O Pisanju - Stephen King

Naziv
originala:
Stephen King
ON WRITING
Copyright ©2000 by Stephen King

All rights reserved.
Translation Copyright ©2018 za srpsko izdanje Vulkan izdavaštvo
Najbolje je biti čestit.
– Migel de Servantes
Lažovi dobro prolaze.

– Anonimus
PRVI PREDGOVOR
Početkom devedesetih (možda 1992. godine, ali pamćenje zna da bude varljivo kad se
čovek dobro zabavlja) pridružio sam se roken-rol bendu sastavljenom uglavnom od pi-
saca. Rok botom rimajnders bili su duhovno čedo Keti Kejmen Goldmark, publicistkinje i
muzičarke iz San Franciska. Dejv Bari svirao je vodeću gitaru, Ridli Pirson bas, Barbara
Kingsolver klavijature, Robert Fulgam mandolinu, a ja ritam gitaru. Bend je nastupao s
triom „pevačica“ poput Diksi kapsa. Obično su to bile Keti, Tad Bartimus i Ejmi Ten.
Grupa se okupila za jednu svirku na Sajmu američkih knjižara. Nameravali smo da se
raziđemo posle troiposatnog podsećanja na protraćenu mladost.
Međutim, nije tako ispalo. Grupa se nikad nije razišla. Svirke su nam previše prijale
da bismo se rastali. I zvučali smo prilično dobro, pojačani s nekoliko „opakih“ muzičara,
saksofonistom i bubnjarom (isprva, i s našim muzičkim guruom Alom Kuperom, koji je
predstavljao srce grupe). I plaćali su da nas slušaju. Istina, ne kao za U2 ili I strit bend, ali
biste svi verovatno odvojili ono što staromodni zovu kintom za muziku. Išli smo na tur-
neje, napisali knjigu o tome (moja supruga nas je fotografisala i plesala na našu muziku
kad god bi joj se ćefnulo, što je bilo prilično često) i svirali ponekad kao Rimajnders, a
ponekad kao Rejmond Bers legs. Sastav se menjao – kolumnista Mič Albom zamenio je
Barbaru na klavijaturama. A1 više nije svirao zato što se nije lepo slagao s Keti – ali je
jezgro ostajalo isto: Keti, Ejmi, Ridli, Dejv, Mič Albom i ja... Džoš Keli bio je na bubnje-
vima, a Erazmo Paolo na saksofonu.
Svirali smo muzike radi, ali i zbog druženja. Prijalo nam je što smo ponekad mogli da
govorimo o pravom dnevnom poslu, a svi su nam savetovali da ga ne napuštamo. Uži-
vali smo u zajedničkom društvu jer mi smo svi pisci, i zato nikad jedni druge nismo pi-
tali odakle nam stižu ideje; znamo dobro da to ne znamo.
Jedne noći, dok smo jeli kinesku hranu pre nastupa na Majami Biču, pitao sam Ejmi
postoji li neko pitanje koje joj nikad nije postavljeno na susretima s publikom – koje je
to pitanje na koje nikad nije morala da odgovara pred grupom ostrašćenih obožavalaca,
pretvarajući se da nikad nije gurnula obe noge u istu nogavicu, baš kao i svi ostali. Uću-
tala se i veoma pažljivo razmislila, a onda rekla: „Niko me nikada nije pitao o jeziku.“
Dugujem joj neizmernu zahvalnost zbog tih reči. Duže od godinu dana poigravao
sam se idejom o pisanju knjižice o pisanju. Oklevao sam da se bacim na taj posao, zbog
sumnje u vlastitu motivaciju – zašto bih želeo da pišem knjigu o pisanju? Šta me je nag-
nalo da pomislim da imam išta vredno da kažem na tu temu?
Lak odgovor bio bi da neko ko je prodao toliko knjiga kao ja ima šta da kaže o pisa-
nju, ali lak odgovor nije uvek i pravi. Pukovnik Sanders prodao je prokleto mnogo po-
hovane piletine, ali ne verujem da iko želi da zna kako ju je pravio. Morao sam da prona-
đem valjaniji razlog od uspeha na književnom tržištu ako mislim da budem dovoljno
uobražen da govorim ljudima kako da pišu. Drugim rečima, nisam želeo da napišem
knjigu, čak ni kratku poput ove, zbog koje bih se osećao kao književni nikogović i trans-
cendentalno đubre. Na policama knjižara postoji dovoljan broj takvih knjiga od sličnih
pisaca.
Ali Ejmi je imala pravo: niko nas nikad ne pita o jeziku. Pitali su Deliloe, Apdajke i
Stajrone, ali ne i popularne pisce. Ipak, veliki broj književnih proletera vodi računa o je-
ziku na svoj skroman način i strastveno vodi računa o umetnosti i veštini prenošenja pri-
ča na papir. Pokušaću da kratko i jasno predstavim kako sam se obreo u ovom zanatu,
šta sam o njemu naučio i kako se on radi. Ovo štivo posvećeno je onom što nas hlebom
hrani – posvećeno je jeziku.
Ova knjiga posvećena je i Ejmi Ten, koja mi je na jednostavan i direktan način poru-
čila da je u redu da je napišem.
DRUGI PREDGOVOR
Ovo je kratka knjiga, zato što je većina debelih knjiga o pisanju puna sranja. Pisci bele-
tristike, uključujući i današnju postavku, zapravo se ne razumeju preterano u svoj posao.
Ne znaju zašto je nešto dobro kad je dobro, i zašto je loše kad je loše. Cenim zato da će
kraća knjiga sadržati manje sranja.
Stilski elementi (The Elements of Style) Vilijama Stranka Juniora i E. B. Vajta jedini su iz-
uzetak od pravila o sranju. U toj knjizi ima malo ili nimalo sranja. (Naravno da je i ona
kratka; s osamdeset pet strana, mnogo je kraća i od ove.) Odmah ću vam reći da svako
ko želi da se bavi pisanjem mora pročitati Stilske elemente. Pravilo 17 u poglavlju Principi
stvaranja glasi: „Izbegavajte suvišne reči.“ Pokušaću da ga primenim u praksi.
TREĆI PREDGOVOR
Evo pravila koje nije navedeno ni na jednom mestu u knjizi: „Urednik je uvek u pravu.“
Naravoučenije je da nijedan pisac neće prihvatiti sve urednikove savete; ali svi pisci su
grešni i manjkavi u očima uredničkog savršenstva. Drugim rečima, pisati je ljudski, ure-
đivati je božanski. Čak Veril uredio je ovu knjigu, kao i toliko mnogo mojih romana.
Čak, bio si božanstven, kao i obično.
– Stiv
Stephen King
CV
www.balkandownload.org
O PISANJU
Klub lažova (The Liars’ Club), memoari Meri Kar, oborio me je s nogu. Ne samo svojom
žestinom, lepotom i divnim vladanjem zavičajnim jezikom već i svojom sveobuhvatnošću –
ta žena seća se svega iz prvih godina svog života.
Ja nisam takav. Proživeo sam neobično i isprekidano detinjstvo. Odgajila me je samo-
hrana majka, koja se u mom ranom detinjstvu često selila i koja je – u ovo nisam potpu-
no siguran – možda morala mene i brata da pošalje kod sestre na farmu zato što eko-
nomski ih emocionalno nije uvek mogla da izađe na kraj s nama. Možda je jurila za
ocem koji je nagomilao silne račune i zbrisao kad sam imao dve, a moj brat Dejvid četiri
godine. Ako je to tačno, nije uspela da ga pronađe. Moja mama Neli Rut Pilsberi King
bila je jedna od prvih slobodnih američkih žena, ali ne od svoje volje.
Meri Kar predstavila je svoje detinjstvo kao gotovo celovitu panoramu. Moje više liči
na magloviti pejzaž iz kog se tu i tamo pomaljaju uspomene slične samotnom drveću...
od one vrste koja vas može zgrabiti i pojesti.
Upoznaću vas s nekim od tih uspomena, kao i s probranim snimcima iz malo jasnijih
dana moje adolescencije i mladosti. Ovo nije autobiografija. Više liči na osobeni curricu-
lum vitae – moj pokušaj da opišem oblikovanje jednog pisca. Neću pričati kako je pisac
napravljen; ne verujem da se pisac može napraviti voljnim naporom ili spletom okolnosti
(iako nekada jesam verovao u to). Oprema stiže s originalnim pakovanjem. Znajte da se
ni u kom slučaju ne radi o neobičnoj opremi. Verujem da veliki broj ljudi poseduje iz-
vestan dar za pisanje i pripovedanje, i da se on radom može pojačati i izoštriti. Pisanje
ove knjige bi, u odsustvu takvog uverenja, bilo traćenje vremena.
Ovako sam seja oblikovao, to je sve. Ambicija, želja, sreća i malo dara igrali su svoju
ulogu u mom isprekidanom procesu odrastanja. Ne pokušavajte da čitate između redova
i ne tragajte za lajtmotivom. Nema lajtmotiva – samo uglavnom nejasni snimci.
Stephen King
U najstarijoj uspomeni zamišljam da sam neko drugi – dečak snagator u cirkusu braće
Ringling. Bilo je to, u kući tetke Etelin i teče Orena u Daramu u Mejnu. Tetka se dobro
seća tog događaja. Kaže da sam imao dve i po, možda i tri godine.
Pronašao sam blok od šljake u ćošku garaže. Uspeo sam da ga podignem i polako ga
nosio po glatkom betonskom podu garaže, samo što sam u mašti bio u cirkuskoj areni,
odeven u životinjsku (verovatno leopardovu) kožu. Brojna publika je ćutala. Bleštavi
plavi reflektor pratio je moj čudesni podvig. Zapanjena lica u publici pričala su sledeću
priču: nikad nisu videli tako nepojmljivo snažno dete. „A ima samo dve godine!“, pro-
mrmljao je neko s nevericom.
Nisam znao da su ose napravile gnezdašce u donjem delu bloka. Jedna je, verovatno
besna zbog selidbe, izletela i ubola me u uvo. Strahoviti bol bio je ravan otrovnom na-
dahnuću. To je bio najgori bol koji sam osetio u svom kratkom životu, iako je trajao
samo nekoliko sekundi, ali na prvom mestu. Zaboravio sam na osu kad sam ispustio
blok od šljake pravo na nožne prste. Ne sećam se da li su me vodili kod doktora, baš
kao ni tetka Etelin (teča Oren, kome je zli blok gotovo sigurno pripadao, umro je pre
dvadeset godina), ali nije zaboravila ubod ose, zgnječene prstiće i moju reakciju. „Kako
si samo urlao, Stivene!“, rekla je. „Tvom glasu tog dana ništa nije falilo.“
O PISANJU
Mama, brat i ja smo godinu dana kasnije bili u zapadnom De Peru u Viskonsinu. Ne
znam zašto. Druga mamina sestra Kal (kraljica lepote WAAC-a1 u Drugom svetskom
ratu), živela je u Viskonsinu sa suprugom, druželjubivim pivopijom. Možda se mama
tamo preselila da bi im bila bliža, iako se ne sećam da smo često viđali Vajmerove. Bilo
kog od njih. Majka je radila, ali se ne sećam šta. Rekao bih da je radila u pekari, ali mis-
lim da je to bilo kasnije, kad smo se preselili u Konektikat, da bismo živeli pored njene
sestre Lois i njenog supruga (Fred nije pio pivo, niti je bio druželjubiv; bio je vojnički
podšišan tata, koji je, bog te pita zašto, voleo da vozi kabriolet s podignutim krovom).
U Viskonsinu smo izmenjali gomilu dadilja. Ne znam da li su nas ostavljale zato što
smo Dejvid i ja bili nestašni, zato što su pronalazile bolje plaćene poslove ili zato što je
majka od njih tražila nemoguće. Pamtim samo da ih je bilo baš mnogo. Sećam se samo
jedne, Jule, ili možda Bijule, tinejdžerke velike kao kuća, koja se mnogo smejala. Jula Bi-
jula imala je divan smisao za humor. Prepoznao sam ga sa samo četiri godine. Ali to je
bio opasni smisao za humor – kao da se iza svake provale veselja – „udaram se rukama,
ljuljam guzom, vrtim glavom“ – krio udar groma. Setim se dana s Julom Bijulom kad
god vidim snimke skrivenih kamera na kojima ljute dadilje lemaju dečicu.
Da li je i prema bratu Dejvidu bila gadna kao prema meni? Ne znam. Ne nalazi se ni
na jednoj od tih slika. Bio je manje izložen riziku od uragana Jula Bijula; u šestoj je bio u
prvom razredu, što znači da je veći deo dana bio van dometa opasnih vetrova.
Jula Bijula razgovarala bi telefonom s nekim i prizvala bi me kroz smeh. Zagrlila bi
me, zagolicala i sačekala da i ja počnem da se smejem. Onda bi me tresnula po glavi, do-
voljno snažno da me obori. Onda bi me golicala bosim stopalima, dok se ne nasmejem.
I nikad nije prestajala da se smeje.
Često je prdela. Glasno i smrdljivo. Ponekad bi me, u naletu melanholije, bacila na
krevet, opkoračila i spustila guzicu u vunenoj haljini na moje lice. Opako bi prdnula.
„Bum!“, povikala bi tad oduševljeno. Činilo mi se da sam živ zakopan u močvarnom va-
trometu. Sećam se tame, gušenja i smejanja. Iskustvo je bilo istovremeno strašno i za-
bavno. Jula Bijula me je na mnogo strašnih načina pripremila za suočavanje s književnim
kritičarima. Vilidž vojs teško može da uplaši nekoga kome je bebisiterka od sto kila prd-
nula u lice vičući: Bum!
Ne znam šta se desilo s drugim bebisiterkama, ali Jula Bijula je otpuštena. I to zbog
jaja. Jednog jutra ispržila mi je jaje za doručak Pojeo sam ga i zatražio drugo. Ispržila ga
je i pitala hoću li još jedno. Pogled joj je govorio: „Nećeš se ti usuditi da mazneš još jed-
Stephen King
no, Stivi!“ Baš zbog tog pogleda zatražio sam još jedno. I još jedno. I tako dalje. Mislim
da sam stao kod sedmog. Prilično sam jasno zapamtio taj broj. Možda nam je tad nesta-
lo jaja. Možda sam i zaplakao. Ili se Jula Bijula konačno uplašila. Ne znam, ali bilo je do-
bro što je igra prestala kod sedmog. Sedam jaja je prilično mnogo za četvorogodišnjaka.
Bilo mi je dobro, sve dok nisam povratio po podu. Jula Bijula se nasmejala. Tresnula
me je po glavi, ugurala u plakar i zaključala vrata. Bum! Možda bi sačuvala posao da me
je zaključala u kupatilu, ali nije. Boravak u ormanu nije mi naročito teško pao. Bilo je
mračno, ali je mirisao na majčin parfem Koti. Tešio sam se svetlosnom trakom ispod vra-
ta.
Dopuzao sam do zadnjeg kraja ormana. Mamini kaputi i haljine šašoljili su me po le-
đima. Počeo sam da podrigujem. Podrigivao sam glasno i dugo. Grlo me je peklo kao
vatra. Ne pamtim da me je boleo stomak. Sigurno me je boleo, zato što sam, kad sam
otvorio usta za novi plamteći podrig, ponovo povratio, ovog puta po maminim cipela-
ma. E to je bio kraj Jule Bijule. Mama je tog dana, kad se vratila s posla kući, zatekla us-
nulu bebisiterku na kauču, a malog Stivija zaključanog u plakaru. Spavao sam s polusva-
renim prženim jajima u kosi.
O PISANJU
Naš boravak u zapadnom De Peru nije bio ni dug ni uspešan. Izbačeni smo iz stana na
drugom spratu zato što je sused pozvao policiju videvši mog šestogodišnjeg brata kako
puzi po krovu. Ne znam gde je bila mama kad se to desilo. Baš kao što ne znam gde je
te nedelje bila bebisiterka. Samo znam da sam ja bio u kupatilu. Stajao sam bos na greja-
lici da bih video hoće li moj brat pasti s krova ili uspeti da se vrati u kupatilo. I uspeo je.
Sad ima pedeset pet godina i živi u Nju Hempširu.
Stephen King
U petoj ili šestoj godini pitao sam majku je li videla kako neko umire. Da, rekla je. Vide-
la je kako jedna osoba umire, a drugu čula. Pitao sam je kako može da se čuje kad neko
umire. Rekla mi je da je to bila devojka koja se dvadeset i neke udavila pored Prauts
Neka, da je plivala pored vira, nije mogla da se vrati i onda je počela da zapomaže. Ne-
koliko ljudi pokušalo je da stigne do nje, ali je struja tog dana bila prejaka. Niko nije us-
peo da dopliva do nje. Na kraju su turisti, meštani i tinejdžerka, koja će kasnije postati
moja majka, samo stajali i čekali čamac za spasavanje, koji nije ni stigao. Slušali su njene
krike dok nije potonula, kad ju je snaga napustila. More je izbacilo njen leš u Nju Hemp-
širu, rekla je majka. Pitao sam je koliko je imala godina. Rekla je da je imala četrnaest.
Onda mi je pročitala strip i odvela me na spavanje. Jednog dana opisala mi je i smrt koju
je videla – mornara koji je skočio s krova hotela Grejmor u Portlandu u Mejnu. Pao je
na pločnik.
„Rasprsao se“, rekla je majka najravnodušnijim mogućim tonom. Posle kraćeg okle-
vanja, nastavila je: „Iz njega je poteklo nešto zeleno. Nikad to nisam zaboravila.“
Ni ja, mamice!
O PISANJU
Najveći deo od devet meseci koje je trebalo da provedem u prvom razredu preležao sam
u postelji. Problemi su počeli s boginjama – savršeno običnim slučajem – koje su se za-
komplikovale. Neprestano sam poboljevao od prugastog grla, bolesti čije ime sam po-
grešno razumeo. Ležao sam u krevetu, pio hladnu vodu i zamišljao grlo s crveno-belim
prugama (što verovatno i nije bilo potpuno netačno).
I uši su mi se u jednom trenutku upalile. Majka je jednog dana pozvala taksi (nije
umela da vozi) da bi me odvela kod doktora koji je suviše važan da ide u kućne vizite –
specijaliste za uši. (Iz nekog razloga mislio sam da se takvi doktori zovu otiolozi.) Nisam
tad znao ni da li je specijalizovan za uši ili čmarove. Imao sam temperaturu od četrdeset
stepeni i lice bi mi zasijalo od bola kao džuboks kad god bih nešto progutao.
Doktor mi je pregledao uši. Mislim da je najviše vremena posvetio levom. Položio
me je na sto za preglede. „Podigni se na trenutak, Stivi“, rekla je njegova medicinska ses-
tra i podmetnula veliku krpu – možda pelenu – ispod moje glave. Obraz mi je počivao
na njoj kad sam je spustio. Trebalo je odmah da pretpostavim da je nešto trulo u državi
Danskoj. Ko zna, možda i jesam.
Osetio sam oštri miris alkohola i čuo škljocaj kad je doktor otvorio sterilizator. Uko-
čio sam se kad sam video iglu u njegovoj ruci – ličila je na lenjir iz moje pernice. Doktor
za uši se ohrabrujuće osmehnuo i izgovorio laž zbog koje svi doktori zaslužuju zatvor-
sku kaznu (trebalo bi da bude dvostruko duža kad je izreknu detetu): „Opusti se, Stivi,
ovo neće boleti.“ I poverovao sam mu.
Nabio mi je iglu u uvo i probušio mi bubnu opnu. Bol je prevazilazio sve što sam do-
tad osetio – mogao se porediti samo s prvim mesecom oporavka nakon što me je udario
kombi u leto 1999. godine. Taj bol bio je slabiji, ali duži. Bušenje bubne opne bilo je
neopisivo iskustvo. Vrištao sam. Čuo sam glasno cmakanje u lobanji. Topla tečnost po-
curila mi je iz uva – kao da sam plakao na pogrešnu rupu. Bog sveti zna da sam dovolj-
no plakao i na one prave. Video sam krpu koju je medicinska sestra rasprostrla preko
gornje trećine stola za pregled. Na njoj je bila velika vlažna mrlja, protkana finim nitima
žutog gnoja.
„Eto“, rekao je doktor za uši tapšući me po ramenu. „Bio si veoma hrabar, Stivi. Sad
je sve gotovo.“
Majka je sledeće nedelje ponovo pozvala taksi. Odvezao nas je kod doktora za uši.
Ponovo sam ležao postrance na stolu za pregled, s krpom pod glavom. Doktor za uši
ponovo je prizvao miris alkohola – koji, kao i većina ljudi, još povezujem s bolom, muč-
Stephen King
ninom i užasom – a s njim i dugu iglu. Ponovo me je uveravao da me neće boleti. Pono-
vo sam mu poverovao. Ne sasvim, ali dovoljno da ćutim dok mi se igla opet nije zabila u
uvo.
I bolelo je. Skoro kao i prvi put. A mljackavi zvuk u uvu bio je glasniji; ovog puta ličio
je na džinovsko cmakanje (na „sisanje lica i nemirne jezike“, kao što smo govorili).
„Eto“, rekla je medicinska sestra doktora za uši, posle svega, dok sam plačući ležao u
barici vodnjikavog gnoja. „Bolelo je samo malo. Ne želiš da ogluviš, zar ne? Osim toga,
sad je sve gotovo.“
Čitavih pet dana verovao sam u to, sve dok mama nije još jednom pozvala taksi. Vra-
tili smo se kod doktora za uši. Sećam se kako je taksista rekao majci da će stati i da će
nas izbaciti ako me ne ućutka.
Ponovo sam ležao na stolu za pregled, s pelenom ispod glave. Mama je bila u čeka-
onici, s časopisima koje verovatno nije mogla da čita (tako sam je bar zamišljao). Pono-
vo sam osetio oštri miris alkohola. Doktor je krenuo prema meni s iglom koja po dužini
nije zaostajala za mojim školskim lenjirom. Ponovo me je počastio osmehom i uverava-
njem da ovog puta neće boleti.
Zahvaljujući ponovljenom bušenju bubne opne, još u šestoj godini usvojio sam ži-
votni princip od kog nisam odstupao: Prevari me jednom, to je na tvoju sramotu. Preva-
ri me dvaput, to je na moju sramotu. Prevari me triput, sramota će biti obostrana. Treći
put sam se na stolu svojski opirao, vrištao, bacakao i borio. Odgurnuo bih iglu kad god
bi mi se primakla licu. Medicinska sestra je konačno pozvala moju majku iz čekaonice.
Njih dve uspele su da me obuzdaju dok je doktor nišanio iglom. Još čujem poslednji
dugi i glasni vrisak. U stvari, mislim da nikad nije prestao da odjekuje u nekom zabače-
nom kutku moje lobanje.
O PISANJU
Taksi je, ako me pamćenje ne vara, ponovo došao nedugo potom, u dugom hladnom
mesecu – januaru ili februaru 1954. Specijalista ovog puta nije bio doktor za uši, već za
grlo. Majka je ponovo sedela u čekaonici, a ja na stolu za ispitivanje, s medicinskom ses-
trom u blizini. Ponovo sam osetio oštri miris alkohola, aromu koja još može da mi za
pet sekundi dvostruko ubrza rad srca.
Ovog puta imao sam posla samo s brisom za grlo. Bockalo me je i imalo grozan
ukus, ali se nije mogao porediti s dugom iglom doktora za uši. Oko vrata doktora za
grlo visila je zanimljiva spravica, s ogledalcetom u sredini i sjajnim svetlom, koje je blis-
talo kao treće oko. Dugo je posmatrao unutrašnjost mog grla. Terao me je da široko ze-
vam, dok mi vilice ne bi pucnule. Ali zavoleo sam ga zato što nije gurao igle u mene.
Posle izvesnog vremena dopustio mi je da zatvorim usta i pozvao majku.
„Krajnici su problem“, rekao je. „Izgledaju kao da ih je mačka cepala kandžama. Mo-
ramo da ih izvadimo.“
Sećam se da sam nedugo potom na kolicima uguran ispod bleštavih lampi. Čovek s
belom maskom nagnuo se preko mene. Stajao na čelu stola na kom sam ležao (1953. i
1954. bile su moje godine za ležanje na stolovima), gledajući me odozgo.
„Stivene“, rekao je. „Čuješ li me?“
Rekao sam da ga čujem.
„Hteo bih da duboko udahneš“, rekao je. „A kad se probudiš, moći ćeš da jedeš koli-
ko god hoćeš sladoleda.“
Spustio je neku stvarčicu preko mog lica. U mom oku, ta uspomena liči na vanbrod-
ski motor. Duboko sam udahnuo. Sve je utonulo u tamu. Mogao sam da jedem koliko
god hoću sladoleda kad sam se probudio, što je bila dobra šala, pošto ga nisam želeo.
Grlo mi je bilo nabreklo i bolno. I to je bilo bolje od starog trika s iglom u uvu. O, da!
Sve je bilo bolje od starog trika s iglom u uvu. Izvadite mi krajnike ako morate, navucite
mi čelični kavez za ptice na nogu, ako baš morate, ali bože me sačuvaj od otiologa.
Stephen King
Moj brat Dejvid je te godine uskočio u četvrti razred, a ja sam se povukao iz škole. Pro-
pustio sam previše časova. Dogovoreno je da najesen počnem iznova, ako mi zdravlje
dozvoli.
Najveći deo godine proveo sam kod kuće, vezan za krevet. Pročitao sam približno
šest tona stripova. Gutao sam Toma Svifta i Dejva Dosona (herojskog pilota iz Drugog
svetskog rata, čiji avioni su se vazda „grčevito borili da se dokopaju veće visine“). Doče-
pao sam se priča Džeka Londona o životinjama, koje su mi ledile krv u žilama. U jed-
nom trenutku počeo sam da pišem i vlastite priče. Podražavanje prethodi stvaralaštvu.
Prepisivao sam reč po reč iz oblačića stripova Kombat Kejsi na tablicu za pisanje. Doda-
vao sam vlastite opise kad mi se to činilo uputnim. Napisao bih: „Ulogorili su se u veli-
koj prumajnoj seljačkoj sobi.“ Tek posle godinu-dve otkrio sam kako se pravilno kaže i
piše promaja. Sećam se da sam tada verovao da su detalji dentali i da je kučka veoma visoka
žena, a kučkin sin verovatno perspektivni košarkaš. U šestoj godini većina vaših bingo
loptica još lebdi u bubnju.
Konačno sam pokazao jedan od svojih plagijatorskih hibrida majci. Bila je očarana.
Sećam se njenog blago začuđenog osmeha, kao da nije mogla da veruje da njeno dete
može biti toliko pametno. Pravo čudo od deteta, za ime božje! Nikad ranije nisam video
takav izraz na njenom licu – bar ne zbog mene – i strahovito mi se dopao.
Kad me je pitala da li sam smislio celu priču, morao sam da priznam da sam najveći
deo iskopirao iz stripa. Njen razočarani izraz istopio je moje zadovoljstvo. Vratila mi je
tablicu za pisanje. „Napiši neku svoju priču, Stivi“, rekla je. „Ti stripovi o Kombat Kejsi-
ju su đubre – on uvek nekom razbija zube. Kladim se da bi ti mogao bolje. Napiši neku
svoju priču.“
O PISANJU
Nikad neću zaboraviti neizmerne mogućnosti koje su se otvorile preda mnom zahvaljujući
toj ideji. Imao sam osećaj da sam uveden u ogromnu zgradu punu zatvorenih vrata, s
dozvolom da otvorim svaka od njih. Mislio sam (i još tako mislim) da u toj zgradi ima
više vrata nego što bi ijedan čovek mogao za života otvoriti.
Napisao sam priču o četiri životinje s magičnim moćima, koje se vozikaju u starom
automobilu pomažući deci. Njihov vođa bio je veliki beli zec gospodin Zeka Trik. On je
vozio auto. Olovkom ispisana priča imala je četiri strane. Nijedan od njenih aktera, koli-
ko mogu da se setim, nije skočio s krova hotela Grejmor. Kad sam je završio, dao sam je
majci, koja je sedela u dnevnoj sobi. Spustila je džepnu knjigu pored sebe i pročitala
moju priču. Video sam da joj se dopala – smejala se na pravim mestima – ali nisam znao
da li je to činila zato što je priča bila zaista dobra, ili zato što me je volela i želela da mi
bude lepo.
„Ovu nisi prepisao?“, pitala me je kad je pročitala do kraja. Rekao sam da nisam.
Rekla mi je da je dovoljno dobra da se nađe u knjizi. Ništa što sam otad čuo nije me više
obradovalo. Napisao sam još četiri priče o gospodinu Zeki Triku i njegovoj družini, a
ona mi je dala po četvrt dolara za svaku. Poslala ih je svojim četirima sestrama. Mislim
da su je one blago sažaljevale. Naposletku, bile su tad još u braku. Istina je da teča Fred
nije imao mnogo smisla za humor i uvek vozio kabriolet s navučenim krovom, da je teča
Oren prilično pio i propagirao mračne teorije o Jevrejima koji upravljaju svetom, ali bili
su tu. Rut je, s druge strane, ostala s bebom u naručju kad je Don uhvatio tutanj. Želela
je da njene sestre znaju koliko je ta beba nadarena.
Napisao sam četiri priče. I svaka mi je donela po četvrt dolara. To je bio moj prvi do-
lar zarađen u ovom poslu.
Stephen King
Preselili smo se u Stratford u Konektikatu. Bio sam u drugom razredu i zaljubljen do

ušiju u lepu tinejdžerku u susedstvu. Danju me nikad ne bi ni dva puta pogledala. Noću
smo, dok sam ležao u postelji, na putu ka snu, iznova bežali iz okrutne stvarnosti. Gos-
pođa Tejlor mi je bila nova učiteljica, brižna dama sa sedom kosom u stilu Else Lančes-
ter u Frankenštajnovoj nevesti i buljavim očima. Mama mi je rekla: „Kad razgovaram s gos-
pođom Tejlor, dođe mi da podmetnem šake ispod njenih očiju, za slučaj da ispadnu.“
Novi stan nalazio se na trećem spratu zgrade u Zapadnoj glavnoj ulici. Jedan ćošak
nizbrdo, nedaleko od Tedijeve bakalnice i preko puta Baretove radnje za građevinski
materijal, na drugoj strani bila je velika zapuštena poljana s đubrištem i železničkom
prugom po sredini. To je jedno od mesta kome se u mašti neprestano vraćam. Iznova se
pojavljuje u mojim knjigama i pričama, pod raznim imenima. Klinci u romanu To zovu
ga Jalovine. Mi smo ga zvali džungla. Dejv i ja prvi put smo ga istražili nedugo po use-
ljenju u novi dom. Bilo je leto. Bilo je vruće. Bilo je divno. Duboko smo zašli u zeleno
tajanstveno prostranstvo novog igrališta kad me je spopala neodoljiva potreba da ispraz-
nim creva.
„Dejve“, rekao sam. „Vodi me kući! Moram da se istovarim!“ (Tad smo taj izraz ko-
ristili za ovu telesnu potrebu.)
Dejvid nije hteo ni da čuje. „Istovari se u šumi“, rekao je. Put do kuće potrajao bi
najmanje pola sata. Nije mu padalo na pamét da se odrekne sjajnog provoda samo da bi
se njegov mlađi bata pokakio.
„Ne mogu!“, rekao sam preneražen idejom. „Nemam čime da se obrišem!“
„Naravno da imaš“, reče Dejv. „Obrisi se lišćem, kao kauboji i Indijanci.“
Ionako je bilo prekasno i shvatio sam da nemam izbora. Osim toga, bio sam očaran
idejom da kakim kao kauboj. Pravio sam se da sam Hopalong Kasidi, koji čuči u šipraž-
ju s pištoljem zato što ne želi da bude zatečen nespreman u tako osetljivom trenutku.
Obavio sam posao i počeo da se brišem onako kako mi je stariji brat predložio. Pažljivo
sam obrisao dupe velikim blistavim listovima. Ispostavilo se da sam se obrisao otrovnim
bršljanom.
Dva dana kasnije bio sam crven od kolena do lopatica. Penis mi je bio pošteđen, ali
su mi mošnice ličile na semafor. Mislim da me je dupe svrbelo sve do grudnog koša.
Najgore je prošla šaka kojom sam se brisao. Nadula se kao Mikiju Mausu nakon što ga
je Paja Patak opaučio maljem. Najveći plikovi iskočili su na mestima na kojima su se pr-
sti dodirivali. Prskali su otkrivajući osetljivo skerletno meso. Šest nedelja kupao sam se u
O PISANJU
mlakoj vodi sa štirkom. Osećao sam se jadno, poniženo i glupo dok sam slušao kako se
majka i brat smeju, igrajući se ludih osmica i slušajući odbrojavanje Pitera Tripa na radi-
ju.
Stephen King
10
Dejv je bio sjajan brat, ali previše pametan za desetogodišnjaka. Zbog te pameti je stal-
no upadao u nevolje. U jednom trenutku je naučio (verovatno nakon što sam obrisao
dupe otrovnim bršljanom) da može nagovoriti bata Stivija da mu se pridruži kad god se
nađe u nebranom grožđu. Nikad nije tražio da preuzmem svu krivicu na sebe za njegove
često veličanstvene zajebe – nije bio ni pritvoran ni kukavica – ali je nekoliko puta tražio
da je podelim s njim. Zbog toga smo se obojica našli u nebranom grožđu kad je Dejv
zaprečio potok koji je tekao kroz džunglu i poplavio najveći deo Zapadne glavne ulice.
Iz istog razloga rizikovali smo život isprobavajući potencijalno smrtonosni školski proje-
kat iz primenjene nauke.
To se verovatno desilo 1958. godine. Bio sam u osnovnoj, a Dejv u srednjoj. Mama
je radila u Stratfordskom vešeraju, i to kao jedina bela dama na presi za peglanje. Hranila
je presu čaršavima – dok je Dejv pripremao projekat za Naučni sajam. Moj stariji brat
nije bio dečak koji bi se zadovoljio crtanjem dijagrama na pausu, pravljenjem kuće bu-
dućnosti od plastičnih kockica i obojenog toalet-papira. Stremio je ka zvezdama. Njegov
projekat te godine bio je Dejvov superiška elektromagnet. Gajio je snažnu naklonost ka
stvarima koje su bile superiška i čije ime je počinjalo njegovim imenom. Sve je kulmini-
ralo Dejvovim dronjkom, kome ćemo uskoro posvetiti veću pažnju.
Prvi pokušaj sa superiška elektromagnetom nije ispao mnogo superiška. U stvari, ve-
rovatno nije ni funkcionisao – nisam siguran. Eksperiment je potekao iz knjige, a ne iz
Dejvove glave. Evo ideje: namagnetisati ekser trljanjem o magnet. Magnetni naboj u ek-
seru biće slab, pisalo je u knjizi, ali dovoljno jak da privuče gvozdene opiljke. Posle toga
se od vas očekivalo da obmotate bakarnu žicu oko eksera i da pričvrstite krajeve na elek-
tričnu bateriju. U knjizi je pisalo da će elektricitet pojačati magnetizam, koji će privući
mnogo više gvozdenih opiljaka.
Dejv nije hteo da njegova sprava privuče samo glupu gomilicu metalnih opiljaka. Moj
bata je hteo da privlači bjuike, železničke vagone i, ako je moguće, vojne transportne
avione. Hteo je da upotrebi ogromnu energiju i pomeri planetu iz orbite.
„Bum! Superiška!“
Podelili smo uloge u stvaranju superiška elektromagneta. Dejvova je bila da ga napra-
vi, a moja da ga isprobam. Mali Stivi King, stratfordski odgovor na Čaka Jegera.2
Nova verzija Dejvovog eksperimenta odbacivala je smešnu staru bateriju (koja bi ve-
rovatno bila i ishlapela kad bi je kupio u gvožđari, tvrdio je on) za ljubav elektriciteta iz
gradske elektromreže. Isekao je električni kabl sa stare lampe ostavljene na pločniku.
O PISANJU
Oljuštio je izolaciju sve do utikača i obavio namagnetisani ekser golom žicom. Seo je na
pod naše kuhinje u Zapadnoj glavnoj. Dao mi je superiška elektromagnet i zamolio da
odigram svoju ulogu i gurnem utikač u utičnicu.
Oklevao sam – zaslužujem priznanje zbog toga – ali na kraju nisam mogao da odo-
lim Dejvovom maničnom poletu. Grunuo sam ga u utičnicu. Nije došlo do primetnog
porasta magnetizma, ali je sprava ugasila svaku sijalicu i električnu napravu u stanu, sva-
ku sijalicu i električnu napravu u zgradi, i svaku sijalicu i električnu napravu u susednoj
zgradi (u prizemlju u kome je živela moja devojka iz snova). Nešto je puklo u električ-
nom transformatoru ispred kuće. Došli su i policajci. Dejv i ja proveli smo užasni sat
gledajući s prozora majčine spavaće sobe, jedinog okrenutog prema ulici (svi ostali imali
su lep pogled na golo, psećim govnima išarano dvorište iza kuće, u kom je jedino živo
biće bio šugavi džukac Rup-Rup). Kamion elektrodistribucije stigao je kad su policajci
otišli. Čovek s klinovima na čizmama popeo se na banderu između dve stambene zgra-
de, da bi ispitao transformator. Ovo bi, u drugačijim okolnostima, zaokupilo svu našu
pažnju, ali ne i tog dana. Strahovali smo da će nas majka poslati u popravni dom kad se
vrati s posla. Električna struja se vratila, a kamion elektrodistribucije otišao. Nismo
uhvaćeni. Preživeli smo i nastavili borbu. Dejv je odlučio da za školski projekat napravi
superiška jedrilicu umesto superiška elektro-magnet. I obećao mi je prvi krug. Zar to
neće biti sjajno?
Stephen King
11
Rođen sam 1947. godine. Prvi televizor kupili smo 1958. Film Robot monstrum je nešto
najstarije što sam na njemu odgledao, bar najstarije čega se sećam. U tom filmu tip u
kostimu gorile, s akvarijumom na glavi – zvao se Ro-Men – trčao je po svetu opustoše-
nom nuklearnim ratom, pokušavajući da pobije poslednje preživele. Sećam se da sam
mislio kako gledam najčistiju umetnost.
Gledao sam i Drumsku patrolu s Broderikom Krofordom i neustrašivim Denom Me-
tjuzom, i Jedan korak nazad s domaćinom Džonom Njulandom, čovekom s najjezivijim
očima na svetu. Sećam se Čejena, Lova na moru, Vaše hitparade i Eni Oukli. Sećam se Tonija
Retiga kao prvog od Lesinih brojnih prijatelja, Džoka Mahonija u Rendž rajderu i Edni
Devin kako neobično visokim glasom kliče: „Hej, Divlji Bile, čekaj me!“ Crnobeli ekran
dijagonale 14 inča, s reklamama kompanija čija imena mi i dan-danas zvuče kao čista po-
ezija, omogućio mi je susret s čudesnim svetom avantura. Zavoleo sam sve to.
Danas mi je drago što je televizor relativno kasno stigao u domaćinstvo Kingovih. Ja
sam, kad bolje razmislim, pripadnik prilično probrane grupe: poslednje šačice američkih
pisaca koji su naučili da čitaju i pišu pre dnevnog obroka video-sranja. Ovo možda i nije
važno. S druge strane, kad počinjete da se bavite pisanjem, ne bi bilo loše da oljuštite
električni kabl televizora, obavijete golu žicu oko njega i gurnete utikač u zid. Videćete
šta će i koliko daleko eksplodirati.
To je samo jedan savet.
O PISANJU
12
Forest Dž. Akerman, književni agent i opsesivni skupljač svega što ima veze s naučnom
fantastikom, krajem pedesetih promenio je život hiljadama klinaca – bio sam jedan od
njih – kad je počeo da uređuje časopis Fejmous monsters of filmland. Pitajte svakog ko je u
poslednjih trideset i nešto godina imao veze sa žanrovima fantazije, horora ili naučne
fantastike za taj časopis. Uslediće smeh, blesak u očima i poplava blistavih sećanja – ga-
rantujem da će tako biti.
Fori (koji se ponekad predstavlja i kao Akermonster) pokrenuo je oko 1960. godine
zanimljivi ali kratkovečni časopis Spejsmen, posvećen naučnofantastičnim filmovima. Te
godine poslao sam priču Spejsmenu. To je, koliko se sećam, bila prva priča koju sam pos-
lao nekom časopisu. Ne sećam se naslova, ali sam tada još bio u romenskoj razvojnoj
fazi, tako da je ta priča nesumnjivo mnogo dugovala ubilački raspoloženom majmunu s
akvarijumom na glavi.
Priča je bila odbijena, ali ju je Fori zadržao. (On čuva sve, što će vam reći svako ko je
obišao njegov dom – Akervilu). Dvadesetak godina kasnije potpisivao sam knjige u knji-
žari u Los Anđelesu. Fori se pojavio u redu... s mojom pričom, otkucanom s najmanjim
mogućim proredom na odavno iščezloj pisaćoj mašini Rojal, koju mi je majka poklonila
za Božić u godini u kojoj sam proslavio jedanaesti rođendan. Hteo je da je potpišem.
Verovatno sam to i učinio. Čitav susret bio je tako nadrealan da ne mogu biti sasvim si-
guran. Toliko o duhovima iz prošlosti. Čoveče!
Stephen King
13
Moja prva objavljena priča pojavila se u horor fanzinu u izdanju Majka Gareta iz Ber-
mingama u Alabami (Majk je i dalje tu, još je u poslu). Objavio ju je pod naslovom U po-
lusvetu užasa (In a Half – World of Terror). Više mi se sviđa moj naslov Bio sam tinejdžer
kradljivac leševa (I was Teen-Age Grave-robber). Superiška! Bum!
O PISANJU
14
Moja prva originalna ideja za priču – mislim da se prva nikad ne zaboravlja – pojavila se
negde pri kraju Ajkove blagotvorne osmogodišnje vladavine. Sedeo sam za kuhinjskim
stolom naše kuću u Daramu u Mejnu i gledao kako majka lepi zelene markice iz S&H-a
u knjigu. (Pogledajte Klub lažova ako želite još živopisnih priča o zelenim markicama).
Porodična trojka vratila se u Mejn da bi mama mogla da se brine o onemoćalim rodite-
ljima. Baka je imala osamdeset godina. Bila je gojazna i gotovo slepa i bolovala od povi-
šenog krvnog pritiska. Dedica je imao osamdeset dve. Bio je mršav, mrzovoljan i sklon
povremenim provalama govora u stilu Paje Patka, koji je samo mama razumela. Zvala je
to fazom.
Sestre su joj obezbedile ovaj posao. Možda su mislile da će tako ubiti dve muve jed-
nim udarcem – da će se voljena ćerka brinuti o zanemoćalim starcima, u njima pozna-
tom i dragom ambijentu, i da će Rutin neprijatni problem biti rešen. Više neće pokuša-
vati da se brine o dva dečaka, lutajući od Indijane do Viskonsina i Konektikata, neće
peći kolače u pet ujutru ili peglati čaršave u vešeraju u kom je temperatura leti često pre-
ko četrdeset tri stepena, pa nadzornik od jula do kraja septembra svakog popodneva u
tri deli slane pilule radnicima.
Mislim da je mrzela novi posao. Njene sestre su, iz najbolje namere, preobrazile našu
samodovoljnu, veselu i pomalo luckastu majku u napoličarku primoranu da živi bez go-
tovine. Novac koji su joj sestre slale svakog meseca jedva je pokrivao osnovne životne
troškove. Slale su kutije odeće za decu. Teča Klejt i tetka Ela (mislim da nisu bili naši
pravi rođaci) krajem leta doneli bi kutije povrća u konzervama i zimnicu. Kuća u kojoj
smo živeli pripadala je tetki Etelin i teći Orenu. Mama je od dolaska u nju bila zaroblje-
na. Zaposlila se posle smrti roditelja, ali je ostala u toj kući dok je rak nije sredio. Mislim
da je bila i više nego spremna da ode kad je poslednji put napustila Daram. Dejvid i nje-
gova supruga Linda brinuli su se o njoj u poslednjim nedeljama kobne bolesti.
Stephen King
15
Predlažem da odmah nešto raščistimo. Ne postoji nikakvo Stovarište ideja, Skladište pri-
ča ili Ostrvo zakopanih bestselera. Dobre ideje za priču doslovce stižu niotkuda. Doplo-
ve do vas iz vedra neba. Dve prethodno nepovezane ideje spoje se i stvore nešto novo
pod kapom nebeskom. Od vas se ne očekuje da ih pronađete, već da ih prepoznate kad
se pojave.
Majka je, onog dana kad sam dobio ovu ideju – prvu koja je odista valjala – rekla da
joj treba još šest knjižica s markicama da bi kupila lampu za Božić sestri Moli. Procenila
je da verovatno neće stići da ih nabavi na vreme. „Izgleda da će je dobiti za rođendan,
umesto za Božić“, rekla je, „iako mi se činilo da imam dovoljno tih prokletinja pre nego
što sam ih zalepila u knjigu.“ Ukrstila je oči i isplazila jezik na mene. Video sam da joj je
jezik zelen od lizanja markka. Palo mi je na pamet da bi bilo dobro kad bih mogao da ih
štampam u podrumu. Iz toga se rodila priča Srećne markice (Happy Stamps). Nastala je u
trenu od ideje krivotvorenja zelenih markica i majčinog zelenog jezika.
Junak moje priče bio je klasični Nemanja Bedić, tip po imenu Rodžer, koji je dva
puta robijao zbog krivotvorenja novca – još jedno hapšenje učinilo bi ga trostrukim gu-
bitnikom. Počeo je da krivotvori srećne markice... samo što je njihov dizajn bio tako idi-
otski jednostavan da ih zapravo nije krivotvorio. Štampao je risove pravih markica. To je
bila smešna scena – verovatno prva umešno napravljena scena koju sam ikada napisao:
Rodžer sedi u dnevnoj sobi sa stara-majkom. Listaju katalog srećnih markica dok mašina
za štampanje izbacuje nove i nove risove.
„Svaka čast!“, reče mama. „Ovde sitnim slovima piše da srećnim markicama možeš
nabaviti šta god ti duša ište, Rodžere. Kažeš im šta želiš pa će ti javiti koliko knjižica je
za to potrebno. Za šest ili sedam miliona knjižica srećnih markica verovatno bismo mo-
gli da dobijemo kuću u predgrađu!“
Rodžer je otkrio da su markice savršene, ali da lepak nije. Sve je bilo u redu, ako bi ih
olizao pre lepljenja u knjižicu. Ružičaste srećne markice bi poplavele kad ih propusti
kroz ovlaživač. Naš junak na kraju priče stoji ispred ogledala u podrumu. Na stolu iza
njega je najmanje devedeset knjižica punih olizanih i zalepljenih markica. Njegove usne
su ružičaste. Oblizao ih je još ružičastijim jezikom. Mama se veselo oglašava iz prizem-
lja. Kaže da je upravo završila razgovor s Nacionalnim centrom za srećne markice u
Tere Houtu i da joj je ljubazna gospođa rekla da imaju lepu tjudorsku kuću u Vestonu za
samo jedanaest miliona šest stotina hiljada knjižica srećnih markica.
„To je divno, mama“, kaže Rodžer. Još malo posmatra svoj odraz u ogledalu, ružičas-
O PISANJU
tih usana i umornih očiju. Polako se vraća do stola. Iza njega su milijarde srećnih marki-
ca. Naš junak polako otvara novu knjižicu i počinje da liže i lepi markice. Još samo jeda-
naest miliona pet stotina devedeset hiljada knjižica, razmišlja na kraju priče, pa će mama
moći da se useli u svoju tjudorsku kuću.
Priča je imala nedostataka (najveći je bio izostanak Rodžerovog pokušaja da proba s
drugim lepkom), ali je bila fina i sasvim originalna. Znao sam da sam napisao neke pri-
lično dobre pasuse. Posle dugog proučavanja tržišta pomoću iskrzanog Piščevog priručni-
ka, poslao sam Srećne markice na adresu Alfred Hičkoks misteri magazina. Vratila se posle tri
nedelje, s propratnom beleškom. Papirić s beleškom krasila je Hičkokova prepoznatljiva
silueta iz profila od crvenog mastila. Poželeli su mi sreću s pričom. Na dnu je bio nepot-
pisani komentar. To je bio jedini odgovor koji sam dobio od AHMM-a za osam godina
povremenog slanja materijala. „Ne heftajte rukopise“, pisalo je u postskriptumu. „Pra-
vilni način za slanje primeraka jesu slobodne stranice spojene spajalicom.“ Pomislio sam
da je to bio prilično hladan, ali na svoj način i koristan savet. Odonda nisam heftao ru-
kopise.
Stephen King
16
Moja soba u kući u Daramu bila je na spratu pod kosim krovom. Uveče bih legao u kre-
vet ispod strehe – tresnuo bih glavom o nju, ako bih se naglo uspravio u sedeći položaj
– i čitao u svetlosti lampe s dugim savitljivim vratom. Bacala je zanimljivu zmijastu sen-
ku po tavanici. Kuća je obično bila tiha. Čulo se samo brujanje kotla za grejanje ili tap-
kanje pacova na tavanu. Baba bi ponekad, oko ponoći, čitav sat urlala. Tražila je da neko
obiđe Dika – plašila se da nije nahranjen. Dik je bio konj kog je imala dok je radila kao
učiteljica. Umro je pre najmanje četrdeset godina. Ispod druge strehe bio je sto, sa sta-
rom pisaćom mašinom Rojal i stotinak knjiga u mekim koricama, uglavnom naučne fan-
tastike. Naredao sam ih na podu. Na stolu je bila Biblija osvojena na takmičenju Meto-
dističkog omladinskog društva u napamet naučenim stihovima i gramofon Vebkor, s
automatskim menjačem ploča, pokriven zelenom čojom. Na njemu sam puštao ploče,
uglavnom singhce Elvisa, Čaka Berija, Fredija Kanona i Fetsa Domina. Voleo sam Fetsa.
Znao je da roka. Videlo se da uživa u tome.
Kad sam dobio negativni odgovor iz AHMM-a, zabio sam ekser u zid iznad vebkora.
Napisao sam Srećne markice na belešci pre nego što sam je nabio na ekser. Seo sam na
krevet i poslušao Fetsov singl I’m Ready. Osećao sam se prilično dobro. Optimizam je sa-
vršeno legitiman odgovor na neuspeh kad ste tako mladi da se još ne brijete.
U četrnaestoj (brijao sam se dva puta nedeljno, s razlogom ili bez) ekser na zidu više
nije mogao da podnese težinu negativnih odgovora. Zamenio sam ga klinom. U šesna-
estoj sam počeo da dobijam negativne odgovore s propratnim rukopisnim napomena-
ma. Sadržali su malo više ohrabrenja od saveta da se manem heftanja i počnem da koris-
tim spajalice. Prva ohrabrujuća poruka stigla je od Algisa Budrisa, urednika časopisa
Fantazi end sajens fikšn. Pročitao je moju priču Noć tigra – The night of the Tiger (mislim da
sam inspiraciju za nju našao u epizodi Begunca (The Fugitive), u kojoj je doktor Ričard
Kimbl radio kao čistač kaveza u zoološkom vrtu ili cirkusu). Napisao je: „Ovo je dobro.
Nije za nas, ali je dobro. Imaš talenta. Javi se ponovo.“
Četiri kratke rečenice nažvrljane u prolazu, nalivperom koje ostavlja mrlje, osvetlile
su turobnu zimu mojih šesnaest godina. Desetak godina kasnije, nakon što sam prodao
nekoliko romana, pronašao sam Noć tigra u kutiji starih rukopisa. Pomislio sam da je to i
dalje savršeno dobra priča, iako je bilo očigledno da ju je napisao zeleni momak. Ponovo
sam je napisao i poslao na adresu F&SF-a. Ovog puta su je kupili. Zaključio sam da ča-
sopisi mnogo ređe koriste frazu „nije za nas“ kada već postignete neki uspeh.
O PISANJU
17
Iako godinu dana mlađi od drugara iz razreda, moj stariji brat dosađivao se u srednjoj
školi. Nešto od toga imalo je veze s njegovom inteligencijom – Dejvov koeficijent inteli-
gencije bio je na nivou od 150 ili 160 – ali ja mislim da je glavni problem uglavnom bio
njegova nemirna priroda. Srednja škola za Dejva jednostavno nije bila dovoljno superi-
ška – nije bilo bum-bama, nije bila zabavna. Problem je, makar privremeno, rešio pokre-
tanjem novina Dejvov dronjak.
Redakcija Dronjka bila je u našem podrumu, sa zemljanim podom, kamenim zidovi-
ma i obiljem paukovih mreža, severno od kotla za grejanje i istočno od ostave pune bez-
brojnih kutija s Klejtovim i Elinim konzervama s povrćem i zimnicom. Dronjak je bio
neobična mešavina porodičnog časopisa i palanačkog dvonedeljnika. A postajao bi me-
sečnik kad god bi se Dejv zainteresovao za nešto drugo (neka of interesovanja bila su
pravljenje javorovog sirupa, jabukovače i raketa i friziranje automobila). Tada bi se čule
meni nerazumljive šale kako Dejvov Dronjak ovog meseca kasni ili kako ne bi trebalo da
diramo Dejva, zato što je u podrumu na Dronjku.
Tiraž je, sa šalama ili bez njih, neprekidno rastao. Skočio je s pet na pedeset-šezdeset
primeraka (prodavao ih je familiji). Kupci su bili naši rođaci i rođaci naših suseda (u Da-
ramu je 1962. godine živelo 900 ljudi). Željno su iščekivali svaki broj. Tipično izdanje
obaveštavalo je čitaoce kako zaceljuje slomljena noga Čarlija Haringtona, ko će biti gos-
tujući govornici u Metodističkoj crkvi Zapadnog Darama, koliko vode Kingovi vuku iz
gradske pumpe da bunar iza kuće ne bi presušio (presušivao je svakog jebenog leta, koli-
ko god vode da smo sipali), ko posećuje Braunove ili Halove na drugoj strani Metodis-
tičkog ćoška i čiji rođaci dolaze u goste svakog leta. Dejvove novine imale su i deo o
sportu, igre rečima, vremenske izveštaje („Vlada prilična suša, ali lokalni seljak Harold
Dejvis kaže da će sa osmehom poljubiti krmaču ako u avgustu ne padne dobra kiša”),
recepte, priče u nastavcima (moj doprinos) i Dejvove šale i humor, s biserima poput
ovih:
Sten: „Šta je dabar rekao hrastu?”

Džen: „Sa zadovoljstvom sam te grickao!”
Prvi bitnik: „Kako da dođem do Karnegi hola?”

