Тери Брукс

МАЧ ОД ШАНАРЕ
Херојски еп о борби против сила мрака

Наслов оригинала
Tеrry Brооks
Thе Swоrd оf Shаnnаrа

Превела
Гордана Јанковић

Илустрације
Роберт Калмаревић
 

СВЕСКА ПРВА
 

1.

Странац у ноћи

Сунце је већ тонуло у загасито зеленило брда на западној страни долине, додирујући
црвеним и сиво ружичастим одсјајем својих сенки рубове земље, кад је Флик Омсфорд
почео да се спушта. Путања је водила низ северну падину, кривудајући око гомила тешког
камења разбацаних по кршевитом тлу, ишчезавала у густим шумама низије да би се намах
опет појавила на неком пропланку и шумској чистини. Флик је погледом пратио добро
познати путељак док је, уморан, са напором корачао са лаким ранцем немарно пребаченим
преко рамена. Његово широко, ветром опаљено лице било је сталожено и благо и само су
велике сиве очи откривале неисцрпну снагу која се крила испод мирне спољашности. Флик
Омсфорд је био млад, али је због здепасте грађе, проседе смеђе косе и чупавих обрва
изгледао много старији. Носио је широку, складну радну одећу становника Вејла, а у ранцу
што му је висио о рамену котрљале су се металне алатке и звецкале сударајући се једна о
другу.
Вечерњи ваздух постао је прохладан, и Флик подиже оковратник вунене кошуље. Даљи
пут водио га кроз шуме и валовите равнице које се још нису указивале; тама високих
храстова и невеселих хикори ораха сезала је у висину и заклањала од погледа безоблачно
ноћно небо. Сунце је зашло, оставивши за собом само тамно плаветнило небеског свода, на
коме су заискриле небројене благонаклоне звезде. Али огромно дрвеће скривало је и њих, па
е Флик ишао утабаном стазом препуштен себи и тихом ноћном мраку. Како је тај пут
прешао већ стотину пута, младић је убрзо уочио изузетну нечујност која је ове вечери,
чинило се, освојила целу долину. Све је недостајало – и познато зујање инсеката, увек
присутно у спокоју ноћи, и крици птица које су се будиле са заласком сунца и узлетале у
трагање за храном. Флик је напрегнуто ослушкивао, покушавајући да назре било какав звук
живота, али ни његове изоштрене уши ништа нису откриле. Одмахнуо је главом са осећајем
нелагодности. Дубока тишина га је узнемирила и због тога што је чуо приче о томе како је
неколико дана раније, на северној страни долине, у ноћи, примећено неко стравично
црнокрило створење.
Флик поче да звижди и ток мисли скрену на посао који је тога дана обавио на северу
Вејла, где је, живећи ван насеља, неколико породица обрађивало земљу и гајило домаће
животиње. Путовао је до њихових домова сваке недеље, снабдевајући их разним стварима
које су им биле неопходне и доносећи им вести о збивањима у Вејлу, а, понекад, и у
удаљеним варошима Јужне Земље. Мало је људи овај крај познавало тако добро као он, а још
их је мање желело да пређе тај далеки пут и изађе из релативне безбедности својих домова у
долини. Људи су у овим данима више волели да остану у издвојеним заједницама, брину
своју бригу и сав остали свет оставе да живи како уме и зна. Флик је, међутим, волео да
путује и да с времена на време напушта долину, утолико пре што су удаљеним окућјима биле
потребне његове услуге и што су га породице штедро награђивале за уложени труд. Како је
Фликов отац користио сваку прилику да заради нешто новаца, и овај посао био је од користи
свим учесницима.
Када га је једна од ниских грана лако окрзнула по глави, Флик се тргао и одскочио
 

устрану. Љут и ојађен, нагло се усправио и загледао у ту лиснату препреку пре него што је
бржим кораком наставио пут. Сада је већ био дубоко зашао у шуме низије, где су само
 развејана месечева влакна успевала да пронађу пут кроз дебело грање и да осветле кривудаву
стазу. Било је тако мрачно да је Флик једва назирао путељак и, док је проучавао правац
којим се кретао, поново је постао свестан мукле тишине. Чинило се да се одједном угасио
целокупни живот природе и да је он у њој остао сам самцит, са једном жељом да нађе излаз
из ове шумске гробнице. Поново се сетио чудних прича и, обузет стрепњом, забринуто се
освртао око себе. Али, ништа се није мицало на путу испред њега, ништа се није кретало у
дрвећу око њега и он, збуњен, осети олакшање.
За тренутак је застао на пропланку обасјаном месечином, загледао се у пространства
ноћног неба и потом нагло зашао у дрвеће. Ишао је полако кривудавом стазом која се иза
пропланка све више сужавала и баш сада, чинило се, нестајала у густом жбуњу. Иако уверен
да га чула варају, ипак се са осећајем нелагодности освртао све време. После извесно
времена, поново се нашао на ширем путељку са кога је могао да назре и парчиће неба кроз
тешко дрвеће. Стигао је скоро до подножја долине и био само око три хиљаде метара удаљен
од дома. Осмехнуо се и, убрзавајући корак, почео да звиждуће стару кафанску песму. Толико
се усредсредио на стазу и отворено поље које се назирало на излазу из шуме, да није ни
приметио огромну црну сенку која се одвојила од великог храста, а Флик је њено присуство
осетио тек када се пред њим испречила као висока, мрачна стена, спремна да смрви свог
много мањег противника. Уз дрхтави крик страха, Флик је одскочио устрану и док му је
 ранац пао на стазу уз звекет метала, левом руком муњевито је истргао из појаса дугачки
танки бодеж. Кад се погнуо, спреман на одбрану, зауставила га је заповедничка рука и речи
изговорене брзо, снажним али охрабрујућим гласом.
 – Стани мало, пријатељу. Нисам крвник и не желим ти никакво зло. Само покушавам да се
снађем и био бих ти захвалан када би ми показао прави пут.
Флик се мало опусти и загледа у црну прилику која је стајала пред њим, покушавајући да
на њој открије сличност са људским бићем. Како, међутим, није видео ништа, направио је
неколико опрезних корака улево настојећи да на месечини осенченој дрвећем распозна лице
тамне прилике.
 – Уверавам те да ти не желим никакво зло – наставио је глас, као да чита мисли младог
Вејланина. – Нисам хтео да те уплашим, али сам те опазио тек кад си се нашао предамном и
препао се да не прођеш и нестанеш и не приметивши ме.
Глас је утихнуо, огромна црна прилика стајала је без речи, иако је Флик осећао како га
њене очи прате док је прилазио ивици пута, леђима окренут светлости. Мало помало, бледа
месечина почела је да открива плаво осенчене и нејасне црте лица високог странца. Дуго су
два човека стајала сучељена и нема, проучавајући један другога – Флик у покушају да докучи
ко је пред њим, странац у мирном ишчекивању.
А онда се, неочекивано, огромна прилика страховитом брзином устреми на Вејланина и
снажним рукама зграби га за руке. Флик се изненада нађе изнад тла, високо у ваздуху. Нож
му испаде из обамрлих прстију, а прилика се подругљиво насмеја и рече дубоким гласом:
 – Шта ћемо сад, млади пријатељу! Шта ли намераваш да урадиш, питам се? Могао бих ти
овога тренутка ишчупати срце, или те оставити на милост и немилост курјацима, само д
хоћу, није ли тако?
Флик је свом силином покушавао да се ослободи снажних руку; ужас је у обамрлој свести
потиснуо све друге мисли осим жеље за бекством. Није имао појма како га је биће заробило,
 

али је оно без сумње било и много моћније и много снажније од сваког нормалног човека и
по свему судећи спремно да га брзо пошаље на онај свет. А онда га је, исто тако
неочекивано, нападач мало спустио а подругљиви глас постао леден од срџбе.
 – А сад је доста, момче! Одиграли смо нашу малу игру, иако ти и даље ништа о мени не
знаш. Уморан сам и гладан, и баш немам жељу да се задржавам на шумској стази и мрзнем
се на вечерњем ветру док ти размишљаш о томе да ли сам човек или звер. Спустићу те на тле
да би ми показао пут. Али, упозоравам те, не покушавај да побегнеш, јер ћеш у том случају
заиста рђаво проћи.
Громки глас се начас изгубио, а када се поново јавио, срџба је уступила место ранијем
наговештају ругања праћеног кратким смехом.
 – Осим тога – грмела је црна прилика док су прсти ослобађали Флика гвозденог обруча и
спустили га на земљу – могу ти бити бољи пријатељ него што замишљаш.
Прилика је мало узмакла, а Флик се усправио трљајући пажљиво чланке да поврати
проток крви у обамрле руке. Желео је да потрчи, да побегне, али је био сигуран да би га
странац лако ухватио и овога пута докрајчио без оклевања. Опрезно се сагао и, дохвативши
пали бодеж, поново га заденуо за појас.
Сада је јасније видео свог непознатог противника и брзо открио да је пред њим ипак
човек, премда и виши и крупнији од свих људи које је Флик икада видео. Био је висок преко
два метра, изузетно витак, иако ни то са сигурношћу није могао тврдити будући да је био
увијен у широки црни огртач са капуљачом на глави. Лице у сенци било је дугуљасто и
избраздано, очи су биле дубоко усађене и готово потпуно скривене накострешеним обрвама
што су се јаросно надвијале над дугачак, раван нос. Кратка црна брада истицала је широка
уста извијена у непокретну црту. Свеукупни изглед био је застрашујући, све је било тако
црно и огромно, и Флик је са муком савлађивао неодољиву жељу да јурне ка рубу шуме.
Погледао је уз крајњи напор странца право у дубоке, тамне и проницљиве очи и бледо се
осмехнуо.
 – Помислио сам да си лопов – промрмљао је оклевајући.
 – Погрешно си мислио – гласио је миран одговор и глас постао нешто блажи. – Мораш
научити да разликујеш пријатеља од непријатеља. Може се догодити да ти живот зависи од
тога. А сада ми реци како се зовеш?
 – Флик Омсфорд.
Неколико је тренутака оклевао, а онда храбрије, наставио:
 – Отац ми се зове Курзад Омсфорд. Држи крчму у Шејди Вејлу1, недалеко одавде. У њој
можете добити и преноћиште и храну.
 – А, Шејди Вејл – узвикну странац неочекивано. – Па ја управо тамо и идем. – Ућутао је
као да размишља о сопственим речима. Флик га је пажљиво посматрао, док је странац своје
мужевно лице трљао искривљеним прстима и гледао преко ивице шуме у валовите травњаке
долине.
 – Ти... имаш брата.
Није то било питање, него закључак, потврда једне чињенице. Изговорио је то тако
одсутно и мирно, као да уопште није заинтересован за било какав одговор, па га је Флик и
едва чуо. Схвативши са закашњењем значење ове напомене, младић се трже и погледа
саговорника.
 – Откуд ти то знаш...?
 – Па зар постоји неки млади Вејланин који нема брата?
 

Флик је немо климао главом, неспособан да схвати шта то странац покушава да каже, и
питао се колико он зна о Шејди Вејлу. Али будући да му је обећао смештај и вечеру, он се
саже, дохвати одбачени ранац и пребацивши га преко рамена обрати се високој прилици иза
себе.
 – Идемо овим путем – рече, и обојица кренуше.
Из дубоке, густе шуме ушли су у предео валовитих, благих брежуљака преко којих је водио
пут до засеока Шејди Вејла, на другом крају долине. На изласку из шуме обасјала их је
светла ноћ: месец је био пун и бео, и долина и стаза којом су путници ишли биле су окупане
његовим блеском. Путања је као нејасна линија вијугала преко травом обраслих брежуљака
и у даљини се назирала само повремено, по кишом испраним усецима и деловима исушене
земље. Ветар је постајао све јачи и својим брзим ударима попут бичева заустављао путнике,
приморавајући их да погну главе и заштите очи. Ниједан од њих није проговорио ни речи од
како су кренули; сваки се, одвојено, усредсредио на пут пред собом и на тле које се
непрекидно мењало. После сваког ћувика и сваког врха појављивала су се нова брда и нове
удолине. Ноћ је и даље била тиха, чуо се само хук ветра. Флик је напрегнуто ослушкивао,
едном му се чак учинило да чује оштре крике негде далеко на северној страни, али су ови
већ у следећем тренутку нестали. Чинило се да странац не примећује неуобичајену тишину и
да је сву пажњу усмерио ка сталним променама што их је пружала природа. Није дизао
поглед са пута, није гледао ни у свога младог водича. Упркос томе, изгледало је да тачно зна
куда га младић води и ишао је поред њега с пуним поверењем.
После извесног времена Флик је са све већим напором успевао да одржи корак са високим
странцем, који је путању преваљивао дугачким а брзим, крупним корацима, па су у поређењу
са њима Фликови били много краћи и готово патуљасти. Вејланин је с времена на време
морао да потрчи и тада би, видевши са колико напора његов мањи сапутник покушава да га
сустигне, успоравао корак. Најзад се јужне падине долине приближише и брда почеше да
залазе у шибљем покривене пашњаке, иза којих су се назирале нове шуме. Земљиште се
спуштало у благом нагибу и Флик опази неколико познатих међаша који су означавали
предграђе Сеновите Долине. Одахнуо је с олакшањем – стигли су на домак засеока и топлог
дома.
Како странац није изговорио ниједну реч у току кратког путовања, Флик се устезао од
сваког покушаја разговора и уместо тога настојао је да у ходу што боље осмотри дива. Био је
веома заплашен – то дугуљасто, избраздано лице, заклоњено оштром црном брадом,
подсећало га је на страшне Ворлоке о којима су му немилосрдни одрасли причали у касним
вечерњим сатима, пред огњиштем са ужареним пањевима. Најстрашније су биле странчеве
очи или, пре, те дубоке, мрачне шпиље испод накострешених обрва. Флику није полазило за
 руком да продре у тамне сенке које су скривале лице а оно је, као исклесано од камена, било
погнуто и усредсређено на стазу. И док је кришом осматрао то непрозирно лице, Флик се
сети да му странац није рекао чак ни своје име.
Два путника су се сада налазила на спољашњој ивици Вејла, где је јасно распознатљиви
путељак вијугао кроз широко, густо жбуње које је готово гушило пролаз. Див се изненада
заустави: стајао је непомично, погнуте главе, и ослушкивао. И Флик застаде без речи,
узалудно покушавајући да нешто открије. Стајали су тако непокретно, чинило им се, читаву
вечност, а онда се див хитро окрете свом сапутнику.
 – Брзо! Сакриј се у оно жбуње. Хајде, трчи!
Готово је гурао Флика испред себе док је огромним корацима хитао ка високом шипражју.
 

Флик се са страхом завукао у светилиште грмља, са ранцем припијеним уз леђа и слушао

како алатке у њему звецкају. Странац испружи руку, збаци му завежљај с леђа и сакри га под
дуги црни плашт.
 – Тихо! – шиштао је. – Трчи! Нечујно!
Потрчали су ка тамном зиду од лишћа, где див жустро гурну Флика у лиснато грање које
их је тукло попут бича и одвуче га грубо у средиште жбуња. Док је стајао тешко дишући,
Флик запази да његов сапутник не гледа око себе него да провирује нагоре, у ноћно небо које
се кроз лишће помаљало у искиданим, неправилним парчићима. Иако је Вејланину небо
изгледало непомућено трептајем звезда, помно је пратио сапутников поглед и чекао. Минути
су пролазили; у једном тренутку покушао је да нешто каже, али су га снажне руке одмах
ућуткале и ухватиле га за рамена, опомињући. Гледао је у ноћ и ћулио уши трагајући за
шумовима очевидне опасности, али је чуо само сопствено тешко дисање и миран шум ветра
кроз зањихале гране.
У тренутку када се Флик спремао да седне и испружи уморне ноге, небо је изненада
прекрило нешто огромно и црно, нешто што им је прелетело преко главе и одмах затим
нестало са видика. У следећем часу поново се појавио, кружећи тако лагано да се чинило да
се и не креће; велика сенка надвијала се претећи над двојицом скривених путника. Осећање
ужаса потресло је Фликову свест, хватајући је у замку своје гвоздене мреже, иако је она на
све начине настојала да побегне од тог лудила које је у њу продирало. Флику се чинило да му
неки огроман терет притискује груди и постепено потискује ваздух у плућима; почео је да се
гуши, да губи дах. Пред њим се указала визија – црно обличје оивичено црвеним рубовима,
чудовиште са рукама-канџама и џиновским крилима, толико зло да самим својим
постојањем угрожава ништавне животе око себе. Младић је пожелео да врисне, али га је
странчева рука опет чврсто и немилостиво ухватила за раме и одвукла од понора у који је
срљао. Изненада, као што се и појавила, чудовишна сенка је ишчезла, остављајући за собом
спокојно небо у тихој ноћи.
Рука на Фликовом рамену полако попусти стисак и Вејланин тешко склизну на тло, тела
обамрлог и обливеног леденим знојем. Високи странац мирно седе поред младог сапутника
и бледи осмех му прелете преко лица. Спустио је дугу руку на Фликову и благо је потапшао
као да је детиња.
 – Хајде, хајде, млади пријатељу – прошапутао је – жив си и здрав, а Вејл ти је на домаку
 руке.
Флик диже главу и очима раширеним од страха загледа се у спокојно лице поред себе.
 – То створење! Шта је то ужасно створење?
 – Обична сенка – одговори човек без оклевања. – Али ово није ни место ни време да се
бавимо таквим стварима. О њима ћемо говорити касније. У овом часу чезнем за храном и
топлом ватром, па се побрини да што пре до њих дођем, да не бих изгубио стрпљење.
Помогао је Вејланину да устане и вратио му ранац. Затим је покретом руке показао да је
спреман да га следи, уколико је Флик спреман да га води. Док су излазили из окриља
шипрага, Флик је са стрепњом загледао ноћно небо, али је све било тако спокојно да се
чинило да је читав доживљај само последица бујне маште. Размисливши озбиљно о свему,
закључио је да му је, како било да било, доста страха за једно вече: прво сусрет са овим
безименим дивом, а потом са ужасном сенком. Заклињао се у себи да ће добро промислити
пре него што поново крене на пут ноћу, далеко од безбедности Шејди Вејла.
Већ после неколико тренутака дрвеће и грмље почело је да се разређује и кроз таму допре
 

светлуцање жутих светиљки. Што су се више приближавали, то су и неодређени обриси

зграда добијали јасније, четвороугаоне и правоугаоне облике. Путељак се ширио у раван,
блатњави друм што је водио право у сеоце и Флик се захвално осмехну светиљкама које су га
пријатељски дочекивале светлуцањем кроз прозоре тихих кућа. Друм је био потпуно пуст и
да није било те светлости намерник би се с правом питао да ли у Вејлу има живе душе. Флик
е у својим мислима, наравно, био далеко од оваквих питања; размишљао је шта од свега да
исприча оцу и Шии; није хтео да их узнемири вестима о чудовишним сенкама које су лако
могле бити производ његове маште и ноћне тмине. Странац који је корачао поред њега могао
би можда унеколико разјаснити необичну појаву, иако се до сада баш није показао
говорљивим. Флик и нехотице баци поглед на високу прилику која је ћутећи корачала поред
њега. И поново задрхта од црнила којим је непознати био обојен. Изгледало је да се оно
одбија од плашта и капуљаче пребачене преко главе и од дугих мршавих руку, да га заодева
злокобним мраком. Ма ко био овај туђинац, као непријатељ био би веома опасан.
Пролазили су лагано између сеоских зграда и Флик је могао видети како иза широких
прозора горе луче. Куће су биле дугачке и ниске, све приземне, са благо нагнутим крововима
који су се у највећем броју постепено сужавали на једној страни, прелазећи у настрешницу
над доксатима повезаним тешким гредама са дугачким тремовима. Зграде су углавном биле
од дрвета; темеље и зидове од камена имале су само оне малобројне. Флик је провиривао у
застрте прозоре, тражећи погледом укућане чија би позната лица деловала умирујуће.
Доживео је стравичну ноћ и осећао је велико олакшање што се вратио кући, међу људе које
добро познаје.
Странац је и даље био равнодушан према свему. Бацио би понеки успутни поглед на сеоце
и није проговорио ни речи од како су ушли у Вејл. Флик се непрекидно чудио начину на који
га је сапутник следио. Он га у ствари и није пратио јер је, чинило се, тачно знао куда га
млади Вејланин води. Када би се друм рачвао у неколико различитих праваца, усред
истоветних редова кућа, високи човек би без тешкоће погађао прави пут и не гледајући у
Флика, и не подигавши главу да осмотри стазу пред собом. Флик одједном схвати да он сам
иде његовим трахом, да га странац води.
Брзо су стигли до гостионице. Здање је било велико и састојало се од главне зграде и
пространог трема, продужавајући се у два крила на свакој страни. Било је саграђено од
великих дрвених трупаца, постављених на високом каменом темељу и покривено нахереним
кровом, с тим што је овај био много виши од оних на суседним кућама. Средишња зграда је
била добро осветљена и из ње су допирали пригушени гласови, испрекидани повремено
смехом и грајом. Два крила крчме била су у тами; ту су се налазиле одаје за госте. Мирис
печеног меса испунио је ноћни ваздух и Флик брзим кораком поведе госта уз дрвене
степенице дугачког трема ка широким двоструким вратима главне зграде. Непознати га је
пратио не проговоривши ниједну реч.
Флик откачи тешку металну резу на вратима и снажно повуче ручице на њима. Велика
врата се широм отворише и они уђоше у пространу, удобну одају са низом клупа, столица са
високим наслоном и дугачких, тешких дрвених столова. Собу су јарко осветљавали светлост
високих свећа на столовима и зидним полицама и пламен великог огњишта које се налазило
на средини левог зида. Заслепљен, Флик је покушавао да прилагоди очи новој светлости.
Трепћући, прелазио је погледом од огњишта и удобног намештаја преко затворених
двоструких врата у дну просторије до дугачког шанка који се протезао целом дужином
десног зида. Људи за шанком лењо су подигли очи када су два путника ушла и на лицима им
 

се оцртало нескривено запрепашћење због појаве високог туђинца. Али како их Фликов
пратилац, чинило се, није ни примећивао, они се брзо вратише започетим разговорима и
вечерњем пићу. Два-три пута су се окренули према придошлицама, тек толико да виде шта ће
ови урадити. Путници су стајали на вратима још неколико тренутака, јер је Флик по други
пут пролазио погледом по малом скупу, тражећи оца. Странац му је руком показао удобне
столице смештене у левом углу собе.
 – Идем да седнем док ти пронађеш оца. Могли бисмо вечерати сви заједно.
Без даљих објашњења, мирно се упутио ка мањем столу у дну и сео, погнута лица, леђима
окренут људима за шанком. Поново изненађен, Вејланин га је једно време посматрао а онда
е кроз двострука врата изашао у предворје. Отац је вероватно био у кухињи и вечерао са
Шиом. Флик се журно упути у ходник, прође поред неколико затворених врата и тек онда
стиже до оних што су водила у кухињу гостионице. Када је ушао, два кувара весело пожелеше
младићу добро вече. Фликов отац је седео на крају дугачког шанка, на левој страни. Као што
е Флик и претпостављао, управо је завршавао вечеру. Махнуо му је мишићавом руком у знак
поздрава.
 – Дошао си касније него обично, сине – доброћудно је прогунђао. – Седи да вечераш док
ош има шта да се поједе.
Флик уморно приђе, спусти ранац на под уз лаки звекет метала и посади се у једну од
високих столица. Његов отац исправи крупно тело, одгурну празан тањир и упитно погледа
младића, мрштећи широко чело.
 – На путу ка долини срео сам непознатог путника – објасни Флик оклевајући. – Тражи
собу и вечеру. Молио је да му се придружимо.
 – Па, дошао је на право место – изјави старији Омсфорд. – Не видим зашто му се на бисмо
придружили у добром залогају, јер бих и ја радо још нешто појео.
Подигао је тешко тело са столице и дао знак куварима да припреме још три вечере. Флик
е погледом тражио Шиу, али њега није било на видику. Док је отац издавао куварима
посебна наређења за вечеру, Флик је на чесми спирао са себе прљавштину и блато са друма.
Када се Курзад вратио, он га упита где му је други син.
 – Шиа је изашао да ми нешто набави, треба да се врати сваког часа – одговори отац. – 
Узгред, како се зове човек кога си довео?
 – Не знам, није ми рекао – слегну Флик раменима.
Стари Омсфорд се намршти и промрмља нешто о ћутљивим и затвореним странцима,
пропративши тај неразговетни коментар заклетвом да у своју гостионицу више неће примати
непознате и тајанствене типове. Махнуо је руком сину и први прошао кроз кухињска врата,
бришући успут зид својим широким раменима.
Флик брзо пође за њим натмурена лица, мучен недоумицом.
Странац је још седео мирно, и даље леђима окренут људима за шанком. Када је чуо како
се врата у дну просторије отварају, померио се тек толико да види оне који су управо
улазили. Одмах је запазио велику сличност оца и сина. Обојица су имала иста широка,
спокојна лица и проседу смеђу косу. Стајали су у довратку, неодлучни, а онда је Флик руком
показао у његовом правцу. Угледао је изненађење у очима Курзада Омсфорда; гостионичар
га најпре добро осмотри и тек му онда приђе. Гост се учтиво подиже надвисујући оба
домаћина.
 – Добро дошао у моју крчму, странче – поздрави госта старији Омсфорд, покушавајући да
продре погледом под капуљачу која је скривала тамнопуто лице. – Зовем се, као што ти је
 

вероватно мој син већ рекао, Курзад Омсфорд.

Странац прихвати пружену руку и стеже је таквом жестином, да се на лицу снажног
крчмара указао грч. Затим климну главом Флику.
 – Твој син је био тако љубазан да ме доведе у ову пријатну гостионицу. – Осмехнуо се
осмехом за који би се Флик могао заклети да је подругљив. – Надам се да ћете ми се
придружити за вечером уз чашу пива.
 – Свакако – одговори кратко гостионичар и, протутњавши поред њих двојице ка празној
столици, свали се на њу свом тежином. И Флик је принео столицу и сео, погледа упртог у
госта, који је управо хвалио дивну гостионицу. Омсфорд је блистао од задовољства и климао
главом, поручујући да му се донесу три чаше. Али, високи странац није скидао капуљачу са
главе и Флик осети неодољиву жељу да завири у то сенком прикривено лице. Плашио се
само да гост то не примети, јер му је сличан покушај већ донео болне чланке и уважавање
снаге и нарави овог огромног човека.
Седео је ћутећи док се разговор госта и домаћина кретао од учтивих опаски о благом
времену до присније расправе о људима и збивањима у Вејлу. Флик је убрзо приметио да
његов отац, коме за то никада и није био потребан неки подстицај, сам води цео разговор, уз
повремена питања што их је убацивао саговорник. То вероватно и није било од значаја, али
Омсфордови ништа нису знали о тајанственом путнику који им не беше рекао чак ни своје
име, и који је сада од безазленог крчмара веома вешто извлачио сва могућа обавештења о
Сеновитој Долини. Та ситуација мучила је Флика, али одиста није знао шта би могао ту
урадити. Пожелео је да се појави Шиа и да види шта се догађа. Али тек пошто је дуго
очекивана вечера послужена и поједена у сласт, све до последње мрвице, отворила су се
широм једна од двоструких вратница и на њима се из мрака појавио Шиа Омсфорд.
Флик је запазио да намерник са капуљачом први пут некоме поклонио нешто више од
пролазне пажње. Снажне руке затресле су сто у тренутку када је црна прилика устала без
 речи и наткрила Омсфордове. Непознати је, чинило се, заборавио да су и они ту; боре на
високом челу постале су још оштрије и израженије, а као од камена исклесано лице зрачило
е дубоком усредсређеношћу. У једноме кратком, ужасном тренутку, Флик помисли да је
странац на неки начин спреман да уништи Шиу, а онда је та мисао ишчезла и уступила
место другој: непознати човек је покушавао да продре у свест његовог брата.
Гост је зурио у Шиу, прелећући дубоко усађеним очима преко његовог ситног, нежног
лица и крхког тела. Одмах је уочио карактеристичне црте Елфа2 – благо ушиљене уши испод
 разбарушене плаве косе, као оловком оцртане обрве које су се под оштрим углом сретале
изнад самога носа, а не на челу, и необично фине носне и виличне кости. То лице
одражавало је интелигенцију и поштење и у овом тренутку се у продорним плавим очима
појавила одлучност која је у сусрету два погледа начас зажарила младалачко лице. Шиа је за
тренутак оклевао пред огромном, мрачном појавом у дну собе. Осећао се, необјашњиво,
ухваћен у замку, али се нагло сабрао и одлучно упутио према одбојној фигури.
Флик и његов отац посматрали су Шиу који се приближавао, нетремице зурећи у високог
туђинца, да би затим, као да су коначно схватили ко долази, и сами устали од стола. Настао
е тренутак мучне тишине и немих погледа, а онда су се Омсфордови, сви одједном, почели
бучно поздрављати бујицом речи која је откривала унутрашњу напетост. Шиа се осмехивао
Флику, али није скидао очи са горостасне фигуре која је стајала пред њим. Шиа је био нешто
нижи од брата, па је странчева сенка изнад њега била још већа, иако га је то мање
узнемиравало сада него када се са њим сучелио. Курзад Омсфорд му је говорио о набавкама,
 

па му пажња за тренутак попусти док је одговарао на очева упорна питања. После неколико
напомена, Шиа се коначно обрати дошљаку.
 – Не верујем да смо се икада срели. Па ипак, ти као да ме однекуд знаш, а и ја имам чудан
осећај да те познајем.
Лице у сенци изнад њега потврди ове речи и већ познати подругљиви осмех прелете преко
њега.
 – Требало би да ме познајеш, иако ме не чуди што ме се не сећаш. Али ја знам ко си;
познајем те врло добро.
Сада је Шиа био пренеражен овим одговором, неспособан да било шта каже; стајао је и
зурио у странца. Овај је само подигао своју мршаву руку и протрљао кратку црну браду,
мирно посматрајући три човека која су очекивала наставак приче. На Фликовим
полуотвореним уснама лебдело је питање свих Омсфордових; и тада непознати гост наглим
покретом руке збаци капуљачу и потпуно откри тамнопуто лице, уоквирено црном косом
дугом до рамена, и дубоко усађене очи које су и даље личиле на црне прорезе у сенци густих
обрва.
 – Зовем се Аланон – мирно изјави.
Ове је речи пропратило опште запрепашћење; у муклој тишини Омсфордови су немо
зурили у странца као у чудо! Аланон – тајанствени путник-луталица, повесничар раса,
филозоф и учитељ и човек, како се говорило, који познаје магију и окултне вештине. Аланон
 – човек који је обишао све четири земље, од најмрачнијих шума Анара до забрањених висова
планина званих Костурница. Његово име било је познато чак и онима који су живели у
најиздвојенијим заједницама Јужне Земље. И сада је, ето, Аланон неочекивано стајао пред
Омсфордовима, од којих се ниједан није усудио да завичајну долину напусти више од три
четири пута, и то само на кратко.
Аланон се први пут топло осмехну, али је истовремено осетио и дубоко сажаљење према
њима. Спокојан живот којим су живели толико година био је завршен а за то је, на неки
начин, он био крив.
 – Шта те је довело овамо? – најзад је успео да промуца Шиа.
Високи човек га оштро погледа и мукло, скоро једва чујно, изговори речи које су их
запрепастиле.
 – Ти, Шиа – промрмља. – Због тебе сам дошао.
 

2.

Аланонова прича

Шиа се следећег јутра рано пробудио и, уставши из топлог кревета, брзо се обукао на
влажној хладноћи. Нико од гостију и чланова породице још није био будан. У дугачкој
згради владала је тишина, док је из своје собице, смештене у задњем делу куће, прелазио у
пространу трпезарију где је прстима утрнулим од мраза хитро заложио ватру у великом
каменом огњишту. У Сеновитој Долини је увек, чак и у најтоплије доба године, било веома
хладно, све док сунце не би досегло до ивице брда. Долина је била добро заклоњена, и то не
само од људских очију него и од бесова сурових временских непогода које су претиле из
Северне Земље. Али док би опасне зимске мећаве и пролећне олује прохујале преко ње,
оштри јутарњи мразеви задржавали су се у високим брдима у току целе године, и тек би
топлота подневног сунца успевала да одагна студен.
Ватра је пуцкетала и жарила цепанице а Шиа је, опуштен, седео на једној од столица са
високим наслоном и размишљао о ономе што се догодило претходне вечери. Како је могуће
да га Аланон познаје? Ретко је одлазио из Вејла и свакако би се сетио да га је икада срео на
неком од тих нечестих путовања. Аланон је одбио да каже нешто више о томе, после своје
првобитне кратке изјаве. Завршио је вечеру ћутећи и поново постао она иста одбојна личност
на коју је Шиа наишао ушавши у крчму. Пошто је завршио са јелом, странац је затражио да
му покажу собу и одмах се, уз извињење, повукао на спавање. Ни Шии ни Флику није пошло
за руком да од њега извуку иједну реч о доласку у Шејди Вејл. Браћа су до у касну ноћ
 разговарала о свему и Флик је испричао причу о сусрету са Аланоном и о појави стравичне
сенке.
Шиа се у мислима непрекидно враћао на првобитно питање – како је могуће да га Аланон
познаје? Прелазио је у сећању догађаје из свога живота. Раног детињства се једва сећао. Није
знао где се родио, иако му је, када су га Омсфордови усвојили, речено да је рођен у једној
малој заједници Западне Земље. Отац му је умро пре него што је успео да га трајније
запамти, и сада га се готово и није сећао. Једно време га је чувала мајка; могао је да оживи
понеку слику из година проведених са њом, из дана када се играо са елфском децом,
окружен великим дрвећем и тамнозеленом самоћом. Имао је пет година када се мајка
изненада разболела и одлучила да се врати својима у Сеновиту Долину. Морала је знати да
умире, али је сва њена брига била посвећена сину. Путовање на југ било је последње у њеном
животу; умрла је убрзо по њиховом приспећу у долину.
Рођаци које је оставила када се удала у међувремену беху помрли, сви осим Омсфордових,
са којима је била у даљем сродству. Курзад Омсфорд је изгубио жену непуну годину дана
 раније и, водећи гостионицу, сам гајио сина Флика. Шиа је постао члан породице Омсфорд
и два дечака су одрасла као браћа, носећи презиме Омсфордових. Шиа никада није чуо своје
право име; није за њега ни питао. Омсфордови су били једина породица која му је нешто
значила; они су га прихватили као свог рођеног. Било је дана када га је то сазнање мучило,
али је Флик упорно понављао да полубраћа уживају сва преимућства самим тим што
удружују нагоне и особине двеју раса.
Шиа је и даље пребирао по сећању, али никако није могао да се сети сусрета са Аланоном,
 

па му се чинило да се тај сусрет никада није ни збио. Вртео се у столици и одсутно зурио у
ватру. Постојало је нешто у том суморном путнику-луталици што га је плашило. Можда му се
само причињавало, али није могао одагнати осећање да му високи човек чита мисли и
продире у најскривеније кутке његовог бића кад год то пожели. Ма како та мисао изгледала
смешна, није га напуштала још од сусрета у трпезарији. И Флик је имао сличан утисак.
Отишао је и даље од тога, када је у тами спаваће собе, плашећи се да га не чују, шапатом
 рекао брату да је Аланон опасан човек.
Шиа испружи ноге и дубоко уздахну. Напољу је свањивало. Када је устао да дода дрва на
ватру, зачуо је очев глас у ходнику – Курзад Омсфорд је издавао дневна наређења. Поново је
уздахнуо, одагнао црне мисле, и помирен са судбином, похитао у кухињу да помогне у
утарњим припремама.
Било је скоро подне када је опет видео Аланона, који је читаво јутро провео у својој соби.
Појавио се изненада, иза крчме, у тренутку када је Шиа, опуштен у сенци огромног дрвета,
завршавао ручак који је припремио сам, на брзину. Отац је пословао у кући а Флик беше
отишао у набавке. Суморни познаник од претходне вечери није изгледао мање одбојно на
подневном сунцу; био је онај исти мрачни горостас у вечитој сенци, иако је црни плашт
заменио светлосивим. Пришао је лако погнут и сео на траву поред Вејланина загледавши се
одсутно у висове брда на истоку, који су се помаљали изнад дрвећа засеока. Ћутали су неко
време, а онда је Шиа схватио да то ћутање више не може да поднесе.
 – Зашто си дошао у долину, Аланоне? Зашто баш мене тражиш?
На уском, фином лицу заиграо је благ осмех.
 – На то питање се, млади пријатељу, не може одговорити тако лако као што би ти желео.
Да бих ти пружио одговор морам претходно да поставим нека питања. Да ли си читао о
историји Северне Земље? Да ли си чуо за Краљевство Скула?
Шиа се укочио истога часа, јер је то име означавало све најстрашније ствари у животу, и
оне стварне и оне имагинарне; тим су се именом плашила непослушна деца и од њега су
стрепели и дрхтали, и одрасли, када би се у касне вечерње сате, крај ватре што је лагано
одумирала у огњишту, распредале разноразне приче. То име упућивало је на утваре и
вампире, на подмукле гноме са истока и сурове тролове3 са севера.
Шиа погледа у тамнопуто лице пред собом и лагано потврди главом. После краћег ћутања,
Аланон настави.
 – Ја сам, поред осталог, и историчар, Шиа. Данас можда и не постоји повесничар који је
толико пропутовао као ја. Мало је оних који су за последњих пет стотина година ушли у
Северну Земљу. Уверавам те да о Човековој раси знам више него што остали могу и да
наслуте. Прошлост је постала бледа успомена, што је можда и добро, будући да историја
 Човека није била нарочито славна током последње две хиљаде година. Данас су људи
прошлост заборавили, о садашњости знају врло мало, а о будућности још мање. Човекова
 раса живи скоро искључиво у границама Јужне Земље. О Северној Земљи и њеним народима
не зна ништа, о Источној и Западној једва нешто. Права је штета што су се Људи развили у
тако кратковида бића, јер су некада били највећи визионари међу свим расама. Сада се,
међутим, задовољавају ускогрудим животом, издвојеним од осталих раса и проблема света.
Задовољни су због тога што се тих проблема још нису дотакли и што их је страх од
прошлости натерао да не загледају у будућност.
Шиу су раздражиле ове немилосрдне оптужбе и његов је одговор на њих био веома оштар.
 – По теби је страшна та жеља да се живи у миру! Довољно знам историју, или, боље,
 

довољно познајем живот да бих схватио да Човек сву наду да преживи црпи из те своје
издвојености од других раса, из покушаја да поново изгради све што је изгубио за последње
две хиљаде година. Тек онда кад опет све то стекне биће, можда, довољно паметан да то не
изгуби и други пут. Он је себе скоро истребио у Великим ратовима, својим упорним
мешањем и посредовањем у стварима других, и погрешним одбацивањем политике
изолације.
Аланоново лице постаде оштро и строго.
 – Дубоко сам свестан катастрофалних последица што су их донели ти ратови, проистекли
из незасите жеље за влашћу и похлепе, из небриге и несхватљиве кратковидости. Само, то је
било давно. Шта се до данас променило, питам? Ти мислиш да је Човек кадар да почне
испочетка, зар не, Шиа? Па, бићеш можда веома изненађен сазнањем да се неке ствари
никада не мењају и да су опасности моћи и власти увек присутне, чак и у раси која је саму
себе довела на ивицу тоталног истребљења. Велики ратови прошлости су далеко иза нас – 
прохујали су ратови раса, политике и национализма, ратови чисте енергије и крајње моћи.
Али нове опасности са којима се данас суочавамо можда су и већа претња за живот раса од
оних некадашњих! Ако мислиш да је Човек слободан да гради нови живот на пропасти
осталог света, онда о историји ништа не знаш!
Нагло је ућутао, јаросна лица. Шиа га је и даље гледао изазивачки, иако се дубоко у себи
осећао сићушним и престрашеним.
 – А сад је доста расправе – рече Аланон и његово затегнуто лице постаде блаже, док је
снажном руком пријатељски хватао Шиу за раме. – Прошлост је иза нас, бринимо се за
будућност. Желео бих да ти освежим сећање на историју Северне Земље и легенду о
Краљевству Скула. Као што ти је сигурно познато, Велики ратови означили су и крај
 раздобља у којем је Човек представљао владајућу расу. Тај Човек је био уништен, па се и
географија његовог света из о снова изменила. Земље, нације и владе престале су да постоје
тренутку када су последњи чланови људске расе избегли на југ, у очајничком покушају да
преживе пропаст. Тек после хиљаду година Човек се поново уздигао изнад животиња које је
ловио, да би се исхранио и развио напредну цивилизацију. Напредну, кажем, иако је она у
ствари била примитивна; али је у њој заведен ред, нека врста устројства и управљања. Тек
тада је Човек почео да открива да осим њега на свету постоје и друге расе, нека друга бића
која су преживела Велике ратове и развила сопствене врсте. У планинама су живели
огромни Троли, снажни и крвожедни, али и задовољни оним што су стекли. У брдима и
шумама бивствовала су мала и лукава створења која данас називамо Гномима. У годинама
које су уследиле после Великих ратова, многе су се битке биле између Људи и Гнома за
права над земљом, и те су борбе озледиле обе расе. Али оне су се бориле за опстанак, а у
свести оних који се туку за голи живот не одлучује разум.
 Човек је открио и то да постоји још једна раса – раса људи који су побегли под земљу, да
би преживели последице Великих ратова. Дуге године живљења у огромним пећинама испод
земљине коре, далеко од сунчеве светлости, измениле су њихов изглед. Постали су ниски и
здепасти, снажних руку и груди, јаких, дебелих ногу привикнутих на подземна верања.
Њихово чуло вида изоштрило се у вечитој тмини и постало надмоћно у односу на остала
бића, иако су на сунцу били готово слепи. Живели су под земљом стотине година, да би
еднога дана изашли на њену површину и настанили се на њој. Како су им у почетку очи биле
веома слабе, подигли су своје домове у најмрачнијим шумама Источне Земље. Развили су
сопствени језик, али су га касније прилагодили језику Човека. Када је Човек открио остатке
 

ове изгубљене расе, сазнао је да се називају Патуљцима, према једној измишљеној раси из
прохујалих времена.
Аланонов глас се изгубио. Странац је једно време ћутао, поново загледан у врхове брда
чије је зеленило блистало на сунцу. Шиа је размишљао о речима историчара. Никада није
видео ниједног Трола, срео је само два-три Гнома и Патуљка, а ни њих се није најбоље
сећао.
 – А Елфи? – упитао је.
Аланон га замишљено погледа и још дубље погну главу.
 – Нисам их заборавио, Шиа. Елфи су без сумње изузетна раса. Можда највећа од свих, иако
то још нико не схвата. Али причу о народу Елфа мораћемо оставити за други пут. Довољно је
 рећи да су одувек живели у великим шумама Западне Земље, премда су их друге расе ретко
сретале у овом историјском раздобљу.
Но, да видимо колико знаш о историји Северне Земље, млади пријатељу. Данас је она
скоро искључиво настањена Тролима; данас је то неплодна и опасна земља у коју мало који
припадник друге расе жели да зађе и још мање у њој остане. Једино су Троли, наравно,
одгајени тако да у њој могу опстати. Јер, не заборавимо да Људи данас живе у топлоти и
удобности благог поднебља и зелених пашњака Јужне Земље. Заборавили су да је некада и
Северна Земља била настањена бићима свих раса, а не само Тролима, који су се повлачили у
планинске крајеве, да су у њеним равницама и шумама живели Људи, Патуљци и Гноми.
Било је то у доба када су све расе тек почињале да изнова граде нову цивилизацију, са новим
идејама, новим законима и новим културама. Пред њима је била будућност која је много
обећавала. Људи, међутим, данас заборављају да су та времена икада постојала, заборављају
да су и нешто више а не само побеђена раса која покушава да живи издвојено од оних који су
их победили и ранили им понос. У то доба није постојала подела на земље. У новорођеном
свету, свим расама се пружала поновна прилика да изграде нови живот. Оне, на жалост, нису
схватиле значај тих могућности. Сви су били сувише обузети чувањем онога што су сматрали
својим и стварањем сопствених малих светова. Свака раса је била дубоко уверена да је баш
она предодређена да буде владајућа сила у будућности и окупљала се као гомила побеснелих
пацова око устајалог, бедног парченцета сира. И Човек је – да, и он – у свој својој слави
грабио ту прилику као и сви остали. Да ли си то знао, Шиа?
Вејланин је одмахивао главом, не могући да верује да је оно што чује истина. Одувек су му
говорили да је Човек после Великих ратова био прогоњена раса, да се крваво борио да сачува
достојанство и част, да оно мало своје земље заштити од непоштедног дивљаштва осталих
 раса. У тим борбама Човек никада није био угњетач, већ увек само онај кога су тлачили.
Аланон се суморно осмехивао, а усне му се извијале у подругљиво задовољство када је
видео какво су дејство имале његове речи.
 – Видим да ниси знао како су се ствари истински одвијале. Не мари, то је и најмање
изненађење које сам ти припремио. Људи никада нису били онако велики народ какав су
замишљали да јесу. У тим су се данима борили баш као и сви остали, иако сам склон да
признам да су можда имали развијенији осећај части и јасније циљеве у изграђивању
будућности од осталих, да су били цивилизованији. – Нагласио је последњу реч и обележио
е нескривеним сарказмом. – Али ово нема везе са суштином нашег разговора, који ће ти,
надам се, ускоро постати јаснији.
У време када су се расе међусобно откривале и бориле за превласт, Савет Друида отворио
е први пут дворане тврђаве Паранор, која се налазила на југу Северне Земље. Историјски
 

подаци о пореклу и циљевима Друида прилично су магловити, премда се верује да су они

били група високо образованих представника свих раса, вичних многим изгубљеним
вештинама старог света. Били су филозофи и визионари, истраживачи уметности и наука
истовремено, а били су и више од тога – учитељи раса. Они су нудили моћ – моћ нових
сазнања о свим видовима живота. Предводио их је човек по имену Галафил, историчар и
филозоф попут мене: окупио је најистакнутије људе у земљи и образовао Савет са циљем да
заведе ред и мир. Веровао је да ће уз помоћ њиховог знања завладати расама, да ће
захваљујући њиховој способности да то знање пренесу другима задобити поверење народа.
Друиди су у то доба били врло моћна сила и чинило се да се Галафилов план остварује
према свим предвиђањима. Али, временом је постајало све очигледније да неки чланови
Савета располажу много већом влашћу и моћима од осталих, моћима које су се, до тада
притајене, нагло развиле у неколиким изузетним, генијалним умовима. Те моћи је тешко
описати укратко и на брзину, а ми много времена немамо. Битно је да схватимо да су
најумнији чланови Савета Друида врло брзо постали убеђени да су предодређени за то да
усмере будућност раса. На крају су напустили Савет, основали сопствену, независну групу,
нестали за извесно време и били заборављени.
Сто педесет година касније избио је у Човековој раси страшан грађански рат и проширио
се у Први рат раса, како су га назвали историчари. Колико је узрок рата онда био непознат,
толико је данас заборављен. Укратко, једна група људи побунила се против учења Савета
Друида и образовала врло моћну и обучену војску. Обнародовани циљ устанка био је
покоравање осталих Људи и њихово обједињавање под централну власт – за добро расе и
очување њеног достојанства. Постепено су сви слојеви приступили овом покрету и објавили
 рат другим расама, под изговором остварења нових циљева. Средишња фигура овог рата био
е човек по имену Брона, што је на архаичном језику Гнома значило „Господар”. Говорило се
да је Брона био вођа првог Савета Друида, да га је у једном тренутку напустио и нестао негде
у Северној Земљи. Како ниједан основни извор података није установио да га је било ко
видео или са њим разговарао, закључено је да је Брона име измишљене личности. Буну су, да
е назовемо тако, коначно угушиле удружене снаге Друида и других савезничких раса. Да ли
си то знао, Шиа?
Вејланин климну главом и насмеши се.
 – Чуо сам за Савет Друида, за његове циљеве и рад, позната ми је целокупна некадашња
историја. Слушао сам о Првом рату раса, иако не онако како ти то излажеш. Рат је био горка
лекција Човеку, мада мислим да би ти моју верзију тих догађаја назвао пуком предрасудом.
Аланон је стрпљиво и без речи чекао да се Шиа присети свега што је знао о прошлости.
 – Знам да су преживели припадници наше расе побегли на југ после завршеног рата и да
од тада тамо живе, изграђујући нове домове и градове и настојећи да створе услове за бољи
живот, а не да униште већ постојеће. Док ти мислиш да је то изолованост рођена из страха, ј
верујем да је то био и остао најбољи начин живљења. Централизам је одувек представљао
највећу опасност за човечанство. Данас такве управе и власти не постоје – мале заједнице
постале су ново правило живота, а многе ствари се боље развијају у миру и изолацији.
Високи човек се насмеја дубоким грленим смехом, од кога се Шиа одмах осетио
будаластим.
 – Премало знаш, иако је оно што кажеш доста истинито. Отрцане изреке су, млади
пријатељу, бескорисни плодови закаснелих увиђаја. Али ја и не желим да се са тобом
препирем око тананих питања друштвене реформе и политике делотворности. Та ће питања
 

морати да сачекају неки погоднији тренутак. Реци ми шта знаш о ономе кога су расе
познавале под именом Брона. Можда... не, причекај мало. Неко долази.
Само што је изговорио ове речи, појавила се стамена прилика Флика Омсфорда, који је
наилазио иза угла гостионице. Вејланин нагло застаде када угледа Аланона, оклевајући да
приђе све док му Шиа није махнуо руком. Лагано се приближио и стао, очију прикованих за
тамнопуто лице високог путника који се осмехну на њега са висине, оним већ познатим
загонетним осмехом једва наглашеним у угловима усана.
 – Питао сам се где си – обрати се Флик брату. – Не бих желео да сметам...
 – Никоме не сметаш – одговори брзо Шиа. Али Аланон се, како се чинило, са тим није
слагао.
 – Овај разговор је намењен само твојим ушима, Шиа – рече он без околишења. – Ако твој
брат одлучи да остане, одлучиће и о својој даљој судбини. Зато озбиљно предлажем да се
удаљи и не чује други део нашег разговора, да заборави све што смо икада рекли. Али, то је,
наравно, ствар његовог опредељења.
Браћа се згледаше, не верујући да загонетни странац озбиљно мисли оно што говори. Али
његово суморно лице упозоравало је да се не шали, па су за тренутак обојица оклевала,
устежући се да било шта кажу. Први је проговорио Флик.
 – Не знам о чему разговарате, али Шиа и ја смо браћа и оно што се дешава једном мора се
дешавати и другоме. Ако је он у неприлици, ја ћу је поделити са њим, за то се опредељујем
сасвим сигурно.
Шиа га је посматрао са дивљењем. У читавом свом животу Флик није био тако одлучан.
Поносан на брата, осмехивао му се за захвалношћу. Флик му је намигнуо и сео, не гледајући у
Аланона. Високи човек је гладио црну брадицу и неочекивано се насмешио.
 – Сам си изабрао и речима доказао да си добар брат. Дела су, међутим, већ нешто друго.
Можда ћеш у једном од следећих дана пожалити због таквог избора.
Ућутао је и, замишљен, проучавао Флика који је седео погнуте главе. После неколико
тренутака обратио се Шии.
 – Не могу да почнем причу из почетка само зато да би је чуо и твој брат. Мораће нас
пратити како уме и зна. Кажи ми, дакле, шта знаш о Брони.
После краћег размишљања, Шиа слеже раменима.
 – О њему, у ствари, не знам много. Брона је био мит, како си и сам рекао, измишљени вођа
устанка у Првом рату раса. Претпостављало се да је некада био Друид, да је напустио Савет
и злоупотребио своју паклену моћ да би загосподарио умовима својих следбеника. Нико га,
судећи по историјским подацима, није видео, нико заробио ни убио у биткама. Брона никада
није ни постојао.
 – Историјски тачно, без сумње – промрмљао је Аланон. – Шта знаш о њему у вези са
Другим ратом раса?
Шиа се насмеши на ово питање.
 – Па, легенда каже да је Брона био покретач и тог другог рата, иако сви знамо да је то само
мит. Претпостављало се да је реч о истом створу који је организовао војске у првоме – 
изменило се само његово име. Уместо Брона, звао се Господар Ворлок и био је најљући и
најгаднији противник Друида Бремена. Причало се да је у Другом рату Бремен убио
Ворлока, што је, разуме се, само плод маште.
Флик је главом потврђивао Шиине речи, али је Аланон ћутао. Шиа је стрпљиво очекивао
неку врсту потврде и од њега, искрено забављен овим разговором.
 

 – Куда нас овај разговор води? – упитао је после краћег ћутања.

Аланон га оштро погледа и са чуђењем изви црне обрве.
 – Твоје је стрпљење веома ограничено, Шиа. Ми смо, све у свему, за само неколико
минута прешли историју дугу хиљаду година. Ако се мало обуздаш, мислим да ти могу
обећати одговор на постављено питање.
Шиа климну главом, дубоко увређен због укора. Нису га повредиле речи саме по себи, него
начин на који их је Аланон изговорио; његов подругљиви осмех и нескривени сарказам.
Вејланин се брзо сабрао потврдио спремност да саслуша историчара.
 – Добро – рече странац. – Покушаћу да наш разговор завршим што брже. Све оно о чему
смо до сада говорили била је само позадина историје, у односу на оно што ћу ти сада рећи и
због чега сам те тражио. Подсетићу те на догађаје Другог рата раса, на последњи рат у новој
 Човековој историји, који се водио у Северној Земљи пре мање од пет стотина година. Човек
у њему није учествовао; био је раса поражена у првом рату и живео је дубоко у срцу Јужне
Земље, у неколиким малим заједницама које су уз крајње напоре покушавале да опстану
пред претњом свеукупног истребљења. У други рат ушле су велике расе – народи Елфа
Патуљака на једној и народи дивљих Тролова и здепастих Гнома на другој страни.
После окончања Првог рата раса, свет се распао на четири постојеће земље, а расе су
живеле у миру дуже време. У току тог раздобља, моћ и утицај Савета Друида опали су у
великој мери, зато што је потреба за његовом помоћи бивала, чини се, све мања. Међутим, не
смемо испустити из вида и чињеницу да су Друиди расама обећали све мање пажње, да су
нови чланови све више занемаривали раније циљеве Савета и да су се, далеко од проблема
народа, посвећени личним бригама, повлачили у издвојени живот изучавања и ускогрудих
 размишљања. Елфи су били најмоћнија раса, али су се ограничавали на родну груду дубоко
на западу и задовољавали се својом релативном изолованошћу, што је била грешка због које
е горко пожалити. Други народи су се такође разбили и развили у мања, разнородна
друштва, првенствено у Источној Земљи, иако су се неке групе населиле и у пограничним
крајевима Западне и Северне Земље.
Други рат раса избио је када су Троли са огромном војском сишли са Планина Костурница
и освојили целу Северну Земљу, укључујући и тврђаву Друида у Паранору. Друиде су издали
припадници њиховог народа, које је у то време још непознати вођа непријатеља задобио
 разним понудама и обећањима. Само је неколицини Друида пошло за руком да побегну; сви
остали су заробљени и бачени у подземне тамнице, да се више никада не појаве. Они који су
избегли злосрећну судбину своје браће растурили су се у све четири земље и завукли у
скровишта. Тролска војска одмах је напала народ Патуљака у Источној Земљи, са
очигледном намером да сваки отпор немилосрдно и брзо угуши. Али Патуљци су се повукли
у дубине огромних шума Анара, које само они познају довољно добро да би у њима могли
дуже да опстану, и ту су се чврсто и непоколебиво одупрли налетима Тролске војске, упркос
помоћи коју су освајачима пружала нека племена Гнома. Према историјским списима тог
народа, Краљ Патуљака, Рејбар, као вођу моћног непријатеља обележио је друидског
устаника – Брону.
 – Како је Краљ Патуљака могао поверовати у то? – брзо је упао Шиа у Аланонов монолог.
 – Да је то истина, Господар Ворлок имао би преко пет стотина година! У сваком случају, био
бих склон да верујем да је неки славољубиви мистик улио краљу у главу ту мисао, са
намером да оживи стари, преживели мит, да можда побољша свој положај на двору или
нешто слично томе.
 

