Naslov originala Anne Rice The Vampire Lestat

Copyright © 1985 by Anne O’Brien Rice Copyright © 2004 za Srbiju i Crnu Goru Čarobna knjiga Autor ilus-
tracije na naslovnoj strani: Borislav Pantić Copyright za ilustraciju © Čarobna knjiga
Nijedan deo ove publikacije, kao ni publikacija u celini se ne sme repro- dukovati, umnožavati, preštampa-
vati niti u bilo kojoj drugoj formi i bilo kojim drugim sredstvom prenositi ili distribuirati bez odobrenja iz-
davača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač prema odredbama Zakona o au-
torskim pravima.
Čarobna knjiga Beograd 2005.
En Rajs
VAMPIR LESTAT
KNJIGA II VAMPIRSKIH HRONIKA
Prevod Gordana Fiket Đurković

Ja sam vampir Lestat. Besmrtan sam. Više ili manje. Sunčeva svetlost i postojana toplota snažne vatre jeste
ono š£o može da me uništi. Ali, s druge strane, i ne mora da znači.
Visok sam 180 centimetara, što je osamdesetih godina 18. veka, kada sam bio smrtan mlad muškarac, os-
tavljalo izvanredan utisak. Ni sada nije loše. Imam gustu plavu kosu, koja mi dopire skoro do ramena, koja je
prilično kovrdžava i koja pod zracima jake svetlosti izgleda kao da je skoro bela. Oči su mi sive, ali lako popri-
maju plavu ili Ijubičastu boju sa okolnih površina. Nos mi je prilično Jcratak i uzan, a usta lepo oblikovana i
možda malo prevelika za moje lice. Ona mogu da izgledaju veoma podlo ili izrazito velikodušno, ali su uvek
senzualna. U mom sveukupnom izrazu uvek se odražavaju osećanja i stavovi. Moje lice je neprestano živo.
Moju vampirsku prirodu odaje izrazito bela i veoma sjajna koža, koja zahteva debeo sloj pudera svaki put
kad se izlaže bilo kakvim kamerama.
A kad sam gladan krvi, prava sam slika savršenog užasa - koža mi se skvrči, a vene mi se pretvore u konopce
raspletene po konturama mojih kostiju. Ali, sada ne dozvoljavam da mi se tako nešto dogodi. Jedini stalni
pokazatelj da nisam čovek jesu moji nokti. To je slučaj sa svim vampirima. Naši nokti su nalik staklu. A neki
ljudi, čak i ako ništa drugo ne primete, to uočavaju.
Sada sam ono što se u Americi naziva rok zvezda. Moj prvi album prodat je u četiri miliona primeraka. Putu-
jem u San Francisko, odakle će Jrenuti naša koncertna turneja po čitavoj zemlji, od obale do obale. Muzički
kanal MTV već dve nedelje danonoćno pušta moje video-spotove. Prikazuju ih i u Engleskoj i na kontinentu,
a verovatno i u nekim delovima Azije, kao i u Japanu. Sirom sveta prodaju se video-kasete sa svim mojim
spotovima i snimcima.
Ja sam, takođe, i pisac autobiografije koja je izdata prošle nedelje.
Sto se mog engleskog tiče - na njemu je napisana ta autobiografija - naučio sam ga od jednog skeledžije koji
je doplovio Misisipijem u Nju Orliens pre nekih dve stotine godina. Nakon toga, usavršavao sam ga kroz dela
engleskih pisaca - od Šekspira preko Marka Tvena do Rajdera Hogarta, koje sam čitao tokom prošlih
decenija. Znanje sam usavršio čitanjem detek- tivskih priča s početka dvadesetog veka objavljivanih u ča-
sopisu Crna maska. Pustolovine Sema Spejda u Crnoj maski, koje je napisao Dešiel Hamet, bile su poslednje
što sam pročitao pre nego što sam se bukvalno i figurativno povukao u podzemlje.
To se dogodilo u Nju Orliensu 1929. godine.
Pri pisanju sam sklon upotrebi reči koje su mi bile bliske u osamnaestom veku, baš kao i frazama pisaca koje
sam čitao. Ali, bez obzira na moj francuski akcenat, ja u stvari govorim mešavinom jezika skeledžije i detek-
tiva Sema Spejda. Zato se nadam da ćete mi oprostiti nedoslednost u mom stilu pisanja. Time povremeno
uništavam atmosferu prizora iz osamnaestog veka.
Na scenu dvadesetog veka stupio sam prošle godine.
Dve stvari su me navele na to.
Prvo, slušao sam zvučne mehaničke glasove koji su otpočeli kakofoniju u vreme kada sam odlazio na poči-
nak.
Naravno, mislim na glasove sa radija i gramofona, a kasnije i sa televizijskih aparata. Slušao sam radio iz au-
tomobila koji su prolazili ulicama starog okruga Garden, blizu mesta gde sam počivao. A gramofone i televiz-
iju slušao sam iz okolnih kuća.
Dakle, kad se vampir povuče, kako mi to kažemo - kada prestane da pije krv i počne samo da'leži u zemlji -
vrlo brzo postane isuviše slab za sopstveho vaskrsenje i obuzme ga stanje sna.
U takvom sam stanju usporeno upijao glasove, okružujući ih sopstvenim zamišljenim slikama, kao što to sm-
rtnici rade u snu. Ali, u jednom trenutku, pre pedeset i pet godina, počeo sam da „pamtim” ono što sam
slušao, da pratim zabavne programe, da slušam vesti, reči i ritmove poznatih pesama.
I počeo sam postepeno da razumevam obim promena koje su zadesile svet. Težio sam da čujem određene
podatke o ratovima i izumima, izrečene novim načinom izražavanja.
Potom se u meni razvila jedna vrsta samosvesti. Shvatio sam da više ne sanjam. Razmišljao sam o onome što
sam čuo. Bio sam potpuno budan. Ležao sam u zemlji, gladan žive krvi. Počeo sam da verujem da su stare
rane koje sam zadobio sada možda zacelile. Možda mi se i snaga povratila. Možda je čak vremenom i po-
rasla, što bi se inače dogodilo da nisam bio povređen. Zeleo sam to da saznam.
Počeo sam neprestano da razmišljam o pijenju ljudske krvi.
Druga stvar koja me je povratila, u stvari, ona presudna - bila je nenadano prisustvo grupe mladih rokera koji
su sebe nazivali Satanin provod.
Preselili su se u kuću u Šestoj ulici, koja je bila neznatno udaljena od mesta gde sam počivao - počivao sam
ispod sopstvene kuće u Pritaniji, blizu groblja Lafajet - i počeli da vežbaju rok muziku u podrumu u neko
doba te 1984. godine.
Mogao sam da čujem zavijanje njihovih električnih gitara i njihovo mahnito pevanje. Bilo je dobro kao i
pesme koje sam čuo na radiju i kasetofonu, a bilo je i melodičnije od mnogo čega drugog. Uprkos lupi bubn-
jeva, u tome je bilo nečeg romantičnog. Električni klavtr zvučao je kao čembalo.
Do mene su dopirale slike iz svesti muzičara, a iz njih sam saznao kako izgledaju, šta vide kada se pogledaju
međusobno ili u ogledalu. Bili su to vitki, snažni i, sve u svemu, ljupki mladi smrtnici - varljivo androgeni, pa
čak pomalo i divlji u pogledu oblačenja i pokreta - dvojica muškaraca i jedna žena.
Svirajući svoju muziku, nadjačavali su većinu ostalih mehaničkih glasova koji su me okruživali. Ali, to je bilo
sasvim u redu.
Zeleo sam da se podignem i priključim rok grupi zvanoj Satanin provod. Hteo sam da pevam i plešem.
No, ne mogu da kažem da je u samom početku bilo neke velike zamisli u toj mojoj želji. Pre će biti da me je
obuzeo nagon, dovoljno jak da me podigne iz zemlje.
Bio sam očaran svetom rok muzike - načinom na koji su pevači vrištali
o dobru i zlu, izjašnjavajući se pri tom kao anđeli ili đavoli, dok bi smrtnici ustajali i klicali im. Ponekad
bi se činilo da su čisto otelotvorenje ludila. A ipak, složenost njihovog nastupa bila je tehnološki
veličanstvena. Bilo je sirovo i promišljeno na način na koji svet to nikada ranije nije video.
Svakako, to bešnjenje je bilo samo metafora. Niko od njih nije zaista verovao u anđele ili đavole, bez obzira
na to koliko bi se uživeli u svoje uloge. I glumci u starim italijanskim komedijama bili su isto tako šokantni,
maštoviti i razuzdani.
Ipak, bilo je to nešto sasvim novo: ta okrutnost i prkos kojima su se izražavali, kao i način na koji ih je svet
prihvatao, od onih vrlo bogatih do izrazito siromašnih.
Isto tako, bilo je nečeg vampirskog u rok muzici. Mora da je zvučala natprirodno i onima koji ne veruju u
nadnaravno. Mislim na način na koji je struja mogla da produži ton do beskraja; način na koji su se har-
monije slojevito utapale sve dok ne biste osetili da se rasplinjavate u samom zvuku. Ova muzika je bila odraz
čiste strave. Svet je u takvom obliku nikada ranije nije imao.
Da, želeo sam da joj se približim. Hteo sam da je izvodim. Možda sam hteo i da mali, nepoznati bend Satanin
provod učinim slavnim. Bio sam spreman da izađem na površinu.
Za to mi je otprilike trebalo nedelju dana. Hranio sam se svežom krvlju sitnih životinja koje žive pod zemljom
kad god bi mi pošlo za rukom da ih uhvatim. Onda sam počeo da rijem ka površini, gde sam mogao da lovim
pacove. Odande nije bilo preterano teško uhvatiti i mačke, a najzad i neizbežne ljudske žrtve, mada sam
morao da čekam prilično dugo baš onu vrstu koju sam hteo - čoveka koji je ubio druge smrtnike i koji se
zbog toga nije kajao.
Jedan takav se najzad pojavio, išao je tik uz ogradu, mladić sa prosedom bradom koji je usmrtio nekog na
nekom udaljenom mestu na drugom kraju sveta. Bio je rođeni ubica. Oh, taj prvi gutljaj ljudskog otpora i
ljudske krvi!
Krađa odeće iz obližnjih kuća, kao i uzimanje zlata i dragulja koje sam sakrio na groblju Lafajet, nije bio
nikakav problem.
Naravno da sam se povremeno i plašio. Bilo mi je muka od smrada hemikalija i benzina. Zujanje klima-ure-
đaja i huk aviona iznad moje glave parali su mi uši.
Ali, već nakon treće noći budnosti, tutnjao sam po Nju Orliensu na velikom crnom „harli-dejvidsonu” i sam
praveći priličnu buku. Tragao sam za ubicama kojima bih se nahranio. Nosio sam divnu crnu kožnu odeću,
koju sam skidao sa žrtava, a imao sam i mali „Sonijev” vokmen u džepu, iz čijih su majušnih slušalica dopirali
zvuci Bahove Umetnosti fuge dok sam jezdio unaokolo.
Ponovo sam bio vampir Lestat. Opet sam krenuo u akciju. Nju Orliens je još jedared postao moje lovište.
Kada je o mojoj snazi reč, pa, bila je tri puta veća od one kakvu je pam- tim. Mogao sam da skočim sa ulice
na vrh četvorospratnice. Mogao sam da strgnem gvozdene šipke sa prozora. Uspevao sam da presavijem
bakarni novčić. A kad bih to poželeo, imao sam moć da čujem prilično udaljene ljudske glasove i misli.
Do kxaja prve nedelje angažovao sam zgodnu advokaticu iz jednog od stakleno-čeličnih nebodera poslovne
četvrti, koja mi je obezbedila krštenicu, ličnu kartu i vozačJai dozvolu. Dobar deo mog starog bogatstva puto-
vao je sa tajnih računa besmrtne Londonske banke i Rotšild banke za Nju Orleans.
Ali, što je još važnije, preplavila me je spoznaja. Znao sam da je sve ono što su mi mehanički glasovi rekli o
dvadesetom veku bilo tačno.
Dok sam jezdio ulicama Nju Orliensa te 1984. godine, evo šta sam uočio.
Mračan i turoban industrijski svet, za vreme kojeg sam se povukao u svoje snevanje, najzad je sagoreo, a
stara buržoaska čednost i konformizam izgubili su svoje uporište koje su imali u svesti Amerikanaca.
Ljudi su ponovo postali skloni avanturama i erotici, kao što su nekada u davna vremena i bili, pre velikih rev-
olucija srednjeg staježa krajem osamnaestog veka. Čak su i izgledcili onako kao nekada.
Muškarci više nisu nosili uniforme poput Sema Spejda, koja se sastojala od košulje, kravate, sivog odela i
šešira. Opet su se oblačili u somot, svilu i blještave boje, ako su to hteli. Više nisu morali da se šišaju kae rim-
ski vojnici; puštali su dužinu koju su želeli.
A žene - ah! žene su bile preJcrasne, nage u toplini proleća kao u doba egipatskih faraona, u oskudnim,
kratkim suknjama i haljinama nalik na tunike, ili su pak oblačile muške pantalone i pripijene košulje preko
svojih zaobljenih tela, ako su to želele. Šminkale su se i kitile zlatom i srebrom, čak i kada bi išle u bakalnicu.
Ili bi izlazile sveže okupane, bez ukrasa - nije bilo važno. Uvijale su kosu kao Marija Antoaneta, sekle je ili je
puštale da slobodno leprša.
Možda su, prvi put u istoriji, bile jake i zanimljive poput muškaraca.
Ovo su bili obični Amerikanci. Nisu to bili samo bogati, koji su uvek postizali određenu jednakost polova,
izvesno joie de vivre, koje su revolucionari srednje klase u prošlosti nazivali dekadencijom.
Stara aristokratska senzualnost sada je pripadala svima. To je bilo u skladu sa obećanjima revolucije srednje
klase, i sada su svi ljudi imali pravo na ljubav, luksuz i otmene stvari.
Robne kuće postale su palate gotovo orijentalne lepote - roba je bila izložena na mekim tepisima nežnih ni-
jansi, okružena tajanstvenom muzikom i prigušenim svetlom. U dragstorima su izložene flaše ljubičastih i ze-
lenih šampona blistale poput dragulja na sjajnim staklenim policama. Konobarice su se na posao dovozile
sjajnim, tapaciranim automobilima. Lučki radnici uveče su odlazili kućama da plivaju u svojim zagrejanim
dvorišnim bazenima. Kućne pomoćnice i vodoinstalateri su se na kraju dana presvlačili u probranu, odlično
sašivenu konfekcijsku odeću.
Zapravo, siromaštvo i prljavština, koji su od pamtiveka bili uobičajena pojava u velikim gradovima na zemlji,
sada su, takoreći, potpuno iščezli.
Niste imali prilike da vidite doseljenike koji crkavaju od gladi po sokacima. Nije bilo udžerica, gde je osmoro
ili desetoro ljudi spavalo u jednoj sobi. Niko nije bacao splačine niz ulicu. Bilo je toliko malo prosjaka, bo-
galja, siročadi i naizlečivo bolesnih da se njihovo prisustvo na t'esprekornim ulicama nije ni primećivalo.
Čak su pijanice i ludaci koji su spavali po parkovskim klupama i autobuskim stanicama redovno jeli meso, pa
čak i posedovali tranzistore i čistu odeću.
Ali, to je bilo samo na površini. Bio sam zatečen količinom prožimanja savremenog i davnog, koji su to
društvo terali napred.
Nešto se u svakom pogledu čarobno dogodilo sa vremenom.
Staro, po pravilu, nije uvek zamenjivano novim. Naprotiv, engleski jezik koji se sada govori isti je kao što je
bio i u devetnaestom veku. Cak je i stari sleng („vazduh je čist”, „kurata sreća” ili ,,u tome je koska”) bio u
„fazonu”. I pored toga, koristili su se i prijemčivi novi izrazi poput „isprali su ti mozak”, „prso si” i „lupaš glu-
posti”, koje su svi koristili.
Svet umetnosti i zabave „žvakao je” sve što valja iz proteklih vekova. Muzičari su izvodili Mocarta, kao i džez
i rok; ljudi su jedno veče gledali Šekspira, a sledeće neki novi francuski film.
U gigantskim tržnim centrima sa neonskim reklamama mogli ste da kupite kasetu srednjovekovnih madri-
gala i pustite je da vam svira na kasetofonu u kolima dok biste se vozili autoputem sto pedeset na sat. U kn-
jižarama su se jedno uz drugo prodavali renesansna poezija i romani Carlsa Dikensa ili Ernesta Hemingveja.
Seksualni priručnici stajali su na istim stolovima kao i egipatska Knjiga mrtvih.
Ponekad bi mi se činilo da su svekoliko bogatstvo i čistoća oko mene samo priviđenje. Pomišljao sam da
ludim.
Zaglupljeno sam u izlozima gledao kompjutere i telefone, koji su imali tako jasne oblike i boje kao najeg-
zotičnije školjke u prirodi. Cudovišne srebrne limuzine plovile su kao neuništive morske nemani ulicama
francuske četvrti. Blještavi kancelarijski tornjevi parali su noćno nebo kao egipatski obelisci iznad oronulih
zgrada od cigle kod starog kanala. Bezbrojni televizijski programi neprekidno su odašiljali slike u svaku klima-
tizovanu hotelsku sobu.
Ali, to nisu bile halucinacije. Ovaj vek je u svakom pogledu bio istinski naslednik prethodnog.
A nemali deo ove nepredvidive misterije bila je i čudnovata nevinost ovih ljudi usred sve njihove slobode i
sveg njihovog bogatstva. Hrišćanski Bog je bio mrtav kao što je to bio i u osamnaestom veku. A nije bilo ni-
jedne druge religije koja bi se rodila i zauzela mesto stare.
Baš suprotno, i najobičniji Ijudi ovog doba imali su snažnu potrebu za svetovnom moralnošću, koja je bila
jaka kao i bilo koji religiozni moral za koji sam ikada čuo. Intelektualci su postavljali standarde. Ali, i najo-
bičniji pojedinci širom Amerike strastveno su brinuli o „miru”, „siromašnima” i „planeti”, kao da su bili
vođeni nekim mističnim poletorn.
U ovom veku imali su nameru da iskorene glad. Odlučili su da, bez obzira na cenu, zatru bolesti. Oštro su se
zalagali za ukidanje smrtne kazna kriminalcima, kao i za abortuse. Protiv opasnosti koja im je pretila od ..za-
gađenja životne sredine” i „holokausta” borili su se žestinom primerenom ljudima koji su se tokom proteklih
vekova suprotstavljali veštičarenju i jeresi.
Seksualnost više nije bila pitanje sujeverja i straha. Poslednji verski prizvuci bili su uklonjeni. Zato su ljudi
naokolo i šetali polugoli. To je bio i razlog što su se ljubili i grlili na ulicama. Sada su razgovarali o Stici,
odgovornosti i telesnoj lepoti. Preuzeli su kontrolu nad rađanjem i veneričnim bolestima.
Ah, dvadeseti vek! Ah, okret tog velikog točka!
Ovakva budućnost prevazišla je i moje najluđe snove. Ona je od sumornih proroka proteklih doba napravila
budale.
Mnogo sam razmišljao o tom bezgrešnom svetovnom moralu, o tom opti- mizmu. O tom briljantno osvetl-
jenom svetu, gde je vrednost ljudskog života bila veća nego ikada pre.
U električnoj tmini boje jantara prostrane hotelske sobe gledao sam na ekranu ispred sebe sjajno urađen
ratni film: Apokalipsa dartas. Izvanredna simfonija zvuka i boje koja je pevala o drevnoj borbi Zapadnog
sveta protiv zla.
„Moraš se sprijateljiti sa užasom i moralnim terorom”, kaže ludi koman- dant u divljem vrtu Kambodže, na
šta mu zapadni čovek odgovara, kao što mu je uvek i odgovarao:
,,Ne.”
Ne. Užas i moralni teror nikada ne mogu biti priznati. Oni nemaju istinsku vrednost. Čisto zlo nema svoje
mesto.
A to znači, zar ne, da ni ja nemam svoje mesto.
Osim, možda, u umetnosti koja poriče zlo - u stripovima o vampirima, u romani strave i užasa, u starim got-
skim pričama - ili u zaglušujućem pevanju rok zvezda koje dramatizuje bitke protiv zla koje svaki smrtnik vodi
unutar samog sebe.
To je bilo dovoljno da se, čudovište iz starog sveta vrati u zemlju, ta zapanjujuća beznačajnost u poređenju
sa moćnim poretkom stvari, sasvim dovoljno da ga natera da legne i tuguje. Ili, sasvim dovoljno da postane
rok Pevač, kad malo bolje razmislite...
Ali, gde su bila ostala čudovišta starog sveta? Kopkalo me je. Kako su ostali vampiri mogli da postoje u svetu
gde je svaka smrt bila zabeležena u gigantskom elektronskom kompjuteru, a tela nošena u zamrznute
kripte? Po svemu sudeći, kriju se kao gnusni insekti u senkama, kao što su to oduvek i radili, bez obzira na to
koliko su filozofirali ili koliko su kovena ustanovili.
Pa, kada se oglasim sa malim bendom zvanim Satanin provod, uskoro ću ih sve isterati na videlo.
* **
Nastavio sam da se obrazujem. Razgovarao sam sa smrtnicima na auto- buskim stanicama, benzinskim
pumpama i u lepo uređenim restoranima. Citao sam knjige. U pomodnim prodavnicama okitio sam se
svetlucavim odelima iz snova. Nosio sam bele rolke i šuškave safari jakne, ili bogate sive blejzere od somota
sa kašmirskim šalovima. Puderisao sam lice da bih mogao da „prođem” ispod veštačkih svetala dragstora,
hamburgerija, karnevalskih mesta kao što su bili noćni striptiz-klubovi.
Učio sam. Bio sam zaljubljen.
Jedini problem koji sam imao bio je taj što su ubice kojima sam se hranio bile retke. U ovom sjajnom svetu
nevinosti i izobilja, dobrote, veselja i punih stomaka skoro da su nestali nekadašnji obični koljači-lopovi, kao i
njihova opasna priobalna svratišta.
Morao sam da zaradim za život. Ali, oduvek sam bio lovac. Voleo sam zadimljene mračne lokale sa bilijarom i
mutnom svetlošću iznad zelene čoje, u kojima su se uvek olaipljali istetovirani bivši robijaši, kao što su mi se
dopadali i šljašteći i satenom okićeni noćni klubovi velikih betonskih hotela. Sve to vreme sam sve više učio o
svojim ubicama - dilerima droge, makroima, kriminalcima koji su se priključili motociklističkim bandama.
I, više nego ikada, bio sam čvrst u svojoj odluci da neću piti Jcrv nedužnih.
Najzad je kucnuo čas da se upoznam sa svojim starim komšijama - članovima rok grupe Satanin provod.
U šest i trideset jedne vrele i lepljive subotnje večeri, pozvonio sam na vrata muzičkog studija na tavanu. Di-
vni mladi smrtnici ležali su u svojim svilenim košuljama duginih boja i uzanim pamučnim pantalonama, pušili
hašiš i žalili se jedni drugima što nisu imali sreće sa ugovaranjem svirki na jugu.
Ličili su na biblijske anđele, sa svojom dugačkom, čistom, čupavom kosom i mačjim pokretima; na sebi su
nosili egipatski nakit. Čak i kada su imali probe, šminkali su lice i oči.
Preplavili su me uzbudenje i ljubav samo pri pogledu na Aleksa, Lerija i na sočni, mali Zilavi Kolačić.
I, u jednom jezovitom trenutku, u kojem se činilo da svet'poda mnom zastaje, rekao sam im šta sam ja. Za
njih reč vampir nije bilo ništa novo. U njihovom univerzumu je na hiljade drugih pevača nosilo veštačke očn-
jake i crni ogrtač.
Svejedno, bilo je tako čudno tu zabranjenu istinu glasno izgovoriti pred smrtnicima. Nikada tokom dve sto-
tine godina to nisam rekao nikome kome nije bilo suđeno da postane jedan od nas. Čak se ni svojim žrtvama
nisam poveravao sve dok im se oči ne bi sklopile.
A sada sam to rekao jasno i glasno ovim zgodnim mladim bićima. Rekao sam im da želim da pevam sa njima i
da ćemo, ako budu imali poverenja u mene, postati bogati i slavni. Saopštio sam im da ću ih iz tih prostorija
izvesti u veliki svet na talasu natprirodne i nemilosrdne ambicije.
Oči su im se zamutile dok su me gledali. Mala soba iz dvadesetog veka, od gipsanog maltera i kartona,
odjekivala je njihovim smehom i oduševljenošću.
Bio sam strpljiv. Zašto i ne bih bio? Znao sam da sam demon koji je mogao da oponaša gotovo svaki ljudski
zvuk ili pokret. Ali, kako sam od njih mogao očekivati razumevanje? Otišao sam do električnog klavira i
počeo da sviram i pevam.
Započeto sam sa imitiranjem rok pesama, a onda sam prešao na stare melodije i reči koje su mi se vratile u
sećanje - na francuške pesme zakopane duboko u mojoj duši, ali nikada zaboravljene - i uvio ih u divlje rit-
move; pred sobom sam video majušno, dupke puno parisko pozorište od pre nekoliko vekova. Obuzela me
je opaka strast. Zapretila je mojoj ravnoteži. Opasno je bilo što je došla tako brzo. Svejedno, udarajući po
glatkim belim dirkama električnog klavira, nastavio sam da pevam. Nešto se u mojoj duši otvorilo. Nije važno
što ova krhka smrtna bića koja su se okupi- la oko mene to nikada neće saznati.
Bila je dovoljna njihova zanesenost, to što im se svidela ta jeziva i nepovezana muzika, što su vrištali, videli
budućnost blagostanja i osetili impuls koji im je dotad nedostajao. Uključili su snimanje i zajedno smo počeli
da pevamo i sviramo, da „ludujemo” - kako su to oni nazivali. Studio Je bio preplavljen mirisom njihove krvi i
zvukom naših gromoglasnih
pesama.
A onda se desilo nešto šokantno, nešto što ni u svojim najluđim snovima nisam mogao da zamislim, nešto
što je bilo neuobičajeno kao i moje priznanje ovim bićima. Zapravo, to je bilo jedno takvo prožimajuće
iskustvo da je malo falilo da me ukloni iz njihovog sveta i odvede nazad u podzemlje.
Ne mislim da bih se ponovo vratio u duboku usnulost. Ali, možda bih se povukao od Sataninog provoda i lu-
tao nekoliko narednih godina, zaprepašćeno pokušavajući da dođem k sebi.
Taj mladić - Aleks, uglađen i fin mlad bubnjar, i njegov viši plavokosi brat Leri prepoznali su moje ime kada
sam im rekao da se zovem Lestat.
Ne samo da su ga prepoznali već su ga povezali sa mnoštvom podataka
0 meni koje su pročitali u nekoj knjizi.
U stvari, smatrali su da je fantastično to što se ne pretvaram da sam tamo neki vampir. Ili grof Drakula.
Svima se ovaj potonji već bio smučio. Mislili su da je fenomenalno to što se pretvaram da sam vampir Lestat.
„Pretvaram se da sam vampir Lestat?!”, upitao sam.
Smejali su se mom naglašavanju i francuskom izgovoru.
Jedan dugi trenutak sve sam ih posmatrao pokušavajući da pročitam njihove misli. Naravno da nisam očeki-
vao da će poverovati u to da sam pravi vampir. Ali, da su čitali o izmišljenom vampiru čije je ime bilo tako
neobično kao i moje? Kako ovo objasniti?
Počeo sam da gubim samopouzdanje. A kada se to dogodi, slabe i moje moći. Činilo se kao da malena soba
postaje još manja. Bilo je nečeg otrovnog
1 pretećeg u vezi sa instrumentima, antenom i žicama.
„Pokažite mi tu knjigu”, rekao sam.
Doneli su iz druge sobe mali roman u mekom povezu, koji se raspadao. Povez je propao, korice su bile
istrgnute i celu knjigu je na okupu držala samo jedna gumica.
Sam pogled na naslovnu stranu u meni je izazvao neku vrstu natprirodne zebnje. Intervju sa vampirom.
Nešto o tome kako je neki smrtni mladić pronašao jednog nemrtvog koji mu je ispričao priču.
Uz njihovo odobrenje, otišao sam u drugu sobu, ispružio se na krevetu i počeo da čitam. Kada sam pročitao
polovinu knjige, uzeo sam je i izašao iz kuće. Stajao sam kao ukopan ispod ulične svetiljke sve dok je nisam
dovršio. Zatim sam je pažljivo stavio u gornji džep.
Narednih sedam noći nisam se pojavljivao kod članova benda.
Većinu tog vremena ponovo sam provodio u lutanju; jezdio sam kroz noć na svom „harli-dejvidsonu” sa Ba-
hovim Goldbergovim varijacijama pojačanim do kraja. I pitao sam sebe: Lestate, šta želiš da radiš?
Ostatak vremena provodio sam u učenju, ali sa novim ciljem. Čitao sam debele, broširane istorije i leksikone
o rok muzici, hronike njenih zvezda. Slušao sam albume i u tišini gledao video-kasete koncerata. A kada je
noć bila pusta i mirna, čuo sam glasove Intervjua sa vampirom kako mi pevaju, kao da su mrmorili iz groba.
Knjigu sam iščitavao ponovo i ponovo. A onda sam je, u trenutku neobuzdanog besa, iscepao na komade.
Najzad sam doneo odluku.
Sastao sam se sa Kristinom, svojom mladom advokaticom, u njenoj zamračenoj kancelariji u neboderu, gde
nam je svetlost dopirala samo iz uličnih svetiljki poslovnog centra. Divno je izgledala naspram staklenog zida
iza nje, izvan kojeg su se nalazile nejasne zgrade koje su formirale krut i primitivan teren u kojem je
svetlucalo na hiljade svetiljki.
„Sada više nije dovoljno da moj mali rok sastav bude uspešan”, rekao sam joj. „Moramo da osmislimo način
da proslavim svoje ime i svoj glas, da se o njima čuje nadaleko, čak i u najudaljenijim krajevima sveta.”
Učtivo i pametno, kao što to advokati i rade, ona me je posavetovala da ne stavljam na kocku svoje bogat-
stvo. Ipak, kako moje ludačko samopouz- danje nije posustajalo, mogao sam da osetim njenu zavedenost,
polagano rastapanje njenog zdravog razuma.
„Zelim da angažujem najbolje francuske reditelje za rok video-filmove”, rekao sam. „Moraš da ih namamiš iz
Njujorka i Los Anđelesa. Ima dovoljno novca za to. Ovde, valjda, možeš pronaći studije u kojima ćemo raditi.
Moraš da unajmiš i najbolje mlade muzičke producente, koji će kasnije miksovati zvuk. Nije uopšte važno to
koliko će nas ovaj poduhvat koštati. Ono što je bitno jeste to da sve bude usklađeno, da radimo u tajnosti
sve do trenutka objave, do trenutka kada budemo pustili u prodaju naše albume i filmove, kao i knjigu koju
nameravam da napišem.”
U njenoj glavi najzad su počeli da plove snovi o bogatstvu i moći. Olovka kojom je zapisivala beleške letela je
po papiru.
A o čemu sam ja sanjao dok sam joj govorio? O pobuni bez presedana, o velikom i užasnom izazovu mojoj
vrsti širom sveta.
,,Ti spotovi”, rekao sam. „Moraš da pronađeš reditelje koji će zabeležiti moje vizije. Ti filmovi će biti sniml-
jeni u nastavcima. Oni moraju da ispričaju priču iz knjige koju nameravam da stvorim. A što se pesama tiče,
mnoge sam već i napisao. Moraš da obezbediš vrhunske instrumente - smtisajzere, najbolje sisteme zvuka,
električne gitare, violine. Ostalim detaljima možemo se pozabaviti i kasnije. Dizajniranje vampirskih kostima,
načini predstavljanja televizijskim rok stanicama, organizacija našeg prvog javnog nastupa u San Francisku -
sve će to doći u svoje vreme. Ono što je važno jeste to da obaviš sve neophodne telefonske pozive i da dobi-
ješ podatke koji su ti važni za početak.”
Nisam svraćao do članova grupe Satanin provod sve dok nisu utanačeni prvi dogovori i dobijeni prvi potpisi.
Utvrđeni su datumi, iznajmljeni studiji, razmenjeni ugovori.
Kristina je pošla sa mnom kada smo iznajmili ogromnu neman od limuzine za moje drage mlade rokere - Ler-
ija, Aleksa i Žilavog Kolačića. Posedovali smo zapanjujuću količinu novca i papire koje je trebalo potpisati.
U senci tromih hrastova tihe ulice okruga Garden, sipao sam im šampanjac u svetlucave kristalne čaše.
,,U čast Vampira Lestata", pevušili smo na mesečini.
To je trebalo da bude nov naziv grupe i knjige koju sam pisao. Zilavi Kolačić me je zagrlila svojim sočnim
malim rukama. Nežno smo se ljubili usred svog tog smeha i vonja vina. Ah, taj miris nevine krvi!'
Kada su otišli u motornoj kočiji presvučenoj somotom, zaputio sam se sam, u toj miomirisnoj noći, u pravcu
avenije Svetog Čarlsa; razmišljao sam
o opasnosti koja je pretila mojim malim smrtnim prijateljima.
Naravno da ona nije dolazila od mene. Ali, kada se okonča dug period tajnovitosti, stajaće nevino i neuko
pod svetlima međunarodne pozornice zajedno sa svojom opakom i bezobzirnom zvezdom. Pa, okružiću ih
telohraniteljima i pristašama iz posve razumljivih razloga. Štitiću ih i sam od besmrtnika najbolje što mogu. A
ako su besmrtni makar iole nalik onima iz starih dana, nikada ne bi rizikovali i upuštali se tek tako u
prostačku borbu sa tolikim ljudskim snagama.
Dok sam koračao prometnom avenijom, prekrio sam oči naočarima za sunce sa ogledalima-staklima. Kli-
mavim tramvajem odvezao sam se do centra.
Šetajući se kroz gužvu rane večeri, ušao sam u elegantnu knjižaru na sprat koja se zvala Vil buks, gde sam zu-
rio u maleno broširano izdanje Intervjua sa vampirom, koje je stajalo na polici.
Razmišljao sam koliko je pripadnika naše vrste primetilo ovu knjigu. U ovom trenutku nije bilo važno koliko
je to smrtnika uradilo, jer ona je za njih predstavljala samo delo mašte. Šta je bilo sa drugim vampirima? Jer,
postoji jedno pravilo koje svi vampiri smatraju svetim, a to je da se smrtnicima ne govori o nama.
Naše „tajne” nikada ne prenosi ljudskim bićima sem ukoliko ne želiš da ih daruješ Mračnim darom naših
moći. Ne imenuj ostale besmrtne. Nikada ne otkrivaj gde im je eventualno boravište.
Moj voljeni Lui, pripovedač Intervjua sa vampirom, sve je ovo već uradio. On je otišao mnogo dalje od mog
tajnog malog otkrića rokerima. Rekao je stotinama hiljada čitalaca. Samo što im nije nacrtao mapu i stavio X
na samu lokaciju u Nju Orliensu gde sam spavao. Sta je, zapravo, on stvarno znao o tome i koje su mu bile
namere, nije bilo jasno.
Bez obzira na to, ostali će ga sigurno progoniti zbog onog što je uradio. A načini na koje se vampiri mogu
uništiti jesu jednostavni, naročito sada. Ako je još uvek postojao, bio je izgnanik i živeo je u neprestanoj
opasnosti od naše vrste, u meri u kojoj nijedan smrtnik nije bio izložen.
To je bio još jedan razlog više da obelodanim knjigu i grupu zvanu Vampir Lestat i učinim ih poznatim što je
pre moguće. Morao sam da pronađem Luija. Morao sam da razgovaram sa njim. U stvari, nakon što sam
pročitao njegovo viđenje događaja, žudeo sam za njim, čeznuo za njegovim romantičnim iluzijarna, pa čak i
za njegovom neiskrenošću. Nedostajali su mi njegovi prefinjeni nestašluci, njegovo fizičko prisustvo i varljivo
mekan zvuk njegovog glasa.
Podrazumeva se da ga prezirem zbog laži koje je izrekao o meni. Ali, ljubav je bila mnogo jača od mržnje. On
je sa mnom podelio mračne i romantične godine devetnaestog veka, bio je moj sadrug kao nijedan drugi be-
smrtnik.
Zudeo sam da napišem svoju priču za njega, ne kao odgovor na njegovu pakost u Intervjuu sa vampirom, već
pripovest o svemu što sam video i naučio pre nego što sam ga sreo, priču koju nisam mogao ranije da mu is-
pričam.
Ni meni više nisu bila važna stara pravila.
Hteo sam sve da ih prekršim. Zeleo sam da moja grupa i knjiga opišu ne samo Luija već i sve demone koje
sam ikada upoznao i voleo. Hteo sam da pronadem one izgubljene i probudim one druge koji su spavali kao
što sam nekad i ja spavao.
Novonastali i oni drevni, divni, zli, ludi i bezdušni - svi će oni krenuti za mnom kada vide video-kasete sa spo-
tovima i snimcima i čuju pesme, kada spaze knjigu u izlozima knjižara, i znaće tačno gde da me pronađu.
Biću Lestat - rok zvezda. Samo neka dođu u San Francisko na moj prvi javni nastup. Čekaću ih.
Ali, bio je tu još jedan razlog za celu pustolovinu - razlog još opasniji, slasniji i luđi.
Znao sam i da će Lui razumeti. To mora da je i bila svrha njegovog intervjua, njegove ispovesti. Želeo sam da
smrtnici znaju za nas. Želeo sam da to obelodanim celom svetu, kao što sam to uradio Aleksu, Leriju,
Žilavom Kolačiću i mojoj preslatkoj advokatici Kristini.
Nije bilo važno što u to nisu verovali, niti što su smatrali da je to puka umetnost. Činjenično stanje je bilo da
sam nakon dva veka prikrivanja bio u mogućnosti da se prikažem smrtnicima! Svoje ime izgovorio sam na-
glas. Otkrio sam im svoju pravu prirodu. Postojao sam!
Ali, ruku na srce, išao sam još dalje od Luija. Njegova priča, i pored svih posebnosti, prošla je kao roman. To
je u svetu smrtnika bilo bezbedno kao i scena starog Pozorišta vampira u Parizu, gde su se đavoli predstavl-
jali kao glumci koji se pretvaraju da su đavoli na udaljenoj i petrolejkama osvetljenoj pozornici.
Ja ću iskoračiti pred blešteće svetlosne snopove kamera, posegnuću i svojim ledenim prstima dotaći na hil-
jade toplih i žudnih ruku. Ako bude moguće, na smrt ću ih uplašiti, šarmirati i predočiti im celu istinu, ako us-
pem.
I pretpostavimo, samo pretpostavimo, kada se leševi budu pojavili u mnogo većem broju, kada se onima
meni najbližima budu oglasile njihove neizbežne i grozomorne sumnje — samo pretpostavimo da će umet-
nost prestati da bude ono što jeste i da će postati stvarnost!
Hoću da kažem, šta ako stvarno poveruju, ako zaista shvate da ovaj svet još uvek pruža utočište drevnim
demonskim stvorenjima, vampirima - o, kakav bi onda veliki i veličanstveni rat to bio!
Znali bi za naše postojanje, proganjali bi nas i borili se protiv nas u ovoj blistavoj urbanoj džungli, na način na
koji se nijedno mitsko čudovište nije borilo sa čovekom do sada.
Kako mogu da ne obožavam i samu pomisao na to? Zar to nije vredno najveće opasnosti, najuzvišenijeg i na-
jstravičnijeg poraza? Cak i u trenutku uništenja, biću živ kao nikada do tada.
Ali, istini za volju, nikad nisam ni mislio da će do toga doći - to jest, do toga da smrtnici poveruju u naše pos-
tojanje. Smrtnika se nikada nisam plašio.
Doći će do onog drugog rata, do onog u kojem ćemo se svi ujediniti, ili će pak svi krenuti na mene.
To je bio pravi razlog postojanja Vampira Lestata. To je bila igra koju sam igrao.
Ali ta druga predivna mogućnost stvarnog obelodanjivanja 1 uništenja... Pa, to je prokleto dodatno začin-
javalo čitavu stvar!
Napustivši sumornu pustoš ulice Kanal, vratio sam se uza stepenice u moje odaje u staromodnom hotelu u
francuskom kvartu. Hotel je bio tih, što mi je odgovaralo, a pod njegovim prozorima prostirala se stara
četvrt, puna uzanih uličica sa načičkanim španskim kućama, koje su mi odavno bile poznate.
Na džinovskom televizoru pustio sam video-kasetu divnog Viskontijevog filma Smrt u Veneciji. U jednom
delu tog ostvarenja glumac kaže da je zlo nužnost, da je ono hrana za genija.
Nisam verovao u to. Ali, poželeo sam da je to istina. Tada bih jednostavno mogao da budem čudovište Le-
stat, zar ne? A oduvek sam i bio tako dobar u ulozi čudovišta! Pa, dobro...
Stavio sam novu disketu u svoj kompjuter i počeo da pišem priču svog života.
U zimu moje dvadeset i prve godine izjahao sam sam da ubijem čopor vukova.
To se dogodilo na imanju moga oca u Overnju u Francuskoj, nekoliko desetina godina pre Francuske revolu-
cije.
Bila je to jedna od najgorih zima koje pamtim, kada su vukovi napadali ovce naših seljana, pa čak se usuđivali
i da tokom noći jezde seoskim ulicama.
To su za mene bile mučne godine. Moj otac je bio markiz, a ja sedmi sin i najmlađi od nas trojice koji smo
doživeli momaštvo. Nisam imao nikakva prava na titulu i zemlju, kao ni izglede za neku iole sjajniju
budućnost. Cak bi i u bogatoj porodici izgledi za najmlađeg sina bili ovakvi, a kamoli u našoj, gde je bogat-
stvo bilo odavno potrošeno. Moj najstariji brat, Avgustin, koji je bio zakonski naslednik svega onoga što smo
posedovali, proćerdao je i ženin miraz čim su se venčali.
Zamak moga oca, njegovo imanje i obližnje selo bili su čitav moj univerzum. A rođen sam kao nemirna duša -
sanjar, razdražljivac, buntovnik. Nisam hteo da sedim Jaraj ognjišta i pričam o starim ratovima i danima
Kralja Sunca. Istorija za mene nije bila ni od kakvog značaja.
U tom mračnom i starovremenskom svetu postao sam lovac. Donosio sam fazane, divljač i pastrmku sa
obližnjih planinskih izvora - što god je bilo potrebno i dostupno - da bih nahranio svoju porodicu. To je
postao moj način života u to vreme, koji nisam delio ni sa kim, i dobro je što sam se toga prihvatio jer su to
bile godine kada smo zaista mogli da pomremo od gladi.
Naravno da je to bilo plemenito zanimanje, lov u zemlji mojih predaka, pravo koje smo samo mi imali. Ni na-
jbogatiji buržuj nije smeo pušku da podigne na tlu mojih šuma. Ali, on nije ni imao potrebe da se prihvati
puške. Posedovao je novac.
U dva navrata pokušao sam da pobegnem od takvog načina života, ali sam se ponovo vraćao, i to slomljenih
krila. Ali, o tome ću nešto reći malo kasnije.
U ovom trenutku razmišljam o snegu koji je potpuno prekrio planine i o vukovima koji su strašili seljane i
krali moje ovce. Imam na umu i staru francusku izreku, često se spominjala tih dana, o tome da vam, ako ste
živeli u provinciji Overnj, nije bilo suđeno da odete dalje od Pariza.
Morate da razumete da je samim tim što sam bio plemić, i to jedini koji je bio kadar da jaše i puca iz puške,
bilo sasvim razumljivo da seljani dođu kod mene, požale se na vukove i očekuju od mene da ih ulovim. To je
bila moja dužnost.
Ni najmanje se, naime, nisam bojao vukova. Nikada u svom životu nisam video niti čuo da se desilo da vuk
napadne čoveka. Da sam mogao, otrovao bih ih, ali meso je bilo toliko retko da bi bila šteta kada bih ga za-
trovao.
I tako sam se u ranu zoru jednog hladnog januarskog jutra naoružao ne bih li pobio vukove, jednog po
jednog. Imao sarii tri pištolja i jednu odličnu pušku kremenjaču, koje sam poneo sa sobom, kao i svoje mus-
kete i očev mač. Ali, pre nego što sam napustio zamak, svom malom arsenalu dodao sam jedno ili dva
drevna oružja koja nikada ranije nisam koristio.
Naš zamak je bio prepun starih oklopa. Moji preci su se borili u nebrojenim plemenitim ratovima, koji sežu
još u doba krstaša na čelu sa Svetim Lujem2. Obešeno na zidu, iznad sve kloparajuće starudije, nalazilo se
mnoštvo kopalja, ratnih sekira, cepova i buzdovana.
Bio je to jedan zaista golem buzdovan, zapravo, motka sa šiljcima, koju sam poneo sa sobom tog jutra, kao i
prilično veliki cep - gvozdenu loptu nakačenu na lanac, kojom ste mogli silovitom snagom zamahnuti na na-
padača.
Imajte na umu da je ovo bio osamnaesti vek, doba kada su Parižani, sa svojim belim perikama na glavama,
na prstima hodali naokolo u satenskim papučama visokih potpetica, šmrkali burmut i brisali svoje noseve
izvezenim maramicama.
A evo mene kako odlazim u lov, sa čizmama od sirove kože i kaputom od jelenske kože, sa drevnim oružjem
prikačenim o sedlo i u društvu dva moja najkrupnija mastifa sa šiljatim ogrlicama oko vrata.
To je bio moj život. Takav bi verovatno bio i da sam živeo u srednjem veku. Dovoljno sam znao o raskošno
odevenim putnicima koji su jezdili poštanskim drumom da i ja poželim da budem nalik njima. Plemstvo pre-
stonice nazivalo nas je zemljoposednicima zecolovcima. Naravno da smo im^li sva prava da im se po-
drugljivo nasmešimo i nazovemo ih kraljevim i kraljičinim lakejima. Naš zamak se prkosno uzdizao već hil-
jadu godina, pa čak ni velikom kardinalu Rišeljeu u ratu sa našom vrstom nije pošlo za rukom da uništi te
prastare kule. Ali, kao što sam već pomenuo, nisam mnogo pažnje pridavao istoriji.
Bio sam nesrećan i divlji dok sam jahao uz planinu.
Želeo sam pravu borbu sa vukovima. Po pričama seljana, to je bio čopor od pet vukova, a ja sam imao svoje
oružje i dva psa sa tako snažnim čeljustima da su njima za tren oka mogli da prelome vučju kičmu.
Jahao sam nekih sat vremena uz padine. Zatim sam stigao u malenu dolinu koju sam tako dobro poznavao
da je nijedna snežna padavina nije mogla prikriti. Samo što sam se uputio preko širokog i praznog polja
prema jalovoj šumi, začuo sam prvo zavijanje.
U roku od nekoliko seJoindi čulo se još jedno zavijanje, pa još jedno; tako je zavijanje bilo usklađeno i har-
monično da nisam mogao da ocenim koliko je vukova bilo u čoporu, već sam samo znao da su me ugledali i
signalizirali jedni drugima da se olcupe, čemu sam se, zapravo, i nadao.
Mislim da nisam osetio ni tračak straha, bar tada ne. Ali, osetio sam nešto što je učinilo da mi se nakostreše
sve dlake na rukama. Okolna priroda, i pored sveg svog prostranstva, izgledala je prazno. Pripremio sam
oružje. Naredio sam psima da prestanu sa režanjem i da me prate, a neka nejasna misao odjedared se pojav-
ila i nagnala me na pomisao da je bolje da se sklonim sa brisanog prostora i dokopam šume, i to što je brže
moguće.
Moji psi su se oglasili dubokim lavežom upozorenja. Pogledao sam preko ramena i na stotinu metara iza
sebe ugledao vukove kako preko snežnih površina jure pravo ka nama. Bila su to tri divovska siva vuka, ras-
poređena pravolinijski.
Počeo sam da jurim prema šumi.
Činilo se da ću se bez većeg napora dočepati drveća pre nego što me ta tri vuka stignu, ali vukovi su veoma
pametne životinje; i dok sam jurišao prema drveću, ugledao sam ostatak čopora, nekih pet odraslih zveri;
pojavile su se ispred mene, s moje leve strane. Bila je to zaseda i bilo mi je kristalno jasno da nema načina da
se na vreme dočepam šume. Čopor se sastojao od osam vukova, a ne od pet kako su mi seljani rekli.
Čak ni tada nisam osetio strah. Nisam pomislio na očiglednu činjenicu da su ove životinje bile izgladnele, jer
inače nikada ne bi ni došle nadomak selu. Njihovo prirodno izbegavanje ljudi u potpunosti je nestalo.
Pripremio sam se za bitku. Okačio sam cep za pojas i nanišanio puškom. Oborio sam velikog mužjaka, udal-
jenog nekoliko metara od mene, i ostalo mi je dovoljno vremena da ponovo napunim oružje; moji psi su se
za to vreme suočili sa vukovima.
Oni nisu mogli da ščepaju pse za vrat jer su oni nosili ogrlice sa šiljcima. U toj prvoj čarci moji psi su svojim
snažnim čeljustima odmah ubili jednog vuka. Pucao sam i oborio još jednog.
Tada je, međutim, čopor opkolio pse. Dok sam pucao i punio oružje što sam brže mogao, pokušavajući pri
tom da nišanim u vukove i da ne pogodim pse, ugledao sam manjeg psa kako se strovaljuje na zemlju
polomljenih stražnjih nogu. Krv je curila na sneg. Drugi pas se izdvojio iz čopora dok je vuk pokušavao da
proždere umiruću životinju, ali u roku od dva minuta čopor je rasporio utrobu i onog drugog psa i usmrtio
ga.
To su bile, kao što sam već rekao, zaista moćne zveri - mislim na moje mastife. Sam sam ih odgajao i treni-
rao. Svaki od njih je bio težak više od devedeset kilograma. Uvek sam išao sa njima u lov, i iako sada o njima
gov- orim kao o psima, tada sam ih oslovljavao po imenu. Kada sam ih video da umiru, prvi put mi je sinulo u
šta sam se upustio i šta bi moglo da se dogodi.
Ali, sve se ovo desilo u roku od nekoliko minuta.
Četiri vuka ležala su mrtva. Još jedan je bio smrtno ranjen. Ali, ostala su još tri vuka, od kojih je jedan na
trenutak prekinuo divlju i krvavu gozbu nad psima i svojim iskošenim očima zurio pravo u mene.
Okinuo sam pušku, promašio, opalio musketom, a moj konj se propeo kada je vuk jurnuo ka meni.
Dok sam vukao dizgine, i ostali vukovi se okrenuše, ostavivši svoj svež ulov. Snažno povlačeći uzde, pustio
sam svog konja da galopira pravo ka šumskom zaklonu.
Nisam se okrenuo ni kada sam začuo režanje i škljocanje njihovih čeljusti spremnih da ščepaju. A onda osetih
kako mi vučji zubi okrznuše nožni članak. Dohvatih drugu musketu, okrenuh se ulevo i povukoh obarač. Iz-
gledalo je kao da se vuk propeo na stražnje noge, ali se isuviše brzo izgubio iz mog vidokruga. Kobila se
ponovo propela. Skoro da sam pao na zemlju. Osetio sam kako njene stražnje noge popuštaju.
Skoro da smo stigli do ivice šume, i ja skočih pre nego što se srušila na zemlju. Imao sam još jedan napunjen
pištolj. Olcrenuo sam se i, uhvativši ga obema rukama, pažljivo sam nanišanio vuka koji se okomio na mene;
upucao sam ga u glavu.
Preostale su još dve zveri. Kobila je sada duboko i zvečeće rzala; ubrzo se njeno rzanje pretvorilo u probada-
juću vrisku, nešto najjezivije što sam ikada čuo da dopire iz grla nekog živog bića. Dva vuka su je ščepala.
Potrčao sam preko snega, osećajući tvrdoću kamene zemlje ispod svojih nogu, i domogao se drveća. Da sam
mogao ponovo da napunim oružje, upucao bih ih odatle. Ali, nije bilo nijednog drveta sa dovoljno niskim
granama na koje bih mogao da se popnem.
Pokušavajući da se uhvatim za bar nelcu od grana, skakao sam, ali su mi se noge klizale po ledenoj kori
drveta. Pao sam dok su mi se vukovi približavali. Nije bilo dovoljno vremena da napunim jedini pištolj koji mi
je preostao. Na raspolaganju sam imao samo cep i mač, jer sam buzdovan izgubio negde daleko usput.
Mislim da sam bio svestan, dok sam se pridizao, da ću verovatno umreti. Ali, nije mi čak ni palo na pamet da
odustanem. Potpuno sam izludeo, podivljao. Skoro režeći, okrenuo sam se ka zverima i pogledao pravo u oči
vuka koji mi je bio bliži.
Raširio sam noge radi boljeg oslonca. Sa cepom u levoj ruci, isukah mač. Vukovi se zaustaviše. Nakon što mi
je uzvratio pogled, prvi od njih je spustio glavu i odkasao nekoliko koraka u stranu. Onaj drugi kao da je
čekao neki nevidljivi znak. Prvi od njih me je ponovo pogledao na onaj svoj neobjašnjivo miran način, a onda
je nasrnuo na mene.
Počeo sam tako da vitlam cepom da se našiljena kugla zavrtela i napravila Jmig. Mogao sam da čujem sop-
stveni režeći dah, i znam da sam savio kolena kao da imam nameru da skočim napred. Naciljao sam cepom
zverinje čeljusti, zamahnuo svom snagom i - samo je okrznuo.
Vuk se naglo izmakao, dok je onaj drugi trčeći pravio krug oko mene, prvo plešući prema meni, a potom se
povlačeći. Obe životinje su se ustremljivale na mene sa dovoljne blizine da sam neprestano vitlao cepom i
mahao mačem, a onda bi se nanovo povukle.
Ne znam koliko je sve ovo trajalo, ali sam počinjao da razumevam njihovu strategiju. Njihov cilj je bio da me
iznure, a imali su i dovoljno snage da to i urade. Za njih je to postala igra.
Okretao sam se, nabadao, povlačio se i skoro padao na kolena. To sve verovatno nije trajalo duže od pola
sata. Ali, u tim trenucima vreme je proticalo na jedan sasvim drugačiji način.
Kako su mi noge odbile poslušnost, učinio sam poslednji očajnički pokušaj. Zastao sam i umirio se; oružje
sam držao uz telo. Kao što sam se i ponadao, ovog puta ustremili su se na svoj plen.
U poslednjem trenutku zamahnuh cepom, osetih da kugla mrvi kosti, videh vučju glavu kako se trže uvis
nadesno, a drugom rukom mu mačem prerezah grkljan.
Poslednji vuk me je već napadao. Osetio sam njegove zube kako kidišu na moja bedra. Bio je dovoljan samo
tren da mi iskida nogu, ali ja ga postrance udarih mačem po licu i razjapih mu oko. Cepovom kuglom mlat-
nuh ga po glavi. Vuk je popustio zagrižaj. Ustuknuvši, imao sam dovoljno prostora da ponovo zamahnem
mačem i da ga do balčaka ubodem u zverinje grudi, zatim sam izvukao mač.
To je bio kraj.
Copor je bio mrtav. Ja sam bio živ.
Jedini zvuk koji se mogao čuti u jalovoj i snegom prekrivenoj dolini bio je zvuk mog disanja i hroptavog
rzanja moje umiruće kobile, koja je ležala metrima udaljena od mene.
Nisam posve siguran da sam bio pri svesti. Nisam sasvim siguran ni da su stvari koje su mi tada prolazile kroz
glavu zapravo bile misli. Poželeo sam da se stropoštam na sneg, ali sam ipak nastavio da koračam, sve više
se udaljavajući od mrtvih vukova, približavajući se svojoj umirućoj kobili.
Dok sam joj prilazio, podigla je vrat i svom svojom snagom pokušavala je da se uzdigne na prednje noge.
Ponovo je ispustila jedan od onih piskavih, prodornih vapaja. Taj užasan zvuk odjekivao je planinama. Kao da
je dopirao do samih nebesa. Stajao sam i zurio u nju; netremice sam posmatrao njeno tamno, izlomljeno
telo naspram beline snega, njen mrtav zadnji deo i njene prednje noge, koje su se koprcale; njušku je dizala
visoko ka nebu, uši su joj bile pripijene uz glavu; kolutala je svojim krupnim i nevinim očima dok je ispuštala
samrtne krike. Ličila je na insekta poluzgnječenog na podu. Ali ona nije bila insekt! Ona je bila moja borbena
i izmučena kobila. Ponovo je pokušala da se pridigne.
Uzeo sam pušku okačenu o sedlo. Napunio sam je. I dok je ležala zabacujući i vrteći glavom, uzaludno i
nanovo pokušavajući da se pridigne uz ropteće zvuke, upucao sam je pravo u srce.
Činilo se da joj je sada dobro. Ležala je usred duboke tišine doline, mirna i mrtva, a krv je curila iz nje. Na-
ježio sam se. Začuo sam ružan, hropteći zvuk kako izlazi iz mene, a onda sam ugledao i povraćku kako se širi
preko snega; tek tada sam shvatio da je ona kuljala iz mene. Mirisao sam na vukove i krv. Skoro da sam se
sručio na zemlju kada sam pokušao da hodam.
Ali, ne zastavši ni na trenutak, odoh među mrtve vukove i dospeh do onog koji me je skoro ubio, do onog
poslednjeg, prebacih ga preko ramena i uputih se kući.
Verovatno mi je trebalo dva sata da stignem.
Opet, ne mogu to sa sigurnošću da tvrdim. Ali, što god da sam naučio ili osećao kada sam se borio sa tim
vukovima - nastavilo je da mi opseda um čak i pri povratku. Svaki put kada bih posrnuo i pao, nešto u meni
bi očvrslo, skamenilo se.
Kada sam stigao do kapije zamka, mislim da više nisam bio Lestat. Sve u svemu, bio sam neko drugi. Pos-
rćući, ušao sam u veliku dvoranu sa vukom na ramenima; toplota leša skoro da je potpuno nestala, a izne-
nadan bljesak vatre počeo je da iritira moje oči. Bio sam i više nego iznuren.
Iako sam počeo da pričam čim sam ugledao braću kako ustaju od stola i majku kako tapše oca, koji je već
tada bio slep i koji je hteo da zna šta se događa, uopšte ne znam šta sam govorio. Znam da mi je glas bio
ravnomeran i da sam imao osećaj da je u načinu na koji sam pokušavao da objasnim šta se dogodilo bilo
neke neartikulisanosti.
,,A tada... a tada...”
Tako nekako.
Ali, moj brat Avgustim me je osvestio. Prišao mi je - obasjavala ga je svetlost vatre koja je gorela iza njega - i
prilično jasno prekinuo tihu jedno- ličnost mojih reči:
,,Ti malo kopile”, rekao je ravnodušno. ,,Ti nisi ubio osam vukova!”
Na njegovom licu jasno se videla sva odvratnost i sve gađenje koje je osećao prema meni.
Ali, dogodilo se nešto neverovatno: samo što je izgovorio te reči, iz nekog razloga je shvatio da je grdno
pogrešio.
Možda je u pitanju bio izgled mog lica. Možda besno gunđanje majke ili ćutanje mog drugog brata.
Verovatno je to bio izraz mog lica. Sto god da je bilo, skoro da je bilo trenutačno, a njega je prožeo najčudniji
osećaj stida.
Počeo je da trabunja nešto o tome kako je to neverovatno, kako mora da sam skoro nastradao, da sluge
treba odmah da mi ugreju čorbu i tome slično, ali ništa nije pomoglo. Ono što se dogodilo u tom datom
trenutku nije se dalo izgladiti, a sledeće čega sam bio svestan bilo je to da sam ležao sam u svojoj sobi. Sa
mnom u krevetu nisu bili psi, kao što je to uvek bivalo tokom zime, jer su bili mrtvi, a i pored toga što ogn-
jište nije bilo upaljeno, popeo sam se, prljav i krvav, na krevet, pokrio i zaspao dubokim snom.
Danima sam ostao u svojoj sobi.
Znao sam da su seljani otišli u planinu, da su pronašli vukove i dovukli ih u zamak jer je došao Avgustin i is-
pričao mi to, ali ja ništa nisam rekao na to.
Možda je prošlo i nedelju dana. Kada sam smogao snage da podnesem prisustvo drugih pasa pored sebe,
otišao sam do štenare i doneo dva kučenceta, već prilično poodrasla, koja su mi pravila društvo. Noću sam
spavao između njih.
Sluge su dolazile i odlazile. Ali, niko mi nije dosađivao.
A onda je u moju sobu došla majka, tiho i potajno.
B
ilo je veče. Sedeo sam na krevetu sa jednim psićem ispruženim kraj mene i drugim prostrtim ispod mojih
kolena. Vatra je bučno gorela. Najzad je došla i moja majka, što je verovatno i trebalo da očekujem.
Prepoznao sam je po jedinstvenim pokretima u senci; da mi je kojim slučajem bilo ko drugi prišao, izdrao bih
se na njega i rekao mu da se gubi. Njoj, međutim, ništa nisam rekao.
Neizmerno sam je voleo, i to ljubavlju koju ništa nije moglo da poremeti. Mislim da niko drugi prema njoj
nije gajio takva osećanja. A ono zbog čega mi je tako draga jest i to što nikada nije govorila ništa obično.
Zatvori vrata, pojedi supu, sedi mirno - bile su reči koje nikada nije izgovarala. Sve vreme je čitala; u stvari,
ona je bila jedini član naše porodice koji je bio iole obrazovan, a kada bi progovorila, to bi činila onda kad bi
imala šta da kaže. Nisam bio ozlojeđen zbog njenog dolaska.
Bilo je sasvim suprotno, svojim dolaskom probudila je moju radoznalost. Sta će reći i da li će to na bilo koji
način prodrmati moju ravnodušnost? Nisam želeo da dođe, čak nisam ni pomislio na nju, a nisam ni skrenuo
svoj pogled sa vatre da bih je pogledao.
Između nas je, međutim, postojalo veoma snažno razumevanje. Kada sam pokušao da pobegnem iz ove
kuće i posle toga bio vraćen, ona je bila ta koja mi je pokazala način da sam sebi ublažim bol koji bi usledio.
Pomagala mi je na čudesne načine, iako to niko oko nas nikada nije ni primetio.
Prvi put se umešala i stala na moju stranu kada mi je bilo dvanaest godina, kada je stari parohijski sveštenik,
kod koga sam napamet naučio malo poezije, kao i da čitam jednu ili dve himne na latinskom, izrazio želju da
me pošalje u školu u obližnji samostan.
Moj otac se usprotivio; smatrao je da sve ono što mi je potrebno mogu da naučim i kod kuće. Ali, moja ma-
jka je tom prilikom ustala od knjiga da bi mu se glasno i bučno suprotstavila.
„Ići će”, rekla je, ,,ako to želi.”
Prodala je jedan komad svog nakita da bi mi platila knjige i odeću. Sav svoj nakit nasledila je od svoje bake
Italijanke, a pošto je svaki komad imao svoju priču, bilo joj je teško da se odvoji od njega. Ali, bez razmišl-
janja je to uradila.
Moj otac je bio besan i podsetio ju je da se ovo kojim slučajem dogodilo pre nego što je oslepeo, njegova
volja bi zasigurno preovladala. Moja braća su ga ubedila da njegov najmlađi sin neće dugo biti odsutan i da
će dotrčati kući čim budu počeli da ga teraju da radi ono što ne želi.
Nisam, međutum, dotrčao nazad kući. Obožavao sam školu u samostanu.
Voleo sam službe i himne, biblioteku sa hiljadama starih knjiga, zvona, koja su oglašavala dnevni raspored, i
uvek ponavljane rituale. Voleo sam čistotu tog mesta, sveprisutnu činjenicu da je sve bilo u savršenom redu i
dobrom stanju, da se neprestano radilo kako u velikoj kući, tako i u baštama.
Kada bi me u nečemu ispravljali, što nije bilo često, spoznavao bih sveprožimajuću sreću jer je neko, prvi put
u mom životu, pokušavao da od mene napravi dobru osobu, nekoga ko može da nauči razne stvari.
U tih mesec dana objavio sam svoju odluku o pozivu. Hteo sam da se zaredim. Zeleo sam da provedem svoj
život u tom neporočnom samostanu. Zeleo sam da u biblioteci pišem na pergamentu i da naučim da čitam
drevne knjige. Zeleo sam da zauvek budem okružen ljudima koji su verovali da mogu biti dobar ako to zaista
želim.
Voleli su me tamo. A to je bilo nešto potpuno neuobičajeno. Nikoga nisam unesrećivao ili ljutio.
Starešina manastira je odmah pisao mom ocu i tražio njegovo odobrenje. Mislio sam da će moj otac bez
problema dati svoju dozvolu kako bi me se što pre otarasio.
Ali, tri dana kasnije došla su moja braća da me odvedu kući. Plakao sam i molio da ostanem, ali starešina
manastira nije mogao ništa da uradi.
Kada smo stigli u zamak, braća su mi oduzela knjige i zaključala me. Nisam razumeo čemu toliki njihov bes.
Bilo je nekih nagoveštaja da sam se, po njihovom mišljenju, iz nekog razloga poneo kao budala. Nisam
prestajao da plačem. Hodao sam naokolo i opet u krug, udarajući pesnicom stvari oko sebe i šutirajući vrata.
Tada je moj brat Avgustin počeo da dolazi i razgovara sa mnom. U početku je okolišao i izbegavao odgovor,
ali ono što je naposletku bilo sasvim jasno jeste to da nijedan pripadnik francuske plemićke porodice neće
biti sveštenik. Kako sam samo mogao sve tako pogrešno da shvatim? Tamo sam bio poslat da naučim da či-
tam i pišem. Zašto uvek bejah sklon preterivanju? Zašto sam imao naviku da se ponašam kao neko divlje
stvorenje?
Što se tiče mogućnosti da kao sveštenik napredujem u crkvenoj hijerarhiji, pa, ja sam bio najmlađi sin u
porodici, zar ne? Trebalo je da razmišljam o svojim obavezama prema bratanicama i bratancima.
Drugim rečima: mi nemamo novaca da ti obezbedimo pravu crkvenu karijeru, da ti omogućimo da postaneš
biskup ili kardinal, što priliči našem položaju, tako da ćeš svoj život morati da provedeš ovde, kao nepismeni
prosjak, zato dođi u veliku dvoranu i igraj šah sa svojim ocem.
Nakon što sam to shvatio, plakao sam i za stolom kad bismo večerali i mrmljao reči koje niko nije
razumevao, da je ova naša kuća predstavljala pravi haos, pa bi me zbog toga slali nazad u sobu.
Onda bi majka dolazila kod mene.
Rekla bi:
,,Ti ne znaš šta je haos. Zašto koristiš takve reči?
„Znam”, rekao sam.
Počeo sam da joj opisujem prljavštinu i trulež kojih je ovde bilo posvu- da i govorio sam joj o tome kako je u
samostanu bilo čisto i uredno, kako je to mesto na kojem se može postići ono što se želi ukoliko se na to i
usred- sredi.
Nije se suprotstavljala. I pored toga što sam bio mlad, znao sam da ju je zainteresovao nesvakidašnji sadržaj
onoga o čemu sam joj pričao.
Sledećeg jutra me je povela na put.
Vozili smo se pola dana pre nego što smo stigli do impresivnog zamka obližnjeg lorda, gde su me ona i jedan
gospodin odveli do štenare i gde mi je rekla da mogu da izaberem štenad iz novog legla mastifa.
Nikada nisam video nešto ovako nežno i dražesno kao što su bili ovi psići rase mastif. Odrasli psi izgledali su
kao dremljivi lavovi dok su nas posmatrali. Prosto veličanstveno!
Bio sam toliko uzbuđen da, takoreći, nisam mogao ni da odaberem. Poneo sam jednu ženku i mužjaka koje
mi je lord toplo preporučio i držao ih u korpi na krilu sve vreme dok smo se vraćali kući.
Tokom tog istog meseca majka mi je kupila i moju prvu musketu kremenjaču i mog prvog konja za jahanje.
Nikada mi nije rekla zašto je sve to uradila. Ali, ja sam, na meni svojstven način, shvatio šta mi je pružila.
Odgojio sam pse, obučio ih i osnovao odgajivačnicu.
Postao sam pravi lovac zajedno sa tim psima, a kada mi je bilo šesnaest godina, život sam provodio na
poljima.
Kod kuće sam, međutim, bio i više nego smetnja. Niko zapravo nije hteo da me sluša dok govorim o
ponovnoj sadnji vinograda ili o ponovnom zase- javanju zapostavljenih polja, ili pak o sprečavanju stanara da
nas potkradaju.
Nisam mogao da utičem ni na šta. Beščujna oseka i protok života bez ikakvih promena bili su za mene sm-
rtonosni.
U crkvu sam redovno odlazio na dane svetkovina da bih na neki način prekinuo monotoniju života. A kada bi
se održavali seoski vašari, uvek sam bio tamo, željan malih spektakala, koje sam samo u tim prilikama mogao
da vidim. Radio sam sve, bilo šta što je moglo da prekine svakodnevnu rutinu.
Mogli su to da budu isti oni žongleri, mimičari i akrobate koji su pokazivali svoje umeće godinama unazad,
nije bilo važno. To je, ipak, bilo nešto više od promene godišnjih doba i praznih razgovora o prohujaloj slavi.
Ali, te godine, kada mi je bilo šesnaest leta, gostovala je jedna pozorišna trupa italijanskih glumaca sa svojim
oslikanim zaprežnim vagonom, na čijoj je stražnjoj strani bila postavljena najsloženija pozornica koju sam
ikada video. Izvodili su staru italijansku komediju u kojoj su glavni likovi bili Pantalun i Pučinela, mladi
ljubavnici, Lelio i Izabela3, stari doktor, kao i svi ostali dobro poznati trikovi.
Posmatrao sam ih sav ushićen. Tako nešto nikada nisam video, tu veštinu, živahnost i snagu. Obožavao sam
ih čak i onda kada bi tako brzo govorili da nisam mogao da ih pratim.
Kada bi pozorišna trupa završila sa predstavom i pokupila sve što je mogla od publike, pridružio bih im se u
krčmi i, samo da bih dobio priliku da razgovaram sa njima, častio ih vinom, iako to nisam mogao sebi da pri-
uštim.
Osećao sam neobjašnjivu ljubav prema ovim muškarcima i ženama. Objasnili su mi da svaki glumac svoju
ulogu igra doživotno, da ne koristili unapred zapamćene reči, već da je sve čista improvizacija na licu mesta.
Dobro biste upoznali svoje ime i lik i činili biste da on govori i da se ponaša onako kako vi mislite da treba.
Upravo se u tome ogledala sva izvanrednost ovih predstava.
To se zvalo komedija del art.
Bio sam očaran. Zaljubio sam se u mlado devojče koje je glumilo Izabelu. Ušao sam u kola sa glumcima i pre-
gledao sve kostime i svu naslikanu scenografiju, a kada smo ponovo otišli u krčmu na piće, pustili su me da
glumim Lelia, mladog Izabelinog ljubavnika, a zatim su mi tapšali i rekli mi da imam talenta. Mogao sam da
budem isto što i oni.
U početku sam mislio da mi samo podilaze, ali mi, zapravo, nije bilo ni važno da li su mi se samo ulagivali ili
ne.
Sledećeg jutra, kada su njihova kola izlazila iz sela, ja sam bio u njima. Bio sam skriven pozadi sa nekoliko
novčića koje sam uspeo da uštedim i svim svojim odelom zavezanim u ćebe. Odlučio sam da postanem
glumac.
Dakle, Lelio je po staroj italijanskoj komediji trebalo da bude prilično zgodan; on je ljubavnik, kao što sam
već objasnio, i ne nosi masku. Ako pride poseduje manire, dostojanstvo i aristokratsko držanje, utoliko bolje,
jer je i to deo uloge.
Pozorišna trupa je smatrala da sam prirodno obdaren svim tim kvalitetima. Odmah su me obučili za sledeću
predstavu koju su nameravali da izvedu. Dan pre nego što smo odigrali predstavu, obišao sam grad - svakako
mnogo veće i zanimljivije mesto od našeg sela - razglašavajući predstavu zajedno sa ostalima.
Bio sam na 'sedmom nebu. Ali, putovanje, probe, kao i druženje sa mojim kolegama-glumcima nije bilo ni
prineti onoj ekstazi koju sam osetio kada sam se najzad popeo na tu malu drvenu pozornicu.
Krenuo sam u ludačku poteru za Izabelom. Iznašao sam u sebi jezik stihova i dosetljivost koje nikada u životu
nisam imao. Mogao sam da čujem svoj glas kako odzvanja sa kamenih zidova koji su me okruživali. Čuo sam i
smeh koji se kotrljao prema meni iz okupljene gomile posmatrača. Skoro da su morali da me odvuku sa
scene kako bi me prekinuli, ali svi su znali da smo postigli veliki uspeh.
Te noći me je glumica koja je igrala moju ljubavnicu svečano primila u svoj slasni i intimni zagrljaj. Zaspao
sam u njenom narjučju, a poslednje što sam upamtio pre nego što sam usnio bile su njene reči o tome da
ćemo, kada budemo stigli u Pariz, odigrati predstavu na vašaru Svetog Žermena, a onda napustiti pozorišnu
trupu i ostati u Parizu, gde ćemo raditi na Bulevar du Templu sve dok ne budemo primljeni u samu Komedi
fransez4 i dok ne budemo glumili pred Marijom Antoanetom i kraljem Lujem.
Kada sam se sledećeg jutra probudio, ona je nestala, kao i svi ostali glumci, a moja braća su bila tu.
Nikada nisam saznao da li su moji prijatelji bili potplaćeni da me predaju ili su, jednostavno, bili zaplašeni. Po
svemu sudeći, ovo drugo. Sto god da je bilo u pitanju, ponovo sam bio vraćen kući.
Moja porodica je, naravno, bila u potpunosti užasnuta time što sam uradio. Želja da postaneš sveštenik u
dvanaestoj godini jeste nešto oprostivo. Ali, pozorište - ono je bilo đavolja rabota. Cak ni čuveni Molijer nije
zaslužio da bude sahranjen po hrišćanskim kanonima. A ja sam pobegao sa trupom dronjavih italijanskih
skitnica, ofarbao lice u belo i glumio zajedno sa njima na gradskom trgu za novac.
Bio sam divljački prebijen, a kada sam ih sve prokleo, ponovo su me tukli.
Najgora kazna je, međutim, bio izgled na licu moje majke. Nisam joj ni rekao da odlazim. Povredio sam je, a
to je nešto što se nikada ranije nije ‘dogodilo.
Ali, ona nikada o tome nije rekla ni reč.
Kada je došla kod mene, slušala me je kako plačem. Video sam suze u njenim očima. Spustila je ruku na
moje rame, što je za nju bilo nešto prilično nečuveno.
Nisam joj ispričao kako je sve to izgledalo tih nekoliko dana. Ali, mislim da je ona znala. Nešto čudesno je u
potpunosti bilo izgubljeno. Još jedanput se suprotstavila mom ocu. Stavila je tačku na osuđivanje, batine i
zabrane.
Postavila me je da sedim pored nje za stolom. Okrenula se ka meni i uvuka me u razgovor, što je za nju bilo
potpuno neprirodno, sve dok nije sasvim obuzdala i rastočila srdžbu u našoj porodici.
Najzad, kao što je to jedared već uradila, izvadila je još jedan komad svog nakita i kupila mi divnu lovačku
pušku, koju sam nosio sa sobom kada sain išao u lov na vukove.
Ovo je bilo izuzetno i skupo oružje i, pored sveg svog očaja, žudeo sam da ga isprobam. Tome je dodala još
jedan poklon, sjajnu kobilu kestenjaste boje koju su odlikovali takva snaga i brzina koje nikada pre nisam
video ni kod jedne životinje. Ali, sve ovo je bilo neznatno u poređenju sa sveopštom utehom koju mi je
pružila majka.
Svejedno, gorčina u meni nije jenjavala.
Nikada nisam zaboravio kako je to bilo biti Lelio. Zbog svega toga što se dogodilo, postao sam malo okrutniji
i nikada, nikada više nisam otišao na seoski vašar. Pomirio sam se sa idejom da se nikada neću izvući odavde.
Bilo je čudno i to da sam bivao sve korisniji što je moj očaj postajao veći.
Sam sam u duše slugu i stanara usadio strah od Boga već pre svoje osamnaeste godine. Sam sam pribavljao
hranu za sve nas. I to mi je, iz nekog neobjašnjivog razloga, pružalo zadovoljstvo. Ne znam zašto, ali svidelo
mi se da sedim za stolom i razmišljam kako svi oni jedu ono što sam ja obezbedio.
Ti trenuci su me zbližili s majkom. Oni su nam podarili uzajamnu ljubav, koju nisu primećivali, a verovatno ni
osećali - svi oni koji su nas okruživali i koji joj nisu bili dorasli.
A sada je došla kod mene, u ovom čudnom trenutku, kada iz više razloga sebe nisam mogao da razumem,
kao ni da podnesem društvo bilo kog ljudskog bića.
Očiju uprtih u vatru, jedva da sam video kako se penje i uranja u slamaricu pored mene.
Tišina. Samo zvuk šištanja vatre i dubokog disanja usnulih pasa kraj mene.
A onda sam je pogledao i prilično se zapanjio.
Cele zime ju je opsedao kašalj i sada je zaista izgledala bolesno, a njena lepota, koja mi je oduvek mnogo
značila, činila.se prvi put ranjivo.
Lice joj je bilo duguljasto, a jagodice savršene, visoko postavljene i široke, ali nežne. Imala je jaku, ali izrazito
ženstvenu vilicu. Posedovala je i vrlo jasne kobaltnoplave oči, oivičene gustim pepeljastim trepavicama,
Ako je i imala neku manu to je možda bilo što su sve crte njenog lica bile isuviše sitne, previše mačkaste, što
je činilo da liči na devojčicu. Njene oči bi postajale još sitnije kada bi se ljutila, a njena usta, iako su bila lepa,
nekada bi se činila stisnutim. Nisu se povijala nadole, niti su bila iskrenuta na bilo koju stranu - izgledala su
kao majušna rozikasta ruža na njenom licu. Njeni su obrazi bili glatki, lice uzano, a kada bi se prilično uoz-
biljila, njena usta bi se, bez ikakve vidljive promene, iz nekog razloga činila podmuklim.
Sada je izgledala pomalo klonulo. Ali, meni je i dalje bila prelepa. Još uvek je bila divna. Voleo sam da je pos-
matram. Njena je kosa bila bujna i plava, i to sam nasledio od nje.
U stvari, ja, barem površno, podsećam na nju. Moje crte su, međutim, šire i oštrije, dok su moja usta
pokretljivija i u pojedinim prilikama mogu da izgledaju prilično zlokobno. U mom izrazu lica možete da vidite
i moj osećaj za humor, i moju spremnost na vragolije, i moj skoro histeričan smeh; sve to sam oduvek pose-
dovao, bez obzira na to koliko nesrećan bio. Ona se nije često smejala. Imala je sposobnost da izgleda neo-
bično hladno. I pored toga, uvek je posedovala umiljatost jedne devojčice.
Posmatrao sam je dok je sedela na mom krevetu, čak sam i zurio u nju, pretpostavljam - a ona je istog
trenutka počela da mi priča.
,,Ja znam kako ti je”, rekla mi je. „Mrziš ih. Zato što si toliko toga pretrpeo, a oni o tome ništa ne znaju. Oni
ne poseduju dovoljno mašte da bi mogli i da pretpostave šta se tebi dogodilo gore u planini.”
Osetio sam hladnokrvni užitak u ovim rečima. Pružio sam joj neizrečeno priznanje o tome da je savršeno
razumevala stvari.
„Tako je bilo i kada sam rodila svoje prvo dete”, rekla je. „Porađala sam se u agoniji dvanaest sati, imala sam
osećaj kao da sam zatočena u bolu, znala sam da je jedini izlaz rađanje ili moja smrt. Kada se završilo, u
rukama sam držala tvog brata Avgustina i nisam želela ikog drugog pored sebe. Razlog tome nije bilo to što
sam ih lcrivila za ono kroz šta sam prošla. Stvar je jednostavno bila u tome što sam toliko patila, iz sata u sat,
i što sam prošla kroz krug pakla i izvukla se. Oni nisu imali islcustvo paklenog kruga. Osetila sam duboki mir.
U tom uobičajenom zbivanju, u tom prostom činu rađanja - razumela sam značenje potpune samoće.”
,,Da, to je upravo to”, odgovorio sam.
Bio sam pomalo potresen.
Nije odgovorila. Iznenadilo bi me da jeste. Rekavši ono zbog čega je došla, zapravo i nije imala nikakvu
potrebu da razgovara. Ali je spustila ruJcu na moje čelo - što je za nju bilo veoma neuobičajeno - a kada je
videla da nosim istu onu krvavu odeću nakon sveg ovog vremena, što sam i sam primetio, shvatila je koliko
je stvar bila ozbiljna.
Neko vreme je ćutala.
Ja sam samo sedeo i mimo nje posmatrao vatru; želeo sam da joj ispričam toliko toga, a naročito to koliko
sam je voleo.
Ali, bio sam oprezan. Imala je naviku da me prekine kada bih joj se obratio. Pomešana sa ljubavlju prema
njoj, postojala je i snažna srdžba.
Celog svog života gledao sam je kako čita svoje italijanske knjige i piše pisma svojima u Napulj, gde je i
odrasla; ali nije imala strpljenja da mene i moju braću nauči alfabetu. A ništa se nije promenilo ni kada sam
se vratio iz samostana. Bilo mi je dvadeset godina i nisam znao da čitam i pišem; znao sam samo nekoliko
molitvi i da napišem sopstveno ime. Osećao sam snažnu odbojnost i pri samom pogledu na njene knjige;
mrzeo sam njenu zaokupljenost njima.
Na neki nejasan način mrzeo sam činjenicu da je samo ogroman bol u meni mogao da izazove malo njene
topline ili interesovanja.
A opet, ona je bila moj spasitelj. I nije bilo nikog drugog osim nje. Bio sam umoran od usamljenosti, možda
na onaj način na koji to jedna mlada osoba obično biva.
Sada je bila ovde, izvan granica njene biblioteke, i bila je pažljiva prema meni.
Napokon ubeđen da neće ustati i otići, počeo sam da razgovaram sa njom. „Majko”, rekao sam
poluglasno, ,,ima tu još nečega. Pre nego što se to dogodilo, bilo je dana kada sam imao neki užasan osećaj.”
Njen izraz lica se nije ni najmanje promenio. „Hoću da kažem da ponekad sanjam da ih mogu sve poubijati”,
rekao sam. ,,U snu ja ubijam svoju braću i svog oca. Idem iz jedne sobe u drugu da ih ubijem, kao što sam to
radio i sa vukovima. U sebi osećam želju za ubijanjem...”
„Osećam je i ja, sine”, rekla je. „Osećam je i ja.” Njeno lice je ozario najčudniji osmeh pošto me je pogledala.
Nagnuo sam se napred i pogledao je izbliza. Stišao sam glas.
„Vidim sebe kako vrištim dok se to događa”, nastavio sam. „Vidim svoje izobličeno lice i čujem urlik koji
dopire iz mene. Moja usta čine savršeno O, a vrisci i urlici izviru iz mene.”
Klimnula je glavom sa istim onim izrazom razumevanja kao da je neka svetlost gorela iza njenih očiju.
,,A na planini, majko, kada sam se borio sa vukovima... to je pomalo bilo slično tome.”
„Pomalo?”, upitala je.
Klimnuo sam glavom.
„Osetio sam se kao neko drugi, kao neko ko se razlikuje od mene, kad sam ubio vukove. A sada ne znam ko
je ovde sa tobom - tvoj sin Lestat, ili onaj drugi čovek, ubica.”
Dugo je ćutala.
,,Ne”, najzad je prozborila. ,,Ti si bio taj koji je ubio vukove. Ti si lovac, ratnik. Ti si najmoćniji od svih ovih
ovde, a u tome i jeste tvoja tragedija.” Zavrteo sam glavom. To je bila istina, ali nije mi bilo važno. To nije
mogao da bude razlog ovolike nesreće koju sam osećao. Ali, kakva je uopšte svrha bila to spominjati?
Na trenutak je skrenula pogled, a onda ga ponovo uperila ka meni.
„Ali ti si mnogo toga”, rekla je. ,,A ne samo jedno. Ti si ubica i čovek. Ne smeš se prepustiti ubici u sebi samo
zato što ih prezireš. Ne moraš na sebe da svališ teret ubistva ili ludila da bi se oslobodio ovog mesta. Mora
da postoje i drugi načini.”
Te poslednje dve rečenice jako su me potresle. Izrekla je samu suštinu. Ta njena umešnost me je zapanjila.
Oduvek sam osećao da nije moguće biti dobar čovek i boriti se protiv njih. Biti dobar značilo je pustiti da vas
poraze. Ukoliko, naravno, ne iznađem neku zanimljiviju ideju dobrote.
Nekoliko trenutaka sedeli smo ćutke. Činilo se da je između nas zavladala neka, čak i za nas, neobična intim-
nost. Gledala je u vatru, češkajući svoju gustu kosu, koja joj je bila skupljena u okruglu punđu na potiljku.
„Znaš li ti o čemu ja sanjam?”, pitala me je, ponovo me pogledavši. ,,Ne toliko njihovo ubistvo, koliko odri-
canje kojim ih u potpunosti zanemarujem. Zamišljam kako ispijam vino sve dok ne postanem toliko pijana da
skidam sa sebe odeću i kupam se u planinskom izvoru potpuno gola.”
Skoro da sam počeo da se smejem. Ali, to je bila zabava puna strahopoštovanja. Pogledao sam u nju, na
trenutak nesiguran da sam je ispravno čuo. Ali, ona je izgovorila ove reči i, ne završivši, nastavila dalje.
,,A onda maštam o tome da odem u selo”, rekla je, ,,u krčmu, i primim u krevet svakog muškarca koji u nju
uđe - grubijane, krupne tipove, starce, momke. Jednostavno ležim i primam u sebe jednog za drugim, a pri
tome osećam takvo veličanstveno likovanje, sveprožimajuće oslobođenje bez ijedne pomisli o tome šta se
zbiva sa tvojim ocem i braćom, da li su uopšte živi ili mrtvi. U tim momentima ja sam u potpunosti svoja.
Nikome ne pripadam.”
Bio sam isuviše zaprepašćen i začuđen da bih bilo šta rekao. Ali, ponavljam, ovo je bilo strahovito, strahovito
zabavno. Kada bih pomislio na oca, braću i pompezne vlasnike seoskih dućana kako reaguju na ovako nešto,
osetio bih skoro đavolsku radost.
Ako se i nisam smejao naglas, to je verovatno bilo zato što mi je i sama pomisao na sliku gole majke govorila
da ne bi trebalo. Ali, nisam posve mogao da budem tih. Malo sam se smejao, a ona je klimnula glavom sa
poluosmehom na usnama. Podigla je obrve kao da je htela da kaže da mi razumemo jedno drugo.
Napokon sam prasnuo od smeha. Pesnicom sam udario svoje koleno, a glavom tresnuo o drveni naslon
kreveta iza sebe. Skoro da je i sama počela da se smeje. Možda se i jeste smejala na neki tih, sebi svojstven
način.
Čudesan trenutak. Neki skoro divlji osećaj prema njoj kao prema ljudskom biću bio je potpuno izmešten iz
svega onoga što ju je okruživalo. Mi jesmo razumeli jedno drugo, i sva moja zlovolja prema njoj nije bila od
preterane važnosti.
Izvukla je ukosnicu iz svoje kose i pustila je da joj padne na ramena.
Nakon toga smo sedeli nekih sat vremena u potpunoj tišini. Nije više bilo smeha, niti razgovora, samo
gorenje vatre i osećaj njenog prisustva kraj mene.
Okrenula se tako da gleda u vatru. Njen profil - njen prefinjen nos i nJene prefinjene usne - bilo je divno gle-
dati. A onda me je pogledala i istim °nim mirnim glasom, bez preteranih emocija, rekla:
„Nikada neću otići odavde. Ja umirem.”
Bio sam zapanjen. Pređašnji šok nije bio ništa naspram ovog.
„Preživeću ovo proleće”, nastavila je, ,,a verovatno i leto, ali neću dočekati još jednu zimu. Znam to. Bol u
mojim plućima je previše jak.”
Pustio sam nekakav bolan zvuk. Mislim da sam se nagnuo napred i rekao:
„Majko!”
,,Ne govori ništa više ,„ odgovorila je.
Mislim da je mrzela da je zovu majkom, ali šta sam drugo mogao da kažem.
„Samo sam htela da kažem nekome”, rekla je. ,,Da čujem kako zvuči kada se kaže naglas. I sama sam pot-
puno užasnuta tim saznanjem. Bojim se.”
Zeleo sam da uzmem njene ruke u svoje, ali sam znao da to nikada ne bi dopustila. Prezirala je da je
dodiruju. Nikada nikoga nije obujmila svojim rukama. I tako smo jedno drugo držali u naručju samo pogled-
ima. Moje se oči ispuniše suzama dok sam je posmatrao.
Potapšala me je po ruci.
„Nemoj mnogo da razmišljaš o tome”, rekla je. ,,Ne razmišljam ni ja. Samo tu i tamo. Ali, moraš se pripremiti
na život bez mene kada dođe moje vreme. To će tebi možda pasti teže nego što misliš.”
Pokušao sam nešto da kažem, ali nisam mogao da izustim ni jednu jedinu reč.
Napustila me je isto onako kao što je i došla, nečujno.
Iako nije spomenula ni moju odeću ni bradu, ili pak moj užasan izgled, poslala je sluge sa čistom preobukom,
britvom i toplom vodom, a ja sam se tiho prepustio njihovoj brizi.
3
P
očeo sam da se osećam snažnijim. Prestao sam da razmišljam o događaju sa vukovima i svoje misli usmerio
sam ka njoj.
Razmišljao sam o njenim rečima „potpuno užasnuta” i nisam znao šta da mislim o njima, sem da su zvučale
zaista istinito. I ja bih se tako osećao da polako umirem. Smrt je bila bolja na planini sa vukovima.
Ali, sem toga nije bilo ničeg drugog. Oduvek je bila prećutno nesrećna. Prezirala je neaktivnost i bez-
nadežnost ovdašnjeg našeg života isto koliko i ja. A sada, nakon osmoro dece, troje preživelih i petoro
mrtvih, ona je umirala. Ovo je za nju bio kraj.
Bio sam odlučan u tome da ustanem ukoliko bi joj zbog toga bilo bolje, ali kada sam pokušao, nisam uspeo. I
sama pomisao na to da umire bila je nepodnošljiva. Koračao sam gore-dole po sobi, jeo hranu koju su mi
donosili, ali još uvek nisam odlazio k njoj.
Ipak, krajem meseca su došli gosti i oni su me izvukli odatle.
Moja majka je ušla i rekla mi da moram da primim trgovce iz sela koji su želeli da mi ukažu poštovanje zbog
ubijanja vukova.
,,Do đavola s tim”, odgovorio sam.
,,Ne, moraš da siđeš”, rekla je. „Imaju poklone za tebe. A sada uradi ono što ti dužnost nalaže.”
Sve ovo sam mrzeo.
Kada sam stigao u dvoranu, tamo su se već nalazili vlasnici radnji. Sve su to bili ljudi koje sam dobro poz-
navao; bili su prikladno obučeni za ovu priliku.
Ali, među njima je bio i jedan mladić koji mi je privukao pažnju; nisam ga odmah prepoznao.
Bio je negde otprilike mojih godina, prilično visok, a kada su nam se pogledi susreli, setio sam se ko je on
bio. Nikolas de Lenfon, najstariji sin trgovca tekstilom, koga su poslali u Pariz na školovanje.
On je predstavljao divan prizor.
Bio je odeven u izvanredan brokatni kaput od ružičastog i zlatnog tkan- ja, nosio je papuče sa zlatnim pot-
peticama i slojeve italijanske čipke oko vrata. Samo je njegova kosa bila, kao i nekada, tamna i veoma
kovrdžava i iz nekog razloga je izgledala dečački iako je pozadi bila svezana finim parčetom svilene mašne.
Pariska moda, eto šta je to bilo - jedan od one sorte koja bi prošišala što brže može kroz lokalnu poštansku
postaju.
A evo mene kako ga dočekujem u izlizanoj vuni, izguljenim kožnim čizmama i u požuteloj čipki, krpljenoj
sedamnaest puta.
Poklonili smo se jedan drugome, jer je on očigledno bio predstavnik varoši, a onda je iz jednostavnog omota
od crnog serža izvadio veliki crveni plišani ogrtač postavljen krznom. Bio je divan. Njegove su oči radosno
svetlucale kada me je pogledao. Pomislili biste da mu je pogled bio uperen u nekog monarha.
„Gospodine, molimo vas da prihvatite”, rekao je veoma iskreno. ,,Za Postavu su iskorišćeni najfiniji delovi
vučjeg krzna i pomislili smo da će vam ovaj krzneni ogrtač dobro doći kada budete zimi odlazili u lov.”
,,I ovo, gospodine”, rekao je njegov otac, vadeći vešto sašiven par krznom Postavljenih čizama od crne prevr-
nute kože. ,,Za lov, gospodine”, rekao je.
Bio sam savladan uzbuđenjem. Na najljubazniji mogući način postupali su ovi ljudi koji su imali takvu vrstu
bogatstva o kojoj sam samo mogao da sanjam, a ophodili su se prema meni kao prema aristokrati.
Uzeo sam ogrtač i čizme. Srdačno sam im se zahvalio, do tada se nikome ni za šta nisam tako zahvalio.
Iza sebe sam čuo svog brata Avgustina kako kaže:
„Sada će stvarno postati nepodnošljiv!”
Osetio sam kako crvenim u licu. Bilo je nečuveno da ovako nešto kaže u prisustvu ovih ljudi, ali kada sam
pogledao u Nikolasa de Lenfona, video sam najsrdačniji izraz na njegovom licu.
,,I ja sam, takođe, nepodnošljiv, gospodine”, šapnuo mi je kada smo se poljubili na rastanku. ,,Da li biste mi
dozvolili da jedan dan dođem kod vas da razgovaramo, da mi ispričate kako ste ih sve poubijali? Samo
nepodnošljivi mogu da učine nemoguće.”
Nijedan trgovac nikada nije sa mnom ovako razgovarao. Na trenutak smo ponovo postali samo dečaci.
Glasno sam se nasmejao. Njegov je otac bio zbunjen. Moja su braća prestala da šapućh, ali Nikolas de Len-
fon je nastavio da se smeška kao što to Parižani rade - spokojno.
Čim su otišli, odneo sam crveni plišani ogrtač i čizme od prevrnute kože u majčinu sobu.
Kao i uvek, čitala je dok je vrlo lenjo češljala svoju kosu. U slabašnom sunčevom svetlu koje je dopiralo kroz
prozor prvi put sam video sede u njenoj kosi. Ispričao sam joj šta mi je Nikolas de Lenfon rekao.
„Zašto je on nemoguć?”, upitao sam je. ,,To je rekao na neki saosećajan način, kao da je to trebalo nešto da
znači.”
Nasmejala se.
,,Da, svakako da nešto znači”, rekla je. ,,On je u nemilosti.” Sklonila je na trenutak pogled sa svoje knjige i
pogledala u mene. „Znaš da je celog svog života odgajan kao mala imitacija aristokrate. Pa, tokom prvog
polugođa studija prava u Parizu, od svih stvari na svetu ludo se zaljubio baš u violinu. Izgleda da je čuo nekog
italijanskog virtuoza, jednog od onih genijalaca iz Padove koji tako divno svira da ljudi pričaju da je prodao
dušu đavolu. Nikolas je istog trenutka sve zapostavio da bi uzimao časove kod Volfganga Mocarta. Prodao je
svoje knjige. Ništa drugo nije radio sem što je svirao i svirao, sve dok nije pao na ispitima. On želi da postane
muzičar. Možeš li ti to da zamisliš?”
,,A njegov otac je van sebe zbog toga.”
„Tačno. Cak je polomio i njegov instrument, a znaš šta parče skupocene robe znači za dobrog trgovca tek-
stilom.”
Nasmešio sam se.
,,I Nikolas sada nema violinu?”
„Ima violinu. Odmah je pobegao u Klermont, prodao svoj sat i kupio drugu. Nemoguć je, svakako, a ono što
je najgore jeste to da prilično dobro svira.”
„Čula si ga?”
Ona je znala šta je dobra muzika. Odrasla je u njenom okruženju u Napulju. Sve što sam ja dotad čuo bili su
crkveni hor i vašarski svirači.
„Čula sam ga u nedelju kada sam išla na misu”, rekla je. „Svirao je u spavaćoj sobi na spratu iznad radnje. Svi
su mogli da ga čuju, a njegov otac je pretio da će mu polomiti ruke.”
Blago sam uzdahnuo čuvši tu okrutnost. Bio sam izuzetno fasciniran! Mislim da sam ga već tada zavoleo jer
je radio ono što je želeo bez obzira na sve.
„Naravno da nikada ništa neće postići”, nastavila je.
,,A zašto ne?”
„Prestar je. Ne možeš se latiti violine kada ti je dvadeset godina. Ali šta ja znani. Na neki svoj način, on
čarobno svira. I možda može da proda dušu đavolu.”
Nasmejao sam se sa nekom nelagodnošću. Zazvučalo je tako magijski.
,,A zašto ne bi otišao u varoš i sprijateljio se sa njim?”, upitala me je.
,,A zašto bi to, do đavola, uradio?”, upitao sam je.
„Lestate, stvarno. Tvoja braća će to mrzeti. A stari trgovac će biti presrećan zbog toga. Njegov sin i markizov
sin.”
,,To nisu dovoljno jaki razlozi.”
,,On je bio u Parizu”, rekla je.
Posmatrala me je malo duže. Zatim se vratila čitanju svoje knjige, povremeno lenjo češljajući svoju kosu.
Gledao sam je kako čita i mrzeo što to radi. Zeleo sam da je pitam kako je, da li je puno kašljala tog dana. Ali,
nisam mogao da započnem razgovor sa njom na tu temu.
„Hajde, idi i razgovaraj sa njime, Lestate”, rekla je, a da me više nijedanput nije pogledala.
4
T
rebalo mi je nedelju dana da se odlučim i potražim Nikolasa de Lenfona. Ogrnuo sam crveni plišani krznom
optočen ogrtač, obuo krznom postavljene čizme od prevrnute kože i otišao niz krivudavu glavnu ulicu sela
prema krčmi.
Radnja čiji je vlasnik bio Nikolasov otac nalazila se tačno preko puta krčme, ali nisam ni video ni čuo Niko-
lasa.
Imao sam novca tek koliko je bilo dovoljno za jednu čašu vina i nisam bio siguran kako da se ponašam kada
mi je krčmar pristupio, poklonio se i spustio flašu svoje najbolje berbe pred mene.
Ovi Jjudi su se, naravno, prema meni oduvek ophodili kao prema sinu jednog visokog plemića. Ali, mogao
sam da primetim da su se stvari promenile na račun vukova i, što je još čudnije, zbog toga sam se osetio još
usamljeniji nego što sam bio.
Ali, čim sam sipao prvu čašu, pojavio se Nikolas, pravi vatromet boja na otvorenim vratima.
Nije bio tako lepo obučen kao ranije, hvala nebesima, ali je i pored toga sve u vezi s njim odisalo bogat-
stvom. Svila, somot i nova novcijata koža. Bio je, međutim, zajapuren kao da je trčao, kosa mu je bila produ-
vana vetrom i neuredna, a oči pune uzbuđenja. Poklonio mi se, sačekao da ga pozovem da sedne kraj mene,
a onda me upitao:
„Kako je to bilo, gospodine, ubiti vukove?” Sklopivši ruke na sto, zurio je u mene.
,,A zašto mi vi ne ispričate kako je to biti u Parizu, gospodine?”, rekao sam, istog trenutka shvativši da je to
zazvučalo podrugljivo i bezobrazno. „Oprostite”, odmah sam rekao. „Stvarno bih voleo da znam. Da li ste po-
hađali univerzitet? Da li vas je stvarno podučavao Mocart? Šta ljudi rade u Parizu? O čemu razgovaraju? O
čemu razmišljaju?”
Blago se nasmejao na ovu seriju mojih pitanja. I sam sam morao da se nasmejem. Signalizirao sam za još
jednu čašu i gurnuo flašu prema njemu.
„Kažite mi”, rekao sam, ,,da li ste posećivali pozorišta u Parizu? Da li ste videli Komedi fransez?”
„Više puta”, odgovorio je pomalo nehajno. „Slušajte, diližansa samo što nije pristigla. Ovde će uskoro biti
previše bučno. Dozvolite mi tu čast da vas pozovem na večeru u privatne prostorije na spratu. Tako bih
voleo da to učinim...”
I pre nego što sam uspeo da se dostojno usprotivim, već je sve naručivao. Uputili su nas u jednu neuglednu
ali udobnu malu prostoriju.
Skoro da nikada nisam boravio u malim drvenim sobama, tako da mi se odmah svidela. Sto je bio već
postavljen, ali je bilo predviđeno da hrana stigne kasnije. Vatra je stvarno grejala prostor, što nije bio slučaj
sa buktinjom od plamena u našem zamku, a debelo staklo prozora bilo je dovoljno čisto da se kroz njega vidi
plavo zimsko nebo iznad snegom ovenčanih planina.
,,A sada ću vam ispričati sve što želite da znate o Parizu”, rekao je prijatno, sačekavši da sednem. ,,Da, po-
hađao sam univerzitet.” Podsmehnuo se kao da je sve to bilo vredno prezira. ,,I jeste me podučavao Mocart,
koji bi mi bez pardona rekao da sam beznadežan slučaj da mu nisu bili neophodni učenici. A sada, odakle
želite da počnem? Od smrada grada ili od paklene buke koja u njemu vlada? Od gladnih gomila koje vas
posvuda okružuju? Od lopova spremnih da vas u svakom sokaku zakolju?”
Odmahnuo sam glavom na sve to. Njegov osmeh se veoma razlikovao od njegovog glasa, a njegovo pon-
ašanje bilo je iskreno i dopadljivo.
„Pravo, veliko parisko pozorište...”, rekao sam. „Opišite mi ga... kako izgleda.”
* **
Mislim da smo u toj sobi proveli puna četiri sata, a sve što smo radili bilo je da pijemo i pričamo.
Nacrtao je plan pozorišta svojim mokrim prstom na stolnjaku, opisao predstave koje je gledao, poznate
glumce, male kuće na bulevarima. Uskoro je počeo da opisuje ceo Pariz i zaboravio je da bude ciničan, pod-
staknut mojom radoznalošću dok je govorio o II de la Siteu i latinskom kvartu, Sorboni i Luvru.
Nastavili smo razgovor o apstraktnijim temama, o tome kako su novine prenosile događaje, o načinu na koji
su se njegove kolege studenti okupljali u kafeima da bi vodili rasprave. Rekao mi je da su muškarci bili ne-
spokojni, da nisu voleli monarhiju, da su tražili promenu u vladi i da nisu mogli mirno da sede duže vreme.
Pričao mi je o filozofima - Didrou, Volteru, Rusou.
Nisam mogao da razumem sve što mi je govorio. Ali svojim brzim i povremeno sarkastičnim načinom izla-
ganja pružio mi je veličanstvenu sliku celine svega onoga što se događalo.
Naravno da me nije iznenadilo da čujem da obrazovani ljudi nisu verovali u Boga, da su neizmerno bili zain-
teresovaniji za nauku, da aristokratija nije bila omiljena, kao ni crkva. Ovo je bilo doba razuma, ne sujeverja,
a što je više pričao, sve sam više razumevao to o čemu je pričao.
Ubrzo je počeo da mi daje kratak pregled Enciklopedije, čuvene kompilacije znanja čije je stvaranje nad-
gledao Didro. A tu su bili i saloni u koje je odlazio, pijanke, večeri provedene sa glumicama. Opisivao je javne
balove u kraljevskoj palati, gde se Marija Antoaneta pojavljivala zajedno sa običnim svetom.
„Reći ću vam”, najzad je rekao, ,,sve to zvuči mnogo bolje u ovoj sobi nego što zaista jeste.”
,,Ne verujem vam”, rekao sam ljubazno. Nisam želeo da prestane da priča. Zeleo sam da se to nastavi i nas-
tavi.
„Ovo je svetovno doba, gospodine”, rekao je, puneći naše čaše vinom iz nove flaše. „Prepuno opasnosti.”
„Zašto je prepuno opasnosti?”, šapnuo sam. „Kraj sujeverja? A šta može da bude bolje od toga?”
„Govorite kao pravi predstavnik osamnaestog veka, gospodine”, rekao je sa blagom melanholijom u os-
mehu. „Ali sada više niko ništa ne ceni. Moda je sve. Čak je i ateizam moda.”
Oduvek sam posedovao svetovni um, ali ne iz nekih filozofskih razloga. Niko u mojoj porodici baš i nije
mnogo verovao u Boga, a tako je oduvek i bilo. Naravno da su govorili da veruju, a išli smo i na misu. Ali to je
bila puka formalnost. Prava je religija u našoj porodici odavno izumrla, kao što je to, verovatno, slučaj i kod
hiljada drugih aristokratskih porodica. Čak ni u samostanu nisam verovao u Boga. Verovao sam u sveštenike
koji su me' okruživali.
Sve ovo pokušao sam da objasnim na jednostavan način da ne bih uvredio Nikolasa jer je u njegovoj porodici
bilo drugačije.
Čak je i njegov ubogi gramzivi otac, kome sam se potajno divio, bio vatreno religiozan.
„Ali, da li ljudi mogu da žive bez vere?”, upitao je Nikolas skoro tužno. ,,Da li deca mogu da se suoče sa sve-
tom bez nje?”
Počinjao sam da shvatam zašto je bio tako sarkastičan i ciničan. Tek je nedavno izgubio svoju staru veru. Bio
je ogorčen zbog toga.
Bez obzira na to koliko je umrtvljujući bio ovaj njegov sarkazam, iz Nikolasa je zračila snažna energija, ne-
sputana strast. Ovo me je i privuklo njemu. Mislim da sam ga voleo. Još dve čaše vina i verovatno bih mu
tako nešto glupavo i priznao.
„Oduvek sam živeo bez vere”, rekao sam.
,,Da, znam”, odgovorio je. ,,Da li se sećate priče o vešticama? Onda kada ste plakali na veštičjem mestu?”
„Plakao sam za vešticama?!”, bledo sam ga pogledao na trenutak. Nešto bolno se u meni uskomešalo, nešto
ponižavajuće. I previše mojih uspome- na imalo je ta svojstva. A sada je trebalo da se setim plakanja nad
veštica- ma. ,,Ne sećam se”, rekao sam.
„Bili smo mali. Sveštenik nas je podučavao molitvama. Onda nas je odveo da vidimo mesto gde su u davna
vremena spaljivali veštice - stare kolčeve i vatrom zacrnjeno tlo.”
,,A to mesto!”, stresao sam se. ,,To grozno, grozno mesto!”
„Počeli ste da vrištite i plačete. Neko je poslao po markizu jer vaša negovateljica nije mogla da vas smiri.”
„Bio sam nesnosno dete”, rekao sam, pokušavajući da sve to odagnam. Naravno da sam se sada prisetio -
vrištanja, odnošenja kući, noćnih mora koje su se ticale vatre. Neko mi je mokrim krpama vlažio čelo i govo-
rio:
„Lestate, probudi se.”
Na te scene nisam pomislio godinama. Samo to mesto bilo je ono o kojem sam razmišljao svaki put kada bih
mu se približio - čestar pun vatrom oprljenih kolaca, prizori muškaraca, žena i dece živih spaljenih. Nikolas
me je proučavao.
„Kada je vaša majka došla po vas, rekla je da je sve to obična neukost i okrutnost. Bila je tako besna na
sveštenika što nam je ispričao stare priče.” Klimnuo sam glavom.
Najužasnije je bilo čuti da su svi oni, ti davno zaboravljeni ljudi iz našeg sela, umrli bez razloga, da su svi oni
bili nevini.
„Žrtve sujeverja”, rekla je tada. „Nikakvih pravih veštica nije bilo.”
Nije ni čudo što sam vrištao i vrištao.
,,A moja je majka”, rekao je Nikolas, „pričala posve drugačiju priču - da su veštice bile u savezu sa đavolom,
da su uništavale useve, da su u obličju vukova ubijale ovce i decu...”
^ „Zar svet neće biti bolji ako više niko nikada ne bude spaljen u ime Boga?”, upitao sam. „Ako se vera u
Boga više ne bude odlikovala time da ljudi jedni drugima čine takve grozote? Kakva je opasnost svetovnog
života u kojem se ne dešavaju ovakvi užasi?”
Nagnuo se napred i nestašno se namrgodio.
„Vukovi vas nisu ozledili na planini, zar ne?”, upitao je nestašno. „Niste postali vukodlak, zar ne, gospodine,
a da niko od nas to ne zna?” Pomilovao je lcrznom postavljenu ivicu mog plišanog ogrtača, koji je još uvek
bio na mojim ramenima. „Sećate li se da je prečasni rekao da su zapalili priličan broj vukodlaka u to doba.
Oni su bili česta napast.”
Nasmejao sam se.
„Ako se pretvorim u vuka”, odgovorio sam, „mogu ovo da vam kažem: ne bih se vrteo naokolo ubijajući
decu, otišao bih daleko iz ove mizerne, male, paklene rupčage od sela, gde još uvek plaše dečake pričama o
spaljivanju veštica. Krenuo bih put Pariza i ne bih se zaustavljao sve dok ne bih video njegove bedeme.”
„Naći ćete da je i Pariz jedna obična, mizerna paklena rupčaga”, rekao je, ,,gde lopovima lome kosti na točku
kao vid zabave za prostu masu na trgu De Grev.”
,,Ne”, rekao sam. „Videću divan grad gde se u glavama stanovnika rađaju velike ideje, ideje koje teže
napretlcu i osvetljenju zamračenih ćoškova sveta.”
,,Ah, vi ste sanjar!”, rekao je, ali je bio oduševljen. Bio je i više nego zgodan kad bi se smešio.
,,I upoznaću ljude kao što ste vi”, nastavio sam. „Pojedince koji poseduju mislene glave i jezike kojima
uobličavaju svoje misli. Sedećemo zajedno u kafeima, piti i obračunavati se rečima, razgovaraćemo celog živ-
ota sa božanstvenim uzbuđenjem.”
Posegnuo je ka meni, zagrlio me oko vrata i poljubio. Skoro da smo prevrnuli sto u svom blaženom pijanstvu.
„Moj gospodar - vukoubica”, šapnuo je.
Kada je pristigla i treća flaša vina, počeo sam da pripovedam o svom životu kao nikada do tada, o tome kako
izgleda svakog dana izjahati u planine, odlaziti tako daleko da se čak i kule očevog doma izgube iz vida, jahati
po uzoranoj zemlji ka područjima gde šuma izgleda skoro progonjena sablastima.
Reči su počele da pljušte iz mene kao malopre iz njega, i uskoro smo razgovarali o hiljadama stvari koje su
obitavale u našim srcima, o raznolikostima potajne usamljenosti, a te reči činile su se ispunjene čistotom,
kao i one koje sam u retkim prilikama razmenjivao sa majkom. A kada smo počeli da opisujemo svoje žudnje
i nezadovoljstva, jedan drugom smo se obraćali rečima punim zanosa kao: da, da, upravo tako, u potpunosti
razumem šta želite da mi kažete, o, da, naravno, osetili ste da više ne možete da izdržite, i tome slično.
Još jedna flaša vina i nova gorljivost. Preklinjao sam Nikolasa da mi odsvira nešto na svojoj violini. Istog
trenutka je otrčao kući po nju.
Sada je već bilo kasno popodne. Sunčevi zraci koso su prodirali kroz prozor, a vatra je plamtela. Bili smo pi-
jani. Uopšte nismo naručivali večeru. Mislim da sam bio srećniji nego ikada u svom životu. Ležao sam na kvr-
gavom slamnatom dušeku malog kreveta sa rukama ispod glave i posmatrao ga kako vadi svoj instrument.
Stavio je violinu na rame i počeo da trže žice i zateže čivije.
Podigao je gudalo i njime snažno povukao preko žica da izvede prve tonove.
Pridigao sam se, čvrsto oslonio na daščani zid i zurio u njega u neverici izazvanoj zvukom koji sam slušao.
Žestoko je zasvirao melodiju. Izvlačio je tonove iz violine, a svaki ton predstavljao je pravo ganuće. Oči su mu
bile zatvorene, usta pomalo nakrivljena, donja usna iskrivljena na stranu, a ono što me je dotaklo isto toliko
koliko i sviranje bio je način na koji se svim svojim telom, tako mi se činilo, unosio u muziku; pritiskao je
svoju dušu kao uvo na instrument.
Nikada nisam spoznao muziku kao što je bila ova, njena sirovost, intenzitet, brza iskričava bujica tonova koji
su nadolazili iz žica koje je strugao. To je bio Mocart koga je svirao, i sadržalo je svu vedrinu, brzinu i čistu
lepotu svega onoga što je Mocart napisao.
Kada je završio, zurio sam u njega i shvatio da sam se držao za glavu.
„Gospodine, šta nije u redu?”, upitao je skoro bespomoćno, a ja sam ustao, zagrlio ga i poljubio u oba
obraza, kao i violinu.
„Prestani da me zoveš gospodinom”, rekao sam. „Oslovljavaj me imenom.”
Zavalio sam se na krevet, prekrio lice rukom i počeo da plačem, a jednom kada sam počeo - više nisam mo-
gao da se zaustavim.
Seo je kraj mene, grlio me i pitao me zašto plačem; iako nisam mogao da mu kažem zašto, mogao sam da
vidim da je bio oduševljen što je njegova muzika proizvela ovakva osećanja kod mene. U njemu sada više
nije bilo nimalo sarkazma ili gorčine.
Mislim da me je te noći odneo kući.
A sledećeg jutra sam stajao na zavojitoj kamenoj ulici ispred radnje njegovog oca i bacao kamenčiće na nje-
gov prozor.
Kada je promolio glavu, upitao sam ga:
,,Da li hoćeš da siđeš da nastavimo naš razgovor?”
5
O
d tada pa nadalje, kada nisam išao u lov, moj život se odvijao u Nikolasovom društvu i u „našim razgov-
orima”.
Dolazilo je proleće, planine su bile posute zelenilom, a voćnjaci su počeli da oživljavaju. Nikolas i ja smo
stalno bili zajedno.
Prepuštali bismo se dugačkim šetnjama uz stenovite padine, jeli hleb i pili vino na suncem obasjanoj travi,
tumarali ka jugu kroz ruševine nekog starog samostana. Muvali bismo se po mojim sobama ili bismo se
ponekad pentrali po grudobranima. Vraćali bismo se u našu sobu u krčmi i bili bismo isuviše pijani i glasni da
bi nas drugi istrpeli.
Kako su prolazile nedelje, sve smo se više otvarali jedan drugom. Nikolas mi je pričao o svom detinjstvu u
školi, o malim razočarenjima dok je bio dete, o onima koje je poznavao i voleo.
A ja sam počeo da mu pripovedam o bolnim stvarima - i najzad i o staroj sramoti kada sam odbegao sa itali-
janskim glumcima.
To sam ispričao jedne noći kada smo se ponovo našli u krčmi i kada smo, kao i obično, bili pijani. U stvari, u
tom trenutku smo se nalazili u onom stepenu pijanstva koji smo obojica nazivali „zlatnim trenom”, kada bi
sve dobijalo svoj smisao. Uvek smo pokušavali da rastegnemo taj trenutak, a onda bi jedan od nas neizbežno
priznao:
,,Ne mogu više da pratim, mislim da je zlatni tren prošao.”
Te noći, gledajući kroz prozor u mesec iznad planina, rekao sam mu da dok traje „zlatni tren” i nije tako
nepodnošljivo to što se ne nalazimo u Parizu, to što ne čekamo u Operi ili Komediji da se podigne zavesa.
,,Ti i tvoja pariska pozorišta”, rekao mi je. „Bez obzira na to o čemu pričamo, ti se uvek vraćaš na temu po-
zorišta i glumaca...”
Njegove braon oči bile su velike i pune poverenja: Čak i onako pijan izgledao je doteran u svom francuskom
kaputu od crvenog somota.
„Glumci i glumice stvaraju čaroliju”, rekao sam. „Oni čine da se na pozornici odigravaju stvari, oni izmišljaju,
oni stvaraju.”
„Sačekaj samo da vidiš kako im se znoj sliva niz našminkana lica pri šljaštećoj svetlosti pozorišnih petrolejki”,
odgovorio je.
,,Ah, opet počinješ svoju staru priču!”, rekao sam. ,,Ti - koji si se odrekao svega kako bi svirao violinu.”
Odjednom se jako uozbiljio, čineći da izgleda kao da se umorio od svojih borbi.
,,Da, to sam uradio”, priznao je.
Čak je i sada čitavo selo znalo za rat koji je vladao između njega i njegovog oca. Niki nije hteo da se vrati u
školu u Parizu.
,,Ti stvaraš život dok sviraš”, rekao sam. ,,Ti stvaraš nešto ni iz čega. Ti činiš da se nešto lepo desi. A za mene
je to blagosloveno.”
,,Ja stvaram muziku, i to me čini srećnim”, rekao je. „Sta u tome ima blagosloveno ili dobro?”
Odmahnuo sam rukom kao što sam to uvek činio kada je bio ciničan. „Sve ove godine živim među onima koji
ne stvaraju i ne menjaju ništa”, rekao sam. „Glumci i muzičari - oni su za mene sveci.”
„Sveci?”, upitao je. „Blaženstvo? Dobrota? Lestate, tvoj način izražavanja me zbunjuje.”
Nasmešio sam se i zavrteo glavom.
-^„Ne razumeš. Ja govorim o karakteru ljudskih bića, a ne o onom u šta oni veruju. Govorim o onima koji ne
prihvataju beskorisnu laž samo zato što su od rodenja naučeni da to rade. Mislim na one koji su predo-
dredeni da budu nešto više. Oni rade, žrtvuju se, bave se stvarima...”
Bio je dirnut time, a ja sam bio pomalo iznenađen što sam to rekao. Ipak, osećao sam se kao da sam ga na
neki način povredio.
,,U tome ima blaženstva”, rekao sam. „Svetosti. S Bogom ili bez Boga, u tome ima dobrote. Ovo znam isto
tako kao što znam da se tamo gore nalaze planine, da zvezde sijaju.”
Izgledao mi je tužno. Izgledao je i povređeno. Ali, na tren nisam mislio na njega. Razmišljao sam o razgovoru
koji sam bio vodio sa svojom majkom i o svom opažanju da nisam mogao da budem dobar, a da se u isto
vreme suprotstavim svojoj porodici. Ali ako sam verovao u ono što sam govorio... Kao da je mogao da
pročita moje misli, upita me:
,,Da li stvarno veruješ u te stvari?”
„Možda da, možda ne”, rekao sam.
Nisam mogao da podnesem da ga vidim tako tužnog.
Mislim da sam mu baš zbog toga, više nego zbog bilo čega drugog, ispričao celu priču o tome kako sam
pobegao sa glumcima. Ispričao sam mu ono što nikada nikome nisam rekao, čak ni majci, o tih nekoliko dana
i sreći koju su mi pružili.
„Kako to, onda, nije dobro”, upitao sam, ,,da pružaš i dobijaš takvu sreću? Mi smo oživeli taj grad kada smo
zaigrali predstavu. Čarolija, kažem ti. Mogla je da izleči bolesne, zaista.”
Zavrteo je glavom. Znao sam da je bilo stvari o kojima je želeo da govori, ali ih je iz obzira prema meni preću-
tao.
,,Ti ne razumeš, zar ne?”, upitao sam.
„Lestate, greh čini da se osećamo dobro”, rekao je značajno. „Zar to ne vidiš? Zašto misliš da je crkva oduvek
osuđivala glumce? Sa Dionizijom, bogom vina, počelo je pozorište. To možeš da pročitaš kod Aristotela. A
Dionizije je bio bog razvrata. Osećao si se dobro na toj pozomici jer si bio oslobođen stega i jer si bio
raskalašan - drevna usluga boga grožđa - i sjajno si se provodio suprotstavljajući se ocu...”
,,Ne, Niki. Ne, hiljadu puta ne.”
„Lestate, mi smo partneri u grehu”, rekao je i najzad je počeo da se smeši. „Oduvek smo to i bili. Obojica
smo se loše poneli, obojica smo na potpuno lošem glasu. To je ono što nas spaja.”
Sada je na mene došao red da iskažem svoju tugu i povređenost. A zlatni tren je nestao u nepovrat - ukoliko
se pak ne desi nešto novo.
„Hajde”, rekao sam iznenada, „uzmi svoju violinu, otići ćemo u šumu, gde muzika neće nikoga probuditi.
Videćemo da li ona zaista poseduje čestitost.”
,,Ti si ludak!”, rekao je.
Zgrabio je neotvorenu flašu za grlić i odmah se uputio ka vratima.
Bio sam odmah iza njega.
Kada je sa violinom u ruci izašao iz svoje kuće, rekao je:
„Hajdemo na veštičje mesto! Vidi, polumesec je. Ima sasvim dovoljno svetla. Odigraćemo jedan vražji ples i
sviraćemo duhovima veštica.”
Nasmejao sam se. Mora da sam bio pijan pošto sam pristao na tako nešto.
„Ponovo ćemo osvetiti to mesto”, insistirao sam, „dobrom i čistom muzikom.”
Prošle su godine i godine od kada sam poslednji put hodao veštičjim mestom.
Mesec je bio dovoljno svetao, kao što je i rekao, da vidimo pougljenisane kolčeve u njihovom sablasnom ki-
ugu i tlo na kojem ništa nije raslo, čak ni sto godina nakon spaljivanja. Novoizrasla stabla držala su se po-
dalje. Vetar je zapuhivao brisani prostor, a iznad, prionjeno za stenovitu padinu, selo je lebdelo u mraku.
Slabašna je jeza prošla kroz mene, ali to je bila samo senka straha koji sam osećao kao dete kada bih čuo
one jezive reči „živi ispečeni”, kad bih samo zamislio tu patnju.
Nikijeve bele, čipkane cipele sijale su se na bledoj svetlosti. Odmah je zasvirao neku cigansku pesmu; igrao
ukrug dok je gudao.
Seo sam na široki, spaljeni panj i pio iz flaše. Obuzelo me je srceparajuće osećanje, kao što me je uvek i
obuzimalo kada bih čuo muziku. Gde je tu greh, pomislio sam, sem toga što sam provodio svoj život na
ovom groznom mestu? Veoma brzo sam počeo tiho i nenametljivo da plačem.
Iako se činilo da muzika nije prestajala, Niki me je tešio. Sedeli smo jedan pored drugog, a on mi je govorio
da je svet ispunjen nepravdom, da smo mi, on i ja, zatočenici ove grozne zabiti Francuske i da ćemo se
jednog dana osloboditi. Pomislio sam na majku u zamku visoko na planini utrnuo sam do nepodnošljivosti, a
Niki je ponovo počeo da svira, govoreći mi da igram i zaboravim na sve.
Da, muzika ima tu moć, hteo sam da kažem. Da li je to greh? Kako to može da bude zlo? Krenuo sam za njim,
a on je igrao ukrug. Tonovi kao da su uzletali s violine, tonovi spravljeni od zlata. Skoro da sam mogao da ih
vidim kako svetlucaju. Sada sam plesao oko njega, a on je strugao sve nedokučiviju i mahnitiju muziku.
Raširio sam krajeve svog krznom postavljenog ogrtača i zabacio glavu da pogledam mesec. Svuda oko mene
muzika se dizala kao dim, a veštičje mesto više nije postojalo. Samo je nebo bilo iznad nas, nebo koje se svi-
jalo nadole, prema planinama.
U danima koji su usledili još smo se više zbližili.
Ali, nekoliko noći kasnije dogodilo se nešto posve neobično.
Bilo je kasno. Ponovo smo bili u krčmi; Nikolas, špartajući po sobi i praveći žustre pokrete, izusti ono što nam
je sve vreme bilo na umu.
Rekao je da bi trebalo da pobegnemo u Pariz, bez obzira na to što smo bez prebijene pare, da je to bolje
nego da ostanemo ovde. Čak i da živimo u Parizu kao prosjaci! Moralo je da bude bolje.
Naravno da smo obojica težila ovome.
,,Pa, prosjaci na ulici možda ćemo i biti, Niki”, rekao sam. „Pre ću dozvoliti da me prognaju u sam pakao,
nego što ću odigrati ulogu seljačkog rođaka bez prebijenog novčića koji moli po kućama vlastele.”
,,Da li misliš da ja želim da ti to radiš?”, zahtevao je da zna. „Mislim da pobegnemo, Lestate”, rekao je.
„Njima u inat, svima njima.”
Da li sam zaista želeo ovako da živim? Pa, naši će nas očevi prokleti. Uostalom, naš život ovde bio je besmis-
len.
Naravno, obojica smo znala da će ovaj zajednički beg biti hiljadu puta ozbiljniji od onoga šta sam im ranije
priredio. Više nismo bili dečaci, već odrasli muškarci. Naši će nas očevi proklinjati, a ovo je bilo nešto što ni-
jedan od nas nije mogao da odagna smehom.
Isto tako bili smo dovoljno odrasli da znamo šta znači siromaštvo.
„Sta ću da radim u Parizu kada ogladnimo?”, upitao sam. ,,Da ubijam pacove za večeru?”
,,Ja ću svirati violinu za novčiće na Bulevaru du Templu ako budem morao, a ti bi mogao da igraš u pozoriš-
tima!” Sada me je stvarno izazivao. Kao da je pitao: ’Da li su to samo prazne reči, Lestate?’ ,,Sa tvojim spol-
jašnošću, znaš, bićeš na pozornici na Bulevaru du Templu očas posla.”
Obožavao sam ovu promenu u „našim razgovorima”! Obožavao sam da vidim da veruje da mi to možemo da
izvedemo. Sav njegov cinizam je nestao, iako mu je svaka deseta reč, otprilike, i dalje bila - u inat. Odjednom
je izgledalo moguće da sve to izvedemo.
A taj utisak besmislenosti naših života ovde počeo je da nas uzbuđuje.
Ponovo sam se vratio na to da su muzika i gluma korisne jer odstranjuju ^ao^»Haos je predstavljao besmis-
lenost svakodnevnog života, a kada bi trebalo sada da umremo, naši životi ne bi bili ništa drugo do čista be-
smislica. Zapravo, pomislio sam da je umiranje moje majke bilo besmisleno i ispričao sam Nikolasu šta mi je
bila rekla:
„Potpuno sam užasnuta. Bojim se.”
Pa ako je tada i vladao „zlatni treri’ u prostoriji, sada je nestao. Nešto posve različito počelo je da se dešava.
Trebalo bi da to nazovem „mračnim trenom”, iako je još bio dan, ispunjen tajanstvenim svetlom. Govorili
smo žustro, preklinjući besmislenost svega, a kada je Nikolas najzad seo i stavio glavu među ruke, uzeh
nekoliko veličanstvenih, srčanih gutljaja vina i počeh da hodam i gestikuliram kao što je i on to do malopre
radio.
Shvatio sam usred svog kazivanja da čak i kada umremo, a verovatno ni tada, ne nalazimo odgovor na to za-
što smo uopšte ikada i bili živi. Čak i najokoreliji ateista verovatno pomišlja da će u smrti dobiti neki odgovor.
Dakle, ili će Bog biti tamo, ili uopšte neće biti ničega.
,,U tome i jeste stvar”, rekao sam. ,,U tom trenutku ne dolazimo ni do kakvih otkrića! Jednostavno se samo
zaustavimo! Prelazimo u nepostojanje, a da nikada ništa ne spoznamo.” Video sam univerzum, sliku Sunca,
planeta, zvezda, crnu noć koja se prostire u beskraj. I počeo sam da se smejem. ,,Da li to shvataš? Nikada
nećemo znati zašto se, do đavola, bilo šta od toga dogodilo, čak ni onda kada svemu dođe kraj!”, povikao
sam na Nikolasa, koji je ponovo sedeo na krevetu, klimajući glavom i pijući svoje vino iz vrča. „Umrećemo, a
to nećemo ni znati. Nikada nećemo saznati, a sva ova besmislenost samo će se nastaviti i nastaviti do u ne-
dogled. A mi više nećemo biti svedoci toga. Nećemo posedovati ni ono malo moći koja tome daje neki
smisao u našim umovima. Samo nas više neće biti, bićemo mrtvi, mrtvi, mrtvi, a da toga nećemo biti ni
svesni!”
Prestao sam da se smejem. Stajao sam mirno, u potpunosti shvatajući ono što sam govorio!
Nije bilo sudnjeg dana, nikakvog konačnog tumačenja, prosvećujućeg trena u kojem se sve užasne stvari
pretvaraju u dobra dela, u kojem se sva užasnuća iskupljuju.
Veštice koje su spaljene na lomači nikada neće biti osvećene.
Niko nam nikada neće pružiti nikakve odgovore!
Ne, u ovom trenutku nisam to razumeo. Video sam. Počeo sam da ispuštam jedan jedini zvuk:
,,Oh!”, i ponovih to isto: ,,Oh!”
A onda sam to isto rekao glasnije, još glasnije, najglasnije, te ispustih flašu vina na pod. Stavih ruke na glavu i
nastavih to da izgovaram, mogavši skoro da vidim svoja usta otvorena u taj krug koji sam opisivao majci,
nastavljajući da izgovaram:
,.Oh. oh. oh!”
Izgovarao sam to kao da me je zahvatila jaka štucavica koju nisam mogao da zaustavim. Nikolas me je uhva-
tio i počeo da me trese govoreći:
„Lestate, prestani!”
Nisam mogao da se zaustavim. Potrčao sam ka prozoru, otvorio ga, zafrljačio napolje tešku malu čašu i zurio
u zvezde. Nisam mogao da podnesem da ih vidim. Nisam mogao da izdržim da gledam čistu prazninu, tišinu,
apsolutno odsustvo bilo kakvog odgovora i počeo sam da urlam; urlao sam sve dok me Nikolas nije povukao
sa prozorskog simsa i zatvorio okno.
„Biće ti dobro”, govorio je nanovo i nanovo.
Neko je udarao po vratima. Bio je to vlasnik krčme, koji je zahtevao da zna zašto smo morali da budemo
tako bučni.
„Osećaćeš se bolje ujutro”, insistirao je Nikolas. „Samo treba da spavaš.”
Razbudili smo sve. Nisam mogao da budem tih. Iz mene je izlazio onaj isti zvuk, nanovo i nanovo. Istrčao sam
iz krčme sa Nikolasom, koji je hitao za mnom, niz seosku ulicu i nagore, prema zamku, a Nikolas je
pokušavao da me sustigne. Tako prođosmo smo kroz kapiju, pa pravo u moju sobu.
„San, to je ono što ti je potrebno”, nastavio je da mi govori očajnički.
Bio sam naslonjen na zid sa šakama preko ušiju, a onaj zvuk se nastavljao.
,,Oh, oh, oh.”
„Ujutro će”, rekao je, „biti bolje.”
* **
Ali ujutro nije bilo bolje.
A nije mi bilo bolje ni kada je pao mrak, u stvari, kako je noć padala, sve mi je bivalo gore.
Hodao sam, govorio i gestikulirao kao svako ljudsko biće, iako sam bio skrhan. Drhtao sam. Zubi su mi cvoko-
tali. Nisam to mogao da sprečim. Užasnuto sam gledao u sve oko sebe. Mrak me je plašio. Sam pogled na
stare oklope u hodniku užasavao me je. Zurio sam u buzdovan i cep kojima sam krenuo na vukove. Buljio
sam u lica svoje braće. Netremice sam gledao okolo, videvši iza svakog oblika, boje, svetlosti i senke istu
stvar: smrt. Samo što to nije bila smrt o kakvoj sam nekada razmišljao, već smrt onakva kakvu sam je sada
doživljavao. Stvarna smrt, apsolutna smrt, neizbežna, nepovratna smrt, smrt-koja ne rešava ništa!
U tom neizdrživom stanju uznemireuosti započeo sam nešto što nikada do tada nisam uradio. Okrenuo sam
se prema svima onima koji su bili oko mene i počeo nemilosrdno da im postavljam pitanja.
,,Da li veruješ u Boga?”, pitao sam svog brata Avgustina. „Kako možeš da živiš ne verujući u Boga?”
,,Da li uopšte u nešto veruješ!”, zahtevao sam da mi kaže moj slepi otac. ,,Da znaš da ćeš umireti u ovom
trenutku, da li bi očekivao da vidiš Boga ili tamu? Reci mi!”
,,Ti si lud, oduvek si bio lud!”, prodrao se. „Napolje iz ove kuće! Svi ćemo poludeti zbog tebe.”
Ustao je, što mu nije bilo lako s obzirom na to da je bio sakat i slep, i pokušao da me pogodi svojim pe-
harom, ali, naravno - promašio je.
Nisam mogao da pogledam svoju majku. Nisam mogao da budem u njenoj blizini. Nisam želeo da pati zbog
mojih pitanja. Otišao sam u krčmu. Nisam mogao da podnesem ni samu pomisao na veštičje mesto. Ne bih
ni za šta na svetu otišao na taj kraj sela! Šakama sam preklopio uši i zatvorio oči.
„Odlazite!”, rekao sam pri samoj pomisli na one koji su umrli a da nikada, nikada ništa nisu shvatili.
Ni sledećeg dana nije bilo ništa bolje.
Jeo sam, pio, spavao, ali svaki trenutak jave bio je čista strava i sveprožimajući bol. Otišao sam do seoskog
sveštenika i zahtevao od njega da mi kaže da li zaista veruje u to da je Hristovo telo zaista prisutno na oltaru
pri činu pričešća. A nakon što sam čuo njegove zamuckujuće odgovore i video strah u njegovim očima,
otišao sam odatle još očajniji no što sam bio.
„Ali, kako živite, kako nastavljate da dišete, da se pomerate i da radite sve što radite ako znate da nema ob-
jašnjenja?”, najzad sam počeo da jaučem.
Tada je Nikolas rekao da će mi možda od muzike biti bolje. Ponudi se da mi nešto odsvira na violini.
Plašio sam se njene žestine. Otišli sino u voćnjak, gde je Nikolas, na suncu, odsvirao svaku pesmu koju je
znao. Sedeo sam prekrštenih ruku i zgrčenih kolena, zubi su mi cvokotali iako smo sedeli na toplom suncu,
čiji su se zraci odbijali sa male lakirane viohne, i posmatrao sam Nikolasa, kojim je ovladala muzika, dok je
stajao ispred mene; sirovi i čisti zvuci čarobno su talasali i preplavljivali voćnjak i dolinu, ali to nije bila
čarolija. Nikolas me je najzad zagrlio; sedeli smo ćutke, a onda je on, veoma blago, rekao:
„Lestate, veruj mi, ovo će proći.”
„Sviraj ponovo”, rekao sam. „Muzika je čedna.”
Nikolas se nasmešio i klimnuo glavom. Ludaku treba ugađati.
A ja sam znao da neće proći, i ništa u ovom trenutku nije moglo da učini da to zaboravim, ali ono što sam os-
ećao bila je neizreciva zahvalnost prema muzici - činjenici da u svem ovom užasu postoji nešto tako divno
kao što je ona.
Ništa niste mogli da razumete i ništa niste mogli da promenite. Ali, mogli ste da stvarate takvu muziku. Ose-
tio sam istu onu zahvalnost koju sam osećao uvek kad bih ugledao seosku decu da plešu, kada bih video nji-
hove uzdignute ručice i savijena kolena, njihova tela kako se okreću u ritmu pesama koje su pojali. Počeo bih
da plačem gledajući ih.
Ušao sam u crkvu, spustio se na kolena i oslonio se na zid; posmatrajući drevne statue - te spretno isklesane
prste, noseve, uši, izraze lica i duboke nabore njihove odeće - osetih istu tu zahvalnost i nisam mogao da ne
zaplačem.
„Bar imamo ove divne stvari”, rekao sam. „Takvu dobrotu”.
Ali, ništa prirodno mi više nije izgledalo divno! Sam prizor velikog drveta koje stoji samotno na livadi mogao
je da učini da zadrhtim i ispustim krik. Treba preplaviti voćnjak muzikom.
Dozvolite mi da vam saopštim jednu malu tajnu. 7o, zapravo, nikada nije prošlo.
6
V
S
ta je bio uzrok toga? Da li je to bila posledica noćnih pijanki i razgovora, ili je to imalo neke veze sa mojom
majkom i njenom izjavom da će umreti? Da li su vukovi imali nešto s tim? Da li su to bile čini veštičjeg mesta
bačene na moju uobrazilju?
Ne znam. To nešto je došlo izvana i opselo me. U jednom trenu bila bi to samo zamisao, a već sledećeg to je
bilo stvarno. Mislim da tako nešto možete da prizovete, ali da ga ne možete naterati da dođe.
Naravno da je to moralo da oslabi. Ali, nebo više nikada nije bilo iste one plave boje kao nekada. Hoću da
kažem da je svet od tada počeo da izgleda drugačije, pa čak i u trenucima izvanredne sreće, tama je vrebala,
osećaj naše krhkosti i beznadežnosti.
Možda je to bila slutnja. Ne verujem. Bilo je to nešto važnije od toga, a iskreno rečeno, ja ne verujem u pre-
dosećaje.
iskreno rečeno, ja ne verujem u predosećaje.
Ali da se vratimo na priču. Tokom sve te patnje držao sam se podalje od majke. Nisam imao nameru da pred
njom izgovaram te monstruozne stvari
o smrti i haosu. Ali, ona je od drugih čula da sam skrenuo s uma.
I najzad, u noći prve nedelje posta, došla je kod mene.
Bio sam sam u svojoj sobi; svi ukućani su u sumrak otišli do sela na velilcu logorsku vatru, što je bio običaj
svake godine na ovo veče.
Oduvek sam prezirao ovu svečanost. Nosila je u sebi neki sablasni prizvuk - huku vatrenih plamenova,
igranje i pevanje, seljake koji bi nakon toga odlazili u voćnjake sa svojim bakljama i hodali u taktu svog
čudnog pojanja.
Nekoć smo, jedno kratko vreme, imali sveštenika koji je ova zbivanja nazivao paganskim. Ali, oni su ga se
brže-bolje otarasili. Seljaci sa naših planina držali su se svojih drevnih rituala. Sve ovo činili su da bi drveće
donelo plodove i da bi usevi bili rodni. U ovoj prilici, više nego u ijednoj drugoj, osećao sam da vidim onu
vrstu muškaraca i žena koja je bila sposobna da spaljuju veštice.
U svom tadašnjem duševnom raspoloženju bio sam prestrašen. Sedeo sam kraj sopstvene male vatre pol-
cušavajući da se oduprem porivu da odem do prozora i pogledam dole, u veliku vatru, koja me je snažno
privlačila, kao što me je i užasavala.
Moja majka je ušla, zatvorila vrata za sobom i rekla mi da mora da razgovara sa mnom. Način na koji mi se
obratila bio je ispunjen nežnošću.
,,Da li te je sve ovo spopalo zbog toga što ja umirem?”, upitala je. „Kaži mi ako jeste. I daj mi svoje ruke.”
Čak me je i poljubila. Izgledala je krhko u svojoj izbledeloj spavaćici i sa nesređenom kosom. Nisam mogao
da podnesem da gledam sede pruge po njoj. Izgledala je izmoždeno.
Ali, rekao sam joj istinu. Ne znam kako, ali objasnio sam joj nešto od onoga što se dogodilo u krčmi. Pokušao
sam da ne nagovestim užas svega toga, čudnu logiku koja je time ovladala. Trudio sam se da ne zazvuči pre-
više strašno i konačno.
Slušala je, a onda je rekla:
,,Ti si veliki borac, sine moj. Ti se nikada ne miriš. Čak ni onda kada je to sudbina čitavog čovečanstva, ti za to
ne mariš i ne prihvataš to.”
,,Ne mogu!”, rekao sam očajno.
,,Ja te zbog toga volim”, rekla je. „Tako liči na tebe da to uvidiš u majušnoj spavaćoj sobi u krčmi kasno u noć
kada piješ vino. I potpuno liči na tebe da besniš zbog toga, na isti način kao što bi podivljao i zbog bilo čega
drugog.”
Ponovo sam počeo da plačem iako sam znao da me ne osuđuje. Tada je izvadila maramicu i razgrnula je da
mi pokaže nekoliko zlatnika.
„Prebrodićeš ti to”, rekla je. ,,U ovom trenutku smrt ti kvari život, to je sve. Ali, život je važniji od smrti.
Uskoro ćeš i sam to shvatiti. A sada slušaj šta imam da ti kažem. Dolazio je lekar i jedna starica iz sela koja
zna više o lečenju nego on. Oboje se slažu sa mnom da neću još dugo živeti.”
„Prestani, majko”, rekao sam, svestan koliko sam samoživ bio, ali nisam mogao da se uzdržim. „Ovoga puta
neće biti nikakvih poldona. Skloni taj novac.”
„Sedi”, rekla je.
Pokazala je na klupu kraj ognjišta. Nerado sam uradio ono što mi je bilo rečeno. Sela je pokraj mene.
„Znam”, rekla je, ,,da ti i Nikolas pričate o tome da pobegnete.”
„Neću da idem, majko...”
„Šta? Dok ne umrem?”
Nisam joj odgovorio. Ne mogu da vam opišem svoje duševno stanje. Još uvek sam bio rovit, drhturav, i
morali smo da razgovaramo o činjenici da će ova žena koja još uvek živi i diše uskoro prestati da živi i diše i
početi da se raspada i truli, da će se njena duša strmoglaviti u ponor, da će sve ono zbog čega je patila u živ-
otu, uključujući i njegov kraj, nestati u ništavilu. Njeno sićušno lice izgledalo je kao nešto naslikano na velu.
Iz udaljenog sela dopirao je slab zvuk raspevanih seljaka.
„Zelim da odeš u Pariz, Lestate”, rekla je. „Hoću da uzmeš ovaj novac, to je sve što mi je ostalo od moje
porodice. Zelim da znam da si u Parizu, Lestate, kada kucne moj poslednji čas. Zelim da umrem sa saznanjem
da si ti u Parizu.”
Bio sam zapanjen. Prisetio sam se njenog uvređenog izraza na licu kada su me pre mnogo godina vratili iz
italijanske pozorišne trupe. Posmatrao sam je dugo. Skoro da je zvučala ljutito u svom nagovaranju.
„Užasnuta sam umiranjem”, rekla je. Glas joj se skoro potpuno prelomio. „Kunem se da ću izludeti ako ne
budem znala da si u Parizu i da si slobodan kada taj dan najzad osvane.”
Ispitivao sam je pogledom. Očima sam je pitao da li to stvarno misli.
,,Ja sam te zadržavala ovde isto koliko i tvoj otac”, relda je. ,,Ne na račun gordosti, već sebičnosti. A sada ću
se iskupiti za to. Hoću da te vidim da odlaziš. Ne tiče me se šta ćeš raditi u Parizu, da li ćeš pevati dok Nikolas
svira violinu, ili praviti salto na pozornici vašara Svetog Zermena. Ali, idi i radi ono što radiš najbolje.”
Pokušao sam da je zagrlim. U početku se ukrutila, a onda sam osetio kako popušta i kako se topi uz mene; u
tom trenu mi se u potpunosti prepustila; mislim da sam tada razumeo zašto je oduvek bila tako uzdržana.
Plakala je, što do sada nikada nisam imao prilike da čujem. Uživao sam u ovom trenutku i pored sveg nje-
govog bola. Bilo me je sramota što sam uživao u njemu, ali nisam želeo da je pustim. Cvrsto sam je držao i
ljubio je za svaki onaj put kada mi nije dozvoljavala da to uradim. Na trenutak smo izgledali kao dva dela iste
stvari.
A zatim se smirila. Činilo se da se sabrala u sebi, i polako, ali veoma snažno, pustila me je i odgurnula.
Dugo je pričala. Govorila je o stvarima koje tada nisam razumeo - o tome kako je svaki put kada bi me videla
da na konju idem u lov osetila neku vrstu divnog zadovoljstva, a to isto zadovoljstvo osećala je kada bih sve
oko sebe ljutio i kada bih obasipao oca i braću svojim pitanjima o tome zašto smo morali da živimo ovako
kako smo živeli. Govorila je na neki tajanstven način o tome da sam bio jedan skriveni deo njene anatomije,
jedan organ koji žene u stvarnosti i ne poseduju.
,,Ti si ono muško u meni”, rekla je. ,,I zato sam te zadržavala ovde, bojala sam se da živim bez tebe, i možda
sada, kada te šaljem od sebe, radim ono što sam i ranije radila.”
Pomalo sam bio šokiran onim što je govorila. Nikada nisam pomislio da bi jedna žena mogla da oseti ili izgov-
ori nešto slično ovome.
„Nikolasov otac zna za vaše planove”, rekla je. „Vlasnik krčme vas je prisluškivao. Veoma je važno da krenete
odmah. Krenite kočijom u zoru i piši mi čim stignete u Pariz. Na groblju Les Inosant, pored pijace Sveti Zer-
men, naći ćeš pismopisače. Pronadi nekog ko ume da piše italijanski. Tako niko, sem mene, neće moći da
čita ta pisma.”
Kada je napustila sobu, nisam, zapravo, mogao da verujem da se sve ovo dogodilo. Jedan dugi trenutak sam
samo stajao i zurio ispred sebe. Zurio sam u svoj krevet sa slamnatim dušekom, u dva kaputa koja sam pose-
dovao, crveni ogrtač i moj jedini par kožnih cipela kraj ognjišta. Zurio sam kroz uzanu pukotinu prozora u
crne masive planina, koje sam znao čitavog svog života. Mrak i tama su, makar u jednom dragocenom mo-
mentu, skliznuli sa mene.
Zatim sam se strmoglavio niz stepenice i sjurio niz planinu u selo da pronađem Nikolasa i kažem mu da
idemo u Pariz! Uradićemo to. Ovoga puta nas ništa neće zaustaviti.
Bio je sa svojom porodicom, koja je posmatrala logorsku vatru. Čim me je ugledao, obgrlio me je oko vrata, a
ja zabacih ruku oko njegovog struka i odvukoh ga od gomile i plamena, do nakraj poljane.
Vazduh je mirisao na sveže zelenilo, kao što to obično i biva samo u proleće. Čak ni raspevani seljani nisu
zvučali tako odurno. Počeo sam da plešem ukrug.
„Uzmi svoju violinu!”, rekao sam. „Zasviraj pesmu o odlasku u Pariz, krećemo na put. Idemo ujutro!”
,,A od čega ćemo živeti u Parizu?”, pevao je dok je nameštao ruke kao da svira neku nevidljivu violinu.
„Hoćeš li da ubijaš pacove za večeru?”
„Nemoj da me pitaš šta ćemo da radimo kada tamo stignemo!”, rekao sam. „Važno je samo da stignemo.”
7
N
isu prošle ni dve nedelje, a ja sam stajao usred podnevne gužve na ogromnom javnom groblju Les Inosant,
sa svim njegovim grobnicama i smrdljivim zjapećim grobovima - najčudesnija tržnica koju sam ikada imao
prilike da vidim - i, usled svih tih mirisa i buke, naginjao sam se nad italijanskim pisačem diktirajući svoje
prvo pismo majci.
Da, bezbedno smo stigli nakon danonoćnog putovanja; iznajmili smo sobe u II de la Site, bili smo neopisivo
srećni, a Pariz je bio topao, divan i veličanstveniji nego što se to dalo i zamisliti.
Poželeo sam da se sam latim olovke i napišem joj pismo.
Poželeo sam da joj opišem kako sve izgleda - zdanja prepuna tornjeva, drevne vijugave ulice preplavljene
prosjacima, torbarima, plemićima, kuće na četiri ili pet spratova koje se naginju nad zakrčenim bulevarima.
Poželeo sam da joj opišem kočije, kloparajuće pozlaćene naprave od stakla, kako se provlače kroz gužvu
preko mostova Nef i Notr Dam i jezde pored Luvra, kraljevske palate.
Poželeh da mogu da joj opišem ljude, gospodu sa njihovim izvezenim hulahopkama i srebrnim štapovima,
kako tapkaju po blatu u svojim papučama pastelnih boja, dame sa njihovim perikama ukrašenim biserima
i namreškanim suknjama od svile i muslina, moj prvi pogled na kraljicu Mariju Antoanetu kako
odvažno šeta sama vrtovima Tiljerija.
Naravno da je sve to i sama videla pre nego što sam se ja rodio. Živela je u Napulju, Londonu i Rimu sa svo-
jim ocem. Želeo sam da joj kažem šta mi je sve pružila, da joj kažem kako je to slušati hor Notr Dama, probi-
jati se u prepunim kafeima sa Nikolasom, razgovarati sa njegovim bivšim cimerima iz studentskih dana, pi-
juckati englesku kafu, kako izgleda obući se u Nikolasovu divnu odeću - on me je naterao da to uradim - sta-
jati ispod svetiljki Komedi fransez i sa divljenjem zuriti u glumce na pozornici.
Ali, od svega što sam u ovom pismu napisao bilo je možda najbolje: j adresa mansarde u II de la Site, koju
smo nazivali domom, i vest:
Angažovali su me u pravom pozorištu da učim za glumca, sa dobrim izgledima da uskoro dobijem ulogu u
predstavi.
Ono što joj nisam rekao bilo je to da smo morali da se penjemo stepeništem sa šest odmorišta do naših
soba, da su muškarci i žene galamili
i vrištali u sokacima ispod naših prozora, da nam je već ponestalo para zahvaljujući meni koji sam nas
odvlačio na svaku operu, balet i predstavu u gradu. A ustanova gde sam radio bila je oronulo, malo bule-
varsko . pozorište, jedan korak više od vašarske pozornice, a moj posao sastojao se od toga da glumcima
pripomognem pri oblačenju, da prodajem karte i da čistim i izbacujem kavgadžije.
Ali, ponovo sam se nalazio u raju. Kao i Nikolas, kojeg, međutim, nije hteo da unajmi nijedan pristojan
orkestar u gradu, i sada je svirao solo, zajedno sa grupicom muzičara u pozorištu gde sam radio, a kada bi
nam zaista prigustilo, svirao je na Bulevaru, a ja stajao pored njega i držao ispružen šešir. Bili smo bez stida i
srama!
Svake noći smo trčali uz stepenice sa flašom jeftinog vina i veknom ukusnog i slatkog pariskog hleba, što je
bilo božanska hrana u poređenju sa onim što smo jeli u Overnju. U svetlosti naše jedine lojane sveće
mansarda je bila najdivnije mesto u kojem sam ikada živeo.
Kao što sam i ranije spomenuo, retko kada sam pre toga boravio u nekoj maloj drvenoj sobi, osim onda u
krčmi. A ova soba je i po zidovima, pa čak
i na plafonu, imala drvene grede! Ovo je zaista bio Pariz! Pod je bio sačinjen od lakiranih drvenih
dasaka, a bio je tu i mali kamin sa novim dimnjakom, odakle je duvala promaja.
Pa šta ako smo morali da spavamo na kvrgavim slamaricama i što nas je iz sna budila tuča komšija. Budili
smo se u Parizu i mogli smo, ruku pod ■ ruku, satima da lutamo ulicama i sokacima, gvireći u radnje prepune
nakita, pehara, tapiserija i statua, bogatstvo kakvo nikada nisam video. Čak su me i smrdljive prodavnice
mesa oduševljavale. Sudaranje kola i klopot grada, neumorna marljivost na hiljade i hiljade njegovih radnika,
činovnika, zanatlija, dolasci i odlasci u beskrajnom mnoštvu.
Tokom dana skoro da bih i zaboravio sliku krčme i tame. Osim kada bih, naravno, ugledao neki zaboravljen
leš u prljavom prolazu, a njih je bilo na pretek, ili kada bih se zadesio na mestu gde su se izvršavala javna
pogubljenja, na trgu De Grev.
A uvek mi se događalo da naletim na javno pogubljenje na trgu De Grev.
Sa trga bih otpešačio drhteći, skoro ječeći. Mogao sam lako da postanem opsednut time, ako ne i ometen.
Ali, Nikolas je bio čvrst.
„Lestate, neću više ništa da čujem o večnom, nepromenljivom, nesaz-
natljivo'm!”
pretio je da će me odalamiti ili prodrmusati ako se usudim da započnem razgovor na tu temu.
A kada bi nastupio sumrak - doba dana koje sam sada mrzeo više no ikada - bez obzira na to da li bih pris-
ustvovao pogubljenju ili ne, da li je dan bio divan ili uznemiravajući, počeo bih da se tresem. Samo me je
jedna stvar spašavala od toga: toplina i uzbuđenje jarko osvetljenog pozorišta, a ja sam se pobrinuo da pre
sumraka uvek budem na bezbednom, unutra.
Znate, u Parizu u to vreme pozorišta na bulevarima nisu bila čak ni zakonita. Samo su Komedi fransez i Itali-
jansko pozorište bile vladine ustanove, i njima je bilo dozvoljeno da izvode sve ozbiljnije komade. Tu je
spadala tragedija i komedija, kao i drame Rasina, Kornelija i briljantnog Voltera.
Ali, stara italijanska komedija koju sam toliko voleo - Pantalun5, Harlekin6, Skaramuš7 i ostali - nastavljala je
da postoji kao i uvek, sa hodačima na konopcu, akrobatama, žonglerima i lutkarima, kao spektakli sa plat-
formi vašara Svetog Žermena i Svetog Lorena.
Bulevarska pozorišta su nadrasla vašare. U moje vreme, tokom poslednjih decenija osamnaestog veka, ona
su postala stalne ustanove duž Bulevar du Templa, i iako su se njihove predstave izvodile za siromašne, koji
nisu mogli sebi da priušte grandioznija pozorišta, privlačile su i imućne. Veliki broj aristokrata i bogatih
građana okupljao se na klupama da posmatra bulevarske predstave, jer su one bile vrcave i pune
nadarenosti, a ne tako krute kao komadi velikog Rasina ili Voltera.
Igrali smo italijansku komediju onako kako sam je ja nekada naučio - sa mnogo improvizacije, tako da je
svake večeri bilo nečeg novog i drugačijeg, a opet istog. Isto tako smo i pevali i kreveljili se, ne samo zato što
su ljudi to voleli već zato što smo i morali: nismo smeli da dozvolimo da nas optuže da rušimo monopol
državnih pozorišta na izvođenje ozbiljnih komada.
Pozorišno zdanje je bilo trošno, zapušteno i prljavo, i nije imalo više od trista mesta za sedenje, ali su zato
mala pozornica i njeni propratni delovi bili otmeni - bogata pozorišna zavesa od plavog pliša i lože odeljene
paravanima. Glumci i glumice su bili dobri i zaista talentovani, ili se barem meni tako činilo.
Čak i da nisam imao tu novonastalu bojazan od mraka, tu „bolest smrtnosti”, kako ju je Nikolas uporno nazi-
vao, prolazak kroz vrata te pozornice nije mogao da bude uzbudljiviji. Pet do šest sati svake večeri živeo sam
i disao u tom malenom univerzumu dranja, smejanja i prepiranja muškaraca i žena, boreći se za nekog a pro-
tiv nekog drugog, svi drugari iza kulisa bez obzira što nismo bili prijatelji. Možda je to bilo slično kao biti u
malenom čamcu usred okeana, svi na okupu, bez mogućnosti da pobegnemo jedni od drugih. Bilo je
božanstveno.
Nikolas je bio malo manje oduševljen, ali to se moglo i očekivati. Sa još većom količinom ironije govorio bi
kada bi njegovi nekadašnji bogati prijatelji studenti došli da razgovaraju sa njim. Oni su mislili da je lud što
ovako živi. A za mene, plemića koji uteruje glumice u njihove kostime i prazni kante za đubre, ostali su pot-
puno bez reči.
Zapravo, sve što su ovi mladi građani zaista želeli bilo je da budu aristokrate. Kupovali su titule i sklapali
brakove sa aristokratskim porodicama kad god bi im se pružila prilika za to. A tu je i taj jedan istorijski
paradoks da su se upravo takvi priključili Revoluciji i pripomogli da se sruši klasa kojoj su, zapravo, oni hteli
da se prišljamče.
Nije me bilo briga da li ćemo ponovo videti Nikolasove prijatelje. Glumci nisu znali ništa o mojoj porodici, i u
korist jednostavnog imena Lestat de Valoa, koje, zapravo, ništa nije značilo, izostavio sam svoje pravo prez-
ime - De Lionkur.
Učio sam sve što sam mogao o pozornici. Pamtio, oponašao, postavljao bezbroj pitanja. Svake noći pravio
sam samo jednu pauzu u svom učenju, koja je trajala onoliko dugo koliko je Nikolasu bilo potrebno da izvede
svoju solo tačku na violini. Nikolas bi tada ustao sa svog sedišta u malenom orkestru, svetlo petrolejki bi ga
izdvojilo od ostalih, a onda bi se bacio na malu sonatu, dovoljno ljupku i kratku da oduševi gledaoce.
Sve to vreme maštao sam o sopstvenom trenutku slave - kada će stariji glumci, koje sam proučavao, opon-
ašao, sačekivao kao neki lakej i kojim sam dosađivao, najzad reći:
,,U redu, Lestate, večeras ćeš nam biti potreban za ulogu Lelia. Trebalo bi da znaš šta ti je činiti.”
Taj trenutak je najzad osvanuo krajem avgusta meseca.
U Parizu je danju vladala velika vrućina, ali su noći bile pravi melem. Pozorište je bilo ispunjeno nervoznim
gledalištem, koje se hladilo maramicama i kartama. Debela bela šminka počela bi da se topi na mom licu čim
bih je naneo.
Nosio sam mač od kartona i Nikolasov najbolji kaput od somota; tresao sam se i pre nego što sam stupio na
pozornicu, a u glavi mi je bila misao: ovo je kao da iščekujem sopstveno pogubljenje ili nešto tome slično.
Ali čim sam stupio na scenu, okrenuo sam se, pogledao pravo u dupke punu dvoranu i tada se desilo nešto
najčudnije moguće: strah je nestao bez traga.
Nasmešio sam se publici i polako se poklonio. Zurio sam u prekrasnu Flaminiju kao da sam je video prvi put.
Morao sam da je osvojim. Bučno veselje je započelo.
Pozornica je sada pripadala meni kao što mi je pripadala pre mnogo, mnogo godina u dalekoj varoši u un-
utrašnjosti. I dok smo se udvoje šašavo šepurili po daskama, prepirući se, grleći se i kreveljeći se, smeh je za-
hvatio publiku.
Mogao sam da osetim njihovu pažnju kao zagrljaj. Svaki pokret i svaka replika izazivali su salve smeha u
gledalištu - skoro da je bilo isuviše lako - i mogli smo da igramo još pola sata da nas drugi glumci, nestrpljivi
da započnu sledeći trik, kako su to zvali, nisu na silu odvukli prema zavesi.
Publika je ustala da nas obaspe aplauzom. A to nije bila seoska publika pod otvorenim nebom. Ovo su bili
Parižani i tražili su da se Lelio i Flaminija vrate na pozornicu.
U senci zavese sam se zateturao. Skoro da sam se sručio na zemlju. Ništa nisam mogao da vidim u tom
trenutku, sem prizora publike koja preko svetala pozomice zuri u mene. Zeleo sam da se vratim na pozor-
nicu. Zgrabio sam Flaminiju i poljubio je, a onda shvatio da i ona meni uzvraća strastvenim poljupcima.
Onda ju je Reno, stari upravnik, odvojio od mene.
,,U redu, Lestate”, rekao je kao da je zbog nečega bio ljut. ,,U redu, prilično si dobro to odradio i odsad ću te
puštati da redovno igraš u predstavi.”
Ali pre nego što sam počeo da skakućem gore-dole od radosti, pola trupe se stvorilo oko nas. I Lukina, jedna
od glumica, odmah reče:
,,0, ne, nećeš ga angažovati redovno!”, rekla je. ,,On je najzgodniji glumac na celom Bulevaru du Templu i
uvrstićeš ga u stalnu postavku ovog trenutka i platićeš ga odmah. I da više nije dodirnuo metlu ili krpu!”
Bio sam prestravljen. Moja karijera tek što je počela, a situacija je pretila da će odmah biti i završena, ali na
moje zaprepašćenje Reno je pristao na sve uslove.
Naravno da mi je godilo da me nazovu zgodnim; i sada sam, kao i nekada, razumeo da je Lelio ljubavnik i da
treba da poseduje poprilično stila. Svaki aristokrata sa malo vaspitanja savršen je za ovu ulogu.
Odlučio sam da ću učiniti sve da me pariska publika u pravom smislu primeti, a ako sam želeo da pričaju o
meni u Komedi fransez, morao sam da budem nešto malo više od plavokosog anđela koji je na pozornicu sti-
gao pravo iz markizove porodice. Morao sam da postanem odličan glumac, a to je upravo ono što sam i nau-
mio.
Te noći smo se Nikolas i ja slavno napili. Pozvali smo celu pozorišnu trupu u naše sobe na pijanku, ja sam se
ispentrao na klizave krovove i raširio ruke Parizu, dok je Nikolas svirao svoju violinu na prozoru sve dok
nismo razbudili čitav komšiluk.
Muzika je bila zanosna, ali su ljudi ipak režali i vrištali u sokacima, lupali šerpama i tiganjima. Nismo obraćali
pažnju na to. Plesali smo i pevali kao što smo to radili na veštičjem mestu. Skoro da sam pao sa ivice pro-
zora.
Sledećeg dana, sa flašom u ruci, diktirao sam celu priču italijanskom pismopisaču na smrdljivoj sunčevoj
svetlosti groblja Les Inosant i pobrinuo se da pismo odmah bude odneto mojoj majci. Poželeo sam da zagr-
lim svakoga koga bih sreo na ulici. Ja sam bio Lelio. Bio sam glumac.
Do septembra je moje ime bilo ispisano i na plakatima. I njih sam, takođe, poslao majci.
Nismo prikazivali staru komediju. Igrali smo farsu nekog poznatog pisca koja, s obzirom na generalni štrajk
pisaca, nije mogla da se izvodi u Komedi fransez.
Podrazumeva se da nismo mogli da obelodanimo njegovo iine, ali svi su znali da je to njegovo delo i pola
dvora je preplavljivalo Renoovo glumačko pozorište svake noći.
Nisam bio glavni lik, ali sam bio mladi ljubavnik, zapravo, neka vrsta ponovnog Lelia, što je bilo skoro bolje
od glavne uloge; krao sam pažnju publike u svakoj sceni u kojoj bih se pojavio. Nikolas me je učio ulozi;
stalno se izdirao na mene što ne znam da čitam. Do četvrtog izvođenja pisac je napisao dodatni tekst za
mene.
Niki je imao sopstveni trenutak u pauzi - njegovo najnovije izvođenje penušave male Mocartove sonate
prikovalo bi publiku za sedišta. Čak su se
i njegovi prijatelji studenti ponovo pojavili. Dobijali smo pozive za privatne balove. Svakih nekoliko
dana trčao bih na Les Inosant da napišem pismo majci, a najzad sam mogao da joj pošaljem i isečak iz en-
gleskih novina Gledalac koji je hvalio naš mali komad, a naročito plavokosog nevaljalca koji slama srca u
trećem i četvrtom činu. Razume se da nisam mogao da pročitam ovaj isečak. Ali je gospodin koji mi ga je do-
neo rekao da je pohvalan, a i Nikolas je to potvrdio.
Kada su nastupile prve hladnije jesenje noći, na pozornici sam nosio svoj krznom postavljeni crveni ogrtač.
Mogli ste da ga vidite i u poslednjem redu galerije, čak i da ste bili skoro slepi. Sada sam bio spretniji u
nanošenju bele šminke; tu i tamo senčio sam njome svoje lice da bih naglasio njegove konture; iako su mi
oči bile iscrtane crnim krejonom a usne blago narumenjene, izgledao sam u isto vreme i zapanjujuće i
čovečno. Dobijao sam ljubavna pisma od žena iz publike.
Nikolasa je svakog jutra jedan italijanski maestro podučavao muzici. I pored toga, imali smo dovoljno novca
za dobru hranu, drvo i ugalj. Majčina pisma pristizala su mi dva puta nedeljno; u njima me je obaveštavala
da se njeno zdravlje sada poboljšalo, da ne kašlje tako jako kao prošle zime, da nema bolove, da su nas se
naši očevi odrekli i da ne žele ni da nam se imena spomenu.
Bili smo isuviše srećni da bi nas to brinulo. Ali stari, mračni strah, „bolest smrtnosti”, bio je sve prisutniji u
meni sa dolaskom hladnijeg vremena.
Zima se činila još gorom u Parizu. Nije bila tako čista kao na planinama. Siromašni su se vrzmali po
dovracima, drhćući gladni, a krivudave nepopločane ulice bile su prekrivene debelim slojem blata. Video
sam bosonogu decu kako pate na moje oči i sve veći broj leševa, za koje niko nije mario, a koji su ležali
naokolo više nego ikada pre. Nikada mi nije bio draži moj krznom postavljeni ogrtač nego sada. Zaogrnuo bih
njime i Nikolasa i pribio ga bliže sebi kada bismo zajedno izlazili, pa bismo hodali u bliskom zagrljaju kroz
sneg i kišu.
Hladno ili ne, nemoguće je preuveličati sreću iz tih dana. Zivot je bio upravo onakav kakav sam zamišljao da
može da bude. I znao sam da neću dugo ostati u Renoovom pozorištu. Svi su to govorili. Zamišljao sam velike
pozornice, turneje po Londonu i Italiji, pa čak i po Americi, sa velikom glumačkom trupom. Ipak, nije bilo ra-
zloga za žurbu. Moja čaša je bila prepuna.
8
A
li, u mesecu oktobru, kada je Parizom već zavladao mraz, u publici sam počeo da zapažam, prilično redovno,
jedno misteriozno lice, koje mi je neizostavno odvlačilo pažnju. Ponekad se činilo da to lice tako deluje na
mene da zaboravim šta radim. A onda bi ga jednostavno izgubio iz vida, kao da sam ga umislio. Mora da sam
ga povremeno viđao približno dve nedelje pre nego što sam napokon to spomenuo Nikiju.
Osećao sam se budalasto i bilo mi je teško da to izrazim rečima.
„Tamo je neko ko me posmatra”, rekao sam.
„Svi te posmatraju”, rekao je Niki. ,,To je ono što želiš.”
Te večeri se osećao nekako neraspoloženo i njegov odgovor je bio pomalo odsečan.
Ranije te večeri, dok je potpaljivao vatru, rekao je da neće daleko stići u sviranju violine. I pored dobrog
sluha i veštine, bilo je previše toga što nije znao. Bio je siguran da ću ja postati veliki glumac. Ja sam mu tada
odgovorio da su to gluposti, ali mi se učinilo da nisam bio iskren. Setio sam se da mi je majka rekla da je za
njega isuviše kasno.
Rekao mi je da nije zavidan. Bio je samo malo nesrećan, i to je sve. Odlučio sam da odustanem od priče o
misterioznom licu. Pokušao sam da se dosetim nekog načina kako da ga otirabrim. Podsetio sam ga na to da
njegova muzika podstiče duboka osećanja kod ljudi, da su se čak i glumci iza scene zaustavljali da slušaju nje-
govo sviranje. Posedovao je neosporan talenat.
„Ali ja želim da budem slavan violinista”, rekao je. ,,A bojim se da do toga nikada neće doći. Dok smo bili kod
kuće, mogao sam da se pretvaram da će se to zaista i dogoditi.”
,,Ne smeš da odustaneš!”, rekao sam.
„Lestate, da budem potpuno islcren prema tebi”, rekao je. „Tebi sve ide kao po loju. Čega god da se doh-
vatiš, to i ostvariš. Znam o čemu si razmišljao sve one godine dok si bio očajan kod kuće. Pa čak i tada, na šta
god da si se usredsredio, to si i postigao. Otišli smo u Pariz istog onog dana kada si ti odlučio da to uradiš.”
„Nije valjda da se kaješ što si došao u Pariz?”, upitao sam ga.
„Naravno da ne. Samo hoću da kažem da ti misliš da su stvari moguće čak i onda kada one to nisu! Barem ne
za nas ostale. Kao ubijanje vukova...” Obuzela me je neka hladnoća kada je ovo izgovorio. Iz nekog razloga
sam ponovo pomislio na ono misteriozno lice u publici, na ono koje me je posmatralo. Imalo je neke veze sa
vukovima. Bilo je tu nečeg povezanog sa osećanjima koje je Niki iskazivao. Nije tu bilo nikakvog smisla.
Pokušao sam sve to da odagnam.
,,Da si se kojim slučajem usredsredio na sviranje violine, do sada bi, verovatno, svirao na dvoru”, rekao je.
„Niki, ovakvi razgovori su otrov”, rekao sam šapatom. „Nije ti preostalo ništa drugo nego da pokušaš da
dostigneš ono što želiš. Znao si da je sve protiv tebe kada si započinjao. Nema tu šta... osim...”
„Znam.” Nasmešio se. „Osim besmisla. Smrti.”
„Da”, rekao sam. „Sve što možeš da uradiš jeste to da učiniš da tvoj život ima smisao, da ga učiniš dobrim...”
„O, nećeš valjda opet o dobroti!”, rekao je. ,,Ti i tvoja bolest smrtnosti i bolest dobrote.” Promatrao je vatru,
a zatim se okrenu ka meni sa namernim izrazom podrugljivosti na licu.
,,Mi smo gomila glumaca i zabavljača, koji čak ne mogu biti ni sahranjeni u osvešćenoj zemlji. Mi smo izg-
nanici.”
„Bože, kada bi samo verovao u to”, rekao sam, ,,da činimo dobra dela kada ljudi zbog nas zaborave na svoju
tugu, da činimo da bar nakratko smetnu s uma da...”
„Šta? Da će umreti?” Nasmešio se na neki naročito zloban način. „Lestate, mislio sam da će se nešto u tebi
promeniti kada dođemo u Pariz.” ,,To je bilo glupo od tebe, Nik”, odgovorio sam. Sada je već počeo da me
ljuti. ,,Ja činim dobro dela na Bulevaru du Templu. Osećam to...”
Zastao sam zato što sam opet video misteriozno lice; obuze me neko mračno osećanje, neka zla slutnja, iako
se čak i to zapanjujuće lice smeškalo obično, što je i bilo čudno. Da, smešilo se... uživalo je...
„Lestate, volim te”, rekao je Niki tužno. „Volim te kao što sam voleo samo nekoliko ljudi u svom životu, ali ti
si, u stvari, budala, zajedno sa svim tim tvojim zamislima o dobroti.”
Nasmejao sam se.
„Nikolase”, rekao sam, ,,ja mogu da živim bez Boga. Mogu čak i da se pomirim sa idejom da nakon smrti
nema života. Ali, mislim da ne bih mogao da nastavim dalje da ne verujem u mogućnost postojanja dobrote.
Umesto što me ismevaš, zašto mi ne kažeš u šta ti veruješ.”
