prodavnica prepunih smrdljive stare odeće, otmenih
klubova sa pozlaćenim slovima na masnim izlozima i plafonskim ventilatorima koji mešaju dim svojim po-
zlaćenim drvenim oštricama, dok je paprat u saksijama umirala usporenom smrću u svoj toj toploti i polum-
raku. Prošli su i pokraj prve grupe mališana - „Šala ili nagrada!” - u sjajnim svilenim kostimima.
Arman je zastao, jer su ga u trenutku opkolila malena lica iskrivlje- na kupljenim plastičnim maskama
sablasti, vampira, veštica. Divna topla svetlost zasjala je u njegovim kestenjastim očima; obema rukama je
spustio bleštave srebrne dolare u njihove malene kese sa bombonama, a onda je pri- hvatio Danijela za ruku
i poveo ga dalje.
„Prilično mi se dopada ono u šta si se pretvorio”, šapnuo je sa izne- nadnim nezaustavljivim osmehom
punim neke topline. ,,Ti si moj prvorođeni”, rekao je. Da li je on to osetio neku guku u njegovom grlu, izne-
nadno zveranje s desna nalevo kao da je upao u neku klopku? Ponovo jei usmerio pažnju na
opreznost. ,,Budi strpljiv. Imaj na umu da se ja plašim za obojicu.”
Oh, pa mi ćemo se zajedno vinuti ka zvezdama! Ništa nas ne može zaustaviti. Svi ti duhovi koji trčkaraju ovim
ulicama jesu smrtnici!
A onda je koven odleteo u vazduh.
Začuo je eksploziju i pre nego što ju je video - a onda je usledilo iznenadno kuljanje vatre i dima zajedno sa
prodornim zvukom koji nikada ranije ne bi mogao da raspozna - natprirodni vrisci nalik na srebrnu foliju koja
cvrči na vrelini. Odjednom se pojavila i gomiJa rastrčanih ljudi razbarušenih kosa koji su pohrlili da vide va-
tru.
Arman je gurnuo Danijela sa ulice u zagušljivi vazduh skučene pro- davnice pića. Snažan blesak; sladunjav i
smrdljiv miris duvana; smrtnici, nesvesni obJižnjeg požara, pregledaju ilustrovane časopise. Arman ga je
odgurao u sam kraj skučenog prolaza. Tu se nalazila neka starica, koja je kupovala malo pakovanje mleka i
vadila dve konzerve mačje hrane iz zam- rzivača. Odavde nije bilo izlaza.
Ali, kako se iko mogao sakriti od stvorenja koje je prolazilo iznad njih, od zaglušujućeg zvuka koji smrtnici
nisu ni mogli da čuju? Pridigao je ruke da zapuši uši, ali to je bilo glupo, beskorisno. Smrt je vrebala iz pro-
laza. Stvorenja kao što je bio on trčala su kroz otpatke stražnjih dvorišta, bivala su uhvaćena i spaljivana na
licu mesta. Video je to u isprekidanim i nerazgovetnim blescima. A onda, ništa. Potpuni tajac. Čuli su se
samo zvuci smrtnog sveta - kloparanje zvona i škripanje guma.
No, bez obzira na sve to, bio je i previše uzbuđen da bi se plašio. Svaka sekunda predstavljala je večnost,
mraz na vratima zamrzivača bio je divan. Stara dama sa mlekom u ruci imala je oči nalik na dva majušna
kobaltna kamena.
Armanovo lice bilo je bezizražajno ispod maske njegovih 'arnnih naočara. Ruke je smestio u džepove svojih
uzanih pantalona. Začulo se maleno zvono kada je u prodavnicu kročio neki mladić, kupio jednu flašu ne-
mačkog piva i izašao.
„Gotovo je, zar ne?”
,,Za sada”, odgovorio je Arman.
Ništa nije rekao sve dok se nisu našli u taksiju.
„To stvorenje je znalo da se nalazimo unutra; čulo nas je.”
,,Pa, zašto onda nije...”
,,Ne znam. Samo znam da je znalo da se tamo nalazimo. Ono je znalo da smo tu i pre nego što smo pronašli
sklonište.”
Sada se gurao i laktao unutar dvorane, što je obožavao, dok ih je gomila nosila sve bliže i bliže unutrašnjim
vratima. Nije mogao ni ruke da podigne od silne stiske tuđih tela, dok su ga mladići i devojke i dalje gurali,
krčeći sebi put laktanjem, udarajući ga prilično ugodnim i slasnim udarci- ma. Nasmejao se kada je video
postere Lestata u prirodnoj veličini nale- pljene na zidove.
Osetio je Armanove prste na svojim ledima, a zajedno sa tim dodirom osetio je suptilnu promenu u čitavom
Armanovom telu. Neka crvenokosa žena ispred njih se okrenula i pogledala ih dok se kretala prema un-
utrašnjim vratima.
Blag, topao šok je prostrujao Danijelovim telom.
„Armane, crvena kosa.” Bila je tako nalik onim blizankinjama iz sna! Činilo se kao da ga je zakovala svojim ze-
lenim očima dok je izgovarao: „Armane, blizankinje!”
A onda je njeno lice iščezlo pošto se ponovo okrenula napred i nestala u dvorani.
,,Ne”, šapnuo je Arman. Blago je zavrteo glavom. Danijel je mogao da oseti da je Armana preplavio blagi os-
ećaj gneva. Dobio je onaj hladni staklasti pogled koji bi se uvek pojavljivao u trenucima snažne srdžbe. „Tala-
maska”, šapnuo je sa blagim, za njega nekarakterističnim režanjem.
„Talamaska.” Danijelu se ta reč odjednom učinila tako divnom. Talamaska. Izveo je koren reči iz latinskog i
shvatio njegova značenja. Odnekud iz njegovog sećanja je iskrslo - životinjska maska. Stara reč za vešticu ili
vrača.
„Ali, šta to, u stvari, znači?” - upitao je.
„To znači da je Lestat budala”, odgovorio je Arman. Naslućivao se blesak dubokog bola u njegovim očima.
„Ali, to sada više nema nikakvog značaja.”
Kajman
Kajman je sa zasvođenog ulaza posmatrao automobil vampira Lestata koji je ulazio kroz kapiju parkinga. Kaj-
man je bio gotovo nevidljiv, iako obučen u moderan mantil od teksasa i pantalone koje je još ranije ukrao sa
lutke u prodavnici konfekcije. Srebrne naočare mu nisu bile potrebne. Nije bilo važno ni to što mu je koža si-
jala. Barem ne na mestu gde je svuda gde bi pogledao video maske i šminku, sjaj i svilu, kao i bleštave kos-
time.
Približio se Lestatu, činilo se kao da pliva kroz vrpoljeća tela mladeži koja je okružila automobil. Najzad mu je
pošlo za rukom da uoči plavu kosu tog stvorenja, a zatim i njegove Ijubičaste oči dok se smešio i slao
poljupce svojim obožavateljima. Taj vrag je zaista imao šarma. Sam je vozio automobil, silovao motor i
branikom udarao u ta nežna, tanana ljud- ska bića, čak i dok je flertovao sa njima, namigivao im, zavodio ih.
Činilo se kao da njegova noga na papučici za gas nije bila povezana sa ostatkom nje- govog tela, već je
funkcionisala sama za sebe.
Raspoloženje. Slava. To je ono što je Lestat osećao i znao u ovom trenutku. Čak ni njegov povučeni pratilac
Lui, onaj crnokosi u automobilu pored njega, koji je malodušno zurio u razjarenu omladinu kao da su bile
ptičice izašle iz raja, nije razumeo šta se zapravo događalo.
Nijedan od njih nije znao da se kraljica probudila. Nijednom od njih nisu bili poznati snovi o blizankinjama.
Njihovo neznanje je bilo pros- to zapanjujuće. Bilo je tako lako spoznati ono što se nalazilo u njihovim
mlađim umovima. Očigledno da je vampir Lestat, onaj koji se tako uspešno skrivao sve do ove večeri, sada
bio spreman da se svima suprotstavi. Svoje misli i namere je nosio kao značku časti.
„Lovite nas!” To je rekao glasno svojim obožavateljima, iako oni to nisu čuli. „Ubijte nas. Mi smo zli. Mi smo
loši. Savršeno je u redu da nam sada kličete i pevate sa nama. Ali, kada budete shvatili, postaće ozbiljno. A
tada ćete se setiti da vas nikada nisam lagao.”
Njegov i Kajmanov pogled se ukrstiše na tren. Želim da budem dobar! Umro bih za to! Ali, nije se znalo ko ili
šta je primilo ovu poruku.
Lui, posmatrač, onaj strpljivi, bio je tu iz čiste ljubavi. Njih dvojica su se pronašli tek prethodne noći, i to je
bio neverovatan susret. Lui je išao gde god bi ga Lestat poveo. Lui bi nestao ukoliko bi Lestat iščezao. Ali, nji-
hovi strahovi i nade u ovoj noći bili su srceparajuće ljudski.
Nisu čak mogli ni da pretpostave da je kraljičin gnev bio tako blizu, da je spalila koven u San Francisku pre
samo sat vremena. Niti da je zloglas- na vampirska krčma u ulici Kastro upravo sada gorela, dok je kraljica
lovi- la one koji su iz nje bežali.
Ni mnogim drugim ispijačima krvi, raštrkanim unutar ove gomile, nisu bile poznate ove jednostavne čin-
jenice. Oni su bili i previše mladi da bi čuli upozorenja starijih, vrištanje prokletih dok su nestajali u ništavilu.
Snovi
o blizankinjama su ih samo zbunjivali. Sve u svemu, razjareno su zurili u Lestata, preplavljeni mržnjom
ili verskim zanosom. Oni će ga ili uništiti ili će od njega napraviti boga. Oni nisu ni sanjali o opasnosti koja im
preti.
Ali, šta reći o samim blizankinjama? Kakav je bio značaj snova?
Kajman je posmatrao kako se automobil pomera, krčeći sebi put ka stražnjoj strani pozornice. Pogledao je u
zvezde, majušne tačkice iznad izmaglice koja je visila nad gradom. Pomislio je da može da oseti blizinu svog
nekadašnjeg vladara.
Ponovo se okrenuo ka publici i pažljivo prokrčio sebi put kroz gužvu. Da je kojim slučajem iskoristio moći i
snagu koju je posedovao, to bi u ovakvoj gužvi dovelo do propasti. Povređivao bi tela i lomio kosti a da to ne
bi ni osetio.
Poslednji put je pogledao ka nebu, a onda je s lakoćom ušao, zbun- jujući poništivača karata dok je prolazio
kroz pokretna vrata, pomerajući se ka najbližim stepenicama.
Dvorana je bila gotovo dupke puna. Zamišljeno je pogledao oko sebe, pamteći trenutak kao što je i sve
drugo polagao u svoje sećanje. Sama dvorana nije bila ništa posebno - natkriveno mesto koje je zadržavalo
svet- lost i zvuk - potpuno savremeno i savršeno ružno.
Ali, kako su smrtnici bili lepi, pucali su od zdravlja, džepovi su im bili ispunjeni zlatom, dok su im tela zvonko
brektala. U njima nijedan organ nije izjedao crv bolesti, niti je ijedna kost bila polomljena.
Zapravo, besprekorno stanje celokupnog ovog grada prilično je zapanjilo Kajmana. Istina je da je u Evropi
imao priliku da vidi bogatstva kakva do tada nije mogao ni da zamisli, ali ništa se nije moglo uporediti sa
savršenim izgledom ovog malog i pregusto nastanjenog mesta. Čak je i onaj ruralniji deo San Franciska, čije
su majušne, izmalterisane kolibe bile, takođe, preplavljene luksuzom svakojake vrste, samo doprinosio ovoj
besprekornosti. Ovde su putevi bili ispunjeni divnim automobilima. Siromašni su pomoću svojih čarobnih
plastičnih kartica podizali novac sa bankomata. Nigde na vidiku nije bilo udžerica. Grad je posedovao visoke
tornjeve, neviđene gostionice i raskošne kuće. Iako opkoljen morem, plani- nama i sjajnim vodama Zaliva,
nije toliko podsećao na veliki grad, već na utočište, na zaklon od svih velikih svetskih patnji i poganosti.
Nije ni čudo što je Lestat izabrao baš ovo mesto. Sve u svemu, ova razmažena dečurlija je bila dobra. Siro-
maštvo ih nikada nije dotaklo niti oslabilo. Možda se oni pokažu i kao savršeni borci u ime istinskog zla. To
jest, kada shvate da su simbol zla i samo zlo jedno te isto. Probudite se i namirišite krv, mladići i devojke.
Ali, da li će za to biti dovoljno vremena?
Lestatev grandiozni plan, što god on predstavljao, možda i propadne; sasviin je sigurno da i kraljica ima plan,
a Lestat o tome ništa nije znao.
Kajman se sada uputio na sam vrh dvorane, u poslednji red drvenih sedišta, gde je i ranije bio. Udobno se
smestio na istovetno mesto, gurnuvši u stranu dve vampirske knjige, koje su još uvek stajale neprimećene
na podu.
Već je ranije iščitao to štivo - Luijev testament: „Pazite se, prazni- na.” I Lestatovu istoriju: ,,I ovo, i ovo, i
ovo, što ništa ne znači.” To mu je razjasnilo mnoge stvari. Ono što je Kajman prorekao o Lestatovim namera-
ma, u potpunosti se ostvarilo. Ali, o tajni blizankinja, naravno, u knjizi nije bilo ni pomena.
Što se kraljičine namere ticalo, to je bilo nešto što ga je još uvek zbunjivalo.
Ubila je na stotine ispijača krvi širom sveta, dok je druge ostavljala netaknutim.
Marijus je, čak i sada, živeo. Uništavajući sopstveni hram, ona ga je kaznila ali ne i vsmrtila, što bi za nju
svakako bilo jednostavno. Iz svog ledenog zatvora on se javio starijima, upozoravajući, preklinjući za pomoć.
Kajman je bez mnogo truda osetio dva besmrtniko koja su se odazvala na Marijusov poziv, iako jedna od
njih, Marijusovo čedo, nije mogla ni da ga čuje. Njeno ime bilo je Pandora - bila je samotna i snažna. Onaj
drugi, po imenu Santino, i pored toga što nije posedovao njenu moć, mogao je da čuje Marijusov glas dok je
pokušavao da održi korak sa njom.
Kraljica je, bez sumnje, mogla da ih uništi da je to htela. Ali, oni su nastavljali svojim putem, vidljivi, čujni i
netaknuti.
Kakav je to izbor kraljica pravila? Sasvim je bilo sigurno da je čak i u ovoj dvorani bilo onih koje je iz nekog
razloga poštedela...
Danijel
Stigli su do vrata i sada su morali da se proguraju poslednjih neko- liko metara niz uzani prolaz u ogroman
otvoreni ovalni prostor ispred pozornice.
Gomila se raštrkavala kao klikeri koji se kotrljaju u svim pravcima. Đanijel se kretao prema samom središtu,
prstima se držeći za Armanov kaiš da ga ne bi izgubio, očima švrljajući preko dvorane u obliku potkovice, u
redove sedišta koji su se uzdizali sve do plafona. Smrtnici su posvuda pre- plavljivali betonske stepenice,
visili preko gvozdenih ograda ili se mešali sa talasavom gomilom oko njega.
Odjednom mu se sve zamaglilo u buci koja je nalikovala tihom mlevenju ogromne mašine. Ali, upravo u
trenutku zamagljene vizije, ugledao je ostale. Video je uočljivu, neizbežnu razliku između živih i mrtvih,
ugledao je stvorenja nalik sebi koja su se nalazila posvuda, skrive- na u gustišu smrtnika, blešteći kao oči
sove na mesečini. Nije bilo šminke, tamnih naočara, bezobličnih šešira niti ogrtača sa kapuljačama koji su
mogli da ih prikriju jedne od drugih. Nije ih odavao samo natprirodni sjaj njihovih lica i ruku, već i usporenija,
gipkija dostojanstvenost njihovih pokreta, kao da su bili više duhovna nego telesna bića.
Ah, najzad, braćo i sestre!
Ali ono što je osećao oko sebe bila je mržnja. Prilično neiskrena mržnja! Obožavali su Lestata, ali su ga is-
tovremeno i osuđivali. Obožavali su sam čin te mržnje, tog kažnjavanja. Iznenada je uhvatio pogled snažne
grdosije masne crne kose koja je gnusno ogolila očnjake. U tom trenutku je njegov plan bio sasvim
očigledan. Daleko od radoznalih očiju smrtnika, otk- inuće Lestatove udove, odseći će mu glavu, a njegove
ostatke će spaliti na lomači kraj mora. Biće to kraj ovog čudovišta, kao i legende o njemu. Da li si sa nama ili
protiv nas?
Danijel se glasno nasmejao.
„Nikada ga nećete ubiti”, prozborio je Danijel. Svejedno, zasoptao je kada je ugledao naoštrenu kosu koju je
to stvorenje držalo na grudima prekrivenim mantilom. Tada se ta zver okrenula i nestala. Danijel je zurio
nagore, kroz dimom zamućeno svetlo. Jedan od njih zna. Zna sve njihove tajne! Zavrtelo mu se u glavi,
nalazio se na ivici mahnitosti.
Arman je spustio ruku na njegovo rame. Dospeli su do samog fredišta glavnog prostora ispred bitie. Gomila
je iz sekunde u sekundu bivala sve gušća. Zgodne devojke u crnim svilenim haljinama gurale su se i laktale
robusne motocikliste obučene u iznošenu crnu kožu. Nežna perca prašila su mu obraze; ugledao je crvenog
đavola sa ogromnim rogovima, koščatu lobanju sa zlatnim kovrdžama i bisernim češljićima. U toj plavičastoj
tmini povremeno bi se začuli krici. Motociklisti su zavijali kao vukovi; neko je zaglušujuće uzviknuo Lestat, a
onda su se i ostali priključili.
Na Armanovom licu se i dalje nalazio izgubljen izraz, odraz duboke koncentracije, kao da mu sve ovo u šta je
gledao ništa nije znć čilo.
,,Možda ih ima tridesetak”, šapnuo je Danijelu u uho, ,,ne više od toga, i jedno ili dvoje tako starih da bi
mogli da nas sve unište u trenutku.”
,,Gde, reci mi gde su?”
,,Slušaj”, rekao je Arman. ,,I videćeš i sam. Od njih se niko ne može
sakriti.”
Kajman
Maharetino dete. Džesika. Ova pomisao je zatekla Kajmana. Zaštiti Maharetino dete. Nekako je izbavi
odavde.
Trgnuo se, izoštrivši čula. Ponovo je osluškivao Marijusa, Marijusa koji je pokušavao da dopre do mladih ne-
naštimovanih ušiju vampira Lestata, koji se ispred polomljenog ogledala doterivao iza scene. Šta bi ovo tre-
balo da znači - Maharetino dete, Džesika, i to što su se te reči, bez sum- nje, odnosile na smrtnicu?
Misao se ponovo pojavila, neočekivana veza sa nekim snažnim ali ipak otvorenim umom: Pobrini se za Dže-
siku. Nekako zaustavi Majku... Zapravo, nije ni bilo reči - ništa više od svetlucavog tračka duše drugoga,
poput iskrice koja se prelila.
Kajman je pogledom polako prelazio preko balkona koji su se nalazili naspram njega, kao i duž prepunog
glavnog podijuma ispred bine. Daleko, u nekom udaljenom ćošku grada, lutao je drevni, ispunien strahom
od kraljice ali koji je svejedno čeznuo da joj pogleda u lice. On je ovde došao da umre, ali ne pre nego što u
poslednjem trenutku pogleda u njeno lice.
Kajman je zatvorio oči ne bi li odagnao ovu sliku.
Iznenada je ponovo začuo: Džesika, moja Džesika. Iza ovog brižnog poziva, spoznao je Maharet! Iznenadna
slika Maharet, ophrvane ljubavlju, drevne i blede kao što je i sam bio. Bio je to trenutak ošamućujućeg bola.
Zavalio se u drveno sedište i blago pognuo glavu na grudi. A onda je pono- vo prošetao pogledom preko
čeličnih krovnih greda, ružnih gc-mila crne žice i zarđalih cilindara svetala. Gde si?
A onda je tamo, daleko na suprotnom zidu, ugledao figuru koja je odašiljala ove misli. Ah, bio je to jedan od
najstarijih koje je do sada imao prilike da vidi. Džinovski nordijski ispijač krvi, zreo i vešt, odeven u grubu
odeću od sirove kože braon boje, dugačke kose boje sena, gustih obrva i malih, duboko usađenih očiju, koje
su mu davale zamišljen izgled.
To stvorenje je pratilo malu smrtnicu koja se probijala kroz gužvu glavnog podijuma ispred bine. Džesi, Ma-
haretino smrtno dete.
Sluđen i u neverici, Kajman se snažno Usredsredio na malenu ženu. Osetio je kako mu se oči vlaže kada je
zapazio neverovatnu sličnost. Video je Maharetinu dugačku bronzanocrvenu kosu, gustu i kovrdžavu, is-
tovetnu vitku građu koja je pomalo podsećala na ptičju, iste pametne i radoznale zelene oči, koje su skeni-
rale prostor dok se mlada žena koprcala da se odbrani od onih koji su je neprestano gurkali.
Maharetin profil. Maharetina koža, koja je bila tako bleda i svetlu- cava i tokom smrtnog života, nalik na un-
utrašnji sloj morske školjke.
U iznenadnom jasnom prisećanju, video je Maharetinu kožu kroz sopstvene tamne prste. Dok joj je okretao
lice da ne gleda silovanje, prstima je dodirnuo njene nežne kapke. Godinu dana kasnije iskopali su joj oči, a
on je bio tamo, i sećao se tog trenutka, onog osećaja koji ga je obuzeo kada joj je dotakao kožu. To je bilo
pre nego što je lično pokupio njene oči i...
Stresao se. Osetio je oštar bol u grudima. Sećanje ga neće izneveri- ti. Neće dozvoliti da mu pobegne ovaj
trenutak, neće dopustiti da ponovo postane srećni klovn koji se ničega ne seća.
Bilo je to, zaista, Maharetino dete. Ali, kako je to bilo moguće? Kroz koliko su generacija preživele ove os-
obene fizičke crte da bi nanovo procve- tale u ovoj maloj ženi za koju se činilo da krči sebi put ka pozornici?
Naravno da je to bilo moguće. Ubrzo je shvatio. Možda je nekih tri stotine potomaka stajalo između ove
žene dvadesetog veka i onog davnog popodneva kada je stavio kraljev medaljon oko vrata, zakoračio sa
podiju- ma i pristupio silovanju u kraljevo ime. Možda je bilo i manje generacija koje su ih.delile. I tada je bila
prisutna pubfika ali, tačnosti radi, mnogo manja od ove.
Ali, ono što ga je još više zapanjilo od ovoga je činjenica da Maharet poznaje svoje potomke. Maharet je sig-
urno znala za ovu ženu. Um ovog visokog ispijača krvi je tu činjenicu odmah izneo.
Zagledao se u visokog Nordijca. Maharet je živa. Maharet, čuvarka svoje smrtne porodice. Maharet, oličenje
neograničene snage i volje. Maharet, koja ovom svom plavokosom slugi nije pružila nikakva objašnje- nja u
vezi sna sa blizankinjama, već ga je samo poslala da izvrši njeno naređenje: spasi Džesiku.
Ah, ona je živa, pomislio je Kajman. Ona živi, a ako ona postoji na ovaj način, onda su žive obe - crvenokose
blizankinje!
Kajman je sada još pomnije posmatrao ovo stvorenje, ispitujući još dublje. Ali sve što je mogao da uhvati bio
je žarka potreba da zaštiti. Spasi Džesi, ne samo od opasnosti koja joj preti od Majke već od celokupnog ovog
mesta, na kojem bi Džesi mogla da vidi stvari koje više nikada neće moći da odagna.
Kako je samo prezirao Majku, to visoko svetlo biće koje je izgledalo kao ratnica i svetica u jednome. Prezirao
je samu činjenicu što je Majka uzurpirala spokoj njegovog bezvremenog, melanholičnog postojanja; prezi-
rao je što je njegova žalosna i slasna ljubav prema toj ženi, Džesiki, uman- jila oprez koji je trebalo da oseća u
odnosu na samog sebe. Bile su mu, takođe, poznate i razmere uništenja, činjenica da je svaki ispijač krvi sa
jedne strane kontinenta na drugi bio uništen, osim onih nekoliko dragocenih, od kojih se većina nalazila pod
ovim krovom, i ne sanjajući o sudbini koja im je visila nad glavom.
Isto tako su mu bili poznati snovi o blizankinjama. Ali on ih nije razumeo. Pa, to su bile crvenokose sestre
koje nikada nije poznavao; samo je jedna crvenokosa žena gospodarila njegovim životom. Kajman je ponovo
ugledao Maharetino lice, lelujavu sliku nežnih i umornih ljudskih očiju koje gledaju iz porcelanske maske:
Maele, ne pitaj me ništa više. Samo uradi onako kako ti nalažem.
Muk. Ispijač krvi je iznanada postao svestan nadzora. Uz blagi trzaj je pomerio glavu i pogledom prošarao
dvoranu, pokušavajući da uoči uljeza.
Ime ga je odalo, kao što to imena obično i čine. To stvorenje je oseti- lo da se odalo, da je prepoznato. Kaj-
man je odmah prepoznao ime, povezu- jući ga sa Maelom sa strana Lestatove knjige. Bez sumnje da je u pi-
tanju bilo isto biće - bio je to druidski sveštenik koji je namamio Marijusa u sveti lug, gde ga je bog lcrvi
načinio jednim od njih, da bi ga zatim poslao u Egipat da pronađe Majku i Oca.
Da, to je bio taj Mael. To stvorenje je znalo da je otkriveno i prezi- ralo je i samu tu činjenicu.
Nakon prvobitnog grča srdžbe, sve misli i osećanja su iščezli. Prilično vrtoglava demonstracija moći, pomislio
je Kajman. Opustio se na sedištu. Ali, to stvorenje nije moglo da ga pronađe. Primetio je nekolicinu drugih
bledih lica u gomili, ali ne i Kajmana.
Neustrašivg Džesika je u međuvremenu stigla do svog cilja. Saginjući se skoro do poda, provukla se između
glomaznih mišićavih moto- ciklista koji su zaposeli prostor pred binom kao da je bio njihovo vlasništvo, a
onda se pridigla ne bi li dohvatila ivicu drvene bine.
Blesak njene srebrne narukvice na svetlosti. To je na Maela uticalo kao da mu je neko nabio majušni bodež u
mentalni oklop, jer su njegova Ijubav i njegove misli bili u potpunosti uočljivi u jednom kratkom trenu.
I ovaj će zasigurno umreti ukoliko se ne opameti, pomislio je Kajman. Nesumnjivo da ga je Maharet po-
dučila, a možda i hranila svojom moćnom Jcrvlju; bez obzira na to, bilo je očigledno da je njegovo sree' bilo
divlje, a nad svojom ćudi teško da je imao kontrolu.
A onda je, samo nekoliko metara iza Džesi, u sveopštoj vrtoglavici boja i zvukova, Kajman ugledao još jedan
intrigantan, ali mnogo mlađi lik, koji je na neki specifičan način bio gotovo isto tako moćan kao i Gal Mael.
Kajman je pokušao da sazna njegovo ime, ali je um ovog stvorenja bio potpuno prazan; ni jedan jedini tračak
ličnosti se u njemu nije nazirao. Bio je samo dečak kada je umro, sa ravnom tamnokestenjastom kosom i
očima prekrupnim za njegovo lice. Odjednom mu se učinilo krajnje jednos- tavnim da spozna ime ovog
stvorenja iz DanijeloVog uma, uma njegovog novorodenog čeda koje je stajalo tik kraj njega. Arman. A
novorodeni, Danijel, jedva da je bio mrtav. Svi tanušni molekuli njegovog tela plesali su nevidljivom hemijom
demona.
Arman je istog trenutka privukao Kajmanovu pažnju. Sasvim je sigurno da je to bio isti onaj Arman o kojem
su obojica, Lui i Lestat, pisali
- besmrtnik sa likom dečaka. To je značilo da nije bio više od pet stotina godina star, iako je imao moć
da se potpuno prilcrije. Bio je prepreden, hladan i bez talenta - sa stavom da njemu ne treba predstavljanje.
A sada, kada je nepogrešivo osetio da ga neko posmatra, okrenuo je svoje krupne nežne braon oči, usmerio
pogled naviše i fiksirao ih istog trenutka na udal- jen Kajmanov lik.
„Nemam nikakvih zlih namera prema tebi i tvom novorođenom”, šapnuo je Kajman, u pokušaju da svojim
usnama oblikuje i kontroliše misli. „Nisam prijatelj Majke.”
Arman ga je čuo, ali nije odgovorio. Kakav god da je užas osetio videvši nekog tako drevnog, potpuno ga je
prikrio. Neko bi pomislio da je posmatrao zid iza Kajmanove glave, nezaustavljive talase smeha i povike dece
koja su se slivala niz stepenice sa gornjih ulaza.
Bilo je sasvim neizbežno da ovo čudnovato, obmanjujuće, malo, pet stotina godina staro biće usredsredi svoj
pogled na Maela, koji je iskazao još jedan neodoljiv poriv brižnosti za svoju krhku Džesi.
Kajman je razumeo ovo stvorenje, Armana. Imao je osećaj da ga razume i skroz naskroz mu se svideo. Kada
su im se pogledi ponovo sreli, sve što je ikada bilo napisano o ovom stvorenju u dvema malim istorijama bilo
je prikazano i uravnoteženo urođenom jednostavnošću ovog bića. Usamljenost, koju je Kajman osetio u
Atini, sada je postala veoma snažna.
,,Ne razlikuješ se mnogo od moje jednostavne duše”, šapnuo je Kajman. „Osećaš se izgubjjeno u svemu
ovome jer ti je predeo isuviše poz- nat. Bez obzira na to koliko daleko ćeš otići, ponovo ćeš se vrafrti u iste
pla- nine, u istu dolinu.”
Nije bilo odgovora. Naravno. Kajman je slegnuo ramenima i nasmešio se. Ovome bi dao sve što je mogao;
iskreno je otposlao Armanu to priznanje.
A sada se postavljalo pitanje kako da im pomogne ovoj dvojici za koje možda još ima nade da će odspavati
svoj besmrtan san do sledećeg zalaska sunca. Najvažnije od svega bilo je kako dopreti do Maharet, kojoj je
ovaj opasni i nepoverljivi Mael bio beskrajno privržen.
Kajman se obratio Armanu uz slabašno pomeranje usana:
„Nisam prijatelj Majke. Rekao sam ti. Drži se gomile smrtnika. Ona će te zgrabiti ako se izdvojiš. Čista logika.”
Na Armanovom licu nije došlo ni do kakve promene. Novorodeni Danijel, koji je stajao kraj njega, raz-
dragano je uživao u maskenbalu koji se odvijao svud oko njega. Nije znao za strah, nije imao planova, niti
snova. A zašto nije? Imao je ovo veoma moćno stvorenje koje je brinulo o njemu. Bio je veći srećnik od os-
talih.
Kajman se pridigao na noge. Pre svega, osećao se usamljenim. Smestiće se blizu jednog od ove dvojice, Ar-
mana ili Maela. To je ono za čim je žudeo i u Atini, kada su se vratile sve one uspomene i saznanja. Biti blizu
nekoga nalik sebi. Razgovarati, dodirivati... nešto, bilo šta.
Kretao se duž gornjeg prolaza koji je kružio oko čitave dvorane, osim jednog dela na samom kraju iza bine,
gde se nalazio ogroman video-bim.
Hodao je polako i dostojanstveno, kao ljudsko biće - pažljivo, da ne povredi smrtnike koji su se oko njega
vrzmali. Želeo je da hoda na ovaj način jer je Maelu želeo da pruži mogućnost da ga uoči.
Instinktivno je znao da mu ovaj ponosan i srdit stvor nikada ne bi oprostio uvredu ukoliko bi se ovaj usudio
da mu se nečujno prikrade. Nastavio je da hoda, ubrzavajući korake samo onda kada bi video da Mael nije
svestan njegovog dolaska.
Mael nije mogao da sakrije strah kao što je to Armanu polazilo za rukom. Mael nikada nije video ispijača krvi
Kajmanove starosti, osim narav- no Maharet; zurio je u potencijalnog neprijatelja. Kajman mu je poslao isti
topli pozdrav kao i Armanu - Armanu koji je posmatrao - ali u stavu starog ratnika nije došlo ni do kakve
promene.
Dvorana je sada bila ispunjena i zatvorena; napolju je omladina vrištala i lupala o vrata. Kajman je začuo zav-
ijanje i zvuke policijskih radio- stanica.
Vampir Lestat i njegovi pratioci su stajali i krišom gvirili u dvoranu kroz rupe u velikoj zavesi od serža.
Lestat je zagrlio svog pratioca Luija i oni se poljubiše u usta, dok su ih ostali smrtni muzičari grlili.
Kajman se zaustavio da oseti strast koja je kolala gomilom, sam vaz- duh je njome bio opijen.
Džesika je odmarala ruke na ivici bine. Spustila je glavu na njih. Muškarci koji su stajali iza nje, ogromna
stvorenja obučena u sjajnu crnu kožu, snažno su je gurali usled nepažnje i pijanstva, ali nisu mogli da je
pomere.
Neće moći ni Mael, ukoliko pokuša.
Odjednom je Kajmanu, dok ju je posmatrao, još nešto postalo jasno. U pitanju je bila jedna jedina reč - Tala-
maska. Ova žena joj je pripadala; ona je bila deo te organizacije.
Nije moguće, ponovo je pomislio, a onda se nemo nasmejao sop- stvenoj neočekivanoj naivnosti. Ovo je bila
noć iznenađenja, zar ne? Svejedno, činilo se potpuno neverovatnim da je Talamaska opstala još od vremena
kada je znao za nju, a tome ima već nekoliko vekova, kada se poigravao njenim članovima i mučio ih, a onda
im okrenuo leđa iz sažalje- nja koje je osetio zbog njihove fatalne kombinacije nevinosti i neznanja.
Ah, sećanja su bila prilično jeziva stvar. Neka njegovi prošli životi padnu u zaborav! Mogao je da vidi lica tih
lutalica, tih sekularnih monaha Talamaske koji su ga tako nespretno gonili kroz Evropu, beležeći tračke
onoga što su o njemu znali u velike kožne knjige, zapisujući svojim škri- pavim perima do duboko u noć. Nje-
govo ime bilo je Bendžamin u tom kratkom predahu svesti, a označavali su ga kao Bendžamin Đavo u svojim
simpatičnim latinskim skriptama, koje su u vidu poslanica od ispucalog pergamenta, označenih velikim voš-
tanim i neurednim pečatom, slali svojim starešinama u Amsterdam.
Za njega je to bila igra, krađa njihovih pisama i dopisivanje nji- hovih beležaka; zastrašivanje; ispuzavanje is-
pod njihovih kreveta tokom noći kada bi ih zgrabio za grla i prodrmavao ih: bilo je zabavno; a kako i ne bi?
Kada bi zabava prošla, uvek bi se dešavalo da sećanja iščeznu.
Ali, on je njih voleo; ne isterivače đavola, monahe koji su lovili veštice ili magove, one koji su nastojali da ga
uhvate i kontrolišu njegovu moć. Jednom mu je palo na pamet da će, kada nastupi vreme za počinak, za
svoje počivalište izabrati podzemne grobnice ispod njihovog plesnjivog glavnog sedišta. I pored sve njihove
nametljive radoznalosti, nikada ga ne bi izdali.
Teško je zamisliti da je red istrajao, nalik na opstanak same Rimokatoličke crkve, a ova lepa smrtnica sa sja-
jnom narukvicom na ruci, miljenica Maharet i Maela, bila je jedna od njihovog posebno odgajanog soja. Nije
ni čudo što je uspela sebi da prokrči put do prednjih redova, kao do podnožja oltarskog stepeništa.
Iako se Kajman približio Maelu, bio je primoran da se zaustavi na neka dva metra od njega jer je gomila
neprekidno prolazila između njih. To je uradio iz čistog poštovanja prema Maelovoj zastrašenosti i sramoti
usled sopstvenog straha. Mael je, najzad, bio taj koji je prišao i stao uz Kajmana.
Nemirna gomila je prolazila kraj njih kao da su bili zid. Mael se nag- nuo prema Kajmanu, što je na neki način
predstavljalo pozdrav, znak ponuđenog poverenja. Pogledao je na dvoranu, gde nije bilo nijednog slo-
bodnog mesta, dok je glavni podijum ispred bine nalikovao mozaiku drečavih boja, sjajnih vlasi i majušnih
stisnutih pesnica. Tada je posegnuo i dodirnuo Kajmana kao da nije mogao da spreči taj pokret. Vrhovima
prsti- ju je dodirnuo Kajmanovu levu ruku. Kajman je mirno stajao, dozvolivši mu ovo malo istraživanje.
Koliko je samo puta Kajman imao prilike da vidi takve postupke među besmrtnicima, mlađanim vampirima
koji su proveravali svojstva i čvrstinu tela drevnih. Zar nije neki hrišćanski svetac umočio ruke u Hristove
rane jer mu sam pogled na njih nije bio dovoljan? Svetovnija poređenja su činila da se Kajman nasmeši. Ličili
su na dva opasna psa koja se oprezno njuškaju.
Daleko ispod njih, Arman je i dalje ispoljavao ravnodušnost dok je pomno posmatrao njihove dve figure. Za-
sigurno je primetio Maelov izne- nadni oholi pogled, ali nijednim pokretom nije pokazao da jeste.
Kajman se okrenuo i zagrlio Maela. Nasmešio mu se. Ali, ovaj nje- gov čin je samo uplašio Maela, što je Kaj-
mana strašno razočaralo. Uljudno se povukao unazad. U trenutku je bio bolno zbunjen. Zurio je dole u Ar-
mana, divnog Armana koji je ukrstio svoj potpuno pasivni pogled sa njim. Ali, kucnuo je čas da mu kaže ono
što je i nameravao.
,,Moraš se jače zaštititi, prijatelju moj”, nežno je objasnio Maelu. „Nemoj da dozvoliš da te ljubav prema toj
devojci izloži još većoj opasnos- ti. Devoika će biti potpuno bezbedna od naše kraljice ukoliko zauzdaš svoje
misli u pogledu njenog porekla i njene zaštitnice. To ime predstavlja prokletstvo za kraljicu. Oduvek je samo
to i bilo.”
,,A, gde je kraljica?” - upitao je Mael, dok se njegov strah ponovo hitro javio, kao i bes koji mu je bio neopho-
dan da mu se suprotstavi.
,,Blizu je.”
,,Da, ali gde je?”
,,Ne mogu da preciziram. Zapalila je taverne. Lovi pojedine vragove, koji nisu prisutni u ovoj dvorani. Time se
sada bavi. Ovo sam saz- nao pomoću umova njenih žrtava.”
Kajman je spazio kako ovaj stvor drhti. Spoznao je jedva vidljive promene koje su označavale rastući bes. Pa,
dobro. Strah je iščezavao usled vreline srdžbe. Međutim, ovaj stvor je, u osnovi, bio prilično razdražljiv. Nje-
gov um kao da je bio nesposoban da oseti prefinjene razlike.
,,Zašto me upozoravaš”, zahtevao je da zna Mael, ,,kada ona može da čuje svaku reč koju jedan drugom iz-
govorimo?”
,,Ne, ne mislim da može”, odgovorio je mirno Kajman. ,,Ja sam od Prve krvi, prijatelju. Čuti druge ispijače
krvi kao što čujemo smrtnike, to je kletva koja pripada samo udaljenim rođacima. Ja ne bih mogao da proči-
tam njene misli sve i da stoji tik kraj mene; moj um je, takođe, za nju zatvoren, možeš biti sasvim siguran u
to. A, tako je oduvek i bilo sa našom vrstom tokom prvih generacija.”
To je očigledno fasciniralo plavokosog džina. Dakle, Maharet nije mogla da čuje Majku! Maharet mu to nije
rekla.
,,Ne”, rekao je Kajman, ,,Majka njene misli može da sazna samo iz tvojih, te, lepo te molim, povedi računa.
Razgovaraj sada sa mnom ljudskim glasom, jer je ovaj grad istinska džungla takvih glasova.”
Mael je razmišljao namrštivši obrve. Zurio je u Kajmana kao da je imao nameru da ga udari.
,,To će je omesti u naumu?”
,,Imaj na umu”, rekao je Kajman, ,,da višak može biti suprotnost suštini.” Dok je govorio, pogled je ponovo
okrenuo ka Armanu. „Ona koja čuje mnoge glasove može i da ne čuje nijedan. A da bi pažljivo oslušnula
makar samo jedan glas, mora da odagna ostale. Dovoljno si star da znaš za taj trik.”
Mael nije glasno odgovorio. Ali, bilo je sasvim jasno da je razumeo. Telepatski dar je za njega oduvek bio
prokletstvo, bez obzira na to da li su ga opsedali glasovi ispijača krvi ili smrtnika.
Kajman je blago klimnuo glavom. Telepatski dar. Kakav lep izraz za ludilo koje se stuštilo na njega vekovima
ranije, nakon godina osluškivanja, godina nepokretnog ležanja, dok je bio prekriven prašinom u dubokim
pukotinama zaboravljene egipatske grobnice, kada je osluškivao žalopojke sveta, bez ikakvog znanja o sebi
ili stanju u kojem se nalazio.
„Tačno tako, prijatelju moj”, rekao je. ,,Ti se već dve hiljade godina odupireš glasovima dok su našu kraljicu
možda preplavili. Izgleda da je vampir Lestat nadglasao tu galamu; čini se kao da je upravo on pucnuo
prstima u uglu njenog oka i time privukao njenu pažnju. Ali, nemoj da pre- cenjuješ stvorenje koje je tako
dugo bilo nepokretno. To nije dobro.”
Ove ideje su, na neki način, prepale Maela. Ali, on je uvideo logiku koju su u sebi sadržale. Ispod njih, Arman
je i dalje bio usredsređen.
,,Ne može ona sve”, rekao je Kajman, ,,bez obzira na to da li je toga svesna ili ne. Oduvek je bila od onih koji
posežu ka zvezdama, samo da bi se povukla kao u nekom užasu.”
„Kako to?” - upitao je Mael. Uzbuđeno se nagnuo još bliže. „Kakva je ona, zapravo?” - prošaputao je.
„Oduvek je bila ispunjena snovima i visokim idealima. Bila je nalik Lestatu.” Kajman je slegnuo ramenima.
„Onaj plavi dole koji je dobar, koji čini dobro i onaj čija je težnja da oko sebe okupi obožavaoce kojima je
potre- ban.”
Mael se hladno i cinično nasmešio.
,,Ali, šta joj je, do đavola, uopšte namera?” - upitao je. „Dakle - on ju je probudio svojim gnusnim pesmama.
Zašto nas uništava?”
„Postoji razlog, možeš da budeš sasvim siguran u to. Kada je naša kraljica u pitanju, oduvek je postojao i pos-
toji neki razlog. Nikada nije mogla da izvede ni najbeznačajniju stvar bez grandioznog razloga. Moraš da znaš
da se mi, zapravo, ne menjamo tokom vremena; mi smo ti kao cveće koje ne cveta; samo postajemo sve više
ono što smo prvobitno bili.” Ponovo je pogledao Armana. „Šta joj je cilj mogu samo da pretpostavim...”
,,Da, reci mi.”
„Ovaj koncert će se održati jer Lestat tako želi. A kada se bude okončao, ona će uništiti još neke od naše
vrste. Ali, neke će poštedeti, neke koji će poslužiti svrsi, neke koji će možda biti svedoci.”
Kajman je zurio u Armana. Bilo je fascinantno videti kako njegovo bezizražajno lice odražava mudrost, za raz-
liku od Maelovog uplašenog i smoždenog. Ko bi mogao da zna koje je od ta dva lica više shvatalo? Mael se
tiho i zajedljivo nasmejao.
„Svedoci?” - upitao je Mael. „Ne mislim tako. Smatram da je surovija od toga. Vrlo je jednostavno, ona os-
tavlja u životu one koje Lestat voli.”
To Kajmanu nije palo na pamet.
,,Ah, da, razmisli o tome”, rekao je Mael, istim onim oštro izgov- orenim engleskim naglaskom. „Lui, Lestatov
pratilac. Zar on nije živ? I Gabrijela, đavolova majka, ona je tu negde, čeka da se sastane sa svojim sinom čim
se ukaže pogodna prilika. I Arman, onaj tamo dole kojeg toliko voliš da posmatraš. Čini se da će ga Lestat
ponovo videti, dakle živ je, i onaj izgnanik sa njim, onaj koji je napisao prokletu knjigu, onaj kojeg bi ostali
raskomadali ud po ud kada bi samo znali...”
,,Ne, ima tu još nečeg. Mora da bude”, rekao je Kajman. „Neke od nas ona ne može da ubije. O onima koji
sada hrle ka Marijusu Lestat ne zna ništa sem njihovih imena.”
Na Maelovom licu se odražavala blaga promena; činilo se da ga je oblilo duboko, ljudsko rumenilo dok su
mu se oči sužavale. Kajmanu je bilo jasno da bi Mael otišao k Marijusu da je mogao. Otišao bi još ove noći da
je samo Maharet došla da zaštiti Džesiku. Sada je pokušao da odagna Maharetino ime iz svojih misli. Plašio
se Maharet, veoma se plašio.
,,Ah, da, pokušavaš da prikriješ ono što znaš”, rekao je Kajman. ,,A upravo je to ono što mi moraš otkriti.”
„Ali, to nije moguće”, rekao je Mael zatvarajući svoj um i pretvara- jući ga u nepropustljiv zid. „Meni nisu
dati odgovori, već samo naređenja, prijatelju moj. Moj zadatak je da preživim ovu noć i da svoju štićenicu
bezbedno izvedem odavde.”
Kajman je imao nameru da ga pritisne, da zahteva. Ali, nije uradio ni jedno ni drugo. Osetio je blagu, jedva
spoznatljivu promenu u vazduhu koji ga je okruživao, promenu tako neznatnu, a opet tako jasnu da je nije
mogao nazvati pokretom ili zvukom.
Ona je dolazila. Približavala se dvorani. Osetio je kako klizi iz sop- stvenog tela i pretvara se u čisto osluški-
vanje; da, bila je to ona. Svi zvuci noći su se združili sa ciljem da ga zbune, ali je svejedno uhvatio znak; slab
ali neumoljiv zvuk koji nije mogla da prikrije, zvuk njenog disanja, otkuca- ja njenog srca, sile koja se pokre-
tala kroz prostor ogromnom i neprirodnom brzinom, proizvodeći neizbežnu uskomešanost u vidljivom i nev-
idljivom.
Mael je, takođe, osetio, kao i Arman. Čak je i onaj mlađani pored Armana čuo, iako toliki drugi novorođeni
nisu. Činilo se da su čak i oni čulno osetljiviji srnrtnici mogli da osete i da im je to privuklo pažnju.
,,Moram da krenem, prijatelju”, rekao je Kajman. ,,Seti se mog save- ta.” Sada je bilo nemoguće reći bilo šta
drugo.
Bila je veoma blizu. Bez sumnje da je pomno posmatrala; osluškivala.
Osetio je prvi neizdrživ nagon da je vidi, da je potraži kroz umove onih nesrećnih duša u noći čije su je oči
možda pogledale.
,,Do viđenja, prijatelju”, rekao je, ,,Nije dobro da budem u tvojoj
blizini.”
Mael je zbunjeno pogledao u njega. Ispod, Arman je privukao Danijela k sebi i uputio se ka rubu gomile.
Iznenada su se u dvorani isključila svetla; u tračku sekunde, Kajman je pomislio da je to deo njene čarolije,
da je došao trenutak nekog nastranog i osvetoljubivog suda.
Ali, smrtničkoj deci, koja su ga okruživala, ovaj ritual kao da je bio prilično poznat. Koncert samo što nije
počeo! Dvoranom su odjeknuli vrisci, pozdravi, udaranje nogama o pod. Naposletku se svi zvuci stopiše u
jednu, zajedničku galamu. Osetio je kako se ispod njegovih nogu trese pod.
Pojaviše se plamičci šibica ili upaljača koje su smrtnici pripalili. Uspavljujuće, veličanstveno osvetljenje
ponovo je razotkrilo na hiljade i hil- jade pokretnih figura. Vrisci su prerasli u hor koji se oglašavao sa svih
strana.
, Ja nisam kukavica”, odjednom je šapnuo Mael, kao da nije mogao da ćuti. Uhvatio je Kajmana za ruku, a
onda ju je ispustio kao da ga je njena čvrstina odbila.
,,Znam”, rekao je Kajman.
„Pomozi mi. Pomozi Džesiki.”
„Nemoj da izgovaraš njeno ime. Drži se podalje od nje, kao što sam ti već rekao. Ponovo si napadnut, druide.
Sećaš li se? Došlo je vreme da se boriš lukavo, a ne ispunjen srdžbom. Drži se gomile smrtnika. Pomoći ću ti
kada budem mogao i ako budem mogao.”
Bilo je toliko toga što je želeo da mu kaže! Reci mi gde se nalazi Maharet? Ali, za to je sada bilo prekasno.
Okrenuo se i hitro krenuo duž prolaza sve dok se nije našao na čistini iznad dugačkog uzanog betonskog ste-
peništa.
Ispod, na zamračenoj bini, pojavili su se smrtni muzičari, preskačući preko žica i zvučnika i kupeći svoje in-
strumente sa poda.
Vampir Lestat je prošao kroz zavesu, sa crnim ogrtačem koji se vijo- rio oko m'ega dok se kretao ka samoj
ivici bine. Sa mikrofonom u rukama, bio je udaljen nepun metar od Džesi.
Gomila je pomahnitala. Tapšali su, vikali, zavijali, bila je to buka kakvu Kajman, zapravo, nikada nije čuo. I
pored svega se nasmejao ovom nesuvislom ludilu, majušnom nasmešenom liku na bini koji je u svemu tome
uživao, koji se smejao kao i Kajman.
Tada je iznenada, usled velikog belog bleska, bina bila osvetljena. Kajman je zurio, ne u majušne figure koje
su se šepurile u svojim odelima na podijumu, već u džinpvske video-bimove koji su se uzdizali iza njih sve do
stropa. Ziva slika vampira Lestata, deset metara visoka, ble-snula je pred Kajmanom. Taj stvor se smešio;
podizao je ruke i mlatio svojom plavom grivom; zabacivao je glavu i zavijao.
Gomila je skočila na noge sva u delirijumu; celo zdanje je odzvan- jalo, ali je zavijanje bilo ono što je ispun-
javalo svačije uši. Snažni glas vam- pira Lestata nadjačavao je sve druge zvuke u publici.
Kajman je zaklopio oči. Usred čudovišnog krika vampira Lestata, ponovo je oslušnuo ne bi li čuo zvuk Majke,
ali nije bilo ničega.
„Kraljice moja”, šapnuo je, tražeći, posmatrajući, iako je sve to bilo beznadežno. Da li je ona stajala na
nekom travnatom proplanku slušajući muziku svog trubadura? Osetio je blagi vlažni vetar i video sivo nebo
bez zvezda, kao što su to i retki smrtnici mogli da osete i vide. Svetla San Franciska, njegova blistava brda i
svetleće tornjeve, ovo su bili svetionici gradske noći, iznenada jezivi kao sam mesec ili kretanje galaksija.
Sklopio je oči. Ponovo ju je zamislio onakvu kakva je bila na ulica- ma Atine kada je posmatrala tavernu u ko-
joj su gorela njena deca, dronjavi ogrtač je labavo visio sa njenih ramena, kapuljača zbačena sa njene up-
letene kose. Ah, izgledala je kao kraljica nebesa, kao što je nekada i volela da je oslovljavaju dok je vekovima
hodila na pročelju verskih povorki. Njene su oči na električnom osvetljenju bile blistave i prazne; usta su joj
bila mekana, bezazlena. Sama ljupkost njenog lica bila je beskrajno divna.
Ta vizija ga je odvela vekovima unazad, u jedan maglovit i jeziv trenutak, kada joj je kao smrtnik prišao, srca
koje je ludo tuklo, da sasluša njenu odluku. Njegova kraljica, sada prokleta i posvećena mesecu, zaražena de-
monom koji je kolao njenom halapljivom krvlju. Ona, koja nije dozvol- javala da joj približe jarke lampe. Kako
je samo uzrujana bila, užurbano koračajući preko blatnjavog poda, u prostoriji obojenih zidova koji su je
okruživali i bili ispunjeni nemim slikama stražara.
,,Ove blizankinje”, rekla mu je tada, ,,ove zle sestre izgovorile su takve grozote.”
„Imajte milosti”, preklinjao je. „Nisu mislile ništa nažao, kunem se da govore istinu. Oslobodite ih, Vaša Vi-
sosti. One sada to ne mogu da promene.”
Oh, kako je samo saosećao sa svima njima! Blizankinje i njegova izmučena vladarka.
,,Ah, ali zar ne vidiš da moramo da ispitamo njihove odvratne laži?”
- rekla je. „Moraš da im priđeš bliže, moj odani slugo, ti koji si me oduvek dvorio sa takvom
odanošću...”
„Kraljice moja, voljena moja kraljice, šta mi je činiti?”
Sa onim istim divnim izrazom na licu, pridigla je ledene ruke i dodirnula njegovo grlo, iznenada ga uhvativši
takvom snagom koja ga je užasnula. Zaprepašćen, posmatrao je njene prazne beonjače, usta koja se ot-
varaju. Video je i dva mala očnjaka dok se pridizala na vrhove prstiju jezivom gracioznošću noćne more. Ne
mene. Vi to meni nećete učiniti! kraljice moja, to sam ja, Kajman!
Trebalo je da iščezne odavno, kao što su nestali toliki ispijači krvi nakon njega. Nestali bez traga, kao bezi-
meno mnoštvo ljudi, svih nacional- nosti i iz svih država, koji su se raspali u zemlji. Ali, on nije iščezao. A,
blizankinje, barem jedna od njih je isto tako opstala.
Da li je ona to znala? Da li su joj bili poznati ti užasni snovi? Da li su blizankinje doprle do nje putem umova
svih onih koji su ih sanjali? Ili je od trenutka uskrsnuća noćima putovala širom sveta bez snova, bez
prestanka, usredsređena samo na jedan cilj?
One žive, moja kraljice, barem jedna od njih, ako ne i obe. Priseti se starog proročanstva! Kada bi samo
mogla da čuje njegov glas!
Otvorio je oči. Ponovo se vratio u sadašnji trenutak, zajedno sa ovom okoštalom stvari koja je predstavljala
njegovo telo. Sve glasnija muzi- ka ga je prožimala svojim nemilosrdnim ritmom. Tutnjala mu je u ušima.
Bleštava svetlost ga je zaslepljivala.
Okrenuo se i rukom se oslonio na zid. Nikada do sada nije bio tako preplavljen zvukom. Osećao je da gubi
svest, ali ga je Lestatov glas prizvao natrag.
Prstima pokrivši oči, Kajman je pogledao đole ka ognjenobeloj površini bine. Pogledajte đavola koji igra i
peva sa tako očiglednim oduševl- jenjem. Kajman je bio dirnut, iako nevoljno.
Lestatovom snažnom tenoru nije bilo potrebno električno pojačalo. Čak su i besmrtnici izgubljeni među svo-
jim plenom pevali sa njim. Ova strast je zaista bila zarazna. Gde god da baci pogled, Kajman je video poma-
mu smrtnika kao i onih besmrtnih. Tela u publici su se kretala u skladu sa pokretima koje su izvodila tela na
bini. Glasovi su se uzdizali; dvorana se talasala iz jednog pokreta u drugi.
Džinovsko Lestatovo lice se širilo na video-bimu dok ga je kamera zumirala. Plavo oko se fiksiralo na Kaj-
mana i namignulo mu.
„ZAŠTO ME NE UBIJETE! VI ZNATE ŠTA SAM!”
Lestatov smeh je nadvisio unjkavo zavijanje gitara.
,,ZAR NE RASPOZNAJETE ZLO KADA GA VIDITE?”
Ah, kakva vera u dobrotu, junaštvo. Kajman je to mogao da vidi i u očima ovog stvora - tu tamnosivu senku
tragične potrebe. Lestat je zabacio glavu i ponovo urliknuo: udarao je nogama o tlo i zavijao; pogledao je u
krovne grede kao da su predstavljale sam nebeski svod.
Kajman je naterao sebe da se pomeri; morao je da pobegne. Nespretno je sebi prokrčio put do vrata, činilo
se kao da se guši od zaglušujućeg zvuka. Čak je i njegov osećaj za ravnotežu donekle bio poremećen. Gromo-
glasna muzika ga je pratila i na stepeništu, ali je barem bio zaštićen od bleštavila reflektora. Oslonjen na zid,
pokušao je da razbistri vid.
Miris krvi. Glad tolikih ispijača krvi u dvorani. Dudnjanje muzike kroz drvo i malter.
Krenuo je niz stepenice, ne mogavši da čuje ni sopstvene korake na betonu, a onda se najzad spustio na
pusto odmorište. Rukama je obgrlio kolena i spustio glavu.
Muzika je bila nalik muzici starog doba, kada su sve pesme bile poj tela, dok pesme uma još nisu bile izmišl-
jene.
Video je sebe kako pleše; video je kralja - smrtnog kralja kojeg je toliko voleo - kako se okreće i skače u vaz-
duh; začuo je udarce bubnjeva; zvuk svirala; kralj je spustio pivo u Kajmanovu ruku. Sto se ulegao od bogat-
stva pečene divljači i blistavog voća, hlebova iz kojih se pušila para. Kraljica je sedela u svojoj zlatnoj stolici,
čedna i spokojna, smrtnica sa malenom kupom mirisnog voska povrh pažljivo očešljane kose, koji se polako
topio na toploti i parfemisao njene pletenice.
Tada je neko spustio kovčeg u njegovu ruku, mali kovčeg koji je prelazio iz ruke u ruku onih koji su se gostili;
mali podsetnik: Jedi. Pij. Jer Smrt nas sve čeka.
Čvrsto ga je držao u ruci; da li je trebalo sada da ga preda kralju?
Odjednom je osetio kraljeve usne na svom licu.
„Pleši, Kajmane. Pij. Sutra marširamo na sever da pobijemo poslednje ljudoždere.” Kralj nije ni pogledao u
maleni kovčeg dok ga je preuzimao; spus- tio ga je u kraljičinu ruku, a ona ga je, i ne pogledavši ga, dodala
drugome.
Poslednji ljudožderi. Kako se sve činilo nekako jednostavno, dobro. Sve dok nije ugledao blizankinje da kleče
pred oltarom.
Glasno udaranje bubnjeva je nadjačalo Lestatov glas. Smrtnici su prolazili kraj Kajmana, jedva ga primećujući
onako sklupčanog; ispijač krvi je brzo protrčao pored njega a da nije obratio ni trunku pažnje.
Lestatov glas se ponovo prolomio, pevajući o Deci Mraka skrivenoj ispod groblja pod nazivom Les Inosant u
sujeverju i strahu.
Na svetlost
Došli smo mi
Moja Braćo i Sestre!
POBIJTE NAS!
Moja Braćo i Sestre!
Kajman se tromo pridigao. Teturao se, ali je nastavio da hoda dalje, naniže, sve dok nije stigao do foajea gde
je buka bila malo manje glasna. Tamo se odmorio, preko puta glavnih vrata, na hladnjikavom propuhu
svežeg vazduha.
Polako se smirivao, a onda je shvatio da dva smrtnika koja su tuda prolazila zure u njega. Stajao je naslonjen
na zid sa rukama u džepovima, spuštene glave.
Odjednom je sebe video njihovim očima. Osetio je njihovo razumevanje izmešano sa iznenadnim i
nezadrživim pokličem pobede. Bio je to osećaj Ijudi koji su potvrdili spoznaju o postojanju njegove vrste,
ljudi koji su živeli za jedan ovakav trenutak, i pored toga što su ga se plašili i što nikada za njim nisu istinski
žudeli.
Polako je pridigao pogled. Stajali su nekih sedam metara udaljeni od njega, pored neurednog pulta, kao da
im je on mogao pružiti zaštitu. Bili su to pravi engleski džentlmeni - vremešni, učeni, sa duboko izboranim
licima i gizdavom, gospodskom odećom. Njihovi preterano otmeni sivi kaputi bili su potpuno u neskladu sa
okruženjem; iz njih je izvirivalo parče uštirkane kragne, kao i sjajni čvor svilene kravate. Izgledali su kao is-
traživači sa nekog drugog sveta među svim ovim robusnim mladim ljudi- ma koji su se nestrpljivo šetali
tamo-vamo, uživajući u divljačkoj buci i isprekidanom čavrljanju.
Gledali su ga, prirodno uzdržani; kao da su bili i previše učtivi da pokažu strah. Bili su to stariji članovi Tala-
maske koji su tragali za Džesikom.
Znate za nas? Da, naravno da znate. Neću vam nauditi. Ne marim
za vas.
Njegove beščujne reči nagnale su onog koji se zvao Dejvid Talbot da korakne unazad. Njegovo disanje se
ubrzalo, a na njegovom čelu i gornjoj usni su se odjednom pojavile graške znoja. Svejedno, bio je elegantno
pri- bran. Dejvidu Talbotu su se suzile oči kao da nije hteo da bude zasenjem onim što je video; kao da želi
da podrobnije osmotri majušne plešuće molekule na svetlosti.
Koliko je iznenada ljudski život izgledao neznatan; pogledajte u ovog krhkog čoveka, za koga su obrazovanje
i otmenost samo povećali svakojaki rizik. Bilo je tako jednostavno promeniti tkanje njegovih misli, njegova
očekivanja. Da li je Kajman trebalo da im kaže gde se Džesi nalazi- la? Da li je trebalo da se meša? Na kraju to
neće biti ni od kakvog značaja.
Sada je mogao da oseti da su se plašili da odu, ali i da ostanu, da ih je fiksirao skoro kao da ih je hipnotisao.
Na neki način, poštovanje je bilo ono što ih je još držalo u mestu i zbog čega su ga i dalje posmatrali. Činilo
se kao da treba nešto da im ponudi ne bi li se okončalo ovo grozno proma- tranje.
Ne idite ka njoj. Ispašćete budale ako to učinite. Ona ima druge, nalik meni, koji je čuvaju. Najbolje bi bilo da
odete. Ja bih to uradio da sam na vašem mestu.
Kako bi ovo izgledalo zabeleženo u arhivama Talamaske? Možda će jedne od ovih noći imati priliku da i sam
to vidi. Na koja su to savremena mesta premestili svoja stara dokumenta i blaga?
Bendžamin, Đavo. Ja sam taj. Zar me ne prepoznajete? Sam se sebi nasmešio. Pustio je da mu klone glava, te
je zurio u patos. Nije bio svestan da poseduje ovakvu taštinu. Iznenada mu više nije bilo važno šta je za njih
ovaj trenutak predstavljao.
Ravnodušno je razmišljao o onim nekadašnjim vremenima u Francuskoj kada se poigravao sa njihovom
vrstom. „Dozvoli nam barem da popričamo sa tobom!” - preklinjali su ga tada. Prašnjavi učenjaci sa bledim
očima večito uokvirenim crvenim kolutovima u iznošenoj odeći od baršuna, tako neslični ovoj dvojici ugled-
nih džentlmena, za koje je okultno bilo pitanje nauke, a ne filozofije. Beznadežnost tih vremena ga je odjed-
nom uplašila; beznadežnost sadašnjeg doba bila je podjednako zastrašujuća.
Odlazite.
I ne podigavši pogled, video je da Dejvid Talbot klima glavom. On i njegov pratilac se učtivo povukoše.
Nakratko se osvrnuvši preko ramena, požuriše niz prevoj hodnika, pa pravo u dvoranu gde se održavao kon-
cert.
Kajman je ponovo bio sam, zajedno sa ritmom muzike koja je dopi- rala sa vrata, pitajući se zašto je uopšte
dolazio ovamo i šta je bilo to što je želeo. Poželeo je da ponovo sve zaboravi; da se nalazi na nekom prekras-
nom mestu ispunjenom toplim povetarcem i smrtnicima koji nisu znali šta je on bio, pod titravim električnim
svetlima ispod izbledelih oblaka, na ravnim i beskonačnim gradskim trotoarima po kojima bi mogao da šeta
sve do jutra.
Džesi
„Pusti me, ti kučkin sine!” Džesi je zgazila čoveka koji je stajao kraj nje, onog koji joj je rukama obgrlio struk i
odvukao je dalje od bine. ,,Ti kopile jedno!” Presamićen od bola koji je pulsirao u njegovom zgaženom
stopalu, nije bio spreman da se odupre njenom sledećem napadu. Zaljuljao se i pao.
Pet puta su je udaljavali od bine. Laktala se i gurala kroz omanju grupu ljudi koja je zauzela njeno mesto, kl-
izeći duž njihovih crnih kožnih bokova nalik na ribu da bi se na kraju podigla i zgrabila ivicu neofarbanog
drveta, jednom se rukom uhvativši za jaku sintetičku tkaninu koja ga je ukrašavala, zavrćući je sve dok nije
napravila neku vrstu konopca.
U žarkoj svetlosti je videla vampira Lestata kako skače visoko u vaz- duh i spušta se nečujno na drvene
daske, glasa koji je treštao i ispunjavao publiku bez ikakve pomoći mikrofona. Njegovi gitaristi su poskakivali
oko njega kao neki đavolčići.
Krv je tekla u majušnim potocima niz njegovo belo lice, kao da je izvirala iz Hristove bodljikave krune. Nje-
gova dugačka plava kosa je letela naokolo dok se okretao u krug, ruka je cepala košulju, razdirući je duž
celog grudnog koša, crna kravata je labavo visila, skoro da je otpala. Njegove blede, kristalnoplave oči bile su
staklaste i krvave dok je vrištao nebitne sti- hove.
Džesi je osetila kako joj srce ponovo ubrzano kuca dok je zurila u njega, posmatrala okretanje njegovih
kukova, uzanu tkaninu crnih pan- talona koja je otkrivala mišiće njegovih butina. Ponovo je poskočio,
uzdižući se bez ikakvog napora, kao da će se dići do samog stropa dvorane.
Da, vidite, nema greške! Nema drugog objašnjenja!
Obrisala je nos. Ponovo je plakala. Do đavola, mo'raš da ga dotakneš, moraš! Ošamućeno je gledala kako za-
vršava pesmu, udarajući nogom u ritmu poslednja tri odjekujuća takta, dok su muzičari igrali napred-nazad,
rugajući se, zabacujući kosu, glasova koji.su se gubili u njegovom dok su svoje pokrete pokušavali da izjed-
nače sa njegovim.
Bože, kako je on u svemu tome uživao! U njegovom ponašanju nije bilo ni tračka bilo kakve pretencioznosti.
Kupao se u obožavanju koje je dobijao. Usisavao ga je u sebe kao da je bila sama krv.
Dok je prelazio u ludi ritam naredne pesme, strgnuo je crni ogrtač od baršuna sa sebe, zafrljačio ga i bacio u
publiku. Gomila je vrištala, talasala se. Džesi je osetila nečije koleno u svojim leđima, nečiju čizmu koja je
gulila njenu štiklu. Ovo je bila jedinstvena prilika za nju da preduzme nešto konkretno dok su čuvari skakali
sa dasaka bine da smire novonastalu pometnju.
Obema rukama se snažno oduprla o daske, naskočila na binu stom- akom, a zatim se uspravila. Potrčala je
pravo ka liku koji je plesao, a čije su oči iznenada pogledale u njene.
,,Da, ti! Ti!” - uzviknula je. Krajičkom oka je videla čuvara koji joj se približavao. Svom težinom se bacila na
vampira Lestata. Zatvorivši oči, rukama je čvrsto obgrlila njegov struk. Osetila je šokantno hladan dodir nje-
govih svilenkastih grudi naspram svog lica, okusila je krv koja se odjednom našla na njenoj usni!
,,0h, bože, ovo je stvarno!” - prošaputala je. Njeno srce je pretilo da iskoči, ali se nekako pribrala. Da, ta koža
bila je nalik Maelovoj koži, Maharetinoj, nalik koži sviju njih. Da, ovo se stvarno događalo! Ovo je bilo
stvarno, iako ne i ljudsko. Oduvek je postojalo. Sada je to bilo u njenim rukama sada je znala i bilo je isuviše
kasno da je zaustave!
Pridigla je levu ruku i zahvatila pramen njegove kose. Dok je otvar- ala oči, videla ga je kako joj se smeši,
videla je glatku i sjajnu belu kožu, kao i majušne očnjake.
,,Ti, đavole!” - šapnula je. Smejala se kao neka luda žena, plakala je i smejala se istovremeno.
„Volim te, Džesika”, došapnuo joj je, smešeći joj se kao da je čikao, plave kose koja mu je padala u oči.
Zapanjena, osetila je kako je obujmljuje rukom, podiže na svoj bok, a zatim je vrti ukrug. Urlajući muzičari
pretvoriše se u običnu mrlju; svetla su postala jarke trake belog i crvenog. Ječala je, ali je svejedno nastavila
da gleda u njega, pravo u njegove oči. Da, sve je ovo bilo istinsko. Očajnički se držala, jer joj se učinilo da ima
nameru da je baci visoko u vazduh iznad glava gomile. A onda, kada je spustio na pod i načinio naklon
glavom dok mu je kosa padala na njen obraz, osetila je njegova usta blizu svojih.
Zaglušujuća muzika postala je maglovita kao da ju je čula zagnjure- na u more. Osetila je njegov dah u sebi,
njegov uzdah, dok su njegovi glat- ki prsti klizili uz njen vrat. Njene grudi bile su pritisnute na njegove grudi,
osećala je otkucaje njegovog srca; neki glas joj je jasno govorio, na isti način kao što je to činio i jedan glas
nekada davno, glas koji ju je poznavao, glas koji je razumeo njena pitanja i koji je znao kako na njih da
odgovori.
Zlo, Džesi. Kao što si oduvek i slutila.
Neke ruke su je povukle nazad. Ljudske ruke. Odvajali su je od njega. Vrisnula je.
Zbunjeno je zurio u nju. Posezao je duboko, duboko u svoje snove za nečim čega se tek nejasno prisećao.
Posmrtna gozba; crvenokose blizank- inje koje kleče sa obe strane oltara. Ali, to nije trajalo duže od sekunde
- onda je nestalo. Bio je zbunjen; ponovo se pojavio njegov osmeh, ravnodušan, nalik na jedno od svetala
koja su je neprestano zaslepljivala.
„Divna Džesi!” - rekao je, podignute ruke kao u znak pozdrava. Nosili su je unazad udaljavajući je od njega,
sklanjajući je sa bine.
Smejala se kada su je spustili na zemlju.
Njena bela košulja bila je umrljana krvlju. Njene su ruke bile prekrivene njome - bledim trakama slane krvi.
Imala je osećaj kao da zna kakvog je ukusa. Zabacila je glavu i smejala se; bilo je tako čudno što nije mogla
da čuje svoj smeh, da ga oseti, da spozna trzaje koji su kolali kroz nju, da spozna da u isto vreme plače i
smeje se. Cuvar joj je rekao nešto neprilično, nešto prosto, preteće. Ali, nije marila za to.
Gomila ju je ponovo obuhvatila. Jednostavno ju je progutala, pada- jući preko nje, goneći je van središta.
Neko je nekakvom teškom cokulom nagazio njenu desnu nogu. Zateturala se i okrenula, prepustila se još
žustri- jem guranju prema vratima.
Sada više nije marila. Znala je. Spoznala je sve. Vrtelo joj se u glavi. Ne bi imala snage da stoji uspravno da
nije bilo ramena koja su se češala o nju i gurkala je. Nikada do sada nije osetila takvu razuzdanost. Nikada se
nije osećala tako slobodnom.
Ludačka kakofonija muzike se nastavila; lica su treperila i nestajala u naletima obojene svetlosti. Namirisala
je marihuanu, pivo. Žeđ. Da, žudela je da popije nešto hladno. Nešto hladno. Bila je tako žedna. Ponovo je
podigla ruku i liznula so i krv. Telo joj je zadrhtalo, zavibriralo, na sličan način kao što je to činilo i kada je bilo
na ivici sna. Bio je to nežan i slasan drhtaj koji je označavao dolazak snova. Ponovo je liznula krv i zatvorila
oči.
Odjednom je osetila da se nalazi na otvorenom prostoru. Niko je nije gurao. Pogledala je nagore i videla da
je stigla do vrata, do klizavog nagiba koji je vodio u donji foaje, udaljen neka tri i po metra. Gomila se nalazila
iza nje, iznad nje. Ovde je mogla da predahne. Bilo joj je dobro.
Povukla je ruku duž masnog zida, preskačući preko hrpe razba- canih papirnih čaša i jeftine izgubljene perike
sa žutim loknama. Zabacila je glavu i samo se odmarala, dok joj je grozno svetlo foajea sijalo u oči. Ukus krvi
bio joj je na vrhu jezika. Cinilo joj se da će ponovo zaplakati, ali to je bilo sasvim u redu. U tom trenutku nisu
postojali ni prošlost ni sadašnjost, nikakve potrebe - ceo svet je bio promenjen, od najbeznačajnije do naj-
važnije stvari. Plutala je unutar nečeg, nekog središta najzanosnijeg sta- nja spokoja i pripadnosti koje je
ikada iskusila. Oh, kada bi samo Dejvidu mogla da ispriča sve ovo; kada bi samo, na neki način, mogla da
podeli ovu sjajnu i potresnu tajnu.
Nešto ju je dodirnulo. Nešto neprijateljsko. Nerado se okrenula i ugledala neko ogromno stvorenje. Sta?
Grčevito je pokušavala da vidi jasnije.
Koštunjavi udovi, crna kosa zabačena unazad, crvena farba na iskrivljenim i ružnim ustima, ali koža, koža je
bila ona ista. I očnjaci. Ovo nije bilo ljudsko biće. Bio je jedan od njih!
Talamaska?
Doprlo je do nje kao neki šištaj, koji ju je udario direktno u grudi. Nagonski je pridigla ruke, preklapajući ih
preko grudi, prstima čvrsto hvata- jući ramena.
Talamaska?
Glas je bio nečujan, a opet je odzvanjao od srdžbe.
Počela je da se povlači, ali ju je njegova ruka uhvatila prstima koji su joj se zabadali u vrat. Pokušala je da
vrisne dok ju je podizao sa zemlje.
Tada je osetila da leti preko foajea, vrištala je sve dok nije glavom udarila o zid.
Crnilo. Videla je bol. Zasjao je žuto, a onda belo dok je putovao niz njenu kičmu da bi se razgranao, bar tako
joj se učinilo, u milion pravaca unutar njenih udova. Telo joj je utrnulo. Udarila je o pod uz još jedan strašan
talas bola na licu i otvorenim dlanovima, a onda se otkotrljala na leđa.
Nije mogla da vidi. Možda su joj oči bile zatvorene, ali ono što je bilo smešno je bila činjenica da ako jesu bile
zatvorene, nije joj polazilo za rukom da ih otvori. Začiila je glasove, ljude koji viču. Čula je i zvuk Pištaljke, ili
je to bilo neko zvono? Usledila je gromoglasna buka, ali to je bila publika u dvorani koja je tapšala. Ljudi
pored nje su se prepirali.
Neko je blizu njenog uha progovorio:
,,Ne dirajte je. Polomljen joj je vrat!”
Polomljen? Da li može da se živi sa polomljenim vratom?
Neko je spustio ruku na njeno čelo. Nije u pravom smislu mogla da oseti taj dodir, već samo peckajuću sen-
zaciju, kao kada vam je hladno dok hodate po snegu, a svaki pravi osećaj utrne. Nije mogla da vidi.
„Slušaj, dušo.” Bio je to glas nekog mlađeg čoveka. Jedan od onih glasova koje ste mogli da čujete u
Bostonu, Nju Orliensu ili Njujorku. Vatrogasac, policajac, spasilac. ,,Mi ćemo se pobrinuti za tebe, dušo.
Hitna pomoć stiže. A sada lezi mirno, dušo, ništa ne brini.”
Neko je dodirnuo njene grudi. Ne, taj neko je vadio dokumenta iz gornjeg džepa njenog kaputa. Džesika Mir-
jam Rivs. Da.
Stajala je pored Maharet i zajedno su gledale u ogromnu mapu sa svim njenim majušnim svetlima. Razumela
je. Džesi je rodila Mirjam, koju je rodila Elis, koju je rodila Karlota, koju je rodila Džejn Mari, koju je rodi- la
En, koju je rodila Džanet Bel, koju je rodila Elizabeta, koju je rodila Luiz, koju je rodila Frensis, koju je rodila
Frida, koju je rodila...
„Dopustite mi, molim vas, mi smo njeni prijatelji!”
Dejvid.
Podizali su je; začula je sebe kako vrišti, iako nije imala nikakvu nameru da to uradi. Ponovo je videla mapu i
veliko drvo rodoslova. „Fridu je rodila Dagmar, koju je rodila...”
„Polako, polako! Do đavola!”
Vazduh se promenio; sada je bio hladnjikav i vlažan; osetila je pove- tarac na licu, samo da bi zatim sav os-
ećaj u potpunosti napustio njene ruke i noge. Osećala je očne kapke, ali ih nije mogla pomeriti.
Maharet je razgovarala sa njom... „došla je iz Palestine, krenula je dole ka Mesopotamiji, a onda polako gore
kroz Malu Aziju, u Rusiju, pa onda u Istočnu Evropu. Da li ti je jasno?”
Ovo su bila ili mrtvačka kola ili automobil hitne pomoći, ali se činilo da su i previše tiha da bi bila ovo drugo.
Čuo se i izjednačen zvuk sirene, ali tamo negde daleko. Šta se dogodilo Dejvidu? On je ne bi napus- tio sem
ako nije bila mrtva. Ali, kako se to dogodilo da Dejvid uopšte bude ovde? Zar joj nije rekao da ga ništa na
svetu ne može naterati da prisustvu- je koncertu? Dejvid se nije nalazio ovde. Mora da je umislila. Ono što
je, takođe, bilo čudno jeste to da ni Mirjam nije bila tu. „Sveta majko, božja majko... sada i u trenutku naše
smrti...”
Slušala je - jurili su kroz grad; osetila je kako zaokreću na nekom uglu; ali, gde je bilo njeno telo? Nije ga os-
ećala. Polomljen vrat. To je sig- urno trebalo da znači da je mrtva.
Šta je to bilo, to svetlo koje je videla kroz prašumu? Reka? Činilo se i previše širokim da bi bilo reka. Kako je
preći? Ali, nije to bila Džesi koja je hodala kroz prašumu, a sada i duž obale reke. Bio je to neko drugi. Sve-
jedno, mogla je da vidi ruke ispred sebe koje s puta sklanjaju vinovu lozu i mokro kaljavo lišće i činilo joj se
kao da su ruke bile njene sopstvene. Kada bi pogledala nadole, mogla je da vidi crvenu kosu, crvenu kosu
dugačkih umršenih pramenova, prepunih delića lišća i zemlje...
,,Da li me čuješ, dušo? U našim si rukama. Mi ćemo se pobrinuti za tebe. Tvoji se prijatelji nalaze u automo-
bilu iza nas. Nemoj da brineš.”
Glas je i dalje govorio, ali ona je izgubila nit. Nije ga mogla čuti, samo je naslućivala njegov ton, zvuk
brižnosti. Zašto ju je sažaljevao? On je čak nije ni poznavao. Da li je znao da se na njenoj košulji nije nalazila
njena krv? Kao ni na njenim rukama? Kriva. Lestat je pokušao da je upozori da je u pitanju zlo, ali to je za nju
bilo nevažno, nešto što nije bilo moguće dovesti u vezu sa celovitošću svega toga. Nije bila reč o tome da
nije mari- la šta je dobro i ispravno, već je u ovom trenutku ovo saznanje bilo važnije. On joj je govorio kao
da je imala nameru nešto da učini, ali ona nije u tom smislu ništa planirala.
Možda joj se ideja o smrti upravo zbog toga nije činila stranom. Kada bi samo Maharet razumela. Samo kad
pomisli da se Dejvid nalazio u automobilu iza nje. Dejvid je ionako znao deo priče, a otvoriće i njen dosi- je:
Rivs, Džesika. U njemu će biti dodatnih dokaza. ,,Jedan od naših odanih članova, definitivno je rezultat... na-
jveće opasnosti... ne sme ni pod kojim uslovima da sazna...”
Ponovo su je pomerali. Nanovo je osetila svež vazduh, miris benzi- na i etera. Znala je da se sa druge strane
ove obamrlosti, ovog mraka, nalazi užasan bol, i najbolje je bilo da leži mirno i da ne pokušava da kroči u to
nemilo područje. Pusti ih da te nose naokolo; dozvoli im da te guraju na kolicima niz hodnik.
Neko je plakao. Malena devojčica.
,,Da li me čuješ, Džesika? Želim da znaš da se nalaziš u bolnici i da radimo sve što možemo. Tvoji prijatelji se
nalaze napolju. Dejvid Talbot i Aron Lajtner. Rekli smo im da moraš mirno da ležiš...”
Naravno. Kada ti je polomljen vrat ili si mrtav ili ćeš umreti ukoliko se pomeriš. To je bilo to. Pre više godina
je u bolnici videla devojku poloml- jenog vrata. Sada se prisećala. Devojčino telo je bilo vezano za ogroman
alu- minijumski ram. Bolničarka bi povremeno pomerala tu skalameriju da bi promenila položaj u kojem se
devojka nalazila. Da li ćete to i meni raditi? Ponovo je čula nečiji govor, ali ovog puta je to bilo iz daljine.
Hodala je brže kroz prašumu da bi se približila, da bi pored zvuka reke mogla da ga čuje. Govorio je...
,,... naravno da sve to možemo da uradimo, testove, naravno, ali morate da shvatite da je ovakvo stanje ne-
promenljivo. Zadnja strana loba- nje je potpuno smrskana. Vidi se mozak. A povrede koje su očigledno
nanete mozgu su ogromne. U roku od nekoliko sati, mozak će početi da natiče, ako uopšte imamo nekoliko
sati na raspolaganju...”
Kopile, ubio si me. Bacio si me na zid. Kada bih barem mogla đa pomerim bilo šta - očne kapke, usne. Ali, ja
sam zatočena ovde. Ja nemam više telo, ali sam ipak zarobljena u njemu! Kada sam bila mala, zamišljala sam
da smrt izgleda ovako. Zatočeni ste u svojoj glavi unutar groba, bez očiju koje bi videle i usta koja bi vrisnula.
A tako bi vam prolazile godine, i godine.
Ili biste tumarali polumračnim carstvom zajedno sa bledim duhovi- ma; nošeni mišlju da ste živi iako ste, za-
pravo, mrtvi. Dragi Bože, ja moram da znam kada budem bila mrtva. Moram da znam kada proces započne!
Njene usne. Na njima je osećala neznatnu senzaciju. Nešto vlažno, toplo. Nešto je razdvajalo njene usne. Ali,
nikog ovde nije bilo, zar ne? Svi su se nalazili u hodniku i soba je bila prazna. Znala bi da je neko bio tu. Sve-
jedno, sada je mogla da okusi toplu tečnost koja je curila u njena usta.
Sta je to bilo? Sta mi to dajete? Ne želim da umrem nesvesrta.
Spavaj, najdraža moja,
Ne želim. Želim da osetim kada umrem, Zelim da znam kako to
izgJeda!
Ali, tečnost je ispunjavala njena usta, a ona je gutala. Mišići njenog grla bili su živi. Bilo je ukusno, slano. Ona
je poznavala ovaj ukus! Ona je poznavala ovaj divan, peckavi osećaj. Sisala je snažnije. Osetila je da je koža
na njenom licu oživela, da je vazduh oko nje počeo da struji. Osetila je povetarac koji je duvao kroz sobu. Di-
vna toplina se kretala niz njenu kičmu. Promicala se i kroz njene noge i ruke, idući tačno onim putem kojim
je kolao i bol. Svi udovi su joj polako oživljavali.
Spavaj, najdraža moja,
Stražnja strana glave peckala ju je, da bi se taj osećaj proširio i do samog korena njene kose.
Kolena su joj bila oguljena, ali joj noge nisu bile povređene. Moći će ponovo da hoda, a osećala je i plahtu is-
pod svoje ruke. Poželela je da podigne ruku, ali je bilo i suviše rano za to, i previše rano da se pomeri.
Osim toga, podizali su je, nosili.
Sada joj je najbolje bilo da spava. Jer, ako je ovo bila smrt... pa, bilo je u redu. Glasove je jedva mogla da
raspozna, muškarce koji su se prepi- rali, pretili. Ali, oni sada nisu bili važni. Činilo se kao da je Dejvid doziva.
Ali, šta je Dejvid želeo od nje? Da umre? Lekar je pretio da će pozvati poli- ciju. Ni policija sada ništa nije
mogla da učini. Skoro da je bilo smešno.
Silazili su sve niže i niže niz stepenice. Divan, hladan vazduh.
Zvuk saobraćaja je postao glasniji; neki autobus je protutnjao blizu njih. Nikada ranije liije volela ove zvuke,
ali sada su oni bili tako^jasni, zvučali su kao sam vetar. Ponovo se zaljuljala, nežno, kao da je bila u kolev- ci.
Osetila je da se automobil pokreće uz iznenadni trzaj, a onda je usledio gladak i lagan impuls. Tu se nalazila
Mirjam, koja je želela da je Džesi pogle- da. Ali Džesi je sada bila i previše umorna za to.
,,Ne želim da idem, majko.”
,,Ali, Džesi. Molim te. Nije prekasno. Još uvek možeš da dođeš!” Učinilo joj se da je Dejvid zove.
„Džesika.”
Danijel
Negde na pola puta, Danijel je počeo da shvata. Bledolika braća i sestre bi kružili jedni oko drugih, suočavali
poglede, pa čak i pretili jedni drugima tokom čitavog koncerta, ali niko ništa nije radio. Pravilo je bilo jasno i
glasno: ne ostavljaj nikakve dokaze o našoj vrsti - ni žrtve, niti jednu jedinu ćeliju vampirskog tkiva.
Lestat će biti jedina žrtva, i to je trebalo da bude odrađeno na najpažljiviji mogući način. Smrtnici ne smeju
da vide kosu, sem ukoliko to ne bude neizbežno. Zgrabiti kopile kada pokuša da napusti zdanje, to je bio
plan; raskomadati ga samo pred pripadnicima naše vrste. To jest, ukoliko se ne opire, a u slučaju da pruži ot-
por, mora da bude ubijen i pred svojim obožavateljima, a telo mora u potpunosti da bude uništeno.
Danijel se smejao i smejao. Zamislite samo Lestata koji dopušta da do toga dođe.
Danijel im se smejao pravo u zlobna lica. Ove okrutne duše, koje su ispunjavale dvoranu svojim ključalim be-
som, zavišću i pohlepom, podsećale su na uvele orhideje. Pomislili biste da mrze Lestata ni zbog čega drugog
sem zbog njegove blistave lepote.
Danijel se najzad odvojio od Armana. Zašto da ne?
Niko mu nije mogao nauditi, čak ni sjajni okamenjeni lik kojeg je video u senci, ono tako tvrdo i staro
stvorenje koje je ličilo na legendarnog Golema. Izgledao je prilično jezivo, onaj kameni koji je zurio u
povređenu smrtnicu koja je ležala sa polomljenim vratom, u onu koja je imala crvenu kosu nalik blizankin-
jama iz snova. Verovatno joj je neko glupavo ljudsko biće to uradilo, polomilo joj vrat. Vampir plave kose
obučen u jelensku kožu se gurao ne bi li dospeo do mesta događanja. I on je, takođe, bio prilično inspirati-
van prizor, sa zategnutim venama koje pulsirajy na vratu i na unutrašnjoj strani ruku, što se dalo videti u
trenutku kada je dospeo do jadne izlomljene žrtve. Arman je sa najneobičnijim izrazom na licu posma- trao
ljude koji su odneli crvenokosu ženu. Cinilo se kao da je na trenutak pomislio da treba na neki način da se
umeša; ili ga je, možda, ono stvore- nje Golem, koje je stajalo u blizini, načinilo opreznim. Najzad je gurnuo
Danijela nazad u drečeću gomilu. Ali, nije bilo razloga za strah. Ovo mesto je za njih bilo svetilište, katedrala
zvuka i svetlosti.
A Lestat je bio Hristos na krstu te katedrale. Kako inače opisati nje- gov potpuni i nerazumljivi autoritet? Nje-
govo lice bi bilo opako da nije bilo tog detinjastog ushićenja i bujnosti. Podižući pesnicu u vazduh, vikao je,
molio i obraćao se svim postojećim silama dok je pevao o svom padu - Lelio, bulevarski glumac koji je, protiv
svoje volje, pretvoren u stvorenje noći!
Činilo se da je njegov glas u potpunosti bio izdvojen od tela dok je nabrajao svoje poraze, uskrsnuća, žeđ
koju je osećao a koju nikakva količina krvi nije mogla da utoli. ,,Ja nisam đavo u vama!” - obraćao se, ne ču-
dovištima, već smrtnim gomilama koje su ga obožavale.
Čak je i Danijel vrištao, drao se, skakao dok je saglasno uzvikivao, iako sve te reči, naposletku, nisu ništa
značile; bila je to samo sirova sila Lestatovog prkosa. Lestat je proklinjao nebesa u ime svih onih koji su ikada
bili izgnani, u ime svih onih koji su vršili nasilje, a onda se, uz osećaj lcri- vice i zlobe, ustremili na sopstvenu
vrstu.
Danijelu se, u najuzvišenijim trenucima, činilo da je to znak da bi trebalo da pronađe besmrtnost usled ove
velike mise. Vampir Lestat je bio bog; ili nešto njemu najbliže što je ovaj mogao da pojmi. Div na video-bimu
je dao svoj blagoslov svemu onome za čim je Danijel ikada čeznuo.
Kako su ostali mogli da odole? Sasvim je sigurno da je neobuz- danost njihovog osuđenika njega činila još
privlačnijim. Konačna poruka iza svih Lestatovih stihova bila je jednostavna: Lestat je posedovao dar koji je
svakom od njih bio obećan; Lestat je bio neuništiv. Proždrao je patnju koju su mu nametnuli i iz nje izašao
još snažniji no što je bio. Pridružiti mu se značilo je živeti zauvek:
Ovo je moje Telo. Ovo je moja Krv.
Ali, mržnja je ključala među vampirskom braćom i sestrama. Pošto se koncert približavao kraju, Danijel je
oštro osetio - kao prodoran miris koji se izdizao iz gomile -šireći šištaj ispod kreštanja muzike.
Ubij boga. Raskomadaj ga, ud po ud. Pustite smrtne vernike da urade ono što su oduvek radili, neka žale za
onim kome je bilo suđeno da umre. ,,Idite, misa je gotova.”
Svetla dvorane su se uključila. Obožavaoci su pohrlili ka drvenoj bini, cepajući crnu zavesu od serža i krenuli
da prate odbegle muzičare.
Arman je zgrabio Danijela za ruku.
„Napolje, kroz bočna vrata”, rekao je. „Naša jedina šansa je da do njega stignemo što pre.”
Kajman
Desilo se upravo onako kako je očekivao. Prvo se ustremila na one koji su ga prvi napali. Lestat je izašao kroz
stražnja vrata zajedno sa Luijem, a onda hitro potrčao ka svom crnom „poršeu”. Tada su ubice skočile na
njega. Izgledalo je kao da je surovi krug besmrtnika koji se sužavao oko njega imao nameru da ga opkoli, ali
je iznenada prvi, onaj koji je podigao kosu, izgoreo u plamenu. Gomila je počela da paniči, užasnuta deca ju-
rila su bezglavo u svim pravcima. Još jedan besmrtni ubica je ubrzo izgoreo. A za njim još jedan.
Kajman se naslonio na zid dok su nezgrapna ljudska bića hrlila kraj njega. Video je jednu visoku elegantnu
ispijačicu krvi kako neprimetno seče kroz gužvu i sklizava za volan Lestatovog automobila, pozivajući Luija i
Lestata da joj se pridruže. Bila je to Gabrijela, vragova majka. Sasvim je bilo logično zašto joj smrtonosna va-
tra nije naudila. U njenim hladnim plavim očima nazirao se tračak straha dok je brzim i odlučnim pokretima
pripremala vozilo za polazak.
Lestat se, u međuvremenu, okretao ukrug od srdžbe. Pomahnitao, lišen borbe, najzad je uskočio u automo-
bil samo zato što su ga drugi prisilili na taj čin.
Dok se „porše” opako probijao kroz raštrkanu omladinu, ispijači krvi su se posvuda pretvarali u vatreni
oganj. Njihovi vrisci, uzaludne kletve i poslednja pitanja uzdizali su se u užasnom i beščujnom horskom
ropcu.
Kajman je prekrio oči. „Porše” je bio na pola puta do kapija kada ga je gomila primorala da se zaustavi.
Sirene su vrištale; glasovi su uzvikivali naređenja; deca su padala izlomljenih udova. Smrtnici su plakali u
očaju i pometnji.
Proguraj se do Armana, pomislio je Kajman. Ali, kakva je korist bila od toga? Video ih je da gore gde god bi
bacio pogled. Velike previjajuće per- janice narandžastog i modrog plamena koje bi se iznenada, na ogrom-
noj toploti, pretvarale u bele. Prazna ogaravljena odela padala su posvuda na beton. Kako je mogao da se
nađe između vatre i Armana? Kako je mogao da spase onog mlađanog Danijela?
Pogledao je u udaljena brda, u majušnu figuru koja je sijala naspram tamnog neba, neprimećena od onih koji
su vrištali, bežali i prizivali u pomoć svuda oko njega.
Odjednom je i sam osetio toplinu; osetio je kako ga je dodirnula kao i onomad u Atini. Osetio je kako vrelina
zlokobno pleše oko njegovog lica, a oči suze. Pomno je posmatrao majušni i udaljeni izvor svega toga. A
onda je, iz nekog razloga koji možda nikada neće moći da razume, odlučio da ne odagnava vatru, već da je
pusti i vidi šta mu može. Svaki trun njegovog bića je govorio da se odupre. Svejedno, stajao je nepokretan,
ispražnjen od misli, osećajući znoj koji mu se slivao niz telo. Vatra ga je okružila, obgrlila. A, onda se udaljila,
ostavljajući ga samog, sa osećanjem hladnoće i ranjivosti, što je prevazilazilo sve ono što je ikada mogao da
zamisli.
Danijel
„Vatra!” Danijel je osetio jak mastan smrad baš u trenutku kada je video plamenove koji su buknuli širom
mase. Kakvu je sada zaštitu pred- stavljala gomila? Vatre su ličile na majušne eksplozije, dok su grupice pom-
ahnitalih tinejdžera posrtale ne bi li se udaljile od njih, trčeći u besmislen- im krugovima, sudarajući se be-
spomoćno jedni sa drugima.
Zvuk. Danijel ga je ponovo čuo. On se kretao iznad njih. Arman ga je povukao unazad, ka zgradi. Bilo je
beskorisno. Nisu mogli da dopru do Lestata. Nisu bili zaštićeni. Vukući Danijela za sobom, Arman se povukao
u dvoranu. Nekoliko užasnutih vampira protrčalo je pored ulaza samo da bi eksplodirali u obliku majušnih
požara.
Danijel je užasnuto posmatrao kosture kako sijaju dok su se topili unutar bledožutog plamena. Iza njih, u na-
puštenom gledalištu, neka leteća
figura se iznenada i sama našla u istovetnom grozomornom plamenu. Vrpoljeći i okrećući se, stropoštala se
na zemlju, dok se dim uzdizao iz sada ispražnjene odeće. Masna bara se formirala na betonu, a onda se os-
ušila dok je Danijel još zurio u nju.
Ponovo su se priključili smrtnicima koji su bežali, nanovo su trčali, ovog puta prema glavnoj kapiji udaljenoj
metrima i metrima asfalta.
Iznenada su počeli tako brzo da hodaju da su se Danijelove noge
- izdigle iznad tla. Svet je postao ništa više do višebojna mrlja. Čak su i žalos- ni urlici zastrašenih
obožavatelja bili razvučeni, ublaženi. Naglo su se zaus- tavili na kapiji, baš u trenutku kada je Lestatov
crni ,,porše” izjurio sa parkinga i prošišao pored njih u pravcu avenije. Nestao je u roku od neko- liko
sekundi, kao metak koji fijuče, južno prema autoputu.
Arman nije ni pokušao da ih prati; činilo se čak kao da ih nije ni uočio. Stajao je blizu kapije gledajući unazad
preko glava gomile, prema zaobljenom krovu dvorane, i još dalje, u udaljeni horizont. Jeziva telepat- ska
buka sada je bila zaglušujuća. Progutala je svaki drugi zvuk na svetu; progutala je svaki osećaj.
Danijel nije mogao da izdrži a da ne zapuši uši, nije mogao da spreči klecanje kolena. Osetio je Armana koji
mu se približio. Ali, više ništa nije video. Znao je da ukoliko bude suđeno da se dogodi, onda će to biti sada. I
pored toga, nije bio sposoban da oseti strah; još uvek nije mogao da poveruje u sopstvenu smrt; bio je paral-
isan od čuda i zabezeknutosti.
Zvuk je postepeno nestajao. Zanemeo, osetio je da mu se vraća vid; video je da im prilazi veliki crveni oblik
glomaznog kamiona sa merdevina- ma, začuo je vatrogasce koji su mu vikali da se pomeri sa kapije. Sirena
kao da je dopirala sa nekog drugog sveta, nalik na nevidljivu iglu koja mu je pro- bijala slepoočnice.
Arman ga je nežno gurao u stranu. Preplašeni ljudi jurili su pored njih kao da su bili nošeni vetrom. Osetio je
da pada. Ali, Arman ga je pridržao. Stopili su se sa toplom gomilom smrtnika izvan ograde, gurajući se među
onima koji su u sveopštoj gužvi virili kroz otvore na žičanoj mreži.
Na stotine ih je još bežalo. Sirene, neprijatne i neujednačene, prigušivale su njihove krike. Jedna vatrogasna
kola za drugima su se nizala kraj ograde, pokušavajući da se probiju kroz raštrkane smrtnike. Ali, ovi zvuci bili
su neznatni i udaljeni, prigušeni još uvek čujnom natprirodnom bukom. Arman se držao za ogradu,
zatvorenih očiju, čela položenog na metal. Ograda je drhtala, kao da je i sama bila sposobna da čuje onog
stvo- ra onako kako su ga čuli oni.
Iščezlo je.
Spustila se ledena tišina. Tišina šoka, praznina. Iako se pakao nas- tavio, nije ih doticao.
Bili su sami; smrtnici su se raštrkali, laktali se, odlazili. Vazduh je nanovo nosio dalje onaj rasplinuti natpriro-
dani lelek nalik na goruće bleskove; i dalje su umirali, ali gde?
Kada su prešli ulicu, približio se Armanu. Nisu žurili. Uputili su se mračnom stranom ulice, kraj kuća izblede-
log maltera i zapuštenih bakalni- ca na uglu, pored otrcanih neonskih oznaka, preko trotoara izbrazdanog
pukotinama.
Hodali su i hodali. Noć je bivala sve hladnija i još uvek ih je okruživala. Zvuk sirena je sada bio udaljen, skoro
žaloban.
Kada su dospeli na široki bleštavi bulevar, pojavio se glomazan nez- grapan autobus ispunjen zelenkastom
svetlošću. Ličio je na nekog duha koji im se približava kroz prazninu i muk. Samo je nekolicina usamljenih
smrt- nika virila sa zamazanih i uprljanih prozora. Vozač je vozio kao u snu.
Arman je umorno pridigao pogled kao da je imao nameru da ga gleda dok prolazi. Na Danijelovo za-
prepašćenje, autobus se zaustavio kraj njih.
Zajedno su se popeli u njega i, ne osvrćući se na malu kutiju za novac, uvališe se jedan pored drugoga na
dugačko kožno sedište. Vozač nijednog trenutka nije skrenuo pogled sa tamne šoferšajbne. Arman je seo
kraj prozora i naslonio se na njega. Tupo je zurio u crni gumeni pod. Kosa mu je bila raščupana, a obrazi za-
garavljeni. Donja usna mu je bila blago izbačena. Izgubljen u mislima, činilo se kao da je bio potpuno nesves-
tan sebe.
Danijel je pogledao u bezizražajne smrtnike: ženu tamnoljubičastih obraza sa prorezom umesto usta koja ga
je besno pogledala; pijanca bez vrata koji je hrkao glave obešene do grudi i tinejdžerku malene glave, sle-
pljene kose, sa ranicama u uglovima usana koja je na svom krilu držala ogromnu bebu čija je koža bila nalik
na žvakaću gumu. Nešto užasno je visi- lo u atmosferi oko njih. Na zadnjem sedištu je ležao mrtvak, očiju
polu- otvorenih i sa osušenom pljuvačkom na bradi. Zar niko nije primetio da je mrtav? Urin je smrdeo dok
se lokva ispod njega sušila.
I Danijelove ruke su izgledale mrtvo, smrtnički bledo. Vozač je ličio na leš sa jednom živom rukom koja je
okretala volan. Da li je ovo bila halu- cinacija? Da li je ovaj autobus vodio u pakao?
Ne. Bio je to autobus kao i milioni drugih autobusa kojima se vozio u svom životu, kojima su se prevozili
umorni i izmoždeni putnici kroz gradske ulice u kasnim večernjim satima. Iznenada se šeretski nasmešio.
Počeće da se smeje pri samoj pomisli da se pozadi nalazio mrtav čovek a da su ostali jednostavno nastavljali
nesmetano da se voze, kao i zbog njihovog izgubljenog izgleda. Ali, onda se povratio osećaj užasa.
Tišina ga je uznemiravala. Usporeno truckanje autobusa lišavalo ga je pribranosti; parada sumornih kuća u
koje je gledao kroz prozor obeshrabrivala ga je; pogled na Armanovo bezizražajno lice i prazan pogled bio je
nepodnošljiv.
,,Da li će se vratiti po nas?” - upitao je. Nije više mogao da izdrži.
,,Ona je znala da smo tamo”, rekao je Arman, očiju praznih, glasa potmulog. „Preskočila nas je.”
Kajman
Povukao se na visok travnati proplanak iza kojeg se prostirao hlad- ni Tihi okean.
Sve je podsećalo na neku panoramu; u daljini smrt, izgubljena u svetlosti, kao isparenja tanki velovi nat-
prirodnih duša izmešanih sa mračnijim, bogatijim glasovima ljudskog grada.
Đavoli su progonili Lestata, naterali ,,porše” da se surva sa ivice autoputa. Neozleđen, Lestat se iskobeljao iz
olupine, pripremivši se za borbu; ali, vatra je ponovo udarila ne bi li raštrkala ili uništila one koji su ga opko-
lili.
Kada je najzad ostao sam sa Luijem i Gabrijelom, pristao je da se povuče, nesiguran u pogledu toga ko ili šta
ga je zaštitilo.
Nepoznata ovom triju, Ja-aljica je gonila njihove neprijatelje umesto
njih.
Njena se moć kretala preko krovova, uništavajući one koji su pobegli, one koji su pokušali da se sakriju, one
koji su se muvali oko svojih ubijenih pratilaca, smušeni i užasnuti.
Noć je smrdela na njihovo gorenje, na ove zapomažuće fantome od kojih na betonu nije ostajalo ništa drugo
do njihove prazne i uništene odeće. Ispod nje, ispod zaobljenih lampi napuštenog parkinga, policija je uzalud
tragala za telima; vatrogasci su uzalud tražili one kojima je pomoć bila potrebna. Mladi smrtnici su žalosno
plakali.
Oni sa blažim povredama bili su zbrinuti, dok su onim duševno nežnijim ljudskim bićima davali sredstva za
smirenje i brižno ih odvozili sa mesta događaja. Kakva je samo bila efikasnost javnih službi ovog bogatog
doba! Ogromnim crevima su očistili teren. Sprali su i nagorele ostatke odeće onih koji su nestali u plamenu.
Majušna bića su tvrdila i klela se da su svojim očima videla ubija- nje. Ali, nije bilo nikakvih dokaza. Ona je
svoje žrtve u potpunosti uništila.
Sada se udaljavala od dvorane sa ciljem da istraži svaku, ma i naj- manju pukotinu grada gde bi se ispijači
krvi mogli zavući. Njena moć je har- ala iza ćoškova i ulazila kroz prozore i vrata. Povremeno “bi se tu i tamo
pojavio majušni prasak plamena nalik na paljenje šibice - a onda tajac.
Noć je bivala sve tiša. Vrata su bila zatvarana na tavernama i radnja- ma, a svetla gašena, ostavljajući prostor
sve dubljem mraku. Na autoputevi- ma je saobraćaj postajao sve ređi.