 – И то је могуће – сложио се Аланон. – Али, дозволи ми да наставим причу. После дугих

месеци борбе, очевидно убеђени у коначни пораз Патуљака, Троли су своје ратне легије
упутили на запад и кренули у поход на моћно Краљевство Елфа. Док су, међутим, Троли
водили рат са Патуљцима, оних неколико Друида који су побегли из Паранора окупио је
познати мистик Бремен, стари и дубоко поштовани старешина Савета. Повео их је у
Краљевство Елфа, у Западној Земљи, да би заједничким снагама упозорили народ на
предстојећу опасност и припремили га на скоро сигурну инвазију Северноземљаша. Те
године је краљ Елфа био Јерле Шанара, поред Евентина највећи елфски владар. Бремен је
упозорио Краља на опасност која прети његовој земљи, па је мудри елфски владар одмах
припремио велику војску, пре него што су хорде Трола допрле до граница његовог
краљевства. Уверен сам да своју историју знаш довољно добро и да се сећаш шта се збило у
биткама које су се водиле, али бих желео, Шиа, да ти скренем пажњу на следеће
појединости.
Шиа и узбуђени Флик само су немо климали главом.
 – Друид Бремен поклонио је Јерлу Шанари један необични мач за борбу против Трола.
Говорило се да је онај ко тај мач поседује непобедив, да га не може савладати ни стравична
моћ Господара Ворлока. Када су тролске легије ушле у Долину Рен, у граничном појасу
Елфског краљевства, дочекала их је и опколила елфска војска, и нападајући их са планина,
поразила после дводневне крваве битке. Елфе су предводили Друиди и Јерле Шанара, који се
није одвајао од великог мача што му га је поклонио Бремен. Борили су се раме уз раме
против тролске војске која је, причало се, располагала натприродним моћима света демона
којим је владао Господар Ворлок. Али, храброст елфског краља и моћ чудотворног мача
поразили су зле духове. Када су остаци тролске војске покушали да се врате у безбедност
Северне Земље, повлачећи се преко равница Стрелехејма, упали су у замку коју су им на
едној страни поставили елфски гонитељи а на другој Патуљци, који су надирали из Источне
Земље. У стравичној борби тролска војска уништена је такорећи до последњег човека. У јеку
битке нестао је Бремен, који се раме уз раме борио са краљем Елфа против Господара
Ворлока. Забележено је да су и Друид и Ворлок ишчезли без трага и да их после тога нико
више није видео. Али, нису пронађена ни њихова тела.
Јерле Шанара се од славног мача није одвајао све до своје смрти, која је уследила
неколико година касније. Његов син је мач предао Савету Друида у Паранору, где се чувао у
великом трезору утврђеног дворца. Уверен сам да ти је добро позната легенда о мачу и
ономе што он значи за све расе нашега света. Велики мач лежи и данас у Паранору, као и пре
пет стотина година. Да ли је моје излагање било довољно јасно, Вејлани?
Флик је у чуду климао главом, дубоко узбуђен причом, за разлику од Шие који је одједном
закључио да му је доста измишљотина. Ништа од свега онога што им је Аланон испричао о
историји раса није било засновано на чињеницама, па је било упутније веровати само у оно
што га је од најранијег детињства учио његов народ. Високи странац им је једноставно
испричао једну од оних бајки које се вековима преносе са колена на колено. Стрпљиво је
слушао док је Аланон искривљавао истину о расама, повлађујући му из поштовања према
угледу који је уживао. Али та последња прича о мачу била је више него смешна, и Шиа није
хтео да дозволи да га саговорник и даље прави будалом.
 – Какве везе има читава та прича са твојим доласком у Шејди Вејл? – оштро је упитао,
прикривајући осмехом сву своју одвратност. – Чули смо твоје излагање о бици која се
одвијала пре непуних пет стотина година, о бици у којој Човек није чак ни суделовао, а чији
 

су учесници били Троли и Елфи и Патуљци и бог-те-пита ко све још, како и сам кажеш. Зар
ниси рекао да је ту било и злих духова или нешто томе слично? Жао ми је што не могу да
поверујем у твоју причу, али мислим да би је одиста било ко тешко прихватио. Легенда о
Мачу Јерла Шанаре добро је знана свим расама, али је она измишљотина а не чињеница,
глорификована бајка о јунаштву којом се подстиче осећање привржености и дужности у
 расама које имају свој удео у историји. Легенда Шанара је, дакле, вилинска прича за децу,
коју одрасли морају прерасти у тренутку када преузимају одговорности зрелог доба. Зашто
си траћио време на бајке када ја тражим само једно – да добијем језгровит одговор на
едноставно питање? Зашто си дошао овамо, зашто тражиш баш мене?
Шиа нагло ућута, јер се Аланоново тамнопуто лице згрчило и поцрнело од љутине, а
наборано чело зашло у дубоке сенке што су скривале очи које су бесно блеснуле. Високи
човек је, чинило се, са крајњим напором савлађивао страховиту срџбу, и Шиа је у делићу
секунде помислио да ће га горостас задавити својим огромним рукама које су се згрчиле
када је бес коначно из њега провалио. Флик је хитро устукнуо, обузет страхом.
 – Будало... будало једна! – грмео је див свом жестином. – Како ви мало знате... децо! Шта
 Човекова раса уопште зна о истини?! Шта може и да зна тај Човек који се вечито крио и
попут уплашеног зеца пузио по бедним скровиштима најзабаченијих области Јужне Земље?
И ти се усуђујеш да мени кажеш како причам бајке за малу децу – ти који и не знаш шта је
борба, ти који тако лако и безбедно живиш у овом твом љубљеном Вејлу! Ја сам овамо дошао
да пронађем једног краљевског потомка а затекао сам дечака који се крије у лажима! Ти си
ош дете, Шиа!
Флик је имао луду жељу да пропадне у земљу или да просто напросто ишчезне, а онда је,
на своје највеће запрепашћење, угледао Шиу како скаче пред странца, лица зажареног од
беса, стиснутих песница. Млади Вејланин је био толико разгневљен да није могао ни да
збори; стајао је пред својим тужитељем, дрхтећи од срџбе и понижења. Аланона то, међутим,
није нимало узнемирило и његов громки глас поново одјекну.
 – Само полако, Шиа! Не прави од себе још већу будалу! Обрати пажњу на оно што ћу ти
сада рећи. Све што сам вам испричао преносило се вековима као легенда, па је и Човеку
пренето као легенда. Али, прохујало је време дечјих бајки, и ја не причам легенде него
истину. Мач је стваран, он и данас почива у Паранору. Најважније од свега је то да је и
Господар Ворлок стварност. Он живи и дан-данас, а Краљевство Скула је његово царство!
Шиа се трже, схвативши да човек није свесно лагао и да не верује у вилинске приче.
Опустио се и лагано сео, очију упртих у мрко лице. Одједном се сети повесничаревих речи.
 – Рекао си краљевског... да тражиш краљевог...?
 – Како гласи легенда о Мачу од Шанаре, Шиа? Како гласи запис урезан у камени трезор
Паранора?
Пренеражени Шиа није био кадар да се сети појединости легенде.
 – Не знам... Не могу да се сетим како гласи. Мислим да каже како ће једнога дана...
 – Потомак! – неочекивано се зачу Флик са другог краја. – Када се и ако се Господар
Ворлок поново појави у Северној Земљи, потомак краља Шанаре ће узети Мач и дићи ће га
на њега! Тако каже легенда!
Шиа погледа брата и сети се како гласи наводни запис. Затим се обрати Аланону, који га
е нетремице посматрао.
 – Какве то везе има са мном? – упита. – Ја нисам син краљева, ни потомак краљевске лозе
Шанара, нисам чак ни Елф. Ја сам обичан мешанац, а Евентин је наследник престола. Или
 

можда покушаваш да ми кажеш како сам ја тај изгубљени потомак, тај ишчезли
престолонаследник? То ти никада не бих поверовао!
Брзо је погледом затражио Фликову подршку, али је његов брат, потпуно изгубљен, пиљио
у Аланона као у чудо. Загонетни човек је мирно наставио.
 – Ти имаш у себи елфске крви, Шиа, и ниси рођени син Курзада Омсфорда. То знаш и сам.
Ни Евентин није директни потомак лозе Шанара.
 – Одувек сам знао да сам усвојено дете – признао је Вејланин – али ни у ком случају нисам
дошао из... Реци му, Фличе!
Али његов брат га је и даље гледао запрепашћено, неспособан да пружи било какав
одговор. Шиа ућута и одмахну главом у неверици. Аланон мирно настави.
 – Ти је си потомак породице Шанара, полупотомак, додуше, и доста далек род у односу на
директну породичну линију коју је могуће пратити последњих пет стотина година. Био си
дете када сам те упознао, Шиа, пре него што си дошао у дом Омсфордових, који су те
прихватили као рођеног сина. Твој отац је био Елф, а твоја мајка је припадала Човековој
 раси. Обоје су умрли када си био мали и Курзад Омсфорд те је одгајио као своје дете. Али ти
си потомак Јерла Шанаре упркос томе што си његов даљи род и што немаш чисту елфску
крв.
Шиа је одсутно одмахивао главом као да не схвата објашњење, збуњен и још увек
подозрив. Флик је посматрао брата као да га никада пре тога није видео.
 – Шта све ово значи? – упита Шиа плаховито Аланона.
 – Оно што сам вама рекао познато је и Господару Мрака, иако још не зна ни ко си, ни где
живиш. Али његови поклисари ће те пронаћи кад тад, и онда ћеш бити немилосрдно
уништен.
Шиа се трже и са страхом погледа Флика, сетивши се приче о огромној црној сенци
виђеној на самом рубу Сеновите Долине. И његов брат осети језу и ону исту ужасну панику.
 – Али, зашто? – упита Шиа. – Шта сам то учинио да бих заслужио такав крај?
 – Мораш схватити много ствари, Шиа, пре него што дознаш одговор на то питање – 
одговори Аланон – а ја немам времена да ти сада све потанко објасним. Мораш ми веровати
када кажем да си потомак Јерла Шанаре, да имаш у себи елфске крви и да ти је Курзад
Омсфорд очух. Ти, наравно, ниси једини потомак краљевске породице Шанара, али си
едини који је и данас жив. Сви остали били су Елфи и подмукли непријатељ их је пронашао
и уништио. Незнање је спречило Господара Мрака да те пронађе – он није знао да у Јужној
Земљи живи и један краљев полупотомак.
И, још нешто, Шиа. Моћ великог Мача је безгранична, она је и једини Бронин страх – 
страх од сазнања да постоји сила којој се не може супротставити. Легенда о Мачу је моћна
амајлија у рукама раса и Брона је чврсто одлучио да је сруши, једном заувек. А то ће постићи
уништењем и истребљењем целокупне лозе Шанара, како ниједан њен потомак не би дигао
Мач на њега.
 – Али ја нисам ни знао за Мач – успротиви се Шиа. – Нисам чак ни знао ко сам, нисам
имао појма о Северној Земљи, ни о...
 – То није ни од каквог значаја! – пресече га оштро Аланон. – Битно је да ће сумње нестати
тек онда када ти будеш мртав.
Глас му се изгубио у шапату, а он се поново загледао у далеке планинске висове изнад
крошњи високих храстова. Шиа се испружи по мекој трави, пиљећи у бледоплаво зимско
небо прошарано малим, меким пахуљама белих облака који су клизили са брда. У тих
 

неколико пријатних тренутака, присутност Аланона и претњу смрти потиснула је

успављујућа топлота поподневног сунца и свеж мирис величанственог дрвећа које се над
њим надвијало. Затворио је очи и мислио о животу у Вејлу, о плановима које је ковао са
Фликом, о њиховим надама за будућност. Све ће се то распршити као дим ако је ово што је
чуо било тачно. Лежао је мирно, размишљајући о свему, а онда се дигао са рукама на леђима.
 – Не знам шта да мислим – рече полако. – Има толико питања која бих морао да ти
поставим. Потпуно сам збуњен мишљу да нисам Шиа Омсфорд него неко други, да сам неко
коме прете смрћу због једног... мита. Шта ми саветујеш да урадим?
Аланон се први пут топло осмехну.
 – За сада, ништа. Непосредна опасност ти још не прети. Размисли о свему што сам ти
 рекао, а касније ћемо разговарати о осталом. Том приликом ћу ти радо одговорити на сва
питања. Али о овоме не говорите никоме, ни оцу. Понашајте се као да овај наш разговор
никада није обављен, све док нам се не укаже могућност да размотримо најважније
проблеме.
Младићи се згледаше и кратким климањем главе прихватише упутства, иако су добро
знали да се неће моћи понашати као да се ништа није догодило. Аланон се диже без речи и
протеже згрчене мишиће. Браћа су мирно стајала пред њим, док их је он гледао са висине.
 – Легенде и митови који нису постојали у свету јучерашњице постојаће у свет
сутрашњице. Притајена и успавана вековима, мрачна и непоштедна зла ће врло брзо
ускрснути; сенка Господара Ворлока се већ полако надноси над све четири земље.
Нагло је ућутао.
 – Нисам желео да будем груб према теби – о смехнуо се нежно, сасвим неочекивано – али
ако је то најгора ствар која ће ти се десити у данима што долазе, можеш да будеш веома
срећан. Суочен си са стварном опасношћу, а не са бајком која се уз смех заборавља. Ништа те
добро не очекује. Научићеш много тога о животу што ти се неће нимало допасти.
Ућутао је – висока сива сенка оцртавала се на обрисима далеких зелених брда, брижљиво
обавијена широким плаштом. Аланон испружи своју велику руку и чврсто ухвати Шиу за
 раме: чинило се да су се у тренутку спојили у једно биће. Затим се окренуо и отишао.
 

3.

Знак Мртвачке главе

Аланонови планови за даља објашњења нису се остварили. Када је браћу оставио у тихом
 разговору, отишао је право у своју собу. Шиа и Флик су се вратили кућним пословима и
убрзо, по очевом налогу, отишли су у набавке, што их је одвело из Вејла на северни крај
долине. Вратили су се са мраком и пожурили у благоваоницу са надом да ће од историчара
добити допунске одговоре, али се странац није појавио. Вечерали су на брзину, не могући да
едан другоме било шта кажу у присуству оца. После јела чекали су скоро читав сат, али како
се Аланон није појавио ни пошто је стари Омсфорд отишао на починак, одлучили су да оду
до његове собе. Флик је оклевао да потражи загонетног туђинца, непрекидно се сећајући
немилог сусрета са њим на друму за Вејл претходне вечери. Али Шиа је био толико упоран
да се на крају и његов брат сложио да пође са њим, уверен да је одлазак удвоје ипак
сигурнији.
Када су стигли до Аланонове собе, нашли су врата откључана и просторију празну.
Путник-луталица је нестао, а соба је изгледала као да у њој дуго времене нико није избивао.
Претражили су на брзину читаву гостионицу и околне зграде, али Аланона нису нашли. На
крају су били приморани да закључе да је странац из њима непознатих разлога отишао из
Сеновите Долине. Шиа је био нескривено огорчен због тога што их је Аланон напустио без
 речи опроштаја, иако је у исти мах осећао и све већу радост што се више не налази под
његовим покровитељством. Флик је такође био пресрећан што је човек отишао. Док је са
Шиом седео у високим столицама пред ватром у пространој трпезарији крчме, покушавао је
да убеди брата тврдњом да се све ипак завршило на најбољи могући начин. Он и није у
целости поверовао у странчеву чудну причу о ратовима Северне Земље и Мачу од Шанаре – 
уверавао га је усрдно – а ако су неки њени делови и истинити, део о Шиином пореклу и
опасности која му прети од Брона је безусловно преувеличана и смешна бајка за децу.
Шиа је ћутећи слушао Фликову смушену рационализацију могућности и изражавао своје
слагање само повременим покретом главе. Мислио је о томе какву одлуку да донесе, шта би
као следеће требало да уради. Дубоко је сумњао у веродостојност Аланонове приче. Са
каквим је, најзад, циљем повесничар дошао да га потражи? Појавио се, чинило се, зато да
Шии исприча причу о његовом тајанственом пореклу и упозори га на опасност која му због
тога прети, а онда је ишчезао и не поменувши разлоге свог учешћа у тој ствари. Можда је
Аланон дошао у долину са неким својим потајним циљем, са намером да Вејланина
употреби као своје оружје? Било је у свему томе сувише питања којима је недостајао прави и
поуздан одговор.
Када је сиротом Флику коначно дојадило да савете нуди немом Шии, ућутао је и опустио
се, спокојно загледан у распламсалу ватру. Шиа је и даље размишљао о појединостима
Аланонове приче, и даље је покушавао да закључи шта би требало да учини. После помног
едночасовног размишљања, дигао је огорчено руке схвативши да је исто толико збуњен као
и пре. Изјурио је из трпезарије и пошао у своју собу, са верним Фликом за петама. Ниједан
од њих није био расположен за даљи разговор о теми која их је мучила. Када су ушли у малу
спаваћу собу на источном крилу зграде, Шиа се спусти на столицу и потону у зловољно
 

утање, а Флик се баци на кревет и равнодушно поче пиљити у таваницу.

Две једнаке свеће на ноћном сточићу између кревета бацале су бледу светлост по соби и
Флик убрзо осети како тоне у сан. Када се у једном тренутку тргао и забацио руке изнад
главе, осетио је под прстима дугачки лист пресавијене хартије који је склизнуо између
душека и наслона. Љубопитљиво је принео хартију очима и видео да је порука упућена Шии.
 – Шта је ово? – промрмљао је и пружио лист папира свом измученом брату.
Шиа отвори запечаћену хартију и прелете погледом преко ње. Са тихим звиждуком скочио
е са столице. И Флик се усправи на кревету, схвативши ко је оставио поруку.
 – Од Аланона је – потврдио је Шиа братовљеву мисао. – Слушај ово, Фличе:

 Немам времена да те потражим и разјасним неке ствари. Догодило се нешто од

пресудног значаја и зато морам сместа да одем – можда сам већ и сада закаснио. Мораш
имати поверења у мене, мораш веровати у оно што сам ти рекао, иако се нећу маћи
вратити у долину.
 Нећеш још дуго бити безбедан у Шејди Вејлу, буди спреман на бекство. Ако ти опасност
апрети, наћи ћеш уточиште у Кулхавену, који се налази у шумама Анара. Послаћу једног
пријатеља који ће те тамо одвести. Имај поверења у Балинора.
 Никоме не говори о нашем сусрету. Опасност која ти прети је огромна. У џеп твог
путног огртача боје кестена ставио сам кесицу која садржи три елфска камена. Они ће те
путити на прави пут и заштитити у тренутку када се нађеш у безизлазном положају.
 уди врло обазрив – каменчићи могу да помогну само теби и смеш их користити само онда
када се сви остали покушаји покажу узалудним.
 Знак Скула, знак Мртвачке главе, биће ти упозорење за бекство. Нека те срећа прати,
 лади пријатељу, до нашег следећег сусрета.

Узбуђен, Шиа погледа брата, али сумњичави Флик са неверицом одмахну главом и
намршти се.
 – Немам поверења у њега. О чему он то уопште говори: о неким мртвачким главама и
елфском камењу! Никада нисам чуо за место које се зове Кулхавен, а шуме Анара су тако
далеко одавде! Од њих нас деле дани и дани мукотрпног хода. Мени се, да ти право кажем,
све ово баш нимало не свиђа.
 – Камење! – узвикну Шиа и скочи да потражи свој путни огртач у дугачком орману у углу
собе. Неколико минута је претурао по стварима, праћен Фликовим забринутим погледом, а
онда је опрезно пошао корак уназад, њишући нежно у десној руци малу кожну кесу. Подигао
е, одмерио тежину, брзо пришао кревету и сео. Одвезао је вођице и испразнио садржину
кесице на отворени длан. Указала су се три тамноплава камена, сваки величине осредњег
шљунка, танано избрушена, и заблистала на бледој светлости свећа. Браћа су љубопитљиво
загледала каменчиће, ишчекујући да истога часа остваре нешто чудесно. Али, ништа се није
догодило. Каменчићи су лежали непокретно на Шиином длану, светлуцајући као плаве
звездице отргнуте од ноћи. Били су тако светли и тако јасни да су се скоро провидели, као да
су од чистог, обојеног стакла. Када је на крају Флик смогао довољно снаге да додирне један
камичак, Шиа уздахну, врати камење у кесицу а ову увуче у џеп од кошуље.
 – Па, рекао је истину бар што се овог камења тиче – промрмљао је Шиа нешто касније.
 – Можда јесте, а можда и није. Можда ово нису елфски каменчићи, можда и нису драго
камење – гунђао је Флик сумњичаво. – Откуд знаш да јесу, да ли си икада видео елфско драго
 

камење? Шта мислиш о осталим деловима писма? Никада нисам чуо за некога ко се зове
Балинор, никада нисам чуо за Кулхавен! Било би најбоље да све заборавимо, као да никада
нисмо видели Аланона.
Шиа је непрекидно вртео главом.
 – Зашто бисмо већ сада бринули? Све што треба да урадимо је сте да добро отварамо очи и
пазимо на знак Мртвачке главе, без обзира како он изгледао, и на долазак Аланоновог
пријатеља. Можда се ништа неће ни догодити.
Флик је и даље гласно изражавао своје подозрење према писму и његовом аутору, али је
на крају и он дигао руке. Оба брата су била исцрпљена и закључила да је време за починак.
Када су погасили свеће, Шиа је последњим будним покретом пажљиво ставио кожну кесицу
испод јастука, тако да је под лицем осећао њену избочину. Без обзира на сва Фликова
 размишљања, одлучио је да каменчиће држи при руци свих следећих дана.
Сутрадан је почела да пада киша. Огромни претећи облаци неочекивано су допловили са
севера и наднели се над целу долину, бришући све трагове сунца и неба; киша је лила као из
кабла по засеоку, непојамном жестином. Сви пољски радови нагло су обустављени, сви
одласци из долине и доласци у њу су прекинути – све је стало и тако стајало три пуна дана.
Страхотан призор провале облака пратиле су заслепљујуће муње које су парале мрачно и
злокобно небо, а громови су, час потмули а час раздирући, један за другим одзвањали
долином тако силно да се земља тресла; повремено би утихнули и прешли у слабију, далеку
и муклу грмљавину негде с оне стране црнила на северу. Киша је падала без престанка пуна
три дана и Вејлани су почели да се плаше да их бујице са околних брда не поплаве и не
униште кућице и незаштићена поља. Људи су се по читав дан окупљали у Омсфордовој
гостионици и уз криглу пива забринуто расправљали о изненадној непогоди, бацајући с
времена на време уплашене погледе на непрозирне засторе кише која је упорно пљуштала
иза затворених прозора. Браћа Омсфорд су ћутећи посматрала и кишу и смркнута лица
Вејлана, који су у неколико групица седели у препуној гостионици, и ослушкивала њихове
 разговоре. Сви су се у почетку надали да ће непогода прећи преко долине, али је наде
нестало када се наговештаји разведравања нису појавили ни после три дана.
Негде пред подне четвртог дана, киша је из једноличног пљуска постепено прешла у
 ромињање, а густа магла и влажна спарина изазивале су мучнину и зловољу. Гужва се у
крчми мало-помало смањивала; људи су се враћали својим пословима. Шиа и Флик су се
такође вредно бацили на чишћење и оправке. Олуја је поломила прозорске капке и црепове
са крова развејала на све стране. Пукотине су зјапиле на једном и другом крилу куће, а
колибицу за алат у дну имања сравнио је са земљом високи брест кога је силовити ветар
ишчупао из корена. Младићи су неколико дана затварали пукотине, оправљали кров и
постављали нове црепове наместо оних поломљених или изгубљених, и у том мукотрпном
послу време им је споро протицало.
После десет дана, кише су у целом крају престале, тешки облаци су се разишли а мрачно
небо поново открило своје нежно плаветнило прошарано паучинастим белим облачићима.
До поплаве од које су сви стрепели није дошло, и када су се Вејлани вратили на своја поља
топло сунце је обасјало земљу долине исушујући је од муља и блата. На чврстом тлу остале
су ту и тамо само барице мутне воде, пркосећи увек жедној земљи. Када су после извесног
времена и оне пресахле, долина је повратила некадашњи изглед и бес непогоде је оставио
своје трагове само у сећању Вејлана.
Пошто су завршили све остале послове, Шиа и Флик су прионули на градњу колибице за
 

алат и при том слушали одломке разговора Вејлана и гостију о последицама немилосрдне
кише. Нико се није сећао да је тако жестока непогода у то доба године задесила Сеновиту
Долину. Била је налик на оне зимске олује које су неопрезне путнике затицале у високим
планинама на северу и сурово их бацале са стаза и литица у бездан и смрт. Изненада појава
невремена навела је Вејлане на размишљање о гласинама које су колале, у вези са чудним
збивањима тамо далеко на северу.
Младићи су са великом пажњом слушали ове разговоре, али нису чули ништа што би било
од неког значаја. Често су међу собом помињали, Аланона и чудну причу о Шиином пореклу.
Трезвени Флик је већ био одбацио читав тај догађај, уверен да је реч о будалаштини или
неукусној шали. Шиа га је трпељиво слушао, иако је био мање склон да Аланонову причу
одбаци као неосновану. Није је, дакле, порекао, али је није ни прихватио. Сувише је ствари
остало непознато и неразјашњено, а о Аланону ни он ни Флик нису ништа знали. Шиа је
одлучио да не предузима никакве кораке све док му основне чињенице не буду доступне.
 Чувао је кесицу са елфским каменчићима, није се одвајао од ње. И док је Флик и по
неколико пута дневно гунђао да је чиста лудост чувати камење и веровати Аланоновим
 речима, Шиа је пажљиво мотрио на странце који су пролазили кроз Вејл не би ли на некоме
од њих уочио обележје Скула. Али како је време пролазило а ништа се није збило, био је и
сам приморан да читав догађај занемари и оцени га као једно од искустава лаковерности.
Прошло је три недеље од дана када је Аланон изненада отишао из долине и није се догодило
ништа што би утицало на промену Шииног става. Али када су се једне вечери младићи
вратили пошто су целога дана обављали послове ван куће, затекли су оца у кухињи, удобно
заваљеног у омиљеној столици. Омсфорд старији је управо вечерао, широко лице му се
надносило над јело које се пушило. Синове је поздравио махнувши им руком.
 – Стигло је неко писмо за тебе, Шиа – рече и пружи му дугачки смотуљак беле хартије. Са
ознаком Леах.
Шиа узвикну од изненађења и зграби писмо из очевих руку. Флик је уздисао и негодовао.
 – Знао сам, знао сам! Било нам је сувише лепо да би потрајало – мрмљао је. – Највећи
лењивац и никоговић у целој Јужној Земљи одлучио је да нас поново баци на муке. Исцепај
то писмо, Шиа.
Али Шиа је већ отворио запечаћени лист хартије и читао га са највећим интересовањем, не
обраћајући пажњу на Фликове примедбе. На то Флик огорчено слеже раменима и баци се на
столицу поред оца, који настави са вечером.
 – Хтео би да зна где се кријемо све време – смејао се Шиа. – Позива нас у госте и жели да
дођемо што пре.
 – Како да не – гунђао је Флик. – По свој прилици је опет у некој невољи, па једва чека да
за њу окриви другога. Зар не би било једноставније да се одмах бацимо са прве стене? Сећаш
ли се шта се десило када нас је Менион Леах прошли пут позвао у госте? Данима смо,
изгубљени, лутали шумама Црних Храстова и заиста је право чудо да нас они изгладнели
вуци нису прогутали! Док сам жив нећу заборавити ту малу пустоловину. Више волим да ме
прогутају Сенке него да прихватим његов позив!
Шиа се опет насмеја и обгрли Фликова широка рамена.
 – Завидиш Мениону зато што је краљев син и што може да живи како му се прохте.
 – И то ми је нека краљевина, тај сићушни Леах – гласио је брзи одговор. – А ни краљевска
крв није баш данас на цени. Ето и ти си...
Нагло је ућутао. Обојица погледаше оца, али он очигледно ништа није приметио, јер је био
 

озбиљно предан својој вечери. Флик слеже раменима у знак извињења а Шиа га охрабри
едним осмехом.
 – У благоваоници те чека неки човек, Шиа – рече одједном Курзад Омсфорд, дижући
поглед. – Када је питао за тебе, поменуо је онога високог странца који је овде боравио пре
неколико недеља. Овог госта до сада нисам видео у Вејлу. Седи у трпезарији и чека.
Флик лагано устаде, обузет страхом. Шиа је за тренутак стајао без речи, изненађен
поруком, а онда је брзо махнуо брату. Ако је странац непријатељ, онда се у то треба одмах
уверити. Благо је руком дотакао џеп на кошуљи, проверавајући по ко зна који пут да ли су му
елфски каменчићи још при руци.
 – Како изгледа тај човек? – брзо је упитао, размишљајући на који се начин открива
обележје Скула.
 – То ти не бих знао рећи, сине – гласио је несигурни одговор оца који је и даље мирно
жвакао своју вечеру. – Увијен је у дугачки зелени шумарски огртач. Дојахао је данас после
подне на дивном коњу. Хтео је да те види по сваку цену. Најбоље је да одмах одеш и видиш
шта хоће.
 – Да ниси запазио на њему необичан знак? – упита очајнички Флик.
Курзад Омсфорд престаде да жваће и намршти се гледајући у сина.
 – О чему то говориш? Да не очекујеш од мене да ти га нацртам кредом? Шта је то са вама
двојицом? Шта се дешава, шта то није у реду?
 – Све је у реду, оче – умеша се брзо Шиа. – Флик је само хтео да зна да ли... да ли
непознати човек личи на Аланона. Сећаш се Аланона оче?
 – Сећам га се – осмехну се Омсфорд и Флик осети велико олакшање. – Не, нисам
приметио било какву сличност, премда је и овај човек врло висок. Једино што сам запазио
есте дугачак ожиљак на десном образу, вероватно од зареза ножем.
Шиа захвали оцу и повуче Флика за собом. Пошао је право у велику гостинску собу.
Отворивши без даха широка двострука врата, Шиа је опрезно завирио у трпезарију. У првом
тренутку није видео ништа, осим већ познатих лица сталних гостију и честих пролазника
кроз Вејл, али је одмах затим устукнуо и нагло затворио врата пред уплашеним Фликовим
лицем.
 – Ено га тамо, у углу поред огњишта. Не могу да ти кажем ко је ни како изгледа, не видим
га добро одавде. Огрнут је зеленим плаштом, како је отац и рекао. Морамо да уђемо.
 – Да уђемо? – једва промуца Флик. – Ти као да си изгубио разум. Одмах ће те опазити, ако
зна кога тражи.
 – Онда уђи ти – нареди одлучно Шиа. – Приђи огњишту као да хоћеш да бациш дрва на
ватру при том га кришом осмотри. Обрати пажњу на било какво обележје.
Флик разрогачи очи и окрете се у жељи да побегне. Али га Шиа ухвати за руку и гурну
кроз врата у велику гостинску собу. Мало касније и сам нечујно помери врата и завири у
одају да види шта се догађа. Флик је несигурно пришао огњишту, лењо почео да џара
ужарено угљевље и да баца пањеве на ватру. Вејланин је све то радио успорено, очигледно
покушавајући да нађе нај погоднији положај и добро осмотри човека у зеленом огртачу.
Странац је седео за столом недалеко од огњишта, леђима окренут Флику, према вратима иза
којих се крио Шиа.
У тренутку када је Флик одлучио да се врати, странац му рече нешто што га укочи у месту.
Шиа је видео како се Флик окреће госту и одговара му на питање, бацивши брз поглед према
вратима и скривеном Шии, који се повуче у сенку ходника и затвори врата. Ипак смо се, ко
 

зна како, одали, мислио је. И док се питао да ли да побегне или да остане, врата се нагло
отворише и на њима се појави Флик, мртвачки бледа лица.
 – Он те је видео, Шиа! Тај човек има очи сове! Рекао ми је да те одмах доведем!
Шиа после краћег размишљања беспомоћно климну главом. Куда би, уосталом, и могли да
побегну? Непознати би их пронашао за неколико минута.
 – Можда он и не зна све – рече са усрдном надом. – Можда очекује да му кажемо куда је
Аланон отишао. Пази на сваку реч, Фличе.
Прошао је први кроз широка врата и упутио се столу за којим је седео непознати гост.
Браћа стадоше иза њега, очекујући да се окрене, али их он, и не померивши се, покретом руке
позва да седну за сто. Немо су послушали наређење и сели. Странац је био крупан човек,
иако нижи од Аланона. Тело му је било обавијено плаштом а лице изразито, оштрих црта,
пријатно за око; једино је сметао модри ожиљак који се пружао од врха десне обрве преко
образа све до усана. Очи, које су пажљиво посматрале Шиу, биле су необично благе, боје
лешника, и зрачиле су нежношћу која није била у складу са снагом што је избијала из појаве
у целини. Плава, кратко подшишана коса падала је у нереду преко широког чела и малих
ушију. Гледајући га, Шиа је одбацио могућност да би он могао бити непријатељ на кога је
упозорио Аланон. Чак је и Флик, чинило се, био опуштенији у његовом присуству.
 – Немамо времена за играрије, Шиа – рече странац изненада, благим и готово уморним
гласом. – Твоја опрезност је мудра, али ја не носим знамење Скула. Пријатељ сам Аланонов
и зовем се Балинор. Мој отац је Рул Букханах, краљ Калахорна.
Иако су се оба брата одмах сетила имена Балинор, Шиа је остао на опрезу.
 – Како да знам да си заиста онај за кога се издајеш?
Странац се осмехну.
 – Онако како сам и ја тебе препознао, Шиа. По три елфска каменчића која носиш у џепу
од кошуље и која ти је поклонио Аланон.
Запрепашћеном Вејланину је ипак пошло за руком да једва приметно климне главом. Само
е човек кога шаље високи историчар могао знати за постојање каменова. Наже се према
непознатом госту и тихо запита:
 – Шта се догодило са Аланоном?
 – То не знам ни ја – одговори благо туђинац. – Нисам га ни видео ни чуо пуне две недеље.
Оставио сам га на путу за Паранор, у тренутку када су се прошириле гласине о
непријатељском нападу на Утврђење. Аланон је био дубоко забринут за судбину Мача од
Шанаре. Наредио ми је да дођем овамо и да те заштитим. Стигао бих раније да ме на путу
нису зауставили невреме и они који су покушавали да ме прате.
Заћутао је и загледао се у Шиу. Очи боје лешника одједном су постале оштре и тврде.
 – Аланон ти је открио ко си и упозорио те на опасно ст са којом ћеш се једнога дана
суочити. Да ли си му поверовао или не, није у овом тренутку од значаја. Куцнуо је час да
бежиш из долине.
 – Да једноставно покупим ствари и нестанем?! – узвикну Шиа запањено. – То ни случајно
не могу да учиним!
 – Можеш и мораш, ако желиш да останеш жив. Носиоци знамења Скула подозревају да
живиш у долини. Када за дан-два стигну у Вејл, њихов долазак ће бити и твој крај, ако те
затекну овде. Мораш да одеш овог часа! Иди хитро и нечујно, држи се познатих стаза и
богаза и кад год можеш користи окриље шуме. Ако будеш приморан да се крећеш преко
чистина, путуј само дању јер је тада њихова моћ слабија. Аланон ти је рекао куда треба да
 

идеш, али се мораш поуздати у сопствени нагон да би стигао на циљ.

Згранут, Шиа је једно време зурио у сабеседника, а онда се окренуо Флику који је седео
без речи. Како је овај човек могао очекивати од њега да без речи покупи своје ствари и
побегне? Захтев је био више него смешан.
 – И ја морам да идем – рече странац и устаде, обавијен својим зеленим плаштом. – Повео
бих те да могу, али мене прате. Они који желе твоју пропаст очекују да им те ја откријем.
Више ћу ти помоћи ако се претворим у мамац и повучем их за собом; можда ћу ти тако
омогућити да одеш непримећен. Сада ћу одјахати на југ, а потом ћу се пречицом вратити у
Кулхавен, где ћемо се опет срести. Не заборави шта сам ти рекао. Не задржавај се ни часа
више у Вејлу, бежи одмах, још вечерас! Учини онако како је Аланон рекао и чувај елфско
камење, оно је моћно оружје.
Шиа и Флик устадоше, стиснуше пружену руку и истовремено приметише да странац
испод огртача носи сјајни метални оклоп. Балинор се без речи окрете, хитро прође кроз собу
и кроз улазна врата нестаде у ноћи.
 – Шта ћемо сад? – запита Флик, сручивши се очајнички на столицу.
 – Откуд знам? – одговори му уморно Шиа. – Нисам ја врач-погађач. Не знам да ли је
говорио истину, као што не знам да ли је то чинио Аланон! Ако јесте, а мислим да у целој
причи ипак мора да има бар трунке истине, онда за добро свих нас морам одмах да одем из
долине. Ако гоне мене, опасност прети и другима, па и теби и оцу.
Био је утучен али и као омађијан причама које је чуо, није знао шта би требало да
предузме. Исто толико збуњен и забринут, Флик га је посматрао ћутећи, свестан да не може
да му помогне. Затим се наже и спусти руку Шии на раме.
 – Идем и ја с тобом – рече тихо.
Шиа га забезекнуто погледа.
 – Не долази у обзир, отац то никада не би схватио. Уосталом, можда ни ја никуда нећу
отићи.
 – Не заборави шта је Аланон рекао, у све сам и ја сада умешан – није одустајао Флик. – Ти
си мој брат и самог те никада нећу пустити.
Шиа му се осмехну са дивљењем и захвалношћу.
 – Разговараћемо касније о томе. У сваком случају, нећу отићи док не одлучим куда идем и
зашто идем. Морам оцу оставити поруку, не могу да одем тек тако, без речи, упркос свима
Аланоновим и Балиноровим упутствима.
Остатак вечери провели су немирно шетајући по кухињи и спаваоници, где је Шиа почео
да претура по стварима, издвајајући неке од њих. Флик га није испуштао из вида, у самртном
страху од помисли да би његов брат могао кренути за Кулхавен не обавестивши га.
Када га је запитао зашто ставља одећу и логорску опрему у кожни ранац, Шиа је одговорио
да ипак мора бити спреман на евентуално бекство. Свесрдна уверавања да неће отићи без
поздрава нису умирила Флика, већ су га подстакла на још већу пажњу и опрезност.
Био је мркли мрак када је Шиа осетио руку на рамену. Спавао је лаким сном и хладан
додир пробудио га је у секунди. Срце му је снажно лупало док је покушавао да се ослободи
те руке и у тами се одупре невидљивом нападачу. Када му је тихи шапат допро до ушију,
препознао је Фликово лице нејасно оцртано при светлости облацима прикривених звезда и
полумесеца. То драго, добро познато лице одагнало је страх и донело огромно олакшање.
 – Баш си ме уплашио, Фличе...
Олакшање је опет заменио страх када се Фликова снажна шака спустила на отворена уста.
 

Шиа је сада у тмини могао назрети Фликово од ужаса изобличено лице. Покушао је да
устане али су га снажне руке задржале још чвршће и братовљево лице се приљуби уз његово.
 – Ни речи – једва је чуо дрхтави шапат. – Прозор! Само полако!
Руке олабавише стисак и нежно али журно извукоше Шиу из кревета. Без даха, младићи
почеше да пузе по дрвеним коцкама хладног пода, скривени дубоким ноћним сенкама собе.
Када су стигли до другог зида, Флик дрхтавом руком повуче Шиу на други крај
полуотвореног прозора.
 – Погледај тамо, поред зграде!
Ван себе од ужаса, Шиа подиже главу и опрезно провири преко дрвеног прозорског прага
у ноћну таму. Истога тренутка опазио је створење – огромну, стравичну црну појаву која је
получучећи милила у правцу гостионице; огртач на погнутим леђима се дизао и спуштао као
да га нешто изнутра привлачи и одбија. Одвратан шкрипав звук дахтања чуо се чак и на овој
 раздаљини, а ноге необичног бића остављале су за собом још необичније шумове. Шиа се
грчевито ухвати за ивицу прозора, не могући да одвоји поглед од тог чудовишног створа који
му се све више приближавао. У следећем тренутку, угледао је сребрни медаљон у облику
сјајне мртвачке главе.
 

4.

Бекство

Шиа потону у мрак собе, зграбивши Флика. Шћућурени, неми и ужаснути, чули су све јасније
чудно стругање по утабаној земљи и поверовали да је Балинорово упозорење стигло сувише
касно. Чекали су, ослушкујући, не смејући да дишу. Шиа је имао неодољиву жељу да
побегне, дубоко уверен да ће га та ствар напољу мучки убити ако га пронађе. Флик је,
укочен, чучао иза њега, подрхтавајући од хладног ноћног ветра које је померао завесе на
прозору и од осећања све веће панике.
Одједном се зачуо оштар лавеж пса, на који је одговорило мукло гроктање – мешавина
страха и мржње. Младићи су опрезно подигли главе и провирили кроз прозор. Створење са
знамењем Скула – медаљоном у облику мртвачке главе – чучало је уз зид зграде, тачно преко
пута њиховог прозора. Мало даље стајао је огроман вучјак, ловачки пас једног од суседа, и
 разјапљених белих и блиставих чељусти режао на уљеза. Две црне прилике сучелиле су се
под окриљем ноћних сенки: створење је дахтало шкрипаво и успорено, а пас режао тихо и
мукло, лагано се приближавајући. У следећем тренутку, огромни вучјак се са бесним
урликом баци на уљеза и отвореним чељустима му захвати црну главу. Али пса је, још у
скоку, ухватио уд налик на шапу, уд који је нагло излетео из огртача и шчепао животињу за
врат. Вучјак се беживотно сруши на тле. Све се одиграло у делићу секунде и пренеражена
браћа су заборавила да се склоне са прозора. Одмах затим чули су онај исти шкрипави звук, с
тим што је овога пута бивао све слабији; чинило се да се удаљавао од гостионице.
Протекли су бесконачни минути ишчекивања и младићи више нису били у стању да
савладају дрхтаје. Ноћ је била бескрајно тиха и они су безуспешно покушавали да открију
шум безобличног створења. После извесног времена, Шиа је смогао храбрости да још једно
провири преко ивице прозора. Флик је био спреман да полети према најближем излазу, али
га охрабрујући додир Шиине руке увери да је црна прилика отишла. Брзо се баци у топли
кревет, али се одмах затим дигао видевши како се Шиа облачи у мраку. Покушао је да нешто
каже, али Шиа стави прст на уста. Истог часа је и Флик почео да навлачи одећу. Без обзира
шта је његов брат смерао и куда је кренуо, Флик је одлучио да га прати. Када су се обукли,
Шиа привуче Флика и прошапта му на уво.
 – Све док смо ми овде, Вејланима прети опасност. Морамо отићи још ноћас, одмах! Ипак
си одлучио да кренеш са мном?
Флик одлучно потврди главом и Шиа настави.
 – Идемо у кухињу да спремимо нешто хране за пут, бар за неколико дана. Тамо ћу оставити
и поруку оцу.
Шиа извади из ормана завежљај са одећом и нечујно нестаде у мрачном ходнику који је
водио у кухињу, са Фликом за петама. Било је немогуће било шта назрети у мраку, па им је
требало неколико минута да између зидова и завоја, нађу пут до широких кухињских врата.
Када су се коначно нашли у остави, Шиа запали свећу и, показавши брату намирнице, написа
поруку оцу и стави је испод крчага с пивом. Флик је свој посао обавио за неколико минута и
када се вратио, Шиа угаси свећу и упути се вратима у дну кухиње, где нагло застаде и рече:
 – Када изађемо, ћути као заливен и прати ме у стопу.
 

Флик је сумњичаво одмахивао главом, питајући се шта их чека иза тих врата. Можда их
вреба оно црно створење, спремно да их зграби за грло као што је то учинило са псом
неколико минута раније. Али како нису имали времена за оклевање, Шиа пажљиво отвори
дрвена врата и провири у двориште осветљено месечином и оивичено тешким дрвећем.
Махну Флику и обојица опрезно и нечујно изађоше у хладну ноћ, затворивши тихо врата за
собом. Напољу је било много светлије него у кући. Читав предео био је окупан благом
месечином и сјајем звезда. Брзо су се уверили да у близини нема никога. Зора ће почети да
 руди тек за сат два, село ће се тек онда пробудити. Стајали су и ослушкивали; када нису
открили никакав шум који би упозоравао на опасно ст и пошто су се уверили у мртву тишину,
кретоше преко дворишта и нестадоше у сенци врзине. Осврнувши се, Флик баци последњи
чежњив поглед на кућу коју можда више никада неће видети.
Шиа је ћутке ишао стазом која је водила између сеоских зграда. Знао је да Скул још није
сигуран где се налази жртва коју тражи, јер би га, да није тако, већ ухватио у гостионици.
Али је знао и то да то страшно створење претпоставља да он живи у долини, да је у уснулу
варошицу Шејди Вејла и дошло у трагању за изгубљеним полупотомком краљевске куће
Шанара. Шиа је у мислима проверавао план путовања који је на брзину направио у крчми.
Ако је непријатељ већ открио где жртва живи, као што их је Балинор и упозорио, онда
надгледа и све излазне путеве. Када, дакле, открије бекство, одмах ће се бацити у потеру за
њим. Претпостављао је да тих стравичних Скула има више и да надгледају читаву долину.
Зато ће морати да из ње изађу крајње опрезно, и да се већ следећег дана нађу што даље од
Сеновите Долине. То је опет значило да их чека напоран ход, са само неколико сати
спавања. Путовање је у сваком случају тешко, али је највећи проблем било којим правцем да
се упуте. Хране су понели за неколико дана, а до Анара им треба неколико недеља. Предели
изван Вејла били су непознати обојици, изузев неколико проходних друмова и села на које
носиоци знамења мртвачке главе свакако будно мотре. С обзиром на ситуацију у којој су се
нашли, није им преостајао неки велики избор. Па ипак, којим путем да беже? На ком путу их
та вребајућа створења најмање очекују?
Шиа је брижљиво разматрао све могућности, иако је у ствари већ био донео одлуку. На
западној страни Вејла простирала се пуста низија са само два-три села; ако крену тим путем
удаљиће се од Анара још више. Ако, пак, пођу на југ, можда ће стићи у делимичну сигурност
великих вароши Јужне Земље Пие и Золомаха, где су им живели пријатељи и рођаци. Будући
да је то био и најразумнији правац за бекство, Скули ће будно надгледати све друмове што
воде јужно од Сеновите Долине. Осим тога, земља с оне стране Дулншких шума била је
отворена и незаштићена, у њој би бегунци тешко налазили заклоне; пут до вароши био је
веома дуг, па су на њему могли бити и лако ухваћени и лако убијени. На северној страни
Вејла, иза Дулна, простирао се широки појас који је обухватао реку Рапахаладран, велико
Дугино Језеро и огромна пространства дивље, ненастањене земље на чијем се крај
налазила Краљевина Калахорн. Скули су вероватно тим путем и дошли из Северне Земље,
познају ту област боље од бегунаца, па ће на њу обратити велику пажњу поготово ако
наслућују да је Балинор у Вејл дошао из Тирсиса.
До Анара, који је лежао на североистоку, водио је веома дугачак пут и то по најсуровијем
и најподмуклијем тлу у читавој Јужној Земљи. Овај директни правац био је најопаснији, али
е гониоци вероватно најмање очекивати да прогоњени њиме крену. Пут је вијугао кроз
мрачне, густе шуме, опасне низије и притајене мочваре у којима су вребале неслућене
опасности и сваке године уништавале животе неопрезних путника. Али, на источној страни
 

Дулна налазило се и нешто што ни Скули нису знали – тамо је браћу Омсфорд очекивала
безбедност брдовитог краљевства познатог под именом Леах. Тамо су они могли затражити
помоћ Мениона Леаха, Шииног присног пријатеља и, упркос Фликовом страху, једине особе
која је била кадра да их спроведе кроз опасне области преко којих води пут у Анар. Шиа је
дошао до закључка да је тај избор најразумнији и најприхватљивији.
Стигавши до јужног руба варошице, младићи се зауставише, тешко дишући, у сенци старе
дрвене колибе, леђима окренути дашчари. Шиа је будним оком осмотрио околину, питајући
се где се у овом тренутку крије Скул који их тражи. Долина је још била у сенци, једва
обасјана месечином ноћи која се повлачила. Негде на левој страни бесно су лајали пси а
 расуте светиљке трептале су у прозорима оближњих кућа, чији су поспани укућани
извиривали у таму. Зора само што није сванула и Шиа је био свестан тога да је куцнуо час за
бекство из долине, ка скровиштима што их пружају шуме Дулна. Ако се у Вејлу нађу у
светлости зоре, непријатељ ће опазити како се веру уз откривене падине брда и њихов
покушај да се спасу биће узалудан.
Шиа потапша Флика по леђима и климнувши главом пође лаганим касом из окриља
вејлшких домова у густо дрвеће и жбуње. У тихој ноћи на измаку чуо се само пригушени шум
њихових корака по високој густој трави, влажној од ране росе. Омсфордови су трчали, а
лиснато грање шибало их је по незаштићеним рукама и лицима, остављајући на њима мале,
уске бразготине, овлажене капима росе. Трчали су ка благој источној падини Вејла обраслој
жбуњем, путељком који је вијугао између старих храстова и хикори ораха, прескачући опале
плодове и грање нагомилано испод тешких стабала која су ребрасто стремила у дубине неба.
Затим су појурили колико их ноге носе уз травом обрасли обронак, незастајкујући и не
осврћући се за тамом у подножју. Влажна, клизава трава успоравала је ход, али су они ипак
убрзо доспели на руб Вејла, одакле се поглед пружао на зидове непрегледне удолине на
истоку, и где су им се гомиле безобличног камења учиниле као непремостива препрека за
прелаз у нови свет.
Шиа је био у сјајној физичкој кондицији и његово лако тело је скоро летело преко
неравног тла, вешто заобилазећи препреке на путу. Флик га је упорно следио, и његове
снажне мишићаве ноге неуморно су одржавале корак са братовљевом летећом фигуром.
Само се једном осмелио и кратко осврнуо да би упио у себе замагљену слику крошњи које су
се уздизале изнад сада већ скривене вароши и оцртавале у све блеђем сјају звезда и облацима
заклоњеног месеца. Посматрао је Шиу који је хитро трчао испред њега, у настојању да што
пре стигне до првог шумарка на источној падини долине. Флик је већ осећао умор у ногама,
али му страх од чудовишног створа који се налазио негде иза њих није дозвољавао да успори
трк. Питао се шта их све очекује на путу: бежали су из јединог дома за који су знали, гонио
их је изузетно опасан и зао непријатељ који би их уништио исто тако лако као што се гаси
пламен свећа. Куда би могли да оду а да их он не пронађе? Први пут од како је Аланон
отишао, Флик је пожелео да се загонетни путник-луталица појави.
Време је брзо протицало а шумарци су постајали све гушћи док су младићи и даље
неуморно трчали, неми и уморни, кроз освит зоре. До њих није допирао ниједан звук,
чинило се да су једина жива бића у читавом том крају и да их прате само будне звезде које су
свечано и самозадовољно светлуцале. Што су више одмицали, небо је постајало све светлије
и ноћ их је чежњиво напуштала. Браћа су наставила да трче, заборавивши све друго осим
едног – да не буду ухваћени у непоштедној светлости рађајућег сунца.
Када су бегунци најзад ушли у шуме, сручили су се без даха на грање испод високих
 

хикорија. Неколико минута лежали су непокретно, осећајући дивље ударе срца. Онда се Шиа
дигао са напором и погледао у правцу Сеновите Долине. Ништа се није кретало ни на земљи
ни у ваздуху; изгледало је да су браћа ипак успела да довде стигну непримећена. Како су,
међутим, још били у Вејлу, Шиа на силу подиже Флика на ноге и повуче га за собом кроз
дрвеће уз стрму падину долине. Флик га је опет пратио без речи; не размишљајући,
усредсредио се на напор да се корак по корак пење уз стрмину.
Источна падина била је неравна и опасна, гомиле одроњеног стења, обореног дрвећа и
оштрог шибља отежавале су ионако дугачак и тежак успон. Шиа је покушавао да убрза корак
и преброди сметње на које је наилазио, а Флик му је био за петама. На светлом небу гаснуле
су и последње звезде. Испред њих, над рубом долине, сунце је слало прву нејаку румен,
бојећи небо наранџастим и жутим и оцртавајући обрисе далеког хоризонта. И Шиа је
почињао да осећа замор; дах му је постајао све краћи, а Флик је готово пузио за својим
гипкијим братом, озлеђујући руке о оштре ивице стења и шибља. Успон се чинио
бесконачним. Кретали су се брзином пужа и само их је страх од непријатеља нагонио на
неуморни покрет. Ако их ухвате овде, на чистини, сада, после свих напора...
Када су прешли три четвртине успона, Флик изненада крикну и баци се на тле. Ужаснут,
Шиа се окрете попут чигре и очи му истог часа угледаше огромно црно обличје које се
полако њихало у ваздуху изнад далеког Вејла: изгледало је да огромна птичурина у све
ширим спиралама лети ка сунцу што се рађало. Вејланин се баци у стење и руком опомену
брата да се склони са чистине – свим својим бићем се надао да их грозни створ није
приметио. Док су лежали тако непомични на планинској падини, чудовиште са знаком
мртвачке главе дизало се све више, ширећи круг лета и приближавајући се месту на којем су
лежала браћа Омсфорд. Његов изненадни самртнички крик угасио је у младим људима и
последњи трачак наде у спас. Обузело их је оно исто необјашњиво осећање панике које је
паралисало Флика у првом сусрету са црном сенком. Само, овога пута није било ни заклона
ни Аланона. Ужас је убрзо прешао у хистерију када се Скул одједном упутио право ка њима
 – смрт је изгледала неизбежна. Али већ у следећем тренутку, црни прогонитељ се окренуо у
лету и, устремивши се у правцу севера, одмах потом нестао из видокруга.
Вејлани су лежали ничице, скамењени и као укопани у ретко шипражје и оштро стење,
очекујући да се непријатељ врати и смрви их онога тренутка када се покрену. Када су после
извесног времена савладали тај неописиви, необјашњиви страх, они, исцрпљени и уздрхтали,
наставише пут ка врху брда изнад долине. Циљ није био далеко и то им је дало снаге да
претрче незаклоњену чистину која их је делила од Дулншких шума. Већ после неколико
минута изгубили су се у великом дрвећу, док су први блистаји јутарњег сунца клизили низ
голе падине и спуштали се у Сеновиту Долину.
Када су зашли у Дулн, успорили су корак и Флик, који још увек није знао куда иду, упита:
 – Зашто идемо овим путем? – Глас је после дугог ћутања звучао далеко и туђе. – Куда смо
се упутили?
 – Куда нам је Аланон рекао – у Анар. Једина могућност је да идемо путем на коме нас
Скули најмање очекују. Идемо на исток до Црних Храстова, где ћемо скренути на север, са
надом да ће нам неко успут пружити помоћ.
 – Стани мало! – узвикну Флик, почињући да схвата Шиине намере. – Ти у ствари мислиш
да идући на исток прођемо кроз Леах и да тамо затражимо Менионову помоћ. Зар си стварно
изгубио разум? Зашто уопште бежимо, зашто се одмах не предамо оном црном створу? Тако
емо бар себи скратити муке!
 

Шиа окрете брату своје уморно лице.

 – Другог избора немамо! Менион Леах је једини човек коме се можемо обратити за помоћ.
Добро познаје целу област око Леаха и пут кроз Црне Храстове.
 – Како да не! – климао је Флик суморно главом. – Заборавио си, значи како смо се баш
захваљујући њему прошли пут изгубили! Немам нимало поверења у твог принчевског
пријатеља.
 – Кажем ти да нам ништа друго не преостаје – понови Шиа. – Ниси морао да пођеш са
мном!
Заћутао је и поново се обратио брату.
 – Извини за ову љутњу, Фличе, али мораћемо да урадимо онако како сам наумио.
Пут је настављен у обесхрабреном ћутању. Флик га је, и даље суморан, пратио непрекидно
одмахујући главом. Читава та идеја о бекству била је погрешна од самог почетка, и поред
тога што је чудовишни Скул вребао у долини. Намера да се иде код Мениона Леаха била је
ош гора. Тај уображени лењивац ће их одвести право у неку замку, уколико се пре тога,
његовом помоћу, негде неповратно не изгубе. Менион се одувек бринуо сам о себи, о
Мениону-великом пустолову, и мислио искључиво на своје бесмислене походе. Помисао да
се од њега затражи помоћ била је смешна.
Флик је очигледно у односу на Мениона био пун предрасуда. Није трпео Принца од Леаха,
као ни оно што је он представљао, и та га нетрпељивост није напуштала од како су се
упознали пре пет година. Као једини син породице која је вековима владала малим
брдовитим краљевством, Менион је цео живот проводио у неким суманутим лудоријама.
Никада ништа није радио, никада зарађивао и, колико се бар Флику чинило, никада ништа
корисно није учинио. Време је углавном проводио у лову или у тучама, што је Вејланима,
вредним радницима, изгледало невероватно. А и његово понашање је било несносно. По
свему се чинило да Мениону ништа није важно – ни начин живота, ни породица, ни завичај,
ни сопствена земља. Изгледало је да брђанин плови кроз живот попут облака на
бесконачном небу, не додирујући ништа и не остављајући траг за собом. Тај његов
небрижљив и олако схваћен приступ животу замало им није донео смрт годину дана раније,
у Црним Храстовима. Упркос свему, Шиу је, зачудо, привлачио Менион Леах који је, опет,
на свој лакомислени начин, узвраћао његову наклоност. Флик, међутим, никада није био
убеђен у, то пријатељство, никада се у њега није поуздао. А сада му је, ето, брат налагао да
животе повере бризи човека који није ни знао шта је одговорност.
У хаотичном размишљању о ситуацији у којој су се нашли против своје воље, питао се шта
би требало урадити да се спречи неминовна невоља. Закључио је на крају да је најбоље
утати и донео одлуку да будно мотри на Мениона и обазриво упозори Шиу на сваки његов
сумњиви потез. Ако се брату супротстави у овом тренутку, изгубиће могућност да му касније
скрене пажњу на све рђаве савете Принца од Леаха.
Било је већ позно поподне када су путници коначно стигли на обале велике реке
Рапахаладран. Шиа је водио Флика уз реку све док нису дошли до места где је широка обала
почињала да се сужава у канал. Ту су се зауставили и загледали у шуме с оне стране воде.
Сунце је требало да зађе сат-два и Шиа није хтео да их ноћ затекне на обали, убеђен да ће се
осећати сигурнијим када се река испречи између њих и њихових прогонитеља. Флик се
сложио са његовим објашњењем и обојица се бацише на посао; ручним секирицама и
ловачким ножевима направише мали сплав са намером да одећу, храну и ранце пребаце на
другу обалу. Како нису имали времена за изградњу већег сплава, знали су да ће морати да
 

препливају реку, вукући за собом оно мало неопходних ствари. Брзо су завршили посао,
пребацили на сплав одећу и завежљаје, добро их свезали по средини и бацили се у хладне
воде Рапахаладрана. Струја је била брза, али не и опасна у ово доба године, јер су пролећна
отапања прошла. Једини проблем био је да пронађу погодно пристајалиште на високим
насипима суседне обале до које су допливали. Матица их је однела пола миље даље, док су
уз велике напоре привлачили тешки сплав. Када им је коначно пошло за руком да се
искрцају на другу обалу, угледали су у непосредној близини уски рукавац погодан за
пристајање. Извукли су се из ледене воде, подрхтавајући на свежем вечерњем ваздуху, и
пошто су избацили сплав на обалу, брзо се осушили и обукли. Прелаз преко реке
Рапахаладран трајао је нешто више од сата; сунце је већ зашло за високо дрвеће, на небу које
е полако тамнело остао је његов црвенкасти траг.
Премда су знали да за њих дан није завршен, Шиа је ипак предложио да одспавају бар два-
три сата, да поврате снагу и пут наставе кад падне ноћ. Заклоњени речни рукавац је, чинило
се, био прилично сигурно склониште, па су младићи раширили ћебад испод високог бреста и
врло брзо заспали. Преморени, пробудили су се тек у поноћ, хитро се спаковали и
припремили за тумарање кроз Дулншке шуме. У једном тренутку Шии се причинило да је
чуо далеки шум вребајућег Скула, и на то је упозорио и Флика. Непомични, и на опрезу,
ослушкивали су неко време али се у тами ништа није померало. Флик је упорно понављао да
се чује само шум реке и да их непријатељ по свој прилици још тражи по Вејлу.
Путовали су све до изласка сунца, настојећи да иду у правцу истока и поред тога што је ноћ
ометала сигурнију оријентацију, а звезде заклањао сплет дебелих грана и раскошног лишћа.
Када су се на крају поново зауставили, установили су да још нису изашли из Дулна и да
појма немају колико су удаљени од границе Краљевине Леах. Шиа је одахнуо када је видео
да се сунце рађа испред ших, јер је то значило да нису скренули са пута ка истоку. Чим су
открили мали пропланак заклоњен високим брестовима и са три стране густим шипрагом,
путници су спустили тешке завежљаје и, исцрпљени непоштедним напорима, одмах утонули
у сан. Пробудили су се у касно поподне и започели припреме за ноћно путовање. Не смејући
да запале ватру, задовољили су се са неколико залогаја сувог говеђег меса и сировог поврћа,
мало воћа и неколико гутљаја воде. У току јела, Флик се врати на питање које га је мучило.
 – Шиа – почео је опрезно – не желим да те гњавим, али да ли си чврсто уверен да смо
кренули најбољим могућим путем? Ако чак Менион и буде спреман да нам помогне, може се
лако десити да се изгубимо у мочварама и брдима Црних Храстова и да никада више из њих
не изађемо.
Шиа слеже раменима.
 – Пред нама су две могућности: да идемо овим путем или да пођемо даље на север, где је
заклона много мање а земља чак и Мениону потпуно непозната. Која је боља, шта мислиш?
 – Вероватно си у праву – одговорио је жалосно Флик. – Ја непрекидно мислим на оно што
нам је Аланон рекао. Сећаш се како нас је упозоравао да никоме ништа не причамо и да ни у
кога немамо поверења. Био је врло одлучан у својим опоменама.
 – Не почињи опет исту причу – одсече Шиа. – Аланон није овде и одлуке доносим ја. Не
видим како бисмо стигли до Анарских шума без Менионове помоћи. Осим тога, он је одувек
био поуздан пријатељ и један је од најбољих мачевалаца које знам. Његово искуство ће нам
и те како добро доћи ако дође до борбе.
 – А до ње ће неизбежно доћи ако је он са нама – нагласио је Флик. – Какви су, све у свему,
наши изгледи против Скула? Никакви, сасвим сигурно. Они ће нас, сву тројицу, разнети за
 

трен ока.
 – Не буди толико мрачан – насмеја се Шиа – још нисмо мртви. И не заборави да нас штите
елфски каменчићи.
Флик није би нарочито убеђен у њихову заштиту, али је схватио да је најбоље да то питање
за сада не потеже. Морао је признати да би Менион Леах био од велике користи у свакој
борби, премда није био сасвим сигуран на чијој би се страни борио тај непредвидљиви
момак. Шиа је веровао у Мениона зато што му је био наклоњен од првог тренутка и што је та
наклоност према неодговорном пустолову бивала све дубља у току неколиких посета које је,
заједно са оцем, учинио последњих година Краљевству Леаха. Флик је, опет, и даље сматрао
да његов брат није довољно рационалан у анализи Принца Леаха. Леах је била једна од
 ретких преосталих монархија у Јужној Земљи, а Шиа, познат као присталица и бранилац
децентрализоване управе, огорчени противник апсолутне власти. Упркос томе, неговао је
пријатељство са наследником краљевског престола, што, по Фликовом мишљењу, није био
неки доследан став. Човек у нешто или верује или не верује; не може бити и за једно и за
друго и при том остати поштен према себи.
Завршили су вечеру ћутећи и опажајући праве појаве вечерњих сенки. Сунце је давно
нестало са хоризонта и његови благи, златни зраци полако су прелазили у јарку румен која се
мешала са зеленим крошњама џиновског дрвећа. Браћа се журно спаковаше и наставише
лагани, неуморни ход ка истоку, леђима окренути дану на измаку. Шума је била
неуобичајено тиха за сутон и опрезни Вејлани су са осећањем нелагодности ишли њеним
стазама борећи се са сумраком, јер се месец као неки далеки светионик појављивао само с
времена на време кроз густо лиснато грање. Флика је дубоко узнемирила неприродна
тишина Дулна. Била је туђа овако пространим шумама и непријатно позната стаменом
Вејланину. Зато би повремено застали у тами, о слушкујући тај дубоки и чудни спокој а затим
настављали напорни марш, покушавајући да назру излаз из шуме. Флик је почињао да се
ужасава те муклости и разбијао је тихим звиждукањем, али га је Шиа убрзо ућуткао једним
упозоравајућим покретом руке.
На ивицу Дулна стигли су негде у ране јутарње сате и избили на пашњаке обрасле
шибљем, који су се протегли све до брдовитог Леаха. Наставили су пут у правцу истока,
свесни да ће сунце изаћи тек за неколико сати. Обојица су осећала страховити замор али и
огромно олакшање што су се ослободили Дулна и побегли из загушљивог притиска
чудовишног дрвећа и непријатне тишине. Можда су те дубоке шумске сенке пружале већу
безбедност, али су они били спремнији да се суоче са сви опасностима чистине него да
остану у Дулншким шумама. Пошто су се осмелили и на тихи разговор, стигли су пред
свануће до мале удолине и у њој се зауставили да се одморе и утоле глад. У даљинама на
истоку већ су се назирала брда Леаха, и од њих је раздвајао још један дан доброг хода. Ако
пут наставе при заласку сунца – рачунао је Шиа – на циљ ће стићи у смирај сутрашњег дана.
Од тога тренутка ће сви даљи планови зависити од Мениона Леаха. Са том неизреченом
мишљу, Шиа је утонуо у сан.
Пробудили су се већ после неколико минута. То нагло буђење није изазвало ни покрет ни
шум него мртва тишина која се изненада и злослутно наднела над пашњаке. Пошто су одмах
и непогрешиво осетили присуство страног бића, младићи су истовремено подскочили у
самртном страху. Без речи, са исуканим мачевима који су блистали у благом праскозорју,
тражили су грозничавим погледом било какав заклон. Иако се ништа није кретало, иако је
цео предео деловао као окамењен, Шиа и Флик се пузећи завукоше у ретко шибље на
 

обронку удолине. Лежећи непокретно, покушавали су да у јутарњој измаглици открију оно

што их вреба. Ни тренутка нису сумњали да је то нешто у непосредној близини. Сумња је
била излишна, обојица су исто осећање имала пред прозором своје спаваће собе у Вејлу.
 Чекали су, не смејући да дишу, и питали се да ли их је Скул на крају ипак пронашао.
Немогуће је и неправедно да буду откривени сада, после толико мука и напора, да их смрт
затекне у часу када их до безбедности Леаха дели још само неколико сати хода.
Тада се, уз нагли покрет ветра и лишћа, изнад непрегледне линије крошњи, далеко, на
левој страни, указа бешумна црна сенка Носиоца знамења Скула. Чинило се да то
безоблично тело лебди над земљом као да нема снаге да се покрене, а његови обриси
оцртавали су се у мекој светлости зоре. Припијени уз тле, младићи су очекивали покрет
непријатеља. Како му је пошло за руком да их овде пронађе и чак довде прати, могли су само
да нагађају. Можда их је, најзад, пуки случај опет окупио на овом незаклоњеном пропланку.
Како било да било, Вејлани су били прогоњени и њихова смрт је постајала извесност.
 Чудовиште је и даље непокретно висило између неба и земље, а онда се велика крила лагано
и готово лењо раширише и црна сенка се устреми ка заклону Вејлана. Флик пригушено
крикну и загњури главу у оштро шибље, грчевито стежући Шиу за мишицу. Али Скул се
скоро пред самим циљем изненада спусти на дрвеће малог лука и сасвим неочекивано се
изгуби из вида. Браћа су у крајњем очајању пиљила у измаглицу, не могући да открију свог
немилосрдног прогонитеља.
 – Сад! – зачуо је Флик Шиин одлучни шапат. – Сад, када оно не може да нас опази! Крени
уз само жбуње!
Флику ништа није требало понављати. Када црна сенка претражи сумрак који му је
привукао пажњу, бациће се на њихов заклон. Ужаснути Вејланин искочи из скровишта и
полутрчећи, полупузећи крете преко влажне јутарње траве окрећући се повремено,
 разбарушене главе, у ишчекивању да створење са мртвачком главом искрсне из гаја. Иза њега
е трчао Шиа, приањајући својим гипким телом уз тле – скоро је летео преко откривених
пашњака вијугавом стазом иза здепасте фигуре свога брата. Када су стигли до следећег
шипрага, Шиа се сети да су пртљаг оставили у подножју удолине из које су управо изашли.
Скул ће те заборављене ствари безусловно опазити и потера ће се ипак завршити. Шиа осети
како се леди... Како су могли учинити такву глупост! У очајању зграби Флика за раме али се
његов брат, схвативши непоправљиву грешку, једноставно сручи на тле. И поред свег
безумља, Шиа је знао да се мора вратити по те проклете завежљаје по цену да га непријатељ
примети – друго решење није постојало. Али у тренутку када је неодлучно устао, поново је
искрснуло црно обличје гониоца и остало да лебди између земље и све светлијег неба. Срећа
им је једном и заувек окренула леђа.
Долазак зоре спасао их је и по други пут. Док је Скул непомично лебдео изнад пашњака,
златни рубови јутарњег сунца избише из лежаја брда на истоку и отпослаше прве гласнике
 рађајућег дана, запљуснувши и земљу и небо својим топлим сјајем. Сунце одскочи над
мрачним обличјем ноћног чудовишта и оно се, видевши да је његово време истекло, вину у
небо у великим, све ширим круговима. Крикнуло је самртнички, криком пуним мржње, и
начас следило све нежне шумове јутра. Затим се нагло окренуло на север и хитро се почело
удаљавати. Ишчезло је већ у следећем тренутку, а пренеражени и дубоко захвални Вејлани
остали су да нетремице зуре у далеко, чисто јутарње небо.
 