„Onako kako ja vidim”, rekao je, „postoje nemoć i moć, postoje dobra i loša umetnost. A to je ono u šta ja
verujem. U ovom trenu bavimo se nečim što spada u prilično lošu umetnost, i to nema nikakve veze sa do-
brotom!” Naš razgovor je tada mogao da se pretvori u pravu borbu da sam, kojim slučajem, izložio sve ono
što mi je bilo na pameti u vezi sa građanskom pompeznošću. Jer ja sam iskreno verovao da je naš rad kod
Renoa, na više načina, bio bolji od onoga koji sam imao prilike da vidim u velikim pozorištima. Samo je spol-
jašnji izgled bio manje impresivan. Zašto jedan gradski gospodin nije mogao da zaboravi na okvire? Kako je
mogao da ne vidi ništa više od površine?
Duboko sam udahnuo.
„Ako dobrota postoji”, rekao je, „onda sam ja njena suprotnost. Ja sam zao, i uživam u tome. Čačnem ti nos
na dobrotu. A ako već moraš da znaš, ja ne sviram violinu idiotima koji dolaze kod Renoa da bih ih učinio
srećnima. Ja sviram za sebe, za Nikolasa.”
Nisam više želeo da ga slušam. Bilo je krajnje vreme da odem na spavanje. Ali, povredio me je ovaj čudan
razgovor, i on je to znao; kada sam počeo da izuvam čizme, ustao je sa stolice, došao do mene i seo.
„Oprosti”, rekao je najskrušenijim glasom. To je bila tako velika razlika u odnosu na njegovo držanje od pre
samo minut da sam ga pogledao; bio je tako mlad i jadan da nisam mogao da se uzdržim a da ga ne zagrlim i
kažem mu da ne bi trebalo o tome više da brine. ,,U tebi ima neke blistavosti, Lestate”, rekao je. ,,I to sve
privlači ka tebi. To postoji čak i kada si besan ili obeshrabren...”
„Poezija”, rekao sam. „Obojica smo umorni.”
,,Ne, to je istina”, rekao je. ,,U tebi ima neke svetlosti i ona je skoro zaslepljujuća. A u meni obitava samo
tama. Ponekad mislim da je ona nalik onom mraku koji te je zarazio one noći u krčmi kada si počeo da plačeš
i drhćeš. Bio si tako bespomoćan, tako nepripremljen za to. Ja pokušavam da odagnam mrak od tebe jer mi
je potrebna tvoja svetlost. Očajnički je trebam, a tebi tama nije potrebna.”
,,Ti si lud”, rekao sam. ,,Da možeš sebe da vidiš, da čuješ sopstveni glas, svoju muziku, koju, naravno, sviraš
samo za sebe - ne bi video mrak, Niki. Ugledao bi sopstveno prosvećenje. Sumorno, da, ali svetlost i lepota
se u tebi spajaju na hiljadu različitih 'načina.”
Sledeće je noći predstava bila naročito dobro izvedena. Publika je bila živahna i inspirisla je sve nas na do-
datne kerefeke. Načinio sam nekoliko novih plesnih koraka, koji se iz nekog neobjašnjivog razloga nikada
nisu pokazali zanimljivim na probama, ali su zato veličanstveno izgledali na pozornici. I Niki je bio izvanredan
na svojoj violini; svirao je jednu od svojih kompozicija.
Ali kako se veče bližilo kraju, ponovo sam ugledao ono misteriozno lice. Uznemirilo me je više nego ikada do
tada i skoro da sam izgubio ritam svoje pesme. U stvari, činilo mi se kao da mi se na tren sve rasplinulo u
glavi.
Kada smo Niki i ja ostali sami, morao sam da pričam o tome, o neobičnoj senzaciji da sam zaspao na pozor-
nici i sanjao.
Zajedno smo seli pored ognjišta, spustivši flašu vina na malo bure. Niki je izgledao iscrpljeno i potišteno, kao
i prethodne noći.
Nisam želeo da ga uzrujavam, ali nisam mogao da se nateram da zaboravim to lice.
,,Pa, kako izgleda?”, upitao je Nikolas. Grejao je ruke. Iznad njegovog ramena, kroz prozor, video sam grad i
njegove snegom prekrivene krovove, od čega mi je bilo još hladnije. Nije mi se svideo ovaj razgovor.
,,To je ono najgore”, rekao sam. „Samo vidim lice. Mora da na sebi nosi nešto crno, ogrtač, možda čak i ka-
puljaču. Ali meni to lice - tako izrazito belo i neobično jasno - izgleda kao maska. Hoću da kažem da su linije
na tom licu tako duboke da izgledaju kao da su urezane crnom šminkom. Vidim ga na tren. Zaista svetli. A
kada ponovo pogledam, tamo nema nikoga. Ovo je, ipak, preterivanje. Suptilnije je od toga, način na koji
gleda, a opet...”
Opis je, izgleda, uznemirio Nikija isto koliko i mene. Ništa nije rekao. Njegovo lice se nekako smekšalo, kao
da je počeo da zaboravlja svoju tugu.
„Neću da ti ulivam nadu”, rekao je. Sada je bio veoma ljubazan i iskren. „Možda je to što vidiš maska. I
možda je to neko iz Komedi fransez došao da vidi tvoju glumu.”
Zavrteo sam glavom.
„Voleo bih da jeste, ali niko nikada ne bi nosio takvu masku. A reći ću ti još nešto.”
Čekao je, a ja sam mogao da vidim da na njega prenosim delić svoje strepnje. Posegnuo je za flašom vina,
uzeo je za grlić i sipao malo vina u moju čašu.
,,Ko god da je”, rekao sam, ,,on zna za vukove.”
,,On - šta?”
„Zna za vukove.” Bio sam veoma nesiguran. Bilo je to kao da sam se prisećao sna koji sam sanjao i koji sam
umalo zaboravio. ,,On zna da sam ubio vukove kod kuće. Njemu je poznato da je ogrtač koji nosim postavl-
jen njihovim krznom.”
,,0 čemu ti to pričaš? Hoćeš da kažeš da si razgovarao sa njim?”
,,Ne, u tome i jeste stvar”, rekao sam. Ovo me je tako zbunjivalo, tako je bilo nejasno. Opet sam imao onaj
osećaj rastakanja. ,,To i pokušavam da ti kažem. Nikada nisam progovorio sa njim, nikada mu nisam prišao
blizu. Ali on zna.”
,,Ah, Lestate!”, rekao je, zavalio se na klupu i smešio mi se na najumiljatiji mogući način. „Sledeće što ćeš
videti biće duhovi. Ti imaš moćniju maštu od bilo koga drugog koga sam ikad upoznao.”
„Duhovi ne postoje”, odgovorio sam blago. Namrštio sam se na našu malu vatru. Spustio sam još nekoliko
komada uglja u nju.
Sav humor je nestao u Nikolasu.
„Kako bi, do đavola, on mogao da zna za vukove? I kako si ti...”
„Već sam ti rekao: ne znam!”, izustio sam. Sedeo sam razmišljajući i ne govoreći ništa, možda zgađen pot-
punom besmislenošću svega ovoga.
I dok smo tako sedeli u tišini, a vatra stvarala jedine zvuke i pokrete u s°bi, ime Vukoubica veoma je raz-
govetno doprlo do mene, kao da ga je neko izgovorio.
Ali to niko nije uradio.
Pogledao sam u Nikija i bolno se uverio u činjenicu da se njegova usta nisu ni pomerila; mislim da mi je sva
krv nestala sa lica. Osetio sam - ne strah od smrti, kao što je to bio slučaj tokom silnih drugih noći, već ono
što mi je bilo potpuno strano: čistu stravu. Još uvek sam sedeo, isuviše nesiguran u samog sebe da bih išta
rekao kada me je Nikolas poljubio.
„Hajdemo u krevet”, rekao je blago.
Mora da je bilo tri sata ujutro; čuo sam crkvena zvona u snu. Kao svi razboriti muškarci u Parizu, i mi smo za-
mandalili vrata i zabravili prozore. To baš i nije bilo zgodno jer smo se grejali na ugalj, ali se preko krova
pravo stizalo do našeg prozora. Bili smo zaključani.
Sanjao sam vukove. Nalazio sam se na planini, opkoljen; mahao sam starim srednjovekovnim cepom. Vukovi
su ponovo bili mrtvi. San je krenuo nabolje, jedino što mi je ostalo da prepešačim sve te kilometre po snegu.
Konj je vrištao u snegu. Moja kobila se pretvorila u ogavnog insekta, poluspljoštenog na kamenom podu.
Neko je produženim, potmulim šapatom, koji je u isto vreme bio i poziv i iskazivanje poštovanja, izgovorio:
„Vukoubica.”
Otvorih oči. Ili sam barem mislio da sam ih otvorio. Neko je stajao nasred sobe. Visoka, pognuta figura,
leđima okrenuta malom ognjištu. Žeravice su još uvek svetlele u njemu. Svetlo se izdizalo jasno obasjavajući
obrise tog stvora, a onda je, pre nego što bi stiglo do njegovih ramena, do njegove glave, zamiralo. Shvatih
da gledam pravo u belo lice koje sam video u pozorišnoj publici, a moj um je, budeći se i izoštravajući se,
spoznao činjenicu da je soba zaključana, da Nikolas leži kraj mene i da taj neko stoji iznad našeg lcreveta.
Mogao sam da čujem Nikolasovo disanje. Pogledao sam u belo lice.
„Vukoubico”, ponovo se začu onaj glas. Ali se usne ne pomeriše; a kako se to stvorenje približavalo, videh da
njegovo lice ne beše maska. Crne oči, hitre i lukave, i bela koža, sa koje se širio neki ogavan miris, vonj
plesnjive odeće u vlažnoj prostoriji.
Mislim da sam se pridigao. Ili sam, možda, bio podignut. Svejedno, u jednom trenu se nađoh na nogama.
San se sa mene svlačio kao odeća. Povlačio sam se ka zidu.
To stvorenje je u rukama držalo moj crveni ogrtač. U očaju pomislih na svoj mač, na svoje muskete. Naiazili
su se na patosu ispod kreveta. To stvorenje je zabacilo crveni ogrtač prema meni i tada, kroz krznom
postavljeni baršun, osetih njegovu ruku kako hvata revere mog kaputa.
Povukao me je napred. Podigao me je sa poda i povukao preko sobe. Uzviknuo sam Nikolasovo ime. Drao
sam se što sam glasnije mogao:
„Niki! Niki!”
Kada sam pogledao odškrinut prozor, iznenada se staklo raspršilo na hil- jade komadiča; drveno okno beše
skršeno. Leteo sam iznad sokaka, šest spratova iznad zemlje.
Vrisnuh. Šutnuo sam stvora dok me je nosio. Umotan u crveni ogrtač, pokušavao sam, koprcajući se, da se
oslobodim.
Ali leteli smo iznad krovova, a zatim i vertikalno, uz ravnu površinu zida od cigala! Njihao sam se u stisku
ruke ovog stvorenja, a onda, sasvim iznenada, bio sam bačen na površinu nekog visokog mesta.
Ležao sam nekoliko trenutaka i gledao Pariz, rasprostrt preda mnom u širokom krugu - beli sneg, dimnjake,
crkvena zvona i nebo puno pretnje. Tada sam se podigao i, saplićući se o krznom postavljeni ogrtač, počeo
da trčim. Dotrčao sam do ivice krova i pogledao dole. Nije se videlo ništa sem provalije od nekoliko stotina
metara, a onda sam odjezdio do druge ivice i video to isto. Skoro sam pao!
Okrenuo sam se u očaju, dahtao sam. Nalazili smo se na vrhu nekog četvorougaonog tornja, koji u prečniku
nije imao više od petnaest metara! Nisam uočio ništa što je bilo više ni u jednom pravcu. Spodoba je stajala i
zurila u mene; čuo sam da iz nje dopire potmuo i hrapav smeh nalik na onaj prethodni šapat.
„Vukoubico”, ponovo je izgovorila.
„Proklet da si!”, povikao sam. „Ko si, do đavola, ti!” U besu se pesnicama bacih na njega.
Nije se pomerio. Udarao sam u njega kao u zid od cigala. Uistinu sam bivao odbacivan sa njega; iako sam gu-
bio uporište u snegu, dizao sam se i ponovo ga napadao.
Njegov smeh je bivao sve glasniji i glasniji, namerno podrugljiv, ali sa snažnim skrivenim zadovoljstvom, koje
me je izluđivalo još više od ruganja. Otrčao sam do ivice tornja i ponovo se ustremio na njega.
„Šta hoćeš od mene?”, zahtevao sam da znam. ,,Ko si ti?” Ali pošto mi nije odgovorio, već je samo nastavio
sa svojim izluđujućim smejanjem - ponovo sam nasrnuo na njega. Ovoga puta sam se rukama kao kandžama
ustremio na njegovo lice; smaknuo sam mu kapuljaču i ugledao crnu kosu i ceo oblik njegove čovekolike
glave. Mekana koža, no, svejedno, nepomična kao i ranije.
Malo je ustuknuo, podigao ruku da se poigra sa mnom, a onda me je pro- drmao napred-nazad, kao što bi to
odrastao muškarac uradio sa malim dete- tom. Previše brzo za moje oči, okretao je glavu na jednu, pa na
drugu stranu, a svaki taj pokret kao da je bio učinjen bez trunke napora. Dok sam ludački pokušavao da ga
povredim, nisam mogao da osetim ništa više do te njegove bele, mekane kože, koja je klizila pod mojim
prstima. Možda sam jednom ili dvaput okrznuo njegovu lepu, crnu kosu.
„Hrabar, jak mali Vukoubica”, rekao je sada punijim, dubljim glasom.
Zadihan i preplavljen znojem, zastao sam i počeo da zurim u njega; detaljno sam gledao njegovo lice, oštre
linije, koje sam samo okrznuo pogle- dom u pozorištu, usta nameštena u osmeh nekog lakrdijaša.
,,0, Bože, pomozi mi, pomozi mi...”, rekao sam, povlačeći se. Činilo se nemogućim da se jedno takvo lice
pomeri, iskaže osećanja i zuri u mene sa takvim zadovoljstvom kao što je on to tada uradio. „Bože!”
,,A koji je to bog, Vukoubico?”, upitao je.
Okrenuo sam mu leđa i ispustio užasan krik. Osetio sam njegove ruke kako se sklapaju na mojim ramenima
kao metalne mengele. Kad sam se poslednji put mahnito upustio u borbu sa njin, on me je tako okrenuo da
su njegove oči, razrogačene i mračne, našle tik preda mnom; njegove su usne bile zatvorene ali još u os-
mehu; onda se sagnuo i ja osetih ubod njegovih zuba na vratu.
Pravo iz priča koje sam slušao u detinjstvu i iz starih basni do mene je, kao potonula stvar koja izranja na
površinu mračne vode i oslobađa se u svetlosti - doprlo ime.
„Vampir!”, izustio sam poslednjim ludačkim krikom, gurnuvši ga svom preostalom snagom.
A zatim je nastala tišina. Mrtvilo.
Znao sam da se još uvek nalazimo na krovu. Znao sam da me još uvek drže ruke ovog stvora. Ipak, činilo mi
se kao da smo se uzdigli, postali bez težine, kao da putujemo kroz tamu slobodnije nego prethodni put.
,,Da, da”, želeo sam da kažem, „tačno tako.”
Svuda oko mene odzvanjala je i prožimala me snažna buka, možda zvuk dubokog gonga, koji je u savršenom
ritmu bivao udaran veoma polako; njegovi zvuci su me preplavljivali do te mere da sam u svojim udovima
osetio najčudesnije zadovoljstvo.
Usne su mi se pokretale, ali sa njih nije ništa silazilo, a opet, to i nije bilo važno. Sve ono što sam odvajkada
želeo da kažem bilo mi je savršeno jasno, a to je ono što je bilo važno, a ne to što će rači biti izgovorene. I
bilo je toliko vremena, toliko dragocenog vremena tokom kojeg sam mogao da kažem i uradim bilo šta. Nije
bilo nikakve žurbe.
Ushićenje. Izrekao sam tu reč i postala mi je jasna, ta jedna reč, iako nisam mogao da progovorim niti da
pomerim usne. Shvatio sam da više ne d'išem. Opet, nešto je učinilo da počnem da dišem. Nešto je disalo
umesto mene, a udisaji su dopirali u ritmu gongova; moje telo nije imalo nikakvo učešće u tome. Obožavao
sam to, taj ritam, način na koji je nastavljao i nastavljao da postoji. Više nije bilo ikakve potrebe da dišem,
govorim ili bilo šta da radim.
Nasmešila mi se majka. A ja joj rekoh:
„Volim te...”
A ona mi odgovori:
,,Da, oduvek voljena, oduvek voljena...”
Sedeo sam u biblioteci samostana; imao sam dvanaest godina i obratio mi se sveštenik koji reče: „Veliki
učenjak”, a ja sam otvorio sve knjige i mogao sam da čitam bilo šta: latinski, grčki, francuski. Svetlucava slova
su bila neopisivo lepa, zatim se okrenuh i suočih sa publikom Renoovog pozorišta i ugledah ih sve na
nogama. Jedna žena je sklonila oslikanu lepezu sa svog lica, bila je to Marija Antoaneta. Rekla je:
„Vukoubica.”
Nikolas je trčao prema meni urlajući da se vratim. Njegovo lice je bilo. ispunjeno patnjom. Kosa mu je bila
puštena, a oči obrubljene krvlju. Pokušao je da me uhvati. Rekoh mu:
„Niki, beži od mene!”, i ja shvatih u agoniji, ali pozitivnoj agoniji, shvatih da je zvuk gonga počeo da iščezava.
Povikah, počeh da molim:
„Nemoj da staješ, molim te, molim te. Ne želim... ne... molim te.”
„Lelio, Vukoubica”, reče stvor koji me je držao u svojim rukama, a ja sam plakao jer je čarolija prolazila.
„Nemoj, nemoj.”
Osetih težinu u celom telu; telo mi se vratilo sa svim svojim mukama, bolovima i hroptećim kricima; bio sam
uzdignut, bačen uvis, a onda sam pao na rame tog stvora i osetio njegovu ruku oko svojih kolena.
Zeleo sam da zamolim Boga da me zaštiti, hteo sam to da izreknem svakom svojom česticom, ali nisam mo-
gao. Ispod mene se ponovo našao sokak, pad od stotinu metara, ceo Pariz bio je nagnut pod neprirodnim
uglom, padao je sneg i duvao suvi vetar.
B
io sam budan i veoma žedan. Želeo sam puno vrlo hladnog belog vina, onakvog kakvo je kada ga u jesen iz-
vadite iz podruma. Žudeo sam da jedem nešto sveže i slatko kao što je zrela jabuka.
Palo mi je na pamet da sam izgubio razum, ali nisam mogao da kažem zašto sam došao do tog zaključka.
Otvorio sam oči i znao sam da je rano veče. Svetlost je mogla da bude i ona jutarnja, ali isuviše je vremena
proteklo da bi to bila. Bilo je veče.
Kroz širok i teškim šipkama zasunjen kameni prozor video sam brežuljke i šume prekrivene snegom, kao i
ogromnu zbirku majušnih krovova i kula koje su sačinjavale grad u daljini. Nisam ga ovakvog video od onoga
dana kada sam kočijama stigao u grad. Zatvorio sam oči, ali prizor je ostao, kao da sam ga zamislio.
Ali to nije bila samo vizija. Bilo je stvarno. Prostorija je bila topla, bez obzira na prozor. U sobi je bilo vatre,
mogao sam da je omirišem, ali je sada bila ugašena.
Pokušao sam da se priberem, ali nisam mogao da ne razmišljam o hladnom belom vinu i jabukama u košari.
Mogao sam da vidim jabuke; osetio sam da se spuštam sa grana drveta i svuda oko sebe mogao sam da
omirišem sveže pokošenu travu.
Sunčevi zraci bili su zaslepljujući na zelenim livadama. Svetleli su po Nikolasovoj braon kosi i odbijali se o de-
beo sloj laka na njegovoj violini. Muzika se pela sve do mekanih, kolutajućih oblaka. Naspram neba ugledah
bedeme očeve kuće.
Bedemi.
Ponovo sam otvorio oči.
Znao sam da ležim u sobi u nekom visokom tornju nekoliko kilometara udaljenom od Pariza.
Tik ispred mene, na neobrađenom malom drvenom stolu, nalazila se flaša hladnog belog vina, tačno onakva
kakvu sam sanjao.
Dugo sam je posmatrao, gledao u hladne kapi kojim je bila orošena i nisam mogao ni da zamislim da sam
sposoban da posegnem za njom i da pijem iz nje.
Nikada do sada nisam osetio ovakvu žeđ. Čitavo moje telo vapilo je da utoli žeđ. Bio sam tako slab. A pomalo
je počelo i da mi biva hladno.
Soba bi se pomerila kad bih se ja pomerio. Nebo je bleštalo kroz prozor.
Kada sam najzad posegnuo za flašom, izvukao čep i omirisao kiselkastu i ukusnu aromu, počeo sam da pi-
jem; pio sam i pio ne zaustavljajući se, ne mareći za to šta će mi se dogoditi, niti gde sam se nalazio, ili pak
zašto je flaša bila ostavljena ovde.
Glava mi klonu napred. Flaša je bila skoro prazna, a daleki grad je nestajao u crnom nebu ostavljajući za
sobom majušno more svetiljki.
Rukama obuhvatih glavu.
Krevet na kojem sam spavao nije bio ništa više do kamen sa senom prebačenim preko njega, i polako sam
počinjao da prihvatam činjenicu da sam, možda, u nekoj vrsti zatvora.
Ali vino, ono je bilo isuviše dobro za jedan zatvor. Ko bi jednom zatvoreniku dao takvo vino da pije, sem, nar-
avno, u slučaju da zatvorenika očekuje pogubljenje.
Još jedan ulcus dopro je do mene - bogat, neodoljiv i tako slastan da sam zajaukao. Pogledao sam naokolo,
bolje rečeno - pokušao sam to da uradim jer sam bio isuviše slab da se pomerim. Ali izvor ovog ukusa bio mi
je blizu, a to je bila Velika činija goveđe čorbe. Bila je gusta i sa mescim, i mogao sam da vidim paru kako se
uzdiže sa nje. Još uvek je bila vruća.
Istog trena sam je zgrabio obema rukama i, ne razmišljajući, gramzivo je popio, kao i vino.
Tako me je zasitila kao da nikada nisam jeo takvu hranu, ta bogata skuvana esencija od mesa, a kada je činija
bila ispražnjena, zavalio sam se, takoreći bolestan, na seno.
Učinilo mi se kao da se nešto u mraku pomerilo blizu mene. Ali nisam bio siguran. Začuo se zveket čaše.
„Još vina”, rekao mi je jedan glas, a ja sam ga prepoznao.
Postepeno sam počeo svega da se prisećam - veranja uza zidove, malenog kockastog krova, nasmejanog be-
log lica.
Na trenutak sam pomislio: Ne, nemoguće, to mora da je bila noćna mora. Ali, to jednostavno nije bilo tako.
Zaista se dogodilo. Iznenada se setih ushićenja, zvuka gonga, i osetih da mi se vrti u glavi kao da ponovo gu-
bim svest.
Zaustavih tu navalu. Neću dozvoliti da se dogodi. Neki strah me je tako prožeo da nisam smeo da se
pomerim.
„Još vina”, ponovio je glas.
Malo okrenuvši glavu, ugledao sam novu flašu, začepljenu i spremnu za mene; njeni obrisi jasno su se ocr-
tavali naspram sjaja sa prozora.
Nanovo osetih žeđ, ali ovoga puta ona je nakon slane čorbe bila još jača. Obrisao sam usne, posegnuo za
flašom i ponovo počeo da pijem.
Naslonih se na kameni zid i pokušah da vidim jasno u mraku, poluprestrašen onim što sam znao da ću videti.
podrazumeva se da sam sada bio prilično pijan.
Video sam prozor, grad. Video sam mali sto. A kako su mi se oči polako pomerale preko tamnih ćoškova
sobe, video sam i njega.
Više na sebi nije imao crni ogrtač sa kapuljačom i nije ni sedeo ni stajao kao što bi to neki čovek uradio.
Oslonio se na debeli kameni ram prozora da predahne; jedno koleno blago je savio prema prozoru, dok mu
je druga noga, kao vreteno dugačka i tanka, bila ispružena na suprotnu stranu. Činilo se kao da mu ruke vise
sa strane.
Odavao je utisak nečeg mlitavog i beživotnog, iako mu je lice bilo živahno kao i prethodne noći. Ogromne
crne oči kao da su mu rastezale belo meso u duboke nabore, nos mu je bio dugačak i tanak, a usta
nameštena u osmeh nekog lakrdijaša. Tu su bili i očnjaci, koji su mu jedva dodirivali bezbojnu, usnu, a kosa -
sjajna masa crnog i srebrnog - rasla je visoko sa belog čela i prelivala mu se preko ramena i ruku.
Mislim da se smejao.
Prevazišao sam stanje užasa. Nisam mogao ni da vrištim.
Ispustio sam vino. Staklena flaša se zakotrljala po podu. Kada sam pokušao da se pomerim napred, da povra-
tim čula i učinim svoje telo korisnijim od nečeg tako pijanog i tromog, njegovi tanki i krakati udovi u isti mah
oživeše.
Primakao mi se.
Nisam kriknuo. Ispustio sam potmuli rik besnog straha, izmigoljio se iz kreveta, spotaknuvši se pri tom preko
malog stola i počeo da bežim što dalje od njega; bežao sam koliko su me noge nosile.
Ali uvek me je dostizao svojim dugačkim, belim prstima, koji su bili isto tako snažni i hladni kao i prethodne
noći.
„Pusti me! Proklet... bio ... proklet... bio... proklet bio!”, mucao sam. Razum mi je govorio da ga molim, te
sam to i pokušao: „Samo me pusti da odem,'molim te. Oslobodi me. Moraš. Pusti me odavde.”
Njegovo ispijeno lice nadvilo se nada mnom, usana zasečenih i povučenih u bele obraze, dok se smejao pot-
mulim, razuzdanim smehom, koji se činio beskrajnim. Borio sam se, beskorisno ga gurao, ponovo ga molio,
mrmljao gluposti i izvinjenja, a onda sam povikao:
„Bože, pomozi mi!”
Zatvorio mi je usta svojom čudovišnom rukom.
„Dosta više sa tim u mom prisustvu, Vukoubico, inače ću tobom nahran- iti vukove pakla”, rekao je, blago
režeći. „Hmmm? Odgovori mi. Hmmm?”
Klimnuo sam glavom i on olabavi svoj stisak.
Njegov glas je posedovao momentalni smirujući efekat. Zvučao je prilično razumno dok je govorio. Skoro
prefinjeno.
Podigao je ruke i pomilovao me po glavi, dok sam ja sedeo sklupčan.
„Sunčevi zraci u kosi”, šapnuo je, ,,i plavo nebo zauvek smešteno u tvojim očima.” Kao da je bio zamišljen
dok me je posmatrao. Cinilo se kao da ni njegov dah ni njegovo telo nemaju nikakav miris. Miris buđi dopi-
rao je iz njegove odeće.
Nisam se usudio da se pomerim iako me nije držao. Zurio sam u njegovu odeću.
Otrcana svilena košulja sa širokim rukavima i ukrasnim naborima umesto kragne. Vunene dokolenice i
kratke, ofucane pantalone.
Sve u svemu, bio je obučen onako kako su se oblačili muškarci pre nekoliko vekova. Takvo odelo viđao sam
na tapiserijama u našoj kući, na slikama Karavađa i La Tura koje su visile u odajama moje majke.
,,Ti si savršen, moj Lelio, moj Vukoubico”, rekao mi je. Dugačka usta su mu se širom otvorila i ponovo sam
video male bele očnjake. Oni su bili jedini zubi koje je imao.
Stresoh se. Osetih kako klizim na pod.
Sa lakoćom me je podigao jednom rukom i nežno me spustio na krevet.
Zestoko sam se molio u mislima dok sam gledao naviše, u njegovo lice: Bože, pomozi mi, device Marijo, po-
mozi mi, pomozi mi, pomozi mi.
Šta je bilo to što sam video? Sta sam to video prethodne noći? Masku iz prošlosti, ovog iscerenog stvora sa
duboko urezanim znacima vremena a opet sleđenog, činilo se, isto koliko i njegove ruke. On nije bio živo
stvoren- je. On je bio čudovište. Vampir, eto šta je bio, krvopija, živi leš iz groba nadaren intelektom!
A njegovi udovi, zašto su me toliko plašili? Izgledao je kao ljudsko biće, ali se nije pomerao. Činilo se da mu
nije bilo važno da li hoda ili puzi, da li se saginje ili kleči. Sve me je to ispunilo gnušanjem. S druge strane, on
me je fascinirao. Morao sam to sebi da priznam. Fascinirao me je. Ali, bio sam u isuviše velikoj opasnosti da
bih sebi mogao da dozvolim da razmišljam na ovaj način.
Duboko se nasmejao, kolena su mu bila širom raslcrečena, prsti položeni na moje obraze i nadvijao se nada
mnom.
„Daaaa, divni moj, teško me je gledati!”, izgovorio je. Njegov glas je još uvek bio nalik šapatu i govorio je u
dugačkim dahtajima. „Bio sam star kada su me stvorili. A ti si savršen, moj Lelio, moj plavooki mladiću, još
lepši van svetlosti pozornice.”
p0k je uzdisao, njegova dugačka bela ruka ponovo se poigravala mojom kosom, podižući pramenove i pušta-
jući ih da padnu.
„Nemoj da cmizdriš, Vukoubico”, reče. ,,Ti si onaj koji je izabran i tvoji bezvredni, mali trijumfi u glumačkom
pozorištu neće predstavljati ništa kada se ova noć privede kraju.”
Ponovo se oglasio onaj potmuli raskalašan smeh.
U mom umu nije bilo sumnje, bar ne u tom trenutku, da je on dolazio od đavola, da Bog i đavo postoje, da
izvan granica usamljenosti, gde sam obitavao samo pre nekoliko časova, postoji prostrano carstvo stvorenja
tame i skrivenih značenja i da sam ja nekako u to uvučen.
Pala mi je na pamet jasna misao: kažnjen sam zbog svog načina života, a opet, to se činilo potpuno besmis-
leno. Milioni ljudi širom sveta verovali su u ono u što sam i ja verovao. Zašto se, do đavola, ovo desilo baš
meni? Neodoljivo poče da se uobličuje jedna jeziva pomisao: da svet nije bio ništa ispunjeniji smislom nego
ranije, i da je ovo bio još samo jedan užas više...
,,U ime Boga, skloni se!”, povikao sam. Sada sam morao da verujem u Boga. Morao sam. To je bila jedina
nada. Počeo sam da pravim znak krsta u vazduhu.
Očiju razrogačenih od besa, pogledao je u mene, a onda se smirio.
Posmatrao me je kako pravim znak krsta u vazduhu. Slušao me je kako ponovo i ponovo prizivam Boga.
Samo se smešio, praveći od svog lica savršenu masku kakvu su na pozornici u komedijama nosili stari Grci i
Rimljani.
A mene je, kao neko dete, uhvatio napad plača.
,,A onda đavo zavlada nebesima i nebesa postaše pakao”, rekao sam mu. ,,0, Bože, nemoj da me
napuštaš...” Pozivao sam se na sve svece koje sam ikada, makar i nakratko, voleo.
Udario me je snažno po licu. Srušio sam se na jednu stranu i skoro pao sa kreveta na pod. Soba je počela da
se okreće. Osetio sam kiseo ukus vina u ustima.
Ponovo sam osetio njegove prste na svom vratu.
,,Da, bori se, Vukoubico”, rekao- je. „Nemoj da odeš u pakao bez borbe. Rugaj se Bogu.”
,,Ja se ne rugam!”, pobunio sam se.
Još jedared me je povukao ka sebi.
A ja sam se borio još jače, snažnije nego što sam to ikada radio sa bilo kim ili bilo čim u svom životu, pa čak i
sa vukovima. Udarao sam ga, šutao, vukao za kosu. Ali to je bilo isto kao da sam se borio sa naslikanim
groteskn- im bićima iz katedrale, toliko je bio jak.
Samo se smešio.
Odjednom je svaki izraz sa njegovog lica iščezao. Izgledalo je kao da se njegovo lice znatno izdužilo. Obrazi
su mu upali, oči razrogačile i postale skoro zamišljene, a onda je otvorio svoja usta. Donja usna se skupila.
Ugledao sam očnjake.
„Proklet bio, proklet bio, proklet bio!”, rikao sam i urlikao. Približio mi se još više i njegovi zubi zariše se u
moje meso.
Ne i ovog puta - besneo sam u sebi - ne i ovog puta. Neću to osetiti. Odupreću se. Ovoga puta ću se boriti za
svoju dušu.
Ali, ponovo se dogodilo.
Zadovoljstvo, nežnost i tako udaljen svet; pa čak je i on, u svoj svojoj ogavnosti, bio čudnovato izvan mene,
kao insekt spljošten na staklo, koji u nama zbog toga ne izaziva prezir jer nas ne može dotaći. I zvuk gonga,
sveopšti užitak. A nakon toga sam se potpuno izgubio. Bio sam bestelesan, a nematerijalno je bilo i liživanje.
U meni nije bilo ničeg do čistog užitka. Skliznuo sam u mrežu blistavih snova.
Video sam katakombu, odurno mesto. I belog vampirolikog stvora kako se budi u plitkom grobu. Bio je
svezan teškim lancima, a iznad njega se naginjao ovaj monstrum koji me je oteo; znao sam da se zove Mag-
nus i da je u ovom snu on još uvek bio smrtan, velik i moćan alhemičar. Otkopao je i vezao tog usnulog vam-
pira tik pre najvažnijeg trenutka u sumrak.
Dok je svetlo zamiralo na nebesima, Magnus je iz svog bespomoćnog besmrtnog zatočenika pio tu čarobnu i
prokletu krv, krv koja će od njega načiniti jednog od živih mrtvaca. Bila je to podmuklost, krađa besmrtnosti.
Mračni Prometej, koji krade prosvećujuću vatru s neba. Smeh u tami. Smeh koji odzvanja katakombom. Kao
da odzvanja vekovima. I smrad groba. Ekstaza, potpuno nedokučiva i neodoljiva, a onda je došao kraj.
Plakao sam. Ležeći na slami, rekao sam:
„Molim te, nemoj da prekidaš...”
Magnus me više nije držao, moje disanje je ponovo postalo moje, a snovi se raspršiše. Padao sam sve dublje
i dublje, a noćno nebo puno zvezda - koje su kao dragulji pričvršćene za tamnu, ljubičastu koprenu - klizilo je
uvis.
„Pametno je to. A ja pomislih da je nebo... stvarno.”
Hladan, zimski vazduh u ovoj sobi neznatno se pomicao. Osetio sam suze na svom licu. Razdirala me je žeđ!
Daleko, daleko od mene stajao je Magnus i gledao me odozgo, spuštenih ruku, koje su se klatile uz njegove
tanke noge.
Pokušao sam da se pomerim. Žudeo sam. Celo moje telo je umiralo od
žeđi.
,,Ti umireš, Vukoubico”, rekao je. „Svetlost se gasi u tvojim plavim očima kao okončani letnji dani...”
„Ne, molim te...” Žeđ je bila nepodnošljiva. Usta su mi bila otvorena, zjapila su, a leđa su mi se povijala u
luku. Napokon je bila tu - ta finalna strava, sama smrt.
„Traži, dete”, rekao je. Njegovo lice više nije bilo poput iscerene maske, već nekako potpuno preobraženo
saosećanjem. On je izgledao skoro ljudski, skoro prirodno star. „Traži i dobićeš”, rekao je.
Ugledao sam vodu kako se sliva niz sve planinske izvore mog detinjstva.
„Pomozi mi. Molim te.”
„Daću ti vodu nad svim vodama”, šapnuo mi je na uho. Činilo mi se da uopšte nije bio beo. Bio je samo
starac koji sedi kraj mene. Njegovo lice je bilo ljudsko i skoro tužno.
Ali dok sam posmatrao njegov osmeh i njegove sede obrve, koje su se uzdizale u čudu, znao sam da nije bilo
tako. On nije bio ljudsko biće. On je bio isto ono drevno čudovište - sada ispunjeno mojom krvlju!
„Vino nad svim vinima”, dahtao je. „Ovo je moje telo, ovo je moja krv.” A onda su me njegove ruke obgrlile.
Privukle su me sebi, i ja osetih snažnu toplotu kako zrači iz njega; činilo se kao da nije bio ispunjen krvlju već
ljubavlju prema meni.
„Traži, Vukoubico, i živećeš večno”, rekao je. Njegov glas je zazvučao umorno i malodušno, a u njegovom
pogledu bilo je nečeg dalekog i tragičnog.
Osetio sam da mi se glava okreće u stranu, moje telo bila je teška i vlažna stvar, koju nisam mogao da kon-
trolišem. Neću tražiti, umreću a da ne zatražim, a tada će se veliki očaj, kojeg sam se toliko bojao, stvoriti
preda mnom, praznina koju smrt predstavlja; ali i dalje sam, u potpunosti užasnut, govorio:
,,Ne. Ne. Neću se povinovati tome, tom haosu i užasu. Ne.”
„Večni život”, šapnuo je.
Moja je glava pala na njegovo rame.
„Tvrdoglavi Vukoubico.” Njegove su me tople usne dodirnule i osetih dah bez mirisa na vratu.
„Nisam tvrdoglav”, šapnuo sam. Moj glas je bio tako slab da sam se pitao da li me uopšte čuje. „Hrabar. Ne
tvrdoglav.” Bjlo je besmisleno to ne izgovoriti. Ali šta je sada značila taština? Šta je uopšte bilo šta predstavl-
jalo? A tvrdoglav je bila jedna tako trivijalna reč, tako okrutna...
Podigao je moje lice i, držeći me svojom desnom rukom, podigao je levu ruku i prerezao sopstveno grlo nok-
tima.
Moje se telo dvaput previlo u trzaju strave, ali je on pritisnuo moje lice na svoju ranu i rekao:
„Pij!”
Čuo sam svoj vrisak, zaglušujuć čak i mojim ušima. Krv koja je tekla iz rane dodirnula je moje razdvojene i is-
pucale usne.
Žeđ kao da je šištala naglas. Moj jezik je liznuo krv. Obuzeo me je talas senzacija. Usta su mi se otvorila i
obuhvatila ranu. Vukao sam svom svojom snagom sa velikog izvora, za koji sam znao da će zadovoljiti moju
žeđ više nego ijedan ikada pre.
Krv, i krv, i krv. Nije bila ugašena i zadovoljena samo puka šišteća muka žeđi, već su bile rastočene i sve moje
žudnje, sve potrebe, patnje i glad koje sam do tada spoznao.
Raširila su mi se usta i još jače se priljubila uz njega. Osetio sam krv kako klizi niz moje grlo. Osetio sam.nje-
govu glavu kako se oslonila na mene. Osetio sam snažan zagrljaj njegovih ruku.
Bio sam priljubljen uz njega i mogao sam da osetim njegovu žilavost, njegove kosti, samu strukturu njegovih
ruku. Znao sam njegovo telo. Pa ipak, ježio sam se od utrnulosti i žestokog bockanja koje je nastajalo kako bi
koja senzacija prodirala kroz tu utrnulost i širila se prodirući dalje, tako da je postajala sve snažnija, oštrija i
skoro da sam mogao da vidim ono što sam osećao.
Ali najdivniji deo i dalje je ostao onaj slasan i opojan ukus krvi koji me je ispunjavao dok sam je ja pio i pio.
Još! Još! -bilo je sve o čemu sam razmišljao, ako sam uopšte razmišljao; i pored sve gustine ove supstance,
bilo je to kao da svetlost prodire u mene, tako se blistava ona činila mom umu, tako zaslepljujuća, taj crveni
potok, a sve očajničke žudnje mog života bile su hiljadu puta zadovoljene.
Ali njegovo telo, ta građa za koju sam se čvrsto držao, slabilo je poda mnom. Mogao sam da čujem njegov
dah, koji je više ličio na slabašne uzdahe. Svejedno, nije me zaustavljao.
Volim te, poželeo sam da kažem, Magnuse, moj natprirodni gospodaru, sablasno stvorenje koje jesi, volim
te, volim te, ovo je ono što sam oduvek želeo, za čim sam žudeo a nikada nisam mogao da imam - a ti si mi
to pružio!
Imao sam osećaj da ću umreti ukoliko se to nastavi, a nastavilo se i ja ipak nisam umro.
prilično iznenada osetih njegove nežne, drage ruke kako miluju moja ramena, a potom me svojom
neograničenom snagom otrgnuše od sebe.
Ispustio sam dugačak, žalostan krik. Uplašila me je njegova patnja. Ali on me je podigao na noge. Još uvek
me je držao u svojim rukama.
Odveo me je do prozora i ja sam stajao i gledao, ruloi priljubljenih uz kamen sa obe strane. Drhtao sam, a
krv mi je pulsirala kroz sve vene. Oslonio sam čelo na gvozdene šipke.
Daleko, daleko ispod mene ležao je tamni vršak brda obrastao drvećem, koje je izgledalo kao da treperi na
slabašnoj svetlosti zvezda.
A još dalje nalazio se grad sa svom divljinom majušnih svetala, potonulih ne u mrak, već u mekanu ljubičastu
izmaglicu. Sneg se posvuda svetlucao i topio. Krovovi, tomjevi, zidovi - sve je to bilo bezbrojno mnoštvo u
bojama lavande, sleza, ruže.
Ovo je bila metropola u usponu.
Zaškiljivši, videh milione prozora, koji su ličili na mnoštvo snopova svetlosti, ali kao da mi ovo nije bilo do-
voljno, te u njihovoj dubini nepogrešivo videh i ljude u pokretu. Sićušne smrtnike na majušnim ulicama,
glave i ruke koje se dodiruju u senci, usamljenog muškarca, ne većeg od trunke koja se penje uz zvonik
udaran vetrom. Milioni duša na površini ukrašenog mozaika noći i nežno dopiranje slabašnog mešanja ne-
brojenih ljudskih glasova u vazduhu. Uzvici, pesme, najiiečujniji tračci muzike, nemi odjeci zvona.
Jauknuo sam. Povetarac kao da je podigao moju kosu i začuh sopstveni glas kako plače kao nikada do tada.
Vizija grada je iščezavala. Pustih je, a roj miliona se ponovo izgubi u ogromnoj i čudesnoj igri ljubičaste senke
i čileće svetlosti.
,,0, šta si to uradio! Šta je ovo što si mi pružio?”, prošaputao sam.
Činilo se kao da između mojih reči nije bilo pauze, kao da su sve izgovarane odjednom, dok moj krik nije pre-
rastao u jedan neizmeran i povezan zvuk, koji je savršeno pojačavao moj užas i moju radost.
I da je bilo Boga, on sad ne bi bio od značaja. On je bio deo nezanimljive i turobne stvarnosti, čije su tajne
već odavno bile opljačkane, a čija je svetlost odveć davno iščilela. Ovo je bila pulsirajuća srž samog života,
oko koje se sva istinska složenost obrtala. Ah! privlačnost te složenosti, osećaj da ste tamo...
Iza mene se začulo škripanje monstrumovih nogu po kamenju.
Kada sam se okrenuo, ugledao sam ga belog i beskrvnog; ličio je na sopstvenu ljušturu. Njegove su oči bile
umrljane krvavocrvenim suzama; Posegnuo je ka meni kao u nekom bolnom grču.
Privio sam ga na grudi. Osetio sam takvu ljubav prema njemu, nešto što nikada do tada nisam spoznao.
„Zar ne shvataš?”, do mene je dopirao jeziv glas, koji je razvlačio reči poput beskrajnog šapata. „Moj nasled-
nik, izabran da primi Mračni dar od mene, čvršći i hrabriji od deset smrtika - kakvo ćeš ti Dete mraka po-
stati!” Poljubio sam njegove očne kapke. Skupio sam njegovu meku crnu kosu u svoje šake. On za mene više
nije predstavljao neko jezivo stvorenje, već samo nekog ko je bio čudan i beo, nekog ko je možda pun neke
dublje pouke u poredenju sa jecajućim drvećem ispod nas ili sa kilometrima udaljenim treperavim gradom,
koji me je pozivao.
Njegovi upali obrazi, dugačak vrat, tanke noge... sve su to bili samo nje- govi prirodni delovi.
,,Ne, dete”, uzdahnuo je. „Sačuvaj svoje poljupce za svet. Moje je vreme privedeno kraju i duguješ mi samo
jedno. A sada pođi za mnom.”
3
V
ukao me je niz vijugave stepenice. Upijao sam sve što sam video. Grubo isklesano kamenje kao da je odašil-
jalo sopstvenu svetlost, a čak su i pacovi, koji bi šmugnuli pored nas u mraku, posedovali čudesnu lepotu.
Zatim je otključao debela, gvožđem okovana vrata i, davši mi svoj težak svežanj ključeva, uveo me u veliku
praznu prostoriju.
,,Ti si sada moj naslednik, kao što sam ti to već kazao”, rekao je. „Ostavljam ti u amanet vlasništvo nad ovom
kućom, kao i sve svoje blago. Ali prvo ćeš uraditi ono što ti budem naložio.”
Prozori sa rešetkama pružali su nesputan pogled na mesecom obasjane oblake; ponovo ugledah svetlucavi
grad, koji kao da je širio svoje ruke.
„Kasnije se možeš nauživati i napiti svega onoga što vidiš”, rekao je.
Okrenuo me je k sebi dok je stajao ispred velike gomile drveta koja je ležala nasred poda.
„Slušaj me pažljivo”, rekao je, ,,jer se spremam da te napustim.” Pokazao je na improvizovanu lomaču. „Pos-
toje stvari koje moraš da znaš. Sada si besmrtan. Tvoja priroda će te u naskorije vreme dovesti do toga da
usmrtiš svoju prvu Ijudsku žrtvu. Budi brz i ne pokazuj milost. Okončaj svoje gošćenje, bez obzira na to koliko
ti ukusno ono bilo, pre nego što srce žrtve prestane da kuca. U godinama koje dolaze postaćeš dovoljno
moćan da osetiš taj veličanstveni trenutak, ali zasada pij iz pehara samo do trenutka pre nego što se is-
prazni. U suprotnom ćeš debelo platiti za svoju gordost.”
,,A zašto me napuštaš? ’, upitah ga u očaju. Priljubio sam se uz njega. Žrtve, milosrđe, gošćenje... Kao da su
me zasuli ovim rečima i kao da su me fizički mlatili.
Otrgnuo se tako lako da su mi ruke bile povređene tim njegovim pokretom, i ja se nađoh kako zurim u njih,
čudeći se pri tom neobičnom kvalitetu tog bola. To nije bilo ni nalik bolu smrtnika.
On se, međutim, zaustavio i pokazao na kamenje u zidu preko puta. Mogao sam da uočim da je jedan veliki
kamen bio izmešten, nekih trideset centimetara udaljen od nedirnute površine oko njega.
„Uhvati taj kamen”, rekao je, ,,i izvadi ga iz zida.”
„Ali ne mogu”, odgovorio sam. „Mora da teži...”
„Izvuci ga!” Pokazao ga je svojim dugačkim, koščatim prstom i tako se namrštio da sam odmah polcušao da
uradim to kako mi je rekao.
Na moje veliko iznenađenje, lako mi je pošlo za rukom da pomerim kamen; iza njega videh mračni otvor, koji
je bio tek toliko širok da čovek uđe u njega puzeći tik uza zemlju.
Suvo se zakikotao i klimnuo glavom.
„Eto, sine moj, prolaza koji vodi do mog blaga”, rekao je. „Radi s mojim blagom što god želiš, kao i sa svim
ovozemaljskim dobrima koje posedujem. Ali sada moraš da mi se zakuneš.”
Ponovo me je zapanjio kad je ugrabio dve grančice za potpalu i kada ih je jednu o drugu tako plahovito pro-
trljao da su uskoro gorele u obliku žarkih, malih plamenova.
Bacio ih je na gomilu drveta, a katran u njima učinio je da se vatra odjednom razgori i baci jaku svetlost na
zakrivljeni plafon i kamene zidove.
Zinuo sam u čudu i koraknuo unazad. Izobilje žute i narandžaste boje me je opčinilo i zastrašilo, a toplota
koju sam osećao nije u meni izazvala nadražaj koji bi razumeo. Nije bilo nikakve prirodne bojazni od toga da
bi mogla da me opeče. Pre je to bila snažna toplina i prvi put shvatih koliko mi je bilo hladno. Hladnoća me je
prekrila glazurom od leda, a vatra ju je otopila, dok sam ja skoro zacvilio.
Ponovo se nasmejao onim šupljim, dahtavim smehom i počeo unaokolo da pleše na svetlosti; zbog njegovih
tankih nogu činilo se da izgleda kao razigrani kostur sa belim licem čoveka. Savio je ruke iznad glave, povio
torzo i kolena i okretao se ukrug, kružeći pri tom oko vatre.
„Mon Dieu!”, prošaputao sam. Počeo sam da se teturam. Možda bi mi se pre samo sat vremena njegov ples
činio jezivim, ali je on sada, u svetlucavom odsjaju, postao spektakl koji me je privlačio da krenem za njim,
korak po korak. Svetlost se rasprsnula po njegovoj satenskoj odeći: pantalonama i ofucanoj košulji.
„Ali ne možeš da me napustiš!”, preklinjao sam ga, pokušavajući da usredsredim misli i shvatim ono o čemu
je govorio. Moj glas je zvučao grozomorno. Pokušao sam da ga utišam, ublažim, da ga učinim onakvim kakav
je trebalo da bude. „Kuda ćeš otići!”
Tada se najglasnije nasmejao, udarajući se pri tom po bedru i igrajući sve brže i sve dalje od mene, ruku is-
pruženih kao da je nameravao da zagrli vatru.
Najdeblje cepanice su tek sada počele da gore. I pored sve svoje veličine, soba je postala velika glinena
pećnica, dok je dim izlazio kroz njene prozore.
,,Ne u vatru.” Odleteh unazad, priljubivši se uza zid. ,,Ne možeš u vatru!”
Strah me je preplavio, kao što je obuzimalo i sve drugo što sam video i čuo. Bio je kao sve ostale senzacije
koje sam iskušavao. Nisam mogao ni da joj se oduprem, niti da je poričem. Iz mene je izbijalo nešto između
cviljenja i vrištanja.
„O mogu, mogu!”, smejao se. ,,Da, mogu!” Zabacio je glavu i pustio da mu se smeh rastegne u zavijanje. „Ali
od tebe, dete”, rekao je, zaustavivši se ispred mene i ponovo pokazavši na mene prstom, „sada očekujem
obećanja. Hajde, malo smrtničke časti, moj hrabri Vukoubico, ili ću te, bez obzira na to što će mi zbog toga
prepući srce, baciti u vatru, a sebi potražiti nove potomke. Odgovori mi!”
Pokušao sam da govorim. Klimnuo sam glavom.
U žarkoj vatri videh da su mi ruke pobelele. Osetio sam i ubod bola u donjoj usni, zbog čega sam skoro
jauknuo.
Moji zubi su već postali očnjaci! Osetio sam ih i pogledao u njega u panici, a on se cerio kao da je uživao u
mojoj stravi.
„Dakle, nakon što ja izgorim”, rekao je, zgrabivši me za ručni zglob, ,,a vatra se ugasi, moraš da raspeš
pepeo. Čuj me, maleni, raspi pepeo. Ili bih, u suprotnom, mogao da se vratim, a u kom bi to obliku moglo da
bude, ne usuđujem se ni da pomislim. I zapamti moje reči: ako mi budeš dozvolio da se vratim, još strašniji
nego što sam sada, proganjaću te, uloviti i paliću te vatrom sve dok ne budeš pun ožiljaka kao što sam i ja,
jesi li me čuo?”
Još uvek nisam mogao da nateram sebe da mu odgovorim. To nije bio strah. Bio je to pakao. Mogao sam da
osetim zube kako mi rastu i telo kako me pecka posvuda. Mahnito sam klimnuo glavom.
,,Ah, da.” Nasmešio se i klimnuo glavom, dok je vatra lizala tavanicu iza njega, a svetlost curila oko njegovog
lica. „Samo milosti tražim, da sada odem i pronadem pakao, ako pakao postoji, ili slatko pomilovanje, koje
svakako ne zaslužujem. Ako postoji princ tame, onda će ga moje oči najzad ugledati. Pljunuću mu u lice.
„Dakle, raspi ono što bude izgorelo, kao što ti nalažem, a kada to budeš uradio, idi do mog počivališta kroz
onaj niski prolaz, ali posebno obrati pažnju na to da iza sebe vratiš kamen na mesto kada uđeš. Tamo ćeš
pronaći moj kovčeg. A u taj sanduk, nazovi ga kako god hoćeš, moraš se zatvarati tokom dana ili će te
sunčeva svetlost sagoreti do pepela. Počuj moje reči: ništa na zemJji ti ne može okončati život sem sunca ili
pak plamena koji vidiš pred sobom, pa čak i onda, i samo tada, kažem ti, ako ti je pepeo rasut nakon toga.”
Okrenuo sam lice i od njega i od plamena. Počeo sam tiho da plačeih, a jedino što me je sprečavalo da
glasno zaridam bila je ruka koju sam stavio na usta.
Povukao me je dalje od vatre sve dok nismo stali ispred izmeštenog kamena, na koji je ponovo pokazivao
prstom.
„Molim te ostani sa mnom, molim te”, preklinjao sam ga. „Samo kratko, samo jednu noć, preklinjem te!”
Ponovo me je užasnula jačina mog glasa. To uopšte nije bio moj glas. Zagrlio sam ga. Čvrsto sam ga se držao.
Njegovo ispijeno belo lice bilo mi je neizrecivo divno, kao i neobičan pogled njegovih crnih očiju.
Svetlost je svetlncala u njegovoj kosi, u njegovim očima, a onda je ponovo razvukao usta u lakrdijaški osmeh.
,,Ah, ti nezajažljivo dete!”, rekao je. „Zar ti nije dovoljno to što si besmrtan i što je čitav svet tvoja hrana? Do
viđenja, maleni moj. Uradi kako sam ti rekao. I zapamti: pepeo! I iza ovog kamena skrivena odaja. Unutra se
nalazi sve ono što će ti biti potrebno da napreduješ.”
Borio sam se da ga zadržim. A on se potmulo smejao u moje uho, diveći se mojoj snazi.
„Odlično, odlično”, šapnuo je. ,,A sada, živi zauvek, prelepi Vukoubico, sa darovima koje sam ti pride još i do-
dao.”
Gurnuo me je i ja sam se oteturao od njega. Skočio je tako visoko i daleko u samo središte plamena da je iz-
gledalo kao da leti.
Video sam ga kako se spušta. Video sam vatru kako dotiče njegovu odeću.
Cinilo se kao da mu glava postaje baklja, a onda se iznenada njegove oči razrogačiše, usta postadoše velika
crna šupljina u blještavosti plamena i njegov smeh se uzdiže sa takvom prodornom jačinom da sam morao
da zapušim uši.
Izgledalo je kao da skače gore-dole na sve četiri u plamenu, i tada sam odjednom shvatio da moji krici nad-
jačavaju njegov smeh.
Mršave crne noge i ruke uzdizale su se i padale, uzdizale i padale, a onda se odjedared učini kao da su us-
ahle. Vatra je proždirala, rikala. A u njenom središtu sada nisam mogao da vidim ništa više osim plamena.
Bez obzira na to, još uvek sam plakao. Pao sam na kolena, rukama prekrio oči. Ali, i pored zatvorenih očnih
kapaka, još uvek sam mogao da vidim ogromnu eksploziju varnica, jednu za drugom, sve dok nisam naslonio
glavu na kamenje.
4
G
odinama sam, činilo mi se, ležao na zemlji gledajući vatru kako gori do ugljenisanih cepanica.
Soba se rashladila. Smrznut se vazduh provlačio kroz otvoren prozor. A ja sam plakao i plakao. Moji jecaji
odjekivali su u mojim ušima sve dok više nisam mogao da podnesem njihov zvuk. Ni od kakve mi utehe nije
bilo to što sam znao da je u ovom stanju svaki osećaj bio udvostručen, čak i očaj kroz koji sam prolazio.
Tu i tamo sam se opet prepuštao molitvama. Molio sam za oproštaj, ali oproštaj za šta - nisam znao da
kažem. Molio sam se Bogorodici, svecima. Mrmljao sam molitvu Zdravo Marija, ponovo i ponovo, sve dok i
ona nije prerasla u besmislenu mantru.
A moje su suze bile krvave i ostavljale su trag na mojim rukama kada bih brisao lice.
Onda sam legao na kameni pod i više nisam mrmljao molitve, već one neartikulisane molbe koje upućujemo
svemu onome što je moćno, sveto, svemu onome što može ili ne mora da postoji pod bilo kojim i svakolikim
imenima. Ne ostavljaj me samog ovde. Ne napuštaj me. Ja sam na veštičjem mestu. Ovo je veštičje mesto.
Ne dozvoli da propadnem još više nego što sam propao ove noći. Nemoj da dozvoliš da do toga dođe...
Lestate, probudi se.
Ali Magnusove reči počeše da mi se vraćaju, ponovo i ponovo:
Pronaći pakao, ako pakao postoji... Ako postoji princ tame...
Najzad se pridigoh na ruke i kolena. Osećao sam se smušeno i mahnito, skoro kao da imam vrtoglavicu.
Pogledao sam u vatru i uvideo da još uvek nije kasno da je raspalim u buktinju i bacim se u nju.
Ali, čak i dok sam se terao da zamislim tu agoniju, znao sam da nemam nameru to da učinim.
Zašto bih, uostalom, to uradio? Šta sam to učinio da zaslužim veštičju sudbinu? Nisam želeo da budem u
paklu, čak ni na tren. Sasvim sigurno neću tamo otići samo da bih pljunuo u lice princu tame, ko god on bio!
Baš suprotno, ako sam bio proklet, neka taj kučkin sin dođe po mene! Neka mi kaže zašto sam određen da
patim. Zaista bih voleo to da znam.
Što se pomilovanja tiče, pa, možemo malo i da pričekamo, da malo razmislimo o svemu ovome neko
vreme... u najmanju ruku.
Neka nepoznata mirnoća polako je ovladala mnome. Bio sam neutešan, pun gorčine i narastajuće opčin-
jenosti.
Više nisam bio ljudsko biće.
Dok sam ležao onako šćućuren, razmišljajući o svemu tome i posmatrajući zamiruću žeravicu, ogromna
snaga prikupljala se u meni. Moji dečački jecaji postepeno su se gubili. Počeo sam da proučavam belinu
svoje kože, oštrinu dva zla - dva malena zuba, i svoje nokte, koji su se sijali u mraku kao da su nalakirani.
Svi neznatni, uobičajeni bolovi nestali su iz mog tela. Preostala toplota, koja je dopirala od zadimljenih
cepanica, prijala mi je, kao da me je nešto prekrivalo ili bilo obavijeno oko mene.
Vreme je prolazilo, a opet - i nije.
Svaka promena u strujanju vazduha kao da me je milovala. Iz blago osvetljenog grada ispod začula se pesma
zaglušujućih crkvenih zvona koja je označavala sate. Ona nije predstavljala prolaznost smrtnog vremena.
Ona je bila samo najharmoničnija muzika, a ja sam ležao zatečen, otvorenih usta, i zurio u oblake koji su
promicali nebom.
Ali u grudima sam počeo da osećam jednu novu vrstu bola, veoma vrelog i žustrog.
Prolazio je kroz moje vene, stiskao se oko moje glave, a potom se činilo kao da se skuplja u mojoj utrobi i
mom stomaku. Načkiljio sam oči. Nagnuo sam glavu na jednu stranu. Shvatio sam da se nisam bojao ovog
bola, pre je to bio osećaj koji sam osluškivao.
I tada sam uvideo i njegov uzrok. Moji su me otpaci napuštali u tankim mlazevima. Shvatio sam da nemam
nikakvu kontrolu nad tim. Iako sam posmatrao nečistoću koja je kaljala moju odeću, nisam se gadio.
Cak ni pacovi koji su se ušunjali u prostoriju i približavali ovoj Prljavštini na svojim majušnim i beščujnim
nogama nisu u meni izazivali °dvratnost.
Sve to me nije doticalo, čak ni to kada su pacovi počeli da puze po meni i da proždiru fekalije.
U stvari, u ovom mraku nisam mogao da zamislim ništa, čak ni ljigave grobljanske insekte, što bi u meni
moglo da izazove gnušanje. Neka gamižu po mojim rukama i mom licu, sada to više nema značaja.
Ja nisam bio deo onog sveta koji se gadi takvih stvari. Sa osmehom na licu shvatih da pripadam onom soju
tame kojeg se drugi gnušaju. Polako se i sa velikim zadovoljstvom nasmejah.
Ipak, iz mene nije iščilela sva žalost. Opstala je kao neka zamisao, a ona je u sebi zadržala stvarnu islcrenost.
Ja sam mrtav, ja sam vampir. Drugi će umirati da bih ja živeo; ja ću piti njihovu krv da bih opstao. I više
nikada, nikada neću videti Nikolasa, niti majku, kao ni bilo kog drugog od ljudskih bića koje sam poznavao i
voleo, nikog iz moje ljudske porodice. Piću krv. I živeću zauvek. To je upravo ono što će biti. A ono što će biti
jeste samo početak; tek je rođeno! A rođenje koje ga je donelo na svet jeste ushićenje, onakvo kakvo do
sada nikada nisam spoznao.
Pridigoh se na noge. Osećao sam se laganim, snažnim i čudnovato neosetljivim; otišao sam do zamrle vatre i
zakoračio kroz izgorele cepanice.
Nije bilo kostiju. Kao da se demon raspao. Ono malo pepela koji sam mogao da prikupim odneo sam do pro-
zora. A kada ga je vetar dohvatio, šapnuo sam poslednji pozdrav Magnusu, pitajući se da li me čuje.
Najzad su ostale samo spržene cepanice i gar, koji sam obrisao rukama i isprašio u tamu.
Bilo je vreme da pogledam skrivenu sobu.
5
K
amen se mogao pomeriti prilično lako, kao što sam to i ranije iskusio, a imao je i kuku sa unutrašnje strane,
kojom sam mogao da ga povučem za sobom i da ga tako vratim na mesto.
Ali da bih ušao u uzani, mračni prolaz, morao sam da legnem potrbuške. Kada sam se spustio na kolena i za-
virio unutra, nisam mogao da vidim nikakvo svetlo na drugom kraju. Nije mi se svidelo kako izgleda.
Da sam kojim slučajem još uvek bio smrtan, bio sam siguran da me ništa ne bi nateralo da upuzim u ovakav
prolaz.
Ali, stari vampir je bio prilično jasan dok mi je objašnjavao da me sunce može podjednako uništiti kao i vatra.
Morao sam da dođem do kovčega. Osetio sam kako mi se strah vraća kao poplava.
Priljubio sam se uza zemlju i zapuzio u prolaz, kao gušter. Kao što sam se i pribojavao, nisam mogao da
podignem glavu. A nije bilo mesta ni da se okrenem, ni da dohvatim kuku u kamenu. Morao sam kroz nju da
provučem stopalo i nastavim da puzim napred kako bih povukao kamen za sobom.
Potpuni mrak. I samo toliko prostora da mogu da se pridignem pukih nekoliko centimetara na laktove.
Uzdahnuh. Strah se gomilao u meni Skoro sam pomahnitao razmišljajući o tome da ne postoji način da
podignem glavu. Najzad sam je udario glavom o kamen; ležao sam mirno i cvileo.
Ali šta mi je bilo činiti? Morao sam da dođem do kovčega.
Govoreći sebi da moram da prestanem da cmizdrim, počeo sam da gmižem, sve brže i brže. Kolenima sam
strugao kamen. Rukama sam tražio pukotine i rupe koje bi mi pripomogle u puzanju napred. Vrat me je
boleo od naprezanja dok sam se borio da u panici ne pokušam ponovo da podignem glavu.
A kada sam rukom iznenada dotakao čvrst kamen pred sobom, svom snagom sam ga gurnuo. Osetio sam
kako se pomera i video bledu svetlost kako sipi unutra.
Iskobeljah se iz prolaza i nađoh se na nogama u maloj sobi.
Plafon je bio nizak i zakrivljen, a visoko postavljen prozor bio je uzan i imao je, već dobro poznate, teške
gvozdene rešetke. A sladunjava, ljubičasta noćna svetlost je, prelivajući se unutra, otkrivala veliki kamin uk-
lesan u udaljenom zidu, drvo spremno za potpalu, a pored njega, ispod prozora, jedan drevni sarkofag.
Moj krznom postavljen crveni ogrtač od somota bio je prebačen preko sarkofaga. Na gruboj klupi ugledah
divno odelo od crvenog baršuna, protkano zlatnim nitima i sa mnogo italijanske čipke, crvene svilene kratke
pantalone, bele svilene dokolenice i papuče sa crvenim potpeticama.
Sklonih kosu sa lica i obrisah tanak sloj znoja sa gornje usne i sa čela. Bio je krvav, a kada sam to video na
svojim rukama, osetio sam čudnovato uzbuđenje.
Ah, šta sam to postao! - pomislio sam. Kakva me budućnost čeka? Jedan poduži tren gledah u tu krv, a onda
polizah svoje prste. Divno, živahno zadovoljstvo prostruja kroz mene. To je bilo samo trenutak pre nego što
sam se prilično sabrao da pristupim kaminu.
Podigao sam dve grančice za potpalu, kao što je to i stari vampir uradio, i, protrljavši ih snažno i brzo, videh
kako gotovo iščezavaju u trenutku kada su blesnule u plamenu. U ovome nije bilo nikakve magije, već samo
veštine. I kad osetih da počinje da mi biva toplo od vatre, skinuh sa sebe vlažnu odeću, svojom košuljom
obrisah i poslednje tragove nečistoće i sve zafrljačih u vatru pre nego što se obukoh u novo odelo.
Crveno, bleštavo crveno. Čak ni Nikolas nije imao ovakvo odelo. Ovo je bila odeća za dvor u Versaju, sa bis-
erima i tajnim rubinima utkanim u vez. Čipka na košulji je bila iz Valensije, a istu takvu imao sam prilike da
vidim i na majčinoj venčanici.
Ogrnuo sam ramena vučjim ogrtačem. Iako je studen nestala iz mojih udova, osećao sam se kao stvorenje
isklesano od leda. Činilo mi se da mi je osmeh ukočen, iskričav i čudesno usporen dok sam se prepuštao
dodirivanju i razgledanju odeće.
U odsjaju vatre, pogledao sam u kovčeg. Lik nekog starca bio je isklesan na njegovom teškom poklopcu i ja
odmah primetih da liči na Magnusa.
Ali, sada je ovde ležao u spokoju, sa isklesanim lakrdijaškim osmehom na licu; oči su mu blago zurile u tavan-
icu, a njegova kosa, duboko izbrazdana talasima i uvojcima, ličila je na urednu grivu.
Ova stvar je bila stara sigurno tri veka. Ležao je sa rukama prekrštenim na grudima, obučen u dugačku
odoru, a na njegovom maču ugraviranom u kamenu neko je polomio balčak i deo korica.
Beskonačno sam zurio u ovo; primetio sam da je sve ovo bilo pažljivo i sa priličnim trudom odlomljeno.
Da li je to bio oblik krsta koji je neko nastojao da ukloni? Prstom sam prešao preko toga. Naravno da se ništa
nije dogodilo, kao ni onda kada sam mrmljao sve one molitve. Cučnuvši, u prašini pored kovčega nacrtao
sam krst.
Opet ništa.
A onda sam, u nekoliko poteza, krstu dodao ono što je trebalo da predstavlja telo Hristovo, njegove ruke,
njegova savijena kolena i njegovu pognutu glavu. Napisao sam Gospod Isus Hrist, jedine reči koje sam, osim
svog imena, umeo pravilno da napišem - i opet ništa.
Sa nelagodom se osvrćući na ispisane reči i malo raspeće, pokušah da podignem poklopac sa kovčega.
Čak i sa novodobijenom snagom nije mi bilo lako. Takođe, nijedan smrt- nik to ne bi mogao sam da izvede.
Ali ono što me je zbunjivalo bio je opseg te moje nove fizičke moći. Nisam imao neograničenu snagu. I zasig-
urno nisam posedovao snagu starog vampira. Možda sam sada posedovao fizičku moć koju poseduju tri ili
četiri čoveka zajedno; bilo je nemoguće to odrediti.
U tom trenutku to me je impresioniralo.
Pogledao sam u kovčeg. Ničeg nije bilo sem uzanog prostora ispunjenog senkama i nisam mogao ni da za-
mislim sebe da tu ležim. Njegove su ivice bile ispisane latinskim rečima, koje nisam znao da pročitam.
To me je mučilo. Poželeo sam da te reči nisu tu, a moja čeznja za Magnusom i moja bespomoćnost pretili su
da me preplave. Mrzeo sam ga što me je napustio! A ono što me je ispunilo svom snagom ironije bilo je to
što sam osetio ljubav prema njemu pre nego što je uskočio u vatru. Osetio sam tu ljubav i kada sam ugledao
crvenu odeću.
Da li đavoli vole jedni druge? Da li u paklu hodaju ruku pod ruku i govore jedni drugima: Ah, ti si moj pri-
jatelj, tako te volim, i tome slične stvari? To je bilo nepristrasno intelektualno pitanje koje sam postavljao
pošto nisam verovao u postojanje pakla. Ali to je pitanje samog koncepta zla, zar ne? Sva stvorenja u paklu
trebalo bi da mrze jedna druge, kao što i oni spaseni mrze proklete, bez ustupaka.
To sam znao čitavog svog života. Ta spoznaja me je užasavala kada sam bio dete, sama pomisao na to da bih
mogao da odem u nebesko carstvo a moja majka u pakao, i da bi zbog toga trebalo da je mrzim. Nisam mo-
gao da je mrzim. A šta ako bismo bili u paklu zajedno?
Sada znam, bez obzira na to da li verujem u pakao ili ne, da vampiri mogu da vole jedni druge, da to što si
posvećen zlu ne isključuje tvoju potrebu za ljubavlju. Ili je to tako barem izgledalo u tom kratkom trenu. Ali
nemoj ponovo da počneš da plačeš. Ne mogu da podnesem sav taj plač.
Usmerih oči ka velikom drvenom sanduku, koji je delom bio skriven prednjim delom kovčega. Nije bio za-
ključan. Njegov truli drveni poklopac skoro se otkačio sa šarki kada sam ga otvorio.
Iako mi je drevni gospodar rekao da mi ostavlja svoje blago, bio sam zapanjen onim što sam ovde video.
Sanduk je bio prepun dragog kamenja, zlata i srebra. Bilo je nebrojeno mnogo prstenja sa draguljima, dija-
mantskih ogrlica, niski perli, platine, novčića i na stotine drugih raznolikih dragocenosti.
Blago sam prstima prešao preko ove gomile, a onda sam je rukama zahvatio i uzdahnuo; svetlost je zapalila
crvenilo rubina, zelenu boju smaragda. Video sam prelamanje boja o kojima nikada nisam ni sanjao da pos-
toje i bogatstvo koje je prevazilazilo sve granice. To je bio legendrni zlatni sanduk karipskih gusara, takozvani
kraljevski otkup.
A sada je sve to bilo moje.
Pažljivo sam ga pregledao. Po svem blagu bili su raštrkani lični i trošni predmeti. Ubuđane satenske maske sa
zlatnim porubima, čipkane maramice i delovi tkanina na koje su bili prikačene pribadače i broševi. Tu se
nalazilo i parče kožne opreme sa zlatnim zvončićima, trulo parče čipke provučeno kroz prsten, na tuce bur-
mutica, medaljona sa baršunastom čipkom.
Da li je Magnus sve ovo uzeo od svojih žrtava?
Podigao sam jedan dragim kamenjem optočen mač, previše težak za ovo doba, i jednu iznošenu papuču,
koja je možda bila sačuvana zbog kopče od veštačkog dijamanta.
Naravno da je uzimao šta je hteo. I pored toga, on je bio obučen u krpe, iscepani kostim iz drugog vremena, i
živeo je ovde kao kakav hrčak iz nekog prohujalog veka. Nisam mogao to da razumem.
Ali u ovom blagu bilo je raštrkano još kojekakvih predmeta. Brojanice sačinjene od divnih dragulja na sebi su
još uvek imale raspeća! Dodirnuo sam te malene svete predmete. Zavrteo sam glavom i ugrizao se za usnu
kao da sam želeo da kažem: Kakva gnusnost što je i ovako nešto ukrao! S druge strane, to mi je bilo i veoma
smešno. A predstavljalo je i dodatni dokaz da Bog nije imao nikakvu moć nada mnom.
Dok sam razmišljao o ovome, pokušavajući pri tom da odlučim da li je to bilo onoliko neočekivano koliko je
to izgledalo u ovom trenutku, iz blaga sam podigao izvanredno ogledalo sa bisernom drškom.
Pogledao sam u njega skoro nesvesno, kao što se to obično i radi kada su ogledala u pitanju. U njemu sam
ugledao ono što svaki čovek ugleda kada se pogleda u ogledalo: svoj odraz, samo što mi je sada kosa bila
veoma bela, bela kao u starog đavola, i što su mi oči bile preobražene iz obične plave u mešavinu ljubičaste i
kobaltnoplave boje, i blago su se prelivale u duginim bojama. Moja kosa se sijala, a kada bih provukao prste
kroz nju osetio bih neku novu i čudnovatu vitalnost u njoj.
U stvari, ovo uopšte nije bio Lestat u ogledalu, već neka njegova reprodukcija sačinjena od drugačijeg
sadržaja! Onih nekoliko bora koje mi je vreme udelilo do moje dvadesete godine života nestalo je ili su se u
velikoj meri ublažile i postale neprimetnije.
Zurio sam u sopstveni odraz. Pomahnitalo sam tražio sebe u ogledalu. Trljao sam lice, čak i ogledalo, i stis-
nuo sam usne da ne bih počeo da plačem.
Najzad sam sklopio oči i ponovo ih otvorio, a onda se blago nasmešio tom stvoru. Uzvratio mi je osmehom.
To je zaista bio Lestat. Na njegovom licu nije bilo ničeg što bi na bilo koji način bilo zlonamerno. Pa, barem
ne preterano zlonamemo. Samo onaj stari nestašluk, ona impulsivnost. U stvari, taj stvor je mogao da bude i
anđeo, ali su njegove suze bile crvene, i njegov celokupni izgled bio je obojen u crveno - jer je njegova vizija
bila crvena. A imao je i zle, male zube, koje je priljubljivao uz svoju donju usnu kada bi se smešio, zbog čega
je izgledao potpuno užasavajuće. Jedno dovoljno lepo lice sa jednom jedinom užasnom, užasnom greškom!
Odjedared mi je sinulo: ja gledam u sopstveni odraz! A zar nije bilo na sijaset priča o tome da sablasti,
duhovi i oni koji su svoje duše prodali đavolu nemaju odraz u ogledalu?
Preplavila me je žudnja da saznam sve o tome ko sam. Zudnja da znam kako ću od sada hodati među smrt-
nicima. Zeleo sam da budem na ulicama Pariza, da gledam svojim novim očima sva čuda života koja sam
ikada video. Zeleo sam da vidim ljudska lica, cveće u cvatu i leptire. Da vidim Nikija, da čujem Nikija kako
svira svoju muziJcu - ne.
Odrekni se toga. Ali bilo je na hiljade muzičkih formi, zar ne? Pošto sam zatvorio oči, skoro sam mogao da
čujem orkestar Opere, arije kako se rađaju u mojim ušima. Kristalna sećanja, tako jasna.
Ali sada više ništa neće biti kao pre. Ni radost, ni bol, čak ni najobičnija uspomena. Sve će u sebi sadržati ovaj
veličanstven sjaj, čak i patnja za svim onim što je zauvek izgubljeno.
Spustio sam ogledalo i, uzevši jednu od onih starih, požutelih čipkanih maramica iz sanduka, obrisao suze.
Okrenuh se i polako sedoh ispred vatre. Toplota je tako blagotvorno delovala na moje lice i ruke.
Nada mnom je zavladala uzvišena, slasna pospanost i, dok sam sklapao oči, osetih kako odjednom tonem u
čudnovat san, u kojem je Magnus krao krv. Povratio mi se osećaj očaranosti, vrtoglavog zadovoljstva - Mag-
nus me pridržava, spojen je sa mnom, moja lcrv se sliva u njega. Ali čuo sam lance kako stružu pod drevne
katakombe, video sam i bespomoćno vampiroliko biće u Magnusovim rukama. Još nečeg je tu bilo... nečeg
važnog. Nekog značenja. O krađi, o izdaji, o nepredavanju nikome, ni Bogu, ni đavolu, a pogotovo ne čoveku.
Razmišljao sam o tome i razmišljao, ponovo u polusnu, i tada mi iskrsnu najluđa misao: reći ću sve ovo
Nikiju, čim se vratim kući sve ću mu ispričati
- san, šta on znači, i razgovaraćemo...
U stravičnom šoku otvorih oči. Onaj čovek u meni bespomoćno je gledao po prostoriji. Ponovo je počeo da
rida, a novorođeni demon je bio isuviše mlad da ga obuzda. Jecaji su mi nadolazili kao štucavica, te stavih
ruku preko usta.
Magnuse, zašto si me napustio? Magnuse, šta ja sada treba da radim, kako da idem dalje?
Pridigao sam kolena i spustio na njih glavu; tada moj um polako poče da biva bistriji.
Pa, baš je bilo zabavno pretvarati se da ćeš biti ovo vampiroliko stvorenje, pomislio sam, što nosi ovu divnu
odeću i provlači prste kroz sav taj veličanstven novac. Ali ne možeš da živiš takav! Ne možeš da se hraniš
ljudskim bićima! Čak i da jesi čudovište, poseduješ savest, koja je u tvojoj prirodi... Dobro i Zlo, dobro i zlo.
Ne možeš da živiš a da ne veruješ u... Ne možeš ustrajati u radnjama koje... Sutra ćeš... ti ćeš... ti ćeš - šta?
Ti ćeš piti krv, zar ne?
Zlato i drago kamenje u obližnjoj škrinji sjajilo se kao žar, a na svetlu koje je dopiralo kroz rešetke prozora,
naspram sivih oblaka i ljubičastog treperenja udaljenog grada, bilo je ružičasto. Kakav ukas ima njihova krv?
Vrela, živa krv, ne krv čudovišta. Jezikom sam dodirnuo gornje nepce, očnjake.
Misli o tome, Vukoubico.
Polako sam se podigao na noge. Kao da je tome doprinela više volja nego telo, jer je bilo tako lako. Podigao
sam svežanj ključeva koji sam poneo sa sobom iz spoljašnje odaje i otišao da pregledam ostatak svoje kule.
6
P
razne odaje. Rešetkama zamandaljeni prozori. Velik, beskonačan zamah noći iznad bedema. To je sve što
sam pronašao iznad zemJje.
Ali na donjem spratu kule, tik ispred vrata tamničnog stepeništa, nalazila se baklja od smole u umetku u zidu
i Jcutija za kresivo u niši pored njega. Tragovi u prašini. Podmazana brava, jednostavna za otvaranje. Najzad
sam pronašao ključ koji joj odgovara.
Uperio sam svetlost bakJje preda se, na uzano vijugavo stepenište, i počeo da silazim, pomalo zgađen zada-
hom koji je dopirao odnekud ispod mene.
Naravno da mi je bio poznat taj smrad. Bio je prilično uobičajen na svakom groblju u Parizu. Na groblju Les
Inosant bio je gust kao ubitačan gas, i morali ste da se naviknete na njega da biste uopšte mogli da pazarite
tamo i da biste mogli da se sporazumevate sa pismopisačima. Bio je to zadah raspadajućih tela.
Iako je to u meni izazvalo mučninu, zbog čega sam ustuknuo nekoliko koraka, smrad i nije bio tako nesnosan
jer ga je miris goruće smole ublažavao.
Nastavio sam da silazim. Ako je ovde bilo mrtvih smrtnika - pa, nisam mogao da pobegnem od njih.
Na prvom spratu ispod površine zemlje nisam pronašao nikakve leševe. Samo prostranu i prohladnu odaju
za pokop, sa njenim zarđalim gvozdenim vratima otvorenim ka stepeništu, i tri džinovska kamena sarkofaga
u njenom središtu. Ličila je na Magnusovu ćeliju, koja je bila iznad, samo što je bila mnogo veća. Imala je istu
nisku, zakrivljenu tavanicu i identično primitivan otvoreni kamin.
A šta bi to moglo da znači sem da su i drugi vampiri nekoć ovde spavali! Niko ne pravi ognjišta u odajama za
ukop. Barem ne da ja znam. A ovde je bilo čak i kamenih klupa. Na sarkofazima su bili izrezbareni, kao i na
onom iznad njih, divni likovi.
Ali dugogodišnja prašina je sve prekrivala. Bilo je i jako mnogo paučine. Ovde, sasvim sigurno, sada više nisu
prebivali vampiri. To je bilo prosto nemoguće. Svejedno, bilo je veoma čudno. Gde su oni koji su ležali u
ovim kovčezima? Da li su se i oni sami spalili kao i Magnus? Ili su još tivek negde postojali?
Ušao sam unutra i počeo da otvoram jedan sarkofag za drugim. Unutra nije bilo ničeg drugog osim prašine.
Nije bilo nikakvih tragova vampira, ništa što bi ukazivalo na to da su i drugi vampiri postojali.
Izašao sam odatle i nastavio da se spuštam niz stepenice, iako je smrad truleži bivao sve jači i jači. U stvari,
uskoro je postao skoro nepodnošljiv.
Izbijao je s druge strane vrata koja su se nalazila dole i bilo mi je zaista teško da se nakanim da im priđem.
Podrazumeva se da bih inače prezirao ovaj smrad, ali to nije bilo ništa u poređenju sa averzijom koju sam
sada osećao. Moje novo telo htelo je da pobegne od njega. Zaustavio sam se, duboko udahnuo i primorao
sebe da se približim vratima, odlučan u tome da vidim šta je đavo ovde uradio.
Pa, smrad nije bio ništa u odnosu na prizor koji se ukazao.
U dubokoj tamnici ležala je gomila leševa u svim fazama raspadanja; kosti i gnjilo meso bili su prepuni glista i
insekata, koji su puzali po njima. Pacovi su bežali pred svetlošću baklje; šmugnuli su mi pored nogu na putu
ka stepenicama. Mučnina je postala čvor u mom grlu. Smrad me je gušio.
Ali nisam mogao da prestanem da zurim u ova tela. Ovde je bilo nečeg bitnog, nečeg strašno važnog, nečeg
što je trebalo shvatiti. I odjednom mi je sinulo da su sve ove žrtve bile muškarci - njihove čizme i dronjava
odeća bili su tome dokaz - a svaki od njih je imao žutu kosu, veoma sličnu mojoj. Onih nekoliko na kojima se
još uvek nazirao lik ukazivali su na to da su to bili mladići, visoki i vitki. A najsvežiji mrtvac - mokar i smrdljiv
leš, koji je ležao sa ispruženim rukama izvan rešetaka - toliko je podsećao na mene da je mogao da mi bude
brat.
Ošamućen, koračao sam napred sve dok vrh moje čizme nije dodirnuo njegovu glavu. Spustivši baklju, otvo-
rio sam usta kao da ću vrisnuti. Njegove vlažne i lepljive oči, koje su vrvele od mušica, bile su plave boje!
Zateturao sam se unazad. Obuzeo me je divljački strah da će se ovaj stvor pomeriti i uhvatiti me za gležanj. A
znao sam i zašto. Dok sam se približavao zidu, spotakao sam se na tanjir sa ubuđalom hranom i na vrč. Vrč
se prevrnuo i polomio, a iz njega je, kao neka povraćka, iscurelo Uskislo mleko.
Bol mi je kružio rebrima. Krv mi je kao tečna vatra nadošla u usta, iskuljala preko usana i pljusnula na pod
preda mnom. Morao sam da se domognem otvorenih vrata kako bih se podupreo.
Kroz sumaglicu mučnine zurio sam u krv. Zurio sam u njenu divnu grimiznu boju u svetlosti baklje. Gledao
sam kako krv tamni dok tone u mal- ter rneđu kamenjem. Krv je bila živa i njen opojni miris je kao sečivo
uništavao zadah mrtvih. Grčevi žeđi odagnali su mučninu. Leđa su mi se povijala. Saginjao sam se sve niže i
niže prema krvi sa neverovatnom elastičnošću.
A sve vreme u meni su se kovitlale misli: ovaj mladić je bio živ u ovoj tamnici; ova pokvarena hrana i usireno
mleko bili su tu ili da mu posluže, ili da ga muče; umro je u ćeliji, zatočen sa onim leševima, potpuno svestan
da će im se uskoro i on pridružiti.
Bože, kakve muke! Kakve muke! I koliko je drugih doživelo istu sudbinu kakva je snašla mladiće žute kose,
sve njih.
Klečao sam na kolenima i saginjao se. Levom rukom sam nisko držao baklju, a glava mi se spuštala sve do
krvi; jezik je tako zapalacao iz mojih usta da mi se učinio kao jezik nekog guštera. Laptao sam krv sa poda.
Drhtaji ekstaze. O kakve uzvišene divote!
Jesam li ja ovo radio? Jesam li ja laptao ovu krv ni pet centimetara udal- jenu od ovog mrtvog momka kojeg
je Magnus doveo kao što je doveo i mene? Ovog momka kojeg je Magnus osudio na smrt umesto na besmrt-
nost?
Smrdljiva tamnica je treperila kao plamen dok sam lizao krv. Kosa mrtvog čoveka dotakla je moje čelo. Nje-
govo oko, kao izlomljen kristal, zurilo je u mene.
Zašto ja nisam bio zatamničen u ovu ćeliju? Koji sam to test prošao da nisam morao da vrištim i drmusam
rešetke? Da li užas koji sam predosetio u seoskoj krčmi polako zatvara svoj krug oko mene?
Drhtaji krvi prošli su kroz moje ruke i noge. A zvuk koji sam čuo - divan zvuk, očaravajuć kao crvenilo krvi,
kao plavetnilo dečakovih očiju, kao svetlucanje mušičjih krila, kao klizavo, prozirno telo gliste, plamen baklje
- bilo je moje sirovo i grleno vrištanje.
Ispustih baklju i pobegoh unazad na kolenima, udarivši pri tom u limeni tanjir i polupani vrč. Podigao sam se
na noge i počeo da trčim uza stepenice. Dok sam uz tresak zatvarao vrata tamnice, moji vrisci su se uzdizali
sve do samog vrha kule.
Bio sam izgubljen u zvuku koji se odbijao o kamen i vraćao se. Nisam mogao da se zaustavim, nisam mogao
ni da zatvorim usta, ni da ih začepim rukom.
Kroz ulazna vrata sa rešetkama i kroz tuce uzanih prozora iznad mene nepogrešivo sam video svetlo
nadolazećeg jutra. Moji vrisci su zamrli. Kamenje je počelo da se svetluca. Svetlost je sipila oko mene i pržila
mi kao vrela para očne kapke.
Nisam doneo odluku da trčim, jednostavno sam tako postupio. Jurio sam sve više i više, sve do unutrašnje
odaje.
Kada sam izašao iz uzanog prolaza, soba je bila ispunjena mutnom ljubičastom vatrom. Izgledalo je kao da se
dragulji koji su se presipali iz škrinje miču. Skoro da sam oslepeo dok sam podizao poklopac sa sarkofaga.
Pošto sam ušao, brzo ga spustih, a on škljocnu i zatvori se. Bol na mom licu i rukama je zamro, ja sam bio mi-
ran i bezbedan, a moj strah i moja žalost istopili su se u prohladnoj i nedokučivoj tmini.
7
Z
eđ me je probudila. Istog sam trenutka znao gde se nalazim i šta sam postao.
Više nije bilo dražesnih smrtnih snova o rashlađenom belom vinu ili o svežoj zelenoj travi ispod jabukovog
drveta u voćnjaku moga oca.
U uzanom mraku kamenog kovčega prstima sam dodirnuo očnjake i ose- tio da su opasno dugački i oštri kao
sečivo omanjeg noža.
Neki smrtnik se nalazio u kuli i, iako još nije stigao ni do vrata spoljašnje odaje, mogao sam da čujem njegove
misli.
Cuo sam njegovo zaprepašćenje kada je otkrio da su vrata stepeništa otključana. To se nikada ranije nije do-
godilo. Čuo sam njegov strah pošto je video izgorele cepanice na podu i izgovorio:
„Gospodaru.”
Dakle, to je bio sluga, i to jedan od onih podmuklih.
Očaravalo me je ovo slušanje njegovog uma, ali mi je nešto drugo skrenulo pažnju. Bio je to njegov miris!
Podigao sam kameni poklopac sa sarkofaga i izašao iz njega. Miris je bio neznatan, ali skoro neodoljiv. Bio je
to miris mošusa prve Jcurve u čijem sam krevetu utolio žudnju. Bila je to pečena srnetina nakon dana i dana
provedenih u gladovanju tokom zime. Bilo je to novo vino, ili sveže jabuke, ili voda koja huče niz ivicu litice u
vrućem danu, koju sam pio iz punih šaka.
Samo što je ovaj miris bio neuporedivo dragoceniji od toga, a glad koja je za njim žudela bila je beskrajno
oštrija i jednostavnija.
Provukao sam se kroz tajni prolaz kao stvorenje koje pliva u mraku i, gurnuvši kamen u spoljašnju odaju, us-
tadoh.
Tamo je stajao smrtnik; zurio je u mene lica bledog od šoka.
Bio je to usahli starac, i pomoću nekog nedokučivog protoka misli u njegovom umu znao sam da je bio kon-
jušar i kočijaš. Ta spoznaja je bila razlivena, neprecizna do mahnitosti.
Trenutna zloba koju je prema meni osetio doprla je do mene kao toplota peći. U tome nije bilo nikakve sum-
nje. Njegove oči su punom brzinom prelazile preko mog lica i tela. Mržnja je ključala, dostizala vrhunac. On
je bio taj koji je pribavio odelo koje sam nosio. On je bio taj koji je brinuo o onim nesrećnicima u tamnici dok
su još bili živi. A zašto i ja nisam bio među njima - zahtevao je da zna sa nemim besom.
Zbog toga mi se neizmerno dopao; možete i da zamislite koliko. Mogao sam da ga smrvim i ubijem golim
rukama zbog toga.
„Gospodar!”, rekao je u očajanju. „Gde je on? Gde je Gospodar!”
A šta je on mislio da je gospodar? Čarobnjak nekog kralja, eto šta je mislio. Ali sada sam ja posedovao moć.
Sve u svemu, on nije imao nikakve informacije koje bi meni bile od koristi.
I dok sam razmišljao o svemu tome, dok sam sve to upijao iz njegovog uma, prilično protiv njegove volje,
počeh da se zanosim venama na njegovom licu i na njegovim rukama. A taj miris njegove krvi me je opijao.
Mogao sam da osetim slabašne otkucaje njegovog srca, a mogao bih da osetim i ukus njegove krvi, samo da
probam kakva je, i tada mi se ukaza potpuna svest o tome, bogata i vrela dok me je ispunjavala.
„Gospodar je nestao, sagoreo u vatri”, promumlao sam, čuvši čudnovat jednoličan zvuk kako izbija iz mene.
Polako sam mu se primakao.
Pogledao je u zagaravljeni pod. Osmotrio je i pocrnelu tavanicu.
,,Ne, to je laž!”, rekao je.
Pobesneo je, a njegova srdžba je pulsirala kao svetlost u mom oku. Osetio sam gorčinu njegovog uma i nje-
govo beznadežno rasuđivanje.
Ah, to živo meso izgleda ovako! Bio sam u vlasti bezobzirne gladi.
A on je to znao. Na neki divlji i bezuman način, on je to predosetio, i, bacivši još jedan zloban pogled, potrča
ka stepeništu.
Odmah sam ga uhvatio. U stvari, uživao sam da ga hvatam, jer je to bilo tako jednostavno. U jednom trenu
terao sam sam sebe da posegnem za njim i premostim razdaljinu koja nas je delila. Podigao sam ga sa poda;
sledećeg trenutka sam ga držao bespomoćnog u svojim rukama; noge su mu se slobodno klatile i naprezale
su se da me šutnu.
Držao sam ga bez napora, kao što bi jedan snažan muškarac držao neko dete. Njegov um je bio metež mah-
nitih misli i činilo se da nije sposoban da odluči šta bi trebalo da učini da spase živu glavu.
Ali slabašan mrmor tih misli bio je poništen prizorom koji je on za mene predstavljao.
Njegove oči više nisu bile ogledala njegove duše. Bila je to samo okrugla pihtijasta masa, čije su me boje mo-
rile. A njegovo telo nije bilo ništa više do zgrčeni zalogaj vrućeg mesa i krvi, koje moram imati ili ću umreti.
Užasavalo me je to što je ta hrana trebalo da bude živa, što je ta ukusna krv trebalo da teče kroz te ruke i
prste što se bore, a opet, činilo se savršenim što je tako bilo. On je bio to što je bio, a ja ono što jesam, i
nahraniću se njime.
Povukao sam ga do svojih usana. Rastrgao sam ispupčenu arteriju na njegovom vratu. Krv je zapljusnula
moje nepce. Izustih tihi krik dok sam ga nabijao na sebe. To nije bio goruća tečnost gospodareve krvi, niti di-
vni eliksir koji sam pio sa kamenja tamnice. Ne, to je bila sama svetlost pretvorena u tečnost. Bolje rečeno,
ova je krv bila nešto hiljadu puta opojnije; imala je ukus sočnog ljudskog srca koje ju je ispumpavalo, pred-
stavljala je samu srž vrelog mirisa dima.
Mogao sam da osetim kako mi se ramena podižu, prsti zarivaju dublje u njegovo meso, dok je iz mene dopi-
rao skoro pevušeći glas. Nije bilo nijedne druge vizije sem slike njegove sićušne, sopteće duše, ali to jenja-
vanje je bilo tako snažno da on, ili barem ono što je bio, nije imao nikakvog udela u tome.
Bila je potrebna sva moja snaga da ga odvojim od sebe pre konačnog trenutka. Kako sam samo želeo da ose-
tim kako mu staje srce. Kako sam želeo da osetim kako se otkucaji usporavaju, a potom kako zamiru; tada
bih znao da ga posedujem.
Ali, nisam se usudio.
Skliznuo je tromo iz mojih ruku na kamenje, raširenih udova, dok su mu se beonjače nazirale ispod
poluzatvorenih kapaka.
Uvideh da ne mogu da se otrgnem od slike njegove smrti, da sam nemo fasciniran njome. Ni najmanji detalj
mi nije smeo promaći. Čuo sam njegov poslednji izdah, video njegovo telo kako se bez opiranja smiruje u
samrtnom času.
Krv me je zagrejala. Osetio sam je kako kuca u mojim venama. Moje je lice bilo vruće naspram mojih šaka, a
moj vid se izuzetno izoštrio. Osetio sam se tako snažnim da se to ne može ni zamisliti.
Podigao sam leš i počeo da ga vučem sve niže i niže niz vijugave stepenice u kuli; vukao sam ga sve do sm-
rdljive tamnice, gde sam ga bacio da truli sa ostalima.
8
B
ilo je vreme da krenem, pravi trenutak da isprobam svoje moći. Napunio sam kesu i džepove sa onoliko
novca koliko je moglo da u njih stane i opasao sam draguljima ukrašen mač, koji nije bio preterano staro-
modan, a onda sam sišao, zaključavši gvozdenu kapiju kule za sobom.
Kula je, očigledo, bila jedino što je preostalo od razrušenog zdanja. Uhvatio sam na vetru miris konja -
snažan, veoma lep miris, možda baš onakav kakvog bi ga jedna životinja osetila - i uputio se u tišini ka stražn-
joj strani privremene štale.
U njoj nije bila samo lepa, stara kočija već i četiri predivne crne kobile. Bilo je više nego divno što me se nisu
plašile. Poljubio sam njihove glatke slabine i dugačke, nežne noseve. U stvari, toliko sam bio zaljubljen u njih
da sam mogao svojim novostečenim čulima satima da otkrivam što god se može o njima. Ali, bio sam željan i
drugih stvari.
U štali se, takođe, nalazio neki čovek, a njegov miris sam osetio čim sam stupio unutra. On je čvrsto spavao,
a kada sam ga probudio, video sam da je to bio jedan malouman dečak, koji za mene nije predstavljao
nikakvu opasnost.
,,Ja sam sada tvoj gospodar”, rekao sam mu dok sam mu davao zlatnik, ,,ali mi večeras nećeš biti potreban.
Samo ćeš mi osedlati konja.”
Dovoljno je razumeo da mi kaže da u štali nema nijednog sedla, pre nego što je ponovo zadremao.
Dobro. Isekao sam dugačke kočijske uzde, namestio ih na jednu od najlepših kobila i odjahao bez sedla.
Ne mogu vam objasniti kako je to bilo; osećaj buktanja konja na kojem sam jahao, prohladni vetar i visoki
svod noćnog neba. Moje telo je bilo stopljeno sa životinjom. Leteo sam iznad snega, prvo smejući se glasno,
a onda povremeno pevajući. Ispuštao sam i visoke tonove kao nikada do sada, a onda sam zaranjao u sjajni
bariton. Povremeno bih jednostavno ispustio krik, kao odraz nečega sličnog radosti. Mora da je to bila ra-
dost. Ali kako jedno čudovište može da oseti radost?
Zeleo sam da odjašem do Pariza, naravno. Ali, znao sam da još nisam bio spreman. Bilo je još i suviše toga
što nisam znao o svojim moćima. I tako sam odjahao u suprotnom smeru; jahao sam sve dok nisam došao
nadomak nekog malog sela.
Nigde uokolo nije bilo ljudskih bića. Dok sam prilazio malenoj crkvi, osetio sam u sebi ljudski bes i impul-
sivnost, koji su narušavali moju tajnovitu, prozirnu sreću.
Hitro sam sjahao i pokušao da otvorim vrata na crkvi. Brava je popustila i ja uđoh; išao sam kroz glavnu lađu
crkve sve do mesta gde se čuva osveštena hostija.
Ne znam šta sam osetio u tom trenutku. Možda sam želeo da se nešto dogodi. Osećao sam se strašno.
Munja nije sevnula. Zurio sam u crveni sjaj sveća za bdenje nad oltarom. Pogledao sam u zamrznute likove u
neosvetljenoj tami oslikanog stakla.
U očajanju sam prišao mestu za pričešće i položio ruke na sam tabernakl. Razglavio sam njegova vratanca,
posegnuo unutra i izvadio dragoceni ciborij sa osveštanim hostijama. Ne, ovde nije bilo nikakve moći, ničeg
što sam mogao ili da vidim ili da znam ili da osetim bilo kojim svojim monstruoznim čulom, ništa što bi na
mene reagovalo. Tu je bilo samo hostija, zlata, voska i svetla.
Spustio sam glavu na oltar. Mora da sam izgledao kao sveštenik usred mise. A onda sam sve ponovo zatvorio
u tabernakl. Dobro sam sve zamandalio kako niko ne bi primetio da je počinjeno svetogrđe.
Zatim sam se uputio niz jednu stranu crkve, pa uz drugu, dok su me živopisne slike i statue opčinjavale.
Postade mi jasno da mogu da vidim sam čin stvaranja vajara i slikara, a ne samo stvaralačko čudo. Video sam
način na koji je lak upijao svetlo. Mogao sam da vidim i male greške u perspektivi, momente neočekivane
izražajnosti.
Kako bi mi se tek činili veliki majstori, razmišljao sam. Video sam sebe kako zurim u najjednostavnije crteže
naslikane na okrečenim zidovima. A onda sam kleknuo da vidim šare na mermeru, a onda sam shvatio da
ležim na podu i razrogačenih očiju zurim u patos pod svojim nosem.
Ovo je već preterivanje. Ustao sam, pomalo drhćući, pomalo plačući. Posmatrajući sveće, učini mi se kao da
su žive, ali od svega toga mi već postade muka.
Vreme je da se izgubim odavde i odem u selo.
U selu sam bio dva sata; većinu vremena me niko nije ni video ni čuo.
Uvideo sam da je izuzetno lako preskakati preko baštenskih zidova, skakati sa zemlje na niže krovove. Mo-
gao sam da skočim sa visine od tri sprata na zemlju i da se popnem uz kuću gurajući nokte i nožne prste u
malter između kamenja.
Virio sam kroz prozore; video sam parove kako spavaju u svojim izgužvanim krevetima, bebe kako dremuck-
aju u kolevkama, starice kako krpe kraj slabog svetla.
A kuće su ličile, barem meni, na kućice za lutke sa svim svojim potrepštinama. Savršena kolekcija igračaka sa
nežnim, malim, drvenim stolicama i uglačanim policama iznad kamina, zakrpljenim zavesama i dobro izrib-
anim podovima.
Sve sam to gledao kao neko ko nikada nije bio deo života, zurio sam s ljubavlju i u najjednostavnije detalje.
Uštirkana bela kecelja obešena o kuku, iznošene čizme Jcraj lcućnog ognjiša, vrč pored kreveta.
A ljudi... o ljudi su bili čudo!
Naravno da sam nanjušio njihov miris, ali sam bio sit, i to me nije činilo nesrećnim. Više me je oduševljavala
njihova ružičasta koža i njihovi nežni udovi, preciznost kojom su se pokretali, čitav tok njihovih života, kao da
nikada nisam bio jedan od njih. To što su imali po pet prstiju na svakoj ruci
- činilo se neverovatnim. Oni su zevali, plakali, prevrtali se u snu. Bio sam očaran njima.
A kada bi progovorili, ni najdeblji zidovi nisu mogli da me spreče da čujem njihove reči.
Ali, najčarobniji vid mojih otkrića bio je da sam mogao da čujem misli ovih ljudi, kao što sam čuo i misli zlon-
amernog sluge, kojeg sam ubio. Nesreća, patnja, očekivanja - to su bila strujanja u vazduhu, neka slaba, neka
strahovito jaka, a neka ništa više do tračka koji bi nestao i pre nego što bih otkrio njegov izvor.
Ali, ja nisam mogao, u pravom smislu reči, da čitam njihove misli.
Najtrivijalnije misli bile su za mene zabašurene, a kada bih se udubio u sopstvena razmišljanja, čak ni njihove
najsnažnije strasti nisu mogle da prodru do mene. Sve u svemu, samo su jaki osećaji dospevali do mene, i to
samo onda kada bih poželeo da ih osetim, a bilo je i umova koji mi, čak i u najvećem besu, ništa nisu saopš-
tavali.
Ova otkrića su me potresala i skoro povredila, kao što je to činila i jednostavna lepota koju sam video u
svemu oko sebe, sva ta raskoš običnosti. Ali, veoma sam dobro znao da se iza svega toga nalazio ponor i da
bih prilično iznenada mogao u njega bespomoćno da se stropoštam.
Uostalom, ja nisam bio jedan od tih toplih i pulsirajućih čuda zamršenosti i nevinosti. Oni su bili moje žrtve.
Došlo je vreme da napustim selo. Ovde sam dovoljno naučio. Ali, pre nego što sam otišao, usudio sam se na
još jedan konačan čin. Nisam mogao da se oduprem tom porivu. Jednostavno sam to morao da uradim.
Podigavši visoki okovratnik svog crvenog ogrtača, ušetah u krčmu, pronađoh jedan ćošak udaljen od vatre i
naručih čašu vina. Svi su me u tom malom prostoru prostrelili pogledom, ali ne zato što su znali da je među
njima jedno natprirodno biće. Oni su jednostavno gledali u bogato odevenog gospodina! Ostao sam dvade-
set minuta iskušavajući ih i dalje. Niko, čak ni čovek koji me je posluživao, ništa nije primetio! Podrazumeva
se da nisam ni dotakao vino. Samo jedan gutljaj - i moje telo to ne bi istrpelo. Ali, stvar je bila u tome što
sam mogao da prevarim smrtnikcl Mogao sam da budem među njima!
Bio sam u zanosu kada sam napustio krčmu. Cim sam se domogao šume, počeo sam da trčim. Jurio sam tako
brzo da su nebo i drveće postali nerazgovetni. Skoro da sam leteo.
A onda sam stao i počeo da poskakujem i da se igram uokolo. Skupljao sam kamenje i bacao ga tako daleko
da nisam mogao da vidim ni gde je padalo. A kada sam ugledao veliku izlomljenu granu, debelu i punu biljnih
sokova, podigao sam je i prelomio preko kolena kao da je bila obična suva grančica.
Prvo sam vikao, a onda sam pevao što sam jače mogao. Stropoštao sam se na travu smejući se.
A onda sam se pridigao, skinuo ogrtač i mač i počeo da izvodim zvezdu. Izvodio sam je kao alcrobate kod
Renoa. A onda sam uradio sjajan salto. Izveo sam ga opet, ovoga puta prvo unazad, pa napred, zatim sam
izveo dvostruki salto, pa trostruki, te sam poskočio u vazduh neka četiri i po metra; prizemljio sam se pravo
na noge, prilično zajapuren i bez daha, ali sam želeo da izvedem još ovakvih trikova.
Ali, dolazilo je jutro.
Samo istančane promene u vazduhu i na nebu, ali sam ih osećao kao da su Paklena zvona zvonila. Paklena
zvona koja su pozivala vampira da ide nazad kući da se prepusti snu smrti. Ah, ta rastapajuća divota neba,
krasota prizora nerazgovetnih zvonika! Dve čudne misli pale su mi na pamet: da je u paklu svetlost vatre
verovatno toliko žarka da nalikuje sunčevim zracima i da će to biti jedini sunčevi zraci koje ću ikada videti.
Ali šta sam to ja učinio? - pomislio sam. Ja nisam ovo tražio, ja se nisam predao. Čak i kada mi je Magnus
rekao da umirem, suprotstavio sam mu se, a opet, sada slušam Paklena zvona.
Pa, koga je za to uopšte briga?
***
Kada sam dospeo u dvorište crkve, spreman za odlazak kući, nešto mi je privuklo pažnju.
Pridržavajući konja za uzde, stajao sam i posmatrao malu čistinu načičkanu grobovima, ali nisam mogao da
dokučim šta je to što mi je privuklo pažnju. A onda se opet to pojavilo i tada sam znao. Osetio sam udaljeno
prisustvo u dvorištu crkve.
Stajao sam tako mirno da sam čuo bubnjanje u svojim venama.
To prisustvo nije bilo ljudsko! Nije imalo mirisa. I od njega nisu dopirale ljudske misli. Pre se činilo da je
prikriveno i da se čuva. Znalo je da sam ovde. Posmatralo me je.
Da li je moguće da mi se to pričinjava?
Stajao sam, osluškivao i posmatrao. Gomilica raštrkanih, sivih nadgrobnih spomenika virila je iz snega. A u
daljini se nalazio niz velikih drevnih ukrašenih kripti, koje su bile isto tako opustošene kao i nadgrobno ka-
menje.
Činilo se da se prisustvo šunja negde blizu kripti, a onda sam ga razgovetno čuo dok se kretalo prema obližn-
jem drveću.
,,Ko si ti?”, pitao sam. Začuo sam svoj glas oštar kao nož. „Odgovori mi!”, uzviknuo sam još glasnije.
Osetio sam ogroman metež u njemu, u tom prisustvu, i bio sam sasvim siguran da se veoma brzo udaljava.
Pojurio sam preko crkvenog dvorišta za njim i osetio sam da se gubi. Svejedno, nisam video ništa u jalovoj
šumi. Shvatio sam da sam jači od njega i da se ono mene plašilo!
Pa zamislite to! Plašilo se mene!
Nisam imao pojma da li ono jeste ili nije telesno, da li je možda vampir kao što sam i ja, ili je nešto što nije
posedovalo materijalni oblik.
„Jedno je sigurno”, rekao sam, ,,ti si kukavica!”
Šumovi u vazduhu. Nakratko mi se učinilo kao da šuma diše.
Osećaj sopstvene moći me je prelio, kao da je odavno kipeo u meni. Ja se ničega nisam bojao. Ni crkve, ni
mraka, ni glista koje su gamizale po leševima u mojoj tamnici. Nisam se plašio čak ni ove tajanstvene jezive
sile koja se sad povukla u šumu. Činilo se da je u blizini, ponovo nadohvat ruke. Nisam se bojao čak ni
čoveka.
Ja sam bio izuzetan demon! Da sam kojim slučajem sedeo na stepeništu pakla, sa laktovima naslonjenim na
kolena, i da mi je đavo rekao: Lestate,
Jođi, izaberi vrstu đavola u čijem obliku želiš da pohodiš zemlju, kako bih jnogao da izaberem bolji oblik od
sopstvenog? I odjedared mi se učinilo da je patnja bila zamisao koju sam poznavao u nekom drugom posto-
janju i da je više nikada neću iskusiti.
Ne mogu da izdržim da se ne nasmejem kada pomislim na tu prvu noć, posebno na taj određeni trenutak.
9
S
ledeće noći sam odjezdio u Pariz sa onoliko zlata koliko sam mogao da ponesem. Sunce samo što je zamrlo
za horizont kada otvorih oči, a čisto azurnoplavo svetlo još je izbijalo sa neba dok sam se peo na konja i kad
sam izjahao u grad.
Umirao sam od gladi.
Na sreću, napao me je neki razbojnik pre nego što sam i stigao do grad- skih bedema. Izleteo je iz šume, piš-
tolj mu je blesnuo, a ja sam zaista video metak kako izleće iz burenceta pucaljke i promašuje me dok sam
skakao sa konja i bacao se na njega.
On je bio snažan čovek i bio sam zapanjen količinom uživanja koje me je obuzelo dok je on psovao i borio se.
Opaki sluga kojeg sam usmrtio prošle noći bio je star. Ovo je bilo tvrdo i mlado telo. Čak me je i grubost nje-
gove loše obrijane brade uzbuđivala; sviđala mi se i snaga u njegovim rukama dok me je udarao. Ali, sve to
nije bila šala. Sledio se kada sam mu zario zube u arteriju, a kada je krv pojurila u mene, predstavljala je čistu
čulnost. U stvari, bila je tako izvanredna da sam potpuno zaboravio da treba da se povučem pre nego što
srce prestane da kuca.
Klečali smo zajedno u snegu; bila je to bujica, život koji je ulazio u mene zajedno sa krvlju. Nisam mogao da
se pomerim jedan dugačak trenutak. Hmmm, već si prekršio pravila, pomislio sam. Da li sada treba da um-
rem? Ne izgleda mi kao da će se to dogoditi. Samo uskovitlani delirijum.
I jadan, mrtav kučkin sin u mojim rukama, koji bi mi razneo lice svojim pištoljem da sam mu to dozvolio.
Nastavio sam da zurim u nebo, koje se smračivalo, u veliku titrajuću masu senki preda mnom, koja je pred-
stavljala Pariz. A nakon svega, osećao sam samo toplinu i očigledno narastajuću snagu.
Zasada je dobro. Ustadoh i obrisah usne. Potom zavitlah mrtvo telo koliko sam dalje mogao preko netaknu-
tog snega. Bio sam snažniji no ikada.
Neko kraće vreme sam tako stajao, osećajući se proždrljivo i ubilački, sa željom da ponovo usmrtim samo da
se ova ekstaza nikada ne zaustavi. Ali nisam mogao da popijem više krvi i postepeno sam se smirio i donekle
promenio. Obuzeo me je osećaj utučenosti. Neki osećaj samoće, kao da je lopov bio neki moj prijatelj ili rod
koji me je napustio. Nisam mogao da ga razumem, osim što sam znao da je pijenje bilo jedan krajnje intiman
čin. Njegov miris je sada bio na meni i na neki način mi se sviđao. A eto njega tamo, metrima udaljen od
mene, leži na nabranoj kori snega, ruku i lica posivelih ispod uzdižućeg meseca.
Do đavola, kučkin sin je hteo da me ubije, zar nije?
U roku od sat vremena pronašao sam Pjera Rožea, sposobnog advokata, u njegovom domu u Mareu. Ambi-
ciozan mlad čovek bez ikakvih predrasuda u odnosu na mene. Gramziv, pametan, savestan. Upravo ono što
sam i želeo. Ne samo da sam mogao da čitam njegove misli kada nije govorio već je poverovao u sve ono što
sam mu ispričao.
Bio je više nego spreman da bude na usluzi suprugu jedne naslednice iz Santo Dominga - i naravno da će ug-
asiti sve sveće sem jedne, ukoliko me oči još uvek bole od tropske groznice. Što se tiče mog bogatstva u vidu
dragog kamenja, trgovao je sa najuvaženijim juvelirima. Bankovni računi i punomoćje za moju porodicu u
Overnju - da, odmah.
Ovo je bilo lakše nego glumiti Lelia.
Ali bilo mi je jako teško da održim koncentraciju. Sve me je ometalo - zadimljeni plamenovi sveća na
mesinganom postolju za mastilo, pozlaćene šare kineskih tapeta i mesje Rožeovo neverovatno majušno lice
sa očima koje su svetlucale iza malenih osmougaonih naočara. Njegovi zubi su me navodili da razmišljam o
dirkama klavisena.
Najobičniji predmeti u sobi izgledali su kao da igraju. Jedna šlcrinja je zurila u mene svojim mesinganim
kvakama kao očima. A glas neke žene koja je pevala u sobi na spratu čuo se uprkos tihom tutnjanju peći i
kao da mi je govorio nekim nežnim, treperavim tajnim jezikom: Dođi.
Ali, učinilo mi se da će ovako biti zauvek i morao sam da se obuzdam. Novac mora da bude poslat preko
kurira iste ove noći mom ocu, mojoj braći i Nikolasu de Lenfonu, muzičaru u Renoovom pozorištu, kome je
samo trebalo reći da je novac poslao njegov prijatelj Lestat de Lionkur. Želja Lestata de Lionkura bila je da se
Nikolas de Lenfon odmah preseli u pristojan stan na II Sen Luju, ili na neko drugo valjano mesto, a Rože bi,
naravno, trebalo da mu pomogne u tome. Nakon toga, Nikolas de Lenfon bi trebalo da uzima časove violine.
Rože treba da lcupi Nikolasu de Lenfonu najbolju moguću violinu: Stradivarijevu violinu.
I najzad, jedno odvojeno pismo trebalo je napisati za moju majku, jnarkizu Gabrijelu de Lionkur, na italijan-
skom, da ga niko drugi sem nje ne rnože pročitati, a njoj je trebalo poslati novac zasebno. Ako bude u
mogućnosti da otputuje u severnu Italiju, u mesto gde je rođena, možda bi mogla da zaustavi tok svoje
sušice.
Osetio sam divnu vrtoglavicu od same pomisli da će biti slobodna da pobegne. Zapitao sam se šta će ona
misliti o svemu ovome.
Jedan poduži tren nisam čuo ništa što mi je Rože govorio. Prvi put u svom životu zamislio sam je odevenu
kao markizu, što je i bila, kako prolazi kroz kapiju našeg zamka u svom sopstvenom šestopregu. A onda se
prisetih njenog usahlog lica i začuh kašalj iz njenih grudi kao da je sada bila ovde sa mnom.
„Pošaljite joj pismo i novac večeras”, rekao sam. ,,Ne zanima me koliko će to koštati. Uradite kako vam
kažem.” Položio sam za nju dovoljno zlata da živi bez brige čitav život, ukoliko je život uopšte imala.
,,A sada”, rekao sam, ,,da li znate nekog trgovca koji se bavi prodajom pokućstva, slika, tapiserija? Nekoga
ko bi nam otvorio svoje radnje i magacine još večeras?”
„Naravno, mesje. Dozvolite mi da uzmem svoj kaput. Odmah krećemo.”
Uputili smo se u predgrađe Sen Deniz u roku od nekoliko minuta.
Tokom nekoliko narednih sati preturao sam zajedno sa svojim smrtnim pomoćnicima po raju materijalnog
bogatstva, svojatajući sve što bih poželeo. Kaučevi i stolice, porcelansko i srebrno posuđe, zavese i kipovi -
sve je to bilo moje i mogao sam to uzeti. Dok sam u glavi već preobrazio zamak u kojem sam odrastao, sve
više i više robe bivalo je iznošeno iz rad- nje, spremno da se upakuje i odmah pošalje brodom na jug. Svojim
malim bratanicama i bratancima poslao sam igračke o kojima nisu mogli ni da san- jaju - majušne brodove sa
pravim jedrima, kućice za lutke izrađene sa neverovatnom veštinom i preciznošću.
Učio sam od svake stvari koju bih dotakao. A bilo je i trenutaka kada bi sve boje i tkanine postajale previše
šljašteće, isuviše nesnosne. Ridao sam u sebi.
Moje pretvaranje da sam ljudsko biće potpuno bi uspelo da nije došlo do jedne kobne okolnosti.
U jednom trenutku, dok smo lutali magacinom, pojavio se jedan pacov, kao što to gradski pacovi umeju -
trčeći uza zid tik kraj nas. Zurio sam u njega. Ništa u tome nije bilo neobično. Ali tu, usred maltera, tvrdog
drveta i izvezenih tkanina, pacov je izgledao čudnovato neobično. A ljudi, naravno ~ ne shvatajući, počeše lu-
dački da mumlaju izvinjenja zbog pacova i da hupkaju nogama ne bi li ga oterali.
Njihovi glasovi postaše smeša zvukova, kao čorba koja se krčka u kotlu. Sve o čemu sam mogao da razmišl-
jam bilo je to da pacov ima zaista tanušne noge i da još nisam uspeo pažljivo da osmotrim pacova, niti bilo
koje drugo malo toplokrvno stvorenje. Otišao sam, uhvatio pacova - i previše lako, mislim - i pogledao nje-
gove nožice. Želeo sam da vidim kakvi su mu ti majušni nokti na nogama i kakvo mu je meso između nožica;
u potpunosti sam zaboravio da se nalazim u prisustvu ljudi.
Iznenadna tišina je bilo to što me je povratilo. Obojica su zaprepašćeno zurila u mene.
Nasmešio sam im se najnevinije što sam mogao, pustio pacova i vratio se kupovini.
Oni, ipak, nikada ništa nisu spomenuli. Ali, u ovome je bilo pouke za mene. Stvarno sam ih uplašio.
Kasnije te noći, svom advokatu sam dao' još jedan, poslednji, nalog: poslati poklon od sto kruna Renou, vlas-
niku pozorišta, sa porukom zahvalnosti za njegovu dobrotu.
„Saznajte kakva je situacija u tom malom pozorištu”, rekao sam mu. „Saznajte da li je u nekim dugovima.”
Naravno da nikada neću ni prići nadomak pozorišta. Ne smeju nikada da saznaju šta se dogodilo, nikada ne
smeju da budu zatrovani time. Zasada sam uradio sve ono što sam mogao za one koje sam voleo, zar ne?
A kada je sve ovo bilo okončano, kad su crkveni satovi preko belih krovova odzvonili tri sata, a ja bio do-
voljno gladan da sam mogao osetiti miris krvi na koju god stranu da se okrenem, shvatio sam da stojim na
praznom Bulevar du Templu.
Prljavi sneg se pretvorio u kaljugu ispod točkova kočija, a ja sam gledao u pozorište sa njegovim isprskanim
zidovima, pocepanim plakatima i imenom mladog smrtnog glumca - Lestat de Valoa, još uvek ispisanim cr-
venim slovima.
10
N
ekoliko narednih večeri nastupilo je opšte divljanje. Počeo sam da ispijam Pariz kao da je on krv. U rano veče
harao sam najopasnijim delovima grada, mešajući se sa lopovima i ubicama, često im pružajući zabavnu pri-
liku da se odbrane, a potom sam se, okomivši se na njih svojim fatalnim zagrljajem, gostio do tačke prož-
drljivosti.
Naslađivao sam se različitim vrstama žrtava: velikim tipovima teška koraka, malim i žilavim tipovima, ru-
tavim i tamnoputim, ali najdraži mi je bio mlad ološ, koji bi vas ubio zarad nekoliko novčića u džepu.
Obožavao sam njihovo gunđanje i kletve. Nekada bih ih držao jednom rukom i smejao bih im se sve dok ne
bi potpuno pobesneli; bacao bih njihove noževe preko krovova i pištolje o zid. Ali, u svemu ovome moja
prava snaga osećala se kao mačka kojoj nikada nije bilo dozvoljeno da skoči.
I jedina stvar koju sam kod njih mrzeo bila je strah. Ako bi žrtva stvarno bila preplašena, obično bih gubio in-
teresovanje.
Kako je vreme prolazilo, naučio sam da odgađam ubijanje. Pio sam malo od jednoga, malo više od drugoga,
a zatim sam uzimao grandiozan srk same smrti od trećeg ili četvrtog. Upravo sam proganjanje i borbu pro-
dužavao u ime sopstvenog zadovoljstva. A kada bih bio sit od sve te jurnjave i pijenja tokom jedne večeri,
koje bi inače zadovoljilo šest zdravih vampira, usmerio bih svoj pogled na ostatak Pariza, na sve
veličanstvene razonode koje sebi ranije nisam mogao da priuštim.
Ali, ne pre nego što bih otišao do Rožeove kuće da čujem vesti o Nikolasu ili o majci.
Njena pisma su bila ispunjena radošću zbog mog uspeha. Obećala mi je da će otići u Italiju na proleće uko-
liko smogne snage da to izvede. Sada je, naravno, želela knjige iz Pariza, i novine, i note za klavisen koji sam
joj poslao. I zahtevala je da zna da li sam zaista srećan, da li sam ispunio svoje snove. Bila je sumnjičava u
pogledu bogatstva. Bio sam tako srećan kod Renoa. Morao sam joj se poveriti.
Za mene bi bila prava agonija da saznam da neko čita naša pisma. Došlo je vreme da postanem istinski lažov,
što nikada nisam bio. Ali za nju ću i to učiniti.
Što se Nikija tiče, trebalo je da znam da se neće zadovoljiti samo poklonima i neodređenim pričama, već da
će zahtevati da me vidi i da će ustrajati u tome. On je pomalo zastrašivao Rožea.
Ali nije bilo nikakve vajde od toga. Advokat nije mogao ništa više da mu kaže osim onoga što sam mu sam is-
pričao. Bio sam tako oprezan u pogledu viđenja sa Nikijem da nisam čak ni pitao gde se nalazi kuća u koju se
preselio. Rekao sam advokatu da se pobrine da on uzima časove kod svog italijanskog maestra i da ima sve
što god poželi.
Ali nekako mi je pošlo za rukom da čujem, poprilično protiv svoje volje, da Nikolas nije napustio pozorište.
Još uvek je svirao u Renoovom Pozorištu.
To me je razbesnelo. Zašto, do đavola, on to radi? - pomislio sam.
Zato što je voleo da bude tamo, kao što sam nekoć i ja to voleo, eto zašto. Da li je iko uopšte trebalo ovo da
mi kaže? Svi smo bili kao jedna porodica u toj pacolovci od pozorišta. Ne razmišljaj o trenutku kada se
podiže zavesa, kada publika počne da plješće i uzvikuje...
Ne. Pošaljite sanduke vina i šampanjca u pozorište. Pošaljite cveće za Zanetu i Lukinu, devojke sa kojima sam
se najviše prepirao ali koje sam i obožavao, i još poklona u zlatu za Renoa. Platite sve dugove koje ima.
Ali kako su noći prolazile i pokloni bivali odašiljani, Reno je bivao u sve većoj neprilici zbog sve te
darežljivosti. Dve nedelje kasnije, Rože mi je rekao da Reno ima predlog.
On je želeo da ja kupim pozorište, da njega zadržim kao menadžera i da mu stavim na raspolaganje dovoljno
kapitala da izvodi veće i grandioznije predstave od onih koje je do sada priređivao. Sa mojim novcem i nje-
govom dosetljivošću, mogli bismo od pozorišta da napravimo nešto o čemu će ceo Pariz brujati.
Nisam mu odmah odgovorio. Trebalo mi je malo više vremena da shvatim da zaista mogu da postanem vlas-
nik pozorišta tek tako, da ga posedujem kao dragulje u škrinji, ili odeću koju sam nosio, ili kućicu za lutke
koju sam poslao svojim bratanicama. Moj odgovor je bio - ne, i krenuh dalje zalupivši vratima.
Ali sam se odmah vratio.
„Dobro, kupite pozorište”, rekao sam, ,,i dajte mu deset hiljada kruna da radi sa njima šta mu je volja.” Ovo
je bilo pravo bogatstvo. Ali, nisam čak ni znao zašto sam to uradio.
Ovaj bol će proći, pomislio sam, mora da prođe. Moram da obuzdam svoje misli, da shvatim da sve ovo ne
može da utiče na mene.
Najzad, gde sam sve provodio vreme? U najgrandioznijim pozorištima Pariza. Imao sam najbolja mesta za
balet i opera, za Molijerove i Rasinove drame. Muvao sam se ispred svetiljki koje su se nalazile na prednjem
delu pozornice, zureći u glumce i glumice - velikane scene. Dao sam da mi se izradi prelepa odeća u svim
duginim bojama, nosio sam prstenje, perike po poslednjoj modi, cipele sa dijamantskim kopčama i zlatnim
potpeticama.
A preda mnom je bila čitava večnost opijanja poezijom koju sam slušao, opijanja pesmom i pokretima ruku
plesača, opijanja zvukom orgulja koje su udarale u velikoj špilji Notr Dama i odzvanjanjem zvona koja su
odbrojavala sate, opijanja snegom koji bešumno pada po praznim vrtovima Tiljerija.
Sa svakom narednom noći moja opreznost je sve više popuštala kada sam se nalazio među smrtnicima; sada
mi je bilo lagodnije u njihovom društvu.
Nije prošlo čak ni mesec dana kada sam smogao hrabrosti da banem pravo na prepun bal u kraljevskoj
palati. Bio sam topao i zajapuren od Jcrvi i odmah se priključih plesu. Nisam izazvao ni najmanju sumnju.
Štaviše, privlačio sam žene; obožavao sam dodir njihovih vrelih prstiju i mekoću njihovih ruku i grudi.
Nakon toga, bazao sam usred ranovečernje gomile po bulevarima. Šmugnuvši pored Renoovog pozorišta,
uvlačio sam se u druga pozorišta da bih gledao lutkarske predstave, mimičare, akrobate. Više nisam prezao
od uličnih lampi. Odlazio sam u kafee i naručivao kafu samo da bih osetio njenu toplotu na svojim prstima, a
razgovarao sam i sa ljudima, kada bih to poželeo.
Cak sam se sa njima i prepirao o stanju u monarhiji, a latio sam se i da savladam veštinu bilijara i kartaških
igara. Činilo mi se da mogu da odem pravo u Renoovo pozorište, da kupim kartu i klisnem na balkon da
vidim šta se događa - da sam to želeo. Da vidim Nikolasa!
Pa ipak, nisam to uradio. Kakve su to bile sanjarije o tome da se približim Nikiju? Jedna je stvar bila poigra-
vati se straiicima, muškarcima i ženama koji me nikada nisu poznavali, ali šta bi Nikolas video kada bi me
pogledao u oči? Šta bi video kada bi pogledao moju kožu? Osim toga, imao sam toliko toga da radim, govo-
rio sam sebi...
Sve više i više saznavao sam o svojoj prirodi i svojim moćima.
Moja kosa, na primer, bila je laganija a opet gušća nego pre, i uopšte nije rasla. Nisu mi rasli ni nokti na
rukama i nogama, koji su sada bili sjajniji; kada bih ih odstranio, tokom dana bi se regenerisali na dužinu
koju su imali kada sam preminuo. Iako ljudi nisu mogli samo pogledom da primete ove tajne, videli su neke
druge detalje - neprirodan sjaj u mojim očima, višebojan odraz u njima, kao i blago svetlucanje moje kože.
Kada sam bio gladan, to svetlucanje je bila veoma izraženo, što je bio još jedan razlog više da se nahranim.
Spoznao sam da mogu da hipnotišem ljude pogledom kada bih ih zarobio, kao i određenom, veoma oštrom,
modulacijom glasa. Imao sam sposobnost da govorim tako tiho da me nijedan smrtnik ne može čuti, a ako
bih se kojim slučajem prodrao ili nasmejao isuviše glasno, mogao sam da razorim njihove bubne opne. Mo-
gao sam da povredim i sopstvene uši.
Bilo je tu još dodatnih poteškoća, na primer, moji pokreti. Trudio sam se da hodam, trčim, plešem, smešim
se i gestikuliram kao ljudsko biće, ali kad bi me nešto iznenadilo, užasnulo, ražalostilo - moje telo je moglo
da se savija i krivi kao kod akrobate.
Cak je i moje lice moglo da poprimi potpuno drugačiji izraz. Jedared, zaboravivši na to dok sam hodao Bule-
varom du Templ, razmišljajući naravno o Nikolasu, seo sam ispod jednog drveta, skupio kolena i stavio šake
na svoje obraze, kao neki nesrećni patuljak u bajkama. Gospoda iz osamnaestog veka, obučena u brokatne
frakove i bele svilene čarape, nisu se tako ponašala, barem ne na ulici.
Drugom prilikom, duboko zadubljen u razmišljanje o prelamanju svetla na različitim površinama, poskočih i
prekrštenih nogu sedoh na vrh kočije, oslonivši se pri tom laktovima na kolena.
Ovo je zaprepašćivalo ljude. Plašilo ih je. Najčešće ne bi skrenuli pogled, čak i kada bi bili preneraženi beli-
nom moje kože. Brzo sam shvatio da zavaravaju sami sebe time da se sve može objasniti. To je bio taj
racionalni pogled na svet osamnaestog veka.
Uostalom, u poslednjih stotinu godinu nije bil'o nijeđnog slučaja veštičarenja, a poslednji za koji sam znao
bilo je suđenje La Voasanu, gataru koji je živ spaljen u doba Luja, Kralja Sunca.
A ovo je bio Pariz. Ako bi se dogodilo da slučajno razbijem kristalne čaše pri podizanju, ili ako bi pri otvaranju
vrata tresnuo njima tako jako da udare u zid, ljudi su pomišljali da sam pijan.
Ali, tu i tamo, odgovarao bih na pitanja smrtnika i pre nego što bi mi ih postavili. Padao sam u stanje uspa-
vanosti od samog posmatranja sveća ili granja, a tada se ne bih pomerao tako dugo da su me ljudi zapitkivali
da nisam možda bolestan.
Ali moj najveći problem bio je smeh. Zacenio bih se od njega i ne bih se mogao zaustaviti. Bilo šta je moglo
da prouzroJoije takvo stanje. Samo ludilo situacije u kojoj sam se nalazio moglo je da bude okidač.
Ovo još uvek može lako da mi se dogodi. Ni gubitak, ni bol, ni dublje razumevanje neke teške situacije u ko-
joj bi se našao - to nije moglo da promeni. Nešto me izazove da se nasmejem, počnem da se smejem i ne
mogu da se zaustavim.
Uzgred rečeno, to razjaruje druge vampire, ali o tome ćemo kasnije.
Kao što ste verovatno već i primetili, nisam ni spomenuo druge vampire. Stvar je u tome što nijednog nisam
mogao da pronađem.
Nisam mogao da pronađem nijedno drugo natprirodno stvorenje u čitavom Parizu.
Smrtnici sa moje leve strane, smrtnici sa moje desne strane, a tu i tamo
- baš kada bih sebe ubedio da se to uopšte ne dešava - osetio bih ono maglovito i izluđujuće neuh-
vatljivo prisustvo.
jsljegova prisutnost više nikada nije bila tako snažna kao one prve noći u dvorištu seoske crkve. I bilo je pos-
tojano u blizini Pariskog groblja. Uvek bih zastao, okrenuo se i pokušao da ga izvučem na videlo. Ali nije vre-
delo, ono bi nestajalo i pre nego što bih bio siguran u njegovo postojanje. Nikada ga nisam mogao pronaći
kad sam ja to hteo, a zadah gradskih grobalja bio je tako odbojan da nisam kteo, niti sam mogao, tamo da
odem.
Ta odbojnost je počinjala da biva jača od gadljivosti ili ružnog sećanje na sopstvenu tamnicu ispod kule.
Gnušanje koje bi se pojavilo na sam prizor ili miris smrti činilo se kao da je sastavni deo moje prirode.
Nisam mogao da gledam pogubljenja kao ni kada sam bio onaj drhturavi dečak iz Overnja, a kada bih video
leševe, rukama bih prekrivao lice. Mislim da me je smrt vređala, osim kada bih ja bio njen uzrok! Čak i tela
svojih žrtava morao sam gotovo odmah da se otarasim.
Ali da se vratimo na temu prisustva. Počeo sam da se pitam da možda nije u pitanju neka druga vrsta
sablasti, nešto što ne može da opšti sa mnom. S druge strane, imao sam izvesni utisak da me prisustvo nad-
gleda; možda mi se ono čak i namerno otkrivalo.
Što god da je bilo u pitanju, nisam video nijednog drugog vampira u Parizu. Počeo sam da se pitam da li je
moguće da u nekom datom vremenu postoji više od jednoga vampira. Možda je Magnus uništio vampira od
kojeg je ukrao krv. Možda je morao da iščezne kako bi na drugog preneo svoje moći. Onda ću i ja morati da
umrem ako odlučim da stvorim još jednog vampira.
Ali ne, to nije imalo nikakvog smisla. Magnus je zadržao veliku snagu i nakon što mi je dao svoju lcrv. A svoju
vampirsku žrtvu okovao je u lance kada mu je ukrao moći.
Ogromna i izluđujuća misterija. Zasada je neznanje bilo pravo blaženstvo. A i dobro mi je išlo spoznavanje
stvari bez Magnusove pomoći. A možda je upravo to ono što je Magnus i imao na umu. Možda je to bio
način na koji se i sam upoznavao sa stvarima pre nekoliko vekova.
Prisećao sam se njegovih reči da ću u tajnoj odaji kule pronaći sve što mi je potrebno da napredujem.
Provodio sam sate u lutanju gradom. Društvo ljudskih bića napuštao sam samo kada je to bilo neophodno -
kada sam morao da se prikrijem u kuli.
Ako mogu sa njima da plešem, igram bilijar i razgovaram, zašto onda ne mogu - pitao sam se - prebivati
među njima kao i kada sam bio živ? Zašto ne mogu da prođem kao jedan od njih? I zašto ne mogu ponovo
da prodrem u samo tkanje života, gde ima... čega? Kaži!
Evo, već je skoro stiglo proleče. Noći su postajale toplije, a u pozorištu se izvodila nova drama, sa novim
akrobatskim tačkama između činova. Drveće je ponovo počelo da cveta, a ja sam svaki budan trenutak
provodio u razmišljanju o Nikiju.
Jedne noći u mesecu martu shvatio sam, dok mi je Rože čitao majčino pismo, da mogu da čitam isto tako do-
bro kao i on. Naučio sam da čitam iz hiljadu izvora, a da se čak nisam ni potrudio. Poneo sam pismo sa
sobom kući.
Čak ni u unutrašnjoj odaji više nije bilo tako hladno. Seo sam kraj prozora i čitao majčine reči, prvi put u os-
ami. Skoro da sam mogao da čujem njen glas kako mi govori:
Nikolas piše da si kupio Renoovo pozorište. Tako dakle, sada poseduješ na Bulevaru du Templu ono maleno
pozorište u kojem si bio tako srećan. Ali da li si zaista srećan? Kada ćeš mi odgovoriti?
Preklopio sam pismo i stavio ga u džep. Krvave suze su mi navirale u oči. Zašto je posedovala tako duboko
razumevanje, a ipak tako nedovoljno?
11
V
etar je izgubio svoju oštrinu. Svi mirisi grada polako su se vraćali. Tržnice su bile pune cveća. Pohitao sam
Rožeovoj kući, i ne razmišljajući o tome šta sam naumio da uradim. Zahtevao sam da mi kaže gde Nikolas
živi.
Samo ću baciti oko na njega, uveriti se da je dobrog zdravlja i da živi u dovoljno komfornoj kući.
Ziveo je na II Sen Luju; kuća je bila impresivna kao što sam i želeo da bude, s tim što su svi prozori duž keja
bili zabravljeni.
Dugo sam stajao i posmatrao, a kočija za kočijom tandrkala je preko obližnjeg mosta. I znao sam da moram
da vidim Nikija.
Počeo sam da se penjem uza zid, kao što sam se pentrao u selu, i shvatih da je to krajnje jednostavan za-
datak. Sprat za spratom - i popeh se više nego što sam se ikada u prošlosti usudio, a zatim potrčah preko
krova, pa niza zid dvorišta u potrazi za Nikijevim stanom.
Prošao sam pored nekoliko otvorenih prozora pre nego što sam stigao do onog pravog. Tamo je bio Nikolas;
sedeo je za velikim stolom. Sa njim su bile Zaneta i Lukina. Jeli su kasnu večeru, kao nekada i nas dvojica
kada bi se zatvorilo pozorište.
Čim bacih prvi pogled na njega, povukoh se dalje od prozora i sklopih oči- Pao bih da se desnom rukom
nisam čvrsto pridržavao za zid, a ona kao da je posedovala neku sopstvenu volju. Sobu sam video samo na
trenutak, ali svaki je detalj bio urezan u moje pamćenje.
Bio je obučen u staru odeždu od zelenog baršuna, preobuku koju je ponekada nosio na krivudavim ulicama
kod kuće. Ali svuda oko njega bilo je tragova bogatstva J^aje sam mu poslao: knjige u kožnim povezima na
policama, ukrašeni sto i ovalna slika iznad njega, italijanska violina, koja se blistala na novom klaviru.
Nosio je prsten sa dragim kamenom koji sam mu poslao, njegova tamna kosa bila je pozadi uvezana crnom
svilenom mašnom; sedeo je zamišljen, sa laktovima na stolu, i ništa nije okusio iz skupocenog porcelanskog
tanjira koji se nalazio ispred njega.
Pažljivo sam otvorio oči i ponovo ga pogledao. Sve čime ga je priroda obdarila bilo je dostupno pogledu na
blistavoj svetlosti: mršavi ali jaki udovi, velike ozbiljne braon oči i usta koja su, i pored sve ironije i sarkazma
koje su mogla da ispljunu, bila detinjasta i spremna za poljubac.
U njemu je bilo neke krhkosti koju nikada nisam mogao da shvatim. Štaviše, činio se beskrajno inteligentnim
- moj Niki - prepun zamršenih nepokolebljivih misli dok je slušao Žanetu, koja je govorila bez prekida.
„Lestat se oženio”, rekla je, a Lukina je klimala glavom. „Žena mu je bogata, a on ne sme da joj kaže da je bio
samo običan glumac, prosto ko pasulj.”
,,A ja kažem da ga pustimo na miru”, rekla je Lukina. „Spasao je pozorište od zatvaranja i obasipa nas pok-
lonima...”
,,Ja u to ne verujem”, rekao je Nikolas ogorčeno. ,,On se nas ne bi stideo.” U njegovom glasu mogla se osetiti
potisnuta srdžba, preteća žalost. ,,A zašto bi onda nestao na onaj način? Čuo sam ga kako me doziva! Prozor
je bio razbijen u paramparčad! Kažem vam da sam bio u polusnu i da sam čuo njegov glas...”
Među njima je nastala nelagodna tišina. One nisu verovale u njegovo viđenje stvari, u to da sam nestao sa
mansarde, a Nikolas se sve više povlačio i postajao još ogorčeniji što je više to uzaludno ponavljao. To sam
mogao da osetim kroz njegove misli.
,,Vi, zapravo, i niste dobro poznavale Lestata”, rekao je skoro otresito, ali se zatim vratio prikladnijem vidu
vođenja konverzacije, koji se ostalim smrtnicima više sviđao. „Lestat bi pljunuo u lice svakome ko bi se nas
stideo! On mi šalje novac. Šta bih ja trebalo da radim s njim? On se poigrava s nama!” One su ćutale - ta
trezvena, praktična bića koja nisu htela da govore ništa loše o svom misterioznom darodavcu. Stvari su se
isuviše dobro odvijale.
Tokom te poduže tišine, osetio sam dubinu Nikijeve patnje, znao sam je kao da sam virio u njegov mozak.
Nisam to mogao da podnesem.
Nisam mogao da podnesem da rijem po njegovoj duši, a da on to ne zna. Ipak, nisam mogao a da ne osetim
neki ogroman, tajni predeo u njemu, mračniji nego što sam ikada mogao i da sanjam. Setio sam se njegovih
reči
0 tami u njemu, koja je bila slična tami koju sam ja osetio u onoj krčmi, kao
1 toga da je pokušao da je sakrije od mene.
Skoro da sam mogao da vidim taj predeo. Na neki stvaran način ta oblast je bila izvan njegovog uma, kao da
je njegov um bio samo kapija koja vodi u haos rasprostrt van granica svega onoga što nam je poznato.
To je bilo i previše zastrašujuće. Nisam želeo da vidim. Nisam želeo da osećam ono što je on osećao!
Ali kako sam mogao da mu pomognem? To je bilo važno. Šta sam mogao da uradim da prekinem oVu patnju
jednom za svagda?
Toliko sam želeo da ga dotaknem - njegove šake, ruke, njegovo lice. Zeleo sam da dodirnem njegovo nieso
svojim novim, besmrtnim prstima. Zatekao sam sebe da šapućem reč:
„Živ”.
Da, ti si živ, što znači da možeš umreti. I sve ono što vidim kada te pogledam u potpunosti je nebitno. To je
smeša sićušnih pokreta i nedefinisanih boja, kao da uopšte i nemaš telo, već kao da si skup toplote i svetla.
Ti si samo svetlo, a šta sam sada ja?
Večan kakav sam, uvijao sam se kao žeravica u tom plamenu.
Ali, atmosfera se u toj prostoriji promenila. Lukina i Žaneta su ustale da krenu; ljubazno su se pozdravljale sa
Nikolasom. Nije obraćao pažnju na njih. Okrenuo se ka prozoru i ustao - kao da ga je pozvao neki tajanstveni
glas. Izraz na njegovom licu je bio neopisiv.
Znao je da sam tu!
Istog trena zbrisah uz klizavi zid na krov.
Ali još uvek sam mogao da ga čujem. Pogledah naniže i ugledah njegove gole šake na prozorskoj gredi. Kroz
tišinu sam čuo njegovu paniku. On je osetio da sam ja tu! Moje prisustvo - imajte na umu - to je ono što je
osetio, kao što sam ja osetio prisustvo na grobljima. Kako je, zapitkivao je samog sebe, Lestat mogao da
bude ovde?
Bio sam isuviše uzbuđen da bilo šta uradim. Prilepio sam se za krov mansarde i mogao sam da osetim ostale
kako odlaze i da on sada ostaje sam. Sve o čemu sam bio sposoban da razmišljam bilo je: kakvo je to, do
đavola, prisustvo koje je on osetio?
Ono što hoću da kažem jeste to da više nisam bio Lestat, bio sam demon, snažni i pohlepni vampir, a on je
ipak osetio moje prisustvo, prisustvo Lestata, mladića kojeg je poznavao!
To je bilo drugačije od situacije kada bi neki smrtnik ugledao moje lice i izbrbljao moje ime u pometnji. On je
u mom čudovišnom obliku prepoznao nešto što je poznavao i voleo.
Prestao sam da ga osluškujem. Jednostavno sam samo ležao na krovu.
Ali znao sam da sej, kreće ispod mene. Znao sam kad je uzeo violinu sa svog mesta na klaviru i znao sam da
je ponovo došao na prozor.
Tada sam rukama prekrio uši.
I pored toga, čuo sam muziku. Dopirala je iz instrumenta, krčeći sebi put kioz noć, kao da je neki blistavi ele-
ment, drugačiji od vazduha, svetla i materije, nešto što se može uzdići do samih zvezda.
Okomio se na žice i skoro da sam mogao da ga vidim pred sobom kako se njiše napred-nazad, glave nagnute
preko violine, kao da je imao nameru da se stopi s muzikom. A onda je svaki osećaj za njega iščezao i ostao
je samo zvuk.
Dugački, vibrirajući tonovi, neprijatni glisando8 i violina koja svira svojim jezikom. U poređenju s tim, svaka
druga forma opštenja činila se pogrešnom. Ipak, kako se melodija produbljivala, pretvarala se u samu sušt-
inu očaja, kao da je njena lepota bila užasna slučajnost, groteska bez trunke istine u sebi.
Da li je on u to verovao, da li je to bilo ono o čemu je oduvek pričao, dok sam ja neprekidno govorio o do-
broti? Da li je violina govorila umesto njega? Da li je on namerno proizvodio tu dugačku, čistu, tečnu
melodiju kako bi pokazao da lepota ništa ne znači jer se rađa iz njegovog očaja, da na kraju ona nema
nikakve veze sa očajem jer očaj nije lep i da je lepota u skladu s tim užasna ironija?
Nisam znao odgovor. Ali, zvuk je nadmašio očaj, kao što se to uvek i dešavalo. Postao je veći od očaja. Bez
nekog preteranog truda, on je prerastao u laganu muziku, kao voda koja traži sopstvene puteve niz
planinske vrleti. Zvuk je postao još bogatiji i mračniji i činilo se da u svemu tome ima nečeg neobuzdanog i
čednog, srceparajućeg i beskrajnog. Sada sam na krovu ležao na leđima, očiju uprtih u zvezde.
Tračci svetla koje smrtnici nisu mogli da vide. Fantomski oblaci. I živ, probadajući zvuk violine, koji se, uz
snažnu napetost, polako okončavao.
Nisam se pomerio.
Postojalo je neko nemušto razumevanje jezika kojim mi se violina obratila. Niki, kada bismo samo ponovo
mogli da razgovaramo... Kada bi se samo „naši razgovori” nastavili.
Lepota nije bila izdajstvo, kako ju je on zamišljao, već pre neistražena zemlja, u kojoj se mogu napraviti hil-
jade fatalnih grešaka, bio je to divlji i ravnodušni raj bez oznaka za zlo ili dobro.
Bez obzira na svu uglađenost civilizacija koje su se združile u stvaranju umetnosti - vrtoglavo savršenstvo gu-
dačkog kvarteta ili veličanstvenost Fragonarovih platna - lepota je bila divlja. Ona je bila opasna i bezakonita,
poput zemlje eonima pre nego što se u čoveku rodila jedna jedina suvisla misao u glavi ili pre nego što je
napisao zakonike na glinenim pločama. Lepota je bila Divlji vrt.
Zašto bi ga, dakle, vređalo to što je i najbeznadnija muzika bila ispunjena lepotom? Zašto mu to nanosi bol,
čini ga ciničnim, tužnim i nepoverljivim?
Dobro i zlo - to su koncepti koje je čovek izmislio. A čovek je zaista bolji od Divljeg vrta.
Ipak, možda je Niki oduvek sanjao o harmoniji svih stvari, što sam ja oduvek smatrao nemogućim. Niki nije
sanjao o dobroti, već o pravičnosti.
Sada više nikada nećemo moći jedan s drugim da raspravljamo o tim stvarima. Nikada više nećemo moći za-
jedno da budemo u krčmi. Oprosti mi, Niki. Dobro i zlo još postoje, kao što će uvek i postojati. Ali, „naši raz-
govori” su okončani, zauvek.
A opet, dok sam silazio sa krova i beščujno se iskradao sa II Sen Luja, bilo mi je posve jasno šta nameravam
da uradim.
Nisam hteo to sebi da priznam, ali sam znao.
Sledeće noći, kada sam stigao na Bulevar du Templ, već je bilo kasno. Dobro sam se nahranio u II de la Siteu,
a prvi čin u Renoovom pozorištu već je počeo.
12
O
bukao sam se u srebrni brokat i prebacio baršunasti rokeler9 boje lavande preko ramena - kao da idem u
dvor. Imao sam nov mač sa izrezbarenom srebrnom drškom, uobičajene teške ulcrasne kopče na cipelama,
obaveznu čipku, rukavice i naheren šešir. U pozorište sam stigao u iznajmljenim kočijama.
Ali čim sam platio kočijašu vožnju, vratio sam se nazad, u prolaz, i otvorio vrata za glumce, koja su vodila na
pozornicu, isto onako kao što sam to nekada radio.
Odjednom me je zapuhnula stara atmosfera, miris teške šminke, jeftinih kostima koji su mirisali na znoj i
parfeme, i vonj prašine. Mogao sam da vidim delić osvetljene bine, koja je bleštala ispod navrat-nanos
postavljenih glomaznih rekvizita; čuo sam salve smeha iz dvorane. Grupa akrobata - gomilica lakrdijaša u cr-
venim helankama, sa kapama i kragnama na kojima su visili mali zlatni zvončići - čekala je da nastupi u pauzi.
Osetio sam vrtogl^vicu, a na trenutak i strah. Činilo mi se kao da mi preteća skučenost ovog prostor visi nad
glavom, a opet, bilo je divno ponovo biti ovde. U meni se gomilala tuga, ne, pre bih rekao da je to bila
panika.
Lukina me je ugledala i vrisnula. Otvoriše se sva vrata zbijenih malih garderoba. Reno se zaleteo ka meni i
počeo da mi trese ruicu. Prostor gde do malopre nije bilo ničega sem drveta i zastora sad je bio ispunjen
malim univerzumom uzbuđenih ljudskih bića, čija su lica bila prepuna drečavih boja i vlage, i ja počeh da se
povlačim od zadimljenog svećnjaka. Hitro rekoh:
„Moje oči... ugasite to.”
„Ugasite sveće, od njih ga bole oči, zar ne vidite?”, oštro je povikala Žaneta. Osetio sam njene vlažne usne
kako se otvaraju naspram mog lica. Svi su me okružili, čak i akrobate, koje me nisu poznavale, i stari
scenografi i tapetari, koji su me toliko toga naučili. Lukina je rekla:
„Dovedite Nikija!”
Ja skoro kriknuh - ne.
Aplauz je drmusao malo pozorište. Zavesa se spuštala sa obe strane. Odjednom su me spopali stari glumci, a
Reno je naručivao šampanjac.
Rukama sam prekrio oči bojeći se da ću ih sve kao basilisk usmrtiti svojim pogledom; osetio sam suze i znao
sam da moram da ih obrišem pre nego što vide da su krvave. Ali oni su bili tako blizu da nisam mogao da
dođem do svoje maramice i sa iznenadnom užasnom slabošću zagrlih Zanetu i Lukinu i pritisnuh svoje lice na
Lukinino. Bile su kao ptice, kostiju punih vazduha i srdašaca koja su odzvanjala kao lepetanje krila, i na trenu-
tak oslušnuh svojim vampirskim uhom krv u njima, ali to se činilo tako bestidnim. Jednostavno se prepustih
zagrljajima i poljupcima, ne obraćajući pažnju na otkucaje njihovih srca; držao sam ih i mirisao njihovu na-
puderisanu kožu, ponovo osećajući pritisak njihovih usana.
.,Ne možeš ni zamisliti koliko smo bili zabrinuti zbog tebe!”, vikao je Reno. ,,A onda tvoje priče o uspehu! Svi,
svi!” Počeo je da tapše. „Ovo je mesje De Valoa, vlasnik ovog grandioznog pozorišnog preduzeća...”, i izrekao
je još mnogo pompeznih i šaljivih stvari, dovlačeći nove glumce i glumice da mi poljube ruke, pretpostavl-
jam, ili noge.
Čvrsto sam se držao za devojke, misleći da ću se raspršiti u paramparčad ako ih pustim, a onda sam začuo
Nikija i znao sam da je udaljen samo nekih tridesetak centimetara od nas, da zuri u mene i da je isuviše
srećan što me vidi da bi bio uvređen.
Nisam otvorio oči, ali sam osetio njegovu ruku na svom licu, a onda i njegov zagrljaj oko vrata. Mora da su se
sklonili i napravili mesta za njega, a kada se našao u mom zagrljaju, osetio sam trzaj užasa. Srećom, ovde je
svetlost bila mutna, a ja sam se žestoko nahranio ne bih li bio topao i nalik na ljudsko biće. U očaju pomislih
da se pomolim kome god samo da moja prevara uspe. Samo je Nikolas bio važan i nije me bilo briga.
Podigao sam pogled i usmerio ga ka njegovom licu.
Kako da vam opišem kako nama izgledaju ljudi! Pokušao sam to da uradim, barem delimično, kada sam
prethodne noći opisao Nikijevu lepotu kao smešu pokreta i boja. Ali ne možete ni zamisliti šta vidimo kad
gledamo živo meso. Tu ima milijarde boja, majušnih oblika i pokreta, da, koji čine živo stvorenje kada ih mi
pažljivo pogledamo. Ali, to blistanje se u potpunosti meša sa mirisom mesa. Divotu, eto šta jedno ljudsko
biće za nas predstavlja, ako se zaustavimo da to razmotrimo, čak i oni stari i bolesni, podjarmljeni, koje
obično i ne primećujemo na ulicama. Svi su oni takvi, kao cveće u večitom cvatu, kao leptiri koji se uvek
iznova rađaju iz svoje čaure.
Pa, sve sam to video kada sam ugledao Nikija i pomirisao krv koja je kolala kroz njega; u jednom opojnom
trenutku osetio sam ljubav, i samo ljubav, koja poništava svako sećanje na užase koje su me izobličili. Svako
zlo ushićenje, svaka novoiznađena moć sa svojim užicima - činili su se nestvarnim. Možda sam, takođe, ose-
tio beskrajnu radost što sam još uvek bio sposoban da volim, ako sam ikada i posumnjao u to, i što je trag-
ična pobeda bila potvrđena.
Sva stara smrtnička lagodnost me je opila, i mogao sam da sklopim oči i izgubim se u nesvesti, noseći njega
sa sobom, ili se barem tako činilo.
Ali, nešto drugo se u meni uskomešalo, prikupljajući snagu takvom brzinom da je moj um jurcao ne bi li to
dostigao i opovrgao, dok je ono pretilo da se otrgne kontroli. I prepoznao sam to nešto, to nešto čudovišno,
ogromno i meni prirodno kao što mi je sunce bilo neprirodno. Želeo sam Nikija. Želeo sam ga žarko, želeo
sam ga kao i bilo koju žrtvu koju sam saletio u II de la Siteu. Želeo sam njegovu krv u svojim venama, želeo
sam da osetim njen ukus, njen miris i njenu toplotu.
Malo pozorište je odjekivalo urlicima i smehom, Reno je naređivao akrobatama da nastave sa svojom
tačkom, a Lukina je otvarala šampanjac. Ali mi smo bili nepristupačni u svom zagrljaju.
Čvrsta toplina njegovog tela učinila je da se ukrutim i povučem, iako se činilo da se uopšte nisam pomerio.
Odjednom me je izludelo to što je on - koga sam voleo Jtao što sam ljubio svoju majku i braču, on koji je u
meni izazvao nežnost koju nikada pre nisam osetio - bio neosvojiva citadela; čvrsto se suprotstavljao mojoj
žeđi za krvlju, za razliku od stotina žrtava koje su u ovoj borbi tako olako odustajale.
To je ono za šta sam bio stvoren. To je bio put kojim je zacrtano da krenem. Šta su mi sada predstavljali oni
ostali - lopovi i ubice koje sam preklao u divljini Pariza? To je bilo ono što sam želeo. Grozomorna
mogućnost Nikijeve smrti rasprsla se u mom mozgu. Tama ispred mojih zatvorenih očnih kapaka postala je
krvavocrvena. Nikijev um se prazni u tom poslednjem trenutku, predajući mi svu svoju složenost zajedno sa
životom.
Nisam mogao da se pomerim. Mogao Sam da osetim njegovu krv koja kao da se slivala u mene, i dopustih
svojim usnama da se pripiju uz njegov vrat. Svaka čestica je u meni govorila: Uzmi ga, potajno ga odvedi sa
ovog mesta, daleko, i nahrani se njime, nahrani se njime... sve dok... Sve dok - šta? Sve dok ne bude mrtav?
Razdvojih se od njega i gurnuh ga od sebe. Gomila oko nas je podvriskivala i brbljala. Reno je vikao na akro-
bate koji su stajali i posmatrali šta se dešava. Publika u dvorani je svojim pravilnim i ritmičnim tapšanjem za-
htevala zabavu tokom pauze. Orkestar je na violinama svirao neku živahnu pesmicu, koja je išla uz akro-
batske vratolomije. Kosti i meso - gurkali su me i gurali. To je postala prava klanica, prepuna mirisa onih koji
su spremni za pokolj. Osetio sam onaj i suviše ljudski poriv mučnine.
Niki je izgledao kao da je izgubio ravnotežu, a kada su nam se pogledi sreli, osetio sam optužbe kako zrače iz
njega. Osetio sam tugu - i blagi očaj, što je bilo još gore.
Progurao sam se između svih njih, pored akrobata sa zvončićima, i ne znam zašto sam krenuo napred, ka
prostranoj kulisi, umesto da sam odmah izašao na stražnja vrata. Zeleo sam da vidim pozornicu. Zeleo sam
da vidim publiku. Želeo sam da prodrem dublje u nešto za šta nisam imao ni ime ni reči.
Bio sam lud u ovim trenucima. Reći da sam nešto želeo ili o nečemu mislio - nema nikakvog smisla.
Grudi su mi se nadimale, a glad je bila kao mačka koja grebe kandžama ne bi li izašla napolje. I dok sam se
oslanjao na zabatnu drvenu gredu kraj zavese, Niki, uvređen i sve pogrešno razumevši, ponovo mi priđe.
Pustio sam da moja žeđ podivlja. Dozvolio sam joj da kida moju utrobu. Držao sam se za zabatnu gredu i
videh, osvrnuvši se na sve svoje žrtve, šljam Pariza, istrgnut sa dna, i spoznah sve ludilo puta koji sam izabrao
i svu laž koju je on sadržao i ono što sam uistinu bio. Kakav uzvišeni idiotizam u tome što sam za sobom
vukao tu bednu moralnost, to ubijanje samo onih prokletih - da li je to bila težnja da budem spasen, bez
obzira na sve? Šta sam mislio da sam /bio - ravnopravni partner pariskim sudijama i izvršiteljima, koji os-
uđuju siromašne za zlodela koja bogati svakodnevno čine?
Vino koje sam okusio iz okrznutih i polomljenih posuda bilo je jako, a sada je sveštenik stajao preda mnom u
podnožju oltara, sa zlatnim peharom u rukama, a vino u njemu bilo je Krv Jagnjeta.
Niki je ubrzano govorio:
„Lestate, šta se dogodilo? Reci mi!” Kao da nas ostali nisu mogli čuti. „Gde si bio? Šta ti se dogodilo,
Lestate?”
„Marš na pozornicu!”, drao se Reno na alcrobate koji su blenuli u nas. Šmugnuli su kraj nas u zadimljeni sjaj
pozorišnih svetiljki i otpočeli niz salta.
Orkestar je počeo da svira nešto nalik ptičjem cvrkutu. Crveni blesak, lakrdijaški rukavi, klepetanje zvona, ru-
ganje neobuzdane gomile:
„Pokažite nam nešto, stvarno nam pokažite nešto!”
Lukina me je poljubila, a ja počeh da zurim u njen beli vrat, u njene mlečnobele ruke. Mogao sam da vidim
vene na Žanetinom licu i da osetim mekoću njene donje usne, koja mi se sve više približavala. Šampanjac
pljusnut u tuce malih čaša bio je ispijan. Reno je držao nekakav govor o našem partnerstvu i o tome kako je
noćašnja mala farsa bila samo početak i da ćemo uskoro postati najznačajnije pozorište na bulevarima.
Video sam kako me oblače za ulogu Lelia i čuo pesmicu koju sam na kolenima pevao Flaminiji.
Ispred mene su maleni smrtnici izvodili salto mortale, a publika je zaurlala kada je glavni akrobata napravio
jedan bezobrazan pokret stražnjicom.
Pre nego što sam i pomislio da to uradim, našao sam se na pozornici.
Stajao sam u samom njenom središtu; osećao sam toplotu svetiljki, a dim mi je pekao oči. Zurio sam u pre-
pune lože, galerije, u redove i redove gledalaca koji su sedeli pozadi. Cuo sam sebe kako režim naređenje
akrobati da se skloni.
Činilo se da je smeh zaglušujući i da su ismevanja i uzvici kojima su me pozdravljali bili napadi i erupcije; i
sasvim jasno se iza svakog lica u pozorištu nazirala iskežena lobanja. Pevušio sam laganu pesmicu koju sam
pevao kao Lelio, samo jedan njen deo, i to onaj koji sam kasnije poneo sa sobom na ulicu, „... divna, divna,
Flaminija...”, i tako dalje; te reči su proizvodile besmislene zvuke.
Uvrede su parale galamu: „Nastavite predstavu!”, „Dovoljno si zgodan, al’ ajd da vidimo malo akcije!” Neko
je sa galerije bacio polupojedenu jabuku, i ona se dokotrlja tik pred moje noge. v
Otkopčao sam baršunasti rokeler i pustio ga da padne. Isto sam učinio i sa srebrnim mačem.
Pesma se pretvorila u nepovezano pevušenje, a neka mahnita pesma tutnjila je u mojoj glavi. Video sam di-
vljinu njene lepote i njen bes; doživeo sam je na isti način na koji sam 'je doživeo prethodne noći kada je Niki
svirao, a smrtni svet se činio kao neki očajnički san razuma, koji u ovoj pijanoj i smrdljivoj džungli nije imao ni
najmanju mogućnost da opstane. To je bila vizija koju sam video pre nego što sam je razumeo, sem što sam
ja bio deo nje, prirodan kao mačka koja, divnog i bezosećajnog lica, zariva šape u leđa.skičećeg miša.
„Dovoljno je zgodna ova Smrt u obliku kostura”, promumlah, „koja može da nanjuši sve ove kratkotrajne
sveće, svaku laskavu dušu koja usisava vazduh iz ove dvorane.”
Ali reči su zaista bile van mog domašaja. Plutale su na nekom nivou, možda na onom gde je postojao bog
koji je razumeo boje šara na kobrinoj koži i osam veličanstvenih nota koje čine muziku koja izbija iz Nikijevog
instrumenta, ali nikada i načelo s one strane ružnoće i lepote - ne ubij.
Na stotine zamašćenih lica radoznalo je gledalo u mene iz tmine. Otrcane perike, prilepljeni nakit i prljava
odeća, kože nalik na vodu koja preliva savijene kosti. Grupa dronjavih prosjaka je zviždala i trubila sa galer-
ije, grbavi i jednooki sa smrdljivim štakama ispod pazuha, zuba kao u lobanje izvađene iz prljavštine groba.
Raširih ruke, savih koleno i počeh da se okrećem kao što to akrobate i plesači rade - vrteći se ukrug na jednoj
peti, bez truda, sve brže i brže dok se ne zaustavih i napravih unazad seriju zvezda, a onda i seriju salta, imiti-
rajući sve ono što sam ikada video da igrači na vašarima izvode.
Istog trenutka je usledio aplauz. Bio sam pokretljiv kao i na selu, iako je pozornica bila mala i ograničavajuća,
sa tavanicom koja kao da mi je pritiskala glavu, dok me je dim svetiljki opkolio. Ponovo sam se setio pesmice
upućene Flaminiji i počeh glasno da je pevam. Okretao sam se i poskakivao i ponovo se vrteo ukrug, a onda
sam, zureći u tavanicu, usmerio svoje telo nagore, savivši pri tom kolena; bio sam spreman za skok.
U trenutku dodirnuh krovne grede i počeh da se spuštam graciozno, nečujno na pozornicu.
Dahtaji se prolomiše publikom. Mala grupa ljudi iza kulise bila je zatečena. Muzičari u areni, koji su sve do
sada ćutali, počeše da se okreću jedni ka drugima. Mogli su da vide da nije bilo nikakve žice.
Ponovo sam se vinuo u vazduh, na oduševljenje gledališta, ovoga puta sve do vrha krova, praveći salta iznad
naslikanog luka, da bih se ponovo spustio u još sporijim i lepšim okretima.
Uzvici i klicanja nadvisiše zvuk tapšanja, ali oni iza scens stajali su nemi. Niki je stajao na samoj njenoj ivici,
usnama oblikujući moje ime.
„Mora da su u pitanju trikovi, iluzija.” Takve i slične izjave dopirale su sa svih strana. Ljudi su tražili istomišl-
jenike u onima kraj sebe. Renoovo lice se na trenutak ukaza preda mnom; usta su mu bila razjapljena i škiljio
je.
Ali ja se ponovo prepustih plesu. Ovoga puta gracioznost više ništa nije predstavljala publici. Mogao sam to
da osetim jer se ples sa svakim novim pokretom, koji je bio širi, duži, sporiji od bilo kog pokreta koji bi ijedno
ljudsko biće moglo da izvede - pretvarao u parodiju.
Neko je počeo da viče iza kulise, a onda mu je rečeno da se primiri. Slabi vapaji začuli su se iz pravca muz-
ičara i onih koji su sedeli u prvim redovima. Ljudi su se uznemirili i počeli da se došaptavaju, ali razuzdana
gomila na galerijama nastavila je da tapše.
Iznenada sam se zaleteo prema publici, kao da sam imao nameru da je prekorim zbog bezobrazluka. Neko-
liko ljudi se toliko uplašilo da je ustalo i pokušalo da pobegne u prolaz između klupa. Jedan od trubača je is-
pustio svoj instrument i ispentrao se iz prostora za orkestar.
Mogao sam da uočim uznemirenost, čak i bes na njihovim licima. Kakve su ovo bile iluzije? Odjedared im to
više nije bilo zabavno, nisu mogli da razumeju tu veštinu i nešto u mojoj ozbiljnosti ih je zastrašivalo. U jed-
nom užasnom trenutku osetio sam njihovu bespomoćnost.
Osetio sam i njihovu zlu kob.
Golema horda bučnili kostura ogrnutih mesom i krpama - eto šta su oni bili, a ipak je hrabrost izvirala iz njih,
vikali su na mene u svom neukrotivom ponosu.
Polako sam podigao ruke da im skrenem pažnju, a zatim veoma glasno i snažno otpevah pesmicu Flaviniji,
mojoj Ijubljenoj Flaviniji, budalasti, mali kuplet, koji se nastavio u još jedan takav. Moj glas je postajao sve
glasniji i glasniji, te su ljudi iznenada počeli da ustaju i vrište ispred mene, ali ja sam nastavio da pevam sve
glasnije i glasnije, sve dok taj zvuk nije nadvisio sve ostale. Video sam ih u neizdrživoj rici, na stotine njih,
kako prevrću klupe dok ustaju, rulcu nabijenih na uši.
Njihova usta bila su grimase, nečujni krici.
pakao. Vrisak. Psovke. Svi su se spoticali i gurali prema vratima. Iskidane zavese. Muškarci su iskakali sa ga-
lerija ne bi li što pre izjurili na ulicu.
Prestao sam da pevam užasnu pesmu.
Stajao sam i posmatrao u odjekujućoj tišini ta jadna, znojava tela, koja su se nespretno natezala u svim
pravcima. Vetar je provalio kroz otvorena vrata i ja osetih čudnu hladnoću u svim svojim udovima; oči kao
da su mi bile napravljene od stakla.
Bez osvrtanja, podigoh mač i ponovo ga zakačih, a zatim uhvatih somotsku kiagnu svog izgužvanog i prašn-
javog rokelera. Svaki od ovih pokreta bio je prenaglašen, kao i sve ostalo što sam uradio. Cinilo se beznača-
jnim to što je Nikolas polcušavao da se oslobodi dvojice glumaca koji su ga pridržavali, uplašeni za njegovo
zdravlje, dok je uzvikivao moje ime.
Ali nešto mi je u svem tom haosu privuklo pažnju. Činilo se važnim - strašno, strašno važnim, u stvari - to što
je na jednom od balkona stajao neko ko nije ni pokušao da pobegne, pa čak ni da se pomeri.
Polako sam se okrenuo i pogledao u njega da vidim da li će se odvažiti i ostati na svom mestu. Bio je to neki
starac, sivih zamagljenih očiju uprtih u mene, ispunjenih tvrdoglavom srdžbom. Dok sam zurio u njega, za-
čuh sebe kako širom otvorenih usta ispuštam krik. Činilo se kao da taj zvuk dopire iz moje duše. Bivao je sve
glasniji i glasniji, sve dok se i preostala gomilica onih koji su bili ispod mene nije šćućurila i začepila uši, čak
se i Nikolas, koji je jurnuo napred, sklupčao pred tim zvukom, obema rukama pokrivši glavu.
Bez obzira na to, čovek je stajao u loži kao neka pretnja, ogorčen i star, tvrdoglav, namrštenih obrva ispod
sede perike.
Napravih jedan korak unazad i skočih preko praznog pozorišta; spustio sam se u ložu tačno ispred njega. Up-
rkos njegovom držanju, zinuo je u čudu, a njegove se oči širom razrogačiše.
Bio je deformisan od starosti, ramena su mu bila pogurena, ruke čvornate, ali se u njegovim očima
odražavao duh koji je prevazilazio taštinu i sramotu. Usta mu se stisnuše, a brada poče da podrhtava. Ispod
žaketa je izvadio pištolj i obema rukama uperio ga u mene.
„Lestate!”, povikao je Niki.
Začuo se pucanj i metak me pogodi svom snagom. Nisam se ni pomerio. Stajao sam čvrsto kao što je i starac
stajao, a bol se zakotrljao kroz mene, onda je prestao, ali je ostavio za sobom brazdu užasnog pritiska u mo-
jim venama.
Krv je isticala. Nikad nisam video krv da tako teče. Natapala je moju košulju i osetio sam kako curi niz moja
leđa. Pritisak je postajao sve snažniji i snažniji, a osećaj golicanja je počeo da se širi površinom mojih leđa i
grudi.
Čovek je zurio u neverici. Pištolj je skliznuo iz njegovih ruku. Glava mu se zavalila unazad, oči zakolutale, a
telo se sručilo kao da je iz njega bio izduvan sav vazduh. Ležao je nepokretan na zemlji.
Niki je dotrčao uza stepenice i sada je jurio ka loži. Iz njega je dopiralo neko tiho, histerično buncanje. Pomis-
lio je da je svedok moje smrti.
A ja sam stajao i osluškivao svoje telo u onoj užasnoj usamljenosti koja me je pratila od kada je Magnus od
mene napravio vampira. Znao sam da na meni više nema rana.
Krv se sušila na mom svilenom ruhu, zgrušavala se na stražnjoj strani mog pocepanog kaputa. Moje je telo
bridelo na mestu gde me je pogodio metak, vene su bile još uvek ispunjene pritiskom, ali više nije bilo rane.
Došavši k sebi, NikoJas je, kada me je pogledao, shvatio da nisam povređen, iako mu je razum govorio da to
nije moguće.
Šmugnuo sam pored njega i uputio se ka stepenicama. Bacio se na mene, a ja ga odbacih. Nisam mogao da
podnesem da ga gledam, nisam mogao da izdržim njegov miris.
„Odlazi od mene!”, rekao sam.
Ali on se ponovo vratio i zagrlio me oko vrata. Lice mu je bilo nateklo, a iz njega je dopirao užasan zvuk.
„Pusti me, Niki!”, zapretio sam mu. Znao sam da bih mu otkinuo ruku iz ramena i polomio kičmu ako bih ga
isuviše grubo odbacio.
Polomio kičmu...
Jaukao je, zamuckivao. U jednom srceparajućem deliću seJomde, zvuci koje je stvarao bili su isto tako užasni
kao i vrisak koji je dopirao iz moje umiruće kobile u planini, zgažene kao insekat u snegu.
Teško da sam znao šta radim kada sam mu oslobodio ruke.
Gomila se razbežala vrišteći kada sam izašao na Bulevar.
Reno je potrčao napred, uprkos onima koji su pokušali da ga zadrže.
„Mesje!” Zgrabio mi je ruku da je poljubi, ali se zaustavio videvši krv.
