Copyright 2012, ore Milosavljevi

Copyright ovog izdanja 2012, LAGUNA

Inspirisana stvarnim likovima i dogaajima, ova

je pria, kao i njeni protagonisti, u potpunosti
izmiljena. Ili, kako e uskoro objaviti tamburai:
hajd da pevamo ta istina nije!

Uvod
MART 1928, NEGDE U BANATU

Svilo se nad ravnicom, kao i svake noi, beskrajno ozve

zdano nebo da pokae put onima koji nou putuju i trae
ono neto, i da prui odmora onima koji su to neto traili
za danjeg svetla. Ali noas su i ovi prvi i ovi drugi bili
zajedno, zagledani u neku drugu svetlost, koja kao da je
dolazila iz utrobe zemlje, a izbila na povrinu kao ogromni
oganj to gori ba tu, u sreditu sela.
Bile su poklade i svi koji su mogli da hodaju, ili koje su
mogli nositi na rukama, nalazili su se oko vatre. I ene i
mukarci obukli su najbolje to su imali. Ko je imao vie
preobuka, obukao je najnoviju, stajau, svee ispegla
nu. Ko je imao jednu, ietkao ju je vlanom kudeljom i
okaio na icu da se lepo ispravi. Mukarci su odravali
onu veliku vatru, ali nisu zaboravljali ni onu manju, nad
kojom je visio kazan u kom se krkao ovji gula. Jo naj
redovnije su odravali onu treu, koja je gorela u njima,
loena dudovom rakijom iz flaa to su ile od ruke do
ruke. ene su se, sveano obuene i nagizdane, i same

12

ore Milosavljevi

zaarene od ognja i ponekog ukradenog gutljaja, kikotale

i doaptavale i zagledale u raspojasane mukarce. Ali ipak
su traile utoite i malo spokoja oko crkve koja, ako i nije
odravala red na zemlji, onda se na njega esto pozivala,
a na onaj nebeski jo ee. Svojim vrstim temeljima
i zidovima, i snagom da se vine prema nebu, nudila je
makar prividnu sigurnost u ovoj udnoj noi. Deci su sva
ki dan poklade, ali su veeras to ipak bile malo vie. Behu
obuena u pokladne kostime nainjene od stare ebadi,
krpa nepoznatog porekla i rasparanih jutenih dakova.
Na glavama su im se klimale velike bundeve, ivotinjske
maske kezile se na sve strane istravala su iz mraka i opet
nestajala u njemu, osloboena svake stege i sigurna da e
im ove veeri svaki nestaluk biti oproten.
Ljudski rod je retko sklon da prizna svoje grehe, a jo
ree da plaa zbog njih. Tako je i ove veeri za sve imala
platiti jedna lutka dva paora, krupni i snani Mako i
njegov pajta, bled i suvonjav Loika, slamom su punili
neto nalik na strailo, nainjeno od zelene oje kakvo
se koristi za lovaka odela, sa starim eirom na krpenoj
glavi pride.
Na samoj ivici ove pokladne gomile na ponudu je,
pored one nebeske i ove zemaljske, bila jo jedna vrsta
svetlosti. Bandika, fotograf iz Bekereka, bio je uparaen
i drao se vano ali, za razliku od ostalih, njegovi su
razlozi bili profesionalne prirode. Izraivao je slike po
elji i pritom osvetljavao svoje ozbiljne i ukipljene mute
rije belim magnezijumskim bleskom. Blesak je bio kratak,
ali vek fotografije dug, a vanost velika. Godinama e u
jednostavnom zelenom ramu visiti na zidu, sve dok bude
onih koji su modele znali za ivota.

Jagodii: Pokladske vatre

13

Kafedija Fidre sluio je pie svima i bio kapel-maj

stor bandi tamburaa, koja je, okruena gomilom, slono
pevala:
Hajd da pevamo ta istina nije, hajd da pevamo
ta istina nije
Guska vode iz reeta pije, guska vode iz reeta pije
Ona lutka to joj se nije pisalo dobro ve je poprimala
svoj konani lik to e je krasiti za kratkog ivota. Mako i
Loika su je lepo podgojili slamom, podvezali ruke i noge
da slama ne bi ispadala, i potom je privrstili za veliki
drveni kolac.
Krmaa se na slamu popela, krmaa se na slamu
popela
A prasii slamu eprkaju, a prasii slamu eprkaju
Iznenada, oveuljak u lovakom odelu se odlepi od
zemlje i polete u nebo. To su Mako i Loika zavrili sve
zemaljske radove i sad kolac podigli i nabili u pripremlje
nu rupu. Na trenutak sve zastade. Svi su zurili u ulovljenog
lovca. I da ne bi svi ljudi zautali, jer to nikad ne biva,
tamburai su zavravali svoje.
A guii krmau sisaju, a guii krmau sisaju
Sve se to deavalo jedne martovske noi 1928. godine.
Ali velika je zemaljska pozornica. Samo dva-tri kilometra
dalje, u okviru iste ove martovske noi, odvijali su se i
drugi dogaaji, nita manje vani.