5.

Принчевски сапутник

Истога дана, у касне поподневне сате, Вејлани су стигли до града Леаха. Камени бедеми који
су га окруживали обећали су исцрпљеним путницима сигурно уточиште, иако су под јарким
сунцем онако огромни, усијани и сиви деловали непријатно и одбојно. Вејлани, навикли на
пуну слободу и раскош шума родног краја, осећали су одвратност према том високом и
непробојном зиду, али су умор и изнуреност брзо потисли сва осећања ружноће и
нелагодности и они су без оклевања кроз западну капију ушли у уске улице града. У то доба
дана људи су се у општој гужви пробијали кроз тесне сокаке, поред малих радњи и тржница
које су се низале од улаза у град на путу ка Менионовом дому, старом и господственом
здању, заклоњеном дрвећем и живицом што су брижљиво неговане травњаке и мирисне
вртове делили од градске вреве. Људима из Сеновите Долине Леах је изгледао као велика
метропола, иако је у ствари био мали у поређењу са осталим градовима Јужне Земље, чак и
са пограничним Тирсисом. Леах је био град издвојен од осталог дела света и путници су
 ретко у њега залазили. Тако повучен, постојао је искључиво зато да служи потребама својих
становника. Монархија Леах била је и најстарија у Јужној Земљи и њени краљеви били су
едини закон за који су њихови поданици знали, а можда и једини који им је био потребан.
Шиа, међутим, никада у то није био убеђен, без обзира на чињеницу да су брђани претежно
били задовољни и својим владарима и животом који су им они омогућавали.
Док су Вејлани крчили себи пут кроз гомилу, Шиа је размишљао о свом необичном
пријатељству са Менионом Леахом. Оно се заиста морало назвати необичним, па и
невероватним, јер су њих двојица имала веома мало заједничког. Младић из долине и младић
из високих брда били су по пореклу и по свему осталом толико различити, да би свако
поређење постало беспредметно. Шиа – усвојени син гостионичара, трезвен и марљив,
васпитан у традицији неуморних радника. Менион – јединац краља Леаха,
престолонаследник, рођен са бременом одговорности које је отворено и олако одбацивао,
наоружан слепим самопоуздањем, што није ни покушавао да прикрије, и обдарен немирним
инстинктом врсног ловца који му је доносио завидљиво поштовање чак и тако строгих
критичара какав је био Флик. Политичка и филозофска гледишта ова два млада човека била
су исто толико различита као и њихова порекла. Шиа је био непоколебљиви конзервативац,
поборник старих обичаја и схватања, а Менион дубоко уверен да су се баш та устаљена
схватања свуда, па и у решавању проблема раса, показала безуспешним и превазиђеним.
И поред свих разлика, они су изградили пријатељство које је сведочило о узајамном
поштовању. Менион је сматрао да је његов крхки пријатељ понекад јалов бранилац неких
застарелих гледишта, али се дивио чврстини тих убеђења и његовој одлучности. Насупрот
ономе што је Флик тако често тврдио, Шиа није био заслепљен Менионовом
лакомисленошћу и умећима, него је у Принцу од Леаха видео нешто што су остали превиђали
 – снажан, неодољив, осећаја за добро и зло.
У овом тренутку Менион Леах је живео безбрижним животом и не хајући за будућност.
Много је путовао, ловио по планинским шумама, иако је углавном, чинило се, време
проводио у проналажењу нових путева у неприлике. Тешко стечена искуства и разнолике
 

вештине стрелца и ловца нису никоме били од користи и само су изазивали огорчење
његовог оца, који је упорно али безуспешно покушавао да сина и престолонаследника
заинтересује за проблеме Краљевине Леах. Менион ће једнога дана постати краљ, али је
Шиа искрено сумњао да је његов безбрижни пријатељ икада о томе озбиљније размишљао.
Несхватљиво, али не и неочекивано. Менионова мајка умрла је неколико година раније,
непосредно пошто је Шиа први пут посетио малу краљевину у брдима. Менионов отац није
био стар човек, али смрт владара није увек повезана са старошћу и многе је краљеве Леаха
покосила ненадно и насилно. Ако би се његовом оцу догодило нешто непредвиђено, Менион
би постао краљ без обзира да ли је за то спреман или не. Тада ће ипак морати да се суочи са
многим проблемима и неће му бити лако – помисли Шиа и нехотице се осмехну.
Породични дом Леаха био је велика двоспратна кућа од камена која је, скривена, спокојно,
као у гнезду, лежала између витких хикори ораха и малих вртова. Цео простор био је од града
дељен живицом и високим шибљем. Пространи парк пружао се тачно преко пута стазе која
е водила ка кући, и док су Вејлани уморним кораком прилазили главној капији, деца су се
играла око малог рибњака на раскршћу бројних баштенских стаза. Дан је још био топао,
људи су се гурали око изнурених путника, хитајући да се нађу са пријатељима или да што
пре стигну у своје домове и породице. На западу је поподневно небо полако тамнело,
обавијено благом златном измаглицом.
Високе гвоздене капије су широм отворене и Вејлани се брзо упутише ка улазу у кућу,
кривудајући дугачком, каменом поплочаном стазом. Приближавали су се каменом трему
када су се отворила тешка храстова врата и из куће, неочекивано, изашао Менион Леах.
Огрнут вишебојним огртачем, у кратком капуту зелене и светложуте боје, танак и попут бича
гибак, кретао се са мачјом љупкошћу. Иако виши од Вејлана, није био крупан, и са широким
 раменима и дугачким рукама деловао је као оличење хитрости и окретности. Почео је да се
спушта једном од бочних путања, али је стао као укопан када је на главној стази угледао две
клонуле, прашњаве фигуре. Очи му се раширише од изненађења.
 – Шта! – узвикну он оштро. – Шта се за име... шта ти се догодило?! – Брзо је пришао
пријатељу и топло стиснуо његову танку руку.
 – Драго ми је што те видим, Менионе – рече Шиа са осмехом.
Брђанин устукну и продорним сивим очима осмотри госте.
 – Збиља нисам очекивао да ће моје писмо тако брзо уродити плодом...
Застао је, проучавајући пријатељево исцрпљено лице.
 – Овај долазак и није одговор на моје писмо, зар не? Не говори ништа, нећу да чујем
истину. Желим да у име нашег пријатељства поверујем да си ми најзад стигао у посету. И
собом повео неповерљивог старог Флика, како видим. Све сама изненађења!
Исцерио се преко Шие на презривог Флика, који га поздрави климнувши главом.
 – Долазак овамо свакако није била моја идеја, буди уверен.
 – Желео бих да је разлог наше посете само пријатељство које гајимо према теби – уздахну
Шиа. – И те како бих волео да те не увлачим у наше неприлике, али си ти једини човек који
би нам могао помоћи.
Менион се осмехну, али се осмех брзо угаси када угледа смркнуто лице свог друга.
 – Нисте, дакле, дошли забаве ради? Е, па, мислим да су вам као прво потребни топло
купање и добра вечера. О томе шта вас је довело овамо разговараћемо касније. Уђите у кућу.
Мој отац је на граници, али сам вам зато ја на располагању.
Када су ушли у кућу, Менион нареди послузи да се побрине за госте. Вејлани су се окупали
 

и променили одећу. Сат касније, пријатељи се нађоше у великој трпезарији, уз вечеру која би
у свакој другој прилици била довољна за шесторо али која је ове ноћи њих тројицу једва
заситила. У току јела, Шиа је испричао Мениону необичну причу која их је нагнала да
побегну из Шејди Вејла. Описао је Фликов сусрет са тајанственим путником-луталицом
Аланоном и његову верзију предања о Мачу од Шанаре. Морао је да му то открије и поред
Аланоновог наређења да се разговор држи у строгој тајности, јер је од Мениона очекивао
помоћ. Причао му је о доласку Балинора и његовом кратком али одлучном упозорењу, о
сусрету са црним чудовиштем Скула чије је знамење мртвачка глава, о неочекиваном
спасењу и, на крају, о бекству у брда Леаха. Говорио је само Шиа; Флик није хтео да
учествује у разговору, храбро одолевајући искушењу да помене и свој удео у догађајима
протеклим за последње две недеље. Одлучио је да ћути већ и због тога што није имао
поверења у Мениона, убеђен да је потребно да бар један од њих буде на опрезу и држи се по
страни.
Менион Леах је мирно саслушао дугу причу, не показујући своје изненађење све док није
наишао део о Шиином пореклу који га је, како се чинило, веома много обрадовао. Његово
сувоњаво лице било је углавном непрозирна маска кроз коју би се, с времена на време,
пробио једва видљиви осмех, и ситне боре указале се у угловима оштрих сивих очију. Брзо је
схватио због чега су Вејлани дошли к њему. Они се никада не би пробили преко Клитских
низија до Црних Храстова без помоћи некога ко те крајеве добро познаје – без некога у кога
имају поверења. Или, тачније – помислио је Менион са потајним осмехом – без некога у кога
Шиа има поверења. Знао је да Флик никада не би дошао у Леах да његов брат то није
одлучно затражио, као што је знао и то да му Флик није нимало наклоњен. Али, упркос томе,
браћа су се нашла у његовој кући, обојица су тражила његову помоћ и он ту помоћ Шии
никада не би ускратио, чак ни када би она била опасна по живот.
Шиа је завршио причу и стрпљиво чекао на Менионов одговор. Брђанин је седео, дубоко
замишљен, загледан у допола пуну чашу вина. Када је коначно проговорио, глас му је био тих
и некако далек.
 – Мач од Шанаре! Годинама нисам чуо ту причу, никада у ствари нисам ни веровао у њену
истинитост. Сада се, ето, поново појављује из мрака и заборава захваљујући моме старом
пријатељу Шии Омсфорду, наследнику Шанаре. Да ли си одиста наследник Шанаре, Шиа? – 
затрептао је очима. – Можда само служиш као добар мамац, подметнут тим створовима из
Северне Земље?... Како да будемо сигурни у Аланона? На основу твоје приче, он ми изгледа
исто толико опасан колико и Скули који те прогоне; можда је чак и он један од њих.
Флик је био спреман да се сагласи са домаћином, али је Шиа одлучно одмахнуо главом.
 – У то никако не верујем. Таква претпоставка нема никаквог смисла.
 – Можда и нема – наставио је полако Менион, и даље размишљајући о тој могућности. – 
Можда старим и постајем неповерљив. Искрено говорећи, читава та прича звучи сасвим
невероватно. Ако је истинита, онда је право чудо и пука срећа што си још жив. Постоје многа
предања о Северној Земљи, о злу које влада у дивљини изнад Стрелехејмских Низија и
мрачним силама које су, кажу, изван домашаја смртника...
Заћутао је и са уживањем сркнуо своје вино.
 – Мач од Шанаре! И сама могућност да је легенда истинита сасвим је довољна да... – 
Одмахнуо је главом и насмејао се. – Зар да себи ускратим могућност да сазнам истину? Вама
е бити потребан водич на путу за Анар, а бољега од мене нећете наћи.
 – Знао сам да ћеш нам помоћи! – ускликнуо је Шиа и чврсто му стиснуо руку у знак
 

захвалности. Флик је само нешто тихо промумлао, али је ипак успео да се бледо осмехне.
 – Да видимо сад шта ћемо даље. (Менион брзо преузима ствари у своје руке, помисли
Флик и баци се на вино.) Шта је са елфским камењем? Дај да видимо те драгуље!
Шиа хитро извуче кожну кесицу и њену садржину изручи на длан. Три камена заблисташе
на светлости буктиња тамноплавим, раскошним сјајем. Менион нежно додирну један
каменчић и узе га у руку.
 – Одиста су лепи – сложио се са дивљењем. – Не знам да ли сам икада видео нешто
слично. Али, како нам они могу помоћи?
 – То још не знам – признао је неодлучно Вејланин. – Знам само шта нам је Аланон рекао:
да се смеју користити само у највећим опасностима, када другог излаза нема, и да је њихова
моћ врло велика.
 – Надам се да је у праву – мрмљао је домаћин. – Било би грозно да тек у одсудном
тренутку откријемо да је погрешио. Треба, дакле, имати на уму и ту могућност.
Гледао је како Шиа ставља камење у врећицу и како врећицу враћа у џеп своје тунике.
Када је Вејланин дигао поглед, Менион је већ пиљио у чашу са вином.
 – Знам понешто о човеку који се зове Балинор, Шиа. Он је сјајан војник, тешко му је наћи
премца у целој Јужној Земљи. Можда би се за помоћ требало обратити његовом оцу.
Војници Калахорна ће вам пружити сигурнију заштиту него шумски Патуљци Анара.
Познајем све путеве према Тирсису, сви су добро обезбеђени. Међутим, скоро свака стаза до
Анара води непосредно кроз Црне Храстове – а то свакако није најбезбеднија област у
Јужној Земљи, као што и сам знаш.
 – Аланон нам је рекао да идемо у Анар – био је упоран Шиа. – Рекао нам је то, без сумње,
са разлогом, и све док га поново не нађем држаћу се његових савета. И Балинор нам је,
уосталом, наложио да следимо његова упутства.
Менион слеже раменима.
 – То баш није нека срећна околност. Ако се чак и пробијемо кроз Црне Храстове, наћи
емо се у области коју не познајем. Чујем да су ти крајеви све до Анарских шума претежно
ненасељени. Ретки становници су углавном Јужноземљаши и Патуљци, који за нас нису
опасни. Кулхавен је варошица Патуљака на Сребрној Реци, у нижем делу Анара, и верујем да
емо га пронаћи без великих мука, ако дотле уопште стигнемо. Као прво, мораћемо да
испловимо из бујица Клитских Низија, што ће нам задати велике тешкоће, и да, као друго,
прођемо кроз Црне Храстове, што је несумњиво и најопаснији део пута.
 – Зар не постоји неки други, заобилазни пут? – упита Шиа.
Менион напуни чашу вином и крчаг пружи Флику, који га прихвати не трепнувши.
 – Тим заобилазним путем ишли бисмо недељама. На северу Леаха налази се Дугино
Језеро. Ако пођемо тако, мораћемо да обиђемо цело језеро и избијемо на север преко
Рунских Планина. Црни Храстови се простиру на јужној страни језера. Ако покушамо да
продремо на југ и потом се са друге стране поново вратимо на север, путовање ће потрајати
бар две недеље а пут ће нас водити непрекидно преко чистина без заклона. Због тога смо
приморани да идемо на исток, преко низина, и да се затим пречицом пробијемо кроз
храстове шуме.
Флик се намршти, сетивши се како су се приликом последње посете Леаху захваљујући
Мениону изгубили у страшним шумама где су, окружени вуцима, скоро скапали од глади.
Право је чудо што су остали живи.
 – Стари Флик се добро сећа Црних Храстова – насмеја се Менион уочивши његово мрачно
 

лице. – Не брини, добри мој Фличе, овога пута ћемо се боље припремити. То је опасна
земља, али је нико не познаје боље од мене. Не верујем да ће нас и тамо неко пратити и
прогонити. Нећемо, наравно, никоме живом рећи куда идемо, свима ћемо објаснити да
одлазимо у дужи лов. Мој отац је ионако обузет својим проблемима – нећу му чак ни
недостајати. Навикао је, уосталом, на моја честа одсуства која знају да се развуку и на
неколико недеља.
Менион погледа Шиу да види није ли нешто заборавио и Вејланин се насмеја на то
страсно планирање свога домаћина.
 – Знао сам, Менионе, да можемо рачунати на тебе. Баш је добро што ћеш све време бити са
нама.
Флик се са нескривеним огорчењем поново натушти. А Менион, опазивши то, није могао
да пропусти прилику а да се не нашали на рачун свог госта.
 – А сада да видимо – изјави изненада – шта ја добијам ако вас живе и здраве доведем до
Кулхавена?
 – Шта ти добијаш?! – врисну Флик без размишљања. – Зашто би ти...
 – Добро, добро – прекиде га Менион. – На тебе сам сасвим заборавио, добри мој стари
Фличе! Али не брини ништа, од твог дела деобу и не очекујем.
 – О чему то говориш, покварењаче? – побесне Флик. – Ни помислио никад нисам да било
шта тражим или узмем...!
 – А сад је доста! – Шиа се наже преко стола, црвена лица. – Ово се не сме наставити, ако
намеравамо да путујемо заједно. Ти, Менионе, престани да ми љутиш брата, а ти, Фличе,
едном заувек престани са тим глупим и неоснованим сумњама у Мениона. Морамо веровати
едан другоме, морамо бити пријатељи!
Менион се преподоби и обори очи, а огорчени Флик се уједе за усну. Осећајући како га
напушта срџба, Шиа се мирно завали у столицу.
 – Рекао си праву ствар – сагласи се Менион после краћег ћутања. – Ево ти руке, Фличе. Да
склопимо бар привремено примирје – Шие ради.
Флик погледа испружену руку и полако је прихвати.
 – За тебе речи ништа не значе, Менионе. Надам се да овога пута озбиљно мислиш оно што
кажеш.
Брђанин и овај прекор прими са осмехом.
 – Примирје, Фличе.
Повукао је руку и испио вино. Знао је да Флика није убедио у своју искреност.
Били су већ касни сати, сва тројица су желела да разраде план и повуку се на спавање.
Пошто су одлучили да на пут крену у рано јутро, Менион се постарао за логорску опрему,
 ранце, ловачку одећу, храну и оружје. Снабдео се мапом области источно од Леаха али су на
њој, самим тим што је земља била готово непозната, недостајале многе појединости.
Клитска Низија, која се пружала од брдовитог Леаха на исток према Црним Храстовима,
била је у ствари бескрајна, суморна и опасна мочвара, а на карти је била означена само као
белина преко које је уписан назив. Највише су се истицали Црни Храстови, земља покривена
густим мрачним шумама која се од Дугиног Језера пружала на југ, налик на високи зид
између Леаха и Анара. Менион је Вејланима укратко изложио све што је знао о тим
крајевима и временским приликама у то доба године. И његова су обавештења, као и
географска карта, била скучена и недовољна. Путници нису имали представу о томе шта их
очекује, а свака неочекиваност могла је бити крајње опасна.
 

У поноћ су сва тројица била у кревету, припреме за путовање у Анар биле су обављене. У
соби коју је делио са Фликом, Шиа је, уморан, лежао у угодном и удобном кревету,
покушавајући да погледом продре у таму иза отвореног прозора. Ноћ је била облачна, небо
тешко од црних, чемерних облака који су се надвили над маглом обавијеним брдима.
Топлоту дана одувао је на исток прохладни ноћни ветар, а успаваним градом завладало је
тихо спокојство. Флик је у суседном кревету већ тонуо у сан, дишући чујно и равномерно.
Шиа га је замишљено посматрао. Глава му је била тешка и тело уморно од напора на путу за
Леах, али је и даље остао будан. Први пут је схватао сву озбиљност ситуације у којој су се
налазили. Бекство до Мениона био је тек први корак на путовању које ће можда потрајати и
неколико година. Ако им чак и пође за руком да читави стигну у Анар, опет ће, вероватно,
бити приморани да беже даље. Потера за њима наставиће се све до уништења Господара
Ворлока – или до смрти Шие Омсфорда. До тада нема повратка у Вејл, у дом оца кога су
напустили. Ма где се налазили, безбедни ће бити само док их поново не пронађу крилати
гониоци.
Истина је била стравична. У тишини и тами, Шиа Омсфорд је био сам са својим страхом и
дубоко у себи покушавао је да савлада панику. Заспао је тек пред свитање.

* **

Следећи дан освануо је суморан и без сунца, хладноћа и влага увлачиле су се у кости. Шиа и
његови сапутници чезнули су за топлотом док су ишли кроз магловити и брдовити Леах и
почели да се спуштају низ благе падине ка суморном пејсажу и поднебљу низије. Нису
изговорили ниједну реч док су, један за другим, силазили уском путањом која је једнолико
вијугала по гломазном сивом камењару и гомилама сасушеног безобличног грмља. Групу је
предводио Менион и оштрим погледом непогрешиво откривао често невидљиве трагове
путељака. Ходао је дугим и лаким кораком преко све неравнијег земљишта, носећи на
леђима мали ранац за који су били закачени велики тоболац, лук и стреле. Поред њих,
привезан дугим кожним каишем, висио је стари мач који му је поклонио отац када је стасао,
мач који је одувек припадао сваком принцу од Леаха. Хладно, сиво гвожђе светлуцало је у
нејасној светлости тмурног дана. Идући на неколико корака иза Мениона, Шиа се питао да
ли то оружје имало личи на славни Мач од Шанаре. Његове су се елфске обрве извијале у
чуђењу док је покушавао да погледом продре кроз маглу у коју су све дубље залазили.
 Чинило се да нема живе душе, да су се нашли у мртвој земљи, земљи мртвих ствари, у којој
живи постају преступници већ самим тим што по њој газе. Та мисао није била ни пријатна
ни подстицајна; Шиа се невољно осмехну самоме себи, настојећи да ток својих мисли
скрене на неке лепше ствари. Флик је ишао последњи, носећи на снажним леђима
намирнице које ће их одржавати све до Клита и застрашујућих Црних Храстова. А када
стигну до њих – и ако икада стигну до њих – биће приморани да храну купе од ретких
становника или да је, у крајњој нужди, потраже у самој природи. А такви изгледи нису
Флика нимало одушевљавали. Иако се осећао мало сигурнијим од како је Менион показао
искрену жељу да им помогне на путу, још није био убеђен да ће брђанин у томе и истрајати.
Догађаји са последњег заједничког путовања били су му у свежем сећању и он се ужасавао
помисли да се они могу поновити.
Први дан је брзо одмицао док су три путника прелазила границе краљевства Леах и у само
вече стигла на ивицу суморне Клитске Низије. Заклон у којем су одлучили да проведу ноћ
 

нашли су у малом долу, обраслом ретким дрвећем и оштрим грмљем. Одећа им је била скроз
мокра и студен ноћи која се брзо спуштала изазивала је Дрхтавицу. Покушали су да запале
ватру не би ли се бар мало угрејали и осушили, али је дрво било толико влажно да није могло
да гори. На крају Су одустали од ватре и завили се у ћебад која су пажљиво импрегнирана
пре поласка на пут. Мало су разговарали, никоме није било до приче – само су с времена на
време тихо гунђали, проклињући хладноћу и влагу. Из таме око заклона грмља није допирао
никакав звук и та готово продорна тишина испунила их је неочекиваном зебњом и
приморавала да очајнички трагају и за најслабијим, охрабрујућим знаком живота. Али,
ништа се није кретало у тој немости и у том црнилу, чак се ни дашак ветра није спустио на
залеђена лица. Коначно их је замор целодневног хода ипак савладао и они су, са осећањем
нелагодности, утонули у сан.
Други и трећи дан били су још гори од првог. Ледена киша падала је без престанка, сипећи
неуморно и натапајући им одела. Завлачећи се у кости, допрла је на крају и до нервних
центара. Исцрпљено тело допуштало је само један осећај, осећај свеобухватне,
неподношљиве влажности. Влажан и хладан преко дана, ваздух би доласком ноћи прелазио у
мраз. Све је око путника изгледало неповратно уништено том дуготрајном хладноћом; оно
мало жбуња и лишћа било је сломљено и суво, а безоблично дрвеће и оголело грање немо је,
чинило се, чекало да се распадне, иструли и нестане. Овде нико није живео – ни човек ни
животиња – и најмањег глодара прогутала би та сурова земља, дубоко натопљена влагом и
залеђена дугим данима без сунца и живота и немилостивим ноћима. Ништа се није кретало
ни помаљало на том путу кроз предео без облика, који није нудио ни наговештаје да је ико
икада кроз њега прошао. Сунце се ниједном није помолило, ниједан светли зрачак није
дотакао тле и наговестио да негде, с оне стране те мртве, заборављене земље постоји свет
живих. Вечита магла, тешки облаци, или једно и друго заједно, потпуно су заклањали небо – 
едини свет уморних путника била је та суморна, гнусна сива земља кроз коју су неуморно
ишли. Изгледало је као да јој нема краја.
 Четвртог дана ухватило их је право очајање. Иако није било знакова присуства крилатих
ловаца Господара Ворлока, иако је по свему изгледало да је потера за њима обустављена,
положај им се чинио све безнадежнијим. Тишина је бивала све дубља, земља све суморнија.
 Чак је и Менионов бодри дух малаксавао, сумња је почела да нагриза и његово иначе
непоколебљиво самопоуздање. Питао се да нису залутали, питао се да ли су уопште прешли
предвиђени круг. Знао је да одговоре на та питања неће добити од ружне, голетне земље и да
е се, ако залутају, у њој заувек изгубити. Шиа и Флик су осећали још дубљи страх. Ништа
нису знали о мочварним низијама, нису поседовали Менионов инстинкт и умешност ловца.
Вили су потпуно препуштени свом водичу, али су осећали његову узнемиреност иако је
брђанин, да их не би забринуо још више, прећуткивао све своје сумње. Сати су пролазили, а
хладно, влажно, застрашујуће мртвило се није мењало. Младићи су били свесни тога да
самоувереност и вера у друге лагано и неповратно нестају. Када се ни у смирају петог дана
на видику мрске равнице нису указали обриси тако очајнички жељених Црних Храстова,
Шиа уморно заустави сапутнике и баци се на тле, очију упртих у Принца од Леаха.
Менион слеже раменима, одсутно загледан у маглом обавијену равницу. Његово лепо лице
било је укочено и слеђено.
 – Нећу да те лажем – промрмљао је. – Нисам сигуран да шо се кретали у предвиђеном
правцу. Можда смо ишли у круг, можда смо чак и безнадежно изгубљени.
Флик спусти ранац са изразом најдубље огорчености и брату добаци један од оних својих
 

посебних погледа „Лепо сам ја теби говорио!” Шиа узврати поглед и брзо се окрете
Мениону.
 – Не могу да верујем да смо се изгубили! Зар заиста не постоји начин да одредимо правац
и положај у којем се сада налазимо?
 – Спреман сам да прихватим сваки предлог. – Његов се пријатељ суморно осмехивао док
е спуштао ранац на земљу, а затим сео поред натмуреног Флика. – Шта је, добри мој стари
Фличе? Опет сам те увалио у неприлику?
Флик му упути бесан поглед, али нагло промени мишљење када у сивим очима откри
искрену забринутост, па и тугу што их је изневерио. Са неочекиваном благошћу, Флик стави
 руку Мениону на раме, климнувши му главом. У истом тренутку скочи Шиа, зграби свој
завежљај и грозничаво поче претурати по стварима.
 – Сада једино каменчићи могу да нам помогну! – узвикнуо је.
Флик и Менион су га згрануто погледали а када су схватили о чему је реч, скочише и они
са много наде на ноге. Шиа извади кожну кесицу са драгоценом садржином. Немо су
пиљили у избледелу врећицу, безумно ишчекујући да елфски каменови коначно докажу своју
вредност и своју моћ и помогну им да пронађу излаз из пустиње Клита. Шиа одреши кесу и
пажљиво изручи на длан три мала, плава камена, која засветлеше као звездице у тишини
страсног ишчекивања.
 – Подигни их, Шиа – рече Менион после неколико минута. – Можда им је потребна
светлост.
Вејланин послуша пријатеља, гледајући са страхом у камење. Пошто се ништа није
догодило, он разочарано спусти руку. Аланон га је опоменуо рекавши да елфски каменови
користе само у случају највеће опасности. Можда ће му они прискочити у помоћ само у
изузетним ситуацијама. Ухватило га је црно очајање, јер био је суочен са суровом
чињеницом да не зна како се каменчићи користе.
 – Покушај нешто друго, забога! – викну Менион жустро.
Шиа узе камење у обе шаке и снажно их протрља, затим их затресе и баци на земљу као
коцкице. Ни овога пута се ништа није догодило. Полако их је покупио и почео да чисти од
влажне земље. Чинило се да га њихова тамноплава боја опсењује, зурио је у ту блиставу, на
стакло налик површину, као да од ње очекује одговор на сва питања.
 – Можда би требало нешто рећи или... – зачу се Фликов глас.
Шиа у мислима изненада угледа Аланоново тамнопуто лице, дубоко усредсређено на неки
Циљ. Можда се тајна елфског камења може одгонетнути на неки други начин, помислио је.
Држећи каменчиће на отвореном длану, мали Вејланин затвори очи и сав се усредсреди на
понирање у дубоко плаветнило у трагању за моћима које су им тако очајнички биле
потребне. Безгласно и усрдно молио је елфско камење за помоћ. Тренуци су пролазили, дуги
као сати. Шиа отвори очи: плави блистај треперио је у тами и магли.
И тада, скоро разјарено и сасвим неочекивано, плави каменови плануше заслепљујућим
плавим сјајем и примораше путнике да одскоче и рукама заклоне очи. Сјај је био тако јак да
изненађени Шиа умало није испустио драго камење. Блистај је бивао све јачи и осветљавао
е све већи простор те пусте мртве земље, онако како сунце никада не би могло. Плаветнило
е из тамног прешло у тако заслепљујућу светлост, да су младићи били напросто
хипнотисани. Светлост се појачавала а потом је, одједном, попут огромног, муњевито брзог
зрака, одскочила, винула се и потекла на леву страну, секући лако густе слојеве магле и
сивила, да би се на крају неких стотинак а можда чак и пуних хиљаду јарди даље спустила
 

под велика чворновата дебла древних Црних Храстова. Ту је светлост још једном блеснула и
одмах затим се угасила. Вратила се сива магла са свом хладноћом и влагом, а три мала плава
камена безазлено су светлуцала, исто онако као и раније, на длану младог Вејланина.
Менион се први освестио; ударио је снажно Шиу по леђима и широко се исцерио. Хитро је
пребацио ранац на леђа и, спреман за покрет, оштро осматрао оно, сада невидљиво, место на
коме су се тренутак раније појавили обриси Црних Храстова. Шиа се прену, врати камење у
врећицу и сва тројица се без речи упутише у правцу који им је обасјала тајанствена светлост
и где их је можда очекивала толико жељена шума. Нестала је студен сиве таме и сипљива
киша које су их немилостиво пратиле до пре неколико минута. Сада су били уверени да су
им спас и бекство из страшних низина на домаку руке. Нису сумњали у визију коју им је
открило драго камење. Црни Храстови били су најопаснија шума у Јужној Земљи, али им се
она, у овом тренутку, чинила као тиха, безбедна лука наде у поређењу са Клитом.
Ишли су, изгледало им је, читаву вечност. Прошли су можда сати а можда само минути
пре него што су из сивкасте магле изненада искрсла огромна, маховином покривена стабла,
која су се попут џиновских сабласти уздизала и нестајала у великим крошњама. Изнурена
тројка се заустави и са радошћу у уморним очима поклони се тим црним чудовиштима која
су се, усправна, пружала пред њима у недоглед; велико и збијено, дрвеће је подсећало на
непремостиви зид влажне и избраздане коре која је извирала из широког, дубоког и
вековима старог корења што ће вероватно ту стајати и после уништења земље. Призор је био
езовит, али су путници чак и у тој нејасној светлости осећали непорециво присуство
животне снаге у овим тако древним шумама које су готово наметале дубоко поштовање
према својој старости. Младићима се чинило да су крочили У неки други век, у неки други
свет, а све што је пред њима стајало, немо и узвишено, ширило је магију неке опчињујуће
опасне бајке.
 – Каменови су били у праву – мрмљао је Шиа нежно, док му је бледи осмех озарио уморно
али срећно лице. Дубоко је одахнуо и задовољно се насмејао.
 – Црни Храстови! – муцао је Менион задивљено.
 – Ево нас опет код вас – уздисао је Флик.
 

6.

Маглена утвара

Ту ноћ провели су улогорени на рубу непрегледних шума које су се звале Црни Храстови и
које су замениле голу пустош Клитских Низија. Тешка магла развејавала се унутар шуме и
високо горе постајао је све видљивији величанствени свод испреплетен богатим крошњама.
И док у замрзлим низијама није било знакова живота, међу горостасним храстовима ноћ је
живела пуним жагором инсеката и животиња. Било је бескрајно пријатно поново чути жива
бића, и исцрпљени путници су се први пут после много дана осетили лагодно и опуштено.
Упркос томе, живо су се сећали свог ранијег путовања кроз овај варљиво пријатан заклон
кроз који су, изгубљени, безнадежно лутали неколико бесконачних дана, изложени на
милост и немилост крвожедним вуцима који су живели у дубинама ових шума. Осим тога,
приче о несрећним путницима који су страдали у покушају да кроз њих прођу биле су сувише
бројне да би се могле занемарити.
Без обзира на све, млади Јужноземљаши осећали су се прилично безбедно на рубу Црних
Храстова и са великим олакшањем су запалили ватру, што је био лак посао јер је сувог
дрвета било у изобиљу. Скинули су мокру одећу и окачили је о грање поред још малог
пламена. Брзо су припремили вечеру, први топли оброк за пет протеклих дана и појели је у
сласт за неколико минута. Меко шумско тле представљало је угодан лежај у поређењу са
мочварном земљом низије. Мирно су лежали на леђима, загледани у небо што се помаљало
изнад, раскошних крошњи, а светлост ватре ширила се у благим наранџастим одсјајима,
налик на олтарски пламен у неком великом светилишту. Светлост је скакала и играла по
црним чворноватим гранама и мекој, зеленој маховини која је висила са тешког дрвећа.
Шумски инсекти су зујали упорно и задовољно. С времена на време би неки од њих улетео у
ватру, и његов кратки живот би се угасио у заслепљујућем блеску. Понекад би се зачули и
шумови животињица које су, заштићене мраком, обилазиле око ватре.
После извесног времена, Менион се окрете на бок и љубопитљиво се загледа у Шиу.
 – Шта је извор моћи тог камења, Шиа? Могу ли елфски каменчићи услишити сваку жељу?
Још нисам сигуран...
Његов глас се изгуби и он сумњичаво одмахну главом. Шиа је, непомичан, лежао на
леђима, зурећи у висине и размишљајући о догађајима који су се збили тог поподнева. Био је
свестан тога да нико од њих није поменуо елфске каменове од тренутка када су у чудесном и
застрашујућем призору своје тајне моћи указали беспомоћним путницима на Црне Храстове.
Бацио је поглед на Флика који га је помно посматрао.
 – Не верујем да могу владати каменчићима – одговорио је оштро. – По свему судећи, они
су сами одлучили... – Застао је и одсутно додао: – Не верујем да могу да владам њима.
Менион замишљено климну главом, а Флик прочисти грло.
 – Па шта онда? Они су нас извукли из те проклете мочваре, зар не?
Менион се оштро загледа у Флика и слеже раменима.
 –Било би корисно знати када можемо да рачунамо на ову врсту подршке и помоћи, не
мислиш ли и ти тако? – Уздахну дубоко и завуче руке под главу, очију упртих у ватру крај
својих ногу. Флик са осећањем нелагодности скрете поглед са Мениона на брата. Шиа је
 

утао и даље пиљио у таму.

Једно време је владао тајац, а онда је брђанин поново проговорио.
 – Е, па, довде смо некако ипак успели да стигнемо – изјави он весело. – А сад да видимо
шта ћемо даље.
Сео је и почео да црта карту области у коју су улазили, штапом по сувој земљи. Шиа и
Флик се сместише поред њега, пажљиво пратећи скицу.
 – Налазимо се овде – показа Менион тачку која је представљала руб Црних Храстова. – Ја
бар мислим да смо овде – додао је брзо. – На северу је Маглена Мочвара и, даље, Дугино
Језеро, из којег истиче Сребрна Река и тече на исток до Анарских Шума. Мислим да би било
најбоље да сутра кренемо на север, све док не стигнемо до Маглене Мочваре. Затим ћемо
ићи дуж ивице – Менион је повукао једну дугачку линију – и избити на другу страну Црних
Храстова. Оданде ћемо опет путовати на север све до Сребрне Реке уз коју ћемо безбедно
доспети у Анар.
Застао је и погледао сапутнике. Чинило се да ниједан од њих није очаран планом.
 – У чему је ствар? – упита он згрануто. – По овом плану ићи ћемо дуж Црних храстова и
нећемо заћи дубоко у њих, као прошли пут када смо баш због тога и доживели све оне
неприлике. Не заборавите да су крвожедни и бесни вуци и данас у близини!
Шиа климну главом и намршти се.
 – Није реч о плану у целини – рече оклевајући – него о томе да се о Магленој Мочвари
испредају разне страшне приче...
Менион се, запрепашћен, лупи руком по челу.
 – Није ваљда! Нећете ми рећи да верујете у бапске приче о Магленим Утварама које
вребају на ивицама мочваре и гутају заблуделе путнике?! Немојте ми рећи да обојица
верујете у то?!
 – Баш је лепо што то ти кажеш – узвикну љутито Флик. – Да ниси можда заборавио ко нам
е прошли пут, уочи самог поласка, причао о томе како су Црни Храстови сасвим безбедан
крај!
 – У реду, у реду – уздисао је витки ловац. – Не тврдим више да је ово сасвим безбедан крај,
не поричем ни то да у овим шумама живе и понека веома чудна бића. Међутим, нико до
данас није видео те наводне мочварске утваре, док смо ми гладне курјаке видели сопственим
очима. За шта се, дакле, опредељујете?
 – Претпостављам да је твој план најбољи – умеша се хитро Шиа. – Али бих ипак више
волео да пресечемо пут на исток и да, путујући кроз шуму, избегнемо Маглену Мочвару
колико је год то могуће.
 – Слажем се! – узвикну Менион. – Само, то ће бити прилично тешко, ако пуна три дана не
угледамо сунце и по њему не закључимо да ли нас пут води на исток.
 – Попећемо се на дрво – предложи неочекивано Флик.
 – Попећемо се на... – понови згрануто вођа пута. – Па, наравно! Како се тога нисам сетио!
Узвераћу се уз стабло високо преко шездесет метара и обрасло влажном, клизавом, погубном
маховином, и то голим рукама и ногама! – Насмејао се подругљиво и одмахнуо главом. – Ти
ме понекад збиља запањујеш!
Погледао је беспомоћно Шиу очекујући разумевање и подршку, али је Вејланин очигледно
био на братовљевој страни.
 – Зар ниси понео опрему за верање? – упита он Мениона; када је овај нехајно, потврдно
климнуо главом, потапша га срдачно по широким леђима.
 

 – Специјалне чизме, рукавице и конопац – објаснио је брзо изненађеном Принцу од Леаха.

 – Флик је најбољи пењач у Вејлу и једини који је кадар да савлада успон уз једно од ових
чудовишта.
Менион је још увек сумњичаво одмахивао главом.
 – Чизме и рукавице се могу премазати по себном течношћу, што ће омогућити чак и верање
уз влажно, клизаво стабло. Флик ће се сутра попети уз неки од ових џиновских храстова и
одредиће правац према положају сунца.
Флик се победоносно осмехну.
 – Тако, дакле. Биће то чудо над чудима! – Менион поново одмахну главом и погледа
стаменог Вејланина. – Дешава се понекад да и они спори хитро мисле. У реду, пријатељи
драги, можда ћемо и то постићи.
Када су се следећег јутра пробудили, шума је још била мрачна, дневна светлост је тек
покушавала да се пробије кроз храстове крошње. Ретка магла је допирала из низија које су са
ивица шуме деловале још мрачније и туробније. У шуми је било хладно: влажну хладноћу
 равнице која се завлачи у кости заменила је оштра студен ране шумске зоре. Доручак су
појели на брзину, после чега се Флик припремио за верање уз високи храст. Навукао је
тешке, савитљиве чизме и рукавице, које је Шиа премазао дебљим слојем специјалне
течности из бочице. Менион је са неповерењем посматрао ове припреме, али су
сумњичавост и радозналост прешле у изненађење када је здепасти Вејланин чврсто
обухватио дебело стабло и са спретношћу која није одговарала ни његовој грађи ни тежини
задатка почео хитро и вешто да се пење уз дрво према врху. Снажни удови носили су га
високо горе преко тешких грана. Успон је, одједном, постао спорији и тежи. Сапутници су га
изгубили из вида; нестао је у густом лишћу; после извесног времена поново се појавио
спустио, опет необично вешто, низ стабло да би се придружио Шии и Мениону.
Брзо су спаковали опрему и кренули у правцу североистока. Према Фликовом извештају о
положају сунца у том тренутку, пут је требало да их доведе на ивицу Маглене Мочваре и по
Менионовом уверењу да траје највише један дан хода. С обзиром да је било рано јутро,
одлучили су да кроз Црне Храстове прођу пре него што се спусти мрак. Зато су корачали
брзо и без застоја, један иза другога. Предводио их је Менион, који је у полутами бирао
најбоље стазе, ослањајући се на свој истанчани осећај за оријентацију. Одмах за њим ишао је
Шиа и на крају Флик, који се повремено освртао и осматрао тиху шуму. Застали су само три
пута, мало се одморили и појели ручак на брзину. Мало су разговарали, али и то неколико
 речи звучало је весело и опуштено. Дан је брзо одмицао, чинило им се да су се први знаци
сумрака појавили сасвим неочекивано. Само, шума пред њима ни по чему није указивала на
то да се завршава, њено велико дрвеће се није разређивало, и што је било још горе, нека
тешка сива магла поново им је помутила видик, постајући све гушћа. Ова је магла, међутим,
била друкчија, није имала постојаност магле низије него је подсећала на дим који је тело и
одећу обавијао на неки чудан, непријатан начин. Путници су имали необичан осећај да их
дотичу стотине малих ледених и лепљивих руку које покушавају да их оборе, и одупирали су
се том невидљивом али упорном додиру са гађењем. Менион је био уверен да се тешки дим
диже из Маглене Мочваре и да се налазе на самом завршетку шуме.
Магла је на крају постала тако густа да су тле назирали само на неколико корака испред
себе. Менион је услед слабе видљивости успорио корак, и сва тројица су се држала један
другога, уплашени могућношћу да их димна препрека не раздвоји. Дан је већ био на смирају,
па би шума и без магле била црна; како је мраку још доприносио и ковитлац тешке влаге,
 

стазу је било скоро немогуће назрети. У једном тренутку, путницима се учинило да лебде у
неком свету пакла где је само чврсто тле био доказ стварности. На крају је видљивост толико
ослабила да је Менион наложио Вејланима да се међусобно и за њега вежу конопцем и на тај
начин избегну раздвајање до којег је могло доћи сваког часа. Брзо су га послушали и
наставили ход. Уверен да се налазе у близини Маглене Мочваре, Леах је са напором пиљио у
сивило, покушавајући да угледа завршетак шуме.
И поред свег ишчекивања веома се изненадио када је коначно дошао на руб мочваре која
се на северу граничила са Црним Храстовима и није схватио шта се догађа све док до колена
није утонуо у мутне зелене воде. Ледени, смртоносни загрљај муља и изненађење само су
убрзали све дубље западање, а крик опомене спасао је Шиу и Флика од сличне судбине.
Зачувши Менионов узвик, чврсто су се ухватили за уже које их је повезивало и хитро извукли
друга из живог блата и сигурне смрти. Мрачне, жабокречином прекривене воде велике
мочваре скривале су само површински муљ без дна који у повлачењу жртве није имао брзину
живог песка, али се заточена у њему, са истим исходом, још дуже мучила. Све што би
утонуло у загрљај муља било је осуђено на лагану смрт од угушења у непрегледном бездану.
Вековима су те наизглед мирне воде варале неопрезна бића, наводећи их у искушење да их
пређу или само опробају њен недокучиви мир. Остаци свих тих бића лежали су у заједничкој
гробници негде дубоко испод тихе површине. Три путника су мирно стајала на обали
мочваре, ужаснути њеним мрачним тајнама. Чак је и Менион Леах задрхтао када се сетио
наглог, немилосрдног позива да подели судбину толиких других. И док су стајали тако као
зачарани, учинило им се да је у једном тренутку прошла поворка мртвих сенки да би одмах
затим заувек нестала.
 – Шта се десило? – узвикну Шиа гласом који је оштро и громко запарао тишину. – Зар
нисмо заобишли ову проклету мочвару?!
Менион погледа у небо и после неколико секунди одмахну главом.
 – Отишли смо сувише на запад. Сада ћемо морати да идемо ивицом баруштине у круг,
према истоку, све док не изађемо из магле и Црних Храстова.
Заћутао је, оцењујући колико је сати.
 – Ја овде нећу да проведем ноћ – рече Флик жустро, нагађајући о чему Леах размишља. – 
Више волим да ходам читаву ноћ, цео сутрашњи дан и онај следећи!
Одмах су одлучили да наставе пут уз ивице Маглене Мочваре и што пре стигну до чистине
на истоку, где би остали да проведу ноћ. Шиа је страховао да их на незаклоњеним
просторима не ухвате Скули, али је ужас од мочваре надјачао и тај страх, па му је једина
жеља била да се што, пре од ње удаље. Тројка се повезала конопцем око паса и полако
кренула неравном обалом мочваре, очију прикованих за једва видљиву стазу. Менион их је
водио са највећом опрезношћу, вешто избегавајући сплетове опасног корења и корова који су
на рубу баруштина бујали у изобиљу и у нестварној полусветлости сиве магле, захваљујући
 разноликим чворноватим облицима, деловали као жива бића. Земљиште је с времена на
време прелазило у меко блато које је подсећало на опасну мочвару и њен живи муљ, и које су
пажљиво морали да заобилазе. Понекад би им се на путу испречило огромно дрвеће, чија су
се горостасна стабла тешко надвијала над непокретну, беживотну површину мочварних вода,
а гране тужно висиле као да очекују најскорију смрт. Клитске Низије биле су слеђена, мртва
земља, али је Маглена Мочвара била област смрти која чека и вреба – неумољиве, вечите
смрти која се ничим не одаје, која не упозорава и не покреће се, смрти скривене у природи
коју је тако сурово уништила. Ледена влага низије повлачила се и овде, али се на њу
 

надовезивало још и осећање да тај житки, устајали муљ мочварних вода маглу привлачи исто
толико колико и избезумљене путнике. Кроз маглу која се у ковитлацу спуштала на њих није
струјао ветар; он није шуморио ни у високој трави, ни у крошњама умирућих храстова.
Владала је свеобухватна тишина вечите смрти која Је добро знала ко је господар.
Ходали су скоро сат када је Шиа изненада осетио да нешто није у реду. За такво осећање
није имао опипљивих разлога. Оно се родило и постепено развијало све док се сва чула нису
изоштрила у настојању да открију извор мучнине. Идући нечујно између брата и пријатеља
ослушкивао је са напрегнутом пажњом и загледао велике храстове и мочвару. На крају је са
ужасом закључио да нису сами, да се сем њих још нешто налази у црном, несагледивом
пространству, нешто што они због магле нису кадри да опазе али што добро види њих. Млади
Вејланин је био толико ужаснут тим сазнањем да није могао да изговори ниједну једину реч,
да направи ниједан једини покрет. Ишао је ћутећи, обамрле свести, очекујући да се догоди
неминовно. Када је после краћег времена уз огромне напоре успео да се прибере, зауставио
е сапутнике.
Менион се упитно окренуо и покушао да нешто каже, али га је Шиа ућуткао са прстом на
уснама и покретом руке која је показивала мочвару. Флик је већ узнемирено гледао у том
правцу, јер га је шесто чуло упозорило на Шиин страх. Стајали су непомични на ивици
баруштине, усредсређени на зид непробојне магле која се лукаво гомилала над површином
мртве воде. Тишина их је и даље притискивала као тешко бреме.
 – Мислим да си се преварио – прошапта Менион, опуштајући се. – Када је човек овако
уморан као ми, лако му се причињавају свакојаке ствари.
Шиа одмахну главом и погледа у Флика.
 – Не знам ни сам – сложи се одмах потом. – Учинило ми се да осећам нечије присуство...
 – Присуство Маглене Утваре? – карао га је Менион церећи се.
 – Волео бих да си у праву – рече му Шиа. – Страшно сам уморан, па ми се доиста штошта
може причинити. Наставимо пут и изађимо што пре одавде.
Наставили су опасно путовање, будни на сваки неочекивани шум. Али када се ни после
дужег времена ништа није догодило, њихове мисли скретоше другим токовима. Али тек што
е себе убедио у то да се ипак преварио и услед умора био жртва сопствене уобразиље, Шиа
зачу Фликов узвик.
Истога тренутка осети снажан трзај конопца којим су били повезани и који је почео да их
вуче ка неумољивој мочвари. Изгуби равнотежу и паде, покушавајући да у магли назре шта се
збило. У магновењу му се учини да је опазио Фликово тело у ваздуху изнад мочваре. Иако му
е конопац још био привезан око паса, Шиа већ у следећем тренутку осети како га студен
мочваре хвата за ноге.
Могли су се изгубити занавек да Принц од Леаха није имао брзе рефлексе. На први јачи
трзај конопца, нагонски се ухватио за прву ствар која му се нашла при руци и одржала га на
ногама. Био је то огроман храст чије се стабло тако дубоко укоренило у меку земљу да су му
прве више гране висиле на дохват руку. Менион се једном руком чврсто ухватио за најближу
грану, а другом из све снаге почео да трза и повлачи уже око струка. Иако већ до колена у
мочварном блату, Шиа осети његове снажне трзаје и покуша да се подигне и помогне
пријатељу. Сада су у тами над мочваром одјекивали продорни Фликови крици и узвици
охрабрења које су му у одјеку слали Менион и Шиа. Одједном се конопац између Флика и
Шие олабави и из сиве маглуштине појави се на површини воде здепаста прилика Флика
Омсфорда, који је грчевито покушавао да се избави из нечега што је личило на сплет
 

зеленкастих, коровом обраслих пипака. У десној руци држао је дугачки сребрни бодеж који
е претећи блистао док се муњевито заривао у то нешто што га је тако чврсто држало. Шиа
свом снагом повуче уже, покушавајући да помогне брату и ослободи га напасти. Тренутак
касније, пипци се изгубише у магли и ослобођени Флик, који се и даље неуморно борио,
паде у мочвару.
Тек што је Шиа свог изнуреног брата извукао из чељусти мочваре и подигао га на ноге, из
маглене тмине избише друге зеленкасте руке. Пипци оборише изнемоглог Флика на тле, а
едан од њих се изненађеном и затеченом Шии обави око леве мишице. Пре него што је
дошао себи, осетио је како га вуче према мочвари; хитро је извукао бодеж и зарио га у
жабокречином покривени пипак. Док је свом снагом ударао непознатог противника, опазио
е како се из баруштина помаља огромно обличје, обавијено маглом и ноћним мраком. На
другој страни, Флик је поново упао у загрљај два пипка, који су његово снажно тело лагано и
сигурно вукли ка себи и води. Шиа се срчано, оштрим зарезом, ослободи зелене руке која му
е обавијала мишицу, и покуша да приђе брату. Истога часа осети како га други пипак хвата
за ногу и како губи тле под собом. У паду главом удари у подножје храста и изгуби свест.
Браћу Омсфорд спасао је и овога пута Менион Леах који је, спретан и гибак, искочио из
мрака са исуканим мачем и снажно га зарио у пипак који је држао онесвешћеног Шиу.
Секунду касније, брђанин се нашао поред Флика, крчећи мачем пут кроз те грозне зелене
 руке које су се сада пружале ка њему. Низом брзих и изванредно вештих удараца
непогрешиво је погађао циљ и убрзо му је пошло за руком да ослободи Вејланина. Пипци су
одједном ишчезли у магли мочваре, Флик и Менион су јурнули да онесвешћеног Шиу одвуку
са опасне ивице воде. Али пре него што је било ко од њих успео да стигне у сигурно окриље
високих храстова, из мрака се и по трећи пут помолише зеленкасте руке. Менион и Флик без
 размишљања заклонише својим телима непомичног Шиу и бацише се на пипке који их
заокружише са свих страна. Борба је била тиха, чуло се само тешко дахтање људи који су
бодежом и мачем махали лево-десно, одсецајући парчиће а понекад и читаве делове
неуништивих пипака. Чинило се, међутим, да све те силне ране не успевају да нашкоде
чудовишту из мочваре које је на сваки нови удар одговарало све већом јарошћу. Менион је
проклињао себе због тога што се није сетио да довуче свој велики лук из кога је непознатог
нападача могао да гађа из магле.
 – Шиа! – заурлао је очајнички. – Освести се, Шиа, забога! Ако се не пробудиш, готови смо.
Непомично тело иза њих лако се покренуло.
 – Устај, Шиа! – преклињао је мукло Флик, осећајући како му се из руку излива снага што
е немилице трошио у беспоштедној борби против чудовишних пипака.
 – Камење! – крикну Менион. – Извлачи елфско камење!!
Шии пође за руком да клекне, али се поново сруши на тле пред стравичним призором
битке која се водила пред њим. Чуо је како Менион виче и несвесно је руком потражио свој
 ранац, схвативши истог тренутка да га је испустио при покушају да помогне Флику. Осврнуо
се и угледао га у непосредној близини: пипци су се претећи надвијали над завежљајем. И
Менион је, изгледа, схватио шта се догађа и са дивљим урликом устремио се ка ранцу,
крчећи пут својим дугачким мачем. За њим је јурио Флик са малим бодежом у руци, раме уз
 раме. Последњим напором снаге, Шиа стаде на ноге и потрча ка ранцу у којем су се
налазили драгоцени каменчићи. Његово вретенасто тело склизну кроз испружене пипке и он
се баци на свој пртљаг. Док је грозничаво тражио малу кожну кесу, први пипак га је зграбио
за незаштићене ноге. Ударајући га свом преосталом снагом, борио се неколико секунди за
 

своју слободу и при том покушавао да пронађе драго камење. У једном тренутку му се
учинило да га је изгубио заувек, али му одмах затим прсти напипаше кесицу и он је извуче из
 ранца. Снажан ударац увијајућих хваталица му је скоро изби из руку, али је он чврсто стеже
на грудима покушавајући да обамрлим прстима одвеже врпце. Флик се у повлачењу заплете о
Шиу и сруши на тле, а зеленкасте ручице се надвише над оба брата. Сада је између
чудовишног нападача и његових жртава стајао само крхки Менион, који је обема рукама
грчевито стезао мач Леаха.
Скоро несвесно, Шиа осети у руци три плава елфска камена. Повлачећи се и трудећи се да
се усправи, млади Вејланин дивље и победоносно крикну и на испруженом длану откри
благи блистај камења. Они заблисташе истог часа и обасјаше дубоку тмину заслепљујућом
плавом светлошћу. Флик и Менион одскочише, заклонивши очи рукама. Повукоше се
оклевајући и пипци и када се младићи најзад усудише да отворе очи, угледаше како се
блистава светлост елфског камења пробија кроз маглу изнад мочваре и како тешку пару сече
оштрином ножа. Видели су како се светлосни пламен обрушава на невиђено чудовиште и
како оно полако тоне у жабокречином прекривене воде. У тренутку када је наказа са
пипцима почела да ишчезава, сјај доби снагу малог сунца и воду обасјаше плави пламенови и
сунуше начас у небо да би одмах затим нестали без трага. Вратише се магла и ноћ и путници
се опет нађоше сами у неподношљивој мочвари.
Када су се прибрали, вратише оружје у корице, подигоше ранце и бацише их међу огромне
црне храстове. Мочвара је била тиха као и пре неочекиваног напада, а њене воде
узнемирујући непокретне под сивим покривачем. Младићи се без даха срушише под стабла
великог дрвећа, дишући дубоко, срећни што су живи. Битка се одиграла муњевитом брзином,
прохујала је као у некој стравичној ноћној мори. Флик је до костију био мокар, а Шиа од
појаса до стопала. Обојица су дрхтала и после само неколико минута предаха почела да се
крећу, покушавајући да одагнају студен која их је кочила.
Свестан да се одмах морају ослободити мочваре, Менион се са муком подиже и,
наслонивши се на чворновато стабло старог храста обраслог маховином, једним покретом
пребаци ранац преко рамена. Шиа и Флик учинише то исто, али са много видљивијим
напором и са много мање спремности. Брзо су се договорили којим би путем било најбоље
да крену. Избор је био једноставан и ограничен: проћи кроз Црне Храстове и изложити се
опасности да се у њима изгубе и постану плен вукова – или наставити ивицом мочваре и
изложити се опасности новог сусрета са Магленом Утваром. Ниједно од решења није било
привлачно, али је борба са наказом из Маглене Мочваре била још толико жива да није
дозвољавала могућност понављања. Одлучили су, дакле, да се држе шуме, следе правац
упоредо са обалом мочваре и за неколико сати избију на чистину. Нису били у стању да
 расуђују, престрављени тим чудним светом у који су зашли; једина мисао у помућеној свести
била је да се како тако пробију кроз загушљиву шуму и пронађу место где би одспавали бар
неколико сати. Потпуно изнурени и обузети том једном једином мишљу, престали су да буду
предострожни и заборавили да се повежу конопцем.
Пут су наставили као и до тада, са Менионом на челу поворке. За њим је ишао Шиа, а за
Шиом Флик. Корачали су ћутећи и са напором, предвођени охрабрујућом мишљу да ће их
ускоро дочекати отворене и сунцем обасјане ливаде преко којих ће стићи у Анар. Магла се
полако дизала и Шиа је са успехом пратио Мениона иако се овај кретао као сенка. И поред
тога, губио би с времена на време из вида свога вођу и уморним очима покушавао да назре
стазу којом је прошао. Минути су споро протицали а вид бивао све слабији услед све веће
 

потребе за сном. Споро и све напорније напредовање кроз измаглицу Црних Храстова
претварало се у бесконачне сате хода, а они још увек нису имали појма ни колико путују ни
докле су стигли. Убрзо је и то престало да буде од значаја. Спавали су у ходу, идући кроз свет
полусна замагљене свести, не прекидајући тај сурови марш под хиљадама ћутљивих црних
стабала која су долазила и пролазила у једном непрегледном низу. Једина промена био је
налет све јачег ветра који је изненада узнемирио облачну ноћ. Појавио се као шапат и мукли
ецај а затим се развио у снажну јеку која је уснулу свест путника разбудила као неким
магијским додиром. Ветар им се обраћао, говорио, подсећао их на кратке дане иза њих и
пред њима, ветар их је опомињао на то да су обична смртна бића и да их не очекује никакво
добро, он им је наређивао да легну и потону у спокој сна. Младићи су слушали ту очаравајућу
еку, борећи се последњим остацима снаге против њене изазовне омаме и покушавали да,
вукући ногу пред ногу, наставе пут. Ишли су извесно време један иза другога, а онда Је У
едном тренутку Менион нестао.
У почетку Шиа није био кадар да схвати ову чињеницу, јер му је иначе бистра свест била
помућена умором и стравом протеклих догађаја, па је наставио шори ход, тражећи погледом
сенку високог брђанина. Затим је нагло застао обузет лудачким страхом: схватио је да су се
изгубили, да су се раздвојили. Дивљим покретом зграбио је крајичак братовљевог огртача, а
уморни Флик је посрнуо и застао, полумртав. Погледа Шиу не видећи га, не знајући и не
хајући због чега су се зауставили, са једином жељом да се сруши на земљу и заспи. У
мрачној шуми ветар је све јаче дивљао и Шиа је узалуд очајнички дозивао принца-брђанина
 – чуо се само одјек његових узвика. Викао је и викао, глас му се претварао у крик очаја и
страха, али се ништа друго није чуло осим тог одјека, пригушеног и разбијеног разбеснелим
шумом ветра у лиснатим крошњама великих немих храстова. Само му се једном учинило да
чује своје име и пошао је у правцу тог звука, вукући за собом исцрпљеног Флика. На крају се
и Шиа срушио на тле и дуго, дуго викао – све док га није издао глас. На све његове крике
одговарао је само ветар својим подругљивим смехом, као да жели да му каже како је заувек и
неповратно изгубио Принца од Леаха.
 

7.