Drevnog, kojeg je sustigla na ulici Nort Biča, onog koji je samo želeo da vidi njeno lice, spržila je polako dok
je puzio duž trotoara. Njegove su se kosti pretvorile u pepeo, dok je njegov mozak u poslednjim trenucima
ličio na gomilu sjajnih žeravica. Drugog je usmrtila na visokom ravnom krovu, tako da se strovalio sa njega
kao zvezda padalica nad bleštavim gradom. Kada je njegovo telo iščezlo, prazna odeća se vijorila vazduhom
nalik na crni papir.
Lestat je otišao na jug, u svoje utočište u dolini Karmel. Ushićen i opijen ljubavlju prema Luiju i Gabrijeli, gov-
orio je o starim vremenima i novim snovima, u potpunosti zaboravljajući malopređašnje krvoproliće.
,,Maharet, gde si?” - šapnuo je Kajman. Noć nije pružala nikakav odgovor. Ako je Mael i bio u blizini i čuo
poziv, nije se oglašavao. Jadni, očajni Mael, koji je istrčao na otvoren prostor nakon napada na Džesiku.
Mael, koji je, takođe, i sam možda ubijen. Mael, koji je bespomoćno zurio dok su Džesiku odvozili ambulant-
nim kolima.
Kajman nije mogao da ga pronađe.
Hodao je retko naseljenim brdima, dubokim dolinama u kojima su otkucaji duša zvučali kao gromoglasni ša-
pati.
,,Zašto sam prisustvovao ovim događanjima?” - pitao se. „Zašto su me snovi dovde doveli?”
Zastao je, osluškujući smrtni svet.
Radio-talasi su brbljali o obožavanju davola, pobunama, sporadičnim vatrama, masovnim halucinacijama.
Kukali su zbog vandaliz- ma i razuzdane mladeži. I pored svoje geografske malenkosti, to je, ipak, bio veliki
grad. Racionalni um je već sažeo iskustvo na ono što je on bio sposoban da pojmi, zanemarivši ostale čin-
jenice. Na hiljade ljudi nije obračalo pažnju na sve to, dok su drugi, oni koji su bili prisutni, polako, brižljivo
menjali mišljenje o stvarima koje su svojim očima videli. Vampir Lestat je za njih bio čovek, rok zvezda i ništa
više, a njegov koncert poprište očekivane ali svejedno nekontrolisane opšte histerije.
Možda je to bio deo kraljičinog plana da lagano poništi Lestatove snove. Da učini da njegovi neprijatelji nes-
tanu sa lica zemlje pre nego što se krhki veo ljudskih pretpostavki nepopravljivo naruši. Ako je to bilo tačno,
da li je imala nameru da na kraju i njega uništi?
Kajmanova pitanja nisu uslišena odgovorom.
Njegov pogled je prošetao po uspavanom terenu. Okeanska magla je doprla na kopno, polegavši u dubokom
cvetnom tepihu ispod vrhova brda. Celokupni prizor je zadobio bajkoliku ljupkost u ovom prvom času nakon
ponoći.
Prikupljajući svu svoju moć, težio je da napusti granice svog tela, da otpošalje svoje misli iz sebe kao lutajuća
ka egipatskih mrtvih, da vidi one koje je Majka možda poštedela, da im se približi.
„Armane”, rekao je glasno. Svetlost grada postade mutna. Osetio je toplinu i osveđjenje jednog drugog
mesta, na kojem je Arman stajao pred njim.
On i njegov novorođeni, Danijel, bezbedno su stigli do zdanja gde će, sasvim neozleđeni, prespavati ispod
podrumskog poda. Teturavo, mlađani je plesao kroz velike raskošne prostorije, uma ispunjenog Lestatovim
pesmama. Arman je zurio u noć, bezizražajnog mladolikog lica kao i do tada. Video je Kajmana! Video ga je
kako nepokretno stoji na udal- jenom brdu, dok ga je svejedno osećao tako blizu da je mogao da ga dodirne.
Nemo, nevidljivo, jedno drugo su ispitivali.
Činilo se da je Kajmanova usamljenost bila i previše za njega, ali u Armanovim očima nije bilo osećanja, pov-
erenja, dobrodošlice.
Kajman je nastavio da ide dalje, sve više prikupljajući snagu, vinuvši se još više i više u svojoj potrazi, udaljivši
se tako daleko od svog fizičkog tela da u jednom trenutku nije mogao ni da odredi gde se ono nalazilo.
Krenuo je na sever, prizivajući imena Santina i Pandore.
Ugledao ih je u ledenoj snežnoj mećavi, dve crne figure u nepre- glednoj belini. Pandorinu odeću je vetar
pretvorio u dronjke, a dok je tra- gala za nejasnim odrazom Marijusovog zdanja, njene oči bile su ispunjene
krvavim suzama. Bilo joj je drago što je kraj nje bio Santino, taj neobični istraživač odeven u divnu odeću od
crnog baršuna. Dugačka besana noć u kojoj je Pandora obišla svet bila je uzrok bolova koje je osećala u
svakom deliću svog tela. Bila je na granici iscrpljenosti. Svim stvorenjima je neophodan san; svi moraju da
sanjaju. Ako uskoro ne bude prilegla na nekom mračnom mestu, njen um neće imati snage da se odupre
glasovima, prikazima, ludilu. Nije želela da se ponovo vine u vazduh, a Santino to nije ni mogao, tako da je
nastavila da hoda pokraj njega.
Santino se držao za nju, osećajući samo njenu snagu, srca izmučenog i ranjenog od udaljenih ali neizbežnih
krika onih koje je kraljica usmrćivala. Osetivši blag dodir Kajmanovog pogleda, čvrsto je prekrio lice svojim
crnim ogrtačem. Pandora, međutim, uopšte nije obraćala pažnju na to.
Kajman je promenio pravac. Na neki jedva spoznatljiv način smeta- lo mu je da vidi kako se dodiruju; bolelo
ga je što ih vidi zajedno.
U zdanju na brdu, Danijel je preklao koprcavog pacova i ispustio njegovu krv u kristalnu čašu. „Lestatov trik”,
rekao je, ispitujući tečnost na svetlosti. Arman je mirno sedeo kraj vatre, posmatrajući dragocenu tamnu krv
u čaši dok ju je Danijel sa zadovoJjstvom prinosio usnama.
Kajman je nastavio da se kreće kroz noć, lutajući još više, daleko od gradskih svetala, u neku prostranu or-
bitu.
Maele, odgovori mi. Reci mi gde se nalaziš. Da li je snop Majčinog ledenog besa možda i njega pokosio? Ili je
tako jako tugovao za Džesi da se nije obazirao ni na šta i ni na koga? Jadna Džesi, ošamućena čaroJijama,
uništena od ruke novorođenog u treptaju oka, pre nego što je iko to mogao da spreči.
Maharetino dete, moje dete!
Kajman se pJašio onog što je mogao da vidi, bojao se onoga što se nije usuđivao da promeni. Ali, možda je
druid sada bio jednostavno i previše moćan za njega; druid je sada skrio seb^ i svoje brige od svačijeg
pogleda i svačijeg uma. IJi je u pitanju bilo to, ili je kraljica učinila svoje, i svemu je bio lcraj.
Džesi
Ovde je bilo tako tiho. Ležala je na krevetu koji je bio istovremeno mekan i tvrd, tela mlitavog kao u krpene
lutke. Mogla je da pridigne ruku samo da bi ona već sledećeg trenutka pala. Još uvek nije mogla da vidi, sem
na neki mutan, sablasan način, pri kojem je sve moglo da bude iluzija.
Na primer, lampe koje su je okruživale, drevne glinene lampe u obliku riba bile su ispunjene uljem. Iz njih se
u prostoriju širio neki gust i mirišljav vonj. Da li je ovo bio posmrtni odar?
Ponovo se pojavio strah da je bila mrtva, zarobljena u svom telu sa kojim nije imala dodira. Začula je čudan
zvuk; šta je to bilo? Zvuk makaza koje seku. Makaze su sekle vrhove njene kose; taj osećaj je dospeo do
njene glave. Osećala ga je i u svojoj utrobi.
Majušna zalutala dlaka iznenada je bila iščupana sa njenog lica; jedna od onih nedobrodošlih dlačica kojima
ovde nije bilo mesta, a čiju pojavu svaka žena dobro poznaje i mrzi. Udešavali su je za kovčeg, zar ne? Ko bi
drugi bio tako brižan, ko bi joj sada podizao ruku da tako pomfto ispi- ta stanje njenih noktiju?
Ali, bol se ponovo pojavio, električni blesak koji se kretao niz kičmu. Vrisnula je. Glasno je vrištala u ovoj sobi
u kojoj se nalazila pre samo par sati, u ovom istom krevetu nad kojim su škripali lanci.
Kraj sebe je začula nečije disanje. Pokušala je da vidi, ali je ponovo ugledala samo lampe. I neku nejasnu fig-
uru koja stoji kraj prozora. Mirjam ju je posmatrala.
,,Gde je?” - upitao je. Bio je zaprepašćen, pokušavajući da vidi tu viziju. Zar se ovo nije već ranije dogodilo?
„Zašto ne mogu da otvorim oči?” - upitala je. Mogao je da gleda doveka, a da nikad ne ugleda Mirjam.
„Tvoje su oči otvorene”, rekao je. Kako je samo sirovo i nežno zvučao njegov glas. ,,Ne mogu ti dati ništa više
od ovoga sem ukoliko ti ne pružim sve. Mi nismo iscelitelji. Mi smo ubice. Vreme je da mi kažeš šta ti, za-
pravo, želiš. Meni nema ko da pomogne.”
Ja ne znam šta želim. Samo znam da ne želim da umrem! Ne želim da prestanem da živim. Kakve smo mi
kukavice, pomislila je, kakvi lažovi. Ogromna fatalistička tuga oduvek ju je pratila, sve do ove noći, iako se
pota- jno nadala upravo ovome! Ne samo da vidi, da spozna, već da postane deo...
Želela je da objasni, da to osećanje pažljivo uobliči u reči, ali se bol ponovo pojavio. Vatreno žiganje dodir-
nulo je njenu kičmu, a bol se proširio i na njene noge. A onda je usledela blagoslovena otupelost. Činilo se da
se soba koju nije mogla da vidi zamračuje, a da plamičci drevnih lampi pršte. Napolju je šaputala šuma, koja
se previjala u tami. Odjednom se Maelov sti- sak oko njene ruke olabavio, ne zato što ju je pustio, već zato
što ona više nije mogla da ga oseti.
„Džesi!”
Prodrmao ju je obema rukama, a bol je ličio na munju koja uzurpi- ra mrak. Vrisnula je kroz stisnute zube.
Mirjam, okamenjenog pogleda i 'nema, zurila je kroz prozor.
„Maele, učini to!” - uzviknula je.
Napela je svaki tračak preostale snage da se pridigne u sedeći položaj. Bol više nije imao oblika niti granice;
vrisak se borio u njoj. Ali, tada je otvorila oči, zaista ih otvorila. U mutnoj svetlosti, videla je Mirjamin hladan
i nemilosrdan izraz. Videla je visoku povijenu figuru Maela koja se nadnosila nad krevetom. A onda se
okrenula ka otvorenim vratima. Maharet je dolazila.
Mael nije znao, nije shvatao, sve dok ona to nije uradiia. Blagim, svilenim koracima, Maharet se popela uz
stepenice. Njene dugačke suknje pomerale su se uz potmuli šuštavi zvuk; došla je iz hodnika.
Oh, nakon svih ovih godina, svih ovih dugih godina! Džesi je kroz suze posmatrala Maharet kako prilazi svet-
losti lampi; videla je njeno svetlu- cavo lice, kao i vatreni blesak njene kose. Maharet je pokazala Maelu da ih
ostavi same.
Tada je Maharet pristupila krevetu. Podigla je ruke, otvorila dlanove, kao u znak poziva; pridigla ih je kao da
se spremala da prihvati bebu.
,,Da, uradi to.”
„Onda reci zbogom Mirjam, draga moja.”
U drevna vremena, Kartagina je bila poznata po svom užasnom ritualu žrtvovanja. Stanovništvo je žrtvovalo
svoju malu decu velikom bronzanom bogu Baalu. Majušna tela bila bi položena u ispružene ruke kipa, da bi
se te iste ruke putem sistema poluga podigle, a deca padala u hučeću peć, koja se nalazilg u stomaku
božanstva.
Nakon što je Kartagina razorena, samo su Rimljani prenosili dalje tu staru priču, a, kako su vekovi prolazili,
mudraci su prestali da veruju u nju. Zrtvovanje te dece izgledalo je i previše jezivo. Ali, kada su arheolozi sa
svojim lopatama stupili na scenu i počeli da kopaju, pronašli su obilje kosti- ju malenih žrtava. Iskopali su či-
tava groblja ispunjena malim kosturima.
Tada je svet saznao da je stara legenda bila istinita; da su Kartaginjani i Kartaginjanke nudili svoju decu bogu
i stajali pokorno dok se njihov porod vrišteći survavao u vatru. To je bila vera.
Sada, kada je Maharet podizala Džesi, kada su Maharetine usne dodirnule njen vrat, Džesi je pomislila na tu
staru legendu. Maharetine ruke su bile nalik tvrdom metalu ruku boga Baala, i u jednom ognjenom trenu
Džesi je spoznala neopisive muke.
Ali, Džesi nije videla sopstvenu smrt, već smrt drugih - duše žrtvo- vanih besmrtnika koje se uzdižu što dalje
od užasa i fizičkog bola plamen- ova koji su gutali njihova natprirodna tela. Čula je njihovu vrisku; čula je nji-
hova upozorenja; videla je njihova lica dok su napuštali zemlju, svetlu- cala su dok su još uvek nosili otisak
ljudskog obličja bez njegove suštine; osetila je kako iz stanja očaja prelaze u nepoznato; začula je njihovu tek
započetu pesmu.
A onda je vizija izbledela, nestala, nalik na napola čutu i poluzab- oravljenu muziku. Nalazila se na pragu sm-
rti; bez tela, bez ikakvog bola, bez bilo kakvog osećanja postojanosti i patnje.
Stajala je na praznom prostoru na suncu i gledala u majku na
oltaru.
,,U telu”, rekla je Maharet. ,,U telu se rada sva mudrost. Čuvajte se stvari koje nemaju telo. Čuvajte se bo-
gova, čuvajte se ideja, čuvajte se đavola.”
Tada je nadošla krv; tekla je kroz svaku ćeliju u njenom telu; pono- vo je osećala svoje ruke i noge kada je krv
prostrujala njenim udovima, a koža peckala od topline; pojavila se i glad koja je činila da joj se telo grči dok
je krv težila da njenu dušu zauvek veže za sebe.
Ležale su jedna drugoj u naručju, ona i Maharet. Maharetina tvrda koža je otoplila i omekšala tako da su se
pretvorile u jednu vlažnu zamršenu stvar, kosa zapletenih. Džesino lice je bilo zagnjureno u Maharetino grlo,
pijući sa izvora, dok su jedan za drugim šokovi užitka kolali kroz nju.
Maharet se iznenada povukla i okrenula Džesino lice prema jas- tuku. Maharetina ruka je prekrila Džesine
oči, a onda su majušni, kao brit- va oštri zubi prodrli kroz Džesinu kožu; imala je utisak da joj isisava sve što
je prethodno usisala. Bilo je to nalik na zvižduk vetra, osećanje da vas ispražnjavaju, proždiru; osećaj da ne
postojite!
„Ponovo pij, draga moja.” Polako je otvorila oči; ugledala je beli vrat i bele grudi; posegnula je i rukama uh-
vatila grlo, a ovoga puta ona je bila ta koja je probila meso, rastrgla ga. Kada je prvi nalet krvi dopreo do
njenog jezika, povukla je Maharet ispod sebe. Maharet se potpuno prepustila. Maharetine grudi naspram
njenih; Maharetine usne naspram njenog lica dok je sisala krv, sve žudnije i žustrije. Ti si moja, potpuno i
samo moja. Nestalo je prikaza, glasova, vizija.
Spavale su zagrljene, ili je barem stanje u kojem su se nalazile nalikovalo snu. Činilo se kao da je zadovoljstvo
ostavilo sjaj, da je disati ponovo značiio osećati; osetiti svilene plahte ili Maharetinu svilenkastu kožu značilo
je nov početak.
Mirišljav vetar kretao se kroz sobu. Iz šume se uzdigao veliki zajed- nički uzdah. Više nije bilo Mirjam, više
nije bilo duša carstva sumraka, onih koji su bili zatočeni između života i smrti. Ona je pronašla svoje mesto;
svoje večno počivalište.
Dok je skiapala oči, videla je kako se stvorenje u prašumi zaustav- lja i gleda je. Crvenokoso stvorenje ju je
videlo, videlo je i Maharet u njenom zagrljaju, videlo je njihove crvene kose - dve žene sa crvenom kosom.
Stvorenje je skrenulo i uputilo se ka njima.
Kajman
Gluva tišina vladaše u dolini Karmel. Srećni mali koven beše u kući; Lestat, Lui i Gabrijela, tako srećni što su
ponovo zajedno. Lestat se rešio svoje uprljane odeće i ponovo je zablistao u sjajnom vampirskom ruhu. Čak
je i crni ogrtač od baršuna ležerno prebacio preko jednog rame- na. I ostali su bili prilično živahni. Gabrijela
je nekako odsutno rasplitala svoju plavu kosu dok je ležerno i strasno pričala. A Lui, najljudskiji od svih, bio je
tih iako veoma uzbuđen prisustvom ovo drugo dvoje, zanesen nji- hovim i najobičnijim pokretima.
U bilo kom drugom trenutku, Kajmana bi dirnula tolika količina sreće. Poželeo bi da dodirne njihove ruke, da
im pogleda u oči, da im kaže ko je bio i šta je video, jednostavno - da bude sa njima.
Ali, ona je bila u blizini. A ova noć još nije bila okončana.
Nebo je bledelo i najneznatnija toplota jutra počela je da se širi duž livada. Stvorenja su počela da se
komešaju u nadolazećoj svetlosti. Drveće je oživljavalo dok se njegovo lišće polako otvaralo.
Kajman je stajao ispod jabukovog drveta i posmatrao boju senki koja se menjala; osluškivao je jutro. Ona je
bila tu, u to nije bilo sumnje.
Ona je prikrila svoje prisustvo snagom volje, moćno. Ali, ona nije mogla da prevari Kajmana. Posmatrao je:
čekao je, slušajući smeh i razgov- or malog kovena.
Na ulaznim vratima kuće, Lestat je zagrlio majku kada je krenula. Zivahnim korakom je izašla u sivo jutro,
odevena u svoju prašnjavu zapuštenu braon odeću, guste plave kose zabačene u nazad. Bila je slika i prilika
bezbrižne lutalice. Onaj crnokosi lepi Lui išao je kraj nje.
Kajman ih je posmatrao kako hodaju kroz travu. Žena se kretala ka otvorenoj livadi pred šumom, gde je
imala nameru da spava zakopana u samoj zemlji, dok je muškarac ušao u hladnjikavu pomrčinu male po-
moćne zgrade. U njemu je bilo nečeg prefinjenog, čak i onda kada se ušunjao ispod podnih daski, u načinu
na koji je položio svoje telo kao u grob, smestio svoje udove, istog trenutka se prepustivši potpunom mraku.
Za to vreme, žena je uz neverovatnu silovitost iskopala u zemlji duboko tajno skrovište za sebe i smestila se,
a lišće se vratilo kako je i pre stajalo, kao da ona nije ni bila tu zakopana. Zemlja je bila postelja za njene
opružene udove i povijenu glavu. Utonula je u snove blizankinja, u slike prašume i reke kojih se nikada neće
sećati.
Za sada je dobro. Kajman nije želeo da oni umru, da izgore. Iscrpljeno je stajao naslonjen na jabukovo drvo,
dok ga je oštar, sveži miris zelenih jabuka preplavio.
Zašto je ona bila ovde? Gde se skrivala? Kada se otvorio prema toj senzaciji, osetio je prigušen, zračeći zvuk
njenog prisustva, tako nalik mašini savremenog sveta koja ispušta svoj nezaustavljiv šapat i svoju sm-
rtonosnu snagu.
Najzad se iz kuće pojavio Lestat i požurio prema skrovištu koje je napravio za sebe ispod drveća akacije
naspram padine brežuljka. Spustio se kroz vrata u podu niz zemljane stepenice u vlažnu prostoriju.
Dakle, za sada su bili spokojni, bezbedni, sve do večeri, kada će mu biti dodeljena uloga donosioca loših
vesti.
Sunce se izdiglo veoma blizu horizonta; prvi zraci se pojaviše, što je oduvek činilo da se Kajmanu pomuti vid.
Usredsredio se na blage, pro- dubljene boje voćnjaka u trenutku kada je ostatak sveta izgubio jasne linije i
oblike. Zaklopio je oči na trenutak, shvatajući da mora da se povuče u kuću, da mora da potraži neko hladno
senovito mesto gde nema bojazni da će ga smrtnici ometati.
Po zalasku sunca oni će se probuditi, a on će ih dočekati. Ispričaće im sve što zna; reći će im sve o ostalima.
Sa iznenadnim bolom pomislio je na Maela i na Džesi, koju nije mogao da pronađe; činilo se kao da ih je
sama zemlja progutala.
Pomislio je na Maharet i spopao ga je poriv za plakanjem. Umesto toga. uputio se ka kući. Sunce je grejalo
njegova leđa; udovi su mu otežali. Sutra uveče, što god da se dogodi, on neće biti sam. Biće sa Lestatom i
nje- govim pratiocima; a ako ga budu oterali od sebe, potražiće Armana. Otići će na sever, Marijusu.
Prvo je začuo zvuk - glasan i praskav urlik. Okrenuo se, štiteći oči od izlazećeg sunca. Ogromna količina
zemlje odletela je sa tla kraj šume. Akacije su se njihale kao da ih je šibala oluja, stabla su pucala, korenje se
dizalo iz zemlje, a debla padala na sve strane.
Jezivom brzinom, nalik na tamnu prugu vetrom nošene odeće, kraljica se uzdigla. Lestatovo mlitavo telo se
klatilo u njenom naručju dok se kretala prema zapadnom nebu, dalje od izlaska sunca.
Kajman je glasno kriknuo pre nego što je mogao da spreči taj zvuk. Njegov krik je odzvanjao tihom dolinom.
Dakle, odvela je svog ljubavnika. Oh, jadni ljubavnik, oh, jadni divni plavokosi princ...
Ali, sada više nije bilo vremena za razmišljanje, delanje ili procen- jivanja sopstvenih emocija; okrenuo se ka
skrovištu kuće; sunčevi zraci su udarili u oblake dok se horizont pretvarao u pakao.
***
DanijeJ se promeškoljio u tami. San se pridigao, kao ćebe koje će se već sledećeg trenutka okomiti na njega.
Video je sjaj u Armanovom oku. Začuo je Armanov šapat: „Odvela ga je.”
***
Džesi je ponovo zaječala. Bestežinski je plutala u bisernoj tmini. Ugledala je dve figure koje su se uzdizale u
nebo kao u nekom plesu - Majka i Sin. Nalikovali su svecima koji su se vinuli uvis na oslikanom stropu crkve.
Njene su usne izgovorile reč Majka.
***
U duboko iskopanom grobu ispod leda, Pandora i Santino su spavali zagrljeni. Pandora je začula zvuk. Čula je
Kajmanov krik. Videla je Lestata zatvorenih očiju i zabačene glave kako se uzdiže u Akašinom naručju. Videla
je Akašine crne oči koje su gledale u njegovo usnulo lice. Pandorino srce zastade od užasa.
***
Marijus je zaklopio oči. Više nije imao snage da ih drži otvorenim. Iznad njega su zavijali vuci; vetar je udarao
u čelični krov zdanja. Kroz snežnu oluju se pojaviše slabašni zraci sunca, kao da su žarili kovitlajući sneg. Os-
ećao je slabašnu toplotu koja je prodirala kroz slojeve i slojeve leda čineći da utrne.
Video je usnulu figuru Lestata u njenim rukama; video je kako se uzdiže u nebo. „Pazi se nje, Lestate”, šap-
nuo je svojim poslednjim svesnim dahom. „Opasnost.”
***
Na hladnom podu, na tepihu, Kajman se ispružio i zabio lice u svoju mišicu. San je odmah došao - blag i
svilenkast san o letnjoj noći na nekom divnom mestu, gde je nebo bilo ogromno nad svetlima grada, gde su
svi bili na okupu: besmrtnici čija je imena znao, koji su mu bili dragi.
1.
Lestat: U naručju boginje
Ne mogu da procenim kada sam se probudio, da odredim trenutak kada sam došao k sebi.
Sećam se da sam znao da smo ona i ja već duže vreme proveli zajedno, da sam se hranio njenom krvlju živ-
otinjskom predanošću, da je Enkil bio uništen i da je ona sama posedovala svu prvobitnu moć. Činila je da
vidim stvari i da ih razumem, što me je teralo da plačem kao neko dete.
Pre dve stotine godina, kada sam u svetilištu sisao njenu krv, krv je bila nema, jezivo i veličanstveno nema. A
sada je bila u potpunosti ispun- jena ekstatičnim prikazima koji su ushićivali mozak, kao što je i krv razbuk-
tavala telo. Saznavao sam sve ono što se dogodilo. Ja sam bio tamo dok su ostali umirali jedan za drugim na
grozomoran način.
A zatim, tu su bili i glasovi: glasovi koji su se uzdizali i zamirali, činilo se bez cilja, nalik na šaputavi hor u
pećini.
Utom je usledio momenat osvešćenja u kojem sam sve povezao - rok koncert, kuću u dolini Karmel, njeno
svetleće lice preda mnom. Tada. sam postao svestan da sam sada bio sa njom, na ovom mračnom snežnom
mestu. Probudio sam je. Ili, bolje rečeno, dao sam joj razlog da uskrsne, kao što je sama rekla. Pružio sam joj
nadahnuće da se okrene i posmatra presto na kojem je tako dugo nepomično sedela, da bi se potom svojim
prvim, tetu- ravim koracima udaljila od njega.
Da li znaš šta je za mene značilo da podignem ruku i gledam je kako se pomiče na svetlosti? Da li znaš šta je
za mene predstavljao iznenadni zvuk sopstvenog glasa kako odjekuje u toj mermernoj prostoriji?
Sasvim je sigurno da smo plesali u toj mračnoj, snegom prekrivenoj šumi. Ili smo, možda, jednostavno
ponovo i ponovo samo uživali u uzajam- nim zagrljajima?
Jezive stvari su se dogodile. Širom sveta desile su se užasne stvari. P°gubljeni su oni koji nikada nije ni tre-
balo da se rode. Zli nakot. Masakr započet na koncertu bio je samo završni čin.
I pored svega, ja sam ležao u njenom zagrljaju u hladnjikavoj tami, u meni poznatom mirisu zime, a
njena krv je ponovo pripadala meni, opčinjavajući me. Kada se povukla, osetio sam patnju. Morao sam da
razbistrim misli, morao sam da saznam da li je Marijus bio živ, da li su Lui, Gabrijela i Arman bili pošteđeni
pogroma. Nekako sam morao da se priberem.
Ali, ti glasovi, ta naviruća plima glasova! Smrtnici koji su se nalazili tu blizu, ali i tamo daleko. Udaljenost nije
predstavljala nikakvu razliku. Intenzitet je bilo merilo. Posedovao sam sluh koji je milion puta bio jači od mog
nekadašnjeg. Mogao sam da zastanem na ulici nekog grada i čujem stanare određene mračne zgrade,
svakog od njih u zasebnom stanu, kako razgovaraju, razmišljaju, mole se. To sam mogao da činim koliko god
mi je bila volja.
Usledila je iznenadna tišina kada je progovorila:
„Gabrijela i Lui su bezbedni. Već sam ti rekla. Zar misliš da bih povredila one koje voliš? Pogledaj me pravo u
oči i pažljivo saslušaj ono što ti govorim. Poštedela sam mnogo više njih nego što je potrebno. A to sam
uradila zbog tebe isto koliko i zbog sebe - da mogu da vidim sopstveni odraz u očima besmrtnika i čujem
glasove svoje dece koja mi se obraćaju. Izabrala sam one koje ti voliš, i ti ćeš ih ponovo videti. Nisam ti to
mogla oduzeti. Ali, sada si sa mnom, i moraš da shvatiš i da znaš ono što ti otkrivam. Moraš ’ da imaš
hrabrosti koja se može meriti sa mojom.”
Nisam mogao da izdržim teret vizija koje mi je pružala - onu jadnu malu Bejbi Dženks u poslednjim
trenucima života - da li je trenutak njene smrti bio samo očajnički san, niz slika koje svetlucaju unutar njenog
umirućeg mozga? Nisam to mogao da podnesem. I Loren, moj stari pratilac Loren, koji nestaje u plamenu na
trotoaru; a na drugoj strani sveta, Feliks, kojeg sam takođe poznavao još iz Pozorišta Vampira, proganjan i
zapaljen u prolazima Napulja, sve do skončavanja u moru. A ostali, toliki drugi širom sveta; ridao sam za
njima, plakao zbog svega što se dogodilo. Bila je to patnja bez svrhe.
,,Kakav život”, rekao sam, misleći na Bejbi Dženks i plačući.
„Zato sam ti sve to i prikazala”, odgovorila je. ,,To je i razlog što je to okončano. Više nema Dece Mraka. Os-
tali su samo anđeli.”
,,A šta je sa ostalima?” - upitao sam. ,,Šta se dogodilo Armanu?" Glasovi su ponovo počeli da se pojavljuju,
tiho pevušenje koje je čas posla moglo da se pretvori u zaglušujuću riku.
„Hajde, hajde, prinče moj”, šapnula je. Ponovo je nastupila tišina. Posegnula je i rukama zahvatila moje lice.
Njene crne oči se raširiše, a belo
lice iznenada postade gipko i takoreći mekano. „Ako moraš da vidiš, pokazaću ti one koji su preživeli, one
čija će imena ući u legendu, kao i tvoje i moje.”
U legendu?
Samo je blago okrenula glavu, a kada je zatvorila oči sve je popri- milo odraz neke čarolije, jer je tada vidljivi
svet u potpunosti nestajao iz nje. Ličila je na mrtvu i savršenu stvar. Njene lepe crne trepavice divno su se
uvijale. Pogledac sam u njen vrat; u bledoplavu arteriju ispod kože koja se, odjednom, tako jasno videla kao
da je želela njome da me privuče. Žudnja koju sam osećao bila je nepodnošljiva. Boginja je bila moja! Zgra-
bio sam je grubo, takvom snagom da bih je teško povredio da je kojim slučajem bila smrtnica. Ledena koža
se činila potpuno nepropustivom, a onda su je moji zubi probili i vreli izvor je ponovo počeo da šiklja u
mene.
Glasovi su nadolazili, ali su se stišavali na moju zapovest. Kada su utihnuli, nije se čulo ništa drugo do jedva
zvučnog toka krvi i usporenog otkucaja njenog srca kraj mog.
Mrak. Podrum od cigala. Kovčeg spravljen od hrastovine i uglačan do sjaja. Zlatne brave. Usledio je trenutak
čarolije kada je brave naglo otvo- rilo nešto nalik na nevidljivi ključ. Poklopac se podizao, otkrivajući saten-
sku postavu. Osećao se blag miris nekog istočnog parfema. Video sam Armana kako leži na belom saten-
skom jastuku - anđeo duge guste kesten- jaste kose; glave okrenute na jednu stranu, očiju praznih, kao da je
sama pomisao na buđenje bila nezamislivo zastrašujuća. Posmatrao sam ga kako se uzdiže iz kovčega, us-
porenim i elegantnim pokretima; našim pokretima, jer smo mi jedina bića koja se rutinski podižu iz kovčega.
Video sam ga kako zatvara poklopac. Odšetao je preko vlažnog poda od cigle do još jednog kovčega. Taj je
otvorio s puno poštovanja, kao da je bio sanduk u kojem se nalazila neka relikvija. Unutra je neki mladić
spavao; beživotan, a opet ispunjen snovima. Snovima o prašumi u kojoj je hodala crvenokosa žena, žena
koju nisam mogao jasno da vidim. A onda je usledila najneverovatni- ja scena, nešto što sam već ranije imao
priliku nakratko da vidim - ali gde? Dve žene koje kleče kraj oltara. To jest, mislim da je u pitanju neki oltar...
Obuzela ju je napetost, neki bes. Pomerila se kraj mene poput statue Device spremne da me zgromi. Skoro
da sam se obeznanio; učinilo mi se da čujem da izgovara neko ime. Ali, krv je navalila u još jednom naletu, a
mojg telo je ponovo buktalo od zadovoljstva; nije bilo tla, nije bilo sile gravitacije.
Ponovo se pojavio podrum od cigli. Neka senka se nadvila nad telom mladića. Još neko je ušao u podrum i
spustio ruku na Armanovo rame. Arman ga je poznavao. Njegovo ime bilo je Mael. Dođi.
Ali, gde ih on to vodi?
Tamnoljubičasta noć u šumi sekvoja. Gabrijela je hodala na onaj ležeran, uspravljen i odlučan način koji joj je
oduvek bio svojstven, očiju nalik na dve staklene krhotine, ne ispoljavajući osećanja u pogledu onoga što je
videla oko sebe. Kraj nje se nalazio Lui, dostojanstveno se trudeći da održi korak s njom. Lui je izgledao tako
dirljivo civilizovan u ovoj divljini; beznadežno izmešten iz ovog okruženja. Skinuo je vampirsko odelo koje je
nosio prethodne večeri, ali je, svejedno, i dalje, čak i u ovoj iznošenoj staroj odeći, ostavljao utisak gospod-
ina. Izgleda da baš nije imao sreće. Pridružio joj se, ali da li je to ona znala? Da li će se starati o njemu? Ali,
oni se oboje plaše, strahuju zbog mene!
Ono malo vidljivog neba nad njihovim glavama pretvaralo se u uglačan porcelan; izgledalo je kao da drveće
sprovodi svetlost niz masivna stabla skoro do korenja. Mogao sam da čujem potok koji je negde u senci
užurbano proticao. A onda sam ugledao Gabrijelu kako u svojim čizmama braon boje zakoračuje pravo u
vodu. Ali, kuda su se oni to uputili? I ko je bio onaj treći sa njima, onaj koji se ukazao tek onda kada se Gabri-
jela okrenula da ga pogleda? Bože moj, kakvo lice, kakvo blaženstvo! Drevno, moćno, a opet je dopuštao
dvojici mlađih da hodaju ispred njega. Kroz drveće sam mogao da vidim čistinu, neku kuću. Na visokoj ka-
menoj terasi stajala je crvenokosa žena; žena koju sam video u prašumi? Posedovala je drevnu, bezizražajnu
masku od lica, nalik na lice onog muškarca u šumi koji je gledao u nju; bilo je to lice koje je sličilo licu moje
kraljice.
Neka se okupe. Udahnuo sam dok se krv i dalje slivala u mene. To će sve pojednostaviti. Aii, ko su bili oni,
ovi drevni, ova stvorenja sa uglačanim izgledom kao što je bilo i njeno?
Vizija se promenila. Ovog puta su glasovi bili splet odraza koji su nas okruživali - šaputanje, plakanje. U jed-
nom trenutku sam poželeo da slušam, da pokušam da izdvojim iz tog čudovišnog hora jednu kratkotrajnu
smrtnu pesmu. Zamislite samo sve te glasove posvuda, od planina Indije, sa ulica Aleksandrije i iz bliskih i iz
udaljenih majušnih zaseoka.
Ali, nadolazila je druga vizija.
Marijus. Marijus se penjao iz krvlju umrljanih procepa izlomljenog leda, zajedno sa Pandorom i Santinom
koji su mu pomagali. Tek što su uspeli da se dokopaju oštre izbočine podrumskih prostorija. Zgrušana i os-
ušena krv koja je prekrivala pola Marijusovog lica ličila je na krastu. Izgledao je srdito, ogorčeno, tmurnog
pogleda, dok mu je dugačka plava kosa bila umrljana krvlju. Hramajući se uspeo uz spiralne gvozdene ste-
penice, dok su ga Pandora i Santino pratili u stopu. Penjali su se kroz nešto što je ličilo na cev. Kada je Pan-
dora pokušala da mu priskoči u pomoć, grubo ju je odgurnuo u stranu.
Vetar. Ciča zima. Marijusova kuća bila je izložena ćudima vremena
- izgledala je kao da ju je zemljotres raspolovio. Slojevi stakla bili su raspršeni u opasne krhotine;
retke, divne tropske ribice ležale su zamrznute na peščanom dnu ogromnog uništenog akvarijuma. Sneg je
prekrivao nameštaj i ležao nagomilan na policama sa knjigama, statuama, na polica- ma ispvnjenim pločama
i kasetama. Ptice sp bile mrtve u kavezima. Zelene biljke bile su okićene ledenicama. Marijus je zurio u pom-
rle ribice u mut- nom sloju leda na dnu akvarijuma. Zurio je u velike gomile morske trave koja je ležala među
parčićima svetlucavog stakla.
Čak i dok sam posmatrao, video sam da zaceljuje; činilo se da mu se rane otapaju sa lica; video sam da nje-
govo lice ponovo poprima svoj prirodni oblik i izgled. I njegova noga je ozdravljivala. Sada je već mogao da
stoji skoro potpuno uspravno. U besu je zurio u majušne plave i srebrne ribice. Pogledao je u nebo, u beli ve-
tar koji je potpuno prekrio zvezde. Uklonio je pahulje sasušene krvi sa svog lica i iz svoje kose.
Vetar je raspršio na hiljade stranica - listove pergamenata, starog, raspadajućeg papira. Snežni kovitlac je
sada lako prodirao u uništenu pros- toriju. Tu je Marijus uzeo mesingani džarač, koji mu je poslužio kao štap
za hodanje, i zagledao se kroz obrušen zid u izgladnele vukove koji su zavijali u svojim skloništima. Za njih
nije bilo hrane od kada je on, njihov gospo- dar, bio zakopan. Ah, taj zvuk vukova koji zavijaju. Čuo sam
Santina kako se obraća Marijusu, kako pokušava da mu objasni da moraju da krenu, da ih očekuju, da ih u
šumi sekvoja čeka jedna žena, žena stara kao i Majka, da sastanak nije mogao da počne dok oni ne stignu.
Obuzeo me je strah. Šta je trebalo da predstavlja taj sastanak? Marijus je razumeo, ali nije ništa odgov- orio.
Slušao je vukove. Vukove...
Sneg i vukovi. Sanjao sam vukove. Osetio sam kako se udaljavam, kako se ponovo vraćam u sopstveni um, u
sopstvene snove i uspomene. Ugledao sam čopor vukova koji jure preko sveže napadalog snega.
Video sam sebe kao mladića koji se bori sa njima - sa čoporom vukova koji je zbog strašne zime došao da lovi
u selu mog oca pre dve sto- tine godina. Video sam sebe, kao čoveka, tako blizu smrti da sam mogao da je
onjušim. Ali, ubio sam vukove, jednog po jednog. Ah, kakva sirova mladalačka smelost, čist luksuz ner-
azumnog i neodoljivog života! Ili se, barem, tako činilo. U to vreme je to za mene bilo mučno, zar ne? Sm-
rznuta dolina, moji psi i moj zaklani konj. Ali sve što sam sada mogao da uradim, bilo je da se sećam i, ah, da
vidim sneg koji prekriva planine, moje planine, zemlju mog oca.
Otvorio sam oči. Ona me je pustila i naterala da se povučem. Prvi put sam, zapravo, shvatio gde se nalazimo.
Nismo bili u nekoj apstraktnoj noći, već na stvarnom mestu koje je nekada, u svakom pogledu, bilo moje.
,,Da”, šapnula je. „Pogledaj oko sebe.”
Prepoznao sam ga po vazduhu, po mirisu zime, a kada se moj vid ponovo razbistrio, visoko iznad ugledao
sam razrušeno utvrđenje, kao i kulu.
,,Ovo je kuća mog oca!” - šapnuo sam. „Ovo je zamak u kojem sam Se rodio.”
Spokoj. Sneg svetluca svom belinom na starom podu. Mesto gde smo sada stajali nekada je predstavljao
glavni foaje. Bože, kakav je to samo osećaj bio videti sve ovo u ruševinama; znati da je tako dugo zjapilo u
pustoši. Staro kamenje je izledalo mekano kao sama zemlja; ovde je nekada stajao sto, veliki dugački sto iz
vremena krstaških ratova; tamo se nalazio otvoren kamin, a tamo, dalje, ulazna vrata.
Sneg sada nije padao. Pogledao sam nagore i ugledao zvezde. Kula je i dalje imala svoj okrugli oblik i uzdizala
se desetinama metara iznad urušenog krova, ali je zato sve ostalo bilo nalik izlomljenoj školjci. Kuća moga
oca...
Tiho se udaljila od mene i krenula preko svetlucave beline poda, okrećući se polako ukrug, zabačene glave,
kao da je plesala.
Pokretati se, dodirivati fizičke stvari, prelaziti iz sfere snova u stvarni svet, to su te radosti o kojima mi je ona
ranije govorila. Sam pogled na nju mi je oduzimao dah. Njena odeća bila je vanvremenska, sačinjena od
crnog svilenog ogrtača, haljine od svilenih preklopa koji su se nežno kovit- lali oko njenog uzanog tela. Žene
su nosile ovakvu odeću još od osvita istorije, a i sada ih nose u balskim dvoranama širom sveta. Ponovo sam
poželeo da je držim u svom naručju, ali mi je ona to zabranila jednim izne- nadnim i nežnim pokretom. Šta je
rekla? Da li ti to možeš uopšte i da zamis- liš? Kako sam se osećala kada sam shvatila da više nema moć nada
mnom, da više ništa ne može da učini da bi me zadržao? Stajala sam pred prestolom, a on se nije ni po-
makao! Nije se oglasio nijednim jedinim pokre- tom ili rečju?
Okrenula se i nasmešila; bleda svetlost neba pala je na divne kon- ture njenog lica, visoke jagodice, nežnu
oblinu njene brade. Izgledala je živo, potpuno životno.
A onda je nestala!
„Akaša!”
„Dođi k meni”, rekla je.
Ali, gde se nalazila? Tada sam je ugledao u daljini, daleko od mene, na samom kraju hodnika. Izgledala je kao
majušna figura na ulazu u kulu. Sada sam jedva mogao da raspoznam crte njenog lica, a iza nje sam ugledao
crni pravougaonik otvorenih vrata.
Krenuo sam ka njoj.
,,Ne”, rekla je. „Vreme je da počneš da koristiš snagu koju sam ti dala. Jednostavno dodi!”
Nisam se gomerio. Um mi je bio bistar. Pogled jasan. Znao sam na šta je mislila. Ali, plašio sam se. Oduvek
sam bio trkač, skakač, trik-majstor. Natprirodna brzina, koja je zbunjivala smrtnike, za mene nije predstavl-
jala nikakvu novinu. Ali, ona je sada tražila jednu drugu vrstu dostignuća. Trebalo je da napustim mesto na
kojem sam stajao i da se odjednom nađem kraj nje, brzinom koju ni sam nisam mogao da propratim. Da bi
se tako nešto postiglo, neophodno je prepustiti se.
,,Da, prepusti se”, nežno je rekla. „Dođi.”
U jednom napetom trenutku, samo sam je pogledao, njenu belu ruku koja je sjajila na rubu polomljenih
vrata. A onda sam doneo odluku da stojim lcraj nje. Činilo mi se kao da me je sam uragan dodirnuo, bučan i
stra- hovito snažan. Zatim sam se našao gde sam i poželeo! Osetio sam da drhtim. Koža mog lica je bolno
bridela, ali od kakvog je to značaja bilo! Pogledao sam nadole, u njene oči, i nasmešio se.
Bila je tako divna, veličanstvena. Boginja sa svojom dugačkom crnom upletenom kosom. Impulsivno sam je
uzeo u naručje i poljubio je; celivao sam njene hladne usne i osetio kako mi se blago prepuštaju.
A tada me je prenerazilo bogohulje svega toga. To me je podsetilo na onaj trenutak kada sam je poljubio u
svetilištu. Želeo sam da joj pružim neku vrstu izvinjenja, ali sada sam ponovo zurio u njen vrat, gladan krvi.
Mučila me je činjenica da sam mogao da pijem njenu krv, a da se, pritom, ona ni za dlaku nije menjala;
mogla je da me uništi u sekundi samo pukom željom da me vidi ubijenog. To je uradila sa ostalima. Opasnost
me je, na neki mračan način, uzbuđivala. Sklopio sam prste oko njenih ruku i osetio njenu kožu kako se blago
ugiba. Ljubio sam je ponovo i ponovo. Mogao sam da osetim krv.
Povukla se i stavila svoj prst na moje usne. Tada me je uzela za ruku i povela me kroz vrata kule. Svetlost
zvezda je dopirala kroz polomljen krov više desetina metara iznad nas, kroz rupu koja je zjapila u podu na-
jviše sobe.
,,Da li vidiš?” - upitala je. „Prostorija na samom vrhu još uvek pos- toji? Nema stepenica Do sobe se ne može
dopreti. Ali, to za nas nije nikakav problem, zar ne, prinče moj?”
Polako je počela da se uzdiže. Ni na trenutak ne skidajući pogled sa mene, lebdela je nagore, dok se čista
svila njene haljine samo blago vijori- la. U čudu sam posmatrao dok se uzdizala sve više i više. Njen ogrtač je
šušnuo, kao da ga je dodirnuo blagi povetarac. Prošla je kroz otvor i zastala na samoj njegovoj ivici.
Više desetina metara! Nemoguće da ja to mogu...
,,Dođi k meni, prinče moj”, rekla je nežnim glasom, koji je dolazio kroz prazninu. ,,Uradi4sto ono što si već
činio. Uradi to brz£ i, kao što smrt- nici tako često znaju da kažu, ne gledaj dole.” Šaputavi osmeh.
Pretpostavimo da se uspnem samo jednu petinu puta nagore - pomoću snažnog skoka u visini, recimo, neke
četvorospratnice, što je za mene bilo jednostavno, ali je takođe predstavljalo krajnju granicu, nakon čega bi
nastupila vrtoglavica. Nije moguće. Dezorijentacija. Kako smo uopšte dospeli ovde? Ponovo je sve počelo da
se vrti. Video sam je, aJi kao u nekom snu, dok su glasovi ponovo počeli da se nameću. Nisam želeo da izgu-
bim ovaj trenutak. Želeo sam da ostanem u vezi sa vremenom kao seri- jom povezanih trenutaka, da
razumem sve to pod mojim uslovima.
„Lestate!” - šapnula je. „Sada.” Kakvim me je samo divnim pokre- tom pozivala na žurbu ova tanana figura.
Uradio sam ono što sam i ranije učinio; pogledao sam u nju i odlučio da se tog trenutka stvorim kraj nje.
Ponovo se pojavio uragan, vazduh koji me je povređivao. Zabacio sam ruke i borio se protiv otpora koji se u
meni pojavio. Mislim da sam video rupu u polomljenim daskama dok sam prolazio kroz nju. Zatim sam sta-
jao tamo, potresen, užasnut da ću pasti.
Zazvučalo je kao da se smejem, ali mislim da sam bio na granici da poludim. Zapravo, plakao sam.
,,Ali, kako?” - upitao sam. „Moram da znam kako sam to uradio.”
,,Ti znaš odgovor”, rekla je. „Nedokučiva materija koja te pokreće sada poseduje veću snagu nego ranije.
Ona te pokreće kao što te je oduvek i pokretala. Bez obzira na to da li zakoračiš ili se vineš u vazduh, to je,
jed- nostavno, stvar stepena snage.”
„Želim ponovo da pokušam”, rekao sam.
Osmehnula se veoma malo, ali spontano.
„Pogledaj po ovoj prostoriji”, rekla je. ,,Da li je se sećaš?”
Klimnuo sam glavom.
„Kada sam bio mladić, ovde sam neprestano dolazio”, rekao sam. Odmakao sam se od nje. Video sam
gomile uništenog nameštaja - teške klupe i šamlice koje su nekada ispunjavale naš zamak. Bile su spravljene
na srednjovekovni način, te su bile grube i jake, skoro neuništive, kao i stabla koja se sruše u šumi i opstanu
vekovima u vidu mostova iznad potoka obrubljenih mahovinom. Tako ni ove stvari nisu istrulile. Čak su i
stari san- duci, kao i oklopi, opstali. Oh, da, stari oklopi, duhovi prohujalih pobeda. U prašini sam ugledao
neznatne ostatke boje, kao i tapiserije, koje su, međutim, u potpunosti bile uništene.
Mora da su tokom trajanja revolueije ove stvari donete ovde ne bi li se sačuvale, a onda su se stepenice
urušile.
Otišao sam do jednog malenog uzanog prozora i pogledao u krajo- lik. Daleko ispod, ugnježden u planinu,
nalazio se mali, električnim svetli- ma osvetljen grad. Bio je raštrkan, ali je ipak bio tu. Neki automobil se kre-
tao niz uzani put. Ah, taj savremeni svet - tako blizu, a opet tako daleko. Zamak je bio samo duh nekadašnjeg
zamka.
„Zašto si me dovela ovde?” - upitao sam je. „Za mene je tako bolno videti sve ovo, bolno kao i sve drugo.”
„Pogledaj tamo, u oklope”, rekla je. ,,U ono što leži kraj njihovih nogu. Sećaš li se oružja koje si sa sobom po-
neo onog dana kada si krenuo da ubiješ vukove?”
,,Da. Sećam se."
„Ponovo ga pogledaj. Daću ti novo oružje, ono koje je nesrazmerno moćnije od tog, kojim ćeš, od sada, ubi-
jati za mene.”
„Ubijati?”
Pogledao sam u oružje. Zarđalo, a činilo se i uništeno, osim jednog starog mača sa širokim sečivom, onog di-
vnog koji je pripadao mom ocu, a koji mu je darivao njegov otac, a ovom njegov otac, i tako dalje, sve un-
azad do vremena svetog Luke. Mač markiza koji sam ja, sedmi sin, iskoristio onog davnog jutra kada sam,
kao neki srednjovekovni princ, otišao da ubijem vukove.
„Ali, koga ću ja ubijati?” - upitao sam.
Približila mi se. Njeno lice je bilo tako ljupko, svetlucalo je nevi- nošću. Obrve joj se spojiše; na trenutak se
pojavio uspravni nabor kože na njenom čelu. A onda se sve ponovo vratilo u prvobitnu besprekornost.
„Moraš me slušati bez pogovora”, rekla je nežno. „Tada će uslediti razumevanje. Ali, to nije tvoj način.”
,,Ne”, priznao sam. „Nikada nisam bio sposoban da se pokorim dru- gome, barem ne zadugo.”
„Tako si neustrašiv”, rekla je smešeći se.
Elegantno je otvorila desnu šaku, a onda je iznenada, već u sledećem trenutku, u njoj držala mač. Učinilo mi
se kao da sam osetio kada je mač počeo da se pomera ka njoj, neku neznatnu promenu u vazduhu, ništa
više. Zurio sam u njega, u draguljima optočene korice i veliki bronzani balčak koji je, naravno, bio u obliku
krsta. Kaiš je još uvek visio sa njega, onaj kaiš koji sam ja nabavio, sačinjen tokom jednog davnog leta od
grube kože i pletenog čelika.
Bilo je to čudovište od oružja, kako za mlaćenje, tako i za seču ili ubadanje. Sećam se njegove težine, načina
na koji me je ruka bolela kada sam vitlao i udarao njime u napadu na vukove. Vitezovi su u borbi obično
takvo oružje držali obema rukama.
Ali, šta sam ja tada znao o takvim borbama? Ja nisam bio vitez. Ovim sam oružjem drao životinje. To je bio
jedini trenutak smrtne slave, i dokle me je to dovelo? Do divljenja jednog prokletog ispijača krvi, koji je od-
lučio da mene učini svojim naslednikom.
Stavila je mač u moje ruke.
„Sada ti neće biti težak, prinče moj”, rekla je. „Ti si besmrtan. Istinski besmrtan. Moja krv je u tebi. Svoje
novo oružje ćeš koristiti zbog mene kao što si nekoć koristio ovaj mač.”
Silni drhtaj me je obuzeo kada sam dodirnuo mač; kao da je taj predmet u sebi sadržao skrivenu uspomenu
onoga čemu je bio svedok; ponovo sam video vukove, video sam sebe kako stojim u zamračenoj i zaleđenoj
šumi spreman da ubijem.
Video sam sebe i godinu dana kasnije u Parizu, mrtvog, besmrtnog; čudovište, na račun vukova. Vukoubica -
tako me je prozvao vampir. Izabrao me je iz svakodnevne mase ljudi jer sam ubio one proklete vukove! I no-
sio njihovu kožu tako ponosno na snegom zavejanim ulicama Pariza.
Kako sam još i sada mogao da osećam toliku gorčinu? Da li bih radi- je želeo da budem mrtav i pokopan na
seoskom groblju? Ponovo sam pogledao kroz prozor u snegom prekrivena brda. Zer se sada nije događalo
isto? Voljen zbog onoga što sam bio u onim ranim, nerazumnim smrtnim godinama. Ponovo sam je upitao:
,,Ali, koga ili šta ću ubijati?”
Nije bilo odgovora.
Ponovo sam pomislio na Bejbi Dženks, onu jadnicu, kao i na sve ispijače krvi koji su sada bili mrtvi. A ja sam
želeo da zaratim sa njima, da vodim jedan mali rat protiv njih. A sada su svi bili mrtvi. Svi oni koji su se odaz-
vali na poziv na boj - bili su mrtvi. Video sam kov^en u Istanbulu kako gori; video sam drevnog vampira kojeg
je uhvatila i polako pekla, onog koji se borio i prokleo je. Ponovo sam počeo da plačem.
,,Da, oduzela sam ti publiku”, rekla je. „Zapalila sam publiku pred kojom si imao nameru da zablistaš. Ukrala
sam ti borbu! Ali, zar ne vidiš? Ja ti nudim finije stvari nego što si ikada mogao sam da dostigneš. Ja ti nudim
svet, prinče moj.”
,,Kako to?”
„Obriši suze koje liješ za Bejbi Dženks, ali i zbog sebe. Misli na smrtnike zbog kojih treba da plačeš. Zamisli
one koji su patili tokom dugačkih sumornih vekova - žrtve gladi, oskudice i neprekidnog nasilja. Žrtve beskra-
jne nepravde i neprekidnih ratovanja. Kako onda možeš da plačeš za rasom čudovišta, koja je bez vođstva ili
cilja igrala đavolji šah sa svakim smrtnikom na kojeg bi nabasala?”
,,Znam. Razumem...”
„Zaista? Ili se jednostavno povlačiš od takvih stvari da bi samo nas- tavio da igraš svoje simbolične igre? Sim-
bol zla u tvojoj rok muzici. To nije ništa, prinče moj, apsolutno ništa.”
„Zašto me nisi ubila zajedno sa ostalima?” - upitao sam ratoborno, očajnički. Desnom rukom sam zgrabio
dršku mača. Umislio sam da još uvek mogu da vidim osušenu vučju krv na njemu. Izvukao sam mač iz korica.
Da, krv vuka. , Ja nisam ništa bolji od njih, zar ne?” - upitao sam. „Zašto bi bilo koga od nas uopšte pošt-
edela?”
Strah me je, odjednom, zaustavio. Užasan strah za Gabrijelu, Luija i Armana. I Marijusa. Čak i za Pandoru i
Maela. Strah za sebe. Nema stvari na svetu koja se neće boriti za svoj život, čak i onda kada za to nema
oprav- danja. Želeo sam da živim; oduvek sam želeo da živim.
„Želim da me voliš”, nežno je prošaptala. Kakav je to bio glas. Na neki način, ličio je na Armanov; glas koji je
mogao da vas miluje dok vam se obraćao. Da vas uvuče u sebe. „Imaću strpljenja sa tobom”, nastavila je.
Stavila je svoje ruke na moju mišicu i pogledala me u oči. „Želim da razumeš. Ti si moje sredstvo! A, to isto
biće i ostali ako su mudri. Zar ne vidiš? Sve je to deo jednog velikog plana - tvoj dolazak, moje buđenje. Jer
sada nada milenijuma može, najzad, biti ostvarena. Pogledaj u onaj gradić dole, i na ovaj porušeni zamak.
Ovo bi mogao biti Vitlejem, prinče moj, spa- sitelju moj. Zajedno ćemo ostvariti sve najstarije snove sveta.”
,,Ali, kako je to uopšte moguće?” - upitao sam. Da li je znala koliko sam bio uplašen? Da su me njene reči iz-
mestile iz sfere običnog straha u čist užas? Sasvim je sigurno da je znala.
,,Ah, tako si snažan, kneščiću”, rekla je. ,,Sasvim je sigurno da si mi suđen. Ništa te ne može poraziti. Bojiš se
i ne bojiš se. Celi vek te gledam kako patiš, posmatram kako postaješ slab, da bi se na kraju ukopao u zemlju
da spavaš, samo da bi se ponovo uzdigao, uskrsnuo na isti način kao što sam i ja."
Spustila je glavu kao da je osluškivala neke zvuke izdaleka. Glasovi koji su se uzdizali. I ja sam ih čuo, možda
zato što ih je ona čuia. Cuo sam zaglušujuću zvonjavu. A onda sam ih, besan, odagnao od sebe.
,,Tako jak”, rekla je. „Zvuci te ne mogu uvući u sebe, ali ne smeš da zapostavljaš tu moć; ona je važna kao i
bilo koja druga moć koju poseduješ. Oni se mole tebi kao što su ti se oduvek i molili.”
Razumeo sam šta je želela da mi kaže. Ali, ja nisam želeo da čujem njihove molitve; šta sam ja mogao da
uradim za njih? Kakve veze molitve imaju sa onim što sam bio?
,,Vekovima su oni bili moja jedina uteha”, nastavila je. „Slušala sam ih iz sata u sat, iz nedelje u nedelju, iz
godine u godinu. Cinilo se da su još u davna vremena ti glasovi koje sam čula istkali mrtvački pokrov ne bi li
od mene načinili mrtvu i zakopanu stvar. A onda sam naučila pažljivije da slušam. Naučila sam da izdvojim
jedan glas iz gomile, kao kada izdvajaš jednu nit konca iz namotaja. Slušala sam samo taj glas i putem njega
saz- navala uspeh i uništenje jedne jedine duše.”
Posmatrao sam je u tišini.
„Kako su godine prolazile, prikupila sam još veću snagu kako bih mogla nevidljivo da napustim svoje telo i
odem do jednog smrtnika čiji sam glas slušala i kroz čije sam oči gledala. Hodala bih u telu tog smrtnika, ili
nekog drugog. Hodala bih na sunčevoj svetlosti ili u mraku; patila bih, gladovala, spoznavala bih bol.
Ponekad bih hodala u telima bennrtnika, kao što sam hodala u telu Bejbi Dženks. Često sam išla sa Mariju-
som. Sebičnim, nadobudnim Marijusom, Marijusom koji meša pohlepu sa poštovanjem, koji je oduvek bio
očaran dekadentnim stilom života, sebično kao što je i on sam. Oh, nemoj toliko da patiš. Volela sam ga.
Volim ga i sada; on je brinuo
o meni. On je bio moj čuvar.” Njen glas je samo u tom trenutku bio ispu- njen gorčinom. „Ali, najčešće
sam hodala sa nekim od siromašnih i žalos- nih. Zudela sam za surovošću istinskog života.”
Zastala je; pogled joj se smračio, obrve su joj se spojile, pojaviše se suze u njenim očima. Bila mi je poznata
snaga onoga o čemu je govorila, ali samo jednim delom. Tako sam želeo da je utešim, ali kada sam posegnuo
da je zagrlim, naložila mi je da budem miran.
„Zaboravljala bih ko sam, gde sam se nalazila”, nastavila je. „Postajala bih to stvorenje u čijem sam se telu
nalazila, čiji sam glas odabrala. Nekada bi to trajalo godinama. A onda bi se užas vratio - činjeni- ca da sam,
zapravo, bila nepokretno i besmisleno stvorenje osuđeno da zau- vek sedi u zlatnom svetilištu! Da li možeš
da zamisliš užas koji te obuzima kada shvatiš tako nešto? Da je sve ono što si video, čuo i bio bilo ništa više
do iluzije, posmatranje tuđeg života? Vraćala bih se sebi. Ponovo bih posta- jala ono što vidiš pred sobom.
Ovaj idol sa srcem i mozgom.”
Klimnuo sam glavom. Kada sam je vekovima unazad prvi put ugledao, zamislio sam neizrecivu patnju
zarabljenu u njoj. Zamislio sam patnje koje nisu mogle da se izraze. I bio sam u pravu.
„Znao sam da te tamo drži”, rekao sam. Pričao sam o Enkilu. Enkilu, koji je sada bio uništen, nepostojeći.
Posrnuli heroj. Prisećao sam se trenutka u svetilištu kada sam pio njenu krv, a on došao da je vrati sebi, kada
me je skoro dokrajčio. Da li je znao sopstvene namere? Da li je već tada nestao sav razum?
Samo se nasmešila umesto odgovora. Oči su joj igrale dok je gledala napolje u mrak. Sneg je ponovo počeo
da pada, vejući čarobno, hvatajući svetlost zvezda, meseca i šireći je celim svetom, činilo se.
,,Ono što se dogodilo bilo je suđeno”, najzad je odgovorila. ,,Te godine sam morala da provedem jačajući sve
više. Bivala sam sve jača i jača da mi niko... niko nije bio ravan.” Zastala je. U tom trenutku je izgledalo kao
da se pokolebala u tom ubeđenju. Ali, već je sledećeg trena ponovo postala sigurna u sebe. ,,Moj jadni vol-
jeni kralj, moj sadrug u patnji, na kraju je postao samo sredstvo. Da, nestalo je njegovog uma. Ja ga nisam
uništila, ne sasvim. Prisvojila sam ono što je od njega preostalo. Bilo je trenutaka kada sam bila prazna, tiha,
lišena volje čak i za snovima, kao i on. Jedino što za njega više nije bilo povratka. On je dobio priliku da vidi
svoje poslednje viz- ije. On više nije bio ni od kakve koristi. Umro je smrću boga jer je upravo ona učinila da
još više ojačam. Sve je to onako kako je i trebalo da bude, prinče moj. Sve je to zapisano, od početka do
kraja.”
„Ali, kako? Ko je to uradio?”
,,Ko?” Ponovo se nasmešila. ,,Zar ne shvataš? Ne treba da tragaš dalje za razlogom bilo čega. Ja sam ispun-
jenje, i od sada pa nadalje, ja ću biti i razlog. Ne postoji ništa i niko ko me sada može zaustaviti.” Njeno lice
se na trenutak skamenilo. Ponovo se pojavilo kolebanje. „Stare kletve ne znače ništa. U tišini sam smogla
takvu snagu da mi nijedna sila prirode ne može nauditi. Čak me ni moje prvo pokolenje ne može povrediti,
iako kuju zaveru protiv mene. Bilo je suđeno da te godine prođu pre nego što se ti pojaviš.”
,,Kako sam ja to promenio?”
Zakoračila je korak bliže. Obgrlila me je rukom koja se činila mekanom, a ne tvrdom kakva je uistinu bila. Bili
smo samo dva bića koja stoje jedno kraj drugog. Izgledala mi je neopisivo divno, tako pročišćena i nat-
prirodna. Ponovo sam osetio užasnu želju za krvlju. Da se sagnem, da joj poljubim vrat, da je imam kao što
sam imao na hiljade smrtnica, ovu bogi- nju nemerljivih moći. Osetio sam žudnju koja je rasla, postajala sve
snažnija.
Ponovo je stavila prst na moje usne, kao da je time želela da kaže da budem miran.
,,Da li se sećaš vremena kada si ovde bio dečak?” - upitala je. „Priseti se trenutka kada si ih molio da te
pošalju u manastirsku školu. Da li se sećaš stvari kojima su te braća naučila? Da li ti naviru uspomene na
molitve, hvalospeve, sate koje si provodio radeći u biblioteci, sate u crkvi kada si se molio posve sam?”
„Naravno da se sećam.” Ponovo sam osetio suze. Tako sam sve to jasno video, manastirsku biblioteku,
kaluđere koji su me učili i verovali da mogu da postanem sveštenik. Video sam hladnu malu ćeliju sa kreve-
tom od dasaka; video sam samostan i vrt utonuo u ružičaste senke. Bože, sada nisam želeo da se prisećam
tih vremena. Ali, neke se stvari nikada ne zaboravljaju.
,,Da Ji se sećaš onoga jutra kada si ušao u crkvu”, nastavila je, „kada si kleknuo na goli mermerni pod
prekrštenih ruku, kada si rekao Bogu da ćeš uraditi što god ako te načini dobrim?”
,,Da, dobrim...” Sada je moj glas bio ispunjen gorčinom.
„Rekao si da ćeš istrpeti mučeništvo, neizrecivu patnju, sve, samo da postaneš neko ko će biti dobar.”
,,Da, sećam se.” Video sam stare svece; čuo sam ode koje su mi cepale srce. Sećam se trenutka kada su moja
braća došla da me odvedu kući, a ja na kolenima klečao ne bi li se sažalili i dopustili da ostanem.
,,A kasnije, kada je tvcje nevinosti nestalo, uputio si se u Pariz. Želeo si istu stvar - da svojom igrom i pes-
mom upućenom bulevarskim masama postaneš dobar.”
,,I bio sam”, rekao sam oklevajući. „Bilo je dobro bar nakratko ih učiniti srećnima, a ja sam upravo to i ra-
dio.”
„Da, sreća”, šapnula je.
„Nikolasu, mom prijatelju, nikada nisam mogao da objasnim da je bilo tako važno da... se veruje u suštinu
dobrote, čak kada je i sami osmis- limo. Jer, u suštini, mi je ne izmišljamo. Dobrota postoji, zar ne?"
,,0h, da, postoji”, rekla je. „Ona postoji jer mi činimo da ona postoji.” Kakva tuga. Nisam mogao da progov-
orim. Posmatrao sam snežne pahulje. Uhvatio sam je za ruku i osetio njene usne na svom obrazu.
,,Ti si rođen za mene, prinče moj”, rekla je. ,,Bio si iskušavan i usavršavan. U tim prvim godinama, kada si
otišao u spavaću sobu svoje majke i poveo je sa sobom u svet besmrtnih, to je bila samo anticipacija onoga
kada si mene probudio. Ja sam tvoja istinska Majka, Majka koja te nikada neće napustiti, a i ja sam umrla i
nanovo se rodila. Sve religije ovog sveta, prinče moj, pevaju o tebi i meni.”
„Kako to?” - upitao sam. „Kako to može biti?”
,,Ah, ali to ti je već poznato. Već znaš'." Uzela je mač od mene i polako ispitivala stari kaiš, puštajući ga da kl-
izi preko otvorenog dlana desne ruke. Onda ga je spustila na zarđalu gomilu - poslednje zemljane ostatke
mog smrtnog života. Izgledalo je kao da vetar dodiruje ove stvari, oduvava ih polako preko snegom
prekrivenog poda, sve dok nisu nestale.
„Odbaci svoje stare iluzije”, rekla je. „Svoje komplekse. Oni više nisu ni od kakve koristi, kao ni ovo staro
oružje. Zajedno ćemo učiniti da mitovi sveta postanu stvarni.”
Neka je hladnoća prostrujala mojim telom, mračni trzaj neverice i zbunjenosti; ali sve je to nadjačala njena
lepota.
„Želeo si da postaneš svetac kada si se spustio na kolena u onoj crkvi”, rekla je. „Sada ćeš pored mene po-
stati bog.”
Na vrhu jezika su mi zastale reči pobune; bio sam uplašen; zaposeo me je neki tmuran osećaj. Te reči - kakav
je bio njihov stvarni smisao?
Iznenada sam osetio njenu ruku oko struka. Počeli smo da se uzdižemo iz kule kroz razvaljen krov. Vetar je
bio tako jak da mi je sekao očne kapke. Okrenuo sam se ka njoj. Desnom rukom sam joj obgrlio struk i zario
glavu u njeno rame.
Začuo sam u svom uhu njen nežni glas, koji mi je govorio da spavam. Proći će sati dok se sunce ne pojavi u
zemlji u koju su se zaputili, na mesto prve lekcije.
Lekcija. Iznenada sam ponovo počeo da plačem, držeći se za nju. Plakao sam jer sam bio izgubljen, a ona je
bila jedina na koju sam mogao da se oslonim. Sada sam bio užasnut od onoga što će od mene zatražiti.
Marijus: Okupljanje
Ponovo su se sreli na ivici šume sekvoja. Odeća im je bila odrpana; a oči suzne od vetra. Pandora je stajala
desno od v^n?ilv Marijusa, a Santino levo od njega. Iz kuće preko proplanka 'B*/ prilazio im je Mael, visoka i
mršava pojava, ravnomerno hodajući preko pokošenog travnjaka.
Zagrlio je Marijusa, bez reči.
„Prijatelju stari”, rekao je Marijus. Ali, u njegovom glasu nije bilo živosti. Iscrpljen, pogledao je mimo Maela
prema osvetljenim prozorima kuće. Osetio je veliko skriveno pribežište ukopano u planinu iza vidljivog
zdanja sa okomitim nazubljenim krovom.
Šta ga je tamo čekalo? Šta je tamo sve njih iščekivalo? Da je barem imao trunčicu volje za tim; da je samo
mogao da povrati makar i najmajušniji deo sopstvene duše.
„Iscrpljen sam”, rekao je Maelu. „Bolestan sam od puta. Dopusti mi da se malo ovde odmorim. A onda ću
doći.”
Marijus nije prezirao moć letenja, kao što je znao da je mrzi Pandora, ali ju je, svejedno, umereno koristio.
Ali, u ovoj od svih noći, on je bio nemoćan da je izbegne, i zato je sada imao nezajažljivu potrebu da u jed-
nom trenu neprekinute tfšine oseti tlo pod nogama, da omiriše šumu i izvidi udaljenu kuću. Kosa mu je bila
zamršena od vetra i još uvek umrljana osušenom lcrvlju. Jednostavna siva vunena jakna i pantalone koje je
dogra- bio iz ruševina svoje kuće, jedva da su mu pružali dovoljno toplote. Čvrsto se ogrnuo teškim crnim
ogrtačem, ne zato što je noć bila hladna, već zato što je još uvek bio promrzao i ranjiv od vetra.
Činilo se da se Maelu ne dopada njegovo odugovlačenje, ali nije bilo druge nego da to prihvati. Sumnjičavo
je zurio u Pandoru, u koju nika- da nije imao poverenja, a onda je sa neskrivenim neprijateljstvom pogledao
u Santina, koji je bio zauzet čišćenjem svoje crne odeće i češljanjem svoje lepe, uredno ošišane crne kose. U
jednom momentu im se ukrstiše pogledi. Santinov pogled je bio pun pakosti, a Mael se okrenuo na drugu
stranu.
Marijus je mirno stajao i osluškivao, razmišljao. Mogao je da oseti poslednje tragove isceljenja njegovog tela;
prilično ga je čudilo da je opet bio u jednom komadu. Kao što smrtnici, iz godine u godinu, shvataju da su sve
stariji i slabašniji, tako i besmrtnici moraju da nauče da vremenom postaju snažniji nego što su ikada mogli i
da zamisle. U tom trenutku ga je to saznanje izluđivalo.
Jedva da je prošlo sat vremena od kada su mu Santino i Pandora pomogli da se iskobelja iz ledene rupe, a
sada mu se činilo kao da nikada tamo nije ni bio, izlomljen i bespomoćan, deset dana i deset noći, kada su
mu društvo iznova i iznova pravile noćne more o blizankinjama. Svejedno, ništa više nije moglo da bude on-
ako kako je bilo.
Blizankinje. Crvenokosa žena je bila u kući i čekala ih je. To mu je rekao Santino. I Mael je to znao. Ali, ko je
ona bila? Zašto nije hteo da zna odgovore na ova pitanja? Zašto je ovo bio najcrnji čas koji je ikada spoznao?
Telo mu je, bez sumnje, bilo sasvim zaceljeno, ali šta je bilo to što će isceli- ti njegovu dušu?
Da li se Arman nalazio u ovoj čudnovatoj drvenoj kući u podnožju planine? Arman, ponovo, nakon sveg ovog
vremena? Santino mu je rekao za Armana, i ostale - Luija i Gabrijelu - koji su bili pošteđeni.
Mael ga je proučavao.
,,On te čeka”, rekao je. „Tvoj Amadeo.” To je bilo izgovoreno s dozom poštovanja, bez trunke cinizma ili
nestrpljivosti.
Sa široke obale uspomena, koje je Marijus oduvek nosio sa sobom, stigao je dugo zapostavljen trenutak, za-
senjujući u svojoj čistoti - Mael koji dolazi u venecijansku palatu tokom berićetnih godina petnaestog veka,
kada su Marijus i Arman bili tako srećni. Mael je video smrtnog dečaka kako sa ostalim šegrtima radi na mu-
ralu, koji je, neposredno pre toga, Marijus prepus- tio njihovim manje veštim rukama. Čudno je kako je bio
snažan miris tem- pere spravljene od jaja, vonj sveća i onaj poznati miris - u sećanju on nije bio neprijatan -
koji se prostirao čitavom Venecijom, smrad truleži, smrad mračnih i prljavih voda kanala. „Dakle, preobraz-
ićeš tog malog?” - upitao ga je Mael bez okolišanja. „Kada nastupi čas”, odgovorio je Marijus terajući ga,
„tek kada nastupi čas.” Manje od godinu dana kasnije, načinio je malu grešku. „Dođi u moje naručje,
mladiću, više ne mogu da živim bez tebe.”
Marijus je zurio u udaljenu kuću. Moj svet se trese a ja razmišljam
o njemu, mom Amadeu, mom Armanu. Osećanja koja su ga ispunila iznena- da su postala burna,
raznolika kao i sama muzika, kao izmešane orkestarske melodije nedavno proteklih vekova, tragične
melodije Bramsa ili Sestakoviča, koje je u međuvremenu zavoleo.
Ali, ovo nije bilo vreme da se priseća njihovog spajanja. Nije bio trenutak da oseća žudnu toplinu, milinu, da
kaže Armanu sve one stvari k°)e je toliko žudeo da mu kaže.
Gorčina je bila blaga verzija osećanja u poređenju sa njegovim trenutnim stanjem uma. Da li je trebalo da ih
uništim, Majku i Oca. Da li je trebalo sve nas da uništim?
„Hvala bogovima”, rekao je Mael, ,,što to nisi učinio.”
,,A, zašto?” - pitao je Marijus. „Kaži mi zašto!”
Pandora se stresla. Osetio je njenu ruku na svom struku. Zašto ga je to toliko ijutilo? Grubo se okrenuo
prema njoj; poželeo je da je udari, odgurne od sebe. Ali, ono što je video sprečilo ga je u tome. Nije čak ni
gledala u njega; njen izraz lica je bio tako dalek, tako duhovno iscrpljen da je još snažnije osetio sopstvenu
iznemoglost. Želeo je da plače. Pandorino blagostanje je oduvek bilo od najveće važnosti za njegov op-
stanak. Nije bilo neophodno da bude u njenoj blizini - i bolje je bilo kada su bili udaljeni - ali je morao da zna
da je negde postojala, da je živa i da će se možda pono- vo sresti. Ono što je sada video u njoj - a spazio je i
ranije - ispunilo ga je zlom slutnjom. Ako je on osećao gorčinu, Pandoru je ispunjavao očaj.
„Dođite”, rekao je Santino, „oni čekaju.” Ovo je bilo izrečeno učtivim tonom.
„Znam”, odgovorio je Marijus.
,,Ah, kakav smo mi trio!” - odjednom je prošaptala Pandora. Bila je iznurena, krhka, gladna sna i snova, ali je
ipak zaštitnički još snažnije obgrlila Marijusa oko struka.
„Mogu i sam da hodam, hvala”, rekao je sa za njega nekarakterističnom zlobom, i to baš njoj, koju je najviše
voleo.
„Hodaj, onda”, odgovorila je. Samo u jednom kratkom trenu je spazio njenu dobro poznatu toplinu, čak i
tračak njene stare visprenosti. Blago ga je ćušnula, a onda je i sama krenula prema kući.
Kiselina. Njegove misli pretvorile su se u oporu kiselost dok ju je pratio. On ne može da bude ni od kakve po-
moći ovim besmrtnicima. Svejedno, koračao je zajedno sa Maelom i Santinom ka svetlosti koja se pre- livala
sa prizemnih prozora. Šuma sekvoja se izgubila u senci, nije se čuo nijedan šuštaj lišća. Ovde je vazduh bio
zdrav, topao, ispunjen svežim mirisima, bez i malo hladnoće severa.
Arman. Poželeo je da zaplače.
A onda je ugledao ženu koja se pojavila na vratima. Vila sa dugom kovrdžavom crvenom kosom u kojoj se
oslikavala svetlost dvorane.
Nije se zaustavio, ali je svakako osetio zdravorazumski strah. Bila je, zasigurno, drevna koliko i Akaša. Blede
obrve gubile su se u sjaju njenog lika. Njena usta više nisu imala boju. A njene oči... Njene oči nisu istinski
bile njene. Ne, njih je oduzela nekoj svojoj smrtnoj žrtvi, i već su joj otkazi- vale poslušnost. Nije mogla jasno
da vidi dok je gledala u njega. Ah, ona je bila oslepljena blizankinja iz sna. Sada je osećala bol u nežnim
živcima pokradenih očiju.
Pandora je zastala na dnu stepeništa.
Marijus je prošao pored nje i popeo se na trem. Stao je ispred crvenokose žene, diveći se njenoj visini - bila
je visoka kao i on - i finoj simetriji njenog maskolikog lica. Nosila je gracioznu haljinu od crne vune sa vi-
sokom kragnom i dugačkim rukavima. Tkanina je padala u trouglastim gloknama ispod tankog pojasa od is-
pletenog crnog konopca smeštenog tik ispod njenih malih grudi. Zaista divna odeća. Činila je da njeno lice
bude još svetlucavije i različitije od svega što ju je okruživalo. Bila je to maska sa svetlom koje je isijavalo iz
nje, svetlom uokvirenim ramom crvene kose.
Ali, bilo je još toga čemu se moglo diviti, mnogo toga više od ovih jednostavnih odlika koje je posedovala, u
ovom ili onom obliku, možda još pre šest hiljada godina. Snaga ove žene ga je zapanjila. Njena moć je
pružala utisak beskonačne fleksibilnosti i sveprisutne opasnosti. Da li je ona bila istinski besmrtnik? Onaj koji
nikada nije spavao, nikada utihnuo, nikada posednut ludilom? Onaj koji je hodio racionalnog uma i
odmerenim koraci- ma kroz sve milenijume od kada je rođen?
Dozvolila mu je, iz kojih god razloga, da zna da je to upravo bilo ono što ona jeste.
Video je njenu nemerljivu snagu kao da je bila užareno svetlo, ali je osetio i neposredu neformalnost, jednu
neposrednu prijemčivost inteligentnog uma.
Ali, kako protumačiti njen izraz lica. Kako znati šta je zaista osećala.
Iz nje je isijavala duboka i blaga ženstvenost, ništa manje tajanstve- ua nego sve ostalo vezano za nju, nežna
ranjivost koju je oduvek povezivao sa ženama, iako bi tu i tamo tu istu osobinu pronalazio kod izrazito
mladih muškaraca. U snovima je njeno lice ispoljavalo tu nežnost i, iako sada nev- idljiva, nije bila ništa
manje stvarna. U neko drugo doba to bi ga očaralo, a sada je samo primećivao, kao što je primećivao i njene
pozlaćene nokte, tako divno odnegovane, kao i prstenje sa dragim kamenjem koje je nosila.
,,Svih ovih godina znaš za mene”, rekao joj je učtivo na starolatin- skom. „Znala si da čuvam Majku i Oca. Za-
što nisi došla k meni? Zašto mi nisi obelodanila ko si?”
Sačekala je da prođe jedan poduži trenutak pre nego što je odgovo- rila, očiju koje su iznenada preletele
preko onih koji su mu se sada približavali.
Santino je bio užasnut od ove žene, iako ju je veoma dobro poz- navao. I Mael je se plašio, takode, iako
možda malo manje od Santina. Zapravo, činilo se da je Mael voli i da je za nju bio vezan na neki pokoran
način. Što se Pandore tiče, jedva da je bila uplašena. Još se više približila Marijusu, kao da je želela da stane
rame uz rame sa njim, bez obzira šta je nameravao da preduzme.
,,Da, znala sam za tebe”, iznenada je prozborila žena. Govorila je modernim engleskim jezikom. Bio je to ne-
pogrešiv glas jedne od blizanki- nja iz sna, one slepe sestre koja je vrisnula ime svoje neme sestre, Mekare,
kada je besna gomila obe zatvorila u kamene kovčege.
Naši se glasovi, zapravo, nikada ne menjaju, pomislio je Marijus. Glas je bio mladalački lep. Posedovao je
suzdržanu nežnost kada je ponovo prozborila.
„Mogla sam da ti uništim svetilište da sam došla”, rekla je. „Mogla sam da zakopam kralja i kraljicu ispod
mora. Mogla sam čak i da ih uništim, a time bih uništila i sve nas. To nisam želela da učinim. Tako da nisam
pre- duzela ništa. Šta bi ti voleo da sam uradila? Nisam mogla da preuzmem tvoj teret. Nisam mogla da ti
pomognem. Tako da nisam došla.”
Bio je to bolji i sadržajniji odgovor nego što je očekivao. Nije bilo nemoguće voleti ovo stvorenje. S druge
strane, bio je to samo početak. A njen odgovor - to nije bila cela istina.
„Nije?” - upitala ga je. Njeno lice je u trenutku razotkrilo tračak blagih linija, ostatak nečega što je nekada
bilo ljudsko. ,,Šta je cela istina?”
- upitala je. ,,To da ti ništa ne dugujem, a najmanje od svega saznanje da postojim, i to da si ti drzak
što mi govoriš da je trebalo da ti se otkrijem? Ja sam videla na hiljade nalik tebi. Ja znam za vas od trenutka
vašeg postoja- nja. Znam i kada zauvek nestanete. Šta si ti meni? Mi smo sada na okupu jer tako mora biti. U
opasnosti smo. Sve živo je u opasnosti! Možda ćemo se zavoleti i jedno drugo poštovati kada se sve ovo
okonča. A, možda nećemo. Možda ćemo svi biti mrtvi.”
„Može biti”, rekao je tiho. Nije mogao da obuzda osmeh. Bila je u pravu. Dopao mu se njen način, kao kost
tvrd i ogoljen način na koji je govorila.
Iz iskustva je znao da su svi besmrtnici bili nepopravljivo obeleženi vremenom u kojem su bili rođeni. To je
bilo tačno i u pogledu ove drevne, čije su reči posedovale surovu jednostavnost, iako je prizvuk glasa bio
nežan.
,,Ja nisam u potpunosti pri sebi”, dodao je nestrpljivo, pomalo raz- dražljivo. ,,Sve ovo što mi se dogodilo
nisam preživeo onako uspešno kako je trebalo da preživim. Moje telo je isceljeno - staro čudo.” Podrugljivo
se nasmešio. ,,Ali, ne mogu da razumem moje sadašnje stanje. Gorčinu, pot- puni...” Zaustavio se.
„Potpuni mrak”, rekla je.
,,Da. Zivot mi nikada nije izgledao besmislenije”, dodao je. ,,Ne mislim samo na nas. Zelim da kažem - da
iskoristim tvoj izraz - da mislim na sve živo. To je šala, zar ne? Svest, to je neka vrsta šale.”
,,Ne”, rekla je. ,,To nije tako.”
,,Ne slažem se sa tobom. Da li ćeš se sada sa mnom ophoditi kao da ne zavređujem sopstveno mišljenje?
Sada ćeš mi reći koliko si hiljada god- ina živele pre nego što sam se ja i rodio? Koliko toga znaš više od
mene?” Ponovo je pomislio na svoje zarobljeništvo, led koji mu nanosi bol, bol koji se širi njegovim telom.
Pomislio je na besmrtne glasove koji su mu se odaz- vali; spasitelje koji su krenuli ka njemu, samo da bi,
jedan po jedan, bili zahvaćeni Akašinim plamenom. Čuo ih je kako umiru, iako ih nije video! Šta je njemu
značilo snevanje? San o blizankinjama.
Iznenada je posegnula i nežno uhvatila njegovu desnu ruku između oba svoja dlana. Bilo je to kao da mu se
ruka nalazi u čeljustima neke mašine, i iako je Marijus ostavljao istovetni utisak na mnoge mlađane vam-
pire svih ovih godina, on je tek sada osetio takvu sveprožimajuću snagu.
„Marijuse, sada si nam potreban”, rekla je srdačno, očiju koje su iznenada zasvetlele u žutoj svetlosti koja je
prodirala sa vrata iza nje i kroz prozore s njene desne i leve strane.
,,U ime nebesa, zašto?”
,,Ne rugaj se”, odgovorila je. ,,Uđi u kuću. Moramo da razgovaramo dok još ima vremena.”
,,0 čemu?” - insistirao je. „O tome zašto nas je Majka poštedela i dozvolila nam da ostanemo u životu? Ja
znam odgovor na to pitanje. Smešno mi je. Sasvim je očigledno da ona tebe ne može da ubije, a nas... nas je
poštedela jer Lestat to želi. Ti to razumeš, zar ne? Dve hiljade godina sam brinuo o njoj, štitio je, klanjao joj
se, da bi me sada poštedela zbog svoje Ijubavi prema dve stotine godina starom mladiću po imenu Lestat.”
„Nemoj da si tako siguran u to!” - iznenada je rekao Santino.
,,Ne”, rekla je žena. ,,To nije njen jedini razlog. Ali, mnogo je toga što treba da razmotrimo...”
„Znam da si u pravu”, rekao je. ,,Ali, ja nisam raspoložen za to. Moje su iluzije nestale a da nisam ni znao da
su bile iluzije. A mislio sam da posedujem takvu mudrost! To je bio moj osnovni izvor ponosa. Ziveo sam u
prisustvu večnih stvorenja. A onda, kada sam je video da stoji u svetilištu, znao sam da su se sve moje naj-
dublje nade i snovi ostvarili! Ona je bila živa unutar svog tela. Ziva, dok sam ja igrao ulogu pomoćnika, roba,
večnog čuvara njene grobnice!”
Ali, čemu objašnjenja? Njen opaki osmeh, njene podrugljive reči upućene njemu, led koji pada. Hladna
tmina koja je nakon toga usledila, i blizankinje. Ah, da, blizankinje. To je bila suština svega, više nego bilo šta
drugo, i odjednom mu je palo na pamet da su ga snovi omađijali. Trebalo je da posumnja u to mnogo ranije.
Pogledao je u nju. Činilo se kao da su je snovi odjedared opkolili, kao da su je odveli iz ovog trenutka u ona
moćna vremena. Ugledao je sunčevu svetlost; video je mrtvo telo majke; ugledao je blizankinje koje se nad-
nose nad telom. Tolika pitanja...
,,Ali, kakve veze imaju ti snovi sa ovom katastrofom?” - iznenada je zahtevao da zna. Bio je tako bespo-
moćan naspram tih beskonačnih snova.
Zena ga je posmatrala jedan poduži trenutak pre nego što je odgovorila.
„Objasniću ti, koliko je to u mojoj moći. Ali, prvo moraš da se smiriš. Ponašaš se kao da si ponovo mladalački
osion, a to mora da je prokletstvo.”
Nasmejao se.
,,Ja nikada nisam bio mlad. Ali, šta, zapravo, time želiš da mi
kažeš?”
„Besan si i buncaš. Ja te ne mogu utešiti.”
„Uradila bi to da možeš?”
,,Da.”
Blago se nasmejao.
Dostojanstveno je pružila ruke ka njemu. Taj gest ga je iznenadio, ne zato što je bio neuobičajen, već zato
što ju je toliko puta video da na taj način prilazi da zagrli svoju sestru u snovima.
„Moje je ime Maharet”, rekla je. „Zovi me mojim imenom i otkloni sve nepoverenje. Uđi u moju kuću.”
Nagnula se napred, rukama dodirujući ivice njegovog lica dok ga je ljubila u obraz. Njena crvena kosa je
dodirnula njegovo lice, a taj osećaj ga je zbunio. Parfem koji se širio iz njene odeće zbunjivao ga je - bio je to
blagi orijentalni miris, koji ga je podsećao na mirišljave štapiće na koje je mirisa- lo svetilište.
„Maharet”, rekao je ljutito. ,,Ako sam vam potreban, zašto nisi došla po mene kada sam ležao u ledenoj
rupi? Da li je ona mogla tebe da spreči?”
„Marijuse, ja jesam došla”, rekla je. ,,A sada si ovde, sa nama.” Pustila ga je i spustila ruke, koje su se dosto-
janstvero sklopile preko suknje koju je nosila. ,,Da li ti misliš da ja nisam ništa radila tokom svih ovih noći
kada je naša vrsta bila uništavana? Nalevo i nadesno od mene, širom sveta, ona je ubijala one koje sam
volela ili poznavala. Ja nisam mogla da budem svuda da zaštitim sve žrtve. Krici su dopirali do mene iz svake
tačke na kugli zemaljskoj. Ja sam vodila sopstvenu potragu, prolazila sam kroz ličnu žalost...” Naglo je za-
stala.
Oblilo ju je blago rumenilo i u njegovom nežnom blesku ljudske crte njenog lica se povratiše. Bila je u
bolovima, fizičkim i mentalnim, očiju zamagljenih tankim slojem krvavih suza. Bilo je tako čudno videti
krhkost koju suze daju ovakvom neuništivom telu. Patnja je zračila iz nje - on to nije mogao da podnese - jer
je bila nalik samim snovima. Video je dugačak niz slika, upečatljivih ali u potpunosti različitih. Iznenada je sh-
vatio...
,,Ti nisi ta koja nam je odašiljala snove!” - šapnuo je. ,,Ti nisi izvor
snova.”
Nije odgovorila.
„Bogovi, gde je tvoja sestra? Šta sve to znači?”
Blago se trgla, kao da je ubo u samo srce. Pokušala je da prikrije svoj um od njega, ali je on osetio neugasivu
patnju. U tišini je zurila u njega, ispitujući njegovo lice i čitavu figuru polako i očigledno, kao da je htela da
mu da do znanja da je nepopravljivo prevršio svaku meru.
Mogao je da oseti strah koji je do njega dopirao od Maela i Santina, koji se nisu usudili ni da pisnu. Pandora
mu se približila, još više mu upućujući znakove upozorenja dok ga je hvatala za ruku.
Zašto joj se obraćao tako okrutno, nestrpljivo? Moja potraga, moja žalost... Neka sve ide do đavola!
Posmatrao ju je dok je zatvarala oči i prstima nežno pritiskala očne kapke, kao da će time otkloniti bol u svo-
jim očima, što se nije dogodilo.
„Maharet”, obratio joj se nežnim i iskrenim uzdahom. „Nalazimo se usred rata i stojimo nasred borbenog
polja jedno drugom upućujući teške reči. Ja sam najgori grešnik. Sve što želim je da razumem.”
Pogledala je u njega još uvek pognute glave, sa rukom ispred lica. Njen pogled bio je surov, skoro zloban.
Svejedno, video je sebe kako besmis- leno zuri u prefinjene prevoje njenih prstiju, zlatne nokte i prstenje sa
rubinima i smaragdima koji su iznenada blesnuli kao da su bili osvetljeni električnom svetlošću.
Pade mu na pamet najneočekivanija i najodvratnija od svih misli - da, ukoliko ne prestane sa takvim glupim
ponašanjem, nikada više neće videti Armana. Mogla bi da ga otera odavde ili još gore... A tako je želeo - pre
nego što se sve ovo svrši - da vidi Armana.
,,Sada uđi, Marijuse”, iznenada je rekla učtivim i opraštajućim glasom. „Podi sa mnom i ponovo se sretni sa
svojim starim detetom, a onda ćemo se priključiti ostalima koje zanima isto ono što i tebe. Idemo.”
,,Da, moje staro dete...”, promucao je. Ponovo je osetio čežnju za Armanom, koja ga je podsećala na muziku,
na Bartokov violinski stav odsvi- ran na nekom udaljenom i bezbednom mestu gde bi imao sve vreme ovog
sveta za slušanje. Svejedno, mrzeo ju je, mrzeo je sve njih. Mrzeo je i sebe. Druga blizankinja, gde se nalazila
druga blizankinja? Blesak slike vrele prašume. Blesci iščupane vinove loze i njenih mladica koje se krše pod
koracima. Pokušao je da pronađe smisao, ali mu to nije polazilo za rukom. Mržnja ga je trovala.
Mnogo je puta bio svedok ovog mračnog poricanja života kod smrt- nika. Imao je prilike da čuje da i najmu-
driji među njima kažu: „Život nije vredan toga”. Nikad to nije suštinski shvatio, sve do sada, kada mu je to
postalo posve razumljivo.
Neodređeno je video da se okrenula i onim drugima koji su stajali oko njega. Pružala je dobrodošlicu Santinu
i Pandori i pozivala ih u kuću.
Kao u nekom transu, video ju je kako se okreće i predvodi ih. Njena je kosa bila tako dugačka da je otpozadi
dopirala do struka, ta bujna masa mekanih crvenih kovrdža. Osetio je neizdrživu potrebu da ih dodirne, da
vidi da li su zaista bile tako mekane kakvim su se činile. Bilo je neverovat- no da mu pažnju, u ovom
trenutku, može privući nešto lepo, nešto što nije bilo lično, i da je to moglo da učini da se oseća dobro, kao
da se ništa nije desilo, kao da je svet bio dobro mesto. Ponovo je video netaknuto svetilište
- hram u samom centru sveta. Ah, taj idiotski ljudski mozak, pomislio je, kako samo grabi sve što mu
se ponudi. A sama pomisao da ga Arman čeka, tako blizu...
Povela ih je kroz nekoliko velikih, oskudno nameštenih soba. Ovo mesto je i pored svega posedovalo atmos-
feru zamka: plafonske grede bile su ogromne, kamini, od kojih je svaki bio ispunjen rasplamsanom vatrom,
nisu bili ništa više do otvorena kamena ognjišta.
Sve je podsećalo na stare dvorane za okupljanje u Evropi srednjeg veka, kada su rimski putevi bili razrušeni a
latinski jezik zaboravljen, kada su se stara ratnička plemena ponovo uzdigla. Kelti su, zapravo, na kraju tri-
jumfovali. Oni su bili ti koji su osvojili Evropu; njeni feudalni zamkovi nisu bili ništa više do keltski logori, čak
je i u savremenim državama keltsko sujeverje bilo postojanije i rasprostranjenije od rimskog razuma.
Ali, mesta kao što je bilo ovo postojala su još od davnijih vremena. Muškarci i žene su živeli u gradovima iz-
građenim u ovom stilu i pre nego što je izmišljeno pismo; u prostorijama od maltera i drveta; među ručno
tkanim ili kovanim stvarima.
To mu se prilično dopadalo. Ah, ponovo taj idiotski mozak, pomis-
lio je, da na tako nešto obraća pažnju u ovakvom jednom trenutku. Ali, mesta koja su izgradili besmrt-
nici oduvek su ga intrigirala. A ovo je bilo jedno od onih prostora koje je trebalo polako proučavati, spozna-
vati tokom veoma dugog vremenskog perioda.
Prošli su kroz čelična vrata i kročili u samu planinu. Miris sirove zemlje ga je preplavio. Pa ipak, išli su novim
metalnim hodnikom, limenih zidova. Mogao je da čuje generatore, računare, sve one drage zujajuće elek-
trične zvuke koji su činili da se nekada oseća bezbedno i u sopstvenom domu.
Uspinjali su se gvozdenim stepenicama koje su kružile sve više dok ih je Maharet predvodila nagore. Grublji
zidovi na koje su naišli ukazivali su na to da su u samom središtu planine, u njenim dubokim venama sačin-
jenim od obojene gline i stene. Ovde je rasla malena paprat; ali, odak- le je dopirala svetlost? Svetlo sa
nebeskog svoda visoko iznad njih. Mala vrata raja. Zahvalno je bacio pogled na sjaj plavog svetla.
Najzad su dospeli do širokog odmorišta i kročili u malenu zamračenu sobu. Tu su se nalazila vrata koja su
vodila u mnogo veću pros- toriju, gde su ih čekali ostali. Sve što je Marijus u tom trenutku mogao da vidi bio
je svetli odraz udaljenog plamena, od kojeg je sklonio pogled.
U toj maloj sobi neko ga je čekao, neko čije prisustvo nije mogao, osim na najobičniji način, da opazi. Ta
figura je sada stajala iza njega. Pošto je Maharet kročila u veliku sobu, vodeći sa sobom Pandoru, Santina i
Maela, shvatio je šta će se dogoditi već sledećeg trenutka. Kako bi se pri- brao, usporeno je udahnuo i zatvo-
rio oči.
Gorčina koju je do malopre osećao sada mu se učinila trivijalnom; pomislio je na ovoga čije je postojanje već
vekovima predstavljalo neprekid- nu patnju; čija je mladost, sa svim njenim potrebama, postala istinski
večna; na ovog kojeg nije spasao niti usavršio. Koliko je samo puta tokom svih ovih godina sanjao o
ponovnom susretu, a da nikada nije imao dovoljno hrabrosti da to i ostvari; a sada, na ovom bojnom polju, u
ovom trenutku uništenja i prevrata, trebalo je da se najzad sretnu.
,,Ljubavi moja”, šapnuo je. Odjednom ga je obuzeo osećaj pročišćenja koje je spoznao i onda kada je uzletao
sve više i više iznad snežnog prostranstva, van domašaja ravnodušnih oblaka. Nikada ranije nije ’zgovorio
iskrenije reči. „Moj divniAmadeo”, rekao je.
Ispruživši ruku, osetio je dodir Armanove ruke.
Kako je samo mekana bila ta natprirodna koža, nežna kao ljudska, hladnjikava i podatna. Nije mogao da se
uzdrži. Zaplakao je. Otvorio je oči da bi video dečačku figuru koja je stajala pred njim. Oh, kakav izraz. Tako
prihvatljiv, pokoran. A onda je raširio ruke.
Pre toliko vekova, u palati u Veneciji, pokušao je da napravi posto- janu, večnu boju koja bi posedovala svo-
jstva ove ljubavi. Šta je trebalo da bude naravoučenije? Da na čitavom svetu nema dva bića koja poseduju
istu tajnu, istovetni dar za privrženost ili odricanje; da je u jednom običnom detetu, ranjenom dečaku, pron-
ašao blagu tugu i jednostavnu dosto- janstvenost koja će zauvek slomiti njegovo srce? On ga je razumeo! On
ga je voleo kao niko drugi, nikada.
Kroz suze nije video optuživanje zbog velikog eksperimenta koji je izvršio nad njim, a koji se izjalovio. Video
je lice koje je naslikao, sada blago pomračeno onim što naivno nazivamo mudrošću; a osetio je i istu onu
ljubav u koju se toliko uzdao u onim prohujalim izgubljenim noćima.
Kada bi samo bilo vremena, vremena da se pohrli u tišinu šume - na neko toplo, osamljeno mesto među vi-
sokim sekvojama - i da se razgo- vara satima tokom dugačkih noći u kojima nema mesta žurbi. Ali, ostali su
čekali; upravo stoga su ovi trenuci bili još dragoceniji, ali i tužniji.
Stegao je ruke oko Armana. Poljubio je Armanove usne i njegovu dugačku, puštenu i razbarušenu kosu.
Željno je prebacio ruku preko Armanovog ramena. Pogledao je u tanku belu ruku koju je držao u svojoj.
Svaki njen detalj je želeo da zauvek sačuva na slikarskom platnu; svaki taj detalj je sigurno sačuvan u smrti.
,,Oni čekaju, zar ne?” - upitao je. „Neće nam dati više od nekoliko minuta da budemo zajedno.”
Neosuđujući, Arman je klimnuo glavom. Tihim, jedva čujnim glasom, rekao je;
„Dovoljno je i to. Oduvek sam znao da ćemo se ponovo sresti.” Oh, kakva je samo sećanja povratio zvuk tog
glasa. Palata sa svojim ukrašenim tavanicama, kreveti prekriveni crvenim baršunom. Lik ovog mladića koji se
užurbano penje uz mermerne stepenice, lica rumenog od zimskog vetra koji je duvao sa Jadranskog mora,
njegove plamene braon oči. ,,Čak i u trenuci- ma izlaganja najvećim opasnostima”, nastavio je da govori glas,
„znao sam da ćemo se sresti pre nego što budem slobodan da umrem.”
„Slobodan da umreš?” - odgovorio je Marijus. ,,Mi smo uvek slo- bodni da umremo, zar ne? Ono što, među-
tim, treba da imamo je hrabrost da to i uradimo, ako je to zaista ono što je ispra'/no.”
Činilo se da se Arman u trenutku zamislio nad ovom mišlju. Blaga odsutnost koja se pojavila na njegovom
licu doprinela je Marijusovom osećanju tuge.
,,Da, to je tačno”, rekao je.
„Volim te”, iznenada je prošaputao Marijus, strasno kao što bi to uradio neki smrtnik. ,,Oduvek sam te
voleo. Voleo bih kada bih u ovom trenutku mogao da verujem u bilo šta drugo osim ljubavi, ali to nije
moguće.”
Neki blagi zvuk ih je prekinuo. Maharet se pojavila na vratima.
Marijus je prebacio ruku preko Armanovog ramena. Nastao je konačan trenutak tišine i razumevanja među
njima. A onda su krenuli za Maharet u prostranu odaju na vrhu planine.
Prostorija je bila sagrađena sva od stakla, sem zida koji se nalazio iza njega i udaljenog gvozdenog dimnjaka
koji se izdizao sa plafona iznad bukteće vatre. Sem plamena nije bilo nikakve druge svetlosti, dok su se izvan
i iznad te prostorije prostirali oštri vrhovi džinovskih sekvoja i blago pacifičko nebo sa njegovim maglovitim
oblacima i majušnim kukavičkim zvezdama.
Ali svejedno, izgledalo je divno, zar ne? Čak iako to nije bilo nebo nad napuljskom lukom, ili ono koje se
videlo sa padine Anapurne, niti sa čamca koji pluta usred mračnog mora. Sam njegov opseg beše
veličanstven, a kad je samo pomislio da je pre kratkog vremena bio visoko gore, plutajući u mraku gde su ga
videli samo njegovi pratioci, poput samih zvezda. Vratila mu se radost, kao i onda kada je pogledao u Ma-
haretinu crvenu kosu. Nije bilo ni traga žalosti koja bi se pojavljivala u trenucima kada bi zamišljao Armana
pored sebe; samo radost, objektivna i uzvišena. To je bio dovoljan razlog da živi.
Iznenada mu je palo na pamet da mu ogorčenost ili žaljenje baš nisu išli od ruke, nije imao snage za to, a ako
je planirao da povrati svoje dostojanstvo, bolje bi bilo da se što pre dovede u red.
Dobrodošlicu mu je poželeo tih, prijateljski i nenametljiv smeh; možda pomalo pripit, smeh mlađanog i ner-
azumnog vampira. Nasmejao mu se, bacajući pogled na ovo raspoloženo stvorenje, na Danijela. Danijel,
anonimni momak iz Intervjua sa vampirom. Brzo je shvatio da je to bilo Armanovo čedo, jedino ljudsko biće
koje je Arman ikada preobrazio. Ovo stvorenje je krenulo đavoljim putem sa dobre pozicije, ovo veselo i
zane- seno biće, ojačano svim onim što je Arman mogao da mu pruži.
Kako je samo mekana bila ta natprirodna koža, nežna kao ljudska, hladnjikava i podatna. Nije mogao da se
uzdrži. Zaplakao je. Otvorio je oči da bi video dečačku figuru koja je stajala pred njim. Oh, kakav izraz. Tako
prihvatljiv, pokoran. A onda je raširio ruke.
Pre toliko vekova, u palati u Veneciji, pokušao je da napravi posto- janu, večnu boju koja bi posedovala svo-
jstva ove Ijubavi. Šta je trebalo da bude naravoučenije? Da na čitavom svetu nema dva bića koja poseduju
istu tajnu, istovetni dar za privrženost ili odricanje; da je u jednom običnom detetu. ranjenom dečaku, pron-
ašao blagu tugu i jednostavnu dosto- janstvenost koja će zauvek slomiti njegovo srce? On ga je razumeo! On
ga je voleo kao niko drugi, nikada.
Kroz suze nije video optuživanje zbog velikog eksperimenta koji je izvršio nad njim, a koji se izjalovio. Video
je lice koje je naslikao, sada blago pomračeno onim što naivno nazivamo mudrošću; a osetio je i istu onu
ljubav u koju se toliko uzdao u onim prohujalim izgubljenim noćima.