Drugi bitnik: „Vežbaj, čoveče, vežbaj!”
Stephen King
Dronjak je u prvoj godini bio ljubičast – ti brojevi otiskivani su na ploči od želea zva-
noj hektograf. Brat je brzo zaključio da mu je hektograf usko grlo. Bio je prespor za nje-
ga. Dejv je još kao klinac u kratkim pantalonicama mrzeo da čeka. Kad god bi se Milt,
mamin momak („Više sladak nego bistar”, rekla je mama nekoliko meseci nakon što ga
je ostavila), zaglavio u saobraćaju ili na semaforu, Dejv bi se nagnuo sa zadnjeg sedišta
bjuika i povikao: „Vozi preko njih, čika Milte! Vozi preko njih!”
Ludeo je od nestrpljenja dok je kao tinejdžer čekao da se hektograf osveži između od-
štampanih stranica (dok se osvežavao, otisak bi se stopio s mutnopurpurnom membra-
nom, koja je visila u želeu kao sen morske krave). Žarko je želeo da umetne i fotografije
u novine pa je od plakara napravio mračnu komoru. Na tom skučenom i od hemikalija
smrdljivom mestu pravio je često zapanjujuće jasne i kvalitetne fotografije (fotografiju
na poleđini Regulatora (The Regulators), na kojoj stojim pored časopisa s prvom objavlje-
nom pričom, snimio je Dejv prastarim kodakom; razvio ju je u mračnoj komori u plaka-
ru).
Kao da to nije bilo dovoljno, u nezdravoj atmosferi našeg podruma, na pločama hek-
tografskog želea izbijali su neobični plikovi. To se dešavalo uprkos krajnje pažljivom po-
krivanju prokleto sporih stvari posle štampanja. Ono što je izgledalo prilično dobro u
ponedeljak, do vikenda bi ličilo na nešto iz horor priče H. P. Lavkrafta.
Dejv je u Branzviku, gde je išao u srednju školu, pronašao radnju s malom štampar-
skom presom na rasprodaji. Jedva da je radila. Kucali smo članke na šablonima koji su se
prodavali u lokalnoj knjižari za devetnaest centi po komadu – brat je taj posao zvao se-
čenjem šablona. Obično sam to ja radio, pošto sam pravio manje grešaka u kucanju. Ša-
bloni bi se pričvršćivali na bubanj prese i natapali najsmrdljivijim i najlepljivijim masti-
lom na svetu. Zatim bi počela trka s vremenom. Vrteli smo polugu dok nam ruke ne bi
otpale. Za dve noći odštampali bismo ono što bismo s hektografom radili nedelju dana.
Presa je bila prljava sprava, ali nije izgledala kao žrtva potencijalno kobne boleštine. Dej-
vov dronjak ušao je u svoje kratkotrajno zlatno doba.
O PISANJU
18
Nisam se mnogo zanimao za proces štampanja, a još manje za mračne tajne razvijanja i
reprodukovanja fotografija. Nisam mario za ugradnju Herstovih menjača u automobile,
pravljenje jabukovače ili posmatranje kako neka hemijska formula šalje plastičnu raketu
u stratosferu (zapravo, obično nisu prebacivale ni našu kuću). Ono što me je najviše za-
nimalo od 1958. do 1966. godine bili su filmovi.
Na prelazu iz pete u šestu deceniju, u čitavoj oblasti bila su samo dva bioskopa. Oba
su bila u Luistonu. Empajer je bio rezervisan za premijere. U njemu su se davali Diznijevi
filmovi, biblijski spektakli i mjuzikli u kome su lepo obučeni ljudi igrali i pevali na širo-
kom platnu, praćeni raskošnim ansamblima. Išao sam da ih gledam kad god bih našao
nekog da me poveze – naposletku, film je film – ali mi se zapravo nisu mnogo dopadali.
Bili su dosadno pristojni i predvidljivi. Gledao sam Zamku za roditelje, nadajući se da će
Hejli Mils naleteti na Vika Moroua iz Džungle na školskoj tabli. Radnja bi bar malo živnula,
pobogu! Mislio sam da će susret s Vikovim skakavcem i prodornim pogledom pomoći
Hejli da sagleda svoje probleme kod kuće u razumnoj perspektivi. Uveče bih ležao ispod
strehe osluškujući vetar u drveću ili pacove na tavanu. Nisam sanjao Debi Renolds kao
Tami ili Sandru Di kao Gidžet, već Ivet Vikers iz Napada džinovskih pijavica ili Luanu An-
ders iz Demencije 13. Nisam mario za slatko, za ono što uznosi, za Snežanu i sedam jebe-
nih patuljaka. U trinaestoj sam želeo čudovišta koja gutaju čitave gradove, radioaktivne
leševe koji izranjaju iz okeana i proždiru surfere i devojke s crnim grudnjacima, koje pak
liče na ološ iz naseobina s prikolicama.
Zanimao sam se za horor filmove, naučnofantastične filmove, filmove o tinejdžer-
skim bandama i gubitnicima na motociklima. Sve to nije se davalo u Empajeru, na gor-
njem kraju Lisabonske ulice, već u Ricu, na suprotnom kraju, među zalagaonicama, ne-
daleko od Lujevog magazina, u kom sam 1964. godine kupio prve bitls čizmice. Ric je
bio dvadeset tri kilometra od moje kuće. Stopirao sam gotovo svakog vikenda od 1958.
do 1966, kad sam konačno dobio vozačku dozvolu. Ponekad sam išao u bioskop s prija-
teljem Krisom Česlijem, a ponekad sam. Nisam išao samo kad sam bio bolestan. U Ricu
sam gledao Oženio sam se čudovištem iz dubokog svemira s Tomom Trajonom; Uklete s Kler
Blum i Džuli Haris; Divlje anđele s Piterom Fondom i Nensi Sinatrom. Gledao sam kako
Olivija de Heviland kopa oči Džejmsu Kanu improvizovanim noževima u Dami u kave-
zu, gledao sam kako se Džozef Koton vraća iz mrtvih u Tiho, tiho Šarlota. Gledao sam,
bez daha (i s nemalo lascivnog zanimanja), da li će Alison Hejz prerasti svoju odeću u
Napadu džinovske žene. U Ricu je sve lepo u životu bilo dostupno... ili je moglo biti dostup-
Stephen King
no kad biste sedeli u trećem redu, pratili šta se dešava i ne biste trepnuli u pogrešnom
trenutku.
Krisu i meni dopadao se gotovo svaki horor film, ali smo najviše voleli ostvarenja
Amerikan-internejšenela, koje je uglavnom režirao Rodžer Korman, s naslovima prepi-
sanim od Edgara Alana Poa. Najtačnije bi bilo reći da su ti filmovi bili zasnovani na radovi-
ma Edgara Alana Poa, zato što je malo toga u njima imalo veze s Poovim pričama i pe-
smama (Gavran je snimljen kao komedija – to nije šala). A ipak su najbolji od njih – Uk-
leta palata, Crv osvajač, Maska crvene smrti – bili posebna, halucinogeno jeziva ostvarenja.
Kris i ja smislili smo ime za te filmove, koje ih je svrstavalo u odvojeni žanr. Postojali su
vesterni, ljubici, ratni filmove... i – popići.
„Hoćeš li da stopiramo do bioskopa u subotu po podne?“, predložio bi Kris. „Da
idemo u Ric?“
„Šta se daje?“ pitao bih.
„Motociklistički film i popić“, rekao bi. Navalio bih na tu kombinaciju kao lud na
brašno. Brus Dern luduje na harliju, a Vinsent Prajs u ukletom zamku nad nemirnim
okeanom: ko bi mogao da traži više od toga? Možda ćemo dobiti i Hejzel Kort, koja se
muva okolo u kratkom čipkastom kombinezonu, ako budemo imali sreće.
Bunar i klatno ostavio je najjači utisak od svih popića. Napisao ga je Ričard Mateson.
Prikazivan je na širokom ekranu u tehnikoloru (kad je ovaj film snimljen 1961. godine,
horor filmovi u boji su još uvekbili retkost). Bunar je imao gomilu uobičajenih gotskih
začina, ali preobražavao ih je u nešto posebno. To je možda bio poslednji veliki studijski
horor pre beskompromisne nezavisne Noći živih mrtvaca Džordža Romera, koja je sve za-
uvek promenila (u nekoliko slučajeva nabolje, a u većini nagore). Najbolja scena – ona
zbog koje smo se Kris i ja skamenili u sedištima – jeste kad Džon Ker kopa po zidu
dvorca i otkriva leš svoje sestre, koja je očigledno bila živa zakopana. Nikad neću zabo-
raviti krupni plan leša, snimljen kroz crveni filter i sočiva za distorziju slike, koja su pro-
dužila lice, zgrčeno u neprirodno širokom i nemom vrisku.
Na dugom povratku kući te noći (ako usput ne bismo naišli na automobil koji bi nas
povezao, hodali bismo šest-sedam kilometara i stigli kući dugo nakon što padne mrak)
na pamet mi je pala divna ideja: preobraziću Bunar i klatno u knjigu! Napraviću priču od
njega, kao što su i u Monarh buksu štampali knjige o besmrtnim filmskim klasicima, kao
što su Džek Trbosek, Gorgo i Konga. Ali neću samo napisati remek-delo, odštampaću ga na
štamparskoj presi u podrumu i prodavati u školi! Opa! Kabum!
Smišljeno – učinjeno! Radio sam predano i smišljeno, zbog čega će me kritičari kasni-
je hvaliti, i za dva dana proizveo pisanu verziju Bunara i klatna. Napisao sam je direktno
na šablonima za štampanje. Nijedan primerak tog dela nije sačuvan (ne koliko je meni
poznato). Verujem da je imala osam strana, sa sitnim proredom, s najmanjim mogućim
razmakom između pasusa (ne zaboravite da je svaki šablon koštao devetnaest centi). Pa-
pire sam štampao obostrano, baš kao u pravoj knjizi. Dodao sam i naslovnu stranu, na
kojoj sam nacrtao klatno s kog kaplju male crne mrlje. Nadao sam se da liče na krv. U
O PISANJU
poslednjem trenutku shvatio sam da sam zaboravio da navedem izdavačku kuću. Posle
pola sata premišljanja, u gornjem desnom uglu naslovne strane otkucao sam VIB KNJI-
GA. VIB je bila skraćenica za veoma važnu knjigu (very important book).
Odštampao sam četrdeset primeraka Bunara i klatna, blagosloveno nesvestan da po-
vređujem nečija autorska prava i kršim sve zakone protiv plagijata u istoriji sveta. U pot-
punosti sam se usredsredio na novac koji ću zaraditi kad moja priča postane hit u školi.
Šabloni su me koštali 1,71 $ (trošenje čitavog šablona za naslovnu stranu izgledalo mi je
kao krajnje rasipnički čin, ali knjiga je morala da izgleda lepo; oklevajući, odlučio sam da
se predstavim s malo starinskog šmeka). Papir je koštao još 25 centi, klamerice su bile
besplatne, zato što sam ih maznuo od brata (možda sam časopisima morao da šaljem
materijal spojen spajalicama, ali ovo je bila knjiga, VIB broj 1, Bunar i klatno Stivena Kin-
ga). Nakon kraćeg razmišljanja, odlučio sam da knjige prodajem za četvrt dolara, očeku-
jući da sigurno prodam desetak primeraka (majka će kupiti prvi; na nju sam uvek mogao
računati), što će mi doneti oko 2,50 $. Zaradiću tako četrdeset centi, što će biti dovoljno
za finansiranje novog obrazovnog putovanja u Ric. A imaću i za veliku kesu kokica i
koka-kolu ako prodam još dva primerka preko toga.
Bunar i klatno bio je moj prvi bestseler. Spakovao sam čitav tiraž u školsku torbu
(1961. godine išao sam u osmi razred u novoj daramskoj osnovnoj školi s četiri učioni-
ce). Do podneva sam prodao više od dvadeset primeraka. Do kraja pauze za ručak, kad
se školom proneo glas o devojci koja je živa zazidana („S užasom su posmatrali ogoljene
kosti na krajevima prstiju, shvativši da je umrla grebući kameni zid, u mahnitom pokuša-
ju da se oslobodi“), prodao sam ih i više od trideset. Osećao sam težinu kovanica u
vrednosti od devet dolara na dnu školske torbe (na kojoj je, kao daramski odgovor na
Daddy Cool, pažljivo ispisan najveći broj stihova pesme The Lion Sleeps Tonight). Hodao
sam po školi, kao u snu, nakon iznenadnog sticanja dotad neviđenog bogatstva. Bilo je
previše lepo da bi bilo istinito.
I nije bilo. Na kraju školskog dana, u dva po podne, pozvan sam u direktorovu kan-
celariju, gde mi je rečeno da od škole ne mogu praviti pijacu, pogotovo ne, rekla mi je
gospođica Hisler, da bih prodavao đubre kao što je Bunar i klatno. Njen stav me nije
mnogo iznenadio. Gospođica Hisler je bila učiteljica u mojoj nekadašnjoj školi od jedne
učionice na Metodističkom ćošetu, koju sam pohađao u petom i šestom razredu. Uhva-
tila me je kako čitam prilično senzacionalistički roman o tinejdžerskom besu (The Amboy
Dukes Irvinga Šulmana) i oduzela mi knjigu. Ovo je bilo još jedan korak u istom smeru.
Bilo mi je muka od samog sebe zato što nisam predvideo epilog tog mog poduhvata. U
ono doba, kad neko učini nešto tako idiotski, zvali bismo ga ispuštenim. Upravo tad
sam žešće tresnuo o zemlju.
Rekla mi je: „Ne mogu da shvatim zašto pišeš ovakvo đubre, Stivi. Talentovan si. Za-
što traćiš svoj dar?“ Smotala je primerak VIB-a broj 1 i mahala na mene kao da novina-
ma preti psetu koje se upiškilo na tepih. Čekala je moj odgovor – moram joj odati priz-
Stephen King
nanje da pitanje nije bilo u potpunosti retoričko – ali ja ga nisam imao. Stideo sam se.
Otad sam se mnogo godina – mislim i previše – stideo onoga što sam pisao. Mislim da
sam tek oko četrdesete shvatio da je gotovo svaki pisac beletristike ili poezije, koji je
objavio makar i jedan redak,– optužen za traćenje bogomdanog dara. Ako pišete (ili sli-
kate, igrate, vajate ili pevate), neko će već pokušati da vas unizi zbog onog što radite.
Tako je to. Ne pametujem, samo pokušavam da vam predstavim činjenice onako kako ih
ja vidim.
Gospođica Hisler mi je naložila da svima vratim novac. Uradio sam to bez roptanja.
Vratio sam novac i onoj deci (drago mi je što mogu reći da ih je bio priličan broj) koja
su htela da zadrže svoj primerak VIB-a broj 1. Ispostavilo se na kraju da sam izgubio
pare u tom poslu. Na letnjem raspustu odštampao sam pedeset primeraka nove original-
ne priče Invazija zvezdanih stvorenja. Prodao sam sve izuzev četiri-pet primeraka. Pretpos-
tavljam da to znači da sam na kraju pobedio, makar u finansijskom smislu. Ali duboko u
srcu sam se stideo jer me je gospođica Hisler pitala zašto traćim talenat, zašto gubim
vreme, zašto pišem đubre.
O PISANJU
19
Pisanje priče u nastavcima za Dejvov dronjak bilo je zabavno, ali su me ostale novinarske
dužnosti zamarale. Ipak, radio sam za novine, neku vrstu. Glas o tome se pročuo pa sam
u drugoj godini Lisabonske srednje škole postao urednik školskih novina Doboš. Sećam
se da nisam mogao da biram. Moglo bi se reći da sam naredbom naimenovan na to
mesto. Moj zamenik Deni Emond još manje se zanimao za novine od mene. Njemu se
pak dopadalo što je učionica 4, koja nam je dodeljena kao redakcija, bila pored kupatila
za devojčice. „Jednog dana načisto ću otkačiti i probiti sebi put do tamo, Stivi!“, rekao
mi je i više nego jednom. „Tras, tras, tras!“ Jednom je dodao, možda da bi se opravdao:
„Najlepše cure u školi podižu suknjice iza tog zida!“ To je bilo tako glupo da se graničilo
s mudrošću, kao zen-izreka ili rane priče Džona Apdajka.
Doboš nije procvetao za mog urednikovanja. Tada, kao i sada, periodi lenstvovanja
prekidani su periodima radoholičarskog ludila. Novine su školske 1963/64. godine imale
samo jedan broj, ali je on bio deblji od lokalnog telefonskog imenika. Jedne noći sam –
nasmrt oboleo od razrednih izveštaja, vesti o navijačicama i bezuspešnih pokušaja da
sastavim školsku himnu – stvorio satirične srednjoškolske novine umesto da pišem pra-
teće tekstove za fotografije u Dobošu. Rezultat tog napora bio je tabloid od četiri strane
Seoska povraćka. U okviru, u gornjem levom uglu, nije pisalo „Samo vesti vredne štampa-
nja“, već „Sve samo sranje kroz gusto granje“.
Taj izliv prostačkog humora uvalio me je u jedinu pravu nevolju u mom srednjoškol-
skom bivstvovanju. Njemu imam da zahvalim i najkorisniju pouku o pisanju koju sam
ikad dobio.
U tipičnom stilu časopisa Med („Šta, ja se brinem?“) ispunio sam Povraćku izmišljenim
isečcima iz života nastavnog osoblja srednje škole. Koristio sam nadimke profesora, pre-
poznatljive samo u učeničkim krugovima. Tako je nadzornica gospođica Rejpač postala
gospođica Paparaco3; Gospodin Riker, fakultetski obrazovani profesor engleskog (i naj-
kulturniji predavač – izgledom je jako podsećao na Krejga Stivensa iz Piter Gana), postao
je Kravar zato što je njegova porodica imala mlekaru. Gospodin Dil, nastavnik geografi-
je, postao je Stari Davež.
Oborio sam i sebe s nogu svojom duhovitošću, kao i svi humoristi u drugoj godini
srednje. Au, koliko sam smešan! Ja sam pravi H. L. Menken iz radničkog gradića! Jed-
nostavno sam morao da ponesem Povraćku u školu i da je pokažem svima! Riknuće od
smeha kad je vide!
Ako ćemo pošteno, i riknuli su od smeha. Znao sam šta može zagolicati maštu škol-
Stephen King
skih drugova i koristio sam to u Seoskoj povraćki. U jednom članku pisao sam kako je naj-
bolja krava u Kravarevom stadu osvojila prvu nagradu na takmičenju u prdenju na Top-
šamskom vašaru. U drugom članku pisalo je kako je Stari Davež otpušten kad je zatečen
kako gura praseće oči u nozdrve. Iz priloženog vam je jasno da sam tabloid ispunio hu-
morom sviftovskog zamaha. Prilično sofisticirano, zar ne?
Trojica mojih prijatelja toliko su se glasno smejali u zadnjem delu učionice da im se
gospođica Rejpač (Paparaco za tebe, ortak!) prikrala da vidi šta je to tako smešno. Konfi-
skovala je Seosku povraćku, na kojoj sam, da li zbog silnog ponosa ili gotovo neverovatne
naivnosti, potpisao sebe imenom i prezimenom kao glavnog urednika i velikog poglavi-
cu. Na kraju školskog dana, po drugi put u srednjoškolskoj karijeri, pozvan sam u kance-
lariju zbog nečega što sam napisao.
Nevolja je ovog puta bila mnogo ozbiljnija. Većina predavača bila je spremna da ju-
nački podnese moje zadirkivanje – čak je i Stari Davež bio raspoložen da mi progleda
kroz prste zbog prasećih očiju – ali jedan nije. To je bila gospođica Margitan, koja je po-
dučavala devojke stenografiji i kucanju na ekonomskom smeru. Izazivala je poštovanje i
strah. Držala se poput učiteljica iz pređašnjeg doba. Nije pokušavala da bude prijatelj
učenicima, a ni psiholog ni izvor nadahnuća. Trudila se da nauči decu poslovnim vešti-
nama. Zahtevala je da se sve radi po pravilima. Njenim pravilima. Ponekad bi tražila da
devojke iz njenog odeljenja kleknu na pod. Svaku čiji rub suknje ne bi dosegao do lino-
leuma poslala bi kući da se preobuče. Nikakve suze ni moljakanja nisu mogle da je umi-
lostive i nikakvi argumenti nisu mogli da promene njen pogled na svet. Njen spisak za
kazne bio je najduži u školi, ali su njene devojke iznova i iznova birane za najbolje učeni-
ce i držale pozdravne govore na dodeli diploma. Uglavnom su brzo dobijale i dobre
poslove. Zato su mnoge zapravo volele strogu profesorku. Ostale je nisu podnosile i ve-
rovatno je ne podnose ni posle toliko godina. Te devojke zvale su je Crv Margitan, ne-
sumnjivo kao i njihove majke pre njih. U Seoskoj povraćki bio je članak koji je počinjao
ovako: „Gospođica Margitan, koju svi u Lisabonu od milošte zovu Crv...“
Gospodin Higins, naš ćelavi direktor (u Povraćki je s ljubavlju nazvan Stara Bilijarska
Kugla), rekao mi je da je gospođica Margitan veoma povređena i potresena mojim napi-
sima. Nije bila toliko povređena da se ne seti drevnog prekora iz svete knjige: „Osveta je
moja, reče nastavnica stenografije.“ Gospodin Higins obavestio me je da traži da me iz-
bace iz škole.
Neobuzdanost i duboki konzervativizam tesno su prepleteni u mom karakteru, kao
vlasi u pletenici. Neobuzdani divlji deo napisao je i odneo Seosku povraćku pravo u školu.
Nevoljama skloni gospodin Hajd se iživeo, a onda se iskrao na zadnja vrata. Ostao je
doktor Džekil, koji je zamišljao kako će mama izgledati kad sazna da su ga izbacili iz
škole. Zamišljao sam njene tužne oči. Morao sam da potisnem te misli iz glave, i to brzo.
Bio sam u drugoj godini srednje, godinu dana stariji od većine u odeljenju. Sa sto osam-
deset osam centimetara bio sam jedan od najviših dečaka u školi. Očajnički sam nastojao
O PISANJU
da se ne rasplačem u kancelariji gospodina Higinsa – nisam hteo da mi se to desi pred

decom koja su jurcala hodnicima i radoznalo buljila kroz stakleni zid kancelarije. Gospo-
din Higins sedeo je za svojim stolom, a ja preko puta njega u stolici za loše dečake.
Gospođica Margitan na kraju se zadovoljila javnim izvinjenjem i s dve nedelje produ-
žene nastave za lošeg dečaka koji se usudio da je nazove Crvom i to odštampa. Bilo je
gadno, ali šta u srednjoj školi nije bilo? Đaci su zarobljeni u njoj kao taoci u turskom ku-
patilu. Srednja škola je svima nama tad bila najvažnija stvar na svetu. Tek na drugoj ili
trećoj godišnjici mature shvatili smo koliko je to razmišljanje bilo apsurdno.
Dan-dva kasnije ušao sam u kancelariju gospodina Higinsa. Stao sam ispred gospođe
Margitan, koja je sedela pravo kao lenjir, s artritičnim šakama sklopljenim u krilu. Strelja-
la me je sivim očima. Shvatio sam da se po nečemu razlikuje od svih odraslih koje sam
dotad sreo. Nisam odmah shvatio o čemu je reč, ali mi je bilo jasno da je neću ni šarmi-
rati ni pridobiti na svoju stranu ni odobrovoljiti. Kasnije, dok sam bacao papirne avione
s lošim dečacima i devojčicama u učionici za kažnjene đake (ispostavilo se da tamo i nije
bilo tako loše), palo mi je na pamet šta bi to moglo biti: gospođica Margitan prosto nije
volela dečake. Bila je prva žena koju sam sreo u životu a koja nije volela dečake. Nimalo!
Moje izvinjenje bilo je iskreno, ako je to uopšte bitno. Gospođica Margitan bila je is-
tinski povređena onim što sam napisao. To se videlo. Ne verujem da me je mrzela – ve-
rovatno je bila prezauzeta za to – ali bila je savetnik Nacionalnog učeničkog udruženja4
u srednjoj i izbacila je moje ime sa spiska kandidata kad se posle dve godine pojavilo na
njemu. Rekla je da dečaci mog tipa nisu dostojni udruženja. Verujem sad da je i imala pra-
vo. Dečak koji je toliko glup da obriše dupe otrovnim bršljanom zaista ne zaslužuje ula-
zak u klub pametnjakovića.
Odonda sam se izuzetno retko bavio satirom.
Stephen King
20
Nepunih nedelju dana po isteku školskog pritvora ponovo sam pozvan u direktorovu
kancelariju. Otišao sam sa srcem u petama. Pitao sam se u kakvo govno sam ovog puta
ugazio.
Nisam se suočio s gospodinom Higinsom, već sa školskim savetnikom za izbor zani-
manja. Ispostavilo se da me je on pozvao. Obavestio me je da sam bio predmet raspra-
ve. Razgovaralo se o tome kako da se moje „nemirno pero“ okrene u konstruktivnijem
pravcu. Savetnik se obratio Džonu Guldu, uredniku lisabonskih nedeljnih novina, i saz-
nao da on traga za sportskim novinarem. Škola nije mogla da zahteva da prihvatim po-
sao, ali je u upravi i među nastavnim osobljem vladalo jednodušno mišljenje da je to ve-
oma dobra ideja. Uzmi ili umri, govorio je savetnikov pogled. Možda sam samo bio para-
noičan. Ali ne verujem, iako je odonda prošlo čitavih četrdeset godina.
Besneo sam u sebi. Rešio sam se Dejvovog dronjka, zamalo sam se rešio Doboša, samo
da bih se našao na pragu lisabonskog Vikli enterprajza. Mene su u tinejdžerskom dobu
novine proganjale kao voda Normana Maklejna u Reci uspomena. A opet, šta sam drugo
mogao da radim? Još jednom sam pogledao savetnika za izbor zanimanja u oči i rekao
da ću veoma rado konkurisati za posao novinara.
Guld – a nije reč o dobro poznatom humoristi iz Nove Engleske ili autoru The Gre-
enleaf Fires, iako je zapravo rođak obojici – dočekao me je oprezno, ali s izvesnim zani-
manjem. Rekao mi je da ćemo se isprobati, ako mi to odgovara.
Izbavio sam se iz kancelarije školske uprave pa sam mogao da dozvolim sebi i nešto
iskrenosti. Rekao sam gospodinu Guldu da ne znam mnogo o sportu. Odvratio je: „To
su igre koje najviše prijaju ljudima dok ih gledaju pijani u baru. Naučićeš sve ako se po-
trudiš.“
Dao mi je gomilu žutog papira za kucanje. Mislim da ga još negde čuvam. Obećao mi
je pola centa po reči. To je prvi put da mi je neko obećao novac za pisanje.
Moja prva dva članka bila su o košarkaškoj utakmici u kojoj je jedan momak oborio
školski rekord u broju postignutih poena. Prvi je bio običan izveštaj s utakmice, a drugi
opis rekordne partije Roberta Ransoma. Predao sam oba članka Guldu dan posle utak-
mice, da bi bili spremni za petak, kada izlaze novine. Pročitao je izveštaj s utakmice, na-
činio dve sitne ispravke i odložio papir. Ali na članak o obaranju rekorda obrušio se s
velikim crnim penkalom.
U sledeće dve godine srednje škole odslušao sam mnogo časova engleske književnos-
ti. Naslušao sam se predavanja o pisanju, beletristici i poeziji na koledžu, ali sam od
O PISANJU
Džona Gulda za deset minuta naučio mnogo više nego na svim tim pomenutim mesti-
ma zajedno. Voleo bih da sam sačuvao taj članak – zaslužuje da bude uramljen sa sve
uredničkim ispravkama – ali se dobro sećam njegovog sadržaja i izgleda posle Guldovog
češljanja crnim nalivperom. Evo primera:
Guld je zastao kod „rata u Koreji“ i pogledao me. „Koje godine je postignut dosa-
dašnji rekord?“, pitao je.
Na svu sreću, imao sam beleške. „Hiljadu devetsto pedeset treće godine“, rekao sam.
Guld je nešto progunđao i spustio pogled na moj rad. Podigao je glavu kad je završio s
ispravkama teksta na gore prikazani način. Video je nešto na mom licu. Mislim da je to
greškom protumačio kao užas. Ali nisam se užasnuo. Moje lice pokazivalo je otkrovenje.
Pitao sam se zašto profesor engleskog nikad nije uradio ništa slično. Rezultat urednikove
intervencije podsećao me je na providnog čoveka kog je Stari Davež imao u kabinetu za
biologiju.
„Znaš, samo sam izbacio loše delove“, reče Guld. „Članak je uglavnom prilično do-
bar.“
„Znam“, rekao sam. Imao sam dve misli na umu: da, veći deo je dobar – u redu,
upotrebljiv – i da, zaista je izbacio samo loše delove. „Neću ponoviti te greške.“
Nasmejao se. „Da je to istina, ne bi morao da radiš da bi se prehranio. Mogao bi da
radiš ovo umesto toga. Moram li da objašnjavam bilo koju od ovih izmena?“
„Ne“, rekao sam.
„Dok pišeš priču, prepričavaš je sebi“, rekao je. „U sledećoj verziji najvažnije je da iz-
baciš sve ono što nije priča.“
Kad sam mu predao prva dva članka, Guld mi je rekao još nešto zanimljivo: piši
prvu verziju sa zatvorenim, a drugu sa otvorenim vratima. Tvoje delo počinje kao nešto
što radiš za sebe, ali zatim izlazi napolje. Kad upoznaš i dobro shvatiš priču – koliko god
je to moguće – ona pripada svakom ko želi da je pročita ili kritikuje. Ako imaš mnogo
sreće (ovo je moja ideja, a ne Džona Gulda, iako verujem da bi se složio sa mnom), više
ljudi želeće da radi ono prvo nego ono drugo.
Stephen King
21
Nedugo posle maturske ekskurzije u Vašingtonu zaposlio sam se u tekstilnoj fabrici Vo-
rambo u Lisabon Folsu. Nisam to želeo – posao je bio težak i dosadan, a fabrika smrdlji-
va zgradurina pored zagađene reke Androskogin. Podsećala je na potleušice iz Dikenso-
vih romana – ali novac mi je bio neophodan. Majka je zarađivala smešne pare kao čista-
čica u ludnici u Nju Glosteru, ali je rešila da me pošalje na koledž, kao i mog brata Dej-
vida (Univerzitet Mejn, klasa 66 cum laude) Obrazovanje, što se nje tiče, nije bilo u prvom
planu. Daram, Lisabon Fols i Mejnski univerzitet u Oronu postali su deo malog sveta u
kom su ljudi bili dobre komšije i gledali tuđa posla na telefonskim linijama s četiri i šest
dvojnika, tada uobičajenim u malim mestima. Momci koji nisu išli na koledž, odlazili su
u veliki svet, preko okeana, da bi se borili u neobjavljenom ratu gospodina Džonsona.
Većina njih vratila se kući u kovčegu. Majka je podržavala Lindonov rat protiv siromaš-
tva („U tom ratu bih učestvovala“, ponekad bi govorila), ali ne i njegove petljavine po
jugoistočnoj Aziji. Jednom sam joj rekao da bi mi odlazak tamo mogao biti od pomoći –
da bih tako sigurno prikupio dovoljno materijala za knjigu.
„Ne budali, Stivene“, rekla je. „Prvog bi te smakli tako ćoravog. Mrtvaci ne pišu knji-
ge.“
I znala je šta govori. Glava i srce bili su joj na mestu. Prijavljivao sam se za školarine i
zajmove, i na kraju počeo da radim u fabrici. Nisam mogao da živim od pet-šest dolara
nedeljno koje sam zarađivao pišući o kuglaškim turnirima i konjskim trkama u Enterpraj-
zu.
Moj dnevni raspored poslednjih nedelja u Srednjoj školi Lisabon izgledao je ovako.
Budio sam se u sedam. U pola osam polazio sam u školu. Poslednje zvono oglasilo bi se
u dva po podne. Otkucao bih karticu na drugom spratu Voramba u 2.58. Četiri sata pa-
kovao bih tkanine. Otkucao bih karticu u 11.02. Došao bih kući oko dvanaest, pojeo či-
niju žitarica i pao u postelju. Sledećeg jutra sve iz početka. Nekoliko puta radio sam i
dvostruke smene. Spavao sam u fordu 60 galaksiju (Dejvovim starim kolima) sat pre
škole, i u ordinaciji medicinske sestre posle ručka, za vreme petog i šestog časa.
Bilo mi je lakše na raspustu. Premešten sam u farbaru u podrumu. Tamo je bilo pet-
naest stepeni hladnije. Bio sam zadužen za bojenje tkanine u ljubičastu ili momarskopla-
vu boju. U Novoj Engleskoj još ima ljudi koji u ormanima imaju jakne koje je obojila
moja malenkost. To nije bilo moje najprijatnije leto, ali sam uspeo da ne završim u če-
ljustima neke mašine i da ne ostavim prste u industrijskoj mašini za šivenje.
Fabrika riije radila u nedelju Četvrtog jula. Zaposleni u Vorambu s pet i više godina
O PISANJU
staža dobijali su plaćeno odsustvo. Onima s manje od pet godina staža ponuđeno je da
očiste fabriku od vrha do dna, uključujući i podrum, koji nije diran četrdeset-pedeset go-
dina. Verovatno bih prihvatio posao u toj ekipi – praznična satnica bila je pedeset posto
veća – ali su sva mesta bila zauzeta pre nego što je ponuda stigla do klinaca iz srednje,
koji će otperjati u septembru. Kolega iz farbare rekao mi je sledeće riedelje, kad sam se
vratio na posao, da je trebalo da budem tamo i da je bilo neviđeno. „Pacovi u podrumu
bili su veliki kao mačke“, rekao je. „Neki su, nek sam proklet ako nisu, bili veliki i kao
psi.“
Pacovi veliki kao psi! Au!
Jednog dana, na poslednjem semestru na koledžu, posle završnih ispita i s nešto ne-
završenih obaveza, setio sam se priče iz farbare o pacovima ispod fabrike – velikim kao
mačke, prokletstvo, neki i kao psi – i počeo da pišem priču Noćna smena. Samo sam ubi-
jao vreme u kasno prolećno popodne, ali je časopis Kavalir dva meseca kasnije kupio tu
priču za dvesta dolara. Pre toga prodao sam još dve priče, ali su mi one donele ukupno
šezdeset pet dolara. Ovo je bila tri puta veća suma odjednom. Oduzela mi je dah. Obo-
gatio sam se!
Stephen King
22
U leto 1969. godine odrađivao sam plaćenu praksu u biblioteci Mejnskog univerziteta.
To je bilo lepo i ružno vreme. Nikson je u Vijetnamu pokrenuo plan za okončanje rata,
koji se sastojao od divljačkog bombardovanja najvećeg dela jugoistočne Azije. „Upoz-
najte novog šefa“, pevala je grupa Hu, „istog kao starog šefa.“ Judžin Makarti usredsre-
dio se na poeziju, srećni hipici nosili su zvoncare i majice s natpisima poput UBIJANJE
ZA MIR ISTO JE ŠTO I TUCANJE ZA NEVINOST. Puštao sam duge i guste zulufe.
Kridens Klirvoter rivajval pevali su Green River – bosonoge cure plesale su na mesečini – a
Keni Rodžers je još bio u Ferst edišnu. Martin Luter King i Robert Kenedi bili su mrtvi, a
Dženis Džoplin, Džim Morison, Bob Medved Hajt, Džimi Hendriks, Kes Eliot, Džon
Lenon i Elvis Prišli živi i stvarali su muziku. Stanovao sam van kampusa, u Edovom
pansionu (sedam dolara nedeljno, s jednom promenom posteljine). Ljudi su se iskrcali
na Mesec. Ja sam se pojavio na rektorovom spisku. Čuda i čudesa su se množila.
Jednog dana krajem juna društvo iz biblioteke priredilo je ručak na travi iza univerzi-
tetske knjižare. Između Paola Silve i Edija Marša sedela je vitka devojka zvonkog smeha
i crveno obojene kose, s najlepšim nogama koje sam ikad video. Lepo su se videle ispod
kratke žute haljine. Nosila je primerak Duše na ledu Eldridža Klivera. Nisam je video u
biblioteci i nisam verovao da studentkinja može da se tako divno i odvažno smeje. Pso-
vala je kao fabrički radnik, a ne kao student, ma koliko načitana bila. (Znam o čemu go-
vorim, pošto sam radio u fabrici.) Zvala se Tabita Sprus. Venčali smo se godinu i po
dana kasnije. I još smo u braku. Nije mi dozvolila da zaboravim da sam, kad sam je prvi
put video, pomislio da je cura Edija Marša negde iz grada, verovatno načitana kelnerica
iz lokalne picerije, na slobodnom popodnevu.
O PISANJU
23
Upalio je. Naš brak nadživeo je sve svetske vođe, sa izuzetkom Kastra. Verovatno će
nastaviti da funkcioniše ako nastavimo da razgovaramo, da se svađamo, vodimo ljubav i
igramo uz Ramonse – gabba-gabba-hey. Religijski koreni su nam drugačiji. Tabi, kao femi-
nistkinja, nikad nije bila luda za katolicizmom, u kom muškarci pišu pravila (uključujući i
bogomdanu direktivu da se ljubav vodi bez zaštite), a žene peru donji veš. Ja verujem u
Boga, ali ne osećam potrebu za organizovanom religijom. Potičemo iz istog radničkog
miljea. Jedemo meso. Glasamo za demokrate i gajimo tipičnu jenkijevsku sumnju u pos-
tojanje života van Nove Engleske. Seksualno smo kompatibilni. Po prirodi smo mono-
gamni. Najviše nas povezuju reči, jezik i trud uložen u naš život i ono što radimo za ži-
vot.
Sreli smo se dok smo radili u biblioteci. Zaljubio sam se u nju na pesničkoj radionici
u jesen 1969. godine. Bio sam na završnoj, a ona na prvoj godini. Zaljubio sam se u nju i
zato što sam shvatio šta i kako radi. Zaljubio sam se zato što je razumela šta radi. Zalju-
bio sam se i zato što je nosila seksi crnu haljinu i svilene čarape, i to one s podvezicama.
Ne želim da previše potcenjivački pišem o svojoj generaciji (u stvari, želim – imali
smo priliku da promenimo svet, ali smo vreme traćili na TV šop), ali je u to doba među
studentima preovladavao stav da je dobro pisanje samo ono spontano, da se otkriva u
provali osećanja, koja se istog časa beleže. Ne možete da stojite s čekićem u ruci dok
gradite tako važne stepenice ka nebu. Ars poetica iz 1969. godine verovatno se najbolje
može predstaviti sledećom Donovanovom pesmom: „Prvo beše planina / Zatim ne
beše planina / Zatim je beše.“ Nabeđeni pesnici prebivali su u rosnom svetu osenčenom
Tolkinom i hvatali pesme po etru. Vladala je sveopšta saglasnost da ozbiljna umetnost
stiže... odnekud! Pisci su bili blagosloveni stenografi koji su zapisivali božanske diktate.
Ne želim da izvrgnem ruglu neke stare prijatelje iz tih dana. Evo izmišljene verzije ono-
ga o čemu govorim, sastavljene od delova mnogih pravih pesama:
zatvorih oči
u tmini i videh
Rođena Remboa
u tmini
progutah krpu
usamljenosti
Stephen King
vrana sam ovde

gavran sam ovde
Pesnik kog biste pitali za značenje ove pesme samo bi vas prezrivo pogledao. Našli
biste se okruženi i pomalo neugodnom tišinom. A to što pesnik verovatno ne bi ništa
umeo da kaže o mehanici stvaranja, to nije ni bitno. Oni bi, kad bi se našli pod priti-
skom, rekli da mehanika ne postoji, već samo snažna provala osećanja: prvo beše plani-
na, zatim ne beše planina, zatim je beše. I ako je tako zabeležena pesma površna, zasno-
vana na pretpostavci da tako uopštena reč kao „usamljenost“ ima isto značenje za sve,
onda – hej, čoveče, pa šta, mani se tog bajatog sranja i skapiraj dubinu! Nisam previše
verovao ovakvom prilazu (iako se nisam osuđivao da to glasno kažem, makar ne s ovoli-
ko reči). Oduševio sam se kad sam zapazio da ni zgodna cura u crnoj haljini i svilenim
čarapama ne mari za to. Nije to rekla, ali nije ni morala. Njen rad govorio je umesto nje.
Radionica je održavana jednom ili dva puta nedeljno, u dnevnoj sobi instruktora Dži-
ma Bišopa. Desetak studenata i troje-četvoro predavača radilo je u veličanstvenoj atmo-
sferi jednakosti. Pesme su kucane, kopirane i istog dana završavale na katedri za engleski
jezik. Autori su ih čitali dok su ostali pratili posmatrajući kopije. Evo jedne Tabine pe-
sme od te jeseni:
POS TUP NA HIM NA AV GUS TI NU
Najsitniji medved probudio se zimi

zbog snenog smeha skakavaca,
zbog sanjive graje pčela,
zbog mednog mirisa pustinjskog peska
koji vetar nosi u utrobi
u daleka brda, u kuće Kedra.
Medved je čuo pouzdano obećanje
Izvesne reči su jestive; hranljivije
su od snega nagomilanog na srebrnim tanjirima
ili od leda koji se presipa iz zlatnih činija. Ledeno iverje
sa usana ljubavnika nije uvek bolje,
niti pustinja uvek sneva fatamorganu.
Razbuđeni medved peva postepenu himnu
istkanu od peska koji osvaja gradove
sporim ciklusom. Hvalom zavodi
vetar u prolazu, koji putuje ka moru
u kom riba, uhvaćena u smernu mrežu,
O PISANJU
sluša medvedovu pesmu na snegu prijatnog mirisa.
Ništa se nije čulo kad je Tabi pročitala pesmu. Niko nije znao kako da reaguje. Ka-
blovi su je prožimali. Toliko su zatezali redove da se činilo da bruje. Mislio sam da je
mešavina umešne dikcije i deliričnih slika uzbudljiva i prosvetljujuća. Njena pesma nag-
nala me je na pomisao da nisam usamljen u uverenju da dobro pisanje može da bude
opojno i nadahnuto idejom. Ako trezni ljudi mogu da se tucaju kao da su sišli s uma –
da luduju u toj agoniji – zašto pisci ne bi mogli da pobrljave i ostanu razumni?
U pesmi sam opažao i radnu etiku koja mi se dopadala, nešto što je ukazivalo da pi-
sanje pesama (ili priča i eseja) ima sličnosti s čišćenjem poda jednako koliko i s moćnim
trenucima otkrovenja. U komadu Grožđica na suncu jedan od likova zavapi: „Želim da le-
tim! Želim da dodirnem sunce!“, a njegova žena odvrati: „Prvo pojedi jaja.“
U diskusiji posle Tabinog čitanja postalo mi je jasno da ona svoju pesmu razume.
Znala je šta je htela da kaže, i većinu toga je i rekla. Sveti Avgustin (354-430) bio joj je
poznat kao katolikinji i iz istorije. Avgustinova majka (i sama svetica) bila je hrišćanka, a
otac paganin. Avgustin je pre preobraćenja jurio za novcem i ženama. I posle toga je
nastavio da se bori sa seksualnim porivima. Poznat je po Libertinskoj molitvi, koja kaže:
„O Bože, učini me neporočnim... ali ne odmah.“ U svojim delima bavio se čovekovom
borbom za napuštanje vere u sebe zarad vere u Boga. I ponekad se poredio s medve-
dom. Tabi je obarala bradu kad bi se osmehnula. U tim trenucima izgledala je mudro i
izuzetno privlačno. Sećam se da je učinila to i tada i rekla: „Osim toga, volim medvede.“
Himna je postepena verovatno zato što se medved postepeno budi. Moćan je i oset-
ljiv, ali i sitan, zato što je van svog vremena. Tabi je, kad su je pozvali da objasni, rekla da
se medved može shvatiti kao simbol uznemirujuće i divne navike čovečanstva da sniva
prave snove u pogrešno vreme. Takvi snovi su teški zato što su nedolični, ali i divni po
svom obećanju. Pesma nagoveštava da su snovi moćni – medved je dovoljno snažan da
zavede vetar da ponese njegovu pesmu ribi uhvaćenoj u mrežu.
Ne tvrdim da je Postepena himna velika pesma (iako mislim da je prilično dobra). Sušti-
na je da je bila razumna misaona tvorevina u histerično vreme i da je iznikla iz radne eti-
ke koja mi je prožela srce i dušu.
Tabi je te noći sedela na jednoj od stolica za ljuljanje Džima Bišopa. Spustio sam
ruku na njen list dok je govorila. Obuhvatio sam krivinu njenog toplog mesa kroz čara-
pu. Počastila me je osmehom. To nikako nije bila slučajnost. Skoro sam siguran u to.
Stephen King
24
Posle tri godine braka dobili smo dvoje dece. Nisu bila ni planirana ni neplanirana. Doš-
la su kad su došla i bilo nam je drago što su tu. Naomi je bila podložna ušnim infekcija-
ma. Džo je bio prilično zdrav, ali kao da nikad nije spavao. Bio sam u auto-bioskopu s
prijateljem kad je Tabi počela da se porađa. Pratili smo trostruki program na Dan seća-
nja. Tri horora. Gledali smo treći (Rasturače leševa) i načeli drugo pakovanje piva kad je tip
u biletarnici izrecitovao obaveštenje. U to vreme su u auto-bioskopima postojali zvučni-
ci na nosačima. Parkirali biste se pored stuba sa zvučnicima i zakačili jedan na prozor
automobila. Obaveštenje se razleglo preko čitavog parkinga: „STIVE KING, MOLIMO
TE DA KRENEŠ KUĆI! ŽENA TI SE PORAĐA! STIVE KING! MOLIMO TE DA
KRENEŠ KUĆI! ŽENA ĆE TI RODITI BEBU!“
Nekoliko stotina sirena pozdravljalo me je dok sam vozio plimut ka izlazu. Veliki
broj ljudi ablendovao je farovima, obasipajući me iskidanom svetlošću. Moj prijatelj
Džimi Smit toliko se smejao da je kliznuo na pod ispred suvozačevog sedišta. Tamo je i
ostao najveći deo puta do Bangora i cerekao se među konzervama piva. Tabi je bila pri-
brana i spakovana kad sam stigao kući. Manje od tri sata kasnije, rodila je Džoa. Lako je
došao na svet. U sledećih pet godina ništa u vezi s njim nije bilo lako. Bio je izvor zado-
voljstva. Oboje su bili, zaista. Bili su to čak i kad je Naomi cepala tapete sa zida iznad
kolevke (možda je mislila da čisti kuću) i kad je Džo srao u pletenoj stolici za ljuljanje na
terasi našeg stana u Sanfordskoj ulici.
O PISANJU
25
Moja majka je znala da želim da budem pisac (kako je mogla a da ne zna pored toliko
negativnih odgovora koji su visili s klina na zidu moje spavaće sobe?), ali me je hrabrila
da završim učiteljsku školu, „da bih imao rezervnu varijantu“.
„Možda ćeš poželeti da se oženiš, Stivene. Potkrovlje pored Sene je romantično samo
dok si neženja“, jednom mi je rekla. „To nije mesto za porodični život.“
Poslušao sam je i upisao Montolivski univerzitet. Četiri godine kasnije imao sam uči-
teljsku diplomu u džepu... Verovatno sam ličio na zlatnog retrivera koji izlazi iz bare s
patkom u čeljustima. Mrtva je, nego šta! Posle nisam mogao da pronađem posao u struci
pa sam se zaposlio u Vešeraju u Nju Frenklinu, za platu koja nije bila mnogo veća od
one koju sam pre četiri godine dobijao u fabrici Vorambo. Selili smo se po potkrovljima,
s kojih se nije pružao pogled na Senu, već na ne tako slatke bangorske ulice, na kojima
se policija svake subote uveče pojavljivala u dva ujutru.
Nisam video ničiji privatni veš u vešeraju u Nju Frenklinu, izuzev ako to nije bila „iz-
gorela partija“ osiguravajućeg društva (najveći broj tih partija ticao se odeće koja izgleda
dobro, ali zaudara kao majmunsko meso s roštilja). Najčešće smo imali posla s hotel-
skom posteljinom iz mejnskih priobalnih gradova i stolnjacima iz mejnskih priobalnih
restorana. Ovi drugi bili su naročito gadni. Turisti u Mejnu obično jedu školjke i jastoge.
Uglavnom jastoge. Stolnjaci su, kad bi stigli do mene, smrdeli do neba i često vrveli od
crva. Mali jebači pokušavali su da pobegnu uz ruke dok sam punio mašine, kao da su
znali da planiram da ih skuvam. Mislio sam da ću se s vremenom navići na njih, ali to se
nije desilo. Crvi su bili gadni, ali je vonj trulih školjki i jastoga bio još gori. Zašto su ljudi
tako aljkavi? – pitao sam se kad god bih gurao smrdljive stolnjake iz restorana u mašine.
Zašto su ljudi tako jebeno aljkavi?
Bolnička posteljina bila je još gora. Po njoj su gmizali crvi koji su se hranili krvlju, a
ne jastozima i školjkama. Skoro sto posto inficirane i zarazne krpe, čaršavi i jorganske
navlake stizali su u, kako smo ih zvali, kužnim vrećama, koje su se rastvarale u dodiru s
toplom vodom. Krv se u to doba nije smatrala mnogo opasnom. U bolničkom vešu čes-
to smo nalazili i druge stvari. Te partije nalikovale su gnusnim kutijama keksa sa iščaše-
nim nagradama. U jednoj turi našao sam čelično uzglavlje, a u drugoj hirurške makaze
(uzglavlje se nije moglo iskoristiti, ali su se makaze pokazale kao prokleto korisna ku-
hinjska alatka). Ernst Roki Rokvel, kolega iz vešeraja, pronašao je čak dvadeset dolara u
turi iz Medicinskog centra Istern Mejn. Izašao je s posla u podne i počeo da pije. (Čas
napuštanja posla zvao je „vreme za muški provod“.)
Stephen King
Jednom sam čuo neobično zveckanje iz mašine za koju sam bio zadužen. Pritisnuo
sam dugme za hitno zaustavljanje, zato što sam mislio da se čudo pokvarilo. Otvorio
sam vrata i izvadio veliku gomilu mokrih hirurških tunika i zelenih kapa. Načisto sam se
pokvasio. U jednom rukavu našao sam nešto što je ličilo na komplet ljudskih zuba. Palo
mi je na pamet da bi se od njih mogla načiniti zanimljiva ogrlica. Skupio sam ih i bacio u
đubre. Moja žena trpela je stoički gomilu mojih ludorija, ali i njen smisao za humor ima
granica.
O PISANJU
26
Dva deteta su, s finansijske tačke gledišta, bila preveliki teret za dvoje ljudi s diplomama
koledža, a zaposlenih u vešeraju i u drugoj smeni Dankin donatsa. Držali smo glavu iznad
vode samo zahvaljujući časopisima poput Duda, Kavalira, Adama i Svanka. Bih su ono što
je moj teča Oren zvao „knjige sa sisama“. Međutim, te 1972. godine nudili su mnogo
više od obnaženih grudi. Doduše, postepeno su izbacivali priče iz njih, ali sam imao sre-
će da zajašem poslednji talas. Pisao sam posle posla. Kad smo živeli u ulici Grouv, blizu
Nju Frenklina, ponekad sam pisao i na pauzi za ručak. Pretpostavljam da to zvuči goto-
vo nepodnošljivo linkolnovski, ali to nije bila neka velika stvar – tako sam se zabavljao.
Te priče, od kojih neke i sumorne, bile su kratki beg od gospodina Bruksa, mog šefa, i
nadzornika Harija.
Hari je imao kuke umesto šaka, zbog pada u presu za peglanje za vreme Drugog
svetskog rata (čistio je grede iznad mašine i pao). Bio je komedijaš u duši. Ponekad bi
otišao u kupatilo i pustio hladnu vodu na jednu kuku, a toplu na drugu. Zatim bi vam se
prikrao iza leđa dok punite mašinu vešom i položio čelične kuke na zadnji deo vašeg
vrata. Roki i ja smo dosta vremena trošili nagađajući kako Hari čisti izvesne telesne pre-
dele posle upotrebe kupatila. „Pa“, rekao je Roki jednog dana, dok smo pili ručak u
autu, „makar ne mora da pere ruke.“
Ponekad bih – pogotovo u leto, kad bih progutao popodnevnu slanu pilulu – pomis-
lio da u osnovi idem majčinim stopama. Pomisao mi se obično činila smešnom. Bila je
grozna kad bi me spopala umornog ili kad bi stigli računi koje nisam mogao da platim.
Pomislio bih: Životi ne bi trebalo da nam bude ovakav. I odmah zatim: Pola sveta rve se sa istim
problemom.
Prihod od priča koje sam prodavao časopisima za muškarce od avgusta 1970, kad
sam dobio ček na dvesta dolara za Noćnu smenu, do zime 1973/74. bio je jedva dovoljan
da nas sačuva od socijalne pomoći. (Moja majka, republikanka u duši, usadila mi je naj-
dublji strah od narodnog kazana. I Tabi se toga užasavala.)
Najjasnije sećanje na te dane jeste povratak u stan u ulici Grouv jedne nedelje po
podne, nakon vikenda u majčinoj kući u Daramu – to je bilo nakon što su simptomi
raka, koji ju je posle i ubio, počeli da se javljaju. Taj dan mi je još jasno pred očima –
majka, umorna i raspoložena, sedi u stolici u dvorištu i drži Džoa u krilu, dok Naomi
stoji pored nje. Naomi u nedelju po podne više nije bila toliko uspravna. Dobila je upalu
uva i gorela od temperature.
Teturanje od automobila do stambene zgrade tog letnjeg popodneva nije bilo nimalo
Stephen King
prijatno. Nosio sam Naomi i torbu punu opreme za preživljavanje bebe (bočice, losione,
pelene, benkice, potkošulje, čarapice), dok je Tabi nosila Džoa, koji je povratio po njoj.
Vukla je i kesu prljavih pelena za sobom. Znali smo da je RUŽIČASTA STVAR preko
potrebna našoj ćerki. Tako smo zvali amoksicilin u sirupu. Ali RUŽIČASTA STVAR
bila je skupa, a mi nismo imali para. Zapravo, nismo imali ni prebijene pare.
Uspeo sam da otvorim vrata u prizemlju a da ne ispustim ćerku. Ulazio sam u zgradu
kad sam video kovertu u sandučetu za poštu – retku subotnju isporuku. Mladi parovi ne
dobijaju mnogo pošte, kao da su svi, izuzev elektrodistribucije i dostavljača gasa, zabo-
ravili da su živi. Zgrabio sam ga u prolazu. U sebi sam se molio da ne bude još jedan ra-
čun. I nije bio. Moji prijatelji iz Korporacije Dadžent pablišing, dobavljači Kavalira i veli-
kog broja drugih publikacija za odrasle, poslali su mi ček za Ponekad se vraćaju, pripovetku
od koje nisam mnogo očekivao. Ček je bio na sumu od petsto dolara, najveću koju sam
ikada dobio. Omogućio nam je da platimo lekarski pregled i bocu RUŽIČASTE STVA-
RI, kao i dobar nedeljni obrok. Prijalo mi je što smo se tad i Tabi i ja lepo družili kad su
deca zaspala.
Mislim da smo u to vreme imali mnogo srećnih trenutaka, ali smo se i plašili. I mi
smo na neki način bili deca (kao što poslovica kaže). Druženje nas je štitilo od najgoreg.
Brinuli smo o sebi, deci i jedno o drugom najbolje što smo mogli. Tabi je nosila ružičas-
tu uniformu u Dankin donatsu i zvala policiju kad god bi pijanci koji su svratili na kafu
postali previše navalentni. Ja sam prao hotelsku posteljinu i neprestano pisao kratke ho-
ror filmove.
O PISANJU
27
Kad sam počeo da pišem Keri, dobio sam posao profesora engleskog u obližnjem Hem-
pdenu. Radio sam za platu od šest hiljada četiristo dolara godišnje. Posle dirinčenja za
dolar i šezdeset centi po satu u vešeraju, to mi je izgledalo kao nezamisliva suma. Da
sam lepo izračunao satnicu, uzimajući u obzir vreme na sastancima posle časova i ono
za pregledanje zadataka kod kuće, shvatio bih da je to jako mršava suma i da zapravo za-
rađujem manje nego pre. U zimu 1973. godine živeli smo u prikolici u Hermonu, gradi-
ću zapadno od Bangora. (Mnogo kasnije u intervjuu Plejboju Hermon sam nazvao šup-
kom sveta. Meštani su se zbog toga razbesneli i ovom prilikom im se izvinjavam. Her-
mon stvarno nije gori od pazuha sveta.) Vozio sam bjuik s neispravnim menjačem, koji
nisam mogao da popravim. Tabi je još radila u Dankin donatsu i nismo imali ni telefon; ni
taj račun nismo mogli da platimo. Pokušala je da piše pikantne ispovesti (Previše zgodna da
bih bila devica – takve stvari). Dobijala je odgovore tipa „ovo nije sasvim za nas, ali poku-
šavajte i dalje“. Probila bi se i ona da je imala makar sat-dva za pisanje dnevno. Osim
toga, sva zabavna vrednost ispovedne formule (zvala se tri P – pobuna, patnja i prepo-
rod), koju je možda isprva osećala, brzo je ishlapela.
Ni ja nisam beležio velike uspehe u pisanju. Horor, naučna fantastika i kriminalističke
priče u časopisima za muškarce ustupale su mesto sve lascivnijim pričama o seksu. To je
bila jedna od nevolja. Veći problem bio je što mi je pisanje, po prvi put u životu, teško
išlo. Verovatni uzrok bio je podučavanje. Dobro sam se slagao s kolegama i voleo decu
– čak i Bivis i Bathed tipovi u Živeti s engleskim znali su da budu zanimljivi – ali sam se
petkom po podne najčešće osećao kao da sam proveo nedelju dana s kablovima za pa-
ljenje motora priključenim na mozak. U tim trenucima bio sam najbliži očaju što se tiče
spisateljske budućnosti. Zamišljao sam kako posle trideset godina nosim isti pohabani
sako od tvida, sa zakrpama na laktovima i s pivskim stomačićem koji se preliva preko
jeftinih pantalona. Imaću pušački kašalj od previše popušenih paklica Pal mala, deblja
stakla na naočarima, više peruti i šest ili sedam nedovršenih rukopisa u fioci radnog sto-
la. Povremeno ću ih vaditi i pretresati, obično u pijanom stanju. Ljudima koji će me pita-
ti šta radim kad ništa ne radim govoriću da pišem knjigu – šta bi drugo mogao da radi
profesor kreativnog pisanja kad ništa ne radi? I naravno, lagaću tako i sebe. Postoje ro-
manopisci koji nisu počeli pre pedesete, dođavola, i šezdesete! Verovatno ih ima mnogo.
Moja žena odigrala je ključnu ulogu u te dve godine koliko sam predavao u Hempde-
nu (i opet prao čaršave u vešeraju u Nju Frenklinu tokom letnjeg raspusta). Mislim da
bih zaista digao ruke samo da je jednom rekla da je vreme koje provodim pišući priče na
Stephen King
verandi iznajmljene kuće u ulici Pond ili u vešernici u prikolici na Klatskom putu u Her-
monu straćeno. Ali nikad nije rekla da sumnja u mene. Pružala mi je nepokolebljivu po-
dršku. Bila je jedna od svetlih tačaka na koje sam mogao da računam u svako doba. Kad
god vidim prvi roman posvećen supruzi (ili suprugu), osmehnem se i pomislim: Evo ne-
kog ko zna. Pisanje je usamljenički posao i od ključne je važnosti imati nekog ko veruje u
vas. Ne moraju da vam drže govore, dovoljno je da veruju u vas.
O PISANJU
28
Dok je išao na koledž, moj brat Dejv ponekad je radio kao domar u Srednjoj školi Bran-
zvik, koju je svojevremeno pohađao. I ja sam jednog leta radio u njoj. Nisam siguran
koje godine se to desilo, ali znam da je to bilo pre nego što sam upoznao Tabi, i da sam
tada već pušio. Znači, imao sam devetnaest ili dvadeset godina. Radio sam s nekim Hari-
jem, koji je hramao i nosio zeleno radno odelo i veliki prsten s ključevima. (I imao je šake
umesto kuka.) Na jednoj pauzi za ručak pričao mi je kako izgleda kad moraš da se su-
protstaviš japanskom banzai jurišu na ostrvu Tarava. Kako svi japanski oficiri mašu ma-
čevima načinjenim od konzervi za kafu i kako naduvani regruti iza njih vrište, smrdeći
na izgoreli mak. Moj ortak Hari bio je dobar pripovedač.
Jednog dana rečeno nam je da temeljno očistimo žensku svlačionicu s tuševima. Os-
vrtao sam se po prostoriji s ormarićima sa zanimanjem mladog muslimana koji je neka-
ko zabasao duboko u ženske odaje. Bila je ista kao muška, a ipak potpuno različita. Nije
bilo pisoara, naravno. Na zidovima su bile dve metalne kutije – bez oznaka, ali neodgo-
varajuće veličine za papirne ubruse. Pitao sam šta je u njima. „Čepovi za pičku“, reče
Hari. „Za one dane u mesecu.“
Primetio sam da tuševi za razliku od onih u muškoj svlačionici imaju hromirane pr-
stenove s ružičastim plastičnim zavesama, da bi se devojke tuširale u privatnosti. Pome-
nuo sam to Hariju. On je slegnuo ramenima i rekao: „Pretpostavljam da su devojke
malo stidljivije kad je svlačenje u pitanju.“
Setio sam se toga kad sam radio u vešeraju. Pred očima mi je zaigrala uvodna scena
priče: devojke se tuširaju u svlačionici bez hromiranih prstenova, ružičastih plastičnih
zavesa ili privatnosti. Jedna je dobila menstruaciju, samo što ne zna o čemu se radi. Dru-
ge devojke – zgrožene, užasnute i začuđene – počinju da je gađaju ulošcima. Ili tampo-
nima, koje je Hari zvao čepovima za pičku. Devojka počinje da vrišti. Ima toliko krvi!
Misli da umire, da joj se drugarice rugaju, iako će iskrvariti i umreti pred njihovim oči-
ma... ona reaguje... uzvraća... ali kako?
Pre nekoliko godina pročitao sam članak u časopisu Lajf, u kom je stajalo da bi neki
od dokumentovanih slučajeva pojave kućnih duhova mogli biti telekinetički fenomeni –
telekineza je sposobnost pomeranja predmeta samo razmišljanjem o njima, snagom
uma. Neki dokazi ukazivali su na to da mladi ljudi poseduju takve moći, pisalo je u član-
ku, pogotovo devojke u ranoj adolescenciji, u vreme njihove prve...
Bam! Dve nepovezane ideje su se spojile, adolescentska okrutnost i telekineza. I do-
bio sam materijal za priču. Nisam dao otkaz u školi niti sam se rastrčao po vešeraju ma-
Stephen King
šući rukama i kličući: „Eureka!“ Imao sam mnogo jednako dobrih, pa i boljih ideja. Ipak
sam pomislio da imam materijala za dobru priču za Kavalir, a možda i za Plejboj. Ova
druga misao šunjala se pozadinom uma. Plejboj je plaćao do dve hiljade dolara za kratku
priču. Dve hiljade zelembaća kupilo bi mi novi menjač za bjuik. Ostalo bi para i za baka-
luk. Priča je neko vreme stajala na ringli. Krčkala se na ničijoj zemlji između svesti i pod-
svesti. Počeo sam da radim kao predavač u školi pre nego što sam jedne noći seo za pi-
saću mašinu, da konačno pokušam da je napišem. Otkucao sam tri strane sitnim prore-
dom samo da bih ih gadljivo zgužvao i bacio.
Imao sam četiri problema s materijalom. Prvi i najmanji bio je činjenica da me priča
nije pokrenula na emotivnom planu. Drugi, nešto veći, bio je da mi glavni lik uopšte nije
bio simpatičan. Keri Vajt je bleda i pasivna. Rođena žrtva. Nije me bilo briga što su je
druge devojke gađale tamponima i ulošcima, pevajući: „Začepi je!
Začepi je!“ Treći i ozbiljniji problem bio je što se nisam osećao kod kuće u isključivo
devojačkom okruženju. Sleteo sam na planetu ženki, a jedan izlet u devojačku svlačioni-
cu u branzvičkoj školi pre nekoliko godina nije mi mnogo pomagao u navigaciji na tom
terenu. Pisanje mi je uvek najbolje išlo kad je bilo intimno, seksi, kao trljanje kože o
kožu. Rad na Keri ličio je na nošenje ronilačkog odela koje nisam mogao da skinem. Čet-
vrti i najveći problem bio je što mi je bilo jasno da se trud na pisanju priče neće isplatiti
zato što će ispasti prilično duga, verovatno duža od Ponekad se vraćaju, koja se opasno
približila krajnjoj granici prihvatljivog za muške časopise, gde su fotografije navijačica,
koje su zbog nečeg zaboravile da navuku gaćice, zauzimale mnogo prostora. Časopisi s
kojima sam sarađivao kupovali su se zbog njih i nisam mogao da dozvolim sebi gublje-
nje dve nedelje ili čitavog meseca na pisanje pripovetke koja mi se od početka ne dopada
i koju posle ne bih mogao ni da prodam. Zbog toga sam je bacio.
Sledeće noći sam vratio se iz škole i zatekao Tabi s bačenim stranicama u rukama.
Opazila ih je dok je praznila kantu za smeće. Otresla je pepeo od cigareta sa zgužvanih
loptica hartije, izravnala ih i sela da ih pročita. Rekla mi je da želi da nastavim s pisanjem.
Htela je da zna ostatak priče. Rekao sam joj da nemam blage veze o srednjoškolkama.
Odgovorila mi je da će mi pomoći s tim delom priče. Oborila je bradu i osmehivala se
na onaj ozbiljno privlačni način. „Imaš nešto ovde“, rekla je. „Zaista to mislim.“
O PISANJU
29
Nikad nisam zavoleo Keri Vajt i nisam poverovao u motive Su Snel kad je svog momka
poslala na matursko s njom, ali je u tom materijalu zaista bilo nečeg. Tabi je to nekako
znala. A znao sam i ja kad sam otkucao pedeset strana. Kao prvo, mislio sam da niko od
likova na maturskoj večeri neće zaboraviti Keri Vajt i to iskustvo. To se odnosi na ono
nekoliko preživelih.
Napisao sam tri romana pre Keri – Bes, Dugi marš i Trkač – ali objavio sam ih kasnije.
Bes je najproblematičniji. Dugi marš je možda najbolji. Ali nijedan od njih nije me naučio
onome što sam saznao zahvaljujući Keri Vajt. Najvažnije je što piščeva prvobitna pred-
stava o liku ili likovima može biti pogrešna koliko i čitaočeva. Na bliskom drugom mes-
tu je uvid da dizanje ruku od posla samo zato što je težak, na emocionalnom ili imagina-
tivnom nivou, nije dobra ideja. Ponekad morate da nastavite i kad vam se to ne sviđa, i
ponekad ćete napraviti nešto dobro, iako vam se čini da presipate iz šupljeg u prazno.
Tabi mi je pomogla. Njen prvi doprinos bio je podatak da automati sa ulošcima i
tamponima u srednjim školama obično ne rade na novčiće. Nastavno osoblje i uprava
ne želi da gleda devojke s krvavim suknjama samo zato što su zaboravile da ponesu nov-
čić u školu, rekla je moja supruga. Pomogao sam sebi bunareći po srednjoškolskim seća-
njima (moj posao profesora engleskog nije pomagao; imao sam dvadeset šest godina i
bio na pogrešnoj strani katedre) na dve najusamljenije i najponižavanije devojke u ode-
ljenju. Nastojao sam da se setim kako su izgledale, kako su se ponašale, kako su prolazi-
le. Retko kad sam istraživao tu neprijatniju teritoriju.
Nazvaću jednu od njih Sondra. Živela je s majkom u prikolici nedaleko od mene, sa
psom Cedar Čizom. Imala je grgotav neujednačen glas, kao da govori ustima punim
pljuvačke. Nije bila debela, ali je neprirodno bledo meso nekako visilo na njoj, podseća-
jući na donji deo pečurke. Kosa joj je padala po bubuljičavim obrazima u gustim uvojci-
ma u stilu malog siročeta Eni. Nije imala prijatelja (izuzev Čedar Čiza). Njena mati plati-
la mi je jednog dana da prenesem neki nameštaj. Dnevnom sobom prikolice dominirao
je raspeti Isus u gotovo prirodnoj veličini. Upro je pogled ka nebesima, oborenih usana.
Krv mu je kapala ispod trnovog venca. Bio je nag, izuzev štrokave krpe prebačene pre-
ko bedara i međunožja. Imao je udubljeni stomak i izbačena rebra zatvorenika u kon-
centracionom logoru. Palo mi je na pamet da je Sondra odrastala ispod slike boga na
umoru, i da je to možda ima veze s onim što je postala kad sam je ja sreo: stidljiva i ruž-
njikava izopštenica, koja se šunjala hodnicima Srednje škole Lisabon kao unezvereni
miš.
Stephen King
„To je Isus Hrist, moj Gospod i Spasitelj“, rekla je Sondrina majka kad je videla gde
gledam. „Jesi li ti spasen, Stive?“
Oklevao sam da joj kažem da sam spasen koliko je to moguće, iako verujem da niko
ne može biti dovoljno dobar da bi se ova verzija Isusa zauzela za njega. Na njegovom
licu videlo se da je poludeo od bola. Ako se taj tip vrati, verovatno neće biti raspoložen
za spašavanje bilo koga.
Drugu devojku nazvaću Dodi Frenklin, samo zato što su je devojke zvale Dodo ii
Dudu. Njeni roditelji zanimali su se samo za jedno: nagradne igre. Bili su dobri u tome.
Osvajali su svakakve stvari, uključujući i godišnje sledovanje konzervi tune u komadima.
I automobil maksvel Džeka Benija. Maksvel je bio parkiran levo od njihove kuće, u delu
Darama zvanom Jugozapadna krivina. Polako se stapao s okolinom. Neka od lokalnih
novina – portlandski Pres herald, luistonski San, lisabonski Vikli enterprajz – jednom u go-
dini ili dve objavila bi članak o otkačenom sranju koje su Dodini roditelji osvojili na ko-
jekakvim nagradnim igrama. Obično bi članak bio propraćen fotografijom maksvela, ili
Džeka Benija s violinom, ili s obe.
Među koještarijama koje su Frenklinovi osvajali očigledno nije bilo odeće za tinejdže-
re koji rastu. Dođi i njen brat Bil godinu i po dana dolazili su u srednju školu u istoj
odeći: on je nosio crne pantalone i kariranu sportsku majicu s kratkim rukavima, a ona
dugu crnu suknju, sive dokolenice i belu bluzu bez rukava. Neki čitaoci možda neće ve-
rovati da su to nosili doslovce svakog dana. Oni koji su odrastali u gradićima pedesetih i
šezdesetih godina setiće se da je tako zaista i bilo. U Daramu mog detinjstva, život je
imao malo ili nimalo šminke. Išao sam u školu s decom koja su mesecima dolazila prlja-
vog vrata, decom s čirevima i hroničnim svrabom, decom neobičnog lica, sličnog sme-
žuranoj jabuci, od nelečenih opekotina, decom koja su u školu išla s kamenjem u kutija-
ma za ručak i s vazduhom u termosima. To nije bila Arkadija, već Dogpač5 bez smisla za
humor.
Dodi i Bil Frenklin nisu loše prolazili u Daramskoj osnovnoj školi, ali je srednja škola
podrazumevala odlazak u mnogo veće mesto. Lisabon Fols je za decu poput Dodi i Bili-
ja predstavljao suočavanje s porugom i propašću. S čuđenjem i užasom gledali smo kako
boje na Bilijevoj sportskoj majici blede i kako se cepa od kratkih rukava nagore. Zame-
nio je otpalo dugme spajalicom. Poderotinu na pantalonama iznad kolena zakrpio je lep-
ljivom trakom obojenom u crno. Dodina bela bluza bez rukava požutela je od stalnog
nošenja, vremena i nataloženih mrlja od znoja. Tanjila se, pa su se trake grudnjaka sve
više primećivale. Druge devojke su joj se podsmevale, isprva iza njenih leđa, a zatim u
lice. Podsmeh je prerastao u zlostavljanje. Dečaci nisu učestvovali u tome. Mi smo se ba-
vili Bilijem (da, dao sam svoj doprinos – bio je neveliki, ali sam i ja učestvovao). Mislim
da je Dodi gore prošla. Devojčice joj se nisu samo podsmevale. Mrzele su je. Bila je sve
čega su se bojale.
Dodi se, posle božičnog raspusta u drugoj godini, vratila u školu u blistavom izdanju.
O PISANJU
Neukusna stara crna suknja bila je zamenjena novom boje borovnice, koja je sad sezala
do kolena umesto do polovine listova. Zakrpljene dokolenice bile su zamenjene najlon
čarapama. Lepo su joj stajale, zato što je konačno obrijala rutave noge. Drevna bluza
bez rukava ustupila je mesto džemperu od meke vune. Stavila je trajnu. Dodi je bila pre-
obražena devojka. Na njenom licu videlo se da je svesna toga. Ne znam da li je štedela
za novu odeću ili ju je dobila za Božić od roditelja, ili je uporno bogorađenje konačno
dalo rezultate. To i nije bilo važno, zato što odeća ništa nije promenila. Tog dana zlos-
tavljale su je više nego ikad. Vršnjakinje nisu htele da joj dozvole da ispuže iz kutije u
koju su je zatvorile. Kažnjavale su je zbog tog pokušaja bekstva. Bila je na nekoliko mo-
jih predavanja i to mi je omogućilo da gledam njenu propast. Video sam kako joj osmeh
bledi, kako joj se plamen u očima magli i gasi. Krajem dana bila je ista kao pre božičnog
raspusta – mlohavih obraza i flekavog lica. Šunjala se hodnicima, oborenog pogleda,
čvrsto stiskajući knjige na grudi.
I sutradan se pojavila s novom suknjom i džemperom. I sledećeg dana. I onog posle
njega. Nosila ih je i na kraju školske godine. Samo što je tada bilo previše toplo. Grašči-
ce znoja skupljale su joj se na čelu i gornjoj usni. Nije osvežila pojavu. Nova odeća po-
primila je pohaban i ispran izgled, ali je zato zadirkivanje palo na predbožićni nivo, a
zlostavljanje u potpunosti prestalo. Samo bi je obavezno saplele kad bi potrčala ka ogra-
di, ali to je sve. Begunac je savladan, svi zatvorenici su na broju, normalni život u kazni-
onici može da se nastavi.
I Sondra i Dodi više nisu bile među živima kad sam počeo da pišem Keri. Sondra se
odselila iz prikolice u Daramu u stan u Lisabon Folsu, dalje od mučeničkog pogleda
umirućeg spasioca. Sigurno je radila negde u blizini, verovatno u fabrici tekstila ili cipela.
Bila je epileptičarka i u jednom napadu se ugušila. Živela je sama pa nije bilo nikog da
joj pomogne kad joj se glava povila na pogrešnu stranu. Dodi se udala za televizijskog
meteorologa, popularnog u Novoj Engleskoj zbog otegnutog mejnskog naglaska. Posle
rođenja deteta – mislim da je bilo drugo – Dodi je sišla u podrum i prosvirala stomak
malokalibarskim zrnom. To je bio srećni (ili nesrećni, u zavisnosti od tačke gledišta) hi-
tac. Pogodio je venu pa je brzo iskrvarila. Pričalo se da je bila žrtva postporođajne de-
presije. Ja pak mislim da su i srednjoškolska iskustva igrala neku ulogu.
Keri, ta ženska verzija Erika Harisa i Dilana Klebolda6, nikad mi se nije dopadala.
Ipak, preko Sondre i Dodi sam je makar malo razumeo i sažaljevao i nju i njene drugove
iz odeljenja zato što sam nekada i ja bio jedan od njih.
Stephen King
30
Poslao sam rukopis Dabldeju, gde sam se sprijateljio s Vilijamom Tompsonom. U prilič-
noj meri zaboravio sam na njega i nastavio sa svojim životom, koji se u to vreme sasto-
jao od predavanja u školi, odgajanja dece, opijanja u petak po podne, pisanja priča i lju-
bavisanja sa suprugom.
Tog semestra bio sam slobodan petog časa, odmah posle ručka. Obično sam sedeo u
zbornici i ocenjivao učeničke radove, maštajući o dremci na kauču. Posle ručka sam ras-
polagao energijom udava koji je progutao kozu. Oglasio se interkom. Kolin Sajts iz kan-
celarije pitala je jesam li tu. Rekao sam da jesam. Zamolila me je da dođem u kancelariju
zbog telefonskog poziva. Zvala me je supruga.
Šetnja od zbornice do donjeg krila s kancelarijama činila mi se dugom, iako su hodni-
ci bili prazni, pošto je nastava bila u toku. Žurio sam, ali nisam trčao. Srce mi je tuklo u
grudima. Pošto nismo imali telefon, Tabi je morala da navuče čizme i jakne deci da bi se
poslužila telefonom iz komšiluka. Postojala su samo dva razloga za to. Ili su Džo ili Na-
omi pali i slomili nogu, ili sam prodao Keri.
Zvučala je zadihano, ali van sebe od sreće. Pročitala mi je telegram. Poslao ga je Bil
Tompson (koji će otkriti i škrabalo iz Misisipija Džona Grišama) nakon što je bezuspeš-
no pokušao da me pozove i saznao da je Kingovima isključen telefon. ČESTITAM.
KERI JE ZVANIČNO DABLDEJEVA KNJIGA. DA LI JE PREDUJAM OD 2.500$
U REDU? BUDUĆNOST JE PRED TOBOM. VOLI TE BIL.
Dve hiljade petsto dolara bili su veoma skroman predujam, čak i po merilima ranih
sedamdesetih. Ja to tad nisam znao niti sam imao književnog agenta koji bi mi to rekao.
Zaradio sam tri miliona dolara pre nego što mi je uopšte palo na pamet da postoje i
književni agenti, a većina tog novca otišla je izdavaču. (Uobičajeni Dabldejev ugovor u
to vreme bio je tek nešto malo bolji od ropstva.) Moj kratki srednjoškolski horor roman
odmicao je bolno polako ka objavljivanju. Prihvaćen je krajem marta ili početkom aprila
1973, ali nije objavljen sve do proleća 1974. To nije bilo neobično. Dabldej je u to doba
bio ogromna fabrika beletristike. Izbacivao je po pedesetak krimića, ljubica, naučnofan-
tastičnih romana i vesterna mesečno. Imao je robusni spisak velikana pout Leona Jurisa i
Alena Drurija. Bio sam samo sitni šraf u njihovoj velikoj mašineriji.
Tabi me je odmah pitala mogu li sad da napustim posao profesora. Rekao sam da ne
mogu, ne samo s predujmom od dve i po hiljade dolara i nebuloznih priča o sjajnoj per-
spektivi. Možda bih i mogao, da sam bio sam (dođavola, verovatno bih to odmah i učinio.)
Ali sa ženom i dvoje dece? Neće moći. Sećam se kako smo te noći ležali u krevetu, jeli
O PISANJU
tost i razgovarali do ranih jutarnjih sati. Pitala me je koliko bi prihodovali kad bi Dabldej
prodao prava za štampanje Keri u mekom povezu. Rekao sam da ne znam. Čuo sam da
je Mario Puzo upravo dobio ogroman predujam za objavljivanje Kuma u mekom povezu
– u novinama je pisalo da je dobio čak četiri stotine hiljada dolara – ali nisam verovao da
će Keri makar izdaleka prići toj sumi, ako uopšte dogura do mekog poveza.
Tabi je pitala – prilično stidljivo za inače odrešitu ženu – da li mislim da će knjiga
naći izdavača u mekom povezu. Rekao sam joj da mislim da ima prilično dobre šanse za
to. Možda sedam ili osam prema deset. Pitala me je koliko para bih dobio. Odgovorio
sam da očekujem sumu između deset i šezdeset hiljada dolara.
„Šezdeset hiljada dolara?” Zvučala je krajnje preneraženo. „Je li to moguće?”
Rekao sam da nije verovatno, ali da jeste moguće. Podsetio sam je da ugovor predviđa da
se ta suma deli napola s Dabldejom. To je značilo da ćemo, ako Balantajn ili Del plate
šezdeset hiljada, mi dobiti samo trideset. Nije me udostojila odgovora – nije morala. Ta
suma odgovarala je mojoj četvorogodišnjoj profesorskoj plati, zajedno s redovnim go-
dišnjim povišicama. To su bile velike pare. Verovatno se radilo o kuli u vazduhu, ali smo
te noći bili raspoloženi za sanjarenje.
Stephen King
31
Keri se puževim korakom približavala objavljivanju. Potrošili smo predujam na nova kola
(s Tabi mrskim manuelnim menjačem; artikulisala je to nezadovoljstvo živopisnim rad-
ničkim jezikom). Potpisao sam novi ugovor o radu za 1973/74. školsku godinu. Pisao
sam novi roman, iščašenu mešavinu Gradića Pejtona i Drakule. Nazvao sam je Drugi dola-
zak. Preselili smo se u stan u prizemlju u Bangoru. Bio je rupčaga, ali smo se vratili u
grad. Imali smo auto s garancijom i telefon.
Keri je, iskreno govoreći, s vremenom gotovo u potpunosti nestala s mog radara.
Deca su predstavljala veliku obavezu, i u školi i kod kuće. Sve više sam se brinuo zbog
majke. Imala je šezdeset jednu i još je bila u Centru za obuku Pajnland. Bila je raspolože-
na kao i uvek, ali mi je Dejv rekao da se ne oseća najbolje. Na stočiću pored kreveta
imala je gomilu lekova protiv bolova. Strepeo je za nju. Sumnjao je da ima velikih zdrav-
stvenih problema. „Znaš, oduvek je purnjala kao dimnjak“, rekao je Dejv. Govorio je
kao da je zaboravio da ni on ne puši ništa manje od nje (i od mene, iako je supruga mr-
zela taj trošak i sveprisutni pepeo), ali sam znao šta hoće da kaže. Živeo je bliže majci i
češće je posećivao. I video sam da je između dve moje posete izgubila na težini.
„Šta da radimo?“, pitao sam. U pozadini tog pitanja bilo je sve što smo znali o majci,
koja je volela da kaže: „Gledaj svoja posla!“ Zbog te filozofije, umesto porodične istori-
je, imali smo ogromni sivi prostor. Dejv i ja nismo znali gotovo ništa o ocu i njegovoj
porodici. Znali smo tek ponešto o majčinoj prošlosti, koja je sadržala neverovatnu broj-
ku (tako se bar meni činilo) od osmoro mrtve braće i sestara i neostvarenu ambiciju da
postane koncertna pijanistkinja (tvrdila je da je svirala orgulje u nekim sapunicama Ra-
dio NBC-ja i na nedeljnim crkvenim okupljanjima za vreme rata).
„Ne možemo ništa“, odvratio je Dejv, „dok nam se ne obrati.“
Bil Tompson me je jedne nedelje, nedugo posle tog razgovora, pozvao iz Dabldeja.
Bio sam sam u stanu. Tabi je s decom otišla u posetu majci i radio na knjizi o kojoj sam
tad mislio kao o Vampirima u Našem Gradu.
„Sediš li?“, pitao me je Bil.
„Ne“, rekao sam. Telefon nam je visio na kuhinjskom zidu pa sam stajao na vratima
između kuhinje i dnevne sobe. „Moram li da sednem?“
„Trebalo bi“, rekao je. „Prava na objavljivanje Keri u mekom povezu prodata su Sajnet
buksu za četiri stotine hiljada dolara.“
Dedica je, kad sam bio mali, govorio majci: „Zašto ne ućutkaš tog klinca, Rut? Pros-
pe svu utrobu čim otvori usta.“ To je bila istina. I pratila me je čitavog života! Ali tog
O PISANJU
Dana majki u maju 1973. ostao sam bez reči. Stajao sam na kuhinjskim vratima, bacajući
uvek istu senku, ali nisam mogao da progovorim. Bil me je zabrinuto pitao jesam li još
tu, ali govorio je kroz smeh. Znao je da sam tu.
Nisam ga dobro čuo. Nije moguće da sam ga dobro čuo! Ta misao mi je konačno po-
vratila glas. „Jesi li ti to rekao da je prodata za četrdeset hiljada dolara?“
„Ama za četiri stotine hiljada dolara“, rekao je. „Po pravilima“, odmah je prešao na ugo-
vor koji sam potpisao, „tebi pripada dvesta hiljadarki. Čestitam, Stive!“
Još sam stajao na vratima i gledao preko dnevne ka spavaćoj sobi i Džoovoj kolevci.
Stan koji smo iznajmljivali u Sanfordskoj ulici koštao je devedeset dolara mesečno. A čo-
vek kog sam samo jednom u životu sreo upravo mi je saopštio da sam dobio na lotou.
Noge su mi otkazale. Nisam baš pao, ali sam se spustio u sedeći položaj pored vrata.
„Jesi li siguran?“, pitao sam Bila.
Rekao je da jeste. Pitao sam ga da ponovi cifru, veoma polako i jasno, da bih bio si-
guran da ga nisam pogrešno razumeo. Rekao je da je to broj četiri iza kog idu pet nula.
„Posle njih je decimalni zarez i još dve nule“, dodao je.
Razgovarali smo još pola sata, ali se ne sećam nijedne izgovorene reći. Pokušao sam
da pozovem Tabi kod majke. Njena mlađa sestra Marsela rekla mi je da je Tabi već otiš-
la. Šetkao sam po stanu u čarapama. Mislio sam da ću pući zbog dobre vesti koju ne
mogu nikom da saopštim. Drhtao sam od glave do pete. Konačno sam navukao cipele i
krenuo u centar. Apoteka La Verdjeu bila je jedina otvorena radnja u bangorskoj glavnoj
ulici. Dunulo mi je u glavu da moram kupiti Tabi poklon za Dan majki, nešto divlje i ek-
stravagantno. Pokušao sam samo da bih se suočio s neugodnom životnom istinom: u La
Verdjeu nije bilo ničeg divljeg i ekstravagantnog. Ali dao sam sve od sebe – kupio sam joj
fen za kosu.
Bila je u kuhinji kad sam se vratio. Raspakivala je torbe s bebećom opremom i pevu-
šila uz radio. Dao sam joj fen. Pogledala ga je kao da prvi put u životu vidi to sokoćalo.
„Čemu ovo?“, pitala je.
Uhvatio sam je za ramena i rekao joj da su prava za izdanje u mekom povezu proda-
ta. Ponovio sam, pošto me po svoj prilici nije razumela. Učinila je isto što i ja, pogledala
je preko mog ramena, na usrani četvorosobni stančić. I zaplakala.
Stephen King
32
Prvi put sam se napio 1966. godine. To je bilo na maturskoj ekskurziji u Vašingtonu. Pu-
tovali smo autobusom, četrdesetoro dece s tri pratioca (jedan od njih bio je i Stara Bili-
jarska Kugla). Prenoćili smo u Njujorku u kom je osamnaesta godina bila granični uzrast
za kupovinu pića. Imao sam skoro devetnaest, zbog loših ušiju i usranih krajnika, i mo-
gao sam da pazarim cugu koliko hoću.
Bio sam u gomili odvažnijih momaka koja je našla prodavnicu pića na prvom ćošku
pored hotela. Posmatrao sam police, svestan da ne raspolažem velikim džeparcem. Po-
nuda je bila prebogata – bilo je previše boca i previše maraka, ali i previše cena većih od
deset dolara. Konačno sam odustao i pitao tipa iza šaltera (ubeđen sam da takvi ćelavi,
umorni i sedokosi tipovi otkad je sveta i veka prodaju prve boce pića alkoholnim junfe-
rima) šta je jeftino. Ćutke je spustio pola litra viskija Old log kabin pored kase. Na nalep-
nici s cenom pisalo je: 1,95 $. Cena mi je odgovarala.
Sećam se da su me te noći – ili možda rano ujutru – vodili do lifta. Piter Higins (sin
Stare Bilijarske Kugle), Buć Mišo, Leni Partridž i Džon Čizmar su mi pomagali. Ta us-
pomena više nalikuje sceni iz televizijske emisije nego pravom sećanju. Činilo mi se da
sam izašao iz sebe i da iz tog položaja posmatram ono što mi se događa. Ostalo me je
dovoljno da shvatim kako sam globalno, možda i galaktički, sjeban.
Kamera me je pratila dok smo se peli do sprata s devojčicama. Pratila me je dok sam
se teturao hodnikom kao rašrafljeni eksponat. Bio sam zabavan prizor. Devojčice su bile
u pidžamama, spavaćicama, s papilotnama i kremom za noć. Sve su mi se smejale, ali
njihov smeh zvučao mi je dobronamerno. Zvuk je bio prigušen, kao da ih slušam kroz
pamuk. Pokušao sam da kažem Kerol Lemke da mi se njena frizura sviđa i da ima naj-
lepše plave oči na svetu. Umesto toga, promrmljao sam nešto nerazgovetno. Kerol se
nasmejala i klimnula kao da me je u potpunosti razumela. Bio sam veoma srećan. Svet je
nesumnjivo video budalu, ali srećnu budalu, i svi su je voleli. Nekoliko minuta pokušavao
sam da objasnim Gloriji Mur da sam pronašao tajni život Dina Martina.
Posle toga sam se našao u krevetu. Mirovao je, ali se soba vrtela, sve brže i brže. Palo
mi je na pamet da se okreće kao gramofon, moj vebkor fonograf, na kom sam nekad
puštao Fets Domina, a sad Dilana i Dejv Klark fajv. Soba je bila gramofon, a ja sam bio
osovina koja će uskoro zavrteti ploču.
Isključio sam se na neko vreme, a onda se probudio na kolenima u kupatilu dvokre-
vetne sobe, koju sam delio s prijateljem Luisom Paringtonom. Nisam imao pojma kako
sam tamo dospeo. Dobro je što mi je to pošlo za rukom, zato što je šolja bila puna sve-
O PISANJU
tlozelene povraćke. Liči na kuvani kukuruz, pomislio sam. To je bilo dovoljno da se po-
novo izrigam. Ovog puta iz mene nije izašlo ništa izuzev pljuvačke s ukusom viskija. Ni-
sam mogao da hodam. Dopuzao sam do kreveta. Znojava kosa padala mi je preko očiju.
Sutra ću se bolje osećati, pomislio sam pre nego što sam se ponovo isključio.
Stomak mi se ujutru malo smirio. Dijafragma me je bolela od povraćanja, a glava pul-
sirala kao usta puna kvarnih zuba. Oči su mi se preobrazile u lupe. Kroz hotelske prozo-
re nadirala je nepodnošljivo napadna jutarnja svetlost. Mislio sam da će mi spržiti mo-
zak.
Učestvovanje u predviđenim aktivnostima – šetnja do Tajms skvera, vožnja brodom
do Kipa slobode, penjanje na vrh Empajer stejt bildinga – nije dolazilo u obzir. Pešače-
nje? Uh! Brodovi? Duplo uh! Liftovi? Uh na četvrti! Hriste, jedva sam se kretao. Smislio
sam neubedljiv izgovor i proveo ostatak dana u krevetu. Kasno po podne bilo mi je
malo bolje. Obukao sam se, odšunjao niz hodnik do lifta i spustio se do prizemlja. Ni
unošenje hrane u organizam nije dolazilo u obzir. Procenio sam da mogu popiti mine-
ralnu vodu, popušiti cigaretu i pogledati časopis. I šta mislite koga sam video u predvor-
ju kako sedi i čita novine? Koga drugog do gospodina Erla Higinsa, alijas Staru Bilijar-
sku Kuglu. Prošao sam pored njega što sam tiše mogao, ali nisam uspeo da ostanem
neopažen. Sedeo je s novinama u krilu i gledao u mene i kad sam se vraćao iz prodavni-
ce. Sneveselio sam se. Čekaju me nove nevolje s direktorom, verovatno gore od onih u
koje sam se uvalio sa Seoskom povraćkom. Pozvao me je da priđem. Otkrio sam nešto za-
nimljivo: gospodin Higins je u stvari bio dobar tip. Gadno me je nagazio zbog šaljivih
novina, ali je to verovatno učinio na zahtev gospođice Margitan. Naposletku, u to doba
imao sam samo šesnaest godina. Na dan prvog mamurluka imao sam devetnaest. Prim-
ljen sam već bio na državni univerzitet. A posle maturske ekskurzije čekao me je posao
u fabrici.
„Čujem da ti je bilo previše loše da bi obišao Njujork s ostalim učenicima“, rekao je
Stara Bilijarska Kugla i odmerio me od glave do pete.
Rekao sam da je to tačno, da sam se razboleo.
„Grehota je što si to propustio“, reče Stara Bilijarska Kugla. „Je li ti sad bolje?“
Da, osećao sam se bolje. Verovatno me je spopao stomačni grip, onaj koji protutnji
za dvadeset četiri časa.
„Nadam se da te više neće spopadati“, rekao je. „Ne na ovom putovanju.“ Nešto
duže me je posmatrao, kao da želi da me pita da li se razumemo.
„Siguran sam da neće“, rekao sam. I verovao sam u to. Upoznao sam pijanstvo – ma-
gloviti raspomamljeni nalet dobre volje, jasni osećaj da je većina svesti napustila telo, da
lebdi kao kamera u naučnofantastičnom filmu i snima sve, a zatim mučnina, povraćanje,
glavobolja. Ne, neću ponovo zakačiti taj virus, govorio sam sebi, niti na ovom putovanju
niti ikada. Jednom je bilo dovoljno. Sad znam kako to izgleda. Samo bi idiot sproveo
drugi eksperiment, a samo bi luđak – mazohista – na velika vrata uveo piće u svoj život.
Stephen King
Sutradan smo otputovali za Vašington i zaustavili se u zemlji Amiša. Video sam pro-
davnicu pića pored parkirališta za autobuse. U Pensilvaniji je dvadeset prva godina bila
granični uzrast za kupovinu pića. Sigurno sam izgledao kao osoba tih godina u jedinom
dobrom odelu i starom crnom kaputu – u stvari, verovatno sam izgledao kao mladi za-
tvorenik tek pušten s robije, visok, gladan i verovatno nakrivo nasađen. Prodavač mi je
dao polulitarku burbona ne tražeći dokumenta. Bio sam pijan pre nego što smo te večeri
stigli u hotel.
Desetak godina kasnije zatekao sam se u irskom salunu s Bilom Tompsonom. Imali
smo mnogo razloga za slavlje. Jedan od najvećih bio je završetak moje treće knjige: Isija-
vanje. To je ona koja se nekim slučajem bavila piscem alkoholičarom i bivšim profeso-
rom u školi. Bio je jul, noć ol-star bejzbol utakmice. Planirali smo da se naljoskamo pos-
le dobrog tradicionalnog obroka. Popili smo nekoliko pića za stolom. Počeo sam da či-
tam reklame. UZMI MENHETN NA MENHETNU, UTORCI SU ZA RAZVALJI-
VANJE, RAD JE PROKLETSTVO PIJANE KLASE. Odmah ispred mene bio je slo-
gan: SPECIJALNA PONUDA ZA RANORANIOCE! ŠRAFCIGER ZA DOLAR OD
PONEDELJKA DO PETKA IZMEĐU 8 I 10 UJUTRU.
Mahnuo sam ćelavom barmenu i on je prišao. Nosio je sivi sako i mogao je da bude i
tip koji mi je prodao prvu polulitarku daleke 1966. godine. Verovatno i jeste bio. Poka-
zao sam na natpis i pitao:“Ko dolazi u osam i petnaest ujutru da naruči šrafciger?“
Smešio sam se, ali on nije uzvraćao osmeh. „Momci s koledža“, odvratio je. „kao ti.“
O PISANJU
33
Mamina sestra Kerolin Vajmer umrla je od raka 1971. ili 1972. Majka i tetka Etelin (Ka-
rolinina bliznakinja) odletele su u Minesotu, na pogreb tetka Keli. To je bio mamin prvi
let u dvadeset godina. Na povratku je obilno prokrvarila iz onog što je zvala privatnim
oblastima. Iako je odavno prošla kroz menopauzu, ubeđivala je da je u pitanju samo je-
dan, poslednji trzaj. Zaključala se u sićušnom avionskom toaletu i zaustavila krvarenje
tamponima (začepi je, začepi je, kao što je vikala Su Snel s prijateljicama) pre nego što se
vratila na svoje sedište. Ništa nije rekla Etelin, Dejvidu ili meni. Nije posetila Džoa Men-
desa u Lisabon Folsu, svog doktora od pamtiveka. Umesto toga, uradila je isto što i sva-
ki put kad bi je snašle nevolje: gledala je svoja posla. Neko vreme sve je bilo u redu. Uži-
vala je u svom poslu, uživala je u prijateljima i u četvoro unučadi, dva Dejvova i dva
moja. Zatim više nije bilo u redu. U avgustu 1973. otišla je na ispitivanja posle operacije
uklanjanja proširenih vena. Rečeno joj je da boluje od raka grlića materice. Mislim da je
Neli Rut Pilsberi King, koja je jednom ispustila činiju pudinga na pod i zaplesala po nje-
mu dok su njena dva dečaka padala u ćošku vrišteći od smeha, uistinu zapravo umrla od
stida.
Bilo je to u februaru 1974. godine. Novac od Keri u to doba već je počeo da kaplje,
pa sam mogao da joj podmirim medicinske troškove – što nije bilo loše. Bio sam pored
nje i u poslednjim trenucima. Spavao sam u gostinskoj sobi Dejvove i Lindine kuće. Ma-
murluk nije bio jak, pošto sam se napio prethodne noći. Ni to nije bilo loše. Niko ne želi
da s jakim mamurlukom bdi pored samrtničke postelje svoje majke.
Dejv me je probudio u 6.15 ujutru. Tiho mi je dobacio s one strane vrata da misli da
majka odlazi u nepovrat. Kad sam ušao u glavnu spavaću sobu, sedeo je pored nje i pri-
državao joj cigaretu. Povlačila je dimove, iako se sve vreme borila za vazduh. Bila je po-
lusvesna. Lutala je pogledom između nas dvojice. Seo sam pored brata, uzeo cigaretu i
prineo je njenim usnama. Raširile su se da uhvate filter. Pored njenog kreveta bila je rana
verzija Keri, položena na gomilu čaša. Tetka Etelin joj je pročitala knjigu mesec dana pre
nego što je izdahnula.
Pogledala je Dejva pa mene, Dejva pa mene, Dejva pa mene. S nekadašnjih osamde-
set spala je na četrdeset pet kilograma. Koža joj je bila žućkasta i tako zategnuta da je li-
čila na one mumije kojima paradiraju meksičkim ulicama na Dan mrtvih. Naizmenice
smo joj prinosili cigaretu. Ugasio sam je kad je izgorela do filtera.
„Moji dečaci“, rekla je i utonula u nešto što je mogao biti san ili nesvest. Glava me je
bolela. Progutao sam dva aspirina iz jedne od mnogobrojnih bočica na njenom stolu.
Stephen King
Dejv ju je držao za jednu, a ja za drugu ruku. Ispod čaršava nije bilo telo moje majke,
već izgladnelo i deformisano dete. Brat i ja pušili smo i razmenjivali pokoju reč. Zabora-
vio sam o čemu smo razgovarali. Prethodne noći padala je kiša. Temperatura se spustila.
Ujutru su ulice bile okovane ledom. Osluškivali smo pauze između svakog hripavog uz-
daha. Bivale su sve duže. Konačno je prestala da diše. Poslednja pauza produžila se u be-
skonačnost.
O PISANJU
34
Majka je sahranjena pored Kongregacione crkve na Jugozapadnoj krivini. Crkva koju je