Искушења на Сребрној Реци

Шиа се пробудио следећег дана у подне. Лежао је у високој трави, сунчев сјај му је болно
вређао полуотворене очи. У првом тренутку није се могао сетити ничега другог осим да су он
и Флик изгубили Мениона Леаха у Црним Храстовима. Ослонивши се на лакат, утврдио је
сненим погледом да лежи на отвореном пољу. Иза њега су се уздизали претећи храстови и
Шиа је схватио да му је, пошто је изгубио Мениона, неким чудним случајем пошло за руком
да пронађе пут кроз шуму пре него што је изгубио свест. Није знао како је наставио пут, није
се сећао тренутка када је из непрегледне шуме избио на пашњаке. Сви догађаји изгледали су
му чудно далеки; протрљао је очи и задовољно уздахнуо на топлом сунцу и чистом ваздуху.
После толиких дана, изгледало је да су Анарске шуме најзад на домаку руке.
Одједном се Шиа сети Флика. Скочи и, очајнички се осврћући, погледом потражи брата.
Флик је лежао у непосредној близини, у бесвести или у сну. Умирен, Шиа се протеже и час
касније поче да претура по ранцу. Тек када је напипао кожну врећицу са елфским
каменчићима, одахнуо је са олакшањем. Подигавши ранац, приђе уснулом брату и нежно га
продрма. Флик се, гунђајући промешкољи, огорчен што га буде из слатког сна. Тек када је
невољно отворио очи и угледао Шиу, сео је и, изненађен, осврнуо се око себе.
 – Хеј, па ми смо се ипак извукли! – ускликнуо је. – Да ми је само знати како. Ничега се не
сећам од тренутка када смо изгубили Мениона; знам само да смо ишли и ишли све док су ме
ноге носиле.
Шиа се исцери и потапша брата по леђима. Осећао је бескрајну захвалност при помисли да
су кроз све невоље прошли заједно. Толико мука и опасности, а Флик је још кадар да се
 радује и смеје. Осетио је силну љубав према том брату који му је, иако нерођени, био
бескрајно близак и драг.
 – Извукли смо се – осмехнуо се Флику – и извлачићемо се и даље ако ми пође за руком да
те дигнем са земље.
 – Подлост је у неких људи невероватна – одговорио је подругљиво Флик и са муком стао
на ноге. Упитно је погледао Шиу. – А Менион...?
 – Изгубљен... не знам где...
Флик скрете поглед, свестан Шииног бола и разочарања. Упркос свему, није био вољан да
призна да нестанак принца брђанина повећава опасност. Није заборављао да му је Менион
Леах спасао живот у мочвари, али је и даље био неповерљив према њему. Размишљао је
мало, а затим је благо потапшао брата по рамену.
 – Не брини за ту хуљу. Појавиће се наш Менион, и то по свој прилици у погрешном
тренутку.
Шиа мирно климну главом и скрете разговор на оно што их непосредно очекује.
Договорише се да иду на север до Сребрне Реке која се уливала у Дугино Језеро и да затим
узводно иду до Анара. Са мало среће и Менион ће кренути уз реку и придружиће им се за
који дан. Био је вешт ловац, окретан трагач и добар познавалац шуме, што ће му све свакако
помоћи да побегне из Црних Храстова и да их стигне на некој деоници пута за Анар. Шиа
није желео да напусти пријатеља, али је био довољно мудар да схвати како би сваки покушај
 

трагања за њим у Црним Храстовима био неминовна пропаст за сву тројицу. Осим тога,
опасност са којом би се суочили у случају да их открију Скули, била би далеко већа од свега
што је Менион могао да доживи. Није им преостајало ништа друго него да одмах наставе
пут.
Ишли су убрзаним ходом кроз зелену, мирну равницу, са надом да ће до Сребрне Реке
стићи до вечери. Послеподневни часови су одмицали, а они још нису знали колико су
удаљени од реке. Сунце им је као добар водич омогућавало да сигурније одреде правац и
положај, што је било немогуће У магловитим Црним Храстовима где су искључиво зависили
од сопственог, крајње непоузданог осећаја за оријентацију. Сада су разговарали слободно,
охрабрени сунчевом светлошћу које су толико дана били лишени, и са неизрецивим
осећањем захвалности што су остали живи после ужасног доживљаја у Магленој Мочвари.
Својом појавом и корацима растеривали су животиње и птице које би се разбежале на све
стране. Једном се, у све блеђој светлости поподневног сунца, Шии привидела ситна прилика
погрбљеног старца која се негде тамо на истоку полако удаљавала од њих. Како, међутим, у
тој светлости на тој раздаљини није могао бити сигуран у своју визију, закључио је да је она
плод маште. Флик ништа није приметио, па је привиђење брзо заборављено.
У сутон су угледали дугу, попут траке танку водену линију која је кривудала на север и у
њој одмах препознали легендарну Сребрну Реку, извор прелепог Дугиног Језера и хиљаду
узбудљивих пустоловних прича. Једна од њих била је и легенда о Краљу Сребрне Реке,
владару бескрајно богатом и моћном који је сав свој живот посветио напорима да воде
велике реке теку слободно и да буду приступачне човеку и животињи подједнако. Путници
су га ретко виђали – настављала је прича – али је он увек стизао у прави час да понуди помоћ
ономе коме је она била неопходна, или да помилује несрећника који је извршио преступ у
његовој области. Угледавши реку, Шиа и Флик осетише дубоко дивљење према њеној лепоти
у сребрнкастој боји по којој је и добила име. Када су стигли на обалу нису због мрака могли
да провере чистоту воде, али су се, пробавши је, слатко напојили.
На јужној обали реке пронашли су мали, травом обрастао пропланак у подножју два
велика стара јавора, који им се учини као идеално место за преноћиште. Иако кратко,
поподневно путовање их је прилично заморило, па су одлучили да прекину ход кроз таму и
мало се одморе. Намирнице су биле на измаку, и после овог вечерњег оброка мораће да улове
нешто за храну. Та их је чињеница обесхрабривала, јер су за лов на дивљач располагали само
кратким, скоро неупотребљивим ловачким ножевима, а Менион беше однео са собом велики
лук са стрелама. Шиа и Флик су појели последње остатке хране не палећи ватру из страха да
она не упозори непријатеља на њихово присуство. На безоблачном небу оцртао се сјајни
полумесец, а хиљаде звезда у бесконачној галаксији заблистале су пуним сјајем,
осветљавајући реку и земљу иза ње нестварном тамнозеленом светлошћу. Пошто су завршили
са јелом, Шиа се обрати брату.
 – Да ли си размишљао о овом путовању, о овоме нашем бекству? Да ли си озбиљно
 размишљао о ономе што чинимо?
 – Смешно је што ме то питаш – одговори кратко Флик.
Шиа се осмехну и климну главом.
 – Смешно је, вероватно. Али потребно ми је оправдање пред самим собом, а то није лак
задатак. Схватио сам већину ствари које нам је Аланон испричао, схватам да опасност прети
наследницима Мача од Шанаре. Али које ће нам добро донети скривање у Анару? То
створење које називају Брона сигурно трага још за нечим а не само за Мачем од Шанаре,
 

када тако одлучно и немилосрдно трага за потомцима елфске краљевске лозе. Шта то Брона
тражи... шта је то до чега му је толико стало...?
Флик слеже раменима и баци камичак у брзу матицу реке, немоћан да пружи било какав
 разуман одговор.
 – Можда жели сву власт – примети неодлучно. – Зар то, раније или касније, не пожели
свако ко је осетио њену сласт?
 – Жели, без сумње – сагласи се Шиа. Размишљао је како су разни видови похлепе довели
 расе у садашње стање после дугих, крвавих ратова, који су такорећи уништили сваки живот
на земљи. Али, од последњег рата протекло је много година и појаве издвојених и
неудружених заједница су, чини се, доносиле и издвојене одговоре на трагање за миром.
Поново се обратио опрезном Флику.
 – Шта ћемо радити кад стигнемо тамо куда смо наумили?
 – То ће нам рећи Аланон – одговори му брат са оклевањем.
 – Не може нам Аланон вечно говорити шта треба да урадимо – гласио је Шиин брзи
одговор. – Уосталом, нисам сигуран да нам је о себи рекао целу истину.
Флик се слагао са Шииним мишљењем, сећајући се првог сусрета са загонетним
горостасом који се са њим поигравао као са играчком. Аланон се непрекидно понашао као
човек који је навикао да га слушају и да се све одвија по његовом, у време и на начин које он
одреди. Задрхтао је и нехотице, сетивши се тренутка када се први пут нашао пред Скулом,
тим чудовишним створом са знамењем мртвачке главе. Није могао порећи чињеницу да га је
тада спасао Аланон.
 – Нисам сигуран да бих желео да знам праву истину о свему. Нисам сигуран да бих је
 разумео – мрмљао је тихо Флик.
Шиу је запрепастила ова Фликова примедба и он се поново окрете месечином обасјаној
 реци.
 – Врло је могуће да смо ми за Аланона сасвим безначајни – потврдио је – али од сада нећу
направити ниједан покрет без неког озбиљнијег разлога!
 – Можда нећеш – допро је до њега Фликов глас – а можда и хоћеш...
Његов се глас злослутно изгуби у тихим шумовима реке и ноћи и Шиа одлучи да не
наставља разговор. Обојица легоше и заспаше. Неспокојни и уморни брзо су тонули у подло
светле и живописне снове неког тренутно другог света, у чијим су се заносним сликама
опуштали и одмарали, ослобађајући се потиснутих страхова и стрепњи, и са њима се у том
најскривенијем светилишту људског бића сукобљавали на други начин, савлађујући их са
успехом. Али и поред охрабрујућих звукова живота око њих и спокојног жубора блиставе
Сребрне Реке који су блажили њихов немир, неизбежни, немилостиви ток страховања
подривао је свет снова и у њему се угнездио, безобзирно чекајући на буђење свести. Уснули
Вејлани су се стално трзали и јечали, не могући да се ослободе присутности мучног немира
који их је обеспокојавао више као мисао него као облик.
Можда је та иста сенка предосећања, ширећи наговештај страха, и пробудила Вејлане у
истом страшном тренутку. Сан је неповратно ишчезао, а ваздух се испунио безумљем које их
е снажно обузело и почело да кињи. Препознали су то осећање, и срца и очи испунила је
паника; седели су непокретно, ослушкујући бешумну ноћ. Тренуци су пролазили, ништа се
није догађало. Њихова изоштрена чула покушавала су да назру шумове који ће, добро су
знали, неминовно доћи. Већ у следећем тренутку зачули су познати шум великих крила и над
отвореном реком угледаше огромне обрисе Скула који се готово грациозно уздизао над
 

низијом. Чудовишна прилика се полако упути преко реке ка склоништу Вејлана који,
слеђени од ужаса, нису били кадри ни да мисле, ни да се покрену. Чињеница да их Скул није
опазио, да можда није ни знао да су у непосредној близини, није била од значаја. Брзо ће их
открити, можда већ за неколико секунди, а они нису имали времена за бекство, за њих није
било ни скровишта, ни излаза. Шиа осети како му се уста суше и у обамрлој свести појави се
мисао о елфском камењу. Али, и то је било узалуд... Свест није реаговала и обојица су,
потпуно одузета, очекивала крај.
Али крај, неким чудом, није дошао. Када се учинило да ће их слуга Господара Ворлока
неминовно открити, његову пажњу привукла је изненадна светлост на другој обали реке.
 Чудовиште је хитро полетело ка њој, али се у том часу указала још једна, па још једна
светлост. Скул је летео и пажљиво надгледао другу страну реке, уверен да се трагање ближи
крају и да се дуга потера коначно завршава, иако није могао да открије извор светлости. Шен
одсјај се поново појавио, ишчезао, искрсао на другом крају и поново се угасио. Већ
избезумљено, чудовиште се обруши за трагом, залазећи све дубље у таму и коначно се изгуби
у хиљадама јаркова и удолина. Тајанствена светлост засјала је једанпут, двапут, сваки пут
све даље према копну, мамећи за собом разбеснелу звер. На суседној обали остадоше у мрак
слеђене фигуре Вејлана који су стакластим очима пратили црну сенку све док се није
изгубила са видика.
Остали су непокретни и после нестанка Скула. Још једном су избегли смрт и њен
судбоносни додир. Седели су немо, слушајући зујање инсеката и шумове ноћног живота.
После извесног времена, одахнули су, померили се из своје укочености и згледали се са
осећањем олакшања. Црни створ је отишао, а они нису знали како се то чудо догодило. А
онда је, пре него што су стигли да било шта кажу, тајанствена светлост поново блеснула на
другој обали реке, ишчезла и поново блеснула, овога пута још ближе. Запрепашћени, Шиа и
Флик су нетремице гледали у светлост која им је, лелујава, прилазила све ближе.
Тренутак касније, појавила се пред њима фигура старог, прастарог човека, погуреног под
теретом година и одевеног у одело шумара. Његова сребрна коса блистала је на светлости
звезда, избраздано лице красила је дугачка, чиста и негована бела брада. Чудна светиљка
коју је држао у руци блеснула је у непосредној близини, али у њеном средишту није било
пламена. Када се нагло угасила, у старчевој згрченој руци остао је неки необичан
цилиндричан предмет. Старац се насмеши Вејланима у знак поздрава, а Шиа погледа његово
изборано лице са осећањем дубоког поштовања.
 – Каква је то чудна светлост? – промуца.
 – Играчка људи који су већ одавно мртви. – Старчев глас је прешао у мукли шапат. – Који
су нестали попут онога злог створења тамо... – Старац је мршавом, избораном руком
показивао у правцу у којем је одлетело чудовиште са знаком мртвачке главе. Његова рука је
подрхтавала у ноћи, налик на танку гранчицу осушеног дрвета. Шиа га погледа, питајући се
шта би сада требало да учини.
 – Ми идемо на исток... – умеша се неочекивано Флик.
 – У Анар. – Старац га је прекинуо тихо али одлучно. Климао је главом са разумевањем, а
смежуране, проницљиве очи су, осветљене месечином, загледале час једног, час другог
брата. Потом се упутио на ивицу брзе реке, осврнуо се и руком им наложио да седну. Шиа и
Флик га послушаше без двоумљења, сигурни у његове добре намере. Али када су сели,
осетили су тако велики умор да више нису успевали да отворе очи.
 – Спавајте, млади путници, само мирно спавајте и сном скратите дугачко путовање. – Глас
 

е у њиховој свести одзвањао све јаче и претварао се у наређење. Више нису били кадри да се
одупру сну, тако пријатном и добродошлом. И док су они послушно лежали на мекој трави,
фигура пред њима почела је да се мења и добија нове облике, па им се, кроз полуотворене и
замагљене очи, причинило да старац постаје све млађи и да је друкчије одевен. Шиа је
нешто мрмљао покушавајући да остане будан, да схвати шта се дешава, али су у следећој
секунди оба Вејлана утонула у дубок сан.
У сну су попут облака пловили кроз заборављене дане сунца и среће у добро знаним
пределима родног краја, који су тако давно напустили. Поново су тумарали по Дулншкој
шуми и пливали у хладним водама силовите реке Рапахаладран, лишени начас свих стрепњи
и брига. Трчали су безбрижно по пошумљеним брдима и долинама са дивним осећањем
потпуне слободе. У том сну додиривали су сваку биљку и сваку животињу, сваку птицу и
бубицу, као да први пут поимају значај тих сићушних али живих бића. Лебдели су и пловили
као ношени ветром, дубоко удисали свеж мирис земље и кликтали што су сагледали сву
лепоту природе и њеног живота. Био је то раскошан калеидоскоп боја, мириса и благих
шумова који су допирали до њихових уморних свести – шумова слободних пространстава и
лепих, спокојних предела. Заборавили су тешке, дуге дане путовања кроз маглом обавијене
Клитске Низије, те суморне дане у којима је живот налик на изгубљену душу безнадно лутао
по умирућој земљи. Заборавили су таму Црних Храстова, страву којом је одисало
непрегледно џиновско дрвеће што је скривало и сунце и небо. Ишчезло је сећање на Маглену
Мочвару и њену утвару, на чудовиште са мртвачком главом и његов неуморни лов на човека.
Млади Вејлани су се кретали у свету ослобођеном страха и бриге стварнога света, а време се
уљуљкивало у спокојству прожетом тренутном лепотом блиставе дуге на крају дивље
непогоде.
Нису знали колико су дуго били изгубљени у свету снова, нису знали ни шта се са њима за
то време догађало. Али су, у лаком и пријатном буђењу, схватили да се више не налазе на
обали Сребрне Реке и да је наступило неко ново и за њих друкчије време. То осећање било је
узбудљиво и уливало сигурност.
Долазећи полако себи, Шиа постаде свестан тога да га са свих страна окружују нека бића,
да га посматрају и чекају. Подигао се и ослонио на лакат, а замагљене очи распознале су
мале фигуре које су се забринуто надносиле над њим. У нејасној позадини искрсла је висока
заповедничка прилика у широком огртачу и ставила му своју снажну руку на раме.
 – Фличе! – узвикну Шиа, трљајући поспане очи и настојећи да препозна лице нагнутог
човека.
 – Сада је све у реду, Шиа – допро је до њега дубоки глас још нејасне прилике. – Стигао си
у Анар.
Шиа је трептао и покушавао да устане, али га је чврста рука благо задржала у истом
положају. Очи му се разбистрише и он поред себе опази Флика, који се такође са муком
будио из сна. Око њих су стајале здепасте мале фигуре у којима је Шиа одмах препознао
Патуљке. Шиа пређе погледом преко одлучног лица погнутог човека и заустави га на сјајном
оклопу од металних алки. Сада је знао да је путовање у Анар остварено, да су коначно стигли
у Кулхавен и нашли Балинора.

* **

Менион Леах није тако једноставно прешао ту последњу деоницу пута у Анар. Када је
 

схватио да се изгубио и раздвојио од Вејлана, обузела га је паника. Није се плашио за себе,

али се бојао најгорег за Омсфордове који су сада сами покушавали да пронађу излаз из
маглом обавијених Црних Храстова. Дозивао их је безнадежно, извикивао њихова имена,
посрћући слепо кроз мрак све док није изгубио глас. На крају је био приморан да призна
пораз, да самога себе убеђује у то да је свако трагање у таквим условима узалудно.
Исцрпљен, крчио је пут кроз шуму у правцу за који је веровао да је онај прави, тешећи се
бедно да ће му дан својом светлошћу помоћи да нађе пријатеље. Остао је у шуми дуже него
што је предвиђао, и из ње је почео да излази у зору и срушио се на земљу, на самој ивици
пашњака. Иако у том тренутку то није знао, налазио се на јужном врху, дакле недалеко од
места где су лежала уснула браћа. Тада су га издали и снага и издржљивост и тако је брзо
утонуо у сан да се није могао сетити ничега после тог лаганог, бесконачног тоњења у високу
траву. Чинило му се да је спавао врло, врло дуго, а у ствари се пробудио само неколико
часова пошто су Шиа и Флик кренули према Сребрној Реци. Уверен да је далеко од јужне
тачке на којој су се раздвојили у Црним Храстовима, Менион одлучи да пође на север и
препречи пут сапутницима пре него што стигну до реке. Знао је да ће, ако му то не пође за
 руком, бити сучељен са ужасном могућношћу да су се Вејлани изгубили у зачараној шуми.
Брђанин је прикачио свој лаки завежљај, пребацио преко рамена велики лук и мач Леаха и
хитро кренуо у правцу севера. Поподневна светлост је брзо нестајала а он је, у ходу, оштрим
оком тражио знаке присутности људског бића. Тек у сутон уочио је трагове човека који се
кретао у правцу Сребрне Реке. Трагови нису били старији од неколико часова и Менион се
лако уверио да је реч о више од једне особе. Али како није знао о којим је путницима реч,
Менион Леах је наставио пут кроз сутон, у нади да ће на Вејлане наићи када застану да
преноће. Знао је да их чудовишта са знамењем мртвачке главе прогоне и даље, али је одагнао
страх сетивши се да га она са Шиом и Фликом неће повезати. У сваком случају, излагао се
свесно опасности у настојању да пријатељима пружи своју драгоцену помоћ.
После извесног времена, пред сам залазак сунца, Менион угледа прилику која је, на
источној страни, ишла у супротном правцу. Менион узвикну, непознати се трже; очигледно
се трудио да се што више удаљи од Леаха, који је опет за њим пошао без двоумљења; трчао је
за уплашеним путником и викао да му не лежи никакво зло. Убрзо је стигао човека, торбара
који је продавао робу оближњим селима и породицама настањеним у низији. Погурен и
срамежљив, уплашен неочекиваном потером, торбар је стајао слеђен од страха пред високим
брђанином са исуканим мачем, у сутон једне потпуно непознате земље. Менион му
ужурбано објасни да му не жели зло, да тражи своја два пријатеља која је уз пут изгубио у
Црним Храстовима. Помињање Црних Храстова било је, изгледа, најгоре за човечуљка који
е сада већ био уверен у то да је незнанац пред њим луд. Менион помисли да му каже да је
Принц од Леаха, али одмах одбаци ту мисао. На крају је торбар признао да је тога раног
поподнева видео два путника чији би опис могао одговарати изгубљеним Вејланима.
Менион није био сигуран да ли му је човек ту причу испричао зато што га се плаши или зато
да му се подсмехне, али му је захвалио на добрим вестима и пожелео добру ноћ. Човечуљак,
очигледно усхићен помишљу да ће без много невоља поново остати сам, хитро крете на југ и
нестаде у ноћној тами.
Менион је сада морао признати да је сувише мрачно да би следио траг изгубљених
пријатеља, па је одлучио да се улогори. Нашао је згодно место испод широких борова, јер су
му се они чинили као најбоље скровиште. Зашао је међу њих, гледајући са стрепњом у ведро
ноћно небо. Било је довољно светло да вребајућем створу из Северне Земље омогући лако
 

проналажење сваког улогореног путника, и он се дубоко и искрено надао да ће Вејлани бити

довољно смотрени да изаберу сигурно склониште и у њему проведу ноћ. Када је стигао у
подножје борова, бацио је на земљу ранац и оружје и завукао се у заклон што су га пружале
њихове широке и дугачке гране. Изгладнео од дводневног пута, прогутао је последње остатке
хране, размишљајући при том да ће се и Вејлани ускоро суочити са истим проблемом.
Гунђајући наглас због злехуде судбине која их је раздвојила, завио се у меко ћебе и брзо
заспао, са великим мачем Леаха поред узглавља који је блистао на месечини.
Не знајући за догађаје који су се одвијали док је он спавао на месту свега неколико миља
удаљеном од Сребрне Реке, Менион Леах се сутрадан пробудио са новим планом у глави.
Ако се пречим путем пробије ка североистоку, стићи ће пријатеље и брже и лакше. Био је
сигуран да ће они кренути узводно уз Сребрну Реку, на исток, према Анарским шумама.
Напустивши нејасне трагове, Менион крете преко низије у правцу истока, говорећи самоме
себи да ће се, ако на трагове својих пријатеља не наиђе на узводној страни реке, вратити на
њен низводни пут. Гајио је наду да ће успут наићи на мању дивљач и обезбедити храну за
вечерњи оброк. Звиждао је и певао у ходу, опуштена и радосна лица при помисли на поновни
сусрет са изгубљеним друговима. Са задовољством је размишљао о крајњој неверици која ће
се оцртати на озбиљном лицу доброга старог Флика када га неочекивано угледа. Ишао је
дугачким, каскајућим кораком, прелазио стазу брзо и равномерно и кретао се веома брзо
захваљујући том гипком и одмереном ритму искусног шумара и ловца.
Успут се враћао на догађаје из протеклих дана и на њихово право значење. Мало је знао о
историји Великих ратова и о владавини Савета Друида, врло мало о тајанственој појави
такозваног Господара Ворлока и о његовом поразу пред удруженим снагама три нације.
Најгоре од свега било је такорећи потпуно непознавање легенде везане за Мач од Шанаре, то
славно оружје које је низ година било лозинка и симболично знамење слободе кроз
храброст. Сада је, ето, тај славни мач по праву стеченом рођењем припадао непознатом
сирочету, получовеку, полу-Елфу. Мисао је била толико бесмислена да Менион једноставно
није могао да замисли Шиу у тој улози. Инстинктивно је осећао да читавој причи недостаје
нека важна карика, нешто веома битно за расветљење загонетке око Мача због кога су, и не
схватајући тачно у чему је ствар, три пријатеља доживела толико недаћа и пораза.
Менион у тој пустоловини није суделовао само из пријатељских побуда и Флик је што се
тога тиче био потпуно у праву. Чак ни сада није био сигуран како су га наговорили да пође
на ово путовање. Био је свестан тога да није човек какав би Принц од Леаха требало да буде,
да његово интересовање за људе није довољно дубоко, да никада није ни пожелео да их
истински упозна, да никада није ни покушао да схвати суштинске проблеме праведне
владавине у друштву где је монархија и монархова реч била једини закон. Упркос томе,
осећао је да је на неки свој начин исто толико добар за владара као и сваки други живи
човек. Шиа је веровао да је он, Менион, достојан поштовања. Можда је Шиа у праву,
 размишљао је лењо, премда се цео његов дотадашњи живот састојао из низа сурових
доживљаја и дивљих испада који ни у ком случају нису служили неким конструктивним
циљевима.
Меко и травом обрасло земљиште низије прелазило је сада у пустош и голи крш који је
висио изнад малих брда и оштро се спуштао у стрме, на шанце налик долине, што је све
успоравало путовање и чинило га опасним. Менион је безуспешно покушавао да открије
трагове равнијег терена, али његов поглед није допирао далеко, чак ни са стрмих врхова.
Због тога је упорно каскао даље, не обазирући се на стрмо тле, решен да тим путем настави
 

по сваку цену. Његове су мисли блуделе све док га није тргао звук људског гласа.
Ослушкивао је без даха неколико тренутака, али како више ништа није чуо, поверовао је да
то ради његова жива и бујна машта. Тренутак касније поново је зачуо глас, овога пута јасни
женски глас који је тихо али звонко певао негде испред њега. Менион убрза корак, питајући
се да ли га то уши варају, иако је песма постајала све гласнија. Ускоро је њен мезмерични
звук испунио ваздух радосном и готово дивљом податношћу која је допрла до свести
брђанина и нагнала га да иде за тим гласом и осети се исто толико слободним колико је
слободна била и опојна песма. Као у сну, корачао је осмехујући се сликама што их је песма
среће призивала. Питао се и чудио шта та жена тражи и ради на овим кршевитим, голим
врлетима, далеко од сваке цивилизације, али је песма одагнала све сумње и уверила га да
допире из срца.
На врху изузетно тешког успона, на брду вишем од свих околних, Менион је затекао
девојку – седела је под ниским чворноватим дрветом, дугих и чворноватих грана. Била је
врло млада и веома лепа и очигледно се добро осећала у овом голом пределу. Певала је
звонким гласом и, како се чинило, није примећивала никога и ништа око себе. Менион Леах
се није прикрадао, пошао је према девојци одлучним кораком, нежно се осмехујући њеној
младости и свежини. Она му је узвратила осмех, не покушавајући да устане или му пружи
 руку, и наставила да пева песму радости. Принц од Леаха се зауставио на неколико корака,
али му је она брзо махнула руком и позвала га да седне поред ње испод тог дрвета чудних
облика. У том часу је негде у дубини бића Менион Леах осетио упозорење; јавило се оно
шесто чуло које још није било омамљено звонком песмом и затражило одговор на питање
зашто би једна непозната лепа и млада жена позвала случајног пролазника да седне поред
ње. Можда је разлог његовог; оклевања било само урођено неповерење што га искусан ловац
осећа према свему што је у природи изван времена и изван простора. Шта било да било, то
осећање натерало је брђанина да стане. У истом часу, ишчезли су у облаку паре и лепотица
девојка и њена песма, оставивши Мениона самог на врлети, пред чудним дрветом.
Менион је мало оклевао, не могући да верује у оно што се одиграло пред његовим очима, а
онда је нагло почео да узмиче. Земља под његовим ногама се отварала, из ње је избио сплет
дебелог испреплетеног корења које му се чврсто обавило око глежњева. Менион је посртао
унатрашке, покушавајући да се ослободи коренастих жила налик на пипке. У тренутку му се
све то учинило смешним; међутим, и поред свих напора, није успевао да се ослободи тог
савитљивог корења. Необичност ситуације само је повећао поглед на чудно, разгранато дрво:
до тада непокретно, оно му се сада приближавало лаганим, дугачким покретима својих
грана-пипака, чији су врхови били обрасли малим и опасним, шиљатим и оштрим иглицама.
Једним покретом Принц о Леаха збаци ранац и лук и из корица извуче велики мач,
схвативши коначно да су и девојка и њена песма биле чиста илузија којом су га намамили у
подножје чудовишног дрвета. Почео је хитро да сече корење које му се обавијало око ногу,
премда је при том морао да буде крајње обазрив јер је оно приањало уз кожу. Обузела га је
паника када је схватио да неће узмаћи на време, али је то осећање одмах потиснуо и
устремио се на огромну биљку која се већ надвијала над њим. Бесно је витлао мачем и
заривао га у пипке који су почели да се повлаче, грчећи се од бола. Менион је знао да ће у
следећем налету морати да погоди нервни центар биљке, ако жели да је уништи. Необично
дрво је, међутим, имало друге идеје. Увукло је пипке и затресло своје гране на заробљеног
путника, засипајући га танким, оштрим иглицама. Многе су га промашиле, многе се одбиле о
чврсту тунику и чизме, али су неке пале на незаштићене делове руку и главе и завукле се под
 

кожу уз, непријатно боцкање. Менион је покушавао да их извади, да их стресе, да се заштити

од следећег напада, али су се иглице ломиле остављајући своје оштре врхове у његовој кожи.
Одједном је осетио како га савлађује клонулост и како му се део по део тела одузима.
Схватио је да иглице садрже неку врсту дроге која успављује жртве злокобне и чудовишне
биљке. Дивље се борио против тог све јачег осећања, али је убрзо немоћно пао на колена,
неспособан да се даље бори, свестан да је наказно дрво добило битку.
Али, гле чуда! Дрво као да је оклевало, узмицало. Иза палог принца зачули су се спори,
тешки кораци који су се опрезно приближавали. Менион није могао да се окрене и види ко
му прилази, и неки дубоки глас га упозори да се не покреће. Дрво се згрчи, спремно на нов
напад, али га, пре него што је успело да истресе смртоносне иглице, погоди снажан ударац
огромног буздована, баченог преко Мениона који је клечао. Дрво-звер се погну под ударцем.
Рањено, покуша да се усправи и одбрани. Менион иза леђа одједном зачу шум лука и дугачка
црна стрела се зари дубоко у дебело стабло грозне биљке. Тог тренутка, корење око његових
ногу попусти свој загрљај и врати се у земљу из које је онако нагло искрснуло. Стабло се
жестоко затресе, пипци се расуше на све стране и истресоше своје отровне иглице у свим
правцима. Дрво се лагано сруши, још једном се згрчи и остаде да лежи непомично.
Скоро потпуно обезнањен дрогом из отровних иглица, Менион осети како га на тле
полажу снажне руке спасиоца, који је широким ловачким ножем секао преостале пипке
свијене око његових ногу. Пред Леахом је стајао снажно грађени Патуљак, одевен у
мркозелено ловачко одело које је било и уобичајена одећа ове расе. За Патуљка је био
прилично висок, морао је имати бар сто педесет сантиметара, и носио је хрпу оружја око
широког паса. Спустио је поглед на омамљеног Мениона и сумњичаво завртео главом.
 – Само странац може учинити овакву глупост – прекоревао га је дубоким гласом. – Нико
иоле разуман не упушта се у игру са Сиреном.
 – Долазим из Леаха... са запада – једва је успео да промуца Менион грубим, промуклим
гласом који ни сам није препознао.
 – Брђанин, дакле. Могао сам и мислити. – Патуљак се насмеја од срца. – Не брини,
опоравићеш се за неколико дана. Ако те ваљано лечимо, нећеш умрети од ове дроге, иако
еш дуже времена бити без свести.
Поново се насмејао и сагао да дохвати буздован. Последњим остацима снаге, Менион га
ухвати за тунику.
 – Морам да стигнем... у... Анар... Кулхавен... – дахтао је. – Води ме Балинору.
Патуљак га оштро погледа, али се Менион већ био онесвестио. Гунђајући, Патуљак покупи
своје оружје и брђанинов мач. Изненађујућом снагом подиже млитаво тело Принца од Леаха
и пребаци га преко снажних рамена, одмеравајући равнотежу. Задовољан, он се, гунђајући
све време, упути тешким али чврстим кораком ка шумама Анара.
 

8.

У Анару

Флик Омсфорд је мирно седео на дугачкој каменој клупи једне од горњих тераса раскошно
лепих вртова који су бујали у Заједници Патуљака познатој под именом Кулхавен. Имао је
савршен поглед на те чудесне баште које су се, попут слапова, степенасто спуштале низ
стеновиту падину, преко брижљиво постављених плоча од обрађеног камена. Подићи вртове
на овој некад голој стрмини значило је остварити истинско чудо и прави подвиг. Њихови
ствараоци довукли су земљу из плоднијих крајева и нанели је на пусту падину, а из ње су
никле хиљаде чаробних цветова и биљака који су у благом поднебљу нижих области Анара
цветали преко целе године. Боје су биле задивљујуће и свако поређење са бојама дуге
неправедно. Флик је безуспешно покушавао да на брзину преброји различите нијансе
чудесних цветова, а када се уверио да је то немогуће, усмерио је пажњу на широку чистину у
подножју вртова преко које су журили чланови Заједнице Патуљака, одлазећи на посао или
враћајући се у село. Они су чудан народ, закључио је Флик, предан неуморном раду и
брижљивом одржавању реда. Све што су чинили, планирали су унапред и до танчина
 разрађивали, тако да су чак и предострожног Флика раздражиле те њихове бесконачне
припреме. Али, Патуљци су били благонаклони и веома услужни, и њихова љубазност је
пријала Вејланима који су се у тој чудној земљи осећали дубоко отуђеним.
Шиа и Флик су у Кулхавену боравили већ два дана, а још нису појмили шта им се
догодило, како су се у њему нашли и колико ће још морати да остану. Балинор им ништа није
 рекао. Кратко им је саопштио да ни сам не зна много, али да ће ствари у догледно време
бити много јасније. Флику је ово штуро објашњење звучало и мелодраматично и
обеспокојавајуће. О Аланону није било ни трага ни гласа. Још страшније била је чињеница
да се ни о изгубљеном Мениону ништа није чуло. Осим тога, браћи Омсфорд било је строго
забрањено да напуштају безбедно село Патуљака. Флик баци поглед у подножје врта и
закључи да његов телохранитељ и даље стоји на истом месту и да га не испушта из вида.
Шиу је овај поступак разјарио, али му је Балинор мирно указао на неопходну потребу да буду
непрекидно у пратњи, за случај поновног напада чудовишта из Северне Земље. Флик је
спремно прихватио наређење, живо се сећајући како су за длаку умакли створу са мртвачком
главом. Његова доколичарска размишљања прекинуо је Шиа, који се одједном појавио на
кривудавој стази.
 – Да ли си нешто сазнао? – упита забринуто када брат седе поред њега.
 – Ни словца – гласио је кратак одговор.
Шиа се непрекидно осећао исцрпљеним, иако се пуна два дана одмарао и покушавао да се
поврати од чудне одисеје која их је из дома у Шејди Вејлу довела у Анарске шуме. Домаћини
су се према њима односили са поштовањем и, упркос неким неразумљивим поступцима,
искрено и предано се старали да им боравак буде што пријатнији. Нико, међутим, није
говорио о томе шта их даље очекује. Као да су сви, заједно са Балинором, нешто ишчекивали
 – можда долазак дуго одсутног загонетног Аланона. Балинор није био кадар да им објасни
како су стигли у Анар. Пошто је и сам пошао за тајанственом светлошћу, наишао је на
Омсфордове који су лежали на обали реке, такорећи на улазу у Кулхавен. И тако их је, пре
 

два дана, довео у село. Ништа није знао ни о старцу, ни о томе како су прешли тај далеки пут
уз реку. Када је Шиа поменуо легенду о Краљу Сребрне Реке, Балинор је слегао раменима и
нехајно се сложио да је све могуће.
 – Нема вести о Мениону...? – поново упита Флик.
 – Патуљци га даље траже, а трагање може да потраје – одговорио је мирно Шиа. – Не знам
шта да радимо.
Помисливши како се ова последња реченица без престанка понавља, Флик опет баци
поглед у подножје вртова и опази да се групица до зуба наоружаних Патуљака окупила око
заповедничке фигуре Балинора од Калахорна. Чак и са врха терасе, Вејлани су могли да виде
његов сјајни оклоп испод дугачког ловачког огртача који су сада препознавали из највеће
даљине. Брижна, замишљена лица, Балинор је нешто озбиљно говорио Патуљцима.
Омсфордови су мало знали о Принцу од Калахорна, али је било очигледно да га становници
Кулхавена дубоко поштују. И Менион је са уважавањем говорио о Балинору, чији је завичај
била најсевернија краљевина Јужне Земље, погранична област на размеђи Јужне и Северне
Земље. Грађани Калахорна били су претежно Људи који су се, за разлику од већине
припадника исте расе, слободно мешали са другим расама, не водећи политику
изолационизма. У тој далекој земљи била је смештена и веома цењена Погранична легија,
професионална војска на челу са Рулом Букханахом, Краљем од Калахорна и Балиноровим
оцем. У својој историји, цела Јужна Земља ослањала се на Калахорн и на Легију – они су
били бедем који зауставља сваки покушај продора непријатељске војске и осталим
крајевима земље пружа могућност да се припреме за борбу. За свих пет стотина година свог
постојања, Погранична Легија никада није била поражена.
Балинор је лагано пошао ка каменој клупи на којој су га Вејлани стрпљиво очекивали.
Када је стигао до њих, осмехнуо се у знак поздрава, свестан нелагодности младића који нису
знали Шта раде и куда да иду, и њихове зебње због нестанка пријатеља. Сео је поред њих и
проговорио тек после неколико тренутака.
 – Знам колико вам све ово тешко пада. Послао сам све расположиве Патуљке-ратнике у
трагање за вашим изгубљеним пријатељем. Ако га ико може пронаћи у овој области, онда су
то без сумње они. А Патуљци од задатка који им је поверен не одустају, уверавам вас.
Браћа су немо климала главом, покушавајући да на тај начин изразе Балинору своју
захвалност за напоре да им помогне.
 – Не верујем да вам је Аланон говорио о томе, али овом народу сада прети велика
опасност. Они су суочени са инвазијом коју кроз горњи Анар припремају Гноми. Дуж целе
границе већ долази до мањих окршаја, а сви знаци указују на то да се огромна војска окупља
изнад Стрелехејмских Равница. Верујем да погађате да је у све то умешан Господар Ворлок.
 – Значи ли то да је и Јужна Земља у опасности? – упита узнемирени Флик.
 – Без сумњи – потврди Балинор. – То је и један од разлога због којих сам дошао овамо – да
се са народом Патуљака договорим о заједничкој одбрамбеној стратегији у случају општег
напада.
 – Али, где је Аланон? – упита Шиа. – Да ли ће стићи на време да нам помогне? И какве
везе има Мач од Шанаре са свим овим?
Балинор погледа у напрегнута лица и полако одмахну главом.
 – Морам поштено да признам да ни на једно од тих питања не могу да пружим одговор.
Аланон је загонетна личност, али и мудар човек који нам је одувек био драгоцени савезник.
Када сам га последњи пут видео, неколико недеља пре него што сам са вама разговарао у
 

Сеновитој Долини, заказали смо и датум састанка у Анару. Тај датум је истекао пре три
дана.
Ућутао је и, задубљен у мисли, посматрао вртове и иза њих високо дрвеће Анарских шума,
ослушкујући тихе гласове Патуљака у подножју. На чистини одједном наста метеж, подиже
се велика граја. Из шуме иза Кулхавена допреше гласни узвици. Људи скочише са камене
клупе и погледом потражише било какав знак опасности. Балинорова снажна рука почивала
е на балчаку широког мача, окаченог о бок и скривеног ловачким огртачем. Тренутак
касније, један се Патуљак трчећи узвера уз падину, уз гласне повике.
 – Нашли су га, нашли су га! – викао је узбуђено скоро посрћући да би што пре стигао до
њих.
Када је Патуљак, дахћући, стигао до њих, Балинор га жустро ухвати за раме.
 – Пронашли су Мениона Леаха? – упита брзо.
Патуљак задовољно потврди главом. Његово кратко, здепасто тело грчило се од напора.
Балинор, без речи, потрча низ стазу ка извору буке, док су га Шиа и Флик пратили у стопу.
На чистину су избили за неколико секунди и наставили да трче кроз шуму која је водила ка
селу Кулхавен, удаљеном неколико стотина јарди. Чули су како узбуђени Патуљци вичу и по
свој прилици честитају спасиоцима изгубљеног брђанина. Стигли су у село и, пробијајући се
кроз редове Патуљака који су закрчили пролаз, пошли право у средиште узнемирене гомиле.
Стражари се раздвојише да би их пропустили у малу авлију између зграда на десној и левој
страни и високог каменог зида у позадини. На дугачком дрвеном столу лежало је непомично
тело Мениона Леаха, чије је лице било бело и беживотно. Лекари-Патуљци били су већ
окупљени око непомичног брђанина. Шиа крикну и покуша да се пробије до Мениона, али га
задржа чврста рука Балинора који се обрати најближем Патуљку.
 – Шта се десило са њим, Пане?
Мали, снажни Патуљак у оклопу, очигледно један од чланова спасилачке групе, брзо
приђе Балинору.
 – Брзо ће га излечити. Нашли су га у низији Бетлмунд, недалеко од Сребрне Реке, и спасли
замке коју му је поставила једна од Сирена. Пронашла га је Хенделова чета, на повратку из
ужних градова.
Балинор климну главом и погледом потражи неког од спасилаца.
 – Хендел је отишао у већницу да поднесе извештај – одговори Патуљак на немо питање.
Махнувши руком Вејланима да га следе, Балинор се проби кроз гомилу и преко главне
улице упути се ка великој већници. У њој су се налазиле радне просторије сеоских
старешина и дворана за скупове у којој су затекли Патуљка Хендела; седео је на једној од
дугачких клупа и прождирао огромне количине хране, док је писар записивао његов
извештај. Хендел диже поглед, упитно се загледа у Вејлане и кратко климнувши главом
поздрави Балинора, па настави са јелом. Балинор отпусти писара и три човека седоше пред
 равнодушног Патуљка који је, по свему судећи, био преморен и изгладнео.
 – Каква неописива будала, тај странац! Супротстављао се Сирени мачем! – гунђао је
Патуљак Хендел. – Али морам да признам да је веома храбар. Како му је?
 – Биће му добро после лечења – одговори Балинор, осмехујући се охрабрујући
узнемиреним Вејланима. – Како си га пронашао?
 – Чуо сам како неко урла – одговори Хендел не престајући да жваће. – Носио сам га скоро
седам миља. Онда сам налетео на Пана и трагалачку групу на Сребрној Реци.
Погледао је Вејлане који су га предано слушали. Патуљак диже обрве и немо затражи
 

одговор од Балинора.
 – Ово су пријатељи спасеног брђана и Аланона – одврати ратник-граничар, на шта Хендел
поздрави госте кратко климнувши главом.
 – Ја, наравно, не бих ни знао ко је да није поменуо твоје име, Балиноре – одсече хладно
Патуљак. – Ствари би биле много једноставније и лакше када би и мене повремено
обавештавали о ономе што се дешава, и то по могућству пре а не после.
Када је спасилац престао да гунђа, расположени Балинор се насмеши забринутој браћи и
даде им на знање да је Хендел напрасит по природи. Збуњени, Шиа и Флик се нису мешали у
 разговор, иако су горели од жеље да чују читаву причу о Менионовом спасавању.
 – Шта имаш да ми кажеш о Стерну и Вејфорду? – упита на крају Балинор, мислећи на два
велика града Јужне Земље, на јужној и западној страни Анара.
Хендел престаде да жваће и насмеја се.
 – Званичници те две дивне заједнице размотриће читаву ствар и тек ће онда доставити
своје мишљење. Ти нерадници и изабраници равнодушника играју сада своју игру са
намером да све обавезе пребаце на неку другу будалу. Чим сам проговорио, било ми је јасно
да мисле да сам сишао с ума. Они опасност не виде све док им се мач не стави под грло, а
онда кукајући очекују помоћ од нас, од нас који смо опасности свесни од почетка.
Ућутао је, огорчен, и наставио да једе.
 – То се могло и очекивати – рече Балинор забринуто. – Како их уверити у непо средну
опасност када рата није било тако дуго! Ко би, уосталом, и поверовао у то да може избити
сваког часа!
 – Знаш ти врло добро да проблем није у томе – прекиде га разјарени Хендел. – Они просто
напросто не желе да се уплићу у целу ту ствар. А и зашто би?! Границе морају да чувају само
Патуљци, Калахорн и Погранична легија. А како смо то чинили са успехом и до сада, зашто
не бисмо и од сада – тако, Балиноре, размишљају те хуље и бедне будале!
Загрцнуо се од гнева и престао да једе. Сада је тек осећао сав умор од дугог и напорног
пута. Три пуне недеље био је на друму, идући од једног до другог града Јужне Земље, и то,
чинило се, сасвим узалудно. Био је дубоко обесхрабрен.
 – Не разумем шта се догодило – изјави мирно Шиа.
 – Ниси једини, не разумем ни ја – одговори зловољно Хендел. – Идем у кревет где
намеравам да останем бар две недеље. Видећемо се опет!
Устао је нагло и неочекивано и изашао из дворане без поздрава, рамена повијених од
умора. Остали су га пратили погледом све док се није изгубио из вида. Шиа упитно погледа
Балинора.
 – Прича о самозадовољству и себичности стара је колико и човек, Шиа. – Високи ратник
дубоко уздахну и устаде, протежући се. – Иако се можда налазимо на прагу највећег рата за
последњих хиљаду година, нико ту чињеницу неће да прихвати, свако гледа себе и сви мисле
исто – капије града браниће војници, а ми ћемо се завући у своје домове и заборавити на
невоље. Сви су давно навикли на то да их штити групица војника и ратника. А онда се
еднога дана испостави... да та групица није довољна, и непријатељ се одједном нађе у
граду... прошавши право кроз широм отворене градске вратнице.
 – Зар ће стварно доћи до рата? – упита Флик бојажљиво и са неверицом.
 – То питање мучи и нас – одврати Балинор. – Једини човек који би нам могао дати одговор
није овде... закаснио је на састанак.
У узбуђењу што је Менион пронађен жив и читав, Вејлани су тренутно заборавили на
 

Аланона, човека због кога су се сада и налазили у Анару. Већ позната питања навирала су са
новом упорношћу, али како су последњих недеља научили да живе са њима, одагнали су
своје сумње и овога пута. Када је Балинор пошао ка отвореним вратима, и они су кренули за
њим.
 – Не обазирите се на Хендела – рече им успут Балинор. – Он је овако осоран према свима,
али је ретко добар и поуздан пријатељ. Годинама се борио против Гнома и побеђивао их у
горњем Анару, борио се крваво штитећи свој народ и самозадовољне грађане Јужне Земље,
који тако лако заборављају пресудну улогу што је имају Патуљци као чувари граница.
Можете само замислити колико Гноми жуде за тим да ухвате Хендела.
Шиа и Флик су ћутали, постиђени чињеницом да су припадници њихове расе толико
себични и да ни они сами доскора ништа нису знали о ситуацији у Анару. Мучила их је
мисао да се непријатељства међу расама могу обновити; присећали су се часова из историје
на којима се говорило о ратовима старе расе и о убиственој мржњи која је обележила те
горке године. Могућност избијања Трећег рата раса била је ужасавајућа.
 – Мислим да је најбоље да се вратите на вртове – предложи им Принц од Калахорна. – 
Послаћу вам поруку о свим променама Менионовог стања.
Браћа се неодушевљено сложише са његовим предлогом, свесни тога да ионако ништа
паметније не би могли да ураде. Када су се увече вратили, застали су пред собом у којој је
лежао Менион Леах и чули од стражара-Патуљака да њихов пријатељ спава и да га не би
требало узнемиравати.
Вејлани су тек следећег поподнева посетили болесног брђанина. Чак је и Флик осетио
олакшање што види Мениона живог и читавог, иако је одмах затим свечано изјавио да је
непогрешиво предсказао све недаће још онога тренутка када су одлучили да крену кроз Црне
Храстове. Менион и Шиа су се слатко смејали Фликовом вечитом песимизму, али се нису
упуштали у дубљу расправу. Шиа је испричао Леаху како га је у Кулхавен донео Патуљак
Хендел и како су Флик и он на загонетан начин доспели на место где их је, недалеко од
Сребрне Реке, пронашао Балинор. Ни изненађени Менион није налазио логично објашњење
тог њиховог чудног путешествија. Шиа је вешто избегавао да помене легенду о Краљу
Сребрне Реке, знајући како његов пријатељ реагује на сва стара народна предања.
Истога дана, у ране вечерње сате, добили су поруку да се вратио Аланон. Шиа и Флик су
баш кретали у посету Мениону, када су кроз отворене прозоре зачули узбуђене узвике
Патуљака који су трчали у већницу где се, очигледно, одржавао неки скуп. Узнемирени
Вејлани су се нашли на прагу собе када су их окружили патуљасти стражари и кроз
окупљену гомилу хитро спровели у малу одају поред велике дворане, наредивши им да у њој
остану. Патуљци су без објашњења затворили врата, спуштали резе и наставили стражарење
испред њих. Одаја је била јарко осветљена, намештај се састојао од столова и клупа на које
се избезумљени Вејлани сручише без даха. Прозори на соби били су затворени и Шиа је и
без провере знао да су закључани као и врата. Из велике дворане допирао је дубоки глас
говорника.
После неколико тренутака врата се отворише и два патуљаста стражара угураше у собу
збуњеног али опорављеног Мениона Леаха. Када су остали сами, брђанин им исприча како
су га стражари спровели до собе без икаквог објашњења. Из одломака разговора које је успут
чуо, изгледало је да се Патуљци у Кулхавену и вероватно у читавом Анару припремају за рат.
Очигледно су вести које је Аланон донео изазвале општу пометњу у овој заједници. Мениону
се учинило да је кроз отворена врата већнице за тренутак опазио Балинора испред зграде,
 

али су га стражари тако брзо одвукли да ни у то није сасвим сигуран.

Гласови скупа у суседној дворани су се све више претварали у стравичну буку и младићи су
занемели, очекујући наставак догађаја. Минути су протицали, а вика је одзвањала кроз
пространу салу и ширила се изван већнице, где су је прихватили Патуљци окупљени пред
њом. Када је бука достигла заглушујући врхунац, врата на одаји се широм отворише и на
њима се појави висока и мрачна заповедничка фигура.
Аланон приђе Вејланима и пружи им руку честитајући на успешном доласку у Кулхавен.
Био је обучен исто онако као и када га је Флик срео први пут. Дугуљасто мршаво лице било
е до пола скривено капуљачом, а целокупна појава деловала је злокобно и претеће. Учтиво
е поздравио Мениона и пришао најближем столу, позивајући и остале да му се придруже. За
њим су у собу ушли Балинор и старешине Заједнице Патуљака, а међу њима и плаховити
Хендел. На крају поворке ишле су две танушне, на сенке налик прилике у необичној одећи
шумара, и сместили се поред Аланона у зачеље стола. Са свог места, на супротном крај
стола, Шиа их је пажљиво осмотрио и закључио да су то Елфи из далеке Западне Земље. По
оштрим цртама, од високо извијених обрва до чудно ушиљених ушију, упадљиво су се
 разликовали од свих осталих. Шиа се окрете и примети да га и Флик и Менион помно
загледају, очевидно изненађени његовом великом сличношћу са странцима. Како до тада
нису видели ниједног Елфа, нису имали прилике ни да полу-Вејланина, полу-Елфа, упореде,
са карактеристичним представницима те расе.
 – Драги пријатељи!
Аланонов дубоки глас снажно је одјекнуо кроз тихи жагор у тренутку када је одлучно
устао и онако усправан и висок преко два метра наткрилио остале. Настаде тајац и сва се
лица окренуше према говорнику.
 – Драги пријатељи, морам да вам кажем нешто што још никоме нисам рекао. Претрпели
смо трагичан губитак. – Застао је и погледао забринута лица која су га окруживала.
 – Паранор је пао. Једна дивизија гномских ловаца под вођством Господара Ворлока
докопала се Мача од Шанаре!
Завладао је мук. Затим Патуљци скочише на ноге уз бесну вику. Балинор устаде и покуша
да их умири, а Шиа и Флик се згледаше у чуду. Чинило се да Аланонова изјава није
изненадила једино Мениона који је нетремице посматрао тамну прилику у прочељу стола.
 – Паранор је освојен – настави Аланон, пошто је у скупу опет успостављен ред и мир.
Извесна је судбина оних који су чували утврђење и Мач. Сазнао сам да су сви погубљени.
Али нико не зна како се све то збило.
 – Био си тамо? – упита неочекивано Шиа, схвативши истог тренутка да је поставио
несувисло питање.
 – Ваш дом у Вејлу напустио сам изненада зато што сам примио вест да се спрема напад на
Паранор. Стигао сам сувише касно да бих помогао његовим бранитељима и једва избегао
њихову страшну судбину. Због тога сам толико и закаснио са доласком у Кулхавен.
 – Али ако је Паранор пао и ако је Мач у рукама непријатеља...? – прошапта Флик, али
његово питање остаде без одговора.
 – Шта, дакле, сада можемо да учинимо? – прекиде га оштро Аланон. – Са тим смо
проблемом суочени и на то питање морамо одмах да одговоримо. Због тога је Савет и сазван.
Аланон напусти место у зачељу дугачког стола и стаде изнад Шие. Стави своју велику
 руку на нежно раме и обрати се осталима.
 – Мач од Шанаре је бескористан у рукама Господара Ворлока. Његову моћ може да
 

покрене једино потомак Јерла Шанаре, само он може да га дигне и супротстави се злу које
нас је снашло. Али, Ворлок је неуморно уништавао све наследнике те краљевске куће, убијао
е потомке Шанаре једног за другим, и оне које сам ја покушавао да заштитим. Сви су мртви,
сви осим једног – а то је млади Шиа. Шиа је полу-Елф, али и једини потомак Краља од
Шанаре који је пре много година руковао моћним Мачем. И сада га он мора дићи на
непријатеља!
Шиа је пожелео да јурне на врата, али га је снажна рука чврсто држала за раме. Очајнички
е гледао у Флика и у његовим очима открио одраз сопственог страха. Менион Леах се није
покренуо, али је очевидно био пренеражен страшном изјавом. Аланон је од Шие очекивао
нешто што нико није имао права да тражи.
 – Чини ми се да смо потресли нашег младог пријатеља – кратко се насмеја Аланон. – Не
очајавај, Шиа. Ствари нису толико страшне колико ти у овом тренутку изгледају.
Окренуо се и вратио у зачеље стола.
 – Мач им морамо преотети по сваку цену, другог решења нема. Ако нам то не пође за
 руком, читава ће земља страдати у једном од највећих ратова које су расе доживеле после
уништења од пре две хиљаде година. Мач од Шанаре је једини спас! Без његове помоћи
бићемо препуштени ограниченим снагама самртника и узалудном јунаштву, а исход борбе
коју ћемо водити гвожђем и мишићима биће хиљаде мртвих на обема странама. Све зло
доноси Господар Ворлок, а он не може да буде уништен без помоћи Мача – и храбрости
неколицине, од којих су готово сви у овој соби.
Поново је ућутао, као да одмерава тежину сопствених речи. У одаји је владала мукла
тишина, и Аланон је подозриво посматрао та нема гневна лица која су му узвраћала поглед.
Одједном се у дну стола подиже Менион Леах и обрати се горостасу у прочељу.
 – Ти, значи, предлажеш да кренемо по Мач – у Паранор?!
Аланон климну главом, са полуосмехом на танким уснама, очекујући одговоре осталих
затечених слушалаца. Његове дубоко усађене очи блистале су црним сјајем испод високог
чела и густих обрва и пажљиво су посматрале присутне. Менион се полако спусти на клупу,
а на његовом лепом лицу оцрта се најдубља неверица.
 – Мач је још у Паранору, највероватније ће тамо и остати. Ни Брона ни његови Скули не
могу да однесу амајлију, јер је она проклетство за њихово даље постојање у свету смртника.
Свако излагање или изношење Мача које би потрајало дуже од неколико минута нанело би
им неподношљиви бол. То, опет, значи да би сваки покушај да однесу Мач на север, у
Краљевину Скула, морао да укључи и Гноме који држе Паранор.
Евентин и његови елфски ратници добили су задатак да се пробију до упоришта Друида и
отму Мач од Шанаре. Иако је Паранор за нас изгубљен, Елфи још увек држе јужни део
Стрелехејма, и сваки покушај да се дође до Господара Мрака значио би и претходно
пробијање кроз њихове редове. Евентин није био у Паранору када је град освојен и уверен
сам да ће учинити све што је у његовој моћи да Мач преотме или га бар склони на неко
сигурније место. Ворлок то такође добро зна и мислим да се неће излагати опасности да то
моћно оружје изгуби и Гномима дозволи да га изнесу из Паранора. Напротив, дубоко сам
убеђен да ће се утврдити у Паранору и да ће војску послати на југ.
Постоји, међутим, још једна могућност, а та је да Ворлок и не очекује да ћемо се бацити
трагање за Мачем. Он можда верује да је лоза Шанаре заувек угашена и да ћемо се ми
усредсредити на јачање одбране и супротстављање његовим нападима. Ако дејствујемо
одмах, једна мала чета ће можда успети да се неопажено увуче у утврђење и домогне се
 

Мача. Подухват је врло опасан, али ако постоји и трунчица наде на успех, вреди покушати.
На то устаде Балинор и Аланон му даде реч.
 – Не знам какву моћ над Ворлоком има Мач од Шанаре, и то отворено признајем. Али
знам каква нам опасност прети ако Бронина војска освоји Јужну Земљу и Анар, а судећи по
добијеним извештајима он се управо на то спрема. Моја земља ће се прва суочити са
опасношћу и зато ћу покушати да несрећу спречим на било који начин. А како у овом
тренутку постоји само један – кренућу са Аланоном!
Патуљци опет скочише на ноге и са одушевљењем понудише Балинору помоћ и подршку.
Устаде Аланон и подигавши своју дугачку, мршаву руку замоли за тишину.
 – Ова два млада Елфа поред мене су Евентинови рођаци. Они ће поћи са мном, јер је
њихов удео бар исто толико велики као и ваш. Повешћу са собом Балинора и једног
старешину Патуљака. И то је све. Чета мора бити мала и врло искусна, ако жели да успе.
Изаберите свога најбољег старешину да би и он кренуо са нама.
Бацио је поглед у дно стола где су Шиа и Флик седели ћутећи, збуњени и запрепашћени.
Менион Леах је размишљао, не гледајући ни у кога. Аланон погледа у Шиу, ишчекујући, а
смркнуто лице постаде нешто блаже када се срете са уплашеним очима младог Вејланина
који је, после толиких мука и недаћа, стигао чак у привидно безбедну луку Кулхавена само
зато да би му саопштили како од њега очекују да је одмах напусти и крене далеко на север у
ош опаснији подухват. Шиа је неодлучно одмахивао главом и ћутао.
 – Мислим да би било добро, и неопходно да и ја пођем.
После ове неочекиване изјаве, Менион устаде и обрати се скупу.
 – Пошао сам са Шиом да бих га живог и здравог довео до Кулхавена. Сада су моје обавезе
према њему испуњене и моја је дужност да своју земљу и свој народ заштитим како умем и
знам.
 – Шта нам, дакле, нудиш? – пресече га Аланон, изненађен тиме што се брђанин
добровољно јавља не тражећи мишљење пријатеља. Шиа и Флик су били паралисани
Менионовом неочекиваном изјавом.
 – Ја сам најбољи стрелац у Јужној Земљи – одговори Принц од Леаха кротко. – И
вероватно најбољи трагач.
После краћег оклевања, Аланон погледа Балинора који мирно слеже раменима. У
узајамној процени, изненада се сретоше погледи Аланона и Мениона, који се хладно
осмехну на високог историчара.
 – Зашто, уосталом, и одговарам на твоја питања? – рече кратко и немарно.
 Човек у црном огртачу на супротном крају стола зурио је у брђанина готово радознало, док
е у целој одаји завладала мртва тишина. Чак је и Балинор устукнуо од запрепашћења. Шиа је
знао да Менион заподева кавгу и да сви за столом знају о Аланону нешто што њих тројица не
знају. Уплашени Вејланин погледа Флика, чије је румено лице постало мртвачки бледо на
саму помисао да ће свакога часа избити неминовни сукоб. У очајничкој жељи да спречи
неприлике, Шиа устаде и прочисти грло. Сви погледаше у њега и он пред тим погледима
изгуби нит мисли.
 – Хтео си нешто да кажеш? – суморно упита Аланон.
Шиа је климао главом и грозничаво размишљао – добро је знао шта се од њега очекује.
Поново је погледао Флика који једва приметно климну главом, што је значило да ће
прихватити сваку његову одлуку. Шиа поново прочисти грло.
 – Изгледа да су све моје заслуге и сва умећа садржани у чињеници да сам рођен у
 

погрешној породици, али и то ваља превазићи. Сви ћемо кренути у Паранор – и ја и Флик и
Менион...
Аланон се насмеши, очигледно задовољан младим Вејланином. Он, Шиа, мора бити јачи
од свих. Био је последњи изданак краљевске лозе Шанара и судбина многих зависила је сада
од те једне, наизглед безначајне чињенице порекла.
На другом крају стола, Менион Леах се опустио и једва чујни уздах олакшања прешао му је
преко усана док је самом себи честитао на одважном гесту. Намерно је изазвао Аланона и
тако натерао Шиу да му прискочи у помоћ и изјасни се за одлазак у Паранор. Био је то
последњи очајнички покушај да свог пријатеља навуче на такву одлуку, јер је брђанин знао
да је лако могао доћи у судбоносни сукоб са Аланоном. Али, имао је среће. Сада се
постављало питање да ли ће им се срећа осмехивати и на дугом опасном путу који им
предстоји.
 

9.