Kada bi samo bilo vremena, vremena da se pohrli u tišinu šume - na neko toplo, osamljeno mesto među vi-
sokim sekvojama - i da se razgo- vara satima tokom dugačkih noći u kojima nema mesta žurbi. Ali, ostali su
čekali; upravo stoga su ovi trenuci bili još dragoceniji, ali i tužniji.
Stegao je ruke oko Armana. Poljubio je Armanove usne i njegovu dugačku, puštenu i razbarušenu kosu.
Željno je prebacio ruku preko Armanovog ramena. Pogledao je u tanku belu ruku koju je držao u svojoj.
Svaki njen detalj je želeo da zauvek sačuva na slikarskom platnu; svaki taj detalj je sigurno sačuvan u smrti.
,,Oni čekaju, zar ne?” - upitao je. ,,Neće nam dati više od nekoliko minuta da budemo zajedno.”
Neosuđujući, Arman je klimnuo glavom. Tihim, jedva čujnim glasom, rekao je:
„Dovoljno je i to. Oduvek sam znao da ćemo se ponovo sresti.” Oh, kakva je samo sećanja povratio zvuk tog
glasa. Palata sa svojim ukrašenim tavanicama, kreveti prekriveni crvenim baršunom. Lik ovog mladića koji se
užurbano penje uz mermerne stepenice, lica rumenog od zimskog vetra koji je duvao sa Jadranskog mora,
njegove plamene braon oči. „Čak i u trenuci- ma izlaganja najvećim opasnostima”, nastavio je da govori glas,
„znao sam da ćemo se sresti pre nego što budem slobodan da umrem.”
„Slobodan da umreš?” - odgovorio je Marijus. ,,Mi smo uvek slo- bodni da umremo, zar ne? Ono što, među-
tim, treba da imamo je hrabrost da to i uradimo, ako je to zaista ono što je ispravno.”
Činilo se da se Arman u trenutku zamislio nad ovom mišlju. Blaga odsutnost koja se pojavila na njegovom
licu doprinela je Marijusovom osećanju tuge.
,,Da, to je tačno”, rekao je.
„Volim te”, iznenada je prošaputao Marijus, strasno kao što bi to uradio neki smrtnik. „Oduvek sam te voleo.
Voleo bih kada bih u ovom trenutku mogao da verujem u bilo šta drugo osim ljubavi, ali to nije
moguće.”
Neki blagi zvuk ih je prekinuo. Maharet se pojavila na vratima.
Marijus je prebacio ruku preko Armanovog ramena. Nastao je konačan trenutak tišine i razumevanja među
njima. A onda su krenuli za Maharet u prostranu odaju na vrhu planine.
Prostorija je bila sagrađena sva od stakla, sem zida koji se nalazio iza njega i udaljenog gvozdenog dimnjaka
koji se izdizao sa plafona iznad bukteće vatre. Sem plamena nije bilo nikakve druge svetlosti, dok su se izvan
i iznad te prostorije prostirali oštri vrhovi džinovskih sekvoja i blago pacifičko nebo sa njegovim maglovitim
oblacima i majušnim kukavičkim zvezdama.
Ali svejedno, izgledalo je divno, zar ne? Čak iako to nije bilo nebo nad napuljskom lukom, ili ono koje se
videlo sa padine Anapurne, niti sa čamca koji pluta usred mračnog mora. Sam njegov opseg beše
veličanstven, a kad je samo pomislio da je pre kratkog vremena bio visoko gore, plutajući u mraku gde su ga
videli samo njegovi pratioci, poput samih zvezda. Vratila mu se radost, kao i onda kada je pogledao u Ma-
haretinu crvenu kosu. Nije bilo ni traga žalosti koja bi se pojavljivala u trenucima kada bi zamišljao Armana
pored sebe; samo radost, objektivna i uzvišena. To je bio dovoljan razlog da živi.
Iznenada mu je palo na pamet da mu ogorčenost ili žaljenje baš nisu išli od ruke, nije imao snage za to, a ako
je planirao da povrati svoje dostojanstvo, bolje bi bilo da se što pre dovede u red.
Dobrodošlicu mu je poželeo tih, prijateljski i nenametljiv smeh; možda pomalo pripit, smeh mlađanog i ner-
azumnog vampira. Nasmejao mu se, bacajući pogled na ovo raspoloženo stvorenje, na Danijela. Danijel,
anonimni momak iz Intervjua sa vampirom. Brzo je shvatio da je to bilo Armanovo čedo, jedino ljudsko biće
koje je Arman ikada preobrazio. Ovo stvorenje je krenulo đavoljim putem sa dobre pozicije, ovo veselo i
zane- seno biće, ojačano svim onim što je Arman mogao da mu pruži.
Brzo je osmotrio ostale koji su se okupili oko ovalnog stola.
S njegove desne strane, pomalo udaljena, stajala je Gabrijela, plave kose upletene u kiku koja joj je padala
niz leđa i očiju ispunjenih nekom neobjašnjivom patnjom. Pored nje je bio Lui, ozbiljan i pasivan kao i uvek,
koji je nemo zurio u Marijusa kao da vrši nekakav naučni opit ili mu se klanja, ili možda i jedno i drugo. Za-
tim, tu je bila njegova voljena Pandora, talasaste kose koja joj je slobodno padala preko ramena, još uvek
posuta majušnim sjajniro kapljicama istopljenog mraza. Santino je sedeo desno od nje, sada ponovo uredan,
bez prašine na njegovoj fino sašivenoj odeći od crnog baršuna.
Sa njegove leve strane sedeo je Kajman, još jedan drevni, koji je svoje ime saopštio nečujno i bez otezanja.
Bilo je to, zapravo, jedno jezivo biće, lica koje je bilo još glatkije od Maharetinog. Marijus nije mogao da
skloni pogled sa njega. Nikada ga lica Majke i Oca nisu tako zaprepastila, iako su ona, takođe, posedovala
ove crne oči i gavrancrnu kosu. U pitanju je bio nje- gov osmeh, zar ne? Otvoren i predusretljiv izraz koji je
opstajao bez obzira na pokušaje vremena da ga uklone. To stvorenje je ličilo na nekog mistika ili sveca, iako
je bio brutalni ubica. Nedavno ispijena ljudska krv je veoma blago omekšala njegovu kožu i dala malo rume-
nila njegovim obrazima.
Mael, zapušten i neuredan kao i uvek, zauzeo je stolicu s Kajmanove leve strane. Kraj njega je sedeo još
jedan drevni, Erik, po Marijusovoj proceni stariji od tri hiljade godina. Bio je suvonjav i prividno krhkog iz-
gleda, a imao je možda nekih trideset godina kada je umro. Svojim blagim smeđim očima gledao je zamišl-
jeno u Marijusa. Njegova ručno izrađena odeća bila je nalik odličnoj kopiji odela koje su u savremenim rad-
njama kupovali i nosili poslovni ljudi.
Ali, kakvo je bilo ovo drugo biće? Ono koje je sedelo desno od Maharet, smešteno tačno preko puta Mari-
jusa na samom kraju stola? Ono ga je zaista zaprepastilo. Druga blizankinja, bila je prva pomisao koja mu je
pala na pamet dok je zurio u njene zelene oči i bakarnocrvenu kosu.
Ali, to biće je sigurno još juče bilo živo. Nije mogao da objasni odak- le joj tolika snaga i takva ledena belina;
odakle izvire taj probadajući način na koji je zurila u njega; snažna telepatska moć koja je zračila iz nje, niz
mračnih i jasno iskazanih slika koje izgleda nije uspevala da kontroliše. Videla je neobjašnjivu preciznost slike
Amadea okruženog crnokrilim anđelima dok je klečao u molitvi, koju je naslikao pre toliko vekova. Marijus
se stresao.
,,U kriptama Talamaske”, prošaptao je. ,,Tamo se nalazi moja slika?” Nasmejao se bezobrazno i
otrovno. ,,Dakle, tamo se nalazi!”
To stvorenje se uplašilo; nije imala nameru da otkrije svoje misli. Zaštitnički orijentisana prema Talamaski i
beznadežno smušena, povukla se u sebe. Činilo se kao da se njeno fizičko telo smanjuje, a da joj se moć, s
druge strane, dvostruko uvećava. Čudovište. Čudovište sa zelenim očima i krhkim kostima. Rođena je juče,
da, kao što je i pretpostavio; u njoj je još uvek bilo živog tkiva. Iznenada je shvatio sve u vezi nje. Ovo
stvorenje po imenu Džesi preobrazila je Maharet. Ono je, zapravo, bilo ljudski potomak ]ylaharet, a sada je
postalo dete svoje drevne majke. Ta spoznaja ga je zaprepastila, a pomalo i uplašila. Krv koja je kolala kroz
vene ovog mladog stvorenja imala je silne moći koje Marijus nije mogao ni da zamisli. Nije imala nikakvu
potrebu za krvlju, iako, takoreći, još nije bila u pravom smis- lu mrtva.
Mora da zaustavi ovo nemilosrdno čeprkanje i procenjivanje. Oni su, zapravo, čekali samo na njega. Sve-
jedno, nije mogao da se uzdrži od razmišljanja gde se, za ime boga, nalaze i njegovi smrtni potomci, loza nje-
govih muških i ženskih rođaka koje je toliko voleo kada je bio smrtnik? Tačno je da je nekoliko stotina godina
pratio njihov napredak, ali je najzad odustao jer više nije mogao da ih prepozna; a kad smo već kod pre-
pozna- vanja, ni nekadašnji Rim nije mogao da raspozna. Pustio je da sve ode do đavola, kao što je i Rim nes-
tao u tami. Sasvim sigurno da i danas ovom zemljom hode oni koji u svojim venama nose njegovu porodičnu
krv.
Nastavio je da zuri u crvenokosu. Koliko je samo podsećala na svoju pramajku; visoka a krhka, lepa, a opet
opaka. Ovde postoji neka velika tajna, nešto u vezi porodičnog stabla, porodice... Na sebi je imala mekanu
tamnu odeću sličnu onoj koju je nosila drevna; ruke su joj bile besprekorne, a nije nosila nikakav miris ili
šminku.
Svako od njih je, na svoj način, bio veličanstven. Visoki, krupni Santino je bio elegantan u svešteničkoj crnini,
sa onim svojim požudnim očima i senzualnim ustima. Čak je i zapušteni Mael posedovao divlje i sve- proži-
majuće prisustvo dok je posmatrao drevnu ženu očiglednom mešavi- nom ljubavi i mržnje. Armanovo
anđeosko lice bilo je prosto neopisivo; a što se Danijela tiče, pa bio je divan sa tom pepeljastom kosom i sja-
jnim ljubičastim očima.
Da li je ijedan besmrtnik bio ružan? Ili je mračna magija prosto stvarala lepotu, bez obzira na prirodu žrtve
bačene u plamen? Ali, Gabrijela je i za života svakako morala da bude lepa, s obzirom na to da je posedovala
svu hrabrost svog sina, ali nimalo njegove plahovitosti, a Lui, ah, Lui je nar- avno bio upravo i izabran zbog
predivnog oblika svog lica, zbog dubine svo- jih zelenih očiju. Odabran je i zbog svoje duboko ukorenjene
sklonosti prema mračnom raspoloženju, koju je i sada ispoljavao. Izgledao je kao neko ljudsko biće koje je
natrapalo na njih, izraza lica ublaženog bojom i osećanjima; njegovo telo je bilo čudnovato ranjivo; oči luta-
juće i tužne. Cak je i Kajman posedovao neizrecivo savršenstvo lica i oblika, iako je krajnji utisak bio jeziv.
Što se Pandore tiče, video ju je kao živu smrtnicu kad god bi u nju pogledao. Ugledao bi nestrpljivu i nevinu
ženu koja mu je, pre više stotina godina, prišla na ulicama Antiohije u mrkloj noći, preklinjući ga da je načini
besmrtnom. Ne, nije video ovo povučeno i melanholično biće koje je sada sedelo mirno u svojoj jednos-
tavnoj, biblijskoj odeći, zureći kroz stak- leni zid naspram njega u galaksiju koja je bledela iza sve gušćih
oblaka.
Čak je i Erik, izbledeo od vekova i blago svetlucav, zadržao, kao i Maharet, određenu dozu ljudskosti, što ga
je činilo još privlačnijim u nje- govim varljivo androgenim čarima.
Činjenica je da Marijus nikada do tada nije imao priliku da vidi jedan takav zbor - skup besmrtnika svih
starosnih doba, od novorođenih do najdrevnijih; svaki od njih bio je obdaren nemerljivim moćima i sla-
bostima, čak i bunovni mladić kojeg je Arman vešto preobratio neiskorišćenim vrli- nama svoje devičanske
krvi. Marijus je sumnjao da je jedan takav koven ikada bio okupljen na jednom mestu.
Kako se on uklapao u celokupnu sliku, on koji je bio najdrevniji u sopstvenom, pažljivo kontrolisanom uni-
verzumu, u kojem su drevni bitisali kao nečujni bogovi? Vetar je očistio i poslednje trunke osušene krvi sa
nje- govog lica i do ramena duge kose. Njegov dugački crni ogrtac bio je mokar od snega sa mesta odakle je
došao. Dok je prilazio stolu i ratoborno iščeki- vao dozvolu od Maharet gde i kada da sedne, uvideo je da je
izgledao ništa manje čudovišno od ostalih, plavih očiju koje su zasigurno zračile hladnoćom mržnje koja je u
njemu tinjala.
„Molim te”, rekla mu je dostojanstveno. Pokazala je na praznu drvenu stolicu ispred njega, očigledno
počasno mesto u začelju stola, uko- liko se zaključi da je ona stajala na pročelju.
Stolica je bila udobna, iako ne kao većina savremenog nameštaja. Odgovarao mu je zakrivljen naslon na koji
se oslonio kada je seo, a mogao je i ruke da spusti na rukohvate, što je, takođe, bilo ugodno. Arman je seo
na praznu stolicu desno od njega.
Maharet je potom i sama bešumno sela. Položila je ruke na uglačani drveni sto ispred sebe i prekrstila ih.
Pognula je glavu, kao da je sabirala misli pre nego što se oglasi.
,,Da li smo mi jedini koji smo preživeli?” - upitao je Marijus. „Jedini, osim kraljice i onog princa derišta i...”
Zastao je.
Žamor nečujne zbunjenosti prostrujao je kroz ostale. Nema blizankinje, gde se ona nalazila? U čemu je bila
tajna?
,,Da”, odgovorila je Maharet trezveno. „Pored kraljice, princa derišta i moje sestre. Da, mi smo jedini pre-
ostali. Ili, da se pravilnije izraz- im, ovde prisutni su jedini živi na koje računam.”
Napravila je stanku kao da je želela da njene reči ostave celovit uti- sak. Nežno je pogledom prešla preko či-
tavog skupa.
„Negde daleko”, rekla je, „možda ima i drugih - drevrrih koji su odlučili da se drže po strani. Ili onih koje ona
još uvek goni, koji su osuđeni. Ali, mi smo oni koji su opstali i čije delovanje može da utiče na sudbinu ili od-
luku. Ili nameru.”
,,A, šta je sa mojim sinom?” - upitala je Gabrijela. Glas joj je bio oštar, ispunjen emocijama i blagom be-
zobzirnošču prema prisutnima. ,,Zar mi niko od vas neće reći šta je ona učinila sa njim i gde se on nalazi?”
Njen pogled je neustrašivo i očajnički sa žene prešao na Marijusa. „Sasvim je sig- urno da posedujete moć da
znate gde se on nalazi.”
Njena sličnost sa Lestatom je dirnula Marijusa. Od nje je Lestat nasledio svoju snagu, u to nema sumnje. Ali,
ona je posedovala neku hlad- noću koju Lestat nikada ne bi razumeo.
,,On je sa njom, kao što sam već kazao”, rekao je Kajman glasom dubokim i staloženim. ,,Osim toga, ne
znamo ništa više jer nam ona to ne dozvoljava.”
Gabrijela, očigledno, nije verovala u to. Osetila je da se povlači, da je obuzima želja da ode odavde posve
sama, za razliku od ostalih, koje ništa ne bi moglo da natera da napuste ovaj sto. Ali, bilo je sasvim očigledno
da se ona nije ni na koji način obavezala ovom skupu.
„Dozvolite mi da objasnim sledeće”, rekla je Maharet, ,,jer je to od najveće važnosti. Majka je, naravno,
veoma vešta u prikrivanju. Mi, koji potičemo još od ranih vekova, nikada nismo mogli da bezglasno komu-
nici- ramo sa Majkom i Ocem niti međusobno. Jednostavno smo i previše blizu izvora moći što nas i čini on-
ima što jesmo. Mi smo gluvi i slepi u pogledu umova jedni drugih, kao što je i kod vas slučaj između gospo-
dara i deteta. Kako je vreme proticalo i sve više ispijača krvi bivalo stvoreno, tako je sti- cana i moć nemog
komuniciranja među njima, kao što smo mi to oduvek činili sa smrtnicima.”
,,To, dakle, znači da vas, tebe i Kajmana Akaša ne može da pronađe, sem ukoliko ste u našem društvu”,
rekao je Marijus.
„Upravo tako. Ona nas mora videti kroz vaše umove ili, u suprot- nom, nije sposobna da nas vidi uopšte. Ni
mi nju ne možemo da vidimo, sem kroz tuđe umove. Osim što, naravno, povremeno čujemo određeni zvuk
dolaska moćne, zvuk koji je proizveden ispoljavanjem ogromne količine energije, kao i putem daha i krvi.
,,Da, taj zvuk”, tiho je promumlao Danijel. ,,Taj jeziv i nemilosrdan
zvuk.”
,,Ali, zar nema mesta na koje se možemo sakriti od nje?” - upitao je Erik. ,,Oni među nama koje ona može da
čuje i vidi?” Bio je to glas mladog bića koje je izgovaralo reči nekim teškim i nedefinisanim izgovorom, pri ko-
jem je svaka reč imala predivan prizvuk.
„Znate da takvo mesto ne postoji”, odgovorila je Maharet sa očiglednim strpljenjem. ,,Ali, samo gubimo
vreme razgovarajući o skriva- nju. Svako od vas prisutnih je ovde zato što vas ona ne može ubiti ili je izabrala
da to ne čini. Neka tako bude. Moramo da nastavimo.”
,,Ili, možda, nije dovršila svoj naum”, rekao je Erik s gađenjem. ,,Možda u svom paklenom umu još uvek nije
odlučila ko treba da umre, a ko zaslužuje da živi!”
„Mislim da si ovde bezbedan”, rekao je Kajman. ,,Što se svakog od nas prisutnih pojedinačno tiče, ona je
imala priliku da sprovede svoj naum, zar ne?”
Ali u tome i jeste bila stvar, shvatio je Marijus. Uopšte nije bilo očigledno da je Majka imala priliku da uništi
Erika, jer je on putovao u Maharetinom društvu. Došlo je do brze, nečujne razmene mišljenja, ali ne
telepatskim putem. Ono što je Marijus saznao bilo je da je Maharet stvorila Erika, i niko od njih nije pouz-
dano znao da li je Erik sada bio i previše moćan za Majku. Maharet je zamolila da se umire.
,,Ali, Lestatov um možete da čitate, zar ne?” - upitala je Gabrijela. „Zar ne možete preko njega da otkrijete
gde se nalaze?”
„Čak su i za mene ponekad nesavladiva čista i velika prostranstva”, odgovorila je Maharet. ,,Da je ostalo ispi-
jača krvi koji bi mogli da uhvate Le&tatove misli i prenesu ih meni, tada bih naravno mogla da ga pronađem
u trenu. Ali, tih ispijača krvi više nema, a Lestat je oduvek bio dobar u prikrivanju svog prisustva; za njega je
to posve prirodno. Tako je uvek sa onim snažnim pripadnicima naše vrste, sa onima koji su sami sebi do-
voljni i agresivni. Gde god da se sada nalazi, instinktivno nas isključuje.”
„Ona ga je kidnapovala”, rekao je Kajman. Ispružio je ruku preko stola i položio je preko Gabrijeline ruke.
„Sve će nam otkriti kada za to bude spremna. A, ako u međuvremenu odluči da povredi Lestata, ne postoji
ništa što bi bilo ko od nas mogao da uradi da je u tome spreči.”
Marijus se skoro nasmejao. Sticao se utisak da su drevni vampiri smatrali da su izjave koje u sebi sadrže ap-
solutnu istinu bile utešne; kakav su čudan spoj živosti i pasivnosti oni predstavljali. Da li je tako bilo i u
praskozorje zabeležene istorije? Zar su ljudi stajali ukoj)ani i prihvatali sve ono što im se činilo kao
neizbežno? Teško je mogao tako nešto da pojmi.
„Majka neće nauditi Lestatu”, rekao je Gabrijeli i svima njima. ,,Ona ga voli. U samoj srži, u pitanju je čista i
obična ljubav. Ona mu neće nauditi jer neće da povredi sebe samu. Mogu da se kladim da i ona zna sve nje-
gove trikove, isto kao i mi. On neće biti u mogućnosti da je izaziva, iako je dovoljno nepromišljen da pokuša
to da uradi.”
Gabrijela je na to klimnula glavom i iskazala nešto što je blago podsećalo na tužan osmeh. Lično je smatrala
da je Lestat mogao da izazove bilo koga ukoliko je za to imao dovoljno vremena i mogućnosti; ali ništa nije
rekla.
Nije bila ohrabrena, ali nije ni odstupala. Sedela je zavaljena u drvenoj stolici i zurila mimo njih kao da nisu ni
postojali. Nije osećala nikakvu odanost prema ovoj grupi; nije osećala nikakvu privrženost prema bilo kome
drugom, sem prema Lestatu.
„Onda, u redu”, rekla je hladno. „Odgovorite na ključno pitanje. Ako uništim to čudovište koje mi je oduzelo
sina, da li ćemo svi umreti?”
„Kako, do đavola, uopšte misliš da je uništiš?” - upitao je zaprepašćeno Danijel.
Erik se podrugljivo nasmešio.
Pogledala je, bez uvažavanja, u Danijela. Erika je potpuno ignorisala. Pogledala je u Maharet.
„Dakle, da li je stari mit istinit? Ako uništim tu, modernim jezikom rečeno, kučku, da li, takođe, uništavam i
sve nas?”
Skup se blago nasmejao. Marijus je zavrteo glavom. Ali, Maharet se nasmešila sa odobravanjem dok je kli-
mala glavom:
,,Da. Već su neki pokušali to da urade u davna vremena. Pokušali su svi oni nepromišljeni koji nisu verovali u
taj mit. Duh koji prebiva u njoj pokreće i sve nas ostale. Uništite domaćina, uništavate i moć. Mladi umiru
prvi, stari polako kopne, a drevni najverovatnije iščezavaju poslednji. Ona je Kraljica prokletih, a prokleti ne
mogu da žive bez nje. Enkil je bio samo njen saputnik i zato nije važno što ga je ubila i ispila njegovu krv do
posled- nje kapi.”
„Kraljica prokletih.” Marijus je to glasno prošaptao. Došlo je do čudnovate promene kod Maharet kada je to
izgovorila, kao da su joj te reči uskomešale neke uspomene, bolne i jezive, neumanjene protekom vremena.
Nezamagljene kao ni sami snovi. Ponovo je osetio moć i surovost ovih drevnih bića, za koje jezik, kao i sve
misli kojima on vlada, nije bio nepotrebno složen.
„Gabrijela”, rekao je Kajman, pažljivo izgovarajući njeno ime, ,,mi ne možemo da pomognemo Lestatu.
Vreme koje imamo moramo da iskoris- timo da napravimo neki plan.” Okrenuo se ka Maharet. „Snovi, Ma-
haret. Zašto nam se snovi sada javljaju? To je ono što svi želimo da znamo.”
Došlo je do duge tišine. Svima prisutnima su na neki način i u nekom obliku bili poznati ovi snovi. Samo su se
blago ispoljili kod Gabrijele i Luija, u takvoj meri neznatno da Gabrijela, do ove noći, nije ni obratila pažnju
na njih, a Lui ih je, uplašen od Lestata, potisnuo iz svojih misli. Čak je i Pandora, koja je priznala da ih nije
lično sanjala, rekla Marijusu za Azimovo upozorenje. Santino ih je nazvao jezivim transevima od kojih nije
mogao da pobegne.
Marijus je sada znao da su oni predstavljali ubitačnu opčinjenost za mlađe, za Džesi i Danijela, skoro is-
tovetno okrutnu kao što je to i za njega bila.
Maharet, međutim, nije odgovorila. Bol u njenim očima se pojačao; Marijus ga je osetio kao neku nemu vi-
braciju. Osetio je grč u svojim tanan- im nervima.
Blago se nagnuo napred, prekrštajući ruke na stolu ispred sebe.
„Maharet”, rekao je. „Tvoja sestra nam odašilje te snove. Zar to nije
tačno?”
Odgovora nije bilo.
,,Gde je Mekare?” - navaljivao je.
Ponovo muk.
Osetio je bol koji se njome širio. Bilo mu je žao, tako žao zbog otvorenog načina na koji se izražavao. Ali, ako
je trebalo da bude od neke koristi, mora da pogura stvari sve dok se ne dođe do nekog zaključka. Ponovo je
pomislio na Akašu u svetilištu, iako ni sam nije znao zašto. Pomislio je na osmeh na njenom licu. Pomislio je
na Lestata - zaštitnički, očajnički. Ali, Lestat je sada predstavljao samo simbol. Simbol samog sebe. Svih njih.
Maharet ga je gledala na najčudniji mogući način, kao da joj je pred- stavljao misteriju. Pogledala je i ostale.
Najzad je progovorila:
,,Vi ste bili svedoci našeg razdvajanja”, rekla je tiho. ,,Svi vi. U svo- jim snovima ste videli kako se to dogodilo.
Videli ste rulju koja je opkolila mene i moju sestru; videli ste kako su nas na silu razdvojili, stavili u kamene
kovčege. Mekare nije mogla da me dozove jer su joj odsekli jezik, a ja nisam mogla da je vidim taj poslednji
put jer su mi iskopali oči.
,,Ali, videla sam šta se događalo kroz umove onih koji su nas povredili. Znam da su nas odneli na obalu.
Mekare su odneli na zapad, a mene na istok.
„Deset noči sam plutala na splavu sačinjenom od smole i balvana, živa sahranjena u kamenom kovčegu. Na-
jzad, kada je splav potonuo a voda podigla kameni poklopac, bila sam slobodna. Slepa i gladna, otplivala sam
do obale i od prvog smrtnika na kojeg sam naletela, ukrala sam oči, kako bih videla, i uzela krv, da bih
preživela.
,,Ali, šta se dogodilo sa Mekare? Spuštena je u prostrani zapadni okean, u vode koje vode do na kraj sveta.
„Svejedno, od te prve noći pa sve do danas, tragala sam za njom. Tražila sam je širom Evrope, Azije, u južnim
prašumama i ledenim zemlja- ma severa. Tragala sam tokom vekova, da bih najzad prešla zapadni okean
kada i smrtnici, kako bih svoju potragu nastavila i u Novom svetu.
„Nikada nisam pronašla svoju sestru. Nikada nisam srela smrtnika, ali ni besmrtnika koji ju je video ili čuo
njeno ime. A onda je u ovom veku, u godinama nakon Drugog svetskog rata, u visokoj planinskoj prašumi
Perua, jedan usamljeni arheolog na zidovima plitke pećine otkrio nesporan dokaz postojanja moje sestre. To
su bile slike koje je stvorila moja sestra, primitivnim bojama iscrtane figure koje su pripovedale priču našeg
zajed- ničkog života, patnji za koje svi vi znate.
„Ali, te slike su urezane na kameni zid pre šest hiljada godina, a pre šest hiljada godina su nas i razdvojili
jednu od druge. Nikada više nije pronađen nijedan dokaz da ona postoji.
„Svejedno, ja nikada nisam prestala da se nadam da ću je pronaći. Oduvek sam znala, kao što to samo
blizankinja može da zna, da ona još uvek hodi ovom zemljom i da nisam sama.
,,A sada, u poslednjih deset noći, prvi put imam dokaz da je moja sestra još uvek sa mnom. To saznanje do-
bila sam putem snova.
,,Te misli pripadaju Mekare, te slike pripadaju Mekare, ta mržnja i bol pripaaaju Mekare.”
Muk. Sve su oči bile uprte u nju. Marijus je bio zatečen. Plašio se da ponovo progovori, ali ovo je bilo gore
nego što je zamišljao, a posledice su bile posve jasne.
Poreklo ovih snova sasvim sigurno ne dolazi od onog koji je svesno proživeo milenijume. Vizije su,
verovatno, dolazile od nekoga čiji um sada više nije bio ništa više od životinjskog, gde je uspomena samo
podstrek za delanje koje životinja niti razmatra, niti razume. To objašnjava jasnoću tih sn°va, njihovo ponavl-
janje.
Blesci koji su mu se ukazivali o nečemu što se pokreće kroz prašumu, to je bila sama Mekare.
,,Da”, rekla je odmah Maharet. ,,U prašumi. Hoda”, šapnula je. ,,To su reči umirućeg arheologa, ispisane na
parčetu papira ostavljenog da ga pronadem kada dođem. ’U prašumi. Hoda.’ Ali, gde?”
Bio je to Lui koji je prekinuo tišinu.
,,Onda ti snovi nisu promišljena poruka”, rekao je rečima koje su u sebi posedovale primesu francuskog iz-
govora. ,,Oni su mcžda samo izlivi izmučene duše.”
,,Ne. Oni predstavljaju poruku”, rekao je Kajman. ,,Oni su upo- zorenje. Oni se tiču svih nas, kao i Majke.”
,,Ali, kako to možeš da tvrdiš?” - upitala ga je Gabrijela. ,,Mi ne znamo šta ona sada misli, niti da li uopšte
zna da se mi ovde nalazimo.” „Nije ti poznata čitava priča”, rekao je Kajman. ,,Ja je znam. Maharet će vam je
ispričati.” Pogledao je u Maharet.
,,Ja sam je videla”, rekla je nenametljivo Džesi, glasom koji je bio pomalo nesiguran kada je pogledala u Ma-
haret. ,,Ona je prešla veliku reku, ona dolazi. Ja sam je videla! Ne, to nije bilo tako. Videla sam to tako kao da
sam ja bila ona.”
,,Da”, odgovorio je Marijus. „Kroz njene oči!”
„Videla sam njenu crvenu kosu kada sam pogledala nadole”, rekla je Džesi. „Videla sam kako se prašuma
ugiba sa svakim njenim korakom.” „Snovi mora da su neka vrsta veze”, rekao je Mael sa iznenadnim nestr-
pljenjem. „Zašto bi inače ta poruka bila tako snažna? Naše intimne misli ne poseduju u sebi takvu snagu.
Ona izdiže svoj glas; ona želi da neko ili nešto zna šta ona misli...”
„Ili je opčinjena i ponaša se u skladu sa tom opsesijom”, odgovorio je Marijus. ,,Ona se kreće prema
određenom cilju.” Zastao je. ,,Da se sastane sa tobom, svojom sestrom! Šta bi drugo uopšte i mogla da želi?”
„Ne”, rekao je Kajman. „To nije njen cilj.” Ponovo je pogledao u Maharet. ,,Ona je nešto obećala Majci, i to
je ono što ovi snovi predstavljaju.” Maharet ga je na trenutak ispitivala u tišini; činilo se da je sve ovo bilo
skoro izvan granica njene izdržljivosti, ova diskusija o njenoj sestri. Svejedno, u tišini je prikupila snagu za
iskušenja koja su je tek iščekivala.
,,Mi smo tamo bili od početka”, rekao je Kajman. ,,Mi smo prva Majčina deca, i u ovim snovima se nalazi
priča o tome kako je sve započelo.”
„Onda nam to morate ispričati... svima nama”, rekao je Marijus što je nežnije mogao.
,,Da”, uzdahnula je Maharet. „Ispričaću vam.” Pogledala je ponaosob u svakog od njih, a onda se ponovo
okrenula ka Džesi. „Moram vam ispričati čitavu priču”, rekla je, ,,da biste mogli da razumete zašto smo
možda nemoćni da izmenimo stvari. Vidite, ovo nije samo priča o počecima. To može da bude i priča o kraju,
takođe.” Iznenada je uzdahnu- la kao da je sve ovo bilo i previše za nju. „Naš svet nikada nije video takve
prevrate”, rekla je gledajući u Marijusa. „Lestatova muzika, buđenje Majke, tolike smrti.”
Na trenutak je spustila pogled, kao da je taj trud zahtevao da se ponovo pribere. Onda je pogledala u Kaj-
mana i Džesi, koji su bili oni koje
je najviše volela.
„Nikada to ranije nisam ispričala”, rekla je kao da je molila za razumevanje. „Vremena kada sam bila živa za
mene sada poseduju čistotu mitologije. To su bila vremena kada sam još uvek mogla da vidim sunce. Ali, u
toj mitologiji su koreni svih istina za koje znam. Ako se vratimo unazad, možda ćemo pronaći sopstvenu
budućnost i način da je promeni- mo. Ono što najmanje treba da očekujemo jeste težnja za razumevanjem.”
Grobna tišina. Svi su s poštovanjem i strpljenjem čekali da započne.
,,U početku”, rekla je, ,,mi smo bile veštice, moja sestra i ja. Opštile smo sa duhovima i oni su nas obožavali.
Sve dok ona nije poslala svoje vojnike u našu zemlju.”
Lestat: Nebeska kraljica
Ispustila me je. Istog trenutka sam počeo da ponirem; vetar je hučao u mojim ušima. Ali, najgore je bilo što
nisam mogao da vidim! Začuo sam kako je izgovorila: Ustani.
To je bio trenutak neverovatne bespomoćnosti. Survavao sam se ka zemlji i ništa to nije moglo da zaustavi.
Tada sam pogledao nagore očima koje su me pekle i ugledao oblake koji se nada mnom sklapaju. Prisetio
sam se kule i osećanja podizanja. Doneo sam odluku. Kreni ka gore! Istog trenutka je prekinuto moje poni-
ranje.
Činilo se kao da me je sama vazdušna struja zahvatila. U jednom trenu sam se vinuo nekih stotinak metara,
kada su se oblaci našli ispod mene - nalik na belu svetlost koju sam jedva mogao da vidim. Odlučio sam da
lebdim. Zašto sam bilo kuda morao da se uputim u ovom trenutku? Možda sam mogao širom da otvorim oči
i pogledam kroz vetar da se nisam plašio bola.
Ona se negde smejala - u mojoj glavi ili negde iznad nje, nisam znao šta je od ta dva. Hajde, prinče, vini se još
više.
Okrenuo sam se oko svoje ose i ponovo se vinuo uvis sve dok nisam ugledao da dolazi ka meni, sa odećom
koja se vijorila oko nje i teškim pletenicama koje je vetar nežno ljuljao tamo-vamo.
Uhvatila me je i poljubila. Pokušao sam da zauzmem čvršći stav pridržavajući se za nju, da pogledam naniže i
zaista nešto vidim kroz puko- tine u oblacima. Snegom ovenčane planine koje blešte na mesečini, sa plav-
ičastim padinama koje nestaju u dubokim dolinama nedokučivog snega.
„Sada me podigni”, šapnula mi je u uho. „Odnesi me na severozapad.”
,,Ne znam u kom je to pravcu.”
,,Da, znaš. Telo zna. Tvoj um zna. Nemoj od njih da tražiš da ti kažu u kom je to pravcu. Samo im reci da je to
pravac kojim želiš da se uputiš. Poznati su ti principi. Kada si podigao svoju pušku, pogledao si u vuka koji je
trčao; nisi računao daljinu ili brzinu metka - pucao si, a vuk se srušio.”
Ponovo sam se uzdigao sa istom neverovatnom lakoćom; a onda sam shvatio da je bila prilično teška na mo-
jim rukama. Njene su me oči fik- sirale; ona je činila da je nosim. Nasmešio sam se. Mislim da sam se čak
glasno nasmejao. Pridigao sam je i ponovo poljubio, a zatim nastavio da se uzdižem bez prekida. Na
severozapad. To je bilo udesno, pa ponovo udesno, i još više. Moj um jeste znao pravac; bio mu je poznat
čak i predeo iznad kojeg smo leteli. Napravio sam jedan vešt okret, a zatim i drugi. Okretao sam se, čvrsto je
držeći uz sebe, uživajući u težini njenog tela, pri- tisku njenih grudi na mojim i u njenim usnama koje su se
ljupko spajale sa mojima. Približila se mom uhu.
,,Da li čuješ?” - upitala je.
Slušao sam. Činilo se kao da vetar poništava svaki drugi zvuk ali je do nas dopirao slabašan prizvuk horskog
pojanja sa zemlje. Bili su to ljud- ski glasovi koji su pevušili; jedni u skladu sa drugima, dok su se ostali nasu-
mično priključivali. Bili su to glasovi koji su se glasno molili na nekom azi- jskom jeziku. Prvo sam ih čuo kao
udaljene, a zatim sam ih čuo iz blizine. Bilo je važno razaznati ta dva zvuka. Prvo, tamo dole se nazirao
dugačak niz vernika koji su se penjali kroz planinske prevoje i preko stena. Pevušili su ne bi li se održali u živ-
otu dok su nastavljali da mile dalje bez obzira na iscrpljenost i hladnoću. A unutar zdanja čuo se glasan i
zanosan hor koji je snažno nadjačavao udarce cimbala i bubnjeva.
Približio sam njenu glavu svojoj i pogledao naniže samo da bih video da su se oblaci pretvorili u čvrst krevet
načinjen od guste beline. Svejedno, putem umova vernika mogao sam da vidim veličanstvenu viziju dvorišta
i hrama sačinjenog od mermernih lukova i prostranih oslikanih prostorija. Kolona vernika je vijugala prema
hramu.
„Želim to da vidim!” - rekao sam. Ona nije odgovorila, ali me nije ni sprečila kada sam počeo da se spuštam,
šireći se na vazduhu kao da sam bio ptica u letu. Svejedno, nastavio sam da se spuštam sve dok se nismo
našli u samom središtu oblaka. Ponovo je postala lagana, kao da se pretvo- rila ni u šta.
Kada smo napustili prostranstvo beline, ugledao sam hram koji se sijao ispod nas, a koji je sa ove visine iz-
gledao kao majušni model zdanja od gline, sa svojim zavojitim zidovima ispod kojih se predeo tu i tamo izvi-
jao. Smrad gorućih tela uzdizao se iz plamena logorskih vatri. Muškarci i žene su pratili krivudavi opasni put
prema skupinama krovova i kula sve dokle je dopirao moj pogled.
„Reci mi ko se nalazi unutra, prinče moj”, rekla je. „Reci mi ko je bog ovog hrama.”
Vidi! Približi mu se, Bio je to stari trik, ali sam odjedared osetio da padam. Ispustio sam užasan krik. Uhvatila
me je.
„Moraš biti pažljiviji, prinče moj”, rekla je dok me je pridržavala.
Pomislio sam da će mi srce prepući.
,,Ne možeš da izadeš iz svog tela da bi pogledao u hram i da letiš u isto vreme. Pogledaj kroz oči smrtnika
kao što si to i malopre učinio.”
Još uvek sam drhtao, čvrsto se pridržavajuči za nju.
„Ponovo ću te ispustiti ako se ne primiriš”, rekla je nežno. „Reci svom srcu da uradi ono što ti želiš.”
Duboko sam izdahnuo. Moje telo je iznenada počelo bolno da bridi od neprestanog snažnog duvanja vetra.
A tek oči, toliko su me ponovo pekle da ništa nisam mogao da vidim Pokušao sam da potisnem ove mar.je
nepri- jatnosti; ili, bolje reći da sam pokušao da ih ignorišem kao da nisu ni pos- tojale. Cvrsto sam se uhvatio
za nju i počeo da se spuštam, stalno sebi ponavljajući da usporim; tada sam ponovo pokušao da pronađem
umove smrtnika i vidim ono što oni vide.
Pozlaćeni zidovi, zašiljeni lukovi, površine koje su sijale od ukrasa; mirisi su se uzdizali mešajući se sa vonjem
sveže krvi. U nejasnim bleskovi- ma sam video boga hrama.
,,On je vampir”, šapnuo sam. „Đavo, ispijač krvi. On ih privlači k sebi i ubija ih iz dokolice. Ovo mesto zaudara
na smrt.”
„Smrti će biti još”, šapnula je, ponovo mi nežno ljubeći lice. ,,A sada, hitro, tako brzo da nas smrtne oči ne
mogu videti, spusti nas u dvorište kraj posmrtne lomače.”
Mogu da se zakunem da se to dogodilo i pre nego što sam doneo odluku; nisam uradio ništa više nego samo
pomislio na tako nešto! U trenu sam se našao oslonjen o grubo izmalterisan zid, pod mojim stopalima se
nalazio tvrdi kamen dok sam ja drhtao, dok mi se vrtelo u glavi, a celo telo skičalo od bola. Moje telo je
imalo potrebu da nastavi da ponire, pravo kroz tvrdu stenu.
Naslonivši se na zid, začuo sam pevanje pre nego što sam išta mogao da vidim. Namirisao sam vatru, tela
koja su gorela, a onda sam ugledao plamen.
,,To je bilo prilično nespretno izvedeno, prinče moj”, rekla je blago. „Skoro smo udarili u zid.”
,,Ne znam tačno kako se to dogodilo.”
,,Ah, ali u tome i jeste stvar”, rekla je, ,,reč tačno. Duh u tebi izvršava ono što poželiš jasno i glasno. Razmisli
malo o tome. Ne prestaješ da čuješ i vidiš dok se spuštaš; to se jednostavno dešava brže nego što možeš da
shvatiš. Da li znaš kakvi se mehanizmi lcriju iza čina pucketanja prstiju? Ne, ne znaš, ali svejedno radiš to bez
promišljanja. To može da uradi i smrtno dete.”
Klimnuo sam glavom. Princip mi je bio jasan, kao što mi je to bilo jasno i na primeru mete i puške.
,,To je samo pitanje procene”, rekao sam.
,,I prepuštanja, neustrašivog prepuštanja.”
Klimnuo sam glavom. Ono što sam, zapravo, želeo bilo je da se stropoštam na udoban krevet i zaspim. Za-
treptao sam kada sam pogledao u bleštav plamen, kada sam video tela koja crne na vatri. Jedno od tih tela
nije bilo mrtvo u trenutku kada sam pogledao; uzdignuta ruka, skvrčeni prsti. Sada jeste bilo mrtvo. Jad-
ničak. Pa dobro.
Njena hladna ruka je dodirnula moj obraz, zatim moje usne, da bi potom začešljala moju umršenu kosu.
„Nikada nisi imao učitelja, zar ne?” - upitala je. „Magnus te je napustio iste one noći kada te je stvorio. Tvoj
otac i tvoja braća su bili budale. Što se tvoje majke tiče, ona je mrzela svoju decu.”
„Oduvek sam bio sam svoj učitelj”, rekao sam trezveno. ,,A moram da priznam da sam sam sebi uvek bio i
najomiljeniji đak.”
Smeh.
„Možda je to bila mala zavera”, rekao sam. „Zavera đaka, kao i učitelja. Ali, kao što si i rekla, nikada nije bilo
nikog drugog.”
Smešila mi se. Vatra je plesala u njenim očima. Njeno lice bilo je svetlucavo, zastrašujuće lepo.
„Prepusti se”, rekla je, ,,i naučiću te stvarima o kojima nisi ni san- jao. Nikada nisi spoznao šta je borba.
Prava borba. Nikada nisi osetio čisto- tu pravednog cilja.”
Nisam odgovorio. Osećao sam vrtoglavicu, ne samo od dugog puto- vanja kroz vazduh već i od nežnog milo-
vanja njenih reči i beskrajnog crni- la njenih očiju. Izgledalo je kao da njenu lepotu najvećim delom čine
slatkoća njenog izraza, spokoj, način na koji su njene oči bile nepomične, čak i kada bi se sjajna belina kože
njenog lica iznenada pretvorila u osmeh
ili nežno mrštenje. Znao sam da ću biti užasnut svim ovim što se događa ukoliko se opustim. Mora da
je i ona to znala. Ponovo me je uzela u svoje naručje.
„Pij, prinče”, šapnula je. „Uzmi snagu koja ti je potrebna da činiš ono što ja od tebe tražim.”
Ne znam koliko je trenutaka prošlo. Kada se odmakla, nakratko sam bio ošamućen, a onda me je obuzela
sveprožimajuća jasnoća. Ritmična muzika iz hrama je brujala kroz zidove.
„Azime! Azime! Azime!”
Dok me je vukla za sobom, činilo se kao da moje telo više ne posto- ji sem kao slika koju sam sam održavao.
Osećao sam sopstveno lice, kosti ispod kože, dodir nečega čvrstog što sam bio ja; ali ta koža, taj osećaj. Bilo
je to nešto za mene posve novo. Šta je preostalo od mene?
Drvena vrata pred nama otvoriše se kao nekom čarolijom. Nečujno smo ušli u dugački hodnik sa uzanim be-
lim mermernim stubovima i izrezbarenim lukovima, ali ovo je bio samo spoljašnji rub ogromne središnje
prostorije. Ta soba bila je ispunjena pomahnitalim vernicima koji su pevali. Oni nas nisu uopšte videli, niti su
osetili naše prisustvo dok su nastavljali da igraju, pevaju, skaču u vazduh u nadi da će barem pogledom
okrznuti svog jedinog boga.
,,Budi kraj mene, Lestate”, rekla je glasom koji je rezao tminu, a ja sam se osećao kao da me je dotakla
rukavicom od baršuna.
Gomila ljudi se silovito razdvojila dok su tela bivala bacana u desno i levo. Pevanje je istog trenutka ustupilo
mesto vrisci; prostorija je bila sva u haosu dok se ispred nas otvarao slobodan put ka središtu prostorije.
Cimbala i bubnjevi su utihnuli; okružiše nas ječanje i tihi, žalobni lelek.
Prolomio se duboki uzdah začuđenosti kada je Akaša zakoračila napred i zabacila svoj veo.
Metrima udaljen, u samom centru kitnjastog poda, stajao je bog krvi Azim, sa crnim svilenim turbanom i
obučen u dragim kamenjem ukrašenu odeću. Njegovo lice bilo je izobličeno od besa dok je zurio u Akašu i
mene.
Iz gomile koja nas je okruživala prolomiše se molitve; piskav glas je uzviknuo himnu večnoj majci.
„Tišina!” - naredio je Azim. Iako nisam znao ovaj jezik, razumeo sam tu reč.
U njegovom glasu sam mogao da čujem zvuk ljudske krvi; mogao sam da je vidim kako kola njegovim ve-
nama. Zapravo, nikada nisam video nijednog vampira ili ispijača krvi koji je bio tako ispunjen ljudskom krvlju
kao što je bio ovaj; zasigurno je bio star koliko i Marijus, iako je njegova koža posedovala taman zlatan ods-
jaj. Tanki sloj krvavog znoja ju je prekrivao, čak je i stražnja strana njegovih velikih, naizgled mekih ruku bila
njome prekrivena.
„Usuđuješ se da kročiš u moj hram!” - rekao je. Taj jezik i dalje nisam mogao da razumem, ali mi je značenje
onog što je rekao bilo telepats- ki sasvim razumljivo.
„Sada ćeš umreti!” - rekla je Akaša, glasa koji je sada bio još nežniji nego malopre. ,,Ti, koji si zaveo ova
nemoćna nevina bića, ti koji si se hranio njihovim životima i njihovom krvlju kao naduvena pijavica.”
Začuše se vrisci među vernicima, krici za milost. Azim im je pono- vo povikao da ućute.
,,Odakle ti pravo da osuđuješ moju veru”, uzviknuo je, upirući prstom u nas, ,,ti, koja si nemo sedela na
svom tronu još od početka vremena?”
„Vreme nije započelo sa tobom, prokletinjo”, odgovorila je Akaša. ,,Ja sam već bila stara kada si se ti rodio. A
sada sam ustala da bih vladala onako kako mi je i suđeno. A ti ćeš umreti kao primer svom narodu. Ti si
moj^prvi veliki mučenik. Umrećeš sada!”
Pokušao je da nasrne na nju, a ja sam pokušao da stanem između njih, ali sve se odigralo tako brzo da nije
bilo moguće ni videti. Zgrabila ga je nekim nevidljivim sredstvom i vukla ga je unazad, tako da su mu stopala
klizila po mermernim pločama poda dok se zanosio, skoro padajući, a onda teturajući dok je pokušavao da
se uspravi, očiju koje su besomučno kolutale.
Iz njega se iznedrio dubok krkljajući krik. Goreo je. Njegovo odelo je zahvatio plamen, a onda se iz njegovog
tela uzdigao dim, siv i tanak, kovitlajući se u tmini, a užasnuta masa ljudi počela je da vrišti i jauče. Vrteo se
dok ga je vrelina gutala da bi se, iznenada, presamićen, uzdigao zureći u nju i poleteo ka njoj ispruženih
ruku.
Činilo se kao da će dospeti do nje pre nego što smisli šta da uradi. Ponovo sam pokušao da stanem između
njih, a ona me je brzim pokretom desne ruke odbacila nazad u gomilu ljudi. Svuda oko nas su se nalazila pol-
unaga tela koja su se koprcala u pokušaju da se što više udalje od mene dok sam uspostavljao ravnotežu.
Okrenuo sam se i video ga ni metar udaljenog od nje. Režao je na nju i pokušavao da je dohvati preko neke
nevidljive i nesavladive sile.
„Umri, prokletinjo!” - vikala je. (Rukama sam zapušio uši.) „Odlazi u pakao. Upravo ga sada pripremam za
tebe.”
Azimova glava je eksplodirala. Dim i plamen su se uzdizali iz nje- gove raspolućene glave. Oči mu se
ugljenisaše. U jednom jedinom blesku, njegovo telo se potpuno zapalilo; ali je ipak pri padu zauzeo ljudski
položaj, pesnice koja je bila uperena prema njoj i nogu koje su bile postavljene u položaj kao da je imao
nameru da se ponovo podigne. Onda je njegovo telo u potpunosti nestalo u velikom narandžastom pla-
menu.
Panika je zahvatila masu, kao i na rok koncertu među gomilom obožavalaca izvan hale kada se pojavila va-
tra, kada smo Gabrijela, Lui i ja pobegli.
Ovde je, međutim, histerija dostigla jedan opasniji nivo. Tela su udarala u vitke mermeme stubove. Muškarci
i žene su bivali izgaženi pošto su ostali hrlili preko njih ka vratima.
Akaša se okrenula za čitav krug, dok je njena svilena crno-bela odeća nakratko zaigrala oko nje. Ljudska bića
su posvuda bila zahvatana kao nekim nevidljivim rukama i bacana na zemlju. Njihova tela obuzimali su
grčevi. Zene, koje su gledale u žrtve, počele su da leleče i čupaju kose.
Bio mi je potreban samo trenutak da shvatim šta se događalo. Ona je ubijala muškarce. Nije u pitanju bila
vatra. Bio je to neki nevidljivi napad vitalnih organa. Krv je tekla iz njihovih ušiju i očiju dok ih je ubijala.
Obuzete besom, nekoliko žena je nasrnulo na nju samo da bi se suočilo sa istom sudbinom kao i njihove jače
polovine. Muškarci koji su je napali istog trenutka su bili uništeni.
Tada sam začuo njen glas u svojoj glavi.
Ubij ih, Lestate. Pobij muškarce, sve do poslednjeg.
Bio sam paralisan. Stajao sam kraj nje, za slučaj da joj se neko od njih isuviše približi. Ali, oni nisu imali
nikakve šanse. Ovo je bilo i više od noćne more, mnogo više od glupih užasa u kojima sam učestvovao či-
tavog svog prokletog života.
Odjednom je stajala ispred mene, uhvatavši me za ruke. Njen nežni ledeni glas pretvorio se u sveprožimajući
zvuk u mojoj glavi.
Prinče moj, ljubavi moja. Uradićeš to za mene. Uništi muški soj tako da legenda o njihovoj kazniprevaziđe
legendu o hramu. Oni su pristaše boga krvi. Zene su bespomoćne. Kazni muški rod u moje ime.
,,Oh, bože pomozi, nemoj to tražiti od mene”, šapnuo sam. ,,Oni su samo ništavna ljudska bića!”
Činilo se da je gomilom zavladala malodušnost. Oni koji su otrčali u stražnje dvorište sada su bili u klopci.
Mrtvi i ranjeni ležali su svuda oko nas, dok se iz neupućene mase ispred glavne kapije razlegao najžalosniji
lelek.
,,Pusti ih, Akaša, molim te”, rekao sam joj. Da li sam ikada u svom životu ikoga preklinjao kao što sam to
sada činio? Kakve su veze ovi ubogi ljudi imali sa nama?
Približila mi se. Sada nisam ništa drugo mogao da vidim do njenih crnih očiju.
„Ljubavi moja, ovo je bogom dani rat, a ne gnusno proždiranje ljud- skih života kojem si se prepuštao iz noći
u noć besciljno i ne razmišljajući, vođen samo težnjom da preživiš. Sada ubijaš u moje ime i u ime mog cilja,
a ja ti zauzvrat pružam najveću slobodu koju je iko ikada dao nekom biću: ja ti kažem da je ubijanje tvog sm-
rtnog brata pravedno. A sada, iskoristi nove moći koje sam ti dala. Izaberi svoje žrtve, jednu po jednu, isko-
risti svoju nevidljivu snagu ili snagu svojih ruku.”
Vrtelo mi se u glavi. Da li sam ja posedovao moć da ljude zatrem u trenu? Pogledao sam oko sebe po zadiml-
jenoj odaji, gde se tamjan još uvek širio iz kadionica i iz tela koja su se saplitala jedna preko drugih. Muškarci
i žene grlili su se u užasu, dok su drugi puzili ka ćoškovima u nadi da će tamo pronaći spas.
,,Za njih više nema života, moraju naučiti lekciju”, rekla je. „Uradi kako ti je naloženo.”
Činilo mi se kao da sam ugledao viziju; sigurno da to nije dopiralo iz mog srca, niti iz mog uma; ugledao sam
mršav i ispijen lik koji se uzdiže preda mnom; zaškripao sam zubima dok sam zurio u njega, koncentrišući
svoju zlobu kao da je u pitanju bilo usmeravanje laserskog zraka, a onda sam ugledao žrtvu kako se uzdiže sa
poda i pada unazad dok je krv liptala iz njegovih usta. Pao je na zemlju, beživotno, uvelo. Bilo je to nešto
nalik grču; i lako kao vikanje, kao puštanje glasa preko velikog prostranstva - nev- idljivo, a moćno.
Da, ubij ih. Usredsredi se na ključne organe; raskidaj ih; učini da krv potekne. I sam znaš da si oduvek to
želeo da uradiš. Da ubijaš kao da to nije ništa, da uništavaš bez skrupula ili žaljenja!
To je bilo tačno, krajnje istinito; ali je isto tako bilo zabranjeno, više od bilo čega drugog na zemlji nedopus-
tivo...
Ljubavi moja, to je normalno kao i glad; uobičajeno kao vreme. Sada poseduješ moju moć i moje naredbe. Ti
i ja ćemo staviti tačku na sve to putem ovoga što upravo sada činimo.
Neki mladić je pomahnitalo nasrnuo na mene ispruživši ruke da me uhvati za grlo. Usmrti ga. Psovao me je
dok sam ga gurao unazad svojom nevidljivom snagom, koja je u meni proizvodila grčeve duboko u grlu i
stomaku. A tada sam osetio iznenadni pritisak u slepoočnicama; osetio sam kako ga dodiruje, osetio sam
kako se izliva iz mene; osetio sam ga na isti način kao da sam svojim prstima probio njegovu lobanju i stiskao
mu mozak. Videti to bilo bi surovo, a za tim nije ni bilo potrebe. Sve što je tre- balo da vidim bila je Jcrv koja
je prštala iz njegovih usta i ušiju, niz njegove gole grudi.
Oh, kako je bila u pravu, oduvek sam želeo to da uradim! Koliko sam samo o tome sanjao tokom svih onih
smrtnih godina svog života! Sam blaženi čin njihovog ubijanja, usmrćivanja svih onih koji su se mogli svrsta-
ti pod jedan naziv - neprijatelj - onih koji su zaslužili da budu ubijeni, onih koji su rođeni da budu ubijeni, ubi-
jeni svom silom. Moje se telo pretvorilo u čiste mišiće. Stisnuh zube, a prezir i nevidljiva snaga unutar mene
pretvoriše se u jedno.
Bežali su u svim pravcima, ali to me je još više razjarivalo. Moja ih je moć vraćala i snažno udarala o zidove.
Svojim nevidljivim jezikom ciljao sam u njihova srca i slušao kako se rasprskavaju. Okretao sam se okolo
naokolo, pažljivo nišaneći jednog po jednog, pa onda još jednog koji je dotrčao kroz vrata, pa još jednog koji
je bežao niz hodnik, pa još jednog koji je otkinuo svetiljku sa lanaca i besmisleno je zafrljačio na mene.
Gonio sam ih sve do stražnjih prostorija hrama, razgaljen, s lakoćom, kroz gomile zlata i srebra, bacajući ih
na leđa kao da sam to činio nekakvim dugačkim nevidljivim prstima, da bih, potom, iste te nevidljive prste
stezao na njihovim arterijama sve dok krv ne bi šiknula kroz rasporenu kožu.
Neke žene su se skupile i zajedno ridale, dok su druge pobegle. Čuo sam lomljenje kostiju dok sam hodao
preko tela. A tada sam shvatio da ih je i ona ubijala; da smo to činili zajedno, tako da je prostorija bila is-
punje- na osakaćenim telima mrtvaca. Težak i bujan miris krvi zavladao je posvu- da; čak ga ni svež vetar nije
mogao odagnati; vazduh je bio ispunjen tihim, očajničkim kricima.
Jedan džin od čoveka je pohrlio ka meni, očiju iskolačenih dok je pokušavao da me zaustavi svojom velikom
zakrivljenom sabljom. U srdžbi sam mu zgrabio sečivo i njime mu rasporio vrat. Sečivo je prošlo pravo kroz
kost, polomilo se i zajedno sa njegovom glavom palo pod moje noge.
Telo sam šutnuo u stranu. Otišao sam u dvorište i zurio u one koji su se u užasu povlačili od mene. U meni
više nije bilo ni trunke razuma, ni mrvice savesti. Bilo je besmisleno goniti ih, sterivati ih u ćoškove, gurati u
stranu žene iza kojih su se skrivali ili koje su i same sažaljivo pravile živi štit oko njih, ciljati silu u njihove
slabe tačke sve dok se ne primire u smrti.
Glavna kapija! Zvala me je. Muškarci u dvorištu bili su mrtvi; žene su čupale kosu i jaukale. Koračao sam kroz
razrušeni hram, između ožalošćenih i mrtvih za kojima su žalile. Gomila na kapiji klečala je na snegu,
nesvesna događanja unutra, glasova uzdignutih u očajničkom preklinjanju.
Pustite nas u odaje; dopustite nam da se predamo pogledu i gladi gospodara.
Čim su ugledali Akašu, njihova zapomaganja osnažiše. Posegnuli su da dotaknu njenu odeću kada su katanci
pukli, a kapije se širom otvorile. Vetar je fijuknuo niz planinski klanac; zvono u kuli oglasilo se blagom i šu-
pljom zvonjavom.
Nanovo sam ih gurao, prosipao njihove mozgove, kidao srca i arter- ije. Video sam njihove tanke ruke
bačene na snegu. Sam vetar je vonjao na krv. Akašin glas je probijao jezive Jcrike, obraćajući se ženama da
se povuku u bezbednost.
Na kraju sam počeo tako brzo da ubijam da više nisam mogao ni da uočim šta radim: doduše, samo
muškarce. Muškarci moraju da umru. Hrlio sam ka zadatom cilju - svaki, apsolutno svaki muškarac koji se
pomerao, komešao ili jaukao morao je da bude usmrćen.
Kao anđeo sam se kretao niz vrludajući puteljak vitlajući svojom nevidljivim mačem. Najzad su svi, sve dole
do podnožja stene, pali na kole- na iščekujući smrt. Prihvatali su je sa jezivom pasivnošću!
Odjednom sam osetio da me dotiče, iako uopšte nije bila pokraj mene. Začuo sam njen glas u svojoj glavi:
Vrlo dobro odrađeno, prinče moj.
Nisam mogao da se zaustavim. Sada se jedan od mojih udova pretvorio u onu nevidljivu i smrtnosnu stvar.
Nisam mogao da ga povučem i umirim. Činilo se kao da moram da uspostavim ravnotežu i udahnem, a ako
to ne uradim, umreću. Ali, ona me je držala i smirivala, tako da je ubrzo nada mnom ovladao spokoj kao da
mi je neka droga bila ubrizgana pravo u venu. Napokon sam se primirio. Moć se vratila u mene i ponovo
postala samo deo onoga što sam bio, i ništa više.
Polako sam se okrenuo. Pogledao sam u jasne snežne vrhove, savršeno crno nebo, kao i u dugački niz tam-
nih tela koja su ležala na putu koji je vodio ka kapiji hrama. Zene su se držale jedne drugih, ridale u nev- erici
ili se oglašavale jezivim jaucima. Osećao sam miris smrti kao nikada do tada; pogledao sam u parčiće mesa i
zgrušanu krv kojima je bila poprskana moja odeća. Ali, moje ruke! Moje su ruke bile tako bele i besprekorno
čiste. Dragi Bože, ja to nisam počinio! Ne ja. Nisam, Moje su ruke čiste!
Oh, ali sve ovo jeste moje delo! Šta sam to ja kada sam mogao tako nešto da uradim? Da mi se to dopadne,
da mi se svidi preko svake mere, da volim to da činim kao što su muškarci to oduvek i voleli u potpunoj
amoral- nosti rata...
Izgledalo mi je kao da se spustila tišina.
Ako su žene i dalje plakale, nisam ih čuo. Nisam čuo ni vetar. Kretao sam se, iako uopšte nisam znao zašto
sam to činio. Spustio sam se na kolena i posegnuo za poslednjim čovekom kojeg sam ubio, onim koji je kao
parče nekog drveta bio bačen na sneg. Umočio sam ruku u krv na njegovim ustima, razmazao je po obema
rukama, koje sam, potom, stavio na lice.
Nikada, tokom dve stotine godina, nisam ubio a da nisam probao krv i posisao je, zajedno sa životom žrtve,
u sebe. To je bio čudovišni čin. Ali, više ih je pomrlo ovde u ovih nekoliko jezivih trenutaka nego što je bio
broj svih onih koje sam preuranjeno poslao u grob. A to je bilo odrađeno lakoćom misli i daha. Oh, ovakav
čin se nikada ne može okajati! Ovo se nikada, nikada neće moći opravdati!
Stajao sam i zurio u sneg kroz svoje krvave prste; plakao sam i mrzeo sebe zbog toga. Postepeno sam sh-
vatao da je kod žena došlo do nekakve promene. Nešto se oko mene dešavalo, činilo mi se da osećam kao
da se hladan vazduh oko mene zagrejao, a vetar podigao i napustio strmu padinu.
Tada sam osetio kao da me je promena i samog obuzela, ukrotila moju patnju, pa čak i usporila otkucaje
moga srca.
Plakanje je posustalo. Zene su koračale u paru ili po tri u nizu niz puteljak kao da su bile u nekakvom transu,
hodajući preko mrtvih tela. Izgledalo je kao da se odnekud čuje neka slatka muzika, da je zemlja odjedanput
iznedrila prolećno cveće svakojakih boja i oblika, a vazduh postao ispunjen blaženim mirisima.
Ovo se, međutim, nije zaista događalo, zar ne? U izmaglici prigušenih boja, žene su prošle pokraj mene,
obučene u rite, svilu i tamnu odeću. Stresao sam se. Morao sam da razbistrim misli! Ovo nije bilo vreme za
dezorijentisanost. Ova moć i ova mrtva tela nisu bila san i nisam mogao, apsolutno nisam mogao, da se pre-
pustim tom sveprožimajućem osećanju blagostanja i spokoja.
„Akaša!” - prošaputao sam.
A tada sam je, podižući pogled, ne zato što sam to želeo, već što sam morao, video kako stoji na udaljenom
ispupčenju u steni, dok su se žene, mlade i stare, kretale prema njoj. Neke od njih su bile toliko slabe od
hlad- noće i gladi da su ih druge morale nositi preko smrznutog tla.
Vladao je sveopšti muk.
Bez reči se obraćala onima koji su se okupili ispred nje. Činilo se da im se obratila na njihovom jeziku ili
nekim govorom koji se nije mogao tačno odrediti. Nisam znao.
U sumaglici sam video kako im pruža ruke. Crna kosa joj se rasula niz bela ramena, dok su se nabori njene
dugačke jednostavne haljine jedva pomicali na nečujnom vetru. Shvatio sam da nikada u svom životu nisam
video nešto tako lepo kao što je ona, a tome nisu zaslužne bile samo njene fizičke odlike, već i sveopšti
spokoj, sama srž koju sam osećao svom svojom dušom. Dok je govorila, obuzela me je predivna euforija.
Nemojte se plašiti, govorila im je. Krvava vladavina vašeg boga je okončana i sada se možete vratiti istini.
Iz mase vernica se začulo tiho pojanje hvalospeva. Neke od njih su se do zemlje klanjale pred njenim
nogama. Činilo se kao da ju je taj čin odobrovoljio ili, barem, da će im dozvoliti da je na taj način obožavaju.
Sada se morate vratiti u svoja sela, rekla je. Svima onima koji su znali za postojanje boga krvi sada morate
reći da je on mrtav. Kraljica nebe- sa ga je uništila. Kraljica će uništiti sve one muškarce koji još uvek veruju u
njega. Kraljica nebesa će uspostaviti novu vladavinu mira na zemlji. Svaki muškarac koji vas je ugnjetavao
biće ubijen, ali morate sačekati moj znak.
Čim je zastala u govoru, ponovo su se oglasili hvalospevi. Kraljica nebesa, Boginja, Dobra majka - stara
litanija koju su pevali na hiljadu jezi- ka širom sveta, sada je dobijala novi oblik.
Stresao sam se. Zadrhtao sam sam od sebe. Morao sam da se oduprem tim činima! To je bio trik moći, kao
što je bilo i ubijanje - nešto što se moglo objasniti i premeriti. Svejedno, i dalje sam bio omađijan samim
pogledom na nju, kao i hvalospevima. Nežnim zagrljajem osećanja: sve je dobro, sve je onako kako je i tre-
balo da bude. Svi smo bezbedni.
Odnekud, iz sunčanim zracima obasjanih procepa mojih smrtnih uspomena, iznedrio se dan, tako nalik
mnogim danima pre njega, kada smo tokom maja u našem selu ukrašavali kip device Marije smešten usred
mnoštva miomirisnog cveća i pevali divne litanije. Ah, kako je divan bio taj tren u kojem smo na Devičinu
velom ovenčanu glavu spuštali krunu od belih ljiljana. Te noći sam otišao kući pevušeći hvalospeve. U jed-
nom starom molitveniku pronašao sam sliku Device, koja me je ispunila očaranošću i predivnom verskom
revnošću, koje sam i sada osećao.
Odnekud, duboko u meni, tamo gde sunce nikada nije doprlo, nadošlo je saznanje da će, ukoliko verujem u
nju i u ono što je zborila, ova neopisiva događanja, ovaj pokolj koji sam počinio nad krhkim i bespomoćnim
smrtnicima na neki način biti iskupljen.
Ti sada ubijaš u moje ime i u ime mog cilja, a ja ti zauzvrat pružam najveću slobodu ikada datu čoveku: ja ti
kažem da je u redu ubiti sopstvenog brata.
,,Idite”, rekla je glasno. „Zauvek napustite ovaj hram. Ostavite mrtve snegu i vetrovima. Recite ljudima.
Dolazi novo doba kada će oni muškarci koji slave smrt i ubijanje požnjeti plodove svog čina; doba mira biće
vaše. Ponovo ću vam se vratiti. Ukazaću vam put. Očekujte moj dolazak. Tada ću vam reći šta vam je činiti.
Zasad, verujte u mene i u ono čemu ste ovde bili svedoci. I recite ostalima kako bi i oni mogli da veruju.
N'eka muškarci dođu i vide ono što ih očekuje. Sačekajte na moj znak.”
Usaglašeno, kao da su bile jedinstveno telo, one se pokrenuše da izvrše njenu naredbu; potrćale su niz
planinski put prema udaljenim ver- nicima koji su izbegli masakr; njihovi krici su tiho i zanosno odjeknuli u
snežnom prostranstvu.
Vetar je snažno dunuo kroz dolinu; visoko na brdu zvono hrama se još jedared tiho oglasilo. Vetar je
razvlačio oskudnu odeću mrtvih. Sneg je počeo da pada, prvo lagano a onda sve jače i gušće, prekrivajući
tamne noge, ruke i lica, lica otvorenih očiju.
Sav osećaj blagostanja sad se raspršio, ostavivši za sobom sirovu sliku koja je bila jasna i neizbežna. Ove
žene, ova poseta... Tela u snegu! To su bile nesumnjive slike moći, remetilačke i sveobuhvatne.
Tada je neki blag i jedva raspoznatljiv zvuk prekinuo tišinu; stvari koje se razbijaju u hramu iznad; stvari koje
padaju, lome se.
Okrenuo sam se i pogledao u nju. Stajala je mirno na maloj izbočini stene, ogrtača nehajno prebačenog
preko ramena, kože koja je bila bela kao i padajući sneg. Njene su oči bile usredsređene na hram. Kako su
zvuci i dalje odjekivali, znao sam šta se unutra događalo.
Posude sa uljem su se razbijale, kazani padali. Usledilo je tiho šištanje tkanine koja se pretvorila u plamen.
Najzad se uzdigao dim, gust i crn, sa kule i iz pravca bočnog zida.
Kula je podrhtavala, glasna buka odjekivala je o udaljene stene; onda se kamenje pomerilo, a kula se srušila.
Pala je u dolinu, a zvono je, uz poslednje oglašavanje, nestalo u nežno beloj provaliji.
Hram je goreo u požaru.
Zurio sam u taj prizor. Oči su mi suzile od dima koji je vetar nosio niz puteljak, zajedno sa pepelom i de-
lovima gara.
Nejasno mi je doprlo do svesti da moje telo nije osećalo hladnoću iako je padao sneg. Da ono nije bilo
umorno od silnog ubijanja. Moja koža je, u stvari, bila belja nego ranije. Pluća su udisala vazduh tako spretno
da nisam čuo ni sopstveno disanje. Čak mi je i srce kucalo nekim nežnijim, postojanijim ritmom. Samo je
moja duša bila ranjena i bolna.
Prvi put u životu, kako smrtnom tako i besmrtnom, plašio sam se umiranja. Bojao sam se da me može
uništiti, i to s razlogom, jer jednostavno više nisam mogao da činim ovo što sam prethodno uradio. Nisam
mogao da budem deo tog plana. Molio sam se za snagu da se oduprem, da budem dovoljno jak da odbijem
dalje učešće.
Osetio sam njene ruke na svojim ramenima.
„Okreni se i pogledaj u mene, Lestate”, rekla je.
Uradio sam kako mi je naložila. Opet se prikazala preda mnom, ta najzavodljivija lepota koje su moje oči
ikada videle.
Ja sam tvoja, Ijubavi moja. Ti si moj jedini istinski pratilac, moje najuspešnije sredstvo. Ti to znaš, zar ne?
Ponovo se pojavio namerni drhtaj. Gde se, za ime Boga, nalaziš, Lestate! Hoćeš li ustuknuti i oćutati ono što
ti leži na srcu?
„Akaša, pomozi mi”, prošaptao sam. „Reci mi. Zašto želiš to da činim, da ubijam? Sta si želela da kažeš kada
si im rekla da će muškarci biti kažnjeni? Da će uslediti vladavina mira na zemlji?” Kako su budalasto zvučale
moje reči. Sam pogled na njene oči bio je dovoljan da poverujem u to da je bila prava boginja. Izgledalo je
kao da iz mene izvlači priznanja kao krv.
Odjednom sam počeo da se tresem od straha. Da drhtim. Sada sam prvi put shvatao značenje te reči.
Pokušao sam da izustim još nešto, ali sve što je iz mene dopiralo bilo je zamuckivanje. Najzad je pokuljalo iz
mene: ,,U ime kakve moralnosti se sve to čini?”
,,U ime moje moralnosti!” - odgovorila je sa blagim osmehom, divn- im kao i dotad. , Ja sam razlog, oprav-
danje, pravo koje to dozvoljava!” Njen glas je bio hladan usred srdžbe, ali se zato njeno bezizražajno slatko
lice nimalo nije izmenio. ,,A sada me pažljivo slušaj, lepi moj”, rekla je. ,,Ja te volim. Ti si me probudio iz mog
dugog sna i time uputio ka cilju; pričinja- va mi radost samo da te gledam, da vidim svetlost u tvojim plavim
očima i da čujem zvuk tvog glasa. Ranilo bi me preko svake granice bola tebi shvatljive da te vidim mrtvog.
Ali, kao što je očigledno da su zvezde moje svedoci, tako je i to da ćeš mi ti pomoći u izvršenju mog zadatka.
U suprot- nom, ukoliko odbiješ to da uradiš, nećeš biti ništa više do sredstva mog nas- tanka, kao što je i
Juda bio Hristu. Kada mi više ne budeš bio od koristi ja ću te uništiti, kao što je i Hrist uništio Judu.”
Gnev me je preplavio. Nisam mogao da mu se oduprem. Bes je tako brzo zamenio strah da sam u sebi počeo
da ključam.
,,Ali, kako se samo usuđuješ da radiš takve stvari?” - upitao sam. ,,Kako se usuđuješ da šalješ ove neuke
duše da šire tvoje mahnite laži?”
Zurila je u mene u tišini, činilo se kao da će nasrnuti na mene, njeno lice je ponovo postalo lice kipa; a ja sam
pomislio kako je sada nastu- pio trenutak. Umreću na isti način kao i Azim. Ne mogu da spasem Gabrijelu ili
Luija. Ne mogu da spasem Armana. Neću se boriti jer je to beskorisno. Neću se ni pomeriti kada se to do-
godi. Uvući ću se duboko u sebe ako bude bilo potrebe da pobegnem od bola. Iznaći ću neku poslednju iluz-
iju, kao što je to Bejbi Dženks učinila, i držaću se nje sve dok više ne prestanem da postojim kao Lestat.
Nije se pomerila. Vatra na brdu se stišavala. Sneg je padao sve gušće, a ona je ličila na nekog duha koji stoji u
tišini padajućeg snega, bela kao i sam sneg.
,,Ti se zaista ničeg ne bojiš, zar ne?” - rekla je.
„Bojim se tebe”, odgovorio sam.
,,Oh, ne, ne mislim tako.”
Klimnuo sam glavom.
„Bojim se. i reći ću ti još nešto o sebi. Ja sam štetočina na ovoj zemlji. Ništa više od toga. Gnusni ubica ljud-
skih bića. Ali, ja znam da to jesam! Ja se ne pretvaram da sam ono što nisam! Ti si onim ubogim ljudi- ma
rekla da si kraljica nebesa! Kako misliš da se iskupiš za te reči i za ono što će one učiniti tim glupavim i ne-
dužnim umovima?”
„Kakva drskost”, rekla je nežno. „Kakva nečuvena drskost, ali ja te svejedno volim. Obožavam tvoju hrabrost,
pa čak i tvoju plahovitost, koji su te oduvek odlikovali. Volim čak i tvoju brzopletost. Zar ne shvataš? Nema
obećanja koje ja ne mogu da održim! Ponovo ću uspostaviti mitove! Ja jesam kraljica nebesa. I nebesa će,
najzad, zavladati zemljom. Ja sam sve ono što kažem da jesam!”
,,Oh, gospode Bože”, prošaptao sam.
,,Ne izgovaraj te prazne reči. Te reči koje nikada nikome ništa nisu značile! Ti stojiš u prisustvu jedine boginje
koju ćeš ikada spoznati. Ti si jedini bog za kojeg će ovi ljudi ikada znati! Dakle, od sada moraš i da razmišljaš
kao bog, lepotane moj. Moraš da posegneš za nečim što je izvan tvojih malenih sebičnih ambicija. Zar ti ne
shvataš šta se dogodilo?” Zavrteo sam glavom.
,,Ja ništa ne znam. Poludeću.”
Nasmejala se. Zabacila je glavu i smejala se.
,,Mi smo ono o čemu oni sanjaju, Lestate. Mi ih ne možemo razočarati. Ako to uradimo, istina koja se nalazi
u samom tlu pod našim nogama biće izdata.”
Okrenula se od mene. Vratila se ponovo na malenu izbočinu u sne- gom prekrivenoj steni na kojoj je i ranije
stajala. Gledala je u dolinu, u puteljak koji je sekao samu stenu ispod nje, u hodočasnike koji su se vraćali
odakle su i lcrenuli pošto su im odbegle žene prenele njene reči.
Čuo sam krike koji su odzvanjali sa kamenih ivica planine. Cuo sam ljude koji dole umiru dok ih je ona, nev-
idljiva, ubijala svojom moći, svojom opakom, zanosnom i olakom silom. Čuo je i žene koje su pomahnitalo
zamuckivale o čudima i vizijama. Tada se uzdigao vetar koji je, barem se tako činilo, gutao sve pred sobom;
moćan i ravnodušan vetar. Na trenutak sam video njeno svetlucavo lice; prilazila mi je; ponovo sam pomislio
da je to smrt koja mi se približava, šume i vukovi koji se približavaju. Nigde nije bilo mesta na kojem sam mo-
gao da se sakrijem. Tada sam zaklopio oči.
Kada sam se probudio, nalazio sam se u maloj kući. Nisam znao kako smo dospeli tamo niti koliko je vre-
mena prošlo od pokolja u planina- ma. Davio sam se u glasovima, dok bi me povremeno opsedao san, jeziv
ali svejedno poznat. U tom snu sam video dve crvenokose žene. One su klečale pred oltarom na kojem je
bilo položeno telo koje je čekalo da se nad njim izvrši neki ritual, neka vrsta presudne ceremonije. Očajnički
sam se borio da razumem sadržaj toga sna jer se činilo da sve od njega zavisi; ne smem ga ponovo zaborav-
iti.
Ali, sada je sve to nestalo. Glasovi, nedobrodošle slike; ovaj trenu- tak ih je sve pregazio.
Mesto na kojem sam ležao bilo je mračno, prljavo i ispunjeno užasnim mirisima. U malenim prebivalištima
svuda oko nas živeli su smrt- nici u bedi, bebe koje su plakale od gladi, usred vonja malih ognjišta na koji- ma
se kuvalo i smrada užegle masti.
Na ovom mestu se odvijao rat, istinski rat. Ne rasulo sa planine, već staromodni rat dvadesetog veka. Iz
umova njegovih učesnika dobijao sam lep- ljive vizije - beskrajno postojanje kasapljenja i zla - autobusi zah-
vaćeni pla- menom u kojima su ljudi bili zatočeni, beskorisno udarajući o zatvorene pro- zore; kamioni koji
su eksplodirali, žene i deca koji beže od mitraljeskih rafala.
Ležao sam na patosu kao da me je neko na njega bacio. Akaša je sta- jala na dovratku. Ogrtač joj je bio
čvrsto pritegnut oko tela, skoro do očiju, dok je virila napolje, u mrak.
Kada sam se pridigao na noge i stao kraj nje, ugledao sam blatnjav prolaz prepun barica i malih kuća sa li-
menim ili kartonskim krovovima. Naslonjeni na prljave zidove, spavali su ljudi, od glave do pete uvijeni kao u
mrtvačke pokrove. Ali, oni nisu bili mrtvi; i pacovi, koje su želeli da izbegnu, to su znali. Pacovi su grickali
pokrove, dok su se ljudi vrpoljili i brecali u snu.
Ovde je bilo vruće, a vrućina je ukuvavala smrad ovog mesta - mokraće, fekalija, povraćke umiruće dece.
Mogao sam čak da osetim i glad tih mališana dok su grčevito plakali. Mogao sam da osetim dubok i vlažan
vonj slivnika i septičkih jama.
Ovo nije bilo selo, već mesto straćara i baraka, mesto gde je obitava- lo beznađe. Mrtva tela ležala su
između kuća. Zaraza se širila. Stari i bolesni sedeli su tiho u mraku, sanjajući ni o čemu, ili možda samo o sm-
rti koja i jeste bila ništavilo. A, bebe su i dalje plakale.
Niz prolaz se teturalo neko malo dete naduvenog stomaka, vrišteći dok je svojom sićušnom pesnicom trljalo
otečeno oko.
Činilo se kao da nas ne vidi u mraku. Išlo je od vrata do vrata plačući. Niegova glatka braonkasta koža svetlu-
cala je na mutnom odsjaju vatri na kojima se kuvalo dok je ono nastavljalo da hoda.
,,Gde se nalazimo?” - upitao sam je.
Začuđeno sam je gledao kada se okrenula i nežno podigla ruku da me pogladi po kosi i licu. Odahnuo sam s
olakšanjem. Ali, sirova patnja ovog mesta bila je i previše velika da bi jedan uzdah olakšanja nešto značio.
Dakle, nije me uništila; dovela me je u sam pakao. Koji je bio cilj? Svuda oko sebe osećao sam patnju i očaj.
Šta je moglo da izmeni patnju ovih kukavnih ljudi?
,,Jadni moj ratniče”, rekla je. Njene su oči bile ispunjene krvavim suzama. ,,Zar ti ne znaš gde se mi nalaz-
imo?”
Nisam odgovorio.
Govorila je polako, blizu mog uha.
,,Da li je potrebno da ti izrecitujem ta poetična imena?” - upitala je. „Kalkuta, ako želiš, ili Etiopija ili ulice
Bombaja; ove uboge duše bi mogle da budu seljaci iz Šri Lanke, Pakistana, Nikaragve, E1 Salvadora. Zar je
bitno koje je mesto u pitanju; ono što je važno jeste u kolikim količinama ta pat- nja postoji; ona egzistira
svuda oko oaza tvojih sjajnih zapadnih gradova; ona čini tri četvrtine sveta! Naćulji uši, dragi moj; poslušaj
njihove molitve; oslušni tišinu onih koji su naučili da mole ni za šta. Jer ništa je oduvek bio njihov život, bez
obzira na to kako se zvala država u kojoj žive, grad ili pleme.”
Zajedno smo iskoračili na blatnjavu ulicu; pored gomila đubreta i štrokavih bara, izgladnelih pasa koji su nam
prilazili i pacova koji su nam pretrčavali put. Onda smo stigli do ruševina drevne palate. Gmizavci su klizili
među kamenjem. Tmina je vrvila od komaraca. Napušteni i prosjaci su spavali u dugačkom nizu kraj kanala.
A dole u močvari, tela su trulila, naduvena i zaboravljena.
Daleko na autoputu, prolazili su kamioni tutnjeći u zagušljivoj vrućini kao grom. Patnja ovog mesta bila je
kao otrovni gas koji me je trovao dok sam stajao tamo. Ovo je bila dronjava ivica Divljeg vrta sveta u kojem
nada nije mogla da procveta. Ovo je bio odvodni kanal.
,,Ali, šta mi možemo da učinimo?” - prošaptao sam. „Zašto smo došli ovde?” Ponovo mi je pažnju odvukla
njena lepota, izgled saosećanja koji ju je iznenada preplavio i učinio da poželim da zaplačem.
,,Mi možemo da ispravimo ovaj svet”, odgovorila je, ,,kao što sam ti već i rekla. Možemo da učinimo da mi-
tovi postanu stvarnost; a doći će vreme kada će sve ovo biti mit, legenda o ovolikom ljudskom padu. Mi
ćemo se pobrinuti za to, voljeni moj.”
,,Ali, na njima je da to reše. To nije samo njihova obaveza, već i nji- hovo puno pravo. Kako mi možemo da
im pomognemo u tome? Na koji način naša umešanost neće dovesti samo do nove katastrofe?”
,,Mi ćemo se pobrinuti da do toga ne dođe”, rekla je mirno. ,,Ah, ali ti uopšte ne razumeš. Ne shvataš snagu
koju sada posedujemo. Ništa nas ne može zaustaviti. Ali, sada moraš da posmatraš. Ti još nisi spreman, a ja
te više neću terati. Kada sledeći put budeš ubio u moje ime, moraš to učiniti u istinskoj veri i ubeđenju. Budi
uveren u to da te ja volim i da znam da se jedno srce ne može naučiti pameti tokom jedne noći. Alb uči iz
onoga što vidiš i čuješ.”
Ponovo je izašla na ulicu. Na trenutak mi se učinila samo kao krhka figura koja se pokreće kroz senke. Odjed-
nom sam začuo uplašena ljudska bića u udžericama svuda oko nas, video žene i decu kako izlaze iz njih.
Svuda naokolo, počele su da izviru i komešaju se pospane figure. Utopio sam se nazad u mrak.
Drhtao sam. Očajnički sam želeo nešto da uradim, da je preklinjem da bude strpljiva!
Ali, osećaj mira se ponovo pojavio, ona opčinjenost, istinska sreća. Otputovao sam godinama unazad do ma-
lene francuske crkve svog detinjst- va, i to baš u trenutku kada je počelo pojanje oda. Kroz suze sam ugledao
sjajni oltar. Video sam ikonu device Marije, šljašteći zlatni kvadrat iznad cveća; začuo sam izgovaranje Slava
tebi šapatom, kao da su u pitanju bile neke čari. Ispod lukova crkve Notr Dam u Parizu začuo sam duhovnike
da pevaju Salve Regina.
Njen glas je jasno odzvanjao, neizbežan kao i ranije, kao da je u mom mozgu. Sasvim je sigurno da su i smrt-
nici čuli tu neodoljivu moć. Sama naredba bila je bez reči; a o suštini se nije dalo raspravljati - trebalo je us-
postaviti novu vladavinu, stvoriti jedan novi svet u kojem će zlostav- ljani i ugnjetavani najzad spoznati mir i
pravdu. Zenama i deci bilo je naloženo da ubiju svakog, i poslednjeg muškarca u ovom selu. Jednom u sto
muškaraca bilo je dato da ostane u životu, a svakoj stotoj muškoj bebi bilo je dato da preživi pokolj. Mir na
Zemlji će uslediti kada se ova taktika bude primenila širom sveta; više neće biti ratova; biće hrane i izobilja.
Nisam bio sposoban da se pomerim, niti da izustim svoj užas. U panici sam začuo gnevne jauke žena. Svuda
oko mene, sanjive olupine od ljudi ustajale su iz svojih pokrova samo da bi bili bačeni o zid gde su umi- rali
kao i oni muškarci koje sam imao priliku da vidim u Azimovom hramu.
Ulica je odjekivala od jauka. U nejasnim bleskovima sam video ljude da trče; gledao sam muškarce koji su
glavom bez obzira istrčavali iz svojih kuća samo da bi se stropoštali u blato. Na udaljenom putu, kamioni su
goreli u plamenu, točkovi su škripali dok su vozači pokušavali da povrate kontrolu nad vozilima. Metal je
udarao o metal. Rezervoari za ben- zin su eksplodirali; noć je bila ispunjena veličanstvenom svetlošću. Hrleći
iz kuće u kuću, žene su opkoljavale muškarce i udarale ih bilo kojim oružjem koje bi našle. Da li je ovo selo is-
punjeno ćumezima i udžericama ikada iskusilo takvu živahnost kao što je to sada činilo u ime smrti?
A ona, Kraljica nebesa, uzdigla se i preletala iznad limenih krovo- va nalik na silnu i otmenu figuru koja je
plamtela naspram oblaka, kao da je bila načinjena od samog belog plamena.
Zaklopio sam oči i okrenuo se ka zidu. Prstima sam grebao zid i on se mrvio. Kad samo pomislim da smo bili
čvrsti kao i sam zid, ona i ja. Ali, ne, nismo bili načinjeni od iste materije. Ne, nikako od iste materije. Mi
nismo pripadali ovde! Nismo imali prava to da činimo.
Ali, čak i dok sam plakao, osetio sam blagi zagrljaj ponovne omađijanosti; slatki i uspavljujući osećaj koji mi
je pružalo cvetno okruženje, lagana muzika sa svojim neizbežnim i zanosnim ritmom. Osetio sam topli vaz-
duh koji je ispunjavao moja pluća; osetio sam stare kamene ploče ispod svojih stopala.
Nežna zelena brda prostirala su se preda mnom u halucinantnoj savršenosti - bio je to svet bez rata i patnje
u kojem su žene bile slobodne i neuplašene, žene koje bi uzmicale čak i od običnog nasilja koje živi u srcu
svakog muškarca.
Prebivao sam u ovom novom svetu protivno svojoj volji, ne obraćajući pažnju na udare tela koja su padala
na mokru zemlju i poslednje psovke i jauke onih koji su bivali ubijani.
U snoviđenjima sam video čitave gradove izmenjene; video sam ulice na kojima nije vladao strah od razbo-
jničkih, razularenih hordi; ulice kojima su hodili ljudi bez žurbe i očaja. Kuće više nisu ličile na utvrđenja; vr-
tovima više nisu bili potrebni bedemi.
,,Oh, Marijuse, pomozi mi”, prošaptao sam u trenutku kada su se sunčevi zraci prosipali niz drvećem
omeđene puteljke i širom beskrajnih zelenih livada. ,,Molim te, molim te, pomozi mi.”
Sablaznila me je naredna vizija, koja se probila kroz magiju. Ponovo sam ugledao livade, samo što ovog puta
nije bilo sunčeve svetlosti. To je bilo neko negde postojeće mesto, a ja sam posmatrao nečijim ili nekakvim
tuđim očima stvorenje koje je hodalo u pravoj liniji, velikim koracima i neverovatnom brzinom. Ali, ko je bio
taj neko ili nešto? Gde je bilo odredište tog stvorenja? Ta vizija mi je bila poslata; bila je moćna i nije dozvol-
javala da je zanemarim. Ali, zašto?
Nestala je brzo kao što se i pojavila.
Ponovo sam se nalazio pod svodom ruševne palate, među razbacan- im telima mrtvih; zurio sam kroz
otvoren, nadsvođen prolaz u figure koje su žurile; čuo sam probadajuće uzvike pobede i likovanja.
Izađi, ratniče moj, tamo gde te ostali mogu videti. Dođi k meni.
Stajala je preda mnom raširenih ruku. Bože, šta su oni mislili da vide? Na trenutak se nisam ni pomerio, a
onda sam krenuo ka njoj, ošamućen i pokoran. Osetio sam poglede žena, njihovo zurenje dostojno oboža-
vanja. Spustile su se na kolena kada smo se nas dvoje združili. Osetio sam da me je i previše snažno uhvatila;
osetio sam kako mi srce dudnji. Akaša, ovo je sve laž, užasna laž. ZIo koje je ovde posejano cvetaće čitav vek.
Odjednom je svet oko mene počeo da se raspada. Više nismo stajali na zemlji. Držala me je u svom zagrljaju i
zajedno smo se uzdizali iznad limenih krovova dok su se žene ispod nas klanjale, mahale nam i u znak pošto-
vanja spuštale svoje glave u blato.
„Pogledajte čudo, pogledajte Majku, pogledajte Majku i njenog Anđela...”
Samo nakon jednog trena, selo se pretvorilo u majušnu raštrkanost srebrnih krovova ispod nas, sva ta patnja
bila je pretvorena u slike dok smo mi ponovo putovali na vetru.
Pogledao sam unazad, uzalud pokušavajući da raspoznam lokaciju iznad koje smo leteli - mračne močvare,
svetlosti obližnjeg grada, tanku lin- iju puta na kojem su izgoreli kamioni još uvek tinjali. Ali, ona je bila pot-
puno u pravu, zapravo to uopšte nije bilo važno.
Što god da je trebalo da se dogodi, započeto je sada, a ja nisam imao predstavu o tome šta ga je uopšte
moglo zaustaviti.
Priča o blizankinjama Prvi deo
Sve su oči bile uprte u Maharet kada je zastala. A kada se ponovo oglasila, zvučala je spontano, reči koje je
govorila izlazile su iz nje usporeno, pažljivo izgovorene. Činilo se da nije bila tužna, već nestrpljiva da
preispita ono što je imala da kaže.
,,Dakle, kada kažem da smo moja sestra i ja bile veštice, mislim na sledeće: nasledile smo od majke - kao što
je to i njoj prenela njena majka - moć da opštimo sa duhovima, da im nalažemo da izvršavaju naše zapovesti
u malim ali značajnim stvarima. Mogle smo da osetimo prisustvo duhova koji su, u principu, nevidljivi Ijud-
skom oku. Privlačile smo ih.
,,Onima koji bi posedovali takve moći bilo je ukazivano duboko poštovanje u našem narodu. Ljudi su se
njima obraćali za savet, bacanje čini i proricanje budućnosti, a povremeno bi tražili i da se duše njihovih
mrtvih upokoje.
,,Ono što želim da kažem jeste da su nas smatrali dobrima; mi smo imale svoje mesto u šemi stvari.
,,Koliko je meni znano, veštica je oduvek bilo. Ima ih i sada, iako većina njih uglavnom ne razume svoje moći
i ne poznaje načine na koje bi mogle da ih koriste. Pored veštica, ima i onih pozratijih u narodu kao što su vi-
dovnjaci i medijumi, ili prenosioci. Neki su poznati i kao detektivi para- normalnog. Sve su to različita imena
za one koji poseduju istovetne moći. Postoje ljudi koji, iz razloga koje možda nikada nećemo ni moći da spoz-
namo, privlače duhove. Oni ih smatraju neodolji' ima, a kako bi privukli pažnju takvih pojedinaca, duhovi
pribegavaju svakojakim trikovima.
,,Što se samih duhova tiče, znam da vas zanimaju njihova priroda i svojstva. Znam da niste - barem nisu neki
među vama - poverovali u priču u Lestatovoj knjizi o tome kako su Majka i Otac stvoreni. Nisam sigurna ni da
je sam Marijus poverovao kada su mu ispovedali tu drevnu priču, pa čak ni onda kada ju je ispričao Lestatu.”
Marijus je klimnuo glavom. Već je smislio gomilu pitanja koja je nameravao da joj postavi. Ali, Maharet je
zamolila z^ strpljenje.
„Saslušajte me”, rekla je. ,,Reći ću vam sve što smo tada znali o duhovima, a što je isto što i sada o njima
znam. Morate da imate na umu da drugi možda koriste drugačije nazive za ove entitete. Možda bi ih drugi
definisali na neki više naučni način nego što ću to ja učiniti.
„Duhovi su sa nama razgovarali samo telepatskim putem; kao što sam već rekla, oni su bili nevidljivi, ali se
njihovo prisustvo moglo osetiti. Posedovali su raspoznatljive ka'-akteristike tako da im je naša porodica
veštica tokom mnogih generacija iiadenula određena imena.
,,Kao što su vračevi oduvek i radili, podelile smo ih u dobre i zle duhove, iako nema nikakvih dokaza da oni
poseduju osećaj za dobro i loše. Zli duhovi su bili oni koji su bili krajnje neprijateljski raspoloženi prema ljud-
skim bićima, koji su voleli da pribegavaju zlonamernim trikovima kao što je bacanje kamenja, stvaranje vetra
i drugih sličnih, nesnosnih stvari. Oni duhovi koji opsedaju ljudska bića su često zli; oni koji posedaju kuće
zovu se poltergejsti i spadaju, takođe, u ovu kategoriju.
„Dobri duhovi mogu da vole, i uglavnom imaju potrebu da i sami budu voljeni. Retko kada se dešavalo da
oni sami osmisle neku pakost. Odgovarali bi na pitanja u pogledu budućnosti; kazivali bi nam šta se dešava u
ostalim, udaljenim mestima; a za one veoma moćne veštice, kakve smo bile moja sestra i ja, za one koje su
duhovi zaista voleli, činili bi najmoćniju i najcenjeniju vradžbinu: stvarali bi kišu.
,,Iz onoga što vam govorim i sami možete da vidite da su termini kao što su dobro i zlo sami po sebi u ovoj
sferi uglavnom neprimenjivi. Dobri duhovi su korisni; loši duhovi su opasni i narušavaju mir pojedinaca.
Obraćati pažnju na loše duhove - prizvati ih da kolaju naokolo - isto je što i prizivati nesreću, jer njih niko ne
može da kontroliše.
„Mnoštvo dokaza ukazuje i na to da nam duhovi koje nazivamo zlim zavide na činjenici što posedujemo pod-
jednako tela i dušu, što možemo da osetimo zadovoljstva i moći fizičkog, dok istovremeno imamo umove
duhovne prirode. Po svemu sudeći, ta mešavina telesnog i duhovnog kod ljudskih bića čini sve duhove
radoznalima; to je izvor onoga što ih nama privlači. Ali, to nanosi patnju i bol zlim duhovima, jer se čini da bi
oni rado uživali u putenim zađovoljstvima koja im nisu data. Dobri duhovi ne ispoljavaju takvu vrstu nezado-
voljstva.
„Što se tiče saznanja odakle duhovi dolaze, oni sami su nam neka- da govorili da su oduvek bili ovde. Hval-
isali bi se da su bili svedogi čovekove evolucije od životinje do onoga što on danas predstavlja. Nismo znali
šta su time želeli da nam saoošte. Smatrale smo da .su se samo Salili ili, jednostavno, lagali. Ali sada, istraži-
vanja u pogledu evolucije ljudskih bića dokazuju da su duhovi, očigledno, bili svedoci tih promena. Pitanje
njihove prirode - na koji način su nastali ili ko ih je stvorio - pa, o tome nikada nisu hteli da pričaju. Mislim da
oni nisu razumeli to što smo ih pitale. Činilo se kao da ih postavljanje tog pitanja vređa, a pomalo i plaši, dok
su ih neki smatrali smešnim.
„Pretpostavljam da će jednog dana priroda duhova biti naučno spoznata. Smatram da su on suptilno
uravnotežen spoj materij'j i energije, kao što je i sve ostalo u našem univerzumu, i da nisu ništa čarobniji od
elek- triciteta ili radio-talasa, kvarka ili atoma, glasova preko telefona - stvari koje su pre samo dve stotine
godina bile natprirodne. Zapravo, poezija savremene nauke mi je pomogla u razumevanju duhova u retro-
spektivi bolje nego bilo koje drugo filozofsko sredstvo. Pa ipak, kada o njima govorim instinktivno se držim
svog starog jezika.
„Mekare je tvrdila da je povremeno mogla da ih vidi, i da oni pose- duju majušna jezgra fizičke materije i ve-
lika tela od uskovitlane energije koje je uporedila sa olujnim sevanjem i vetrom. Govorila je da i u morima
postoje stvorenja koja su podjednako egzotična u pogledu organizacije, kao i insekti koji su, takođe, u tom
pogledu nalikovali duhovima. Uvek bi noću viđala njihova pojavna tela, i to ne duže od sekunde, i to obično
samo kada su duhovi bili besni.
„Njihova veličina bila je ogromna, govorila bi, ali to isto su i oni tvrdili. Duhovi su nam rekli da mi ne možemo
ni da zamislimo njihove dimenzije; ali, nemojmo zaboraviti da oni vole da se hvale; iz njihovog kazi- vanja
treba izdvojiti smislene činjenice.
,,U pogledu činjenice da vrše veliki uticaj na fizički svet, nikada nije bilo sumnje. Kako bi inače pomerali pred-
mete, kao što to čine polterge- jsti? I, kako bi imali snagu da sakupe oblake ne bi li proizveli kišu? Međutim,
vrlo je malo toga što se uz njihovu pomoć može postići, imajući u vidu kakvu količinu energije troše. To je
oduvek i bio ključ za načine na koje možemo da ih kontrolišemo. Ono što duhovi mogu da načme je ono- liko
koliko je, i nimalo više, a dobra veštica je bila ona koja je to savršeno razumela.
„Kakav god da im je fizički oblik u kojem se prikazuju, ovi entiteti, po svemu sudeći, nisu imali biološke
potrebe. Oni ne stare, oni se ne men- jaju. A, ključ za razumevanje njihovog detinjastog i ćudljivog ponašanja
leži u sledećem: oni nemaju nikakvu potrebu da bilo šta rade; oni lebde naoko- lo potpuno nesvesni vre-
mena, jer nemaju nijedan fizički razlog za to. Duhovi rade ono što im se ćefne. Očigledno je da oni vide naš
svet, jer su i oni njegov sastavni deo; ali kako njima on izgleda, ne mogu ni da zamislim.
,,Ne znam ni zašto ih veštice privlače ili zanimaju. Ali, upravo u tome i jeste suština; oni vide vešticu, priđu
joj, predstave joj se, i jako im prija kad ih primeti; nadmeću se u tome ko će privući više pažnje, a u nekim
slučajevima imaju strašnu potrebu da budu voljeni.
,,Kako se ovaj odnos razvija, a zarad ljubavi prema veštici, duhovi se usredsređuju na pojedine zadatke. To ih
iscrpljuje, ali i raduje kada vide kako su ljudi njima zadivljeni.
,,A sada zamislite kako je njima zabđvno da slušaju molitve i pokušavaju da odgovore na njih, da se klibere
oko oltara i proizvode grom kada se obred žrtvovanja okonča. Kada vidovnjak prizove dušu mrtvog pret- ka
da razgovara sa svojim potomcima, duhovi su prilično oduševljeni i spremni da zapodenu čavrljanje praveći
se da su duša mrtvog pretka, iako naravno to nisu. Oni su sposobni da telepatski izvuku informacije iz umova
potomaka da bi ih još više obmanjivali.
„Sigurno da je i vama poznat način njihovog ponašanja. Danas je to isto kao što je to i u naše vreme bilo. Ali,
ono što se razlikuje jeste stav ljud- skih bića prema onome što duhovi rade; a ta razlika je od ključne
važnosti.
„Kada duh u ova savremena vremena zaposedne neku kuću i izriče predskazanja kroz glasne žice nekog
petogodišnjeg deteta, niko u to mnogo ne veruje, osim onih koji ih vide i čuju. Ta pojava ne postaje temelj
kakve velike religije.
„Izgleda da su ljudska bića postala imuna na takve stvari; možda je čitava stvar uudignuta na viši nivo, na ko-
jem ih drevnost duhova ne može zbuniti. Iako religije i dalje opstaju - stare religije koje su se utvrdile u
mračnijim vremenima - one sve brže gube uticaj nad obrazovanim mnoštvom..
„Ali, o tome ću nešto kasnije. Dozvolite mi da sada nastavim da objašnjavam sposobnosti veštice, s obzirom
na to da se to odnosi na mene i moju sestru, i na ono što nam se dogodilo.
,,U našoj porodici je to nasledno. N'ože se nazvati i fizičkim nasleđem, jer izgleda da se u našoj porodici
nasleđuje putem ženske linije
i redovno je propraćeno fizičkim odlikama kao što su zelene oqi i crvena kosa. Kao što svi vi već i
znate - što ste, na ovaj ili onaj način, spoznali od kada ste ušli u ovu kuću - i moje dete, Džesi, bila je veštica.
U Talamaski je često koristila svoje moći da ublaži tegobe onih koje su opsedali duše i duhovi.
„I aveti su, naravno, duhovi. Ali, oni su bespogovorno duhovi onih koji su nekad-i bili ljudska bića na zemlji,
dok dul ovi o kojima sam već gov- orila to nikada nisu bili. Međutim, u ovom pogledu ne možemo nikada biti
stoprocentno sigurni. Vrlo stara avet koja je vezana za zemlju može i da zaboravi da je ikada bila živa.
Verovatno da su veoma zlobni duhovi zapra- vo aveti, i da je to razlog što su toliko željni putenih zadovoljs-
tava. Kada opsednu neko ubogo ljudsko biće, skloni su da izgovaraju pogrdne reči. Za njih je telo prljavo, i
oni čine da muškarci i žene veruju u to da su erotska zadovoljstva i zloba podjednako opasni i zli.
,,Ali, činjenica je, s obzirom na to koliko duhovi lažu, da nema načina da sazna no zašto nešto rade kako rade
ako ne žele nešto da vam kažu. Možda je njihova opsednutost erotskim jednostavno nešto što su izvukli iz
umova muškaraca i žena koji su se oduvek osećali krivima kada su te stvari u pitanju.
„Dakle, u našoj porodici su većinom žene bile veštice. U drugim porodicama se to podjednako prosleđuje na
muškarce i žene. Ili se može pojaviti u bilo kojem ljudskom biću iz razloga koje mi ne možemo ni da po-
jmimo.
,,Ali, u našem slučaju, u pitanju je bila stara, prastara porodica veštica. Možemo da ispratimo tu liniju
nasleđa čak pedeset generacija unazad, do doba koje je bilo poznato kao Period pre meseca. Hoću da kažem
da mi tvrdimo da datiramo još iz najranijeg perioda ljudske istorije, pre nego što je i sam mesec dospeo na
noćno nebo.