posećivala na Metodističkom ćošku, u kojoj smo brat i ja odrasli, bila je zatvorena zbog
hladnoće. Održao sam posmrtni govor. Nije bio loš s obzirom na to da sam bio trešten
pijan.
Stephen King
35
Alkoholičari podižu odbrambene položaje kao Holanđani brane. Prvih dvanaest godina
bračnog života straćio sam uveravajući sebe da samo „volim da pijem“. Upotrebljavao
sam i u čitavom svetu proslavljenu Hemingvejevu odbranu. Iako nikad nije jasno artiku-
lisana (zato što to ne bi bio gest dostojan pravog muškarca), Hemingvejeva odbrana gla-
si otprilike ovako: kao pisac, veoma sam osetljiv tip, ali sam i muškarac, a pravi muškarci
ne predaju se pred osetljivošću. To rade samo pičkice. Zbog toga pijem. Kako bih inače
mogao da se suočim s egzistencijalnim užasom i nastavim da radim? Osim toga, da se
ne lažemo, mogu to da izdržim. Pravi muškarac uvek može.
Mejnska skupština početkom osamdesetih izglasala je zakon o reciklaži boca i limen-
ki. Konzerve miler lajta više nisam bacao u đubre, već u plastični kontejner u garaži. Jed-
nog četvrtka uveče našao sam se pored njega da bih bacio još nekoliko mrtvih vojnika i
video da je kontejner, koji je u ponedeljak uveče ispražnjen, već gotovo pun. A pošto
sam samo ja pio miler lajt...
Koje sranje, pa ja sam alkoholičar, pomislio sam i u mojoj glavi nije bilo nikakvog glasa
neslaganja – ja sam, naposletku, tip koji je napisao Isijavanje, i ne shvatajući (bar ne do te
noći) da pišem o sebi. Moja reakcija na ovu ideju nije bila poricanje ili odbacivanje, već
ono što bih nazvao bojažljivom rešenošću. Sećam se da sam pomislio: U tom slučaju mo-
raš biti obazriv, zato što, ako zajebeš stvar...
Neko će mi reći da moram uspostaviti kontrolu nad pićem, da ne zajebem stvar, da
ne prevrnem kola na sporednom putu jedne noći ili sjebem intervju uživo na televiziji. A
reći alkoholičaru da kontroliše svoje piće isto je kao da kažete tipu koga je snašao najka-
tastrofalniji slučaj dijareje na svetu da se malo stisne. Moj prijatelj koji je to iskusio ispri-
čao mi zanimljivu priču o prvom stidljivom pokušaju da ovlada svojim sve klizavijim ži-
votom. Obratio se savetniku i rekao da se njegova žena brine da previše pije.
„Koliko piješ?“, pitao je savetnik.
Moj prijatelj odmerio ga je s nevericom. „Pa sve što mi dođe podruku“, rekao je kao
da se to podrazumeva.
Znam kako se osećao. Prošlo je gotovo dvanaest godina otkad sam nešto popio i još
uvek me obuzme neverica kad vidim nekog u restoranu s polupopijenom čašom vina pri
ruci. Dođe mi da ustanem, priđem mu i da mu se razderem pravo u lice: „Dokrajči to!
Šta ga kog đavola proučavaš?“ Pijuckanje u društvu je komična ideja – zašto ne naručiš
koka-kolu ako nećeš da se napiješ?
Moje noći u poslednjih pet godina opijanja uvek su se završavale istim ritualom: pro-
O PISANJU
suo bih sve preostalo pivo iz frižidera u sudoperu. Konzerve bi me inače prizivale i u
snu, sve dok ne bih ustao da uzmem još jednu. I još jednu. I još jednu.
Stephen King
36
Godine 1985. problemu s alkoholom pridodao sam i zavisnost od droga. Ipak sam nas-
tavio da funkcionišem na margini uračunljivosti, kao i veliki broj drugih zavisnika. Uža-
savao sam se da neću moći, ali tad nisam znao kako da živim drugačije. Iz straha sam
brižljivo krio drogu – šta bi mi se desilo bez nje? – a i zbog stida Zaboravio sam kako da
budem strejt. Ponovo sam brisao dupe otrovnim bršljanom. Ovog puta sam to radio
svakodnevno, ali nisam mogao da zatražim pomoć. To se u moj porodici ne radi. Mi pu-
šimo cigarete, plešemo na prosutom pudingu i gledamo svoja posla.
Ipak, deo mene koji je pisao priče, duboki deo koji je još 1975. godine, kad sam napi-
sao Isijavanje, znao da sam alkoholičar, nije se mirio s tim. Taj deo mene nije se zadovo-
ljavao tišinom. Počeo je da vrišti i zaziva pomoć na njemu jedini dostupan način. Kra-
jem 1985. i početkom 1986. napisao sam roman Mizeri (naslov je prilično dobro opisi-
vao moje stanje duha), u kom luda medicinska sestra drži pisca u zatočeništvu i muči ga.
U proleće i leto 1986. napisao sam Tominokere. Često sam radio do ponoći, dok mi je srč-
ka tukla sto trideset puta u minutu, a iz nozdrva virio pamuk. Nabijao sam ga u njih da
bih zaustavio krvarenje izazvano kokainom.
Tominokeri su naučnofantastično Stivo u stilu četrdesetih, u kom glavni junak, pisac,
pronalazi vanzemaljski svemirski brod zakopan u zemlji. Posada je još u njemu. Nije mr-
tva već u hibernaciji. Vanzemaljci mu se uvlače u glavu i počinju da... pa, da kopaju po
njoj.
Daruju ga energijom i prividnom inteligencijom (pisac Bobi Anderson, između osta-
log, stvara telepatsku pisaću mašinu i atomski bojler). On im uzvraća svojom dušom. To
je bila najbolja metafora za droge i alkohol koju je moj umorni i prenapregnuti um mo-
gao da smisli.
Moja žena je, nedugo potom, konačno uvidela da neću moći da se sam izvučem iz
ove spirale propadanja i odlučila je da se umeša. To sigurno nije bilo lako – u to doba ni-
sam bio ni blizu zdrave pameti – ali je uspela. Organizovala je grupu sastavljenu od po-
rodice i prijatelja. Počastili su me paklenom verzijom Ovo je tvoj život7 tretmana. Tabi je
započela pražnjenjem kese za đubre pune stvari iz moje kancelarije, pravo po tepihu:
konzerve piva, opušci, kokain u bočicama i kesicama, kašičice pokrivene kokainom i
krvlju, valijum, ksanaks, bočice sirupa za kašalj, lekovi protiv prehlade i boce vodice za
ispiranje usta. Pitala me je pre godinu-dve, kad je videla koliko se brzo prazne porodična
pakovanja listerina, da li ja to pijem tu stvar. S gnevnim patosom tvrdio sam da to nije
tačno. I zaista ga nisam pio. Pio sam drugu marku, Skop s ukusom nane. Bio je ukusniji.
O PISANJU
Poenta čitavog skupa, koji je bio jednako neprijatan i za moju suprugu, decu i prijate-
lje koliko i za mene, bila je da umirem pred njihovim očima. Tabi je rekla da mogu da bi-
ram: da odem na rehabilitaciju, ili da se gubim iz kuće. Rekla je da me ona i deca vole i
da zbog toga više ne mogu da gledaju kako se ubijam.
Pogađao sam se, zato što svi zavisnici to rade. Bio sam šarmantan, zato što su svi za-
visnici takvi. Na kraju sam dobio dve nedelje za razmišljanje. S ove distance čini mi se da
ta odluka sumira sve ludilo tog trenutka. Tip stoji na vrhu zgrade zahvaćene požarom.
Helikopter stiže, lebdi iznad njega. Iz njega padaju lestve od konopaca. Penji se! – viče
čovek nagnut preko otvorenih vrata letelice. Tip na vrhu zgrade odgovara: Hm, dajte mi
dve nedelje za razmišljanje.
I razmislio sam – koliko god sam to mogao u tom stanju. Eni Vilks, luda medicinska
sestra iz Mizeri, pomogla mi je da se odlučim. Eni je bila kokain. Eni je bila piće. Odlu-
čio sam da mi je dosadilo da budem njen omiljeni pisac. Bojao sam se da više neću moći
da pišem ako prekinem da pijem i da se drogiram, ali odlučio sam (ponovo, onoliko koli-
ko sam mogao da odlučujem u tom mutnom i depresivnom stanju duha) da sam spre-
man da odustanem od pisanja, ako do toga dođe, da bih ostao u braku i gledao decu
kako odrastaju.
Do tog, naravno, nije došlo. Uverenje da stvaralačka snaga izvire iz supstanci koje
utiču na um jedan je od velikih intelektualnih mitova današnjice. Četvorica pisaca iz XX
veka najodgovorniji su za ukorenjivanje tog mita. Mislim na Hemingveja, Ficdžeralda,
Šervuda Andersona i pesnika Dilana Tomasa. Navedeni pisci su najviše uobličili našu vi-
ziju egzistencijalne pustinje, u kojoj su ljudi odeljeni jedni od drugih i žive u atmosferi
emocionalne teskobe i očaja. Ove ideje zapravo su veoma bliske većini alkoholičara. Pis-
ci zavisnici su i dalje samo zavisnici – drugim rečima, obični pijanci i narkomani. Sve
tvrdnje da su droga i alkohol neophodni za stvaranje istančanije osećajnosti samo su or-
dinarno samozadovoljno proseravanje. Čuo sam kako i alkoholičari vozači snežnih plu-
gova tvrde to isto, da piju da bi umirili demone. Bez obzira na to da li je Džejms Džo-
uns, Džon Čiver ili beskućnik koji drema na stanici Pen, zavisnik smatra da pravo na
opijanje i drogiranje mora očuvati po svaku cenu. Hemingvej i Ficdžerald nisu pili zato
što su bili kreativni, otuđeni ili moralno slabi. Pili su zato što su alkosi tako sazdani. Kre-
ativni ljudi verovatno se suočavaju s većim rizikom od alkoholizma i zavisnosti od onih
na drugim poslovima – pa šta? Svi izgledamo manje-više isto dok povraćamo u slivnik.
Stephen King
37
Na kraju moje epopeje pio sam gajbu piva za veče. Jedva se sećam romana Kudžo. Ne
govorim to s ponosom ili stidom, samo s mutnom tugom i osećajem gubitka. Ta knjiga
mi se dopada. Voleo bih da se mogu setiti uživanja u pisanju dobrih delova.
U najgorim trenucima više nisam hteo da budem ni pijan ni trezan. Bio sam iseljen iz
života. Na početku povratka u normalan život pokušavao sam da verujem ljudima koji
su mi rekli da će sve početi da se popravlja ako sebi dam dovoljno vremena. I nisam
prestajao da pišem. Neke ideje bile su nedovršene, ili neubedljive, ali su bile tu. Gurnuo
bih te nesrećne beživotne stranice u donji deo fioke i započinjao novi projekat. Malo-
pomalo, pronašao sam ritam. A za njim i radost pisanja. Porodici sam se vratio sa za-
hvalnošću, a poslu s olakšanjem – vratio sam mu se kao što se ljudi vraćaju letnjikovcu
posle duge zime. Proveravaju da li je zimi nešto ukradeno ili slomljeno, da li je bilo neke
štete. Ali sve je bilo tu, u jednom komadu. Sve je radilo kako treba kad su cevi pročišće-
ne i struja uključena.
O PISANJU
38
Moj sto je poslednje o čemu želim da vam pričam u ovom odeljku. Godinama sam sa-
njao da imam masivni hrastov sto koji dominira prostorijom. Hteo sam da se rešim de-
čjeg radnog stola u vešernici i da zaboravim stočiće po iznajmljenim kućama. Godine
1981. kupio sam sto kakav sam oduvek želeo da imam. Smestio sam ga u sredini pros-
trane i suncem obasjane radne sobe (preuređene štale u zadnjem delu kuće). Šest godina
sedeo sam za tim stolom pijan ili sluđen, kao kapetan broda koji nikuda ne plovi.
Otarasio sam se tog monstruma godinu dana nakon otrežnjenja. Smestio sam ga u
dnevnu sobu, u kojoj i sad skuplja prašinu na lepom turskom tepihu. Deca su, početkom
devedesetih, pre nego što su otišla svojim putem, ponekad svraćala da pogledamo košar-
kašku utakmicu ili film i pojedemo picu i ostavljala su kartonsku kutiju punu okrajaka za
sobom. To mi nije smetalo. Dolazili su i izgledalo je da im moje društvo prija, a ja sam
uživao u njihovom. Nabavio sam drugi sto – ručni rad, divni komad nameštaja, upola
manji od penzionisanog tiranosaurusa reksa. Smestio sam ga u ćošak, ispod strehe, u za-
padnom delu kancelarije. Ta streha jako podseća na onu ispod koje sam spavao u Dara-
mu, ali bez pacova u zidovima i senilne bake koja u prizemlju iz sveg glasa traži da neko
nahrani njenog konja Dika. Sad sedim ispod nje, kao pedesettrogodišnjak oslabelog
vida, koji blago hramlje, ali ne zna za mamurluk. Radim ono što znam, onako kako sam
naučio. Preturio sam preko glave mnogo toga, o čemu sam vam i govorio (ali i mnogo
toga o čemu nisam). Sad ću vam reći onoliko koliko mogu o poslu. A to, kao što sam
obećao, neće trajati dugo.
Počeću s ovim savetom: stavite radni sto u ćošak. Kad god sednete da pišete, podse-
tite sebe zašto nije na sredini prostorije. Život nije sistem za podršku umetnosti. Situaci-
ja je obrnuta.
Stephen King
ŠTA JE PISANJE
Telepatija, eto šta je. Stvar je zanimljiva kad se o njoj bolje razmisli – ljudi se godinama
spore o njenom postojanju. Tipovi kao Dž. B. Rajn godinama su razbijali glavu pokuša-
vajući da stvore pouzdanu metodologiju za njeno izolovanje, iako im je rešenje, kao u
Ukradenom pismu gospodina Poa, sve vreme bilo pred nosom. Sve umetnosti u izvesnoj
meri zavise od telepatije, ali ja verujem da pisanje nudi najčistiji destilat. Možda sam žr-
tva predrasuda. Čak i da jesam, držaćemo se pisanja, pošto smo došli ovamo da bismo
razmišljali i govorili o njemu.
Zovem se Stiven King. Pišem prvu ruku ovog dela za svojim stolom (onim pod stre-
hom), jednog snežnog jutra u decembru 1997. godine. Glava mi je puna šarolikih misli.
Brinem (vid mi slabi, božična kupovina nije ni počela, virus mi je oborio ženu u poste-
lju). Nešto je i dobro (najmlađi sin nam je iznenada došao u posetu s koledža, spremam
se da pustim koncertni snimak Brand New Cadillac Vinsa Tejlora s Volfauerima), ali su sve
te stvari sad negde daleko. Na drugom sam mestu, u podrumu punom blistavih svetala i
jasnih slika. Godinama sam gradio to mesto za sebe. To je moja osmatračnica. Znam da
je malo čudno i protivrečno što je u podrumu, ali tako vam je to sa mnom. Kad budete
u prilici da izgradite vašu osmatračnicu, posadite je slobodno na vrh drveta, ili na krov
Svetskog trgovinskog centra, ili na ivicu Velikog kanjona. Biće ekvivalent vaših malih cr-
venih kolica, kao što Robert Makamon kaže u jednoj od svojih priča.
Objavljivanje ove knjige predviđeno je za kraj leta ili početak jeseni dve hiljadite go-
dine. To znači da ste nešto nizvodno u reci vremena, ako tako bude... ali vi ste verovatno
u vašoj osmatračnici, mestu na koje se povlačite da biste primili telepatske poruke. Ne
morate baš biti u njemu, knjige su prenosiva magija. Obično slušam neku u kolima (uvek
neskraćenu; mislim da su skraćene audio-knjige izdavački promašaj veka) i nosim drugu
gde god da pođem. Nikad ne znate kad će vam zatrebati izlaz za slučaj nužde: u kilome-
tarskim kolonama pred naplatnim rampama na auto-putu, u hodniku nekog dosadnog
koledža dok čekate na savetnika (koji se bavi nekim drkadžijom koji želi da se ubije zato
što je pao iz Uvoda u plašćenje sena) da biste dobili njegov potpis, u redovima za čekira-
nje karata na aerodromu, u perionicama s mašinama na žetone u kišna popodneva i na
apsolutno najgorem mestu: doktorskoj ordinaciji, dok doktor obavezno kasni, a vi mo-
rate da čekate pola sata da biste razgovarali o osetljivoj temi. Knjiga je u takvim trenuci-
ma neophodna. Ako se zaglavim u čistilištu pre odlaska na jedno ili drugo mesto, mislim
da neće biti strašno ako tamo postoji biblioteka koja izdaje knjige (ako je ima, verovatno
je puna romana Danijele Stil i knjiga iz motivacionog serijala Pileća supa – ha-ha, moša,
O PISANJU
Stive!).
Stoga čitam gde god mogu, ali imam najdraže mesto, baš kao i vi – mesto na kom je
osvetljenje dobro, a vibracija obično snažna. Za mene je to plava fotelja u radnoj sobi.
Za vas bi to mogao biti kauč na suncem okupanoj verandi, stolica za ljuljanje u kuhinji
ili možda volite da čitate naslonjeni na uzglavlje kreveta – čitanje u krevetu može biti raj-
sko iskustvo, pod uslovom da možete obezbediti dovoljnu količinu svetlosti i da niste
skloni prosipanju kafe ili konjaka po posteljini.
Pa, pretpostavimo da ste na vašem najdražem mestu za prijem, baš kao što sam ja na
najboljem mestu za odašiljanje. Moraćemo da obavimo čudesni transfer, i to ne samo
prostornoj već i u vremenskoj ravni. To neće biti nikakav problem. Mislim da ćemo us-
peti da premostimo jaz između 1997. i 2000. godine, ako još možemo da čitamo Diken-
sa, Šekspira i (pomoću poneke fusnote) Herodota. I eto prave telepatije na delu. Vidite
da ne krijem ništa u rukavima i da mi se usne ne miču. Baš kao ni vaše.
Pogledajte – evo stola pokrivenog crvenom krpom. Na njemu je kavez veličine ma-
njeg akvarijuma. U kavezu je beli zec s ružičastim nosom i ružičastim obrubom oko oči-
ju. Prednjim šapama drži komad šargarepe, koju vredno žvaće. Na leđima ima mastilom
ispisani broj 8.
Vidimo li istu stvar? Mislim da je tako, iako bismo morali da se sretnemo i uporedi-
mo beleške da bismo bili sasvim sigurni. Nesumnjivo će doći do nekih odstupanja. Neki
primaoci videli bi zagasitocrvenu tkaninu, neki skerletnu, dok bi neki videli druge nijan-
se (crveni stolnjak bi za primaoce daltoniste bio tamnosive boje duvanskog pepela).
Neki bi videli naborane, a neki ravne ivice. Oni koji vole lepotu dodali bi malo čipke,
samo izvolite – moj stolnjak je vaš stolnjak, slobodno se poslužite.
I kavez ostavlja jednak prostor za pojedinačna tumačenja. Kao prvo, opisan je u gru-
bim crtama, koje su korisne samo ako i vi i ja sličnim očima gledamo svet i procenjujemo
stvari u njemu. Prilikom grubog upoređivanja, lako je postati nesmotren, ali alternativa
tom prilazu je sitničava pažnja ukazana pojedinostima, koja isisava svako zadovoljstvo i
zabavu iz pisanja. Šta bi bilo da sam rekao „na stolu je kavez od jednog metra dužine,
pola metra širine i trideset centimetara visine“? To ne bi bila proza, već tehnički priruč-
nik. Tekst nam ne govori o materijalu od kog je kavez načinjen – žica? čelične šipčice?
staklo? – ali da li je on uopšte bitan? Jasno nam je da je kavez providan, ostalo nas ne
zanima. Najzanimljivija stvar nije zec koji žvaće šargarepu u kavezu, već broj na njego-
vim leđima. Nije šestica, nije četvorka, niti 19,5. Taj broj je osam. Njega posmatramo.
Svi ga vidimo. Nisam vam rekao. Niste me pitali. Nisam otvorio usta, a ni vi vaša. Ni-
smo čak ni u istoj godini, da i ne govorimo o istoj prostoriji... a ipak smo zajedno. Bliski
smo.
Upriličili smo susret umova.
Poslao sam vam sto s crvenom tkaninom, kavezom, zecom i brojem osam ispisanim
plavim mastilom. Dobili ste sve to, a naročito plavu osmicu. Ostvarili smo telepatski čin.
Stephen King
Ne govorim o nekom proseravanju s mitske planine, već o pravoj telepatiji. Neću nadu-
gačko obrazlagati ovu tvrdnju, ali morate shvatiti da ne pokušavam da budem prepre-
den. Trudim se da nešto naglasim pre nego što nastavimo.
Možete pristupiti pisanju s nervozom, uzbuđenjem, nadom ili čak očajem – oseća-
njem da nikada nećete moći u potpunosti da prenesete na papir ono što vam je u umu i
srcu. Možete mu pristupiti stisnutih pesnica i kapaka, spremni da obarate protivnike u
nizu. Možete da mu pristupite zato što želite da se neka devojka uda za vas ili da biste
promenili svet. Pristupite mu kako god hoćete, ali nikad olako. Dopustite mi da pono-
vim: ne bi trebalo da olako pristupate praznoj stranici.
Ne tražim od vas da pisanju pristupite ponizno ili skrušeno; ne tražim da budete po-
litički korektni ili da odbacite vaš smisao za humor (molim boga da ga imate). Ovo nije
takmičenje u popularnosti niti moralna olimpijada, a svakako nije crkva. Ali ovo je pisa-
nje, pobogu, a ne pranje kola ili šminkanje. Od tog posla neće biti ništa ako ne možete da
ga shvatite ozbiljno. Ako ne možete ili nećete, vreme je da zatvorite knjigu i počnete da
radite nešto drugo.
Možda je vreme da operete kola.
O PISANJU
KUTIJA ZA ALAT
Stephen King
Deda je bio stolar,

pravio je kuće, prodavnice i banke,
pušio je kamel za kamelom
i ukucavao eksere u daske.
Bio je iskren i ispravan,
lepo je obrađivao svaka vrata
i glasao za Ajzenhauera
zato što je Linkoln dobio rat.
Ovo je jedna od meni najdražih pesama Džona Prajna, verovatno zato što mi je deda
bio stolar. Ne znam za prodavnice i banke, ali je Gaj Pilsberi izgradio dosta kuća i pro-
veo mnogo godina starajući se da Atlantski okean i oštre obalske zime ne speru imanje
Vinsloua Homera u Prauts Nek. I Faza je pušio, ali ne kamel. Teča Oren, takođe stolar,
pušio je kamel. Nasledio je Fazinu kutiju za alat kad se starac penzionisao. Ne sećam se
da li je i ona bila u garaži kad sam ispustio blok na nožne prste, ali je verovatno bila na
uobičajenom mestu, ispred niše u kojoj je moj rođak Donald držao štapove za hokej, sli-
čuge i bejzbol rukavicu.
Kutija za alat bila je od onih koje smo zvali velikim. Imala je tri pregrade. Gornje dve
su mogla da se izvade. Sve tri sadržale su fiokice slične kineskim kutijicama. Podrazume-
va se da je bila ručni rad. Sićušni ekseri i mesingane trake povezivale su letvice od tam-
nog drveta. Velike reze krasile su poklopac. Mom dečjem oku izgledale su kao reze na
kutiji za ručak nekog džina. Poklopac je bio postavljen svilenom tkaninom, što je bilo
prilično neobično rešenje, naglašeno ružičastom bojom načetom prljavštinom i mašću.
Sa strane su bile velike ručke. Verujte mi kad vam kažem da se takva kutija za alat ne
prodaje u Volmartu ili Vestern autu. Teča je na njenom dnu pronašao mesingani bakrorez
čuvene Homerove slike – verujem da je u pitanju Podvodna struja. Nekoliko godina kasni-
je potvrdio je njenu autentičnost kod stručnjaka za Homera u Njujorku. Verujem da ju
je prodao za dobre pare. Prava je misterija kako je Faza došao u posed tog bakroreza, ali
u pogledu originalnosti kutije za alat nije bilo nikakve sumnje – bila je njegovih ruku
delo.
Jednog letnjeg dana pomagao sam teči Orenu da promeni komarnik na drugoj strani
kuće. Imao sam osam ili devet godina. Sećam se da sam koračao za njim s novim ko-
O PISANJU
marnikom na glavi, kao urođenik nosač u filmu o Tarzanu. Držao je kutiju za alat za
ručke, u visini butina. Nosio je kaki pantalone i čistu belu košulju, kao i uvek. Znoj mu
se blistao na kratkoj, vojničkoj i sve srebrnkastijoj frizuri. Kamel mu je visio s donje
usne. (Teča Oren se, kad sam nekoliko godina kasnije došao s paklicom česterfilda u
džepu na grudima, samo nacerio. Nazvao ih je zatvorskim cigaretama.)
Konačno smo stigli do prozora sa slomljenim komarnikom. Spustio je kutiju za alat s
glasnim uzdahom olakšanja. Dejv i ja pokušali smo da je podignemo s njenog mesta na
podu garaže. Uhvatio sam jednu, a on drugu ručku, i uprli svom snagom, ali jedva smo
je pomerili. Tada smo bili veoma mali. Siguran sam je Fazina dupke puna kutija za alat
težila od četrdeset do šezdeset kilograma.
Teča Oren mi je dopustio da otvorim velike reze. Najčešće korišćene alatke bile su u
prvoj pregradi. Tamo su bili čekić, testera, klešta, nekoliko ključeva i francuski ključ, li-
bela s mističnim žutim prozorčićem u sredini, bušilica (s različitim vrhovima, uredno
poslaganim u dubinama kutije) i dva šrafcigera. Teča Oren zatražio je šrafciger.
„Koji?“, pitao sam.
„Bilo koji“, odvratio je.
Slomljeni komarnik držao se na zvezdastim šrafovima pa nije bilo važno koji će od
dva šrafcigera upotrebiti.
Teča Oren je izvadio šrafove – bilo ih je osam. Dao mi ih je na čuvanje i skinuo stari
komarnik. Naslonio ga je na kuću i podigao novi. Rupe na ramu savršeno su se poklapa-
le s onima na okviru prozora. Teča je zadovoljno uzdahnuo kad je to video. Uzimao je
jedan po jedan šraf od mene, zavrtao ih prstima i zatezao šrafcigerom.
Kad je namestio komarnik, vratio mi je alatku i rekao mi da je stavim u kutiju za alat i
da je zabravim. Uradio sam to. Zbunjeno sam ga pitao zašto je nosio Fazinu kutiju za
alat sve dovde kad mu je bio potreban samo šrafciger. Mogao je da ga zadene u zadnji
džep pantalona.
„Tako je, ali, Stivi“, rekao je saginjući se da dohvati ručke, „nisam znao šta ću zateći
kad dođem ovamo, zar ne? Najbolje je nositi sav alat sa sobom. Kad ga ne poneseš,
obično naiđeš na nešto neočekivano pa se obeshrabriš.“
Predložiću vam da napravite vlastitu kutiju za alat ako želite da pišete najbolje što
možete. U tom slučaju nećete se obeshrabriti pri susretu sa zahtevnim poslom. Posegnu-
ćete za pravom alatkom i početi da radite.
Fazina kutija za alat imala je tri pregrade. Mislim da vaša mora imati najmanje četiri.
Pretpostavljam da može imati i pet ili šest, ali ona u jednom trenutku može postati pre-
velika pa ćete ostati bez osnovne prednosti. Trebaće vam sve fiokice za šrafove, eksere i
zavrtnje, ali gde ćete staviti te fiokice i šta ćete u njih pohraniti... pa, to su vaša crvena
kolica, zar ne? Uvidećete da već posedujete većinu neophodnih alatki, ali vam savetujem
da pogledate svaku pre nego što je stavite u kutiju. Pokušajte da ih iznova sagledate, da
se setite njihove namene. Očistite ih ako neka zarđa (što je vrlo moguće ako je niste sko-
Stephen King
ro koristili).
Najčešće korišćene alatke idu u gornju pregradu. Rečnik je najčešće korišćena alatka
od svih, on je temelj pisanja. U ovom slučaju možete spremno spakovati sve čime raspo-
lažete, bez imalo krivice i osećanja niže vrednosti. Kao što je kurva rekla stidljivom mor-
naru: „Nije važno koliki je, dušo, već kako ga koristiš.“
Neki pisci raspolažu ogromnim rečnicima. To su ljudi koji zaista znaju šta je skraćeni
ditiramb ili nepouzdani pripovedač, ljudi koji nijednom nisu pogrešili u rešavanju Bolje
vladanje rečima je isplativo Vilfreda Fanka u poslednjih trideset godina. Na primer:
Žilavi, nepokolebljivi i gotovo neuništivi kvalitet bio je nasleđeni atribut oblika i

organizacije koja je pripadala nekom paleogenom ciklusu evolucije beskičmenjaka
u potpunosti van naše moći poimanja.
– H. P. Lavkraft, U planinama ludila
Da li vam se dopada? Evo još jednog:
U nekim (zdelama) nije bilo tragova da je išta posađeno; u drugim su sparušene

smeđe stabljike svedočile o nepojmljivom pustošenju.
– T. Koragesan Boji, Budding Prospects
Evo i trećeg – a ovaj je baš dobar, dopašće vam se:
Neko je strgao staričin zavoj s očiju. Ona i žongler odvedeni su u stranu. Kad je
družina zaspala, a slaba vatra zaurlala na snažnom vetru kao da je živa, četvorka je
još čučala na rubu svetlosnog kruga među svojim neobičnim stvarčicama i posma-
trala kako iskrzani plamenovi beže niz vetar, kao da su usisani nekim vrtlogom u
toj golemoj praznini u kojoj se čovekov prelazak i njegove procene svode na ni-
štavilo.
– Kormak Makarti, Krvavi meridijan
Drugi pisci koriste manje i jednostavnije rečnike. Primeri ove vrste gotovo nisu po-
trebni, ali ću ponuditi nekoliko meni najdražih:
Stigao je do reke. Reka je bila tu.

– Ernest Hemingvej, Velika reka sa dva srca
O PISANJU
Uhvatili su dete dok je radilo nešto ružno ispod tribina.

– Teodor Sterdžon, Some of Your Blood
Ovo se desilo.
– Daglas Ferbern, Shoot
Neki vlasnici behu ljubazni zato što su mrzeli ono što su morali da rade, neki
behu besni zato što su mrzeli da budu okrutni, a neki behu hladni zato što su
odavno shvatili da neko ne može biti vlasnik ako nije hladan.
– Džon Stajnbek, Plodovi gneva
Stajnbekova rečenica je naročito zanimljiva. Ima pedeset reči od kojih trideset devet
imaju samo jedan slog.8 Ostaje jedanaest, ali je čak i taj broj varljiv; Stajnbek koristi zato
(because) tri puta, vlasnik (owner) dva puta i mrzeli (hated) dva puta. U čitavoj rečenici
nema reči duže od dva sloga. Struktura je složena iako rečnik nije mnogo bogatiji od
onog u bukvaru. Plodovi gneva su, naravno, sjajan roman. Verujem da je i Krvavi meridijan
takav, iako ima mnogo delova koje uopšte ne razumem. Pa šta s tim? Ne mogu da deši-
frujem ni reči velikog broja popularnih pesama, ali mi to ne smeta da ih volim.
Postoje i reči koje nećete naći u rečniku, iako su njegov prirodni deo. Pogledajte sle-
deće:
„Ehhh, ša oš? Ša oš od mene?“

„Evo Himija!“
„Unnh! Unnnh! Unnnhh!“
„Ugrizi me za miška, Jo Časti.“
„Jeaah, jebi se i ti, čoveče!“
– Tom Vulf, Lomača taštine
Ovo poslednje je fonetski predstavljeni ulični govor. Malo pisaca poseduje Vulfovu
sposobnost da prevede takav materijal na papir. (Elmor Leonard je još jedan pisac koji
to može.) Nešto uličnog repa jednog dana naći će mesto i u rečniku, ali ne dok sasvim
ne izumre u upotrebi. I ne verujem da ćete ikad pronaći jeaah u velikom Vebsterovom
rečniku.
Nek rečnik bude u najvišoj pregradi kutije za alat. I ne pokušavajte da ga unapređuje-
te svesnim naporom. (Činićete to dok budete čitali, naravno... ali o tom potom.) Jedna
od zbilja loših usluga koju možete učiniti svom pisanju jeste da doterujete rečnik, traga-
jući za dužim rečima zato što se pomalo stidite kratkih. To vam je isto kad biste odenuli
Stephen King
kućnog ljubimca u večernje odelo. Ljubimac bi se postideo, a osoba koja ga je udesila s

predumišljajem trebalo bi da se stidi još više. Svečano obećajte sebi da nikada nećete ko-
ristiti reč napojnica, ako ste prirodno hteli da kažete bakšiš, i da nikad nećete reći Džon je
otišao na kraći vremenski period da obavi čin izbacivanja izmeta, ako ste pomislili da je
Džon časkom trknuo da sere. Ako verujete da će vaša publika misliti da je reč srati
uvredljiva ili vulgarna, slobodno im recite da je Džon skoknuo da isprazni creva (ili je
možda Džon trknuo da se istovari). Ne pokušavam da vas navedem na skaredni govor,
već na jasno i direktno izražavanje. Ne zaboravite da je osnovno pravilo rečnika: upotrebi-
te prvu reč koja vam padne napamet, ako je odgovarajuća i živopisna. Ako oklevate i ako se pre-
domišljate, smislićete neku drugu – naravno da će tako biti, uvek postoji druga reč ili iz-
raz – ali ona verovatno neće biti dobra kao prva, ni blizu onoga što vam je bilo na umu.
Smisao je veoma bitan. Ako sumnjate u njega, pomislite na to koliko ste puta čuli da
neko kaže: „Jednostavno ne mogu da opišem“, ili: „Nisam to mislio.“ Pomislite na sve
situacije u kojima ste to rekli, obično tonom blage ili duboke ozlojeđenosti. Reč je samo
odraz značenja. Pisanje, čak i u najboljem slučaju, gotovo nikad ne odražava puno zna-
čenje. Ako je tako, zašto biste onda, za ime božje, pogoršavali situaciju izborom reči
koja je samo rođaka one koju ste hteli da upotrebite?
I slobodno vodite računa o doličnosti. Džordž Karlin je jednom rekao da je u nekim
društvima čačkanje nosa savršeno prihvatljivo, ali se čačkanje čmara svuda smatra kraj-
njim bezobrazlukom.
O PISANJU
I gramatici je mesto na najvišoj pregradi vaše kutije za alat. Nemojte me nervirati očaj-
ničkim uzdasima ili vapajima kako ne razumete gramatiku, kako je nikad niste razumeli, kako
ste pali semestar iz engleskog na drugoj godini, kako je pisanje zabavno, a gramatika
samo guši.
Opustite se. Smirite se. Nećemo provesti mnogo vremena na ovom mestu, zato što
to nije neophodno. Čovek razgovorom i čitanjem apsorbuje ili ne apsorbuje gramatičke
principe maternjeg jezika. Ono što engleski na drugoj godini čini (ili pokušava da učini),
tek je nešto više od imenovanja delova.
I ovo nije srednja škola. Više se ne brinete da li vam je (a) suknja prekratka ili predu-
ga, pa će vam se druga deca smejati, (b) da li ćete postati član školskog tima, (c) da li
ćete diplomirati kao bubuljičava devica (da li ćete, kad smo već kod toga, verovatno kao
takva i umreti), (d) da li će vam nastavnik fizike dati pravednu ocenu, ili (e) da vas iona-
ko niko ne voli I DA VAS NIKAD NIJE VOLEO... pošto je sve to nevažno sranje uk-
lonjeno, možete da se pozabavite izvesnim akademskim temama sa stepenom koncen-
tracije za koji niste bili sposobni dok ste išli u lokalnu štrebersku debilanu. I kad joj jed-
nom tako pristupite, shvatićete da već znate većinu gradiva. To vam je, kao što sam re-
kao, uglavnom stvar čišćenja rđe s bušilica i oštrenja testere.
Takođe... ma dođavola s tim. Ako možete da se setite svih stvarčica koje najbolje idu
uz vašu omiljenu odeću, sadržaja vaše torbice, sastava Njujorških Jenkija ili Hjustonskih
Ojlera, ili muzičke kuće koja je izdala Hang on Sloopy grupe Makojs, moći ćete da se setite
i razlike između gerunda (glagolskog oblika koji se koristi i kao imenica) i participa (gla-
golskog oblika koji se koristi i kao pridev).
Dugo i temeljito razmišljao sam da li da u ovu kratku knjigu uvrstim sadržajniji deo o
gramatici. Jedan deo mene bi to voleo. Uspešno sam je predavao u srednjoj školi (u ko-
joj se krila iza kursa Poslovni engleski) i uživao u njoj kao student. Američka gramatika
nema čvrstinu britanske (britanski stručnjak za marketing s odgovarajućim obrazova-
njem napraviće i od reklame za rebraste kondome u muškom časopisu nešto što zvuči
kao prokleta Magna karta), ali poseduje osobeni otrcani šarm.
Na kraju sam odustao od te namere, verovatno iz istog razloga iz kog je Vilijam
Strank odlučio da ne pominje osnove kad je napisao prvo izdanje Stilskih elemenata: pre-
kasno je ako ih već ne znate. Oni zaista nesposobni za ovladavanje gramatikom – kao
što sam ja nesposoban da odsviram izvesne gitarske rifove i progresije – ionako bi imali
slabu vajdu od takve knjige. Ipak, dozvolite mi da kažem još koju reč na ovu temu – ho-
Stephen King
ćete li mi izaći u susret?