„Nije to ništa, dragi moj Reno”, rekao sam mu, prilično iznenađen čvrstinom svog glasa, kao i njegovom
blagošću. Ali nešto mi je skrenulo pažnju kada sam ponovo počeo da govorim, nešto što je trebalo oslušnuti,
pomislio sam nejasno, ali sam ipak nastavio.
,,I ne razmišljajte o tome, dragi moj Reno”, rekao sam. „Veštačka krv, ništa više do iluzija. Sve je to bio samo
privid. Nova vrsta pozorištarija. Groteskna drama, da, čista groteska.”
Ali ponovo se pojavila ona smetnja, ono nešto što sam osećao u svom okruženju; ljudi su se koškali i gurali
da mi se primaknu, ali ne suviše blizu, a Nikolas je stajao i zurio zabezeknut.
Nastavite sa predstavama”, govorio sam, skoro ne mogavši da se usr'edsredim na sopstvene reči. „Vaši akro-
bati, vaše tragedije, vaše civilizovanije pozorištarije, ako hoćete.”
Izvadio sam novčanice iz džepa i spustio ih u njegovu drhtavu ruku. Prosuo sam zlatnike na trotoar. Glumci,
iako zastrašeni, požuriše da ih pokupe. Pogledom sam prešao preko gomile ne bih li otkrio izvor one čudne
smetnje, šta je4o bilo - ako nije bio Nikolas, koji je stajao na vratima pustog pozorišta i posmatrao me sloml-
jene duše.
Ne, bilo je to nešto drugo, nešto delom poznato a delom nepoznato, nešto što je imalo veze sa mrakom.
„Unajmite najbolje glumce”, govorio sam mumlajući, „najbolje muzičare, najveće slikare dekoracija.” Još
novčanica. Moj glas je ponovo postajao moćan, vampirski glas i ponovo sam mogao da vidim grčenje lica
i ruke kako se uzdižu ka ušima, a oni su se plašili da ću ja videti da zapušuju uši.
„Nema granica, NEMA GRANICA tome šta sve ovde može da se uradi!”
Otrgnuo sam se vukući za sobom svoj rokeler, kao i svoj mač, koji je nezgrapno kloparao jer nije bio prik-
ladno zakačen. Nešto što potiče iz mraka.
Čim sam skrenuo u prvi prolaz i počeo da trčim, znao sam šta je to što sam čuo, šta je to što mi je privuklo
pažnju - to je, neosporno, bilo prisustvo,
i to u gomili!
Znao sam to iz jednog prostog razloga. Sada sam trčao po zavučenim uli- cama brže nego što ijedan čovek
može da trči. A to prisustvo je držalo korak sa mnom. Bilo ih je više!
Zastao sam kada sam se u to uverio.
Nalazio sam se samo nekih kilometar i po od Bulevara, a vijugavo sokače u kojem sam bio bilo je uzanije i
mračnije nego ijedno drugo u kojem sam ikada bio. I čuo sam ih pre nego što su, s ciljem i iznenada, ućutali.
Bio sam i previše nestrpljiv i očajan da bih se s njima poigravao! Bio sam isuviše ošamućen. Uzviknuo sam
svoje staro pitanje:
,,Ko ste vi? Razgovarajte sa mnom!” Stakla su se zatresla na obližnjim prozorima. Smrtnici su se uskomešali u
svojim malenim odajama. Ovde nije bilo nikakvog groblja. „Odgovorite mi, vi gomilo običnih kukavica! Gov-
orite ukoliko imate glasa, ili se jednom za svagda sklonite od mene!”
Tada sam znao da mogu da me čuju i da mogu da mi odgovore, ukoliko . to žele, ali kako sam to znao - ne
bih vam to mogao reći. I znao sam da je ono što sam oduvek čuo bilo nepobitan dokaz njihove blizine i
snage, koju su mogli da prikriju. Svoje misli su mogli da prikriju, a to su i radili. Hoću da kažem, posedovali su
razum, kao i reči.
Ispustio sam dugačak i tih uzdah.
Bio sam pogođen njihovog ćutnjom, ali sam hiljadu puta više bio pogođen onim što se dogodilo; i kao što
sam toliko puta do sada u prošlosti uradio - okrenuh im leđa.
Pratili su me. Ovog puta su me uhodili i, bez obzira na to koliko bio brz, oni su me uvek sustizali.
Nisam izgubio to njihovo čudno beščujno treperenje sve dok nisam stigao na trg De Grev i ušao u katedralu
Notr Dam.
Ostatak noći sam proveo u katedrali, sklupčan u senovitom ćošku kraj desnog zida. Gladovao sam jer sam
prethodno izgubio krv, i svaki put kada bi mi se približio neki smrtnik, osetio bih žarki pritisak i golicanje na
mestu gde sam bio ranjen.
Ali, čekao sam.
Kada mi je prišla mlada prosjakinja sa malim detetom, znao sam da je kucnuo taj čas. Videla je osušenu krv i
insistirala je da me odvede u obližnju bolnicu, božju kuću. Njeno je lice bilo usahlo od gladi, ali je, svejedno,
sama pokušala da me pridigne svojim majušnim rukama.
Pogledao sam je u oči i video kako se cakle. Osetio sam toplinu njenih grudi, koje su se nadimale ispod dron-
jaka koje je imala na sebi. Njeno mekano, sočno telo palo je preko mene, podajući mi se, i ona se ugnjezdi u
moj krvlju zamrljani brokat i čipku. Poljubio sam je; hranio sam se njenom toplinom dok sam sklanjao prljavu
tkaninu sa njenog vrata; sagnuo sam se i popio njenu krv tako vešto da usnulo dete ništa nije stiglo ni da za-
pazi. Zatim sam pažljivim, drhtavim prstima razgrnuo detetovu odrpanu košulju. I taj mali vrat je bio moj.
Nemam reči kojima bih mogao da opišem to ushićenje. Pre toga sam iskusio svu ekstazu koju siledžijstvo
može da pruži. Ali, ove su žrtve uzete u perfektnom prividu ljubavi. Sama krv se činila toplijom od nevinosti,
bogatijom od njihove dobrote.
Posmatrao sam ih kasnije kako zajedno spavaju u smrti. Te noći nisu pronašli utočište u katedrali.
Znao sam da je vizija vrta divlje lepote bila istinska. Sve je posedovalo smisao, da, i zakone i neizbežnosti, ali
to se odnosilo samo na umetnost. A u ovom Divljem vrtu ova nevina stvorenja pripadala su vampirovom za-
grljaju. Na hiljade drugih stvari moglo se reći o svetu, ali samo se umetnički principi mogu potvrditi, i samo
se oni ne menjaju.
Sada sam bio spreman da krenem kući. Kada sam u ranim jutarnjim časovima izašao iz katedrale, znao sam
da je poslednja barijera između mog apetita i sveta bila razjašnjena.
Od tada više niko nije bio bezbedan, bez obzira na to koliko nevin bio. A tu su spadali i moji dragi prijatelji
kod Renoa, kao i moj ljubljeni Niki.
13
/
V
Z
eleo sam da nestanu iz Pariza. Zeleo sam da se uklone pozorišni programi, zatvore vrata pozorišta. Želeo
sam tišinu i mrak u mom malom pacovskom pozorištu, u kojem sam doživeo najdivniju i najtrajniju sreću
svog smrtnog života.
Ni tuce nevinih žrtava u jednoj noći nije moglo da me spreči da razmišljam o njima, nije moglo da učini ništa
da ovaj bol u meni oslabi. Svaka ulica u Parizu vodila je ka njihovim vratima.
Grozna sramota bi me spopala kada bih razmišljao o tome koliko sam ih uplašio. Kako sam mogao to da im
uradim? Zašto sam na tako nasilan način sam sebi morao da dokazujem da više nikada neću moći da budem
deo njih?
Ne. Kupio sam Renoovo pozorište. Pretvorio sam ga u metu bulevarskog naklapanja. A sada ću ga zatvoriti.
Nisu, međutim, ni u šta posumnjali. Poverovali su u jednostavne i glupave izgovore koje im je servirao Rože:
da sam tek došao iz velike vrućine tropskih kolonija, da mi je kvalitetno parisko vino udarilo u glavu. I opet
gomila para koja je popravila nanesenu štetu.
Sam bog zna šta su zaista mislili. Činjenica je bila da su se već sledeće večeri vratili ustaljenom izvođenju, a
oguglale gomile Bulevara du Templu su, nesumnjivo, za nedavne događaje dale na tuce razumnih objašn-
jenja. Ispod kestenovog drveta stvorio se red.
Samo Niki nije hteo da prihvati ništa od toga. Počeo je da se opija i odbijao je da se vrati u pozorište, kao i da
nastavi da uzima časove violine. Uvredio je Rožea kada mu je ovaj došao u posetu. Izlazio je u najgore kafee i
lcrčme i noću lutao sam opasnim ulicama.
Pa barem nam je to zajedničko, pomislih.
Sve ovo mi je ispričao Rože dok sam koračao po sobi na priličnom ras- tojanju od sveće na njegovom stolu,
lica koje je poput maske skrivalo moje iskrene misli.
„Novac ne znači mnogo mladom gospodinu, mesje”, rekao je. „Mladi čovek je već imao dosta novca u svom
životu”, podsetio me je. ,,On govori stvari koje me zabrinjavaju, mesje. Ne sviđa mi se kako one zvuče.”
Sa svojom flanelskom kapom i u noćnoj košulji, golih nogu i stopala jer sam ga ponovo izvukao iz kreveta
usred noći a da mu nisam dao vremena čak ni papuče da obuje ili da očešlja kosu - Rože je izgledao kao neki
lik iz dečje pesmice.
„Šta priča?”, zahtevao sam da znam.
,,On govori o veštičarenju, mesje. On kaže da vi posedujete nesvakidašnje moći. Govori o La Voazanu i Va-
trenoj odaji, o starom slučaju veštičarenja u vreme vladavine Kralja Sunca, o vešcu koji je spravljao napitke i
otrove za članove dvora.”
,,Ko bi sada poverovao u te besmislice?”, pretvarao sam se da sam potpuno zbunjen. Istina je, međutim, bila
da su me podišli žmarci jeze.
„Mesje, on je pun gorčine i priča najčudnije stvari”, nastavio je. ,,Da vaša vrsta, kako se on izražava, oduvek
ima pristup velikim tajnama. Stalno pominje neko mesto u vašem gradu, neko veštičje mesto.”
„Moja vrsta?!”
,,Da ste vi aristokrata, mesje”, rekao je Rože i bilo mu je pomalo neprijatno zbog toga. „Kada je čovek besan,
kao što je to slučaj sa mesje Lenfonom, svašta priča. Ali on ne poverava svoje sumnje ostalima. Govori ih
samo meni. On kaže da ćete vi razumeti zašto vas prezire. Vi ste odbili da sa njim podelite svoja otkrića! Da,
mesje, vaša otkrića. Nastavlja da priča
o La Voazanu, o stvarima koje se nalaze između nebesa i zemlje za koje nemamo racionalnih objašn-
jenja. On kaže da zna zašto ste plakali na veštičjem mestu.”
Jedan trenutak nisam mogao ni da pogledam u Rožea. To je bila ta veličanstvena izopačenost svega! A opet,
pogađala je pravo u samu srž istine. Kakva lepota, a kako tek potpuno nevažna. Na neki svoj način, Niki je
bio u pravu.
„Mesje, vi ste najljubazniji čovek...”, rekao je Rože.
„Poštedite me, molim vas...”
„Ali mesje De Lenfon govori fantastične stvari, stvari o kojima ne bi trebalo da priča čak ni sada, u ovom
savremenom vremenu. Kaže da je video kako metak prolazi kroz vaše telo i da je trebalo da vas ubije.”
„Metak me je promašio”, rekao sam. „Rože, nema potrebe da nastavljate. Odvedite ih iz Pariza, sve njih.”
,,Da ih odvedem?!”, upitao je. „Ali uložili ste toliki novac u ovo malo preduzeće...”
,,Pa šta? Koga je za to briga?”, rekao sam. „Pošaljite ih u London, u ulicu Drari. Ponudite Renou dovoljno
novca da osnuje sopstveno pozorište u Londonu. Odatle bi mogli da otputuju u Ameriku - u Santo Domingo,
Nju
Orliens, Njujork. Uradite to, mesje. Baš me briga koliko će to koštati. Zatvorite moje pozorište i odvedite ih
odavde!”
A onda će nestati i bol, zar ne? Prestaću da ih gledam kako se okupljaju oko mene iza kulisa, prestaću da
mislim na Lelia, dečaka iz provincije koji je praznio njihove noćne posude, i to obožavao.
Rože je izgledao jako uplašeno. Kako li izgleda raditi za jednog bogato obučenog ludaka koji te trostruko više
plaća od svih ostalih da bi zaboravio na suvislo rasuđivanje?
Nikada neću znati. Nikada više neću znati kako je to biti čovek na bilo koji način, u bilo kom obliku ili formi.
„Što se Nikolasa tiče”, rekao sam, „nagovorićete ga da ode u Italiju, a reći ću vam i kako.”
„Mesje, nagovoriti ga da makar promeni odeću jeste nešto što zahteva veliki trud.”
„Ovo će biti lakše. Vi znate kako je bolesna moja majka. Pa nagovorite ga da je odvede u Italiju. To je prava
stvar. Moći će da studira muziku na Konzervatorijumu u Napulju, a upravo tamo bi trebalo da ode i moja
majka.”
,,On joj piše... jako mu je draga.”
„Tačno tako. Ubedite ga da ona neće moći da prevali sav taj put bez njega. Sve mu pripremite. Mesje,
morate da odradite ovo. On mora da napusti Pariz. Dajem vam vremena do kraja nedelje, a onda se vraćam
da čujem vest da je otišao.”
Naravno, mnogo sam tražio od Rožea, ali nisam mogao da smislim nijedan drugi način. Nije me brinulo to da
neko poveruje u Nikijeve ideje o veštičarenju, ali sam znao da će Niki, ako ne napusti Pariz, polako izgubiti
razum.
Iz noći u noć, tokom svakog budnog časa, borio sam se sam sa sobom da ga ne potražim, da ne rizikujem još
jedan susret.
Samo sam čekao, sa jasnom spoznajom da ga zauvek gubim i da nikada neće saznati razloge svega onoga što
se dogodilo. Ja - koji sam nekada kleo besmislenost našeg postojanja - sada ga teram bez objašnjenja, a to je
nepravda koja ga može mučiti do kraja života.
Bolje i to nego istina, Niki. Možda sada malo bolje razumem iluzije. Kada bi samo nagovorio moju majku da
ode u Italiju, kada bi samo bilo još vremena za moju majku...
U međuvremenu, i sam sam mogao da se uverim da se Renoovo pozorište zatvorilo. U obližnjem kafeu sam
čuo razgovor o odlasku pozorišne trupe u Englesku. Eto, bar je to ostvareno.
Skoro da je osvanula zora tog osmog dana kada sam, najzad, otišao do Rožeovih vrata i pozvonio.
Odazvao se i brže nego što sam očekivao; izgledao je zbunjeno i uznemireno u svojoj uobičajenoj flanelskoj
noćnoj košulji.
„Počinje da mi se sviđa ta vaša halja, mesje”, rekao sam klonulo. „Mislim da u vas ne bih imao upola pov-
erenja da nosite košulju, pantalone, kaput...”
„Mesje”, prekinuo me je. „Nešto prilično neočekivano...”
„Prvo mi odgovorite. Reno i ostali su zadovoljno otišli u Englesku?”
,,Da, mesje. Do sada su već u Londonu, ali...”
,,A Niki? Je 1’ otišao kod moje majke u Overnj? Kažite mi da jeste. To je, dakle, sređeno.”
„Ali, mesje!”, rekao je, a onda se zaustavio.
Prilično neočekivano, ja videh lik moje majke u njegovom umu.
Da sam razmišljao, znao bih šta je to trebalo da znači. Ovaj čovek nikada nije, bar koliko ja znam, video moju
majku, pa kako je onda mogao da je ima njen lik u svojim mislima? Ali, ja nisam razmišljao. U stvari, moj
razum kao da je nestao.
„Nije valjda... nećete mi valjda reći da je isuviše kasno”, rekao sam.
„Mesje, dozvolite mi da uzmem svoj kaput...”, rekao je, ne dovršivši.
Posegnuo je za zvonom.
A evo ga opet, njen lik ponovo, njeno lice, izmučeno i belo, isuviše živo da bih mogao to da podnesem.
Uhvatio sam Rožea za ramena.
„Videli ste je! Ona je ovde!”
,,Da, mesje. Ona je u Parizu. Sada ću vas odvesti k njoj. Mladi De Lenfon mi je saopštio da će doći. Ali nisam
mogao da vas pronađem, mesje! Ja ne znam kako da do vas dođem. Stigla je juče.”
Bio sam suviše zatečen da bih mu odgovorio. Spustio sam se na stolicu; slike nje u mojoj glavi bile su do-
voljno snažne da nadjačaju sve ono što je dopiralo od njega. Bila je živa i nalazila se u Parizu. A i Niki je još
uvek bio ovde, bili su zajedno.
Rože mi se približio i pružio mi ruku kao da je imao nameru da me dotakne.
„Mesje, vi krenite. Ja moram da se obučem. Ona je na II Sen Luju, treća vrata desno od mesje Nikolasa.
Morate da krenete odmah.”
Glupavo sam pogledao u njega. Zapravo, nisam mogao čak ni pravilno đa ga vidim. Video sam nju. Do svi-
tanja je ostalo još manje od jednog sata, a trebalo mi j,e tri četvrtine tog vremena samo da stignem do kule.
„Sutra... s^ptra uveče”, mislim da sam zamucnuo. Tu sam rečenicu zapamtio iz Šekspirovog Magbeta... „Su-
tra, i sutra, i sutra...”
„Mesje, vi ne razumete! Neće biti nikakvog puta u Italiju za vašu majlcu. Krenula je na svoje poslednje puto-
vanje da bi došla da vidi vas.”
Kada mu nisam odgovorio, pokušao je da me uhvati i prodrma. Nikada ga ranije nisam video ovakvog. Za
njega sam bio dečak, a on je bio čovek koji je morao da mi povrati razum.
„Pobrinuo sam se za njen smeštaj”, rekao je. „Bolničarke, doktori, sve što biste poželeli. Ali ne drže je oni u
životu. Vi to činite, mesje. Mora da vas vidi pre nego što sklopi oči. A sada, zaboravite na to koliko je sati i
pohitajte k njoj. Čak ni.volja jaka kao njena ne može da učini čuda.”
Nisam mogao da odgovorim. Nisam mogao da uobličim nijednu suvislu misao.
Ustao sam i otišao do vrata vukući ga za sobom.
„Idite sada k njoj”, rekao sam, ,,i recite joj da ću doći sutra uveče.” Zavrteo je glavom. Bio je ljut i ogorčen.
Pokušao je da mi okrene leđa. Nisam mu dozvolio.
„Odmah da ste otišli tamo, Rože”, rekao sam. „Sedite sa njom ceo dan, da li me razumete? I postarajte se da
me sačeka - da sačeka da ja dođem! Bdite nad njom ako spava. Budite je i razgovarajte sa njom ako počne
da odlazi. Ali ne smete dozvoliti da umre pre nego što ja stignem!”
Kako bi vampiri rekli, ja sam ranoranilac. Ustajem čim se sunce spusti ispod obzorja, kada se nebo još ru-
meni. Mnogi vampiri ne ^istaju pre nego što se u potpunosti ne smrači, tako da ja u tome imam ogromnu
prednost, ali je prednost i u tome što se oni moraju i vratiti u grob bar ceo čas pre mene. Nisam to ranije
spomenuo jer tada to nisam ni znao, a i nije bilo ni od kakve važnosti, barem tada ne.
Sledeće noći sam bio na putu za Pariz; nebo je još uvek bilo vatrene boje.
Obukao sam se u najfiniju odeću koju sam imao pre nego što sam skliznuo u sarkofag, pa sam sada samo po-
jurio za suncem u pravcu zapada, ka Parizu.
Izgledalo je kao da je grad bio u plamenu jer je svetlost, sve dok najzad nišam protutnjao preko mosta iza
Notr Dama na II Sen Luju, bila žarka i užasavajuća.
Nisam razmišljao o tome šta ću uraditi ili reći, ili kako ću se sakriti pred njom. Jedino što sam znao bilo je da
je moram videti, držati i biti sa njom dok još ima vremena. Prirodno je što nisam mogao da razmišljam o
njenoj smrti. Ona je posedovala sva svojstva jedne katastrofe i pripadala je plamtećem nebu. Možda sam se
ponašao kao običan smrtnik verujući u to da će, ako joj budem ispunio poslednju želju, na neki način taj užas
biti pod mojom kontrolom.
Sumrak samo što je počeo da guta svetlost kada sam pronašao njenu kuću na keju.
Bila je to prilično otmena lcuća. Rože je dobro obavio posao. Jedan sluga je stajao na vratima i čekao da me
sprovede uza stepenice. Kada sam ušao, u hodniku su bile dve sluškinje i jedna bolničarka.
„Mesje De Lenfon je sa njom, mesje”, rekla je bolničarka. „Insistirala je na tome da se obuče u vašu čast.
Htela je da sedne kraj prozora i posmatra tornjeve katedrale, mesje. Videla vas je kako jašete preko mosta.”
„Ugasite sve sveće u prostoriji sem jedne”, rekao sam. ,,I recite mesje De Lenfonu i mom advokatu da
izađu.”
Rože je odmah izašao, a onda se pojavio i Nikolas.
I on se obukao za nju; bio je sav u divnom crvenom somotu, u svojoj dopadljivoj, prepoznatljivoj odeći, i
imao je bele rukavice. Od nedavnih opijanja je smršao, skoro oronuo. Svejedno, to je njegovu lepotu činilo
još vidljivijom. Kada su nam se pogledi sreli, iz njega je izbila pakost, koja mi je žarila srce.
„Markizi je danas malo bolje, mesje”, rekao je Rože, ,,ali ima jaka krvarenja. Lekar kaže da neće...”
Zaustavio se i pogledao u pravcu spavaće sobe. Njegove misli su mi sve govorile. Neće preživeti noć.
„Vratite je u krevet, mesje, što brže možete.”
,,A zašto bih je vratio u Jcrevet?”, upitao sam ga. Glas mi je bio mlitav, gotovo da sam šaptao. „Možda želi da
umre na prokletom prozoru. Pa zašto, do đavola, ne bi?”
,,Mesje!”, preklinjao me je Rože tiho.
Zeleo sam da mu kažem da ode zajedno sa Nikijem.
Ali nešto je počelo da mi se dešava. Otišao sam u hodmk i pogledao prema spavaćoj sobi. Ona je bila unutra.
Osetio sam ogromnu fizičku promenu u sebi. Nisam mogao ni da se pomerim, ni da zucnem. Ona je bila
tamo i zaista je umirala.
Svi slabašni zvuci u stanu postali su žamor. Video sam divnu spavaću sobu kroz dupla vrata, u belo obojen
krevet sa zlatnim draperijama, u koje su bili obavijeni i prozori, a nebo koje se moglo videti kroz gornja
stakla prozora bilo je ukrašeno samo slabašnim tračkom zlatnog oblaka. Ali sve ovo je bilo nerazgovetno i
blago užasavajuće, luksuz koji sam želeo da joj pružim naspram njenog osećaja da joj telo kopni. Pitao sam
se da li je to izluđuje ili zasmejava.
Pojavio se lekar. Bolničarka je došla da me izvesti da samo jedna sveća gori, kao što sam i naložio. Miris
lekova se nametao i mešao sa mirisom ružinog parfema i ja shvatih da čujem njene misli.
Bilo je to slabo tutnjanje njenog uma dok je čekala; kosti su je bolele u njenom istrošenom mesu, tako da je
sam čin sedenja na prozoru, čak i u mekoj, baršunastoj fotelji, sa šalom kojim je bila ogrnuta - bio neizdrživo
bolan.
Ali o čemu je razmišljala dok je živela u očajničkom iščekivanju?
„Lestat, Lestat, Lestat...”, mogao sam da čujem, a iza toga: „Neka bol postane još jači, jer samo kada je on
nepodnošljiv ja želim da umrem. Kad bi bol postao dovoljno snažan da poželim da umrem, tada se ne bih
plašila. Hoću da postane tako neizdržljiv da se ne bojim.”
„Mesje!” Lekar mi je dodirnuo ruku.“Ona ne želi da pozovemo sveštenika.”
,,Ne... ne želi.”
Okrenula je glavu ka vratima. Ako ne uđem unutra sada, ustaće bez obzira na bolove i doći će k meni.
Činilo mi se da ne mogu da se pomerim. Ipak sam se progurao pored lekara i bolničarke, ušao u sobu i zatvo-
rio vrata.
Miris krvi.
Sedela je u blagoj ljubičastoj svetlosti koja je ulazila kroz prozor, divno obučena u tamhoplavi taft, sa jednom
rukom u krilu a drugom na rukonaslonu fotelje, guste plave kose tako pokupljene iza ušiju da su joj se
lokne \z ružičastih mašni prelivale preko ramena. Na njenim obrazima nazi- ralo se slabo rumenilo.
U jednom stravičnom trenutku izgledala mi je kao nekada, kao kad sam bio mali dečak. Tako lepa. Simetrija
njenog lica nije se promenila usled vremena ili bolesti, kao ni njena kosa. Zahvatila me je srceparajuća sreća,
dopadljiva obmana da sam ponovo smrtan, ponovo nevin, da sam zajedno sa njom, i da je sve u redu, zaista,
zaista u redu.
Nije bilo ni smrti ni užasa, samo ona i ja u njenoj spavaćoj sobi. Sada će me primiti u svoje naručje. Zaustavih
se.
Prišao sam joj blizu, a ona je počela da plače kad je podigla pogled. Steznik pariske haljine ju je previše pri-
tiskao, koža njenog vrata i njenih ruku bila je tako tanka i bezbojna da nisam mogao da podnesem da je
gledam dok me je fiksirala očima koje su izvirale iz skoro ranjave kože. Mogao sam da namirišem smrt na
njoj. Mogao sam da omirišem trulež.
Ali, zračila je i pripadala je meni; bila je onakva kakva je oduvek i bila, a to sam joj i rekao tiho, uloživši sav
svoj trud u to; rekao sam joj i da je isto onako divna kao što je bila i u mojim najranijim sećanjima, kada je
još uvek imala svoju lepu, staru odeću, koju je pažljivo oblačila, i dok me je držala u krilu u kočiji na putu za
crkvu.
U ovom čudesnom trenu, dok sam joj davao do znanja koliko sam je samo poštovao, shvatio sam da me je
čula; odgovorila mi je da me voli i da me je oduvek volela.
To je bio odgovor na pitanje koje nisam ni postavio. Ona je znala njegovu važnost; oči su joj bile blistave i
ushićene.
Ako je i razumevala čudnovatost toga da smo mogli da razgovaramo jedno s drugim bez izgovorenih reči - to
se nije dalo primetiti. Sigurno je da to nije u potpunosti razumela. Mora da je osećala samo izlive ljubavi.
„Priđi da mogu da vidim”, rekla je, „kako sada izgledaš.”
Sveća je stajala na prozorskoj dasci, pokraj njene ruke. Sasvim namerno je ugasih. Video sam kako se mršti,
kako mreška svoje plave obrve i kako su se njene modre oči neznatno raširile kada je pogledala u mene, u
svetli svileni brokat i čipku koje sam odabrao da obučem u njenu čast, u mač na mom boku i njegovu prilično
impozantnu dršku ukrašenu dragim kamenjem.
„Zašto ne želiš da te vidim?”, upitala je. „Došla sam u Pariz da bih te videla. Upali ponovo sveću.” U njenim
rečima nije bilo srditosti. Bio sam ovde sa njom, i to joj je bilo dovoljno.
Kleknuo sam preda nju. U svojoj sam glavi vrteo neku vrstu smrtničkog razgovora - o tome da treba da ide sa
Nikijem u Italiju, ali ona prilično određeno reče:
„Isuviše kasno, dušo moja, nikada ne bih stigla na cilj. Već sam i ovako dovoljno daleko odmakla.”
Nalet bola je zaustavi; kolao je njenim strukom po mestu gde joj je stajao steznik; a kako bi to prikrila od
mene, učinila je svoje lice veoma bezizražajnim. Izgiedala je kao devojčica kada je ovo radila, ali ja ponovo
namirisah bolest u njoj, trulež u njenim plućima, kao i zgrušanu krv.
Njen um je postao metež straha. Htela je da zavrišti i pokaže mi koliko se plaši. Zelela je da me zamoli da je
držim i da ostanem sa njom sve dok se to ne okonča, ali nije to mogla da uradi i, na moje potpuno izne-
nađenje, shvatio sam da ona misli da bih je ja odbio, zato što je smatrala da sam isuviše mlad, čak i previše
lakomislen, da bih to ikada mogao da shvatim.
Ovo je bila agonija.
Nisam ni bio svestan da sam se odmakao od nje, da sam prešao preko sobe. Glupavi i nevažni detalji ophrlili
su moju svest: nimfe koje igraju na oslikanoj tavanici, pozlaćene kvake visokih vrata i istopljeni vosak u ob-
liku krhkih stalaktita na belim svećama, koji sam želeo da odlomim i zgnječim u ruci. To mesto je izgledalo
odvratno i suviše kičerasto. Da li ga je mrzela? Da li je ponovo želela da bude u praznim kamenim sobama?
Razmišljao sam o njoj kao da je postojalo ono „sutra, i sutra, i sutra...” Ponovo sam pogledao u nju, u njenu
dostojanstvenu priliJm, koja se držala za dasku prozora. Nebo iza nje se smračilo, a nova svetlost, svetlost
kućnih lampi, kočija koje su prolazile i obližnjih prozora polako je počela da dotiče maleni naopaki trougao
njenog mršavog lica.
„Zar ne možeš da razgovaraš sa mnom?”, izgovorila je blago. „Zar ne možeš da mi ispričaš kako se sve to do-
godilo? Toliko si sreće doneo svima nama.” Čak joj je i razgovor donosio bol. ,,A gde si ti u svemu tome? Ti!”
Mislim da sam bio na granici da je slažem, da uložim svu svoju snagu i izmislim neki moćni izliv sveukupnog
zadovoljstva. Izrekao bih smrtne laži svojom besmrtnom veštinom. Počeo bih da pričam i pričam i da važem
svaku svoju reč do savršenstva. Ali nešto se odigralo u tišini.
Mislim da nisam mirovao duže od jednog trena, ali nešto se u meni izmenilo. Došlo je do neke užasne
promene. U jednom trenutku videh neograničenu i užasavajuću mogućnost i istog momenta, bez dvouml-
jenja, doneh odluku.
Nije bilo nikakvih reči, šema ili plana. Da me je neko u tom trenutku zapitao, opovrgavao bih. Rekao bih:
,,Ne, nikadci; ni na pamet mi ne pada. Šta vi mislite ko sam ja, nekakvo čudovište”...
A opet, odluka je pala.
Spoznah nešto apsolutno.
Potpuno je prestala da govori, ponovo je osetila strah i bol, ali i pored bolnog grča ustala je iz fotelje.
Video sam kako šal kJizi sa nje i znao sam da mi prilazi i da treba da je sprečim, ali to nisam uradio. Video
sam njene ruke kako mi se približavaju, kako posežu za mnom, a sledeće čega sam bio svestan bilo je to da
je poskočila unazad kao da ju je oduvao vetar.
Teturala se unazad preko tepiha i pala pored stolice uza zid. Ali se brzo primirila, kao da je to i naumila; na
njenom licu nije bilo straha i pored toga što joj je srce snažno tutnjalo. Verovatnije je da je prvo bila za-
čuđena, a da je onda njom ovladala zbunjena smirenost.
Ako sam tada i imao neke misli, ne znam kakve su one bile. Prišao sam joj isto tako nepokolebljivo kao što je
i ona meni prišla. Procenjujući svaku njenu reakciju, primakao sam joj se tako blizu da smo sada bili tik jedno
uz drugo, kao što je to bilo kada je odskočila. Zurila je u moju kožu i u moje oči, a onda je prilično iznenada
ponovo posegnula rukom i dotakla mi lice.
„Neživo!” To je bilo užasno viđenje koje se tiho prolomilo iz nje. „Izmenjen u nešto. Ali NE U ŽIVO.”
Tiho sam rekao:
,,Ne. To nije tačno.” A onda sam joj poslao hladnu bujicu slika, povorku letimičnih prikaza o tome u šta se
pretvorio moj opstanak. Delići, trunčice tkanja noćnog Pariza, osećaj sečiva koje bešumno seče svet.
Sa malim šištajem, ispustila je dah. Bol se svojom pesnicom zabio u nju i pustio svoje kandže. Progutala je
pljuvačku, stegla usne ne bi li ga odagnala i uperila svoj uistinu zažaren pogled u mene. Sada je znala da ovo
nisu bile senzacije, ovo opštenje među nama, već da su bile misli.
„Kako se to dogodilo?”, zahtevala je da zna.
I bez razmišljanja o tome šta nameravam da uradim, izložio sam joj, deo po deo, priču o razbijenom prozoru
kroz koji me je izvukla sablast koja me je pratila u pozorištu, o kuli i o razmeni krvi. Opisao sam joj i kriptu u
kojoj spavam i njeno bogatstvo, svoja lutanja, svoje moći, a iznad svega - prirodu žeđi. Ukus i osećaj krvi, i
kako to izgleda kada se čitava strast i pohlepa sjedine u toj jednoj jedinoj želji koja se neprestano i neza-
jažljivo zadovoljava hranjenjem i smrću.
Bol ju je proždirao, ali ga ona više nije osećala. Oči su bile sve što je ostalo od nje dok je zurila u mene. Iako
nisam imao nameru da joj otkrijem sve ovo, videh da sam je zaposeo i tako se okrenuh da su svetla kočija
koje su tutnjale kejom pala na moje lice i u potpunosti ga osvetlila.
Ne sklanjajući pogled sa nje, posegnuh za srebrnim svećnjakom na prozorskoj dasci i, podižući ga polako,
počeh da krivim metal, svojim prstima ga savijajući u lmigove i kuke.
Sveća je pala na pod.
Oči joj se zakolutaše. Skliznula je unazad i povukla se još dalje od mene, a kad je dohvatila draperije kreveta
svojom levom rukom, krv joj je jurnula iz usta.
Nadolazila je iz njenih pluća kroz snažni bešumni kašalj. Spustila se na kolena, a krv se slivala na jednu stranu
krevetskog polcrivača.
Pogledah u uvrnutu srebrninu u svojim rukama, besmislene iščašene krivulje, a onda je ispustih iz ruku. Zu-
rio sam u nju, a ona se borila protiv nesvestice i bola; brisala je svoja usta nespretnim pokretima, kao pijanac
koji povraća po krevetskom prekrivaču. Ne mogavši više da se drži, skliznula je na pod.
Stajao sam iznad nje. Posmatrao sam je, a njen trenutni bol nije bio ništa naspram zaveta koji sam joj izgo-
varao. Ni sada nije bilo reči, već samo njihova neizgovorena bujica, a pitanje, sadržajnije nego što bi ikada
moglo da se izrekne, bilo je postavljeno:
Da li želiš da pođeš sa mnom sada? DA LIHOĆEŠ DA KRENEŠ SA MNOM U OVO, SADA?
Ništa od tebe ne tajim, ni svoju neukost, ni svoj strab, ni jednostavnu užasnutost da bih možda mogao da ne
uspem u pokušaju. Ne znam čakni to da li svoj dar mogu drugome dati više no jedan put, ni koja je cena koju
moram platiti, ali zbog tebe ću preuzeti rizik i zajedno ćemo otkrivati tajne i užase, kakvi god da su, kao što
sam sam do sada saznavao sve ostalo.
Celim svojim bićem je rekla: da.
,,Da!”, odjednom je glasno vrisnula, pripito, glasom koji je možda oduvek bio njen, ali koji ja nikada do sada
nisam čuo. Njeni kapci su se zatvorili i grčili, a njena se glava okretala levo-desno. ,,Da!”
Nagnuo sam se napred i poljubio krv na njenim otvorenim usnama. glesak je zapljusnuo sve moje udove, a
žeđ za njom se uvećala i pokušala da je pretvori u obično meso. Rukama sam obujmio njeno tanano telo i
podizao ga sve više i više, sve dok, sa njom u naručju, nisam stajao naspram prozora. Njena kosa je visila sa
nje, a krv je ponovo šiknula iz njenih pluća, ali sada to više nije bilo važno.
Sve uspomenp mog života vezane za nju okružile su nas, ogrnule su nas svojim plaštom i otrgle od spoljašn-
jeg sveta. Nežne pesmice mog detinjstva, osećaj koji je postojao prema njoj kada još nije bilo reči već samo
odsjaj svetla na tavanici iznad njenih jastuka, njen miris koji me je okruživao i glas koji je stišavao moj plač. A
zatim mržnja prema njoj i potreba za njom, njeno nestajanje iza hiljade zatvorenih vrata i njeno skrivanje iza
okrutnih odgovora, strah od nje i njene složenosti, ravnodušnosti i neobjašnjive snage.
A onda je u ovaj tok misli došla žeđ, koja nije poništavala, već koja je zagrevala svaki njen deo, koja ju je za-
grevala sve dok nije postala meso i krv, majka i ljubavnica, i sve ostalo što egzistira ispod okrutnog pritiska
mojih prstiju i usana, sve ono ža čim sam oduvek žudeo. Zarivši zube u nju, ose'tio sam kako se ukrućuje i
uzdiše, a moja su se usta širila kako bi zahvatila vrelu poplavu koja je nadoiazila.
Njeno srce i duša se otvoriše. U njoj više nije bilo godina, ni jednog jedinog trenutka. Moje znanje se za-
maglilo i zatreperilo, i više nije bilo majke, niti sažaljive potrebe i užasa; ona je jednostavno bila ono što
jeste. Bila je Gabrijela.
Nakon svega, njen život joj je pritekao u pomoć, sve te mnogobrojne godine patnje i usamljenosti, pustoš u
onim vlažnim jalovim odajama na koje je bila osuđena, knjige koje su joj bile uteha, deca koja su je uništila, a
potom i napustila, bol i bolest, njen konačni neprijatelj, koji se, obećavajući joj konačno oslobođenje, pret-
varao da joj je prijatelj. Snažnije od reči i slika, nastupilo je tajno bubnjanje njene strasti, njenog prividnog
ludila, odbacivanje očajanja.
Podigao sam je sa poda; držao sam je rukama obujmivši njena uzana leđa, rukom ljuljajući njenu opuštenu
glavu. Stenjao sam tako snažno u skladu sa isisavanjem krvi da je to bilo nalik pesmi koja je odzvanjala u
taktu njenog srca. Ali njeno srce je isuviše brzo usporavalo svoj rad. Smrt je polako dolazila po nju, ona se
poslednjim snagama svoje volje borila protiv nje, a ja sam, putem konačnog samoodricanja, uspeo da se
otrgnem od nje, još uvek je pridržavajući.
Skoro da sam se onesvestio. Zeđ je želela njeno srce. Zeđ nije bila alhemičar. Stajao sam otvorenih usta,
bleštavih očiju, i držao sam je podalje od sebe, što dalje od sebe, kao da sam bio dva bića, jedno koje je
želeleo da je uništi, a drugo koje je želeleo da je dovede k sebi.
Oči su joj bile otvorene i činilo se kao da ništa ne vide. U jednom trenutku je izgledala kao da je na nekom
mestu izvan svih patnji, tamo gde nije bilo ničeg drugog do slasti, pa čak možda i nekog razumevanja, a onda
sam je čuo kako me doziva po imenu.
Podigao sam svoji desni ručni zglob do usta, prerezao venu i primakao je njenim usnama. Nije se ni pomerila
dok se krv slivala na njen jezik.
„Majko, pij”, rekao sam uspaničeno i gurnuo joj ruku još bliže. Neka promena je već bila započeta.
Njene usne, pripijene za moju ruku, drhtale su. Bol me je odjedared ošinuo, kolajući oko mog srca.
Njeno se telo izdužilo, ukrutilo, a levu ruku je podigla da uhvati moj zglob dok je uzimala prvi gutljaj. Bol se
povećao sve više i više, te sam skoro kriknuo. Mogao sam da je vidim kao da je bila izliven metal koji krstari
mojim krvnim sudovima, granajući se kroz svaki.mišić i ud. To je, ipak, bilo samo njeno povlačenje, sisanje,
njeno isisavanje moje krvi, koju sam prethodno uzeo od nje. Sada je stajala na sopstvenim nogama, a glavu
je jedva držala naslanjenu na mojim grudima. Neka tupost mi se prišunjala, tupost koju je samo njeno vrelo
povlačenje prekidalo, dok se moje srce tutnjavom suprotstavljalo tome, hraneći je, kao što je svakim svojim
udarcem hranilo i svaki njen cug.
Povlačila je sve jače i jače, sve brže i brže, i ja osetih kako njen stisak i njeno telo postaju čvršći. Zeleo sam da
je silom nateram da se odmakne, ali nisam to uradio; a kada su mi noge otkazale, ona je bila ta koja me je
pridržala. Lelujao sam se dok se soba okretala, ali je ona nastavila da pije i neizmerna tišina raširila se u svim
pravcima; i tada, bez udela volje ili osude, odbacio sam je od sebe.
Zateturala se i stala ispred prozora; svojim dugačkim prstima začepila je širom otvorena usta. Pre nego što
sam se okrenuo i stropoštao se na obližnju fotelju, pogledao sam njeno bledo lice na trenutak i njeno telo,
koje se nadimalo, bar se tako činilo, ispod tankog sloja tamnoplavog tafta. Njene oči su bile kao dva lmstalna
kruga koja upijaju svetlost.
Mislim da sam u tom trenutku, kao neki blentavi smrtnik, rekao:
„Majko!”
Zatim sam zatvorio oči.
S
edeo sam u fotelji. Činilo mi se da sam spavao čitavu večnost, iako uopšte nisam spavao. Bio sam kod kuće,
u očevom domu.
Pogledao sam naokolo u potrazi za žaračem i mojim psima i pogledao sam da li je ostalo još vina; tada spazih
zlatnu draperiju oko prozora i pozadinu Notr Dama naspram večernjih zvezda - i tu videh nju.
Nalazili smo se u Parizu. I živećemo zauvek.
Držala je nešto u svojim rukama. Još jedan svećnjak. Kutiju za kresivo. Stajala je veoma uspravno, dok su
njeni pokreti bili brzi. Napravila je varnicu, primakla je svećama i upalila ih, jednu za drugom. Plamičci su se
uzdigli, a naslikani cvetovi na zidovima otkotrljaše se na tavanicu, gde su se plesači na trenutak pomerili, a
onda zamrzli u svom krugu.
Stajala je ispred mene; svećnjak se nalazio sa njene desne strane. Njeno lice je bilo belo i savršeno glatko.
Tamni kolutovi ispod njenih očiju su nestali, svaka mrlja ili nedostatak koje je ikada imala izgubili su se bez
traga. Ali ja vam ne bih mogao ništa reći o njenim nekadašnjim, navodnim, nedostacima. Sada je bila
savršena.
Bore, dobijene usled godina, sada su bile manje i čudnovato ublažene, a ostale su samo linijice smeha oko
očiju i po jedna majušna bora sa obe strane njenih usana. Kapci su joj sada bili uzdignuti, čime se povećala
simetrija i trouglast oblik njenog lica, a njene usne poprimile su najblažu nijansu ružičastog. Izgledala je
nežno, kao dijamant obasut svetlošću. Sklopio sam oči, a onda, ponovo ih otvorivši, shvatih da ovo nije bilo
priviđenje, ništa više nego i njena ćutnja. Video sam da je njeno telo doživelo još veće izmene. Ponovo je
posedovala punoću mladog ženskog tela, dojke, koje je bolest usahla. One su se sada nadimale iznad tamno-
plavog korseta od tafta. Bledorozikasta boja njenog mesa bila je tako suptilna da je mogla da prođe i kao
odraz svetlosti. A njena kosa je bila posebno divna jer je izgledala kao da je živa. Toliko se boja prelamalo u
njoj da je izgledala kao da vijuga; u njoj je bilo na milijarde majušnih vlasi, koje su se pomicale oko njenog
besprekornog belog lica i grla.
Rane na vratu su iščezle.
Sada više ništa nije ostalo osim konačnog čina hrabrosti: pogledati je u oči.
Pogledati ovim vampirskim očima u biće koje je nalik vama - i to prvi put od kada je Magnus skočio u vatru.
Mora da sam ispustio neki zvuk jer je ona odgovorila beskrajno blago kao da jesam. Gabrijela - to je bilo
jedino ime kojim sam je od sada mogao nazivati.
„Gabrijela”, rekao sam joj. Nikada je nisam nazvao tako sem u svojim najintimnijim mislima, i videh da se
skoro nasmešila.
Spustio sam pogled na svoj ručni zglob. Rana je nestala, ali je u meni besnela žeđ. Moje vene su opštile sa
mnom kao da sam razgovarao sa njima. Zurio sam u nju i video da joj se usne pomeraju u majušnom
pokretu gladi. Prikazala mi je čudan izraz lica, pun značenja, kao da je želela da kaže: Zar ne razumeš?
Ali ništa nisam čuo da je rekla. Tišina, samo lepota njenih očiju, koje me pažljivo gledaju, i, možda, Ijubav
koja se ogledala u našem viđenju jedno drugog; tišina se protezala u svim pravcima, ništa ne potvrđujući.
Nisam mogao to da shvatim. Da li je zatvarala svoj um preda mnom?, upitao sam je bezglasno i činilo mi se
da me ne razume.
„Sada”, rekla je glasom koji me je prenerazio jer je bio blaži i zvučniji nego ranije. U jednom trenu ponovo
smo se našli u Overnju; padao je sneg, a ona mi je pevala glasom koji je žvučao kao eho u velikoj pećini. Ali i
to se brzo okončalo. Rekla mi je: „Idi... završi s tim brzo, sada!”
Klimnula je glavom, prišla mi i povukla me za ruku.
„Pogledaj se u ogledalo”, šapnula mi je.
Ali ja sam već znao. Dao sam joj više krvi nego što sam uzeo od nje. Bio sam izgladneo. Nisam se nahranio ni
pre nego što sam došao kod nje.
Ipak, tako me je zaokupio zvuk njenog glasa, sneg koji je padao i sećanje na njeno pevanje da na trenutak
nisam odgovorio. Pogledao sam njene prste, dodirivali su moje. Video sam da je naše meso isto. Pridigao
sam se iz fotelje, uzeo obe njene šake i dotakao joj ruke i lice. Sve je bilo je okončano, a ja sam bio još uvek
živ! Sada je bila sa mnom. Prošla je kroz užasnu usamljenost i bila je sa mnom, i odjednom više nisam mogao
da razmišljam ni o čemu sem o tome da je držim priljubljenu uza se, da je nika- da više ne pustim.
Podigao sam je sa zemlje. Zanjihao sam je u svojim rukama, a onda smo se zavrteli i okretali.
Zabacila je glavu i nasmejala se; smejala se sve glasnije i glasnije, sve dok joj nisam stavio ruku preko usta.
„Svojim glasom možeš da porazbijaš sva stakla u sobi”, šapnuo sam.
Pogledao sam u pravcu vrata. Niki i Rože su bili tamo.
,,Pa neka ih porazbijam!”, rekla je, a u njenom izrazu lica nije bilo ničeg šaljivog. Spustio sam je na noge. Mis-
lim da smo se grlili, ponovo i ponovo, skoro budalasto. Nisam mogao da se uzdržim.
Smrtnici su se muvali po stanu; doktor i bolničarke su smatrali da bi trebalo da uđu unutra.
Video sam kako je pogledala u vrata. I ona ih je čula. Ali zašto ja nisam čuo nju?
Odvojila se od mene; oči su joj skakale sa jednog predmeta na drugi. Ponovo je zgrabila sveće i odnela ih do
ogledala; pogledala je svoje lice.
Razumeo sam šta se sa njom događa. Trebalo joj je vremena da nauči da gleda i da procenjuje svojim novim
čulom vida, ali smo morali brzo da se izgubimo iz stana.
Mogao sam da čujem kroz zid Nikijev glas kako nagovara lekara da pokuca na vrata.
Kako da je odvedem odavde? Na koji način da se otarasim njih?
,,Ne, ne tuda”, rekla je kada me je videla da gledam u vrata.
Gledala je u krevet, u pr'edmete na stolu. Otišla je do kreveta i uzela svoj nakit ispod jastuka. Pažljivo ga je
osmotrila i vratila nazad u izanđalu ljubičastu torbicu. Zatim je zakačila torbicu za svoju suknju i ona nestade
u naborima tkanine.
Ovi njeni pokreti su odisali nekim značajem. Znao sam da je to bilo sve što je želela da ponese sa sobom iz
ove sobe, iako mi nikakve informacije u pogledu toga nisu pristizale od nje. Ostavljala je svoje stvari: odeću
koju je ponela sa sobom, četku i češalj od srebra i pohabane knjige koje su stajale na stolu pored kreveta.
Tada je usledilo kucanje na vratima.
„Zašto ne ovuda?”, upitala je i, okrenuvši se prema prozoru, otvorila ga.
Povetarac je zakovitlao zlatne draperije i podigao joj kosu sa vrata. Kada se okrenula, zadrhtao sam čim sam
je pogledao; kosa joj se zaplitala oko lica, a očiju su joj bile širom otvorene i ispunjene mnoštvom boja i
skoro zlokobnim svetlucanjem. Ničega se nije plašila.
Uhvatio sam je i na trenutak je nisam puštao. Zagnjurio sam svoje lice u njenu kosu i sve ono o čemu sam
mogao da razmišljam bilo je to da smo ponovo zajedno i da nas sada više ništa nikada neće rastaviti. Nisam
razumeo njeno ćutanje, ni zašto nisam mogao da je čujem, ali znao sam da to nije bilo do nje, i možda sam
mislio da će proći. Ona je bila sa mnom. To mi je jedino bilo važno. Smrt je bila moj pretpostavljeni i ja sam
joj pružio na stotine žrtava, ali nju sam istrgao pravo iz njenih ruku. Rekao sam to glasno. Izgovorio sam i
druge očajničke i nerazumne stvari. Bili smo dva istovetno užasna i smrtonosna bića; nas dvoje smo lutali Di-
vljim vrtom, a ja sam sve to polcušao da joj učinim stvarnim pružajući joj prizore, smisao Divljeg vrta, i nije
bilo važno ako nije shvatala.
„Divlji vrt”, ponovila je ove reči sa velikim poštovanjem, usta nameštajući u blagi osmeh.
Njen glas mi je tutnjao u glavi. Osetio sam da me ljubi i da nešto šapuće, kao da je želela da nadopuni svoje
misli.
Rekla je:
„Pomozi mi sada, želim da te vidim kako to radiš sada. a ostaje nam čitava večnost da se držimo jedno dru-
gog. Dođi.”
Zeđ. Kao da sam goreo od žeđi. Bilo je izvesno da mi je krv trebala, a ona je želela da oseti njen ukus, znao
sam da to želi jer sam se prisetio da sam i ja to želeo da uradim one prve noći. Tada mi je sinulo da bol njene
fizičke smrti... nečistoće koje će izbaciti... možda mogu da budu olakšani ukoliko prvo pije.
Ponovo je usledilo Jcucanje. Vrata nisu bila zaključana.
Zakoračio sam na prozorsku dasku i posegnuo za njom, a ona se istog trenutka našla u mom naručju. Skoro
da nije imala težinu, ali sam mogao da osetim njenu snagu i žilavost njenog stiska. Ipak, kada je videla sokak
ispod nas, vrh zida i kej iza njega, činilo mi se da se na trenutak premišlja.
„Zagrli me oko vrata”, rekao sam, ,,i čvrsto se drži.”
Popeo sam se na kamenje; nosio sam je dok su joj se stopala njihala. Okrenula je lice prema meni i držala ga
je tako sve dok nismo stigli na klizave crepove krova.
Zatim sam je uzeo za ruku i povukao za sobom; trčao sam sve brže i brže, preko oluka i dimnjaka, preskačući
uzane sokake ispod nas, sve dok nismo stigli na drugu stranu ostrva. Svakog trenutka sam bio spreman da
zavrišti ili da me stegne, ali ona se nije plašila.
Ponašala se mirno, gledajući preko krovova leve obaJe i dole na reku, koja je bila ispunjena hiljadama tam-
nih malih čamaca prepunih dronjavih bića, i činilo mi se da se bar na trenutak jednostavno prepustila os-
ećaju vetra koji joj je mrsio kosu. Mogao sam da budem omamljen samo gledajući u nju, ispitujući sve as-
pekte njenog preobraženja, ali bilo je velike količine uzbuđenja u tome što sam je sprovodio kroz čitav grad,
otkrivao joj raznovrsne stvari, učio je svemu onome što sam i sam znao. Sada uopšte više nije osećala fizički
umor, ništa više nego ja. A nije bila izložena nikakvom užasu - kao što je to bio slučaj sa mnom kada je Mag-
nus skočio u vatru.
Kočija je jurcala duž keja, opasno se naginjući prema reci, dok je pogrbljeni kočijaš pokušavao da održi
ravnotežu na visokom sedištu. Pokazao sam joj kočiju, koja nam se sad približavala, i zgrabih je za ruku.
Skočili smo dok je kočija prolazila ispod nas i nečujno se spustili na njen kožni krov. Zaposleni'kočijaš se nije
ni okrenuo. Cvrsto sam je držao, podupirući je sve dok se oboje nismo ugodno smestili, spremni da skočimo
sa vozila kada god to poželimo.
Bilo je neopisivo uzbudljivo raditi sve ovo sa njom.
Jezdili smo preko mosta i pored katedrale, kroz gomile ljudi na Pont Nefu. Ponovo se začuo njen smeh.
Razmišljao sam o tome šta bi oni visoko na prozorima videli kada bi pogledali dole na nas, na dve živopisno
obučene osobe priljubljene za nestabilni krov kočije; bili smo kao nestašna deca na splavu.
Kočija je iznenada skrenula. Jurcali smo prema Sen Žermen de Preu, rasterujući gužvu ispred nas i grabeći
pored nepodnošljivog smrada groblja Les Inosant, opkoljenog zdanjima sa visokim tornjevima.
Na jednu sekundu osetih treptaj prisustva, ali je tako brzo iščezao da sam posumnjao u sopstveni osećaj.
Pogledao sam za sobom i nisam mogao da uhvatim ni tračak njega. Tada sa takvom jasnoćom shvatih da
ćemo od sada Gabrijela i ja zajedno razgovarati o prisustvu, da ćemo o svemu razglabati i da ćemo sve za-
jedno spoznavati. Ova noć je, na neki svoj način, bila prevratnička kao i ona kada me je Magnus preobratio,
a tek je počela.
Kraj je sada bio savršen. Ponovo sam je uzeo za ruku i povukao je za sobom sa kočije, na ulicu.
Zapanjeno je zurila u okretanje točkova koji su se odmah izgubili iz vida. Ona i nije izgledala tako smušeno
koliko je bila neverovatna - žena otrgnuta iz vremena i mesta, odevena samo u haljinu i papuče, bez stega,
slobodna da luta.
Stupili smo u uzani sokak i zajedno potrčali, zagrljeni, a tu i tamo bih pogledao naniže, u njene oči, koje su
šarale prekp zidova iznad nas, gledale u mnoštvo zabravljenih prozora punih sićušnih tračaka svetlosti.
Znao sam šta je videla. Poznavao sam zvuke koji su se svaljivali na nju. Ali još uvek nisam mogao ništa da ču-
jem od nje, a to me je pomalo plašilo, pomisao da me, možda, isključuje.
Zaustavila se. Počeli su prvi grčevi njene smrti. Mogao sam to da vidim na njenom licu.
Tešio sam je i podsetio je u nekoliko reči na ono što sam joj ranije preneo putem misli - kako će to izgledati.
,,To je kratkotrajan bol, ništa što se može uporediti sa onim kroz šta si već prošla. Nestaće za samo nekoliko
sati, možda i manje ako odmah sada popijemo krv.”
Klimnula je glavom; pre je bila nestrpljiva nego uplašena.
Izašli smo na mali trg. Na kapiji jedne stare kuće stajao je neki mladić, kao da je čekao nekoga; kragna na
njegovom sivom ogrtaču bila je podignuta i zaklanjala mu je lice.
Da li je dovoljno jaka da nasrne na njega? Da li je snažna kao ja? Ovo je pravo vreme da to saznamo.
„Ako te žeđ ne nagna na to, onda je isuviše rano”, rekao sam joj.
Bacio sam pogled na nju i prože me neka jeza. Njen usredsređeni izraz bio je skoro ljudski, jako napet, fik-
siran, a njene oči bile su osenčene onom vrstom tragičnosti koju sam i ranije viđao. Ništa joj nije moglo pro-
maći. Kada se, međutim, približila čoveku, uopšte nije bilo ničeg ljudskog u njoj. Postala je pravi predator,
nalik nekoj zveri, a opet, bila je žena koja prilazi muškarcu - dama, zapravo, ostavljena ovde bez ogrtača,
šešira ili pratioca, koja sada prilazi gospodinu sa namerom da zatraži pomoć. Ona je bila sve to.
Bilo je jezivo gledati kako korača preko kamenja, činilo se kao da ih i ne dodiruje, i kako sve, pa čak i pramen-
ovi njene kose koje je vetar duvao tamo-amo, izgleda kao da je pod njenom punom kontrolom. Mogla je da
prođe i kroz sam zid, tim svojim bezdušnim korakom.
Povukao sam se u senku.
Zivnuvši, čovek se okrenuo, blago zaškripavši pri tom potpeticom čizme po kamenju, a ona se propela na
prste kao da želi da mu nešto šapne na uho. Mislim da se na trenutak pokolebala. Možda je pomalo bila i
užasnuta. Ako jeste, onda njena žeđ i nije imala vremena da postane neizdrživa. Ali ako je i oklevala, to nije
trajalo više od te jedne sekunde. Nasrnula je na njega, a on je bio bespomoćan, dok sam ja bio i suviše
fasciniran da bilo šta uradim, sem da posmatram.
Potpuno neočekivano, sinulo mi je da je nisam upozorio za srce. Kako sam samo mogao da zaboravim tako
nešto? Pohitao sam ka njoj, ali ga je ona već ispustila. On se stropoštao niza zid, glave nagnute na jednu
stranu, dok mu je šešir pao kraj nogu. Bio je mrtav.
Stajala je i gledala u njega, a ja sam video krv kako kola njome, zagrejavajući je i produbljujući boju njenog
lica i crvenilo njenih usana. Oči su joj postale odsjaj ljubičastog kada me je pogledala, skoro istovetne boje
kao i nebo u trenutku kada sam došao u njenu spavaću sobu. Ćuteći, posmatrao sam kako gleda žrtvu sa
radoznalom začuđenošću, kao da na neki način u potpunosti ne prihvata ono u šta gleda. Njena kosa je
ponovo bila zamršena i ja je zabacih umesto nje.
Skliznula je u moje naručje. Odveo sam je dalje od žrtve. Okrenula se jednom ili dvaput, a onda usmerila
pogled pravo pred sebe.
„Dovoljno je za noćas. Trebalo bi da odemo kući, u kulu”, rekao sam.
Želeo sam da joj pokažem blago, da budem sa njom na tom zaštićenom mestu, da je držim i utešim ako
pomahnita zbog svega ovoga. Ponovo je iskusila grčeve smrti. Tamo će moći da se odmori uz vatru.
,,Ne, još ne želim da idem”, odgovorila je. „Bol neće dugo trajati, obećao si da neće. Želim da prođe i hoću
da ostanem ovde.” Pogledala je u mene i nasmešila mi se. „Došla sam u Pariz da umrem, zar ne?”, proša-
putala je.
Sve joj je odvlačilo pažnju, onaj odbačen mrtav čovek u sivom ogrtaču, nebo je svetlucalo na površini bare,
mačka je hodala po obližnjem zidu. Krv je bila vrela u njoj, kolala je njome.
Uhvatio sam je za ruku i naveo je da me prati.
„Moram da pijem”, rekao sam.
,,Da, vidim”, šapnula je. „Trebalo je ti da ga uzmeš. Trebalo je da znam... Ti si i dalje gospodin.”
„Gospodin koji umire od gladi”, nasmešio sam se. „Hajde da se ne zamajavamo smišljajući etikete za mon-
strume.” Nasmejao sam se. Poljubio bih je da mi nešto odjednom nije privuklo pažnju. Stisnuo sam njenu
ruku, čak i prejako.
Iz daleka, iz pravca Les Inosanta, začuo sam prisustvo - jače nego ikada pre.
Stajala je ukopana u mestu kao i ja; polako joj okrenuvši glavu na jednu stranu, sklonih joj kosu sa uha.
,,Da li čuješ to?”, upitao sam je.
Pogledala je u mene.
,,Je li to još jedan od nas?!” Začkiljila je i pogledala ponovo u pravcu odakle je to dolazilo. „Odmetnik!”, rekla
je glasno.
„Šta?!”
Odmetnik, odmetnik, odmetnik.
Osetio sam talas ošamućenosti, nešto kao san kojeg sam se prisetio. Delić sna. Ali nisam mogao da razmišl-
jam. Bio sam oštećen time što sam je preo- bratio. Morao sam da pijem.
„Nazvao nas je odmetnicima”, rekla je. „Zar nisi čuo?” Ponovo je načulila uši, ali ono je nestalo i nijedno od
nas više ništa nije čulo; nisam bio siguran da li sam uopšte primio taj jasan nadražaj - odmetnik, ali činilo se
da jesam!
„Nema veze, šta god da jeste”, rekao sam. ,,To nikada ne prilazi bliže od ovoga.” Ali čak i dok sam govorio,
znao sam da je bilo najoštrije do sada. Zeleo sam da pobegnem sa Les Inosanta. ,,To živi na grobljima”, pro-
mumlao sam. „Možda ne može da živi ni na jednom drugom mestu... duže vreme.” Ali, pre nego što sam za-
vršio sa govorom, ponovo sam ga osetio i činilo mi se da širi najsnažniju zlobu koju sam do sada primio od
njega.
„Ono se smeje!”, šapnula je.
Proučavao sam je. Bez sumnje, ona je to čula jasnije od mene.
„Izazovi ga!”, rekao sam. „Nazovi ga Jcukavicom! Kaži mu da izađe na videlo!”
Pogledala me je u čudu.
,,Da li je to stvarno ono što želiš da uradiš?”, upitala me je tiho. Blago je drhtala i ja sam je umirio. Stavila je
ruku na struk kao da ju je opet zahvatio jedan od onih grčeva.
„Onda ne sada”, rekao sam. „Ovo nije pravo vreme. Ponovo ćemo ga čuti, baš onda kada u potpunosti zabo-
ravimo da postoji.”
„Iščezlo je”, rekla je. „Ali ono nas mrzi, ta stvar...”
„Hajde da se sklonimo od nje”, rekao sam prezrivo, zagrlio je i požurio. Nisam joj rekao o čemu razmišljam,
šta me je opterećivalo više od prisustva i njegovih uobičajenih trikova. Ako je mogla da čuje prisustvo isto
tako dobro kao i ja, čak i bolje, u stvari, to znači da je imala sve moje moći, uključujući i sposobnost da šalje i
čuje prizore i misli. Ali više nismo mogli da čujemo jedno drugo!
3
K
ada smo prešli reku, odmah sam pronašao novu žrtvu. Čim sam ugledao tog čoveka, prožela me je duboka
svest o tome da ću sve ono što sam do sada radio sam od sada raditi sa njom. Ona će posmatrati taj čin,
učiće. Mislim da je intimnost svega toga učinila da mi krv jurne u lice.
Dok sam izvlačio žrtvu iz krčme, dok sam ga zadirkivao, izluđivao, a onda i napao, bio sam svestan da se
pravim važan pred njom, da čitav čin pravim još okrutnijim, razigranijim. Kada sam ubio, taj čin je u sebi
posedovao takav intenzitet da sam nakon toga bio iscrpljen.
Svidelo joj se. Sve je posmatrala kao da je mogla da isisa samu sliku toga, isto kao što je sisala krv. Približili
smo se jedno drugom, primio sam je u svoje naručje i osetio njenu toplinu, kao i ona moju. Krv je preplavila
moj mozak. Samo smo se držali, a čak se i tanka koprena naše odeće činila neprijateljskom; bili smo dva
goruća kipa u mraku.
Nakon toga je noć izgubila sve svoje uobičajene dimenzije. U stvari, ona će mi ostati u pamćenju kao jedna
od najdužih noći koje sam ikada proživeo u svom besmrtnom životu.
Bila je beskrajna i nedokučiva, vrtoglava, i bilo je trenutaka kada sam poželeo neku vrstu odbrane od njenih
zadovoljstava i iznenađenja, ali je nisam imao.
Iako sam ponavJjao i ponavljao njeno ime kako bi mi postalo blisko, ona još uvek za mene, zapravo, nije bila
Gabrijela. Jednostavno je bila ona koja je potrebna čitavom mom biću, i to će biti celog mog života. Ona je
bila jedina žena koju sam ikada voleo.
Njena stvarna smrt nije trajala predugo.
Pronašli smo praznu podrumsku prostoriju, gde smo ostali dok se sve to nije okončalo. Tu sam je sve vreme
držao i govorio joj. Ponovo sam joj ispričao sve ono što mi se dogodilo, ovog puta rečima.
Ispričao sam joj sve o kuli. Rekao sam joj sve ono što mi je Magnus ispričao. Objasnio sam joj sve o pojavama
prisustva. I kako sam se skoro navikao na njega, kako ga prezirem, ali kako nemam nameru da ga razotkri-
jem. Nanovo sam pokušavao da joj predočim slike, ali nije bilo svrhe. Ništa nisam rekao o tome. Nije ni ona.
Ali me je veoma pažljivo slušala.
Razgovarao sam sa njom o Nikijevim sumnjama, koje, naravno, on njoj nikada nije ni spomenuo. Objasnio
sam joj da se sada još više bojim za njega. Još jedan otvoren prozor, još jedna prazna soba, a ovog puta i sve-
doci koji mogu da potvrde čudnovatost svega toga.
AJi nema veze, trebalo bi Rožeu da ispričam neku priču koja će sve učiniti uverljivim. Trebalo bi da pron-
ađem i neki način da pomognem Nikiju, da prekinem lanac sumnji koji ga je vezivao za mene.
Činilo se da je blago fascinirana svim tim, ali da joj, u stvari, sve to nije mnogo značilo. Ono što joj je bilo
važno jeste ono što je predstojalo.
Kada je njena smrt bila okončana, postala je nezaustavljiva. Nije bilo zida na koji nije mogla da se popne,
vrata na koja ne bi ušla, ni krova koji joj je bio previše strm.
Izgledalo je kao da ne veruje da će zauvek živeti: pre je mislila kao da joj je data ova jedna noć natprirodne
životne snage i da sve mora saznati i ostvariti pre nego što smrt, sa svitanjem, dođe po nju.
Više puta sam pokušavao da je nagovorim da se vratimo kući, u kulu. Kako su sati prolazili, obuzela me je
duhovna iscrpljenost. Trebalo mi je da se smirim tamo, da razmislim o svemu što se dogodilo. Otvorio bih
oči i, na trenutak, video samo crnilo. Ali ona je želela iskustvo, avanturu.
Predložila je da sada uđemo u stanove smrtnika ne bismo li pronašli odeću koja joj je bila potrebna. Nasme-
jala se kada sam rekao da ja uvek kupujem odeću.
„Možemo da čujemo ako je kuća prazna”, rekla je, brzo hodajući ulicama, očiju uprtih u prozore zamračenih
kuća. „Možemo da čujemo ako posluga spava.”
U tome je bilo smisla, iako ja nikada ne bih tako nešto pokušao. Ubrzo sam je pratio uz uzane stražnje ste-
penice i niz tepihom zastrte hodnike, očaran lakoćom kojom smo to radili i fasciniran detaljima neformalnih
odaja u kojima su smrtnici obitavali. Otkrio sam da volim da dodirujem lične stvari: lepeze, burmutice,
novine koje je gospodar kuće čitao, njegove čizme kraj ognjišta. To je bilo isto tako zabavno kao i virenje
kroz prozore.
Ali, ona je imala svoj cilj. U garderobi neke dame, u velikoj Joići na Sen Zermenu, pronašla je čitavo bogat-
stvo raskošne odeće koja je pristajala njenoj novoj i punijoj figuri. Pomogao sam joj da skine staru haljinu od
tafta i obuče novu od ružičastog brokata i da skupi kosu u uredne lokne ispod šešira sa nojevim perjem.
Ponovo sam bio šokiran pri samom pogledu na nju, kao i čudnim, jezivim osećanjem lutanja sa njom Jcroz
ovu načičkanu kuću prepunu smrtnih mirisa. Skupljala je stvari sa toaletnog stočića - bočicu parfema, maleni
par zlatnih makaza. Pogledala je u staklo i videla sebe.
Ponovo sam prišao da je poljubim, a ona me nije zaustavila. Bili smo ljubavnici koji se ljube. Bledoputi
ljubavnici - to je bio prizor koji smo nas dvoje predstavljali dok smo silazili niz stepenice za služinčad i žurili
da izađemo napolje, na kasnovečernje ulice.
Ulazili smo i izlazili iz Opere i Komedije pre nego što bi se zatvorile, a onda bismo se vrzmali po balu u kral-
jevskoj palati. Uživala je u načinu na koji su nas smrtnici gledali ne videći, zapravo, ništa, uživala je u tome
kako su bili privučeni nama i potpuno obmanuti.
Nakon toga, dok smo istraživali crkve, veoma jasno smo čuli prisustvo, a onda je ponovo nestalo. Peli smo se
na zvonike da ispitamo naše carstvo, a nakon toga bi se šćućurili u prepunim kafedžinicama nakratko, samo
da osetimo i omirišemo smrtnike oko nas, da razmenimo tajne poglede, da se tiho smejemo, priljubljenih
glava.
Padala je u sanjiva stanja, posmatrajući paru koja se izdizala iz džezvi za kafu, zavese dima od cigarete koje
su se sknpljale oko lampi.
Obožavala je mračne, prazne ulice i svež vazduh više od bilo čega drugog. Zelela je da se pentra po drveću i
ponovo po Jorovovima. Čudila se što ja nisam uvek išao gradom preko krovova, ili se vozio na krovovima
kočija, kao što smo sada zajedno radili.
Dok smo šetali držeći se za ruke, našli smo se na praznoj pijaci; bilo je nešto malo iza ponoći.
Opet smo čuli prisustvo, ali nijedno od nas nije moglo da razabere njegovo raspoloženje kao pre. To me je
zbunjivalo.
Sve oko nas ju je još uvek čudilo - smeće, mačke koje su lovile gamad, bizarna mirnoća, kao i to što i najm-
račniji ćoškovi metropole za nas ne predstavljaju nikakvu opasnost. Prokomentarisala je to. Možda je ono
što ju je najviše opčinjavalo bilo to što smo mogli nečujno da se prošunjamo pored skrovišta lopova, da sa
lakoćom porazimo bilo koga ko bi bio dovoljno glup da nam stane na put, to što smo oboje bili vidljivi a nev-
idljivi, shvatljivi a potpuno neobjašnjivi.
Nisam je požurivao niti sam joj postavljao pitanja. Jednostavno sam bio ponovo rođen sa njom, žadovoljan, a
pomalo i izgubljen u sopstvenini razmišljanjima o ovom nepoznatom zadovoljstvu.
A kada je jedan zgodan, vižljast mladić dojahao kroz zamračene pijačne tezge, posmatrao sam ga kao da je
bio prikazanje, nešto što je došlo iz zemlje živih u zemlju mrtvih. Podsetio me je na Nikolasa zbog svoje
tamne kose i tamnih očiju i zbog nečeg nevinog a opet zabrinutog na licu. Nije trebalo da sam luta pijacom.
Bio je mlađi od Nikija i veoma lakomislen.
Ali koliko je bio lakomislen, shvatih tek kada se Gabrijela pomerila napred kao velika ružičasta mačka i kada
ga je skoro bez zvuka zbacila sa konja.
Bio sam potresen. Nevinost njenih žrtava nije je mučila. Ona nije vodila moje moralne bitke. Ali, nisam ih
više vodio ni ja, pa zašto bih je onda osuđivao? A opet, lakoća kojom je zaklala mladića - graciozno mu je
slomila vrat kada ga gutljaji koje je usrknula nisu usmrtili - razbesnela me je, iako je, moram priznati, bilo
veoma uzbudljivo posmatrati je.
Bila je nemilosrdnija od mene. Bila je bolja u svemu od mene, pomislio sam. Magnus je rekao: „Bez milosti”.
Ali, da li je mislio i na to da ubijamo i kada ne moramo?
Odmah je postalo očigledno zašto je to uradila. Iskidala je svoj ružičasti somotski mider i suknje na licu
mesta i obukla je njegovu odeću. Izabrala je njega zato što joj je veličina odeće odgovarala.
Da još pojasnim situaciju, pošto je obukla njegovu odeću, postala je muško.
Obukla je njegove bež svilene hulahopke i crvene pantalone, čipkanu košulju i žuti prsluk, potom i crveni ka-
put, a uzela mu je čak i crvenu vrpcu iz kose.
Nešto se u meni usprotivilo svoj toj draži - njenom pukom držanju u toj novoj odeždi, sa kosom koja joj je još
uvek padala preko ramena i bila sličnija lavljoj grivi nego divnoj masi ženskih vlasi, koju je predstavljala do
pre samo nekoliko trenutaka. Tada sam poželeo da je uništim. Zatvorio sam oči.
Kada sam je ponovo pogledao, u mojoj glavi je hučalo sve ono što smo videli i radili zajedno. Nisam mogao
da podnesem da budem tako blizu mrtvog momka.
Zavezala je svu svoju plavu kosu crvenom vrpcom i pustila da joj dugačke kovrdže padaju niz leđa. Spustila je
ružičastu haljinu preko momkovog tela da ga prekrije, opasala njegov mač, izvukla ga, pa ponovo stavila u
korice, a zatim uzela njegov bež rokeler.
„Hajmo, dragi”, rekla je i poljubila me.
Nisam mogao da se pomerim. Zeleo sam da se vratim u lculu i da se pripijem uz nju. Pogledala me je i stisla
moju ruku kao da želi da me p'odstakne. Skoro da je istog trenutka potrčala napred.
Morala je da oseti slobodu pokreta svojih udova, i ja se nađoh u situaciji da trupkam za njom, naprežući se
da bih je sustigao.
To se nikada nije dogodilo sa mnom i nekim smrtnikom, naravno. Činilo se kao da leti. Od samog pogleda na
nju kako promiče kroz nagomilane tezge i gomile smeća - skoro da sam izgubio ravnotežu. Ponovo sam zas-
tao.
Vratila se po mene i poljubila me.
„Ali nema nijednog valjanog razloga da se oblačim kao nekada, zar ne?”, upitala je. Kao da je govorila malom
detetu.
,,Ne, naravno da nema”, rekao sam. Možda je bio i blagoslov to što nije mogla da čita moje misli. Nisam mo-
gao da prestanem da gledam njene noge, tako savršene u bež hulahopkama, i način na koji se kaput skupl-
jao oko njenog tankog struka. Njeno je lice bilo kao plamen.
Treba imati na umu da se u to vreme ženske noge ili pak bedra nisu dali tek tako videti, kao ni svileni pojas
čvrsto pritegnut preko majušnog stomaka.
Ali ona sada baš i nije bila prava žena, zar ne? Ništa više nego što sam ja bio muškarac. U jednom nemom
trenu, zapljusnuo me je užas svega toga.
„Dođi, hoću ponovo da osvajam krovove”, rekla je. „Hoću da idem na Bulevar du Templ. Volela bih da vidim
pozorište, ono koje si kupio, a potom ga zatvorio. Hoćeš li mi ga pokazati?”
Pomno me je posmatrala kada me je ovo upitala.
„Naravno”, rekao sam. „Zašto da ne!”
Ostalo nam je još dva sata ove beskrajne noći kada smo se najzad vratili u II Sen Luj i zastali na mesečinom
obasjanom keju. Malo dalje niz popločanu ulicu ugledah svoju kobilu kako sputana stoji tamo gde sam je i
ostavio. Možda je niko nije ni primetio u svoj pometnji koja mora da je usledila nakon našeg odlaska.
Pažljivo smo oslušnuli ne bismo li čuli bilo kakav znak Nikolasovog ili Rožeovog prisustva, ali kuća je izgledala
napušteno i mračno.
,,0ni su ipak blizu”, šapnula je. „Mislim, samo malo niže...”
,,U Nikijevom stanu”, rekao sam. ,,A iz Nikijevog stana neko možda posmatra kobilu, neki sluga postavljen da
stražari u slučaju da se vratimo.”
„Bolje bi bilo da ostavimo kobilu i ukrademo nekog drugog konja”, rekla je.
,,Ne, ona je moja”, rekao sam.
Osetio sam kako se njen stisak pojačava.
Ponovo naš stari prijatelj -prisustvo, koji se ovog puta šunjao pored Sene sa suprotne strane, oko leve obale.
„Otišlo je”, rekla je. „Idemo. Možemo da ukrademo drugog konja.”
„Sačekaj, pokušaću da je pozovem da dođe. Neka pokida uzde.”
„Možeš li to da uradiš?”
„Videćemo.” Svu svoju koncentraciju usmerio sam ka kobili govoreći joj tiho da krene unazad, oslobodi se
stega i dođe.
U istom trenutku kobila se propela i povukla kožno remenje. Zatim se ponovo propela i uzde se pokidaše.
Kloparajući preko kamenja, dojezdila je do nas i mi se odmah popesmo na nju. Gabrijela ju je zaskočila prva,
a ja odmah iza nje; skupljao sam preostale dizgine dok sam terao kobilu u punom trku.
Dok smo prelazili most, osetio sam nešto iza nas, neko komešanje, neki metež smrtnih umova.
Ali mi smo se već izgubili u crnom odjekujućem prostranstvu II de la Sitea.
Kada smo dospeli do kule, upalio sam baklju od smole i odveo je dole, u tamnicu. Nije bilo vremena da joj
pokažem gornju odaju.
Njene su oči bile staklaste; tromo je gledala oko sebe dok smo se spuštali niz zavojite stepenice. Njena se cr-
vena odeća blistala naspram tamnog kamenja. Veoma blago se stresla od vlage.
Uznemirivao ju je smrad iz nižih tamnica, a ja sam joj nežno objasnio da to nema nikakve veze sa nama. Čim
smo ušli u velilcu zagrobnu kriptu, smrad je bio odsečen teškim vratima okovanim gvožđem.
Svetlost baklje se širila i otkrivala niske lukove svoda i tri velika sarkofaga sa njihovim duboko urezanim
likovima.
Činilo mi se da nije bila uplašena. Rekao sam joj da mora da vidi da li može da podigne kameni poklopac
kovčega koji izabere. Možda ću ja morati to da uradim umesto nje.
Pomno je razgledala tri izrezbarena lika. Nakon kratkog razmatranja, nije izabrala ženski sarkofag, već onaj
sa urezanim vitezom u oklopu na poklopcu. Polako je pogurala kameni poklopac iz ležišta da bi videla ono
što je bilo ispod.
Nije imala onoliko snage koliko sam je ja imao, ali je bila dovoljno jaka.
„Nemoj da se plašiš”, rekao sam.
,,Ne, ne moraš uopšte da se brineš što se toga tiče”, odgovorila je nežno. Njen glas je posedovao divnu hra-
pavost, blagi tračak tuge. Izgledala je kao da sanja dok je rukama prelazila preko kamena.
,,Do sada”, rekla je, ,,već bi bila izložena na odru, tvoja majka. A soba bi bila ispunjena groznim mirisima i di-
mom stotina sveća. Samo pomisli kako je smrt ponižavajuća. Stranci bi joj svukli odeću, okupali je, obukli -
oni bi je videli ispijenu i bespomoćnu u konačnom snu. A oni koji šapuću po hodnicima razgovarali bi o svom
dobrom zdravlju i o tome kako nikada nisu imali ni najmanju boljku u svojim familijama, ne, u njihovim
porodicama nije bilo sušice. žjadna markiza’, rekli bi. I razmišljali bi da li je imala svog novca i da li ga je os-
tavila svojim sinovima. A kada bi došla starica da pokupi umrljanu posteljinu, ukrala bi jedan od prstenova sa
ruke mrtve žene.”
Klimnuo sam glavom. I evo nas kako stojimo u ovoj tamničnoj kripti - hteo sam reći - i pripremamo se da leg-
nemo u kamenu postelju, i jedino nam pacovi prave društvo. Ali, neizmerno je bolje od toga, zar ne? Hodati
zauvek po tlu noćnih mora - to ima svoju mračnu veličanstvenost.
Bila je bleda, hladna posvuda. Uspavano je izvadila nešto iz svog džepa.
Bile su to zlatne makaze koje je uzela sa damskog toaletnog stočića u predgrađu Sen Zermen. Svetlucale su
na svetlosti baklje kao obična bižuterija.
,,Ne, majko”, rekao sam. Sopstveni glas me je preplašio. Izleteo je i odzvanjao je i suviše oštro ispod lučne
tavanice. Likovi na ostalim sarkofazima izgledali su kao nemilosrdni svedoci. Bol u srcu me je zaprepastio.
Opak zvuk, rezanje, striženje. Njena kosa je padala u velikim, dugačkim kovrdžama na pod.
„Ooooh, majko!”
Razbacujući je tiho vrhom čizme, pogledala je u nju, a onda je pogledala u mene. Sada je sa kratkom kosom
koja se loknala prema obrazima zaista ličila na mladića. Ali već su joj se oči sklapale. Posegnula je za mnom,
a makaze joj ispadoše iz ruku.
„Odmori se sada”, šapnula je.
,,To je samo izlazeće sunce”, rekao sam joj utešno. Umarala se brže od mene. Okrenula se od mene i krenula
prema kovčegu. Podigao sam je i njene oči se zatvoriše. Gurajući poklopac sarkofaga još više udesno, spustio
sam je unutra; pustio sam da se njeni gipki udovi smeste sami, prirodno i graciozno.
Njeno lice se opustilo u smiraju sna, dok joj je kosa uramljivala lice dečačkim loknama.
Mrtva, činilo se, iščezla i prekinuta čarolija.
Nastavio sam da je posmatram.
Pustio sam da mi zubi seku vrh jezika sve dok nisam osetio bol i okusio toplu krv koja je odatle počela da
curi. Sagnuvši se, pustio sam da moja krv u majušnim, sjajnim kapljicama kane na njene usne. Njene se oči
otvoriše. Ljubičastoplave i sjajne, zurile su u mene. Krv je potekla u njena sada već otvorena usta, a onda je
polako podigla glavu u susret mom poljupcu. Moj jezik je ušao u njena usta. Njene usne su bile hladne. Moje
usne su bile hladne. Ali krv je bila topla i proticala je između nas.
„Laku noć, najdraža moja”, rekao sam. „Gabrijela, moj anđele tame.”
Pošto sam je pustio, ponovo je potonula u smiraj. Zatvorio sam kameni poklopac nad njom.
4
N
isam voleo da se budim u crnoj podzemnoj kripti. Nije mi se sviđala hladnoća u vazduhu, onaj blagi smrad iz
tamnice koja je bila ispod, osećaj da je ovo mesto gde boravi sve što je mrtvo.
Obuzeo me je strah. Šta ako se ona ne probudi? Šta ako se njene oči nikada više ne otvore? Šta sam ja
uopšte znao o tome što sam uradio?
A opet, bilo bi neprilično, bestidno ponovo podignuti poklopac kovčega i zuriti u nju dok spava, kao što sam
to uradio prošle noći. Spopade me neka smrtnička sramota. Kod kuće se nikada ne bih usudio da otvorim
njena vrata a da pre toga ne pokucam, nikada se ne bih odvažio da povučem zavesu na njenom krevetu.
Probudiće se. Mora da se probudi. Još bolje ako uspe sama da podigne poklopac kovčega; bolje da sama
nauči kako da se probudi, da je u pravi čas žeđ natera na to, kao što je i mene.
Upalih baklju na zidu za nju i izađoh na trenutak napolje da se nadišem svežeg vazduha. Zatim sam, ostavivši
pri tom kapije i vrata iza sebe otključane, otišao do Magnusove ćelije da posmatram kako se na nebu topi
suton.
Čuću je, pomislio sam, kada se probudi.
Mora da je prošao čitav sat. Nestalo je azurnog svetla, pojaviše se zvezde, a udaljeni Pariz upalio je svoje
mnogobrojne sićušne svetlosne signale. Sklonio sam se sa prozora, gde sam sedeo oslonjen na gvozdene
rešetke, otišao do šlcrinje i počeo da biram nakit za nju.
Još uvek je volela dragocenosti te vrste. Ponela je sa sobom svoje nasledstvo kada smo napuštali njenu
sobu. Upalio sam sveće da bolje vidim iako mi one nisu bile potrebne. Svetlost je za mene bila divna. Divno
je osvetljavala nakit. Pronašao sam prelepe, nežne komade nakita za nju - biserne pribadače, koje bi mogla
da nosi na reverima svog maJenog muškog kaputa, i prstenje, koje će izgledati muževno na njenim malim
šakama, ako je to ono što je želela.
Tu i tamo bih oslušnuo ne bih li je čuo. A onda bi mi se srce ponovo steglo od bojazni. Šta ako ne ustane? Šta
ako je imala samo tu jednu jedinu noć? Užas je bubnjao u meni. More dragocenosti u škrinji, svetlost sveće
koja pleše na brušenom kamenju, zlatna pozadina - sve je to bilo ništa.
Nisam je čuo. Čuo sam vetar napolju, duboko meko šuštanje drveća, slabo i udaljeno zviždanje stajskog
momka dok se muvao po štali, rzanje mojih konja.
U daljini se začulo crkveno zvono.
Onda me je odjednom obuzelo osećanje da me neko posmatra. Ovo je za mene bilo tako neobično da sam
se uspaničio. Okrenuo sam se, skoro se saplevši pri tom na škrinju, i pogledao u pravcu ulaza u tajni prolaz.
Nikog tamo nije bilo.
Nikoga nije bilo na tom malom praznom osvetljenom mestu, gde je svetlost sveće poigravala na kamenju i
Magnusovom nemilosrdnom, spokojnom liku na sarkofagu.
A onda pogledah pravo pred sebe, u prozor sa rešetkama.
Tada sam je video kako mi uzvraća pogled.
Cinilo se kao da pluta u vazduhu; pridržavala se rukama za rešetke i smešila se.
Skoro sam vrisnuo. Povukao sam se unazad, a znoj je izbio po čitavom mom telu. Odjedared me je spopao
stid što me je zatekla tako nespremnog i očigledno preplašenog.
Ostala je nepokretna, još uvek se smešila, a izraz na njenom licu postepeno se menjao iz spokojnog u nes-
tašan. Na svetlosti sveće njene oči su bile i previše sjajne.
„Nije lepo tako plašiti ostale besmrtnike”, rekao sam joj.
Nasmešila se ležernije i slobodnije nego što je to ikada uradila dok je bila živa.
Obuzelo me je olakšanje dok se polcretala i pravila zvukove. Znao sam da rumenim.
„Kako si samo dospela tamo!”, rekao sam. Otišao sam do prozora, provukao ruke Jcroz rešetke i uhvatio je
za oba ručna zgJoba.
Njena usta su se pretvorila u čistu ljupkost i osmeh. Njena kosa je predstavljala razbarušenu i svetlucavu
grivu.
„Popela sam se na zid, naravno”, odgovorila je. „Kako si mislio drugačije?”
,,E pa sada se spusti. Ne možeš da prođeš kroz rešetke. Krenuću ti u susret.”
„Potpuno si u pravu što se toga tiče”, rekla je. „Bila sam na svim prozorima. Nađimo se na bedemu. Tako je
brže.”
Sa lakoćom kačeći svoje čizme u rešetke, počela je da se penje, a onda je nestala.
Bila je sva u zanosu, kao i prethodne noći, dok smo se zajedno spuštali stepenicama.
„Zašto se motamo ovuda?”, upitala me je. „Zašto odmah ne odemo u Pariz?”
Nešto sa njom nije bilo u redu, koliko god je bila divna, nešto nije bilo u redu... šta je to moglo da bude?
Sada više nije imala potrebu za poljupcima, čak ni za razgovorom. A to me je, moram priznati, prilično žac-
nulo.
„Želim da ti pokažem unutrašnju sobu”, rekao sam. „I nakit.”
„Nakit?!”, upitala je.
Nije ga videla sa prozora. Poklopac škrinje joj je blokirao pogled. Hodala je ispred mene, ušla u sobu gde se
Magnus spalio, a onda je legla i počela da puzi kroz tunel.
Čim je ugledala škrinju, bila je zatečena.
Zabacila je kosu pomalo nestrpljivo preko ramena i sagla se da ispita broševe, prstenje, male ukrase tako
nalik na svoje nasleđe, koje je nekada morala da prodaje, malo-pomalo.
„Mora da ih je prikupljao vekovima”, rekla je. „Kakve izvanredne stvari. On je birao šta će uzeti, zar ne?
Mora da je bio izuzetan stvor.”
Ponovo je, gotovo besno, zabacila kosu, koja se sada činila bleđom, svetlucavijom i raskošnijom. Divno je iz-
gledala.
„Biseri, pogledaj ih samo”, rekao sam. ,,I ovo prstenje.” Pokazao sam joj ono koje sam već odabrao za nju.
Uzeo sam joj ruku i stavio joj prstenje. Njeni prsti su se pomerali kao da su imali neki svoj život, kao da su
mogli da osete oduševljenje, a onda se ponovo nasmejala.
,,Ah, zar mi nismo veličanstveni đavoli!”
„Lovci Divljeg vrta”, rekao sam.
„Onda, hajdemo u Pariz”, rekla je. Blagi trzaj bola na njenom licu, žeđ. Jezikom je oblizala usne. Da li sam ja
njoj, makar i upola, bio fascinantan kao što je ona bila meni?
Zabacila je kosu sa čela, a oči su joj se zamračile usled intenziteta reči koje je izgovarala.
„Mislila sam da se večeras brzo nahranim”, rekla je, ,,i da onda odem iz grada u šumu, da odem tamo gde
nema muškaraca i žena naokolo, tamo gde ima samo vetra, tamnog drveća i zvezda na nebu, tamo gde je
sveta tišina.”
Ponovo je otišla do prozora. Njena leđa su bila uzana i ispravljena, dok su joj ruke, oživljene dragocenim
prstenjem, padale sa strane. Vireći iz podebelih rukava muškog kaputa, njene su ruke izgledale još vitkije i
divnije. Mora da je gledala u visoke i nejasne oblake, u zvezde, koje su svetlucale kroz ljubičasti sloj večernje
magle.
„Moram da odem do Rožea”, rekao sam tiho. „Moram da se pobrinem za Nikija, da im ispričam neku laž o
tome šta se sa tobom dogodilo.”
Okrenula se, a njeno lice se odjedared učinilo sićušnim i hladnim, na isti onaj način kao i kada se sa nečim ne
bi složila kod kuće. Ali i to će proći.
„Zašto bi se uopšte zamarao time da im bilo šta saopštavaš u vezi sa mnom?”, upitala je. „Zašto se uopšte
bakćeš sa njima?”
Ovo me je šokiralo, ali me to, ipak, nije u potpunosti iznenadilo. Možda sam tako nešto i očekivao. Možda
sam sve vreme i osećao to u njoj, ta neizgovorena pitanja.
Zeleo sam da joj kažem da je Niki sedeo kraj njene postelje dok je umirala i da je pitam zar joj to ništa ne
znači. Ali kako je samo sentimentalno i smrtnički to zvučalo, u potpunosti glupavo.
Ali nije bilo glupavo.
„Nemam nameru da te osuđujem”, rekla je. Sklopila je ruke i oslonila se na prozor. „Jednostavno te ne
razumem. Zašto si nam pisao? Zašto si nam slao sve one poklone? Zašto jednostavno nisi zgrabio mesečevu
svetlost i prepustio se da te vodi kuda god poželiš?”
,,A gde bi to trebalo da poželim da odem?”, upitao sam je. „Nekuda daleko od onih koje sam poznavao i
voleo? Nisam želeo da prestanem da razmišljam o tebi, o Nikiju, čak ni o ocu i braći. Radio sam ono što sam
želeo.”
„Dakle, savest nije imala nikakvog udela u tome?”
„Ako slušaš svoju savest, tada radiš ono što želiš”, rekao sam joj. „Ali bilo je još jednostavnije od toga. Ja sam
želeo da imaš bogatstvo koje sam ti pružio. Zeleo sam da... budeš srećna.”
Razmišljala je dugo.
„Zar bi volela da sam te zaboravio?”, upitao sam je. Zazvučalo je zajedljivo, ljutito. Nije mi odmah odgovo-
rila.
,,Ne, naravno da ne bih”, rekla je. ,,I da je situacija bila obrnuta, ni ja tebe nikada ne bih zaboravila. Sigurna
sam u to. Ali zašto i ostali? Mene baš briga za njih. Više nikada neću ni reč prozboriti sa njima. Nikada ih
moje oči više neće videti.”
Klimnuo sam glavom, ali sam mrzeo ono što je govorila. Plašila me je. ,,Ne mogu da prevaziđem taj osećaj da
sam umrla”, rekla je. ,,Da sam u potpunosti odsečena od svih živih bića. Mogu da okusim, da vidim, da ose-
tim. Mogu da pijem krv. Ali, ja sam poput nečega što se ne da videti, što nije sposobno da voli.”
„Nije tako”, rekao sam. „Koliko misliš da će te to držati, to da osećaš, vidiš, dodiruješ, kušaš, ako u svemu
tome nema ljubavi? Ako nema nikog uz tebe?”
Istovetni izraz nerazumevanja pojavio se na njenom licu.
„O zašto se uopšte bakćem oko toga i pričam ti o tome?”, rekao sam. ,,Ja sam sa tobom. Zajedno smo. Ti i ne
znaš kako mi je bilo kada sam bio sam. Ne možeš to ni da zamisliš.”
„Stvaram ti brige, a to ne želim”, rekla je. „Kaži im šta ti je volja. Možda možeš da smisliš nešto prihvatljivo.
Ne znam. Ako želiš da pođem sa tobom, poći ću. Uradiću ono što tražiš od mene. Ali imam još jedno pitanje
za tebe.” Snizila je glas. „Nećeš valjda da podeliš svoj dar sa njima?!”
„Ne, nikada.” Zavrteo sam glavom kao da sam hteo da kažem da je ta misao bila posve nemoguća. Gledao
sam u dragulje, razmišljao o svim poklonima koje sam poslao, mislio na kućicu za lutke. Poslao sam im
kućicu za lutke. Razmišljao sam o Renoovim glumcima, koji su bili bezbedni preko Kanala.
„Čak ni sa Nikolasom?”
.,Ne, bože, ne!”, prostrelio sam je pogledom.
Blago je klimnula glavom kao da se složila sa mojim odgovorom. Ponovo je zamahnula svojom kosom na
neki uznemiravajući način.
,,A zašto ne sa Nikolasom?”, upitala je.
Zeleo sam da prestane sa tim.
„Zato što je mlad”, rekao sam. ,,I život je pred njim. On nije na granici smrti.” Sada mi je bilo i više nego
neprijatno. Bio sam utučen. ,,S vremenom će zaboraviti na nas...” Hteo sam da kažem da će zaboraviti naše
razgovore.
„Mogao bi sutra da umre”, rekla je. „Mogla bi neka kočija da ga pregazi na ulici...”
,,Da li ti želiš da ja to uradim!”, zurio sam u nju.
,,Ne, ne želim da to uradiš. Ali ko sam ja da ti govorim šta treba da radiš? Ja samo pokušavam da te
razumem.”
Njena dugačka i teška kosa ponovo joj je pala na ramena, a ona je ogorčeno zgrabi obema rukama.
Odjedared je ispustila dugačak šišteći zvuk, a telo joj se ukrutilo. Držala je svoje dugačke vlasi i buljila sa nev-
ericom u njih.
„Bože moj”, šapnula je. A onda je u grču ispustila svoju kosu i vrisnula.
Taj zvuk me je paralisao. Odaslao je blesak belog bola kroz moju glavu. Nikada je nisam čuo da vrišti. I
ponovo je vrisnula kao da gori u vatri. Zateturala se prema prozoru i vrištala sve glasnije i glasnije, dok je
gledala u svoju kosu. Krenula je da je dotakne, a onda brzo povuJda prste kao da je bila u plamenu. Udarala
je o prozor vrišteći i cimajući se sa jedne na drugu stranu, kao da je pokušavala da pobegne od sopstvene
kose.
„Prestani!”, podviknuo sam. Zgrabio sam je za ramena i protresao je. Dahtala je. Odmah sam shvatio u čemu
je bila stvar. Njena kosa je ponovo porasla! Dok je spavala, porasla je na dužinu koju je imala ranije. A sada
je bila još gušća, još blistavija. Eto, to je ono što nije bilo u redu u pogledu načina na koji je izgledala, to je
bilo ono što sam primetio, a nisam prepoz- nao! I upravo je to ono što je sada i sama videla.
„Prestani, odmah da si prestala!”, drao sam se još glasnije, dok se njeno telo tako snažno treslo da sam je
jedva držao u rukama. „Porasla je, i ništa više!”, nastavio sam. ,,To je za tebe sada prirodno, zar ne vidiš? To
nije ništa!”
Gušeći se, pokušavala je samoj sebi da pomogne, dodirivala je kosu i vrištala kao da su joj prsti oprženi.
Pokušala je da me se oslobodi, a onda je počela da čupa svoju kosu, potpuno užasnuta.
Ovog puta sam je veoma jako prodrmao.
„Gabrijela!”, rekao sam. ,,Da li me razumeš? Ponovo je porasla i tako će biti svaki put kada je odsečeš! U
tome nema ničeg užasnog i prestani, u ime
pakla!” Pomislio sam da ću pobesneti ukoliko ne prestane. Tresao sam se isto koliko i ona.
Prestala je da vrišti i nastavila da dahće kratkim uzdasima. Nikada je nisam video takvu, svih onih godina u
Overnju. Dozvolila mi je da je odvedem do klupe kraj ognjišta, gde sam je primorao da sedne. Stavila je ruke
na slepoočnice i pokušala da dođe do daha, dok joj se telo polako klatilo napred-nazad.
Pogledao sam naokolo u potrazi za makazama. Nisam imao nijedne. Male zlatne makaze ležale su na podu
kripte ispod nas. Izvukao sam svoj nož.
Tiho je jecala, lica zabijenog u šake.
,,Da li želiš da je ponovo odsečem?”, upitao sam je.
Nije mi odgovorila.
„Gabrijela, saslušaj me!” Uhvatio sam je za šake i sklonio ih sa njenog lica. „Ponovo ću ti je odseći ako želiš.
Svake noći ću je seći i spaljivati. To je to.”
Odjednom je počela da zuri u mene sa takvom mirnoćom da nisam znao šta da radim. Njeno je lice bilo um-
rljano krvavim suzama, a krvi je bilo i na njenoj odeći. Bilo je krvi svud po njenom ruhu.
,,Da je odsečem?”, ponovo sam je upitao.
Izgledala je kao da ju je neko ošamario i raskrvario. Oči su joj bile razrogačene i u čudu, dok su krvave suze
lile iz njih niz njene glatke obraze. Dok sam je posmatrao, prestala je da plače, a njene suze potamneše i sko-
riše se na njenoj beloj koži.
Pažljivo sam joj obrisao lice svojom čipkanom maramicom. Otišao sam po odeću koju sam držao u kuli, po
odelo koje je pravljeno za mene u Parizu, a koje sam poneo sa sobom i sada držao ovde.
Skinuo sam joj kaput. Nije napravila nijedan pokret ne bi li mi pomogla ili me zaustavila, a ja joj otkopčah la-
nenu košulju koju je imala na sebi.
Ugledao sam njene savršeno bele grudi sa najbleđim ružičastim krugovima njenih malih bradavica.
Pokušavajući da ih ne gledam, obukao sam joj čistu košulju i brzo je zakopčao. Tada sam joj češljao i češljao
kosu; ne želeći da je odsečem nožem, upletoh je u jednu dugačku kiku. Ogrnuh je ponovo kaputom.
Mogao sam da osetim njenu pribranost i snagu koja se vraćala. Činilo se da se nije stidela onoga što se malo-
pre dogodilo. A ja nisam ni želeo da se stidi. Ona je, jednostavno, razmatrala stvari. Ali nije govorila. Nije se
pomerila.
Počeo sam da joj pričam.
„Kada sam bio mali, pričala si mi o svim mestima u kojima si bila. Pokazivala si mi slike Napulja i Venecije,
sećaš li se? Onih starih knjiga? A posedovala si i razne stvari, uspomene iz Londona i Sankt Peterburga, kao i
iz svih ostalih mesta koje si videla.”
Nije mi odgovorila.
„Želim da odemo na sva ta mesta. Hoću da ih vidim sada. Hoću da ih vidim i živim u njima. Želim da odemo
još dalje, u mesta o kojima, dok sam bio živ, nisam ni sanjao da ću ih videti.”
Nešto se na njenom licu promenilo.
,,Da li si znao da će ponovo narasti?”, upitala me je šapatom.
,,Ne. Hoću da kažem, da, u stvari, nisam mislio. Trebalo je da znam da će tako biti.”
Ponovo je dugo zurila u mene, na isti onaj miran i ravnodušan način.
„Zar te ništa u svemu tome... nikada... ne plaši?”, upitala me je. Njen glas je bio grlen i meni stran. „Zar te
ništa... nikada... ne zaustavi?” Njena usta su bila otvorena, savršena i izgledala su kao usta ljudskog bića.
,,Ne znam”, šapnuo sam bespomoćno. ,,Ne vidim razlog za to” Sada sam bio zbunjen. Opet sam joj predložio
da je svake noći odseče, a potom zapali. Jednostavno.
,,Da, zapaliti je”, uzdahnula je. „Ili će, u suprotnom, s vremenom ispuniti sve odaje u kuli, zar ne? Bilo bi to
kao Rapunzelina10 kosa iz bajke. Kao zlato koje je mlinareva kćerka morala da isprede iz slame u bajci o
zlom patuljku Rumpelstiltskinu11.”
,,Mi pišemo sopstvene bajke, ljubavi moja”, rekao sam joj. „Pouka koju možeš iz svega ovoga izvući jeste da
ništa ne može da uništi ono što si sada. Svaka rana će zaceliti. Ti si boginja.”
,,A boginja je žedna”, rekla je.
Satima kasnije, dok smo šetali kroz bulevarsku gužvu, ruku pod ruku kao dva studenta, već je sve bilo zabo-
ravljeno. Naša lica su bila rumena a kože tople.
Nisam je ostavio da bih otišao do svog advokata. A ona nije odjezdila da vidi tihu prirodu kao što je želela.
Držali smo se jedno drugoga, a i najbleđi tračak prisustva nagonio nas je da tu i tamo okrenemo glave.
D
o tri sata, kada smo stigli do konjušnice, znali smo da nas prisustvo prati.
Ne bismo ga čuli po pola sata, a dešavalo se i po četrdeset i pet minuta. A onda bi se zloglasan mrmor opet
pojavio. Izluđivao me je.
Iako smo se jako trudili da od njega čujemo razumne misli, sve što smo mogli da razaberemo bila je zloba i
povremena buka nalik na osušeno lišće koje mlati divlji vetar.
Bilo joj je drago što jašemo prema kući. Nije bilo u pitanju to što ju je ta stvar nervirala. Bilo je to samo ono
što je već ranije spomenula - želela je smiraj prirode, tišinu.
Kada se pred nama pojavilo otvoreno polje, jezdili smo tako brzo da je vetar bio jedini zvuk koji smo čuli;
mislim da sam je čuo da se smeje, ali nisam bio siguran. Obožavala je, kao i ja, dodir vetra, uživala je u
novom sjaju zvezda iznad mračnih bregova.
Ali, razmišljao sam o tome da je možda bilo trenutaka tokom ove večeri kada je plakala u sebi, a da ja to
nisam znao. Bilo je momenata kada je bila natmurena i tiha; njene oči su drhtale kao da plače, ali na njenom
licu nije bilo suza.
Mislim da se sledeće desilo dok sam bio duboko zamišljen a kada smo se približili gustoj šumi koja je rasla na
obalama plitkog potoka: kobila se odjednom propela i zateturala u stranu.
To se dogodilo tako iznenada da sam skoro bio zbačen sa konja. Gabrijela se čvrsto držala za moju desnu
rulcu.
Svake noći sam jahao ovim malim proplankom i gazio preko uzanog drvenog mosta. Obožavao sam zvuk
konjskih kopita na drvetu i uspon uza strmi obronak. Moja kobila je poznavala put. Ali sada se ponašala pot-
puno mahnito.
Bila je uplašena i pretila je da će se ponovo propeti, a onda je okrenula glavu po sopstvenom nahođenju i
počela da galopirala nazad u pravcu Pariza sve dok nisam uspeo svom snagom svoje volje da joj naredim da
se obuzda.
Gabrijela je zurila nazad, u gustu šikaru, u veliku masu mračnih, lelujavih grana koje su zaklanjale potok. Za-
čulo se tiho zavijanje vetra i ono slabašno šuštanje lišća - nesumnjiv impuls prisustva među drvećem.
Sigurno smo ga čuli u isto vreme jer sam još jače zagrlio Gabrijelu, a ona je klimnula glavom i zgrabila moju
ruku.
„Još je snažnije!”, brzo mi je rekla. ,,I nije samo.”
,,Da”, rekao sam besno, ,,i ono mi preprečava put do mog skrovišta!”
Premestivši Gabrijelu na levu ruku, desnom izvukoh mač,
„Nećeš ujahati među njih!”, povikala je.
„Davola neću!”, rekao sam, pokušavajući da obuzdam konja. „Nemamo ni dva sata do zore. Izvuci svoj mač!”
Pokušala je da se okrene i razgovara sa mnom, ali ja sam već gonio konja napred. Izvukla je svoj mač, kao što
sam joj i rekao da uradi; njena mala ruka ga je stegla čvrsto kao neki muškarac.
Naravno, bio sam siguran u to da će ta stvar pobeći čim se domognemo šikare. Hoću da kažem da ta
prokleta stvar nikada i nije radila ništa drugo do podvijala rep i bežala. Bio sam besan što se usudila da uplaši
mog konja i što je plašila Gabrijelu.
. Snažno sam podbo konja i pomoću sve svoje jake mentalne snage nagnao sam ga da jurne pravo prema
mostu ispred nas.
Rukom sam čvrsto držao svoje oružje. Sagnuo sam se nisko, sa Gabrijelom ispred sebe. Bljuvao sam srdžbu
kao da sam zmaj, a kada su kobilina kopita udarila u šuplje drvo iznad vode, ugledao sam njih - demone, prvi
put!
Bela lica i bele ruke bili su iznad nas - video sam ih nakratko, ne više od sekunde - a iz njihovih usta dopiralo
je najjezivije vrištanje dok su drmali granje obasipajući nas pljuskom lišća.
„Prokleti bili, vi gomilo harpija!”, povikao sam kada smo se domogli strmog obronka sa druge strane potoka,
a Gabrijela je vrisnula.
Nešto se spustilo na konja iza mene; dok je on proklizavao po vlažnoj zemlji, to nešto me je uhvatilo za rame
i ruku u kojoj sam držao mač; pokušavao sam da zamahnem njime.
Zamahnuvši mačem preko Gabrijeline glave i naniže, pored svoje leve ruke, snažno sam njime udario
stvorenje i video ga kako se strmoglavljuje, poput zamućene beline u mraku, a drugo stvorenje je skočilo na
nas sa rukama kao kandžama. Gabrijelino sečivo je prošlo pravo kroz njegovu ispruženu ruku. Video sam
ruku kako odleće u vazduh, a krv je iz nje lipta- la kao iz neke fontane. Vrisci se pretvoriše u uzbuđeno zavi-
janje. Želeo sam sve da ih sasečem na komadiće. Konja sam i suviše brzo okrenuo i on se propeo i skoro
srušio.
Ali, Gabrijela je uhvatila uzde i ponovo ga usmerila prema otvorenom putu.
Dok smo jurili prema kuli, mogli smo da ih čujemo kako vrište dok su nas pratili. Kada je kobila popustila, os-
tavili smo je i potrčali prema kapiji držeći se za ruke.
Znao sam da se moramo domoći tajnog prolaza i unutrašnje odaje pre nego što se uspnu na spoljni zid. Ne
smeju da nas vide da pomeramo kamen.
Zaključavši kapije i vrata za nama što sam brže mogao, poneo sam Gabrijelu uza stepenice.
Kada smo došli do tajne sobe i ugurali kamen u njegovo mesto, začuo sam njihovo zavijanje i kreštanje is-
pod, kao i prvo grebanje po zidovima.
Ugrabio sam punu šaku potpale i bacio je ispod prozora.
„Požuri, kresivo”, rekao sam.
Ali desetak belih lica već je bilo na rešetkama prozora. Njihovi krici su čudovišno odjekivali malom ćelijom.
Na tren sam mogao samo da pogledam u njih dok sam se povlačio unazad.
Prikačili su se za gvozdene šipke kao slepi miševi, ali oni nisu bili slepi miševi. Bili su vampiri, vampiri kao i
mi, vampiri u ljudskom obliku.
Njihove tamne oči ispod neuredne mase prljave kose čkiljile su u nas, njihovo zavijanje je bivalo sve glasnije i
glasnije, a njihovi prsti, koji su stezali rešetke, bili su prekriveni prljavštinom. Njihova odeća, koliko sam mo-
gao da vidim, nije bila ništa više do bezbojnih krpa. A vonj koji se širio sa njih bio je grobljanski smrad.
Gabrijela je bacila zapaljenu potpalu pred zid i odskočila kad su krenuli da je uhvate. Ogolili su svoje očnjake.
Kreštali su. Rukama su pokušavali da uhvate potpalu i bace je nazad k nama. Svi zajedno su vukli rešetke kao
da su imali nameru da ih iščupaju iz kamena.
„Dohvati kutiju za kresivo!”, uzviknuo sam.
Uhvatio sam jedan veći komad drveta za potpalu i bacio ga na najbliže ljce, lako odbacivši to stvorenje
napolje i dole niza zid. Slabašna stvorenja. Cuo sam njegov vrisak dok je padao, ali su ostali tada uhvatili drvo
i vukli ga iz mojih ruku dok sam izbacivao još jednog prljavog, malog demona. Gabrijela je upalila kresivo.
Plamen je buknuo uvis. Zavijanje je prestalo i pretvorilo se u žamor običnog govora:
,,To je vatra, povucite se, spustite se, sklonite se s puta, vi idioti! Dole! Dole! Rešetke su vrele! Brzo se
pomerite!”
Savršeno razumljiv francuski! U stvari, sve veća poplava lepih domaćih psovki.
Dok sam gledao u Gabrijelu, valjao sam se od smeha, udarao nogom o pod i pokazivao na njih.
„Proklet da si, bogohulniče!”, zavrištao je jedan od njih. Plamen je liznuo njegove ruke i on je, padajući un-
azad, zaurlao.
„Prokleti da su skrnavitelji, izgnanici!”, doprli su uzvici odozdo. I ostali su se pridružili povicima, koji su zatim
postali združeno pojanje. „Prokleti da su izgnanici koji su se usudili da uđu u kuću božju!” Počeli su da gmižu
nazad u zemlju. Zapalile su se i debele cepanice i vatra je huktala sve do plafona.
„Vratite se na groblje odakle ste i došli, vi gomilo običnih psina!”, rekao sam. Bacio bih vatru na njih da sam
mogao da se približim prozoru.
Gabrijela je stajala nepomično, suženih očiju, očigledno oslušJoijući.
Uzvici i zavijanja nastavila su se dole. Nove himne kletvi za one koji su prekršili sveta pravila, za one koji su
bogohulili i izazvali gnev Boga i satane. Vukli su kapije i donje prozore. Radili su glupave stvari - kao što je ba-
canje kamenja na zid.
„Oni ne mogu da uđu”, rekla je Gabrijela jednolično i tiho, glave još uvek nagnute na jednu stranu, pažljivo
oslušlcujući. ,,Ne mogu da razbiju kapiju.”
Nisam baš bio sasvim siguran u to. Kapija je bila zardala, vrlo stara. Nije bilo ničeg što smo mogli da uradimo,
sem da čekamo.
Stropoštao sam se na zemlju, oslanjajući se na jednu stranu sarkofaga, ruku obujmljenih oko grudi, pognutih
leđa. Nisam se čak više ni smejao.
I ona je sela. Naslonila se na zid i ispružila noge. Grudi su joj se pomalo uzdizale, a kosa joj je ispadala iz kike.
Oko njenog lica napravila se kobrina kukuljica, a izvučeni pramenovi kose visili su oko njenih belih obraza.
Čađi je bilo svuda po njenoj odeći.
Vrelina vatre je bila neizdrživa. Soba je bila bez vazduha, treperila je u isparenjima, a vatra je plamsala i ter-
ala noć. Ali, mogli smo da udišemo ono malo preostalog vazduha. Ništa nam nije falilo, osim što smo bili up-
lašeni i iznureni.
Postepeno sam i sam shvatio da je bila u pravu što se kapije tiče. Nije im pošlo za rukom da je razbiju. Mo-
gao sam da ih čujem kako se povlače.
„Neka gnev božji kazni pogane!”
Pojavio se neki blagi metež pored štala. Video sam u svom umu jadnog maloumnog smrtnog dečaka kon-
jušara u užasu izvučenog iz svog skrovišta, i moj bes se udvostručio. Slali su mi te slike iz svojih umova, slike
ubijanja tog jadnog momka. Prokleti da su!
„Smiri se”, rekla je Gabrijela. ,,I suviše je kasno.”
Oči joj se raširiše, a potom ponovo skupiše dok je osluškivala šta se dešava. Taj jadni bedni stvor bio je mr-
tav.
Osetio sam smrt kao da sam ugledao malenu, tamnu pticu koja je odjedared izletela iz štale. I ona je sela
napred kao da je i sama to videla, a onda se izvalila kao da je izgubila svest, iako nije. Mumlala je nešto kao
crveni somot, ali to je govorila sebi u bradu i nisam mogao da razumem te reči.
„Kazniću vas zbog ovoga, vi bando nitkova!”, rekao sam glasno. Poslao sam im tu pretnju. „Pravite probleme
u mojoj kući. Kunem se da ćete platiti zbog toga.”
Ali moji udovi su postajali sve teži i teži. Toplota vatre je bila skoro omamljujuća. Svi čudni noćašnji događaji
uzimali su svoj danak.
U ovakvoj iznurenosti i bleštavilu vatre nisam mogao da proniknem koliko je sati. Mislim da sam se na trenu-
tak prepustio snu; probudio sam se drhćući, nesiguran koliko je vremena prošlo.
Podigao sam pogled i ugledao obrise nezemaljskog mladića, veličanstvenog mladog dečaka kako hoda oda-
jom.
Naravno da je to bila samo Gabrijela.
6
D
ok je hodala napred-nazad, izgledala je kao da poseduje razuzdanu snagu. A opet, sve to je radila sa pot-
punom gracioznošću. Šutirala je cepanice; pre nego što se primirila, pogledala je na tren zagaravljenu rušev-
inu vatrenog plamena. Mogao sam da vidim nebo. Možda je ostalo još sat vremena do svitanja.
,,Ko su oni?”, upitala je. Stajala je iznad mene, razmaknutih nogu, raširenih ruku. „Zašto nas nazivaju izg-
nanicima i bogohulnicima?”
„Rekao sam ti sve što znam”, priznao sam joj. „Sve do večeras nisam mis-
lio da imaju lica, udove ili stvarne glasove.”
Pridigoh se na noge i očistih rukama svoje odelo.
„Oni su nas prokleli jer smo ulazili u crkve!”, rekla je. ,,Da li si primio one slike koje su nam poslali? Oni ne
znaju kako nam to polazi za rukom. Oni se nikada ne bi usudili.”
Prvi put sam primetio da drhti. Bilo je tu još neznatnih znakova straha - način na koji se trzala koža oko
njenih očiju, kao i to kako je neprestano sklanjala raspuštene pramenove svoje kose sa očiju.
„Gabrijela”, rekao sam joj, pokušavši da zvučim autoritativno, utešno, „važno je da se odmah izgubimo
odavde. Mi ne znamo kako se rano ta stvorenja dižu, ni kada će se nakon zalaska sunca vratiti po nas.
Moramo da pronađemo neko drugo skrovište.”
„Tamnična kripta”, rekla je.
,,To je još gora zamka od ove”, rekao sam, ,,ako provale kroz kapiju.” Ponovo sam bacio pogled na nebo.
Povukao sam kamen iz niskog prolaza. „Idemo”, rekao sam.
,,A kuda ćemo?”, upitala je. Večeras je prvi put izgledala gotovo krhko. ,,U jedno selo istočno odavde”, rekao
sam. „Potpuno je očigledno da je najbezbednije mesto unutar same seoske crkve.”
,,To ćeš uraditi?!”, upitala je u neverici. „Otići ćeš u crkvu?!”
„Naravno da hoću. Kao što si i sama rekla - mali gadovi se nikada neće usuditi da uđu! A kripte ispod oltara
biće duboke i mračne kao bilo koji drugi grob.”
„Ali, Lestate, ležati ispod samog oltara!”
„Majko, ti me zapanjuješ”, rekao sam. „Ubijao sam ljude ispod samog krova Notr Dama.” Sinula mi je jedna
ideja. Otišao sam do Magnusove škrinje i počeo da preturam po gomili dragocenosti. Izvadio sam dve bro-
janice, jednu bisernu a drugu smaragdnu, na kojima su bila uobičajena mala raspeća.
Posmatrala me je bledog lica, u grču.
„Evo, ti uzmi ovu”, rekao sam, pruživši joj smaragdnu brojanicu. „Stavi je na sebe. Ako i kada ih budemo
sreli, pokaži im raspeće. Ako sam u pravu, oni će pobeći.”
,,A šta će se dogoditi ako u crkvi ne pronađemo bezbedno utočište?”
,,A kako bih ja to, do đavola, mogao da znam? Vratićemo se ovde!” Mogao sam da osetim strah kako se
gomila i širi u njoj, dok je ona oklevala i gledala kroz prozor u bledeće zvezde. Prošla je kroz smrt da bi dobila
obećanu večnost, a sada je opet bila u opasnosti. Brzo sam od nje uzeo brojanicu, poljubio je i ubacio joj
brojanicu u džep kaputa. „Smaragdi predstavljaju večni život, majko”, rekao sam.
Ponovo je izgledala kao neki dečak dok je stajala, dok je poslednji odsjaj vatre ocrtavao obrise njenih obraza
i usta.
„Kao što sam i ranije napomenula”, šapnula je, ,,ti se ničega ne plašiš, zar ne?” „Kakve veze ima da li se
plašim ili ne?”, slegao sam ramenima. Uzeo sam je za ruku i povukao je u prolaz. ,,Mi smo stvorenja kojih se
drugi plaše”, rekao sam. „Nemoj to zaboraviti.”
Kada smo stigli do štale, video sam da je dečak mučki ubijen. Njegovo izlomljeno telo ležalo je iskrivljeno na
senom zastrtoj zemlji, kao da ga je odbacila ruka nekog titana. Zadnja strana njegove glave bila je smrskana.
I da bi se šegačili s njim ili, kako mi se činilo, sa mnom, ogrnuli su ga gospodskim somotskim ogrtačem. Cr-
veni somot - to su bile reči koje je promrmljala dok se zločin odigravao. Ja sam samo video smrt. Sada sam
skrenuo pogled, zgađen. Svi konji su nestali.
„Platiće mi za ovo”, rekao sam.
Uhvatio sam je za ruku. Ali, ona je prikovala pogled za jadno dečakovo telo kao da ju je ono privlačilo protiv
njene volje. Pogledala je u mene.
„Osećam hladnoću”, šapnula je. „Gubim snagu u udovima. Moram... neophodno je da stignem negde gde je
mrak. Osećam to.”
Brzo sam je odveo preko vrha obližnjeg brega prema putu.
Nije bilo nijednog zavijajućeg malog monstruma skrivenog u dvorištu seoske crkve, naravno. Nisam ni mislio
da će nekoga biti. Zemlja dugo nije bila dirana na starim grobovima.
Gabrijela je bila daleko od želje da to sa mnom komentariše.
Odneo sam je do bočnih vrata crkve i tiho polomio zasun.
„Hladno mi je posvuda. Oči mi gore”, rekla je ponovo bez daha. „Hoću negde gde je mračno.”
Ali kada sam počeo da je uvodim u crkvu, zastala je.
„Šta ako su oni u pravu”, rekla je, ,,da nama zaista nije mesto u božjoj kući.”
„Blebetanje i gluposti. Bog se ne nalazi u božjoj kući.”
„Nemoj!”, zacvilela je.
Povukao sam je kroz sakristiju i odveo pred oltar. Pokrila je lice, a kada je pogledala gore, njen pogled je bio
usmeren na raspeće iznad tabernakla. Ispustila je dugačak i tih uzdah. Okrenula je glavu prema meni kako bi
zaklonila oči od sunca koje je dopiralo kroz iscrtane staklene prozore. Sunce na izlasku, koje ja nisam još mo-
gao ni da osetim, nju je već pržilo!
Podigao sam je kao i prethodne noći. Morao sam da pronađem staru grobnu kriptu, neku koja nije godinama
bila korišćena. Požurio sam ka oharu svete device Marije, gde je natpis bio skoro potpuno izlizan. Klečeći,
zarih svoje nokte oko kamene ploče i brzo je podigoh; otkrio sam duboku grobnicu sa samo jednim istrulelim
kovčegom.
Povukoh je za sobom dole, u grobnicu, i vratih kamenu ploču na mesto.
Mastiljavi mrak i kovčeg koji se lomi poda mnom; moja desna ruka skliznula je na raspadajuću lobanju. Ose-
tio sam ispod svojih grudi oštrinu ostalih kostiju. Gabrijela je govorila kao u transu:
,,Da, daleko od svetlosti.”
„Bezbedni smo”, šapnuo sam joj.
Odgurnuvši kosti u stranu, napravio sam gnezdo od trulog drveta i prašine, koja je bila i suviše stara da bi
sadržala bilo kakav miris ljudskog raspadanja.
Ali nisam mogao da zaspim možda narednih sat vremena, a možda i duže.
Ponovo i ponovo sam razmišljao o stajskom dečaku, izmrcvarenom i bačenom u onom lepom crvenom ogr-
taču od somota. Taj ogrtač sam već negde video, ali nisam mogao da se setim gde. Da li je to bio jedan od
mojih ogtača? Da li su prodrli u kulu? Ne, to nije bilo moguće, nisu mogli da uđu unutra. Da nisu dali da im
se napravi istovetan ogrtač kao moj? Da li bi, zaista, išli tako daleko samo da bi se šegačili sa mnom? Ne.
Kako bi takva stvorenja kao što su oni tako nešto mogla da urade? A, opet... taj ogrtač. Nešto tu nije bilo u
redu...
7
K
ada sam otvorio oči, čuo sam najmekše i najdivnije pojanje. I taj zvuk me je odveo, kao što to on često može
da uradi ćak i u najmanjim delićima, nazad u detinjstvo, u jednu zimsku noć kada je čitava moja porodica
otišla do seoske crkve i satima stajala među bleštećim svećama, udišući teška, miomirisna isparenja, dok je
sveštenik hodao u procesiji sa visoko podignutom monstrancom.
Setio sam se prizora okrugle, bele hostije iza debelog stakla, sjaja zlata i dragocenosti koji su je okruživali, a
iznad glava se nalazio izvezen baldahin, koji se opasno lelujao dok su oltarski dečaci u svojim čipkanim mis-
nim košuljama pokušavali da ga isprave u hodu.
Hiljadu blagoslova je nakon ovoga u moj um urezalo reči stare himne.
O Salutaris Hostia Quae caeli pandis ostium Bella premunt hostilia,
Da robur, fer auxilium...12
I dok sam ležao u ostacima polomljenog kovčega, ispod ploče od belog mermera koja se nalazila bočno od
oltara u ovoj velikoj seoskoj crkvi, a Gabrijela se još uvek čvrsto držala za mene obamrla u snu, veoma po-
lako shvatih da se iznad mene nalazi više stotina ljudskih bića, koja su upravo pevala baš ovu crkvenu
pesmu.
Crkva je bila ispunjena ljudima! Nismo mogli da izađemo iz ovog prokletog gnezda kostiju sve dok svi oni ne
odu odatle.
Oko sebe u mraku mogao sam da osetim stvorenja kako se pomeraju. Mogao sam da namirišem rasturene i
raspadnute kosture na kojima sam ležao. Mogao sam da omirišem zemlju i da osetim vlagu i oštru hladnoću.
Gabrijeline ruke, kao šake mrtvaca, grčevito su se držale za mene. Njeno je lice bilo nepokretno kao kost.
Pokušao sam da ne razmišljam o tome, već da sasvim mirno ležim.
Na stotine ljudi je disalo i uzdisalo iznad nas. Možda ih je bilo i hiljadu. A sada su počeli da pevaju i druge
crkvene pesme.
Šta će sada uslediti? - pomislio sam turobno. Procesije, blagosiljanje? Baš u ovoj od svih noći, baš sada kada
nemam vremena ovde da ležim i razmišljam. Moram da izađem napolje. Slika onog crvenog kaputa mi je
ponovo pala na pamet, sa nekim iracionalnim osećanjem hitnosti, kao i bljeskom podjednako neobjašnjivog
bola.
Gabrijela je iznenada otvorila oči. Naravno da to nisam video. Ovde je vladao apsolutni mrak. Osetio sam to.
Osetio sam kako njeni udovi oživljavaju.
Ali čim se pomerila, od panike se potpuno zgrčila. Šakom sam joj prekrio usta.
„Budi mirna”, šapnuo sam joj. Mogao sam da osetim njenu paniku.
Svi užasi prethodne noć - da se sada nalazi u grobnici sa izlomljenim kosturom, da leži ispod kamena koji
jedva može da podigne - mora da su joj se vratili u sećanje.
,,Mi smo u crkvi!”, šapnuo sam joj. ,,I bezbedni smo.”
Pevanje se nastavilo.
„Tantum ergo Sacramentum, Veneremur cernui.”13
,,To je blagoslov”, zasoptala je Gabrijela. Pokušala je da leži mirno, ali je naglo izgubila kontolu i bio sam pri-
moran da je snažno zgrabim obema rukama.
„Moramo da izađemo odavde”, šapnula mi je. „Lestate, pričest je na oltaru, za ljubav božju!”
Ostaci drvenog kovčega zakloparaše i zaškripaše o kamen ispod njega, što me je nagnalo da se prebacim
preko nje i prisilim je svojom težinom da prestane da se migolji.
,,A sada lezi mirno! Jesi li me čula?”, rekao sam joj. „Nema nam druge nego da sačekamo.”
Ali njena panika me je zarazila. Osetio sam da se kosti ispod mojih kolena mrve, kao i miris trule tkanine.
Činilo mi se kao da miris smrti prodire kroz zidove grobnice; znao sam da ne mogu da podnesem da budem
zatvoren sa tim mirisom.
,,Ne možemo...”, soptala je, ,,ne možemo da ostanemo ovde. Moram da izađem!” Skoro je cvilila. „Lestate,
ne mogu.” Dodirivala je zidove obema rukama, a zatim i kamen iznad nas. Začuo sam kako čist zvuk užasa
dopire sa njenim usana.
Iznad nas, crkvena pesma je prestala. Sveštenik će sada zakoračiti stepenicama oltara, a onda će obema
rukama podići posudu sa osveštanom hostijom. Okrenuće se vernicima i podići svetu hostiju u ime
blagostanja. Gabrijela je to, naravno, znala, a onda me je, pomahnitalo se vrpoljeći ispod mene, skoro
odgurnula u stranu.
„Dobro, slušaj me!”, zašištao sam. Nisam više mogao da kontrolišem situaciju. „Izaći ćemo, ali to ćemo ura-
diti kao pravi vampiri, da li me čuješ? U crkvi ima hiljadu ljudi i mi ćemo ih na smrt preplašiti. Podići ću ka-
men i zajedno ćemo se izdignuti, a kada to uradimo, podići ćeš ruke, napraviti najužasniji mogući izraz lica i
kriknućeš, ako je moguće. To će ih naterati da se povuku, umesto da nas zaskoče i zarobe, a onda ćemo
požuriti ka vratima.”
Nije mogla da se zaustavi i da mi odgovori, već se borila udarajući svojim štiklama u trule daske.
Obema rukama gurnuvši mermernu ploču, podigao sam se i, iskočivši iz grobnice, kao što sam i rekao da ću
uraditi, zavitlao sam svojim ogrtačem u širokom luku.
Spustivši se na pod gde je stajao hor u plamenoj svetlosti svećnjaka, ispustio sam najsnažniji vrisak koji sam
mogao da proizvedem.
Na stotine njih se podiglo na noge ispred mene, na stotine usta otvorilo se za vrisak.
Još jednom snažno vrisnuvši, zgrabih Gabrijelinu ruku, pojurismo prema njima i skočismo preko mesta za
pričešće. Ispustila je divan visoki krik, podigavši levu ruku kao kandžu, dok sam je vukao niz prolaz između
klupa. Svuda je zavladala panika; muškarci i žene su grabili svoju decu, vrištali i padali.
Teška vrata se namah otvoriše i pred nama se ukazaše crno nebo i zamah vetra. Gurnuo sam Gabrijelu pred
sebe, a ja, okrenuvši se prema ljudima u crkvi, ispustih najglasniji vrisak koji sam ikad ispustio. Iskezio sam
očnjake na ustalasalu i vrišteću gomilu ljudi i, ne uspevši da procenim da li su me neki od njih gonili ili jed-
nostavno padali prema meni u sveopštoj panici, posegnuh u džepove i bacih na mermerni pod mnoštvo zlat-
nih novčića.
„Đavo baca novac!”, neko je zacvilio.
Jurnuli smo prvo preko groblja, a onda smo jurili niz livade.
U roku od nekoliko sekundi dospeli smo do šume; mogao sam da namirišem vonj štala neke velike kuće koja
se nalazila ispred nas, iza drveća.
Stajao sam mirno. Gotovo dodirujući glavom tlo, koncentrisao sam se da pozovem konje. Potrčali smo
prema njima čim smo čuli gromoglasno udaranje njihovih kopita o stajske boksove.
Preskočivši preko niske žive ograde sa Gabrijelom kraj sebe, povukoh zasun na vratima u trenutku kada je di-
van konj izjurio iz svog polomljenog boksa i mi skočismo na njegova leđa; Gabrijela se smestila ispred mene,
a ja sam je obgrlio rukom.
Ukopao sam svoje pete u životinju i odjahao na jug, ka šumi, a zatim ka Parizu.
8
P
okušao sam da osmislim neki plan dok smo prilazili gradu, ali istini za volju, uopšte nisam bio siguran u to šta
treba dalje činiti.
Nije bilo načina da izbegnemo ona pogana mala čudovišta. Jahali smo prema poprištu bitke. Ovo sada se
malo razlikovalo od onog jutra kada sam otišao da ubijem vukove, kada sam računao samo na svoj bes i
volju koja me je gonila napred.
Jedva da smo ušli među raštrkane farmerske kuće na Monmartru kada začusmo, na tren, njihov slabašan
mrmor. Činilo se da je ubitačan kao isparenje.
Gabrijela i ja smo znali da hitno moramo da pijemo kako bismo bili pripravni za njih.
Zastali smo na jednoj omanjoj farmi; šmugnuli smo kroz njen voćnjak na stražnja vrata; unutra pronađosmo
čoveka i ženu kako dremaju kraj praznog ognjišta.
Kada je i to bilo okončano, izašli smo zajedno iz kuće u malenu baštu, gde smo jedno kratko vreme mirno
stajali i gledali u bisernosivo nebo. Oni se nisu čuli. Samo mir, jasnoća sveže krvi i kiša koja je tek pretila da
će pasti iz oblaka koji su se sakupili iznad nas.
Okrenuo sam se i tiho pozvao konja da mi priđe. Povukavši uzde, okrenuh se ka Gabrijeli.
,,Ne vidim šta bismo mogli da uradimo sem da odemo u Pariz”, rekao sam joj, „ i suočimo se, oči u oči, sa
onim malim zverima. A pre nego što se ponovo pojave i započnu novi rat, moram da dovršim neke poslove.
Moram da mislim na Nikija. Moram da razgovaram sa Rožeom.”
„Nije pogodno vreme za te smrtne gluposti”, rekla je.
Prljavština crkvene grobnice još uvek je visila sa njenog kaputa i njene plave kose; izgledala je kao anđeo
provučen kroz prašinu.
„Neću dozvoliti da se ispreče između mene i onoga što sam naumio da uradim”, rekao sam.
Duboko je uzdahnula.
,,Da li hoćeš da odvedeš ta stvorenja do svog voljenog mesje Rožea?”, upitala me je.
Bila je i suviše strašna i sama pomisao na to.
Prve kapljice kiše su pale i ja osetih hladnoću bez obzira na nedavno ispijenu krv. Za koji tren će početi jako
da pada.
,,U redu”, rekao sam. „Ništa se ne može učiniti dok se to ne okonča!”
Popeh se na konja i posegnuh za njenom rukom.
„Udarci te samo podstiču, zar ne?”, upitala je. Ispitivački me je posmatrala. „Sta god da urade ili pokušaju da
ti urade - to će te samo ojačati.”
,,E to bih ja nazvao pravim smrtničkim besmislicama!” rekao sam. „Hajde!”
„Lestate”, rekla je mirno, „oni su obukli tvog stajskog dečka u gospodski ogrtač nakon što su ga ubili. Da li si
zapazio taj ogrtač? Zar ga nisi i ranije viđao?”
Taj prokleti crveni ogrtač...
,,Ja sam ga videla”, rekla je. „Gledala sam u njega satima iz svoje samrtničke postelje u Parizu. To je bio ogr-
tač Nikolasa de Lenfona.”
Zurio sam u nju jedan dugi tren, ali mislim da je uopšte nisam video. Srdžba koja je rasla u meni bila je pot-
puno nema. Biće to bes sve dok ne budem imao dokaza da to preraste u žalost, pomislio sam. A onda više
nisam razmišljao o tome.
Iako prilično neodređeno, znao sam da ona nema pravu predstavu o tome koliko jake mogu da budu naše
strasti, kako nas one mogu paralisati. Mislim da sam pomerao svoje usne, ali da ništa sa njih nije silazilo.
,,Ne mislim da su ga ubili, Lestate”, rekla je.
Ponovo sam pokušao da progovorim. Zeleo sam da je pitam zašto mi to govori, ali nisam mogao. Zurio sam
ispred sebe, u voćnjak.
„Mislim da je živ”, rekla je. ,,I da je on sada njihov zatvorenik. U suprotnom bi ostavili njegovo telo tamo i ne
bi se baktali oko stajskog dečaka.” _
„Možda da, možda ne.” Morao sam da nateram svoja usta da izgovore ove reči.
„Ogrtač predstavlja poruku.”
Nisam ovo više mogao da izdržim.
„Idem za njima”, rekao sam. ,,Da li želiš da se vratiš u kulu? Ako ne uspem...”
„Nemam nameru da te ostavim”, rekla je.
**★
Kiša je već ozbiljno padala kad smo stigli na Bulevar du Templ, a na mokroj kaldrmi ogledala su se svetla hil-
jada svetiljki.
Moje misli su se naoštrile u strategiju koja je bila više nagonska nego razumna. Bio sam spreman na borbu
više nego ikada pre. Ali, morali smo da znamo šta nas čeka, koliko ih je ukupno bilo, šta su oni u stvari hteli,
da li su hteli da nas uhvate i unište, ili da nas zaplaše i oteraju. Morao sam da zauzdavam svoj bes. Imao sam
na umu da su detinjasti, sujevemi, i da ih je, verovatno, lako rasterati i uplašiti.
Čim smo dospeli do visokih drevnih bedema kraj Notr Dama, čuo sam ih blizu nas - kao vibraciju u obliku sre-
brnog bljeska, koja bi se začas mogla izgubiti.
Gabrijela se uspravila i ja osetih njenu ruku na mom ručnom zglobu. Ugledah njenu desnu ruku na dršci od
mača.
Ušli smo u vijugavi prolaz koji je nestajao u mraku ispred nas; gvozdeni topot konjskih kopita zvečao je u
tišini, a ja sam se borio protiv osećanja obeshrabrenosti koje je taj zvuk samo pojačavao.
Izgleda da smo ih videli istog trenutka.
Gabrijela se privila uz mene, a ja progutah soptaj kako ne bi otkrio svoj strah.
Visoko iznad nas, sa obe strane uzanog prolaza, tik iznad streha bedema, nalazila su se njihova bela lica,
poput jedva vidljive trake naspram niskog neba i ćutljivog pljuska srebrne kiše.
Poveo sam konja napred, uz bujicu grebanja i kloparanja. Oni su jurili iznad nas kao pacovi preko krovova.
Njibovi su glasovi odjekivali slabašnim zavijanjem koje smrtnici nikada ne bi mogli ni da čuju.
Gabrijela je ispustila slabašan la-ik kada smo ugledali njihove bele ruke i noge kako se spuštaju sa zidina is-
pred nas; iza nas se čuo jedva čujan bat njihovih koraka po kamenju.
„Samo napred”, uzviknuo sam i, izvlačeći mač, pregazih preko dva dronjava stvora koja su nam preprečila
put. „Prokleti stvorovi, sklanjajte mi se s puta”, povikao sam, slušajući njihovu vrisku ispod svojih nogu.
Bacih pogled na ta lica, na trenutak zastrašena. Oni iznad nas nestaše, a oni iza nas kao da su posustali, i mi
nastavismo dalje. Udaljavajući se sve više od naših progonitelja, dospesmo na prazan trg De Grev.
Ali, oni su se okupljali na rubovima trga i ovog puta sam mogao razgovetno da čujem njihove misli; jedan od
njih se pitao kakve mi to moći imamo i zašto bi trebalo da nas se boje, dok je drugi insistirao na tome da nas
opkole.
U tom trenutku je sigurno neka sila potekla od Gabrijele jer sam mogao da vidim kako se naglo povlače kada
ih je prostrelila pogledom i još jače stegla svoj mač.
„Stani! Drži ih na odstojanju!”, rekla je potmulo. ,,0ni su prestrašeni.” A onda sam je čuo da psuje, jer je ka
nama, iz senke crkve, jurilo najmanje još šest ovih malenih demona; njihovi tanki beli udovi jedva da su bili
prekriveni dronjcima, kosa im je letela na sve strane, a užasno zavijanje je dopiralo iz njihovih usta. Pridruži-
vali su se ostalima. Zloba koja nas je okruživala dobijala je u snazi.
Konj se propeo i skoro nas zbacio sa sebe. Oni su mu naređivali da se zaustavi, isto kao što sam mu ja
naređivao da nastavi dalje.
Zgrabio sam Gabrijelu oko struka, skočio sa konja i, najbrže što smo mogli, odjurili do vrata Notr Dama.
Odvratan i prezriv žamor nečujno se pojačavao u mojim ušima. Zavijanja, uzvici i pretnje:
,,Da se nisi usudio! Da se nisi usudio!” Kao vrelina usijane peći obasula nas je zloba, dok su njihova stopala
bubnjala i tapkala oko nas; osetih njihove ruke kako pokušavaju da zgrabe moj mač i ogrtač.
Ali, bio sam siguran u ono što će se dogoditi kada se domognemo crkve. Skupio sam svu svoju snagu i gur-
nuo Gabrijelu ispred sebe; zajedno smo skliznuli kroz vrata, prešli preko praga katedrale i prizemljili se na ka-
menje.
Vrisci. Grozomorni, suvi krici kovitlali su se uvis, da bi zatim usledio preokret - kao da je čitavu rulju pogodio i
raštrkao topovski udar.
Podigoh se na noge i počeh glasno da im se podsmevam. Ali se nisam zadržao na vratima da bih čuo još.
Gabrijela je ustala i vukla me za sobom; zajedno smo požurili dublje, u senovitu glavnu lađu crkve, prošavši
pored mnoštva zasvođenih galerija; dospeli smo blizu pogašenih sveća ispred oltara, a onda smo potražili
mračan i prazan ćošak pored oltara, gde smo oboje klekli.
„Baš kao i oni prokleti vukovi!”, rekoh. „Prokleta zaseda.”
„Šššš, ućuti na tren”, rekla je Gabrijela, čvrsto se držeći za mene, ,,ili će moje besmrtno srce prepući.”
9
N
akon nekog vremena, osetio sam da se ukrutila. Gledala je prema trgu. ,,Ne razmišljaj o Nikolasu”, rekla
je. ,,0ni čekaju i slušaju. Oni čuju sve što se mota po našim umovima.”
„Ali o čemu oni razmišljaju?”, šapnuo sam. „Šta se se dešava u njihovim glavama ?”
Alogao sam da osetim njenu koncentraciju.
Privukoh je sebi i pogledah pravo u srebrno svetlo koje je ulazilo kroz udaljena otvorena vrata. Sada sam i ja
mogao da ih čujem, ali samo onaj blagi treptaj zvuka koji je dopirao od svih njih zajedno.
Zurio sam u kišu; mnome je ovladao najjači osećaj mira do sada; skoro da je bio čulan. Činilo mi se da bismo
mogli da im se predamo, da je besmisleno više im se opirati. Sve bi bilo rešeno kada bismo im jednostavno
pristupili i predali se. Ne bi mučili Nikolasa, koji je bio njihov zatočenik; neće ga sakatiti ud po ud.
Video sam Nikolasa u njihovim rukama. Na sebi je imao samo svoju čipkanu košulju i kratke pantalone;
oduzeli su mu ogrtač. Čuo sam njegove krike dok su mu vukli ruke iz zglobova.
,,Ne!”, povikao sam, prekrivši odmah sopstvena usta rukama kako ne bih uznemirio smrtnike u crkvi.
Gabrijela je svojim prstima dotakla moje usne.
,,Ne rade mu ništa”, rekla je tiho. „Samo nam prete. Ne razmišljaj o njemu.”
,,To znači da je on još uvek živ”, šapnuo sam.
„Oni žele da poverujemo u to. Slušaj!”
Opet je zavladao onaj isti osećaj mira, pozivi da im se pridružimo - eto šta je to bilo - glas koji je govorio:
Izađite iz crkve. Predajte nam se, dobrodošli ste, nećemo povi'editi nijedno od vas ako nam sami pristupite.
Okrenuh se prema vratima i ustadoh. Uznemirena, Gabrijela je ustala i stala kiaj mene, ponovo me upozo-
ravajući rukom. Prezala je čak i od toga da razgovara sa mnom dok smo oboje gledali u veliki luk srebrnkas-
tog svetla.
Vi nas lažete, rekao sam. Vi nemate nikakvu moć nad nama! Odašiljao sam struju prkosa ka udaljenim vra-
tima. Da vam se predamo? Ako to uradimo, šta će vas sprečiti da nas sve troje zarobite? Zašto bismo izašli?
Bezbedni smo unutar ove crkve; možemo da se sakrijemo u njenim najdubljim grobnicama. Možemo da
lovimo vernike, pijemo njihovu krv u kapelama i nišama i nakon toga ih šaljemo zbunjene da umru na ulici, i
to tako vešto da nas nikada ne otkriju. A šta ćete vi uraditi? Ne usuđujete se čak ni da kročite kroz njena
vrata! Osim toga, ne verujemo vam da držite Nikolasa. Pokažite nam ga. Neka priđe vratima i progovori.
Gabrijela se nalazila u opštoj pometnji. Pomno me je gledala u očajničkoj želji da sazna šta sam rekao. Bilo je
potpuno razumljivo da ih jasno čuje, što ja nisam mogao kada bih odašiljao sopstvene impulse.
Izgledalo je kao da njihovo pulsiranje slabi, ali nije u potpunosti nestalo.
Nastavilo se kao i ranije, kao da im nisam odgovorio, kao da je neko pevušio. Glas je ponovo obećavao prim-
irje, ali sada je, izgleda, govorio i o ushićenju - o tome da će u opštem zadovoljstvu našeg pristupanja njima
svi konflikti biti razrešeni. Ponovo je bio čulan, divan.
„Bedne kukavice, svi vi, cela gomila”, uzdahnuo sam. Ovoga puta sam reči izgovorio glasno da bi i Gabrijela
mogla da ih čuje. „Pošaljite Nikolasa u crkvu.”
Šuštanje glasova postalo je slabašno. Nastavilo se, ali je izvan njega nastala šuplja tišina; kao da su svi glasovi
bili povučeni da bi ostao samo jedan ili dva. Tada sam začuo slabašan, haotičan zvuk prepiranja i pobune.
Gabrijeline oči se suziše.
Muk. Sada se čulo samo kako smrtnici ševrdaju svojim putem, uz vetar, preko trga De Grev. Nisam verovao
da će se povući. A sada, šta da radimo kako bismo spasili Nikija?
Zatreptah očima. Odjedared sam se osetio iznurenim; skoro da me je obuzeo osećaj očaja. Smušeno sam
razmišljao. Ovo je potpuno besmisleno; ja nikada ne očajavam! Drugi to rade, ja ne. Ja nastavljam da se
borim bez obzira na sve. Uvek. U svojoj iscrpljenosti i svom besu, videh Magnusa kako uleće u vatru; ugledah
izraz na njegovom licu pre nego što ga je plamen progutao, a on nestao. Da li je to bio očaj?
Ta me je misao paralisala. Užasnula me je isto kao što je to i stvarnost tada uradila. Imao sam jako čudan os-
ećaj da mi neko drugi govori o Magnusu. Eto zašto sam pomislio na Magnusa!
,,I previše pametno...”, šapnula je Gabrijela.
„Nemoj da ga slušaš. Poigrava se našim mislima”, rekao sam.
Ali kada sam pogledao u otvorena vrata iza nje, video sam da se pojavila neka mala figura. Bila je to kompak-
tna figura mladića, a ne čoveka.
Beskrajno sam želeo da to bude Nikolas, ali sam odmah znao da to nije on. Bio je niži od Nikolasa i imao je
nekako jaču građu. I taj stvor nije bio čovek. /
Gabrijela je ispustila neki blag, začuđen zvuk, koji je zazvučao skoro poput molitve.
Stvor nije bio obučen kao što su se muškarci tada oblačili. Nosio je nekakvu tuniku opasanu kaišem, veoma
ljupku, kao i duge čarape na svojim lepo oblikovanim nogama. Rukavi te tunike su bili dugački i visili su niz
njegove bokove. U stvari, bio je obučen kao Magnus, i na tren grozničavo pomislih da se nekim čudom to
Magnus vratio.
Glupa misao. Kao što sam i rekao - ovo je bio dečak; imao je dugačku kovrdžavu kosu, hodao je veoma us-
pravno i jednostavno kroz srebrnkastu svetlost; išao je pravo u crkvu. Na trenutak je oklevao. Sudeći po
položaju njegove glave, činilo se kao da gleda nagore. A onda je krenuo kroz glavnu lađu crkve prema nama;
stopalima nije pravio ni najtananije zvuke po kamenju.
Prešao je iz tame u svetlo sveća koje su stajale na prostranom oltaru. Njegova odeća je bila od crnog so-
mota, nekada veličanstvenog, a sada izanđalog od vremena i zakorenog prljavštinom. Ali njegovo se lice si-
jalo belinom, i bilo je savršeno; izgledao je poput boga, Karavađovog Kupidona, zavodljivog a opet nadze-
maljskog, sa crvenkastosmeđom kosom i tamnobraon očima.
Držao sam Gabrijelu pripijenu uza sebe dok sam ga posmatrao; ništa me nije tako zapanjilo kod ovog stvora,
kod ovog neljudskog stvora, kao način na koji je zurio u nas. Istraživao je sve aspekte naših bića, a onda je
veoma nežno posegnuo i dotakao kamen oltara kraj sebe. Pomno je posmatrao oltar, njegovo raspeće i
svece, a onda je ponovo vratio pogled na nas.
Bio je udaljen samo nekoliko metara od nas, a njegovo blago'ispitivanje se pretvorilo u izraz koji je bio go-
tovo plemenit. I tada se začuo glas, meni već od ranije poznat. Dopirao je iz tog stvora; ponovo nas je pozi-
vao da se predamo i sa neopisivom nežnošću govorio da moramo da se volimo - on, Gabrijela, koju nije naz-
vao po imenu, i ja.
Nešto je u tome bilo preterano naivno, u tom njegovom slanju poziva dok je tamo stajao.
Nešto u meni mu se snažno protivilo. Instinktivno, osetio sam kako mi se zatamnjuje pred očima kao da se
uzdigao neki zid da zapečati prozore mojih misli. A opet, osećao sam takvu čežnju za njim, priželjkivao sam
da mu se podam, da ga pratim i pustim da me vodi, a u poređenju s tim, sve moje nekadašnje čežnje iz-
gledale su beznačajno. On je za mene bio prava misterija, kao što je to bio i Magnus, samo što je on bio di-
van, neopisivo lep i činilo se da u njemu postoji beskonačna složenost i dubina, a to Magnus nije posedovao.
Teskoba mog besmrtog života me je pritiskala. Rekao je:
Dođi meni. Dođi meni, jer samo ja i oni meni nalik mogu da okončaju usamljenost koju osećaš. To je dotaklo
dno neopisive tuge. Razlilo se dubinom tuge, a moje se grlo osušilo i pretvorilo u jedan snažan mali čvor
tamo gde je trebalo da bude moj glas. Svejedno, čvrsto sam se držao.
Nas dvoje smo zajedno, insistirao sam na tome, još jače stegnuvši Gabrijelu, a onda sam ga pitao: Gde je
Nikolas? Postavio sam to pitanje i nisam ga ispuštao iz vida, ne prepuštajući se ničemu što sam čuo ili video.
Oblizao je svoje usne, tipično ljudski. Nečujno nam je prilazio sve dok nije došao na oko pola metra od nas;
pogled mu je šetao od jednog do drugog. Progovorio je glasom koji nije bio ni nalik ljudskom.
’ „Magnus”, rekao je glasom koji nije bio nasilan, već nekako milujuć. „Nestao je u vatri, kao što si rekao.”
„Nikada to nisam rekao”, odgovorio sam. Ljudskost u mom glasu me je zaprepastila. Znao sam da je mislio
na zvuk mojih misli od pre nekoliko trenutaka. „Istina je”, dodao sam. „Nestao je u vatri.” Zašto bih bilo koga
lagao u vezi s tim?
Pokušao sam da prodrem u njegov um. On je znao da to radim i bacio je na mene takve čudne prizore da
sam zasoptao.
Sta je bilo to što sam na trenutak video? Nisam znao. Pakao i nebesa, ili oboje sažeto u jedno, vampiri u raju
koji piju Jcrv iz cvetova živih srca koja kucaju viseći sa drveća.
Osetih talas gađenja. Bilo je to kao da je ušetao u moje intimne snove nalik na ženskog demona koji polno
opšti sa usnulim muškarcima.
Ali, zaustavio se. Pustio je da mu se obrve blago namršte i spustio je pogled iz nekog neodređenog pošto-
vanja. Moje gađenje ga je slabilo. On nije naslućivao moj odgovor. Nije očekivao... šta? Toliku snagu?
Da, i to mi je stavio do znanja na neki gotovo učtiv način.
Uzvratio sam mu učtivo. Dozvolio sam mu da me vidi u sobi u kuli sa Magnusom; dozvao sam u misli Mag-
nusove reči koje je izgovorio pre nego što je nestao u vatri. Dozvolio sam mu da sve to sazna.
Klimnuo je glavom, a kada sam mu izrekao reči koje je Magnus nekoć rekao, na njegovom licu se videla neka
neznatna promena, kao da mu se čelo izravnalo, ili celokupna koža zategla. Nije mi uzvratio nikakvim
uvidom o sebi.
Sasvim suprotno, na moje veliko iznenađenje, skrenuo je pogled sa nas ka glavnom oltaru crkve. Okrenuvši
nam leđa, skliznuo je pored nas; kao da nije imao čega da se boji i kao da nas je na tren zaboravio.
Pomerao se prema velikom prolazu između klupa, a onda i duž njega, ali nije hodao, bar ne kako to ljudi
čine. Pre bi se reklo da se pomerao tako brzo iz jedne senke u\drugu da se činilo kao da nestaje i ponovo se
pojavljuje. Uopšte nije bio vidljiv na svetlosti. A ako bi samo neko, od ono malo ljudi koji su se zatekli u crkvi,
pogledao prema njemu - on bi trenutno iščezao.
Divio sam se njegovoj veštini, jer to je bilo upravo to. Radoznao da vidim da li se i ja mogu tako pomerati,
krenuo sam za njim ka delu za hor. Gabrijela je pošla tiho za mnom.
Mislim da smo oboje videli da je to jednostavnije nego što smo zamišljali da će biti. On se vidno uplašio kada
nas je video kraj sebe.
I u samom tom činu straha poslao mi je tračak svoje velike slabosti, tračak ponosa. Bio je ponižen što smo
mu se, oponašajući ga sa lakoćom, prišunjali i što smo sve vreme uspevali da prikrijemo svoje misli.
Ali, nešto još gore je usledilo. Kada je shvatio da sam to zapazio... bilo*je otJoiveno u deliću sekunde... nje-
gov gnev se udvostručio. Neka poražavajuća toplota je zračila iz njega, ali to, u stvari, uopšte nije bila
toplota.
Gabrijela je ispustila slabašan prezriv zvuk. Njene su oči na trenutak sevnule prema njemu u nekoj vrsti
treperave komunikacije među njima, a iz koje sam ja bio izopšten. Izgledao je kao da je zbunjen.
Ali, on se nalazio u stisku neke veće borbe za koju sam se morao napregnuti ne bi li je razumeo. Gledao je u
vernike oko sebe, u oltar i sve simbole Svevišnjeg i device Marije, koji su se nalazili svud oko nas. On je bio
savršen Karavađov bog, obasjan svetlošću koja je igrala na čvrstoj belini njegovog tako, bar na izgled,
nevinog lica.
Zatim je, uhvativši me oko struka, gurnuo ruku ispod mog ogrtača. Njegov dodir je bio tako čudan, tako
slasan i prožimajući, a lepota njegovog lica tako opčinjavajuća da se nisam odmakao od njega. Drugom
rukom je uhvatio Gabrijelu oko struka, a sam pogled na njih dvoje, na dva anđela, °dvukao mi je pažnju.
Rekao je:
Morate da pođete.
„Zašto? Kuda?”, upitala je Gabrijela. Osetio sam ogroman pritisak. Pokušavao je da me pomeri protiv moje
volje, ali nije uspeo. Zalepio sam se za kameni pod. Video sam kako se Gabrijelino lice stišće kada ga je
pogledala. Opet je bio zabezeknut. Pobesneo je, i to nije mogao da sakrije od nas.
Dakle, potcenio je našu fizičlcu snagu, kao i našu mentalnu moć. Zanimljivo.
„Morate da pođete, sada”, rekao je, otkrivši mi veliku snagu volje, koju sam sada mogao da vidim suviše
jasno da bi to moglo biti zavaravanje. „Izađite napolje i moji vas sledbenici neće povrediti.”
„Lažeš”, rekao sam mu. „Udaljio si svoje sledbenike i želiš da izađemo napolje pre nego što se oni vrate jer
ne želiš da oni vide da izlaziš iz crkve. Ti ne želiš da oni znaju da si u nju uopšte i ulazio!”
Gabrijela se ponovo prezrivo osmehnula.
Stavio sam ruku na njegove grudi i pokušao da ga odgurnem. Bio je snažan kao Magnus. Ali sam odbijao da
budem uplašen.
„Zašto ne želiš da oni to vide?”, šapnuo sam mu, piljeći u njegovo lice.
Promena koja je usledila kod njega bila je tako zapanjujuća i jeziva da sam sam sebe uhvatio kako zadržavam
dah. Njegov anđeoski izgled kao da je polako nestajao; oči su mu se raširile, a usta u užasu iskrivila nadole.
Celokupno njegovo telo kao da se izopačilo, k§o da je pokušavao da ne škrguće zubima i ne stiska pesnice.
Gabrijela se odmalda. Ja sam se smejao. Nije mi to, u stvari, bila namera, ali nisam mogao da se uzdržim.
Bilo je užasavajuće. Ali isto tako i prilično smešno.
Iznenađujuće brzo, ova se grozna iluzija - ako je to ono što je ona bila - raspršila, a on se vratio u svoje
pređašnje stanje. Čak se i plemeniti izraz na njegovom licu vratio. Saopštio mi je, jednoličnim tokom misli, da
sam ja mnogo jači nego što je mogao i da pretpostavi. Ali, ostali će se uplašiti kada ga budi videli da izlazi iz
crkve, i zato bi trebalo da krenemo odmah.
„Opet laži”, šapnula je Gabrijela.
Znao sam da tolika količina ponosa ništa ne oprašta. Bog neka je Nikolasu u pomoći ako nam ne pođe za
rukom da izigramo ovoga!
Okrenuvši se, uzeh Gabrijelu za ruku i pođosmo niz prolaz između klupa prema ulaznim vratima. Gabrijela je
bacala poglede čas na njega, čas na mene, a njeno belo i napeto lice bile je puno pitanja.
„Strpljenja”, šapnuo sam. Okrenuo sam se i video da je daleko od nas, da je leđima okrenut glavnom oltaru;
njegove su oči bile tako velike dok je zurio da mi je izgledao odvratno, gnusno, kao neki duh.
Stigao sam do trema; uloživši svu svoju moć, poslao sam poziv ostalima. Glasno sam to došapnuo Gabrijeli
dok sam ih sazivao. Rekao sam im da se vrate i udu u crkvu, ako to žele, da niko ne može da im naudi, da je
njihov vođa bio u crkvi, da je stajao pred samim oltarom i ostao nepovređen.
Izgovarao sam te reči sve glasnije, upućujući im pozive, a Gabrijela mi se pridružila i ponavljala rečenice za-
jedno sa mnom.
Osetio sam ga kako nam prilazi iz pravca glavnog oltara, a onda sam ga iznenada izgubio. Nisam znao gde se
tačno iza nas nalazi.
Materijalizujući se kraj mene, odjednom me je zgrabio; Gabrijela je bila bačena na pod. Pokušavao je da me
podigne i izbaci kroz vrata.
Ali, ja sam se borio. Očajnički se prisećajući svega onoga što sam primetio da je Magnus posedovao - njegov
čudan hod i njegov nesvakidašnji način pokretanja - bacio sam ga, ali ne na zemlju, kako bi neko uradio sa
snažnim smrtnikom, već pravo u vazduh.
Kao što sam i bčekivao, napravio je salto, udarivši se pri tom o zid.
Smrtnici se uznemiriše. Videli su neke pokrete, čuli buku. Ali, on je ponovo iščezao. A Gabrijela i ja nismo iz-
gledali ništa drugačije od bilo koje druge gospode u senci.
Pokazao sam Gabrijeli da se skloni. Onda se on pojavio; jurnuo je prema meni, ali ja sam pretpostavio šta će
se dogoditi i sldonio sam se u stranu.
Bio je nekih sedam metara udaljen od mene; ležao je na kamenju i zurio u mene sa strahopoštovanjem kao
da sam bog. Njegova dugačka crvenkastosmeda kosa bila je razbarušena, a njegove braon oči ogromne dok
je podizao pogled. I pored sve nežne nevinosti njegovog lica, kroz mene je kolala njegova volja, vrela bujica
naredbi, koje su govorile da sam slab, nesavršen, budala i da će mi njegovi sledbenici otkinuti ud po ud čim
se pojave, da će polako peći mog smrtnog ljubavnika sve dok ne umre. Tiho se nasmejah. Ovo je bilo ap-
surdno kao tuča u staroj komediji.
Gabrijela je zurila čas u jednog, čas u drugog.
Ponovo sam poslao pozive ostalima, ali sam ovoga puta, pošto sam ih poslao, čuo njih kako odgovaraju,
kako se premišljaju.
„Uđite u crkvu”, ponavljao sam opet i opet, čak i onda kada se pridigao
i nasrnuo na mene, zaslepljen nezgrapnom srdžbom. Uhvatio sam ga zajedno sa Gabrijelom i oboje
smo ga tako držali da nije mogao da se pomeri.
U jednom trenutku apsolutnog užasa za mene on je pokušao da zarije svoje očnjake u moje grlo. Video sam
njegove oči, okrugle i prazne dok su mu se zubi spuštali preko blede usne. Odbacih ga, a on ponovo nestade.
Ostali su počeli da prilaze sve bliže.
,,On je u crkvi, vaš vođa, pogledajte ga!”, ponavljao sam. „Bilo ko od vas može isto tako da uđe u crkvu. Neće
vam biti ništa.”
Začuo sam Gabrijelin uzvik upozorenja. Prekasno. On se uzdigao tik ispred mene, kao da je iznikao iz samog
poda, i, udarivši me u vilicu, zabaci mi glavu unazad, te ja videh tavanicu crkve. I pre nego što sam mogao da
dođem sebi, zadao mi je posred leđa poslednji udarac, od kojeg sam izleteo kroz vrata i pao pravo na ka-
meni trg.
Ništa nisam video sem kiše. Ali mogao sam da ih čujem svuda oko sebe. On je izdavao naređenja.
,,To dvoje nemaju nikakvu veliku moć”, obraćao im se mislima, koje su bile neobično jednostavne, kao da se
obraćao nemirnoj deci. „Zarobite ih oboje.”
Gabrijela je rekla:
„Lestate, nemoj im se suprotstavljati. Besmisleno je odugovlačiti.”
Znao sam da je u pravu. Ali ja se nikada nikome u životu nisam preda:o. Povukavši je za sobom pored božje
Jcuće, jurnuo sam ka mostu.
Hitali smo kroz vrevu mokrih kaputa i blatnjavih kočija, a oni su nas, ipak sustizali;\rčali su tako brzo da su
skoro bili nevidljivi smrtnicima, a nas se više, takoreći, nisu ni plašili.
U mračnim ulicama na levoj obali reke igra je bila okončana.
Bela lica se pojaviše iznad i ispod mene kao neki vražiji anđeli, a kada sam pokušao da izvučem oružje, osetio
sam njihove šake na svojim rukama. Cuo sam Gabrijelu kako kaže:
„Neka bude šta mora biti.”
Čvrsto sam držao mač, ali nisam mogao da ih sprečim da me podignu sa zemlje. I Gabrijelu su podigli.
U vrtlogu jezivih slika, shvatio sam kuda nas vode. Na Les Inosant, koji je bio samo nekoliko metara udaljen
od nas. Već sam mogao da vidim plamsaj vatri koje su svako veče gorele između smrdljivih otvorenih
grobova, plamenove čiji je cilj bio da odagnaju kužna isparenja.
Zagrlio sam Gabrijelu oko vrata i zavrištao da ne mogu da podnesem taj smrad, ali oni su žurno nastavili da
nas nose kroz mrak, kroz kapiju i pored grobnica od belog mermera.
„Sigurno ga ni vi ne podnosite”, rekao sam, koprcajući se. „Zašto onda živite među mrtvima kada ste
stvoreni da se hranite živima?”
Sada sam već osetio takvo gađenje da nisam mogao da pružim ni verbalni ni fizički otpor. Svuda oko nas su
ležala tela u raznim fazama raspadanja, a smrad je dolazio i iz grobnica imućnih.
Dok smo hodali prema mračnijem delu groblja i kada smo ušli u jednu ogromnu grobnicu, shvatio sam da i
oni mrze ovaj smrad isto koliko i ja.
Mogao sam da osetim njihovo gađenje, a oni su ipak otvarali svoja usta i pluća kao da su ga proždirali. Gabri-
jela je drhtala uz mene, zarivajući mi prste u vrat.
Prošli smo kroz još jedna vrata, a zatim, u slaboj svetlosti baklje, počeli da se spuštamo niz zemljane ste-
penice.
Miris je postajao sve intenzivniji. Činilo se da izbija iz blatnjavih zidova. Spustio sam glavu i povratio tanak
mlaz svetlucave krvi na stepenice ispred sebe, ali je on nestao sa vidika jer smo se brzo kretali dalje.
„Živite među grobovima”, rekao sam besno. „Zašto ste sami izabrali da živite u paklu?”
„Tišina”, šapnuo je jedan koji je stajao kraj mene, zapravo - tamnooka vampirka sa raščupanom kosom
poput neke veštice. ,,Ti bogohulniče. Ti prokleti svetogrdniče.”
„Ne budi đavolja budala, draga!” zarežao sam. Gledali smo se oči u oči. „Sem ako te tretira neuporedivo
bolje od Svevišnjeg!”
Nasmejala se. Bolje rečeno, počela je da se smeje, a onda je prestala kao da joj to nije bilo dozvoljeno. Kako
će zabavno i zanimljivo sve ovo biti!
Spuštali smo se sve niže i niže u zemlju.
Treperenje svetla, škripanje njihovih stopala po prašini, prljavi dronjci koji se češu o moje lice. Na trenutak
mi se ukaza cereća lobanja, pa još jedna, a zatim i cela gomila koja je ispunjavala nišu u zidu.
Pokušao sam da se otrgnem i nogom sam šutnuo drugu gomilu lobanja,
i kosti su zakloparale po stepenicama. Vampiri su stegli obruč oko nas i pokušavali su još više da nas
podignu uvis. Sada smo prolazili kraj odvratnih prizora trulih leševa smeštenih u zidove poput kipova; nji-
hove kosti su bile umotane u trule rite.
„Ovo je i suviše odvratno!”, rekao sam stisnutih zuba.
Stigli smo do podnožja stepenica i sada su nas nosili kroz prostranu grobnicu. Mogao sam da čujem polu-
glasno i ubrzano udaranje bubnjeva.
Ispred nas se videlo svetlo baklji, a pored neprekidnog žalostivog zavijanja čuli su se i drugi krici - udaljeni i
ispunjeni bolom. Ali nešto drugo, mimo ovih čudnih leleka, privuklo je moju pažnju.
Među svim ovim rugobama osetih da se u blizini nalazi i smrtnik. Bio je to Nikolas, i bio je živ; mogao sam da
čujem i osetim ranjiv tok njegovih misli izmešan sa njegovim mirisom. Ali nešto strašno događalo se sa nje-
govim umom. Bio je u haosu.
Nisam mogao da znam da li ga je i Gabrijela uhvatila.
Sasvim iznenada oboje nas baciše na pod, u prašinu. Tada su se povukli.
Podigoh i sebe i Gabrijelu. Video sam da se nalazimo u prostranoj odaji sa kupolom, slabo osvetljenoj trima
bakljama, koje su vampiri postavili tako da njihova svetlost pravi trougao, u čijem smo se središtu mi sada
nalazili.
Nešto veliko i crno bilo je u pozadini odaje. Miris drveta i katrana, vonj vlage, buđave odeće, miris živog sm-
rtnika. Tamo je bio Nikolas.
Gabrijelina kosa se potpuno izvukla iz trake i pala na njena ramena dok se privijala uz mene, gledajući oko
sebe prividno mirnim, opreznim očima.
Leleci se prolomiše svuda oko nas, ali ona najprodornija kuknjava dolazila je od onih stvorenja koje smo i
ranije čuli, stvorenja koja su bila negde duboko u zemlji.
Tada sam shvatio da su ovo bili zatočeni vampiri koji su vrištali, vrištali za krvlju, oprostom i oslobođenjem,
vrištali čak i za vatrama pakla. Zvuk je bio nepodnošljiv kao i smrad.
Nikakvih konkretnih misli od Nikolasa, samo bezobličan tračak njegovog uma. Da li je sanjao? Da nije
poludeo?
Udarci bubrijeva bili su veoma glasni i vrlo blizu, a opet, oni krici su probadali njihovu buku, ponovo i
ponovo, bez ritma i upozorenja. Lelek onih nama najbližih je utihnuo, ali bubnjanje se nastavilo, udarci koji
su iznenada počeli da dolaze iz moje glave. U očajnom pokušaju da rukama ne začepim uši, pogledao sam
unaokolo.
Napravljen je veliki krug i bilo je najmanje desetoro tih stvorenja u njemu. Video sam muškarce i žene,
mlade i stare, i jednog dečaka - svi su oni bili bosonogi, obučeni u ostatke ljudske odeće, uprljane zemljom, a
kosa im je bila zamršena prljavštinom. Tu se nalazila i žena sa kojom sam razgovarao na stepenicama; njeno
lepo oblikovano telo bilo je obučeno u prljavu haljinu, njene hitre crne oči svetlucale su kao drago kamenje
dok nas je posmatrala. A iza njih, stražara, u senci su stajala dvojica i udarala u bubnjeve.
Tiho sam preklinjao i prizivao snagu. Pokušao sam da čujem Nikolasa, iako nisam razmišljao o njemu.
Svečano se zakleh: sve ću nas izvući odavde, iako u ovom trenutku ne znam baš tačno kako.
Bubnjanje se usporavalo, poprimajući ružan ritam koji mi je stezao grlo, za mene stranim, osećajem straha.
Osetio sam njihovu pretnju, opipljivo uzbuđenje dok su mi približavali plamenove.
Zavrnuvši desnu ruku jednom stvorenju i držeći je sve dok se protiv svoje volje nije spustio na kolena, zgra-
bih baklju. Jako ga odgurnuh nogom, on se prostro po zemlji, a ja, dok su ostali hitali napred, zavitlah
bakljom u širokom krugu ne bi li oni ustuknuli.
A onda prkosno bacih baklju.
Ovo ih je iznenadilo, te je usledio iznenadan muk. Uzbudenje je iščezlo,
ili - bolje rečeno - pretvorilo se u nešto strpljivije i manje živahno.
Bubnjanje je postalo ujednačeno, ali se činilo da oni ne obraćaju pažnju na to. Zurili su u kopče na našim
cipelama, u našu kosu i u naša lica sa takvim jadom da su izgledali nevaljalo i gladno. A onaj dečak je sa
takvom teskobom krenuo da dotakne Gabrijelu.
„Odbij!”, zašištao sam. Poslušao me je i zgrabio baklju sa zemlje dok se povlačio.
Sada sam bio siguran - bili smo okruženi zavišću i radoznalošću, i to je bila najveća prednost koju smo imali.
Posmatrao sam ih, jednog po jednog. Polako sam počeo da otresam prljavštinu sa ogrtača i pantalona. Po-
ravnah ogrtač dok sam ispravljao ramena. Zatim sam prošao prstima kroz kosu i stao sklopljenih ruku, kao
prava slika i prilika odvažnosti i dostojanstva posmatrao sam naokolo.
Gabrijela se blago nasmešila. Stajala je sa rukom na dršci svog mača. Bila je pribrana.
Ovo je uticalo da se ostali nađu u sveopštem čudu. Crnooka vampirka je bila očarana. Namignuo sam joj. Di-
vno bi izgledala da je neko baci u vodopad i drži je tamo nekih pola sata; to joj tiho i rekoh. Ustuicnula je dva
koraka i zategla svoju haljinu na grudima. Zanimljivo. Zaista, veoma zanimljivo.
„Kako sve ovo objašnjavate?”, upitao sam, zureći u njih pojedinačno, kao da su bili nešto nesvakidašnje.
Gabrijela se opet blago nasmešila. „Šta bi vi, zapravo, trebalo da predstavljate?”, zahtevao sam da mi se
kaže. „Duhove koji u svojim zvečećim lancima pohode groblja i stare dvorce?”
Pogledali su se međusobno; osećali su nelagodu. Bubnjanje je prestalo.