Прича о Мачу

Шиа је стајао у тами и уживао у ноћном ваздуху који му је у хладним таласима блажио
ужарено лице. Месечина је обасјавала Фликово љутито лице, и Мениона, лењо наслоњеног
на високи храст. Састанак је био завршен и Аланон их је замолио да га сачекају. Вечити
путник налазио се још увек у већници и са старешинама Патуљака договарао се о завршним
припремама у случају напада непријатеља који се очекивао из горњих крајева Анара. И
Балинор је био са њима, усклађујући одбрану славне Пограничне легије у далеком Калахорну
са одбраном Патуљака. Шиа је уживао на свежем ваздуху, напољу у ноћи, срећан што је
изашао из загушљиве одаје и што је могао слободније да размишља о својој преурањеној
одлуци о одласку у Паранор. Од првог тренутка је знао, а знао је и Флик, да неће избећи
сукоб у чијем је средишту био Мач од Шанаре. Могли су остати у Кулхавену, живећи као
заробљеници, са надом да ће их народ Патуљака у Источној Земљи заштитити од
прогонитеља са мртвачком главом. Могли су остати у тој чудној земљи, далеко од свих
својих, заборављени заувек. Али отуђити се на тај начин било би горе од сваке судбине која
их може задесити у рукама непријатеља. Шиа је први пут схватио да једном заувек мора
прихватити чињеницу да више није само усвојени син Курзада Омсфорда, него и потомак
елфских краљева од Шанаре и наследник чудотворног Мача – да упркос свем противљењу
мора прихватити изазов који му је судбина упутила.
Погледао је брата изгубљеног у мислима и осетио бескрајну тугу. Тај храбри, верни Флик
га је волео и никако није заслуживао да буде увучен у догађаје који ће их одвести у
непријатељску земљу. Шиа није желео да се Флик излаже опасностима – то није била ни
његова обавеза, ни његова одговорност. Добро је знао да га снажни, стамени Вејланин
никада неће напустити, уверен да му може бити од помоћи. Па ипак, можда је ово прави
тренутак да Флика наговори да остане у Кулхавену или да се врати у Сеновиту Долину и
објасни оцу шта се све догодило. Дуго је размишљао о тој могућности и на крају одустао од
наговора, убеђен да се Флик никада не би вратио кући без њега. Покушаће да са Фликом
 разговара касније, када се за то укаже прилика.
 – Некада сам – уплете се у његове мисли спокојни Фликов глас – некада сам се заклињао
да ћу читав свој живот провести у миру и тишини Сеновите Долине. Сада, међутим, изгледа
да постајем делић напора да се спасе човечанство.
 – Мислиш да је требало да одлучим друкчије? – упита га Шиа.
 – Не мислим – одмахну Флик главом. – Али, сећаш ли се о чему смо разговарали на путу
довде: о стварима које су ван наше моћи, па и ван нашег разумевања? Видиш и сам колико
смо немоћни у односу на оно што нас је снашло.
Заћутао је и отворено погледао брата.
 – Мислим да је твоја одлука исправна и без обзира на све, бићу увек с тобом.
Шиа се радосно осмехну и стави Флику руку на раме, мислећи у себи како је добро
предвидео шта ће Флик рећи. Можда је покрет био неважан, али је њему значио више од
свега на свету. Када је приметио да им прилази Менион, окрете се брђанину.
 – Претпостављам да ме сматраш будалом, после свега што се вечерас догодило – рече
 

Менион без двоумљења. – Али ова се будала придружује добром старом Флику. Бићемо
стално заједно и заједнички ћемо се супротстављати животу и смрти!
 – Целу ту представу извео си само зато да би Шиу принудио да крене, зар не? – упита га
изненада раздражени Флик. – Никада нисам видео беднију подвалу!
 – Пусти то, Фличе – пресече га Шиа. – Менион је знао шта ради и урадио је праву ствар.
Ионако бих одлучио да кренем, бар верујем да бих. Сада морамо заборавити и све наше
зађевице, и раме уз раме покушати да останемо живи.
 – Под условом да га непрекидно надгледам и мотрим на њега – закључи горко његов брат.
Врата већнице се нагло отворише и Балинорова крупна појава оцрта се при светлости
буктиње која је допирала изнутра. Пришао је младићима у тами, смешкајући се.
 – Драго ми је што сте одлучили да пођете са нама, сва тројица – рече једноставно. – 
Морам да додам још и то, Шиа, да би без тебе цео наш пут био узалудан и бескористан. Без
потомка Јерла Шанаре, чувени Мач је само обичан метал и ништа више.
 – Шта можеш да нам кажеш о том чудотворном оружју? – брзо упита Менион.
 – То препуштам Аланону – одговори му Балинор. – Ионако намерава да разговара са вама;
само што није стигао.
Менион се трже, осећајући се нелагодно при помисли да ће се још ове вечери поново
видети и суочити са високим странцем, али и силно радознао да чује нешто више о моћи
Мача од Шанаре. Шиа и Флик измењаше погледе; најзад ће чути целу причу о ономе што се
збива у Северној Земљи.
 – Зашто си дошао овамо, Балиноре? – упита Флик опрезно, не желећи да се уплиће у личне
 разлоге граничара-ратника.
 – Дуга је то прича, а не би вас ни занимала – одврати Балинор оштро и Флик осети да је
прекорачио границе дозвољеног. Балинор опази његов тужни поглед и осмехну се умирујуће.
 – Моји односи са породицом нису баш нарочито добри у последње време. Млађи брат и ја
смо се... посвађали, па сам пожелео да на извесно време одем из града. Аланон ме је замолио
да пођем са њим у Анар. А како су ми Хендел и остали давнашњи пријатељи, пристао сам.
 – Нешто ми је позната та прича – надовеза се суво Менион. – И ја сам се с времена на
време борио са сличним проблемима.
На Балиноровим уснама појави се наговештај осмеха, али је Шиа по очима открио да за
њега то нису шаљиве ствари. Оно што га је натерало да напусти Калахорн било је много
озбиљније од свега што је Менион могао доживети у Леаху. Брзо је променио тему
 разговора.
 – Шта нам можеш рећи о Аланону? Ми му безрезервно верујемо, а о њему ништа не знамо.
Ко је он?
Балинору се обрве извише у лукове, осмехну се забављен питањем али и несигуран у свој
одговор. Нагло се окренуо и руком показао већницу.
 – Ни ја не знам много о Аланону – признао је искрено. – Знам да као истраживач много
путује и да у своје белешке уноси све промене у развоју земље и њених народа. Добро је
познат свим нацијама, и мислим да не постоји крај који није обишао. Поседује изузетна
знања о овом свету, од којих се многа не могу наћи ни у једној књизи. Аланон је угледна и
особена личност...
 – Али, ко је он? – упорно је питао Шиа, у неодољивој жељи да сазна право порекло
историчара.
 – Не могу ништа да тврдим зато што се никоме, па ни мени, није поверио до краја, премда
 

се према мени односи као према сину – рече Балинор веома мирно и тако благо да су се сва
тројица још више приближила да им не би промакла ниједна његова следећа реч. – Старији
Патуљци и умни старци из мог Краљевства тврде да је Аланон највећи међу Друидима,
најуваженији члан тог скоро заборављеног Савета који је владао пре хиљаду година. Кажу да
е директан потомак Друида Бремена, а можда чак и самог Галафила. Мислим да у тим
причама има доста истине, зато што је често одлазио у Паранор и дуго се у њему задржавао,
уписујући своја запажања и открића у велике књиге повеснице.
За време кратког предаха, његови слушаоци се згледаше, питајући се да ли је суморни
повесничар одиста директан потомак Друида Бремена и размишљајући са тугом о протеклим
вековима. Шиа је од првог часа помишљао на то да је Аланон један од древних филозофа-
учењака познатих под именом Друида, јер је о расама и коренима опасности са којом су се
суочавале знао много више од других.
 – Не могу то да објасним – настави причу Балинор – али сигуран сам да бољег пратиоца од
Аланона не бисмо могли наћи без обзира какве нам опасности прете; уз њега се можемо
сукобити и са самим Ворлоком. Иако не располажем ниједним доказом, а ни примером који
бих могао да вам наведем, уверен сам да је Аланонова моћ већа од свега што смо икада
видели. Као непријатељ, Аланон је врло, врло опасан.
 – У то ни најмање не сумњам – промрмља суво Флик.
У следећем тренутку отворила су се врата већнице и из ње је мирно изашао Аланон. И на
бледој месечини деловао је горостасно и претеће; у црном огртачу који се лако њихао док им
е прилазио, лица дубоко увученог и скривеног под капуљачом, скоро да је личио на неку од
скулских напасти. Сви су ћутали док им се Аланон приближавао, питајући се шта ће им рећи
и од каквог ће значаја те његове речи бити у данима што предстоје. Он је можда
инстинктивно погађао те мисли, али непрозирна маска која је заклањала уско умно лице и
скривала човека није одавала ништа. Једино што су у магновењу опазили, био је изненађени
блесак у очима када се зауставио пред њима и прешао погледом преко љубопитљивих лица.
 – Куцнуо је час да сазнате целу причу везану за Мач од Шанаре, да се упознате са
историјом раса која је само мени позната. – Дубоки глас их је заповеднички привлачио. – 
Битно је да Шиа схвати истину, да је схватите и ви који стављате живот на коцку. Оно Што
ете вечерас чути мора остати тајна све док вам ја не одобрим да о њој слободно говорите.
Неће бити лако, али тако мора бити.
Руком их је позвао да пођу за њим и кренуо са чистине у мрачни заклон дрвећа. Пошто су
зашли дубоко у шуму, зауставио се на малом скривеном и заштићеном пропланку. Сео је на
остатке старог стабла и показао осталима да се сместе у круг око њега. Не чекајући ни часа,
они послушаше наређење и у тишини чекаху да славни историчар прибере мисли и започне
причу.
 – Давно, веома давно – проговорио је коначно Аланон, одмеравајући сваку реч – пре
Великих ратова, пре постанка раса које данас познајемо, земља је била – или се бар тако
веровало – искључиво настањена Човеком. Цивилизација се развијала хиљадама година и те
године великих напрезања и мукотрпног учења довеле су Човека на ивицу могућности да
загосподари тајнама живота. Било је то чудесно, узбудљиво време живљења а његови облици
тако развијени, да би многе ствари за вас биле потпуно несхватљиве чак и када бих покушао
да их опишем. Човек се, дакле, све време напрезао и мучио да открије тајне живота, али
никада није успео да превлада своју свеобухватну и бесконачно снажну опчињеност смрћу.
Живот или смрт била је вечита алтернатива, чак и у најцивилизованијим нацијама. Ма како
 

чудно изгледало, свако ново откриће било је резултат бесконачног трагања и неуморног
проучавања науке. Не ове науке за коју знају данашње расе и не проучавање живота биљака,
животиња, земље и наивних уметности. Изучавала се наука машина и уређаја који су имали
велику моћ. Та наука била је подељена на небројене области истраживања, а све су оне биле
усмерене ка два, увек иста, циља – да се открију бољи начини живљења и бржи начини
убијања.
Заћутао је и насмејао се сам себи, одмахнувши главом у правцу напрегнутог Балинора.
 – Чудно, одиста врло чудно, кад се боље размисли... Зашто је Човек толико времена
утрошио на покушаје да оствари два толико различита циља? Чак ни данас ништа није
изменило у том погледу, ни данас, после толико година...
Глас се изгуби за тренутак, што Шиа искористи да погледа остале. Све су очи почивале на
говорнику.
 – Наука посвећена физичкој сили? – Аланонов неочекивани усклик пренуо је Шиу из
 размишљања. – Тим су се средствима постизали сви циљеви. Пре две хиљаде година, људска
 раса достигла је врхунац умећа у историји земље. Вечна Човекова непријатељица, Смрт,
могла је да тражи само оне који су одживели свој природни животни век. Болест је била
савладана и Човек би, само да је имао још мало времена, сигурно пронашао и начин да свој
живот продужи. Неки филозофи су тврдили да су тајне живота за смртнике
неприкосновене... Нико никада није доказао супротно. Људи онога доба би то можда и
доказали, али је њихово време истекло и исти елементи силе и моћи који су живот
ослободили болести и слабости, уништили су такорећи читаву расу. Почињали су Велики
 ратови; ситне зађевице два народа шириле су се постепено и развијале немилосрдну мржњу.
Упркос томе што су Људи знали шта се догађа, мржња је захватила и расу и народе и границе
и веровања, да би на крају постала свеопшта. А онда је изненада, тако изненада да се нико
није ни освестио, цео свет био захваћен ратом, уплетен у низ међусобних напада и одмазди
од којих су сви били научно планирани и научно изведени. За неколико минута, наука
саздана из хиљада година, вековна сазнања и сва учења достигли су врхунац у скоро
потпуном уништању живота.
 – Велики ратови... – Дубоки глас био је огорчен, тамне очи су блистале док су прелазиле
преко лица слушалаца. – Какво пригодно име! Разорна сила употребљена у тих неколико
минута борбе успела је да збрише и уништи хиљаде година људског развитка, и не само то!
Изазвала је низ експлозија и поремећаја, који су у потпуности изменили лице земље.
Разорна сила срушила је највећи део света и побила све живо на више од деведесет одсто
земљине површине, али су њене последице довеле до нових пропасти и изумирања:
континенти су се распадали, океани сушили, и копно и море претварали се у костурнице.
Све је указивало на крај живота, а можда и на пораст света. Тако би и било, да се није десило
чудо.
 – Не могу да верујем! – Речи су потекле и Шиа није могао да их заустави. Аланон га
погледа са познатим подругљивим осмехом на уснама.
 – То је историја цивилизованог човека, Шиа – рече он мукло. – Али нас непосредније
интересује оно што се одиграло после тога. Остаци Човекове расе успели су да преживе
стравично раздобље које је уследило после пустошења, живећи у издвојеним деловима
земљине кугле, борећи се дивљачки за голи живот. То је био почетак развоја данашњих раса
 – Људи, Патуљака, Гнома, Тролова и Елфа – али је то и друга прича.
Аланон је о Елфима говорио исто као и онда када их је поменуо браћи Омсфорд у
 

Сеновитој Долини. Шиа је страсно желео да Аланона прекине на том месту и затражи шире
објашњење о елфској раси и своме пореклу. Али, знао је да не сме да раздражи загонетног
историчара тиме што ће му упасти у реч као што је чинио у првом разговору са њим у Шејди
Вејлу.
 – Само се неколико људи сећало тајни наука које су се развијале пре пропасти старог
света. Бића су углавном била примитивна, и међу њима је само неколицина располагала
делићима некадашњих знања и умећа. Њима је пошло за руком да сачувају неке књиге које су
могле да открију већину тајни старих наука. Чували су их добро скривене, на безбедном
месту, првих неколико стотина година, и чекали час који ће им омогућити да њихову
садржину практично примене. У почетку су читали те драгоцене текстове, али књиге су
мало-помало почеле да се распадају од старости; како није постојала могућност да се очувају
или прештампају, тих неколико умних људи – поседника овог блага, почели су да памте
податке. Године су пролазиле, а знања су се брижљиво преносила са оца на сина, с тим што
их је сваки нараштај чувао у најужој породици и строгој тајности, плашећи се да их не
злоупотребе они који су кадри да створе свет где би велики ратови опет постали могући. Чак
и када је дошло време да се сачувана знања убележе у велике књиге, људи који су их памтили
одлучили су да их и даље задрже за себе. Још су се плашили последица, страховали један од
другога, стрепели сами од себе. Зато су, појединачно, донели одлуку да сачекају прави
тренутак и своја знања пренесу новим расама у развоју.
Године су прохујале, а нове расе су се полако развијале, превазилазећи примитивни
стадијум. Удруживале су се у заједнице, покушавајући да на праху старог живота изграде
нови, али, као што и сами знате, нису биле кадре да тај свој циљ остваре. Жестоко су се
бориле за земљу, и те борбе су убрзо прешле у оружани сукоб. Када су потомци тајни старог
живота и старих наука схватили да се и нови свет неумитно креће према свом уништењу,
одлучили су да дејствују против те убиствене силе. Човек по имену Галафил је, видевши да
е расе ући у рат, окупио одабрану трупу људи, све оне који су поседовали знања из великих
књига, и сазвао савет у Паранору.
 – То је, значи, био први Савет Друида – са дивљењем је промрмљао Менион Леах. – Савет
умних и учених људи тога доба, спремних да уз помоћ свог знања спасу расе од пропасти.
 – Био је то хвале вредан народ и очајнички покушај да се осујете нова разарања живота – 
насмеја се Аланон. – Савет Друида основан је са најбољим намерама већине чланова, бар
почетку. Имао је огроман утицај на расе, јер су Друиди били кадри да пруже драгоцену
помоћ у свему и знатно унапреде услове живота. Дејствовали су искључиво као група; сваки
појединац је својим знањем доприносио општој користи. Успели су да спрече избијање
свеукупног рата и у почетку су очували мир међу расама, али су се суочили са неочекиваним
проблемима. Знање које су поседовали, се кроз усмено предање од нараштаја до нараштаја,
неминовно мењало у многим видовима, па су се и основна схватања у многоме разликовала
од оних некадашњих.
Ситуацију је још сложенијом чинила разумљива неспособност да се ускладе разнородни
материјали и повежу учења различитих научних области. Многи чланови Савета стекли су
сазнања од својих предака, али како су се у том преношењу губила значења која би олакшала
њихову примену, многе су се ствари свеле на гомилу нејасних речи. Иако су Друиди, како су
сами себе назвали по једној групи зналаца старог света, били кадри да расама помогну на
многе начине, нису умели да из текстова које су памтили извуку све оно што је било
неопходно да се идеје великих наука, које би сигурно унапредиле развој земље и довеле до
 

благостања, спроведу у дело.

 – Друиди су, значи, хтели да стари свет поново изграде на основу својих схватања – рече
Шиа. – Хтели су да спрече ратове који су уништили некадашње људе, али и да оживе
вредности старих наука.
Флик је у чуду махао главом, не могући да схвати какве то све везе има са Господаром
Ворлоком и Мачем од Шанаре.
 – Сасвим тачно – потврди Аланон. – Али Савет Друида је, и поред свега знања и добрих
намера, пренебрегао основну идеју људског постојања. Сваки пут када интелигентно биће
осети незадрживу жељу да унапреди услове живота и одгонетне тајне напретка, приморано
е да на било који начин пронађе средства за остварење тога циља. Друиди су се усамили у
Паранору, отуђили од раса, радећи истрајно и неуморно на одгонетању тајни старих наука.
Већина се ослањала на материјале који су им били доступни, знање појединаца ослањало се
на знања Савета у целини, и све се почело сводити на покушај да се поново домогну
некадашњих средстава и постану свемоћна сила. Неки су чланови, међутим, били
незадовољни оваквим прилазом стварима. По мишљењу тог мањег броја људи, требало је
одбацити настојања да се схвате речи и мисли древних збирки и прећи на конкретан рад у
коме би се стечена знања развила и одмах примењивала, уз помоћ идеја и нових
 рационализација.
И тако су ти малобројни чланови Савета, на челу са човеком по имену Брона, почели да
 рију по древним тајнама и не чекајући да у потпуности схвате и савладају старе науке. Имали
су блиставе умове, чак и генијалне у неким областима, били су истрајни у жељи за успехом и
нестрпљиви да овладају силом тако корисном за све расе. Али, неким чудним обртом
судбине, њихов рад и њихова открића све су се више одвајали од деловања Савета и водили
их другим путевима. Пошто су закључили да су старе науке загонетка без решења, пребацили
су се на друге токове и постепено запали у област изучавања коју још нико није савладао и
нико назвао науком. Оно што су почели да одгонетају била је неограничена моћ мистике – 
враџбина и чини! Овладали су неколиким окултним вештинама пре него што је Савет открио
све покушаје и забранио им даљи рад. Дошло је до жестоког спора и следбеници Броне
напустили су Савет са огорчењем, решени да започета истраживања наставе сами. Нестали
су без трага и нико их више није видео.
Аланон је заћутао и мало се одморио, а његови слушаоци су са нестрпљењем очекивали
наставак приче.
 – Данас знамо шта се догодило у годинама које су уследиле. У својим даљим изучавањима,
Брона је открио најдубље тајне враџбина и савладао их. Али је у току тог процеса изгубио
своју личност и предао се силама за којима је тако грозничаво трагао. Заборављене су старе
науке и њихови циљеви у човековом свету. Заборављен је Савет Друида и тежња за бољим
животом. Заборављено је све осим неодољиве потребе за што дубљим упознавањем
натприродних сила и вештина, као и оних тајни уз помоћ којих се, наводно, може доспети у
неке друге светове. Брона је био опседнут жељом да прошири своју моћ и завлада људима и
светом, а за то му је била потребна та тајна, натприродна сила. Исход његових амбиција био
е чудовишни Први рат раса, када је завладао слабићима Човекове расе и њиховим збуњеним
умовима, када је те несрећне људе натерао да ратују са другим расама, све захваљујући
чињеници што их је потчинио својој вољи, вољи Човека који више није био човек, који више
није био свој господар.
 – А његови следбеници...? – запита тихо Менион.
 

 – И они су постали његове жртве, слуге свога вође, робови мрачних сила...
Аланон је неодлучно застао. Чинило се да је желео још нешто да дода али да је од тога
одустао не знајући како би тај додатак деловао на његове слушаоце. Наставио је причу.
 – Чињеница да су ти неколики несрећни Друиди срљали у нешто што је било супротно
ономе за чим су одувек трагали, сама је по себи добра поука Човеку. Да су са више стрпљења
истрајали у повезивању оних делова старих наука који су им недостајали, да своје напоре
нису усредсредили на открића стравичних моћи и натприродних сила, оне не би овладале
њиховим незаштићеним умовима, не би их уништиле. Људски ум није спреман да се суочи са
стварношћу нематеријалног света, смртник то не може да поднесе.
Овога пута је Аланон запао у дубоко ћутање. Младићи окупљени око њега знали су сада ко
е тај непријатељ кога покушавају да надмудре. Пошли су у борбу против човека који више
није био Човек, него одраз неке мрачне силе која је превазилазила њихово поимање, силе
тако моћне да је чак и Аланон веровао да може да поремети људску свест.
 – Остало знате – настави Аланон оштро и готово љутито. – Биће по имену Брана, које у
себи више није имало ничег људског, постало је водећа снага оба Рата раса. Носиоци
знамења мртвачке главе, Скули, следбеници су тог старог господара Броне и оних Друида
који су некада личили на људе и били чланови Савета у Паранору. Ни они ни Брона не могу
побећи од своје судбине. Облици у којима се појављују и које попримају отелотворења су зла
што га представљају. Али, за наше циљеве је још важније то што су они представници новог
доба и за човечанство и за народе наше четири земље. Старе науке нестале су у историји,
заборављене исто толико дубоко колико и доба када су машине биле оличење лаког и
безбрижног живота. Њих је сада заменила опчињеност враџбинама – а она је већа и
страшнија опасност за људски живот него иједна до сада.
Не сумњајте у моје речи, драги пријатељи. Живимо у веку вешца који нам свима прети
суровим уништењем!
Завладао је тајац. Дубока тишина тиштала је људе у шумској ноћи, а одјек последњих
Аланонових речи одзвањао је реском оштрином.
 – Шта је тајна Мача од Шанаре? – прозбори благо Шиа.
 – У Првом рату раса – одговори Аланон скоро шапатом – моћ Друида Броне била је
ограничена. На крају су удружене снаге других раса, уз помоћ Савета Друида, поразиле
његову војску Људи и отерали га у скривалиште. Можда би он и престао да постоји, можда
би читав догађај био отписан као још једно историјско поглавље, као још један рат међу
смртницима – да му није пошло за руком да открије тајну захваљујући којој наставља да
живи и пошто су се земни остаци распали и претворили у прах. Тако је он на неки начин
очувао дух, хранећи га натприродним силама, удахњујући му живот изван онога материјалног
и смртног. Био је, најзад, у стању да повеже два света: свет у којем ми живимо и свет духова
у којем се окупљају црне, вековима успаване утваре. У ишчекивању да узврати напад, гледао
е како се расе одвајају, разилазе, онако како је увек и предвиђао да ће учинити, и како моћ
Савета Друида опада због његовог све мањег интересовања за расе. Са свим залима којима је
 располагао, сачекао је да мржња, завист, похлепа – те слабости заједничке свим расама – 
превагну над добротом и милошћу, и онда је напао. Завладавши без муке примитивним и
 ратоборним Троловима са Планине Костурнице, појачао је њихове снаге створовима из света
духова којима је сада и сам служио, и његова је војска кренула у напад на разбијене и
 раздвојене расе.
Брона је, као што знате, смождио Савет Друида, и само су два-три његова члана успела да
 

побегну и пронађу безбедно склониште. Један од бегунаца био је стари мистик по имену
Бремен, који је предвидео опасност и безуспешно покушавао да упозори остале. Као уман
Друид и учен историчар, изучавао је Први рат раса и тако сазнао за Брону и његове
следбенике. Изазван оним што су настојали да учине и ужаснут могућношћу да је некадашњи
Друид овладао силама о којима нико ништа није знао и против којих се није могла водити
 равноправна борба, одлучио је да сам нешто предузме. После неколико година трагања,
уверио се да Брона одиста и даље постоји, да се спрема нови рат против људске расе и да
победник могу бити враџбине и црна магија. Лако је наслутити како су ову његову теорију
дочекали остали – једноставно су га избацили из Паранора. Тада је Бремен почео да на свој
начин истражује мистичне вештине и због тога није био присутан када је војска Тролова
заузела замак у Паранору. Када је сазнао да је и Савет заробљен, схватио је да мора сам
дејствовати. Сада је већ био чврсто уверен у то да ће расе, ако тако не поступи, бити
препуштене на милост и немилост Брониним чинима, о којима смртници нису имали појма.
На самом почетку суочио се са проблемом како да порази створење коме оружје смртника не
може наудити, створење које је живело више од пет стотина година. Отишао је код највећег
народа свог времена – код народа Елфа и његовог храброг младог краља Јерла Шанаре – и
понудио им своју помоћ. Елфи су одувек дубоко поштовали Бремена и схватали га боље од
његових Друида. Бремен је живео са њима душ година пре пада Паранора, проучавајући тајну
науку и мистичне вештине.
 – Нешто ми није јасно – изненада га прекиде Балинор. – Ако је Бремен овладао
мистичним вештинама и натприродним силама, зашто се није супротставио Господару
Ворлоку!?
 Чинило се да Аланон унеколико избегава тачан одговор.
 – Бремен се Брони супротставио у Стрелехејмским Равницама, иако њихов сукоб није био
видљив за очи смртника. После тога, нестала су обојица, претпостављало се да је Бремен
поразио господара Мрака и Краља Духова, али је време доказало супротно и сада... – 
Оклевао је само часак, а онда се брзо вратио својој причи, премда та чудна кратка станка
није прошла неопажена код његових слушалаца.
 – Бремен је у сваком случају схватио да мора пронаћи талисман, амајлију која би му
послужила као штит у случају повратка новог Броне и у време када више не буде никога ко
би, упознат са тајним вештинама, могао пружити помоћ становницима четири земље. Тада
се зачела мисао о Мачу као оружју које ће имати моћ да порази непријатеља. Бремен је Мач
од Шанаре исковао уз помоћ сопствених магијских умећа, обликујући га и нечим другим а не
само обичним металом нашег смртног света, дарујући оду заштитна обележја и знамења
амајлије против непознатих сила. Мач је своју снагу црпео из смртника које је штитио – моћ
Мача била је њихова жеља да остану слободни и њихова спремност да жртвују чак и своје
животе да би ту слободу сачували. Та моћ омогућила је Јерлу од Шанаре да порази и уништи
војску Северне Земље, којом су владали зли дуси. Ту моћ морамо користити и сада, да бисмо
Ворлока вратили у свет пакла коме и припада, да бисмо га у њему заробили за вечност, да
бисмо му заувек пресекли пут повратка у наш свет. Али све док је Мач од Шанаре у његовим
 рукама, учиниће све да спречи његово коришћење и тако осујети свој пораз, а то је, драги
пријатељи, и једино што не смемо дозволити.
 – Али, зашто је само потомак краљева од Шанаре у стању да...? – Питање се појавило на
Шииним уснама, док су му мисли расејано блуделе.
 – То и јесте највећа од свих иронија! – узвикну Аланон пре него што се питање и
 

завршило. – Ако сте пажљиво пратили све што сам причао о променама које су наступиле
после Великих ратова, и о томе како су древне материјалистичке науке уступале место науци
данашњег доба, науци мистике, онда ћете разумети и моје следеће објашњење, објашњење
најчудније од свих појава! Док су старе науке примењиване кроз практичне теорије,
изграђене на стварима које се могу видети, опипати и осетити, враџбине нашега доба
дејствују на потпуно друкчијим начелима. Њихова је моћ безгранична само онда када се у њу
верује, јер се она не може чулима видети, ни опипати. Ако ум и свест не верују у њено
постојање, онда је она неделотворна. Господар Ворлок то, наравно, зна, али му страх и вера у
непознато – у необјашњиве светове, духове и све оно што ограничена људска чула не могу да
појме – пружају довољно основа за дејство мистичних сила. Он се више од пет стотина
година ослања баш на ту чињеницу. На тај исти начин, ни Мач од Шанаре не може бити
делотворан ако онај ко га држи искрено не верује у његову моћ. Када је Бремен мач дао Јерлу
Шанари, погрешио је због тога што га је дао једном краљу и његовим потомцима, уместо да
га дарује народу неке земље. Захваљујући неразумевању и историјским грешкама, после тог
чина завладало је опште уверење да је Мач искључиво оружје краља Елфа и да га само
његови крвни потомци могу подићи на непријатеља – Господара Ворлока. Наиме, осим
чланова породице Шанара – ко би други искрено и дубоко поверовао у своје право да се
користи чудотворним мачем?! Захваљујући традицији, посумњаће и остали, а сумње, рекли
смо, не сме да буде, јер она разбија његову чудотворност. У рукама сваког другог, Мач од
Шанаре ће бити само парче метала и ништа више и само ће крв и дубока вера потомка Јерла
од Шанаре моћи да оживи притајену моћ тог оружја!
Аланон је завршио причу. Наступила је чудна празнина. Све што се могло рећи, било је
 речено. Аланон је у себи проверавао да ли је испунио оно што је самоме себи обећао. Није
им рекао све, разуме се, свесно је прећутао неке ствари које би их испуниле ужасом. Борио
се између жеље да исприча све и сазнања да би то уништило изгледе на успех. А тај успех
био је од судбоносног значаја – пуну истину те чињенице знао је само он, Аланон. Седео је
без речи, са горчином у срцу, ојађен ограничењем које је сам себи наметнуо, које га је
ометало да целу истину открије онима који сада искључиво од њега зависе.
 – Значи, само Шиа може да користи Мач... – разбио је тишину Балинор.
 – Само Шиа има то право по рођењу, само Шиа.
Било је толико тихо да је чак и ноћни живот шуме, чинило се, пригушио свој жамор и
предао се размишљању о злослутном одговору суморног историчара. Свима је изгледало да
е будућност сажета у једноставном закључку – успети или пропасти.
 – Оставите ме сада! – наредио је одједном Аланон. – Спавајте док још можете. Ово тихо
прибежиште напустићемо при изласку сунца. У зору крећемо у Паранор.
 

10.

Пут у Паранор

Свануло је брзо и златна полусветлост зоре затекла је малу чету снених очију у припремама
за дугачко путовање. Балинор, Менион и Вејлани чекали су Аланона и Евентинове рођаке.
Нико није говорио, делимично због тога што су сви још били буновни и нимало орни за
причу и шалу, а делимично и зато што је свако мислио о опасном путу који им Предстоји.
Шиа и Флик су, не гледајући један другога, седели на каменој клупи и размишљали о причи
коју су од Аланона чули претходне вечери и о минималним изгледима да преотму Мач од
Шанаре, униште њиме Господара Ворлока и после свега се живи врате у завичај. Шиа је
превазишао страх и запао у обамрлост која га је, уљуљкујући свест, наводила на предају, на
 роботско прихватање чињенице да срља у неизбежан покољ. Међутим, и поред тог мирења
са судбином, негде у дубини помућене свести тињао је трачак вере да се наизглед
непремостиве препреке ипак могу пребродити.
Вејлани су у шумарским оделима, добијеним од Патуљака, и у топлим кратким огртачима
пркосили хладноћи раног јутра. Носили су омање, набијене ранце, а кратке ловачке ножеве,
које су понели из Вејла заденули су за кожне појасеве. Област кроз коју је требало да прођу
нудила је велике могућности за лов, а неке њене мале заједнице биле су пријатељски
 расположене према Аланону и Патуљцима. Ту је, са друге стране, била и земља Гнома,
њихових дугогодишњих и опасних непријатеља. Чета се надала да ће у току путовања бити
колико толико заштићена и да ће, скривајући се, избећи сукобе са гномским ловцима. Шиа је
брижљиво чувао елфске каменчиће у кожној кеси, не показујући их никоме. Ни Аланон их
није поменуо од како је стигао у Кулхавен. У сваком случају, Шиа није намеравао да се
одрекне јединог стварног оружја које је имао и са великом пажњом је врећицу прикривао
туником.
Менион Леах је стајао недалеко од браће Омсфорд, лењо се њишући. Имао је неупадљиву
ловачку одећу, широку, боје земље, која му је олакшавала задатак ловца и трагача. Ципеле су
биле од меке коже натопљене уљима, што је омогућавало да се нечујно прикрада али и да по
најгорем земљишту не озледи стопала. На витким леђима носио је свој велики мач, увучен у
корице, чији је балчак светлуцао у мекој светлости јутра. Преко рамена је пребацио тоболац
са луком и стрелама, своје најдраже ловачко оружје.
Балинор је био у већ познатом ловачком огртачу који је обавијао високо, снажно тело, са
капуљачом на глави. Испод огртача назирао се оклоп који би заблистао сваки пут када би
граничар подигао руку. За појасом је висио дугачки ловачки нож и највећи мач који су
Вејлани икада видели. Био је толико огроман да им се чинило како би један једини замах
његове оштрице преполови своју жртву.
 Чекање се најзад завршило: у сусрет им је долазио Аланон, у пратњи два мајушна Елфа. Не
заустављајући се, пожелео им је добро јутро и наредио да стану у ред по коме ће наставити
пут. Строго их је упозорио да ће одмах после преласка Сребрне Реке ући у земљу по којој се
крећу Гноми и да се од тог тренутка сваки разговор мора свести на најмању меру. Од реке,
пут ће их водити директно на север кроз Анарске шуме и планине. Изгледи за напад су у тој
гадној области далеко мањи него у западним равницама, премда су оне и питомије и
 

пријатније. Задатак је једноставан: провлачиће се готово невидљиво, брижљиво ће се

скривати; кретаће се искључиво дању, заштићени шумама и планинама, опасностима ноћних
путовања излагаће се само онда када буду приморани да прелазе преко равнице што воде на
север.
Представник Патуљака у експедицији био је Хендел, ћутљиви, намћорасти момак који је
Мениона спасао од Сирене. Хендел је чету извео из Кулхавена јер је најбоље познавао тај
крај. Поред њега је ишао Менион: рекао би понешто само с времена на време и својски се
трудио да не привлачи пажњу намргођеног Патуљка што је; по Хенделовом мишљењу, био
сасвим непотребан напор. На неколико корака иза њих ишли су Елфи: танане фигуре, налик
на сенке, кретале су се грациозно и без напора, а њихови тихи и мелодични гласови деловали
су на Шиу благо и умирујуће. Обојица су носила дуге лукове сличне Менионовом и одела без
огртача, она иста чудна, припијена одела у којима су присуствовали саветовању у већници.
За њима су ишли Шиа и Флик, а за Вејланима је лако, дугачким корацима, корачао ћутљиви
вођа групе, лица суморна и погнута над стазом. Балинор се налазио на крају поворке. Шиа и
Флик су одмах схватили да је место у средишту чете покушај да им се пружи највећа могућа
заштита. Иако је знао да је по мишљењу осталих најдрагоценији за успех мисије, Шиа је био
болно свестан и тога да га сматрају неспособним за самоодбрану у случају стварне
опасности.
 Чета је стигла до Сребрне Реке и прешла је на месту где је кривудави ток блиставе воде
био премошћен јаким дрвеним мостом. Сваки разговор престао је онога часа када су стигли
на другу обалу и све су очи биле упрте у густу шуму која се уздизала око њих. Досадашњи ход
био је релативно лак; земљиште је било равно а стазе су оштро вијугале кроз велике шуме,
водећи их непрекидно на север. Светлост јутарњег сунца допирала је у дугим зрацима кроз
тешке гране, падала с времена на време на стазу и расипала се преко лица, загревајући их на
махове и разбијајући хладноћу шуме. Опало лишће и грање под њиховим ногама било је
мокро од јутарње росе и пригушивало бат корака, чувајући тишину дана. Свуда унаоколо
чули су се шумови живота, иако су путници примећивали само вишебојне птице и веверице
које су жустро скакутале по високом дрвећу, обасипајући их пљусковима ораха и гранчица.
Велика стабла била су у пречнику широка и до три метра, а огромно корење избијало је из
њих и попут неких мамутских прстију крчило себи пут у шумско тле. Будући да им је поглед
у свим правцима био заклоњен, препуштали су се Хенделовом познавању овог краја и
Менионовом вештом сналажењу кроз бујни зелени лавиринт.
Први дан прошао је без неприлика. Ноћ су провели испод џиновског дрвећа, на северној
страни Сребрне Реке и Кулхавена. Једино је Хендел тачно знао где се налазе и Аланон му је
повремено постављао кратка питања о месту на које су стигли и путу којим би требало
наставити. Путници су се задовољили хладном вечером, из бојазни да ватра не привуче
пажњу, али је опште расположење било ведро, а ретки разговори весели. Шиа је користио
сваку прилику да поразговара са Елфима. Они су били Евентинови рођаци, представници
Елфске Краљевине у Аланоновој чети, изабрани да му помогну у трагању за Мачем од
Шанаре. Били су браћа; старији, Дурин, вижљасти, смирени Западноземљаш, уливао је Шии
и увек присутном Флику велико поверење. Млађи, Дајел, био је стидљив и веома допадљив
момак, неколико година млађи од Шие. Својим дечачким шармом освојио је старије чланове
чете, нарочито Балинора и Хендела, ратнике окореле у вишегодишњим борбама за очување
граница. Дајелова младост и ведрина са којом је посматрао живот око себе изгледале су им
као нова могућност да задобију нешто што им је измакло пре много година. Дурин је
 

испричао Шии да је његов брат дом напустио неколико дана пре венчања са једном од
најлепших девојака у Краљевству. Шиа, опет, није могао да верује да је Дајел већ дорастао за
женидбу, није могао да схвати ни то да неко одлази на један овакав пут уочи свог венчања.
Дурин га је убеђивао да се његов млађи брат на то сам одлучио, али је Шиа пренео касније
Флику дубоко уверење да је на ту одлуку морао у многоме утицати Дајелово сродство са
краљем Елфа.
И док су чланови чете мирно седели, јели и тихо разговарали међу собом – сви осим
уздржаног, ћутљивог Хендела – Шиа се питао колико млади Елф жали због одлуке да
напусти будућу невесту и пође на опасни пут у Паранор. Страсно је пожелео да Дајел није
кренуо са њима, да је остао у окриљу свог завичаја.
Мало касније, Шиа приђе Балинору и упита га зашто је Дајелу допуштено да учествује у
едној тако опасној експедицији. Принц Калахорна се осмехну на то брижно питање,
мислећи како се разлика у годинама између младог Вејланина и младога Флика и не
примећује. Једноставно је одговорио да се у време када земљама прети велика опасност не
поставља питање због чега и како се неко нашао да пружи помоћ – она се прихвата без речи.
Дајел се за одлазак определио зато што је то Краљ тражио и што би се осећао као бедник и
хуља да је поверени задатак одбио да изврши. Балинор је Шии навео и пример Хендела који
већ дуги низ година бије непрекидну битку са Гномима да би заштитио своју земљу.
Одговоран задатак у чети му је поверен зато што је један од најискуснијих и најученијих
граничара у Источној Земљи, иако је своју породицу видео само једном за последњих осам
недеља и ко зна када ће опет. Сви учесници подухвата спремни су на велике губитке,
закључио је Балинор, можда и веће него што је Шиа кадар да схвати. Не објашњавајући ову
последњу напомену, високи граничар приђе Аланону и упусти се у разговор са њим у вези са
другим важним питањима. Унеколико незадовољан наглим прекидом дијалога, Шиа се
врати Флику и Елфима.
 – Каква је личност Евентин? – питао је Флик у тренутку када се Шиа придружио групи. – 
Колико ми је познато, сматрају га највећим елфским владарем и сви га поштују. Како
изгледа?
Дурин се осмехну, а Дајел слатко насмеја на то питање, које му се учинило колико
неочекивано, толико и забавно.
 – Шта да ти кажем о нашем рођаку?!
 – Евентин је велики краљ – одговори озбиљно Дурин. – Веома је млад за краља, рекли би
други монарси и остале вође. Али Евентин је изузетно предострожан и, што је најважније,
све ствари решава и извршава на време и у правом тренутку. Ужива поштовање и љубав свих
својих поданика. Они би га следили било куда и учинили би све што би он затражио, а то је
велика срећа за све нас. Старији чланови нашег Савета више би волели да се не обазиру на
друге земље, да остану издвојени. То је, наравно, чиста лудост, али се они плаше новог рата.
Евентин се, међутим, супротставља и њима и таквој политици. Он добро зна да је једини
начин да избегне рат од кога сви стрепе – да нападне први и да уништи вођу војске која
 ратом прети. И то је један од разлога због којих је овај задатак од толике важности – он
омогућава да се испитају све могућности инвазије пре него што се она претвори у рат ширих
 размера.
И Менион се у међувремену придружио групи и сео поред осталих баш у тренутку када је
Дурин изговорио последњу реченицу.
 – Шта знате о Мачу од Шанаре? – упита радознало.
 

 – Врло мало, у ствари – признаде Дајел. – Он је за нас више историја него легенда. Мач је
за елфски народ одувек био обећање да се неће морати никада више бојати натприродних
сила и света духова. Сви су веровали да је завршетком Другог рата раса заувек отклоњена
опасност, па никога није ни бринула чињеница да је у току дугог низа година одумирала
краљевска лоза Шанара. На крају су изумрли сви њени потомци, сви осим Шие, кога нико
није ни познавао. Чланови Евентинове породице, наше породице Елеседил, постали су
владари још пре сто година. Мач је остао у Паранору, до овога часа заборављен готово од
свих.
 – Какву моћ има Мач од Шанаре? – упорно је настављао Менион са својим питањима и
Флик добаци Шии поглед упозорења.
 – Не знам одговор на то питање – рече Дајел и погледа Дурина, који одмахну главом. – То
изгледа зна само Аланон.
Сви истовремено погледаше високог човека, озбиљно задубљеног у разговор са
Балинором.
 – Сва је срећа што имамо Шиу, потомка краљева од Шанаре – рече Дурин. – Он ће умети
да одгонетне тајну моћи Мача онога тренутка када се оружје нађе у нашим рукама, а његова
чудотворност ће нам помоћи да се супротставимо Господару Мрака пре него што букне рат и
доведе нас до свеопштег уништења.
 – Ако уопште дођемо до Мача, мислиш да кажеш – исправи га Шиа.
Дурин је његову примедбу пропратио смехом и охрабрујућим покретом главе.
 – Мени у читавој тој причи ипак нешто смета и недостаје – изјави мирно Менион Леах. Он
устаде и пође да тражи место за спавање. Шиа га је пратио погледом; у потпуности се слагао
са брђанином, али није знао на који би начин дошао до одговора на питања која су их
обојицу мучила. Све је више увиђао да покушај освајања Мача пружа мало наде на успех, и
стога је закључио да све снаге треба усредсредити на одлазак у Паранор. О томе шта их
очекује после, сада није хтео ни да мисли.
 Чета се пробудила у цик зоре и наставила пут кривудавом стазом, предвођена опрезним
Хенделом. Патуљак их је водио путељком кроз огромно дрвеће и тешко лишће које је, што су
дубље залазили у Анар, бивало све гушће. Благ успон означавао је да се приближавају
планинама које су се простирале у средишњем анарском појасу. Идући даље на север, биће
приморани да пређу преко стрмих врхова и сиђу у западне равнице које их деле од Паранора.
Напрегнутост је расла – улазили су све дубље у област Гнома, и, осим тога, имали су осећај
да их неко нетремице посматра, неко скривен у шуми, неко ко чека прави тренутак за напад.
Једино је, чинило се, њихов вођа Хендел био спокојан; његове је бојазни вероватно
умиривало добро познавање терена. Сви су ћутали и очима истраживали тихе шуме што су их
окружавале.
Око подне, група је почела да се пење уз оштро окомиту стазу. Дрвеће се разређивало,
гомиле лишћа постајале су све мање. Небо се јасно назирало кроз крошње, дубоко плаво небо
без облачка. Топло и сјајно сунце весело је осветљавало целу шуму. Појавише се гомилице
стења и на видику се помолише високи врхови и оштри обриси наговештавајући почетак
ужног одсечка планинског венца у средишњем Анару. Ваздух је у успону постао све
хладнији и дисање све отежаније. После неколико сати, чета је стигла на ивицу врло густе
шуме мртвих, сувих борова, чије су гране биле тако испреплетене да се кроз њих ништа није
могло видети. На обе стране путељка, високе стеновите литице дизале су се у висину од
неколико стотина стопа и упирале са врховима у послеподневно небо. Шума се у свим
 

правцима простирала у недоглед, завршавајући се негде на зидовима литица. Када су дошли

на руб борове шуме, Хендел нареди кратак предах. Неколико минута разговарао је са
Менионом, показујући рукама шуму, па литице. Аланон им се одмах придружио, а затим
позвао и остале.
 – Планине у које улазимо зову се Волфсктаг. То је ничија земља, не припада ни
Патуљцима ни Гномима – мирно је објаснио Хендел. – Овај пут изабрали смо зато што
умањује могућност да се сретнемо са ловачком патролом Гнома. Избегавамо, дакле, сусрет
који би се свакако изродио у огорчену борбу. Прича се да су планине Волфсктаг настањене
бићима из другог света, што је без сумње добра шала, зар не?!
 – Пређи на ствар – прекиде га Аланон.
 – Ствар је у томе – настави Хендел, при чему се чинило да не обраћа пажњу на високог
историчара – што нас од пре петнае ст минута прате две гномске уходе. Можда их има и више
 – брђанин каже да је видео трагове веће групе. У сваком случају, ови ће нас извидници
пријавити и потражиће помоћ, што значи да од сада морамо ићи много брже.
 – И још нешто горе! – узвикну Менион. – Трагови указују на то да су Гноми испред нас,
око нас и иза нас, иза овог дрвећа или можда баш у њему.
 – Можда је тако, брђанине, а можда и није – пресече га оштро Хендел. – Ово дрвеће се
овако пружа још скоро једну миљу уз литице, које се после тога нагло сужавају и обликују
клисуру названу Омча – улаз у Волфсктаг. Тим путем морамо да идемо. Сваки други покушај
одузео би нам још два пуна дана и изложио нас опасности скоро сигурног сусрета са
Гномима.
 – Доста је приче – рече строго Аланон. – Кренимо одмах, брзо!
Ућутао је и одмах затим додао.
 – Када стигнемо на другу страну клисуре, наћи ћемо се у планинама. Тамо нас Гноми неће
пратити.
 – Како то охрабрујуће звучи – промрмља Флик, једва чујно.
Група је зашла у густо збијено дрвеће борове шуме. Њени су чланови ишли један за другим,
у истом редоследу, вијугајући између џомбастих, ишчашених стабала. Суве бодље лежале су у
гомилама по читавом тлу и на том меком покривачу кораци су били нечујни. Бело, оголело
дрвеће, високо и витко, завршавало се скелетским врховима који су подсећали на паукове
мреже и кроз њих је, у чудесним шарама, продирало плаветнило ведрог неба. Чета је
настављала пут без предаха, предвођена Хенделом који се за правац одлучивао брзо и без
двоумљења. Прешли су само неколико стотина јарди када их је Дурин нагло зауставио и
покретом руке наложио тишину: загледао је унаоколо, а онда нагло поче да њушка по
ваздуху.
 – Дим! – узвикнуо је. – Они су запалили шуму!
 – Ја не осећам никакав дим – рече Менион, а потом и сам поче њушкати по ваздуху.
 – Ти немаш тако изоштрена чула као што их има Елф – објасни му Аланон безлично и
обрати се Дурину: – Можеш ли да оцениш где су запалили ту ватру?
 – И ја осећам дим – изјави одсутно Шиа, запрепашћен чињеницом да су и његова чула
изоштрена као елфска.
Дурин је мирно процењивао ситуацију, покушавајући да назре правац из којег допире дим.
 – По свему се чини да су је запалили на више места. Ако је тако, шума ће планути за
неколико минута!
Аланон је мало оклевао, а онда им је руком дао знак да наставе пут према Клисури Омча.
 

Ход је настављен највећом брзином, требало је што пре стићи на другу страну ватрене замке
која им беше постављена. Пламен у овој сувој шуми зачас би их окружио, поготово када би
се распламсао кроз врхове борова. Дугачки кораци Аланона и Балинора приморавали су Шиу
и Флика да трче и у том трку су чули како Аланон нешто довикује Балинору, после чега је
Граничар зашао међу дрвеће и нестао са видика. Испред њих су исто тако нестали Менион и
Хендел, док су се хитре фигуре Елфа повремено назирале између борова. Само је Аланон
стајао изложен свим погледима и довикивао им да трче што брже могу. Густи облаци тешког
белог дима почели су обавијати стабла попут магле, замрачујући стазу и угрожавајући
дисање. Знаци праве ватре се још нису појавили, она очигледно још није била довољно јака
да се распламти кроз испреплетено суво грање и пресече им пут. За само неколико минута,
дим је обавио све, тако да су Шиа и Флик кашљали при сваком удисају, а очи су пекле,
надражене и црвене. Одједном им је Аланон дао знак да стану. Застали су оклевајући,
спремни да наставе пут, али је Аланон гледао иза себе као да нешто тражи? а дугуљасто
тамнопуто лице постало је пепељасто у густом белом диму. Убрзо се из шуме иза њих
појавио Балинор, чврсто обавијен својим дугачким ловачким огртачем.
 – У праву си, они су нам за леђима – рече он историчару, једва изговарајући речи и борећи
се за ваздух. – Запалили су целу шуму иза нас. То ми све више личи на клопку коју су нам
поставили терајући нас у Клисуру Омча.
 – Остани са њима – нареди Аланон, показујући Балинору уплашене Вејлане. – Морам
зауставити остале пре него што стигну до кланца.
Брзином невероватном за тако великог човека, вођа нестаде готово истог тренутка у дрвећу
испред њих. Балинор даде знак Вејланима да пођу за њим и сва тројица се брзим кораком
упутише у истом правцу, покушавајући да гледају и дишу у загушљивом диму. А онда су,
страховито брзо, зачули оштро пуцкетање запаљеног дрвета и дим поче да куља око њих у
огромним заслепљујућим облацима беле јаре. Ватра их је стигла! За неколико секунди
захватиће их са свих страна и они ће у њој живи изгорети! Кашљући очајнички, борили су се
за опстанак и пролаз кроз борове, настојећи да побегну из пакла у који су их бацили
непријатељи; Шиа погледа у небо и на свој ужас виде како се пламен лудачком брзином
шири преко врхова борова и како се, уз пуни блистај спушта низ дугачка, гола стабла.
Одједном се кроз дим и дрвеће указа пред њима камени зид литица и Балинор их поведе у
том правцу. После неколико минута угледали су остале чланове чете – чучали су на чистини,
с оне стране дрвећа у пламену. Пред њима се пружала безопасна стаза и водила у стење, да
би на крају нестала у Клисури Омча. Три путника се брзо придружише осталима,
остављајући за собом шуму у дивљем пожару.
 – Покушавају да нас натерају да бирамо између две могућности – да живи сагоримо у сувој
боровој шуми, или да покушам да прођемо кроз кланац – викао је Аланон надјачавајући
пуцањ горућег дрвета и гледајући са зебњом у путељак којим је требало поћи. – Тачно је да
имамо само два могућа пута, али је зато и њихова судбина иста. Крени први у клисуру,
Дурине, и провери да ли Гноми нису већ можда поставили заседу.
Елф се кретао потпуно нечујно, држећи се литица. Остали су га пратили погледом све док
није нестао у стенама. Шиа је имао само једну жељу – да му помогне.
 – Гноми нису будале – пренуо га је Аланонов оштар глас. – Они у клисури знају да су
одсечени од групе која је запалила шуму и неће се ни по коју цену излагати опасностима које
крије повлачење преко планина Волфсктаг. Постоје, значи, свега две могућности: једна, да
се у кланцу налази велики број гномских ратника, о чему ће нас Дурин ускоро известити и
 

друга, да смерају нешто друго, нешто што не знамо шта је.

 – Како било да било, они ће то нешто покушати у ономе делу који се зове Чвор – обавести
их Хендел. – На тој тачки пут се толико сужава, да њиме може да прође само један човек... – 
 Чинило се да размишља о нечему што му је тога часа пало на памет.
 – Не разумем како мисле да нас зауставе – брзо се у разговор умешао Балинор. – Ове су
стене тако окомите, да их нико не може прећи друкчије него дугим и опасним верањем.
Гноми нису имали времена да се попну на врх, од тренутка када су нас угледали!
Аланон је, замишљен, климао главом. Очигледно се слагао са Балинором и није могао да
проникне у намере Гнома. Менион Леах је мирно разговарао са Балинором; потом је
напустио групу и пошао ка улазу у клисуру, ка месту где су се зидови литица нагло сужавали.
Јара запаљене шуме постала је тако жестока, да их је све натерала да крену ка грлу кланца.
Још је све било замрачено облацима белог дима који је из умируће шуме куљао као огроман
зид. Узбуђеним путницима су минути протицали као вечност, док су очекивали повратак
Мениона и Дурина. Могли су видети како витки брђанин истражује земљиште на улазу у
кланац; личио је на сенку обавијену димом. Вратио се групи скоро у исто време када и Елф
Дурин.
 – Наишао сам на трагове стопала, али других знакова живота у клисури нема – известио их
е Дурин. – Све је нормално, бар до оне тачке где се кланац сужава. Ту тачку, Чвор, нисам
прелазио.
 – И још нешто – надовеза се брзо Менион. – На улазу у клисуру открио сам два пара
отисака ногу који су водили у кланац и те исте трагове који су излазили из њега. То су
отисци Гнома.
 – Сигурно су се ушуњали први, испред нас, а онда се опет искрали и задржали се на
зидовима литица док смо ми лутали по средини кланца – рече Балинор љутито. – Али, ако су
они већ били испред нас, шта се...?
 – Ништа нећемо сазнати седећи овде и брбљајући! – загрмео је Аланон. – Нагађаћемо и
даље, и то је све. Хенделе, преузми вођство са брђанином и отворите четворо очију! Остали
за њима, истим редоследом!
Здепасти Патуљак пође напред са Менионом; будно су мотрили на свако дрво које је
ивичило кривудаву стазу што се сужавала водећи у Клисуру Омча. За њима су, на неколико
корака, ишли остали. Шиа се осмели и окренувши се опази да му је Аланон за петама.
Недостајао је једино Балинор, кога је Аланон очигледно послао у залеђе, на ивицу борове
шуме у пламену да припази на појаву гномских ловаца што су их вребали из позадине. Шиа
е нагонски осећао да су ухваћени у замку коју су им лукаво припремили подмукли Гноми;
преостајало је још само то да открију у ком ће се облику клопка око њих затворити.
Стаза се пред њима оштро пела стотинак јарди, а затим се постепено спуштала и сужавала
до те мере да је само један путник могао да прође између ивица двеју литица. Клисура је
била дубоко удубљење између тих стрмо нагнутих литица, које су се појавиле на унутрашњу
страну и скоро се затварале високо горе, на уској траци светлости и плавог неба. Путовање је
видно успоравало трагање за гномским замкама. Шиа није знао колико је Дурин напредовао
у извиђачком задатку, али очигледно није доспео до оног места које је Хендел називао
 Чвором. Могао је лако погодити порекло назива. Уски теснац је управо изгледао тако као да
се, провучен кроз чвор, наставља у омчу, која је сада очекивала и малу групу осуђеника.
Могао је да чује Фликово отежано дисање из непосредне близине и одједном осети како се
гуши пред уским пролазом који се једва назирао између зидова литица. Чета се кретала
 

веома споро, погнутих глава и тела да би избегла оштре, скоро спојене стране литица и
њихове попут бријача, оштре камене ивице.
Ред се одједном збио и ход је постао још успоренији. Шиа је иза леђа чуо како Аланон
дубоким гласом љутито мрмља, покушавајући да сазна шта се догодило. Покушао је да се
пробије, али на уском путељку нико није могао да га пропусти. Шиа је пиљио испред себе и
на крају угледао засењујући зрак светлости. Стаза се опет ширила, ускоро ће изаћи из мучне
Клисуре која се звала Омча и толико личила на омчу. Када је Шиа већ поверовао да су
успели да се пробију до излаза, зачуше се гласни узвици и група стаде. Кроз полутаму је
одјекивао изненађени и гневни Менионов глас, а Аланон је тихо клео и бесно наређивао да
се настави пут. Пошто се ништа није догађало, они кренуше даље и избише на пространу
чистину, осенчену литицама које открише сунчано небо.
 – Тога сам се и плашио – мрмљао је Хендел себи у браду док је Шиа са Дајелом избијао из
мрачног удубљења. – Усрдно сам се надао да Гномима није пошло за руком да се довде
пробију кроз ту ничију, забрањену земљу. Изгледа, брђанине, да су нас ипак ухватили у
замку.
Шиа изађе на светлост дана и приђе каменитој водоравни на којој су се окупили остали
чланови чете и говорили у глас, пригушено, љутито и изненађено. У истом тренутку појави
се и Аланон, па су сада сви заједно посматрали призор који их је дочекао. Водоравни
стеновита слој земљишта на којем су стајали пружао се од излаза из клисуре све до гребена
који се нагло рушио у разјапљени бездан, дубок стотинама стопа. Чак ни на јарком сунцу та
провалија није имала дна. Литице су се шириле у полукругу око ње а потом се са прекидима,
спуштале, уступајући место густим шумама. Провалија је, игром природе без сумње, такође
наликовала на зупчасту омчу или замку, и није постојао пут којим би се могла заобићи. На
другој страни те мрачне огромне пукотине висили су, клатећи се, остаци нечега што је
доскоро била нека врста дебелог ужета и дрвеног моста, који је служио, опет доскора, као
едино средство за прелаз преко бездана. Осам пари очију осматрало је голе зидове литица,
тражећи било који начин преласка преко њихових глатких површина. Али, било је очигледно
да једини пут на другу страну води директно преко отворене провалије која је зјапила пред
њима.
 – Гноми су и те како знали шта раде када су срушили мост! – беснео је Менион у празан
простор. – Ухватили су нас у замку, дугачку замку која се пружа између запаљене шуме, њих
и бездана! Сада више и не морају да нас гоне, могу сасвим мирно да сачекају да помремо од
глади. Како смо глупо...
Бесно је прекинуо своју мисао. Сви су знали како су глупо и лудо дозволили да буду
ухваћени у тако просту али смртоносну и безизлазну замку. Аланон је дигао главу, наставио
е да осматра околину и да и даље тражи начин за прелаз.
 – Да је провалија само мало ужа и да имам више места за полазно трчање, можда би ми и
пошло за руком да је прескочим – размишљао је гласно Дурин. Шиа је проценио да је
 раздаљина врло, врло велика и сумњичаво је одмахивао главом. Могао је Дурин бити
најбољи скакач на свету, сваки покушај прелаза провалије у овим условима био је искључен
и немогућ.
 – Станите мало! – узвикну изненада Менион, скочивши до Аланона и показујући руком у
правцу севера. – Шта мислите о ономе старом дрвету што виси са стене, тамо на левој
страни?!
Сви погледаше у том правцу, покушавајући да схвате шта брђанин предлаже. Дрво на које
 

е указивао расло је укорењено у литицу и било удаљено скоро сто и педесет јарди. Његови
сиви облици оштро су се оцртавали према ведром небу, а гране, потпуно голе, тешко су
висиле надоле, попут обамрлих удова некога уморног џина који се заледио у покрету. Било је
то једино дрво на стеновитој стази која је водила од провалије и нестајала иза литица у
густој шуми. Шиа је заједно са осталима гледао у дрво не видећи какву би им помоћ оно
могло пружити.
 – Када бих у то дрво могао да заријем стрелу са привезаним конопцем, најлакши међу
нама би се можда рукама пребацио на другу страну и учврстио уже за нас остале. – Принц од
Леаха је размишљао и предлагао истовремено, и при том је чврсто стезао левом руком свој
велики лук.
 – Мета је удаљена бар стотину јарди – одсече раздражено Аланон. – С обзиром на тежину
конопца привезаног за стрелу, морао би одиста бити највећи стрелац света да погодиш циљ,
а да и не говоримо о томе колико би је дубоко морао зарити у дрво да би издржала тежину
било кога од нас. Не верујем да је то могуће.
 – Али, нешто морамо смислити, јер ћемо у супротном морати да заборавимо и на Мач од
Шанаре и на све остало – режао је Хендел, лица црвеног од беса.
 – Имам идеју – јави се Флик. Сви погледаше у стаменог Вејланина као да га сада виде
први пут, као да су сасвим заборавили да је и он њихов сапутник.
 – Хајде, говори! Не задржавај своја драгоцена открића за себе! – узвикну нестрпљиво
Менион. – Чега си се то сетио, Фличе?!
 – Сетио сам се да у нашој групи постоји један изузетно искусан стрелац – одврати Флик и
упути Мениону свој најотровнији поглед – стрелац који би могао да стрелу са конопцем
зарије у дрвене делове порушеног моста који висе на другој страни провалије и тако уже
пребаци на нашу страну.
 – Ово вреди покушати! – сложи се Аланон. – Ко би, дакле...
 – Ја ћу то сигурно моћи – рече Менион, не заборављајући да баци и један поглед Флику.
Аланон климну главом и Хендел извуче јак конопац који Менион Леах чврсто привеза за
врх стреле а други, слободни крај, закачи за широки кожни појас. Убаци стрелу у велики лук
и дубоко уздахну. Све су очи биле упрте преко провалије, дуж конопца који је висио на
супротној ивици. Менион је пратио уже које се спуштало у тамне дубине бездана све док,
тридесет стопа ниже, није опазио повеће парче дрвета, део још чврсто спојен са разрушеним
мостом. Сви су без даха гледали у њега док је затезао лук и уз кратак уздах сигурном руком
избацио стрелу уз оштар фијук. Стрела се забила у пећину и дубоко ушла у дрво. Конопац је
млитаво висио са њеног врха.
 – Сјајан погодак, Менионе! – похвали га Дурин, на шта се витки брђанин задовољно
осмехну.
Удруженим снагама повлачили су мост на своју страну све док нису повезали покидане
крајеве ужета. Аланон је безуспешно погледом тражио нешто чиме би осигурао мост, али с
Гноми брижљиво уклонили све клинове који су га држали. На крају су Хендел и Аланон,
стојећи на ивици бездана, напрегли сву своју снагу и чврсто затегли конопац моста, после
чега је Дајел, рукама окачен о њега, почео да прелази преко отворене провалије, са дугачким
конопцем привезаним око струка. После неколико ужасних, мучних тренутака, током којих
су се див у црном огртачу и неми Патуљак дивље борили са затезајима ужета, Дајел је,
коначно, безбедно стао на другу страну. Тог истог часа појави се Балинор и извести их да се
ватра, сама од себе, полако гаси, што је значило да ће гномски ловци врло брзо кренути
 

према Клисури Омча. Дајел је хитро пребацио конопац који је донео собом, пошто је добро
учврстио један његов крај. Онај дужи део су путници исто тако чврсто привезали, па су и
остали чланови групе почели прелазити преко провалије на исти начин као Дајел, један за
другим, држећи се рукама за конопац. Када су сви успешно прешли на другу страну, пресекли
су конопац и бацили га у бездан заједно са остацима старог моста, спречавајући на тај начин
могућност потере.
Аланон је наредио да нечујно наставе пут и да све ближе Гноме ни на који начин не
упозоре на то да су се извукли из замке, тако лукаво и вешто постављене. Али пре него што
су кренули, високи историчар приђе Флику и, ставивши му мршаву, дугачку руку на раме,
суморно се осмехну.
 – Данас си, драги пријатељу, часно заслужио да будеш члан ове чете и то ти право од сада
припада независно од свега што те везује за брата.
Нагло се окренуо и руком дао Хенделу знак да крене. Шиа погледа у срећно и зајапурено
Фликово лице и са љубављу потапша брата по леђима. Флик је доиста изборио право да буде
са осталима, право које Шии можда још није припадало.
 

11.