„Legende našeg naroda pripovedaju o dolasku meseca, poplava, oluja i zemljotresa koji su propratili tu po-
javu. Da li se nešto tako zaista i dogodilo, zaista ne bih znala. Takođe smo verovali da su naše svete zvezde
bile Plejade, ili Sedam sestara, da su svi blagoslovi dolazili od tih kon- stelacija, ali zašto je to tako, nikada
nisam znala ili pak ne mogu da se setim.
„Sada govorim o drevnim mitovima, verovanjima koja su bila stara
i pre nego što sam se ja rodila. Oni koji opšte sa duhovima iz očiglednih razloga postaju prilično skep-
tični u pogledu mnogih stvari.
„Nauka, međutim, čak ni sada ne može da opovrgne ili potvrdi priče iz Perioda pre meseca. Dolazak meseca
- njegrv potonji gravitacioni uticaj - teoretski je iskorišćen da bi se objasnilo pomeranje polova i posled- nje
ledeno doba. Možda je u drevnim pričama i bilo istine koja će jednog dana svima nama biti razjašnjena.
„Kako god, naš rodoslov je bio prastar. Naša majka je bila moćna veštica, kojoj su duhovi rekli mnogobrojne
tajne čitajući muške misli, kao što to i sada čine. Ona je imala veliki uticaj na nespokojne duše mrtvih.
„Čini se da je kod Mekare i mene njena moć udvostručena, kao što to obično biva ka^a su u pitanju blizank-
inje. To jrst, svaka od nas je ponaosob bila dvostruko moćnija od majke. A kada se uzme u obzir moć koju
smo zajednički posedovale, ona je bila neizmerljiva. Razgovarale smo sa duhovima još dok smo bile u
kolevci. Oni su nas okruživali dok smo se igrale. Kao blizankinje, razvile smo naš sopstveni, tajni jezik, koji čak
ni naša majka nije razumela. Ali, duhovi su ga poznavali. Duhovi bi razumeli što god da im kažemo; mogli su
čak i da nam odgovore na našem tajnom jeziku.
„Morate da shvatite da vam ne govorim sve ovo zbog sopstvenog osećanja ponosa. To bi bilo besmisleno.
Sve ovo vam govorim da biste shvatili šta smo jedna drugoj značile i šta smo predstavljale za svoj narod pre
nego što su Akašini i Enkilovi vojnici stigli u našu zemlju. Želim da shvatite zašto se ovo zlo - stvaranje ispijača
krvi - najzad i dogodilo!
,,Bili smo velika porodica. Živeli smo u pećinama planine Karmel koliko god nam sećanje unazad seže. Naš
narod je oduvek gradio svoja staništa u dolini koja se nalazila u samom podnožju planine. Živeli su od uzga-
janja koza i ovaca. Povremeno bi odlazili i u lov. Gajili su i pojedine biljke koje su koristili za spravljanje halu-
cinogenih droga, koje smo uzimali da bismo padali u trans - to je bio sastavni deo naše religije - kao i za
proizvodnju piva. Žnjeli su divlju pšenicu koja je tada rasla u izobilju.
,,Naše selo su činile male okrugle kuće od blata i cigle sa slamna- tim krovovima. Bilo je i drugih sela, koja su
se vremenom preobrazila u malene gradove, a u nekima od njih se u kuću ulazilo preko krova.
,,Naš narod je pravio veoma upečatljivu grnčariju, koju je odnosio na tržnicu Jerihona, gde se vršila trampa.
Odatle su donosili lapis lazuli, slonovaču, miomirise, ogledala od opsidijana i druge slične fine predmete.
Naravno da smo znali za postojanje mnogih drugih gradova, prostranih i divnih kao što je bio Jerihon,
gradova koji su sada potpuno zakopani zemljom i koji možda nikada neće biti pronađeni.
,,Ali, sve u svemu, mi smo bili jednostavan narod. Znali smo za pismo - to jest, čemu je ono služilo. Ali, nije
nam padalo na pamet da tako nešto koristimo, s obzirom na to da su žive reči imale veću moć i da se nismo
usuđivali da zapišemo svoja imena, kletve ili istine koje smo znali. Ukoliko bi neka osoba znala vaše ime,
mogla bi da prizove duha da bi vas ukleo; ta osoba bi u transu mogla da izađe iz svog tela i otputuje tamo
gde ste se i vi nalazili. Ko bi ga znao kakvu biste moć mogli da mu pružite kada bi taj neko bio u mogućnosti
da ispiše vaše ime na nekom kamenu ili papirusu? Čak i onima koji se nisu plašili to se u najmanju ruku činilo
nepriličnim.
,,U velikim gradovima se pismo uglavnom koristilo za finansijske zapise, koje smo mi, naravno pamtili.
„Zapravo, sve znanje u našem narodu se prepuštalo pamćenju. Sveštenici koji su u ime našeg naroda pri-
nosili žrtve božanstvu u obliku bika - u koga mi, uzgred rečeno, nismo verovali, - sprovodili su njegovu tradi-
ciju i veru po sećanju, a mlada pokolenja sveštenika podučavali su da uče napamet i u stihovima. Porodični
istorijati bivali su kazivani po sećanju, takode.
„Pored toga, bavili smo se i oslikavanjem; crteži cu prekrivali zidove hrama božanstva bika u selu.
,,A moja porodica, koja je oduvek živela u pećinama planine Karmel, prekrivala je naše tajne pećine crtežima
koje niko drugi sem nas nije video. Dakle, mi smo na neki način ispisivali istoriju. Ali, to smo radili uz veliku
opreznost. Nikada nisam naslikala niti nacrtala sliku same sebe, na primer, sve dok nas nije zadesila katas-
trofa, kada smo ja i moja sestra postale ono što ste i svi vi.
„Ali, da se vratim pripovedanju o svom narodu. Bili smo mirolju- bivi: pastiri, ponekad zanatlije, katkad tr-
govci, ni manje ni više. Kada bi vojska Jerihona otišla u rat, priključivali bi im se ponekad i naši mladići, ali
niko ih na to nije primoravao, već je to bila njihova volja. Oni su želeli da budu mladi pustolovi i vojnici da bi
okusili slavu te vrste. Drugi su odlazili u grad da vide velike tržnice, veličanstvenose dvorove ili raskošne
hramove. Neki su odlazili sve do mediteranskih luka da vide velike trgo- vačke brodove. Ali, život u našem
selu se najvećim delom odvijao bez ikakve bitnije promene, kao što je to bilo i vekovima unazad. Bili smo
pod zaštitom Jerihona, jer je on bio kao magnet koji na sebe privlači nepri- jateljsku silu.
„Nikada, nikada, nismo lovili ljude da bismo se hranili njihovim telima! To nije bio naš običaj! Ne mogu ni da
vam predoćim kakvo bi gnušanje u nas izazvao takav kanibalizam, jedenje mesa neprijatelja. Svejedno, mi
jesmo bili ljudožderi, a jedenje mesa bilo je od posebnog značaja - jeli smo meso svojih mrtvih.”
Maharet je na trenutak napravila stanku u govoru, kao da je želela da se značaj ovih reči ureže u umove sviju
nas.
Marijus je ponovo ugledao sliku dve crvenokose žene koje kleče pred mrtvačkim odrom. Osetio je topli, pod-
nevni smiraj, kao i svečanost trenutka. Pokušao je da razbistri um i vidi samo Maharetino lice.
„Razumite”, rekla je Maharet. ,,Mi smo verovali da duša napušta telo nakon smrti; ali smo, takođe, verovali
da ostatak svih nekada živućih stvari sadrži određenu majušnu količinu moći nakon što sam život iščezne. Na
primer, lične stvari neke osobe zadržavaju određenu količinu njegove vitalnosti, tako da su i telo i kosti to
morali da poseduju. Naravno da bi kada bismo pojeli meso našeg mrtvog ovaj ostatak duše, tako da kažemo,
takođe bivao pojeden.
,,Ali, pravi razlog što smo jeli svoje mrtve bio je poštovanje. Iz našeg ugla gledano, to je bio pravi način da
iskažemo poštovanje prema ostacima onih koje smo voleli. U sebe smo unosili tela onih koji su nam podarili
život, tel?. iz kojih su stvorena i naša tela. Tako je krug bio zatvoren. Sveti ostaci onih koje smo voleli bili su
spašeni od strašnog užasa truljenja u zemlji ili toga da ih rastrgnu zveri, ili od gorenja u vatri, kao da su bili
gori- vo ili smeće.
,,Ako malo podrobnije razmislite, u svemu tome ima zdrave logike. Ali, ono što je važno jeste da shvatite da
je to bio jedan neraskidiv deo nas kao naroda. Sveta obaveza svakog deteta bila je da pojede ostatke svojih
roditelja; sveti zadatak čitavog plemena bio je da pojede svoje mrtve.
,,Nije postojao čovek, žena ili dete koji su umrli u našem selu a da njihova tela nije pojela njihova rodbina.
Nije bilo nijednog čoveka, žene ili deteta u našem selu koje nije okusilo meso mrtvaka.”
Maharet je ponovo zastala u govoru. Pogledom je polako prelazila preko skupine pre nego što je ponovo
prozborila.
,,To nije bilo doba velikih ratova”, rekla je. „Jerihon je živeo u miru dokle god je sećanje ljudi sezalo. Ni
Niniva nije bila u ratu.
,,Ali, daleko odatle, jugozapadno od doline Nila, divlji ljudi te zeml- je ratovali su, kao što su to oduvek i činili,
sa ljudima iz prašume južno od njih da bi mogli da dovode zarobljenike za svoje prohteve. Oni ne samo da su
proždirali sopstvene mrtve, sa svim poštovanjem kao i mi, već su jeli i tela svojih neprijatelja. Oni su uživali u
tome. Verovali su da se na taj način snaga njihovih neprijatelja sliva u njih. Osim toga, sviđao im se ukus ljud-
skog mesa.
„Prezirali smo ono što su oni činili iz razloga koje sam već navela. Kako bi ikn mogao da poželi meso svog
neprij ltelja? Ali, možda se osnovna razlika između nas i ratobornih žitelja doline Nila nije sastojala u tome
što su oni jeli svoje žrtve, već u tome što su oni bili ratoborni, a mi miroljubivi. Mi nismo imali neprijatelje.
„Otprilike u vreme kada smo moja sestra i ja izrasle u šesnaestogo- dišnjakinje, došlo je do velike promene u
dolini Nila. Tako su nam barem ispričali.
„Ostarela kraljica tog carstva je umrla a da za sobom nije ostavila kćerku koja bi nasledila kraljevsku krv.
Među ^inogim drevnim narodima kraljevska krv se prenosila samo putem ženske loze. S obzirom na čin-
jenicu da nijedan muškarac nikada u potpunosti ne može da bude siguran u očinstvo ženinog deteta, kraljica
ili princeza su bile te koje su sa sobom nosile božansko pravo na presto. To je i razlog što su se egipatski
faraoni u kasnijim fazama carstva često ženili svojim sestrama. Upravo da bi osigu- rali svoje kraljevsko
pravo.
— ,,To bi se dogodilo i sa tim mladim kraljem Enkilom, da je kojim slučajem imao sestru, kao što nije.
Nije imao čak ni rođaku ili tetku kral- jevske loze. Ali, on je bio mlad, jak i odlučan da vlada svojom zemljom.
Najzad se odlučio za novu mladu, koja nije poticala iz njegovog naroda, već od plemena iz grada Uruka4, u
dolini Tigra i Eufrata.
,,To je bila Akaša, lepotica iz kraljevske porodice, vernica velike boginje Inane, i ona koja je u Enkilovo
carstvo donela mudrost svoje zeml- je. Takve su barem bile glasine koje su kolale pijacama Jerihona i Ninive,
kao i karavanima koji su dolazili da trguju.
„Dakle, u to doba su se narodi Nila već bavili poljoprivredom, ali su bili skloni da tu delatnost zapostave
zarad ratovanja i lova na ljudsko meso. To je užasavalo lepu Akašu, koja se odmah prihvatila zadatka da ih
odvrati od ovog varvarskog običaja, kao što bi to verovatno učinio i svako drugi ko potiče iz neke naprednije
civilizacije.
„Verovatno je sa sobom donela i pismo, pošto ga je narod Uruka imao - oni su bili poznati kao čuvari zapisa -
ali, s obzirom na to da je pis- menost bila nešto što smo mi, kao narod, potcenjivali, nisam sigurna u ovaj po-
datak. Možda su već u to vreme Egipćani i sami smislili sopstveno pismo.
„Ne možete ni da zamislite koliko sporo takve stvari utiču na kul- turu jednog naroda. Zapisi o porezima su
mogli da budu čuvani generacija- ma pre nego što se iko latio glinene pločice da zapiše reči neke pesme.
Jedno pleme je moglo da gaji papriku i lekovito bilje dve stotine godina pre nego što ikome padne na pamet
da posadi pšenicu ili kukuruz. Kao što znate, Indijanci Južne Amerike su posedovaU igračke sa točkovima
kada su ih Evropljani osvojili. Imali su i nakit napravljen od metala. Međutim, točkove nisu koristili ni u jed-
nom drugom obliku, a nisu koristili ni metal za proizvodnju oružja, tako da su ih Evropljani praktično odmah
savladali.
,,Što god bio slučaj, meni nije poznata celokupna priča o količini znanja koje je Akaša donela iz Uruka. Ono
što znam jeste da je naš narod načuo mnoge glasine o zabrani ljudožderstva u dolini Nila, i kako su oni koji bi
se oglušili o naredbu bili okrutno ubijani. Plemena koja su generaci- jama lovila ljude zbog njihovog mesa
bila su besna što više nisu mogla da uživaju u tom činu; još je veća bila njihova srdžba jer više nisu mogli ni
sop- stvene mrtve da jedu. Ne da love, to je bilo nešto sasvim drugo, ali da svoje pretke prepuste zemlji za
njih je bilo užasavajuće, kao i nama.
,,U cilju da se Akašina zapovest izvrši, kralj je naredio da se sva tela umrlih umotaju i balsamuju. Ne samo da
nismo mogli da .jeđemo sveto meso svojih majki i očeva već su njihova tela morala da budu umotana u
platno, što je jako mnogo koštalo, i da onda budu prepuštena svačijem pogledu. Zatim bi ih spuštali u grob-
nice uz prikladne darove i pojanje sveštenika.
„Što je telo pre bilo balsamovano, to bolje, jer tada niko nije mogao da dođe do mesa.
,,Da bi dodatno ohrabrili ljude u pogledu novog običaja, Akaša i Enkil su ih ubeđivali da će duše umrlih bolje
živeti u carstvu u koje su dospele ako su im tela balsamovana na zemlji. Drugim rečima, govorili su ljudima:
’Vaši voljeni preci nisu zapostavljeni, već valjano očuvani.’
,,Kada smo to čuli, bilo nam je nekako smešno - obmotavati mrtve tkaninom i postavljati ih u opremljene
sobe iznad ili ispod pustinjskog peska. Bilo nam je smešno da čujemo da dušama preminulih pomažemo tako
što njihova tela savršeno održavamo na zemlji. Jer, svi oni koji su ikada opštili sa umrlima znaju da je bolje
da oni potpuno zaborave na svoja tela; jer samo onda kada se oslobode svog ovozemaljskog oblika, oni
mogu da se uzdignu na viši nivo.
,,Od tada su u Egiptu, u grobnicama veoma imućnih i religioznih pojedinaca, ležale te stvari - te mumije ko-
jima je trulilo meso.
,,Da nam je neko tada rekao da će se tradicija mumificiranja u toj kulturi ukoreniti, da će se tog običaja
Egipćani pridržavati četiri hiljade god- ina i da će taj vid ukazivanja časti umrlima prerasti u veliku i dugotra-
jnu misteriju čitavog sveta - da će deca u dvadesetom veku ići u muzeje da zure u mumije - u tako nešto
nikako ne bismo mogli da poverujemo.
„Međutim, nama zapravo to nije smetalo, jer smo se nalazili veoma daleko od doline Nila. Nismo mogli ni da
zamislimo kako izgledaju ti naro- di. Znali smo da je njihova religija poticala iz Afrike, da su se klanjali bogu
Ozirisu i bogu sunca Ra, kao i bogovima životinja, takođe. Ali, u suštini, mi te narode nismo razumeli. Nismo
razumevali njihovu zemlju poplava i pustinje. Kada bismo u rukama držali fine predmete koje su oni pravili,
saz- navali smo samo delić njihovog nasleđa, ali sve je to nama bilo strano. Žalili smo ih što nisu mogli da
jedu svoje mrtve.
,,Kada smo duhove pitale za njih, rekli su nam da su se i njima Egipćani činili prilično smešnim. Rekli su nam
da Egipćani poseduju ’lepe glasove’ i ’dopadljive reči’ i da je bilo zadovoljstvo posećivati njihove hramove i
oltare. Duhovima se sviđao egipatski jezik. Nakon ovih iskaza dešavalo se da iznenada izgube interesovanje u
tom pogledu i samo odluta- ju, kao što je sa njima inače često bio slučaj.
,,Ono što su nam oni rekli fasciniralo nas je, ali ne i iznenadilo. Mi smo znale koliko su se duhovima sviđaie
naše reči, versko pojanje i pesme. Dakle, duhovi su se igrali bogova pred Egipćanima. Duhovi su redovno
radili takve stvari.
„Kako su godine prolazile, čule smo da je Enkil oformio veliku vojsku i da se zajedno sa njom uputio da osvoji
sever i jug kako bi zaustavio bune i otpor okorelih ljudoždera. Zaplovio je brodovima po velikom moru. To je
bio stari trik: navesti ljude da se bore protiv neprijatelja kako bi pre- stali da se prepiru kod kuće.
,,Ali, ni ovo nije imalo nikakve veze sa nama. Naša je zemlja bila prepuna spokoja i lepote, izobilja u voćn-
jacima i zemlji na kojoj je rasla divlja pšenica. Svako je mogao slobodno da je pokosi. Naša je zemlja bila pre-
puna zelene trave i svežih vetrova. Ali, nije bilo ničega što bi neko poželeo da nam oduzme. Ili smo, barem,
mi tako verovali.
„Moja sestra i ja smo nastavile da živimo u savršenom miru na blag- im obroncima planine Karmel, često raz-
govarajući sa majkom i među sobom. Te razgovore smo vodile nečujno, ili uz pomoć našeg izmišljenog
jezika, koji smo savršeno razumele. Vreme smo provodile i u učenju svega onog što je naša majka znala o
duhovima i ljudskim srcima.
„Pile smo opojne napitke koje nam je majka spravljala od biljaka zasađenih na planini. U svojim transevima i
snoviđenjima putovale smo unazad kroz vreme i razgovarale sa svojim precima - moćnim i priznatim vešti-
cama čija su nam imena bila poznata. Sve u svemu, mamile smo duše tih drevnih dovoljno dugo da bi nam
prenele određena znanja. Takođe, putovale smo izvan svojih tela i letele visoko iznad tla.
„Mogla bih satima da pričam o tome šta smo sve videle prilikom tih transeva; kako smo jednom Mekare i ja
hodale držeći se za ruke kroz ulice Ninive, zureći u veličanstvenost koju nismo mogle ni da zamislimo; ali to
sada nije važno.
„Dopustite mi samo da vam kažem da je boravak u društvu duhova nama predstavljao deo harmonije života
sa svim živim bićima koja su nas okruživala; a na trenutke je ljubav duhova prema nama bila opipljiva, i može
se opisati na isti način kao što su hrišćanski mistici opisivali ljubav božju ili ljubav svetaca.
,,Moja sestra, ja i naša majka živele smo u sreći. Pećine naših predaka bile su tople i suve; imale smo sve što
nam je bilo potrebno - lepu odeću, nakit, divne češljeve od slonovače i kožne sandale. Sve su nam to donosili
ljudi u vidu darova, jer nas niko nije plaćao u klasičnom smislu za naše usluge.
„Ljudi iz našeg sela svakodnevno bi dolazili da se posavetuju sa nama, a mi bismo njihova pitanja prosleđi-
vale duhovima. Pokušavale smo da im odgonetnemo budućnost, što duhovima, naravno, ne predstavlja
nikakav problem s obzijom na to da određene stvari obično prate jedan neizbežan ritam.
„Svojim telepatskim moćima ispitivale smo tuđe umove i davale najmudrije savete koje smo mogle darivati.
Povremeno bi nam dovodili i opsednute Ijude. Iz njih bismo izvlačili demone ili zle duhove, jer to je bilo to.
Kada bi neka kuća bila posednuta, odlazile bismo i naređivale zlom duhu da ode odatle.
„Davale smo čarobne napitke onima koji bi ih tražili. Oni bi padali u trans ili bi zaspali i sanjali jasne snove,
koje bismo im mi onda razjasnile.
,,Za ove radnje nam pomoć duhova, zapravo, i nije bila neophodna, iako smo ponekad tražile određeni savet
od njih. Koristile smo sopstvene moći razumevanja i duboke spoznaje, a informacije koje bismo tada dobi-
jale rasvetljavale su nam značenje pojedinih vizija.
„Ali, naša najveća čarolija - za koju je bilo potrebno iskoristiti celokupnu moć koju smo posedovale, a za koju
nikada nismo mogle da garantujemo - bila je da prizovemo kišu.
,,Tu čaroliju smo sprovodile na dva načina - mala kiša je bila uglavnom simboličan čin iskazivanja moći, ali ve-
lika stvar za utehu naših ljudi. Velika kiša, koja je bila neophodna za rast useva, bila je prilično teško
izvodljiva, ako je to uopšte bilo moguće izvesti.
,,0be vrste prizivanja iziskivale su veliku naklonost duhova, mno- gostruko prizivanje njihovih imena i zahte-
vanje da se okupe, usredsrede i iskoriste svoju moć na našu zapovest. Malu kišu su najčešće proizvodili
nama bliski duhovi, oni koji su naročito voleli Mekare i mene, našu majku i njenu majku, kao i sve naše
pretke. Na njih smo uvek mogle da računamo da će iz čiste Ijubavi uložiti sve svoje moći da izvrše jedan tako
težak zadatak.
,,Ali, za veliku kišu je bio neophodan popriličan broj duhova, a s obzirom na to da su se neki od njih među-
sobno prezirali i gadili se i na samu pomisao da se u bilo čemu združe, morale smo strašno da im podila-
zimo. Morale smo da im izvodimo religijsko pojanje i veliki ples. Satima bismo to radile da bi se oni poste-
peno zainteresovali, udružili, da bi im se svidela naša zamisao, a na lcraju i da bi krenulLđa sprovode
naloženi zadatak.
„Mekare i meni je samo tri puta pošlo za rukom da proizvedemo veliku kišu. Ali kako je samo bilo divno
videti oblake kako se skupljaju nad dolinom i kišu koja zaslepljujuće pljušti. Svi bi istrčali iz svojih kuća na
pljusak; činilo se kao da i sama zemlja pupi, rastvara se, zahvaljuje.
„Malu kišu bismo često pravile - radile smo to zbog drugih, radile smo to zbog radosti.
,,Ali, velika kiša je bila ta koja nas je, zapravo, proslavila nadaleko i naširoko. Oduvek smo bile poznate kao
veštice sa planine. Ljudi su počeli da dolaze iz gradova na udaljenom severu, iz zemalja čija nam imena nisu
bila poznata.
„Muškarci su čekali u redu da bi došli na planinu i popili naše čarobne napitke i prepustili se tumačenju
snova. Cekali su da bi zatražili savet od nas, a ponekad su samo imali želju da nas vide. Naše selo ih je,
razume se, častilo mesom i pićem, a zauzvrat dobijalo darove, tako da je svako bio na dobitku, ili je barem
tako izgledalo. U tom pogledu, ono što smo mi tada radile ni po čemu se ne razlikuje od onoga što današnji
psi- holozi rade: proučavale smo vizije, tumačile ih, tragale smo za odgovorima u podsvesti; a čarolija
proizvodnje male i velike kiše je, uglavnom, osnaživala veru Ijudi u naše sposobnosti.
„Jednog dana, mislim da je to bilo nekih pola godine pre nego što nam je umrla majka, do nas je došlo jedno
pismo. Glasnik ga je doneo od kralja i kraljice Kemeta, što je bio egipatski naziv za Egipat. Bilo je to pismo
ispisano na glinenoj pločici, kao što su pisali u Jerihonu i Ninivi. U glini su bili izrezbareni majušni piktogrami,
počeci onoga što će ljudi kasnije proz- vati klinastim pismom.
„Jasno je da mi to nismo mogle da pročitamo; zapravo, uplašile smo se jer smo pomislile da bi to moglo da
bude neko prokletstvo. Nismo želele da dodirnemo glinenu pločicu, ali morale smo to da uradimo ukoliko
smo želele da razumemo nešto više o tome.
„Glasnik je rekao da su njegovi vJadari Akaša i Enkil čuli za našu čudnovatu moć i da bi bili počastvovani ako
bismo posetili njihov dvor. Poslali su i pratnju koja bi sa nama krenula put Kemeta, a u povratku bismo bile
darovane bogatim poklonima.
„Nijedna od nas tri nije imala poverenja u glasnika. Govorio je istinu u pogledu onoga što je i sam znao, ali u
svemu tome bilo je još nečeg.
„Naša majka je uzela glinenu tablicu u ruke. Istog trenutka je oseti- la da nešto izvire iz nje, nešto što joj je
prostrujalo prstima i učinilo je veoma zf'brinutom. U početku nije htela da nam kaže šta je videla; a onda nas
je izdvojila u stranu i rekla da su lcralj i lcraljica Kemeta bili zli, veliki prolivači krvi i veoma neobazrivi prema
tuđim verskim običajima. Upozorila nas je da će nam od tog muškarca i te žene doći veliko zlo, bez obzira šta
je bilo ispisano na glinenoj tablici.
„Tada smo Mekare i ja dodirnule pismo i isto tako predosetile zlo. Ali, postojala je u svemu tome nekakva
misterija, mračna klopka, a upore- do sa zlom egzistirao je tračak hrabrosti i nešto što se činilo dobrim. Sve u
svemu, ovo nije bila obična zamka sa ciljem da budemo silom odvedene i da nam bude oduzeta mQĆ; bilo je
tu neke istinske radoznalosti i iskrenog poštovanja.
„Najzad smo se obratile duhovima - onim dvoma duhova koje smo Mekare i ja najviše volele. Oni su nam se
približili i pročitali pismo, što za njih nije predstavljalo nikakav problem. Rekli su da je glasnik govorio istinu.
Ali, užasna opasnost nam je pretila ukoliko se uputimo kralju i kraljici Kemeta.
,,’Zašto?’ - upitale smo duhove.
,,’Zato što če vam kralj i kraljica postavljati pitanja’, odgovorili su nam duhovi, ’a ako budete rekle istinu, što
ćete i učiniti, kralj i kraljica će biti besni na vas i bićete uništene. ’
„Naravno da se ne bismo ni u suprotnom uputile u Egipat. Mi nismo odlazile sa svoje planine. A sada smo
pouzdano znale da to ne smemo ni da uradimo. Uz sve poštovanje, saopštile smo glasniku da nećemo na-
puštati mesto na kojem smo rođene, da nijedna veštica iz naše porodice nikada nije napustila ovo tlo, i
zamolile smo ga da to i prenese kralju i kraljici.
„I tako je glasnik otišao, a naš život se vratio na staro.
„Međutim, nekoliko noći nakon toga, posetio nas je jedan zao duh kojeg smo zvale Amel. Ogromno, moćno i
prepuno ozlojeđenosti, ovo stvorenje je plesalo na proplanku ispred naše pećine pokušavajući da privuče
Mekarinu i moju pažnju, govoreći nam da će nam njegova pomoć uskoro biti potrebna.
,,Već smo se odavno navikle na ulagivanje zlih duhova; besneli su što ne razgovaramo sa njima, kao što su to
radili druge veštice i drugi čarob- njaci. Ali, mi smo znale da su ta bića nepouzdana i da ih nije bilo moguće
kontrolisati, tako da nikada do tada nismo padale u iskušenje da iskoristi- mo njihova znanja, a mislile smo
da nikada za tim neće ni biti potrebe.
„Tog Amela je naročito izluđivalo što smo ga ’zapostavljale’, kako je on to znao da kaže. Iznova i iznova je iz-
javljivao da je on bio ’Amel moćni’ i ’Amel nesavladivi’ i da bi trebalo da mu ukažemo poštovanje jer bismo u
budućnosti mogle da ustrebamo njegovu pomoć. Možda će nam biti potreban i mnogo više nego što
možemo i da zamislimo jer su poteškoće pristizale.
,,U tom trenutku je naša majka izašla iz pećine zahtevajući od tog duha da kaže kakve su to nevolje bile o ko-
jima je pričao.
,,Ovo nas je zaprepastilo, jer nam je ona oduvek strogo zabranjivala da razgovaramo sa zlim duhovima; a
kada bi im se ona obratila, to je odu- vek bilo isključivo da ih prokune, otera ili zbuni zagonetkama i za-
čkoljica- ma da bi se ovi naljutili, osetili glupima i odustali.
,,Amel, užasni, zli, sveprisutni - kako god da je sebe zvao, a njego- va razmetljivost je bila beskonačna - samo
je izjavio da nas očekuju velike nesreće i da ćemo mu, ukoliko budemo dovoljno mudre, ukazati dužno poš-
tovanje. Nastavio je da trabunja o svim zlim stvarima koje je činio u ime čarobnjaka Ninive. Tvrdio je da je
mogao da muči ljude, da ih opčini, pa čak i da ih ubada kao da je bio roj komaraca! Hvalisao se da može da
sisa ljudi- ma krv, čiji mu se ukus prilično sviđao. Izrekao je da će i iz nas da sisa krv.
,,Moja majka se tome nasmejala. ’Kako bi mogao tako nešto da izvedeš?’ - zahtevala je da zna. ’Ti si duh; ne-
maš telo; ne možeš da osetiš ukus!’ - rekla je. Ta vrsta obraćanja je duhove oduvek izluđivala, jer nam oni za-
vide na telu, kao što sam već napomenula.
,,Taj duh se, nalik na snažan vetar, obrušio na našu majku i demon- strirao svoju moć; prijateljski i dobron-
amerni duhovi su mu se suprot- stavili, tako da je na proplanku nastalo užasno komešanje. Nakon što se sve
umirilo, a naši duhovi čuvari oterali Amela, ugledale smo majušne ubode na majčinoj ruci. Amel zlohudi joj
je posisao krv, tačno onako kako je i pre- tio da će učiniti. Ruka je izgledala kao da ju je napao roj komaraca i
zadao joj majušne ubode.
„Majka je pogledala u ove malene ubodne rane; dobri duhovi su pomahnitali nakon što su videli da se neko
prema njoj ophodi bez trunke osnovnog poštovanja, ali ona im je rekla da ostanu pribrani. U tišini je razmis-
lila o onome što se dogodilo, o mogućnosti postojanja tako nečega i
o načinu na koji je duh okusio krv koju je isisao.
„Tada je Mekare objasnila svoju viziju da su ti duhovi posedovali beskrajno male fizičke srži u samom
središtu svojih velikih i nevidljivih tela, i da je bilo sasvim moguće da je upravo kroz tu srž duh okusio krv. Za-
mislite, rekla je Mekare, fitilj lampe, onu majušnu stvar unutar plamena. Možda fitilj može da upije krv. Tako
je verovatno i sa duhom - deluje kao da je sav od plamena, a u svom središtu ima majušni fitilj.
„Majka je tu izjavu prihvatila sa nipodaštavanjem, ali joj se nikako nije svidelo ono što se dogodilo. Rekla je
sarkastično da je svet ionako ispunjen čudesima i da su zli dusi koji sisaju krv suvišni. ’Nestani, Amele’, rekla
je, i proklela ga rečima da je beznačajan, nevažan, obično ništa na koje se niko i ne osvrće, neraspoznatljiv,
da je tako ništavan da bi trebalo samo da nestane. Takve izraze oduvek je koristila da odagna nesnosne
duhove - stvari koje i danas sveštenici koriste, u malo drugačijem obliku, da bi opsed- nutu decu oslobodili
zloduha.
„Ali, ono što je našu majku zabrinulo više od Amelovih lakrdija bilo je njegovo upozorenje da se zlo uputilo
ka nama. To je još više produ- bilo muku koju je osetila kada je u rukama držala egipatsku glinenu pločicu.
Svejedno, nije se obratila dobrim duhovima za utehu ili savet. Možda je ona znala bolje nego da od njih za-
traži pomoć. Ali, to ja nikako ne mogu da znam. Što god da je bilo u pitanju, naša majka je znala da će se
nešto dogoditi, a bilo je sasvim očigledno da je bila bespomoćna da to spreči. Možda je smatrala da ponekad
kada pokušavamo da sprečimo katastrofu, zapravo ulećemo pravo u njene čeljusti.
,,Što god da je bilo istina, u danima koji su usledili ona se razbolela, oslabila, a najzad više nije mogla ni da
govori.
„Mesecima je živela na ivici života i smrti, nepokretna, polusvesna. Sedele smo kraj nje noću i danju i pevale
joj. Donosile smo joj cveće i pokušavale da joj čitamo misli. Duhovi su se nalazili u stanju užasne pometnje
jer su je voleli. Činili su da vetar duva nad planinom; kidali su lišće sa drveća.
„Celo selo bilo je u žalosti. A onda su jednog jutra misli naše majke ponovo poprimile oblik; ali, to su bili
samo fragmenti. Videle smo sunčana polja, cveće, slike svega onoga što joj je bilo poznato u detinjstvu; a
onda su se pojavile samo divne boje i malo šta drugog.
„Znale smo da nam majka umire, a znali su to i duhovi. Cinile smo sve što je bilo u našoj moći da ih umirimo,
ali neki od njih su potpuno pobesneli. Kada umre, njena će se duša uzdići i proći kroz carstvo duhova
- oni će je zauvek izgubiti i privremeno pomahnitati od žalosti.
,,Ali, i to se naposletku dogodilo, kao što je bilo savršeno prirodno i neizbežno. Izašle smo iz pećine da saopš-
timo seljanima da je naša majka otišla u više sfere. Sve drveće na planini bilo je zahvaćeno vetrom koji su
pravili duhovi; vazduh je bio ispunjen zelenim lišćem. Moja sestra i ja smo ridale; prvi put u životu mi se
učinilo da čujem duhove; pomislila sam da sam začula njihov lelek i žalopojke koji su nadjačavali zvuk vetra.
„Seljani su istog trenutka došli da urade ono što je bilo neizbežno.
„Naša majka je prvo bila postavljena na kamenu ploču, kao što je i bio običaj, da bi svi mogli da joj priđu i
iskažu poštovanje. Bila je odevena u belu haljinu od egipatskog platna, koju je za života toliko volela, i ok-
ićena divnim nakitom.iz Ninive, kao i prstenjem i ogrlicama od kostiju naših Predaka, sa kojima će se uskoro
sjediniti.
,,Nakon što je prošlo deset sati, tokom kojih je na stotine ljudi došlo da je vidi, kako iz našeg sela tako i iz
okolnih, pripremile smo telo za ritu- alnu sahranu. Za bilo kog pokojnika našeg sela ta čast bi pripala
sveštenici- ma. Ali, mi smo bile veštice, kao i naša majka, te smo bile jedine koje su smele da je dodirnu. U
samotnoj atmosferi obasjanoj svetlošću iz uljanih lampi, moja sestra i ja smo skinule majku i prekrile njeno
telo svežim cvećem i lišćem. Testerom smo joj otvorile lobanju i pažljivo odstranile vrh kako bi čelo ostalo
celo, izvadile smo joj mozak i stavile ga zajedno sa njen- im očima u posudu. S podjednakom pažnjom smo je
rasporile i izvadile joj srce, koje smo, potom, stavile u drugu posudu. Sadržaj posuda smo prekrile većom
količinom gline kako bi ga zaštitile.
„Seljani su pristupili i napravili pećnicu od cigli oko tela naše majke, koje je ležalo na kamenom postolju. Kraj
nje smo smestili posude sa organima i zapalili vatru u pećnici, ispod kamenog postolja, između kamen- ja na
kojem je postolje ležalo. Pečenje tela bilo je započeto.
,,To je trajalo čitave noći. Duhovi su se umirili jer je duša naše majke otišla. Mislim da za njih njeno telo nije
bilo ni od kakve važnosti; ono što smo tada radile za njih nije predstavljalo ništa, ali zato nama jeste.
,,S obzirom na to da smo bile veštice kao i naša majka, mi smo bile jedine koje će pojesti njeno telo. Po
običajnom pravu, ono je pripadalo nama. Seljani nisu bili predviđeni da učestvuju u toj gozbi, što su obično
radili u drugim slučajevima kada bi ostala samo dva potomka koji su imali da izvrše svoju dužnost. Bez obzira
na količinu vremena koja nam je tre- bala, na nama i samo na nama je bilo da pojedemo telo svoje majke.
Seljani su zajedno sa nama bdeli nad telom.
,,Ali, kako je noć odmicala a ostaci naše majke se pripremali u pećnici, moja sestra i ja smo razmišljale o srcu
i mozgu. Naravno da ćemo među sobom podeliti majčine organe, ali smo raspravljale koji će kojoj pri- pasti.
Duboko smo verovale u moć svakog pojedinačnog organa.
,,U to vreme je mnogim narodima od najvećeg značaja bilo srce. Za Egipćane je, na primer, srce predstavljalo
središte svest’. To su smatrali i meštani našeg sela. Ali mi smo, kao veštice, verovale da je mozak središte
ljudske duše; to jest, da je duhovni deo svakog čoveka i žene bio nalik duhovima vazduha. Naša vera u
važnost mozga dolazila je od činjenice da su oči bile povezane sa mozgom, oči - koje su predstavljale čulo
vida. Ono što smo kao veštice radile bilo je upravo viđenje, imale smo sposobnost da vidimo unutar srca, da
vidimo budućnost, prošlost. Vidovnjaci - tom su nas rečju nazivali u našem jeziku, a što je bilo i značenje reči
’veštica’.
„Naša rasprava se, međutim, ticala samo puke ceremonije jer smo, u suštini, duboko verovale u to da je
duša naše majke već otišla. Iz čistog poštovanja prema njoj, poješćemo njene organe da ne bi istruleli. Bilo je
lako da donesemo odlukti: Mekare će pripasti mozak i oči, a ja ću dobiti
srce.
„Mekare je bila moćnija veštica od mene; prvorođena; ona koja je uvek predvodila u svemu; ona koja je
uvek govorila bez ustezanja; ona koja se uvek ponašala kao starija sestra, kao što to obično jedna od blizank-
inja i radi. Činilo se sasvim pravednim da njoj pripadnu mozak i oči; a ja, koja samoduvek bila blaže naravi i
sporija, trobalo je da uzmem organ koji je bio povezan sa dubokim emocijama i ljubavlju - srce.
,,Bile smo zadovoljne podelom. Kako je jutarnje nebo počelo da se razdanjuje, odspavale smo nekoliko sati,
tela slabašnih od gladi i posta koji nas je pripremao za gozbu.
„Nešto pre zore probudiše nas duhovi. Ponovo su pravili vetar. Izašla sam iz pećine; vatra je sijala u pećnici.
Seljani koji su čuvali stražu zaspali su. Besno sam rekla duhovima da budu nečujni. Ali jedan od njih, onaj ko-
jeg sam najviše volela, saopštio mi je da se nepoznati ljudi okuplja- ju na planini, mnogi, mnogi stranci koji su
bili jako zadivljeni našom moći i opasno radoznali u pogledu predstojeće gozbe.
,,’Ti ljudi žele nešto od tebe i Mekare’, rekao mi je duh. ’Ti ljudi vam ne donose ništa dobro.’
„Rekla sam duhu da su nepoznati oduvek ovuda prolazili; da to nije bilo ništa oko čega se treba uzbuđivati,
da treba da bude tih i pusti nas da uradimo ono što moramo učiniti. Ali, tada sam otišla do jednog od seljana
i upozorila ga da selo mora da bude pripravno u slučaju da dođe do nekih neprilika i da svi muškarci treba da
se naoružaju pre nego što se okupe na gozbi koja je trebalo da počne.
,,To nije bio čudan zahtev. Većina ljudi je nosila oružje gde god da krene. Onih nekoliko koji su bili profesion-
alni vojnici ili koji su pak sebi mogli da priušte mačeve često su bili naoružani, a oni sa noževima nosili su ih
zadenute o pojas.
„U suštini, mene ta situacija nije brinula, jer su nepoznati iz dale- ka često dolazili u naše selo. Sasvim je bilo
prirodno da će se okupiti i u ovoj posebnoj prilici, kada je umrla jedna od veštica.
„Ali, vi znate šta se spremalo. Videli ste to u svojim snovima. Videli ste seljane koji se okupljaju na proplanku
u trenutku dok se sunce uzdizalo visoko na podnevnom nebu. Možda ste videli i uklanjanje cigli sa pećnice
koja se hladila; ili c-amo telo naše majke, pocrnelo, smežurano, a opet tako spokojno kao u snu, otkriveno
na toplom kamenom postolju. Videli ste i uvelo cveće koje ju je prekrivalo, srce, mozak i oči u posudama.
„Videli ste nas kako klečimo sa obe strane majčinog tela. Čuli ste i muzičare koji su zasvirali.
,,Ono što niste mogli da vidite, a sada znate, jeste činjenica da se naš narod hiljadama godina okupljao na
takvim gozbama. Hiljadama godi- na smo živeli u toj dolini i na padinama planine gde je rasla visoka trava, a
voće padalo sa drveća. To su bili naša zemlja, naši običaji, naš trenutak.
,,Naš sveti trenutak.
,,Kada smo Mekare i ja klekle jedna preko puta druge, odevene u najlepšu odeću koju smo posedovale, ok-
ićene majčinim i sopstvenim naki- tom, pred sobom smo ugledale ne upozorenja duhova, niti brigu naše ma-
jke u trenutku kada je dotakla glinenu tablicu kralja i kraljice Kemeta. Videle smo sopstvene živote - pune
nade, dugovečne i srećne - koje je trebalo da proživimo tu, među svojim ljudima.
,,Ni sama ne znam koliko smo dugo tako klečale; koliko smo vreme- na utrošile u pripremanju svojih duša.
Sećam se da smo, najzad, istovre- meno pridigle posude sa organima naše majke; tada su muzičari počeli da
sviraju. Zvuci svirala i bubnjeva ispunili su vazduh oko nas; mogle smo da čujemo blage uzdahe seljana i ptičji
poj.
,,I tada se zlo stuštilo na nas. Došlo je tako iznenada, uz topot nogu i glasnih ratnih pokliča egipatskih vo-
jnika, da u trenutku nismo ni znale šta nas je snašlo. Bacile smo se preko majčinog tela pokušavajući da za-
štitimo svetu gozbu. Ali, oni su nas istog trenutka podigli i odneli. Videle smo posude kako padaju u prašinu i
kameno postolje pretureno!
„Začula sam Mekarin vrisak kao nijedan ljudski vrisak do tada. Ali, i ja sam vrištala, vrištala dok sam gledala
kako telo moje majke bacaju u pepeo.
„Svejedno, bila sam svesna toliko da čujem mnoštvo psovki; vojni- ci su nas prozivali čovekojecima, lju-
dožderima, divljacima i onima koje treba proburaziti mačem.
„Medutim, niko nam nije naudio. Svezali su nas dok smo bespo- moćno vrištale i opirale se, a naš narod bi-
vao ubijan pred našim očima. Vojnici su gazili telo naše majke, topotali po njenom srcu, mozgu i očima.
Gazili su napred-nazad po pepelu, dok su njihove kohorte kosile muškarce, žene i decu iz sela.
,,I tada sam, usred hora vriskova i užasnog leleka onih koji su groznom smrću umirali na obodu planine, za-
čula Mekare kako priziva naše duhove na osvetu, priziva ih da kazne vojnike za njihova zlodela.
,,Ali, šta su značili vetar i k;ša ljudima kao što su bili oni? Drveće se treslo; činilo se kao da se i sama zemlje
drmusa; lišće je ispunilo vazduh kao i prethodne noći. Stenje se kotrljalo niz planinu, prašina se uzdizala u
oblacima. Ali trenutak oklevanja bio je kratak pre nego se pojavio i sam kralj Enkil i pristupio, govoreći svo-
jim vojnicima da je sve ovo čemu su bili svedo- ci bio običan trik i da mi i naši demoni ne možemo učiniti
ništa više od toga.
,,Ta primdba je zaista bila tačna, tako da je pokolj nastavljen bez milosti. Moja sestra i ja smo bile spremne
da umremo. Ali, oni nas nisu ubili. Njihova namera nije ni bila da nas ubiju, i dok su nas odvlačili oda- tle,
videle smo selo kako gori, polja divlje pšenice u plamenu, muškarce i žene iz našeg plemena mrtve. Znali
smo da će njihova tela biti bezobzirno prepuštena divljim zverima i zemlji na milost i nemilost."
Maharet je zastala u govoru. Sklopila je ruke i vrhove prstiju osloni- la na čelo. Činilo se kao da pravi Jcratak
predah pre nego što nastavi svoju priču. Kada je ponovo progovorila, njen glas je bio neznatno grublji i tiši,
ali podjednako postojan kao i do tada.
,,Od kakvog je značaja bio jedan mali narod seljaka? Šta je značio jedan narod - pa čak i jedan život?
„Ispod zemlje je na hiljade takvih naroda bilo zakopano. Na isti način je i naš narod sada zaboravljen.
,,Sve što smo znali, sve što smo ikada bili, bilo je uništeno u vre- menskom periodu od jednog sata. Iskusna
vojska je ubila naše uboge pastire, žene i našu bespomoćnu mladež. Naša sela leže u ruševinama, koli- ba su
srušene, sve što je moglo da se zapali, gorelo je.
„Nad planinom i selom, koje je bilo smešteno u njenom podnožju, osetila sam prisustvo duša mrtvih; gusta
izmaglica duša, neke od njih tako potresene i smetene nasiljem koje je nad njima izvršeno da su se držale
zemJje u užasu i bolu, dok su se ostale uzdizale iz tela daleko od patnje.
„A, šta su duhovi mogli da učine?
„Pratili su našu kolonu sve do Egipta. Opsedali su muškarce koji su nas držali svezane i nosili nas uz pomoć
nosiljki na svojim ramenima, dve uplakane žene, zagrljene i ophrvane užasom i žalošću.
„Svake noći kada bi vojska podizala prenoćišta, duhovi su slali vetar da im rascepa šatore i raštrka stvari.
Međutim, kralj je uporno saveto- vao svoje vojnike da se ne plaše. Kralj je govorio da su bogovi Egipta bili
moćniji od demona nas veštica. S obzirom na to da su duhovi, zapravo, činili sve što je bilo u njihovoj moći,
stvari se nisu pogoršavale pa su vojni- ci poslušali savete svog kralja.
„Svake noći kralj je tražio da nas dovedu k njemu. On je govorio našim jezikom, koji je u to vreme bio pril-
ično čest, a govorili su ga u čitavoj doJini Tigra i Eufrata i duž obronaka planine Karmel. ’Vi ste moćne
veštice’, govorio je glasom koji je bio nežan i veoma iskren. ’Samo zbog toga sam poštedeo vaše živote, iako
ste bile ljudožderi kao i vaš narod. A moji ljudi i ja smo vas lično uhvatili usred jednog takvog bestijalnog
čina. Poštedeo sam vam živote jer želim da se okoristim vašom mudrošću. Učiću od vas, kao što će to i moja
kraljica učiniti. Recite mi šta vam ja mogu pružiti da vam uman- jim patnju, i ja ću to rado učiniti. Vi ste sada
pod mojom zaštitom; ja sam vaš kralj.’
„Ridajući, odbijajući da ga pogledamo u oči, ne govoreći ništa, sta- jale smo pred njim sve dok se on ne bi
umorio od svega toga i poslao nas nazad na spavanje u malen i prenatrpan prostor - majušni pravougaonik
od drveta sa malenim prozorima - gde smo i prethodno boravile.
,,Kada smo ponovo bile same, moja sestra i ja smo razgovarale bez glasa ili putem našeg jezika, blizanačkog
jezika sačinjenog od pokreta i skraćenica koje smo samo mi razumele. Sećale smo se onoga što su duhovi
rekli našoj majci; prisećale smo se trenutka kada se razbolela nakon što je stiglo pismo od kralja i kraljice, i
da se nakon toga nikada nije oporavila. Svejedno, nismo se plašile.
„Bile smo i previše ispunjene bolom da bismo bile uplašene. Činilo se kao da smo već bile mrtve. Videle smo
sopstveni narod masakriran, videle smo telo naše majke oskrnavljeno. Nismo znale šta je bilo gore. Bile smo
zajedno, a možda bi razdvajanje bilo ono najgore što je moglo da nas zadesi."
„Ali, tokom tog dugačkog putovanja u Egipat, imale smo jednu malu utehu na koju ni kasnije nismo zaborav-
ile. Kajman, kraljev nadzornik, nadgledao nas je sa saosećanjem. Činio je sve što je bilo u njegovoj moći, i to
tajno, da ublaži naš bol.“
Maharet se zaustavila i pogledala u Kajmana. Sedeo je sa prekrštenim rukama pred sobom i spuštenog
pogleda. Činilo se kao da je bio duboko u sećanjima koje je Maharet opisivala. Prihvatio je počast koju mu je
Maharet tim rečima odala, ali se činilo kao da mu to nije bilo ni od kakve utehe. Na kraju je zahvalno
pogledao u Maharet. Izgledalo je kao da je ošamućen i željan odgovora na pregršt pitanja. Ali, nije ih
postavio. Pogledom je prešao preko prisutnih, primećujući njihove poglede, prihvata- jući postojano Ar-
manovo i Gabrijelino zurenje, ali svejedno ništa nije rekao.
Tada je Maharet nastavila:
„Kajman je labavio vezove oko naših ruku kada god je to bilo moguće; dozvoljavao nam je da se prošetamo u
predvečerja; donosio nam je meso i piće. Pokazivao je veliku ljubaznost prema nama time što nam se nikada
nije obraćao rečima i što nije tražio našu zahvalnosf. On je sve to radio čista srca. Nije voleo da gleda ljude
kako pate.
„Činilo se da smo putovali deset dana da bismo dospeli do zemlje Kemet. Možda je bilo i više, a možda
manje. U neko doba tokom puta, duhovi su se umorili od svojih trikova, dok smo mi, utučene i
obeshrabrene, prestale da ih prizivamo. Najzad smo utonule u muk, samo bi povremeno jedna drugu
pogledale u oči.
„Najzad smo dospele u kraljevstvo kakvo nikada do tada nismo videle. Preko suve pustinje dovedene smo u
bogatu crnu zemlju koja se graničila sa rekom Nil. Crna zemlja - odakle i potiče naziv Kemet. Prešle smo
preko moćne reke na splavovima zajedno sa čitavom vojskom, te dospesmo u prostrani grad od ciglenih
zgrada sa travnatim krovovima, grad velikih hramova i dvoraca izgrađenih od istovetnog prostog materijala.
I mada je grad bio izgrađen od cigle, izgledao je veoma Jepo.
,,Ovo se događalo mnogo pre doba kamene arhitekture, zbog koje će Egipćani postati naširoko poznati -
mnogo pre hramova faraona koji su opstali i do dana današnjeg.
„Ali, već tada su ljudi pokazivali naklonost prema isticanju i ukrašavanju, što je iskazivalo njihovu potrebu za
veličanstvenošću. Nepečene cigle, rečna trska, rogozina - sve su ovo bili prosti materijali koji su korišćeni u
izgradnji visokih zidova koji su krečeni u belo i oslikavani divnim prizorima.
„Ispied palate, u koju smo odvedene kao kraljevske zatočenice, nalazili su se veliki stubovi načinjeni od
ogromnog prašumskog rastinja, povezanog i obloženog rečnim blatom. Unutar zatvorenog dela dvora nalazi-
lo se veštačko jezero, puno izdanaka lotosa i okruženo drvećem u cvatu.
„Nikada nismo videle takvog bogatstva kao kod ovih Egipćana. Bili su to ljudi okićeni nakitom, predivne, up-
letene kose i našminkanih očiju. Njihove iscrtane oči unosile su nam nervozu jer je šminka pooštravala nji-
hov pogled; stvarala se iluzija dubine tamo gde je možda nije ni bilo; izbe- gavale smo da gledamo u ovu
varku.
,,Ali, sve ono što smo videle u nama je izazivalo još veću patnju. Kako smo samo prezirale sve ovo oko nas.
Mogle smo da osetimo - iako nismo razumele njihov čudnovat jezik - da su i oni nas mrzeli i pribojavali nas
se, takođe. Činilo se da naša crvena kosa u njima izaziva nelagodu i pometnju, a i to što smo bile blizankinje
izazivalo je u njima strah.
„Kod njih je bila tradicija da, s vremena na vreme, ubijaju blizance; a crvenokosi su redovno bili žrtvovani bo-
govima. To se u njih smatralo dobrim znakom.
,,Sve nam je ovo postalo jasno putem okrutnih blesaka razumeva- nja; zarobljene, smrknuto smo čekale da
vidimo kakva nam je sudbina, bila suđena.
,,Kao i ranije, Kajman je bio naša jedina uteha u tim prvim satima. Kajman, kraljev glavni nadzornik, pobrinuo
se da nam bude udobno u zatočeništvu. Donosio nam je čisto platno, voće i pivo. Doneo nam je čak i češl-
jeve za kosu i čiste haljine. Tada nam se prvi put i obratio rečima. Rekao nam je da je kraljica nežna i dobra i
da ne treba da se plašimo.
,,Nije bilo sumnje da nam je govorio istinu. Ali, nešto tu nije bilo kako treba, kao i mesecima ranije, kada su
pristigle reči kraljevog glasnika. Naše muke su tek bile započele.
,,Isto tako smo se pribojavale da su nas duhovi napustili, da nisu želeli da zbog nas kroče u ovu zemlju. Ali,
nismo ih ni prizivale; jer prizivati a ne dobijati odgovor - pa, to bi nas zabolelo i više nego što smo mogle da
izdržimo.
„Nastupilo je veče i kraljica je naložila da nas dovedu k njoj. Stajale smo ispred čitavog dvora.
„Prizor nas je oduševio, iako smo ga prezirale; Akaša i Enkil sedeli su na svojim kraljevskim prestolima.
Kraljica je izgledala isto kao i sada - bila je to žena uspravnog držanja, čvrstih udova, lica skoro i previše lepog
da bi odražavalo inteligenciju, bilo je to biće od čije je lepote zastajao dah i glasa nalik nežnom sopranu. Što
se kralja tiče, sada smo ga videli ne kao vojnika, već kao vladara. Kosa mu je bila upletena, bio je odeven u
zvaničnu odoru i okićen nakitom. Njegove crne oči bile su ispunjene iskrenošću, kao što su oduvek i bile. Ali,
bilo je posve očigledno samo nakon nekoliko trenutaka pos- matranja da je Akaša bila ta koja je gospodarila
ovim carstvom i da je to odu- vek tako bilo. Akaša je bila vična jeziku - posedovala je elokvenciju.
„Odmah nam je saopštila da je naš narod bio pravedno kažnjen za strahote koje je činio; da je sa njima pos-
tupano milosrdno, s obzirom na činjenicu da su svi ljudožderi bili divljaci koji su, po pravilu, zasluživali da
pate sporim umiranjem. Isto tako nam je rekla da su prema nama bili milostivi jer smo bile moćne veštice i
da će Egipćani učiti od nas; da će prisvojiti mudrost nevidljivog carstva koje ćemo im preneti.
„Odmah nakon tih reči, i kao da one ništa ne znače, počela je da nas zapitkuje. Ko su bili naši demoni? Zašto
su neki bili dobri i pored toga što su bili demoni? Zar oni nisu bili bogovi? Kako smo proizvodile kišu?
„Bile smo i previše užasnute njenom bezobzirnošću da bismo bilo šta odgovorile. Povredila nas je grubost
njenog duha koja se odražavala u njenom ponašanju, pa smo ponovo počele da plačemo. Okrenule smo se
od nje i zagrlile se.
„Nešto drugo nam se takođe rasvetljavalo - nešto očigledno, imajući u vidu način na koji je ta osoba govo-
rila. Brzina kojom je izgovarala reči, njena drskost, akcenat koji je stavljala na određene slogove - sve nam je
ovo ukazivalo na to da ona laže, a da i sama nije bila toga svesna.
„Zatvofile smo oči i pogledale dublje u njene laži, i tada smo ugledale istinu koju će ona svakako poricati.
,,Ona je ubila naš narod da bi nas dovela k njoj! Poslala je svog kra- Ija i vojnike u ovaj ’verski rat’ iz prostog
razloga što smo odbile njen prethodni poziv, a ona nas je želela pokorene, u njenoj milosti i nemilosti. Bila je
radoznala u pogledu nas.
,,To je ono što je naša majka videla kada je u rukama držala glinenu tablicu kralja i kraljice Kemeta. Možda su
i duhovi na neki svoj način imali svest o tome. Ali, nas dve smo tek tada shvatile svu čudovišnost svega toga.
,,Naš narod je umro jer smo mi privukle pažnju kraljice, kao što smo to činile i sa duhovima - mi smo bile
uzrok sveg tog zla.
„Zašto nas, pitale smo se, vojnici nisu jednostavno oteli iz ruku naših bespomoćnih seljana? Zašto su uništili
sve ono što je činilo i pred- stavljalo naš narod?
„Ali, upravo u tome se i sastojao sav užas! Veo morala je prekrivao kraljičin cilj, veo kroz koji ona nije mogla
da vidi ništa više od bilo kog drugog.
,,Ona je sebe ubedila da naš narod treba da nestane u pogromu zbog svog divljaštva, i pored toga što oni
nisu bili Egipćani i što je naša zemlja bila prilično udaljena od njene. Ah, zar onda nije bilo i za očekivati da
nam ukaže milost i dovede nas ovde ne bi li, najzad, udovoljila svojoj radoz- nalosti. Mi smo, naravno,
morale da joj zbog toga budemo zahvalne i spremne da odgovorimo na postavljena pitanja.
„Dublje ispod njene obmane, zavirile smo u um koji je proizvodio te suprotnosti.
,,Ova kraljica nije bila istinski moralna, nije imala ispravan etički sistem koji bi rukovodio njenim delima. Ova
kraljica je bila jedna od onih mnogobrojnih osoba koje smatraju da možda nema nikakve suštine u bilo čemu
što ćemo ikada spoznati. S druge strane, ona nije mogla da podnese ni samu pomisao na to. Tako je dakle iz
dana u dan stvarala sopstvene etičke sisteme, očajnički pokušavajući da veruje u njih, a sve su to bila pokrića
za ono što je činila iz čisto praktičnih razloga. Njen rat protiv ljudoždera je, na primer, nastao iz njenog
gađenja prema takvim običajima više od ičega drugog. Njen narod u Uruku nije jeo ljudsko meso, tako da
nije dozvoljavala da se ovaj za nju gnusan čin sprovodi bilo gde. U njenom stavu nije bilo ničeg više do toga.
U njoj je oduvek postojalo neko mračno mesto ispunjeno očajem, kao i pokretačka sila koja je težila da is-
puni sadržajem i razlogom sve ono što ga nije posedovalo.
„Shvatite, nije površnost bila to što smo spoznali o ovoj ženi. U pitanju je bila nezrela vera u to da je mogla
da učini da svetlost zasvetli uko- liko bi pokušala; da je mogla da oblikuje svet kako njoj odgovara; isto tako,
malo su je interesovali bol i patnja drugih. Znala je da drugi osećaju bol, ali time nije htela da se zamara.
„Najzad, ne mogavši više da izdržimo količinu te očigledne dvoličnosti, okrenul&.smo se prema njoj i počele
da je proučavamo, jer sada smo morale da se odbranimo od nje. Ova kraljica nije imala ni dvadeset i pet go-
dina, a njene moći bile su sveprisutne u ovoj zemlji, koju je preplav- ila običajima Uruka. Skoro da je bila i
previše lepa da bi bila istinska lepot- ica, jer je njena divota prevazilazila bilo kakav osećaj uzvišenosti ili
duboke tajne; njen glas je posedovao nešto tako detinjasto, prizvuk nečeg što je odmah u drugima izazivalo
nežnost i što je činilo da njena i najobičnija reč zazvuči kao melodija. Taj prizvuk nas je izluđivao.
„Neprestano nas je bombardovala pitanjima. Kako smo izvodile svoju čaroliju? Kako smo zavirivale u srca
muškaraca? Odakle je proizašla naša magija i zašto smo tvrdile da razgovaramo sa nevidljivim bićima? Da
li smo na isti način mogle da razgovaramo i sa njenim bogovima? Da li smo mogle da produbimo njena
znanja ili da joj pomognemo da podrobnije shvati božansko? Bila je spremna da nam oprosti divljaštvo uko-
liko joj ukažemo zahvalnost; trebalo je da kleknemo pred njen oltar i njoj i njenim bogovima izložimo sop-
stvena znanja.
„Izgovarala je neke od svojih glavnih načela jednostranošću koja je mudrog čoveka mogla da nagna na smeh.
„Ali, to je kod Mekare izazvalo najdublji bes. Ona, koja je oduvek predvodila u svemu, i sada je progovorila.
,,’Prestani sa postavljanjem pitanja. Govoriš gluposti’, izjavila je. ’U ovom carstvu ti nemaš nikakvih bogova,
jer bogovi ne postoje. Jedini nevid- Ijivi stanovnici sveta su duhovi, a oni se poigravaju tobom kroz tvoje
sveštenike i religiju, kao što to čine sa svima ostalima. Ra, Oziris - ovo su samo izmišljena imena kojima se
dvoriš i podilaziš duhovima, a kada to njima odgovara, oni ti pružaju neki majušni znak koji čini da im se još
više diviš.’
„Kralj i kraljica su zurili u Mekare sa užasom. Ali, Mekare je nas- tavila da govori:
,,’Duhovi su stvarni, ali oni su detinjasti, mušičavi, ali takođe i opasni. Oni nam se dive, ali nam i zavide što
smo podjednako duhovna i telesna bića. To ih nama i privlači i čini voljnima da nam katkad idu niz dlaku.
Veštice kao što smo mi oduvek su znale kako da barataju sa duhovi- ma i iskoriste njihove moći; ali za to su
potrebni veliko umeće i velika moć, a to je ono što mi posedujemo a vi nemate. Vi ste budale, a ono što ste
uradili kako bi nas zatočili jeste zlo; nepošteno je; vi živite u laži! Ali, mi vas lagati nećemo.’
,,I tada je, poluplačući a polugušeći se od srdžbe, Mekare optužila kraljicu za dvoličnost pred celim dvorom,
za prolivanje krvi našeg mirolju- bivog naroda samo da bi nas privela k sebi. Naš narod nije lovio ljude već
hiljadama godina, rekla je dvoru. Mi smo zarobljene tokom trajanja posm- rtnog rituala koji je oskrnavljen, a
sve to zlo je učinjeno da bi kraljica Kemeta mogla da ima veštice sa kojima bi pričala, kojima bi postavljala pi-
tanja, koje bi imala u svom vlasništvu u cilju korišćenja njihovih moći.
,,Među dvoranima je nastao metež. Nikada niko od njih nije čuo takvo nipodaštavanje, svetogrđe, i tome
slično. Ali, stare glavešine Egipta, koje su još uvek bile uznemirene zbog zabrane svetog kanibalizma, bile su
užasnute pominjanjem skrnavljenja posmrtne gozbe. I ostali koji su se plašili odmazde nebesa zbog neje-
denja ostataka svojih roditelja bili su pre- plašeni do srži.
,,Sve u svemu, nastala je opšta pometnja. Osim kralja i kraljice koji su bili čudnovato tihi i zaintrigirani.
„Akaša nam ništa nije odgovorila i bilo je očigledno da je nešto u našem objašnjenju istinski dotaklo dublje
predele njenog uma. Na trenutak je zablistala smrtonosna i istinska radoznalost. Duhovi koji se pretvaraju
da su bogovi? Duhovi koji im zavide na telu? U pogledu optužbe da je naš narod bespotrebno žitvovala, nije
davala ni pet para. To nju nije interesovalo. Fascinirala su je isključivo pitanja duha, a u njenoj fascinaciji je
duh bio razdvojen od tela.
„Obratite pažnju na ono što sam upravo rekla. Fasciniralo ju je pitanje duha - možete smatrati da je reč o ap-
straktnoj ideji, ali nju je upra- vo fascinirala misao da je apstraktna ideja ono najbitnije. Ne mislim da je
poverovala da su duhovi mogli da budu detinjasti i mušičavi. Ali, što god da je bilo u pitanju, imala je nameru
da sazna; i to preko nas. Što se uništenja našeg naroda tiče, za to uopšte nije marila!
,,Dok je to trajalo, visoki sveštenik hrama boga Ra zahtevao je da budemo pogubljene. To isto je zahtevao i
visoki sveštenik hrama boga Ozirisa. Mi smo bile zle; mi smo bile veštice; a sve crvenokose je trebalo spaliti,
kao što je to oduvek bio slučaj u zemlji Kemet. Skup je odzvanjao ovim optužbama. Zahtevali su spaljivanje.
U tih nekoliko trenutaka činilo se kao da će u palati izbiti pobuna.
.,Ali, kralj je svima naredio da se primire. Ponovo smo odvedene u celiju pod neprekidnim nadzorom čuvara.
„Mekare se besno šetkala tamo-vamo, dok sam je ja preklinjala da više ništa ne govori. Podsetila sam je na
ono što su nam duhovi prorekli: kralj i kraljica će vam postavljati pitanja ukoliko odete u Egipat, a ako
budete rekle istinu, što ćete i učiniti, kralj i kraljica će biti besni na vas i bićete uništene.
,,Ali, to je bilo isto kao da sam sama sebi govorila u bradu; Mekare nije htela da sluša. Hodala je napred-
nazad, povremeno udarajući samu sebe pesnicom u grudi. Osećala sam patnjukoja je živela u njoj.
,,’Prokletstvo’, govorila je. ’Zlo.’ Onda bi ponovo utihnula i koračala, da bi nakon nekog vremena nanovo iz-
govarala istovetne reči.
„Znala sam da se prisećala Amelovog upozorenja, upozorenja onog zlohudog. Isto tako sam znala da je Amel
u blizini; mogla sam da ga čujem, osetim.
„Znala sam da je Mekare bila u iskušenju da ga prizove; a ja sam imala osećaj da to ne treba da čini. Šta bi
njegove mučilačke tehnike značile Egipćanima? Koliko bi ljudi bilo pogođeno njegovim ubodima? To nije bilo
ništa više od olujnih vetrova i letećih objekata koje smo i same mogle da proizvedemo. Ali, Amel je čuo ove
misli; postajao je nestrpljiv.
,,’Tišina, demone’, rekla je Mekare. ’Sačekaj dok te budem trebala!’ To su bile prve reči koje sam čula da up-
ućuje zlom duhu, a od toga sam se stresla od užasa.
,,Ne sećam se kada smo zaspale. Jedino što mi je ostalo u pamćenju bilo je da me je Kajman probudio negde
iza ponoći.
„Prvo sam pomislila da je to Amel koji izvodi neki trik nada mnom, tako da sam se probudila razjarena. Ali,
Kajman mi je signalizirao da budem tiha. Nalazio se u očajnom stanju. Na sebi je imao samo jednostavnu
spavaću odoru, bio je bos, kose raščupane. Cinilo se kao da je plakao. Oči su mu bile crvene.
,,Seo je kraj mene. ’Reci mi da li je istina ono što si rekla o duhovi- ma?’ Nisam se ni trudila da mu kažem da
je to rekla Mekare, a ne ja. Ljudi su nas oduvek mešali ili o nama razmišljali kao o jednom biću. Jednostavno
sam mu rekla da je to bila istina.
„Objasnila sam mu da su ova nevidljiva bića oduvek postojala; da su nam ona sama rekla da, koliko je njima
bilo poznato, bogovi i boginje nisu postojali. Sami duhovi su nam se hvalili trikovima koje su izvodili u velikim
hramovima Sumera, Jerihona ili Ninive. Povremeno bi pompezno izjavljivali da su bili ovaj ili onaj bog. Ali, mi
smo poznavale njihove ličnosti, a kada bismo ih prizivale po njihovim starim imenima, odmah bi prestajali sa
svojom igrom.
,,Ono što nisam rekla bilo je da bih volela da Mekare to nikada nije obelodanila. Od kakve je to koristi moglo
da bude?
„Sedeo je skrušeno, slušajući me kao neko ko je čitavog života slušao samo laži, a sada dobio priliku da čuje
celu istinu. Duboko ga je dir- nulo kada je video duhove kako proizvode vetar na našoj planini i kišu od lišća
koja je padala po vojnicima; to je uzdrmalo njegovu dušu. Upravo je to ono što je oduvek izazivale veru, ta
mešavina istine i fizičke manifestacije.
,,Ali tada sam uočila da je na njegovoj savesti ležao jeđan još veći teret. ’Pogrom izvršen nad tvojim naro-
dom bio je sveti rat, a ne sebičan čin, kao što si ti izjavila.’
,,’Oh, ne’, rekla sam mu. ’To je bio sebičan i grozomoran čin, nikako ga drugačije ne mogu nazvati.’ Ispričala
sam mu o glinenoj tablici koju nam je dostavio glasnik, o tome šta su nam rekli duhovi, o majčinom strahu i
bolesti, o mojom moći pomoću koje sam mogla da čujem istinu u kraljičinim rečima, istinu koje ni sama
možda nije bila svesna ili koju nije bila sposobna da prihvati.
,,Ali, mnogo pre no sam završila, ponovo je bio snužden. Znao je, iz sopstvenog opažanja, da je ono što sam
govorila bilo istina. Ratovao je na strani kralja tokom mnogih kampanja protiv tuđih naroda. To da se vojska
bori za teritoriju za njega nije bilo ništa novo. Viđao je krvoprolića i gradove u plamenu; video je zarobljene
robove; video je vojnike koji se vraćaju nato- vareni ratnim plenom. Iako on sam nije bio vojnik, razumeo je
te stvari.
,,Ali, u našem selu nije bilo plena vrednog uzimanja; nije bilo teritori- je koju je kralj zaposeo. Da, ono je
uništeno kako bi nas zarobili, priznao je. I on je osećao nelagodu zbog laži da je u pitanju bio verski rat protiv
kanibala. Osećao je tugu koja je bila još snažnija od poraza. Poticao je iz stare porodice; i sam je jeo meso
svojih predaka, a sada se našao na strani koja je kažnjavala običaje koje je i sam poznavao i voleo. Gnušao se
mumificiranja mrtvih, ali se propratne ceremonije gadio još više, upravo zbog količine sujeverja koje je za-
vladalo njegovom zemljom. Toliko je bogatstva bivalo potrošeno na mrtve; toliko pažnje pridavano tim ras-
padajućim telima samo da muškarci i žene ne bi osećali krivicu zbog napuštanja starih običaja.
„Takve misli su ga iscrpljivale; one za njega nisu bile prirodne; ono što ga je naposletku opsedalo bile su sm-
rti kojima je imao priliku da pris- ustvuje: pogubljenja, krvoprolića. Kao što kraljica nije mogla da shvati te
stvari, on nije mogao da ih zaboravi, i pretvarao se u čoveka koji je gubio zivost, čoveka zakopanog u glib koji
je pretio da ga proguta.
„Najzad je otišao. Ali pre nego što iiie je napustio, obećeo je da će dati sve od sebe da budemo oslobođene.
Nije znao na koji način će to ura- diti, ali će barem pokušati. Preklinjao me je da se ne plašim. U tom
trenutku sam osetila ogromnu ljubav prema njemu. I tada je posedovao isto ovo divno lice i izgled koje ima i
sada; tada je, međutim, bio tamnoput, vižljasti- ji, sa urednim loknama upletene kose koja mu je padala na
ramena. Posedovao je držanje dvorana, nekog ko je zapovedao i kojeg je kralj cenio i voleo.
„Sledećeg jutra, kraljica je ponovo poslala po nas. Ovog puta^su nas odveli u njene privatne odaje, gde su,
pored nje, jedini prisutni bili kralj i Kajman.
,,Te prostorije su bile raskošnije od samog velikog hola palate; bile su ispunjene, pa čak i preplavljene, di-
vnim stvarima. Tu se nalazio divan kauč ukrašen izrezbarenim leopardima, krevet optočen čistom svilom,
blis- tava ogledala u kojima je odraz bio nalik na čarobno savršenstvo. Sama kraljica podsećala je na neku za-
vodnicu, onako ukrašena divnom odorom i namirisana parfemom. Njena prirodna lepota bila je usklađena
sa blagom koje ju je okruživalo.
,,Ponovo je počela da nas propituje.
„Stajale smo jedna kraj druge, vezanih ruku, i s teškom mukom slušale iste gluposti.
„Mekare je ponovo pričala kraljici o duhovima. Objasnila joj je da su oni oduvek postojali, pričala je o tome
kako su se hvalili da su se poigravali sveštenicima drugih zemalja. Govorila joj je o tome da su im duhovi
saopštili da su im se sviđali hvalospevi i pesme Egipćana. To sve je za duhove predstavljalo samo igru i ništa
više.
,,’Ali, ti duhovi! Onda su oni sami bogovi, da li to želiš da mi kažeš!’
- izustila je Akaša vatreno. ’Vi razgovarate sa njima? Želim da vas vidim kako to izvodite! Učinite to za
mene, sada.’
,,’Ali, duhovi nisu bogovi’, rekla sam. ’To je ono što pokušavamo da vam kažemo. Oni se ne gnušaju lju-
doždera, kao što kažete da to vaši bogovi rade. Oni ne mare za takve sfvari. Nikada nisu ni marili.’ Očajnički
sam pokušavala da joj objasnim razliku; ovi duhovi nisu imali propise; oni su bili moralno inferiorni u odnosu
na nas. Svejedno, znala sam da ova žena nije bila sposobna da shvati ono što sam joj govorila.
„Videla sam borbu koja se u njoj vodila, sukob između sluškinje boginje Inane koja je težila da se oseća
blagoslovenom i mračne i turobne duše koja nije ni u šta verovala. Njena duša bila je hladni predeo, a njena
verska vatrenost ništa više od plamena koji je neprestano potpaljivala u c;lju da zagreje to ledeno mesto.
,,’Sve što govorite je čista laž!’ - najzad je izgovorila. ’Vi ste zle žene!’ Naredila je naše pogubljenje. Trebalo je
da nas žive spale sledećeg dana, i to zajedno, tako da možemo da gledamo jedna drugu kako pati i umire.
Zašto se uopšte trudila oko nas?
„Kralj ju je odjednom prekinuo. Rekao joj je da je video moć duho- va, kao i Kajman. Šta bi tek duhovi uradili
kada bi videli kako se sa nama ophode? Zar ne bi bilo bolje da nas oslobodi?
,,Ali u kraljičinom pogledu je bilo nečeg ružnog i okrutnog. Kraljeve reči joj ništa nisu značile; životi će nam
biti oduzeti. Šta smo mogle da učinimo? Cinilo se da je ljuta na nas jer nismo bile sposobne da uobličimo
svoje istine na način na koji će ona moći da ih iskoristi ili da uživa u njima. Ah, bila je prava muka boriti se sa
njom. Svejedno, način na koji je njen um funkcionisao nije bio redak; nebrojena ljudska bića razmišljaju i os-
ećaju kao što je i ona tada; a po svemu sudeći, ona to i sada radi na istovetan način.
„Najzad je Mekare prionula na posao. Uradila je ono što se ja nisam usuđivala ni da započnem. Prizvala je
duhove - sve poimenice, ali tako brzo da kraljica nikada ne bi mogla da se ih se seti. Vriskom ih je prizivala da
dođu i urade šta im nalaže. Rekla im je da pokažu svoje nezadovoljstvo onim što se događa sa nama smrt-
nicima - sa Maharet i Mekare - za koje su tvrdili da ih vole.
,,To je bila čista kocka. Ali, ako se ne dogodi ništa - ako su nas duhovi napustili, čega sam se posebno ja pri-
bojavala - onda može prizvati Amela, jer OE jeste bio tu, vrebao je i čekao. On nam je bio poslednja nada.
,,U trenutku je započeo da duva jak vetar. Zavijao je kroz dvorište i zviždao kroz hodnike palate. Cepao je
draperije, udarao vratima, lomio krhke posude. Kraljica se nalazila u stanju užasa kada je osetila da je vetar
opkoljava. Maleni predmeti počeli su da lete kroz vazduh. Duhovi su sakupili nakit sa njenog noćnog stočića i
zafrljačili ga na nju; kralj je stajao kraj nje pokušavajući da je zaštiti, a Kajman je stajao ukopan od straha.
„Ali, to su bile krajnje granice moći duhova, i oni nisu zadugo mogli da ih održe. Ali, pre nego što je demon-
stracija njihovih moći bila okončana, Kajman je preklinjao kralja i kraljicu da povuku nalog za naše
pogubljenje. Oni su to uradili na licu mesta.
„Mekare je istog trenutka, osećajući da su bile iznureni, uz veliku Pompu naredila duhovima da prestanu.
Nastupio je muk. Užasnuti robovi trčkarali su naokolo ne bi li pokupili sve ono što je bilo pobacano.
„Kraljica je bila pobeđena. Kralj je pokušavao da joj objasni da je on °vom prizoru već ranije prisustvovao i da
nije bio povređen; ali kraljičina duša je bila duboko ranjena. Ona nikada do tada nije bila svedok ni najman-
jeg dokaza postojanja natprirodnog, i sada je bila nema i nepomična. U onom mračnom i nevernom mestu
unutar nje pojavio se tračak svetlosti, istinske svetlosti. Njen tajni skepticizam bio je tako star i ukorenjen da
je ovo malo čudo za nju predstavljalo otkrovenje velikih razmera; bilo je to isto kao da je ugledala sama lica
svojih bogova.
„Naredila je kralju i Kajmanu da je ostave. Rekla je da želi da nasamo razgovara sa nama. Tada nam je
naložila da razgovaramo sa duhovi- ma tako da ona može da čuje. Njene su oči bile ispunjene suzama.
,,Bio je to nesvakidašnji trenutak, jer sam sada osećala ono što sam osetila mesecima pre toga, kada sam
dodirnula glinenu pločicu - mešavinu dobrog i zla koja se činila opasnijom od samog zla.
„Naravno da nismo mogle da naložimo duhovima da pričaju kako bi ona razumela, rekle smo joj. Ali, možda
će pristati da odgovore na njena pitanja. Istog trenutka ih je izrekla.
,,To nisu bila pitanja koja su se mnogo razlikovala od onih koje su ljudi od davnina postavljali čarobnjacima,
vešticama i svecima. ’Gde se nalazi ogrlica koju sam izgubila još kao dete? Šta je moja majka htela da mi kaže
one noći kada je umrla, kada više nije bila sposobna da govori? Zašto me moja sestra prezire? Da li će moj
sin izrasti u odraslog muškarca? Da li će biti hrabar i snažan?’
„Boreći se za sopstvene živote, strpljivo smo izložile ta pitanja duhovima, laskajući im i dodvoravajući im se
da bi usmerili svoju pažnju na nas. Dobili smo odgovore koji su istinski zaprepastili Akašu. Duhovi su znali
ime njene sestre; znali su i ime njenog sina. Cinilo se kao da se nalazi na granici ludila dok je razmišljala o
ovim jednostavnim trikovima.
,,A onda se Amel zlohudi pojavio - očigledno ljubomoran zbog svega što se odigravalo - i iznenada pred
Akašu bacio izgubljenu ogrlicu o kojoj je govorila - ogrlicu koja je bila izgubljena u Uruku. To je Akašu pot-
puno dotuklo.
, Sada je već plakala, držeći u rukam.a ogrlicu. A onda je počela da nas preklinje da duhovima postavimo
istinski važna pitanja čije odgovore mora da zna.
,,Da, bogove je izmislio njen narod, rekli su duhovi. Ne, imena koja su se pominjala u molitvama nisu bila
važna. Duhovima su se jednostavno dopadali muzika i ritam jezika - oblik reči, tako da kažemo. Da, bilo je
zlih duhova koji su voleli da povređuju ljude, a zašto i ne bi? A, bilo je i dobrih duhova koji su ih voleli,
takođe. Da li bi razgovarali sa Akašom kada bismo nas dve napustile njeno kraljevstvo? Nikada. Govorili su i
sada, a ona ih nije mogla čuti, pa šta je očekivala od njih? Ali, da, u kraljevstvu je bilo veštica koje su mogle
da ih čuju, a oni će tim vešticama reći da dođu na dvor ovog trenutka, ako je to bilo ono što je ona želela.
,,Ali, kako se ova komunikacija nastavljala, nastala je užasna prom- ena kod Akaše.
,,Iz stanja ushićenja postala je sumnjičava, a potom i očajna, jer su joj ovi duhovi govorili samo sumorne
stvari koje smo joj mi već predočile.
,, ’Šta znate o životu posle smrti?’ - upitala je. A kada su duhovi odgovorili da su duše mrtvih ili kolale oko
zemlje, smetene i u patnji, ili se uzdizale i nestajale u potpunosti sa zemlje, bila je strašno razočarana. Oči su
joj se zamutile; gubila je ma i najmanje interesovanje za sve ovo. Kada ih je zapitala šta se događalo sa on-
ima koji su živeli lošim životom, u poređenju sa onima koji su živeli dobrim, duhovi nisu mogli da daju
nikakav odgovor. Nisu razumeli šta je time želela da kaže.
„Svejedno, propitivanje se nastavilo. Mogle smo da osetimo da su se duhovi sada već dosađivali i poigravali
sa njom, a to je značilo da će odgovori biti sve besmisleniji.
,,’Kakva je volja bogova?’ - upitala je. ’Volja je njihova da im neprestano pevaš na uvce’, rekoše duhovi. ’To
nam se dopada.’
,,A onda je iznenada Amel zlohudi, tako ponosan sopstvenim trikom sa ogrlicom, bacio još jedan niz dragog
kamenja pred Akašu. Ali, od ove ogrlice je ustuknula u užasu.
„Istog trenutka smo uočile taj pogrešan potez. To je bila ogrlica njene majke koja je stajala na njenom vratu
u grobnici kraj Uruka. Podrazumeva se da Amel, imajući u vidu da je ipak bio samo duh, nije mogao ni da
pretpostavi koliko je nastrano i neukusno bilo da iznese ovu stvar. Čak ni sada nije mogao da shvati. On je tu
ogrlicu video u Akašinom umu kada je govorila o onoj drugoj. Zašto ovu nije želela? Zar joj se ova ogr- lica
nije sviđala?
„Mekare je rekla Amelu da je pogrešio. To je bilo pogrešno čudo. Zamolila ga je da sledeći put sačeka njeno
naređenje s obzirom na to da je ona razumela potrebe ove kraljice, za razliku od njega, koji to nije mogao da
shvati.
„Ali, bilo je i previše kasno. Nešto se dogodilo sa kraljicom što se nije moglo ispraviti. Videla je dva predmeta
kao dokaz moći duhova, imala je priliku da čuje istinu i glupost, a ništa od svega toga nije moglo da se
uporedi sa lepotom mitologije njenih bogova, u koju je sebe prisiljavala da veruje. Duhovi su, međutim, uniš-
tavali njenu krhku veru. Kako je ikada mogla da pobegne od mračnog skepticizma sopstvene duše ako se ove
man- ifestacije nastave? -
„Sagnula se i podigla ogrlicu iz majčine grobnice. ’Odakle je ovo pristiglo?’ - zahtevala je da zna. Ali, ona
uistinu nije želela da sazna odgov- or. Znala je da će odgovor biti nalik svemu onome što je već čula od kada
smo stigle u njeno carstvo. Bila je prestravljena.
,,Bez obzira na to, ja sam joj objasnila; a ona je pažljivo saslušala svaku izgovorenu reč.
„Duhovi čitaju naše umove; oni su ogromni i moćni. Teško je zamisliti njihove istinske dimenzije, alr~se oni i
pored sve svoje veličine mogu pokretati brzinom misli. Kada je Akaša pomislila na ovu drugu ogr- licu, duh je
to video; otišao je da je potraži; najzad, jedna ogrlica joj je pričinila zadovoljstvo, pa zašto ne bi i druga?
Našao ju je u grobnici njene majke i izneo je kroz neku majušne pukotinu. Sasvim sigurno da nije mogao da
prođe kroz kamen. To bi bilo besmisleno.
,,Ali, kako sam izgovorila ovo poslednje, shvatila sam istinu. Ova ogrlica je verovatno bila ukradena sa tela
Akašine majke, a sasvim je moguće da je to uradio Akašin otac. Ona nikada nije bila zakopana ni u jed- noj
grobnici. To je i razlog što je Amel pronašao. Možda ju je, čak, i sveštenik ukrao. Ili se, barem, tako činilo
Akaši, koja je držala ogrlicu u ruci. Prezirala je duha koji joj je potvrdio grozne sumnje.
,,Sve u svemu, sve iluzije ove žene sada su bile u stanju potpunog rasula. Preostala joj je jedino sterilna istina
koju je oduvek i znala. Postavila je pitanja u pogledu prirode natprirodnog - što nimalo nije bilo mudro - a
natprirodno joj je pružilo odgovore koje nije mogla da prihvati, ali ni opovrgne.
,,’Gde se nalaze duše umrlih?’ - prošaptala je, zureći u ogrlicu.
„Rekla sam koliko sam mogla tišim glasom: ’Duhovi to jednostavno ne znaju.’
„Užas. Strah. A onda je njen mozak prionuo na posao, počeo je da radi ono što je oduvek i činio - pronašao
je neki grandiozan sistem kako bi odagnao sve ono što proizvodi bol; neki grandiozan način na koji se prila-
gođavao onome što je ona videla pred sobom. Mračno i tajno mesto unutar nje je postajalo sve veće; pretilo
je da je preplavi iznutra; ona nije smela da dozvoli da se tako nešto dogodi; morala je da nastavi dalje. Ona
je bila kraljica Kemeta.
,,S druge strane, bila je besna, a srdžbu je osećala prema svojim roditeljima, učiteljima, sveštenicima i
sveštenicama njenog detinjstva, bogovima kojima se klanjala i prema svakom onom koji je ikada tešio ili gov-
orio da j? život dobar.
„Nastupio je potpuni muk; nešto se pomaljalo u njenom izrazu lica; strah i začuđenost su nestali; nastupilo
je nešto hladno, razočarano i, najzad, zloslutno u njenom pogledu.
,,Zatim se sa majčinom ogrlicom u ruci pridigla i izjavila da je sve ono što smo izgovorile bilo laž. To su bili de-
moni sa kojima smo verbalno opštile, demoni koji su težili da podriju njenu veru i uvrede bogove koji su bili
naklonjeni njenom narodu. Što je više govorila, sve je više verovala u ono što je izricala; što ju je više
uzvišenost njene vere preplavljivala, to se ona više prepuštala njenoj logici. Najzad nas je optužila, plačući, a
mrak unutar nje je bio poništen. Prizvala je u misli viziju svojih bogova, njen sveti jezik.
,,A onda je ponovo pogledala u ogrlicu. Zlobni Amel nam je u strašnoj srdžbi - besan što nije bila zadovoljna
njegovim malim darom i što je ponovo bila razjarena na nas - rekao da joj saopštimo da će se, ukoliko nam
naudi, stuštiti na sve predmete u njenom okruženju, na nakit, pehar vina, uveličavajuće staklo, češalj, i druge
slične predmete koje bi mogla da zatraži, zamisli, kojih bi se makar samo prisetila, koje bi makar poželala, ili
koji su joj nedostajali.
„Mogla sam grohotom da se nasmejem da nismo bile u takvoj opas- nosti; to je bilo divno rešenje koje je
samo jedan duh mogao da osmisli; i tako savršeno glupavo iz ljudskog ugla posmatrano. Međutim, to
svakako nije bilo nešto što bi neko poželeo da se dogodi.
„Mekare je rekla Akaši tačno ono što je Amel izjavio.
,,’Onaj koji može da iznedri ovu ogrlicu može da te preplavi sećanji- ma na veliku patnju’, rekla je Mekare.
’Ne znam ni za jednu vešticu na kugli zemaljskoj koja bi mogla da ga spreči u tom naumu.’
,,’Gde je on?’ - zavrištala je Akaša. ’Pustite me da vidim tog demona sa kojim razgovarate!’
,,Na ovo je Amel, u svoj svojoj gordosti i besu, usredsredio svu svoju moć i stuštio se na Akašu, govoreći ’Ja
sam Amel zloduhi, onaj koji probada!’ Tada je proizveo snažnu oluju oko nje, kao što je to učinio i oko naše
majke, samo što je ovog puta bila desetostruko snažnija. Nikada nisam videla toliki bes. Činilo se da i sama
soba podrhtava dok je ova ogromna duša sebe sabijala i usmeravala na ovo majušno mesto. Mogla sam da
čujem pucketanje zida od cigala. Preko celog kraljičinog divnog lica i ruku pojav- ile su se majušne rane nalik
na ubode, od kojih se svaki video kao kapljica krvi.
„Bespomoćno je vrištala. Amel je bio u ekstazi. Amel je mogao da učini čudesne stvari! Mekare i ja smo bile
užasnute.
„Mekare mu je naredila da prestane. Počela je da ga obasipa laska- vim rečima, zahvalnostima, te mu je
rekla da je on najmoćniji od svih duho- va, ali da sada mora da je posluša i da pokaže svoju oštroumnost kao
što je prikazao i svoju moć. Obećala mu je da će mu dozvoliti da ponovo napadne kada za to nastupi povol-
jan trenutak.
,,U međuvremenu, kralj je pritrčao da pomogne Akaši; Kajman je isto tako potrčao ka njoj, kao i sve sluge
koje su bile na raspolaganju. Ali, kada su sluge podigle svoje mačeve da nas saseku, naredila im je da nas os-
tave na miru. Mekare i ja smo stajale i zurile u nju, bezglasno joj preteći moćima ovog duha, jer to je bilo sve
što nam je preostalo. A, Amel zlobni je tutnjio iznad nas, ispunjavajući vazduh najjezivijim zvucima od svih
zvukova, dubok i strašan smeh duha za koji se činilo da ispunjava čitav svet.
,,Kada smo se ponovo našle same u svojoj ćeliji, nismo mogle da smislimo šta da radimo ili kako da iskoris-
timo ono malo prednosti koju smo sada imale u vidu Amela.
,,Što se samog Amela tiče, on nikako nije hteo da nas ostavi. Trabunjao je i besneo u maloj ćeliji; činio je da
asure od trske šušte i da se naša odeća njiše; slao je vetar u naše vlasi. Bio je prava napast. Ali, ono što me je
plašilo bile su stvari koje je trabunjao. Da je voleo da sisa krv; da ga je ona iznutra nadimala i usporavala, ali
da je imala dobar ukus; a kada su ljudi širom sveta prinosili žrtve u krvi na svojim oltarima, voleo je da se
spušta i liže tu krv. Pa, zar naposletku ona nije bila tu upravo zbog njega? Prolomio se smeh.
,,Nastao je veliki nemir kod drugih duhova. Mekare i ja smo obe to osetile. Osim onih koji su bili pomalo
ljubomorni i koji su zahtevali da znaju kakav je ukus imala krv i zašto mu se sve to toliko dopadalo.
,,A onda se ispoljila sva ona mržnja i ljubomora prema telu koju gaje toliki zli duhovi, onaj osećaj da smo mi
ljudi odvratni jer imamo i telo i dušu, i da kao takvi ne bi trebalo da postojimo. Amel je trabunjao o vre-
menima kada na zemlji nije bilo ničeg drugog do planina, okeana, šuma, a nijednog živog stvora nalik na nas.
Rekao nam je da je posedovanje duše unutar smrtnih tela prokletstvo.
,,Ja sam čula takve pridike među zlim dusima i ranije, ali im nika- da nisam pridavala veliku pažnju. Ovo je
bio prvi put da sam im poverovala, barem malo, dok sam tamo ležala i vraćala u sećanje pokolj svog naroda.
Pomislila sam, kao što su o tome razmišljali mnogi muškarci i žene pre i posle mene, da je možda Droklet-
stvo bilo besmrtno postojanje bez posedovanja fizičkih tela.
,,Ili kao što si ti, Marijuse, ove noći rekao - činilo se da život nije bio vredan; izgledao je kao šala. U tom je
trenutku moj svet bio puki mrak, mrak i patnja. Sve ono što sam bila više nije imalo smisla; ništa na šta bih
usmerila svoj pogled nije moglo da mi ulije želju da živim i dalje.
,,Ali, Mekare je ponovo počela da razgovara sa Amelom, obaveštavajući ga da bi radije bila ono što jeste
nego ono što je on bio - da zauvek lebdi naokolo bez ičega značajnog čime bi se bavio. To je ponovo
razbesnelo Amela. Pokazaće on njoj za šta je sve bio sposoban!
,,’Kada ti ja to naredim, Amele!’ - rekla je. ’Računaj na mene da ću izabrati pravi trenutak. Tada će svi znati
šta si sposoban da uradiš.’ Tako je taj detinjasti i gordi duh bio zadovoljen, pa se ponovo raširio preko
mračnog neba.
„Držali su nas u zatočeništvu tri dana i tri noći. Stražari nas nisu gledali niti su nam prilazili. To nisu činili ni
robovi. Zapravo, umrle bi od gladi da nije bilo Kajmana, kraljevog nadzornika, koji nam je lično donosio
hranu.
„Tada nam je rekao ono što su nam duhovi već obznanili. Došlo je do žučnih razmirica; sveštenici su zahte-
vali da budemo ubijene. Ali, kralji- ca se pribojavala da nas ubije jer bismo mogle da nahuškamo one duhove
na nju, a ona nije znala način da ih otera. Kralj je bio radoznao u pogledu onoga što se dogodilo; on je
verovao da bi se štošta moglo naučiti od nas; bio je radoznao u pogledu moći duhova i u pogledu toga kako
bi ona mogla da se iskoristi. Ali, kraljica se bojala; dovoljno je videla.
„Najzad smo bile izvedene pred čitav dvor u prostranom otvorenom velikom holu palate.
„Bilo je podne u kraljevstvu, a kralj i kraljica su prinosili darove bogu sunca Ra, kao što je i bio običaj. Nater-
ali su nas da gledamo. Ništa nam nije značilo da posmatramo taj svečani obred; plašile smo se da su ovo
poslednji sati našeg života. Tada sam sanjala o našoj planini, našim pećin&ma; sanjala sam o deci koju smo
mogle da rodimo - divne sinove i kćeri, a neki od njih bi nasledili i naše moći - sanjala sam o životu koji nam
je bio oduzet, o uništenju našeg roda, koji će uskoro biti zatrt. Zahvalila sam se kojim god silama što sam
mogla da gledam u plavo nebo iznad glave i što smo Mekare i ja još uvek bile zajedno.
„Najzad je progovorio kralj. U njemu je obitavala užasna tuga i iscrpljenost. Koliko god da je bio mlad, a
jeste, u ovim trenucima je pose- dovao nešto što je bilo svojstveno samo starcima. Naš je dar bio dragocen,
rekao nam je, ali mi smo ga očigledno zloupotrebjle, zbog čega nikome nismo od koristi. Optužio nas je zbog
laži, klanjanja demonima, crne magi- je. On bi nas radije spalio, rekao je, kako bi udovoljio narodu, ali je
njemu i njegovoj kraljici bilo žao. Naročito je kraljica insistirala na tome da kralj ima milosti prema njima.
,,To je bila prokleta laž, ali samo jedan pogled na njeno lice bio je dovoljan da nam ukaže na to da je ona
samu sebe ubedila da je to bila isti- na. Naravno da je kralj poverovao u to. Ali, od kakvog je ovo bilo
značaja? Iz čega se sastojala ta milost, pitale smo se, pokušavajući da zadremo dublje u njihovu dušu.
,,Tada nam je kraljica milozvučnim tonom rekla da joj je naša mag- ija donela dve ogrlice koje je želela na-
jviše na svetu i samo zbog toga će nam poštedeti život. Sve u svemu, laž koju je isplela postajala je sve veća i
složenija, sve udaljenija od istine.
„Tada je kralj rekao da će nas osloboditi, ali će pre toga pred čitavim dvorom pokazati da ne posedujemo
nikakve moći, a time će i sveštenici biti zadovoljeni.
,,A, ako se u bilo kojem momentu zli demon prikaže i počne da zlostavlja istinske vernike bogova Ra i Ozirisa,
tada će oni povući ukazanu milost i istog trenutka nas ubiti. Sigurno je da će moć našeg demona umreti za-
jedno sa nama. Mi bismo tim činom izigrale kraljičino milosrđe, koje ni ovako nismo zaslužile.
„Naravno da smo shvatile šta nas čeka; sada smo to mogle da vidi- mo u dušama kralja i kraljice. Došlo je do
nagodbe. Postignut je kompromis. Dok je kralj skidao svoj zlatni lanac i medaljon i stavljao ga oko Kaj-
manovog vrata, znale smo da ćemo biti obljubljene pred čitavim dvorom, silovane kao i bilo koje žensko čel-
jade u zarobljeništvu ili ropstvu tokom svakog rata. A, ako prizovemo duhove - umrećemo. To je bila naša
pozicija.
,,’Za ljubav moje kraljice’, rekao je Enkil, ’ja ću se zadovoljiti ovim dvema ženama, što je moje pravo; i to ću
uraditi pred svima vama kako bih vam dokazao da one ne poseduju nikakve moći i da nisu moćne veštice,
već samo žene. Moj glavni nadzornik, Kajman, moj voljeni Kajman, imaće tu čast da to uradi u moje ime.’
„Čitav dvor je iščekivao u tišini dok je Kajman gledao u nas, pripra- van da izvrši kraljevu naredbu. Zurile smo
u njega, izazivajući ga u svoj našoj bespomoćnosti da to ne radi, da nas ne dotakne svojim rukama niti da
izvrši nad nama nasilje pred ovim željnim očima.
„Mogle smo da osetimo strah i metež koji su ga preplavili. Mogle smo da osetimo opasnost koja je bila svuda
oko njega, jer ukoliko bi se oglušio o naredbu, sigurno bi ga ubili. Svejednc, ovo što je trebalo da nam
oduzme, bila je naša čast; on je imao nameru da nas oskrnavi; da nas sasvim uništi; a mi, koje smo oduvek
živele u suncem obasjanom predelu i miru naše planine, ništa zapravo nismo znale o činu za koji se
pripremao.
,,Mislim da on to nije mogao da uradi dok nam je prilazio, ili sam barem želela da poverujem u to - da veru-
jem da čovek nije mogao da oseća bol koji ga je preplavljivao a da u isto vreme izoštrašava svoju strast
neophodnu kako bi se izvršio ovaj gnusni čin. Ali, tada sam malo poznavala mušku prirodu, malo sam znala o
tome kako putena zadovoljstva u njima mogu da se usklade sa mržnjom i besom; kako mogu da povrede dok
vrše čin kojem žene, najčešće, pristupaju iz ljubavi.
„Naši duhovi su negodovali protiv onog što je trebalo da usledi; ali u ime naših života mi smo ih preklinjale
da budu tihi. Nemo sam stisla Mekarinu ruku; htela sam da joj dam do znanja da ćemo ovo preživeti; da
ćemo biti slobodne; da ovo, najzad, nije bila istinska smrt; napustićemo ovaj ubogi pustinjski narod i pre-
pustiti ga njegovim lažima i iluzijama, nje- govim idiotskim običajima; otići ćemo kući.
„Tada je Kajman započeo ono što mu je bilo naloženo da učini. Odvezao nam je ruke; prvo je zgrabio
Mekare, sileći je da legne na leđa na podu prekrivenom asurama. Podigao joj je haljinu dok sam ja stajala
nepo- mična i nemoćna da ga zaustavim. Za njom sam i ja doživela istu sudbinu.
„Ab' u njegovoj glavi, mi nismo bile žene koje je silovao. Dok mu je duša podrhtavala, a telo se trzalo, podsti-
cao je plamen strasti fantazijama o bezimenim lepoticama i sećanjima, tako da telo i duša mogu da se
usklade.
,,A mi, očiju čiji je pogled zastranjivao, zatvorismo svoje duše prema njemu i ovim grešnim Egipćanima koji
su nas podvrgli ovakvim odvratnostima; naše su duše bile same i nedirnute unutar naših, tela ali sam zato
svuda oko nas nesumnjivo čula ridanje duhova, tužan i užasan lelek, a u daljini, potmuli i kotrljajući Amelov
zvuk.
,,Vi ste budale što to trpite, veštice.
,,I mrak je već pao kada su nas odveli na ivicu pustinje. Vojnici su nam ostavili hranu i piće, onoliko koliko im
je bilo dozvoljeno da nam daju. Bila je noć kada smo započele svoje dugačko putovanje prema severu. Naša
je srdžba bila snažnija nego ikada ranije.
„Pristigao je Amel, rugajući se i besneći na nas; zašto nismo želele da nas on osveti?
,,’Ako to uradiš, oni će krenuti za nama i ubiće nas’, rekla je Mekare. ’A sada se udalji’. Ali, to nije urodilo
plodom. Najzad je pokušala da nagov- ori Amela da se pozabavi nečim važnim. ’Amele, želimo da stignemo
kući žive. Potrudi se da proizvedeš sveže vetrove za nas i pokaži nam gde možemo da nađemo vodu.’
,,Ali to su stvari koje zli dusi nikada ne rade. Amel je izgubio interesovanje. Iščezao je, a mi smo nastavile da
hodamo kroz hladni pustin- jski vetar, ruku pod ruku, pokušavajući da ne mislimo o kilometrima koji su se
nalazili pred nama.
„Suviše stvari nas je zadesilo tokom tog dugog putovanja da bi ovom prilikom o tome govorila.
,,Ali, dobri duhovi nas nisu napustili; oni su proizvodili hladne vetrove, oni su nas vodili do izvora gde smo
mogle da pronađemo vodu i nekoliko urmi za jelo; pravili su i malu kišu zbog nas sve dok su imali moći za to,
ali naposletku smo bile tako duboko u pustinji da nam više nisu mogli priskočiti u pomoć. Umirale smo, a ja
sam znala da u svojoj utrobi nosim Kajmanovo dete i želela sam da to dete živi.
,,Upravo tada su nas duhovi odveli do Beduina, koji su nas prih- vatili i brinuli se o nama.
,,Bilo mi je loše, tako da sam danima ležala i pevala svom nerođenom detetu. Svojim pojanjem sam potiski-
vala muku i trenutke naj- gorih sećanja. Mekare je ležala kraj mene, držeći me u svom naručju.
,,Prošli su meseci pre nego što sam dovoljno osnažila da napustim beduinske šatore. Želela sam da se moje
dete rodi u našoj zemlji, te sam preklinjala Mekare da nastavimo put.
„Najzad, pomoću hrane i pića koje su nam dali Beduini, kao i pomoću duhova koji su nas vodili, dospele smo
do zelenih livada Palestine. Tu smo se našle u podnožju planine, u okruženju pastirskog naroda - tako nalik
našem sopstvenom - koji se spustio sa planine u potrazi za pašnjacima.
„Znali su za nas, kao što su znali i za našu majku i sav naš rod. Zvali su nas po imenu i odmah su nas prih-
vatili.
„Ponovo smo bile tako srećne, među zelenom travom, drvećem i cvećem koje smo znali, a moje dete je raslo
u utrobi. Ono će živeti; pustin- ja ga nije ubila.
,,I tako sam, u sopstvenoj zemlji, rodila kćerku i nazvala je Mirjam, kao što se i moja majka zvala. Imala je Ka-
jmanovu crnu kosu, ali zelene oči na mene. Ljubav koju sam osećala prema njoj i radost koju mi je pričin-
javala bili su najbolji lek koji je moja duša mogla da dobije. Ponovo nas je bilo tri. Mekare, koja je zajedno sa
mnom prošla kroz porođajne muke i koja je izvukla dete iz moje utrobe, satima je nosila Mirjam u svom
naručju i pevala joj kao što sam i ja činila. Dete je bilo naše, isto koliko je bilo samo moje. Pokušale smo da
zaboravimo na užase kojima smo bile svedoci u Egiptu.
„Mirjam je rasla. Najzad smo Mekare i ja odlučile da se uspnemo uz planinu i da pronađemo pećine u kojima
smo bile rođene. Tada još nismo znale od čega ćemo živeti i šta ćemo raditi, tako udaljene od našeg naroda.
Ali, zajedno sa Mirjam, vratićemo se na mesto gde smo bile tako srećne; prizvaćemo duhove k nama i
proizvešćemo čudo od kiše, čime ćemo blagosiljati moje novorođeno dete.
,,Ali, to se nikada neće dogoditi. Ništa od toga.