„Moja dadilja me je u detinjstvu često plašila pričama o takvim avetima”, rekao sam. „Govorila mi je da
mogu u svakom trenutku da iskoče iz viteških oklopa u našoj kući, da će me odvesti i da ću ja od od straha
vrištati.” Udarih nogom o zemlju i naglo koraknuh napred. ,,DA LI JE TO ONO ŠTO STE VI?”
Vrisnuše i povukoše se.
Crnooka se, međutim, nije ni pomerila.
Blago sam se nasmejao.
„Vaša tela su ista kao i naša, zar ne?”, polako sam upitao. „Glatka, bez mana, a u vašim očima mogu da vidim
dokaz sopstvenih moći. A najčudnije...”
Zbunjenost je izbijala iz njih. Zavijanje iz zidova kao da je postalo blaže i kao da su nas zarobljeni slušali i
pored sveg svog bola.
,,Da li vama predstavlja veliko zadovoljstvo to da živite u prljavštini i smradu kao što je ovaj?”, upitao
sam. ,,Da li je to razlog što tako živite?” Strah. Ponovo zavist. Kako smo uspeli da izbegnemo njihovu sud-
binu? „Naš je vođa satana”, prozborila je crnooka va,mpirka oštro. Kultivisan glas. Ona je kao smrtnica bila
neko sa kim ste se morali obračunati. ,,Mi služimo satani, kao što i treba da bude.”
„Zašto?”, upitao sam učtivo.
Komešanje svuda naokolo.
Jedva osetno treperenje Nikolasa. Uznemirenost bez granica. Da li je čuo moj glas?
„Navući ćeš božji gnev na sve nas svojim prkosom”, rekao je dečak, najmlađi među njima, koji nije mogao da
ima više od šesnaest godina kada je stvoren. ,,Sa taštinom i bezbožnošću se oglušuješ o Pravila mraka. Živiš
među smrtnickna! Hodaš po osvetljenim predelima.”
,,A zašto ne biste i vi to radili?”, upitao sam. ,,Da nećete možda na belim krilima odleteti u raj kada se ovo
privremeno kazneno boravište zatvori? Da li je to ono što vam satana obećava? Spasenje? Da sam na vašem
mestu, ne bih računao na to.”
„Bićete bačeni u bezdan pakla za svoje grehe!”, reče jedan od njih - neka majušna, stara i ružna žena.
„Nećete više imati moć da činite zlo na zemlji.” ,,A kada bi to trebalo da se desi?”, upitao sam. ,,Ja sam ono
što jesam već pola godine. Ni Bog ni satana nisu mi pravili nikakve probleme do sada! Vi mi stvarate nepri-
like!”
Na trenutak su bili zatečeni. Zašto nas nije pokosila smrt kada smo ulazili u crkve? Kako smo mogli da
budemo ono što jesmo?
Cinilo se sasvim mogućnim da bi sada mogli da se raštrkaju i budu pobeđeni. Ali šta je sa Nikijem? Da su
samo njegove misli usredsredene, mogao bih da steknem neki uvid u to šta se nalazilo iza one gomile trule
crne tkanine.
Usredsredio sam svoj pogled na vampire.
Drvo, katran, lomača. I ove proklete baklje.
Tamnooka žena nam je pristupila. U njoj nije bilo zlobe, već očaranosti. Ali dečak ju je gurnuo u stranu, zbog
čega se ona razljutila. Stajao je tako blizu da sam mogao da osetim njegov dah na svom licu.
„Kopile!”, rekao je. „Tebe je stvorio izgnanik Magnus u inat kovenu, u suprotnosti sa Pravilima mraka. Nes-
motreno si ovoj ženi predao Mračni dar, u svoj svojoj taštini, na isti način kao što si ga i dobio.”
„Ako te satana ne kazni”, rekla je starica, „kaznićemo te mi, što je naša obaveza i naše pravo!”
Dečak je pokazao na crnom tkaninom zaklonjenu lomaču. Pokazao je drugima da se povuku.
Bubnjevi su se ponovo začuli, brzo i glasno. Krug se proširio, a nosači baklji su se približili tkanini koja je
visila.
Dvojica su povukla dronjavu draperiju, ogromno platno od crnog serža, i podigao se zagušljivi oblak prašine.
Lomača je bila isto onako velika kao i ona koja je progutala Magnusa.
Na vrhu lomače, u sklepanom drvenom kavezu, oslonjen na rešetke, klečao je Nikolas. Zurio je u nas slepo, a
ja nisam mogao ništa da raspoznam na njegovom licu ili u njegovim mislima.
Vampiri su svoje baklje držali visoko da bi mogli da ga vidimo. Mogao sam da osetim kako ih ponovo obuz-
ima uzbuđenje, kao i kada su nas doveli u odaju.
Gabrijela me je stiskom svoje ruke upozoravala da ostanem pribran. Ništa se u njenom izrazu nije prome-
nilo.
Na Nikijevom vratu nalazile su se plavičaste modrice. Čipka na njegovoj košulji bila je prljava kao i njihovi
dronjci, a pantalone su mu bile pocepane. On je, u stvari, bio pun ogrebotina i isušen skoro do granice smrti.
Nemi strah se prolomio mojim srcem, ali znao sam da je to upravo ono što su želeli da vide. Zapečatio sam
taj osećaj u sebi i nisam mu dozvolio da se ispolji.
Kavez nije predstavljao nikakvu prepreku, mogao sam da ga polomim. A gorele su samo tri baklje. Pitanje je
jedino kada napraviti prvi korak i kako. Nećemo nestati tek tako, ne na ovaj način.
Uhvatio sam sebe kako bezosećajno zurim u Nikolasa, hladnokrvno u gomilu potpale, u grubo isečene
cepanice. Bes je iščileo iz mene, dok je Gabrijelino lice predstavljalo savršenu masku mržnje.
Grupa kao da je to osetila i blago se udaljila od nje, da bi opet prišla, zbunjena i ponovo neodlučna.
Ali nešto drugo se dešavalo. Krug se sužavao.
Gabrijela je dotakla moju ruku.
„Dolazi vođa”, rekla mi je.
Negde su se otvorila neka vrata. Bubnjevi su prestali da drame i činilo se da su se zarobljeni u zidovima pre-
pustili agoniji, preklinjući za oprost i oslobođenje. Vampiri oko nas kao da su pomahnitali od tog leleka. Sve
što sam mogao da uradim bilo je to da se uzdržim i ne zapušim uši.
Snažan nagon mi je govorio da ne treba da gledam u vođu. Ali nisam mogao da mu odolim i polako sam se
okrenuo ka njemu kako bi ga video i ponovo odmerio njegovu snagu.
2
K
oračao je ka središtu velikog kruga, leđima okrenut lomači, a jedna čudna vampirka hodala je uz njega.
Kada sam ga pažJjivo pogledao u svetlosti baklje, osetih isti onaj šok koji sam doživeo kada je ušao u Notr
Dam.
Nije u pitanju bila samo njegova lepota, već neverovatna nevinost njegovog dečačkog lica. Pokretao se tako
lagano i brzo da nisam mogao da vidim njegova stopala kako se spuštaju na pod. Njegove krupne oči posma-
trale su^ nas bez srdžbe, a njegova kosa, i pored sve prašine, posedovala je neki crvenkasti sjaj.
Pokušao sam da osetim njegov um, da saznam iz čega se on sastoji i zašto jedno ovakvo uzvišeno biće
gospodari ovim otužnim duhovima kada je imao ceo svet da njime krstari. Pokušao sam ponovo da otkrijem
ono što sam gotovo spoznao kada smo ovaj stvor i ja stajali ispred oltara u katedrali. Kada bih to znao,
možda bih mogao da ga porazim, ne, sigurno bih ga tada porazio.
Pomislih da sam ga video kako mi odgovara nekim nemim jezikom - neki bljesak nebesa iz samog središta
pakla bio je na njegovom nevinom licu, kao da je đavo zadržao lik i oblik anđela i nakon svog pada.
Ali, nešto strašno nije bilo u redu. Vođa nije govorio. Bubnjevi su besomučno tutnjali, niko ništa nije preduzi-
mao. Tamnooka vampirka se nije pridružila ostalima u leleku. A i ostali su ubrzo prestali.
Zena koja je ušla zajedno sa vođom - čudna pojava obučena poput neke drevne kraljice, u haljini pretvorenoj
u rite i sa pletenim pojasom oko struka
- počela je da se smeje.
Taj koven, ili kako god su sebe nazivali, bio je prilično zapanjen, što je potpuno razumljivo.
Jedan od bubnjeva je prestao da bubnja.
Stvorenje koje je podsećalo na Jcraljicu smejalo se sve glasnije i glasnije. Njeni beli zubi bi zasjali kroz prljav
veo njene zamršene kose.
Nekoć je sigurno bila lepa. Nije je uništilo smrtno doba. Izgledalo je da je luda - usta su joj bila iskrivljena u
groznu grimasu, zurila je preda se
divljačkim očima. Telo joj se iznenada presamitilo u skladu sa smehom; tako se sagnuo i Magnus dok je igrao
oko sopstvene lomače.
„Zar vas nisam upozorila?”, zavrištala je. „Zar nisam?”
Daleko iza nje, Nikolas se pomerio u malom kavezu. Osetio sam da ga smeh omalovažava. Ali, pomno je
gledao u mene, i njegove crte lica su imale onu nekadašnju osećajnost uprkos trenutnoj iskrivljenosti. U
njemu su se borili strah i zloba, pomešani sa čuđenjem i gotovo očajem.
Vođa kestenjaste kose zurio je u kraljicu vampira, a na licu mu je bio nedokučiv izraz. Dečak sa bakljom je
iskoračio napred i podviknuo ženi da odmah ućuti. Držao se prilično kraljevski, bez obzira na dronjke koje je
nosio.
Žena mu je okrenula leđa i suočila se, lice u lice, sa nama. Otpevala je hrapavim, bespolnim glasom, koji se
potom pretvorio u galopirajući smeh, sledeće reči:
„Hiljadu puta vam kazah, al’ vi me slušati hteli niste.” Njena haljina je treperila oko nje, a telo joj je po-
drhtavalo. „Nazvaste me ludom, vekovnom' paćenicom, skitnicom Kasandrom, iskvarenom dugovremen-
skim bdenjem na ovoj zemlji. Pa ipak, kao što vidite, svako moje predskazanje se obistinilo.”
Vođa nije pokazao ni trunku interesovanja za nju.
„Trebao vam je ovaj stvor...” Prišla mi je jezivog Jica nalik na komičnu masku, kao što je bilo i Magnusovo
lice. „... ovaj veseli vitez, da to dokaže jednom za svagda.”
Zasiktala je, uzdahnula i ispravila se. U jednom kratkom trenutku savršenog mira pretvorila se u lepoticu.
Čeznuo sam da joj očešljam kosu, da je operem sopstvenim rukama, da je obučem u savremenu odeću, da je
vidim u ogledalu svog vremena. U stvari, odjednom me je spopala mahnita želja da je dovedem u red i sa nje
sperem krinku zla.
Mislim da me je na trenutak zanela pomisao na večnost. Tada sam razumeo pravo značenje besmrtnosti.
Sve je bilo moguće sa njom, barem mi se tako učinilo na trenutak.
Zurila je u mene i uspela je da uhvati te vizije; lepota njenog Jica se produbila, ali se njen ludački osmeh vra-
tio.
„Kaznite ih!”, vrištao je dečak. „Prizovite satanin sud! Upalite vatru!”
Ali se niko u velikoj prostoriji nije pomerio.
Starica je pevušila zatvorenih usta neku jezivu melodiju koja je imala ritam govora. Vođa je i dalje samo zu-
rio.
Ali, uspaničeni dečak nam se približio. Iskezio je svoje očnjake i tako je podigao ruku da je ličila na kandžu.
Zgrabio sam mu baklju iz ruke i zadao mu udarac u grudi, koji ga je odbacio preko prašnjavog kruga među
potpalu smeštenu uz lomaču. Ugasio sam baklju u prašini.
Kraljica vampira je ispustila kreštavi smeh, koji je, po svemu sudeći, preplašio ostale, ali je vođin izraz lica os-
tao nepromenjen.
„Neću da stojim ovde u ime bilo kakvog sataninog suda!”, rekao sam, bacajući pogled po krugu. „Ukoliko ne
dovedete samog satanu.”
,,Da, kaži im dete! Nateraj ih da ti odgovore!”, rekla je stara žena pobedonosno.
Dečak je ponovo bio na nogama.
„Poznati su vam zločini”, urliknuo je dok je ponovo ulazio u krug. Sada je bio pun besa, iz njega je izbijala
snaga i ja shvatih da je nemoguće bilo koga od njih proceniti na osnovu smrtnog oblika koji poseduje. Sasvim
je moguće da je dečak jedan od starijih vampira, da je sićušna starica obično mladunče, a vođa sa dečačkim
likom najstariji od svih njih.
„Vidite”, rekao je, zakoračivši bliže, a njegove sive oči su zasjale kad je osetio njihovu pažnju, „ovaj demon
nije ništa novo, ni ovde ni bilo gde drugde. On nije preklinjao da bude primljen. On nije položio nikakve zak-
letve satani. On se nije u svojoj smrtničkoj postelji odrekao svoje duše. U stvari, on nije umro!” Njegov glas
je postao kreštaviji, glasniji. ,,On nije bio sahranjen! On se nije izdigao iz groba kao Dete mraka! On se
usuđuje da luta svetom poput živog bića! On usred Pariza vodi poslove kao bilo koji smrtnik!”
Krici se, u vidu odgovora, prolomiše iz zidova. Ali, vampiri u krugu su ćutali dok je zurio u njih. Vilica mu je
podrhtavala.
Zabacio je ruke i počeo da zavija. Jedno ili dvoje mu se pridružilo. Njegovo lice se izobličilo od srdžbe.
Drevna kraljica vampira se zatresla od smeha i pogledala u mene sa najpomahnitalijim osmehom na licu.
Ali dečak nije odustajao.
,,On uživa u udobnosti doma, što je strogo zabranjeno”, zavrištao je, udarajući nogom o pod i cimajući svoju
odeću. ,,On odlazi u palate čulnih zadovoljstava, gde se meša sa smrtnicima dok oni sviraju! Dok oni plešu!”
„Prestani da trabunjaš!”, rekao sam. Ali iskreno rečeno, baš sam imao želju da ga saslušam do kraja.
Skočio je napred i isturio prst ka mom licu.
„Nema tih rituala koji bi mogli da ga pročiste!”, uzviknuo je. „Isuviše je kasno za Zakletve mraka, Blagoslove
mraka...”
„Zakletve mraka, Blagoslovi mraka!”, okrenuh se ka staroj kraljici. „Šta vi kažete na sve ovo? Vi ste stari kao
što je i Magnus bio kada je skočio u vatru... Zašto trpite sve ovo?”
Očima je zakolutala tako iznenada da se činilo kao da one same imaju neki svoj život, a onda se opet nasme-
jala onim svojim galopirajućim smehom.
,,Ja te nikada neću povrediti, mlado momče”, rekla je. „Nijedno od vas dvoje.” S ljubavlju je pogledala u
Gabrijelu. „Vi ste na đavoljem putu velike avanture. Kakvo pravo ja imam da se mešam u ono što su vam
vekovi namenili?”
Đavolji put. To je bila prva fraza koju sam od njih čuo, a koja je odjeknula u mojoj duši. Od samog gledanja u
nju spopade me radost. Na neki svoj način, ona je bila Magnusova bliznakinja.
,,0 da, ja sam stara isto koliko i tvoj tvorac!” Nasmešila se; beli očnjaci su joj dodirnuli donju usnu, a onda su
nestali. Pogledala je u vođu, koji ju je posmatrao bez trunke intersovanja ili nadahnuća. „Bila sam ovde”,
rekla je, ,,u ovom kovenu, kada je Magnus od nas uluao tajne... taj vešti alhemičar Magnus... kada je ispio
krv koja mu je pružila večni život, i to ria način kakav Svet mraka nikada ranije nije video. A sada, nakon što
je od toga prošlo tri veka, on je preneo svoj čist i nepatvoren Mračni dar tebi, divno dete!”
Njeno lice je ponovo poprimilo onu cereću, iskeženu komičnu masku, tako sličnu Magnusovom licu.
„Pokaži mi, dete”, rekla je, ,,moć koju ti je dao. Da li znaš šta to znači da te vampirom stvori neko ko je tako
moćan, neko ko nikada pre nije nikome pružio svoj dar? Ovde je to zabranjeno, dete, niko ko je tako star ne
prenosi svoju moć! Jer ako se to dogodi, njegov naslednik bi s lakoćom mogao da prevaziđe ovog dosto-
janstvenog vođu i ovaj njegov koven.”
„Prestani sa tim zlonamernim ludostima!”, prekinuo ju je dečak.
Ali, svi su pomno slušali. Lepa tamnooka vampirka nam se približila da bolje vidi staru kraljicu, potpuno zab-
oravivši pri tom da od nas strahuje i da nas mrzi.
„Pre stotinu godina si dovoljno rekla”, izderao se dečak na staru kraljicu, rukom joj naređujući da ućuti. ,,Ti si
luda kao što su i svi stari ludi. Smrt je ono što ti prizivaš. Kažem ti da se ovo bezakonje mora kazniti. Reda će
ponovo biti kada njega i ovu ženu koju je stvorio uništimo pred svima.”
Sa novostečenim besom se okrenuo ka ostalima.
„Kažem vam: hodate zemljom, kao i sve zlo, božjom voljom, da bi smrtnici patili u ime njegove božanstvene
slave. Ako bogohulite, božjom voljom bićete uništeni i bačeni u grotlo pakla jer ste proklete duše, a besmrt-
nost vam je data samo ukoliko platite cenu patnjom i mučeništvom.”
Prolomilo se nesigurno zavijanje.
„Dakle, to je u pitanju”, rekao sam. „Čitava filozofija - baš čitava - zasnovana je na laži. Vi, lišeni svega kao
paori, već u paklu po sopstvenom izboru, okovani čvršće i od najgorih smrtnika - želite da nas kaznite jer ne
živimo kao vi? Sledite naš primer, jer mi ne prihvatamo takav izbor!”
Neki od vampira su samo zurili u nas, dok su drugi mahnito razgovarali jedni sa drugima svuda oko nas.
Ponovo su bacali poglede na vođu i staru kraljicu.
Ali vođa i dalje ništa nije govorio.
Dečak je zaurlao da se uspostavi mir.
„Nije dovoljno to što je oskrnavio sveta mesta”, rekao je. „Nije dovoljno to što hoda uokolo kao smrtnik.
Samo je ove noći u selu prestravio vernike jedne čitave crkve. Ceo Pariz razglaba o tom užasu, o demonu koji
je vaskrsao iz groba ispod samog oltara, o njemu i ovoj vampirici kojoj je preneo Mračni dar bez odobrenja ili
rituala, na isti način na koji je i sam stvoren.”
Usledilo je soptanje, dodatni žamor. Ali stara kraljica je oduševljeno vrisnula.
„Ovo su teški zločini”, rekao je dečak. „Kažem vam, oni ne mogu proći nekažnjeno. Kome od vas nisu poz-
nata njegova kreveljenja na pozornici bulevarskog pozorišta koje poseduje kao da je smrtnik! Tamo je pred
hiljadama Parižana otkrio svoje moći Deteta mraka! Tajna koju smo vekovima štitili razotkrivena je u ime
njegove zabave i zabave običnih gomila.”
Stara kraljica je protrljala ruke i iskrivila glavu u stranu dok me je posmatrala.
„Da li je sve to istina, dete?” upitala je. ,,Da li si sedeo u operskoj loži? Da li si stajao ispred svetiljki fran-
cuskog pozorišta? Da li ste ti i ova lepotica koju si savršeno stvorio plesali sa kraljem i kraljicom u dvorcu u
Tiljerijima? Da li je istina da si jezdio bulevarima u zlatnoj kočiji?”
Smejala se i smejala, svojim očima odmeravajući ostale, ukroćujući ih kao da je odašiljala zrak neke tople
svetlosti.
,,Ah, kakva divota i dostojanstvo!”, nastavila je. „Šta se dogodilo u velikoj katedrali kada ste ušli u nju? Kaži
mi odmah!”
„Apsolutno ništa se nije dogodilo, gospođo!”, izjavio sam.
„Veliki zločini!”, zaurlao je pobesneli dečak vampir. „Ovo su stvari koje će ria nas nahuškati ceo grad, ako ne
i čitavo kraljevstvo. I to nakon vekova tokom kojih smo u potaji lovili ovim gradom, odajući samo najtananije
tračke svojih velikih moći. Mi smo sablasti, stvorenja mraka stvorena da hrane ljudske strahove, a ne besni
đavoli!”
,,Ah, ali to je i suviše uzvišeno!”, pevušila je stara kraljica, očiju uprtih u lučnu tavanicu. ,,Na svom kamenom
uzglavlju sanjala sam snove o smrtnom svetu iznad. Čula sam njegove glasove i njegovu novu muziku kao us-
pavanku dok sam ležala u svom grobu. Zamišljala sam njegova fantastična otkrića i znala sam za njegovu
hrabrost u bezvremenom svetilištu svojih misli. Iako me izopštava svojim blještavim oblicima, čeznem za tim
svetom svom snagom, čeznem da bez straha tutnjim naokolo, da jašem Đavoljim putem pravo kroz srce.”
Sivooki dečak je bio van sebe.
„Nastavite sa suđenjem!”, rekao je, zureći u vođu. „Upalite lomaču!”
Kraljica mi se sklonila s puta, uz naglašene pokrete, kad je dečak posegnuo za sebi najbližom bakljom. Us-
tremio sam se na njega, zgrabio mu baklju iz ruke i odbacio ga visoko prema tavanici, a on se presamitio i u
istom položaju pao na zemlju. Izgazio sam baklju.
Sada je ostala još jedna. Koven je bio u potpunom rasulu. Nekoliko vampira je otrčalo da pripomogne
dečaloi, drugi su se došaptavali među sobom, dok je vođa stajao savršeno miran, kao da je bio u nekom
svom svetu.
Dok se sve ovo odigravalo, uputih se napred, popeh se na lomaču i razglavih prednji deo malog drvenog
kaveza.
Nikolas je izgledao kao živi leš. Oči su mu bile zaleđene, a usta iskežena kao da mi se prezrivo smešio s druge
strane groba. Izvukao sam ga iz kaveza i odvukao ga na prljavi patos. Bio je u groznici. Dok sam pokušavao
da prilcrijem od ostalih njegovo stanje, on me je gurao i tiho proklinjao, ali ga ja nisam sprečavao u tome,
već sam ga ignorisao.
Stara kraljica nas je gledala zadivljeno. Pogledao sam u Gabrijelu, koja nas je posmatrala bez i trunke straha.
Izvadio sam bisernu brojanicu iz svog kaputa i, pustivši da raspeće slobodno padne, stavio je na Nikolasov
vrat. Zurio je tupo u maleni krst, a onda je počeo da se smeje. Prezir i pakost su izbijali iz njega kroz taj tihi,
metalni zvuk. To je bio sasvim suprotan zvuk od onoga koji su ispuštali vampiri. U njemu ste mogli čuti lji-
iđsku krv, njenu gustinu kako odzvanjala naspram zidova. Crven i vreo, odjedared je izgledao čudnovato ne-
dovršen, jedini smrtnik među nama, izgledao je kao dete bačeno među porcelanske lutke.
Koven je bio zbunjeniji nego ikada pre. Dve ugašene baklje na podu još uvek su stajale netaknute.
„Sada ga, prema vašim pravilima, ne možete povrediti”, rekao sam. ,,Pa ipak, vampir je taj koji mu je pružio
tu natprirodnu zaštitu. Kako ćete to objasniti?”
Odneo sam Nikija napred. Gabrijela je odmah ispružila ruke da ga prihvati u svoje naručje.
Pristao je na to, iako je zurio u nju kao da je ne poznaje, a čak je podigao i prste da joj dotakne lice. Sklonila
je njegovu ruku kao što bi to uradila sa bebinim prstićima, a svoj pogled je zadržala na vođi i meni.
„Ako vaš vođa sada nema šta da kaže, ja imam”, rekao sam. „Idite da se operete u Seni i obucite se kao ljudi,
ako se sećate kako se to radi, a tada hodite među smrtnicima kako vam i priliči.”
Posrćući, poraženi dečak vampir vratio se u krug, kruto odgurnuvši one koji su mu pomogli da se pridigne.
„Armane”, obratio se tiho vođi sa kestenjastom kosom, „dovedi koven u red! Armane, spasi nas sada!”
„Zašto, u ime pakla”, nadglasao sam ga, ,,ti je đavo dao lepotu, okretnost, oči da vidiš prizore, um da bacaš
čini?”
Sve su oči bile uperene u mene. Sedokosi dečak je ponovo uzviknuo: „Armane!”
Ali uzaludno.
„Traćiš svoje darove!”, rekao sam. „Još gore - traćiš svoju besmrtnost! Ništa na celom ovom svetu nije ner-
azumnije i protivrečnije od tebe, osim, naravno, smrtnika, koji žive u zagrljaju sujeverja prošlosti.”
Vladala je potpuna tišina. Mogao sam da čujem Nikijevo slabo disanje. Mogao sam da osetim njegovu
toplotu. Mogao sam da osetim njegovu slabašno uzbuđenje kojim se borio protiv same smrti.
„Zar nemate lukavosti?”, zapitao sam ostale glasom koji se orio u tišini. „Gde vam je veština? Kako sam ja,
siroče, nabasao na toliko mogućnosti, kada vi, koje su odnegovali vaši zli roditelji” - zastao sam da pogledam
u vođu i besnog dečaka - „tapkate kao slepci ispod zemlje?”
„Satanina moć će te uništiti u paklu!”, zaurlao je dečak, skupivši svu svoju preostalu snagu.
„Stalno govoriš jedno te isto!”, rekao sam. ,,A kao što svi imamo priliku da vidimo, ništa se ne događa!”
Glasan žamor odobravanja!
,,A da si zaista verovao u to da će se tako nešto desiti”, rekao sam, „nikada se ne bi baktao oko toga da me
dovedeš ovde.”
Glasovi su još jače odjekivali u znak slaganja.
Pogledao sam u majušnu i usamljenu priliku vođe. Sve oči su se sa mene prenele na njega. Čak je i luda
kraljica vampira pogledala u njega.
Čuh ga kako u tišini šapuće:
„Okončano je.”
Čak ni oni mučenici u zidu nisu pustili glasa.
Vođa je ponovo progovorio:
„Idite sada, svi vi, svemu je došao kraj.”
„Armane, ne!”, preklinjao ga je dečak.
Ali ostali su već počeli da se povlače, lica skrivenih rukama, dok su šaputali. Bubnjevi su bili odloženi u stranu
i jedina preostala baklja bila je zakačena na zid.
Posmatrao sam vođu. Znao sam da njegove reči nisu značile naše oslobađanje.
Nakon što je tiho oterao pobunjenog dečaka sa ostalima - samo je kraljica ostala sa njim - usmerio je svoj
pogled ponovo ka meni.
3
P
rostrana i prazna soba sa visokom tavanicom, u kojoj su se sada nalazila samo dva vampira, koja su nas pos-
matrala - činila se još jezivijom; jedina preostala baklja bacala je slabašnu i sumornu svetlost.
U tišini sam razmišljao o tome da li će ostali napustiti groblje ili oklevaju na vrhu stepeništa, kao i da li će me
neko od njih sprečiti da odavde izvedem Nikija živog. Dečak će biti u blizini, ali to momče je slabo. Stara
kraljica neće ništa preduzeti. U stvari, ostaje samo vođa. Ali sada ne smem biti impulsivan.
Još uvek je zurio u mene i ništa nije govorio.
„Armane?”, rekao sam s poštovanjem. ,,Da li mogu da ti se obratim na ovaj način?” Približio sam mu se i
počeo pomno da ga posmatram ne bih li uočio bilo kakvu promenu na njegovom licu, makar i najmanju. ,,Ti
si, očigledno, vođa. Jedino nam ti možeš pružiti objašnjenje za sve ovo.”
Ali ove reči su bile slabo pokriće za moje misli. Podilazio sam mu. Pitao sam ga kako mu je pošlo za rukom da
ih uvuče u sve ovo i da pri tom izostavi suštinu, koju oni ionako ne bi razumeli - on koji je, izgleda, bio
drevan, kao i stara kraljica. Ponovo sam ga zamislio kako stoji pred oltarom Notr Dama sa onim svojim
nebeskim izrazom na licu. Osetio sam se potpuno prožetim njime i njegovim sposobnostima, prožet tim
drevnim stvorom, koji je sve vreme samo ćutao.
Mislim da sam sada kod njega tražio barem tračak ljudskih osećanja! To je ono što sam smatrao da će mi
mudrost otkriti. Onaj smrtnik u meni, onaj ranjivi koji je u kičmi plakao zbog same vizije haosa reče:
„Armane, šta sve ovo treba da znači?”
Cinilo se kao da su njegove braon oči zasvetlele. A onda se njegovo lice tako vešto transformisalo u bes da
sam se izmakao.
Nisam verovao sopstvenim čulima. Iznenadne promene kroz koje je prošao u Notr Damu nisu bile ništa u
poređenju s ovim. To je bila najsavršenija inkarnacija zlobe koju sam ikada video. Čak je i Gabrijela us-
tuknula. Podigla je svoju desnu ruku da zaštiti Nikija, a ja sam se povlačio unazad sve dok nisam bio kraj nje;
naše se ruke dodirnuše.
Ali na isti čudesan način mržnja se istopila. Lice je ponovo pripadalo slađanom i mladom smrtnom dečaku.
Stara kraljica vampira se skoro na silu nasmešila i provukla svoje bele kandže kroz kosu.
„Vi se meni-bbraćate za objašnjenje?”, upitao je vođa.
Njegove su oči preletele preko Gabrijele i Nikolasa, koji je spavao na njenom ramenu. A onda se ponovo
usredsrediše na mene.
„Mogao bih da pričam do kraja sveta”, rekao je, ,,ali ni tada ne bih mogao da vam objasnim šta ste ovde
uništili.”
Učinilo mi se da je stara kraljica ispustila neki podrugljiv zvuk, ali ja sam bio i suviše zaokupljen njime,
milozvučnošću njegovog govora i ogromnim besom koji je tinjao u njemu.
,,0ve misterije postoje”, rekao je, ,,od početka vremena.” Dok je stajao ovako u ovoj prostranoj odaji, glasa
koji se iz njega prolamao bez ikakvog napora, ruku oklembešenih uz telo - izgledao je malen. „Još od drevnih
dana postoji naša vrsta, koja hara ljudskim gradovima, vreba smrtnike i lovi ih pod okriljem noći, kao što su
nam to Bog i đavo i naložili da činimo. Mi smo izabranici satane, a oni koji bivaju primani u naše redove prvo
moraju da se dokažu kroz stotine zločina pre nego što im bude pružen Mračni dar besmrtnosti.”
Još više mi se približio; baklja je svetlucala u njegovim očima.
„Pred svojim najdražima izgledalo bi kao da su umrli”, rekao je, ,,a onda bi, samo sa malom količinom naše
krvi u sebi, bili izloženi užasu kovčega sve do našeg dolaska. Tada, i samo tada, bio bi im dat Mrači dar, posle
čega bi ponovo bili zatočeni u grobu, u kojem bi bili sve dok im žeđ ne bi izrodila snagu da polome uzani san-
duk i podignu se.”
Glas mu je postao za nijansu glasniji, zvučniji.
,,U tim mračnim odajama spoznavali bi samu smrt”, rekao je. ,,Tu smrt i tu moć zla razumevali bi dok bi se
podizali, lomili kovčeg i gvozdena vrata iza kojih su bili zatočeni. Žalim slabe, one koji nisu mogli da se isko-
beljaju, one koji su kricima prizivali smrtnike da dođu dan kasnije - jer nijedan od njih se ne bi usudio da se
odazove noću. Za njih nije bilo milosti.
„Ali oni koji bi se podigli, ah, to su bili vampiri koji su hodili zemljom, provereni, pročišćeni. Deca mraka su
rodena iz krvi mladih vampira, nikada ne poseduju svu snagu drevnog gospodara, a vreme je to koje donosi
mudrost pri korišćenju Mračnog dara pre nego što uistinu postanu moćni. Na tim načelima su zasnovana
Pravila mraka: živeti među mrtvima, jer mi smo mrtva stvorenja; vraćati se uvek u sopstveni grob ili neki
veoma sličan našem; izbegavati osvetljena mesta; odnositi žrtve daleko od ostalih smrtnika da umru u
neosvećenim i ukletim mestima; poštovati uvek božju moć, raspeće oko vrata, svete predmete; i nikada,
nikada ne preći prag božjeg doma da ti On ne bi oduzeo moć i prognao te u pakao, a time bi u plamenim
mukama bila okončana naša vladavina na zemlji.”
Zastao je'. Prvi put je pogledao staru kraljicu; činilo mi še, iako nisam mogao uistinu to da utvrdim, da ga je
njeno lice izluđivalo.
,,Ti prezireš ove stvari”, rekao joj je. ,,I Magnus ih je mrzeo!” Počeo je da se trese. ,,To i jeste razlog njegovog
ludila, kao i tvog, ali kažem vam da vi ne razumete te misterije! Vi ih razbijate kao da su samo staklo, ali vi
nemate snagu, nemate moć osim neznanja. Vi kršite pravila, i to je sve.”
Okrenuo se, oklevao je trenutak kao da neće otići, i počeo je da posmatra prostranu kriptu.
Čuo sam staru vampirsku kraljicu kako tiho pevuši.
Pevala je nešto jedva čujno i počela da se klati napred-nazad, glave okrenute na jednu stranu, sanjivih očiju.
Opet je izgledala prekrasno.
„Sve je okončano za moju decu”, šapnuo je vođa. „Gotovo i završeno, jer oni sada znaju da mogu da zane-
mare sve to. Sve one stvari koje su nas vezivale, koje su nam davale snagu da opstanemo kao prokleta bića!
Okrenuće leđa misterijama koje su nas oduvek štitile.”
Ponovo je pogledao u mene.
,,A ti me pitaš za objašnjenje kao da je sve to neobjašnjivo!”, rekao je. ,,Ti
- za koga je dejstvo Mračnog dara čin besramne gramzivosti. Ti si ga pružio samoj utrobi koja te je
rodila! Zašto ne i ovom đavoljem violinisti, koga izdaleka obožavaš svake bogovetne noći?”
„Zar vam nisam rekla?”, pevala je stara kraljica. „Zar nismo oduvek znali? Nemate se čega plašiti u sim-
bolima krsta, svete vodice, pa ni samih sakramenata...” Menjajući tiho melodiju, ponavljala je i dodavala
reči. ,,A stari običaji, kađenje, vatra, izgovorene zakletve, kada smo pomislili da smo videli Onog Zlog u
mraku kako šapuće...”
„Tišina!”, rekao je vođa, spuštajući glas. Rukama je skoro zapušio uši, na neki čudan ljudski način. Izgledao je
gotovo kao dečak, i to izgubljen. Bože, zar naša besmrtna tela mogu da budu tako različite tamnice za nas,
zar naša besmrtna lica mogu da budu takve maske za naše prave duše!
Ponovo me je fiksirao pogledom. Na trenutak sam pomislio da će usledi- ti još jedna od onih jezivih
izobličenja ili da će opako nasrnuti na mene, te sam se ukrutio.
Ali on me je tiho preklinjao:
Zašto se ovo dogodilo! Njegov glas kao da se sušio u grlu dok je to naglas ponavljao, kao da je pokušavao da
ukroti svoj bes. ,,Ti meni objasni! Zašto baš ti - sa snagom deset vampira i hrabrošću pakla prepunog đavola,
ti koji haraš svetom u baršunu i kožnim čizmama! Zar Lelio, glumac iz pozorišta, da od nas napravi
grandioznu bulevarsku predstavu! Reci mi! Kaži mi zašto!”
„To je Magnusova moć, Magnusov duh”, pevala je vampirka sa najsetnijim osmehom.
,,Ne!”, zavrteo je glavom. „Kažem ti, on je iznad svakog objašnjenja. On ne poznaje granice i ne zaustavlja se.
Ali zašto?”
Prišao mi je još bliže, ali ne kao da je došao, već kao da se jasnije pojavio u vidnom polju, kao neka prikaza.
„Zašto ti”, zahtevao je da zna, „koji neustrašivo hodaš njihovim ulicama, obijaš njihove brave, obraćaš im se
poimenice. Oni ti prave frizuru, šiju odeću! Kockaš se za njihovim stolovima! Varaš ih, grliš ih, piješ njihovu
krv samo nekoliko koraka od ostalih smrtnika, a oni se smeju i plešu. Ti koji se kloniš grobalja i izlećeš iz
crkvenih kripti! Zašto ti! Bezobziran, arogantan, neuk i bahat! Ti meni objasni! Odgovori mi!”
Moje je srce tutnjilo. Moje lice je bilo toplo i pulsiralo je od krvi. Sada nisam osećao nikakav strah od njega,
već je mnome ovladao takav bes koji se ne može meriti ni sa kakvom količinom smrtne srdžbe, a opet, nisam
najbolje razumeo zašto.
Njegov um, u koji sam tako žudeo da proniknem, sada se pokazao prepun ovog sujeverja, svih ovih gluposti.
On nije bio nikakvo nadzemaljsko, nebesko biće koje razume ono što njegovi sledbenici ne razumeju. Mislio
sam da nije verovao u sve to. Kad ono - jeste, što je bilo hiljadu puta gore!
Sada sam sasvim jasno shvatio šta je bio - ni đavo, ni anđeo, već neka vrsta razuma stvorenog u mračna vre-
mena, kada su majušne sunčeve planete putovale nebeskim svodom, a zvezde nisu bile ništa više nego
sićušne svetiljke koje su predstavljale bogove i boginje u skrovitoj noći. U vreme kada je čovek bio središte
ovog veličanstvenog sveta koji pohodimo, u doba kada je svako pitanje imalo svoj odgovor. Eto, to je on bio,
dete drevnih vremena, kada su veštice plesale na mesečini, a vitezovi se borili sa zmajevima.
Ah, ti tužno i izgubljeno dete, vucaraš se po katakombama velikog grada i tumaraš po veku koji ne možeš da
shvatiš! Možda ti taj tvoj smrtni oblik odgovara i više nego što sam pretpostavljao.
Ali nije bilo vremena da plačem nad njegovom sudbinom, i pored toga što je bio tako lep. Oni zatočeni u zi-
dovima patili su po njegovom naređenju. Oni koji su bili poslati van odaje mogu ponovo biti pozvani.
Morao sam da smislim odgovor na njegovo pitanje, i to onaj koji će on moći da prihvati. Istina nije bila do-
voljna. Morao sam da se izrazim poetski, onako kako bi to uradili stari mislioci u vreme pre doba razuma.
„Moj odgovor”, rekao sam blago. Dok sam sređivao svoje misli, skoro da sam mogao da osetim Gabrijelino
upozorenje i Nikijev strah. „Nisam neki stručnjak za misterije”, rekao sam. ,,Ni ljubitelj filozofije. Ali sasvim je
izvesno šta se ovde dogodilo.”
Ispitivao me je sa čudesnom ozbiljnošću.
„Ako se toliko plašiš božje moći”, rekao sam, „onda ti učenja crkve nisu nepoznata. Mora da ti je poznato da
se oblici dobročinstva menjaju tokom vremena, a da na nebesima ima svetaca za sva vremena.”
Očigledno privučen rečima koje sam koristio, pomno me je slušao.
,,U drevna vremena”, rekao sam, „bilo je mučenika koji su gasili vatru u kojoj je trebalo da izgore, čudaka
koji su se uzdizali u vazduh nakon što bi čuli božju reč. No, kako se menjao svet, menjali su se i sveci. Šta su
oni sada nego samo poslušne časne sestre i sveštenici. Oni grade bolnice i sirotišta, ne prizivaju anđele da
plaše vojsku ili da pripitome divlju zver.”
Nisam video nikakvu promenu na njegovom licu, ali sam, svejedno, nastavio da govorim.
„Tako je i sa zlom. Ono menja oblik. Koliko ljudi savremenog doba veruje da mogu krstom da uplaše tvoje
sledbenike? Da li misliš da Ijudi iznad nas razgovaraju među sobom o nebesima i paklu? Filozofija je ono o
čemu oni pričaju, i nauka! Šta njih uopšte briga što bledolike sablasti gamižu crkvenim dvorištima noću? Šta
predstavlja nekoliko smrti više u gunguli ubistava? Zašto bi to uopšte zanimalo Boga, demona, ili čoveka?”
Ponovo sam čuo kako se stara kraljica vampira smeje.
Ali, Arman nije progovarao, niti se pomerao.
„Čak će ti i tvoje igralište biti uskoro oduzeto”, nastavio sam. „Ovo groblje u kojem se skrivaš treba u celosti
da bude premešteno izvan Pariza. Čak ni kosti naših predaka više nisu svete ovom svetovnom dobu.”
Njegovo lice se odjedared otkravilo. Nije mogao da prikrije svoje zaprepašćenje.
„Les Inosant će biti uništen?!”, šapnuo je. ,,Ti me lažeš...”
,,Ja nikada ne lažem”, odgovorio sam bez okolišanja. „Barem ne one koje ne volim. Stanovnici Pariza više ne
žele da udišu oko sebe smrad grobalja. Pomen na umrle im nije tako važan kao što je tebi. Za samo nekoliko
godina na ovom mestu će se nalaziti radnje, ulice i kuće. Trgovina. Praktičnost. To je svet osamnaestog
veka.”
„Stani!”, prošaputao je. „Les Inosant postoji od kad postojim i ja!” Njegovo dečačko lice se napelo. Stara
kraljica se nije uzbuđivala.
„Zar ne vidiš”, rekao sam blago, „ovo je novo doba? Ono zahteva novo zlo. A ja sam to novo zlo.”
Zastao sam i posmatrao ga. „Ja sam vampir ovoga doba.”
Nije predvideo ono što sam rekao. Prvi put sam kod njega uočio tračak užasnog razumevanja, prvi trzaj istin-
skog straha.
Pokazao sam da ga uvažavam.
„Ono što se dogodilo večeras u seoskoj crkvi”, rekao sam oprezno, ,,bio je prostački čin, moram priznati.
Moje ponašanje na pozorišnoj sceni bilo je još gore. Ali to su bile moje zablude. Ti znaš da one nisu razlog
tvoje ogorčenosti. Zaboravi ih na trenutak i pokušaj da sagledaš moju lepotu i moje moći. Pokušaj da vidiš
zlo koje jesam. Ja se šepurim u smrtničkom odelu - ja, najgori đavo, čudovište, a izgledam kao svi ostali.”
Vampirica se javila pevušećim smehom. U njemu sam osetio samo strah, a ona mi je slala ljubav.
„Pomisli na to, Armane”, pažljivo sam nastavio. „Zašto bi Smrt morala da se skriva u senci? Zašto bi Smrt
morala da čeka na kapiji? Nema te spavaće sobe, ni balske dvorane u koje ja ne mogu da uđem. Smrt u sjaju
ognjišta, Smrt koja se na prstima šunja u hodniku - to je ono što ja jesam. Govoriš mi
0 Mračnim darovima - a ja ih sve koristim. Ja sam gospodin Smrt u svili i kadifi koji dolazi da ugasi
sveće. Ja sam štetna gusenica u srcu ruže.”
Nikolas se oglasio tihim jaukom.
Mislim da sam čuo Armana kako uzdiše.
„Nema mesta gde se oni mogu sakriti od nas”, rekao sam. „Oni bezbožni
1 nemoćni koji žele da unište Les Inosant. Nema tog ključa koji me može sprečiti da uđem gde god
poželim.”
Zurio je u mene ne oglašavajući se. Izgledao je tužno i smireno. Njegove su oči pomalo potamnele, ali u
njima nije bilo ni zlobe ni besa. Dugo nije progovorio, a onda reče:
„Kakav je to veličanstveni poziv”, rekao je, „uništavati ih bespoštedno, a živeti sa njima? Ali ti još uvek ne
razumeš.”
„Kako to?”, upitao sam.
„Nećeš opstati u svetu ukoliko nastaviš da živiš među ljudima. Nećeš preživeti.”
„Ali ja upravo to radim”, rekao sam jednostavno. „Stare misterije su ustupile mesto novom načinu. A ko zna
šta će tek uslediti? Biti kao ti više nije pustolovno. A ono što ja jesam - to je upravo čista čarolija!”
,,Ti ne možeš da budeš tako jak”, rekao je. ,,Ti ne znaš šta govoriš. Tek što si se ispilio. I suviše si mlad”
„Ovo dete je veoma jako”, zabavljala se kraljica, ,,kao što je jaka i njegova divna novorođena družbenica. Oni
su đavoli puni novih ideja i kvalitetnog razuma.”
,,Ne možeš da živiš među ljudima!”, Arman je ponovo insistirao.
Njegovo se lice na tren zacrvenelo. On više nije bio moj neprijatelj. Postao je neka vrsta začuđenog starca
koji se bori da mi dokaže presudnu istinu. U isto vreme je delovao i kao dete koje me preklinje, a u toj un-
utrašnjoj borbi lcrila se njegova suština, roditelj i dete, koji zahtevaju da saslušam šta imaju da kažu.
,,A zašto ne? Kažem ti da mi je mesto među ljudima. Njihova krv me i čini besmrtnim.”
,,A da, besmrtan, ali ti nisi ni počeo da shvataš šta to znači”, rekao je. ,,To za tebe nije ništa više od obične
reči. Ispitaj sudbinu svog stvoritelja. Zašto se Magnus bacio u vatru? To je naša drevna istina, a ti nisi
sposoban ni da je pojmiš. Zivi među ljudima i nadolazeće godine će te dovesti do ludila. Videti ostale kako
stare i umiru, posmatrati uspone i padove kraljevstava, izgubiti sve što razumeš i voliš - ko to može da izdrži?
To će te dovesti do idiotskog divljanja i očaja. Tvoja sopstvena besmrtna vrsta jeste tvoja zaštita, tvoje
spasenje. Zar ne vidiš da se drevni načini nikada neće promenitiV'
Zapanjen što je izrekao reč spasenje, koja je odzvanjala kroz odaju dok su je njegove usne ponovo obliko-
vale, zaustavio se.
„Armane”, pevušila je tiho stara kraljica, „ludilo obuzima najstarije među nama, bez obzira na to da li se drže
starih pravila ili ih se lišavaju.” Napravila je pokret kao da će ga napasti svojim belim kandžama; skičila je od
smeha, dok joj je on uzvraćao hladnim pogledom. „Držala sam se starih pravila isto koliko i ti i poludela sam,
zar nisam? Možda je to i razlog što sam ih se tako pomno držala!”
Besno je odmahnuo glavom u protestu. Zar on nije živi dokaz da to ne mora biti tako?
Približila mi se, uzela me za ruku i okrenula moje lice svom.
„Zar ti Magnus ništa nije rekao, dete?”, upitala me je.
Osetio sam ogromnu snagu kako izvire iz nje.
„Dok su ostali tumarali ovim svetim mestom”, rekla je, „sama sam krenula preko snegom prekrivenih livada
da pronađem Magnusa. Moja snaga je sada tolika da mi se čini kao da posedujem krila. Popela sam se do
njegovog prozora i pronašla ga u odaji, i tada smo zajedno prošetali bedemima, ne izlažući se pri tom ničijim
pogledima sem svetlosti dalekih zvezda.”
Prišla je još bliže, sve snažnije me stežući.
„Mnoge je stvari Magnus znao”, rekla je. „Nije ludilo tvoj neprijatelj, ne ukoliko si zaista moćan. Vampir koji
napusti svoj koven i boravi medu ljudskim bićima suočava se sa jezivim paklom mnogo pre nego što ludilo
nastupi. Počinje neodoljivo da voli smrtnike! Počinje da razumeva sve kroz ljubav.”
„Pusti me”, šapnuo sam tiho. Njen pogled me je držao isto tako čvrsto kao i njene ruke.
„Kako vreme prolazi, on upoznaje smrtnike onako kako oni možda nika- da jedni druge neće razumeti”, nas-
tavila je neustrašivo, uzdignutih obrva, ,,i, najzad, nastupa trenutak kada on ne može da podnese da oduzme
život ili da nanese patnju, i ništa sem ludila ili sopstvene smrti ne može ublažiti njegov bol. To je sudbina
onih drevnih o kojima mi je Magnus pričao, Magnus koji je i sam, na samom Jcraju, patio zbog te nesreće.”
Napokon me je oslobodila. OdmakJa se od mene kao priviđenje u mornarskom durbinu.
,,Ja ne verujem u to što govorite”, šapnuo sam. Taj šapat je pre zazvučao kao šištaj. „Magnus?! Voleo smrt-
nike?!”
„Sigurno da ne veruješ”, rekla je sa osmehom lakrdijaša uklesanim na licu.
Arman je, takođe, gledao u nju kao da ne razume.
„Moje reči sada nemaju nikakvog značaja”, dodala je. „Ali, pred vama je sve vreme ovog sveta da ih sh-
vatite!”
Smeh, zavijajući smeh koji grebe tavanicu grobnice. Opet su se začuli krici u zidovima. Zabacila je glavu od
smeha.
Arman je bio užasnut od samog gledanja u nju. Činilo se kao da je sav taj smeh koji je izbijao iz nje video kao
blještavu svetlost.
,,Ne, to je čista laž, grozomorno pojednostavljivanje stvari!”, rekao sam. Odjednom je počelo da mi bubnja u
glavi, tutnji pred očima. „Hoću da kažem da je ta ideja, ta zamisao ljubavi - rođena iz moralnog idiotizma!”
Rukama sam stisnuo slepoočnice. U meni se gomilao ogroman bol. Bol mi je zamagljivao pogled, izoštravao
moje sećanje na Magnusovu tamnicu, na smrtne zatočenike koji su umrli među trulim telima onih koji su pre
njih bili osuđeni na smrdljivu kriptu.
Arman se okrenuo ka meni kao da sam ga i ja mučio svojim smehom kao drevna kraljica. Njen smeh se nas-
tavljao, orio se, pa splašnjavao. Arman je protegnuo ruke prema meni kao da je imao želju da me dotakne,
ali se nije usuđivao.
Sav zanos i bol koje sam spoznao u ovih nekolilco proteklih meseci sada se spojiše u meni. Iznenada sam
imao osećaj da ću početi da ričem kao što sam rikao one noći na Renoovoj pozornici. Bio sam prestravljen
ovim sen- zacijama. Ponovo sam mrmljao besmislene slogove naglas.
„Lestate!”, šapnula je Gabrijela.
„Voleti smrtnike?”, rekao sam. Zurio sam u neljudsko lice drevne kraljice; kada sam ugledao crne trepavice u
obliku bodlji oko njenih sjajnih očiju, njeno meso nalik na oživljen mermer, odjednom me preplavio užas.
„Voleti smrtnike? Zar je za to potrebno tri stotine godina!” Gledao sam u Gabrijelu. „Još od prvih noći, kada
sam ih držao u svom naručju, ja sam ih voleo. Isisavajući im život, pružajući im smrt, ja sam ih voJeo. Dragi
bože, zar to nije sama suština Mračnog dara?”
Moj glas je bivao sve glasniji kao i one noći u pozorištu.
,,A od čega ste vi satkani pa to ne osećate? Kako je nizak taj rezultat sve vaše mudrosti - obična sposobnost
da se oseća!”
Povukao sam se od njih, pogledavši oko sebe ovu džinovsku grobnicu, vlažnu zemlju koja se u obliku luka svi-
jala nad našim glavama. Prostorija se polako pretvarala iz nečeg stvarnog u neki vid halucinacije.
„Bože, da li vi gubite razum koristeći Mračni dar”, upitao sam, „pomoću svojih rituala, tamničenjem
novorođenih u grobove? Ili ste bili ista takva čudovišta i kada ste bili živi? Nemoguće je ne voleti smrtnike sa
svakim dahom koji udahnemo!”
Bez odgovora. Samo bezumni krici onih koji su umirali od gladi. Bez odgovora. Samo slabašno kucanje Niki-
jevog srca.
„Saslušajte me, bez obzira na sve”, rekao sam.
Pokazao sam prstom prvo na Armana, a potom i na drevnu kraljicu.
,,Ja nikada nisam đavolu obećao svoju dušu radi ovoga! A kada sam nju stvorio, bilo je to zato da je spasem
crva koji jedu leševe. Ako je ljubav prema smrtnicima pakao o kome govorite, ja sam već u njemu. Ja sam se
pomirio sa svojom sudbinom. Ostavite me na miru i svi će računi biti poravnati.”
Glas mi se prelomio. Soptao sam. Rukama sam prošao kroz kosu. Arman kao da je zatreperio kad mi se prib-
ližio. Njegovo je lice bilo čiido od čistote i strahopoštovanja.
„Mrtve stvari, mrtve stvari...”, rekao sam. ,,Ne približavajte mi se. Pričati
o ludilu i ljubavi na ovom užasnom mestu! I to drevno čudovište od Magnusa, koji ih zatvara u svoju
tamnicu. Kako je on voleo svoje zatočenike? Na način na koji dečaci vole leptire kada im otkidaju krila!”
,,Ne, dete, ti misliš da razumeš, ali nije tako”, pevušila je nimalo smete- na vampirica. ,,Ti si tek započeo sa
svojom ljubavlju.” Blago i veselo se nas- mejala. ,,Ti ih sažaljevaš, eto šta je u pitanju. A sažaljevaš i samog
sebe što ne možeš istovremeno da budeš i čovek i nečovek. Zar nije tako?”
„Laži!”, rekao sam. Približio sam se Gabrijeli. Zaglio sam je.
„Doći ćeš do spoznaje o ljubavi”, nastavila je drevna kraljica, „kada postaneš opak i omrznut stvor. To je
tvoja besmrtnost, dete. Sve dublje razumevanje toga.”
Ponovo zabacujući ruke, poče da zavija.
„Prokleti da ste!”, rekao sam. Podigoh Gabrijelu i Nikija I, krećući se unazad, odnesoh ih do vrata. ,,Vi se već
nalazite u paklu”, rekao sam, ,,a ja vas, upravo sada, tu nameravam i ostaviti.”
Uzeo sam Nikolasa iz Gabrijelinog naručja i počesmo da trčimo po katakombama prema stepenicama.
Drevna kraljica se pomahnitalo smejala iza nas.
Ja se zaustavih i osvrnuh se na neki ljudski način, možda, poput Orfeja.
„Lestate, požuri!”, šapnuo mi je Nikolas u uho. Gabrijela mi je u očaju pokazivala da dođem.
Arman se nije pomerio, a stara žena je stajala kraj njega i dalje se smejala.
,,Do viđenja, hrabro dete”, podvrisnula je. „Jaši Đavoljim putem hrabro. Jaši Đavoljim putem što duže
možeš.”
Koven se razbežao kao gomila prestrašenih duhova na hladnoj kiši kada smo izašli iz grobnice. Zapanjeno su
nas posmatrali dok smo jurili sa Les Inosanta prema prepunim pariskim ulicama.
U roku od nekoliko trenutaka ukradosmo kočiju, i krenusmo iz grada prema selu.
Nemilosrdno sam vozio. Ipak, bio sam smrtno umoran, te se natprirodna snaga činila samo kao puka za-
misao. U svakom grmu i krivini na putu očekivao sam da vidim pogane đavole kako nas ponovo opkoljavaju.
Nekako mi je pošlo za rukom da u seoskoj krčmi nabavim hranu i piće za Nikolasa, kao i ćebad da se ugreje.
Onesvestio se mnogo pre nego što smo stigli do Jcule, te sam ga odneo uza stepenice do one najviše ćelije
gde me je Magnus prvobitno držao.
Grlo mu je još uvek bilo natečeno i u ranama od njihovog gošćenja. Iako je spavao dubokim snom kada sam
ga spustio na krevet obložen senom, mogao sam da osetim žeđ kako izbija iz njega, ta užasna žudnja koju
sam i sam osetio nakon što mi je Magnus isisao krv.
Pa, bilo je sasvim dovoljno vina i hrane za njega kada se probudi. Znao sam - iako mi nije sasvim jasno kako -
da neće umreti.
Kako će od sada. provoditi svoje dane, teško da sam mogao i zamisliti. Ali, biće bezbedan kada ga zaključam.
Bez obzira na to šta mi je nekada značio i šta će se iz njega izroditi u budućnosti, nijedan smrtnik nije imao
slobodu kretanja po mom skrovištu dok ja spavam.
Ni o čemu više nisam mogao da razmišljam. Osećao sam se kao smrtnik koji mesečari.
I dalje sam zurio u njega, slušao njegove nejasne i izbrkane snove - snove
0 užasima Les Inosanta - kada je ušla Gabrijela. Završila je sa saliranom jadnog, nesrećnog stajskog
momka; ponovo je ličila na prašnjavog anđela - kosa joj je bila ukrućena, zamršena i pune sitnog i prelama-
jućeg svetla.
Gledala je u Nikija neko vreme, a onda me izvela iz sobe. Nakon što sam zaključao vrata, povela me je u
kriptu ispod nas. Tamo me je čvrsto zagrlila
1 držala u svom naručju, kao da je i sama bila iznurena do granice kolapsa.
„Slušaj me”, konačno je izustila, koraknuvši unazad i rukama mi držeći lice. „Odvešćemo ga iz Francuske čim
se probudimo. Niko nikada neće poverovati u njegove lude priče.”
Nisam ništa rekao. Teško da sam mogao da je razumem, shvatim na koji je način razmišljala ili kakve su joj
bile namere. Vrtilo mi se u glavi.
„Pred njim možeš da izigravaš lakrdijaša”, rekla je, ,,kao što si to učinio sa Renoovim glumcima. Možeš da ga
pošalješ u Novi svet.”
„Spavaj”, šapnuo sam. Poljubio sam njena otvorena usta. Držao sam je zatvorenih očiju. Ponovo sam video
lcriptu, čuo njihove čudne i nečovečne glasove. Sve ovo nikako nije htelo da iščili.
„Nakon što on ode, možemo da razgovaramo o ostalima”, rekla je smireno. „Možda da napustimo Pariz na
neko vreme.”
Pustio sam je i okrenuo se na drugu stranu. Otišao sam do sarkofaga i na trenutak predahnuo oslonjen na
njegov kameni poklopac. Prvi put u svom besmrtnom životu žudeo sam za tišinom grobnice, osećanjem da
je sve izvan granica mojih moći.
Učinilo mi se da je tada nešto drugo rekla.
Nemoj to da radiš!
4
K
ada sam se probudio, začuo sam njegove krike. Udarao je po hrastovim vratima i proklinjao me što ga držim
zatočenog. Taj zvuk se prolamao kulom, a njegpv miris se osećao kroz kamene zidove: sočan, o tako hranjiv
miris živog mesa i žive krvi, miris njegovog mesa i njegove krvi!
Ona je i dalje spavala.
Nemoj to da radiš.
Simfonija zlobe, simfonija ludila dopirala je kroz zidove, misao koja se naprezala da obuhvati jezive prizore,
mučenja, da ih okruži rečima...
Kada sam izašao na stepenište, osećao sam se kao da sam zahvaćen vrtlogom njegovih krika, njegovim ljud-
skim mirisom.
Svi ostali zapamćeni mirisi pomešali su se s tim - nedeljno sunce na drvenom stolu, crveno vino, dim male
vatre.
„Lestate, da li me čuješ? Lestate!” Gromoglasno udaranje pesnicama po vratima.
Sećanje na bajku iz detinjstva o divu koji kaže da oseća miris ljudske krvi u svom skrovištu. Užas. Znao sam
da će div pronaći čoveka. Mogao sam da ga čujem kako mu, korak po korak, prilazi. Ja sam bio taj čovek.
Samo što više nije bilo tako.
I dim, i so, i meso, i razularena krv.
,,Ovo je veštičje mesto! Lestate, da li me čuješ? Ovo je veštičje mesto!”
Tup drhtaj starih uspomena koje smo delili, ljubav, ono što smo samo nas dvojica znali, osećali. Ples na
veštičjem mestu. Zar se to može opovrgnuti? Da li se može opovrći sve ono što se dogodilo među nama?
Izvući ga iz Francuske. Poslati ga u Novi svet. A šta onda? Do kraja svog života spadaće u grupu onih pomalo
zanimljivih ali uglavnom zamornih smrtnika koji su videli duhove. Neprestano će govoriti o njima, ali mu niko
neće verovati. Sve jače ludilo. Da li će na kraju postati smešni ludak, jedan od onih o kojima čak i lupeži i kav-
gadžije vode računa, jedan od onih koji sviraju violinu u prljavom kaputu za gomile na ulicama Port-o-
Prensa?
„Izigravaj ponovo lakrdijaša”, relda je. Da li je to ono što sam zaista i bio? Niko nikada neće poverovati u nje-
gove lude priče.
Ali on zna za naše skrovište, majko. On zna naša imena, naziv naše vrste
- i suviše stvari zna o nama. Nikada neće tiho otići u drugu zemlju. A mogu i oni da krenu za njim; oni
sada nikada neće dozvoliti da ostane živ.
Gde su oni?
Popeo sam se uza stepenice u vrtlogu njegovih odzvanjajućih krikova i pogledao kxoz mali, rešetkama za-
mandaljen prozor u ravan pejzaž. Opet će doći. Moraju da dođu. Prvo sam bio sam, onda sam imao nju, a
sada imam njih!
Ali šta je u stvari bio problem? To što je želeo Mračni dar? To što je ponovo i ponovo vrištao da sam ga lišio
moći?
Ili je u pitanju bilo to što sam sada imao opravdanja koja su mi bila potrebna da ga primim k sebi, kao što
sam to i želeo da uradim prvog trenutka? Moj Nikolas, moja ljubavi. Večnost čeka. Sva veličanstvena i divna
zadovoljstva kada si mrtav.
Popeo sam se još više uza stepenice prema njemu, a žeđ je u meni gorela. Do đavola sa njegovim kricima!
Žeđ je pevala, a ja sam bio instrument na kome je ona svirala.
Njegovi su krici postali nerazgovetni - čista suština njegovih kletvi, potmulo naglašavanje patnje, koje sam
mogao da čujem bez potrebe za bilo kakvim zvukom. Bilo je nečeg božanstveno čulnog u izlomljenim rečima
koje su dopirale iz njegovih usta kao blagi mlaz njegove krvi kroz srce.
Podigao sam ključ i stavio ga u bravu, a on je ućutao, sa mislima koje su se povlačile nazad ka njemu kao
neki okean koji je uspevao da bude ponovo usisan u oblik majušnog smotuljka neke školjke.
Pokušao sam da vidim njega u senkama sobe, a ne svoju ljubav prema njemu, bol, višemesečnu čežnju zbog
rastanka, užasnu i nepokolebljivu ljudsku potrebu za njim, žudnju. Pokušao sam da gledam smrtnika koji nije
znao šta govori dok je zurio u mene.
,,Ti i tvoje priče o dobroti”, reče tihim, kiptećim glasom, sevajući očima, „tvoja raspredanja o dobru i zlu, ble-
betanja o tome šta je pravedno a šta nije, i smrt, o da, smrt, taj užas, ta tragedija...”
Reči - rođene na dugo nadolazećoj struji mržnje, kao cveće koje se otvara na vetru, kao latice koje se rascve-
tavaju, a onda otpadaju.
„... a ti si je podelio sa njom, lordov sin podao je lordovoj ženi svoj veliki dar, Mračni dar. Oni koji žive u
zamku dele Mračni dar - nikada nisu bili odvučeni na veštičje mesto, gde se sakuplja ljudska mast na tlu, u
podnožju izgorelog kolca, ne, ubijte staru babu koja više ne vidi da šije i maloumnog dečaka koji ne može da
obrađuje zemlju. A šta nam on, lordov sin, Vukoubica, onaj koji je vrištao na veštičjem mestu - zauzvrat
daje? Novčić kraljevstva! To je sasvim dovoljno za nas!”
Drhtanje. Košulja natopljena znojem. Tračak napetog mesa vidi se kroz iscepanu čipku. Mučan je čak i sam
pogled na te uske i mišićave grudi, koje vajari tako rado predstavljaju, ružičaste bradavice nasuprot tamnoj
koži.
,,0va moć”, reče pljuckajući kao da je čitav dan izgovarao ove reči istim intenzitetom i kao da uopšte nije
mario što sam sada ja bio prisutan, ,,ova moć koja je učinila da sve laži postanu beznačajne, ova mračna moć
koja lebdi nad svim, ova istina koja je poništila...”
Nema reči. Nema istine.
Flaše od vipa su bile prazne, Jrrana proždrana. Njegove su se tanke ruke zgrčile i napele za borbu - ali koju
borbu? Njegova tamna kosa je ispala iz vrpce, njegove su oči bile ogromne i blistale su se.
Odjednom se prilepio za zid kao da je bio spreman da kroz njega i prođe kako bi pobegao od mene; mutno
sećanje na njihovo ispijanje njegove krvi, bespomoćnost, ekstaza, a opet - nešto ga je odmah privuklo da
krene napred; posrtao je, pružao ruke preda se da bi se njima podupreo, hvatao se za stvari koje nisu posto-
jale.
Ali njegov glas se više nije čuo.
Nešto se pojavljivalo na njegovom licu.
„Kako si to mogao da sakriješ od mene!”, šapnuo je. Misli o staroj magiji,
o svetloj legendi, o nekoj velikoj jezivoj naslazi u kojoj bujaju sve senovite tvari, opijenost zabranjenim
znanjem u kojem prirodne stvari postaju nevažne. Nema više čarolije u lišću koje pada sa jesenjeg drveća,
niti u suncu u voćnjaku.
Ne.
Vonj se uzdizao sa njega kao miris, toplina i dim crkvenih sveća. Srce udara ispod njegovih golih grudi. Čvrst,
mali stomak obasjan znojem fleka debeli kožni kaiš. Krv prepuna soli. Jedva da sam mogao da dišem.
Da, mi dišemo. Mi i dišemo, i osećamo ukus, i mirišemo, i osećamo, i bivamo žedni.
„Sve si pogrešno razumeo.” Da li ovo Lestat govori? Zvučalo je kao da to neki drugi demon govori, nešto
ogavno što je oponašalo ljudski glas. „Pogrešno si razumeo sve što si video i čuo.”
,,Ja bih sa tobom podelio sve što imam!” Ponovo se nagomilavao bes. Približio mi se. ,,Ti si taj koji nikada
nije razumeo”, šapnuo je. „Uzmi svoj život i odlazi sa njim. Beži.”
„Zar ne vidiš da to sve dokazuje? To što ono postoji jeste dokaz - čistog zla, uzvišenog zla!” Pobeda u nje-
govim očima. Iznenada je posegnuo rukom i zgrabio me za lice.
„Nemoj mi se rugati!”, rekao sam. Tako sam ga jako udario da je pao na leđa, obuzdan, tih. „Kada mi je bilo
ponuđeno, odbio sam. Kažem ti da sam odbio. Svojim poslednjim dahom rekao sam ne.”
,,Ti si oduvek bio budala”, rekao je. ,,To sam ti već rekao.” Ali, slamao se. Drhtao je dok se bes pretvarao u
očaj. Ponovo je podigao ruke, a onda zastao. „Verovao si u stvari koje nisu bile važne”, rekao je skoro nežno.
„Bilo je nečeg što si propustio da vidiš. Da li je moguće da ni sam ne znaš šta sada imaš u rukama?”
Sjaj u njegovim očima istog se trenutka pretvorio u suze.
Njegovo se lice zgrčilo. Iz njega.su izvirale neizgovorene reči o ljubavi. Mnome je ovladala grozna samouv-
erenost. Tiha i smrtonosna. Osetio sam se preplavljen snagom koju sam imao nad njim i njegovom svešću o
tome, a moju Ijubav prema njemu grejao je taj osećaj moći, usmeravajući je prema žestokoj posramljenosti,
koja se iznenada pretvorila u nešto drugo.
Ponovo smo se nalazili iza pozorišnih kulisa, a zatim u selu Overnju, u onoj malenoj lcrčmi. Nisam namirisao
samo krv u njemu, već i iznenadni užas. Povukao se korak nazad. Upravo je taj trenutak izazvao žar u meni,
kao i prizor njegovog preplašenog lica.
Postao je manji, krhkiji. A opet, nikada se nije činio jačim i primamljivijim nego sada.
Svaki izraz na njegovom licu počeo je da iščezava kako sam mu se približavao. Njegove su oči bile čudesno
jasne. Njegov um se otvarao kao i Gabrijelin nekoć, i u jednom kratkom trenu iskrsao je momenat u kojem
smo nas dvojica na mansardi, razgovaramo bez prestanka, dok mesec obasjava snegom ovenčane Jcrovove,
ili hodamo ulicama Pariza, dodajemo jedan drugom vino, pognutih glava, sklanjamo se od prvog pljuska
zimske kiše; i tada je pred nama stajala večnost odrastanja i starenja i toliko radosti, čak i usred bede, čak i
usred bede - istinska večnost, stvarno zauvek - smrtna misterija svega toga. Ali, taj trenutak je nestao u
drhtavom izrazu njegovog lica.
„Dođi mi, Niki”, šapnuo sam mu i ispružio obe ruke prema njemu. „Ako to želiš, moraš da dođeš...”
Video sam pticu kako izleće iz pećine i leti iznad otvorenog mora. Bilo je nečeg užasavajućeg u pogledu te
ptice, kao i u beskrajnim talasima nad kojima je letela. Uzdizala se sve više i više, nebo se pretvaralo u sre-
bro, da bi postepeno srebro iščezlo, a nebo potamnelo. Tmina noći.-Nema se čega bojati, zaista, ničega.
Sveti mrak. Ali, on je postepeno i nemilosrdno padao ni preko čega, sem preko ovog majušnog stvorenja
koje je graktalo na vetru iznad prostrane pustoši koju je predstavljao svet. Puste pećine, prazni sprudovi,
prazno more.
Sve što sam oduvek voleo da gledam, slušam ili dodirnem nestalo je, ili nikada nije ni postojalo, a ptica je,
kružeći i klizeći, letela sve dalje i dalje, sve više i više, pored mene - ili bolje rečeno - ni pored koga, zadržava-
jući čitav pejzaž, bez prošlosti i značenja, u ravnom crnilu svog jednog majušnog oka,
Vrisnuo sam, ali nije bilo zvuka. Osetio sam da su mi usta puna krvi i da mi svaki gutljaj klizi niz grlo u ne-
dokučivu žeđ. Zeleo sam da kažem da sada razumem, shvatam koliko je užasan i nepodnošljiv bio ovaj mrak.
Nisam znao. Nisam ni mogao da znam. Ptica plovi kroz mrak preko jalove obale beskrajnog mora. Dragi
Bože, zaustavi to. Gore je od užasa u Jcrčmi. Užasnije od bespomoćnog hropca palog konja u snegu. Ali krv je
iznad svega ipak bila krv, a srce - opojno srce koje je predstavljalo sknp svih srca
- bilo je odmah tu, tik uz moje usne.
Sada, ljubavi moja, sada je taj trenutak. Mogu da progutam život koji lupa iz tvog srca i mogu da te pošaljem
u zaborav, u kome možda ništa nikada neće biti shvaćeno ili oprošteno, ili te mogu dovesti k sebi.
Odgurnuo sam ga unazad. Držao sam ga uza sebe kao polomljenu stvar. Ali, vizija se nije zaustavljala.
Njegove su ruke skliznule oko mog vrata, lice mu je bilo mokro, a oči mu se zakolutaše. Tada je izbacio jezik.
Snažno je lizao duboki rez koji sam napravio na svom grlu. Da, željno.
Ali molim te, prekini ovu viziju. Zaustavi uzdižući let i oštri nagib bezbojnog pejzaža, graktanje koje ništa nije
značilo naspram zavijanja vetra. Bol nije ništa u poređenju sa ovim mrakom. Ne želim... Ne želim...
Ali, rastapalo se. Polako se rasplinjavalo.
Najzad je bilo gotovo. Koprena tišine je bila spuštena, kao što je to bilo i sa Gabrijelom. Muk. Bio je odvojen.
Držao sam ga podalje od sebe, on je skoro pao, ruke je položio lcraj usana, krv mu je u potocima tekla niz
bradu. Njegova su usta bila otvorena i neki suv zvuk je izlazio iz njih, bez obzira na krv, suvi vrisak.
Izvan njega i izvan zapamćene vizije metalnog mora i usamljene ptice, koja je bila jedini njegov svedok -
ugledao sam je u dovratku; kosa joj je padala na ramena kao zlatan veo device Marije. Tada je, sa najtužni-
jim izrazom na licu, rekla:
„Propast, sine moj.”
Do ponoći je bilo posve jasno da neće progovoriti ili odazvati se na bilo čiji glas, ili makar se pomeriti po sop-
stvenoj volji. Bio je miran i bezizražajan, gde god bio smešten. Ako ga je smrt bolela, nije pokazivao. Ako su
ga novi prizori oduševljavali, zadržavao je to za sebe. Čak ga ni žeđ nije pokretala.
Gabrijela je bila ta koja ga je, nakon što ga je prvo satima tiho posmatrala, uzela pod svoje; oprala ga je i
obukla u novo odelo. Izabrala je crni vuneni kaput, jedan od nekoliko tamnih kaputa koje sam posedovao, i
skromnu lanenu košulju, u kojoj je čudesno ličio na mladog duhovnika, pomalo ozbiljnog, pomalo naivnog.
Dok sam ih posmatrao u tišini grobnice, bez sumnje sam znao da njih dvoje mogu da čuju misli jedno dru-
gom. Bez ijedne reči ga je doterala. Bez ijedne reči ga je poslala nazad na klupu kraj vatre.
Najzad je progovorila:
„Sada bi trebalo da krene u lov.” A kada ga je pogledala, on je ustao ne okrenuvši se ka njoj, kao da ga je
vukla nekim nevidljivim končićem.
Ćutke sam ih posmatrao kako odlaze. Čuo sam njihove korake na ste- penicama. A onda sam kradomice
krenuo za njima. Držeći se za šipke kapi- je, gledao sam kako se dve izdajničke duše kreću preko livade.
Praznina noći je bila nerastopljiva hladnoća, koja me je, spuštajući se na mene, zarobljavala. Čak me ni vatra
sa ognjišta nije mogla zagrejati kada sam joj se vratio.
Ovde je vladala praznina i tišina, za koju sam rekao da mi je potrebna - samo da budem sam nakon jezive
borbe u Parizu. Tišina, i spoznaja koja me je grizla iznutra kao izgladnela zver - da sada više ne mogu očima
da ga gledam.
K
ada sam sledeće noći otvorio oči, znao sam šta treba da uradim. Da li sam mogao da ga gledam ili ne - nije
bilo važno. Ja sam ga stvorio i nekako sam morao da ga izvučem iz letargije.
Lov ga nije promenio, iako je, što je bilo očigledno, prilično uspešno usmrtio svoju žrtvu i njome se nahranio.
Sada je bilo na meni da ga zaštitim od sopstvenog gnušanja; treba da odem u Pariz i donesem jedinu stvar
koja ga može povratiti.
Violina je bila jedino što je voleo kada je bio živ. Možda će ga sada prenuti. Staviću je u njegove ruke i on će
ponovo poželeti da je svira, hteće da svira svojim novim umećem, a tada će se sve promeniti i hladnoća u
mom srcu nekako će se već rastopiti.
Čim je Gabrijela ustala, rekao sam joj šta nameravam da uradim.
,,A šta je sa ostalima?”, upitala je. ,,Ne možeš da ideš u Pariz sam.”
,,Da, mogu”, rekao sam. „Treba da ostaneš ovde sa njim. Ako one napasti svrate, mogle bi da ga izvuku
odavde, kada je u ovakvom stanju. Osim toga, želim da saznam šta se događa ispod Les Inosanta. Ako smo
uspostavili primirje, to želim i da znam.”
,,Ne sviđa mi se to što ideš”, rekla je, vrteći glavom. „Kažem ti, ne mislim da treba ponovo da razgovaramo
sa vođom, niti da imamo bilo šta da naučimo od njega i drevne vampirke. Mislim da treba još večeras da na-
pustimo Pariz.”
,,A čemu bi nas oni uopšte mogli naučiti?”, upitao sam blago. „Da se Sunce u stvari obrće oko Zemlje? Da je
Zemlja ravna?” Gorčina mojih reči učinila je da se postidim.
Jedino što su mogli da mi objasne bilo je to zašto su vampiri koje sam stvorio mogli jedno drugom da čuju
misli i zašto to meni nije polazilo za rukom. Ali, bio sam i suviše potišten prezirom koji sam gajio prema
Nikiju da bih o svemu ovome razmišljao.
Samo sam gledao u nju i razmišljao o tome kako je divno videti čudesno dejstvo Mračnog dara na njoj, videti
kako zadržava svoju mladalačku lepotu, kako čini od nje istu onu boginju koja je za mene bila dok sam bio
dete. Videti Nikija kako se menja - bilo je gledati ga kako umire.
Možda je i bez čitanja reči iz mog uma ona i suviše dobro razumela šta osećam.
Polako smo se zagrlili.
„Pazi se”, rekla mi je.
Trebalo je odmah da odem do stana i potražim violinu. A trebalo je i da se pozabavim svojim jadnim
Rožeom. Izreći laži. A što se tiče ideje da napustimo Pariz - činilo se, sve više i više, da je to nešto što bi zaista
trebalo i da uradimo.
Ali, satima sam radio samo ono što sam hteo. Jezdio sam Tiljerijima i bulevarima, pretvarajući se da ispod
Les Inosanta nema kovena, da je Niki još uvek živ i negde bezbedan, da Pariz ponovo pripada samo meni.
Ipak sam stalno osJuškivao ne bih li ih čuo. Razmišljao sam o drevnoj kraljici. Začuo sam ih kada sam to naj-
manje očekivao, na Bulevaru du Templu, kada sam se približavao Renoovom pozorištu.
Čudno je što su se pojavili na osvetljenim mestima, kako su ih nazivali. U roku od samo nekoliko sekundi
znao sam da se nekolicina njih krije iza pozorišta. Ovoga puta, kada su osetili moju blizinu, nije se osećala nji-
hova zla namera, već samo njihovo očajno uzbuđenje.
Tada sam ugledao belo lice vampirice, tamnooke lepotice sa veštičjom kosom. Nalazila se u sokaku pored
vrata pozornice i jurnula je prema meni da me pozove.
Jahao sam napred-nazad nekoliko trenutaka. Bulevar je predstavljao uobičajenu panoramu prolećne večeri:
na stotine šetača, potoci kočija, veliki broj uličnih muzičara, žonglera i akrobata, osvetljena pozorišta
otvorenim vratima prizivala su publiku da uđe. Zašto bih sve ovo napuštao samo da bih razgovarao sa ovim
stvorenjima? Načuljio sam uši. Bilo ih je, zapravo, četvoro, i očajnički su me iščekivali. Bili su strašno up-
lašeni.
Dobro. Okrenuo sam konja i ujahao u sokak. Stajali su skroz pozadi, kraj kamenog zida, i oklevali.
I sivooki dečak je bio među njima, što me je iznenadilo; izgledao je zbunjeno. Visoki plavokosi vampir stajao
je iza njega sa lepom ženom; oboje su bili u dronjcima; izgledali su kao leprozni bolesnici. Ona lepa tam-
nooka devojka koja se smejala mojoj maloj šali na stepenicama Les Inosanta progovori:
„Moraš da nam pomogneš!”, šapnula je.
„Zar?”, pokušao sam da smirim svoju kobilu. Ona nije volela njihovo društvo. „Zašto moram da vam po-
mognem?”, upitah.
,,On uništava koven”, odvrati ona.
„Uništava nas...”, dodade dečak.
Nije pogledao u mene. Gledao je u kamenje ispred sebe, a iz njegovog uma do mene su dopirali fragmenti
onoga što se događalo - zapaljene lomače, Arman tera svoje sledbenike u vatru.
Pokušao sam da izbacim te slike iz glave. Ali, sada su prizori pristizali do mene od svih njih. Tamnooka lepot-
ica me je gledala pravo u oči dok se naprezala da izoštri mentalne slike - Arman vitla velikom, ^čađavom dr-
venom motkom i ostale tera u plamen, onda ih udara i gura u vatru, a oni pokušavaju da pobegnu.
„Dragi bože, bilo vas je dvanaestero!”, rekao sam. „Zar niste mogli da mu se suprotstavite?”
,,I jesmo, zato smo sada i ovde”, rekla je vampirica. „Zapalio je šestoro, dok smo mi ostali pobegli. U užasu
smo pronašli kojekakva odmorišta, gde smo proveli dan. Nikada pre ovo nismo radili: spavali van svojih
svetih grobova. Nismo znali šta će sa nama biti. A kada smo ustali, on je bio tamo. Uspeo je da uništi još
dvoje. Mi smo jedini ostali. Otvorio je čak i tamničke odaje i zapalio izgladnele. Zemljom je blokirao prolaze
koji vode do našeg sastajališta.”
Dečak je polako podigao pogled.
,,Ti si kriv za sve”, šapnuo je. „Sve si nas uništio.”
Žena j& stala ispred njega.
„Moraš da nam pomogneš”, rekla je. „Moraš da osnuješ zajedno sa nama nov koven i moraš da nam po-
mogneš da živimo kao i ti.” Nestrpljivo je pogledala u dečaka.
„Šta je sa staricom, sa onom drevnom vampiricom?”, upitao sam.
,,0na je sve i započela”, rekao je dečak ogorčeno. „Bacila se u vatru. Rekla je da odlazi da se pridruži Mag-
nusu. Smejala se. Tada je i ostale oterao u vatru, a mi smo pobegli.”
Sagnuo sam glavu. Dakle, nje više nema. I sve što je znala i čemu je bila svedok iščezlo je zajedno sa njom, a
iza nje je ostalo samo ono prosto, osve- toljubivo, nevaljalo dete, koje je verovalo u ono za što je ona znala
da je pogrešno.
„Moraš da nam pomogneš”, rekla je tamnooka vampirica. „Vidiš, on kao vođa kovena ima pravo da uništi
one koji su slabi, one koji ne mogu da prežive.”
„Nije smeo da dozvoli da se koven pretvori u haos”, rekla je ona druga vampirica koja je stajala iza dečaka.
„Bez vere u Mračna pravila, ostali bi mogli da posrnu, privuku smrtnike. Ali ako nam pomogneš da osnujemo
novi koven, da se usavršimo u novim načinima života...”
,,Mi smo najjači pripadnici kovena”, rekao je muškarac. „Ako nam pođe za rukom da mu se dovoljno dugo
odupiremo i da nastavimo bez njega, možda će nas s vremenom ostaviti na miru.”
,,On će nas uništiti”, promrmljao je dečak. „Nikada nas neće ostaviti na miru. Vrebaće trenutak kada se
budemo razdvojili...”
,,On nije nepobediv”, rekao je visoki. „Izgubio je svaku veru. Zapamtite to.” ,,Ti imaš Magnusovu kulu,
bezbedno mesto...”, rekao je dečak, pogledavši me u u očaju.
,,Ne, to ne mogu da podelim sa vama”, rekao sam. ,,0vu bitku morate da vodite sami.”
„Ali valjda možeš da nas vodiš...”, rekao je muškarac.
,,Ja vam nisam potreban”, rekao sam. „Šta ste naučili iz mog primera? Šta ste naučili iz svega onoga što sam
rekao prošle noći?”
„Naučili smo više iz onoga što si njemu kasnije rekao”, rekla je tamnooka žena. „Čuli smo te kako razgovaraš
sa njim o novom zlu, o zlu savremenog doba predviđenom da se kreće kroz svet u obliku ljudske pojave.”
,,Pa izmenite svoj spoljni izgled”, rekao sam. „Uzmite odeću sa svojih žrtava i novac iz njihovih džepova. Tada
možete da se krećete među smrtnicima kao i ja. S vremenom ćete prikupiti takvo bogatstvo da ćete moći
priuštiti sebi malo utvrđenje, tajno svetilište. Tada više nećete biti prosjaci ili duhovi.”
Mogao sam da vidim beznađe na njihovim licima. Svejedno, pažljivo su slušali.
„Ali naša koža, ton našeg glasa...”, rekla je tamnooka vampirka. „Smrtnike možete da prevarite. Veoma je
lako. Potrebno je samo malo veštine.”
„Ali odakle da počnemo?”, rekao je dečak tupo, kao da je u sve ovo bio nevoljno uvučen. ,,A kakve to smrt-
nike treba da oponašamo?”
„Izaberite sami!”, rekao sam. „Pogledajte oko sebe. Ako želite, možete da se prerušite u Cigane - to ne bi
trebalo da bude previše teško - ili, još bolje, u pantomimičare.” Pogledao sam u pravcu svetala Bulevara.
„Pantomimičari!”, rekla je tamnooka vampirka sa tračkom uzbuđenja u glasu.
,,Da. Glumci. Ulični izvođači. Akrobate. Postanite akrobate. Sigurno ste ih već videli. Možete da namažete
svoja lica šminkom. Tada se vaši neobični pokreti i izrazi neće ni primećivati. Od toga vam nema boljeg pre-
rušavanja. Na Bulevaru ćete videti razne vrste smrtnika kako hodaju. Naučićete sve što treba.”
Nasmejala se i pogledala u ostale. Muškarac je bio duboko zamišljen, druga vampirka je razmišljala, dok je
dečak bio neodlučan.
,,Sa moćima koje posedujete lako ćete postati žongleri i akrobate”, rekao sam. ,,To za vas neće biti ništa. Na
hiljade ljudi može da vas vi'di, a da im nikada ni ne padne na pamet šta ste.”
,,To nije ono što se tebi dogodilo na pozornici ovog malog pozorišta”, rekao je dečak bezosećajno. ,,Ti si usa-
dio strah u njihova srca.”
„Zato što sam tako izabrao da uradim”, rekao sam. Trzaj bola. ,,To je moja tragedija. Ali ja mogu da prevarim
bilo koga ako to poželim, a isto to možete i vi.” Posegnuo sam rukama u džepove i izvukao punu šaku zlatnih
kruna. Predao sam ih tamnookoj vampirki. Uzela ih je obema rukama i zurila u njih kao da je žare. Pogledala
je naviše i ja sam u njenom pogledu video slilcu sebe na pozornici Renoovog pozorišta kako izvodim one
jezive radnje koje su oterale gomilu na ulice.
Ali ona je imala drugu misao u svojoj glavi. Znala je da je pozorište napušteno i da sam poslao trupu u drugu
državu.
Kratko sam razmotrio tu ideju, puštajući da se bol udvostruči i prode kroz mene, pitajući se da li ga i ostali
mogu osetiti. Kakve uopšte veze to ima nakon svega?
,,Da, molim te”, rekla je lepojka. Podigla je ruku i svojim hladnim, belim prstima dotakla moju ruku. „Pusti
nas u pozorište! Molim te.” Okrenula se i pogledalk u stražnja vrata Renoovog pozorišta.
Pusti ih unutra. Pusti ih da plešu na tvom grobu.
Možda je unutra još uvek bilo starih kostima, odbačene raskoši pozorišne trupe koja je imala sav novac
ovoga sveta da sebi kupi novu odeću. Stare činije bele boje. Voda je još uvek bila u burićima. Hiljadu drago-
cenosti ostavljenih u žurbi.
Bio sam otupeo, nesposoban da sve to sagledam, ne želeći da se vratim unazad i da prihvatim sve što se
ovde dogodilo.
,,U redu”, rekao sam, skrenuvši pogled kao da mi je neka mala stvar odvukla pažnju. „Ako želite, možete da
boravite u pozorištu i koristite sve što tamo nađete.”
Približila mi se i iznenada mi poljubila ruku.
„Ovo ti nećemo zaboraviti”, rekla je. „Moje ime je Eleni, ovaj dečko je Loren, čovek je Feliks, a žena sa njim
zove se Judžina. Ako se Arman okomi na tebe, okomio se i na nas.”
„Nadam se da ćete uspeti”, rekao sam, i što je još čudnije, to sam zaista i mislio. Zapitao sam se da li je
ijedno od njih, sa svim njihovim Mračnim pravilima i Mračnim ritualima, ikada zaista poželelo ovu noćnu
moru koja nam je bila zajednička. Istina je bila da su oni bili uvučeni u nju isto kao i ja. A sada smo svi bili
Deca mraka, i u dobru i u zlu.
„Ali vodite računa kako se ponašate”, upozorio sam ih. „Nemojte nikada ovde da dovodite svoje žrtve i
nemojte da ih ubijajte u blizini. Budite pametni i čuvajte svoje skrovište.”
Bilo je tri sata kada sam na konju prešao preko mosta na II Sen Luju. Dovoljno sam vremena protraćio. Sada
sam morao da pronađem violinu.
Ali čim sam stigao do Nikijeve kuće na keju, video sam da nešto nije u redu. Prozori su bili prazni. Sve zavese
su bile svučene, a ipak je mesto bilo prepuno svetlosti, kao da je unutra gorelo na stotine sveća. Baš čudno.
Rože još nije mogao da uzme stan pod svoje. Još nije prošlo dovoljno vremena da se pretpostavi da je Niki
postao žrtva zločina.
Brzo sam se uspeo preko krova, pa sam se spustio niza zid do dvorišnog prozora; video sam da i na njemu
nema zavese.
Sveće su gorele u svim svećnjacima, čak i u onima na zidu. Neke od njih su čak bile i zalepljene sopstvenim
voskom i postavljene po klaviru i stolu. Soba je bila u potpunom neredu.
Sve su knjige bile zbačene sa police. Neke od njih su bile pokidane, nekima su bile iscepane strane. Čak su i
notne sveske bile razbacane po tepihu, stranu po stranu. Sve su slike bile pobacane po stolovima zajedno sa
ostalim sitnim stvarčicama - novčićima, novcem, ključevima.
Možda su oni đavoli uništili ovo mesto kada su oteli Nikija. Ali ko je zapalio sve ove sveće? Nije bilo nikakvog
smisla.
Osluškivao sam. Nikog nije bilo u tom stanu. Ili mi se barem tako činilo. A onda sam začuo - ne misli, već
neke jedva čujne zvuke. Začkiljivši na trenutak, koncentrisao sam se. Učinilo mi se kao da čujem listanje
strana, a onda kao da je nešto palo. Još listanja tvrdih, starih, pergamentnih listova. A onda se ponovo nešto
začulo; pala je neka knjiga.
Otvorio sam prozor što sam tiše mogao. Tihi zvuci su se nastavili, ali nije bilo ljudskog mirisa ni tračka misli.
Ipak, ovde je bilo nekog mirisa. Nečeg jačeg od ustajalog mirisa duvana i voska sveća. To je bio miris koji
vampiri nose sa sobom, vonj grobljanske zemlje.
Još sveća u hodniku. I u spavaćoj sobi je bila slična atmosfera, istovetan nered - otvorene knjige u nemarnim
gomilama, zgužvana posteljina, razbacane slike, ispražnjeni ormani, izvađene fioke.
Uspeo sam da zapazim da nigde nije bilo violine.
Hvatao sam jedva čujne zvuke koji su dopirali iz druge sobe, zvuke brzog listanja strana.
Ko god da je bio - naravno da sam znao ko je to morao da bude - nije davao ni pet para što sam bio tu! Nije
se čak zaustavio ni da uzdahne.
Otišao sam niz hodnik i zastao na vratima biblioteke; video sam ga unutra, a on je nastavio sa svojim za-
datkom.
To je, naravno, bio Arman. Svejedno, teško da sam bio pripremljen za prizor koji je bio ispred mene.
Vosak je curio niz Cezarevu mermernu bistu i klizio preko drečavo naslikanih zemalja na globusu sveta. A kn-
jige su ležale u hrpama posvud po tepihu, osim onih sa poslednje police u ćošku, gde je i stajao - obučen u
svoje stare prnje, sa prašnjavom kosom, neprimećujući me dok je listao knjigu, očiju uprtih u reči koje su se
prikazivale pred njim, sa poluotvorenim usnama i izrazom lica kao u insekta koncentrisanog na žvakanje
lista.
U stvari, izgledao je prilično užasno. On je upijao sve iz tih knjiga!
Napokon je ispustio jednu knjigu i uzeo drugu, otvorio je i počeo da je upija na isti način kao i prethodnu;
prsti su mu klizili niz redove neprirod- nom brzinom.
Shvatio sam da je u ovom stanju sve ispitivao na isti način, čak i posteljinu, zavese, slike koje su bile skinute
sa svojih kuka, sadržinu krede- naca i fioka. Iz knjiga je, međutim, uzimao sažeto znanje. Sve od Cezarevih
galskih ratova do modernih engleskih romana ležalo je na podu.
Ali nije samo njegov način rada bio jeziv. Bio je to i rusvaj koji je ostavljao za sobom, potpuna bezobzirnost
prema svemu onome što je koristio.
I ovo potpuno omalovažavanje mog prisustva.
Završio je sa svojom poslednjom knjigom, ili ju je jednostavno ostavio, i otišao do najniže police, gde su bile
smeštene stare novine.
Videh sebe kako se povlačim iz sobe i udaljavam od njega, tupo zureći u njegovu malu, prljavu figuru. Nje-
gova crvenkasta kosa svetlucala se bez obzira na prljavštinu u njoj, a njegove oči su svetlele kao dve
svetiljke.
Ovaj prljavi stvor iz podzemlja izgledao je groteskno među svim tim svećama i raznolikim bojama stana, a
opet, njegova lepota je bila nepomućena. Nisu mu bile potrebne senke Notr Dama ili baklje grobnice da to
iskažu. Na ovoj svetlosti u njemu je bilo nečeg zverskog, što ranije nisam primetio.
Savladala me je smetenost. U isto vreme bio je i opasan i privlačan. Mogao sam da ga posmatram doveka, ali
neki sveprožimajući instinkt mi je govorio da bežim, da mu prepustim to mesto ako ga želi. Od kakvog je to
sada značaja?
Violina. Očajnički sam pokušavao da mislim na violinu. Trudio sam se da prestanem da gledam pokrete nje-
govih ruku, koje su pratile reči koje je čitao, nemilosrdan pogled njegovih očiju.
Okrenuo sam mu leđa i otišao u salon. Ruke su mi drhtale. Jedva sam mogao da podnesem činjenicu da je
ovde. Svuda sam tražio vražju violinu, ali nisam mogao da je pronađem. Šta je Niki mogao da uradi sa njom?
Nije mi ništa padalo na pamet.
Stranice koje se okreću, papir koji se savija. Blagi zvuk novina koje padaju na pod.
Odmah se vrati u kulu.
Baš kad sam hteo da klisnem pored biblioteke, njegov nemi glas se, bez upozorenja, prolomi i zaustavi me.
To je bilo kao da mi je neka ruka dodirnula grlo. Okrenuo sam se i video da zuri u mene.
Da li ih voliš, tu svoju ćutljivu decu? Da li ona vole tebe? To me je upitao
- više kao osećaj koji se rasplitao iz beskrajnog odjeka.
Osetio sam kako mi krv obliva lice. Toplina me je preplavila dok sam ga posmatrao, kao da sam bio u oklopu.
Sve knjige u sobi sada su se nalazile na podu. On je bio sablast koja stoji u ruševinama, posetilac poslat od
đavola, u kojeg je verovao. Ipak, njegovo lice je bilo tako nežno, mlado. ^
Mračni dar nikada ne donosi ljubav, vidiš, on donosi samo tišinu. Njegov glas se činio blažim u svojoj neču-
jnosti, jasniji, odjek je nestao. Imali smo običaj da kažemo da je to bila satanina volja, da gospodar i njegovi
sledbenici ne traže utehu jedni u drugima. JJostalom, satana je bio taj kome je trebalo služiti.
Svaka pojedinačna reč me je prožimala. Svaku sam reč primio sa pota- jnom i ponižavajućom radoznalošću i
ranjivošću. Ali sam se trudio da on to ne primeti. Besno sam rekao:
„Šta hoćeš od mene?”
Bilo je nepodnošljivo bilo šta reći. U ovom trenutku sam ga se više plašio nego tokom ranije bitke i ranijeg
prepiranja, a ja mrzim one koji čine da se bojim, one koji znaju stvari koje ja treba da znam, one koji imaju tu
moć nada mnom.
,,To je kao kada ne znaš da čitaš, zar ne?”, rekao je glasno. ,,A tvoj tvorac, izgnanik Magnus, šta je njemu
značila tvoja neukost? On ti nije rekao ni najosnovnije stvari, zar ne?”
Ništa se na njegovom licu nije pomaklo dok je govorio.
„Zar nije oduvek bilo tako? Da li je ikada ikome bilo stalo da te nečemu nauči?”
,,Ti uzimaš to iz mog uma...”, rekao sam. Bio sam zaprepašćen. Video sam samostan u kojem sam boravio
kao dete, redove i redove knjiga koje nisam mogao da čitam, Gabrijelu nagnutu nad svojim knjigama i
leđima okrenutu svima nama. „Prestani!”, šapnuo sam.
Činilo se da je prošlo mnogo vremena. Postao sam dezorijentisan. Ponovo je govorio, ali ovoga puta bez
glasa.
Nikada te ne zadovolje oni koje stvoriš. Otuđenje i zlovolja u tišini samo rastu.
Terao sam sebe da se pomerim, ali se nisam mogao pomeriti. Samo sam nastavio da ga gledam dok je
pričao.
Ti čezneš za mnom, kao i ja za tobom, i samo smo nas dvojica u celom ovom kraljevstvu dostojni jedan dru-
goga. Zar ti to ne znaš?
Nečujne reči činile su se izduženima, glasnijima, kao nota na violini razvučena do beskonačnosti.
,,OVQ je ludilo”, šapnuo sam. Razmišljao sam o svemu šta mi je rekao, o svemu zbog čega me je krivio, o
užasu koji su mi drugi opisali - bacio je svoje sledbenike u vatru.
,,Da li je to ludilo?”, upitao je. „Onda idi kod svojih nemuštih. Čak i sada oni jedni drugima govore ono što ne
mogu tebi da kažu.”
„Lažeš...”, rekao sam.
„Vreme će samo ojačati njihovu samostalnost. Nauči nešto. Pronaći ćeš me laktf kada budeš poželeo da
dođeš k meni. Uostalom, kuda mogu da odem? Šta mogu da radim? Ponovo si me učinio siročetom.”
„Nisam...”, rekao sam.
,,Da, jesi”, odgovorio je. „Jesi. Ti si to prouzrokovao.” Još uvek nije bilo besa u njegovom glasu. ,,A ja mogu
da te čekam, mogu da sačekam da mi postaviš pitanja na koja samo ja mogu da odgovorim.”
Dugo sam gledao u njega. Ne znam koliko dugo. Činilo mi se kao da ne mogu da se pomerim, kao da nisam
sposoban da vidim ništa drugo osim njega; spopao me je jak osećaj mira koji sam spoznao u Notr Damu;
način na koji me je opčinjavao i sada je ponovo bio moćan. Svetlost u sobi je bila i suviše jaka. Nije bilo ničeg
drugog osim svetlosti, a ona ga je okruživala; činilo mi se kao da mi se približava i kao da se i ja njemu prib-
ližavam - iako se nijedan od nas nije ni pomerio. Privlačio me je, privlačio me je sebi.
Okrenuo sam se i, izgubivši ravnotežu, posrnuo sam. Ali, uspeo sam da izađem iz sobe. Trčao sam niz hodnik,
a potom sam se kroz stražnji prozor ispentrao na krov.
Odjahao sam ka II de la Site kao da me je jurio. Moje srce nije prestajalo ludački da kuca sve dok nisam os-
tavio grad za sobom.
Zvonjava Paklenih zvona.
Pojavio se prvi tračak jutarnjeg svetla, ali je kula i dalje bila u mraku. Moj mali koven je već otišao na počinak
u svoju tamničku grobnicu.
Nisam otvorio grobnice da ih vidim iako sam to očajnički želeo da uradim. Želeo sam samo da vidim Gabri-
jelu i da dodirnem njenu ruku.
Sam sam se popeo na bedeme kako bih video goruće čudo nadolazećeg jutra, nešto što više nikada ne bi tre-
balo da posmatram do kraja. Zvonjava Paklenih zvona, moja tajna muzika.
Ali neki drugi zvuk dopro je do mene. Shvatio sam to još dok sam se penjao uza stepenice. Divio sam se nje-
govoj snazi koja je učinila da dospe do mene. Bilo je to kao pesma koja se prostirala ogromnom daljinom,
tiha i slasna.
Jednom, pre mnogo godina, čuo sam mladog seljaka kako peva duž puta koji je išao iz sela prema severu.
Nije znao da ga iko sluša. Mislio je da je sam u prirodi, pa je njegov glas imao neku intimnu snagu i jasnoću,
koje su mu davale natprirodnu lepotu. Reči njegove stare pesme uopšte nisu bile važne.
Sada je to bio taj glas koji me je prizivao. Samotan glas koji pokriva kilometre koji nas razdvajaju kako bi sku-
pio sve zvuke u sebe.
Ponovo sam se uplašio. I pored toga, otvorio sam vrata na vrhu stepeništa i izašao na kameni krov. Svileni ju-
tarnji povetarac, sneno titranje poslednjih zvezda. Nebo više nije toliko ličilo na svod, koliko je predstavljalo
maglu koja se beskrajno uzdizala iznad mene, a zvezde su se vinule nagore, postajući sve manje u izmaglici.
Daleki glas je postao glasniji, kao ton otpevan u visokim planinama, dodirujući mi grudi tamo sam spustio
ruku.
Probio me je kao što zrak probada mrak, pevajući:
Dođi mi. Sve će ti biti oprošteno ako mi se pridružiš. Sam sam više nego ikada pre.
Sa glasom je do mene dospeo i osećaj beskrajne mogućnosti, čudesnosti i očekivanja, a oni su sa sobom
doneli prizor Armana kako stoji sam na otvorenim vratima Notr Dama. Vreme i prostor bili su iluzija. Stajao
je u bledoj svetlosti ispred glavnog oltara, vitko obličje u kraljevskim ritama, svetlucavo dok je iščezavalo, a u
njegovim očima nije bilo ničeg drugog osim strpljenja. Sada više nije bilo grobnice ispod Les Inosanta. Nije
bilo ni groteskne dronjave sablasti u sjaju Nikijeve biblioteke, koja baca knjige pošto ih je pročitala, kao da su
prazne školjke.
Mislim da sam kleknuo i spustio glavu na nazupčeno kamenje. Video sam mesec kako se rastapa kao utvara,
a sunce mora da me je dodirnulo jer me je povređivalo i nagnalo me da zatvorim oči.
Osetio sam oslobađanje, ekstazu. Bilo je to kao da moja duša prima divotu Mračnog dara bez bujice krvi,
samo kroz intimnosti glasa koji me je raspolućivao i tragao za najsuptilnijim, najtajanstvenijim delovima
moje duše.
Šta hoćeš od mene? - ponovo sam želeo da kažem. Kako je moguć oproštaj kada je samo donedavno posto-
jala takva mržnja? Tvoj koven je uništen. Užasi koje ne želim ni da zamislim... Sve sam to ponovo želeo da
kažem.
Ali sada nisam mogao da uobličim misli, kao ni ranije. Ovog puta sam znao da će, ako se usudim da
pokušam, blaženstvo nestati i ostaviti me, a patnja biti gora od žeđi za krvlju.
Čak i dok sam ovako mirovao, u samoj tajanstvenosti ovog osećaja, znao sam da čudesni prizori i misli nisu
moji.
Video sam sebe kako se povlačim u tamnicu i podižem beživotna tela onih meni srodnih čudovišta, koje sam
voleo. Video sam sebe kako ih odnosim na krov kule i kako ih tamo ostavljam bespomoćne u nemilosti
izlazećeg sunca. Zvonjava Paklenih zvona za njih je bila uzaludna. Sprživši ih, sunce je od njih napravilo žerav-
ice sa ljudskom kosom.
Moj um je ustuknuo u užasu; prenuo se u srceparajućem razočaranju.
„Još/uvek dete”, šapnuo sam. Ah! kakav bol usled ovog razočaranja, mogućnost koja slabi... „Kako si lud da
pomisliš da ja mogu da uradim tako nešto.”
Glas je nestajao, povlačio se od mene. Osećao sam usamljenost u svakoj svojoj pori. Izgledalo je kao da mi je
svaka zaštita zauvek oduzeta i da ću zauvek ostati nezaštićen i nesrećan kao što sam i sada bio.
U daljini sam osetio trzaj moći, kao da se duša koja je činila taj glas uvijala oko same sebe kao neki veliki
jezik.
„Izdaja!”, rekao sam glasnije. ,,Oh, kako je to žalosno, kakvo je to loše procenjivanje... Kako možeš da mi
kažeš da me želiš!”
Nestade. U potpunosti. Očajnički sam želeo da se vrati, čak i ako je želeo da mi se suprotstavi. Zeleo sam taj
osećaj mogućnosti, ponovo taj divni plamsaj.
I video sam njegovo lice u Notr Damu - dečačko i skoro slatko, kao lice nekog Da Vinčijevog sveca. Prožeo me
je užasan osećaj zle kobi.
C
im je Gabrijela ustala, odvukao sam je od Nikija u tišinu šume i ispričao joj sve ono što se odigralo prethodne
noći. Ponovio sam joj sve ono što mi je Arman rekao i predložio. Sa nelagodnošću sam govorio o tišini koja je
postojala između nje i mene i rekao sam joj da sada znam da se to neće promeniti.
„Treba da napustimo Pariz što je pre moguće”, rekao sam najzad. ,,To stvorenje je i suviše opasno. A oni ko-
jima sam ustupio pozorište - oni ne znaju ništa više od onoga što su naučili od njega. Predlažem da Pariz os-
tavimo njima. A nama jedino preostaje da se uputimo Đavoljim putem, što bi rekla ona drevna.”
Očekivao sam da se rasrdi i pokaže gađenje prema Armanu. Ali sve vreme dok me je slušala - ostala je pot-
puno staložena.
„Lestate, ima previše pitanja bez odgovora”, rekla je. „Želim da znam na koji je način osnovan ovaj drevni
koven, hoću da znam sve što Arman zna
o nama.”
„Majko, u iskušenju sam da okrenem leđa svemu tome. Baš me briga kako je sve počelo. Pitam se da li on
uopšte to zna.”
„Razumem te, Lestate”, rekla je tiho. „Veruj mi da te razumem. Kada sve bude izrečeno i urađeno, o ovim
stvorenjima brinuću manje nego o drveću u šumi ili o zvezdama iznad nas. Draže mi je da izučavam strujanje
vetra i šare na otpalom lišću...”
„Upravo tako.”
„Ali moramo da požurimo. Ono što je sada važno jeste to da se nas troje držimo zajedno. Trebalo bi da svi
zajedno odemo do grada i pripremimo se za odlazak. I zajedno moramo da pokušamo da Nikolasa trgnemo
iz ovog stanja pomoću violine.”
Želeo sam da razgovaram o Nikiju. Želeo sam da je pitam šta se nalazi iza njegove ćutnje, šta ona naslućuje.
Ali, reči se osušiše u mom grlu. Pomislio sam - a o tome sam, zapravo, mislio sve vreme - na njen sud u onim
prvim trenucima kada je rekla: „Propast, sine moj.”
Zagrlila me je i povela nazad prema kuli.
„Meni nije potrebno da čitam tvoje misli”, rekla je, ,,da bih znala šta ti leži na srcu. Hajde da ga odvedemo u
Pariz. Hajde da pokušamo da pronađemo Stradivarija.” Popela se na prste da bi me poljubila. „Nas dvoje
smo već bili na Đavoljem putu i pre nego što se sve ovo izdešavalo”, rekla je. ,,I uskoro ćemo ponovo krenuti
njime.”
Bilo je lako odvesti Nikolasa u Pariz, kao što je bilo jednostavno voditi ga u svemu drugom. Kao duh se
popeo na svog konja; jahao je pored nas; samo su njegova tamna kosa i njegov ogrtač, onako bičevani
vetrom, izgledali živi.
Kada smo se nahranili na II de la Siteu, shvatio sam da ne mogu da ga gledam kako lovi i ubija.
Nije mi ulilo nadu to što sam video da i ove najjednostavnije stvari obavlja sa tromošću jednog mesečara. To
nije dokazivalo ništa drugo nego to da bi naš nemi sadrug - nešto više od ponovo oživljenog leša - ovako mo-
gao doveka.
Ipak me je, dok smo zajedno hodali sokacima, obuzelo neočekivano osećanje - sada nas nije bilo samo dvoje,
već troje. Bili smo koven. Kad bih samo mogao da ga povratim...
Ali sam morao prvo da odem do Rožea. Sam sam morao da se suočim sa advokatom. Ostavio sam ih da me
čekaju samo nekoliko ulaza od njegove Jaiće; dok sam udarao alkom o vrata, pripremio sam se za najna-
pornije izvođenje u čitavoj svojoj pozorišnoj karijeri.
Vrlo brzo sam naučio važnu lekciju o smrtnicima i njihovoj spremnosti da žive u uverenju da je svet jedno
bezbedno mesto. Rože je bio presrećan što me vidi. Laknulo mu je što vidi da sam ,,živ i dobrog zdravlja” -
kako je rekao, i da su mi još uvek potrebne njegove usluge; klimao je glavom u znak odobrenja i pre nego što
sam započeo sa svojim besmislenim objašnjenjima.
(Ovi^ lekciju o smrtničkoj sigurnosti nikada nisam zaboravio. Cak i da duh ruši lcuću na delove, baca posvuda
posuđe, prosipa vodu po jastucima, čini da satovi zvone u bilo koje doba - smrtnici će prihvatiti bilo koje
razumno objašnjenje koje im se ponudi, bez obzira na to kako apsurdno ono bilo, pre nego neki očigledan
natprirodan uzrok, a sve u cilju da racionalno objasne ono što se događa.J
Skoro je odmah postalo jasno da je verovao da smo Gabrijela i ja izašli iz stana kroz vrata za služinčad, koja
vode u spavaću sobu; zgodna mogućnost koju ranije nisam uzeo u obzir. Što se tiče savijenih svećnjaka, sve
što sam uradio bilo je da promumlam nešto o tome da sam bio poludeo od tuge kada sam video majku, što
je odmah razumeo i uvažio.
A što se našeg odlaska tiče, pa, Gabrijela je insistirala na tome da se izmesti daleko od svih i da bude odve-
dena u manastir, gde se i sada nalazi.
,,Ah, mesje, to je pravo čudo, mislim na njen oporavak”, rekao sam. ,,Da samo možete sada da je vidite - ali
nema veze. Odmah krećem u Italiju sa Nikolasom de Lenfonom i neophodni su nam novac, akreditivi, šta
god, kao i velika putna kočija i šest jakih konja. Vi se pobrinite za to. Neka sve bude spremno do petka
uveče. Napišite mom ocu da vodimo majku u Italiju. Moj otac je dobro, pretpostavljam?”
,,Da, da, naravno, ništa mu nisam rekao sem onog neophodnog...” „Pametno od vas. Znao sam da mogu u
vas imati poverenja. Šta bih ja bez vas! A šta je sa ovim rubinima? Da li ih odmah možete pretvoriti u novac?
Imam i neke španske novčiće za prodaju, prilično stare, mislim.” Zapisivao je kao šašav, dok su se njegove
sumnje i dvoumljenja topili usled topline mojih osmeha. Bilo mu je tako drago što ima šta da radi!
„Neka moja imovina na Bulevaru du Templu ostane upražnjena”, rekao sam. ,,I, naravno, o svemu ćete se i
dalje brinuti u moje ime. I tako to.” Moja imovina na Bulevaru du Templu postaće skrovište dronjave i oča-
jne bande vampira, sem ukoliko ih Arman već nije pronašao i zapalio kao stare kostime. Odgovor na to pi-
tanje dobiću uskoro.
Sišao sam niza stepenice zviždućući sebi u bradu, kao što to obično samo Ijudi rade, prezadovoljan što je
ovaj mrzak zadatak obavljen. Tada sam shvatio da Nikija i Gabrijele nigde nema na vidiku.
Zastao sam i počeo da se vrtim po ulici.
Video sam Gabrijelu - mladi dečački lik - baš u trenutku kada sam začuo i njen glas; brzo je iskočila iz sokaka i
u trenutku se našla preda mnom. „Lestate, on je nestao, iščezao”, rekla je.
Nisam mogao da joj odgovorim. Rekao sam nešto glupavo kao:
„Kako to - nestao?”
Ali moje su misli manje-više same poništavale ove reči u mojoj glavi. Ako sam do sada i sumnjao da ga volim,
sam sebe sam lagao.
„Okrenula sam se, bilo je tako brzo, kažem ti”, rekla je.
Bilo je delom tužna, a delom ljuta.
,,Da li si čula bilo koga drugog...”
,,Ne, nikoga. Jednostavno je bio i suviše brz.”
,,Da, ako je otišao svojom voljom, ako nije bio uhvaćen...”
„Osetila bih njegov strah da ga je oteo Arman”, insistirala je.
,,A da li on oseća strah? Da li on bilo šta oseća?”, bio sam potpuno užasnut i sasvim ogorčen. Nestao je u
mraku koji se prostirao svuda oko nas kao džinovski točak oko svoje osovine. Mislim da sam šaku zgrčio u
pesnicu. Mora da sam napravio neki mali panični pokret.
„Saslušaj me”, rekla je. „Samo se dve stvari neprestano vrte po njegovoj glavi...”
„Kaži mi!”
„Jedna je lomača ispod Les Inosanta, gde je skoro bio spaljen, a druga je malo pozorište - pozorišne svetiljke,
pozornica.”
„Renoovo pozorište!”, rekao sam.
Ona i ja zajedno smo bili arhanđeli. Nije nam trebalo ni četvrt sata da dospemo do bučnog Bulevara, da se
proguramo kroz razuzdane gomile ispred zapuštene fasade Renoovog pozorišta i odemo pozadi, do stražnjih
vrata pozorišta.
Sve su daske bile izlomljene, a brave polomljene. Nisam čuo nikakve zvuke od Eleni ili od ostalih dok smo
tiho ulazili u hodnik koji se protezao iza pozornice. Nikog ovde nije bilo.
Možda je Arman ipak uspeo da okupi svoju decu i odvede ih kući, a to se dogodilo zahvaljujući meni jer
nisam hteo da ih primim k sebi.
Ništa osim rusvaja pozorišne opreme, velikih scenografija noći i dana, brežuljka i doline, otvorene garder-
obe, onih prepunih malih ormana, gde se, tu i tamo, ukazivalo neko ogledalo na svetlosti koja je dopirala
kroz otvorena vrata.
Tada je Gabrijelina ruka stegla moj rukav. Pokazala je prema kulisi. Po izrazu njenog lica znao sam da to nisu
bili ostali. Tamo je bio Niki.
Otišao sam do pozornice. Ljubičasta zavesa bila je povučena sa obe strane i mogao sam jasno da vidim nje-
govu tamnu figuru u prostoru za orkestar. Sedeo je na svom starom mestu, ruku smeštenih u Jcrilo. Bio je
okrenut ka meni, ali me nije primećivao. Zurio je u prazno, kao što je to činio s^e vreme.
Setio sam se Gabrijelinih čudnih reči koje je izgovorila one noći kada sam je stvorio - da ne može da prevaz-
iđe senzaciju da je umrla i da nije sposobna da utiče ni na šta u smrtnom svetu.
Činio se tako beživotnim i prozirnim. On je predstavljao onaj nepomičan, bezizražajan prizor preko kojeg se
skoro spotičemo u senkama stare kuće, stopljen sa prašnjavim nameštajem - strašilo, možda i gore od bilo
kog drugog.
Pogledao sam da vidim da li je i violina tu - na podu, ili oslonjena o stolicu - a kada sam video da je nema,
pomislio sam da još možda ima nade.
„Ostani ovde i gledaj”, rekao sam Gabrijeli. Ali, moje srce je tutnjalo u grlu kada sam pogledao u zamračeno
pozorište, kada sam dozvolio sebi da udahnem stare, dobro poznate mirise. Zašto si morao da nas dovedeš
ovamo, Niki? Na ovo duhovima ispunjeno mesto? A opet, ko sam ja da to pitam? Ja sam se vratio, zar
nisam?
Upalio sam prvu sveću koju sam pronašao u staroj primadoninoj garderobi. Otvorene flašice farbe bile su
posvuda raštrkane, dok je na kukama visilo sijaset odloženih kostima. Sve sobe kraj kojih sam prošao bile su
prepune odbačene odeće, zaboravljenih češljeva i četki, osušenog cveća u vazama, pudera prosutog po
podu.
Ponovo sam pomislio na Eleni i ostale, i primetio da se unaokolo oseća blag smrad Les Inosanta. Uočio sam i
prilično nejasne otiske bosih stopala po prosutom puderu. Da, ulazili su unutra. I palili su sveće, zar ne? Miris
voska bio je i suviše svež.
Što god da je bio slučaj, nisu ulazili u moju nekadašnju garderobu, sobu koju smo delili Niki i ja pre svakog
nastupa. Još uvek je bila zaključana. A kada sam polomio bravu i otvorio vrata, doživeo sam šok. Soba je bila
upravo onakva kakvu sam je i ostavio.
Bila je čista i uredna, čak je i ogledalo bilo izglancano, a bila je ispunjena mojim stvarima kao i one poslednje
noći kada sam bio ovde. Na kuki je visio moj stari kaput, onaj odbačeni koji sam doneo od kuće, par nabo-
ranih čizama, bočice šminke u savršenom redu, moja perika, koju sam nosio samo u pozorištu, a koja je sada
stajala na drvenoj glavi. Pisma od Gabrijele su se nalazila u maloj vrećici, stari primerci engleskih i francuskih
novina, u kojima je bila spomenuta predstava, i poluprazna flaša vina sa osušenim pampurom.
A u mraku ispod mermernog toaletnog stočića, delom prekrivena crnim kaputom, ležala je kutija za violinu.
To nije bila ona koju smo doneli od kuće. Ne. Mora da je u njoj bio dragoceni dar koji sam mu kupio
„novčićem kraljevstva”: Stradivarijeva violina.
Sagnuo sam se i otvorio poklopac. Bio je tu zaista taj predivan instrument, delikatan i blistavo taman; ležao
je usred svih ovih nevažnih stvari.
Zapitao sam se da li bi ga Eleni i ostali uzeli da su ušli u ovu sobu. Da li znaju šta taj instrument sve može?
Na trenutak sam spustio sveću i pažljivo izvadio violinu; zategnuo sam žice od konjske dlake kao što je to
Niki radio; video sam hiljadu puta kako to radi. Tada sam odneo instrument i sveću nazad na pozornicu, sag-
nuo se i počeo da palim dugački red pozorišnih sveća.
Gabrijela me je ravnodušno posmatrala. Onda je prišla da mi pomogne. Palila je sveću za svećom, a potom
je upalila i zidne svećnjake.
Činilo se da se Niki uskomešao. A možda je to bio samo rastući odsjaj na njegovom profilu, blaga svetlost
koja je zračila sa pozornice na zamračenu dvoranu. Duboki nabori baršuna svuda su oživeli; mala, ukrašena
ogledala pričvršćena na prednjem delu galerija i loža i sama su postala svetlost.
Divan je bio ovaj mali prostor, naš prostor. Kapija sveta za nas kao smrtna bića. I najzad - kapija samog pakla.
Kad sam završio, stao sam na daske i posmatrao pozlaćenu ogradu, nov luster koji je visio sa plafona, i gore,
u luk iznad naših glava sa okačenim maskama komedije i tragedije, kao dva lica koja izviru iz jednog vrata.
Ovo zdanje je izgledalo mnogo manje kada je bilo prazno. Ali, nijedno pozorište u Parizu nije izgledalo veće
kada je bilo ispunjeno.
Spolja je dolazila zaglušujuća buka bulevarskog saobraćaja, tihi ljudski glasovi, koji su se, tu i tamo, izdizali
kao varnice iz opšteg mrmora. Mora da je u blizini protutnjala neka velika i teška kočija jer se sve u pozorištu
blago zadrmusalo: plamenovi sveća u odnosu na svoja postolja, divovska pozorišna zavesa se zanela ulevo
pa udesno, u pozadini scenografija na kojoj je bila lepo oslikana bašta sa oblacima iznad nje.
Prošao sam pored rupe za orkestar, gde je bio Niki - nije me on nijedared pogledao - zatim sam sišao niz
male stepenice iza njega i prišao mu sa violinom.
Gabrijela se ponovo povukla iza kulisa, sićušnog, bezosećajnog i strpljivog lica. Ležerno naslonjena na gredu
kao neki čudnovat dugokosi muškarac, odmarala se. Spustio sam violinu preko Nikijevog ramena i spustio je
u njegovo krilu. Osetio sam da se pomerio, kao da je duboko uzdahnuo. Potiljkom se naslonio na mene. Po-
lako je podigao svoju levu ruku da uhvati violinu za vrat, a desnom rukom je prihvatio gudalo.
Sagnuo sam se i spustio svoje ruke na njegova ramena. Poljubio sam ga u obraz. Nije bilo ljudskog mirisa. Ni
ljudske topline. Ovo je bila samo statua mog nekadašnjeg Nikolasa.
„Svivaj”, šapnuo sam. „Sviraj sada samo za nas.”
Polako se okrenuo prema meni i prvi put od trenutka Mračnog dara pogledao me u oči. Ispustio je neki
jedva čujan zvuk. Bilo je to nešto tako zgrčeno da se činilo kao da više ne može da govori. Onesposobljeni or-
gani govora. A onda je prešao jezikom preko usne i veoma tiho, da sam ga jedva čuo, reče:
„Đavolji instrument.”
,,Da”, rekao sam. „Ako u to veruješ, veruj, ali sviraj!”
Njegovi prsti su oklevali iznad žica. Vrškom prsta je kucnuo po šupljem drvetu. A onda je, drhćući, povukao
žice ne bi li ih naštimovao; veoma polako i savršeno koncentrisan povlačio je čivije kao da je ovaj proces otl-
crivao prvi put.
Negde su se na Bulevaru smejala deca. Drveni točkovi žestoko su kloparali po kaldrmi. Isprekidani tonovi bili
su oštri, neusklađeni i zaoštravali su napetost.
Na trenutak je prislonio instrument na svoje uho. Činilo mi se kao da se nije pomerio čitavu večnost, a po-
tom je ustao. Izašao sam iz prostora za muziku i otišao do klupa. Stajao sam i zurio u njegovu siluetu -
mračnu naspram sjaja osvetljene pozornice.
Okrenuo se licem prema praznom gledalištu, kao što je to radio toliko puta tokom pauze u predstavi, i podi-
gao violinu do svoje brade. U jednom trenutku, tako munjevitom da mi se učinio kao blesak svetlosti u mom
oku, spustio je gudalo preko žica.
Prvi grleni akordi prolomili su se tišinom; bili su rastezani kao da su postajali sve dublji, grebući dno samog
zvuka. A onda su tonovi postajali sve viši, bogatiji, mračniji i kreštaviji, kao da su alhemijom bili ispumpavani
iz krhke violine, sve dok besna bujica melodije odjednom nije ispunila dvoranu.
Činilo se kao da se muzika kovitla mojim telom, kao da prolazi kroz same moje kosti.
Nisam mogao da vidim pokrete njegovih prstiju, bičevanje gudala; sve što sam mogao da uočim bilo je
klaćenje njegovog tela, njegovo izmučeno držanje dok je puštao da ga muzika savija, naginje napred, baca
unazad.
Muzika je postala ohola, krešteća, brža, ali, i pored toga, zvuk svake pojedinačne note bio je čisto savršen-
stvo. Bilo je to izvođenje bez napora, virtuoznost koja je prevazilazila smrtne snove. Violina je govorila, a ne
samo svirala, violina je zahtevala, violina je pričala priču.
Muzika je bila jadikovanje, budućnost užasa, koji se okretao oko sebe u ritmu hipnotičkog plesa, trzala je
Nikija sve žešće sa jedne na drugu stranu. Njegova je kosa bila blistava neuredna masa na svetlu pozorišnih
sveća. Krvavi znoj je izbijao iz njega. Mogao sam da namirišem krv.
I ja sam se presamitio; povlačio sam se od njega, spustio sam se na klupu i šćućurio se, kao što su to već jed-
nom ranije u ovom pozorištu uradili prestravljeni smrtnici preda mnom.
I shvatio sam, shvatio sam odmah i u potpunosti da je violina pričala o svemu onom što se Nikiju dogodilo.
To je bilo kao da se mrak rasprsnuo, tama razlila, a njegova lepota je bila kao sjaj tinjajućeg žara; bilo je
samo onoliko sjaja da pokaže koliki je zapravo bio taj mrak.
Gabrijela se, takođe, napinjala da umiri svoje telo u ovom snažnom napadu, zgrčenog lica, ruku pritisnutih
uz glavu. Njena lavlja griva na glavi oslobodila se oko nje, dok su joj oči bile zatvorene.
Ali još jedan zvuk se začuo kroz čistu poplavu pesme. Oni su bili ovde. Ušli su u pozorište i približavali su nam
se kroz kulise.
Muzika je dostigla neverovatne visine; zvuk bi na trenutak utihnuo da bi se ponovo uzdigao. Mešavina os-
ećanja i čiste logike odvela ju je izvan granica podnošljivog. A opet, ona se nastavljala.
Ostali su polako počeli da se pojavljuju iza pozorišnih zavesa - prvo dostojanstvena Eleni, zatim dečak Loren i
najzad Feliks i Judžina. Akrobate i ulični igrači - to su sada bili. Nosili su i njihovu odeću; muškarci su nosili
bele helanke ispod lakrdijaške odeće koja je visila sa njih, a žene su nosile dugačke ženske gaće ispod
nabranih haljina i baletanke na nogama. Crvenilo je svetlucalo na njihovim besprekornim belim Jicima, a crni
kreon isticao je njihove blistave vampirske oči.
Klizili su prema Nikiju kao da su bili privučeni nekim magnetom. Njihova se lepota rascvetala još više pošto
su se našli u sjaju pozorišnog osvetljenja; kosa im se svetlucala, pokreti su im bili okretni i mačkastih i imali
su zanesene izraze lica.
Niki se polako okrenuo ka njima grčeći se, dok se melodija pretvarala u mahnitu molitvu, koja je posrtala,
rasla i vrištala kroz notnu skalu.
Eleni je razrogačeno zurila u njega, kao da je u isto vreme bila i užasnuta i opčinjena. Zatim je usporenim
dramatičnim pokretom podigla ruke iznad glave; telo joj je bilo napeto, a vrat joj je postao još graciozniji i iz-
duženiji. Druga vampirka je, napravivši okret, podigavši koleno i ispruživši prste nadole, napravila prvi plesni
korak. Ali visoki muškarac je bio taj koji je iznenada uhvatio ritam Nikijeve muzike dok je trzao glavom u
stranu i pomerao ruke i noge kao velika marioneta koju su pokretala četiri konopca sa zabajne grede.
Ostali su to videli. Videli su marionete na Bulevaru. Iznenada su svi počeli mehanički da se pomiču trzavim is-
pekidanim pokretima, drvenih, potpuno bezizražajnih lica.
Prožela me je snažna, ledena navala uživanja, kao da sam odjednom mogao da dišem u ogavnoj toploti
muzike; ječao sam sa zadovoljstvom dok sam ih posmatrao kako se bacakaju, nezgrapno hodaju, zabacuju
noge i stopala do plafona i kako se vitlaju na svojim nevidljivim konopcima.
Došlo je do promene. On je sada svirao za njih, a oni su igrali za njega.
Koraknuo je prema pozornici, preskočio preko zadimljenog udubljenja za pozorišne sveće i spustio se među
njih. Svetlost se odbijala od instrumenta i od njegovog svetlucavog lica.
Novi lakrdijaški podsticaj zahvatio je beskonačnu melodiju - slcraćivanje; ono je uzdrmalo pesmu i činilo je
još ogorčenijom, a opet milom u isto vreme.
Trzave, ukrućene marionete su ga opkoljavale, gurale ga i poskakivale po daskama. Širili su prste, mlatili
glavama sa jedne na drugu stranu, igrali su i okretali se sve dok nisu izgubili svoj uštogljeni stav, kada Niki-
jeva melodija poče da se pretvara u bolnu tugu, a ples automatski postade tečan, dirljiv i lagan.
Činilo se kao da ih kontroliše jedan um, kao da plešu u ritmu Nikijevih misli i njegove muzike. Dok je svirao,
počeo je i on da pleše sa njima u ritmu, koji je postajao sve brži pošto se sada pretvarao u seoskog violinistu
za obrednom logorskom vatrom. Skakutali su u parovima kao seoski ljubavnici; žena su vitlale suknjama,
muškarci su klicali dok su podizali žene, pravili su pokrete koji su odisali najnežnijom Ijubavlju.
Ukočeno sam zurio u njih: natprirodni plesači, čudovišni violinista, udovi koji se pokreću neljudskom
sporošću i mučnom gracioznošu. Muzika je bila kao vatra koja je sve nas uvlačila u sebe.
Sada je vrištala bolom, užasom, čistom pobunom duše protiv svih stvari. A sve to videlo se na njihovim
licima, koja su, dok su se grčila u mukama, bila nalik maskama tragedije koje su bile uklesane u luk iznad
njih; znao sam da ću, ako im ne okrenem leđa, početi da ridam. Više nisam hteo to da slušam, niti da
gledam. Niki se klatio tamo-amo, kao da je violina bila zver koju više nije mogao da savlada. Nabadao je žice
kratkim, jakim udarcima gudala.
Plesači su se kretali ispred njega i iza njega, grlili su ga i iznenada ga uhvatili kada je podigao ruke uvis, držeći
violinu visoko iznad glave.
Iz njega je izbio glasan i prolamajući smeh. Njegove su se grudi tresle u tom ritmu, ruke i noge su mu se dr-
musale. Onda je pognuo glavu i fiksirao me pogledom. Zavrištao je najjače što je mogao:
„PREDSTAVLJAM VAM POZORIŠTE VAMPIRA! POZORIŠTE VAMPIRA! NAJVEĆI SPEKTAKL NA BULEVARU!
Ostali su zapanjeno gledali u njega. A opet, kao da su jedan um, oni zatapšaše rukama i kriknuše. Poskočili su
u vazduh ispustivši pri tom krike radosti. Zagrlili su ga i poljubili. Plešući ukrug, okretali su ga svojim is-
pruženim rukama. Smeh je postao glasniji i prolamao se iz svih njih podjednako, a on ih je i sam grlio i odgo-
varao im na njihove poljupce. Svojim dugačkim ružičastim jezicima lizali su krvav znoj sa njegovog lica.
„Pozorište vampira!” Odvojivši se od njega, obratili su se nepostojećoj publici, svetu. Klanjali su se po-
zorišnim svetiljkama, veselili se, podvriskivali, skakali su na zabatne grede, a onda su skakali nazad dole, od
čega se jako tresla drvena pozornica.
Iščezao je i poslednji trzaj muzike; zamenila ga je ova kakofonija vriske, lupnjave i smeha, nalik na zvonjavu
zvona.
Ne sećam se trenutka kada sam im okrenuo leđa. Ne sećam se kada sam se stepenicama popeo na pozor-
nicu i prošao pored njih. Ali mora da sam to uradio.
Jer sam se odjednom našao za uzanim i niskim stolom u svojoj maloj garderobi, leđima okrenut ćošku, savi-
jenog kolena, glave naslonjene na hladno ogledalo. I Gabrijela je bila tu.
Duboko sam disao, a zvuk tih udisaja mi je smetao. Video sam svoje stvari - periku koju sam nosio na pozor-
nici, kartonski štit - i one su u meni izazvale jake emocije. Gušio sam se. Nisam mogao da mislim.
Tada se Niki pojavio na vratima, gurnuo Gabrijelu u stranu takvom snagom da ju je to zapanjilo, kao i mene,
uperio prst u mene i rekao:
„Zar ti se ne dopada muzika, moj dragi gospodaru?”, upitao me je, približavajući mi se; reči je izgovarao u
nizu, tako da je zvučalo kao da je u pitanju bila jedna jedina reč. „Zar se ne diviš njenoj veličanstvenosti,
njenom savršenstvu? Zar nećeš i Pozorište vampira da daruješ „novčićem kraljevstva” kad ih poseduješ u to-
likoj meri? Kako ti se sada čini novo zlo, štetna gusenica u srcu ruže, smrt u samom središtu stvari...”
Iz mutavosti je prešao u pravu brbljivost, a čak i kada bi prestao da priča, tihi, nerazumni i pomamni zvuci i
dalje bi dopirali sa njegovih usana, kao voda sa izvora. Njegovo lice je bilo izmučeno, kruto i caklilo se od kr-
vavih kapljica koje su visile sa njega i mrljale beli lan na njegovom vratu.
Iza njega se prolomio skoro nevin smeh ostalih, sem Eleni, koja je gledala preko njegovog ramena i zdušno
pokušavala da razume šta se stvarno među nama dešava.
Smejući se i kezeći se, približavao mi se. Gurajući me prstom u grudi, reče mi:
„Reci nešto! Zar ne vidiš ovu divnu parodiju, svu ovu nadarenost?” Udario se pesnicom u grudi. „Dolaziće na
naše nastupe, puniće naše škrinje zlatom, a nikada im neće ni na pamet pasti koga daruju i šta buja tik kraj
njih samih. U stražnjim prolazima hranimo se njima, a oni nam tapšu pred osvetljenom pozornicom...”
Smeh dečaka iza njega. Zveket daira. Milozvučan i tih glas one vampirke koja je pevala. Kao mašna koja se
rastvara, smeh muškarca koji uvežbava pokrete jurcajući ukrug kroz uskomešanu zavesu.
Niki se toliko približio da je svetlost iza njega nestala. Nisam video Eleni.
„Veličanstveno zlo!”, rekao je. Bio je ispunjen zlobom, a njegove bele ruke izgledale su kao kandže morske
nemani koja je svakog trenutka mogla da se pokrene i rastrgne me.
„Služiti bogu tamne šume onako kao što mu nikada nije bilo služeno, i to u samom središtu civilizacije. Zato
si i spasao pozorište. Iz tvog galantnog pokroviteljstva izrodila se ova uzvišena žrtva.”
,,To je tako sitno!” rekao sam. „Samo je lepo i pametno, i ništa više.”
Moj glas nije bio preglasan, ali ga je nagnao da snizi glas, a ostale da ućute. Šok se kod mene pretvorio u
jednu posve drugačiju emociju - ne u manje bolnu, ali u onu koja se lakše mogla podneti.
Ništa se više nije čulo sem zvukova koji su dopirali sa Bulevara. Iz njega je izvirao blještavi bes; zenice su mu
bile nemirne dok me je gledao.
,,Ti si lažov, ogavni lažov”, rekao je.
„Nema u tome nikakve veličanstvenosti”, odgovorio sam. „Nema ničeg uzvišenog. Glupavi i bespomoćni sm-
rtnici. Rugamo im se, a onda odavde izlazimo da im oduzmemo život na isti onaj dobro znan i jednostavan
način
- jedna smrt za drugom u svoj neizbežnoj okrutnosti i bedi da bismo mi mogli da živimo. I ljudi ubijaju
druge ljude! Sviraj svoju violinu zauvek. Pleši kako ti je volja. Pruži im zadovoljstvo koje su ti platili ako te to
ispunjava i ako je to način da proždereš večnost! To je samo pametno i lepo. Gaj u Divljem vrtu. Ništa više.”
„Podli lažove!”, reče stisnutih zuba. ,,Ti si božja budala, eto šta si. A šta si ti koji poseduješ Mračni dar, koji se
izdiže iznad svega i koji sve čini besmislenim, uradio sa njim u onim mesecima kada si sam gospodario iz
Magnusove kule, šta, osim što si pokušavao da živiš kao dobar čovek? Dobar čovek!”
Bio je dovoljno blizu da je mogao da me poljubi, a njegova krvava pljuvačka prštala je po mom licu.
„Mecena umetnosti!”, zarežao je. „Porodični darodavac, naš darodavac!” Napravio je korak unazad; sve
vreme me je prezrivo posmatrao. ,,Mi ćemo preuzeti ovo malo pozorište koje si ti pozlatio i ukrasio
baršunom”, rekao je, ,,i ono će služiti davoljim silama veličanstvenije nego što je to ikada koven uspeo.”
Okrenuo se i pogledao u Eleni. Bacio je pogled i na ostale. „Napravićemo lakrdiju od svega što je sveto. Sve
ćemo ovekovečiti još većom prostotom i svetogrđem. Sve ćemo zaprepastiti. Sve ćemo obmanuti. A iznad
svega - cvetaćemo od njihovog zlata, kao i od njihove krvi, a među njima postaćemo snažniji.”
,,Da”, rekao je dečak iza njega. „Postaćemo nepobedivi.” Dok je zurio u Nikolasa, lice mu je poprimilo ludački
izgled, izgled fanatika. „Imaćemo • svoja imena i skrovišta u samom središtu njihovog sveta.”
,,I moć nad njima”, rekla je druga vampirka, ,,i povoljan položaj, odakle ćemo ih izučavati, upoznavati i gde
ćemo usavršavati svoje metode za njihovo uništenje, ako nam se prohte.”
,,Ja želim pozorište”, rekao mi je Nikolas. „Želim da mi ga daš. Ugovor, novac da ga ponovo otvorim. Moji
pomoćnici su ovde i spremni su da budu uz mene.”
„Dobićeš ga ako to želiš”, odgovorio sam. „Tvoje je ako je to način da te se rešim - i tebe, i tvoje zlobe, i tvog
uvrnutog uma.”
Ustao sam od toaletnog stočića i krenuo ka njemu; učinilo mi se da pokušava da mi prepreči put. Dogodilo
se nešto neočekivano. Kada sam video da nema nameru da se pomeri, pobesneo sam i srdžba je kao nev-
idljiva pesnica izletela iz mene. Video sam da se pomerio unazad kao da ga je pesnica pogodila. Snažno je
udario o zid.
Morao sam da se oslobodim ovog mesta istog trenutka. Znao sam da je Gabrijela samo čekala da krene za
mnom. Ali, nisam otišao. Zastao sam i pogledao u njega. Bio je prilepljen za zid kao da nije mogao da se
pomeri. Gledao me je postojanom mržnjom, nerazvodnjenom nekadašnjom ljubavlju, kao što je sve vreme i
bio slučaj.
Ali želeo sam da razumem, zaista sam želeo da shvatim šta se dogodilo. Ponovo sam mu prišao u tišini, ali
ovog puta sam ja bio taj koji je bio zlokoban; ruke su mi bile nalik na kandže. Mogao sam da osetim njegov
strah. Svi su oni, osim Eleni, bili preplašeni.
Zaustavio sam se kada sam mu se sasvim približio, a on je pogledao pravo u mene, kao da je tačno znao šta
sam nameravao da ga pitam.
„Sve je ovo nesporazum, ljubavi moja”, rekao je. Otrov u rečima. Ponovo mu je izbio krvavi znoj, a oči su mu
se sijale kao da su bile mokre. „Uradio sam to kako bih povredio druge, zar ne razumeš? Svirao sam violinu
da ih razbesnim, da sebi obezbedim ostrvo kojim oni ne mogu da vladaju. Gledali bi moju propast i ne bi
mogli ništa da urade.”
Nisam odgovorio. Želeo sam da nastavi.
,,A kada smo odlučili da idemo u Pariz, mislio sam da ćemo u Parizu umreti od gladi, da ćemo sve više i više
propadati, sve dok na kraju sasvim i ne propadnemo. To je bilo ono što sam ja hteo, više nego ono što su oni
želeli - da ja, voljeni sin, uspem u njihovim očima. Mislio sam da ćemo propasti! Trebalo je da propadnemo.”
,,0, Niki...”, šapnuo sam.
„Ali ti nisi propao, Lestate”, rekao je, podigavši obrve. „Glad, hladnoća - ništa od toga te nije zaustavilo. Ti si
bio pobednik!” Srdžba je pojačala njegov glas. ,,Ti se nisi opijao do smrti i završavao u jarku. Sve si okrenuo
naglavačke! Ti si na svaki vid prokletstva koji je iskrsavao odgovarao optimizmom, i nije bilo kraja tvom en-
tuzijazmu i tvojoj strasti, oni su iz tebe prosto izvirali - kao i svetlost, uvek ta svetlost. U savršenom skladu sa
količinom svetlosti u tebi bila je količina mraka u meni. Svaki zanos me je probadao i stvarao svoju meru
mračnjaštva i očaja! A onda: magija. Kada si dobio magiju, o ironijo nad ironijama, ti si me štitio od nje! I šta
si uradio sa njom osim što si koristio svoje satanske moći da oponašaš ponašanje dobrog čoveka!”
Okrenuo sam se. Video sam da su se ostali razbežali po senkama, a najdalje od svih stajala je Gabrijela.
Video sam svetlost na njenoj ruci dok ju je podizala i pozivala me da dođem.
Niki mi je dotakao ramena. Mogao sam da osetim kako mržnja kroz njegov dodir dopire do mene. Odvratno
je kad vas neko dodirne sa mržnjom.
„Kao bezumni sunčev zrak uništio si slepe miševe drevnog kovena!”, šapnuo je. ,,S kojim ciljem? Šta to znači
biti ubilačko čudovište ispunjeno svetlošću!”
Okrenuo sam se, ošamario ga i tako ga zafrljačio u garderobu da je desnom rukom razbio ogledalo, a glavom
udario u najdalji zid.
Jedan trenutak je ležao kao nešto polomljeno na hrpi stare odeće, a zatim se u njegovim očima ponovo po-
javila odlučnost, a njegovo se lice raznežilo u sporom osmehu. Uspravio se i polako je, kao što bi to uradio
neki ogorčeni smrtnik, otresao svoj kaput i namestio kosu.
Uradio je to na isti način kao i ja ispod Les Inosanta kada su me otmičari bacili u prašinu.
Nastupio je sa istim dostojanstvom, a osmeh mu je bio grozniji od svih osmeha koje sam ikada video.
„Prezirem te”, rekao je, ,,ali sam s tobom završio. Od tebe sam dobio moć
i znam kako da je koristim, za razliku od tebe. Napokon se nalazim u kraljevstvu, i odlučio sam da tri-
jumfujem u njemu! U mraku smo sada jednaki. Daćeš mi pozorište jer mi to duguješ, a ti ionako spadaš u
darodavce, ti si davalac zlatnih novčića gladnoj deci, zar ne? I više nikada neću pogledati u pravcu tvoje svet-
losti.”
Prošao je pored mene i raširio ruke prema ostalima.
„Dođite, lepotice i lepotani moji, dođite, čekaju nas komadi koje treba da napišemo, posao kojim treba da se
pozabavimo. Ima stvari kojima treba da vas naučim. Ja znam šta su smrtnici. Moramo ozbiljno da se usred-
sredimo na stvaranje mračne i divne umetnosti. Napravićemo koven koji će biti moćniji od bilo kog drugog.
Uradićemo ono što nikada niko nije uradio.”
Uplašeni, ostali su pogledali u mene; oklevali su. U ovom mirnom i tihom trenutku začuo sam sebe kako uzi-
mam dubok dah. M<^j se vidokrug raširio. Ponovo sam video prostrane kulise oko nas, visoke zabatne
grede, oslikane zidove koji su sekli mrak, a iza svega toga - maleni plamen duž podnožja prašnjave pozor-
nice. Video sam pozorište ovenčano senkom i znao sam, u jednom bezgraničnom sećanju, sve što se ovde
odigralo. Video sam kako se iz jedne noćne more rađa druga i priču kojoj je došao kraj.
„Pozorište vampira”, prošaputao sam. „Izveli smo Mračni trik u ovom malom prostoru.” Niko se nije usudio
da odgovori. Nikolas se samo smeškao.
Dok sam se olcretao da napustim pozorište, podigoh ruku; tim gestom oterah ih ka njemu. Rekao sam svoje
zbogom.
Nismo se nalazili daleko od svetlosti bulevara kada sam zastao u mestu. Bez ijedne reči, opselo me je hiljadu
užasa - da će Arman doći i uništiti ga, da će ga njegova nova braća i sestre napustiti nakon što se umore od
njegovog ludila, da će ga pronaći ujutro kako tumara ulicama nesposoban da pronađe utočište od sunca.
Pogledao sam u nebo. Nisam mogao ni da govorim, ni da dišem.
Gabrijela me je zagrlila i ja sam je držao; zagnjurio sam svoje lice u njenu kosu. Njena je koža bila poput
hladnog baršuna, kao i njeno lice i njene usne. Njena me je ljubav okruživala čudovišnom čistotom, koja nije
imala nikakve sličnosti sa ljudskim srcima i mesom.
Podigao sam je i zagrlio. U tom mraku smo bili kao ljubavnici isldesani od istog kamena, a on nije imao
nikakva sećanja na odvojeni život.
,,On je napravio svoj izbor, sine moj”, rekla je. „Šta je učinjeno, učinjeno je. Oslobodio si ga se.”
„Majko, kako to možeš da kažeš?”, šapnuo sam. ,,On nije znao. Još uvek ne zna...”
„Pusti ga, Lestate”, rekla je. ,,0ni će brinuti o njemu.”
,,A ja sada moram da pronađem onog đavola Armana, zar ne?”, upitao sam umorno. „Moram da ga nateram
da ih ostavi na miru.”
Sledeće večeri, kada sam stigao u Pariz, saznao sam da je Niki već bio kod Rožea.
Došao je sat ranije; udarao je u vrata kao pomahnitao. Vičući iz senke, zahtevao je da mu se preda ugovor za
pozorište, kao i novac koji sam mu ja navodno obećao. Pretio je Rožeu i njegovoj porodici. Rožeu je, takode,
rekao da napiše pismo Renou i njegovoj trupi u London i da mu kaže da se vrate kući, da imaju novo po-
zorište i da ih ono čeka. Kada je Rože to odbio, zahtevao je da mu se da adresa glumaca u Londonu i počeo
je da pretura po Rožeovom radnom stolu.
Pobesneo sam kada sam to čuo, ali ništa nisam rekao. Dakle, ovaj novopečeni demon, ovaj bezobziran i
pomahnitali monstrum napraviće od svih njih vampire, je l’?
To se neće dogoditi.
Rekao sam Rožeu da odmah pošalje kurira u London da im kaže da je Nikolas de Lenfon izgubio razum.
Glumci ne smeju da se vrate kući.
Zatim sam otišao na Bulevar du Templ i pronašao ga na pozorišnoj probi
- uzbuđenog i ludog kao što je i ranije bio. Ponovo je na sebi imao moder- nu odeću i stari nakit iz vre-
mena kada je bio omiljeni sin svog oca, ali mu je zato mašna bila iskrivljena, hulahopke srozane, a kosa
raščerupana i nenegovana kao kod zatvorenika Bastilje koji sebe nije video u ogledalu dvadeset godina.
Pred Eleni i ostalima, rekao sam mu da neće ništa dobiti od mene ako mi ne obeća da nijedan pariski glumac
ili glumica nikada neće biti zaklani ili zavedeni od strane novog kovena, da Renoa i njegovu trupu nikada
neće vratiti u „Pozorište vampira”, niti sada niti u budućnosti, da Rožeu, koji će kod sebe držati novac za po-
zorište, ne sme ni dlaka da fali s glave.
Smejao mi se i ismejavao me je kao što je to radio i ranije, ali ga je Eleni ućutkala. Bila je užasnuta kada je
čula šta je uradio. Ona je bila ta koja je daJa obećanja i iskamčila ih od ostalih. Ona ga je zaplašila i zbuniJa
zbrkanim govorom o drevnim pravilima i naterala ga da se povinuje.
Eleni je bila ta kojoj sam, najzad, dao da vodi „Pozorište vampira”, a zaradu, koja je trebalo prvo da prođe
kroz Rožeove ruke, mogla je da koristi kako je želela.
Pre nego što sam otišao od nje te noći, upitao sam je šta zna o Armanu. Gabrijela je bila sa nama. Ponovo
smo bili u prolazu, blizu vrata pozornice.
,,On posmatra”, odgovorila je Eleni. „Ponekad nam dozvoli da ga vidimo.” Njeno lice me je zbunjivalo. Bilo je
tužno. „Ali sam bog zna šta će uraditi”, dodala je uplašeno, „kada otkrije šta se ovde stvarno dešava.”
Prolećna kiša. Pljusak svetlosti koji je potpuno skvasio svaki novoizrasli list na uličnom drveću, svaku kocku
pločnika, kiša koja provlači svetlost kroz samu prazninu mraka.
Bal u kraljevskoj palati.
I kralj i loraljica su bili tamo; plesali su sa narodom. Razgovori u senci spletki. Ko za to uopšte mari?
Carstva ionako doživljavaju i uspone i padove. Samo da ne zapale slike u Luvru, toliko.
Ponovo sam izgubljen u moru smrtnika; sveža put i rumeni obrazi, humke napuderisanih kosa povrh ženskih
glava sa smešnim šeširima na- njima: pravi brodovi sa tri jedra, majušna stabla, male ptice. Pejzaži bisera
i mašni. Širokogrudi muškarci koji se šepure kao pevci u svojim satenskim kaputima nalik paperjastim
krilima. Dijamanti su mi vređali oči.
Na trenutke bi mi glasovi dodirivali površinu kože, smeh bi postajao odjek bezbožništva, plamenovi sveća
postajali bi zaslepljujući, a talasi muzike odbijali bi se o zidove.
Kiša koja pljušti ispred otvorenih vrata.
Miris smrtnika nežno je milovao moju glad. Bela ramena, bledi vratovi, snažna srca koja udaraju u večnom
ritmom, tolika količina raznolikosti među ovom nagom decom skrivenom obiljem, divljaci koji žive umotani u
baršunu, ukrašeni vezom, sa bolnim nogama zbog visokih potpetica i sa maskama oko očiju koje liče na
kraste.
Vazduh izlazi iz jednog tela i ulazi u drugo. A muzika? Da li se i ona, kao što stara poslovica kaže, deli od uha
do uha? Udišemo svetlost, udišemo muziku, udišemo i trenutak dok prolazi kroz nas.
Povremeno bi se neki pogled, sa jedva primetnim tračkom izvesnog očekivanja, zadržao i na meni. Zastajali
bi od samog pogleda na moju belu kožu, ali u čemu se ona toliko razlikovala od njihovog tako nežnog bledila,
koje su postizali puštanjem krvi iz svojih vena? (Ah, dopustite mi da vam pridržim lavor i popijem je kasnije!)
A šta su bile moje oči, šta su one predstavljale u ovom svekolikom moru lažnih dijamanata?
Njihova došaptavanja su, međutim, klizila oko mene. A ti mirisi, oh! nijedan nije bio nalik onom drugom.
Sporadični pozivi od smrtnika dolazili su do mene kao da su bili glasno izrečeni, osećali su ono što sam bio, a
ja sam osećao požudu.
Na nekom drevnom jeziku izgovarali su dobrodošlicu smrti; žudeli su za njom kao da je smrt hujala prostori-
jom. Ali, da li su zaista znali? Naravno da nisu. Nisam znao ni ja! U tome je i bila suština sveg toga užasa! Ko
sam bio ja da otkrijem tu tajnu, da toliko žudim da je podelim sa nekim, da toliko želim da prisvojim onu
vitku ženu koja tamo stoji i isisam krv iz bucmastog mesa njene okrugle male dojke.
Muzika je nastavila da svira, ljudska muzika. Na trenutak su se i boje ove odaje rasplamsale kao da će se ceo
svet rastočiti. Glad se izoštravala. To više nije bila samo ideja. Moje su vene pulsirale u taktu gladi. Neko će
umreti. Isisan do kraja za manje od trenutka. Ne mogu da izdržim da razmišljam o tome kada znam da će se
to uskoro dogoditi: moji prsti na nečijem grlu, osećaj krvi u veni koja pulsira, osećaj da meso posustaje i
predaje je meni! Gde? Ovo je moje telo, moja krv.
Pošalji svoju snagu, Lestate, kao jezik reptila koji u trenu grabi odgovara- juće srce.
Debeljuškaste male ruke zrele za mužu, lica muškaraca na kojima tek izbrijana brada tako divno sija,. mišići
koji se vrpolje pod mojim prstima - nema vam pomoći!
Ispod sve ove božanstvene hemije, ove panorame koja odbija da prihvati raspadanje, odjednom videh kosti!
Lobanje ispod ovih smešnih vlasulja, dve zjapeće rupe koje pilje iza raširene i podignute lepeze. Odaja pre-
puna posrćućih kostura, koji samo čekaju zvuk Paklenih zvona. Upravo onako kako sam video publiku one
noći u Renoovom pozorištu kada sam im pokazao svoje trikove i na smrt ih prepJašio. Takav užas bi trebaJo
da osete i svi ovi ljudi u odaji.
Morao sam da izađem. Napravio sam krajnje pogrešnu procenu. Ovo je bila smrt, i mogao sam da je izbeg-
nem samo pod uslovom da pobegnem odavde! Ali, bio sam upetljan u klupko ovih smrtnika, kao da je ovo
čudovišno mesto bilo zamka za vampira. Ako bih odjurio, stvorila bi se opšta panika u balskoj dvorani. Dao
sam sve od sebe da se neprimetno i polako proguram do otvorenih vrata.
Krajičkom oka - kao mrlju satena i filigrana, kao nešto što mi se gotovo samo pričinilo - ugledah Armana,
oslonjenog na udaljenom zidu.
Arman.
Ako me je i dozivao, nisam ga čuo. Ako je i bilo pozdrava, nisam ga sada mogao osetiti. Taj blistavi stvor, sa
dragim kamenjem i nabranom čipkom na sebi, samo me je posmatrao. Ova vizija predstavljala je samo
oličenje Pepeljuge kada se pojavila na balu, oličenje Uspavane lepotice kada je tek otvorila oči ispod gomile
paučine, koju je jednim pokretom svoje tople ruke sklonila. Zasoptao sam od samog pogleda na to otelovl-
jenje lepote.
Da, savršena smrtnička odeća, a opet, on je u njoj izgledao još neprirodnije; lice mu je i previše bleštalo, a
njegove tamne i nedokučive oči povremeno su se sijale kao da su prozori pakla i kad je do mene dopro nje-
gov glas, bio je tih i skoro zadirkujući prisiljavajući da se usredsredim ne bih li ga čuo:
Cele si me noći tražio, rekao je, i evo me, čekam te. Sve vreme sam te čekao.
Mislim da sam čak tada, dok sam stajao ne mogavši da odvratim pogled od njega, osećao da nikada, tokom
svih godina kojima ću lutati zemljom neću iskusiti takvo jasno saznanje o savršenom užasu koji smo pred-
stavljali.
Kako je bolno nevin izgledao usred cele ove gomile.
Dok sam gledao u njega, ukazale su mi se kripte, a čuo sam i udarce bubnjeva. Video sam i bakljama osvetl-
jena polja na koja nikada nisam kročio, čuo nejasno pojanje, osetio toplinu divljih vatri na svom licu. Ove viz-
ije nije dobrovoljno odašiljao. Pre će biti da sam ih sam izvlačio iz njega.
Nikolas, međutim, nikada nije bio toliko privlačan, smrtan ili besmrtan. Gabrijela me nikada nije u toj meri
učinila robom svojih strasti.
Dragi bože, ovo je ljubav, ovo je želja'! Sve moje pređašnje ljubavi bile su samo senka u poređenju sa ovim.
Činilo se da mi je nekim žamornim pulsom misli predočio da je bilo glupo od mene ako sam, makar i na
trenutak, pomislio da neće tako i biti.
Ko može da voli nas, tebe i mene, kao što možemo da volimo jedan drugog, šapnuo mi je i učinilo mi se kao
da mu se usne zaista i miču.
Ostali su ga pogledali. Video sam ih kako se neobično usporeno pomeraju. Zapazio sam da bacaju poglede
ka njemu. Video sam kako je, dok je spuštao glavu, svetlost pala na njega na neki novi i sveobuhvatniji način.
Krenuo sam ka njemu. Izgledalo je kao da je podigao desnu ruku, pozvao me, a onda kao da to nije uradio;
zatim se okrenuo i ja ispred sebe ugledah figuru mladića - uskog struka i ravnih ramena, visokih i čvrstih lis-
tova ispod svilenih hulahopki - dečaka koji se okrenuo dok je otvarao vrata, a onda ponovo dao znak rukom.
Pala mi je na pamet ludačka misao.
Krenuo sam za njim; činilo se kao da se ništa od prethodnog nije ni dogodilo. Nije bilo kripte ispod Les In-
osanta, a on nije bio onaj drevni i zloglasni đavo. Nalazili smo se na nekakvom bezbednom tlu.
Pretvorili smo se u zbir žudnji, i to nas je spašavalo. A prostran i neiskušan užas moje besmrtnosti je iščezao,
i mi smo plovili mirnim i bezbednim morima. Došlo je vreme da padnemo jedan drugom u naručje.
Nalazili smo se u mračnoj, praznoj i hladnoj prostoriji. Buka bala činila se veoma daleka. Bio je zagrejan
krvlju koju je ispio i mogao sam da čujem njegovo moćno srce. Privukao me je bliže k sebi, dok su ispod vi-
sokih prozora šarala svetla kočija koje su prolazile, sa svojim nejasnim i neprekidnim zvucima koji su odzvan-
jali bezbednošću i udobnošću, i svim onim što je činilo Pariz.
Nikada nisam umro. Svet je ponovo bio na svom početku. Ispružio sam ruke i osetio njegovo srce naspram
sebe; dozivao sam Nikolasa i pokušavao da ga upozorim, da mu kažem da smo svi prokleti. Naš je život sipio,
kap po kap, iz naših ruku i, ugledavši jabukovo drveće u voćnjaku, uronjeno u zelene sunčeve zrake, imao
sam utisak da ću poludeti.
,,Ne, ne, najdraži moj”, šaputao je, „ništa sem mira, slasti i tvojih ruku u mojima.”
,,Ti znaš da je to bio prokleti nesrećni slučaj!”, odjedared sam šapnuo. ,,Ja nisam želeo da postanem đavo.
Plačem kao neko nestalno dete. Hoću da idem kući.”
Da, da, njegove su usne imale ukus krvi, ali ne ljudske krvi. Bila je nalik eliksiru koji mi je Magnus nekada
pružio. Osetio sam kako uzmičem. Ovog puta sam moga'o da pobegnem. Dobio sam još jednu šansu. Točak
je obrnuo pun krug.
Vikao sam da neću piti. Ne, neću. A onda osetih kako se dva vrela vretena zariše duboko u moj vrat, a potom
osetih i u dušu.
Nisam mogao da se pomerim. Kao što je došlo i one noći, i sada je nadolazilo ushićenje, nešto što je hiljadu
puta prevazilazilo osećaj koji sam imao kada sam u rukama držao smrtnike. Znao sam šta je radio! Hranio se
mnome! Isisavao me je.
Spustivši se na kolena, osetio sam kako me pridržava, dok je krv curila iz mene u takvim mlazevima da nisam
mogao da je zaustavim.
„Đavole!”, pokušao sam da vrištim. Izvlačio sam tu reč iz sebe sve dok se nije prolomila sa mojih usana, a
ukrućenost nestala iz mojih udova. „Đavole!”, urliknuo sam ponovo, uhvatio ga u njegovom zanosu i odba-
cio ga nazad na pod.
U trenutku sam ga uhvatio rukama i, skršivši veliki dvokrilni prozor, izvukao ga napolje u noć.
Njegove potpetice su škripale po pločniku, a lice mu se pretvorilo u čisti bes. Vukao sam ga za desnu ruku i
tako ga drmusao sa jedne na drugu stranu da mu se glava zavalila unazad, pa nije mogao ni da vidi ni da
proceni gde se nalazi, kao ni da se uhvati za bilo šta. Desnom sam ga rukom nemilosrdno udarao sve dok mu
krv nije potekla iz ušiju, očiju i nosa.
Vukao sam ga kroz drveće što dalje od svetala palate. Dok se koprcao i svim silama pokušavao da se
pridigne, svečano mi se zaklinjao da će me ubiti jer sada ima moju moć. Ispio ju je iz mene i pomešao sa sop-
stvenom snagom, tako da je sada bilo nemoguće poraziti ga.
Pomahnitalo sam ga držao za vrat i gurao mu glavu na zemlju ispred sebe. Pribio sam ga na zemlju i davio ga
sve dok se krv u golemim naletima nije izlila iz njegovih otvorenih usta.
Vrištao bi da je mogao. Nabio sam mu kolena u grudi. Njegov je vrat bubrio ispod mojih prstiju, dok se krv
izlivala i kipela iz njega a on okretao glavu sa jedne na drugu stranu, raskolačenih očiju, kojima ništa nije mo-
gao da vidi. Kada sam osetio da posustaje i slabi, pustio sam ga.
Ponovo sam ga tukao okrećući ga tamo-amo. Zatim sam izvadio mač da mu njime odsečem glavu.
Neka živi tako ako može. Neka takav bude besmrtan, ako može. Podigao sam mač i, kada sam pogledao dole
u njega, video sam da mu kiša zapljuskuje lice, da zuri u mene kao neko ko je poluživ, da je nesposoban da
moli za milost i da ne može da se pomeri.
Čekao sam. Želeo sam da me preklinje. Želeo sam da čujem taj njegov snažan lažljivi i prepredeni glas, glas
koji je u jednom neokaljanom i zaslepljujućem trenu učinio da poverujem da sam živ, slobodan i ponovo pun
dostojanstva. Prokleta, neoprostiva laž, laž koju neću zaboraviti sve dok hodam zemljom. Želeo sam da me
bes prenese preko praga njegovog groba.
Nije se čuo.
U ovom trenutku njegovog mrtvila i očaja, lepota njegovog lica počela se polako vraćati.
Izmrcvareno dete leglo je na šljunkoviti prilaz, koji je bio samo nekoliko metara udaljen od gustog sao-
braćaja, od otisaka konjskih kopita, od tandrkavog zvuka drvenih točkova.
U ovom izlomljenom detetu nalazili su se vekovi zla i vekovi znanja, ali iz njega nije izlazilo nečasno preklin-
janje, već samo blag i ranjen osećaj onoga što je bio. Drevno, drevno zlo, oči koje su videle mračna vremena,
o kojima ja samo mogu da maštam.
Pustio sam ga, ustao i vratio mač u korice.
Udaljio sam se nekoliko koraka od njega i spustio se na kamenu klupu.
Daleko odatle, užurbane figure bavile su se izlomljenim prozorom palate.
Noć je delila nas i one zbunjene smrtnike, a ja sam ravnodušno pogledao u njega dok je nepomično ležao.
Njegovo je lice bilo okrenuto ka meni, bez ikakvih namera, kosa mu je bila masa umršenih lokni i krvi. Sa
zatvorenim očima i otvorenim dlanovi- ma, izgledao je kao napušteno dete vremena i natprirodan nesrećan
slučaj, kao neko ko je bio isto tako jadan kao i ja.
Šta je on to uradio da postane ovo što jeste? Da li je neko tako mlad mogao tako davno da odgonetne značaj
bilo kakve odluke, da ne pominje- mo sam zavet kojim je postao ono što jeste?
Pridigao sam se i polako krenuo ka njemu; stao sam iznad njega i pogledao ga: bio je u krvi; ona je natapala
njegovu čipkanu košulju i mrljala njegovo lice.
Učinilo mi se da je uzdahnuo, da sam čuo protok njegovog daha.
Nije otvorio oči, a smrtnici verovatno ne bi ni uočili nikakav izraz na njegovom licu. Ali, ja sam osećao nje-
govu žalost. Osećao sam tu ogromnost osećanja, a poželeo sam da nisam, i u jednom trenutku sam uspeo da
shvatim jaz koji nas je razdvajao, kao i ponor koji je zjapio između njegovog pokušaja da me nadjača i moje
jednostavne namere da se odbranim.
Očajnički je pokušavao da pobedi ono što nije shvatao.
A ja sam mu uzvratio impulsivno i skoro bez napora.
Sav moj bol za Nikolasom se vratio, kao i Gabrijeline reči i Nikolasove pretnje. Moj bes nije bio ništa u
poređenju sa njegovim očajem, jadom.
Možda je to i bio razlog što sam mu pomogao da se pridigne, a možda sam to uradio i zato što je bio iz-
vanredno lep i tako izgubljen; na kraju krajeva, mi smo ipak od iste vrste.
Sasvim je prirodno što ga je jedan od njegovih odveo sa ovog mesta gde bi mu smrtnici, pre ili kasnije, prišli i
tako teturavog ga oterali, zar ne?
Nije pružio nikakav otpor. Veoma brzo je stao na sopstvene noge. Zatim je ošamućeno koračao pored mene;
ruku sam mu stavio preko ramena, pridržavao ga i podupirao ga sve dok se nismo poprilično udaljili od kral-
jevske palate; uputili smo se ka ulici Svetog Onorea.
Bacao sam samo površne poglede na likove koji su prolazili pored nas, a onda sam ugledao prepoznatljiv ob-
lik ispod drveća. Od njega nije dopirao nikakav ljudski miris, i shvatih da je to Gabrijela i da je tu već neko
vreme.
Prišla nam je suzdržano i nečujno; bila je zatečena kada je ugledala krvavu čipku i razderotine po njegovoj
beloj koži. Približila se sa namerom da mi pomogne, ali se činilo da ne zna kako.
Negde daleko u zamračenim vrtovima i ostali su se skrivali. Čuo sam ih
i pre nego što sam ih video. I Niki je bio tu.
Došli su kao što je došla i Gabrijela, izgleda, privučeni iz velike daljine ovom bukom ili nekom vrstom nejasne
poruke, koju nisam mogao ni da zamislim. Jednostavno su čekali i posmatrali nas dok smo se udaljavali.
O
dveli smo ga u staju za konje, gde sam ga smestio na svoju kobilu. Izgledao je kao da će svakog trenutka
pasti, tako da sam se popeo iza njega, i nas troje odjahasmo.
Sve vreme dok smo jahali lcroz prirodu razmišljao sam šta da radim. Pitao sam se kakvog smisla ima to što
ga odvodim u svoje skrovište. Gabrijela se nije usprotivila. Tu i tamo bi bacila pogled na njega. Nije ispuštao
nikakav zvuk, a bio je majušan i povučen u sebe dok je sedeo ispred mene, lagan kao dete, s tim što nije bio
dete.
Sigurno je oduvek znao gde se nalazi lcula, ali da li su ga rešetke sprečavale da uđe u nju? Sada sam imao
nameru da ga uvedem unutra. Zašto mi Gabrijela nije ništa govorila? To je bio sastanak koji smo želeli, ono
što smo čekali. Sigurno je znala šta je malopre uradio.
Kada smo najzad sjahali, koračao je ispred mene. Sačekao me je da stignem do kapije. Izvukao sam gvozdeni
ključ. Posmatrao sam ga i razmišljao o tome kakva to obećanja neko mora da iskamči' od ovakvog čudovišta
pre nego što mu otvori vrata svog doma. Da li su drevna pravila ljubaznosti išta značila ovim stvorenjima
noći?
Imao je krupne, braon oči, u kojima se sada video poraz. Izgledale su gotovo sneno. Gledao me je jedan po-
duži trenutak, a onda je ispružio svoju levu ruku i njegovi se prsti obaviše oko gvozdene poprečne grede u
samom središtu kapije. Bespomoćno sam zurio dok je uz glasno škripanje kapija počela da se odvaja od ka-
mena u kojem se nalazila. Ali, zaustavio se i zadovoljio se time što je samo malkice iskrivio gvozdenu šipku.
Ali, to je bilo dovoljno. Mogao je da uđe u kulu kad god bi to poželeo.
Ispitao sam gvozdenu šipku koju je iskrivio. Ja sam ga prethodno izubijao. Da li sam i ja mogao da uradim
ovo što je on upravo učinio? Nisam znao. U nemogućnosti da odredim sopstvene moći, kako sam uopšte
mogao da spoznam njegove?
„Dođi”, rekla mi je Gabrijela pomalo nestrpljivo. Povela nas je niz stepenice u tamničnu kriptu.
Bila je hladna, kao i uvek, a sveži prolećni vazduh dovde nikada nije dopro. Napravila je veliku vatru u starom
ognjištu, dok sam ja pripaljivao sveće. Kad je seo na kamenu klupu, počeo je da nas posmatra. Video sam
kako toplota utiče na njega; njegovo telo se samo naizgled malčice uvećalo, a promenio se i način na koji je
disao.
Dok je gledao uokolo, činilo se kao da upija svetlost. Pogled mu je bio bistar.
Nemoguće je preceniti uticaj toplote i svetlosti na vampire. A ipak, stari koven se odrekao i jednog i drugog.
Smestio sam se na drugu klupu i pustio pogled da luta po ovoj širokoj i niskoj odaji istom putanjom kojom je
lutao i njegov pogled.
Gabrijela je sve vreme stajala. Sada mu je prišla. Izvadila je maramicu i njome dodirnula njegovo lice.
Zurio je u nju na isti način na koji je posmatrao vatru i sveće, kao i senke koje su poskakivale po zaobljenoj
nadstrešnici. Cinilo se da ga je ovo zainteresovalo kao i sve ostalo.
Osetio sam kako je mojim telom prošao drhtaj kada sam shvatio da su ogrebotine na njegovoj licu sada u
potpunosti iščezle! Kosti su mu ponovo bile na svom mestu, oblik lica je u celosti zadobio svoje pređašnje
stanje i bio je samo malo ispijen zbog izgubljene kovi.
Moje srce se malo otopilo i protiv moje volje, kao što je to bio slučaj kada sam na bedemima čuo njegov
glas.
Pomislio sam na bol koji sam osetio samo pre nekih pola sata u palati, kada je čitava njegova lažljivost izbila
na videlo, onda kada mi je zabio očnjake u vrat.
Mrzeo sam ga.
Ali nisam mogao da prestanem da ga gledam. Gabrijela mu je očešljala kosu. Uzela je njegove ruke i obrisala
krv sa njih. Izgledao je bespomoćno dok se bavila njime. Nije je toliko krasio izraz brižnog anđela koliko
radoznalosti, želja da bude kraj njega, da ga dodiruje i ispituje. Posmatrali su jedno drugo u titravoj svetlosti.
Kada se ponovo okrenuo prema ognjištu, blago se pogrbio, a oči su mu se smračile i postale izražajnije. Da
nije bilo krvi na njegovom čipkanom okovratniku, mogao bi da prođe kao smrtnik. Mogao bi...
„Šta ćeš sada da radiš?”, upitao sam ga. Govorio sam naglas da bi i Gabrijela mogla da prati. ,,Da li ćeš ostati
u Parizu i pustiti Eleni i ostale da nastave svojim putem?”
Nije odgovorio. Ispitivao me je pogledom, istraživao kamene Jdupe, sarkofage. Tri sarkofaga.
,,Ne sumnjam da znaš šta oni rade”, rekao sam. ,,Da li ćeš otići iz Pariza ili ćeš ostati?”
Činilo se da je ponovo imao potrebu da mi da do znanja koliko sam, u stvari, njemu i ostalima naneo zla, ali i
ovo je iščeznulo. Njegovo lice je na tren postalo jadno. Bilo je poraženo, toplo i ispunjeno ljudskom mukom.
Koliko je bio star, zapitao sam se. Koliko je vremena prošlo od kada je kao smrtnik ovako izgledao?
Čuo me je, ali mi nije odgovorio. Pogledao je u Gabrijelu, koja je stajala kraj vatre, a onda i u mene. Tada je
beščujno rekao:
Voli me. Sve si uništio! Ali ako me voliš, sve se može ispraviti i dobiti neki novi oblik. Voli me.
Ova nema molba bila je rečita na takav jedan način koji, međutim, ne može da se izgovori.
„Šta treba da uradim da me zavoliš?”, šapnuo je. „Šta mogu da ti pružim? Znanje o svemu onome čemu sam
bio svedok, o tajnama naših moći, misterijama onoga što jesam?”