Напад чудовишта

 Чета је путовала још пуних десет миља залазећи у Планине Волфсктаг и Аланон је тек онда
дозволио кратак одмор. Клисура Омча и опасност од напада Гнома били су сада далеко иза
њих. У шуми су стазе биле широке и чисте, а земљиште равно упркос висини. Ваздух је био
оштар и прохладан, што је чинило марш готово пријатним, а топло поподневно сунце
обасјавало је путнике светлошћу која ствара добро расположење. Шуме су биле разбацане по
планинама, раздвојене стеновитим литицама и врховима голим и снегом покривеним. Иако
е, по предањима, ово била забрањена земља, чак и за Патуљке, нису примећивали ништа
неуобичајено. Сви познати звуци били су присутни и овде, од жамора инсеката до веселе
песме необично разнородних шарених птица свих облика и величина. Чинило се да су
изабрали најбољи пут ка далеком Паранору.
 – За неколико сати ћемо се зауставити да бисмо ноћ провели у одмору – најавио је Аланон
пошто је окупио све сапутнике. – У рано јутро ћу вас напустити, да бих први с оне стране
Волфсктага осмотрио евентуалне знаке присутности Господара Ворлока или његових
гласника. Када прођемо кроз ове планине и Анарске шуме, прећи ћемо у равнице што од њих
воде ка Змајевим Зубима, испод самог Паранора. Морам да сазнам да ли су створови из
Северне Земље, или њихови савезници, затворили излаз, јер у случају да јесу мораћемо се
определити за неки други пут.
 – Зар ћеш ићи сам? – упита Балинор.
 – Мислим да је најбезбедније за све нас да пођем сам. Мени опасно ст не прети, а вама ће
свака рука бити потребна када поново дођете у шуме централног Анара. Уверен сам да ће
гномски ловци будно пазити на све пролазе из ових планина и да ће се својски трудити да из
њих не изађете ни живи ни читави. Хендел ће вас кроз све клопке извести и боље од мене, а
а ћу настојати да вам се придружим негде уз пут, пре него што стигнете до равница.
 – Којим ћеш путем ићи? – упита намргођени Патуљак.
 – Кланац од Нефрита пружа најбољу заштиту. Пут ћу обележавати парчићима платна, као
што смо то некада радили. Црвено ће означавати опасност. Пратите беле ознаке и све ће
бити у реду. А сада, да наставимо пут док је још дан.
Ишли су без застоја кроз Волфсктаг све док сунце није зашло за планине на западу и
путељак постао невидљив. Ноћ је била без месечине, иако су звезде неразговетно
осветљавале неравни предео. Чета се улогорила испод високих зупчастих литица које су се
издизале изнад њих попут огромних оштрица и нагло се урезивале у тамно небо. На
отвореним ивицама падине расли су борови у полукругу и штитили их са свих страна. Опет
су се задовољили хладном вечером, а Хендел је поставио стражу која се смењивала преко
целе ноћи и која је, по његовом мишљењу, била нужна у непријатељски расположеној
земљи. Чланови чете су се смењивали, па је свако од њих стражарио док су остали спавали.
Мало су разговарали после вечере, завили су се брзо у ћебад и ућутали, преморени дугим
ходом који је трајао читав дан.
Шиа се пријавио за прву стражу, жељан да учини нешто за групу, осећајући да је његов
допринос безначајан у поређењу са осталима који своје животе стављају на коцку њега ради.
 

Шиин став према одласку у Паранор се знатно променио за два протекла дана. Почињао је
да схвата од коликог је значаја покушај да се домогну Мача и колико је он драгоцен за
народе све четири земље и за њихову борбу против Господара Ворлока. Раније је бежао од
опасности која му је претила од Скула, носилаца знамења мртвачке главе и наслеђа које су
му пружали краљеви од Шанаре. Сада је хрлио у сусрет још већој опасности, тражећи
сучељавање са силом тако стравичном да се њене границе нису могле одредити. Једина
помоћ и једина заштита била је храброст седморице смртника. Иако свестан правог стања
ствари, Шиа је знао да би одбијање да настави пут и не пружи оно мало што је имао да да
значило тешко издајство и према Елфу и према Човеку и порекло читав дотадашњи живот
испуњен искреном бригом за безбедност и слободу свих бића. Знао је да од покушаја и
подухвата не би одустао ни када би му се отворено рекло да је безнадежан и осуђен на
сигуран неуспех.
Аланон је легао и заспао за неколико секунди. Шиа је пуна два сата стражарио и све време
посматрао уснулог, непомичног вођу све док Дурин није дошао да га смени. Тек када је
после поноћи Флик преузео место стражара, Аланон се дигао и једним покретом се увио у
дугачки црни огртач. Изгледао је исто онако као и када га је Флик први пут срео на путу за
Шејди Вејл. Стајао је и гледао у уснуле сапутнике и Флика који је непомично седео на пању,
на самој ивици пропланка. Затим се без иједне речи и без иједног покрета окренуо ка северу
и нестао у дубокој тами шуме.

* **

Остатак ноћи Аланон је провео у ходу без предаха, желећи да што пре стигне до Кланца од
Нефрита у Централном Анару и, иза њега, до равница на западу. Његова тамна прилика
пролазила је кроз шуму брзином сенке, једва додирујући тле. Његово тело се чинило
лишеним тежине, док је прелазило преко сићушних бића која би га намах опазила и одмах
затим заборавила. Аланон је опет размишљао о путовању у Паранор, процењујући оно што је
само он знао и што нико други није могао знати и поново се осетио чудно беспомоћним пред
оним што је сасвим сигурно био нестанак једнога доба у једном веку. Његови сапутници су
само наслућивали улогу коју је имао у свим догађајима, оним прошлим и оним будућим, али
е само он био приморан да живи са истином везаном за његову и њихову судбину. Гунђао је
полугласно следећи ток својих мисли, ужаснут оним што се догађало, али и свестан тога да
другог избора нема. Његово уско лице личило је на црну маску опреза пред немим шумама
кроз које је пролазио у свом усамљеничком ходу; било је то лице избраздано бригом, али и
оснажено унутрашњом одважношћу која ће одржати душу и када срце откаже.
Зора га је затекла у ходу кроз густу шуму која се простирала преко брдовитог земљишта
прекривеног камењем и срушеним стаблима. Одмах је уочио да је шума неуобичајено тиха,
као да се на земљу спустила ледена рука неке чудне смрти. Путања којом је прошао била је
пажљиво обележена парчићима белог платна. До овога тренутка није имао разлога за
забринутост, али је сада успорио ход јер је шесто чуло будило његову исхитрену памет,
упозоравајући га да није све онако како би требало да буде. Наишао је на раскрсницу главног
пута који се рачвао у два крака. Један, широка, рашчишћена стаза која је наводила на
закључак да је то некада био главни друм, водио је улево и спуштао се у нешто налик на
огромну долину, скривену шумама. Други крак Је водио уском путањом загушеном жилавим
и густим шипражјем, по којој се могла кретати само једна особа и која се пењала ка високом
 

гребену на супротној страни Кланца од Нефрита.

Суморни историчар се одједном згрчи, осетивши присуство некога другог бића, непобитно
злог живог бића, негде тамо на путу што води у невидљиву долину. Ништа се није чуло,
ништа покретало. То неко биће је више волело да лежи у заседи и чека на своје жртве на оној
нижој страни. Аланон хитро исцепа два парченцета платна, једно црвено и друго бело.
Црвено привеза за дрво на ширем путу ка долини, а бело дуж мањег путељка што је водио ка
врху брда. Када је то обавио, застао је, ослушкујући. Иако је и даље осећао присутност
другога на стази ка долини, није могао да открије никакав покрет и ниједан шум. Моћ
непознатог створења није била дорасла његовој моћи, али је могла бити опасна за оне који га
прате. Проверивши још једном своје беле и црвене ознаке, Аланон се бешумно упути узбрдо,
уском стазом у правцу врха, и нестаде у густом шибљу.
Прошао је скоро читав сат пре него што је створење које је лежало у заседи на путу за
долину одлучило да се покрене и пође у истраживање. Оно је било веома интелигентно – 
Аланон је, на жалост, ту могућност превидео – и знало је да је по следњи пролазник, ма ко он
био, осетио његову присутност и свесно избегао тај прилаз. Биће је исто тако знало да тај
пролазник има далеко већу моћ, па је, лежећи непомично у шуми, мирно сачекало да он оде.
Сада је – мислило је – довољно чекало. После неколико минута се подигло и пажљиво
осмотрило рачву на раскрсници на којој су, покренута лаким шумским поветарцем, вијорила
два мала парчета платна. Како су глупе те ознаке, размишљало је лукаво биће, покрећући
гломазним ногама свој велики безоблични труп.

* **

Балинор је те ноћи последњи чувао стражу. Када је зора почела да руди кроз златне зраке
изнад планине на источном хоризонту, високи граничар је благо пробудио остале чланове
чете из спокојног сна и сучелио их са хладноћом ранога јутра. Брзо су се спремили, на
брзину доручковали, покушавајући да се угреју на првим наговештајима сунчаног дана, без
 речи спаковали опрему и припремили се за дугачки пут. Неко је упитао за Аланона и Флик
е поспано одговорио да је историчар отишао негде око поноћи, али да му ништа није рекао.
Како нико није био посебно изненађен тим нечујним одласком, више се о томе није ни
говорило.
Пола сата касније чета се нашла на путу који је водио на север кроз шуме Волфсктага.
Њени чланови су ишли без застоја и, углавном, без разговора, по истом редоследу. Хендел је
своје место предводника уступио даровитом Мениону Леаху, који се попут мачке бешумно и
грациозно кретао кроз гомиле грања и жбуња разбацаног по ћилиму опалог лишћа. Хендел је
очигледно осећао извесно поштовање према Принцу од Леаха, као једном од најбољих
ловаца које је упознао и икада срео. Али Патуљак је знао и то да је брђанин сувише смео и
жустар и још недовољно искусан; знао је да у овим областима остају живи само опрезни,
зрели и искусни. Међутим, како је свакодневна пракса била и једини начин учења, Патуљак
е преко воље дозволио младом трагачу да води групу, задовољавајући се тиме да сам
проверава све што се појављује на путу.
Једна узнемирујућа појединост привукла је убрзо Патуљкову пажњу, премда је његов
сапутник није приметио. На стази којом су ишли није било ниједног трага човека који је
њоме прешао само неколико часова раније. Иако је са пуном пажњом испитивао тле, Хендел
није био у стању да открије ни најмањи траг људског отиска. Парчићи белог платна
 

појављивали су се у редовним размацима, као што је Аланон и обећао. Но, упркос томе,
трагова пролаза није било. Хенделу су биле познате приче о тајанственом путнику-луталици
и његовим изузетним умећима, али ни сањао није да би човек могао да избрише и сопствене
трагове. Патуљак то није могао да схвати, али је одлучио да своје чуђење задржи за себе.
На крају поворке ишао је Балинор. И он је размишљао о загонетном човеку из Паранора, о
повесничару који је знао ствари о којима други нису ни слутили, о путнику-луталици који је,
чини се, бивао свуда а о коме се ипак тако мало знало. Аланона је познавао много година,
упознао га је растући у очевом краљевству, али га се увек сећао као високог, тамнопутог
туђинца који би долазио и одлазио без речи, који је према њему увек био благ и љубазан, али
му никада, ниједном речју, није открио своје тајанствено порекло. Мудраци свих земаља
познавали су Аланона као научника и филозофа који није имао премца. Остали су га знали
само као путника који дели драгоцене савете и расуђује трезвено и непогрешиво. Балинор је
много научио од Аланона и веровао је у њега скоро слепо. Упркос томе, никада стварно није
 разумео загонетног историчара. Ова мисао га је мучила извесно време, а онда је неочекивано
и готово случајно схватио да у току свих тих дугих година што их је провео са Аланоном
никада на њему није уочио никакву промену, ниједан знак старења.
Стаза је поново почињала да се пење и сужава, а око ње су велико шумско дрвеће и густо
шибље затварали пролаз попут снажних зидина. Менион је са великим поштовањем и
пажњом пратио трагове платна, не сумњајући нимало у то да их они воде правим путем.
Убрзо је, међутим, аутоматски почео да преиспитује самога себе, јер је приметио да пут
постаје све гори и тежи. Било је скоро подне када се пред њима на путу неочекивано указала
 раскрсница, па је Менион изненађено застао.
 – Ово је одиста чудно. Пут се рачва у два крака, а ознака нема! Не могу да схватим зашто
нам Аланон и овде није оставио неки знак!
 – Нешто се догодило са ознакама – закључио је Шиа, уздахнувши дубоко. – Којим путем да
кренемо?
Хендел је пажљиво испитивао и осматрао тле. На путељку који је водио према врху брда
могли су се уочити трагови нечијег проласка – гранчице су биле погнуте а лишће скоро
опало. На другој, нижој стази, могли су се уочити врло бледи трагови стопала. Хендел је
нагонски осетио Да их на томе путу вреба нека вероватно велика опасност.
 – Ово ми се нимало не допада, нешто ту није у реду – мумлао је себи у браду. – Трагови су
нејасни, што можда и није случајно.
 – Можда све оне приче о забрањеној земљи и нису биле пука бесмислица – примети суво
Флик, седајући на оближњи пањ.
Балинор приђе Хенделу и они у неколико речи измењаше мишљење о правцу Кланца од
Нефрита. Хендел је и даље тврдио да би нижа стаза била и најбржи пут и да је она, осим
тога, некада сасвим сигурно била главни пролаз. Али на питање коју је стазу одабрао
Аланон, нико није могао одговорити. На крају је Менион у очајању дигао руке и одлучно
затражио да се донесе каква-таква одлука.
 – Сви знамо да је Аланон пролазећи овим путем оставио ознаке, па је неминован закључак
да се нешто са тим знацима догодило. Или се, пак, нешто десило њему. Како било да било,
не можемо седети овде и очекивати да тако седећи дођемо до одговора. Аланон је рекао да
емо се наћи код Кланца од Нефрита или у шумама иза њега, па гласам за то да пођемо оном
нижом стазом – најбржим путем!
Хендел је поново изразио своју збуњеност због трагова на нижој стази и због непријатног
 

осећаја да их на њој вреба нека опасност. Тај исти осећај обузео је и Шиу онога часа када су
стигли на раскрсницу и када на њој нису нашли Аланонова обележја. Балинор и остали су се
жестоко расправљали и најзад се сложили са брђанином. Поћи ће најбржим путем, али ће
будно пазити и бити на опрезу све док не изађу из планине.
По истом редоследу, предвођени Менионом, ишли су брзо низ благи спуст ниже путање
која их је, чинило се, мамила у долину скривену у великом дрвећу што је, једно уз друго,
 расло на великом пространству. Убрзо се пут видно проширио и наставио се у благу падину.
Страх их је напуштао, а ход је постајао све лакши. Све је указивало на то да је некада давно
ова стаза била главни друм становника читавог краја. У долину су стигли за непун сат. Било
е тешко одредити положај, окружавали су их планински венци а дрвеће је заклањало видик.
Видљиви су били само стаза и ведро плаво небо.
Пошто су извесно време ишли кроз долину, угледали су одједном неку чудну конструкцију
која се попут огромног скелета помаљала кроз дрвеће. Путници су одмах успорили ход и,
огледајући се на све стране, покушавали да установе да није реч о замци постављеној
неопрезним путницима. Али ништа се није покретало и они пођоше у сусрет тим необичним
костурима који су их немо очекивали.
Скелети конструкције биле су велике металне греде, џиновски носачи прекривени
маховином, иструлели од старости али још увек веома чврсти. То су, очигледно, били остаци
неког града, саграђеног тако давно да се његовог постојања нико више није ни сећао, града
заборављеног од свих, баш као долина и планине у којима је настао. Пред изненађеним
путницима налазио се споменик једне давно нестале цивилизације. Метални костур био је
уграђен у велике грађевине од нечега налик на камен и оне су носиле све трагове прохујалих
векова и временских непогода. Ту и тамо видели су се остаци некадашњих зидова, а мртве
грађевине лежале су једна уз другу на простору од неколико стотина јарди и завршавале се
на месту где је зид шуме обележавао завршетак човековог нејаког продора у неуништиву
природу. Унутар грађевина, преко костура, расло је ниско дрвеће у таквом обиљу да се
чинило да град умире од гушења а не од зуба времена.
Путници су немо стајали пред необичним спомеником и сведоком друге ере, пред делом
бића сличних њима, који су га створили пре ко зна колико година. Шиу је обузео мучан
осећај узалудности и пролазности пред тим злокобним рушевинама које су се немоћно
 распадале.
 – Шта је ово? – упита он тихо.
 – Остаци неког града – рече Хендел, слежући раменима. – По свему изгледа да нико овамо
није вековима крочио.
Балинор приђе најближем костуру и протрља металну спојницу. Открише се велике мрље
 рђе и блата, а испод њих се појави челично сива боја као доказ снаге коју је грађевина још
имала. Остали пођоше за граничарем који је полако обилазио рушевине, пажљиво
испитујући материју тако сличну камену. Када је на једном углу избрисао спољне наслаге,
указао се урезани датум, још увек читљив на разореном зиду. Сви се сагоше да би га
прочитали.
 – Овај град постојао је пре Великих ратова! – ускликну Шиа. – Не могу да верујем
сопственим очима, ово је сигурно најстарија грађевина у нашем свету!
 – Аланон нам је причао о људима који су у оно време живели на земљи – рече Менион,
неуобичајено сањарски расположен. – Било је то велико доба, казао је Аланон. Ако је и било
тако данас је од њега остало само ово, рушевине и неколико металних носача.
 

 – Да се одморимо мало пре поласка? – предложи Шиа. – Желео бих да на брзину погледам
и остале грађевине.
Иако се Балинору и Хенделу није остајало у овој пустоши, сложише се са кратким
одмором, под условом да сви остану на окупу. Шиа је одлутао до суседне грађевине, у
Фликовој пратњи. Хендел је, седећи, уморно посматрао развалине, мрзећи сваки минут
боравка у тој металној џунгли, тако туђој његовом шумовитом завичају. Остали су отпратили
Мениона на другу страну зграде на којој су открили урезан датум. Прошло је само неколико
минута, а Хендел је утонуо у сањарење: сневао је о Кулхавену и својој породици, и то га је
подстакло на изненадну будност. Сви су били на видику, само су Шиа и Флик отишли даље,
на леву страну мртвог града, радознало разгледајући његове развалине и трагајући за знацима
ишчезле цивилизације. Хендел се пренуо и схватио да је шума око њих запала у муклу
тишину коју није нарушавао ни ветар, ни лет птице, ни шум инсекта. Мук је био тако Дубок
да је начуљеним ушима и само дисање личило на буку.
 – Овде нешто није у реду. – Још док је изговарао ове речи, Хендел се инстинктивно машио
за свој тешки буздован.
У том тренутку, Флик опази на земљи нешто бело, недалеко од развалине коју је са Шиом
проучавао. Љубопитљиво се примакао предмету, односно предметима који су личили на
гомилу разбацаних белих штапова разних величина и облика. Шиа није приметио Фликову
заинтересованост и наставио је шетњу око рушевине, занет остацима древног града. Флик се
примицао гомили, не могући да схвати шта представљају ти бели штапови. Тек када је стао
изнад њих и видео како се на мркој земљи пресијавају на подневном сунцу, појмио је са
мучнином и језом да су пред њим кости.
Џунгла иза стаменог Вејланина се широм отвори, уз громки прасак грмља и грања. Из
њеног скровишта појави се сива наказа чудовишног раста, са безброј удова. То кошмарско
привиђење било је изрод живог ткива и машине и његове су искривљене ноге са великим
напором покретале тело сачињено до пола од металних плочица, а од пола од грубе маљаве
коже. Глава налик на главу инсекта клатила се тамо-амо на металном врату. Пипци са
бодљама њихали су се изнад два светлећа ока и крвожедних чељусти које су шкљоцале од
глади. Одгајено од људи некога другог доба, да би служило потребама својих господара,
чудовиште је преживело смак света али се, одржавајући свој вишевековни живот парчићима
метала накалемљеног на разорено тело, претворило у безобличну наказу и, још горе, у
људождера.
Наказа је несрећне жртве напала пре него што је било ко успео да се покрене. Шиа је био
најближи у тренутку када је мамутско створење обујмило његовог брата испруженим удом и
оборило га на тле без икаквог отпора. Шиа је, угледавши над Фликом разјапљене чељусти,
дивље крикнуо и витлајући кратким ловачким ножем устремио се на чудовиште. Баш када је
наказа зграбила своју онесвешћену жртву, пажњу му је привукло друго људско биће које га је
дивље напало. Збуњена, ослободи Флика смртоносног загрљаја и опрезно узмаче,
припремајући се за следећи напад. Испупчене зелене очи биле су уперене у сићушног човека.
 – Не, Шиа...! – ужаснуто крикну Менион у часу када је Вејланин покушавао да зарије нож
у један од згрчених удова. Из дубине чудовишног тела покуљао је бес. Наказа је испружила
ногу да би Шиу сручила на тле, али он у делићу секунде хитро одскочи и поново је нападе
својим безазленим ножем. Већ у следећем часу је, пред разрогаченим очима осталих, мора из
џунгле закрила несрећног Вејланина облаком удова и косе. Баш када је Шиа покушао да
зграби Флика и одвуче га даље од опасности, грозоморно створење обори га на земљу и све
 

по други пут нестаде у облаку прашине.

Све се збило тако брзо да нико није имао времена да дејствује. Хендел никада није видео
тако језиво и крвожедно створење; оно је без сумње у овим планинама живело бесконачан
низ година, чекајући у заседи беспомоћне жртве. Иако је био највише удаљен од места
непојамне битке, Патуљак је хитро прискочио у помоћ Вејланима. У истом тренутку
пренули су се из ужаса и остали. И када се прашина слегла и открила чудовишну главу, три
лука су складно одапела своје стреле и оне се уз фијук дубоко зарише у црни маљави труп.
 Чудовиште, бесно урликну и, издигнутог тела и испружених удова, потражи нове нападаче.
На изазов је уследио хитар одговор. Менион Леах одбаци лук и стреле и исука велики мач
из корица, стежући га обема рукама.
 – Леах! Леах! – одјекивао је борбени поклич стар хиљадама година, док је принц јуришао
преко развалина ка чудовишту. Балинор је похитао у помоћ брђанину са исуканим мачем,
чија је огромна оштрица блистала на јарком сунцу. Дурин и Дајел су стрелу за стрелом
заривали у главу џиновске звери, а она се окретала, распомамљена, на све стране,
покушавајући да предњим ногама дохвати стреле и избаци их из дебеле коже. Менион је
први стигао до гнусног створа и широким замахом мача дубоко засекао најближи уд,
осетивши како се челик зарио у кост. У тренутку када је чудовиште узмакло и оборило
Мениона, добило је страховити ударац у главу – Хенделов ратни буздован имао је силовиту
снагу. Сада је пред огромном наказом стајао неустрашиви Балинор, у заврнутом ловачком
огртачу, са откривеним сјајним оклопом: низом брзих, снажних удараца великог мача Принц
од Калахорна потпуно је онеспособио другу ногу нападача. Звер је дивље узвраћала ударце,
безуспешно покушавајући да на тле обори још некога од њих и усмрти га једним покретом.
Три борца су се, уз борбене покличе, тукла на живот и смрт, у очајничком покушају да
чудовиште одвуку од немоћних жртава. Нападали су без промашаја, рањавајући незаштићене
бокове и привлачећи праисторијску животињу час на једну а час на другу страну. Дурин и
Дајел су и даље сипали своје стреле на огромну мету. Многе су се одбијале о металне
плочице, али је неуморни напад збуњивао помахнитало створење. Хендел је у једном
тренутку задобио тако страховит ударац да се срушио без свести, што је нападач из ноћне
море искористио и брзо му се примакао са намером да га докрајчи. Пут му је препречио
одлучни Балинор, који је савршено владао собом и умео да распореди сопствене снаге;
ударао је наказу мачем тако дивље да није успела да приђе онесвешћеном Патуљку, кога је
Менион брзо освестио и дигао на ноге.
Најзад су Дуринове и Дајелове стреле делимично заслепеле десно око чудовишта. Крв му
е липтала из рањеног ока и из десетине других великих рана и оно је нагонски осетило да је
изгубило битку и да ће изгубити и живот ако одмах не нестане. Окренуло се са
изненађујућом спретношћу и хитро замакло у заклон своје шуме. Менион је похитао за њим,
али му је наказа умакла у густом дрвећу. Спасиоци су сада сву пажњу обратили Вејланима
који су лежали, згрчени и непомични, на угаженој земљи. Хендел их је одмах прегледао, јер
е током година стекао извесно искуство у видању рана задобијених у борби. Шиа и Флик
имали су безброј повреда и посекотина, али им није била сломљена ниједна кост. Хендел,
међутим, није могао да утврди имају ли унутрашње повреде. Чудовиште их је обојицу
захватило својим чудним удовима, Флика за врат, а Шиу за раме; на кожи су остали ружни,
тамноцрвени трагови који су залазили и дубље под њену површину. Отров! И поред свих
покушаја оживљавања, Омсфордови се нису будили из несвестице, дах им је био слаб и
кратак, бледа кожа почињала је да сиви.
 

 – Од отрова их не могу излечити – забринуто је понављао Хендел, – Морамо их пренети до

Аланона, који се помало разуме у те ствари. Једино им он може помоћи.
 – Они умиру, зар не? – упита једва чујно Менион.
Хендел тужно потврди главом. Настаде тајац. Први се пренуо Балинор; преузео је
команду, наредио Дурину и Мениону да посеку дрвеће и сачине носила, а сам се са
Хенделом бацио на плетење мрежа у којима ће Вејлане даље преносити. Дајела је поставио
на стражу, за случај да се чудовиште врати. После непуних петнаест минута носила су била
готова, онесвешћени Вејлани чврсто привезани и покривени ћебадима – чета је била спремна
за покрет. Хендел је кренуо на челу поворке, док су остала четири сапутника ишла за њим са
носилима. Брзо су прошли кроз развалине мртвог града и после неколико минута изашли на
пут који је водио из скривене долине. Суморна лица Патуљка-предводника и носилаца
непокретних Вејлана окретала су се повремено и са немоћном срџбом погледавала у још
видљиве обрисе рушевина које су се дизале из шуме. Освајало их је горко осећање
беспомоћности. У долину су дошли као снажна и одлучна група, пуна поверења у себе и
мисију која их је саставила. Сада су из долине излазили као обесхрабрене, поражене жртве
сурове зле среће.
Уз благе падине планинског венца ишли су широком, вијугавом стазом оивиченом
високим тихим дрвећем, мислећи искључиво на рањенике које су носили. Шума је опет
одзвањала познатим звуцима, наговештавајући да је опасност долине минула. Нико се није
обазирао на околину, нико осим смркнутог Патуљка који је, захваљујући дугогодишњем
искуству, аутоматски бележио сваку промену шуме. Размишљао је са горчином о одлуци која
их је довела у долину, питајући се шта се догодило са Аланоном и обећаним ознакама. Био је
уверен у то да је горостасни човек оставио знаке пре него што се упутио вишом стазом ка
врху брда и да је неко или нешто, можда чак и чудовиште са којим су се сукобили, схватило
чему те ознаке служе и због тога их уклонило. Одмахнуо је главом због сопствене глупости:
како му се истина није наметнула још онога часа када су се нашли на раскрсници! Наставио
е да осматра тле, покушавајући да се смири и утиша гнев.
Дошли су до руба долине и наставили путем кроз шуму која се пружала у непрегледном
низу великих стабала и тешких грана што су се преплитале тако густо као да желе да по
сваку цену сакрију сваки делић планинског неба. Када се путељак сузио, били су приморани
да иду један за другим што је, са носилима, било веома тешко. Послеподневно небо се брзо
мењало, дубоко плаветнило прелазило је у црвенкастоплаво и пурпурно, означавајући и
најављујући смирај дана. Према Хенделовој рачуници, сунчева светлост пратиће их још
највише један сат. Патуљак није имао појма колико су удаљени од Кланца од Нефрита, али
е био скоро сигуран да нису далеко од њега. Сви су знали да се неће заустављати, да неће
одспавати ни пола часа, ни те, а можда ни следеће ноћи, јер су животи Вејлана зависили од
њихове брзине. Морали су што пре пронаћи Аланона, пре него што отров доспе до срца. Сви
су ћутали, нико није ни сматрао за потребно да о томе расправља. Имали су само једно
 решење и то су решење прихватили без речи.
Када је сат касније сунце зашло за планинске врхове на западу, руке носилаца достигле су
границу трпљења, укочене и набрекле. Балинор нареди кратак одмор и чета се сруши на
гомилу, тешко дишући у тихом предвечерју. Хендел је место предводника уступио Дајелу,
који се очигледно највише исцрпео носећи Флика. Вејлани су још били без свести, завијени у
топлу ћебад, а њихова пепељаста лица била су орошена знојем. Хендел им опипа било и
едва откри знаке живота у млитавим удовима. У позадини је Менион гласно клео понет
 

несавладивим бесом, обећавајући освету свему и свачему, лица црвена од трагова недавне
битке и горуће жеље да пронађе нешто на чему би искалио гнев.
После одмора од свега десетак минута, група је наставила пут. Сунце је нестало и
оставило их У тами коју су пробијали само блага светлост звезда и сребрно светлуцање
младог месеца. Пут по мрклом мраку и неравној стази био је спор и опасан. Сада је Хендел
уместо Дајела држао Фликова носила, а танани Елф је користио своја снажно развијена чула
и захваљујући њима проналазио пролаз у помрчини. Патуљак је без престанка размишљао о
парчићима платна које је Аланон обећао да ће остављати за собом да би их извео из
Волфстага. Сада су им те ознаке, више него икада, биле потребне за оријентацију, јер су
животи Вејлана зависили од брзине. Ходајући тако, са рукама које више нису осећале тежину
носила и мислима о ономе што их чека, одједном је схватио да скоро одсутно зури у два
висока врха која су се, са његове леве стране, оцртавала на ноћном небу. Требало је да прође
неколико минута да схвати да гледа право у улаз Кланца од Нефрита.
Тога истог часа Дајел објави да се пут пред њима рачва у три крака, на шта Хендел, одмах
 рече да ће у кланац стићи левом стазом и сви са новим полетом наставише пут. Путељак их
е водио уз планину према врховима-близанцима. Охрабрени мишљу да ће се муке ускоро
окончати, ишли су све брже, понети надом да их Аланон чека пред теснацем. Шиа и Флик
више нису били непокретни на својим носилима; грчили су се и жестоко тресли испод
везаних ћебади. У затвореним телима почела је битка између све чвршћег загрљаја смрти и
снажне воље за животом, што је, о мишљењу Патуљка Хендела, био добар знак. Њихова тела
се још нису одрекла напора да преживе. Хендел примети да остали нетремице гледају у неку
чудну светлост која је допирала са црног хоризонта између два истоветна врха. Сви су
истовремено зачули далеке, потмуле звуке и жамор гласова који су очигледно допирали са
едног истог места. Балинор им нареди да наставе пут, а Дајелу наложи да отвори четворо
очију.
 – Шта ли је сад то? – запита радознало Менион.
 – Не могу да проценим с ове раздаљине – одговори му Дурин. – Личи ми на бубњеве и на
песму.
 – Гноми! – злослутно најави Хендел.
После једночасовног хода стигли су довољно близу да установе како чудна светлост
потиче од пламена стотине малих ватри, а бука од неколико десетина бубњева и песме
мноштва нејасних прилика. Два врха која су означавала улаз у Кланац од Нефрита и
подсећала на два огромна узглавља, одјекивала су заглушном јеком. Балинор је тврдио да ће,
чак и да су пред њима Гноми, ипак успети да неометано дођу до теснаца, јер се њихови
извидници неће усудити да зађу у забрањену земљу. Није прошло ни неколико минута, а
група се нашла на ивици Кланца од Нефрита, изван одсјаја ватре. Скренувши нечујно са
стазе у сенке густог дрвећа, путници застадоше на кратак договор.
 – Шта се то догађа? – упита забринуто Балинор Хендела.
 – Одавде је то немогуће закључити, осим ако ниси кадар да читаш мисли! – прогунђа
 раздражено Патуљак. – Ово певање личи на песму Гнома, али се речи не могу разазнати.
Најбоље је да пођем и видим шта је.
 – Не слажем се – упаде хитро Дурин. – То је посао за Елфа, а не за Патуљка. Крећем се
брже и нечујније од тебе и могу благовремено да осетим присуство стражара и ухода.
 – Онда је најбоље да идем ја – предложи Дајел. – Мањи сам, лакши и хитрији од свих вас.
Одмах ћу се вратити.
 

И не сачекавши одлуку, нестаде у шуми. Дурин је тихо клео, уплашен за живот млађег
брата. Ако су пред Кланцем од Нефрита стварно Гноми, они ће без двоумљења убити Елфа
ако га ухвате у тами. Хендел бесно слеже раменима и седе на један пањ, да ту сачека Дајелов
повратак. Шиа је јечао и још се грчевитије тресао, збацујући ћебад тако снажно да замало
није пао са носила. Флик се одупирао отрову са маше снаге; јечао је тихо, изобличена лица.
Менион и Дурин су поново завили Вејлане у ћебади овога пута их дугачким кожним тракама
чвршће привезали за носила. Јечање се наставило, али се остали нису плашили да ће се оно
чути у стравичној буци која је допирала са друге стране кланца. Седели су очекујући Дајела,
забринуто осматрајући хоризонт, ослушкујући бубњеве и размишљајући како да прођу поред
оних који су им затварали пролаз. Минути су пролазили споро као вечност. А онда из таме
искрсну Дајел.
 – Гноми? – упита оштро Хендел.
 – Стотине и стотине Гнома – одговори суморно Елф. – Закрчили су пролаз са свих страна
и упалили ватре. Изгледа да нешто славе, судећи по песми и бубњевима. Најгоре од свега је
то што су сви окренути према Кланцу од Нефрита. Из њега нико не може да изађе, али и
нико у њега да уђе.
Погледао је у ћебад завијена тела тешко болесних Вејлана, па се обратио Балинору:
 – Извидио сам све прилазе. Постоји један једини пролаз – онај поред Гнома. Ухватили су
нас у замку!
 

12.

Међу Гномима

Дајелов мрачни извештај наишао је на бурну реакцију. Менион је скочио, извадио мач и
запретио да ће се изборити за пролаз или погинути у том покушају. Балинор је покушавао да
га смири, свестан опште махнитости која је трајала неколико тренутака. Док су се остали
придружили брђанину у претњама и заклетвама, Хендел је испитивао узбуђеног Дајела о
свему што је видео пред кланцем. После низа кратких питања, наредио је мир и тишину.
 – Тамо су и гномске старешине – обавестио је Балинора, коме је коначно пошло за руком
да ућутка Мениона. – Са њима су првосвештеници и сви становници околних села; сви су се
окупили на свечаности која се одржава једанпут месечно. Окупљају се при заласку сунца и
песмом захваљују боговима што их штите од зала забрањене земље, Волфсктага. Славље ће
трајати целу ноћ, а ми се ујутро можемо опростити од помоћи која је нашим пријатељима
неопходна.
 – Какав диван народ, ти Гноми! – врисну Менион. – Плаше се зла које их вреба у
забрањеној земљи, а удружују се са злочинцима Краљевине Скула! Не знам шта ви мислите,
али ја нећу одустати од пролаза само зато што неколико луцкастих Гнома певају славећи те
бесмислене чини.
 – Нико не одустаје, Менионе – прекиде га оштро Балинор. – Ми ћемо из ових планина
изаћи још ноћас, одмах!
 – Али, како, Балиноре? – запита Хендел. – Мислиш да једноставно прођемо кроз ту гомилу
гномског народа? Или да их просто прелетимо?
 – Сачекајте мало! – узвикну Менион и наже се над онесвешћеног Шиу. Пошто га је
претресао, извадио је из његовог џепа кожну кесу са моћним елфским каменчићима.
 – Ово сјајно камење ће нас извући одавде – рече одлучно, стежући кесицу.
 – Да није померио памећу? – упита Хендел, забезекнут изјавом брђанина и његовим
избезумљеним махањем кожне врећице.
 – Не вреди, Менионе – рече мирно Балинор. – Само је Шиа кадар да покрене њихову моћ.
Осим тога, Аланон ми је једном приликом рекао да се они могу користити само против
нематеријалних сила. А ови Гноми су смртна бића од крви и меса, а не духови!
 – Не знам шта хоћеш да кажеш, али знам да су нам ови каменчићи помогли у борби против
чудовишта из Маглене Мочваре, био сам очевидац тог догађаја... – Менион се одједном
замисли и полако спусти руку са драгоценом садржином. – Ти си без сумње у праву. Више не
знам ни шта говорим.
 – Неки пут мора да постоји! – умеша се Дурин, тражећи погледом предлоге осталих. – 
Треба да направимо план по коме би Гномима одвратили пажњу бар пет минута. Толико је
довољно да се прошуњамо поред ших.
Менион подиже главу. Идеја му се очигледно допала, али се није могао сетити на који би
начин одвратили пажњу неколико хиљада Гнома. Балинор је корачао тамо-амо, дубоко
замишљен. Хендел се горко нашалио и рекао да ће отићи међу Гноме и дозволити да га
заробе. Они ће од силне среће што су ухватили противника кога годинама упорно покушавају
да униште заборавити на све остало. Менион је сматрао да је Хенделова шала неумесна и без
 

престанка је тражио дозволу да учини оно што од почетка предлаже.

 – До ста приче – загрме на крају Принц од Леаха, изгубивши стрпљење. – Направимо план
и кренимо одмах, док се Вејланима још може помоћи. Дакле, шта да радимо?
 – Колико је широк кланац? – упита одсутно Балинор.
 – Око две стотине јарди, на месту где су се Гноми искупили – одговори Дајел,
избегавајући сукоб са Менионом. Размишљао је једно време и запуцкетао прстима
присећајући се свих појединости.
 – Десна страна пролаза је потпуно отворена, а она лева, дуж литица, обрасла ниским
дрвећем и растињем, које нам може послужити као заклон.
 – То је недовољно – прекиде га Хендел. – Кланац од Нефрита довољно је широк да прими
читаву војску, али би покушај пролаза уз тако бедан заклон представљало чисто
самоубиство. Ја сам пролаз видео и са оне друге стране, сваки Гном би нас опазио истог
часа!
 – Они, значи, не смеју да гледају у кланац, њихову пажњу треба, дакле, привући на другу
страну – гунђао је Балинор, док је у глави полако ковао план. Клекао је и на земљи грубо
оцртао Кланац од Нефрита тражећи погледом сагласност Дајела и Хендела. Менион је
престао да се жали и брзо им се придружио.
 – Према овом цртежу изгледа да се неопажено можемо пробити довде – објаснио је
Балинор показујући једну тачку, недалеко од линије која је представљала леву литицу. – 
Падина је довољно блага и омогућиће нам да под окриљем растиња стигнемо до Гнома.
Затим наилази чистина дуга око двадесет пет до тридесет јарди, а после ње почињу шуме, уз
окомитију литицу. То би морало да буде и место наше диверзије, јер ће нас светлост баш ту
открити свима. Пажњу Гнома требало би, значи, скренути на другу страну у тренутку када
будемо прелазили преко чистине.
Заћута и погледа четири брижна лица. Жарко је желео да има неки бољи план, али је знао
да немају времена за неке темељније припреме, ако им је и даље стало да освоје Мач од
Шанаре... Ништа у овом тренутку није било од већег значаја него живот нежног Вејланина,
који је био једини наследник Мача и једина могућност да народи четири земље избегну
сукоб и уништење. Животи чланова групе били су ништавни у поређењу са том једином
преосталом надом.
 – Потребан нам је и најбољи стрелац у Јужној Земљи – изјави мирно високи граничар. – А
то је Менион Леах. – Брђанин га изненађено погледа, не могући да прикрије своје
задовољство због те неочекиване изјаве.
 – Биће нам потребан само један погодак – настави Принц од Калахорна. – Ако стрела не
погоди мету, изгубљени смо!
 – Какав је то план? – запита љубопитљиво Дурин.
 – Када дођемо на крај заклона, од чистине, Менион ће нишанити у једног од гномских
старешина, онога који буде највише удаљен од кланца. Мораће да га погоди том једном
стрелом а ми ћемо, у збрци која настане, покушати да се провучемо.
 – Тај план се неће остварити, пријатељу драги – прогунђа Хендел. – Оног тренутка када се
едан од њихових вођа сруши на тле погођен стрелом, Гноми ће навалити на пролаз и
затвориће га са свих страна. Одмах ће нас пронаћи.
Балинор одмахну главом и осмехну се благо али и неуверљиво.
 – Не, неће, зато што ће гонити некога другог. Оног тренутка када старешина падне,
Гномима ће се показати један од нас. А они ће бити и довољно неразумни и довољно
 

осветољубиви да се баце у потеру за њим, што ће осталима пружити прилику да се провуку.

Мукли тајац дочекао је крај његовог излагања. Суморна лица загледала су се међу собом,
свако је био опседнут истом мишљу.
 – То врло добро звучи свима нама осим ономе ко остаје у позадини као мамац, да би се у
одређеном тренутку показао Гномима – узвикну Менион са неверицом. – Ко ће преузети
улогу самоубице?
 – План је мој – рече Балинор – па је и моја дужност да останем у залеђу и поведем Гноме у
Волфсктаг. Када обиђем цео круг, придружићу вам се на ивици Анара.
 – Луд си ако мислиш да ћу те оставити самог у позадини да побереш све ловорике – изјави
мирно Менион. – Ако погодим мету, остаћу и ја, а ако промашим...
Осмехну се, слегнувши раменима, и потапша запрепашћеног Дурина по рамену. Балинор је
управо намеравао да се успротиви Мениону, када је иступио Хендел.
 – План је одличан, али сви знамо да ће онај ко остане у позадини имати за петама
неколико хиљада Гнома или, у најбољем случају, да ће га они сачекати на излазу из
забрањене земље. Тај неко мора, дакле, добро познавати Гноме и њихове методе, мора знати
како да се бори против њих и како да остане жив у том сукобу. А то може да зна само
Патуљак, који је цео свој живот провео у борби са њима. Ја сам тај који ће остати у позадини
и послужити као мамац... Осим тога – додаде он суморно – рекао сам вам колико им је силно
стало до моје главе. Ни овога пута, сасвим сигурно, неће пропустити ту прилику да ми се
освете.
 – И ја сам теби рекао – настави Менион – да је то мој за...
 – Хендел је у праву – пресече га Балинор.
Сви га изненађено погледаше и једино је Хендел знао да је граничарева одлука, ма како
сурова, мудра и исправна и да би и он, да су у обрнутој ситуацији, донео ту исту одлуку.
 – Одлука је донета, треба је искористити. Хендел има највише изгледа да се извуче жив из
тог опасног подухвата – закључи Балинор.
Окренуо се здепастом Патуљку и пружио му руку. Хендел је прихвати и чврсто стеже.
Затим се хитро окрете и нестаде у трку. Остали су га пратили погледом, али њега више није
било на видику. Звуци бубњева и песма Гнома снажно су одјекивали у правцу запада, дижући
се према ватром осветљеном небу.
 – Повежите Вејланима уста, да се не чују јауци – нареди Балинор, изненадивши остале
оштрином своје наредбе. Када је видео да се Менион не покреће, да стоји укочен у месту,
зурећи у стазу на којој је Хендел нестао неколико минута раније. Балинор му приђе и стави
му, охрабрујући га, руку на раме. – Буди уверен, Принче од Леаха, да је једна твоја стрела
достојна његове жртве.
Згрчена тела двојице Вејлана причврстили су за носила, а тихо јечање пригушили
повојима преко уста. Четири преостала путника подигла су опрему и носила и кренула из
окриља дрвећа према улазу у кланац. Гномске ватре пламтеле су пред њима, осветљавајући
ноћно небо блиставим жутим и наранџастим ореолом. Бубњеви су својим заглушујућим и
едноличним ритмом парали уши четворици преосталих путника. Песма је бивала све
гласнија, чинило се да у њој учествује целокупни гномски народ. Преовлађивао је осећај
нестварности и изгубљености у неком чудном свету полусна. Зидови врлетних литица
уздизали су се, зупчасто, у ноћно небо са обе стране, налик на далеке и злокобно огромне
уљезе спремне да се свакога часа умешају у славље око Кланца од Нефрита. Зидови стења
светлуцали су у обиљу боја – црвено, наранџасто и жуто мешало се у преовлађујуће
 

тамнозелено, а одсјаји су играли над ватрама Гнома. Одбијајући се о стење, боје су се

огледале на суморним лицима путника са носилима, откривајући страх који су покушавали
да сакрију.
Ушли су у кланац скривени од погледа Гнома. Падине су на обема странама бивале све
стрмије. Северни нагиб није пружао никакав заклон, док је онај јужни био обрастао ниским
дрвећем и густим шибљем. Балинор је руком показао сапутницима тај јужни пут. Прешавши
у вођство, бирао је и тражио најсигурнији прилаз, опрезно се крећући ка простору у окриљ
ниског дрвећа. Када су стигли у заклон, Балинор их поведе ка улазу у Кланац од Нефрита.
Менион је кроз грање осматрао ватре које су гореле у подножју и око којих су се ритмички
њихале стотине малих фигура, призивајући кроз песму духове Волфсктага. Мениону су се
уста осушила при помисли на оно што би им се догодило када би их ти мали Гноми
ухватили. Мислио је са тугом и зебњом на Хендела, страхујући за његову судбину. Док су
путници под окриљем све ређег растиња ишли нагоре, спорије и са више оклевања, Балинор
е непрекидно држао на оку Гноме у подножју. Дурин и Дајел су се кретали као мачке, лаке
и хитре елфске ноге носиле су их нечујно преко сувог и ломног грања. И Менион баци
поглед на све ближе Гноме, на њихова жућкаста тела која су се повијала у ритму бубњева,
знојава од вишечасовне игре призивања богова и молитве упућене планинама.
Поворка са носилима је најзад стигла на крај заклона, и Балинор показа руком на
незаштићени простор који их је делио од густих шума Анара. Чистина је била велика, са
 ретким бусењем и гомилицама траве осушене од сунца. У подножју, испод њих, певали су
Гноми осветљени ватром, у најбољем могућем положају да примете свакога ко би покушао
да пређе преко осветљене чистине на јужној падини. Дајел, је био у праву – сваки покушај
пролаза под овим условима био би чисто самоубиство. Менион подиже очи и схвати да би
даљи успон са болесним Вејланима био узалудан пред литицом високом неколико стотина
стопа, која је стремила свом невидљивом врху. Окрете се и поново погледа брисани простор
који му се учини даљим него икад. Балинор им даде знак да стану и окупи их у круг око себе.
 – Менион ће изаћи из заклона – прошапута опрезно. – Када погоди циљ и Гном падне,
Хендел ће на себе привући њихов бес и њихову пажњу, и то високо горе, на оној другој
падини. До сада је већ морао тамо да стигне. Када Гноми јурну у потеру за њим, ми ћемо
покушати да пређемо преко чистине, што брже можемо. Не окрећите се и не загледајте,
терајте право напред!
Остали климнуше главом и све се очи зауставише на Мениону, који скиде тоболац с леђа и
из њега извуче дугачку црну стрелу. За тренутак је оклевао, гледајући надоле кроз копрену
дрвећа у стотине малих Гнома. Тек онда је схватио шта се од њега очекује. Требало је да
убије Гнома, да га убије не у окршају, не у борби, него из заседе, из прикрајка, и да му при
том не пружи прилику да се брани. Осетио је да то никада неће моћи да уради, да није
прекаљени борац попут Балинора, да не поседује Хладну одлучност и неумољивост
Хенделову. Био је дрзак, па и храбар с времена на време, спреман да се одупре свакоме у
отвореној борби, али убица није био. Погледао је остале и сви су то прочитали у његовим
очима.
 – Мораш то урадити! – прошапута мукло Балинор, а у очима му запламса дивља одлучност.
Дуриново лице је у полутами било суморно и слеђено несигурношћу. Дајел је гледао право
у Мениона, разрогачених очију, уплашен одлуком са којом се брђанин суочавао; са својим
посивелим лицем и изгубљеним изразом личио је на авет.
 – Не могу да га убијем на тај начин. – Менион нехотице задрхта на своје речи. – Чак ни по
 

цену тога да спасем животе својих пријатеља...

Балинор је зурио у њега, очекујући наставак.
 – Посао могу да обавим – продужи Менион после кратког размишљања и још једном
погледа у долину у подножју. – Али га морам обавити на неки други начин.
Без даљих објашњења кренуо је ка групи дрвећа и чучнуо на ивицу, скоро ван њиховог
окриља. Брзо је прешао погледом по Гномима и зауставио га на једном од старешина који је
стајао далеко од кланца уздигнута, усахла жута лица, испружених ручица, држећи у њима као
на жртвенику другу посуду пуну сјајне жеравице. Стајао је непокретан и певао са осталим
гномским вођама, окренут улазу у Волфсктаг. Менион извуче другу црну стрелу и положи је
на земљу. На једном колену се удаљио из заклона, ставио у лук прву стрелу и дубоко
уздахнуо. Његови сапутници су чекали, мрачни, скамењени, без даха, на ивици заклона и
нетремице гледали у стрелца. За тренутак се учинило да је све стало, а онда је стрела уз
фијук излетела из лука и суновратила се ка мети. Тако рећи у продужетку истог покрета,
Менион је ставио другу стрелу, поново дубоко уздахнуо и одапео је заслепљујућом брзином,
а одмах затим се срушио испод најближег дрвета.
Све се одвијало тако брзо да нико није успео да види све – свако је појединачно опазио по
део стрелчеве акције и сцене која је уследила међу затеченим Гномима. Прва стрела је
погодила дугачку посуду у испруженим рукама гномског старешине. Посуда се распрсла у
хиљаду парчића, а блистава црвена жар се разлила на све стране. Већ у следећем тренутку – 
док су запрепашћени Гном и његови још неоткривени пратиоци стајали укочени у месту – 
друга стрела зарила се у полуокренутог, изложеног поглавицу. Његов крик одјекнуо је свом
дужином и ширином ватром осветљеног Кланца од Нефрита. Временски размаци били су
одмерени до савршенства. Све се збило тако брзо да чак ни жртва није имала времена да
помисли одакле су прва опомена и напад уследили и ко би могао бити тај загонетни
нападач. Рањени гномски вођа се мало тетурао, обузет ужасом и болом, а његови
запрепашћени поданици су буљили у њега не схватајући шта се дешава. Њихово славље било
е сурово прекинуто, а један од старешина подмукло нападнут из заседе. Осећања су се
муњевито смењивала, од поражености и понижења до опасног гнева.
Неколико секунди пошто су се стреле зариле у живу мету, пре него што је ико имао
времена да се прибере, једна буктиња се појавила далеко у Кланцу, на горњим обронцима
северне падине. Њен огромни пламен запарао је ноћно небо; изгледало је да се земља
побунила, у одговор на крике осветнички расположених Гнома. Испред језика буктиње
стајала је стамена, непомична прилика Патуљка Хендела, руку уздигнутих у изазову; у једној
е руци претећи махао тешким буздованом, позивајући на обрачун све оне који су га гледали.
Његов смех је заглушно одзвањао низ стеновите литице.
 – Дођите к мени, Гноми, ви, земаљски црви! – грмео је подсмешљиво. – Дођите и борите
се, али прво устаните! Ништа нећете постићи ако наставите да седите и лежите! Ваши
луцкасти богови не могу вас спасти моћи једног Патуљка! Оставите, зато, на миру те духове
Волфсктага!
Из гомиле Гнома подигао се застрашујући урлик беса. Они су, тако рећи до последњег
човека, јурнули у Кланац од Нефрита, у потеру за подсмешљивом приликом која је стајала
на падини изнад њих – спремни да му ишчупају срце, од стида и понижења које им је нанео.
Гађати стрелом једног од вођа било је само по себи Довољно страшно, али повредити њихов
понос, њихову веру и храброст било је неопростиво. Неки Гноми су одмах препознали
Патуљка и извикујући његово име кроз урлике захтевали његову смрт. Док су Гноми слепо
 

уришали ка кланцу, заборавивши свечаност и упаљене ватре, четири прилике на падини

хитро су дигле носила и драгоцени товар и нечујно, погнути, кренули преко незаштићене
ужне падине, изложени светлости ватре из подножја. Њихове сенке оцртавале су се
аветињски на глаткој површини стења. Нико се није осврнуо да види шта се догађа са
 разбеснелим Гномима; ишли су напред као суманути, очију прикованих за заштитничку таму
Анарских шума.
Захваљујући правом чуду, стигли су у сигурно скровиште шуме. Ту су се зауставили, једва
дишући у хладној сенци дрвећа, ослушкујући звуке у кланцу. Испод њих је прилаз у Нефрит
био готово пуст – само је неколико Гнома стајало у кругу, док је један од њих покушавао да
 рањенику извади стрелу из тела. Менион се насмеја на тај призор дубоко у себи, а тај се смех
одрази као бледи осмех на уском лицу. Осмех се, међутим, брзо угаси: на северној падини
буктиње су запламсале дивљим пламеном. Помахнитали Гноми похрлили су уз падину са
свих страна; личили су на непрегледну поворку жутих мрава, чији је предводник већ стигао
на домак буктиње. Хендела није било на видику, стајао је по свој прилици негде заклоњен на
падини. Путници су стајали и ћутали неколико минута, а онда је Балинор дао знак да наставе
пут. Кланац од Нефрита остао је иза њих.
У густој шуми владала је дубока тама када су бегунци изашли из светлости гномских
ватри. Балинор је место предводника поверио Принцу од Леаха, наложивши му да крене низ
ужну падину и пронађе пут који би их одвео на запад. Није потрајало дуго, а они су наишли
на праву стазу, па је мала чета пошла у централни Анар. Крошње изнад њихових глава
заклањале су нејаку светлост далеких звезда, а зелено дрвеће ивичило је путељак као неки
црни зид. Вејлани су се опет грчили и трзали на носилима, јечећи болно и поред повоја на
устима. Њихови спасиоци су почели да губе наду у оздрављење. Отров се полако увлачио у
њихова тела и разарао их, а када већа количина доспе до срца, крај ће бити брз и неминован.
 Четири обесхрабрена члана чете нису знали колико је браћи Омсфорд преостало до тога
часа, као што нису могли да процене колико су далеко од евентуалне помоћи. Једини
пријатељ који је добро познавао средишњи Анар налазио се иза њих и, окружен
непријатељима, борио се за голи живот.
Одједном се, тако брзо да нико није стигао да скрене са путељка и избегне напад, из
дрвећа пред њима појавила група Гнома. За тренутак су сви стајали непомично; свака група
е покушавала да у тмини разазна ону другу, али је убрзо и једној и другој било јасно са ким
се сучелила. Бегунци хитро спустише тешка носила и поређаше се ширином стазе један
поред другога. Гноми, њих десетак дванаестак, збише се, а један од њих нестаде у дрвећу.
 – Оде по помоћ – прошапта Балинор. – Ако их одмах не нападнемо, стићи ће им појачање
и уништиће нас за тили час.
Само што је изговорио последње речи, Гноми испустише ратнички поклич и устремише се
на чету, витлајући кратким, опасним мачевима чије су оштрице злослутно блистале. Тихе
стреле Мениона Леаха и елфске браће оборише три Гнома, а остали се бацише на
непријатеља као дивљи вуци. Дајела је напад скоро оборио на земљу и извесно га време није
било на видику. Балинор се чврсто и одлучно одупро нападачима, а оштрица огромног мача
посекла је у једном замаху надвоје двојицу несрећних Гнома. Неколико следећих минута
било је испуњено оштрим крицима и дахтањем бораца на уском путељку. Гноми су
настојали да сруше противнике, а браниоци су опет покушавали да се по сваку цену одрже
између дивљих непријатеља и своја два рањеника. На крају, Гноми су се претворили у
гомилу лешева на крвавој стази. Дајел је задобио озбиљну повреду ребара на коју му је
 

стављен завој, а Менион и Дурин низ мањих рана. Балинор је једини остао неозлеђен;
његово је тело против гномских мачева добро штитио оклоп испод дугачког огртача.
Победници су се задржали тек толико колико је било потребно да повежу Дајелу рану на
 ребрима и подигну носила. Пут су наставили у још већој журби, јер ће Гноми кренути у
потеру за њима чим пронађу своје мртве другове. Менион је покушавао да погоди сате по
положају звезда и времену које су провели на путу од заласка сунца у планинама
Волфсктага, али је на крају закључио само толико да је зора близу. Брђанин је осећао како
му тежак умор захвата болне руке и затеже мишиће. Сви су се налазили на измаку снаге,
бескрајно исцрпљени дугим путовањем и сукобима са чудовиштем у Волфсктагу и Гномима.
Држали су се на ногама само зато што су знали шта би се догодило са Вејланима када би се
зауставили. И поред тог сазнања, пола сата после кратке борбе са Гномима Дајел се сруши
од изнурености и губитака крви. Требало им је неколико минута да га освесте и дигну на
ноге. Али, ход је бивао све спорији и тежи.
Балинор је био приморан да већ после неколико минута нареди други предах. Сели су,
скупивши се поред пута и први пут постали свесни буке која их, је поново окруживала. У
даљини су се опет чули крици и пригушени ритам бубњева. Гноми су очигледно сазнали за
њихово присуство и послали у потеру за њима већи број својих ловаца. Чинило се да је
читава Анарска шума пуна љутих Гнома, који претражују сва брда у настојању да пронађу
тог непријатеља коме је пошло за руком да промакне поред њих, побије десетак ловаца и
побегне из клопке. Менион уморно погледа младе Вејлане, чија су бледа лица била
натопљена знојем. Чуо је како јече кроз завој на устима, видео како им се удови грче од
отрова који је незаустављиво текао кроз ослабљена тела. Гледао је у њих и одједном осетио
да их је на неки начин издао онда када им је био најпотребнији и да они сада плаћају цену
његовог промашаја. Беснео је у себи због целе те сумануте идеје о одласку у Паранор и
трагању за древном реликвијом, без икаквих изгледа да спасу и себе и друге од Господара
Ворлока. Али чим му је та мисао прошла кроз главу, знао је да је погрешно преиспитивати
нешто што су од прве прихватили као једину могућност и једини излаз. Тужно је још једном
погледао Флика, питајући се зашто нису постали бољи пријатељи.
Дуриново шаптање изговорено упозорење натерало их је да се повуку са изложене стазе и
да се, заједно са носилима, склоне у дубље сенке дрвећа. Прућили су се по земљи и немо
чекали. У следећем тренутку одјекнуо је бат тешких чизама по пустом путељку и, из правца
из којег су и сами дошли појавила се из мрака група гномских ратника идући ка њиховом
скровишту. Балинор је одмах схватио да је непријатељ сувише бројан да би са њим ступили у
борбу и чврсто је ухватио Мениона за раме да спречи сваки неразуман покрет. Гноми су
ишли стазом, један иза другога; жута лица била су као од камена под звезданим сјајем, а
широко размакнуте очи неповерљиво прелетале по тамној шуми. Стигли су до места где су
лежали бегунци и наставили пут, и не слутећи да им је плен на домаку руке. Када су нестали
са видика и када је ишчезао сваки шум, Менион се обрати Балинору.
 – Нема нам спаса ако не нађемо Аланона. Ако нам не стигне помоћ, нећемо прећи ни
хиљаду метара носећи Шиу и Флика у овим условима.
Балинор климну главом, али не рече ништа. Био је савршено свестан ситуације у којој су
се налазили, али би сваки застој у овоме часу био гори од поновног сусрета са Гномима.
Рањену и болесну браћу нису могли оставити у шуми, са надом да ће их затећи на истом
месту када се врате са појачањем. Руком је дао знак за полазак. Без речи су подигли носила и
наставили мукотрпни ход, свесни чињенице да су Гноми испред и иза њих. Менион је
 

непрестано мислио о томе шта се догађа са храбрим Хенделом. Изгледало је немогуће да

довитљиви Патуљак, и поред свег искуства у планинским борбама, може дуго да измиче
помахниталим Гномима. У сваком случају, Хендел није био у горој ситуацији од њих који су
лутали по Анару са два тешка рањеника, без икаквих изгледа да им неко притекне у помоћ.
Ако их Гноми пронађу пре него што стигну у безбедније склониште, исход је сасвим
известан – мислио је Менион.
И овога пута су изоштрене Дуринове уши прве начуле бат корака који су се приближавали.
Сви се тргоше и опет зађоше у заклон дрвећа. Тек што су се склонили са путељка и бацили у
шумско зеленило, искрсле су из дрвећа неке прилике. Чак и при слабој светлости звезда,
Дуринове оштре очи одмах су препознале вођу мале групе: пред њима се налазио горостас
обавијен дугим црним огртачем. У следећем тренутку Аланона су опазили и остали. Али
Дуринов нагли покрет упозорења угушио је узвике олакшања на уснама Балинора и Мениона.
У тами су се јасно оцртале мале, у бело обучене прилике: у пратњи високог историчара
налазили су се, недвојбено, Гноми.
 – Издао нас је! – запрепашћено прошапта Менион и рука му инстинктивно пође ка
ловачком ножу заденутом за појасом.
 – Не, чекај мало! – нареди Балинор.
Аланон се мирно приближавао стазом, а дубоко усађене очи испод мрких обрва гледале су
напрегнуто и право напред. Менион је знао да ће их Аланон брзо пронаћи и затегнутих
мишића спремао се на скок – без обзира на исход, једним ударцем уништиће издајицу, јер му
се друга прилика више никада неће указати. Гноми у белим одорама пратили су свога вођу,
непрозирних лица. Одједном се Аланон заустави и изненађено погледа око себе, као да је
осетио њихово присуство. Менион је хтео да скочи, али га је за тле приковала граничарева
тешка рука.
 – Балиноре! – мирно узвикну историчар и стаде као укопан.
 – Пусти ме! – затражи Менион бесно од Принца од Калахорна.
 – Они нису наоружани! – Балиноров шапат утиша Менионов гнев и примора га да поново
баци поглед на бело обучене Гноме поред Аланона. Оружја, видљивог бар, није било.
Балинор полако устаде и упути се ка стази, чврсто стежући свој велики мач. Пошавши за
њим, Менион кроз грање опази Дурина, са стрелом запетом у луку. Аланон им пође у сусрет
са уздахом олакшања и пружи руку Балинору; нагло се трже када се срете са отвореним
неповерењем у Балиноровим очима и неприкривеном горчином на Менионовом лицу. Стајао
е, запрепашћено, а онда се окренуо малим приликама које су га штитиле с леђа.
 – Не, не, све је у најбољем реду! – узвикну узбуђено. – Ово су пријатељи. Не носе оружје и
не гаје мржњу према вама. Они су исцелитељи, лекари.
Нико се није покренуо. Балинор први врати велики мач у корице и чврсто стеже
Аланонову испружену руку у знак добродошлице. То понови и Менион, још увек неповерљив
према Гномима који су мирно чекали на стази.
 – А сада ми испричајте шта се догодило – нареди Аланон, преузимајући поново команду
над исцрпљеном четом. – Где су остали?
Балинор му на брзини исприча шта им се све догодило у Волфсктагу, од погрешног пута на
 раскрсници, преко борбе са наказом у развалинама мртвог града, до пута у Кланац од
Нефрита и плана који им је омогућио да се провуку поред хиљада Гнома. Чим је чуо да су
Вејлани тешко болесни, Аланон се обрати својим Гномима и обавести сумњичавог Мениона
да су једино они кадри да излече његове пријатеље. Балинор је наставио са причом, док су се
 

у бело обучени гномски видари наднели над рањене Вејлане и, очигледно озбиљно
забринути после пажљивог прегледа, почели да их трљају течностима из својих бочица.
Менион је ту сцену посматрао са стрепњом, питајући се зашто би ови Гноми били различити
од осталих. Када је Балинор завршио причу, Аланон је ужаснуто одмахнуо главом.
 – Све је моја грешка, моја погрешна рачуница, све се догодило мојом кривицом – вајкао се
љутито. – Сувише сам био усредсређен на даље путовање и нисам обратио довољно пажње
на непосредну опасност. Ако се ова два младића угасе, читаво путовање и сав напор биће
потпуно узалудни!
Пошто се опет обратио Гномима, један од њих се хитро упути стазом која се пењала ка
Кланцу од Нефрита.
 – Послао сам једнога до њих да види може ли се ишта сазнати о Хенделу. И за његову
судбину сам ја искључиви кривац.
Наредио је гномским видарима да подигну носила са Вејланима и цела група кренула је
стазом у правцу запада. Гноми са носилима били су предводници, а изнурени чланови чете
ишли су уморно и полако за њима. Мали лекари су превили рану на Дајеловим ребрима, тако
да је млади Елф сада био кадар да корача без помоћи. Док су путници ишли пустом стазом,
Аланон им је објаснио због чега у овом крају не могу срести гномске ловце.
 – Приближавамо се земљи Стора, како се називају Гноми из моје пратње – обавестио је
Аланон сапутнике. – Сви Стори су видари. Издвојени од осталих сународника и свих осталих
 раса, посветили су се искључиво помагању оних којима је потребно уточиште или лекарска
помоћ. Сами владају својом земљом и бесконачно су далеко од ситних зађевица и свађа
других нација. Живе, дакле, онако како је мало ко у стању. Сви их у овом делу света поштују
и цене. Њихова земља, у коју ћемо ускоро ући, зове се Сторлок. То је посвећено тле на које се
ниједна гномска чета не би усудила да крочи, осим ако није позвана. Позив упућен нама
најдрагоценији је дар ове ноћи.
Објаснио им је још и то да већ годинама пријатељује са тим безазленим и пожртвованим
народом и да је, делећи његове тајне, по неколико месеци проводио са њима. Стори ће, у то
уопште не треба сумњати, излечити младе Вејлане од свих болести којима беху изложени.
Они су најбољи исцелитељи на свету, а није нимало случајно то што су му се придружили на
повратку у Анар, куда је био кренуо да би се са сапутницима нашао код Кланца од Нефрита.
Када је од једног Гнома на граници Сторлока добио извештај о необичним догађајима и
сазнао да Гноми та збивања објашњавају тако што сматрају да су духови забрањене земље
одлучили да их униште – Аланон је замолио Сторе да крену са њим у трагање за
пријатељима, уплашен могућношћу да су тешко повређени у догађајима пред Кланцем.
 – Није ми, на жалост, ни пало на памет да би чудовиште, чије сам присуство осетио
долини Волфсктага, могло бити толико интелигентно да уклони моје ознаке – признао је
огорчено. – Требало је да будем много обазривији, требало је да неким другим знацима
обезбедим раскрсницу. А што је још горе, кроз Кланац од Нефрита прошао сам у рано
поподне, не знајући, наравно, да ће се Гноми окупити пред њим исте вечери у част
планинских духова. Како било да било, нанео сам вам свима ненадокнадиву штету.
 – Сви смо погрешили – изјави Балинор, иако Менион баш није био спреман да се са њим
сагласи. – Да смо сви заједно више пазили, многе нам се недаће не би догодиле. Али сада је
најважније да се Шиа и Флик излече и да се нешто учини за Хендела пре него што га
пронађу гномске патроле.
Ишли су тако ћутећи извесно време, сувише уморни да мисле о било чему и усредсређени
 

искључиво на напор да ногу пред ногу стигну до обећане сигурности села Стора. Стаза је
кривудала у недоглед кроз дрвеће Анарске шуме и убрзо су четворица клонулих путника
изгубила сваки осећај за простор и време и лагано тонула у обамрлост. Ноћ је полако
измицала и уступала место првим знацима зоре. Они, међутим, још не беху стигли на циљ.
Тек сат касније угледаше светлост сеоских ватри и после неколико корака нађоше се у селу,
окружени белим, аветињским Сторима који су их нетремице посматрали тужним очима.
Када су ушли у једну од ниских кућа, путници се без речи сручише на меке кревете,
исувише уморни да се умију или свуку. За неколико секунди сви су заспали дубоким тешким
сном, сви осим Мениона Леаха, који се борио против неумољивог сна и покушавао да
помраченим очима пронађе Аланона. Када се уверио да високи историчар није у соби, устао
е из меког кревета и посрћући отворио дрвена врата која су, колико се сећао, водила у
суседну одају. Тешко се ослонивши о довратак, ослушкивао је одломке разговора који се
водио између Аланона и Стора. У полусну је чуо како мали, бели видари тврде да ће се
Вејлани брзо опоравити уз добар одмор и специјално лечење. На то су се улазна врата широм
отворила и у кућу је улетело неколико Стора, вичући у шоку и очајању. Аланонов дубоки глас
е мирно и хладно прекинуо бујицу неразумљивих речи.
 – Шта сте открили? – упита он. – Да ли је збиља тако страшно као што смо се плашили?
 – Ухватили су некога у планини – зачу Менион бојажљив одговор. – Ко је то био немогуће
е рећи, јер су свој плен раскомадали!
Ужаснут чак и у потпуној обамрлости, брђанин се усправи и посрћући се врати у толико
жељени кревет, не могући да верује у речи које је чуо. Дубоко у њему отварала се огромна
празнина. Не успевајући да пронађу пут до сувих очију, сузе немоћи и беса скупљале су се у
грлу све док Принц од Леаха није коначно утонуо у сан што бодри и теши.
 