II

Ispred katela je ekao ist i uglancan automobil. Pored

njega, reklo bi se takoe ist i uglancan, sveano obuen
i nervozan, stajao je Lajko Zobar. Uporno je istezao vrat,
oigledno nenaviknut na krute okovratnike. Iz katela tad
izae mlad ovek obuen po varoki, s rukama u depo
vima i mutiklom meu zubima. To je bio Mihalj ijaki,
optant iz Maarske i porodini prijatelj Jagodia. On se
oseao komotno u svom odelu, ali ne i u Lajkovom dru
tvu. Ipak, tiina mu se uini manje prijatnom od razgovora.
Gde je Jovan?
Ree da ekamo kratko odgovori Lajko.
Nenaviknut da bilo koga eka, Mihalj nervozno
odmahnu glavom.
Ne znam ta je to toliko zanimljivo u ovdanjim pokla
dama Poklade, pa ta? Slavili smo ih i mi u Segedinu
Lajku je utanje ilo od ruke. Mihalj zbog toga postade
jo nervozniji. Nestrpljivo pogleda ka katelu, pa odlui
da nastavi monolog.

Jagodii: Pokladske vatre

15

Poklade, mesojee, makare, faange Sve je

to jedno isto obian, brate, kirbajn, paorska pijanka
Tu zastade da se okrene prema Lajku i odmeri ga pod
smeljivo.
ta je s tobom, Lajko? Da od neke snae nisi zapatio
faangitisa?
Sad Lajko odmeri Mihalja, istina sasvim drugaijim
pogledom, to probi kroz skoro sastavljene kapke. Trenu
tak je razmiljao da li da mu odgovori. Onda opet istee
vrat, prstima pokua da rairi utirkani okovratnik na
koulji, pa se odlui za pomirljiv ton.
Kolje me ova kragna.
Mihalju ovo dade snage.
Je li? Neobino! Ljudi kau da se ovek lako navikne
na bolje
Lajku se oi ponovo suzie, ali on ipak odlui da outi.
Okrenu se prema katelu, iz kojeg ba tad izae Jovan, u
sveanom odelu, nosei u ruci veliku korpu punu poklad
skih darova jaja, sira i kolaa.
Izvinite to ste ekali.
Lajko nestrpljivo uzvrati pitanjem:
A kako je Milica?
Sad je dobro odgovori Jovan poto kratko pouta.
Kao da je eleo da strese tu temu sa sebe, irokim,
pomalo preteranim gestom pokaza im da uu u automobil.
Izvolite. Idemo
U centru sela, pir je trajao kao da su se njegovi ue
snici iz petnih ila upinjali da potvrde sve to je Mihalj
ijaki maloas naveo i poklade, i mesojee, i makare,
i faange A moda ponajvie obian kirbajn, paorsku
pijanku

16

ore Milosavljevi

U grupi sveano obuenih ena koje su se skupile

ispred crkve izdvajala se Zora. Bila je to ena u zrelim
godinama, ali jo uvek u snazi i dobrog dranja, i na svoj
nain lepa. Jedna od onih koje se izdvajaju iz okoline jo
od detinjstva, pa kroz mladost i evo zrelo doba. A kad
lepota proe i snaga usahne, njih prie koje se o njima
ispredaju opet izdvajaju od proseka. Sad, kao da je to nje
no neotuivo pravo, ona prva najavi dolazak automobila.
Evo ih! Stiu!
Zora je, kao i uvek, lako privukla panju i svi se zagle
dae niz put. Ugledae automobil koji se primicao sreditu
sela iz pravca katela.
Kraj stuba sa oveuljkom u lovakom odelu stajali su
pajtai, Mako i Loika, i dalje pruajui jedan drugom
flau s rakijom. Nije se znalo da li oni pridravaju stub
ili stub njih. Mako se otrese posle gutljaja, obrisa usta
nadlanicom i mahnu glavom u Zorinom pravcu.
Boga mi, Loika, pokladski darovi opet odoe naoj Zori!
Loika je malo poutao, pripremajui besedu, i na kra
ju jedva sastavio:
Jest vala! Zinula za kolaima k ptie kad joj matera
dolee
Ponosan to je sve uspeo da kae bez zaplitanja, Loika
poele da produi s priom ali automobil se ve zausta
vio u centru sela. Svi se skupie oko njega.
Jovan, Lajko i Mihalj izaoe, a paori ih pozdravie
skidanjem eira, kao to je vazda red kad se gospoda
pojavi. Kroz zbijene redove do njih se brzo probi Zora.
Jovan ju je dobro poznavao, ali je ipak izvio glavu, tru
dei se da se obrati svima. Izgovori rei koje su se govorile
odvajkada.