Rečnik korišćen u govoru ili pisanju može se organizovati u sedam vrsta reči (osam,
ako računate uzvike kao što su Oh! i Uh! i Zaboravinato!). Komunikacija zasnovana na
ovim vrstama reči mora biti organizovana na osnovu opšteprihvaćenih gramatičkih pra-
vila. Odstupanje od tih pravila dovodi do zbrke i nesporazuma. Loša gramatika proizvo-
di loše rečenice. Ovo je moj najdraži primer iz Stranka i Vajta: „Kao majka petoro, s još
jednim na putu, moja daska za peglanje uvek je podignuta.“
Imenice i glagoli dva su nezamenljiva elementa pisanja. Nijedna grupa reči bez njih
ne može biti rečenica, pošto je ona, po definiciji, grupa reči koja sadrži subjekat (imeni-
cu) i predikat (glagol); taj niz reči počinje velikim slovom, završava se tačkom. Reči se
kombinuju da bi načinile celovitu misao koja se začinje u umu pisca pre nego što skoči u
čitaočev.
Morate li svaki put, bez izuzetka, pisati celu rečenicu? Zanemarite tu misao. Gramatič-
ka policija neće doći u po noći da vas odvede ako se vaše delo sastoji samo od fragme-
nata i lebdećih misli. Čak je i Vilijam Strank, taj Musolini retorike, prepoznao divnu gip-
kost jezika. „Odavno je primećeno“, napisao je, „da i najbolji pisci ponekad zanemaruju
retorička pravila.“ Ipak je dodao sledeću misao. Voleo bih da joj posvetite punu pažnju.
„Trebalo bi da sledi pravila (pisac), ako nije siguran da pravilno postupa.“
Najvažniji deo ove rečenice je ako nije siguran da pravilno postupa. Kako možete da bu-
dete sigurni da pravilno postupate ako ne raspolažete makar osnovnim poznavanjem
pravila po kojima reči tvore smislene rečenice? Kako ćete znati i da nepravilno postupa-
te, kad smo već kod toga? Odgovor je, naravno, da ne možete, ili da nećete. Onaj ko ov-
lada osnovnim pravilima gramatike pronaći će utešnu jednostavnost u njenoj srži, u ko-
joj su potrebne samo imenice, reči koje imenuju, i glagoli, reči koje iskazuju radnje.
Uzmite bilo koju imenicu, stavite je pored bilo kog glagola i dobićete rečenicu. To ne
može da omane. Stene eksplodiraju. Džejn odašilje. Planina pluta. To su savršene rečeni-
ce. Veliki broj takvih misli ima malo smisla, ali čak i one neobičnije (Šljive se obogotvo-
ravaju!) imaju lepu poetsku težinu. Jednostavnost konstrukcije imenica-glagol je korisna
– u najmanju ruku, može obezbediti sigurnost vašem pisanju. Strank i Vajt protive se ni-
zanju previše jednostavnih rečenica, ali one tvore stazu koju možete slediti ako se plašite
da ćete se izgubiti u prašumi retorike – sve te restriktivne i nerestriktivne klauzule,
odredbene rečenice, apozicije i složene nezavisne predikatske rečenice. Ako se uspaniči-
te pri pogledu na (vama) nepoznatu teritoriju, podsetite sebe da stene eksplodiraju,
Džejn odašilje, planine plutaju i da se šljive obogotvoravaju. Gramatika nije samo nevi-
đeno gušenje. Ona je štap koji ćete dohvatiti da podignete vaše misli na noge i omogućili
im da hodaju. Sem toga, sve one jednostavne rečenice funkcionisale su kod Hemingveja,
zar ne? Bio je jebeni genije i kad je bio pijan kao letva.
Ako želite da osvežite znanje gramatike, idite u lokalnu antikvarnu knjižaru i pronađi-
te primerak Vorinerove engleske gramatike i kompozicije. Većina nas je u prvoj i drugoj godini
O PISANJU
srednje škole tu knjigu nosila kući i obavijala smeđim papirom od kesa iz prodavnice.
Mislim da će vam veliki kamen pasti sa srca kad shvatite da se sve što je potrebno da
znate nalazi na prvim i poslednjim stranicama.
Stephen King
Vilijam Strank je u svom kratkom ogledu o stilu našao prostora i da navede ono što mu
se ne sviđa u gramatici i jeziku. Na primer, mrzeo je izraz „studentsko telo“. Tvrdio je
da je prost reč u množini studenti jasnija i lišena nekih jezivih konotacija, koje je pronala-
zio u omrznutom izrazu. Držao je da je personalizovati pretenciozna reč. (Predložio je „is-
pišite zaglavlje“ kao zamenu za „personalizujte vaše papire“) Mrzeo je fraze poput „či-
njenica da“ i „shodno tome“.
I meni smetaju neka jezička rešenja – verujem da svako ko koristi izraz „To je tako
kul“ zaslužuje da stoji u ćošku i da oni koji koriste mnogo gnusnije izraze, „u ovom tre-
nutku“ i „na kraju dana“, zaslužuju da budu poslati u krevet bez večere (ili bez papira za
pisanje, kad smo već kod toga). Još dva meni mrska rešenja imaju veze s najosnovnijim
pravilima pisanja. Želim da ih skinem s vrata pre nego što nastavimo.
Postoje dve vrste glagola, aktivni i pasivni. Kod aktivnih glagola subjekt u rečenici
nešto čini. Kod pasivnih glagola nešto se čini subjektu rečenice. Subjekt samo dozvolja-
va da mu se to desi. Izbegavajte pasivne oblike! I nisam jedini koji to tvrdi; isti savet pronaći
ćete i u Stilskim elementima.
Strank i Vajt ne pokušavaju da nađu razlog zašto se toliki broj pisaca okreće pasivnim
glagolima, zato ću ja to učiniti. Mislim da se oni dopadaju stidljivim piscima, iz istog raz-
loga iz kog stidljivi ljubavnici vole pasivne partnere. Pasivni glas je bezbedan. Neće vas
suočiti s problematičnom akcijom. Subjekt će samo zatvoriti oči i misliti na Englesku, da
parafraziram kraljicu Viktoriju. Mišljenja sam da nesigurni pisci takođe smatraju da pa-
sivni glas oplemenjuje njihov rad autoritetom, možda i izvesnom veličanstvenošću. U
pravu su, ako uputstva za upotrebu i advokatske tirade smatrate veličanstvenim.
Stidljivi tip piše: Sastanak će biti održan u sedam sati, zato što mu to na neki način
sugeriše: „Ljudi će, kad ovako sročiš rečenicu, verovati da si stvarno upućen.“ Počistite ovu
kvislinšku misao! Ne kilavite! Zabacite ramena, podignite bradu i zgrabite taj sastanak za
vrat! Napišite: Sastanak je u sedam. Eto, pobogu! Zar se ne osećate bolje?
Ne želim da kažem da upotrebu pasiva potpuno zabranjujem. Pretpostavimo, na pri-
mer, da neko umre u kuhinji, ali završi negde drugde. Telo je odneseno iz kuhinje i polo-
ženo na kauč u dnevnoj sobi – to je zgodan način da se to predstavi, iako reči odneseno i
položeno meni jezivo paraju uši. Prihvatam ih, ali ne uživam u njima. Uživao bih kad bih
pročitao da su Fredi i Majra izneli telo iz kuhinje i položili ga na kauč u dnevnoj sobi.
Zašto telo mora da bude subjekat u rečenici? Mrtvo je, za boga miloga! Zaboravinato!
Dve stranice pasivnog glasa – što će reći, svaki poslovni dokument ikad napisan, da i
O PISANJU
ne pominjem gomile loše proze – dovoljne su da vrisnem od muke. To je slabunjavo,

okolišno i često mučno štivo. Šta kažete na ovo: Prvi poljubac biće zapamćen kao poče-
tak moje romanse sa Šajanom i nikad nezaboravljen. O, čoveče – neko kao da je prdnuo,
zar ne? Ovo bi mogao biti jednostavniji način za izražavanje ove misli – slađi i snažniji:
Moja romansa sa Šajanom započela je s prvim poljupcem. Nikad ga neću zaboraviti. Ni-
sam zaljubljen u ovo rešenje zato što sadrži dva s(a) u nizu od četiri reči, ali smo se ma-
kar rešili gnusnog pasiva.
Verovatno ste uočili koliko je jednostavnije razumeti misao kad je rastavimo na dva
dela. To olakšava život i čitaocu, a on uvek mora biti naša najpreča briga. Bez gospodina
Stalnog Čitaoca bićete samo glas koji gače u pustinji. A biti na mestu onog koji prima
nije jednostavna stvar. „(Vil Strank) tvrdi da je čitalac najčešće u ozbiljnoj nevolji“, piše
E. B. Vajt u uvodu za Stilske elemente, „čovek se bacaka u močvari. Dužnost je svakog ko
pokušava da piše na engleskom da isuši pomenutu močvaru što je pre moguće i izvuče
davljenika na suvo, ili da mu dobaci uže.“ I ne zaboravite: Pisac baca uže, a ne Uže se
baca piščevom rukom. Molim vas, o, molim vas!
Želim da vam dam još jedan savet pre nego što se pozabavim drugom pregradom
kutije za alat: Prilog vam nikad nije prijatelj.
Prilog je, kao što ste učili na Poslovnom engleskom, reč koja bliže određuje glagole, pri-
deve ili druge priloge. Prilozi, kao i pasiv, neodoljivo privlače stidljive pisce koji pasivnim
glasom obično izražavaju strah da neće biti ozbiljno shvaćeni. Pasiv je glas dečačića s br-
kovima iscrtanim imalinom i devojčica koje trupkaju okolo u maminim cipelama s viso-
kim potpeticama. Pisci prilozima obično poručuju da se plaše da se ne izražavaju jasno,
da ne odašilju preciznu misao ili sliku.
Razmislite o rečenici Odlučno je zatvorio vrata. To ni u kom smislu nije strašna reče-
nica (makar ima aktivni glagol), ali zapitajte se da li je reč odlučno uistinu neophodna. Mo-
gli biste tvrditi da izražava stepen različitosti između Zatvorio je vrata i Zalupio je vrata,
i ja to neću sporiti... ali šta ćemo s kontekstom? Šta ćemo sa svom prosvetljujućom (da i
ne govorimo emocionalno potresnom) prozom koja prethodi rečenici: Odlučno je za-
tvorio vrata? Zar ona nije dovoljna da zaključimo kako je zatvorio vrata? I zar odlučno
nije suvišna reč, ako nam prethodna proza govori to isto? Zar nije nepotrebna?
Neko me negde sigurno optužuje da sam zamoran i sitničav. Odbijam te optužbe.
Čvrsto verujem da je put u pakao popločan prilozima. Spreman sam da tu istinu iz sveg
grla saopštavam megafonom i s krovova najviših zgrada. Pokušaću da to objasnim na
drugi način. Prilozi su poput maslačka. Prilog izgleda lepo i jedinstveno ako imate jedan
na travnjaku. Međutim, ako ga ne iščupate iz korena danas, sutra će ih biti pet... a preko-
sutra pedeset... i tako će, braćo i sestre, vaš travnjak vrlo brzo biti u potpunosti, sasvim i
bezočno prekriven maslačkom. Tada ćete ih prepoznati kao korov, što uistinu i jesu, ali
će tada – UZDAH! – biti prekasno.
Mogu da budem i fer prema prilozima. Da, mogu. S jednim izuzetkom: kad se pojav-
Stephen King
ljuju u dijalozima. Ali zahtevam da ih i na taj način koristite samo u najređim i najosobe-
nijim prilikama... dakle, čak ni tada, ako se to može izbeći. Pogledajte ove tri rečenice, da
bi svima bilo jasno o čemu govorim:
„Spusti ga!“, povikala je.

„Vrati ga“, molio je, „moj je.“
„Ne budi takva budala, Džekile“, odbrusi Aterson.
Glagoli povikati, moliti i odbrusiti su izrični glagoli koji već sve govore. Pogledajte sad
ove snebivljive dopune.
„Spusti ga!“, povikala je preteći.

„Vrati ga“, snuždeno je zamolio, „moj je.“
„Ne budi takva budala, Džekile“, odbrusi prezrivo Aterson.
Tri ispravljene rečenice slabije su od prethodnih. Većina čitalaca to jasno vidi. A „Ne
budi takva budala, Džekile“, odbrusi prezrivo Aterson najbolja je od svih. Ona je kliše,
dok su druge dve napadno smešne. Ovakve dijaloške dopune ponekad zovu sviftićima,
po Tomu Sviftu, hrabrom pronalazaču i heroju u serijalu avanturističkih romana za de-
čake Viktora Epltona II. Voleo je ovakve rečenice „Potrudi se da daš najgore od sebe!“,
povikao je hrabro Tom i „Otac mi je pomogao s jednačinama“, skromno će Tom. Pam-
tim nadmetanje na tinejdžerskim zabavama u smišljanju duhovitih (ili poluduhovitih)
sviftića. Sećam se „Imaš lepo dupe, ledi“, rekao je drskim tonom, kao i „Ja sam vodoins-
talater“, rekao je crveneći. (Priloška odredba je u ovom slučaju glagolski prilog sadašnji.)
Predlažem vam da se, kad god pomislite da pustite neki maslačak od priloga u vaše dija-
loge, zapitate da li želite da pišete prozu koja će služiti kao podtekst za takva nadmetanja
na žurkama.
Neki pisci pokušavaju da izbegnu pravilo „nema priloga“ ispaljujući glagole pune ste-
roida. Rezultat je poznat svim čitaocima roto-romana i knjiga koje se prvo pojave u me-
kim koricama:
„Spusti pištolj, Atersone!“, zarežao je Džekil.

„Ne prestaj da me ljubiš!“ stenjala je Šajna.
„Prokleti vraže!“, otelo se Biliju.
Ne radite ni ovo. Molim vas, o, molim vas!
O PISANJU
Reći je osnovni i najbolji izrični glagol za dijaloge, kao rekao je, rekla je, Bili je rekao,
Monika je rekla. Ako želite da vidite dobar primer strogog pridržavanja ovog pravila,
pročitajte ili ponovo pročitajte roman Larija Makmertrija, Šejna dijaloga. Ovo izgleda
sarkastično na papiru, ali vas uveravam da sam u potpunosti iskren. Makmertri ima
samo nekoliko verbalnih maslačaka na svom travnjaku. Veruje u prosti glagol reći čak i u
trenucima emocionalne krize (a one su u njegovim romanima prilično česte). Radite isto
što i on.
Čitalac ima pravo da pita: da li je ovo još jedan slučaj „radi kako ti govorim, a ne
kako ja radim“? Ja pak imam pravo da ponudim iskren odgovor. Da. Jeste. Dovoljno je
da pogledate neku od mojih knjiga pa da shvatite da sam i ja samo običan grešnik. Bio
sam prilično dobar u izbegavanju pasiva, ali sam svojevremeno posejao dosta priloga,
uključujući i one (sramota me je da priznam) u dijalozima. (Ali nikad nisam pao na nivo
zarežao je ili otelo se Biliju.) Takve greške pravim iz istih razloga kao i svi drugi pisci:
zato što se plašim da me čitalac neće razumeti ako to ne uradim.
Ubeđen sam da je strah u pozadini najvećeg dela lošeg pisanja. On obično nije veliki
kad pišete zarad vlastitog zadovoljstva – stidljivost je reč koju koristim u takvim slučajevi-
ma. Međutim, kad radite pod pritiskom rokova – školski rad, novinski članak, standardi-
zovani test – strah može postati veoma snažan. Dambo je poleteo zahvaljujući magič-
nom peru. Možda ćete iz istog razloga osetiti potrebu da posegnete za pasivinim glago-
lom ili za nekim groznim prilogom. Ali setite se, pre nego što to uradite, da Dambu
pero nije bilo ni potrebno. Magija je bila u njemu.
Verovatno znate o čemu govorite pa možete bezbedno pojačati vašu prozu aktivnim
glagolima. I verovatno ste ispričali vašu priču dovoljno dobro da verujete da će čitalac,
kad napišete rekao je, već znati kako je on to rekao – brzo ili sporo, srećno ili tužno. Vaš
čovek se možda bacaka u močvari. Naravno da ćete mu baciti konopac, ako je tako... ali
nema potrebe da ga onesvestite tridesetometarskim čeličnim kablom.
Dobro pisanje često je povezano s oslobađanjem od straha i izveštačenosti, koji pro-
ističu iz potrebe da se neka vrsta pisanja etiketira kao dobra, a druga kao loša. To je stra-
hom nadahnuto ponašanje. Dobro pisanje takođe se tiče donošenja dobrih odluka u iz-
boru alata kojim ćete raditi.
I opet, nijedan pisac nije bezgrešan. Iako se Vilijam Strank dočepao E. B. Vajta još
dok je bio naivni student na Kornelu (dajte mi ih mlade, pa će biti moji zauvek, he-he-
he), iako je Vajt apsolutno razumeo i delio njegova ubeđenja protiv nemarnog pisanja i
nemarnog razmišljanja, iz kog proističe, priznao je: „Pretpostavljam da sam u vrelini
stvaranja napisao činjenica da hiljadu puta i da sam to ispravio možda pet stotina puta kad
bih se ohladio. Rastužuje me pomisao da sam samo 500 puta udario lopticu ovako kasno
u sezoni, i da sam je promašio isto toliko puta...“ E. B. Vajt je uprkos tome nastavio da
piše i mnogo godina posle prve ispravke Strankove knjižice 1957. godine. Nastaviću da
pišem, uprkos glupih lapsusa poput „Ne misliš ozbiljno“, s nevericom će Bil. I od vas
isto očekujem. U srži engleskog jezika u američkoj varijanti je jednostavnost, ali to je kli-
Stephen King
zava srž. Od vas tražim samo jedno: da date sve od sebe i da ne zaboravite da je pisati
priloge ljudski, ali i da je pisati rekao je ili rekla je božanski.
O PISANJU
Podignite gornju pregradu vaše kutije za alat – vaš rečnik i gramatiku. U pregradi ispod
nje nalaze se elementi stila o kojima sam već govorio. Strank i Vajt ponudili su najbolje
alatke (najbolja pravila) kojima se možete nadati. Predstavili su ih jednostavno i jasno.
(Ponuđena su s osvežavajućom strogošću, počevši od pravila o oblikovanju prisvojnih
prideva: uvek dodajete ’s, čak i kad se ta reč završava sa s – uvek pišite Thomas’s bike, a
nikad Thomas’ bike – i završavaju tvrdnjom da je kraj rečenice najbolje mesto za navo-
đenje najvažnijih delova. Svako ima pravo na svoje mišljenje, ali ne verujem da Čekićem
je ubio Frenka može da zameni Ubio je Frenka čekićem.)
Predlažem da pre napuštanja osnovnih elemenata forme i stila na trenutak razmisli-
mo o pasusu. On je osnovni oblik organizacije nakon rečenice. U tom cilju, dohvatite se
romana – najbolje onog koji još niste pročitali (ono što ću vam reći tiče se najvećeg dela
proze, ali pošto sam pisac beletristike, obično mislim na nju kad promišljam o pisanju).
Otvorite ga na sredini i pogledajte bilo koje dve strane. Pratite obrasce – linije teksta,
margine i ponajviše blokove belog prostora kojima pasusi počinju ili se završavaju.
I bez čitanja možete reći da li će odabrana knjiga biti laka ili teška za praćenje, zar ne?
Lake knjige imaju mnogo kratkih pasusa – uključujući tu i dijaloge koji se mogu sastojati
i samo od reči-dve – i mnogo belog prostora. Vazdušaste su kao sladoled u kornetu. Te-
ške knjige, one pune ideja, naracije ili opisa izgledaju gušće. Zbijenije. Pasusi su važni
zbog izgleda i zbog onog što poručuju; oni su mapa namere.
Pasusi u prozi koja nešto objašnjava mogu (i treba) da budu uredni i svrhoviti. Idealni
pasus objašnjenja sadrži tematsku rečenicu, a zatim one koje je dalje objašnjavaju i poja-
čavaju. Evo dva pasusa iz uvek popularne zadate teme, koji ilustruju ovaj jednostavni ali
moćni oblik pisanja:
U desetoj godini bojao sam se sestre Megan. Nije mogla da uđe u moju sobu a da
ne polomi makar jednu od mojih najdražih igračaka, obično najdražu od najdra-
žih. Imala je magičnu moć da pogledom uništava lepljive trake. Svaki poster koji
bi pogledala nekoliko sekundi kasnije sljuštio bi se sa zida. Voljeni komadi odeće
nestajali su iz ormana. Nije ih uzimala (mislim da nije), već bi se pobrinula da iš-
čeznu. Najčešće bih mesecima kasnije pronašao obožavanu majicu ili najdraže pa-
tike duboko ispod kreveta. Izgledale su tužno i napušteno u prašini. Stereo-zvuč-
nici su eksplodirali, prozorski kapci su leteli i treskali, a lampa na mom stolu crka-
Stephen King
vala.
Bila je namerno okrutna. Jednom prilikom sipala mi je sok od pomorandže u
žitarice. Drugom prilikom iscedila mi je zubnu pastu u čarape dok sam se tuširao.
Siguran sam, iako nikad nije priznala, i da mi je, kad bih zaspao na kauču u polu-
vremenu nedeljnog fudbalskog prenosa, utrljavala slince u kosu.
Bal.kanDo.wnload.or.g
Zadate teme uglavnom su glupa i isprazna štiva. Tu veštinu nikad nećete koristiti u
svetu prodajnih centara i benzinskih pumpi, izuzev ako ne dobijete posao kolumniste u
lokalnim novinama. Profesori ih zadaju kad ne mogu da smisle nijedan drugi način da
protraće vaše vreme. Najgora tema bez konkurencije jeste Kako sam proveo letnji raspust.
Godinu dana sam predavao pisanje na Mejnskom univerzitetu u Oronu. Jedno moje
odeljenje bilo je puno sportista i navijačica. Voleli su zadate teme. Pozdravljali su ih kao
stare prijatelje iz srednje škole. Proveo sam čitav semestar boreći se protiv poriva da za-
tražim da napišu dve strane na temu Kad bi Isus bio moj saigrač. Uzdržao sam se samo za-
hvaljujući groznoj pomisli da bi se većina s poletom prihvatila tog posla. A neki bi posle
plakali zbog bolova koje izaziva takav oblik stvaranja.
Snaga forme osnovnog pasusa može se opaziti i u sastavu na zadatu temu. Uvodna
tematska rečenica, nakon koje slede opisi i podrška, traže da pisač organizuje svoje misli
i nudi pouzdanu zaštitu od skretanja s teme. Lutanje nije strašna stvar u radu na zadatu
temu, u stvari, praktično je de rigueur – ali je veoma loša navika kad se prenese na ozbilj-
nije i formalnije stvari. Pisanje je unapređeno razmišljanje. U velikoj ste nevolji ako vaš
osnovni materijal nije organizovaniji od srednjoškolskog eseja Zašto me Šanija Tvejn uzbu-
đuje.
Pasus je u beletristici slobodniji – više je ritam nego melodija. Čitajući beletristiku,
stičete zaključak da pasusi nastaju sami od sebe. A to je upravo ono što želite. Najbolje
je da, dok pišete, ne mislite previše o početku i kraju pasusa. Trik je da dozvolite prirodi
da obavi svoj posao. Posle ispravite tekst ako vam se ne bude svideo. Zbog toga i posto-
ji druga ruka. Pogledajte sledeći tekst:
Soba Big Tonija nije ispunila Delova očekivanja. Svetlost je bila neobična, žućkas-
ta. Podsećala ga je na jeftine motele u kojima je odsedao, one iz kojih se uvek pru-
ža lep pogled na parkiralište. Mis maja bila je jedina slika. Neko ju je pričvrstio
špenadlom na zid. Stajala je nakrivo. Sjajna crna cipela virila je ispod kreveta.
„Ne znadem zašto me neprekidno propituješ o O’Liriju“, reče Big Toni. „Mis-
liš da će se moja priča promenti?“
„Da li će?“, zanimao se Del.
„Istinita priča se ne menja. Istina je uvek danju i noću isto dosadno sranje.“
Big Toni je seo, zapalio cigaretu, prošao rukom kroz kosu.
O PISANJU
„Nisam video tog jebenog tipa od letos. Trpeo sam ga pored sebe zato što me
je zasmejavao. Jednom mi je pokazao ono što je napisao na temu kako bi bilo kad
bi Isus bio u školskom fudbalskom timu. U njemu je bila slika Hrista pod šlemom
i s kompletnom opremom. Ispostavilo se daje neopevani nitkov! Voleo bi da ga
nikad nisam sreo!“
Ovaj kratki odlomak mogao bi da posluži kao predložak za pedesetominutno preda-

vanje o pisanju. Obuhvatilo bi vođenje dijaloga i atribuciju ko govori (nepotrebnu kad
znamo ko govori; primenite pravilo 17: izbegavajte suvišne reči); fonetski doteran jezik
(znadem, promenti), upotreba zareza (nema ga u Istina je uvek danju i noću... zato što sam
hteo da čujete kako se to saopštava u jednom dahu, bez pauze), odluku da se ne koristi
apostrof tamo gde je govornik ispustio h... i sve to je iz prve pregrade kutije za alat.
Držimo se pasusa. Vidite li kako se tečno menjaju i kako obrti i ritmovi priče diktira-
ju gde počinju i gde se završavaju. Uvodni pasus je klasičnog tipa. Počinje tematskom re-
čenicom koja je podržana sledećom. Druge pak postoje samo zato da bi se Delove reči
razlikovale od Big Tonijevih.
Peti pasus je najzanimljiviji: Big Toni je seo, zapalio cigaretu, prošao rukom kroz
kosu. Dug je samo jednu rečenicu, a pasusi podrške gotovo se nikad ne sastoje od samo
jedne rečenice. To s tehničke tačke gledišta i nije naročito dobra rečenica. Da bi bila savr-
šena u Vorinerovom smislu, trebalo bi da postoji veznik (i). Takođe, šta je svrha ovog
pasusa?
Kao prvo, rečenica je možda manjkava u tehničkom smislu, ali je dobra kad se po-
smatra kao deo veće celine. Njen kratki telegrafski stil menja brzinu i čuva svežinu nara-
cije. Pisac trilera Džonatan Kelerman veoma uspešno koristi ovu tehniku. U Samo najspo-
sobniji preživljavaju, on piše: Brod je bio deset metara glatkog belog fiberglasa sa sivom
trakom. Imao je visoke jarbole i svezana jedra. Na trupu je pisalo Satori, crnim slovima,
obrubljenim zlatom.
Moguće je i preterati s lepo oblikovanim odlomcima (i Kelerman to ponekad čini), ali
oni mogu na divan način unaprediti naraciju, stvoriti jasne slike, napetost i obogatiti
proznu liniju. A niz gramatički tačnih rečenica može da učvrsti tu liniju, da je učini ma-
nje gipkom. Čistunci mrze takve rečenice. Poricaće ih do smrti, ali su istinite. Jezik ne
mora uvek da nosi kravatu i cipele na pertlanje. Cilj beletristike nije gramatička tačnost,
već ukazivanje dobrodošlice čitaocu i pripovedanje priče... da ga natera da, kad god je to
moguće, zaboravi da čita priču. Pasus od jedne rečenice više liči na razgovor nego na pi-
sanje. I to je dobro. Pisanje je zavođenje. Dobar razgovor je deo zavođenja. Ako nije
tako, zašto toliko parova započinje izlazak večerom u restoranu, zašto odmah ne skoče u
krevet?
Ovakvi pasusi mogu da se iskoriste za scenska uputstva, manja ali korisna unapređe-
nja likova i miljea, kao i za ključne trenutke tranzicije. Big Toni se, nakon što je protesto-
Stephen King
vao i tvrdio da je njegova priča istinita, usmerio na uspomene na O’Lirija. Izvor dijaloga
nije se promenio, pa je Toni mogao da sedne i zapali cigaretu u istom pasusu, nakon
čega bi razgovor mogao i da se nastavi, ali je pisac odlučio drugačije. Big Toni je prome-
nio taktiku, pisac je razdvojio dijalog na dva pasusa. Tu odluku doneo je trenutno, dok je
pisao. Bila je u potpunosti zasnovana na ritmu koji je čuo u glavi. Taj ritam je deo genet-
skog povezivanja (Kelerman piše vrlo fragmentarno zato što čuje u fragmentima), ali je
ono rezultat hiljada sati koje je pisac proveo stvarajući i desetina hiljada sati provedenih u
čitanju tuđeg stvaralaštva.
Držim da je pasus, a ne rečenica, osnovna jedinica pisanja – mesto na kom se začinje
koherencija i na kom reči dobijaju priliku da postanu više od običnih reči. Kad se pojav-
ljuje ubrzanje, ono se javlja upravo na nivou pasusa. On je veličanstveni i prilagodljivi
instrument koji može imati jednu reč ili se protegnuti na nekoliko strana (jedan pasus u
istorijskom romanu Rajski vodopadi Dona Robertsona ima šesnaest strana; neki pasusi u
Okrugu Rejntri Rosa Lokridža približno su toliki). Morate naučiti da ih dobro koristite
ako želite dobro da pišete. To podrazumeva mnogo vežbe. Morate ovladati ritmom.
O PISANJU
Skinite s police knjigu koju ste malopre proučavali, hoćete li? Njena težina u vašoj ruci
govori vam mnogo a da niste pročitali ni reč. Govori vam o njenoj dužini, prirodno, ali i
više od toga: o posvećenosti koju je pisac uložio da bi je stvorio i o posvećenost koju
Stalni Čitalac mora da pokaže da bi je svario. Ne tvrdim da su dužina i težina pokazatelji
kvaliteta. Mnoge epske priče su naprosto epsko sranje – pitajte moje kritičare, vazda
spremne da zakukaju zbog kanadskih šuma, masakriranih da bi se štampale moje baljez-
garije. U nekim slučajevima (Mostovi okruga Medison, na primer), kratko znači previše slat-
ko. Ali uvek se susrećemo s posvećenošću, bez obzira na to da li je knjiga dobra ili loša,
neuspešna ili uspešna. Reči imaju težinu. Pitajte bilo koga iz transportnog odeljenja skla-
dišta izdavačke kuće ili velike knjižare.
Reči tvore rečenice, rečenice tvore pasuse; pasusi ponekad ožive i prodišu. Zamislite,
ako želite, Frankenštajnovo čudovište na kamenoj ploči. Evo munje, ali ne s neba, već iz
smernog pasusa satkanog od reči. Možda je to prvi zaista dobar pasus koji ste ikad napi-
sali, nešto toliko krhko ali i toliko puno potencijala da ste se uplašili. Osećate se kao što
se Viktor Frankenštajn morao osećati kad je hrpa zašivenih komada leševa naglo otvori-
la vodnjikave žućkaste oči. O moj bože, ono diše, shvatili ste. Možda i razmišlja. Šta ću, kog đa-
vola, sad da radim?
Otići ćete do treće pregrade, naravno, i početi da pišete pravu beletristiku. Zašto ne
biste? Zašto biste se plašili? Stolari, naposletku, ne prave monstrume. Prave kuće, pro-
davnice i banke. Neke prave od drveta, dasku po dasku, a neke od cigala, ciglu po ciglu.
Vi ćete praviti pasus po pasus, na osnovu vašeg rečnika, poznavanja gramatike i osnova
stila. Moći ćete da napravite šta god želite, sve dok budete iskreni i ispravni i budete
lepo obrađivali svaka vrata. Napravićete tako i čitave palate ako budete imali energije.
Ima li racionalnih razloga za izgradnju palata od reči? Mislim da ih ima i da ih čitaoci
Prohujalo s vihorom Margaret Mičel i Sumorne kuće Čarlsa Dikensa razumeju: ponekad čak i
monstrum nije monstrum. Ponekad je to divan monstrum. Zaljubili smo se u sve te pri-
če više nego u bilo koji film ili televizijski program. Čak i posle hiljadu strana ne želimo
da napustimo svet koji je pisac napravio za nas ili izmišljene ljude koji u njemu obitava-
ju. Ne biste ih napustili ni posle dve hiljade strana, da ih ima toliko. Trilogija o Prstenovi-
ma Dž. R. R. Tolkina savršeni je primer. Hiljadu strana hobita nisu bile dovoljne trima
generacijama posleratnih ljubitelja fantastike; nisu bile dovoljne čak i kad im dodate onaj
trapavi glomazni cepelin epiloga od Silmariliona. Otuda i Teri Bruks, Pirs Entoni, Robert
Džordan, smeli zečevi iz Brežuljka Voteršip i pedesetak drugih dela. Pisci ovih knjiga
Stephen King
stvaraju hobite koje još vole i zbog kojih se još brinu. Pokušavaju da vrate Froda i Sema
sa Sivih obala, zato što Tolkin više nije tu da to uradi za njih.
U osnovi smo raspravljali o naučenoj veštini, ali zar se ne slažemo da i najosnovnije
veštine ponekad mogu stvoriti stvari koje daleko prevazilaze naša očekivanja? Govorimo
o alatkama i stolarskom zanatu, o rečima i stilu... ali dok napredujemo, nije loše setiti se
da govorimo i o magiji.
O PISANJU
O PISANJU
Stephen King
Naslov popularnog uputstva za dresuru kaže da nema loših pasa, ali ne govorite to rodi-
telju deteta koje je izujedao pitbul ili rotvajler. Ti roditelji bi vam mogli i nos razbiti zbog
toga. I koliko god želeo da ohrabrim ljude koji pokušavaju da prvi put ozbiljno pristupe
pisanju, ne mogu da lažem i kažem da nema loših pisaca. Izvinite, ali ima ih mnogo. Neki
rade u lokalnim novinama, obično pišu prikaze predstava lokalnog pozorišta ili činodej-
stvuju nad lokalnim sportskim timovima. Neki su piskaranjem stigli do domova na Kari-
bima, ostavljajući trag od pulsirajućih priloga, drvenih likova i zlih pasivnih konstrukcija
za sobom. Drugi neviđeno guše u nadmetanjima s mikrofonom. Nose crne rolke i izgu-
žvane kaki pantalone i prosipaju grube burleskne stihove o „gnevnim lezbijskim sisama“
i „strmoj uličici u kojoj sam vrištala majčino ime“.
I pisci obrazuju piramidu kakvu vidimo i u svim ostalim oblastima ljudske delatnosti i
stvaralaštva. Na dnu su oni loši. Iznad njih je grupa koja je nešto manja, ali je velika i
gostoljubiva; nju čine sposobni pisci. Mogu se naći među osobljem lokalnih novina, na
policama lokalne knjižare i na čitanjima poezije u noćima otvorenog mikrofona. To su
ljudi koji nekako razumeju da, iako lezbijka može da bude gnevna, njene grudi ostaju to
što jesu.
Sledeći nivo je mnogo manji. Postoje i stvarno dobri pisci. Iznad njih – iznad gotovo
svih nas – jesu Šekspiri, Fokneri, Jejtsovi, Šoovi i Judore Velti. To su geniji, božanski in-
cidenti, nadareni van naše moći poimanja, da i ne govorimo o dostizanju njihovih visina.
Sranje je što najveći broj genija ne može da razume sebe, i što mnogi od njih provedu
jadne živote, misleći (na nekom nivou) da nisu ništa izuzev srećnih nakaza, intelektual-
nih verzija modela s modnih pista, rođenih s jagodicama i grudima koje odgovaraju
predstavama o lepoti svog doba.
Približavam se srcu ove knjige s dve jednostavne teze. Prva je da se dobro pisanje
sastoji od ovladavanja osnovama (rečnikom, gramatikom, stilskim elementima) i ispunja-
vanja treće pregrade vaše kutije za alat pravim instrumentima. Druga je da je – dok je
nemoguće napraviti sposobnog od lošeg pisca i dok je jednako nemoguće napraviti veli-
kog od dobrog pisca – ipak moguće, uz mnogo teškog rada, posvećenosti i pravovreme-
ne pomoći od sposobnog pisca napraviti dobrog.
Bojim se da će veliki broj kritičara i profesora pisanja odbaciti takvu ideju. Veliki broj
njih su liberali na političkom, ali tvrdokorni ljuskari na stručnom polju. Ljudi koji bi iz-
ašli na ulice da bi protestovali zbog isključivanja Afroamerikanaca ili američkih starose-
delaca (mogu da zamislim šta bi gospodin Strank mislio o ovim politički korektnim ali
nezgrapnim izrazima) iz lokalnog kantri kluba često su oni isti koji svojim studentima
O PISANJU
govore da je spisateljska sposobnost konačna i nepromenljiva kategorija. Jednom piska-

ralo, uvek piskaralo. Čak i kad se pisac uzdigne u očima jednog ili dvojice uglednih kriti-
čara, on kao ugledna udata žena uvek nosi sa sobom svoju raniju reputaciju nekadašnje
svojeglave i divlje tinejdžerke. Neki ljudi nikad ne zaboravljaju, to je sve. I dobar deo
književne kritike služi za ojačavanje kastinskog sistema, starog koliko i intelektualna sno-
bovština koja ga pothranjuje. Rejmond Čandler je danas možda priznat kao važna lič-
nost američke dvadesetovekovne književnosti, rani glas koji je opisivao raspad urbanog
života u godinama posle Drugog svetskog rata, ali postoji mnoštvo kritičara koji će bez
razmišljanja odbaciti takav sud. On je piskaralo! – uvređeno će povikati. Piskaralo s pre-
tenzijama! Najgori među najgorima! Od vrste koja misli da može proći kao jedan od nas!
Kritičari koji pokušaju da se uzdignu iznad ovog intelektualnog stvrdnjavanja arterija
obično se susreću s ograničenim uspehom. Njihove kolege možda prihvataju Čandlera u
društvo velikana, ali ga obično smeštaju na začelje stola. I uvek ima onih koji šapuću: Iz-
rastao je iz petparačke tradicije, znate... lepo se ponaša za jednog od onih, zar ne... jeste li znali da je
tridesetih pisao za Blek mask... da, to je za žaljenje...
Čak se i Čarls Dikens, Šekspir romana, suočavao s neprestanim napadima kritičara
zbog često senzacionalističke tematike, bodre plodnosti (kad nije pravio romane, pravio
je decu sa suprugom) i, naravno, uspeha kod knjigoljubaca svog i našeg vremena. Kriti-
čari i učeni ljudi uvek su sumnjali u popularne priče. Njihova sumnja je često i bila
opravdana. U drugim slučajevima, samo je služila kao izgovor za odsustvo razmišljanja.
Niko ne može da bude intelektualno lenj kao zaista pametna osoba; takvom čoveku daj-
te makar i najmanju priliku, on će dići vesla i plutati... moglo bi se reći i da će dremati do
Vizantije.
Prema tome, da – očekujem već da će me neki optužiti za promociju glupe i srećne
filozofije u stilu Horacija Aldžera, za odbranu vlastite „daleko od neukaljane“ reputacije
i za ohrabrivanje ljudi, koji „jednostavno nisu naša sorta, stari druže“, da se prijave za
članstvo u kantri klubu. Mislim da ću to preživeti. Ali dopustite mi da ponovim osnovne
premise, pre nego što nastavimo: ako ste loš pisac, niko vam ne može pomoći da posta-
nete dobar, pa čak ni sposoban. Ako ste samo dobri, a želite da postanete veliki... zabo-
ravite i na to.
Ono što sledi jeste sve što znam o pisanju dobre beletristike. Nastojaću da budem
što kraći zato što cenim vaše i svoje vreme i zato što obojica znamo da su sati provedeni
u priči o dobrom pisanju zapravo vreme oduzeto od pisanja. Trudiću se da vas ohra-
brim, zato što sam takav po prirodi i zato što volim ovaj posao. Želim da ga i vi volite.
Znajte da ne vredi pokušavati da naučite da dobro pišete ako niste spremni da radite do
iznemoglosti – zadovoljite se postignutim nivoom sposobnosti i budite zahvalni na nje-
mu. Muza postoji, ali on9 neće dolepršati u vašu radnu sobu da bi prosuo kreativnu vi-
linsku prašinu preko vaše pisaće mašine ili kompjutera. On živi pod zemljom. Podrum-
ski je tip. Moraćete da se spustite na njegov nivo i, kad se jednom nađete tamo dole, mo-
Stephen King
raćete da mu opremite stan u kom će živeti. Drugim rečima, vas čeka mnogo teškog
rada, dok Muza sedi i puši cigarete, diveći se trofejima s kuglanja i pretvarajući se da vas
ne primećuje. Mislite li da je to pošteno? Ja mislim da jeste. Možda Muza-tip ne izgleda
bogzna kako i možda nije bogzna kako pričljiv (moj uglavnom zlovoljno gunđa, izuzev
kad je na dužnosti), ali ima nadahnuće. Pošteno je da vi obavljate sav posao i bdite do
ranog jutra, zato što tip s cigarom i krilcima ima vreću punu magije. Ono što je u njoj
može vam promeniti život.
Verujte mi. Znam da je tako.
O PISANJU
Ako želite da budete pisac, pre svega morate raditi sledeće: mnogo čitati i pisati. Koliko
je meni poznato, nema načina da ovo zaobiđete, nema prečica.
Sporo čitam, ali obično pročitam sedamdeset ili osamdeset knjiga godišnje, uglavnom
beletristike. Ne čitam da bih unapredio zanatsku veštinu, već zato što to volim. To radim
noću, zavaljen u plavu fotelju. Takođe, ne čitam beletristiku da bih je bolje upoznao, već
zato što volim priče. Naporedo sa zadovoljstvom teče proces, učenja. Svaka knjiga koju
uzmete u ruke nudi jednu ili više lekcija. Iz loših knjiga često možete naučiti i više nego
iz dobrih.
U osmom razredu naleteo sam na roman Marija Lenstera, pisca petparačke naučne
fantastike, koji je najviše radio četrdesetih i pedesetih godina, kad su časopisi kao Amej-
zing storis plaćah peni po reči. Pročitao sam nekoliko njegovih knjiga, dovoljno da znam
da je kvalitet njegovog pisanja neujednačen. Priča o rudarenju na asteroidnom pojasu,
blago rečeno, bila je jedna od tih manje uspešnih. Grozna je i puna kartonskih likova u
bizarnom i sirovom zapletu. Najgore od svega je (ili mi je tako svojevremeno izgledalo)
što se Lenster zaljubio u reč gorljivo. Likovi su posmatrali primicanje rudom bogatih aste-
rioda s gorljivim osmesima. Junak je, pri kraju knjige, stisnuo sisatu plavu heroinu u gorljivi
zagrljaj. Za mene je to bio književni ekvivalent vakcinaciji od malih boginja: nikada, koli-
ko mi je poznato nisam upotrebio reč gorljivo u romanu ili priči. Daće bog da je nikad i
ne upotrebim.
Rudari s asteroida (nije se baš tako zvala, ali naslov je išao tako nekako) bila je važna
knjiga u mom čitalačkom životu. Gotovo svako može da se seti gubljenja nevinosti, a
većina pisaca može da se seti prve knjige koju su odložili s mišlju: Mogu bolje od ovoga. Do-
đavola, pišem bolje od ovoga! Šta može biti veće ohrabrenje budućem piscu od uvida da je
njegov rad nesumnjivo bolji od onog za koji je neko plaćen?
Čitanjem loše proze – romana poput Rudara sa asteroida (ili Doline lutaka, Cveća na tava-
nu i Mostova okruga Medison, da nabrojim samo neke) – najbolje se uči kako ne treba da se
piše. Jedan takav roman vredi kao semestar dobre škole za pisanje, čak i sa superstarom
kao gostujućim predavačem.
Pisac u nastajanju u dobrim knjigama može naći pouke o stilu, elegantnoj naraciji, ra-
zvoju zapleta, stvaranju uverljivih likova i govorenju istine. Roman poput Plodova gneva
verovatno će novog pisca ispuniti očajanjem i starom dobrom ljubomorom – ne bih
mogao da napišem nešto tako dobro makar i živeo hiljadu godina – ali takva osećanja
mogu delovati kao mamuza, mogu naterati pisca da marljivije radi i da postavlja smelije
Stephen King
ciljeve. Biti oboren s nogu mešavinom sjajne priče i sjajnog pisanja – ili biti pregažen
njome – deo je neophodnog procesa oblikovanja pisca. Ne možete se nadati da ćete
ikog oboriti s nogu snagom svog pisanja, sve dok vam se to i ne desi.
Zato čitamo da bismo se upoznali s mediokritetima i najgorom truleži: takvo iskus-
tvo pomaže nam da prepoznamo i oteramo te stvari kad pokušaju da se ušunjaju u naš
rad. Čitamo da bismo mogli da se poredimo s dobrim i velikim, da bismo shvatili šta sve
može biti učinjeno i da bismo upoznali različite stilove.
Možda ćete uvideti da nesvesno preuzimate stil koji vam se naročito dopada. Nema
ničeg lošeg u vezi s tim. Kad sam kao dete čitao Reja Bredberija, pisao sam kao Rej
Bredberi – sve je bilo bujno, čudesno i viđeno kroz sočiva zamrljana mašću nostalgije.
Kad sam čitao Džejmsa M. Kejna, sve što sam napisao bilo je kratko, žilavo i tvrdo. Kad
sam čitao Lavkrafta, moja proza postala je raskošna i vizantijska. U tinejdžerskom dobu
pisao sam priče u kojima su se svi pomenuti stilovi izmešali, stvarajući urnebesnu papa-
zjaniju. Takva stilska mešavina je neophodna etapa u razvoju vlastitog stila, ali ne doga-
đa se u vakuumu. Morate da čitate široko, uz neprestano unapređenje (i redefinisanje)
vlastitog rada. Teško mi je da poverujem kako oni koji veoma malo (ili u nekim slučaje-
vima nimalo) ne čitaju, gaje spisateljske ambicije i očekuju da se ljudima dopadne ono
što su napisali. Ali znam da je to istina. Da sam dobio novčić od pet centi kad god mi je
neko rekao da želi da postane pisac, ali „nema vremena za čitanje”, tako prikupljenim
novcem platio bih večeru u pristojnom restoranu. Mogu li biti do kraja otvoren o ovo-
me? Ako nemate vremena za čitanje, nemate vremena (a ni alata) ni za pisanje. Prosto i
jednostavno.
Čitanje je kreativno središte piščevog života. Nigde ne idem bez knjige. I pronalazim
svakovrsne prilike da zaronim u nju. Trik je naučiti sebe da čitamo i u malim i u dugim
gutljajima. Čekaonice su stvorene za knjige – naravno! Baš kao i pozorišna predvorja pre
predstave, dugi dosadni redovi i svima najdraža klonja. Zahvaljujući revoluciji na polju
audio-knjiga, sad možete da čitate i dok vozite. Šest do deset knjiga koje pročitam svake
godine su audio. Neko će reći da propuštam divne trenutke druženja s radiom. Pitaću ih
koliko puta mogu da odslušaju Dip parplovu pesmu Highway Star.
Čitanje za stolom smatra se neučtivim u pristojnom društvu, ali ako očekujete da bu-
dete uspešan pisac, neučtivost mora biti veoma nisko na spisku vaših briga. Ne smete
razmišljati previše o pristojnosti. Vaši dani kao pristojnog čoveka ionako su odbrojani
ako želite da pišete najiskrenije što možete.
Gde još možete čitati? Uvek postoji traka za trčanje u lokalnoj teretani, ili šta god da
koristite u sali za aeorobik. Pokušavam da provedem sat dnevno vežbajući. Mislim da
bih poludeo bez dobrog romana. Većina mesta za vežbanje (kod kuće i van nje) oprem-
ljena su televizijskim aparatima. Televizor je poslednja stvar koja je potrebna nekom ko
želi da bude pisac, i u vežbaonici i bilo gde drugde. Ako morate da gledate političke ana-
litičare na CNN-u, stručnjake za berzanska ulaganja na MSNBC-u ili sportske komenta-
O PISANJU
tore na ESPN-u dok vežbate, vreme je da preispitate koliko ste ozbiljni u želji da posta-
nete pisac. Morate biti spremni za ozbiljno zalaženje u sebe, na oslanjanje na maštu. Bo-
jim se da to znači da se zauvek morate rastati s Džeraldom, Kejt Oberman i Džejom Le-
nom. Čitanje zahteva vreme, a ekran ga oduzima.
Većina ljudi shvati da uživa u čitanju čim se jednom reši prolazne želje za gledanjem
televizije. Tvrdim da isključivanje kutije koja neprestano kvače ne samo da će podići
kvalitet vašeg pisanja, već i sveukupnog života. I o kakvoj žrtvi govorimo? Koliko repri-
za Frejžera i Urgentnog centra je potrebno da učini američki život celovitim? Koliko podata-
ka Ričarda Simonsa? Koliko debelih belih poznavalaca vašingtonske političke mašinerije
na CNN-u? Ne terajte me da pominjem Džerija Springera, Dr Drea, Sudiju Džudi, Dže-
rija Folvela, Donija i Marija. Nemam više šta da kažem, slučaj zatvoren.
Moj sin Oven u sedmoj godini zaljubio se u I strit bend Brusa Springstina, pogotovo u
zdepastog saksofonistu Klarensa Klemonsa. Odlučio je da nauči da svira kao Klarens.
Žena i ja smo se obradovali. Oduševio nas je svojom ambicijom. Nadali smo se, kao i
svi roditelji, da je naš klinac talentovan, da je možda neko čudo od deteta. Kupili smo
Ovenu za Božić tenor saksofon i zamolili Gordona Bouija, lokalnog muzičara, da mu
daje časove. Držali smo mu palčeve. Nadali smo se najboljem.
Sedam meseci kasnije rekao sam ženi da je vreme da prekinemo s časovima saksofo-
na ako se Oven složi s tim. I on se složio, s očiglednim olakšanjem. Nije to hteo glasno
da kaže, zato što je tražio saksofon, ali je sedam meseci bilo dovoljno vremena da shvati
da jednostavno nije stvoren za taj instrument, koliko god voleo Klarensa Klemonsa –
Bog mu nije dao takav talenat.
Znao sam da će tako biti, ali ne zato što je Oven prestao da vežba već zato što je vež-
bao samo u vreme koje mu je gospodin Boui propisao: pola sata posle škole, četiri dana
nedeljno i po jedan sat vikendom. Ovladao je skalama i notama – pamćenje ga je dobro
služilo, kao i pluća i koordinacija oka i ruke – ali nikad nisam čuo da uzleće, da istražuje
nešto novo, niti da se oduševljava. Vratio bi instrument u kutiju čim bi odvežbao svoje i
ostajao bi tamo do sledeće propisane vežbe. To mi je odmah reklo da moj sin nikad
neće svirati saksofon, da će sve ostati na probama, a to nije dobro. Nije dobro kad nema
radosti. Bolje je promeniti disciplinu, naći neku na kojoj su zalihe talenta bogatije, a ko-
eficijent zabave veći.
Talent obesmišljava čitav koncept proba. Kad pronađete nešto u čemu ste daroviti,
to i radite (o čemu god da je reč) dok vam prsti ne prokrvare ili oči ne ispadnu. Svaka
svirka je bravurozna predstava, čak i kad vas niko ne sluša (čita ili gleda), zato što stvara-
te i zato što ste srećni. Možda i ushićeni. I čitanje i pisanje je kao sviranje muzičkih ins-
trumenata, udaranje bejzbol lopte ili trčanje na četiri stotine metara. Naporni program
čitanja i pisanja koji preporučujem – četiri do šest sati dnevno, svaki dan! – neće izgleda-
ti naporno ako zaista uživate u čitanju i ako ste mu skloni. U stvari, možda već sledite ta-
kav program. Ako vam je potrebna dozvola da čitate i pišete koliko vam duša ište, sma-
trajte da ste je od moje malenkosti dobili.'
Stephen King
Čitanje je važno zato što stvara lakoću i bliskost s procesom pisanja. Zahvaljujući nje-
mu, stižete u zemlju pisaca s urednim papirima i dokumentima. Neprestano čitanje do-
vešće vas na mesto (ili do stanja uma, ako vam se taj izraz više dopada) odakle ćete pisati
poletno i bez samosvesti. Ponudiće vam i stalno rastuće znanje o onom što jeste i nije
učinjeno, šta je otrcano, a šta je sveže, šta funkcioniše, a šta samo leži i crkava (ili je umr-
lo) na papiru. Što više čitate, manje ćete biti sposobni da napravite budalu od sebe naliv-
perom ili kompjuterom.
O PISANJU
Ako je „čitajte mnogo i pišite mnogo“ velika zapoved – a uveravam vas da jeste – koliko
pisanja je mnogo? To, naravno, zavisi od pisca do pisca. Jedna od meni najdražih priča
na tu temu – koja je verovatno više mit nego istina – tiče se Džejmsa Džojsa. Ima divnih
priča o Džojsu.10 Navodno je prijatelj jednog dana posetio Džojsa i pronašao velikog čo-
veka opruženog preko pisaćeg stola u pozi krajnjeg očaja.
„Šta nije u redu, Džejmse?“, pitao ga je prijatelj. „Je li posao?“
Džojs mu je pokretom dao do znanja da se slaže, ne podigavši glavu prema prijatelju.
Naravno da je posao; nije li uvek?
„Koliko reči si danas napisao?“, nastavio je prijatelj.
Džojs (i dalje očajan, i dalje prostrt po stolu): „Sedam.“
„Sedam? Ali, Džejmse... to je dobro, makar za tebe!“
„Da“, odvratio je Džojs, koji je konačno digao glavu. „Pretpostavljam da jeste... ali
ne znam kako da ih poređam!“
Na drugoj strani spektra nalaze se pisci kao što su Entoni Trolop. Pisao je ogromne
romane (Možeš li da je zaboraviš? je poučan primer za savremenu publiku; mogla bi se zva-
ti i Možeš li da je završiš?). Objavljivao ih je s čudesnom redovnošću. Danju je radio kao
činovnik u britanskoj pošti (crveni sandučići za pisma raspoređeni po čitavoj Britaniji
izum su upravo Entonija Trolopa). Pisao je dva i po sata svakog jutra pre polaska na po-
sao. Nikad nije odstupao od te satnice. Prestajao je da piše usred rečenice, čim bi prošla
tačno dva i po sata. Rečenica bi ostajala nezavršena do sledećeg jutra. I ako bi mu se de-
silo da završi šeststo strana dugu knjižurinu petnaest minuta pre isteka obaveznih dva i
po sata, napisao bi Kraj, sklonio rukopis u stranu i odmah počinjao da piše novu.
Džon Krisi, britanski pisac kriminalističkih romana, napisao je petsto (da, dobro ste
pročitali) romana pod deset različitih imena.Ja sam napisao oko trideset pet – od kojih
su neki trolopijanski dugi. Smatraju me plodnim piscem, iako u poređenju s Krisijem iz-
gledam jalovo. Još nekoliko savremenika (Rut Rendel/Barbara Vajn, Evan Hanter/Ed
Makbejn, Din Kune i Džojsi Kerol Outs) verovatno su napisali koliko i ja; neki su napi-
sali znatno više.
Na toj strani je i Harper Li, koja je napisala samo jednu knjigu (briljantnu Ubiti pticu
rugalicu). Veliki broj pisaca, uključujući i Džejmsa Ejdžija, Malkoma Laurija i Tomasa Ha-
risa (zasad), napisao je manje od pet romana. To je u redu, iako ne mogu a da ne pomis-
lim o tim ljudima sledeće: koliko im je to trebalo da napišu svoje knjige, i šta su radili s
ostatkom svog vremena? Pleli džempere? Organizovali crkvene sajmove? Obogotvora-
Stephen King
vali šljive? Verovatno sam podsmešljiv, ali verujte kad vam kažem da sam iskreno radoz-
nao. Ako vam je Bog dao talenat za nešto, zašto, za ime božje, bežite od njega?
Moj raspored je prilično nepromenljiv. Jutra pripadaju onom što je novo – sadašnjem
poslu. Popodneva su za dremku i pisma. Večeri su za čitanje, porodicu, prenose utakmi-
ca Red Soksa na televiziji i korekture koje ne mogu da čekaju. Jutro je, u osnovi, za
mene najbolje vreme za pisanje.
Ne stajem i ne usporavam kad jednom počnem rad na projektu, izuzev u krajnjem
slučaju. Likovi počinju da se kvare u mom umu ako ne pišem svakoga dana – počnu da
liče na likove umesto na prave ljude. Oštrica priče rđa, a ja gubim kontrolu nad zaple-
tom i ritmom pripovedanja. Najgore od svega je što uzbuđenje zbog stvaranja nečeg no-
vog počinje da bledi. Posao počinjem da poimam kao posao, a to je za većinu pisaca rav-
no poljupcu smrti. Pisanje je najbolje – uvek, uvek, uvek – kad ga pisac poima kao na-
dahnutu igru. Mogu da pišem u hladnom raspoloženju ako moram, ali najviše volim kad
je osećanje sveže i gotovo prevruće da se drži u ruci.
Novinarima sam govorio da pišem svakog dana izuzev Božića, Četvrtog jula i mog
rođendana. To je bila laž. Lagao sam zato što, ako prihvatite intervju, morate nešto da ka-
žete, i tad je bolje reći nešto makar polupametno. Takođe, nisam želeo da zvučim kao
radoholičarski čudak (verovatno samo kao radoholičar). Istina je da, kad pišem, pišem
svaki dan, bio radoholičarski čudak ili ne. To uključuje i Božić, Četvrti jul i moj rođendan
(u mojim godinama ionako pokušavate da ne obraćate pažnju na jebeni rođendan). I kad
ne radim, ništa ne pipam, iako u periodima besposličarenja obično nisam načisto sa so-
bom i ne mogu da spavam. Za mene je pravi rad nerad. Sve je igralište dok pišem pa su i
najgora tri sata koja sam ikada proveo u pisanju bila prilično prokleto dobra.
Nekad sam bio brži. Jednu knjigu (Trkač) napisao sam za nedelju dana. Džon Krisi
verovatno bi umeo da ceni takvo dostignuće (iako sam pročitao da je napisao nekoliko
kriminalističkih romana za dva dana). Mislim da sam malo sporiji otkad sam ostavio du-
van. Nikotin je veliki nadraživač sinapsi. Problem je, naravno, što vas u međuvremenu
ubija dok vam pomaže da stvarate. Još mislim da pisanje knjige – čak i obimne – ne bi
trebalo da traje duže od tri meseca, što će reći jednog godišnjeg doba. Ako potraje duže
– tako je bar u mom slučaju – priča počinje da biva strana, kao memorandum rumun-
skog ministarstva javnih radova ili nešto što se može čuti na kratkim talasima u periodi-
ma pojačane aktivnosti Sunčevih pega.
Imam običaj da pišem deset strana na dan, ili oko 2.000 reči. To znači da za tri mese-
ca napišem 180.000 reči, što je prilično duga knjiga. Čitalac u njoj može srećno da se iz-
gubi, ako je priča dobro ispričana i ako ostane sveža. Ponekad tih deset strana dođu lako.
Ustanem od stola živahan kao pacov u slanini i počnem da radim kućne poslove u pola
dvanaest. S godinama sve češće ručam za radnim stolom i završavam posao oko pola
dva po podne. Ponekad, kad reči naročito sporo pristižu, dočekam i vreme za čaj za rad-
nim stolom. I jedno i drugo mi odgovara. Samo u najgorim okolnostima dozvoljavam
O PISANJU
sebi da prekinem posao pre nego što napišem tih 2.000 reči.
Najbolji način za postizanje redovne (trolopijanske) produkcije jeste rad u spokojnoj
atmosferi. Čak i najplodniji pisac teško radi u okruženju u kom su uzbunjivanja i ometa-
nja više pravilo nego izuzetak. Kad me pitaju za „tajnu mog uspeha“ (apsurdna ideja, od
koje ne mogu pobeći), ponekad kažem da postoje dve: sačuvao sam fizičko zdravlje (sve
dok me kombi nije udario dok sam šetao kraj puta u leto 1999. godine) i brak. To je do-
bar odgovor zato što se pitanje ne ponavlja i zato što je donekle istinit. Kombinacija
zdravog tela i stabilnog odnosa sa samosvojnom ženom, koja nimalo ne trpi ni mog ni
bilo čijeg sranja, omogućila mi je kontinuitet u radu. Verujem da je i obrnuto istina: da
su pisanje i zadovoljstvo koje mi ono pruža doprineli stabilnosti mog zdravlja i porodič-
nog života.
Stephen King
Čitati možete bilo gde, ali kad je pisanje u pitanju, boksovi u biblioteci, klupe u parku i
iznajmljeni stanovi su poslednji izlaz. Truman Kapote tvrdio je da je najbolje radio u
motelskim sobama, ali on je izuzetak. Najveći broj nas najbolje radi u svom ličnom
prostoru. Videćete da će vam biti mnogo teško da ozbiljno shvatite vašu novu rešenost
pišete sve dok ne nađete taj prostor.
Vaša soba za pisanje ne mora biti dekorisana u duhu filozofije Plejboja niti vam je za
pisanje neophodan starinski sto. Napisao sam prva dva objavljena romana – Keri i Sale-
movo – u vešernici iznajmljene prikolice. Kucao sam na ženinoj prenosnoj pisaćoj mašini
Oliveti, za dečjim pisaćim stolom, koji mi je stiskao butine. Džon Čiver je navodno pisao
u podrumu kuće za iznajmljivanje na Park aveniji, pored kotla za grejanje. Prostor može
biti skroman (verovatno bi i trebalo da bude, kao što sam već predložio). Samo jedna
stvar vam je neophodna: vrata koja želite da zatvorite. Zatvorena vrata su vaš način da
poručite svetu i sebi da ste odlučni u nameri da pišete i da vas ništa neće odvratiti od
toga.
Trebalo bi da odredite dnevni obim posla pre stupanja u novi prostor za pisanje i za-
tvaranja vrata za sobom. Bilo bi najbolje da u početku, kao kod fizičkog vežbanja, lestvi-
cu postavite nisko, da se ne biste obeshrabrili. Predlažem hiljadu reći dnevno i, pošto
sam u velikodušnom raspoloženju, da makar u početku imate jedan dan nedeljno slobo-
dan. Ne više od toga. Izgubićete na odlučnosti i želji da završite priču, ako vam se to
desi. Zatim se pobrinite da vrata ostanu zatvorena dok ne ispunite zadatak koji ste sebi
postavili. Što pre napišite tih hiljadu reči na papiru ili ih snimite na flopi-disk. U prvim
intervjuima (mislim da je to bilo na promociji Keri), radio-novinar pitao me je kako pi-
šem. Moj odgovor – „Reč po reč“ – po svoj prilici, ostavio ga je bez teksta. Mislim da je
pokušavao da shvati da li se šalim. Ali nisam se šalio. Stvar je, na kraju krajeva, veoma
jednostavna. Pišete reč po reč, bilo da je u pitanju vinjeta od jedne strane ili epska trilo-
gija poput Gospodara prstenova. Vrata vas odvajaju od ostatka sveta, ali vas takođe zadrža-
vaju i u vašem prostoru, usredsređene na vaš posao.
U vašoj sobi za pisanje, ako je moguće, ne bi trebalo da bude ni telefona. U njoj
nema mesta ni za televizor ili video-igrice. Ako imate prozor, navucite zavese ili spustite
roletne, izuzev ako nemate pogled na zid. Za svakog pisca, a naročito za početnika,
uputno je da ukloni sve što bi mu moglo skrenuti pažnju. Automatski ćete i sami skla-
njati sve što bi moglo imati takav učinak ako istrajete u pisanju. Ipak, na početku je naj-
bolje da uklonite takve stvari još pre nego što počnete da pišete. Ja radim uz glasnu mu-
O PISANJU
ziku – hard rok: AC/DC, Gans en rouzis i Metalika su mi najdraži. Muzika je za mene
samo još jedan način za zatvaranje vrata. Okružuje me i ograđuje od svakodnevice. Kad
pišete, želite da se rešite sveta, zar ne? Naravno da je tako! Jer pisanjem stvarate vlastite
nove svetove.
Mislim da zapravo govorim o kreativnom snu. Vaša soba za pisanje trebalo bi da
bude slična spavaćoj, privatno mesto u koje se povlačite da biste sanjali. Vaš raspored –
počnite otprilike u isto vreme svakog dana, a završite kad ispišete hiljadu reči na papiru
ili kompjuteru – postoji da biste se navikli, da biste se pripremili za sanjanje, baš kao što
se pripremate za spavanje otprilike u isto vreme svake noći, sledeći isti ritual. U pisanju i
spavanju učimo da budemo fizički nepokretni, dok istovremeno ohrabrujemo um da se
odvoji od jednoličnosti racionalnog mišljenja svakodnevnog bivstvovanja.
I dok vam se um i telo navikavaju na izvesnu količinu sna svake noći – šest, sedam,
možda i preporučenih osam sati – možete da vežbate budni um da sanja živopisne, stva-
ralačke i maštovite snove na javi, koji su zapravo uspešna beletristika.
Ali potrebna vam je soba, potrebna su vam vrata i potrebna vam je rešenost da ih za-
tvorite. Takođe vam je potreban opipljiv cilj. Pisanje će postajati sve lakše ako se budete
držali ovih pravila. I ne čekajte na Muzu! Rekao sam vam da je on tvrdokorni momak
koji se ne obazire na stvaralački nemir. Ne govorimo o tabli za prizivanje duhova ili du-
hovnom svetu, već o poslu poput polaganja cevi ili vožnje šlepera. Obavezni ste da se
postarate da Muza zna gde ćete biti svakoga dana od devet do podneva ili od sedam do
tri. Uveravam vas da će se pre ili kasnije pojaviti, žvaćući cigaru i prosipajući magiju.
Stephen King
Dobro – u sobi ste s navučenim roletnama, zatvorenim vratima i isključenim telefonom.