СВЕСКА ДРУГА
 

1.

Змајеви Зуби

Следећег дана, у послеподневним сатима, Шиа је коначно отворио очи. Лежао је у удобном,
дугачком кревету, ушушкан у чисте чаршафе и меку ћебад. Уместо ловачког одела имао је на
себи широку белу кошуљу, везану око врата. У кревету до њега лежао је уснули Флик, чије
широко лице више није било ни измучено ни бледо: живот се беше вратио у образе и оно је у
сну деловало мирно и спокојно. Налазили су се у малој соби са гипсаним зидовима и
таваницом подупртом тешким дрвеним гредама. Кроз прозоре је млади Вејланин могао
видети дрвеће Анара и блиставо плаветнило послеподневног неба. Шиа није имао представу
о томе колико је дуго био у несвестици и шта се све догађало док га нису донели у ову
непознату собу. Извесно је било само то да га је чудовиште из Волфсктага скоро уништило,
да и он и Флик животе дугују својим сапутницима. Пажњу му је убрзо привукао шум врата
која се отворише у дну собичка и на којима се појавио Менион Леах.
 – Видим, пријатељу стари, да си се вратио у свет живих. – Брђанин се благо осмехивао
прилазећи Шиином кревету. – Баш си нас уплашио, да знаш.
 – Успели смо, зар не? – Шиа се радосно насмеја том добро познатом, шаљивом гласу.
Менион климну главом и окрете се Флику који је, лежећи на леђима, полако почињао да
се буди и миче. Стамени Вејланин је отворио очи и зачуђено погледао исцерено лице младог
брђанина.
 – Свети боже, знао сам да је сувише лепо да би било истинито – болно је зајечао. – Чак ни
мртав не могу да му умакнем. То се зове проклетство!
 – И стари Флик се потпуно опоравио – насмеја се кратко Менион. – Надам се да цени
изванредне напоре које је захтевало преношење његовог тешког и незграпног тела од
Волфсктага довде.
 – Бићу више него згранут онога дана када ти уложиш и најмањи напор у неки поштен
посао – промрмља Флик, покушавајући да отре сан са очију. Затим узврати осмех Шии и
махну му руком.
 – Где смо ми то? – упита радознало Шиа, настојећи да седне, још увек слаб и исцрпљен. – 
Колико сам дуго био у несвестици?
Менион се спусти на ивицу кревета и понови читаву причу везану за њихово путовање
после спасења од чудовишта у долини. Говорио је о напорном маршу у Кланац од Нефрита и
сусрету са Гномима испред његовог улаза, о плану да се они заобиђу и исходу тог плана.
Почео је да замуцкује причајући о Хенделовој жртви. Лица Вејлана одражавала су бол и
запрепашћење док је Менион говорио о језовитој смрти неустрашивог Патуљка у рукама
 разјарених Гнома. Због тога је брђанин брзо прешао на други део приче и објаснио им како
су лутали по Анару све док их није пронашао Аланон у пратњи чудних Стора, који су им
извидали ране, излечили од отрова и довели у кућу где се и сада налазе.
 – Ова се земља зове Сторлок – завршио је Леах своју причу. – Њени становници су Гноми
који су сав свој живот посветили лечењу болесних и рањених. Чудесно је шта све они знају.
Имају, на пример, мелем који, стављен на отворену рану, успева да је зацели за непуних
дванаест часова. У то сам се уверио сопственим очима, гледајући како Дајелу зарашћују све
 

повреде.
Шиа је с неверицом вртео главом и управо је хтео да пита за још неке појединости, када се
врата поново отворише и у собу уђе Аланон. Колико је Шиа могао да се сети, мрки путник-
луталица је први пут деловао срећно и опуштено, а његово иначе мрачно лице осветљавао је
овога пута искрен осмех олакшања. Горостас брзо приђе креветима и задовољно климну
главом.
 – Мило ми је што сте се обојица опоравили од повреда и рана. Бацили сте ме у озбиљну
бригу, али се по свему чини да су Стори ваљано обавили свој посао. Да ли се осећате
довољно снажни да устанете и мало се прошетате, па чак можда и да нешто поједете?
Шиа упитно погледа Флика и обојица климнуше главом.
 – Врло добро, пођите онда са Менионом и окушајте снагу – предложи им историчар. – 
Важно је да се осећате довољно бодри за пут који вас ускоро очекује.
Рекавши то, Аланон изађе из собе и тихо затвори врата за собом. Младићи га испратише
погледом, питајући се како му полази за руком да и даље у опхођењу са њима буде тако
хладан и формалан. Менион слеже раменима и рече да иде по њихова ловачка одела, која у
међувремену беху очишћена и уређена. Изашао је из собе и убрзо се вратио са одећом, па се
Вејлани са муком дигоше из кревета. Док су се њих двојица облачила, Леах је допунио причу
о Сторима. Објаснио је како је у првом тренутку према њима био крајње неповерљив, самим
тим што су Гноми, и како се страх врло брзо распршио када се уверио са каквом преданошћу
и вештином негују Вејлане. Остали сапутници су провели спокојну ноћ и сада су, растурени
по селу, уживали у кратком предаху на путу за Паранор.
Пошто су изашли из собе, младићи уђоше у друго здање у чијој се ручаоници хранило цело
село и у којој их послужише обилним количинама топлих јела. И поред све исцрпљености,
Вејлани су за тили час слистили неколико хранљивих оброка. Када су утолили глад, Менион
их изведе у село где се сретоше са опорављеним и чилим Дурином и Дајелом, који нису
крили радост што Вејлане поново виде на ногама. На Менионов предлог, петорка се
одшетала до јужног дела села да би обишла необично Плаво Језерце којим су се брђанину
Стори похвалили тога јутра. За неколико минута стигли су до језера, сели на његову ивицу
испод високе жалосне врбе и загледали се ћутећи у мирну плаву површину. Менион им рече
да Стори многе своје мелеме и балсаме приправљају са водом овог рибњака, а она, како
кажу, садржи посебне лековите елементе који се не могу наћи нигде на свету. Шиа окуси
воду и закључи да се разликује од свега оног што је до тада имао прилике да упозна и да је
пријатна за пиће. Плаво Језеро било је тако тихо и пријатно да су сви седели без речи,
уживајући и заборављајући предстојеће опасно путовање, размишљајући о својим домовима
и драгим бићима што су их у њима оставили.
 – Ово ме језеро подсећа на Белеал, на мој дом у Западној Земљи. – Дурин се осмехивао
самоме себи, провлачећи прст кроз воду и оцртавајући неку слику коју је само он био кадар
да види. – Тамо, у мом завичају, можете наћи исту овакву тишину и исто спокојство који
владају око овог рибњака.
 – Вратићемо се тако брзо да се нећеш ни освестити – обећа му Дајел, а затим додаде
жустро, готово дечачки: – И ја ћу се оженити Линлисом и имаћемо много деце.
 – Таман посла – изјави неочекивано Менион. – Остани сам да би био срећан.
 – Али ти ниси видео Линлису, Менионе – одговори му Дајел са неизмерном радошћу. – 
Она не личи ни на једно биће које си до сада срео. Та нежна, бескрајно драга девојка лепа је
онолико колико је овај рибњак бистар.
 

Менион заврте главом у подсмешљивом очајању и благо потапша крхког Елфа по рамену,
изразивши кроз осмех пуно разумевање за дубока осећања која је дечак гајио према младој
Елфљанки. Поново је завладала тишина у којој су сви, обузети својим мислима, и даље
нетремице зурили у плаве воде лековитог сторског језера. Неочекивано, Шиа се окрете и
упита:
 – Мислите ли да радимо праве ствари? Мислим на наше путовање и све остало везано за
њега. Да ли се вама оно чини вредним свих жртава?
 – Чудно звучи то питање са твојих усана, Шиа – примети замишљено Дурин. – Колико ја
схватам ствари, ти на том путу највише губиш. Ти си, у ствари, и циљ тог путовања. Да ли се
теби оно чини вредним свих жртава?
Шиа је размишљао неколико тренутака, док су га остали посматрали немо и нетремице.
 – Није поштено питати га тако нешто – бранио је Флик брата.
 – Јесте, поштено је – пресече га трезвено Шиа. – Сви ви стављате животе на коцку због
мене, а ја једини изражавам сумњу у оно што чинимо. Али ни ја сам себи не умем да
одговорим на то питање, зато што још не знам шта се догађа. Не верујем да неко од нас има
целовиту представу о свему.
 – Схватам шта хоћеш да кажеш – сложи се Менион са Шиом. – Аланон нам није све рекао,
није нам у потпуности открио шта би требало да радимо на том нашем путовању. Постоје
ош многе ствари око Мача од Шанаре о којима ништа не знамо.
 – Да ли је икада ико видео Мач? – изненада упита Дајел, и на то питање сви одмахнуше
главом. – Можда Мач од Шанаре и не постоји?
 – О, он и те како постоји, по мом мишљењу – изјави брзо Дурин. – Али шта ћемо, када
едном дођемо до њега, учинити са њим? Шта може Шиа да уреди против моћи којима
 располаже Господар Ворлок, шта може да уради чак и са Мачем од Шанаре?
 – Мислим да одговор на то питање морамо препустити Аланону – зачу се глас иза њихових
леђа.
Сви се окретоше и уздахнуше са олакшањем – био је то Балиноров глас. Док им се Принц
од Калахорна приближавао, Шиа се питао због чега сви осећају неизрециви страх од
Аланона. Граничар са осмехом поздрави Шиу и Флика и седе поред њих.
 – Па, по свему судећи, наши напори да се пробијемо кроз Кланац од Нефрита нису били
узалудни. Драго ми је што видим да сте обојица здрави и чили.
 – Страшно ми је жао Хендела – Шиа је самом себи зазвучао неспретно. – Знам да ти је био
присан пријатељ.
 – Тај урачунати ризик налагала је сама ситуација – одговори благо Балинор. – Хендел је
врло добро знао и шта ради и какве изгледе има. Учинио је то за све нас.
 – Шта ћемо сад? – упита Флик.
 – Сачекаћемо да Аланон донесе одлуку о нашем даљем путовању – одговори Балинор. – 
Мислим, узгред буди речено, да му морамо непоколебљиво веровати. Аланон је велики
човек, добар човек, иако можда некоме понекад тако не изгледа. Он нам говори оно што
мисли да треба да знамо, али, верујте ми, сам брине све наше бриге. Зато не будимо
брзоплети у оцени његове личности.
 – И теби је јасно да нам није све рекао – закључи Менион једноставно.
 – Уверен сам да нам је испричао само део приче – сложи се Балинор. – Али, он једини зна
каква опасност прети нашим земљама. Ми му страшно много дугујемо; поклонимо му зато
бар мало поверења.
 

Остали се сложише без речи са Принцом од Калахорна и то углавном из поштовања према

граничару, који их ипак није убедио у своје разлоге. То се нарочито односило на Мениона
који је знао да је Балинор човек изузетне храбрости, она врста људи која рађа велике вође.
Пошто су ту тему занемарили, прешли су на разговор о Сторима и историји тог гномског
огранка и њиховом дугогодишњем постојаном пријатељству са Аланоном. У тренутку када је
сунце почело да залази, неочекивано им се на Плавом Језеру придружи високи историчар.
 – Желео бих да се, чим завршимо овај разговор, Вејлани врате у кревет и да се одморе бар
ош неколико сати. Не верујем, уосталом, да и осталима неће пријати окрепљујући сан.
Одавде ћемо кренути око поноћи.
 – Зар одлазак није преран за тако тешке боле снике какви су доскора били Шиа и Флик? – 
опрезно упита Менион.
 – Што се мора није тешко, брђанине. – Мрко лице изгледало је скоро црно у светлости
сунца које се гасило. Нико од нас нема времена за губљење. – Ако вести о нашем задатку и о
нашем присуству у овом делу Анара допру до Господара Ворлока, он ће одмах покушати да
уклони Мач, а без Мача је читаво ово путовање бесмислено.
 – Флик и ја смо способни за покрет – изјави одлучно Шиа.
 – Какав је сада наш план путовања? – упита Балинор.
 – Ноћас ћемо прећи преко равнице Раб, што ће нам одузети око четири сата. Са мало среће,
непријатељ нас неће открити на чистини, иако сам дубоко уверен у то да Носиоци знамења
мртвачке главе упорно траже и Шиу и мене. Остаје нам нада да им није пошло за руком да
прате наш траг у Анар. То вам раније нисам рекао, из једноставног разлога што сте имали
довољно других мука, али свако коришћење елфског камења открива Брони и његовим
ловцима-трагачима најосетљивије тачке нашег положаја. Мистичну ноћ каменчића може да
открије свако биће из света духова, јер га оно само упозорава да се неко мимо њих служи
магијом.
 – Када смо, значи, користили елфско камење у Магленој Мочвари... – изусти ужаснуто
Флик.
 – Открили сте Скулима и положај на коме се налазите – заврши Аланон реченицу уместо
Флика. – Да се нисте изгубили у магли и Црним Храстовима, могли су нас још онда ухватити
на лицу места.
Шиа осети језу, сетивши се како су у том часу били близу смрти и при том ни слутили
нису каква им стварна опасност прети.
 – Кад си већ знао да коришћење елфског драгог камења привлачи зле духове, зашто нам то
ниси рекао? – упита Шиа љутито. – Зашто си нам уопште и давао каменчиће, када си знао
шта ће се догодити?
 – Ја сам те благовремено упозорио, млади пријатељу – зачу се успорени, мукли глас који
е увек најављивао Аланонову срџбу. – Без елфских каменчића били бисте препуштени на
милост и немилост другим и многим исто толико опасним појавама. То драго камење је,
уосталом, само по себи довољна заштита од крилатих чудовишта.
Покретом руке Аланон даде знак да је свршено са питањима, да је разговор завршен, што
е у Шии увек изазивало и будило сумњу и бес. Овога пута га је навело да буде још
сумњичавији и још љући. Увек будном Дурину је то одмах пало у очи и зато он брзо стави
своју умирујућу руку младом Вејланину на раме.
 – А сад да се вратимо практичним стварима – настави Аланон равнијим, одмеренијим
гласом. – Изложићу вам план путовања и молим вас да ме не прекидате. Пут преко равнице
 

Раб довешће нас у саму зору у подножје Змајевих Зуба. Те планине ће нам пружити потребно
окриље и штитиће нас од прогонитеља. Главни проблем је прелаз преко њихових висова и
спуштање на другу страну, у шуме које окружују Паранор. Сви превоји Змајевих Зуба биће
под строгом присмотром савезника Господара Ворлока, а сваки покушај да се они пређу ван
утабаних стаза и богаза однео би животе бар половине наше мале чете. Због тога ћемо преко
планине прећи путем на којем нас нико не очекује и који нико не надгледа.
 – Забога, Аланоне! – узвикну изненађено Балинор. – Не намераваш ваљда да нас
спроведеш кроз Гробницу Краљева?!
 – Ништа нам друго не преостаје, ако мислимо да прођемо неопажено. У Гробницу
Краљева можемо ући при изласку сунца, а при његовом заласку се већ можемо наћи на другој
страни планина, на прилазу Паранора, а да при том стража на пролазима тога уопште не
буде свесна.
 – Али, све приче казују да нико никада није успео да прође жив кроз те пећине! – 
прискочи Дурин у помоћ Балинору. – Нико се од нас не плаши живих, али у тим лагумима
лутају дуси мртвих и само мртви кроз њих пролазе неповређени. Ниједном живом бићу то до
сада још није пошло за руком!
Балинор је лагано главом потврђивао Дуринове речи, док су сви остали са стрепњом
пиљили у њих. Менион и Вејлани никада нису чули за то место којег су се остали, по свему
судећи, ужасно плашили. На последње Дуринове речи, Аланоново се лице чудно изобличи,
очи му се још дубље увукоше под тешке обрве, а бели зуби заблисташе на неки скоро претећи
начин.
 – Ниси баш сасвим у праву, Дурине – одговори он после муклог тајца. – Ја сам прошао
кроз Гробницу Краљева, па с правом кажем да је пролаз могућ, иако, наравно, ни он није
лишен опасности. Пећине су доиста настањене духовима мртвих и Брона управо на тој
чињеници онемогућава улаз живима. Али моје су моћи довољне да нас од тога заштите.
Менион Леах није имао појма шта је у тим подземним пролазима било тако чудовишно да
се чак и човек попут Балинора побуни, али шта било да било, морало је бити грозно. Више
му није ни падало на памет да помиње бапске приче и будаласте легенде после сусрета у
Магленој Мочвари и Волфсктагу. У овом тренутку га је једино интересовало какву врсту
моћи поседује човек који им предлаже пут кроз подземне пећине Змајевих Зуба и обећава
заштиту од духова.
 – Читаво ово путовање је од почетка укључивало и велики ризик – понови мирно Аланон.
 – Сви смо знали какве нам опасно сти прете и пре него што смо кренули. Да ли сте за то да
одустанемо и вратимо се, или сте за то да задатак обавимо до краја?
 – Поћи ћемо с тобом – изјави Балинор после краћег оклевања. – Знао си и сам да ћемо тако
поступити. Вреди ставити све на коцку ако постоје изгледи да се докопамо Мача.
Аланон се бледо осмехну, а дубоко усађене очи пређоше преко свих лица и на крају се
зауставише на Шии. Вејланин не скрете поглед, иако му се срце грчило од страха и
неизвесности. Био је свестан да те чудне очи могу да зађу и у најскривеније мисли, у све
тајне и сумње које је до тада покушавао да сакрије.
 – У реду – рече Аланон туробно. – Сада идите и одморите се.
Нагло се окренуо и упутио ка селу Стора. Балинор пожури за њим, са жељом да му
постави нека питања. Остали их отпратише погледом све док нису нестали из видног поља.
Тек тада је Шиа схватио да пада мрак: сунце је лагано залазило за обзорје и сумрак је све
пурпурније небо обасјавао благом светлошћу. Неколико минута се нико није покренуо, а
 

онда се истовремено сви без речи дигоше и повукоше се у спокојно, тихо село, да се одморе
до заказаног поноћног часа.
Шии се чинило да је тек утонуо у сан, када је осетио како га снажна рука немилосрдно
буди из сна. Оштар бљесак буктиње осветли замрачену собу, приморавши га да руком
заштити очи и постепено их привикне на промену. Као кроз маглу угледао је одлучно лице
Мениона Леаха и забринуте очи које су му говориле да је куцнуо час поласка. Несигурно је
устао и тек после неколико тренутака оклевања почео да се облачи у хладној соби. Флик је
већ био полуодевен и његово будаласто лице деловало је као прави мелем у нестварној
поноћној тишини. Шиа се поново осети снажним, довољно снажним да предузме дуги ход
преко равнице Раб до Змајевих Зуба и преко њих – само да стигне на крај пута.
После неколико минута, три су момка кренула кроз уснуло село Стора у сусрет другим
члановима чете. Замрачене куће биле су црне, налик на четвртаста тела у бледој светлости
ноћног неба, неба без месеца, оивиченог облацима који су се полако ваљали ка неком
неодређеном циљу. Ноћ је била изузетно погодна за путовање преко чистина и Шиу је
храбрила мисао да ће уходе Господара Ворлока имати много мука да им открију траг. Када
су кренули, с радошћу је установио да су отисци њихових лаких чизама на влажној земљи
готово невидљиви. Чинило се да се све окреће у њихову корист.
Када су стигли на западну границу Сторлока, затекли су све чланове чете осим Аланона. У
густој тами, Дурин и Дајел деловали су као црни обриси, а њихова крхка тела као сенке што
корачају нечујно и ослушкују звуке ноћи. Пошто их је још једном пажљиво загледао, Шиа
поново осети искрено изненађење пред тим упадљивим елфским обележјима, тим
зашиљеним ушима и као оловком оцртаним обрвама које су се у луку дизале ка челу. Питао
се да ли остали у њега гледају на исти начин на који он загледа младе Елфе. Зар се Елфи
стварно толико разликују од других? Опет се сетио историје елфског народа, историје за коју
е Аланон једном рекао да је изузетна, али коју никада није подробније описао. Историја
Елфа била је и његова историја; сада је знао оно што је одувек наслућивао. Али, желео је да
сазна много више, можда већ и због тога да би боље разумео своје порекло и наслеђе, да би
боље схватио легенду о Мачу од Шанаре.
Шиа баци поглед на високу, снажну појаву Балинора који је стајао као кип, лица скривена
помрчином. Балинор је свакако био личност која је одисала храброшћу и експедицији
уливала највише поверења. Он је без сумње био њихов камен темељац, оличење чврстине,
постојаности и неуништивости, које је преносио и на остале. Ни Аланон их није надахњива
на тај начин, премда је Шиа осећао да је путник-луталица много моћнији од Балинора.
Можда је Аланон у својој бесконачној мудрости знао како Балинор делује на остале и зато га
и повео на опасно путовање.
 – Тачно тако, Шиа. – Од тог шапата Вејланин поскочи, изненађен, али високи историчар, у
црном огртачу прође поред њега и покретом руке позва остале.
 – Морамо кренути под окриљем ноћи. Држите се један другога, гледајте увек оне испред
себе. Идемо! Нечујно и без речи.
Ускративши сва даља објашњења, мрачни горостас их поведе у Анарске шуме уском
стазом која је кривудала к западу. Шиа је ишао иза Мениона, а срце му је дивље ударало од
страха који му је задао Аланон. Грозничаво је размишљао о свим сусретима са тим
необичним човеком, питајући се да ли је истина оно што је слутио од првог тренутка. У
сваком случају, од сада ће избегавати да мисли када се нађе у Аланоновој близини.
 Чета је на западне рубове Анарских шума и почетак равнице Раб стигла брже него што је
 

Шиа очекивао. Упркос црном ноћном небу, Вејлани су осећали, негде у даљини, присуство
Змајевих Зуба и са стрепњом покушавали да проникну у таму. Аланон их је преко равнице
водио без застоја, не успоравајући корак. Низија је била потпуно равна, делујући беживотно.
На њој је расло само ниско жгољаво дрвеће и ретко, голо шибље налик на скелете. Земља је
била чврсто набијена и на појединим местима толико исушена да се цепала и отварала кроз
дубоке пукотине. Ништа се није мицало док су путници корачали брзо и тихо, наћуљених
ушију и напрегнутих очију. После трочасовног хода кроз низију, Дајел их покретом руке
заустави и упозори да је чуо нешто, иза леђа, тамо далеко у тами. Пошто се ни после
неколико минута напетог ишчекивања ништа није догодило, Аланон слеже раменима ц они
наставише пут. Змајеви Зуби су искрсли пред њима у само свитање. Ноћно небо било је још
црно и облачно када су застали у подножју језоморне планине која се дизала у вис попут
чудовишних шиљака огромне гвоздене капије. Шиа и Флик су се осећали добро и снажно
после дугог хода и знацима су осталима дали на знање да су кадри да пут наставе без
предаха. Аланону је, чинило се, било изузетно стало да крену одмах, као да је одлучио да на
заказани састанак стигне на време. У планину подмукла изгледа повео их је шљунком
посутим путељком, који је благо кривудао нагоре ка улазу у стење. Флик је с времена на
време бацао поглед на врхове са обе стране стазе којом је ишао и, истежући снажни врат,
покушавао да догледа зупчасте висове Змајевих Зуба. Како је само тај назив одговарао овим
планинама!
Док су ишли ка стеновитом улазу налик на џеп, планине су се свијале над њима, а иза њих
су се назирале друге, још више, сасвим сигурно непремостиве за све који не знају да лете.
Шиа застаде и подиже са тла парче стене, радознало га загледајући. Оно је, на његово
изненађење, било глатко, са равним страницама, готово стакласто на први поглед. Његов
тамни сјај подсети Вејланина на угаљ који је повремено виђао у неким заједницама Јужне
Земље. Чинило се, међутим, да је ово стење било постојаније од угља, да су га брушењем и
обрадом довели у постојеће сташе. Шиа га пружи Флику који га овлаш погледа, равнодушно
слеже раменима и баци у страну.
Стаза је све оштрије кривудала кроз огромне гомиле одроњеног камења и у тим кривинама
путници су тренутно губили из вида околне планине. Вијугали су тако по стењу извесно
време, непрекидно се пењући према „џепу”. Вођа у црном огртачу очигледно није марио за
чињеницу да нико осим њега не зна куда иду. Када су стигли на пропланак, закључили су по
окомитим литицама да се налазе на крају путељка који се са тог места или спушта на другу
страну или се наставља на разину планине. Тада тишину разби тихи Балиноров звиждук и
сви се укочише. Пошто је изменио неколико речи са Дурином, он се обрати Аланону и
осталима:
 – Дурин је сигуран да нас неко прати целим путем уз планину. Сумње више нема, неко
нам се лукаво прикрада.
Аланон погледа у мрачно небо. Уско лице испод намрштених обрва одражавало је бригу у
коју га је бацило ово обавештење.
 – Потпуно сам сигуран да нас неко прати – потврди Дурин.
 – Не можемо се овде зауставити да то и сам проверим, јер морам да будем у долини пре
свитања – рече жустро Аланон. – Задржите тог непознатог пратиоца док ја не обавим свој
посао!
Шиа никада није чуо једног тако одлучног Аланона, а израз запрепашћења уочио је и на
Фликовом и Менионовом лицу. Тај посао који је вођа требало да обави у долини био је
 

очигледно од пресудне важности и нико му се није смео испречити на путу.

 – Ја ћу остати овде – пријави се Балинор исукавши велики мач. – Сачекајте ме у долини.
 – А не, сам остати нећеш – рече брзо Менион. – Остаћу и ја, за сваки случај.
Балинор се осмехну и, климнувши главом, сагласи са брђанином. У првом тренутку се
чинило да ће се Аланон успротивити том предлогу, али ипак настави пут са осталима. За
горостасним вођом ишли су Елфи, а за њима, оклевајући, Флик и Шиа, којима је Менион
одлучно давао на знање да се не осврћу и да пожуре. Шиа му махну, ојађен што оставља
пријатеља у невољи али и свестан тога да би, и да остане, био од мале помоћи. Када се после
извесног времена осврнуо, Балинор и Менион су заузимали бусију с једне и с друге стране
путељка; у светлости звезда блистали су велики мачеви, а тамни ловачки огртачи стапали се
са сенкама високог стења.
Аланон је своја четири сапутника водио преко гомила камења, пењући се неуморно према
нечему што је личило на рубове тајанствене долине. После неколико минута нашли су се на
њеној ивици и са чуђењем се загледали у оно што је лежало пред њима. Долина је пружала
слику потпуне дивљине и пустоши и читава била покривена одроњеним стењем и камењем,
црним и сјајним као и парче што га је Шиа разгледао на путељку. Ништа се друго није
видело осим малог језера са мутном, зеленкастоцрном водом која се ковитлала у лењим
вировима, као да живи неким својим посебним животом. Шиу изненади тај чудни покрет
воде, јер није било ни дашка ветра који би изазвао њено таласање и мрешкање, а још више
Аланоново озарено лице: високи путник је непомично стајао поред језера и нетремице зурио
у мутну воду.
 – Ово је Долина шкриљаца, први степеник ка Гробници Краљева и дому духова. – Звонки
глас као да је допирао из скривених дубина тог чудног бића. – Језеро се зове Паклени Рог и
његове воде су судбоносне за смртнике. Ићи ћете са мном до подножја, одакле ћу пут
наставити сам.
Не чекајући одговор, Аланон пође низ падину, корачајући чврсто и сигурно по стењу,
погледа прикованог за језеро. Сапутници су га немо пратили, слутећи да ће се убрзо десити
нешто од значаја за све њих и да овде, баш у овој области, Аланон суверено влада. Шиа је
нагонски осећао да је историчар, луталица, филозоф и мистик, човек који их је следећи свој
безумни и само њему познат циљ провео кроз низ опасности, тајанствени горостас по имену
Аланон најзад стигао кући. Када су се нешто касније сви нашли у подножју Долине
шкриљаца, Аланон им се поново обрати.
 – Овде ћете ме чекати. Без обзира на све што се буде збило, не смете кренути за мном. Све
док не обавим посао, нећете се помаћи са овог места, јер тамо куда ја идем влада смрт.
Стајали су као укопани, пратећи погледом горостаса који се преко стења и камења брзо
кретао у правцу необичног језера. Посматрали су ту горду, мрачну појаву која је ишла право,
не мењајући ни правац ни ритам хода, док се широки плашт њихао око витког тела. Шиа
баци поглед на Флика, чије је напето лице одражавало страх од онога што их очекује, и у
делићу секунде помисли да побегне. Инстинктивно, привукао је огртач и са олакшањем
осетио под прстима избочину кожне кесице са елфским драгим камењем; то му ули нову
сигурност. Када се окренуо, Аланон је стајао на рубу Пакленог Рога, као да нешто очекује.
Над читаву долину беше се наднела мртва тишина.
Лаганим покретом, високи историчар подиже своје црним плаштом обавијене руке ка
небу и згранути путници видеше како се језеро нагло комеша, покреће, таласа и пенуша.
Долина се одједном снажно затресе, као да се у њој изненада пробудио неки до тада
 

скривени живот. Ужаснути Елфи и Вејлани зурили су у тај призор не верујући сопственим
очима, стрепећи да их не прогута чељуст језовите ноћне море у коју се долина претворила.
Аланон је и даље непоколебљиво стајао на обали језера у чијем се средишту стварао дивљи
вртлог и из њега необуздано избијала магла расипајући се у капљице, као да ужива у слободи
после вишевековног тамновања у мрачним дубинама. Ваздух се истога часа испуни муклим
ечањем и крицима заточених душа, чији је сан разбио човек на обали Пакленог Рога.
Нељудски, рески гласови смрти запараше границу свести и бесвести путника на ивици
долине; већ после неколико тренутака напустило их је и оно мало храбрости, самопоуздања
и одбрамбене снаге. Неспособни да се покрену, прозборе, па и да мисле, стајали су слеђени
ужасом пред тим звуцима који су допирали из света мртвих и преносили им ствари
недоступне њиховом поимању.
Усред те нељудске јеке, уз муклу грмљавину која је долазила из утробе земље, Паклени
Рог се отвори и из ковитлајућег бездана појави се старац налик на леш, дубоко погрбљен.
Полако се исправљао и најзад уздигао у пуној висини: чинило се да то мршаво тело сабласно
сиве боје стоји на самој води. Флик је био блед као крпа. Аветињска појава била је коначни
доказ да проживљавају своје последње тренутке на земљи. Аланон је и даље непомично
стајао на ивици језера, спуштених руку; личио је на кип обавијен црним плаштом, сучељен
са сенком старца. Изгледало је да та два чудна створења разговарају, иако Аланонови
сапутници нису успевали да чују ниједну реч, заглушени залуђујућим крицима који су
одјекивали кроз ноћ сваки пут када би се биће из Пакленог Рога покренуло. Разговор је
трајао само неколико минута; сабласт се изненада окренула према њима са испруженим
скелетним рукама. Шиа осети како му тело обузима ледена језа и схвати да је у делићу
секунде сусрео дах и додир смрти. Сенка се поново окрете и, махнувши Аланону, потону у
непрозирне воде Пакленог Рога. Језеро се поново ускомеша, а крици и јечање се проломише
свом снагом да би одмах затим утихнули, у вапају јада. Све се смири, звуци ишчезоше и
путници остадоше сами, у бесконачној тишини.
Када је сунце избило на истоку, висока, црна фигура на обали језера се лагано пови и
сручи на тле. Остали су мало оклевали и онда појурили преко долине ка палом вођи,
посрћући и спотичући се о стење. Стигли су до Аланона за неколико секунди и брижно се
наднели над њим, не знајући шта би требало учинити. Дурин се саже и поче трести
непомично тело; Шиа је трљао ледене, дуге руке, самртнички беле. Али њихова је бојазан
била неоснована, јер је Аланон већ после неколико минута отворио очи. Зурио је у њих и
онда полако сео, а они се, забринути и узнемирени, спустише поред њега.
 – Напор је, изгледа, био сувише велики – мрмљао је Аланон. – Изгубио сам свест чим се
веза прекинула. Али, брзо ћу се повратити.
 – Ко је он? – упита Флик муцајући од страха да се авет поново не појави.
Аланон се једно време грчио од бола, а онда се опусти и смири.
 – Једна изгубљена душа, човек кога је заборавио и овај свет и сви његови народи – рече он
тужно. – Осудио је себе на полу-живот који ће можда потрајати вечност.
 – Не разумем – изусти Шиа.
 – То у овом тренутку и није важно – одстрани Аланон постављено питање. – Она тужна
сабласт са којом сам малочас разговарао је сенка Бремена, Друида који се некада борио
против Господара Ворлока. Говорио сам му о Мачу од Шанаре, о нашем путу у Паранор и
судбини ове мале чете. Нисам много сазнао, само је наговестио да ће судбина свих нас бити
одлучена касније, свих осим једнога.
 

 – Шта то значи? – упита Шиа неодлучно.

Аланон се с муком подиже, пређе погледом преко долине као да самога себе жели да
увери у то да се сусрет са Бременовим духом завршио, а онда се врати напрегнутим лицима.
 – То се не може рећи ни на леп ни на лак начин. Али ви сте успели да дођете довде, па сте
и заслужили да сазнате неке ствари. Када сам га дозвао из пакла у којем је заробљен,
Бременов дух је изрекао два пророчанства: да ћемо после две зоре имати у рукама Мач од
Шанаре и да један члан чете неће прећи на другу страну Змајевих Зуба, с тим што ће он први
додирнути свето сечиво.
 – Још увек не разумем – понови Шиа после краћег размишљања. – Изгубили смо Хендела,
дух је вероватно мислио на њега.
 – Не, ниси у праву, млади пријатељу. – Аланон је дубоко уздахнуо. – Када је изрекао
последње пророчанство, Бременов дух се окренуо према вама: један од вас неће стићи у
Паранор!

* **

Менион Леах је чучао у скровишту гомиле камења, на стази која је водила горе ка Долини
шкриљаца, очекујући да се појави тајанствено биће које их је пратило на путу до Змајевих
Зуба. На Другој страни путељка, скривен у сенци, чекао је Принц од Калахорна: једном
 руком држао је оштрицу огромног мача, а другом његов балчак. Менион се загледа у мрак,
али је могао видети само део пута; све остало је заклањала оштра кривина. Чекали су тако
пола сата и ништа се није појављивало, упркос Дуриновом уверавању да им је неко сасвим
сигурно за петама. Ухода Господара Ворлока, помислио је у једном тренутку Менион. Али,
Скул би се отиснуо у висине и лако би их пратио из ваздуха. Та га је мисао потре сла и када је
хтео да је пренесе Балинору, зачу се шум на путељку. Прионуо је уз стену и укочио се.
Неко се пео вијугавом стазом и сударао се са камењем у полусветлости зоре, не слутећи да
га чекају скривени борци или не хотећи да о томе мисли, јер ничим није прикривао свој
долазак. После неколико секунди, на стази се, испод самог скровишта, појави нека нејасна
прилика. Менион извуче главу из склоништа и хитро је осмотри: обриси здепастог тела и
гегајући ход подсетише га на Хендела. Он поново привуче мач од Леаха и настави да чека.
План за напад био је једноставан – искочиће пред уљеза и препречиће му пут. У истом
тренутку, Балинор ће му пресећи одступницу.
Брз као муња, брђанин искочи из скровишта и сучели се са непознатим противником, у
чијој се руци појави огроман, гвоздени буздован. У следећем тренутку се два непријатеља
сретоше очи у очи и са усана Принца од Леаха оте се крик изненађења.
 – Хенделе!
Балинор излете из сенке у тренутку када је Менион подскочио у ваздуху и са дивљим
криком се сручио на мању, здепастију прилику, покушавајући да је загрли у наступу
неодољиве радости. Принц од Калахорна врати са уздахом олакшања свој велики мач у
корице. Осмехивао се и са неверицом одмахивао главом на призор дивљег загрљаја
усхићеног брђанина и забезекнутог Патуљка, кога су сви сматрали мртвим. Први пут од како
су из Волфсктага побегли кроз Кланац од Нефрита осећао је да њихов опасни подухват није
безнадежан, да је успех, можда, на домаку руке и да ће чета ускоро стајати у Паранору пред
Мачем од Шанаре.
 

2.

Лавиринти смрти

Зора се над извијене гребене и зупчасте врхове Змајевих Зуба наднела са хладном сивом
одлучношћу, ускраћујући сваку радост и пријатност. Топлоту и светлост рађајућег сунца
сакрили су ниски, тешки облаци и густа магла која се слегла на злослутим висинама и остала
у њима без покрета. Ветрови су дивљом жестином дували преко голог стења, кршевитих
превоја и стрмих падина, шибајући уске кањоне и повијајући ретко биље. И поред све
жестине, нису развејавали ту мешавину облака и магле и хујали су кроз њу невероватном
брзином, не нарушавајући густину и слојевитост које су, чудно и необјашњиво, остајале исте.
Хук ветра личио је на потмулу рику океана који се разбија о незаштићену обалу и ваља по
њој. Тај дивљи, несносни звук притискао је голе планинске врхове једноличном јеком из
које се, с времена на време, рађала нова разина тишине. Птице су узлетале и падале са
ветром, уз пригушене крике. Мало је животиња живело на овим висинама – издвојена стада
едне веома отпорне врсте планинских коза и мали, крзнени мишеви који су се завлачили у
удубљења крша. Ваздух је био оштар и леден. Снег је покривао више делове Змајевих Зуба, а
смена годишњих доба на тим висинама готово да није ни утицала на пораст температуре.
Опасне, огромне планине шиљатих врхова и тешких масива биле су, чинило се, тог јутра
заоденуте неким чудним очекивањем, тако да осам чланова мале чете из Кулхавена нису
могли да савладају осећај нелагодности који их је обузимао док су продирали у
непријатељску сиву студен. Знали су да то непријатно осећање није последица Бременовог
предсказања, а ни сазнања да ће ускоро морати да прођу кроз забрањену Гробницу Краљева.
Слутили су да их чека, стрпљиво чека, нека чудна сила, скривена негде на том пустом,
кршевитом тлу по којем су газили, да их очекује нешто испуњено осветољубивом мржњом и
да их без престанка вреба док се они са напором пробијају кроз џиновске планине око
древног краљевства Паранора. Ишли су ка северу збијени један уз другога, увијени у вунене
огртаче, погнутих глава. Стрме падине и кањони били су прекривени одроњеним стењем и
невидљивим пукотинама који су овај и иначе опасан пут чинили још тежим, па се с времена
на време дешавало да се неки од путника оклизне и падне са лавином камења и прашине.
Међутим, то нешто што их је, скривено, вребало и чекало, још се није појављивало,
задовољавајући се наговештавањем свог присуства и ишчекивањем да последице
нелагодности и стрепње умање одбрамбену снагу чланова чете и гониоце претворе у
прогоњене.
Није прошло много времена а у њихову уморну савест почела је, лагано и упорно, да се
увлачи сумња, сумња која је попут сабласти произашла из страхова и тајни што су их носили
дубоко у себи. Раздвојени хладноћом и урликом све јачег ветра, путници су се осећали као
осамљеници и немогућност споразумевања само је појачавала осећај нелагодности. Једини
изузетак био је Хендел. Дубоко повучен у себе, био је ослобођен сумњи, а чудесно спасење
од помахниталих Гнома у Кланцу од Нефрита лишило га је, бар привремено, сваког страха од
смрти. Налазио се на рубу умирања, сасвим близу краја, и инстинкт га је спасао у последњем
тренутку. Гноми су јуришали на њега са свих страна и верали се уз падине без имало опреза
и пажње, обузети једном једином жељом – да крвопролићем ублаже своју мржњу. После
 

изазова, Хендел се муњевитом брзином вратио у удубљења Волфсктага и непокретан,

скривен у шибљу, хладнокрвно пустио Гноме да се исцрпљују у широком кругу дивље
потере. Када му се коначно један од њих нашао на дохвату руке, требало му је само неколико
секунди да зграби неопрезног ловца, навуче му своје, тако уочљиво одело Патуљка и завапи
за помоћ. У дубокој тами, ван себе од узбуђења што га је доносио лов на непријатеља, Гноми
су распознали само Патуљков плашт и раскомадали свог сабрата и не схвативши на коме
искаљују бес и мржњу. За то време их је Хендел посматрао скривен мраком и шибљем и
пошто је измакао смрти, следећег дана се неопажено провукао кроз кланац.
Вејлани и Елфи нису имали Хенделово самопоуздање, и пророчанство Бременовог духа их
е дотукло. Чинило им се да планински ветрови кроз свој хук непрекидно понављају његове
 речи – један члан чете мора да умре. Наравно, предсказање није тако гласило, али је његово
значење било извесно. Изгледи су, дакле, били мрачни, а нико није хтео да се суочи са
истином и да је прихвати. Заваравали су се мишљу да ће на неки начин доказати колико је то
пророчанство било неистинито.
Далеко, на челу колоне, тела погнута под силином ветра, ишао је Аланон и размишљао о
догађајима који су се збили у Долини шкриљаца. Размишљао је по стоти пут о свом
необичном сусрету са духом Бремена, старог Друида који је био осуђен на лутање у свету
мртвих све до уништења Господара Ворлока. Није га толико узнемирила појава сабласти
колико стравично сазнање које је закопао дубоко у себи, као још једну црну тајну и болну
истину. Ногом запе о стену и посрну, покушавајући да одржи равнотежу. Соко у кружном
лету оштро крикну и преко сивог неба полете ка далекој литици. Друид се полако окрете и
примети да га колона стиже са великим напором. Иако је од Бременовог духа сазнао низ
ствари, није све рекао осталима, као што им није испричао ни целу причу о легендарном
Мачу од Шанаре. У дубоко усађеним очима пламтела је јарост због тога што сапутницима
није могао да каже све што зна. Једно време је био на ивици тога да их о свему обавести,
свестан колико се жртвују и не знајући да их праве муке тек очекују... Али већ у следећем
тренутку одбацио је могућност да им открије истину – она у овом часу није ни била
најважнија.
Сивило зоре прешло је у сивило дана, а пут уз Змајеве Зубе је још трајао. Литице, гребени
и врхови искрсавали су и нестајали, толико истоветни да се изнуреним путницима чинило да
стоје у месту. Претећи планински висови низали су се у недоглед, стремећи ка магловитом
северном небу, па је свима изгледало да ће се врло брзо сударити са непремостивим зидом.
После извесног времена ушли су у кањон који се оштро спуштао у уски путељак између две
огромне литице и нестајао у густој магли. Аланон их је без речи водио кроз сивило које је
скривало видик, као да не примећује да је урлик ветра заменила мукла тишина. Она је
наишла неочекивано и нагло и зазвучала као благи шапат стењу, које га је преузимало и речи
упозорења преносило у уши уморних путника. Кланац се полако ширио и магла прелазила у
измаглицу која је у дну пролаза одједном открила високи отвор у литицама.
Улаз у Гробницу Краљева, страшан и величанствен у исти мах.
На свакој страни правоугаоног црног отвора стајала су два чудовишна камена кипа. Ти
 ратници у оклопима будно су стражарили на суморној светлости, са рукама на балчацима
огромних мачева чија су им сечива допирала скоро до ногу. Брадата лица од камена
избраздали су ветрови и непогоде, али су очи биле неоштећене и, чинило се, живе: мирно су
почивале на осморици смртника који су стајали пред улазом у древну гробницу. Изнад
великог отвора, урезане у стену, три речи на давно заборављеном језику опомињале су
 

путнике намернике да је ово гробница, дом мртвих.

Аланон окупи своје сапутнике.
 – Пре много година, пре Првог рата раса, припадници једне секте, чије се порекло
изгубило у времену, служили су као свештеници боговима смрти. У овим пећинама
сахрањивали су се владари све четири земље, заједно са породицама, слугама и свим
стварима од вредности. Исткана је легенда по којој само мртви опстају у овим подземним
одајама, само свештеници имају право да у њих уђу и обиђу свете гробове. Остали смртници
који су ушли у гробницу никада више нису виђени. Временом је секта изумрла, али се зло
настањено у Гробници Краљева одржало, и даље слепо служећи свештеницима чије кости
већ много година труну у земљи. Мало је живих прошло овуда...
Аланон угледа немо питање у очима својих слушалаца.
 – Кроз Гробницу Краљева прошао сам до сада само ја, а данас ћете кроз њу проћи и ви. Ја
сам Друид, последњи Друид који хода овом земљом. Попут Бремена и Броне, и ја сам
проучавао окултне науке и црну магију, и ја сам чаробњак. Не поседујем моћи Господара
Мрака, али сам кадар да вас спроведем кроз ову пећину и пребацим на другу страну Змајевих
Зуба.
 – А после тога? – зачу се кроз маглу Балинорово тихо питање.
 – Уска стаза се спушта литицом коју називају Змајев превој. Њоме ћемо изаћи из планине
и наћи се пред Паранором.
Настаде дуг, мучан тајац. Аланон је знао шта мисле али је, не осврћући се на то, наставио
 равномерним гласом.
 – Иза овог улаза налази се низ ходника и одаја, прави лавиринт за оне који не знају пут.
Неки су пролази опасни а неки безопасни. Чим уђемо, наићи ћемо на тунел Сфинги4,
џиновских статуа чудовишта које је допола човек и отпола звер. Ако им погледате у очи,
окаменићете се истог часа. Због тога се очи морају повезати. Врло је важно да се међусобно
вежете конопцима и да се усредсредите на мене, да мислите само на мене, јер су воља
Сфинги и њихова способност наређивања довољно јаке да вас приморају да стргнете повоје
са очију и погледате у њих.
Узнемирени путници се згледаше.
 – После тунела Сфинги наилазе неколико безопасних ходника који воде у Пролаз Ветрова.
У њему живе невидљива бића која су име Бенши добила по легендарним астралним
духовима. Она немају обличја, имају само гласове, али су ти гласови кадри да смртника
доведу до лудила. Због тога ћете повезати и уши. Али запамтите да је од свега најважније да
се усредсредите на мене, да ми омогућите да завладам вашом свешћу пре него што то учине
гласови. Морате се опустити, не смете ми се опирати, схватате?
Уочио је седам несигурних и једва приметних покрета главом.
 – Када изађемо из Пролаза Ветрова, наћи ћемо се у Гробници Краљева где нас очекује још
една препрека...
Аланон ућута и опрезно се окрете ка улазу у пећину. На тренутак је изгледало да ће
завршити започету реченицу, али се предомисли и руком их позва у мрачни улаз. Стајали су
неодлучно између два камена дива; сивкаста магла заклањала је високу литицу, а црни,
 разјапљен отвор чекао их је попут чељусти спремне да зграби свој плен. Аланон извуче из
огртача дуге платнене траке и расподели их свој седморици. Путници се повезаше међу
собом дугачким конопцем за верање, преко очију ставише траке и испреплетоше руке попут
ланца. На челу поворке стајао је сигурни Дурин а на крају Принц од Калахорна. У следећем
 

тренутку ушли су полако и опрезно у Гробницу Краљева.

У пећини је владала дубока тишина, коју је подвлачио изненадни нестанак хујања ветра и
одјека корака на стеновитој стази. Тле је било меко и равно, али се вишевековна хладноћа
камена брзо увлачила у уморна и пренапрегнута тела и она су се почела грчити и
подрхтавати. Нико ништа није говорио и сви су, идући за Аланоном кроз ходнике са благим
и честим кривинама, настојали да се опусте. Шиа, који се налазио у средини колоне,
одједном осети у мраку стисак Фликове руке. После бекства из Вејла, бивали су све ближи
едан другоме, везани више заједничким искуствима него родбинским односима. Без обзира
шта се догоди, Шиа је знао да више никада неће изгубити ту присност, као што је знао да
никада неће заборавити оно што је Менион Леах учинио за њега. Помисливши на Принца од
Леаха, Шиа се осмехну. Брђанин се толико променио на овом путовању да се понекад
чинило да је реч о некој другој особи. Стари Менион се појављивао сам с времена на време,
а нови откривао потпуно непознате врлине. Уосталом, сви они, и Менион и Флик и он сам,
мењали су се из дана у дан, па је било одиста тешко уочити сваку промену издвојено. Шиа се
питао да ли је Аланон примећивао промене у њему, јер се и даље опходио више као према
дечаку него као према човеку.
Поворка се одједном заустави и у мртвој тишини зачу се како одлучни Друид безвучно
шапуће сваком сапутнику: Не заборави моје упозорење, скрени све мисли ка мени, усредсреди
се само па мене.  Колона настави пут и по тлу пећине поче да одзвања бат чизама. Истог
тренутка путници завезаних очију осетише присуство нечега што их је чекало мирно и
стрпљиво. Чета је све дубље залазила у шпиљу. Иако слепи, били су свесни огромних,
непокретних кипова који су се уздизали са обе стране пролаза. Биле су то Сфинге, те, како
 рече Аланон, камене статуе са људским лицима и незамисливим животињским труповима.
Путници су осећали на себи поглед горућих очију и улагали су велики напор да се
концентришу на горостасног Друида. Упорна воља камених чудовишта допирала је до
свести, провлачила се кроз неповезане мисли и чекала тренутак када ће очи смртника
сусрести беживотни али смртоносни поглед. Сви су одједном осетили неодољиву жељу да
стргну завој са очију, да скину образину таме и слободно се загледају у чудесна створења
која су зурила у њих.
Када се већ чинило да ће неуморно хтење Сфинги пробити баријеру и сломити отпор
опседнутих путника, да ће њихову свест потпуно одвратити од бледе слике високог Аланона,
Друидова гвоздена мисао их дотаче попут оштрице ножа: Мислите само на мене!  И они га
послушаше нагонски, нагло ослобођени неутољене жеље да се погледом упију у лица од
камена. Битка две железне воље водила се несмањеном жестином док су другови у колони,
тешко дишући и знојећи се, настављали пут кроз лавиринт невиђених слика, повезани
конопцем око паса и ланцем испреплетених руку, предвођени Аланоновим заповедничким
гласом. Друид их је непоколебљиво водио поред Сфинги, очију прикованих за тле, борећи се
неукротивом вољом за то да сачува свест слепих путника. Најзад, лица камених створења
почеше да бледе и нестају и смртници остадоше сами у тишини и тами.
Наставили су пут кроз дуге низове уских пролаза и поново се зауставили. Кроз мрак се
зачуо Аланонов тихи глас, који им је наређивао да скину повоје са очију. Послушали су га
оклевајући и обазрели се у тунелу чије је неравно камење било обасјано чудном зеленкастом
светлошћу. Изнурена лица купала су се у тим необичним одсјајима, а очи проверавале да ли
су сви на броју. Друид нечујно обиђе чету и рече да их сада очекује Пролаз Ветрова. Пошто
су парчићима платна запушили и повезали уши да би пригушили гласове невидљивих бића
 

која је Аланон називао Беншима, путници наставише пут.

Ишли су лагано кроз бледозелену светлост тесног тунела и више нису чули бат својих
корака. Овај део пећина био је дугачак нешто више од миље; затим се пролаз нагло ширио у
високи, црни ходник. Сводови су бивали све виши и зидови све даљи, па се чета одједном
нашла у чудном заточеништву таме у којој је само глатка површина пећинског тла уверавала
да се земља није у потпуности расточила.
Звук се појавио изненада. Његова невероватна жестина затекла их је сасвим неспремне и у
чети је завладала паника. Први звучни талас претворио се у страховиту рику налик на звук
хиљада подивљалих орканских ветрова. Али са тим урликом мешао се и ужасавајући крик
измучених душа и њихови гласови који су, изобличени од безнађа, наговештавали сву страву
на коју су осуђени. Рика се претвори у врисак који се зари у већ помућену свест путника-
смртника и они осетише да их разум напушта. Нељудски звуци их запљуснуше и одоше, а
њихови одјеци се поиграше са завршецима нерава очајника, раслојавајући их немилосрдно.
Сав тај ужас трајао је само тренутак. Да је потрајао, били би изгубљени. Беспомоћни и
паралисани путници спасли су се овога пута од потпуног лудила захваљујући снажној
Аланоновој вољи; она их је дозвала себи, освестила и одбранила од безумних звукова.
Урлици и крици постајали су све слабији, да би на крају прешли у неко необично зујање;
мрачно, дугуљасто лице Друида појављивало се у грозничавој свести седморице, а неуморна
мисао наређивала; Одморите се, опустите се – мислите само на мене.  Путници су
механички корачали кроз мркли мрак, а њихова је свест поново успостављала везу са
асноћом и миром које им је Друид неуморно слао. Зидови ходника су још одзвањали
несталим крицима, од чијих су одјека дивље подрхтавали камени темељи шпиље. Само још
едном су се гласови невидљивих бића подигли у пискави врисак, очајнички покушавајући да
пробију зид подсвести што га је својом снажном вољом подигао Друид, али зид није
попустио и гласови су прешли у самртнички шапат. У следећем тренутку ходник се поново
сузи и чета изађе из Пролаза Ветрова.
Кад је Аланон зауставио сапутнике, они се укопаше у месту, дрхтећи целим телом, лица
натопљена знојем, и почеше да зуре у свога вођу. Покушавајући да се саберу, одвезали су
конопац којим су били везани око паса и скинули повоје са ушију. Налазили су се у малој
пећини, пред огромним каменим вратницама са гвозденим резама, а стеновити зидови
ширили су ону исту необичну зеленкасту светлост. Аланон је стрпљиво сачекао да се сви
поврате и саберу и тек онда им дао знак да наставе пут. На само један покрет његове мршаве
 руке, масивна врата се нечујно и широм отворише и Друидов глас у муклој тишини одјекну
као шапат.
 – Гробница Краљева.
Више од хиљаду година нико осим Аланона није ступио ногом у свету гробницу. За све то
време нико није оскрнавио ту мамутску кружну пећину блиставих зидова, чији су сводови
светлуцали зеленкастим сјајем сличним светлости тунела кроз који су управо прошли. Дуж
зидова џиновске округле просторије, са истим достојанством и пркосом које су вероватно
имали и у животу, стајали су камени кипови мртвих владара, сви окренути према средишту и
необичном олтару који се усправљао у облику склупчане змије. Пред сваком статуом
налазило се на гомили благо умрлих, шлемови и оклопи од племенитог метала, накит, крзно,
оружје и све драгоцености преминулог. У зидовима иза клипова налазили су се запечаћени,
правоугаони отвори у којима су почивали посмртни остаци владара, краљева, њихових
породица и послуге. Натписи изнад затворених гробница били су посвећени историји оних
 

који су у њима и сахрањени, и то најчешће на језицима које није познавао ниједан члан чете.
Гробница се купала у тамнозеленој светлости, иако се чинило да и метал и камен ту боју
упијају. Све је покривала прашина, дебели слој стењског праха који се таложио вековима и
сада се у малим облицима дизао изнад ногу које су узнемириле прастари мир. Хиљадама
година нико није оскрнавио и пореметио ово спокојство, нико покушао да продре у тајне
гробнице и откључа врата која су бдела над мртвима и његовим поседом. Нико – осим
Аланона. А сада...
Шиа се тресао као прут, снажно, необјашњиво. Он није требало да буде овде – неки тихи,
далеки глас говорио му је да није смео да дође овамо. Не због тога што је Гробница Краљева
била свето или забрањено место, него зато што је била гробница – дом оних који су мртви
одавно. Осетивши нечији додир, Шиа поскочи и виде да га је то Аланон ухватио за раме.
Друид се, мрк и намрштен, загледа у њега а затим позва и остале. Када су сви без речи
чучнули у круг, обасјани зеленом светлошћу, он им се обрати тихим гласом.
 – Ова врата воде на други крај гробнице где се налази главна дворана, зборница. – Сви
погледаше у други део кружне одаје, затворен огромним вратима. – Камене степенице воде
надоле у одају са базеном који напаја неки извор у утроби планине. У подножју степеништа,
испред базена, стоји Ломача Мртвих, где су владари, овде сахрањени, лежали на одру по
неколико дана, зависно од чина и богатства, и то вероватно зато да би се њихове душе могле
узнети у нови живот. Кроз ту одају ћемо стићи у пролаз који ће нас одвести до Змајевог
превоја, на другој страни планине.
Застао је, дишући дубоко.
 – Кад сам раније путовао кроз ове шпиље, успевао сам да се сакријем од очију створова
постављених зато да би уништили уљезе. То, на жалост, не могу да учиним и у ваше име. У
Зборници постоји нешто што има већу моћ од мене. То нешто није могло да осети моје
присуство, али сам зато ја био свестан његовог, иако се крије у дубоким водама вира. У
подножју степеништа, на једној и на другој страни, налазе се уске путање које воде ка
излазу. Оне су и једини пут поред базена. И то нешто што чува Ломачу Мртвих напашће нас
баш на том месту. Када уђемо у просторију, Балинор, Менион и ја ћемо поћи левом путањом
да бисмо непознатог изазвали и истерали га из скровишта. Када нас он нападне, Хендел ће
остале повести стазом удесно и извести кроз отвор у дну шпиље. Не заустављајте се док не
стигнете до Змајевог превоја. Да ли сте ме разумели?
Остали немо климнуше главом. Шиа се осећао чудно, као ухваћен у клопку, али је знао да
ништа не би добио тиме што би почео да прича о себи. Аланон се усправи у свој дужини
двометраша и исцери се претећи, откривши снажне, блиставе зубе, а мали Вејланин поново
задрхта, срећан што мистик није непријатељ. Лаким покретом, Балинор извуче из корице
свој велики мач, а Хендел крете кроз Гробницу држећи у руци тешки буздован. И Менион је
пошао за њима, али је застао пред гомилом драгоцености на гробовима. Кога би повредио
када би нешто од тог блага понео са собом? Вејлани и Елфи су журили за Хенделом и
Балинором, али је зато Аланон мирно посматрао брђанина, обавијен црним огртачем.
Менион се окрете и упитно погледа високог мистика.
 – Не бих то урадио да сам на твом месту – рече овај кратко. – Све су те гомиле посуте
прахом који трује кожу живих бића. Ако било шта додирнеш, пашћеш мртав после неколико
секунди.
Менион је нетремице гледао у Аланона као да не верује његовим речима; онда је још
едном бацио брз поглед на благо и завртео главом, помирен са судбином. Био је већ у
 

средишту одаје када је, неочекивано, извукао своје две црне стреле и пришао гомили
златника. Врло обазриво, завукао је металне врхове у злато, строго пазећи да га не додирне
прстима. Церећи се, Менион се придружи осталима. Оно што их чека иза камених врата
имаће прилике да опроба своју отпорност на отров који ће га уништити за неколико секунди.
 Чврсто збијена, чета се окупила око Аланона, а на каменим зидовима се појавио хладан
одблесак метала исуканог оружја. У великој одаји владала је велика тишина, коју је
нарушавало само убрзано дисање осморице путника пред затвореним вратима. Шиа се
осврну, последњи пут. Гробница Краљева је и даље изгледала ненарушена: једина промена у
њој били су отисци стопала у прашини. Облак те прашине ковитлао се у зеленој светлости и
полако се слегао на тле шпиље. За кратко време нестаће сваки траг њиховог проласка кроз
Гробницу Краљева.
На Аланонов покрет отворише се, и овога пута, тешка камена врата и чета нечујно уђе у
Зборницу. Нашли су се на узвишици која се ширила у нову шпиљу, из које су се спуштале
широке степенице. Пећина у подножју била је огромна и висока, и данас величанствена по
вечном сјају и лепоти које јој је природа тако штедро подарила. Са сводова су висили
зупчасти сталактити, скамењени ледењаци које су хиљадама година обликовали и таложили
вода и минерали. Испод тих дивних скамењених облика пружао се дугачак, правоугаони
базен са дубоком зеленом водом и површином глатком као огледало. Једна кап воде се
отисну са каменог свода и усталаса мирну површину воде, али се она опет брзо врати у свој
бесконачан мир. Опрезни путници стадоше на ивицу узвишице и у подножју степеништа
угледаше високи камени жртвеник, чији се површински слој, изгребан и иструлео, на
појединим местима готово распадао. Пећина је била нејасно осветљена фосфоресцентни
зрацима који су се ломили на стеновитим зидовима, дајући прастарој одаји нестваран
изглед.
Путници полако сиђоше низ степенице и погледом открише једну реч урезану у камени
жртвеник. Мало је њих знало њено значење. Валг  је, као реч преузета из старог гномског
езика, означавала Смрт. Ништа се није мицало у пространој шпиљи, одзвањали су само
потмули одјеци корака. Све је било застрто старошћу и тишином. Пошто су сишли у
подножје степеништа, застали су за тренутак, нетремице загледани у базен. Аланон
нестрпљиво махну Хенделу да крене десном путањом, док се сам, праћен Менионом и
Балинором, брзо упутио оном левом. Сваки погрешан корак могао је на том путу бити
судбоносан. Шиа је гледао како са друге стране базена три прилике опрезно али хитро иду
уском ивицом каменог зида, поред воде која је и даље била мирна и глатка као огледало.
Налазили су се негде на пола пута, и Шиа одахну са олакшањем.
Мирна површина зеленог базена се нагло усталаса и из његових дубина појави се наказа
налик на чудовиште из ноћних мора. Змијолика и гнусна, испуњавала је, чинило се, читаву
пећину; огромно слузаво тело одскакивало је тако високо да је ударало у сталактите на
сводовима. Урлик беса заори се Зборницом; тешко тело се згрчи, издиже се из воде, дуге
предње ноге са опасно извијеним канџама запараше празан простор, а велике чељусти се
 разјапише откривајући поцрнеле, оштре зубе. Разрогачене, застакљене очи гореле су
црвеним пламеном усред испупчених и закржљалих рогова који су покривали изобличену
главу. Труп чудовишта био је покривен кожом гмизаваца са које су се цедили пена и блато
што их је понела из црних дубина царства мртвих. Чељусти су бљувале отров који се
просипао по води, остављајући за собом бледе трагове паре. Наказа је буљила у три прилике
на уској путањи, а затим почела да сикће необузданом мржњом. Широм разјапљених
 

чељусти, вриштећи од крвожедног задовољства, она крете у напад.