Činilo mi se da bi bilo svetogrđe odgovoriti mu. Kao što mi se dogodilo
i na bedemima, bio sam na ivici suza. I pored sve jasnoće njegove nečujne komunikacije, njegov glas
je doprinosio predivnom odjeku njegovih osećanja kada bi zaista progovorio.
Palo mi je na pamet, kao što mi je sinulo i u Notr Damu, da on govori kao što, verovatno, i anđeli govore, ako
uopšte postoje.
Ali iz ovih nevažnih, suvišnih misli prenula me je činjenica da sada stoji kraj mene. Zagrlio me je i naslonio
svoje čelo na moje lice. Ponovo mi je poslao poziv - ne onim zavodljivim i oštrim glasom kojim je to činio u
kraljevskoj palati, već onim glasom kojim mi je pevušio kad je bio kilometrima udaljen od mene. Rekao mi je
da ima stvari koje nas dvojica znamo i razumemo na način na koji to smrtnici nikada neće moći. Rekao mi je
da će, ako mu se otvorim i dam mu svoju snagu i svoje tajne, i on meni dati svoje. Cilj mu je bio da pokuša da
me uništi, ali kada je video da ne može da me uništi, počeo je da me voli još više.
To je bila mučna pomisao. Osećao sam opasnost. Reč koja mi se nepovezano nametala bila je: čuvaj se.
Ne znam šta je Gabrijela videla ili čuJa. Ne znam šta je osećala.
Instinktivno sam izbegavao njegov pogled. Činilo mi se da na svetu nije bilo ničega što bih radije uradio u
tom trenutku od toga da pogledam pravo u njega i da ga razumem, a opet, znao sam da to ne smem.
Ponovo sam video kosti ispod Les Inosanta i plamteće vatre pakla koje sam zamislio u kraljevskoj palati. Sva
čipka i baršun osamnaestog veka nisu mogli da od njega naprave smrtnika.
To nisam mogao da prikrijem od njega, i bolelo me je što je to bilo nemoguće objasniti Gabrijeli. Užasna
tišina koja je vladala između mene i Gabrijele u tom trenutku bila je skoro nepodnošljiva.
Sa njim sam mogao da razgovaram, da, sa njim sam mogao da snujem snove. Neko poštovanje i užas u meni
nagnali su me da posegnem za njim
i zagrlim ga; držao sam ga i borio se sa svojom zbunjenošću i žudnjom.
„Napustiti Pariz, da”, šapnuo je. „Ali me povedi sa sobom. Sada više ne znam kako da opstanem ovde.
Spotičem se preko razvratnih svetolikih užasa. Molim te...”
Cuo sam sebe da izgovaram:
,,Ne.”
„Zar ti ja ništa ne značim?”, upitao je. Okrenuo se ka Gabrijeli. Njeno je lice bile ispunjeno bolom i mirom
kad ga je pogledala. Nisam mogao da znam šta se dešavalo u njenom srcu i, na moju žalost, shvatih da je on
opštio s njom i isključivao me. Šta mu je ona odgovorila?
Sada nam se oboma obratio:
„Ima li nečeg izvan vas samih čemu biste ukazali poštovanje?”
„Mogao sam da te uništim večeras”, rekao sam. „Upravo me je poštovanje sprečilo u tome.”
,,Ne.” Zavrteo je glavom na zaprepašćujuće ljudski način. ,,To nikada ne bi mogao da uradiš.”
Nasmešio sam se. Verovatno je to bilo tačno, ali mi smo ga, s druge strane, uništavali na jedan sasvim dru-
gačiji način.
,,Da, to je istina. Vi me uništavate. Pomozite mi”, šapnuo je. „Dajte mi makar samo nekoliko godina od svih
onih koje vam predstoje, vama dvoma, ne moraju da budu duge. Preklinjem te. To je sve što tražim.”
,,Ne”, ponovio sam.
Nalazio se na klupi, samo je nekih trideset centimetara bio udaljen od mene, i posmatrao me je. A onda se
ponovo pojavio užasan prizor njegovog lica - sužavalo se, postajalo mračnije i urušavalo se u besu. Činilo se
kao da nije bio sačinjen ni od kakvog stvarnog sadržaja. Samo ga je volja činila snažnim i lepim. A kada bi tok
njegove volje bio prekinut, topio se kao lutka od voska.
Ali, kao i ranije, vratio bi se u pređašnje stanje skoro istog trenutka. Halucinacija je već bila prošlost.
Ustao je i povlačio se od mene sve dok nije stao ispred vatre.
Snaga kojom je odisao bila je očigledna. Njegove su oči bile nešto što mu, samo naizgled, nije pripadalo, niti
njemu niti bilo kome drugom na zemlji. Vatra koja je gorela iza njega stvarala je jezivu auru oko njegove
glave.
„Proklinjem te!”, prošaputao je.
Osetio sam nalet straha.
„Proklinjem te”, ponovio je i približio mi se. „Voli onda smrtnike i živi kako si živeo i do sada - lakomisleno, sa
apetitom i ljubavlju prema svemu i svačemu, ali doći će vreme kada će samo ljubav sopstvene vrste moći da
te spase.” Pogledao je u Gabrijelu. „Ali ne mislim na decu kao što su ova!” Ovo je bilo tako jako da nisam
mogao da prikrijem koliko je to uticalo na mene; shvatih da se uzdižem sa Jdupe i pomeram prema Gabrijeli.
,,Ja k tebi ne dolazim praznih ruku”, nastavio je glasom koji je namerno umekšao. ,,Ja ne dolazim da molim a
da i sam nemam šta da dam. Pogledaj me. Kaži mi da ti ne treba ovo što vidiš u meni, da ti ne treba onaj koji
poseduje snagu da te sprovede kroz sva teška iskušenja koja ti tek predstoje.”
Svoje je oči ustremio ka Gabrijeli i na trenutak je zurio u nju, a ja sam gledao kako se ona ukrućuje i počinje
da drhti.
„Pusti je na miru!”, rekao sam mu.
,,Ti ne znaš šta joj govorim”, rekao je bezdušno. ,,Ja ne pokušavam da je povredim. A ti, šta si ti sve uradio
zbog svoje ljubavi prema smrtnicima?” Reći će nešto užasno, ako ga ne zaustavim, nešto što će povrediti
mene ili Gabrijelu. Znao je sve što se dogodilo sa Nikijem. Znao sam da zna. Ako bih, negde duboko u svojoj
duši, poželeo da Nikiju dođe kraj, on bi i to znao! Zašto sam mu dopustio da dođe? Zašto nisam mogao da
pretpostavim šta je u stanju da uradi?
„0! U sve je uvek upletena neka izopačenost, zar ne vidiš?”, rekao je istim onim ljubaznim tonom. „Svaki put
će smrt i buđenje oštetiti duh smrtnika, tako da će te jedan mrzeti što si mu oduzeo život, drugi će pohitati u
krajnosti koje ti smatraš nedostojnim, treći će se pak pretvoriti u ludaka i pomahnitalog, a neki će, opet, po-
stati čudovište koje nećeš moći da kontrolišeš. Jedni će biti ljubomorni na tvoju superiornost, a drugi će te
potpuno ignorisati.” Rekavši ovo, ponovo je pogledao u Gabrijelu sa poluosmehom na licu. ,,I koprena će
uvek stajati između vas. Stvori celu legiju novorođenih i opet ćeš biti sam, zauvek i doveka!”
,,Ne želim to da slušam. To mi ništa ne znači...”, rekao sam.
Gabrijelino lice je prošlo kroz neku veoma ružnu promenu. Sada je zurila u njega sa mržnjom, bio sam sigu-
ran u to.
Ispustio je onaj zloban i slabašan zvuk koji je predstavljao smeh, iako to uopšte nije bio.
„Ljubavnici sa ljudskim licem”, ismejavao me je. „Zar ne uviđaš svoju grešku? Ona te mrzi iz dna duše. Ona
tamna krv ju je učinila još bezosećajnijom, zar nije? A čak će i ona, koliko god da je jaka, iskusiti trenutke
kada će se plašiti svoje besmrtnosti. A šta misliš, koga će tada kriviti za ono što je učinjeno?”
,,Ti si budala”, šapnula je Gabrijela.
„Pokušao si da zaštitiš violinistu od toga, ali nikada nisi poželeo da zaštitiš i nju.”
,,Ne govori više”, odgovorio sam mu. „Sve radiš da te mrzim. Da li je to ono što želiš?”
„Ali ja govorim istinu, i ti to znaš. A ono što nikada nećeš znati, nijedno od vas dvoje, jeste sva dubina vaše
mržnje i srdžbe. Ili patnje. Ili ljubavi.”
Zastao je, a ja nisam bio sposoban da izustim ni reč. Radio je tačno ono čega sam se i pribojavao, a ja nisam
znao kako da se odbranim od toga.
„Ako me sada ostaviš”, nastavio je, „ponovo ćeš to učiniti. Nikolasa nikada nisi posedovao. A ona već
razmišlja o tome kako da te se oslobodi. Za razliku od nje, ti ne možeš da podneseš da budeš sam.”
Nisam mogao da mu odgovorim. Gabrijeline oči se smanjiše, a usta joj postaše okrutnija.
„Doći će vreme kada ćeš se baciti u potragu za drugim smrtnicima”, nastavio je, ,,u nadi da će ti Mračni trik
ponovo pružiti ljubav za kojom čezneš. Od svoje novostvorene, osakaćene i nepredvidljive dece pokušaćeš
da napraviš citadele koje bi trebalo da te zaštite od vremena. Pa, pre će se pretvoriti u tamnice, ako potraju
makar i pola veka. Upozoravam te: samo sa onima koji su moćni i mudri kao i ti moguće je usprostaviti
citadelu protiv vremena.”
Citadela protiv vremena. Cak i u mojoj neukosti, reči su imale moć. Strah se u meni uvećao, proširio se na
hiljade drugih stvari.
Na trenutak se činilo kao da se povukao. Bio je neopisivo lep u svetlosti vatre; tamni crvenkasti pramenovi
kose jedva su mu dodirivali ravno čelo, a usta su mu bila rastvorena u najdivnijem osmehu.
„Ako ne možemo da se držimo drevnih načina, zar ne možemo barem da imamo jedno drugo?”, upitao je
glasom koji je ponovo pozivao. ,,Ko drugi može da razume tvoje patnje? Ko drugi može da zna kakve su misli
prolazile kroz tvoju glavu one noći kada si stajao na pozornici svog malog teatra i strašio sve one koje si
nekoć voleo?”
,,Ne govori o tome”, šapnuo sam. Ali, preplavljen njegovim očima i glasom, ponovo sam počeo da
smekšavam. Bio sam nadomak ekstaze koju sam osetio one noći na bedemima. Svom svojom snagom
pokrenuo sam se ka Gabrijeli.
,,Ko razume misli koje su ti prolazile kroz glavu kada su moji odbegli sledbenici, koji su uživali u muzici tvog
dragog violiniste, osnovali svoje jezivo bulevarsko preduzeće?”, upitao je.
Nisam progovarao.
„Pozorište vampiraV’ Njegove se usne protegnuše u najtužniji osmeh. ,,Da li ona razume ironiju u svemu
tome, tu okiutnost? Da li ona zna kako je to stajati na onoj pozornici kao mladić i čuti publiku koja ti kliče?
Kada je vreme bilo tvoj prijatelj, a ne neprijatelj kao sada? Kada si iza kulisa ispružio ruke i tvoji najdraži sm-
rtnici, tvoja mala porodica, pohrlili ti u zagrljaj i privili se uz tebe...”
„Molim te, stani! Zelim da prestaneš!”
,,Da li još neko zna za veličinu tvoje duše?”
Vradžbine. Da li su one ikada ranije bile korišćene sa više umeća? A ono što nam je on, zapravo, govorio is-
pod ovog opojnog toka divnih reči bilo je: dođi mi, ja ću postati sunce u čijoj ćeš orbiti biti zatočen, moji zraci
će ogoliti tajne koje krijete jedni od drugih, i ja, koji posedujem čaroliju i moći koje ne možete ni pojmiti,
kontrolisaću te, posedovaću te i uništiću te!
„Već sam te jednom pitao”, rekao sam, ,,šta ti uopšte želiš, šta stvarno želiš.”
„Tebe!”, rekao je. „Tebe i nju! Da nas je troje na ovom raskršću!”
Ne želiš da ti se predamo?
Zavrteo sam glavom. Video sam istu opreznost i odbojnost i kod Gabrijele.
Nije bio besan, nije bilo nikakve zlobe u njemu, iako je istim obmanju- jućim glasom ponovio:
„Proklinjem te.” Osetih svečanost obećanja u načinu na koji je to izgovorio.
,,Ja sam ti se ponudio u trenutku kada si me porazio”, rekao je. „Seti se toga kada te tvoja mračna deca budu
napala, kada se pobune protiv tebe. Seti se tada mene.”
Bio sam još više potresen nego što sam bio tokom tužnog i strašnog rastanka sa Nikolasom kod Renoa.
Nikada nisam osetio ni trunku straha u grobnici ispod Les Inosanta. Ali sam je osećao u ovoj sobi od kada
smo u nju kročili.
U njemu se ponovo dizala srdžba, nešto isuviše užasno da bi mogao to da kontroliše.
Posmatrao sam ga dok je saginjao glavu i okretao se. Postao je malen, lagan; držao je ruke uz telo dok je sta-
jao ispred plamena i smišljao pretnje kojima će me povrediti. Čuo sam ih, iako su zamirale i pre nego što je
uspeo da ih izgovori.
Ali, nešto mi je na trenutak skrenulo pažnju. Možda je to bilo titranje sveće. Možda je to pak bio treptaj mog
oka. Šta god da je bilo, on je nestao. Hi je barem pokušao da nestane. Video sam ga kako odskače od vatre
kao velika, mračna pruga.
,,Ne!”, povikao sam. I zaletevši se ka nečemu što nisam ni video zgrabih ga. Držao sam ga ponovo materijali-
zovanog u svojim rukama.
On se brzo pomerao, a ja još brže, te smo stajali okrenuti jedan prema drugom na dovratku grobnice.
Ponovo sam izgovorio ne; nisam ga puštao.
,,Ne, ne možemo se rastati na ovaj način. Ne možemo ostaviti jedan drugog u mržnji, ne možemo.” Dok sam
ga grlio i tako ga čvrsto držao da ne može da se oslobodi, pa čak ni da se pomeri, moja volja se odjedared
rastopila.
Nije me bilo briga šta je bio ili šta je uradio u onom prokletom trenutku kada me je lagao, pa čak i kada je
pokušao da me nadjača, nije me više bilo briga što nisam smrtan i što to više nikada neću ni biti.
Zeleo sam samo da ostane. Zeleo sam da budem sa njim šta god bio. Sve ono što je prethodno izrekao bilo je
istina. Ipak, nikada neće biti onako kako je on želeo da bude. On ne može đa ima moć nad nama. On ne
može da odvoji Gabrijelu od mene.
Ipak, zapitao sam se da li je on uopšte razume ono što traži. Da li je moguće da veruje da su te reči koje je iz-
govorio bezazlene?
Bez reči i bez njegovog pristanka odveo sam ga nazad na klupu kraj vatre. Ponovo sam osetio opasnost,
strašnu opasnost. Ali nisam mario za to. Morao je da ostane ovde sa nama.
Gabrijela je nešto mrmorila sebi u bradu. Hodala je napred-nazad, ogrtač joj je visio sa jednog ramena i
činilo se kao da je gotovo zaboravila na naše prisustvo.
Arman ju je posmatrao, a kada se okrenula ka njemu, prilično iznenada i neočekivano, rekla je glasno:
„Dolaziš kod njega i kažeš mu: žPovedi me sa sobom.’ Ti kažeš: žVoli me’, i nagoveštavaš nam svoje superi-
orno znanje, svoje tajne, a pri tom nam ne pružaš ništa, nijednom od nas, ništa sem gomile laži.”
„Pokazao sam svoju moć da razumem”, odgovorio je tihim mrmorom.
,,Ne, ti se poigravaš svojim razumevanjem”, odgovorila je. ,,Ti stvaraš slike. I to prilično detinjaste slike. Sve
vreme to radiš. Namamiš Lestata najdivnijim iluzijama u palatu samo da bi ga napao. A ovde, kada dođe do
privremenog primirja, šta ti radiš osim toga što pokušavaš da napraviš razdor među nama...”
,,Da, priznajem da je ranije bilo iluzija”, odgovorio je. „Ali, stvari o kojima sam ovde govorio jesu istina. Ti već
prezireš svog sina zbog njegove ljubavi prema smrtnicima, zbog njegove potrebe da je uvek u njihovoj blizini,
zbog njegove žudnje za violinistom. Ti si znala da će Mračni dar napraviti ludaka od violiniste i da će ga na
kraju uništiti. Ti žudiš za sopstvenom slobodom, čezneš da se izdvojiš od sve Dece mraka. To od mene ne
možeš sakriti.”
,,Ah, kako si ti jednostavan!”, rekla je. „Vidiš, a opet ne vidiš. Koliko si godina proživeo kao smrtnik? Da li ih
se uopšte sećaš? Ono što si osećao nije ni delić onoga što ja osećam prema svom sinu. Volela sam ga kao ni-
jedno drugo biće koje postoji. U usamljenosti, moj sin mi je sve. Kako to da ne možeš da razumeš ono što
vidiš?”
,,Ti si ona koja ne razume”, odgovorio je istim blagim tonom. ,,Da si ikada osetila stvarnu potrebu za bilo kim
drugim, znala bi da ono što osećaš prema svom sinu nije ništa.”
„Besmisleno je”, rekao sam, „razgovarati na ovaj način.”
,,Ne”, rekla mu je veoma odlučno. „Moj sin i ja pripadamo istom soju iz više razloga. Tokom svojih pedeset
godina smrtnog života nikada nisam upoznala nikog ko je snažan kao ja, osim, naravno, svog sina. Ono što
nas razlikuje uvek se može popraviti. Ali kako da tebe svrstamo rneđu jednog od nas kada sve što ti kažemo
koristiš kao drvo za potpalu? PoJmšaj da shvatiš ono što te pitam: šta je to što ti možeš da nam daš a da mi
to želimo?” „Moje vođstvo je ono što vama treba”, odgovorio je. „Tek ste započeli sa svojim avanturama i
nemate veru koja bi vas održala. Ne možete opstati bez neke vrste vođstva...”
„Milioni žive bez vere i vođstva. Ti si taj koji bez toga ne može da živi”, rekla je.
Bol je dolazio od njega. Patnja.
Ona je nastavila da govori, tako čvrstog, tako bezizražajnog glasa da je izgledalo kao da izgovara monolog.
„Imam i ja pitanja”, rekda je. „Ima stvari koje moram da saznam. Ne mogu da živim bez mudrosti, želim da je
prigrlim, ali to nema nikakve veze sa drevnim verovanjima u bogove i đavole.”
Ponovo je počela da hoda tamo-amo. Dok je govorila, bacala je poglede prema njemu.
„Zelim, na primer, da znam zašto postoji lepota”, rekla je, „zašto priroda i dalje nastavlja da je proizvodi i
kakva je veza između munjevite oluje i osećanja koja ove stvari u nama nadahnjuju. Ako Bog ne postoji, ako
ove stvari nisu ujedinjene u neki metaforički sistem, zašto onda mi mislimo da imaju simboličnu moć? Lestat
to naziva Divljim vrtom, ali to meni nije dovoljno. I moram da priznam da me ovo, ova ludačka radoznalost -
nazovi to kako ti je volja - tera od mojih ljudskih žrtava. To me navodi da bežim u prirodu, daleko od ljudskih
bića. Možda će me to i odvojiti od sina, koji je prosto očaran svime onim što ima ikakve veze sa ljudima.”
Prišla mu je - ništa u njenoj pojavi nije ukazivalo na to da je žena - i začkiljila je kada ga je pogledala u lice.
„Ali to je ta svetlost koja će osvetliti moj Đavolji put”, rekia je. „Koja je tvoja zvezda vodilja? Šta si uopšte
naučio osim klanjanja đavolju i sujeverja? Šta ti znaš o nama? Kako smo uopšte nastali? Pruži nam ta znanja i
možda će sve imati nekog smisla. A opet, možda neće imati nikakvog smisla.”
Ostao je bez reči. Nije bio dovoljno vešt da prikrije svoju začuđenost.
Zurio je u nju sa nevinom zbunjenošću. Tada je ustao i udaljio se od nje, očigledno pokušavajući da joj iz-
makne; kao prebijena duša prazno je zurio pred sebe.
Nastala je potpuna tišina. U jednom trenutku sam osetio čudan zaštitnički poriv prema njemu. Ona je izgov-
orila jednostavnu istinu o stvarima koje su je zanimale, što je bio njen običaj od kada znam za sebe, i u tome
je, kao i uvek, bilo neke očigledne nesmotrenosti. Govorila je o tome šta je njoj bilo važno, ali nije ni pomis-
lila šta je zadesilo njega. žPristupi na različitu ravan’, značilo je to što mu je rekla, žmoju ravan.’
A on je bio osujećen i omalovažen. Stepen njegove bespomoćnosti postajao je alarmantan. Nije se oporavl-
jao od njenog napada.
Okrenuo se i ponovo krenuo ka klupama, kao da je nameravao da sedne, a onda je pošao ka sarkofazima, pa
prema zidu. Činilo se kao da ga ovi čvrsti predmeti odbijaju od sebe, kao da im se njegova volja prethodno
suprotstavljala na nekom nevidljivom polju i kao da je on zbog toga bivao odbacivan.
Izašao je iz sobe na uzano kameno stepenište, a zatim se okrenuo i vratio nazad.
Njegove misli su zbrkane, ili još gore - nije ih uopšte ni bilo!
Tamo su bili samo iskrivljeni prizori onoga što je video ispred sebe, puke materijalne stvari koje su zurile u
njega - gvožđem okovana vrata, sveće, vatra. Nekakavo potpuno jasno 'sećanje na pariske ulice, prodavce
novina i piljare, na jednoprege, pomešane zvuke orkestra, jezive zvekete reči i rečenica iz knjiga koje je tek
nedavno pročitao.
Nisam to mogao da podnesem, ali mi je Gabrijela oštro gestikulirala da ostanem tamo gde sam se nalazio.
Nešto je raslo u kripti. Nešto se osećalo i u samom vazduhu.
Nešto se u atmosferi menjalo dok su se sveće topile, vatra pucketala, njeni plamenovi lizali zagaravljeno ka-
menje iza nje, a pacovi vršljali po odajama mrtvih koje su se nalazile ispod nas.
Arman je stajao u lučnom dovratku. Činilo se kao da su prošli sati, iako nisu. Gabrijela je stajala u udaljenom
ćošku sobe, lica hladnog i koncentrisanog, očiju blještavih i sitnih.
Arman se spremao da nam nešto kaže, a to nešto nije trebalo da bude objašnjenje. Nije bilo reda čak ni u
onome što je nameravao da kaže; izgledalo je kao da smo ga isekli dok su prizori tekli kao krv.
Arman je bio samo mladić na vratima; ruke je držao prekrštene na grudima kao da grli samoga sebe. Znao
sam šta osećam. Bila je to čudovišna bliskost sa drugim bićem, intimnost koja je čak i zanosne momente ubi-
janja učinila bledim i kontrolisanim. Bio je otvoren i nije više mogao da zadrži protok blještavih slika, koje su
učinile da njegov stari, nečujni glas zazvuči tanko, poetično i veštački.
Da li je sve vreme ovo bila opasnost, okidač mog straha? Čak i kad sam to prepoznao, popuštao sam; i činilo
se da su sve važne lekcije mog života naučene kroz nepristajanje na strah. Strah je i ovoga puta razbio
školjku oko mene, tako da je nešto drugo moglo da dođe na svet.
Nikada, nikada u celom svom postojanju, ni smrtnom ni besmrtnom, nije mi zapretila takva bliskost kao što
je bila ova.
ARMANOVA PRIČA
3
O
daja je nestala. Zidovi su iščezli. Konjanici su došli. Oblak se uskovitlao na horizontu. Krici užasa. Jedno dete
kestenjaste kose u običnom seljačkom ruhu besomučno je trčalo, dok je horda konjanika jurišala. Dete se
koprcalo i šutiralo ih kada su ga uhvatili i prebacili preko sedla jahača koji je zajedno sa njim odjezdio na kraj
sveta. To dete je bio Arman.
To su bile južne ruske stepe, ali Arman nije znao da je to bila Rusija. On je znao samo za majku i oca, crkvu,
Boga i satanu, a nije čak razumeo ni ime svog doma ili naziv svog maternjeg jezika, niti to da su konjanici koji
su ga odveli bili Tatari, kao ni to da više nikada neće videti ono što je poznavao i voleo.
Tama, burni pokreti broda i beskrajna mučnina, a onda se iz straha i nemog očaja pojavila prostrana i blješ-
tava divljina neverovatnih zdanja koja su činila Carigrad u poslednjim danima vizantijske imperije, sa nje-
govom fantastičnim mnoštvom sveta i delovima grada u kojima su se nalazile tržnice robova. Preteći žamor
stranih jezika, kao i zastrašujuće pretnje iskazane univerzalnim jezikom gestova; svuda oko njega neprijatelji,
koje nije mogao da raspozna i stiša i od kojih nije mogao da pobegne.
Godine i godine će proći - mnogo duže od jednog smrtnog veka - pre nego što će se Arman vratiti na taj
užasan trenutak i smoći snage da izgovori njihova imena i poreklo, da opiše vizantijske dvorske zvaničnike
koji su hteli da ga kastriraju i vlasnike islamskih harema koji su to isto nameravali, i ponosne egipatske rat-
nike Mameluke koji bi ga odveli u Kairo da je kojim slučajem bio svetlije puti i snažnije građe, i blistave
milozvučne Venecijance u njihovim dokolenicama i baršunastim prslucima - najdivnija stvorenja, hrišćane,
kao što je i on bio, iako su se i oni tiho kikotali među sobom dok su ga ispitivali, a on stajao nem, ne mogavši
da odgovori, da moli, pa čak ni da se nada.
Video sam mora koja su se protezala pred njim, veliko plavo prostranstvo Egeja i Jadrana, kao i mučninu koja
ga je ponovo obuzela i čuo sam svečano obećanje da neće živeti.
A zatim se pojaviše velelepne mavarske palate Venecije, koje su se uzdizale na sjajnoj površini lagune, kao i
kuća u koju je bio doveden; bila je to kuća sa mnogobrojnim tajnim odajama, u koje je dnevno svetlo dopi-
ralo samo kroz prozore sa rešetkama. Tu su bili drugi dečaci koji su mu se obraćali onim milozvučnim i čud-
nim venecijanskim jezikom; i bile su tu pretnje i nagovori, jer bio je ubeđen - i pored svih njegovih strahova i
sujeverja - u grešnost onoga što treba da radi sa beskrajnim nizom stranaca u ovom mermernom i bakljama
osvetljenom pejzažu, gde je svaka odaja vodila u nov prizor nežnosti koja se završavala istim ritualom, i
neobjašnjivom i krajnje okrutnom požudom.
Nakon što je danima odbijao da se povinuje, najzad je jedne noći, kada je već bio gladan i skrhan i kada je
odbijao da razgovara sa bilo kim, ponovo bio gurnut kroz jedna vrata, prljav i slep od mraka sobe u koju je
bio zaključan; stvorenje koje je stajalo i čekalo da ga primi - neki visoki u crvenom baršunu, uskog i skoro
svetlucavog lica - tako ga je nežno dodirnuo svojim hladnim prstima da, polusnen, nije zaplakao kada je
video kako novac prelazi iz jedne u drugu ruku. Ali, to je bila velika količina novca. I suviše novca. Prodavali
su ga. A to lice bilo je i previše glatko, tako glatko da je moglo da bude i maska.
U poslednjem trenutku je vrisnuo. Zaklinjao se na poslušnost, obećavao da se nikome neće suprotstavljati.
Hoće li mu neko reći kuda ga vode, neće više biti neposlušan, molim vas, molim vas. Ali dok su ga vukli niz
stepenište prema memljivom smradu vode ponovo je osetio čvrste ali nežne prste svog novog gospodara, a
na svom vratu hladne i nežne usne, koje ga nikada, nikada neće povrediti, i onaj prvi smrtonosni i neodoljivi
poljubac.
Ljubav, ljubav i ljubav u tom vampirskom poljupcu. Ona je preplavila Armana, ona ga je očistila, ona mu je
bila sve. Bio je unesen u gondolu, koja je potom klizila kao veliki zlokobni šišmiš kroz uzani prolaz, a zatim
uplovila u odvodni kanal ispod druge lcuće.
Opijen zadovoljstvom. Opijen svilenim belim rukama, koje su mu milovale kosu, glasom koji ga je nazivao
prekrasnim, licem koje je u trenucima osećajnosti bilo preplavljeno živošću, da bi tek malo nakon toga
postajalo tako mirno i blešteće kao da je načinjeno od dragulja i alabastera. Ono je bilo kao mesečinom
obasjana voda. Dodirne li ga samo vrškom prsta, sva njegova živost izbiće na površinu, da bi samo u
sledećem trenutku ono jednostavno ponovo iščezlo u tišini.
Opijen u jutarnjoj svetlosti uspomenom na te poljupce, dok je sam otvarao jedna za drugim vrata iza kojih su
se nalazile knjige, mape i kipovi od granita i mermera, našao ga je jedan od šegrta koji ga je potom strpljivo
uvodio u posao; dopuštao mu je da posmatra kako melju sjajne pigmentne sastojke, učio ga da meša čistu
boju sa žumancetom i nanosi je na platno, vodio ga uz skele dok su drugi pažljivim pokretima radili na samim
ivicama ogromne slike sunca i oblaka, pokazivao mu ta veličanstvena lica, veličanstvene ruke i anđeoska
krila, koja će samo gospodareva četkica dotaći.
Bio je opijen dok je sedao za dugački sto zajedno sa njima i uživao u ukusnoj hrani, koju nikada ranije nije ni
probao, i vinu, kojeg je bilo na pretek.
Najzad je zaspao i probudio se u trenutku kada je nastupio sumrak; njegov gospodar je stajao pokraj pros-
tranog kreveta, divan kao što se samo može zamisliti da je nešto divno u crvenom baršunu, sa svojom gus-
tom belom kosom, koja se sjajila na svetlosti lampe, i najjednostavnijom srećom u bleštećim kobaltnoplavim
očima. Smrtonosan poljubac.
,,A, da, nikada se ne odvojiti od tebe, da... ne plašiti se.”
„Uskoro, dragi moj, uskoro ćemo se zaista sjediniti.”
Baklje su gorele u celoj kući. Gospodar se nalazio na samom vrhu skele sa četkicom u ruci.
„Stani tamo, na svetlost, i ne pomeraj se.”
Satima i satima je skamenjen stajao u isioj pozi, sve dok, pred samo svitanje, nije video sebi sličnog na slici,
lice anđela. Smešeći se, gospodar je krenuo niz beskrajan hodnik...
,,Ne, gospodaru, ne ostavljaj me, dozvoli da ostanem s tobom, ne idi...”
Ponovo dan, ponovo novac u njegovim džepovima, pravi zlatnici, i sjaj Venecije sa njenim mračnim zelenim
kanalima okruženim palatama; ostali šegrti hodaju ruku pod ruku sa njim; svež vazduh i plavo nebo nad tr-
gom Svetog Marka, nešto o čemu je u detinjstvu mogao samo da sanja. A onda ponovo palata u sumrak,
dolazak gospodara, gospodar nagnut nad manjim platnom sa četkicom u ruci, gospodar radi sve brže i brže,
a pomoćnici neprekidno zure - poluužasnuti, a polufascinirani. Gospodar podiže pogled i vidi njega, spušta
četkicu i odvodi ga iz ogromnog ateljea, a ostali nastavljaju da rade do ponoći; njegovo lice u gospodarevim
rukama, ponovo sami u spavaćoj sobi, tajna za koju niko ne sme da zna, poljubac.
Dve godine? Tri godine? Ne postoje reči kojima bi se to moglo opisati ili kojim bi se mogla obuhvatiti divota
tih vremena - flote su otplovljavale iz luke u rat, himne su se uzdizale sa tih vizantijskih oltara, strasne i
čudesne predstave izvodile su se na pozornicama crkava i trgova, ukrašene zjapećim ustima pakla i đipa-
jućim đavolima. Sjajni mozaici koji su se prostirali preko zidina crkava Svetog Marka, Svetog Zanipola i
Duždeve palate, i slikari koji su hodali tim ulicama - Đambono, Učelo, Vivarinijevi i Belinijevi. Beskrajni dani
slavlja i svečanih povorki. Sitni sati u prostranim sobama palate, bakljama obasjanim, sa gospodarem, dok
ostali bezbedno spavaju zaldjučani. Gospodareva četkica hita platnom, kao da pre otkriva sliku nego što je
stvara - sunce, nebo i more prostiru se po platnu na kojem su naslikana anđeoska krila.
A bilo je i užasnih, neizbežnih momenata kada je gospodar ustajao urlajući, bacajući posvuda posude se bo-
jama i grabeći sopstvene oči kao da će ih iskopati.
„Zašto ne mogu da vidim? Zašto ne mogu da vidim bolje od smrtnika?”
Drži se čvrsto za gospodara. Čeka zanos poljupca. Mračna tajna, neizgovorena tajna. Gospodar se islcrada
kroz vrata nešto pre zore.
„Dozvolite mi da pođem sa vama, gospodaru.”
„Uskoro, dragi moj, ljubavi moja, mali moj, kada budeš dovoljno snažan i visok, kada više ne budeš imao
mana. A sada idi i uživaj u svim zadovoljstvima koja ti predstoje, vodi ljubav i sa ženama i sa muškarcima u
noćima koje slede. Zaboravi ogorčenost koju si spoznao u bordelu i okusi te slasti dok još ima vremena.”
Retko se dešavalo da se pre isteka noći još jedared ne pojavi ta figura, tik pred izlazak sunca, ali tada bi
gospodar bio ružičast i topao dok bi se naginjao nad njim da mu pruži zagrljaj koji će ga snažiti tokom
dnevnih sati sve do ponovnog smrtonosnog poljupca u sumrak.
Naučio je da čita i piše. Odnosio je slike na njihovo konačno odredište u crkve i kapele velikih palata, prikupl-
jao novac i cenkao se kad bi kupovao pigmente i ulja. Grdio je sluge kada kreveti nisu bili pospremljeni ili
obroci pripremljeni. Voljen od strane pomoćnika, slao ih je na nove zadatke kada bi okončali svoju službu
kod njih, a oni bi odlazili u suzama. Citao je poeziju gospodaru dok je ovaj slikao, a naučio je da svira lautu i
da peva pesme.
A tokom onih tužnih perioda kada bi gospodar odlazio iz Venecije i bivao odsutan mnoge noći, on je bio taj
koji je gospodario za vreme njegovog odsustva, skrivajući svoju patnju od ostalih, znajući da će se to
okončati tek kada se gospodar vrati.
A onda, jedne noći, u sitne sate, kada je cela Venecija spavala.
„Došao je trenutak, lepi moj, da dođeš k meni i budeš meni nalik. Da li je to ono što želiš?”.
,,Da.”
,,Da zauvek živiš u tajnosti, od krvi zločinaca, kao što živim i ja, da živiš sa tim tajnama sve do kraja sveta.”
„Zaklinjem se, predajem se, hoću... da budem s tobom, gospodaru moj, zauvek, ti si tvorac svega onoga što
ja jesam. Nikad u meni nije bilo veće žudnje.”
Gospodareva četkica je bila uperena u sliku koja se protezala sve do plafona.
„Ovo je jedino sunce koje ćeš od sada gledati. Ali ćeš zato imati na raspolaganju hiljade noći da u njima
gledaš svetlost koju nijedan smrtnik nikada nije video, koju ćeš grabiti od udaljenih zvezda kao da si Prome-
tej. To je jedno beskrajno osvetljenje uz koje ćeš razumevati stvari.”
Koliko je meseci prošlo od tada? U kovitlanju u moćima Mračnog dara.
Ovaj noćni život kojim klize zajedno kroz sokake i kanale - biti jedno sa opasnostima mraka, ali ih se više ne
bojati - i drevno ushićenje ubijanja, ali nikada, nikada, nevinih duša. Ne, uvek su to bili smrtni zločinci, po-
traga za Setom, bratoubicom, a kada bi ga pronašli, sledilo je isisavanje zla iz smrtne žrtve i njegovo pret-
varanje u ekstazu. Gospodar koji vodi, gozba koja se međusobno deli.
A zatim je sledilo slikanje, samotni sati sa čudesnošću novostečenog umeća, četkica koja kao da se ponekad
pomerala po svojoj volji preko emajlirane površine i njih dvojica koji grozničavo rade na triptihu dok smrtni
šegrti spavaju među posudama sa bojom i flašama vina. Samo je jedna misterija remetila mir, misterija
gospodarevog povremenog napuštanja Venecije; njegov put se činio beskrajnim onima koji bi ostajali.
Sada je rastanak bivao još bolniji. Loviti sam, bez gospodara, ležati sam u dubokom podrumu nakon lova,
čekati. Ne čuti odjek gospodarevog smeha ili kucanje njegovog bila.
„Ali Jcuda to ideš? Zašto i ja ne mogu da pođem sa tobom?”, preklinjao je Arman.
Zar nisu delili tajnu? Zašto mu nije davao objašnjenja za ovu misteriju? ,,Ne, ljubljeni moj, još nisi spreman za
taj teret. Zasada mora da bude ovako, kao što je to već više od hiljadu godina, to je nešto samo moje.
Jednoga dana ćeš mi pomoći u onome što moram da uradim, ali tek onda kada budeš spreman za to znanje,
kada uistinu pokažeš da zaista da saznaš i kada budeš dovoljno inoćan da ti niko protiv tvoje volje ne može
oduzeti to znanje. Do tada, molim te, pokušaj da razumeš, nemam drugog izbora nego da te ostavim. Ja od-
lazim da se pobrinem za One Koji Moraju Biti Sačuvani, kao što sam to oduvek i činio.”
Oni Koji Moraju Biti Sačuvani.
Arman je razmišljao o tome. Plašilo ga je to. Ali najgore oa svega - to ga je razdvajalo od gospodara. Naučio
je da se ne plaši te tajne samo onda kada bi gospodar bivao uz njega.
,,0ni Koji Moraju Biti Sačuvai jesu u miru, tišini”, rekao bi dok bi skidao svoj crveni baršunasti ogrtač sa ra-
mena. „Više od toga možda nikada nećemo ni znati.”
A onda ponovo gošćenje, prikradanje zločincima kroz venecijanske prolaze, zajedno on i gospodar.
Koliko je dugo to moglo da traje - jedan smrtnički život? Stotinu smrtničkih života?
Nije prošlo ni pola godine mračnog blaženstva pre nego što je došlo to veče, sumrak, kada je gospodar stao
iznad njegovog kovčega u dubokoj ćeliji tik iznad vode i rekao:
„Ustani, Armane, moramo da odemo odavde. Došli su!”
,,A ko su oni, gospodaru? Jesu li to Oni Koji Moraju Biti Sačuvani?”
,,Ne, dragi moj. U pitanju su oni drugi. Dođi, moramo da požurimo!” „Ali kako nam oni mogu nauditi? Zašto
moramo da idemo?”
Bela lica na prozorima. Udarci po vratima. Staklo koje se lomi. Gospodar se prvo okreće na jednu stranu, pa
na drugu, bacajući pri tom poglede na slike. Miris dima. Miris upaljene lomače. Pristizali su iz podruma.
Dolazili su i odozgo.
„Trči, nemamo vremena da bilo šta spasemo.” Uza stepenice na krov.
Likovi u crnim kukuljicama mlatili su bakljama kroz prolaze, vatra je rikala u donjim odajama, prozori su ek-
splodirali, vrelina na stepenicama. Sve slike su gorele.
,,Na krov, Armane! Brzo!”
Stvorenja ista kao i mi, u svojim crnim odeždama! Drugi kao mi. Gospodar ih je odbacivao u svim pravcima
dok je trčao uza stepenice, a kosti su im se lomile kada su udarali u plafon i zidove.
„Bogohulniče, jeretiku!”, urlali su neprijateljski glasovi. Njihove ruke su uhvatile Armana na samom vrhu ste-
penica i držale ga. Gospodar se vratio po njega.
„Armane, uzdaj se u svoju snagu! Dođi!”
Ali iza gospodara je vrvelo od njih. Opkoljavali su ga. Kada bi jedan bio odbačen na zid, pojavljivala su se tri
nova, i to sve dok pedeset baklji nije bilo bačeno na gospodarevo baršunasto odelo, njegove dugačke crvene
rukave, njegovu belu ko.su. Vatra se uzdizala do plafona dok ga je usisavala praveći od njega živu buktinju, a
on se, sa rukama u plamenu, još uvek branio paleći svoje napadače dok su bacali vatrene baklje kao potpalu
pred njegove noge.
Armana su odvukli dole i odveli ga iz zapaljene kuće zajedno sa njegovim smrtnim šegrtima, koji su zapoma-
gali.tMveli su ih preko vode, iz Venecije, a oni su vrištali i kukali u utrobi nekog broda, užasavajućeg kao što
je bilo i plovilo koje je prevozilo robove, a nakon plovidbe su ih izvukli na otvorenu ledinu pod vedrim
noćnim nebom.
„Bogohulniče, bogohulniče!” Lomača je gorela dok su je opkoljavale figure u kukuljicama, mantrajući sve
jače i jače. ,,U vatru!”
,,Ne, nemojte mi to raditi, ne!”
Užasnut, posmatrao je kako do vatre dovode njegove smrtne pomoćnike, njegovu braću, njegovu jedinu
braću, a oni su vrištali u panici dok su ih podizali uvis, a onda pravo u vatru.
„Ne... prestanite, oni su nevini! U ime ljubavi božje, prestanite, nevini su!..”, vrištao je, ali je kucnuo i njegov
poslednji čas. Dok su ga podizali, on se koprcao. Zavitlali su ga uvis kako bi pao pravo u plamen.
„Gospodaru, pomozi mi!” Sve su reči nestale i pretvorile se u jedan jedini zavijajući krik.
Bacakanje, vrištanje, ludilo.
Ali, neko ga je zgrabio, povratio u život. Ležao je na leđima na zemlji i gledao u nebo. Kao da je plamen lizao
zvezde, ali on je bio daleko od njih,
a više nije osećao ni vrelinu vatre. Mogao je da omiriše nagorelu odeću i kosu. Bol po licu i rukama bio je na-
jžešći i krv je tako tekla iz njega da je jedva uspevao da pomeri usne...
„Uništena su sva tašta dela tvoga gospodara, sva tašta dela koja je stvo- rio među smrtnicima svojim
Mračnim moćima - slike anđela, svetaca i živih smrtnika! Hoćeš li i ti istim žarom sagoreti? Ili ćeš služiti sa-
tani? Izbor napraviti moraš. Oseti ukus vatre, vatre koja željno vapi za tobom, koja te je gladna. Čeka te i
pakao. Hoćeš li odabrati?”
„Hoću...”
„Služićeš princu tame onako kako i dolikuje.”
„Hoću...”
„Sva obličja ovog sveta isprazna su i nećeš se nikada služiti svojim Mračnim moćima u ime ljudske niš-
tavnosti, u ime slikanja, stvaranja muzike, plesanja, u ime recitovanja pučkih lakrdija, već samo da bi se
pokorio satani, kojem ćeš ostati pokoran doveka; svoje Mračne moći nećeš koristiti radi zavođenja, pre-
strašivanja i uništavanja, već samo radi uništavanja...” „Hoću...”
„Posvetićeš se svom jednome i jedinome gospodaru - satani, princu tame, uvek, zauvek i na vek vekova...
Služićeš svome istinskome gospodaru u tami, bolu i patnji, predaćeš mu svoj um i svoje srce...”
„Hoću.”
,,Od svoje braće po satani ne smeš da kriješ nikakve tajne, odaćeš sve znanje bogohulnika, kao i njegovu
tajnu...”
Tišina.
„Otkrićeš sve znanje te tajne, dete! Dođi sada, plamen te čeka.”
,,Ja vas ne razumem...”
,,0ni Koji Moraju Biti Sačuvani. Zbori.”
„Šta da kažem? Ništa mi nije poznato, osim toga da ne želim da patim. Tako se bojim.”
„Istinu, Dete mraka. Gde su oni? Gde su Oni Koji Moraju Biti Sačuvani?” ,,Ne znam. Uđite u moj um ako
posedujete iste moći. Nema ničega što vam mogu reći.”
„Ali šta, dete, šta su oni? Zar ti nikada nije rekao šta su Oni Koji Moraju Biti Sačuvani.”
Dakle, ni oni nisu razumeli. Za njih, kao i za njega, to nije bilo ništa više od prazne fraze. Tek kada budeš do-
voljno moćan da ti niko nikada ne može oduzeti to znanje protiv tvoje volje. Gospodar je bio mudar.
,,Od kakvog su oni značaja! Šta su oni? Moramo da dobijemo odgovor.”
„Kunem vam se, ja odgovore nemam. Kunem se svojim strahom, koji je sve što sada posedujem, da ne
znam!”
Bela lica se pojavljuju nad njim, jedno po jedno. Bezukusne usne pružaju tvrde i slatke poljupce, ruke ga
miluju, a iz njihovih ručnih zglobova izbijaju sjajne kapljice krvi. Zeleli su da istina dođe putem krvi. Ali čemu
to? Krv je bila krv.
,,Ti si sada dete đavola.”
,,Da.”
,,Ne plači za svojim gospodarom, Marijusom. On je u paklu, gde i pripada. A sada ispij lekovitu krv, ustani i
zaigraj sa svojom vrstom u slavu satane! Tada će besmrtnost istinski biti tvoja!”
,,Da.” Krv peče njegov jezik dok podiže glavu, krv koja ga je ispunjavala mučeničkom tromošću. „0 molim
vas!”
Svuda oko njega začule su se latinske fraze, kao i tiho udaranje bubnjeva. Bili su zadovoljeni. Znali su da je
rekao istinu. Neće ga ubiti, jer je zanos, otklonio bilo kakvo premišljanje. Bol u njegovim rukama i na nje-
govom licu istopio se u sveopštoj pomami.
„Ustani, mladiću, i pridruži se Deci mraka.”
,,Da, hoću.”
Bele ruke posezale su za njegovim rukama. Ječanje rogova i lauta nadvisilo je tutnjanje bubnjeva, strune
harfi su se trzale usled hipnotičkg prebiranja po žicama i krug je počeo da se pomiče. Zakukuljene figure u
prosjačkom crnom; odežde su se vitlale dok su visoko podizali kolena i savijali leđa.
Svijajući ruke, okretali su se, poskakivali visoko u vis, spuštali se na tlo i vrteli se ukrug, dok je brujanje
pesme sve glasnije izviralo iz njihovih zatvorenih usta.
Jurcali su sve brže ukrug. Pevušenje je predstavljalo snažnu melanholičnu vibraciju bez oblika i kontinuiteta,
dok je, s druge strane, ono bilo kao neki oblik govora, sam odjek misli. Bivalo je sve glasnije i glasnije, kao ur-
lik koja nije mogao da se probije u stvaran krik.
On je zajedno sa njima pravio istovetne zvuke, okretao se, a kada bi mu se zavrtelo u glavi od vitlanja ukrug,
skakao bi uvis. Dočekivale su ga ruke, usne koje su ga celivale. Vrteo se.i bivao vučen. Neko je uzviknuo
nešto na latinskom, drugi je odgovorio, treći se prodrao još jače, a neko drugi ponovo je uzvratio odgov-
orom.
Lebdeo je nesputan tlom i užasnim bolom zbog smrti svog gospodara, zbog uništenja slika, okončanja života
smrtnika koje je voleo. Vetar je jezdio pored njega, a vrelina vatre zapljuskivala mu je lice i oči. Pevanje je
bilo tako divno da nije bilo važno to što nije znao reči, ili to što nije mogao da se klanja satani; nije znao kako
da veruje, niti kako da osmisli takvu jednu molitvu. Niko nije znao da on ne zna, i sada su svi pevali u horu,
podvriskivali, jadikovali, okretali se i poskakivali, a onda, lelujajući se napred-nazad, zabaciše glave, dok im je
vatra zamagljivala pogled i lizala ih. Neko je uzviknuo:
,,Da, DA!”
Muzika se uzburkala. Divljački ritam se prolomio svud oko njega, udaranje bubnjeva i daira, glasovi koji su
odzvanjali jezivim tonovima. Vampiri su podigli ruke, počeli da arlauču - svetlucave figure u razuzdanom
plesu, izvijenih leđa, dok su stopalima jako udarali po tlu. Cika đavolaka u paklu. To ga je užasavalo, ali i
mamilo, a dok su ga ruke hvatale i okretale, udarao je nogama o zemlju, previjao se i plesao kao i ostafi, puš-
tajući da ga bol preplavi, savijajući udove i vrišteći svom snagom.
Pre no što je osvanula zora, bio je u bunilu, a oko sebe je imao na tuce braće, koja su ga milovala i tešila, a
onda ga sprovela niz stepenice koje su iskrsle iz same utrobe zemlje.
Činilo se da je u pojedinim trenucima tokom meseci koji su usledili Arman sanjao da njegovog gospodara
nisu zapalili.
Sanjao je da je njegov gospodar pao s krova, kao šljašteća kometa, u spasonosne vode kanala. Njegov gospo-
dar je preživeo u planinama severne Italije. Njegov ga je gospodar prizivao da dođe. Njegov gospodar se
nalazio u svetilištu Onih Koji Moraju Biti Sačuvani.
Ponekada je u njegovom snu gospodar bio moćniji i svetlucaviji nego ikada pre; lepota je bila njegova
odežda. U drugim snovima on je bio ugljenisan i smežuran, ugalj koji diše, njegove oči su bile ogromne i
žute, samo je njegova bela kosa bila svetlucava i raskošna kao nekada. Puzao je po zemlji tako oslabljen,
preklinjući Armana da mu pomogne. A iza njega se prosipalo toplo osvetljenje svetilišta Onih Koji Moraju Biti
Sačuvani i osećao se miris tamjana; kao da je tim prostorom lebdela atmosfera koja je nosila obećanje
drevne magije, neko obećanje hladne i egzotične lepote koje je prevazilazilo bilo kakvo zlo ili dobro.
Ali ovo su bila pusta maštanja. Njegov mu je gospodar rekao da ga jedino vatra i svetlost mogu uništiti, a i
svojim očima je video gospodara u plamenu. Sanjati takve snove je bilo kao da je želeo da mu se vrati smrt-
nički život.
Kada su njegove oči bile uperene u mesec i zvezde, kao i u mirno ogledalo mora koje se prostiralo pred njim,
nije znao za nadu, žalost, ni radost. Sva je ta osećanja dobijao od svog gospodara, ali gospodara više nije
bilo.
,,Ja sam đavolje dete.” To je bila poezija. Sva volja je iščilela iz njega i više nije bilo ničega sem mračnog brat-
stva, a ubijanje se svelo podjednako i na nevine i na one krive. Ubijanje je sada prvenstveno bilo okrutno.
U Rimu, u velikom kovenu prostranih katakombi, klanjao se pred Santinom, vođom koji je sišao niz kamene
stepenice da ga pozdravi svojim široko raširenim rukama. Ovaj drevni je doživeo Rođenje u Tami u vreme
Crne Smrti. Ispričao je Armanu o predskazanju koje je doživeo 1349. godine, kada je harala kuga, da ćemo i
mi biti nalik na Crnu Smrt - muka koja se ne može objasniti, nešto što će navesti čoveka da se upita i posum-
nja u milost i pomoć božju.
Santino je Armana uveo u svetilište obloženo ljudskim lobanjama; pripovedao mu je istoriju vampira.
„Postojimo od vajkada i ima nas u svakom dobu, kao, uostalom, i vukova, a poreklo nam je ljudsko. Rimski
koven,'tamna senka rimokatoličke crkve, predstavlja naše krajnje savršenstvo.”
Armanu su već bili poznati rituali i uobičajene zabrane, a sada mu je ostalo da nauči osnovne zapovesti.
Prva zapovest: svaki koven mora da ima svog vođu, i samo on može da naredi pružanje Mračnog dara
nekom smrtniku; osim toga, on je zadužen za to da se poštuju i propisno nadgledaju svi postupci i rituali.
Druga zapovest: Mračni dar se nikada ne sme pružiti bogaljima, bolesnima ili deci, ali ni onima koji ne mogu,
čak i sa Mračnim moćima, da prežive sami bez tuđe pomoći.
Treća zapovest: stari vampir ne treba nikada da prenese svoj Mračni dar jer bi krv novorođenih mogla da
bude i suviše snažna. Sve naše moći se prirodno uvećavaju sa godinama, a drevni imaju previše snage koju bi
mogli da prenesu. Smrtonosna povreda, gorenje u vatri - ako ove katastrofe ne unište satanino čedo, samo
povećavaju njegove moći kada se zaleči. Međutim, satana štiti svoje stado od drevnih moći, jer svi oni, bez
izuzetka, na kraju polude.
Kad je o ovome reč, Arman treba da shvati da nema živog vampira starijeg od tri stotine godina. Niko živ,
dakle, ne može da se seti prvog rimskog kovena. Đavo često poziva svoje vampire da se vrate kući - u pakao.
Arman, takođe, treba da razume i to da je uticaj Mračnog dara nepred- vidljiv, čak i kada ga daruje vrlo mlad
vampir, uz svu dužnu negu. Iz nepoz- natih razloga, neki smrtnici postaju snažni kao titani kada se rode u
Tami, dok ostali nisu ništa više do leševi koji se miču. To je i razlog što se smrtni- ci koji treba da primte
Mračni dar pažljivo biraju. One sa previše strasti i neukrotivom voljom treba izbegavati, isto kao i one koji
uopšte ne posedu- ju ove osobine.
Četvrta zapovest: nijedan vampir nikada ne sme da uništi drugog vampira, osim vođe kovena, koji ima moć
nad životom i smrću celog svog stada. Njegova je obaveza i da uništi stare i pomahnitale vampire u vatri
kada više nisu sposobni da služe satani onako kako to dolikuje. Njegova je dužnost da uništi sve vampire koji
nisu propisno stvoreni. Njegova je obaveza da uništi sve one koji su toliko ozleđeni da ne mogu da žive bez
tuđe pomoći. I, najzad, njegova je dužnost da zahteva uništenje svih prognanika i svih onih koji su prekršili
zapovesti.
Peta zapovest: nijedan vampir nikada ne sme da otkrije svoju pravu prirodu nekom smrtniku i pri tom ga os-
tavi u životu. Nijedan vampir ne sme da otkrije istoriju vrste smrtnilm, a da ga potom ne ubije. Nijedan vam-
pir ne sme da se usudi da napiše istoriju vampira ili bilo kakvo znanje
o vrsti da ih ne bi pronašli smrtnici i poverovali u njih. Vampirovo ime ne sme biti znano smrtnicima,
osim onog koje je ispisano na njegovoj nadgrobnoj ploči. Nijedan vampir ne sme da otkrije smrtnicima svoje
skrovište ili skrovište nekog drugog vampira.
Ovo su, dakle, bile velike zapovesti, koje svi vampiri moraju da poštuju. Ovo je bio uslov opstanka među
svim besmrtnima.
Ali, Arman treba da zna da je oduvek bilo priča o drevnima, o vampirima- jereticima sa strahovitim moćima,
koji se nisu povinovali bilo kakvim autoritetima, čak ni onom koji je pripadao đavolu. To su vampiri koji su
živeli hiljadama godina. Deca milenijuma - kako su ih ponekada zvali. Na severu Evrope pripovedale su se
priče o Maelu, koji je prebivao u Engleskoj i Škotskoj. U Maloj Aziji postoji legenda o Pandori. U Egiptu pos-
toji drevna priča o vampiru Ramzesu, koji je ponovo viđen u ovom dobu.
Takve priče postoje u svim krajevima sveta. Neko bi jednostavno mogao da odmahne rukom i nazove ih
izmišljotinama da nije jedne stvari - drevni jeretik Marijus pronađen je u Veneciji, gde je i kažnjen od strane
Dece mraka. Legenda o Marijusu je, dakle, bila istinita, ali Marijusa više nema.
Arman na ovo ništa nije rekao. Santinu ništa nije rekao o snovima koje je snivao. Uistinu, ti snovi su izbledeli
u Armanu, kao i boje Marijusovih slika. Više se nisu nalazile u Armanovom umu niti u njegovom srcu kako ih
ostali, koji bi možda pokušali da ih vide, ne bi otkrili.
Kada je Santino govorio o Onima Koji Moraju Biti Sačuvani, Arman je ponovo priznao da ništa ne razume i da
ništa ne zna o njima. Nije ni Santino znao ništa o njima, kao ni drugi vampiri koje je Santino upoznao.
Tajna je bila mrtva. Marijus je bio mrtav. Dakle, predaj tišini drevnu i beskorisnu misteriju. Satana je naš
poglavar i gospodar. Kroz satanu sve razumemo i znamo.
Arman se svideo Santinu. Naučio je zapovesti, usavršio je svoje izvođenje ceremonijalnog pojanja, rituala,
kao i izvođenje molitvi. Bio je svedok najvećih sabata.14 Učio je od najmoćnijih, najveštijih i najdivnijih vam-
pira od svih koje je upoznao. Tako je vredno prikupljao znanja da je uskoro postao misionar čiji je zadatak
bio da prikuplja lutajuću Decu mraka u koven, da upućuje ostale u izvođenje sabata i korišćenje Mračnog
dara kada bi svet, grešni čovek i đavo prizvali da se to učini.
U Španiji, Nemačkoj i Francuskoj podučavao je Mračne blagoslove i Mračne rituale. Upoznao je divlju i tvr-
doglavu Decu mraka i mračna strast se rasplamsavala u njemu kada je bio u njihovom društvu, kao i u onim
treriufcima kada ga je koven okruživao, dok ih je tešio i kada su, žahvaljujući njegovoj snazi, održavali svoje
zajedništvo.
Usavršio je način ubijanja prevazišavši u tome svu Decu mraka koju je poznavao. Naučio je da priziva one
koji su uistinu želeli da umru. Samo je trebalo da stane kraj nekog prebivališta smrtnika i tiho pozove da bi se
ovaj pojavio.
Stari, mladi, osakaćeni, bolesni, ružni ili lepi - nije bilo važno jer on nije birao. Odaslao bi zaslepljujuće vizije
ako bi poželeli da ih vide, ali on nije dolazio njima, niti ih je grlio. Nemilosrdno privučeni njemu, oni su bili ti
koji su njega grlili. A kada bi ga njihovo toplo, živo meso dotaklo, kada bi rastvorio usne i osetio krv da lije,
spoznavao bi jedini način da bar nalcratko prekine patnju.
Činilo mu se da bi u najveličanstvenijem trenu tih trenutaka osetio beskrajnu duhovnost, nezagađenu
apetitima i smutnjama koji su činili svet, bez obzira na čulni zanos ubistva.
U tom činu se duhovno i čulno sjedinjavalo i, bio je ubeđen, duhovno je bilo to što je opstajalo. To mu je
ličilo na svetu zajednicu. Dok je krv Hristove dece služila da pruži suštinu samog života, delić sekunde u ko-
jem je smrt nastupala bio je srž sveg razumevanja. Samo su veliki božji sveci njemu bili jednaki u ovoj
duhovnosti, u ovom suprotstavljanju misteriji, u ovom postojanju kontemplacije i poricanja.
Bez obzira na sve to, bio je svedok nestanka svoje mile braće, koji su sami sebe uništavali i koji su postajali
ludi. Bio je svedok neminovnog nestanka kovena, video je besmrtnost koja poražava i najsavršenije stvorenu
Decu mraka i katkad mu se činilo da je to bila neka vrsta jezive kazne koju je i sam priželjkivao.
Da li mu je bilo suđeno da postane jedan od drevnih? Jedan od Dece milenijuma? Da li se može verovati tim
pričama koje su opstale do dana današnjeg?
Tu i tamo bi neki lutajući vampir rekao da je legendarna Pandora viđena u dalekom ruskom gradu Moskvi ili
da se priča da Mael prebiva na vetrometini engleske obale. Lutalice su pričale čak i o Marijusu - da je ponovo
viđen u Egiptu ili u Grčkoj. Ali ovi pripovedači nisu svojim očima videli ove legendarne likove. Oni, zapravo,
ništa nisu znali. Ovo su bile često ponavljane priče.
One nisu odvraćale pažnju niti su zabavljale vernog sataninog slugu. U tihoj odanosti Mračnim načinima, Ar-
man je nastavio da služi.
Ali tokom tih vekova svoje privržene poslušnosti, Arman je u sebi skrivao dve tajne. One su bile njegovo vlas-
ništvo, pripadale su mu više od kovčega u koji se zatvarao tokom dana i više od nekoliko amajlija koje je no-
sio.
Prva tajna je bila da nikada nije lično primenio Mračni trik - bez obzira na količinu usamljenosti koju je os-
ećao ili koliko god trajala potraga za braćom i sestrama sa kojima će pronaći utehu. Neće to priuštiti satani,
neće stvoriti nijedno Dete mraka.
A druga tajna koju je krio od svoje braće, za dobro njih samih, bila je količina sve dubljeg i većeg očaja.
Nije žudeo ni za čim, ništa nije cenio, ni u šta nije verovao, nije posegnuo ni za jednom jedinom mrvicom
zadovoljstva koristeći svoje sve veće i jezivije moći, već je, iz trena u tren, živeo u praznini, koju bi nakratko
prekidao svake noći svog večnog života time što bi ubijao smrtnike - tu tajnu je krio od njih sve dok im je bio
potreban, a to je bio i jedini način da ih vodi, jer bi ih inače njegov strah prestravio.
Ali, i tome je došao kraj.
Veliki ciklus je bio okončan. Godinama pre nego što se to i dogodilo, osetio je da se krug zatvara, ali nije ni
znao da je to ciklus.
Iz Rima su dolazila nepotpuna svedočenja putnika - već stara kada bi doprla do njega - o tome da je vođa
Santino napustio svoje stado. Neki su ispredali priču o tome da je poludeo i otišao u prirodu, drugi pak da je
skočio u vatru, a treći da ga je svet progutao, da su ga u crnoj kočiji odveli smrtnici i da ga niko od tad nije
video.
,,Mi ili odlazimo u vatru, ili u legendu”, rekao je jedan od pripovedača.
A zatim su prispeli izveštaji o haosu koji se dešavao u Rimu, o mnogobrojnim vodama koji su obukli svoje
crne kukuljice i crnu odeždu da bi upravljali kovenima. A onda bi se činilo kao da više nema nijednog.
Od osamnaestoga veka više nijednom rečju nije spomenuto to što se dogodilo u Italiji. U proteklih pola veka,
Armanu nije polazilo za rukom da se uzda u svoju strast, niti u želju onih koji su ga okruživali - da stvori at-
mosferu oduševljenja, koja i dolikuje jednom pravom sabatu. A sanjario je i o svom starom gospodaru - Mar-
ijusu; video ga je u njegovoj bogatoj odeći od crvenog baršuna, u palati prepunoj treperavih slika, i bio je up-
lašen.
A onda je pristigao onaj drugi.
Njegova deca su pohitala u katakombe ispod Les Inosanta da mu opišu ovog novog vampira, koji je nosio
krznom postavljen ogrtač od crvenog baršuna, koji je bogohulio crkve i napadao one koji su nosili krstove
oko vrata i hodali osvetljenim prostorom. Crveni baršun. To je bila puka slučajnost, a opet, to ga je izluđivalo
i vređalo, nanosilo mu neopravdani bol, koji njegova duša nije mogla da podnese.
A bila je stvorena i žena, žena sa kosom nalik na lavlju grivu i anđeoskim imenom, divna i moćna kao i njen
sin.
Došao je uz stepenice pravo iz katakombi; upravljao je svojim kovenom protiv nas, kao što su učinili i oni sa
kukuljicama kada su došli da unište njega i njegovog gospodara u Veneciji pre mnogo vekova.
Sve je propalo.
Bio je obučen u čudnu odeću od čipke i brokata. Nosio je novčiće u džepovima. Njegov um je plivao u pri-
zorima iz hiljada knjiga koje je pročitao. Osećao se zatečen svime onim čemu je bio svedok u osvetljenom
prostoru velikog grada koji se zvao Pariz; bilo je to kao da ponovo čuje svog starog gospodara kako mu ša-
puće u uho:
Imaćeš na raspolaganju hiljade noći,da u njima gledaš svetlost koju nijedan smrtnik nikada nije video, gra-
bićeš je od udaljenih zvezda kao da si Prometej, to je jedno beskrajno osveljenje pomoću kog ćeš razumevati
stvari.
„Sve izmiče mom razumu”, rekao je. ,,Ja sam nalik nekome koga je zemlja povratila, a vi, Lestate i Gabrijela,
vi ste kao prizori koje je naslikao moj stari gospodar u azurnoj, crvenoj i zlatnoj boji.”
Stajao je ukočeno na vratima i držao se za podlaktice. Posmatrajući nas, nečujno nas je upitao:
Sta tu ima da se zna? Sta tu ima da se da? Mi smo napušteni od Boga. Preda mnom se ne proteže nikakav
Đavolj put, a nema ni Paklenih zvona, koja bi odzvanjala u mojim ušima.
P
rošao je jedan sat. Možda i više. Arman je sedeo kraj vatre. Na njegovom licu više nije bilo ožiljaka od davno
zaboravljenog batinjanja. U tom miru, činio se tako krhkim, kao ljuštura od školjke.
Gabrijela je sedela preko puta njega i nemo, kao i on, posmatrala plamen; lice joj je bilo izmučeno i naizgled
saosećajno. Za mene je bilo bolno to što nisam znao kakve su joj misli prolazile kroz glavu.
Razmišljao sam o Marijusu. Marijus, Marijus... vampir koji je naslikao one slike u pravom svetu i o pravom
svetu. Triptisi, portreti, freske na zidovima palata.
Stvarni svet nikađa nije posumnjao u njega, nikada ga nije ganjao, niti ga je ikad odbacio. Bila je to ova
banda u kukuljicama, ovi demoni koji su došli da zapale slike, oni koji su delili Mračni dar sa njim - da li ga je
on ikada nazivao Mračnim darom? - oni su bili ti koji su odlučili da on ne sme ni da živi ni da stvara među sm-
rtnicima. Oni, a ne smrtnici.
Video sam malenu pozornicu kod Renoa i čuo sebe kako pevam; pevanje je potom preraslo u riku. Nikolas je
rekao:
„Divno je.”
Ja odgovorih:
„Trivijalno.”
Bilo je to kao da napadam Nikolasa. U mojoj mašti on je rekao ono što te noći uopšte nije izgovorio:
„Dozvoli mi da imam ono u šta mogu da verujem. Ti to nikada ne bi uradio.” Triptisi koje je Marijus naslikao
nalazili su se u crkvama i kapelama manastira, a možda i na zidovima poznatih kuća u Veneciji i Padovi. Vam-
piri ne bi otišli na sveta mesta da ih unište. Dakle, ovo stvaralaštvo vampira koji je sebe okružio smrtnim še-
grtima i smrtnim ljubavnikom, od koga je uzimao mali gutljaj i koji je sam odlazio da ubija - postojalo je tamo
negde, sa punim potpisom.
Pomislio sam na onu noć u krčmi kada sam spoznao besmislenost života, i baršunast, nedokučiv očaj Ar-
manove priče činio mi se kao okean u kom se mogu utopiti. Ovo je bilo gore od uništene obale Nikijevog
uma. Ovaj mrak, ovo ništavilo trajalo je tri stotine godina.
Blistavo dete kestenjaste kose ponovo je kraj vatre moglo da otvori svoja usta kako bi iz njih iscurelo crnilo
nalik na mastilo, dovoljno da prekrije čitav svet.
To bi se dogodilo da nije bilo ovog protagoniste, ovog venecijanskog gospodara, koji je počinio jeretički čin
tako što je u svoja platna utkao smisao - mora da je u pitanju bio smisao - a naša vrsta, satanini izabranici,
napravili su od njega živu buktinju.
Da li je i Gabrijela u Armanovoj priči videla ove slike isto onako kako sam ih video i ja? Da li su i one plamtele
u njenom umu kao što su plamtele u mom?
Marijus je krčio sebi put kroz moju dušu, put kojim će lutati zauvek, zajedno sa zakukuljenim đavolima koji
su ponovo pretvorili slike u haos.
U nekoj vrsti prigušene patnje razmišljao sam o pričama putnika - da je Marijus bio živ, da je viđen u Egiptu
ili Grčkoj.
Želeo sam da pitam Armana zar to nije moguće. Marijus mora da je bio veoma moćan... Ali, činilo se
nepoštenim da tako nešto pitam.
„Stara legenda”, šapnuo je. Njegov čujni glas bio je jasan kao i unutrašnji. Ne žureći se nikuda i ne sklanjajući
pogled sa plamena, nastavio je da priča: „Legenda iz drevnih vremena, pre nego što su nas obojicu uništili.”
„Možda i nije”, rekao sam. Odjeci prizora, slike na zidu. „Možda je Marijus živ.”
„Mi predstavljamo čudo ili užas”, rekao je tiho, „zavisno od toga kako želiš da nas vidiš. A kada nas upoznaš -
da li kroz mračnu krv, obećanja ili božju kaznu, pomislićeš da je sve moguće. Ali, to nije tako. Svet se veoma
brzo i čvrsto zatvara oko tog čuda; i nemoj da se nadaš drugim čudima. To jest, navikneš se na nova
ograničenja, a ona pak uslovljavaju sve ostalo. Dakle, kažu da je Marijus nastavio da živi. Svi oni nastavljaju
negde da žive, to je ono u šta želiš da veruješ.
„Nijedan od onih koji su bili prisutni onih noći kada su me podučavali ritualu nije ostao u kovenu u Rimu, a
možda čak ni koven više ne postoji. Godine su prošle otkad se poslednji put bilo ko iz tog kovena oglasio. Ali
svi oni negde postoje, zar ne? Sve u svemu, mi ne možemo da umremo.” Uzdahnuo je. „Nema značaja”, do-
dao je.
Nešto snažnije i užasnije imalo je značaja: ovaj očaj mogao je da uništi Armana. Bez obzira na žeđ koju je os-
ećao, na krv koju je izgubio kada sam ga napao i bez obzira na to što je nemi plamen njegovog tela iscelio
ogrebotine i posekotine na njemu, on nije mogao sebe da natera da izađe u spoljašnji svet da lovi. Izabrao je
da se muči u žeđi i toploti nemog unutrašnjeg plamena. Izabrao je da ostane ovde, sa nama.
Ali on je već znao odgovor - nije mogao ni sa nama da ostane.
Gabrijela i ja nismo to morali da mu kažemo, znao je on to i sam. Nismo morali čak ni da postavimo sebi to
pitanje. Znao je kao što i sam Bog zna budućnost, jer Bog je u posedu svega znanog.
Neizdrživa patnja. Gabrijelin izraz lica bio je još izmoždeniji, tužniji.
„Znaš da bih svim svojim bićem želeo da te povedem sa nama”, rekao sam. Bio sam iznenađen sopstvenom
količinom emocija. „Ali to bi bila katastrofa za sve nas.”
Ni na jedan način nije odreagovao. Znao je. Ni Gabrijela se nije usprotivila.
,,Ne mogu da prestanem da razmišljam o Marijusu”, priznao sam.
Znam. A i ne pomišljaš na One Koji Moraju Biti Sačuvani, što je prilično čudno.
,,To je samo još jedna misterija više”, rekao sam. ,,A ima na hiljade misterija. Ja razmišljam o Marijusu! Prev-
eliki sam rob sopstvenih opsesija i fascinacija. Užasna je stvar zadržavati se u tolikoj meri na Marijusu i izdvo-
jiti tu jednu blistavu figuru iz cele priče.”
Nije važno. Ako ti to nešto znači, uzmi. Ja neču izgubiti ono što dam.
„Kada neko biće iskaže svoj bol u takvoj muci, primoran si da poštuješ čitavu tu tragediju. Moraš da pokušaš
i da to razumeš. Ali takva bespomoćnost, takav očaj meni je nerazumljiv. To je razlog što toliko razmišljam o
Marijusu. Marijus je onaj koga ja razumem. Ti si onaj koga ne razumem.”
Zašto?
Muk.
Nije li je zaslužio da mu se kaže istina?
,,Ja sam oduvek bio buntovnik”, rekao sam. ,,A ti si bio rob svega onoga što te je svojatalo.”
,,Ja sam bio vođa svog kovena!”
,,Ne. Ti si bio Marijusov rob, a onda i sužanj Dece mraka. Pao si prvo pod uticaj jednog, a onda pod uticaj
ovih drugih. Ono zbog čega ti sada patiš jeste odsustvo bilo čijeg uticaja. Naježim se kad pomislim da sam
nakratko i sam to doživeo, da si mi pružio osećaj toliko različit od mene samog, kao da sam neko drugo
biće.”
„Nema značaja”, rekao je, očiju i dalje uprtih u vatru. ,,Ti previše razmišljaš u terminima odluke i akcije. Ova
priča nije objašnjenje. A ja nisam biće koje u tvojim mislima traži pohvalu punu poštovanja, niti da ona bude
izrečena naglas. Svi mi znamo šta znači odgovor koji si dao, a on je tako neizmeran da bi se izrazio rečima, i
svi znamo da je ta odluka konačna. Ono što ne znam jeste zašto. Dakle, ja sam biće veoma različito od tebe i
ti nisi sposoban da me razumeš. Zašto ne mogu da pođem sa tobom? Ako me povedeš, radiću sve ono što
od mene budeš tražio. Biću pod tvojim uticajem.”
Pomislio sam na Marijusa sa njegovom četkicom i bočicom tempera od jaja.
„Kako si išta mogao da im veruješ nakon što su zapalili slike?”, upitao sam. „Kako si mogao da im se pre-
pustiš?”
Razdraženost, narastajući bes.
Opreznost na Gabrijelinom licu, ali ne i strah.
,,A u šta si ti - vampir koji je, kako su mi moji sledbenici opisali, užasavao gomilu, zbog čega je ona hrlila na
Bulevar du Templ - verovao kada si stajao na pozornici i gledao publiku kako vrišti i pokušava da pobegne iz
pozorišta? Verovao si u to da ti mesto nije među smrtnicima, zar ne? Znao si da nisi jedan od njih. A nije bilo
nikakvih đavoljih bandi u kukuljicama da ti to kažu. Znao si. Marijus, takođe, nije pripadao društvu smrtnika.
Nisam ni ja.”
„Ali to je nešto drugo.”
,,Ne, nije. Zato ti prezireš Pozorište vampira, koje upravo u ovom trenutku izvodi svoje male drame, koje će
mu doneti zlato bulevarske gomile. Ti ne želiš da obmanjuješ kao Marijus. To bi te još više razdvojilo od sm-
rtnika. Ti imaš potrebu da se pretvaraš da si smrtan, a obmanjivanje te čini besnim i navodi te da ubijaš.”
,,U tom trenutku na pozornici”, rekao sam, ,,ja sam razotkrio sebe. Ja sam uradio nešto što je u potpunoj
suprotnosti sa obmanom. Zeleo sam da na neki način svojim monstruoznim priznanjem sebe ponovo prib-
ližim svojim dragim smrtnicima. Bolje je i da beže od mene nego da me ne vide. Bolje da znaju da sam nešto
čudovišno nego da klizim svetom i da me ne prepoznaju oni kojima se hranim.”
„Ali to nije bolje.”
,,Ne. Ono što je Marijus uradio bilo je bolje. On nije obmanjivao.”
„Naravno da jeste. On ih je sve izigrao!”
,,Ne. On je iznašao način da oponaša ljudski život. Da postane jedno sa smrtnicima. Ubijao je samo zločince i
slikao je kao što to i smrtnici čine. Anđele, plavo nebo, oblake. To su stvari koje si mi predstavio kada si
pričao
o tome. On je stvarao lepe stvari. Ja u njemu vidim mudrost i nedostatak taštine. On nije imao nikakve
potrebe da se razotkriva. Živeo je hiljadu godina i više je verovao u nebesa koja je slikao, nego u sebe.
Konfuzija.
Sada više nema značaja to što đavoli slikaju anđele.
,,To su samo metafore”, rekao sam. ,,I ima značaja! Ako želiš ponovo da stvaraš, ako hoćeš iznova da pron-
ađeš Đavolji put, važno je! Postoji način da postojimo. Kada bih samo mogao da oponašam život, da iz-
nađem način...”
,,Ti govoriš o stvarima koje meni ništa ne znače. Mi smo božji izgnanici.” Gabrijela je iznenada pogledala u
njega.
,,Da li ti veruješ u Boga?”, upitala je.
,,Da, uvek u Boga”, odgovorio je. „Satana, naš gospodar, jeste onaj koji je izmišljen, i ta izmišljotina je ono
što me je obmanulo.”
,,0 onda si ti zaista nepopravljivo proldet!”, rekao sam. „Dobro ti je poznato da je tvoje povlačenje u brat-
stvo Dece mraka bilo bežanje od greha koji nije bio greh.”
Bes.
„Tvoje srce čezne za nečim što nikada nećeš imati”, rekao je glasom koji je iznenada postao glasniji.
„Dovukao si k sebi i Gabrijelu i Nikolasa preko prepreke, ali to ti nije pomoglo da se vratiš među smrtnike.”
„Zašto ne možeš da čuješ svoju priču?” upitao sam. ,,Da li je u pitanju to što Marijusu nikada nisi oprostio to
što te nije upozorio na njih, što je dozvolio da padneš u njihove šake? Zar ništa više nećeš poprimiti od Mari-
jusa, nijedan primer, nijednu inspiraciju? Ja nisam Marijus, ali kažem ti da sam, od kad sam krenuo Đavoljim
putem, čuo samo za jednog drevnog koji bi me bilo čemu mogao naučiti, a to je Marijus, tvoj venecijanski
gospodar. On sada razgovara sa mnom. On mi kazuje nešto o načinu na koji mogu da postanem besmrtan.”
„Obično ruganje.”
,,Ne! To nije bilo ruganje! Ti si taj čije se srce slama za onim što nikada neće imati: još jedan predmet vere,
nečiji uticaj.”
Nije bilo odgovora.
,,Mi ne možemo izigravati Marijusa”, rekao sam, „niti Santina, mračnog gospodara. Mi nismo umetnici sa ve-
likim vizijama, koje bi nas nosile napred. Nismo ni zli gospodari kovena ubeđeni da je na nama da progan-
jamo golemo mnoštvo u propast. Plemenito vođstvo - to veličanstveno ovlašćenje - jeste ono što moraš da
imaš.”
Ustao sam iako to da nisam planirao. Prišao sam bliže vatri i gledao u njega.
Krajičkom oka video sam Gabrijelino jedva primetno klimanje glavom; način na koji je zatvorila oči na trenu-
tak bio je kao da je sebi dopustila uzdah oduška.
On je bio savršeno miran.
„Moraš da prođeš kroz to ništavilo”, rekao sam, ,,i da pronađeš ono nešto što će ti biti podstrek da kreneš
dalje. Ako pođeš sa nama, izneverićemo te, i ti ćeš nas uništiti.”
„Kako da prođem kroz to?” Podigao je glavu i pogledao me, a njegove obrve poprimile su najoštriji izraz.
„Odakle da počnem? Ti si okretan kao sama desna ruka božja! A za mene je svet, stvarni svet u kojem je
Marijus živeo - nedostižan. Ja nikada u njemu nisam živeo. Ja želim da pređem preko te prepreke. Ali kako to
da uradim?”
,,Ja ti to ne mogu reći”, rekao sam.
„Moraš da izučiš ovo doba”, prekinula nas je Gabrijela. Njen je glas bio miran ali zapovednički.
Pogledao je u nju dok je govorila.
„Moraš da razumeš ovo doba”, nastavila je, „kroz njegovu književnost, muzilcu i umetnost. Izašao si iz same
utrobe Zemlje, kao što i sam kažeš. A sada živi u svetu.”
Od njega nije pristizao nikakav odgovor. Tračak prizora Nikijevog opustošenog stana sa svim njegovim kn-
jigama pobacanim po podu. Zapadna civilizacijama u lirpama.
,,A ima li boljeg mesta od samog središta stvari - od Bulevara i pozorišta?”, upitala je Gabrijela.
Namrštio se i iz protesta okrenuo glavu, ali je ona nastavila:
„Tvoj dar je vođenje kovena, a tvoj koven još uvek postoji.”
Ispustio je tih i očajan zvuk.
„NikoJas je samo jedno novostvoreno dete”, rekla je. ,,On može mnogo toga da ih nauči o spoJjnjem svetu,
ali on nije sposoban da ih vodi. Ona žena, Eleni, neverovatno je pametna, ali ona će ti prepustiti vođstvo.”
„Šta meni znače njihove igre?”, prošaputao je.
,,To je način da opstaneš”, rekla je. ,,A to je sve što ti je sada važno.” „Pozorište vampira\ Pre bih izabrao va-
tru.”
„Razmisli”, rekJa je. ,,U tome ima nekog savršenstva, koje ne možeš da opovrgneš. Mi smo iluzija onoga što
je smrtno, a pozornica je iluzija stvarnosti.”
,,To je odvratno”, rekao je. „Kako je to Lestat nazvao? Čistom trivijalnošću?”
,,To je rekao zbog Nikolasa, koji je sklon da od svega toga napravi bizarnu filozofiju”, rekla je. ,,Ti sada moraš
da živiš bez bizarnih filozofija, onako kako si živeo kada si bio Marijusov šegrt. Zivi da proučiš ovo doba. Le-
stat ne veruje u vrednost zla, ali ti u to veruješ. Znam da veruješ.”
,,Ja sam zao”, rekao je sa poluosmehom na licu i skoro da se nasmejao. ,,To nije pitanje vere, zar ne? Ali, da
li stvarno misliš da bih sa duhovnog puta kojim sam hodio tri stotine godina prešao na pohotnost i
raskalašnost kao što je ovo? Mi smo bili sveci zla!”, pobunio se. ,,Ja neću da budem obično zlo! Neću!”
„Učini ga neobičnim”, rekla je. Postajala je nestrpljiva. „Ako si zao, kako onda pohota i raskalašnost mogu da
budu tvoji neprijatelji? Zar svetovno, telesno i đavo ne deluju podjednako i protiv čoveka?”
Zavrteo je glavom kao da je želeo da kaže da mu to ništa ne znači. „Tebe više brine ono što je duhovno nego
ono što je zlo”, nastavio sam. „Izgled nečijeg lica, zvuk violine. Parisko pozorište može biti ispunjeno
duhovnošću i pored sve svoje svetovnosti. Nema ničeg u njemu što nije bilo oblikovano snagom onih koji
poseduju duhovnu viziju da od njega stvore ono što žele.” •
Nešto se u njemu uzburkalo, ali je to brzo odagnao.
„Zavedi publiku raskalašnošću”, rekla je Gabrijela. ,,U ime božje i đavolje, iskoristi moć pozorišta kako ti je
volja.”
„Zar slike tvog gospodara nisu bile duhovne?”, upitao sam. Mogao sam da osetim toplinu kako me obuzima
dok sam o tome razmišljao. ,,Da li iko može da gleda na velika dela toga doba i ne nazove ih duhovnim?”
„Postavljao sam sebi to pitanje mnogo puta”, odgovorio je Arman. ,,Da li je to bilo duhovno ili raskalašno?
Da li je anđeo naslikan na triptihu uhvaćen u svetovnom, ili je svetovno bilo transformisano?”
„Bez obzira na to šta su ti kasnije učinili, nikada nisi sumnjao u lepotu i kvalitet njegovog stvaralaštva”, rekao
sam. „Znam da nisi. Reč je, dakle, o transformaciji svetovnog. To je prestalo da biva puko slikarstvo, već se
pretvorilo u čistu magiju, kao što kod ubijanja krv prestaje da bude krv i postaje sam život.”
Njegove se oči zamagliše, ali od njega nisu pristizale nikakve slike. Kojim god putem da je jezdio u svojim
mislima, putovao je sam.
„Svetovno i spiritualno”, rekla je Gabrijela, „spajaju se u pozorištu kao što to čine i na slikama. I demonska
priroda nas samih jeste senzualna. Neka ti to bude ključ.”
Na trenutak je sklopio oči kao da želi da nas izopšti.
„Idi kod njih i slušaj muziku koju Niki stvara”, rekla je. „Stvaraj umetnost zajedno sa njima u Pozorištu vam-
pira. Moraš da odagnaš ono što te je izdalo i prepustiš se onome što će ti dati podstreka. U suprotnom -
nema nade.”
Poželeo sam da to nije rekla tako iznenada, direktno.
Ali on klimnu glavom i njegova se usta stisnuše u gorak osmeh.
„Jedina stvar koja ti je zaista važna”, rekla je polako, „jeste to da odeš u krajnost.”
Tupo je zurio u nju. Nije bilo nikakve šanse da je razumeo ono što je želela da kaže. Smatrao sam da je to
bila i suviše surova istina da bi se glasno izrekla. Ali on se nije usprotivio. Njegovo je lice postalo zamišljeno,
glatko i ponovo nalik na dečje.
Dugo je gledao u vatru, a zatim je progovorio:
„Ali zašto morate da idete?”, upitao je. ,,Sa vama sada niko ne ratuje. Niko ne pokušava da vas otera. Zašto
to malo preduzeće ne biste izgradili zajedno sa mnom?”
Da li je to značilo da će pristupiti tome, da će se priključiti ostalima i postati sastavni deo pozorišta na Bule-
varu?
Nije mi se suprotstavljao. Ponovo je pitao zašto baš tamo, na Bulevaru, ne mogu da stvorim imitaciju života -
ako sam to tako nazivao.
Ali, ipak je odustajao. Znao je da ne mogu da izdržim sam pogled na pozorište, kao ni na Nikolasa. Nisam
mogao čak ni njega da nagovorim da to uradi. Gabrijeli je to pošlo za rukom. Znao je da je sada bilo i suviše
kasno da nad nama vrši dalju presiju.
Gabrijela je najzad rekla:
,,Mi ne možemo da živimo među svojom vrstom, Armane.”
A ja sam pomislio da je to tačno, da je to najistinitiji odgovor, ali nisam znao zašto to ne mogu glasno da iz-
govorim.
„Đavolji put je ono čemu mi težimo”, rekla je. „Sada smo jedno drugom dovoljni. Možda ćemo se vratiti u
budućnosti, nakon što budemo posetili mnogobrojna mesta i videli razne stvari. Tada ćemo razgovarati kao
što smo i večeras razgovarali.”
Ovo što je rekla nije doživeo kao šok. Ali, sada je bilo nemoguće znati o čemu razmišlja.
Dugo niko ništa nije govorio. Ne znam koliko je vremena tako prošlo. Sedeli smo u sobi i ćutali.
Pokušao sam da ne razmišljam ni o Marijusu, ni o Nikolasu. Sav moj osećaj za opasnost potpuno je nestao,
ali sam se plašio rastanka, tuge, koja je bila neizbežna, osećanja da sam od ovog stvorenja uzeo njegovu
neverovatnu priču, a da sam mu za uzvrat pružio vrlo malo.
Gabrijela je napokon prekinula tišinu. Ustala je i graciozno otišla do klupe na kojoj je sedeo.
„Armane”, rekla je, ,,mi odlazimo. Ako bude po mojoj volji, bićemo kilometrima daleko od Pariza pre ponoći
sutrašnjeg dana.”
Pogledao je u nju mirno; pomirio se sa neizbežnim. Bilo je nemoguće znati šta je izabrao da sakrije.
„Čak i da ne odeš do pozorišta”, rekla je, „prihvati ono što mi možemo da ti damo. Moj sin poseduje do-
voljno blaga da ti olakša izlazak u spoljni svet.”
,,0va kula može da ti bude skrovište”, rekao sam. „Koristi je koliko god želiš. Magnusu je bila dovoljno
bezbedna.”
Malo je sačekao, a onda je ljubazno klimnuo glavom, ali ništa nije rekao.
„Dozvoli da ti Lestat da zlato koje ti je neophodno da postaneš pravi gospodin”, rekla je Gabrijela. „Sve što
za uzvrat tražimo jeste to da ostaviš koven na miru - ako izabereš da ne budeš njegov vođa.”
Ponovo je zurio u vatru; lice mu je bilo spokojno i bio je neodoljivo lep. Zatim je ponovo klimnuo glavom u
tišini. Klimanje glavom nije značio ništa drugo nego potvrdu da je čuo, ali time ništa nije obećao.
„Ako nećeš da odeš kod njih”, rekao sam usporeno, „neirioj rii da ih povrediš. Nemoj da povrediš Nikolasa.”
Kada sam izgovorio te reči, njegovo lice se blago izmenilo. Skoro da je to bio neki osmeh koji se prikrao na
njegovom licu. Njegove oči se polako okrenuše ka meni. U njima sam video prezir.
Sklonio sam pogled, ali njegov izraz je na mene delovao kao udarac.
,,Ne želim da bude povređen”, rekao sam napetim šapatom.
,,Ne, ti želiš da on bude uništeri’, odgovorio je tiho. ,,i da više nikada ne treba da strepiš ili tuguješ za njim!”
Izraz prezira se jezivo izoštrio.
Gabrijela se umešala.
„Armane”, rekla je, ,,on ne predstavlja nikakvu opasnost za njih. Ona žena sama može da ga drži pod kon-
trolom. Ima dosta stvari o ovom dobu kojima vas može podučiti, samo kada biste hteli da ga slušate.”
Gledali su jedno u drugo neko vreme u tišini. Njegovo lice je ponovo bilo blago, nežno i divno.
Uzeo je Gabrijelinu ruku na jedan dostojanstven način i čvrsto je držao. Zatim su zajedno ustali. Pustio ju je,
malo se udaljio i ispravio ramena. Pogledao je u nas.
„Otići ću kod njih”, rekao je najmilijim glasom. „Uzeću i zlato koje mi nudiš i ovo mesto će mi biti skrovište.
Naučiću od tvog strastvenog deteta sve ono čemu ono ima da me nauči. Ali, ja posežem za ovim stvarima
samo zato što one plutaju po površini mraka u kojem se ja davim. I neću napasti pre nego što stvari bolje ne
razumem. Neću ti prepustiti večnost pre... konačne bitke.”
Proučavao sam ga, ali u njemu nije bilo nikakvih misli koje bi razjasnile ove reči.
„Možda će mi, kako godine budu prolazile”, rekao je, „želja opet doći. Možda će mi se ponovo povratiti glad,
čak i strast. Možda ove stvari, kada se budemo sreli u neko drugo doba, neće biti apstraktne i nestalne. Gov-
oriću sa živahnošću koja je jednaka tvojoj, neću je samo podražavati. Razmišljaćemo na temu besmrtnosti i
mudrosti. Tada ćemo govoriti o osveti i prihvatanju. Zasada je dovoljno da kažem da želim ponovo da te
vidim. Želim da nam se u budućnosti putevi ukrste. Samo iz tog razloga ću uraditi ono što tražiš od mene, a
ne ono što želiš. Poštedeću tvog nesrećnog Nikolasa.”
Ispustio sam čujni uzdah olakšanja. Međutim, njegov glas je bio izmenjen, tako snažan da je proizveo dubok,
bezglasni alarm u meni. On je bio gospodar kovena, sigurno, ovaj ovde mirni i snažni, ovaj koji će opstati,
bez obzira na to koliko ono siroče u njemu plakalo.
A onda se polako i dostojanstveno nasmešio, ali je na njegovom licu bilo nečeg tužnog i umiljatog. Ponovo je
postao Da Vinčijev svetac, ili još preciznije - maleni Karavađov bog. Na trenutak se učinilo da nije moguće da
je on nešto zlo ili opasrio. Bio je i suviše blistav, i previše ispunjen sviiri onim što je mudro i dobro.
„Seti se mojih upozorenja”, rekao je. ,,Ne proklinjanja.”
Gabrijela i ja smo klimnuli glavama.
,,A kada ti budem zatrebao”, rekao je, „biću ovde.”
Tada je Gabrijela učinila nešto potpuno neočekivano - zagrlila ga je i poljubila. Isto sam uradio i ja.
Bio je gibak, nežan i podatan u našim rukama. Bez reči nam je dao do znanja da odlazi u koven i da ga tamo
možemo pronaći sutra uveče.
Sledećeg trenutka je već nestao, i Gabrijela i ja smo ponovo bili sami, kao da on nikada i nije bio u toj sobi.
Nisam čuo nikakav zvuk bilo gde u kuli. Ništa sem vetra u šumi koja se prostirala ispod kule.
A kada sam se uspeo uza stepenice, pronašao sam otvorenu kapiju i video livade koje su se u neprekinutoj
tišini protezale sve do šume.
Voleo sam ga. Znao sam to, ali mi je to bilo nerazumljivo kao i on sam. Bilo mi je tako drago što se sve
okončalo. Bilo mi je tako drago što smo mogli da idemo dalje. Ipak, držao sam se za rešetke duže vreme i
samo sam zurio u udaljenu šumu, kao i u slabašan sjaj grada koji se odražavao na nisko spuštenim oblacima.
A duboka žalost koju sam osećao nije bila samo zbog toga što sam njega izgubio, već je to bila i tuga za Niki-
jem, žal zbog napuštanja Pariza, ali i samosažaljenje.
K
ada sam se vratio nazad u kriptu, video sam Gabrijelu kako poslednjim ostacima drveta ponovo loži vatru.
Usporeno i umorno džarala je plamen, a svetlost se crvenela na njenom profilu i u njenim očima.
Tiho sam sedeo na klupi i posmatrao je; gledao sam eksploziju plamičaka naspram pocrnelih cigala.
,,Da li ti je dao ono što si želela?”, upitao sam.
,,Na neki svoj način, da”, rekla je. SkJonila je žarač u stranu i sela preko puta mene; kosa joj je padala preko
ramena, a ruke je spustila na klupu pored sebe. „Kažem ti - nije me briga ako više nikada ne vidim nekog od
naše vrste”, rekla je hladno. „Dosta mi je njihovih legendi, prokletstava, žalopojki. Dosta mi je njihove nes-
nosne ljudskosti, što je možda i najn- everovatnija stvar koju su otkrili. Spremna sam ponovo za svet,
Lestate, kao što sam i bila one noći kada sam umrla.”
„Ali Marijus...”, rekao sam uzbudeno. „Majko, postoje drevni, oni koji su koristili besmrtnost na jedan posve
drugačiji način.”
„Ima li ih zaista?”, upitala je. „Lestate, imaš previše bujnu maštu. Priča
o Marijusu ima osobine bajke.”
,,Ne, to nije istina.”
„Dakle, siroče demon tvrdi da ne potiče od štrokavih seljaka đavola, na koje podseća”, rekla je, ,,već od
izgubljenog plemića, koji je skoro bog. Kažem ti da bi bilo koje umazano malo seljanče koje sanjari kraj
kuhinjskog ognjišta moglo da ti ispriča neku sličnu priču.”
„Majko, on nije mogao da izmisli Marijusa”, rekao sam. ,,Ja možda imam bujnu maštu, ali on je uopšte
nema. On ne bi mogao da izmisli slike. Kažem ti da je on sve to video...”
„Nisam baš mislila tako”, priznala je sa malim smeškom. „Ali je isto tako mogao da pozajmi Marijusa iz leg-
endi koje je čuo...”
,,Ne”, rekao sam. „Marijus je postojao i postoji još uvek. Ima i drugih kao što je on. Deca milenijuma postoje,
a ona su bolje iskoristila darove koji su im dati od Dece mraka.”
„Lestate, ono što je važno jeste to da mi prođemo bolje”, rekla je. „Sve što sam, najzad, saznala od Armana
bilo je to da besmrtni nalaze da je smrt zavodljiva i krajnje neodoljiva, da im ne polazi za rukom da je
savladaju, kao ni ljudskost u svojim umovima. Sada želim da uzmem to znanje i nosim ga kao oklop dok ko-
račam svetom. Na sreću, ne mislim na promenljivi svet, koji je za ova stvorenja bio tako opasan. Govorim o
svetu koji se eonima nije menjao.”
Zabacila je kosu dok je ponovo gledala u vatru.
„Sanjam o snegom prekrivenim planinama”, rekla je blago, ,,o pustoši pustinje, o neprohodnim džunglama,
o prostranim šumama na severu Amerike, gde, kažu, beli čovek nikada nije kročio.”
Njeno lice se pomalo oblilo toplinom dok me je gledala.
„Razmisli o tome”, rekla je. „Nema predela u koji mi ne možemo da odemo. A ako Deca milenijuma i pos-
toje, možda su oni baš tamo - daleko od sveta ljudi.”
,,A kako onda žive ako je to tačno?”, upitao sam. Zamišljao sam sopstveni svet; bio je prepun smrtnika i
stvari koje su oni stvorili. ,,Mi se hranimo ljudima”, rekao sam.
„Ima srca koja kucaju u tim šumama”, rekla je sanjivo. „Ima krvi koja teče za onog koji je pije... Ja sada mogu
da radim sve ono što si ti nekada radio. Mogla bih sama da se izborim sa onim vukovima...”
Njen glas je izbledeo pošto se izgubila u mislima. „Ono što je važno”, rekla je nakon podužeg trenutka, „jeste
to da sada možemo da idemo kuda želimo, Lestate. Slobodni smo.”
,,Ja sam i ranije bio slobodan”, rekao sam. „Nikada nisam mario za ono što je Arman imao da kaže. Ali Mari-
jus, znam da je Marijus živ. Osećam, osećao sam to i kada je Arman pričao o tome. Marijus zna mnoge stvari
- ne mislim samo na one koje se tiču nas, ili Onih Koji Moraju Biti Sačuvani, ili kakva god bila drevna misterija
- on zna stvari o samom životu, o tome kako se treba kretati kroz vreme.”
,,Pa neka ti on bude svetac zaštitnik ako ti treba”, rekla je.
Ovo me je naljutilo i više ništa nisam rekao. Stvar je bila u tome što me je njena priča o džunglama i šumama
uplašila. Sve što je Arman rekao da bi nas razdvojio polako mi se vratilo u sećanje; znao sam da će se to de-
siti još onda dok je izgovarao svoje lepo odabrane reči. Dakle, mi živimo sa svojim razlikama, pomislio sam,
kao što to i smrtnici rade, a možda su naše razlike preuveličane kao što su i naše strasti, naša ljubav.
„Nešto se ipak nazire...” rekla je, dok je posmatrala vatru, „... jedan mali pokazatelj da priča o Marijusu
sadrži neku istinu.”
„Ima na hiljade pokazatelja”, rekao sam.
„Rekao je da je Marijus ubio zločinca”, nastavila je, ,,i da je njega nazvao Set - ubica sopstvenog brata. Da li
se sećaš toga?”
„Mislio sam da je mislio na Kaina, koji je ubio Avelja. Kain je bio taj kojeg sam video u njegovim slikama, iako
sam čuo drugo ime.”
,,U tome i jeste poenta. Arman ni sam nije razumeo značenje imena Set. Međutim, ponavljao ga je. Ali ja
znam šta ono predstavlja.”
„Kaži mi.”
„Ono potiče iz grčkih i rimskih mitova - stara priča o egipatskom bogu Ozirisu, kojeg je ubio brat Set da bi
postao gospodar podzemlja. Naravno, Arman je to mogao da pročita kod Plutarha, ali nije, što je prilično
čudno.”
,,A, vidiš onda - Marijus ipak jeste postojao! Kada je rekao da je živeo hiljadu godina, govorio je istinu.”
„Možda, Lestate, možda”, rekla je.
„Majko, ponovi mi to, tu egipatsku priču...”
„Lestate, imaš pred sobom mnoge godine da i sam pročitaš te drevne priče.” Ustala je i sagla se da me
poljubi, ja osetih hladnoću i mlitavost u njoj, koja se uvek pojavljivala pre zore. „Što se mene tiče, ja sam za-
vršila sa knjigama. Čitala sam ih kada nije bilo ničeg drugog da se radi.” Uzela mi je ruke i preklopila ih svo-
jim. „Kaži mi da ćemo sutra krenuti na put, da više nećemo videti bedeme Pariza, ne pre nego što budemo
videli i druge krajeve sveta.”
„Biće upravo onako kako ti želiš”, rekao sam.
Počela je da se penje uza stepenice.
,,A kuda to ideš?”, upitao sam je dok sam je pratio. Otvorila je kapiju i uputila se prema drveću.
„Zelim da vidim da li mogu da spavam u samoj zemlji”, rekla je preko ramena. „Ako se sutra ne podignem,
znaćeš da mi to nije pošlo za rukom.”
„Ali to je ludost!”, rekao sam, idući za njom. Mrzeo sam samu pomisao na to. Nastavila je da hoda napred,
prema čestaru drevnih hrastova; klekla je i rukama počela da kopa vlažnu zemlju Jcroz mrtvo lišće. Izgledala
je jezi- vo, kao neka divna plavokosa veštica koja grebe zemlju brzinom neke zveri.
Tada je ustala i poslala mi poljubac za zbogom. Koristeći svu svoju snagu, spustila se u zemlju kao da joj je
ona pripadala. Ja sam u neverici zurio u prazninu gde je do malopre bila i u lišće, koje se primirilo kao da
ništa nije poremetilo to mesto.
Otišao sam iz šume. Otpešačio sam južno, daleko od kule. Kako mi se korak ubrzavao, počeo sam sebi u
bradu da pevušim neku pesmicu, možda deo neke melodije koja je bila izvedena na violini ranije te večeri u
kraljevoj palati.
Osećaj žaljenja mi se vratio, prihvatanje saznanja da stvarno odlazimo, da je sve gotovo sa Nikolasom, sa De-
com mraka i sa njihovim vođom. Neću dugi niz godina videti ni Pariz, ni bilo šta što mi je poznato. I pored
sve moje želje da budem slobodan, imao sam potrebu da plačem.
Činilo mi se da moja lutanja imaju neku svrhu, ali je još nisam razaznavao. Nekih pola sata pre jutra svetlost
je obasjala poštanski drum u blizini ruševine neke stare krčme. Ovaj se istureni deo napuštenog sela
obrušavao i samo su debelo okrečeni zidovi bili netaknuti.
Uzevši svoj bodež, počeo sam da urezujem duboko u mekani kamen:
MARIJUSU, DREVNOM: LESTAT TE TRAŽI. SADA JE MESEC MAJ, 1780. GODINA, I JA KREĆEM NA JUG, IZ
PARIZA KA LIONU. MOLIM TE, ODAZOVI MI SE.
Kakva drskost, pomislio sam kada sam zakoračio nekoliko koraka unazad. Već sam prekršio Mračne za-
povesti izgovorivši ime besmrtnika i zapisavši ga. Ali to mi je pružilo čudno zadovoljstvo. Uostalom, nikada
mi nije baš najbolje polazilo za rukom da poštujem pravila.
Armana smo u osamnaestom veku poslednji put videli kada je stajao sa Eleni, Nikolasom i ostalim vampirima
pantomimi- čarima ispred vrata Renoovog pozorišta; gledao je kako se naša kočija probija kroz reku sao-
braćaja na Bulevaru.
Neposredno pre toga, pronašao sam ga zatvorenog u mojoj nekadašnjoj garderobi zajedno sa Nikolasom.
Nalazili su se usred nekog čudnog razgovora, kojim je dominirao Nikijev sarkazam i žučnost. Nosio je periku i
sumoran dugačak crveni kaput. Cinilo mi se kao da je od uništenja starog kovena svaki trenutak budnosti sve
više doprinosio njegovoj čvrstini i njegovim moćima, i kao da je maska dodatne neprozirnosti postajala sve
jača.
U tim neugodnim poslednjim trenucima Niki i ja nismo imali šta jedno drugom da kažemo. Ali je Arman zato
od mene ljubazno prihvatio ključeve kule, velike količine novca, kao i obećanje da će dobiti novac kad god se
obrati Rožeu.
Njegov um mi je bio nedostupan, ali je ponovo naglasio da neće povrediti Nikolasa. Dok smo se pozdravljali,
verovao sam da Nikolas i čitav mali koven imaju sve šanse da opstanu, kao i da smo Arman i ja prijatelji.
Do kraja te prve noći Gabrijela i ja smo bili daleko od Pariza, kao što smo i rekli đa hoćemo, a tokom meseci
koji su usledili otputovali smo u Lion, Torino, Beč, pa u Prag, Lajpcig i Sankt Peterburg, a potom opet južno -
u Italiju, gde smo se skrasili i ostali dug niz godina.
Na kraju smo ipak krenuli i otišli na Siciliju, pa severno u Grčku i Tursku, pa ponovo južno kroz drevne
gradove Male Azije i najzad u Kairo, gde smo se zadržali neko vreme.
U svakom tom mestu ostavljao sam Marijusu pismene poruke na zidovima.
Ponekad to nije bilo više od nekoliko reči, koje bih izgrebao vrhom noža. Na nekim mestima sam pak satima
klesao svoje misli u kamen. Ali gde god da sam se našao, ispisivao sam svoje ime, datum, pravac kojim sam
se uputio, kao i poziv: Marijuse, pokaži mi se.
Što se starih kovena tiče, naišli smo na njih u nekoliko razbacanih mesta, a ono što se jasno moglo uočiti bilo
je to da su stara, konzervativna pravila svuda izgubila moć. Retko kada se događalo da se više od tri ili četiri
vampira povinuju starim ritualima, a kada bi shvatili da nismo imali nameru da se mešamo u njihove navike
ili pak u samu njihovu egzistenciju, ostavljali bi nas na miru.
Mnogo su interesantnije bile bitange koje smo povremeno mogli da zapazimo usred društvenih krugova; bili
su to samotni i tajanstveni vampiri koji su podražavali smrtnike - podjednako vešto kao i mi. Ali nam nikada
nije pošlo za rukom da im se približimo. Bežali su od nas kao što su, verovatno, bežali i od pripadnika starih
kovena. Ne videvši u njihovim očima ništa drugo osim straha, nisam bio motivisan da doprem do njih.
Svejedno, osetio sam neku čudnu utehu u tome da nisam bio prvi aristokratski đavo koji se kretao po bal-
skim dvoranama sveta u potrazi za svojim žrtvama - smrtonosni gospodin koji će uskoro postati glavni pro-
tagonista priča, pesama i petparačkih horor romana kao samo ovaploćenje naše vrste. Sve vreme su se po-
javljivali novi nalik meni.
Ali kako smo napredovali dalje, nailazili smo na čudna stvorenja. U Grčkoj smo nabasali na demone koji nisu
znali kako su to postali, a ponekad su to bile i lude kreature koje nisu imale ni razum ni govor. Oni su nas na-
padali kao da smo smrtnici, ali bi mahnito vrištali i bežali od nas kada bismo počeli da izgovaramo molitve u
cilju da ih oteramo.
A istambulski vampiri su zaista živeli u kućama, bezbedni iza visokih zidova i kapija, sa grobovima u sop-
stvenim vrtovima i obučeni kao i svi ostali smrtnici u tom delu sveta - u lepršave halje, u kojima su lovili po
mračnim ulicama.
Ali čak su i oni bili užasnuti kada su videli da živim među Francuzima i Venecijancima, da se vozim u koči-
jama, prisustvujem slcupovima po evropskim ambasadama i domovima zvaničnika. Pretili su nam, bacali čini
na nas, ali bi odjurili u panici kad god bismo krenuli na njih, posle čega su se uvek ponovo vraćali da nas
obaspu svojim kletvama.
Ponovno oživljeni opsedali su mamemlučke grobnice u Kairu. Bili su jezive utvare. Pridržavali su se starih
običaja, a za vođe su imali gospodare ispijenih očiju, koji su živeli u ruševinama jednog koptskog manastira.
Njihovi rituali su bili puni istočnjačke magije i zazivanja mnogih demona i zlih duhova, koje su nazivali neo-
bičnim imenima. Držali su se podalje od nas, i pored svih otrovnih pretnji; a ipak, znali su kako se zovemo.
Godine su prolazile a mi ništa nismo naučili od tih stvorenja, što za mene, naravno, nije bilo ništa iznenađu-
juće.
I pored toga što su vampiri u mnogim ovim mestima čuli legende o Marijusu i o ostalim drevnima, nijedan
od njih nije ih video svojim očima. Čak je i Arman postao legenda za njih, i znali su da nas zapitaju:
,,Da li ste stvarno videli vampira Armana?”
Nigde nisam sreo zaista starog vampira. Nigde nisam upoznao vampira koji bi me, na bilo koji način,
privukao i zainteresovao, stvorenje ispunjeno mudrošću ili posebnim dostignućima, nesvakidašnje biće koje
je Mračnim darom steklo neku vidljivu alhemiju koja bi privukla moju pažnju.
Arman je bio mračni bog u poređenju sa ovim bićima. Kao, uostalom, i Gabrijela i ja.
Ali sada požurujem priču.
Nešto ranije, kada smo prvi put došli u Italiju, stekli smo sadržajnija i prijatnija znanja o drevnim ritualima.
Rimski koven nas je dočekao sa dobrodošlicom.
„Dodite na sabat”, rekli su nam. „Dodite u katakombe i pridružite se pojanju.”
Da, oni su znali da smo uništili pariski koven i nadvladali Armana, velikog gospodara mračnih tajni. Ali nas
nisu prezirali zbog toga. Sasvim suprotno, nisu mogli da razumeju zbog.čega se Arman odrekao svojih moći,
zašto se koven nije povinovao novom dobu.
Čak i ovde, gde su obredi bili tako sadržajni i puni strasti da su mi oduzimali dah - vampiri su bili daleko od
toga da zaziru od ljudskih navika i nisu imali ništa protiv toga da oponašaju ljudska bića kada su za tim imali
potrebu. Isto je bilo i sa vampirima koje smo videli u Veneciji, kao i sa nekolicinom onih koje smo kasnije up-
oznali u Firenci.
U svojim crnim ogrtačima mešali su se sa smrtnicima u operi, hodili senovitim hodnicima poznatih zdanja za
vreme balova i banketa, čak su sedeli u vrevi jeftinih krčnii ili vinarija i zurili u ljude koji su im bili tik nadoh-
vat ruke. Imali su čestu naviku - i to upravo ovde i češće nego na bilo kojem drugom mestu - da oblače odelo
iz vremena svog rođenja; često su bili predivno, kraljevski nakićeni - nosili su nakit i svu raskoš, i sve su to
rado pokazivali kada bi im se učinilo da je pravi trenutak.
Bez obzira na to, vraćali su se svojim smrdljivim grobljima na spavanje. Vrišteći su bežali čak i od najmanjeg
znaka nebeske moći, a divljački su se prepuštali jezivim i veličanstvenim sabatima.
U poređenju sa njima, pariski vampiri su bili primitivni, prosti i detinjasti; ali sam uvideo da je upravo prefin-
jenost i svetovnost Pariza učinila da se Arman i njegova družina toliko udalje od ljudskih navika.
Kako je francuska prestonica postajala svetovna, tako su se vampiri sve više držali stare magije, dok su itali-
janski vampiri obitavali među duboko religioznim smrtnicima čiji su životi bili zaokupljeni rimokatoličkim
obredima, među muškarcima i ženama koji su poštovali zlo kao što su se klanjali i rimokatoličkoj crkvi. Sve u
svemu, drevni običaji đavola nisu se razlikovali od starih običaja ljudi u Italiji, tako da su se i italijanski vam-
piri kretali u oba ova sveta. Da li su verovali u stare običaje? Slegali su ramenima kada bi ih to pitao. Sabat je
za njih predstavljao veliko zadovoljstvo. Zar nismo i Gabrijela i ja uživali u njemu? Zar se, najzad, nismo i mi
pridružili plesu?
„Dođite nam kad god to poželite”, rekli su nam rimski vampiri.
Što se tiče „Pozorišta vampira” u Parizu - veliki skandal koji je uzdrmao našu vrstu širom sveta - pa, oni će
poverovati u njegovo postojanje tek kada ga budu videli sopstvenim očima. Vampiri koji igraju na pozornici,
vampiri koji zbunjuju smrtnike u publici svojim trikovima i mimikrijom - smatrali su da su to tipično pariska
posla! Smejali su se.
Naravno da sam sve vreme dobijao detaljne informacije o „Pozorištu vampira”. Pre nego što sam i stigao do
Sankt Peterburga, Rože mi je poslao dugačak izveštaj o spretnosti nove trupe.
Izvode svoje predstave okačeni kao velike drvene marionete - pisao je. Zlatne žice spuštaju se sa zabatnih
greda do njihovih nožnih članaka, ručnih zglobova i vrhova glava, te se Ijudima čini kao da ih zapravo one up-
ravljaju u najočaravajučim plesovima. Na belim obrazima imaju savršeno iscrane rumene krugove, dok su im
oči razrogačene kao staklena dugmad. Teško bi vam bilo i da zamislite kako se savršeno pretvaraju da nisu
živi.
A orkestar, on je čudo sam po sebi. Prazna lica, obojena na sasvim isti način, pravi svirači koji oponašaju
mehaničke muzičare - iz delova sastavljene lutke koje se mogu kupiti, a navijanjem ključa gude na svojim
majušnim instrumentima ili duvaju u svoje male rogove praveči pravi pravcati zvuk!
To je jedan tako privlačan spektakl da se dame i gospoda u publici prepiru među sobom oko toga da li su ti
svirači lutke ili su pak stvarni ljudi.
Neki tvrde da su svi oni spravljeni od drveta, a da su glasovi koji dolaze iz usta glumaca, zapravo, umeče tr-
buhozboraca.
Sto se samih predstava tiče, bile bi i suviše uznemiravajuče da, s druge strane, nisu tako divne i vešto
odrađene.
Jedna od najpopularnijih drama koja se izvodi jeste ona u kojoj prikazuju oživljenog vampira kako se pridiže
iz groba kroz platformu pozornice. Jeziv je taj stvor sa čupavom, neurednom kosom i očnjacima. Ali, gle
čuda, odmah se zaljubljuje u ogromnu drvenu ženu lutku i ne sanja da ova nije živa. Ne mogavši da sisa krv iz
nje, siroti vampir ubrzo iščezava, i to u trenutku kada lutka oživljava, bez obzira na to što je od drveta. Sa
nevaljalim osmehom na licu ona izvodi pobednički ples nad telom poraženog đavola.
Kažem vam - dok gledate tu predstavu krv vam se ledi u žilama. Publika, svejedno, oduševljeno podvriskuje i
tapše.
U jednoj drugoj slikovitoj predstavi, lutke plesači okružuju jednu devojku i teraju je da na sebe okači zlatne
žice, kao da je i sama marioneta. Tužan ishod predstave jeste u tome što je žice primoravaju da pleše sve
dok i poslednji tračak života ne nestane iz njenog tela. Ona izražajnim pokretima zapomaže da je oslobode,
ali prave lutke se samo smeju i đipaju dok ona umire.
Muzika je nadzemaljska. Dok je slušate, na pamet vam padaju Cigani sa seoskih vašara. Mesje De Lenfon je
kompozitor. Zvuk njegove violine često započinje večernju predstavu.
Kao vaš advokat, savetujem vam da zatražite jedan deo dobiti koju ostvaruje ova neverovatna družina. Za
svaku predstavu protežu se redovi za karte, koji sežu daleko niz Bulevar.
Rožeova pisma bi me uvek uznemirila. Od njih bi mi srce preskakalo i nisam mogao a da se ne zapitam: šta
očekujem da družina radi? Zašto su me njena odvažnost i domišljatost iznenađivali? Svi smo mi imali moći
da uradimo iste stvari.
Kada sam se skrasio u Veneciji, gde sam provodio mnogo vremena uzalud tragajući za Marijusovim slikama,
javila mi se Eleni pismima ispisanim izvanrednim vampirskim umećem.
Postali smo najpopularnija zabava noćnog Pariza’, pisala mi je.
Došli su ’glumci’ iz cele Evrope da im se pridruže. Njihova družina je sada bila brojnija, ukupno ih je bilo
dvadeset, što je jedva mogla i metropola kao što je bio Pariz da podrži.
Samo oni najveštiji umetnici bivaju primljeni, oni koji poseduju zaista izvanredan talenat, ali iznad svega cen-
imo diskreciju. Nisu nam mili skandali, kao što možeš i da pretpostaviš.
Što se njihovog ’dragog violiniste’ tiče, o njemu je govorila sve najbolje; napisala mi je da je on njihova na-
jveća inspiracija, da je napisao najdovitljivije predstave prisvajajući ih iz priča koje je čitao.
Međutim, kada ne radi, često je nemoguć. Stalno ga moramo nadzirati kako ne bi ugrozio naš status. Nje-
gove navike u hranjenju krajnje su aljkave. Povremeno govori veoma šokantne stvari strancima, u koje oni,
na svu sreću, kao previše razumni, nikad ne poveruju.
Drugim rečima, pokušao je da stvori nove vampire. I nije lovio u potaji.
Uglavnom se oslanjamo na našeg najstarijeg prijatelja (Armana, očito), da ga obuzda. A on to radi na jedan
veoma oštar način. Ono što, međutim, moram da naglasim jeste to da čak ni to nema nekog dužeg efekta na
našeg violinistu. On često spominje drevne verske običaje, ritualne vatre, prelazak u nove vidove postojanja.
Ne mogu da kažem da ga ne volimo. Zbog tebe bi vodili računa o njemu sve i da nije tako. Ali mi njega
stvarno volimo. Inaročito je drag našem najstarijem prijatelju. Trebalo bi, međutim, napomenuti da u stara
vremena takve osobe nisu među nama dugo opstajale.
Što se našeg najstarijeg prijatelja tiče, pitam se da li bi ga sada uopšte prepoznao. Izgradio je veliki dvorac u
samom podnožju tvoje kule, gde živi medu knjigama i slikama poput nekog učenog gospodina koji ne daje ni
pet para na stvarni svet.
Svake noći, međutim, stiže u pozorište u svojim crnim kočijama. Posmatra naše izvođenje iz svoje zavesom
natkrivene lože.
Nakon predstave dolazi da reši sve nesuglasice među nama, da upravlja kao što je to oduveki radio, preti
našem dragom violinisti, ali ono što nikada, nikada ne bi uradio jeste da zaigra na pozornici. On je taj koji
prima nove članove družine. Kao što sam već spomenula, njih ima sa svih strana. Ne bacamo se u potragu za
njima jer oni sami kucaju na naša vrata...
Vrati nam se - dodala je na kraju. Videćeš da smo mnogo zanimljiviji nego ranije. Ima na hiljade mračnih
čuda koje ne mogu da opišem na papiru. Mi predstavljamo presedan u istoriji naše vrsfe. Nismo mogli da iz-
aberemo savršeniji trenutak u istoriji ovog velikog grada za pos- tojanje naše male majstorije. A ovaj predi-
van način života koji vodi- mo jeste tvojih ruku delo. Zašto si nas napustio? Vrati se kući!
Čuvao sam ova pisma. Čuvao sam ih pažljivo kao i pisma koja sam dobijao od svoje braće iz Overnja.
Savršeno sam mogao da zamislim marionete. Čuo sam i škripanje Nikijeve violine. Video sam i Armana kako
pristiže u svojoj tamnoj kočiji i kako zauzima svoje mesto u loži. Sve sam ovo opisivao na sJoriven i ekscen-
tričan način u svojim dugačkim porukama Marijusu; tu i tamo sam užurbano radio svojim dletom u nekoj
mračnoj ulici dok su smrtnici spavali.
Ali za mene nije bilo povratka u Pariz, bez obzira na količinu usamljenosti koja bi me jednog dana mogla
opsesti. Svet oko mene je postao moj ljubavnik i moj učitelj. Bio sam ushićen katedralama i zamkovima,
muzejima i palatama koje sam video. U svakom mestu koje bih posetio odlazio bih u samo srce društva; upi-
jao sam njegove zabave i tračeve, književnost i muziku, njegovu arhitekturu i umetnost.
Mogao bih da ispišem tomove o stvarima koje sam naučio i koje sam pokušavao da razumem. Bio sam
očaran Ciganima violinistima i uličnim lutkarima, kao i sopranima-kastratima u pozlaćenim operama ili
crkvenim horovima. Sunjao sam se kroz kupleraje, kockarnice i taverne, gde su se mornari opijali i svađali.
Gde god bih došao, čitao bih novine i vrzmao se po krčmama, često naručujući hranu, koja bi zatim samo
stajala preda mnoni, nikad je ne bih ni taknuo. Neprestano 'sam razgovarao sa smrtnicima na javnim mes-
tima, kupovao bezbrojne čaše vina i častio ih, mirisao dim njihovih lula i cigara, dopuštao da mi svi ovi ljudski
mirisi prodru u kosu i odeću.
A kada ne bih lutao naokolo, putovao bih carstvom knjiga, koje je nekoć, tokom svih onih turobnih smrtnih
godina kod kuće, pripadalo samo Gabrijeli.
Pre nego što smo i stigli u Italiju, znao sam dovoljno latinski da mogu da izučavam klasike, a u staroj veneci-
janskoj palati koju sam zaposeo napravio sam biblioteku i često sam provodio noći u čitanju.
Naravno da je priča o Ozirisu bila ta koja me je očarala, vrativši mi u sećanje svu romantiku Armanove priče i
Marijusovih misterioznih reči. Dok sam se udubljivao u sve njene drevne verzije, bio sam kao gromom
pogođen.
Reč je o drevnom kralju Ozirisu, čoveku nezemaljske dobrote, koji je Egipćane odvraćao od kanibalizma i
učio ih umetnosti gajenja useva i spravljanja vina. A kako ga je ubio brat Set? Oziris je bio prevaren; rečeno
mu je da legne u kutiju napravljenu tačno po njegovoj meri, a potom je Set, njegov brat, ekserima zatvorio
poklopac; tada je bačen u reku, a kada je njegova verna žena, Izis, pronašla njegovo telo, ponovo ga je na-
pao Set i raskomadao njegov leš. Samo jedan njegov deo nije pronađen.
Zašto bi Marijus spominjao mit kao što je ovaj? Kako mi nije pala na pamet činjenica da svi vampiri spavaju u
kovčezima napravljenim po njihovoj meri, čak je i jadna rulja Les Inosanta spavala u svojim sanducima. Mag-
nus mi je rekao:
,,U toj kutiji ili u nečemu sličnom moraš uvek ležati.”
Što se Ozirisovog nestalog dela tela tiče, onog koje Izis nikada nije pronašla, pa, ima jedan delić našeg tela
koji nije unapređen Mračnim darom, zar ne? Mi možemo da govorimo, gledamo, osećamo ukus, dišemo,
možemo da se pomeramo kao što to ljudi rade, ali mi ne možemo da stvaramo potomstvo. A nije mogao ni
Oziris, tako da je postao Gospodar mrtvih.
Da li je on bio vampirski bog?
Toliko toga me je zbunjivalo i mučilo. Bog Oziris je Egipćanima bio boga vina; njega su kasnije Grci prozvali
Dionisom, koji je bio mračni bog pozorišta, đavolji bog, kojeg mi je Niki opisao kod kuće kada smo još bili
dečaci. A sada smo u Parizu imali pozorište puno vampira. O kako je sve to bilo puno značenja!
Nisam mogao da dočekam da sve to ispričam Gabrijeli.
Međutim, ona je na sve to ravnodušno odmahnula glavom, govoreći da takvih starih priča ima na stotine.
„Oziris je bio bog kukuruza”, rekla je. ,,On je Egipćanima bio dobar bog. Kakve to uopšte ima veze sa nama?”
Bacila je pogled na knjige koje sam pručavao. „Mnogo je toga što još treba da naučiš, sine moj. Mnogo je
drevnih bogova bilo raskomadano i mnogo je boginja ostavljeno u žalosti. Čitaj o Akteonu i Adonisu. Drevni
ljudi su obožavali te priče.”
Posle toga je iščezla. Ostajao sam sam u svećama osvetljenoj biblioteci, oslonjen na laktove među svim tim
knjigama.
Razmišljao sam o Armanovom snu o svetilištu Onih Koji Moraju Biti Sačuvani u planini. Da li je to bila magija
koja je sezala sve do egipatskog doba? Kako to da su Deca mraka mogla da zaborave tako nešto? Možda je
to bila samo poezija za venecijanskog gospodara, spomen na Seta, na ubicu brata, i ništa više od toga.
Izašao sam u noć noseći sa sobom svoje dleto. Zapisivao sam svoja pitanja Marijusu na kamenju koje je bilo
starije od nas obojice. Marijus je za mene postao tako stvaran da sam mislio da zaista razgovaramo, kao Niki
i ja nekada. On je bio poverljiva osoba koja je primala svu moju uzbuđenost, sav moj entuzijazam, svu moju
uzvišenu zbunjenost pred svim čudesima i nedokučivostima sveta.
Kako su se moja izučavanja proširivala, a moje obrazovanje produbljivalo, počeo sam da uviđam prve užasne
slutnje onoga što bi večnost mogla da predstavlja. Bio sam sam među smrtnicima, a moje pisanje Marijusu
nije moglo da odagna moju svest o svoj monstruoznosti onoga što sam bio, koju sam osećao podjednako
snažno kao i onih prvih clavnih noći u Parizu. Uostalom, Marijusa u pravom smislu nije ni bilo.
Kao ni Gabrijele.
Armanova predviđanja su se, skoro od samog početka, potvrdila tačnim.
2
P
re nego što smo napustili Francusku, Gabrijela je često prekidala putovanje i nestajala na nekoliko noći zare-
dom. Dok smo bili u Beču, često je odlazila i na više od dve nedelje, a do trenutka kada sam se smestio u
palati u Veneciji nije je bilo mesecima. Tokom mog prvog boravka u Rimu iščezla je na pola godine. A kada
me je ostavila u Napulju, vratio sam se u Veneciju bez nje, besno je ostavivši da sama nađe put nazad do
pokrajine Veneto, što je i učinila.
Podrazumeva se da ju je privlačila priroda, šume, planine, ostrva na kojima nije bilo žive ljudske duše.
Vraćala bi se u takvom odrpanom stanju
- iznošenih cipela, pocepane odeće, kose zapetljane u beznadežne čvorove
- da je bilo jezivo pogledati je, kao što je to nekada bio slučaj sa otrcanim članovima starog pariskog
kovena. Tada bi koračala mojim odajama u svojim prljavim i zapuštenim ritama, zureći u pukotine maltera ili
u svetlost zatočenu u procepima ručno izrađenog prozorskog stakla.
Zašto bi besmrtni trebalo da čitaju novine - zapitkivala bi me - ili da se vrzmaju po palatama, ili da nose zlato
u svojim džepovima, ili da pišu pisma svojoj smrtnoj porodici, koju su ostavili.
Jezivim, brzim, prigušenim glasom pripovedala bi o stenama na koje se penjala, o nanosima snega preko ko-
jih se prevrtala, o pećinama prepunim misterioznih simbola i drevnih fosila, koje je pronalazila.
A onda bi otišla tiho kao što je i došla, a ja bih ostao tražeći je i čekajući je - bio sam ogorčen i ljut na nju i
vređao sam je kada bi se najzad vratila.
Jedne noći, za vreme naše prve posete Beču, zaskočila me je u jednoj mračnoj ulici.
,,Da li je tvoj otac još uvek živ?”, upitala me je. Pre toga je nije bilo dva meseca; gorko mi je nedostajala. I
evo nje - pita me za njih kao da su joj ipak nešto značili. Ali kada sam joj odgovorio da je živ i da je veoma je
bolestan, činilo se kao da me nije ni čula. Pokušao sam da joj saopštim da je situacija u Francuskoj veoma
loša i da će sigurno doći do revolucije. Zavrtela je glavom i odmahnula rukom.
,,Ne razmišljaj više o njima”, kazala je. „Zaboravi ih.” I ponovo je nestala.
Istina je, zapravo, bila da nisam želeo da ih zaboravim. Nikada nisam prestao da pišem Rožeu ne bih li saz-
nao nove vesti o svojoj porodici. Njemu sam pisao češće nego Eleni u pozorište. Tražio sam da mi pošalje
portrete mojih nećaka i nećakinja. Slao sam poklone u Francusku iz svakog mesta u kojem bih se zaustavio.
Bio sam zabrinut zbog revolucije, kao i svaki smrtni Francuz.
Najzad, pošto su Gabrijelina odsustva postajala sve duža a vreme koje smo provodili zajedno sve napetije i
nesigurnije, počeo sam da se prepirem sa njom oko svih ovih stvari.
„Vreme će nam oduzeti porodicu”, rekao sam. „Vreme će nam oduzeti i Francusku koju poznajemo. Zašto
bih ih sada napuštao kada su još tu? Meni su potrebne ove stvari, kažem ti. Ovo je ono što za mene pred-
stavlja život!”
Ali, ovo je bio samo jedan deo onoga što sam želeo da joj kažem. Nju nisam imao ništa više nego ostale.
Mora đa je znala šta sam želeo da joj kažem. Mora da je bila svesna optužbi koje sam joj u celoj priči upući-
vao.
Ovakvi moji govori su je rastuživali. Oni su je činili osetljivom. Dozvoljavala mi je da je obučem u čistu odeću,
da joj razmrsim i očešljam kosu. Nakon toga bismo zajedno otišli u lov, a potom bismo razgovarali. Dešavalo
se da sa mnom pođe u kazino ili u operu. Nakratko je ponovo postajala prava divna dama.
Ti trenuci su nas još uvek zbližavali jedno drugome. Oni su ovekovečili našu veru u to da smo još uvek bili
mali koven, par ljubavnika, nadmoćniji od smrtnog sveta.
Okupljeni oko vatre u nekoj seoskoj vili, vozeći se zajedno na kočijaševom mestu - ja sam držao uzde - šeta-
jući se kroz ponoćnu šumu, još uvek smo razmenjivali različite poglede i mišljenja o mnogo čemu.
Čak smo zajedno tražili ukiete kuće. To je bila naša nova zabava, kojom smo oboje bili oduševljeni. U stvari,
Gabrijela je znala ponekad da se vrati sa nekog svog putovanja upravo zato što je načula da se negde nalazi
neko duhovima opsednuto mesto i želela je da krenem sa njom da vidimo čega tu ima.
Naravno, uglavnom ništa ne bismo pronašli u tim praznim zdanjima za koje se pričalo da ih pohode duhovi.
A oni loikavni pojedinci za koje se pričalo da su opsednuti đavolom najčešće nisu bili ništa drugo nego ludaci.
Ali, bilo je dana kada bismo viđali nestalne utvare ili divljački nered koji nismo mogli da objasnimo - pred-
meti pobacani naokolo, glasovi koji su rikali iz usta opsednute dece, ledeni protoci vazduha koji su gasili
sveće u zaključanoj prostoriji.
Ali iz svega ovoga ništa novo nismo naučili. Nismo videli ništa više od onog što je stotinu smrtnih učenjaka
već opisalo.
Na kraju smo to prihvatili kao neku igru. Kada se sada osvrnem na to vreme, znam da smo to radili jer nas je
upravo to držalo zajedno, jer nam je pružalo radosne trenutke, koje u suprotnom ne bismo ni imali.
Gabrijelina odsustva, naime, nisu bila jedino ono što je uništavalo osećanja koja smo gajili jedno prema dru-
gome tokom svih tih godina. Uzrok je bio i način na koji se ponašala kada je bila sa mnom - ideje koje je
iznosila.
Još uvek je imala naviloi da kaže sve što misli, pa čak i više od toga.
Jedne noći se pojaviJa u našoj malenoj kući na Via Gibelini u Firenci, nakon mesec dana odsustvovanja, i
odmah počela sa razlaganjem.
„Znaš li da su stvorenja mraka zrela za velikog vođu”, rekla je. ,,Ne za neko sujeverno trabunjalo koje se
klanja drevnim obredima, već za velikog, mračnog monarha koji će nas podstaći u skladu sa novim nače-
lima.”
„Kojim načelima?” upitao sam. Ne osvrnuvši se na moje pitanje, nastavila je da govori.
„Zamisli”, rekla je, .„ne samo ovo potajno i ogavno hranjenje smrtnicima već nešto grandiozno kao što je
bila sama Vavilonska kula pre nego što ju je uništio božji gnev. Govorim o vođi koji, iz svoje satanske palate,
svoje sledbenike navodi na bratoubilačku borbu, koji primorava majke da usmrćuju sopstvenu decu, koji čini
da sva ljudska dostignuća sagore u plamenu, koji uništava zemlju kako bi svi pomrli od gladi, kako nevini,
tako i krivi! Onaj koji će navući patnju i pogrom gde god da se okreneš i tako zatreti sile dobra da čovek os-
tane u očaju. To je nešto što zaslužuje da bude prozvano zlim. To je ono što zaista predstavlja delo đavola.
Mi smo ništa, ti i ja, osim egzotike Divljeg vrta, kao što si mi rekao. A čovekov svet nije ništa ni više ni manje
od onoga što je bio u knjigama koje sam pročitala pre mnogo godina u Overnju.”
Prezirao sam ovaj razgovor. A opet, bilo mi je drago što je bila sa mnom, što sam razgovarao sa nekim ko
nije bio jadan, obmanjen smrtnik. Bilo mi je milo što nisam bio sam sa pismima pristiglim od kuće.
,,A šta je sa tvojim pitanjima o lepoti?”, upitao sam je. „Šta je sa onim što si nekada objašnjavala Armanu, o
želji da znaš zašto postoji lepota i kako to da neprekidno utiče na nas?”
Slegnula je ramenima.
„Kada ljudski svet bude nestao u ruševinama, lepota će nadomestiti sve. Drveće će ponovo rasti na mestima
gde su se nekada nalazile ulice, cveće će ponovo preplaviti livadu koja sada nije ništa više od poljane pre-
pune koliba. To će biti cilj satanskog vođe - divlje rastinje i gusta šuma prekrivaće
i najmanje tragove velikih gradova sve dok od njih ništa ne ostane.”
,,A zašto je potrebno sve to nazivati satanskim?”, upitao sam. „Zašto se to ne nazove haos? Jer to je upravo
ono što bi to i bilo.”
„Zato”, rekla je, ,,što bi to tako ljudi nazvali. Oni su izmislili satanu, zar ne? Satansko je samo izraz koji oni ko-
riste da objasne ponašanje onih koji su sldoni da unose razdor u uredno osmišljen poredak u kojem ljudi žele
da žive.”
,,Ne shvatam.”
,,Pa počni da koristiš svoj natprirodni mozak, plavooki moj, moj zlatokosi sine, moj lepi Vukoubico”, odgovo-
rila je. „Sasvim je moguće da je Bog stvorio svet kao što reče Arman.”
,,To si otkrila u šumi? To ti je lišće ispripovedalo?”
Nasmejala mi se.
„Naravno, ne mora da znači da je Bog nužno antropomorfan”, rekla je. „Ili, kako bi se izrazili svojim kolosal-
nim egoizmom i sentimentalnošću, ne mora da znači da je on žjedna pristojna osoba’. Svejedno, Bog
verovatno postoji. Satana je, međutim, ljudska izmišljotina, naziv dat sili koja čezne da zbaci civilizovano
postavljen poredak stvari. Prvi čovek koji je napravio zakone, prvi zakonotvorac - bez obzira na to da li je u
pitanju Mojsije ili neki drevni egipatski bog, na primer, Oziris - izmislio je đavola. Đavo je onaj koji te navodi
na to da kršiš zakone. Mi zaista i jesmo satanistički nastrojeni jer ne želimo da se povinujemo nijednom za-
konu koji štiti čoveka. Zašto onda ne uneti razdor? Zašto ne raspiriti zlo da proguta svu civilizaciju na
Zemlji?”
Bio sam i suviše zaprepašćen da bih joj odgovorio.
,,Ne brini”, rekla je i nasmejala se. „Neću to uraditi. Ali se pitam šta će se dogoditi u decenijama koje nam
predstoje. Zar to neće neko učiniti?” „Nadam se da neće!”, rekao sam. „Drugim rečima, ako jedan od nas i
pokuša, biće rata.”
„Zašto? Svi će krenuti za njim.”
,,Ja neću. Ja ću mu objaviti rat.”
,,0 baš si duhovit, Lestate!”, rekla je.
„Besmisleno je”, rekao sam.
„BesmisJeno?!” Slcrenula je pogled prema dvorištu, pa se ponovo, zajapurenog lica, okrenula prema meni.
„Srušiti sve gradove sveta? Razumem što si Pozorište vampira nazvao trivijalnim, ali sad sam sebe poričeš.”
„Besmisleno je bilo šta uništiti samo u ime uništenja, zar ne misliš tako?” ,,Ti si nemoguć”, rekla je. „Možda
će se u dalekoj budućnosti i pojaviti takav vođa. Svešće čoveka na siromaštvo i strah, iz kojih se i sam po-
javio. Hranićemo se njima bespoštedno, kao što smo to oduvek i radili, a Divlji vrt, kako ga ti zoveš, prelcriće
svet.”
„Skoro da priželjlcujem da neko to i pokuša da uradi”, rekao sam. ,,Ja ću se dići protiv njega i učiniti sve da
ga porazim. Možda ću na taj naćin biti spasen, možda ću ponovo biti dobar u sopstvenim očima - pošto se
upustim u spasenje čoveka od toga o čemu pričaš.”
Bio sam veoma besan. Ustao sam sa stolice i otišao u dvorište.
Krenula je odmah za mnom.
„Upravo si sada dao najstariji dokaz da u hrišćanstvu postoji zlo”, rekla je. „Ono postoji da bismo mogli da
mu se suprotstavimo i da bismo činili dobro.”
„Zvuči prilično otrcano i glupavo”, odgovorio sam.
„Ono što kod tebe ne razumem”, rekla je, „jeste to što se držiš svoje stare vere o postojanju dobra sa
takvom upornošću da je ona skoro nepokolebljiva. A opet, tako si savršen u onom što jesi! Loviš svoje žrtve
kao mračni anđeo. Ubijaš nemilosrdno. Gostiš se svojim žrtvama po čitavu noć kada ti se to prohte.”
,,Pa?”, bezosećajno sam je pogledao. ,,Ne polazi mi za rukom da budem loš u već postojećem zlu.”
Nasmejala se.
„Kao mladić sam bio dobar strelac”, rekao sam, ,,i uspešan glumac na pozornici. A sada sam dobar vampir.
Toliko o našem razumevanju reči dobro.” '
Nakon što je otišla, ležao sam na leđima na kamenoj ploči u dvorištu, gledao u zvezde i razmišljao o svim
slikama i skulpturama koje sam video samo u Firenci. Mrzeo sam mesta gde je bilo samo drveća, a najfinija i
najdraža muzika za mene bio je zvuk ljudskih glasova. Ali od kakve je stvarne koristi bilo to šta ja mislim ili
osećam?
Ona me, međutim, nije uvek zamarala svojom čudnom filozofijom. Tu i tamo, kada bi se pojavila, govorila je
o praktičnim stvarima koje je naučila. Ona je, u stvari, bila hrabrija i više je bila avanturistički nastrojena od
mene. Naučila me je svačemu.
Mogli smo da spavamo u zemlji, to je utvrdila i pre nego što smo napustili Francusku. Kovčezi i grobovi nisu
nam bili neophodni. Otkrila je da se sasvim prirodno podiže iz zemlje u sumrak, čak i pre nego što bi bila pot-
puno budna.
One smrtnike koji bi nas pronašli tokom dnevnih sati, ukoliko nas naravno ne bi odmah izložili suncu, zade-
sila bi zla kob. Na primer, jednom je spavala u podrumu duboko ukopanom ispod jedne napuštene kuće koja
se nalazila izvan Palerma; kada se probudila, oči i lice su je pekli kao da su bili opečeni, a u svojoj desnoj ruci
držala je mrtvog smrtnika, koji je, očigledno, pokušao da uznemiri njen san.
„Bio je zadavljen”, rekla je, ,,a moja ruka je još uvek bila stegnuta oko njegovog vrata. Lice mi je opeklo ono
malo svetla koje je doprlo kroz otvorena vrata.”
,,A šta bi se dogodilo da ih je bilo više, a ne samo taj jedan smrtnik?”, upitao sam, vidno očaran njome.
Zavrtela je glavom i slegla ramenima. Sada je spavala u zemlji, a ne u podrumima i kovčezima. Niko više
nikada neće uznemiriti njen san. Nije je bilo briga.
Nisam to rekao, ali ja verujem da je prilično otmeno spavati u grobnici. Ima neke romantike u podizanju iz
groba. Ja sam, u stvari, odlazio u potpuno drugu krajnost; izrađivali su mi kovčege u mestima gde bi se
zadržavali, ali nisam spavao na grobljima ili u crkvama, što nam je čest običaj, već na skrivenim mestima un-
utar kuća.
Ne mogu da kažem da me ponekad nije strpljivo slušala kada bih joj pričao o tome. Slušala me je kada bih joj
opisivao velika umetnička dela koja sam video u muzeju Vatikana, kada bi joj govorio o horu koji sam slušao
u katedrali, ili o snovima koje sam snevao u poslednji čas pred svitanje, o snovima koji su bili podstaknuti
mislima smrtnika koji su prolazili kraj mog počivališta. Ili je, možda, samo posmatrala kako mi se usne miču.
Ko bi to uopšte mogao da utvrdi? A onda bi, bez objašnjenja, ponovo nestala, a ja bih sam koračao ulicama,
glasno šapućući nešto Marijusu i pišući mu dugačke, predugačke poruke, koje bi mi ponekad oduzele i čitavu
noć.
Šta sam želeo od nje - da bude čovečnija, da bude sličnija meni? Armanova predskazanja su me opsedala.
Kako nije pomislila na njih? Mora da je bila svesna onog što se dešavalo - sve više smo se udaljavali jedno od
drugog, srce mi se slamalo, a ja sam bio i suviše ponosan da bih joj to priznao.
„Molim te, Gabrijela, ne mogu da podnesem usamljenost! Ostani sa mnom!”
Dok smo bili u Italiji, igrao sam se opasnih igara sa smrtnicima. Ugledao bih nekog muškarca ili ženu - ljudsko
biće koje bi mi izgledalo savršeno duhovno - a onda bih njega ili nju pratio unaokolo. Ovo bih radio možda
nekih nedelju dana, kasnije bi se to rasteglo na mesec dana, a ponekad bi čak i duže trajalo. Zaljubio bih se u
to ljudsko biće. Maštao bih o prijateljstvu, o razgovoru, o bliskosti koju nikada ne bismo mogli da imamo. U
nekom magičnom i zamišljenom trenutku rekao bih:
„Ali ti vidiš ko sam.” A to ljudsko biće bi u svem svojem najuzvišenijem duhovnom razumevanju
odgovorilo: ,,Da, vidim. Razumem.”
Neviđene gluposti. Gluposti tako nalik na bajku u kojoj princeza daje svoju bezgraničnu ljubav princu koji je
začaran, a ovaj se ponovo iz čudovišta pretvara u ono što uistinu jeste. Samo u ovoj mračnoj bajci ja bih se
stopio sa svojim smrtnim ljubavnikom. Postali bismo jedno, i ja bih ponovo bio sazdan od mesa i krvi.
Divna zamisao, zaista. Samo što sam sve češće počeo da razmišljam o Armanovim upozorenjima da ću svoj
Mračni dar ponovo iskoristiti u ime istog razloga kao što je to bilo i ranije. U potpunosti sam prestao da
igram tu igru sa smrtnicima. Nastavio sam da lovim sa svom svojom starom osvetiljubivošću i okrutnošću, i
nisam ubijao samo zločince.
U Atini sam napisao sledeću poruku Marijusu:
Ne znam zašto nastavljam da idem dalje. Ne tražim istinu. Ne verujem u nju. Ne nadam se da ću od tebe čuti
nikakve drevne tajne, kakve god one mogle biti. Ali verujem u nešto. Možda verujem u samu lepotu sveta
kroz koji lutam ili u samu volju za životom. Ovaj dar mi je pružen prerano. Datmi je bez nekog posebnog i ko-
risnog razloga. Već sa trideset smrtnih godina done- kle shvatam zašto ga je toliko pripadnika naše vrste
proćerdalo i zašto se toliko njih predalo. Ipak, idem dalje. I tražim te...
Ne bih znao da kažem koliko sam dugo ovako lutao Evropom i Azijom. I pored svih svojih pritužbi na usaml-
jenost, već sam se na sve navikao. Bilo je novih gradova, novih žrtava, novih jezika, kao i nove muzike za
slušanje. Kakav god bio moj bol, usmerio sam misli ka novim odredištima. Zeleo sam da upoznam sve
gradove, čak i daleke prestonice Indije i Kine, gde bi i naj- običniji predmeti izgledali strano, a umovi u koje
bih prodirao činili bi mi se tako čudnim kao da pripadaju bićima iz nekog drugog sveta.
Što smo odmicali južnije od Istanbula i sve više išli ka Maloj Aziji, Gabrijela je sve više osećala čari nove i čud-
novate zemlje, tako da je veoma retko bila sa mnom.
Situacija se u Francuskoj sve više zahuktavala, ne samo u svetu smrtnika, za kojim sam još uvek žalio, već i
među vampirama „Pozorišta vampira”.
C
ak i pre nego što smo napustili Grčku, čuo sam uznemirujuće novosti od engleskih i francuskih putnika o
problemima kod kuće. Kada sam se domogao evropskog hotela u Ankari, čekala me je prilična gomila
pisama. Rože je sklonio sav moj novac iz Francuske u inostrane banke.
Ne treba ni da razmišljate o povratku u Francusku, pisao je. Savetovao sam vašeg oca i vašu braću da se drže
podalje od bilo kakvih sukoba. Sada nije povoljna klima za monarhiste.
Elen je, na sebi svojstven način, pisala o istim stvarima:
Javnost traži da se aristokratija prikaže kao ruglo. Naš mali komad o nespretnoj kraljici-lutki, koju bespošt-
edno ugnjetava trupa glupih vojnika-lutaka, kojima ona želi da zapoveda - izaziva glasan smeh i vrisku pub-
like.
I sveštenstvo je zrelo za ismejavanje. U jednoj drugoj predstavi imamo umišljenog sveštenika, koji
dolazi da kazni grupu lutaka-igračica zbog njihovog neprimerenog ponašanja. Ali avaj, njihov glavni plesač,
koji je u stvari crvenorogi đavo, pretvara zlosrećnog sveštenika u vukodlaka. Svoje dane provodi u zlatnom
kavezu, a čuvaju ga vesele devojke koje je hteo da osudi.
Sve ovo je stvorio naš božanstveni violinista, kojeg sada moramo pomno da čuvamo svakog trenutka dok je
budan. Da bismo ga primorali da piše komade, moramo da ga vežemo za stolicu i da postavimo mastilo i pa-
pir pred njega, a ako ni ovo ne uspe, teramo ga da nam diktira drame.
Na ulici presreće prolaznike i strastveno im govori o užasima ovoga sveta o kojima oni i ne sanjaju. Uver-
avam te bi nas sve do sada upropastio da Pariz trenutno nije tako zaokupljen čitanjem pamfleta koji op-
tužuju Mariju Antoanetu. Naš najstariji prijatelj je iz noći u noć sve puniji besa.
Naravno da sam joj istog trenutka odgovorio na pismo; preklinjao sam je da bude strpljiva sa Nikijem, da
pokuša da mu pomogne u ovih njegovih nekoliko prvih godina.
Siguran sam da se na njega može uticati, napisao sam. Da li bih ja imao dovoljno moći da promenim stvari
ukoliko bih se vratio? Prvi put sam postavio ovo pitanje i dugo sam zurio u ove reči pre nego što sam se pot-
pisao. Ruke su mi podrhtavale. Tada sam zapečatio pismo i odmah ga poslao.
Kako sam mogao da se vratim? Koliko god bio usamljen, nisam mogao da podnesem pomisao da se vratim u
Pariz, da ponovo vidim to malo pozorište. A šta bih ja mogao da uradim za Nikolasa kada bih i otišao? Ar-
manovo davnašnje upozorenje odzvanjalo mi je u ušima.
Zapravo, činiJo mi se da uopšte nije biJo važno gde se nalazim jer su Arman i Niki ionako uvek bili sa mnom.
Arman ispunjen nemilosrdnim upozorenjima i predskazanjima, dok mi se Nikolas sprdao svojim malim ču-
dom - ljubavlju koja se pretvorila u mržnju.
Nikada ranije mi Gabrijela nije bila potrebna kao sada. Ali, ona je već odavno krenula na put. Tu i tamo bih
se prisetio kako je sve izgledalo pre nego što smo napustili Pariz. Od nje više ništa nisam očekivao.
U Damasku me je čekao Elenin odgovor.
On te prezire više nego ikada. Kada mu predložimo da možda ne bi bilo loše da ode k tebi, on počne da se
smeje, i ne prestaje. Ne govorim ti ove stvari da bi te one proganjale, već da ti dam do znanja da dajemo sve
od sebe da zaštitimo ovo dete koje nikada nije trebalo da prođe kroz Rođenje u Tami. Savladale su ga nje-
gove moći, zaslepile i izludele vizije. I ranije smo to viđali, kao i tužne krajeve do kojih takvo stanje dovodi.
A opet, upravo je ovog meseca napisao svoja najbolja dela. Plesači- lutke, ovog puta bez žica, u samom cvatu
mladosti bivaju pokošeni kugom i smešteni na večni počinak ispod nadgrobnih spomenika i venaca cveća.
Sveštenik rida nad njihovim grobovima, a onda odlazi. Tada na groblje dolazi mladi violinista čarobnjaki svo-
jom ih muzikom podiže iz grobova. Obučeni od glave do pete u crnu nabranu čipku i crne satenske mašne
kao vampiri, izlaze iz grobova veselo plešući i prate violinistu u Pariz, koji je predstavljen divno urađenom
slikom na platnu. Gomila urla sa odobravanjem. Tvrdim da bismo mogli da se gostimo smrtnicima na samo-
jpozornici dok bi Parižani, smatrajući da je to još jedna pozorišna iluzija, samo kliktali.
Pariz se nalazio u samom središtu revolucionarnog ludila. Kralj Luj je bio primoran da prizna Narodnu
slcupštinu. Ljudi svih klasa udruživali su se protiv njega kao nikada ranije. Rože je poslao kurira na jug da vidi
kako je moja porodica i da lično ustanovi kakvo je revolucionarno raspoloženje u unutrašnjosti zemlje.
Odgovorio sam na oba pisma sa dozom očekivane zabrinutosti i osećanjem bespomoćnosti.
Dok sam slao svoj prtljag u Kairo, imao sam užasan predosećaj da su svi oni do kojih mi je stalo bili u velikoj
opasnosti. Spolja gledano, ništa se nije promenilo s obzirom na to da sam nastavio da izigravam gospodina
putnika, ali sam osećao kako unutar mene tiho i tajno nestaje demonski lovac vijugavih, zabačenih ulica.
Naravno da sam sebi govorio da je važno da idem dalje na jug, u Egipat, da je Egipat zemlja drevne
uzvišenosti i večnih čuđa, da će ine Egipat očarati i da ću zaboraviti ono što se događa u Parizu, na šta nisam
nikako mogao da utičem. Bio sam potpuno bespomoćan da bilo šta promenim.
Ali, u mom umu je postojala neka veza. Egipat je bio, više od ijedne druge zemlje na svetu, mesto zaljubljeno
u smrt.
Kao duh iz Arabljanske pustinje, Gabrijela se najzad pojavila, te smo zajedno zaplovili.
Skoro mesec dana nam je trebalo da doplovimo u Kairo. Kada smo stigli, pronašao sam svoje stvari u jednom
evropskom hotelu; čekao me je i jedan čudan paket.
Odmah sam prepoznao Elenin rukopis, ali mi nije pao na pamet razlog zbog kojeg bi mi slala paket. Zurio
sam u tu stvar celih četvrt sata, uma praznijeg nego ikada.
Od Rožea nije bilo ni retka.
Zašto mi Rože nije pisao? - pomislio sam. Šta treba da predstavlja ovaj paket? Zašto je ovde?
Najzad sam shvatio da već sat vremena sedim u prostoriji punoj kofera i sanduka za stvari i da zurim u paket.
Gabrijela, koja je ocenila da nije pravo vreme da „uhvati maglu”, samo me je posmatrala.
„Hoćeš li, molim te, da izađeš?”, prošaputao sam.
„Ako tako želiš”, odgovorila je.
Bilo je važno otvoriti ga, da, otvoriti ga i otkriti šta se u njemu nalazi. A opet, činilo mi se isto tako značajnim
da gledam ovu praznu i malu prostoriju i zamišljam da je to soba u seoskoj krčmi u Overnju.
„Sanjao sam te”, rekao sam glasno, posmatrajući paket. „Sanjao sam da smo putovali po svetu zajedno, ti i
ja, i da smo obojica bili spokojni i snažni. Sanjao sam da smo se hranili samo zločincima, kao što je to i Mari-
jus činio, a kada bismo pogledali oko sebe, osećali smo strah i tugu zbog misterija koje smo posedovali. Ali,
bili smo moćni. A trebalo je takvi i da ostanemo zauvek. Razgovarali smo. Našim razgovorima nije bilo kraja.”
Pocepao sam papirni omotač i video kutiju Stradivarijeve violine. Ponovo sam samom sebi hteo nešto da
kažem, ali mi se grlo stislo. Moj um nije mogao da proizvede reči. Posegnuo sam za pismom, a ono je skl-
iznulo niz jednu stranu izglancanog drveta.
Kao što sam i strahovala, dogodilo se ono najgore. Naš najstariji prijatelj najzad je našeg violinistu, izluđen
njegovim ekscesnim ponašanjem, zatočio u tvoje nekadašnje prebivalište. Iako mu je u tamnici ostavljena vi-
olina, ruke su mu uklonjene.
Treba da znaš da se u nas takvi nedostaci uvek mogu vratiti. Njegove je ruke ponmo čuvao naš najstariji pri-
jatelj, koji našem ranjeniku nije dozvolio da se hrani pet noći zaredom.
Najzad, nakon što je cela družina zajedničkim snagama nagovorila našeg najstarijeg prijatelja da oslobodi N.
i vrati mu sve ono što mu pripada, stvar je bila rešena.
Ali, N., lud od bola i izgladnelosti - ove okolnosti mogu u potpunosti da promene nečije stanje - skliznuo je u
nesalomivu tišinu, u kojoj je ostao poduže vreme.
Napokon nam je prišao i progovorio samo da bi nam saopštio da je poput nekog smrtnika sredio sve svoje
poslove. Podario nam je hrpu novonapisanih komada. Zahtevao je da se svi okupimo i da mu zajedno prired-
imo negde u prirodi drevnu svečanost sabata sa tradicionalnom vatrom. Ako na to ne pristanemo, rekao je,
napraviće sebi lomaču od pozorišta.
Naš najstariji prijatelj je svečano ispunio njegovu želju; takav sabat nikada nisi video. Mislim da smo izgledali
još paklenije sa perikama, u raskošnoj odeći i u crnim nabranim vampirskim plesnim kostimima; plesli smo u
drevnom kolu i pojali glumačkom razmetljivošću.
„Trebalo je ovo da uradimo na Bulevaru. Svejedno, pošaljite ovo mom stvoritelju” - rekao je i dao mi violinu.
Svi zajedno smo počeli da igramo da bismo izazvali tradicionalnu mahnitost. Mislim da nikada nismo bili tako
dirnuti niti tako užasnuti i tužni. Skočio je u plamen.
Znam da će te ova vest pogoditi. Ono što moraš da shvatiš jeste to da smo uradili sve da sprečimo da se to
dogodi. Naš najstariji prijatelj je bio ogorčen i ožalošćen. Takođe bi trebalo da znaš da smo po povratku u
Pariz otkrili da je N. ozvaničio naziv „Pozorište vampira”, i ove reči su već bile ispisane na prednjoj strani po-
zorišta. Pošto su njegovi pozorišni komadi uvek sadržali likove vampira, vukodlaka i drugih sličnih nat-
prirodna stvorenja, javnost je vedro prihvatila nov naziv i niko ništa nije učinio da se on promeni. To je
pametan potez u Parizu ovog doba.
Kada sam napokon posle nekoliko sati sišao niz stepenice i izašao na ulicu, ugledao sam bledog i prelepog
duha u senci - priliku mladog francuskog istraživača u zamrljanom belom lanenom odelu i braon kožnim čiz-
mama, sa slamnatim šeširom spuštenim sve do očiju.
Naravno da sam znao ko je bila ta prilika; nekada smo se silno voleli - ona i ja, ali na trenutak mi se učinilo
kao da je to bilo nešto čega sam se jedva sećao, ili u šta jedva da sam zaista i verovao.
Mislim da sam tada hteo da joj kažem nešto podlo, da je povredim i oteram. Ali kada mi je prišla i počela uz
mene da hoda, nisam rekao ništa. Jednostavno sam joj pružio pismo, tako da nismo morali da razgovaramo
o tome. Pročitala ga je i sklonila, a onda me je zagrlila onako kao što je to nekada davno činila, te smo za-
jedno koračali mračnim ulicama.
Miris smrti i vatri na kojima se kuvalo, miris peska i kamiljeg izmeta. Miris Egipta. Miris mesta koje se nije
menjalo šest hiljada godina.
„Šta mogu da učinim za tebe, dragi moj?”, šapnula mi je.
„Ništa”, odgovorio sam.
Ja sam bio taj koji ga je zaveo, taj koji je od njega načinio ono što je postao, a onda ga ostavio. Ja sam bio taj
koji je potkopao put kojim je njegov život možda mogao da krene. U mračnoj nepoznanici, izmešten sa svog
ljudskog puta, doveden je do ovoga.
Ćutke je stajala pored mene dok sam na zidu jednog drevnog hrama Marijusu pisao poruku. Ispričao sam mu
o Nikolasovom kraju, o koncu postojanja violiniste iz „Pozorišta vampira”; klesao sam reči duboko kao što bi
to uradio bilo koji drevni egipatski majstor. Epitaf za Nikija, putokaz u zaboravu, natpis koji možda niko
nikada neće pročitati i razumeti.
Bilo je neobično što je bila tu. Čudno da je bila sa mnom iz sata u sat.
„Nećeš se vratiti u Francusku, zar ne?”, napokon me je upitala. „Nećeš otići zbog toga što je uradio?”
„Zbog ruku?”, upitao sam je. „Zbog odsecanja Nikijevih ruku?”
Pogledala je u mene, a njeno lice je odjednom postalo nekako glatko, kao da je neki šok zarobio svaki njen
izraz. Ali, znala je. Pročitala je pismo. Šta ju je tako zaprepastilo? Možda način na koji sam se izrazio?
„Pomislila si da ću se vratiti da se osvetim?”
Neodlučno je klimnula glavom. Nije želela da mi puni glavu novim idejama.
„Kako bih to mogao da uradim?”, rekao sam. ,,To bi bilo licemerje kada sam već ostavio Nikolasa računajući
na to da će uraditi sve što budu mogli, zar ne?”
Promene na njenom licu bile su i suviše istančane da bi se mogle opisati. Nije mi se sviđalo kada bi postajala
tako osetljiva. To nije ličilo na nju.
„Činjenica je da je malo čudovište pokušavalo da pomogne kada je to uradilo, zar ne misliš tako, kada mu je
odsekao ruke. Mora da to nije bilo tako jednostavno uraditi, kada bi mnogo lakše bilo zapaliti Nikija i ne os-
vrnuti se.”
Klimnula je glavom. Bila je tužna ali prelepa.
,,I ja mislim tako”, rekla je. „Ali nisam bila sigurna da ćeš se složiti.”
„O i sam sam čudovište, tako da mogu to da razumem”, rekao sam. ,,Da li se sećaš šta si mi rekla pre mnogo
godina, pre nego što smo napustili naš dom? Rekla si mi to onog dana kada je Niki došao sa trgovcima u dvo-
rac da mi preda crveni ogrtač. Rekla si da je njegov otac toliko ljut na njega što svira violinu da preti da će
mu slomiti ruke. Zar ne misliš da svako nekako dođe do sudbine koja mu je namenjena, bez obzira na to šta
se u međuvremenu desi? Zapravo, da li čak i mi besmrtni pratimo put koji nam je unapred bio predodređen
kada smo bili živi? Samo zamisli - vođa kovena mu je odsekao ruke.”
Tokom narednih noći postalo je jasno da ne želi da me ostavi samog. Osećao sam da bi ostala sa mnom zbog
Nikijeve smrti, bez obzira na to gde se nalazili. Ali, bilo je nečeg drugačijeg u samoj činjenici da smo u Egiptu.
Bilo je od pomoći to što je obožavala ove starine i spomenike, obožavala ih je kao ništa do tada.
Možda su ljudi morali da budu mrtvi šest hiljada godina da bi ih ona volela. Pomislio sam da joj to i kažem,
da joj se malo rugam zbog toga, ali ta misao se samo pojavljivala i nestajala. Ovi spomenici bili su stari kao i
planine, koje je tako volela. Nil je tekao kroz ljudsku maštu od početka zapisanog vremena.
Zajedno smo obišli piramide, penjali se u naručje džinovske Sfinge. Udubljivali smo se u natpise na drevnim
kamenim razvalinama. Proučavali smo mumije koje su mogle da se kupe od lopova za džabe, delove starog
nakita, delove stare grnčarije i delove starog stakla. Dopuštali smo da nam rečna voda prolazi kroz prste. Za-
jedno smo lovili po uzanim ulicama Kaira, odlazili u kupleraje, gde smo, zavaljeni u jastucima, posmatrali
dečake kako plešu i slušali muzičare kako sviraju vruću, erotičnu muziku, koja je nakratko uspevala da zagluši
zvuk violine koji je neprestano bio u mojoj glavi.
Video bih sebe kako ustajem i divlje plešem u taktu ovih egzotičnih zvukova, oponašajući kretanje onih koji
su me nagovarali da nastavim, i potpuno bih izgubio osećaj za vreme i razum u zavijanju rogova i drndanju
lauta.
Gabrijela je sedela mirno i smešila se; obod njenog zamrljanog belog slamnatog šešira bio joj je navučen
preko očiju. Nas dvoje više nismo razgovarali. Ona je bila samo jedna bleda i mačkasta lepotica, sa obrazima
uprljanim prljavštinom, koja je kraj mene hodila u beskrajnim noćima. U kaputu stegnutom debelim kožnim
kaišem, sa kosom upletenom u kiku koja joj se spuštala niz leđa, hodala je uspravno kao neka kraljica i neha-
jno kao što to samo vampir može. Njen obraz je svetleo u mraku, dok su joj se majušna usta crvenela kao
ružin pupoljak. Divna i na samoj granici da ode, bez sumnje.
Ali, ostala je sa mnom i kada sam iznajmio jedno raskošno, malo zdanje sa predivnim pločastim podovima i
divno izrađenim šatorskim platnom koje je visilo sa tavanice; nekada je u toj kući živeo mamemlučki vođa.
Čak mi je pomogla da u dvorištu zasadim bugenvilije, palme i raznolike tropske biljke; ono je na kraju postalo
mala zelena džungla. Sama je donela papagaje, zebe i divne kanarince u kavezima.
Povremeno bi saosećajno klimnula glavom kada bih promumlao da nema pisama iz Pariza; bio sam željan
vesti.
Zašto mi Rože ne piše? Da li je Pariz preplavljen pobunama i pustošenjem? To valjda neće zahvatiti i moju
porodicu, koja živi u provinciji udaljenoj od Pariza, zar ne? Da se nije nešto dogodilo Rožeu? Zašto ne piše?
Zamolila me je da pođem uzvodno sa njom. Iako sam želeo da sačekam pisma, da zapitkujem engleske put-
nike, ipak sam pristao. Ipak je ovo bilo nešto novo - činjenica da je htela da pođem sa njom. Na neki samo
sebi svojstven način brinula je o meni.
Znao sam da sada nosi čistu, belu lanenu košulju i kratke pantalone samo da bi mi ugodila. Zbog mene se
trudila i da redovno češlja svoju dugačkcu kosu.
Ali to uopšte nije bilo važno. Davio sam se. Mogao sam to da osetim. Lebdeo sam kroz svet kao da je bio u
pitanju neki san.
Činilo se veoma prirodnim i razumnim to što sam svuda oko sebe gledao pejzaž koji je izgledao isto kao i pre
nekoliko hiljada godina, kada su ga umetnici nacrtali po zidovima kraljevskih grobnica. Prirodno je bilo što
palmino drveće na mesečini izgleda potpuno isto kao i nekada. Prirodno je bilo i to što je seljak morao da
izvlači vodu iz reke na isti način kao što je to
i tada činio. I krave koje je pojio bile su iste.
Slike sveta kada je on bio nov.
Da li je Marijus ikada stajao na ovom pesku?
Lutali smo ogromnim Ramzesovim hramom, omađijani milionima i milionima majušnih slika izdubljenih u
zidu. Stalno sam razmišljao o Ozirisu. Međutim, majušne figure su za mene bili stranci. Šunjali smo se rušev-
inama Luksora. Zajedno smo ležali u rečnom čamcu ispod zvezda.
Na povratku u Kairo, kada smo stigli do Memnonovog kolosa, relda mi je strasnim šapatom da su i rimski im-
peratori putovali da bi se divili ovim kipovima, kao što smo i mi to sada činili.
,,0ni su već bili drevni u doba Cezara”, rekla je dok smo jahali na kamilama kroz prohladni pesak.
Vetar i nije bio tako snažan kakav je mogao da bude ove noći. Mogli smo jasno da vidimo kolosalne kamene
kipove naspram dubokog plavog neba. Iako su im lica bila okrnjena, činilo se kao da zure ispred sebe. Nemi
svedoci prolaska vremena, čiji me je spokoj činio tužnim i bojažljivim.
Osetio sam istu začuđenost koju sam iskusio i pred piramidama. Drevni bogovi, drevne misterije. Podišla me
je još jača jeza. A šta su ove figure sada predstavljale ako ne bezlične stražare, vladare beskrajne ništavnosti?
„Marijuse”, šapnuo sam sam sebi, ,,da li si ti video sve ovo? Da li će ijedan od nas izdržati ovako dugo kao
oni?”
Ali moju žalopojku prekinula je Gabrijela. Htela je da sjaše i prepešači preostali put do kipova. Hteo sam i ja,
iako, zapravo, nisam znao šta da radim sa velikim, smrdljivim i tvrdoglavim kamilama, kako da ih nateram da
kleknu, i tome slično.
Njoj je to pošlo za rukom. Ostavila ih je da nas čekaju, a mi smo krenuli peške kroz pesak.
„Pođi sa mnom u Afriku, u džunglu”, rekla je. Lice joj je bilo ozbiljno, a glas neobično nežan.
Nisam joj odmah odgovorio. Nešto me je zabrinulo u njenom ponašanju, ili je, barem, trebalo da me zabrine.
Trebalo je da začujem zvuk oštar kao jutarnje udaranje Paklenih zvona.
Nisam želeo da idem u afričku džunglu. Znala je da to ne .želim. Nestrpljivo sam očekivao vesti o svojoj
porodici od Rožea, a imao sam na umu da obiđem gradove orijenta i da lutam kroz Indiju, Kinu, sve do
Japana.
„Razumem način života koji si izabrao”, rekla je. ,,I divim se postojanosti kojom se toga pridržavaš, želim da
to znaš.”
„Isto to mogu da kažem i ja tebi”, rekao sam pomalo ogorčeno.
Zaustavila se.
Bili smo toliko l^izu kolosalnih kipova koliko im se uopšte i moglo prići, pretpostavljam. Jedina stvar koja ih
je sprečavala da me u potpunosti ne zasene bila je ta što nije bilo ničeg drugog u okolini sa čim bih ih mogao
uporediti. Nebo iznad naših glava bilo je ogromno kao što su bili i oni, pesak je bio beskrajan, a zvezde
bezbrojne, sjajne i razasute iznad naših glava.
„Lestate”, rekla je usporeno, odmeravajući reči, „molim te da pokušaš bar jedanput da se kroz svet krećeš
kao ja.”
Mesec ju je u potpunosti obasjavao, ali je šešir bacao senku na njeno majušno i uglasto belo lice.
„Zaboravi na kuću u Kairu”, rekla je odjednom. Kako se činilo, spustila je glas iz poštovanja i zbog značaja
onoga što je govorila. „Napusti sve svoje dragocenosti, odeću, stvari koje te vezuju za civilizaciju. Pođi sa
mnom na jug, uz reku, u Afriku. Putuj sa mnom kao što ja putujem.”
Nisam joj odmah odgovorio. Srce mi je tuklo u grudima.
Mrmljala je tiho da ćemo videti tajna afrička plemena, nepoznata ostatku sveta, da ćemo se golim rukama
boriti sa krokodilima i lavovima i da će nam možda poći za rukom da otkrijemo i sam izvor Nila.
Počeo sam sav da drhtim. Cinilo mi se kao da je noć bila ispunjena zav- ijajućim vetrovima. Nisam imao kuda
da pobegnem.
Govoriš mi, zapravo, da ćeš me zauvek napustiti ako ne pođem sa tobom, zar ne?
Pogledao sam u jezive kipove. Mislim da sam rekao:
„Dakle, tako će se sve završiti.”
To je i bio razlog što je neko vreme bila stalno kraj mene, što je činila toliko toga da mi udovolji i što smo i
sada bili zajedno. To nije imalo nikakve veze sa Nikijem, koji je nestao u večnosti. To je bio još jedan ras-
tanak, onaj koji se ticao nje.
Zavrtela je glavom kao da je sama sa sobom razgovarala, kao da se pitala kako da nastavi dalje. Prigušenim
glasom mi je opisivala vrućinu tropskih noći, vlažniju i primamljiviju od ove ovde.
„Pođi sa mnom, Lestate”, rekla je. „Danju spavam u pesku. Noću kao da dobijam krila i kao da zaista mogu
da poletim. Meni nije potrebno ime. Ja iza sebe ne ostavljam nikakve tragove. Zelim da odem daleko, na
sam kraj Afrike. Biću boginja svima onima koje pogubim.”
Prišla mi je, stavila mi ruku oko ramena, prilepila svoje usne za moj obraz i ja videh, ispod oboda njenog
šešira, dubok sjaj u njenim očima. Mesečina je ledila njena usta.
Začuo sam kako uzdišem. Zavrteo sam glavom.
,,Ne mogu, i ti to dobro znaš”, rekao sam. ,,Ne mogu to da uradim kao što ni ti ne možeš da ostaneš sa
mnom.”
Dok smo se vraćali u Kairo, sve vreme sam razmišljao o tome, o onome što mi se vrtelo u glavi u tim bolnim
trenucima, o onome što sam znao, ali što joj nisam rekao dok smo stajali ispred Memnonovog kolosa u
pesku. .
Ona je za mene već bila izgubljena! Izgubljena je bila već godinama. Znao sam to još onda kada sam iz sobe
u kojoj sam tugovao za Nikijem sišao niz stepenice i video je kako me čeka.
Sve je to već pre mnogo godina izrečeno, na jedan ili drugi način, u grobnici ispod kule. Ona nije mogla da mi
da ono što sam tražio. Ništa nisam mogao da uradim da od nje napravim nešto što nije mogla da bude. A na-
jgore od svega bilo je ovo: ona, zapravo, ništa od mene nije tražila!
Zahtevala je od mene da krenem sa njom jer je osećala obavezu da tako nešto uradi. Sažaljenje, tuga -
možda su i to bili njeni razlozi. Ali ono što je stvarno želela bilo je sloboda.
Ostala je sa mnom dok smo se vraćali u grad. Ništa nije govorila, ni radila.
Propadao sam sve dublje, nem, zatečen, sa saznanjem da će uskoro uslediti udarac zbog majčinog odlaska.
Sve je u ovom užasu bilo jasno kao na dlanu. Reći će svoje zbogom, a ja to neću moći da sprečim. Kada ću
početi da gubim razum? Kada ću početi nekontrolisano da plačem?