Razneli ste televizor i obavezali sebe na hiljadu reči dnevno, bilo po ciči zimi, bilo po
žezi. Dolazimo do velikog pitanja: O čemu ćete pisati? I do jednako velikog odgovora:
O čemu god prokleto hoćete! O bilo čemu... dokle god ste iskreni.
Maksima predavanja o pisanju bila je „pišite o onome što poznajete“. To zvuči do-
bro, ali šta ako želite da pišete o svemirskom brodu koji istražuje druge planete, ili o čo-
veku koji ubija suprugu i pokušava da se otarasi leša drobilicom za granje? Kako da pi-
sac savlada neki od pomenutih zadataka i hiljadu drugih neukrotivih ideja rvući se s pra-
vilom „pišite o onom što poznajete“?
Mislim da bi valjalo početi sa što širim tumačenjem maksime „pišite o onom što poz-
najete“. Ako ste vodoinstalater, poznajete svoj zanat, ali je vaše znanje znatno šire. I srce
zna ponešto, baš kao i mašta. I hvala bogu da je tako. Svet beletristike bi bez srca i mašte
bio prilično sivo mesto. Možda ne bi ni postojao.
Što se žanra tiče, verovatno je uputno pretpostaviti da ćete početi da pišete ono što
volite da čitate – već sam pričao o ljubavi koju sam u detinjstvu gajio prema EC horor
stripovima, dok se priče nisu pokvarile. Ali iskreno sam ih voleo, baš kao i horor filmove
poput Oženio sam se monstrumom iz dubokog svemira. Zato sam pisao priče kao što je Bio sam
tinejdžer kradljivac leševa. Ni dan-danas nisam daleko od pisanja sofisticiranije verzije ove
priče. Sazdan sam od ljubavi prema noći i nemirnim mrtvačkim kovčezima, to je sve.
Mogu samo da slegnem ramenima ako to ne odobravate. Takav sam kakav sam.
Ako ste ljubitelj naučne fantastike, prirodno je da ćete želeti da pišete naučnu fantas-
tiku (i što više takvog štiva budete čitali, manja je verovatnoća da ćete prežvakati najeks-
ploatisanije konvencije žanra, poput svemirskih opera i antiutopijske satire). Ako ste lju-
bitelj krimića, želećete da pišete takve knjige, a ako uživate u romantičnim pričama, na-
pisaćete svoju. Nema ničeg pogrešnog u pisanju bilo čega navedenog. Mislim da bi bilo
veoma pogrešno da okrenete leđa onom što volite i poznajete (ili volite, kao što sam ja
voleo one stare EC stripove i crnobele horor filmove) za ljubav onog što bi, po vašem
uverenju, zadivilo vaše prijatelje, rođake i kolege pisce. Namerno okretanje ka nekom
žanru ili vrsti beletristike da bi se zaradio novac jednako je pogrešno. Za početak, moral-
no je diskutabilan. Zadatak beletristike je da pronađe istinu unutar mreže laži u priči, a
ne da bude čin intelektualnog nepoštenja u trci za parama. Takva taktika, braćo i sestre,
da vam odmah kažem, takođe ne funkcioniše.
Kad me pitaju zašto sam odlučio da pišem knjige kakve pišem, uvek pomislim da pi-
O PISANJU
tanje otkriva više od bilo kog odgovora koji bih mogao ponuditi. Ono sadrži pretpostav-
ku, sličnu ukusnom punjenju u središtu kolača, da pisac kontroliše svoj materijal, umesto
obrnuto.11 Ozbiljni i posvećeni pisac ne može da sagleda potku priče kao investitor raz-
novrsne ponude akcija i da izabere onu koja obećava najveći prihod. Svaki objavljeni ro-
man bi onda bio bestseler, kad bi to bilo moguće, a veliki predujmi koji se isplaćuju de-
setini „velikih spisateljskih imena“ ne bi postojali (na veliku radost izdavača).
Grišam, Klensi, Krajton i ja – između ostalih – dobijamo pomenute velike sume zato
što prodajemo neobično veliki broj knjiga neobično brojnoj publici. Kritičari ponekad
pretpostavljaju da imamo pristup nekoj mističnoj vulgati koju drugi (po njima mnogo
bolji) pisci ne mogu da pronađu ili pak ne žele da je koriste. Sumnjam u tačnost te pret-
postavke, baš kao što ne verujem u argument nekih popularnih romanopisaca (mislim
na pokojnu Džeklin Suzan, iako ona nije bila jedina) da uspeh duguju književnom kvali-
tetu – da publika prepoznaje istinsku veličinu na način koji je nedostupan uštogljenom i
ljubomorom opterećenom književnom establišmentu. I ova ideja je luckasti proizvod ta-
štine i nesigurnosti.
Kupce knjiga u najvećem broju slučajeva uopšte ne privuku književni kvaliteti roma-
na: oni žele dobru priču, da je ponesu u avion, nešto što će ih odmah očarati, privući i
naterati da nestrpljivo okreću stranice. Mislim da se to događa kad čitaoci prepoznaju li-
kove u knjizi, njihovo ponašanje, milje i govor. Čitalac je odmah spreman da se zaintere-
suje za priču kad čuje snažni eho sopstvenog života. Ipak, tvrdim da je nemoguće us-
postaviti takvu vezu hotimično i planski nakon procene tržišta, kao što iskusni kladioni-
čar procenjuje grla pre trke.
Podražavanje tuđeg stila je u književnosti savršeno častan način da se počne kao pi-
sac (zapravo, to je nemoguće izbeći; neki oblik podražavanja prati svaki stadijum pišče-
vog razvoja), ali niko ne može zaista podražavati piščev pristup nekom žanru, ma kako
jednostavno to izgledalo. Drugim rečima, ne možete ciljati knjigom kao krstarećom ra-
ketom. Ljudi koji reše da se obogate pisanjem u stilu Džona Grišama ili Toma Klensija
proizvode isključivo blede imitacije, zato što rečnik nije isto što i osećaj, a zaplet je sve-
tlosnim godinama daleko od iskrenosti spoznate umom i srcem. Kad vidite roman s nat-
pisom „U tradiciji Džona Grišama/Patriše Kornvel/Meri Higins Klark/Dina Kunca...“
na naslovnoj stranici, znajte da je pred vama jedna od pomenutih proračunatih (i vero-
vatno dosadnih) imitacija.
Pišite ono što volite, udahnite tom štivu život i učinite ga jedinstvenim umetanjem
vašeg poznavanja života, prijateljstava, veza, seksa i rada. Pogotovo ovog poslednjeg.
Ljudi vole da čitaju o radu. Bog te pita zašto, ali vole. Ako ste vodoinstalater koji uživa u
naučnoj fantastici, razmišljajte o romanu o vodoinstalateru u svemirskom brodu ili na
tuđinskoj planeti. Da li vam to zvuči šašavo? Pokojni Kliford D. Simak napisao je knjigu
Kosmički inženjeri, koja veoma podseća na tako nešto. Uz to je i sjajno štivo. Ne zaboravi-
te da postoji razlika između popovanja o onom što znate i korišćenja tog znanja za ople-
menjivanje priče. Ovo drugo valja. Ono prvo ne valja.
Stephen King
Razmislite o Grišamovom romanu Firma, koji mu je omogućio proboj u književni

svet. Mladi advokat u ovoj priči otkriva da je njegov prvi posao, koji izgleda previše do-
bro da bi bio istinit, baš takav – jer zapravo radi za mafiju. Napeta, zarazna i munjevita
radnja romana omogućila je prodaju gaziliona primeraka. Publika je, po svoj prilici, bila
očarana moralnom dilemom u kojoj se našao advokat: raditi za mafiju je loše, tu nema
dileme, ali je jebena plata odlična! Omogućila mu je da odmah sedne za volan BMW-a.
Publika je takođe uživala u advokatovim domišljatim naporima da pronađe izlaz iz
dileme. Najveći broj ljudi verovatno se ne bi poneo na taj način, a i deus ex machina prilič-
no postojano klopara u poslednjih pedeset stranica, ali i to je način na koji bi većina vo-
lela da se ponaša. I zar ne bi bilo dobro da deus ex machina i vama malo pomogne u živo-
tu?
Ne mogu biti siguran, ali opkladio bih se u psa i okućnicu da Džon Grišam nikad nije
radio za mafiju. Taj deo priče je potpuno izmišljen (a potpuna izmišljotina je čisto zado-
voljstvo za pisca beletristike). Jednom je bio mladi advokat. Vidi se da nije zaboravio ni-
šta od pretrpljenih muka, baš kao što nije zaboravio ni raznovrsne finansijske zamke i
mamce zbog kog je korporativno pravo tako teška oblast. Koristio se prostim humorom
kao briljantnom protivtežom i nikad nije zamenio pripovedanje popovanjem. Predstavio
je svet darvinističke borbe, u kom svi divljaci nose trodelna odela. I – ovo je dobar deo
– u taj svet je nemoguće ne verovati. Grišam je bio u njemu, špijunirao je tu zemlju i neprija-
teljske položaje i vratio se s iscrpnim izveštajem. Govorio je istinu o onom što zna. I
zbog toga je, ako ni zbog čega drugog, zaslužio svaki zelembać koji mu Firma donela.
Kritičari su odbacili Firmu i Grišamove kasnije knjige kao loše napisano štivo. Oni
zbunjeni njegovim uspehom ne uspevaju da uvide razlog za to samo zato što je tako ve-
liki da je očigledan, ili možda zato što se prave glupi. Grišamova izmišljena priča čvrsto
je ukorenjena u njemu poznatoj stvarnosti, koju je lično iskusio i o kojoj je pisao s pot-
punim (gotovo naivnim) poštenjem. Rezultat je knjiga koja je – imala kartonske likove ili
ne, o čemu i možemo raspravljati – hrabra, jedinstvena i zadovoljavajuća. Kao pisac po-
četnik, dobro ćete učiniti ako ne budete podražavali žanr „advokata u nevolji“, koji je
sad, po svoj prilici, Grišamov izum, već da pokušate da podražavate njegovu otvorenost
i to što se bavio isključivo suštinom.
Džon Grišam, naravno, poznaje advokate. Vaše znanje vas čini jedinstvenim na neki
drugi način. Budite hrabri i pođite u izviđanje. Iscrtajte neprijateljske položaje na mapi.
Vratite se i ispričajte sve što ste saznali. I ne zaboravite da vodoinstalateri u svemiru
uopšte nisu tako loš materijal za priču.
O PISANJU
Priče i romani, po mom mišljenju, sastoje se iz tri dela: naracije, koja pokreće priču od
tačke A do tačke B i konačno do tačke Z; opisa, koji stvara čulnu realnost za čitaoca; i
dijaloga, koji oživljavaju likove putem njihovog govora.
Možda ćete se zapitati gde je ovde zaplet. Odgovor je – makar moj odgovor – da ga
nema nigde. Neću tvrditi da nikad nisam pokušavao da ga unapred smislim, baš kao što
neću tvrditi da nikad nisam izrekao laž, ali se trudim da i jedno i drugo činim što ređe.
Ne verujem u unapred smišljene zaplete iz dva razloga: prvo, zato što je naš život uglav-
nom bez njih, uprkos svih razumnih mera predostrožnosti i pažljivog planiranja; i dru-
go, zato što verujem da spontanost iskrenog stvaranja i smišljanje zapleta unapred nisu
kompatibilni. Potrudiću se da budem što jasniji – želim da shvatite da, što se pravljenja
priča tiče, verujem da se one same prave. Posao pisca je da im pruži prostor za rast (i da
ih zapiše, naravno). Lepo ćemo sarađivati ako možete da sagledate stvari na ovaj način
(ili da makar pokušate). Ako, s druge strane, procenite da sam lud, nema problema. Ne-
ćete biti prvi kome je to palo na pamet.
Kad sam u intervjuu za Njujorker rekao novinaru (Marku Singeru) da verujem da su
priče kao fosili u tlu, rekao mi je da mi ne veruje. Odgovorio sam da je to u redu, sve
dok veruje da ja verujem u to. I verujem. Priče nisu suvenirske majice ili gejmboji. Priče
su relikvije, deo neotkrivenog pređašnjeg sveta. Piščev posao je da iskoristi alatke iz kuti-
je za alat i da ih iskopa iz zemlje što netaknutije. Ponekad je tako otkriveni fosil mali –
tek školjka. Ponekad je ogromni tiranosaurus reks s divovskim rebrima i iscerenim zubi-
ma. Tehnika iskopavanja ostaje u osnovi ista, bilo da je reč o kratkoj priči ili o mamut-
skom romanu od hiljadu strana.
Koliko god da ste dobri, koliko god iskustva da imate, verovatno je nemoguće da is-
kopate čitav fosil iz zemlje, bez lomova i gubitaka. Da biste iskopali najveći deo, lopata
mora ustupiti mesto delikatnijim alatkama. Crevu za vazduh, češljiću, možda i četkici za
zube. Zaplet je mnogo veća alatka, piščeva pneumatska bušilica. Nesumnjivo je da mo-
žete osloboditi fosil iz tvrdog tla i pneumatskom bušilicom, ali vam je vrlo dobro pozna-
to, baš kao i meni, da će bušilica upropastiti onoliko materijala koliko će i osloboditi.
Glomazna je, neosetljiva i ne pogoduje stvaranju. Smatram da je zaplet budalin prvi iz-
bor, a dobrom piscu poslednji. Priča koja nastaje na osnovu unapred smišljenog zapleta
osuđena je da izgleda izveštačeno i kruto.
Oslanjam se na intuiciju. Mogu to da radim zato što se moje knjige zasnivaju na situ-
aciji, a ne na priči. Neke ideje od kojih su nastale su složenije, ali najveći deo počeo je s
Stephen King
blistavom jednostavnošću izloga robne kuće ili prizora iz muzeja voštanih figura. Želim
da smestim grupu likova (možda i samo par; možda i samo jednog) u neku vrstu neprili-
ke i da gledam kako pokušavaju da se oslobode. Moj posao nije da im pomažem da se os-
lobode ili da ih usmeravam ka sigurnosti – takav poduhvat zahteva bučnu pneumatsku
bušilicu zapleta – već da posmatram i beležim šta rade.
Situacija prethodi svemu. Likovi – na početku uvek ravni i bezlični – proishode iz
nje. Počinjem da pripovedam tek kad to učvrstim u mom umu. Često imam ideju o mo-
gućem ishodu, ali nikad nisam tražio od likova da postupe u skladu s njom. Upravo su-
protno, želim da sve rade na svoj način. U nekim slučajevima ishod je onakav kakav sam i
zamislio, ali najčešće je nešto sasvim neočekivano. To je jako dobra stvar za pisca nape-
tog štiva. Naposletku, ja nisam samo stvaralac romana, već i njegov prvi čitalac. Mogu
da budem prilično siguran da će čitalac uzbuđeno okretati stranice ako ni ja, iako znam
predstojeće događaje, ne mogu da pogodim, s bilo kakvom tačnošću, kako će se prokle-
tinja na kraju završiti. I zašto bih se brinuo o onom što će se dogoditi na kraju? Zašto
bih bio takav manijak kontrole? Priča će se, pre ili kasnije, negde i nekako završiti.
Žena i ja smo početkom osamdesetih otišli u London. Spojili smo posao sa zadovolj-
stvom. Zaspao sam u avionu i sanjao popularnog pisca (mogao je biti i moja malenkost,
ali sam prokleto siguran da nije bio Džejms Kan) koji je pao u šake psihotične obožava-
teljke na nekoj farmi u nekoj vukojebini. Obožavateljka je bila paranoična žena izolova-
na od sveta. Čuvala je stoku u ambaru. U njemu je bila i krmača, ljubimica po imenu Mi-
zeri. Krmača je krštena po glavnoj junakinji piščevog serijala ljubavnih romana sa istorij-
skom tematikom. Probudio sam se, misleći o onom što je žena rekla piscu, koji je sa
slomljenom nogom bio zatočen u gostinskoj sobi. Pribeležio sam sve to na salveti Ame-
rikan erlajnsa, da ne bih zaboravio. Stavio sam je u džep i izgubio je, ali nisam zaboravio
najveći deo onog što sam na njoj napisao:
Govorila je iskrenim tonom, ali je izbegavala da ga pogleda u oči. Bila je krupna i čvrsta od glave
do pete. Predstavljala je odsustvo praznine (Šta god to značilo; ne zaboravite da sam bio buno-
van.) „Nisam htela da budem duhovita na zloban način kad sam nazvala krmaču Mizeri, ne, gospo-
dine. Molim vas da ne mislite tako nešto. Ne, imenovala sam je u duhu ljubavi obožavateljke, najčistije
koja postoji. Trebalo bi da budete polaskanu'
Tabi i ja odseli smo u londonskom hotelu Brauns. Prve noći nisam mogao da zaspim.
San mi nije hteo na oči zbog buke iz sobe iznad nas i odjeka prekookeanskog putovanja
avionom, ali ponajviše zbog onog što je pisalo na salveti. Na njoj sam nažvrljao nešto
što je moglo da postane zametak zaista odlične priče, koja može biti i zabavna i satirična
i strašna. Odmah sam znao da je previše bogata da ne bi bila napisana.
Ustao sam, sišao u prizemlje i zamolio recepcionera da mi pokaže mesto na kom bih
neko vreme mogao da radim na miru. Odveo me je do velelepnog stola na odmorištu
prvog sprata. S verovatno opravdanim ponosom, rekao mi je da je pripadao Radjardu
Kiplingu. Bio sam malo zaplašen ovim podatkom, ali je mesto bilo tiho, a sto dovoljno
gostoljubiv. Nudio je radnu površinu od trešnjevog drveta veličine jednog ara. Ispunio
O PISANJU
sam šesnaest strana u stenografskoj svesci, nalivajući se čajem (pio sam litre dok sam pi-
sao... u odsustvu piva). Volim da pišem olovkom. Jedini problem je što, kad se zalaufam,
ne mogu da držim korak s redovima oblikovanim u glavi, pa se brzo istrošim.
Digao sam ruke od posla i sišao u predvorje da bih se zahvalio recepcioneru što mi je
dozvolio da koristim divni sto gospodina Kiplinga. „Izuzetno mi je drago što ste uživali
u njemu“, odvratio je. Počastio me je zagonetnim tužnjikavim osmejkom, kao da je lično
poznavao velikog pisca. „Kipling je umro za tim stolom od moždanog udara. Strefio ga
je baš dok je pisao.“
Popeo sam se uz stepenice, da bih odspavao nekoliko sati, misleći da često dobijamo
podatke od kojih imamo više štete nego koristi.
Radni naslov moje priče od otprilike 30.000 reči bio je Izdanje Eni Vilks. Raspolagao
sam osnovnom situacijom kad sam seo za divni sto gospodina Kiplinga – obogaljeni pi-
sac, psihotična obožavateljka. Priča je bila jasno oblikovana u mom umu. Prava priča tad
nije postojala (pa, jeste, ali kao zakopani relikt – izuzev šesnaest rukom pisanih stranica
– ii zemlji). Nisam morao da je znam da bih počeo da radim. Pronašao sam fosil. Osta-
tak posla sastojaće se u njegovom iskopavanju.
Tvrdim da ono što pomaže meni može u jednakoj meri pomoći i vama. Takav pris-
tup će i vas osloboditi ako robujete zamornoj tiraniji plana (ili ste zastrašeni njome) i
svesci punoj „beležaka o likovima“. U najmanju ruku, usmeriće vaš um ka nečem za-
nimljivijem od razvoja zapleta.
(Zanimljivo podsećanje: Edgar Volas, pisac petparačkih bestselera iz dvadesetih godi-
na, verovatno je najveći ovovekovni zagovornik strogog razvoja zapleta. Volas je izumeo
– i patentirao – spravu zvanu zapletni točak Edgara Volasa. Kad se zaglavite u razvoju
zapleta, ili kad vam naglo zatreba čudesni obrt, jednostavno zavrtite zapletni točak i pro-
čitate ono što se pojavi na prozorčetu: dolazak u pravi čas možda, ili heroina izjavljuje
ljubav. Te spravice su se svojevremeno prodavale kao alva.)
Mislio sam da znam šta će se dogoditi kad sam završio s pisanjem prvih stranica u
hotelu Brauns, na kojima se Pol Šeldon probudio da bi saznao da je zatočenik Eni Vilks.
Eni će tražiti da Pol napiše još jedan roman o odvažnoj glavnoj junakinji Mizeri Čestejn,
knjigu posvećenu samo njoj. Pol će se, naravno, složiti posle početnog nećkanja (psiho-
tična medicinska sestra, pomislio sam, zna da bude veoma ubedljiva). Eni će mu reći da
namerava da žrtvuje voljenu krmaču Mizeri u tom projektu. Mizerin povratak postojaće u
samo jednom primerku: rukopisu uvezenom u svinjsku kožu!
Na tom mestu pogasićemo svetla, pomislio sam. Šest ili osam meseci kasnije vratiće-
mo se u Enino prebivalište u zabitima Kolorada, zarad iznenađujućeg kraja.
Pola nigde nema. Njegova bolesnička soba preobražena je u svetilište Mizeri Čestejn.
Krmača Mizeri je još živa i zdrava. Srećno grokće u svinjcu pored ambara. Na zidovima
Mizerine sobe su omoti knjiga, isečci iz filmova o Mizeri, fotografije Pola Šeldona, mo-
žda i novinski naslov ČUVENI PISAC LJUBAVNIH ROMANA JOŠ NIJE PRONA-
Stephen King
ĐEN. U središtu sobe je stočić, a na njemu brižljivo osvetljena knjiga (stočić je od treš-
njevog drveta, naravno, u čast gospodina Kiplinga). To je Mizerin povratak u izdanju Eni
Vilks. Korice su divne, i trebalo bi da budu, jer načinjene su od kože Pola Šeldona. A šta
je bilo s Polom? Njegove kosti su možda sahranjene iza ambara, ali mislim da je krmača
pojela najsočnije delove.
Nije loše. To bi bila prilično dobra priča (ne tako dobar roman; niko ne voli da navija
za tipa na tri stotine strana, samo da bi između šesnaestog i sedamnaestog poglavlja ot-
krio da ga je pojela krmača), ali priča je brzo otišla u drugom smeru. Pol Šeldon se po-
kazao mnogo snalažljivijim nego što sam mislio da će biti. Njegov napor da izigrava Še-
herezadu da bi spasao vlastiti život pružio mi je priliku da kažem neku reč o iskupljuju-
ćoj moći pisanja, koju sam odavno iskusio na vlastitoj koži, ali nisam mogao da je valja-
no artikulišem. I Eni se pokazala složenijom nego što sam je isprva zamišljao. Pisanje o
njoj bilo je veoma zabavno. Bila je žena za koju je izraz kukuričuća derišta bio vrhunac
profanosti, ali koja je, i ne trepnuvši, otfikarila stopalo svom najdražem piscu kad je po-
kušao da pobegne. Na kraju je u meni izazivala gotovo iste količine sažaljenja i straha.
Nijedna pojedinost i događaj u priči nisu rođeni iz zapleta. Nastali su organski. Svaki je
prirodno proistekao iz prvobitne situacije, svaki je bio otkriveni deo fosila. I sve ovo pi-
šem sa osmehom. Silno sam se zabavljao radeći na toj knjizi, iako sam najveći deo vre-
mena bio pod uticajem droge i alkohola.
Džeraldova igra i Devojčica koja je volela Toma Gordona su još dva u potpunosti situaciona
romana. Ako se Mizeri može opisati kao „dva lika u kući“, Džerald je „jedna žena u spa-
vaćoj sobi“, a Devojčica je „jedno dete izgubljeno u šumi“. Već sam rekao da sam pisao i
romane sa zapletom. Rezultati kao Insomnija i Rouz Mader nisu bili naročito inspirativni.
To su (ma kako mi priznanje teško padalo) kruti romani, oni „suviše sam se trudio oko
njih“. Jedini roman napisan na osnovu zapleta koji mi se zbilja sviđa jeste Mrtva zona
(biću do kraja iskren, pa ću reći da mi se zaista dopada). Vreća kostiju je knjiga koja izgle-
da kao da je napisana na osnovu unapred smišljenog zapleta. Zadovoljavajuće je gotska
(makar po mom mišljenju) i veoma složena. Ali u njoj nema ničeg unapred smišljenog.
Istorija TR-90 i priča o onom što je udovica Majka Nunana htela da postigne poslednjeg
leta svog života nastale su spontano – drugim rečima, svi ti detalji bili su delovi fosila.
Dovoljno snažna situacija obesmišljava pitanje zapleta, što mi odgovara. Najzanimlji-
vije situacije obično se mogu izraziti pitanjem: Šta ako... r>
Šta ako bi vampiri napali seoce u Novoj Engleskoj? (Salemovo)
Šta ako policajac u zabitom gradiću u Nevadi poludi i počne da ubija sve redom?
(Očajavanje)
Šta ako čistačica, koja se izvukla kad je optužena za ubistvo (supruga), bude osumnji-
čena za još jedno ubistvo (poslodavke)? (Dolores Klejborn)
Šta ako pobesneli pas zarobi mladu majku i njenog sinčića u automobilu? (Kudžo)
Sve te situacije iznenada su mi se javile – pod tušem, za volanom automobila, u šetnji
O PISANJU
– i od njih su nastale knjige. Ni u jednom slučaju nisam sledio unapred smišljeni zaplet,
pa čak ni u obliku beleške na papiru iscepanom iz sveske, iako neke priče (Dolores Klej-
born, na primer) po složenosti ne zaostaju za onima u kriminalističkim romanima. Molim
vas da ne zaboravite da postoji ogromna razlika između priče i zapleta. Priča je časna i
pouzdana; zaplet je podmukao i najbolje je da bude u kućnom pritvoru.
Svaki od gore pomenutih romana je uglačan i oplemenjen pojedinostima u daljoj
obradi, ali je većina elemenata već postojala. „Film bi trebalo da postoji u grubim crta-
ma“, rekao mi je filmadžija Pol Herš. Isto zapažanje važi i za knjige. Nekoherentnost i
nezanimljivo pripovedanje retko se kad mogu ukloniti sitnim zahvatom poput druge
ruke.
Ovo nije udžbenik, pa nema mnogo vežbi, ali bih želeo da vam ponudim jednu, u
slučaju da pomislite da je sva ova priča o situaciji koja zamenjuje zaplet samo nadmeno
proseravanje. Pokazaću vam mesto na kom se nalazi fosil. Vaš posao biće da napišete
pet-šest strana naracije bez unapred smišljenog zapleta o tom fosilu. Drugim rečima, že-
lim da iskopate kosti i vidite kako izgledaju. Mislim da ćete se prilično iznenaditi i obra-
dovati rezultatima. Jeste li spremni? Idemo.
Svi su upoznati s osnovnim elementima ove priče. Svake druge nedelje se sa sitnim
varijacijama pojavljuje u crnim hronikama dnevnih novina većih gradova. Žena – nazo-
vimo je Džejn – udaje se za bistrog i duhovitog muškarca, koji zrači seksualnim magne-
tizmom. Nazvaćemo ga Dik; to je najfrojdovskije ime koje nam stoji na raspolaganju.
Dik, na svu žalost, poseduje tamnu stranu. Ima kratak fitilj, opsednut je kontrolom, a
možda je (to ćete doznati na osnovu njegovih reči i dela) i paranoičan. Džejn ulaže silan
trud da, zarad braka, previdi njegove mane (saznaćete i zašto se toliko trudi; izaći će na
scenu i reći). Dobijaju dete. Neko vreme je sve naizgled bolje.
Kad devojčica napuni tri godine, ponovo počinje zlostavljanje praćeno napadima lju-
bomore. Ono je isprva verbalno, a zatim fizičko. Dik je ubeđen da Džejn spava s drugim
muškarcem, verovatno s kolegom. Je li to neko određen? Ne znamo, niti je bitno. Dik će
vam reći na koga sumnja. Znaćemo i mi kad on to kaže, zar ne?
Sirota Džejn više ne može da trpi. Razvodi se od budale i dobij a starateljstvo nad
kćerkom, malom Nel. Dik počinje da ih progoni. Džejn traži i dobija zabranu prilaska.
Veliki broj zlostavljanih žena reći će vam da je taj dokument koristan koliko i suncobran
u uraganu. Kreten Ričard je uhapšen i zatvoren posle incidenta – verovatno javnog pre-
bijanja – koji ćete opisati do najsitnijih strašnih i živopisnih pojedinosti. Sve ovo je poza-
dinska priča. Kako i u kojoj meri ćete je predstaviti, u potpunosti zavisi od vas. U svakom
slučaju, to nije situacija. Ono što sledi je situacija.
Jednog dana, nedugo po Dikovom utamničenju u gradskom zatvoru, Džejn je uzela
malu Nel iz obdaništa, da bi je odvezla kod drugarice na rođendansku zabavu. Odvezla
se kući da uživa u dva-tri retka sata mira i tišine. Možda ću malo dremnuti, misli. Stanuje
u kući, iako je mlada samohrana majka, zato što situacija to zahteva. Priča će vam reći
kako je došla do nje i zašto ima slobodno po podne. Neće biti problema ako smislite
Stephen King
ubedljive razloge (možda je pripadala njenim roditeljima; možda samo čuva nečiju kuću;
a možda je u pitanju nešto sasvim treće).
Trgla se zbog podsvesnog signala kad je ušla. Zbog nečega se osećala nelagodno. Go-
vorila je sebi da su u pitanju nervi, zato što nije mogla da odredi razlog napetosti. Pripi-
sala je neugodno osećanje suočavanju s posledicom petogodišnjeg pakla u braku s Gos-
podinom Pravim. Šta bi drugo moglo biti? Dik je, naposletku, iza brave.
Odlučila je da popije šolju biljnog čaja i odgleda vesti pre nego što dremne. (Da li
ćete kasnije iskoristiti čajnik vrele vode na šporetu? Možda, možda...) Glavna vest u
Dnevniku u tri je prenerazila. Tog jutra trojica zatvorenika pobegla su iz gradskog zatvora.
Ubila su i stražara. Dvojica loših momaka su gotovo odmah uhvaćena, ali je treći još na
slobodi. Nijedan zatvorenik nije pomenut po imenu (ne u ovim vestima), ali Džejn, sede-
ći u praznoj kući (koju ste plastično opisali), nimalo ne sumnja da je jedan od njih bio i
Dik. Poznavala je, pošto je konačno identifikovala razlog nelagodnosti koju je osetila u
foajeu, taj sve slabiji miris Dikovog osveživača za kosu. Sedela je u fotelji, mišića ukočenih
od straha, nesposobna da ustane. Samo bi Dik koristio osveživač za kosu u zatvoru, po-
mislila je kad je čula njegove korake na stepenicama. Morala je da ustane i da potrči, ali
nije mogla ni da mrdne...
To je prilično dobra priča, zar ne? Mislim da jeste, ali nije baš unikatna. Već sam na-
veo da je BIVŠI MUŽ PREBIJA (ILI UBIJA) NEKADAŠNJU SUPRUGU vest koja se
svake druge nedelje može pročitati u novinama. To je tužno, ali istinito. Želim da u ovoj
vežbi promenite pol antagoniste i protagoniste pre nego što počnete da razvijate situaciju u va-
šem pripovedanju – da, drugim rečima, od bivše supruge napravite negativca (možda
beži iž psihijatrijske ustanove, umesto iz zatvora), a od supruga žrtvu. Pripovedajte bez
prethodno smišljenog zapleta – prepustite vodstvo situaciji i nek vas neočekivani obrt
ponese sa sobom. Predviđam vam veličanstven uspeh... ako budete istiniti u pogledu go-
vora i ponašanja vaših junaka. Poštenje u pripovedanju može da nadoknadi mnogo stil-
skih nedostataka, što se može videti iz radova krutih prozaista poput Teodora Drajzera i
Ajn Rand, ali laganje je velika i neotklonjiva greška. Lažovi dobro prolaze, to je nepobit-
na istina, ali samo na velikoj slici, a nikad u džunglama istinskog stvaranja, u kojima
mučnim koracima napredujete prema cilju. Dok ste tamo, sve propada ako počnete da
lažete o onom što znate i osećate.
O PISANJU
Opis omogućava čitaocu da postane čulni učesnik priče. Dobar opis je veština kojom se
može ovladati, a to je jedan od najvećih razloga zašto ne možete uspeti ako niste mnogo
čitali i pisali. Stvar nije samo u tome kako, već i koliko. Čitanje će vam pomoći da prona-
đete odgovor na pitanje koliko, ali će vam samo stranice ispisanog teksta pomoći da od-
govorite na pitanje kako. Rad je jedini put do saznanja.
Opisivanje počinje vizualizacijom onog što želite da čitalac iskusi. Završava se prevo-
đenjem onog što vidite u vašem umu, u reči na stranici. To nije nimalo lako. Kao što
sam rekao, svi smo čuli kako neko govori: „Čoveče, bilo je tako dobro (ili tako straš-
no/neobično/zabavno)... samo ne mogu da opišem!“ Morate biti sposobni za opisivanje
ako želite da budete uspešan pisac, toliko da naterate čitaoca da pršti od prepoznavanja.
Trud će vam se sasvim zasluženo isplatiti ako to postignete. Dobićete mnogo negativnih
odgovora ako ne uspete, i možda onda potražiti zaposlenje u očaravajućem svetu tele-
marketinga.
Šturi opis zbunjuje i ostavlja čitaoca u mraku. Preterano opisivanje ga guši podacima
i slikama. Trik je u zlatnoj sredini. Veoma je važno znati šta da se opiše, a šta da se za-
obiđe dok se bavite glavnim poslom: pričanjem priče.
Nisam naročito sklon iscrpnom opisivanju fizičkih karakteristika likova i njihovih
osobina (inventar odeće me naročito nervira; potražiću modni katalog ako se uželim
opisa odeće). Retko sam osetio želju da opišem podrobni izgled ljudi u svojim pričama –
radije puštam čitaoca da im sam doda lica, stas i odeću. Mislim da i sami možete dovršiti
posao ako vam kažem samo da je Keri Vajt izopštenica u srednjoj školi, s lošim tenom i
garderobom modne stradalnice. Imam li pravo? Ne moram da vam opisujem bubuljicu
po bubuljicu i ružnu suknju po suknju. Naposletku, svi se sećamo makar jedne gubitnice
iz srednje škole. Detaljni opis samo bi istisnuo ono što vi već imate u glavi, a ja bih
ugrozio vezu zasnovanu na razumevanju, koju želim da uspostavim s vama. Opis poči-
nje u piščevoj mašti, ali bi trebalo da se završi u čitaočevoj. Pisac je u tom pogledu mno-
go srećniji od filmadžije, koji je gotovo uvek prinuđen da pokaže previše... uključujući, u
devet od deset slučajeva, i patent-zatvarač na monstrumovim leđima.
Mislim da su za čitaoca u priči mesto radnje i tekstura pripovedanja mnogo značajniji
od fizičkog opisa protagonista. Takođe, mislim da fizički opis ne bi trebalo da bude pre-
čica do karaktera. Zato me poštedite, moliću lepo, junakovih oštroumnih plavih očiju i
isturene, odlučne brade, takođe i junakinjinih nadmenih jagodica. To je loša tehnika,
prosto lenjo pisanje, pandan onih zamornih priloga.
Stephen King
Dobar opis, po mom mišljenju, obično se sastoji od nekoliko valjano izabranih poje-
dinosti koje će predstaviti i sve ostalo. Te pojedinosti najčešće su prve koje vam padnu
na pamet. Svakako će biti dobar početak. Ako kasnije odlučite da ih izmenite, dopunite
ili izbrišete, možete to lako učiniti – zbog toga i postoji druga ruka. Ali mislim da ćete u
većini slučajeva uvideti da su prve vizualizovane pojedinosti najistinitije i najbolje. Ne bi
trebalo da zaboravite (i čitanje će iznova potvrditi ovo zapažanje ako posumnjate u nje-
ga) da je podjednako lako preterati s opisima kao i ne opisivati dovoljno. Verovatno je i
lakše.
Palm tu na Drugoj aveniji jedan je od najboljih restorana u Njujorku. Kad bih odlučio
da u njemu postavim scenu, pisao bih o onom što znam, pošto ga često posećujem. Pri-
zvao bih sliku tog mesta pre nego što bih počeo da pišem. Crpao bih iz sećanja i ispu-
njavao oko uma, koje sve oštrije vidi što se češće koristi. Zovem ga mentalnim okom
zato što je to izraz s kojim su svi upoznati, iako želim da otvorim sva čula. Brzo ali inten-
zivno, pretrešću pamćenje. To će ličiti na hipnozom indukovani doživljaj. Taj postupak
će, kao i hipnoza, svaki put biti sve lakši.
Prva četiri detalja koja mi padaju na pamet kad pomislim na Palm tu jesu: (a) tama is-
pred bara i kontrast: sjajno ogledalo iza njega, koje hvata i odražava svetlost s ulice; (b)
strugotina na podu; (c) karikature na zidovima; (d) miris pečenog mesa i ribe.
Setio bih se još ponečega kad bih duže razmišljao (izmislio bih zaboravljeno – činje-
nice i mašta prepliću se u procesu vizualizacije), ali za viškom nema potrebe. Naposlet-
ku, ne posećujemo Tadž Mahal i ne želim da vam prodam lokal. Važno je ne zaboraviti
da ovde nije reč o miljeu – već o priči, i da je uvek reč o priči. Ne bi mi koristilo (a ni
vama) da odlutam u šibljak deskripcije samo zato što je to lako. Imamo druga, mnogo
pametnija posla.
Evo odlomka o ulasku lika u Palm tu:
Taksi se jednog blistavog letnjeg popodneva u petnaest do četiri zaustavio ispred

Palm tua. Bili je platio vožnju, izašao na trotoar i pogledom potražio Martina. Nije
ga bilo na vidiku.
Bili je zadovoljno ušao u restoran.
Palm tu je bio mračan kao pećina posle vrele jasnoće Druge avenije. Ogledalo
iza bara hvatalo je malo uličnog bleštavila, prenoseći ga u tamu kao fatamorganu.
Bili je isprva samo to video. Oči su počele da mu se privikavaju. Nekoliko usam-
ljenika pilo je za barom. Iza njih je bio šef sale, razvezane mašne. Zavrnuti rukavi
košulje otkrivali su dlakave zglobove. Razgovarao je s barmenom. Bili je ugledao
strugotinu na podu. Tako nešto moglo se očekivati u ilegalnom baru u vreme pro-
hibicije, ali ne i u restoranu na prelomu milenijuma, u kom je pušenje zabranjeno,
da i ne govorimo o pljuvanju duvana za žvakanje na pod. Karikature – likovi s lo-
kalne političke scene, novinari koji su se odavno penzionisali ili satrli od alkohola i
O PISANJU
neprepoznatljive slavne ličnosti – plesale su po zidovima sve do tavanice. Lokal se

osećao na odreske i prženi luk. Sve je bilo isto.
Šef sale je zakoračio prema njemu. „Mogu li da vam pomognem, gospodine?
Ne služimo jelo do šest, ali bar...“
„Tražim Ričija Martina“, reče Bili.
Bilijev dolazak taksijem je naracija – akcija, ako više volite tu reč. Ono što sledi kad
prekorači preko praga restorana manje-više je obično opisivanje. Naveo sam gotovo sve
detalje koji su mi prvi pali na pamet kad sam pristupio sećanju na stvarni Palm tu i dodao
nekoliko novina. Mislim da je šef sale između smena prilično upečatljiva slika. Dopadaju
mi se razvezana kravata i zavrnuti rukavi koji otkrivaju dlakave zglobove. To liči na foto-
grafiju. Miris ribe je jedini izostavljeni utisak, zato što je miris luka jači.
Vratili smo se pripovedanju s malo naracije (šef sale stupa na središte scene), a zatim
na dijalog. Jasna slika lokacije nam je već pred očima. Mogao sam da dodam mnoštvo
pojedinosti – uskost prostorije, Tonija Beneta iza ozvučenja, nalepnicu Jenkija na kasi –
ali čemu to? Obrok je jednak gozbi kad je postavljanje scene i opisivanje u pitanju. Ho-
ćemo da znamo da li je Bili video Ričija Martina – platili smo dvadeset četiri dolara da
bismo pročitali tu priču. Detaljniji opis restorana usporio bi ritam pripovedanja i vero-
vatno narušio magiju koju dobra beletristika može da isplete. Čitalac često prekida pra-
ćenje priče zato što ona postane dosadna, zbog pisca koji je, zanet opisivanjem, zabora-
vio da mora zadržati loptu u igri. Čitalac koji bi voleo da sazna više od gorenavedenog o
Palm tuu može da ga poseti kad sledeći put skokne do Njujorka, ili da zatraži brošuru.
Već sam prosuo dovoljno mastila da bih od Palm tua načinio mesto radnje. Moraću da
revidiram opis i da ga svedem na nekoliko redaka u drugoj ruci, ako odlučim da bude
kraći. Sigurno ga neću zadržati samo zato što je dobar. Trebalo bi da bude dobar da sam
plaćen za to, ali nisam plaćen da ugađam sebi.
U mom središnjem deskriptivnom pasusu o Palm tuu nalazi se i čist opis („nekoliko
usamljenika pilo je za barom“) i nešto poetičniji fragment („Ogledalo iza bara... prenose-
ći ga u tamu kao fatamorganu.“). Oba su u redu, a i ja volim figurativne opise. Upotreba
poređenja i ostalih oblika figurativnog jezika jedno je od najvećih poslastica beletristike
– njenog čitanja i pisanja. Uspešno poređenje nas ushićuje kao susret sa starim prijate-
ljem u gomili nepoznatih ljudi. Poređenjem dva naizgled nepovezana predmeta – resto-
ranskog bara i pećine, ogledala i fatamorgane – ponekad smo sposobni da sagledamo
staru stvar na nov i upečatljiv način.12 Mislim da pisac i čitalac učestvuju u nekoj vrsti
čuda, čak i kad rezultat nije upečatljivija i lepša, već samo jasnija slika. Možda je taj za-
ključak malo prejak, ali da – verujem u njega.
Kad poređenje ili metafora ne funkcionišu, rezultat može biti smešan, čak i prava
bruka. Nedavno sam pročitao rečenicu u romanu koji radije ne bih imenovao: „Ravno-
dušno je sedeo pored leša. Čekao je dolazak forenzičara strpljivo kao ćureći sendvič.“
Stephen King
Nisam uspeo da uočim vezu koja nešto objašnjava, ako ona uopšte postoji. Smesta sam
zatvorio knjigu i prestao sam da je čitam. Kad pisac zna šta radi, vozim se do kraja. Ali
ako ne zna... pa, zagazio sam u pedesete, a knjiga ima napretek. Nemam više vremena za
čitanje loše napisanih.
Zen-poređenje je samo jedna potencijalna zamka figurativnog jezika. Najčešća je – i
ponovo, upadanje u ovu stupicu uglavnom može biti pripisano nedovoljnom čitanju –
korišćenje klišea od poređenja, metafora i slika. Trčao je kao lud, lepa je kao letnji dan,
tip je opasan dasa, Bob se borio kao tigar... ne traćite moje (ili bilo čije) vreme takvim
tričarijama. Zbog njih ćete izgledati kao lenčuga ili neznalica. Ni jedna ni druga ocena
neće unaprediti vašu spisateljsku reputaciju.
Meni najdraža poređenja, uzgred, jesu iz tvrdokorne detektivske beletristike četrdese-
tih i pedesetih godina, iz pera književnih naslednika petparačke književnosti. Evo nekih
primera: „Bilo je mračnije nego u vagonu čmarova“ (Džordž V. Higins); i: „Cigareta je
imala ukus vodoinstalaterske krpe“ (Rejmond Čandler).
Ključ za dobar opis počinje jasnim viđenjem i završava se jasnim pisanjem, uz koriš-
ćenje svežih slika i jednostavnog rečnika. Počeo sam da učim te lekcije čitajući Čandlera,
Hameta i Rosa Makdonalda; gajio sam još veće poštovanje prema moći kompaktnog
deskriptivnog jezika T. S. Eliota (oštre kandže, te kafene kašičice, zasecale su okeansko
dno) i Vilijama Karlosa Vilijamsa (bele kokoške, crvena kolica, šljive u ledu, tako slatke i
hladne).
Praksa će vas učiniti boljim na tom i na svim drugim poljima pripovedačke veštine,
ali vas nikad neće učiniti savršenim. Zašto bi? Nastojanje da budete jasni i jednostavni
proširiće vaša saznanja o kompleksnosti živog jezika. Biće klizavo, prekrasni, jašta, biće
veoma klizavo. Usavršavajte veštinu, uvek podsećajte sebe da je vaš posao da kažete ono
što vidite i da ispričate priču.
O PISANJU
Porazgovarajmo malo o dijalogu, zvučnom delu našeg programa. Dijalog daje glas vašim
likovima i ključan je u definisanju njihovog karaktera – ali samo kad nam ljudi govore
više o tom kakvi su, a govor zna biti podmukao. Ono što ljudi kažu često predstavlja i
njihov karakter na za njih potpuno nesvestan način.
Možete saopštiti putem direktne naracije da vaš glavni lik Mista Bats nikad nije dobro
prolazio u školi i da je u nju retko odlazio, ali možete da prenesete to isto na mnogo ži-
vopisniji način, njegovim rečima... i jedno od najvažnijih pravila dobre beletristike jeste
da nikad ne opisujete ono što možete da pokažete:
„Šta misliš?“ pitao je dečak. Crtao je štapom po prašini ne dižući glavu. Ono što
je nacrtao mogla bi biti lopta, planeta ili običan krug. „Misliš li da se Zemlja okre-
će oko Sunca, kao što kažu?“
„Ne znam šta kažu“, odgovorio je Mista Bats. „Nikad nisam proučavo šta ovi
ili oni kažu, zato što svako drukčije govori, dok te glava ne zaboli i dok ne izgubiš
aminit.“
„Šta je aminit?“, pitao je dečak.
„Nikad ne prestaješ s pitanja!“, zavapio je Mista Bats. Zgrabio je i polomio de-
čakov štap. „Aminit je kad trba ’oče nešto da jede! A nisi bolesan! I narod priča ja
sam neznalica!“
„O, apetit“, staloženo će dečak. Nastavio je da crta, ovog puta prstom.
Dobro napisani dijalog pokazaće da li je lik pametan ili glup (ne mora značiti da je
Mista Bats moron samo zato što ne zna da kaže apetit. Moraćemo da ga slušamo još
malo pre nego što odlučimo o tome), pošten ili nepošten, zabavan ili nezanimljiv. Dobar
dijalog, poput onih Džordža V. Higinsa, Pitera Strauba ili Grejama Grina, jeste poslasti-
ca za čitanje; loš dijalog je ubitačan.
Neki pisci vičniji su dijalogu od ostalih. Veština pisanja dijaloga može se unaprediti,
ali kao što je jedan velikan (Klint Istvud) jednom rekao: „Čovek je dužan da poznaje
svoja ograničenja.“ H. P. Lavkraft bio je genije za mračne priče, ali grozan pisac dijaloga.
Izgleda da je to znao, zato što u milionima napisanih reči samo pet hiljada otpada na di-
jalog. Sledi odlomak iz Boje spoljašnjeg svemira, u kojoj umirući seljak opisuje prisustvo
vanzemaljca koji je napao njegov bunar. To je ogledni primer Lavkraftovih problema s
Stephen King
dijalozima. Ukratko, ljudi jednostavno ne govore na taj način, čak ni na samrtnom odru:
„Ništa... ništa... boja... ona spaljuje... hladna i vlažna, ali pali... to je živelo u buna-
ru... vido sam ga... kao nekakav dim... a opet sličan cvetovima od prošlog prole-
ća... bunar je sijao noću... sve živo... isisava život iz svega... u onom kamenu...
mora da je došlo u onom kamenu i opselo celo mesto... ne znam šta hoće... ta
okrugla stvar koju su ljudi sa koledža iskopali iz kamena... bilo je iste boje... baš
kao cvetovi i biljke... seme... video sam to prvi put ove nedelje... to ti slomi um i
uzme te... spali te... dolazi sa nekog mesta gde stvari nisu kao što su ovde... jedan
od onih profesora je to rekao...“
I tako dalje u pažljivo konstruisanim eliptičnim izlivima podataka. Teško je reći šta je
pogrešno s Lavkraftovim dijalogom, izuzev očiglednog: izveštačen je i beživotan, kipti
od seoskog govora („nekog mesta gde stvari nisu kao što su ovde“). Znamo kad je dija-
log dobar. Znamo i kad je pogrešan – para uši kao zvuk loše naštimovanog muzičkog
instrumenta.
Lavkraft je, po svim svedočenjima, bio bolno stidljivi snob (takođe, i ubeđeni rasista,
njegove priče pune su opakih Afrikanaca i spletkama sklonih Jevreja, zbog kojih bi se
moj ujka Oren zabrinuo posle četiri-pet piva), od onih koji vode opsežnu koresponden-
ciju, ali nevešto komuniciraju licem u lice. Da je danas živ, verovatno bi stalno visio na
internet čatovima. Dijalog je veština koju najbolje uče ljudi koji vole da govore i slušaju
druge – pogotovo da ih slušaju. Oni love naglaske, ritmove, dijalekte i sleng različitih
grupa. Usamljenici poput Lavkrafta često ih loše pišu, ili s oprezom nekog ko barata je-
zikom koji mu nije maternji.
Ne znam da li je savremeni romanopisac Džon Kacenbah usamljenik ili ne, ali nje-
gov roman Hartov rat sadrži neke izrazito loše dijaloge. Kacenbah je romanopisac koji
izluđuje predavače kreativnog pisanja, sjajan pripovedač čija veština je narušena ponav-
ljanjima (otklonjivim nedostatkom) i bez imalo sluha za dijalog (verovatno neotklonjiv
nedostatkom). Hartov rat bavi se ubistvom u zarobljeničkom logoru za vreme Drugog
svetskog rata – ta dobra ideja postaje veoma problematična u Kacenbahovim rukama
kad se zaplet zahukta. Komandir eskadrile Filip Prajs obraća se prijateljima pre nego što
ga Nemci odvedu, ne da bi ga vratili u njegovu zemlju, kao što tvrde, već da bi ga stre-
ljali u šumi.
Prajs je ponovo zgrabio Tomija.