,,Pre nego smo napustile pastirski narod, ponovo su došli vojnici, pod komandom kraljevog glavnog nad-
zornika Kajmana. Vojnici koji su tokom čitavog puta darivali svakog ko bi im saopštio da nas je video ili čuo
za crvenokose blizankinje i ko bi ih uputio gde se nalazimo.
,,Još jednom smo, usred podneva, dok je sunce obasjavalo travnate livade, ugledale egipatske vojnike sa
isukanim mačevima. Ljudi su se razbežali na sve strane, ali je Mekare istrčala napolje i bacila se na kolena
pred Kajmanom i rekla: ’Nemojte ponovo da naudite našem narodu.’
,,Tada je Kajman zajedno sa Mekare došao do mesta gde sam se skri- vala sa svojom kćerkom. Pokazala sam
mu dete, njegovo dete, preklinjala ga za milost, pravdu, da nas ostavi u miru.
,,Ali, bilo je dovoljno samo da ga pogledam da bih razumela da će njega ubiti ukoliko nas ne bude vratio na-
trag. Njegovo je lice bilo mršavo, usahlo, ispunjeno patnjom, to nije bilo ovo glatko i belo besmrtno lice koje
večeras gledate za ovim stolom.
„Neprijateljsko vreme je ispralo prirodan otisak njegove patnje, ali je tog davnog popodneva njegova muka
bila očigledna.
„Tihim, potmulim glasom on nam se obratio: ’Užasno zlo se okomi- lo na kralja i kraljicu Kemeta’, rekao je.
’Vaši su duhovi tome razlog, vaši duhovi su me mučili noćima i danima za ono što sam vam učinio, sve dok se
kralj nije pobrinuo da budu oterani iz moje kuće.’
„Ispružio je ruke ka meni te sam mogla da vidim majušne ožiljke koje su ih prekrivale na mestima na kojima
je duh isisavao krv. Ožiljci su prekrivali i njegovo lice i grlo.
,,’Oh, ne možete ni da zamislite patnju u kojoj sam živeo’, rekao je, ’jer me ništa nije moglo zaštiti od tih
duhova; vi ništa ne znate o trenucima kada sam vas proklinjao, kada sam proklinjao kralja zbog toga što me
je riat- erao da vas oskrnavim, kada sam proklinjao rođenu majku što me je ikada rodila.’
,,’Oh, ali mi to nismo uradile!’ - rekla je Mekare. ’lspunile smo obećanje koje smo dale. U ime naših života,
ostavile smo vas u miru. Ali, to mora da je Amelovo delo, delo onog zloduha, on je to učinio! Oh, taj zli duh!
Samo kada pomislim da je tebe zaposeo umesto kralja i kraljice, koji su te naterali da nas povrediš! Mi ga ne
možemo zaustaviti! Preklinjem te, Kajmane, pusti nas.’
,,’Što god da Amel radi’, rekla sam, ’dosadiće mu, Kajmane. Ako su kralj i kraljica jaki, on će se najzad
okrenuti i otići. Ti sada gledaš u majku s' og deteta, Kajmane. Ostavi nas u miru. U ime ovog deteta, reci
kralju i krdjici da nisi mogao da nas pronađel Pusti nas ako se ikako bojiš pravde.’ ,,Ali, on je samo zurio u
dete kao da nije znao šta je ono bilo. On je bio Egipćanin. Da li je i ovo dete bilo Egipćanin? Pogledao nas je:
’Dobro, vi niste poslale tog duha’, rekao je. ’Verujem vam. Jer vi očigledno ne znate šta je on uradio. Nje-
govo zaposedanje je okončano. On se preselio u kralja i kraljicu Kemeta! On se nalazi u njihovim telima! On
je izmenio samu suštinu njihovih tela! ’
,,Dugo smo ga posmatrale i promišljale značenje njegovih reči. Razumele smo da on nije govorio o tome da
su kralj i kraljica opsednuti. Razumele smo, takođe, da je i on sam video takve stvari zbog kojih mu nije pre-
ostalo ništa drugo do da lično dođe po nas.
,,Ali, ja nisam verovala u ono što je govorio. Kako je moguće da duh postane telo!
,,’Vi ne shvatate šta se dogodilo u našem kraljevstvu’, prošaptao je. ’Morate da dođete i vidite sopstvenim
očima.’ Tada se zaustavio jer je bilo toliko toga, mnogo toga što je želeo da nam saopšti, a čega se bojao.
Ogorčeno je rekao, ’Morate da poništite ono što je urađeno, čak i ako to nije vaše delo!’
,,Ah, ali mi to nismo mogle da poništimo. To je i bila suština sveg užasa. Čak smo i tada znale, osećale smo.
Prisetile smo se majke koja je sta- jala pred pećinom i zurila u majušne rane na svojoj ruci.
„Mekare je zabacila glavu i prizvala Amela zlobnog da dođe k njoj, da izvrši njeno naređenje. Na našem
'sziku, na jeziku nas blizankinja, ona je zavrištala: ’lziđi iz kralja i kraljice Kemeta i dođi k meni, Amele. Pokori
se mojoj volji. To što si uradio nisi uradio na moju zapovest.’
„Činilo se kao da svi duhovi sveta osluškuju u tišini; to je bio krik moćne veštice; ali odgovora nije bilo; a
onda smo osetile to - moćan metež mnogih duhova kao da je nešto što je sezalo van njihovog poimanja i
prih- vatanja iznenada bilo obelodanjeno. Činilo se kao da se duhovi povlače od nas, a onda se ponovo
vraćaju, tužni i neodlučni, išteći našu ljubav, a istov-emeno je odbacujući.
,,’Ali, šta je to?’ - vrištala je Mekare. ’Šta je to?’ Prizivala je duhove, one odabrane, i oni su se okupili oko nje.
A onda se u tišini, dok su pastiri iščekivali u strahu, vojnici stajali u očekivanju, a Kajman zurio u nas svo- jim
umornim sjajnim očima, začuo odgovor. On je došao sa začuđenošću i nesigurnošću.
,,’Amel sada ima ono što je oduvek želeo - Amel ima telo. Ali Amel više ne postoji.'
,,Šta bi to moglo da znači?
„Nismo mogle da shvatimo. Mekare je ponovo zahtevala da duhovi odgovore, ali se sada činilo kao da se ne-
sigurnost duhova pretvara u strah.
,,’Kažite mi šta se dogodilo!' - rekla je Mekare. ’Objasnite mi ono što znate!’ To je bila drevna zapovest koje
su koristile nebrojene veštice. ’Pružite mi znanje koje imate.’
Duhovi su ponovo nesigurno odgovorili:
,,’Amel je u telu. Amel više nije Amel. On više ne može da odgovori. ’ ,,’Morate krenuti sa mnom’, rekao je
Kajman. ’Morate poći. Kralj i kraljica žele da dođete!’
„Nemo i, čini se, bezosećajno posmatrao je dok sam ljubila svoju malenu devojčicu i pružala je pastirovoj
ženi, koja će o njoj brinuti kao da je njena. Tada smo mu se Mekare i ja predale u ruke; ali ovog puta nismo
plakale. Činilo se kao da smo sve suze već prethodno izlile. Kratka godina koju smo provele u sreći zajedno
sa rođenjem Mirjam sada je bila prošlost
- a užas koji je dopirao iz Egipta ponovo je posezao da nas proguta”.
Maharet je na trenutak zaklopila oči; dodirnula je kapke prstima, a onda podigla pogled i usmerila ga na os-
tale. Svi su oni iščekivali da nastavi da priča, svako zaokupljen sopstvenim mislima ili brigama, nerado
dočekujući prekid pripovedanja, iako su svi dobro znali da je moralo biti tako.
Mlađani vampiri su bili iznureni i pomalo su se dosađivali; Danijelov ushićen izraz se blago izmenio. Lui je bio
ispijen, a potreba za krvlju mu je zadavala bol, iako na to uopšte nije obraćao pažnju.
„Sada vam više ništa ne mogu reći”, rekla je Maharet. „Skoro je svanulo, i mladi vampiri moraju da se
ukopaju u zemlju. Ja moram da im pripremim put.
„Sutra navečer ćemo se ponovo ovde okupiti i ja ću nastaviti. To jest, ako nam kraljica to dozvoli. Kraljica u
ovom trenu nije u našoj blizini; ne čujem ni najblaži mrmor njenog prisustva; ne mogu da uhvatim ni najblaži
sev njenog izraza u nečijim očima. Ukoliko zna šta radimo, ona nam to dozvoljava. Ili, ako se nalazi veoma
daleko i ako je ravnodušna, moramo biti strpljivi kako bismo spoznali njenu volju.
„Sutra ću vam ispričati šta smo videle kada smo stigle u Kemet. Do tada, odmorite se u bezbednosti planine.
Svi vi. Ova planina je čuvala moje tajne od radoznalih očiju smrtnika nebrojeno godina. Imajte na umu da
nam ni kraljica ne može nauditi dok ne padne noć.”
Marijus je ustao kada i Maharet. Otišao je do udaljenog prozora dok su ostali polako napuštali prostoriju.
Cinilo se kao da mu se Maharetin glas i dalje obraća. Ono što ga je najviše uzbudilo bilo je Akašino vaskrsa-
vanje i mržnja koju je Maharet prema njoj osećala; jer i Marijus je osećao mržnju; i više nego ikada smatrao
je da je trebalo da okonča ovu noćnu moru kada je imao moć to da uradi.
Ali, crvenokose žene nisu mogle da žele da se tako nešto dogodi. Nijedna od njih nije htela da umre ništa
više nego on. Maharet je cenila život, možda još i više od bilo kog besmrtnika kojeg je poznavao.
Svejedno, njena priča je potvrđivala sveukupnu beznadežnost. Šta se to dogodilo kada je kraljica ustala sa
svog prestola? Kakvo je to bilo biće koje je držalo Lestata u svojim čeljustima? Nije mogao ni da zamisli.
Menjamo se, a opet se ne menjamo, pomislio je. Postajemo mudriji i pored toga što smo varljivi stvorovi! Mi
u sebi imamo ljudskosti dokle god postojimo - to je bilo istovremeno čudo i prokletstvo.
Ponovo je ugledao osmehnuto lice koje je video kada je led počeo da se stropoštava. Da li je moguće da je
njegova ljubav bila isto tako snažna kao i mržnja? Da li je bilo moguće da ga je jasnoća vizije potpuno na-
pustila tokom tog velikog poniženja? Bio je iskren prema sebi i priznao je da ne zna.
Odjednom je osetio umor, žudeo je za snom, udobnošću; žudeo je za mekim i senzualnim zadovoljstvom
ležanja u čistom krevetu. Imao je potrebu da se proteže, da zarije lice u jastuk; žudeo je da dopusti svojim
udovima da se nameste u najprirodniji i najudobniji mogući položaj.
Izvan staklenog zida, nežna, ozarena plava svetlost ispunjavala je istočno nebo, dok su zvezde i dalje
zadržale svoju bJistavost, iako su delo- vale tako majušno i udaljeno. Tamna stabla sekvoja postala su
vidljiva; divan zeleni miris dopirao je u kuću iz šume, što se uvek događalo pre zore.
Daleko ispod, gde se obronak brda spuštao, a proplanak ispunjen detelinom protezao sve do šume, Marijus
je ugledao Kajmana kako hoda sam. Činilo se kao da mu ruke sijaju u tankom plavičastom mraku, a kada se
okrenuo i pogledao - u Marijusa - njegovo je licc ličilo na bledu masku.
Marijus je uhvatio sebe kako podiže ruku u znak pozdrava i pri- jateljstva prema Kajmanu. Kajman je uzvra-
tio istim pokretom i nestao među
drvečem.
Zatim se Marijus okrenuo i ugledao ono što je već znao da će vide- ti. Samo je Lui ostao sa njim u prostoriji.
Lui je stajao mirno ga posmatrajući kao i ranije, kao da je gledao u neki mit koji se pretvara u stvarnost.
Izgovorio je pitanje kojo ga je opsedalo, pitanje koje nije mogao da izbaci iz glave, bez obzira na Maharetine
čini.
,,Ti znaš da li je Lestat još uvek živ, zar ne?” - upitao je. To pitanje bilo je postavljeno sa nekim ljudskim
prizvukom, tonom muke, iako je glas bio uzdržan.
Marijus je klimnuo glavom.
,,Živ je. Ali ja to ne znam na način na koji ti misliš da znam. Ne znam tako što postavljam pitanje i dobijam
odgovor. Ne znam tako što koris- tim ove divne moći koje nas krase. Ja znam odgovor na to pitanje prosto
jer znam.”
Nasmešio se Luiju. Nešto u njegovom ponašanju činilo je da se Marijus oseća srećnim, iako nije bio siguran
zašto je to bilo tako. Pozvao je Luija da mu priđe. Sastali su se na pročelju stola i zajedno izašli iz prostori- je.
Marijus je obgrlio Luija te su zajedno odšetali niz gvozdene stepenice, kroz vlažnu zemlju. Marijus je koračao
usporeno i teško, isto onako kako bi i neki čovek hodao.
,,Jesi li siguran u to?” - upitao je Lui pun poštovanja.
Marijus je zastao.
,,Oh, da, prilično sam siguran u to.” Na trenutak su pogledali jedan u drugoga, a Marijus se ponovo nas-
mešio. Ovaj je bio tako nadaren, a opet, istovremeno, baš i nije. Marijus se zapitao da li će ljudskost iščileti iz
Luijevih očiju ukoliko bi ikada stekao veće moći, ukoliko nekada, na primer, Luijevim venama poteče malo
njegove krvi.
I ovaj mlađani je bio, takođe, gladan; patio je; i činilo se kao da uživa, kao da voli tu glad i taj bol.
„Dozvoli mi da ti nešto kažem”, rekao je blagonaklono Marijus. ,,Od prvog trenutka kada sam ugledao
Lestata, znao sam da ga ništa i niko ne može ubiti. Tako stoje stvari sa nekima među nama. Mi ne možemo
da umremo”. Ali, zašto mu je ovo govorio? Da li je ponovo verovao u ono u šta je verovao i pre nego što je
sve ovo počelo da se događa? U mislima se vra- tio u onu noć u San Francisku kada je šetao niz široke i čiste
trotoare ulice Market, sa rukama u džepovima, neprimećen od strane smrtnika.
„Oprosti mi”, rekao je Lui, ,,ali to me podseća na ono što su o njemu govorili u taverni Drakulina kći oni koji
su protekle noći želeli da mu se pridruže”.
,,Znam”, rekao je Marijus. ,,Ali, oni su budale, a ja sam u pravu.” Krišom se nasmejao. Da, on jeste verovao u
to. Ponovo je nežno prigrlio Luija. Samo malo krvi i Lui će možda osnažiti, ali tada će, možda, izgubiti ovu
čovečansku nežnost, ljudsku mudrost, koju niko nije mogao drugome da pruži; dar poznavanja tuđe patnje
sa kojom je Lui, verovatno, i rođon.
Ali, noć je za njega bila okončana. Lui je uhvatio Marijusa za ruku, okrenuo se i otišao niz metalom optoćen
hodnik gde ga je čekao Erik da mu pokaže put.
Zatim se Marijus popeo u kuću.
Možda je pred njim bio još čitav sat pre nego ga sunce natera da zaspi, a pošto je bio tako izmoren, neće se
suprotstavljati. Divan i svež miris šume je prosto bio neodoljiv. Sada je mogao da čuje i ptičji poj, kao i jasno
žuborenje dubokog potoka.
Ušao je u veliku sobu napravljenu od čerpića, gde se vatra u središnjem ognjištu već ugasila. Zatekao se kako
stoji pred džinovskom tapiserijom, koja je prekrivala, takoreći, pola zida.
Polako je počeo da shvata u šta je gledao - u planinu, dolinu i majušne figure blizankinja kako stoje, jedna
kraj druge, na zelenom pro- planku ispod žarućeg sunca. Usporeni ritam Maharetinog govora polako mu se
vraćao u svest uz blagi drhtaj svih slika koje su njene reči proizvodile. Suncem obasjan proplanak izgledao je
tako neposredno i različito od onog koji se prikazivao u snovima. Nikada u snovima nije osetio tu bliskost sa
ovim ženama! A, sada ih je poznavao; poznavao je ovu kuću.
To je bila jedna tako velika misterija, mešavina osećanja kada je žalost dodirivala nešto što je bilo neosporno
pozitivno i dobro. Maharetina duša ga je privlačila; obožavao je posebnu složenost koju je posedovala, i
poželeo je da joj to, na neki način, i kaže.
A onda kao da je uhvatio samog sebe, kao da je tek tada shvatio da je, nakratko, zaboravio ogorčenost, bol.
Možda je njegova duša zaceljivala brže nego što je mislio da je moguće.
Ili je do toga, možda, došlo jer je razmišljao o drugima - o Maharet, a pre toga o Luiju i o onome u šta je ovaj
trebalo da veruje. Ma, Lestat je verovatno bio besmrtan. Zapravo, sada mu je na pamet pala oštra i gorka
činjenica da će Lestat, možda, preživeti sve ovo, čak i ako to njemu, Marijusu, ne pođe za rukom.
Ali to je bila samo pretpostavka kojom nije želeo mnogo da se bavi. Gde je bio Arman? Da li se već ukopao u
zemlju? Kada bi sada samo mogao da vidi Armana...
Ponovo je krenuo ka podrumskim vratima, ali nešto mu je odvrati- lo pažnju. Kroz otvorena vrata ugledao je
dve figure, tako nalik figurama blizankinja na tapiseriji. To su bile Maharet i Džesi, ruku pod ruku ispred is-
točnog prozora. Nepokretno su posmatrale svetlost koja je postajala sve jarkija u mračnoj šumi.
Spopao ga je žestok drhtaj od kojeg se preplašio. Morao je da se uhvati za dovratak da bi se održao na
nogama, dok je serija vizija zapljusnu- la njegov um. Sada to nije bila prašuma; u daljini se video autoput koji
je skretao na sever, činilo se, kroz ogoljenu i spaljenu zemlju. To stvorenje se zaustavilo, streslo, ali zbog
čega ili koga? Vizija dve crvenokose žene? Začuo je stopala koja ponovo započinju svoje nemilosrdno ko-
račanje; ugledao je blatnjava stopala, a činilo se kao da su bila njegova; blatnjave ruke koje kao da su bile
njegove ruke. A tada je video nebo koje zahvata vatra. Glasno je jauknuo.
Kada je ponovo podigao pogled, Arman ga je pridržavao. Svojim mutnim, čovečjim očima, Maharet ga je
preklinjala da joj kaže šta je upra- vo video. Soba u kojoj se nalazio polako je počela da oživljava, video je
ponovo dopadljiv nameštaj, kao i figure besmrtnika kraj njega. Zaklopio je oči i ponovo ih otvorio.
„Došla je do naše geografske dužine”, rekao je, ,,ali se ipak nalazi još kilometrima prema istoku. Tamo se
sunce uzdiglo svom svojom pla- menom snagom.” Osetio ga je, tu smrtonosnu vrelinu! Ali, ona se ukopala u
zemlju; i to je osetio.
,,Ali, to je južno i prilično udaljeno odavde”, obratila mu se Džesi. Kako je nežno izgledala u ovoj svetlucavoj
tmini, njeni dugački tanki prsti behu obmotani oko njenih mršavih ruku.
,,Ne tako daleko”, rekao je Arman. „Kreće se veoma brzo.”
,,Ali, u kom pravcu se kreće?” - upitala je Maharet. ,,Da li dolazi k
nama?”
Nije čekala odgovor. A, činilo se da joj ga nisu ni mogli dati. Podigla je ruku da prekrije oči, kao da je bol koji
je u njima osećala bio neizdrživ. Privukla je Džesi k sebi, iznenada je poljubila i poželela ostalima dobar i
spokojan san.
Marijus je zaklopio oči; ponovo je pokušao da vidi osobu koju je prethodno video. Kakva je to odeća bila?
Nešto grubo prebačeno preko tela nalik na pončo meksičkih seljaka sa prorezom za glavu. Bio je vezan u
poja- su, da, to je mogao da oseti. Pokušao je da vidi još nešto, ali nije mu pošlo za rukom. Ono što je osetio
bila je moć, neograničena moć i neuzastavljiva pokretačka sila, to i skoro ništa više od toga.
Kada je ponovo otvorio oči, jutro je svetlucalo u prostoriji oko njega. Arman je stajao kraj njega, još uvek ga
grleći. Svejedno, i pored toga se osećao samim i nimalo uznemirenim; njegove su se oči pomerile samo malo
dok je posmatrao šumu, koja se činila kao da stišće kuću kroz svaki prozor, kao da se prikrala do same ivice
dovratka.
Marijus je poljubio Armana u čelo. A onda je učinio isto ono što je radio i Arman.
Posmatrao je sobu koja je postajala sve svetlija i svetlija; zurio je u svetlost koja je ispunjavala prozorske
okvire, gledao je u predivne boje koje su postajale sve svetlije u ogromnoj mreži džinovske tapiserije.
Lestat: Ovo je moje telo ovo je moja krv
Kada sam se probudio, sve je bilo tiho, a vazduh čist i topao, sa mirisom mora.
Sada sam u potpunosti bio smeten u pogledu vremena. Zbrka u glavi nagoveštavala mi je da nisam pres-
pavao dnevnu svetlost i da sam bio posve nezaštićen.
Možda smo širom sveta pratili noć, ili smo se nasumice provlačili kroz nju, jer se činilo kao da Akaši san
uopšte nije bio neophodan.
Ali, meni je bio potreban, to je bilo posve očigledno, dok sam, s druge strane, bio i previše radoznao da bih
poželeo da spavam. Moram da priznam da sam, pored svega, bio i suviše očajan da bih spavao. Sanjao sam
ljudsku krv.
Nalazio sam se u prostranoj spavaćoj sobi sa terasama koje gledaju na zapad i sever. Mogao sam da namir-
išem i čujem more, a vazduh je bio aromatičan i miran. Veoma usporenim pokretima počeo sam da se os-
vrćem po sobi.
Gde god bih uperio pogled, video sam raskošan stari nameštaj, najverovatnije italijanski - fino, ukusno
obrađen i ukrašen - ukomponovan sa savremenim luksuzom. Krevet na kojem sam ležao bio je pozlaćen i
uokviren sa četiri stuba, prozračnim baldahinom i prekriven mnoštvom jastučića i svilenim pokrivačem. De-
beli beli tepih prekrivao je stari patos.
U sobi se nalazio i noćni stočić prepun sjajnih bočica i srebrnih predmeta, nalazio se tu i čudnovati staro-
modni beli telefonski aparat. Tu je bilo i stolica tapaciranih baršunom, džinovski televizor, polica sa muz-
ičkom opremom, kao i niskih uglačanih stočića, kojih je bilo posvuda, rspunjenih novinama, pepeljarama i
flašama vina.
Ljudi su u ovim prostorijama živeli sve do pre nekih sat vremena, ali sada su bili mrtvi. Zapravo, na ovom os-
trvu je bilo mnogo mrtvih. Dok sam tako kžao, upijajući lepotu koja se nalazila svuda oko mene, u misli mi se
vratila slika sela u kojem smo se prethodno nalazili. Video sam prljavštinu, limene krovove, blato. A sada
sam ležao u ovoj spavaćoj sobi, ili mi se barem tako ćinilo.
I ovde se osećala smrt. Mi smo je doneli sa sobom.
Ustao sam sa kreveta i izašao na terasu. Pogledao sam naniže, preko kamene ograde, u belu plažu. Na hori-
zontu se nije videlo kopno, već samo mirno talasavo more. Čipkasta pena talasa koji su se povlačili sa plaže
sja- jila se na mesečini. N'alazio sam se u staroj palati koja je dugo odolevala vre- menu, verovatno
sagrađenoj pre nekih četiri stotina godina. Bila je ukrašena vazama, anđelima i zidovima sa gipsanim de-
taljima. Bilo je to jedno prilično divno mesto. Električno svetlo je sijalo kroz zeleno obojene žaluzine drugih
soba. Smešten na nižoj terasi tik ispod mene, nalazio se omanji bazen.
Ispred mene, tamo gde je plaža skretala u levo, ugledao sam još jedno dostojanstveno zdanje smešteno na
samoj steni. I tamo je bilo mrtvih ljudi. Ovo je bilo grčko ostrvo, bio sam posve siguran u to; a ovo je bilo Sre-
dozemno more.
Kada bih oslušnuo, čuo bih krike koji su dopirali sa zemlje iza mene, negde preko brda. To je bio zvuk ljudi
koji su umirali. Naslonio sam se o dovratak. Pokušao sam da zaustavim silno lupanje svog srca.
Iznenadno sećanje na krvoproliće u Azimovom hramu preplavilo me je - kratkotrajna slika samog sebe kako
koračam kroz gomilu ljudi i svo- jim nevidljivim sečivom ubijam. Žeđ. Ili je to bila samo pohlepa? Ponovo sam
video ono mnoštvo izuvijanih udova; mrtva tela ukočena u poslednjem dašku borbe, lica preplavljena krvlju.
To nije moje delo, ja nisam to mogao da... Ali, ja jesam to uradio.
Sada sam mogao da osetim i miris zapaljenih vatri, vatri nalik na one u Azimovom dvorištu, gde su tela bila
spaljivana. Od tog smrada mi je pripala muka. Okrenuo sam se ponovo ka moru i udahnuo rezak i čist vaz-
duh. Ako im dozvolim, glasovi će me obuzeti, glasovi koji su dopirali sa svih strana ostrva, kio i sa drugih os-
trva i obližnjeg kopna, takođe. Mogao sam da osetim taj zvuk koji je vrebao, iščekujući trenutak da me os-
voji; morao sam da ga potisnem.
Zatim sam začuo neku buku u blizini. Bile su to stanovnice zdanja u koiem sam se nalazio. Približavale su se
spavaćoj sobi. Okrenuo sam se baš u trenutku kada su se dvokrilna vrata otvarala, a žene, odevene u jed-
nostavne bluze, suknje i sa maramama na glavi, kročile u sobu.
Bila je to raznolika gomila žena svih starosnih dobi. Činile su je mlade lepotice, kršne starije žene, ali i pril-
ično krhka stvorenja tamne namreškane kože i snežnobele kose. U rukama su nosile vaze sa cvećem, k0je su
postavile svud po prostoriji. Zatim se jedna od žena, lepa vretenas- ta devojka sa divnim izduženim vratom i
prirodnom gracioznošću pokreta, izdvojila iz mnoštva i počela da pali lampe, jednu po jednu.
Miris njihove Javi. Kako je mogao da bude tako snažan i primamljiv kada nisam ni osećao žeđ?
Iznenada su sve zajedno zakoračile u središte prostorije i počele da zu*e u mene. Delovale su kao da su
omađijane. Stajao sam na terasi posmu- trajući ih, a onda sam shvatio šta su onc videle. Moje iscepano
odelo - vam- pirske rite - crni kaput, belu košulju, kao i ogrtač - sve umrljano krvlju.
Zurile su i u moju kožu, koja se neizmerno promenila. Bio sam belji i, naravno, još sablasniji. Moje oči mora
da su bile još svetlije; ili sam pak bio prevaren njihovim naivnim reakcijama. Kada su one uopšte videle
nekog poput nas?
Što god... sve se to činilo kao da je bio neka vrsta sna, ove nepomične žene sa tamnim očima i prilično
tmurnim licima - čak su i one krupnije među njima imale ispijena lica - koje su se okupile i zurile u mene.
Tada su jedna za drugom pale na kolena preda mnom. Ah, klekle su. Uzdahnuo sam. Imale su zaluđeni
pogled onih koje su izmestili iz svakod- nevnog; one su prisustvovale viziji, a da ironija bude još i veća, i ja
sam njih doživljavao na isti način, kao puke prikaze.
Nerado sam pročitao njihove misli.
One su videle Blagoslovenu majku. To je ono što je ona predstavl- jala za ove ljudi. Bila je Madona, devica
Marija. Dolazila bi u njihova sela i zapovedala im da ubiju svoje sinove i muževe; čak su i muške bebe bile
usmrćivane. I one su to radile, ili su makar bile svedoci ubijanja muškog roda. Sada su bile ponete talasom
vere i ushićenja. Bile su svedoci čarolije; doživele su da im se Blagoslovena majka lično obrati. A Majka je bila
drevna, ona koja je oduvek obitavala u pećinama ovog ostrva, čak i pre Hrista, Majka čije bi majušne nage
kipove povremeno iskopavali iz zemlje.
U njenu su čast porušili stubove ruševnih hramova, onih koje su turisti u hordama hrlili da vide; spalile su
jedinu crkvu na ostrvu; polomile su njene prozore štapovima i kamenjem. Drevni murali u unutrašnjosti
crkve su izgoreli. Mermerni stubovi, izlomljeni u komade, srušili su se u more.
A, šta sam ja za njih predstavljao? Ne, za njih nisam bio samo bog. Nisam bio samo ni puki izabranik
Blagoslovene majke. Ne, bilo je tu još nečeg. Zbunjeno sam stajao u zamci njihovih pogleda, odbijen nji-
hovim Uvergnjima, a svejedno fasciniran i uplažen.
Nisu me, naravno, uplašile one, već sve ovo što se događalo. Bio sam preplašen tog slasnog osećaja usled
zurenja smrtnika, onog istovetnog osećanja kao kada su me svojim pogledima prikovali na pozornici. Smrt-
nici koji me posmatraju i osećaju moju moć, nakon tolikih godina skrivanja, oni mi se sada klanjaju. Smrtnici,
nalik onim ubogim i svud po planinskom putu razbacanim stvorenjima. Ali, oni su se nekoć klanjali Azimu,
zar ne? Oni su tamo i odlazili da bi umrli.
Noćna mora. Moram da izmenim stvai i, moram da ih zaustavim; moram sebe da sprečim da to, ili bilo koji
aspekat toga, prihvatim zdravo za gotovo!
Mogao bih zaista da poćnem da verujem da sam... Ali, ja znam šta sam, zar ne? A, ovo su uboge i neuke
žene; žene za koje televizor i telefon predstavljaju čudesa, one za koje i sama, koliko god neznatna, promena
pred- stavlja neku vrstu čarolije... Sutra će se probuditi i shvatiti šta su učinile!
Ali, sada je nada mnom i ženama ovladao spokoj. Bili smo preplavl- jeni poznatim mirisom cveća, ispunjeni
čarolijom. Nečujno, bez ijedne izgovorene reči, žene su primale naredbe putem svojih umova.
Nastao je blagi metež; dve od žena se pridigoše na noge i zajedno uđoše u kupatilo koje se nalazilo u pros-
toriji spojenoj sa sobom - jedno od onih masivnih mermernih zdanja koje imućni Italijani i Grci obožavaju.
Tekla je vruća voda; para se izdizala kroz otvorena vrata.
Ostale žene su se uputile prema ormanima da izvade čistu odeću. Ko god da je bio vlasnik zdanja u kojem
smo se nalazili, bio je bogat, taj jadničak koji je čak i cigaretu ostavio u pepeljari i jedva vidljive otiske prsti-
ju na belom telefonu.
Prišle su mi dve žene. Zelele su da me povedu u kadu. Ništa nisam preduzeo. Osetio sam kako me dodiruju -
vreli ljudski prsti koji me dotiču ispunjeni iznenađenjem i uzbuđenjem kada su osetili čudnovatu teksturu
moje kože. Ovi dodiru su uzrokovali snažan sladostrasan drhtaj u meni. Njihove tamne i vlažne oči bile su di-
vne dok su me posmatrale. Svojim toplim rukama povlačile su me; želele su da pođem za njima.
Dobro. Dozvolio sam im da me povedu. Dok sam hodao po belim mermernim pločicama, pogledom sam
prelazio preko izgraviranih zlatnih slavina; bila je to drevna rimska raskoš sa sjajnim posudama za sapun i
mirisima ispunjenim mermernim policama. U kadi se nalazila ogromna količina vruće vode od koje su vo-
dene pumpe pravile mreškave talase i balončiće. Sve je to bilo tako primamljivo ili bi se, možda, takvim
činilo u bilo kom drugom trenutku.
Sv”kle su me. To je bio jedan potpunc zadivljujući osećaj. Niko me nikada ranije nije skinuo do gole kože.
Barem ne od vremena kada sam bio
Živ, i to samo onda kada sam bio prilično mali. Stajao sam u poplavi vodene pare koja se uzdizala iz kade,
posmatrajući sve te majušne tamnopute ruke. Osetio sam kako se svud po telu ježim od miline obožavanja
ovih žena, koje se odražavalo u njihovim očima.
Kroz paru sam pogledao u ogledalo - to je, zapravo, bio zid prekriv- en ogledalima, i sebe videh prvi put od
kada je čitava ova odiseja započela. Šok je bio i previše snažan da bih u tom trenutku mogao da ga savladam.
Nemoguće da sam ovo ja.
Bio sam mnogo bleđi nego što sam mislio. Blago sam od sebe odgur- nuo žene i uputio se ka zidu način-
jenom od ogledala. Moja koža je poprim- ila neki biserni sjaj, dok su mi oči bile još svetlije, načinjene od svih
boja spektra sa primesom ledenog bleska. Svejedno, nisam izgledao kao Marijus. Nisam ličio ni na Akašu.
Bore na mom licu su još uvek bile prisutne!
Da se drugačije izrazim, Akašina krv je izbledela moj ten, ali moja koža još uvek nije postala savršeno glatka. I
dalje sam imao ljudski izraz lica. Ono što je, međutim, biJo čudno jeste da je ova suprotnost učinila da mi lin-
ije na licu postanu još izraženije. Čak su i brazdice na mojim prstima biJe znatno istaknutije nego ranije.
Ali, kakva je to trebalo da mi bude uteha kada sam bio upadljiviji više nego ikada pre, začuđujući, tako nes-
ličan ljudskom biću? Na neki način je ovo sada bilo još gore nego onaj prvi trenutak pre dve stotine god- ina,
kada sam nekih sat vremena nakon svoje smrti video sebe u ogledalu i pokušao da uočim tračke neke
čovečnosti u odrazu koji sam posmatrao. I sada sam bio podjednako uplašen kao i tada.
Ispitivao sam svoj odraz - moje grudi bile su tako bele da su ličile na mermerni torzo u kakvom muzeju. A
onaj organ, organ koji nama ne treba, stajao je kao da je spreman za ono što više nikada nećć znati ni hteti
da uradi, mermer, Prijap5 na vratima.
Ošamućen, posmatrao sam žene koje su mi se sve više približavale; kakvi divni vratovi, veličanstvene grudi,
tamni i vlažni udovi. Ponovo sam posmatrao kako me dodiruju posvuda po telu. Njima sam zaista izgledao
divno, toga sam bio potpuno svestan.
Miris njihove krvi je ovde bio još snažniji, u ovoj pari koja se uzdizala. Svejedno, ja zapravo uopšte nisam os-
ećao žeđ. Akaša me je ispunila, ali me je prisustvo krvi i dalje pomalo mučilo. Zapravo, ne malo, već mnogo.
Želeo sam da okusim njihovu krv, iako ta glad nije imala nikakve veze sa žeđi. Čeznuo sam za krvlju kao što
čovek žudi za prvoklasnim vinom, iako se prethodno napio vode. Samo što je ta žudnja bila dvadeset,
trideset ili, čak, stotinu puta jača. Zapravo, potreba za krvlju je bila tako snažna da sam zamišljao kako ih sve
skupa ispijam, razdirem njihova nežna grla jedno za drugim, a zatim ostavljam njihova tela da leže na zemlji.
Ne, to se neće dogoditi, razmišljao sam. Oštra i opasna žudnja ove slasti činila je da poželim da zaridam od
muke. Šta mi je to učinjeno! Ali, to sam već znao, zar ne? Znao sam đa sam bio tako jak da me ni dvadeset
ljudi nije moglo savladati. Pomislite/amo šta bih ja njima mogao da u’adim. Mogao bih da se uzdignem kroz
plafon, ako bih to poželeo da uradim, i da nestanem odavde. Mogao sam da činim stvari o kojima do sada
nisam ni sanjao. Verovatno sam dosad posedovao i dar vatre; mogao sam da spalju- jem kao što je to i ona
činila, a Marijus govorio da je mogao i on. To je samo pitanje snage, i ništa više. Posedovao sam i vrtoglavi
nivo svesti, moć razumevanja...
Žene su me sada već ljubile. Celivale su mi ramena. Samo slatka mala senzacija, taj nežni pritisak njihovih us-
ana na mojoj koži. Nisam mogao a da se ne nasmešim, da ih nežno ne prigrlim i poljubim, njuškajući njihove
tople male vratove i osećajući njihove grudi na svojima. Bio sam potpuno okružen ovim ponuđenim stvoren-
jima, bio sam prekriven sočnim ljudskim mesom.
Zakoračio sam u duboku kadu i dopustio im da me kupaju. Vruća voda me je slasno zapljuskivala, s lakoćom
s mene spirajući svu prljavštinu koja se, zapravo, na nama nikada ne zadržava, koja nikada ne prodire u naša
besmrtna tela. Pogledao sam u strop i dopustio im da mi operu kosu.
Da, ovo su bila nečuvena zadovoljstva, sve ovo. Svejedno, nikada se nisam osećao tako usamljeno. Utapao
sam se u ovim hipnotišućim senzaci- jama; plutao sam. Jer, ništa mi drugo, zapravo, nije preostajalo.
Kada su me okupaJe, odabrao sam parfeme kojim sam želeo da me namirišu i rekao im da one druge sklone.
Govorio sam francuski, ali svejed- no, činilo se kao da me razumeju. Tada su me obukle u odeću koju sam iz-
abrao među onom koja mi je bila ponuđena. Gospodar ove kuće je voleo da nosi ručno rađene lanene
košulje, koje su meni bile malo povelike. Voleo je i lepe cipele, koje su mi gotovo odgovarale.
Odabrao sam odelo od sive svile, veoma lepe izrade i prilično mladalačkog i modernog lcroja. Odlučio sam se
za srebrni nakit. Muški sre- brni ručni sat, ukrasnu dugmad za košulju sa utisnutim malim dijamanti- ma. Tu
je bila čak i majušna dijamantska igla za uzani rever odela. Sva ova odeća se na meni činila čudnom; činilo mi
se kao da mogu da osetim površinu sopstvene kože, a opet kao da i nije bilo tako. A tada je došlo do gjeja
vu-a. Već viđeno od pre dve stotine godina. Staro i poznato smrtničko pitanje. Zašto se, do đavola, sve ovo
dešava? Kako da uspostavim kontrolu nad svim tim?
Na trenutak sam se zapitao - zar je bilo moguće da me 'se nije tica- Jo ono što se događa? Zar je moguće da
mogu da se ogradim od toga i pos- matram sve njih kao neprijateljska stvorenja, da ih gledam samo kao ob-
jek- te kojima se hranim? Grubo sam izopšten iz njihovog sveta! Gde je nestalo sve one stare gorčine, onog
nekadašnjeg izgovora za beskrajnu okrutnost? Zašto je ona, ta gorčina, uvek bila usredsređena na tako male
stvari? Ne, ne želim da kažem da je život nešto sićušno. Oh, ne, nikada, nijedan život nije neznatan! U tome i
jeste, zapravo, bila poenta. Zašto bih se ja, koji sam mogao da ubijam tako razuzdano, gnušao od same
pomisli da se njihova dragocena tradicija uništi?
Zašto mi se duša grčila na samu tu zamisao? Zašto sam u sebi plakao, kao da u meni samom nešto umire?
Možda bi to neki drugi zlotvor obožavao; neki uvrnuti i nesavesni besmrtnik bi možda ismevao njene vizije
ali bi, svejedno, skliznuo u ulogu boga sa lakoćom sa kojom sam ja skliznuo u malopređašnju namirisanu
kupku.
Ali, ništa mi nije moglo dati tu slobodu, ništa. Njene dozvole meni ništa nisu značile, a njena moć je, najzad,
bila ništa više do viši stepen svega onoga što smo svi mi posedovali. A ono što smo svi mi imali nikada nije
učinilo borbu manje jednostavnom; sasvim suprotno, usled svih tih moći ona je prerasla u patnju, bez obzira
na to koliko puta pobeđivali ili gubili.
Nije se smelo dogoditi da se čitava večnost podredi jednoj volji; taj čin nekako mora biti osujećen, a kada bih
samo uspeo da se priberem, verovatno bih pronašao načina da se to izvede.
Međutim, smrtnici su počinili takve užase jedni nad drugima; var- varske horde unakazile su čitave konti-
nente, uništavajući sve i svakog na svom putu. Da li je ona u pogledu svojih osvajačkih zabluda i vlasti nad
drugima bila nalik na puko ljudsko biće? Kao da je to sada uopšte bilo važno. Ona je koristila neljudska sred-
stva ne bi li ostvarila sopstvene snove!
Ponovo ću početi da plačem ako ne prestanem da tragam za rešenjem; a ovi ubogi i nežni ljudski stvorovi
koji me okružuju biće još oštećeniji i smeteniji nego ranije.
Kada sam podigao ruke do lica, žene se nisu odmakle od mene. Cešljale su mi kč>su. Drhtaji su prostrujali
mojom kičmom. Odjednom je blago kuckanje krvi u njihovim venama postalo zaglušujuće.
Saopštio sam im da želim da budem sam. Više nisam mogao da odolevam iskušenju. Mogao sam da se za-
kunem da su znale šta sam želeo. Znale su i žudele su za tim. Tamnoputa slankasta tela tako blizu mene. Bilo
je to i preveliko iskušenje. Što god bio slučaj, odmah su, uplašene, uslišile moju želju za samoćom. U tišini su
napustile sobu, povlačeći se unatraške, kao da ne bi bilo ispravno da su jednostavno izašle.
Pogledao sam u sat. Učinio mi se poprilično smešnim da ja nosim sat koji mi je pokazivao vreme. Odjeunom
me je sama ta činjenica razbesnela. A tada se sat polomio! Staklo se raspršilo, a svi ostali delovi izleteli su iz
polomljenog srebrnog okvira. Kaiš se pocepao i sat je skliznuo sa moje ruke na patos. Majušni sjajni točkići
nestali su u tepihu.
„Blagi bože!” - prošaptao sam. A opet, zašto da ne? Ako sam mogao da rasporim arteriju ili srce... Ali, poenta
je bila u kontroli ove moći, u njenom usmeravanju. Nisam smeo da dozvolim da se ona sama ispoljava kako
joj je volja.
Podigao sam pogled i nasumično naciljao u jedno omanje ogledalo koje je stajalo na noćnom stočiću
oivičeno srebrnim okvirom. Samo sam pomislio polomi i ono se raspršilo u pregršt svetlucavih komadića. U
praznoj mirnoći slušao sam kako se delići stakla odbijaju o zid i gornji deo noćnog stočića.
Pa, to je bilo uspešno izvedeno, mnogo bolje nego da se na taj način usmrćuju ljudi. Zurio sam u telefon na
ivici noćnog stočića. Usredsredio sam se, prikupio snagu, a onda je svesno obuzdao i uperio pravo u telefon.
Pomerao sam ga polako preko stakla kojim je bio prekriven mermer. Da. Dobro. Bočice su se prevrtale i
padale dok se telefon sudarao sa njima. Zaustavio sam ih u padu, ali ih nisam mogao uspraviti. Nisam mogao
da ih podignem. Oh, ali, i to mi je pošlo za rukom. Zamislio sam ruku koja ih ispravlja. Sasvim je sigurno da se
moja moć nije bukvalno pokoravala ovoj viziji, ali ja sam je krotio. Pridigao sam sve malene bočice. Podigao
sam i onu koja je pala na patos i postavio je nazad na mesto gde je prethodno stajala.
Samo sam blago podrhtavao. Seo Sfim na krevet da o svemu ovome razmislim, ali bio sam i previše radoz-
nao da razmišljam. Važna stvar koju je trebalo da shvatim bila je da je ovde bilo reči o fizičkoj energiji. Isto
tako, bilo je veoma značajno da shvatim da je to bilo proširivanje onih moći koje sam i prethodno pose-
dovao. Na primer, čak i u početku, u prvih nekoliko nedelja nakon što me je Magnus preobrazio, pošlo mi je
za rukom da nekog pomerim - mog voljenog Nikolasa sa kojim sam se u tom trenu prepirao - preko čitave
sobe, kao da sam ga udario nekom nevidljivom pesnicom. Tada sam bio besan, i kasnije mi nije polazilo za
rukom da ponovim taj mali trik. Ali, u pitanju je bila ista ta moć; ista, već potvrđena i proverena osobina.
,,Ti nisi nikakav bog”, rekao sam. Ali, to uvećanje moći, ta nova dimenzija, kako su skloni da kažu u ovom
veku... Hmmmmm...
Zureći u tavanicu, odlučio sam da želim da se polako uzdignem i dodirnem je, da pređem rukom preko gip-
sanog ukrasa koji se protezao oko lustera. Osetio sam neku mučninu a onda shvatio da lebdim tik ispod pla-
fona. A moja ruka, pa, činilo se da moja ruka prolazi kroz sam gips. Spustio sam se niže i pogledao dole, u
sobu.
Dragi bože, pa ja sam to učinio bez svog tela, koje je štajalo tamo gde sam se i prethodno nalazio! Još uvek
sam sedeo na ivici kreveta. Zurio sam u samog sebe, stojeći na vrhu sopstvene glave. Ja - ili, barem, moje
telo - sedelo je nepokretno, zureći nekim snenim pogledom. Nazad. Ponovo sam se vratio u njega, hvala
bogu. Sa mojim telom je ponovo sve bilo u redu, a onda sam, pogledavši u tavanicu, pokušao da pojmim o
čemu se ovde zapravo radilo.
Pa, u stvari, znao sam šta je bilo posredi. Akaša mi je sama rekla da je njena duša mogla da putuje van tela. A
smrtnici su oduvek imali sposob- nost da rade takve stvari, ili su barem tvrdili da mogu. Smrtnici su pisali o
takvim nevidljivim putovanjima još od davnih vremena.
Meni je skoro pošlo za rukom da to sprovedem kada sam pokušao da vidim dešavanja u Azimovom hramu,
kada sam otišao tamo da vidim, a ona me zaustavila jer je u trenutku kada sam napustio svoje telo, ono
počelo da pada. Mnogo pre toga, doživeo sam nekoliko sličnih iskustava... ali, sve u svemu, nikada nisam
verovao u sve te i takve priče smrtnika.
Sada sam znao da sam i ja, takođe, bio sposoban da to uradim. Sasvim je sigurno da to nisam želeo da radim
slučajno. Ponovo sam doneo odluku da se podignem do plafona, ali ovog puta sa telom. To je bilo sprove-
deno istog trenutka! Moje telo i moja duša sada su bili spojeni. Gurao sam gips, ali ovog puta moja ruka nije
prošla kroz njega. Dobro.
Ponovo sam se spustio i odlučio da ponovo pokušam ono drugo. Sada sam poželeo da se uspem samo
dušom. Osećaj mučnine ponovo me je obuzeo. Pogledao sam dole u svoje telo, a onda sam osetio kako se
uzdižem pravo kroz krov palate. Leteo sam preko mora. Međutim, stvari su se činile neuporedivo drugačijim;
nisam bio siguran da li su to bili pravo nebo i more. Bilo je to više nalik pomućenom sadržaju oba, i to mi se
nikako nije dopalo, nimalo. Ne, hvala lepo. Sada idi kući! Ili je trebalo da dovučem svoje telo k sebi? Pokušao
sam, ali se apsolutno ništa nije dogodilo, što me, zapravo, uopšte nije ni iznenadilo. Ovo je bila neka vrsta
halucinacije. Ja nisam u stvarnosti napustio svoje telo i samo je trebalo da prihvatim tu činjenicu.
A Bejbi Dženks, šta je sa divnim stvarima koje je Bejbi Dženks videla kada se uzdigla? Da li su i to bile haluci-
nacije? Nikada neću saznati, zar ne?
Nazad'.
Sedeo sam. Na ivici kreveta. Udobno. Soba. Ustao sam i prošetao se po prostoriji nekoliko minuta, jednos-
tavno posmatrajući cveće, čudan način na koji su bele latice upijale svetlost lampe a drške cveća izgledale
još tamnije nego što su bile; zlatna svetlost bila je zarobljena na površini ogledala, a posmatrao sam i druge
predivne stvari.
Iznenada me je preplavio svaki pojedinačni detalj koji me je okruživao; neverovatna složenost ove jedne je-
dine sobe.
Praktično sam se stropoštao u stolicu kraj kreveta. Oslonio sam se na baršun i osluškivao bubnjanje sop-
stvenog srca. Mrzeo sam da budem nevidljiv, da napuštam telo! Ja to više neću činiti!
Tada sam začuo smeh, blag i jedva čujni smeh. Shvatio sam da je to bila Akaša, negde iza mene, možda kraj
noćnog stočića.
Iznenada me je zapljusnuo talas radosti što čujem njen glas i osećam njeno prisustvo. Zapravo, bio sam izne-
nađen snagom tih osećanja. Želeo sam da je vidim, ali se još uvek nisam pokrenuo.
,,To putovanje izvan tela - to je moć koju deliš sa smrtnicima”, rekla je. ,,Oni taj mali trik putovanja izvan svo-
jih tela stalno primenjuju.”
,,Znam”, rekao sam turobno. ,,Neka im ta moć. Ako mogu da letim sa svojim telom, to i nameravam da
radim.”
Ponovo se nasmejala; bio je to blag i mili smeh koji sam čuo u svo- jim snovima.
,,U drevna vremena”, rekla je, „ljudi su odlazili u hramove kako bi se tome prepuštali; ispijali bi čarobne
napitke koje bi im spravljali svešteni- ci; upravo su se tokom ovih putovanja nebesima ljudi suočavali sa ve-
likim tajnama života i smrti.”
,,Znam”, ponovo sam izgovorio. „Oduvek sam mislio da su bili pripiti ili, kako bi danas rekli, mrtvi pijani.”
,,Ti si prava lekcija iz okrutnosti,,, prošaptala je. „Tvoje reakcije su tako ishitrene.”
,,Zar je to oličenje okrutnosti?” - upitao sam. Ponovo sam osetio dašak vatri koje su gorele na ostrvu.
Mučno. Dragi bože. A, mi ovde sedimo i razgovaramo kao da se sve to ne događa, kao da se nismo okomili
na nji- hov svet sa svim ovim užasima...
„Letenje uz pomoć tela te ne plaši?” - upitala je.
,,Sve me to plaši, ali tebi je to već vrlo dobro poznato,,, rekao sam. ,Kada ću otkriti granice svojih moći? Da li
mogu da sedim ovde i ubijam smrtnike kilometrima udaljene?”
,,Ne”, odgovorila je. „Otkrićeš granice svojih moći i pre nego što misliš. To je misterija kao i sve druge, a
poenta je u tome da misterije, zapra- vo, i nema.”
Nasmejao sam se. Na jedan tren sam ponovo začuo glasove, plimu koja je nadolazila i pretvorila se u stvarno
čujne zvuke - krici na vetru, krici koji dopiru iz sela na ostrvu. Oni su spalili mali muzej sa drevnim grčkim
statuama, ikonama i vizantijskim slikama.
Sva umetnost je iščezla u dimu. Život se pretvarao u dim.
Odjednom sam dobio nesnosan poriv da je vidim. Nisam je mogao pronaći u ogledalima, barem ne u
položaju u kojem su bila postavljena. Ustao sam.
Stajala je za noćnim stočićem. I ona se preobukla i promenila frizu- ru. Izgledala je još divnije, ali je svejedno,
kao i ranije, odisala vanvre- menošću. Držala je maleno ručno ogledalo u kojem se ogledala; svejedno, činilo
se kao da nije gledala ni u šta; osluškivala je glasove koje sam i ja mogao ponovo čuti.
Moje je telo zadrhtalo; ličila je na onu nekadašnju Akašu, na onu koja je nepomično sedela u svetilištu.
Tada se činilo kao da se probudila, ponovo pogledala u svoj odraz u ogledalu, a onda i u mene dok je sklan-
jala ogledalo u stranu.
Njena kosa je sada slobodno padala, raspletena. Talasasti crni val- ovi slobodno su se spuštali preko njenih
ramena, teški i sjajni, prosto prizivajući na celivanje. Njena haljina je bila slična onoj staroj, kao da su je žene
sašile samo za nju od tamne purpurnocrvene svile koju je ovde pronašla. Boja njene odore je doprinosila
utisku blago ružičaste boje na njenim obrazima, kao i grudima, koje su bile poluprekrivene ovim labavim na-
borima koji su se protezali do njenih ramena, gde su bili prikačeni malen- im zlainim kopčama.
Ogrlice koje je nosila bile su savremenog dizajna, ali ih je raskoš činila da izgledaju starinski. Na njima su se
nalazili biseri, zlatni lanci, opai, pa čak i rubini.
Naspram sjaja njene kože, svi ovi ukrasi su delovali nekako nest- varno! Bili su utopljeni u sveukupni sjaj
njene ličnosti; nalik svetlosti njenih očiju, ili sjaju njenih usana.
Ona se uklapala u okruženje najraskošnije palate iz nečije mašte; bila je podjednako senzualna kao i božan-
ska. Ponovo sam se uželeo njene krvi, krvi lišene mirisa i ubijanja. Poželeo sam da joj pridem, da podignem
ruku i dodirnem kožu koja se činila apsolutno neprobojnom, a opet tako dostupnom i krhkom, kao da je na-
jnežnija kora.
,,Svi su muškarci na ovom ostrvu mrtvi, zar ne?” - upitao sam. Sam sam sebe iznenadio.
,,Svi sem desetorice. Na ovom ostrvu je nekada živelo sedam stoti- na muškaraca. Sedam ih je odabrano da
živi.”
,,A ostala trojica?”
,,Oni su namenjeni tebi.”
Zurio sam u nju. Meni? Žudnja za krvlju se blago promeškoljila u meni, vratila se. Bila je to čežnja koja je
uključivala kako njenu, tako i ljud- sku krv - vrelu, ključalu, mirisnu, onu vrstu koja... Ali, nije bilo fizičke
potrebe za njom. Još uvek sam tu potrebu za krvlju mogao nazvati žeđ, barem u tehničkom smislu, ali je ona,
zapravo, bila još gora.
,,Ne želiš ih?” - upitala je podrugljivo mi se smešeći. ,,Ti, moj nevoljni bože, koji se libiš svoje dužnosti? Znaš,
svih onih godina dok sam te nepomično slušala, mnogo pre nego što si mi svirao pesme, dopalo mi se što si
uvek ubijao snažne mlade muškarce. Obožavala sam to što si se ustremljivao na lopove i ubice; što ti se
sviđalo da posisaš njihovo zlo u celosti. A, gde je sada nestala ta tvoja nekadašnja hrabrost? Tvoja impul-
sivnost? Tvoja negdašnja spremnost za srljanje?”
„Jesu li oni zli?” - upitao sam. ,,Te žrtve koje čekaju na mene?”
Na trenutak je zaškiljila očima.
,,Da li je to kukavičluk koji sada osećam da izbija iz tebe?” - upita- la je. ,,Da li te veličanstvenost mog plana
plaši? Jer, ubijanje je u svemu tome najmanje bitno. ono je samo sredstvo ka cilju.”
,,Oh, ali ti grešiš”, rekao sam. „Ubijanje uvek ima dubok smisao. A, što se tiče tvog veličanstvenog plana, da,
on me prestravljuje. Tvoja zamisao se sastoji od haosa, potpunog odsustva svake moralne ravnoteže, a to je
ono što me ispunjava užasom. Ali, to se nikako ne može nazvati kukavičlukom, zar ne?” Kako sam samo
smireno zvučao. Tako samouvereno. Sve je to bilo lažno, ali ona je to znala.
„Dopusti mi da te oslobodim svake obaveze prema opiranju”, rekla je. ,,Ti me ne možeš zaustaviti. Ja te
volim, kao što sam ti već i rekla. Obožavam da te posmatram. To me ispunjava srećom. Ali, ti ne možeš uti-
cati na mene. Sama ta pomisao je apsurdna.”
U tišini smo zurili jedno u drugo. Pokušavao sam da iznađem reči kojima bih sebi rekao kako je lepa, kako je
nalik drevnim egipatskim slika- !Tia princeza sa sjajnim uvojcima čija su imena sada bila zauvek izgubljena.
pokušavao sam da shvatim zašto me je duša bolela čak i kada bih je gledao; A, ipak, meni uopšte nije bilo
važno što je bila lepa; ja sam mario samo za Ono što smo jedno drugom imali da kažemo.
„Zašto si odabrala baš ovaj način?” - upitao sam.
,,Ti znaš zašto”, rekla je uz strpljiv osmeh. ,,To je najbolji način. To je jedini način; to je jasna vizija nakon
vekova traganja za najefikasnijim rešenjem.”
,,Ali, to ne može da bude istina, ja u to ne mogu da poverujem.” „Naravno da može. Da li ti smatraš da je u
mom slučaju to trenut- ni poriv? Ja svoje odluke ne donosim kao ti, prinče moj. Tvoja mladalačka bujnost je
nešto što je meni milo, ali takve mogućnosti su za mene davno prohujale. Ti razmišljaš u granicama ljudskog
veka; u granicama malenih dostignuća i ljudskih zadovoljstava. Ja sam hiljadama godinam osmišljavala svoj
plan za svet koji sada pripada meni. A dokazi da moram nastaviti putem kojim sam krenula su nebrojeni. Ja
ne mogu Zemlju pretvoriti u vrt, ja ne mogu stvoriti raj ljudske mašte ukoliko ne uništim muškarce, takoreći,
u celosti.”
„Time želiš da kažeš da ćeš uništiti četrdeset odsto stanovništva na Zemlji? Devedeset odsto svih
muškaraca?”
„Zašto odbijaš da prihvatiš činjenicu da ću tim činom staviti tačku na sve ratove, na sva silovanja, na sve
nasilje?”
,,Ali, stvar je u tome...”
,,Ne! Odgovori na moje pitanje. Da li poričeš da će se time staviti tačka na sve ratove, sva silovanja, sve
nasilje?”
„Tačku na te stvari ćeš staviti tek onda kada budeš zatrla čitav i celokupan ljudski rod!”
,,Ne poigravaj se sa mnom. Odgovori na moje pitanje.”
,,Ti to smatraš igrom? Cena je neprihvatljiva. To je ludilo; to je masovno ubistvo; to je protiv prirode.”
„Ućuti. Ništa od ovoga što pričaš nije istina. Prirodno je sve ono što ]e urađeno. Zar ne misliš da su narodi na
ovoj zemlji u prošlosti ograničavali broj ženske dece? Zar ti sumnjaš u to da su ih ubijali na mil- lone jer su
želeli isključivo muške potomke, koji bi mogli da ratuju? Oh, ti ne možeš ni da zamisliš do koje su mere išli u
tom pogledu.
,,A sada je došao trenutak da između muškog i ženskog odaberu zensko, tako da će rat, kao pojava, u pot-
punosti iščeznuti. A, šta je sa ostal- im zlodelima koja su muškarci činili nad ženama? Da je na ovoj zemlji bilo
naroda koji su počinili takva zlodela nad nekim drugim narodom, zar se to ne bi okarakterisalo kao istre-
bljenje? I pored toga, takvo nasilje se svakog dana i svake noći odigrava širom Zemlje, i tome nema kraja.”
„Dobro, u pravu si. Bez sumnje si u pravu. Ali, da li je tvoje rešenje išta bolje od toga? Pokolj svega onoga što
predstavlja muško je neizreciv užas. Ako želiš da vladaš..." Ali, čak mi je i sama pomisao na to bila neza- mis-
liva. Pomislio sam na Marijusove nekadašnje reči, tako davno meni upućene, kada smo živeli u vreme na-
puderisanih perika i satenskih papuča
- da je stara religija, hrišćanstvo, umirala, i da je možda nijedna druga religija neće zameniti:
,,Možda će nešto još divnije doći umesto hrišćanstva”, nekoć je izrekao Marijus, ,,svet će istinski krenuti
putem progresa, prevazilazeći sve bogove i boginje, sve đavole i anđele...”
Zar to nije bila stvarna sudbina ovog sveta? Sudbina u čijem se pravcu svet kretao bez našeg uplitanja?
,,Ah, ti si pravi sanjar, prelepi moj”, rekla je grubo. ,,Kako samo pro- biraš i brljaš po iluzijama! Pogledaj u
pravcu istočnih zemalja, gde pustinj- ska plemena, sada bogata zbog nafte koju su pronašli ispod peska, ubi-
jaju jedni druge na hiljade u ime Alaha, njihovog boga! Religija nije odumrla na ovoj zemlji; tvoje ideje nisu
ništa drugo do šahovske figure. Ti nisi sposoban da vidiš dalje od table na koju postavljaš svoje figure na ovaj
ili onaj način, kako to i priliči tvojoj maloj, etički nastrojenoj duši.”
„Nisi u pravu”, rekao sam ljutito. „Možda jesi u pogledu nas, ali mi nismo ni važni. Pogrešila si u svemu
ovome što si započela. Nisi u pravu.” ,,Ne, ja jesam u pravu”, rekla je. ,,Ne postoji onaj ko me može zaus-
taviti, bilo on ženskog ili muškog roda. Pružiće nam se mogućnost da, prvi put nakon što je muškarac podi-
gao batinu da usmrti svog brata, vidimo svet koji će stvoriti žene i sve ono što on od njih može da nauči.
Onda, i samo onda kada se muškarac nauči lekciji, biće mu dozvoljeno da ponovo slobod- no hodi među že-
nama!”
„Mora da postoji neki drugi način! O, bogovi, ja sam grešno biće, slabašno stvorenje, stvar koja nije ništa
bolja od većine muškaraca koji su ikada postojali. Sada se ne mogu boriti za njihove živote. Ne mogu ni sop-
stveni da zaštitim. Ali, Akaša, u ime ljubavi prema svim živim stvarima, preklinjem te da prekineš s ovim, da
okončaš sva ta ubistva... ”
,,Ti meni govoriš o ubistvima? Šta ti znaš o vrednosti makar jednog jedinog ljudskog života, Lestate. Zar nje-
gova vrednost nije nemerljiva? A, koliko si ti ljudi otposlao u grob? Naše su ruke ogrezle u krvi, ruke svijti
nas, u krvi koja sada kola našim venama.”
,,Da, tačno tako. Mi nismo svemudri i sveznajući. Ja te preklinjem da prestaneš, da podrobno razmisliš o
svemu... Akaša, sigurno je da Marijus...”
„Marijus!” Tiho se nasmejala. ,,Čemu te je Marijus naučio? Šta je on tebi pružio? Šta ti je istinski podario?”
Nisam odgovorio. Nisam mogao da odgovorim. Njena me je lepota zbunjivala! Tsko me je ometao i sam
pogled na oblinu njenih ruku, na malenu rupicu u njenom obrazu.
„Dragi moj”, rekla je, lica iznenada blagog i nežnog kao i glasa. „Priseti se svoje vizije Divljeg vrta u kojem su
estetski principi jedini trajni principi - zakoni koji vladaju evolucijom svih malih i velikih oblika života, boja,
svih raznolikih obrazaca i lepote! Lepota gde god da čovek pogleda. To je priroda, a u njoj je smrti posvuda.
,,A ono što ću ja stvoriti jeste raj, raj za kojim svi čeznu, a on će biti još lepši od prirode! U njemu će stvari za
jedan korak prednjačiti; sve izopačeno i amoralno prirodno nasilje biće iskorenjeno. Zar ne razumeš da su
muškarci sposobni samo da sanjaju o miru, a da je ženama moguće da taj san i ostvare? Moja vizija se nalazi
u srcu svake žene. Ali, ona ne može da opstane u vrelini muškog nasilja! A ta vrelina je tako užasna da
možda ni sama zemlja neće moći da je izdrži.”
,,A, šta ako tu ima nečeg što ti nisi sposobna da razumeš”, rekao sam. Opirao sam se, soptao za rečima. ,,Šta
ako je dvojnost muškog i ženskog neophodna biću zvanom čovek. Šta ako žene žele muškarce; šta ako se
ujedine protiv tebe da bi zaštitile svoje muškarce. Svet nije samo ovo jedno divlje ostrvo! Nisu sve žene sel-
janke zaslepljene vizijama!”
,,Da !i ti misliš da su muškarci ono što žene žele?” - upitala je. Približila mi se, lica koje se neosetno menjalo
na igri svetlosti. ,,Da li je to ono što misliš? Ako je tako, onda ćemo poštedeti veći broj muškaraca i priuštiti
im zadovoljstva da ih žene posmatraju kao što su tebe posmatrale, da ih dodiruju kao što su tebe dodirivale.
Držaćomo ih negde na dohvat žena, koje će ih imati kada one to budu poželele, i mogu ti obećati da oni neće
biti iskorišćeni kao što su žene oduvek bile iskorišćavane od strane muškaraca.”
Uzdahnuo sam. Bilo je beznadežno prepirati se. Ona je bila apsolut- no u pravu i apsolutno u grešci.
„Sam sebi činiš nepravdu”, rekla je. „Poznati su mi tvoji stavovi. Vekovima sam razmišljala o njima, kao što
sam lupala glavu povodom beskrajnih drugih pitanja. Ti smatraš da ja radim sve što radim sa ograničenjima
koja krase ljudska bića? Greška. Da bi mene razumeo, moraš da razmišljaš u razmerama sposobnosti koje su
za tebe još uvek nezamis- live. Tako ćeš pre spoznati misteriju razdvajanja atoma ili crnih rupa u svemiru.”
,,Mora da postoji neki način koji ne uključuje smrt. Mora da posto- ji način koji zaobilazi smrt.”
,,Tek to je, lepoto moja, istinski protivno prirodi”, rekla je. „Čak ni ja ne mogu zaustaviti smrt.” Zastala je;
činilo se kao da je iznenada izgubi- la nit ili da je zaposela dubcka tuga usled reči koje je upravo <izgovorila.
„Staviti tačku na smrt”, prošaptala je. Izgledalo je kao da je njene misli sada obuzela neka lična tuga.
„Okončati smrt”, ponovo je izgovorila. Ali, nekako se udaljavala od mene. Posmatrao sam je dok je zaklapala
oči i podizala prste ka slepoočnicama.
Ponovo je čula glasove; puštala ih je da nadolaze. Ili je, možda, u trenutku bilo nemoguće zaustaviti njihov
prodor. Izgovorila je neke reči na drevnom jeziku koje ja nisam razumeo. Bio sam zapanjen njenom iznenad-
nom ranjivošću, ili se barem takvom činila. Izgledalo je kao da je glasovi koje je čula izopštavaju, a način na
koje su njene oči pretraživale prostori- ju, a onda se zaustavile na meni i ne zasjavši, ukazivale su na sve-
prožimajuće odsustvo.
Zanemeo sam i preplavila me je tuga. Moje vizije moći su oduvek bile tako majušne! Zamišljao sam da je do-
voljno bilo savladati samo pregršt neprijatelja, biti voljen od strane smrtnika kao imaginarni lik i pronaći
neku ulogu u velikoj drami stvarnosti, drami beskrajno većoj od mene, drami čije proučavanje je moglo da
zaokuplja um jednog bića kao što je bila ona, čitavih hiljadu godina. Iznenada, mi smo stajali izvan vremena;
izvan pravde; sposobni da uništimo čitave sisteme misli. Ili je to bila puka iluzi- ja? Koliko je onih koji su
posegnuli za takvom moći, u ovom ili nekom dru- gom obliku?
,,To nisu bili besmrtnici, voljeni moj.” Zvučalo je skoro kao neka
molba.
,,Ali, ono što mi jesmo, to je nesrećan slučaj”, rekao sam. ,,Mi smo stvorenja koja nikada nije ni trebalo da
postoje.”
,,Ne govori takve stvari!”
,,To je jače od mene.”
„Sada to više nije ni važno. Tebi nikako ne polazi za rukom da shvatiš koliko malo bilo šta znači. Ja ti ne
pružam nijedan uzvišen razlog za ono što činim jer su razlozi jednostavni i praktični; to kako smo mi postali
nije ni od kakve važnosti. Ono što je bitno jeste da smo u^peli da opstanemo. Zar ti to nije jasno? To je i na-
jveća lepota svega ovoga, lepota iz koje će se izroditi sve druge lepote, sama ta činjenica da smo preživeli.”
Zavrteo sam glavom. Uhvatila me je panika. Ponovo sam ugledao muzej koji su seljani ovog ostrva tek ne-
davno zapalili. Video sam pocrnele kipove na podu. Preplavio me je strahovit ošećaj gubitka.
„Istorija nema značaja”, rekla je. „Umetnost nije važna; ove stvari podrazumevaju kontinuitet, koji, zapravo,
ne postoji. One udovoljavaju našoj potrebi za obrascima, našoj gladi za suštinom. Ali, sve je to na kraju samo
obična varka. Mi smo ti koji moramo da stvorimo suštinu.”
Okrenuo sam joj leđa. Nisam želeo da budem opijen njenim zaključcima ili njenom lepotom; sjajem svetlosti
u njenim gavrancrnim očima. Osetio sam dodir njenih ruku na ramenima; njenih usana na mom vratu.
„Kada budu prošle godine”, rekla je, „kada moj vrt bude procvetao tokom mnogih leta i prespavao mnoštvo
zima; kada stari običaji silovanja i ratovanja ne budu ništa više do uboge uspomene, a žene budu gledale
stare filmove zbunjene da je tako nešto ikada moglo da bude; kada ženski način poimanja bude usađen u
svakog stanovnika na kugli zemaljskoj, posve prirodno kao što je i nasilje danas usađeno, tada se, možda,
muški rod može povratiti. Pripadnici njihovog pola bi tada, tek tada, polako mogli da budu udvostručeni.
Deca će biti odgajana u atmosferi gde je silovanje nepojmlji- vo, gde je rat nezamisliv. I tada, teka tada,
muškarci mogu postojati. Kada svet bude pripravan za njihov povratak.”
,,To nije moguće ostvariti. To je neizvodivo.”
„Zašto to kažeš? Hajde da se osvrnemo na samu prirodu, kao što si samo maločas poželeo da uradiš. Izađi u
opojni vrt koji okružuje ovu vilu; obfati pažnju na pčele u njihovim košnicama i na mrave koji marljivo rade
kao što su to oduvek i činili. To su ženke, prinče moj, u milionima. Mužjak je samo odstupanje i pitanje
funkcionalnosti. Te vrste su već davno pre mene naučile mudri trik ograničavanja broja mužjaka. ”
„Možda mi sada živimo u vremenu kada su mužjaci potpuno nepotrebni. Reci mi, prinče moj, koja je os-
novna korist od muškaraca sada, ako to nije da zaštite žene od drugih muškaraca?”
,,A zašto ti onda želiš moje društvo?” - upitao sam u očaju. Ponovo sam se okrenuo ka njoj. ,,Iz kog si razloga
izabrala baš mene za svog pratio- ca? U ime nebeske Ijubavi, zašto me ne ubiješ kao i ostale muškarce! Iz-
aberi nekog drugog besmrtnika, neko drevno biće koje žudi za takvim moćima! Mora da postoji neko takav.
Ja ne želim da vladam svetom! Ja ne želim bilo čime da vladam! Nikada to nisam ni želeo.”
Njen izraz lica se samo neznatno promenio. Činilo se kao da ju je nakratko obuzela neka blaga i privremena
tuga koja je učinila da joj oči još više potamne u svoj njihovoj tami. Njene usne zadrhtaše kao da je nešto
želela da izusti a nije. A onda je progovorila.
„Lestate, da čitav svet uništim, tebe bih poštedela”, rekla je. „Tvoje mane isijavaju iz tebe kao i tvoje vrline iz
razloga koje ni sama nisam sposobna da razumem. Ali, možda te upravo toliko i volim jer si ti istinsko
oličenje svega onog pogrešnog u svakom muškarcu. Agresivan si, ispunjen mržnjom, bezobziran si, prepun
raznolikih izgovora kada je nasilje u pitan- ju - ti si sama suština muževnosti; a u toj čistoti muškosti ima
veličanstvenog kvaliteta. Ali, samo ukoliko ona može biti kontrolisana.” „Hoćeš reći, ukoliko je ti možeš kon-
trolisati.”
,,Da, dragi moj. Za to sam i rođena. To je i razlog što sam sada ovde. I nema značaja što niko ne odobrava
moje ciljeve. Ja ću se potruditi da to bude tako. U ovom trenutku svet gori u vatri muškog principa; to je
golem požar. Ali, kada se to bude okončalo, tvoja vatra će goreti još vatrenije - kao što gori baklja u mrklom
mraku.”
„Akaša, ti potvrđuješ ono što ja govorim! Zar ne misliš da duše žena čeznu upravo za samom tom vatrom?
Bože moj, zar ćeš se mešati u kosmičku postavku svih stvari?”
,,Da, duša čezne za tim. Ali, da ih vidi u plamenu baklje kao što sam i ukazala, ili u plamenu sveće. Ali ne u
obliku u kojem to divlja u svakoj šumi, nad svakom planinom i u svakoj dolini. Nema žive žene koja je ikada
poželela da bude njome spaljena! One žele svetlost, lepotane moj, svetlost! I toplinu! Ali, ne i uništenje.
Kako bi to mogle da žele? One su samo žene. One nisu lude.”
„Dobro. Da kažemo da ćeš postići svoj cilj. Započećeš ovu revoluci- ju i ona će preplaviti svet. Iako ja ne mis-
lim da je tako nešto moguće, pret- postavimo da će se to zaista i dogoditi. Ali, zar ne misliš da na nebesima
postoji nešto što će tražiti iskupljenje za smrt tolikih miliona? Ako nema bogova niti boginja, zar nema
načina na koji će Ijudi - ili bića kao što smo ti i ja - biti primorani da plate?”
„To je put ispravnosti i tako će i biti zapamćen. Nikada više muškoj populaciji neće biti dozvoljeno da se to-
liko razmnoži, jer ko će ikada poželeti takve užase kakve su oni počinili?”
„Nateraj muškarce da te poslušaju. Opčini ih kao što si opčinila i žene, kao što si i mene omađijala.”
„Ali, Lestate, u tome i jeste stvar; oni nikada neće pristati da se pokore. Hoćeš li se ti pokoriti? Oni bi pre um-
rli nego da to urade, kao što je i sa tobom slučaj. To bi za njih predstavljao samo još jedan razlog za pobunu.
Okupili bi se u veličanstvenom otporu. Zamisli da se boginja bori. Ionako ćemo dovoljno toga videti. Oni ne
mogu da budu ništa drugo nego što jesu - muškarci. Ja bih mogla da gospodarim samo putem tiranije, po-
moću beslcrajnih krvoprolića. Nastao bi haos. Ali, na ovaj način će uslediti veliki prekid u dugačkom lancu
nasilja. Nastaće doba potpunog i savršenog mira.”
Ponovo sam ućutao. Mogao sam da smislim na hiljade odgovora, ali svi su oni bili osuđeni na propast kratko-
trajnosti. I previše je bila potkovana u pogledu cilja koji je sebi zacrtala. A istina je bila da je bila sasvim u
pravu u pogledu mnogo čega što je rekla.
Ah, ali to je sve bila puka fantazija! Svet bez muškaraca. Šta bi se, zapravo, time postiglo? Oh, ne. Ne, nemo-
jte ni na trenutak da prihvatite takvu zamisao. Nemojte čak ni da... Svejedno, prikaz se povratio, vizija koju
sam samo na tren ugledao u onom jadnom selu u prašumi, o svetu bez straha.
Zamislite da pokušavate da im objasnite kakvi su muškarci nekada bili. Zamislite da pokušavate da objasnite
da je nekada postojalo vreme u kojem je neko mogao biti ubijen na ulicama gradova; zamislite da pokuša-
vate da im objasnite šta je silovanje značilo muškom rodu... samo zamislite. Ugledao sam njihove oči koje
nerazumno zure u mene, oči koje nisu sposobne da pojme ono što su pokušavale da zamisle, umovi koji nisu
imali sposobnost da uhvate taj nivo razumevanja. Osetio sam mekane ruke koje me dodiruju.
,,Ali, to je čisto ludilo!” - prošaptao sam.
,,Ah, tako mi se snažno opireš, prinče moj”, prošaptala je ona. U tom glasu sam osetio blesak besa,
povređenosti. Prišla mi je. Ako me pono- vo bude poljubila, zaplakaću. Mislio sam da znam šta je predstavl-
jala ženska lepota, ali njena je prevazilazila svaku vrstu prideva kojim sam mogao da je opišem.
„Prinče moj”, ponovo je progovorila šapatom. „Logika svega toga je tako prefinjena. Svet u kojem mali broj
muškaraca postoji samo zarad proširenja vrste biće svet žena. A taj svet će biti nešto što nikada nismo
iskusili u svoj našoj krvavoj ubogoj istoriji, u kojoj sada muškarci gaje bak- terije u epruvetama sa kojima će
pobiti čitave kontinente u hemijskom ratu i prave bombe koje će izmeniti samu putanju Zemlje oko Sunca.”
„Šta ako se žene u protoku vremena podele u muško-ženske tabore, na isti način kao što se i muškarci dele
kada nema žena?”
,,I sam znaš da je to glup prigovor. Takva obeležja su ništa više do veštačka i proizvoljna. Žene su žene!
Možeš li da zamisliš rat koji započinjy. žene? Odgovori mi, iskreno. Možeš li? Možeš li da zamisliš bande tu-
mara- jućih žena čija je jedina namera uništenje? Ili silovanje? Tako nešto je neza- mislivo. A nad onim poje-
dinim koje se namerače na tako nešto, pravda bi bila trenutna. Ali, pre svega, nešto neviđeno će se ostvariti.
Zar ne vidiš? Mogućnost mira na Zemlji je oduvek postojala, i oduvek je bilo ljudi koji su to mogli da
sprovedu, i održe, a ti ljudi su niko drugi do žene. Ukoliko, nar- avno, muškarci budu odstranjeni.”
Sedeo sam na krevetu preneražen, kao što bi bio i svaki drugi smrt- ni muškarac. Oslonio sam laktove na
kolena. Dragi bože, dragi bože! Zašto sam stalno ponavljao ove dve reči? Bog nije postojao! Ja sam se
nalazio u istoj prostoriji sa bogom.
Nasmejala se pobednički.
,,Da, dragoceni moj”, rekla je. Dodirnula mi je ruku i okrenula me. Privukla me je bliže sebi. „Ali, reci mi, zar
te sve ovo nimalo ne uzbuđuje?” Pogledao sam je.
,,Šta hoćeš da kažeš?”
,,Ti, impulsivni stvore. Ti koji si pretvorio ono dete, Klaudiju, u ispijača krvi, samo da bi video šta će se potom
dogoditi?” U njenog glasu je bilo nečeg podrugljivog, a istovremeno i nežnog. ,,Ma hajde, zar ne želiš da vidiš
šta će se dogoditi kada više ne bude bilo muškaraca? Zar nisi makar malo radoznao? Posegni u svoju dušu za
istinom. To je jedna veoma zanim- ljiva zamisao, zar nije?”
Nisam odgovorio. Tada sam zavrteo glavom.
,,Ne”, rekao sam.
„Kukavice”, prošaptala je.
Niko me nikada nije tako nazvao, niko nikada.
„Kukavice”, ponovila je. „Malo biće sa malim snovima.”
„Možda nikada ne bi bilo rata, silovanja niti nasilja”, rekao sam, „kada bi sva bića bila mala, sa malim
snovima, kao što si se izrazila.”
Tiho se nasmejala. Opraštajuće.
„Mogli bismo o svemu ovome doveka da se prepiremo”, prošaptala je. ,,Ali, uskoro će nam se kasti samo.
Svet će biti ono što ja želim da bude;
i videćemo šta će se dogoditi, kao što sam već rekla.”
Sela je kraj mene. Na trenutak mi se učinilo da gubim razum. Obgrlila mi je vrat svojim glatkim golim
rukama. Izgledalo mi je kao da nikada nije bilo nežnijeg ženskog tela, nikada ničeg tako podatnog i sočnog
kao njen zagrljaj. A opet, ona je bila tako čvrsta i jaka.
Svetlost u sobi je postajala sve slabija. Nebo se činilo još jasnijim i tamnijim.
„Akaša”, prošaptao sam. Gledao sam kroz terasu u zvezde. Želeo sam nešto da kažem, nešto važno što bi
odagnalo svaku raspravu među nama; ali je suština onoga što sam želeo da kažem jednostavno iščilela. Bio
sam tako ošamućen; sasvim je sigurno da je to bilo njeno delo. To je bila njena čaroli- ja, iako je znala da me
to neće osloboditi. Osetio sam njene usne ponovo na svojima, kao i na svom vratu. Osećao sam hladni saten
njene kože.
,,Da, sada se odmori, dragoceni moj. A, kada se budeš probudio, žrtve će te čekati.”
„Žrtve...” Bilo je to kao da sanjam, dok sam je držao u svom
naručju.
„Sada moraš da spavaš. Još uvek si mlad i nejak. Moja krv u tebi kola, menja te, usavršava.”
Da, uništava me; razara moje srce i moju volju. Nejasno sam bio svestan svojih pokreta, spuštanja na krevet.
Smestio sam se među svilene jastuke; a onda osetio svilu njene kose kraj sebe, dodir njenih prstiju i, nanovo,
njene usne na mojim ustima. U njenom poljupcu bilo je krvi; krvi koja je pulsirala u njima.
„Oslušni more”, prošaptala je. „Poslušaj buđenje cveća. Sada to možeš čuti, znaš. Ako slušaš, čućeš i ma-
jušna morska stvorenja kako mrmore. Čućeš i pesmu delfina, jer oni zaista pevaju.”
Plutao sam, bezbedan u njenom naručju. Ona je bila moćnica, ona od koje su svi strahovali.
Zaboravi na gorak i rezak miris zapaljenih tela; da, slušaj kako more udara o plažu poput puščane paljbe;
oslušni zvuk ružine latice koja se rast- vara i pada na mermer. Svet ide do đavola, a ja ne mogu ništa učiniti
da to sprečim. Nalazim se u njenim rukama i padam u san.
„Zar se to već nije dogodilo milion puta do sada, ljubavi moja?” - prošaptala je. „Ovom svetu ispunjenom
patnjom i smrću okrenuo si leđa, kao što to i milioni smrtnika čine svake noći?”
Tama. Divne vizije koje se smenjuju; palata još veličanstvenija od ove. Žrtve. Sluge. Mitsko postojanje paša i
careva.
„Da, dušo moja, što god ti poželiš. Sav svet kleči pred tvojim noga- ma. Ja ću ti izgraditi palatu nad palatama;
oni će to uraditi; oni koji ti se klanjaju. To nije ništa. To je najjednostavniji deo. Pomisli samo na lov, prinče
moj. Pre samog ubijanja prethodi lov. Jer oni će sigurno bežati i kriti se od tebe, a ti ćeš ih pronalaziti.”
Pri sve slabijem svetlu - u onom trenu nakon kojeg slede samo snovi - mogao sam to i da vidim. Ugledao sam
sebe kako putujem vaz- duhom nalik na drevne junake, preko prostrane z^mlje na kojoj je titrala svetlost lo-
gora.
Putovaće u čoporima kao vukovi, kroz gradove, kao i kroz šume, usudujući se da se prikažu samo danju; jer
će samo tada bili zaštićeni od nas. A kada noć prostre svoju koprenu, mi ćemo doći i krenuti za njima vođeni
njihovim mislima i njihovom krvlju, šaputavim ispovestima žena koje su ih videle, možda čak i skrivale.
Raštrkaće se po otvorenom prostoru, bežati i pucati na nas iz svog beskorisnog oružja. A tada ćemo kidisati
na njih, uništavati ih jednog po jednog. Oni su naš plen. Pobićemo sve sem onih za koje budemo odlučili da
ih održimo živima, čijom čemo se krvlju častili polako, nemilosrdno.
Da li će iz tog rata izrasti mir? Iz te jezive igre će se izroditi vrt?
Pokušao sam da otvorim oči. Osetio sam kako celiva moje kapke.
Sanjam.
Opustošena ravnica i zemlja koja se rastvara. Nešto se uzdiže, pomera isušene gromade zemlje sa svog puta.
To nešto sam ja. To stvorenje koje hodi preko puste ravnice dok sunce zalazi. Nebo je još uvek ispunjeno
svetlošću. Bacam pogled na umrljane rite koje prekrivaju moje telo, ali ovo nisam ja. Ja sam samo Lestat. I
plašim se. Kako bih samo voleo da je Gabrijela ovde. I Lui. Možda bi Lui mogao da je urazumi, da je natera'da
shvati. Ah, Lui je, od sviju nas, bio onaj koji je oduvek znao...
A onda se ponovo pojavio prepoznatljiv san, crvenokose žene koje kleče kraj oltara na kojem se nalazi telo -
telo njihove majke koju se spre- maju da pojedu. Da, to je njihova dužnost, njihovo sveto pravo - da
prožderu njen mozak i srce. Sem, što to nikada neće moći da učine jer će se, po pravilu, dogoditi nešto
jezivo. Vojnici dolaze.
...Kada bih samo mogao da shvatim značenje.
Krv.
Probudio sam se uz trzaj. Prohujali su sati. Soba se pomalo ohladi- la. Nebo je bilo nečuveno vedro i naziralo
se kroz otvorene prozore. Od nje je dolazilo sve svetlo koje je osvetljavalo sobu.
,,Žene čekaju, kao i žrtve. Plaše se.”
Žrtve. Vrtelo mi se u glavi. Žrtve ispunjene slasnom krvlju. Muškarci kojima je ionako suđeno da umru. Mladi
muškarci namenjeni samo meni.
,,Da. Ali, dođi, okončaj njihovu patnju.”
Iznemoglo sam ustao. Ogmula mi je ramena dugačkim ogrtačem, koji je bio jednostavniii od njene odeće, ali
svejedno topao i mekan na dodir. Obema rukama me je pomilovala po kosi.
„Muško-žensko. Zar Je oduvek u tome bila poenta?” - prošaptao sam. Moje telo je želelo i dalje da spava.
Ali, krv.
Posegnula je i svojim prstima dodirnula moje obraze. Ponovo suze?
Zajedno smo izašli iz sobe u dugačko odmorište sa mermernom ogradom, odakle su se spuštale stepenice,
zaokrećući u ogromnu sobu. Svećnjaka je bilo posvuda. Mutne električne sijalice činile su atmosferu još
raskošnije tmurnom.
U samom središtu prostorije okupile su se žene, možda nekih dve stotine, pa čak i više. Stajale su nepomično
i gledale u nas, ruku preklo- pljenih kao pri nekoj molitvi.
Čak su i u toj potpunoj tišini izgledale divlje među svim ovim evropskim pokućstvom, italijanskom stolarijom
oivičenom pozlatom i starim kaminom sa mermernim okvirom. Odjednom sam se prisetio njenih reči: „Is-
torija nije važna; umetnost nije ni od kakvog značaja”. Vrtoglavica. Zidovi su bili ukrašeni onim vazdušastim
osamnaestovekovnim slikama punim svetlih oblaka, anđela debeljuškastih obraza i bleštavoplavog neba.
Zene su stajale ne obazirući se na svu ovu raskoš koja im nije pri- padala, a ništa ni značila, i posmatrale pri-
like na odmorištu koje su se prvo rastočile, a zatim se, u huku šapćućih glasova i obojenog svetla, odjednom
materijalizovale u podnožju stepenica.
Uzdasi se prolomiše a ruke pridigoše, kao da su imale nameru da zaštite pognute glave od bleska neželjene
svetlosti. Zatim su se sve oči upe- rile u Kraljicu nebesa i njenog pratioca, koji je stajao na crvenom tepihu,
samo nekoliko metara udaljen od skupa. Pratilac, pomalo potresen, grickao je usnu i pokušavao da jasno
oceni situaciju, ova užasna događanja koja su se upravo odigravala, tu jezivu mešavinu obožavanja i danka u
krvi, dok je žrtvama naloženo da se primaknu bliže.
Kakvi divni primerci. Tamnokosi, tamnoputu mediteranski muškarci. Bili su isto tako divni kao i mlade žene.
Bili su to muškarci zde- paste građe sa istaknutom muskulaturom tela koja je inspirisala umetnike hiljadama
godina. Mastiljavo crne oči i tamna izbrijana lica; duboka prepre- denost; duboki bes dok su posmatrali ova
neprijateljska natprirodna stvorenja koja su odlučila da unište njihovu braću nadugačko i naširoko.
Bili su svezani kožnim kaiševima - verovatno sopstvenim, kao i tuđim pojasevima. Žene su ih dobro svezale.
Nožni zglobovi su im bili labavije povezani da bi mogli da hodaju, ali ne i da šutiraju ili trče. Bili su goli do
pasa. Samo jedan od njih je drhtao, uglavnom od srdžbe, ali pomalo i od straha. Iznenada je počeo da se ko-
prca. Druga dvojica su ga pogledala, a nakon što su ga kratko posmatrala i sami počeše da se koprcaju.
Ali, gomila žena ih je opkolila i primorala ih da kleknu. Osetio sam želju koja je u meni rasla pri samom
pogledu na kožne kaiševe koji su se usecali u tamnu i golu kožu muškarčevih ruku. Zašto je to bilo tako za-
vodljivo! Sam pogled na ženske ruke koje su ih držale, te čvrste i preteće ruke koje su znale da budu i tako
neizmemo nežne. Oni se nisu mogli suprotstaviti tolikom broju žena. Uzdasi olakšanja, zaustavile su pobunu,
iako je onaj muškarac koji je započeo koprcanje podigao pogled i optužujuće ga uperio u mene.
Demoni, đavoli, stvorenja iz pakla, to mu je govorio um; jer ko bi drugi mogao da načini takva zlodela svetu?
Oh, ovo je tek početak mraka, jezive tame!
Ali, žudnja je bila tako jaka. Vi ćete umreti, a ja ću biti taj koji će vas usmrtiti! Činilo se kao da je muškarac to
čuo, i razumeo. Divljačka mržnja ispoljila se u njemu prema ženama, izmešana sa prizorima silovanja i
odmazde, što je učinilo da se nasmešim. Svejedno, mogao sam da ga razumem. Razumeo sam prilično jasno.
Bilo je tako lako osećati prezir prema njima, biti besan na puku činjenicu što su se usudile da i same postanu
neprijatelji, neprijatelji u prastaroj borbi, one, žene! Ta odmazda je predstavljala tamu, neizreciv mrak.
Osetio sam Akašine prste na svojoj ruci. Osećanje sreće se povrati- lo; delirijum. Pokušao sam da se
oduprem, ali nije mi pošlo za rukom. Svejedno, žudnja nije iščezla. Ona se sada nalazila u mojim ustima. Mo-
gao sam da je okusim.
Da, pretoči se u trenutak; pretoči se u čistu funkciju; neka danak u krvi započne.
Žene su istovremeno pale na kolena, a muškarci koji su već klečali činili su se nekako spokojnim, očiju čiji je
pogled ukočeno sezao negde daleko, usana koje su podrhtavale, oklembešene.
Zurio sam u mišićava ramena čoveka, onog koji se prvi pobunio. Zamislio sam, kao što to uvek činim u
takvim trenucima, osećaj koji će mi podariti njegovo grubo i oštro izbrijano grlo kada ga budem dotakao svo-
jim usnama, kada zubima budem probio kožu - ne ledeno hladnu kožu boginje
- već vrelu slankastu kožu čoveka.
Da, voljeni. Uzmi ga. On je žrtva koju ti zaslužuješ. Ti si sada bog. Uzmi ga. Da li znaš koliko te takvih
iščekuje?
Činilo se kao da žene razumeju šta treba da rade. Pridigle su ga kada sam zakoračio prema njemu; došlo je
do još jednog koprcanja, ali to nije bilo ništa više od trenutnog podrhtavanja mišića kada sam ga primio u
naručje. Moja ruka je i previše snažno zahvatila njegovu glavu; nisam dovoljno poz- navao svoju novu snagu,
te sam začuo lomljenje kostiju u trenu kada sam zario zube u njegovo meso. Smrt je nastupila skoro
trenutno - toliko sam snažno povukao prvi gutljaj. Goreo sam od gladi; a ta prva porcija, koju sam ispio u
jednom cugu, nije bila dovoljna. Ni približno dovoljna!
Odmah sam uzeo i drugu žrtvu. Ovog puta sam pokušao da usporim da bih mogao da se sunovratim u tminu,
kako je često i bio slučaj, da uživam u trenutku kada mi se samo duša obraćala. Da, kada bi mi izgova- rala
svoje tajne dok se krv slivala u moja usta, a ja njome ispunjavao usnu duplju pre nego što bih je progutao.
Da, brate. Oprosti, brate. Teturajući se napred, stao sam na leš koji se nalazio preda mnom i smoždio ga svo-
jim stopalima.
„Dajte mi tog poslednjeg.”
Nije bilo opiranja. Zurio je u mene u potpunoj tišini, kao da se neka svetlost spustila na njega, kao da mu je
pošlo za rukom da pronađe savršen spas u nekoj teoriji ili veri. Povukao sam ga k sebi - nežno, Lestate. To je
bilo istinsko vrelo za kojim sam žudeo, ovo je bila usporena, moćna smrt za kojom sam čeznuo, srce koje je
pumpalo kao da nikada neće prestati, uzdah koji ispuštaju usne. Moje se oči zamutiše, čak i onda kada sam
ga pustio, zajedno sa čilećim slikama njegovog kratkog ubogog života. Sve se to zajed- no odjedared našlo u
jednoj jedinoj retkoj sekundi smislenosti.
Pustio sam ga da se stropošta na pod. Sada više nije bilo smislenosti.
Samo se svetlost nalazila preda mnom, kao i ushićenje žena koje su najzad bile izbavljene putem čarolija.
U sobi je vladao muk; ništa se nije pomeralo; do nas je dopirao zvuk mora, ono udaljeno i jednolično
udaranje.
Tada se začuo Akašin glas:
Gresi muškaraca sada su iskupljeni; one koji su ostali u životu treba brižljivo čuvati i voleti. Ali, onima koji su
preostali nikada ne treba dati slo- bodu, jer oni su vas nekoć ugnjetavali.
A onda je nečujno, bez ikakvih jasnih reči, nadošla lekcija.
Proždrljiva požuda kojoj su sve one prisustvovale, smrti koje sam počinio a kojima su bile svedoci - to će biti
njihov večni podsetnik na svire- post koja je obitavala u svim muškim stvorenjima i koja nikada više ne sme
biti oslobođena. Muškarci su bili žrtvovani kao otelotvorenje sopstvenog nasilja.
Sve u svemu, ove su žene bile svedoci novog i uzvišenog običaja; novog svetog žrtvovanja. Ponovo će tome
biti svedoci, i to uvek treba da imaju na umu.
Vrtelo mi se u glavi od tog protivurečja. I moji sopstveni majušni planovi od nedavna bili su, takođe, tu da
me muče. Želeo sam da svet smrt- nika zna za mene. Želeo sam da postanem slika i prilika zla u pozorištu
sveta i da na taj način nekako činim dobro.
Sada sam u svakom pogledu bio slika te zamisli, njeno bukvalno otelotvorenje koje putem umova ovih neko-
liko ubogih duša prerasta u mitove, kao što mi je i obećala. Tada sam začuo tihi glas koji mi je šaptao na uho,
kuckao u skladu. sa starom poslovicom: pažljivo biraj ono što želiš, jer ti se želja može i ostvariti.
Da, u tome je bila suština; sve čemu sam oduvek težio obistinjava- lo se. U svetilištu sam je poljubio i žudeo
da je probudim, sanjao sam njenu moć, a sada smo bili zajedno, ona i ja, a oko nas su se začuli hvalospevi.
Uzvici radosti.
Vrata palate bila su širom otvorena.
Odlazili smo; u sjaju i čaroliji uzdizali smo se put neba, kroz vrata pa iznad krovova starog zdanja, preko sja-
jne vode u sam smiraj zvezda.
Više se nisam bojao pada; nisam se plašio ničega tako beznačajnog. Jer je moja čitava duša - sitna kao što je
oduvek i bila - osetila strahove koje ranije nisam mogao ni da zamislim.
Priča o blizankinjama Drugi deo
Sanjala je o ubijanju. Bio je to neki veliki mračni grad poput Londona ili Rima, kroz koji je žurila u svojoj ubi-
lačkoj misiji da usmrti svoju prvu slasnu ljudsku žrtvu. Pre nego što je otvorila oči napravila je skok sa svih
onih stvari u koje je verovala čitavog svog života na ovaj ubogi i amoralni čin - ubijanje. Uradila je ono što i
zmija radi kada razjapi svoj kožasti procep od usta da proguta majušnog cvilećeg miša, zmija koja u trenutku
kada mu se bude lomilo telo čak i ne čuje tu njegovu tihu srceparajuću pesmu.
Bila je budna u mraku. U kući iznad nje vladala je živahna atmos- fera. Drevni je prizivaju da dođe. Odnekud
se čuje zvuk televizora. Blagoslovena deva Marija pojavila se na ostrvu u Sredozemnom moru.
Nije osećala glad. Maharetina krv je bila i previše jaka. Zamisao je rasla, dozivajući je kao neka veštica u
mračnom prolazu. Ubijanje.
Izdigavši se iz uzanog sanduka u kojem je ležala, na prstima je zako- račila kroz tminu sve dok rukama nije
dodirnula metalna vrata. Izašla je u hodnik i pogledala naviše u beskrajne gvozdene stepenice, koje su se
ukrštale kao da su bile sam kostur. Kroz staklo na samom vrhu videla je nebo kao kroz neki dim. Mael je bio
na pola puta ka vrhu, na vratima koja su vodila u unutrašnjost kuće. Zurio je u nju.
Prilagodila se - ja sam jedna od vas i sada smo svi na okupu. Osetila je gvozdenu ogradu pod rukom, neku iz-
nenadnu prolaznu žalost za svim onim što je nekada bila pre nego što ju je ova okrutna lepota ugrabila.
Mael je sišao ka njoj u želji da je povrati, jer se činilo da se gubi.
Oni su razumeli, zar ne, način na koji je sada zemlja za nju disala, na koji je šuma pevala, a korenje gamizalo
u mraku, probijajući se kroz ove zemljane zidove.
Zurila je u Maela. Osetila je jedva raspoznatljiv vonj jelenske kože i prašine. Kako je ikada mogla i da pomisli
da su ova stvorenja bila ljudi? Oči su im tako jarko svetlucale. Svejedno, nastupiće vreme kada će ponovo
hodati među ljudskim bićima,. kada će videti njihove poglede koji se zaus- tavljaju na njoj, a onda skreću u
stranu. Žuriće kroz neki mračan grad, kao što su London ili Rim. Gledajući u Maelove oči, ponovo je videla
vešticu u prolazu; ali to nije bila doslovna vizija. Ne, ona jeste videla prolaz, kao i ubistvo. U tišini su oboje is-
tovremeno skrenuli pogled, ali ne brzo, već nekako uz poštovanje. Uzeo ju je za ruku; pogledao je u
narukvicu koju joj je nekoć poklonio. Iznenada ju je poljubio u obraz. Tada ju je poveo uz ste- penice prema
prostoriji na vrhu planine.
Elektronski glas televizije postajao je sve glasniji i glasniji, saopštavajući-masovnu histeriju u Šri Lanki. Žene
su ubijale muškarce. Čak su i muške bebe bile usmrćivane. Na ostrvu Linkonos je, isto tako, došlo do
masovnih halucinacija i epidemije nerazjašnjivih smrti.
Postepeno je počela da shvata ovo što je čula. Dakle, nije u pitanju bila blagoslovena devica Marija. Kada je
prvi put čula ovu vest, pomislila je kako je bilo divno da ljudi mogu da poveruju u tako nešto. Okrenula se ka
Maelu, ali je on gledao nekuda ispred sebe. Njemu su bile poznate ove stvari. Sa televizora su poslednjih sat
vremena neprestano dopirale te vesti.
Sada je ugledala jeziv plavičast odsjaj kada je ušla u prostoriju na vrhu planine. Pred njom se prostirao čude-
san prizor istovrsne ali ne i krvne braće, Tajnog reda besmrtnika, raštrkane naokolo poput mnoštva kipova
koji sijaju u plavom svetlu, netremice zureći u veliki televizijski ekran.
,,... izazvan toksičnim materijama u hrani ili vodi. Međutim, nema objašnjenja za slične izveštaje koji nam
dolaze iz udaljenih mesta, medu koji- ma je i nekoliko izolovanih sela u planinama Nepala. Neki od ljudi koje
smo uspeli da intervjuišemo tvrde da su videli divnu ženu koju su nazivali nekoli- cinom imena, kao što su
Blagoslovena devica, Kraljica nebesa ili, jedno- stavno, Boginja, koja im je naredila da ubiju sve muškarce u
selu, osim onih nekoliko pažljivo odabranih i pošteđenih te sudbine. U nekim izveštajima se pominje i muška
prikaza, takođe, svetlokoso božanstvo koje ne progovara i koje barem za sada nema nikakvo zvanično ili nez-
vanično ime...”
Džesi je pogledala u Maharet, koja je gledala bezizrazno, ruku položenih na rukohvat fotelje.
Sto je bio prekriven novinama na francuskom, hinduu, kao i na engleskom.
,,Od Linkonosa preko nekoliko drugih ostrva, pre nego što je bila pozvana teritorijalna odbrana. Nezvanična
procena je da je možda nekih dve hiljade muškaraca usmrćeno na ovom malom grčkom arhipelagu.”
Maharet je dodirnula mali crni daljinski upravljač pod rukom, nakon čega je slika na ekranu nestala. Činilo se
kao da je čitava elektronska skalamerija iščezla, gubeći se u tamnoj šumi, pošto su prozori postali prozirni a
vrhovi drveća se pojavili u beskonačnim magličastim slojevima naspram ljubičastog neba. Džesi je u daljini
videla treperava svetla Santa Rose, smeštene u mračnim brdima. Mogla je da namiriše sunce u ovoj sobi;
mogla je da oseti toplotu koja se polako uzdizala kroz stakleni strop.
Pogledala je i ostale koji su sedeli u zaprepašćenoj tišini. Marijus je zurio u televizijski ekran, u novine koje su
bile prostrte pred njim.
,,Ne gubimo vreme koje nemamo”, rekao je ubrzano Kajman obraćajući se Maharet. ,,Moraš da nastaviš sa
svojom pričom. Mi ne znamo kada će ona stići.”
Načinio je neznatan pokret rukom. Raštrkane novine su iznenada bile otklonjene, skupljene na gomilu i
nečujno odbačene u vatru, koja ih je progutala u vihoru plamena koji se gubio u dimnjaku.
Džesi iznenada oseti vrtoglavicu. Sve se ovo dešavalo isuviše brzo. Zurila je u Kajmana. Da li će se ikada nav-
ići na to? Njihova porcelanska lica i iznenadni nasilni izgled, njihovi blagi ljudski glasovi i, takoreći, nevidljivi
pokreti?
A šta je radila Majka? Ubijala muškarce. Sama materija života tih neukih ljudi bila je uništavana. Dotakao ju
je hladan osećaj opasnosti. Pretražila je Maharetino lice u nadi da će moći da prodre u njene misli, da će joj
to saznanje pružiti razumevanje.
Ali, Maharetine crte lica bile su sasvim krute, bezizrazne. Nije odgovorila Kajmanu. Okrenula se polako
prema stolu i prekrstila ruke pod bradu. Njen pogled bio je mutan, udaljen kao da pred sobom nije videla
ništa.
„Stvar je u tome da ona mora biti uništena”, rekao je Marijus kao da više nije mogao da se uzdrži. Njegovi
obrazi su plamteli, što je šokiralo Džesi, jer je na trenutak mogla da vidi uobičajene linije ljudskog lica.
Sledećeg trenutka ih već više nije bilo. Vidno se tresao od besa. „Oslobodili smo čudovište, a sada je na
nama da to ispravimo.”
,,A, kako da to uradimo?” - upitao je Santino. „Govoriš o tome kao da je to puko pitanje odluke. Ti ne možeš
da je ubiješ!”
„Stavićemo u zalog sopstvene živote, eto kako”, odgovorio je Marijus. „Dejstvovaćemo usaglašeno i okončati
ovu stvar jednom zauvek, kao što je to trebalo da uradimo još odavno.” Pogledao je pojedinačno svakog od
njih, zadržavajući pogled na Džesi. Tada je pogledao u Maharet. „Njeno telo nije neuništivo. Ono nije
stvoreno od mermera. Ono može da bude proburaženo, isečeno. Ja sam njenu kožu probio svojim zubima.
Ja sam pio njenu krv!”
Maharet je nehajno zamahnula rukom, kao da je time htela da kaže da je ona znala za to i da je on znao da
je ona znala.
,,A dok nju budemo ubijali, ubijaćemo i sami sebe?” - upitao je Erik. , Ja sam za to da odemo odavde. Da se
sakrijemo od nje. Šta dobijamo ako ovde ostanemo?”
,,Ne!” - rekla je Maharet.
,,Ona će ubiti svakog od vas, jednog po jednog, ako to uradite”, rekao je Kajman. ,,Sada ste živi jer iščekujete
da saznate koji joj je cilj.”