Ne sada.
Pošto smo upalili malena svetla u kući, boje su počele da me vredaju - persijski tepisi zasuti finim cvetovima,
šatorska tkanina ispredena milionima majušnih ogledalaca, veličanstveno perje lepršavih ptica.
Potražio sam pismo od Rožea, ali ga nisam našao. Odjedared sam se razbesneo. Morao je do sada nešto da
napiše. Morao sam da znam šta se dešava u Parizu! A onda sam se uplašio.
„Šta se to, do đavola, događa u Francuskoj?”, promumlao sam. „Moraću da potražim neke Evropljane. Bri-
tance, oni su uvek puni vesti. Gde god krenuli, uvek sa sobom vuku svoj vražji indijski čaj i londonski Tajms.”
Razbesneo sam se kada sam je video kako samo mirno stoji. Činilo se kao da se nešto u toj prostoriji dešava -
užasan osećaj napetosti i neizvesnosti koji sam spoznao u grobnici pre nego što nam je Arman ispričao svoju
dugačlcu priču.
Ali, ništa se nije dešavalo, sem toga što se ona spremala da me ostavi zauvek. Spremala se da sklizne u vre-
menu zauvek. Kako ćemo se ikada više pronaći!
,,Do davola!”, rekao sam. „Očekivao sam pismo.” Nije bilo posluge. Oni nisu znali kada ćemo se vratiti. Zeleo
sam da pošaljem nekoga po muzičare. Samo što sam se nahranio, te sam bio topao i željan plesanja.
Odjedared se pokrenula. Počela je da se pomera na neki promišljen način. Sa neuobičajenom neposred-
nošću uputila se ka dvorištu.
Posmatrao sam je kako kleči pored ribnjaka. Odatle je podigla dva bloka betona i ispod njih izvadila jedan
paket i obrisalaga o peskovitu zemJju pre nego što mi ga je donela.
I pre nego što ga je stavila na svetlost, prepoznao sam da je od Rožea. Ovo je pristiglo pre nego što
smo se uputili uz Nil, a ona ga je sakrila!
„Zašto si to učinila?”, upitao sam je. Bio sam besan. Zgrabio sam paket i spustio ga na radni sto.
Zurio sam u nju i mrzeo je, prezirao sam je više nego ikada ranije. Čak je ni tokom svoje dečačke sebičnosti
nisam mrzeo kao sada!
„Zašto si to sakrila od mene!”, rekao sam.
„Zato što sam želela da dobijem barem jednu šansu!”, šapnula je.
Brada joj se tresla. Donja usna joj je podrhtavala, a video sam i krvave suze. „Ali i bez ovoga”, rekla je, ,,ti si
napravio izbor.”
Posegnuo sam za paketom i rastrgao ga. Iz njega je skliznulo pismo, zajedno sa presavijenim isečcima iz en-
gleskih novina. Otvorio sam pismo i, drhtavih ruku, počeo da ga čitam.
Mesje, kao što verovatno do sada već i znate, četrnaestog jula je pariska rulja napala Bastilju. Grad je u
haosu. Pobune su se digle u celoj Francuskoj. Mesecima već uzaludno pokušavam da doprem do vaše
porodice i da pokušam, ako mogu, da ih bezbedno izvučem iz zemlje.
Ali, prošlog ponedeljka sam dobio obaveštenje da su se seljaci i zakupci digli na kuću vašeg oca. Vaša braća,
njihove žene i njihova deca, kao i svi oni koji su pokušali da odbrane zamak, ubijeni su i pre nego što je on
opljačkan. Samo je vašem ocu pošlo za rukom da pobegne.
Verne sluge su uspele da ga sakriju tokom opsade, a kasnije i da ga otpreme do obale. On je već danas u
gradu Nju Orliensu, u bivšoj francuskoj koloniji Luizijani. On vas preklinje da dođete i da mu pripomognete.
Ožalošćen je i među strancima. Preklinje vas da odete k njemu.
Bilo je još toga. Izvinjenja, obećanja, detalja... ali sve to više nije imalo nikakvog značaja.
Spustio sam pismo na radni sto. Zurio sam u drvo i krug svetlosti koji je bacala lampa.
,,Ne idi k njemu”, rekla je. Njen je glas bio tih i beznačajan u svoj toj tišini. A tišina je zvučala kao jedan gro-
moglasan vrisak. ,,Ne idi k njemu”, ponovila je.
Suze su joj se slivale kao klovnovska šminka niz lice u dve dugačke crvene pruge koje su izvirale iz njenih
očiju.
„Napolje”, šapnuo sam. Reč se izgubila, a moj glas se ponovo razlegao prostorijom. „Izađi napolje”, rekao
sam. Moj glas se ni ovog puta nije zaustavio. Jednostavno je nastavljao sve dok te reči nisam ponovo silovito
izgovorio: „IZAĐI NAPOLJE!”
4
U
snio sam san o porodici. Svi smo se u njemu grlili. Čak je i Gabrijela bila tamo, u svojoj baršunastoj haljini. Za-
mak je bio crn, sav izgoreo. Blago koje sam tamo poslao bilo je istopljeno ili pretvoreno u pepeo. Sve se na
kraju pretvori u pepeo. Nije li stara izreka: pepeo pepelu, zemlja zemlji?
Nije bilo važno. Vratio sam se i sve ih pretvorio u vampire, i eto nas tamo, u kući Lionkurovih, bledoliki lep-
otani i lepotice, pa čak i beba koja siše krv i leži u kolevci, dok se majka naginje da joj pruži uzvrpoljenog
dugorepog sivog pacova, kojim će se nahraniti.
Smejali smo se i Ijubili jedni druge dok smo hodali kroz pepeo, moja bela braća, njihove bele žene i njihova
sablasna deca, koja čavrljaju o žrtvama, moj slepi otac, koji se pridigao kao biblijski lik i oglasio:
„PROGLEDAO SAM!”
Moj najstariji brat me je zagrlio. Izgledao je divno u lepom odelu. Nikada ga nisam video da tako dobro iz-
gleda; vampirska krv ga je učinila tako ispijenim i podala mu duhovan izgled lica.
„Znaš, baš je vraški dobro što si došao u pravom trenutku sa svim svojim Mračnim darovima.” Veselo se nas-
mejao.
„Mračni darovi, dragi, Mračni darovi”, rekla je njegova žena.
,,Da nisi”, nastavio je, ,,svi bismo bili mrtvi!”
5
K
uća je bila prazna. Putni kovčezi su bili otposlani. Brod je trebalo da isplovi iz Aleksandrije za dve noći. Samo
je jedan mali kofer ostao sa mnom. Sin jednog markiza mora povremeno da presvlači svoju odeću na brodu,
zar ne? Naravno, tu je bila i violina.
Gabrijela je stajala na lučnom puteljku koji je vodio u vrt, mršava, dugonoga; njeno divno telo bilo je u odeći
od belog lana, kosa joj je bila puštena i, kao i uvek, imala je šešir na glavi.
Da li je to bilo u moju čast, ta dugačka puštena kosa?
Moja je žalost postajala sve dublja, plima koja je u sebi sadržala sve gubitke, one mrtve, ali i one žive.
A onda je nestala, a osećaj da tonem se vratio, kao da smo u nekom snu u kojem plovimo sa sopstvenom
voljom ili bez nje.
Zaprepastilo me je to što je njena kosa mogla da bude opisana kao zlatni pljusak, da sva stara poezija dobija
smisao kada pogledate u onog koga ste voleli. Divni su bili obrisi njenog lica, kao i njena neumoljiva mala
usta.
„Reci mi, majko, šta želiš od mene?”, upitao sam je tiho.
Kako je civilizovano izgledala ova soba. Radni sto. Lampa. Stolica. Sve moje ptice predivnih boja bile su date,
verovatno, na pijačnu prodaju. Sivi afrički papagaj, koji može da doživi starost kao i čovek. Niki je poživeo
trideset godina.
,,Da li ti treba novac od mene?”
Prelepo rumenilo obli njeno lice, a oči blesnuše plavim i ljubičastim sjajem. Na trenutak je izgledala ljudski.
Mogli smo isto tako da stojimo i u njenoj sobi kod kuće. Knjige, vlažni zidovi, vatra. Da li je i tada bila ljudsko
biće?
Obod šešira je na trenutak, dok je saginjala glavu, potpuno prekrio njeno lice. Potpuno besmisleno me za-
pita:
„Ali kuda ćeš ti otići?”
,,U jednu malu kuću u ulici Dumen, u starom francuskom gradu Nju Orliensu”, odgovorio sam hladno i od-
lučno. ,,A nakon što bude umro i skrasio se u večnom mira, nemam blage veze gde ću biti.”
,,Ne misliš valjda ozbiljno to da uradiš?!”, rekla je.
„Imam kartu za sledeći brod koji isplovljava iz Aleksandrije”, rekao sam. „Otići ću u Napulj, a onda u
Barselonu. Iz Lisabona krećem u Novi svet.”
Izgledalo je kao da se njeno lice suzilo, a crte zaoštrile. Njene su se usne blago pomerale, ali ništa nije rekla.
Tada videh kako joj se suze skupljaju u očima i osetih njena osećanja, koja kao da su se pružala da me
dotaknu. Sklonio sam pogled, zaposlio se nečim na radnom stolu, a onda sam jednostavno držao ruke mirno
skopljene kako bih ih sprečio da drhte. Pomislio sam kako mi je drago što je Niki poneo i svoje ruke sa
sobom u vatru, jer da nije, morao bih da se vratim u Pariz po njih pre nego što bih nastavio dalje.
„Ali ne možeš da ideš kod njega!”, šapnula je.
Kod njega? O, misli na mog oca!
„Kakve to veze sada ima? Odlazim!”, rekao sam.
Blago je pomerila glavu sa neodobravanjem. Približila se radnom stolu. Njen korak je bio još laganiji od Ar-
manovog.
,,Da li je bilo ko od naše vrste ikada uspeo da otputuje preko okeana?”, upitala je tiho.
,,Ne, koliko ja znam. U Rimu su rekli da to niko nije uradio.”
„Možda je to zaista i nemoguće.”
„Moguće je. Ti znaš da je moguće.” Plovili smo morima i ranije u svojim plutom obloženim kovčezima. I un-
apred sažaljevam svaku neman, ma kog oblika ona bila, koja mi bude stvarala probleme.
Prišla mi je još bliže i pogledala me. Bol na njenom licu više se nije mogao prikriti. Bila je tako zanosna. Zašto
sam je odevao u balske haljine, davao joj najlepše šešire i bisere?
„Znaš gde me možeš pronaći”, rekao sam, ali moj glas nije bio uverljiv usled silne ogorčenosti. „Znaš adrese
mojih banaka u Londonu i Rimu. Te banke su stare koliko i vampiri. Uvek će postojati. Ti sve to znaš, sve si to
oduvek i znala...”
„Stani”, rekla je tiho, „nemoj da mi govoriš takve stvari!”
Kako je sve ovo bila jedna velika laž, silna izopačenost. To je upravo bila ona vrsta razmene koju je oduvek
prezirala, način govora kojem nikada nije mogla da se povinuje. Ni u svojim najluđim maštarijama nikada
nisam mogao ni da zamislim da će biti ovako - da ću biti oštar i hladan, a da će ona plakati. Mislio sam da ću
se baciti u kuknjavu kada mi saopšti da će otići. Mislio sam da ću se baciti ničice pred njene noge.
Dugo smo gledali jedno u drugo; oči su joj bile išarane krvlju, a usta su joj skoro podrhtavala.
Tada sam izgubio kontrolu nad sobom.
Ustao sam i prišao joj; uzeo sam njene malene, nežne ruke u svoje ruke. Odlučio sam da je ne pustim da ide,
bez obzira na to koliko se bude batrgala. Ali, ona se nije suprotstavljala, i oboje smo počeli da plačemo skoro
nečujno i nismo mogli da se zaustavimo. Ali, nije mi se prepustila. Nije utonula u moj zagrljaj.
A onda se povukla. Milovala mi je kosu rukama, zatim se nagnula i poljubila mi usne, a onda se blago i neču-
jno izmakla.
„Đobro, dragi moj”, rekla je.
Zavrteo sam glavom. Gomila neizgovorenih reči u meni. One joj sada nisu bile potrebne, kao ni pre.
Na svoj lagan, malaksao način, graciozno njišući bokovima, otišla je do vrata koja su vodila u vrt i prvo je
pogledala u noćno nebo, a zatim u mene.
„Nešto moraš da mi obećaš”, rekla je konačno.
Bila je kao neki neustrašivi mladi Francuz koji ide sa dostojanstvom jednog Arapina kroz stotine gradova,
kroz mesta gde je samo ulična mačka mogla bezbedno da prođe.
„Naravno”, odgovorio sam. Ali sada sam tako klonuo duhom da više nisam imao želju za razgovorom. Boje
su gubile svoj sjaj. Noć nije bila ni topla, ni hladna. Poželeo sam da jednostavno ode, a ipak sam se bojao
trenutka kada će se to zaista i dogoditi, kada više neću moći da je vratim.
„Obećaj mi da nećeš poželeti kraj”, rekla je, ,,pre nego što ponovo ne budeš sa mnom, pre nego što ponovo
budemo zajedno.”
Na trenutak sam bio i suviše iznenađen da bih joj odgovorio. A onda joj rekoh:
„Nikada neću poželeti kraj.” Skoro da sam to rekao podrugljivim tonom. „Dao sam ti obećanje. Nije ga teško
dati. A ti, da li ćeš i ti meni nešto obećati? Obećaj mi da ćeš mi dati do znanja kuda ćeš se odavde uputiti,
gde ću moći da doprem do tebe - da nećeš nestati kao da si nešto što sam samo zamišljao...”
Zastadoh. Mojim glasom je zavladao neki ton hitnosti, ton rastuće histerije. Nisam mogao da je zamislim
kako piše pismo, šalje ga ili radi bilo koju stvar koju smrtnici obično rade. Činilo se kao da nas nikakva zajed-
nička priroda nije spajala, ni sada, niti ikada.
„Nadam se da pravilno procenjuješ samog sebe”, rekla je.
,,Ja ni u šta ne verujem, majko”, rekao sam. „Davno si Armanu rekla da veruješ da ćeš odgovore pronaći u
gustim džunglama i šumama, da će ti zvezde napokon otkriti veliku istinu. Ali ja ne verujem ni u šta, a to me
čini snažnijim nego što ti misliš.”
,,A zašto se onda tako brinem za tebe?”, upitala je. Njen glas je bio nešto malo više od uzdaha. Mislim da
sam morao da joj vidim usne kako se pomeraju da bih mogao da je čujem.
,,Ti osećaš moju usamljenost”, odgovorio sam, „moju ogorčenost što sam izgnan iz života. Uzrok moje
gorčine jeste to što sam zao, to što ne zaslužujem da budem voljen, a tako sam gladan toga. Užas me opseda
jer se nikada neću moći otkriti smrtnicima. Ali to me ne zaustavlja, majko. Ja sam i suviše snažan za njih i ne
mogu me zaustaviti. Kao što si jedanput i sama rekla - ja sam izrazito dobar u tome što jesam. Ove stvari
samo me tu i tamo teraju da patim, to je sve.”
„Volim te, sine moj”, rekla je.
Hteo sam da kažem nešto o njenom obećanju, o agentima u Rimu, o tome da treba da piše. Zeleo sam da
kažem...
„Održi svoje obećanje”, rekla je.
Odjednom mi je sinulo da je ovo naš poslednji trenutak. Znao sam to, a ništa nisam mogao da uradim da to
promenim.
„Gabrijela!”, šapnuo sam.
Ali ona je već bila otišla.
Soba, vrt, noć - bili su tihi i mirni.
Negde pred zoru otvorio sam oči. Ležao sam na podu kuće gde sam prethodno plakao, a onda se i uspavao.
Znao sam da je trebalo da se uputim u Aleksandriju, da je trebalo da odem što je dalje moguće, a onda da se
spustim u pesak kada izađe sunce. Baš bi bilo prijatno spavati u peskovitom tlu. Isto tako sam znao i da je
vrtna kapija bila otvorena i da su sva vrata bila otključana.
Ali nisam mogao da se pomerim. Na neki hladan i tih način zamišljao sam kako je tražim svud po Kairu, kako
je dozivam i govorim joj da se vrati. Na trenutak mi se gotovo učinilo kao da sam to zaista i uradio, da sam,
iako je to bilo potpuno ponižavajuće, potrčao za njom i ponovo pokušao da joj kažem za sudbinu: da je
suđeno da je izgubim, kao što je i Niki izgubio svoje ruke. Nekako smo morali da promenimo sudbinu. Morali
smo na kraju da odnesemo pobedu.
To je bilo nerazumno. Nisam potrčao za njom. Otišao sam da lovim, posle čega sam se vratio. Do sada je već
kilometrima bila udaljena od Kaira. Za mene je bila izgubljena kao i zrnce peska u vazduhu.
Najzad sam, nakon dugo vremena, okrenuo glavu. Plamteće nebo iznad vrta, buktinja svetlosti koja se kliže
niz udaljeni krov. Dolazi sunce, dolazi toplota i buđenje na hiljade tananih glasova u zamršenim sokacima
Kaira, kao i zvuk nečega što je izgledalo kao da dopire iz peska, drveća i komada travnate površine.
Polako sam, pošto sam čuo te zvuke i video blještavost svetlosti koja se kretala po krovu, shvatio da se u
blizini nalazi neki smrtnik.
Stajao je na otvorenoj kapiji vrta i zurio u moj nepomičan oblik unutar prazne kuće. Bio je to neki ml'ad,
svetlokosi Evropljanin u arapskoj odeći, prilično zgodan. Ugledao me je u ranoj jutarnjoj svetlosti, svog
kolegu Evropljanina kako leži na popločanom podu napuštene kuće.
Ležao sam i zurio u njega dok je ulazio u napušteni vrt; svetlost neba mi je peckala oči, a nežna koža oko njih
počinjala je da gori. Kao duh u belom čaršavu, na glavi je nosio čistu tkaninu, a na telu halju.
Znao sam da treba da bežim. Morao sam odmah da se izgubim i sakrijem od nadolazećeg sunca. Sada nije
bilo nikakve mogućnosti da se spustim u grobnicu ispod poda. Ovaj smrtnik se nalazio u mom utočištu. Nije
bilo čak ni dovoljno vremena da ga usmrtim i otarasim se njegovog tela, jadni nesrećni smrtnik.
Svejedno, nisam se ni pomerio. On mi se približavao, a celo jedno novo nebo pojavljivalo se iza njega, tako
da se njegovo telo suzilo i postalo tamnije.
„Mesje!” Zabrinut šapat kao kod one žene koja je pre mnogo godinama u Notr Damu pokušala da mi po-
mogne pre nego što je postala moja žrtva, kao i njeno nevino detence. „Mesje, šta se dogodilo? Mogu li vam
ikako pomoći?”
Preplanulo lice ispod nabora bele tkanine za glavu, zlatne sjajne obrve, oči sive kao i moje.
Znao sam da ustajem, ali se nisam naterao to da uradim. Osetio sam da mi se usta povlače sa zuba. Tada
sam začuo kako se režanje prolomio iz mene; video sam šok na njegovom licu.
„Vidi!”, prosiktao sam, dok su mi se očnjaci spustili preko donje usne.- „Zar ne vidiš!”
Pohrlivši ka njemu, zgrabih ga za ručni zglob i naterah ga da otvori šaku i stavi je na moje lice.
,,Da li si mislio da sam ljudsko biče?”, vrisnuo sam. Tada sam ga podigao i držao ga iznad poda ispred sebe, a
on je uzaludno udarao i mlatarao nogama. ,,Da nisi možda pomislio da sam ti brat?”, povikao sam.
Otvorio je usta i ispustio neki dahćući zvuk, a zatim je vrisnuo.
Odbacih ga u vazduh, a onda napolje preko vrta; telo mu se okretalo sa raširenim rukama i nogama pre nego
što je nestalo preko osvetljenog krova.
Nebo je postalo zaslepljujuća vatra.
Kroz kapiju vrta istrčao sam u sokak. Jurio sam ispod malenih lučnih prolaza, kroz čudne ulice. Lomio sam
kapije i vrata i odbacivao smrtnike koji bi mi se našli na putu. Prolazio sam kroz same zidove ispred sebe -
malterska prašina se tako dizala da me je skoro ugušila - a onda sam ponovo izbio na neki blatnjav sokak is-
punjen kužnim vazduhom. Svetlost mi je bila za petama kao neka zver. N
Kada sam dospeo do neke izgorele lcuće čiji su prozori sa rešetkama bili uništeni, upadoh unutra i, kopajući
sve dublje i dublje, sve dok nisam više mogao da pomerim ni ruke ni šake - spustih se u zemlju. .
Nalazio sam se u hladovini i tmini.
Bio sam na bezbednom.
6
'mirao sam. Ili sam barem tako mislio. Nisam mogao da izbrojim koliko je noći prošlo. Morao sam da se
podignem i odem u Aleksandriju.
Morao sam da pređem more. A to je značilo da se moram pokrenuti, izaći iz zemlje, prepustiti se žeđi.
Nisam popustio.
Nadošla je žeđ. A onda je nestala. Bila je to kao smenjivanje bure i vatre, a moj mozak je osećao žeđ kada i
moje srce, koje je postajalo sve veće i veće, sve glasnije i glasnije, ali ja i dalje nisam popuštao.
Možda su smrtnici koji su se nalazili iznad mene mogli da čuju otkucaje mog srca. Povremeno sam ih viđao,
plamičke vatre naspram mraka, čuo njihove glasove, njihovo brbljanje na stranom jeziku. Ali najčešće sam
video samo tamu. Čuo sam samo tamu.
Na kraju sam se pretvorio u samu žeđ koja leži u zemlji, u crvenom snu sa crvenim snovima, i laganim saz-
nanjem da sam sada bio i suviše slab da se podignem iz mekane, peščane zemlje, i previše nemoćan, sasvim
razumljivo, da ponovo pokrenem točak.
Da, to je to. Nisam mogao da se podignem sve i da sam hteo. Nisam uopšte mogao da se pomerim. Disao
sam i dalje, ali ne kao što smrtnici dišu. Srce mi je odzvanjalo u ušima.
I pored svega, nisam umro. Samo sam propadao. Kao ona izmučena stvorenja u zidovima ispod Les Inosanta,
napuštene metafore jada koje se nigde ne vide, na koje niko ne obraća pažnju, koje niko ne primećuje, za
koje niko ne mari.
Ruke su mi bile kao kandže, meso mi se prilepilo za kosti, a oči su mi se iskolačile iz duplji. Zanimljivo je da mi
ovako možemo đoveka, da čak i kad ne pijemo, kada se ne prepuštamo opojnom i fatalnom zadovoljstvu,
nastavljamo dalje. Bilo bi to zanimljivo, samo kad svaki otkucaj srca ne bi bio sveprožimajuća agonija.
Kada bih samo mogao da prestanem da razmišljam. Nikolasa de Lenfona više nema. Moja braća više ne pos-
toje. Bledi ukus vina, zvuk tapšanja.
Zar ne misliš da je dobro ono što radimo kad smo tamo - činimo Ijude srećnima?
Dobro?! O čemu ti uopšte pričaš? Dobro?!
Da je dobro, da čini dobro, da u tome ima dobrog! Dragi Bože, ako na ovom svetu i nema nekog smisla, sig-
urno još uvek postoji dobro. Dobro je jesti, piti, smejati se... biti zajedno...
Smeh. Ona ludačka muzika. Taj zveket, taj nesklad, beskrajni krik raščlanjivanja besmisla...
Jesam li budan? Da li spavam? Siguran sam u jednu stvar: ja sam čudovište. I zato što ja ležim u mukama u
utrobi zemlje, pojedina ljudska bića se kreću kroz uzani prolaz života, neusmrćeni.
Gabrijela je možda već sada bila u afričkim džunglama.
Povremeno bi smrtnici, lopovi koji su se skrivali, dolazili u izgorelu kuću iznad mene. Bilo je tu i previše brbl-
janja na stranom jeziku. Ali sve što je trebalo da uradim bilo je to da utonem još dublje u seLs, da se
povučem čak i iz hladnjikavog peska koji me je okruživao da ih ne bi čuo.
Da li sam zaista bio zatočen?
Miris krvi dolazio je odozgo.
Možda su oni poslednja nada, ovo dvoje što privremeno obitavaju u napuštenoj bašti. Možda će me krv
podići naviše, učiniti da se okrenem i protegnem ove odvratne kandže - mora da su bile takve.
Zaplašiću ih na smrt pre nego što srknem krv iz njih. Sramota. Oduvek sam bio jedan zgodan mali đavo. A
sada više nisam.
Tu i tamo mi se činilo kao da smo Niki i ja usred jednog od naših najzanimljivijih razgovora.
,,Ja se nalazim izvan sveg bola i svih grehova”, on mi kaže.
„Ali da li ti nešto osećaš?”, pitam ga ja. ,,Da li to znači da si toga oslobođen kada više ništa ne osećaš?” Ni
očaj, ni žeđ, ni ekstazu? U ovim trenucima mi je zanimljivo to da je naše shvatanje nebesa jednako ekstazi,
radosti nebesa. Da je naše shvatanje pakla bol. Vatre pakla. Dakle, mi ne smatramo da je i suviše dobro ne
osećati ništa, zar ne?
Možeš li da odustaneš, Lestate? Ili je istina da bi se radije borio protiv žeđi ovim paklenim mukama nego da
umreš i ne osećaš više ništa? Barem imaš želju za krvlju, vrelom i ukusnom, za krvlju koja ispunjava svaku
tvoju i najmanju česticu.
Koliko će dugo ovi smrtnici obitavati ovde, iznad mene u uništenoj bašti? Jednu noć, dve noći? Violinu sam
ostavio u kući u kojoj sam pre živeo. Moram da je uzmem, da je predam nekom mladom smrtnom muzičaru,
nekome ko će...
Blažena tišina. Samo zvuk violine. Nikijevi beli prsti udaraju po žicama, gudalo se sija na svetlosti; i lica besm-
rtnih marioneta, poluočaranih, poluzabavljenih. Pre samo stotinu godina Parižani bi mu došli glave. Ne bi
morao da se sam spali. Možda bi i mene uhvatili. Sumnjam.
Ne, nikada ne bi bilo nikakvog veštičjeg mesta za mene.
On sada živi u mojim mislima. Pobožan smrtni izraz. Pa kakav je to onda život? Ja ni sam ne volim što živim
ovde! Šta to uopšte znači živeti u mislima drugog? Ništa, barem ja tako mislim. Ti, zapravo, više ne postojiš,
zar ne?
Mačke u bašti. Miris mačje krvi.
Hvala lepo, ali radije bih se mučio, radije bih se osušio kao prazna ljuska sa zubima.
7
Z
ačuo se zvuk u noći. Na šta je podsećao? Usporeno udaranje u džinovski bubanj na ulicama sela mog det-
injstva dok italijanski glumci najavljuju malu predstavu, koju će izvesti u stražnjem delu svog oslikanog
vagona. Veliki bubanj u koji sam i sam udarao prolazeći gradskim ulicama tokom onih dragocenih dana kada
sam ja, prebegli dečak, bio jedan od njih.
Ali, bilo je jače od toga. Tutnjava topa koja odzvanja kroz doline i planinske klance? Osetio sam je u svojim
kostima. Otvorio sam oči u mraku i znao sam da se približava.
To nešto je imalo ritam koraka, ili je to, možda, bio ritam otkucaja srca? Svet je bio ispunjen tim zvukom.
Bila je to preteća buka koja se sve više približavala. Jedan deo mene je, ipak, znao da nije bilo stvarnog
zvuka, ničega što bi ljudsko uho moglo da čuje, ničega što bi prodrmalo porcelan na policama ili staklene
prozore. Niti bi od toga mačke poskočile na vrh zida.
Egipat počiva u tišini. Tišina je ono što prekriva pustinju sa obe strane moćne reke. Ne čuje se čak ni blejanje
ovaca, niti mukanje goveda. Ne čuje se nigde ni ženski plač.
Svejedno, ovaj zvuk je bio zaglušujući.
Na trenutak sam osetio strah. Protegnuo sam se u zemlji. Silom sam gurnuo svoje prste prema površini. Bez
vida, bez težine, lebdeo sam u zemlji. I odjednom nisam mogao da dišem, nisam uspevao da vrisnem. Da
sam kojim slučajem mogao da vrisnem, vrisnuo bih tako jako da bi se sve staklo kilometrima udaljeno od
mene polomilo. Kristalni pehari bi se raspršili na komadiće, prozori bi eksplodirali.
Zvuk je bivao sve bliži i glasniji. Pokušao sam da se prevrnem i udahnem vazduha, ali nisam mogao.
Tada mi se učinilo kao da sam video to nešto, neku pojavu kako mi se približavala. Tračak crvenog u mraku.
To je bio zvuk nekoga ko je dolazio, nekog stvora koji je bio tako moćan da su ga, čak i u tišini, drveće, cveće
i sam vazduh osećali. Nemi stvorovi u zemlji su znali. Štetočine su bežale od njega, mač\e su se sklanjale sa
njegovog puta.
Možda je ovo smrt, pomislio sam.
Možda je nekim divnim čudom ona živa, Smrt, i prima nas u svoje ruke, a ona nije vampir, ta stvar, ona je
samo otelovljenje nebesa.
A mi se podižemo, sve više i više, sa njom ka zvezdama. Prolazimo pored anđela i svetaca, pokraj samog
prosvećenja u božansku tminu, u prazninu, dok odlazimo izvan postojanja. U zaboravu nam je sve
oprošteno.
Nikijevo uništenje je samo majušan delić iščezavajuće svetlosti. Smrt moje braće raspršuje se u velikom
spokoju neizbežnog.
Gurao sam zemlju. Šutirao sam je, ali moje ruke i noge bile su i suviše slabe. Osetio sam ulcus peščanog blata
u svojim ustima. Znao sam da moram da ustanem, a i taj zvuk mi je govorio da ustanem.
Ponovo sam ga osetio kao riku artiljerije, kao buku topova.
Bilo mi je kristalno jasno da je taj zvuk tražio mene, da je tragao za mnom. Tragao je za mnom kao snop
svetlosti. Nisam više mogao ovde da ležim. Morao sam da odgovorim.
Otposlao sam mu najdivljiju dobrodošlicu. Rekao sam mu da sam ovde; čuo sam sopstvene jadne udahe dok
sam se borio da pokrenem usne. Zvuk je postao tako snažan da je pulsirao kroz svaki delić moga tela. Za-
jedno sa njim pomerala se i zemlja oko mene.
Što god da je to bilo, ono je ušlo u izgorelu kuću.
Vrata su bila razvaljena kao da su šarke bile umetnute u malter, a ne u gvožđe. Sve sam ovo video spuštenih
kapaka na očima. Video sam kako se pomera ispod maslinovog drveća. Bilo je u bašti.
Ludački sam grebao prema vazduhu. Ali potmula buka koju sam sada čuo bilo je kopanje po pesku koje je
dopiralo odozgo.
Osetio sam da me je nešto meko poput baršuna dotaklo po licu. Iznad sebe sam ugledao odsjaj mračnog
neba i oblake kako prolaze i kako kao koprena sakrivaju zvezde. Nebesa nikada, u svoj svojoj jednostavnosti,
nisu izgledala tako blagosloveno.
Moja pluća se ispuniše vazduhom.
Ispustio sam glasan krik, iz samog zadovoljstva. Ali sve ove senzacije nalazile su se izvan zadovoljstva. Disati,
videti svetlost - to su bila čuda. A zvuk bubnjanja, glasna zaglušujuća buka činila se kao savršena pratnja.
A onaj, onaj koji je tragao za mnom, onaj iz čijeg je pravca zvuk i dolazio
- stajao je iznad mene.
Zvuk se rastočio; raspršivao se sve dok nije bio ništa više do poslednji tračak zvuka violinske žice. Podizao
sam se kao da me je neko podizao iz zemlje, iako je ovaj stvor stajao sa rukama spuštenim uz telo.
Najzad je podigao svoje ruke da me prihvati, a lice koje sam ugledao bilo je izvan carstva mogućnosti. Koji je
od nas mogao da ima takvo lice? Šta smo mi znali o strpljenju, o tobožnjoj dobroti, o saosećanju? Ne, nije
bio jedan od nas. Nije mogao da bude. A ipak - bio je. Natprirodno tkivo i krv nalik na moju. Oči koje su se
prelivale u duginim bojama, sakupljajući svetlost iz svih pravaca. Majušne trepavice kao zlatni potezi iz na-
jboljeg penkala.
Ovo stvorenje, ovaj moćni vampir, držao me je uspravljenog i gledao me pravo u oči. Verujem da sam rekao
nešto glupavo, da sam izrekao neku ludačku misao, nešto kao da sam sada bio upoznat sa tajnom večnosti.
„Onda mi je saopšti”, šapnuo je i nasmešio mi se. Najčistija slika ljudske ljubavi.
„O, Bože, pomozi mi. Prognaj me u sam pakao.”
To se čuo moj glas. Nisam mogao da gledam u tu lepotu.
Video sam svoje ruke, koje su bile poput kostiju, svoje šake, koje su podsećale na ptičje nožice. Ništa ne
može da živi a da bude ono što sam ja bio sada - ova utvara. Pogledao sam u svoje noge. Ličile su na prutiće.
Odeća je klizila sa mene. Nisam mogao da stojim, niti da se pomerim, a sećanje na ukus krvi koja se slivala u
moja usta odjedared me je obuzela.
Kao mutan odsjaj ispred mene, video sam njegovu odeću od crvenog baršuna, njegov ogrtač, koji je sezao
do poda, njegove ruke u tamnocrvenim rukavicama, kojima me je držao. Kosa mu je bila gusta, sedi i zlatni
pramenovi preplitali su se u talasima i slobodno padali oko njegovog lica, kao i preko njegovog širokog čela.
A njegove plave oči mogle su da se sakriju ispod njegovih gustih zlatnih obrva da nisu bile tako krupne, tako
smekšane osećanjem koje se izražavalo u njegovom glasu.
Čovek koji je u najboljem trenutku svog života primio dar besmrtnosti. Njegovo četvrtasto lice, sa blago
upalim obrazima, širokim i punim ustima
- zračilo je neverovatnom nežnošću i spokojem.
„Pij!”, rekao je, blago podigavši obrve; njegove usne pažljivo su i polako oblikovale reči kao da je u pitanju
bio poljubac.
Kao što je i Magnus učinio one smrtonosne noći eonima udaljene, sada je i on podigao svoju ruku i povukao
tkaninu sa svog grla. Pojavila se vena, tamnoljubičasta, ispod napola prozirne, natprirodne kože. Ponovo se
začuo zvuk, taj zvuk koji je sve nadjačavao, a on me je podigao sa zemlje i uvukao me u sebe.
Krv je bila sama svetlost, tečna vatra. Naša krv.
U mojim rukama se sakupljala neprocenjiva snaga, koja se kovitlala oko njegovih ramena, moje lice je bilo
pritisnuto uz njegovo hladno belo tkivo, kxv je šikljala nadole, ispunjavajući moje udove, a svaki krvni sud u
mom telu zažario se njome. Koliko je vekova pročistilo ovu krv, zgusnulo njenu snagu?
Činilo se kao da govori ispod urlikanja tog toka. Ponovo je rekao:
„Pij, mladi moj, ranjeni moj!”
Osetio sam kako mu se srce nadima, telo giba, i bili smo zalepljeni jedan uz drugog.
Mislim da sam čuo sebe kako kažem:
„Marijuse!”
A on je odgovorio:
,,Da.”
Kada sam se probudio, nalazio sam se na palubi broda. Mogao sam da čujem škripanje dasaka i da omirišem
more. Mogao sam da namirišem i krv onih koji su upravljali brodom. Znao sam da sam na galiji jer sam mo-
gao da čujem ritam vesala ispod potmu- log šuštanja džinovskih platnenih jedara.
Nisam mogao da otvorim oči, nisam mogao da nateram udove da se pokrenu. Ipak, bio sam smiren. Nisam
osećao žeđ. U stvari, imao sam neverovatan osećaj spokoja. Moje telo je bilo toplo kao da sam se malopre
nahranio, i bilo je prijatno tako ležati, budan sanjati snove na nežnom njihanju mora.
Tada je moj um počeo da se razbistrava.
Znao sam da plovimo veoma brzo kroz prilično mirne vode. Sunce samo što je zašlo. Rano večernje nebo se
smračivalo, a vetar je zamirao. Zvuk izranjanja i uranjanja vesala bio je umirujuć i rasterećujući.
Moje oči su sada bile otvorene.
Više nisam bio u kovčegu. Tek što sam izašao iz stražnje kabine dugačkog broda, već sam stajao na palubi.
Udisao sam svež slani vazduh i video divno užareno plavetnilo neba u sumrak, kao i mnoštvo sjajnih zvezda
iznad svoje glave. Zvezde nikada ne izgledaju ovako kada se posmatraju sa kopna. Nikada nisu tako blizu.
Sa obe naše strane nalazila su se mračna planinska ostrva sa stenama koje su sijale majušnim žmirkajućim
svetlostima. Vazduh je bio ispunjen mirisom zelenila, cveća, samog tla.
Maleno i glatko plovilo brzo je klizilo prema uzanom prolazu među stenjem ispred nas. •
Osećao sam da mi je um nesvakidašnje jasan i da mi je snaga sveža. Na trenutak sam dobio poriv da pol-
cušam da shvatim kako sam uopšte dospeo ovamo, da li sam bio u Egejskom ili Mediteranskom moru, da li
znam kada smo napustili Kairo i da li su se okolnosti kojih sam se sećao zaista i dogodile.
Ali sva moja radoznalost nestala je u nekoj vrsti pomirljivog prihvatanja onoga što se dešavalo.
Marijus se nalazio napred, na mostu ispred glavnog jarbola.
Otišao sam prema mostu, stao pored jarbola i pogledao nagore.
Marijus je nosio dugački crveni ogrtač od baršuna, koji je imao na sebi i u Kairu, dok je njegovu gustu plavo-
belu kosu vetar zabacivao unazad.. Njegove su oči bile usmerene ka prolazu ispred nas, opasnim stenama
koje su virile iz plićaka. Levom rukom se čvrsto držao za ogradu male palube.
Osetio sam sveprožimajuću ljubav prema njemu, a osećaj spokoja se u '* meni proširio.
Nije bilo nikakve zastrašujuće veličine u njegovom izrazu lica iJi u njegovom držanju, niti superiornosti koja bi
me ponizila i učinila da ga se bojim. Zračio je nekom mirnom otmenošću. Oči su mu bile prilično razrogačene
dok je gledao napred, a usta su mu, kao i pre, odisala nekom neobičnom nežnošću.
Lice mu je bilo i suviše glatko, da. Posedovalo je sjaj kao što ga imaju neki srasli ožiljci, bilo je glatko i
sposobno da iznenadi, pa čak i da preplaši u mračnoj ulici. Zračilo je bledim svetlom. Ali izraz Jica mu je bio i
previše topao, i suviše Ijudski u svojoj dobroti da iskaže bilo šta drugo osim privlačnosti.
Arman je možda bio nalik bogu sa Karavađovih slika, a Gabrijela je podsećala na mermernog arhanđela koji
je stajao na glavnoj porti crkve.
Ali ova figura iznad mene imala je lik besmrtnog čoveka.
A taj besmrtnik sa ispruženom desnom rukom upravljao je tiho ali vešto brodom kroz stenje ispred prolaza.
Voda oko nas se svetlucala kao istopljeni metal, prelivajući se iz azurnoplave u srebrnu boju, a potom u crnu.
Voda se pretvarala u uzburkanu belu penu dok su plitki talasi udarali o stenje.
Primaknuh se i, što sam tiše mogao, popeh se malim stepenicama na most.
Marijus ni na trenutak nije skrenuo pogled sa vode, ali je svojom levom rukom uhvatio moju ruku koja mi je
mlitavo visila uz telo.
Toplina. Nenametljiv stisak. Ali ovo nije bio trenutak za razgovor, i bio sam iznenađen što je uopšte pokazao
da me je primetio.
Obrve mu se spojiše, oči blago suziše i, kao da su bili primorani njegovom nemom naredbom, veslači us-
poriše svoje zamahe.
Bio sam fasciniran onim što sam video i shvatih, nakon što sam se više usredsredio, da sam mogao da osetim
snagu kako zrači iz njega, njegov blagi puls, koji je bio usklađen sa bubnjanjem njegovog srca.
Mogao sam, takođe, da čujem i smrtnike na okolnim stenama, kao i na uzanim ostrvskim plažama koje su se
protezale desno i levo od nas. Video sam kako se okupljaju na rtovima i trče sa bakljama u rukama ka ivici
vode. Mogao sam da čujem njihove misli, koje su kao glasovi odzvanjale dok su
stajali u prozračnoj večernjoj tmini i gledali ka svetiljkama na našem brodu. Jezik je bio grčki, meni nepoznat,
ali je sadržaj bio jasan:
Gospodar prolazi. Dođite i pogledajte: gospodar prolazi.
Reč gospodar je u sebi sadržala, na neki neodreden način, nešto natprirodno. Strahopoštovanje pomešano
sa uzbuđenjem dolazilo je sa obale kao hor preklapajućih šapata.
Slušajući ovo, ostao sam bez daha! Pomislio sam na smrtnika koga sam preplašio u Kairu, na nekadašnju
lakrdiju na pozornici Renoovog pozorišta. Osim u ta dva slučaja, prolazio sam kroz svet kao da sam nevidljiv,
a ovi ljudi, ovi u tamno obučeni seljaci, okupljali su se da posmatraju kako prolazi brod. Oni su znali šta je
Marijus bio. Ili su bar nešto znali o tome šta je sada. Nisu izgovorili grčku reč za vampira, koju sam mogao da
razumem.
Ostavljali smo plaže za sobom. Stene su se nadnosile sa obe strane broda, a on je klizio sa veslima iznad
vode. Visoki kameni zid ođ stena zaklanjao je svetlost koja je dopirala sa neba.
U roku od nekoliko trenutaka video sam da se pred nama prostire velika srebrna uvala, veliki kameni zid,
dok su se oko nas prostirale nežnije padine, koje su okruživale vodu. Velika stena je bila tako visoka i strma
da nisam mogao da raspoznam šta se nalazi na vrhu.
Veslači su smanjili brzinu pošto smo se približavali steni. Brod je počeo veoma blago da se okreće na stranu.
Dok smo plutali prema steni, video sam nejasan oblik drevnog kamenog nasipa prekrivenog sjajnom mahovi-
nom. Veslači su podigli vesla i uperili ih u pravcu neba.
Marijus je, kao i pre, bio potpuno nepomičan, ruka mu je blago pritiskala moju, dok je drugom pokazivao
prema nasipu i steni koja se uzdizala kao samo nebo. Naši fenjeri su bacali svetlo, a ono se odbijalo o mokar
kamen.
Kada smo bili nekih dva, dva i po metra udaljeni od nasipa, što je prilično opasno za jedan ovako veliki i
težak brod, osetio sam da smo se zaustavili.
Tada me je Marijus uhvatio za ruku, te smo zajedno krenuli preko palube i popeli se na ivicu broda. Prišao
nam je tamnokosi sluga i Marijusu pružio neku torbu. Marijus i ja smo preskočili vodu i spustili se na nasip; s
lakoćom i bez ikakvog zvuka premostili smo tu razdaljinu.
Okrenuo sam se nazad i video kako se brod lagano njiše na vodi. Vesla su ponovo bila spuštena u vodu. U
roku od samo nekoliko sekundi brod se uputio ka udaljenim svetlima malene varoši s druge strane uvale.
Marijus i ja smo stajali sami u mraku, a kada je brod postao samo majušna mračna tačka na svetlucavoj vodi,
pokazao je rukom prema uzanom stepeništu uklesanom u stenu.
„Idi ispred mene, Lestate”, rekao je.
Lep je osećaj bio penjati se. Dobro je bilo osetiti kako se brzo uzdižem prateći grubo uklesane stepenike i cik-
cak okrete, kako se vetar pojačava, videti vodu kako postaje još udaljenija i zamrznutija. Kao da je i samo ta-
lasanje bilo zaustavljeno.
Marijus je bio samo nekoliko koraka iza mene. I opet, mogao sam da osetim i čujem puls te snage. To je ličilo
na neku vibraciju u mojim kostima.
Grubo isklesane stepenice nestale su pre nego što smo bili na pola puta i uskoro sam pratio puteljak koji nije
bio dovoljno širok ni za planinsku kozu. Povremeno bi veliko kamenje ili stene postavili granicu između nas i
mogućeg strmoglavog pada u vodu daleko ispod nas. Ali, puteljak je, uglavnom, bio jedino što se isticalo na
glatkoj litici. Dok smo se penjali sve više i više, čak sam se i ja pribojavao da pogledam dole.
Jednom sam, kada sam se uhvatio za granu nekog majušnog drveta, pogledao preko ramena i video Mari-
jusa kako nepokolebljivo ide prema meni; torba mu je bila prebačena preko ramena, a desna ruka mu je slo-
bodno padala. Uvala, udaljena mala varoš, luka - sve je' ovo izgledalo kao skup igračaka, mapa koju je
napravilo neko dete na stoljnjaku koristeći ogledalo, pesak i nekoliko drvaca. Mogao sam da vidim i
otvoreno more izvan prolaza i duboke senovite oblike ostalih ostrva koja su se uzdizala iz nepokretnog
mora. Marijus se nasmešio i čekao. Onda mi je veoma ljubazno šapnuo:
„Kreni dalje.”
Mora da sam bio omađijan. Ponovo sam počeo da se uspinjem i nisam se zaustavio sve dok nisam dospeo
do vrha. Otpuzao sam preko poslednje gomile kamenja i korenja i uspravio se na noge na mekoj travi.
Ispred nas se uzdizalo još veće stenje i kamenje, a činilo se kao da iz njega izvire jedno ogromno utvrđenje,
kuća. Njeni prozori su bili osvetljeni, kao i njene kule.
Marijus je stavio svoju ruku preko mojih ramena i uputismo se ka ulazu.
Osetio sam kako je njegov stisak oslabio kada se zaustavio pred masivnim vratima. Tada se začulo pomer-
anje reze sa unutrašnje strane. Vrata se otvoriše, a njegov stisak ponovo osnaži. Uveo me je u predvorje,
koje je slabo osvetljavalo nekoliko baklji.
Pomalo zatečen, uvideo sam da unutra nema nikoga ko je mogao da pomeri rezu niti da nam otvori vrata.
Okrenuo se, pogledao u pravcu vrata i ona se zatvoriše.
„Spusti rezu”, rekao je.
Zapitao sam se zašto to nije uradio onako kako je uradio i sve ostalo, ali sam odmah učinio ono što je od
mene zatražio.
„Daleko je lakše tako , rekao je, a na njegovom licu pojavio se nestašan izraz. „Povešću te u sobu gde ćeš
moći bezbedno da spavaš. Kod mene možeš da dođeš kada god poželiš.”
U kući nisam čuo nikog drugog. Ali, smrtnici su bili ovde, toliko sam mogao da utvrdim. Ostavili su svoj miris
tu i tamo. A i baklje su tek nedavno bile upaljene.
Popeli smo se malim stepeništem koje se nalazilo sa desne strane, a kada sam ušao u sobu koja je trebalo da
bude moja, bio sam zapanjen.
Bila je to velika prostorija, u kojoj se jedan zid otvarao ka terasi sa kamenom ogradom, koja se nadnosila nad
morem.
Kada sam se okrenuo, Marijusa više nije bilo. Nestala je i torba. Ali Nikijeva violina i torba sa mojim stvarima
ležale su na kamenom stolu usred sobe.
Prožeo me je talas tuge i olakšanja kada sam ugledao violinu. Uplašio sam se da sam je izgubio.
. U sobi su se nalazile kamene klupe, a na stalku upaljena uljanica. U jednom udaljenom udubljenju nalazila
su se teška drvena dvokrilna vrata.
Otišao sam do njih i otvorio ih. Ugledao sam maleni prolaz, koji je oštro skretao u obliku slova L. Iza okuke se
nalazio sarkofag sa običnim pok- lopcem. Bio je lepo islesan od diorita, koji je, koliko ja znam, jedan od na-
jtvrđih kamenova na zemlji. Poklopac mu je bio strašno težak, a kada sam pogledao unutra, video sam da je
obložen gvožđem i da ima rezu, koja je mogla da se namesti iznutra.
Nekoliko svetlucavih predmeta ležalo je na dnu samog kovčega.
Kada sam ih podigao, zasvetleli su gotovo čarobno na svetlosti koja je dopirala iz sobe.
Tu je bila jedna zlatna maska, koja je bila veoma pažljivo oblikovana. Usne na njoj su bile zatvorene i uzane,
a očne duplje otvorene. Maska je bila spojena sa kapuljačom sačinjenom od nanizanih listića tučenog zlata.
Sama maska je bila teška, ali je zato kapuljača bila prilično lagana i rastegljiva; svaki zlatni listić bio je
povezan zlatnim koncem sa drugim listićem. Unutra se, takođe, nalazio i par kožnih rukavica skroz
pokrivenih sićušnim i finije izrađenim zlatnim listićima, koji su podsećali na riblje krljušti. I najzad, veliko savi-
jeno ćebe od najfinije crvene vune, čija je jedna strana bila ukrašena većim zlatnim listićima.
Shvatio sam da ću, ako stavim ovu masku, navučem ove rukavice i ako se pokrijem tim ćebetom, biti za-
štićen od svetlosti u slučaju da neko otvori poklopac sarkofaga dok ja spavam.
Ali, teško da je neko mogao da prodre do sarkofaga. Vrata ove u L oblikovane odaje su, takođe, bila okovana
gvožđem, a imala su i sopstvenu gvozdenu rezu.
Ovi tajanstveni predmeti posedovali su neku čaroliju. Svidelo mi se da ih dodirujem i zamišljao sam kako ih
nosim dok spavam. Maska me je podsećala na grčke maske komedije i tragedije.
Sve ove stvari ukazivale su na ukop nekog drevnog kralja.
Nerado sam ostavio ove predmete.
Vratio sam se u sobu, skinuo sa sebe odeću koju sam nosio svih onih noći koje sam proveo u zemlji u Kairu, i
obukao čisto odelo. Osećao sam se prilično nezgrapno dok sam stajao na ovom bezvremenom mestu u ka-
putu od plavog baršuna sa bisernim dugmadima, u obaveznoj čipkanoj košulji i cipelama od satena sa dija-
mantskom kopčom, ali to je bila jedina odeća koju sam posedovao. Povezao sam kosu crnom mašnom, kao i
svaki prikladno doteran gospodin osamnaestog veka, i krenuo u potragu za gospodarom kuće.
2
B
aklje su gorele po celom zdanju. Sva vrata bejahu otvorena. Prozori nisu bili zastrti i kroz njih se mogao
videti nebeski svod i more. Kada sam sišao niz prazno malo stepenište koje je vodilo iz moje sobe, shvatio
sam da sam posle svih svojih lutanja sada prvi put bio u bezbednom prebivalištu jednog besmrtnog bića,
opremljenom i ispunjenom svim potrepštinama koje su jednom besmrtniku bile potrebne.
Veličanstvene grčke urne stajale su na postoljima po hodnicima, veliki bronzani orijentalni kipovi u svojim
raznolikim nišama, a neobične biljke su cvetale u svakom prozoru i na svakom balkonu otvorenom prema
nebu. Divni tepisi iz Indije, Persije i Kine prekrivali su mermerne podove kojima sam hodao.
Naišao sam na ogromne preparirane zveri, koje su stajale u živopisnim položajima - medved, lav, tigar, čak i
slon, koji je bio postavljen u sopstveni ogromni prostor, gušteri velike kao zmajevi, ptice grabljivice, koje su
se kandžama držale za osušene grane, napravljene tako da liče na grane pravog drveća.
Ali, veličanstveno obojeni murali, koji su prekrivali sve površine od poda do stropa, dominirali su nad svim
ostalim.
U jednoj se prostoriji nalazila treperava i mračna slika suncem zapečene Arabijske pustinje, sa izvanredno
detaljnim prikazom karavana kamila i trgovaca sa turbanima na glavama kako se kreću po pesku. U sledećoj
sobi je bilo kao da sam se našao u samom središtu džungle koja je bujala nežnim i pažljivo prikazanim trop-
skim pupoljcima, puzavicama i istančano iscrtanim listovima. Savršenstvo ove iluzije me je zaprepastilo, za-
velo, ali što sam više gledao u te slike, sve sam više primećivao detalje.
U gustišu džungle posvuda su se nalazila stvorenja - insekti, ptice, gliste u zemlji - kao hiljade aspekata slike,
koji su mi, najzad, pružili osećaj da sam skliznuo izvan vremena i prostora u nešto što je bilo više od slike. I
pored svega, sve je to bilo prikazano sasvim ravno na zidu.
Počelo je da mi se vrti u glavi. Gde god bih se okrenuo, zidovi su prikazivali nove vidike. Nisam znao da
imenujem neke nijanse boja koje sam video.
Sto se tiče stila kojim su ovi prizori naslikani, on me je zbunjivao isto koliko me je i oduševljavao. Tehnika
slikanja se činila potpuno realističnom; korišćene su klasične proporcije i veštine koje su tako uočljive kod
svih kasnijih renesansnih slikara - Da Vinčija, Rafaela, Mikelanđela, kao i kod savremenijih majstora - Votoa,
Fragonara. Način na koji je korišćeno svetlo jeste veličanstven. Ziva stvorenja kao da su disala dok sam ih
posmatrao.
Ali, detalji, detalji nisu mogli da budu prikazani realistično ili proporcionalno. Jednostavno je u džungli bilo i
previše majmuna, i suviše sićušnih insekata koji su puzili po lišću. Na jednoj slici letnjeg neba nalazilo se na
hiljade majušnih insekata.
Ušao sam u prostran hodnik sa čijih su zidova naslikani muškarci i žene zurili u mene i skoro da sam vrisnuo.
Bili su to likovi iz svih vremena - beduini, Egipćani, zatim Grci i Rimljani, vitezi u oklopima, seljaci, kraljevi i
kraljice. Bilo je tu i ljudi u prslucima i dokolenicama iz renesansnog perioda, Kralj Sunca sa svojom masivnom
kovrdžavom grivom, a najzad i ljudi našeg doba.
Ali, detalji su i dalje izgledali kao da sam ih zamišljao - kapljice vode koje vise sa ogrtača, posekotina na jed-
noj strani lica, poluspljošten pauk ispod izglancane kožne čizme.
Počeo sam da se smejem iako ništa nije bilo smešno. Bilo je prosto prekrasno. Počeo sam nekontrolisano da
se smejem.
Morao sam da se nateram da izađem iz ove galerije, a jedino što mi je ulilo snage da to uradim bio je prizor
biblioteke ispunjene svetlošću.
' Zidovi prepuni knjiga i tuba rukopisa, ogromni blistavi globusi na drvenim postoljima, biste drevnih grčkih
bogova i boginja, veličanstvene velike mape.
Novine na svim jezicima stajale su u hrpama na stolovima. Svuda su bili razasuti čudni predmeti. Fosili, mu-
mificirane šake, egzotične školjke. Tu je bilo i buketa osušenog cveća, figurica i delova drevnih skulptura,
činija od alabastera ispisanih egipatskim hijeroglifima.
Svuda po sobi, među stolovima i staklenim vitrinama, nalazile su se udobne stolice sa klupicama za noge,
svećnjaci i uljane lampe.
U stvari, sve je ostavljalo utisak udobnog nereda, dugačkih sati čistog uživanja, mesta koje je u svojoj kra-
jnosti bilo tako Ijudsko. Ljudsko znanje, ljudske rukotvorine, stolice u kojima bi isto tako mogli da sede i sm-
rtnici.
Dugo sam se ovde zadržao; pažljivo sam pregJedao latinske i grčke naslove. Osetio sam se pomalo pijanim,
kao da sam naleteo na nekog smrtnika čija je krv bila puna vina.
Ali, morao sam da pronađem Marijusa. Izašao sam iz ove prostorije, krenuo niz male stepenice, pa sam,
prošavši kroz još jedno oslikano predvorje, ušao u još jednu veću sobu, koja je isto tako bila jarko osvetljena.
Pre nego što sam i ušao u tu prostoriju, začuo sam pojanje ptica i osetio miris cveća. A onda sam se izgubio u
šumi kaveza. Ovde nije bilo samo ptica raznih veličina i boja, već i majmuna i pavijana, koji su svi odreda
pobesneli u svojim malim zatvorima dok sam se šetao po toj sobi.
Biljke u saksijama su se gurale između kaveza - paprat, drveće banana, glavice kupusa, veliki krasuijak, jas-
min i druge mirišljave noćne loze. Bilo je tu ljubičastih i belih orhideja, voštanih cvetova koji su hvatali in-
sekte u svoje ždrelo, malog drveća bresaka, limuna i Jcrušaka, otežalog od svojih plodova.
Kada sam napokon izašao iz tog malenog raja, ušao sam u predvorje sa skulpturama, koje je bilo ravno bilo
kojoj galeriji Vatikanskog muzeja. Bacio sam pogled na pobočne odaje ispunjene slikama, orijentalnim
nameštajem i mehaničkim igračkama.
Naravno da se više nisam zadržavao na svakom novom predmetu ili otkriću. Upoznati se sa celokupnim
sadržajem ove kuće zahtevalo bi ceo jedan život, te sam nastavio dalje.
Nisam znao kuda idem, ali sam znao da mi je dozvoljeno da sve to vidim.
Najzad sam začuo nepogrešivi zvuk Marijusa, onaj tihi ritmični takt srca koji sam čuo još u Kairu. Krenuo sam
ka njemu.
U
šao sam u jarko osvetljen salon osamnaestog veka. Kameni zidovi su bili prekriveni daskama od ružinog
drveta, a na njima su bila okačena ogledala, koja su se protezala do tavanice. Bilo je oslikanih šlcrinja - takve
škrinje sam več viđao - tapaciranih stolica, tamnih i bogatih pejzaža, porcelanskih satova. Omanja kolekcija
knjiga bila je smeštena u jednoj zastakJjenoj vitrini, novine novijeg datuma ležale su na malenom stolu kraj
stolice sa naslonom od brokata.
Visoki i uzani dvokrilni prozori otvarali su se prema kamenoj terasi, gde su redovi belih Ijiljana i crvenih ruža
puštali svoje snažne mirise.
I tamo, meni okrenut leđima, kraj kamene ograde, stajao je osamnaesto- vekovni čovek.
Bio je to Marijus. Okrenuo se i pokazao mi da mu priđem.
Bio je obučen nalik meni, samo što je njegov kaput bio crven, a ne ljubičast kao moj, njegova čipka je bila iz
Valensije, a ne iz Brisela kao moja. Ali, bilo je to prilično slično odelo; njegova sjajna kosa je pozadi bila
labavo svezana tamnom mašnom, kao što je moja. Uopšte nije izgledao tako nestvarno kao što je Arman
znao da izgleda, već je više bio nalik nekom uzvišenom bivstvu, stvorenju neverovatne beline i savršenstva,
koje je, bez obzira na to, bilo u spoju sa svim onim što ga je olcruživalo - odećom koju je nosio, kamenom
ogradom na koju se oslanjao, čak i sa samim trenutkom u kojem je jedan mali oblak preleteo preko sjajnog
polumeseca.
Uživao sam u ovom trenutlcu; u tome što smo se on i ja spremali da raz- govaramo; u tome što sam ja zaista
ovde. Um mi je bio još uvek bio bistar kao i na brodu. Nisam osećao žeđ. Osećao sam da me drži njegova krv
u meni. Sve misterije su se nagomilavale u meni, izazivale su me i izoštravale mi čula. Da li su se Oni Koji
Moraju Biti Sačuvani nalazili negde na ovom ostrvu? Da li će ove stvari biti obelodanjene?
Otišao sam do ograde i stao kraj njega; bacio sam pogled na more. Njegove oči su sada bile prikovane za
jedno ostrvo koje je bilo udaljeno otprilike kilometar od kopna. Osluškivao je nešto što ja nisam mogao da
čujem. Osvetljeno svetlošću koja je dopirala kroz otvorena vrata iza nas, njegovo lice je iz profila izgledalo
strahovito kameno.
Istog trenutka se okrenuo ka meni sa veselim izrazom na svom glatkom licu, koje je iznenada neverovatno
oživelo. Zagrlio me je i poveo nazad u sobu.
Koračao je istim tempom kao neki smrtnik, koraka lakog ali čvrstog; telo mu se se kretalo kroz prostor na
očekivan način.
Poveo me je do dve udobne fotelje, koje su stajale jedna naspram druge; seli smo. Ovo je, otprilike, bilo
središte sobe. Terasa se nalazila sa moje desne strane, a osvetljenje je dolazilo od lustera koji je bio iznad
naših glava, kao i od tuceta stonih i zidnih svećnjaka.
Prirodno, sve je to bilo krajnje civilizovano. Marijus se udobno skrasio na brokatnim jastucima; prstima je
obuhvatio rukohvate.
Dok se smešio, u potpunosti je izgledao kao čovek. Sve linije, svaki pokret - bili su tu, sve dok se smešak
ponovo nije istopio.
Pokušao sam da ne zurim u njega, ali nisam mogao da se oduprem.
Nešto se nestašno pojavilo na njegovom licu.
Moje srce je preskakalo.
„Šta će ti biti lakše?”, upitao me jte na francuskom. ,,t)a ti saopštim zašto sam te doveo ovamo ili da mi ti
objasniš zašto si tražio da me vidiš?”
,,0! Ovo prvo mi se čini lakšim”, rekao sam. „Radije bih da ti pričaš.”
Nasmejao se na nežan, umiljat način.
,,Ti si jedno neobično stvorenje”, rekao je. „Nisam očekivao da ćeš se tako brzo zakopati u zemlju. Većina
nas ima islcustvo prve smrti mnogo kasnije
- nakon jednog veka, a možda i nakon dva.”
„Prva smrt?! Hoćeš da kažeš da je to uobičajeno - da se ukopaš u zemlju kao što sam to ja učinio?!”
„Među onima koji opstanu, da, jeste uobičajeno. Mi umiremo. Ponovo se dižemo. Oni koji se ne ukopaju u
zemlju na neko vreme, obično ne opstanu dugo.”
Bio sam začuđen, ali sve je to imalo smisla. Jedna jeziva misao me je pogodila: da se samo Niki ukopao u
zemlju umesto što je okončao u vatri... Ali sada nisam mogao da razmišljam o Nikiju. Ako bih počeo, postavl-
jao bih ludačka pitanja. Da li Niki negde postoji? Da li je Niki nestao? Da li se i moja braća negde nalaze? Ili
oni više ne postoje?
„Ali nije trebalo da budem tako iznenađen kada si ti u pitanju, nije trebalo da me iznenadi da se to dogodilo
kada se dogodilo”, razmišljao je naglas kao da nije čuo moje misli, ili u ovom trenutku možda nije hteo ni da
se osvrne na njih. „Izgubio si toliko toga što ti je bilo dragoceno. Video si i naučio mnogo toga, i to veoma
brzo.”
„Kako znaš šta mi se sve desilo?”, upitao sam.
Ponovo se nasmešio. Skoro da se nasmejao. Zapanjujuća je bila toplina koja je zračila iz njega, kao i ta nje-
gova neposrednost. Govorio je živahno i potpuno tečno. To jest, govorio je kao pravi školovani Francuz.
„Ne plašim te, zar ne?”, upitao je.
„Nije mi ni palo na pamet da pokušavaš to da radiš”, rekao sam.
„Ne, ne pokušavam.” Napravio je nekakav neusiljen pokret rukom. „Ali, tvoja pribranost je, svejedno, po-
malo iznenađujuća. Da odgovorim na tvoje pitanje: meni su poznate sve stvari koje se događaju našoj vrsti
širom sveta. Ponekad, jednostavno, ne mogu da razumem kako ili zašto to znam. Ta moć se uvećava sa
starošću, kao uostalom i sve naše druge moći, ali ona ostaje nedosledna i nije je lako kontrolisati. Ima trenu-
taka kada mogu da čujem šta se dešava sa našima u Rimu, pa čak i u Parizu. A kada me neko pozove, kao što
si to ti učinio, mogu da čujem poziv sa ogromne udaljenosti. Mogu da pronađem i izvor poziva, kao što si i
sam mogao da vidiš.
Ali, informacije mi pristižu i na druge načine. Znam za poruke koje si mi ostavljao po zidovima duž cele
Evrope jer sam ih pročitao. A o tebi sam čuo i od drugih. Dešavalo se, isto tako, da ti i ja budemo blizu jedno
drugoga - i bliže nego što možeš i da zamisliš. Mogao sam da čujem i tvoje misli. Naravno, i sada mogu da
čujem tvoje misli, što najverovatnije i sam znaš, ali više volim da komuniciram rečima.”
„Zašto?”, upitao sam. „Mislio sam da se drevniji vampiri u potpunosti oslobađaju govora.”
„Misli su neprecizne”, rekao je. „Ako ti otvorim svoj um, ne mogu u potpunosti da kontrolišem ono šta ćeš ti
iz njega izvući. A kada ja čitam tvoje misli, moguće je da pogrešno protumačim ono što čujem ili vidim. Više
volim da koristim govor, jer tako svojim umom mogu da utičem na ono što kažem. Volim da čujem
uzbuđenost glasa kojim objavljujem važnost onoga što želim da kažem. Uživam da moj glas bude prihvaćen.
Ne volim da upadam u tuđe misli bez upozorenja. Jednostavno govoreći, mislim da je govor najveći dar koji
dele smrtni i besmrtni.”
Nisam znao šta da mu odgovorim. To je bila još jedna stvar koja je imala savršenog smisla. Svejedno, zatekao
sam se kako odmahujem glavom.
,,A tvoji pokreti”, rekao sam. ,,Ti se ne krećeš kao Arman ili Magnus. Mislio sam da se na taj način svi
drevni...”
„Misliš kao utvara? Zašto bih?” Ponovno se nasmejao, nežno, šarmantno. Zavalio se još više u fotelju i, podi-
gavši koleno, stavio stopalo na na sedište fotelje - upravo onako kako bi to uradio i čovek u miru svoje radne
sobe.
„Bilo je dana, naravno”, rekao je, „kada mi je sve to bilo prilično zanimljivo. Kliziti bez koračanja, pribegavati
fizičkim položajima koji su čoveku neugodni ili pak nemogući. Preleteti kratke razdaljine i spuštati se
bešumno. Pomerati predmete jednostavnom željom da se to uradi. Ali, na kraju, sve to može da izgleda
neotesano. Ljudski pokreti su elegantni. U mesu ima mudrosti, u načinu na koje se pokreće ljudsko telo.
Meni se dopada zvuk kada moje stopalo dotakne tlo, kada pod prstima osetim predmet. Osim toga, preleteti
makar i najkraće razdaljine ili pomerati stvari samom voljom jeste iscrpljujuće. Ja to mogu kada moram, kao
što si i sam video, ali je mnogo lakše da koristim svoje ruke i noge u razne svrhe.”
Bio sam oduševljen time i nisam ni pokušavao to da prikrijem.
„Pevač može da razbije čašu pravilno izvedenim visokim tonom”, rekao je, ,,ali najjednostavniji način da se
polomi čaša jeste taj da se ona baci na pod.”
Ovog puta sam se od srca nasmejao.
Već sam počeo da se navikavam na promene u izrazu njegovog lica, od maskolikog savršenstva do izražar-
jnosti i na staloženu životnost njegovog pogleda, koja je sjedinjavala i jedno i drugo. Njegov izraz je zadržao
mirnoću i otvorenost jednog divnog i osetljivog čoveka.
Ali ono na šta nisam mogao da se naviknem bio je osećaj prisustva, da je nešto strašno moćno, opasno
moćno, bilo neposredno tu.
Odjednom sam se malo uzrujao i osetio se nadjačanim. Imao sam neodoljivu potrebu da plačem.
Sagnuo se napred i prstima dodirnuo moju šaku - i tada je kroz mene nešto prostrujalo. Bili smo spojeni
dodirom. Iako je njegova koža bila svilenkasta kao u svih vampira, bila je manje elastična. Taj dodir je bio
nalik dodiru kamene ruke u svilenoj rukavici.
„Doveo sam te ovamo jer želim da ti kažem sve ono što znam”, rekao je. „Zelim sa tobom da podelim sve
tajne koje imam. Više je razloga što si me baš ti privukao.”
Bio sam oduševljen. Osetio sam mogućnost postojanja sveprožimajuće ljubavi.
„Ali, upozoravam te”, rekao je, ,,u tome leži i opasnost. Ja ne posedujem konačne odgovore. Ne mogu ti reći
ko je stvorio svet ili zašto čovek postoji. Ne mogu ti reći ni zašto mi postojimo. Mogu ti, međutim, ispričati o
nama više nego što je to uradio bilo ko drugi do sada. Mogu ti pokazati One Koji Moraju Biti Sačuvani i kazati
ti sve ono što o njima znam. Mogu da ti kažem zašto mislim da sam opstao tako dugo. Ovo znanje te na neki
način može izmeniti. To je ono što, pretpostavljam, bilo koje znanje zapravo i čini...”
,,Da...”
„Ali kada ti budem dao sve ono što mogu da ti dam, bićeš tačno tamo gde si i ranije bio: besmrtno biće koje
samo mora da iznađe razloge da bi postojalo.”
,,Da”, rekao sam, „razlozi za postojanje.” U mom glasu je bilo gorčine. Ali, bilo je dobro ponovo ga čuti
takvog.
Osećao sam mračni smisao sarriog sebe - gladno i svirepo stvorenje koje veoma uspešno opstaje bez nekog
posebnog razloga. Bio sam moćan vampir koji je uvek uzimao ono što je hteo, bez obzira na to ko šta nJflio i
rekao. Zapitao sam se da li on zna kako sam grozan bio.
Razlog ubijanja bila je krv.
Potvrđeno. Krv i čista ekstaza krvi. Bez nje - mi smo obične ljušture; to sam bio i ja u egipatskoj zemlji.
„Samo se priseti mog upozorenja”, rekao je, ,,da će sve okolnosti i nakon toga biti iste. Može se desiti samo
da se ti promeniš. Možda ćeš od svega toga biti ucviljeniji nego što si bio pre nego što si dospeo ovde.”
„Ali zašto si izabrao da baš meni otkriješ svoje tajne?”, upitao sam. „Sigurno su te i drugi vampiri tražili.
Mora da znaš gde se Arman nalazi.” „Kao što sam ti već spomenuo, postoji više razloga”, rekao je. „Najjači
razlog je verovatno način na koji si me tražio. Vrlo je malo bića koja u ovom svetu zaista traže znanje. Smrtni
ili besmrtni, malo je onih koji zaista traže. Sasvim suprotno, oni iz nepoznatog pokušavaju da izvuku odgov-
ore koje su već oblikovali u sopstvenim umovima - opravdanja, potvrde, različite oblike utehe bez kojih ne bi
mogli da idu dalje. Istinski zatražiti znanje jeste isto kao i otvoriti vrata vrtlogu. Odgovor može poništiti i pi-
tanje i onoga koji ga postavlja. Ali ti si to iskreno tražio od kako si napustio Pariz pre deset godina.”
Razumeo sam to, ali samo nejasno.
,,Ti imaš malo predrasuda”, rekao je. „Zapravo, zapanjio si me svojim prepuštanjem neobičnoj jednos-
tavnosti. Ti želiš svrhu. Ti tražiš ljubav.” „Tačno”, rekao sam, slegnuvši blago ramenima. „Prilično nezrelo, zar
ne?” Ponovo se nežno nasmejao.
,,Ne. U stvari, nije nimalo nezrelo. To je kao da je za osamnaest vekova zapadna civilizacija proizvela jednog
nevinog.”
„Nevinog?! Sigurno ne misliš na mene.”
„Toliko se u ovom veku priča o plemenitosti primitivnog”, objasnio je, ,,o pokvarenosti moći civilizacije, o
načinu na koji se moramo vratiti nevinosti koja je izgubljena. Sve su to, u suštini, same gluposti. Stvarno
primitivni Ijudi mogu biti čudovišta u pogledu svojih pretpostavki i očekivanja. Oni nisu sposobni da
razumeju nevinost. Kao ni deca. Ali civilizacija je najzad stvorila Ijude koji se ponašaju nevino. Oni se prvi put
okreću oko sebe i govore: Šta je, do đavola, sve ovo!”
,,U pravu si, ali ja nisam nevin”, rekao sam. „Bezbožan - da. Ja potičem od bezbožnih ljudi, i drago mi je zbog
toga. Ali ja znam šta je dobro, a šta zlo, i to na jedan veoma praktičan način. Ja sam Set, ubica sopstvenog
brata, ne ubica Seta, kao što mora da znaš.”
Klimnuo je glavom i blago podigao obrve. Više nije morao da se smeši da bi izgledao ljudski. Sada sam mo-
gao da uočim emotivni izraz i bez bilo kakvih gestualnih nabora na njegovom licu.
„Ali ti ne tražiš nikakav sistem da opravda tvoje stavove”, rekao je. ,,To je ono što podrazumevam pod nevi-
nošću. Ti si kriv što ubijaš smrtnike jer si pretvoren u nešto što se lirani krvlju i smrću, ali ti nisi kriv za laži, za
stvaranje velikih, mračnih i zlih sistema mišljenja u sebi.”
„Tačno.”
„Biti bezbožan verovatno je prvi korak do nevinosti”, rekao je, „izgubiti osećaj greha i potčinjenosti, lažnu
žalost za stvarima koje su tobože izgubljene.”
„Dakle, pod nevinošću ne podrazumevaš odsustvo iskustva, već odsustvo iluzija.”
„Odsustvo potrebe za iluzijama”, rekao je. „Ljubav i poštovanje prema onome što ti je pred očima.”
Uzdahnuo sam. Zavalio sam se u fotelju i prvi put razmišljao o svemu ovome. Kakve je to veze imalo sa Niki-
jem i šta je ono Niki govorio o svetlu... uvek je govorio nešto o svetlu.... Da li je mislio na ovo?
Marijus je izgledao kao da razmišlja. Bio je zavaljen u fotelju, kao i do tada, i kroz otvorena vrata gledao je u
noćno nebo, suženih očiju i pomalo napetih usta.
„Ali nisu me privukli samo tvoj duh i tvoja iskrenost”, rekao je, ,,ako baš želiš da znaš. Bio je to i način na koji
si postao jedan od nas.”
„DakJe, sve znaš i o tome.”
,,Da, sve znam”, rekao je nehajno. „Stvoren si na koncu jednog doba, u vreme kada se svet suočava sa neza-
mislivim promenama. Isto je bilo i sa mnom. Rođen sam i izrastao u muškarca u doba kada je drevni svet,
kako ga sada nazivamo, doživljavao svoj kraj. Stare vere su bile istrošene. Novi bog se spremao da vaskrsne.”
„Koje je to bilo doba?”, upitao sam uzbuđeno.
„Vreme vladavine Avgusta Cezara, kada je Rim tek postao carstvo, kada je vera u bogove, iz uzvišenih ra-
zloga, umrla.”
Dopustio sam mu da vidi šok i zadovoljstvo koji su se raširili po mojem licu. Nijednog trenutka nisam posum-
njao u njega. Podigao sam ruku do glave, kao da sam morao malčice da se oslonim na nešto.
Ali on je nastavio da govori:
„Običan narod je u to doba”, rekao je, ,,još uvek bio religiozan, kao što je to i sada. I za njih je religija bila:
običaji, sujeverje, osnovna magija, obredi čije je poreklo izgubljeno u davnini, kao što je to i danas slučaj. Ali
svet onih koji su stvorili te ideje, onih koji su vladali i pokretali tok istorije - bio je bezbožan i beznadežno
neiskren, kao što je ovo doba u Evropi.”
„Kada sam pročitao Cicerona, Ovida i Lukrecija, i meni se tako činilo”, rekao sam.
Klimnuo je glavom i slegnuo ramenima.
„Trebalo je da prođe osamnaest vekova”, rekao je, ,,da bi se vratili skepticizmu, da bi se ponovo našli na
nivou praktičnosti, koji je nekada bio naš svakodnevni način razmišljanja. Istorija se ni na koji način ne pon-
avlja. To je ono što je neverovatno.”
„Šta želiš time da kažeš?”
„Pogledaj oko sebe! U Evropi se dešavaju potpuno nove stvari. Vrednost ljudskog života veća je nego ikada
ranije. Mudrost i filozofija su povezane sa novim otkrićima nauke, sa novim pronalascima koji će u pot-
punosti izmeniti način na koji ljudska bića žive. Ali to je priča za sebe. To je budućnost. Poenta je u tome da
si se rodio na samom vrhuncu starog načina gledanja na stvari. Kao i ja. Ti si došao iz vremena bez vere, a
opet nisi ciničan. Tako je bilo i sa mnom. Mi smo, kako se čini, iskočili iz neke pukotine između vere i očaja.”
A Niki je upao u tu pukotinu i iščezao, pomislio sam.
„Zato su i tvoja pitanja drugačija”, rekao je, ,,od onih koji su rođeni u besmrtnosti pod hrišćanskim Bogom.”
Pomislio sam na razgovor sa Gabrijelom u Kairu - na naš poslednji razgovor. Sam sam joj rekao da u tome
leži moja snaga.
„Tačno tako”, rekao je. „Dakle, to nam je zajedničko. Mi nismo izrasli u muškarce koji očekuju previše od os-
talih. A teret savesti bilo je nešto naše, nešto potpuno intimno, koliko god užasan bio.”
„Ali nisi li ti pod hrišćanskim Bogom... tokom prvih dana hrišćanskog Boga - roden u besmrtnosti, kao što
reče?”
„Ne”, rekao je sa tračkom gnušanja. ,,Mi nikada nismo služili hrišćanskom Bogu. To možeš odmah da izbaciš
iz glave.”
„Ali šta je sa snagama dobra i zla koje stoje iza naziva Hrista i satane?” „Ponavljam - oni imaju vrlo malo za-
jedničkog sa nama, a možda i ništa.” „Ali pojam zla u nekoj meri sigurno...”
,,Ne. Mi smo stariji od toga, Lestate. Tačno je to da su se ljudi koji su mene stvorili klanjali bogovima. I
verovali su u stvari u koje ja nisam. Ali njihova vera seže daleko u vreme pre hramova Rimskog carstva, kada
se nevina ljudska krv prolivala u potocima u ime dobra. A zlo je bila suša, pošast parazita i uništenje useva.
Mene su ti ljudi, u ime dobra, preobratili u ovo što jesam.”
Ovo je bilo i suviše primamljivo, i previše očaravajuće.
Svi stari mitovi mi se vratiše u misli u nekom pojanju blještave poezije. Oziris je za Egipćane bio dobar bog,
bog kukuruza. Kakve to veze ima sa nama? Moje su se misli kovitlale. U jednom bljesku nemih prizora, prise-
tio sam se noći kada sam napustio očevu kuću u Overnju; seljani su plesali oko logorske vatre i pojali svoje
molitve zarad rodnih useva. Paganskim je to nazvala moja majka. Paganskim je to nazvao i besni sveštenik
kojeg su odavno bili oterali.
To je sada više nego ikada bilo nalik priči o Divljem vrtu, o plesačima Divljeg vrla, gde nijedan zakon nije pre-
vladao osim zakona vrta, koji je bio estetski zakon, da biljke izrastu visoko, da pšenica bude zeJena, a potom
žuta, da sunce sija. Pogledajte u tu savršenu jabuku koju je stvorilo drvo, divota! Seljani bi trčali kroz voćn-
jake sa svojim plamtećim bakljama, zapaljenim na logorskoj vatri, da bi jabuke rodile.
,,Da, Divlji vrt”, rekao je Marijus sa tračkom bljeska u očima. ,,A ja sam morao da odem iz civilizovanih
gradova carstva da bih ga pronašao. Morao sam da odem u duboke šume severnih provincija, gde je vrt još
uvek džikljao u gustišu, u samu zemlju severnih GaJa, u kojoj si ti rođen. Morao sam da padnem u ruke var-
varima koji su nam obojici dali stas, plave oči i svetlu kosu. Ja sam to nasledio kroz Jcrv svoje majke, koja je
poreklom bila od tih ljudi, koja je bila kćerka keltskog poglavice i koja je bila udata za rimskog aristokratu. A
ti si to nasledio direktno iz tog doba putem kxvi tvojih očeva. Nekom čudnovatom sJučajnošću, obojica smo
izabrani - ti od strane Magnusa, a ja od onih koji su me zatočili - da obitavamo u besmrtnosti iz potpuno istih
razloga: bili smo čistokrvni predstavnici svoje krvi i plavooke rase, biJi smo rođeni višlji i sa boljom građom
od drugih muškaraca.”
„Oooo! Moraš sve to da mi ispričaš! Moraš sve da mi objasniš!”, rekao sam.
,,Ja ti sve i objašnjavam”, rekao je. „Ali prvo, mislim da je vreme da vidiš nešto što će ti biti od velike koristi
kada nastavimo sa pričom.”
Sačekao je trenutak da prihvatim ove reči.
Onda se polako podigao na ljudski način; pripomagao se rukama dok se pridizao iz fotelje. Stajao je, gledao u
mene i čekao.
„Oni Koji Moraju Biti Sačuvani?”, upitao sam.Moj glas se strašno utanjio, postao jezivo nesiguran.
Ponovo sam na njegovom licu uočio dozu nestašluka, ili pak tračak nečeg zabavnog što je stalno vrebalo
odnekud izbliza.
„Nemoj da se plašiš”, rekao je blago, pokušavajući da prikrije koliko se zabavlja. ,,To tako ne liči na tebe,
znaš.”
Goreo sam od želje da ih vidim, da saznam šta su bili, ali bez obzira na to, nisam se ni pomerio. Zaista sam
mislio da ću ih nekada videti. Nikada nisam ni pomislio šta će to značiti...
,,Da li je... da li je strašno videti to nešto?”, upitao sam.
Polako i srdačno se nasmešio i spustio svoju ruku na moje rame.
,,Da li bi te sprečilo ako bih rekao: da?”
,,Ne”, rekao sam.
Ipak sam bio uplašen.
„Postaje užasno kako vreme protiče”, rekao je. ,,U početku je to sušta divota.”
Posmatrajući me i pokušavajući da bude strpljiv, čekao je. Onda je nežno rekao:
„Hajde, idemo.”
4
S
tepenište koje vodi u utrobu zemlje. Stepenice su bile mnogo starije od kuće, ali kako sam to mogao da
znam, ne znam ni sam. Bile su ulubljene u sredini od stopala koja su uvek koračala istom putanjom. Kružile
su sve dublje i dublje u stenu.
Tu i tamo bi se ukazala grubo isklesana vrata ka moru, otvori i suviše mali da bi se kroz njih provukli ljudi,
izbočine na kojima su ptice svijale svoja gnezda, ili pukotine iz kojih je rasla trava.
A tu je bila i hladnoća, ona neobjašnjiva hladnoća koja se ponekad može osetiti u starim samostanima, polu-
razrušenim crkvama, ukletim odajama.
Zastao sam i šakama protrljao nadlaktice. Hladnoća %e širila duž stepenica.
,,Ne stvaraju je Oni”, rekao je blago. Čekao me je na stepenicama malo niže.
Polumrak je podelio njegovo lice u prijatne šare svetlosti i senke, stvarajući iluziju starosti koje u stvarnosti
nije bilo.
„Hladnoća je bila ovde i mnogo pre nego što sam ih doveo”, rekao je. „Mnogi su dolazili da vrše obrede na
ovom ostrvu. Možda je ova hladnoća postojala čak i pre njihovog dolaska.”
Ponovo me je dozvao svojom tako svojstvenom strpljivošću. Njegove su oči zračile sažaljenjem.
„Nemoj da se plašiš”, ponovio je i ponovo počeo da se spušta.
Bio bih posramljen da nisam krenuo za njim. Stepenice su se nastavljale u nedogled.
Došli smo do širih prolaza. Čula se i buka mora. Mogao sam da osetim hladnjikavu vodenu prašinu po
rukama i licu, da vidim sjaj vlage po kamenju. Silazili smo sve niže i niže, sve dublje i dublje, dok se odjek
naših koraka širio prema zaobljenom plafonu i neuglačanim zidovima. Ovo je bilo dublje od bilo koje tam-
nice, ovo je bila rupa koju kopate u detinjstvu kada svojim roditeljima pričate o tome da ćete napraviti tunel
do samog središta zemlje.
Dok smo izlazili iz jedne krivine, najzad sam ugledao odsjaj svetlosti, dve lampe koje su gorelć ispred širokih
vrata.
Duboke posude pune ulja održavale su fitilje lampi. Sama vrata su bila zabravljena ogromnom hrastovom
gredom. Bila bi potrebna snaga nekoliko ljudi da je podigne, možda bi to uspeli tek pomoću poluga i užadi.
Marijus je bez poteškoća podigao gredu i spustio je kraj vrata, a onda se povukao nekoliko koraka i zagledao
se u vrata. Začuo sam kako se unutra pomera još jedna greda. Tada su se vrata polako otvorila - i ja osetih
kako mi zastaje dah.
Nije u pitanju bilo samo to što su se vrata otvorila a da ih nije ni dotakao. Takvom malom triku već sam
jedanput prisustvovao. Moja zatečenost je usledila nakon što sam video da je odaja iza tih vrata bila ispun-
jena istim divnim cvetovima i upaljenim svetiljkama koje sam video i u kući iznad. Ovde, duboko u utrobi
zemlje, nalazili su se ljiljani - voštani, beli i svetlucavi od kapljica vlage - crvene i ružičaste ruže, pripravne da
spadnu sa svojih peteljki. Obasjana nežnom svetlošću zavetnih sveća i puna mirisa od hiljadu buketa cveća,
ova odaja je bila kapela.
Zidovi su bili oslikani freskama nalik zidovima drevnih italijanskih crkvi, sa pozlaćenim listićima umetnutim u
slike. Ali, one nisu predstavljale hrišćanske svece.
Egipatske palme, žuta pustinja, tri piramide, plave vode Nila. Tu su bili prikazani i Egipćani i Egipćanke kako u
divno oblikovanim čamcima plove rekom, raznobojne ribe ispod njih, u dubinama, a ptice sa ljubičastim kril-
ima u vazduhu iznad njih.
Sve je to bilo prošarano zlatnim listićima. Sunce koje svetli sa nebesa, piramide koje se sijaju u daljini, krljušti
riba i ptičja pera, ukrasi na gipkim i uglađenim egipatskim figurama koje stoje u svojim dugačkim i uzanim
zelenim čamcima i zure preda se, zamrznute.
Na trenutak sam zatvorio oči, a zatim sam ih polako otvorio i video da sve ovo liči na neko veliko svetilište.
Nizovi ljiljana behu položeni na niski kameni oltar, na kojem je stajao ogroman zlatni tabernakl, koji je
posvuda bio fino izgraviran istovetnim egipatskim prikazima. Vazduh - koji je dolazio kroz duboka okna u
steni iznad, meškolječi plamen večitogorećih svetiljki - mreškao je visoke, zelene i izdužene listove ljiljana
dok su stajali u svojim posudama napunjenim vodom i ispuštali svoj težak miris.
Skoro da sam mogao da čujem ode u ovom prostoru. Mogao sam da čujem napeve i molitve. Više se nisam
plašio. Lepota je bila i previše utešna i veličanstvena.
Zurio sam u zlatna vrata tabernakla na oltaru. Tabernakl je bio viši od mene, a širi čak tri puta.
I Marijus ga je posmatrao. Osetih kako snaga izlazi iz njega, slaba toplota njegove nevidljive moći, i začuh
škljocaj unutrašnje brave tabernakla.
Prišao bih mu malo bliže da sam samo imao hrabrosti. Nisam disao dok su se zlatna vrata širom otvarala i
otkrivala dve veličanstvene egipatske figure muškarca i žene; sedeli su jedno pored drugoga.
Svetlost se pomicala preko njihovih vitkih, lepo oblikovanih belih lica i ukusno ukrašenih belih udova. Sijala
je u njihovim tamnim očima.
Bili su strogi kao i svi egipatski kipovi koje sam video. Bez detalja i sa divnim konturama, bili su veličanstveni
u svojoj jednostavnosti. Otvoreni i detinjasti izrazi na njihovim licima jedini su ublažavali osećaj čvrstine i
hladnoće. Ovi kipovi su, za razliku od svih ostalih, bili obučeni u pravu odeću i imali su pravu kosu.
Viđao sam u italijanskim crkvama svece koji su bili obučeni isto ovako; baršun je visio sa mermernih kipova,
što nije uvek bilo prijatno gledati.
Ali ovo ovde bilo je urađeno sa velikom pažnjom.
Imali su perike od dugačkih debelih crnih pramenova isečenih preko čela, ukrašene zlatnim trakama poput
prstena oko njihovih glava. Oko njihovih golih ruku nalazile su se narukvice u obliku zmija, a na njihovim
prstima bilo je prstenje.
Odeća im je bila izradena od najfinijeg lana. Muškarac je bio go do pojasa i nosio je neku vrstu suknje, dok je
žena bila odevena u dugačku, uzanu, divno nabranu haljinu. Oboje su nosili mnoštvo zlatnih ogrlica; neke su
od njih bile sa dragim kamenjem.
Bili su skoro iste veličine i sedeli su na istovetan način - rulrn ravno položenih na butine. Ta istovetnost me je
na neki način začudila, kao i njihova stroga lepota i draguljasti izgled njihovih očiju.
Iako u njima nije bilo ničeg životnog, nikada nisam video da neki kip ima tako prirodno držanje. Možda je tu
iluziju stvarala njihova odeća, svetlucavi odsjaj na njihovim ogrlicama i prstenju, svetlo koje se odbijalo od
njihovih blistavih očiju.
Da li su to bili kipovi Ozirisa i Izis? Da li je to bilo sitno ispisano na njihovim ogrlicama, po trakama na nji-
hovoj kosi?
Marijus ništa nije rekao. Kao i ja, samo je zurio u njih, nedokučivog izraza na licu, možda pomalo i setnog.
„Smem li da im se približim?”, upitao sam šapatom.
„Naravno”, rekao je.
Išao sam prema oltaru kao dete u katedrali; korak mi je postajao sve oprezniji što sam bio bliži oltaru. Stao
sam na nekih metar i po ispred njih i pogledao ih pravo u oči. O kako su bili prelepi u svojoj dubini i šaro-
likosti! Bili su i suviše stvarni.
Svaka crna trepavica i svaka dlaka njihovih blago povijenih obrva bila je nameštena sa beskrajnom pažnjom.
Veoma brižno su im bila nameštena i malo otvorena usta, tako da se mogao videti sjaj njihovih zuba. Lica i
ruke su im bili tako očišćeni da ni najmanja mrlja nije kvarila njihov sjaj. Kao i svi kipovi i likovi sa slika, i oni
su zurili pravo preda se, tako da mi se činilo da zure u mene.
Bio sam zbunjen. Ako ti kipovi nisu predstavljali boga Ozirisa i boginju Izis, koga su onda predstavljali? Koju
su drevnu istinu prikazivali i otkud zapovest u onom drevnom izrazu koji se na njih odnosio - Oni Koji Moraju
Biti Sačuvani?
Glavu blago nagnuvši na jednu stranu, prepustio sam se razmišljanju o njima.
Oči su im stvarno bile braon boje, crne duboko u središtu, beonjače vlažne kao da su bile prekrivene na-
jbistrijim lakom, dok su im usne bile bledocrvene.
,,Da li je dozvoljeno..?”, prošaputao sam, okrenuvši se ka Marijusu, ali, izgubivši samopouzdanje, zastadoh.
„Možeš da ih dotakneš”, rekao je.
A opet, činilo se svetogrđem to uraditi. Još jedan dugi momenat zurio sam u njih, u način na koji su im ruke
bile položene na butine, u njihove nokte, koji su izgledali tako nalik našim - kao da ih je neko napravio od
ukrasnog stakla.
Pomislio sam da ne bi bilo svetogrde ako bih dotakao muškarčeve šake, ali ono što sam zaista želeo da
uradim bilo je da dotaknem ženino lice. Najzad sam, s oklevanjem, podigao prste do njenog obraza. Jednos-
tavno sam pustio svoje prste da lagano dodirnu tu belinu. Tada sam pogledao u
njene oči.
To što sam osećao nije mogao da bude kamen. Nije mogao... Zato... To izgleda tačno kao... A i ženine oči,
nešto...
Odskočio sam unazad pre nego što sam mogao da se zaustavim. Zapravo, odbacio sam se unazad, prevrnu-
vši pri tom vaze sa ljiljanima i udarivši u zid kraj vrata.
Tako sam se jezivo tresao da sam jedva stajao na nogama.
„Oni su živi!”, rekao sam. ,,0ni nisu kipovi! Oni su vampiri kao i mi!” ,,Da”, rekao je Marijus. „Njima je, među-
tim, ta reč nepoznata.”
Nalazio se malo ispred mene i još uvek ih je posmatrao; ruke su mu i dalje bile opuštene kraj tela.
Polako se okrenuo, prišao mi i uhvatio me za desnu ruku.
Krv mi je jurnula u lice. Hteo sam nešto da izustim, ali nisam mogao. Nastavio sam da zurim u njih. A onda
sam zurio u njega, i u njegovu belu ruku koja me je držala.
„Sve je u redu”, rekao je skoro tužno. „Mislim da im se dopao tvoj dodir.” U prvi mah nisam razumeo ono
što je rekao, a onda sam shvatio. „Hoćeš da kažeš da... Ti ne znaš da li... Oni samo tako sede i... O, Bože!” A
njegove reči od pre nekoliko stotina godina, ugrađene u Armanovu priču, vratiše mi se u misli: Oni Koji
Moraju Biti Sačuvani jesu u miru, ili u tišini. Više od toga možda nikada i nećemo znati.
Drhtao sam. Nisam mogao da sprečim drhtaje u rukama i nogama.
,,0ni dišu... misle... žive... kao i mi”, zamuckivao sam. „Koliko dugo se nalaze u ovom stanju, koliko dugo?”
„Smiri se”, rekao je, milujući mi ruku.
,,0, Bože!”, ponovio sam kao blesav. I nastavio sam to da ponavljam. Nijedne druge reči se nisam setio. „Ali
ko su oni?”, napokon sam upitao. Moj glas je dobijao histeričan prizvuk. „Jesu li oni Oziris i Izis? Jesu li to
oni?” ,,Ne znam.”
„Hoću da se udaljim od njih. Hoću da odem odavde.”
„Zašto?”, smireno me je upitao.
„Zato što oni... jer su oni živi unutar svojih tela, a ne mogu... ne mogu da progovore, niti da se pomere!”
„Kako znaš da ne mogu?”, rekao je. Glas mu je bio tih i umirujući kao i ranije.
,,Pa ne mogu. U tome i jeste stvar. Ne mogu...”
„Dođi”, rekao je. „Hoću da ih malo pažljivije i duže gledaš. A onda ću te odvesti ponovo gore i sve ću ti is-
pričati, kao što sam i obećao.”
,,Ne želim više da ih gledam, Marijuse, zaista ne želim”, kazao sam, pokušavajući da oslobodim ruku; vrteo
sam glavom. Ali, on me je čvrsto držao - činilo mi se kao da me je ščepao neki kip - a ja nisam mogao da
prestanem da razmišljam o tome kako je njihova koža nalik njegovoj, kako iz njega izbija neprirodan sjaj,
kako je njegovo lice, kada je opušten, glatko kao i njihovo!
Postao je nalik njima. U nekom dalekom procepu večnosti - i ja ću posta- ti kao on! Ako poživim tako dugo.
„Molim te, Marijuse...”, rekao sam. Prevazišao sam sramotu i taštinu. Samo sam želeo da izađem iz ove
odaje.
„Sačekaj me”, rekao je strpljivo. „Ostani ovde.”
Tada mi je pustio ruku. Okrenuo se i pogledao u cveće koje sam prevrnuo i u prosutu vodu.
Na moje oči, sve je bilo ispravljeno u trenu - cveće je ponovo bilo u vazi, dok je voda iščezla sa poda.
Stajao je i gledao u ono dvoje ispred njega. Tada sam čuo njegove misli. Pozdravljao ih je na neki ličan način
koji nije zahtevao ni oslovljavanje ni titulu. Objašnjavao im je zašto je bio odsutan nekoliko noći. Otišao je u
Egipat. Doneo im je poklone, koje će im uskoro predati. Takođe, uskoro će ih izvesti napolje da vide more.
Polako sam počeo da dolazim k sebi. Moj um je sada analizirao sve ono što mi je postalo jasno u trenutku
šoka. On je brinuo o njima. On je oduvek brinuo o njima. On je ovu odaju napravio divnom jer su oni zurili u
nju, a možda im je i značila lepota slika i cveća koje je donosio.
Ali, on nije razumeo. Bilo je dovoljno samo da ponovo pogledam u njih da bih osetio užas: bili su živi i za-
ključani unutar sebe!
,,Ne mogu ovo da izdržim”, promrmljao sam. Znao sam i sam - on nikada nije morao to da mi kaže - zašto ih
je čuvao. Nije mogao da ih zakopa negde duboko u utrobu zemlje jer su bili svesni. Nije hteo da ih zapali jer
su bili bespomoćni i nisu mogli da daju svoj pristanak. O, Bože, bivalo je sve gore i gore.
On ih je čuvao kao što su drevni pagani čuvali svoje bogove u hramovima, koji su postali njihovo utočište.
Donosio im je cveće.
Upravo im je sada, dok sam posmatrao, palio tamjan - nešto nalik na kolačić, koji je izvadio iz svilene maram-
ice.
„Ovo je”, saopštio im je, ,,iz Egipta.”
Stavio ga je da gori u maloj bronzanoj činiji.
Moje oči su počele da suze. Zapravo, počeo sam da plačem.
Kada sam podigao pogled, stajao je leđima okrenut njima i mogao sam da ih vidim preko njegovog ramena.
Bio je zapanjujuće nalik njima, kip obučen u tkaninu. Palo mi je na pamet da je on to možda namerno radio,
dopuštao da mu lice postane bezizražajno.
„Razočarao sam te, zar ne?”, šapnuo sam.
,,Ne, uopšte nisi”, rekao je ljubazno. „Nisi.”
„Oprosti mi što sam...”
,,Ne, nisi.”
Približio sam se. Osećao sam da sam na neki način bio neotesan prema Onima Koji Moraju Biti Sačuvani. Bio
sam neučtiv i prema njemu. On mi je razotkrio ovu tajnu, a ja sam ustuknuo i pokazao samo svoju užasnu-
tost. Sam sam sebe razočarao.
Primakao sam se još bliže. Hteo sam da se iskupim za svoje ponašanje. Ponovo se olcrenuo prema njima i za-
grlio me. Miris je bio opojan. Njihove tamne oči su bile ispunjene tajanstvenim pokretima plamičaka
svetiljki.
Nijedna brazda, vena, bora, kao ni nabor - nisu se mogli uočiti nigde na njihovoj beloj koži. Ni traga uobiča-
jenim linijicama na usnama, koje je čak i Marijus imao. Nisu se pomerali u taktu udisaja i izdisaja.
Osluškivao sam u tišini, ali nisam uspeo da čujem da neke misli dopiru od njih, kao ni otkucaje, protok krvi.
„Sve je tu, zar ne?”, prošaputao sam.
,,Da, sve je tu.”
,,A da li im ti...?” Dovodiš žrtve, želeo^sam da ga pitam.
,,Oni više ne piju.”
Čak je i to bilo jezivo! Nisu imali ni to zadovoljstvo. A opet, zamišljati kako bi bilo da odjedared ožive, da
učine pokret dovoljan da dohvate žrtvu, da bi se zatim ponovo prepustili miru, ah! Ne, trebalo je da mi bude
lakše, ali nije.
„Nekada davno, dosta davno, oni su još uvek pili, ali samo jednom godišnje. Ostavljao bih im u njihovom
svetilištu žrtve, zločince koji su bili slabi i blizu smrti. Kada bih se vratio, video bih da su bili ispijeni, a Oni Koji
Moraju Biti Sačuvani nalazili bi se u istom položaju kao i pre. Samo bi se boja njihovog mesa za nijansu
promenila. Ni jedna jedina kap krvi ne bi bila prosuta.
„To se uvek dešavalo u vreme punog meseca, i to obično u proleće. Žrtve koje bi bile ostavljene u neko
drugo doba godine nikada ne bi bile ispijene. A onda je i ova godišnja svetkovina zatajila. Nastavio sam da
dovlačim žrtve, povremeno. Samo se još jednom, i to nakon jedne decenije, dogodilo da ispiju još jednu
žrtvu. Ponovo je u pitanju bilo vreme punog meseca. I bilo je proJeće. A onda je ponovo sve stalo, najmanje
poJa veka ništa se nije desilo. Prestao sam da računam. Pomislio sam da možda moraju da vide mesec, da
moraju da znaju za promenu godišnjih doba. Ali, ispostavilo se da ovo nije bilo ni od kakve važnosti.
„Nisu ništa pili od vremena pre nego što sam ih odveo u Italiju. To je bilo pre tri stotine godina. Čak i u
toplom Egiptu oni ništa ne piju.”
,,A kada se to i dešavalo, ti to nikada nisi video sopstvenim očima?” „Ne”, odgovorio je.
„Nikada ih nisi video kako se pomeraju?”
,,Ne od... od trenutka kada je sve počelo.”
Ponovo sam počeo da drhtim. Pošto bih ih pogledao, pričinjavalo mi se da ih vidim kako dišu, da zapažam
kako im se pomeraju usne. Znao sam da je u pitanju bila iluzija. A ona me je izluđivala. Morao sam da odem
odavde. Ponovo ću početi da plačem.
„Ponekada, kada dođem kod njih”, rekao je Marijus, „vidim da se nešto promenilo.”
„Kako? Šta?”
„Sitnice”, rekao je. Zamišljeno je pogledao u njih. Dotakao je ženinu ogrlicu. „Ona voli ovu oko vrata.
Očigledno joj odgovara. Bila je tu i jedna druga, ali nju sam pronalazio na podu, odbačenu i polomljenu.”
„Oni, dakle, mogu da se pomeraju.”
,,U prvi mah sam pomislio da je ogrlica sama spala. Ali, nakon što sam je popravio tri puta, shvatio sam da je
to glupo. Ona bi je ponovo strgla sa svog vrata, ili bi je odbacila snagom svojih misli.”
Ispustio sam šapat pun užasa. A onda sam osetio jezivu sramotu što sam to uradio u njenom prisustvu. Želeo
sam odmah da odem odavde. Njeno je lice bilo kao ogledalo svih mojih uobrazilja. Njene su se usne Jcrivile u
osmeh bez pomeranja.
,,To se događalo i sa drugim nakitom, ukrasima koji su na sebi imali imena bogova koje oni ne vole, barem
tako mislim. Jednom je i vaza koju sam doneo iz crkve bila razbijena u sićušne delove kao da su to uradili
pogledom. A tu je bilo i raznih drugih dešavanja.”
„Ispričaj mi.”
„Dešavalo mi se da udem u njihovo ovetilište i vidim da jedno od njih stoji.”
Ovo je bilo i previše zastrašujuće. Poželeo sam da ga povučem za ruku i odvučem odavde.
„Jednom sam njega pronašao nekoliko koraka udaljenog od stolice. Drugi put sam video ženu kako stoji kraj
samih vrata.”
„Pokušavala je da izađe?”
„Možda”, rekao je zamišljeno. „Ali oni bi s lakoćom mogli da izađu odavde da to zaista žele. Kada budeš čuo
čitavu priču, moći ćeš da sudiš. Kad god bih ih pronašao pomerene, vratio bih ih na mesto. Njihova tela bih
smestio u isti položaj u kojem su i ranije bili. Za to je potrebna ogromna snaga. Oni su nalik savitljivim ka-
menovima, ako uopšte to možeš da zamisliš. A ako ja imam toliku snagu, možeš da pretpostaviš onda kolika
bi tek njihova mogla da bude.”
„Kažeš da to žele... da su to želeli. Šta ako bi oni rado sve uradili, ali više ne mogu? Sta ako je čak i dolazak do
vrata bio vrhunac onoga što ona može da uradi!”
„Mislim da ona može da polomi vrata da to zaista želi. Ako ja mogu da otvorim reze snagom svojih misli, šta
sve tek ona može!”
Pogledao sam u njihova hladna, udaljena lica, u njihove visoke jagodice, u njihova velika spokojna usta.
„Ali šta ako nisi u pravu? Šta ako oni mogu da čuju svaku reč koju međusobno razmenimo? I šta ako ih to
ljuti, vređa...?”
„Mislim da oni mogu da čuju”, rek^o je prigušenog glasa. Ruku položivši preko moje, ponovo je pokušavao
da me umiri. „Ali mislim da im nije stalo do toga. Da ih to dotiče, oni bi se već pomerili.”
„Ali kako to možeš da znaš?”
,,0ni čine stvari koje zahtevaju veliku snagu. Na primer, bilo je dana kada bih zaklju’čao tabernakl, a oni bi ga
odmah otključali i ponovo otvorili njegova vrata. Znam da to oni rade jer nema nikog drugog ko bi to učinio.
Vrata se šiirom otvore i eto njih. Odvodim ih da gledaju more. I pre zore, kada dođem po njih, oni su teži,
manje savitljivi, skoro ih je nemoguće pomeriti. Ima dana kada oni to rade namerno da bi me namučili, da bi
se igrali sa mnom.”
,,Ne, oni pokušavaju, ali ne mogu.”
„Nemoj tako brzo da sudiš”, rekao je. „Dešavalo se da uđem u njihovu odaju i otkrijem dokaze zaista čudnih
okolnosti. Naravno, tu su i stvari koje su se desile u početku...”
Ali, zaustavio se. Nešto mu je slrenulo pažnju.
,,Da li čuješ njihove misli?”, upitao sam ga. Činilo se kao da osluškuje.
Nije odgovorio. Pomno ih je ispitivao pogledom. Učinilo mi se da se nešto promenilo! Dao sam sve od sebe
da se ne okrenem i pobegnem. Pažljivo sam pogledao u njih. Ništa nisam mogao da vidim, čujem, osetim.
Imao sam osećaj da ću početi da se derem i vrištim ukoliko mi Marijus ne objasni zašto tako zuri u njih.
„Nemoj da si tako neobuzdan, Lestate”, najzad je rekao, pomalo smeškajući se, očiju uperenih u muškarca.
„Povremeno ih čujem, doduše nejasno, i to samo njihovo prisustvo... već ti je poznat taj zvuk.”
,,A ti si sada tako njega čuo.”
„Daaaa... Možda.”
„Marijuse, molim te da izađemo odavde, preklinjem te. Oprosti mi, ali ne mogu više da izdržim! Molim te,
Marijuse, hajde da idemo.”
,,U redu”, rekao je ljubazno. Stegnuo mi je rame. „Ali prvo nešto učini za mene.”
„Šta god tražiš.”
„Pričaj im. Nije potrebno da to radiš glasno. Ali, pričaj im. Kaži im da su divni.”
,,0ni to znaju”, rekao sam. ,,0ni znaju da mislim da su neopisivo divni.” Bio sam siguran da to znaju, ali je on
mislio da to treba da im saopštim na jedan svečan način, pa sam razbistrio um, odagnao sav strah i sve mah-
nite pretpostavke i rekao im to.
„Samo im pričaj”, nagovarao me je Marijus.
I jesam. Pogledao sam prvo u muškarčeve oči, pa onda u ženine. Najčudnije osećanje ovladalo je mnome.
Ponavljao sam fraze: Smatram da ste divni, smatram da se vaša lepota ni sa čim ne može uporediti. Molio
sam se kao kada sam bio mali; ležao bih na planinskoj livadi i molio Boga: „Molim te, molim te, pomozi mi da
odem iz očeve lcuće.”
Sada sam njoj govorio na isti način i rekao sam joj da sam joj zahvalan što mi je dozvolila da joj priđem, kao i
da se približim njenim drevnim tajnama. A taj osećaj je postao zaista fizički. Nalazio se svuda po mojoj koži i
u korenu moje kose. Mogao sam da osetim napetost kako otiče sa mog lica. Mogao sam da osetim kako na-
pušta moje telo. Postajao sam lagan, a mirisi i cveće obavijali su moju dušu dok sam gledao u crno središte
njenih dubokih tamnih očiju.
„Akaša”, rekao sam glasno. Začuo sam to ime u trenutku kada sam ga i izgovorio. Meni je zazvučalo divno.
Dlake su mi se skroz naježile. Tabernakl se pretvorio u plamenu granicu oko nje, a tamo gde je sedeo muški
kip, nalazilo se sada nešto nejasno. Približio sam joj se iako nisam imao nameru, nagnuo se napred i skoro
poljubio njene usne. Zeleo .fem to da uradim. Nagnuo sam se još bliže. Tada sam osetio njene usne.
Zeleo sam da nateram da mi krv poteče iz usta i da joj je predam, kao što sam to onomad uradio i sa Gabri-
jelom kada je ležala u kovčegu.
Opčinjenost je bivala sve dublja, a ja sam pogledao pravo u njene nedokučive oči.
Ja ljubim boginju u usta! Sta je to sa mnom? fesam li poludeo pa tako nešto radim?
Povukao sam se. Ponovo sam se našao oslonjen o zid; drhtao sam i ruka- ma držao slepoočnice. Ovog puta
barem nisam preturio ljiljane, ali sam ponovo zaplakao.
Marijus je zatvorio vrata tabernakla. Učinio je da se unutrašnja reza sama postavi na svoje mesto.
Izašli smo u prolaz, a unutrašnja reza na vratima se podigla i spustila na svoje nosače. Spoljašnju rezu je
postavio rukama na mesto.
„Dođi, mali moj”, rekao je. „Idemo gore.”
Ali samo što smo napravili nekoliko koraka, začuli smo nekakav hrskav škljocavi zvuk, a onda se on ponovio.
Marijus se okrenuo i pogledao nazad.
„Ponovo su to uradili”, rekao je, a izgled tuge raspolutio je njegovo lice kao neka senka.
„Šta?”, upitao sam i povukao se ka zidu.
,,To je zvuk tabernakla, otvorili su ga. Dođi. Vratiću se kasnije i zatvoriti ga pre nego što izađe sunce. Sada
ćemo se vratiti u moju dnevnu sobu i ispričaću ti svoju priču.”
Kada smo stigli do osvetljene sobe, stropoštao sam se na stolicu i stavio glavu među dlanove. On je stajao
mirno i gledao u mene, a kada sam to shvatio, podigao sam pogled.
,,0na ti je rekla svoje ime”, rekao je.
„Akašaf”, rekao sam. To je bilo kao grabljenje reči iz vrtloga rastapajućeg sna. „Da, zaista mi je rekla! Rekao
sam glasno Akaša.” Pogledao sam u njega preklinjući ga da mi da odgovore, moleći ga da mi da bilo kakvo
objašnjenje zbog čega tako zuri u mene.
Pomislio sam da ću izgubiti razum ako se na njegovom licu odmah ne pokaže bilo kakav izraz.
Jesi li ljut na mene?”
„Sšš... Ćuti!”, rekao je.
Ništa nisam mogao da čujem. Možda samo šum mora. Možda i zvuk pucketanja sveća u sobi. Možda vetar.
Marijusove oči su u tom trenutku bile čak i beživotnije od njihovih.
,,Ti si nešto uradio što je dovelo do toga da se oni uskomešaju”, šapnuo je.
Ustao sam.
„Šta to znači?”
,,Ne znam”, odgovorio je. „Možda ne znači ništa. Tabernakl je još uvek otvoren i verovatno i dalje mirno
sede, kao i uvek. Ko zna?”
Odjedared sam osetio sve one godine tokom kojih je želeo da sve o njima sazna. Rekao bih vekove, ali ja
vekove ne mogu, zapravo, ni da zamislim. Čak ni sada. Osetio sam godine i godine njegovih pokušaja da iz
njih izmami makar i najmanji znak, ali ništa, i znao sam da se pita zašto sam baš ja iz nje izvukao tajnu njenog
imena. Akaša. Slične stvari su se događale, ali to je bilo u rimsko vreme. Mračne stvari. Užasne stvari. Patnja,
neizreciva patnja.
Prizori su izbledeli. Muk. Bio je bespomoćan u ovoj sobi kao svetac kojeg su skinuli sa oltara i ostavili da stoji
u lađi crkve.
„Marijuse!”, šapnuo sam.
Trgnuo se i njegovo lice je polako počelo da oživljuje; pogledao me je nežno, skoro začuđeno.
,,Da, Lestate?”, rekao je i ohrabrujuće mi stegnuo ruku.
Seo je i pokazao mi da uradim isto, tako da smo ponovo udobno sedeli jedan naspram drugoga. Ujednačeno
osvetljenje nam je ulivalo sigurnost. Bilo je umirujuće kroz prozor gledati noćno nebo.
Povratila se njegova pređašnja visprenost, kao i tračak dobrog raspoloženja u njegovim očima.
„Još nije ponoć”, rekao je. ,,Na ostrvima je sve onako kako i treba da bude. Ako me nešto ne omete, mislim
da imam dovoljno vremena da ti ispričam celu priču.”
MARIJUSOVA PRIČA
5
'o se dogodilo kada mi je bilo četrdeset godina, u jedno toplo prolećno veče u eradu Masiliji, u rimskoj
provinciji Galiji, kada sam sedeo u
jednoj krčmi na obali i pisao svoju istoriju sveta.
Krčma je bila prijatno prljava i prepuna, pravo stecište mornara i lutalica, putnika kao što sam bio i ja. Bilo je
baš onako kako sam voleo. Dopadali su mi se na neki uopšten način, iako je većina njih bila siromašna, za ra-
zliku od mene, i nije mogla da čita ono što sam pisao ! '>.da bi bacila pogled preko mog ramena.
U Masiliju sam pristigao nakon dugačkog i studioznog puta; obišao sam sve velike gradove carstva - Aleksan-
driju, Pergamon, Atinu. Na tim svojim putovanjima posmatrao sam ljude i pisao o njima, a tada sam bio na
putu kroz gradove rimske provincije Galije.
Te noći nisam mogao biti zadovoljniji ni da sam sedeo u sopstvenoj biblioteci u Rimu. U stvari, više su mi se
dopadale krčme. Gde god bih došao, tražio bih takva mesta za pisanje. Kada bih našao takvo mesto, spustio
bih sveću, mastilo i pergament na sto kraj zida; najbolje sam pisao u rano veče jer su ta mesta tada bila na-
jbučnija.
Kada se sad osvrnem na to vreme, shvatam da sam ceo svoj život provodio u toj mahnitoj gunguli. Navikao
sam se na ideju da me ništa ne može odvesti u pogrešnom pravcu.
Rođen sam kao nezakonit sin u bogatoj rimskoj kući; kao takav, bio sam voljen i mažen i puštali su me da
radim šta mi je volja, dok su moja zakonita braća morala da brinu o ženidbi, politici i ratu. Do svoje dvade-
sete godine postao sam učenjak i hroničar, onaj koji je dizao glas na pijanim gozbama da bi smirio razmirice
u vezi sa istorijom i vojnom doktrinom.
Kada sam putovao, imao sam mnogo novca i dokumenta koja su mi otvarala sva vrata. Kada bih rekao da mi
je život bio naklonjen, to bi bilo malo. Ja sam bio jedna neverovatno srećna osoba. Ono što je najvažnije
jeste to da mi život nikada nije bio dosadan ili da me je u bilo kom smislu porazio.
Posedovao sam neki osećaj nepovredivosti, smisao za radoznalost. To je kasnije za mene bilo važno, kao za
tebe tvoji bes i snaga, dok je u dušama drugih, možda, ključan očaj ili okrutnost.
Ali, da nastavim... Ako mi je išta falilo u životu, koji je bio prilično ispunjenom događanjima - iako o tome
nisam mnogo razmišljao - onda su to bili ljubav i poznavanje moje keltske majke. Ona je preminula kada sam
se ja rodio, a sve što sam o njoj znao bilo je to da je bila robinja, kćerka ratobornih Gala, koji su ratovali pro-
tiv Julija Cezara. Bio sam plavokos i plavook, kao i ona. I njen narod je, po svemu sudeći, bio džinovskog
rasta. Već u najranijim godinama nadvisio sam svog oca i svoju braću.
Vrlo me je malo zanimalo moje galsko poreklo, ako me je uopšte to i zanimalo. U Galiju sam stigao kao učeni
Rimljanin, a u sebi nisam osećao nikakav uticaj svoje varvarske krvi, već uobičajenu veru svog doba - da je
Cezar Avgust veliki vladar i da je u ovo blagosloveno vreme vladavine Pax Romane širom Rimskog carstva
celolcupno staro sujeverje bilo zamenjeno zakonom i razumom. Nije bilo nijednog mesta koje bi bilo nedos-
tojno za izgradnju rimskog puta, kao i za vojnike, učene ljude i trgovce koji su se njima kretali.
Te noći sam pisao kao lud; škrabao sam o ljudima koji su ulazili i izlazili iz krčme, o deci koja su, tako mi se
činilo, pripadala svim rasama, o osobama koje su govorile desetine različitih jezika.
Bez ikakvog vidljivog razloga opsela me je jedna čudna pomisao o životu, neshvatljiva zabrinutost, koja se
povećavala i postajala gotovo prijatna opsesija. Sećam se da me je spopala te noći, jer mi se kasnije činilo da
je u vezi sa onim što se potom dogodilo. Ali nije. Ta ideja mi je već bila poznata od ranije. To što mi je sinula
u ovih nekoliko poslednjih slobodnih sati života kao rimskog građanina - nije bilo ništa više nego slučajnost.
Ideja se jednostavno sastojala u tome da je negde morao da postoji neko ko sve zna, neko ko je sve video.
Ne mislim na postojanje svevišnjeg bića, već pre da je na zemlji postojala neprekidna inteligencija, stalna
svest. O tome sam razmišljao na jedan praktičan način, koji me je uzbuđivao, ali u isto vreme i umirivao.
Negde je postojala svest o svim stvarima koje sam imao prilike da vidim tokom svojih putovanja, svest o
tome kako je izgledala Masalija pre šest vekova, kada su pristigli prvi grčki trgovci, svest
o tome kakav je bio Egipat kada je izgrađena Keopsova piramida. Neko je imao saznanje o tome kakvo
je svetlo bilo u ono kasno popodne kada su Troju osvojili Grci, a neko ili nešto je znalo o čemu su seljaci raz-
govarali u svojim malim kolibama izvan Atine neposredo pre nego što su Spartanci srušili njene zidine.
Moja zamisao o tome ko je ili šta je to nešto bilo - bila je nejasna. Ali, tešila me je činjenica da ništa duhovno
- a duhovno je bilo znanje - nije za nas bilo izgubljeno. Postojao je taj kontinuitet znanja...
Pošto sam popio još malo vina i nastavio da razmišljam i pišem o tome, slivatio sam da to nije bilo toliko
moje verovanje koliko moja pretpostavka. Samo sam osećao da postoji neprekidna svest.
Istorija koju sam zapisivao bila je samo imitacija toga. U svojoj istoriji sam pokušao da sjedinim sve stvari
koje sam video; povezivao sam svoje viđenje zemalja i ljudi sa svim zapisanim viđenjima nasleđenim od Grka
- Ksenofonta, Herodota i Plutarha; želeo sam da stvorim jednu kontinuiranu svest o svetu za svog života. Sve
je to bilo bledo i ograničeno u poredenju sa istinskom svešću. Ipak, osećao sam se divno dok sam pisao o
tome.
Ali negde oko ponoći počeo sam da osećam umor, a kada sam podigao pogled sa svojih pisanija, nakon pril-
ično dugog vremena neprekidne usred- sređenosti, uočih da se nešto u krčmi izmenilo.
Vladala je neuobičajena tišina. U stvari, lcrčma je bila skoro prazna. Preko puta mene, jedva osvetJjen
cvrčavom svetlošću sveće, sedeo je neki visok čovek svetle kose, leđima okrenut prostoriji, i u tišini me pos-
matrao. Bio sam zaprepšćen, ne toJiko načinom na koji me je gledao - iako je i to samo po sebi biJo zapanju-
juće - koliko spoznajom da se on već neko vreme nalazio tu, polcraj mene, da je zurio u mene, a da ja to
nisam ni primetio.
Bio je pravi galski div, kao što su svi oni i bili, čak je bio i viši od mene. Imao je dugačko uzano Jice sa
neverovatno jakom vilicom i orlovskim nosem, dok su njegove oči svetlele ispod žbunavih plavih obrva
nekom radoznalom inteligencijom. Ono što hoću da kažem jeste to da mi se učinio veoma pametnim aJi i
veoma mladim i nevinim. Ali, on -nije bio mJad. Utisak je bio zbunjujuć.
Tome je još više doprinosila činjenica da njegova gusta i gruba pJava kosa nije bila ošišana lcratko u popu-
larnom rimskom stilu, već mu je padala na ramena. Isto tako, umesto u uobičajenu tuniku i ogrtač koje si
posvuda mogao da vidiš u to doba, bio je obučen u stari, kaišem opasan kožni haljetak koji su nosili varvari
pre dolaska Cezara.
Izgledao je kao da je prispeo pravo iz šume, sa svojim sivim očima, čiji pogled kao da je goreo kroz mene, aJi
na neki nejasan način bio sam oduševljen njime. Počeo sam brzo ali detaljno da opisujem njegovu odeću,
siguran da ne može da čita latinski.
Ali mirnoća sa kojom je sedeo pomalo me je činila nervoznim. Njegove su oči bile neprirodno razrogačene,
dok su mu usne blago podrhtavale, kao da ga je sam pogled na mene uzbuđivao. Njegova čista i nežna bela
šaka, koja je bila ležerno položena na sto pred njim, činila mi se tako neusklađena sa ostatkom njegovog
tela.
Bacivši pogled po krčmi, shvatih da mojih robova nema više u blizini. Verovatno u susednoj birtiji igraju
karte, pomislio sam, ili su na spratu sa ženama. Svakog trenutka će banuti unutra.
Svom čudnom i tihom prijatelju poslao sam usiljen osmeh i vratio se pisanju. Ali, on je odmah počeo da
priča.
,,Ti si obrazovan čovek, zar ne?”, upitao je. Govorio je latinskim uobičajenim za carstvo, ali nekim grubim ak-
centom; trudio se oko izgovora svake reči, tako da je rezultat bio skoro muzikalan.
Rekao sam mu da sam imao tu sreću da se obrazujem, a onda sam se ponovo vratio pisanju, misleći da će ga
to sigurno odvratiti od daljeg razgovora. Njega je, naime, bilo zanimljivo posmatrati, ali ja, zapravo, nisam
želeo da razgovaram sa njim.
„Pišeš podjednako i na grčkom i latinskom, zar ne?”, upitao je, bacajući pogled na svršen rad ispred mene.
Ljubazno sam mu objasnio da je grčki tekst koji sam napisao na pergamentu citat iz nekog drugog dela. Ja
sam pisao na latinskom. Ponovo sam počeo da zapisujem.
,,Ti si Kelt, zar ne?” - upitao je tada. To je bio stari grčki naziv za Gale.
,,Ne, nisam. Ja sam Rimljaniri’, odgovorio sam mu.
„Izgledaš kao jedan od nas, kao da si Kelt”, rekao je. „Visok si kao i mi, a i hodaš kao mi.”
Ovo je bila prilično neobična izjava. Satima sam tu sedeo, samo sam ponekad pomerao ruku da naspem
vina. Nisam ustajao, a kamoli hodao. Objasnio sam mu da je moja majka bila Keltkinja, ali da je nisam upoz-
nao, a da je moj otac bio rimski senator.
,,A, šta je to što pišeš na grčkom i latinskom?” - upitao je. „Šta je to što pobuđuje tvoju strast?”
Nisam mu odmah odgovorio. Zainteresovao me je. Ali, u svojoj četrde- setoj godini imao sam već dovoljno
iskustva da znam da većina ljudi u krčmama zvuči zanimljivo prvih nekoliko minuta, sve dok ne počnu da
smaraju do granica neizdržljivosti.
„Tvoji robovi kažu”, saopštio je šturo, ,,da pišeš veliku istoriju.”
,,To su ti rekli?”, rekao sam pomalo uzdržano. A gde su moji robovi, pitam se! Ponovo sam pogledao
naokolo. Nigde ih nije bilo na vidiku. Tada sam mu priznao da pišem istoriju.
„Bio si u Egiptu”, rekao je. Celom dužinom je ispružio ruku preko stola.
Zastao sam i pažljivo ga pogledao. Nešto je kod njega bilo neuobičajeno
- možda to kako je sedeo ili kako je koristio samo jednu ruku prilikom gestikulacije. Takav način pon-
ašanja bio je svojstven primitivnim ljudima kada su želeli da pokažu da poseduju veliku mudrost, a, u stvari,
sve što su posedovali bila je samo velika količina predrasuda.
,,Da”, rekao sam oprezno, ,,bio sam u Egiptu.”
Ovo ga je očigledno oduševilo. Blago je raširio oči, a onda ih suzio, da bi zatim napravio neki jedva vidljiv
pokret usnama, kao da je razgovarao sam sa sobom.
„Poznati su ti jezik i pismo Egipta?”, upitao je gorljivo, podižući obrve. „Poznati su ti gradovi Egipta?”
,,Da, poznajem jezik kojim govore. Ali ako pod pismom misliš na njihovo staro slikovno pismo, ne, to ne
znam da čitam. Ne poznajem nikoga ko to ume. Čuo sam da ga čak ni egipatski pisci odavno v^še ne mogu
pročitati. Pola onoga što prepišu ne mogu da dešifruju.”
Nasmejao se na najčudnovatiji način. Nisam mogao da prokljuvim da li ga je sve ovo uzbuđivalo ili je znao
nešto što ja nisam. Tzgledalo je kao da je, blago raširivši nozdrve, duboko udahnuo. A onda mu je lice dobilo
hladan izraz. On je, zapravo, bio veoma lep muškarac.
„Bogovi to mogu da pročitaju”, šapnuo je.
„Voleo bih da me poduče tome”, rekao sam ljubazno.
„Stvarno to želiš?!”, rekao je iznenađenim dahtajem i nagnuo se napred preko stola. „Ponovi to!”
„Samo sam se šalio”, rekao sam. „Samo sam želeo da kažem da bih voleo da mogu da čitam staroegipatsko
pismo. Kada bih umeo da ga čitam, tada bih zaista saznao sve o Egipćanima, umesto što sam primoran da
učim sve one gluposti koje su grčki istoričari o tome napisali. Egipat je pogrešno shvaćena zemlja...” Zaus-
tavio sam se. Zašto sam sa ovim čovekom razgovarao o Egiptu?
,,U Egiptu još ima pravih bogova”, rekao je ozbiljno, „bogova koji su tamo oduvek. Da li si bio na samom dnu
Egipta?”
Ovo je bio čudan način izlaganja. Ispričao sam mu da sam prilično daleko putovao uz Nil i da sam video si-
jaset čuda.
„Ali što se tiče istinitih bogova”, rekao sam, „teško da mogu da prihvatim istinitost bogova sa životinjskim
glavama...”
Zavrteo je glavom, pomalo tužno.
„Pravim bogovima nije potrebno podizati kipove”, rekao je. ,,0ni imaju ljudske glave i pojavljuju se kada to
sami požele. Oni žive kao što žive usevi na zemlji, kao što obitavaju sve stvari ispod svoda nebeskog, čak i ka-
menje i mesec, koji u golemoj tišini svojim nikada promenljivim ciklusima dele vreme.”
„Sasvim je moguće”, rekao sam tiho, ne želeći da ga prekidam. Dakle, to je bila gorljivost, mešavina pameti i
mladosti koju sam zapazio kod njega. Trebalo je da znam. Nešto mi je iskrslo u pamćenju, nešto iz pisanija
Julija Cezara o Galima, nešto o tome da su Kelti nastali od Dis Patera, boga noći. Da li je ovo čudnovato
stvorenje verovalo u te stvari?
,,U Egiptu postoje drevni bogovi”, rekao je blago, ,,a drevnih bogova ima i u ovoj zemlji za one koji znaju
kako da im se klanjaju. Ne mislim na hramove oko kojih trgovci prodaju životinje koje kaljaju oltare, a mesari
nakon toga prodaju meso koje preostane. Ja zborim o istinskom obožavanju,
o pravom prinošenju žrtava bogu, o onoj vrsti žrtve koju on priželjkuje.”
„Misliš na ljudske žrtve, zar ne?”, rekao sam nenametljivo. Cezar je jasno opisao tu praksu kod Kelta, i pril-
ično mi se sledila krv u žilama na samu tu pomisao. Naravno da sam imao priliku da vidim jezive smrti u rim-
skoj areni, užasna pogubljenja, ali ljudske žrtve u ime bogova - mi tome nismo pribegavali već vekovima, ako
smo ikada to i činili.
Sada sam shvatio šta je ovaj neverovatan muškarac mogao da bude. Druid, član drevnog sveštenstva kelt-
skog naroda, koje je Cezar takođe opisao, sveštenstvo tako moćno da ništa slično njima nije postojalo, koliko
je barem meni bilo poznato, bilo gde širom carstva. Ali, ono više nije trebalo da postoji u rimskoj Galiji.
Naravno da su druide uvek opisivali kao one koji nose dugačke bele odore. Odlazili su u šume i sakupljali
imelu sa hrastovog drveća svojim ceremonijalnim srpovima. A ovaj je čovek više izgledao kao neki zemljo-
radnik ili vojnik. Ali koji bi druid nosio svoju belu odeću u krčmi kraj mora? Sem toga, sada je bilo protivza-
konito biti druid.
,,Da li ti zaista veruješ u te drevne načine obožavanja?”, upitao sam ga, nagnuvši se napred. ,,Da li si i ti bio
na samom donjem kraju Egipta?”
Ako je ovo zaista bio istinski živi druid, onda sam nabasao na nesvakidašnji ulov, pomislio sam. Mogao bih da
nagovorim ovog čoveka da mi ispriča o Keltima ono što niko ne zna. A kakve, zaboga, veze ima Egipat sa
svim tim? - zapitao sam se
,,Ne”, rekao je. „Nisam bio u Egiptu, iako su naši bogovi do nas prispeli iz Egipta. Moja sudbina nije da tamo
odem. Nije mi suđeno ni da naučim da čitam drevni jezik. Jezik kojim govorim jeste sasvim dovoljan za bo-
gove. Oni imaju sluha.”
,,A koji je to jezik u pitanju?”
„Jezik Kelta, naravno”, rekao je. ,,Ti to već znaš, ne moraš ni da pitaš.” ,,A kada se obraćaš svojim bogovima,
kako znaš da te čuju?”
Njegove se oči ponovo raširiše, a njegova se usta izdužiše u nepogrešiv pobednički izraz.
„Moji bogovi mi odgovaraju”, rekao je tiho.
Sigurno je bio druid. Odjedared mi se učinilo da počinje da treperi. Zamislio sam ga u njegovoj beloj odori.
Da je tada, kojim slučajem, Masiliju zadesio zemljotres, sumnjam da bih ga i primetio.
„Dakle, svojim ušima si ih čuo?”, pitao sam.
,,Ja sam svoje bogove video”, rekao je. ,,A oni su mi se obraćali rečima, kao i nemuštim govorom.”
,,I šta oni kažu? Šta oni to rade što ih razlikuje od naših bogova, osim, naravno, načina žrtvovanja?”
Njegov glas je poprimio prijatnu notu poštovanja dok je govorio:
„Bogovi čine ono što su oduvek i činili: razdvajaju zlo od dobra, šalju blagoslove svima onima koji ih
obožavaju. Oni ujedinjuju vernike u harmoniju svih ciklusa univerzuma - u ciklus mesečevib mena, kao što
sam ti i spomenuo. Bogovi plode zemlju. Sve što je dobro - potiče od njih.”
Da, pomislio sam, stara, prastara religija u svojim najjednostavnijim oblicima, a ti oblici još uvek su imali ve-
liku moć nad običnim ljudima carstva.
„Moji su me bogovi ovde poslali”, rekao je, ,,da potražim tebe.”
„Mene?!”, upitao sam. Bio sam zapanjen.
„Sve ćeš razumeti”, rekao je. „Kao što ćeš s vremenom razumeti i istinsko obožavanje drevnog Egipta. Bo-
govi će te tome podučiti.”
„Zašto bi to oni uradili?”, upitao sam.
„Odgovor je jednostavan”, rekao je. „Zato što ćeš postati jedan od njih.” Samo što sam hteo da odgovorim
kada osetih oštar udarac u potiljak. Bol se širio u svim pravcima u mojoj lobanji, kao da je u pitanju bila voda:
Bilo mi je sasvim jasno da padam u nesvest. Video sam da se podiže sto i da je tavanica iznad mene. Mislim
da sam imao nameru da kažem - ako želiš otkup, odvedi me kući, mom upravitelju.
Ali znao sam, čak i tada, da zakoni mog sveta nisu imali nikakve veze sa ovim.
Kada sam se probudio, bio je dan i nalazio sam se u prostranom jednopregu, koji je brzo jurio duž nekaldr-
misanog puta kroz ogromnu šumu. Ruke i noge su mi bile vezane, a preko mene je nemarno bio prebačen
neki prekrivač. Mogao sam da vidim i levo i desno, kroz stranice prikolice sačinjene od vrbovog pruća, i
ugledah čoveka koji je pričao sa mnom kako jaše kraj prikolice. Bilo je tu i drugih koji su jahali sa njim, i svi su
bili obučeni u pantalone i kaišem zategnute halje, a nosili su gvozdene mačeve i narukvice. Prošarana sunče-
vim zracima, njihova je kosa bila skoro beia. Nisu ništa govorili dok su zajedno jahali uz jednopreg.
Sama šuma izgledala je kao da je stvorena prema dimenzijama titana. Hrastova stabla su bila stara i
ogromna, a njihovo prepleteno granje sprečavalo je prodiranje svetlosti, tako da smo se satima kretali kroz
svet vlažnog i mračnog lišća i dubokih senki.
Ne sećam se nikakvih varoši. Ne sećam se ni sela. Sećam se samo primitivne tvrđave. Kada smo prošli kroz
njenu kapiju, ugledao sam dva reda kuća sa slamnatim krovovima, a varvara u kožu obučenih bilo je
posvuda. Odveli su me u jednu kuću, gde su me ostavili samog u jednoj mračnoj i niskoj prostoriju; skoro da
nisam mogao da stojim na svojim ukočenim nogama; bio sam oprezan koliko i besan.
Sada znam da sam se tada nalazio u nedirnutoj enklavi drevnih Kelta, istih onih ratnika koji su uništili veliki
hram u Delfima pre samo nekoliko vekova, a i sam Rim nedugo potom; bili su to isti oni ratnički stvorovi koji
su protiv Cezara ratovali jašući potpuno goli na svojim konjima i duvajući u trube, od kojih se sve orilo; nji-
hovi su krici zastrašivali disciplinovane rimske vojnike.
Drugim rečima, bio sam van dohvata svega onoga na šta sam mogao da računam. I ako cela ova priča o
mom postajanju nekakvim bogom znači da treba da me pogube na nekom krvlju umrljanom oltaru u tamo
nekom hrastovom gaju, onda bi mi bilo bolje da pokušam da pobegnem odatle kako znam i umem.
6
K
ada se moj otmičar ponovo pojavio, bio je obučen u legendarnu belu halju, a njegova gruba kosa bila je
očešljana. Izgledao je besprekorno, impresivno i svečano. Bilo je i drugih muškaraca, i starih i mladih,
obučenih na istovetan načini; svi su imali istu sjajnu žutu kosu. Ušli su u malu senovitu sobu posle njega.
Opkolili su me u nemom krugu. Nakon otegnutog ćutanja među njima se začuo šapat.
,,Ti si savršen za boga”, rekao je najstariji, i ja videh tiho zadovoljstvo kod onog koji me je ovamo doveo. ,,Ti
si ono što bog traži”, rekao je najstariji. ,,Ti ćeš ostati sa nama sve do svečane proslave Samhejna, a onda ćeš
biti odveden u Sveti gaj, gde ćeš piti Svetu Krv i postati otac bogova, obnavljač sve magije, koja nam je bez
objašnjenja oduzeta.”
,,Da li će moje telo umreti kada se to dogodi?”, upitao sam. Gledao sam u njih, u njihova oštra i uzana lica, u
njihove prodorne oči, u sablasnu otmenost kojom su me okruživali. Kakvu je samo stravu morala da izazove
ova rasa u mediteranskim narodima kada su se njeni ratnici stuštili na Mediteran. Nije ni čudo što je toliko
toga bilo napisano o njihovoj neustrašivosti. Ali ovo nisu bili ratnici. Ovo su bili sveštenici, sudije i učitelji.
Ovo su bili učitelji mladih, čuvari poezije i zakona, koji nikada nisu napisani ni na jednom jeziku.
„Samo ce smrtni deo tebe odumreti , rekao je ouaj koji mi je sve vreme i pričao.
„Baš lepo”, rekao sam. „Jer je to otprilike sve što imam.”
„Ne”, rekao je. „Ostaćeš u istom obliku, i on će biti slavljen. Videćeš. Ne strahuj. Osim toga, ništa što bi ti
uradio neće promeniti ovakav tok stvari. Sve do svečanosti Samhejna pustićeš da ti raste kosa, naučićeš naš
jezik, naše molitve i zakone. Mi ćemo brinuti o tebi. Ja se zovem Mael i ja ću te podučavati.”
„Ali ja ne želim da postanem bog”, rekao sam. „Sigurno bogovi ne žele onog koji nije voljan.”
„Drevni bog će odlučiti”, rekao je Mael. „Ali ja već znam da ćeš postati bog nakon što budeš popio Svetu Krv.
Tada će ti sve biti jasno.”
Beg je bio nemoguć.
Čuvali su me i noću i danju. Nisu mi dozvolili da imam nož kako ne bih mogao da odsečem kosu ili naudim
samom sebi. Većinu vremena sam provodio ležeći u mračnoj i praznoj sobi, opijeri pšeničnim pivom i preza-
sićen kaloričnim icuvanim mesom, kojim su me hranili. Nisam imao čime da pišem, što mi je pričinjavalo na-
jveću muku.
Iz puke dosade slušao sam Maela kada me je podučavao. Puštao sam ga da mi poje ode, recituje drevne
pesme i govori o zakonima; samo sam ga ponekad Jaidio zbog previđene činjenice da jednog boga ne bi tre-
balo tako podučavati.
To je priznavao; a i šta je mogao drugo da radi nego da pokuša da mi objasni šta će mi se uskoro dogoditi.
„Možeš da mi pomogneš da pobegnem odavde, a možeš i ti da kreneš sa mnom u Rim”, rekao sam. „Pose-
dujem vilu na stenama iznad Napuljske uvale. Nikada nisi video tako divno mesto i ja ću ti dozvoliti da tamo
zauvek ostaneš, samo ako mi pomogneš da pobegnem. Zatim ćeš mi ponoviti sve te ode, molitv'e i zakone
kako bih ih sve zapisao.”
„Zašto pokušavaš da me iskvariš?”, upitao me je on, a ja sam mogao da vidim da ga je morio svet iz kojeg
sam došao. Priznao mi je da je nedeljama pre mog dolaska pretraživao grčki grad Mesaliju i da su mu se
svidela rimska vina i veliki brodovi koje je video u luci, kao i egzotična hrana koju je jeo.
,,Ja ne pokušavam da te iskvarim”, rekao sam. ,,Ja ne verujem u ono u šta ti veruješ. Ti si od mene napravio
svog zatočenika.”
Ali, nastavio sam da slušam njegove molitve iz puke dosade i radoznalosti, kao i iz nejasne bojazni pred onim
što me je čekalo.
Počeh da očekujem njegove dolaske, da se radujem njegovom bledom liku nalik utvari, koji bi obasjao
praznu sobu kao neka bela svetlost. Počeo sam da iščekujem njegov tih i odmeren glas, kojim je izlagao sve
drevne i melodične gluposti.
Uskoro mi je postalo sasvim jasno da u njegovom pesništvu nema kontinuirane priče o bogovima kakvu smo
znali iz grčkog i rimskog pesništva. Ali se, s druge strane, o ličnim karakteristikama bogova govorilo u
mnogim strofama. Plemenu sa nebesa su pripadala razna božanstva, svih predvidljivih vrsta.
Ali bog koji je trebalo da postanem vršio je najveći uticaj na Maela i one koje je podučavao. Ovaj bog nije
imao Jično ime, iako je imao mnoštvo naziva, a Ispijač krvi bio je onaj koji su najčešće koristili. Koristili su se,
takođe, i Bledoliki, Bog noći, Bog hrasta, Ljubavnik Majke.
Ovaj bog je uzimao žrtvu u krvi svakog punog meseca. Ali ha Samhejn (prvi novembar po sadašnjem hrišćan-
skom kalendaru - dan koji je postao Dan svih svetih ili Dan mrtvih) ovaj bog će prihvatiti najveći broj ljudskih
žrtava pred celim plemenom zarad boljeg roda, ali će, isto tako, govoriti o običajima proricanja i donošenja
presuda.
On služi Velikoj Majci, onoj koja nema vidljivi oblik, ali koja je, bez obzira na to, prisutna u svim stvarima.
Majka svih stvari - zemlje, drveća, neba iznad nas, svih ljudi, majka samog Ispijača Krvi, koji šeta njenim vr-
tom.
Moja zainteresovanost se produbljivala, kao i moje razumevanje. Klanjanje Velikoj Majci nije mi, svakako,
bilo nepoznato. Majka Zemlja ili Majka Svih Stvari bila je štovana kao božanstvo pod mnogim imenima u
svim delovima Rimskog carstva, a isto je bilo i sa njenim ljubavnikom i sinom, s njenim Umirućim Bogom,
onim koji je odrastao u muškarca dok je žetva napredovala - da bi bio sasečen kada i letina, dok je Majka bila
večna. To je bio drevni i nežni mit godišnjih doba. Ali njegovo proslavljanje, bilo gde i u bilo koje doba, teško
da je bilo nežno.
Ali, Božanska Majka je bila i Smrt, zemlja koja guta ostatke tog mladog ljubavnika, zemlja koja guta sve nas.
A u saglasju sa ovom drevnom istinom
- starom kao i samo sejanje semena - dolazilo je na hiljade krvavih rituala.
Ova boginja je u Rimu bila poštovana pod imenom Sibila, a ja sam video njene pomahnitale sveštenike, koji
su sami sebe kastrirali usred svoje požrtvovanosti. A bogovi mitova su se sa svojom smrću susreli još nasil-
nije
- Atis je bio uškopljen, Dionisu su odsecali ud po ud, staroegipatski Oziris je raskomadan pa ga je Ve-
lika Majka Izis povratila.
A sada je trebalo da ja postanem taj bog Rodnih Stvari - bog vina, bog kukuruza, bog drveta. Znao sam da će,
što god da se dogodi, biti užasno.
Šta mi je drugo preostalo nego da se opijam i mrmljam te hvalospeve sa Maelom, čije bi se oči s vremena na
vreme zamutile suzama kada bi me pogledao.
„Izvuci me odavde, ti bedniče”, rekao sam jedared iz čiste ozlojeđenosti. „Zašto ti, do đavola, ' ne postaneš
bog drveta? Zašto sam ja tako počastvovan?”
„Već sam ti rekao da mi je bog poverio svoje želje. Ja nisam izabran.”
,,A da si izabran, da li bi ti to uradio?”, zahtevao sam da znam. Bilo mi je muka da slušam o drevnim obred-
ima u kojima je svaki čovek kojem je pretila bolest ili neka nesreća morao da ponudi ljudsku žrtvu bogu ako
je želeo da ga ovaj poštedi, kao i o svim ostalim nepovredivim verovanjima koja su sa sobom nosila istovetna
nezrela divljaštva.
„Plašio bih se, ali bih prihvatio”, šapnuo je. ,,A da li ti znaš šta je zaista užasno u vezi sa tvojom sudbinom?
Tvoja duša će zauvek biti zaključana u tvom telu. Neće imati nijednu priliku da prirodnom smrću pređe u
neko drugo telo ili u neki drugi život. Ne, ICTOZ vreme će tvoja duša biti duša samog boga. Ciklus smrti i
ponovnog rođenja biće zatočen u tebi.”
Uprkos samom sebi i uopštenom preziru prema njegovom verovanju u reinkarnaciju, ovo me je ućutkalo.
Osetio sam jeziv teret njegovog uveren- ja, kao i njegovu tugu.
Moja je kosa postajala sve duža i gušća. Vruće leto se pretvorilo u hladne jesenje dane, i bili smo sve bliži ve-
likom godišnjem slavlju Samhejna. Ipak, nisam odustajao od svojih pitanja.
„Koliko je onih koje ste pretvorili u bogove na ovaj način? Šta je to u meni što vas je nagnalo na to da baš
mene izaberete?”
,,Ja nikada nisam doveo nekog čoveka da postane bog”, rekao je. „Ali, bog je star i oduzeta mu je magija.
Grozna ga je nevolja snašla, a ja ne mogu da govorim o tim stvarima. On je izabrao svog naslednika.” Iz-
gledao je preplašeno. I suviše je rekao. Nešto je uskomešalo najdublje strahove u njemu.
,,A kako znaš da će hteti baš mene? Imaš li još šezdeset drugih kandidata • sakrivenih u ovoj tvrđavi?”
Zavrteo je glavom i u jednom trenutku neuobičajene iskrenosti mi reče: „Marijuse, ako odbiješ da ispiješ krv,
ako ne postaneš otac nove rase bogova, šta će biti sa nama?”
„Voleo bih da me je briga, prijatelju moj...”, rekao sam.
• ,,Ah, nevoljo!”, šapnuo je.
Nakon toga je usledio dugačak niz prigušenih zapažanja o usponu Rima,
o strašnim Cezarovim invazijama, o jarmu naroda koji je živeo u ovim
planinama i šumama još od pamtiveka, koji je smatrao nedostojnim gradove Grka, Etruraca i Rimljana za
počasna utvrđenja svojih moćnih plemenskih vođa.
„Civilizacije doživljavaju uspone i padove, prijatelju moj”, rekao sam. „Drevni bogovi se povlače pred novim.”
,,Ti ne razumeš, Marijuse”, rekao je. „Našeg boga nisu porazili ni vaši idoli, ni oni koji raspredaju svoje
bezvredne i pohotne priče. Naš bog je bio divan kao da ga je sam mesec svojim osvetljenjem oblikovao, gov-
orio je glasom čistim kao samo svetlo i vodio nas u ono jedinstvo sa svim stvarima koje je jedino okončanje
očaja i usamljenosti. Ali, njega je zadesila ogromna nesreća, a posvuda po severnoj zemlji su drugi bogovi u
potpunosti iščezli. Nad njim je sprovedena osveta boga sunca, ali kako je sunčeva svetlost prodrla u njega
tokom noćnih sati sna - nije nam poznato, kao ni njemu. Ti si naše spasenje, Marijuse. Ti si Smrtnik Koji Zna,
Smrtnik Koji Je Učen, Smrtnik Koji Je Spreman Da Podučava i Onaj Koji Odlazi U Egipat.”
Razmišljao sam o tome. Mislio sam o drevnom klanjanju Ozirisu i Izis,
o onima koji su rekli da je ona bila Majka Zemlja a on kukuruz, o Setu, ubici Ozirisovom, koji je bio va-
tra sunčeve svetlosti.
A sada mi je ovaj pobožni pričač sa bogom kazivao o tome da je sunce pronašlo njegovog boga mraka i
načinilo veliJcu nesreću.
Napokon me je napustio razum.
I suviše je dana prošlo u opijenosti i samoći.
Ležao sam u mraku i sam sebi pojao ode Velike Majke. Ona, međutim, za mene nije predstavljala boginju.
Ona nije bila Dijana iz Efesa sa svojim redovima dojki ispunjenih mlekom, ili jeziva Sibila, pa čak ni nežna
Demetra, čija je žaJopojka za Persefonom u zemlji mrtvih inspirisala svete Eleuzinske misterije. Ona je biJa
snažna, plodna zemlja koju sam mirisao kroz male prozore sa rešetkama, vetar koji je sa sobom nosio vJagu i
slatkasti vonj tamne, zelene šume. Ona je bila livadsko cveće, lepršava trava, voda koju sam povremeno mo-
gao da čujem kako žubori sa nekog planinskog izvora. Ona je predstavljala sve što sam još uvek posedovao u
ovoj gruboj, maloj drvenoj sobi, gde mi je sve drugo bilo oduzeto. Znao sam samo ono što su i svi ljudi znali -
da smenjivanje zime i proleća i svega onog što raste u sebi sadrži neku uzvišenu istinu koja se obnavlja bez
pomoći mitova i jezika.
Pogledao sam kxoz prozor u zvezde i činilo mi se da umirem na najapsurdniji i najgluplji način, među ljudima
koje ne poštujem i usred običaja koje bih najradije iskorenio. I pored svega, prividna svetost svega toga me
je zarazila. Učinila je da dramatizujem, sanjam i popustim, da
vidim sebe u središtu nečega što je posedovalo sopstvenu uzvišenu lepotu.
I tako ti ja ustadoh jedno jutro i dodirnuh svoju kosu, i tada shvatih da je bila gusta i da se uvijala na ra-
menima.
Tokom dana koji su usledili u tvrđavi mogla se čuti neprekidna buka i komešanje. Do kapija tvrđave
dovožena su zaprežna kola iz svih pravaca. Na hiljade ljudi ulazilo je u utvrđenje. Neprestano se čulo
dolaženje i kretanje sve većeg broja ljudi.
Najzad su kod mene došli Mael i osam drugih druida. Njihove odore su bile čiste i bele i mirisale su na pro-
lećni izvor u kojem su bile oprane i na sunčeve zrake na kojima su se sušile. Kosa im je bila očešljana i blis-
tava.
Pažljivo su mi obrijali bradu i brkove. Isekli su mi nokte. Očešljali su mi kosu i obukli me u istu belu odeću. A
tada su me, zaklanjajući me sa svih strana belim pokrovom, izveli iz kuće i smestili u jedan belom tkaninom
prekriven jednopreg.
Video sam i ostale u belo obučene muškarce kako potiskuju ogromnu gomilu ljudi, i tada shvatih da je samo
nekolicini izabranih druida bilo dozvoljeno da me vidi.
Kada smo se Mael i ja smestili ispod cirade jednoprega, spušten je i onaj deo tkanine na ulazu, tako da smo
bili potpuno sakriveni. Seli smo na grube klupe i jednopreg je počeo da se kreće. Satima smo se vozili ništa
ne govoreći.
Povremeno bi sunčevi zraci probili belo platno nalik na šator. Kada bih svoje lice približio tom platnu, mogao
sam da vidim šumu - dublju i gušću nego što sam je se sećao. Iza nas je kloparao beskrajan niz teretnih kola
ispunjenih muškarcima, koji su se držali za drvene rešetke i vikali na sav glas da ih puste. Njihovi glasovi su se
mešali u jezivom napevu.
,,Ko su oni? Zašto tako viču?”, najzad sam upitao. Više nisam mogao da podnesem napetost.
Mael je izgledao kao da se trgnuo iz nekog sna.
,,To su zločinci, lopovi, ubice, svi pravedno osuđeni. Sada će oni nestati , u svetom žrtvenom obredu.”
„Odvratno”, promumlao sam.
Ali da li je uistinu bilo tako? Mi smo u Rimu osuđivali svoje kriminalce da umru prikovani za krstove, spaljivali
smo ih na lomačama, mučili smo ih svim vrstama okrutnosti. Da li nas je samo to što to nismo nazivali ver-
skim žrtvenim obredom činilo civilizovanijima? Možda su Kelti bili mudriji od nas što nisu tek tako proćer-
davali smrt.
Ali ovo je bila budalaština. Moj um je bio potpuno prazan. Kola su milela dalje. Mogao sam da čujem sve one
koji su nas preticali, kako na konju, tako
i pešice. Svi su dolazili na svečanost Samhejna. Očekivala me je smrt. Nisam želeo da gorim u vatri. Mael je
bio bled i prestrašen. Kuknjava ljudi u zatvorskim kolima dovodila me je do ivice ludila.
O čemu ću razmišljati kada vatra bude upaljena? Šta ću misliti kada osetim da počinjem da gorim? Ovo
više nisam mogao da podnesem.
„Šta će biti sa mnom?”, iznenada sam zahtevao odgovor. Osetio sam poriv da zadavim Maela. Podigao je
pogled, njegove se obrve neznatno uzdigoše.
„Šta ako je bog već mrtav?”, šapnuo je.
„Onda ti i ja odlazimo u Rim, gde ćemo se zajedno napiti dobrog italijanskog vina!”, prošaputao sam.
Bilo je kasno popodne kada su se kola zaustavila. Buka se uzdizala kao para svuda oko nas.
Kada sam ustao da bacim pogled iz jednoprega,' Mael me nije zaustavio. Video sam da smo stigli na jedan
ogroman proplanak, koji je sa svih strana bio okružen džinovskim hrastovima. Sva kola, uključujući i naša,
stajali su među drvećem, a usred čistine na stotine ljudi radilo je na izgradnji nečega što je trebalo da se
sačini od nebrojenog granja, kilometara konopca i na stotine isečenih i grubo obrađenih velikih stabala.
Najveća i najduža debla koja sam ikada u svom životu video bila su postavljena uspravno u obliku dva slova
X.
Šuma je sva treperila od gomile koja je ovo posmatrala. Veliki proplanak nije mogao da primi ovoliki narod. I
pored toga, sve više je bilo kola koja su se probijala kroz gungulu kako bi našla neko mesto na ivici šume.
Zavalio sam se i pretvarao se pred samim sobom da ne znam šta oni to tamo grade, ali i te kako sam bio
svestan toga. Pre zalaska sunca začuo sam još glasniju i očajniju vrisku iz pravca zatvorskih kola.
Skoro da je nastupio sumrak. Kada je Mael podigao ciradu sa ulaza u kola da bih mogao da vidim, zurio sam
sa užasom u dve džinovske figure napravljene od balvana, vrbovog pruća i konopaca - izgleda da su pred-
stavljali muškarca i ženu, barem sudeći po količini loze koja je trebalo da predstavlja odeću i kosu - i od
zemlje do vrha ispunjene svezanim i koprcavim telima osuđenika koji su vrištali preklinjući.
Posmatrajući ova dva čudovišna diva, ostao sam bez reči. Nisam mogao da izbrojim koliko je uvijajućih tela
bilo unutra, žrtava nabijenih u šuplji ram njihovih ogromnih nogu, trupova, ruku, šaka, pa čak i u njihove
ogromne, bezlične kavezaste glave, koje su bile okićene puzavicama i cvećem. Konopci okićeni buketima
cveća činili su ženinu haljinu, a stabljike pšenice bile su nabijene u muškarčev pojas od bršljana. Figure su
drhtale kao da će u svakom trenutku pasti, ali znao sam da ih je snažna ukrštena gradevina od balvana
podupirala; izgledalo je kao da su viši od šume. Svuda oko njihovih stopala bile su poređane gomile potpale i
smolom natopljenog drveta, koje je trebalo uskoro da plane.
„Svi ovi koji moraju umreti navodno su krivi za neki zločin. Da li zaista želiš da u to poverujem?”, upitao
sam’Maela.
Klimnuo je glavom na svoj uobičajen ozbiljan način. Kao da ga se ovo nije ticalo.
„Čekali su mesecima, a neki i godinama - da budu žrtvovani”, rekao je gotovo ravnodušno. Oni dolaze iz svih
krajeva zemlje. Oni nisu sposobni da promene svoju sudbinu, kao ni mi. A njihov je usud da nestanu u
oblicima Velike Majke i njenog Ljubavnika.
Postao sam još očajniji. Trebalo je da pokušam bilo šta samo da pobegnem. Ali čak je i sada jedna grupa od
dvadesetak druida opkolila kola, a malo dalje od njih nalazilo se mnoštvo ratnika. Sama gomila ljudi pro-
tezala se tako daleko medu drvečem da joj nisam mogao videti kraj.
Mrak se brzo spuštao i posvuda su se palile baklje.
Čuo sam uzbuđene urlike. Vriska osuđenih bivala je još jača i sve više preklinjajuća.
Još uvek sam mirno sedeo i pokušavao da sprečim paniku. Ako već ne mogu da pobegnem, onda ću se sa do-
zom smirenosti suočiti sa ovim čudnim obredima, a kada bude postalo sasvim jasno da je sve to jedna
obična prevara, izložiću svoj sud, sa dostojanstvom i pravednošću, dovoljno glasno da me svi mogu čuti. To
će biti moj poslednji čin, delo boga, i on mora biti odrađen odlučno ili u svemu tome neće biti nikakve svrhe.
Kola su počela da se pomeraju. Čula se velika buka, dranje. Mael je ustao, uzeo me za ruku i pridigao me.
Kada je ulaz u jednopreg bio otkriven, kola su stajala u dubokoj šumi, metrima udaljena od proplanka.
Okrenuo sam se i pogledao u jeziv prizor ogromnih figura - baklje su osvetljavale vrevu žalosnih pokreta un-
utar njih. Te dve goleme užasne figure izgledale su tako živo da se činilo kao da će svakog trenutka prohodati
i sve nas zgaziti. Igra svetlosti i senke na onima koji su ispunjavali džinovske glave ,davala je pogrešan utisak
o užasnim licima divova.
Nisam mogao da se nateram da odvratim pogled od svega toga, kao ni od gomile koja se okupila i gurala oko
građevine, ali je Mael još jače stegnuo moju ruku i rekao mi da sada moram da pođem sa izabranim svešten-
stvom do božjeg svetilišta.
Ostali su se nagurali oko mene; očigledno su pokušavali da me zaklone. Shvatio sam da gomila sada ne zna
šta se dešava. Sve u svemu, činilo se da samo znaju da će žrtveni obredi uskoro početi i da će druidi zatražiti
neku vrstu božjeg pojavljivanja.
Samo je jedan pripadnik moje pratnje nosio baklju; on nas je i poveo još dublje u večernju tminu. Mael je bio
kraj mene, dok su ostala u belo odevena stvorenja bila ispred i iza mene, a štitili su me i bočno.
Sve je bilo mirno. I vlažno. Drveće se dizalo u takve neviđene visine stremeći ka iščezavajućem sjaju dalekog
neba da je izgledalo kao da raste dok sam gledao u njega.
Mogao bih sada da potrčim, pomislio sam, ali koliko ću daleko odmaći pre nego što čitav ovaj narod ne za-
grmi za mnom?
Stigli smo u neki gaj i ja ugledah, pri slabom osvetljenju plamena, grozna lica uklesana u koru drveća i ljudske
lobanje na kočevima kako se keze iz senki. U izrezbarenoj kori drveća nalazilo se još ljudskih lobanja
poređanih u redove, jedan iznad drugog. Ovo mesto je, u stvari, bilo prava kosturnica, a tišina koja je vladala
oko nas kao da je oživljavala ove jezive prizore i dopuštala im da govore.
Pokušao sam da odagnam utisak da me ove lobanje posmatraju.
Nema nikoga ko nas zaista posmatra, pomislio sam, nema nikakve beskrajne postojanosti bilo oega.
Zaustavili smo se ispred čvornatog hrasta, koji je bio tako širok da sam posumnjao u svoje čulo vida. Koliko
je samo staro bilo ovo drvo kada je poraslo u toliku širinu - nisam mogao ni da zamislim. Ali kada sam
pogledao gore, video sam da su njegove grane, koje su sezale nebu pod oblake, bile još uvek žive, što je
potvrđivalo zeleno lišće, kao i imela, koja ga je i ukrašavala.
Druidi su se pomerili udesno i ulevo. Samo je Mael ostao kraj mene. Stajao sam naspram hrasta, a Mael
malo dalje od mene, s moje desne strane. Video sam da je u podnožju drveta bilo smešteno na stotine
buketa cveća, čiji su pupoljci sada jedva mogli da iskažu svoje boje u sve gušćoj senci.
Mael je spustio glavu. Njegove su oči bile sklopljene. Izgledalo je kao da su i ostali zauzeli isti stav. Tela su im
drhtala. Osetio sam kako hladnjikav povetarac komeša zelenu travu. Cuo sam kako povetarac svuda oko nas
nosi lišće glasnim i dugačkim uzdahom, koji je zamro kada je dospeo do šume.
A onda sam veoma nejasno začuo reči izgovorene u mraku, reči koje nisu imale zvuka!
One su, neosporno, dopirale iz same utrobe drveta i odzvanjale su pitanjem: da li su ispunjeni svi uslovi u
pogledu onoga koji će noćas ispiti Svetu Krv.
Na trenutak sam pomislio da sam sišao s uma. Opili su me nečim. Ali ništa nisam popio od jutros! Um mi je
bio bistar, bolno bistar. Ponovo začuh nemi puls te pojave koja pita:
On je čovek od knjige?
Maelovo vitko telo kao da je drhtalo dok je odgovarao. Lica ostalih
postala su napeta; oči su im bile fiksirane za ogroman hrast. Lelujanje baklje je bilo jedini vidljivi pokret.
Može li da ide u Egipat?
Video sam Maela da klima glavom. Suze su se skupljale u njegovim očima, a njegovo bledo grlo se pomicalo
dok je gutao pljuvačku.
Da, živ sam, verni moj, i govorim. Učinio si kako treba, i ja ću stvoriti novoga boga. Dovedite ga unutra k
meni.
Bio sam i suviše zatečen da bih bilo šta izgovorio, a nisam imao ni šta da kažem. Sve se promenilo. Sve ono u
šta sam duboko verovao, od čega sam zavisio sada je bilo pod velikim znakom pitanja. Nisam osećao ni
tračak straha, već samo parališuću začuđenost. Mael me je uzeo za rulcu. Ostali druidi su prišli da mu pripo-
mognu. Sproveden sam oko hrasta, iz čijeg su podnožja bile uklonjene gomile cveća; onda smo stali ispred
velike hrpe kamenja koja je bila oslonjena na drvo.
I sa ove strane gaja nalazile su se uklesane slike, dragocene lobanje ali i blede prilike druida koje
ranije nisam video. Te prilike su bile muškarci sa dugačkim belim bradama; primakli su se napred i počeli da
pomeraju ovo kamenje.
Mael i ostali su im pomagali. U tišini su podizali gromade i sklanjali ih u stranu; neke su bile tako teške da je
bila neophodna snaga troje ljudi da bi se podigle.
Najzad su se u podnožju hrasta pojavila teška, gvozdena vrata sa velikim rezama. Mael je izvadio gvozdeni
ključ i izgovorio nekoliko reči na keltskom jeziku, na koje su se ostali odazvali. Maelova ruka je podrhtavala.
Uskoro su sve brave bile otključane, a onda su četiri druida otvorila vrata. Bakljonoša je zapalio jednu baklju
za mene i stavio mi je u ruku. Tada je Mael rekao:
„Uđi, Marijuse.”
U treperavoj svetlosti se pogledasmo. Izgledao je kao bespomoćno stvorenje, nesposobno da pomeri udove
iako je njegovo srce bilo puno kada me je pogledao. Sada sam shvatio najogoljeniji traćak čuda koje ga je .
oblikovalo i podsticalo, a ja sam bio potpuno ponizan i zbunjen pred njegovim poreklom.
Ali iz utrobe drveta, iz mraka koji se nalazio iza ovih grubo napravljenih vrata, ponovo se začuo onaj bez-
glasni:
Nemoj se plašiti, Marijuse. Čekam te. Uzmi svetlost i dođi k meni.
K
ada sam prošao kroz vrata, druidi ih zatvoriše. Tada sam video da stojim na vrhu dugačkih kamenih ste-
penica. To je bilo stepenište koje ću ponovo i ponovo gledati kroz vekove koji slede, a ti si ih već dvaput
video, a videćeš ih opet - stepenice koje su vodile do Majke Zemlje, u odaje gde se Oni Koji Piju Krv uvek
skrivaju.
U hrastu je bila samo jedna odaja, niska i nedovršena. Svetlost moje baklje obasjavala je grube tragove koje
je svud po drvetu ostavilo dleto. Ali, ono što me je dozivalo bilo je u podnožju stepenica. Ponovo mi je
rečeno da ne treba da se plašim.
Nisam se plašio. Bio sam veseo do te mere da nisam mogao ni da zamislim da je to moguće. Neću umreti tek
tako jednostavno kao što sam zamišljao. Spuštao sam se ka misteriji, koja je na neki nejasan način bila zan-
imljivija nego što sam mogao i da zamislim.
Ali kada sam stigao u podnožje uzanog stepeništa i stao u malu kamenu odaju, bio sam prestravljen onim
što sam video, bio sam tako užasnut i zgađen time, pun takvog iznenadnog prezira i straha da sam osetio
čvor u grlu; mislio sam da ću se ugušiti ili početi da povraćam.
Neko stvorenje je sedelo na kamenoj klupi preko puta podnožja stepenica, a u svetlosti baklje mogao sam
da vidim da je imalo i lice i telo čoveka. Ono je bilo crno od vatre, sasvim izgorelo, koža mu je bila uništena
do samih kostiju. U stvari, izgledalo je kao žutooki kostur obučen u katran, dok mu je samo bela griva na
glavi bila netaknuta. Otvorilo je usta s namerom da nešto kaže i ja videh njegove bele zube, njegove očnjake.
Čvrsto stisnuvši baklju, pokušavao sam da ne vrisnem kao neka budala.
Ne prilazi mi suviše blizu, reklo je stvorenje. Stani tamo gde mogu stvarno da te vidim, ne na način na koji te
oni vide, već onako kako moje oči još uvek mogu da vide.
Progutao sam pljuvačku i pokušao normalno da dišem. Nijedno Ijudsko biće nije moglo da bude tako is-
pečeno, a živo. Svejedno, ovaj stvor je bio živ - nag, isušen i crn. Njegov glas je bio tih i divan. On se pridigao,
a potom polako pomerio preko odaje.
Uperio je svoj prst u mene, dok su se njegove žute oči malčice raširile i otkrile krvavu nijansu na svetlosti.
„Šta želiš od mene?”, šapnuo sam pre nego što sam mogao da se zaus- tavim. „Zašto sam doveden ovamo?”
Nesreća, rekao je glasom obojenim iskrenošću. Očekivao sam će se jedno ovakvo stvorenje oglasiti kreš-
tavim glasom. Predaću ti svoju moć, Marijuse. Napraviću od tebe boga i postaćeš besmrtan. Ali moraš otići
odavde kada se to okonća. Nekako moraš da pobegneš od naših vernih poštovalaca i moraš da odeš u Egipat
da otkriješ zašto me je ovo... ovo... snašlo.
Činilo se kao da lebdi u mraku; kose mu je bila kao neuredna masa belog sena, njegove čeljusti su zatezale
zacrnjeno kožasto meso koje je visilo sa njegove lobanje dok je govorio.
Vidiš, mi bogovi mraka smo neprijatelji svetla, mi služimo Velikoj Majci. Živimo i vladamo jedino pod svet-
lošću meseca. Ali sunce, naš neprijatelj, pobeglo je sa svog prirodnog puta i našlo nas usred mraka. Svuda po
severnoj zemlji, gde nas obožavaju, u svetim gajevima, od zemalja snega i leda sve do ove plodne zemlje,
kao i prema istoku - sunce je iznašlo načina da prodre u svetilišta tokom dana ili u svet tokom noći i izgori
žive bogove. Oni najmlađi među njima iščezli su istog trena; neki su se od njih raspršili kao komete naoči
svojih vernika! Drugi su pak izdahnuli u takvoj vrelini da je i samo sveto drvo postalo snuionosna lomača.
Samo su drevni — oni koji su dugo služili Velikoj Majci - nastavili da hodaju i govore, kao što to i ja radim, ali
u agoniji, plašeći vernike kada bi se pojavili.
Mora biti stvoren novi bog, Marijuse, snažan i divan, kao što sam i ja nekoć bio, Ijubavnik Velike Majke. Ali,
istini za volju, to treba da bude neko dovoljno moćan da pobegne vernicima, neko ko će nekako izaći iz
hrasta i otići u Egipat da potraži drevne bogove i sazna zašto nas je zadesila ova nesreća. Moraš da odeš u
Egipat, Marijuse, u Aleksandriju i u još drevnije gradove, i moraš pozvati bogove nemim glasom, koji ćeš do-
biti nakon što te stvorim. Morašpronaći one koji su još živi, koji još uvek hodaju, i moraš saz- nati zašto je
došlo do ove nesreće.”
Onda je to stvorenje zatvorilo oči. Stajao je mirno, dok se njegov krhki lik nekontrolisano lelujao kao da je
bio od crnog papira, a ja odjedared ugledah, potpuno neobjašnjivo, niz nasilnih prizora sa bogovima gaja
kako gore u plamenu. Čuo sam njihovu vrisku. Moj racionalni um se, s obzirom
- na to da sam bio Rimljanin, opirao tim slikama. Pokušao sam da ih zapam- tim i zadržim, ali ne i da
im se prepustim, a tvorac tih prizora - ovo stvoren- je - bio je strpljiv, te su slike nastavljale da se prikazuju.
Video sam neku zemlju koja nije mogla da bude nijedna druga do Egipat - sprženožuta bila je boja svih stvari,
pesak se prostirao posvuda i sve je prekrivao i prašnjavio istom tom bojom, a video sam i mnoga stepeništa
koja su vodila u zemlju, svetilišta...
Pronađi ih, rekao je. Saznaj zašto i kako je do ovoga došlo. Postaraj se da se tako nešto više nikada ne do-
godi. Koristi svoje moći na ulicama
Aleksandrije sve dok ne pronađeš one drevne. Moli se da su i oni preživeli kao i ja.
Bio sam i suviše zatečen da bih odgovorio, previše ponizan pred ovom misterijom. Možda sam na trenutak i
prihvatio ovu sudbinu, prihvatio je u potpunosti, ali ne mogu to sa sigurnošću da tvrdim.
Znam, rekao je. Od mene ne možeš ništa prikriti. Ti ne želiš da postaneš bog gaja i gledaćeš da pobegneš. Ali
vidi, ista nesreća koja je pokosila nas - može uništiti i tebe, osim ako ne otkriješ njen uzrok i način kako to da
sprečiš. Dakle, znam da ćeš otići u Egipat, sem ukoliko i tebe usred noći ili u samoj utrobi mračne zemlje ne
sagori ovo neprirodno sunce.
Vukući svoja osušena stopala po kamenom podu, stvorenje mi se približilo.
Zapamti moje reči: moraš pobeći odmah, ove noći. Reću ću vernicima da moraš da ideš u Egipat, za spas
sviju nas. Iako će se oni protiviti da se rastanu sa svojim novim i sposobnim bogom, ti ćeš morati da odeš. Ne
smeš da im dozvoliš da te zatoče u hrast nakon svetkovina. Moraš brzo da putuješ. Pre zore se ukopaj u Ma-
jku Zemlju kako bi pobegao od svetlosti. Ona će te zaštititi. A sada, dođi k meni. Ja ću ti dati krv. I moli se da
mi je još uvek ostalo dovoljno snage da mogu da ti prenesem svoju drevnu moć. To će se odigravati polako.
Dugo. Uzimaću i davaću, uzimaću i davaću, ali to moram da uradim jer ti moraš da postaneš bog. Moraš to
da uradiš onako kako sam ti rekao.
I ne sačekavši moj pristanak, stvorenje se odjednom našlo na meni; svojim zacrnjenim prstima za-
kačilo se za mene. Baklja mi je ispala iz ruku. Pao sam leđima na stepenice. Njegovi su zubi već bili zariveni u
moje grlo.