„Tomi“, prošaptao je, „ovo nije slučajnosti! Ništa nije onako kao što izgleda!
Kopaj dublje! Spasi ga, momče, spasi ga! Zato što, više nego ikad, verujem da je
Skot nevin... Prepušteni ste sami sebi, momci. I ne zaboravite, računam da ćete
O PISANJU
preživeti ovo! Preživite! Šta god da se desi!“

Obratio se Nemcima. „U redu, Hauptmann“, rekao je s iznenadnom mirnom
rešenošću. „Spreman sam. Radite sa mnom šta god da vam je volja.“
Kacenbah možda nije shvatio da je svaki redak dijaloga komandira eskadrile kliše iz
ratnih filmova s kraja četrdesetih, ili je pak pokušao da iskoristi sličnost da bi izazvao sa-
žaljenje, tugu, možda i nostalgiju kod čitalaca. Šta god da je posredi, nije upalilo. Odlo-
mak podstiče samo napetu nevericu. Zapitate se s razlogom da li ga je urednik video i
zašto nije upotrebio svoju crvenu olovku ako jeste. Njegov neuspeh, s obzirom na Ka-
cenbahov neosporni talenat u drugim oblastima, osnažuje moju tvrdnju da je pisanje do-
brog dijaloga umetnost koliko i zanat.
Veliki broj dobrih pisaca dijaloga jednostavno je rođen s fino naštimovanim sluhom,
kao što se neki muzičari i pevači rađaju sa apsolutnim ili gotovo apsolutnim sluhom.
Evo odlomka iz romana Elmora Leonarda Budi kul (Be Cool). Uporedite ga s Lavkrafto-
vim i Kacenbahovim i smesta ćete primetiti da imamo posla sa iskrenom razmenom
mišljenja, a ne sa izveštačenim monologom:
Čili je... ponovo podigao glavu kad je Tomi rekao: „Kako ide?“
„Zanima te da li nešto trpam?“
„Mislio sam na posao. Kako ide? Znam da si dobro prošao sa Drž’te Lea, neo-
pisiv film, neopisiv. I znaš li šta još? Bio je dobar. Ali nastavak – kako se ono zva-
še?“
„Nestani.“
„Da, pa to se i desilo. Nestao je iz bioskopa pre nego što sam dobio priliku da
ga vidim.“
„Studio je digao ruke od njega posle ne tako dobrog starta. Od početka sam
bio protiv snimanja nastavka. Ali glavni producent u Taueru rekao je da će ga sni-
miti sa mnom ili bez mene. Pomislih, dobro, kad bih mogao da smislim dobru pri-
ču...“
Dva tipa ručaju na Beverli Hilsu. Odmah znamo da su ozbiljni igrači. Možda su laž-
njaci (a možda i nisu), ali odmah dobijaju mesto u kontekstu Leonardove priče; u stvari,
dočekujemo ih raširenih ruku. Njihov govor je tako stvaran da osećamo grešno zado-
voljstvo, kao i svako ko bi slučajno čuo zanimljiv razgovor u restoranu. Usput saznaje-
mo nešto i o likovima, iako samo u ovlašnim crtama. To je sam početak romana (druga
strana) i Leonard je iskusni profesionalac. Zna da ne treba da servira sve odjednom.
Ipak, zar nismo naučili nešto o Tomijevom karakteru dok uverava Čilija da Drž’te Lea
nije samo strašan, već i dobar film?
Stephen King
Možemo da se zapitamo je li takav dijalog istinit u odnosu prema stvarnom životu, ili
samo u odnosu na izvesnu ideju o životu, na izvesnu stereotipnu sliku holivudskih igrača,
holivudskih ručkova, holivudskih poslova. Ovo je pošteno pitanje, a odgovor je da vero-
vatno nije. Dijalog ipak zvuči istinito u našim ušima. Elmor Leonard je u najboljem iz-
danju (Budi kul je prilično zabavan roman, ali je daleko od Leonardovog vrhunca) sposo-
ban za stvaranje ulične poezije. Veština neophodna za pisanje ovakvog dijaloga proističe
iz godina prakse, a umetnost iz stvaralačke mašte koja vredno radi, zabavljajući se u pro-
cesu.
Poštenje je ključ za pisanje dobrog dijaloga. Ovo pravilo važi i za druge aspekte bele-
tristike. Međutim, ako budete pošteni što se tiče reči koje izlaze iz usta vaših likova, naći
ćete se na meti oštre kritike. Ne prođe ni nedelja dana a da ne dobijem najmanje jedno
gnevno pismo (najčešće ih ima više) u kom me optužuju da sam vulgaran, da sam pun
predrasuda, homofobičan, krvožedan, frivolan ili teški psihopata. I upravo dijalozi naj-
češće izazivaju gnev mojih korespondenata: „Odjebimo iz Dodža“ ili: „Ne jebemo crnje
u ovim krajevima“, ili: „Šta misliš da radiš, jebena pederčino?“
Moja majka, bog da joj dušu prosti, nije odobravala prostote niti bilo šta od takvog
govora. Zvala je to jezikom neznalica. Ali to je nije sprečavalo da drekne „Auh, koje sra-
nje!“ kad god bi joj zagorelo meso u rerni ili kad bi se udarila čekićem po prstu. Ne
sprečava ni većinu ljudi, hrišćana i pagana podjednako, da kažu nešto slično (i još gore)
kad se pas pokaki po tepihu, ili kad kola skliznu s dizalice. Zato je važno reći istinu. Toli-
ko zavisi od toga, kao što je Vilijam Karlos Vilijams zamalo rekao kad je pisao o crve-
nim kolicima. Legija pristojnosti možda ne voli reč sranje, a možda je i vi ne volite mno-
go, ali ponekad nemate druge nego da je upotrebite. Nijedno dete nije pritrčalo majci i
reklo da je njegova sestrica upravo izvršila defekaciju u kadi. Pretpostavljam odmah da bi
možda reklo i uneredila se ili pokakila se, ali se bojim da je najčešći izraz upravo usrala se
(mali ljudi, naposletku, imaju velike uši).
Morate reći istinu u vašem dijalogu da bi zvučao stvarno i ubedljivo. Onaj u Hartovom
ratu, tako dobroj priči, pati od tužnog nedostatka i jednog i drugog. To pravilo važi za
sve slučajeve, uključujući i onaj kad se neko opauči čekićem po prstu. Ako „Auh koje
sranje!“ zamenite sa „Auh koje granje!“, zato što mislite na Legiju pristojnosti, raskidate
nepisani ugovor između pisca i čitaoca, izneveravate obećanje da ćete izmišljenom pri-
čom reći istinu o ljudskim reakcijama i govoru.
S druge strane, jedan od vaših likova (na primer stara neudata tetka protagoniste) za-
ista može reći granje umesto sranje kad se udari čekićem po prstu. Znaćete koju reč da
upotrebite ako poznajete svog lika, a mi ćemo o govorniku naučiti nešto što će ga učiniti
živopisnijim i zanimljivijim. Suština je da svakog lika pustite da slobodno govori, ne ma-
reći za mišljenje Legije pristojnosti ili Čitalačkog kružoka hrišćanskih dama. Drugačiji
postupak bio bi kukavički i nepošten. Verujte mi kad vam kažem da pisanje beletristike
na početku XXI veka u Americi nije posao za intelektualne kukavice. Postoji mnogo po-
O PISANJU
tencijalnih cenzora. Možda imaju drugačije gledište, ali svi oni žele isto: da vidite svet
njihovim očima... ili da ćutite o svim različitostima koje vidite. Oni su pobornici statusa
kvo. Ne moraju biti loši momci, ali jesu opasni ako držite do svoje intelektualne slobode.
Slažem se s majkom: prostote i vulgarnosti su jezik neznalica i verbalno hendikepira-
nih. Uglavnom je tako, što će reći, ima i izuzetaka. Neki od njih su prostački aforizmi veli-
ke živopisnosti i životnosti. Uvek te navuku u auto-restoranima; zaposleniji sam od jednonogog čo-
veka u takmičenju u šutiranju u bulju; u jednoj ruci želja, u drugoj sranje, vidi šta će ti se prvo ispuniti
– ove i slične fraze nisu za dnevne sobe, ali su upečatljive i opore. Ili razmislite o ovom
odlomku iz Moždane oluje (Brain Storm) Ričarda Dulinga, u kom vulgarnost postaje poezi-
ja.
„Eksponat A: Jedan mangupski, tvrdoglavi penis, varvarski pičkožder bez zrna

pristojnosti u sebi. Bitanga nad bitangama. Skorbutni, crvoliki ološ sa zmijskim
sjajem u samotnom oku. Ponosni Turčin koji kao penisna munja seva po mračnim
ćoškovima mesa. Pohlepna hulja koja ište senke, glatke pukotine, ekstazu tune i
san...“
Želeo bih da vam predstavim još jedan Dulingov citat, iako ne predstavlja dijalog,
zato što svedoči o obrnutom: da možete biti zadivljujuće plastični u opisivanju, ne hva-
tajući se za vulgarnost i prostakluke:
Zajahala ga je gotova da uspostavi neophodnu konekciju preko porta. Muški i

ženski adapteri behu spremni, I/O je uspostavljen, server/klijent, gospodar/rob.
Bili su samo par skupocenih bioloških mašina spremnih za vrelo povezivanje ka-
blovskim modemima i pristup front-end procesorima.
Retko bih posezao za prljavom rečju ili prostačkom frazom da sam tip Henrija Džej-
msa ili Džejn Ostin i da pišem isključivo o pametnim i fakultetski obrazovanim fićfirići-
ma. Možda nikad ne bih imao knjigu proteranu iz američkih školskih biblioteka, i nikad
ne bih dobio pismo od nekog uviđavnog fundamentalistički nastrojenog korespondenta,
nestrpljivog da me obavesti da ću goreti u paklu, gde mi ni svi milioni dolara neće kupiti
nijedan gutljaj vode. Ali nisam odrastao među ljudima takvog kova, već u najnižim sloje-
vima američke srednje klase. O takvim ljudima mogu najpoštenije i najobaveštenije da
pišem. To pak znači da oni češće kažu sranje nego granje kad se opauče čekićem po prstu.
Naučio sam da živim s tim. To mi, ako ćemo pošteno, nikad nije mnogo smetalo.
Kad dobijem neko od takvih pisama, ili kad se suočim s kritičkim osvrtom u kom
sam portretisan kao vulgarni nekulturnjak – što u izvesnoj meri i jesam – tešim se reči-
Stephen King
ma Frenka Norisa, realiste s prelaza XIX u XX vek. Napisao je romane Oktopod (The Oc-
topus), Jama (The Pit) i Maktig (McTeague). Ovaj poslednji je autentično remek-delo. Pisao
je o najamnicima na rančevima i u fabrikama. Maktig, glavni junak Norisovog najboljeg
dela, zapravo je nadrizubar. Norisove knjige podigle su veliku prašinu u javnosti. Autor
je pribrano i prezrivo odgovorio na burna negodovanja: „Šta me briga za njihovo mišlje-
nje? Nikog nisam zavlačio, izneo sam samo istinu.“
Neki ljudi ne žele da čuju istinu, ali to nije vaš problem. Imali biste problem kad biste
hteli da postanete pisac koji ne želi da puca u metu. Govor, ružan ili lep, odraz je likova.
Može biti i dašak hladnog osvežavajućeg vetra u sobi koju bi neki hteli da drže zatvore-
nu. Najvažnije pitanje, naposletku, ne zavisi od toga da li je govor u vašoj priči duhovan
ili profan. Važno je samo kako zvuči na stranici dela i u uvu. Ako očekujete da zvuči is-
kreno, morate govoriti ono što mislite. A još važnije je da morate ponekad i ućutati i slu-
šati kako ljudi zaista govore.
O PISANJU
Sve što sam rekao o dijalogu u beletristici važi i za gradnju likova. I to se svodi na dva
saveta: obraćajte pažnju na ponašanje stvarnih ljudi oko vas i iskreno predstavljanje vi-
đenog. Možda ćete primetiti da vaš prvi sused čačka nos kad misli da ga niko ne vidi. To
je jak detalj, ali vam kao piscu neće pomoći ako niste spremni da ga u nekom trenutku
utkate u priču.
Da li se književni likovi preuzimaju direktno iz života? Očigledno da ne, ne tako da
predstavljaju odraz samo jedne ličnosti. I bolje vam je da to ne radite, ako ne želite da bu-
dete tuženi ili upucani jednog lepog jutra na putu do poštanskog sandučeta. U mnogim
slučajevima, kao u roman à clef poput Doline lutkica, likovi se uglavnom izvlače iz života.
Ove priče bivaju nezadovoljavajuće, pune nabeđenih slavnih ličnosti, koje besomučno
bludniče i brzo nestaju iz čitaočevog uma kad on završi neizbežnu igru pogađanja ko je
ko. Pročitao sam Dolinu lutkica nedugo nakon objavljivanja (tog leta bio sam pomoćnik
kuvara u letovalištu u zapadnom Mejnu). Pohlepno sam je progutao, kao i svi koji su je
kupili, ali sad uopšte ne mogu da se setim njenog sadržaja. Sve u svemu, mislim da mi
od takvog štiva više prija nedeljni dodatak Nejšenel enkvajerera, u kom mogu da pročitam
recepte i vidim fotografije kolača od sira, kao i da se obavestim o najnovijim skandalima.
Ono što se po mom mišljenju događa likovima dok se priča razvija u potpunosti za-
visi od onog što sam usput otkrio o njima – drugim rečima, od njihovog rasta. Ponekad
samo malo porastu. Ali tek kad mnogo uzrastu počnu da utiču na tok priče, umesto da
bude obrnuto. Gotovo uvek počinjem s nekom situacijom. Ne kažem da je to ispravno,
već samo da je to način na koji ja radim. Smatram priču neuspešnom ako se završi na
način koji sam unapred smislio, ma koliko takav kraj bio zanimljiv i meni i drugima. Mis-
lim da se najbolje priče uvek na kraju bave ljudima umesto događajima, to jest, vođene
su karakterima. Ne verujem mnogo u takozvanu studiju likova. Kad jednom nadrastete
kratku priču (recimo dve do četiri hiljade reči), priča na kraju uvek bude glavna. Ako
vam je do studije likova, kupite biografiju ili nabavite sezonske karte za lokalno univerzi-
tetsko pozorište. Dobićete koliko god hoćete likova.
Važno je da ne zaboravite da niko u vašem životu nije „loš momak“, „najbolji prija-
telj“ ili „kurva zlatnog srca“. U stvarnom životu svako od nas sebe doživljava kao nosi-
oca glavne uloge, protagonistu, velikog poglavicu; kamera je uvek na nama, dušo. Ako
uspete da prenesete ovaj stav u vaša dela, neće vam biti lakše da stvorite sjajne likove, ali
će vam biti teže da stvorite jednodimenzionalne siluete, tako česte u popularnoj beletristi-
ci.
Stephen King
Eni Vilks, medicinska sestra iz romana Mizeri, koja drži Pola Šeldona u zatočeništvu,
nama izgleda kao psihopata, ali je važno setiti se da ona sebe doživljava kao savršeno
duševno zdravu i razumnu osobu – zapravo kao heroinu, plemenitu ženu koja pokušava
da preživi u neprijateljski raspoloženom svetu punom kukuričućih derišta. Videli smo
kako prolazi kroz opasne promene raspoloženja, ali sam se trudio da nikad ne napišem
„Eni je tog dana bila depresivna i verovatno samoubilački raspoložena“ ili „Eni je tog
dana izgledala naročito srećno“. Izgubio bih mnogo da sam morao da vam kažem to di-
rektno. Izvući ćete i sami zaključak da je u depresivnom delu manično-depresivnog cik-
lusa ako uspem da vam pokažem ćutljivu ženu prljave kose, koja kompulzivno proždire
kolače i slatkiše. To će biti moja pobeda. I ako uspem, makar nakratko, da vam podarim
njen pogled na svet – ako mogu da vas navedem da shvatite njeno ludilo – u tom slučaju
možda mogu od nje da načinim nekog na kog ćete se sažaliti, ili čak s njim poistovetiti. I
šta je rezultat svega toga? Eni Vilks postaje strašnija nego ikad, zato što se približava va-
šem razumevanju. Da sam je, s druge strane, preobrazio u torokavu staru vešticu, bila bi
samo još jedna tipska babaroga. U tom slučaju bih sve izgubio, baš kao i čitalac. Ko bi
želeo sastanak s tom izanđalom rospijom? Ta verzija Eni zastarela je još u vreme premi-
jere Čarobnjaka iz Oza.
Pretpostavljam da bi bilo pošteno pitati da li Pol Šeldon iz Mizeri predstavlja mene.
To nesumnjivo važi za neke njegove elemente... ali sam siguran da ćete, ako nastavite da
pišete beletristiku, uvideti da ste kao pisac donekle prisutni u svim likovima koje stvori-
te. Kad pitate sebe šta bi izvesni likovi uradili u određenim okolnostima, donosite odlu-
ku na osnovu onog šta biste vi (ili u slučaju negativca, šta ne biste) uradili. Dodajte toj
verziji sebe karakterne crte, privlačne i neprivlačne, koje primećujete kod drugih (na pri-
mer kod tipa koji čačka nos kad misli da ga niko ne gleda). Tu je i divni treći element: se-
vanje čiste mašte iz vedra neba. Mašta mi je omogućila da nakratko budem psihotična
medicinska sestra dok sam pisao Mizeri. I biti Eni uglavnom nije bilo nimalo teško. U
stvari, bilo je na izvestan način zabavno. Biti Pol bilo je teže, jer on je razuman, baš kao i
ja, a to nije bio četvorodnevni boravak u Diznilendu.
Moj roman Mrtva zona izrastao je iz dva pitanja. Može li politički atentator ikad biti u
pravu? I ako jeste, kako mogu da ga načinim protagonistom romana? Dobrim mom-
kom? Ove ideje zahtevale su stvaranje opasno nestabilnog političara – tipa koji će se us-
pinjati političkim lestvicama pokazujući svetu veselo narodsko lice i šarmirajući glasače
odbijanjem da igra igru na uobičajeni način. (Taktika Grega Stilsona za kampanju, koju
sam smislio pre dvadeset godina, bila je veoma slična onoj kojom se poslužio Džesi
Ventura u uspešnoj kandidaturi za guvernera Minesote. Hvala bogu što Ventura nimalo
ne liči na Stilsona.)
Džoni Smit, protagonista Mrtve zone, takođe je obični narodski čovek, samo što on ne
glumi. Od ostalih se razlikuje po ograničenoj sposobnosti da vidi budućnost, kao posle-
dica nesreće doživljene u detinjstvu. Džoni je prodrmao ruku Gregu Stilsonu na politič-
kom mitingu i dobio viziju da će on postati predsednik SAD koji će pokrenuti treći svet-
O PISANJU
ski rat. Zaključio je da je jedini način da spreči taj događaj – drugim rečima, jedina mo-
gućnost da spase čovečanstvo – da prosvira metak Stilsonu kroz glavu. Po nečemu se
razlikovao od ostalih nasilnih i paranoičnih mistika: zaista je video budućnost. Ali zar svi
oni ne tvrde to isto?
Situacija je imala i oštru buntovničku notu, koja mi se dopadala. Mislio sam da će pri-
ča pleniti ako uspem da prikažem Džonija kao zaista pristojnog momka, ali da ga ne
pretvorim u plastičnog sveca. Isto je važilo i za Stilsona, samo obrnuto: hteo sam da u
očima čitalaca bude zaista ljigav i zastrašujući, i to ne samo zato što je neprestano bio na
ivici provale nasilja već zato što je prokleto ubedljiv. Hteo sam da čitalac neprestano mis-
li: „Ovaj tip je van svake kontrole – kako je moguće da niko ne može da ga prozre?“
Mislim da je činjenica da ga je Džoni prozreo još odlučnije svrstala čitaoca na njegovu
stranu.
Potencijalnog atentatora prvi put srećemo kad izvodi devojku na seoski vašar. Voze
se na vašarskim atrakcijama i igraju igre. Šta može biti normalnije i dopadljivije od toga?
Još nam je draži zato što se sprema da zaprosi Saru. Džoni će, kad mu predloži da kru-
nišu savršeni izlazak tako što će prvi put spavati zajedno, reći da želi da sačeka dok se ne
uzmu. Mislio sam da s tom odlukom hodam po klizavom terenu – hteo sam da čitaoci
dožive Džonija kao časnu osobu, koja iskreno voli, ali ne i kao moralnog čistunca, već
samo kao principijelnog čoveka. Ublažio sam njegovu principijelnost darujući ga dečač-
kim smislom za humor. Dočekao je Saru s maskom za Noć veštica koja svetli u mraku
(nadao sam se da je maska igrala i simboličnu ulogu; Džoni je svakako morao biti shva-
ćen kao čudovište kad je uperio pušku u predsedničkog kandidata Stilsona). „Dobri stari
Džoni“, kazuje Sara kroz smeh. Mislim da je Džoni Smit postao naš prijatelj dok su se
vraćali s vašara u njegovom starom folksvagenu, kad smo ga doživeli kao prosečnog
američkog momka, koji se nada da će do kraja života živeti srećno i berićetno, tipa koji
bi vam vratio izgubljeni novčanik sa sve novcem kad bi ga našao na ulici, ili stao da po-
mogne da promenite ispumpanu gumu kad vas vidi pored puta. A otkad je Džon F. Ke-
nedi ustreljen u Dalasu, čovek s puškom na brežuljku postao je američko strašilo. Želeo
sam da od ovog tipa načinim čitaočevog prijatelja.
Džoni je bio težak zadatak. Uvek je teško napraviti živopisni i zanimljivi lik od obič-
nog momka. Greg Stilson (kao i većina zlikovaca) bio je lakši i zabavniji. Hteo sam da
predstavim njegov opasni protivrečni karakter u uvodnoj sceni knjige. Stilson je, nekoli-
ko godina pre nego što se u Nju Hempširu kandidovao za Predstavnički dom, radio kao
mladi trgovački putnik i uvaljivao Biblije seljacima na Srednjem zapadu. Pas ga je napao
kad se parkirao na jednoj farmi. Bio je osmehnut i prijateljski raspoložen – pravi narod-
njak – dok se nije uverio da na farmi nema nikoga. A onda je poprskao psu oči suzav-
cem i išutirao životinju do smrti.
Ako se uspeh može meriti zainteresovanošću čitalaca, prva scena u Mrtvoj zoni (moja
prva knjiga u tvrdom povezu na prvom mestu liste bestselera) bila je jedna od mojih
najuspešnijih ikada napisanih. Nesumnjivo je pogodila pravo u nerv. Preplavila su me pi-
Stephen King
sma, u kojima je većina korespondenata negodovala zbog moje nečuvene okrutnosti

prema životinjama. Odgovorio sam tim ljudima, ukazujući na očigledne činjenice: (a)
Greg Stilson ne postoji; (b) pas ne postoji; (c) nikada u životu nisam šutnuo svog ili tu-
đeg kućnog ljubimca. Ukazao sam i na manje očiglednu činjenicu – na važnost da na sa-
mom početku romana čitaocima skrenem pažnju da je Gregori Stilson izuzetno opasan
čovek, koji to veoma vešto skriva.
Nastavio sam da gradim Džonijev i Gregov lik u drugim scenama, sve do sukoba na
kraju knjige, kad se sve rešilo na način za koji sam se nadao da će biti neočekivan. Ka-
rakteri mog protagoniste i antagoniste bili su određeni pričom koju sam morao da ispri-
čam – drugim rečima, fosilom, pronađenim predmetom. Moj posao (i vaš, ako odlučite
da je ovo plodan pripovedački postupak) jeste da se postaram da se ti izmišljeni ljudi po-
našaju na način koji će pomoći priči i nama izgledati razuman, s obzirom na ono što
znamo o njima (i ono što znamo o stvarnom životu, naravno). I zlikovci ponekad sum-
njaju u sebe (kao Greg Stilson); ponekad osete sažaljenje (kao Eni Vilks). I dobri mo-
mak ponekad pokušava da ne uradi dobru stvar, kao Džoni Smit... ili Isus Hrist. Setite se
njegove molitve („Ako je moguće da me mimoiđe čaša ova“) u Getsimanskom vrtu.
Vaši likovi će oživeti i početi da postupaju po vlastitom nahođenju ako obavite svoj po-
sao. Znam da to zvuči malo jezivo ako to niste doživeli, ali je veoma zabavno kad se do-
godi. Verujte mi da će to rešiti mnogo vaših problema.
O PISANJU
Pokrili smo neke osnovne aspekte dobrog pripovedanja, koji se svode na iste suštinske
ideje: da je vežba dragocena (i da bi trebalo da bude prijatna, da ne liči na vežbanje) i da
je poštenje nezamenjivo. Veštine opisivanja, pisanja dijaloga i razvoja likova svode se na
pažljivo gledanje i slušanje, i na zapisivanje onog što ste videli i čuli s jednakom pažnjom
i jasnoćom (i bez česte upotrebe zamornih suvišnih priloga).
Postoji mnogo sitnih ukrasa i dodataka – onomatopeja, inkrementalna repeticija, tok
svesti, unutrašnji dijalog, promene glagolskog vremena (postalo je moderno pripoveda-
nje priča, naročito kraćih, u sadašnjem vremenu), škakljivo pitanje pozadinske priče
(kako je i u kom obimu ubaciti u delo), teme, ritma (pozabavićemo se s poslednja dva) i
desetak drugih, koji se obrađuju – ponekad iscrpljujuće dugo – na predavanjima i u udž-
benicima o pisanju.
Moj stav prema svim pomenutim elementima pripovedanja prilično je jednostavan.
Sve je na stolu, svaki element. Trebalo bi da koristite sve što možete, a što ne stoji na
putu priči, da biste poboljšali kvalitet pisanja. Ako želite frazu s aliteracijom – vitezovi
nigdine bore se s nabobima ništavila – ubacite je i vidite kako izgleda na papiru. Može
da ostane ako izgleda dobro. Ako ne paše (meni ova izgleda prilično loše, kao Spiro Eg-
nju pomešan s Robertom Džordanom), pa, DELETE s razlogom postoji na tastaturi.
Nema nikakve potrebe da budete skučeni i konzervativni u vašem poslu, kao što nis-
te obavezni da pišete eksperimentalnu nelinearnu prozu zato što u Vilidž vojsu ili u Nju-
jork rivju of buks tvrde da je roman mrtav. I tradicionalno i moderno stoje vam na raspo-
laganju. Ma pišite i unatraške ako želite, činite to krejolskim piktografima. Ali kako god
to da radite, doći ćete do tačke u kojoj ćete procenjivati šta ste i koliko dobro napisali.
Ne verujem u priču da roman ne sme da izađe iz vaše radne sobe ako niste sigurni da je
u razumnoj meri dopadljiv čitaocima. Ne možete da zadovoljite sve čitaoce sve vreme,
ne možete da zadovoljiti čak ni neke od njih sve vreme, ali bi zaista trebalo da pokušate
da zadovoljite makar neke od njih ponekad. Mislim da je Vilijam Šekspir to rekao. Eto,
mahnuo sam tom zastavicom upozorenja, zadovoljivši sve smernice Oshe, Mense, Nase
i Udruženja pisaca. Dozvolite mi da vas još jednom podsetim da je sve na stolu i da vam
je sve na raspolaganju. Zar to nije očaravajuće? Mislim da jeste. Isprobajte svaku jebenu
tehniku koju poželite, bez obzira na to kako dosadno normalna ili nečuvena bila. Nek
ostane ako pasuje. Odbacite je ako ne pasuje. Ser Artur Kviler Kouč jednom je rekao:
„Pobijte najdraže!“, i imao je pravo.
Najčešće uvrebam priliku da dodam ukrasne poteze po završetku osnovnog pripove-
Stephen King
dačkog posla. Ponekad takav poriv zna da porani. Počeo sam da pišem Zelenu milju i vrlo
brzo sam shvatio da je moj glavni junak nevin, da će verovatno biti pogubljen zbog tu-
đeg zločina i odlučio da mu dam inicijale Dž. K.13, po najčuvenijem nevino optuženom
čoveku svih vremena. Prvi put sam video tako nešto u Svetlosti u avgustu (i dalje mom naj-
dražem Foknerovom romanu), u kom je žrtveno jagnje nazvano Džo Krismas. Osuđe-
nik na smrt Džon Bous tako je postao Džon Kofi. Do samog kraja knjige nisam bio si-
guran da li će moj Dž. K. živeti ili umreti. Želeo sam da živi, zato što mi se dopao i zato
što sam ga sažaljevao, ali sam od početka mislio da ti inicijali ne mogu da štete.14
Ja to najčešće i ne primećujem dok ne završim priču. Posle toga mogu da se opustim,
pročitam ono što sam napisao i potražim simboliku. Ako je uočim (što je gotovo uvek
slučaj), mogu da je naglasim u drugoj ruci, u potpunijoj verziji priče. Simbolika i tema su
dva najbolja primera onog što bi rad u drugoj ruci trebalo da bude.
Ako ste u školi ikada učili o simbolici bele boje u Mobi Diku ili o Hotornovom sim-
boličkom korišćenju šume u pričama kao što je Mladi Gudman Braun, i ako ste s tih pre-
davanja izašli osećajući se kao glupak, možda upravo sada uzmičete podignutih ruku,
odmahujući glavom i govoreći ne hvala, platio sam na ćupriji.
Ali čekajte. Simbolika ne mora biti samo teška i nepodnošljivo umna. Niti mora biti
svesno umetnuta kao neka vrsta turskog tepiha na kom počiva nameštaj priče. Ako mo-
žete da prihvatite ideju priče kao već postojeće, kao ideju fosila iskopanog iz zemlji, tada
i prateća simbolika mora već postojati, zar ne? Biće to još jedna kost (ili nekoliko njih) u
vašem novom otkriću. Ako je uopšte tamo, naravno. Pa šta i ako nije? I dalje vam ostaje
priča, zar ne?
Mislim da bi trebalo da je iskopate što umešnije možete i da je izglancate dok ne za-
blista, ako je tu i ako je uočite. Zatim ćete je izrezati, kao što juvelir reže dragi ili polu-
dragi kamen.
Keri je, kao što sam naveo, kratki roman o zlostavljanoj devojci koja otkriva telekine-
tičke moći – može da pomera predmete snagom uma. Njena drugarica iz razreda Suzan
Snel je, da bi se iskupila za učestvovanje u zlobnoj šali pod tuševima, nagovorila svog
momka da pozove Keri na matursko veče. Par biva izabran za kralja i kraljicu mature.
Gadna Kristina Hargensen, još jedna Kerina drugarica, izvela je drugu šalu na proslavi.
Ona će biti smrtonosna. Keri se osvetila tako što je telekinezom pobila najveći broj uče-
nika (i svoju groznu majku), a onda je i sama umrla. To je čitava priča. Jednostavna je
kao bajka. Nije bilo potrebe za ukrašavanjem, iako sam dodao nekoliko epistolarnih me-
đuigara (odlomke nepostojećih knjiga, izvode iz dnevnika, pisama, novinskih biltena) iz-
među narativnih segmenata. Uradio sam to da bih ubačenim materijalom pojačao utisak
realizma (mislio sam na radio-adaptaciju Rata svetova Orsona Velsa), ali najviše zato što je
prva ruka knjige bila tako prokleto kratka da je jedva zasluživala da se nazove romanom.
Pročitao sam Keri nedugo pre početka druge ruke. Primetio sam prisustvo krvi na sve
tri prelomne tačke u priči: na početku (Kerina paranormalna sposobnost javila se posle
prvog menstrualnog ciklusa), klimaksu (šala koja razjari Keri na maturskom uključuje
O PISANJU
kofu svinjske krvi – „svinjska krv za svinju“, kaže Kris Hargensen svom momku) i na
kraju (Su Snel, devojka koja pokušava da pomogne Keri, otkriva da nije trudna, čemu se
nadala i od čega je strahovala, kad je dobila svoj period).
U većini horora ima mnogo krvi – moglo bi se reći da im je to zaštitni znak. Činilo
mi se da krv u Keri nije samo dekoracija, već da i nešto znači. To značenje nije bilo svesno
pridodato. Dok sam pisao Keri, nijednom nisam pomislio: „Ah, ovako duboka simbolika
krvi obezbediće mi mnogo poena kod kritičara“, ili: „Bože moj, ovo će mi sigurno
obezbediti izlog i u nekim univerzitetskim knjižarama!“ Čovek bi morao biti mnogo luđi
od mene da pomisli da će Keri biti nečija intelektualna poslastica.
Intelektualna poslastica ili ne, značaj te krvi bilo je teško prevideti kad sam počeo da
iščitavam pivom i čajem zamrljani rukopis. Počeo sam da se poigravam idejom, slikom i
emocionalnom konotacijom krvi. Pokušao sam da razmišljam o što više asocijacija. Bilo
ih je mnogo. Najveći broj bio je prilično snažan. Krv je duboko povezana s idejom žr-
tve, kod mladih žena se povezuje sa dostizanjem fizičke zrelosti i sposobnosti rađanja
dece; u hrišćanskoj religiji (i mnogim drugim) simbol je greha i spasenja. Povezana je i s
prenošenjem porodičnih crta i sposobnosti. Kaže se da izgledamo ovako ili da se pona-
šamo onako jer „nam je to u krvi“. Znamo da to nije naučno utemeljena tvrdnja, da je
nasleđe zapravo u genima i DNK, ali koristimo jedno da bismo predstavili drugo.
Upravo ta sposobnost predstavljanja i obuhvatanja čini simboliku tako zanimljivom,
korisnom i – kad se dobro iskoristi – zanimljivom. Moglo bi se reći da je ona samo još
jedna vrsta figurativnog jezika.
Da li je to čini neophodnom za uspeh vaše priče ili knjige? Naravno da ne. Može joj i
naškoditi, pogotovo ako vas zanese. Simbolika postoji da bi ukrasila i obogatila štivo, a
ne da bi stvorila osećaj veštačke dubine. Ništa od ukrasa ne tiče se priče, shvatate li?
Samo se priča tiče priče. (Jeste li umorni od slušanja ove tvrdnje? Nadam se da niste, zato
što se nikad neću umoriti od ponavljanja.)
Simbolika (baš kao i drugi ukrasi) ima ukrasnu svrhu, a opet – nije samo hrom na
hladnjaku. Služi kao sredstvo usredsređenja za vas i vašeg čitaoca, kao pomoć u stvara-
nju jedinstvenijeg i prijatnijeg dela. Mislim da ćete, kad pročitate vaš rukopis (i kad poraz-
govarate o njemu), uvideti da li simbolika ili potencijal za nju postoje u njemu. Ostavite
materijal na miru ako je nema. Ako je pak ima – ako je ona neodvojivi deo fosila koji ste
otkopali – posvetite joj se. Naglasite je. Ispašćete majmun ako to ne učinite.
Stephen King
10
Ista pravila važe i za temu. Predavanja o pisanju i književnosti znaju da budu zamorno (i
pretenciozno) zaokupirana temom. Pristupaju joj kao najsvetijoj od svetih krava, ali (ne
budite šokirani) ona nije bogzna kako važna. Ako ste napisali roman i proveli nedelje i
mesece beležeći reč po reč, dugujete opuštanje (ili dugu šetnju) i knjizi i sebi. Vreme je
da se zapitate zašto ste se toliko trudili – zašto ste potrošili silno vreme, zašto vam se či-
nila tako važnom. Drugim rečima, o čemu se tu radi, Alfi?
Kad pišete knjigu, provodite dan za danom posmatrajući i identifikujući drveće. Kad
je napišete, morate da se izmaknete za korak i pogledate šumu. Ne mora svaka knjiga da
bude puna simbolike, ironije ili muzikalnog govora (s razlogom se zove proza, znate), ali
mi se čini da se svaka knjiga – makar svaka vredna čitanja – nečim bavi. Vaš posao, to-
kom pisanja ili odmah posle njega, jeste da uvidite šta je to. Vaš zadatak u drugoj ruci –
ili u jednoj od njih, u svakom slučaju – jeste da to nešto učinite još jasnijim. Ovo može
izazvati velike izmene u tekstu. Vaši čitaoci i vi imaćete koristi od njih u obliku jasnijeg
fokusa i jedinstvenije priče. Takav pristup gotovo uvek daje rezultate.
Najduže sam pisao Uporište. Moji odani čitaoci još je smatraju najboljom knjigom
(ima nečeg pomalo depresivnog u nepodeljenom mišljenju da ste najbolju knjigu napisali
pre dvadeset godina, ali se sad nećemo time baviti, hvala vam). Rukopis je bio gotov za
šesnaestak meseci. Dugo sam je pisao zato što je knjiga zamalo umrla u trećem pokušaju
i kliznula ka ništavilu.
Želeo sam da napišem dugački roman s mnogo likova – fantastični ep. S tim ciljem
sam koristio naraciju s lutajućom perspektivom. Dodavao sam novog glavnog lika u sva-
kom poglavlju dugačkog prvog dela. Prvo poglavlje bavi se Stjuartom Redmanom, fa-
bričkim radnikom iz Teksasa; drugo se isprva bavi Fren Goldsmit, trudnom studentki-
njom iz Mejna, da bi se vratilo Stuu; treće poglavlje počinje s Larijem Andervudom, ro-
kenrol pevačem iz Njujorka, pre nego što se vrati do Fren, i usmeri na Stua Redmana.
Planirao sam da povežem sva tri karaktera, dobrog, lošeg i zlog, u Bolderu i Las Ve-
gasu. Mislio sam da će verovatno zaratiti. Prva polovina knjige pripovedala je priču o ve-
štačkom virusu koji se proširio Amerikom i svetom. Zbrisao je devedeset devet proce-
nata ljudske rase i srušio našu tehnološki utemeljenu kulturu do temelja.
Pisao sam ovu priču pri kraju takozvane energetske krize sedamdesetih. Neviđeno
sam se zabavljao zamišljajući svet uništen za nekoliko groznih pandemijskih letnjih me-
seci (uistinu, za četiri-pet nedelja). Vidik je bio panoramski, detaljan, nacionalan i (makar
za mene) zadivljujući. Retko jasni pogled okom mašte omogućavao mi je da vidim sve,
O PISANJU
od saobraćajnih gužvi koje blokiraju mrtvu cev njujorškog Linkolnovog tunela, do zlo-
kobnog ponovnog rađanja nacizma u Las Vegasu pod budnim (i često podsmešljivim)
crvenim okom Randala Flega. Ne sumnjam da vam ovo grozno zvuči, ali je meni ta vizi-
ja bila na neobičan način optimistična. Donela je kraj energetske krize, gladi, masakra u
Ugandi, kiselih kiša i rupa u ozonskom omotaču. Finito su bili i zveckanja sabalja nukle-
arnih supersila i problem prenaseljenosti. Ostatku čovečanstva pružila se prilika da poč-
ne iz početka u svetu čuda magije i proročanstava, s Bogom u središtu. Priča mi se do-
padala, kao i likovi. Ipak sam došao do tačke posle koje više nisam mogao dalje zato što
nisam znao šta dalje. Stigao sam do mesta na kom sam izgubio pravi put, kao hodočas-
nik u epu Džona Banjana. Nisam bio prvi pisac koji je otkrio to gnusno mesto, i daleko
da sam od poslednjeg. Našao sam se u zemlji stvaralačke blokade.
Mislim da bih digao ruke od Uporišta i počeo da radim nešto drugo da sam imao
samo dve-tri stotine strana rukopisa, ali nakupilo se već više od pet stotina. Bog sveti
zna da sam to i ranije činio. Ali vreme i stvaralačka energija potrebni za pisanje pet stoti-
na strana bili su prevelika investicija. Odustajanje nije dolazilo u obzir. Postojao je i gla-
sić koji mi je uporno šaputao da je knjiga zaista dobra i da ću se večno kajati ako je ne
dovršim. Zato sam počeo s dugim šetnjama (ta navika uvaliće me dve decenije kasnije u
veliku nevolju) umesto da dignem ruke od rukopisa. U tim šetnjama nosio sam knjigu ili
časopis. Retko sam ih otvarao, koliko god da mi je bilo dosadno da posmatram isto staro
drveće i da slušam isto staro brbljanje zlovoljnih kreja i veverica. Dosada može biti ve-
oma dobra za osobu u stvaralačkoj krizi. U tim šetnjama dosađivao sam se i razmišljao o
gigantskom zakukuljenom rukopisu.
Nedeljama nisam odmicao ni makac u razmišljanjima – sve je izgledalo previše teško,
previše jebeno složeno. Bojao sam da će se brojne linije naracije nepovratno zamrsiti.
Neprestano sam obilazio oko problema, tukao sam ga pesnicama, lupao glavom o nje-
ga... sve dok mi se jednog dana nije javio odgovor dok nisam mislio ni o čemu. Stigao je
celovit i savršen – moglo bi se reći s mašnicom – u jednom sjajnom blesku otkrovenja.
Otrčao sam kući i nažvrljao sam ga na papiru. Prvi put sam uradio tako nešto, jer sam se
uplašio da ću ga zaboraviti.
Sinulo mi je da je Amerika, u kojoj je smešteno Uporište, možda oslobođena zaraze,
ali da je svet moje priče postao opasno prenaseljen – prava Kalkuta. Video sam da izlaz
iz blokade može prilično nalikovati situaciji koja me je pokrenula – eksplozija umesto
kuge, ali ipak u brzom i odlučnom presecanju Gordijevog čvora. Poslaću preživele na
zapad iz Boldera ka Las Vegasu, u potrazi za iskupljenjem – krenuće naprečac, bez zali-
ha i plana, kao biblijski likovi nadahnuti vizijom ili verom da su spoznali volju božju. U
Vegasu će upoznati Randala Flega. Dobri i zli momci moraće da se sukobe.
U jednom trenutku nisam imao ništa, u sledećem je sve bilo tu. Ako nešto u vezi s pi-
sanjem volim više od svega ostalog, to je taj iznenadni blesak spoznaje kad vam postane
jasno da je sve povezano. Čuo sam da ljudi to zovu razmišljanjem iznad krive i imaju
pravo. Ne greše ni oni koji to zovu nadlogikom. Kako god da to zovete, ispisao sam
Stephen King
stranicu-dve u mahnitom uzbuđenju i proveo sledeća dva-tri dana pretresajući rešenje u

glavi. Tragao sam za manama i rupama (razrađivao sam narativni tok, koji je uključivao i
dva sporedna lika koji podmeću bombu u plakar glavnog junaka). Delao sam nadahnut
osećanjem „ovo je previše dobro da bi bilo istinito“. Previše dobro ili ne, od trenutka
otkrovenja, znao sam da će bomba u plakaru Nika Androsa rešiti sve moje narativne
probleme. To se i desilo. Ostatak knjige otkrio mi se za devet nedelja.
Po završetku prve ruke Uporišta, mogao sam bolje shvatiti šta me je tako odlučno za-
ustavilo usred posla. Mnogo lakše sam razmišljao bez glasa u glavi koji je neprestano
brbljao: Gubim knjigu! Koje sranje, pet stotina strana, a ja gubim knjigu! Uzbuna! UZBUNA!!
Napokon sam mogao da shvatim i analiziram šta me je pokrenulo i da uočim ironiju si-
tuacije: spasao sam knjigu dizanjem u vazduh gotovo polovine glavnih likova (na kraju
su bile dve eksplozije, ona u Bolderu uravnotežena je sličnim činom sabotaže u Las Ve-
gasu).
Shvatio sam da je pravi uzrok moje boljke bio to što su, nakon kuge, moji likovi iz
Boldera – dobri momci – počeli da padaju u istu staru smrtonosnu zamku tehnologije.
Prva stidljiva radio-javljanja, koja su pozivala ljude u Bolder, ubrzo će prerasti u televizi-
ju. Vesti, reklame i besplatni pozivi vratiće se u igru očas posla. Isto je važilo i za elektra-
ne. Žiteljima Boldera nije trebalo mnogo vremena da odluče da je pokretanje frižidera i
rashladnih uređaja mnogo važnije od traganja za božjom voljom koji ih je poštedeo.
Randal Fleg i njegovi ortaci u Vegasu učili su kako da pilotiraju lovcima i bombarderima,
i kako da upale svetla, i to je bilo u redu – to se od njih očekivalo – zato što su od starta
bih loši momci. Blokirala me je upravo neodređena spoznaja na nekom nivou moga
uma da su dobri i loši momci opasno zaličili jedni na druge. Uvid da dobri momci obo-
žavaju elektronsko zlatno tele i da im je potreban glasni poziv na povratak sebi pokre-
nuo me je nanovo. Bomba u plakaru je dobro poslužila.
Sve to mi je govorilo da je nasilje, kao rešenje, utkano u ljudsku prirodu kao prokleti
crveni konac. To je postala tema Uporišta. Pisao sam drugu ruku s tim na umu. Likovi
(kako loši, kao Lojd Henrid, tako i dobri, poput Stua Redmana i Larija Andervuda) po-
minjali su činjenicu da „sve te stvari (oružja za masovno uništenje) leže svuda okolo i če-
kaju da ih neko pokupi“. Žitelji Boldera su, kad su predložili – nevino, rukovođeni is-
ključivo najboljim namerama – da nanovo izgrade istu staru neonsku Vavilonsku kulu,
nasilno zbrisani. Ljudi koji su podmetnuli bombu postupali su po zapovesti Randala Fle-
ga, ali je Majka Ebigejl, Flegova suprotnost, iznova ponavljala da „sve stvari služe
Bogu“. Ako je to istina – a u kontekstu Uporišta nesumnjivo jeste – bomba je bila surova
poruka od onog gore, način da se kaže: „Nisam vas doveo dovde da biste nastavili sa
starim sranjem.“
Pri kraju romana (to je bio kraj prve i kraće verzije priče), Fren pita Stjuarta Redmana
ima li nade, da li će ljudi ikada nešto naučiti iz svojih grešaka. Stu odgovara: „Ne znam“,
i zaćuti. U vremenu priče to ćutanje traje koliko je čitaocu potrebno da usmeri pogled na
poslednji red. U piščevoj sobi ono traje mnogo duže. Pretraživao sam um i srce u potra-
O PISANJU
zi za nečim što bi Stu mogao reći, nekom prosvetljujućom izjavom. Želeo sam da je pro-
nađem zato što u tom trenutku, više nego u bilo kom drugom, Stu govori u moje ime.
Knjiga vam ponekad nudi odgovore, ali ne uvek. Nisam hteo da čitaoce, koji su me pra-
tili stotinama strana, počastim ispraznom trivijalnošću u koju ni sam ne verujem. U Upo-
rištu nije bilo naravoučenija, nije bilo „Biće nam bolje da se opametimo, ili ćemo sledećeg
puta uništiti čitavu prokletu planetu“ – ali ako je tema dovoljno uočljiva, onda bi oni
koji bi raspravljali o njoj mogli da ponude svoje misli i zaključke. U tome nema ničeg lo-
šeg; takve rasprave jedno su od najvećih zadovoljstava čitalačkog života.
Iako sam se koristio simbolikom, slikovitim kazivanjem i odavanjem pošte književ-
nim velikanima pre nego što sam stigao do romana o velikoj epidemiji (mislim da bez
Drakule ne bi bilo Salemova), prilično sam siguran da nikad nisam mnogo razmišljao o
njima pre nego što sam naleteo na blokadu radeći na Uporištu. Pretpostavljam da sam
mislio da je to rezervisano za bolje umove i veće mislioce od mene. Nisam siguran da
bih stigao do njih tako brzo da nisam očajnički želeo da spasem svoju priču.
Bio sam zapanjen kad sam spoznao korist od „tematskog mišljenja“. Ono nije bilo
samo vazdušasta ideja o kojoj morate da pišete na kolokvijumima na zahtev profesora
engleskog (razmotrite tematske probleme Mudre krvi u tri dobro smišljena pasusa – 30
poena!), već još jedna korisna stvarčica koju valja imati u kutiji za alat. Tematsko mišlje-
nje može se porediti s lupom.
Posle otkrovenja u šetnji, u vidu bombe u plakaru, nikad nisam oklevao da se zapi-
tam – pre početka druge ruke, ili kad bih se zaglavio u potrazi za idejom u prvoj – o
čemu pišem, zašto trošim vreme, umesto da sviram gitaru ili vozim motocikl, šta me
tera da obaram nos ka tom vodeničnom kamenu i da ga ne dižem. Odgovor ne stiže od-
mah, iako obično postoji i ne nalazi se preterano teško.
Ne verujem da je ijedan romanopisac, čak i onaj koji je napisao više od četrdeset knji-
ga, imao mnogo tematskih briga. Imam široka interesovanja, ali su samo neka dovoljno
duboka da pokrenu pisanje romana. Ta duboka interesovanja (ne bih ih nazvao opsesija-
ma) uključuju i spoznaju koliko je teško – možda i nemoguće! – zatvoriti jednom otvo-
renu Pandorinu tehnološku kutiju (Uporište, Tominokeri, Potpaljivačica); pitanje zašto se
strahote događaju ako ima Boga (Uporište, Očajavanje, Zelena milja); tanku liniju između
stvarnosti i fantazije (Tamna polovina, Vreća kostiju, Tri tarot karte); i pre svega, strahovitu
privlačnost nasilja, koja ponekad potčinjava uistinu dobre ljude (Isijavanje, Tamna polovi-
na).
I ponavljam: nije bogzna kako važna. To su samo interesovanja izrasla iz mog života i
razmišljanja, iz iskustava u detinjstvu i odraslom dobu, iz uloga supruga, oca, pisca i lju-
bavnika. Ta pitanja zaokupljuju moj um kad noću isključim svetio i ostanem sam sa so-
bom, gledajući u tamu s rukom zavučenom ispod jastuka.
Vi nesumnjivo imate svoje misli, interesovanja i brige. I one su se, kao i moje, izdigle
iz vaših iskustava i avantura. Neke su možda slične onima koje sam pomenuo, dok su
druge verovatno potpuno različite, ali ih imate. Trebalo bi da ih koristite u vašem radu.
Stephen King
Sve te ideje nisu tu zbog toga, ali bi to mogla biti jedna od njihovih namena.
Okončaću ovu kratku propoved rečima upozorenja – počinjanje posla s pitanjima i
tematskim premišljanjima je recept za lošu beletristiku. Dobro štivo uvek počinje s pri-
čom i napreduje ka temi; gotovo nikad ne počinje s temom pa da tema napreduje ka pri-
či. Jedini mogući izuzeci od ovog pravila kojih mogu da se setim jesu alegorije poput Ži-
votinjske farme Džordža Orvela (nešto mi govori da je u Životinjskoj farmi ideja i tema priče
prethodila svemu; pitaću baš Orvela kad ga sretnem gore).
Kad se prvobitna verzija vaše priče jednom nađe na papiru, morate da razmislite o
njenom značenju i da obogatite sledeće verzije vašim zaključcima. Ako to ne učinite, liši-
ćete vlastiti rad (i samim tim čitaoce) vizije koja čini svaku vašu priču isključivo vašom.
O PISANJU
11
Dosad je bilo dobro. Vreme je da porazgovaramo o ispravljanju rukopisa – koliko i kak-

vih verzija bi trebalo da bude? Za mene je odgovor uvek bio dve ruke i glancanje (moja
glancanja su se, zahvaljujući novoj tehnologiji za obradu teksta, po obimu približila tre-
ćoj ruci).
Morate razumeti da sad govorim isključivo o vlastitom načinu pisanja. Proces isprav-
ke rukopisa u praksi dosta varira od pisca do pisca. Na primer, Kurt Vonegat ispravljao
je svaku stranicu romana sve dok ne bi postala baš onakva kakvu je želeo. Zbog takvog
pristupa poslu ponekad je pisao svega stranicu-dve dnevno (kanta za smeće bila mu je
puna zgužvanih sedamdeset prvih i sedamdeset drugih stranica), ali je zato njegova knji-
ga i posle prve ruke bila gotova. Mogla je da ide pravo u štampu. Uprkos tome, mislim
da izvesna pravila važe za sve pisce. O njima bih želeo da govorim. Moja pomoć na
ovom polju neće vam biti preko potrebna ako već neko vreme pišete. Sigurno ste razvili
vlastitu rutinu. Ako ste početnik, zamoliću vas da vašu priču ispišete u najmanje dve ver-
zije. Jednu ćete pisati sa zatvorenim, a drugu s otvorenim vratima.
Sa zatvorenim vratima, istresem sve što mi je u glavi pravo na papir. Pišem što brže
mogu, trudeći se da ostanem opušten. Pisanje beletristike, pogotovo dugog dela, zna biti
težak i usamljenički posao. Sličan je prelaženju Atlantskog okeana u kadi. Nudi obilje
prilika da posumnjate u sebe. Uspevam da održim početni polet i da nadvladam sumnju
u sebe, koja neprestano vreba priliku da se ukoreni kad pišem brzo, beležeći priču onako
kako se rađa u mom umu, proveravajući samo imena likova i bitne delove pozadinskih
priča.
Prva ruka – ona u kojoj gospodari priča – trebalo bi da bude napisana bez pomoći
(ili mešanja) bilo koga. Možda ćete se naći u prilici da poželite da pokažete ono što radi-
te bliskom prijatelju (taj veoma bliski prijatelj, na kog prvo pomislite, veoma često je
onaj s kojim delite postelju), zato što ste ponosni na ono što radite ili zato što sumnjate
u to. Najiskrenije vam savetujem da se oduprete tom porivu. Održavajte pritisak, ne spu-
štajte ga izlažući napisano sumnji, pohvali, pa čak ni dobronamernim pitanjima nekog iz
spoljnog sveta. Dopustite da vas vaša nada u uspeh (i vaš strah od neuspeha) nosi dalje,
ma kako teško to bilo. Biće vremena da pokažete šta ste uradili kad posao bude gotov...
mislim da bi i posle toga trebalo da budete oprezni i da date sebi priliku da razmislite
dok priča još liči na polje pokriveno tek palim snegom, bez ičijih tragova izuzev vaših.
Najbolje u vezi s pisanjem sa zatvorenim vratima jeste to što vam omogućuje usred-
sređivanje na priču i isključivanje svega ostalog. Niko neće moći da vas pita: „Šta ste hte-
Stephen King
li da saopštite Garfildovim rečima na samrtnom odru?“, ili: „Šta predstavlja zelena halji-
na?“ Možda niste hteli da saopštite ništa Garfildovim rečima na samrtnom odru, a Mora
možda nosi zeleno samo zato što ste je tako videli kad se pojavila u oku vašeg uma. S
druge strane, možda ti detalji nešto i znače (ili će značiti kad dobijete priliku da osmotri-
te šumu). Bilo kako bilo, prva ruka je pogrešno mesto za razmišljanje o tome.
Evo još nečeg – ako vam niko ne kaže: „O, Seme (ili Ejmi)! Ovo je divno!“, bićete u
mnogo manjoj opasnosti da nešto zabrljate ili da se usredsredite na pogrešnu stvar... na
nastojanje da budete divni, nego ispričajte prokletu priču.
Recimo da ste završili prvu ruku. Čestitam! Svaka čast! Popijte čašu šampanjca, pozo-
vite dostavljača piće, radite ono što radite kad imate razloga za slavlje. Ako imate nekog
ko nestrpljivo čeka da pročita vaš roman – bračnog saputnika, nekog ko možda radi od
devet do pet i plaća račune dok vi jurite vaš san – ovo je vreme da predate čedo... ali
samo ako vam prvi čitalac (ili čitaoci) obećaju da neće razgovarati s vama o knjizi dok ne
budete spremni za razgovor o njoj.
Ovo možda zvuči pomalo nadmeno, ali uopšte nije. Obavili ste veliki posao. Potreb-
no vam je neko vreme (koliko mnogo ili malo, zavisi od svakog pisca ponaosob) da biste
se odmorili. Vaš um i mašta – dve povezane ali različite stvari – moraju da se recikliraju,
makar u odnosu na taj posao. Savetujem vam da se počastite s nekoliko slobodnih dana
– da odete na pecanje, da se provozate kajakom ili da se pozabavite slagalicama – i da
zatim započnete neki drugi posao. Najbolje bi bilo da se dohvatite kraće forme, po mo-
gućstvu sasvim drugačije od tek završene knjige. (Između dve ruke Mrtve zone i Tamne po-
lovine napisao sam neke prilično dobre pripovetke; između ostalih Leš i Oštroumnog đaka.)
Vreme prestanka rada na knjizi – uporedivo s onim za narastanje testa – u potpunosti
zavisi od vas. Mišljenja sam da ne bi trebalo da bude kraće od šest nedelja. Rukopis bi u
tom periodu trebalo da bude odložen u fioku pisaćeg stola, u kojoj će stariti i (nadam se)
sazrevati. Često ćete razmišljati o njemu. Najverovatnije ćete hteti da ga izvadite, da bis-
te ponovo pročitali neke delove koji su vam ostali u najlepšem sećanju, neke koji će vam
pomoći da se podsetite koliko ste dobar pisac.
Oduprite se tom porivu. Ako mu se ne oduprete, verovatno ćete zaključiti da taj deo
nije tako dobar kao što ste mislili, pa ćete hteti da ga odmah popravite. To ne bi bilo do-
bro. Još gore bi bilo kad biste zaključili da je odlomak još bolji nego što ste mislili – zašto
se ne biste manuli svega i ponovo pročitali knjigu? Da nastavite da radite na njoj! Dođa-
vola, pa spremni ste za to! Vi ste jebeni Šekspir!
Ali niste, niti ste spremni da se vratite starom projektu ako niste tako duboko zaronili
u novi (ili se utopili u svakodnevni život) da ste gotovo zaboravili nestvarno stanje koje
vam je tri, pet ili sedam meseci oduzimalo po tri sata svakog jutra i popodneva.
Izvadite rukopis iz fioke u smiraj pravog dana (koji ste po mogućstvu označili na ka-
lendaru). Spremni ste za njega tek kad vam bude izgledao kao vanzemaljska relikvija
kupljena u prodavnici sve za dolar ili na dvorišnoj rasprodaji koje se jedva sećate. Onda
O PISANJU
sednite iza zatvorenih vrata (ubrzo ćete ih otvoriti pred svetom), s olovkom u ruci i be-
ležnicom pored sebe. Tad pročitajte svoj rukopis.
Učinite to u jednom dahu, ako je to moguće (neće biti, naravno, ako ima četiri-pet
stotina strana). Beležite koliko god hoćete, ali se usredsredite na jednostavne poslove
održavanja, kao što su ispravljanje grešaka u kucanju i uočavanje nedoslednosti. Biće ih
dosta, samo bog sve dobro uradi iz prve, a samo lenčuga kaže: „Ma neka ih, čemu služe
lektori!“
Čitanje knjige posle šestonedeljne pauze, ako to nikad niste radili, biće neobično i
vrlo stimulativno iskustvo. Vaša je. Prepoznaćete je kao svoju. Setićete se koja pesma je
bila na radiju dok ste pisali neke redove. Ipak ćete imati utisak da ga je napisao neko
drugi, možda vaš duhovni blizanac. Tako bi trebalo da bude. Zbog toga ste toliko dugo
čekali. Teško je pobiti svoje najdraže, ali ne i tuđe.
Posle šestonedeljnog oporavka zapazićete svaku rupu u zapletu ili razvoju likova.
Govorim o dovoljno velikim rupama da provezete kamion kroz njih. Čudesno je kako
one promaknu piscu dok je zaokupljen živim stvaranjem. I poslušajte moj savet – zabra-
njeno vam je da tugujete zbog njih ili da prebacujete sebi ako uočite nekoliko takvih rup-
čaga. I najbolji zajebu stvar. Priča se da je arhitekta zgrade Fletajron počinio samoubistvo
kad je neposredno pre ceremonijalnog presecanja vrpce shvatio da je zaboravio da u
svoj veličanstveni oblakoder projektuje i muške toalete. Ta priča verovatno nije tačna, ali
ne zaboravite i da je neko projektovao Titanik i glasno vikao da je nepotopiv.
Najočiglednije greške koje ja pronalazim pri iščitavanju rukopisa obično su u vezi s
motivacijom likova (povezane su i s njihovim razvojem, ali to nije sasvim isto). Udarim
se dlanom po čelu, dohvatim beležnicu i napišem nešto kao: str. 91: Sendi Hanter ćapila
dolar iz Širlinog buđelara u kancelariji. Zašto? Pobogu čoveče, Sendi NIKAD ne bi ura-
dila tako nešto! Označio sam i stranicu u rukopisu velikim simbolom. Tako ću znati da
su na toj stranici neophodna skraćivanja i/ili promene i podsetiti sebe da proverim bele-
ške zbog preciznijih pojedinosti, ako ih zaboravim.
Volim taj deo procesa (pa, volim sve delove procesa, ali mi je ovaj posebno drag), zato
što nanovo otkrivam svoju knjigu. Obično mi se dopadne. Ali to se menja. Pregledaću je
bar desetak puta pre štampe. Moći ću da citiram odlomke i želeću samo jedno: da smrd-
ljiva prokletinja više nestane. Ali to dolazi kasnije; prvo čitanje obično je veoma prijatno
iskustvo.
U tom čitanju uglavnom sam zainteresovan za priču i kutiju za alat: izbacivanje zame-
nica za koje se ne zna na kog se odnose (mrzim i ne verujem zamenicama; odreda su kli-
zave kao ljigavi advokat koji trči za ambulantnim kolima), dodajem objašnjenja tamo gde
mi se učine neophodnim i, naravno, brišem sve priloge s kojima mogu da se rastanem
(nikada sve, nikada dovoljno).
Naporedo s tim, naravno, postavljam sebi i velika pitanja. Najveće: Je li priča kohe-
rentna? I ako jeste, šta će tu koherenciju preobraziti u pesmu? Šta su elementi koji se po-
navljaju? Da li se prepliću i da li tvore temu? Drugim rečima, pitam se: O čemu se ovde
Stephen King
radi, Stivi, i šta mogu da uradim da pojasnim osnovne stvari? Pre svega nastojim da
stvorim odjek, nešto što će neko vreme ostati u umu (i srcu) stalnog čitaoca nakon što on
zatvori i odloži knjigu na policu. Tražim načine da to uradim a da ne hranim čitaoca ka-
šičicom i da ga ne kljukam porukama i poukama. Uzmite sve te poruke i pouke pa ih
gurnite tamo gde sunce ne sija, važi? Želim odjek, uglavnom tragam za onim što sam mis-
lio, zato što želim da u drugoj ruci dodam scene i događaje koji će naglasiti to značenje.
Takođe želim da izbrišem sve što vodi u drugim pravcima, a takvih delova će biti mno-
go, pogotovu na početku priče, kad obično mlatim uprazno. Sav višak mora da leti ako
želim da postignem efekat objedinjenja. Dakle, kad ga pročitam i unesem sitne snebivlji-
ve ispravke, vreme je da se otvore vrata i da se napisano pokaže četvorici-petorici bliskih
prijatelja, koji su iskazali spremnost da se upoznaju s rukopisom.
Neko – ne mogu da se setim ko pa da me ubijete – jednom je napisao da su svi ro-
mani samo pisma namenjena jednoj osobi. Verujem u to. Mislim da svaki romanopisac
ima svog jednog idealnog čitaoca i da u pojedinim tačkama tokom ispredanja priče pos-
tavlja sebi pitanje: Šta će on pomisliti kad stigne do ovog dela?
Moj prvi čitalac je moja supruga Tabita. Uvek je bila krajnje saosećajni čitalac, spre-
man da pruži podršku. Njena pozitivna reakcija na teške knjige poput Vreće kostiju (mog
prvog romana s novim izdavačem posle dvadeset dobrih godina s Vajkingom, koje su se
okončale zbog glupe prepirke oko novca) i relativno kontroverznih poput Džeraldove igre,
bile su mi beskrajno važne. Ume da bude nepopustljiva kad vidi nešto što smatra po-
grešnim. Nikad ne okleva da mi to jasno i glasno stavi do znanja.
Tabi me, u svojoj ulozi kritičara i prvog čitaoca, često navodi na pomisao na priču
koju sam pročitao o Almi Revil, ženi Alfreda Hičkoka. Gospođa Revil bila je ekvivalent
Hičkokovog prvog čitaoca, oštrooka kritičarka, u potpunosti neimpresionirana sve ve-
ćim autorskim ugledom majstora napetosti. Blago njemu! Hič je jednom rekao da želi da
leti, a Alma mu je rekla: „Prvo pojedi jaja.“
Hičkok je, nedugo po završetku Psiha, pustio film nekolicini prijatelja. Bili su odušev-
ljeni. Proglasili su ga remek-delom trilera. Alma ih je ćutke saslušala. Zatim je odlučno
progovorila: „Ne možeš da ga pustiš u bioskope u ovoj verziji.“
Zavladala je zaprepašćena tišina. Samo je Hičkok uspeo da je pita zašto. „Zato što“,
odgovorila je njegova žena, „Dženet Li guta kad bi trebalo da bude mrtva.“ I to je bila
istina. Hičkok se nije raspravljao s njom, baš kao ni ja s Tabi kad mi skrene pažnju na
neki propust. Možemo da raspravljamo o brojnim aspektima knjige. Ponekad sam pos-
tupao mimo njenog mišljenja, ali znam kad me uhvati u grešci. Zahvaljujem bogu što
pored sebe imam nekog ko će mi reći da mi je šlic otkopčan pre nego što takav izađem
ljudima na oči.
Naporedo s Tabinim prvim čitanjem, šaljem rukopise četvorici ili osmorici ljudi koji
godinama kritikuju moje priče. Veliki broj udžbenika o pisanju savetuje autore da ne
daju rukopise prijateljima. Tvrdi da je malo verovatno da će ljudi koje pozivate na veče-
O PISANJU
ru i čija deca se igraju s vašom u zadnjem dvorištu moći da vam ponude objektivno miš-
ljenje o vašem delu, da nije fer staviti ortaka u takav položaj. Šta će biti ako on/ona oseti
potrebu da kaže: „Žao mi je, stari prijatelju. Napisao si sjajne priče, ali ova ne vredi ni
pišljiva boba“?
Ta tvrdnja nije bez osnova, ali ja ne tragam za apsolutno objektivnim mišljenjem. I
verujem da je većina ljudi dovoljno pametnih da pročitaju roman dovoljno taktična i da
pronađe blaži način izražavanja od „ovo ne vredi ni pišljiva boba“. (Iako većina nas zna
da: „Mislim da ovo štivo ima nekih problema“, u stvari znači upravo: „Ovo ne vredi ni
pišljiva boba“, zar ne?) Sem toga, ako ste napisali grozotu – pa i to se dešava: Kao autor
Kamiona kvalifikovan sam da sudim o tome – zar ne biste radije želeli da čujete loše vesti
od prijatelja dok je tiraž još uvek pet-šest primeraka.
Kad podelite šest do osam primeraka knjige, vrati vam se šest do osam veoma su-
bjektivnih mišljenja o onom šta je dobro, a šta loše u njoj. Ako svi čitaoci misle da ste
uradili prilično dobar posao, verovatno je tako. Jednoglasnost nije nemoguća, ali je retka
pojava, čak i kad sarađujete s prijateljima. Verovatnije je da će misliti da su neki delovi
dobri, a da su neki... pa, ne tako dobri. Neki će misliti da lik A funkcioniše, ali da je lik B
nedosledan. Ako jedni misle da je lik B uverljiv, a da je lik A prenaglašen, rezultat je ne-
rešen. Slobodno se opustite i ostavite sve onako kako jeste (u bejzbolu nerešeno znači
prednost za trkača; kod romanopisaca, nerešeno znači prednost za pisca). Isto je i kad se
nekima dopadne kraj, a drugi ga mrze – nerešeno je, a prednost opet ima pisac.
Neki prvi čitaoci specijalizuju se za ukazivanje na činjenične greške, koje se najlakše
uklanjaju. Jedan od mojih prvih čitalaca pametnjakovića, pokojni Mak Makačon, sjajni
srednjoškolski profesor engleskog, znao je mnogo o oružju. Kad bi neko od mojih liko-
va zgrabio vinčesterku 330, Mak bi na margini nažvrljao da Vinčester nije pravio taj kali-
bar, ali da Remington jeste. U takvim slučajevima dobijate dve usluge po ceni jedne – i
grešku i ispravku. To je dobar posao, zato što na kraju izgledate kao stručnjak, a vaš prvi
čitalac biva polaskan zato što je bio od pomoći. Najveća usluga koju mi je Mak ikad uči-
nio nije imala nikakve veze s oružjem. Jednog dana prsnuo je u smeh dok je čitao ruko-
pis u zbornici – smejao se tako glasno da su mu suze potekle niz bradate obraze. Pitao
sam ga šta je pronašao, zato što priča koju je čitao – Salemovo – nije trebalo da bude
smešna. Napisao sam nešto otprilike ovako: Mejnska polja se u oktobru često ore od
pucnjave, iako sezona lova na jelene ne počinje pre novembra. Meštani potamane onoli-
ko fazana koliko njihove porodice mogu da pojedu. Lektor bi nesumnjivo uočio tu gre-
šku, ali Mak me je poštedeo te sramote.
Malo je teže izaći na kraj sa subjektivnim procenama, ali ako svi čitaoci kažu da imate
problem (Koni se previše lako vraća suprugu, Halovo varanje na glavnom ispitu izgleda
neuverljivo s obzirom na ono što znamo o njemu, kraj romana izgleda kuso i proizvolj-
no), onda ga i imate. I najbolje je da nešto preduzmete u vezi s njim.
Mnogo pisaca protivi se ovoj ideji. Smatraju da je ispravka priče na osnovu povolj-
nog ili nepovoljnog mišljenja probranih čitalaca postupak srodan prostituciji. Ne želim
Stephen King
da pokušavam da promenim vaše mišljenje ako zaista tako mislite. I uštedećete na tro-
škovima kopiranja zato što nikom nećete pokazati vašu priču. I (rekao je podsmešljivim
tonom) zašto biste se trudili oko objavljivanja ako zaista osećate tako nešto? Završavajte
knjige pa ih odlažite u sef, kao što je navodno činio Dž. D. Selindžer u poslednjim godi-
nama života.
I da, mogu da se poistovetim, makar malo, s takvom pizmom. U filmskom poslu, gde
uživam nekakav kvaziprofesionalni status, prikazivanja prve verzije projekta zovu se
test-projekcije. Postale su uobičajena praksa u filmskoj industriji. Ona većinu filmadžija
izluđuje. Možda bi i trebalo da se ljute. Studio potroši od petnaest do sto miliona dolara
za snimanje filma, a zatim zamoli režisera da ga premontira na osnovu mišljenja publike
iz multipleksa u Santa Barbari, sastavljene od frizera, služavki, prodavača cipela i neza-
poslenih dostavljača pice. I znate li šta je najgore od svega, šta ih najviše ljuti? Test-pro-
jekcije funkcionišu ako pogodite demografski sastav publike.
Pripala bi mi muka kad bih video da se i romani prerađuju na osnovu mišljenja test-
publike – mnogo dobrih knjiga nikad ne bi ugledalo svetio dana kad bi se tako radilo –
ali sad pričamo o pola tuceta ljudi koje poznajete i poštujete. Ako pitate prave osobe (i
ako se one slože da pročitaju vašu knjigu), mogu da vam kažu dosta toga.
Da li sva mišljenja imaju istu težinu? Ne za mene. Na kraju najpažljivije slušam Tabi,
zato što za nju pišem, nju nastojim da impresioniram. Ako pišete prvenstveno za jednu
osobu pored sebe, savetujem vas da veoma pažljivo slušate njene reči (znam jednog tipa
koji kaže da uglavnom piše za nekog ko je umro pre petnaest godina, ali većina nije u
tom položaju). I menjajte materijal ako ono što čujete ima smisla. Ne možete da pustite
čitav svet u vašu priču, ali možete da pustite one koji su vam najvažniji. I trebalo bi.
Nazovite osobu za koju pišete idealnim čitaocem. On će biti neprestano prisutan u
vašoj sobi za pisanje: telesno kad otvorite vrata i pustite svet nazad da zablista na mehu-
ru vašeg sna, a duhovno tokom ponekad problematičnih i često stimulativnih dana pisa-
nja prve ruke, kad su vrata zatvorena. I znate šta? Videćete kako menjate priču i pre
nego što je idealni čitalac (IČ) video prvu rečenicu. IČ će vam pomoći da se malo od-
maknete od sebe i da sagledate vaš rad očima publike dok pišete. To je možda najbolji
način da budete sigurni da ćete se držati priče, kao da svirate pred publikom koje nema,
i da sve zavisi od vas.
Kad pišem scenu koja mi se čini smešnom (kao takmičenje u klopanju pita u Lešu ili
probu pogubljenja u Zelenoj milji), zamišljam koliko je smešna i IČ-u. Volim kad se Tabi
nekontrolisano nasmeje – kad podigne ruke kao da hoće da kaže predajem se i kad joj
krupne suze poteku niz obraze. Volim – ma jebeno obožavam to! I kad se dočepam ma-
terijala s takvim potencijalom, cedim ga što je više moguće. Dok pišem takvu scenu (sa
zatvorenim vratima), misao da ću je nasmejati – ili rasplakati – neprestano mi je u pod-
svesti. Dok pišem drugu ruku (otvorenih vrata), pred očima mi je pitanje – da li je dovolj-
no smešna ili dovoljno strašna? Pokušavam da vidim šta će učiniti kad dođe do određene sce-
ne, u nadi da će se makar osmehnuti ili – pun pogodak, dušice! – glasno nasmejati s po-
O PISANJU
dignutim rukama.
Takva uloga ne pada joj uvek lako. Dao sam joj rukopis romana Srca u Atlantidi kad
smo krenuli u Severnu Karolinu da gledamo bejzbol utakmicu. Sutradan smo se odvezli
na sever u Virdžiniju. Čitala je moju priču dok sam vozio. U njoj je, po mom mišljenju,
bilo smešnih delova. Često sam pogledavao na nju da bih video da li se smeje (ili makar
osmehuje). Nisam mislio da će to primetiti. Naravno da je primetila. Podigla je glavu kad
sam je pogledao osmi ili deveti put (pretpostavljam da je mogao biti i petnaesti), i brec-
nula se: „Pazi kuda voziš, da ne bismo sleteli s druma, hoćeš li? Prestani da budeš tako
jebeno zahtevan!“
Usredsredio sam se na drum i prestao da je krišom gledam (pa... gotovo). Pet minuta
kasnije čuo sam smeh zdesna. Bio je kratak i jedva čujan, ali sasvim dovoljan. Istina je da
je većina pisaca zahtevna. Pogotovo između prve i druge ruke, kad se vrata radne sobe
otvore i svetlost sveta pohrli u nju.
Stephen King
12
Idealni čitalac je i najbolji način da procenite da li vaša priča ima dobar ritam i da li ste
na zadovoljavajući način predstavili pozadinsku priču.
Ritam je brzina kojom se naracija razvija. U izdavačkim krugovima vlada nepisano
(što će reći, neodređeno i neprovereno) uverenje da komercijalno najuspešnije priče i ro-
mani imaju brz ritam. Mislim da je preovlađujuće mišljenje da ljudi danas imaju veoma
mnogo posla i da lako gube kontakt sa štampanom rečju, pa ćete ih izgubiti ako ne pos-
tanete neka vrsta kuvara u restoranu brze hrane, koji sve većom brzinom servira isključi-
vo vrele i masne pljeskavice, krompiriće i jaja.
Ova ideja je, poput tako mnogo neproverenih uverenja u izdavačkom poslu, obično
sranje... zbog toga su izdavači i urednici zaprepašćeni kad se knjige poput Imena ruže
Umberta Eka i Hladne planine Čarlsa Frejzera najedanput pojave niotkuda i započnu us-
pon na listi najprodavanijih knjiga. Sumnjam da većina njih pripisuje iznenađujući uspeh
ovakvih knjiga nepredvidivim i prezrenja vrednim izletima jednog dela čitalačke publike
u predele dobrog ukusa.
Ne kažem da nešto nije u redu s romanima brzog ritma. Neki prilično dobri pisci –
Nelson Demil, Vilbur Smit i Sju Grafton, da navedem samo troje – zaradili su milione
pišući takva dela. Ali možete i da preterate s brzinom. Ako prebrzo napredujete, riziku-
jete da ostavite zbunjenog ili iscrpljenog čitaoca za sobom. Ja pak volim sporiji ritam i
smenu većih narativnih struktura, laganije iskustvo uporedivo s putovanjem luksuznim
prekookeanskim brodom, kakvo nude dugi ali očaravajući romani poput Kišnog paviljona
ili Odgovarajućeg momka. To je jedan od glavnih aduta ovog književnog oblika još od prvih
primera beskrajnih višetomnih epistolarnih priča poput Klarise. Verujem da bi svakoj pri-
či trebalo biti dozvoljeno da se razvija svojim ritmom, kao i da on ne mora uvek biti brz.
Bilo kako bilo, morate da vodite računa – čak i najstrpljiviji čitalac postaje nemiran kad
previše usporite ritam.
Koji je najbolji način za pronalaženje zlatne sredine? Idealni čitalac, naravno. Poku-
šajte da zamislite da li bi njemu ili njoj izvesna scena izgledala dosadno – to ne bi trebalo
da bude toliko teško ako poznajete ukus vašeg IČ-a upola dobro kao ja svog. Da li će IČ
pomisliti da na ovom ili onom mestu ima previše ispraznog govora? Da ste nedovoljno
objasnili izvesnu situaciju... ili ste je preterano objasnili, što je još jedna od mojih hronič-
nih grešaka? Da li ste zaboravili da rešite neke važne tačke zapleta? Da li ste zaboravili
čitavog lika, kao što je jednom uradio Rejmond Čandler? (Kad su ga pitali o ubijenom
šoferu u Velikom snu, Čandler – koji je voleo da cuga – odgovorio je: „O, mislite na nje-
O PISANJU
ga. Znate, sasvim sam ga smetnuo s uma.“) Ta pitanja trebalo bi da se motaju po vašem
umu iza zatvorenih vrata. A kad se jednom otvore – kad vaš idealni čitalac pročita vaš
rukopis – trebalo bi da glasno postavite ta pitanja. Možda ćete, zahtevni ili ne, hteti da
gledate i uvrebate trenutak u kom će vaš IČ odložiti rukopis da bi se pozabavio nečim
drugim. Koju scenu je tad čitao? Na kom mestu se čitanje lako prekida?
U razmišljanjima o postizanju odgovarajućeg ritma, najčešće se vraćam Elmoru Le-
onardu, koji je to savršeno objasnio rekavši da je samo izostavio dosadne delove. Ovo
znači da bi trebalo izbacivati tekst da bi se ubrzao ritam. I većina nas na kraju to mora
da uradi (pobijte najdraže, pobijte najdraže, čak i kad vam to slama egocentrično sitno
srce piskarala, pobijte najdraže!).
U tinejdžerskom dobu slao sam priče časopisima kao što su Fantazi end sajens fikšn i
Eleri Kvins misteri magazin. Navikao sam da dobijam negativne odgovore koji su počinjali
s Dragi saradniče (mogla su počinjati i s Draga budalo). Uživao sam u svakom ličnom ru-
kom napisanom osvrtu na odštampanim formularima. Stizali su retko i u velikim razma-
cima, ali obasjali bi mi dan i izmamili osmeh kad god bih ih video.
U proleće poslednje godine u srednjoj, mislim da je to bila šezdeset šesta – stigao je
nažvrljani komentar koji je jednom zauvek promenio način na koji sam ispravljao mate-
rijal. Ispod odštampanog potpisa urednika stajao je sledeći trenutak istine: „Nije loše, ali
je NADUVANO. Morate da ispravite dužinu. Formula: druga ruka = prva ruka – 10%.
Srećno!“
Voleo bih da sam zapamtio ko je napisao to uputstvo – možda baš Algis Budris. Ko
god da je u pitanju, učinio mi je kolosalnu uslugu. Prepisao sam formulu na komad kar-
tona od kutije za košulju i zakucao je na zid iza pisaće mašine. Nedugo potom stigle su
pozitivni odgovori. Nije bilo zlatnog niza prodaja priča časopisima, ali je broj rukom pi-
sanih komentara bivao sve veći. Dobio sam jedan od Djuranta Imbodena, urednika be-
letristike u Plejboju. Srce mi je zamalo stalo kad sam video taj kominike. Plejboj je plaćao
dve hiljade dolara pa naviše za kratku priču. Dve hiljade dolara bila je četvrtina godišnjih
prihoda moje majke na kućepaziteljskom poslu u Centru za obuku Pajnland.
Formula druge ruke verovatno nije bila jedini razlog zbog koga sam počeo da ostva-
rujem rezultate; pretpostavljam i da je kucnuo moj čas, da je konačno stigao (kao Jejtso-
va grdna zver). Ipak, formula je sigurno doprinela. Pre nje napisao bih priču od četiri hi-
ljade reči u prvoj ruci. Narasla bi do pet hiljada u drugoj (neki pisci od početka uklanja-
ju, ali bojim se da sam ja uvek bio od onih koji dodaju). To se promenilo posle usvajanja
formule. Čak i danas u drugoj ruci ciljam da priča ima trideset šest hiljada reči, ako je u
prvoj imala četrdeset hiljada... i ako je prva verzija romana imala trista pedeset hiljada
reči, prokleto se trudim da proizvedem drugu ruku od ne više od trista petnaest hiljada...
još bolje trista hiljada, ako je moguće. A obično jeste. Formula me je naučila da se sve
priče i romani mogu do izvesne mere sažeti. Ne trudite se dovoljno ako u drugoj ruci ne
možete izbaciti deset procenata ne dirajući osnovnu priču i utisak. Rezultat promišljenog
odbacivanja očigledan je i često čudesan. Ravan je književnoj vijagri. Osećate ga, a oseća
Stephen King
ga i vaš IČ.
Pozadinska priča je sve što se dogodilo pre početka vaše priče, sve što je od uticaja
na priču u prvom planu. Ona pomaže u građenju likova i utemeljivanju motivacije. Mis-
lim da je važno ubaciti je što je brže moguće, ali s izvesnom elegancijom. Sledi primer ne
preterano elegantnog dijaloga:
„Zdravo, bivša ženo“, rekao je Tom Doris kad je ušla u sobu.
Možda je za priču bitno što su Tom i Doris razvedeni, ali sigurno postoji bolji način
da se to saopšti nego kao gore, što je elegantno kao ubistvo sekirčetom. Evo predloga:
„Ćao, Doris“, reče Tom. Samom sebi zvučao je dovoljno prirodno. Prsti njegove
desne ruke prikrali su se mestu na kom je do pre šest meseci stajala burma.
Ba.lk.anDownload.org
Ovo nije štivo za Pulicera, i prilično je duže od Zdravo, bivša ženo, ali nije sve u brzini,
kao što sam već pomenuo. I ako mislite da je sve u podacima, trebalo bi da batalite bele-
tristiku i počnete da pišete tehnička uputstva – čeka vas boks u zajedničkoj kancelariji
Dilberta.
Verovatno ste čuli izraz in medias res, što znači usred srede. Ova, tehnički gledano, drev-
na i časna misao mi se ne dopada. In medias res zahteva flešbekove koji meni izgledaju
dosadno i nekako otrcano. Uvek me podsete na filmove iz četrdesetih i pedesetih, u ko-
jima slika zapliva, glas počne da odzvanja, a vreme skoči šesnaest meseci unazad i blat-
njavi robijaš, koji je do malopre nastojao da pobegne psima tragačima, postaje advokat
početnik, koji još nije okrivljen za ubistvo korumpiranog šefa policije, koje nije počinio.
Kao čitalac sam mnogo zainteresovaniji za ono što će se dogoditi, nego za ono što se
dogodilo. Da, ima sjajnih romana, čija radnja se odvija u obrnutom smeru od ove pret-
postavke ili možda predrasude) – Rebeka Dafne di Morije jedan je od njih, A Dark-Adap-
ted Eye Barbare Vajn je drugi – ali ja volim da počnem od početka, naporedo s piscem. Ja
sam čovek od A do Š. Prvo mi poslužite predjelo i dajte mi desert tek kad pojedem po-
vrće u prilogu.
Otkrićete da ne možete proći bez neke pozadinske priče, čak i kad pripovedate priču
u pravolinijskom maniru. Svačiji život je u veoma stvarnom smislu in medias res. Ako na
prvoj strani romana predstavite četrdesetogodišnjaka kao protagonistu, i kad akcija poč-
ne kao rezultat neke nove ličnosti ili situacije koja eksplodira na sceni života tog tipa –
recimo, saobraćajna nesreća ili pomaganje prelepoj ženi koja se neprestano izazovno os-
vrće preko ramena (da li ste opazili grozni prilog u ovoj rečenici, koji nisam mogao da
ubijem?) – u nekom trenutku moraćete da se pozabavite i s onih četrdeset godina njego-
vog života. Količina i kvalitet reči namenjenih tom zadatku u velikoj meri uticaće na us-
O PISANJU
pešnost vaše priče i na to da li će vaši čitaoci pomisliti da je čitanje vašeg dela „dobro či-
talačko iskustvo“ ili „neviđena gnjavaža“. Dž. K. Rouling, autorka priče o Hariju Poteru,
verovatno je savremeni šampion pozadinske priče. Mogli biste i gore da prođete kad je
čitanje u pitanju. Vidite kako svaka nova knjiga s lakoćom rekapitulira ono što se ranije
desilo. (Romani o Hariju Poteru su veoma zabavni, čista priča od početka do kraja.)
Vaš idealni čitalac može biti od ogromne pomoći u procenjivanju pozadinske priče i
u odlučivanju da li je potrebno proširivati je ili skraćivati u sledećoj ruci. Dužni ste da
veoma pažljivo slušate ono što IČ nije razumeo i da se zapitate da li ste vi to razumeli.
Ako jeste, vaš posao je da u drugoj ruci to razjasnite. Ako niste, ako su i vama nejasni
delovi pozadinske priče na koje je vaš idealni čitalac ukazao, morate znatno pažljivije
razmisliti o događajima iz prošlosti, koji bacaju svetlost na sadašnje ponašanje vašeg lika.
Obavezni ste da obratite veliku pažnju na detalje u pozadinskoj priči koje su zasmeta-
le vašem idealnom čitaocu. Na primer, Majk Nunan, glavni lik u Vreći kostiju, četrdeseto-
godišnji je pisac koji je nedavno izgubio ženu podleglu moždanom udaru. Pripovedanje
počinje na dan njene smrti, ali tu ima đavolski mnogo pozadinske priče, mnogo više
nego obično u mojoj beletristici. Ona uključuje Majkov prvi posao (novinar u dnevnom
listu), prodaju prvog romana, njegov odnos s brojnom porodicom pokojne supruge,
neobjavljene knjige, a naročito letnjikovac u zapadnom Mejnu – kako su ga kupili – i
malo istorije pre Majka i Džoane. Tabita, moj IČ, sve je to pročitala s očiglednim uživa-
njem. Naišla je na dve-tri strane o Majkovom dobrotvornom radu u godini posle ženine
smrti, u kojoj je tuga pojačana ozbiljnom spisateljskom blokadom. Taj deo joj se nije do-
pao.
„Koga briga?“, pitala me je. „Želim da znam više o njegovim noćnim morama, a ne o
njegovoj kandidaturi za gradsku skupštinu, nadahnutoj željom da pomogne beskućnici-
ma alkoholičarima.“
„Da, ali imao je spisateljsku blokadu“, rekao sam. (Kad se romanopisac suoči s ospora-
vanjem nečeg što mu je drago – nečeg što mu je najdraže – prve dve reči koje ćete čuti
iz njegovih usta gotovo su uvek: Da, ali...) „Ova blokada trajala je godinu dana, možda i
više. Morao je nešto da radi za to vreme, zar ne?“
„Pretpostavljam da jeste“, reče Tabi. „ali ne moraš da me daviš time, zar ne?“
Auh! Gem, set, meč! Tabi ume da bude nemilosrdna kad je u pravu, kao i najveći broj
IČ-a.
Skresao sam opis Majkovog dobrotvornog rada i političkog angažmana u lokalu s
dve stranice na dva pasusa. Ispostavilo se da je Tabi imala pravo – znao sam to čim sam
video knjigu u štampi. Oko tri miliona ljudi pročitalo je Vreću kostiju. Dobio sam najma-
nje četiri hiljade pisama o knjizi. Ni u jednom od njih nije pisalo: „Hej, mamlaze! Šta je
Majk radio kao dobrotvor u godini u kojoj nije mogao da piše?“
Najvažnije što se mora znati o pozadinskoj priči jeste da (a) svi imaju prošlost i (b)
njen najveći deo nije zanimljiv. Držite se delova koji jesu i ne dopustite da vas ostali po-
Stephen King
nesu. Duge životne priče nailaze na najbolji prijem u barovima jedan sat pre zatvaranja i
samo ako vi plaćate račun.
O PISANJU
13
Neophodno je da malo porazgovaramo i o istraživanju, u stvari, o specijalizovanoj poza-