Jagodii: Pokladske vatre

17

Nek vam je prosto, da uemo u post kao u more!

Paori i Zora, ili bolje rei, Zora i paori odgovorie mu
u jedan glas:
Neka nam je do boga prosto, a prosto nek je i tebi,
gospodine Jovane.
Jovan tad sveano podie pletenu korpu s jajima, sirom
i kolaima, tako da je svi vide.
A sad izvolite
Kao da je to samo njeno i prirodno pravo, Zora brebolje priskoi, prihvati korpu i zahvali, valjda u ime svih.
Hvala, gospodine Jovane
A onda dva pripita glasa nadjaae gomilu. Klatei se
kraj stuba na kome je oveuljak od slame ekao svoju
sudbinu, Mako i Loika povikae u pravcu automobila:
Gospodine Jovane, mante te to su doli da vam se
ogrebu o sir i kolae zau se prvo krupni i grleni Mako.
Tako je, mante. Glete ta smo mi vama spremili!
tercirao je Loika za njim.
Jovan zainteresovano krenu prema ovoj dvojici. Za
njim pooe Mihalj i Lajko, za ovima i svi ostali. Krenula
je i Zora, kao ubeena da se bez nje ne moe i da njena
uloga jo nije zavrena.
Mako pokaza na lutku u lovakom odelu.
Eto, gospodine Jovane! Za poklade se valja oistiti
od prolih zala
A ko je, molim vas, ovde vie zala naneo od onog
ludog Koprivia? dodade Loika.
Jovan se na ove rei iznenaeno tre, pogleda nagore
u krpenog lutka i tek tad u njemu prepozna Koprivia.
Mako, zajapuren i svestan da je u centru panje, nasta
vi u istom tonu, pokazujui teatralno u pravcu straila.

18

ore Milosavljevi

Gomila je gledala as u Makoa, as u Jovana, as u ove

uljka, koji kao da je nezainteresovano utao.
Sve smo namestili, gospodine Jovane, da s njime
svrimo jednom zasvagda!
Jovan je jo uvek utao i zbunjeno gledao. Probudi ga
Bandikin tanak i kretav glas.
Jedna memoralija, gospodine Jovane?
Jovan se trgnu i ugleda fotografa.
Molim?
Fotograf irokim pokretom ruke pokaza aparat i krenu
da objanjava, ponosno i usluno u isto vreme, kao to
je objanjavao na svadbama, na vaarima, na zavretku
kolske godine ili pri dolasku kakve deputacije.
Da ovaj vanredno lep i svean trenutak sauvamo za
godine koje dolaze!
Pre nego to je Jovan stigao da razmisli i da progovori,
oko njega, Lajka i Mihalja okupie se paori, njihove snae
i musava deca. Krug se zatvori i sve se desi u trenutku,
kao to se deavaju mnogi znaajni dogaaji, pre nego
to uesnici i svedoci shvate njihov smisao i ozbiljnost.
Bandika se sae iza svog aparata i uvebano podie
lopaticu s magnezijumskim prahom. Sada je ve bio u
svom elementu, radio je ono to je savreno znao, pokre
tima slobodne ruke i odlunim, rutiniranim uzvicima
veto upravljajui svima, okupljenim ispred objektiva
njegovog aparata.
Spremni?! Budite mirni! I osmejak! irok osmejak,
molim vas! Tri, etiri!!!
Magnezijum blesnu, a Bandika se ispravi i objavi sve
anim tonom:
Svreno!

Jagodii: Pokladske vatre

19

Mako i Loika istog trena ivnue.