Ti znaš šta se dalje dogodilo, znaš kako je to kada se krv isisava iz tebe, kakav je osećaj polagano gubiti svest.
U tim trenucima video sam grobnice i hramove Egipta. Video sam i dve blistave figure kako sede jedna kraj
druge kao na nekom prestolu. Čuo sam i druge glasove kako mi se obraćaju na nekim drugim jezicima. Sve
to je bilo prožeto jednom jedinom zapovešću: služi Majku, preuzmi krv žrtve, upravljaj jedinom verom -
večnom verom gaja.
Opirao sam se kao što bi se neko koprcao u snovima; nisam mogao ni da vrisnem, ni da pobegnem. Kada
sam shvatio da više nisam prikovan za pod
i da sam oslobođen, ponovo sam video boga; bio je crn kao i ranije, ali je sada bio snažan, kao da ga
je plamen samo prokuvao, a on povratio svoju prvobitnu snagu. Njegovo je lice dobilo obrise, pa čak i lep-
otu, lepo oblikovane crte ispod ispucalog sloja crne kože. Njegove žute oči sada su bile okružene prirodnim
mesnatim delom, i ponovo su postale ogledala njegove duše. Ali, još uvek je bio osakaćen i izmučen i nije
mogao da se pomeri. ,
Ustani, Marijuse, rekao je. Žedan si i ja ću ti dati da piješ. Ustani i dođi k meni.
Poznata ti je ekstaza koju sam osetio kada je njegova krv prodrla u mene, kada je iznašla svoj put u svaki moj
krvni sud, u svaki moj ud. Ali jezivo klatno tek je počelo da se njiše.
Sati su prolazili unutar hrasta dok mi je ponovo i ponovo uzimao i davao krv. Ležao sam na podu. Ridao sam
svaki put kada bi mi isisao krv. Mogao sam ispred sebe da vidim sopstvene ruke kako nalikuju kostima. Bio
sam smežuran kao i on. A tada bi mi ponovo dao svoju krv da pijem i ja bih se uzdigao u mahnitosti
neverovatnih osećaja, samo da bi me potom ponovo uzeo.
Sa svakom razmenom predočavao mi je činjenice: da sam sada besmrtan, da me samo sunce i vatra mogu
uništiti, da ću danju spavati ukopan u zemlji, da nikada više neću znati šta je to bolest i prirodna smrt, da
moja duša nikada ne sme iz mog oblika da pređe u neki drugi, da sam sluga Majke i da će mi mesec dati
snagu.
Rekao mi je da ću se hraniti krvlju zločinaca, pa čak i nevinih koji su žrtvovani u čast Majke, da treba da se
izgladnjujem između žrtvenih obreda tako da mi se telo osuši i isprazni kao i mrtva pšenica u poljima u zimu,
samo da bih bio ispunjen žrtvenom krvlju, pun i divan, kao novoiznikla biljka u proleće.
U mojoj patnji i ekstazi nalaziće se ciklusi godišnjih doba. A moć svog uma, kcja se sastoji iz čitanja misli i
namera drugih, treba da koristim da bih odlučivao umesto mojih vernika, da ih vodim kroz njihovu pravdu i
zakone. Nikada ne bi trebalo da pijem drugu krv osim one koja je žrtvovana. Nikada ne treba da težim da ko-
ristim svoje moći za sebe lično.
Sve te stvari sam naučio, te stvari sam razumeo. Ali ono što sam, zapra- vo, naučio’tokom tih sati jeste ono
što svi naučimo u trenutku ispijanja krvi
- a to je da više nisam smrtnik, da sam prešao iz svega onoga što mi je neka- da bilo poznato u nešto
tako moćno, da stara učenja to jedva mogu zauzdati ili objasniti, i da je moja sudbina, da iskoristim Maelove
reči, izvan sveg znanja koje mi bilo ko - smrtan ili besmrtan - može pružiti.
Najzad me je bog pripremio za izlazak iz drveta. Isisao mi je toliku količinu krvi da sam jedva mogao da sto-
jim na nogama. Postao sam utvara. Ridao sam od žeđi, video sam i mirisao krv; navalio bih na njega, uhvatio
bih ga i sveg iscedio samo da sam imao snage. Ali snaga je, naravno, bila njegova.
Ispražnjen si, kao što ćeš uvek i biti na početku svetkovina, rekao je, jer moraš da ispiješ ono što ti je namen-
jeno od žrtvene krvi. Ali, zapamti ono što sam ti već rekao: nakon što zavladaš, moraš da iznađeš način da
pobegneš. Sto se mene tiče, pokušaj da me spaseš. Kaži im da moram da ostanem sa tobom. Međutim,
mom je postojanju, po svemu sudeći, došao kraj.
„Zašto? Šta time hoćeš da kažeš?”, upitao sam ga.
Videćeš. Ovde je potreban samo jedan bog, samo jedan dobar bog, rekao je. Kada bih mogao da odem s to-
bom u Egipat, mogao bih da ispijem krv drevnih, što bi me možda okrepilo. Kako stvari stoje, trebaće mi sto-
tine godina da se iscelim. Ali, toliko mi vremena nije dato. Zapamti -idi u Egipat
i uradi sve ono što sam ti rekao.
Okrenuo me je i gurnuo prema stepenicama. Baklja je ležala u uglu i gorela, a kada sam krenuo gore, prema
vratima, namirisao sam krv druida koji su me čekali; skoro sam zaplakao.
Oni će ti dati svu krv koju možeš da primiš u sebe, rekao je iza mena. Prepusti se njihovoj brizi.
8
V
erovatno možeš da zamisliš kako sam izgledao kada sam iskoračio iz hrasta. Druidi su čekali da zakucam na
vrata, kao i da čuju moj nemi glas. Rekao sam im:
Otvorite. Ovde je bog.
Moja Ijudska smrt je već odavno prošla, bio sam proždrljiv, a lice mi nije izgledalo ništa bolje od žive lobanje.
Oči su mi, bez sumnje, bile izbuljene onako izbočene iz duplji, a zubi ogoljeni. Bela odora je visila sa mene
kao sa nekog kostura. Nikakav dokaz mog božanstva nije bio upečatljiviji za druide od ovoga. Oni su stajali
puni strahopoštovanja dok sam izlazio iz drveta.
Ali ono što sam video nisu bila samo njihova lica, već i dubina njihovih srca. Video sam olakšanje na
Maelovom licu što bog koji se nalazio unutra nije bio i suviše nemoćan da me stvori. Video sam da je bilo
potvrđeno sve ono u šta je verovao.
Imao sam još jednu veliku viziju, koja je samo naša da je spoznamo - velika duhovna dubina svakog čoveka
zakopana je duboko u opni zagrejanog tela i krvi.
Bio sam žedan do neizrecivosti. Skupivši svu svoju novostečenu snagu, rekoh:
„Odvedite me do oltara. Neka počne svetkovina Samhejna.”
Druidi su ispustili kreštave vriske. Zavijali su u šumi. A daleko od svetog gaja začula se zaglušujuča rika
mnoštva koje je iščekivalo ovaj vrisak.
Brzo smo hodali u svečanoj povorci prema proplanku. Sve je više u belo obučenih sveštenika dolazilo da nam
poželi dobrodošlicu; sa svih strana obasipali su me svežim i mirišljavim cvećem, a ja sam svojim stopalima
gnječio latice, dok su me oni pozdravljali molitvama.
Nije potrebno da ti objašnjavam kako mi je svet izgledao iz ovog novog ugla, kako sam video svaku nijansu i
površinu ispod tankog pokrova mraka, kako su ove molitve i hvalospevi probadali moje uši.
Marijus kao ljudsko biće bio je rastočen u tom novom obliku.
Trube su odjekivale sa proplanka dok sam se peo uza stepenice kamenog oltara i gledao u hiljade onih koji
su se okupili - more lica u iščekivanju, džinovske i jezive figure sa njihovim nesrećnim žrtvama, koje su još
uvek kukale i koprcale se unutra.
Veliki srebrni kazan ispunjen vodom stajao je ispred oltara. Dok su sveštenici pojali, povorka zarobljenika
dovedena je do tog kazana; ruke su im bile svezane na leđima.
Glasovi su pojali oko mene dok su sveštenici kitili cvećem moju kosu i ramena i stavljali ga pred moje noge.
„Prelepi i snažni bože šuma i livada, sada ispij žrtve koje ti nudimo. Kako se budu tvoji slabašni udovi punili
životom, tako će se i zemlja obnavljati. Oprostićeš nam seču kukuruza, berbu, a onda ćeš blagosiljati seme
koje budemo posejali. ”
Ispred sebe sam ugledao one koji su predstavljali moje žrtve - trojicu krupnih muškaraca. Bili su svezani kao i
ostali, ali, kao i ja, čisti i odeveni u bele odore, sa cvećem na ramenima i u kosi. Bili su mladi, zgodni, nevini
i puni užasa dok su iščekivali volju boga.
Zvuk tr-uba postao je zaglušujuć. Rika neprekidna. Rekao sam:
„Neka obred žrtvovanja počne!”
Predali su mi prvog mladića; dok sam se spremao da prvi put pijem iz istinski božanskog pehara koji je bio
ljudski život, dok sam pridržavao žrtvino toplo telo u svojim rukama, odnosno, krv spremnu za moja
otvorena usta - video sam vatre koje su bile upaljene ispod jezivih džinovskih figura. Video sam kako glave
prva dva zarobljenika nasilno nabijaju u srebrni kazan pun vode.
Smrt vatrom, smrt vodom, smrt usled probadajućih zuba gladnog boga.
Kroz prastaru, drevnu ekstazu molitve su se nastavljale:
„Bože nestajućeg i rastućeg meseca, bože šuma i livada, ti koji svojom glađu predstavljaš samu sliku smrti,
ojačaj pomoću krvi žrtava, izrasti u divnog kako bi te Velika Majka primila k sebi. ”
Koliko je to dugo trajalo? Ne bih znao da kažem. Trajalo je, čini mi se, zauvek - plamen jezivih džinova, vriska
žrtava, dugačka povorka onih koji su morali da budu udavljeni u vodi. Pio sam i pio, ne samo krv one trojice
za mene odabrane već na desetine drugih pre nego što su bili vraćeni pred kazan ili prisiljeni da izgore u
plamtećim džinovima. Sveštenici su velikim krvavim mačevima odsecali glave mrtvima i nabijali ih u pi-
ramide sa obe strane oltara, a njihova tela su bila odnošena.
Gde god bih pogledao, video sam zanos znojavih lica. Gde god bih se okrenuo, čuo sam hvalospeve i kukn-
javu. Ali, ludilo je polako počelo da jenjava. Džinovi su se stropoštali u blistavu vatru, na koju su ljudi sipali
još katrana i potpale.
Sada je došao trenutak za presude, trenutak da ljudi stanu pred mene i izlože mi svoje zahteve u pogledu os-
vete nad drugima, dok bih ja gledao u njihove duše svojim novim očima. Počeo sam da se teturam. Popio
sam i suviše krvi i osetio sam takvu snagu u sebi da sam mogao da poskočim i skočim preko proplanka
duboko u šumu. Mogao sam da raširim nevidljiva krila, ili mi se to samo činilo.
Ali, vršio sam svoju sudbinsku dužnost, kako bi se Mael izrazio. Za jednoga sam našao da je pravedan, za
drugoga da je kriv, za trećeg da je nevin, a za četvrtog da zaslužuje smrt.
Ni sam ne znam koliko je dugo to trajalo, jer moje telo više nije merilo vreme premorenošću. Najzad je bilo
gotovo i ja shvatih da je kucnuo dati trenutak.
Nekako sam morao da uradim ono za šta me je stari bog zadužio, morao sam nekako da izbegnem zaroblja-
vanje u hrastu. Imao sam još samo malo dragocenog vremena da to uradim, ostalo je manje od sata do zore.
Što se Egipta tiče, još nisam bio doneo odluku, ali sam znao da ću, ako dozvolim da me druidi ponovo zatoče
u drvetu, biti gladan sve do malog žrtvenog obreda sledećeg punog meseca. Sve noći do tada trebalo je da
provedem u žeđi, u muci i u onome što je drevni nazvao božjim snovima, u kojima je trebalo da naučim
tajne drveta, tajne trave koja raste i tajne neme Majke.
Ali, ove tajne nisu bile za mene.
Druidi su me opkolili i ponovo smo se uputili ka svetom drvetu. Ode su zamirale u litaniju koja mi je nalagala
da ostanem u hrastu, da posvetim šumu, da budem njen zaštitnik, kao i da ljubazno razgovaram kroz hrast
sa onim pripadnicima sveštenstva koji će mi se, s vremena na vreme, obraćati za uputstva.
Zastao sam pre nego što smo stigli do drveta. Velika lomača je plamtela usred gaja i bacala je stravično
svetlo na izrezbarena lica i na gomile ljud- skih lobanja. Ostatak sveštenstva je stajao oko nje i čekao. Prožeo
me je užas; udvostručen mojom novom snagom, strujao je lcroz moje telo.
Užurbano sam počeo da govorim. Zapovednim glasom rekoh im da želim da svi napuste gaj, da je
neophodno da se zatvorim u hrast sa drevnim bogom. Ali sam brzo shvatio da mi ovo neće poći za rukom.
Ravnodušno su zurili u mene i međusobno razmenjivali poglede; oči su im se caklile kao staklo.
„Maele!”, rekao sam. „Uradi kako ti naređujem! Kaži ovim sveštenicima da napuste gaj!”
Iznenada, bez i najmanjeg upozorenja, polovina okupljenih sveštenika pohita ka drvetu. Ostali su me uhvatili
za ruke.
Vikao sam Maelu, koji je predvodio opsadu drveta, da se zaustavi. Pokušao sam da se oslobodim, ali nekih
dvanaest sveštenika me je zgrabilo za ruke i noge.
Da sam samo mogao da znam dokle je sezala moja snaga, s lakoćom bih ih se oslobodio. Ali nisam znao. Još
uvek sam se teturao od gozbe i bio sam i suviše užasnut onim što sam znao da će uslediti. Dok sam, koprca-
jući se, čak i šutirajući one koji su me čvrsto držali, pokušavao da oslobodim ruke
- drevni bog, gola i zacrnjena stvar, bio je iznesen iz drveta i bačen u vatru.
Video sam ga samo na tren i sve što sam zapazio bilo je njegovo mirenje sa sudbinom. Nijednom nije podi-
gao ruke da se bori. Oči su mu bile zatvorene i nije pogledao u mene, niti u ikoga ili išta, i u tom trenutku
setih se onog što mi je rekao o svojoj muci, te počeh da plačem.
Strašno.sam drhtao dok je on goreo. Iz samog središta plamena začuh njegov glas.
Uradi kako sam ti naložio, Marijuse. Ti si naša nada.
To je značilo - izbavi se odavde odmah!
Smirio sam se i primirio u zagrljaju onih koji su me držali. Plakao sam i plakao i glumio da sam samo tužna
žrtva sve ove magije, samo jedan jadan bog koji mora da oplakuje svog oca koji je nestao u plamenu. Kada
sam osetio da je stisak njihovih ruku popustio, kada sam video i shvatio da svi zure u lomaču, okrenuh se
svom snagom, oslobodih se njihovog stiska i potrčah što sam brže mogao prema šumi.
U tom prvom trku spoznao sam snagu svojih moći. Mogao sam da predem stotine metara u jednom trenu, i
to stopalima jedva dotičući zemlju.
Ali, urlik se odmah prolomio:
,,BOG JE ODLETEO!"
U roku od nekoliko sekundi gomila na proplanku je ponovo počela da vrišti, dok je na hiljade smrtnika jur-
nulo ka drveću.
Kako se to, zaboga, dogodilo - pomislio sam iznenada - da sam ja bog ispunjen ljudskom krvlju i da bežim
pred hiljadama keltskih varvara kroz ove proklete šume!
Nisam se zaustavio čak ni da smaknem belu odoru sa sebe, već sam je strgao u trlcu, a onda sam skočio na
grane koje su se našle iznad moje glave i kretao se još brže kroz vrhove hrastova.
U roku od nekoliko minuta bio sam toliko udaljen od svojih progonitel- ja da ih više nisam mogao ni čuti.
Ipak, nastavio sam da bežim skačući sa grane na granu i ne zaustavljajući se sve dok nije bilo ničega čega bih
se plašio, osim, naravno, jutarnjeg sunca.
Tada sam spoznao ono što je Gabrijela naučila tako rano tokom vaših lutanja - da mogu s lakoćom da se
ukopam u zemlju kako bih se spasao od svetla.
Kada sam se probudio, vrelina žeđi me je zaprepastila. Nisam mogao ni da zamislim kako je drevni bog iz-
držao obredno izgladnjivanje. Razmišljao sam samo o ljudskoj krvi.
Ali, druidi su imali čitav dan pred sobom da me gone. Morao sam da nastavim oprezno da se Jtrećem.
Cele te noći dok sam jurio kroz šumu gladovao sam, i nisam pio sve do jutra, kada sam naleteo na grupu
lopova u šumi; uzeo sam njihovu zločinačku krv i njihovu odeću.
U tih nekoliko sati pre zore shvatio sam puno stvari. Mnogo toga sam tada naučio o svojim moćima, ali
naučio sam još toga kasnije. I otišao sam u Egipat, ne zarad bogova i njihovih vernika, već da saznam o čemu
se ovde zapravo radi.
Dakle, vidiš da smo i tada, pre više od sedamnaest vekova, postavljali pitanja, odbacivali objašnjenja koja su
nam bila servirana, voleli magiju i moći zbog njih samih.
Treće noći svog novog života ušunjao sam se u svoju nekadašnju kuću u Masaliji i pronašao svoju biblioteku,
svoj pisaći sto, kao i svoje knjige, koje su sve još bile tu. Svi moji verni robovi bili su presrećni što me vide.
Šta su mi ove stvari značile? Šta mi je značilo to što sam napisao tu istoriju, to što sam nekada ležao u ovom
krevetu?
Znao sam da više ne :/iogu biti Rimljanin Marijus, ali sam odlučio da od njega uzmem sve ono što mogu.
Poslao sam svoje voljene robove natrag kućama. Napisao sam ocu pismo i saopštio mu da me je ozbiljna
bolest nagnala da ostatak svog života proživim u toplom i suvom Egiptu. Spakovao sam ostatak svoje istorije
i poslao je onima koji će je pročitati i objaviti, a onda sam se uputio u Aleksandriju sa zlatom u džepovima,
starim putnim ispravama i dvojicom glupavih robova, koji nikada nisu postavili pitanje zašto uvek putujem
noću.
Nakon što je prošlo mesec dana od svetkovine Samhejna u Galiji, tumarao sam mračnim, vijugavim, ulicama
Aleksandrije u noćnim satima, tražeći drevne bogove svojim nemim glasom.
Bio sam lud, ali sam znao da će to proći. Morao sam da pronađem drevne bogove. A ti znaš zašto sam morao
da ih pronađem. Nije bio u pitan- ju samo strah da će me zadesiti ona ista nesreća - da će me bog sunca naći
u mraku mog dnevnog prebivališta ili da će me napasti razornom vatrom u potpunom mraku noći.
Morao sam da pronađem drevne bogove jer nisam mogao da podnesem da budem sam među ljudima. Sav
užas toga me je opsedao, i iako sam ubijao samo ubice i zločince, moja savest je bila isuviše razvijena da bi
se samoobmanjivao. Nisam mogao da podnesem to što sam ja, Marijus, koji je znao i uživao u ljubavi prema
životu - sada postao nemilosrdan darodavac smrti.
9
leksandrija tada nije bila drevni grad. Postojala je tek nešto malo više .od tri stotine godina. Ali je bila
ogromna luka i dom najveće biblioteke
rimskog sveta. Učeni ljudi iz svih krajeva carstva dolazili su ovamo da se obrazuju, i ja sam bio jedan od njih u
svom prethodnom životu, a sada sam se ponovo ovde našao.
Da mi bog nije rekao da dođem ovde, otišao bih dublje u Egipat, ,,na samo dno zemlje”, kako bi Mael rekao,
sumnjajući da se odgovori svih zagonetaka nalaze u starijim hramovima.
Ali, u Aleksandriji me je opseo neki čudan osećaj. Znao sam da su bogovi tu. Znao sam da me vode dok is-
tražujem ulice u kojima se nalaze javne kuće i lopovske jazbine, mesta na koja su ljudi dolazili da izgube
dušu.
Noću sam ležao na krevetu u svojoj maloj rimskoj kući i prizivao bogove. Prepustio sam se svom ludilu. Bio
sam zbunjen, kao i ti, svojim moćima, svojom snagom i svojim ubogaljenim osećanjima. Jedne noći, tik pred
jutro, dok je svetlost jedne jedine lampe svetlela kroz zavesu na krevetu na kojem sam ležao, usmerio sam
pogled ka udaljenim vrtnim vratima i ugledao ukočenu crnu figuru kako tamo stoji.
Na trenutak mi se učinilo kao da sanjam tu figuru - jer ona nije imala nikakvog mirisa, činilo se da ne diše i
nije pravila nikakav zvuk. Tada sam shvatio da je to jedan od bogova. Ali onda je figura nestala, a ja sam os-
tao da sedim i zurim za njom, pokušavajući da se prisetim onoga što sam video: crno, nago stvorenje ćelave
glave i crvenih prodornih očiju, stvorenje koje se činilo izgubljeno u sopstvenoj ukočenosti, čudnovato
nepoverljivo stvorenje, stvorenje koje je iskoristilo svoju snagu samo da bi se pokrenulo u poslednjem
trenutku pre potpunog otkrića.
Sledeće noći, dok sam bio u jednoj sporednoj ulici, čuo sam neki glas kako mi govori da dođem. Taj glas je
bio nejasniji od onog glasa koji je dopirao iz drveta. Samo mi je dao do znanja da su vrata blizu. Najzad je
došao taj ukočeni i nemi trenutak kada sam zastao pred vratima.
Bog je bio taj koji mi ih je otvorio. Bog je bio taj koji mi je rekao da uđem.
Bio sam uplašen dok sam se spuštao neizbežnim stepenicama kroz strmi tunel. Upalivši sveću koju sam po-
neo sa sobom, videh da ulazim u podzemni hram, mesto koje je bilo starije od grada Aleksandrije, svetilište
izgrađeno u vreme drevnih faraona, zidova prekrivenih sićušnim obojenim slikama koje su prikazivale život
starog Egipta.
A tu je bilo i pisanija, predivnog slikovnog pisma sa njegovim majušnim mumijama, pticama, sklopljenim
rukama bez tela i sklupčanim zmijama.
Nastavio sam da hodam i ušao sam u prostranu odaju sa kockastim stubovima i visokim plafonom. Istovetne
slike su ukrašavale svaki pedalj kamenova u ovoj prostoriji.
Krajičkom oka sam ugledao nešto što je u prvi mah izgledalo kao kip: crnu figuru koja je stajala kraj stuba sa
jednom rukom podignutom i oslonjenom na kamen. Ali, znao sam da to nije bio nikakav kip. Nijedan egi-
patski bog napravljen od diorita nije stajao u ovom položaju, niti je nosio pravu suknju od lana oko bokova.
Polako sam se okrenuo i prikupio snagu da ga pogledam. Tada sam ugledao isto ono izgorelo meso, istu onu
lepršavu kosu, sada crnu, iste one žute oči. Usne su bile skupljene oko zuba i desni, a dah koji je dolazio iz
tog grla odisao je bolom.
„Kako i odalde si stigao?”, upitao Je na grčkom.
Video sam sebe kao što me je i on yideo - svetlećeg i jakog, čak su i moje plave oči bile misteriozne. Video
sam i svoju rimsku odeću - svoju lanenu tuniku, koja se kopčala zlatnim kopčama na ramenima, i svoj crveni
ogrtač. Mora da sam zbog svoje dugačke žute kose izgledao kao lutalica iz severnih šuma, civilizovan samo
spolja gledano, a možda je ovo sada i bilo istina.
On je bio to što me je interesovalo. Sada sam ga pogledao bolje: meso mu je bilo sagorelo do rebara, zale-
pljeno oko ključne kosti i kukova. Ovo stvorenje nije bilo izgladnelo. Nedavno je ispilo ljudsku Jcrv. Ali, nje-
gova patnja izvirala je iz njega kao toplota, kao da ga je vatra i dalje krčkala iznu- tra, kao da je u sebi sadržao
sam pakao.
„Kako si uspeo da izbegneš vatru?”, upitao je. „Šta te je spaslo? Odgovori!”
„Ništa me nije spaslo”, rekao sam na grčkom jeziku, kojim je i on govorio.
Držeći sveću sa strane, prišao sam mu, ali se on sa nepoverenjem povukao. Dok je bio živ bio je mršav, imao
je široka ramena kao drevni faraoni, a njegova dugačka crna kosa bila je ošišana preko čela u starom stilu.
„Nisam bio stvoren kada se to dogodilo”, rekao sam, ,,već kasnije. Stvorio me je bog svetog gaja u Galiji.”
,,A da li je on, taj koji te je stvorio, ostao neozleđen?”
,,Ne, i on je sagoreo kao i ti, ali mu je ostalo dovoljno snage da to izvede. Davao mi je i uzimao krv, ponovo i
ponovo. Rekao mi je da odem u Egipat i saznam zašto se ovo dogodilo. On je rekao da su bogovi šume iz-
goreli u plamenu, neki u snu, a drugi dok su bili budni. On kaže da se ovo dogodilo na celom severu.”
,,Da.” Klimnuo je glavom, a onda se nasmejao suvim, kreštavim smehom, koji ga je celog protresao. „Samo
su drevni imali snagu da prežive, da naislede patnju koju samo besmrtnost može da podnese. Dakle, mi pa-
timo. Ali, ti si stvoren. Došao si. Ti ćeš stvarati dalje. Ali, da li je pravedno stvarati nove? Da li bi Otac i Majka
dozvolili da nam se ovo dogodi da nije došao konačni trenutak?”
„Ali ko su Otac i Majka?”, upitao sam. Znao sam da ne misli na zemlju kada je rekao Majka.
„Prvi od nas”, odgovorio je, ,,oni od kojih svi mi potičemo.”
Pokušao sam da prodrem u njegove misli, da osetim istinu u njima, ali on je znao šta pokušavam da uradim,
pa je zatvorio svoj um kao što se cvet zatvara u sumrak.
„Pođi sa mnom”, rekao je. Krenuo je posrćućim korakom iz velike odaje, pa niz dugačak hodnik, koji je bio
ukrašen kao i sama odaja.
Osetio sam da smo se nalazili u još drevnijem prostoru, u nečemu što je bilo sagradeno pre hrama iz kojeg
samo što smo došli. Ne znam kako sam to znao. Tamo nije bilo hladnoće koju si osetio na stepeništu ovde na
ostrvu. Takve stvari ne osećaš u Egiptu. Osećaš, međutim, nešto drugo. Osećaš prisustvo nečeg živog u
samom vazduhu.
Ali, bilo je opipljivih dokaza starosti dok smo hodali. Slike na ovim zidovima su bile drevnije, boje bleđe, a tu i
tamo bilo je i oštećenja gde se boja oljuštila i spala. I stil je bio drugačiji. Crna kosa na malim figurama bila je
duža i gušća, i sve se u celosti činilo lepšim, svetlijim i složenije nacrtanim.
Negde u daljini čulo se kapljanje vode po kamenu. Taj zvuk je odjekivao kao neka pesma kroz hodnik. Cinilo
se kao da su zidovi zarobili život u ovim nežnim i pažljivo oslikanim figurama, izgledalo je kao da je magija
oko koje su se iznova i iznova trudili drevni verski umetnici imala svoje sićušno sjajno jezgro moći. Mogao
sam da čujem šapate života tamo gde ga nije bilo. Mogao sam da osetim veliki nastavak istorije čak i pošto
nije bilo nikog ko bi to primetio.
Tamna figura se zaustavila kraj mene dok sam gledao u zidove. Mahnula mi je da krenem za njom kroz jedna
vrata. Kročili smo u dugačku pravougaonu odaju potpuno prekrivenu vešto uklesanim hijeroglifima. Bio je to
osećaj kao da si zatvoren u sam rukopis. Ugledao sam dva stara egipatska sarkofaga smeštena tako da su im
glave bile uza zid.
Ovo su bili sanduci napravljeni u obliku mumija, za koje su i bili pripremljeni, prikazani i oslikani da pred-
stavljaju mrtve, sa licima od kovanog zlata, sa očnim dupljama u koje je bio umetnut lapis lazuli.
Sveću sam držao visoko uzdignutu. Moj vodič je sa velikom mukom otvorio poklopce ovih sarkofaga i pustio
ih da padnu kako bih mogao da vidim ono što se nalazilo unutra.
Ugledao sam nešto što mi je u prvom trenutku izgledalo kao tela, ali kada sam se približio, shvatio sam da su
to bile gomilice pepela u ljudskom obliku. Nikakvog tu tkiva više nije bilo; mogao je da se nađe samo poneki
očnjak ili poneko parče kosti.
„Sada ih nijedna količina krvi ne može povratiti”, rekao je moj vodič. ,,0ni se ne mogu vaskrsnuti. Krvni su-
dovi su nestali. Oni koji su mogli da se podignu - podigli su se, a vekovi će prohujati pre nego što budemo za-
lečeni, pre nego što bol mine.”
Pre nego što je zatvorio sarkofage sa mumijama, videh da su njihovi poklopci s unutrašnje strane zacrnjeni
vatrom, verovatno onom koja je uništila i ovo dvoje. Nije mi bilo žao kada ih je ponovo zatvorio.
Okrenuo se i ponovo krenuo ka vratima, a ja sam ga pratio sa svećom u ruci. Ali, ponovo se zaustavio i bacio
pogled na oslikane sarkofage.
„Kada se pepeo raspe, duša je slobodna”, rekao je.
„Zašto onda ne raspeš pepeo?”, upitao sam, pokušavajuči da ne zvučim suviše očajnički i suviše zbunjeno.
„Zar bi trebalo?”, upitao me je, dok su se delovi mesa oko njegovih očiju širili. ,,Da li misliš da treba to da
uradim?”
,,Ti mene pitaš?!”, rekao sam.
Ponovo se nasmejao onim svojim suvim smehom, koji je u sebi, tako mi se činilo, sadržao patnju. Poveo me
je niz hodnik u jednu osvetljenu prostoriju.
Prostorija u koju smo kročili bila je biblioteka, i tu je nekoliko razbacanih sveća otkrivalo drvene police, ob-
likovane kao dijamanat, ispunjene pergamentima i rolnama papirusa.
Ovo me je obradovalo, razume se, jer je biblioteka bilo nešto meni tako blisko. To je bilo jedino ljudsko
mesto u kojem sam još uvek osećao određenu dozu zdravog razuma.
Ali bio sam zaprepašćen što vidim još jednog istovetnog nama kako sedi sa strane, iza pisaćeg stola, očiju up-
rtih u pod.
Taj, međutim, uopšte nije imao kosu i, iako je bio crn svud po telu, njegova je koža bila čitava, lepo obliko-
vana i sjajila se kao da je bila nauljena. Crte njegovog lica su bile divne, a ruka položena na kolena obavijena
belim lanenim platnom njegovog kilta, bila je dostojanstveno savijena, dok su svi mišići njegovih golih grudi
bili lepo ocrtani.
Okrenuo se i pogledao u mene. Nešto je istog trenutka prostrujalo među nama, nešto što je bilo tiše i od
same tišine, što je kod nas moguće.
„Ovo je Stariji”, rekao je onaj slabiji koji me je i doveo ovamo. ,,I sam možeš da vidiš kako se izborio sa va-
trom. Ali, on neće da govori. Nije progovorio od kada se to dogodilo. Ipak, on mora da zna gde se nalaze Ma-
jka i Otac, kao i razlog zbog čega se ovo dogodilo.”
Stariji je samo gledao ispred sebe. Ali, na njegovom licu je bio neki radoznali izraz, nešto sarkastično, blago
podsmešljivo i pomalo prezrivo.
„Čak i pre nego se dogodila katastrofa”, reče onaj drugi, „Stariji nije često razgovarao sa nama. Vatra ga nije
izmenila, niti ga je učinila dostupnijim. On sedi u tišini i sve je više nalik Majci i Ocu. Ponekad čita. Tu i tamo
hoda svetom iznad nas. Ispija krv, sluša pevače. Povremeno zna i da zaigra. Razgovara sa smrtnicima na uli-
cama Aleksandrije, ali neće da govori sa nama. On nama nema šta da kaže. Ali, on zna... On zna zašto nam se
ovo dogodilo.”
„Ostavi me samog sa njim”, rekao sam.
Imao sam osećaj koji sva bića imaju u ovakvim okolnostima. Učiniću da ovaj muškarac progovori. Nešto ću
izvući iz njega, nešto što niko drugi nije bio u mogućnosti da uradi. Ali, nije me samo puka taština gonila
napred. Ovo je bio onaj koji je došao k meni u spavaću sobu moje kuće, bio sam posve siguran u to. Ovo je
bio onaj koji je stajao na vratima i posmatrao me.
A nešto sam i osetio u njegovom pogledu. Nazovite to inteligencijom iJi radoznalošću, imenujte to spozna-
jom nekog običnog znanja - nečega je tu bilo.
Znao sam da u sebi nosim mogućnosti jednog drugog sveta, one koje su bile nepoznate bogu gaja, pa čak i
ovom iznemoglom i ranjenom kraj mene, koji je u Starijeg gledao u očaju.
Iznemogli se povukao kao što sam ga i zamolio. Otišao sam do pisaćeg stola i pogledao u Starijeg.
„Šta treba da radim?”, upitao sam na grčkom.
Odsečno me je pogledao, a ja videh na njegovom licu ono što sam nazvao inteligencijom.
„Ima li ikakve svrhe”, upitao sam, ,,da ti i dalje postavljam pitanja?”
PažJjivo sam intonirao glas kojim sam govorio. U njemu nije bilo ničeg zvaničnog, ali ni strahopoštovanja.
Glas mi je bio potpuno prirodan, prijateljski.
,,A šta je to što tražiš?”, upitao je iznenada na latinskom, ravnodušno, sa stavom koji je iskazivao odsečnost i
izazov, a usta su mu se u uglovima povila nadoJe.
Laknulo mi je što smo se prebacili na latinski.
„Čuo si šta sam rekao ovom drugom”, rekao sam na isti nezvaničan način, „kako me je stvorio bog gaja u
zemlji Kelta i kako mi je rečeno da otkrijem zašto su bogovi umrli u plamenu.”
,,Ti ne dolaziš u ime bogova gaja!”, rekao je zajedljivo kao i ranije. Nije podigao glavu, jedva da je podigao i
pogled, što je njegove oči činilo još izazovnijim i prezrivijim.
,,I da, i ne”, rekao sam. „Ako možemo da iščeznemo na ovaj način, želeo bih da znam zašto je to tako. Ono
što se dogodi jednom - može se desiti i drugi put. Isto tako bih voleo da znam da li smo mi zaista bogovi, a
ako jesmo, kakve su naše obaveze prema ljudima. Da li su Majka i Otac postojeća bića, ili je to samo leg-
enda? Kako je sve ovo počelo? Naravno da bih sve to voleo da znam.”
„Sasvim slučajno”, rekao je.
„Sasvim slučajno?!”, nagnuo sam se napred. Pomislio sam da sam pogrešno čuo.
„Sve je počelo sasvim slučajno”, rekao je hladno, odbojno, sa jasnim stavom da je pitanje apsurdno. „Pre če-
tiri hiljade godina došlo je do slučajnosti, koja je od tada obavijena magijom i religijom.”
,,Ti mi govoriš istinu, zar ne?”
„Zašto ti ne bih govorio istinu? Zašto bih te zaštitio od istine? Zašto bih se uopšte trudio da te lažem? Ja čak
ne znam ni ko si ti. I, iskreno rečeno, baš me briga.”
„Onda ćeš mi objasniti šta misliš pod tim da se sve desilo slučajno!”, zahtevao sam da mi kaže.
,,Ne znam. Možda hoću, a možda i neću. Više sam kazao u proteklih nekoliko minuta nego što sam rekao go-
dinama unazad. Priča o slučaju možda nije ništa više od mitova koji zabavljaju druge. Ostali su uvek birali mi-
tove. To je ono što ti zaista želiš, zar ne?”
Njegov glas je postao snažniji dok se polako pridizao sa stolice, kao da ga je sopstveni srditi zvuk terao da
stane na noge.
„Predanje o našem nastanku jednako je Postanju Jevreja, Homerovim epovima, brbljarijama tvojih rimskih
pesnika Ovidija i Vergilija - toj velikoj blještećoj zbrci simbola iz kojih bi trebalo da je iznikao sam život.”
Pridigao se na noge. Skoro je vikao dok je govorio. Njegovo crno čelo bilo je ispresecano nabubrelim ve-
nama, a rulcu koju je držao na stolu stisnuo je u pesnicu. ,,Ta pripovest se nalazi u dokumentima u ovoj pros-
toriji, a u fragmentima se nalazi u odama i u verskom pojanju. Zeliš li da je čuješ? U tome ima istine kao i u
bilo čemu drugom.”
„Kaži mi šta želiš”, rekao sam. Pokušavao sam da ostanem pribran. Jačina njegovog glasa povređivala je
moje uši. Začuo sam i neko komešanje 'u sobama oko nas. Ostala bića, kao ona isušena nakaza koja me je
dovela ovamo, šunjala su se naokolo.
„Možeš da počneš”, rekao sam kiselo, „time što ćeš mi reći zašto si došao k meni u moje odaje ovde u Alek-
sandriji. Ti si bio taj koji me je doveo ovamo. Zašto si to uradio? Da bi vikao na mene? Da bi me kinjio zbog
toga što te pitam kako je sve počelo?”
„Smiri se.”
,,I ja bih to isto mogao tebi da kažem.”
Pogledao je u mene, a onda je smireno spustio pogled i nasmešio se. Otvorio je svoje dlanove u znak do-
brodošlice ili davanja, a onda je slegnuo ramenima.
„Zelim da mi pričaš o nesreći koja se dogodila”, rekao sam. „Preklinjao bih te da mi to ispričaš da to ima
svrhe. Šta mogu da uradim za tebe da bi mi to ispričao?”
Njegovo lice je prošlo kroz nekoliko neverovatnih promena. Mogao sam da osetim njegove misli, ali nisam
mogao da ih čujem. Osetio sam neku vrstu bahatog humora. A kada je ponovo progovorio, glas mu je bio
zgusnut kao da je njime terao žalost, koja kao da ga je gušila.
„Počuj našu drevnu priču”, rekao je. „Dobrog boga Ozirisa, prvog faraona Egipta, eonima pre otkrića pisma,
ubio je zločinac. Kada je njegova žena Izis sakupila delove njegovog tela, postao je besmrtan i nakon toga je
vladao carstvom mrtvih. To je carstvo meseca, noći, u kojem je on vladao, i njemu su bile prinošene žrtve u
krvi, namenjene velikoj boginji, koje je on ispijao. Ali, sveštenici su pokušali da od njega ukradu tajnu besm-
rtnosti, tako da je vera u njega postala tajna, a njegovi hramovi bili su poznati samo onima koji su pripadali
tom kultu, onima koji su ga štitili od boga sunca, koji je u svako doba mogao da potraži i svojim gorućim
zracima uništi Ozirisa. Ali, moguće je nazreti istinu unutar legende. Drevni kralj je otkrio nešto - ili bolje
rečeno, postao je žrtva ružne okolnosti - i pretvorio se u natprirodnog, sa moćima koje su mogle biti isko-
rišćene za činjenje neprocenjivog zla od strane onih koji su ga okruživali, tako da je od toga stvorio veru,
želeći da ih zadrži u obavezama i svetkovini, tražeći način da ograniči Moćnu Krv samo na one koji će je ko-
ristiti u ime bele magije i ničeg drugog. I eto, otkud mi.”
,,A Majka i Otac jesu, zapravo, Izis i Oziris?”
,,Da i ne. Oni su prvo dvoje. Izis i Oziris su imena koja su bila korišćena u mitovima koje su oni pripovedali, ili
u staroj veri na koju su se oni nadovezali.”
,,A šta je sa nesrećom? Kako je to otkriveno?”
Gledao je u mene dugo, u tišini, a onda je ponovo seo, okrenuo se na jednu stranu i počeo da zuri u prazno
kao i pre.
,,A zašto bih ti to rekao?”, upitao je, ali je ovog puta postavio pitanje sa nekim novim osećanjem, kao da je
ovoga puta iskreno upitao i kao da je sam sebi morao da odgovori. „Zašto bih bilo šta morao da uradim? Ako
se Majka i Otac neće podići iz peska da bi se spasli pre nego što se sunce pojavi na horizontu, zašto bih se
pomerio? Ili govorio? Ili nastavio da postojim?” Ponovo je pogledao u mene.
,,Da li se to desilo? Da li su Majka i Otac izašli na sunce?”
„Bili su ostavljeni na suncu, dragi moj Marijuse”, rekao je. Zabezeknuo me je time što je znao moje ime. „Bili
su ostavljeni na suncu. Majka i Otac se ne pomeraju po sopstvenom nahođenju, sem ponekada - kad požele
jedno drugom da šapnu nešto ili da odgurnu one među nama koji bi ponekad dolazili do njih ne bi li okusili
malo njihove lekovite krvi. Oni bi mogli sve nas koji smo izgoreli da vrate u pređašnje stanje tako što bi nam
dozvolili da ispijemo njihovu lekovitu krv. Otac i Majka postoje već četiri hiljade godina, a naša krv postaje
jača sa svakim godišnjim dobom, sa svakom žrtvom koju usmrtimo. Ona se snaži čak i izgladnjivanjem, jer
kada se ono okonča, sledi uživanje u novoj snazi. Ali Otac i Majka ne mare za svoju decu. A sada se čini da ih
nije briga ni za njih same. Možda su nakon četiri hiljade noći jednostavno poželeli da vide sunce!
,,Od kada su Grci došli u Egipat, od izopačenja drevne umetnosti, oni nisu progovorili sa nama. Nisu dozvolili
čak ni da vidimo treptaj njihovog oka. A u šta se Egipat sad pretvorio ako ne u rimski ambar? Kada Majka i
Otac krenu da nas udare i oteraju od svojih vena na vratu, oni su jaki kao samo gvožđe i mogu nam izlomiti
sve kosti. A ako njima nije stalo, zašto bi meni?”
Dugo sam ga proučavao.
„Hoćeš da kažeš”, upitao sam, ,,da je to uzrok što su ostali izgoreli? Zbog toga što su Otac i Majka ostavljeni
na suncu?”
Klimnuo je glavom.
„Naša krv dolazi od njih!”, rekao je. ,,To je njihova krv. Linija nasleđa je direktna i ono što se dogodi njima,
pogodiće i nas. Ako oni izgore, izgorećemo i mi.”
,,Mi smo povezani sa njima!”, šapnuo sam zaprepašćeno.
„Tačno tako, dragi moj Marijuse”, rekao je, posmatrajući me. Činilo mi se kao da je uživao u mom strahu.
„Zato su Majka i Otac i čuvani hiljadu god- ina, zato su im i dovođene žrtve u žrtvenom obredu, zato im se i
klanjamo. 'Ono što se dogodi njima, desiće se i nama.”
,,Ko je to uradio? Ko ih je izveo na sunce?”
Nasmejao se a da nije pustio ni glasa.
„Onaj koji ih je čuvao”, rekao je, „onaj koji više to nije mogao da izdrži, onaj čija je ovo dužnost bila i previše
dugo, onaj koji nije mogao da nagovori nikog drugog da preuzme njegov teret. Najzad ih je, ridajući i
drhćući, odveo na pustinjski pesak i ostavio ih kao dva kipa.”
„Moja sudbina je, dakle, povezana sa svim tim”, promumlao sam.
,,Da. Vidiš, ja mislim da onaj koji ih je čuvao više nije verovao u to. Za njega je to, verovatno, postalo samo
jedna drevna priča. Povrh svega, klanjali smo im se, kao što sam ti već rekao, verovali smo u njih, kao što i
smrtnici veruju u nas, i niko se nije usuđivao da ih povredi. Niko im nije primakao baklju kako bi video da li
nama ostalima to stvara bol. Ne. On nije verovao. Ostavio ih je u pustinji. A te noći, kada je otvorio oči u
svom kovčegu i video sebe u obliku izgorelog i neprepoznatljivog užasa, vrištao je i vrištao.”
,,Ti si ih vratio pod zemlju.”
,,Da.”
,,I oni su zagaravljeni kao i ti...”
,,Ne.” Zavrteo je glavom. „Potamneli su u boju zlatne bronze, kao meso koje se okreće na ražnju. Ništa više
od toga. Divni su kao i ranije, kao da je lepota postala deo njihovog nasleđa, kao da je ona sastavni deo
onoga što im je suđeno da budu. Oni zure pred sebe kao što su to oduvek i radili, ali oni više ne približavaju
jedno drugom glave, više ne pevuše u ritmu međusobnih tajnih razgovora, više nam ne dozvoljavaju da pi-
jemo njihovu krv. A žrtve koje im prinesemo - odbijaju da uzmu, sem ponekad, i to samo u osami. Niko ne
zna kada će piti, a kada neće.”
Zavrteo sam glavom. Klatio sam se napred-nazad, spuštene glave, dok je sveća titrala u mojoj ruci. Nisam
znao šta bih rekao na sve ovo, trebalo mi je vremena o svemu da promislim.
Pokazao mi je rukom da sednem na stolicu koja se nalazila sa druge strane pisaćeg stola, i ja, bez razmišl-
janja, to i uradih.
„Zar nije bilo suđeno da se to dogodi, Rimljanine?”, upitao je. „Zar nije bilo suđeno da se susretnu sa svojom
smrću u pesku, tihi, mirni, kao kipovi odbačeni nakon što je grad opustošila osvajačka vojska? Zar i nama nije
suđeno da umremo? Pogledaj Egipat. Šta je Egipat, ponovo te pitam, do običan rimski ambar? Zar njima nije
bilo suđeno da tamo gore iz dana u dan, dok smo svi mi ostali goreli kao zvezde širom sveta?”
„Gde se oni nalaze?”, upitao sam.
„Zašto želiš to da znaš?”, zarežao je. „Zašto bih ti odao tu tajnu? Oni ne mogu biti isečeni na delove, prejaki
su za tako nešto, nož će im jedva probiti kožu. A opet, ako isečeš njih, isekao si i nas. Zapali ih, zapalićeš i
nas. Što god oni učinili da osećamo, oni će osetiti samo delić toga jer ih njihova starost štiti. S druge strane,
dovoljno je samo da ih iznerviraš da bi svima nama doneo uništenje! Čini mi se da im krv uopšte nije ni
potrebna! Možda su njihovi umovi, takođe, povezani sa našim. Možda žalost koju osećamo, patnja, užas
zbog sudbine samog sveta - dopiru iz njihovih umova dok spavaju zaključani u svojim odajama! Ne. Ne mogu
ti reći gde se oni nalaze, zar ne? Sve dok ne budem doneo konačnu odluku da sam ravnodušan i da je došlo
vreme da svi nestanemo.”
„Gde su oni?”, ponovio sam pitanje.
„Zašto ih ne bih potopio u dubinu mora?”, upitao je. „Sve dok ne nastupi doba kada će ih sama zemlja izbac-
iti na vrhu velikog talasa pravo pred sunce?”
Nisam mu odgovorio. Posmatrao sam ga čudeći se njegovoj uzbuđenosti, razumevajući je i plašeći je se u
isto vreme.
„Zašto ih ne bih ukopao u utrobu zemlje, mislim na najmračnije dubine daleko ispod i najtananijeg zvuka živ-
ota, i pustio ih da tamo leže u tišini, bez obzira na to šta oni budu mislili ili osećali?”
Sta sam mogao da mu odgovorim? Posmatrao sam ga. Sačekao sam da se makar malo primiri. Pogledao je u
mene i njegovo lice je postalo spokojno, skoro puno poverenja.
„Ispričaj mi kako su nastali Majka i Otac”, rekao sam.
„Zašto?”
,,Ti prokleto dobro znaš zašto. Želim da znam! Zašto si uopšte i dolazio u moju spavaću sobu ako nisi imao
nameru da mi to kažeš?”, ponovo sam ga pitao.
,,Pa šta ako jesam?”, rekao je ogorčeno. ,,Pa šta ako sam sopstvenim očima želeo da vidim Rimljanina? Mi
ćemo umreti, a umrećeš i ti sa nama. Hteo sam da vidim našu magiju u novom obliku. Ko danas veruje u
nas? Žutokosi ratnici severnih šuma? Drevni, prastari Egipćani u tajnim grobnicama ispod peska? Mi ne
živimo u hramovima Grčke i Rima. Nikada tu nismo ni živeli. A opet, oni slave naš mit, jedini mit, oni prizivaju
imena Majke i Oca...”
„Baš me briga”, rekao sam. „Znaš da me nije briga. Mi smo jednaki, ti i ja. Neću se.vratiti u severne šume da
bih stvorio rasu bogova za te ljude! A ovde sam došao da bih saznao istinu i moraš mi je reći!”
„Dobro. Reći ću ti da bi mogao da razumeš ništavnost svega toga, da bi mogao da shvatiš muk Majke i Oca.
Ali upamti moje reči: ja mogu sve nas da uništim, ja mogu da sagorim i Majku i Oca u vrelini pećnice! Ali,
poštedećemo sebe dugačkih uvoda i formalnog načina govora. Preskočićemo mitove koji su uništeni u pesku
onog dana kada je sunce obasjalo Majku i Oca. Ispričaću ti šta skrivaju svi ovi svici koje su nam ostavili Otac i
Majka. Spusti sveću i počuj me.”
O
no što iz svitaka možeš saznati, rekao je, kada bi samo mogao da ih dešifruješ, jeste to da su dva ljudska bića
- Akaša i Enkil, došli u Egipat iz neke druge, drevnije zemlje. To se dogodilo mnogo pre nastanka prvog
pisma, pre prvih piramida, kada su Egipćani još uvek bili ljudožderi i hranili se telima svojih neprijatelja.
„Akaša i Enkil su usmerili ljude u potpuno drugom smeru, daleko od ovih običaja. Oni su bili vernici Dobre
Majke Zemlje i naučili su Egipćane kako da poseju seme u Dobroj Majci i kako da uzgajaju životinje radi
mesa, mleka i kože.
,,Po svemu sudeći, oni nisu sami podučavali ostale ovim stvarima, već su pre bili predvodnici ljudi koji su za-
jedno sa njima došli iz još drevnijih gradova, čiji su nazivi sada izgubljeni pod peskom Libana, a njihovi
spomenici razbacani.
„Što god od toga bila istina, ovo dvoje su bili blagonakloni vladari, kojima je najvažnija bila dobrobit drugih,
kao da je Dobra Majka bila i Brižna Majka, i kao da je želela da svi ljudi žive u miru; i oni su odlučivali
o svim pitanjima pravde u zemlji koja se stvarala.
„Možda bi se i oni pretvorili u neki bezazleni mit da nije došlo do komešanja u kući jednog kraljevog up-
ravitelja kada je jedan demon počeo, kao neki lakrdijaš, naokolo da razbacuje nameštaj.
,,0n je bio jedan od onih uobičajenih zloduha, od one vrste o kojoj slušamo da postoje u svim zemljama i u
svim vremenima. On zbija zlobne šale sa onima koji žive na određenom mestu u određenom vremenu. Taj
može ući i u telo nevinog ljudskog bića i govoriti kroz njegova usta snažnim glasom. On može da učini da to
nevinašce bljuje prostakluke i poziva na blud sve one oko sebe. Da li su ti poznate takve stvari?”
Klimnuo sam glavom. Rekao sam mu da se svuda mogu čuti takve priče. Smatra se da je jedan takav demon
zaposeo izvesnu vestalsku devicu u Rimu. Ona je nudila besramne predloge svima oko sebe; lice bi joj posta-
jalo ljubičasto od naprezanja, a zatim bi padala u nesvest. Ali, demona su nekako oterali iz nje.
„Mislio sam da je devojka jednostavno poludela”, rekao sam. ,,Da je bila, da kažem, nedostojna položaja
vestalske device...”
„Naravno!”, rekao je sa prizvukom ironije u glasu. ,,I ja bih pretpostavio isto, kao što bi to učinila i većina
umnih ljudi koja hode iznad nas ulicama
Aleksandrije. A opet, takve priče nam stalno dolaze i odlaze. Ako zbog ničeg drugog, one su zanimljive zbog
toga što n; na koji način nisu uticale na tok ljudske istorije. Ovi demoni opsedaju samo određena domaćin-
stva, određene ljude, a onda jednostavno nestanu u zaboravu i mi se ponovo nađemo tamo odakle smo i
krenuli.”
„Tačno tako”, rekao sam.
„Ali moraš da razumeš da se sve ovo događalo u drevnom, prastarom Egiptu. To je bilo doba kada su ljudi
bežali od groma i kada su jeli tela mrtvih da bi prisvojili njihovu dušu.”
„Shvatam”, rekao sam.
„Dobar bog Enkil je, naime, odlučio da će se lično obratiti demonu koji je ušao u kuću njegovog upravitelja.
’To stvorenje nije u harmoniji samo sa sobom’, rekao je. Kraljevski čarobnjaci su ga, naravno, preklinjali da ih
pusti da se sami pozabave time, da ih pusti da sami oteraju demona. Ali, on je bio kralj koji bi učinio dobro
delo za bilo koga. Imao je viziju da sve stvari treba da budu ujedinjene u dobru, da sve snage treba usmeriti
na isti nebeski put. Rekao je da će on razgovarati sa ovim demonom i da će pokušati da zauzda njegovu moć
- kako da kažem - za opšte dobro'. Samo u slučaju da ne uspe, rekao je da će pristati da se demon istera
napolje.
,,I tako je otišao u kuću svog upravitelja, gde je nameštaj bio bacan na zidove, posuđe razbijano i gde se lu-
palo vratima. Počeo je da razgovara sa demonom i pozvao ga da se i on obrati njemu. Svi ostali su pobegli.
„Celu jednu noć proveo je u zaposednutoj kuće i imao je štošta neverovatnog da saopšti.
,,’Ovi demoni su bezumni i detinjasti’, saopštio je svojim čarobnjacima, žali sam proučio njihovo ponašanje i
na osnovu svih dokaza došao sam do zaključka šta je to što ih čini gnevnima. Oni su pomahnitali što nemaju
tela, što ne mogu da osećaju kao što mi osećamo. Oni čine da nevini vrište gadosti zato što su običaji ljubavi
i strasti nešto o čemu oni ništa ne znaju. Oni mogu da upravljaju pojedinim delovima ljudskog tela, ali ih ne
mogu u potpunosti nastaniti, i tako da su oni opsednuti mesom koje ne mogu . osvojiti. Svojim bledim
moćima oni čine da se predmeti pomeraju i da se njihove žrtve izvrću i skaču. Ta čežnja za telesnim oblikom
jeste izvor njihove srdžbe, pokazatelj patnje koja ih opseda.’”
,,Sa ovim pobožnim rečima na usnama, pripremio se da se zaključa u zaposednute odaje kako bi spoznao
još. Ali, ovoga puta se između njega i njegove namere isprečila njegova žena. Ona nije htela da mu dozvoli
da oštane sa demonima.
,,’Moraš se pogledati u ogledalo’, rekla mu je. Neverovatno je koliko je ostario u tih nekoliko sati koliko je
proveo sam u lcući sa demonima.
„Pošto njoj nije pošlo za rukom da promeni njegovo mišljenje, odlučila je da se i ona sa njim zaključa. Svi oni
koji su stajali izvan kuće začuli su bacanje i razbijanje predmeta i uplašili su se da bi mogli da čuju i sop-
stvenog kralja i kraljicu kako vrište ili mahnitaju glasovima duhova. Buka koja je dopirala iz kuće bila je jeziva.
Na zidovima su se pojavile pukotine.
„Svi su pobegli, kao i ranije, osim jedne male grupe zainteresovanih muškaraca. Oni su, naime, od samog
početka vladavine ovog kralja bili njegovi neprijatelji. To su bili oni drevni ratnici koji su predvodili Egipčane
u vojnim pohodima za ljudskim mesom. Bilo im je dosta kraljeve dobrote, Dobre Majke, poljoprivrede i tome
sličnih stvari, a ovu sablasnu avanturu nisu videli samo kao još jednu kraljevu ispraznu budalaštinu, već kao
sjajnu okolnost koja im je išla na ruku.
„Kada je pala noć, oni su se ušunjali u zaposednutu kuću. Nisu se plašili duhova, kao što strah nisu osećali ni
pljačkaši grobova koji su pustošili grobnice faraona. Oni veruju, ali ne dovoljno da bi to sprečilo njihovu
pohlepu.
„Kada su ugledali Enkila i Akašu usred prostorije u kojoj je letelo na sijaset predmeta, napali su ih. Kralja su
više puta proburazili bodežom, kao što su i vaši rimski senatori usmrtili Cezara. Na isti način ubili su i jedinog
svedoka - njegovu ženu.
„Kralj je tada uzvilcnuo:
,,’Ne! Zar ne vidite šta ste učinili? Dali ste duhovima priliku da uđu u telo! Vi ste njima otvorili moje telo! Zar
ne vidite?’
„Ljudi se tada razbežaše sigurni u kraljevu i kraljičinu smrt. Kraljica je bila na kolenima; ljuljuškala je muževl-
jevu glavu u rukama, dok su oboje krvariJi iz nebrojenih rana.
„Zaverenici su uzbunili narod. Da li su svi znali da su kralja usmrtili duhovi? Trebalo je da prepusti duhove
svojim čarobnjacima, što bi uradio svaki drugi kralj. Noseći baklje, svi upadoše u zaposednutu kuću, koja je
najedared postala potpuno tiha.
„Zaverenici su terali čarobnjake da uđu, ali oni su bili prestravljeni.
,,’Onda ćemo mi ući unutra da vidimo šta se dogodilo’, rekoše zlotvori i otvoriše širom vrata.
,,A tamo - stajaše kralj i kraljica; zurili su mirno u zaverenike. Sve njihove rane bile su zaceljene. Oči su im se
sijale nekim jezivim sjajem, njihova koža je imala izvestan beli odsjaj, dok im je kosa bila veličanstveno blis-
tava. Izašli su iz kuće, a zaverenici su pobegli užasnuti. Otpustili su sve ljude i sveštenike i vratili se sami u
palatu.
„Iako se nikome nisu poverili, znali su šta im se dogodilo.
,,U njihova tela je kroz rane ušao demon u trenutku kada se smrtni život spremao da iščezne. U stvari, krv je
bila ta u koju je demon prodreo u tom trenutku sumraka kada se srce skoro zaustavilo. Možda je u pitanju
bila supstanca koju je oduvek tražio u svom besu, supstanca koju je pokušavao svojim lakrdijama da izmami
iz svojih žrtava, ali mu nikada nije polazilo za rukom da nanese dovoljan broj rana pre nego što bi njegova
žrtva izdahnula. Ali, sada se nalazio u krvi, a ta krv nije bila samo demonska, niti samo kraljeva i kraljičina,
već smeša ljudskog i demonskog, što je bila jedna sasvim druga stvar.
„Sve što je ostalo od kralja i kraljice bilo je ono što je ta krv mogla da oživi, da napuni i da zato na to polaže
pravo. Njihova tela su za sve ostalo bila mrtva. Ali krv je kuljala srcem, kožom i mozgom, tako da je inteligen-
cija kralja i kraljice ostala kakva je i nekoć bila. Njihove duše, ako možemo tako da se izrazimo, nastavile su
da prebivaju u ovim delovima tela, ali zašto - ne možemo da znamo. Iako demonska krv nije imala sopstveni
um, niti svoju ličnost, koje bi kralj i kraljica mogli da spoznaju, svejedno je pojačavala snagu njihovih umova,
kao i ličnosti, s obzirom na to da je kuljala kroz organe koji su proizvodili misli. Ojačala je i njihove sposob-
nosti svojim čisto duhovnim moćima, tako da su kralj i kraljica mogli da čuju misli smrtnika, da osete i
razumeju stvari koje smrtnici nisu mogli.
„Sve u svemu, demon je dao, ali i uzeo, tako da su kralj i kraljica sada bili Nove Tvorevine. Više nisu mogli da
jedu branu, da rastu, da umru, nisu mogli ni decu da imaju, ali, s druge strane, mogli su da osećaju takvom
snagom da ih je ona užasnula. A demon je dobio ono što je sve vreme i priželjkivao: telo u kojem bi živeo,
mogućnost opstanka u svetu, kao i sredstvo putem kojeg će osećati.
„Ali onda je usledilo još užasnije otkriće: da bi njihovo telo nastavilo da živi, moralo se hraniti krvlju. Sve što
je ono moglo da iskoristi bilo je upravo ono od čeg'a je bilo i stvoreno: krv. Unesite u njega krv, dajte mu još
krvi, a on će je rasporediti po svojim udovima i tako uživati u veličanstvenim senzacijama. To telo se nikako
nije moglo zasititi krvlju.
,,I da, najveća od svih senzacija bilo je ispijanje, tokom kojeg se telo obnavljalo, hranilo, uvećavalo. U
trenutku ispijanja telo je moglo da oseti smrt žrtve, taj tren u kojem je ono tako snažno isisavalo krv iz žrtve
da je njeno srce prestajalo da kuca.
„Demon je zaposeo kralja i kraljicu. Oni su postali Ispijači krvi. A da li ih je demon bio svestan, nikada
nećemo saznati. Ali, kralj i kraljica su znali da poseduju demona i da ga se ne mogu otarasiti; znali su da bi
umrli ako bi im to i pošlo za rukom, jer su njihova tela već bila mrtva. Odmah su naučili da ova mrtva tela,
koja se u potpunosti pokreću pomoću demonskog fluida, nisu mogla da izdrže vatru ili sunčevu svetlost. S
jedne strane, oni su bili nalik krhkim belim cvetovima koji bi se osušili na dnevnoj pustinjskoj vrelini. S druge
strane, činilo se da je krv u njima tako lako ispariljiva, da bi proključala ukoliko bi se ugrejala i da bi samim
tim uništila tkivo kroz koje je proticala.
„Već je rečeno da su u ta veoma davna vremena, na samom začetku, oni bili nesposobni da podnesu bilo
kakvu jaču svetlost, da je čak i obližnja vatra mogla da učini da koža počne da im se dimi.
,,U svakom slučaju, sada su pripadali novom poretku postojanja, njihove misli su bile nešto potpuno novo, a
oni su pokušali da shvate ono što su videli, da razumeju sklonosti koje su ih mučile u ovom novom stanju.
„Sva otkrića nisu zabeležena. Nema ničeg zapisanog, kao ni usmene tradicije o tome kada su prvi put odlučili
da prenesu na drugoga svoju krv, ni kada su ustanovili na koji način to mora biti učinjeno - da žrtva mora biti
isušena do trenutka kada nastupi sumrak nadolazeće smrti, jer u suprotnom demonska krv koja joj je data
neće moći da se održi.
„Ono što smo saznali iz usmenih predanja jeste to da su kralj i kraljica pokušali da zataje ono što im se do-
godilo i da je njihovo potpuno povlačenje tokom dana podstaklo sumnju. Nisu više mogli da prisustvuju svo-
jim nekadašnjim verskim dužnostima u zemlji.
,,I tako se dogodilo da su, čak i pre nego što su doneli jasne odluke, morali da ohrabre narod da se klanja Do-
broj Majci pod svetlošću meseca.
„Ali sebe nisu mogli da zaštite od zaverenika, koji još uvek nisu mogli da razumeju njihov oporavak i koji su
ponovo kovali plan kako da ih se otarase. I pored svih predostrožnosti, došlo je do napada, ali se snaga kralja
i kraljice za zaverenike pokazala nepremostivom, te ovi postaše još uplašeniji činjenicom da su i one rane
koje su uspeli da im zadaju čudnovato i trenutno bile zalečene. Jedna kraljeva ruka je bila odsečena, ali ju je
on ponovo namestio u rame, te ona ožive, a zaverenici pobegoše.
„Zbog tih napada i borbi, tajna je procurila ne samo do kraljevih neprijatelja već i do sveštenika.
„Posle toga više niko nije želeo da uništi kralja i kraljicu; sada su želeli da ih uhvate, zatvore, uzmu njihovu
krv i da tako prisvoje njihovu tajnu besmrtnosti. Ali njihovi najraniji pokušaji bili su bezuspešni.
„Ispijači krvi nisu bili dovoljno blizu smrti; postali su hibridna stvorenja
- polubogovi i poluljudi - a iščezavali su na najjezovitije načine. Neki su, međutim, uspevali da op-
stanu. Možda su prvo praznili svoje vene. To nije zabeleženo. Kasnije se ovo pokazalo kao efikasan način da
se ukrade krv.
„Možda su Majka i Otac sami odlučili da stvore nove. Možda su usled usamljenosti i straha odlučili da pre-
nesu tajnu onima koji su bili srčani, onima u koje su mogli da imaju poverenje, Ali, ni to zasigurno ne znamo.
Kakav god da je bio slučaj, Ispijači kivi su bivali stvoreni, a način na koji je to rađeno najzad je bio saznat.
,,U svicima je zapisano da su Majka i Otac težili da pobede svoju zlu kob. Pokušali su da pronađu neku svrhu
u onome što se dogodilo i verovali su u to da su njihove uzvišene moći morale da služe nekom dobru. Dobra
Majka je dozvolila da se ovo desi, zar ne?
„Morali su da posvete i prikriju ono što je na misteriozan način bilo učinjeno; znali su da će u suprotnom Egi-
pat postati zemlja rase demona- krvopija i da će oni podeliti svet na one koji ispijaju lcrv i na one koji su
odgajani da je pružaju. Bila bi to tiranija koju bi, kada bi se jednom uspostavila, čovek teško okončao sop-
stvenim snagama.
„Tako su, dakle, dobri kralj i kraljica izabrali put obreda, mira. U sebi su videli prizore nestajućeg i rastućeg
meseca, a u ispijanju krvi inkarniranog boga koji u sebe prima žrtvu koja mu je podarena. Svoje uzvišene
moći koristili su da proriču, predskazuju i sude. Videli su sebe kao istinske primaoce krvi u ime božje, koji će
u suprotnom pogaziti oltar. Okružili su se simbolima i misterijama za koje nije bilo dozvoljeno da postanu
znani svima i sklonili su se od pogleda smrtnika u hramove, u kojima su ih obožavali oni koji su im i donosili
krv. Na sebe su preuzeli najprimerenije žrtve, one koje su se oduvek podavale u ime plodnosti zemlje. Krv
nevinih, stranaca i zločinaca bivala je ispijena u ime Majke i Dobra.
„Ponovo su oživeli priču o Ozirisu, delom inspirisanu njihovim užasnim patnjama - napad zaverenika, njihov
oporavak i njihova potreba da obitavaju u carstvu mraka, u svetu izvan života, nemogućnost da hode bilo
kuda po suncu. Sve su ovo nakalemili na drevne priče o bogovima koji su doživeli svoje uspone i padove u
svojoj ljubavi prema Dobroj Majci, na priče koje su već postojale u»zemlji iz koje su i došli.
,,I tako su ove priče stigle do nas; one se proširiše i van tajnih mesta u , kojima su Majka i Otac bili obožavani
i u kojima su boravili oni koji su Rođeni u Krvi.
,,0ni su već bili stari kada je prvi faraon napravio prvu piramidu. U najstarijim tekstovima se pominju tu i
tamo, i to na tajanstven način.
,,Na stotine drugih bogova vladalo je Egiptom, kao što su vladali i u svim drugim zemljama. Ali klanjanje Ma-
jci i Ocu, kao i Onima Koji Ispijaju Krv, opstalo je na jedan tajanstven i moćan način; bio je to kult kojem su se
obožavaoci klanjali u nadi da će čuti neme glasove bogova, da će sanjati njihove snove.
Nama nije rečeno ko su bili prvi novonastali koje su stvorili Majka i Otac. Samo nam je poznato to da su oni
proširili ovu veru na ostrva velikog mora, u zemlje dve reke, kao i širom severnih šuma, i da je u svim
hramovima gde je bog meseca vladao on ispijao žrtvenu krv i koristio svoje moći da prodre u srca ljudi. U
vremenu između dve svetkovine prinošenja žrtve, u izgladnelosti, božji um je mogao da napusti njegovo
telo; mogao je da putuje nebesima, mogao je da nauči na hiljade novih stvari. Oni smrtnici dobroga i čistog
srca mogli su da dođu u hram i čuju glas boga, a i on je mogao da čuje njih.
„Ali, čak i pre mog vremena, pre hiljadu godina, sve je ovo bila jedna drevna i nepovezana priča. Bogovi
meseca su vladali Egiptom možda i tri hiljade godina. A ta vera je bivala napadana, ponovo i ponovo.
„Kada se egipatsko sveštenstvo okrenulo bogu sunca, Amonu Rau, otvorili su kripte boga meseca i pustili da
ga sunce sprži do pepela. Mnogi od naše vrste bili su uništeni. Isto se dogodilo i kada su prvi varvarski ratnici
ujahali u Grčku i otvorili svetilišta i uništili ono što nisu razumeli.
„Sada na mestu gde smo mi vladali vlada brbljivo Delfijsko proročište, a kipovi stoje na mestima gde smo mi
nekada boravili. Naši poslednji sati otkucavaju u severnim šumama, odakle i sam dolaziš, među onima koji
još uvek natapaju oltare krvlju zločinaca, kao i u malim egipatskim selima, gde jedan ili dva sveštenika brinu
o bogu u kripti i dopuštaju vernicima da mu prinose zločince jer nevine ne mogu dovesti s obzirom na to da
bi to izazvalo sumnju. Što se tiče zločinaca i stranaca, njih uvek ima u izobilju. I u džunglama Afrike, kraj
ruševina drevnih gradova koje više niko ne pamti
- i tamo nas, takođe, još uvek poštuju.
„Ali našom istorijom dominiraju priče o huljama - Ispijačima Krvi, koji se ne obračaju nijednoj boginji da ih
vodi, već i dalje koriste svoje moći onako kako im se prohte.
,,0ni žive u Rimu, Atini, u svim gradovima carstva; oni ne žele da se povinuju nikakvim zakonima dobra i zla,
već svoje moći koriste kako im se ćefne.
,,0ni su umrli užasnom smrću u vrelini i plamenu, na isti način kao i bogovi u gaju i svetilištima, a ako su neki
i preživeli, verovatno ne mogu ni da pojme zašto su bili izloženi ubitačnom plamenu, niti kako se to dogodilo
da su Majka i Otac bili izloženi sunčevim zracima.”
Prestao je da priča.
Čekao je moju reakciju. U biblioteci je bilo posve tiho, a ako su se ostali i šunjali iza zidova, više ih nisam mo-
gao čuti.
,,Ja ne verujem ni u jednu reč od svega toga što sam čuo”, rekao sam mu. Trenutak samo zurio je u mene,
nemo i zapanjeno, a onda je počeo grohotom da se smeje.
U besu napustih biblioteku i krenuh kroz odaje hrama, pa nagore kroz tunel, pa izađoh na ulicu.
11
O
vakav postupak da tako iznenada i demonstrativno odem - nije mi baš bio svojstven. Tako nešto nikada
nisam uradio dok sam bio smrtnik. Ali, kao što sam već rekao, nalazio sam se na ivici ludila, onog prvog ludila
koje mnogi od nas iskuse, a naročito oni koji su nasilno stvoreni.
Vratio sam se u svoju malu kuću u blizini Aleksandrijske biblioteke i legao na krevet, ali nisam mogao tek
tako da zaspim i pobegnem od svega.
„Kakve budalaštine”, promumlao sam sam sebi.
Ali, sve što sam više razmišljao o toj priči, sve je više imala smisla. Smisleno je bilo to da me je nešto u mojoj
krvi gonilo da pijem još, da je to izoštravalo moja čula i osećanja, da je to bilo ono što je održavalo moje telo
- bila je to sada samo imitacija ljudskog tela - koje je funkcionisalo i onda kada je trebalo da okonča
svoje bitisanje. Imalo je smisla i to da ta stvar nije imala sopstveni um, već je bilo reči o moći, o jednoj
složenoj snazi koja želi da živi samostalno.
Razumljivo je bilo i to da smo svi mi možda bili povezani sa Majkom i Ocem jer je čitava stvar bila duhovne
prirode, nije bilo telesnih granica sem onih koje su postavljala individualna tela u kojima je ono vladalo. Ova
stvar je bila kao loza, a mi ostali smo bili cvetovi, raštrkani preko silnih razdaljina, a spojeni ispreplitanim viti-
cama koje su se razgranavale po celom svetu.
To je i bio razlog što smo se mi, bogovi, tako dobro međusobno čuli, to je i odgovor na to kako sam mogao
da znam da su ostali bili u Aleksandriji čak i pre nego što su me prizvali. Zato su i mogli da dođu, pronađu me
u mojoj kući i odvedu me do tajnih vrata.
Dobro. Možda je sve to i bilo istina. I sve se to dogodilo sasvim slučajno
- ovo spajanje neimenovane sile sa ljudskim telom i umom kako bi se stvorila Nova Tvorevina, kao što
se Stariji izrazio.
Svejedno, nije mi se dopadalo.
Pobunio sam se protiv svega toga jer ako sam već nešto bio, onda je to bilo da sam postojao kao individua,
kao određeno biće, kao biće sa jakim osećajem za sopstvena prava i privilegije. Nisam mogao da shvatim da
sam bio domaćin otuđenom entitetu. Još uvek sam bio Marijus, bez obzira na to šta se sa mnom zbilo.
Napokon sam ostao sa samo jednom jedinom mišlju: ako sam i bio povezan sa tom Majkom i tim Ocem,
onda ih moram videti i moram znati da su bezbedni. Ne bih mogao da živim sa mišlju da bih mogao da um-
rem u svakom datom trenutku na račun neke alhemije koju ne mogu ni da kontrolišem, ni da razumem.
Ali, nisam se vratio u podzemni hram. Sledećih nekoliko noći proveo sam gosteći se krvlju sve dok moje oča-
jne misli nisu u njoj bile utopljene. A onda sam u ranim jutarnjim časovima bazao Aleksandrijskom bib- li-
otekom i čitao, kao što sam to uvek i radio.
Jedan deo ludila rastočio se u meni. Prestao sam da čeznem za svojom smrtnom porodicom. Prestao sam da
se ljutim na ono prokleto stvorenje u podrumskom hramu i počeo sam više da razmišljam o novoj snazi koju
sam posedovao. Ziveću vekovima i znaću odgovore na pitanja svih vrsta. Biću neprekidna svest o stvarima
kako vreme bude prolazilo! I sve dok budem usmrćivao samo zločince, moći ću da izdržim svoju žeđ prema
lcrvi; u stvari, gostiću se njome. A kada dođe taj trenutak, stvoriću sebi pratioce koji će se održati.
Šta mi je sada vaJjaJo činiti? Trebalo je da odem do Starijeg i saznam gde je sakrio Majlcu i Oca. Morao sam
da ih vidim sopstvenim očima i uradim ono što je Stariji pretio da će uraditi - da ih ukopam tako duboko u
zemlju da ih nijedan smrtnik ne može pronaći i izJožiti svetJu.
Bilo je lako o svemu tome razmišljati, lako je bilo zamišljati ih tako stavl- jene na sigurno.
Pete noći nakon što sam napustio Starijeg - sve ove misli imale su dovoljno vremena da se razviju - ležao
sam i odmarao se u spavaćoj sobi. Lampe su odašiljale svoju svetlost kroz zavese na Jcrevetu. U toj blagoj
zlat- noj svetlosti, dok sam osluškivao zvuke usnule Aleksandrije, skliznuo sam u plitke i svetJucave maštar-
ije. Razočaran što se nisam vratio, pitao sam se da li će Stariji ponovo doći k meni; kako mi je ta misao došla
k svesti, shvatih da neko ponovo stoji na vratima.
Neko me je posmatrao. Mogao sam to da osetim. Da bih video tu osobu, trebalo je samo da okrenem glavu.
Tada ću steći prevlast nad Starijim. Reći ću mu: Tako dakle, izašao si iz svoje usamljenosti, otreznio si se od
iluzija i sada želiš da mi ispričaš još, zar ne? Zašto se ne vratiš nazad, ne sedneš u tišini i tako nastaviš da
povređuješ svoje sablasne drugove, bratstvo pepela?
Naravno da mu tako nešto nikada ne bih rekao. Ali se nisam libio toga da razmišljam na taj način i dozvolio
sam mu - ako je on bio taj koji je stajao na vratima - da čuje moje misli.
Onaj koji je tamo stajao nije otišao.
Polako sam usmerio svoj pogled prema vratima i ugledah jednu ženu kako stoji tamo. Ali to nije bila samo
neka obična žena, već prekrasna Egipćanka sa kožom boje bronze, divno okićena i odevena kao drevne
kraljice u kvalitetetni nabrani lan; kosa joj je sezala do ramena i bila je ispresecana zlatnim nitima. Iz nje je
izbijala ogromna snaga; osećao sam njeno nemo zapovedničko prisustvo, koje kao da je ispunilo ovu malu i
beznačajnu sobu.
„Pridigao sam se i povukao zavese, a lampe se u sobi ugasiše. U mraku sam video kako se iz njih diže dim,
sivi čuperci dima su kao zmijice gmizali prema stropu, a zatim iščezavali. Još uve’k je stajala tamo, a svetlosti
koja je dopirala spolja ocrtavala je njeno bezizražajno lice, svetlucala na nakitu oko njenog vrata i na njenim
velikim, bademastim očima. Bezglasno je rekla:
Marijuse, odvedi nas iz Egipta.
A zatim je nestala.
Moja srce je nekontrolisano tutnjalo. Otišao sam do vrta da je potražim. Preskočio sam preko zida i zaus-
tavio se na praznoj nekaldrmisanoj ulici; osluškivao sam.
Počeo sam da trčim prema starom delu grada gde sam pronašao tajna vrata. Imao sam na umu da uđem u
podzemni hram, da pronađem Starijeg, da mu kažem da mora da me odvede k njoj, da sam je video, da se
pokrenula, da je progovorila, da je došla k meni! Bio sam u bunilu, ali kada sam stigao do vrata, znao sam da
ne moram da siđem. Znao sam da je dovoljno samo da izađem \7, grada na pesak da bih je pronašao. Već
me je vodila ka mestu gde se nalazila.
Tokom sata koji je usledio prisetio sam se snage i brzine koje sam iskusio u šumama Galije, kao da ih od tada
nisam koristio. Izašao sam iz grada, tamo gde su zvezde bile jedino svetlo. Hodao sve dok nisam stigao do
razrušenog hrama, gde sam počeo da kopam po pesku. Taj posao bi inače iziskivao celu jednu grupu smrt-
nika i nekoliko sati kopanja, ali ja brzo pronađoh vrata. Pošlo mi je za rukom da ih podignem, što smrtnici ne
bi mogli da urade.
Spiralne stepenice i hodnici koje sam pratio nisu bili osvetljeni. Pr'okiinjao sam sebe što nisam poneo sveću,
što sam bio tako ispunjen zanosom kada sam je ugledao da sam potrčao za njom kao da sam bio zaljubljen.
„Pomozi mi”, Akaša, šapnuo sam. Ispružio sam ruke ispred sebe i pokušao da potisnem smrtnički strah od
mraka, u kojem sam bio slep kao bilo koji običan čovek.
Moje su ruke napipale nešto čvrsto. Zastao sam, hvatajući dah i pokušavajući da samog sebe zauzdam. Moje
ruke su se zatim pomicale po tom nečem i osetile su nešto što se pod prstima činilo kao grudi, ramena i ruke
ljudskog kipa. Ali to nije bio nikakav kip, ta stvar je bila napravljena od nečega što je bilo gipkije od kamena.
A kada su moje ruke pronašle lice, usne su se pokazale mekšim od ostatka tela, pa sam se povukao nazad.
Mogao sam da čujem kako mi lupa srce. Osetio sam i sramotu zbog sopstvenog kukavičluka. Nisam se usu-
dio da izgovorim ime Akaša. Znao sam da je stvar koju sam dotaknuo imala obris muškarca. Bio je to Enkil.
Zatvorivši oči, pokušao sam da se sredim i napravim neki plan koji nije podrazumevao idejU da se okrenem i
pobegnem kao neki ludak, ali tada sam začuo suv, praskavi zvuk i osetio vatru.
Kada sam otvorio oči, ugledao sam blješteću baklju na zidu iza njega. Njegovi tamni obrisi ukazali su se
preda mnom; njegove oči sa tamnim zenicama, koje su plivale u potmuloj sivoj svetlosti, pokretale su se dok
su gledale u mene bez pitanja. Osim toga, bio je beživotan. Ruke su mu bile spuštene niz telo. Bio je ukrašen
kao i ona; na sebi je nosio veličanstvenu odeždu faraona, a kosa mu je, kao i njena, bila protkana zlatnim
nitima. Koža mu je posvuda bila bronzane boje, kao što je bila i njena. Potamnela, kao što je rekao Stariji. U
toj svojoj mirnoći, dok je nepomično stajao zureći u mene, on je predstavljao inkarnaciju opasnosti.
U praznoj odaji iza njega, na kamenoj polici, sedela je ona; glava joj je bila pomalo iskrivljena, ruke su joj mli-
tavo visile, kao da je bila neko odbačeno beživotno telo. Njena odeća i njena stopala, kao i njene sandale, bili
su umrljani peskom. Zurila je u prazno. Bio je to savršeni stav smrti.
A on mi je kao kamena straža kraljevske grobnice preprečio put ka njoj.
Ni od jednog od njih nisam čuo ništa više nego što si čuo i ti kada sam te odveo dole u odaju, ovde na ostrvu.
Tada sam pomislio da ću nestati bez traga od silnog straha koji me je obuzeo.
Međutim, na njenim stopalima se nalazio pesak, kao i na njenoj odeći. Ona je došla k meni! Jeste!
Ali, neko je ušao u hodnik za mnom. Neko se gegao duž hodnika, a kada sam se okrenuo, ugledao sam
jednog od izgorelih - ličio je na običan kostur. Desni su mu bile crne i mogle su da se vide, a očnjaci su mu se
usecali u sjajnu crnu kožu njegove donje usne.
Zasoptao sam kada sam ugledao njegove koščate udove, njegova raskrečena stopala, kada sam video kako
se njegove ruke klate sa svakim novim korakom. S mukom nam se približavao, i činilo mi se kao da me i ne
vidi. Podigao je ruke i gurnuo Enkila.
,,Ne, ne, vratite se nazad u odaju!”, šapnuo je promuklim glasom. ,,Ne, ne!”
Svaka reč koju bi izgovorio kao da mu je oduzimala i ono malo snage koju je posedovao. Svojim osušenim
rukama je gurao kip. Nije ga mogao pokrenuti.
„Pomozi mi!”, rekao mi je. „Oni su se pomerili. Zašto su se pomerili? Nateraj ih da se vrate. Što se dalje po-
maknu, biće ih teže vratiti.”
Zurio sam u Enkila i osetio užas koji si i ti iskusio kada si ugledao ovaj kip koji je iznutra živ i koji se na prvi
pogled čini nesposobnim ili neradim da se pokrene. I dok sam posmatrao tu scenu, ona je postajala sve
jezivija jer je zacrnjena utvara sada vrištala i grebala Enkila, ne mogavši da mu nanese nikakve ozlede. Sam
prizor kako se ovaj stvor koji je trebalo da bude mrtav, iznuruje, kao i prizor onog drugog koji je savršeno
podsećao na boga dok je onako veličanstveno stajao tamo - bilo je više nego što sam mogao da podnesem.
„Pomozi mi!”, rekao je stvor. „Vrati ga nazad u odaju. Vrati ih tamo gde moraju ostati.”
Kako sam to mogao uraditi? Kako sam mogao da dotaknem rukama ovo biće? Kako sam zamišljao da ga
gurnem tamo gde nije želeo da bude?
„Sve će sa njima biti u redu samo ako mi pomogneš”, rekao je onaj stvor. „Biće zajedno u miru. Gurni ga.
Uradi to. Gurni! O pogledaj nju! Ša se to dogođilo sa njom?Vidi.”
,,Do đavola, u redu!”, šapnuh i, obuzet sramotom, pokušah to da uradim.
Ponovo sam spustio ruke na Enkila i pogurao ga, ali je bilo nemoguće pomeriti ga* Moja snaga u ovom
slučaju nije bila ni od kakve pomoći, a onaj izgoreli postao je još živčaniji, s obzirom na to da ni njegovo
bešnjenje, kao -ni gurkanje, nije davalo nikakve rezultate.
A onda je zasoptao, zacvokotao i zabacio svoje koščate ruke u vazduh i izmakao se unazad.
„Šta je to s tobom?”, rekao sam, pokušavajući da ne vrisnem i pobegnem, ali sam ubrzo shvatio o čemu se
radi.
■ Akaša se pojavila iza Enkila. Stajala je odmah iza njega i gledala u mene preko njegovog ramena, dok je
svojim prstima obuhvatila njegovu mišićavu ruku. Njene su oči bile prazne u svoj svojoj blistavoj lepoti. Ona
je učinila da se i on pomeri, i sada se pred nama odigravao neverovatan prizor u kojem su ovo dvoje hodali
po sopstvenoj volji; on je polako prilazio, stopala su mu se jedva uzdizala od poda; štitio ju je svojim telom.
Videle su se samo njene ruke, njen vrh glave i njene oči.
Trepnuo sam pokušavajući da razbistrim glavu.
Ponovo su sedeli na kamenoj polici, zajedno; zauzeli su istu pozu u kojoj si ih video i večeras u podzemnoj
grobnici na ovom ostrvu.
Izgoreli stvor je skoro kolabirao. Spustio se na kolena, a meni nije morao da objašnjava zašto je to uradio. On
ih je mnogo puta pronalazio u različitim pozama, ali nikada nije bio svedok njihovih pokreta. I nikada je nije
video ovakvu, ovakvu kakva je nekada bila.
Žudeo sam da saznam zašto je sada bila kao nekada. Došla je k meni. Ali, u jednom datom trenutku moj
ponos i moja veselost popustili su pod pritiskom onoga što je moralo biti sveprožimajuće strahopoštovanje,
a najzad i žalost.
Počeo sam da plačem. Počeo sam nezaustavljivo da plačem, kao da nisam plakao od kada sam sa starim bo-
gom bio u gaju i od kada je nastupi- la moja smrt, a ova kletva, ova svetlosna i moćna kletva - spustila se na
mene. Plakao sam kao što si i ti plakao kada si ih prvi put ugledao. Plakao sam zbog njihove ukrućenosti i
izopštenosti i zbog ovog užasnog malog mesta, u kojem su zurili u ništavnost ispred sebe i u kojem su sedeli
u mraku, dok je Egipat iznad njih umirao.
Boginja, majka, stvor, šta god da je bila, bezuman, nemi ili bespomoćan predak bilo je ono što me je posma-
tralo. To sigurno nije bila nikakva iluzija. Njene velike i vlažne oči sa gustim crnim trepavicama bile su priko-
vane za mene. A onda se ponovo začuo njen glas, ali ovoga puta nije posedovao ni delić prethodne snage,
bila je to samo misao, bez reči, u mojoj glavi.
Odvedi nas iz Egipta, Marijuse. Stariji ima nameru da nas uništi. Čuvaj nas, Marijuse. Ili ćemo ovde iščeznuti.
,,Da li oni žele krv?”, zacvileo je izgoreli. ,,Da li su se pomerili zato što žele žrtve?”, preklinjao je osušeni.
„Idi i dovedi im žrtve”, rekao sam.
,,Ne mogu sada. Nemam snage. A ni oni neće da mi daju malo svoje lekovite krvi. Kada bi mi samo dali neko-
liko kapi, moje izgorelo telo bi se možda oporavilo, moja krv bi se obnovila, a tada bih mogao da im done-
sem uzvišene žrtve...”
U ovom njegovom malom govoru bilo je nečeg neiskrenog, jer oni više nisu želeli uzvišene žrtve.
„Pokušaj ponovo da popiješ njihovu krv”, rekao sam, a to je bilo užasno sebično od mene. Samo sam želeo
da vidim šta će se dogoditi.
Ali na moju sramotu, on im je prišao, presamićen i uplakan, moleći ih da mu daju svoju moćnu krv, svoju
drevnu krv, da bi njegove opekotine što brže zarasle. Govorio je da je nevin, da ih nije on ostavio na pesku,
da je to uradio Stariji.
„Molim vas, molim vas”, preklinjao ih je da mu dopuste da pije sa
izvora.
A onda ga je spopala nečuvena glad. Grčeći se, iskezio je očnjake kao kobra i bacio se napred, izbačenih
crnih kandži, na Enkilov vrat.
Enkilova ruka se podigla, kao što je Stariji i rekao da hoće, i odbacila izgorelog preko odaje, pre nego što se
vratio na svoje mesto.
Izgoreli je ridao, a ja sam se stideo još više. Izgoreli je bio i suviše slab da ulovi žrtve ili da ih prinese. A ja sam
ga nagovarao da pokuša to da uradi samo da bih gledao. Tmurnost ovog mesta, šljunkoviti pesak na podu,
praznina prostora, smrad baklje i grozan prizor izgorelog koji se previjao i plakao - sve je to bilo neopisivo
obeshrabrujuće.
„Onda pij od mene”, rekao sam, zadrhtavši pred prizorom koji je predstavljao: očnjaci su mu ponovo bili
iskeženi, a ruke spreme da me zgrabe.
Ali, to je bilo najmanje što sam mogao da uradim ne bih li mu pomogao.
12
C
im sam završio sa tim stvorom, naredio sam mu da ne pušta nikoga u grobnicu. Kako će mu, do đavola, poći
za rukom da spreči bilo koga da uđe - nisam mogao ni da zamislim, ali sam mu rekao da je to veoma važno, i
požurih dalje.
Otišao sam u Aleksandriju i provalio u radnju koja je prodavala antikvitete. TJkrao sam dva lepo oslikana i
pozlaćena sanduka za mumije, uzeo veliku količinu lana za uvijanje, a onda se vratio u pustinjsku kriptu.
Hrabrost i strah su se u meni borili za prevlast.
Kao što se često i dešava kada damo ili uzmemo kfv od naše vrste, video sam stvari, sanjao o njima kada mi
je izgoreli zario zube u grlo. Ono što sam video i sanjao moralo je da ima veze sa Egiptom, sa istorijom
Egipta, sa činjenicom da je za četiri hiljade godina ta zemlja doživela neznatne promene u pogledu jezika,
vere ili umetnosti. Ovo je bio prvi put da sam to razumeo, što je kod mene izazvalo beskrajno saosećanje sa
Majkom i Ocem, relikvijama ove zemlje, kao što su to i same piramide bile. To je uvećalo moju radoznalost i
učinilo da ona postane bliska privrženosti.
Međutim, da budem potpuno iskren, ukrao bih Majku i Oca samo da bih preživeo.
Ovo novo saznanje, novonastala zanesenost - nadahnjivala me je da priđem Akaši i Enkilu i da ih smestim u
sanduke napravljene za mumije; veoma dobro sam znao da će Akaša to dozvoliti i da je dovoljan jedan
Enkilov udarac da mi lobanja bude razbijena.
Ali, Enkil se prepustio, kao i Akaša. Dozvolili su mi da ih umotan u lan, da napravim od njih mumije, da ih
smestim u glatke drvene kovčege koji su bili oslikani licima ljudi, beskrajnim uputstvima namenjenim
mrtvima, koja su bila ispisana hijeroglifima, i da ih onda odnesem u Aleksandriju, što sam i učinio.
Ostavio sam utvaru u užasnom stanju uznemirenosti dok sam odlazio noseći po kovčeg za mumije ispod
svake ruke.
Kada sam stigao do grada, iznajmio sam nosače da pristojno ponesu ove kovčege do moje kuće, kao što i do-
likuje, a onda sam ih ukopao duboko u zemlju u vrtu; sve vreme glasno sam objašnjavao Akaši i Enkilu da je
njihov boravak u zemlji samo privremen.
Bio sam u užasnom strahu da ih ostavim same sledeće noći. Lovio sam i ubijao samo nekoliko metara od
kapije vrta. Zatim sam poslao robove da kupe konje i jedna zaprežna kola i da se pripreme za put duž obale;
nameravao sam da odem sve do Antiohije, koja se nalazi na reci Oront; to je grad koji sam poznavao i voleo;
osećao sam da ću u njemu biti bezbedan.
Kao što sam i strahovao, Stariji se uskoro pojavio. U stvari, ja sam ga čekao sedeći u senovitoj spavaćoj sobi
na svom krevetu kao Rimljanin, sa jednom lampom kraj sebe i starom kopijom neke rimske pesme u ruci.
Brinuo sam se da ne oseti mesto gde se Akaša i Enkil nalaze, te sam namerno zamišljao lažne slike - da sam
ih zatvorio u velikoj piramidi.
Još uvek sam sanjao san o Egiptu koji mi je došao od izgorelog: zemlja u kojoj su zakoni i verovanja ostali isti
duže nego što se to može i zamisliti, zemlja koja je znala za slikovno pismo, piramide i mitove o Ozirisu i Izis
još dok je Grčka bila u mraku, a Rim nije ni postojao. Video sam reku Nil kako plavi njegove obale. Video sam
sa obe strane planine kako stvaraju dolinu. Video sam vreme na jedan posve drugačiji način. A nije to bio
samo san izgorelog - to je bilo sve što sam ikada video ili znao o Egiptu, osećaj da su stvari tu počinjale, što
sam saznao iz knjiga mnogo pre nego što sam postao dete Majke i Oca, dete onih koje sam sada imao
nameru da povedem sa sobom.
„Zašto misliš da bi ih poverili baš tebi?”, rekao je Stariji odmah pošto se pojavio na vratima.
Izgledao je ogromno dok se, opasan samo kratkim lanenim kiltom oko bokova, šetao po mojoj sobi. Svetlo
lampe obasjavalo je njegovu ćelavu glavu, ola'uglo lice i izbečene oči.
„Kako se usuđuješ da uzmeš Majlcu i Oca! Šta si uradio sa njima?”, rekao je. ,,Ti si bio taj koji ih je izložio
suncu”, odgovorio sam. „Ti si hteo da ih uništiš. Ti si bio taj koji nije verovao u drevnu priču. Ti si bio čuvar
Majke i Oca. Sve vreme si me obmanjivao. Ti si doneo smrt našoj vrsti s jedne strane sveta na drugi. Ti. I la-
gao si me.”
Bio je zatečen. Smatrao je da sam bio neopisivo drzak i nemoguć. Pa, i ja sam imao takvo mišljenje o sebi. Pa
šta? On je imao moć da me spali do pepela, ali samo ako i kada spali Majku i Oca. Ali ona je došla k meni! K
meni!
„Nisam znao šta će se dogoditi!”, rekao je sada, nabreklih vena na čelu, koje su tutnjale, i stisnutih pesnica.
Izgledao je kao veliki ćelavi Nubijac dok je pokušavao da nie zastraši. „Kunem ti se svirn svetim da nisam
znao. Ti ne možeš ni da zamisliš šta to znači čuvati ih, brinuti se o njima iz godine u godinu, iz decenije u
deceniju, iz veka u vek, i znati da oni mogu da gov- ore, da mogu da se pomere, a da neće to da urade!”
Nije mi ga bilo žao, niti sam se, zbog onog što mi je izjavio, saosećao sa njim. On je bio samo jedna
zagonetna figura koja je pozirala u samom središtu ove male sobe u Aleksandriji, sprdajući se sa nezamis-
livim patnjama. Kako sam mogao da saosećam sa njim?
,,Ja sam ih nasledio”, rekao je. „Oni su dati meni! Šta sam mogao da uradim?”, zahtevao je da zna. ,,Ja
moram da se borim sa njihovim kažnjavanjem u tišini, sa njihovim odbijanjem da vode svoje pleme koje su
poslali u svet. A čemu ova njihova ćutnja? Osveta, kažem ti. Osveta nad nama. Ali za šta? Ima li nekog živog
ko može da se seti šta je sve bilo pre hiljadu godina? Nema. Ko može da shvati sve ove stvari? Drevni bogovi
nestaju pod suncem, u vatri, ili se susreću sa istrebljenjem kroz nasilje, ili se ukopavaju u najdublju utrobu
zemlje da se nikada više ne podignu. Ali Majka i Otac uvek opstaju i ne govore. Zašto se sami ne ukopaju
tamo gde im ništa i niko ne može nauditi? Zašto samo zure i slušaju, zašto odbijaju ,da govore? Enkil se
pomera, udara i obara svoje neprijatelje kao da je oživljeni kameni kolos samo kada neko pokuša da mu
oduzme Akašu. Kažem ti - kada sam ih ostavio na pesku, nisu ni pokušali da se spasu! Ostali su da stoje i zure
u relcu dok sam ja bežao!”
,,Ti si to uradio samo da vidiš šta će se dogoditi, da li će ih to naterati da se pomere!”
,,To sam uradio samo da bih se oslobodio, da bih im rekao: neću vas više čuvati, pomerite se, progovorite,
da bih video da li je drevna priča istinita, jer ako jeste, neka onda svi izgorimo u plamenu.”
Bio je potpuno iscrpljen. Najzad je nemoćnim glasom rekao:
,,Ti ne možeš uzeti Majku i Oca. Kako si samo i mogao da pomisliš da ću ti tako nešto dozvoliti! Tebi, koji
možda nećeš doživeti da vidiš Jcraj ni ovom veku, tebi koji bežiš od dužnosti gaja. Ti, zapravo, i ne znaš šta su
Majka i Otac. Od mene si čuo više od jedne laži.”
„Imam nešto da ti kažem”, rekao sam. ,,Ti si sada zaista slobodan. Ti znaš da mi nismo bogovi, ali mi nismo ni
ljudi. Mi ne služimo Majci Zemlji jer se ne hranimo njenim plodovima i mi se ne spuštamo prirodno u njen
zagrljaj. Mi nismo njeni. Ja napuštam Egipat bez bilo kakvih obaveza prema tebi i vodim ih sa sobom jer su
me oni zamoJili da to uradim. Ja ih neću mučiti, kao ni sebe, kako ne bismo bili uništeni.”
Ponovo je bio zatečen. Kako su me oni to zamolili? Ali, nije mogao da nade prave reči kojima bi se izrazio.
Bio je veoma besan, odjedared tako ispunjeh prezirom i i' tako prepun mračnih i gnevnih tajni da ga nisam
mogao ni pogledati. Bio je obrazovan kao i ja, ali je on znao i neke stvari o našim moćima o kojima ja nisam
mogao ni da sanjam. Ja nikada nisam ubio čoveka dok sam bio smrtan. Nisam znao kako da ubijem bilo koje
živo biće, osim u razdirućoj i nemilosrdnoj potrebi za krvlju.
On je znao kako da koristi svoju natprirodnu snagu. Zatvorio je oči u proreze, dok mu se telo ulcrutilo. Iz
njega je zračila opasnost.
Prišao mi je, a njegove namere su ga pretekle. U istom trenutku sam ustao sa kauča i pokušao da se
odbranim od njegovih udaraca. Ščepao me je za grlo i odbacio na kameni zid tako snažno da su se kosti u
mom ramenu i desnoj ruci polomile. U trenutku neverovatnog bola, znao sam da će mi razbiti glavu o kamen
i polomiti sve udove, a zatim me politi uljem iz Jampe i zapaliti. Nestaću iz njegove lične večnosti kao da
nikada nisam znao ove tajne ili se usudio da se nametnem.
Borio sam se kao nikada do tada. Ali, moja povređena ruka bila je plima bola, a njegova snaga je za mene
bila isto ono što je i moja za tebe. Ali umesto da grebem njegove ruke, koje su me stezale oko vrata, umesto
da sam pokušao da oslobodim gušu, što bi bilo sasvim prirodno, nabio sam svoje palčeve u njegove oči. Iako
mi je ruka pucala od bola, iskoristio sam svu svoju snagu da mu oči nabijem duboko u lobanju.
Pustio me je i zaurlao. Krv je curila niz njegovo lice. Projurio sam pored njega i odjurio prema vratima vrta.
Još uvek nisam mogao da dišem od povreda na grlu. Dok sam pridržavao svoju ruku koja je visila, video sam
krajičkom oka neke stvari koje su me zbunjivale. Velika zemljana prašina dizala se iz vrta, a vazduh je bio
gust kao dim. Udario sam u dovratak i izgubio ravnotežu, kao da me je nekakav vetar poljuljao, a osvrnuvši
se, video sam ga kako ponovo nasrće; oči su mu se još uvek sijale, ali ovog puta iz dubine njegove glave.
Proklinjao me je na egipatskom. Govorio mi je da bi trebalo da budem poslat u pakao sa demonima, neo-
plakan.
A onda se njegovo lice zamrzlo u masku straha. U momentu je stao; izgledao je skoro smešno od silne
zaplašenosti.
Onda sam ugledao ono što je on video - Akašinu figuru, koja je prošla sa moje desne strane. Lanena tkanina
u koju je bila umotana njena glava sada je bila iscepana, a i ruke su joj bile slobodne. Bila je prekrivena
peščanom zemljom. Njene oči posedovale su isti onaj bezizražajan izgled koje su uvek i imale. Polako se us-
tremila na njega. Približavala mu se sve više, a on nije mogao ni da se pomeri, a kamoli da pobegne.
Spustivši se na kolena, brbljao je nešto na egipatskom, prvo nekim zabezeknutim tonom, a onda onim koji je
bio ispunjen nesuvislim strahom. Ona mu se, međutim, i dalje približavala, ostavljajući tragove u pesku, dok
se tkanina u koju je bila umotana sve brže odmotavala sa nje sa svakim usporenim i klizećim pokretom koji
bi napravila. Okrenuo se i bacio na zemlju sa ispruženim rukama. Počeo je da puzi. Kao da ga je ona nekom
nevidljivom silom sprečavala da se pridigne na noge. Siguran sam da je tako nešto i radila jer je naposletku
ležao ničice; laktovi su mu štrčali i nije mogao da se pomeri.
Tiho i polako zakoračila je na unutrašnju stranu njegovog desnog kolena, drobeći ga svojim stopalom, dok je
krv šikljala ispod njene pete. Svojim sledećim korakom spljoštila je njegovu karlicu; rikao je kao ranjena zver.
Krv je lila iz raskomadanih delova njegovog tela. Tada je usledio njen sledeći korak - spustila je jedno stopalo
na njegovo rame, a drugo na njegovu glavu, koja se raspršila kao žir pod njenom težinom. Rika je minula. Krv
je liptala iz svih njegovih telesnih ostataka dok su se izvijali.
Okrenuvši se, video sam da na njenom licu nije bilo promena, ničega što bi ukazalo na ono što mu se do-
godilo. Bila je ravnodušna i prema usamljenom i užasnutom svedoku koji se skvrčio uza zid. Hodala je
napred- nazad po njegovim ostacima, istim onim usporenim i lakim korakom. U potpunosti je razmrskala i
poslednji delić njegovog tela.
Ono što je od njega ostalo nije imalo ni obris čoveka, već je bilo samo krvlju natopljena smeša mesa na
podu, a opet, ona je svetlucala, kipela; činilo se kao da prvo bubri, a onda da se opet smanjuje, kao da je u
njoj još uvek bilo nekog života.
Bio sam užasnut jer sam znao da u toj krvi ima života, da je ovo možda orio što predstavlja besmrtnost.
Ali ona se zaustavila, okrenula se ulevo tako lagano da se činilo kao da se kip svezan lancima okreće. Podigla
je ruku, a lampa koja se nalazila pokraj kauča prvo se podigla u vazduh, a zatim je pala na krvavu masu; pla-
men je brzo palio ulje koje se prosipalo.
Topio se kao mast dok je plamen plesao sa jednog kraja tamne mase na drugi. Činilo se kao da krv potpiruje
vatru. Dim je bio oštar od mirisa ulja.
Bio sam na kolenima, a glavu sam oslonio na jednu stranu dovratka. Bio sam bliži gubljenju svesti od šoka
nego ikada pre. Posmatrao sam kako dogoreva ni u šta. Posmatrao sam i nju. Samo je stajala, izvan plamena.
Njeno bronzano lice nije odavalo ni najmanji znak svesti, pobede ili volje.
Zadržao sam dah, iščekujući da će skrenuti pogled ka meni. Ali, nije to uradila. Kako se trenutak produžavao,
a vatra zamirala, shvatio sam da je prestala da se pomera. Vratila se u stanje potpune tišine i smiraja, što su
svi ostali već naučili da očekuju.
Soba je sada bila mračna. Vatra se ugasila. Smrad izgorelog ulja stvarao mi je mučninu. Izgledala je kao egi-
patski duh u svojim iscepanim zavojima, onako mirna pred svetlucavim žeravicama usred pozlaćenog kućnog
nameštaja koji se presijavao na svetlosti neba i imao, i pored sve rimske uriiešnosti u izradi, samo malo
sličnosti sa detaljho i delikatno izrađenim nameštajem kraljevskih grobnica.
Pridigao sam se, a bol u mom ramenu i ruci me je probadao. Mogao sam da osetim kako je krv pokuljala da
zaleči ozlede, ali one su bile ozbiljne. Nisam znao koliko ću ih dugo imati.
Znao sam, naravno, da bi gutljaj njene krv pospešio zarastanje, da bi možda ono bilo i trenutno i da bismo
tada mogli da krenemo iz Aleksandrije na svoje putovanje već noćas. Mogao sam da je odvedem daleko,
daleko iz Egipta.
Tada shvatih da je ona bila ta koja mi je to govorila. Te daleke i udaljene reči bile su udahnute u mene na
neki čulan način.
Odgovorio sam joj:
Proputovao sam svet i znam na koja bezbedna mesta treba da te odvedem.
A možda su ovi dijalozi, zapravo, bili nešto što sam sam govorio. A i nežan, čežnjiv osećaj ljubavi prema njoj
je mogao da bude isto tako nešto što sam ja proizvodio. Počeo sam potpuno da ludim jer sam znao da se
ova noćna mora nikada, nikada neće okončati, osim u vatri kao što je bila ova. Nikakva prirodna starost ili
smrt neće umiriti moje strahove i ublažiti moj bol, kao što sam nekada očekivao da hoće.
To više nije bilo važno. Ono što je postalo bitno bilo je to da sam bio sam sa njom i da je ona mogla, dok je
stajala u tom mraku, da bude i ljudska žena, mlada boginja-žena puna vitalnosti, ideja, snova i lepih priča.
Primakao sam joj se bliže i učinilo mi se kao da je baš ona to prihvatljivo i savitljivo stvorenje; neko znanje o
njoj bilo je u meni, čekalo je da ga zapamtim, čekalo je da mu se radujem. Ipak, plašio sam se. I meni je
mogla da uradio ono što je učinila Starijem. Ali, to ne bi imalo smisla. Ona to neće učiniti. Ja sam sada bio
njen zaštitnik. Ona nikada neće dozvoliti da me iko povredi. Ne. To je trebalo da shvatim. Približavao sam joj
se sve više, sve dok moja usta nisu bila gotovo na njenom bronzanom grlu. Odluka je pala kada sam osetio
čvrst i hladan pritisak njene ruke na svom potiljku.”
13
N
eću ni da pokušavam da ti opišem taj užitak. Poznat ti je. Spoznao si to
o čemu ti sada pričam kada si uzeo Magnusovu krv. Osetio si to i kada sam ti ja dao svoju krv u Kairu.
Ta spoznaja te obuzima svaki put kada usmrtiš. I razumećeš kada ti kažem da je to bilo to, samo hiljadu puta
veće.
Nisam ništa ni video, ni čuo, ni osetio - sem apsolutne sreće, potpunog zadovoljstva.
Nalazio sam se, naime, na nekim drugim mestima, u nekim drugačijim sobama iz davnina, glasovi su govorili
i bitke su bile izgubljene. Neko je plakao u očajanju. Neko je vrištao reči jezikom koji sam i znao i nisam znao;
Ne razumem. Ne razumem.
Otvorila se velika mračna rupa i tada je usledio poziv da počnem da padam, i padam, a onda je ona uzdah-
nula i rekla:
Više ne mogu da se borim.
Tada sam se probudio i shvatio da ležim na svom kauču. Ona se nalazila na sredini sobe, nepokretna kao i
ranije. Bila je kasna noć i Aleksandrija je mrmorila u snu svuda oko nas.
Spoznao sam mnoge nove stvari.
Spoznao sam toliko toga da bi mi trebali sati, ako ne i noći da bih to sve naučio da mi je kojim slučajem sve
to bilo poverljivo saopšteno smrtničkim rečima. Nisam imao nikakvu predstavu o tome koliko je vremena
prošlo.
Saznao sam da su se pre nekoliko hiljada godina odigrale velike bitke među Ispijačima Krvi i da su mnogi od
njih nakon prvog stvaranja postali nemilosrdni i podli donosioci smrti. Za razliku od dobroćudnih ljubavnika
Dobre Majke, koja se izgladnjivala da bi potom ispijala krv svojih obrednih žrtava, oni su predstavljali anđele
smrti, koji su se ustremljivali na bilo koju žrtvu, u bilo koje vreme, veličajući svoje ubeđenje da oni predstavl-
jaju deo ritma svih stvari, u kojem nijedan individualni ljudski život nije ni od kakve važnosti, gde su smrt i
život isto - a da njima pripada patnja i istrebljenje, i to onako kako oni zamišljaju da ih udele.
Ovi užasni bogovi imali su svoje odane sledbenike među smrtnicima, ljudske robove koji su im donosili žrtve
i koji su se plašili trenutka kada će možda i sami pasti kao žrtve božjeg hira.
Bogovi ove vrste vladali su drevnim Vavilonom, Asirijom, davno zaboravljenim gradovima daleke Indije, kao i
u zemljama čija imena nisam mogao ni da razumem.
Čak i sada, dok sam mirno sedeo i bio zaprepašćen ovim prizorima, shvatio sam da su ovi bogovi postali deo
orijentalnog sveta, koji je bio tako stran rimskom, u kojem sam bio rođen. Oni su bili deo sveta Persijanaca,
čiji su ljudi bili ponizni robovi svoga kralja, dok su Grci, koji su se borili protiv njih, bili slobodni ljudi.
Bez obzira na našu okrutnost i naše ispade, čak je i najsiromašniji seljak imao neku vrednosti za nas. Zivot je
imao vrednost. A smrt, smrt je jednostavno bila kraj života, nešto sa čime se trebalo suočiti hrabro, već kada
nije bilo nijednog drugog časnog izbora. Za nas smrt nije predstavljala neku veličinu. U stvari, mislim da smrt
za nas nije predstavljala apsolutno ništa. Sigurno da se to stanje nije moglo uporediti sa životom.
Iako mi je ove bogove, u svoj njihovoj veličini i misteriji, otkrila Akaša, meni su se činili zastrašujućim. Nisam
mogao ni tada, kao ni sada, da im se priklonim. Znao sam da filozofije koje su dolazile od njih ili koje su ih
opravdavale nikada neće moći da opravdaju moja ubistva, ili da mi pruže utehu kao Ispijaču Krvi. Smrtan ili
besmrtan, ja sam bio Zapadnjak. I sviđale su mi se ideje Zapada. I trebalo bi da se uvek osećam kiivim zbog
onoga što sam radio.
I pored svega toga, uvideo sam moć tih bogova, njihovu neuporedivu divotu. Oni su uživali u slobodi koju ja
nikada neću upoznati. Shvatio sam i njihov prezir prema svima onima koji su ih izazivali. Video sam ih kako u
panteonima drugih zemalja na glavama nose svoje sjajne krune.
Video sam ih kako dolaze u Egipat ne bi li ukrali izvornu i svemoćnu krv Oca i Majke, kao i da se pobrinu da
se Otac i Majka ne unište u vatri kako time ne bi bila okončana vladavina ovih mračnih i užasnih bogova,
zbog kojih su svi dobri bogovi morali biti uništeni.
Video sam Majku i Oca zatočene. Video sam ih okružene blokovima od diorita i granita zazidanih tik kraj nji-
hovih tela u podzemnoj grobnici, tako da su im bili slobodni samo vratovi i glave. Ovako su mračni bogovi
mogli da hrane Majku i Oca ljudskom krvlju, kojoj nisu mogli da odole, ali i da iz njihovih vratova uzimaju
moćnu kiv, naravno, protiv njihove volje. Svi mračni bogovi dolazili su da piju sa ovog najdrevnijeg izvora.
Otac i Majka su vrištali od muke. Preklinjali su da ih oslobode. Ali to ništa nije značilo mračnim bogovima,
koji su uživali u njihovoj agoniji, koji su se opijali njome kao što bi se opijali i ljudskom krvlju. Mračni bogovi
nosili su ljudske lobanje okačene o pojas; odeća im je bila obojena ljudskom Jcrvlju. Majka i Otac odbijali su
žrtvovane, ali time su samo uvećavali svoju bespomoćnost. Nisu hteli da uzmu jedinu stvar koja bi im možda
podarila snagu da pomere kamenje i da utiču na stvari svojim mislima.
Bez obzira na sve, njihova moć se uvećavala.
Godine i godine provedene u ovim mukama, ratovi među bogovima, borbe između sekti onih koji su se
držali života i onih drugih koji su štovali smrt.
Bezbrojne godine prohujaše dok, najzad, Majka i Otac ne zaćutaše. Nije više bilo ni onih koji bi se prisetili
vremena kada su oni preklinjali, borili se ili govorili. Došlo je i doba kada se niko nije mogao setiti ni onoga
koji je zatočio Majku i Oca, ili razloga zbog kojeg Majka i Otac nikada ne smeju biti pušteni. Neki čak nisu
verovali ni u to da su Majka i Otac zaista bili oni ižvorni, kao ni u to da će njihovo žrtvovanje bilo kome nau-
diti. Bila je to samo drevna priča.
Za sve to vreme Egipat je nastavio da biva Egipat, a njegova religija, neoskrnavljena spolja, najzad se uputila
u pravcu verovanja u svest, u sud nakon smrti svakog bića, bilo da su ona bila bogata ili siromašna, u veru u
dobrotu na zemlji i život posle smrti.
A onda je usledila noć kada su Majka i Otac bili pronađeni oslobođeni svog zatočeništva, a oni koji su ih ču-
vali shvatiše da niko osim njih samih nije mogao da pomeri te gromade kamenja. U tišini, njihova se snaga
uvećala do nezamislivih razmera. I pored toga, i dalje su bili nepomični kao kipovi; grlili su se u središtu prl-
jave i zamračene odaje u kojoj su vekovima bili zatočeni. Bili su svetlucavi i goli jer je sva njihova odeća već
odavno istrulila.
Ako i kada bi ispijali krv žrtava koje bi im bile ponuđene, pomicali bi se tromo kao gmizavci usred zime. Činilo
se kao da je vreme za njih poprimilo neko posve drugačije značenje - godine su za njih predstavljale noći, a
vekovi godine.
Drevna religija je bila snažnija nego ikada, i nije bila ni istočnjačka ni zapadnjačka. Ispijači krvi su opstali kao
dobri simboli, svetli prizori života na drugom svetu, u kojemu mogu da uživaju i duše najbednijih Egipćana.
U ova kasnija vremena žrtvovani su im samo zločinci. Na ovaj način su bogovi odagnavali zlo od ljudi, štitili
ih, nemi božji glas tešio je nemoćne, govorio im je istine koje je spoznao u periodu svog izgladnjivanja: da je
svet ispunjen trajnom lepotom i da nijedna duša koja ovde prebiva nikada nije u potpunosti sama.
Majka i Otac bili su čuvani u najdivnijem od svih hramova, gde su im dolazili svi bogovi i, sa njihovim dop-
uštenjem, uzimali kapljice te njihove dragocene krvi.
Ali, onda je počelo da se događa nemoguće. Egipat je doživeo svoj pad. Stvari za koje se smatralo d'a su ne-
promenljive sada su bile na granici da se u potpunosti izmene. Pristigao je Aleksandar, dinastija Ptolomeja je
bila na vlasti, doplovili su Cezar i Antonije - svi su oni biJi surovi i čudni učesnici drame koja je, najjednos-
tavnije rečeno, bila Kraj Svega Ovoga.
Najzad je nastupio mračni i cinični Stariji, onaj zlobni i razočarani koji je Majku i Oca izložio suncu.
Pridigao sam se sa kauča i stao usred ove sobe u Aleksandriji; posmatrao sam nepokretnu i zureću figuru
Akaše, dok se zaprljana tkanina koja je visila sa nje činila kab uvreda. Moja se glava njihala u taktu drevne
poezije. Bio sam preplavljen ljubavlju.
U mom telu više nije bilo bola nastalog u bici sa Starijim. Kosti su bile vraćene u pređašnje stanje. Spustio
sam se na kolena i poljubio prste desne Akašine ruke, koja je visila pored njenog tela. Pogledao sam gore u
nju i video da gleda dole u mene; glava joj je bila iskošena, a njenim licem zavladao je neki čudesan izraz;
činio se tako pročišćenim u svojoj patnji, kao i sreća koju tek što sam spoznao. Zatim se njena glava, veoma
polako, neverovatno usporeno, vratila u svoj prvobitni stav zurenja ispred sebe, i ja sam u tom trenutku
znao da sam video i saznao stvari koje Stariji nikada nije imao prilike da iskusi.
Pošto sam njeno telo ponovo uvio u tkaninu, našao sam se u transu. Više nego ikada osećao sam da sam
ovlašćen da se pobrinem za nju i Enkila. Užasna smrt Starijeg pojavlivala mi se pred očima svake sekunde,
dok mi je krv koju mi je pružila povećavala razdraganost, kao i fizičku snagu.
Dok sam se pripremao da napustim Aleksandriju, pretpostavljam da sam sanjao o tome kako budim Enkila i
Akašu, kako će u narednim godinama oni povratiti svoju vitalnost, koja im je ukradena, i kako ćemo jedni
druge spoznati na takve intimne i neverovatne načine da će ovi snovi o znanju i iskustvu, koji su mi bili pre-
dočeni krvlju, izbledeti nakon novih i još čudesnijih znanja.
Moji su se robovi odavno vratili sa konjima, kolima, kamenim sarkofazima, Jancima i bravama, jer sam im
rekao da to nabave za naše putovanje. Čekali su izvan zidina vrta.
Smestio sam sanduke za mumije u kojima su bili Majka i Otac u sarkofage, zatim sam ih stavio jedan kraj
drugog na kolica, zakatančio ih bravama i lancima i prelcrio ih teškim ćebadima, te krenusmo. Uputili smo se
ka vratima podzemnog božjeg hrama na putu do gradskih kapija.
Kada sam stigao do vrata, oštro sam naložio svojim slugama da glasno viču ako se bilo ko približi, a onda sam
uzeo kožnu vreću i spustio se dole u hram. Krenuo sam u biblioteku Starijeg, gde sam vreću napunio svim
svicima koje sam mogao da pronađem. Sa ovog mesta ukrao sam sve rukopise koji su mogli da se ponesu.
Poželeo sam da mogu da ponesem i ono ispisano po zidovima.
Bilo je tu i drugih stvorenja u odaji, ali su bili i suviše užasnuti da izađu na videlo. Naravno da su znali da sam
ukrao Majku i Oca, a verovatno su znali i za smrt Starijeg.
To me se uopšte nije ticalo. Odlazio sam iz drevnog Egipta, a sa sobom sam nosio izvor svih moći. Osim toga,
bio sam mlad, budalast i zanesen.
Kada sam najzad dospeo u Antiohiju - u divan i čudesan grad koji se naJazi na reci Oront i koji se takmičio sa
Rimom po broju stanovnika i bogatstvu - pročitao sam ove drevne papiruse; u njima se govorilo o svim
stvarima o kojim mi je Akaša pričala.
Ona i Enkil dobili su prvu od mnogih kapela koje sam kasnije sagradio za njih svuda po Aziji i Evropi. Oni su
znali da ću zauvek voditi brigu o njima, a ja sam, s druge strane, znao da oni neće dozvoliti da mi se bilo šta
dogodi.
Mnogo vekova nakon toga, kada su me u Veneciji Deca mraka izložila vatri, bio sam i suviše udaljen od Akaše
da bi mi priskočila u pomoć, u suprotnom, ona bi došla. Kada sam se domogao utočišta, spoznavši i suviše
dobro agoniju kroz koju su spaljeni bogovi prošli, pio sam njenu krv sve dok se nisam zalečio.
Ali kada je nastupio kraj prvog veka koliko sam brinuo o njima u Antiohiji, počeo sam da očajavam da se
neće nikada povratiti u život, kao ,što je i bio slučaj. Tišina i ukrućenost je bila skoro neprestana, kao i sada.
Tokom svih ovih silnih godina, drastične promene desile su se samo na njihovoj koži, koja se polako oporavl-
jala od sunčevih opekotina sve dok nije ponovo bila kao alabastar.
Ali kada sam sve to shvatio, već sam uveliko bio zaokupljen posmatranjem i učestvovanjem u dešavanjima
grada, kao i promenama koje je vreme donosilo. Bio sam ludo zaljubljen u divnu brinetu, grčku kurtizanu po
imenu Pandora. Ona je imala najdivnije ruke koje sam ikada video kod nekog ljudskog bića, a znala je i šta
sam od prvog trenutka kada me je ugledala. Čekala je povoljnu priliku, pravi trenutak, opčinjavala me i zasle-
pljivala sve dok nisam bio potpuno spreman da je preobratim magijom. Njoj je bilo dozvoljeno da ispije
Akašinu krv, te je postala jedna od najmoćnijih natprirodnih stvorenja koje sam ikada upoznao. Dve stotine
godiaa sam živeo sa Pandorom, borio se zajedno sa njom i voleo je. Ali to je jedna druga priča.
Imam na milione priča koje bih mogao da ispripovedam o vekovima koje sam od onda proživeo, o mojim
putovanjima iz Antiohije u Carigrad, zatim nazad u Aleksandriju, pa dalje u Indiju, potom u Italiju, a onda iz
Venecije u oštre i hladne brdovite predele Škotske, da bi se potom skrasio na ovom ostrvu u Egejskom moru,
gde se sada nalazimo.
Mogao bih ti pričati o majušnim promena koje su se odigrale kod Akaše i Enkila tokom svih ovih godina, o
začuđujućim stvarima koje oni rade, o misterijama koje će ostati nerasvetljene.
Možda ću ti jedne noći u dalekoj budućnosti, kada mi se budeš vratio, ispričati i o drugim besmrtnicima koje
sam poznavao, o onima koje su, kao i mehe, stvorili poslednji bogovi, koji su živeli u različitim zemljama -
neki od njih su bili podanici same Majke, dok su drugi bili verni jezivim bogovima Istoka.
Mogu ti ispričati kako je Mael, moj jadni druidski sveštenik, na kraju i sam ispio krv ranjenog boga i kako je
samo u jednom trenu izgubio svu veru u drevnu religiju, postavši izdržljiv besmrtni nitkov, kao i bilo ko od
nas. Mogao bih ti izložiti kako su se legende o Onima Koji Moraju Biti Sačuvani širile svetom. I o vremenima
kada su drugi besmrtnici pokušali da mi ih oduzmu, iz prostog ponosa ili običnih uništiteljskih poriva, želeći
da stave tačku na naše celokupno postojanje.
Pričaću ti i o svojoj usamljenosti, o drugima koje sam stvorio i o načinu na koji su okončali. O tome kako sam
se zakopao u zemlju sa Onima Koji Moraju Biti Sačuvani i kako sam se ponovo podigao zahvaljujući njihovoj
krvi - da bih proživeo nekoliko smrtnih života pre nego što sam se ponovo ukopao. Ispričaću ti i o svim
drugim zaista večnim bićima koje sam povremeno sretao. O tome kako sam poslednji put video Pandoru u
gradu Drezdenu u društvu moćnog i opakog vampira iz Indije, kako smo se posvađali i rastali, kako sam i su-
više kasno saznao za njeno pismo u kojem me je molila da se sastanem sa njom u Moskvi, jedno šturo
pisanije koje je palo i zavuklo se u jednoj pretrpanoj poštanskoj vreći. Tu je i previše stvari, i suviše priča,
priča sa poukama, ali i bez njih...
Ali, ispričao sam ti ono najvažnije - kako sam dospeo u posed Onih Koji Moraju Biti Sačuvani, i ko mi zaista
jesmo.
Ono što je sada od najvećeg značaja jeste da razumeš sledeće:
Pošto je došlo do pada Rimskog carstva, uzdigli su se hrišćani, koji su sve drevne bogove paganskog sveta
smatrali demonima. Kako su pfolazili vekovi, postalo je besmisleno objašnjavati im da je njihov Hrist bio
samo još jedan bog šume, mrtav i vaskrsnut, kao što su nekada bili Dionis ili Oziris, kao i devica Marija, koja
je, u stvari, predstavljala svetinju nalik na Dobru Majku. Njima je pripadalo novo doba vere i uverenja, gde
smo smatrani đavolima, izdvojeni od onoga u šta su oni verovali, kao da je staro znanje bilo zaboravljeno ili
pogrešno protumačeno.
Ali, ovo se moralo dogoditi. Zrtvovanje ljudi predstavljalo je čist užas za Grke i Rimljane. I ja sam smatrao
jezivim to kada su Kelti spaljivali u ime boga svoje zločince u kolosu od vrbovog šiblja, kao što sam ti nešto
ranije to i opisao. Tako je, dakle, bilo i kod hrišćana. Pa kako bi onda oni mogli da nas, bogove koji se hran-
imo ljudskom krvlju, dožive kao ždobre’?
Ali najveća izopačenost, kada je o nama reč, usledila je kada su Deca mraka počela da veruju da služe
hrišćanskom đavolu, i kada su, poput jezivih bogova Istoka, pokušali da pridaju značaj zlu, da veruju u nje-
gove moći u poretku stvari, da mu daju značajno mesto u svetu.
Počuj me kada kažem: nikada u Zapadnom svetu nije bilo pravog mesta za zlo. Nikada nije bilo lako prik-
ladno smestiti smrt.
„Bez obzira na to kako nasilni bili vekovi od pada Rimskog carstva, bez obzira na užasne ratove, progone,
nepravdu - vrednost koju je ljudski život dostizao bivala je sve veća.
Čak i kada je crkva podigla kipove i slike svog krvavog Hrista i svojih krvavih mučenika, držala se verovanja da
su ove smrti, koje su vernici tako dobro iskoristili, mogle da budu učinjene samo rukom neprijatelja, a ne od
strane samih božjih sveštenika.
To je vera koja uzdiže vrednost ljudskog života, pa su zato odaje za mučenje, kočevi, kao i svi oni jezivi oblici
egzekucija - napušteni širom Evrope u ovo doba. Vera u vrednost ljudskog života čoveka je podstakla da
nakon monarhija osniva i republike, kao što su Amerika i Francuska.
A danas se ponovo nalazimo na vrhuncu istančanog doba - doba kada hrišćanska vera gubi vlast, kao što se
to dogodilo i sa paganstvom, a jedan novi humanizam, vera u čoveka, njegova dostignuća i prava, danas je
moćnija nego ikada pre.
Naravno, mi ne možemo znati šta će se dogoditi kada stara religija potpuno izumre. Hrišćanstvo se uzdiglo
na pepelu paganstva, samo da bi nastavilo da dalje širi drevnu veru u novom obliku. Možda će se neka nova
vera sada uspostaviti. Možda će bez nje, u bilo kom obliku, čovek u potpunosti potonuti u cinizam i se-
bičnost, jer su mu zaista neophodni njegovi bogovi.
Ali, možda će se dogoditi i nešto neočekivano, nešto divno: svet će stvarno krenuti napred, prevazići će sve
bogove i boginje, sve đavole i anđele. A u takvom svetu, Lestate, za nas će biti manje mesta nego što smo ga
ikada imali u bilo kom drugom.
Sve priče koje sam ti ispričao na kraju su beskorisne, kao što je čoveku, ali i nama, sve drevno znanje besko-
risno. Njihovi prizori i poetičnost mogu biti divni; ono može da učini da zadrhtimo kada prepoznamo stvari
za koje smo mislili ili osećali da postoje. One nas mogu vratiti u vreme kada je zemlja za čoveka predstavljala
novinu i čudo. Ali, uvek se vraćamo na to kako stvari sada stoje.
U ovom svetu vampir nije ništa drugo nego mračni bog. On je Dete mraka. On ne može ni biti išta drugo. Ako
mu i pođe za rukom da upotrebi svoju divnu moć nad ljudskim umom, to će biti zato što je ljudska mašta
tajno mesto primitivnog pamćenja i neizrečenih žudnji. Um svakog čoveka jeste Divlji vrt - da iskoristim tvoj
izraz - gde svi običaji dostižu svoje uspone i padove, a svi hvalospevi se poje i stvari zamišljaju tako da na
kraju ponovo bivaju osuđeni na poricanje.
Svejedno, ljudi nas vole kad saznaju za nas. Oni nas čak i sada vole. Stanovnici Pariza vole ono što vide na
pozornici „Pozorišta vampira”. A oni koji su videli tebi slične kako šetaju balskim dvoranama sveta, bledu i
smrtonosnu gospodu u ogrtačima od baršuna, klanjaju se na svoj način pred njihovim stopalima.
Ushite se na samu mogućnost postojanja besmrtnosti, na samu zamisao da jedno tako divno stvorenje može
u potpunosti da bude zlo, da ono može da oseti i zna sve postojeće, a opet da ima slobodnu volju da bira
kad će zadovoljiti svoj mračni apetit. Možda i oni požele da budu to opojno zlo stvorenje. Kako se sve čini
jednostavnim. Upravo je jednostavnost svega toga ono čemu oni teže.
Ali, podaj im Mračni dar, i samo jedan u mnoštvu neće biti očajan kao što si ti.
Šta bih na kraju mogao da kažem a da ne potvrdim tvoje najveće bojazni? Ja sam živeo više od osamnaest
vekova i kažem ti da život nema nikakve potrebe za nama. Ja nikada nisam našao istinsku svrhu svog posto-
janja. Za nas mesta nema.

„Ima još nekoliko stvari koje ti moram saopštiti”, rekao je, „nekoliko stvari koje su od velike važnosti, iako su
potpuno praktične prirode...” Bio je rastresen. ,,Tu su i obećanja”, rekao je najzad, „koja moram iznuditi...”
Skliznuo je u tišinu. Osluškivao je. Njegovo lice je i suviše podsećalo na Akašu i Enkila.
Bilo je na hiljade pitanja koja sam želeo da postavim. Ali ono što je, možda, bilo još važnije bilo je to što sam
imao potrebu da mi ponovi na hiljade svojih reči, kao da sam morao da ih izgovorim na sav glas da bih ih po-
jmio. Nije bilo smisla da bilo šta kažem.
Zavalio sam se u hladnjikavi brokat fotelje, ruku sastavljenih u oblik šiljatog crkvenog tornja, i zurio ispred
sebe, kao da je njegova priča bila rasprostrta preda mnom da bih je ponovo čitao. Razmišljao sam o istini u
njegovim zaključcima o dobru i zlu, o tome kako bi me užasnulo i razočaralo to da je kojim slučajem pokušao
da me ubedi u ispravnost filozofije jezivih bogova Istoka, kao i to da bismo na neki način mogli da se os-
ećamo pobedonosno zbog onoga što smo bili.
I ja sam, takođe, bio dete Zapada, i celog svog kratkog života borio sam se sa zapadnom nesposobnošću da
prihvati zlo ili smrt.
Ali, ispod svih ovih razmatranja nalazila se užasna činjenica da je Marijus sve nas mogao da razori tako što bi
uništio Akašu i Enkila. Marijus je mogao svakog od nas da liši postojanja samo kada bi zapalio Akašu i Enkila;
na taj način otarasio bi se drevnog, onemoćalog i beskorisnog oblika zla svekolikog sveta. Ili se, barem, tako
činilo.
A bio je tu i užas zbog Akaše i Enkila... Sta bih mogao da kažem na to, sem da sam i sam osetio početni
tračak onogo što je on nekada osećao, da sam ih mogao razbuditi, da sam mogao da ih nagnam da ponovo
progovore, ponovo da se pomere. Ili, pravo da kažem, kada sam ih video, osetio sam da bi neko trebalo i
mogao to da postigne. Neko bi mogao da prekine njihovo spavanje širom otvorenih očiju.
A u šta bi se oni pretvorili kada bi ponovo mogli da hodaju i govore? U staroegipatska čudovišta? Šta bi
radili?

Odjedared su mi u glavi iskrsle dve opojne mogućnosti - razbuditi ih, ili ih uništiti. Oba ova rešenja predstavl-
jala su iskušenje. Imao sam potrebu da prodrem u njih i komuniciram sa njima, a opet, potpuno sam
razumeo neodoljivo ludilo koje se nalazilo u pokušaju da ih uništim. Zajedno sa njima biti uništen u svetlos-
nom plamenu. To bi za čitavu našu vrstu predstavljalo sudnji dan.
Svaki od ovih stavova imao je veze sa moćima. I sa nekom vrstom pobe- de nad protokom vremena.
„Zar nikada nisi pao u iskušenje da to uradiš?”, upitao sam glasom koji je bio bolan. Zapitao sam se da li oni
ovo mogu da čuju u svojoj podzemnoj kapeli.
Trgao se iz osluškivanja, okrenuo se ka meni i zavrteo glavom.
,,Ne.”
„Čak i pored toga što znaš bolje nego iko da nama nema mesta u svetu?”
Ponovo je zavrteo glavom.
,,Ne. Ja sam besmrtan”, rekao je, „stvarno besmrtan. Da budem u potpunosti iskren, ja zaista ne znam šta
me sada može ubiti, ako uopšte tako nešto postoji. Ali nije u tome stvar. Ja želim da i dalje postojim. Tako
nešto mi čak i na pamet ne pada. Ja sam stalno prisustvo samog sebe, inteligencija
0 kojoj sam čeznuo godinama dok sam bio živ. I zaljubljen sam, kao što sam oduvek i bio, u ogromni
progres čovečanstva. Hoću da budem svedok onoga što će se dogoditi sada kad je svet ponovo počeo da
sumnja u svoje bogove. Ma, nijedan me razlog sada ne bi mogao nagnati da zatvorim oči.”
Klimnuo sam glavom i potvrdio mu da ga razumem.
„Ali ja ne prolazim kroz patnju kroz koju prolaziš ti”, rekao je. „Čak i kada sam stvoren u gaju u severnoj
Francuskoj, nisam bio mlad. Od tada jesam bio usamljen, spoznao sam šta to znači biti na granici ludila, ose-
tio sam neopisivu patnju, ali nikada nisam bio besmrtan i mlad u isto vreme. Ja sam radio nebrojeno puta
ono što tebi tek predstoji da uradiš - ono što će te usk.oro i veoma brzo odvojiti od mene.”
,,Da me odvoji od tebe?! Ali ja ne želim...”
„Moraš da ideš dalje, Lestate”, rekao je. ,,I to veoma uskoro, kao što sam
1 rekao. Ti još nisi spreman da ostaneš ovde sa mnom. Ovo je jedna od najvažnijih stvari koje su mi os-
tale da ti predočim, i moraš me saslušati s velikom pažnjom, kao što si saslušao i sve ostalo što sam ti is-
pričao.”
„Marijuse, ne mogu ni da zamislim da sada odem. Ne mogu, čak...”
Odjednom sam osetio bes. Zašto me je uopšte dovukao ovde? Da bi me samo prognao? Prisetio sam se svih
Armanovih upozorenja. Samo se sa starijima možemo združiti, a ne sa onima koje sami stvorimo. A ja sam
pronašao Marijusa. Ali ovo su bile samo puke reči. One nisu ni približno dotakle suštinu onoga što sam os-
ećao, iznenadni očaj i strah od rastanka.
„Saslušaj me”, rekao je blago. „Pre nego što su me Gali zarobili, živeo sam dobrim životom, dugim kao i
mnogi ljudi u to doba. Nakon što sam odveo One Koji Moraju Biti Sačuvani iz Egipta, ponovo sam godinama
živeo u Antiohiji kao neki rimski učenjak. Posedovao sam kuću, robove, kao i Padorinu ljubav. Proveli smo
jedan ljudski vek u Antiohiji, bili smo posma- trači svega onoga što je prolazno. Pošto sam proživeo taj život,
imao sam snage za one druge koji su usledili. Imao sam snage da postanem deo sveta Venecije, kao što to
već i znaš. Imao sam snage da vladam ovim ostrvom, kao što i vidiš. Ti, kao i ostali koji rano bivaju izloženi
vatri ili suncu, nisi proživeo ni delić onoga što se smatra stvarnim životom.
„Kao mladić - okusio si pravi život kad si bio u Parizu, ali to nije trajalo više od šest meseci. Kao vampir - bio
si lutalica, izgnanik, menjao si utočišta i, loveći tuđe živote, tumarao si od mesta do mesta.
„Ukoliko želiš da opstaneš, moraš proživeti jedan celokupan život što je pre moguće. Kako bi to ostvario,
možda inoraš da izgubiš sve, da očajavaš i ponovo se ukopaš u zemlju, da se nikada ne pridigneš. Ili, čak, još
gore...”
„Zelim. Razumem”, rekao sam. ,,A opet, kada su mi ponudili tako nešto u Parizu - da ostanem u pozorištu -
ja to nisam mogao da uradim.”
,,To nije bilo pravo mesto za tebe. Osim toga, Pozorište vampira je koven. To nije svet ništa više nego ovo
moje ostrvo, koje predstavlja moje izbeglištvo. Isto tako, tamo su ti se desile tolike užasne stvari.
„Ali u divljini tog Novog sveta, u koji si se uputio, u tom varvarskom malom gradu pod nazivom Nju Orliens,
možda ćeš moći ući u svet kao nikada pre. Tamo možeš da se slaićiš kao smrtnik, kao što si to i pokušao to-
liko puta tokom svojih lutanja sa Gabrijelom. Tamo neće biti starih kovena da ti smetaju, nikakvih besmrtnih
hulja da te napadnu iz straha. A kada budeš stvarao nove - a to ćeš uraditi iz usamljenosti - učini ih i i sačuvaj
ih čovečnim koliko god to bude bilo moguće. Drži ih kraj sebe kao članove svoje porodice, a ne kao pripad-
nike kovena. Spoznaj vreme u kojem živiš, razumi decenije kroz koje budeš prolazio. Upoznaj se sa stilom
oblačenja da ono pristaje tvom telu, sa stilom pokućstva u kojem ćeš provoditi časove dokolice, sa mestom
gde ćeš loviti. Pokušaj da razumeš šta to znači osećati protok vremena!”
,,Da, i da osetim sav bol posmatrajući kako sve umire...” Sve ono što me je'Arman upravo savetovao da ne
radim.
„Naravno. Ti si stvoren da trijumfuješ nad vremenom, a ne da bežiš od njega. I patićeš zbog toga što u sebi
kriješ tajnu svoje čudovišnosti i što moraš da ubijaš. Možda ćeš pokušati da se hraniš isključivo zločincima da
bi umirio svoju savest, a u tome ćeš možda uspeti, ili ćeš pak izgubiti. Ali ti možeš u potpunosti da se približiš
životu, ali samo ako uspeš svoju tajnu da zaključaš unutar sebe. Ti si oblikovan da se približiš životu, kao što
si jedared i sam to rekao pripadnicima starog pariskog kovena. Ti si imitacija čoveka.”
„Zelim to, zaista to želim ...”
„Onda uradi kako sam ti savetovao. A razumi i ovo: večnost je, zapravo, samo proživljavanje jednog ljudskog
života za drugim. Naravno, mogu se pojaviti mnogi periodi povlačenja, periodi spavanja ili jednostavnog pos-
matranja. Ali, ponovo i ponovo se vraćamo bujici, plivamo što duže možemo, sve dok nas vreme ili neka
tragedija ne pretekne i porazi, kao što je to slučaj sa smrtnicima, koje uvek dočeka smrt.”
„Hoćeš li i ti to ponovo uraditi? Izaći ćeš iz povučenosti i prepustiti se bujici?”
,,Da, svakako. Kada za to nastupi pravi trenutak. Kada svet bude postao tako zanimljiv da neću moći da mu
odolim. Tada ću hoditi ulicama grada. Nadenuću sebi neko ime. Baviću se različitim stvarima.”
„Onda kreni sada, zajedno sa mnom!” Ah, bio je to bolni odjek Armanovih reči! Kao i uzaludna Gabrijelina
molba deset godina kasnije.
,,Ta pozivnica je takvo iskušenje za mene da ne možeš ni da pojmiš”, odgovorio je, ,,ali učinio bih ti medveđu
uslugu kada bih pošao sa tobom. Našao bih se između tebe i sveta i ne bih mogao ništa da učinim da to
promenim.”
Ispunjen gorčinom, zavrteo sam glavom i pogledao u stranu.
,,Da li želiš da nastaviš?”, upitao je. „Ili želiš da se Gabrijelina predskazanja pokažu kao istinita?”
„Želim da nastavim”, rekao sam.
„Onda moraš otići”, rekao je. „Kada bude prošao jedan vek, a možda i manje, ponovo ćemo se sresti. Ja tada
više neću biti na ovom ostrvu. Odvešću One Koji Moraju Biti Sačuvani na neko drugo mesto. Ali, gde god bio
ja i gde god se nalazio ti, ja ću te pronaći. A onda ću ja biti taj koji neće hteti da ga ti ostaviš. Ja ću biti taj koji
će te moliti da ostaneš. Zaljubiću se u tvoje društvo, u tvoj način razgovora, u sam pogled na tebe, u tvoju
snagu i lakomislenost, u tvoje odsustvo vere u bilo šta - sve što je vezano za tebe već i previše snažno
volim.”
Skoro da nisam mogao sve ovo da slušam a da me ne satre. Imao sam potrebu da ga preklinjem da ostanem.
„Sada je, dakle, sasvim nemoguće da bude drugačije?”, upitao sam. „Marijuse, zar me ne možeš poštedeti
tog životnog veka?”
„Sasvim je nemoguće”, rekao je. „Mogu ti zauvek pričati priče, ali one nikada ne mogu biti zamena za život.
Veruj mi na reč jer sam pokušao to da uradim sa drugima. Nikada mi nije uspelo. Ja ne mogu da naučim
nekoga ono što ga iskustvo jednog života može naučiti. Nikada nije trebalo da stvorim Armana tako mladog;
vekovi njegovih ludih poduhvata i njegove patnje predstavljaju za mene pokoru čak i sada. Ti si bio
samilostan prema njemu kada si ga naterao da se prilagodi Parizu ovoga veka, ali strahujem da je za njega,
ipak, i suviše kasno. Veruj mi, Lestate, kada to kažem - jer to znači da će se to i dogoditi. Ti moraš da proživiš
ovaj životni vek jer oni koji su toga lišeni vrte se u nezadovoljstvu sve dok ga konačno negde ne odžive, u
suprotnom bivaju uništeni.”
,,A šta je sa Gabrijelom?”
„Gabrijela je proživela svoj život. Skoro da je prošla i kroz iskustvo svoje smrti. Ona ima snage da se vrati u
svet kada to bude izabrala da uradi, ili će zauvek nastaviti da živi na njegovim ostacima.”
,,Da li misliš da će se ikada vratiti?”
,,Ne znam”, rekao je. „Gabrijela prevazilazi ono što ja mogu da shvatim, ali ne i ono što sam iskusio - ona je i
suviše nalik Pandori. Ali ja nikada nisam razumeo Pandoru. Istina je da su mnoge žene slabe, bez obzira na to
da li su one smrtne ili besmrtne. Ali kada su jake, potpuno su nepredvidljive.”
Zavrteo sam glavom. Na trenutak sam zatvorio oči. Nisam želeo da mislim na Gabrijelu. Gabrijele više nije
bilo, bez obzira na to o čemu ovde govorili.
Još uvek nisam mogao da prihvatim da moram da idem. Ovo gde sam sada bio činilo mi se kao raj. Ali, nisam
se više prepirao. Znao sam da je odlučan, ali i to da me ni na koji način neće primoravati na bilo šta. Pustiće
me da počnem da se brinem za svog smrtnog oca, dozvoliće mi da dođem k njemu i da mu kažem da moram
da krenem. Ostalo mi je samo još nekoliko ' noći.
,,Da”, odgovorio je blago. „Ima još stvari o kojima ti mogu pričati.”
Ponovo sam otvorio oči. Strpljivo je gledao u mene; pogled mu je bio pun ljubavi. Osetio sam bol ljubavi isto
onako snažno kao što sam nekada to osećao u odnosu na Gabrijelu. Osetio sam i neizbežne suze i dao sam
sve od sebe da ih potisnem.
„Mnogo toga si naučio od Armana”, rekao je to stamenim glasom kao da je želeo da mi pomogne u ovoj
nemoj borbi koja se u meni vodila. ,,A kroz sopstvena iskustva naučio si još više. Međutim, ima tu još nekih
stvari kojima bih mogao da te podučim.”
,,Da, molim te”, rekao sam.
,,Pa, kao prvo”, rekao je, „ iako su tvoje moći veoma neobične i neverovatne, ne smeš da očekuješ da će oni
koje budeš stvorio u narednih pedeset godina biti jednaki tebi i Gabrijeli. Tvoje drugo dete neće imati ni up-
ola Gabrijeline snage, a naredna deca će je imati još manje. Krv koju sam ti dao napraviće malu razliku. Ako
ispiješ... ako ispiješ krv Akaše i Enkila, što ćeš možda izabrati da ne uradiš... to bi već bilo malo drugačije. Ali
bez obzira na sve, samo određen broj dece može biti stvoren od jednog od nas tokom jednog veka. Potom-
stvo će, dakle, biti slabo. Međutim, ovo nije po pravilu i loše. Zakonitosti starih kovena sadržale su u sebi
mudrost u pogledu toga da se snaga stiče s vremenom. A opet, tu je i drevna istina: možeš stvoriti titane ili
imbecile, a da niko ne zna kako i zašto.
„Šta će biti - biće, ali sebi uvek pažljivo biraj društvo. Izaberi ih zato što voliš da ih posmatraš, zato što ti se
sviđa zvuk njihovog glasa i zbog toga što u sebi kriju beskrajne tajne, koje želiš da saznaš. Drugim rečima, iz-
aberi ih zato što ih voliš, jer u suprotnom nećeš uspeti da izdržiš u njihovom društvu duže vreme...”
„Razumem”, rekao sam. „Treba da ih stvorim iz ljubavi.”
„Tačno tako, stvori ih iz ljubavi. I povedi računa o tome da su proživeli malo života pre nego što ih pretvoriš;
nikada ne stvaraj nekog tako mladog kao što je Arman. To je najgori zločin koji sam ikada počinio protiv sop-
stvene vrste, to preobraćivanje dečaka Armana.”
„Ali ti nisi znao da će Deca mraka doći i da će ga ona odvojiti od tebe.” ,,Ne. Ali bez obzira na to, trebalo je
da pričekam. Usamljenost je bila ta koja me je nagnala na to da ubrzam stvari. I Armanova bespomoćnost,
činjenica da je njegov smrtni život bio u potpunosti u mojim rukama. Zapamti: čuvaj se te moći, kao i moći
koju imaš nad onima koji umiru. Ta usamljenost u nama, kao i taj osećaj moći, mogu biti jaki kao i žeđ za
krvlju. Da nije bilo Enkila, možda ne bi bilo ni Akaše, a da nije bilo Akaše, ne bi bilo ni Enkila.”
,,Da. Iz svega onoga što si rekao, čini se da Enkil žudi za Akašom, da je Akaša ona koja tu i tamo...”
,,Da, to je istina.” Odjednom je njegovo lice postalo sumorno, a u očima mu se pojavio neki poverljivi izraz,
kao da smo jedno drugom šaputali u strahu da nas neko ne čuje. Sačekao je trenutak. Kao da je razmišljao
šta da kaže. „Ko zna šta bi Akaša uradila da nije Enkila, koji je obuzdava!”, prošaputao je. „Zašto se uopšte
pretvaram da on ovo ne može čuti kada zapravo može, čak i kada samo pomislim na to? Zašto šapućem? On
može
da me uništi kada god poželi. Možda je Akaša ta koja ga sprečava u toj nameri. Ali šta bi onda bilo sa njima
nakon što bi okončao sa mnom?” „Zašto su dozvolili da ih uništi sunce?”, upitao sam.
„Kako to uopšte možemo da znamo? Možda su znali da im to neće naškoditi, da će to samo povrediti i
kazniti one koji su im to učinili. Možda su u stanju u kojem se nalaze i suviše usporeni da razumeju ono što
se dešava izvan njih samih. Oni nisu imali vremena da prikupe snagu, da se probude iz snova i sebe spasu.
Možda su njihovi pokreti nakon što se to dogodilo - pokreti koje je Akaša napravila i kojima sam ja bio sve-
dok - bili mogući samo zato što ih je razbudilo sunce. A sada ponovo spavaju širom otvorenih očiju. I ponovo
snevaju. Oni čak i ne piju.”
„Šta si mislio kada si rekao... ako ja izaberem da ispijem njihovu krv?”, upitao sam. „Ako već imam izbor,
kako da ne izaberem upravo to?”
,,To je nešto o čemu još treba da razmislimo - obojica”, rekao je. „Uvek postoji mogućnost da ti oni neće do-
pustiti da piješ.”
Zadrhtao sam zamislivši jednu od onih ruku kako se diže, na mene, odbacuje me sedam metara preko
kapele, ili možda na sam kameni pod.
„Ona ti je rekla svoje ime, Lestate”, rekao je. „Mislim da će ti dopustiti da piješ iz nje. Ali ako uzmeš njenu
krv, tada ćeš se još više razlikovati od drugih nego što je to do sada bio slučaj. Samo nekoliko kapi će te
ojačati, ali ako ti da više od toga, celokupnu meru, nakon toga teško da će bilo kakva sila na svetu moći da te
uništi. Moraš da budeš siguran da to želiš.”
„Zašto to ne bih želeo?”, upitao sam.
,,Da li želiš da te spale do pepela i da nastaviš da živiš u mukama? Da li želiš da te proburaze bodežima hil-
jadu puta, ili da budeš upucan sa mnogobrojnim puščanim mecima, a opet da nastaviš da živiš kao raspada-
juća olupina koja samu sebe ne može da odbrani? Veruj mi, Lestate, to može da bude užasno. Tada bi mo-
gao da preživiš čak i sunce i budeš izgoren do te mere da postaneš neprepoznatljiv, da želiš samo ono što su
i drevni bogovi Egipta želeli - da umru.”
„Zar se ne bih brzo zalečio?”
„Nije obavezno. Ne bez nove količine njene krvi ukoliko bi bio u takvom ranjivom stanju. To bi bilo vreme u
kome bi morao imati neprestani priliv ljudskih žrtava ili krv drevnih - to je ono što okrepljuje. Ali možda bi
poželeo da si umro. Razmisli o tome. Daj sebi vremena.”
„Šta bi ti uradio da si na mom mestu?”
„Pio bih iz Onih Koji Moraju Biti Sačuvani, naravno. Pio bih da postanem snažniji, još besmrtniji. Preklinjao
bih na kolenima Akašu da mi dopusti da to uradim, a onda bih se prepustio njenom zagrljaju. Ali, lako je
o svemu ovome govoriti. Ona nikada nije krenula da me udari. Nikada mi nije zabranila da pijem, a ja
znam da želim da živim zauvek. Ponovo bih izdržao vatru, preživeo sunčeve zrake, kao i sve vrste muka,
samo da nastavim da postojim. Ti možda nisi tako siguran da je večnost to što želiš.” „Želim je”, rekao sam.
„Mogao bih da se pretvaram da razmišljam o drugim mogućnostima, da se pravim pametnim i mudrim dok
prosuđujem
o tome šta mi valja činiti. Ali šta, do đavola, ima veze? Ja te ne bih prevario, zar ne? Ti si ionako znao
šta ću reći.”
Nasmešio se.
„Onda ćemo, pre nego što me napustiš, otići k njima i pitaćemo je, ponizno, a onda ćemo videti šta ona na
to kaže.”
„Hoćeš li mi odgovoriti na neka pitanja?”, upitao sam.
Pokazao mi je da ih postavim.
„Video sam duhove”, rekao sam. „Video sam napasti od demona koje si i sam opisao. Video sam ih kako
preuzimaju vlast nad smrtnicima i njihovim obitavalištima.”
,,Ne znam ništa više od tebe. Većina sablasti nije, po svemu sudeći, ništa više do prikaza koje nemaju
nikakvo znanje o tome da ih neko posmatra. Nikada nisam razgovarao sa duhom niti mi se on obratio. Što se
napasti od demona tiče, šta bih mogao dodati Enkilovom drevnom objašnjenju da oni besne jer nemaju fiz-
ička tela. Ali ima besmrtnika koji su mnogo zanimljiviji.”
„Šta su oni?”
„Barem ih ima dvoje u Evropi koji ne piju, a nikada nisu ni pili krv. Oni mogu da koračaju na dnevnoj svetlosti
isto onako kako to čine u mraku, poseduju tela i veoma su snažni. Oni izgledaju sasvim kao ljudi. I u drevnom
Egiptu je postojao jedan - poznat na egipatskom dvoru kao Ramzes Prokleti, iako teško da je mogao biti
proklet, bar koliko ja mogu da kažem. Njegovo ime skinuto je sa svih kraljevskih spomenika nakon što je
iščezao. Znaš da su Egipćani imali tu praksu da zatru nečije ime kada bi imali nameru da unište to biće. Ne
znam šta se sa njim dogodilo. U starim svicima ništa o tome ne piše.”
„Arman ga je pominjao”, rekao sam. „Arman je pričao o tome da je Ramzes, po legendi, bio drevni vampir.”
,,On to nije bio. Međutim, nisam verovao u ono što sam o njemu pročitao sve dok sopstvenim očima nisam
video ostale. Ali ni tada nisam uspostavio kontakt sa njima. Samo sam ih video, a oni su se uplašili, pa su
pobegli od mene. Ja se njih plašim jer hodaju po suncu. Oni su moćni, beskrvni i ko zna šta bi mogli da
urade! Ali, sasvim je moguće da proživiš vekove a da ih ne vidiš nijednom.”
,,A koliko su oni stari? Koliko je vremena prošlo od toga?”
„Oni su vrlo stari. Verovatno koliko i ja. Ali ne mogu to da tvrdim. Oni žive kao bogati i moćni ljudi. Kako
stvari stoje, verovatno ih ima još. Možda imaju neki svoj način na koji se množe, ali ne bih mogao zasigurno
to da kažem. Pandora mi je jednom rekla da postoji i jedna takva žena. Ali Pandora i ja se nikada nismo
mogli složiti ni oko čega kada je o njima reč. Pandora je rekla da su oni nekada bili kao i mi, da su bili drevni i
da su se uzdržavali od pijenja kao i Majka i Otac. Ja ne mislim da su ikada bili ono što smo mi. Oni su nešto
drugo, i to nešto beskrvno. Oni ne reflektuju svetlost kao što mi to činimo. Oni je upijaju. Oni su samo za ni-
jansu tamniji od smrtnika. Gušći su i snažniji. Možda ih nikada nećeš videti, ali ti, ipak,
o tome pričam da te upozorim. Nikada im ne smeš dati do znanja gde ti je boravište. Oni mogu biti
opasniji od ljudi.”
,,Da li su ljudi zaista tako opasni? Moje je iskustvo da je njih tako lako obmanuti.”
„Naravno da su opasni. Ljudi nas mogu u potpunosti istrebiti ukoliko zaista shvate šta smo. Oni nas mogu
loviti danju. Nikada nemoj da potceniš tu ključnu prednost. Ponavljam ti, pravila drevnih kovena imaju svoju
mudrost. Nikada, nikada ne govoriti smrtnicima o nama. Nikada nemoj reći smrtniku gde boraviš ili gde se
nalazi utočište bilo kog drugog vampira. Potpuna je ludost smatrati da možeš da kontrolišeš smrtnike.”
Klimnuo sam glavom, iako mi je, moram priznati, bilo teško da se plašim smrtnika. Njih se nikada nisam bo-
jao.
„Čak ni vampirsko pozorište u Parizu”, upozoravao me je, ,,ne odaje ni najjednostavnije istine o nama. Ono
se igra folklorom i iluzijama. Publika je potpuno prevarena.”
Shvatio sam da je ovo bila istina. Čak i u pismima koje mi je napisala, Eleni je uvek na skriven način pred-
stavljala ono što je želela da kaže i nikada nije koristila naša puna imena.
Nešto me je u svoj toj tajanstvenosti tištilo, kao što je to uvek i bio slučaj. Mrcvario sam mozak pokušavajući
da otkrijem da li sam ikada video te beskrvne stvorove... Možda sam ih, u stvari, zamenio sa vampirima- bi-
tangama.
„Postoji jedna stvar koju treba da ti kažem o natprirodnim bićima”, rekao je Marijus.
„Šta to?”
„Nisam sasvim siguran u to, ali ću ti reći šta mislim. Čini mi se da kada izgorimo - kada smo potpuno uništeni
- možemo da se vratimo u jednom sasvim novom obliku. Ja sada ne govorim o čoveku, o ljudskoj reinkar-
naciji. Ne znam ništa o sudbini ljudske duše. Ali mi živimo zauvek i mislim da se vraćamo.”
„Zašto to tvrdiš?”, nisam mogao a da ne pomislim na Nikolasa.
,,U pitanju je isto ono kao kada smrtnici govore o reinkarnaciji. Ima onih koji tvrde da se sećaju svojih prošlih
života. Oni k nama dolaze kao smrtnici tvrdeći da znaju sve o nama, da su nekada bili kao i mi i mole da im se
ponovo podari Mračni dar. Pandora je bila jedna od njih. Znala je mnoge stvari i nije bilo nikakvog objašn-
jenja kako je sve to mogla da zna, osim da je umišljala ili da je to nesvesno izvlačila iz mog uma. Postoji re-
alna mogućnost da su oni samo ljudi sa takvim sluhom koji im omogućava da primaju naše indirektne misli.
„Što god da je u pitanju, njih nema mnogo. Ako su nekada bili vampiri, onda je zaista malo onih koji su zaista
biJi uništeni. Možda ostali nemaju snage da se povrate. IJi, možda, izaberu da to ne urade. Ko to može znati!
Pandora je bila ubeđena u to da je umrla kada su Majka i Otac bili izloženi suncu.”
„Dragi bože, oni se ponovo rađaju kao smrtnici sa željom da ponovo postanu vampiri?!”
Marijus se nasmešio.
,,Ti si mlad, Lestate. Kako samo sam sebi protivrečiš. Šta zaista misliš o tome kako bi to bilo ponovo biti smr-
tan? Razmisli o tome kada ponovo budeš video svog smrtnog oca.”
Nemo sam odobrio njegovu izjavu. Ali ono što sam od smrtnosti izgradio u svojoj mašti, nisam, zapravo,
želeo da izgubim. Zeleo sam da nastavim da žalim za svojom izgubljenom smrtnošću. Znao sam, takođe, da
je moja Ijubav prema smrtnici proizilazila iz toga što ih se nisam plašio.
Marijus je ponovo skrenuo pogled, kao da mu je nešto ponovo privuklo pažnju. Ponovo se nalazio u onom
savršenom stanju osluškivanja. A onda je ponovo usmerio svoju pažnja na mene.
„Lestate, nije nam ostalo više od dve ili tri noći”, rekao je tužno.
„Marijuse!”, šapnuo sam. Prigušio sam reči koje su želele da izlete.
Moja jedina uteha bio je izraz njegovog lica. Sada se činilo kao da nikada nije izgledao nimalo neljudski.
,,Ti ne možeš ni da zamisliš koliko želim da ostaneš ovde”, rekao je. „Ali život je negde tamo, ne ovde. Kada
se ponovo budemo sreli, reći ću ti i druge stvari, ali zasada si čuo sasvim dovoljno, i to upravo ono što ti je
potrebno. Moraš da odeš u Luizijanu da se brineš o svom ocu dok se njegov život ne okonča. Nauči iz toga
sve što možeš. Video sam bezbroj smrtnika kako stare i umiru. Ti nisi video nijednog. Ali veruj mi, mladi moj
prijatelju, očajnički bih želeo da ostaneš sa mnom. Ne možeš ni da zamisliš koliko. Obećavam ti da ću te
pronaći kada za to dođe vreme.”
„Zašto ti se ne mogu vratiti? Zašto moraš da napustiš ovo mesto?” „Vreme je”, rekao je. ,,I previše sam dugo
vladao ovim narodom. Već izazivam sumnje, a osim toga, Evropljani polako počinju da pristižu u ove krajeve.
Pre nego što sam dospeo ovamo, bio sam skriven u gradu Pompeji, ukopanom ispod Vezuva, a smrtnici koji
su prčkali i iskopavali ruševine su me isterali. Sada se to ponovo dešava. Moram da pronađem neko drugo
utočište, nešto na nekom usamljenijem, udaljenijem mestu, koje će poduže takvo i ostati. Iskreno rečeno, ne
bih te nikada doveo ovamo da sam imao nameru da tu i ostanem.”
„Zašto ne?”
,,Ti znaš odgovor na to pitanje. Ni ti, niti iko drugi ne sme da zna gde se Oni Koji Moraju Biti Sačuvani nalaze.
A to nas sada dovodi do nečeg veoma značajnog: obećanja koja mi moraš dati.”
„Samo reci”, kazao sam. „Ali šta je to što bih ja uopšte mogao da ti obećam?”
„Samo ovo: nikada ne smeš ostalima reći ono što sam ti ja ispričao, nemoj nikada spominjati One Koji
Moraju Biti Sačuvani, nikada nemoj pričati o legendi o drevnim bogovima, nikada nemoj drugima reći da si
me video.”
Klimnuo sam ozbiljno glavom. Ovako nešto sam i očekivao, ali sam, i bez razmišljanja, znao da se ovo može
ispostaviti kao veoma težak zadatak.
„Ako budeš izgovorio čak i delić ovoga”, rekao je, „uslediće i sve ostalo. Sa svakim odavanjem tajne Onih Koji
Moraju Biti Sačuvani povećavaš opasnost da oni budu otkriveni.”
,,Da”, rekao sam. „Ali, legende, naše poreklo... Šta je sa onom decom koju budem stvorio? Zar im ne mogu
reći...”
,,Ne. Kao što sam ti i rekao - kaži samo jedan delić i reći ćeš sve. Osim toga, ukoliko tvoji novonastali budu
deca hrišćanskog Boga, ako budu zatrovani, kao što je i Nikolas bio, hrišćanskim stavom o prvobitnom grehu
i ako budu imali osećaj krivice, samo će poludeti i biće razočarani ovim drevnim pričama. To će za njih pred-
stavljati sam užas, koji oni ne mogu da prihvate. Nesreće, paganski bogovi u koje oni ne veruju, običaji koje
oni ne mogu da razumeju. Treba da se bude pripravan za takvo znanje, ma koliko ono oskudno bilo. Bolje je
da pažljivo slušaš njihova pitanja i da im odgovoriš na ono što moraš da bi ih zadovoljio. Ako vidiš da ne
možeš da ih lažeš, nemoj im onda uopšte ništa ni govoriti. Pokušaj da ih napraviš snažnima, kao što su
bezbožnici danas. Ali zapamti moje reči: nikada ne izgovaraj drevne legende. One pripadaju meni i samo ih
ja mogu ispričati.” „Šta bi mi uradio da ih ispričam?”, upitao sam.
Ovo ga je zaprepastilo. Na tren je izgubio sabranost, a onda se nasmejao. ,,Ti si najprokletije stvorenje,
Lestate”, promrmljao je. „Stvar je u tome da ti mogu uraditi što god mi je volja ukoliko zucneš. Siguran sam
u to da ti je to poznato. Mogao bih da te pregazim na isti način na koji je i Akaša pregazila Starijeg. Mogao
bih te zapaliti snagom svog uma. Ali ja ne želim da izgovaram takve pretnje. Ja želim da mi se ti vratiš. Ali,
isto tako, ne želim da se ove tajne saznaju. Ne želim da me spopadne neka banda besmrtnika, kao što se to
dogodilo u Veneciji. Ne želim da naša vrsta zna za moje postojanje. Ne smeš nikada - ni sa namerom, ali ni
slučajno - poslati ikoga da traži One Koji Moraju Biti Sačuvani ili Marijusa. Nikada moje ime nećeš izgovoriti
pred drugima.”
„Razumeo sam”, rekao sam.
„Jesi li?”, pitao je. „Ili ti, ipak, moram zapretiti? Moram li te opomenuti da moja osveta može biti jeziva, da
se moja kazna ne odnosi samo na tebe već i na one kojima otkriješ tajnu? Lestate, ja sam uništio neke od
naše vrste koji su krenuli u potragu za mnom. Jednostavno sam ih razorio jer su saznali za drevne legende,
za ime Marijus, kao i zato jer nikada ne bi odustali od te potrage.”
,,Ja ovo ne mogu da podnesem”, promumlao sam. „Nikome neću reći, nikada, zaklinjem se. Ali, prirodno je
da se plašim onoga što bi drugi mogli da pročitaju iz mojih misli. Bojim se da mogu preuzeti prizore iz moje
glave. Arman je to mogao da uradi. Šta ako...”
„Možeš da prikriješ te slike. Znaš kako? Možeš izbaciti na površinu druge slike, koje će ih zbuniti. Možeš da
zaključaš svoj um. To je veština koja ti je već poznata. Ali hajde da završimo s pretnjama i upozorenjima.
Prema tebi osećam ljubav.”
Nisam odreagovao. Moj um je hrlio napred, ka svim mogućim vrstama zabranjenih mogućnosti. Najzad se
izrazih rečima:
„Marijuse, zar ne dobiješ nikada želju da sve svima ispričaš? Hoću da kažem, želju da obelodaniš to svim pri-
padnicima naše vrste, da nas ujediniš?”
,,U ime boga, Lestate, ne. Zašto bih to uradio?” U potpunosti je izgledao zabezeknut.
„Da bismo mogli da posedujemo sopstvene legende, makar onoliko koliko nam je dovoljno da razmišljamo o
zagonetkama naše istorije, kao što to ljudi rade. Da bismo mogli da razmenimo naše priče i podelimo
moći...” ,,Da ih združimo kako bismo ih iskoristili protiv čoveka, kao Deca mraka?”
,,Ne... Ne na taj način.”
„Lestate, gledajući iz ugla večnosti, koveni su, zapravo, retki. Većina vampira je nepoverljiva, oni su usaml-
jena bića koja ne vole ostale. S vremena na vreme pažljivo odaberu saputnika, ali ne više od jednog ili dva,
i pomno čuvaju svoja lovišta, kao i svoju privatnost, što je upravo ono što ja radim. Oni ne bi želeli da
se ujedine, a kada bi i mogli da nadjačaju svoju opakost i sumnju koja ih deli, njihovo sazivanje bi se završilo
jezivim borbama i otimanjem za prevlast. To bi bilo slično onim događajima koje mi je otkrila Akaša, a koji su
se dogodili pre nekoliko hiljada godina. Mi smo, na kraju, ipak zla bića. Mi smo ubice. Bolje da oni koji se
ujedinjuju na zemlji budu smrtnici i da se ujedinjuju u ime dobra.”
Prihvatio sam ovo, postiđen načinom na koji me je sve to uzbudivalo, postiđen svim svojim slabostima, kao i
svojom impulsivnošću. Ipak, opsedalo me je već jedno carstvo mogućnosti.
,,A šta je sa smrtnicima, Marijuse? Zar nikada nisi imao želju da im se razotkriješ i ispričaš im celu priču?”
Ponovo je izgledao kao da je iznenađen onim što sam izgovorio.
„Zar nikada nisi želeo da svet sazna za nas, ma šta se dogodilo? Zar ti ta ideja nikada nije bila draža nego da
večno živiš u tajni?”
Na trenutak je spustio pogled i smestio bradu na svoju zatvorenu šaku. Prvi put sam iskusio komunikaciju
putem prizora. Osećao sam da mi dopušta da ih vidim jer nije bio siguran šta da mi odgovori. On se prisećao
na jedan tako snažan način da su mi moje moći izgledale tako krhkim. Ono čega se on sećao bilo je najranije
doba - kada je Rim još uvek vladao svetom
i kada je on još uvek bio u okvirima normalnog ljudskog života.
„Sećaš se kada si sve hteo da im kažeš”, rekao sam, „kada si hteo da obelodaniš tu čudovišnu tajnu.”
„Možda”, rekao je, ,,u samom početku, kada je postojala očajnička potreba za komunikacijom.”
,,Da, potreba za komunikacijom”, rekao sam. Cenio sam tu reč. Prisetio sam se jedne davne, davne noći na
pozornici kada sam jako uplašio publiku Pariza.
„Ali to je bilo na samom početku”, rekao je sporo, pričajući o sebi. Začkiljio je. Pogled mu je bio tako udaljen
kao da je sezao daleko u prethodne vekove. ,,To bi bilo besmisleno, to bi bila potpuna ludost. Kada bi
čovečanstvo bilo ubedeno u to, ono bi nas uništilo. Ja ne želim da budem uništen. Takve opasnosti i nesreće
nisu mi zanimljive.”
Nisam odgovorio.
,,Ni ti nemaš potrebu da otkriješ ove stvari”, rekao mi je skoro utešno.
Ali imam, pomislio sam. Osetio sam njegove prste na svom dlanu. Gledao sam kroz njega u svoju kratku
prošlost - u pozorište, u svoje bajkolike fantazije. Bio sam paralizovan od tuge.
„Ono što osećaš jeste usamljenost i čudovišnost”, rekao je. „Impulsivan si i prkosan.”
„Tačno.”
„Ali od kakve je koristi bilo kome reći bilo šta? Niko neće oprostiti. Niko ne može da donese spas. Detinjasto
je razmišljati na takav način. Otkrij sebe
i bićeš uništen, i šta si uradio? Divlji vrt će živahno i tiho prdgutati tvoje ostatke. Gde su tu pravda i
razumevanje?”
Klimnuo sam glavom.
Osetio sam kako uzima moju ruku u svoju. Polako se pridigao na noge. I ja ustadoh, nevoljno ali pokorno.
„Kasno je”, rekao je nežno. Njegove su oči bile ispunjene sažaljenjem. „Zasada smo dosta razgovarali.
Moram da odem dole, kod svojih ljudi. U obližnjem selu je došlo do nemira, kao što sam se i pribojavao. A to
će mi oduzeti sve vreme koje je preostalo do zore, a onda će se nastaviti i sutra uveče. Sigurno ćemo tek su-
tra iza ponoći moći da razgovaramo...”
Ponovo mu je nešto zaokupilo pažnju, pa je spustio glavu i počeo da osluškuje.
,,Da, moram ići”, rekao je. Ovlaš i nežno se zagrlismo.
Iako sam želeo da pođem s njim i vidim šta se događa u selu i kako će tamo obaviti svoju dužnost - isto tako
sam želeo da istražim svoje odaje, da posmatram more i da najzad odem na spavanje.
„Bićeš gladan kada ustaneš”, rekao je. „Dovešću ti žrtvu. Budi strpljiv dok ne dođem.”
,,Da, naravno...”
„Dok me sutra budeš čekao”, rekao je, „radi šta ti je volja u kući. Stari svici su u sanducima u biblioteci.
Možeš da ih pogledaš. Tumaraj po svim sobama. Svetilište Onih Koji Moraju Biti Sačuvani jeste jedino mesto
kojem ne smeš prići. Ne smeš se spustiti tim stepenicama sam.”
Klimnuo sam glavom.