dinskoj priči. I molim vas, ne zaboravite reč pozadinska ako budete morali da istražujete,
zato što se delovi priče kojom se bavite tiču tema o kojima malo znate ili ne znate ništa.
Istraživanje pripada prošlom vremenskom segmentu: u najdaljoj je pozadini pozadinske
priče. Možda ćete biti očarani onim što budete naučili o bakterijama koje jedu meso,
njujorškoj kanalizaciji ili intelektualnom potencijalu štenadi kolija, ali čitaoci će verovat-
no biti mnogo zainteresovaniji za vaše likove i priču.
Ima li izuzetaka od ovog pravila? Naravno, zar to nije uvek slučaj? Postoje veoma us-
pešni pisci – Artur Hejli i Džejms Mičener prvi su koji mi padaju na pamet – čiji romani
se oslanjaju na mnoštvo činjenica prikupljenih opsežnim istraživanjem. Hejlijevi romani
su slabo prikriveni priručnici o funkcionisanju (banaka, aerodroma, hotela), dok su Mi-
čenerovi mešavina putopisa, lekcija iz geografije i istorijskih tekstova. Drugi popularni
pisci, kao Tom Klensi i Patriša Kornvol, više su orijentisani ka priči, ali ipak nude velike
(i ponekad teško svarljive) zalogaje činjenica prepletenih s melodramom. Ponekad mis-
lim da se ovi pisci obraćaju velikom segmentu čitalačke populacije, koji smatra da je be-
letristika pomalo nemoralna razbibriga za osobe lošeg ukusa i koja se može opravdati
samo sledećem rečima: „Pa, hm, da, čitam (upišite ime pisca u ovom prostoru), ali samo
u avionima i hotelskim sobama koje nemaju CNN, i naučio sam dosta toga o (upišite
odgovarajuću temu u ovom prostoru).“
Na svakog uspešnog pisca faktografske orijentacije, postoji stotinu (možda čak i hilja-
du) neuspešnih epigona. Neki objavljuju, većina ne. Ubeđen sam da bi priča trebalo da
bude u prvom planu, ali izvesna količina istraživanja je neizbežna. Zabušavaćete na vlas-
titu odgovornost.
U proleće 1999. vozio sam s Floride, na kojoj sam prezimio sa ženom, prema Mejnu.
Drugog dana na putu zaustavio sam se da natočim benzin na maloj pumpi nedaleko od
pensilvanijskog auto-puta. Ispostavilo se da sam izabrao zanimljivu starinsku pumpu, u
kojoj je pumpadžija izlazio napolje, točio benzin, pitao vas kako ste i za koji košarkaški
tim sa koledža navijate.
Rekao sam da sam dobro i da navijam za Djuk. Otišao sam iza pumpe u toalet i ugle-
dao reku nabujalu od otopljenog snega. Kad sam obavio posao u toaletu, pošao sam niz
blagu strminu ka vodi. Padina je bila puna starih felni i delova za motore. Hteo sam da
pogledam vodu izbliza. Prolazio sam pored snežnih ostrvaca. Okliznuo sam se na jed-
nom od njih i počeo da se klizam ka obali. Zaustavio sam se uhvativši se za zarđali blok
Stephen King
motora. Ustao sam i shvatio da bih se otklizao u bujicu, koja bi me odnela, da sam samo
malo nezgodnije pao. Zapitao sam se koliko bi vremena prošlo pre nego što bi radnik
na pumpi pozvao državnu policiju, pošto bi moj auto, potpuno novi linkoln navigator,
nastavio da stoji pored pumpe za gorivo. Izvezao sam se na auto-put s mokrom guzi-
com od pada iza pumpe i sjajnom idejom za priču.
U njoj je tajanstveni čovek u crnom kaputu – verovatno uopšte nije ni ljudsko biće,
već neko nevešto maskirano stvorenje – napustio svoje vozilo ispred male benzinske
pumpe u seoskim predelima Pensilvanije. Vozilo je ličilo na stari bjuik specijal s kraja pe-
desetih, ali nije bio bjuik, baš kao što tip u crnom kaputu nije bio ljudsko biće. Vozilo je
stiglo do policajaca iz državne policije iz izmišljene stanice u zapadnoj Pensilvaniji. Dva-
desetak godina kasnije, ovi policajci pričaju priču o tugom satrvenom sinu policajca po-
ginulog na dužnosti od bjuika.
To je bila grandiozna ideja. Razvila se u snažni roman o načinu na koji prenosimo
znanje i tajne; i u sumornu i zastrašujuću priču o vanzemaljskoj mašineriji koja ponekad
poseže za ljudima da bi ih progutala u jednom komadu. Naravno, imao sam nekoliko
manjih problema – kao prvo, činjenicu da nisam znao ništa o Pensilvanijskoj državnoj
policiji – ali nisam dozvolio da me bilo koji od njih omete. Jednostavno sam izmislio sve
što nisam znao.
Moglo mi se, zato što sam pisao iza zatvorenih vrata – samo za sebe i idealnog čita-
oca iz mog uma (izmišljena verzija Tabi retko kad je nabusita kao što supruge u stvar-
nom životu znaju biti; u mojim snoviđenjima na javi obično je aplaudirala i blistavih oči-
ju poručivala da nastavim s radom). Jedna od najupečatljivijih sesija desila se u sobi na
trećem spratu bostonskog hotela Eliot – sedeo sam za stolom pored prozora i pisao o
autopsiji vanzemaljskog stvorenja sličnog slepom mišu, dok se Bostonski maraton moć-
no valjao ispod mene, praćen pesmom Dirty Water iz moćnih zvučnika na krovovima.
Hiljadu ljudi bilo je ispod mene na ulici, ali nijedan u mojoj sobi, da upropasti zabavu i
da mi kaže da pogrešno pišem i da pajkani u zapadnoj Pensilvaniji ne rade tako, bla-bla-
bla.
Roman – zove se Bjuik 8 – skupljao je prašinu u mračnoj fioci sve do kraja maja
1999. godine, kad sam završio prvu ruku. Odlagao sam rad na njemu zbog okolnosti
van moje kontrole. Nadao sam se i očekivao da ću provesti nekoliko nedelja u zapadnoj
Pensilvaniji, gde sam dobio uslovnu dozvolu da se vozim s policajcima (uslov – koji mi
se činio sasvim razumnim – bio je da ih ne opisujem kao zloće, manijake ili idiote). Posle
toga ću moći da ispravim najveća odstupanja i dodam dragocene i bogate pojedinosti.
Na kraju nije bilo tako. Istraživanje je pozadinska priča, ključna reč za nju je pozadin-
ska. Priča koju sam morao da ispričam u Bjuiku 8 morala je da ima veze s čudovištima i
tajnama, a ne s policijskom procedurom u zapadnoj Pensilvaniji. Tragao sam za prsto-
hvatom stvarnosti, uporedivim s nekoliko probranih začina koje stavljate pri kraju kuva-
nja dobrog sosa za špagete. Pomenuti šmek stvarnosti bitan je u svakom beletrističkom
O PISANJU
radu, ali je, po mom mišljenju, još važniji u priči koja se tiče abnormalnog ili paranor-
malnog. I dovoljan broj pojedinosti – pod pretpostavkom da su tačne – može da pokre-
ne plimu pisama sitničavih čitalaca, koji očigledno žive da bi mogli da saopšte piscima da
su zabrljali (ton takvih pisama uvek je iritantno veseo). Kad se odmaknete od pravila
„piši kako znaš“, istraživanje postaje neizbežno i može da osetno unapredi priču. Važno
je ne preterivati. Ne zaboravite da pišete roman, a ne istraživački rad. Priča uvek ima
prednost. Mislim da bi se čak i Džejms Mičener i Artur Hejli složili s tom tvrdnjom.
Stephen King
14
Često me pitaju da li pisac početnik može da ima koristi od pohađanja kurseva i semina-
ra o pisanju. Ljudi koji postavljaju to pitanje prečesto traže magični metak, tajni sastojak
ili Dambovo magično pero, koje ne može da se pronađe u amfiteatrima i kružocima za
kreativno pisanje, ma koliko njihove brošure bile privlačne. Nisam u potpunosti protiv
takvih poduhvata, iako sumnjam u njihovu delotvornost.
U divnom tragikomičnom romanu T. K. Bojla Istok je istočno, opis spisateljske kolonije
u šumi odiše bajkovitim savršenstvom. Svaki polaznik ima svoju kolibu. Od svakog se
očekuje da u njoj provodi čitav dan pišući. Kelner iz glavne zgrade u podne donosi bu-
dućim Hemingvejima i Kaderima kutiju s ručkom i ostavlja je na pragu kolibe. Spušta je
na prag veoma tiho, da ne bi remetio kreativni trans u kabini. Jedna prostorija u svakoj
kolibi je soba za pisanje. U drugoj je krevet za nezaobilaznu popodnevnu dremku... ili,
možda, za okrepljujući seks s nekim drugim polaznikom.
Svi pripadnici kolonije uveče se okupljaju u glavnoj zgradi, radi zamamnog razgovora
s ostalim piscima. Kasnije, na vatri u predvorju peku beli slez i kokice, piju vino, pričaju
priče i čitaju i kritikuju radove.
Meni je to zvučalo kao apsolutno magična sredina za pisanje. Naročito mi se dopada-
la pomisao o kutiji za ručak ostavljenoj na ulaznim vratima, nečujno kao što vila Zubić
ostavlja novčić od četvrt dolara ispod dečjeg jastuka. Pretpostavljam da mi se ta vizija
dopadala zato što se toliko razlikovala od mog iskustva, u kom je stvaralački tok često
prekidan porukom supruge da se toalet zapušio i da moram da ga sredim, i pozivom iz
osiguranja, s upozorenjem da ću imati ekstra odlazak kod zubara ako ne budem vodio
računa. Siguran sam da svi pisci, bez obzira na dostignuti nivo veštine i uspeha, u takvim
trenucima misle manje-više isto: Bože, kad bih samo imao pravo spisateljsko okruženje, s ljudi-
ma koji me zaista razumeju. ZNAM da bih mogao da napišem remek-delo.
S vremenom sam uvideo da prekidi dnevne rutine i događaji koji skreću pažnju ne
škode mnogo poslu i da ga na neki način pospešuju. Zar se biser ne stvara oko zrnca
krupnog peska koje prodre u ostrigu, a ne na seminarima o pravljenju bisera, u prisustvu
gomile ostriga? I što je posao važniji – što više izgleda da moramo umesto da hoćemo – veće
nam probleme pravi. Ozbiljan problem sa spisateljskim radionicama jeste to što tamo
mora postaje pravilo. Naposletku, niste tamo došli da se šetkate usamljeni kao oblak, ku-
šajući lepotu šume ili veličanstvenost planina. Od vas se očekuje da prokleto pišete, ako
ništa drugo, a ono da bi vaše kolege imale šta da kritikuju dok peku prokleti beli slez u
glavnoj zgradi. Situacija u kojoj je obaveza da se klinac odveze na košarkaški trening na
O PISANJU
vreme važna koliko i vaš rad, stvara mnogo manji pritisak.

A šta ćemo s večernjim kritičarskim seansama? Koliko su one dragocene? Iskustvo
mi kaže: ne mnogo. Žao mi je zbog toga. Najveći broj zapažanja obeshrabrujuće je neo-
dređen. Dopala mi se vibracija Piterove priče, neko će reći. Ima nešto... neki osećaj... ima blagi
ukus, znate... ne mogu tačno da ga opišem...
Drugi biseri sa spisateljskih seminara uključuju: osećam da je ton baš... pogođen-, Polin lik
izgleda prilično stereotipno; dopada mi se slikovito izražavanje zato što manje-više savršeno vidim o
čemu je govorio.
I svi sede oko vatre klimajući i osmehujući se. Izgledaju uzvišeno i zamišljeno umesto da
gađaju brbljive idiote vrućim belim slezom. U prevelikom broju slučajeva i pisci-preda-
vači klimaju, osmehuju se i izgledaju uzvišeno i zamišljeno zajedno s ostalima. Izgleda
da samo nekolicini polaznika pada na pamet da biste, ako imate osećaj koji ne možete da
opišete, mogli biti, otkud znam, na jebeno pogrešnom kursu!
Uopštene kritičke opaske neće vam biti od pomoći kad sednete da radite drugu ruku.
Mogu vam odmoći. Nijedan od gore navedenih komentara nije se dotakao vašeg jezika
ili smislenosti naracije. Bili su obično naklapanje. Nisu ponudili nikakve vredne uvide.
Svakodnevne kritike takođe vas teraju da pišete sa stalno otvorenim vratima. Duboko
sam ubeđen da od toga ne može biti velike vajde. Kakva je korist od kelnera koji na vr-
hovima prstiju prilazi vašem pragu da bi ostavio ručak, a zatim jednako nečujno odlazi,
ako svake večeri čitate ono što ste tokom dana napisali (ili ako delite polaznicima kopira-
ne papire) pred grupom budućih autora koji vam govore da im se dopada način na koji
ste opisali ton i raspoloženje, ali žele da znaju da li je Dolina kapa, ona sa zvončićima,
simbolična? Bićete pod neprekidnim pritiskom da nešto objašnjavate. Smatram da će se
mnogo vaše stvaralačke energije u takvom ambijentu rasuti u pogrešnom pravcu. Ne-
prestano ćete preispitivati svoje namere, umesto da pišete brzinom čovečuljka od đum-
bira da biste dobili prvu ruku na papiru, dok je oblik fosila još jasan i blistav u vašem
umu. Na mnogim seminarima posvećenim pisanju prilaz čekaj malo, objasni šta si time hteo
da kažeš ima snagu zakona.
Iskreno, moram priznati da ovo pitanje posmatram s izvesnim predrasudama. Neko-
liko puta iskusio sam kompletnu spisateljsku blokadu. Jedanput mi se to desilo na pos-
lednjoj godini studija na Mejnskom univerzitetu, dok sam išao ne na jedan, već na dva
kursa o kreativnom pisanju (na jednom sam upoznao buduću suprugu, pa se teško može
uknjižiti kao potpuni gubitak). Većina mojih kolega studenata u tom semestru pisali su
poeme o seksualnoj žudnji ili priče u kojima se potišteni mladi ljudi, zbog roditeljskog
nerazumevanja, spremaju da odu u Vijetnam. Jedna devojka mnogo je pisala o mesecu i
svom menstrualnom ciklusu. Mesec se u tim pesmama uvek pojavljivao kao Meca. Nije
mogla da objasni zašto je to tako, ali smo svi osećali njenu vibraciju; meča, da, kapiram,
sestro.
Donosio sam svoje pesme na predavanja, ali sam u spavaonici krio prljavu malu taj-
Stephen King
nu; poludovršeni rukopis romana o planu tinejdžerske bande da započne pobunu na ras-
noj osnovi, da bi je iskoristili kao dimnu zavesu za pljačku dvadesetak zelenaša i proda-
vača droge u Hardingu, izmišljenoj verziji Detroita (nikad nisam bio ni na hiljadu kilo-
metara od Detroita, ali nisam dopustio da me ta činjenica omete u stvaranju). Roman
Mač u tami izgledao mi je u to doba veoma neukusno u poređenju s književnim pokušaji-
ma kolega s kurseva. Pretpostavljam da ga zbog toga nikad nisam izložio kritici polazni-
ka. Situacija je bila još gora zbog činjenice da je bio bolji i nekako istinitiji od svih mojih
pesama o seksualnoj žudnji i postadolescentskom nezadovoljstvu. Zbog svega navede-
nog susreo sam se s četvoromesečnim periodom u kom nisam mogao da napišem goto-
vo ništa. Pio sam pivo, pušio pal mal, čitao romane Džona D. Makdonalda u mekom po-
vezu i gledao popodnevne sapunice.
Kursevi i seminari o pisanju nude jednu neospornu korist: na njima se želja da se piše
beletristika ili poezija shvata ozbiljno. Oni su divna stvar za ambiciozne pisce koje prija-
telji i rođaci posmatraju sa sažaljenjem („Bolje ti je da još ne ostavljaš stalni posao!“, to
je njihova omiljena opaska, obično izrečena s gnusnim osmehom „ko je tvoj tatica?“).
Na predavanjima o pisanju vam je, kao nigde drugde, dozvoljeno da provedete duge pe-
riode u vašem svetu iz mašte. Ipak – da li vam je za odlazak u te predele zaista potrebna
nečija dozvola? Da li vam je neophodno da vam neko da kartonski bedž na kom piše
PISAC da biste poverovali da to jeste? Bože, nadam se da nije tako.
Drugi argument u prilog kurseva o pisanju ima veze s ljudima koji na njima predaju.
U Americi postoje hiljade talentovanih pisaca, ali samo mali broj njih (mislim da ih
nema više od pet procenata) može da izdržava porodicu svojim radom. Ima stipendija,
ali nikad dovoljno. Što se tiče vladine pomoći za kreativne pisce, zaboravite na to. Za
duvansku industriju ima para, naravno. Novac se daje za istraživanje pokretljivosti ne-
konzervirane bikovske sperme. Za pomoć kreativnom pisanju nikad se ne izdvaja ni do-
lar. Mislim da bi se većina glasača s tim složila i da Amerika nikad nije mnogo cenila
stvaraoce, s izuzetkom Normana Rokvela i Roberta Frosta. Kao narod više se zanima-
mo za komemorativne table iz Frenklin minta i čestitke s interneta. I ko vam je kriv ako
vam se to ne dopada. Tako vam je to kod nas. Amerikanci su mnogo zainteresovaniji za
televizijske kvizove nego za kratku prozu Rejmonda Karvera.
Prenošenje znanja drugima je rešenje za dobar broj slabo plaćenih, a talentovanih pi-
saca. Ovo može biti i dobro. Lepo je kad pisac početnik dobije priliku da se sretne s ve-
teranima i posluša ih, kojima se možda dugo i divi. Još bolje je kad časovi pisanja dove-
du do uspostavljanja poslovnih kontakata. Svog prvog agenta Morisa Krejna dobio sam
zahvaljujući predavaču na drugoj godini Edvinu M. Holsu, cenjenom piscu kratke proze
u regionalnim okvirima. Profesor Holms pitao je Krejna, posle čitanja nekoliko priča na
EH-77 (predavanjima koja su se uglavnom bavila beletristikom), da li bi pogledao izbor
mojih radova. Krejn se složio, ali nikad nismo ostvarili tešnju saradnju – imao je osam-
deset i neku i bio lošeg zdravlja. Umro je nedugo posle prve razmene pisama. Nadam se
O PISANJU
da mu moje prve priče nisu došle glave.

Kursevi i seminari o pisanju vam nisu potrebni, baš kao što vam nije potrebna ova ili
bilo koja druga knjiga o tome. Fokner je ispekao zanat dok je radio u pošti u Oksfordu
u Misisipiju. Drugi pisci naučili su osnovne stvari dok su služili u mornarici, radili u čeli-
čanama ili robijali u najboljim američkim hotelima s rešetkama na prozorima. Naučio
sam najdragoceniji (i najisplativiji) deo mog posla dok sam prao hotelsku posteljinu i
restoranske stolnjake u vešeraju u Nju Frenklinu u Bangoru. Najviše ćete naučiti ako bu-
dete mnogo čitali i pisali. Najkorisnija lekcija je ona koju sami naučite. Takve se gotovo
uvek usvajaju sa zatvorenim vratima radne sobe. Rasprave na predavanjima o pisanju
znaju biti intelektualno stimulativne i veoma zabavne, ali često odlutaju daleko od osno-
va spisateljskog zanata.
Pretpostavljam da biste se ipak mogli naći u nekoj verziji šumske spisateljske kolonije
iz Istok je istočno, u kolibi među borićima, s kompjuterom, svežim flopi-diskovima (ima li
ičeg što delikatnije podstiče maštu od kutije novih kompjuterskih diskova ili risa praz-
nog papira?), krevetom u susednoj prostoriji za popodnevnu dremku i kelnerom koji će
na prstima prići vašim ulaznim vratima, ostaviti ručak i na prstima otići. Pretpostavljam
da to ne može biti loše. Rekao bih vam samo napred kad bi vam se ukazala prilika da
učestvujete u tako nečem. Možda nećete naučiti magične tajne pisanja (jer njih i nema –
šteta, jelda?), ali ćete se nesumnjivo dobro provesti, a ja sam uvek za dobar provod.
Stephen King
15
Posle pitanja Odakle dobijate ideje? – objavljivani pisac, od onih koji žele da to postanu,
najčešće čuje Kako ste dobili agenta? i Kako ste ostvarili kontakt sa izdavačima?
Ovo pitanje često se postavlja smetenim, ponekad ogorčenim, a neretko gnevnim to-
nom. Postoji rasprostranjena sumnja da je većina novajlija, koji su uspeli da objave svoje
knjige, savladala početne prepreke pomoću veza i poznanstava u izdavačkim krugovima.
Pretpostavka je da je izdavaštvo jedna velika, srećna i incestuozno bliska porodica.
To nije tačno, kao što nije tačno ni da su agenti naduveni i nadmoćni skotovi koji bi
pre crkli nego što bi prstima bez rukavica dodirnuli rukopis nepoznatog pisca. (Pa, u
redu, postoji i nekoliko takvih.) Naprotiv, svi agenti, izdavači i urednici su u neprestanoj
potrazi za novim nadarenim piscima, koji će prodati mnogo knjiga i na kojima će zaradi-
ti kamaru para... i ne traže samo novog mladog pisca; Helen Santmajer bila je u staračkom
domu kad je izdala... i dame iz kluba. Frenk Makort bio je malo mlađi kad je objavio An-
đelin pepeo, ali ni on nije bio junoša.
Bio sam prilično optimističan u pogledu svojih šansi za objavljivanje, kako i priliči
mladiću koji je tek počeo da objavljuje priče u magazinima za muškarce. Znao sam da,
košarkaškim rečnikom, imam igru. Takođe sam osećao da je vreme na mojoj strani, da
će autori bestselera iz šezdesetih i sedamdesetih pre ili kasnije pomreti ili poseniliti, oslo-
bađajući prostor za novajlije poput mene.
Ipak mi je bilo jasno da me čeka mnogo svetova za osvajanje mimo stranica Kavalira,
Dženta i Džagsa. Hteo sam da moje priče dopru do kvalitetnog tržišta. To je značilo
prevladavanje zabrinjavajuće činjenice da najveći broj časopisa koji najbolje plaćaju (Ko-
smopoliten je, na primer, u to doba objavljivao dosta priča) nije uzimao u obzir dela ne-
afirmisanih pisaca. Mislio sam, na nesofisticirani ali ne potpuno nelogični način, da ću
pronalaženjem agenta prevazići tu prepreku, da će on rešiti sve te moje probleme ako je
moja proza valjana.
Znatno kasnije otkrio sam da nisu svi agenti dobri i da dobar agent može biti koris-
tan i na mnogo drugih načina izuzev nagovaranja urednika Kosmoa da pogleda vaše krat-
ke priče. Kao mlad čovek nisam znao da u svetu izdavaštva ima ljudi – i to ne baš malo
– koji bi ukrali i novčiće s pokojnikovih očiju. Meni to nije bilo jako bitno, zato što pre
uspeha prvih romana nisu imali šta da mi ukradu.
Trebalo bi da imate agenta. I nećete imati mnogo problema da ga pronađete ako se
vaš materijal može prodati. Verovatno ćete pronaći nekog i dok vaša dela još nisu za pro-
daju, dokle god obećavaju. I sportski agenti predstavljaju niželigaške igrače, koji u osno-
O PISANJU
vi rade za džeparac, s nadom da će njihovi klinci jednog dana uspeti. Književni agenti
su, iz istog razloga, spremni da zastupaju i pisce koji imaju tek nekoliko objavljenih dela.
Verovatno ćete pronaći nekog ko će se pozabaviti vašim radom, iako ste objavljivali
samo u „malim časopisima“, koji su vaš prilog platili besplatnim primercima. Agenti i iz-
davači obično ih smatraju prostorom za dokazivanje novih talenata.
Morate zastupati i sami sebe, što podrazumeva čitanje časopisa koji objavljuju štivo
kakvo vi pišete. Morate da pratite časopise namenjene piscima i kupujete Piščevo tržište,
najvredniju alatku svakog autora koji prvi put izlazi na tržište. Zamolite nekog da vam ga
pokloni za Božić ako ste stvarno siromašni. U časopisima i PT-u (reč je o golemoj knjizi,
ali razumne cene) pronaći ćete podatke o izdavačima knjiga i časopisa, i kratke prikaze
priča koje se u njima objavljuju. U njima ćete naći i informacije o dužini priča koje se
najčešće prodaju i imena osoblja u uredništvu.
Kao pisac početnik koji piše priče, najviše će vas zanimati mali časopisi. A biće vam
potreban spisak književnih agenata u časopisima za pisce i Piščevom tržištu ako već imate
napisan roman. Ne bi bilo loše da imate primerak KP-a (Književne pijace) na vašoj polici.
Morate biti promućurni, oprezni i istrajni dok tragate za agentom ili izdavačem, ali – ovo
zahteva ponavljanje – najvažnija stvar koju možete učiniti za sebe je da upoznate tržište.
Čitanje kratkih prikaza u Rajter dajdžestu može vam biti od pomoći („objavljuju uglav-
nom mejnstrim beletristiku, od 2.000 do 4.000 reči, izbegavaju stereotipne likove i srce-
parajuće romanse“), ali mora nam biti jasno da je kratki prikaz upravo to što mu ime i
kaže. Slanje priča bez upoznavanja s tržištem uporedivo je s igranjem pikada u mračnoj
sobi – možda ćete ponekad i pogoditi metu, ali to niste zaslužili.
Predstaviću vam priču o piscu početniku kog ću nazvati Frenk. On je skup troje mla-
dih pisaca koje poznajem, dvojice muškaraca i jedne žene. Svi su do dvadeset i neke is-
kusili malo spisateljskog uspeha, ali niko od njih još nije seo u rols-rojs. Sve troje će se
verovatno probiti, što će reći, verujem da će do četrdesete redovno objavljivati (jedan od
njih će verovatno imati i problema s alkoholom).
Tri Frenkova lica ga je različita interesovanja i pišu različitim stilovima i glasovima, ali
su njihovi prilazi preprekama koje ih dele od uspeha u spisateljskom poslu dovoljno slič-
ni da mogu da ih objedinim. Takođe mislim da drugi pisci početnici – na primer vi, dragi
čitaoče – nećete pogrešiti ako pođete Frenkovim stopama.
Diplomirao je engleski (ne morate da imate takvu diplomu da biste postali pisac, ali
vam ne može ni škoditi). Počeo je da šalje priče časopisima još kao student. Pohađao je
nekoliko kurseva o kreativnom pisanju. Predavači na tim kursevima preporučivali su mu
časopise, kojima je on redovno slao svoja dela. Pažljivo je čitao priče u preporučenim i
ostalim časopisima i slao svoje u skladu s procenom gde će najbolje proći. „Tri godine
čitao sam svaku priču u časopisu Storf, rekao je. Zatim se nasmejao: „Verovatno sam je-
dini čovek u Americi koji može da se pohvali time.“
Frenk, i pored pažljivog čitanja, nije objavio nijednu priču na ciljanim tržištima dok je
Stephen King
studirao. Objavio je pet-šest u fakultetskom književnom časopisu (zvaćemo ga Tromeseč-

na pretenzija). Od nekoliko časopisa, uključujući Stori i Džordžija rivju, dobio je negativne
odgovore s objašnjenjima (ženski deo Frenka je rekao: „Dugovali su mi belešku!“). Pret-
platio se na Rajter dajdžest i Rajter. Pažljivo ih je čitao. Naročitu pažnju obraćao je na
članke o agentima i na spiskove agencija. Zaokružio je nekoliko imena koja su ispoljava-
la njemu bliska književna interesovanja. Posebnu pažnju obratio je na one kojima se do-
padaju priče sa snažnim konfliktom, što je bio otmen izraz za trilere. Frenk je voleo tri-
lere, priče iz kriminalnog miljea i one o natprirodnom.
Godinu dana posle diplomiranja dobio je prvo pismo s potvrdnim odgovorom. Sti-
glo je od malog časopisa, koji nije česta pojava na kioscima i uglavnom se prodaje preko
pretplate – nazovimo ga Kingsnejk. Urednik je ponudio da otkupi Frenkovu vinjetu od
hiljadu i dve stotine reči Dama u putnom kovčegu za dvadeset pet dolara i deset SP-a – to
jest saradničkih primeraka. Frenk je, naravno, bio van sebe od sreće. Uzleteo je daleko
iznad Oblaka broj 9. Pozvao je sve rođake, čak i one koje nije voleo (pogotovo one koje
nije voleo, mogu da se kladim u to). Dvadeset pet dolara neće platiti kiriju, neće pokriti
ni nedeljni trošak u bakalnici za njega i suprugu. Taj novac je ipak predstavljao potvrdu
njegove književne ambicije. Svaki novi pisac složiće se kad kažem da to nema cenu:
Neko želi nešto što sam uradio! Ura! I to nije jedina vajda. Priča postaje objavljeni rad, mala
grudva snega, koju će Frenk zakotrljati niz snežnu padinu, nadajući se da će do podnož-
ja stići kao ogromna snežna lopta.
Šest meseci kasnije prodao je drugu priču časopisu Lodžpajn rivju. Samo što je prodao
možda prejaka reč. Za objavljivanje Frenkove pripovetke Dve vrste ljudi predložena je
naknada od dvadeset pet saradničkih primeraka. Međutim, bila je još jedan objavljeni
rad. Potpisao je pristanak (bezmerno je zavoleo kratki natpis ispod praznog polja za pot-
pis – VLASNIK DELA, moj bože!). Poslao ga je sledećeg dana..
Tragedija je mesec dana kasnije zakucala na vrata. Stigla je u obliku tipskog pisma
koje počinje s Dragi saradniče Lodžpajn rivjua. Frenk ga je čitao sa zastavama na pola kop-
lja. Subvencije nisu obnovljene. Lodžpajn rivju preselio se u veliku književnu radionicu na
nebesima. Letnji broj biće i poslednji. Frenkova priča je, na svu žalost, bila predviđena
za jesenji. Pismo se završavalo najlepšim željama za objavljivanje priče na nekom dru-
gom mestu. Neko je, u donjem levom uglu, naškrabao: UŽASNO MI JE ŽAO zbog ovo-
ga.
I Frenku je bilo UŽASNO ŽAO (bilo mu je JOŠ VIŠE ŽAO kad se napio jeftinog
vina i kad se, zajedno sa suprugom, probudio s mamurlukom), ali ga razočaranje nije
sprečilo da vrati zamalo objavljenu priču u opticaj. U tom trenutku nudio je priče barem
polovini tuceta izdavačima. Pažljivo je pratio njihovo kretanje i odziv na koji su nailazile
na svakom zaustavljanju. Pratio je i časopise u kojima je ostvario neku vrstu ličnog kon-
takta, u koje je ubrajao i dve naškrabane opaske i jednu mrlju za kafu na tipskom nega-
tivnom odgovoru.
O PISANJU
Mesec dana posle loših vesti iz Lodžpajn rivjua dobio je veoma dobru vest. Stigla je u
pismu njemu nepoznatog čoveka, urednika novog časopisa Džekdo. Prikupljao je priče
za prvi broj. Njegov stari školski drug – urednik nedavno ugašenog Lodžpajn rivjua –
preporučio mu je Frenkovu zamalo objavljenu priču. Urednik Džekdoa svakako bi želeo
da je pogleda. Ništa ne obećava, ali...
Frenku obećanja nisu bila ni potrebna. Želeo je, kao i većina pisaca početnika, samo
malo ohrabrenja i neograničene količine piće. Poslao je priču s pismom zahvalnosti (i pi-
smom zahvalnosti bivšem uredniku Lodžpajna, naravno). Dve vrste ljudi pojavila se šest
meseci kasnije u prvom broju Džekdoa. Mreža starih školskih drugara igra veliku ulogu u
izdavaštvu, kao i u svakom biznisu belih/ružičastih okovratnika. I ovog puta je trijumfo-
vala. Frenk je za ovu priču dobio petnaest dolara, deset saradničkih primeraka i još jed-
nu objavljenu priču u rezimeu.
Sledeće godine zaposlio se kao profesor engleskog u srednjoj školi. Bilo mu je veoma
teško da danju podučava decu književnosti i da ispravlja njihove radove, a da noću piše,
ali je nastavljao da radi istim tempom. Pisao je priče, nudio ih časopisima i skupljao ne-
gativne odgovore. Penzionisao bi priču koju bi već poslao na sva moguća mesta. „Lepo će
izgledati u mojoj zbirci kad se konačno pojavi“, rekao je supruzi jednom takvom prili-
kom. Naš heroj našao je i drugi posao. Pisao je prikaze knjiga i filmova za novine u
obližnjem gradu. Bio je veoma, veoma vredan. Ipak je u zadnjem delu uma počeo da
razmišlja o pisanju romana.
Kad su ga pitali šta je najvažnija stvar za mladog pisca koji je upravo počeo da nudi
svoje radove, Frenk je posle izrazito kratkog razmišljanja rekao: „Dobra prezentacija.“
Šta ste rekli?
Klimnuo je. „Dobra prezentacija, sasvim sam siguran u to. Kad pošaljete priču, učini-
te to s veoma kratkim propratnim pismom, pričvršćenim na prvu stranu rukopisa. U
njemu bi trebalo da navedete gde ste objavljivali priče i redak-dva o sadržaju ponuđenog
dela. Završite ga izrazom zahvalnosti zbog čitanja. To je veoma bitno.“
„Potrudite se da priča bude odštampana na kvalitetnom belom papiru, a ne na onom
klizavom, s kog se tekst ponekad briše. Kucajte u dvostrukom proredu i u gornjem le-
vom uglu prve strane napišite svoju adresu – ne bi bilo zgoreg da navedete i broj telefo-
na. U gornjem desnom uglu označite približan broj reči.“ Frenk se ućutao, nasmejao i
rekao: „I nemojte da podvaljujete. Većina urednika može da proceni dužinu priče čim
prelista strane.“
Bio sam malo zatečen Frenkovim odgovorom. Nisam očekivao tako pragmatične sa-
vete.
„Tako vam je to“, rekao je. „Čovek brzo postane praktičan dok pokušava da pronađe
svoje mesto u biznisu posle završenog školovanja. Prvo sam naučio da nećete naići ni na
kakav prijem ako se ne potrudite da se predstavite kao profesionalac.“ Nešto u njego-
vom tonu nateralo me je da se setim da sam uveliko zaboravio na teškoće s kojima se
Stephen King
suočava neafirmisani pisac. Verovatno ima pravo. Naposletku, prošlo je skoro četrdeset
godina otkad sam držao gomilu negativnih odgovora na klinu u spavaćoj sobi. „Nećete
ih navesti da zavole vašu priču“, završio je Frenk, „ali će makar pokušati da je zavole.“
Frenkova priča se i dalje razvija dok ovo pišem, ali njegova budućnost izgleda obeća-
vajuće. Objavio je šest kratkih priča. Jedna je dobila i prilično zvučnu nagradu – nazva-
ćemo je nagradom za mladog pisca Savezne Države Minesote, iako nijedan deo mog
složenog Frenka ne živi u Minesoti. Novčani deo nagrade iznosio je pet stotina dolara,
što je bila daleko najveća nadoknada od one koju je dobio za priču. Počeo je tad da radi
na romanu. Ugledni mladi agent Ričard Čams (takođe pseudonim) složio se da poradi
na njegovom plasmanu kad bude završen – verovatno početkom proleća 2001. godine..
Frenk je rešio da se ozbiljno pozabavi pronalaženjem agenta čim je svom snagom
počeo da radi na romanu. „Nisam hteo da uložim silan trud samo da bih se suočio s či-
njenicom da ne znam da prodam prokletu stvar kad je završim“, rekao je.
Napisao je desetak pisama na osnovu podataka iz KP-a i spiska agenata iz Piščevog pri-
ručnika. Bila su potpuno ista, izuzev pozdrava. Evo sadržaja:
19. jun 1999.
Dragi
Ja sam mladi dvadesetdevetogodišnji pisac u potrazi za agentom.
Pronašao sam vaše ime u Piščevom priručniku u članku Agenti
novog talasa i pomislio da bismo mogli uspešno sarađivati.
Objavio sam šest priča otkad sam se ozbiljnije posvetio ovom zana-
tu. To su:
Dama u putnom kovčegu, Kingsnejk, zima 1996. (25$ plus pri-

merci)
Dve vrste ljudi, Džekdo, leto 1997. (15$ plus primerci)
Božični dim, Misteri kvorterli, jesen 1997. (35$)
Puj spas za sve nas, Semeteri dens, januar-februar 1998. (50$
plus primerci)
Šezdeset patika, Pakerbraš rivju, april-maj 1998. (primerci)
Dugi marš u ovim ovde šumama, Minesota rivju, zima 1998/99
(70$ plus primerci)
Sa zadovoljstvom ću vam poslati bilo koju od pomenutili priča