,,Da li bi sada nastavila dalje sa pričom”, rekla je Gabrijela, obraćajući se direktno Maharet. Sve ovo vreme je
u mislima bila odsutna, samo povremeno osluškujući njihov razgovor. „Želim da znam ostatak priče”, rekla
je. „Želim da čujem sve do kraja.” Nagnula se napred u stoli- ci, ruku prekrštenih na stolu.
„Misliš da ćeš u ovim starim pričama otkriti način kako da je dokrajčiš?” - upitao je Erik. ,,Ti si luda ako tako
razmišljaš.”
„Molim te, nastavi sa pripovedanjem”, rekao je Lui. „Želim da...” Oklevao je. „I ja želim da znam šta se dalje
dogodilo.”
Maharet ga je poduže posmatrala.
„Hajde, Maharet”, rekao je Kajman. ,,Po svemu sudeći, Majka će biti uništena, i oboje znamo kako i zašto, a
sva ova priča nikome ne škodi.”
,,Od kakvog nam je značaja sada proročanstvo, Kajmane?” - upita- la je Maharet, glasa tihog i beživotnog.
„Da li ćemo počiniti iste greške koje su zavele Majku? Prošlost nas može podučiti, ali nas neće spasiti.”
„Tvoja sestra dolazi, Maharet. Dolazi kao što je i rekla da hoće.” „Kajmane”, izgovorila je Maharet dugačkim i
gorkim osmehom. „Ispričaj nam šta se dalje dogodilo”, rekla je Gabrijela.
Maharet je sedela mirno, kao da je pokušavala da iznađe način na koji će nastaviti priču. Za to vreme se
nebo izvan prozora smračilo. Međutim, jedva raspoznatljiv tračak crvenog pojavio se na dalekom zapadu, i
postajao je sve svetliji i svetliji naspram sivih oblaka. Najzad je i on nes- tao, ostavljajući ih zavijene u apso-
lutnom mraku, ukoliko izuzmemo svet- lost vatre i blagi odsjaj staklenih zidova, koji su sada sličili ogledal-
ima.
„Kajman vas je odveo u Egipat”, rekla je Gabrijela. „Šta ste tamo videle?” ,,Da, on nas je odveo u Egipat”,
rekla je Maharet. Uzdahnula je zavalivši se u stolicu, očiju usredsređenih na sto pred njom. „Nije bilo načina
da to izbegnemo; Kajman bi nas, u suprotnom, odveo na silu. Zapravo, mi smo se prepustile sudbini koja je
od nas tražila da krenemo. Kroz dvadeset generacija opstajale smo u sferi između ljudi i duhova. Ako je Amel
počinio neko veliko zlo, mi smo bile te koje moraju pokušati da to isprave. Ili da barem... kao što sam vam
već rekla kada smo tek seli za ovaj sto... pokušamo da razumemo.
„Ostavila sam svoje dete. Ostavila sam je u rukama onih žena u koje sam imala najviše poverenja. Poljubila
sam je. Izrekla sam joj tajne. A onda sam je napustila, i mi krenusmo. Nosili su nas u kraljevskoj nosiljci, jer
smo bile gošće kralja i kraljice Kemeta, a ne zarobljenice, kao ranije.
„Kajman je tokom čitavog dugog putovanja bio ljubazan prema nama ali, svejedno, neraspoložen i ćutljiv,
sve vreme odbijajući da nas pogleda u oči. Tako je bilo najbolje za sve, jer mi njemu nismo zaboravile rane
kcje nam je naneo. A onda nas je poslednje noći, kada smo se ulogo- rili na obalama velike reke, koju ćemo
ujutro preći da bismo dospeli do kral- jevske palate, Kajman pozvao u svoj šator i ispričao nam sve što je
znao.
„Njegov način govora bio je uglađen i pristojan. Dok smo ga slušale, pokušavale smo da odagnamo lične
sumnje u ono što je govorio. Ispričao nam je o tome šta je demon - kako ga je zvao - učinio.
,,Samo nekoliko sati nakon što smo izgnane iz Egipta, on je osetio da ga nešto posmatra, neka mračna i zla
sila. Gde god da pođe, osećao je to prisustvo, iako je tokom dnevnog svetla ono imalo običaj da nestane.
,,A onda su se stvari u njegovoj kući potpuno promenile - bile su u pitanju male promene koje drugi nisu ni
primećivali. Prvo je pomislio da je sišao s uma. Njegov pribor za pisanje bio je ispomeran; a onda je nestao i
pečat koji je koristio kao kraljev nadzornik. U pojedinim trenucima - i to uvek kada bi bio sam - ovi predmeti
su mu se vraćali tako što ih je nešto bacalo na njega, udarajući ga njima u lice ili bacajući ih pred njegove
noge. Neki od predmeta su se pojavljivali na najneverovatnijim mogućim mesti- ma. Pečat bi, na primer,
nalazio u svom pivu ili čorbi.
„Nije se usudio da to spomene kralju i kraljici. On je znao da su to radili duhovi, a kada bi o tome izvestio
kralja i kraljicu, to bi za nas bila smrtna presuda.
„I tako je skrivao ovu strašnu tajnu, dok su stvari iz časa u čas posta- jale sve gore i gore. Ukrasi koje je čuvao
još iz detinjstva sada su bili iskidani na deliće, kojima ga je duh obasipao. Svete amajlije bile su bacane u
klozet; fekalije su bile vađene iz septičke jame i razmazivane po zidovima.
„Više nije mogao da izdrži ni trenutak boravka u sopstvenoj kući, ali je, svejedno, naredio svojim robovima
da nikome ni reč ne kažu o onome što se događalo. Kada bi ovi u strahu pobegli, sam bi oprao klozet i
pomeo kuću kao neki ubogi sluga.
„Ali, tada je već i on bio u golemom užasu. Nešto je sa njim obitava- lo u njegovoj kući. Mogao je da oseti
njegov dah na svom licu. A, povre- meno bi, mogao je da se zakune u to, osetio i njegove oštre zube.
,,Na kraju je u očaju počeo da razgovara sa tim prisustvom, prekli- njao ga je da nestane. Ali, činilo se da to
samo uvećava njegovu snagu. Pomoću reči koje su mu bile upućene samo je udvostručavao sopstvene moći.
Izvrnuo mu je novčanik i izbacio novac na podno kamenje, a onda učinio da kovanice zveče jedna o drugu či-
tave bogovetne noći. To stvoren- je je drmusalo njegov krevet tako da je jedared sa njega zbačen pravo
licem na patos. Ono je stavljalo pesak u njegovu hranu kada Kajman nije gledao.
„Prošlo je šest meseci od kada smo napustile njihovo kraljevstvo. Bio je izbezumljen. Možda smo barem mi
bile van opasnosti. Ali, on nije mogao da bude siguran u to, i nije znao kome da se obrati za pomoć, jer ga je
ovaj duh zaista plašio.
„Tada je u mrklom mraku jedne noći, dok je ležao i razmišljao šta će to stvorenje sledeće učiniti jer je izne-
nada sve bilo neprirodno tiho, odjednom začuo glasno udaranje na vratima. Bio je užasnut. Znao je da ne
treba da otvori vrata, jer lupanje nije poticalo od ljudske ruke. Ali, na kraju više nije mogao da izdrži. Izrekao
je molitve i širom otvorio vrata. A ono što je videlo bilo je užasnije od svakog užasa - oslonjena na zid vrta,
nalazila se istrulela mumija njegovog oca, sa ovojima koji su izgledali kao obični dronjci.
„Naravno da je znao da u tom usukanom licu i mrtvim očima koje su zurile u njega nije bilo života. Neko ili
nešto je iskopalo leš iz pustinjske grobnice i donelo ga ovde. Ovo je bilo telo njegovog oca, trulo i smrdljivo;
telo njegovog oca, koje je po svim svetim pravilima trebalo da, u pravover- noj posmrtnoj ceremoniji, pojedu
Kajman, njegova braća i sestre.
„Kajman je pao na kolena i počeo napola da plače a napola vrišti. A tada, pred njegovim očima punim nev-
erice, mumija se pokrenula! Mumija je počela da pleše! Njeni su se udovi trzali tamo-vamo, a povoji cepkali
u komadiće, sve dok Kajman nije utrčao u kuću i zatvorio vrata. A onda se činilo kao da se leš okomio na
vrata udarajući pesnicom o njih, zahtevajući da ga pusti unutra.
„Kajman je prizvao sve bogove Egipta da mu pomognu da se ratosi- lja ovog užasa. Počeo je da doziva ču-
vare, kraljeve voj'nike. Proklinjao je demona i naredio mu da ga ostavi na miru; sada je Kajman i sam počeo
da baca predmete i naokolo šutira zlatne novčiće u besu.
„Čitava palata je pohitala kroz kraljeve vrtove do Kajmanove kuće. Ali, činilo se kao da demon sada postaje
još snažniji. Zaluzine su počele da se drmaju i škripe, a onda su bile istrgnute iz prozorskih okvira. Nekoliko
komada lepog nameštaja koji je Kajman posedovao počelo je da skakuće naokolo.
,,Ali, to je bio tek početak. U zoru, kada su sveštenici ušli u kuću da izvrše ritual egzorcizma nad demonom, iz
pustinje se podigao snažan vetar noseći sa sobom oluje zaslepljujućeg peska. Gde god bi Kajman krenuo, ve-
tar ga je gonio. Najzad je bacio pogled na svoje ruke i video da su prekrivene majušnim ubodima i tananim
kapljicama krvi. Čak su mu i očni kapci bili ranjavi. Pobegao je u orman, gde se zatvorio, da malo dođe do
daha. To stvorenje je razorilo i orman. Svi su pobegli glavom bez obzira, dok je Kajman ostao sam da plače
na podu.
„Oluja je danima nastavljala da besni. Što su više sveštenici molili i pevali, sve je više demon besneo.
„Kralj i kraljica su bili van sebe od užasa. Sveštenici su proklinjali demona. Narod je svu krivicu bacao na cr-
venokose veštice. Lelekali su da nikada nije trebalo da nam dozvole da odemo iz Kemeta. Trebalo nas je
pronaći po svaku cenu, vratiti i žive spaliti. Tada bi se demon primirio.
„Ali, stare porodice se nisu slagale sa ovom odlukom. Za njih je osuda bila očigledna. Zar bogovi nisu
otkopali raspadajuće telo Kajmanovog oca da bi pokazali da su ljudožderi oduvek činili ono što je zadovol-
javalo nebesa? Ne, kralj i kraljica su bili ti koji su bili zli, kralj i kraljica su morali da budu usmrćeni. Kralj i
kraljica, koji su preplavili zemlju mumijama i sujeverjem.
„Kraljevstvo se našlo na ivici građanskog rata.
„Najzad je sam kralj došao Kajmanu, koji je ridao u svojoj kući prekriven odećom kao nekim pokrovom. Kralj
je razgovarao sa demonom, čak i onda kada bi on majušnim ugrizima napadao Kajmanovo telo i rosilo ga
kapljicama krvi koja se utapala u tkaninu kojom je bio prekriven.
,,’Sada se setite onoga što su nam one veštice rekle’, rekao je kralj. ’Ovo nisu ništa drugo do duhovi, a ne de-
moni. Sa njima se može postići dogovor. Kada bih samo mogao da učinim da me čuju, kao što su to veštice
radile, i nateram ih da mi odgovore.’
„Ali, ovaj kratak razgovor kao da je samo još više razgnevio demona. Polomio je ostatke nameštaja koje je
prethodno poštedeo. Razglavio je vrata iz ležišta; iščupao je drveće iz vrta i pobacao ga naokolo. Zapravo,
činilo se kao da je na trenutak potpuno zaboravio na Kajmana dok je nastavljao da divlja kroz vrtove palate,
uništavajući sve što bi mu se našlo na putu.
„Kralj ga je pratio, preklinjući ga da obrati pažnju na njega i da raz- govara sa njim, da mu poveri svoje tajne.
Stajao je u samom središtu vrtlo- ga koji je stvarao ovaj demon, neustrašiv i zanesen.
,,Najzad se pojavila i kraljica. Glasnim i zvonkim glasom i sama se obratila demonu. ’Ti nas kažnjavaš zbog
patnje crvenokosih sestara!? - zavrištala je. ’Ali, zašto nećeš da služiš nama, a ne njima?’ Istog trenutka de-
mon se stuštio na nju i počeo da cepa njenu odeću. Tom prilikom ju je strašno povređivao, kao prethodno i
Kajmana. Pokušala je da zaštiti ruke i lice, ali to je bilo nemoguće. Kralj ju je zgrabio, pa su zajedno utrčali u
Kajmanovu kuću.
,,’Sada idi’, rekao je kralj Kajmanu. ’Ostavi nas same- sa ovim stvorom, jer ja ću saznati stvari od njega, ja ću
shvatiti šta on želi.’ Pozivajući k sebi sveštenike, kroz vrtlog im je rekao ono što smo mu mi rekle, da duh
mrzi ljude jer mi posedujemo i dušu i telo. AJi, da će ga on savladati, preobraziti i držati pod kontrolom. Jer
on je bio Enkil, kralj Kemeta, i on je to mogao da sprovede.
,,Kralj i kraljica su zajedno ušli u Kajmanovu kuću, a demon je pošao za njima, rušeći čitavo zdanje u ko-
madiće. Svejedno, ostali su na tom mestu. Kajman, sada oslobođen zloduha, ležao je iscrpljen na podu
palate prestravljen za živote svojih vladara. Nije znao šta da preduzme.
,,Čitav dvor je bio u metežu; muškarci su se tukli jedni sa drugima; žene su plakale, dok su neke čak i na-
pustile palatu iz straha šta će uslediti.
,,Dve noći i dva dana je kralj, zajedno sa kraljicom, obitavao sa demonom. A tada su se stare porodice, lju-
dožderi, okupile oko kuće. Kralj i kraljica su pogrešili; sada je bio trenutak da se donese konačna odluka o
budućnosti Kemeta. Kada je pala noć, ušli su u kuću sa smrtonosnom mis- ijom na umu i podignutim
bodežima. Ubiće lcralja i kraljicu; a ako se narod pobuni, reći će da je to učinio demon; ko bi mogao da
opovrgne verodosto- jnost te tvrdnje? Pa, zar demon neće prestati da mahnita kada kralj i kralji- ca budu
ubijeni, kralj i kraljica koji su prognali crvenokose veštice?
„Kraljica ih je videla kako dolaze; pohitala je napred vrišteći od užasa. Zarili su svoje bodeže u njene grudi,
pala je na pod u smrtnom hropcu. Kralj je pritrčao da joj pomogne, a tada su i njega napali podjednako ne-
milosrdno. Zatim su napadači istrčali iz kuće, jer demon ni onda nije prestao da mahnita.
„Kajman je za sve to vreme klečao na samoj ivici vrta, napušten, jer su i stražari učestvovali u ubistvu za-
jedno sa ljudožderima. Iščekivao je smrt, kao uostalom i sve sluge kraljevske porodice. Tada je začuo jezivo
zav- ijanje koje je dopiralo iz kraljičinog grla. To su bili zvuci ni nalik bilo čemu što je ikada imao prilike da
čuje. A kada su ljudožderi začuli ove zvuke, izgubili su se glavom bez obzira.
„Kajman, verni nadzornik kralja i kraljice, bio je taj koji je zgrabio baklju i pohrlio u pomoć gospodaru i
gospodarici.
,,Niko nije pokušavao da ga zaustavi. Svi su se povukli u strahu. Kajman je sam kročio u kuću.
,,Sve je bilo u mrklom mraku, ako izuzmemo svetlost baklje. Ovo je opis onoga što je Kajman video:
,,’Kraljica je ležala na podu previjajući se u mukama. Krv je tekla iz rana po njenom telu, a veliki crvenkasti
oblak celu ju je obuhvatao. Činilo se kao da ju je opkolio neki vrtlog, ili bolje reći neki vetar koji se sastojao
od bezbroj kapljica krvi. Usred ovog kovitlajućeg vetra ili kiše, kako god ga naz- vali, kraljica se uvijala i okre-
tala, očiju koje su kolutale. Kralj je ležao ispružen na leđima.’
„Kajmanu je instinkt govorio da odmah napustio ovo mesto. Da pobegne što dalje odavde. U tom trenutku,
poželeo je da napusti svoju domovinu zauvek. Ali, ovo je bila njegova kraljica koja je ležala sopteći za vaz-
duhom, leđa izvijenih u luk, prstiju koji su grebali pod.
„Tada je veliki krvavi oblak koji ju je okruživao, koji se nadimao i stiskao oko nje, postao sve gušći da bi,
sasvim iznenada, kao da je bio uvučen u njene rane, nestao. Kraljičino telo se umirilo; onda se ona polako
podigla u sedeći položaj, očiju koje su zurile pravo ispred sebe. Potom se iz nje prolomio grleni vrisak pre
nego što se ponovo smirila.
„Nije bilo nikakvog zvuka dok je kraljica zurila u Kajmana, ničega sem prštanja baklje. Zatim je kraljica
ponovo počela promuklo da sopće dok su joj se oči širile. Činilo se kao da će izdahnuti, ali to se nije do-
godilo. Zaštitila je oči od jarke svetlosti baklje kao da joj je ona nanosila bol, a onda se okrenula i ugledala
svog muža kako leži kraj nje kao da je mrtav.
„Obuzeta bolom, zaurlala je negirajući stvarnost - to nije moglo biti istina. U tom trenutku, Kajman je prime-
tio da sve njene rane zarastaju; duboki ubodi bodeža sada nisu bili ništa više do neznatnih ogrebotina na
površini njene kože.
,,’Vaša Visosti!’ - rekao je. Krenuo je prema njoj dok je ona sklupčana ridala i zurila u svoje ruke, koje su bile
isečene udarcima bodeža, i u svoje grudi, koje su ponovo bile čitave. Zalosno je jecala dok je posma- trala
ove zaceljujuće rane. Iznenada je svojim dugačkim noktima izgrebala sopstvenu kožu. Krv je počela da lipti,
ali je rana istog trenutka počela da zaceljuje!
,,’Kajmane, moj Kajmane!’ - zavrištala je, prekrivajući oči da ne bi videla jarku svetlost baklje. ’Šta me je to
snašlo?’ Njeni su vrisci postajali sve glasniji i glasniji. Pala je preko kralja u panici, plačući i govoreći: ’Enkile,
pomozi mi. Enkile, nemoj da mi umreš!’ i sve one druge mahnite reči koje svako od nas izgovara u trenucima
užasa. A tada je, dok je zurila u kralja, u njoj nastupila jeziva promena. Napala je kralja, kao da je bila gladna
zver, i svojim dugačkim jezikom laptala krv koja je prekrivala njego- vo grlo i grudi.
,,Kajman takav prizor nikada nije video. Ona se pretvorila u pustin- jsku lavicu koja je lizala krv svoje krhke
žrtve. Njena su leđa bila povijena, a kolena ispravljena kada je podigla bespomoćno kraljevo telo i prigrlila ga
k sebj grizući arteriju na njegovom vratu
„Kajman je ispustio baklju. Počeo je da se povlači prema vratima. Međutim, u trenutku kada je odlučio da
pobegne ne bi li spasao živu glavu, začuo je kraljev glas. Kralj joj se nežno obratio. ’Akaša’, rekao je. ’Kraljice
moja.’ Ona je počela da se podiže, tresući se, ridajući, zureći u sopstveno telo, pa zatim u njegovo telo, u
svoje glatko tkivo, pa u njegovo, još uvek izbrazdano tolikim ranama. ’Kajmane’, zaplakala je. ’Tvoj bodež.
Daj mi ga. Oni su odneli sve drugo oružje. Daj mi bodež. Moram ga imati.’
„Kajman je istog trenutka izvršio naredenje, iako je mislio da će sada ugledati svog kralja kako umire jednom
zasvagda. Ali, kraljica je nje- govim bodežom zasekla sopstveni ručni zglob i gledala kako se krv sliva na rane
njenog muža. Videla je kako zarastaju. Urlajući od ushićenja, razmaza- la je krv po njegovom licu.
„Kraljeve rane se zaceliše. Kajman je to video rođenim očima. Kajman je video kako se duboke rane zat-
varaju. Video je kralja kako se trese i bacaka na sve strane. Jezikom je lizao krv koju je Akaša razmazivala po
njegovom licu. Tada se uzdigao u istovetnu životinjsku pozu u kojoj se nalazila i kraljica pre samo nekoliko
trenutaka. Kralj je zagrlio svoju ženu i otvorio svoja usta na njenom grlu.
„Kajman je dovoljno video. U titravoj svetlosti zamirućeg plamena baklje, ove dve figure su mu izgledale kao
sablasti, činilo mu se da su i same postale demoni. Povukao se iz male kuće i uspeo preko zida vrta. Činilo se
da je tada izgubio svest. Osetio je travu na svom licu kada mu se smračilo pred očima.
„Kada se probudio, ležao je na pozlaćenom kauču u kraljičinim odajama. U čitavoj palati je vladao muk.
Video je promenjenu odeću na sebi, lice i ruke su mu bili oprani. Odaja je bila veoma slabo osvetljena i
svuda se osećao blagi, opojni miris. Vrata prema vrtu su bila širom otvore- na, kao da nije bilo ničega od
čega bi trebalo strahovati.
„Tada je, u senkama, ugledao kralja i kraljicu koji su ga posmatrali; samo što ovo nisu bili njegovi kralj i
kraljica. Činilo mu se da će u tom trenutku vrisnuti, da će iz sebe izbaciti krik isto tako užasan kao što su bili
krici koje je čuo od drugih; ali, kraljica ga je ućutkala.
,,’Kajmane, moj Kajmane’, rekla je. Pružila mu je njegov divni bodež sa zlatnom drškom. ’Lepo si nas služio.’
,,Tada je Kajman napravio stanku u priči. ’Sutra uveče’, rekao je, ’kada zađe sunce, i same ćete videti šta se
dogodilo. Jer tada i samo tada, kada sva svetlost nestane sa zapadnog neba, oni će se ponovo zajedno pojav-
iti u odajama palate, a tada ćete videti isto ono što sam i ja video.’
,,’Ali, zašto samo noću?’ - upitale smo ga. ’Šta sve ovo treba da
znači?’
,,Tada nam je rekao da nije prošlo ni sat vremena nakon što se probudio, čak i pre nego što se sunce izdiglo
na horizontu, kada su oni počeli da se klone otvorenih vrata palate, da viču da ih od svetlosti bole oči. I pre
toga su odstranili sve baklje i lampe; a sada se činilo da ih jutro pro- ganja. Nije bilo nijednog mesta gde su
se u palati mogli sakriti.
„Kradomice su napustili palatu prekriveni odećom. Trčali su brzi- nom kojom nijedan smrtnik nije mogao
trčati. Hitali su ka grobnicama star- ih porodica, onih koje su bile primorane da, uz pompu i ceremoniju,
svoje mrtve pretvaraju u mumije. Sve u svemu, trčali su velikom brzinom ka sve- tim mestima, tako da ih Ka-
jman nije mogao pratiti. Međutim, kralj se u jed- nom trenutku zaustavio. Pozvao je boga sunca Ra, i od
njega zatražio milost. A tada su, plačući, štiteći oči od sunca, lelečući kao da ih je sunce spaljiva- lo, iako nje-
gova svetlost jedva da se pomolila na nebu, kralj ikraljica nestali iz Kajmanovog vidokruga.
,,Od tog dana nadalje nikada se nisu pojavljivali pre zalaska sunca; dolazili su sa svetog groblja, iako niko
tačno ne zna odakle. Zapravo, sada ih ljudi iščekuju u velikom broju, klanjajući im se kao bogu i boginji,
samim likovi- ma Ozirisa i Izis, božanstvima meseca. Bacaju na njih cveće i klanjaju im se.
„Naširoko i nadugačko se proširila priča da su kralj i kraljica pobe- dili smrt koju su im namenili njihovi nepri-
jatelji, a da im je u tome pomogla neka božanska moć; da su oni bogovi, besmrtni i nepobedivi, i da im ta
ista moć omogućava da proniknu u Ijudska srca. Od njih se ne može sakriti nijedna tajna; njihovi neprijatelji
istog trenutka bivaju kažnjeni; oni mogu da čuju neizrečene reči koje obitavaju samo u umovima. Svi ih se
plaše.
,,’Međutim, ja, kao i sve njihove verne sluge, znam da oni ne mogu da podnesu upaljenu sveću ili lampu kraj
sebe, da prezaju od jarke svetlosti baklje i da kada svoje neprijatelje ubiju, u tajnosti piju njihovu krv! Oni je
piju, kažem vam. Kao prašumske mačke, oni se hrane svojim žrtvama; a odaja u kojoj to rade liči na lavlju
jazbinu. A ja, Kajman, njihov verni nad- zornik, ja sam osoba koja skuplja ta tela i baca ih u jamu.’ Tada je Kaj-
man prestao da govori i počeo da rida.
,,Ali, priča je bila gotova i bilo je skoro jutro. Sunce se uzdizalo preko istočnih planina. Bili smo spremni da
pređemo moćni Nil. Pustinja je bivala sve toplija. Kajman se prošetao do ivice reke kada je prva grupa vojni-
ka skelom prešla preko. Još uvek je plakao kada je primetio da sunce zalazi nad rekom, kada je video da
voda gori u zalazećem plamenu.
,,’Bog sunca Ra, najdrevniji je i najmoćniji bog Kemeta’, prošaptao je. ’A taj bog se sada okrenuo protiv njih.
Zašto? U tajnosti oni plaču nad svojom sudbinom; izluđuje ih žed; oni se boje da će to prerasti u nešto što
više neće moći da podnesu. Morate ih spasiti. Morate to učiniti za naš narod. Oni nisu poslali po vas da bi na
vas svalili krivicu ili da bi vas povredili. Oni vas trebaju. Vi ste mocne veštice. Naterajte tog duha da skine
svoje čini.' A onda nas je posmatrao i prisetio se svega onoga što nas je snašlo. Počeo je da očajava.
„Mekare i ja nismo ništa rekle. Skela je bila spremna da nas preveze do palate. Preko sjaja vode zurile smo u
veliki skup ofarbanih zgrada koje su činile kraljevski grad i pitale se kakve će konačne posledice ovog užasa
biti.
„Kada sam zakoračila na skelu, pomislila sam na svoje dete, i znala sam da će me u Kemetu sustići smrt.
Poželela sam da zaklopim oči i upitam duhove tihim i tajnim glasom da li je to zaista bilo zapisano da se do-
godi. Medutim, nisam se usudila da to uradim. Nisam mogla da dozvolim da mi i poslednja nada bude
oduzeta.”
Maharet je bila napeta.
Džesi ju je videla kako ispravlja ramena, dok su se prsti njene desne ruke skupljali i istezali, skupljali i istezali,
a zlatni nokti sijali na svetlosti vatre u kaminu.
,,Ne želim da se plašite”, rekla je, glasom koji je postajao jednoličan. „Ali, treba da znate da je Majka piešla
veliko istočno more. Ona i Lestat su nam sada blizu...”
Džesi je osetila uznemirenost koja je prostrujala kroz sve koji su se nalazili za stolom. Maharet je sedela us-
pravljeno i kruto, osluškujući ili, možda, gledajući; zenice njenih očiju su se neznatno pomerale.
„Lestat nas priziva”, rekla je Maharet. „Ali, i previše je tiho da bih prepoznala reči koje izgovara; i previše je
slabo da bih raspoznala slike. On, medutim, nije povreden; to mi je poznato isto kao što znam i da mi je osta-
lo malo vremena da dovršim ovu pnću...”
7. Lestat: Nebesko kraljevstvo
Karip&ko more. Haiti. Božji vrt.
Stajao sam na vrhu brega obasjan mesečinom, pokušavajući da ne vidim ovaj raj u kojem sam se nalazio.
Pokušao sam da zamislim one koje sam voleo. Da li su još uvek bili na okupu u onoj bajkovitoj šumi dži-
novskog drveća, gde sam video svoju majku kako korača? Kada bih samo mogao da vidim njihova lica, da ču-
jem njihove glasove. Marijuse, ne budi ljutiti otac. Pomozi mi! Pomozi svima nama! Ne predajem se, ali gu-
bim bitku. Gubim svoju dušu i zdrav razum. Moje srce više ne pripada meni. Ono je njen zatočenik.
Ali, oni su bili van mog domašaja; mnogo kilometara nas je delilo; ja nisam imao moć da pređem tu raz-
daljinu.
Pogledao sam u bujne zelene brežuljke ispresecane farmama - pri- zor kao iz slikovnice, sa obiljem cveća i cr-
venih mlečika visokih kao drveće. Oblaci, iz časa u čas tako promenljivi, podsećali su na visoke jedrenjake
gonjene žustrim vetrovima. Šta su prvi Evropljani pomislili kada su ugledali ovu rodnu i izdašnu zemlju
okruženu titravim morem? Da li je ovo bio božji vrt?
Samo kada pomislim da su upravo oni ovoj raskoši doneli smrt, pogan od koje su domoroci umirali u roku od
samo nekoliko godina, bilo da je reč o ropstvu, bolestima ili beskrajnoj okrutnosti. Nijedan krvni potomak
onih miroljubivih bića nije ostao u životu, onih nekadašnjih obitavalaca ovog ostrva koji su disali ovaj divni
vazduh i brali voće sa drveća koje je zrilo tokom čitave bogovetne godine. Možda su zamišljali posetioce kao
bogove koji nikako drugačije nisu mogli da uzvrate njihovu ljubaznost do ljubaznošću.
A sada su na ulicama Port-o-Prensa besnele bune i smrt. Ovog puta mi nismo bili krivci za to. Sve je to bila
posledica nepromenljive istorije ovog krvavog mesta, gde je nasilje bujalo, nalik na cveće, već četiri stotine
godina. Svejedno, sam pogled na te bregove koji se gube u sumaglici mogao vam je razgaliti srce.
Ali, mi smc sproveli svoj naum, ona jer je direktno učestvovala u tome, a ja jer nisam učinio ništa da to
sprečim - u malim varošima
raštrkanim duž vrludavog puta koji je vodio do šumskog vrha. Bile su to varoši pune majušnih pastelnih kuća,
divljih stabala banane i ljudi tako siromašnih i gladnih. Još i sada su žene pojale hvalospeve, dok su uz svet-
lost sveća i plamena zapaljene crkve zakopavale svoje mrtve.
Bili smo sami. Daleko od svršetka uzanog puta, gde je ponovna bujnost šume skrivala ruševine ove stare
kuće koja je nekada nadvisivala dolinu kao kakav zamak. Prohujali su vekovi od kada su plantažeri napustili
ovo mesto, od kada su igrali, pevali i napijali se vinom među ovim sada uništenim zidovima, dok su robovi ri-
dali.
Preko ciglanih zidova lenjo se pela bugenvilija, svetlucava na mesečini. Iz kaldrme je iždžikljalo ogromno
drvo posuto beharom koje je svojim razgranatim udovima rušilo poslednje ostatke starog debla koje je
nekada pridržavalo krov.
Ah, kako bi divno bilo ovde ostati zauvek, i to sa njom. I zaboravi- ti na sve ostalo. Bez smrti, ubistava.
Uzdahnula je i rekla:
„Ovo je nebesko kraljevstvo.”
U obližnjem zaseoku, žene su još do malopre, sa batinama u ruka- ma, bosonoge jurile za muškarcima. Vudu
sveštenik je vriskom izricao drevne kletve dok su ga hvatale na groblju. Napustio sam mesto krvoprolića;
sam sam se uspeo uz planinu. Bežao sam, besan, bez snage da i dalje sve to gledam.
I ona je kasnije došla za mnom. Pronašla me je u ovom ruševnom zdanju, gde sam se čvrsto držao nečega
što sam mogao da pojmim. Stara gvozdena ograda, zarđalo zvono, ciglani stubovi zatočeni vinovom lozom,
predmeti ručno ukrašeni koji su odoleli zubu vremena. Oh, kako mi se samo rugala.
Rekla mi je da je to zvono služilo da priziva robove, da je ovo zda- nje bilo stanište onih koji su ovu zemlju
natopili krvlju. Zašto su me povredili i oterali hvalospevi ubogih duša koje su bile ushićene7 Zar ne bi trebalo
da svaka takva kuća postane ruševina? Prepirali smo se. Zaista smo se svađali, kao što to svi ljubavnici čine.
,,Da li je to ono što želiš?” - upitala me je. ,,Da nikada više ne okusiš
krv?”
,,Ja sam bio samo jedan od običnih - opasan, da, ali običan. Radio sam samo ono što sam morao da bih
preživeo.”
,,Oh, baš me rastužuješ. Kakve laži. Kakve laži. Šta treba da uradim da ti omogućim da vidiš stvari onakve
kakve one, zapravo, jesu0 Da li je moguće da si tako slep, tako sebičan? ”
Ponovo sam ugledao patnju na njenom licu, iznenadni tračak bola koji ju je u potpunosti činio čovečnom.
Posegnuo sam za njom.
Proveli smo sate zagrljeni, ili mi se barem tako činilo.
Mir i spokoj; vratio sam se sa ivice stene i ponovo je uzeo u svoje naručje. Dok je gledala zgomilane oblake
kroz koje je mesec propuštao svoje sablasne zrake, začuo sam je kako kaže:
,,Ovo je nebesko kraljevstvo.”
Nisam više obraćao pažnju na one uobičajene stvari kao što su ležanje udvoje ili sedenje na kamenoj klupi.
Bila je čista sreća samo stajati i obgrliti je rukama. Ponovo sam iskapio nektar, njen sok. Iako sam plakao i
razmišljao, sam sam sebi izgledao kao biser koji se rastače u vinu. Nema te više, tebe mali vragu - nestao si,
znaš, iščezao - izbugio si se u njoj. Stajao si i posmatrao kako umiru; stajao si i samo gledao.
,,Nema života bez smrti”, prošaptala je. ,,Ja sam put, sada sam ja jedini put ka nadi u život bez borbe.” Ose-
tio sam njene usne na svojima. Zapitao sam se da li će ikada ponovo učiniti ono što je uradila u svetilištu? Da
li ćemo se i mi naći u neraskidivom zagrljaju sišući uzavrelu krv jedno drugoga?
„Oslušni pojanje u selima, ti to možeš da čuješ.”
,,Da.”
,,A onda se usredsredi i poslušaj zvuke udaljenog grada. Da li znaš koliko je smrti večeras u tom gradu? Da li
znaš koliko je ljudi masakrirano? Da li znaš koliko će ih još biti pobijeno od ruke muškaraca ako mi ne iz-
menimo sudbinu ovog mesta? Ako ne sprovedemo svoju viziju? Da li ti je poznato koliko ova bitka već
traje?”
Vekovima pre toga, u vreme kada sain bio ljudsko biće, ovo je bila najbogatija kolonija francuske krune. Bilo
je tu duvana, indiga i kafe u izo- bilju. Bogatstva su sticana samo tokom jedne jedine sezone. A sada su ov-
dašnji stanovnici čeprkali golu zemlju; bosonogi su hodali kroz prljave ulice svojih gradova; mitraljezi su
brektali na ulicama Port-o-Prensa; mrtvi, u šarenim košuljama, ležali su u gomilama na kaldrmi. Deca su iz
prljavih slivnika skupljala vodu u kantama. Robovi su se pobunili; robovi su izvoje- vali pobedu; robovi su
izgubili sve.
Ali, to i jeste njihova sudbina; njihov svet, usud svih onih koji su
ljudi.
Tiho se nasmejala.
,,A šta smo mi? Zar smo mi sasvim beskorisni? Kako da opravdamo ovo što jesm©? Kako da stojimo po
strani i posmatramo bez želje da išta promenimo?”
,,A, šta ako nismo u pravu”, rekao sam, ,,šta ako se situacija u svetu zbog naših dela pogorša, jer, ruku na
srce, ta dela jesu čisti užas - nesh- vatljiv, neizvodljiv - šta onda? Svi oni muškarci u grobovima, čitava Zemlja
pretvorena u jedno ogromno groblje, u pogrebnu lomaču. I ništa nije bolje. Sve je to pogrešno, sve je to
jedna ogromna greška.”
,,A ko je taj koji će ti reći da je sve to pogrešno?”
Nisam odgovorio.
„Marijus?” Kako se prezrivo nasmejala. „Zar ne shvataš da sada očevi više ne postoje? Da li te to ljuti?”
„Postoje samo braća. I sestre”, rekao sam. ,,Mi među sobom i jedno u drugom pronalazimo sopstvene očeve
i majke, zar ne?”
Ponovo se nasmejala, ali ovog puta nežno.
„Braća i sestre”, rekla je. ,,Da li bi voleo da vidiš svoju pravu braću i sestre?”
Pridigao sam glavu sa njenog ramena. Poljubio sam je u obraz.
,,Da. Zelim da ih vidim.” Moje srce je ponovo počelo ubrzano da kuca. „Molim te”, rekao sam dok sam joj
ljubio vrat, jagodice i zaklopljene oči. „Molim te.”
„Ponovo pij”, prošaptala je. Osetio sam kako joj se nadimaju grudi. Zario sam zube u njeno grlo. Maleno
čudo se ponovo dogodilo, iznenadno rastapanje kože i ukus nektara koji mi se slivao u usta.
Preplavio me je ogroman uzavreli talas. Nije bilo sile gravitacije; konkretnog vremena niti mesta. Akaša.
Tada sam ugledao sekvoje; jarko osvetljenu kuću, prostoriju na samom vrhu planine, sto i sve njih za njim,
njihova lica, koja su se odbijala
o zidove tamnog stakla, i vatru koja je plesala. Marijus, Gabrijela, Lui, Arman. Svi su na okupu,
bezbedni! Da li ja ovo sanjam? Slušaju crvenoko- su ženu. Ja poznajem ovu ženu! Ja sam video ovu ženu.
To je bila žena iz sna o crvenokosim blizankinjama.
Ja želim da gledam ovo - sve ove besmrtnike okupljene za stolom. Mladu crvenokosu ženu, onu koja je
sedela kraj one starije, i nju sam negde video. Ali, tada je bila živa. Na rok koncertu, kada sam je u onom
ludilu zagrlio i pogledao u njene sluđene očr. Poljubio sam je i izgovorio njeno ime. Činilo se kao da se ispod
mene otvorila neka jama, a ja sam se stropoštavao u one snove o blizankinjama kojih nikada, u potpunosti,
nisam mogao da se setim. Oslikani zidovi, hramovi.
Odjednom su sve vizije počele da čile. Gabrijela. Majko. I suviše kasno. Posegnuo sam; nalazio sam se u vrt-
logu tame.
Sada poseduješ sve moje moći. Neophodno je samo da ih usavršiš. Možeš da donosiš smrt, pomeraš stvari,
pališ vatru. Sada si spreman da odeš k njima. Ali, dozvolićemo im da završe sa svojim sanjarijama; da
okončaju svoje planove i razgovore. Demonstriraćemo im još malo svoje moći...
Ne, molim te, Akaša, molim te, hajde da idemo k njima.
Odvojila se od mene; udarila me je.
Zateturao sam se od šoka. Drhtao sam, osetio hladnoću i bol koji se širio kroz kosti mog lica, kao da su njeni
prsti još uvek rašiieni i pritisnuti na mojoj koži. Od besa sam se ugrizao za usnu, dopuštajući bolu da ojača, a
onda umine. U srdžbi sam stegnuo pesnice, ali ništa nisam uradio.
Koraknula je preko starih barjaka odlučnim korakom, kose koja se lelujala padajući joj niz leđa. Na
razrušenoj kapiji je zastala, pridigla rame- na, dok su joj se leđa izvila kao da ih je uvukla u sebe.
Glasovi se prolomiše; dostigli su vrhunac pre nego što sam mogao da ih zaustavim. A onda su se povukli, kao
voda koja se skrušeno povlači nakon poplave.
Ponovo sam ugledao oko sebe planine; video sam razrušenu kuću. Bol na mom licu je nestao. Svejedno, tre-
sao sam se.
Okrenula se i pogledala u mene. Bila je napeta, oštrog izraza na licu, očiju pomalo suženih.
,,Oni tebi tolike znače? Šta misliš šta će oni uraditi, ili reći? Zar misliš da će me Marijus sprečiti u onome što
sam naumila da uradim? Ja Marijusa poznajem mnogo bolje nego što ćeš ti imati prilike da ga ikada upoznaš.
Ja znam svaki puteljak u njegovom načinu razmišljanja. On je nezajažljiv isto koliko i ti. Šta ti misliš da sam ja,
neko na koga možete olako uticati? Ja sam rođena kao kraljica. Oduvek sam vladala; čak sam gospodar- ila i
iz svetilišta.” Oči su joj iznenada zasjale. Začuo sam glasove, nejasno mrmljanje koje je postajalo sve glasnije.
, Ja sam vladala, makar samo i kroz legendu, makar samo i putem umova onih koji su mi dolazili na noge i
poštovali me. Bilo je tu prinčeva koji su mi svirali, koji su mi donosili darove i upućivali molitve. Šta ti sada od
mene želiš? Da se zbog tebe odreknem prestola, sopstvene sudbine?”
Šta sam mogao da joj odgovorim?
,,Ti znaš šta mi je u srcu”, rekao sam. ,,Ti znaš šta ja želim. Moja je želja da odeš k njima i pružiš im
mogućnost da porazgovaraju sa tobom o svemu, da im pružiš šansu koju si i meni pružila. Oni imaju šta da ti
kažu, za razliku od mene. Njima su poznate stvari koje su meni nepoznanica.”
,,Oh, Lestate, ali ja njih ne volim. Oni meni nisu dragi kao ti. Zašto bi mi onda bilo važno šta oni imaju da
kažu? Ja nemam strpljenja za njih!”
,,A, šta ako nismo u pravu”, rekao sam, ,,šta ako se situacija u svetu zbog naših dela pogorša, jer, ruku na
srce, ta dela jesu čisti užas - nesh- vatljiv, neizvodljiv - šta onda? Svi oni muškarci u grobovima, čitava Zemlja
pretvorena u jedno ogromno groblje, u pogrebnu lomaču. I ništa nije bolje. Sve je to pogrešno, sve je to
jedna ogromna greška.”
,,A ko je taj koji će ti reći da je sve to pogrešno?”
Nisam odgovorio.
„Marijus?” Kako se prezrivo nasmejala. „Zar ne shvataš da sada očevi više ne postoje? Da li te to Ijuti?”
„Postoje samo braća. I sestre”, rekao sam. ,,Mi među sobom i jedno u drugom pronalazimo sopstvene očeve
i majke, zar ne?”
Ponovo se nasmejala, ali ovog puta nežno.
„Braća i sestre”, rekla je. ,,Da li bi voleo da vidiš svoju pravu braću i sestre?”
Pridigao sam glavu sa njenog ramena. Poljubio sam je u obraz.
,,Da. Zelim da ih vidim.” Moje srce je ponovo počelo ubrzano da kuca. „Molim te”, rekao sam dok sam joj
ljubio vrat, jagodice i zaklopljene oči. „Molim te.”
„Ponovo pij”, prošaptala je. Osetio sam kako joj se nadimaju grudi. Zario sam zube u njeno grlo. Maleno
čudo se ponovo dogodilo, iznenadno rastapanje kože i ukus nektara koji mi se slivao u usta.
Preplavio me je ogroman uzavreli talas. Nije bilo sile gravitacije; konkretnog vremena niti mesta. Akaša.
Tada sam ugledao sekvoje; jarko osvetljenu kuću, prostoriju na samom vrhu planine, sto i sve njih za njim,
njihova lica, koja su se odbijala
o zidove tamnog stakla, i vatru koja js plesala. Marijus, Gabrijela, Lui, Arman. Svi su na okupu,
bezbedni! Da li ja ovo sanjam? Slušaju crvenoko- su ženu. Ja poznajem ovu ženu! Ja sam video ovu ženu.
To je bila žena iz sna o crvenokosim blizankinjama.
Ja želim da gledam ovo - sve ove besmrtnike okupljene za stolom. Mladu crvenokosu ženu, onu koja je
sedela kraj one starije, i nju sam negde video. Ali, tada je bila živa. Na rok koncertu, kada sam je u onom
ludilu zagrlio i pogledao u njene sluđene očr. Poljubio sam je i izgovorio njeno ime. Činilo se kao da se ispod
mene otvorila neka jama, a ja sam se stropoštavao u one snove o blizankinjama kojih nikada, u potpunosti,
nisam mogao da se setim. Oslikani zidovi, hramovi.
Odjednom su sve vizije počele da čile. Gabrijela. Majko. I suviše kasno. Posegnuo sam; nalazio sam se u vrt-
logu tame.
Sada poseduješ sve moje moći. Neophodno je samo da ih usavršiš. Možeš da donosiš smrt, pomeraš stvari,
pališ vatru. Sada si spreman da odeš k njima. Ali, dozvolićemo im da završe sa svojim sanjarijama; da
okončaju svoje planove i razgovore. Demonstriraćemo im još malo svoje moći...
Ne, molim te, Akaša, molim te, hajde da idemo k njima.
Odvojila se od mene; udarila me je.
Zateturao sam se od šoka. Drhtao sam, osetio hladnoću i bol koji se širio kroz kosti mog lica, kao da su njeni
prsti još uvek rašheni i pritisnuti na mojoj koži. Od besa sam se ugrizao za usnu, dopuštajući bolu da ojača, a
onda umine. U srdžbi sam stegnuo pesnice, ali ništa nisam uradio.
Koraknula je preko starih barjaka odlučnim korakom, kose koja se lelujala padajući joj niz leđa. Na
razrušenoj kapiji je zastala, pridigla rame- na, dok su joj se leđa izvila kao da ih je uvukla u sebe.
Glasovi se prolomiše; dostigli su vrhunac pre nego što sam mogao da ih zaustavim. A onda su se povukli, kao
voda koja se skrušeno povlači nakon poplave.
Ponovo sam ugledao oko sebe planine; video sam razrušenu kuću. Bol na mom licu je nestao. Svejedno, tre-
sao sam se.
Okrenula se i pogledala u mene. Bila je napeta, oštrog izraza na licu, očiju pomalo suženih.
,,Oni tebi tolike znače? Šta misliš šta će oni uraditi, ili reći? Zar misliš da će me Marijus sprečiti u onome što
sam naumila da uradim? Ja Marijusa poznajem mnogo bolje nego što ćeš ti imati prilike da ga ikada upoznaš.
Ja znam svaki puteljak u njegovom načinu razmišljanja. On je nezajažljiv isto koliko i ti. Šta ti misliš da sam ja,
neko na koga možete olako uticati? Ja sam rođena kao kraljica. Oduvek sam vladala; čak sam gospodar- ila i
iz svetilišta.” Oči su joj iznenada zasjale. Začuo sam glasove, nejasno mrmljanje koje je postajalo sve glasnije.
,,Ja sam vladala, makar samo i kroz legendu, makar samo i putem umova onih koji su mi dolazili na noge i
poštovali me. Bilo je tu prinčeva koji su mi svirali, koji su mi donosili darove i upućivali molitve. Šta ti sada od
mene želiš? Da se zbog tebe odreknem prestola, sopstvene sudbine?”
Šta sam mogao da joj odgovorim?
,,Ti znaš šta mi je u srcu”, rekao sam. ,,Ti znaš šta ja želim. Moja je želja da odeš k njima i pružiš im
mogućnost da porazgovaraju sa tobom o svemu, da im pružiš šansu koju si i meni pružila. Oni imaju šta da ti
kažu, za razliku od mene. Njima su poznate stvari koje su meni nepoznanica.”
,,Oh, Lestate, ali ja njih ne volim. Oni meni nisu dragi kao ti. Zašto bi mi onda bilo važno šta oni imaju da
kažu? Ja nemam strpljenja za njih!”
,,Ali, oni tebi trebaju. Rekla si da ti trebaju. Kako možeš da sprovedeš svoj plan bez njih? Da ga zaista
sprovedeš, ne u ovim zabačenim selima, već u gradovim gde će ljudi pružati otpor. Nazvala si ih jednom svo-
jim anđelima, zar se ne sećaš?”
Tužno je zavrtela glavom.
,,Meni niko nije potreban”, rekla je, ,,osim... osim...” Oklevala je, a onda je njeno lice postalo nepokretno
usled čistog iznenadenja.
Ispustio sam jedva čujni zvuk pre nego što sam uspeo da gaSprečim
- izvestan iskaz bespomoćne tuge. Učinilo mi se da vidim kako joj se pogled zamućuje; činilo se kao da
glasovi ponovo postaju glasniji, ne u mojim, već u njenim ušima. Zurila je u mene, iako me nije gledala niti
videla.
„Uništiću vas sve ako budem morala”, rekla je neodređeno, očiju koje su me tražile ali ne i nalazile. ,,Moraš
mi verovati kada to kažem. To će biti prvi put da ne budem pokorena, da ne odustanem. Doživeću da se moji
snovi ostvare.”
Skrenuo sam pogled sa nje ka razrušenoj kapiji, preko oštre ivice stena, preko doline. Šta bih dao da se oslo-
bodim ove noćne more? Da li bih digao ruku na sebe? Moje oči su bile pune suza dok sam posmatrao
mračne livade. Razmišljati o tome bio je čist kukavičluk, jer je krivica za sve ovo bila lično moja! Za mene nije
bilo nikakvog izlaza.
Stajala je ukočeno, osluškivala je, a onda je polako počela da trepće, da pomera ramena koja kao da su
nosila na sebi sav teret ovog sveta.
„Zašto nemaš poverenja u mene?” - upitala je.
„Odustani od svega toga!” - odgovorio sam. „Oslobodi se svih tih viz- ija.” Otišao sam do nje i uzeo je za
ruke. Skoro ošamućeno je pridigla pogled ka meni. „Mesto na kojem stojimo je bezvremeno, a ona uboga
sela koja smo osvojili ista su kao što su bila i hiljadama godina pre. Dozvoli mi da ti pokažem svoj svet, Akaša;
dopusti mi da ti pokažem makar i najmanji njegov deo! Pođi sa mnom, kao špijun u gradove, ne da uniš-
tavaš, već da vidiš!”
Njene su oči ponovo bile orošene tračkom radosti; klonulost je nes- tajala. Zagrlila me je; iznenada sam
ponovo poželeo krv. To je bilo sve na šta sam mogao da mislim, iako sam se svojski suprotstavljao toj žudnji.
Plakao sam nad očiglednom slabošću sopstvene volje. Zeleo sam je. Želeo sam je i nisam joj se mogao
odupreti. Međutim, moje nekadašnje fantazije se povratiše, one davne vizije u kojima sam zamišljao kako je
budim, kako je vodim po operama, muzejima, koncertnim dvoranama, kroz velike gradove i njihove pro-
davnice u kojima se mogla pazariti sva ona divna i nekvarljiva roba koju su muškarci i žene stvarali tokom
vekova, stvari koje su prevazi- lazile svako zlo, svaku grešku, manjkavost svake pojedinačne duše.
,,Ali, kakve ja imam veze sa tim ništavnim stvarima, ljubavi moja?”
- prošaptala je. ,,Ti ćeš mene podučavati o tvom svetu? Ah, kakva gordost. Ja sam izvan vremena, kao
što sam oduvek i bila.”
Ali, sada je zurila u mene sa najdirljivijim izrazom na licu. Tuga, to je ono što sam video na njenom licu.
„Potreban si mi!” - šapnula je. Prvi put sam video da su joj se oči ispunile suzama.
Nisam io mogao da podnesem. Osetio sam jezu, koja me je podilazi- la u trenucima iznenadnog bola. Ali, ona
je stavila svoje prste na moja usta ne bi li me ućutkala.
„Vrlo dobro, ljubavi moja”, rekla je. „Ako ti to želiš, otići ćemo kod tvoje braće i sestara. Otići ćemo k Mari-
jusu. Ali, pre toga mi dozvoli da te još jedanput prigrlim na svom srcu. Vidiš, ja ne mogu da budem ništa
drugo do ono što jesam i što ću biti. Ovo je ono što si svojim pevanjem i sviran- jem razbudio; ovo je ono što
ja jesam!”
Želeo sam da se suprotstavim, da to poreknem; ponovo sam poželeo da započnem prepirku koja će nas
razdvojiti i povrediti je. Ali, nisam mogao da iznađem prave reči dok sam zurio u njene oči. Tada sam izne-
nada shva- tio šta se događa.
Ja sam pronašao način da je zaustavim; pronašao sam ključ; a bio je tu, preda mnom, sve vreme. Nije u pi-
tanju bila njena ljubav prema meni, već njena potreba za mnom, potreba za jednim saveznikom u sveko-
likom kraljevstvu, jednom srodnom dušom načinjenom od istog tkanja kao i ona. Poverovala je da će joj poći
za rukom da me ubedi da je zavolim, a sada je znala da to nije bilo moguće.
„Nisi u pravu”, rekla je, svetlucavih očiju. ,,Ti si samo mlad i uplašen.” Nasmešila se. ,,Ti pripadaš meni. Ali,
ako to bude neophodno, prinče moj, uništiću i tebe.”
Nisam progovarao. Nisam mogao ni reč da izustim. Znao sam šta sam video; znao sam i pored toga što ona
to nije mogla da prihvati. U svim onim dugačkim vekovima mirovanja, ona nikada nije bila sama; nikada nije
osetila šta je to sveprisutna usamljenost i izopštenost. Ali, nije reč o tome da je kraj sebe imala Enkila ili Mar-
ijusa, koji joj je prinosio darove; bilo je to nešto dublje, neuporedivo značajnije od toga; ona se nikada nije
sasvim sama upustila u borbu mišljenja sa onim.a' oko nje!
Suze su joj se slivale niz obraze. Dva žustra potoka crvenog. Usta su loj bila oklembešena, obrve namrštene i
pored toga što je njeno lice zračilo kao i uvek.
,,Ne, Lestate”, ponovila je. ,,Nisi u pravu. Ali, mi sada moramo staviti na sve to tačku. Ako oni moraju da
umru - svi oni - da bi se ti meni pokorio, neka tako i bude.” Raširila je ruke.
Zeleo sam da se odmaknem. Da se ponovo ogradim od nje, da se izmaknem od njenih pretnji, ali se nisam ni
pomerio dok mi je prilazila sve bliže i bliže.
Ovde; topli karipski povetarac; njene ruke koje klize niz moja leđa; njeni prsti koji mi klize kroz kosu. Nek-
tarkoji se ponovo slivao u mene, pre- plavljujući mi srce. Njene ustie na mom grlu; iznenadni ujed njenih
zuba. Da! Kao i nekada u svetilištu, tako davno, davno, da! Njena krv i moja krv. Gromoglasno dudnjanje
njenog srca, da! To je bilo čisto uživanje, ali ja se nisam mogao tome prepustiti; nisam mogao; a ona je to
znala.
Priča o blizankinjama Zaključak
„Palata je bila ista onakva kakva nam je i ostala u sećanju, ili možda malo raskošnija nego pre, sa više plena
dovučenog iz osvojenih zemalja. Bilo je više zlatnih ukrasa i živopisnih slika, kao i dvostruko više robova, koji
su pre služili kao ukrasi sa svojim vitkim nagim telima nakinđurenim zlatom i nakitom.
„Uvedene smo u kraljevsku prostoriju sa gracioznim stolicama i stolovima, divnim tepihom i lepo postavl-
jenom trpezom sačinjenom od mesa i ribe.
„Nakon što je sunce zašlo, začule smo pokliče dobrodošlice kada su se kralj i kraljica pojavili u palati. Sav
dvor je otišao da im se pokloni, pevajući ode lepoti njihove blede kože i sjajne kose, kao i telima koja su se
čudesno zacelila nakon napada zaverenika. Čitava je palata odjekivala ovim hvalospevima.
„Kada se ovaj mali, ali spektakularni ritual okončao, odvedene smo u spavaće odaje kraljevskog para i prvi
put, na blagoj svetlosti malih lampi, sopstvenim očima videle njihove izmenjene likove.
„Ugledale smo dva bleda, ali svejedno veličanstvena bića, tako nalik onim osobama koje su bili za života; ali,
okruživala ih je izvesna jezi- va svetlucavost: njihova koža više nije bila koža. A njihovi umovi više nisu u pot-
punosti bili njihovi umovi. Svejedno, bili su divni. Vi to sigurno možete da zamislite ili, bolje reći, već vam je
dobro poznato. Oh, da, bili su predivni, kao da je sam mesec sišao sa nebesa i svojom svetlošću ih uobličio.
Stajali su među sjajnim zlatnim nameštajem, odeveni u divnu odeću. Zurili su u nas očima koje su zračile kao
opsidijan. A onda je, pot- puno drugačijim glasom nego nekada, sasvim izmenjenim glasom koji je bio blago
muzikalan, kralj progovorio:
,,’Kajman vam je ispričao šta nas je snašlo’, rekao je. ’Mi, baštinici velike čarolije, stojimo pred vama, mi koji
smo pobedili sigurnu smrt. Mi smo sada lišeni svih ograničenja i potreba ljudskih bića; mi vidimo i
razumevamo stvari koje su nam i*anije bile nezamislive.’
,,Ali, kraljičina fasada je istog trenutka nestala. Šištavim šaptajem je rekla: ’Morate nam objasniti šta se do-
godilo! Sta nam je učinio vaš duh?’ ,,Ova čudovišta su za nas predstavljala veću opasnost nego ikada do
tada. Pokušala sam da prenesem Mekare ovo upozorenje, ali se u tom času kraljica nasmejala. ’Zar vi mislite
da ja ne znam šta vam je na umu?’ - rekla je.
,,Ali, kralj je tada zamolio da ućuti. ’Neka veštice iskoriste svoje moći’, rekao je. ’Vi znate da smo oduvek
gajili najdublje poštovanje prema vama.’
,,’Da’, zarežala je kraljica. ’A vi ste se usudile da sručite ovu propast
na nas.’
,,Odmah sam im objasnila da mi to nismo učinile, da smo ispunile svoje obećanje kada smo napustile kral-
jevstvo i da smo se vratile kući. Dok ih je Mekare nemo ispitivala pogledom, ja sam ih preklinjala da shvate
da je duh, ako je to on počinio, to uradio prema sopstvenoj ćudi.
,,’Ćud!’ - rekla je kraljića. ’Šta podrazumevaš pod rečju ćud? Šta se dogodilo sa nama? Šta smo mi?’ - ponovo
je upitala. A onda je podigla usne kako bismo videli njene zube. Ugledale smo očnjake u njenim ustima, ma-
lene ali svejedno oštre kao sečivo. I kralj nam je, takođe, pokazao svoje.
,,’Sredstvo koje nam pomaže da dođemo do krvi’, prošaptao je. ’Vi ne možete ni da zamisJite šta nam radi ta
žeđ! Ne možemo je utoliti! Troje ili četvoro ljudi treba da umre svake noći da bismo iole zadovoljili tu neza-
jažljivost, a opet na počinak ležemo mučeni žeđu.’
„Kraljica je čupala kosu i samo što nije počela da vrišti od muke. Kralj joj je utešno spustio ruku na rame.
’Posavetujte nas šta da činimo, Mekare i Maharet’, obratio nam se. ’Zelimo da razumemo ovaj preobražaj i
eventualne načine da ga iskoristimo u dobre svrhe.’
„’Da’, rekla je kraljica, svojski pokušavajući da se povrati u nor- malu. ’Mora da se ovakve stvari dešavaju s
razlogom...’ Izgubivši nadu u ovu uverenje, utihnula je. Sticao se utisak da je njen pragmatični način gledanja
na stvari, oduvek neubedljiv i u potrazi za opravdanjima, sada u potpunosti bio srozan, dok se kralj još držao
svojih iluzija, kao što to muškarci često i rade sve do kasnih godina života.
„Nakon što su oboje utihnuli, Mekare im je pristupila i spustila svoje ruke na kraljeva ramena; zatim je zak-
lopila oči. Potom je na isti način spustila ruke i na kraljičina ramena, dok je kraJjica zurila u nju pogledom iz
kojeg je blistao otrov.
,,’Objasnite nam’, rekla je Mekare gledajući u kraljicu, ’šta se tačno dogodilo u datom trenutku. Čega se
sećate? Šta ste videli?’
„Kraljica je ćutala, lica neodlučnog i sumnjičavog. Moram da priz- nam da je njena lepota, usled ovog preo-
braženja, bila još upečatljivija.
Svejedno, u njoj je bilo nečeg odbojnog, kao da sada više nije bila cvet, već njegova kopija spravljena od jed-
nobojnog belog voska. Kako je u njoj rasla odbojnost, tako je izgledala sve tmurnije i opakije. Nagon mi je
nalagao da se približim Mekare ne bi li je zaštitila od onoga što može da se dogodi.
,,A, tada je kraljica progovorila:
,,’Ti izdajnici su došli da nas ubiju! Njihov plan je bio da ubistvo pripišu duhovima, kako bi nesmetano mogli
ponovo da nastave svoju pras- taru tradiciju žderanja mesa svojih majki i očeva, i ljudskog plena, koji bi s uži-
vanjem nastavili da love. Nagrnuli su u kuću i mučki me izboli bodežima - mene, njihovu vladarku, njihovu
kraljicu.’ Napravila je stanku u govoru kao da je sve to ponovo proživljavala i videla pred sobom. ’Osetila sam
njihove udarce dok su mi bodežima proburažavali grudi. Niko ne može da preživi takve rane kakve sam ja
zadobila; kada sam pala na patos, znala sam da sam bila mrtva! Da li vi čujete šta ja vama govorim? Znala
sam da me ništa na svetu ne može spasiti. Moja se krv slivala na pod.
,,’Ali, čak i dok sam gledala svoju krv kako se sakuplja u baricu preda mnom, shvatila sam da se više ne
nalazim u svom izranjavanom telu, da sam ga već napustila, da me je smrt zgrabila i snažno vukla nagore,
kao kroz neki ogroman tunel, gde za mene više neće biti patnje!
,,’Nisam bila uplašena; ništa nisam ni osećala; pogledala sam nadole i videla sebe prebledelu kako ležim
oblivena krvlju u toj malenoj kući. Ali, činilo se kao da nisam marila. Bila sam slobodna. Tada me je, izne-
nada, nešto zgrabilo, ščepalo moje nevidljivo biće! Nestalo je tunela, a ja sam bila zatočena u neku zamku
koja je podsećala na ribarsku mrežu. Svom snagom sam se batrgala, tako da je ono popustilo stisak, ali se
nije pocepalo, već me je i dalje čvrsto držalo. Nisam mogla da se iskobeljam odatle.
,,’U trenutku kada sam pokušala da vrisnem, ponovo sam se našla u svom telu! Osetila sam stravičan bol,
kao da su mi bodeže nanovo zari- vali u već nanesene rane. Ali, ta mreža, ta ogromna stvar, i dalje me je
čvrsto držala. Ona, međutim, sada više nije bila beskonačna kao maločas, već sku- pljena u gušće tkanje,
nalik na mustru velikog svilenog vela.
,,’Ta stvar - donekle vidljiva, a opet očima nevidljiva - kovitlala se kao da je bila vetar, podizala me je, bacala
nazad na pod i prevrtala tamo- amo kako joj je bila volja. Krv je liptala iz mojih rana. Slivala se u tkanje tog
vela, kao što bi se utapala u materijal bilo koje tkanine.
,,’Sada je to, što je ranije bilo nevidljivo, postalo natopljeno krvlju. Videla sam tu čudovišnost, bezobličnu i
ogromnu, kojom je kolala moja krv. Ta stvar je, naime, posedovala još jedno svojstvo - jezgro, ili se barem
tako činilo, majušni, plameni centar koji se nalazio unutar mene i besneo mojim telom kao preplašena život-
inja. Trčao je duž mojih udova, udarajući i tukući, kao nekakvo srce sa nogama koje trči u meni. Ono je
kružilo mojom utrobom dok sam samu sebe grebala. Bila sam spremna da sebe rasporim ne bih li se oslo-
bodila te tvari!
,,’Činilo se kao da je taj ogromni i nevidljivi deo tog stvorenja - krvava sumaglica koja me je okruživala i ob-
motavala - bio kontrolisan tim majušnim jezgrom, vrpoljeći se tamo-amo dok me je grabilo iznutra, jednog
trenutka bivajući u mojim rukama, a drugog već unutar mojih nogu. Jurcalo je uz moju kičmu.
,,’Umreću, sigurno ću umreti, pomislila sam tada. A, onda je nastu- pio čas slepila! Muk. Bila sam sigurna da
me je to ubilo. Trebalo je da se ponovo uzdignem, zar ne? Ali, avaj, iznenada sam otvorila oči; sedela sam na
podu kao da me niko nije napao, a moj vid, bio je tako jasan! Ugledala sam Kajmana, jarko plamteću baklju u
njegovoj ruci! Drveće u vrtu, pa, činilo se kao da prvi put vidim stvari onakve kakve su one zaista bile! Bol je
u celosti nestao, grozomorno tištanje iznutra, ali i ono koje me je samo do maločas razdiralo iz ubodnih
rana. Samo su me oči bolele od svetlosti; nisam mogla da izdržim njen sjaj. Svejedno, bila sam spašena od
smrti; moje telo je sada glorifikovano i usavršeno. Sem što...’ Zastala je.
„Zurila je u prazno, na trenutak ravnodušna. Zatim je rekla: ’Kajman vam je ispričao sve ostalo.’ Pogledala je
u kralja koji je stajao kraj nje, posmatrajući je, pokušavajući da razume stvari o kojima je do malopre zborila,
kao što smo se i mi trudile da shvatimo.
,,’Vaš duh’, rekla je. ’On je pokušao da nas uništi. Ali, nešto drugo se dogodilo; neka velika sila je umešala
svoje prste kako bi trijumfovala nad njegovim đavolskim zlom.’ Tada ju je uverenje u sve što je govorila
ponovo napustilo. Laži kao da su se zagrcnule na njenom jeziku. Njeno lice je izne- nada počelo da zrači
zlobom. Slatkorečivo je izrekla: ’Recite nam veštice, mudre veštice. Vama su sve tajne znane. Koji je naziv za
ovo u šta smo se mi pretvorili?’
„Mekare je uzdahnula. Pogledala je u mene. Znala sam da ona ne želi da govori o tome. Staro upozorenje
duhova se povratilo. Egipatski kralj i kraljica će nam postavljati pitanja, a naši odgovori im se neće svideti.
Bićemo uništene...
„Tada je kraljica okrenula leđa. Sela je i pognula glavu. Onda je, prvi i poslednji put, na videlo izašla njena
istinska tuga. Kralj nam se iscrp- ljeno nasmešio. ’Mi patimo, veštice’, rekao je. ’Smoći ćemo snage da
podne- semo teret ovog praobražaja koji nas je snašao samo ukoliko budemo u mogućnosti da ga bolje
razumemo. Recite nam, vi koje ste opštile sa svim nevidljivim tvarima, ono što znate o ovoj čaroliji, pomozite
nam, preklinje- nio vas. Vi znate da vam nikada nismo mislili zlo, već smo samo želeli da sprovedemo istinu i
zakon.’
,,Nismo se zadržavale na gluposti ove izjave - na vrlini širenja istine putem svekolikog krvoprolića i tome
slično. Mekare je sada zahtevala da i kralj ispriča ono čega se seća.
„Govorio je o stvarima koje vi - svi vi ovde prisutni - sigurno vrlo dobro znate. O tome kako je umirao, kako
je okusio krv svoje žene koja mu se slivala niz lice, kako se njegovo telo preobrazilo, kako je čeznulo za tom
krvlju, kako je posisao krv svoje žene koja mu ju je dragovoljno dala, a onda se pretvorio u isto što i ona. Ali,
on nije imao iskustvo misterioznog oblaka krvi. Nije osetio nikakvu goropad koja je jurcala njegovim telom.
’Zeđ je prosto neizdrživa’, rekao nam je. ’Neizdrživa.’ Tada je i on pognuo glavu.
,,U tišini smo stajale i nakratko pogledale jedna u drugu, Mekare i ja, i kao što to uvek biva, Mekare je prva
progovorila:
,,’Nama nije poznat naziv onoga u šta ste se pretvorili’, rekla je. ’Čak nismo čule da se tako nešto ikada pre
odigralo u našem svetu. Ali, s druge strane, sasvim je očigledno šta se zbilo.’ Uperila je pogled u kraljicu.
’Kada si doživela smrt, tvoja je duša težila da što pre izbegne patnju, kao što to često duše i čine. Ali, dok se
uzdizala, zgrabio ju je duh Amela, koji je isto tako nevidljiv kao i tvoja duša. U normalnim okolnostima, s
lakoćom bi mogla da savladaš ovo za zemlju vezano biće i odeš put sfera koje mi ne poznajemo.
,,’Ali, taj duh je odavno izvršio promenu unutar sebe; promenu koja za sve nas predstavlja potpunu novinu.
Ovaj duh je okusio ljudsku krv, posisao je krv onih koje je probao ili mučio, kao što ste i sami imali priliku da
vidite i iskusite. A tvoje telo, koje je nepomično ležalo na podu, ispun- jeno krvlju uprkos mnogobrojnim
ranama, u sebi je i dalje sadržalo život.
,,’Tada se žedni zloduh zario u njega, a njegov nevidljiv oblik bio je spojen sa tvojom dušom.
,,’I tada si još mogla da ga nadvladaš, da odagnaš to zlo stvorenje, kao što zaposednuti ljudi često rade. Ali,
onda je majušno jezgro tog duha
- ona materija koja predstavlja samo središte svih duhova, odakle i dopire njihova bezgranična snaga -
iznenada bilo ispunjeno krvlju, što nije bio slučaj nikada do tada.
,,’Stapanje krvi i vanvremenskog tkiva bilo je za milion puta uvećano i ubrzano; krv je tekla kroz čitavo nje-
govo telo, kako fizičko, tako i duhovno, i to je bio krvavi oblak koji si videla.’
,,’Ali, bol koji si osetila, onaj bol koji je proputovao tvojim udovima, to je ono što je od najvećeg značaja. Kao
što je i smrt neizbežno ušla u tvoje telo, tako se i duhovo majušno jezgro spojilo sa tkivom tvoga tela, a
njego- va snaga već prethodno stopila sa tvojom dušom. On je pronašao neko posebno mesto ili organ u ko-
jem se materija spaja sa materijom, kao što se duh već pripojio duši; i tako je stvoren jedan novi oblik posto-
janja.’
,,’Njegovo srce i moje srce’, prošaptala je kraljica. ’Oni su postali jedno.’ Zatvorivši oči, podigla ie levu ruku i
spustila je na levu dojku.
,,Nismo ništa rekle, jer je ovo što je učinila bilo puko pojednostavlji- vanje, prazan čin, s obzirom na to da
nismo verovale da je srce središte intelekta ili osećanja. Smatrale smo da je mozak posedovao kontrolu nad
svim stvarima. U tom trenutku, i Mekare i ja, ugledale smo jezivu uspomenu - srce i mozak naše majke
bačene na zemlju, a potom zgažene u pepelu i prašini.
„Potisnule smo od sebe ovu uspomenu. Gnušale smo se same pomisli da naš bol uoče oni koji su i bili njegov
uzrok.
„Kralj nam je postavio pitanje. ’U redu’, rekao je, ’objasnili ste nam šta se dogodilo Akaši. Ta duša je u njoj,
jezgro verovatno spojeno s jezgrom. Ali, šta je onda u meni? Ja nisam osetio taj bol niti progon tog demona.
Osetio sam... osetio sam samo žeđ kada mi je svojim krvavim rukama dodir- nula usne.’ Pogledao je u svoju
ženu.
„Sramota i užas koju su osećali povodom svoje žeđi za krvlju bili su očigledni.
,,’Isti duh se nalazi i u tebi’, odgovorila je Mekare. ’Nema drugog do Amela. Njegovo jezgro obitava u kraljici,
ali oxio je i u tebi, takođe.’
,,’Kako je tako nešto moguće?’ - upitao je kralj.
,,’Ovo stvorenje poseduje ogroman nevidljivi oblik’, rekla je Mekare. ’Da ste ga kojim slučajem mogli videti u
svoj njegovoj celovitosti pre nego što je usledila ova katastrofa, videli biste nešto što, praktično, nema kraja.’
„’Da’, priznala je kraljica. ’Činilo mi se kao da je njegova mreža prekrivala čitavo nebo.’
„Mekare je objasnila: ’Jedino putem usredsređivanja svoje ogromne veličine, duhovi postižu izvesnu fizičku
snagu, a ako su rasplinuti, više su nalik oblacima na horizontu. Povremeno su znali da nam se hvale da
nema- ju istinskih granica, ali to deluje malo verovatno.’
„Kralj je zurio u svoju ženu.
,,’Ali, kako on može biti oslobođen?’ - zahtevala je da zna Akaša.
,,’Da. Šta treba učiniti da nas on napusti i ode?’ - upitao je kralj.
„Nijedna od nas nije želela da odgovori na ovo pitanje. Bilo nam je prilično čudno da im odgovor nije bio
očigledan. ’Uništi svoje telo’, najzad .je Mekare rekla kraljici. ’Samo će na taj način i on biti uništen.’
„Kralj je sa nevericom pogledao u Mekare. ’Da uništi svoje telo!’ Bespomoćno je pogledao u svoju ženu.
„Ali, Akaša se samo gorko osmehivala. To što je čula uopšte je nije iznenadilo. Neko vreme nije progovorila
ni reč. Pogledala nas je sa izrazom čiste mržnje. a onda je svoj pogled usmerila na kralja. Kada je pogled
ponovo usmerila na nas, postavila je pitanje: ’Mi smo mrtvi, zar ne? Mi ne možemo ostati u životu ukoliko
taj duh nestane. Mi ne jedemo, ne pijemo, osim krvi koju on ište; naša tela više nemaju potrebu da izbacuju
otpad; mi se nismo promenili ni za dlalcu od one grozne noći; dakle, mi više nismo živi.’
„Mekare nije odgovorila. Znala sam da ih je ispitivala pogledom, pokušavajući da ih vidi ne očima ljudskih
bića, već veštice. Pustila je da se tišina i mir okupe oko njih kako bi mogla da osmotri majušne, neprimetne
detalje njihovog novog oblika postojanja, koji su izmicali običnom ljudskom pogledu. Činilo se kao da je pala
u neku vrstu transa dok ih je posmatrala i slušala. Kada je progovorila, glas joj je bio ravnomeran i tmuran:
,,’On radi u vašem telu; on dela i dela, kao što vatra obrađuje drvo koje sagoreva; kao što crvi prodiru u
lešinu životinje. On radi i dela, a nje- govo delovanje je neizbežno; ono je samo nastavak spajanja koje se već
odi- gralo; to je i razlog što mu sunce nanosi bol: on koristi svu svoju snagu da čini ono što mu je činiti, pa ne
može da izdrži još i sunčevu toplotu.’
,,’Pa, čak ni jarku svetlost baklje’, uzdahnuo je kralj.
,,’Dešava se da je čak i plamsaj sveće bolari, rekla je kraljica.
,,’Da’, odgovorila je Mekare, najzad se povrativši iz transa. ’Vi ste mrtvi’, rekla je šapatom. ’A opet, vi ste živi!
Ako su vaše rane zacelile onako kao što ste rekli, ako si povratila kralja kao što si opisala, pa, vi mora da ste
prevazišli smrt. To jest, ukoliko se klonite plamenih sunčevih zraka.’
,,’Ne, to ne može da se nastavi!’ - rekao je kralj. ’Ta žeđ, vi ne možete ni da pojmite kakav užas za nas pred-
stavlja ta žeđ.’
,,Ali, Jcraljica se sada ponovo gorko nasmešila. ’Ovo sada nisu živa tela. Ona su domaćini tog demona.’ Njena
je usna zatitrala kada je pogledala u nas. ’lli je to u pitanju, ili smo mi istinski bogovi!’
,,’Odgovorite nam, veštice’, rekao je kralj. ’Da li može biti da smo mi sada božanska stvorenja, blagosloveni
darovima samo bogovima namenjen- im?’ Nasmešio se kada je to izgovorio; tako je želeo da može u to da
poveru- je. ’Da li je moglo da se desi da su, kojim slučajem, bogovi umešali svoje prste kada je demon
pokušao da nas uništi?’
,,Zla svetlost je sjajila iz kraljičinih očiju. Kako joj se samo dopadala ova zamisao, iako ona u nju nije
verovala... ne istinski.
„Mekare me je pogledala. Zelela je da krenem napred i da ih dodirnem kao što je to i ona malopre učinila.
Zelela je da pogledam u njih isto onako kako je i ona to uradila. Bilo je još nečega što je želela da kaže, ali
nije bila sigurna u to. Moram da priznam da sam ja unekoliko pose- dovala snažnije moći nagonske prirode,
iako sam od nje bila manje darovi- ta sa rečima.
„Zakoračila sam napred; dodirnula sam njihovu belu kožu, iako sam ih se gadila. Bili su mi grozno odbojni
zbog svega onoga što su učinili našem narodu i nama. Dodirnula sam ih, povukla se i zurila u njih; videla sam
delovanje o kojem je Mekare govorila. Cak sam mogla i da ga čujem, neumorno talasanje duha koji se
nalazio u njima. Umirila sam um; potpuno sam ga ispraznila od svih predviđanja, pretpostavki ili straha, a
kada me je obuzeo spokoj transa, dozvolila sam sebi da progovorim.
,,’On želi još ljudskih bića’, rekla sam. Pogledala sam u Mekare. To je bilo upravo ono što je i očekivala da
čuje.
,,’Mi mu nudimo sve što možemo!’ - zasoptala je kraljica. Crvenilo sramote ponovo se pojavilo na njenom
licu, neverovatno žarko naspram njenih bledih obraza. I kraljevo lice je dobilo rumenu boju. Ja sam tada
razumela, kao što je i Mekare, da su osećali blaženstvo kada su ispijali krv. Nikada nisu osećali takvo zado-
voljstvo, ni u svojoj bračnoj postelji, ni za svojom bajnom trpezom, ni kada su bili opijeni pivom ili vinom. To
je i bio osnovni razlog njihove sramote. Ne ubijanje, već monstruozno hranjenje. Ali, ono im je predstavljalo i
beskrajno zadovoljstvo, neporeciv užitak. Ah, ovo dvoje su bili takav par.
,,Ali, oni su me pogrešno shvatili. ’Ne’, objasnila sam. ’On želi veći broj onih kao što ste vi. On želi da uđe u
nova tela i da od njih stvori ispijače krvi, kao što je to učinilo sa kraljem. On je i previše ogroman da bi se
nalazio unutar samo dva mala tela. Zeđ će postati podnošljivija za vas tek onda kada preobrazite i druge, jer
će oni tada podeliti taj teret sa vama.’
,,’Ne!’ - vrisnula je kraljica. ’To je nezamislivo.’
,,’Sasvim je sigurno da to ne može biti tako jednostavno!’ - izjavio je kralj. ’Pa, mi smo oboje preobraženi u
jednom, istovetnom jezivom trenu, kada su se naši bogovi sukobili sa ovim demonom. Očigledno je da su se
naši bogovi borili i izvojevali pobedu.’
,,’Ja ne mislim tako’, rekla sam.
,,’Ti hoćeš da kažeš’, upitala je kraljica, ’da ukoliko nahranimo druge ovom krvlju, da će se i oni zaraziti?’ Ali,
sada se već prisećala svakog bogovetnog detalja te katastrofe: svog muža koji je umirao, otkucaja srca koji
su iščileli, a potom i krvi koja je tekla u njegova usta.
,,’Pa, ja nemam dovoljno krvi u svom telu da bih tako nešto mogla da izvedem!’ - izjavila je. ’Ja sam samo
ono što jesam!’ A tada je pomislila na žeđ i na sva tela koja su je utolila.
„Shvatile smo najočigledniju stvar - ona je posisala krv svog muža pre nego što ju je on usisao nazad, i to je
način na koji je čitava stvar bila izvedena; to, i činjenica da je kralj u tom trenutku bio na samoj ivici smrti,
kada je i bio najpodložniji, u trenutku kada se njegova duša oslobađala, spremna da se pokori nevidljivim
Amelovim pipcima.
„Naravno da su oboje mogli da čitaju naše misli.
,,’Ja ne verujem u ono što govorite’; rekao je kralj. ’Bogovi to ne bi dozvolili. Mi smo kralj i kraljica Kemeta.
Kazna ili blagoslov, ta čarolija je samo nama namenjena.’
„Nastala je stanka u govoru, a onda se on ponovo oglasio, najiskrenijim tonom: ’Zar ne vidite, veštice? Ovo
je bio usud. Nama je bilo suđeno da napadnemo vašu zemlju, da vas i vašeg demona dovedemo kako bi nam
se desilo ono što nam je bilo suđeno. Istina je da patimo, ali mi smo sada bogovi; ovo je sveta vatra, i mi
moramo biti zahvalni za ono što nas je snašlo.’
„Pokušala sam da sprečim Mekare da progovori. Cvrsto sam joj stegla ruku. Ali, oni su već znali šta je ona
naumila da kaže. Samo njeno ubeđenje uznemirilo ih je.
,,’Po svemu sudeći, to bi moglo da se prenese na bilo koga’, rekla je, ’kada se steknu slični uslovi kao u
vašem slučaju. Zena ili muškarac mora- ju biti na ivici smrti kako bi duh mogao da ih zaposedne.’
„Nemo su zurili u nas. Kralj je vrteo glavom. Kraljica je zgađeno skrenula pogled. Ali, tada je kralj prošaptao:
’Ako je to stvarno tako, onda bi drugi mogli da pokušaju da nam oduzmu ono što je nama darovano!’
,,’Oh, da’, šapnula je Mekare. ’Ako bi ih to učinilo besmrtnima? Verovatno da bi. Jer, ko ne bi voleo da živi
zauvek?’
,,U tom trenutku se kraljevo lice izobličilo. Koračao je napred-nazad po prostoriji. Pogledao je u svoju ženu,
koja je zurila preda se kao neko ko je bio na ivici ludila, a onda joj se veoma pažljivo obratio: ’Onda znamo
šta nam je činiti. Mi ne možemo gajiti rasu takvih čudovišta! Nema nam druge!’ „Tada je kraljica žustro
prekrila uši rukama i počela da vrišti. Počela je da jeca, a najzad i da urliče od muke. Njeni prsti savijali su se
u kandže dok je gledala u plafon iznad glave.
„Mekare i ja se povukosmo na ivicu sobe, čvrsto se držeći jedna za drugu. Tada je Mekare počela da drhće,
kao i da plače, a ja sam osetila suze koje se gomilaju u mojim očima.
,,’Vi ste nam to uradile!’ - grmela je kraljica. Nikada nismo čuli nijedan ljudski glas koji je dostigao takvu
jačinu. Pošto je počela da divlja, lomeći sve unutar odaje, spoznali smo u njoj Amelovu snagu, jer ona je
radila stvari koje nijedan ljudski stvor nije mogao da učini. Bacala je ogledala na plafon; pozlaćeni nameštaj
se raspadao u komade pod udarci- ma njene pesnice. ’Proklinjem vas na donji svet, da večito obitavate
među demonima i zverima’, izricala je kletve, ’za sve ovo što ste nam uradile. Prezir. Veštice. Vi i vaš demon!
Vi kažete da niste odaslale ovog demona na nas. Ali, u vašim srcima ja vidim da to jeste uradile. Vi ste nam
poslale ovog demona! A on je vašu želju pročitao iz vaših srca, kao što je i ja sada čitam. Vi ste nam poželele
ovo zlo!’
„Onda ju je kralj zagrlio, primirivao, ućutkivao, ljubio i svojim grudima upijao njene jecaje.
„Najzad se oslobodila njegovog zagrljaja. Zurila je u nas, očiju koje su se caklile od krvi. ’Vi lažete!’ - rekla je.
’Vi lažete kao što su i vaši demoni pre vas lagali. Da li vi mislite da bi ovako nešto moglo da se dogodi da nije
suđeno da tako bude?’ Okrenula se ka kralju. ’Oh, zar ti nisi sposoban da vidiš da smo bili obične budale što
smo slušali ove uboge smrtnike, koji nemaju ni približno moći koje mi posedujemo? Ah, ali mi smo mlada
božanstva koja se moraju boriti da spoznaju nebesku zamisao. Naša je sud- bina očigledna; ona nam se
ukazuje u darovima koje posedujemo.’
„Nismo odgovorile na ovo što je izrekla. Učinilo mi se, barem u tih nekoliko dragocenih momenata, da je
vera u takvu glupost za nju predstavl- jala čistu milost. Jer, jedino u šta sam ja mogla da verujem bilo je da je
Amel
- zlohudi, glupi, nerazumni, slaboumni - natrapao na ovo kobno spajanje, i da će zbog toga, možda, či-
tav svet platiti cenu. Prisetila sam se svih majčinih upozorenja, kao i naših patnji. A onda su nagrnule misli,
želja da kralj i kraljica budu uništeni, koje su me ščepale tako snažno da sam morala rukama da prekrijem
glavu i prodrmam se kako bih razbistrila um. U suprotnom, sigurno bih se izložila njihovom potmulom
gnevu.
,,Ali, kraljica na nas uopšte nije obraćala pažnju, sem što je vrištala na svoje čuvare da nas odmah zarobe.
Sutra uveče će, pred čitavim dvorom, izreći svoju presudu o sudbini koja nas je iščekivala.
„Ščepali su nas prilično iznenadno, dok im je izricala naredbe stis- nutih zuba i mračnog pogleda. Vojnici su
nas grubo odvukli u ćeliju bez trunke svetlosti, namenjenu običnim zatvorenicima.
„Mekare me je prigrlila k sebi i prošaptala da sve do izlaska sunca ne smemo da razmišljamo ni o čemu što
nam može navući nesreću na vrat; moramo pevati stare pesme koje smo znale i neprestano hodati kako ne
bismo čak ni snevale snove koji bi mogli da uvrede kralja i kraljicu. Bila je smrtno uplašena.
„Moram da priznam da nikada do tada nisam videla Mekare tako uplašenu. Mekare je oduvek bila ta koja je
grmela od srdžbe, dok sam se ja držala pozadine, zamišljajući najužasnije stvari.
,,Ali, kada je zora osvanula, kada je bila sigurna da su se demonski kralj i kraljica povukli u svoje tajno kon-
ačište, briznula je u plač.
,,’Ja sam to uradila, Maharet’, rekla mi je. ’Ja sam to učinila. Ja sam ga poslala da im nanese zlo. Pokušala
sam da se obuzdam, ali Amel je to pročitao iz mog srca. Dogodilo se upravo onako kako je kraljica i rekla.’
„Nije bilo kraja njenim samooptužbama. Ona je bila ta koja je raz- govarala sa Amelom, osnaživala ga,
nadahnjivala, a najzad i zaintrigirala. A zatim je ispoljila sav gnev prema Egipćanima, i on je to znao.
„Pokušala sam da je utešim. Rekla sam joj da niko od nas ne može da obuzda ono što nam na srcu leži; da
nam je Amel jedanput spasio živote; da niko nije mogao ni da zamisli takav sled događaja, takve prepreke na
putu; i da nam je sada jedino preostalo da proteramo svaki osećaj krivice i usredsredimo se na budućnost.
Kako da pobegnemo odavde? Šta da učinimo da nas ova čudovišta puste? Naši dobri duhovi ih sada više
nikako nisu mogli zastrašiti. Ne, to nije bilo moguće. Moramo da promislimo; moramo da isplaniramo, nešto
moramo da uradimo.
„Najzad se dogodilo ono što sam tajno priželjkivala: pojavio se Kajman. Ali, sada je izgledao još mršavije i
usukanije nego ranije.
,.’Mislim da vam sada nema drugog do propasti, crvenokose moje’, rekao nam je. ’Kralj i kraljica su se
dvoumili oko svega onoga što ste im izrekle. Pre nego što je svanulo jutro, otišli su do hrama boga Ozirisa da
se pomole. Zar im ne možete pružiti nikakvu nadu u spas? Bilo kakvu nadu da ovim užasima ima kraja?’
,,’Kajmane, jedna nada postoji’, prošaptala je Mekare. ’Neka duhovi budu moji svedoci; ja ne kažem da ti to
treba da uradiš. Ja samo odgovaram na tvoje pitanje. Ako želiš da okončaš ovu jezu, moraš da svršiš sa kral-
jem i kraljicom. Pronađi njihovo tajno skrovište i pusti da ih ogreje sunce i nje- govi vreli zraci, koje njihova
tela ne mogu da podnesu.’
„Okrenuo se, užasnut samom pomisli na takvu izdaju. Zatim je ponovo pogledao ka nama, uzdahnuo i rekao:
’Ah, drage moje veštice. Iako sam prisustvovao mnogim pogubljenjima, ja se ne usuđujem da taj čin
preuzmem na sebe.’
,,Kako su sati prolazili, borile smo se s mukom, jer je bilo sasvim izvesno da će nas osuditi na smrt. Medutim,
više nismo osećale žal za svim onim što smo izrekle ili uradile. Dok smo ležale zagrljene u mraku, ponovo
smo pevale stare pesme iz detinjstva; pevale smo majčine pesme. Razmišljala sam o svojoj malenoj bebi i
pokušavala sam da odem k njoj, da se dušom azdignem sa ovog mesta i približim joj se, ali, bez čarobnog
napit- ka koji bi me odveo u trans, to nisam mogla da uradim. Nikada nisam savladala tu veštinu.
„Najzad je nastao sumrak. Uskoro smo začule mnoge glasove koji poje ode dok su kralj i kraljica pristupali.
Vojnici su došli da nas sprovedu u ogromno dvorište palate, gde smo i nekoć bile dovedene. Upravo nas je
na ovom mestu Kajman dodirnuo i obljubio, i to pred ovim istim gledalištem. Izvedene smo pred masu
svezanih ruku.
„Jedina razlika je bila u tome što je sada bila noć. Lampe su prigušeno svetlele u svodovima hodnika;
zloslutno svetlo poigravalo je na pozlaćenim lotosima u cvatu na stubovima, kao i na oslikanim siluetama
koje su prekrivale zidove. Kralj i kraljica su najzad zakoračili na uzvišen podijum. Svi prisutni su pred njima
pali na kolena. Vojnici su nas prisilili na istovetnu poniznost. Tada je kraljica istupila i počela da govori.
„Drhtavim glasom je svojim podanicima rekla da smo mi čudovišne veštice koje su na ovo kraljevstvo pustile
demona koji se nedavno ustremio na Kajmana, a potom pokušao svoje đavolstvo da primeni i na samom
kralju i kraljici. Ali, avaj, svemoćni bog Oziris, najstariji od svih bogova, silniji i od samog boga Ra, uništio je
ovu đavolsku silu i uzvisio u nebeskoj slavi kralja i kraljicu.
„Ali, moćni bog ne oprašta vešticama koje su nanele tolike muke njegovom voljenom narodu. On zahteva da
prema njima nemamo ni trunke milosti.
,,’Mekare, u ime tvojih zlih laži i opštenja sa demonima’, rekla je kralji- ca, ’biće ti odsečen jezik. A tebi će,
Maharet, za sve zlo koje si videla i koje si pokušala da nam nametneš da u njega verujemo, biti izvađene oči!
Potom ćete čitave noći biti zajedno svezane, kako biste slušale međusobne jecaje, lelek jedne koja ne može
da govori i druge koja ne može da vidi. A sutra, tačno u podne, na trgu ispred palate, bićete žive spaljene
pred narodom.’
,,’Zapamtite, takvo zlo nikada neće nadjačati bogove Egipta i nji- hove izabrane kralja i kraljicu. Jer bogovi su
prema nama blagonakloni i naročito milostivi, prema nama, Kralju i Kraljici nebesa, čija je sudbina namen-
jena opštem dobru!’
„Zanemela sam kada sam čula osudu; moj strah i moja žalost bili su nezamislivi. Ali, Mekare je istog trenutka
prkosno povikala. Iznenadila je vojnike kada se otrgla iz njihovog stiska i pristupila. Govorila je očiju uperenih
ka zvezdama. Nadglasavši uznemireni šapat dvorskih podanika, obznanila je:
,,’Neka duhovi budu svedoci, jer znanje o budućnosti leži u nji- hovim rukama - kako ono što će biti, tako i
ono što je moja voljal Ti si kralji- ca prokletih, eto što si! Tvoja jedina sudba je zlo, kao što ti je i samoj dobro
znano! Ali, ja ću te sprečiti u tvom zlom delanju, makar se morala dići iz mrtvih da to sprovedem. U trenutku
kada svetu budeš predstavljala najveću pretnju, ja ću biti ta koja će te poraziti! Ja ću biti ta koja će te srušiti.
Zapamti dobro moje lice, jer ćeš me ponovo videti!”
,,Cim je izgovorila svoj zavet, ovo proročanstvo, duhovi su se prikupili i započeli svoj olujni vrtlog. Vrata
palate su se uz buku otvarala, a pustinjski pesak je solio vazduh.
„Vrisci preplašenih dvorana prolamali su se palatom.
„Kraljica se tada obratila vojnicima: ’Odsecite joj jezik, kao što sam vam i naredila!’ Iako su se dvorani u
užasu povukli uz zidove, vojnici su pristupili, ščepali Mekare i odsekli joj jezik.
„Ophrvana čistim užasom, gledala sam šta joj rade; začula sam njen dahtaj u trenutku kada su joj istrgnuli
jezik. A onda ih je u zaprepašćujućem besu odbacila od sebe vezanim rukama, klekla, zgrabila svoj krvavi
jezik sa zemlje i progutala ga pre nego što ga oni zgaze i bace.
„Tada su se vojnici ustremili na mene.
„Poslednje što sam videla bila je Akaša, prsta uperenog u mene, sja- jnih očiju, kao i Kajmanovo usahlo lice
niz koje su se slivale suze. Vojnici su mi rukama obuhvatili glavu, povukli mi očne kapke i lišili me čula vida, a
ja sam nemo plakala.
„Tada sam, na svoje zaprepašćenje, osetila dodir tople ruke; osetila sam nešto na usnama. Kajman je imao
moje oči; Kajman ih je pritiskao na moje usne. Kada sam to shvatila, istog trenutka sam ih progutala da ne bi
bile oskrnavljene i izgubljene.
„Vetar je duvao sve snažnije; pesak se kovitlao oko nas. Čula sam dvorane kako panično trče u svim
pravcima, neki su kašljali, drugi su se borili Za vazduh, a mnogi su i plakali dok su bežali. Za sve to vreme,
kralji- ca ih je molila da se smire. Okrenula sam se i slepo opipavala naokolo ne i h pronašla Mekare. Osetila
sam njenu glavu na svom ramenu, njenu °su na svom obrazu.
,,’Sada ih spalite’, naredio je kralj.
,,’Ne, i previše je rano’, rekla je kraljica. ’Neka još pate.’
„Odvedene smo zajedno i vezane. Najzad su nas osta'vili same na podu male ćelije.
„Duhovi su satima besneli po palati, ali su kralj i kraljica tešili svoj narod i govorili im da ne treba da se plaše.
Sutra u podne će sve zlo biti prognano iz kraljevstva, a do tada neka duhovi rade šta im je volja.
„Najzad je sve bilo mirno i tiho dok smo zajedno ležale na podu. Činilo se kao da se u čitavoj palati ništa ne
pomera osim kralja i kraljice. Čak su i naši stražari spavali.
„Dakle, ovo su poslednji sati mog života, pomislila sam. Da li će, kada svane jutro, Mekarina patnja biti veća
nego moja, jer ona će me videti kako gorim, a ja nju neću moći. Ona ne može ni da jaukne od muke. Cvrsto
sam držala Mekare uza se. Naslonila je glavu na moje grudi, osluškujući otkucaje moga srca. Minuti su pro-
lazili.
„Naposletku, mora da je bilo neka tri sata pre svanuća, začula sam buku izvan ćelije. Događalo se nešto
nasilno; čuvar je ispustio oštar krik a onda se stropoštao. Taj čovek je bio ubijen. Mekare je zadrhtala kraj
mene. Začula sam povlačenje zasuna, a zatim i škripu vrata. Tada mi se učinilo da je Mekare ispustila
nekakav zvuk, nešto nalik stenjanju.
„Neko je ušao u ćeliju, a svojim već dobro poznatim instinktom znala sam da je to bio Kajman. Dok je sekao
konopce kojima smo bile vezane, posegnula sam i stisnula mu ruku. Istog trenutka sam pomislila, pa ovo nije
Kajman! Tada mi je sve bilo kristalno jasno. ’Oni su te preobrazili! Oni su ti to učinili.’
„’Da’, prošaptao je glasom koji je bio ispunjen gnevnom i gorčinom, ali i prošaran nekim sasvim novim
prizvukom, potpuno nečovečnim zvukom. ’Oni su to učinili! Uradili su to da bi proverili svoje moći! Da iskuse
da li ste govorile istinu! Oni su unedrili to zlo u mene. Činilo se kao da rida, bar je na to podsećao onaj hra-
pav i opor zvuk koji je dopirao iz njegovih grudi. Mogla sam da osetim ogromnu snagu njegovih prstiju, jer i
pored toga što nije želeo da mi nanosi bol, ruka mi je bridela od njegovog stiska.
,,’Oh, Kajmane’, rekla sam plačući. ’Kakva izdaja od strane onih koje si tako iskreno služio.’
,,’Saslušajte me, veštice’, rekao je, glasa grlenog i prepunog srdžbe. ’Da li želite da sutra sagorite u vatri i
dimu pred ravnodušnim narodom, ili vam je volja da se suprotstavite ovom zlu? Da li ćete postati njegov
ravno- pravni neprijatelj na ovoj zemlji? Jer kako se drugačije može iskušati snaga snažnog ako ne u dodiru
sa isto tako snažnim? Šta može zaustaviti ratnika ako ne ratnik istoga kova? Veštice, ako su oni mene preo-
brazili, zar ne mogu i ja vas?’
„Ustuknula sam od njega, ali on me nije hteo pustiti. Nisam znala da li je to o čemu je govorio bilo moguće.
Ono što sam, međutim, veoma dobro znala jeste da ja to nikako nisam želela da se dogodi.
,,’Maharet’, rekao je. ’Oni će stvoriti rasu dodvorica i sledbenika u svom obliku, ukoliko ih, naravno, u tome
neko ne spreči. A ko ih može pobediti do onih koji su moćni kao i oni!’
,,’Ne, pre bih umrla’, rekla sam, iako sam u trenutku kada sam izgovorila te reči pomislila na iščekujući pla-
men. Ali, ne, to bi bilo neopros- tivo. Sutra ću se sjediniti s majkom; zauvek ću napustiti ovo mesto, i ništa
me ovde više neće zadržavati.
,,’A ti, Mekare?’ - začula sam ga kako joj se obraća. ’Da li ćeš sada posegnuti za ostvarivanjem sopstvene
kletve? Ili ćeš se predati smrti i duhovima prepustiti da to urade, onim istim duhovima koji su te od samog
početka ostavili na cedilu?’
„Oluja se nanovo pridigla, zavijajući oko palate; začula sam tresak spoljašnjih vrata; čula pesak koji se
obrušavao na zidine. Sluge su se motale i trčkale kroz udaljene hodnike; usnuli su se dizali iz svojih lcreveta.
Mogla sam da oslušnem jedva čujno, prigušeno i nadzemaljsko naricanje i lelek duhova koji su mi najviše pri-
rasli k srcu.
,,’Budite mirni’, govorila sam im, ’ja to neču počiniti. Ja neću dopustiti tom zlu da prodre u mene.’
,,Ali, dok sam tako klečala u maloj ćeliji, glave oslonjene o zid, donela sam odluku da mi nema druge do da
se suočim sa smrću i to hrabro, a tu hrabrost moram odnekud izroditi. Međutim, do svesti mi je ubrzo dopr-
lo saznanje da je unutar ovog prostora neizreciva čarolija ponovo počela da deluje. Dok su se duhovi tome
protivili, Mekare je donela odluku. Posegnula sam i dotakla ta dva oblika, muškarca i ženu, spojene kao u
ljubavničkom zagrljaju. Uložila sam i poslednju trunku snage da ih razdvo- jim, a onda me je Kajman tako
snažno udario da sam izgubila svest.
„U nesvesti sam, zasigurno, bila tek nekoliko minuta. Negde u dubokoj tmini, duhovi su ridali. Oni su znali, i
pre mene, šta će se najzad dogoditi. Oluja je utihnula; muk je preplavio sveopšti mrak; sve je u palati bilo
mirno.
„Hladne ruke moje sestre dodirnuše me. Začula sam čudan zvuk koji je nalikovao smehu; da li oni bez jezika
mogu da se smeju? U tom trenutku, zapravo, nisam donela nikakvu odluku; sve što sam znala jeste da smo
čitavog života bile isto: blizankinje i odraz jedna druge; činilo se da smo oduvek bile dva tela i jedna duša.
Sada sam sedela u zagušljivom i toplom mraku ovog skučenog prostora u sestrinom zagrljaju. Prvi put da se
ona promenila i da više nismo bile jedno biće; a opet, šta smo drugo mogle biti? Tada sam osetila njena usta
na svom grlu; osetila sam kako mi nanosi bol. Onda je Kajman posegnuo za svojim nožem i to odradio
umesto nje. I, tada je nastupila nesvest, a potom i sunovrat.
,,Oh, ti božanstveni trenuci; ti momenti kada sam ponovo svojim umom ugledala divnu svetlost srebrnog
neba; i moja sestra je bila tu, kraj mene, smešila se uzdignutih ruku prema rominjajućoj kiši. Zajedno smo
plesale na kiši, a sav naš narod je bio tu sa nama dok su nam stopala propadala u vlažnu travu. Kada se pro-
lomio grom, a munja ispresecala nebo, činilo se kao da je naše duše napustio svaki bol. Onako pokisle, skupa
smo otišle duboko u pećinu. Upalile smo malu lampu i pogledale u stare crteže na zidovima - one koje su is-
crtale tolike veštice pre nas. Zagrljene, uz zvuk udaljene kiše, izgubismo se u ovim crtežima na kojima su
veštice plesale, a mesec se prvi put izdizao na noćnom nebu.
„Kajman me je napojio magijom; a onda i moja sestra, pa ponovo Kajman. Vi znate šta me je snašlo, zar ne?
Ali, da li vi znate šta Mračni dar predstavlja za one koji su slepi? Tanani tračci svetleli su u maglovitoj tmini, a
onda mi se učinilo kao da jarka svetlost, u slabašnim otkucajima, počinje da oblikuje i definiše izgled stvari
koje su me okruživale; nalik na odraz onoga što ste prethodno videli pre nego ste zaklopili oči.
,,Da, mogla sam da se pokrećem kroz mrak. Ispružila sam ruke da potvrdim ono što sam videla. Vrata, zid, a
onda i hodnik koji se pružao preda mnom. Tada mi se na trenutak ukazala nejasna mapa puta koji je ležao
preda mnom.
„Međutim, nikada noć nije bila tako tiha; ništa neljudsko nije disa- lo u mraku. Duhovi su potpuno iščezli.
,,I nikada, nikada više nisam čula ni videla duhove. Nikada se više nisu pojavili da odgovore na moja pitanja
ili da se odazovu kada bih ih prizivala. Odazivale su mi se duše umrlih, da, ali su duhovi zauvek nestali.
„Ali, ja nisam, u tim prvim trenucima, časovima, pa čak ni u prvih nekoliko noći, shvatila veličinu tog napuš-
tanja.
„Toliko je drugih stvari bilo koje su me zaprepašćivale; tolike su me druge stvari ispunjavale patnjom ili
radošću.
„Mnogo pre svitanja sakrili smo se, kao i kralj i kraljica, duboko unutar grobnice. Kajman nas je odveo u
grobnicu sopstvenog oca, na mesto gde je ubogi oskrnavljeni leš bio ponovo vraćen. Do tada sam već okusila
svoj prvi gutljaj ljudske krvi. Sada sam i sama spoznala ekstazu zbog koje su kralj i kraljica pocrveneli od
sramote. Ali, nisam se usuđivala da ukra- dem oči svoje žrtve; nisam ni pomislila da bi tako nešto uopšte bilo
moguće.
,,Tek sam nekih pet noći kasnije otkrila da to, zaista, jeste bilo moguće; tada sam prvi put videla onako kako
istinski ispijač krvi može da vidi.
,,Do tog trenutka već smo pobegli iz prestonice kraljevine. Svake noći smo odlazili sve dalje prema severu. U
svakom mestu kroz koje bismo prošli Kajman je otkrivao čaroliju pojedinim ljudima, izjavljujući da mora- ju
da se suprotstave kralju i kraljici, koji će pokušati da ih ubede da samo oni poseduju tu moć, što je najgora
od njihovih mnogobrojnih laži.
,,Oh, kakav je samo bes preplavio Kajmana tih najranijih od svih noći. Pružao je Mračni dar svakome ko bi ga
poželeo, čak i onda kada bi usled tog čina bio tako iscrpljen da je jedva držao korak sa nama dvema. Zarekao
se da kralj i kraljica moraju imati ravnopravne neprijatelje. Koliko je ispijača krvi stvoreno u tim lakomislenim
nedeljama, ispijača krvi čiji će se broj iz dana u dan povećavati, i koji će biti zaslužni za bitke o kojima je Kaj-
man sanjao?