Želeo sam još nešto da ga priupitam. Kada će loviti? Kada će piti? Njegova krv me je činila sitim već dve noći,
možda čak i više. Ali čija je krv njega činila sitim? Da li je isisao žrtvu ranije te večeri? Da li će sada nešto
uloviti? U meni se gomilala sumnja da njemu više nije potrebna krv u onoj meri u kojoj je meni bila
neophodna. Da je i on, kao i Oni Koji Moraju Biti Sačuvani, pio sve manje i manje. Očajnički sam želeo da saz-
nam da li je to bilo tako.
Ali, on me je napuštao. Selo ga je nesumnjivo prizivalo. Izašao je na balkon, a onda nestao. Na trenutak sam
pomislio da se samo izmakao udesno ili ulevo od vrata. Zatim sam prišao vratima i video da je terasa prazna.
Otišao sam do ograde, pogledao dole i video njegov ogrtač kao tračak boje na stenju u podnožju.
Dakle, ovo je ono čemu možemo da se nadamo, pomislio sam. Možda nam više neće biti neophodna krv,
možda će naša lica s vremenom izgubiti bilo kakav ljudski izraz, možda ćemo moći da pomeramo predmete
snagom svojih misli, možda ćemo moći sve, pa i da letimo. Možda ćemo za nekoliko hiljada godina i sami
sedeti u grobnoj tišini kao što to Oni Koji Moraju biti Sačuvani rade sada. Koliko me je puta Marijus u toku
ove večeri podsetio na njih? Koliko bi dugo nepomično sedeo kada nikoga nije bilo u blizini?
Sta će njemu značiti pola veka - tokom kojeg bih ja trebalo da živim taj svoj jedan smrtnički život daleko
preko mora?
Okrenuo sam se i krenuo kroz kuću do svoje spavaće sobe. Seo sam i gledao u more i nebo sve dok svetlo
nije počelo da se pojavljuje. Kada sam otvorio malo skriveno mesto gde su se nalazili sarkofazi, našao sam
sveže cveće. Stavio sam zlatnu masku na glavu, navukao rukavice, a onda legao u kameni kovčeg. I dalje sam
mogao da omirišem cveće dok sam sklapao oči.
Približavao se strašan trenutak. Gubitak svesti. Na ivici snova začuo sam ženski smeh. Blago se i dugo sme-
jala, kao da je bila veoma srećna i usred razgovora. Samo na jedan tren, pre nego što sam skliznuo u tminu,
videh njeno belo grlo dok je zabacivala glavu.
15
K
ada sam otvorio oči, sinula mi je jedna zamisao. Došla je tako iznenada da me je odmah opčinila, te sam
jedva bio svestan žeđi koju sam osećao
i bockanja u venama.
„Taština”, šapnuo sam. Ali ta ideja je u sebi posedovala neku omamljivu lepotu.
Ne, zaboravi na to. Marijus je rekao da se klonim svetilišta. Osim toga, vratiće se u ponoć i tada mu možeš
predstaviti svoju zamisao. A on može da... šta? Da tužno zavrti glavom.
Napustio sam to skriveno mesto i zakoračio u kuću, gde je sve bilo isto kao i prethodne noći - gorele su
sveće, a prozori su bili otvoreni prema blagom spektaklu zamiruće svetlosti. Nije izgledalo kao da ću uskoro
napustiti ovo mesto i kao da se nikada u njega neću vratiti jer će i on otići odavde.
Osećao sam se tužno i očajno. Ali, tu je bila ona zamisao.
Ne uraditi to u njegovom prisustvu, već tiho, potajno i sasvim sam kako se ne bih osećao glupavo.
Ne. Ne radi to. Ionako nema nikakvog razloga za to. Ništa se neće dogoditi ako to uradiš.
Ali ako je to tako, zašto onda to ne uraditi? Zašto to ne uraditi odmah?
Ponovo sam krenuo u obilazak kuće; prošao sam kroz biblioteku, galeri- je, sobe ispunjene pticama i majmu-
nima, a onda sam otišao i u odaje u koji- ma još nisam bio.
Ali, ona zamisao mi se i dalje vrtela po glavi. Žeđ me je probadala; činila je da postanem još impulsivniji,
nestrpljiviji, manje sposoban da se osvrnem na sve ono što mi je Marijus govorio i da shvatim šta bi to sve
moglo da znači u protoku vremena.
On nije bio u kući. To je bilo sigurno. Najzad sam završio obilazak svih soba. Gde je spavao - to je bila samo
njegova tajna. Znao sam da ima i svoje tajne načine pomoću kojih ulazi i izlazi iz kuće.
Ali, brzo sam pronašao vrata stepeništa koja su vodila do Onih Koji Moraju Biti Sačuvani. Ona nisu bila za-
ključana.
Stajao sam u salonu sa tapetama na zidovima i sa uglačanim nameštajem. Gledao sam u sat. Bilo je tek
sedam sati uveče, pet sati do njegovog povratka. Pet sati nepodnošljive žeđi, žeđi koja je gorela u meni. I ta
zamisao... Zamisao.
Nisam, zapravo, odlučio da to uradim. Samo sam okrenuo leđa satu i uputio se nazad ka svojoj sobi. Znao
sam da su stotine onih pre mene takođe morale da imaju tu istu ideju u glavi. Kako je samo lepo opisao
ponos koji je osetio kada je pomislio da ih može razbuditi, da ih, možda, može naterati da se pomere.
Ne! Želim to da uradim sve i da se ništa ne dogodi, kako će na kraju i biti. Jednostavno hoću sam da odem
dole i to uradim. Možda ima neke veze sa Nikijem. Ne znam! Ne znam!
Otišao sam do svoje odaje i, na užarenoj svetlosti koja se uzdizala sa mora, otvorih kutiju za violinu i ugledah
Stradivarija.
Naravno da nisam znao da sviram na njoj, ali mi smo moćni pantomimičari. Kao što je Marijus rekao, mi
posedujemo neverovatnu moć
koncentracije i prvostepeno umeće. A i tako često sam posmatrao Nikija kako svira.
Zategnuo sam gudalo i protrljao konjsku dlaku malim parčetom smole - to sam toliko puta video da Nikolas
radi.
Pre samo dve noći ne bih mogao da podnesem ni pomisao na to da dotaknem ovu stvar. A tek da je čujem,
to bi proizvelo nezamisliv bol.
Sada sam je izvadio iz njene futrole i poneo je kroz kuću; nosio sam je na isti način na koji sam je nosio i
Nikiju iza kulisa „Pozorišta Vampira”. I ne pomislivši na taštinu, pohitao sam ka vratima tajnog stepeništa.
Činilo mi se kao da me vrata vuku ka sebi, kao da nemam sopstvenu volju. Marijus sada nije bio važan. Ništa
mi tada nije bilo važno, osim silaska niz uzane i vlažne kamene stepenice, sve brže i brže, pored prozora kraj
kojih je penilo more i sa kojih se videlo svetlo rane večeri.
U stvari, moja zanesenost je postajala tako jaka, tako sveobuhvatna da sam iznenada zastao pitajući se da li
je ta želja zaista moja. Ali, to je bilo glupavo. Ko bi to mogao da usadi u moju glavu? Oni Koji Moraju Biti
Sačuvani? Ma, to je sada stvarno prava taština, uostalom, da li su ova stvorenja uopšte znala šta je ovaj ču-
dan i fin drveni instrument?
U drevnom svetu niko nikada nije čuo zvuk vioJine, zvuk tako čovečan
i tako snažno uticajan da su je ljudi ranije smatrali za đavolju rabotu, a njene najvirtuoznije izvođače
za opsednute, zar ne?
Malčice mi se vrtelo u glavi, bio sam zbunjen.
Kako je moglo da se desi da odem tako daleko niz stepenice i da se ne setim da su vrata zabravljena iznutra?
Dajte mi još nekih pet stotina godina
i možda ću uspeti da otvorim tu bravu, ali sada to ne mogu da uradim.
Svejedno sam nastavio da se spuštam, dok su ove i slične misli nadolazile i nestajale isto onako brzo kao što
bi se i pojavljivale. Ponovo me je poneo žar, a žeđ je činila da on bude još jači, iako žeđ nije imala nikakve
veze sa njim.
Kada sam izašao iz poslednje olcuke, videh da su vrata kapele širom otvorena-, Svetlost lampi obasjavala je
stepenište. Miris cveća i tamjana iznenada je postao tako sveprožimajući da mi je zastala knedla u grlu.
Držeći violinu obema rukama pritisnutu na grudi, približio sam se, ali zašto - to nisam mogao da objasnim.
Tada sam video da su i vrata tabernakla otvorena.Video sam i njih. Sedeli su.
Neko im je doneo još cveća. Neko je postavio tamjan u oblilcu kolačića na zlatne tanjiriće.
Zastao sam čim sam ušao u kapelu i pogledao u njihova lica. Činilo mi se da me gledaju pravo u oči, kao i
ranije.
Beli, bili su tako beli da nisam mogao ni da zamislim njihovu nekadašnju bronzanu boju, i bili su tako tvrdi,
tako mi se činilo, kao i nakit koji su nosili. Oko gornjeg dela njene ruke nalazila se narukvica u obliku zmije.
Na njenim grudima visila je ogrlica u nizovima. Najmanji deo njegovih grudi mogao je da se vidi iznad vrha
njegove čiste lanene košulje.
Njeno lice je bilo uže od njegovog, a nos malo duži. Njegove su oči bile za nijansu duže, a nabrani kapci su ih
još više naglašavali. Njihova dugačka crna kosa bila je skoro istovetna.
Disao sam s nelagodnošću. Odjednom sam se osetio slabim, te sam pustio da miris cveća i tamjana ispuni
moja pluća.
Svetlost lampi poigravala je po hiljadama zlatnih tračaka koji su ukrašavali murale.
Pogledao sam u violinu i pokušao da se prisetim svoje zamisli. Prešao sam prstima duž drveta i zapitao se
kako se njima čini ovaj instrument.
Tihim glasom sam im objasnio šta je violina. Rekao sam im da želim da je čuju, da ne znam da je sviram, ali
da ću pokušati. Nisam govorio dovoljno glasn'o da bih sam sebe mogao da čujem, ali oni svaJcako jesu, uko-
liko su odlučili da me slušaju.
Podigao sam violinu na rame, smestio je ispod brade i podigao gudalo. Zatvorio sam oči i prisetio se muzike,
Nikijeve muzike, načina na koji se njegovo telo pokretalo u skladu sa njom, kako su se njegovi prsti spuštali
kao udarci čekića. On bi tada dopuštao da pravo iz njegove duše poruka krene prema prstima.
Zaronio sam u nju i muzika je iznenada zacvilela nagore, a onda se uzburkala nadole, dok su moji prsti ple-
sali. Bila je to melodija, da, mogao sam da odsviram melodiju. Tonovi su bili čisti i bogati dok su odjekivali;
odbijajući se o tajne zidove, orili su se i stvarali zavijajuće i preklinjuće glasove koje samo violina može da
stvori. Mahnito sam nastavio da sviram, klateći se napred-nazad, zaboravivši Nikija, zaboravivši na sve osim
na osećaj u svojim prstima, koji su udarali u zvučnu školjku, i na spoznaju da sam ja ’ovo proizvodio, da je
ovo izlazilo iz mene, da se stropoštavalo, uspinjalo i ukrštalo sve glasnije i glasnije dok sam se okomljivao na
mahnito testerisanje gudala.
Pevao sam sa njom, pevušio, a onda i glasno pojao, a sve zlato ove male prostorije bilo je nerazgovetno. Iz-
nenada, kao da je moj glas postao glasniji, neobjašnjivo glasniji, sa jasnim visokim tonom za koji sam znao da
nikako nisam mogao da ga otpevam. Svejedno, čuo se ovaj divan zvuk, čvrst i nepromenljiv, a uzdizao se sve
glasniji, i na kraju su počele da me bole uši. Svirao sam još jače, mahnitije, a čuo sam i samog sebe kako
dahćem. Iznenada sam shvatio da ja nisam taj koji proizvodi ovaj čudni visoki ton!
Krv će mi šiknuti iz ušiju ako taj zvuk ne prestane. Ja nisam taj koji ga proizvodi! Bez zaustavljanja sviranja,
bez predavanja bolu koji mi je raspolućivao glavu, pogledao sam napred i video da je Akaša ustala; oči su joj
bile širom otvorene, a ustima je činila savršeno slovo O. Zvuk je dopirao od nje, ona ga je proizvodila.
Pomerala se sa stepenica tabernakla ka meni; ruke su joj bile širom raširene dok je njen glas parao moje
bubne opne kao čelično sečivo.
Nisam mogao da vidim. Čuo sam violinu kako je udarila o kameni pod. Osetio sam kako sam rukama uhvatio
glavu. Vrištao sam i vrištao, ali je zvuk upijao moju vrisku.
„Prestani! Prestani!”, urlikao sam. Ponovo mi se pred očima ukazalo svetlo, a ona je stajala preda mnom i
krenula je da me dohvati.
,,0, Bože, Marijuse!”, okrenuo sam se i potrčao ka vratima. Vrata su se s treskom zatvorila preda mnom,
udarivši me tako jako u lice da sam se stropoštao na kolena. Pod tim neprekidnim visokim tonom ja počeh
da dozivam:
„Marijuse! Marijuse! Marijuse!”
Okrenuvši se da vidim šta će mi se dogoditi, video sam kako se njeno stopalo spušta na violinu. Violina je
poskočila i razmrskala se pod njenom petom. Počeo je da zamire ton kojim je pevala. Nestajao je.
Ostao sam u tišini, gluvoći, ne mogavši da čujem sopstvene krike za Marijusom, koji su se neprekidno nas-
tavljali dok sam se pridizao.
Odzvanjajuća tišina, treperava tišina. Stajala je tačno ispred mene. Njene tamne obrve delikatno su se spo-
jile, gotovo ne nabravši njenu belu kožu, oči joj bejahu ispunjene patnjom i pitanjima, a njene bledoružičaste
usne bejahu otvorene tek toliko da obelodane očnjake.
„Pomozi mi, pomozi mi, Marijuse, pomozi mi”, zamuckivao sam, ne mogavši samog sebe da čujem osim
putem apstraktne namere mog uma. Tada me je približila sebi, zagrlila me i ja osetih njenu ruku onako kako
mi ju je Marijus i opisao. Nežno mi je obuhvatila glavu, nežno, veoma nežno, a onda o’setih svoje zube na
njenom vratu.
Nisam oklevao. Nisam razmišljao o udovima kojima sam bio priklješten, 'koji su u tren oka mogli da istisnu
život iz mene. Osetio sam kako mi očnjaci prodiru kroz njenu kožu kao kroz ledenu koru i kako krv počinje da
klizi u moja usta.
O... da ... da... o... da. Zabacio sam ruku preko njenog levog ramena, prianjao sam uz nju, kao živi kip, nije
bilo važno što je bila tvrđa od mermera, jer je tako moralo da bude, bilo je savršeno, moja majka, moja
ljubavnica, ona koja je bila svemoćna. Krv je nitima svoje goruće mreže prodirala u svaki pulsirajući delić
moga tela. Ali, i njene su usne bile na mom vratu. Ljubila me je, ljubila je arteriju kroz koju je njena krv tako
žarko kuljala. Njene su se usne otvarale nada mnom i, dok sam ja svom snagom isisavao njenu krv, sisajući i
osećajući taj mlaz ponovo i ponovo pre nego što bi se raširio unutar mene, imao sam nepogrešiv osećaj da
su se njeni očnjaci zabijali u moj vrat.
Iz svakog živog krvnog suda moja je krv iznenada bila usisana u nju, istovremeno kada je i njena bivala usisa-
vana u mene.
Video sam tu svetlucavu kružnicu, ali još božanstvenije je bilo to što sam je osećao, jer ništa drugo nije pos-
tojalo osim naših usta prilepljenih za vrat onog drugog i nemilosrdne tutnjave putanje krvi. Nije bilo snova,
nije bilo vizija, već samo ovo, ovo - veličanstveno, zaglušujuće i goruće - i ništa nije bilo važno, apsolutno
ništa, osim da se ovo nikada ne zaustavi. Svet svih stvari koje su imale težinu, koje su ispunjavale prostor i
prekidale protok svetlosti - iščezao je.
Neka jeziva buka se nametala, nešto ružno, nešto kao zvuk kamenja koje se lomi, kao zvuk kamenja koje se'
vuče po podu. Dolazi Marijus. Ne, Marijuse, nemoj da dolaziš! Vrati se nazad, ne diraj nas! Ne razdvajaj nas!
Ali to nije bio Marijus, taj jezivi zvuk, to ometanje, taj iznenadan prekid svega, taj stvor koji me je zgrabio za
kosu i otrgnuo me od nje tako jako da je krv pokuljala iz mojih usta - bio je to Enkil. Svojim snažnim rukama
priklještio mi je glavu.
Krv mi se u mlazu slivala niz bradu. Video sam njeno izbezumljeno lice! Video sam kako poseže za njim.
Njene su oči zasvetlele gorkom srdžbom, njene svetlucave, bele ruke pokrenule su se da bi zgrabila njegove,
koje su mi stiskale glavu. Čuo sam kako se glas oteo iz nje, glasniji nego ton kojim je pojala, čuo sam kako
vrišti, podvriskuje, dok se krv slivala niz uglove njenih usana.
Zvuk je u sebe upio čulo vida, kao i čulo sluha. Tmina se vrtoglavo okretala, razbijena u hiljade sićućnih
tračaka. Moja lobanja samo što nije prsnula.
Prisilio me je da se spustim na kolena. Bio je nagnut nada mnom i odjednom sam video njegovo lice u krup-
nom planu - bilo je ravnodušno kao i uvek, dok je samo pritisak mišića u rukama iskazivao stvarni život.
I pored razornog zvuka njenog vrištanja, čuo sam iza sebe Marijusove udarce po vratima. Njegovi krici
su bili glasni kao i njena vika.
Krv je počela da curi iz mojih ušiju od njenog vrištanja. Pokretao sam usne.
Snažne, kamene mengele oko moje glave odjednom su popustile. Osetio sam kako udaram o pod. Prostro
sam se po njemu, zatim sam osetio hladan pritisak njegovog stopala na svojim grudima. Zdrobiće mi srce u
trenu, a ona, čije je vrištanje postajalo sve glasnije, sve prodornije, bila je na njegovim leđima i držala ga je
rukom oko vrata. Video sam njene spojene obrve, njenu crnu kosu kako se vitla u vazduhu.
Ali, Marijus mu je govorio kroz zatvorena vrata, probijajući se kroz beli zvuk njenog vriska:
Ubiješ li ga, Enkile, zauvek ću ti je oduzeti, a ona će mi u tome pomoći! Zaklinjem ti se!
Iznenadni muk. Ponovo je nastupilo gluvilo. Topla krvi kaplje niz moj vrat.
Zakoračila je u stranu i pogledala pravo ispred sebe. Vrata se naglo otvoriše, udarivši pri tom u zidove
uzanog kamenog prolaza. Marijus se iznenada pojavio iznad mene; njegove ruke su bile na Enkilovim ra-
menima. Činilo se kao da Enkil ne može da se pomeri.
Njegovo stopalo je skliznulo nadole, okrznuvši mi pri tom stomak, a onda je nestalo. Marijus je izgovarao
neke reči, ali mogao sam da ih čujem samo kao misli:
Beži, Lestate! Trći!
Dok sam se borio da ustanem, video sam kako ih oboje tera prema tabernaklu. Video sam i njih kako sada
ne zure preda se, već u njega. Akaša je vukla Enkilovu ruku. Ponovo videh njihova prazna lica. Prvi put mi se
ta bezizražajnost činila ravnodušnom, nije bila nalik na masku radoznalosti, već na masku smrti.
„Lestate, beži!”, ponovio je, ne okrenuvši se.
I ja ga poslušah.
16
tajao sam u najudaljenijem ćošku terase kada je Marijus najzad došao u osvetljeni salon. U mojim je venama
bilo toplote, koja je disala kao da
ima sopstveni život. Mogao sam da vidim daleko iza nejasnih i oštrih obrisa ostrva. Mogao sam da čujem
kako jedan brod plovi uz udaljenu obalu. Ali sve o čemu sam razmišljao bilo je to da ću skočiti preko ograde
ukoliko Enkil ponovo krene na mene. Mogao bih da padnem u more i otplivam. I dalje sam osećao njegove
ruke na svojoj glavi, njegovo stopalo na svojim grudima.
Stajao sam oslonjen na kamenu ogradu, drhtao sam, a na mojim rukama je još bilo krvi od ogrebotina na
licu, koje je u potpunosti već bilo zaceljeno.
„Oprosti. Oprosti mi što sam to uradio”, rekao sam čim je Marijus zakoračio iz salona na terasu. ,,Ne znam
zašto sam to učinio. Nije trebalo to da uradim. Oprosti. Žao mi je, kunem se da mi je žao, Marijuse. Nikada,
nikada više neću uraditi nešto što mi kažeš da ne uradim.”
Stajao je sa prekrštenim rukama i posmatrao me. Svetlucao je.
„Lestate, šta sam ti rekao prošle noći?”, upitao je. ,,Ti si najprokletije stvorenjeV’
„Marijuse, oprosti mi. Molim te da mi oprostiš. Mislio sam da se ništa neće dogoditi. Bio sam siguran da se
ništa neće dogoditi...”
Rukom mi je pokazao da ućutim i da se zajedno spustimo na stenje, a onda je skočio preko ograde i krenuo
prvi. Krenuo sam odmah za njim, odsutan duhom, ali oduševljen lakoćom kojom sam to uradio. Bio sam,
međutim, i previše ošamućen da bi mi takve stvari nešto značile. Njeno prisustvo je bilo svud po meni kao
miris, koji ona u stvari i nije imala, osim mirisa koji je poticao od tamjana i cveća i koji je na neki način uspeo
da prodre u njenu čvrstu, belu kožu. Kako mi se krhkom činila bez obzira na svu tu čvrstinu!
Silazili smo niz klizavo stenje sve dok nismo stigli na belu plažu, gde smo hodali u tišini i gledali u snežnobelu
penu koja je udarala o stenje ili se pružala prema nama na ravnom i gustom belom pesku. Vetar je urlao u
mojim ušima i spopao me osećaj usamljenosti koji on - urlajući vetar koji briše sve druge senzacije i zvuke -
uvek u meni izaziva.
Postajao sam sve mirniji, ali i sve uzrujaniji i očajniji u isto vreme.
Marijus me je obgrlio rukom kao što je to nekoć i Gabrijela činila. Nisam obraćao pažnju kuda smo išli, ali
sam bio prilično iznenađen kada sam video da smo dospeli u jednu malu uvalu, gde je bio usidren neki
dugačak čamac sa jednim parom vesala.
Kada smo zastali, ponovo sam rekao:
„Zaista mi je žao što sam to uradio! Kunem se da jeste. Nisam verovao...”
„Nemoj da mi govoriš da se zbog toga kaješ”, rekao je mirno Marijus. „Nije ti nimalo žao što se to dogodilo,
što si bio uzrok toga, naročito sada kada si bezbedan, a ne spljošten kao ljuska od jajeta na podu kapele.”
„O! Ali nije u tome stvar!”, rekao sam.
Počeo sam da plačem. Izvadio sam maramicu, važan deo opreme jednog gospodina osamnaestog veka i
obrisao krv sa lica. Mogao sam da osetim kako me drži, osećao sam ukus njene krvi, dodir njenih ruku.
Ponovo sam počeo da osećam sve senzacije. Da Marijus nije došao na vreme...
„Ali šta se, u stvari, dogodilo, Marijuse? Šta si video?”
„Voleo bih da se sklonimo tamo gde nas on ne može čuti”, reče Marijus klonulo. „Ludost je bilo šta reći ili o
bilo čemu misliti jer ga to može dodatno uznemiriti. Moram ga pustiti da ponovo zapadne u mir.”
Sada je izgledao zaista besan, i okrenuo mi je leđa.
Ali kako sam mogao da ne razmišljam o tome? Poželeo sam da mogu da otvorim svoju glavu i iz nje izvadim
misli. One su tutnjile mojim telom kao i njena krv. U njenom telu su još uvek bili zatočeni um, glad, blještavo
duhovno jezgro, čija me je toplota prožela kao tečna munja, a Enkil ju je bespogovorno držao u smrti! Prezi-
rao sam ga. Želeo sam da ga uništim. Moj um su opsedale sve vrste ludačkih zamisli - da on nekako može biti
uništen, ali da mi ne možemo da budemo ugroženi sve dok ona živi!
Ali to baš i nije imalo nekog smisla. Zar demoni nisu prvo prodrli u njega? Ali šta ako to baš i nije bilo tako...
„Prestani, mladiću!”, planuo je Marijus.
Ponovo sam počeo da plačem. Osetio sam svoj vrat na mestima gde me je ona dodirivala, liznuo sam usne i
ponovo okusio njenu krv. Pogledao sam raštrkane zvezde na nebu, pa su mi se čak i ova bezopasna i večna
nebeska tela učinila kao preteća i besmislena. Osetio sam kako se u mom grlu opasno nadima vrisak.
Uticaj njene krvi već je počeo da čili. Prva jasna vizija se pomaljala, a moji udovi ponovo su postali moji.
Možda su bili snažniji, da, ali čarolija je umirala. Magija je ostavila samo nešto snažnije od prisećanja na krv
koja je' kružila kroz naša tela.
„Marijuse, šta se dogodilo?”, rekao sam, vičući preko vetra. „Nemoj da se ljutiš na mene, nemoj da mi
okreneš leđa. Ja ne mogu...”
„Šššš, Lestate!”, rekao je, prišao mi i uhvatio me za ruku. „Nemoj da brineš za moj bes. On je nevažan i nije
usmeren ka tebi. Daj mi još malo vremena da se saberem.”
,,Da li sivideo šta se dogodilo između mene i nje?”
Gledap je daleko, u more. Voda je izgledala potpuno crna, a morska pena skroz bela.
,,Da, video sam”, rekao je.
„Uzeo sam violinu sa željom da im sviram, mislio sam...”
,,Da, znam, naravno...”
,,Da će muzika uticati na njih, naročito ta muzika, taj čudnovat i natprirodan zvuk, ti dobro znaš kako vio-
lina...”
,,Da...”
„Marijuse, ona mi je dala... ona... i uzela...”
„Znam.”
,,On je drži tamo zatočenom! On je od nje napravio zatvorenicu!”
„Lestate, molim te...” Utučeno se smešio i bio je tužan.
Zarobi ga, Marijuse, na isti način kao što su to i oni uradili, a nju pusti!
,,Ti sanjaš, dete moje”, rekao je. ,,Ti sanjaš.”
Okrenuo se i, pokazujući mi pokretima da ga ostavim na miru, udaljio se od mene. Odšetao je do vlažne
plaže i pustio da ga voda zapljuskuje dok je hodao gore-dole.
Pokušao sam ponovo da se smirim. Cinilo mi se nestvarnim da sam ikada bio na bilo kom drugom mestu
osim na ovom ostrvu, da je svet smrtnika bio tamo negde, da je čudna tragedija i pretnja Onih Koji Moraju
Biti Sačuvani bila nepoznata izvan ovih mokrih i svetlih stena.
Najzad se Marijus vratio.
„Poslušaj me”, rekao je. „Pravo prema zapadu nalazi se jedno ostrvo koje nije pod mojom zaštitom, a na nje-
govoj severnoj strani nalazi se jedan drevni grčki grad. Tamo mornarske krčme rade po ceJu noć. Uzmi ča-
mac i odmah kreni tamo. Lovi i zaboravi ono što se ovde dogodiJo. Koristi moći koje si, možda, dobio od nje.
AJi pokušaj da ne razmišljaš o njoj ili o njemu. Iznad svega, pokušaj da ne kuješ zaveru protiv njega. Pre zore
se vrati u kuću. Neće biti teško. Naići ćeš na sijaset otvorenih vrata i prozora. Uradi sada kako ti kažem,
mene radi.”
Spustio sam glavu. Ljudska krv, ljudska borba i ljudska smrt - bilo je jedino pod nebeskim svodom što je
moglo da mi odvuče pažnju, što je moglo da izbriše bilo kakve uzvišene ili istrošene misli.
Bez ikakvog pogovora, krenuo sam kroz plićak do čamca.
U rane jutarnje sate, pogledao sam u svoj odraz u deliću metalnog ogledala koje je visilo na zidu štrokave
mornarske sobe u maloj krčmi. Video sam sebe u kaputu od baršuna i beloj čipki. Lice mi je bilo toplo od ubi-
janja. Mrtav čovek je ležao preko stola iza mene. Još uvek je u ruci držao nož kojim je pokušao da mi prereže
grkljan. Bila je tu i flaša vina sa nekim opojnim sredstvom u njemu, koje sam uporno odbijao da ispijem
šaljivim nećkanjem sve dok nije izgubio živce i polcušao da me zakolje. Njegov saradnik je ležao mrtav na
krevetu.
Pogledao sam u mladog plavokosog razvratnika u ogledalu.
„Vidi, vidi, ako to nije vampir Lestat”, rekao sam.
Ali ni sva krv ovog sveta nije mogla da spreči užase koji su počeli da me opsedaju kada sam otišao na poči-
nak.
Nisam mogao da prestanem da razmišljam o njoj, pitajući se da li samt0 prethodne noći čuo njen smeh u
snu. I čudio sam se što mi ništa nije rekla svojom krvlju sve dok nisam zatvorio oči. Tada su, iznenada, počele
da 'lli se javljaju slike, divne slike, nepovezane isto koliko i čarobne. Ona i ja snl0 zajedno koračali nekom
dvoranom - ne ovde, već na nekom meni poznaU)in mestu. Mislim da je to bio neki dvorac u Nemačkoj gde
je Hajdn napis'10 svoju muziku - a ona je govorila ležerno, kao što je to već radila hiljadu pll‘a sa mnom. Is-
pričaj mi sve o ovome, u šta ljudi veruju, šta ih pokreće iznuVa> kakva su ovo divna otkrića... Nosila je mod-
eran crni šešir sa velikim bel>m perjem na širokom obodu i sa belim velom koji je išao preko vrha šešir^1 bio
zavezan ispod njene brade. Njeno je lice bilo sam početak, oličei^e mladosti.
★**
Kada sam otvorio oči, znao sam da me Marijus čeka. Otišao sam u o<k|U i video ga kako, leđima okrenut
otvorenom prozoru i moru, stoji poil!C^ prazne kutije za violinu.
„Sada moraš krenuti, mali moj”, rekao je tužno. „Ponadao sam se ^a ćemo imati malo više vremena, ali sada
je to nemoguće. Čamac koji ć® te odvesti čeka.”
„Zato što sam to uradio...”, rekao sam očajno. Dakle, bio sam odbač^'1-
,,On je uništio sve u kapeli”, rekao je Marijus, pokušavajući da zVllG1 smireno. Obgrlio me je jednom rukom
preko ramena, dok je svojom druf:i’m rukom uzeo moju putnu torbu. Krenusmo ka vratima. „Želim da sada
ol es jer je to jedino što će ga umiriti, želim da zapamtiš ne njegov bes, već ?ve ono što sam ti ispričao i želim
da budeš siguran u to da ćemo se ponilVO sresti, kao što smo i rekli.”
,,Da li ga se ti bojiš, Marijuse?”
,,0 ne, Lestate. Nema potrebe da se brineš. On je već ranije činio sh'ne stvari, povremeno. On, naime, nije ni
svestan šta radi. Ubeđen sam U J°- Sve što o’n zna jeste to da se neko usudio da se ispreči između njega i
AklSe- Vreme je sve ono što je njemu potrebno da zapadne u pređašnje nepokr<’lno stanje.”
Eto opet onog izraza - zapadne.
,,A ona sedi kao da se nikada nije ni pokrenula, zar ne?”, upitao san1 §a-
„Želim da odmah odeš odavde kako ga ne bi izazivao”, rekao je Marl|ns’ vodeći me napolje iz kuće prema
stenovitim stepenicama. Nastavio j(! a govori: „Kakve god sposobnosti mi stvorovi imali - sposobnosti a
pomeramo predmete svojim mislima, da ih zapalimo, nanesemo stv^1 štetu samo pomoću moći našeg uma
- one nemaju snagu ako je nešto udaljeno od fizičkog mesta gde se nalazimo. Dakle, želim da odeš odavde
još večeras i uputiš se u Ameriku, kako bi mi se što brže vratio kada on više ne bude uzrujan i kada se više ne
bude ničega sećao. Ja ništa neću zaboraviti i čekaću te.”
Video sam galiju u luci ispod nas kada smo dospeli na ivicu stene. Stepenice su izgledale kao da je njima
nemoguće spustiti se, ali nije bilo tako. Ono što jeste bilo nemoguće, međutim, bila je činjenica da sam up-
ravo u ovom trenutku napuštao Marijusa, kao i ovo ostrvo.
„Nije potrebno da se spuštaš sa mnom”, rekao sam, uzevši putnu torbu iz njegove ruke. Pokušavao sam da
ne zvučim ogorčeno i potišteno. Sve u svemu, ja i jesam bio uzrok svega ovoga.
„Radije neću plakati pred drugima. Ostavi me ovde.”
„Tako sam želeo da provedemo još nekoliko noći zajedno”, rekao je, ,,da u tišini razmotrimo sve ono što se
dogodilo. Ali nek te moja ljubav prati. I pokušaj da se prisetiš svega onoga što sam ti rekao. Kada se ponovo
budemo sreli, imaćemo mnogo toga jedan drugom da kažemo...” Zastao je.
„Šta je bilo, Marijuse?”
„Kaži mi iskreno”, rekao je. ,,Da li se kaješ što sam došao po tebe u Kairo? Da li ti je žao što sam te doveo
ovamo?”
„Kako bih mogao da se kajem?”, upitao sam. „Jedino zbog čega žalim jeste to što odlazim. Šta ako više ne
budem mogao da te pronadem, ili ti mene?”
„Kada bude nastupio pravi trenutak, ja ću te naći”, rekao je. ,,I neka ti je uvek u pameti: ti imaš moć da me
prizoveš, kao što si to i ranije učinio. Kada budem čuo taj poziv, mogu premostiti neviđenu udaljenost da se
odazovem, koju inače nikada ne bih mogao da postignem. Ako je pravi trenutak, ja ću se odazvati. U to
možeš biti sasvim siguran.”
Klimnuo sam glavom. Toliko toga je bilo što sam želeo da kažem, a nisam izgovorio ni jednu jedinu reč.
Jedan dugi trenutak smo se grlili, a zatim sam se okrenuo i počeo da silazim; znao sam da će razumeti zašto
se nijednom neću osvrnuti.
N
isam ni znao koliko sam bio željan sveta sve dok moj brod nije najzad pristigao u mutne vode močvarnog
rukavca Sv. Džona, a potom se uputio prema gradu Nju Orliensu. Video sam crnu i nepravilnu liniju močvare
naspram svetlećeg neba.
Činjenica da nijedan od naše vrste nije prodro u ovu divljinu uzbudila me je, ali i ponižavala u isto vreme.
Pre nego što se tog prvog jutra izdiglo sunce, zaljubio sam se u nisko i vlažno zemljište, kao što mi se to do-
godilo sa suvom toplotom Egipta, a kako je vreme prolazilo, počeo sam da ga volim više no bilo koje drugo
mesto na svetu.
Ovde su mirisi bili veoma jaki; mogao se udahnuti miris sirovog zelenila lišća, kao i miris ružičastih i žutih
pupoljaka. A velika muljevita reka - koja je proticala kraj bednog malog mesta po imenu Plas d’Arm i njegove
malene katedrale - zasenjivala je svaku drugu legendarnu reku koju sam ikada imao prilike da vidim.
Neprimećen i neizazvan, istraživao sam trošnu malu naseobinu sa njenim blatnjavim ulicama i trotoarima na
ivici vode i posmatrao štrokave španske vojnike koji su se lenjo šetali po zatvoru. Potpuno sam se izgubio
među opasnim barakama na samom rubu vode; bile su prepune čamdžija, koji su se kockali i galamili, i di-
vnih tamnoputih Karibljanki, koje bi povremeno izlazile da bace pogled na tiho sevanje munje, da čuju pot-
muli urlik groma i osete svilenkastu toplotu letnje kiše.
Nisko spušteni krovovi malih koliba svetleli su se na mesečini. Svetlost je zapljuskivala gvozdene kapije lepih
španskih gradskih kuća. Svetlucala je i iza zavesa od prave čipke koje su visile sa unutrašnje strane sveže
opranih štaklenih vrata. Šetao sam se među grubim malim kolibama koje su se protezale sve do bedema,
vireći kroz prozore u pozlaćeni nameštaj i sjajne parčiće bogatstva i civilizacije; sve to je u ovom divljem
mestu izgleđalo neprocenjivo, istančano, pa čak i tužno.
Tu i tamo bi se iz gliba pojavila vizija: pravi francuski gospodin sa snežnobelom perikom na glavi, obučen u
divni frak, šetao se sa ženom koja je na sebi imala široku suknju sa kriolinom, i sa crnim robom, koji je za ovo
dvoje, koji su šetali na bezbednoj udaljenosti od tečnog blata, nosio par čistih papuča.
Znao sam da sam dospeo u najnenastanjeniju ispostavu Divljeg vrta i da je ovo moj grad Nju Orliens, u ko-
jem ću se nastaniti, ukoliko, naravno, on uspe da opstane. Sve moje patnje biće ublažene na ovom beza-
konitom mestu, a ono za čim čeznem pružiće mi više zadovoljstva jednom kada ga ugrabim.
Ali, te prve noći u ovom smrdljivom malom raju bilo je trenutaka kada sam se molio, uprkos svim tajnim
moćima koje sam posedovao, da se na neki način srodim sa svim smrtnicima. Možda nisam bio egzotični izg-
nanik kakvog sam sebe zamišljao, već samo nekakvo nejasno uvećanje svih ljudskih duša.
Stare istine i drevna magija, revolucija i pronalasci - udružuju se da nam skrenu pažnju sa emocija, koje nas
na kraju, na ovaj ili onaj način, razaraju.
I najzad, izmoreni ovom složenošću, sanjamo o onom tako davnom dobu kada smo sedeli na majčinom krilu
i kada je svaki poljubac koji bi nam ona dala predstavljao savršeno ispunjenje. Šta nam je drugo činiti do
posegnuti za zagrljajem koji sada mora u sebi sadržati dve krajnosti - nebesko i pakleno: naš sopstveni usud,
ponovo, i ponovo, i ponovo.
I tako stigoh do kraja Ranog obrazovanja i avantura vampira Lestata, priče koju sam imao i nameru da is-
pričam. Sada imate opis magija i misterija Starog sveta, koji sam, bez obzira na zabrane i upozorenja,
odabrao da prenesem dalje.
Ali mojoj priči ovde nije kraj, bez obzira na to koliko bio nerad da je nastavim. Isto tako, moram izložiti,
barem ukratko, bolne događaje koji su me naveli na odluku da se ukopam u zemlju 1929. godine.
To se desilo sto četrdeset godina nakon što sam napustio Marijusovo ostrvo. Od tada Marijusa više nikada
nisam video. Gabrijela je, isto tako, za mene bila potpuno izgubljena. Iščezla je one noći u Kairu i niko, smr-
tan ili besmrtan, o njoj ništa nije čuo, barem koliko je meni poznato.
Kada sam u dvadesetom veku sam sebi napravio grob, bio sam usamljen i premoren, a moje telo i moja duša
bili su teško ranjeni.
Proživeo sam onaj svoj jedan ljudski vek, kao što me je Marijus i posavetovao da uradim. Ali ne mogu kriviti
Marijusa zbog načina na koji sam ga proživeo, kao ni zbog užasnih grešaka koje sam napravio.
Puka je volja oblikovala moje iskustvo više od bilo koje druge ljudske osobenosti. Uprkos savetima i pred-
viđanjima, izazivao sam zlu kob i katastrofu, kao što sam to oduvek i radio. Ali, i pored svega, ne mogu da
poreknem da sam bio nagrađivan. Skoro sedamdeset godina su sa mnom bili moji poletarci vampiri - Lui i
Klaudija, dva najdivnija besmrtnika koja su ikada hodila zemljom, a stvorio sam ih po sopstvenoj volji.
Nedugo pošto sam stigao u koloniju, smrtno sam se zaljubio u Luija, mladog tamnokosog buržuja-plantažera,
otmenog u govoru i prefinjenog u ponašanju, koji je u pogledu cinizma i samouništenja bio pravi Nikolasov
brat blizanac.
Posedovao je Nikijevu jezovitu žestinu, buntovništvo, njegovu mučeničku sposobnost da veruje i ne veruje, a
konačno i da očajava.
I pored svega toga, Lui me je zaposeo u mnogo većoj meri nego što je to Nikolasu ikada pošlo za rukom. Čak
i kada je bio veoma okrutan, Lui je kod rnene izazivao nežnost; zavodio me je svojom zapanjujućom ne-
samostalnošću, kao i svojom zaslepljenošću svakim mojim pokretom i izgovorenom rečju.
Njegova naivnost me je uvek osvajala, njegova čudesna buržujska vera u to da je Bog uvek bio Bog, čak i
onda kada bi nam okrenuo leđa, da su prokletstvo i spasenje postavili granice ovom malom i beznadežnom
svetu.
Lui Je bio mučenik, stvor koji je smrtnike voleo čak i više nego ja. Ponekad se pitam da li sam od Luija očeki-
vao da me kazni za ono što se dogodilo Nikiju, da li sam ga stvorio da bude moja savest i da mi iz godine u
godinu dodeljuje kaznu koju sam osećao da zaslužujem.
Ali jasno i glasno rečeno - voleo sam ga. Upravo sam iz svoje očajničke potrebe da ga zadržim, da ga što
čvršće vežem za sebe u trenucima ovisnosti
- pribegao najsebičnijem i najimpulsivnijem činu svog celokupnog života kao živućeg mrtvaca. Bio je
to zločin koji će biti i moje uništenje: preobraćivanje Klaudije, stvaranje divnog deteta-vampira, sa Luijom i
za Luija.
Njeno telo nije bilo ni šest godina staro kada sam je uzeo; umrla bi da to nisam uradio, kao što bi umro i Lui
da ga nisam preobratio. To je bilo prkošenje bogovima, za šta ćemo Klaudija i ja platiti.
Ali to je priča koju je Lui ispripovedao u Intervjuu sa vampirom, koja je, i pored svih protivrečnosti i užasnih
nesporazuma, uspela da zabeleži atmosferu u kojoj smo se Klaudija, Lui i ja zbližili i zajedno ostali šezdeset i
pet godina.
Tokom tog vremena, predstavljali smo ono najbolje od svoje vrste: svilenkasto-baršunasti trio smrtonosnih
lovaca, pobedonosni u svojoj tajni u nabubrelom gradu Nju Orliensu, koji nam je pružio luksuzno prebival-
ište i opskrbio nas bezbrojnim svežim žrtvama.
Iako to Lui nije znao dok je pisao svoju hroniku, šezdeset i pet godina jeste neverovatno dugo vreme za bilo
kakvu vezu u našem svetu.
Što se tiče laži koje je izrekao, pa, opraštam mu razuzdanu maštu, gorčinu, kao i njegovu taštinu, koja, na
kraju krajeva, za njega baš i nije bila posebno karakteristična. Nikada mu nisam razotkrio ni polovinu moći
koje sam posedovao, i to s razlogom, s obzirom na to da je tonuo u osećanje krivice i u samoprezir kada je
koristio čak i polovinu sopstvenih moći.
Čak su i njegova neobična lepota i njegov nepresušan šarm njemu samom predstavljali neku misteriju. Kada
pročitate njegovu izjavu da sam od njega stvorio vampira jer sam priželjkivao da prisvojim njegovu kuću i
plantažu, to pre možete pripisati njegovoj skromnosti nego njegovoj gluposti, pretpostavljam.
A to što je smatrao da sam seljačkog porekla, pa to je bilo dosta razumljivo. On je, uostalom, bio dete sred-
nje klase, koja je uvek isticala razlike u nečijem poreklu, kao i zabrane. Težio je, kao i svi kolonijalni plan-
tažeri, da bude istinski aristokrata, iako takvog nikada nije ni sreo, a kamoli da je bio. Ja sam, kao što već i
znate, poticao od dugačke loze feudalnih vlastelelina, koji su lizali prste i bacali kosti preko ramena svojim
psima dok bi večerali.
Kada kaže da sam se poigravao sa nevinim strancima, sprijateljivao se sa njima, a potom ih ubijao, kako je
uopšte i mogao da zna da sam lovio isključivo kockare, lopove i ubice, bivajući još verniji sopstvenom neiz-
govorenom zavetu da ću ubijati zločince nego što sam se ikada nadao da ću biti? (Na primer, Mladi Frenijer
je plantažer; njega Lui beznadežno romantizuje u svom tekstu, dok je ovaj, u stvari, bio bludni ubica i varal-
ica u kartaškim igrama, spreman da stavi i plantažu sopstvene porodice pod hipoteku zbog nekog velikog
duga u trenutku kada sam ga napao. Kurve kojima sam se pogostio jedared pred Lujem, čisto da bih mu na-
pakostio, bile su poznate po tome što su drogirale i pljačkale mornare, od kojih se mnogima zameo trag.)
Ali ovakve sitnice, zapravo, baš i nisu od neke preterane važnosti. On je svoju priču ispripovedao onakvom za
kakvu je verovao da je i bila.
Lui je, zapravo, predstavljao proizvod svih svojih mana, a bio je najčarobniji ljudski đavo kojeg sam ikada up-
oznao. Čak ni Marijus ne bi mogao da zamisli jedno takvo saosećajno i dubokomisleno stvorenje, nekog ko je
uvek bio gospodin. On je čak i Klaudiju učio kako da pravilno koristi srebrni escajg - neka je blagosloveno
njeno malo crno srce - iako nije imala ni najmanju potrebu da koristi nož i viljušku.
Njegova zaslepljenost, kada su u pitanju bili raznovrsni povodi ili patnje drugih, bila je deo njegovog šarma,
kao što je to bila i njegova mekana, razbarušena crna kosa ili večito zabrinut izraz njegovih zelenih očiju.
Zašto bih se uopšte zamajavao pričama o tome koliko je samo puta dolazio kod mene užasno zabrinut i
preklinjao me da ga nikada ne ostavim,
o trenucima kada smo zajedno šetali i razgovarali, izvodili Šekspira kako bi zabavili Klaudiju, ili išJi ruku
pod rulcu u lov po lcrčmama uz relcu ili na ples sa tamnoputim lepoticama u slavnim balskim dvoranama?
Citajte između redova.
Izdao sam ga onda kada sam ga i stvorio, to je ono što je ključno. Kao što sam, uostalom, izdao i Klaudiju.
Opraštam mu gluposti koje je napisao jer je izrekao istinu o jezivom zadovoljstvu koje je vladalo između
njega, Klaudije i mene, na šta nismo imali pravo u tim dugačkim decenijama devetnaestog veka, kada su
paunove boje drevnog doba izumrle, a divna ~muzika Mocarta i Hajdna ustupila mesto bombastičnom Be-
tovenu, čija je muzika u pojedinim trenucima bila i suviše nalik zvuku mojih imaginarnih Paklenih zvona.
Imao sam ono što sam hteo, ono što sam oduvek i želeo. Imao sam njih. Mogao sam ponekad da zaboravim
Gabrijelu i Nikija, čak i Marijusa i bez- izražajni Akašin pogled, ledeni dodir njene ruke, kao i toplinu njene
krvi.
Ali, ja sam oduvek želeo mnoge stvari. Šta je to što je omogućilo da naš zajednički život, koji je on opisao u
Intervjuu sa vampirom, ovoliko dugo traje? Zašto smo opstali toliko vremena?
U devetnaestom veku vampire su „otkrivali” evropski romanopisci. Lord Rutven, izmišljeni lik dr Polidorija,
ustupio je mesto ser Frensisu Varneju i njegovom strašnom romanu, da bi se kasnije pojavila Šeridan le Fan-
uova grofica Karmila Karnštajn, a najzad i najveći među vampirima - rutavi pravoslavni grof Drakula, koji je, i
pored toga što je mogao da se pretvori u slepog miša ili da se svojevoljno dematerijalizuje, puzio uza zidine
svog zamka, kao što to rade gušteri, očigledno iz čiste zabave. Svi ovi likovi, ali i mnogi drugi nalik njima,
zadovoljavali su nezasite ijudske apetite za gotskim i fantastičnim pričama.
Mi smo bili srž te koncepcije devetnaestog veka - aristokratski povučeni, nepogrešivo elegantni, postojano
nemilosrdni, verni jedno drugom u zemlji koja je bila pogodna za pripadnike naše vrste, ali ne i pretrpana
njima.
Možda smo pronašli baš onaj savršen trenutak u istoriji, onu savršenu ravnotežu između čudovišnog i ljud-
skog, ono doba kada je „vampirska romansa”, rođena u mojoj mašti među raznobojnim brokatima starog
života, svoje najveće zadovoljstvo mogla da nađe upravo u lepršavom crnom ogrtaču, u crnom cilindru kao i
u sjajnim kovrdžama male devojčice koje su se rasipale iz baršunaste mašne sve do divnih pufnastih rukava
njene prozirne svilene haljinice.
Ali šta sam ja to uradio Klaudiji? I kada ću morati da platim za to? Koliko je dugo bila zadovoljna time što je
bila tajna koja je Luija i mene tako čvrsto povezala, muza naših mesečinom obasjanih časova, to jedino
stvorenje obožavanja koje nam je bilo zajedničko?
Da li je bilo neizbežno da ona, kod koje nikada neće propupeti ženske obline, nasrne na svog demonskog
oca, koji ju je osudio na telo jedne porce- lanske lutke?
Trebalo je da poslušam Marijusova upozorenja. Trebalo je na trenutak da zastanem i razmislim o tome dok
sam stajao na ivici tog velikog i opojnog eksperimenta: napraviti vampira od „najslabijeg od njih”. Trebalo je
prvo duboko da udahnem.
Ali, znate, to je bilo kao kada sam svirao Akaši violinu. Ja sam želeo to da uradim. Želeo sam da vidim šta će
se dogoditi, rekao bih, sa takvom jednom divnom i malom devojčicom!
O zaslužio si, Lestate, sve što ti se ikada i dogodilo. Bolje bi ti bilo da ne umreš - jer bi zaista mogao da
skončaš u paklu.
Zašto sam sa rukovodio čisto sebičnim razlozima i zašto nisam poslušao bar neke od saveta koji su mi bili
dati? Zašto nisam ništa naučio od bilo koga od njih - od Gabrijele, Armana, Marijusa? S druge strane, ja, za-
pravo, nikada nikoga nisam ni slušao. Okreni-obrni, nisam ni sposoban za tako nešto.
Čak ni sada ne mogu da kažem da mi je žao što sam stvorio Klaudiju; ne mogu da poželim da je nikada nisam
video; nije mi žao ni što sam je držao, što sam joj govorio tajne, što sam slušao kako njen smeh odjekuje
kroz senovite i petrolejkama osvetljene sobe gradske kuće, koja je bila tako ljudska. U njoj smo bili okruženi
lakiranim nameštajem, mračnim uljanim slikama i bakrenim saksijama za cveće, kao što to i pristoji bilo kom
živom biću. Klaudija je bila moje Dete mraka, moja ljubav, zlo moga zla. Klaudija mi je slomila srce.
Jedne tople, sparne noći, u proleće 1860. godine, podigla se da izravna račune. Namamila me je, uhvatila me
i sijaset puta nožem izbola moje otrovano telo; bola ga je sve dok skoro i poslednja kap moje vampirske krvi
nije iscurila iz mene, ne dajući mom telu da ugrabi ni onih nekoliko dragocenih sekundi tokom kojih bi us-
pelo da se zaceli.
Ne krivim je. To je jedna od onih stvari koje bih možda i ja uradio.
Tih nekoliko trenutaka delirijuma nikada neću zaboraviti, oni nikada neće biti otpremljeni u neki neistraženi
odeljak mog uma. Njena prepredenost i volja oborili su me isto onoliko koliko i sečivo kojim je prerezala moj
grkljan i rasporila mi srce. Ti trenuci će mi uvek biti u pamćenju, svake noći do kraja mog postojanja, kao i
ponor koji se otvorio preda mnom, uranjanje u smrtničku smrt, koja mi je skoro pripala. To je ono što mi je
Klaudija priuštila.
Ali, kako je krv isticala i sa sobom nosila svu moć vida, sluha, a najzad i pokreta - moje su misli sezale daleko
unazad, mnogo dalje od stvaranja proklete vampirske porodice u njihovom raju od zidnih tapeta i čipkanih
zavesa, u carstvo nejasno zamišljenih gajeva mitskih zemalja, gde je drevni bog šume Dionis nanovo i
nanovo doživljavao da mu kidaju meso, dok je krv nezaustavljivo oticala.
Ako u svemu tome i nije bilo nekog smisla, barem je bilo bleska podudarriosti, zapanjujućeg ponavljanja istih
starih motiva.
Bog umire. Bog se uzdiže. Ali ovog puta niko nije iskupljen.
' Pomoću Akašine krvi, rekao mi je Marijus, preživećeš uništenja koja bi fazorila ostale pripadnike naše vrste.
Kasnije, napušten u smradu i mraku močvare, osetio sam kako žeđ određuje moje dimenzije, kako mi daje
snagu, osetio sam kako mi se otvara čeljust u vodi sa bujnim rastinjem i kako mi se keze očnjaci u potrazi za
toplokrvnim stvorenjima, koja bi mogla da mi pomognu da se podignem i usmerim ka dugačkom putu
nazad.
vlasnik „Pozorišta vampira” i da bi sada mogao zauzvrat da mi učini ovu malu, prisnu uslugu koju od njega
tražim. Bio sam smušen, onemoćao, žedan i uplašen pa su reči koje sam mu uputio bile strašno naivne. Pla-
men vatre me je uznemiravao. Svetlost na tamno obojenom drvetu u koje su bile obložene sve ove za-
gušljive sobe stvarala je imaginarna lica, koja su se pojavljivala i nestajala.
,,Ne želim da ostanem u Parizu”, rekao sam. ,,Ne želim da tebi ili kovenu pozorišta stvaram probleme. Ja
samo molim za ovu malu uslugu. Samo tražim...” Izgleda da mi je ponestalo hrabrosti, kao i reči.
Prošao je jedan dugačak trenutak.
„Ispričaj mi ponovo o tom Luiju”, rekao je.
Sramotno su mi se pojavile suze u očima. Ponovio sam neke gluposti o Luijevoj neuništivoj čovečnosti, o nje-
govom razumevanju stvari koje drugi besmrtni nisu mogli da 'shvate. Nepažljivo sam šaputao stvari pravo iz
srca. Nije Lui bio taj koji me je napao. Bila je to ta žena, Klaudija...
Spazio sam da je na tren nekako oživeo. Blago rumenilo pojavilo se na njegovim obrazima.
,,0ni su viđeni ovde, u Parizu”, rekao je nežno. ,,A to stvorenje nije nikakva žena. To je dete vampir.”
Ne sećam se šta je usledilo. Možda sam pokušavao da objasnim svoju grešku. Možda sam i priznao da nema
opravdanja za ono što sam uradio. Možda sam se stalno vrteo oko svrhe svoje posete, vraćajući se na ono
što mi je bilo potrebno, na ono što sam morao da dobijem. Sećam se da sam bio u potpunosti ponižen dok
me je izvodio iz kuće, dok smo ulazili u kočiju koja nas je čekala, dok mi je saopštavao da moram da krenem
s njim u „Pozorište vampira”.
,,Ti ne razumeš”, rekao sam. ,,Ne mogu da idem tamo. Neću da me ostali vide ovakvog. Moraš da zaustaviš
ovu kočiju. Moraš da uradiš ono što od tebe tražim.”
,,Ne, sve si naopako shvatio”, rekao je najbrižnijim glasom. Već smo bili na prenatrpanim pariskim ulicama.
Nisam mogao da vidim grad, ali sam ga se prisećao. Ovo je bila noćna mora, ovaj metropolis grmećih parnih
vozova i gigantskih betonskih bulevara. Nikada dim i prljavština industrijskog doba nisu izgledali tako strašno
kao u ovom gradu svetlosti.
Jedva da se sećam kada me je na silu izvukao iz kočije i kada sam se teturao širokim trotoarom dok me je on
gurao ka vratima pozorišta. Kakvo je bilo ovo mesto, ovo ogromno zdanje? Da li je ovo bio Bulevar du
Templ? A zatim je usledilo spuštanje u onaj grozan podrum ispunjen ružnim kopijama najkrvavijih Gojinih,
Brojgelovih i Boševih slika.
Najzad je, dok sam ležao na podu ciglane tamnice preslab j za glasno proklinjanje, došla i izgladnelost. Mrak
je bio ispunjen vibracijama prolazećih omnibusa i tramvaja, koje je stalno pratilo udaljeno škripanje gvoz-
denih točkova.
U neko doba sam u tom mraku pronašao ljudsku žrtvu. Ali, ona je bila mrtva. Hladna krv, krv koja je izazivala
mučninu. Najgori mogući način hranjenja - ležati na tom hladnom lešu i isisavati ono što je preostalo.
I Arman je bio tu. Mirno je stajao u senci, neokaljan u svom belom lanu i crnoj vuni. Govorio je prigušenim
glasom o Luiju i Klaudiji, o tome da će uslediti neka vrsta suđenja. Spustio se na kolena, prišao mi i seo kraj
mene, na trenutak zaboravivši da se ponaša kao čovek, dečak-gospodin koji sedi na ovom štrokavom i
vlažnom mestu.
„Izjavićeš pred ostalima da je ona to uradila”, rekao je. A ti ostali - novostvoreni - jedan po jedan dolazili su
da me vide.
„Nabavite mu odeću”, rekao je Arman i spustio ruku na moje rame. „Mora da izgleda pristojno, ovaj naš
izgubljeni gospodar. To je uvek bio njegov stil.”
Smejali su se kada sam preklinjao da me puste da razgovaram sa Eleni, Feliksom ili Lorenom. Oni nikada nisu
čuli ta imena. Gabrijela - to im tek ništa nije značilo.
A gde je bio Marijus? Koliko nas je zemalja, reka i planina razdvajalo? Da li je mogao da čuje i vidi ovo što se
događalo?
Visoko iznad nas, u pozorištu, smrtna publika se okupljala kao ovce u toru, tutnjala po drvenim stepenicama
i daščanom podu.
Sanjao sam o tome da pobegnem odavde, da se vratim u Luizijanu i pustim da vreme učini ono što je
neizbežno. Ponovo sam sanjao o zemlji, o njenoj hladnoj dubini, koju sam nakratko spoznao u Kairu. Sanjao
sam Luija i Klaudiju, sanjao sam da smo zajedno, da je Klaudija izrasla u neverovatno divnu ženu. Relda mi je,
smejući se:
„Vidiš, ovo je ono zbog čega sam došla u Evropu, da otkrijem kako ovo da postignem!”
Plašio sam se da mi nikada neće dozvoliti da odem odavde, da će me zazidati u grobnicu kao i one izgladnele
ispod Les Inosanta, da sam —napravio nepopravljivu grešku. Zamuckivao sam, plakao i pokušavao da razgo-
varam sa Armanom. A onda sam shvatio da Arman uopšte i nije bio tu. Ako je i došao, još brže je i otišao.
Počelo je da mi se privida.
A žrtva, topla žrtva...
„Dajte mi je, preklinjem vas!”
Arman je rekao:
„Reći ćeš ono što sam ti rekao da kažeš.”
Bio je to veliki sud čudovišta, bledolikih demona koji su uzvikivali optužbe. Lui ih je očajnički branio, Klaudija
je nemo zurila u mene, a ja sam govorio da je ona ta koja je to uradila, da, a potom sam i proklinjao Armana
kad me je ponovo gurnuo u senku, lica nevinog i svetlucavog kao i uvek.
„Dobro si to obavio, Lestate. Dobro si to obavio.”
Šta sam to uradio? Izrekao protiv njih dokaz da su prekršili drevna pravila? Podigli su se protiv gospodara
kovena? Šta su oni uopšte znali o drevnim pravilima? Vrištao sam za Luijem. A onda sam pio krv u mraku,
živu krv od druge žrtve, ali to nije bila lekovita krv, već samo obična krv.
Ponovo smo se našli u kočiji. Padala je kiša. Vozili smo se kroz prirodu. A onda smo išli sve više i više, kroz
staru kulu na krov. U svojim sam ruka- ma držao Klaudijinu krvavu žutu haljinicu. Video sam je u uzanom i
vlažnom dvorištu, gde ju je uništilo sunce.
„Razbacajte pepeo!”, rekao sam.
Niko se, međutim, nije ni pomerio da to učini. Iscepana i krvava žuta haljina ležala je na podrumskom podu.
Sada sam je držao u rukama.
,,0ni će razbacati pepeo, zar ne?”, upitao sam.
„Zar nisi želeo pravdu?”, upitao je Arman, čvrsto ogrnut svojim crnim vunenim ogrtačem na vetru, lica
tamnog od moći koju mu je donelo nedavno ispijanje.
Kakve je ovo veze imalo sa pravdom? Zašto sam držao ovo u svojim rukama, ovu malu haljinu?
Pogledao sam preko bedema Magnusove kule i video grad, koji je posegnuo da me zgrabi. Grad je ispružio
svoje dugačke ruke da obgrli kulu, a vazduh je smrdeo na fabrički dim.
Arman je stajao mirno na kamenoj ogradi i posmatrao me. Iznenada je bio mlad kao što je i Klaudija bila. Po-
brini se da prožive bar malo života pre nego što ih stvoriš i nikada, nikada ne stvaraj nekog tako mladog kao
što je Arman. Umirući, Klaudija ništa nije rekla. Gledala je u one koji su je okruživali; izgledali su joj kao dži-
novi koji čavrljaju na nepoznatom jeziku.
Armanove su oči bile crvene.
„Gde je Lui?”, upitao sam. ,,0ni ga nisu ubili. Video sam ga. Istrčao je na kišu...”
„Krenuli su za njim”, odgovorio je. ,,On je već uništen.”
Lažov sa licem nevinog dečaka.
„Zaustavi ih! Moraš to da uradiš! Ako još ima vremena...”
Zavrteo je glavom.
„Zašto ne možeš da ih sprečiš u tome? Zašto si to uradio? Zašto si priredio suđenje? Zašto si priredio sve to?
Šta se tebe tiče šta su mi oni uradili?”
„Svršeno je.”
Ispod rike vetra začuo se vrisak parne pištaljke. Gubio sam voz misli. Gubio ih... Nisam želeo da se vratim.
Lui, vrati se!
,,Ti ni ne misliš da mi pomogneš, zar ne?” Očaj.
Nagnuo se napred, a njegovo se lice izobličilo kao što se izobličilo pre mnogo godinama, taj osećaj kao da ga
je iznutra topila srdžba.
„Tebi, koji si nas sve uništio, tebi, koji si nam sve oduzeo. Šta te je uopšte navelo čak i da pomisliš da ću ti
pomoći!” Približio mi se, lica koje kao da se urušavalo u sebe. „Tebi, koji si nas stavio na jezive plakate na
Bulevar du Templu, tebi, koji si od nas stvorio likove jeftinih priča i tema za laprdanje!” „Ali, ja to nisam
učinio. Znaš ja... kunem se... Nisam to bio ja!”
„Tebi, koji si našu tajnu stavio pred blješteća svetla - ti, pomodni markiz u belim rukavicama, đavo u baršu-
nastom ogrtaču!”
,,Ti si poludeo kada svu krivicu svaljuješ na mene. Nemaš prava na to”, insistirao sam, ali sam tako zamucki-
vao da sam jedva razumeo sopstvene reči.
Njegov se glas promolio iz njega kao jezik iz zmije.
,,Mi smo imali svoj raj ispod drevnog groblja”, zašištao je. „Imali smo svoju veru i cilj. A ti si bio taj koji nas je
vatrenim mačem isterao odatle. Šta sada imamo?! Odgovori mi! Ništa sem uzajamne ljubavi, a šta to znači
stvorenjima kao što smo mi?”
„Ne, to nije istina, to je već počelo da se dešava. Ti ništa ne razumeš. Nikada nisi ni mogao.”
Ali, on me nije slušao. Nije bilo ni važno da li me sluša ili ne. Približavao mi se sve više. U jednom mračnom
trenutku on zamahnu rukom, moja glava bi zabačena unazad i ja videh nebo i grad Pariz izokrenute
naopako.
' Padao sam kroz vazduh.
Spuštao sam se sve niže i niže pored prozora kule, sve dok se kameni put nije uzdigao i došao mi u susret.
Svaka koščica u ljušturi moje natprirodne kože bila je polomljena.
D
ve godine je prošlo kada sam prikupio dovoljno snage da se ukrcam na brod za Luizijanu. Još uvek sam bio
užasno ubogaljen, pun ožiljaka. Ali, morao sam da napustim Evropu, gde mi nije stigao ni najmanji šapat
moje izgubljene Gabrijele ili moćnog Marijusa, koji je zasigurno izveo svoju osudu nada mnom.
Morao sam da se vratim kući. A moj dom je bio Nju Orliens, gde je bilo topline, gde cveće nikada nije presta-
jalo da pupi, gde sam još uvek posedovao, zahvaljujući beskrajnim rezervama „novčića kraljevstva”, na tuce
praznih starih kuća sa ubuđalim belim stubovima i ulegnutim tremovima, oko kojih sam mogao da se vrz-
mam.
Poslednjih nekoliko godina devetnaestog veka proveo sam u potpunoj usamljenosti starog okruga Garden,
jedan blok udaljenog od groblja Lafajet, u jednoj od svojih najboljih kuća, u kući koja je dremala ispod vi-
sokih hrastova.
Čitao sam pod svetlošću sveća ili uljanih svetiljki sve one knjige koje sam mogao da nabavim. Bio sam nalik
samoj Gabrijeli, onako zatočenoj u spavaćoj sobi zamka, sem što ovde nije bilo nikakvog nameštaja. Hrpe
knji- ga protezale su se do plafona u svim sobama, a ja sam išao od jedne do druge. Tu i tamo nadošla bi mi
mala snaga da upadnem u neJcu biblioteku ili staru knjižaru ne bih li nabavio nove knjige, ali sam, svejedno,
sve manje izlazio. Naručivao sam časopise. Gomilao sam sveće, flaše i limene konz- erve ulja.
Ne sećam se kada je nastupio dvadeseti vek, sećam se samo toga da je sve postalo nekako ružnije i mračnije,
a lepota koju sam spoznao u danima prohujalog osamnaestog veka činila se, više nego ikada, kao neka divna
zamisao. Buržuji su upravljali svetom turobnim principima i nepoverenjem prema senzualnosti i
neumerenosti, koje je prohujalo doba tako volelo.
Ali, moje vizije i misli postajale su još maglovitije. Više nisam lovio ljude. A vampir ne može da napreduje bez
ljudske Jcrvi, bez ljudske smrti. Preživeo sam tako što sam namamljivao baštenske životinje iz starog
komšiluka, natovljene pse i mačke. A kada mi ne bi bilo lako da ih ulovim, pa, uvek su mi preostajali glodari -
debeli, dugorepi pacovi, koje sam mogao da prizovem kao svirač na fruli.
Jedne noći sam sebe naterao da se uputim u dugu šetnju; šetao sam se kroz mirne ulice sve do bednog ma-
log pozorišta pod nazivom „Srećan čas”, koje se nalazilo blizu trosnih baraka kraj reke. Zeleo sam da vidim
nove neme pokretne slike. Bio sam ogrnut velikim kaputom, dok mi je šal prekri- vao ispijeno lice. Nosio'
sam rukavice kako bih prikrio svoje koščate ruke. prizor dnevnog neba, čak i na nesavršenom filmu,
užasavao me je. Ali, izgleda da su dosadni tonovi crnog i belog savršeno odgovarali dobu bezbo- jnosti, koje
su i predstavljali.
Nisam razmišljao o drugim besmrtnicima. Mada bi se, tu i tamo, pojavio neki vampir - neko siroto dete koje
bi nabasalo na moje skrovište, ili neki lutalica koji je krenuo u potragu za legendarnim Lestatom, žudeći za
tajnama i moćima. Ovi upadi su bili užasni.
Čak bi i tračak natprirodnog glasa uticao na moje živce; terao bi me u najudaljenije ćoškove kuće. Ali, bez
obzira na količinu bola, svaki novi um bih podrobno ispitao ne bih li bilo šta saznao o mojoj Gabrijeli. Ništa
nikada nisam otkrio. Nakon toga ne bi bilo ničeg što bih mogao da uradim, sem da ne obraćam pažnju na
jadne ljudske žrtve koje bi mi đavo prineo da se okrepim.
Ali, ovakvim upadima brzo bi došao kraj. Zastrašeni, razočarani, nepozvani gosti bi me, proklinjući, napuštali,
ostavljajući me u blagoslovenoj tišini.
Onda bih ja skliznuo još malo dublje i dalje od svega, i jednostavno bih ležao u mraku.
Sada više nisam mnogo ni čitao. A kada bih i čitao, čitao sam samo časopis Crna maska. Čitao sam priče o
groznim nihilistima dvadesetog veka
- u sivo obučenim huljama, pljačkašima banaka i detektivima - i pokušavao sam da zapamtim te stvari.
Ali, bio sam tako izmožden, tako umoran.
A onda je, u jedno rano veče, došao Arman.
U prvi mah sam pomislio da mi se pričinjava. Stajao je tako mirno u razrušenom predvorju; sa kratko
ošišanom frizurom dvadesetog veka i u uzanom malom odelu od tamne tkanine izgledao je mlađe nego
ikada pre.
To je moralo da bude priviđenje - ovaj lik ulazi u predvorje i gleda dole u mene, a ja ležim poleđuške na podu
kraj izlomljenog francuskog prozora i čitam Sema Spejda na mesečini. Osim jedne stvari. Da sam i imao
snage da prizovem zamišljenog gosta, to svakako ne bi bio Arman.
Pogledao sam u njega i neka nejasna sramota me prože na trenutak. Bio sam tako ružan, ništa više od kos-
tura sa iskolačenim očima koji leži. Zatim sam se vratio čitanju o Malteškom sokolu; čitajući Spejdove
rečenice, pomerao sam usta kao da ih izgovoram.
Kada sam ponovo podigao pogled, Arman je još uvek bio tu. To je možda bila ta ista noć, a možda i sledeća,
kao da sam ja uopšte mario za vreme.
Govorio je o Luiju. Već je neko vreme to radio.
Shvatio sam da je bila laž ono što mi je rekao o Luiju u Parizu. Lui je sve ove godine bio sa Armanom. I Lui me
je tražio. Lui je bio u gradu, u njegovom starom delu. Tražio me je kraj gradske većnice, gde smo tako dugo
zajedno živeli. Lui je najzad došao i do ovog mesta, gde me je video kroz prozore.
Pokušao sam sve to da zamislim. Lui je bio živ. Lui je bio ovde, tako blizu, a ja to nisam ni znao.
Mislim da sam se malo nasmejao. Nisam mogao u potpunosti da shvatim da i Lui nije bio spaljen. Bilo je za-
ista divno znati da je Lui još uvek u životu. Bilo je divno znati da je još uvek postojalo to divno lice, taj za-
jedljivi izraz, taj nežan i blago preklinjući glas. Moj divni Lui je preživeo, nije bio mrtav, nije iščezao kao
Klaudija i Niki.
Ali možda on jeste bio mrtav. Zašto bih verovao Armanu? Vratio sam se čitanju na mesečini; poželeo sam da
bašta nije tako bujno izrasla. Ne bi bilo loše da Arman, rekao sam mu to, izađe napolje i iskida onu izraslu
lozu, s obzirom na to da je tako snažan. Loza i vistarija visile su sa tremova na spratu i sprečavale da
mesečina prodre unutra. Tu je bilo i starih crnih hrastova, koji su postojali i kada ovde nije bilo ničeg drugog
osim močvare.
Mislim da, zapravo, tako nešto nisam ni predložio Armanu.
Samo se nejasno prisećam da mi je Arman saopštio da ga Lui napušta i da on, Arman, ne želi da nastavi
dalje. Zvučao je prazno. Isušeno. I pored toga je, međutim, dok je tako stajao, privlačio mesečinu sebi. Nje-
gov glas je još uvek posedovao svoj stari zvuk, jasno prigušen bol.
Siroti Arman. Ali, ti si mi rekao da je Lui mrtav. Idi i iskopaj sebi neku prostoriju ispod groblja Lafajet. To ti je
samo malo uz ulicu.
Nije bilo izgovorenih reči, ni čujnog smeha, samo potajno smejuljavo oduševljenje u meni. Jasno se sećam
jedne scene: Arman bespomoćno stoji nasred prljave i prazne sobe i gleda u gomile knjiga, kojih ima
posvuda; kiša se slivala niz pukotine u krovu i stapa knjige u nešto nalik na papirne cigle. To sam nejasno sh-
vatio tek kada sam njega ugledao kako stoji tamo, pred tom pozadinom. Znao sam da su sve prostorije u
kući, kao i ova, bile obložene knjigama. To mi nije palo na pamet sve do trenutka kada je počeo da gleda u
sve to. U ostalim sobama nisam bio godinama.
Čini mi se da se nekoliko puta nakon toga vraćao.
Nisam ga video, ali sam ga čuo kako se kreće po vrtu i kako me traži svojim umom kao snop svetlosti.
Lui je otišao na zapad.
Jednom, dok sam ležao u kršu ispod zdanja, Arman je prišao rešelkama i provirio; video sam ga, a on je samo
zašištao i nazvao me pacolovcem.
Ti si sasvim pomahnitao, ti - koji si sve znao i koji si nam se rugao! Ti si lud i hraniš se pacovima. Znaš li kako
su vas takve, seoske lordove, nazivali u staroj Francuskoj? Zecolovci. Zato što ste lovili zečeve da ne biste
umrli od gladi- A šta si ti sada u ovoj kući, u ovom oronulom prebivalištu? Običan pacolovac. Ti si poludeo
kao i oni drevni koji govore budalaštine i svađaju se sa vetrom! A opet, loviš pacove jer si za to i rođen.
Ponovo sam se nasmejao. Smejao sam se i smejao. Prisetio sam se vukova i smejao se.
,,Ti me uvek zasmejavaš”, rekao sam mu. „Smejao bih ti se i ispod onog groblja u Parizu, ali mi se činilo da to
ne bi bilo ljubazno od mene. Čak i onda kada si me proklinjao i osuđivao me za sve priče o nama, i to je bilo
smešno. Da nisi imao nameru da me baciš sa kule, smejao bih ti se. Ti si me oduvek zasmejavao.”
Kako je slasna bila ta mržnja koja je postojala između nas, ili sam mislio da jeste. Kakvo neprirodno
uzbuđenje - da bude tu kako bih ga ismejavao i prezirao.
Iznenada, prizor oko mene počeo je da se menja. Nisam više ležao u kršu. Hodao sam kroz svoju kuću. Na
sebi nisam imao prljave dronjke, koji su me prekrivali godinama, već otmeni crni frak i satenom postavljen
ogrtač. A kuća, pa, kuća je bila divna, a sve knjige bile su na svom mestu na policama. Parket se sijao na svet-
losti koju je bacao luster, dok je muzika dolazila sa svih strana, zvuk bečkih valcera, bogata harmonija vio-
lina. Sa svakim novim korakom osećao sam se moćnijim, laganijim, veličanstveno krhkim kao perce. Bez
poteškoća sam mogao da preskačem po dva stepenika. Mogao sam da odletim napolje, u mrak, a ogrtač bi
mi zamenio krila.
Zatim sam počeo u mraku da se krećem nagore, te se sa Armanom nađoh na visokom krovu. Svetleo je, u is-
tom staromodnom večernjem odelu, dok smo, preko džungle tamnih raspevanih vrhova drveća, posmatrali
udaljenu srebrnu okuku reke i spuštena nebesa na kojima su zvezde sijale kroz .bisernosive oblake.
Ridao sam od jednostavnog pogleda na to, zbog osećaja vlažnog vetra na licu. Arman je stajao kraj mene.
Stavio mi je ruku na rame. Govorio je o praštanju i tuzi, o mudrosti i stvarima naučenim kroz bol.
„Volim te, brate po mraku”, šapnuo je.
Ove reči tekle su kroz mene kao sama krv.
„Nisam želeo osvetu”, šaputao je dalje. Njegovo je lice bilo obuzeto,,srce prepuklo. Rekao je: „Ali ti si došao
samo da budeš izlečen, nisi želeo mene! Čekao sam čitav vek, a ti me nisi želeo!”
Tada sam znao, kao što sam, zapravo, i sve vreme to znao, da je moje izlečenje bila iluzija, da sam, naravno,
bio isti onaj dronjavi kostur. A kuća, ona je još uvek bila ruševina. Natprirodno biće koje me je držalo bila je
snaga koja je mogla da mi povrati nebo i vetar.
„Voli me i krv će biti tvoja”, rekao je, ,,ova krv koju nikada nikome nisam dao.” Osetio sam njegove usne na
svom licu.
,,Ne mogu da te lažem”, odgovorio sam. ,,Ja ne mogu da te volim. Šta si ti meni da bih te voleo? Mrtav stvor
gladan moći i tuđe strasti? Samo otelovljenje žeđi?”
U jednom naletu ogromne snage, ja sam njega udario i odbacio ga preko krova. Bio je potpuno lagan, njegov
oblik je nesto u sivilu noći.
Ali ko je bio poražen? Ko je, zapravo, padao sve niže i niže kroz mekane krošnje drveća ka zemlji, kojoj i pri-
pada? Vratimo se na dronjke i prljavštinu koja se nalazila ispod stare kuće. Ko je, zapravo, ležao u rušev-
inama, sa rukama i nogama oslonjenim na hladnu zemlju?
Sećanje se, ipak, poigrava nama. Možda sam sve to zamislio, njegov poslednji poziv, kao i patnju koja je
nakon toga usledila. Plakanje. Ono što sam znao bilo je to da se tokom narednih meseci on ponovo pojavlji-
vao. S vremena na vreme čuo bih ga kako hoda starim ulicama oblasti Garden. Želeo sam da ga pozovem, da
mu kažem da je to što sam mu rekao bila laž, da sam ga, u stvari, voleo. Zaista.
Ali, sada je nastupio trenutak kada je trebalo da se pomirim sa onim što je usledilo. Došao je čas da izglad-
nim i da, najzad, propadnem u zemlju. Možda ću napokon snivati snove bogova. Kako Armanu da kažem za
snove bogova?
Više nije bilo sveća, kao ni ulja za svetiljke. Negde se nalazio sef prepun novca, nakita i pisama namenjenih
mojim advokatima i bankarima, koji će nastaviti da upravljaju mojom imovinom zbog novca koji sam im os-
tavio.
Pa zašto sada ne otići pod zemlju znajući da ona nikada neće biti uznemirena, ne u ovom starom gradu sa
ruševnim kopijama prethodnih vekova. Sve će se jednostavno nastaviti, sve dalje, i dalje, i dalje.
Na svetlosti neba čitam i dalje priču Sema Spejda i Malteškog sokola. Pogledao sam datum na časopisu i
znao sam da je bila 1929. godina. O, pa to nije moguće, zar ne? - pomislio sam. Dovoljno sam krvi ispio iz pa-
cova da smognem snage da se zaista duboko ukopam.
Zemlja me je držala. Živa bića su posrtala kroz njeno debelo i vlažno grumenje, tarući se o moje osušeno
meso. Pomislio sam da, ako se ikada više budem ponovo podigao, ako ikada više ugledam makar i tračak
noćnog neba ispunjenog zvezdama, nikada, nikada neću činiti užasne stvari. Nikada neću ubijati nevine. Čak i
kada budem lovio slabašne, biće to samo oni beznadežni i umirući slučajevi, kunem se. Nikada više neću pri-
meniti Mračni trik. Samo ću... već znate... samo ću biti neprekidno prisustvo, bez ikakvog cilja, apsolutno bez
ikakvog cilja.
Žeđ. Bol jasan kao sama svetlost.
Video sam Marijusa. Video sam ga tako jasno da sam pomislio: ovo ne može biti san! Moje se srce tako
bolno raširilo. Kako je divno Marijus izgledao. Na sebi je imao uzano odelo, jednostavno i moderno, napravl-
jeno od crvenog baršuna, a njegova bela kosa bila je kratko ošišana i začešljana sa lica. Ovaj savremeni Mari-
jus bio je glamurozan, ali tu je bila i dodatna živahnost, koju je njegov kostim iz prohujalih vremena,
očigledno, prikrivao.
A činio je najneverovatnije stvari. Ispred njega je na stativu stajala crna kamera; svojom desnom rukom ju je
švenkovao, snimajući pokretne slike smrtnika u studiju ispunjenom užarenom svetlošću. Kako mi se srce
samo nadimalo dok sam to gledao, dok sam posmatrao kako razgovara sa ovim smrtnim bićima, kako im
govori na koji način moraju da drže jedno drugo, na koji način moraju da plešu i pomeraju se naokolo. Iza
njih se nalazila naslikana scenografija. Kroz prozore njegovog studija videle su se visoke zgrade, a u studio je
sa ulica dopirala buka motornih kočija.
Ne, ovo nije san, govorio sam sebi. To se stvarno događa. On je tamo. Kada bih samo pokušao, mogao bih da
vidim i grad kroz prozore, mogao bih da saznam gde se nalazi. Kada bih samo pokušao, mogao bih da čujem
jezik kojim govori mladim glumcima.
„Marijuse!”, rekao sam, ali je zemlja oko mene upila zvuk.
< Prizor se promenio.
Marijus se vozio u velikom kavezu od lifta u podrum. Metalna vrata su škripala i udarala. Tada je kročio u
prostrano svetilište Onih Koji Moraju Biti Sačuvani. Kako je sve sada izgledalo drugačije! Više nije bilo egi-
patskih crteža, mirisa cveća, svetlucanja zlata.
Visoki zidovi su bili prekriveni šarenim bojama impresionista koje su bezbrojnim fragmentima predstavljale
treperav svet dvadesetog veka.
Avioni su leteli iznad suncem osvetljenih gradova, tornjevi su bili viši od lukova čeličnih mostova, gvozdeni
brodovi su plovili srebrnim morima. Bio je to svet koji je rastakao zidove na kojima je bio naslikan, svet koji
je sada okruživao nepokretne i nepromenjene figure Akaše i Enkila.
Marijus se kretao po kapeli. Prolazio je pored mračnih i umršenih skulptura, telefonskih skalamerija, pisaćih
mašina na drvenim policama. Spustio je ispred Onih Koji Moraju Biti Sačuvani jedan veliki divan gramofon.
Pažljivo je spustio majušnu iglu na ploču koja se okretala. Slabašni i kreštavi zvuci bečkog valcera razlili su se
iz metalnog gramofonskog levka.
Nasmejao sam se kada sam video ovaj simpatičan pronalazak kako je smešten pred njih kao prinesena žrtva.
Da li je valcer bio kao miris koji se raspršavao po vazduhu?
Ali, Marijus nije završio svoju brižnu dužnost. Spustio je belo platno na zidu. Sada je sa visoke platforme, iza
sedećih figura boga i boginje, projektovao pokretne slike smrtnika na belo platno. Oni Koji Moraju Biti Saču-
vani su nemo zurili u treperave prizore. Muzejski kipovi, elektrićno svetlo koje svetli na njihovoj beloj koži.
A tada se desilo nešto najdivnije. Razdragani, majušni likovi pokretnih slika počeše da govore. Izvan zvuka
struganja gramofona, oni su zaista govorili.
Dok sam posmatrao, zaleđen od uzbudenja, smrznut od radosti što sve to mogu da vidim, odjednom me je
obuzela golema tuga, jedna tako jasna i porazna spoznaja. Ovo je, naime, bio samo san. Istina je bila da male
razdragane figure na pokretnim slikama nikako nisu mogle da govore.
Odaja i sva njena divna čudesa izgubila su svu čvrstinu; sve je postalo nejasno.
Ah! užasu nesavršenosti: užasna mala nedoslednost dokazuje da sam sve to u potpunosti umislio. I to iz
stvarnih delova - neme filmove sam video sopstvenim očima u malenom pozorištu po nazivu „Srećan čas”,
dok sam gramofone slušao svuda oko sebe, iz stotina kuća u mraku.
A bečki valcer, ah! on je sigurno preuzet iz čarolije koju je Arman izveo nada mnom. Suviše je bolno razmišl-
jati o tome.
Zašto nisam bio malo pametniji u samoobmanjivanju i pustio da film bude nem kao što je i trebalo da bude;
tada bih možda poverovao u to da je to, ipak, bila istinita vizija.
Ali evo konačnog dokaza moje izmišljotine, te zvučne i samodovoljne uobrazilje: Akaša, ljubljena moja, raz-
govarala je sa mnom!
Akaša je stajala na vratima odaje i zurila niz podzemni hodnik koji je vodio do lifta kojim se Marijus vratio u
gornji svet. Njena čvrsta i gusta crna kosa padala joj je na bela ramena. Podigla je svoju hladnu belu ruku
pozivajući me. Njena usta su bila crvena.
„Lestate!”, šapnula je. „Dođi!”
Njene su misli nemo potekle rečima koje mi je drevna kraljica vampira nekada, pre mnogo, mnogo godi-
nama, ispod Les Inosanta izrekla:
,,Na svom kamenom uzglavlju sanjala sam snove o smrtnom svetu iznad. Čula sam njegove glasove i njegovu
novu muziku kao uspavanku dok sam ležala u svom grobu. Zamišljala sam njegova fantastična otkrića i znala
sam za njegovu hrabrost u bezvremenom svetilištu svojih misli. Iako me izopštava svojim blještavim
oblicima, čeznem za tim svetom svom snagom, čeznem da bez straha tutnjim naokolo, da jašem Đavoljim
putem pravo kroz srce."
„Lestate”, ponovo je šapnula; njeno mermerno Jice bilo je oživljeno bolom. „Dođi!”
,,0, draga moja”, rekao sam, okusivši gorku zemlju na usnama, „kada bih samo mogao.”
Lestat de Lionkur U godini njegovog uskrsnuća 1984.
Nedelju dana pre nego što je naš prvi album izašao na tržište, oni su prvi put počeli da nam šalju preteće
poruke telefonom. Držanje u tajnosti rok grupe koja se zvala „Vampir Lestat” bilo je skupo, ali skoro
neprobojno. Čak su i izdavači moje autobiografije u potpunosti sarađivali. Tokom dugačkih meseci snimanja
albuma i spotova, nisam video nijednog od njih u Nju Orliensu, niti sam čuo da tumaraju naokolo.
Svejedno, nekako im je pošlo za rukom da dođu do neprijavljenog broja telefona i da na sekretarici ostave
svoja upozorenja i epitete.
„Otpadniče! Mi znamo šta radiš. Naređujemo ti da prestaneš. Izađi da možemo da te vidimo. Mi te pozi-
vamo da se pokažeš.”
Pobrinuo sam se da svoju rok grupu sakrijem u jednoj divnoj kući na jednoj plantaži severno od Nju Orliensa.
Punio sam njihove čaše Don Perinjonom, dok su pušili hašiš. Svi smo bili iznureni od iščekivanja i priprema;
nestrpljivo smo očekivali svoj prvi javni nastup u San Francisku, prvi pravi ukus uspeha.
Tada je moja advokatica Kristina poslala prvu telefonsku poruku - strašno je bilo kako su elektronska sred-
stva hvatala sastav glasova natprirodnih stvorenja — i ja sam odmah, usred noći, odvezao svoje muzičare na
aerodrom, odakle smo zajedno otputovali na zapad.
Nakon toga, čak ni Kristina nije znala gde se krijemo. Ni sami muzičari nisu bili posve sigurni u to. U jednoj
luksuznoj kući, na nekom ranču u dolini Karmel, prvi put smo čuli svoju muziku na radiju. Igrali smo uz naše
spotove kada su se prvi put pojavili na kablovskoj televiziji širom države.
Svake večeri sam odlazio sam u priobalni grad Monterej da pokupim Kristinine poruke. Tada sam odlazio i na
sever da lovim.
Vozio sam svoj glatki, moćni crni „porše” sve do San Franciska; opojnom urzinom jezdio sam opasnim i
uzanim krivinama. U besprekornom žutom sjaju velike gradske četvrti u kojoj su obitavali alkoholičari, skit-
nice i propalice - vrebao sam svoje ubice-žrtve, malo opakije i sporije nego ranije.
Napetost je postajala neizdrživa.
Još uvek nisam video ostale. Nisam ih ni čuo. Sve što sam imao bile su one telefonske poruke od besmrtnika
koje nisam poznavao.
„Upozoravamo te: ne nastavljaj sa tim ludilom. Igraš igru koja je opasnija nego što možeš i da zamisliš.” A
onda bi usledio nasnimljen šapat koji smrtne uši nisu mogle da čuju: „Izdajice! Otpadniče! Pokaži se,
Lestate!”
Ako su i lovili u San Francisku, nisam ih video. A opet, San Francisko je veliki grad pun gužve. A ja sam bio
prepreden i tih, kakav sam oduvek i bio.
Najzad su počeli da pristižu i telegrami u ogromnim količinama u poštanski fah u Montereju. Uspeli smo.
Prodaja naših albuma probila je sve rekorde, kako ovde, tako i u Evropi. Nakon San Franciska, mogli smo da
biramo u kom ćemo gradu održati sledeći koncert. Moja autobiografija se nalazila u svim knjižarama s jedne
na drugu obalu Amerike. Grupa „Vampir Lestat” se nalazila na vrhovima svih top-lista.
Nakon noćnog lova u San Francisku, jezdio sam dugačkom ulicom Divisadero. Pustio sam da crna karoserija
mog „poršea” puzi pored razrušenih viktorijanskih kuća, dok sam razmišljao o tome u kojoj je od njih
- ako je uopšte bilo koja od njih bila u pitanju - Lui ispričao priču Intervju sa vampirom smrtnom
momku. Neprestano sam razmišljao o Luiju i Gabrijeli. Razmišljao sam o Armanu, o Marijusu, koga sam izdao
kada sam obelodanio celu priču.
Da li je „Vampir Lestat” svoje elektronske pipke puštao dovoljno daleko da bi ih dotakao? Da li su videli
video-snimke: „Magnusovo nasleđe”, „Deca mraka”, ,,0ni Koji Moraju Biti Sačuvani”? Pomislio sam na sve
ostale drevne čija sam imena razotkrio: Mael, Pandora, Ramzes Prokleti.
Činjenica je bila - Marijus bi mogao da me pronađe bez obzira na sva skrivanja ili sve mere predostrožnosti.
Njegove moći mogle su da premoste čak i najveće udaljenosti Amerike. Ako je gledao, ako je čuo...
Vratio mi se u sećanje stari san o Marijusu kako švenkuje filmsku kameru, titrajućim šarama po zidu svetišta
Onih Koji Moraju Biti Sačuvani. Čak mi je i u sećanju sve ovo izgledalo tako neverovatno jasno da mi je na
tren i srce preskakalo.
Najzad sam shvatio da posedujem novi koncept usamljenosti, novu metodu premeravanja tišine, koja se
protezala sve do kraja sveta, i sve što mi je bilo na raspolaganju da je prekinem bile su samo pretnje
izrečene natprirodnim glasovima koji nisu prenosili slike, a čija je ogorčenost rasla.
,,Da se nisi usudio da se pojaviš na pozornici u San Francisku. Upozoravamo te. Tvoje izazivanje je i suviše
prosto, isuviše prezrivo. Reskiraćemo bilo šta, čak i javni skandal, ne bi li te kaznili.”
Nasmejao sam se neskladnoj kombinaciji arhaičnog jezika i nepogrešivog američkog zvuka. Kakvi su, za-
pravo, bili ti savremeni vampiri? Da li su imali sklonosti ka vaspitanju i obrazovanju sada kada su hodali
među besmrtnima? Da li su posedovali svoj stil ponašanja i oblačenja? Da li su živeli u kovenima ili su se
vozili na velikim crnim motorima, kao što sam ja to voleo da radim?
U meni se nekontrolisano nagomilavalo uzbuđenje. Vozeći se kroz noć, dok je sa radija treštala naša muzika,
osetio sam kako se u meni nagomilava čist ljudski zanos.
Želeo sam da nastupam na način na koji su to i moji smrtnici, Žilavi Kolačić, Aleks i Leri, hteli da rade. Nakon
ubitačnog rada na snimanju albuma i spotova, želeo sam da zajedno zapevamo pred vrištećim gomilama. U
povremenim čudnim trenucima i suviše dobro sam se prisećao onih davnih noći u malom Renoovom po-
zorištu. I najčudniji trenuci vraćali su mi se u pamćenje - osećaj bele farbe koju sam utrljavao na lice, miris
pudera, kao i sam trenutak pred stupanje na pozornicu.
Da, sve se polako uklapalo, a ako je to značilo Marijusov gnev, pa, zaslužio sam ga, zar nisam?
San Francisko me je očarao, na neki način me je savladao. Nije bilo teško zamisliti mog Luija na ovom mestu.
Izgledao je skoro venecijanski, sumorne višebojne vile i jeftine stambene zgrade, koje su se uzdizale jedne
pored drugih na uzanim i mračnim ulicama. Neodoljiva svetlost titrala je preko vrhova brežuljka i preko do-
line, a stamena blistava divljina gradskih nebodera uzdizala se ka nebu kao bajkolika šuma pravo iz okeana
magle.
Svake večeri, pošto sam se vratio u dolinu Karmel, vadio sam vreće prepune pisama obožavalaca, koje su u
Monterej pristizale iz Nju Orliensa, i pregledavao ih ne bih li u njima našao i pismo od vampira: slova
ispisana pomalo nespretno, u staromodanom stilu - možda više kao uvredljivo razmetanje natprirodnim tal-
entom, napisano rukom ali tako da izgleda kao da je štampano u gotskom stilu. Ali nije bilo ničeg drugog
sem vatrenog obožavanja smrtnika.
Dragi Lestate, moja prijateljica Šeril i ja te volimo, ali rtismo mogle da
nabavimo karte za tvoj koncert u San Francisku iako smo stajale u
redu šest sati. Molim te da nam pošalješ dve karte. Mi ćemo biti tvoje 1 žrtve. Možeš da piješ našu krv.
Tri sata ujutro, noć uoči koncerta u San Francisku.
Dolina Karmel, prohladni zeleni raj, spavala je. Dremao sam u gigantskoj „jazbini” ispred staklenog zida koji
je gledao na planine. Sanjao sam sa prekidima o Marijusu, a on mi je u snu rekao:
„Zašto se izlažeš mojoj osveti?”
A ja sam mu odgovorio:
,,Ti si mi okrenuo leđa.”
,,To nije nikakav razlog”, rekao je. ,,Ti se ponašaš impulsivno, ti želiš sve da razotkriješ.”
„Moja je želja da utičem na stvari, da učinim da se nešto dogodi!”, rekao sam. U snu sam vikao, i odjedared
sam oko sebe osetio prisustvo same kuće u dolini Karmel. To je bio samo san, proziran smrtnički san.
Ali nešto, nešto drugo... iznenadan „prenos” nekog lutajućeg radio- talasa koji se nameće na pogrešne
frekvencije, glas koji govori:
Opasnost. Opasnost za sve nas.
U jednom deliću sekunde pojavila se vizija snega, leda, vetra koji huče. Nešto se polomilo na kamenom
podu, slomljeno staklo.
Lestate! Opasnost!
Probudio sam se.
Nisam više ležao na kauču. Stajao sam i gledao prema staklenim vrati- ma. Ništa nisam mogao ni da čujem,
ni da vidim, osim nejasnih obrisa brežuljakan i crnog helikoptera, koji je kružio nad betonskim okruženjem
kao neka gigantska muva.
Osluškivao sam dušom. Tako sam se napregao u slušanju da sam se oznojio. „Prenosa”, međutim, više nije
bilo. Nije bilo ni slika.
Zatim sam postepeno počeo da osećam prisustvo nekog stvorenja napolju u mraku, čuo sam neznatne fiz-
ičke zvuke.
Neko je tamo hodao, u tišini. Nije bilo ljudskog mirisa.
Jedan od njih se tamo nalazio. Jedan od njih se probio kroz našu tajnovitost i prilazio je ispod udaljene
skeletne senke helikoptera, preko otvorenog polja visoke trave.
Ponovo sam osluškivao. Ne, nije bilo ni tračka poruke o opasnosti. Zapravo, um tog bića bio je zatvoren za
mene. Dobijao sam samo neizbežne signale stvorenja koje je prolazilo kroz prostor.
Ogromna kuća sa niskim krovom dremala je oko mene - divovski akvarijum, činilo se, sa svojim praznim be-
lim zidovima i plavim treperavim svetlom koje je dopiralo sa prigušenog televizijskog ekrana. Žilavi Kolačić i
Aleks su ležali zagrljeni na tepihu ispred praznog kamina. Leri je spavao u malenoj spavaćoj sobi sa neu-
morno pohotnom devojkom koju su „pokupili” u Nju Orliensu pre nego što smo otišli na zapad. Uspavani
telohranitelji bili su u drugim modernim odajama sa niskim plafonima, kao i u pomoćnoj zgradi iza velikog
plavog bazena u obliku školjke.
A tamo napolju, ispod vedrog crnog neba, približavalo se to stvorenje, dolazilo je iz pravca autoputa, pešice.
To stvorenje, koje sam sada osećao, bilo je sasvim samo. Otkucaji natprirodnog srca u prozirnoj tmini. Da,
mogu ga čuti veoma jasno. Brežuljci su izgledali kao duhovi u daljini, kao žuti cvetovi akacije koji su pod svet-
lošću zvezda postajali beli.
Ničeg se nije bojalo, činilo se. Samo je dolazilo. Misli su mu bile nečitljive. To je moglo da znači da je u pi-
tanju bio jedan od drevnih, jedan od onih veoma veštih, sem što oni veštiji ne bi nikada lomili travu pod-
svojim nogama. To stvorenje se pokretalo skoro kao ljudsko biće. Ovog vampira sam stvorio ja.
Moje srce je preskakalo. Pogledao sam u sićušna svetla alarma poluskrivenog nabranom draperijom u uglu.
Obećanje sirena, ako bilo ko, smrtnik ili besmrtnik, pokuša da upadne u ovu kuću.
Pojavio se na ivici belog asfalta. Visoka vitka figura. Kratka tamna kosa. A tada je zastao kao da je mogao da
me vidi u električnom plavom osvetljenju iza staklenog vela.
Da, video me je. Kretao se prema meni, prema svetlosti.
Išao je hitro, samo malo laganije od smrtnika. Crna kosa, zelene oči; udovi su mu se lagano pomerali ispod
nemarne odeće; bezobličan, izlizan cmi džemper visio je sa njegovih ramena; noge su mu bile nalik na
dugačke cme motke.
Osetio sam čvor u grlu. Drhtao sam. Čak i u ovom trenutku, pokušao sam da se setim onog što je bilo važno -
moram da istražim noć ne bih li otkrio ostale, moram da budem pažljiv. Opasnost. Ali, sada ništa od toga nije
bilo važno. Znao sam. Na trenutak sam zatvorio oči. To mi nije pomoglo, niti mi je bilo šta olakšalo.
Tada je moja ruka krenula prema dugmićima alarmnog sistema i ja ga isključih. Otvorio sam ogromna stak-
lena vrata i pustio da hladan svež vazduh uđe u sobu iza mene.
Prolazio je pored helikoptera, okrećući se i izmičući se poput plesača, gledajući ga zabačene glave, palčeva
ležerno prikačenih za džepove njegovih crnih farmerki. Kada je ponovo pogledao u mene, jasno sam video
njegovo lice. Nasmešio se.
Čak nas i sopstvena sećanja mogu izdati. On je bio dokaz toga, spretan i zaslepljujući kao laserski zrak; pri-
lazio mi je sve bliže; svi ostali prizori bili su oduvani kao prašina.
Ponovo sam uključio alarmni sistem, zatvorio vrata za sobom, ne bih li zaštitio svoje smrtnike, i okrenuo
ključ u bravi. Za trenutak mi se učinilo da ovo neću moći da podnesem. A to je samo početak. Ako je ona
ovde, samo nekoliko koraka udaljen od mene, onda će, zasigurno, i ostali doći. Svi će oni doći.
Okrenuo sam se i krenuo prema njemu. Na tren sam ga u tišini posmatrao na plavoj svetlosti koja je dopirala
kroz staklo. Moj glas je bio napet kada sam progovorio:
„Gde je crni ogrtač, lepo skrojeni crni kaput, svilena mašna i sve te gluposti?”, upitao sam.
Naši su se pogledi ukrstili.
Prekinuo je tišinu i nasmejao se a da nije pustio ni zvuka. Ali, nastavio je da me proučava, oduševljenog
izraza, koji mi je pružio pritajenu radost. Sa neposrednošću kao u nekog deteta, posegnuo je i prstima
prešao preko revera mog sivog baršunastog kaputa.
,,Ne mogu večno ostati živa legenda”, rekao je. Njegov glas je bio kao šapat koji nije bio šapat. Jasno sam
mogao da čujem njegov francuski izgovor, iako svoj sopstveni nikada nisam zapazio.
Jedva sam mogao da izdržim zvuk tih reči, njihovu prepoznatljivost.
Zaboravio sam sve oštre reči koje sam imao nameru da izgovorim, već sam ga jednostavno uzeo u naručje.
Grlili smo se kao što to u prošlosti nikada nismo radili. Držali smo se jedan drugoga kao što smo to Gabrijela i
ja činili. Zatim sam prstima prešao preko njegove kose i njegovog lica, prepuštajući se gledanju u njega kao
da mi je u potpunosti pripadao. Isto to je i on uradio. Činilo se kao da u isto vreme i razgovaramo i ne razgo-
varamo. Istinski nemi glasovi koji nisu izgovarali reči. Poneko klimanje glavom. Mogao sam da osetim kako
zrači uzbuđenjem i grozničavim zadovoljstvom, koje se činilo isto tako snažnim kao i moje sopstveno.
Ali, odjednom je utihnuo, a njegovo lice je postalo izmučeno.
„Mislio sam da si mrtav, da si iščezao, znaš”, rekao je gotovo nečujno.
„Kako si me pronašao?”, upitao sam.
,,Ti si to želeo”, odgovorio je. Tračak nevine zbunjenosti. Usporeno je slegnuo ramenima.
Sve što bi on uradio - očaravalo me je, kao što je to bio slučaj i pre više od jednog veka. Njegovi su prsti bili
tako dugački i dopadljivi, a ruke tako jake.
„Dozvolio si mi da te vidim i pratim”, rekao je. „Vozio si uz ulicu Divisadero i niz nju tražeći me.”
,,A ti si još uvek bio tamo?”
,,To je za mene najbezbednije mesto na svetu”, rekao je. „Nikada ga nisam ni napuštao. Došli su da me
traže, nisu me našli, a onda su otišli. Sada hodam među njima kad god to poželim, a oni me ne prepoznaju.
Oni, zapra- vo, nikada nisu ni znali kako ja izgledam."
„Pokušali bi da te unište kada bi znali?”, upitao sam.
,,Da”, odgovorio je. „Ali oni to pokušavaju da urade još od Pozorišta vampira i nakon onoga što se tamo do-
godilo. Naravno, Intervju sa vampirom im je bio dodatni razlog. Ali njima nisu ni potrebni razlozi da bi se
igrali svojih malih igara. Njima je potreban samo poriv i uzbuđenje. Oni se njima hrane kao krvlju.” Njegov
glas se na trenutak učinio izmučenim.
Duboko je uzdahnuo. Bilo je teško govoriti o svemu ovome. Poželeo sam da ga ponovo zagrlim, ali nisam.
„Ali u ovom trenutku”, rekao je, „mislim da si ti onaj kojeg žele da unište. A oni znaju kako ti izgledaš.” Mali
osmeh. „Sada svi znaju kako ti izgledaš. Mesje Le Rok Zvezda.”
Pustio je da mu se osmeh raširi. Ali je njegov glas bio učtiv i tih, kao što je to uvek i bio. Njegovo lice je bilo
preplavljeno osećanjima. Tu još uvek nije bilo nikakve promene, pa ni najmanje. Možda nikada neće ni biti.
Stavio sam ruku preko njegovog ramena i zajedno se udaljismo od svetlosti kuće. Prošli smo kraj velike sive
karoserije helikoptera i krenuli prema suvoj, suncem izgoreloj livadi, prerria brežuljcima.
Mislim da je biti ovako srećan bio osećaj sličan očaju, osećati ovoliko oduševljenja jednako je kao da gorite.
„Hoćeš li stvarno ići do kraja?”, upitao je. „Mislim na sutrašnji koncert.”
Opasnost za sve nas. Da li je to bilo upozorenje ili pretnja?
,,Da, naravno”, rekao sam. „Šta bi, do đavola, moglo da me spreči?”
,,Ja bih voleo da mogu da te sprečim”, odgovorio je. „Došao bih i ranije da sam mogao. Video sam te pre
nedelju dana, a onda sam te izgubio iz vida.”
,,A zašto bi želeo da me zaustaviš?”
,,Ti znaš zašto”, rekao je. „Zelim da razgovaram sa tobom.” Tako su jednostavne bile ove reči, a opet, tako is-
punjene značenjem.
„Biće vremena posle koncerta”, odgovorio sam. „Sutra, i sutra, i sutra. Ništa se neće dogoditi. Videćeš.” Čas
sam gledao u njega, a čas sklanjao pogled sa njega, kao da su me njegove zelene oči ranjavale. Modernim
jezikom rečeno, on je bio laserski zrak. Činio se smrtonosnim i nežnim u isto vreme. Njegove su ga žrtve odu-
vek volele.
Bez obzira na to šta se dogodilo, i ja sam ga oduvek voleo, zar nisam? Koliko bi jedna ljubav mogla jaka da
bude ako biste imali večnost da je negujete, a trebalo je samo ovih nekoliko trenutaka celokupnog vremena
da se obnovi ovaj momenat sile, ova vrelina?
„Kako možeš biti siguran u to, Lestate?”, upitao je. Kako je to prisno zazvučalo kada je izgovorio moje ime. Ja
nisam mogao sebe da nateram da izgovorim Lui tim istim prirodnim tonom.
Sada smo hodali sporo, bez odredenog pravca, a naše su ruke ležerno grlile jedno drugog.
„Imam celu četu smrtnika da nas čuva”, rekao sam. „Cuvari će biti i u helikopteru i u limuzini u kojoj će biti
moji smrtnici. Ja ću sa aerodroma putovati sam u žporšeu’, tako da mogu lakše da se odbranim. Imaćemo
pravu povorku automobila. A šta šačica zlonamernih poletaraca dvadesetog veka može da uradi? Ta idiotska
stvorenja telefonom šalju svoje pretnje.”
„Ima ih više od šačice”, rekao je. ,,A šta je sa Marijusom? Tvoji neprijatelji raspravljaju o tome da li je priča o
Marijusu zaista istinita, da li Oni Koji Moraju Biti Sačuvani zaista postoje ili ne...”
,,To sam očekivao. A da li si ti poverovao u to?”
,,Da, čim sam pročitao”, rekao je. A onda je između nas prostrujao trenutak tišine, u kojem smo se možda
obojica prisetili zapitanog besmrtnika iz drevnih dana, koji me je ponovo i ponovo pitao: Gde je sve počelo?
Bilo je i suviše bola u sećanju. To je bilo kao da uzimate slike sa tavana i, brišući sa njih prašinu, otkrijete da
su boje još uvek treperave. Trebalo je da te slike budu portreti preminulih predaka, a ne naše sopstvene.
Napravio sam neki mali, nervozni smrtnički gest - zalizao kosu sa čela, pokušao da osetim prohladni pove-
tarac.
„Zbog čega si tako uveren”, upitao je, ,,da Marijus neće okončati ceo ovaj eksperiment onog trenutka kada
sutra uveče stupiš na scenu?”
,,Da li misliš da bi bilo ko od drevnih to uradio?”, upitao sam ga.
Razmišljao je jedan poduži trenutak; duboko se udubio u misli, kao što je to i nekada činio, tako duboko da
se činilo kao da je zaboravio da sam tu. Izgledalo je kao da stare odaje poprimaju svoj nekadašnji oblik oko
njega: plinske svetiljke odašiljale su svoju neravnomernu svetlost, a pojavili su se i zvuci i mirisi sa ulica iz
prohujalih dana. Nas dvojica u onom predvorju u Nju Orliensu, upaljena vatra u kaminu ispod mermerne
ploče, sve je starilo
- osim nas.
A sada je stajao ovde, nalik na savremeno dete, u odrpanom džemperu i iznošenim farmerkama i zurio u na-
puštena brda, razbarušen, očiju koje su gorele unutrašnjim plamenom, raščupane kose. Razbudio se polako,
kao da je oživeo.
,,Ne. Mislim da su drevni, ukoliko se uopšte time bave, previše zaintrigirani da bi tako nešto učinili.”
,,Da li si ti zainteresovan?”
,,Da, znaš da jesam”, rekao je.
Njegovo lice je malo porumenelo. Činilo se još ljudskijim. Zapravo, izgledao je kao smrtnik više nego bilo ko
od naše vrste kojeg sam ikada upoznao.
„Ovde sam, zar ne?”, rekao je. Osetio sam neki bol u njemu, bol koji se kroz čitavo njegovo telo prostirao
kao metalna vena, vena koja je mogla da sprovede osećaj i u najhladnije dubine.
Klimnuo sam glavom. Duboko sam uzdahnuo i skrenuo svoj pogled sa njega, poželevši da kažem ono što sam
zaista i želeo da uradim. Hteo sam da mu kažem da sam ga voleo, ali to nisam mogao da uradim. To os-
ećanje je bilo i suviše snažno.
„Bilo šta da se desi - biće vredno toga”, rekao sam. ,,To jest, ako ti i ja, i Gabrijela, i Arman... i Marijus
budemo bar na trenutak svi zajedno, biće to vredno toga. Zamisli da se i Pandora pojavi. I Mael. Bog zna ko-
liko još drugih. Šta ako svi drevni dođu? Biće vredno svega toga, Lui. Što se ostalih tiče, baš me briga.”
,,Ne, nije istina da te se ne tiče”, rekao je smešeći se. Bio je duboko fasciniran time. „Siguran si u to da će biti
uzbudljivo i da ćeš, kakva god bitka bila, ti pobediti.”
Klimnuo sam glavom. Nasmejao sam se. Stavio sam ruke u džepove svo- jih pantalona, kao što bi to uradio
bilo koji smrtnik ovog vremena i mojih godina, i nastavio da hodam kroz travu. Livada je još uvek mirisala na
sunce, čak i usred prohladne kalifornijske noći. Nisam mu rekao za smrt- nički deo cele priče, za taštinu koja
me je gonila da učestvujem na koncer- tu, za jezivu mahnitost koja me je obuzela kada sam sebe video na TV
ekranu, kada sam ugledao svoje lice na koricama albuma nalepljenim na prozore prodavnice ploča u Nord
biču.
Hodao je kraj mene.
„Da drevni zaista žele da me unište”, rekao sam, ,,zar ne misliš da bi to već bilo učinjeno?”
,,Ne”, rekao je. ,,Ja sam te video i pratio, ali te pre toga nisam mogao pronaći. Čim sam čuo da si se podigao
iz zemlje, pokušavao sam da saznam gde si.”
„Kako si to čuo?”, upitao sam.
„U svim velikim gradovima postoje mesta gde se vampiri sastaju”, rekao je. „Sigurno ti je to već poznato.”
,,Ne, nisam znao. Pričaj mi o tome”, rekao sam.
,,To su barovi koje nazivamo vampirska veza”, rekao je, nasmešivši se pomalo ironično kada je to rekao.
„Njih često posećuju i smrtnici, naravno, a mi ih sve znamo poimence. U Londonu je to Dr Polidori, u Parizu
Lamija, u Los Anđelesu Bela Lugoši, u Njujorku Karmila i Lord Rutven. U San Francisku imamo verovatno
jedan od najlepših barova - kabare pod nazivom Drakulina kći u ulici Kastro.”
Počeo sam da se smejem. Nisam mogao da se uzdržim, a video sam da je i on bio na ivici da se nasmeje.
,,A gde su poznata imena iz Intervjua sa vampirom?”, upitao sam ga zadirkujućim tonom.
„Zabranjeno", rekao je, blago podigavši obrve. ,,0ni nisu izmišljeni, već stvarni. Ali reći ću ti da upravo sada
puštaju tvoje video-spotove u ulici Kastro. Smrtni gosti to zahtevaju. Nazdravljaju ti svojim koktelima bladi
meri. Kroz zidove tutnji Ples Les Inosanta.”
Osetio sam da me obuzima ludački smeh. Pokušao sam da ga zaustavim. Zavrteo sam glavom.
,,A izazvao si i neku vrstu revolucije u pogledu razglabanja u stražnjim sobama”, nastavio je istim zadirku-
juće-razboritim stilom, ne mogavši da održi potpuno ozbiljan izraz lica.
,,Na šta misliš?”
„Mračni trik, Mračni dar, Đavolji put - samo se prepucavaju tim terminima, neotesani novostvoreni, koji
nikada nisu ni imali prave vampirske manire. Oni čak u potpunosti oponašaju knjigu, iako je osuđuju.
Kinđure se egipatskim nakitom. Crni baršun je ponovo modni hit.”
„Savršeno, savršenije ne može biti”, rekao sam. ,,A kako izgledaju ta mesta?”
„Pretrpana su vampirskim znamenjima”, rekao je. „Posteri iz vampirskih filmova ukrašavaju zidove, dok se
filmovi o nama stalno puštaju na velikom platnu. Smrtnici koji dolaze prava su strašila od ljudi, obučeni su
kao u pozorištu - pankeri, umetnici, oni obučeni u tamne ogrtače sa belim plastičnim očnjacima u ustima.
Jedva da nas i primećuju. U poređenju s njima, mi smo potpuno nezanimljive pojave. Pri slabom osvetljenju
skoro da smo i nevidljivi pored toliko baršuna, egipatskog nakita i ostalog. Podrazumeva se da niko ne na-
pada te goste smrtnike. Mi odlazimo u vampirske barove da bismo čuli informacije. Vampirski bar je na-
jbezbednije mesto za smrtnika u celom hrišćanskom svetu. Nije dozvoljeno ubijati u vampirskom baru.”
„Pitam se zašto se niko do sada nije toga dosetio”, rekao sam.
„Jeste”, rekao je. ,,U Parizu je to bilo Pozorište vampira.”
„Naravno”, priznao sam.
On je nastavio:
„Pre nekih mesec dana se, putem vampirske veze, pročulo da si se vratio. Tada su te vesti već bile zastarele.
Pričalo se da si lovio u Nju Orliensu, a onda su saznali šta smeraš. Imali su prve primerke tvoje autobi-
ografije. pričama o tvojim video-spotovima nikad nije bilo kraja.”
,,A zašto ih onda nisam viđao u Nju Orliensu?”, upitao sam.
„Zato što je Nju Orliens već pola veka Armanova teritorija. Niko se ne usuđuje da lovi u Nju Orliensu. To su
saznali preko smrtnika iz Los Anđelesa i Njujorka.”
,,Ja nisam video Armana u Nju Orliensu”, rekao sam.
„Znam”, odgovorio je. Izgledao je zabrinuto, na trenutak i zbunjeno.
Osetio sam neko stezanje u predelu srca.
„Niko ne zna gde se Arman nalazi”, rekao je pomalo tupo. „Ali kada je bio tamo, ubijao je novostvorene.
Tada su mu prepustili Nju Orliens. Oni pričaju da mnogi drevni to rade - ubijaju nove vampire. Oni to pričaju
i za mene, ali nije tako. Ja hodim San Franciskom kao neka utvara. Nikoga ne uznemiravam, naravno, sem
moje nesrećne smrtne žrtve.”
Sve ovo me nije mnogo iznenadilo.
„Ima nas i previše”, rekao je, ,,kao što nas je oduvek i bilo. I mnogo je ratovanja. Koven osnovan u bilo kom
gradu jeste samo način da se troje ili više moćnih vampira dogovore da ne uništavaju jedni druge i da dele
teritoriju poštujući pravila.”
„Pravila, uvek ta pravila”, rekao sam.
,,0na su sada drugačija, utvrđenija i stroža. Apsolutno nikakvi dokazi ubistva ne smeju biti ostavljeni. Nijedan
ljudski leš ne sme biti ostavljen da ga smrtnici ispituju.”
„Naravno.”
,,Ne sme biti nikakvog publiciteta u svetu punom fotografija u krupnom planu, objektiva, ili friz-frejm video-
ispitivanja - ne smemo se izložiti nikakvom riziku koji može dovesti do hapšenja ili pak tamničenja nekog od
nas i time do naučnih dokaza smrtnog sveta o tome da mi postojimo.”
Klimnuo sam glavom. Ali moj puls je snažno tukao. Obožavam da sam izgnanik, onaj koji je već prekršio sva
pravila. Dakle, oponašali su moju knjigu, zar ne? O već je počelo! Točak je.'dakle, pokrenut.
„Lestate, ti misliš da razumeš”, rekao je strpljivo, ,,ali da li je to zaista tako? Dovoljno je samo dozvoliti da se
jedan delić našeg tkiva nađe u njihovim rukama, pod mikroskopom, i više neće biti nikakvih nedoumica oko
tzv. legende ili sujeverja. Tada bi imali ključni dokaz.”
,,Ne slažem se sa tobom, Lui”, rekao sam. ,,To nije tako jednostavno.” „Oni imaju sredstva pomoću kojih
mogu da nas identifikuju i klasifikuju, da podstaknu ljudsku rasu protiv nas.”
,,Ne, Lui. Savremeni naučnici su vračevi koji međusobno neprestano ratuju. Oni se svađaju oko najelemen-
tarnijih stvari. To natprirodno tkivo o kojem govoriš trebalo bi da rasprostreš pod svaki pojedinačni
mikroskop na svetu, pa čak ni tada javnost ne bi poverovala ni u jednu jedinu reč.”
Na trenutak se zamislio.
„Onda je dovoljno da samo jednog od nas uhvate”, rekao je. „Dovoljan je samo jedan živi primerak u nji-
hovim rukama.”
„Čak ni to ne bi upalilo”, rekao sam. ,,A kako bi im uopšte pošlo za rukom da me zadrže?”
A bilo je tako divno razmatrati tu mogućnost - poteru, spletke, moguće hvatanje, a onda beg. Baš mi se
svidelo.
Sada se nasmešio na neki čudan način. Bio je to osmeh pun neslaganja i oduševljenja-
„Luđi si nego što si ikada bio”, rekao je potmulo. „Luđi nego kada si nekada išao Nju Orliensom i namerno
zastrašivao ljude.”
Smejao sam se i smejao, ali sam onda odjednom zaćutao. Nije nam ostalo tako puno vremena do jutra. A
imaću vremena da se smejem sve do San Franciska, sve do sutra uveče.
„Lui, razmišljao sam o ovome iz svih uglova”, rekao sam. „Bilo bi teže započeti pravi rat sa smrtnicima nego
što misliš...”
,,A ti si se nameračio da ga započneš, zar ne? Ti hoćeš da svi, bilo oni smrtni ili besmrtni, krenu na tebe.”
„Zašto da ne?”, upitao sam. „Neka počne. Neka samo pokušaju da nas unište na način na koji su uništili
svoje ostale demone. Neka samo pokušaju da nas zbrišu.”
Posmatrao me je onim svojim već poznatim izrazom bojazni i sumnjičavosti, koji sam do sada video već hil-
jadu puta na njegovom licu. Ja sam bio poznati bezumnik, što bi se reklo.
Nebo nad nama se razdanjivalo, a zvezde su polako počele da se povlače. Ostalo nam je samo nekoliko
dragocenih zajedničkih trenutaka pre nego što nastupi rano prolećno jutro.
„Dakle, ti stvarno nameravaš to da uradiš”, rekao je iskreno; glas mu je bio nežniji nego ranije.
„Lui, nameravam da učinim da se nešto i svašta dogodi”, rekao sam. „Imam nameru da promenim ono što
smo do sada bili! Šta smo mi sada ako
ne pijavice? Šta smo ako nismo gnusni, tajanstveni, bez svrhe? Stare romantike više nema. Pa hajde da onda
dobijemo novi značaj. Žudim za blještavim reflektorima kao što žudim i za krvlju. Zudim za božanskom
vidljivošću. Žudim za ratom.”
„Novo zlo, da iskoristim tvoj nekadašnji izraz”, rekao je. ,,A ovog puta u pitanju je zlo dvadesetog veka.”
„Tačno tako”, rekao sam. Ali, ponovo sam pomislio na čisto smrtnički impuls, impuls taštine, potrebu za
svetskom slavom, za obelodanjivanjem. Obuzelo me je blago rumenilo. Sve će to biti jedno ogromno zado-
voljstvo.
„Ali zašto, Lestate?”, upitao je pomaJo sumnjičavo. „Čemu opasnost, rizik? Ti si to, zapravo, već i uradio.
Vratio si se. Moćniji si nego ikada. Imaš onu svoju nekadašnju žestinu kao da je nikada nisi ni izgubio, a znaš i
sam kako je sve to dragoceno, ta volja da se jednostavno nastavi dalje. Zašto sve odmah staviti na kocku?
Jesi li zaboravio kako je bilo kada smo imali čitav svet oko sebe i kada nas niko nije mogao povrediti sem nas
samih?”
,,Da li je ovo neka ponuda, Lui? Jesi li mi se vratio u naručje, kao što bi Ijubavnici rekli?”
Njegove se oči smračiše, te skrenu pogled sa mene.
,,Ja te ne začikavam, Lui”, rekao sam.
,,Ti si se vratio meni, Lestate”, rekao je staloženo i ponovo me pogledao. „Kada sam čuo prva govorkanja o
tebi u Drakulinoj kćeri, osetio sam nešto za šta sam mislio da je nestalo zauvek...” Zastao je.
Znao sam o čemu je govorio. Već je to izrekao. To sam shvatio pre mnogo vekova, onda kada sam osetio Ar-
manov očaj nakon uništenja starog kovena. Uzbuđenje, želja da se nastavi dalje - te stvari su za nas bile ne-
procenjive. To je bio još jedan razlog više da se rok koncert održi, da se kiene dalje, to je bio još jedan razlog
više čak i za sam rat.
„Lestate, ne izlazi na binu sutra uveče”, rekao je. „Pusti da spotovi i knjiga urade ono što priželjkuješ. Zaštiti
se. Hajde da se nađemo i ponovo popričamo. Hajde da imamo jedni druge u ovom veku onako kako to
nikada nismo iskusili u prošlosti. Kada to kažem, mislim na sve nas.”
„Kakvo iskušenje, divni moj”, rekao sam. „Bilo je dana tokom prošlog veka kada bih dao skoro sve da samo
čujem ovakve reči: da se svi združimo, da međusobno razgovaramo, svi mi zajedno, da imamo jedni druge.
To bi bilo divno, bolje nego što je ikada ranije bilo. Ali ja ću izaći na binu. Biću ponovo Lelio, i to onakav
kakav nikada nisam bio u Parizu. Biće to Vampir Lestat za svačije oči. Simbol, izgnanik, strašilo prirode -
nešto što je voljeno, omrznuto, sve to odjednom. Kažem ti da od toga ne mogu odustati. Ne mogu tako
nešto da propustim. Iskreno rečeno, nimalo =» '
Pripremio sam se za hladnoću ili tugu koja ga može obuzeti. Mrzeo sam nadolazeće sunce više nego ikada u
prošlosti. Okrenuo mi je leđa. Svetlost mu je pomalo nanosila bol. Ali, njegovo lice je i dalje bilo ispunjeno
blagim izrazom kao i ranije.
„Dobro ”, rekao je. „Voleo bih s tobom da krenem u San Francisko. To bih jako voleo. Hoćeš li me povesti sa
sobom?”
Nisam mogao odmah da mu odgovorim. Ponovo me je obuzelo snažno uzbuđenje, a moja ljubav prema
njemu me je na neki pozitivan način ponižavala.
„Naravno da ću te povesti”, rekao sam.
Pogledali smo se u jednom napetom trenutku. On je sada morao da krene. Jutro je došlo po njega.
„Još jedna stvar, Lui”, rekao sam.
,,Da?”
,,Ta tvoja odeća. Nemoguća je. Hoću da kažem da sutra uveče, kao što se kaže u dvadesetom veku, smakneš
taj kretenski džemper i te pantalone.”
Jutro je bilo i suviše prazno nakon što je otišao. Stajao sam neko vreme i razmišljao o onoj poruci - opasnost.
Pretraživao sam pogledom udaljene planine, beskrajne livade. Pretnja, upozorenje - kakve je to imalo veze?
Novostvoreni okreću telefone. Drevni uzdižu svoje natprirodne glasove. Da li je to tako čudno?
Sada sam mogao samo da razmišljam o Luiju, o tome da je bio sa mnom i o tome kako će sve izgledati kada
se i ostali pridruže.
2
P
rostrano parkiralište Kou palsa u San Francisku bilo je preplavljeno pomahnitalim smrtnicima, a naša kolona
automobila probijala se kroz kapije. Limuzina u kojoj su bili moji muzičari išla je ispred, dok je Lui sedeo kraj
mene na kožnom sedištu „poršea”. Suštav i sjajan u crnom ogrtaču i kostimu, u koje je bila obučena i cela
grupa, izgledao je kao da je sišao sa stranica sopstvene priče. Njegove zelene oči su pomalo preplašeno
prelazile preko vrišteće mladeži i naše pratnje na motorima, koja ih je zadržavala i „imahriiainAn^s.
Dvorana je bila rasprodata već mesec dana unapred, tako da su razočarani obožavaoci zahtevali da se
ozvučenje postavi i napolju kako bi mogli da čuju muziku. Pivske limenke su bile pobacane na sve strane.
Tinejdžeri su sedeli na krovovima automobila, kao i na ostalim delovima karoserija, dok je sa radija treštao
„Vampir Lestat”.
Pored mog prozora trčkao je moj menadžer objašnjavajući mi da će i van dvorane postaviti video-bimove i
zvučnike. Policija San Franciska je to dozvolila ne bi li sprečila pobunu.
Mogao sam da osetim Luijev sve veći nemir. Jedna grupa mladih je probila policijski kordon i naslonila se na
njegov prozor, dok je kolona automobila naglo skrenula i sporo nastavila dalje, prema dugačkoj ružnoj dvo-
rani u obliku cevi.
Ja sam bio očaran time što se događalo. Nesmotrenost je kod mene postajala sve veća. Ponovo i ponovo
obožavaoci su opkoljavali automobil pre nego što bi bili odvučeni nazad, a ja sam počinjao da razumevam
kako sam bedno potcenio ceo ovaj događaj.
Snimci rok koncerata koje sam gledao nisu me pripremili za ovo sirovo naelektrisanje koje me je već drmalo,
za način na koji je muzika već tutnjala u mojoj glavi, i moja sramota zbog smrtne taštine već je iščezavala.
Ući u dvoranu predstavljalo je čisto ludilo. U jako obezbeđeni bekstejdž ušli smo pomoću zaštite velikog
broja zbijenih ljudi iz obezbeđenja. Zilavi Kolačić se čvrsto držala za mene, dok je Aleks gurao Lerija ispred
sebe.
Obožavaoci su nas čupali za kosu, vukli naše ogrtače. Okrenuh se i čvrsto pribih Luija uza sebe, te ga
odvukoh kroz vrata zajedno sa svima nama.
U garderobi zaklonjenoj zavesama prvi put sam čuo te divljačke zvuke gomile - petnaest hiljada duša skandi-
ralo je i vrištalo ispod tog krova.
Ne, ja nad ovim nisam imao nikakvu kontrolu, nad ovim opakim oduševljenjem, od kojeg mi je čitavo telo
podrhtavalo. Da li mi se ikada dogodilo ovako nešto, ovakvo skoro ludačko veselje?
Progurao sam se napred i provirio kroz zavesu u publiku. Smrtnici sa obe strane dugačke ovalne dvorane,
sve do krovnih greda. U prostranom 'središtu dvorane nalazila se gomila koja je plesala, grlila se, udarala se
pesnicama kroz zadimljenu sumaglicu i laktala se ne bi li prodrla što bliže bini. Miris hašiša, piva, ljudske krvi
kolao je ventilacionim instalacijama.
Inženjeri su vikali da je sve spremno. Šminka na našim licima bila je popravljena, crni ogrtači od baršuna
iščetkani, crne mašne ispravljene. Nije bilo pametno ovu gomilu zadržavati ni trenutak duže.
Dat je signal da se pogase svetla. Strašno, neljudsko vrištanje prolomilo se u mraku i odbilo se o zidove. Mo-
gao sam da ga osetim u podu ispod svojih nogu. Vrisak je postao još glasniji kada je zaškripala elektronika i
objavila uključivanje muzičkih instrumenata.
Vibracija je prošla kroz moje slepoočnice. Kao da mi je sljuštila jedan sloj kože. Zgrabio sam Luijevu ruku,
nežno ga poljubio, a onda osetio kako me pušta.
Svuda izvan zavese ljudi su palili svoje upaljače, sve dok na hiljade majušnih plamenova nije zatitralo u tmini.
Začulo se ritmično tapšanje, koje je potom zamrlo, dok se prvobitna rika ponovo pojačavala, isprekidana
povremenim vrištanjem. U glavi mi je ključalo.
A opet, mislio sam o Renoovom pozorištu iz davnina. Video sam ga. Ali, ovo mesto je bilo pravi rimski kolo-
seum! Snimanje muzike, spotova - sve je to bilo pod kontrolom, tako jednostavno. Nije bilo ni naznake
onoga što se ovde događalo.
Inženjer je dao znak i-tni izletesmo kroz zavesu. Smrtnici su se nezgrapno teturali jer ništa nisu mogli da vide
u mraku, dok sam ja bez napora manevrisao preko svih onih kablova i žica.
Nalazio sam se na ivici bine, tačno iznad glava ustalasane bučne gomile. Aleks je bio iza bubnjeva. Zilavi Ko-
lačić je u svojim rukama držala pljosnatu blistavu električnu gitaru, a Leri je sedeo za okruglom klavijaturom
sintisajzera.
Okrenuo sam se i pogledao džinovske video-bimove, koji će uvećati naše slike na zadovoljstvo svih očiju u
ovom zdanju. Tada sam se ponovo okrenuo ka vrištećoj omladini.
Talasi i talasi buke preplavljivali su nas iz mraka. Mogao sam da namirišem toplotu i krv.
Tada se upalio ogroman broj reflektora iznad nas. Jaki snopovi srebrnih, plavih i crvenih zraka ukrštali su se
preko nas, a vrištanje je dostiglo neverovatnu visinu. Cela dvorana je bila na nogama.
Osećao sam svetlost kao žmarce na svojoj beloj koži; bleštala je u mojoj žutoj kosi. Bacio sam pogled na
svoje smrtnike, koji su već bili zaluđeni i pomahnitali dok su zauzimali svoja mesta među beskrajnim žicama i
srebrnim skelama.
Znoj mi je izbio po čelu. Svuda sam mogao da vidim pesnice kako se podižu u pozdrav. Čitavom dvoranom
divljala je raštrkana omladina obučena u vampirske kostime Noći veštica, lica prelivena veštačkom krvlju
blistala su se, neki su nosili razbarušene žute perike, dok su drugi imali crno iscrtane kolutove oko očiju, što
ih je činilo još nevinijim i sablasnijim. Mijauci, hukanje i razuzdani krici nadvisivali su uobičajenu buku.
Ne, ovo nije bilo ni nalik snimanju spotova. Ovo nije bilo ni nalik sni- manju muzike u rashlađenim i zvučno
izolovanim odajama studija. Ovo je bilo ljudsko iskustvo na vampirski način, jer je muzika bila vampirska, kao
što su i scene na video-filmu bile prizori ekstaze zbog krvi.
Podrhtavao sam od čistog oduševljenja, dok je mojim licem klizio krvavi znoj.
Svetlost reflektora je prelazila preko publike, mi smo ostajali u sumraku boje žive, a svuda gde bi svetlost
pala, gomila bi se zatalasala i postajala bučnija.
Čega je to bilo u ovom zvuku? Bio je to znak da se čovek pretvori u deo gomile - u masu koja se tiskala oko
giljotine, u drevne Rimljane koji su vrištali za hrišćanskom krvlju. Kelti okupljeni u gaju iščekivali su Marijusa,
boga. Mogao sam da vidim taj gaj kao što sam ga video i onda kada mi je Marijus pripovedao. Da li su baklje
bile sablasnije od ovih obojenih zraka? Da li su jezivi džinovi od vrbovog pruća bili veći od ovih čeličnih
merdevina na kojima su, sa obe naše strane, bila postolja za zvučnike i svetla?
Ali ovde nije bilo nasilništva, nije bilo smrti - samo ovaj detinji zanos koji se izlivao iz usta i tela mladeži, us-
resređena energija, koju prirodno poseduju, kao što je prirodno i oslobađaju.
Još jedan talas hašiša u prvim redovima. Dugokosi motociklisti u kožnim jaknama i sa kožnim bodljikavim
narukvicama tapšu iznad glava - duhovi Kelta, činilo se, sa njihovom rekom varvarskih kosa. Iz svih uglova
ovog dugačkog, šupljeg i zadimljenog mesta strujala je nesputanost nečega što je podsećalo na ljubav.
Svetla su se ubrzano palila i gasila, te se činilo da su pokreti gomile bili isprekidani, kao da su se dešavali u
navalama i grčevima.
Složno su skandirali sve jačim i snažnijim glasom:
„LESTAT! LESTAT! LESTAT!”
O! ovo je bilo božanstveno! Koji bi smrtnik mogao da se odupre ovakvom povlađivanju, ovakvom oboža-
vanju? Uhvatio sam krajeve svog crnog ogrtača i skupio ga oko sebe, što je bio signal. Zabacio sam kosu
svom snagom. Ovi moji pokreti izazvali su struju novog vrištanja sve do kraja dvorane.
Svetla se spojiše u jednu tačku na bini. Podigao sam krajeve svog ogrtača kao slepi miš svoja krila.
Vriska se pretvorila u zastrašujući monolitan urlik.
,,JA SAM VAMPIR LESTAT!”, povikao sam na sav glas, malčice se udaljivši od mikrofona. Zvuk je bio gotovo
vidljiv dok se protezao duž ovalne dvorane, a glas gomile se još više pojačao i bivao je sve glasniji, kao da je
imao nameru da proždere zvuk koji je odzvanjao.
„HAJDE, DAJTE DA VAS ČUJEM! VI MENE VOLITE!”, odjednom sam uzviknuo, potpuno neplanirano.
Gomila je udarala nogama o pod. Nisu udarali samo po betonskom podu već i po drvenim sedištima.
,,KO OD VAS ŽELI DA POSTANE VAMPIR?”
Urlik je postao prava grmljavina. Nekoliko ljudi je pokušavalo da se popne na binu, ali ih je obezbeđenje
vraćalo nazad u publiku. Jedan krupan motociklista, sa raščupanom tamnom kosom, skakao je gore-dole,
držeći po limenku piva u svakoj ruci.
Svetlost je sada bila jača i podsećala je na sjaj eksplozije. Iz zvučnika i opreme iza mene dopirao je sve glas-
niji zvuk lokomotive, koja kao da je jurila ka bini.
Ovaj zvuk je progutao sve druge. U toj dreci publika je igrala i skakala preda mnom. A onda se začuo
probadajući i krešteći zvuk električne gitare. Bubnjevi su udarali u taktu marša, dok je zvuk lokomotive sa
sintisajzera bivao sve kreštaviji, da bi zatim proključao u buci usklađenoj sa maršom bubnjeva. Došao je
trenutak da započnem pesmu, u molu, detinjastim rečima koje su nadjačale instrumentalnu pratnju:
JA SAM VAMPIR LESTAT,
VI STE DOŠLI NA VELIKI SABAT,
SAŽALJEVAM I VAS I VAŠ NESREĆNI USUD...
Zgrabio sam mikrofon sa postolja i otrčao prvo na jedan kraj bine, a onda na drugi, dok je moj ogrtač leteo
za mnom.
NE MOŽETE ZAUSTAVITI GOSPODARE NOĆI,
ONI NEMAJU MILOSTI PREMA VAŠOJ NESREĆI,
U VAŠEM STRAHU ONI UŽIVAJU...
Posezali su da me uhvate za nožne članke, slali su mi poljupce, a mladići su podizali devojke na ramena ne bi
li mi dodirnule ogrtač dok je lepršao nad njihovim glavama.
ALI U LJUBAVI ĆEMO VAS UZETI, U USHIĆENJU VAS SKRHATI,
A U SMRTI OSLOBODITI...
NIKO NE MOŽE DA KAŽE
DA NISTE BILI UPOZORENI
Žilavi Kolačić, furiozno prebirući po žicama, zaigrala je kraj mene, divljački se vrteći, dok je muzika kreštala
neprijatnim glisandom, bubnjevi i činele udarali, a uzavrela pratnja sintisajzera ponovo se uzdizala.
Osetio sam kako mi muzika prodire u kosti. Čak me ni na drevnom rimskom sabatu nije tako snažno obuzela.
Bacio sam se na ples, gipko zamahujući bedrima, a onda sam ih mahnito pomerao napred-nazad i tako smo
se zajedno pomerali ka ivici bine. Izvodili smo raspusne i erotske pokrete Punčinela, Harlekina i svih ostalih
komedijaša - improvizujući sada kao što su i oni to nekada radili, dok su instrumenti spuštali ton da bi ga
ponovo podigli. Nastavili smo sa svojim plesom, sa svojim pokretima, koje nismo prethodno uvežbavali; oni
su izvirali iz nas, što je bilo nešto potpuno novo.
Obezbeđenje je grubo guralo svakog iz gomile ko bi pokušao da nam se pridruži na bini. Svejedno, mi smo
igrali na samoj ivici bine, kao da nam je namera i bila da ih izazivamo; zabacivali smo kosu oko glave i okre-
tali se da sami sebe vidimo u vidu divovskih halucinacija na džinovskim platnima. Zvuk je putovao mojim
telom dok sam se okretao ka publici. Pokretao se kao čelična lopta koja ide od mojih kukova do mojih ra-
mena, sve dok nisam postao svestan da se uzdižem sa poda u jednom velikom i usporenom skoku, da bi se
ponovo tiho vratio. Ogrtač je lebdeo, a iz mojih otvorenih usta virili su očnjaci.
Euforija. Zaglušujući aplauz.
Na koju god stranu pogledao, video sam ogoljena grla, dečake i devojčice kako povlače kragne i izdižu vra-
tove. Pokazivali su mi da dođem i uzmem ih, pozivali su me i preklinjali, a neke devojake su i plakale.
Miris krvi bio je gust kao i dim u vazduhu. Meso, i meso, i meso. A opet, svuda ta prikrivena nevinost,
neverovatna ubeđenost u to da je sve ovo umetnost, ništa više od umetnosti! Niko neće biti povređen. Ova
divna histerija bila je bezbedna.
Kada sam zavrištao, oni su mislili da je to neki elektronski proizveden zvuk. Kada sam skočio u vazduh, oni su
mislili da je u pitanju neki trik. A zašto da ne, kada ih je čarolija zapljuskivala sa svih strana, pa su mogli da se
odreknu nas od krvi i mesu zarad velikih, sjajnih divova na platnima iznad nas!
Marijuse, kako bih voleo da ovo možeš da vidiš! Gabrijela, gde si?
Reči pesme su lile, a pevala ih je cela grupa zajedno. Sopran Zilavog Kolačića nadvisio je ostale glasove. Za-
tim je ona počela besomučno da vrti glavom; kosa joj je padala i doticala daske pred njenim nogama, gitara
joj se lascivno klatila kao divovski falus. Na hiljade i hiljade ljudi lupalo je nogama i tapšalo rukama u taktu.
„KAŽEM VAM: JA SAM PRAVI VAMPIR!”, zaurlao sam odjednom.
Ekstaza, delirijum.
,,JA SAM ZAO! ZAO!”
,,Da, Da, Da, Da, DA, DA, DA.”
Podigao sam ruke, dlanovi su mi bili okrenuti nagore.
„ŽELIM DA ISPIJEM VAŠE DUŠE!”
Krupni motociklista razbarušene kose u crnoj kožnoj jakni napravio je nekoliko koraka unazad, oborivši pri
tom one koji su stajali iza njega, i skočio na binu pokraj mene, sa pesnicama iznad glave. Obezbeđenje je do-
jurilo da ga odvuče, ali sam ga ja već držao; jednom rukom sam ga podigao sa poda, privukao ga na svoje
grudi i prislonio usta na njegov vrat; moji su ga zubi samo dodirivali, doticali su gejzir krvi, koji je bio spre-
man da šikne na površinu!
Ali, odvojili su ga od mene i bacili u gomilu kao što bi neko zafrljačio ribu u more. Žilavi Kolačić je bila kraj
mene. Svetlost se odbijala o njene crne satenske pantalone i lepršavi ogrtač, dok je pružala svoju ruku da me
smiri, a ja sam pokušao da se oslobodim.
Sada sam znao sve ono što je bilo izostavljeno sa svih stranica koje sam pročitao o rok zvezdama -ludački
spoj primitivnog i naučnog, religizni zanos. Mi se, zapravo, i jesmo nalazili u drevnom gaju. Svi smo mi bili sa
bogovima.
Došli smo do kraja prve pesme. Prelazili smo na drugu, dok je gomila hvatala ritam, uzvikujući reči koje su
znali sa albuma i iz novina. Udarajući nogama u ritmu, Žilavi Kolačić i ja smo pevali:
DECO MRAKA,
UPOZNAJTE DECU SVETLOSTI!
DECO ČOVEKA,
BORITE SE PROTIV DECE NOĆI.
Ponovo su klicali, urlali i zavijali, ne obazirući se na reči. Da li su Kelti iriogli da se prepuste požudnijim
urlicima u momentima pre masakra?
Ali, ovde nije bilo nikakvog masakra, nije bilo obrednog spaljivanja žrtava.
Strast se uzdizala prema slikama zla, a ne prema samom zlu. Požuda je grlila sliku smrti, ali ne i samu smrt.
Mogao sam to da osetim kao opekotine svetla u porama sopstvene kože, mogao sam to da osetim u korenu
svoje kose, dok je pojačani vrisak Zilavog Kolačića nosio sa sobom sledeću stro- fu. Moj pogled je krstario po
dvorani i išao do njenih najudaljenijih delova i pukotina, a amfiteatar se pretvarao u jednu veliku zavijajuću
dušu.
Izbavite me odavde, oslobodite me ljubavi prema tome. Ne dozvolite mi da zaboravim sve ostalo, da žrtvu-
jem svu svrhu, da sve podredim tome. Želim vas, dečice moja. Želim vašu krv, vašu nevinu krv. Ja želim da
me obožavate u trenutku kada zabijam svoje zube. Da, ovo prevazilazi sva druga iskušenja!
Ali, u trenutku dragocene mirnoće i stida, ugledao sam ih prvi put, one prave, u gomili. Mala bela lica razba-
cana kao maske na talasima bezobličnih lica smrtnika, nejasna kao što je nekad bilo i Magnusovo lice u onoj
drevnoj maloj bulevarskoj dvorani. Znao sam da ih i Lui vidi iza zavese. Ali, sve što sam u njima video, sve
ono što sam osetio da iz njih zrači - bili su začuđenost i strah.
,,SVI VI PRAVI VAMPIRI U GOMILI!”, uzviknuo sam. „POKAŽITE SE!”
Ostali su nepomični, dok su namazani i kostimirani smrtnici oko njih divljali.
Čitava tri sata smo igrali, pevali, udarali kao mahniti po metalnim instrumentima, a viski je kružio između
Aleksa, Lerija i Žilavog Kolačića. Gomila je nasrtala na nas, ponovo i ponovo, sve dok se odredi policije nisu
uduplali, a svetla upalila. Drvena sedišta su bila polomljena u uglovima dvorane u najvišljim redovima, a li-
menke su se kotrljale po betonskom -podu. Oni pravi nisu napravili ni korak napred. Neki od njih su i nestali.
Eto, kako je sve to bilo.
Neprekidno vrištanje, kao da je u pitanju bilo petnaest hiljada pijanaca koji su izašli u provod, sve do posled-
njeg momenta - kada je kao završnica usledila balada: Doba nevinosti.
Tada je muzika postala blaža. Bubnjevi su utihnuli, kao i gitare, dok je sintisajzer počeo da stvara divne,
prozirne zvuke električnog čembala;
tonovi su bili tako blagi, a opet tako darežljivi da se činilo kao da je vazduh bio posut zlatom.
S obzirom na to da mi je odeća bila natopljena krvavim znojem, na mestu gde sam stajao ostala je sočna
mrlja; kosa mi je bila mokra od krvi i zamršena, a ogrtač mi je visio sa jednog ramena.
Zapevao sam tom velikom zboru ushićenja i pijane pažnje, podižući glas polako i puštajući da se svaki pojedi-
načni stih jasno čuje:
Ovo je doba nevinosti,
Istinske nevinosti.
Svi vaši demoni su vidljivi,
Svi vaši demoni su telesni.
Zovite ih bol,
Zovite ih glad,
Zovite ih rat.
Mitsko zlo vama više nije potrebno.
Oterajte vampire i đavole
Uz pomoć bogova kojima se više ne klanjate.
Zapamtite,
Čovek sa očnjacima nosi ogrtač.
Ono što se čini kao magija Magija i jeste.
Razumi ono što vidiš Kada vidiš mene!
Ubijte nas, moja braćo i moje sestre,
Rat je započeo.
Razumi ono što vidiš Kada ugledaš mene.
Zatvorio sam oči kada se podigao talas aplauza. Zašto su tapšali? Šta su oni proslavljali?
U ovoj divovskoj dvorani gospodario je električni dan. Oni pravi su nestajali u ustalasanoj gomili. Policajci u
uniformama su skočili na binu da nam raščiste put. Aleks me je vukao za rukav dok smo prolazili kroz zavesu.
„Čoveče, moramo da bežimo. Već su opkolili limuzinu. Neće ti poći za rukom da dođeš do svojih kola.”
Rekao sam mu: ne, kao i da moraju da krenu limuzinom, i to odmah.
Levo od sebe ugledao sam čvrsto belo lice jednog pravog; laktao se u gomili sa novinarima. Na sebi je imao
crno kožno odelo motocikliste, a njegova se crna svilena natprirodna kosa sijala.
Zavese su ubrzo bile iskidane sa zakačaljki koje su ih držale, što nam je omogućilo pogled na bekstejdž. Lui je
bio kraj mene. Video sam još jednog besmrtnog sa svoje desne strane, vižljastog muškarca sa zlobnim osme-
hom na licu i sitnim tamnim očima.
Nalet hladnog vazduha zapuhnuo nas je dok smo se gurali prema parkiralištu. Pakao koprcavih smrtnika koji
su se laktali, policija je pozivala na red, dok se limuzina klatila kao čamac kada su Zilavi Kolačić, Aleks i Leri
bili u nju ubačeni. Jedan pripadnik obezbeđenja je upalio motor mog „poršea”, ali je mladež udarala po nje-
govoj karoseriji i krovu kao po nekom bubnju.
Iza tamnokosog muškarca-vampira pojavio se još jedan demon - žena, i ovaj par nam se opasno približavao.
Šta su, do đavola, mislili da urade?
Veliki motor limuzine je rikao kao lav na decu koja nisu htela da se sklone s puta, dok je obezbeđenje na mo-
torima gromoglasno palilo svoje mašine, izbacujući dim i praveći još veću buku u gomili.
Vampirski trio je iznenada opkolio „porše”; lice visokog muškog vampira bilo je izobličeno od besa, a samo
jedan zamah njegove moćne ruke izdigao je nisko postavljen automobil, bez obzira na dečurliju koja se
oslanjala na njega. Prevrnuće se. Odjednom sam osetio nečiju ruku na grlu. Osetio sam kako se Luijevo telo
okreće i čuo kako njegova pesnica udara u natprirodnu kožu i natprirodne kost iza mene, kao i kletvu
izrečenu šapatom.
Svuda oko nas su smrtnici odjednom zavrištali. Jedan policajac se obratio gomili preko megafona i rekao im
da se raziđu.
Jurnuo sam napred, oborivši pri tom nekolicinu mladih; zaustavio sam prevrtanje „poršea” tik pre nego što
se izvrnuo na leđa kao neka buba. Dok sam pokušavao da otvorim vrata, osećao sam kako se gomila pribija
uz mene. Ovo je svakog trenutka moglo da se pretvori u haos. Nastupiće stampedo.
Zvižduci, vrištanje, zvuk sirena. Tela guraju Luija i mene, i pribijaju nas. Vampir obučen u kožno odelo podi-
gao se s druge strane „poršea”, a u rukama mu je zasvetlela velika srebrna kosa kada ju je zavitlao preko
glave. Začuo sam Luijev uzvik upozorenja. Video sam još jednu kosu koja je zasvetlucala u uglu mog oka.
Ali, tada se začuo natprirodan vrisak, koji je presekao opštu kakofoniju zvukova, kada se u jednom zasleplju-
jućem trenu muški vampir pretvorio u plameni bljesak. Još jedan bljesak eksplodirao je kraj mene. Kosa je
zakloparala po betonu. Nekoliko metara dalje, još jedan vampir je iznenada buknuo u plamenu.
U potpunoj panici, gomila je trčala nazad prema dvorani, jurila u svim pravcima po parkiralištu, bežala bilo
kuda da se spase od kovitlajućih likova koji su sagorevali do pepela u svom sopstvenom paklu; udovi su im
od toplote goreli do samih kostiju. Video sam i druge besmrtne kako jure prebrzo da bi bili opaženi kroz us-
porenu ljudsku stisku.
Lui je bio zapanjen kada se okrenuo prema meni; zaprepašćenje na mom licu ga je još više zapanjilo. Nijedan
od nas dvojice to nije uradio! Nijedan od nas nije imao takve moći! Znao sam samo jednog besmrtnog koji je
to mogao da uradi.
Ali, iznenada su me udarila vrata automobila. Jedna lepa i mala ruka posegnula je da me uvuče unutra.
„Požurite, obojica!”, reče jedan ženski glas na francuskom. „Šta čekate, da crkva ovo proglasi čudom?”
Bio sam uvučen i smešten na kožno sedište pre nego što sam i shvatio šta se zapravo dešava; povukao sam
Luija i on se provukao preko mene na zadnje sedište.
„Porše” je velikom brzinom krenuo napred; smrtnici su se užurbano sklanjali ispred njegovih farova. Zurio
sam u vitko telo vozača kraj sebe, u plavu kosu, koja je padala na njena ramena, u zaprljani šešir, koji joj je
bio nabijen do očiju.
Zeleo sam da je zagrlim, da je udavim poljupcima, da pritisnem svoje srce uz njeno i zaboravim sve ostalo.
Do đavola sa ovim idiotskim novostvorenima! Ali „porše” se ponovo zamalo prevrnuo kada je napravila nagli
okret udesno, prošla kroz kapiju i krenula ka ulici zakrčenoj saobraćajem.
„Gabrijela, stani!”, povikao sam, uhvativši njenu ruku svojom šakom. „Nisi valjda ti to uradila, onako ih
spalila..!”
„Naravno da nisam”, rekla je oštrim francuskim naglaskom, skoro me i ne pogledavši. Izgledala je neodoljivo
dok je sa samo dva prsta ponovo okretala volan; zavrtela nas je u još jedan okret od devedeset stepeni;
uputili smo se ka autoputu.
„Onda nas udaljavaš od Marijusa!”, rekao sam. „Stani!”
„Pa neka onda on raznese onaj kombi koji nas prati!”, uzviknula je. ,,E tek onda ću se zaustaviti!” Svom
snagom je pritisnula papučicu za gas, očiju uprtih u put pred njom, rukama čvrsto držeći kožni volan.
Okrenuo sam se da preko Luijevog ramena vidim to čudovište od vozila, koje je hrlilo neviđenom brzinom -
ogromna mrtvačka kola, činilo se, zastrašujuća i crna, sa ustima punim hromiranih zuba preko prćaste haube
i četvoro besmrtnih, koji su nas zlobno posmatrali kroz zamrljano prednje staklo.
,,Ne možemo se iskobeljati iz ove saobraćajne gužve i nećemo moći da im pobegnemo!”, rekao sam. „Okreni
automobil. Vrati se do dvorane. Gabrijela, okreni automobil!”
Ali, ona je nastavila da vozi, opasno vrludajući između vozila, dok su se neka od njih, u čistoj panici, povlačila
u samu stranu puta.
Kombi se približavao.
,,To je prava ratna mašina, eto šta je!”, rekao je Lui. „Pojačali su ga gvozdenim branikom.. Pokušaće da nas
nabiju otpozadi, mala čudovišta!”
O, ovo sam pogrešno procenio! Potcenio sam situaciju. Zamišljao sam svoje prednosti u ovom modernom
dobru, ali sam zaboravio da ih i oni imaju.
Sve više smo se udaljavali od jednog jedinog besmrtnika koji je mogao da ih oduva u večnost. Pa, onda ću ih
ja lično srediti, sa zadovoljstvom. Za početak, razbiću njihovu šoferšajbnu na deliće, a onda ću im otkinuti
glave, jednu po jednu. Otvorio sam prozor, isturio telo kroz njega i ispentrao se iz automobila. Vetar mi je
šibao kosu dok sam zurio u njih, u njihova ružna lica iza šoferšajbne.
Dok smo jurili ka izlazu na autoputu, skoro da su se prilepili uz nas. Dobro. Samo da se primaknu još malo
bliže, pa ću skočiti na njih. Ali, naš automobil je počeo da se zaustavlja. Gabrijela nije mogla da se ispetlja iz
saobraćajne gužve.
„Držite se, dolaze!”, zavrištala je.
„Samo neka dođu!”, povikao sam, i samo mi je trenutak falio da skočim ,sa krova našeg automobila i nabi-
jem se u njih kao malj.
Ali baš taj trenutak nisam imao. Udarili su u nas svom snagom, a moje telo je odletelo u vazduh; spustio sam
se na autoput, a „porše” je proleteo kraj mene i odleteo u prazan prostor.
Video sam Gabrijelu kako se iskobeljava kroz vrata pre nego što su kola udarila o zemlju. Ona i ja smo se
otkotrljali niz travnatu padinu kada se automobil prevrnuo i eksplodirao u zaglušujućoj rici.
„Lui!”, povikao sam. Otpuzao sam prema plamenu. Krenuo bih pravo u vatru za njim, ali se staklo na zad-
njem delu automobila razbilo u paramparčad dok se provlačio kroz njega. Udario je u zaštitnu ogradu taman
kada sam stigao do njega. Svojim ogrtačem sam mlatio po njegovom zadimljenom odelu, a Gabrijela je strgla
svoju jaknu da uradi isto.
Kombi se zaustavio na ogradi autoputa visoko iznad nas. Ona stvorenja su, kao veliki beli insekti, preskakala
ogradu i spuštala se niz padinu.
Bio sam spreman za njih.
Ali, ponovilo se ono od malopre. Pošto je prvi od njih, sa visoko podignutom kosom u rukama, krenuo ka
nama, opet se začuo onaj jeziv natprirodan vrisak, a za njim je usledilo ono zaslepljujuće sagorevanje. Lice
tog stvorenja pretvorilo se u crnu masku usred divljanja narandžastog plamena. Njegovo telo se iskrivilo u
užasnom plesu.
Ostali su se okrenuli i potrčali da se sakriju ispod autuputa.
Krenuo sam za njima, ali me je Gabrijela stegla i nije me puštala. Njena snaga me je izluđivala, ali i za-
prepastila.
„Stani, zaboga!”, rekla je. „Lui, pomozi mi!”
„Pusti me!”, rekao sam besno. „Hoću makar jednog od njih, samo jednog. Mogu da uhvatim onog posled-
njeg!”
Ali ona nije htela da me pusti, a nisam hteo da se rvem sa njom. Lui se pridružio njenim besnim i očajnim
molbama.
„Lestate, ne idi za njima!”, rekao je, a njegov uljudan ton pretio je da to više ne bude. „Dosta je bilo.
Moramo odmah da se izgubimo odavde.”
,,U redu!”, rekao sam i odustao od toga, ozlojeđen.
Osim toga, bilo je i suviše kasno. Onaj izgoreli je nestao u dimu i tinja- jućem plamenu, dok su ostali bez
traga iščezli u tišini i mraku.
Noć koja nas je okruživala iznenada je postala prazna, ako izuzmemo grmljavinu saobraćaja na autoputu iz-
nad nas. I eto, nas troje stojimo kraj jezivog plamena zapaljenog automobila.
Lui je umorno obrisao čađ sa svog lica. Prednja stranja njegove krute bele košulje bila je oprljena, dok je i
njegov dugački operski ogrtač od baršuna bio nagoreo i iscepan.
A tu je bila i Gabrijela, beskućnik kao što je to bila i nekada davno, poput prašnjavog i odrpanog dečaka u izl-
izanom smeđem žaketu, pantalonama i sa zgnječenim braon filcanim šeširom postavljenim ukrivo na njenoj
divnoj glavi.
U silnoj kakofoniji gradske buke, čuli smo udaljeno zavijanje sirena kako se približava.
Svejedno, stajali smo nepokretni, sve troje, čekajući i gledajući se međusobno. Znao sam da smo podrobno
ispitivali gde je Marijus. Sigurno je to bio Marijus. Morao je da bude. I bio je uz nas, ne protiv nas. Sada će
nam se odazvati.
Tiho sam izgovorio njegovo ime. Zaškiljio sam u mrak ispod autoputa pa preko beskrajnog mnoštva malih
kuća, koje su preplavile okolne padine.
Ali sve što sam mogao da čujem bile su sirene, koje su postajale sve glasnije, kao i mrmor ljudskih glasova
dok su smrtnici započinjali dugački uspon sa bulevara koji se nalazio ispod nas.
Video sam strah na Gabrijelinom licu. Posegnuo sam za njom i prišao joj, pored sve ove jezive zbrke, bez
obzira na smrtnike koji su nam se sve više približavali i automobile koji su se zaustavljali na autoputu.
Njen zagrljaj je bio iznenadan, topao. Pokazala mi je rukom da požurim.
,,U opasnosti smo! Svi!”, šapnula je. ,,U strašnoj opasnosti! Dođite!”
3
B
ilo je pet sati ujutro. Stajao sam sam ispred staklenih vrata svoje kuće na ranču u dolini Karmel. Gabrijela i
Lui su zajedno otišli u brda na počinak.
Telefonom sam bio obavešten da su moji smrtni muzičari bezbedni u novom skrovištu u Sonomi i da
proslavljaju naš uspeh iza električnih ograda i kapija. Što se policije i medija tiče, kao i svih njihovih
neizbežnih pitanja, pa, to će morati da pričeka.
Sada sam sam, kao što sam to oduvek i radio, čekao jutarnje svetlo, pitajući se zašto se Marijus nije pokazao,
zašto nas je spasao i potom nestao bez ijedne reči.
,,A šta ako to nije bio Marijus?”, rekla je kasnije Gabrijela, uznemireno, dok je hodala tamo-amo. „Kažem
vam da sam osetila neku sveprožimajuću opasnost. Osetila sam neku pretnju koja nije bila upućena samo
njima već i nama. Osetila sam je izvan dvorane kada smo izašli.. Osetila sam je i kada smo stajali kraj zapal-
jenog automobila. Ima nečeg u tome. Sasvim sam sigurna da to nije bio Marijus...”
„Osećalo se nešto varvarsko u tome”, rekao je Lui. „Skoro, ali ne u potpunosti..”
,,Da, nešto gotovo divlje”, odgovorila je, pogledavši ga sa odobravanjem. ,,A čak i da je bio Marijus, šta te
nagoni na to da misliš da te nije spasao samo da bi izveo svoju ličnu osvetu nad tobom, na sebi svojstven
način?”
,,Ne”, rekao sam, nežno se smejući. „Marijus nije željan osvete, jer da jeste, već bi je ostvario. Toliko barem
znam.”
Bio sam i previše uzbuđen dok sam je samo posmatrao, onaj njen stari hod, one njene tako poznate pokrete.
A da, i filcano safari odelo. I nakon dve stotine godina još uvek je bila neustrašivi istraživač. Zajahala bi
stolicu kao kauboj kada bi sela; spustila bi bradu na šake, koje bi bile ležerno položene na visokom naslonu.
Toliko toga smo imali da pričamo, da kažemo jedno drugom. Bio sam i suviše srećan da bih se plašio.
Osim toga, plašiti se - bilo je i previše strašno, jer mi je sad sinulo da sam napravio još jednu lošu i pogrešnu
procenu. To sam prvi put shvatio kada je eksplodirao „porše” sa Luijem. Ovaj moji mali privatni rat izlaže ve-
likoj opasnosti i sve one koje volim. Kakva sam budala bio da pomislim da svu tu zlobu mogu privući samo na
sebe.
Zaista je trebalo da razgovaramo. Morali smo da budemo dovitljivi. Morali smo da se pričuvamo.
Ali zasada smo bili bezbedni. To sam joj saopštio umirujućim tonom. Ona i Lui ovde nisu osećali opasnost;
ona nas nije dopratila u dolinu; a ja je uopšte nisam ni osetio, niti ovde, niti bilo gde pre toga. Naši su se
mladi i glupavi besmrtni neprijatelji razbežali, poverovavši da mi posedujemo moć da ih uništimo sop-
stvenom voljom.
„Znaš, hiljadu puta, hiljadu puta sam zamišljala naš ponovni susret”, rekla je Gabrijela. „Ali nikada, ama baš
nikada, on nije bio nalik ovome.”
,,Ja baš mislim da je bio veličanstven!”, rekao sam. „Nemoj ni na trenutak da pomisliš da nas nisam mogao
izbaviti sopstvenim snagama! Baš sam se spremao da ugušim onog sa kosom, da ga odbacim preko dvorane.
A video sam i onog drugog kako mi prilazi. Mogao sam ga slomiti na pola. Kažem vam, jedno od najvećih ra-
zočaranja u svemu ovome jeste to što nisam dobio priliku da...”
,,Ti, mesje, ti si jedan pravi đavo!”, rekla je. ,,Ti si nemoguć! Ti si... kako te je beše ono Marijus nazvao... na-
jprokletije stvorenje! Potpuno se slažem sa njim.”
Oduševljeno sam se nasmejao. Kakvo slatko laskanje. I kako je samo divno zazvučao staromodni francuski
govor.
I Luiju se jako svidela Gabrijela; sedeo je zavaljen u senci i posmatrao, ćutljiv i zamišljen kao što je oduvek i
bio. Bio je besprekoran, kao da je imao potpunu vlast nad svojom pojavom i kao da smo upravo došli sa
poslednjeg ćina Traviate da posmatramo smrtnike kako piju šampanjac u kafeu sa mermernim stolovima,
dok su moderne kočije kloparale pored nas.
U vazduhu se osećalo osnivanje novog kovena, veličanstvena energija, poricanje ljudske stvarnosti, nas troje
zajedno protiv svih plemena, svih svetova. Duboki osećaj bezbednosti, neuzastavljiv trenutak - kako im to
uopšte objasniti.
„Majko, prestani da se brineš”, najzad sam izgovorio u nadi da će se sve postaviti na svoje mesto i da će nas-
tupiti trenutak apsolutne smirenosti. „Besmisleno je. Stvorenje koje je tako moćno da sagori svoje nepri-
jatelje može nas pronaći kad god to poželi, a može da uradi i šta god mu je volja.” ,,A to bi trebalo da me
smiri?”, pitala je.
Video sam Luija kako vrti glavom.
,,Ja nemam tvoje moći”, rekao je nenametljivo, ,,ali sam, svejedno, osetio to stvorenje. Kažem ti da je u
tome bilo nečeg vanzemaljskog, nečeg potpuno necivilizovanog, ako mogu tako da kažem u nedostatku
neke bolje i primerenije reči.”
,,Ah! baš si se dobro izrazio!”, ubacila se Gabrijela. „Ono je bilo potpuno strano, kao da je dolazilo od nekog
bića tako izmeštenog...”
,,A tvoj Marijus je i suviše civilizovan”, insistirao je Lui, ,,i previše zaokupljen filozofijom. Otud i znaš da nije
željan osvete.”
„Vanzemaljsko?! Necivilizovano?!”, pogledao sam i u jedno i drugo. „Zašto ja nisam osetio tu opasnost?”,
upitao sam.
„Mon Dieu, to je moglo biti bilo šta”, rekla je najzad Gabrijela. ,,Ta tvoja muzika bi i mrtve podigla iz groba.”
Razmišljao sam o misterioznoj poruci od prošle noći: Lestate, opasnost!
- ali zora je bila i previše blizu da bih ih time opteretio. Osim toga, to nije ništa objašnjavalo. To je bio
samo jedan delić nepoznanice, i to možda upravo onaj koji se nikako nije dao uklopiti.
Sada su zajedno otišli, a ja sam stajao sam ispred staklenih vrata; posmatrao sam bljesak svetlosti iznad
planina Svete Lucije, koji je postajao sve jači i jači, i naglas razmišljao:
„Gde si, Marijuse? Zašto se, do đavola, ne prikažeš?” Možda je sve to, do đavola, bilo istina, sve ono što je
Gabrijela rekla. ,,Za tebe je ovo igra, zar ne?” Ali, da li je to i za mene bila igra, to što ga, zapravo, nisam
glasno pozvao? Naime, nisam podigao svoj tajni glas i time nisam iskoristio svu
njegovu moć, kao što mi je on, pre dve stotine godina, rekao da mogu da uradim?
Tokom svih mojih patnji i borbi, ne pozvati ga predstavljalo je neku vrstu ponosa, ali od kakve je koristi sada
bio taj ponos?
Možda je on priželjkivao taj poziv od mene. Možda ga je zahtevao. Sada je iz mene iščilela sva gorčina i tvr-
doglavost. Zašto bar ne pokušati?
Zatvorivši oči, uradio sam ono što nisam učinio još od onih drevnih noći u osamnaestom veku, kada sam sa
njim razgovarao naglas na ulicama Kaira ili Rima. Nemo sam ga pozvao. Osetio sam kako taj nemi krik izvire
iz mene
i putuje u zaborav. Skoro da sam mogao da ga osetim kako premošćava svet vidljivih oblika, postaje
sve nejasniji, da bi se potom jednostavno izgubio.
A onda se, u deliću sekunde, ponovo pojavilo ono udaljeno i nepoznato mesto koje sam ugledao prošle noći.
Sneg, beslcrajni sneg, i neka vrsta kamenog zdanja, sa prozorima okovanim ledom. Na nekom visokom rtu
nalazio se čudan savremeni instrument - ogroman sivi metalni tanjir, koji se okretao po osovini kako bi
privukao nevidljive talase koji se ukrštaju na zemaljskom nebu.
Televizijska antena! Iz ove snežne pustinje dopirala je do satelita - eto šta je to bilo! A razbijeno staklo na
podu bilo je staklo televizijskog ekrana. Video sam to. Kamena klupa... polomljen televizijski ekran. Buka.
Nestajanje.
MARIJUSE!
Opasnost, Lestate. Svi smo u opasnosti. Ona je... Ja ne mogu... Led. Zakopani u ledu.
Bljesak izlomljenog stakla na kamenom podu, prazna klupa, zvečanje i vibracije „Vampira Lestata” bruje iz
zvučnika.
Ona je... Lestate, pomozi mi! Svi smo... opasnost. Ona je...”
Muk. Veza je bila prekinuta.
MARIJUSE!
Nešto se ponovo pojavilo, ali jedva raspoznatljivo. Bez obzira na takvu žestinu, bilo je isuviše slabo!
MARIJUSE!
Naslonivši se na prozor, zurio sam pravo u jutarnju svetlost, koja je postajala sve jača. Oči su mi suzile, dok
su mi vrhovi prstiju skoro goreli na vrelom staklu.
Da li je u pitanju Akaša? Odgovori mi! Da li mi govoriš da je toAkaša, da je ona ta, da je to bila ona?
Sunce se uzdizalo iznad planina. Smrtonosni zraci su se prosipali po dolini; prostirali su se njome.
Istrčao sam iz kuće; rukom štiteći oči, trčao sam preko livade prema brežuljcima.
U roku od nekoliko minuta dospeo sam do svoje skrivene podzemne kripte, podigao kamen i sišao niz grubo
urezano malo stepenište. Jedna krivina, pa još jedna, i tada se nađoh u hladnom i bezbednom crnilu, u
samom središtu mirišljave zemlje. Legao sam na blatnjavi patos malene odaje; srce mi je tutnjalo, a udovi
podrhtavali. Akaša!
Ta tvoja muzika bi i mrtve podigla iz groba.
Televizor postavljen u odaji, naravno, Marijus im je omogućio da gledaju satelitski prenos mog koncerta. Oni
su videli moje video-spotove! Znao sam, bio sam siguran, kao da mi je to izgovorio reč po reč! Odneo im je
televizor u svetilište, kao što im je i ranije, pre mnogo godina, donosio filmove.
I ona se probudila, podigla se. Ta tvoja muzika bi i mrtvepodigla iz groba, Eto, ponovo sam to uradio.
Oh! kada bih samo mogao da držim oči otvorenim, kada bih samo mogao da razmislim, samo da se sunce
nije počelo dizati!
Ona je bila u San Francisku, bila nam je tako blizu, spalila je naše neprijatelje. Vanzemaljsko, potpuno strano,
da.
Ali ne necivilizovano, ne divlje. Ona to nije bila. Tek što se razbudila, moja boginja, podigla se kao
veličanstveni leptir iz svoje čaure. A šta je za nju predstavljao svet? Kako je dospela do nas? U kakvom je
stanju bio njen um? Opasnost za sve nas. Ne! Ne verujem u to! Ona je ubila naše neprijatelje. Ona je došla
kod nas.
Ali, više se nisam mogao izboriti sa pospanošću i težinom. Čista čula su terala sva čudesa i uzbuđenje. Moje
je telo postalo mlitavo, bespomoćno i mirno.
A onda sam osetio kako se neka ruka spustila na moju.
Bila je hladna kao mermer, a otprilike toliko i snažna.
, Moje se oči začas otvoriše u mraku. Ruka me je jače stegnula. Bujna svilenkasta kosa je okrznula moje lice.
Hladna šaka prešla mi je preko grudi.
O molim te, draga moja, prelepa moja, molim te! - želeo sam to da kažem, ali su se moje oči sklapale, moje
usne nisu htele da se pomere! Gubio sam svest. Na horizotu se dizalo sunce.
En Rajs Vampir Lestat
Izdavač Čarobna knjiga Mike Alasa 36, Beograd
Za izdavača Borislav Pantić
Plasman 011 /2629066 i 2187008
Lektura Mirela Novaković
Dizajn korica Borislav Pantić
Priprema za štampu Maja Pantić
Stampa Publish, Beograd
Tiraž
500
CIP - Katalogizacija u publikaciji. Narodna biblioteka Srbije.
821.111(73) - 31
RAJS, En
Vampir Lestat: knjiga II Vampirskih hronika/ En Rajs; prevod Gordana Fiket Đurković. - Beograd: Čarobna kn-
jiga, 2005. (Beograd : Publish). - 523 str; 21cm - (Biblioteka Horor/(Čarobna knjiga)) Prevod dela: The Vam-
pire Lestat/ Anne Rice. Tiraž: 500 - Napomene uz tekst.
ISBN 86-7702-021-7 COBISS.SR-ID 124301580

Opis knjige
Nekada aristokrata u teškim danima pre Francuske buržoaske revolucije, sada rok zvezda ovog sjajnog
demonskog doba, on juri kroz vekove u potrazi za drugima koji su poput njega. On traži odgovore na mister-
iju sopstvene večne i zastrašujuće egzistencije. On priča očaravajuću priču – strasnu, složenu i uzbudljivu.
On je vampir Lestat, i uopšte nije ono što ste o njemu mislili.