(ili bilo koju od pola tuceta s kojima se trenutno družim) da ih po-
O PISANJU
gledate, ako to želite. Naročito se ponosim Dugim maršem u ovim

ovde šumama, koja je dobila nagradu države Minesote za mladog
pisca. Plaketa lepo izgleda na zidu dnevne sobe, a novčani deo na-
grade – 500$ – već nedelju dana sjajno izgleda na našem bankov-
nom računu (oženjen sam već četiri godine; supruga Mardžori i ja
predajemo u školi).
Tražim zastupnika zato što radim na romanu, trileru o čoveku
koji biva uhapšen zbog niza ubistava koja su se pre dvadeset godi-
na desila u njegovom gradiću. Prvih osamdeset strana su u prilič-
no dobrom stanju. Sa zadovoljstvom ću vam ih pokazati.
Voleo bih da mi se javite i zatražite nešto od mog rada na uvid.
Unapred vam se zahvaljujem na vremenu koje ćete odvojiti za či-
tanje mog pisma.
Iskreno vaš,
Frenk je naveo telefonski broj pored adrese. Jedan od ciljanih agenata (ne Ričard
Čams) pozvao ga je telefonom i porazgovarao s njim. Trojica su mu pisala i zatražila da
pogledaju nagrađenu priču o lovcu izgubljenom u šumi. Pola tuceta tražilo je da vidi pr-
vih osamdeset strana romana. Drugim rečima, odziv je bio povelik – samo jedan agent
kome je pisao nije pokazao nikakvo zanimanje za njegov rad, pravdajući se preteranim
brojem klijenata. Sve to se desilo iako Frenk nije znao nikoga u izdavaštvu, izuzev ono
malo ljudi koje je upoznao objavljujući kratke priče u malim časopisima – što znači da
nije mogao da se osloni na veze i poznanstva.
„To je bilo čudesno“ rekao je, „sasvim čudesno. Očekivao sam da ću se zadovoljiti
prvim agentom koji bude izrazio volju da me zastupa – ako takvog uopšte bude bilo.
Smatrao bih se srećnim da se to dogodilo. Umesto toga mogao sam da biram između
nekoliko zainteresovanih.“ Pripisao je veliki odziv potencijalnih agenata sledećim razlo-
zima: kao prvo, njegovo pismo bilo je dobro napisano i prijatnog tona. („Pogodio sam
željeni opušteni ton tek iz četvrtog puta i posle dve rasprave sa suprugom“, rekao je
Frenk). Kao drugo, mogao je da se pozove na prilično dug spisak objavljenih kratkih
priča. Nije zaradio velike pare, ali ih je objavio u časopisima. Kao treće, jedna od njih je i
nagrađena. Poslednji razlog smatrao je ključnim. Ne znam da li je to i bio, ali sam sigu-
ran da mu ta nagrada nije naškodila.
Bio je dovoljno pametan da zamoli Ričarda Čamsa i sve druge agente koji su mu od-
govorili za spisak njihovih kontakata. Nije tražio spisak klijenata (ne znam da li bi otkri-
vanje toga moglo biti smatrano kršenjem poslovne etike), već spisak izdavača kojima su
prodali romane i časopisa kojima su prodali kratke priče. Pisci početnici u očajničkoj po-
trazi za zastupnikom lako mogu postati meta prevaranata. Morate znati da svako ko plati
nekoliko stotina dolara može da dobije oglasni prostor u Piščevom priručniku i da se pred-
Stephen King
stavi kao književni agent – ne postoji ispit za prijem u cehovsko udruženje ili nešto slič-
no.
Naročito bi trebalo zazirati od agenata koji obećavaju da će pročitati vaš rad za izves-
nu nadoknadu. Ima takvih i među uglednim agencijama (u Skot Mereditu svojevremeno
su čitali radove za nadoknadu; ne znam da li to još praktikuju), ali mnogo više njih su
bezočni prevaranti. Predlažem vam da, ako ste već toliko nestrpljivi da objavite knjigu,
preskočite jurnjavu za agentom i pisanje pisama izdavačima i da je izdate o vlastitom
trošku. Tako ćete makar znati za šta ste dali pare.
O PISANJU
16
Još malo pa smo stigli do kraja. Ne verujem da sam pokrio sve što je potrebno da znate
da biste postali bolji pisac. Siguran sam da nisam odgovorio na sva vaša pitanja, ali sam
govorio o onim aspektima spisateljskog života o kojima nešto znam. Moram priznati da
sam pisao ovu knjigu pateći od ozbiljnog manjka samopouzdanja. Borio sam se s veli-
kim bolovima i sumnjama u svoje sposobnosti.
Kad sam svom izdavaču Skribneru predložio objavljivanje knjige o pisanju, smatrao
sam se veoma upućenim u tu temu; glava mi je pucala od mnoštva tema o kojima sam
hteo da pišem. Verovatno i znam mnogo o tome, ali se ispostavilo da je dosta toga pri-
lično dosadno, a da je većina ostalog kod mene bliža instinktu nego „dubokim mislima“.
Shvatio sam da je artikulacija instinktivnih istina bolno težak zadatak. Da stvar bude
gora, nešto mi se desilo na polovini pisanja ove knjige – događaj koji mi je drastično
promenio život. Upoznaću vas i s njim. Zasad će biti dovoljno da znate da sam dao sve
od sebe.
Još jedna tema zaslužuje da bude obrađena, a koja se direktno odnosi na događaj koji
mi je promenio život. Već sam je dotakao, ali indirektno. Želeo bih da se njome sad po-
zabavim licem u lice. Reč je o pitanju koje mi ljudi postavljaju na različite načine – pone-
kad zvuči učtivo, ponekad grubo, ali se uvek svodi na isto: Radiš li to sve ovo zbog para, du-
šice?
Odgovor je – ne! Niti sada niti ikada. Da, zaradio sam grdnu lovu od moje beletristi-
ke, ali nikada nisam napisao nijednu reč računajući koliko ću biti plaćen za nju. Ponekad
sam pisao i da bih učinio uslugu prijateljima – u slengu se za takve stvari kaže da ruka
ruku mije – u najgorem slučaju, takva praksa se može nazvati grubim oblikom trampe.
Pišem zato što me to ispunjava. Prihodima od pisanja platio sam kredite za nekretnine i
odškolovao decu, ali je to bilo onako uzgred – radio sam iz zadovoljstva, iz čiste radosti.
Radićete to doveka ako možete da radite iz zadovoljstva.
Pisanje je u nekim trenucima bilo i sitni čin vere, prkos očaju. Drugi deo ove knjige
napisan je u tom duhu. Izbacio sam ga iz sebe zahvaljujući petlji, kao što smo govorili
kad smo bili klinci. Pisanje nije život, ali smatram da ponekad može biti put za povratak
u njega. To sam saznao u leto 1999, kad me je čovek koji je vozio plavi kombi zamalo
ubio.
Stephen King
O ŽIVLJENJU:
POSTSKRIPTUM
O PISANJU
Hodam šest kilometara dnevno kad boravimo u letnjikovcu u zapadnom Mejnu – kući
koja veoma liči na onu u koju se Majk Nunan vratio u Vreći kostiju. Propuštam šetnje
samo ako kiša lije kao iz kabla. Četiri kilometra hodam po zemljanim putevima kroz
šumu, a dva kilometra po Putu broj 5, asfaltnom drumu s dve trake između Betela i
Frajberga.
Treća nedelja juna 1999. bila je izuzetno srećna za moju ženu i mene: sva naša odras-
la i po svetu rasuta deca bila su kod kuće. Prvi put posle šest meseci okupili smo se pod
istim krovom. I prvo unuče bilo nam je u gostima. Tromesečna beba srećno je trzala ba-
lon vezan za nožicu.
Devetnaestog juna odvezao sam mlađeg sina na portlandski aerodrom, na kom se
ukrcao u avion za Njujork. Odvezao sam se kući, malo dremnuo i krenuo na uobičajenu
šetnju. Planirali smo da te večeri familijarno gledamo Generalovu kći u obližnjem Nort
Konveju (Nju Hempšir). Procenio sam da imam dovoljno vremena za šetnju pre pola-
ska.
Krenuo sam oko četiri po podne, ako me pamćenje ne vara. Pre izlaska na glavni put
(u zapadnom Mejnu je svaki put koji ima belu liniju po sredini glavni), skrenuo sam u
šumu i pomokrio se. Proći će dva meseca do sledećeg pišanja u stojećem položaju.
Skrenuo sam na sever kad sam stigao do asfalta. Hodao sam po šljunku pored asfalta,
u smeru odvijanja saobraćaja. Jedan auto me je pretekao na putu ka severu. Žena za vo-
lanom tog automobila posle jednog kilometra ugledala je svetloplavi kombi, koji je išao
ka jugu. Auto je vrludao s jedne na drugu stranu druma, kao da nije pod punom kontro-
lom vozača. Žena u vozilu obratila se putniku kad su bezbedno prošli pored kombija i
rekla: „Provezli smo se pored Stivena Kinga koji se šeta. Nadam se da ga onaj kombi
neće udariti.“
Vidljivost na dva kilometra Puta broj 5, kojim obično šetam, uglavnom je dobra, ali
na jednom mestu, na niskom strmom brdu, pešak koji ide na sever vidi veoma malo is-
pred sebe. Stigao sam nadomak vrha brda kad je i Brajan Smit, vlasnik i vozač kombija,
savladao uspon. Nije bio na drumu, vozio je po šljunku pored njega. S moje strane dru-
ma. Imao sam tri četvrtine sekunde da to shvatim. I dovoljno vremena da pomislim:
Bože moj, pregaziće me školski autobus! Počeo sam da skrećem ulevo. Tu nastaje prekid u
mom sećanju. Na drugoj strani prekida nalazim se na tlu. Gledam zadnji deo kombija.
Sleteo je s puta. Nagnuo se u stranu. Ovo sećanje je veoma jasno i oštro. Više liči na sni-
mak nego na sećanje. Vidim prašinu oko zadnjih svetala. Tablice i zadnji prozor su prlja-
Stephen King
vi. Gledam sve to uopšte ne misleći da sam učestvovao u saobraćajnoj nesreći ili bilo
čemu drugom. To je snimak, to je sve. Ne razmišljam, glava mi je potpuno prazna.
Sledi novi kratki prekid u sećanju, posle kog sam levicom veoma pažljivo obrisao krv
s očiju. Osvrnuo sam se oko sebe kad mi se vid malo razbistrio i ugledao čoveka kako
sedi na obližnjoj steni, sa štapom u krilu. To je bio Brajan Smit, četrdesetdvogodišnjak,
čovek koji me je udario kombijem. Ispostaviće se da nije imao besprekoran vozački do-
sije. Nagomilao je gotovo deset ozbiljnijih prekršaja.
Tog popodneva, kad su nam se životi sreli, nije gledao na drum zato što je njegov ro-
tvajler skočio sa zadnjeg dela kombija na zadnje sedište, do frižidera u kom je bilo mesa.
Rotvajler se zvao Bulit (Smit je kod kuće imao još jednog rotvajlera Pistola). Počeo je da
njuška poklopac frižidera, a Smit se okrenuo i pokušao da odgurne psa. Još ga je gledao
i gurao njegovu glavu od frižidera kad se uspeo uz brdo; gledao ga je i gurao i kad me je
udario. Kasnije će reći prijateljima da je mislio da je udario „manjeg jelena“, bar dok nije
video moje krvave naočari na prednjem sedištu. Odletele su mi s glave kad sam pokušao
da mu se sklonim s puta. Okviri su bili savijeni i iskrivljeni, ali se stakla nisu slomila. No-
sim ih i sad dok ovo pišem.
O PISANJU
Smit je video da sam budan. Rekao mi je da je pomoć na putu. Zvučao je pribrano, čak
veselo. Sedeo je na svom kamenu sa štapom na krilu i sa izrazom učtivog saosećanja: Zar
nas dvojica nismo upravo imali usranu sreću? – poručivao je nemo. Reći će istražitelju da su
Bulit i on napustili kombi zato što se uželeo „mars čokoladica iz prodavnice”. Palo mi je
na pamet da me je zamalo ubio jedan od likova iz mojih romana kad sam nekoliko nede-
lja kasnije čuo ovaj toliko nebitan podatak. Bio je gotovo komičan.
Pomoć je na putu, pomislio sam i to je verovatno dobro, zato što sam učestvovao u đa-
volski ozbiljnoj saobraćajnoj nesreći. Ležao sam u jarku krvavog lica. Desna noga me je
bolela. Spustio sam pogled i video nešto što mi se nije dopalo; krilo mi se pomerilo u
stranu. Izgledalo je da mi se čitava donja polovina tela okrenula udesno. Pogledao sam
čoveka sa štapom i rekao: „Molim vas, recite mi da je samo iščašena.“
„Jok!“, rekao je. Glas mu je bio veseo, kao i lice, i blago zainteresovan. Zvučao je i iz-
gledao kao neko ko sve ovo gleda na televiziji grickajući mars čokoladice. „Slomljena je
na pet-šest mesta.“
„Žao mi je“, rekao sam – bog te pita zašto! – pre nego što sam ponovo izgubio svest.
To nije ličilo na nesvesticu, već na čvorove na filmu sećanja.
Kad sam ponovo došao sebi, narandžasto-beli kombi mirovao je pored druma, s
upaljenim motorom i trepćućim svetlima. Pored mene je klečao medicinski tehničar Pol
Filbraun. Nešto je radio. Mislim da mi je sekao farmerke, iako je to možda bilo i kasnije.
Pitao sam ga mogu li da dobijem cigaretu. Nasmejao se i rekao: „Teško.“ Pitao sam
ga da li ću umreti. Rekao mi je da neću, ali da moram što pre da stignem do bolnice. U
koju bih radije, onu u Norvej – Saut Parizu ili u Bridžtonu? Rekao sam mu da bih voleo
da me prebaci do Nordern Kamberlanda u Bridžtonu, zato što je moje najmlađe dete –
ono koje sam nedavno odbacio do aerodroma – pre dvadeset dve godine rođeno u njoj.
Ponovo sam pitao Filbrauna da li ću umreti. Ponovo mi je rekao da neću. Pitao me je
mogu li da mrdam prstima desne noge. Pomerio sam ih, misleći na staru pesmicu koju
mi je majka ponekad recitovala: Ovo prasence je otišlo na pijacu, ovo prasence je ostalo kod kuće.
Pomislio sam da je trebalo da ostanem kod kuće, da je odlazak u šetnju bio veoma loša
ideja. Setio sam se da paralizovani ljudi ponekad misle da se miču, iako to nije slučaj.
„Da li se moji prsti na nogama pomeraju?“, pitao sam Pola Filbrauna. Rekao je da se
baš žustro pokreću. „Kuneš li se bogom da je tako?“, pitao sam ga. Mislim da se i zak-
leo. Počeo sam opet da gubim svest. Filbraun me je pitao, veoma polako i glasno, unose-
ći mi se u lice, da li je moja supruga u velikoj kući na jezeru. Nisam mogao da se setim.
Stephen King
Nisam mogao da se setim gde su članovi moje porodice, ali sam mu izrecitovao telefon-
ske brojeve naše velike kuće i kolibe na drugoj strani jezera, u kojoj je ponekad odsedala
moja kći. Dođavola, mogao sam da mu izrecitujem i moj broj socijalnog osiguranja da
me je pitao za njega. Znao sam sve brojeve. Sve ostalo je nestalo.
I drugi su počeli da pristižu. Radio je emitovao policijske pozive. Vrisnuo sam od
bola kad su me položili na nosila. Podigli su me u zadnji deo ambulantnih kola. Policij-
ska kola su se približila. Vrata su se zatvorila. Neko napred je rekao: „Pazi da ih dobro
zatvoriš!“ Zatim smo krenuli.
Pol Filbraun je sedeo pored mene s makazama u rukama. Rekao mi je da će odseći
prsten s trećeg prsta desne ruke – burmu koju mi je Tabi dala 1983. godine, dvanaest
godina nakon venčanja. Pokušao sam da mu kažem da ga nosim na desnoj ruci zato što
je prava burma na trećem prstu leve – prvobitni komplet od dva prstena platio sam
15,95 $ u Dejevoj juvelirnici u Bangoru, što znači da me je prvi prsten koštao samo
osam zelembaća. Ipak, obavio je svoj posao.
Ispustio sam nerazgovetnu verziju tih reči, koju Pol Filbraun verovatno nije razumeo.
Ipak je klimnuo. Osmehivao se dok je sekao drugu, mnogo skuplju burmu s moje nadu-
te desne šake. Dva meseca kasnije pozvao sam ga da bih mu se zahvalio. Znao sam da
mi je spasao život, kad mi je na licu mesta pružio neophodnu medicinsku pomoć i kad
me je prevezao do bolnice brzinom od sto osamdeset na sat, po neravnim i slabo održa-
vanim sporednim putevima.
Uveravao me je da mu je veoma drago što me čuje i dodao da veruje da je neko bdeo
nada mnom. „Dvadesetak godina radim ovaj posao“, rekao mi je preko telefona, „mislio
sam da nećete živi stići do bolnice kad sam video kako ležite u jarku i kad sam procenio
vaše povrede.“
Povrede su bile toliko ozbiljne da su doktori u bolnici Nordern Kamberland odlučili
da ne mogu da me zbrinu. Neko je pozvao helikoptersku službu Lajf flajt, da me odveze
do Medicinskog centra Central Mejn u Luistonu. Moja supruga, najstariji sin i ćerka u
tom času stigli su u bolnicu. Deci su dozvolili da me vide samo nakratko. Supruga je
mogla da ostane malo duže. Doktori su je uveravali da sam ozbiljno povređen, ali da ću
preživeti. Donji deo tela bio mi je pokriven. Nisu joj dali da vidi kako se moje krilo na
čudan način pomerilo udesno, ali su joj dozvolili da mi opere krv s lica i očisti kosu od
staklića.
Na glavi sam imao dugu posekotinu, posledicu sudara sa vetrobranskim staklom Bra-
jana Smita. Udario sam pet centimetara od čelične ivice. Verovatno bih poginuo ili pao u
večitu komu i postao povrćka s dve noge da sam pogodio ivicu. Verovatno bih poginuo
ili ostao večito paralizovan da sam pao na bilo koju od onih silnih kamenčina pored
Puta broj 5. Kombi me je bacio pet metara uvis, ali sam promašio sve stenje.
Lajf flajtov helikopter sleteo je na parkiralište Nordern Kamberlanda. Izgurali su me
iz bolnice u krevetu s točkićima. Nebo je bilo veoma jasno, veoma plavo, a lepetanje eli-
O PISANJU
sa veoma glasno. Neko mi je vikao na uvo: „Da li ste ikad bili u helikopteru, Stivene?“
Govornik je zvučao radosno i uzbuđeno. Pokušao sam da kažem da sam se već vozio u
helikopteru – dva puta – ali nisam mogao. Imao sam velikih problema s disanjem.
Utovarili su me u letelicu. Video sam blistavi odsečak plavog neba kad smo uzleteli.
Na njemu nije bilo ni oblačka. To je bio divan prizor. Slušao sam glasove s radija. Izgle-
da da je ovo bilo moje popodne za slušanje glasova. Sve teže sam disao. Mahnuo sam
nekom, ili pokušao da to uradim. Nečije lice pojavilo se u mom vidokrugu.
„Davim se“, promrmljao sam.
Neko je nešto pogledao. Neko drugi je rekao: „Pluća mu otkazuju.“
Papir je zašuškao, nešto je otpakovano. Neko je progovorio na moje uvo, glasno, da
bih ga čuo od buke elisa. „Uguraćemo cev u tebe, Stivene. Osetićeš gotovo neznatni bol.
Drži se!“
Iz iskustva sam znao (naučio sam to još kao klinac s inficiranim ušima) da, kad vam
medicinar kaže da će vas nešto boleti samo malo, laže i da će bol biti veoma jak. Ovog
puta nije bio tako strašan, možda zbog lekova protiv bolova ili zato što sam bio na rubu
svesti. Imao sam osećaj da me je neko udario po gornjoj strani grudi, neko ko je držao
kratki oštri predmet. Čuo sam zabrinjavajuće zviždanje, kao da imam rupu na grudima.
Pretpostavljam da sam je i imao. Tiho, normalno udisanje i izdisanje koje sam slušao či-
tavog života (hvala bogu, uglavnom nesvestan toga) trenutak kasnije zamenjeno je nepri-
jatnim mehaničkim zvukom. Vazduh koji sam udisao bio je veoma hladan, ali je bio vaz-
duh, dragoceni vazduh. Nastavio sam da ga udišem. Nisam hteo da umrem. Volim svoju
ženu, decu, popodnevne šetnje pored jezera. I volim da pišem. Kod kuće na radnom
stolu čeka me nedovršena knjiga o pisanju. Ne želim da umrem. Ležeći u helikopteru,
pogleda uprtog u bistro plavo letnje nebo, shvatio sam da sam nadomak smrti. Neko će
me ubrzo prevući na jednu ili drugu stranu; ishod je bio uglavnom van mog uticaja.
Mogu samo da ležim, gledam u nebo i slušam vlastito slabašno zviždukavo disanje.
Deset minuta kasnije spustili smo se na betonski helidrom CMMC-a. Činilo mi se da
sam na dnu betonskog bunara. Plavo nebo se zamračilo, a urlik elisa pojačao. Podsećao
je na tapšanje džinovskih šaka.
Podignut sam iz helikoptera. Još sam gutao vazduh u velikim zviždavim udisajima.
Vrisnuo sam kad je neko zakačio nosila. „Izvini, izvini, bićeš dobro, Stivene“, rekao je
neko – kad ste ozbiljno povređeni, svi su vam ortaci i svi vas zovu po imenu.
„Recite Tabi daje mnogo volim“, prozborio sam dok su me dizali i veoma brzo gurali
na točkićima po nekom betonskom hodniku s osetnim nagibom. Došlo mi je da zapla-
čem.
„Sam ćeš joj to reći“, oglasio se neko. Prošli smo kroz vrata, pored rashladnih uređaja
i ispod lampi. Palo mi je na pamet kako sam pre samo sat vremena šetao i planirao da
berem bobice u polju s pogledom na jezero Kezar. Ne bih ih dugo brao, pomislio sam;
morao bih da se vratim kući do pola šest, da bismo otišli u bioskop, da gledamo Genera-
Stephen King
lovu kći s Džonom Travoltom. Igrao je negativca u filmu snimljenom po Keri, mom pr-
vom romanu. To je bilo davno.
„Kad?“, pitao sam. „Kad joj mogu reći?“
„Uskoro“, reče glas. Ponovo sam se onesvestio. Ovog puta film sećanja nije se zamr-
sio. Dobar njegov deo je isečen. Zapamtio sam nekoliko bleskova, zbunjena lica u sobi
za operacije i zlokobni rendgen; priviđenja i halucinacije izazvane morfijumom i lekovi-
ma koje su mi intravenozno ubacivani u telo; glasove i ruke koje su mi brisale suve usne
nečim što je imalo ukus peperminta. Uglavnom pamtim tamu.
O PISANJU
Ispostavilo se da je procena Brajana Smita bila vrlo konzervativna. Donji deo noge bio
je polomljen na devet mesta – kolos Dejvid Braun, ortopedski hirurg koji me je skrpio,
rekao je da je oblast ispod desnog kolena svedena na „klikere u čarapi“. Ozbiljne povre-
de zahtevale su dva duboka zaseka – zovu se medijalna i lateralna fasciotomija – radi os-
lobađanja pritiska izazvanog eksplodiranom tibijom i omogućavanja dotoka krvi u donji
deo noge. Bez fasciotomija (ili u slučaju njihovog kašnjenja), bila bi neophodna amputa-
cija noge. Desno koleno puklo je gotovo po sredini, tehnički naziv te povrede je „frag-
mentarna intraartikularna tibijalna fraktura“ Doživeo sam i aksetabularnu frakturu des-
nog kuka – drugim rečima, ozbiljno iskakanje iz koloseka – i otvorenu femoralnu inter-
trokanteričnu frakturu u istoj oblasti. Kičma mi je naprsla na osam mesta. Slomio sam
četiri rebra. Desna ključnjača je izdržala, ali je sve meso iznad nje oguljeno. Posekotina
na glavi zatvorena je s dvadeset ili trideset šavova.
Da, sve u svemu, rekao bih da je Brajan Smit bio malo konzervativan.
Stephen King
U ovom slučaju je Velika porota ispitivala držanje za volanom gospodina Smita. Optu-
žen je po dva osnova: za opasnu vožnju (prilično ozbiljna stvar) i nanošenje teških teles-
nih povreda (veoma ozbiljna stvar, zbog koje se i robija). Okružni tužilac, odgovoran za
gonjenje ovakvih slučajeva, u mom malom kutku sveta je posle izvesnog razmišljanja
dozvolio Smitu da prizna krivicu za manju od dve optužbe – opasnu vožnju. Dobio je
šest meseci robije u okružnom zatvoru (presuda je suspendovana) i oduzimanje vozačke
dozvole na godinu dana. Osuđen je i na godinu dana uslovne zabrane, koja se odnosila i
na druga motorna vozila, kao što su motorne sanke i trotočkaši. Brajan Smit imaće opet
pravo da se izveze na drum u jesen ili zimu 2001. godine.15
O PISANJU
Dejvid Braun sastavio mi je nogu u pet maratonskih hirurških zahvata, posle kojih sam
bio mršav, slabašan i na ivici snage. Posle tih operacija dobio sam priliku da ponovo pro-
hodam. Pričvrstili su mi eksterni fiksator, glomaznu aparaturu od čelika i ugljeničnih vla-
kana na nogu. Šanc igle – osam velikih čeličnih klinova – prolaze kroz fiksator do kosti-
ju iznad i ispod kolena. Pet manjih čeličnih šipki širi se iz kolena. Liče na dečji crtež sun-
čevih zraka. Koleno je fiksirano. Bolničarke su, tri puta dnevno, skidale manje i mnogo
veće šanc klinove, da bi obrisale rupe vodonik-peroksidom. Nikad nisam palio nogu na-
topljenu kerozinom, ali siguran sam da ću se, ako mi se to ikad desi, osećati kao prilikom
svakodnevnog čišćenja klinova.
Devetnaestog juna primljen sam u bolnicu. Oko 25. sam prvi put ustao. Napravio
sam tri teturava koraka ka komodi. Seo sam s bolničkom haljom u krilu, oborene glave,
pokušavajući da ne padnem i ne zaplačem. Ubeđujete sebe da ste imali sreće, neverovat-
ne sreće. To obično funkcioniše zato što je istina. Ponekad ne funkcioniše, i to je sve.
Tad se rasplačete.
Dan-dva posle prvih koraka počeo sam s fizikalnom terapijom. Prvi put sam uspeo
da napravim deset koraka u hodniku. Ljuljao sam se pomoću hodalice. Još jedan pacijent
ponovo je učio da hoda, slabašna osamdesetogodišnja Alis, koja se oporavljala od mo-
ždanog udara. Pozdravili smo se kad smo u dovoljnoj meri povratili dah. Trećeg dana u
hodniku rekao sam joj da joj se vide gaćice.
„Tebi se vidi cela guzica, sinak!“ prosiktala je i nastavila da hoda.
Do Četvrtog jula mogao sam dovoljno dugo sedeti u invalidskim kolicima da izađem
na platformu za utovar iza bolnice i gledam vatromet. Bila je veoma topla noć. Ulice su
bile pune ljudi koji su jeli, pili pivo i sokove i posmatrali nebo. Tabi je stajala kraj mene.
Držala me je za ruke dok se nebo osvetljavalo crvenom, zelenom, plavom i žutom bo-
jom. Iznajmila je stan preko puta bolnice i svakog jutra mi donosila poširana jaja i čaj.
Izgleda da mi je hrana bila potrebna. uǝpoq :ɐpɐɹqo Po povratku s motociklističkog
putovanja preko Australijske pustinje 1997. godine, imao sam sto osam kilograma. Iz
Medicinskog centra Central Mejn izašao sam s osamdeset i jednim kilogramom.
Devetog jula vratio sam se kući u Bangor, posle tronedeljnog boravka u bolnici. Za-
počeo sam svakodnevni program rehabilitacije, koji se sastojao od protezanja, savijanja i
šetnje na štakama. Nastojao sam da ne klonem duhom i ne izgubim hrabrost. Četvrtog
avgusta vratio sam se u CMMC zbog operacije. Anesteziolog me je bocnuo u ruku i re-
kao: „Dobro je, Stivene – zamantaće ti se u glavi kao da si popio nekoliko koktela.“
Stephen King
Otvorio sam usta da mu kažem da bi to bilo vrlo zanimljivo iskustvo, zato što jedanaest
godina nisam popio ni kap, ali sam se obeznanio pre nego što sam stigao da otvorim
usta. Šanc klinovi u gornjem delu butine su nestali. Ponovo sam mogao da savijem kole-
no. Doktor Braun je procenio da oporavak teče „po planu“. Poslao me je kući na reha-
bilitaciju i fizikalnu terapiju (oni koji su iskusili FT znaju da ta slova zapravo znače fana-
tična tortura). I još nešto se desilo usred svega toga. Dvadeset četvrtog jula, pet nedelja
nakon što me je Brajan Smit udario Dodžovim kombijem, počeo sam opet da pišem.
O PISANJU
Novembra ili decembra 1997. godine počeo sam da radim na knjizi O pisanju. Osamna-
est meseci kasnije bila je samo poludovršena, iako mi je za prvu ruku obično trebalo do
tri meseca. Do toga je došlo zato što sam je u februaru ili martu 1998. odložio u stranu.
Nisam znao kako ili da li da nastavljam rad na njoj. Pisanje beletristike bilo je zabavno
kao i pre, ali je svaka reč nebeletrističkog štiva bila pravo mučenje. To je bila prva knjiga
koju sam ostavio nezavršenu još od Uporišta. Provela je veoma dugi period u fioci.
Juna 1999. odlučio sam da provedem leto završavajući prokletu knjigu. Nek Suzan
Moldo i Nen Grejam odluče da li je dobra ili loša. Pročitao sam rukopis, spreman na
najgore, i otkrio da mi se, na izvestan način, dopada. I put do završetka izgledao mi je ja-
san. Završio sam memoare (CV). Hteo sam da predstavim neke incidente i životne situ-
acije koje su od mene načinile pisca. Obradio sam i mehaniku – onu koja mi se učinila
najhitnijom. Ostao mi je ključni deo, u kom ću pokušati da odgovorim na neka pitanja
koja su mi postavljana na seminarima i u razgovorima, kao i na ona na koja bih želeo da
mi budu postavljena... pitanja o jeziku.
U noći 17. juna, blagosloveno nesvestan da sam na četrdeset osam sati od sastanka s
Brajanom Smitom (da i ne pominjem rotvajlera Bulita), seo sam za sto u trpezariji i sas-
lušao sva pitanja na koja sam hteo da odgovorim i sve teme koje sam želeo da obradim.
Osamnaestog sam napisao prve četiri strane odeljka O pisanju. Odatle sam počeo krajem
jula, kad sam odlučio da bi bilo bolje da se vratim na posao... ili da makar pokušam.
Nisam želeo da se vratim na posao. Trpeo sam velike bolove. Nisam mogao da savi-
jem desno koleno. Kretao sam se pomoću hodalice. Dugo sedenje za stolom bilo je ne-
zamislivo, čak i u invalidskim kolicima. Sedenje je, zbog kataklizmički smrskanog kuka,
posle četrdesetak minuta postajalo mučenje, a posle sat i petnaest minuta nemoguća mi-
sija. Knjiga je samo pogoršavala situaciju. Njeno pisanje izgledalo je zahtevnije nego
ikad – kako da pišem o dijalogu, likovima i nalaženju agenta kad mi je čekanje sledeće
doze perkoseta najvažnija stvar na svetu?
Našao sam se na jednoj od životnih raskrsnica, na kojima vam ponestaje izbora. I ra-
nije sam bio u groznim situacijama, ali sam ih sve prevazišao pisanjem. Uvek mi je po-
magalo da makar na izvesno vreme zaboravim na sebe. Možda će mi ponovo pomoći.
To je bila luckasta pomisao, s obzirom na nivo bola i fizičke nesposobnosti, ali sam u
pozadini uma čuo strpljivi i neumoljivi glas, koji mi je rečima braće Čejmbers poručivao
da je Danas Kucnuo Čas. Mogao sam da se oglušim o njega, ali mi je bilo jako teško da
mu ne poverujem.
Stephen King
Tabino mišljenje na kraju je prevladalo, kao i toliko puta u ključnim trenucima mog
života. Prija mi pomisao da sam i ja s vremena na vreme njoj pomogao na isti način,
zato što smatram da se brak, kad ne znate šta da uradite, sastoji i od davanja odlučnog
glasa u prilog neke odluke.
Moja supruga je osoba koja će mi najpre reći da previše radim, da je vreme da uspo-
rim i da se makar nakratko odmaknem od prokletog kompjutera. Očekivao sam gnevnu
lekciju kad sam joj tog julskog jutra rekao da mislim kako bi za mene bilo bolje da se
vratim poslu. Umesto toga, pitala me je gde želim da se utaborim. Rekao sam da ne
znam, da nisam ni razmišljao o tome.
Razmislila je i rekla: „Mogu da ti stavim sto u zadnji hodnik, ispred ostave. Tamo ima
dosta utičnica – možeš da koristiš mak, mali štampač i ventilator.“ Ventilator je bio neo-
phodan – leto je bilo nepodnošljivo vruće. Temperatura van kuće je na dan na koji sam
se vratio na posao bila trideset pet stepeni. Ni u zadnjem hodniku nije bilo mnogo sve-
žije.
Nekoliko časova opremala je taj prostor za rad. U četiri po podne provezla me je
kroz kuhinju i preko novopostavljene rampe za invalidska kolica, u zadnji hodnik. Na-
pravila je divno gnezdašce za mene: prenosni računar i štampač bili su jedan pored dru-
gog, Stona lampa, rukopis (s beleškama od prošlog meseca uredno složenim na vrhu),
olovke i sav potrebni materijal. Na uglu stola bila je uramljena fotografija mlađeg sina,
snimljena prošlog leta.
„Kako ti se dopada?“, pitala je.
„Divno je“, rekao sam i zagrlio je. I bilo je divno, baš kao i ona.
Nekadašnja Tabita Sprus iz Oldtauna u Mejnu zna da preterano radim, ali i da me rad
ponekad izvlači iz nevolja. Posadila me je za sto, poljubila u slepoočnicu i ostavila tamo,
da vidim imam li išta da kažem. Ispostavilo se da imam, nešto malo. Nisam siguran da
bih to doznao bez njenog intuitivnog poimanja da je uistinu kucnuo čas.
Prvo iskustvo s pisanjem potrajalo je sat i četrdeset minuta. To je bio daleko najduži
period koji sam proveo sedeći uspravno otkad me je Smitov kombi udario. Znoj je na
kraju kapao s mene. Bio sam umalo pa previše iscrpljen za sedenje i na invalidskim koli-
cima. Bol u kuku bio je blizu apokaliptičnog. Pisanje prvih pet stotina reči bilo je jedna-
ko zastrašujuće iskustvo. Činilo mi se da prvi put to radim, da sam zaboravio sve triko-
ve. Koračao sam od jedne do druge reči kao starac koji prelazi rečicu, gazeći cikcak po
mokrom klizavom kamenju. Tog prvog popodneva nije bilo inspiracije, samo tvrdoglave
rešenosti i nade da će sve biti bolje samo ako nastavim da se trudim.
Tabi mi je donela osveženje – hladni, slatki i blagotvorni pepsi. Osvrnuo sam se oko
sebe dok sam pio. Nasmejao sam se uprkos bolu. Napisao sam Keri i Salemovo u iznajm-
ljenoj prikolici u vešernici. Zadnji hodnik u našoj kući u Bangoru bio joj je dovoljno sli-
čan da osetim da sam zamalo opisao pun krug.
Tog popodneva nisam ostvario čudesni napredak, ako ne računam obično čudo koje
prati svaki pokušaj stvaranja. Samo znam da su reči posle izvesnog vremena počele da
O PISANJU
dolaze malo brže, a onda još brže. Kuk me je i dalje boleo, baš kao i leđa i noga, ali su ti
bolovi postali podnošljiviji. Počeo sam da ih prevladavam. Nisam osetio ushićenje ili ra-
dost– ne tog dana – ali sam znao da sam nešto postigao, što je bilo gotovo jednako pri-
jatno osećanje. Pokrenuo sam se, i to je bilo dovoljno. Najstrašniji trenutak jeste onaj
koji prethodi početku.
Posle njega može biti samo bolje.
Stephen King
Bilo mi je sve bolje. Posle prvog znojavog popodneva u zadnjem hodniku još dva puta
sam operisao nogu. Dobio sam prilično ozbiljnu infekciju i nastavio da gutam stotinu
pilula dnevno, ali je spoljašnji fiksator nestao. Nastavio sam da pišem. To je najčešće bio
prilično neveseo i težak posao. Ponekad – a takvih dana bilo je sve više kad su noge po-
čele da zaceljuju, a moj um da se iznova navikava na staru rutinu – osetio bih staru ra-
dost koja prati pronalaženje pravih reči i njihovo ređanje na pravi način. Ličila je na ose-
ćaj pri poletanju aviona: na zemlji ste, na zemlji, na zemlji... a zatim gore, vozite se na
magičnom vazdušnom jastuku i uživate u svemu što vidite. Srećan sam zato što radim
ono za šta sam stvoren. Još nemam dovoljno snage – ostvarujem manje od polovine ne-
kadašnjeg dnevnog učinka – ali je bilo dovoljno da doguram do kraja ove knjige. Na
tome sam zahvalan. Pisanje mi nije spasio život – to je učinila veština doktora Dejvida
Brauna i ljubavlju nadahnuta briga moje žene – ali je nastavilo da čini isto što i uvek: da
ga čini vedrijim i prijatnijim.
Pisanje nema veze s pravljenjem para, sticanjem slave, zakazivanjem sastanaka, gomi-
lanjem seksualnih uspeha ili širenjem kruga prijatelja. Na kraju se svodi na obogaćivanje
života onih koji će čitati vaše delo, i sopstvenog. Tiče se ustajanja, oporavljanja i prevazi-
laženja teškoća. Tiče se dostizanja sreće, je l’ jasno? Dostizanja sreće. Jedan deo ove knji-
ge – možda i preveliki – opisuje kako sam naučio to da radim. Veliki deo nje govori vam
kako da to radite bolje. Ostatak – verovatno najbolji deo – jeste dozvola da se bavite
spisateljskom delatnošću. Možete da pišete, trebalo bi da pišete i pisaćete ako ste dovolj-
no hrabri. Pisanje je magija. Ono je, kao i svaka stvaralačka umetnost, voda života. Voda
je besplatna. Zato pijte.
Pijte dok se ne napijete.
O PISANJU
JOŠ TOGA PRVI DEO:

ZATVORENA VRATA, OTVORENA VRATA
Na početku knjige, dok sam pisao o kratkoj karijeri sportskog novinara za Lisabonski
Vikli enterprajz (bio sam, zapravo, čitava sportska redakcija; palanački Hauard Kosel)
predstavio sam praktični primer uredničkog procesa. Bio je kratak. Bavio se nebeletristi-
kom. Odlomak koji sledi je beletristika. Potpuno je sirov. Predstavlja ono što radim iza
zatvorenih vrata – to je gola priča, u čarapama i gaćama. Predlažem da je pažljivo pogle-
date pre no što pređete na ispravljenu verziju.
Hotelska priča
Majk Enslin je još uvek bio u pokretnim vratima kad je ugledao Ostermajera, me-
nadžera hotela Delfin, kako sedi u jednoj od posebno udobnih fotelja u predvor-
ju. Srce mu je malčice sišlo u pete. Možda je ipak trebalo da ponovo povedem
advokata, pomislio je. E pa sad je kasno. A ako Ostermajer i odluči da podigne još
jednu prepreku između njega i sobe 1408, ni to ne bi bilo tako loše – to će samo
nadgraditi priču kad je konačno stavi na papir.
Ostermajer ga je video, ustao i prešao s jedne na drugu stranu hotelskog pre-
dvorja sa ispruženom zdepastom rukom kada je Majk ušao. Mali, ali otmeni hotel
Delfin bio je u 66. ulici, iza Pete avenije. Muškarac i žena u večernjoj toaleti pro-
đoše pored Majka kada je krenuo da se rukuje sa Ostermajerom. Premestio je ko-
ferče u levu ruku kako bi izveo taj poduhvat. Žena je bila plava, naravno, u crnoj
odeći, a lagan cvetni miris parfema predstavljao je Njujork u malom. Neko je u
baru na međuspratu svirao Night and Day, kao da time potkrepljuje doživljaj me-
tropole.
„Dobro veče, gospodine Ensline.“
„Gospodine Ostermajere. Ima li problema?“
Činilo se da Ostermajera nešto muči. Na trenutak je pogledao duž malog ot-
menog predvorja, kao da traži nekoga ko bi mu pomogao. Muškarac u društvu
plavuše razgovarao je o kartama za pozorište na malom šalteru s nastojnikom,
koji ih je posmatrao sa skromnim strpljivim osmehom. Na recepciji je čovek une-
Stephen King
zverenog pogleda, kakav se stiče samo posle višečasovnog puta biznis-klasom,

razgovarao sa ženom u otmenoj crnoj haljini, koja je mogla da prođe kao svečana.
Bio je to uobičajeni dan u hotelu Delfin. Svi su mogli računati na neku pomoć,
osim jadnog gospodina Ostermajera, koji je pao piscu u šake.
„Gospodine Ostermajere?“, ponovio je Majk, pomalo je sažaljevao čoveka.
„Ne“, konačno je progovorio Ostermajer. „Nema problema. Ali, gospodine
Ensline... mogu li na trenutak da porazgovaram s vama u kancelariji?“
Pa, pomislio je Majk. Želi da proba još jedan put. Pod drugim okolnostima ve-
rovatno bi bio nestrpljiv. Sad nije bio. Ovo bi mu moglo pomoći u pisanju poglav-
lja o Sobi 1408 i ponuditi odgovarajući zlokobni ton tako drag njegovim čitaoci-
ma, to će biti Poslednje Upozorenje – ali to nije bilo sve, dosad nije bio sasvim si-
guran, sada je znao. Ostermajer nije igrao ulogu, zaista se plašio Sobe 1408 i onog
što bi večeras moglo da ga zadesi u njoj.
„Naravno, gospodine Ostermajere. Da li da ostavim torbu na recepciji li da je
ponesem?“
„O, ponećemo je, zar ne?“ Ostermajer se, kao dobar domaćin, ponudio da je
ponese. Da, još je gajio neke nade da će ubediti Majka da ne odsedne u sobi. U
protivnom, sproveo bi ga do recepcije... ili bi ga sam odveo do nje. „Dozvolićete.“
„Ne treba“, rekao je Majk. „Nisam poneo ništa izuzev presvlake i četkice za
zube.“
„Jeste li sigurni?“
„Da“, rekao je Majk. „Bojim se da jesam.“
Majk je na trenutak pomislio da će Ostermajer dići ruke. Zdepasti čovečuljak u
tamnom kaputu i s uredno vezanom kravatom uzdahnuo je duboko. Naglo se is-
pravio u leđima. „Kako želite, gospodine Ensline. Pođite sa mnom.“
U hodniku je menadžer hotela izgledao kolebljivo, depresivno, gotovo potišteno.

U kancelariji obloženoj hrastovinom, sa slikama hotela na zidovima (Delfin je
otvoren 1910. godine – Majk možda objavljuje dela koja ne dobijaju recenzije u
žurnalima i novinama iz metropola, ali valjano istražuje), Ostermajer kao da se
osmelio. Na podu je bio persijski tepih. Dve podne lampe bacale su žućkastu sve-
tlost. Na stolu je stajala lampa sa četvrtastim abažurom, pored kutije za cigare. Po-
red nje su bile poslednje tri knjige Majka Enslina. Džepna izdanja, naravno. Nisu
se ni pojavile u tvrdom povezu. Ipak je dobro prolazio. I moj domaćin je malo is-
traživao, pomislio je.
Majk je seo na jednu od stolica ispred stola. Očekivao je da će Ostermajer sesti
za sto da bi crpao autoritet iz svog položaja, ali ga je domaćin iznenadio. Seo je na
drugu stolicu, pored njega, na strani stola koju je verovatno namenio zaposlenima,
i prekrstio noge. Nagnuo se preko stomačića, da bi dosegao kutiju za cigare.
O PISANJU
„Želite li cigaru, gospodine Ensline? Nisu kubanske, ali su prilično dobre.“

„Ne hvala. Ne pušim.“
Ostermajer je prešao pogledom preko cigarete iza Majkovog uveta. Podsetila
ga je na prekaljene novinare iz starih vremena, koji bi je uglavili odmah ispod no-
vinarske značke na traci šešira. Majk je toliko bio srastao s cigaretom da u početku
nije shvatao u šta Ostermajer gleda. Nasmejao se kad se setio. Skinuo ju je, bacio
pogled na nju i osmotrio sagovornika.
„Već godinama nisam zapalio nijednu“, rekao je. „Stariji brat mi je umro od
raka pluća. Ostavio sam ih nedugo pošle njegove smrti. Cigareta iza uva...“ Sleg-
nuo je ramenima. „Pretpostavljam da je to delom navika, a delom sujeverje. Izgle-
da da mi se sviđaju one cigarete koje ponekad možete da vidite u kutijici na stolu
ili na zidu, s natpisom SLOMI STAKLO U SLUČAJU NUŽDE. Ponekad govo-
rim ljudima da ću je zapaliti u slučaju nuklearnog rata. Je li u Sobi 1408 dozvolje-
no pušenje, gospodine Ostermajere? Za slučaj da izbije nuklearni rat.“
„Jeste, zapravo.“
„E pa“, rekao je Majk srčano, „jedna briga manje u gluvo doba noći.“
Gospodin Ostermajer je ponovo neveselo uzdahnuo, ali ovog puta manje bez-
nadežno nego u predsoblju hotela. Da, reč je o sobi, shvatio je Majk. Njegovoj
sobi. Ostermajer je ovog popodneva, kada ga je Majk obišao u društvu advokata
Robertsona, delovao manje usplahireno u kancelariji. Majk je u to doba mislio da
je to bilo delimično zato što više nisu privlačili poglede u prolazu, a delimično
zato što je Ostermajer digao ruke. Sad je znao bolje. Stvar je bila u sobi. I zašto da
ne? Ostermajerova kancelarija bila je soba s valjanim slikama na zidovima, valja-
nim tepihom na podu i valjanim, iako ne kubanskim, cigarama u kutiji. Mnogi me-
nadžeri upravljah su hotelom iz ove sobe od oktobra 1910. godine. Na svoj način
odisala je suštinskom estetikom, kao plavuša u crnoj haljini bez ramena, miris nje-
nog parfema i neizgovoreno obećanje slatkog seksa u sitne sate. Majk je bio iz
Omahe, iako dugo godina nije obilazio rodni kraj.
„Još uvek mislite da vas ne mogu odvratiti od ove vaše zamisli?“, pitao je Oster-
majer.
„Znam da ne možete“, reče Majk, zatakavši cigaretu nazad iza uva.
Sledi ispravljeni početni odlomak – odevena, očešljana priča s nešto kolonjske vode.
Posle unošenja tih promena, spreman sam da otvorim vrata i da se suočim sa svetom.
Stephen King
O PISANJU
Stephen King
O PISANJU
Razlog za većinu promena je očigledan. Siguran sam da ćete shvatiti gotovo sve kad
uporedite obe verzije. Nadam se da ćete videti koliko je prva ruka takozvanog „profesi-
onalnog pisca“ sirova kad je pomno proučite.
Većinu promena čine skraćivanja, preduzeta da bi se ubrzala priča. Skraćivao sam
misleći na Stranka – „Izbegavajte suvišne reči“ – i da bih zadovoljio ranije predstavljenu
formulu: druga ruka = prva ruka – 10%.
Izdvojio sam nekoliko izmena za kratka objašnjenja:
1. Naslov Hotelska priča očigledno nikad neće zameniti Ubicudožera! ili Normu Džin, kra-
ljicu termita. Ubacio sam ga u prvu ruku, znajući da će mi se bolje rešenje javiti usput.
(Ako se ne javi, urednik obično ubaci svoju ideju; koja je gotovo uvek još ružnija.) Do-
pada mi se 1408, zato što je to trinaesti sprat, a zbir brojeva iz naslova je trinaest.
2. Ostermajer je dugo i glomazno ime. Promenom u Olin jednim potezom skratio
sam priču za petnaest reda. Takođe sam, kad sam završio 1408, shvatio da će biti deo
audio-zbirke. Odlučio sam se za čitanje priče i nisam hteo da sedim u kabinici za snima-
nje ponavljajući Ostermajer, Ostermajer, Ostermajer, Ostermajer po čitav dan. Stoga
sam ga promenio.
3. Ovde mnogo mislim na čitaoca. Osećam se slobodnim da ovo svedem s pet na
samo dva retka, pošto je veliki broj čitalaca sposoban za samostalno razmišljanje.
4. Mnogo scenskih uputstava, mnogo razglabanja o očiglednom i previše glomazne
pozadinske priče. Sve to leti napolje.
5. Ah, evo sretne havajske košulje. Pojavljuje se u prvoj ruci, ali ne pre tridesete stra-
ne. To je prekasno za tako važan rekvizit, zato sam je gurnuo napred. Staro pozorišno
pravilo kaže: „Ako je puška iznad kamina u prvom činu, mora da opali u trećem.“ I obr-
nuto je tačno; ako havajska košulja glavnog lika igra neku ulogu na kraju priče, mora biti
ranije predstavljena. U protivnom će izgledati kao deus ex machina (što zapravo i jeste).
6. U prvoj ruci piše: „Majk je seo na jednu od stolica ispred stola.“ Pa, hm – gde bi
drugo mogao da sedne? Na pod? Ne verujem, i to leti. Odletela je i priča s kubanskim
cigarama. To rešenje ne samo da je bajato već je ono što loši momci uvek govore u lo-
šim filmovima. „Uzmi cigaru! Kubansku!“ Zaboravitenato!
7. Prva i druga ruka nude iste ideje i podatke, samo što je druga ruka ogoljena do
kosti. I pogledajte! Vidite li taj nesrećni prilog, tu reč nedugo? Smlavio sam ga bez milosti!
8. Evo jednog koji nisam izbacio... nije samo prilog, već pravi sviftić: „E pa“, rekao je
Majk srčano... Stojim iza svoje odluke da ga ne izbacim. Mogao bih da kažem da je izu-
Stephen King
zetak koji potvrđuje pravilo. Srčano je preživelo zato što sam želeo da čitalac shvati da se
Majk podsmeva starom gospodinu Olinu. Samo malo, ali da, podsmeva mu se.
9. Ovaj deo ne samo da razglaba o očiglednom, već ga i ponavlja. I on leti. Ideja da
se neka osoba oseća udobno na vlastitom naročitom mestu pak pojašnjava Olinov ka-
rakter, stoga sam to ubacio.
Ba.lkan.Download.org
Poigravao sam se idejom da predstavim čitav gotov tekst 1408 u ovoj knjizi, ali bi me
to sprečilo da makar jednom u životu budem kratak. Ako želite da čujete čitavu stvar, na
raspolaganju vam je kao deo audio-zbirke od tri priče Krv i dim. Možete pristupiti uzorku
na veb-sajtu Sajmona i Šustera, http://www.SimonsSays.com. I ne zaboravite da ne mora-
te pročitati priču do kraja da biste imali koristi od ovog odlomka. Ovde ste radi redov-
nog održavanja motora, a ne vožnje iz uživanja.
Scan: B
Obrada: boden
JOŠ TOGA DRUGI DEO:
SPISAK KNJIGA
Kad govorim o pisanju, obično nudim publici skraćenu verziju odeljka O pisanju, koji
tvori drugi deo ove knjige. On, naravno, sadrži najvažnije pravilo: Pišite mnogo i čitajte
mnogo. U vremenu za pitanja i odgovore uvek neko želi da zna: „Šta vi čitate?“
Nikad nisam dao veoma zadovoljavajući odgovor na to pitanje, zato što ono izaziva
neku vrstu kurcšlusa u mom mozgu. Laki odgovor – „Sve što mi padne pod ruku“ –
prilično je tačan, ali nije od pomoći. Spisak koji sledi nudi određeniji odgovor na to pita-
nje. Ovo su najbolje knjige koje sam pročitao u poslednje tri ili četiri godine, u periodu u
kom sam napisao Devojku koja je volela Toma Gordona, Srca u Atlantidi, O pisanju i još neo-
bjavljeni Bjuik 8. Držim da je svaka od navedenih knjiga na ovaj ili onaj način uticala na
one koje sam napisao.
Ne zaboravite, dok budete proučavali ovaj spisak, da ja nisam Opra i da ovo nije moj
književni klub. Ovo su knjige koje su mi legle, to je sve. Ali mogli biste i gore da prođe-
te, i dobar deo ovih knjiga mogao bi vam pokazati nove načine za rad.
U svakom slučaju, zabaviće vas. Mene su zabavile.
Abrahams, Peter A Perfect Crime

Abrahams, Peter Lights Out
Abrahams, Peter Pressure Drop
Abrahams, Peter Revolution #9
Agee, James A Death in the Family
Bakis, Kirsten Lives of the Monster Dogs
Barker, Pet Oporavak
Barker, Pet The Eye in the Door
Barker, Pet The Ghost Road
Bausch, Richard In the Night Season
Blauner, Peter The Intruder
Bouls, Pol Čaj u Sahari
Boyle, T. Coraghessan The Tortilla Curtain
Bryson, Bill A Walk in the Woods
Buckley, Christopher Thank You for Smoking
Karver, Rejmond Odakle zovem
Chabon, Michael Werewolves in Their Youth
Chorlton, Windsor Latitude Zero
Koneli, Majki Pesnik
Constantine, K. C. Family Values
Delilo, Don Podzemlje
De Mil, Nelson Cathedral
De Mil, Nelson Zlatna obala
Dikens, Čarls Oliver Tvist
Dobyns, Stephen Common Carnage
Dobyns, Stephen The Church of Dead Girls
Doyle, Roddy The Woman Who Walked into Doors
Elkin, Stanley The Dick Gibson Show
Fokner, Vilijam Dok ležah na samrti
Garland, Aleks Plaža
George, Elizabeth Deception on His Mind
Gerritsen, Tess Gravity
Golding, Vilijam Gospodar muva
Gray, Muriel Furnace
Grin, Grejam Plaćeni ubica
Grin, Grejam Naš čovek u Havani
Halberstam, David The Fifties
Hamill, Pete Why Sinatra Matters
Haris, Tomas Hanibal
Haruf, Kent Plainsong
Heg, Peter Osećaj gospođice Smile za sneg
Hunter, Stephen Dirty White Boys
Ignatius, David A Firing Offense
Irving, John A Widow for One Year
Joyce, Graham The Tooth Fairy
Judd, Alan The Devils Own Work
Kahn, Roger Good Enough to Dream
Karr, Mary The Liars’ Club
Ketchum, Jack Right to Life
King, Tabitha Survivor
King, Tabitha The Sky in the Water
Kingsolver, Barbara Biblija otrovne masline
Konrad, Džozef Srce tame
Krakauer, Jon Into Thin Air
Li, Harper Ubiti pticu rugalicu
Lefkowitz, Bernard Our Guys
Little, Bentley The Ignored
Maclean, Norman A River Runs Through It and Other Stories
Mom, Somerset V. Mesec i stoparac
McCarthy, Cormac Cities of the Plain
McCarthy, Cormac The Crossing
Makort, Frenk Anđelin pepeo
McDermott, Alice Charming Billy
McDevitt, Jack Ancient Shores
Makjuan, Ijan Istrajna ljubav
Makjuan, Ian Betonski vrt
McMurtry, Larry Dead Mans Walk
McMurtry, Larry i Ossana, Diana Zeke and Ned
Miller, Walter M. A Canticle for Leibowitz
Outs, Džojs Kerol Zombi
O’Brien, Tim In the Lake of the Woods
O’Nan, Stewart The Speed Queen
Ondatje, Majki Engleski pacijent
Patterson, Richard North No Safe Place
Price, Richard Freedomland
Proulx, Annie Close Range: Wyoming Stories
Prul, Eni Lučke vesti
Quindlen, Anna One True Thing
Rendell, Ruth A Sight for Sore Eyes
Robinson, Frank M. Waiting
Routing, Dž. K. Hari Poter i Dvorana tajni
Rouling, Dž. K. Hari Poter i zatvorenik iz Askabana
Rouling, Dž. K. Hari Poter i kamen mudrosti
Russo, Richard Mohawk
Schwartz, John Burnham Reservation Road
Set, Vikram Svadbeni sari
Šo, Irvin Mladi lavovi
Slotkin, Richard The Crater
Smith, Dinitia The Illusionist
Spencer, Scott Men in Black
Stegner, Wallace Joe Hill
Tart, Dona Tajna istorija
Tyler, Anne A Patchwork Planet
Vonegat, Kurt Hokus pokus
Vo, Ivlin Povratak u Brajdshed
Westlake, Donald The Ax
JOŠ TOGA TREĆI DEO
Na kraju prvog izdanja O pisanju naveo sam stotinak knjiga koje su me zabavile i poučile.
Izdavači su mi predložili da osvežim ovaj spisak novim naslovima, pa evo još osamdese-
tak – najbolje stvari koje sam pročitao od 2001. do 2009. godine. Kao što sam rekao u
izdanju iz dve hiljadite... mogli ste i gore da prođete.
Abrahams, Peter End of Story

Abrahams, Peter The Tutor
Adiga, Aravind Beli tigar
Atkinson, Kejt Neverovatno zagonetno ubistvo
Atvud, Margaret Antilopa i kosac
Berlinski, Mischa Fieldwork
Black, Benjamin [pseudo.] Christine Falls
Blauner, Peter The Last Good Day
Bolanjo, Roberto 2666
Carr, David The Night of the Gun
Casey, John Spartina
Connelly, Michael The Narrows
Costello, Mark Big If
Čabon, Majki Jevrejska policijska stanica
Čajld, Li romani o Džeku Ričeru, počevši od Mesto zločina
Danijelevski, Mark Z. Kuća listova
DBS, Pjer Vernon Gospod Liti
Dijaz, Džuno Kratki i čudesni život Oskara Vaa
Dooling, Richard White Man’s Grave
Downing, David Zoo Station
Dubus, Andre The Garden of Last Days
Enger, Lif Mir poput reke
Exley, Frederick A Fan’s Notes
Ferris, Joshua Then We Came to the End
Frenzen, Džonatan Strong Motion
Frenzen, Džonatan Korekcije
Gardiner, Meg Crosscut
Gardiner, Meg The Dirty Secrets Club
Gay, William The Long Home
Gejmen, Nil Američki bogovi
Goddard, Robert Painting the Darkness
Gruen, Sara Voda za slonove
Hall, Steven The Raw Shark Texts
Helprin, Mark A Soldier of the Great War
Huston, Charlie The Hank Thompson Trilogy
Johnson, Denis Tree of Smoke
Kaningam, Majki Sati
Keillor, Garrison (ed) Good Poems
Kid, Sju Monk Tajni život pčela
Klosterman, Chuck Fargo Rock City
Lašon, Stig Devojčica koja se igrala vatrom
Le Kare, Džon Apsolutni prijatelji
Lehane, Dennis The Given Day
Leonard, Elmore Up in Honey’s Room
Letham, Jonathan The Fortress of Solitude
Lipman, Lora Šta mrtvi znaju
Little, Bentley Dispatch
Makarti, Kormak Nema zemlje za starce
Makjuan, Ijan Iskupljenje
Malamud, Bernard The Fixer
Martel, Jan Pijev život
Mik, Džejms Narodna deklaracija ljubavi
Nifeneger, Odri Bliznakinje sa Hajgejta
O’Brian, Patrick The Aubrey/Maturin Novels
O’Nan, Stewart The Good Wife
Oates, Joyce Carol We Were the Mulvaneys
Pelecanos, George Hard Revolution
Pelecanos, George The Turnaround
Penn, Robert Warren All the King’s Men
Perrotta, Tom The Abstinence Teacher
Piko, Džodi Nineteen Minutes
Pru, Eni Potaman: Priče iz Vajominga
Robotham, Michael Shatter
Rot, Filip Američka pastorala
Rot, Filip Zavera protiv Amerike
Russo, Richard Bridge of Sighs
Ruso, Ričard Empajer Fols
Ruždi, Salman Deca ponoći
Simons, Den Drud
Simons, Den The Teror
Sittenfeld, Curtis American Wife
Smit, Tom Rob Dete 44
Snyder, Scott Voodoo Heart
Stephenson, Neil Quicksilver
Tart, Dona Mali prijatelj
Tolstoj, Lav Rat i mir
Vajngardner, Mark Crooked River Burning
Vajngardner, Mark Povratak kuma
Wambaugh, Joseph Hollywood Station
Waters, Sarah The Little Stranger
Wroblewski, David The Story of Edgar Sawtelle
Yates, Richard Revolutionary Road
O AUTORU
Ima razloga zašto je Stiven King jedan od najčitanijih pisaca na svetu. Stiven King, koga
je Mark Loson u Gardijanu opisao kao „najčudesnijeg pripovedača u savremenoj američ-
koj književnosti“, piše knjige koje vas uvlače u sebe i koje je nemoguće ispustiti iz ruku.
Napisao je više od pedeset knjiga, sve bez izuzetka svetski bestseleri. Napisao je i za-
nimljivo nebeletrističko delo Danse Macabre, očaravajuću analizu strave, užasa i natpri-
rodnog na filmu, televiziji i u književnosti. Veliki broj njegovih romana i kratkih priča
poslužio je kao predložak za uspešne filmove, poput Dolores Klejborn, Mizeri i Bekstvo iz
Šošenka.
King je 2003. godine od Nacionalne književne fondacije dobio medalju za istaknuti
doprinos američkoj književnosti. Živi sa suprugom, spisateljicom Tabitom King, u Mej-
nu (SAD).
Napomene
1 Skraćenica za Women’s Army Auxiliary Corps – Ženski vojni pomoćni korpus, obrazovan 15. maja 1942. (Prim. prev.)
2 Chuck Yeager (1923) – američki pilotski as i test pilot. (Prim. prev.)
3 U orig. Rat Pack. Izraz rat pack (bukvalno, čopor pacova) označava grupu novinara i fotografa koji neumorno i nemilo-
srdno proganjaju poznate ličnosti. Tako se zvala i grupa zabavljača početkom šezdesetih: Din Martin, Frenk Sinatra i
Semi Dejvis Junior. (Prim. prev.)
4 U originalu National Honor Society – udruženje koje okuplja srednjoškolsku učeničku elitu. (Prim. prev.)
5 Zaostala palanka iz satiričnog stripa Mali Abner. (Prim. prev.)
6 Izvršioci masakra u Srednjoj školi Kolumbajn u Koloradu. (Prim. prev.)
7 Orig. This Is Your Life, američka rijaliti na NBC radiju od 1948. do 1952. i na televiziji od 1952. do 1961. Voditelj bi
iznenadio goste u emisiji i predstavljao im njihov život pred publikom, uz učešće kolega, prijatelja i porodice gosta.
(Prim. prev.)
8 Odnosi se na originalni tekst na engleskom: Some of the owner men were kind because they hated what they had to do, and some
of them were angry because they hated to be cruel, and some of them were cold because they had long ago found that one could not be the
owner unless one were cold. (Prim. kor.)
9 Muze su tradicionalno žene, ali moja je muškarac. Bojim se da ćemo morati da živimo s tim. (Prim. aut)
10 Moja najomiljenija je da je, kad je vid počeo da ga izdaje, počeo da nosi uniformu mlekadžije na poslu. Kažu da je
verovao da privlači sunčeve zrake i da ih odbija na stranicu. (Prim. aut.)
11 Kirbi Makoli, moj prvi pravi agent, imao je običaj da citira misao pisca naučne fantastike Alfreda Bestera (The Stars
My Destination, Razoreni čovek) o ovoj temi. „Knjiga je gazda“, govorio je Alfi tonom kojim je davao do znanja da tu
nema rasprave. (Prim. aut.)
12 „Mračno kao u pećini“ nije tako upečatljivo i jedinstveno poređenje, sigurno smo ga već čuli. Ono je, istini za vo-
lju, malo lenjo; nije još kliše, ali mu je opasno blisko. (Prim. aut.)
13 Engl. J. C. su inicijali Isusa Hrista (Jesus Christ). (Prim. prev.)
14 Nekoliko kritičara me je zbog inicijala Džona Kofija optužilo za banalni simbolizam. Došlo mi je da im kažem:
„Šta je ovo, viša matematika?“ Drugim recima, dajte molim vas. (Prim. aut.)
15 Vozačke sposobnosti Brajana Smita su, nedugo po objavljivanju ove knjige u tvrdom povezu, postale nebitne. Sep-
tembra 2000. pronađen je mrtav u svojoj prikoličici u zapadnom Mejnu. Imao je 43 godine. Uzrok njegove smrti je do
danas ostao neutvrđen. (Prim, aut.)
Sadržaj
O PISANJU 3
PRVI PREDGOVOR 6
DRUGI PREDGOVOR 8
TREĆI PREDGOVOR 9
CV 10
1 12
2 13
3 15
4 16
5 17
6 19
7 20
8 21
9 22
10 24
11 26
12 27
13 28
14 29
15 30
16 32
17 33
18 35
19 39
20 42
21 44
22 46
23 47
24 50
25 51
26 53
27 55
28 57
29 59
30 62
31 64
32 66
33 69
34 71
35 72
36 74
37 76
38 77
ŠTA JE PISANJE 78
KUTIJA ZA ALAT 81
1 82
2 87
3 90
4 95
5 99
O PISANJU 101
1 105
2 109
3 112
4 114
5 117
6 123
7 127
8 133
9 137
10 140
11 145
12 152
13 157
14 160
15 164
16 171
O ŽIVLJENJU: POSTSKRIPTUM 172
1 173
2 175
3 179
4 180
5 181
6 183
7 186
JOŠ TOGA PRVI DEO: 187
JOŠ TOGA DRUGI DEO: 195
JOŠ TOGA TREĆI DEO 199
O AUTORU 202
Napomene 203

O Pisanju - Stephen King

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

O Pisanju - Stephen King

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Naziv

Copyright ©2000 by Stephen King

Lažovi dobro prolaze.

Preselili smo se u Stratford u Konektikatu. Bio sam u drugom razredu i zaljubljen do

Sten: „Šta je dabar rekao hrastu?”

Prvi bitnik: „Kako da dođem do Karnegi hola?”

da se ne rasplačem u kancelariji gospodina Higinsa – nisam hteo da mi se to desi pred

vrana sam ovde

POS TUP NA HIM NA AV GUS TI NU

Najsitniji medved probudio se zimi

sluša medvedovu pesmu na snegu prijatnog mirisa.

Majka je sahranjena pored Kongregacione crkve na Jugozapadnoj krivini. Crkva koju je

Deda je bio stolar,

Žilavi, nepokolebljivi i gotovo neuništivi kvalitet bio je nasleđeni atribut oblika i

Da li vam se dopada? Evo još jednog:

U nekim (zdelama) nije bilo tragova da je išta posađeno; u drugim su sparušene

Evo i trećeg – a ovaj je baš dobar, dopašće vam se:

Stigao je do reke. Reka je bila tu.

Uhvatili su dete dok je radilo nešto ružno ispod tribina.

„Ehhh, ša oš? Ša oš od mene?“

kućnog ljubimca u večernje odelo. Ljubimac bi se postideo, a osoba koja ga je udesila s

ćete li mi izaći u susret?

ne pominjem gomile loše proze – dovoljne su da vrisnem od muke. To je slabunjavo,

„Spusti ga!“, povikala je.

„Spusti ga!“, povikala je preteći.

„Spusti pištolj, Atersone!“, zarežao je Džekil.

Ne radite ni ovo. Molim vas, o, molim vas!

Ovaj kratki odlomak mogao bi da posluži kao predložak za pedesetominutno preda-

govore da je spisateljska sposobnost konačna i nepromenljiva kategorija. Jednom piska-

Dobro – u sobi ste s navučenim roletnama, zatvorenim vratima i isključenim telefonom.

Razmislite o Grišamovom romanu Firma, koji mu je omogućio proboj u književni

Taksi se jednog blistavog letnjeg popodneva u petnaest do četiri zaustavio ispred

neprepoznatljive slavne ličnosti – plesale su po zidovima sve do tavanice. Lokal se

Prajs je ponovo zgrabio Tomija.

preživeti ovo! Preživite! Šta god da se desi!“

„Eksponat A: Jedan mangupski, tvrdoglavi penis, varvarski pičkožder bez zrna

Zajahala ga je gotova da uspostavi neophodnu konekciju preko porta. Muški i

sma, u kojima je većina korespondenata negodovala zbog moje nečuvene okrutnosti

stranicu-dve u mahnitom uzbuđenju i proveo sledeća dva-tri dana pretresajući rešenje u

Dosad je bilo dobro. Vreme je da porazgovaramo o ispravljanju rukopisa – koliko i kak-

„Zdravo, bivša ženo“, rekao je Tom Doris kad je ušla u sobu.

Neophodno je da malo porazgovaramo i o istraživanju, u stvari, o specijalizovanoj poza-

vreme važna koliko i vaš rad, stvara mnogo manji pritisak.

da mu moje prve priče nisu došle glave.

studirao. Objavio je pet-šest u fakultetskom književnom časopisu (zvaćemo ga Tromeseč-

19. jun 1999.

Dama u putnom kovčegu, Kingsnejk, zima 1996. (25$ plus pri-

Sa zadovoljstvom ću vam poslati bilo koju od pomenutili priča

gledate, ako to želite. Naročito se ponosim Dugim maršem u ovim

JOŠ TOGA PRVI DEO:

zverenog pogleda, kakav se stiče samo posle višečasovnog puta biznis-klasom,

U hodniku je menadžer hotela izgledao kolebljivo, depresivno, gotovo potišteno.

„Želite li cigaru, gospodine Ensline? Nisu kubanske, ali su prilično dobre.“

Abrahams, Peter A Perfect Crime

Abrahams, Peter End of Story

You might also like