,,Ali, zla kob se ustremila na nas u ovoj prvoj fazi opasnog poduh- vata, zla sudba propratila je našu prvu
bunu, zao usud koji nas je osujetio u spašavanju. Uskoro ćemo zauvek biti razdvojeni - Kajman, Mekare i ja.
,,Kralj i kraljica, užasnuti Kajmanovim odmetništvom i sumnjama u to da nas je darivao Mračnim darom, ot-
poslaše svoje vojnike za nama, ljude koji su mogli da nas traže kako danju, tako i noću. Dok smo mi ha-
lapljivo lovili ne bismo li nahranili svoje novorođene, bilo nas je lako pratiti duž tananih sela rečne obale, pa
čak i do samih privremenih logora u brdima.
,,Najzad se i to dogodilo. Ni dve sedmice nakon što smo odbegli iz kraljevske palate, uhvatila nas je rulja iz-
van kapija Sakare, manje od dve noći hoda udaljene od mora.
,,Da smo se samo dokopali mora. Da smo samo ostali skupa. Svet se za nas ponovo rodio u mraku; očajnički
smo se voleli; očajnički smo jedni drugima poverili sve svoje tajne na mesečini.
,,Ali, u Sakari nam je bila postavljena klopka. Iako je Kajmanu pošlo za rukom da se oslobodi, shvatio je da
nema nade niti mogućnosti da i nas spase, a onda je otišao duboko u brda da sačeka pogodan trenutak, koji,
avaj, nikada nije usledio.
,,Kao što se i sećate, to jest, kako ste imali prilike da vidite u svojim snovima, Mekare i mene su opkolili.
Ponovo su me oslepeli i nanovo smo strepele od vatre koja nas je, bez obzira na preobražaj, mogla uništiti.
Molile smo se svim nevidljivim silama da nas konačno oslobode.
,,Ali, kralj i kraljica su se plašili da unište naša tela. Oni su verovali u Mekarino objašnjenje velike duše,
Amela, koji nas je sve poseo, te su stra- hovali da svaki bol koji mi osetimo, mogu da osete i oni. Naravno da
to nije bilo tako; ali ko je to tada mogao da zna?
,,I, kao što sam vam već rekla, smestili su nas u kamene kovčege. Jedan je trebalo da otplovi na istok, a drugi
na zapad. Splavovi, na kojima je trebalo da plutamo po prostranim okeanima već su bili napravljeni. Videla
sam ih čak i u svom slepilu; odneli su nas i spustili na njih. Iz umova svojih porobljivača pročitala sam njihove
namere. Isto tako sam znala da Kajman nije mogao da nas prati, jer će putešetvije trajati danju, kao i noću,
kao što je i bilo.
,,Kada sam se razbudila, plutala sam na morskom prostranstvu. Deset noći me je splav nosio, kao što već
znate. Ne mogu ni da vam opišem kroz kakvu sam glad i kakav užas prošla, neprestano razmišljajući o tome
šta ako kovčeg potone na dno mora, a ja ostanem živa zakopana - ja, stvor koji ne može da umre. Ali, to se
nije dogodilo. Kada sam se najzad dokopala kopna istočne obale donje Afrike, započela sam potragu za
Mekare, krenuvši preko kontinenta na zapad.
„Vekovima sam tragala s jednog kraja kontinenta na drugi. Otišla sam i na sever, u Evropu. Putovala sam
gore-dole duž stenovitih plaža, pa čak i u područje severnih ostrva, sve dok nisam pristigla do najudaljenije
pustoši, gde su carevali samo sneg i led. Međutim, stalno iznova, mnogo puta sam se vraćala u svoje selo, a
taj deo priče ću vam ispričati malo kasnije, jer to je za mene veoma važno da znate. Uostalom, videćete i
sami zašto.
„Ali, tokom tih ranih vekova, sasvim sam potisnula sećanja na Egipat; na kralja i kraljicu.
,,Tek mnogo kasnije saznala sam da su kralj i kraljica stvorili veliku religiju od svoje preobrazbe. Na sebe su
preuzeli ulogu i likove Ozirisa i Izis, a samim tim i pomračili te stare mitove kako njima odgovara.
,,Bog podzemlja postao je Oziris, to jest, kralj koji se pojavljivao samo u mraku. A kraljica je postala Izis, Ma-
jka, koja je skupila unakaženo i osakaćeno telo svog muža, iscelila ga i povratila u život.
„Pročitali ste na stranama Lestatove knjige - u priči koju je Marijus ispričao Lestatu isto onako kako je i
njemu bila rečena - o tome kako su bogovi krvi, koje su osmislili Majka i Otac, uzimali danak u krvi onih koji
su počinili zločin u hramovima skrivenim unutar egipatskik brda; i kako je ova religija opstala sve do vre-
mena Isusa Hrista.
,,Saznali ste nešto i o uspesima Kajmanove pobune, kako su se jed- nako snažni neprijatelji kralja i kraljice
koje je on stvorio najzad suprot- stavili Majci i Ocu; i kakvi su strašni ratovi, širom sveta, bili vođeni među
ispijačima krvi. Akaša je ovo lično otkrila Marijusu, a Marijus Lestatu.
,,U tim ranim vekovima, rodena je Legenda o Blizankinjama; propovedali su je egipatski vojnici koji su bili
svedoci naših života od trenutka kada je uništen naš narod do našeg poslednjeg zarobljavanja. Legendu o
Blizankinjama su, tokom kasnijih vremena, zabeležili čak i zapisničari Egipta. Verovalo se da će osvanuti dan
kada će se Mekare pono- vo pojaviti da ubije Majku i kada će svi ispijači krvi širom sveta biti usmrćeni kao i
Majka.
,,Sve se ovo, naime, tada dešavalo bez mog znanja, moje pažnje ili učešća, jer sam se odavno isključila iz
svega toga.
,,U Egipat sam se vratila tek nakon tri hiljade godina, kao anonim- no biće prekriveno crnom odećom, da bih
svojim očima videla šta je zade- silo Majku i Oca - ravnodušne, zureće kipove zatočene u kamenu njihovog
podzemnog hrama, gde su im samo glave i vratovi bili izloženi. Cuvali su ih sveštenici-ispijači krvi, kojima su
se dodvoravali mladi vampiri ne bi li im ovi dopustili da srknu sa prvobitnog izvora.
,,Da li sam želela da okusim, pitao me je mladi sveštenik-ispijač krvi. Ukoliko to želim, moram da se obratim
Starijima, kojima ću objaviti svoju čednost i odanost drevnim obredima, kojima ću potvrditi da nisam hulja
koja to čini iz sebičnih principa. Mogla sam grohotom da se nasme- jem.
,,Ali, kakav je užas bio videti ta izgladnela stvorenja! Stajati pred njima i šaputati imena Akaša i Enkil, a da to
sada nije izazivalo ni trunku odsjaja u njihovim očima ili najmanji trzaj njihove bele kože.
„Takvi su bili koliko god je sećanje sezalo, tako su mi barem saopštili sveštenici. Niko sada čak nije ni znao da
li su mitovi o početku uopš+e bili istiniti. Mi, istinski prvenci, vremenom smo postali poznati jed- nostavno
kao Prva krv koja je iznedrila pobunjenike; ali je Legenda o Blizankinjama bila posve zaboravljena; nikome
nisu bila poznata imena Kajmana, Mekare ili Maharet.
„Još jednom sam kasnije ponovo videla Majku i Oca, nakon još hil- jadu godina. To je bilo u vreme velikog
požara, kada su Stariji sveštenici Aleksandrije - kao što vam je Lestat i ispričao - pokušali da unište Majku i
Oca tako što su skovali plan da ih izlože suncu. Međutim, dnevna toplota i sunčevj zraci nisu ih posve uništili,
oni su tokom svih tih milenijuma postali tako moćni da im je koža prosto samo dobila bronzanu boju. Jer,
iako svi mi danju potpuno bespomoćni spavamo, sama svetlost postaje sve manja opasnost kako vreme pro-
lazi, to jest, kako mi postajemo stariji.
„Svejedno, širom sveta ispijači krvi su se pretvorili u buktinje tokom izlaganja Majke i Oca dnevnom svetlu u
Egiptu, dok su drevni vam- piri samo propatili i potamneli, i ništa više. Mom voljenom Eriku je tada bilo hil-
jadu godina; zajedno smo živeli u Indiji; a tokom tih nekoliko dugih časova, dobio je ozbiljne opekotine. Bilo
su potrebne velike količine moje krvi kako bi se opor&vio. Ja sam, za razliku od njega, samo malo potam-
nela, iako sam tokom mnogih noći osećala grozan bol. Isto tako, sve je to bilo pro- praćeno nečim čudnova-
tim: sa svojom novom, to jest, sada tamnijom kožom, lakše sam se mešala sa ljudskim bićima.
,,Mnogo vekova kasnije, kada mi je dozlogrdio bled izgled, namer- no sam sebe izlagala sunčevim zracima
koji su mi tamneli kožu. Verovatno da ću to ponovo uraditi.
,,Ali, kada se to prvi put dogodilo, za mene je predstavljalo istinsku misteriju. Želela sam da znam zašto sam
videla vatru i slušala krike tolikih ispijača krvi koji su iščezavali u mojim snovima, i zašto su oni ostali koje
sam stvorila - moja voljena deca - umirali ovom nepojmljivom smrću.
„Tako sam se dakle uputila iz Indije u Egipat, koji je za mene odu- vek predstavljao gnusno mesto. Tada sam
saznala za Marijusa, mladog rim- skog ispijača krvi, čudnovato neizgorelog, koji je došao i ukrao Majku i Oca
i odveo ih iz Aleksandrije, tako da ih nikada više niko neće moći spaliti, a time nijednog od nas.
„Nije bilo lako pronaći Marijusa. Kao što sam vam već rekla, u tim ranijim godinama mi nismo bili sposobni
da čujemo jedni druge. Ali, kako je vreme prolazilo, sticali smo sposobnost da čujemo mlade vampire, kao
da su bili ljudska bića. U Antiohiji sam otkrila Marijusovu kuću, istinsku palatu gde je živeo životom rimske
raskoši, iako je i sam lovio Ijudske žrtve u mračnim ulicama nešto pre zore.
„Tada je već stvorio besmrtnu Pandoru, koju je voleo više nego ijed- no drugo biće na zemlji. Majku i Oca je
smestio u predivno svetilište, koje je napravio sopstvenim rukama od karara mermera i mozaika kojima je
ukrasio podove. Palio je miomirisne štapiće kao da je u pitanju bio istinski hram, a oni istinski bogovi.
„Čekala sam svojih pet minuta. On i Pandora su otišli u lov. Tada sam kročila u kuću, čineći da se vrata
otvore iznutra.
„Ugledala sam Majku i Oca, tamne puti kao što je bila i moja, ali svejedno divne i beživotne, kao što su iz-
gledali i pre hiljadu godina. Bili su smešteni na prestolu, na kojem će sedeti i naredne dve hiljade godina, kao
što i sami znate. Prišla sam im, dodirnula ih. Udarila sam ih. Nisu se pomer- ili. A tada sam probala da ih
proburazim dugačkim bodežom. Probila sam kožu Majke, koja je u meduvremenu dobila elastičnost nalik
mojoj. Probušila sam besmrtno telo, koje je u isto vreme bilo neuništivo i varljivo krhko, i moj bodež se zario
pravo u njeno srce. Udarala sam njime levo- desno, a onda prestala.
,,Njena krv se u prvom trenutku slivala kao lepljiva i gusta, srce je prectalo da kuca, a onda su rane počele da
zaceljuju. Prolivena krv se, na ' moje oči, zgušnjavala kao neka smola.
,,Ali ono što je značajno jeste to da sam ja osetila onaj trenutak kada je njeno srce prestalo da ispumpava
krv; osetila sam ošamućenost, blagu smušenost, sam šapat smrti. Nesumnjivo je da su tog trenutka to isto
osetili svi ostali ispijači krvi širom sveta, oni mlađi možda tako snažno da ih je taj šok verovatno oborio s
nogu. Amelova srž se nalazila u njoj; užasno spalji- vanje i ubodi bodežom samo su potvrđivali da je život
ispijača krvi obitavao u njenom telu, kao što će uvek i biti.
,,Uništila bih je još tada da sve nije bilo kako jeste. Isekla bih je na komadiće; jer nikakav protok vremena nije
mogao da ublaži mržnju koja sam prema njoj osećala; mržnju koju sam prema njoj gajila zbog onoga što je
učinila mom narodu i zato što me je odvojila od Mekare. Mekare - moje druge polovine. Mekare - mene
same.
,,Bilo bi predivno da su me vekovi naučili opraštanju; da je moja duša mogla da prihvati sva ona zla koja su
učinjena meni i mom narodu.
„Tvrdim vam da je upravo ljudska duša ta koja se u protoku vreme- na kreće ka savršenstvu, ljudska rasa je
ta koja nakon svake prohujale godine spoznaje kako više da voli i prašta. Ja sam vezana za prošlost neras-
kidivim lancima.
,,Pre nego sam otišla odande, izbrisala sam i najmanji trag onoga što sam uradila. Možda sam nekih sat vre-
mena zurila u dva kipa, ta dva zla bića koja su nekada davno uništila moj narod i donela takvo zlo meni i mo-
joj sestri; a sada su i sami doživljavali sličnu sudbinu.
,,’Ti, na kraju, nisi izvojevala pobedu’, rekla sam Akaši. ’Ti, tvoji vojnici i njihovi mačevi. Jer je moje dete, Mir-
jam, preživelo i prenelo dalje krv moje porodice i mog naroda u budućnost; to tebi verovatno ništa ne znači
dok ovako nepomično sediš u tišini, ali meni je to najvažnije na svetu.’
,,Reči koje sam izgovorila bile su istinite. Ali, kasnije će vam ispričati o svojoj porodici. Dozvolite mi da sada
kažem jedinu Akašinu pobedu koju je izvojevala - Mekare i ja se nikada više nismo sjedinile.
,,Kao što sam ranije i rekla, nikada tokom svojih lutanja nisam naišla na čoveka, ženu ili ispijača krvi koji je
video Mekare ili čuo za njeno ime. Tumarala sam svim zemljama na svetu, tokom svih tih doba, tražeći
Mekare. Ali, ona je iščezla kao da ju je veliko zapadno more jednostavno progutalo. Osećala sam se kao pol-
ubiće koje poseže za jedinom stvari koja ga može ponovo učiniti celovitom.
„Svejedno, tokom ranih vekova znala sam da je Mekare živa; bilo je trenutaka kada sam kao blizankinja
mogla da osetim patnju one druge blizankinje; to su bili mračni trenuci, nalik na neko snoviđenje, u kojima
sam osećala jeziv bol. Ali, to je osećaj koje ljudske blizankinje gaje jedna prema drugoj. Kako je moje telo
postajalo snažnije, pošto je ono ljudsko u meni počelo da kopni, a ovo moćnije i gipko besmrtno telo bivalo
sve domi- nantnije, izgubila sam u nepovrat ljudsku vezu sa svojom sestrom. Ipak, znala sam, znala sam da je
živa.
„Razgovarala sam sa njom šetajući se usamljenom obalom, zureći preko ledeno hladnog mora. A, u peći-
nama planine Karmel nacrtala sam našu priču - sve ono što smo propatile. To su bile slike koje ste viđali u
svo- jim snovima.
„Tokom mnogih narednih vekova, priličan broj smrtnika je pronašlo tu pećinu i videlo crteže, a onda bi oni
opet pali u zaborav da bi ih kasnije opet neko pronašao.
,,A onda se, najzad, u ovom veku, jedan mladi arheolog, nakon što je čuo priču o nama, jednog popodneva
uspentrao na planinu Karmel sa fenjerom u ruci. Kada je pogledao crteže koje sam tako davno islikala, nje-
govo je srce poskočilo jer je iste te prizore video i u jednoj pećini preko mora, iznad peruanskih džungli.
„Prošle su mnoge godine pre nego što sam saznala za njegovo otkriće. On je putovao nadugačko i naširoko
sa svim svojim različitim dokazima - fotografijama pećinskih crteža iz Starog i Novog sveta, kao i vazom koju
je pronašao u magacinu jednog muzeja, drevni primerak iz onih davno zabo- ravljenih vekova kada je Leg-
enda o Blizankinjama još uvek bila poznata.
,,Ne mogu ni da vam opišem bol i sreću koju sam osećala kada bih pogledala u te fotografije crteža koje je
otlcrio u plitkoj pećini Novog sveta.
„Jer, Mekare je tamo nacrtala isto ono što i ja; mozak, srce, a ruka koja je to načinila, toliko nalik na moju,
izrazila je istovetne prizore patnje
i bola. Razlika u crtežima je bila neznatna, tako da je dolcaz bio neoboriv.
„Mekare je splav odneo preko čitavog zapadnog okeana u zemlju za koju tada nismo ni znali da postoji.
Mekare se tarno iskrcala možda vekovi- ma pre no je čovek uopšte kročio na tlo južnih delova kontinenta
pokrivenog džunglom. Možda je ona tada spoznala najveću usamljenost koju jedno biće može uopšte da po-
jmi. Koliko je dugo ona lutala među pti- cama i zverima pre nego što je ugledala ljudsko lice?
,,Da li je ta nezamisliva usamljenost trajala vekovima ili mileniju- mima? Možda je odmah nabasala na smrt-
nike koji su joj pružili utehu, ili su pak bežali od nje u užasu, glavom bez obzira? Nikada nisam saznala.
Možda je moja sestra izgubila razum mnogo pre nego što je njen kovčeg dos- peo do obala Južne Amerike.
,,Sve što znam jeste da je ona tamo boravila i da je pre više hiljada godina naslikala one crteže, kao i ja svoje.
,,Razumljivo je da sam tog arheologa obasula bogatstvom; pružila sam mu sve što je bilo potrebno, a i više
od toga, da nastavi sa svojim istraživanjima na Legendi o Blizankinjama. I sama sam krenula put Južne
Amerike. Zajedno sa Erikom i Maelom popela sam se na mesečini uz plan- inu u Peruu i sopstvenim očima
videla rukotvorine moje sestre. Ti crteži su bili tako drevni. Sasvim je sigurno da su urađeni tokom prvih sto
godina našeg razdvajanja, a možda još i ranije.
,,Ali, nikada nam više nije bilo dato da pronađemo još neki dokaz da je Mekare živela ili hodala južnoamer-
ičkim prašumama, ili bilo gde na ovom svetu. Da li je bila ukopana duboko u zemlji, van dometa do kojeg su
mogli da dopru pozivi Maela ili Erika? Da li je spavala u dubinama neke pećine, nalik na beli kip koji bezumno
zuri, kože prekrivene slojevima i slo- jevima prašine?
,,Ne mogu to ni da zamislim. Ne mogu da podnesem da razmišljam
o tome.
„Samo znam, kao što sada i vi znate, da se podigla. Probudila se iz svog dugačkog sna. Da li su je pesme vam-
pira Lestate probudile? One elek- tronske melodije koje su doprle do najudaljenijih delova planete? Da li su
to bile misli na hiljade ispijača krvi koji su ih čuli, prihvatili i odgovorili na njih? Da li je to bilo Marijusovo up-
ozorenje da Majka ponovo hoda?
„Možda je u pitanju sveukupnost tih signala - znak da je nastupio trenutak da se obistini zavet. Ja vam to ne
mogu reći. Sve što znam jeste da se kreće ka severu, da joj je putanja nestalna i da su svi moji pokušaji da
putem Erika i Maela dođem do nje do sada bili bezuspešni.
„Mekare ne traži mene. Posve sam sigurna u to. Ona traži Majku. A, Majčina lutanja je skreću sa kursa.
„Ali, ona će pronaći Majku, ako je to njen cilj! Ona će je naći! Možda će shvatiti da može da putuje i vaz-
duhom kao i Majka, a kada to bude spoznala, prelaziće kilometre u treptaju oka.
,,Ali ona će pronaći Majku, osećam to. A onda neće preostati ništa drugo do jednoga: zauvek će nestati ili
Mekare ili Majka, a zajedno sa njom
i svi mi.
,,Mekarina snaga je jednaka mojoj, ako nije još i veća. Ona je jedna- ka Majčinoj. Možda će i mahnita od-
lučnost kojom pristupa ostvarenju svoje zakletve učiniti da izrodi svirepost čiju količinu niko sada ne može ni
da zamisli, a kamoli da poseduje.
,,Ja ne verujem u kletve niti u proročanstva, a duhovi koji su me učili vrednosti takvih stvari napustili su me
pre mnogo hiljada godina. Ali, Mekare je duboko verovala u kletvu kada ju je izgovorila. Ona je tada izašla iz
dubine njene duše; Mekare ju je pokrenula. Njeni snovi sada govore samo
o počecima, o izvorima njene ozlojeđenosti, a ozlojeđenost hrani želju za osvetom.
„Sasvim je moguće da će Mekare ispuniti svoje obećanje, a to će biti dobro za sve nas. A, ako joj ne pođe za
rukom da uništi Akašu, ili ako nama ne uspe da je usmrtimo, šta će se dogoditi? Mi sada znamo kakve je
zločine Majka već počinila. Da li svekoliki svet može da je zaustavi ukoliko uopšte ne razume o čemu je reč?
Šta ako svetu nije poznato da to stvorenje pose- duje strašne moći, a da je, svejedno, isto tako i ranjivo; da
ima moć da zdro- bi, a opet poseduje kožu i kosti koje mogu biti proburažene ili odsečene? To stvorenje
može da leti, čita misli i mislima stvara vatru, a opet, i samo može da sagori u plamenu.
,,Kako možemo da je zaustavimo, a spasemo sebe, to je pitanje koje zahteva odgovor. Ja želim da živim, kao
što sam oduvek i želela. Ja ne želim da zauvek zatvorim svoje oči. Ja ne želim da oni koje volim budu
povređeni. Čak se i za one mlađane, koji moraju da ubijaju ne bi li se prehranili, domišljam ne bih li iznašla
načina da ih zaštitim. Da li je to što činim zlo? Da li se mi možemo smatrati vrstom koja, kao i svaka druga
vrsta, ima pravo na želju za životom?
„Čuli ste sve što sam vam ispričala o Majci, o njenoj duši i prirodi demona koji obitava u njoj - o njegovoj suš-
tini povezanoj sa njenom srži. Razmislite o prirodi te ogromne i nevidljive tvari koja pokreće svakog od nas,
kao i bilo kog drugog ispijača krvi koji je ikada hodio ovom zemljom.
,,Mi služimo kao prijemnici energije ovog bića; kao što je i radio pri- jemnik nevidljivih talasa koji sa sobom
nose zvuk. Naša tela nisu ništa više do ljušture za ovu energiju. Mi smo, kako nas je Marijus već odavno
opisao, cvetovi na jedinstvenoj puzavici.
„Razmotrite ovu misteriju. Jer, ukoliko je budemo detaljno ispitali, možda još možemo da iznađemo načina
da se spasemo.
,,Isto tako, zamolila bih vas da ispitate još jednu stvar koja ima veze sa svim tim; a to je nešto najdragocenije
što sam ikada naučila.
,,U to rano doba, kada su duhovi razgovarali sa mojom sestrom i sa mnom na obronku planine, koje bi ljud-
sko stvorenje uopšte moglo da pomisli da su duhovi beznačajni? Čak smo i mi bile zatočenice njihovih moći,
smatrajući da nam je dužnost da iskoristimo svoje darove za dobrobit svog naroda, kao što će i Akaša kasnije
u to poverovati.
„Hiljadama godina nakon toga, čvrsta vera u natprirodno postala je neodvojivi deo ljudske duše. Bilo je
trenutaka kada bih govorila da je to bilo posve prirodno, hemija, neizostavni sastojak ljudske prirode; nešto
bez čega ljudska rasa ne bi mogla da napreduje, a kamoli da opstane.
„Iznova i iznova bili smo svedoci rađanja kultova i religija - tmurne proklamacije utvara, čudesa i potonjih
proglašenja vera nadahnutih ovim događajima.
„Proputujte kroz gradove Azije i Evrope - pogledajte drevne hramove koji se još uvek uzdižu, kao i katedrale
hrišćanskog boga, u kojima se hvalospevi njemu namenjeni još uvek poju. Prošetajte se muzejima svih ze-
malja; upravo su slike i skulpture posvećene religiji one koje zasenjuju i izazivaju skrušenost.
„Zaista se divnim čini to dostignuće, sama mašinerija kulture koja zavisi od pogona zvanog religioznost.
„Medutim, koja je cena vere koja pokorava zemlje i šalje vojsku na vojsku; koja razdvaja mapu naroda u
pobednike i pobeđene; koja istreblju- je vernike tuđinskih bogova.
„Ali, u nekoliko poslednjih stotina godina, došlo je do istinskog čuda koje nema nikakve veze sa duhovima,
sablastima ili glasovima sa nebesa koja govore ovom ili onom vatrenom verniku šta mu valja činiti!
„Najzad smo bili svedoci čudesne pojave da je životinja zvana čovek pružila otpor magijskom; pojavila se
sumnja u postojanje duhova, sumnja u one koji tvrde da ih mogu videti, razumeti i izgovarati njihove istine.
„Bili smo svedoci kada je ljudski um polako napuštao tradiciju zakona zasnovanog na otkrovenju, kako bi
etičke istine potražio putem razuma. Način života je počeo da se zasniva na poštovanju fizičkog i duhovnog,
koji su sva ljudska bića bila pripravna da razumeju.
„Gubitkom uvažavanja natprirodnih upliva i lakomislenosti duho- va razdvojenih od tela stvoreno je na-
jprosvećenije od svih doba. Muškarci i žene sada svoje najviše nadahnuće potražuju ne u sferi nevidljivog,
već u sferi humanog - pojave koja je po svojoj prirodi podjednako telesna i duhov- na; nevidljiva i vidljiva; ze-
maljska i transcedentna.
,,Medijum, vidovnjak, veštica, ako baš želite da znate, više nisu cenjeni, posve sam sigurna u to. Duhovi nam
više ništa ne mogu pružiti. Sve u svemu, mi smo prerasli prijemčivost koju smo nekoć imali prema tom
ludilu, i sada se krećemo ka savršenstvu koje svet još nikada nije iskusio.
,,Reč je najzad otelotvorena, da citiram stari biblijski izraz zaogrnut misterijom; ali, reč je sada postala izraz
razuma, a telo predstavlja sveukup- nost potreba i želja koje su zajedničke svim muškarcima i ženama.
,,Kako naša kraljica svojim uplitanjem može da đoprinese savremenom svetu? Šta će mu ona pružiti - ona
čije je samo postojanje sada nevažno, ona čiji je um vekovima bio utamničen u sferi neprosvetljenih snova?
,,Ona mora biti zaustavljena; Marijus je tu u pravu; ko je taj koji se neće sa njim složiti? Moramo biti
pripravni da priskočimo u pomoć Mekare, a ne da je sprečavamo, čak i kada bi to značilo kraj sviju nas.
„Dopustite mi da vam sada izložim poslednje poglavlje moje priče, u kojoj se nalazi konačno rasvetljavanje
pretnje koju za sve nas predstavlja Majka:
,,Kao što sam već rekla, Akaša nije istrebila moj narod. On je nas- tavio da živi kroz moju kćerku Mirjam, a
potom i kroz njene kćerke, i one koje su one rodile.
„Posle dvadeset godina, vratila sam se u selo gde sam ostavila Mirjam. Sada je to bila mlada žena odrasla na
pričama koje će se kasnije pretvoriti u Legendu o Blizankinjama.
,,Po mesečini sam je povela uz planinu i otkrila joj pećine njenih predaka. Dala sam joj onih nekoliko ogrlica i
malo zlata koje je još uvek bilo sakriveno duboko unutar oslikanih pećina, gde su se mnogi plašili da kroče.
Ispričala sam Mirjam sve ono što sam znala o njenim, i mojim, precima. Međutim, upozorila sam je da se
kloni duhova, da ne opšti ni sa kakvim nevidljivim bićima, kako god da ih ljudi zovu, a naročito ako im se
obraćaju kao bogovima.
,,0nda s.am otišla u Jerihon, na čijim je prepunim ulicama bilo lako doći do žrtve, onih koji su prizivali smrt i
zbog kojih me neće gristi savest. U toj gužvi sam s lakoćom mogla da se sakrijem od radoznalih očiju.
„Mnogo sam puta, tokom tih godina, posećivala Mirjam koja je rodi- la četiri kćeri i dva sina, a oni su dalje
izrodili petoro dece koja su doživela zrelost. Od ovih petoro, dve su bile žene, a od tih dveju žena rodilo se
osmoro dece. Majke su svoj deci pripovedale legendu o porodici; pričana im je i Legenda o Blizankinjama -
legenda o dve sestre koje su nekada razgo- varale sa duhovima, činile da pada kiša, a koje su kralj i kraljica
mučili.
,,Dve stotine godina kasnije, prvi put sam zapisala sva imena iz moje porodice, koja je sada brojala čitavo
selo. Trebalo mi je četiri cele glinene pločice da zapišem ono što sam znala. Tada sam počela da ispunjavam
tablicu za tablicom pričama o početku, još o ženama iz Perioda pre meseca.
„Iako bih ponekad čitav vek lutala daleko od svoje domovine, tražeći Mekare i istražujući divlje obale sev-
erne Evrope, uvek sam se vraćala svom narodu, svojim tajnim skrovištima u planinama i u svoju kuću u Jeri-
honu. Ponovo bih zapisivala grananje svoje porodice, imena kćerki koje su rođene i imena onih ženskih po-
tomaka koje su ove rodile. I o sinovi- ma sam, takođe, pisala u detalje - o njihovim dostignućima, ličnim os-
obi- nama, a ponekad i junaštvu - kao što sam to radila sa ženskim potomcima. Ali, nisam zapisivala njihove
potomke. Nije bilo moguće da znam da li su deca muškaraca zaista bila moja krv i krv moga naroda, tako da
je vre- menom loza praćena samo ženskom linijom, kao što je od tada pa nadalje uvek bio slučaj.
,,Ali, nikada, nikada, svojoj porodici nisam otkrila zlu čaroliju koja mi je nametnuta. Bila sam čvrsto odlučna u
tome da ovo zlo nikada ne dodirne familiju; a ako sam nekada i koristila svoje sve mnogobrojnije nat-
prirodne moći, onda je to bilo u tajnosti, i to tako da se sve moglo prirodno objasniti.
,,Do treće generacije, ja sam jednostavno bila rođaka koja se vratila kući nakon mnogih godina provedenih u
stranoj zemlji. A kada bih, i ako bih se na neki način uključila u njihov život, darivala zlato i savete svojim
kćerkama, to sam činila kao bilo koje ljudsko biće, i ništa više.
„Hiljade godina je prošlo kako sam svoju porodicu posmatrala sa strane, a samo bi katkad odigrala ulogu
davno izgubljene rođake koja bi došla u ovo ili ono selo, na porodični skup, i držala decu u svom naručju.
,,Ali, tokom ranih vekova nove ere, nešto mi je drugo palo na pamet. Tako sam izmislila ogranak familije koji
je zapisivao i pohranjivao rodoslov - jer do tada je već bilo tablica i svitaka u izobilju, kao i povezanih knjiga.
U svakoj generaciji tog izmišljenog ogranka porodice postojala je i izmišljena žena na koju se iz generacije u
generaciju prenosio zadatak zapi- sivanja rodoslova i porodičnih podataka. Ime Maharet se prenosilo sa
kole- na na koleno i predstavljalo je veliku čast; a kada je to vreme zahtevalo, stara Maharet bi umrla, a
mlada Maharet bi nasledila zadatak.
„Tako sam i sama bila deo porodice koja me je poznavala i volela. Postala sam pisac pisama, dobrotvor, uje-
dinilac, misteriozan posetilac koji im je, svejedno, ulivao poverenje, onaj koji je ispravljao krive drine. Iako je
u meni obitavalo na hiljade strasti prema svemu i svačemu, iako sam vekcvi- ma živela u različitim zemljama,
učeći nove jezike i običaje, diveći se beskra- jnoj lepoti sveta i moći ljudske mašte, uvek sam se vraćala svojoj
porodici, porodici koja me je poznavala i koja je od mene mnogo toga očekivala.
„Kako su vekovi, ali i milenijumi prolazili, nikada se nisam ukopala u zemlju, kao što su to mnogi od vas
uradili. Nikada se nisam suočila sa ludilom i gubitkom pamćenja, što je čest slučaj među drevnima, koji su
neretko postajali nalik na Majku i Oca, kao kipovi zakopani duboko pod zemljom. Nije prošla nijedna noć od
tih davnih vremena da nisam otvorila oči, znala svoje ime i gledala sa prepoznavanjem svet oko sebe. Tako
sam držala u rukama konce svog života.
,,Ali, nema govora o tome da mi ludilo nije pretilo. Niti je bio slučaj da me iscrpljenost ponekada nije obuzi-
mala, da me žalost nije ispunjavala gorčinom, da me misterije nisu zbunjivale, ili da nisam znala za bol.
„Imala sam zadatak da vodim, pohranjujem i čuvam zapise o svo- joj porodici; imala sam sopstvene naraš-
taje o kojima je trebalo brinuti i predvoditi ih u svet. Dakle, čak i u najtmurnijim vremenima, kada bi mi se
sve ljudsko postojanje činilo čudovišnim i neizdrživim, a promene koje su se širom sveta dešavala bivale ner-
azumljive, ja bih se okretala svojoj porodi- ci jer je ona za mene bila istinski izvor života.
„Porodica me je podučavala ritmu i strastima svakog novog doba; ona me je odvodila u nepoznate krajeve
kuda možda nikada sama ne bih otišla; ukazala mi je sfere umetnosti koje su me mogle nadahnuti; porodica
je bila moj vodič kroz vreme i prostor. Moja učiteljica, moja knjiga života. Porodica mi je bila sve.”
Maharet je napravila stanku.
Na trenutak se učinilo kao da će još nešto reći, a onda se pridigla od stola. Pogledala je u svakog od nas poje-
dinačno, a onda je svoj pogled usmerila na Džesi.
,,A sada želim da pođete sa mnom. Želim da vam pokažem šta podrazumevam pod porodicom i šta pred-
stavlja ova porodica.”
Svi su tiho ustali i sačekali da Maharet zaobiđe sto, a onda su krenuli za njom iz prostorije. Pratili su je preko
gvozdenog odmorišta zem- ljanog vertikalnog otvora za stepenište, a onda u drugu veliku prostoriju na vrhu
planine, sa staklenim krovom i kamenim zidovima.
Džesi je bila poslednja koja je ušla, ali i pre nego što je prošla kroz vrata, znala je šta će videti. Njome je
prostrujao užasan bol, bol ispunjen sećanjima sreće i nezaboravnim čežnjama. To je bila ona soba bez pro-
zora u kojoj je nekada davno isto ovako stajala.
Kako se samo jasno prisećala njenog kamina, kao i tamnog kožnog nameštaja raštrkanog po tepihu, atmos-
fere velikog i tajnog uzbuđenja koje je uveliko prevazilazilo uspomene na fizičke predmete, a što ju je od
tada pa nadalje uvek opsedalo, obuzimalo je u napola zapamćenim snovima.
Da, eno velike elektronske mape sveta sa svojim kontinentima istačkanim sa hiljadama i hiljadama majušnih
svetala.
A preostala tri mračna zida izgledala su kao da su prekrivena finom žičanom mrežom, sve dok ne biste sh-
vatili u šta gledate: u beskrajnu puza- vicu iscrtanu mastilom koja je prekrivala svaki milimetar između poda i
plafona, izrastajući iz jedinstvenog korena u jednom uglu u milion sićušnih razgranatih linija, od kojih je
svaka bila okružena nebrojenim, pažljivo ispisanim imenima.
Marijus je ispustio zvučni uzdah dok se okretao naokolo, prenoseći pogled sa velike svetleće mape na gusto i
delikatno iscrtano porodično sta- blo. Arman se blago nasmešio tužnim osmehom, dok se Mael nekako
blago namrštio, iako je, zapravo, bio istinski zadivljen.
Ostali su zurili u tišini; Erik je znao za ovu tajnu; Luiju, onom najčovečnijem među njima, zasuzile su oči.
Danijel je posmatrao sa neskrivenom začuđenošću, a Kajman, očiju ispunjenih nečim tako sličnim tuzi, ne-
tremice je gledao u mapu kao da je nije ni video, kao da se još uvek nalazio negde duboko u prohujaloj
prošlosti.
Gabrijela je usporeno klimala glavom; ispustila je izvesni zvuk odobravanja, zadovoljstva.
„Velika porodica”, izustila je to jednostavno saznanje dok je gledala u Maharet.
Maharet je klimnula glavom.
Pokazala je na veliku razgranatu mapu sveta iza sebe, koja je prekri- vala južni zid.
Džesi je pogledom pratila ogroman i bujni sled majušnih svetala koja su se Jcretala preko mape, iz Palestine,
šireći se preko cele Evrope, pa dole u Afriku, zatim Aziju, a konačno na oba kontinenta Novog sveta. Bezbroj
majušnih svetala titralo je u nekoliko boja; a kada je Džesi namer- no zamaglila pogled, ugledala je ono što je
čitava ova rasutost zapravo pred- stavljala. Videla je, takođe, stara imena kontinenata, zemalja i mora
ispisana zlatnim slovima na staklu koje je prekrivalo trodimenzionalnu iluziju plani- na, ravnica i dolina.
„Ovo su moji potomci”, rekla je Maharet, „izdanci Mirjam, koja je bila moja i Kajmanova kći, kao i potomci
moga naroda, čija je krv bila u nama obema. Ta je krv bila nasleđivana ženskom linijom, kao što vidite pred
vama, i seže unazad šest hiljada godina.”
„Nezamislivo!” - prošaptala je Pandora. I ona je bila tužna, na ivici suza. Kakvu je samo melanholičnu lepotu
ona posedovala, veličanstvenu i nekako daleku, a opet od one vrste koja u sebi sadrži podsećanje na toplinu
koja kao da je nekoć bila njen sastavni deo, prirodan, preplavljujući. Činilo se kao da joj je ovo otkriće
nanosilo bol, podsećalo je na sve ono što je odavno izgubila.
,,To je sve'jedna ljudska porodica”, rekla je Meharet nežno. ,,A opet, nema naroda na ovom svetu koji na
neki način nij? njen deo. Potomci muške loze, krv naše krvi i onih ostalih, kojima se i ne zna broj, sigurno
pos- toje u ovolikom broju kao i oni čija su imena zapisana. Mnogi od onih koji su otišli u prostranstva velike
Rusije, Kine i Japana, i u ostale manje poz- nate krajeve, nisu predstavljeni ovim zapisom. Osim toga, nema
ni onih kojima sam, tokom proteklih vekova, iz određenih razloga izgubila svaki trag. Svejedno, njihovi po-
tomci negde tamo postoje! Nema naroda, rase ili zemlje koja u sebi nema nekog od Velike porodice. U Ve-
liku porodicu spada- ju Arapi, Jevreji, Englezi, Afrikanci; ona je indijska, mongolska, japanska i kineska. Sve u
svemu, Velika porodica je porodica svih ljudi.”
,,Da”, prošaptao je Marijus. Neverovatno je bilo videti osećanja na njegovom licu, ponovno blago rumenilo
Ijudske boje i prigušenu svetlost u njegovim očima koja uvek izmiče opisu. ,,Jedna porodica i sve
porodice...”, rekao je. Zakoračio je prema ogromnoj mapi i, neminovno, podigao ruke dok je posmatrao,
ispitujući put svetlosti koja se JcretaJa preko pažljivo iscr- tanog obrasca.
Džesi je osetila kako je atmosfera one davnašnje noći obuzima; a onda su negdašnje uspomene, zatitravši na
trenutak, neočekivano izbledele, kao da više nisu bile bitne. Sada se nalazila ovde, na okupu sa svim taj-
nama, stajala je nanovo u ovoj istoj prostoriji.
Približila se mračnoj i divno urađenoj gravuri na zidu. Pogledala je u mnoštvo majušnih imena zapisanih
crnim mastilom; zakoračila je unazad
i pogledom propratila cvetanje jedne specifične grane, jednog tankog i delikatnog izdanka, u nje-
govom blagom usponu prema stropu kroz na sto- tine raznolikih račvanja i zavijutaka.
Kroz blesak svih njenih sada ostvarenih snova, s ljubavlju je pomis- lila na sve one duše koje su činile Veliku
porodicu a za koje je znala; na mis- teriju nasleđa i prisnosti. Taj trenutak je za nju bio vanvremenski; neču-
jan; ona nije videla bela lica oko sebe kao svoje nove rodake, divna besmrtna bića zahvaćena zlokobnim
spokojem.
Nešto od stvarnog sveta je još uvek za nju bilo živo, nešto što je u njoj budilo strah i žalost, a možda i najdi-
vniju ljubav koju je ikada doživela.
u trenutku joj se učinilo da su prirodno i natprirodno verovatno bili jednako misteriozni. Posedovali su is-
tovetnu moć. Sva čuda besmrtnika nisu mogla da zasene ovaj razgranat, beskrajan i konkretan zapis. Velika
porodica.
Njena ruka se podigla kao da ima sopstvenu volju. U trenutku dok se svetlost odbijala sa Maelove srebrne
narukvice koju je još uvek nosila oko ruke, beščujno je spustila prste na zid. Stotine imena je bilo prekriveno
dlanom njene ruke.
,,Ovo je sada ugroženo”, rckao je Marijus glasom razneženitn tugom, očiju uprtih u mapu.
To je nju zaprepastilo, da je glas mogao da bude tako glasan, a opet tako nežan. Ne, pomislila je, niko neće
naneti zla Velikoj porodici. Niko neće povrediti Veliku porodicu!
Okrenula se ka Maharet; Maharet je gledala u nju. Evo nas ovde, pomislila je Džesi, na suprotnim krajevima
ove puzavice, Maharet i ja.
Strašan bol se nagomilavao u Džesi. Užasan bol. Biti izopštena od svega stvarnog, to je bilo neodoljivo, ali
sama pomisao da bi sve stvarno moglo da bude zbrisano bila je neizdrživa.
Tokom svih dugih godina provedenih u Talamaski, kada je imala priliku da vidi duhove i nespokojne duše,
poltergejste koji su mogli da pre- strave svoje zaprepašćene žrtve, vidovnjake koji su govorili čudnim jezici-
ma, oduvek je znala da na neki način natprirodno nikada nije moglo da ostavi dubok trag na prirodno. Ma-
haret je bila potpuno u pravu! Nevažno, da, bezbedno nevažno - u nemogućnosti da utiče!
Ali, sada je postojala pretnja da se to promeni. Nestvarno se pretvo- rilo u stvarno. Bilo je besmisleno stajati
u ovoj čudnoj sobi, među tim moćnim i naočitim likovima, i izgovoriti da se ovo ne može dogoditi. Tom
stvorenju, toj stvari zvanom Majka, data je mogućnost da posegne iza vela koji ju je tako dugo izdvajao od
očiju smrtnika i dodirne milion ljudskih duša.
Šta je Kajman video sada, kada je gledao u nju kao da ju je razumeo. Da li je u on u Džesi video svoju kćerku?
,,Da”, rekao je Kajman, „moja kćeri. I nemoj se plašiti. Mekare će doći. Mekare će ispuniti zavet. Velika
porodica će opstati.”
Maharet je uzdahnula.
,,Kada sam saznala da se Majka podigla, nisam mogla ni da sanjam šta će pokušati da uradi. Ona je krenula
da uništi svoju decu - da zatre zlo koje je poteklo iz nje, iz Kajmana, mene i sviju nas koji smo iz usamljenos-
ti delili tu moć - a to nisam mogla da dovedem u pitanje! Kakvo je naše pravo na život? Kakvo pravo mi
imamo na besmrtnost? Mi smo slučajna pojava; mi smo samo oličenje užasa. Iako i sama pohlepno priželjku-
jem da živim, iako je život ono što sada želim više nego ikad - ne mogu da kažem da je ona pogrešila kada je
usmrtila toliko...”
,,Ona će ubiti još mnoge od nas!” - očajnički je rekao Erik.
,,Ali, Velika ljudska porodica je sada ta koja potpada pod njenu senku”, rekla je Maharet. ,,Ovo je njihov
svet! A ona želi da ga učini svojim. Ukoliko...”
„Mekare će doći”, rekao je Kajman. Najjednostavniji osmeh se pojavio na njegovom licu. ,,Mekare će ostvar-
iti zavet. Ja sam od Mekare načinio ono što ona jeste da bi upravo sprovela taj čin. Sada je to prokletst- vo
naše, zajedničko.”
Maharet se nasmešila, ali je njen izraz lica bio neizmerno drugačiji. Bio je to izraz tuge, popustljivosti i
hladne radoznalosti.
,,Ah, kako možeš da veruješ u takvu usklađenost, Kajmane.”
,,Svi ćemo onda umreti!” - rekao je Erik.
„Mora da postoji način da je ubijemo”, rekla je Gabrijela ravnodušno, ,,a da ona ne ubije nas. Moramo da
razmislimo o tome, moramo da budemo spremni, moramo da napravimo neki plan.”
,,Ne možete izmeniti prokletstvo”, prošaptao je Kajman.
„Kajmane, ako smo nešto naučili”, rekao je Marijus, „onda je to činjenica da sudbina ne postoji. A, ako nema
sudbine, tada ne postoji ni prokletstvo. Mekare će doći da uradi ono na šta se zavetovala; možda je to sve
što ona sada zna ili pak sve ono što ona može da uradi, ali to ne znači da se Akaša ne može odbraniti od
Mekare. Da li ti misliš da Majka ne zna da se Mekare podigla? Zar ne misliš da je Majka videla i čula snove
njene dece?” ,,Ah, ali predskazanja imaju svoje načine da se ostvare”, rekao je Kajman. ,,U tome se i sastoji
čitava magija. Svi smo mi to razumeli u drevna vremena. Moć magije je moć volje; možda ćeš reći da smo svi
u tim mračnim vremenima bili geniji psihologije, da nas je mogla ubiti moć nečije namere. A snovi, Marijuse,
snovi su ništa drugo do deo velike kosmičke namere.”
,,Ne govorite o tome kao da je to već učinjeno”, rekla je Maharet. ,,Mi imamo još jedno sredstvo. Možemo
da iskoristimo razum. To stvorenje sada govori, zar ne? Ona razume šta joj se kaže. Možda možemo da učin-
imo da promeni mišljenje...”
,,Oh, ti si luda, zaista luda!” - rekao je Erik. ,,Ti ćeš razgovarati sa tim čudovištem koje krstari svetom i
spaljuje svoje potomstvo!” Iz minuta u minut ga je sve više obuzimao strah. „Šta ta stvar zna o razumu, ona
koja potpiruje neuke žene da dignu ruke na svoje muškarce? Ta stvar zna samo šta je ubijanje, smrt i nasilje,
to je sve što je ikada znala, što nam tvoja priča i dokazuje. Mi se ne menjamo, Maharet. Koliko si mi to samo
puta i sama rekla. Mi se samo sve više približavamo savršenstvu onoga što smo i pred- viđeni da budemo.”
,,Niko od nas ne želi da umre, Eriče”, rekla je Maharet strpljivo. Ali, nešto joj je iznenada odvratilo pažnju.
U istom trenutku i Kajman je to osetio. Đžesi je pogledom ispitivala oboje, pokušavajući da razume ono što
je videla. Tada je shvatila da je i kod Marijusa došlo do neke blage promene. Erik je bio skamenjen. Mael je,
na Džesino iznenađenje, usredsređeno zurio u nju.
Oni su čuli izvestan zvuk. Način na koji su gledali otkrivao je tu činjenicu: ljudi slušaju svojim očima; njihove
oči se pomeraju u skladu sa upijanjem zvuka u pokušaju da lociraju njegov izvor.
Erik je iznenada rekao:
„Mladi vampiri treba odmah da odu u podrum.”
„Nema svrhe”, rekla je Gabrijela. „Osim toga, ja želim da budem ovde.” Ona nije mogla da čuje taj zvuk, ali je
barem pokušavala.
Erik se obratio Maharet:
,,Da li ćeš dozvoliti da nas ona uništi, jednog po jednog?”
Maharet nije odgovorila. Okrenula je glavu veoma usporeno i pogledala u pravcu odmorišta.
Tada je i Džesi najzad začula taj zvuk. Bilo je sasvim sigurno da ga ljudske uši nisu mogle čuti; nalikovao je
zvučnom ekvivalentu zategnutosti koja nije vibrirala, a kretao se kroz nju isto kao i kroz bilo koju česticu ma-
terije u prostoriji. Preplavljivao je i dezorijentisao, i iako je videla da je Maharet razgovarala sa Kajmanom, a
da joj je ovaj odgovarao, nije mogla da čuje ono što su govorili. Budalasto je rukama prekrila uši. Nejasno je
videla da je Danijel učinio isto, ali su oboje znali da to nema svrhe.
Odjednom se činilo kao da je zvuk zaustavio vreme, da je zaustavio svaki pokret. Džesi je gubila ravnotežu;
povukla se prema zidu; zurila je u mapu preko puta nje kao da je želela da joj ona na neki način pomogne.
Zurila je u blagi potok svetlosti koji se protezao iz Male Azije na sever i jug.
Nekakav nejasan, nečujni metež ispunio je prostoriju. Svaki zvuk je najzad iščezao, iako je vazduh zvečao za-
glušujućom tišinom.
U snu bez zvukova, činilo se, videla je lik vampira Lestata koji se pojavio na vratima; videla ga je kako hrli u
Gabrijelino naručje; videla je Luija koji je pošao prema njemu a onda ga zagrlio. Zatim je videla vampira
Lestata kako gleda u nju - uhvatila je bleske slika posmrtne gozbe, blizank- inja, tela na oltaru. On nije znao
šta sve to predstavlja! On nije znao.
Kada je to shvatila, bila je zaprepašćena. Tada je videla onaj trenu- tak na pozornici kada se nesumnjivo bo-
rio da prepozna neku nestalnu sliku u trenutku kada su se razdvajali.
A sada, kada su ga ostali privlačili sebi, ponovo ga grlili i ljubili - čak mu je i Arman prišao širom otvorenih
ruku - podario joj je najnežniji osmeh.
„Džesi”, rekao je.
Zurio je u ostale, u Marijusa, u ta hladna i iznurena lica. Kako mu je samo bila bela koža, potpuno bela, a
opet je iz njega izbijala toplina, bujnost, skoro dečje uzbuđenje - to je bilo potpuno isto kao i ranije.
— Sedela je na začelju stola, iščekujući ih; bila je tako mirna, tiha, jrtjHL'v dok je ljubičasti ogrtač davao
njenoj koži duboku, čulnu vPjKiV svetlucavost u odsjaju vatre.
* Ivice njenog lica bile su pozlaćene sjajem plamenova, a u tamnom prozorskom staklu ono se jasno
odražavalo, kao u besprekornom ogledalu, tako da je i njen odraz delovao stvarno, kao da lebdi napolju, u
prozračnoj noći.
Bila je uplašena. Zastrašena zbog njih i mene. Čudno, ali plašila se i za sebe. Ta slutnja bila je nalik čistoj jezi.
Strepela je i za sebe, za nju koja je bila sposobna da uništi sve ono što sam ja ikada voleo.
Na vratima sam se okrenuo i ponovo poljubio Gabrijelu. Njeno telo se na trenutak potpuno oslonilo na
moje, a onda se njena pažnja usmerila ka Akaši. Osetio sam blago podrhtavanje njenih ruku dok mi je dodiri-
vala lice. Pogledao sam u Luija, mog naizgled krhkog Luija, koji je odisao privid- nom nepobedivom pribra-
nošću. A Arman, on je i dalje bio onaj isti deran anđeoskog lica. Najzad sam shvatio da su oni koje volite jed-
nostavno... oni koje volite onakvima kakvi oni jesu.
Marijus je bio sav ukrućen od besa dok je ulazio u prostoriju; ničim to nije mogao prikriti. Zurio je u mene...
onog koji je usmrtio one uboge i bespomoćne smrtnike i ostavio ih razbacane na planini. On je znao, zar ne?
Ni sav sneg ovog sveta to nije mogao prikriti. Trebaš mi, Marijuse. Trebaš nam.
Njegov um je bio prikriven, kao uostalom i umovi sviju njih. Da li su oni mogli da sakriju svoje tajne od nje?
Dok su punili prostoriju, stao sam sa njene desne strane, kako je i želela da učinim, a i zato jer sam ja osećao
da mi je tu mesto. Pokazao sam Gabrijeli i Luiju da sednu preko puta, blizu, gde ih mogu videti. Izgled Lui-
jevog lica, tako pomirljiv a opet žalostiv, pogodio me je.
Crvenokosa žena, ona drevna po imenu Maharet, sela je na suprotan kraj stola, pored samih vrata. Marijus i
Arman su se smestili sa njene desne strane. Sa njene leve strane nalazila se mlada crvenokosa devo- jka,
Džesi. Maharet je delovala potpuno povučeno, sabrano, kao da je ništa nije moglo uzbuditi. Ali, bilo je pril-
ično lako odgonetnuti zašto je to tako. Akaša nije mogla da povredi ovo stvorenje; niti onog drugog drevnog,
Kajmana, koji je sada seo sa moje desne strane.
Onaj po imenu Erik očigledno je bio prestravljen. Nevoljno je uopšte seo za sto. I Mael se plašio, ali se,
pomešan sa strahom, u njemu ras- plamsavao bes. Zurio je u Akašu i činilo se kao da mu uopšte nije bilo
stalo da prikrije svoje raspoloženje.
A Pandora, prekrasna smeđooka Pandora, izgledala je sasvim pri- brano dok je zauzimala svoje mesto kraj
Marijusa. Akašu nije čak ni pogledala. Gledala je kroz staklene zidove, očima koje su se polako, dražesno,
pokretale dok je gledala u šumu, u redove i redove nepregledne šume sa prugama kore sekvoja i bodljikavim
zelenilom.
Jedini koji je izgledao potpuno bezbrižno bio je Danijel. I njega sam, takođe, video na koncertu. Nisam ni
sanjao da je Arman bio sa njim! Nisam osetio ni najmanji trag Armanovog prisustva na tom događaju. Samo
kad pomislim, bez obzira na to šta smo jedan drugom sve rekli tokom vremena, da je sve to sada izgubljeno.
A, opet, to nije moguće, zar ne? Provešćemo mi još vremena zajedno, Arman i ja, svi mi skupa. Danijel je to
znao, lepi Danijel, novinar sa svojim malim kasetofonom koji je, na neki način, zajed- no sa Luijem u ulici
Disidero, sve ovo započeo! To je i razlog što je delovao tako pribrano dok je posmatrao Akašu i znalački is-
traživao situaciju, iz min- uta u minut.
Pogledao sam u crnokosog Santina - biće prilično Jcraljevskog držanja, koje me je procenjivalo. Iako se ni on
nije plašio, očigledno je bilo da je bio očajnički zabrinut šta će uslediti. Kada je pogledao u Akašu, bio je za-
panjen njenom lepotom; ona je u njemu dotakla neku duboku ranu. Na trenutak je zatitrala stara vera; vera
koja je njemu značila više od pukog preživljavanja, vera koja je bila gorko spaljena.
Nije bilo vremena da ih sve upoznam, da procenim veze koje su ih spajale, da priupitam za značenje one
čudne vizije - dve crvenokose žene i telo majke, koju sam nanovo ugledao u trenutku kada sam pogledao u
Džesi.
Pitao sam se da li mogu da pročitaju moje misli i u njima pronadu sve ono što sam se svojski trudio da prikri-
jem; stvari koje sam neumitno i sam od sebe sakrivao.
Gabrijelino lice postalo je nečitljivo. Njene sive oči su se smanjile, kao da je time htela da odagna svu svet-
lost i boju; pogled je usmeravala čas na mena, pa na Akašu, i ponovo tako, kao da je pokušavala nešto da sh-
vati.
Preplavila me je iznenadna jeza, koja je možda sve vreme i bila prisutna. Znao sam da se oni nikada neće
potčiniti. Nešto duboko usađeno to će sprečiti, kao što je to bilo i u mom slučaju. Sudbonosna odluka biće
donesena pre nego što svi budemo napustili ovu prostoriju.
Na trenutak sam bio paralisan. Iznenada sam posegnuo i dohvatio Akašinu ruku. Osetio sam kako joj prsti
nežno obuhvataju moje.
„Ćuti, prinče moj”, izgovorila je, nenametljivo i ljubazno. ,,Ono što osećaš u ovoj sobi je smrt, smrt vere i
ograničenja. Ništa više”. Pogledala je u Maharet. „Možda i smrt snova”, rekla je, ,,koji je trebalo odavno da
izumru.” Maharet je izgledala beživotno i povučeno kao neko ljudsko stvorenje. Njene su ljubičaste oči bile
iznurene, krvave. Iznenada sam shva- tio zašto je to bilo tako. To su bile ljudske oči. One su umirale u njenoj
glavi. Njena krv ih je iznova i iznova ispunjavala životom, ali ne zadugo. I previše je sićušnih živaca u njenom
sopstvenom telu bilo mrtvo.
Ponovo sam ugledao viziju iz snova. Blizankinje, telo koje je ležalo pred njima. Šta ih je vezivalo?
,,To nije ništa”, prošaptala je Akaša. ,,To je nešto davno zaboravl- jeno; sada više ne treba tražiti odgovore u
davno prohujaloj istoriji. Mi smo prevazišli istoriju, jer istorija je izgrađena na greškama, a mi ćemo započeti
sa istinom.”
Marijus je odmah progovorio:
,,Da li postoji nešto što bi te ubedilo da se okaneš svoje namere?” Njegov glas bio je mnogo prigušeniji nego
što sam očekivao da će biti. Sedeo je nagnut napred, ruku prekrštenih, u pozi nekog ko je ulagao sav svoj
trud da bude priseban. „Mi želimo da se okaneš iluzija. Naša je volja da prestaneš da se mešaš.”
Akašini prsti se stegoše oko mojih. Crvenokosa žena je sada svojim zakrvavljenim ljubičastim očima zurila u
mene.
„Akaša, preklinjem te”, rekao je Marijus. „Zaustavi ovu pobunu. Nemoj više da se prikazuješ smrtnicima; ne
izdaj dalja naređenja.”
Akaša se blago nasmejala.
„A, zašto da ne, Marijuse? Zato što to strašno uznemirava tvoj dragoceni svet, svet koji posmatraš sa strane
poslednjih dve hiljade godina. To je isto kao što ste vi Rimljani nekada u areni posmatrali borbu na život i
smrt kao da je u pitanju bila zabava ili pozorište. Za vas su činjenice kao patnja i smrt bile prilično beznača-
jne, sve dok je bilo reči o vašem zado- voljstvu, zar ne?”
„Shvatam šta ti je cilj”, rekao je Marijus. „Akaša, nemaš pravo na to.” „Marijuse, i tvoj dragi učenik mi je
izložio te izanđale razloge”, odgovorila je. Njen glas je sada bio ublažen i začinjen strpljenjem kao i nje-
gov. ,,Ono što je još značajnije, ja sam im se podavala na hiljade puta. Šta ti misliš koliko sam se dugo izla-
gala i slušala molitve sveta, razmišljala o načinu da jednom za svagda okončam beskrajni krug ljudskog
nasilja? Sada je nastupio trenutak da vi saslušate ono što ja imam da kažem.”
,,Da li i mi treba da učestvujemo u tome?” - upitao je Santino. ,,Ili ćemo i mi biti uništeni kao i ostali?” Način
na koji je govorio više je iskazi- vao njegovu impulsivnost nego aroganciju.
Tada je prvi put crvenokosa žena iskazala tračak osećanja. Njene su se iznurene oči istog trenutka usred-
sredile na njega, dok su joj usta bila napeto stisnuta.
,,Vi ćete biti moji andeli”, odgovorila je nežno Akaša kada je usmerila svoj pogled ka njemu. ,,Vi ćete biti moji
bogovi. Ali, ako odlučite da me ne pratite, uništiću vas. A što se tiče onih drevnih među vama, onih starih ko-
jih se ne mogu tek tako lako rešiti...”, ponovo je pogledala u Kajmana i Maharet, ,,ako se okrenu protiv
mene, oni će biti kao đavoli koji mi se suprotstavljaju. Tada će sve čovečanstvo pohrliti da ih uhvati, a oni će
svojom odbranom dobrano poslužiti mojom nameri. Ali, ono što ste nekada imali - svet kojim ste krišom tu-
marali - nikada više neće kao takav postojati.”
Činilo se kao da je Erik počeo da gubi svoju nemu borbu sa stra- hom. Pokrenuo se kao da je imao nameru
da ustane i napusti prostoriju.
„Strpljenja”, rekla mu je Maharet gledajući u njega. Ponovo je usmerila svoj pogled na Akašu.
Akaša se nasmešila.
,,Kako je moguće”, upitala je Maharet prigušenim glasom, „prekinu- ti krug nasilja još razuzdanijim nasiljem?
Ti uništavaš muškarce ljudske vrste. Šta bi trebalo da bude ishod takvog jednog brutalnog čina?”
,,Ti znaš šta je ishod isto tako dobro kao i ja”, rekla je Akaša. ,,On je i previše jednostavan i suviše prefinjen
da se ne bi mogao shvatiti. Takav ishod je bio nezamisliv sve do sada. Sve one vekove sam .provela sedeći na
prestolu Marijusovog svetilišta; sanjala sam o Zemlji nalik vrtu, o svetu u kojem bića žive bez patnje koju
sam mogla da čujem i osetim. Sanjala sam
o tome da ljudi postižu mir bez tiranije. A tada sam iznenada shvatila svekoliku jednostavnost svega
toga; bilo je to kao svitanje zore. Jedina bića koja mogu da ostvare taj san su žene; ali samo ukoliko svi
muškarci - ili skoro svi - budu uklonjeni.
,,U proteklim vremenima, tako nešto ne bi bilo ostvarivo. Ali, sada je to lako: postoji ogromna tehnologija
koja to može da podrži. Nakon početnog pročišćenja, biće moguć izbor pola kod dece; neželjena nerođena
deca mogu biti milosrdno odstranjena, kao što to mnogi danas primenjuju bez obzira na pol deteta. Ali, sada
zaista nema potrebe da raspravljamo o toj strani čitave stvari Vi niste budale, nijedno od vas, bez obzira na
to koliko ste osetiljivi ili plahoviti.
,,Vi, kao i ja, dobro znate da će nastupiti univerzalni mir ukoliko muška populacija bude svedena na razmeru
jedan muškarac naspram stot- inu žena. Svi oblici nasumičnog nasilja biće okončani zasvagda.
„Vladavina mira biće nešto što svet nikada do sada nije spoznao. A tada, i samo tada, muškoj populaciji će
biti dozvoljeno da se postepeno povećava. Ali, da bi se promenila koncepcija stvarnosti, muškarci prvo
moraju da nestanu. Ko to može da opovrgne? Možda nije neophodno da se ostavi u životu čak ni jedan
muškaiac na stotinu žena. Ali, to je plemenito, te stoga to i dopuštam. Barem u početku.”
Mogao sam da vidim da se Gabrijela spremala da progovori. Pokušao sam da joj bez glasa dam znak da ćuti,
ali ona na to nije obraćala pažnju.
„Dobro, posledice su očigledne”, rekla je. „Ali, kada govoriš u ter- minima opšteg uništenja, tada pitanje
mira postaje besmisleno. Ti Zemlju lišavaš polovine svetske populacije. Kada bi muškarci i žene bili rođeni
bez ruku i nogu, ovo bi, takođe, mogao da bude spokojan svet.”
„Muškarci zaslužuju ono što će ih zadesiti. Kao rod, oni će požnjeti ono što su sami posejali. I zapamtite, ja
ovde govorim o privremenom čišćenju - nekoj vrsti odstupanja. Upravo ta jednostavnost i čini da ono izgleda
tako divno. Sveukupno, životi tih muškaraca nisu izjednačeni sa životima žena, koje su tokom vekova bile
ubijane rukama muškaraca. Vi to vrlo dobro znate, kao i ja. A sada mi recite, koliko je muškaraca bilo usm-
rćeno rukom žene? Kada biste povratili u život svakog onog muškarca kojeg je ubila žena, da li mislite da bi
tih stvorenja bilo dovoljno da ispuni ovu kuću?
„Svejedno, ništa od toga nije važno. Svi mi znamo da je ono što govorim istina. Ono što jeste važno - ono što
je istinski bitnije i veličanstvenije od samog poduhvata - jeste to da sada posedujemo sredst- va da to i ost-
varimo. Ja sam neuništiva. Vi ste pripravni da budete moji anđeli. Ne postoji niko ko bi mogao uspešno da
nam se suprotstavi. ”
,,To nije istina”, rekla je Maharet.
Majušni blesak besa zarumeneo je Akašine obraze - veličanstveno crvenilo koje je potom iščilelo, ostavivši je
nečovečnog izgleda kao i ranije.
„Govoriš mi da ti možeš da me sprečiš?” - upitala je dok su joj se usta stiskala. „Sasvim si nepromišljena kada
mi tako nešto predlažeš. Da li ćeš dopustiti smrt Erika, Maela i Džesike kako bi mi to dokazala?”
Maharet nije odgovorila. Mael je bio vidno potresen, ali ne strahom već besom. Pogledao je u Džesi, u Ma-
haret, pa onda u mene. Mogao sam da osetim njegovu golemu mržnju.
Akaša je nastavila da zuri u Maharet.
,,0h, ja te itekako dobro poznajem, veruj mi”, nastavila je Akaša, glasom koji je polako postajao nežniji.
„Znam da si proživela sve ove godine nepromenjena. Videla sam te na hiljadu puta kroz oči drugih; znam da
sada sanjaš o tome da ti je sestra živa. Možda i jeste, u nekom jadnom i bednom obliku. Sasvim mi je jasno
da je tvoja mržnja prema meni samo narasla i da se strino prisećaš onih davnih, tako davnih vremena, samih
početaka kao da bi tamo mogla da iznađeš neki odgovnr ili razlog za sve ovo što se sada_ dešava. Ali, kao što
si mi i sama tada davno rekla, kada smo razgovarale u palati od blatnjavih cigala na obalama reke Nil, ne
postoje ni odgovori ni razlozi. Ništa ne postoji! Postoje vidljive i nevidljive stvari; a užasne stvari se mogu do-
goditi i najnevinijima od nas. Zar ne vidiš - to podjednako važi za ono što ja sada činim kao i za sve ostalo.”
Maharet ni ovog puta nije odgovorila. Sedela je skamenjeno, a samo se u njenim divnim tamnim očima nazi-
rao jedva uočljiv trag onoga što je moglo biti bol.
„Ja ću stvoriti odgovore i razloge”, rekla je Akaša sa trunkom srdžbe u glasu. ,,Ja ću stvoriti budućnost; ja ću
definisati dobrotu; ja ću odrediti šta je mir. Ja se ne pozivam na mitske bogove, boginje ili duhove kako bih
opravdala svoja dela, ja se ne pozivam na apstraktnu moralnost. Ne pozi- vam se ni na istoriju! Ja ne bauljam
po prljavštini tražeći majčino srce i majčin mozak!”
Drhtaj je prostrujao telima prisutnih. Na Santinovim usnama je zaigrao jedva raspoznatljiv osmeh gorčine.
Lui se, nekako zaštitnički, okren- uo prema nemom Maharetinom liku.
Marijus je bio zabrinut da ovo što je govorila ne ode i previše
daleko.
„Akaša”, rekao je preklinjući, „čak i kada bi sve to što si smislila bilo moguće, čak i da se tome populacija sm-
rtnika na usprotivi, a muškarci ne iznađu nekog načina da te unište mnogo pre nego što se taj plan ostvari...”
,,Ti si budala, Marijuse, ili možda misliš da sam to ja? Zar ti misliš da ja ne znam na šta je ovaj svet spreman?
Zar ti misliš da ja ne znam iz čega se sastoji um savremenog čoveka - apsurdna mešavina divljaštva i
tehnološke dovitljivosti?”
„Kraljice moja, da, ja mislim da ti toga uopšte nisi svesna”, rekao je Marijus. „Zapravo, ja zaista mislim da ti
ne znaš ono što misliš da znaš. Smatram da tvoj um ne može da prihvati celokupnu zamisao onoga šta svet
danas pr^dstavlja. Niko od nas nije sposobar to da shvati, jer se ona i previše razlikuje, i suviše je ogromna.
Mi pokušavamo da je dokučimo razumom, ali
nam to ne polazi za rukom. Ti poznaješ svet; ali to nije ovaj svet; to je svet koji si izabrala iz gomile drugih
svetova, a razlozi za to obitavaju u tebi.”
Zavrtela je glavom dok ju je spopadao još jedan napad besa.
,,Ne poigravaj se s mojim strpljenjem, Marijuse”, rekla je. ,,Ja sam vas poštedela iz veoma jednostavnih ra-
zloga. To je bila Lestatova želja, ali i zato što ste jaki i što mi možete biti od pomoći. Ali, to je to i to je sve,
Marijuse. Trebalo bi to da poštuješ.”
Nastala je muč&a tišina. Svakako da je shvatao da ona laže. Ja sam to znao. Ona ga je volela, i to ju je
ponizilo, tako da je iznašla načina da ga povredi. I jeste. Nemo je progutao svoj bes.
,,Čak i kada bi bilo moguće to učiniti”, nastavio je pažljivo, ,,da li možeš iskreno da tvrdiš da su ljudska bića
zaista bila tako okrutna da zaslužuju kaznu kao što je ta?”
Osetio sam olakšanje. Znao sam da će imati hrabrosti, znao sam da će iznaći neki način da čitavoj stvari da
nekakav dublji smisao, bez obzira na to koliku mu je pretnju ona predstavljala. On će reći sve ono što sam se
ja borio da kažem.
,,Ah, sada te se gnušam”, odgovorila je.
„Akaša, dve hiljade godina sam te čuvao”, rekao je. „Nazovi me kako ti je volja, Rimljaninom u areni, ako
želiš, i pričaj mi priče o prohujal- im vremenima. Kada sam kleknuo pred tvoje noge, molio sam te da mi pre-
neseš znanje. Ali, ono čemu sam bio svedok, u tom kratkom periodu, ispunilo me je strahopoštovanjem i
ljubavlju prema svemu onom što je smrtno; video sam misaone revolucije i uspon filozofija za koje sam
verovao da su nemoguće. Zar se ljudska rasa i sama ne kreće upravo prema zamisli mira koju i sama
priželjkuješ?”
Njeno je lice bilo slika prezira.
„Marijuse”, rekla je, ,,ovo je jedan od najkrvavijih vekova u istoriji čovečanstva. O kakvim ti duhovnim rev-
olucijama govoriš kada je jedna mala evropska zemlja istrebila na milione ljudi, i to samo zbog ćudi jednog
ludaka, kada su se čitavi gradovi istopili u zaborav usled dejstva bombi? U ovom veku deca pustinjskih ze-
malja na istoku ratuju sa drugom decom u ime drevnog despotski nastrojenog boga? Marijuse, žene širom
sveta ispira- ju plodove svojih materica u javne odvode. Lelek gladnih je zaglušujući, a opet ih ne čuju oni bo-
gati, koji uživaju u svojim tehnološki unapređenim zamkovima; bolesti bujaju među izgladnelima na svim
kontinentima, dok imućni u velelepnim bolnicama traće bogatstva na kozmetičke tretmane i obećanje
večnog života putem pilula i bočica.” Tiho se nasmejala. ,,Da li su ikada krici umirućih tako gromoglasno tut-
njali u ušima onih među nama k°ji ih mogu čuti? Da li je ikada bilo proliveno više krvi?”
Mogao sam da osetim Marijusovu uznemirenost. Mogao sam da osetim strast koja je činila da čvrsto stisne
pesnice i u svojoj duši pronađe odgovarajuće reči.
,,Ima nečeg što ti ne možeš da vidiš”, najzad je izgovorio. ,,Ima nečeg što ti nikako ne možeš da razumeš.”
,,Ne, dragi moj. Nema ničeg pogrešnog u mom načina posmatranja stvari. Nikada nije ni bilo. Ti si taj koji
odbija da 'ndi. Oduvek si bio takav.” „Pogledaj napolje, u šumu!” - rekao je, pokazujući na staklene zidove
oko nas. „Izaberi jedno drvo; opiši ga, ako želiš, u pogledu onoga šta ono uništava, šta izaziva i onoga što ne
postiže, i dobićeš čudovište sačinjeno od nezajažljivog korenja i neodoljivog impulsa koji proždire svet- lost
drugih biljaka, izjeda njihove hranljive sastojke, usisava njihov vazduh. Ali, to nije jedina istina o drvetu, uko-
liko ta dešavanja posmatramo kao sas- tavni deo prirodnih ciklusa; a kada kažem priroda ja ne mislim ni na
šta sveto, već samo na čitavu sliku, Akaša. Ja mislim na širu šemu koja obuh- vata sve.”
„Dakle, sada ćeš da napraviš izbor svih razloga za optimizam”, rekla je, ,,kao što si oduvek i činio. Ma, hajde.
Ispitaj umesto mene zapadne gradove, gde čak i siromašni dnevno dobijaju porciju mesa i povrća, i potvr- di
mi da je glad nestala. Pa, tvoj učenik mi je već ispričao dovoljno tih budalaština, tih idiotskih besmislica na
kojima se oduvek i zasnivalo samozadovoljstvo bogatih. Svet je propao u izopačenosti i haosu; on je sada
ono što je oduvek i bio, ili nešto još gore od toga.”
,,Oh, ne, uopšte nije tako”, rekao je postojano. „Muškarci i žene su stvorenja koje uče. Ako ti ne vidiš sve
ono što su oni do sada spoznali, onda si slepa. Oni su večito promenljiva bića, oni se stalno usavršavaju, šire
vidike i kapacitet svoje ljubavi. Nisi pravedna prema njima kada o ovom veku govoriš kao o najkrvavijem, ti
ne vidiš svetlost koja sjaji još blistavije naspram mraka, ti ne vidiš evoluciju ljudskog duha!”
Ustao ie sa mesta na kojem je sedeo za stolom i prišao joj sa leve strane. Seo je na prazno mesto između nje
i Gabrijele. Zatim je posegnuo i podigao njenu ruku.
Bio' sam uplašen dok sam ga gledao. Bojao sam se da mu neće dozvoliti da je dodirne; ali, njoj se izgleda
svideo ovaj manir, jer se samo nasmešila.
„Istina je ono što kažeš za rat”, rekao je podilazeći joj, a istovre- meno se boreći sa sopstvenim dosto-
janstvom. ,,Da, i ja sam takođe čuo krike umirućih, svi smo ih mi čuli tokom svih proteklih ^oba; čak i sada je
svet uznemiren svakodnevnim izveštajima o oružanim sukobima. Ali, ja gov- orim o protestima protiv tih
užasa; to je stav koji u prošlosti nije bio moguć. Upravo je netrpeljivost misaonih muškaraca i žena na vlasti,
koji prvi put u istoriji čovečanstva zaista žele da stave tačku na nepravdu u bilo kom obliku, istinski pokaza-
telj ovoga o čemu govorim.”
,,Ti govoriš o intelektualnom stavu nekolicine pojedinaca.”
,,Ne”, rekao je. ,,Ja govorim o filozofiji promene; govorim o idealiz- mu iz kojeg će proizaći stvarnos*. Akaša,
koliko god da su grešni, mora im se dati vremena da usavrše sopstvene snove, zar ti to nije jasno?”
,,Da!” Bio je to Lui koji je uzviknuo.
Srce mi se spustilo u pete. Tako je ranjiv. Ako ona bude okrenula svoj bes ka njemu... Ali, on je nastavio da
govori tiho i prefinjeno, što mu je i bilo svojstveno:
,,To je njihov, a ne naš svet”, rekao je ponizno. „Sigurno je da smo ga mi izgubili onog trenutka kada smo bili
lišeni smrtnosti. Mi sada nemamo prava da prekidamo njihovu borbu. Ako to uradimo, otećemo im pobede
koje su ih i previše koštale! Cak je i u poslednjih stotinu godina nji- hov razvoj bio čudesan; oni su ispravili
greške koje je čovečanstvo smatralo neizbežnim; po prvi put su razvili koncept istinske porodice ljudi.”
,,Dirnuo si me svojom iskrenošću”, odgovorila je. „Poštedela sam te samo zato što te Lestat voli. A sada mi je
i poznat razlog te ljubavi. Mora da si veoma hrabar čim mi se obraćaš tako iskreno. Međutim, ti si najkr-
voločniji od svih ovde prisutnih besmrtnika. Ti ubijaš svoje žrtve bez obzira na starosnu dob, pol ili volju za
životom.”
,,Ubij me, onda!” - odgovorio je. ,,To i priželjkujem. Ali nemoj da ubijaš ljudska bića! Nemoj da se mešaš u
njihove stvari. Čak i kada ubijaju jedni druge! Daj im vremena da vide da se njihova vizija ostvaruje; pruži
gradovima Zapada, koliko god da su korumpirani, vremena da svoje ideale prenesu i u svet obasut patnjom i
pokvarenošću.”
„Vreme”, rekla je Maharet. „Možda je to ono što tražimo. Vreme. I to je ono što moraš da nam pružil.”
Nastala je stanka.
Akaša nije želela da ponovo gleda u ovu ženu; nije želela ni da je sluša. Osetio sam da je ustuknula. Povukla
je šaku iz Marijusovog stiska; nešto duže je zadržala pogled na Luiju, zatim se okrenula ka Maharet kao da je
to bilo neizbežno, a lice joj je postalo usredsređeno i skoro okrutno. Ali, Maharet je nastavila da govori:
,,Ti si vekovima u tišini smišljala moguća rešenja. Šta za tebe, u tom smislu, predstavlja i narednih stotinu go-
dina? Sigurno se nećeš raspravljati u pogledu činjenice da je protekli vek na ovoj zemlji bio nesporno nešto
što nismo mogli da pretpostavimo ili zamislimo - i da njegova tehnološka dostignuća verovatno mogu da
pruže hranu, krov nad glavom i zdravlje svim narodima na Zemlji.”
,,Zar je to zaista tako kako kažeš?” - odgovorila je Akaša. Duboka žestoka mržnja grejala je njeno lice dok je
govorila. ,,Evo šta su tehnološka dostignuća donela svetu. Ona su ga darivali otrovnim gasom, bolestima
nastalim u laboratorijama i bombama koje mogu da unište čitavu planetu. Ona su svetu pružila nuklearne
nesreće, koje su zarazile hranu i vodu celih kontinenata. Vojske čine ono što su oduvek i činile, samo što
ovog puta koriste savremena dostignuća. Najbolji pripadnici jednog naroda bili su ubijeni samo u toku
jednog sata u snegom prekrivenoj šumi; inteligencija jednog naroda, uključujući i sve one koji su nosili
naočare, bila je sistem- atski pobijena. U Sudanu, žene još uvek zlostavljaju po običajnom pravu kako bi is-
poštovale volju svojih muškaraca; u Iranu, deca trče pravo u sus- ret puščanoj paljbi!”
,,Ne može biti da je to sve što si uočila”, rekao je Marijus. ,,Ja ne verujem u to. Akaša, pogledaj me. Pogledaj
me, najljubaznije te molim, i pokušaj da razumeš ovo o čemu ti govorim.”
„Nema značaja to da li mi ti veruješ ili ne!” - rekla je prvi put sa suzdržanim besom. ,,Ti nisi prihvatio ono što
sam sve vreme pokušavala da ti kažem. Nisi pokleknuo pred jasnim slikama koje sam ti davala. Zar ti ne
razumeš poklon koji ti nudim? Ja ću te spasiti! A šta si ti ako to ne učinim! Običan ispijač krvi, ubica!”
Nikada je nisam video tako uzbuđenu. Dok se Marijus pripremao da joj odgovori, zapovednički mu je ukazala
da ućuti. Pogledala je u Santina i Armana.
,,Ti, Santino”, rekla je. ,,Ti, koji si bio vođa rimske Dece Mraka kada su ona verovala da su kao đavoljevi sled-
benici izvršavala božju volju - da li se ti sećaš kako to izgleda kada imaš cilj? A ti, Armane, vođo pariskog
kovena, da li se sećaš kada si bio svetac tame? Tvoje se mesto nalazilo između nebesa i pakla. Ja ti ponovo
to nudim, i to nije varka! Zar ne možeš sada ponovo da posegneš za svojim izgubljenim idealima?”
Nijedno od njih nije joj odgovorilo. Santino je bio užasnut; rana u njemu je krvarila. Na Armanovom licu ocr-
tavalo se samo strašno očajanje.
Preplavio ju je mračan, fatalistički izraz. Svaki njen pokušaj pokazao se jalovim. Nijedan od njih nije želeo da
joj se priključi. Pogledala je u Marijusa.
„Tvoj dragocen ljudski rod!” - rekla je. „Ništa on nije naučio tokom ovih šest hiljada godina! Ti meni govoriš o
idealima i ciljevima! Bilo je ljudi na dvoru moga oca u Uruku koji su znali da gladni moraju biti nahranjeni. Da
li ti znaš šta je tvoj savremeni svet? Televizori su njegovi tabernakli čuda, a helikopteri su njegovi anđeli sm-
rti!”
„Dobro, onda, kako ti zamišljaš svoj svet?” - upitao je Marijus. Ruke su mu drhtale. ,,Ti ne veruješ da će se
žene boriti za svoje muškarce?” Nasmejala se. Okrenula se ka meni.
,,Da li su se borile u Šri Lanki, Lestate? Da li su se borile na Haitiju? Da li su se borile na Linkonosu?”
Marijus je zurio u mene. Čekao je da odgovorim, da ga podržim. Želeo sam da izložim argumente, da poseg-
nem za nitima koje mi je dao i da nastavim dalje. Ali, u mom umu nije bilo ičeg drugog do praznine.
„Akaša”, rekao sam. ,,Ne nastavljaj sa ovim krvoprolićem. Molim te. Nemoj više lagati ljudska bića i nemoj ih
više zbunjivati.”
Eto, izložio sam, okrutno i bez okolišanja, jedinu istinu koju sam mogao da kažem.
,,Da, to je suština”, rekao je Marijus tonom koji je ponovo bio obazriv, uplašen i skoro preklinjući. „Sve je to
laž, Akaša; još jedna praznoverna laž! Zar ih nismo svih ovih vekova imali dovoljno? I to baš sada, od svih
vremena, kada se svet budi iz dugovekovnih obmana, kada je svrgnuo svoje stare bogove!”
„Laž?” - upitala je. Povukla se kao da ju je fizički povredio. „Šta ti smatraš lažima? Da li sam ih lagala kada
sam im rekla da ću uspostaviti vla- davinu mira na Zemlji? Da li sam lagala kada sam im rekla da sam ja ta
koju su iščekivali? Ne, nisam lagala. Ono što ja za njih mogu da uradim jeste da im pružim jedinstveni delić
istine koju nikada nisu imali! Ja sam ono što oni misle da jesam. Ja sam večna, svemoćna, i ja ću ih štititi...”
„Štititi?” - upitao je Marijus. „Kako ih ti možeš zaštititi od njihovih najsmrtonosnijih protivnika?”
„Kojih protivnika?”
„Bolesti, moja kraljice. Smrti. Ti nisi iscelitelj. Ti ne možeš pružiti život niti ga spasiti. A oni će očekivati takva
čuda. Sve što ti možeš jeste da ubijaš.”
Muk. Mir. Njeno lice je iznenada postalo beživotno kao nekoć u svetilištu; zurila je ispred sebe, i bilo je
nemoguće prepoznati da li su u njenom umu vladali strašna praznina ili duboke misli.
Nije bilo nikakvog zvuka osim drveta koje je zacvrčalo i palo u vatru. „Akaša”, prošaptao sam. „Vreme je ono
što je Maharet tražila od tebe. Jedan vek. To je tako malo.”
Zbunjeno me je pogledala. Mogao sam da osetim smrt kako mi diše u lice, smrt koja je bila tako blizu kao što
je bila godinama i godinama unazad, kada su me vukovi saterali u smrznutu šumu, a ja nisam mogao da se
uspentram dovoljno visoko da bih dohvatio grane jalovog drveća i spasem se.
,,Vi ste svi moji neprijatelji, zar ne?” - prošaptala je. ,,Čak i ti, prinče moj. I ti si postao moj neprijatelj.
Ljubavnik i neprijatelj u isto vreme.”
„Volim te!” - rekao sam. ,,Ali, ne mogu te lagati. Ja nisam sposoban da verujem u ono u šta ti veruješ! To je
pogrešno! Upravo ta jednostavnost i elegancija, o kojima pričaš, sve to čini tako pogrešnim!”
Njen je pogled hitro preleteo preko svih njih. Erik se ponovo nalazio na granici paničnog straha. Mogao sam
da osetim srdžbu koja je dostizala vrhunac kod Maela.
„Zar niko od vas neće stati na moju stranu?” - prošaptala je. „Zar niko od vas neće posegnuti za tim čarob-
nim snom koji vam nudim? Zar nema makar jednog koji je spreman da se zarad ovog odrekne svog niš-
tavnog i sebičnog sveta?” Njene se oči usredsrediše na Pandoru. „Ah, ti, sirota sanjalice, koja patiš za svojom
izgubljenom čovečnošću, zar ne bi želela da se iskupiš?”
Pandora je zurila kao da je gleda kroz mutno staklo:
,,Ja u sebi nemam poriva da donosim smrt”, odgovorila je još tišim šapatom. ,,Za mene je dovoljno da je pos-
matram u osušenim listovima koji opadaju sa grana. Ja ne verujem u dobro koje donosi krvoproliće. Jer u
tome i jeste stvar, kraljice moja. Takvi užasi se i dalje događaju, ali ih dobri muškarci i pravedne žene
posvuda osuđuju; ti se protiviš takvim meto- dama; ti ćeš ih sprečiti i učinićeš da se taj dijalog okonča.”
Tužno se nasmešila. ,,Ja sam za tebe beskorisna. Ja nemam ništa što bih ti mogla pružiti.”
Akaša nije odgovorila. Tada se njen pogled, ponovo, ustremio na ostale. Procenjivala je Maela, Erika i Džesi.
„Akaša”, rekao sam. „Istorija je niz nepravdi, niko to ne poriče. Ali, da li je ikada neko jednostavno rešenje
pružilo išta drugo do zlo? Samo u kompleksnosti nalazimo odgovore. Ljudi se na složene načine bore da
dodu do pravičnosti; taj proces je usporen i težak, ali to je jedini način. Jednostavnost zahteva preveliku
žrtvu. Tako je oduvek bilo.”
,,Da”, rekao je Marijus. „Tačno tako. Jednostavnost i okrutnost su sinonimi, kako u pogledu filozofije, tako i
po pitanju delanja. Ono što ti pre’dlažeš je okrutno!”
,,Zar u vama nema ni trunke poniznosti?” - iznenada je upitala. Okrenula se od mene ka njemu. ,,Zar u vama
nema volje za razumevanjem? Vi ste tako ponositi, svi vi redom, tako arogantni. Vi iz sopstvene pohlepe
želite da svet ostane ono što jeste!”
,,Ne”, rekao je Marijus.
,,Šta sam ja to uradila da mi se svi tako snažno suprotstavljate?” - zahtevala je da zna. Pogledala je u mene,
pa onda u Marijusa, pa najzad i u Maharet. ,,Od Lestata sam i očekivala ovakvu drskost”, rekla je, ,,bila sam
spremna na njegove otrcane fraze, demagogiju i neproverene ideje. Ali, moram priznati da sam od većine
vas očekivala više. Oh, kako ste me razočarali. Kako možete okrenuti leđa sudbini koja vas iščekuje? Vi, koji
ste mogli da postanete spasitelji! Kako možete da negirate ono što ste svojim očima imali prilike da vidite?”
,,Ali, ljudi će poželeti da znaju kakva smo mi to stvorenja”, rekao je Santino. ,,A jednom kada saznaju, dići će
se protiv nas. Poželeće besmrtnu krv, kao što su to oduvek i želeli.”
,,Čak i žene žele da žive zauvek”, rekla je hladno Maharet. „Čak bi i žene bile spremne da zbog toga ubiju
drugog.”
„Akaša, to je ludost”, rekao je Marijus. „Tvoja zamisao je neostvari- va. Za zapadni svet je nezamislivo da ne
pruži otpor.”
,,To je divljačka i primitivna vizija”, rekla je Maharet mršteći se. Akašino lice se ponovo smračilo od besa,
iako je i pored tolike srdžbe izgledala predivno.
„Oduvek si mi se suprotstavljala!,” obratila se Maharet. „Uništila bih te da mogu. Povredila bih one koje
voliš.”
Nastala je zaprepaštena tišina. Mogao sam da namirišem strah prisutnih, iako se niko nije usudio da se
pomeri ili da progovori.
Maharet je klimnula glavom. Znalački se nasmešila.
„Ti si ta koja je arogantna”, odgovorila je. ,,Ti si ta koja sve ovo vreme ništa nije naučila. Ti se ni za trunku
nisi promenila za šest hiljada godina. Tvoja duša je ona koja je nesavršena, dok se smrtnici kreću ka sfera-
ma koje ti nikada nećeš dosegnuti. U sopstvenoj izolaciji snevala si jalove snove, kao što je to i na hiljade sm-
rtnika do sada već činilo. Zaštićena od svakog upliva ili izazova, najzad si se podigla iz viševekovne tišine
sprem- na da, u ime sveta, ostvariš sopstvene snove! Izložiš ih ovde, za ovim stolom, šačici sebi sličnih
stvorenja, i oni se sruše kao obična kula od kara- ta. Ti svoje vizije ne možeš odbraniti. Kako bi iko uopšte
mogao tako nešto da odbrani? A, ti nama prebacuješ što odbijamo da prihvatimo ono što vidi- r^o sop-
stvenim očima!”
Maharet se polako pridigla sa stolice. Blago se nagnula napred, oslanjajući se na prste koji su dodirivali sto.
,,Pa, izložiću ti stvari onako kako ih ja vidim”, nastavila je da govori Maharet. ,,Pre šest hiljada godina, kada
su ljudi verovali u duhove, dogodio se grozan i nepopravljiv nesrećan slučaj; na svoj način gnusan, kao i ču-
dovišta koja se povremeno rode smrtnicima a za koje priroda nema milosti. A ti si, iz svoje sebične želje
prema životu, samovolje i kraljevske oholosti, -odbila da odneseš tu grešku u prereni grob. Ni to ti nije bilo
dovoljno, već si odlučila da tu opaku grešku blagosloviš. da zasnuješ i raširiš moćnu veru, što je, po svemu
sudeći, i dalje tvoj cilj. Ali, to je, sve u svemu, bio samo jedan nesrećan slučaj, puka nepravilnost, i ništa više.
„Pogledaj sada na vekove koji su usledili nakon tog mračnog i zlohu- dog trenutka; pogledaj druge religije
koje su i same zasnovane na čudu, na nekom prikazanju ili glasu iz oblaka! Zasnovane su na uplivu nat-
prirodnog u ovom ili onom obliku - u vidu čudesa, otkrovenja, smrtnika koji se podi- gao iz mrtvih!
„Osvrni se na posledice koje su izazvale tvoje religije, na pokrete koji su svojim fantastičnim tvrdnjama
zarazili milione. Pogledaj šta su one učinile ljudskoj istoriji. Pogledaj ratove koji su vođeni u njihovo ime;
obrati pažnju na progone i krvoprolića. Zapazi to ogoljeno ropstvo razuma, cenu vere i revnosti.
,,I ti se usuđuješ da nam govoriš o deci istočnih zemalja koja u ime Alaha umiru dok pucaju puške i padaju
bombe!
,,A rat koji si spomenula, u kojem je jedna majušna evropska aržava želela da zatre jedan narod... U ime čega
je to učinjeno, zarad kojeg zna- menitog duhovnog nacrta za novi svet? I šta je od svega toga nastalo, šta je
od svega toga ostalo u sećanjima ljudi? Logori smrti, peći u kojima su na hiljade tela bila spaljivana. Tih ideja
više nema!
„Priznajem da je teško odrediti koje je zlo veće - vera ili čista ideja. Uplitanje natprirodnog ili elegantno i jed-
nostavno apstraktno rešenje! Oba su ovom svetu donosila patnju; oba su učinila da ljudska rasa, bukvalno i
teoretski, klekne na kolena.
,,Zar ti nisi sposobna to da vidiš? Nije čovek neprijatelj ljudskog roda. Neprijatelj je iracionalno, ono duhovno
kada je odvojeno od materi- jalnog, a to je lekcija koju može da pruži jedno kucajuće srce ili jedna vena koja
krvari.
,,Ti nas optužuješ za pohlepu. Ah, ali naša pohlepa je naš spas, jer mi znamo šta smo; mi poznajemo svoja
ograničenja i svoje grehe, a ti nika- da nisi znala svoje.
,,Ti bi bila spremna da započneš sve iznova, zar ne? Stvorila bi novu veru, novo otkrovenje, novi talas sujev-
erja, žrtvovanja i smrti.”
„Lažeš”, odgovorila je Akaša, glasom koji je jedva suzdržavao bes. „Ti izdaješ samu lepotu o kojoj sanjam; ti
je izdaješ jer nemaš viziju niti snove.”
„Lepota se nalazi tamo napolju!” - rekla je Maharet. „Ona ne zaslužuje nasilje kojem je podvrgavaš! Da li je
moguće da si tako nemilos- rdna da ti životi koje uništavaš i koje planiraš da uništiš ne znače ama baš ništal
Ah, ali zašto me to čudi, jer je u tvom slučaju oduvek tako i bilo!”
Napetost je postala nepodnošljiva. Krvavi znoj mi je izbijao posvu- da po telu. Osećao sam paniku svuda oko
sebe. Lui je pognuo glavu i ruka- ma prekrio lice. Samo je mladi Danijel delovao beznadežno ushićeno. Ar-
man je samo zurio u Akašu kao da je sve bilo potpuno izvan njegovog domašaja.
Akaša se nemo borila. A onda kao da je ponovo zadobila svoja ubeđenja.
„Lažeš kao što su oduvek i činila”, rekla je očajnički. „Ali, nema značaja da li se slažeš sa mnom ili ne. Ja ću
uraditi ono što sam naumila; posegnuću unazad preko milenijuma i ispraviti onaj davno prohujali mom-
enat, ono davnašnje zlo koje ste ti i tvoja sestra donele u našu zemlju; posegnuću unazad i izložiću ga očima
sveta, sve dok on ne postane Vitlejem novog doba, a tada će najzad zavladati mir na Zemlji. Nikada nijedno
veliko dobro nije učinjeno bez žrtve ili hrabrosti. A, ako mi se svi vi suprotstavite, ako mi se budete opirali,
tada ću pronaći odvažnije anđele.”
,,Ne, ti to nećeš uraditi”, rekla je Maharet.
„Akaša, molim te”, rekao je Marijus. „Daj nam vremena. Pristani da nas malo sačekaš, da razmisliš o svemu.
Složi se sa činjenicom da ništa ne mora da se dogodi u ovom trenutku.”
,,Da”, rekao sam. ,,Daj nam vremena. Pođi sa mnom. Hajde da zajed- no odemo - ti, ja i Marijus - izvan snova
i vizija, u sam svet.”
,,Oh, kako me samo vređaš i ponižavaš”, prošaptala je. Njen se bes okrenuo ka Marijusu, iako je bio pripra-
van da se svali na mene.
„Toliko ima stvari, tolikih mesta”, rekao je, „koje želim da ti pokažem! Samo mi pruži mogućnost. Akaša, dve
hiljade godina sam te negovao, štitio...”
„Štitio si sam sebe! Štitio si izvor svoje moći, izvor svog zla!” „Preklinjem te”, rekao je Marijus. „Kleknuću
pred tobom. Daj mi sarno mesec dana i pođi sa mnom, razgovarajmo, proučimo sve dokaze...”
,,Sve je to skupa tako beznačajno, tako sebično”, prošaptala je Akaša. ,,Zar se vi ne osećate obaveznim
prema svetu koji je od vas načinio ovo što jeste? Zar nemate potrebu da mu sada uzvratite svojim moćima,
da sebe iz đavola pretvorite u bogove?”
Iznenada se okrenula ka meni, dok joj se licem širila neverica.
,,A ti, prinče moj, ti koji si došao u moje odaje i prišao mi kao Uspavanoj Lepotici, koji si me ponovo oživeo
svojim strastvenim poljupcem. Zar se ti nećeš predomisliti? Meni za ljubav!” Njene oči su se nanovo ovlažile
suzama. ,,Zar im se i ti moraš pridružiti i suprotstaviti mi se?” Pridigla je dlanove i njima obuhvatila moje lice.
,,Kako možeš da me izdaš?” - upitala je. „Kako možeš da izdaš jedan takav san? Oni su lenja bića, varalice is-
punjene zlobom. Ali, tvoje srce je nekoć bilo tako čisto. Posedovao si hrabrost koja je prevazilazila pragmati-
zam. I ti si, takođe, posedovao snove!”
Nisam morao ništa da odgovorim. Ona je znala. Mogla je da vidi šta sam osećao možda još jasnije nego što
je to meni polazilo za rukom. Sve što sam mogao da vidim bila je patnja u njenim crnim očima. Bol, ner-
azumevanje, kao i žalost koju je već osetila zbog mene.
Iznenada se činilo da nije mogla da se pomeri niti da progovori. Ja sada više nisam ništa mogao da učinim,
ništa što bi ih spaslo, kao ni mene. Voleo sam je! Ali nisam mogao da stanem na njenu stranu! Nečujno sam
je preklinjao da razume i oprosti.
Njeno lice bilo je skamenjeno, skoro kao da su je glasovi zvali da im se vrati. Izgledalo mi je kao da opet sto-
jim ispred njenog prestola, ispred njenog nepromenljivog pogleda.
„Prvo ću tebe ubiti, prinče moj”, rekla je dok me je prstima još nežnije milovala. „Zelim da nestaneš. Ne že-
lim više da pogledam u tvoje lice i ponovo vidim izdaju.”
„Samo ga pipni, ozledi, i to će nam biti znak da je nastupio čas”, prošaptala je Maharet. „Istog trenutka
ćemo se svi ujediniti u borbi protiv tebe.”
,,A tako ćete se ujediniti i protiv samih sebe!” - odgovorila je, gleda- jući u Maharet. „Kada budem uništila
ovog koga volim, onda ću uništiti one koje ti voliš, one koji su već morali da budu mrtvi. Uništiću sve one
koje mogu da uništim. A ko će na kraju uništiti mene?”
„Akaša”, prošaptao je Marijus. Podigao se i krenuo ka njoj, ali ona se pomerila u treptaju oka i bacila ga na
pod. Začuo sarn njegov krik dok je padao. Santino je skočio da mu pomogne.
Ponovo je pogledala u mene; njene su me ruke uhvatile za ramena, nežno i ljubavnički, kao i ranije. Kroz veo
sopstvenih suza, ugledao sam njen tužni osmeh.
,,Prinče moj, divni moj prinče”, izustila je.
Kajman se pridigao sa svog mesta, kao i Erik i Mael. A tada su ustali i mlađi, a zatim i Pandora, koja se prib-
ližila Marijusu.
Pustila me je, i sama ustajući. Noć je iznenada postala tako tiha da se čiuilo kao da šuma uzdiše naspram
siakla.
Eto čemu sam bio uzrok, ja koji sam jedini ostao da sedim, ne gleda- jući ni u jedno od njih, već zureći ni u
šta. Bio sam svestan ništavnog tračka sopstvenog života, beznačajnih pobeda, malih nesreća, snova o
buđenju boginje, maštanja o dobroti i slavi.
Šta je ona radila? Procenjivala njihove snage? Prelazila je pogledom od jednog do drugog, a onda je ponovo
pogledala u mene. Izgledala je kao stranac koji me posmatra sa visine. A sada sledi vatra, Lestate. Ne usuđuj
se ni da pogledaš u Gabrijelu ili Luija, sem ukoliko ne okrene svoju moć ka njima. Umri prvi, kao kukavica,
kako ne bi gledao kako umiru oni.
Najnesnosnije je to što nećeš znati ko je na kraju izvojevao pobedu
- bez obzira na to da li će ona pobediti ili neće, mi ćemo svi pasti. Baš kao što nikada neću saznati o
čemu je, zapravo, ovde reč, zašto se sve ovo dešavalo, šta je, do đavola, predstavljao san o blizankinjama,
kako je čitava naša vrsta uopšte nastala. To je, jednostavno, nešto što nikada neću znati.
Sada sam plakao, kao i ona. Ponovo se pretvorila u ono nežno i krhko biće, stvorenje koje sam držao u svom
naručju u Santo Domingu. Sada je ponovo bila ona koja me je trebala. Međutim, ta njena slabost na svršetku
neće ubiti nju, već će sigurno uništiti mene.
„Lestate”, prošaptala je kao u neverici.
,,Ne mogu te slediti”, rekao sam glasom koji se cepao. Polako sam ustao. ,,Mi nismo anđeli, Akaša, mi nismo
bogovi. Ljudskost je ono čemu većina nas teži. Ono što je ljudsko za nas je postalo mit.”
Ubijalo me je da gledam u nju. Pomislio sam na njenu krv koja se sliva u mene; na moći koje mi je pružila. O
tome kako je bilo putovati zajed- no sa njom kroz oblake. Prisetio sam se euforije u haićanskom selu kada su
žene pristupile sa svećama i pevale njoj namenjene hvalospeve.
„Ali, upravo tako će i biti, ljubljeni moj”, prošaptala je. „Iznađi hrabrost! Ona je tu, u tebi.” Krvave suze sli-
vale su se niz njeno lice. Usne su joj podrhtavale, a glatka koža njenog čela bila je isprugana onim savršeno
pravilnim linijama potpunog očaja.
Zatim se uspravila. Skrenula je pogled sa mene; njeno lice je pono- vo postalo bezizražajno i nanovo prido-
bilo onu divnu glatkoću. Gledala je, pogleda usredsređenog i izgubljenog negde u daljini, a ja sam osetio da
je skupljala snagu za konačni obračun. Ostali bi trebalo brzo da reaguju. Poželeo sam... nešto slično zarivanju
bodeža u njeno telo; bolje bi im bilo da je sada unište. Osetio sam suze kako se slivaju niz moje lice.
Ali, nešto drugo se sada događalo. Odnekud je nadolazio snažan i isto toliko nežan muzikalni zvuk. Staklo se
razbijalo, mnogo stakla. Danijela je očigledno obuzelo iznenadno uzbuđenje. Kao i Džesi. Drevni su, među-
tim, stajali ukopani, osluškujući. Ponovo se začulo lomljenje stakla; neko je ulazio kroz jedna od mnogih
vrata ove prostrane kuće.
Koraknula je unazad. Posrnula je kao da je ugledala neku viziju. Glasan i dubok zvuk ispunio je stepenište.
Neko se nalazio dole u hodniku.
Sklonila se od stola i pomerila bliže kaminu. Činilo se kao da ju je zaista obuzeo ogroman strah.
Da li je to bilo moguće? Da li je ona znala ko je dolazio, i da li je u pitanju bio još jedan drevni besmrtnik? Da
li se zaista toga plašila - da će više njih postići ono što ovih nekoliko prisutnih nije moglo?
Najzad se ispostavilo da ona nije razmišljala posve razumno, kao što se u prvi mah činilo; ja sam to znao, os-
ećao sam da je poražena iznutra. Napuštala ju je sva hrabrost. Njen strah je proizlazio iz potrebe, iz usam-
ljenosti! Počeo je da se nagomilava nakon mog otpora, samo da bi ga oni još produbili, a ja zadao još jedan,
konačan udarac. Sada je bila paralisana ovom glasnom, odjekujućom, bezličnom nadolazećom bukom. Ose-
tio sam da je ona znala ko je to bio. Znali su i ostali, takođe.
Buka je postajala sve glasnija. Pridošlica je dolazio uz stepenice. Stakleni krov i stari gvozdeni podupirači su
podrhtavali sa svakim teškim korakom tog bića.
,,Ali, ko je to?” - iznenada sam uzviknuo. Nisam više mogao da izdržim. Ponovo se pojavila vizija, slika ma-
jčinog tela i blizankinja.
„Akaša!” - rekao je Marijus. „Daj nam vreme koje smo ti tražili. Odreci se ovog trenutka. I to je dovoljno!”
„Dovoljno - za šta?” - oštro je uzviknula, skoro divljački.
,,Za naše živote, Akaša”, odgovorio je. ,,Za sve naše živote!”
Začuo sam tihi Kajmanov smeh, smeh onoga koji nijedared nije pro-
govorio.
Koraci su stigli do odmorišta.