Loika, ajmo! Da svravamo i s Kopriviem!
Odma, Makou!
Raspali olaliju!
Mako i Loika se probie kroz gomilu do velike vatre
i odabrae dve upaljene grane. Sada su se ve svi okupljali
oko oveuljka zvanog Koprivi. Meu njima i Jovan,
Mihalj i Lajko.
Mako i Loika potpalie lutku. Blesak vatre kao da
dade znak tamburaima, koji pojaae pesmu.
Ala alim to u da ostarim, ala alim to u da
ostarim
Jovan se konano sabrao. Bio je tu telom i mislima, ali
te misli nisu bile ni vesele ni lake.
Vatra se brzo irila i pela uz lutku.
Tamburai su zavravali svoju pesmu.
I umreu prealiti neu, i umreu prealiti neu
Raspaljena vatra gutala je brzo, kao da se igra, sve to
joj se nae na putu. Lutak Koprivi nestade kao da ga
nikad nije ni bilo plamen iza sebe ostavi samo malo
toplog pepela i nagoreli kolac
Ali poklade jo nisu bile gotove, dudova rakija nije
bila popijena, ni gula pojeden i tamburai spremno
zapoee novi bearac, veseo, buan i bezazlen, kao da
ure da to pre zaborave onaj upravo otpevani.

III

Sam u automobilu, Jovan je zamiljeno vozio prema kate

lu. Ranije te veeri Lajko se prepustio faangama i negde
izgubio, dok je Mihalj objasnio da e u selu unajmiti fija
ker i odatle se vratiti za Bekerek i da je eleo, Jovan nije
imao s kim da podeli ni svoje misli, ni tiinu none vonje.
Kad se sasvim pribliio katelu, neto ga presee u
stomaku. On dodade gas, brzo proe kroz irom otvore
nu kapiju i naglo zaustavi vozilo, razbacujui tokovima
ljunak sa staze.
Na tremu katela, spram slabog svetla, ugledao je silu
ete Marineni i Slavena. Izaao je iz automobila i poao
prema stepenitu pre nego to je na njega zakoraio,
primetio je da je Marineni uplakana i ponovo osetio bol u
stomaku, sad praen polusvesnim oseanjem da se neeg
ovakvog i pribojavao.
Ipak je uspeo da se primiri. Priao je i obratio joj se
tihim glasom, skoro apatom:
Marineni ta se deava?

Jagodii: Pokladske vatre

21

Marineni zausti, zadravajui suze.

Milica
ta se deava s Milicom?
Opet joj je pozlilo Bila je na stepenicama, pala je
Doktor tifani je kod nje.
Mir u trenutku iile iz Jovana. On proe izmeu
Marineni i Slavena i potra uz unutranje stepenice da
vidi Milicu ili da uje doktora. Ili i jedno i drugo. Dok se
pribliavao njenoj sobi, odatle se pojavi doktor i povue
vrata za sobom. Bilo je teko odrediti je li Jovan prepreio
put doktoru ili doktor Jovanu.
Kako je Milica, tefane?
Doktorove oi su traile neki predmet na kome bi se
zadrale. Pokuavajui da ne kae ono to jeste bilo, dok
tor ree ono to nije:
Nije bilo pomoi, Jovane
Jovan odgurnu doktora, otvori vrata i ulete u sobu. I
odmah zastade. Zagleda se prema krevetu.
Milice
Piljio je u krevet, ali odande nije bilo odgovora.
Jo jednom pozva, ne prepoznajui sopstveni glas.
Milice?
Jovan prie krevetu. Doktor tifani je stajao iza nje
ga. Marineni i Slaven prioe vratima i zastadoe, utei,
na rastojanju koje je govorilo da su tu ako zatreba, i s kojeg
mogu, takoe ako zatreba, brzo da se povuku.
Doktor je sopstvenu nelagodu prikrio jednolinim
reima koje su svojom profesionalnim logikom odavale
utisak da se sve desilo tano kako treba.
Malokrvnost je izazvala nesvesticu, a pad je samo
otvorio staru ranu

22

ore Milosavljevi

Jovan klee kraj kreveta. Da bi bio blie i jer nije mogao

da stoji. Potom zaurla.
Napolje!
Doktor se tre od iznenaenja.
ta?
Novi urlik ne dade mu vremena.
Svi! Napolje! Ostavite me!
Doktor pouri ka vratima sobe. Marineni i Slaven su
se ve naveliko urno povlaili pred njim.
Jovan je ponavljao iste rei kao da se trudi da odloi
trenutak spoznaje.
Napolje! Odmah!
Ali trenutak je ipak doao. On stegnu Miliinu aku.
Oseti kako se oko njega sklapaju ledena samoa i tiina.
Jedino hladnije od toga bila je Miliina beivotna ruka.