Maharet je stajala na ivici otvorenih vrata, a Mael je bio kraj nje. Nisam ni video kada su se pomerili.
A tada sam ugledao ko Je i šta je to biće bilo. Bila je to žena koju sam video u vizijama kako se kreće po
prašumi, kako noktima rovari zemlju, kako hoda mnoge kilometre po pustim poljima. To je bila druga
blizankinja iz snova koje nikada nisam mogao da shvatim! Sada je stajala, uokvirena slabašnom svetlošću sa
stepeništa, i zurila u Akašu, koja je bila nekih dese- tak metara udaljena, leđima okrenuta staklenom zidu i
vatri.
Oh, kakav je bio izgled ovog stvorenja. I ostali su ispustili dahtaj, čak i oni drevni, kao i sam Marijus.
Tanki sloj zemlje ju je prekrivao svud po telu, čak i njenu dugu i talasastu kosu. Presušeno, okrunjeno blato
orošeno kišom visilo je sa nje, sa njenih golih ruku i bosih stopala. Izgledala je kao biće spravljeno od blata,
nalik na tvar sačinjenu od same zemlje. Blato je učinilo da joj lice izgleda kao kakva maska. Oči su joj virile iz
te krinke, ogoljene i uokvirene crve- nilom. Bila je prekrivena ponjavom, nekim pocepanim prljavim ćebetom
koje je konopcem bilo svezano oko struka.
Kakav je to nagon učinio da u ovakvom biću stvori potrebu da se prekrije? Kakva je to jadna ljudska skrom-
nost učinila da ovaj živući leš na trenutak zastane i napravi ovu jednostavnu haljinu? Da li su to bili ostaci
ljudske patnje tako svojstvene čovečjem srcu?
Kraj nje je stajala Maharet, zureći. Izgledala je kao da je iznenada sva snaga iščilela iz nje i da će se stropoš-
tati na zemlju.
,,Mekare!” - prošaputala je.
Ali, nju ova žena nije ni videla, ni čula; ona je zurila u Akašu očiju koje su blistale neustrašivom životinjskom
prepredenošću, dok se Akaša povlačila prema stolu, koji se sada preprečio između nje i ovog stvorenja.
Akašino lice je otvrdlo a oči se ispunile neskrivenom mržnjom.
„Mekare!” - uzviknula je Maharet. Ispružila je ruke pokušavajući da uhvati ovu ženu za ramena i okrene je.
Žena je ispružila desnu ruku odgurnuvši Maharet unazad tako jako da je ova odletela metrima preko sobe,
sve dok se nije stropoštala uza zid.
Veliko staklo je zadrhtalo, ali se nije razbilo. Maharet ga je oprezno dodirnula prstima, a onda je hitro, kao
neka mačka, ustala i našla se u ruka- ma Erika, koji je pohitao da joj pomogne.
Istog trena ju je povukao ka vratima, jer je žena sada udarila ogrom- ni sto, koji je skliznuo na severnu
stranu, a onda se prevrnuo.
Gabrijela i Lui se užurbano pomeriše u severozapadni ćošak, a Santino i Arman na suprotnu stranu, prema
Maelu, Eriku i Maharet.
Oni među nama koji su ostali na drugoj strani jednostavno se povukoše unazad, osim Džesi koja je krenula
prema vratima.
Stala je pokraj Kajmana, a kada sam pogledao u njega, sa zaprepašćenjem videh njegov jedva raspoznatljiv,
ali svejedno gorak osmeh.
,,Prokletstvo, moja kraljice”, rekao je glasom koji se oštro dizao i ispunjavao prostoriju.
Žena je skamenjeno zastala kada ga je začula iza sebe. Medutim, nije se okrenula.
A Akaša, lica koje je svetlucalo na svetlosti iz kamina, vidno se tres- la a suze joj ponovo krenuše da liju.
„Svi ste protiv mene, svi vi!” - rekla je. „Niko da stane na moju stranu!” Gledala je u mene, čak i u trenucima
kada je žena krenula prema njoj.
Ženina blatnjava stopala strugala su tepih. Usta su joj bila otvore- na, šake napola skvrčene, a ruke spuštene
niz telo. Svejedno, izgledala je savršeno zlokobno dok se, korak po korak, polako približavala Akaši.
Kajman je ponovo progovorio, iznenada je zaustavivši.
Uzvikivao je na nekom nepoznatom jeziku, dok mu je glas bivao sve snažniji, najzad se pretvorivši u riku.
Samo mi je mrvica onoga što je izrekao bila jasna.
„Kraljice prokletih... čas najgoreg zla... ja ću se podići da te zaus- tavim...”, toliko sam razumeo. To je bilo
Mekarino proročanstvo, zavet koji je ta žena ostavila u amanet. Svi prisutni su znali za to i razumeli. To mora
da je imalo nekakve veze sa onim čudnim, neobjašnjivim snom.
,,Oh, ne, deco moja!” - iznenada je zavrištala Akaša. „Ovo nije
kraj!”
Mogao sam da osetim kako prikuplja svoju moćnu snagu; mogao sam to i da vidim, njeno telo kako se nap-
inje, kako se isprsila, ruke koje se pridižu kao da su bile deo nekog refleksa, a prsti kvrče.
Žena je bila udarena tom snagom, odbačena unazad, ali je odmah pružila otpor. Tada se i ona uspravila,
raširila oči i tako brzo nagrnula napred da nisam mogao da je ispratim pogledom. Ruke je pružila prema
kraljici.
Video sam njene blatom prekrivene prste kako se pružaju prema Akaši. Video sam Akašino lice u trenutku
kada ju je žena uhvatila za dugačku crnu kosu. Začuo sam njen vrisak. Video sam njen profil u trenutku kada
je glavom udarila o zapadni prozor i razbila ga. Staklo je glas- no palo u velikim oštrim komadima.
Osetio sam strašni udar u svom telu; nisam mogao da dišem niti da se pomerim. Padao sam na pod. Nisam
mogao da kontrolišem svoje udove. Akašino bezglavo telo je skliznulo ispred polomljenog staklenog zida,
oko kojeg su još uvek padala oštra parčad stakla. Krv je tekla niz izlomljeno staklo iza nje. Zena je za kosu
držala Akašinu odsečenu glavu!
Akašine crne oči zatreptaše, raširiše se. Njena se usta otvoriše kao da su htela da se oglase vriskom.
Tada je svetlost svuda oko mene nestala; kao da je vatra bila ugašena, samo što to nije bio slučaj. Kada sam
se otkotrljao na tepih, plačući, dok ga je moja ruka nevoljno grebala, ugledao sam udaljeni plamen kroz
tamnu ružičastu izmaglicu. 4-
Pokušao sam da se pridignem. Nisam mogao. Mogao sam da čujem Marijusa, koji me je dozivao, koji je
nečujno izgovarao moje ime.
A onda sam se samo malo pridigao, tako da je sva težina ležala na mojim bolnim rukama i šakama.
Akašine oči bile su usredsređene na mene. Njena je glava ležala skoro na dohvat moje ruke, a njeno je telo
bilo ispruženo na leđa. Krv je lip- tala iz patrljka na vratu. Odjednom je njena desna ruka zadrhtala; podigla
ju je da bi se samo opet stropoštala na zemlju. A onda se ponovo podigla, šake koja se klatila. Ona je
posezala za glavom!
Nisam mogao da se oduprem! Mogao sam da iskoristim moći koje mi je dala i da pokušam da je pomerim,
da pomognem njenoj ruci da doh- vati glavu. Dok sam se iz petnih žila trudio da vidim u sve slabijoj svetlosti,
njeno telo se trzalo, drhtalo i približilo glavi.
Ali, blizankinje! One su se našle odmah kraj glave i tela. Mekare je tupo zurila u glavu svojim praznim i crve-
nilom oivičenim očima. Maharet je, izmoždena i uz uzdah koji je ličio na poslednji, klekla kraj svoje sestre, iz-
nad tela Majke, dok je prostorija postajala sve mračnija i hladnija. Akašino lice je postajalo sve bleđe,
sablasno belo, kao da je sva svetlost iznutra iščezla.
Trebalo je da budem preplašen; trebalo je da budem užasnut; hlad- noća je gamizala po meni. Mogao sam
da čujem sopstveno davljeničko ridanje. A tada me je zapljusnulo najčudnije ushićenje; iznenada sam shva-
tio ono što sam video:
,,To je san”, rekao sam. Svoj glas sam čuo kao izdaleka. „Blizankinje i telo Majke, da li vi to vidite? To je slika
iz sna!”
Krv se slivala iz Akašine glave u tkanje tepiha; Maharet je klonula, sa rukama potpuno položenim na pod, a i
Mekare se, sasvim bez snage, nag- nula nad telom. To je još uvek bila ista slika. Znao sam zašto sam je tek
sada ugledao, shvatio sam njeno značenje!
„Pogrebna gozba!” - povikao je Marijus. „Srce i mozak, brzo, jedna od vas mora da ih pojede! To nam je jed-
ina šansa da preživimo.”
Da, to je bilo to. Oni su znali! Niko nije morao da im kaže. Oni su
znali!
To je bilo značenje! Svi su oni to već videli, i svi su sada znali. Cak i u trenutku kada su mi se zaklapale oči, sh-
vatio sam; taj divni osećaj je bivao sve produbljeniji, osećaj celovitosti, kao da je nešto najzad bilo okončano.
Nešto spoznato!
Tada sam počeo da plutam, da lebdim u ledeno hladnom mraku, i činilo se kao da sam se nalazio u Akaši-
nom zagrljaju, i da smo se zajeđno vinuli ka zvezdama.
Oštar pucketavi zvuk me je povratio. Nisam još bio mrtav, ali sam umirao. Ali, gde su oni koje volim?
Još uvek se boreći za život, pokušao sam da otvorim oči; činilo se nemogućim. A tada sam ih ugledao u sve
gušćoj tmini - njih dve. Njihova crvena kosa hvatala je magličast odsjaj vatre; jedna je u svojim blatom
prekrivenim rukama držala krvavi mozak, a druga kapavo srce. Bile su sve samo ne mrtve, njihove oči su
poprimile staklast sjaj, dok su im se udovi pokretali lagano, kao kroz vodu. Akaša je i dalje zurila napred,
otvorenih ustiju, dok je krv liptala iz njene otkinute glave. Mekare je podigla mozak do svojih usta; Maharet
je stavila srce u njenu drugu ruku; a zatim je Mekare pojela oba.
Ponovo je nastupio mrak. Nije bilo vatre iz kamina. Nije bilo nagoveštaja, kao ni senzacija, ništa sem osećaja
bola. Bol je kolao ovim stvorenjem koje sam bio ja, koje nije posedovalo udove, oči, ni usta kojima je moglo
da progovori. Bol, pulsirajući, električni; nije bilo načina na koji sam mogao da se pomerim da bih ga ublažio,
odgurnuo bilo kuda, da mu se oduprem ili iščeznem u njemu. Samo bol, pusti bol.
Svejedno, mogao sam da se pokrenem. Batrgao sam se na podu. Iznenada sam i pored sveg bola mogao da
osetim dodir tepiha; mogao sam da osetim stopala koja su se zarivala u njega, kao da sam pokušavao da se
uspentram uz strmu stenu. Tada sam začuo nepogrešiv zvuk vatre u svojoj blizini; osetio sam vetar koji duva
kroz razbijen prozor, mogao sam da namirišem sve one blage i slatke mirise koji su hrlili iz obližnje šume.
Snažan potres proširio se čitavim mojim telom, kroz svaki pojedini mišić i poru, mlatio sam rukama i
nogama. A onda sam se umirio.
Bol je nestao.
Ležao sam i duboko udisao vazduh, zurio u sjajni odsjaj vatre na staklenom stropu. Osećao sam kako vazduh
ispunjava moja pluća, i tada sara shvatio da ponovo plačem, prepuklog srca, kao dete.
Blizankinje su klečale, leđima okrenute nama. Zagrlile su s'e spo- jenih glava, kosa im se mešala jedna sa dru-
gom dok su se milovale, nežno, umilno, kao da su opštile jedna sa drugom putem dodira.
Nisam mogao da prigušim ridanje. Okrenuo sam se na stomak i stavio ruku ispod lica, i nastavio da plačem.
Marijus je stajao kraj mene. Kao i Gabrijela. Poželeo sam da zagrlim Gabrijelu. Poželeo sam da joj kažem sve
ono što je i trebalo da kažem - da je sve bilo gotovo i da smo preživeli, da je svemu došao kraj - ali nisam mo-
gao.
Tada sam polako okrenuo glavu i ponovo pogledao u Akašino lice. Ono je bilo i dalje nedirnuto, iako je sva
gusta sjajna belina nestala. Bila je bleda, prozirna nalik na staklo! Cak su i njene oči, njene divne indigo crne
oči postajale providne, kao da u njima više nije bilo boje; sve je to nekada sačinjavala krv.
Kosa je, onako mekana i svilenkasta, ležala pod njenim obrazom, a osušena krv bila je sjajna i rubin crvena.
Nisam mogao da zaustavim plač. Nisam ni želeo. Počeo sam da izgovaram njeno ime, a ono se zagrcnulo u
mom grlu. Kao da mi je nešto ukazalo da to ne treba da radim. Da nikada nije ni trebalo. Nikada nije tre-
balo da se popnem uz one mermerne stepenice i poljubim njeno lice u svetilištu.
I ostali su, takođe, dolazili k sebi. Arman je pridržavao Danijela i Luija, koji su se teturali nesposobni da stoje;
Kajman je pristupio zajedno sa Džesi. I ostali su bili u redu. Pandora je drhtala dok su joj se usta izvijala u gri-
masu plača. Stajala je izdvojeno i obgrljivala se kao da joj je bilo hladno.
Blizankinje su se sada okrenule i ustale. Maharet je rukom obgrlila Mekare. Mekare je zurila ispred sebe
nalik na bezizrazan i nerazuman živi kip. Tada je Maharet izgovorila:
„Pogledajte. Ovo je Kraljica prokletih.”
Neke stvari osvetljavaju padanje noći i tvore Rembranta od tuge.
Ali najviše je brzina vremena šala - za nas. Noćni leptir nije sposoban za smeh. Kakva sreća.
Mitovi su mrtvi.
Sten Rajs
Iz "Pesme puzanja u krevet: Gorčina" Telo rada (1983.J
^ Majami.
Wrkrv Vampirski grad - vreo, prepun i sveprožimajuće božanstven.
Kotao pretapanja, tržnica, igralište. Mesto gde se očajni i
* pohlepni prožimaju u uzajamnoj trgovini, grad nad kojim nebo pripada svima podjednako, kao i
plaža, koja se proteže do u nedogled. Svetlosti velegrada nadmašuju čak i sjaj nebesa, a more je toplo kao
sama krv.
Majami. Berićetno lovište đavola.
To je i razlog što se nalazimo ovde, u Armanovoj velikoj otmenoj beloj vili na Noćnom ostrvu, opskrbljenoj
svakojakim luksuzom i okruženoj nepreglednom južnom noći.
Tamo, preko vode, Majami priziva; žrtve samo čekaju na nas: makroi, lopovi, dileri, kao i ubice. Bezimeni,
mnoštvo onih koji su, takoreći, zli podjednako kao i ja, no ne baš toliko.
Arman je, odmah po sumraku, nekuda otišao sa Marijusom, ali sada su već ponovo bili tu - Arman je igrao
šah sa Santinom u dnevnoj sobi, dok je Marijus čitao, kao što mu je oduvek i bio običaj, sedeći u kožnoj
fotelji kraj prozora koji je gledao na plažu.
Gabrijela se ove večeri još nije pojavila; otkad je Džesi otišla, često je vreme provodila sama.
Kajman je sada sedeo u radnoj sobi u prizemlju razgovarajući sa Danijelom, koji je voleo da zadovoljava
svoju znatiželju, Danijelom, koji je želeo da sazna sve o tome kako se nekada živelo u drevnim gradovima
Miletu, Atini i Troji. Oh, nikako ne smemo zaboraviti Troju. I sam sam bio poprilično zaintrigiran Trojom.
Sviđao mi se Danijel. Možda će on kasnije i poći sa mnom ako ga zamolim; ako sebe uopšte mogu da nat-
eram da napustim ovo ostrvo, što sam učinio samo jednom od kada sam pristigao. Danijel je bio jedno od
onih prilično razdraganih bića sposobnih da se raduje samom tragu koji mesec ostavlja na površini vode ili
toplom dašku vetra na licu. Za Danijela je sve što se podogađalo - čak i njena smrt - predstavljalo spektakl.
Ali, može li ga iko kriviti zbog toga?
Pandora se gotovo nikad nije pomerala od televizijskog ekrana. Marijus joj je doneo finu modernu odeću
koju je sada nosila; satenske
košulje, čizme do kolena, plišane suknje sa dubokim izrezima. Na ruke joj je stavio narukvice, okitio ju je
prstenjem, a svake večeri bi joj češljao dugačku tamnu kosu. Povremeno bi je darivao parfemima. Ako ih joj
on ne bi otvorio, stajali bi na stolu netaknuti. Zurila je, poput Arman nekada, u beskonačni niz filmova, samo
povremeno prekidajući užitak kako bi otišla do klavira u muzičkoj sobi i nakratko nežno zasvirala.
Voleo sam da ;e slušam kako svira klavir; njene varijacije stapale su se jedna u drugu, podsećajući na Umet-
nost fuge. Svejedno zabrinjavala me je, za razliku od drugih, koji su se, po svemu sudeći, sasvim prilagodili.
Svi ostali su se uspešno oporavili od svega što se dogodilo, mnogo brže nego što sam mogao i da pret-
postavim. Međutim, Pandora je bila oštećena na neki presudan način i pre nego što se sve ovo zaplelo i ras-
plelo.
Svejedno, prijalo joj je da boravi ovde; znao sam da joj se dopadalo. A kako i ne bi? I pored toga, nikada nije
slušala ono što je Marijus govorio.
Svi smo voleli što smo ovde. Čak i Gabrijela.
Bele sobe ispunjene predivnim persijskim tepisima i beskrajnim nizom slika budile su veliko interesovanje i
znatiželju kod prisutnih: Matis, Mone, Pikaso, Đoto, Žeriko. Mogli biste da provedete čitav vek jednostavno
samo posmatrajući ove slike; Arman ih je neprestano menjao, premeštao, donosio nova blaga iz podruma,
nameštao po koji komad tu i tamo.
I Džesi je volela da boravi ovde, iako je sada već otišla u Rangun da se priključi Maharet.
Kada je bila ovde, dolazila je u moju radnu sobu i prepričavala mi svoju verziju priče, prilično otvoreno, s tim
što je od mene tražila da izmenim imena koja jc spominjala i da u potpunosti iz zapisa izbacim Talamasku,
što naravno nikada nisam ni nameravao da uradim. Tada bih sedeo i ćuteći istraživao njen um dok je govo-
rila, tragajući za detaljima koje nije izricala. Zatim bih sve to unosio u kompjuter, dok je ona posmatrala,
razmišljala i zurila u tamnosive zavese od baršuna i venecijanski sat, kao i u hladne boje Morandija na zidu.
Mislim da je ZJ ala da neću uraditi ono što je od mene tražila. Isto tako je znala da to nije bilo od prevelikog
značaja. Ljudi, svakako, nisu skloni da poveruju u postojanje nečeg kao što je bila Talamaska ništa više nego
što će ikada poverovati u naše postojanje. To jest, ukoliko Dejvid Talbot i Aron Lajtner ne krenu u potragu za
nama, kao što je to učinio Aron kada je Džesi bila u pitanju.
Što se Velike porodice tiče, pa, malo je bilo verovatno da će ijedan njen pripadnik poverovati da je išta od za-
pisanog više od pukog beletrističkog naklapanja posejanog trunčicama istine. Narevno, to će biti slučaj uko-
liko se ikada i nakane da uzmu i pročitaju moju knjigu.
Slično mišljenje imali su i svi oni koji su pročitali Intervju sa vam- pirom i moju biografiju, a posve sam sigu-
ran da će se to dogoditi i sa Kraljicom prokletih, takođe.
A tako i treba da bude. Čak se i ja sada slažem sa tim. Maharet je bila u pravu. Na ovom svetu nije bilo mesta
za nas; nije bilo mesta za Boga, niti đavola; natprirodno bi trebalo da postoji kao metafora, bez obzira na to
da li se radi o velikoj misi u katedrali Svetog Patrika, Faustu koji prodaje svoju dušu u operi ili rok zvezdi koja
se pretvara da je vampir Lestat.
Niko nije znao gde je Maharet odvela Mekare. Čak ni Erik, najverovatnije, nije imao to saznanje, iako je
krenuo sa njima, obećavši da će se sastati sa Džesi u Rangunu.
Pre nego što je napustila zdanje Sonoma, Maharet mi je prišla i prepala me svojim jedva čujnim šapatom:
,,Budi potpuno iskren kada budeš ispisivao Legendu o Blizankinjama.”
To je bilo odobrenje, zar ne? Ili kosmička ravnodušnost, nisam sasvim siguran u prirodu razloga zbog čega mi
je to rekla. Nikome ništa nisam govorio o knjizi; premišljao sam se nad njom tokom mnogih dugačkih sati
kada nisam ni mogao trezveno da razmišljam, osim u pogle- du poglavlja, rasporeda, putnih mapa kroz mis-
teriju, hronike zavođenja i bola.
Maharet je te poslednje večeri, kada je došla u šumu da me potraži, izgledala svetovno, a opet tako mist-
ično. Bila je odevena u crno, a na lice je nanela modernu šminku, kako je zvala - vešto nanesen mejkap koji
je činio da izgleda kao očaravajuća smrtnica koja se nesmetano kreće po stvarnom svetu, samo povremeno
izazivajući čežnjive poglede prisutnih. Kakav je samo tanani struk imala, dugačke ruke, još otmenije, činilo
se, u uzanim crnim kožnim rukavicama koje je nosila. Tako je pažljivo koračala između paprati i mladica sta-
bala, iako je mogla da ih čas posla skloni, zapravo, zgro- mi sa svog puta.
Bila je u San Francisku sa Džesikom i Gabrijelom, gde su se šetale kraj veselo osvetljenih kuća po čistim
uzanim trotoarima. Išle su predelima gde su ljudi živeli, kako se izrazila. Kako su jezgrovite bile njene reči,
koliko bez ikakvog napora savremene; nije bila ni nalik bezvremenoj ženi koju sam upoznau u sobi na vrhu
planine.
Zašto sam ponovo bio sam, upitala me je, zašto sam sedeo usam- ljeno kraj malog potoka koji je proticao
kroz gustiš sekvoja? Zašto nisam želeo da, barem malčice, razgovaram sa ostalima? Da li sam znao koliko su
svi oni bili zaštitnički nastrojeni prema meni, koliko su se bojali za moju dobrobit?
Oni mi još i sada postavljaju takva pitanja.
Čak i Gabrijela, koja se u principu nikada ne bavi ispitivanjima, koja se nikada ne izjašnjava ni o čemu. Zele da
znaju kada ću se opo-aviti, kada ću početi da pričam o onome što se dogodilo, kada ću prestati da pišem po
čitavu noć.
Maharet je rekla da ćemo je veoma brzo ponovo videti. Možda ćemo u proleće otići u njenu kuću u Burmi, ili
će nas, možda, iznenaditi svojim dolaskom jedne od ovih večeri. Sve u svemu, nemušti dogovor je bio da se
više nikada jedno od drugoga ne izolujemo; morali smo da iznađemo načina da jedno drugo pronademo bez
obzira na kojem se kraju sveta nalazili.
Da, svi smo se složili u pogledu te ključne stvari. Čak se i Gabrijela, usamljenica, lutalica, složila.
Niko od nas više nije želeo ponovo da se izgubi u vremenu i prostoru.
A, Mekare? Da li ćemo je ponovo videti? Da li će ona ikada sesti za sto sa nama? Da li će nam govoriti
jezikom pokreta i znakova?
Nakon one užasne noći samo sam je još jedared video. I to sasvim neočekivano, kada sam tumarao kroz
šumu, vraćajući se nazad u kuću, u nežnom purpurnom svetlu tik pred zoru.
Nad zemljom je polegla izmaglica, taneći se iznad paprati i nekoliko raštrkanih divljih zimskih cvetova, da bi
sasvim izbledela u zelenkasto svetlucanje pridižući se među džinovskim drvećem.
Blizankinje su zajedno išetale iz magle, koračajući naniže ka koritu potoka, gde su zagrljene pratile putanju
kamenja. Mekare je bila obučena u dugačku vunenu odoru, divnu kao što je i sestrina bila, kose očešljane i
sja- jne dok je slobodno padala preko njenih ramena i grudi.
Činilo se kao da Maharet nešto tiho govori u Mekarino uho. Mekare je bila ta koja se zaustavila da me os-
motri svojim široko otvorenim zelenim očima, na licu koje je u jednom trenutku izgledalo neizrecivo zas-
trašujuće u svojoj ledenoj i bezizražajnoj hladnoći. U tom trenutku je moja žalost nalikovala plamenom vetru
koji prlji bolno srce.
Stajao sam kao omađijan zureći u nju, u obe, dok me je bol preplavljivao i gušio. Činilo mi se da mi pluća pre-
sušuju.
Ni sam ne znam kakve su mi tada bile misli; samo znam da je bol bivao nepodnošljiv. Video sam da je Ma-
haret napravila izvestan nežan pokret koji je istovremeno predstavljao pozdrav, kao i znak da idem svojim
putem i ostavim ih nasamo. Jutro je nastupalo. Sama šuma oko nas se budi- la. Naši dragoceni trenuci su po-
lako nestajali. Bol u meni je najzad popus- tio, kao jecaj je izlazio iz mene, a ja sam ga pustio da ode, i nas-
tavio sam putem kojim sam krenuo.
Još jednom sam bacio pogled na dve figure koje su se kretale u pravcu istoka, niz mreškavo srebrnkasto ko-
rito potoka, koje se gubilo u žuboravoj muzici vode koja je pratila svoj neumo?ni put kroz raštrkano ka-
menje.
Stara slika iz sna je pomalo izbledela. A kada sada o njima razmišljam, ne mislim na pogrebnu gozbu, već na
taj tren kada sam ugledao dve dražesne vile u šumi, samo nekoliko noći pre no što je Maharet napusti- la
Sonomu vodeći Mekare sa sobom.
Bilo mi je drago kada su otišle, jer je to značilo da ćemo se i mi uskoro pokupiti i otići. Ne bi mi nimalo smet-
alo da više nikada ne vidim to zdanje. Moj boravak u njemu predstavljao je čistu patnju, iako je prvih neko-
liko noći nakon katastrofe bilo najgore.
Kako je samo hitro bolna tišina ostalih prerasla u beskrajne analize, dok su se napinjali da razumeju ono što
su videli i osetili. Kako se to stvorenje zapravo transformisalo? Da li je ono napustilo moždano tkivo u
trenutku kada se ovo raspadalo, slivajući se kroz Mekarin krvotok sve do istovetnog organa u njenom telu?
Da li je srce, uopšte, bilo od ikakvog značaja?
Molekularno, nukleotidno, protoplazmično - kakve očaravajuće mod- erne reči! Ma, dajte, pa mi smo vam-
piri! Mi se hranimo krvlju živih; mi ubi- jamo; i mi to obožavamo. Bez obzira na to da li nam je krv
neophodna ili ne.
Nisam mogao da ih slušam; nisam mogao da izdržim njihovu bez- glasnu, a opet maničnu radoznalost: Kako
je izgledalo biti sa njom? Sta ste radili onih nekoliko noći provedenih zajedno? Nisam mogao da ih se oslo-
bod- im, mada, s druge strane, nisam ni imao želju da odem odatle; strepeo sam kada bih bio u njihovom
društvu, ali strepeo sam i kada bih se izdvojio.
Ni šuma mi nije bila dovoljno duboka; lutao bih kilometrima kroz mamutske sekvoje, kroz šikaru hrastovog
drveća, otvorena polja, pa nanovo u neprohodne šume. Nisam mogao da se odvojim od njihovih glasova: od
Luijevih ispovedanja o tome kako je izgubio svest tokom onih jezivih trenu- taka, od Danijelovih kazivanja da
nas je mogao čuti, ali ne i videti, od Džesi, koja je, u Kajmanovom naručju, bila svedok svega što se izdo-
gađalo.
Koliko su ramo puta razglabali nad ironijom da je Mekare savladala neprijatelja ljudskim pokretom; da je,
neznajući ništa o nevidljivim moćima, napala kao što bi to učinilo bilo koje ljudsko biće, samo uz nadljudsku
brzinu i snagu.
Da li je nešto njeno opstalo unutar Mekare? O tome sam često razmišljao. Zaboravite na naučnu poeziju,
kako je to Maharet nazivala. To je ono što je mene lično kopkalo. Ili je njena duša bila najzad slobodna kada
je mozak bio razoren?
Ponekad bih se u mraku, u odeljcima razdeljenom podrumu limenih zidova i bezb -ojnih bezličnih odaja, bu-
dio posve ’iguran u to da se ona nalazila kraj mene, nekoliko centimetara udaljena od mog lica; ponovo bih
osetio njenu kosu; ruku kojom me je grlila; video bih i crni sjaj njenog oka. Pipao bih u mraku, ali nisam
nalazio ništa osim golih vlažnih cigli.
Tada bih, jednostavno, nastavio da ležim i razmišljam o jadnoj Bejbi Dženks, i to na onaj način na koji mi ju je
ona prikazala, onako kako se uzdiže. Video sam mnogobrojna svetla koja okružuju Bejbi Dženks dok je ova
gledala dole, prema zemlji, taj poslednji put. Kako bi Bejbi Dženks, to siroto dete na motoru, moglo da izmisli
jednu takvu viziju? Možda svi mi, na koncu, zaista odlazimo kući.
Kako bi to uopšte mogli da znamo?
I tako, mi ostajemo besmrtni, ostajemo uplašeni, držimo se čvrsto onog što možemo da kontrolišemo. Sve
počinje iz početka; točak se okreće; mi smo vampiri, jer drugih koji bi to mogli biti nema. Osnovan je novi
koven.
Zdanje Sonoma napustili smo kao neki ciganski karavan, nalik na paradu sjajnih crnih automobila koji na be-
sprekornim putevima, smrtonos- nom brzinom, krstare kroz američku noć. Na tom dugačkom putu sve su mi
ispričali - spontano, a ponekad i nesvesno, dok su razgovarali jedni sa drugima. Sve ono što je prethodilo ras-
pletu uklopilo se kao neki mozaik. Čak i kada bih zadremuo na plavom baršunu tapacirunga, ćuo bih ih i
video ono što su oni nekada gledali.
Putovali smo do močvara južne Floride, a zatim i do velikog dekadentnog grada Majamija, parodije raja i
pakla.
Odmah sam se zaključao u ovom malom stanu ukusno opremljenih prostorija. U njemu su se nalazili
kaučevi, tepisi, blede pastelne slike Pjera dela Frančeska, kompjuter na stolu, muzika Vivaldija, koja se čula iz
majušnih zvučnika skrivenih u tapetama prekrivenom zidu. Tu su bile i pri- vatne stepenice koje su vodile u
podrum, gde su me, u čelikom oivičenoj kripti, iščekivali crni lakirani sanduk sa mesinganim držačima i
pokrovom uokvirenim belom čipkom, šibice i parče sveće.
Kako je samo snažna i bolna bila žudnja za krvlju, iako mi ona sada nije bila neophodna. Svejedno, nisam joj
se mogao odupreti, a tako će zau- vek i biti. Nikada se ne možeš osloboditi tog poriva, a kako vreme prolazi,
želiš je i više nego pre.
Kada ne bih pisao, ležao bih na divanu od sivog brokata i posma- trao palmine grane koje se njišu na
povetarcu i osluškivao besmrtne glasove koji su dopirali odozdo.
Lui je učtivo molio Džesi da mu još koji put opiše Klaudijinu avet, koju je svojim očima videla. A Džesin glas,
brižan i iskren, odgovarao bi:
„Ali Lui, to se nije stvarno dogodilo.”
Gabrijeli je nedostajala Džesi sada kada je već bila otišla, jer su njih dve znale satima da se šetaju po plaži. Iz-
gledalo je kao da za sve vreme koje su provele zajedno nisu razmenile ni reč, ali, ko to može znati?
Gabrijela je primenjivala sijaset malih trikova da me učini srećnim; nosila je kosu očešljanu i puštenu jer je
znala koliko ja to volim. Dolazila je u moju sobu pre nego što bi nestala zajedno sa dolaskom jutra. Povre-
meno bi me ispitivački pogledala ispunjena nemirom.
„Želiš da odeš odavde, zar ne?” - upitao bih je sa strepnjom; ili već nešto tome slično.
,,Ne”, odgovarala bi. „Sviđa mi se ovde. Odgovara mi.” Kada bi je uhvatio nemir, odlazila bi na ostrva, koja
nisu bila tako udaljena odavde. Volela je da boravi na ostrvima. Ali, to nije bilo nešto o čemu je želela da
priča. Mislila je na nešto drugo. Jedared je to skoro izgovorila.
„Ali, reci mi...” A onda se zauotavila.
,,Da li sam je voleo?” - upitao sam. ,,Da li je to ono što želiš da znaš? Da. Voleo sam je.”
Ni tada nisam bio spreman da izgovorim njeno ime.
Mael je dolazio i odlazio.
Bio je odsutan nedelju dana; večeras je ponovo bio tu, u prizemlju, gde je pokušavao da uvuče Kajmana u
razgovor; Kajmana, koji je sve oko sebe opčinjavao. Prva krv. Sva ta moć. A dovoljno je bilo samo da pomis-
lite da je on koračao ulicama Troje.
Njegov izgled nas je neprestalno prepadao, ako to nije kontradikci- ja u izrazu.
Mnogo se potrudio da izgleda ljudski, što nije nimalo jednostavno u ovako toploj klimi, gde je prekrivanje
odećom prilično sumnjivo, ali i nepodnošljivo. Ponekad bi svoju kožu namazao potamnjujućom kremom -
bronzanim tenom izmešanim sa malo miomirisnog ulja. Skrivati iskonsku lepotu njegove kože bio je zloči-
nački čin, ali kako bi u suprotnom mogao da se meša sa smrtnicima i klizi kroz gomile ljudi nalik na zamašćen
nož?
Tu i tamo bi pokucao na moja vrata.
,,Da li ti ikada misliš da malo izađeš odatle?” - upitao bi me. Pogledao bi u gomile stranica kraj kompjutera, u
crnim slovima ispisan naslov Kraljica prokletih. Samo bi stajao, dopuštajući mi da pretražujem njegov um u
potrazi za delićima, poluzaboravljenim trenucima; nije mario. Delovalo je kao da ga intrigiram i zbunjujem, a
ja nisam mogao ni da zamis- lim kako i zašto. Šta je on od mene želeo? Tada bi se nasmešio onim svojim za-
prepašćujuće svetačkim osmehom.
Ponekad je isplovljavao čamcem, Armanovim crnim gliserom, a onda bi plutao zalivom ležeći pod zvezdama.
Jedared je i Gabrijela pošla sa njim, a ja sam došao u iskušenje da ih prisluškujem, čak i na toj udaljenos- ti,
da čujem te njihove bliske glasove. Ali, to nisam uradio. Jednostavno mi se nije činilo fer.
Kajman bi ponekad govorio kako se plaši gubitka pamćenja; da će ono doći iznenada, i da tada više neće
moći da pronađe put kući, put koji ga je vraćao do nas. Ali, u prošlosti je pamćenje gubio usled velike
količine patnje i bola, a sada je bio tako srećan. On je želeo da to znamo; bio je tako srećan sa svima nama.
Kao da su svi postigli neki dogovor, da će se bez obzira na to kud se denuli, uvek vratiti na isto mesto. Ovo će
biti njihova kuća kovena, njihovo utočište, i nikada neće dopustiti da bude kao što je nekada bilo.
Postigli su još sijaset drugih dogovora. Niko nije smeo da stvara nove vampire i niko nije više smeo da piše
knjige, iako su svi oni naravno, znali da je to bilo upravo ono što sam ja radio. Tiho sam od njih prikupljao sve
što sam mogao da saznam, a njima je bilo posve jasno da nisam imao nameru da se pridržavam nikakvih
pravila koja bi mi bilo ko nametnuo, kao što je to oduvek sa mnom i bio slučaj.
Laknulo im je kada su saznali da je vampir Lestat umro na novin- skim stranama; da je koncert katastrofe bio
zaboravljen. Nijedan smrtni slučaj nije mogao da bude dokazan; nije bilo ozbiljnih povreda publike; svi su
gospodski zaradili, a moja nekadašnja grupa, koja je dobila i moj deo zarade, ponovo je otišla na turneju pod
već proslavljenim nazivom benda.
A fenomen - kratak period čudesa - i on je već bio zaboravljen, iako je sasvim moguće da niko nikada neće
uspeti da ga objasni na zadovoljava- jući način, a kamoli rasvetli.
Ne, nema više otkrovenja, uništenja, mešanja u Ijudske stvari; to je bio njihov kolektivni zavet; dobro prikri-
jte neophodna ubistva.
Na to su neprestano upozoravali zanesenog Danijela - da se čak i u vrevi urbans divljine Majamija moralo
voditi računa o ostacima obroka.
Ah, Majami. Ponovo sam mogao da čuj<?m njegove zvuke, potmulo hujanje tolikih očajnih ljudskih bića,
huktanje svih onih mašina, velikih i malih podjednako. Ranije sam dopuštao sebi da ležim nepomično na di-
vanu i puštam da me ti zvuci preplave. Za mene nije bilo nemoguće usmeriti tu moć; nije bilo nemoguće da
napravim odabir i usredsredim se, da pojačam čitav hor raznih zvukova. Međutim, povlačio sam se od toga,
još uvek nedovoljno sposoban da ih ubedljivo iskoristim, baš kao što nisam mogao da koristim ni svoje nove
moći.
Ah, svejedno, obožavao sam da budem u blizini ovog grada. Voleo sam njegovu zapuštenost i glamur: stare
ruševne hotele i blistava, šljokičava zdanja; sparne vetrove; nepodnošljivu trulež. Sada sam osluškivao tu
beskonačnu urbanu muziku, potmulo, probadajuće brujanje.
,,Zašto, onda, ne odeš tamo?”
Bio je to Marijus.
Podigao sam pogled sa kompjutera polako, samo da bih ga makar malo iritirao, iako sam znao da je bio na-
jstrpljiviji od svih besmrtnika.
Stajao je oslonjen na dovratak terase, prekrštenih ruku i nogu. Svetla su sijala iza njega. Da li je u drevom
svetu bilo ičega sličnog ovome? Spektakl elektrifikovanog grada prepunog tornjeva koji su sijali kao uzane
rešetke starog ognjišta na petrolej.
Ošišao se na kratko; nosio je jednostavnu ali svejedno elegantnu dvadesetovekovnu odeću - sivi svileni ble-
jzer i pantalone, kao i crvenu boju, koju je, oduvek voleo da nosi, ovog puta je to bila košulja sa ruskom krag-
nom.
„Želim da ostaviš tu knjigu i pridružiš nam se”, rekao je. „Više od mesec dana sediš zabarikadiran u ovoj
sobi.”
„Izlazim povremeno”, odgovorio sam. Voleo sam da ga posmatram, tu neonsko plavu boju njegovih očiju.
,,Ta knjiga”, rekao jg. „Koja je njena svrha? Hoćeš li mi barem toliko rećir”
Nisam odgovorio. Njegov glas je odzvarjao taktičnošću kojom je pokušao da me navede da odgovorim.
,,Zar pesme i biografija nisu bile dovoljne?”
Pokušao sam da odgonetnem šta ga je činilo tako voljivim. Možda su to bile borice koje su još uvek postojale
oko njegovih očiju, majušna namreškanost koja se pojavljivala i nestajala dok je govorio.
Njegove krupne oči, nalik na Kajmanove, imale su zaprepašćujući uticaj na prisutne.
Ponovo sam pogledao u monitor kompjutera. Elektronska slika jezi- ka. Takoreći, dovršena. Svi su oni znali
za to, sve vreme im je bilo jasno. To je i bio razlog što su mi odali tako mnogo činjenica: kucali bi, ulazili u
moju sobu, razgovarali sa mnom, a onda odlazili.
,,Šta ima o tome da se priča?” - upitao sam. „Želim da zabeležim sve ono što se dogodilo. To si i sam znao
kada si mi ispričao svoju verziju priče.”
,,Da, ali za koga to beležiš?”
Ponovo sam pomislio na sve svoje obožavatelje u dvorani, na svoju izloženost, a onda i na jezive trenutke
kada sam, zajedno sa njom, pohodio ona sela, kada sam bio bezimeni bog. Odjednom mi je bilo tako hladno,
bez obzira na blagorodnu toplinu povetarca koji je dopirao sa mora. Da li je bila u pravu kada nas je nazvala
sebičnima, pohlepnima? Kada je rekla da iz ličnih pobuda želimo da svet ostane isti?
,,Ti znaš odgovor na to pitanje”, rekao je. Približio mi se. Spustio je ruku na naslon stolice na kojoj sam
sedeo.
,,To je bio besmislen san, zar ne?” - upitao sam. Bolelo me je da se tako izrazim. ,,On se nikada ne bi ost-
vario, čak i da smo je proglasili svojom kraljicom i izvršavali sve njene naredbe.”
,,To je bila čista ludost”, odgovorio je. „Oni bi je zaustavili i uništili, čak i pre nego što je mogla i da pret-
postavi.”
Muk.
„Svet je nikada ne bi želeo”, dodao je. ,,To je ono što ona nikada nije mogla da shvati.”
„Mislim da je to na kraju spoznala. Shvatila je da za nju nema mesta, da nema načina da je drugi cene zbog
onog što jeste. Ona je to znala kada nas je pogledala u oči i u njima ugledala prepreku koju nije mogla da
probije. Bila je tako pažljiva u pogledu odabira mesta koja je pohodila, birala je lokacije gde je način života
bio primitivan i nepromenjiv, nalik na nju samu.”
Klimnuo je glavom.
,,Kao što sam i rekao, ti znaš odgovore na svoja pitanja. Zašto ih onda i dalje postavljaš? Zašto se onda ovde
zatvaraš sa svojom tugom?”
Ništa na to nisam rekao. Ponovo su mi se prikazale njene oči. Zašto mi ne veruješ?
,,Da li si mi oprostio sve ono što sam učinio?” - iznenada sam ga
upitao.
,,Ti nisi kriv”, rekao je. ,,Ona je čekala, osluškivala. Da to nisi bio ti, pre ili kasnije nešto ili neko bi svakako
pokrenuo njenu volju. Ta opasnost je oduvek postojala. Čirjenica da se probudila bio je, na neki način, nes-
rećan slučaj kao i poči 'ik.” Uzdahnuo je. U njegovom gla:u ponovo se pojavila gorčina, kao i tokom onih
prvih nekoliko noći nakon onog događaja, kada je i sam bio obavijen tugom. „Oduvek sam znao da opasnost
postoji”, promrmljao je. „Možda sam i sam želeo da poverujem u to da je bila boginja, sve dok se nije
probudila. Sve dok mi se nije obratila. Sve dok mi nije uputila osmeh.”
Ponovo se izgubio u prisećanjima, u trenucima koji su prethodili obrušavanju leda pod kojim je tako dugo
bio bespomoćan, zatočen.
Polako i neodlučno se odmakao, a zatim otišao na terasu, odakle je posmatrao plažu. Njegovi su pokreti bili
tako ležerni. Da li se i u antička vremena tako odmarao, nalaktivši se na kamenu ogradu?
Ustao sam i krenuo za njim. Pogledao sam preko velikog prostranst- va tamne vode u svetlucavi odraz hori-
zonta. Pogledao sam u njega.
,,Da li uopšte možeš da pretpostaviš kakav je to osećaj kada više na svojim plećima ne moraš da nosiš jedan
takav teret?” - prošaptao je. „Kada najzad znaš da si slobodan?”
Nisam odgovorio, iako mi je, svakako, taj osećaj bio vrlo dobro znan. Svejedno, plašio sam se za njega,
možda zastrašen činjenicom da je Majka za njega bila nek? vrsta utočišta, kao što je Velika porodica bila za
Maharet.
,,Ne”, hitro je odgovorio vrteći glavom. ,,Imam osećaj kao da je sa mene skinuta kletva. Svaki put kada se
probudim, prvo što pomislim jeste da moram da odem do sve ilišta, da upalim tamjan, donesem cveće,
stanem pred njih i razgovaram sa njima, pokušavajući da ih utešim kao da ih iznu- tra razdire neka patnja.
Tek tada se osvešćujem i shvatam da oni više ne postoje. Svemu je došao kraj, sve je gotovo. Slobodan sam
da krenem kud god poželim i da radim što mi je volja.” Zastao je prisećajući se, pogleda uperenog u svetlo. A
zatim je produžio: ,,A, šta je sa tobom? Zašto i ti na sličan način nisi oslobođen? Voleo bih kada bih mogao
da te razumem.”
„Razumeš ti mene. Oduvek si me i razumeo”, rekao sam. Slegao sam ramenima.
,,Ti goriš od nezadovoljstva. Ne postoji način da te mi utešimo, zar ne? Ono što tebi treba jeste njihova
ljubav.” Napravio je blag pokret u pravcu grada.
,,Ti me tešiš”, odgovorio sam. ,,Svi vi to činite. Ne mogu ni da zamislim da odem od vas, barem ne zadugo.
Ali, znaš, kada sam se nalazio na onoj pozornici u San Francisku...” Nisam dovršio rečenicu. Kakva je uopšte
bila svrha to govoriti kada on to nije mogao da zna. To je bilo sve što sam ja ikada želeo, sve dok se vebki vrt-
log nije spustio i poveo me sa sobom.
,,I pored činjenice da tvoji obožavatelji nikada nisu verovali u ono za šta si se predstavljao?” - upitao je. „Oni
su mislili da si ti samo jedan dovitljivi zabavljač? Pisac sa zgodnom idejom, kako bi rekli?”
,,0ni su znali moje ime!” - odgovorio sam. „Oni su slušali moj glas. Oni su gledali mene na pozornici.”
Klimnuo je glavom.
„Zato pišeš knjigu Kraljica prokletih”, rekao je.
Nisam mu odgovorio.
„Pridruži nam se. Dozvoli nam da barem pokušamo da budemo tvoje društvo. Razgovaraj sa nama o onome
što se dogodilo.”
„Ti si video ono što se dogodilo.”
Odjednom sam osetio neku zbunjenost; neku vrstu radoznalosti kod njega koju je nerado pokazivao. I dalje
je gledao u mene.
Pomislio sam na Gabrijelu, na način kojim me je ona zapitkivala a onda prekidala. Tada sam shvatio. Pa, baš
sam bio prava budala što to rani- je nisam spoznao. Oni su želeli da saznaju sve o moćima kojima me je dari-
vala; o načinima na koje je njena krv uticala na mene; a sve ovo vreme te tajne sam pomno skrivao u sebi. I
sada su bile zaključane u meni. Zajedno sa prizorima onih mrtvih tela razbacanih svud po Azimovom hramu;
zajed- no sa sećanjem na ekstazu koju bih osetio svaki put kada bih ubio čoveka koji bi mi se našao na putu.
I, zajedno sa još jednim jezivim i nezaboravn- im trenutkom: njenom smrću, kada sam odbio da iskoristim
svoje nove moći kako bih joj pomogao!
Evo, ponovo je počela da me opseda ta slika kraja. Da li me je videla kako ležim tako blizu njenog tela? Da li
je bila svesna mog odbijanja da joj pomognem? Ili se njena duša izdigla već nakon prvog udarca?
Marijus je gledao u more, u majušne čamce koji su hrlili ka luci na jugu. Razmišljao je o mnoštvu vekova koji
su bili neophodni da bi stekao moći koje je sada posedovao. Za to nisu bile zaslužne samo infuzije njene krvi.
Tek nakon hiljadu godina postojanje stekao je moć da se uzdigne ka oblacima kao da je bio jedan od njih,
oslobođen stega i nezastrašen. Razmišljao je kako se takve stvari razlikuju od besmrtnika do besmrtnika;
kako niko ne zna kakva se moć krije unutar drugoga; niko možda ne zna ni kakve se sve moći kriju unutar nas
samih.
Sve je to bilo u redu, ali ja u tom trenutku nisam mogao da se pover- im ni njemu, ali ni bilo kom drugom.
,,Vidi”, rekao sam. „Pusti me da tugujem još neko vreme. Dozvoli mi da osmislim i zabeiežim mračne prizore
u ovoj knjizi, da ispišem reči za svoje prijatelje. A onda ću vam se prikljućiti, svima vama. Možda ću ispošto-
vati i pravila. Barem neka od njih, u svakom slučaju, ko bi ga znao? A šta ćete uraditi ako se, kojim slučajem,
ne pokorim pravilima? To te rani- je nisam pitao.”
Bio je vidno zaprepašćen.
,,Ti si, zaista, istinski đavo!” - prošaptao je. ,,To me podseća na staru priču o Aleksandru Velikom. On je oča-
javao kada je shvatio da više nema svetova koje treba osvojiti. Da li ćeš i ti pasti u očaj kada više ne bude bilo
pravila koja možeš prekršiti?”
,,Ah, oduvek je bilo i biće pravila koja se mogu kršiti.”
Potmulo se nasmejao.
„Spali knjigu.”
„Ne.”
Na trenutak se pogledasmo, a onda sam ga zagrlio, snažno i srdačno, i nasmešio mu se. Ni sam nisam znao
zašto sam to uradio, osim što su razlozi tome možda bili njegova strpljivost i iskrenost. Naravno da sam to
uradio i zbog osećaja duboke promene u njemu, kao i u svima nama, s tom razlikom što je kod njega ona bila
mračna i bolna, kao i kod mene.
Sve je to imalo neke veze sa borbom dobra i zla, koju je razumeo isto kao i ja, jer je on bio taj koji me je tom
razumevanju i naučio pre toliko godina. On je bio taj koji mi je rekao kako se mi oduvek borimo, i da ćemo se
zauvek i boriti sa tim pitanjima; rekao mi je kako nikada nije prihvatao jednostavna rešenja i ukazao mi na
ono čega se uvek treba plašiti.
Zagrlio sam ga, takođe, i zato što sam ga voleo i zato što sam želeo da budem u njegovoj blizini. Nisam želeo
da sada ode besan ili razočaran mnome.
„Ti ćeš se povinovati pravilima, zar ne?” - iznenada me je upitao. To pitanje bilo je spoj pretnje i sarkazma a,
možda, i trunčice naklonosti prema meni.
„Naravnn!” Ponovo sam slegnuo ramenima. ,,A, kako ona, kad smo, već kod toga, glase? Zaboravio sam. Oh,
da, ne treba da stvaramo nove vam- pire; ne treba da lutamo bez traga i glasa o sebi; i, moramo pažljivo da
prikrivamo svoja ubistva.”
,,Pravi si vragolan, Lestate, to vrlo dobro znaš, zar ne? Istinski
deran.”
„Dozvoli mi da ti postavim jedno pitanje”, rekao sam. Stisnuo sam šaku u pesnicu i njome blago dodirnuo
njegovu ruku. ,,Ona tvoja slika, Iskušenje Amadeovo, ona koja se nalazi u kriptama Talamaske...”
,,Da?”
,,Zar ne bi voleo da je povratiš?”
,,Oh, bože, ne. Ona je, zapravo, prilično turobna. To je slika iz mog mračnog perioda, moglo bi se reći. Sve-
jedno, voleo bih kada bi je izvadili iz tog prokletog podruma. Znaš, mogli bi da je okače u neko glavno pred-
vor- je. Ako ne tamo, onda barem na neko drugo pristojno mesto.”
Nasmejao sam se.
Iznenada se uozbiljio. Sumnjičavo me je pogledao.
„Lestate!” - izgovorio je oštro.
,,Da, Marijuse.”
„Ostavi Talamasku na miru!”
„Naravno!” Još jednom sam slegnuo ramenima. Još jednom sam se nasmejao. Pa, što da ne?
„Zaista to mislim, Lestate. Veoma sam ozbiljan u tom pogledu. Nemoj da se mešaš u stvari Talamaske. Da li
smo se razumeli, ti i ja?”
„Marijuse, tebe uopšte nije teško razumeti. Da li si dobro čuo ovo što sam rekao? Sat otkucava ponoć. U ovo
vreme uvek odlazim u malu šetnju Noćnim ostrvom. Da li želiš da pođeš sa mnom?”
Nisam sačekao na njegov odgovor. Začuo sam onaj njegov dobro poznat pomirljiv uzdah dok sam izlazio kroz
vrata.
Ponoć. Noćno ostrvo je odzvanjalo zvucima muzike. Hodao sam kroz svetom preplavljenu galeriju. Teksas
jakna, bela majica, pola lica skrivenog pod ogromnim tamnim sunčanim naočarama; ruke smeštene u dže-
pove farmerica. Posmatrao sam pohlepne kupce koji ulaze u otvorene radnje, pomno ispituju gomile šl-
jaštećih stvari, svilene košulje obavijene plastikom, vretenastu lutku zaogrnutu lasičjim krznom.
Kraj svetlucave fontane sa ukrasnom perjanicom od mnoštva kaplji- ca, neka je starica sedela skvrčeno na
klupi držeći u drhtavoj ruci papirnu čašu sa vrelom kafom. Nije joj bilo lako da je podigne do svojih usta;
kada sam se nasmešio prolazeći kraj nje, rekla je drhtavim glasom: „Kada si star, san ti uopšte nije ni potre-
ban.”
Blag i lenj muzički ritam dopirao je iz koktel salona. Mlad svet se vrzmao po velikoj radnji sa video-kasetama;
žudnja za krvlju! Grubi fijuk, i prolaz je nestao onog trenutka kada sam okrenuo glavu. Kroz vrata fran-
cuskog restorana spazio sam brz pokret žene koja je dizala čašu šampanjca; prigušen smeh. Pozorište je bilo
puno crnih i belih džinova koji su govorili francuskim jezikom.
Pored mene je prošla neka mlada žena; tamna put, pohotna bedra, majušna napućena usta. Zudnja za krvlju
je dostizala svoj vrhunac. Nastavio sam da hodam, boreći se da obuzdam neizdrživ poriv. Ne treba ti krv.
Sada si snažan kao i drevni. Ali, mogao sam da je okusim; okrenuo sam se za onom devojkom, video je kako
seda na kamenu klupu, spazio njena gola kolena koja su se videla pod uzanom i kratkom suknjom; pomno je
zurila u mene.
Oh, Marijus je u tom pogledu bio u pravu; imao je pravo u pogledu svega. Goreo sam od nezadovoljstva, iz-
garao u usamljenosti. Poželeo sam da je prevrnem sa one klupe: Da li ti znaš šta sam ja! Ne, nemoj tome da
se pre- pustiš, nemoj da je namamiš odatle, nemoj to da radiš; nemoj da je odvedeš dole na beli pesak,
daleko izvan domašaja svetlosti galerije, gde se nalaze opasne stene i gde talasi snažno udaraju u malenoj
uvali.
Pomislio sam na ono što nam je ona rekla o našoj sebičnosti, o našoj pohlepi! Ukus krvi na mom jeziku. Neko
će umreti ukoliko i dalje nastavim da se motam ovuda...
Kraj hodnika. Umetnuo sam ključ u čelična vrata između radnje u kojoj su se prodavali kineski tepisi, koje su
tkale devojčice, i prodavnice duvana u kojoj je sada, među holandskim lulama, spavao prodavac novinama
prekrivši lice.
Sve je bilo tiho u predvorju koje je vodilo u unutrašnjost vile.
Neko od njih je svirao na klaviru. Jedan poduži trenutak slušao sam sa uživanjem. Bila je to Pandora, a njena
muzika je, kao i uvek, pose- dovala tmuran ali mio blesak; ali sada je, više nego ikada pre, zvučala kao
beskrajni početak - bila je to melodija koja se večito penjala ka vrhuncu koji nikada nije dostizala.
Popeo sam se uz stepenice i kročio u dnevnu sobu. Ah, bilo je posve jasno da ste se nalazili u vampirskoj
kući, jer ko bi drugi živeo pod svetlošću zvezda i bledim sjajem nekolicine raštrkanih sveća? Unutra, raskoš
mermera i baršuna, a napolju, sva šljaštavost Majamija, u kojem se svetla nikada ne gase.
Arman je još uvek igrao šah sa Kajmanom i, kao i uvek, gubio. Danijel je ležao sa slušalicama na ušima sluša-
jući Baha, samo povremeno skrećući pogled ka crno-beloj tabli da vidi da li je ijedna figura u međuvre- rnenu
pomerena.
Na terasi koja je gledala na more, palčeva nabijenih u zadnje džepove, stajala je Gabrijela. Sama. Otišao sam
do nje, poljubio je u obraz i pogledao je u oči. Kada sam napokon izvojevao njen nevoljni osmeh, koji mi je
itekako bio potreban, okrenuo sam se i ponovo ušao u kuću.
Marijus je sedeo u crnoj kožnoj fotelji i čitao novine, preklapajući ih na isti način na koji bi to uradio i neki
gospodin u privatnom klubu. ,,Lui je otišao”, rekao je i ne podigavši pogled sa novina.
,,Šta podrazumevaš pod rečju otišao?”
„Otišao je u Nju Orliens”, odgovorio je Arman ne podižući pogled sa šahovske table. ,,U onaj stan u kojem
ste nekada zajedno živeli. Tamo gde je Džesi videla Klaudiju.”
,,Avion čeka”, rekao je Marijus očiju još uvek prikovanih za novine. ,,Moj sluga te može odvesti do piste”,
rekao je Arman, još uvek gledajući u šahovsku tablu.
,,Šta je ovo? Zašto ste vas dvojica tako raspoloženi da mi izađete u susret? Zašto bih ja otišao po Luija?”
„Mislim da bi trebalo da ga vratiš”, rekao je Marijus. „Nije dobro za njega da boravi u tom starom stanu u
Nju Orliensu.”
„Mislim da bi trebalo da se pokreneš i uradiš nešto konkretno kada je to u pitanju”, rekao je Arman. „Ovde si
zatvoren i previše dugo.”
,,Ah, sada tek vidim na šta liči ovaj koven: saveti koji pljušte sa svih strana, a svako svakoga posmatra kra-
jičkom oka. Zašto ste uopšte dopustili Luiju da ode u Nju Orliens? Zar niste mogli da ga zaustavite?”
U Nju Orliens sam sleteo u dva sata po ponoći. Limuzinu sam ostavio na trgu Džekson.
Sve je izgledalo tako besprekorno: nova kaldrma i novi lanci na kapiji, zamislite, da klošari ne bi mogli da
spavaju na travi dvorišta, kako su to obično radili u poslednje dve stotine godina. Turisti su preplavljivali Cafe
du Monde, gde su se nekoć, na rečnoj obali, nalazile taverne - ona divna opasna mesta gde je lov bio prostc
neodoljiv, a žene bile opake kac i muškarci.
Ali, dopadalo mi se kako je i sada sve izgledalo; sada, nekad i odu- vek. Boje su nekako bile istovetne. Čak i
tokom udarne januarske hladnoće, osećalo se i dalje ono nešto tropsko u vazduhu; a to je imalo neke veze
sa ravnim trotoarom, niskim zgradama, nebom koje je uvek bilo u pokretu i kosim krovovima, koji su sada
blago bleskali na ledenoj kiši.
Polako sam se udaljavao od reke, puštajući uspomene da isparava- ju kao iz trotoara, osluškujući tešku, met-
alnu muziku ulice Burbon, a onda sam se vratio u tih i vlažan mrak ulice Rojal.
Koliko li sam samo puta prolazio ovim predelom u stare dane, vraćajući se sa rečne obale, iz opere, po-
zorišta, zaustavljajući se tačno na ovom mestu da otvorim vrata kočije?
Ah, evo je i kuća u kojoj sam nekada proživeo jedan ljudski život, kuća u kojoj sam, takoreći, dva puta umro.
Nekoga je bilo u starom stanu. To je bio neko čiji je korak blag, a opet tako snažan da od njega škripe daske.
Malena radnja u prizemlju bila je uredna i zamračena iza svojih rešetkama optočenih prozora; u njoj su se
prodavale porcelanske koještari- je, lutke, čipkane lepeze. Pogledao sam gore ka balkonu uokvirenom
ogradom od kovanog gvožđa. Mogao sam da zamislim Klaudiju kako se podiže na vrhove prstiju i gleda me
odozgo, prstićima se pridržavajući za ogradu. Njena zlatna kosa prelivala se preko njenih ramena, zajedno sa
dugačkim prugama baršunastih vrpci. Moja mala šestogodišnja besmrtna lepotica: Lestate, gde si dosad?
A to je upravo ono što je Lui radio, zar ne? Zamišljao je scene poput ove.
Bila je mrtva tišina; to jest, ukoliko ne čujete televizore kako mrmore iza zelenih žaluzina i starih, vinovom
lozom prekrivenih zidova, hrapavu buku koja dopire iz ulice Burbon, muškarca i ženu koji se svađaju duboko
u kući s druge strane ulice.
Ali, nikog nije bilo u blizini; samo blistavi trotoari, zatvorene rad- nje i veliki, nezgrapni automobili parkirani
iza ugla, po čijim je zaobljenim krovovima kiša tiho romorila.
Nije bilo nikog ko bi me mogao videti dok sam odlazio odatle, okrenuo se i hitro poskočio, na svoj stari i uo-
bičajen način, kao mačka, na balkon i nečujno se spustio na daske. Gvirnuo sam kroz prljavo staklo dvokril-
nih vrata.
Prazno; oljušteni zidovi; onako kako ih je Džesi ostavila. Zakucana daska na vratima, kao da je neko hteo da
uđe unutra pa su ga uhvatili u provali; miris izgoreiog drveta se nakon svih ovih godina i dalje osećao.
Tiho sam izvalio dasku, ali su vrata, svejedno, bila zaključana sa unutrašnje strane. Da li bih sada mogao da
iskoristim svoju novu moć? Da li bih mogao da ih otvorim? Zašto mi je sama pomisao na korišćenje tih moći
bila tako bolna? Samo kad pomislim na nju, samo kada se prisetim da sam tada, u tom trenutku, mogao da
joj pomognem; mogao sam da učinim da se glava i telo ponovo spoje; iako je planirala da me uništi; iako nije
izgovorila moje ime.
Pogledao sam u malu ključaonicu. Okreni se, otvori. Suze su pohrlile u moje oči kada sam začuo škripanje
metala i video kvaku kako se pomera. Osetio sam mali grč u mozgu dok sam se očima usredsređivao na
bravu; a tada su se stara vrata odvojila od iskrivljenog dovratka, dok su šarke zaškripale kao da ih je nekakva
unutrašnja promaja pomerala.
Stajao je u hodniku gledajući ka nekadašnjoj Klaudijinoj sobi.
Njegov kaput je možda bio malkice kraći, malo manje glomazan u odnosu na nekadašnje dugačke kapute.
Svejedno, izgledao je tako nalik sebi iz prošlog veka, što je učinilo da se bol u meni produbi do neizdrživih
razmera. U trenutku sam bio skamenjem. Mogao je da bude i sam duh: crne, guste i razbarušene kose, kao
što je oduvek i bio u onim nekadašnjim, starim danima, zelenih očiju ispunjenih melanholičnim zaprepašćen-
jem i ruku koje su prilično oklembešeno visile niz njegovo telo.
Bilo je sasvim sigurno da nije uložio ni trunku truda da se tako savršeno uklopi u staro okruženje. Ipak, on je
bio duh u ovom stanu, u ovom prostoru gde se Džesi tako uplašila; gde je osetila zastrašujuće tračke stare
atmosfere koju ja nikada neću zaboraviti.
Bezbožna porodica je ovde provela šezdeset godina. Šezdeset godi- na zajedničkog života: Lui, Klaudija, Le-
stat.
Kada bih pokušao, da li bih mogao da čujem zvuke čembala? Klaudiju koja svira Hajdna, ptice koje cvrkuću
jer ih je ta muzika uvek uzbuđivala, zvuke koji vibriraju u kristalnim kuglicama koje su visile sa obojenih stak-
lenih abažura petrolejki, kao i u zvončićima koje je oživljavao vetar, a koji su visili na sporednim vratima, is-
pred polukružnih gvozdenih stepenica.
Klaudija. Lice u medaljonu ili u malenom ovalnom okviru od porcelana koji, zajedno sa loknom zlatne kose,
možete da držite u fioci. Ali, kako bi ona mrzela takvu sliku, takvu jednu groznu sliku.
Klaudija, koja je zarila svoj nož u moje srce i okretala ga posmatra- jući kako se krv sliva niz moju košulju.
Umri, oče. Ja ću te zauvek smestiti u tvoj kovčeg.
Prvo ću tebe ubiti, prinče.
Video sam malo smrtno dete kako leži prekriveno prljavim ćebe- tom; miris bolesti. Video sam crnooku
kraljicu, nepomičnu na svom prestolu. Obe sam ih poljubio, te dve Uspavane Lepotice! Klaudija, Klaudija, po-
javi se, Klaudija... Tako je, mila, moraš ispiti svu krv kako bi ozdravila.
Akaša!
Neko me je drmao.
„Lestate”, rekao je.
Smetenost.
,,Ah, Lui, oprosti mi.” Mračan, napušteni hodnik. Zadrhtao sam. „Došao sam jer sam bio prilično zabrinut...
za tebe.”
„Nema potrebe”, rekao je brižno. „Ovo je hodočašće na koje sam morao da se uputim.”
Prstima sam dotakao njegovo lice; bilo je tako toplo nakon što je ispio krv svoje skorašnje žrtve.
„Ona nije ovde, Lui”, rekao sam. ,,To je bilo nešto što je Džesi umislila.”
,,Da, izgleda da je tako”, rekao je.
,,Mi živimo zauvek, ali oni se neće vratiti.”
Jedan poduži trenutak ispitivački me je posmatrao, a onda je klim- nuo glavom.
„Hajde”, rekao je.
Koračali smo zajedno niz dugački hodnik; ne, nije mi se svidelo; nisam želeo da boravim ovde. Ovo mesto
bilo je posednuto, a pravo zaposedanje nema nikakve veze sa duhovima, već sa zlom koje dolazi iz uspom-
ena. Ono tamo je nekada bila moja soba, moja soba.
Pokušavao je da otvori stražnja vrata, boreći se sa starim, izanđalim dovratkom. Pokazao sam mu da izađe
na trem, dok sam se ja latio otvaranja. Dobro sam pogurao i, iako su bila čvrsto zaključana, najzad su po-
pustila.
Bilo je tako tužno videti dvorište sve u korovu: fontana je bila uništena, stara ciglena kuhinja skoro srušena,
dok su se cigle polako stapale sa samom zemljom.
„Sve ću popraviti ako to želiš”, rekao sam mu. „Učiniću da bude kao što je i nekada bilo.”
„Sada to više nije važno”, rekao je. „Hoćeš li da pođeš sa mnom, da zajedno malo prošetamo?”
Zajedno smo krenuli niz prekriveni put za kočije, dok se voda sli- vala u uzani slivnik. Pogledao sam još
jedared u pravcu kuće. Video sam je kako stoji u svojoj beloj haljinici sa širokim plavim pojasom oko struka.
Međutim, ona nije gledala u mene. Ja sam bio mrtav, pomislila je, uvijen u ■plahtu koju je Lui ubacio u
kočiju; odnosila je moje ostatke da ih zakopa; svejedno, stajala je tamo, a onda su nam se pogledi ukrstili.
Osetio sam kako me Lui drmusa.
,,Nema svrhe da i dalje boravimo ovde”, rekao je.
Posmatrao sam ga dok je čvrsto zamandaljivao kapiju; tada je pono- vo tromo prešao pogledom preko pro-
zora, balkona, kao i preko visokih krovnih prozora. Da li se on to najzad istinski opraštao? Možda i nije.
Zajedno smo otišli uz ulicu Svete Ane, sve dalje od reke. Nismo govo- rili, samo smo hodali, kao i toliko puta
u ta nekadašnja vremena. Hladnoća ga je blago prožimala, ujedajući ga za ruke. Bilo mu je mrsko da nabija
ruke u džepove, kao toliki savremeni muškarci. Njemu to nije delovalo otmeno.
Kiša se polako pretvarala u sumaglicu.
Najzad je progovorio:
,,Malo si me uplašio; nisam mislio da si stvaran kada sam te ugledao u hodniku; nisi se odazvao kada sam iz-
govorio tvoje ime.”
,,A, kuda smo se sada uputili?” - upitao sam. Zakopčao sam svoju teksas jaknu, ne zato što sam sada mogao
da osetim hladnoću, već zato što mi je bilo ugodno da osetim toplinu.
,,Samo na još jedno mesto, a onda možemo da krenemo gde je tebi volja. Nazad u kuću kovena, rekao bih.
Nije nam ostalo mnogo vremena. Ili, možda, hoćeš da me ostaviš i pustiš da uradim šta sam naumio. Ti idi, a
ja ću se vratiti za nekoliko noći.”
,,Zar ne možemo zajedno to da odradimo?”
„Možemo”, rekao je spremno.
Šta sam, za ime božje, ja uopšte želeo? Koračali smo pored starih tremova, pored oronulih ali svejedno
čvrstih, u zeleno obojenih žaluzina; kraj zidova čiji se malter ljuštio a gole cigle kezile, kroz zaslepljujuću svet-
lost ulice Burbon. A onda sam ispred nas ugledao groblje Svetog Luija, sa njegovim debelim ispranim belim
zidovima.
Šta sam ja želeo? Zašto me je duša i dalje bolela, za razliku od svih njih koji su uspostavili neku vrstu
ravnoteže? Čak je i Luiju to pošlo za rukom, a imali smo i jedno drugo, kao što je Marijus rekao.
Bio sam srećan što sam s njim, radostan što hodim ovim starim uli- cama; ali, zašto mi to nije bilo dovoljno?
Ostalo nam je da otvorimo još jednu kapiju; posmatrao sam ga dok je prstima lomio zasun. Tada smo kročili
u mali grad belih grobova sa nji- hovim zašiljenim vrhovima, urnama, mermernim vratnicama i visokom
travom koja se ugibala pod našim čizmama. Kiša je zacaklila svaku površinu; svetlosti grada davale su biserni
sjaj oblacima koji su se nečujno kotrljali nad našim glavama.
Pokušao sam da pronađem zvezde. Nisam mogao. Kada sam pono- vo spustio pogled, ugledao sam Klaudiju;
osetio sam dodir njene ruke na svojoj.
Tada sam ponovo pogledao u Luija i video kako njegove oči hvata- ju maglovitu i udaljenu svetlost. Uzdrhtao
sam. Ponovo sam dodirnuo nje- govo lice, njegove jagodice, luk ispod njegovih crnih obrva. Kako je bio di-
van.
„Blagosloveni mrak!” - iznenada sam rekao. „Ponovo nas pohodi blagosloveni mrak.”
,,Da”, rekao je tužno, ,,a mi njime vladamo kao što smo oduvek to i
činili.”
Zar to nije bilo dovoljno?
Uhvatio me je za ruku - kakav je osećaj taj pokret sada u meni izazi- vao? I poveo niz uzani prolaz između na-
jstarijih i najotmenijih grobnica, između kripti koje su sezale sve do najdavnijih kolonijalnih vremena, kada
smo on i ja zajedno pohodili močvaru koja je pretila da proguta sve, u vreme kada sam se ja hranio krvlju
klošara i lopova-koljača.
Njegova grobnica. Shvatio sam da sam zurio u njegovo ime izrezbareno na mermeru velike iskošene staro-
modne kripte.
Lui de Point du Lak 1766-1794
Oslonio se na grobnicu koja je stajala iza njega, jednu od onih nalik malim hramovima, nalik na njegovu, sa
stubačnim krovom.
„Samo samo ponovo poželeo da je vidim”, rekao je. Posegnuo je i dodirnuo slova prstom.
Samo su malo izbledela od vremenskih prilika koje su ostavile traga na površini kamena. Prašina i čađ su
učinili da zapis postane jasniji, tamneći svako slovo i brojku. Da li je razmišljao o tome kako je sve nekada iz-
gledalo?
Pomislio sam na njene snove, njen vrt mira na zemlji, sa cvećem koje izrasta iz krvlju natopljene zemlje.
„Sada možemo da idemo kući”, rekao je.
Kući. Nasmešio sam se. Posegnuo sam i dodirnuo grobove sa moje obe strane; ponovo sam pogledao nagore
ka blagom sjaju gradskih svetala naspram nabranih oblaka.
,,Ti nas nećeš napustiti, zar ne?” - iznenada je upitao, glasa koji je odzvanjao zabrinutošću.
,,Ne”, odgovorio sam. Poželeo sam da mogu da govorim o tome, o svim tim stvarima koje su se sada nalazile
u knjizi. ,,Znaš, nas dvoje, ona i ja, mi smo bili ljubavnici, baš kao smrtni muškarac i žena.”
„Naravno, znam”, rekao je.
Nasmešio sam se. Iznenada sam ga poljubio, uzbuđen njegovom toplinom, nežnim mekanim osećajem koji
je pružala njegova skoro ljudska koža. Bože, kako sam samo prezirao belinu prstiju kojima sam ga doticao,
prstiju koji su bez ikakvog napora mogli da ga smožde. Zapitao sam se da li je on to mogao i da pretpostavi.
Toliko toga je bilo što sam želeo da mu kažem, da ga priupitam. Međutim, i pored nezajažljive potrebe,
nisam mogao da iznađem prave reči kojima bih to iskazao, niti načina na koji da započnem. On je oduvek
imao mnogo pitanja; a sada je imao i odgovore, možda mnogo više odgovora nego što je ikada želeo; a šta je
sve to učinilo njegovoj duši? Blesavo sam zurio u njega. Činio mi se tako savršenim dok je stajao ljubazno i
strpljivo čekajući. A onda sam, kao neka budala, postavio pitanje.
,,Da li me sada voliš?”
Nasmešio se; oh, bilo je zadivljujuće videti kako se njegovo lice raznežuje i raduje kroz osmeh.
,,Da”, odgovorio je.
„Hoćeš li da krenemo zajedno u jednu avanturu?” Odjednom mi je srce lupalo kao ludo. Bilo bi tako divno
kada bi... „Hoćeš li da prekršimo nova pravila?”
„Šta time uopšte hoćeš da mi kažeš?” - prošaptao je.
Počeo sam da se smejem, potmulo i grozničavo; bilo je tako dobro. Smejao sam se i posmatrao malene
promene na njegovom licu. Sada sam ga zaista zabrinuo. Zapravo, uopšte nisam znao da li je to bilo moguće.
Bez nje. Šta ako se stropoštam kao Ikar...?
,,Oh, hajde, Lui”, rekao sam. ,,To je samo jedna obična avantura. Obećavam da nije u pitanju nikakva za-
misao poput uništenja Zapadne civ- ilizacije, niti je u pitanju pažnja dva miliona obožavatelja rok muzike. Za-
pravo, imao sam na umu nešto neznatno. Nešto, pa, nešto prilično nestašno. I, prilično simpatično. To jest,
smatram da sam bio prilično dobar i poslušan u poslednja dva meseca, zar ne misliš?”
,,0 čemu ti to uopšte govoriš?”
,,Ideš li sa mnom ili ne?”
Ponovo je blago zavrteo glavom. Ali, to nije bilo ne. Premišljao se. Provukao je prste kroz kosu. Kakva divna
crna kosa. Prva stvar koju sam kod njega uočio - pa, nakon njegovih prodorno zelenih očiju - bila je ta crna
kosa. Ne, to je bila laž. Nije bilo samo to u pitanju, već i njegov izraz lica: strast, nevinost i prefinjena svest.
Sve sam to obožavao kod njega!
,,Kada ćemo se odvažiti na tu tvoju malu avanturu?”
„Sada”, rekao sam. „Imaš četiri sekunde da se odlučiš.”
„Lestate, skoro je svanula zora.”
„Zora je skoro svanula, ovde”, odgovorio sam.
,,Šta time hoćeš da kažeš?”
,,Lui, prepusti mi se. Vidi, ako mi ne pođe za rukom da to izvedem, nećeš biti povređen. Pa, barem ne
mnogo. Prihvataš igru? Odluči se. Ja sada želim da krenem.”
Ništa nije rekao. Gledao me je, tako zaljubljeno da sam to jedva mogao da podnesem.
,,Da ili ne.”
„Verovatno ću zažaliti, ali...”
„Dogovoreno, onda.” Ispružio sam ruke, čvrsto ga uhvatio i podigao sa zemlje.
Zabezeknuto je zurio u mene. Činilo se kao da nema nikakvu težinu. Spustio sam ga.
,,Mon Dieu”, prošaptao je.
Pa, šta sam čekao? Ako ne probam, nikada neću ni znati da li sam sposoban za to ili ne. U trenutku je nastu-
pio momenat ponovnog tmurnog i tupog bola, sećanja na nju, na zajedničko podizanje. Pustio sam da sve to
polako iščili.
Rukama sam obgrlio njegov struk. A sada, nagore. Podigao sam desnu ruku, ali to čak nije ni bilo
neophodno. Uspinjali smo se veoma brzo na vetru.
Groblje se ispod nas smanjivalo i poprimalo oblik majušne, rasteg- nute igračke sa raštrkanim belim tački-
cama ispod mračnog drveća.
U svojim ušima sam čuo njegov zaprepašćujući uzdah.
„Lestate!”
„Zagrli me oko vrata”, rekao sam. „Drži se čvrsto. Idemo na zapad, naravno, a onda na sever. Putovaćemo
velikim razdaljinama, i možda će to potrajati. Sunce još neće izaći u đogledno vreme tamo kuda smo se sada
uputili.”
Vetar je bio ledeno hladan. Trebalo je da mislim na to, jer će njemu biti veoma hladno; ali, on nije pokazivao
nikakve znake da se smrzava. Saiho'je zurio nagore dok smo probijali veliku snežnu izmaglicu oblaka.
Kada je ugledao zvezde, osetio sam napetost u njegovom telu; nje- govo je lice bilo savršeno glatko i spoko-
jno; a ako i jeste plakao, njegove suze odnosio je vetar. Kakav god da je strah prethodno osećao, sada je u
pot- punosti nestao; bio je izgubljen dok je gledao naviše; činilo se kao da se sam nebeski svod spušta oko
nss, dok je mesečina sijala svud po beskrajnoj gus- toj belini koja se protezala pod nama.
Nije bilo potrebe da mu govorim na šta da obrati pažnju ili šta da zapamti. Oduvek su mu takve stvari bile
jasne. Godinama pre, kada sam mu podario Mračni dar, nije trebalo išta da mu objašnjavam; sam je sa
slašću istraživao i najmanje aspekte svega postojećeg. A, kasnije je pričao da ga nisam upućivao u stvari. Zar
on nije znao da je to u njegovom slučaju odu- vek bilo krajnje nepotrebno?
Sada sam i sam plutao, mentalno i fizički; osećao sam ga kao nešto ugodno kraj sebe, a opet bestežinsko;
jednostavno i čisto prisustvo Luija, Luija koji pripada meni, Luija koji je sa mnom. Nikakvog tu tereta nije bilo.
Pažljivo sam usmeravao naš let jednim majušnim delom svog uma, kako me je ona podučila. Osim toga,
prisećao sam se sijaset drugih stvari; na primer, prvog puta kada sam ga ugledao u taverni u Nju Orliensu.
Bio je pijan, svađao se; krenuo sam za njim u noć. U onom poslednjem trenutku, pre nego što mi je pao
šaka, rekao je polako, zatvarajući oči:
,,Ali, ko si ti?”
Znao sam da ću se u sumrak vratiti po njega, da ću ga pronaći makar preturio ceo grad, iako sam ga tada os-
tavio polumrtvog na kaldrmom prekrivenoj ulici. Morao sam da ga imam, jednostavno sam morao. Na isti
način kao što sam morao da imam sve što bih poželeo ili uradio sve što mi je volja.
U tome je bio problem, jer ništa što mi je ona darovala - ni patnja, ni moć, a najzad ni užas' - nije moglo da
promeni tu činjenicu, ni za trunčicu.
Bili smo udaljeni šest kilometara od Londona.
Sat vremena nakon zalaska sunca. Zajedno smo ležali u travi, u hladnoj tmini ispod hrasta. Iz ogromne kuće
usred parka dopiralo je malo svetlosti. Mali, duboko usađeni prozori bili su i napravljeni da svetlost zadrže
unutar zdanja. Unutra je bilo udobno, primamljivo, sa svim onim lcnjigama po zidovima i plamsajima vatre iz
mnoštva kamina; i dimom koji se uzdizao iz dimnjaka u magličastu noć.
Povremeno bi poneki automobil prošao vijugavim putem ispred prednje kapije. Tada bi snopovi farova
prošetali prednjom stranom stare zgrade, otkrivajuči ukrase sa grotesknim licima, teške svodove iznad
prozo- ra i sjajne zvekire na masivnim glavnim vratima.
Oduvek sam voleo ova ogromna evropska zdanja, velika kao sami pejzaži; nije ni čudo što u sebe prizivaju
duše mrtvih da ih pohode.
Lui se iznenada pridigao, pogledao oko sebe, a zatim užurbano očistio travu sa svog kaputa. Satima je
spavao, što je bilo neizbežno, na grudima vetra, moglo bi da se kaže, i na mestima gde bih se i ja malo
odmarao čekajući da se svet okrene.
,,Gde se nalazimo?” - prošaptao je sa blagim prizvukom panike.
,,Ispred glavnog štaba Talamaske, pored Londona”, rekao sam. Ležao sam glave ležerno oslonjene na ruke.
Svetla su bila upaljena na tavanu, kao i u glavnim sobama na prvom spratu. Premišljao sam se na koji način
bi bilo najzabavnije ući u zdanje.
,,Šta radimo ovde?”
„Avantura. Rekao sam ti.”
,,Ali, čekaj malo. Ne misliš valjda da uđeš unutra?”
,,Zar ne mislim? Unutra drže Klaudijin dnevnik, u podrumu, zajed- no sa Marijusovom slikom. To ti je poz-
nato, zar ne? Džesi ti je to ispričala.”
,,Pa, šta misliš da uradiš povodom toga? Da provališ unutra i vršljaš po podrumu dok ne pronađeš ono što
želiš?”
Nasmejao sam se.
,,Pa sada, to baš i nije preterano zabavno, zar ne? Taj način mi više liči na neki mukotrpan posao. Osim toga,
dnevnik, zapravo, nije ono što ja želim. Neka zadrže dnevnik. On je pripadao Klaudiji. Ja želim da razgo-
varam sa jednim od njih, sa Dejvidom Talbotom, glavnim čovekom Talamaske. Oni su, zapravo, jedini smrt-
nici na svetu koji veruju u naše pos- tojanje.”
Osetio sam bolno žiganje u telu. Ne obraćaj pažnju. Zabava tek što nije počela.
U trenutku.je bio i previše zaprepašćen da odgovori. Ovo je bilo još slasnije nego što sam zamišljao.
„Nadam se da ne misliš to ozbiljno”, rekao je. Počeo je odmah da negoduje. , Lestate, pusti te ljude na miru.
Oni misle da je Džesi mrtva. Dobili su pismo od nekog iz porodice.”
,,Da, sasvim prirodno. Ma, nemam nameru da opovrgavam tu morbidnu zamisao. Zašto bih se uopšte bavio
time? Ali, onaj čovek koji je došao na koncert - Dejvid Talbot, onaj stariji gospodin - on me fascinira. Pret-
postavljam da želim da znam... Ali, zašto sada pričati o tome? Vreme je da uđemo unutra i otkrijemo sami.”
„Lestate!”
,,Lui!” - rekao sam oponašajući ga. Ustao sam i pomogao mu da se podigne, ne zato što mu je to bilo
potrebno, već zato što ja samo sedeo i zurio u mene, opirao se, pokušavao da smisli način da me kontroliše,
što je sve zajedno gledano, bilo čisto gubljenje njegovog vremena.
„Lestate, Marijus će biti besan ako to uradiš!” - rekao je iskreno, lica koje se uozbiljilo. Čitava ta slika visoko
postavljenih jagodica i tamnih, ispitivačkih zelenih očiju koje su bile očaravajuće besne, bila je tako čarob-
na. „Osnovno pravilo je...”
,,Lui, ti činiš da čitava stvar bude još neodoljivija!” - rekao sam.
Uhvatio me je za ruku.
,,A, Maharet? Ovo su bili Džesini prijatelji!”
,,A šta će ona učiniti? Da neće možda poslati Mekare da mi razbije glavu kao da je ljuska jajeta!”
„Tvoje ponašanje je zaista nesnosno!” - rekao je. ,,Zar ti za sve ovo vreme ništa nisi naučio!”
,,Da li ideš sa mnom ili ne?”
,,Ti nećeš ući u tu kuću.”
„Vidiš li onaj prozor, tamo gore?” Obavio sam ruku oko njegovog struka. Sada nije mogao da se iskobelja iz
mog zagrljala. „Dejvid Talbot se nalazi u toj sobi. Posleđnjih sat vremena ispisuje svoj dnevnik. Duboko je
zabrinut. On ne zna šta se sa nama dogodilo. Zna da se nešto desilo; ali nikada neće moći da sam odgonetne
šta. Sada ćemo ući u spavaću sobu koja se nalazi kraj prostorije u kojoj je on, i to kroz onaj mali prozor sa
leve strane.”
Još jednom se slabašno usprotivio, ali ja sam već bio usredsređen na prozor, pokušavajući da vizuelizujem
bravu. Koliko je metara bilo visoko? Osetio sam grč, a onda sam visoko iznad nas ugledao maleni
pravougaonik od olovnog stakla kako se otvara prema spolja. I on je to, takođe, video, 1 dok je nemo stajao,
još čvršće sam ga uhvatio i podigao.
Za tren oka smo se već nalazili u sobi. Bila je to mala odaja u eliza- betanskom stilu, obložena tamnom dr-
venom oplatom i lepim nameštajem iz tog perioda. Bila je upaljena i vatra u kaminu.
Lui je bio besan. Zurio je u mene dok je ispravljao odeću brzim i besnim pokretima. Dopadala mi se ova
soba. Knjige Dejvida Talbota, njegov krevet.
Dejvid Talbot je zurio u nas kroz poluotvorena vrata radne sobe, gde je sedeo pod zelenim abažurom lampe
na radnom stolu. Bio je odeven u lep sivi svileni kućni ogrtač, svezan u struku. U ruci je držao olovku. Stajao
je ukopan, nalik na stvorenje iz šume koje oseća grabljivicu samo par trenuta- ka pre nego što se da u beg.
Ah, ovo je stvarno bilo divno!
Kratko sam ga odmerio pogledom: tamnoseda kosa, jasne crne oči, divno izvajano lice; veoma izražajno,
trenutno ispunjeno toplinom. Inteligencija ovog čoveka bila je posve očigledna. Baš onako kako su ga Džesi i
Kajman opisali.
Kročio sam u radnu sobu.
„Oprostićete mi”, rekao sam. „Trebalo je da vam pokucam na ulaz- na vrata. Ali, želeo sam da naš sastanak
prođe u tajnosti. Vi, naravno, znate ko sam ja.”
Muk.
Pogledao sam na radni sto. Naši dosijei, uredne fascikle na kojima su bila ispisana poznata imena: Pozorište
vampira, Arman, Bendžamin Đavo. I Džesi.
Džesi. Na stolu, kraj fascikle, nalazilo se pismo od Džesine tetke Maharet, u kojem je saopštavala da je Džesi
mrtva.
Čekao sam, razmišljajući da li da ga nateram da prvi progovori. Ali to, s druge strane posmatrano, nikada nije
bila moja omiljena igra. Pomno me je proučavao, svakako intenzivnije nego što sam ja njega. Pamtio me je
koristeći male mehanizme koje je naučio kako bi zapamtio detalje da bi ih se kasnije prisetio, bez obzira na
količinu šoka koji je u trenutku doživlja- vanja iskustva doživeo.
Bio je visok, ne debeo, ali ni previše vitak. Dobra telesna grada. Velike, lepo oblikovane ruke. Bio je i veoma
negovan, takođe. Istinski bri- tanski gospodin; ljubitelj tvida, kože i tamnog drveta, čaja, vlage, mračnog
parka oko zidina zdanja i divne, zdrave atmosfere kojom je odisala ova kuća.
Imao je nekih šezdeset i pet godina, čini se. Veoma dobro starosno doba. Znao je stvari koje mlađi muškarci
jednostavno ne mogu ni da znaju. Ovo je savremeni ekvivalent Marijusovih godina u drevna vremena. To
uopšte nije bila neka starost za dvadeseti vek.
Lui se još uvek nalazio u drugoj sobi, ali je on znao da je i Lui tu. Sada je pogledao u pravcu vrata. A onda
ponovo u mene.
Zatim je ustao i potpuno me iznenadio. Ispružio je ruku.
„Dobro veče”, rekao je.
Nasmejao sam se. Rukovao sam se sa njim, čvrsto i učtivo, motreći njegove reakcije, njegovo zaprepašćenje
kada je osetio hladnoću moje kože; kako je bila beživotna u svakom uobičajenom smislu.
Nema sumnje da je bio uplašen, ali je, takođe, bio veoma radoznao, vrlo zainteresovan.
Zatim je veoma prijatno i krajnje učtivo upitao:
,,Džesi nije mrtva, zar ne?”
Neverovatno je kako se Britanci poigravaju jezikom, koristeći sve te nijanse učtivosti. Sasvim je sigurno da su
oni najveće svetske diplomate. Iznenada sam se pitao, ako su im ovakva bila gospoda, kakvi su im onda bili
gangsteri. Međutim, na njegovom licu se odražavala takva žalost za Džesi, pa ko sam bio ja da tek tako
pređem preko nečije patnje kao da i ne postoji?
Ozbiljno sam pogledao u njega.
,,Oh, da”, rekao sam. ,,Nema razloga da o tome više razmišljate. Džesi je mrtva.” Osetio sam njegov pogled;
nije bilo nesporazuma. „Zaboravite na Džesi”, rekao sam.
Neznatno je klimnuo glavom i u momentu skrenuo pogled, da bi me u sledećem trenutku ponovo posma-
trao s istom radoznalošću kao i ranije.
Napravio sam jedan mali krug po središtu sobe. Video sam Luija koji je stajao u senci, kraj kamina spavaće
sobe, i gledao me sa podsmehom i neodobravanjem. Ali, ovo nije bilo vreme za smeh. Uopšte mi ništa nije
bilo smešno. Razmišljao sam o nečemu što mi je Kajman rekao.
„Sada imam jedno pitanje za vas”, rekao sam.
,,Da.”
,,Ja sam ovde. Pod vašim krovom. Recimo da se, kada sunce izađe, spustim u vaš podrum. Tamo padnem u
neku vrstu nesvesti. Poznato vam je o čemu pričam.” Odmahnuo sam rukom. „Šta biste uradili? Da li biste
me ubili dok spavam?”
Razmislio je o tome manje od dve sekunde.
,,Ne.”
,,Ali, vi znate šta sam ja. Vi ni najmanje ne sumnjate u to, zar ne? Zašto to ne biste učinili?”
„Više je razloga za to”, odgovorio je. „Želim da znam više o vama. Želim da razgovaram sa vama. Ne, ne bih
vas ubio. Ništa me ne bi nateralo da to učinim.”
Procenjivao sam ga; u potpunosti je govorio istinu. On nije doterivao ono što je govorio, istinski je smatrao
da bi to bilo zastrašujuće bezosećajno i odraz nepoštovanja, da bi ubijanje stvorenja tako misteri- oznog i
starog kao što sam bio ja bilo neoprostivo.
„Da, upravo tako”, rekao je uz blagi osmeh.
Čitač misli, iako ne veoma moćan. Mogao je da pročita samo površne misli.
„Ne budite tako sigurni u to.” To je ponovo bilo izgovoreno veoma učtivim tonom.
„Drugo pitanje za vas”, rekao sam.
„Samo izvolite.” Sada je bio prilično zaintrigiran. Strah se potpuno
istopio.
,,Da li želite Mračni dar? Znate o čemu govorim. Da li želite da postanete jedan od nas?” Krajičkom oka sam
mogao da vidim Luija koji je vrteo glavom, a onda okrenuo leđa. „Ne kažem da ću vam taj dar ikada pružiti.
Po svemu sudeći - neću. Ali, da li ga vi priželjkujete? Kada bih bio voljan da vam ga podarim, da li biste ga
prihvatili?”
,,Ne.”
,,Ma, nemojte mi reći.”
,,Ne bih ga prihvatio ni za šta na svetu, ni za milion godina. Bog je moj svedok, ne bih.”
,,Vi ne verujete u boga, to vam je vrlo dobro poznato.”
,,To se samo tako kaže. Ali, ono što sam izrekao istina je.”
Nasmešio sam se. Kakvo prijatno i živahno lice. Bio sam tako raz- galjen; krv je kolala mojim venama novom
krepkošću. Pitao sam se da li je
i on to mogao da oseti; da li sam izgledao išta bolje od nekog čudovišta? Da li su se i kod mene pojav-
ili oni maleni znaci Ijudskosti koje sam imao pri- like da vidim kod drugih pripadnika naše vrste kada su bili is-
punjeni život- nom radošću ili potpuno zaokupljeni nečim?
„Mislim da vam neće biti potrebno milion godina da promenite mišljenje”, rekao sam. „Vama, zapravo,
uopšte nije ostalo mnogo vremena, kada već govorimo o tome.”
„Nikada neću promeniti mišljenje”, rekao je. Nasmešio se, prilično iskreno. Sada je olovku držao obema
rukama. Igrao se sa njom, nesvesno i napeto u trenutku, a onda je prestao.
,,Ne verujem vam”, rekao sam. Pogledao sam naokolo po sobi; u malu holandsku sliku u lakiranom ramu;
bila je to slika neke kuće u Amsterdamu iznad kanala. Pogledao sam u inje na olovnom prozoru. Nije se
uopšte videla noć izvan prozora. Odjednom sam se osećao tužno; ali ta tuga, po svojoj snazi, nije bila ni nalik
onom nekadašnjem osećanju. U pitanju je bila svest o gorkoj usamljenosti koja me je ovde i dovela, o potre-
bi koja me je naterala da stojim u ovoj maloj odaji i osećam njegov pogled na sebi, da ga slušam kako mi
govori da zna ko sam.
Trenutkom je zavladala tama. Nisam mogao ni reč da progovorim.
,,Da”, rekao je bojažljivim glasom iza mene. ,,Ja znam ko si ti.”
Okrenuo sam se i pogledao u njega. Činilo se kao da ću iznenada da zaplačem. Da zaplačem zbog topline
koja je ovde postojala, zbog mirisa ljudskih stvari; prizora živog čoveka koji stoji ispred svog radnog stola.
Progutao sam guku u grlu. Neću dozvoliti da izgubim pribranost, to bi bilo besmisleno.
,,Prilično je zadivljujuće”, rekao sam. ,,Ne biste me ubili, ali ne biste se ni pretvorili u ono što sam ja.”
,,Tačno tako.”
,,Ne. Ne verujem vam”, ponovio sam.
Na njegovom licu se pojavila jedva raspoznatljiva, ali prilično zanimljiva senka. Uplašio se da ne uočim neku
slabost u njemu koje ni sam nije bio svestan.
Posegnuo sam za njegovom olovkom.
„Dozvoljavate mi? I, parče papira, molim?”
Odmah mi ih je pružio. Seo sam za radni sto u njegovu stolicu. Sve je bilo besprekorno - podmetač za
pisanje, mala kožna posuda za olovke, čak i same fascikle. I on je izgledao besprekorno dok je stajao i pos-
matrao me kako pišem.
,,To je broj telefona”, rekao sam. Stavio sam parče papira u njegovu ruku. ,,To je broj izvesnog advokata u
Parizu koji me zna pod mojim pravim imenom, Lestat de Lionkur, koje se posve sigurno nalazi u vašim
beleškama? Podrazumeva se da on ne zna sve ono što vi o meni znate. Ali, on me može pronaći. Ili, bolje
reći, ja sam uvek u kontaktu sa njim.”
Ništa nije rekao. Samo je pogledao u papir i zapamtio broj koji sam
zapisao.
„Zadržite ga”, rekao sam. „Kada promenite mišljenje, kada budete poželeli da postanete besmrtni i budete
spremni da to i izustite, pozovite taj broj. Ja ću se tada vratiti.”
Bio je na ivici da se pobuni. Pokazao sam mu da ćuti.
„Nikada ne znate šta se može dogoditi”, rekao sam mu. Zavalio sam se u njegovu stolicu i prekrstio ruke na
grudima. ,,Možda ćete otkriti da bolujete od neizlečive bolesti, možda ćete postati invalid nakon teškog
pada. Možda ćete, jednostavno, sanjati noćne more o tome da ste mrtvi, o tome kako više niste niko i ništa.
Nije ni važno šta je u pitanju. Kada odlučite da želite ono što vam ja mogu pružiti, pozovite. I, molim vas,
ima- jte na umu da vam ja nikada nisam obećao da ću vam zaista i pružiti taj dar. Možda to nikada neću
učiniti. Samo kažem da će onog trenutka kada odlučite da ga želite, dijalog biti započet.”
,,Ali, on već jeste započet.”
,,Ne, nije.”
„Mislite da se nećete ovde vraćati?” - upitao je. ,,Ja mislim da hoćete, bez obzira da li vas ja pozvao ili ne.”
Bilo je to za mene još jedno iznenađenje. Maleni ubod poniženja. Bez obzira na to što sam osećao, nasmešio
sam mu se. On je, zaista, bio jedan interesantan čovek.
,,Vi slatkorečivi britanski nezahvalniče”, rekao sam. „Kako se samo usuđujete da mi to kažete? Možda bi tre-
balo odmah da vas ubijem.”
To je upalilo. Bio je zaprepašćen. Prilično je dobro skrivao svoj strah, ali ja sam mogao da ga uočim. Znao
sam kako zastrašujuće mogu da izgledam, naročito kada se smešim.
Pribrao se neverovatnom brzinom. Preklopio je papir sa zapisanim telefbnskim brojem i stavio ga u džep.
„Molim vas, prihvatite moje izvinjenje”, rekao je. „Zapravo, mislio sam da kažem da se nadam da ćete se
vratiti.”
„Pozovite broj”, rekao sam. Jedan poduži trenutak samo smo se pos- matrali; nežno sam mu se nasmešio.
Ustao sam s namerom da krenem. A onda sam pogledao na njegov radni sto.
„Zašto ja nemam sopstveni dosije?” - upitao sam.
Na trenutak mu se na licu pojavila zbunjenost, a onda se čudnova- to ponovo povratio u normalu.
,,Ah, ali vi imate knjigu!” Pokazao je na knjigu Vampir Lestat, koja je stajala na polici.
„Ah, da, u pravu ste. Pa, hvala vam što ste me podsetili.” Oklevao sam. ,,Ali, ipak mislim da bih i pored knjige
trebalo da imam sopstveni dosije.”
( „Slažem se sa vama”, rekao je. „Ovog ću ga časa oformiti. To je odu- vek bilo... samo pitanje vremena.”
Uprkos svemu, blago sam se nasmejao. Bio je tako učtiv. Udostojio sam ga svog malog naklona za dovidenja,
a on je to dostojanstveno primio k znanju.
Tada sam prošao kraj njega što sam brže mogao, što je bilo prilično brzo, uhvatio sam Luija i istog trenutka
napustio prostoriju kroz prozor. Pokretao sam se napred i naviše iznad zemlje sve dok nisam dospeo na
jedan pusti deo londonske ceste.
Ovde je bilo mračnije i hladnije, hrastovi su sprečavali sjaj mesečine, a ja sam to prosto obožavao. Obožavao
sam čist mrak! Stajao sam tako sa rukama u džepovima i gledao udaljeni bledi oreol svetlosti koji se uzdizao
nad Londonom; smejao sam se u sebi vidno razdragan.
,,Oh, to je bilo divno, prosto savršeno!” - rekao sam trljajuči ruke, a zatim obuhvatajući Luijeve ruke, koje su
bile još hladnije od mojih.
Izraz na Luijevom licu me je još više ushitio. Zahvatio me je ludački
smeh.
,,Ti si pravi kučkin sin, je 1’ znaš?” - rekao je. ,,Kako si mogao tako nešto da uradiš onom jadniku! Ti si đavo,
Lestate. Trebalo bi te zazidati u tamnicu!”
,,Ma, daj, Lui”, rekao sam. Nisam mogao da zaustavim smeh. ,,Šta ti očekuješ od mene? Osim toga, čovek je
detektiv natprirodnog. On neće pomahnitati od ovoga što mu se maločas dogodilo. Šta svi vi očekujete od
mene?” Zabacio sam ruku preko njegovih ramena. „Hajde, idemo u London. Duga je to šetnja, ali je još pril-
ično rano. Nikada nisam bio u Londonu. Da li to znaš? Hoću da vidim Vest End, Mejfer, Londonsku kulu, da,
hajdemo u Kulu. A, želim i da srknem malo krvi u Londonu! Hajde.”
„Lestate, ovo nije šala. Marijus će kipteti od besa. Svi će biti besni!”
Moj smeh je postajao sve gromoglasniji i nezaustavljiviji. Krenuli smo niz put brzim hodom. Bilo je tako
zabavno ponovo hodati. Nikada ništa neće moći da zameni jednostavan čin hodanja, osećaj koji vam pruža
tlo pod nogama, slatki miris obližnjih dimnjaka raštrkanih po mraku, vlažan i hladan miris duboke zime u
šumi. Oh, sve je to bilo veličanstveno. Kada budemo stigli u London, nabavićemo Luiju jedan pristojan kaput,
fini, dugačak i crn, sa krznom oko vrata, da mu bude toplo kao što je i meni sada bilo.
,,Da li ti čuješ šta ja tebi govorim?” - upitao je Lui. ,,Ti ništa nisi naučio, zar ne? Ti si sada još gori nego ikada!”
Ponovo sam, beznadežno, počeo da se smejem.
A onda sam trezveno razmislio o izrazu lica Dejvida Talbota i trenutku kada me je izazvao. Pa, možda i jeste
bio u pravu. Vratiću se. Ko je rekao da se ne mogu vratiti i razgovarati sa njim ako mi je volja? Ko me može
sprečiti u tome? Trebalo bi da mu dam samo malo vremena da razmis- li o onom telefonskom broju, a onda
će polako da poklekne.
Gorčina se ponovo iznenada pojavila, kao i snažna, potmula tuga, koji su pretili da mi pomrače ovu malu
pobedu koju sam izvojevao. Ali, neću to dozvoliti. Noć je bila i previše lepa. Luijevo kritikovanje je postaja-
lo sve žustrije i vatrenije:
,,Ti si pravi đavo, Lestate!” - govorio je. ,,Eto šta si! Ti si samo oličenje đavola!”
,,Da, poznato mi je”, rekao sam, uživajući da ga posmatram, da gledam taj bes koji ga je ispunjavao život-
nošću. „Obožavam da to čujem iz tvojih usta, Lui. Potrebno mi je da mi ti to kažeš. Mislim da niko nikada to
neće izgovoriti na isti način kao što to ti činiš. Hajde, reci ponovo. Ja sam pravi đavo. Pričaj mi kako sam zao.
Od toga se tako dobro osećam!”
En Rajs Kraljica prokletih
Izdavač Carobna knjiga Mike Alasa 36, Beograd
Za izdavača Borislav Pantič
Plasman
11 /2629066 i 2187008
Lektura i korektura Dragica Pantić Borislav Pantić
Dizajn korica Borislav Pantić
Priprema za štampu Maja Pantić
Štampa Publish, Beograd
Tiraž
800
CIP - Katalogizacija u publikaciji. Narodna biblioteka Srbije.
821.111(73)-31
RAJS, En
Kraljica prokletih: knjiga III Vampirskih hronika/ En Rajs; prevod Gordana Fiket Đurković. - Beograd: Čarobna
knjiga, 2006. (Beograd : Publish). - 495 str; 21cm - (Biblioteka Horor/(Čarobna knjiga)) Prevod dela: Queen of
the Damned/ Anne Rice. Tiraž: 800
ISBN 86-7702-029-2 COBISS.SR-ID 132912140
Opis knjige
Kraljica vampira probudila se iz višemilenijumskog sna. Njene moći su neizmerljive, njene namere su ne-
dokučive, a njeno buđenje pokreće niz događaja koji prete da u potpunosti promene vampirski svet. Vampir
Lestat, neobuzdani princ tame, rešen da uzdrma drevne običaje dece mraka, nalazi se u centru zbivanja koja
nadilaze čak i njegove najluđe želje za promenama. Ali ovaj mračni vrtlog zbivanja započet je pre šest hiljada
godina, pa se kroz dramatična dešavanja današnjice potpuno rasvetljavaju događaji iz daleke prošlosti i kon-
ačno razotkriva puna istina o poreklu vampira.