Сви су реаговали муњевито. Из великог лука Мениона Леаха излетеше са смртоносном
непогрешивошћу отровне стреле, заривајући се дубоко у осетљиву слузокожу гмизавчеве
 разјапљене чељусти. Чудовиште се повуче заурлавши од бола и Балинор брзо преузе
иницијативу. Повукавши се на саму ивицу стазе, огромни граничар снажно зари мач у
изложени предњи уд чудовишта. Али на његово највеће запрепашћење, велики мач једва
окрзну крљушт, скинувши са ње тежак слој пене. Други предњи уд промаши нападача, јер се
жртва хитро баци устрану и измаче смртоносном загрљају. На супротној стази, Хендел је
журио ка отвору у дну шпиље са базеном, гурајући испред себе Вејлане и Елфе. Али неко се
од њих спотаче о скривени уређај и тешка камена плоча сручи се на отвор, препречивши пут
ка слободи. Хендел се у очајању свом тежином снажног тела баци на камену препреку, али
се она и не помаче.
И змију је привукао звук одроњеног камења. Окренувши леђа Мениону и Балинору, она се
устреми на слабије непријатеље: то би свакако био и њихов крај да окорели ратник у
Патуљку није реаговао попут муње. Заборављајући камену плочу и сопствену сигурност,
Хендел јурну на огромно чудовиште и удари га свом снагом тешким окованим буздованом
право у пламтеће око. Ударац је био тако силовит да је противнику размрскао очну јабучицу.
Змија подскочи у самртном болу, ударивши главом у зупчасте сталактите и поче да се грчи.
Шпиља се испуни парчићима камења и стења које се одроњавало са свих страна. Флик
зададе непријатељу нови ударац у главу, док је Хендел на ивици базена беживотно лежао
под гомилом камења. Његова три сапутника се бацише на запречени пролаз у тренутку када
се језоморни нападач надвио над њих.
На крају се и Аланон укључи у неравноправну борбу. Подигавши обе руке, он испружи
уске шаке и врхови прстију се претворише у мале, блиставе лоптице. Танки зраци
заслепљујућег, плавог пламена избише из њих и зарише се у главу побеснеле звери. Жестина
новог напада потпуно ошамути изненађену змију и она се поче дивље бацакати изнад
усковитлане воде базена, кричећи од бола и јарости. Друид нападе и други пут, и плави
пламенови у севу захватише главу побеснеле звери. Тај други напад одбацио је велико
крљуштаво тело на зид пећине и оно је, помамно, пробило камену плочу и ослободило
пролаз. Шиа и Елфи су у последњем тренутку успели да помере онесвешћеног Флика и спас
га сигурне смрти, којом му је претило огромно животињско тело. Када су схватили да је
камена плоча пробијена, довикнуше осталима да је пролаз отворен. Балинор је управо
нападао сабласно чудовиште, узалудно покушавајући да га рани у главу, тешко повређену
Аланоновим убиственим пламеновима. И док се Аланон прикована погледа усредсредио на
змију, Менион је схватио шта његови пријатељи на супротној стази узвикују и избезумљено
им дао знак да беже према отвору. Дајел и Шиа подигоше Флика и одвукоше га у тунел. За
њима је пошао Дурин, али се нагло зауставио када је угледао онесвешћеног и гомилом
камења затрпаног Хендела. Хитро се вратио, пришао ивици базена, зграбио Патуљка за
беживотну руку и безуспешно покушао да га извуче из гомиле камења.
 – Бежи одавде! – заурла Аланон угледавши Елфа поред пролаза.
 Чудовишна змија је тај тренутак искористила и јурнула на своје жртве. Снажним
покретом канџастог уда одбацила је Балинора о зид пећине. Менион искочи пред чудовиште,
али оно свом силином навали на Принца од Леаха и он нестаде из видног поља. Али змија
е, грчећи се од страшних болова и многоструких рана, вребала искључиво високу фигуру у
црном плашту, желећи да је смрви свом жестином своје мржње. Звер је искористила још
 

едно оружје из свог арсенала: угледавши суђену жртву, саму и незаштићену, чељусти пуне
отрова се широм разјапише и из њих покуљаше велики пламени језици и обавише Друида од
главе до пете. Дурин, који је једини видео шта се догађа на путељку, крикну од ужаса. Шиа и
Дајел су, стојећи поред самог излаза, у немој страви посматрали како пламен обавија
горостасног историчара. Али се пламен већ у следећем тренутку угаси и они, запрепашћени,
угледаше Аланона неповређеног. Друид опет подиже руке и плави пламени зраци линуше из
врхова испружених прстију; заривајући се попут смртоносних стрела у главу гмизавца, они
одбацише тешки труп на зид пећине. Пара се у великим облацима дизала из узбуркане воде
базена, мешајући се са густом маглом, прашином и димом. У следећем тренутку, стравични
вртлог потону у мрак.
У измаглици се појави Балинор у пратњи Дурина. Огртач му је био исцепан, блистави
оклоп оштећен а лице умрљано крвљу и знојем. Уз помоћ Дурина, он подиже Хендела испод
гомиле одроњеног камења. Великом, снажном руком Принц од Калахорна пребаци
беживотно тело преко рамена и гурну Дурина према пролазу где су их чекали Дајел и Шиа са
онесвешћеним Фликом. Граничар им нареди да подигну Вејланина и одмах затим нестаде у
тамном ходнику, не сачекавши да види извршење наређења; преко једног рамена носио је
Хендела, а у другој, слободној руци држао свој велики блистави мач. Елфи га одмах
послушаше, за разлику од Шие који је стајао неодлучан, тражећи узнемиреним погледом
Мениона Леаха. Зборница је личила на кланицу, густи ројеви сталактита висили су у
смрсканим комадићима, зидови су били пуни напрслина, стазе закрчене одроњеним
камењем; све је било обавијено тамним облаком прашине и паре из усковитланог базена. На
едној страни пећине лежало је огромно тело змије која се грчила у агонији пред
полусрушеним зидом, у локви крви и гомили крљушти. На видику није било ни Мениона ни
Аланона, али се већ у следећем тренутку појавише из густе измаглице: Менион је лако
храмао, али је чврсто држао лук и мач од Леаха, док је Аланон посртао у облаку прашине и
пепела. Друид је без речи руком показао Вејланину да настави пут и сва тројица се упутише
ка делимично отвореном пролазу.
Оно што се збило после тога остало је у нејасном сећању члановима чете. Скоро одузети,
крчили су себи пут кроз тунел, носећи два онесвешћена и повређена друга. Време је споро
одмицало, као у агонији, а онда су се одједном нашли напољу, на ивици опасно стрме
литице, заслепљени јарком светлошћу поподневног сунца. На десној страни, Змајев превој
вијугао је низбрдо ка валовитом подножју. Изненада, цела планина претећи затутња и
путници осетише под ногама кратке, узастопне потресе. Аланон им кратко и оштро нареди
да похитају низ планину уском путањом. Предводио их је Балинор који је још увек носио
непомичног Хендела, а само неколико корака за њим ишао је Менион Леах. Следили су
Дајел и Дурин, носећи Флика. Иза њих је брзо корачао Шиа и, последњи у колони, Аланон.
Злослутна тутњава одјекивала је и даље, избијајући из утробе планине, док се мала чета
спуштала низ уски путељак. Стаза је оштро кривудала између зупчастих врхова и наглих
спустова, па су путници били приморани да се припијају уз зидове литица да не би изгубили
 равнотежу и сурвали се низ стење у дубоку провалију. Змајев превој се није узалуд тако звао.
Непрекидне окуке захтевале су изузетну концентрацију, вештину и опрезност, а учестала
подрхтавања тла чинила су овај по свему изузетан напор још тежим и опаснијим.
Прешли су мањи део опасне стазе када се зачуо нови звук и та мукла рика брзо је
заглушила тутњаву из планине. Шиа није могао да одреди извор звука све док није стигао на
следећи врх. Кроз оштру кривину избио је на гребен окренут северу и открио огромни
 

водопад који се налазио непосредно преко пута места на којем су стајали. Тоне воде рушиле
су се са заглушујућом хуком у велику реку која је протицала далеко доле испод њихових ногу.
Река је хитала између планинских венаца и разливала се у низ брзака, да би затим поново
потекла на исток, ка Низијама Раб. Силовита река текла је баш испод гребена на којем је
стајао Шиа, испод уске стазе којом је требало наставити пут, а њене пенушаве беле воде
запљускивале су стрме литице планине са два висока, шиљаста врха. Шиа се загледа у реку, а
затим продужи путељком зачувши Аланонов узвик. Остали сапутници су се били већ
прилично удаљили од њих двојице и у једном тренутку, скривени високим стењем, готово
сасвим нестали из видокруга.
Шиа је прешао неких стотинак стопа када је планину до саме утробе потресао нагли
дрхтај, снажнији од свих до тада. Део путељка на којем је Шиа стајао нагло се одвоји од
литице, одрони, и поче клизити низ падину, повлачећи беспомоћног Вејланина са собом. Он
очајнички крикну, грозничаво покушавајући да се за нешто ухвати и задржи, ужаснут
сазнањем да се руши низ стрмину и пада у подивљалу реку далеко доле у долини. Аланон
одједном опази да Вејланин неумитно клизи у облаку прашине и одроњеног стења ка
бездану који га је очекивао.
 – Држи се! – заурла Друид. – Ухвати се за нешто!
Шиа је безуспешно и грчевито прелазио рукама преко глатке, голе литице и на самој
ивици стрмог спуста закачио се за избочину стене. Лежао је непомично, такорећи
приљубљен уз ту готово вертикалну површину, не усуђујући се да се помакне и успне на врх,
и осећао како му се руке ломе од ужасног напора.
 – Држи се, Шиа! – храбрио га је Аланон. – Идем по конопац. Не мичи се!
Аланон викну остале али Шиа никада није сазнао да ли су му они могли помоћи. У
тренутку када је Друид затражио конопац, планина се затресе по други пут и избаци
несрећног Вејланина са несигурног гнезда. Копрцајући се ногама и рукама у ваздуху, Шиа је
незадрживо падао у брзе воде набујале реке, а Аланон немоћно гледао како Вејланин тоне,
како у следећем делићу секунде избија на површину и како га таласи опет поклапају и носе
ка истоку према низијама. Шиа се бацакао и вртео у узбурканој реци попут мајушне чигре
све док није нестао из вида.
 

3.

У тврђави Друида

Флик Омсфорд је стајао у подножју Змајевих Зуба и гледао широка пространства пред
собом. Све блеђи зраци позног послеподневног сунца обасјавали су здепасту фигуру и
бацали сенке на већ расхлађене стене џиновске планине. До њега су допирали пригушени
гласови сапутника и оштри крици птица у шуми. Флик је чуо и одлучни Шиин глас и сетио
се његове храбрости у низу опасности кроз које су заједно прошли. Али Шие више није било;
лежао је можда мртав у непознатој реци, а можда га је она избацила на равнице које су се
пружале са друге стране планина. Флик прстима опипа главу и осети чворугу и туп бол.
Ударац о стену га је онесвестио и спречио да притекне у помоћ брату када му је био
најпотребнији. Сви они били су спремни да се суоче са смрћу која им је претила од Скула,
носилаца знамења мртвачке главе, спремни да погину од мачева разјарених Гнома, спремни,
чак, да се препусте ужасима Гробнице Краљева. Али да се све то покаже узалудним, да се
све заврши игром случаја природе на оштром гребену планинске литице, у тренутку када су
били на домаку слободе, била је чињеница коју нико није могао да прихвати, последња кап
жучи. Флик је осећао тако неиздржљив бол и тако страшну горчину да би вриштао и плакао
само да је могао. Стомак му се грчио од немоћне срџбе и од бесконачне туге која га је
ледила.
Менион Леах је, напротив, избезумљено корачао тамо-амо недалеко од скамењеног
Вејланина; изгарао је од беса, од оне врсте беспомоћне јарости коју осећа звер у кавезу пред
сазнањем да су бекство и спас немогући, да јој остају само пркос и мржња. Знао је да ни на
који начин није могао да помогне Шии, али то сазнање није умањивало осећање кривице
што није био присутан у тренутку када се гребен одронио са литице и када се Вејланин
срушио у узбуркане воде брзе реке. Можда се то не би догодило да пријатеља није оставио
самог са Друидом. Знао је, наравно, да се Шиин удес није збио Аланоновом кривицом и да је
њихов вођа увек штитио Вејланина. Менион је ходао дугачким, бесним корацима и оштрим
петама својих чизама упадао у меко тле. Одбијао је да призна да је подухват окончан, да је
трагање безнадежно, да су доживели пораз и то у часу када им је Мач од Шанаре био можда
на домаку руке. Застаде, помисливши на предмет због кога је пустоловина и започела. Цела
та прича о Мачу од Шанаре била је за брђанина и даље лишена смисла. Да су се чак и
докопали Мача, шта би један човек или, тачније, један тек стасали младић, могао да учини са
њим против неизмерних и мрачних моћи Господара Ворлока? Али то више никада неће
сазнати, јер је Шиа вероватно мртав а свакако изгубљен за њих. Ништа више није имало
смисла и Менион Леах изненада схвати колико му је то повремено, необавезно пријатељство
значило. Њих двојица о њему никада нису говорили, никада га речима нису потврђивали, али
е оно упркос томе постојало, присно и драгоцено и за једног и за другог. А сада се све
завршило, све ишчезло. Менион се бесно угризе за усну и настави да корача тамо-амо.
Остали путници стајали су у групи у подножју Змајевог превоја. Дурин и Дајел су тихо
 разговарали; њихова елфска лица тананих врта била су изборана тугом и забринутошћу, а
погледи оборени. Недалеко од њих, ослоњен о огроман камен, стајао је Хендел који је, и
иначе ћутљив и затворен, сада био тмуран и потпуно неприступачан. Раме и нога били су у
 

завојима, а исклесано лице прекривено бразготинама и раницама као последицама битке са

змијом. Мислио је на завичај и своју породицу која га је чекала и за тренутак пожелео да пре
краја још једном види зелени Кулхавен. Знао је да ће без Мача од Шанаре и без Шие, који је
едини могао да га дигне и упери у непријатеља, његову земљу освојити и покорити војска
Северне Земље. У тим мрачним мислима Хендел није био усамљен. И Балинор је
 размишљао о истим стварима, очију прикованих за горостаса који је, непомичан, стајао у
шумарку, издвојен од осталих. Знао је да су суочени са немогућом одлуком: да одустану од
даљих трагања, покушају да се врате у домовину и можда, успут, пронађу Шиу, или да
наставе пут у Паранор и докопају се Мача од Шанаре и без храброг Вејланина. Избор је био
ужасно тежак и ниједно решење није било задовољавајуће. Са тугом је одмахнуо главом
сетивши се мучне свађе са братом. Када се и ако се врати у свој Тирсис мораће да донесе низ
озбиљних одлука и ниједна неће бити пријатна. О својим тешкоћама ни са ким није
 разговарао, јер су и сада и до сада лични проблеми били од другостепеног значаја.
Друид се неочекивано окрете и пође према њима. Било је очигледно да је одлуку донео.
Сви су га нетремице гледали док је прилазио: црни плашт је вијорио око високог тела, а
тамнопуто лице било је мирно и одлучно чак и у овом тренутку горког пораза. Менион се
скоро скаменио, срце му је лудачки тукло у очекивању да се супротстави Аланону; сукоб је
био неминован јер је брђанин одабрао свој пут акције и дубоко сумњао да је то и Аланонов
пут. Флик опази наговештај страха на лицу Принца од Леаха, али и непоколебљиву храброст.
Сви се у исти мах дигоше и окупише око вође; до тада уморни и обесхрабрени, неочекивано
су живнули, понети чврстом одлучношћу да не признају пораз. Нису знали шта ће им Аланон
наредити, али су зато знали да су стигли сувише далеко и жртвовали сувише много да би сада
од свега одустали.
Аланонове очи гореле су пламом различитих осећања, а лице у сенци, избраздано и
изнурено, личило је на гранитни зид. Када је проговорио, тишину је разбио оштар и хладан
глас.
 – Можда и јесмо побеђени. Али вратити се сада значило би осрамотити се у сопственим
очима, баш као и у очима оних чији животи зависе од нас. Ако нам је суђено да нас победи
зло Северне Земље и света духова, онда се морамо окренути и суочити се са њим. Не смемо
окренути леђа ономе што се збива, не можемо се надати неком неухватљивом чуду које би се
испречило између нас и онога што сасвим сигурно и неизбежно већ сада креће да нас пороби
и уништи. Ако дође смрт, нека нас затекне са исуканим оружјем и са Мачем од Шанаре у
 рукама!
Последњу реченицу изговорио је са тако леденом одлучношћу да се чак и Балинор стресао
од узбуђења. Сви су стајали у немом дивљењу пред Друидовом несаломљивом снагом,
поносни што су са њим, што су део те мале групе коју је одабрао за извршавање опасног и
претешког задатка.
 – А Шиа? – упита неочекивано Менион, мало оштрије него што је било уобичајено у
сличним разговорима. Друидове проницљиве очи се зауставише на Принцу од Леаха. – Шта
се догодило са Шиом, због кога смо и пошли на ово путовање?
Аланон лагано заврте главом, размишљајући по ко зна који пут о судбини младог
Вејланина.
 – Знам исто толико колико и сви ви. Река га је однела у низије. Шиа је можда жив, Шиа је
можда мртав, али ми у овом тренутку ништа не можемо да учинимо за њега.
 – Ти, дакле, предлажеш да Шиу заборавимо и наставимо трагање за Мачем, за тим
 

бескорисним парчетом метала које нико од нас нема права да дигне на непријатеља! – 
Менион је љутито викао, сва потиснута осујећеност је коначно долазила до изражаја. – Е, па,
а тај пут нећу наставити све док не сазнам шта се збило са Шиом, макар то значило да
морам дићи руке од свега и сам наставити трагање за њим. Ја пријатеља нећу напустити!
 – Сабери се мало, брђанине! – упозори га тихи, подругљиви глас високог мистика. – И не
понашај се као будала. Одиста је бесмислено оптуживати мене за нестанак Шие Омсфорда,
ер му ја од свих вас највише добра желим. Оно што ти предлажеш далеко је од здравог
 разума.
 – Доста је мудрих речи, Друиде! – загрме Менион, иступивши и не водећи више рачуна о
ономе шта се може догодити у следећем тренутку јер га је, плаховитог, до безумља доводила
чињеница да се високи вођа безосећајно мири са Шииним нестанком. – Ми смо те слепо
пратили недељама, ишли смо за тобом беспоговорно кроз стотине области, кроз хиљаде
опасности, и при том ниједном нисмо довели у сумњу твоја наређења. Али сада си
прекорачио све границе. Ја сам Принц од Леаха, а не просјак који послушно слуша туђа
наређења и брине искључиво о себи. Моје пријатељство према Шии није за тебе значило
ништа, али је за мене значило више од стотину Мачева од Шанаре. Сада ми се склони са
очију, Друиде, јер ја идем својим путем!
 – Кад тако говориш, будало, онда си пре кловн него принц! – урликну Аланон. Лице му се
згрчи од беса и шаке стегнуше у песнице. Остали су пребледели пред тим вербалним
сукобом двојице противника који се водио несмањеном жестином. Али када су осетили да ће
у следећем тренутку уследити и физички обрачун, бацили су се међу њих и бујицом речи
покушали да их смире, ужаснути помишљу да ће раздор у чети означити и коначан крај свих
изгледа на успех мисије. Једино је Флик остао да стоји непомично, обузет мислима о
изгубљеном брату и огорчен својом потпуном беспомоћношћу. Онога тренутка када је
Менион проговорио, знао је да брђанин изражава и његова осећања и да ни сам неће отићи
одавде све док не сазна шта се збило са Шиом. Чинило се, међутим, да Аланон увек зна
много више од њих и да су његове одлуке увек и праве и најбоље. Не водити рачуна о
Друидовим речима било је у најмању руку несмотрено. Борио се сам са собом неколико
минута, питајући се како би Шиа поступио у овој ситуацији и шта би предложио осталима. А
онда је, несвесно, наслутио одговор.
 – Постоји излаз, Аланоне – рече изненада покушавајући да надвлада грају. Сви заћуташе и
погледаше Вејланина, изненађени одлучним изразом на Фликовом лицу. Аланон климну
главом дајући му на знање да га слуша.
 – Ти поседујеш моћ разговора са мртвима. Видели смо у долини како то са успехом радиш.
Зар не можеш да сазнаш да ли је Шиа жив? Твоја је моћ довољно велика да пронађе живе,
ако већ може да подигне мртве. Ти можеш да сазнаш где се он налази, зар не?
Сви погледаше Друида са надом. Аланон дубоко уздахну и обори поглед, заборављајући
своју љутину и Мениона Леаха.
 – Да, ја бих то могао учинити – одговори он на дубоко олакшање свих сапутника. – Могао
бих, али то нећу учинити. Ако бих искористио моћ да сазнам где се налази Шиа, да ли је жив
или мртав, морао бих неизбежно да Господару Ворлоку и његовим следбеницима откријем
наше присуство. Упозорени на тај начин, они ће нас спремно дочекати у Паранору.
 – Ако уопште стигнемо у Паранор – пресече га мрачно Менион. На то се Аланон бесно
окрете ка њему и сви поново скочише и раставише их.
 – Доста, доста с тим! – неочекивано и јаросно нареди Флик. – Ваш сукоб никоме неће
 

помоћи, најмање Шии. Ја, Аланоне, никада ништа нисам молио за све време овог путовања.
Нисам на то ни имао права, пошао сам добровољно и по сопственом избору. Али сада ми се
чини да ми то право припада јер ми је Шиа брат, можда не брат по крви или раси, али
свакако по нераскидивим везама које нас спајају. Ако своју моћ не искористиш да би сазнао
где се Шиа налази и шта се са њим догодило, онда ћу ја поћи са Менионом и нас двојица
емо трагати за њим све док га не пронађемо.
 – Флик је у праву, Аланоне. – Балинор је благо спустио своју велику руку Вејланину на
 раме. – Без обзира на све што ће нас задесити, њих двојица имају право да сазнају да ли Шиа
има неке изгледа на спас. Јасно ми је шта значи да нас непријатељ открије, али сам уверен
да се тој опасности морамо изложити.
Дурин и Дајел су такође климали главом, слажући се са Балинором. Друид баци поглед на
Хендела, немо тражећи његово мишљење, али се ћутљиви Патуљак и не покрену и настави
да пиљи у Аланонове црне очи. Аланон је прелазио погледом преко лица која су га
окружавала, настојећи да открије њихова права осећања, размишљајући о опасности којој се
излажу и одмеравајући вредност Мача у односу на губитак двојице сапутника. Затим се
одсутно загледао у залазеће сунце; сутон се увлачио у планине са лаким сенкама таме коју је
прожимало пурпурно црвенило дана на смирају. Путовање је било дуго и тешко, а они нису
урадили ништа осим што су изгубили човека због кога је тај мучни пут и преваљен. Све је
било тако неправедно и погрешно, отпор је и те како био разумљив. Климнуо је главом
самом себи, погледао у остале и видео како су им очи засветлеле. Били су уверени да се
сложио са Фликовим захтевом. Али високи вођа заврте главом и на уснама се не појави ни
наговештај осмеха.
 – Ви сте одлучили и ја ћу учинити оно што тражите. Повуците се, не обраћајте ми се и не
прилазите ми све док вас не позовем.
Његови се сапутници повукоше а он остаде на истом месту, погнуте главе, у дубокој
концентрацији; велике руке нестадоше под широким огртачем. У све гушћем сумраку чули су
се само далеки звуци вечери. Друид се изненада укочи и неки бели сјај изби из згрченог
тела. Заслепљујућа светлост, од које су остали устукли покрили очи, обасјала је на тренутак
Аланонову мрачну појаву да би већ у следећем ишчезла. Аланон је у тмини стајао
непомично, а онда је полако почео да клизи према тлу, држећи се једном руком за чело.
Остали притрчаше вођи који је, непокретан, лежао на земљи, занемаривши његово наређење.
Аланон их погледа са огорчењем, али када на погнутим лицима опази искрену и дубоку
забринутост, он схвати због чега га нису послушали. Не могуће да верује својим очима,
Аланон, дубоко ганут, осети како га обузима чудна топлина: његових шест сапутника
 различитих раса, различитих домовина, различитог порекла и различитих живота остали с
му одани и привржени и после свега што се догодило. Први пут од како се Шиа изгубио,
Аланон осети олакшање. Тресући се, он се са напором диже ослањајући се о снажн
Балинорову руку, још веома слаб од страховите концентрације и напрезања у трагању са
Шиом. Стајао је мирно неколико минута, а онда се благо осмехнуо.
 – Наш млади пријатељ је жив. Остао је жив правим чудом, које не умем да објасним.
Успоставио сам везу са његовим духовним бићем: Шиа се налази на другој страни ове
планине, по свој прилици негде у близини реке која га је носила и избацила на источне
делове равнице. Није сам, са њим су и други, али нисам могао да одредим ко су и шта
смерају. Нови напор би ме сломио и учинио потпуно бескорисним.
 – Шиа је жив! О, да ли си сасвим сигуран у то? – упита пресрећни Флик.
 

Аланон одлучно потврди главом и сва се лица озарише осмесима олакшања и задовољства.
Менион снажно удари усхићеног Флика по широким леђима, поскочивши неколико пута од
 радости.
 – Проблем се, дакле, решио сам по себи – ликовао је Принц од Леаха. – Сада још остаје да
пређемо преко Змајевих Зуба, пронађемо Шиу, па да сви заједно наставимо пут у Паранор и
освојимо Мач.
Његово озарено лице се смрачи и љутина замени радост када Аланон заврте главом. Сви
се са чуђењем загледаше у њега, не схватајући о чему је реч.
 – Шиа је пао у руке гномске патроле – рече мистик. – Они га воде на север, највероватније
у Паранор. Не бисмо га стигли без окршаја са стражама на прелазима Змајевих Зуба и сукоба
са Гномима на незаштићеној низији. Задржавали бисмо се данима, можда и недељама, и
наше би присуство било откривено за тили час.
 – Ко нам јемчи да већ нисмо откривени – узвикну раздражено Менион. – И сам си то
 рекао. Од какве ће нам користи бити Шиа ако падне у руке Господару Ворлоку? Од какве ће
нам користи бити Мач од Шанаре без онога који једини може да га подигне?
 – Зар да оставимо Шиу?! – завапи Флик и приђе Аланону.
Остали су ћутали, очекујући Аланоново објашњење. Мрак је обавијао високи планински
крај и путници су једва назирали лица другова.
 – Заборавили сте пророчанство – стрпљиво их подсети Аланон. – У другом делу, Бремен је
 рекао да један од нас неће видети другу страну Змајевих Зуба, али да ће зато први дотаћи Мач
од Шанаре. Сада знамо да је мислио на Шиу. Даље, рекао је да ће они који пређу на другу
страну планине угледати Мач пре него што протекну две ноћи. По свему се чини да ће нас
судбина поново све спојити.
 – То је можда довољно за тебе, али за мене није – закључи равним гласом Менион, док је
Флик жустро потврђивао главом. – Зар да тако слепо верујемо предсказању једног духа? Зар
збиља тражиш од нас да Шиин живот стављамо на коцку?
Изгледало је да ће из Аланона опет провалити бес. Пошто је извесно време са муком
савлађивао плахост, он мирно погледа обојицу и незадовољно заврте главом.
 – Зар нисте од самога почетка веровали у легенду? – рече он тихо. – Зар нисте сви убеђени
да је свет духова део вашег света, света крви и меса, земље и камена? Зар се од самога
почетка нисмо борили против бића из другог света чије моћи сасвим сигурно не припадају
смртницима? Били сте сведоци недокучиве силе елфског камења. Зашто бисте сада свему
томе окренули леђа и искључиво се поуздали у здрав разум, у расуђивање засновано на
чињеницама овог материјалног света, који није кадар да се пренесе у онај други где поимања
и значења немају више никакве везе са вашима?
Ћутали су и нетремице га гледали. Знали су да је у праву, али нису одустајали од плана да
потраже Шиу. Читав њихов подухват почивао је далеко пре на сновима и старим легендама
него на здравом разуму и чињеницама, па су и неочекиване практичне одлуке могле да
изгледају смешне. Флик Омсфорд је дигао руке од трезвености онога дана када је из страха
побегао пред Скулом из Сеновите Долине.
 – Ја се не бих толико бринуо, млади моји пријатељи. – Аланон је пришао Флику и
Мениону и ставио им руке на рамена. Његов додир је у овом тренутку деловао охрабрујуће и
умирујуће. – Шиа има своје елфске каменчиће и они су довољно моћни да га заштите. Могу
га одвести и до Мача, јер су тако подешени. Са мало среће, срешћемо се са њим када
пронађемо Мач, и то у Паранору. Сада сви путеви воде у Замак Друида и ми морамо бити
 

спремни да тамо Шии пружимо помоћ која му је потребна.

 Чланови чете покупише оружје и ранце. Њихови обриси, налик на сенке у светлости
звезда, оцртавали су се попут танких линија на мрачној позадини планина. Флик погледа
према северу, у мрачне шуме које су покривале низије иза Змајевих Зуба. У средишту су се у
облику обелиска уздизале литице Паранора, а на њима, на самом врху, били су Тврђава
Друида и Мач од Шанаре. Флик је неколико тренутака посматрао усамљени вис, а онда се
окренуо Мениону. Брђанин неодлучно климну главом.
 – Идемо с тобом, Аланоне. – Фликов глас је био пригушен шапат у немој тишини.

* **

Узбуркане воде брзе реке дивље су се разбијале о зидове планинског венца, крчећи бесно пут
ка истоку и носећи са собом гомиле отпадака. Река је из планине истицала у запенушаним
брзацима који су се ломили о стење глатких површина и о оштре окуке; даље је вијугала
много спорије, укључујући се у спокојни сплет других река које су се гранале по низији
између брегова Раба. Једна од тих малих, мирних притока избацила је на блатњаву обалу
онесвешћеног, полумртвог човека, чији се кожни појас закачио за дрвени трупац. Одећа му је
висила у дроњцима, кожне чизме биле успут изгубљене, а мокро лице било пепељасто сиво и
 рањаво. Чврсто тле освестило је дављеника. Пошто је последњим остацима снаге успео да с
откачи од насукане кладе, отпузио је дубље на обалу, у густу траву брдовитог подножја.
Затим је инстинктивно, рањавим укоченим рукама потражио кожну врећицу заденуту за
појас и, напипавши је, уздахнуо са олакшањем. У следећем тренутку је, исцрпивши преосталу
снагу, утонуо у дубок, окрепљујући сан.
Спавао је у топлоти и тишини дана до у касно поподне, када га је пробудило миловање
свеже траве и лаког вечерњег поветарца. Одмах је осетио да постоји још нешто, нешто што га
опомиње на опасност. Али тек што се усправио, угледао је на врху брега групу од десетак
прилика које су изненађено застале угледавши га, а затим брзо пошле низбрдо према њему.
Уместо да благо поступају са рањеником, мале прилике се грубо бацише на њега, зграбише
га за немоћне руке и чврсто их кожним каишевима привезаше за леђа. Пошто су му везали
ноге и усправили га, могао је коначно да осмотри оне који су га заробили. Потврдиле су се
његове највеће бојазни: четвртасте жуте прилике, одевене у шумарска одела и наоружане
кратким мачевима, није било тешко препознати после Менионовог описа догађаја који се
неколико дана раније збио у Кланцу од Нефрита. Зато се са стравом загледао у оштре очи
Гнома који су, опет, са неприкривеним изненађењем зурили у заробљеника са полуљудским,
полуелфским обележјима, и у остатке његове за њих тако необичне јужноземљашке одеће.
Вођа групе испружи руке и поче да претреса заробљеника. Шиа је покушао да се одупре
грубом насиљу, али се после неколико снажних шамара опружио на тле и немо гледао како
му Гном отима кожну врећицу са елфским камењем.
Гноми се радознало окупише у круг у тренутку када три плава камена заблисташе пуним
сјајем на длану њиховог вође. После краће расправе, коју Шиа није могао да разуме, мале
жуте прилике одлучише да заробљеника и необични блистави плен одведу у главни логор у
Паранору и тамо затраже упутства од старешина. Гноми подигоше Шиу, одвезаше му ноге и
потераше испред себе ка северу, гурајући га грубо сваки пут када би посрнуо од немоћи и
исцрпљености. Ишли су у том истом правцу када је пао сумрак и када је на другој страни
планинског венца познатог под именом Змајевих Зуба вођа мале чете, Друид Аланон,
 

покушавао да борећи се са сопственом свешћу призове несталог Шиу Омсфорда.

* **

У раним јутарњим часовима, чета је најзад стајала пред литицама Паранора, заклоњена
дубоком тишином, тамом и сенкама густих шума које су неумољиво заклањале охрабрујућу
светлост месеца и звезда. Знали су да ће им тај тренутак заувек остати урезан у сећање.
Погледом су прелазили преко стрмих стеновитих зидина, преко закржљалих врхова високих
борова и храстова који су се нагло завршавали тамо где су почињале литице, и даље, горе,
преко грађевине створене људском руком – Тврђаве Друида. Утврђење је личило на замак, а
његови древни камени зидови завршавали су се високим торњевима и спиралним кулама
које су са гордим пркосом стремиле ка небу. Тврђава Друида била је без сумње саграђена
тако да се одупире нападима најјачих војски, да буде дом и заштита јединих преживелих
припадника истребљене расе људи који су се називали Друидима. У срцу ове тврђаве од
камена и гвожђа дуго се очувао споменик Човековог тријумфа над мрачним силама света
духова, симбол храбрости и наде раса у минулим временима, споменик давно заборављен од
свих, жив само у изумирућим легендама – чудесни Мач од Шанаре.
И док су путници непомично стајали и посматрали то тако давно очекивано упориште,
Флик се у мислима враћао на догађаје који су се збили од тренутка када је чета у смирај
сунца напустила Змајеве Зубе. Путовали су брзо преко травом обрасле равнице која их је
делила од шума што су окружавале Паранор, да би до њега стигли за само неколико сати. За
то време, Аланон им је успут укратко говорио о ономе што их очекује. Шума је, рекао је,
непроходна за оне који не знају да избегну опасне препреке Господара Ворлока, створене са
циљем да се онемогући сваки покушај продора у Тврђаву. Курјаци су лутали овим мрачним
шумама: огромне, сиве звери су за неколико секунди прождирале све двоношце и
четвороношце. Поред вукова, у подножју Тврђаве, око литица, простирао се непремостив
ланац шиљака натопљених отровом против којег није било лека. Али спретни Друид био је
спреман на све. Брзо су одмицали кроз шуму, бирајући најкраћи пут према утврђењу. Аланон
их је опомињао да се не удаљују, али су његова упозорења била непотребна. Једино је
Мениону, чинило се, било стало до тога да први крчи пут, премда би и он застао када би чуо
далеки урлик крвожедних курјака. Те огромне, сиве звери, закрвављених очију и чељусти
 разјапљених у слепој мржњи напале су чету чим су путници зашли у шуму. Али пре него што
су успели да се баце на плен, Аланон је принео уснама неку чудну пиштаљку и благо у њу
звизнуо. Зачуо се рески звиждук, скоро нечујан за његове сапутнике, али очигледно
стравичан за разбеснеле, гладне животиње, јер се оне разбежаше на све стране и изгубише у
шуми.
Звери су се појавиле још два пута, али је било немогуће закључити да ли је реч о истом
или различитом чопору. Флик је био убеђен да се увек радило о новој групи, судећи по
дејству које је на њу имала Аланонова чудесна пиштаљка. Сваки пут, вуци су бежали са
урлицима страха и беса, остављајући путнике недирнуте. Чета је до трновите ограде стигла
без тешкоћа, али су густи редови отровних шиљака деловали тако непробојно да је овога
пута, чинило се, и Аланонова моћ била преслаба. Високи странац их, међутим, подсети са
горким осмехом да се налазе у завичају Друида а не Господара Ворлока. Повео их је удесно,
вешто измичући опасној огради, и зауставио се на једној тачки која му је очигледно највише
погодовала. Одмеривши раздаљину од најближег храста, који је Флику изгледао као и сваки
 

други, Друид је обележио тачку на тлу испред трновите међе, показујући главом осталима да
е управо то бити место њиховог пролаза. Аланон је затим, на запрепашћење осталих, мирно
и једноставно прошао кроз отровне шиљке, оштре као оштрица бријача, и нестао у зеленилу,
да би се одмах потом појавио неозлеђен. Објаснио им је шапатом да је на том месту ограда
лажна и савршено безопасна – да је то тајни пролаз до тврђаве. И то не и једини. Постојали
су и многи други, сви неприметни за око онога ко за њих не зна. Чета је неопажено и
неометано прошла кроз отровни обруч и убрзо стигла пред зидине Паранора.
Флику је изгледало скоро немогуће да су после свег ипак стигли у Паранор. Путовање је
било бесконачно, а опасности несавладиве и несавладане, само избегнуте или замењене
другима. Па ипак и упркос свему, сада су се налазили у Паранору. Преостајало је још да се
узверу уз литице и пронађу Мач; задатак није био једноставан, али ни тежи од оних које су са
успехом обавили. Гледао је нетремице замак-тврђаву и буктиње које су осветљавале бедеме.
Знао је да непријатељ будно чува и те зидине и Мач иза њих. Питао се ко је и шта је тај
њихов непријатељ. Нису га интересовали ни Гноми, ни Тролови, него стварни непријатељ – 
створење које је припадало другом свету, али које је нападало и освајало овај свет да би на
неки необјашњив начин и помоћу неких необјашњивих сила покорило све што је у њему
живело. Питао се да ли ће икада сазнати разлог за оно што им се догађало, разлог због којег
су сад стајали овде, они, ловци-трагачи за легендарним Мачем од Шанаре о коме сем
Аланона нико ништа није знао. Осећао је да их ту негде чека лекција коју морају да науче,
али је одагнао све мисли и препустио се јединој жељи да се све што брже заврши и да из
Паранора изађе жив.
Аланон је, чинило се, поново тражио неки излаз, неку могућност за лакше пребацивање до
врха утврђења. После неколико минута зауставио се пред нижом ивицом литице и додирнуо
едно место у стењу; пред њим се одједном отворише тајна врата и открише тајни пролаз.
Аланон уђе и убрзо се врати са неупаљеним бакљама. Сваком путнику пружио је по једну и
 руком дао знак да га следе. Кренули су нечујно и нехотице застали на уском пролазу када су
се камена врата бешумно затворила за њима. Жмиркајући у мраку, назрели су обрисе
каменитих степеница које су водиле нагоре у стену, једва видљиву у нејасној светлости
едине буктиње која је треперила у пролазу. Пошто су сви на њој припалили своје бакље,
Аланон стави прст на усне захтевајући апсолутну тишину и пође уз влажне степенице по
којима се вукао његов дугачак црни плашт. И док је висока сенка испуњавала цео пролаз,
остали су га пратили без иједне речи, свесни да је продор у Тврђаву Друида коначно отпочео.
Степениште је било кружно, са низом кривина и окука, тако да нико од пењача није знао
докле су стигли. Ваздух у пролазу постајао је све топлији и лакши, а влага на зидовима и
степеницама све мања и ређа. Тешке ловачке чизме газиле су по камену и њихов одјек ширио
се кроз дубоку тишину пећина. После неколико стотина корака, путници стигоше на крај
тунела, пред тешка дрвена врата чврсто причвршћена гвожђем за стену. Аланон им пружи
нови доказ свог изванредног познавања пута – једним покретом отвори врата и они уђоше у
пространу одају са безброј пролаза, добро осветљених бакљама. Пошто се уверио да
просторији нема никога, Аланон окупи другове.
 – Налазимо се тачно испод замка – објаснио је шапатом. – Ако нам пође за руком да
неопажено допремо до одаје у којој лежи Мач од Шанаре, можда ћемо успети да побегнемо
из Тврђаве без борбе.
 – Нешто није у реду – упозори га кратко Балинор. – Где су стражари?
Аланон заврте главом, као да хоће да каже да не зна одговор на Балинорово питање, али у
 

одсјају буктиње сви опазише дубоку забринутост у црним очима. Нешто збиља није било у
 реду.
 – Пролаз којим ћемо кренути води до котларнице и цеви којима се загрева цео замак.
Оданде ћемо споредним степеништем стићи у централну дворану. Молим вас да успут не
 разговарате и да будно пазите на сваки свој корак!
Пролаз је водио узбрдо, вијугајући тако нагло да се свима чинило да се непрекидно враћају
на полазиште. Балинор је већ после неколико корака бацио бакљу и исукао мач, па су тако
поступили и остали. Треперава светлост буктиња на гвозденим постољима оцртавала је
погнуте сенке на каменим зидовима. Кроз тунел су готово пузили Друид, два принца,
Вејланин, Елфи и Патуљак; пузили су са великим опрезом и ишчекивањем, обузети
узбуђењем што га доноси завршетак дугог лова. Идући један за другим са исуканим оружјем,
широм отворених очију и наћуљених ушију, напредовали су храбро узбрдо и залазили све
дубље у утробу Тврђаве Друида. Дотадашњу муклу тишину разби одједном неки неодређени
шиштећи звук, а топлота се претвори у јару. Пролаз се завршавао каменим вратима са
гвозденом ручицом, а непознати шум постајао све јачи и разговетнији. Једнолично брујање
допирало је из механизма смештеног у оближњој стени. На Аланонов знак, чланови чете
приђоше затвореним вратима.
Када је џин отворио тешку камену препреку, изненађене путнике запахну јара и ужарен
ваздух им свом силином продре кроз плућа до утробе. Дахћући и гушећи се, неодлучно су
ушли у врелу просторију. Одмах су схватили где се налазе. Одаја је била кружна и веома
уска, а испод ње пружала се огромна јама и нагло се спуштала са висине од неких стотинак
стопа. У дну је горела жестока ватра, неуморно храњена из непознатог извора, а њени
црвенкастонаранџасти пламенови скакали су увис према врху тог дубоког бунара. Јама је
 раздвајала већи део просторије, тако да је путницима стајала на располагању само мала,
неколико стопа широка путања са кратком гвозденом оградом на унутрашњој ивици. Са
таванице и са зидова спуштале су се разне загревне цеви којима се врели ваздух преносио у
остале делове замка. Скривени пумпни систем надзирао је количину топлоте коју је
производила та отворена котларница. Али преко ноћи се уређај искључивао, па је и
температура у уском пролазу била подношљива, и поред јаре која је избијала из ужарене
аме. Када би мехови радили пуном паром, свако живо биће у просторији било би спржено за
тили час.
Менион, Флик и Елфи су се зауставили код ограде да би изблиза осмотрили парни уређај.
Хендел је остао у позадини, осећајући се заробљеним у тој грађевини коју је и нехотице
упоређивао са широким, слободним шумским просторима завичаја. Аланон је разговарао са
Балинором, бацајући повремене узнемирене погледе на неколико затворених врата и
показујући руком на отворено спирално степениште које је водило у горње дворане замка.
Када су се са нечим обојица сложила, дадоше знак за полазак. Хендел је, пресрећан, одмах
послушао наређење, а Менион и Елфи се одвојише од ограде и придружише му се. Заостао је
само Флик, привучен чудесним пламеном испод својих ногу. Кратко оклевање донело је и
неочекивану последицу: у тренутку када је скренуо поглед са ватре, угледао је на другом
крају просторије црну прилику Скула.
Вејланин се следи. Створење са обележјем мртвачке главе чучало је на другој страни јаме,
тачно преко пута њега. Чак и при сјајном пламену његово је тело било безоблично и црно, а
злослутна крила прекривена дугачким тамним огртачем. Ноге су биле савијене, а стопала се
завршавала језивим канџама које су, чинило се, биле кадре да раздеру и сам камен. Угнута у
 

тешка рамена, глава је подсећала на испуцало угљевље. Зле очи почивале су на одузетом
Вејланину и привлачиле га црвеном сјају ватре, кроз отворен позив у смрт. Лаганим, скоро
молећим корацима страшни створ крете напред и скамењени Флик зачу познато шиштање и
дахтање. Покушао је да врисне, пожелео да побегне, да учини било шта, али је сваки покушај
био узалудан. Стајао је као укопан, као зачаран пред тим чудним погледом и знао да је крај
неминован.
Али и његови сапутници су опазили скамењеног друга. Пратећи његов унезверени поглед
и они су на ивици јаме открили црног Скула. Брз као муња, Аланон искочи пред Флика,
окренувши га себи да би разбио чаролију стравичних очију. Ошамућен, Флик посрну и паде у
широм растворене руке Мениона Леаха који му је потрчао у помоћ. Остали су стајали иза
Друида, са исуканим оружјем. Створење застаде недалеко од Аланона, још увек у
получучећем положају, скривајући једним крилом и канџастом руком своје грозоморно лице.
Дисало је кратким, шиштећим дахом, а сурове очи почивале су на високом човеку који је
стајао између њега и малог Вејланина.
 – Грешиш, Друиду, што ми се супротстављаш. – Глас је сипљиво допирао из дубина
скривеног лица. – Сви сте осуђени на смрт. Били сте осуђени на смрт још од оног тренутка
када сте донели одлуку да пођете по Мач. Господар је знао да ћеш доћи, Друиду! Господар  је
нао!
 – Губи се док си још читаво, чудовиште! – нареди Аланон претећим гласом који нико до
тада није чуо. – Никога ти овде нећеш заплашити. Ми ћемо узети Мач и ти нам нећеш
препречити пут до њега. Склањај ми се с очију, бедни робе, и дозволи свом господару да нам
се прикаже!
Речи зажарише ваздух и урезаше се у Скула попут ножева. Чудовиште зашишта од беса и
пође напред, очију изобличених од мржње.
 – Уништићу те, Аланоне! Тада више неће постојати нико ко би се супротставио Господару!
Сам си нам се бацио у наручје, заједно са твојим драгим савезницима. Погледај само кога си
нам довео, Друиду – довео си нам последњег потомка краљева од Шанаре!
На опште запрепашћење, рука са канџама упре у изненађеног Флика. Чинило се да Скул не
зна да потомак од Шанаре није Флик и да је чета Шиу изгубила још у Змајевим Зубима.
Настаде мукли тајац. Ватра је пламтела у јами испод њихових ногу, избацујући таласе
кључалог ваздуха који поче да разара незаштићена лица смртника. Канџе црног духа се
устремише на њих.
 – Сада ће вас, будале, зашишта глас испуњен мржњом, задесити она врста смрти коју ваши
сојеви и заслужују!
 

4.

Заробљени!

Оног тренутка када су се последње речи црног створа шиштећи стопиле са ужареним
ваздухом, све се збило у магновењу. Драматичним покретом руке и наредбом тако оштром да
е све бацила у тренутну акцију, горостасни Друид је напете чланове своје мале чете
муњевитом брзином упутио ка степеништу што је водило у главну дворану Тврђаве. Док су
путници огромним скоковима прелетали преко завојитих степеница, Скул је полетео на
Аланона. Њихов страшни судар чули су чак и бегунци који су већ грабили уз степениште – 
сви осим једног. Флик је застао, оклевајући, обузет неодољивом жељом да побегне али и
прикован призором титанске борбе два моћна бића на самој ивици високог пламена
огромног котла. Стајао је у подножју степеништа и слушао све слабији бат хитрих корака
својих другова. У следећем тренутку одјеци одумреше и он остаде као једини сведок скоро
нестварног окршаја Друида и чудовишта са знамењем мртвачке главе.
Две прилике у црним огртачима стајале су на ивици ватре, налик на кипове окамењене
страховитим напором битке. Њихова тамна лица су се скоро додиривала, а дугачке, мршаве
 руке дива чврсто су стезале канџасте удове наказе из другог света. Скул је покушавао да
оштре врхове канџи зарије противнику у незаштићени врат и тиме оконча двобој. Црна крила
су се дизала и спуштала са напором и помамом, а добро познато шиштање је испуњавало
врели ваздух очајањем и безнађем. Онда је одједном створ из Северне Земље опрезно из
огртача извукао ногу и њоме Аланона ударио тако снажно, да је овај пао на камени под, над
самом јаругом. Брз као муња, нападач се зачас нашао над Друидом и канџама пошао да га
убије. Али и жртва је била брза, откотрљала се хитро ван домета смртоносних удова и
избегла Скулов судбоносни загрљај. Флик је, међутим, схватио да је Скул ударцем закачио
Друида по рамену и видео да је из ране потекла крв. Он пригушено крикну, али је Друид већ
био на ногама као да није повређен. Два иста бљеска плавог пламена сукнуше из његових
прстију и ошинуше Скула свом жестином, одбацивши га на ограду. Али, док је плави пламен
тешко озледио змију у Гробници Краљева, наказу из Северне Земље је само мало успорио.
Заурлавши од беса, она крете у противнапад. Из горућих очију севнуше црвене светлосне
стреле. Аланон се хитро уви у плашт и црвени пламен се зари у камене зидове. Чудовиште
застаде, и противници почеше да круже један око другога попут дивљих звери, повезани
битком на живот и смрт из које је само један могао изаћи жив.
Флик осети да јара постаје све жешћа. Приближавала се зора, а у котлу је ватра почињала
да букти снабдевајући топлотом замак који се будио. Не знајући за борбу која се водила
изнад њих, становници Тврђаве су укључили уређаје у дну јаме и ватру повећали до жестине
која ће врелим ваздухом угрејати све одаје Друидског замка. Флик осети како му зној цури
низ лице и како напаја топлу ловачку одежду. Али, није хтео да оде. Ако Аланон буде
побеђен, сви ће бити осуђени на смрт – желео је да буде сведок исхода битке. Мач од Шанаре
више никоме ништа неће значити ако човек који их је довео довде буде уништен. Готово
опчињен, непомична лица, Флик Омсфорд је наставио да посматра призор који је могао
бити судбоносан за расе, битку која је одлучивала о народима четири земље и која се водила
између два наизглед неуништива противника – представника смртника и представника
 

духова.
Аланон је поново напао непријатеља плавим блеском из својих прстију, шибајући
кратким, жестоким ударима Скула који је кружио око њега; покушавао је да противника
натера на бржи покрет, на пад, на једну једину кобну грешку. Али чудовиште није било
будала него оличење зла, окорело у стотинама битака из којих је излазило као победник.
Скул је поскакивао и свијао се са стравичном лакоћом у ишчекивању да зада последњи,
смртоносни ударац. Изненада је широким покретом раширио црна крила и винуо се увис,
изнад пламене пећи, да би се одмах затим вртоглавом брзином устремио надоле, на високу
фигуру Друида Аланона. Канџе се раширише и Флик помисли да је све заувек изгубљено.
Правим чудом, Друид поново избеже смртоносне канџе и снажним рукама одбаци Скула на
другу страну. Чудовишни створ полете кроз ваздух и уз туп звук удари о камени зид.
Покушавао је да се усправи, али му је ударац одузео снагу и пре него што је дошао себи и
успео да узмакне, див се на њега обрушио свом силином.
Изгледало је да су две црне фигуре приковане једна за другу и за камени зид. Када су
 раставиле удове, Флик опази да је Аланон иза Скула и да су се његове снажне руке обавиле
око противникове главе. Крила жртве ударала су избезумљено лево-десно, а канџе се грчиле
тражећи ослонац и могућност да се ослободе загрљаја који их је полако али сигурно
уништавао. Црвене очи пламтеле су жаром котла, избацујући ватрене језике који су се
забијали у зидове и остављали у камену велике црне рупе. Противници се одвојише од зида и
у немилосрдној борби кретоше ка јами, ка средишту вреле просторије да би се на крај
нашли на ниској гвозденој огради. Ужаснутом Вејланину се учинило да ће обојица изгубити
 равнотежу и да ће се у том грчевитом загрљају стропоштати у пламен. Али Аланон се у
последњем тренутку надљудским напором отрже и повуче своју жртву са ограде. Тај покрет
довео је Скула у положај да своје мржњом испуњене очи упери у полускривеног Вејланина.
Тражећи сваку прилику да Друидову пажњу и за тренутак скрене са себе, Скул се баци на
изненађеног Флика. Ватрени језици линуше из пламтећих очију, претварајући камене
блокове Степеништа у парчиће који се разлетеше попут ножића на све стране. Флик је, лица
и руку исечених камењем, реаговао нагонски, али му је брзина спасла живот. Одскочио је
устрану у тренутку када се цео улаз затресао и срушио у водопаду камених отпадака,
затворивши пролаз нагоре и остављајући за собом густе облаке прашине.
И док је Флик Омсфорд лежао на смрт преплашен на каменом тлу котларнице, док су се
пламенови из јаме дизали све више се мешајући са облицима прашине закрченог пролаза,
Аланон попусти свој смртоносни загрљај управо толико колико је Скулу било потребно да
се из шега извуче. Окренувши се са сулудим криком мржње, он удари по глави изненађеног
Друида који паде на колена. Створ из Северне Земље крете да га докрајчи, али наиђе на
спремног противника – ошамућени Друид је поново био на ногама а плави пламени језици
су дивље севали из прстију, шибајући нападачеву незаштићену главу. Снажни ударци
песница рушили су се на ту црну главу, а огромне снажне руке обавијале се око његових
груди, прикивајући крила и канџасте руке за сабласно тело. Флик Омсфорд угледа дивљи
поглед Аланонових сивочеличних очију и блесак бесно искежених белих зуба. Одмах затим
зачу се крцкави звук, као да се у Скулу нешто сломило. У следећем тренутку се оба
противника, у истом грчевитом загрљају, нађоше на рубу гвоздене ограде. Пламен је
осветљавао њихове обрисе, а урлик разјарене ватре мешао се са криком агоније жртве чије се
црно тело тресло и грчило. Из неког дубоког извора снаге и мржње у себи, Скул ископа и
последње остатке моћи и пребаци се преко гвоздене ограде. Са канџама забоденим у
 

противника у црном плашту, он у паду повуче омраженог непријатеља за собом. Две црне
прилике истовремено нестадоше у сјају гладне ватре.
Још ошамућен, Флик посрћући приђе ужареној јами, али га јара натера да се повуче. Зној
му је лио низ лице, са чела и преко уста, и мешао се са сузама немоћне срџбе. Пламен из јаме
лизао је ивице гвоздене ограде и камен, пуцкетајући новим животом као да хоће да каже да
му је плен од два црна бића добродошао и да их је са задовољством прогутао. Вејланин је
нетремице буљио у бездан, али у њему није било ничег осим црвеног сјаја и неподношљиве
аре. Узвикивао је Друидово име у очајању и немоћи, а одјек тог имена враћао се са камених
зидова и умирао у врелини ватре. Флик најзад схвати да је сам у ватреном паклу и да је
Друид отишао заувек.
Тада га ухвати паника. Ужаснут, посртао је уназад бежећи до ужарене јаме. Стигао је у
подножје степеништа и тек тада се сетио да је оно закрчено гомилом камења. Видевши да му
е одступница пресечена, Флик се сруши на камење и, гушећи се, покуша да сабере
неповезане мисли. Устао је, потрчао према првим вратима и почео да их вуче и гура у
крајњем очајању. Али како се она ни су покретала, он после извесног времена стаде и преко
 руку крвавих од напрезања откри друга врата. Када се уверио да су и она забрављена, његове
се наде распршише и он схвати да је у клопци. Када је последњим остацима снаге гурнуо и
трећа врата, одједном је напипао нешто на тешкој каменој плочи. Повукао је ручицу
скривеног механизма и са узвиком олакшања упао у пролаз иза њих. Сручио се на хладни
камени под и схватио да је побегао од јаре и од смрти.
Дуго је лежао изнурен у полумраку, а врело тело хладили су студен камена и свеж ваздух.
Није ни покушавао да размишља, није хтео да се сећа, желео је само једно – да се изгуби у
том миру и тишини мрачног ходника. После извесног времена приморао је себе да устане и,
слаб и несрећан, ослонио се о хладан камен. Тек тада је приметио да му је одело исцепано и
изгорело, а руке црне од врелине. Удаљио се од зида и погледао око себе: нејасна светлост
буктиње на зиду осветљавала је правац кроз кривудави ходник. Флик посрћући пође напред и
извуче бакљу из лежишта. Када је наставио пут, зачуо је вику и слободном руком извадио из
корица кратак ловачки нож. Звуци се после неколико минута изгубише и Флик настави да
кривуда покрај многих затворених врата, увиђајући да се ходник не пење и не грана у друге
пролазе.
Неочекивано, пролаз се прошири и светлост буктиње постаде јача. Флик је сад био уверен
да се у близини налазе степенице које воде у централну дворану Тврђаве Друида и дубоко је
жалио што није пошао са осталима. Док је он лутао лавиринтом Паранора, ко зна шта се
догодило са његовим друговима, ко зна да ли ће их икада више видети и наћи. На своје
највеће изненађење, одједном се нашао на улазу у округлу собу са безброј ходника. На
зидовима одаје весело је горело више од дванаестак буктиња. Уздахнуо је са олакшањем када
се уверио да је округла дворана пуста, али га је поново ухватила паника када је помислио да
су и ти пролази исти као и онај којим је дошао. Ниједна врата нису водила у друге собе,
ниједно степениште на горњи спрат – лавиринт је био потпун и недокучив. Пошто је узалуд
очајнички покушавао да одабере пут кроз један од истих ходника, одмахнуо је на крају
главом и сео уза зид, уморан и обесхрабрен. Затворио је очи и натерао себе да прихвати
горку истину, истину да је неповратно изгубљен.

* **
 

Послушавши Аланоново наређење, остали чланови чете потрчали су уз степенице. Дурин и

Дајел су били најближи каменом пролазу и као најбржи у групи нашли се на половини пута
када су њихови сапутници тек почели да се пешу. Витке и лаке ноге носиле су их без напора
и Елфи готово нису ни додиривали тле при својим нечујним скоковима. За њима су ишли
Хендел, Менион и Балинор, успореним кораком од тешког оружја које су носили. Била је то
чудна, разбијена трка узбрдо, ка централној дворани: свако је желео да што пре стигне до
предмета бесконачних трагања и да што даље побегне од црног чудовишта. У својој журби
нису ни приметили да међу њима нема Флика Омсфорда.
Дурин је први стигао на крај степеништа и готово улетео у велику дворану, са млађим
братом за петама. Дворана је била раскошна, огромна просторија високих таваница, са
тешким дрвеним зидовима који су блистали у светлости упаљених буктиња и црвенкастих
одсјаја зоре која је надирала кроз високе, искошене прозоре. Била је украшена сликама,
каменим и дрвеним киповима и руком тканим таписеријама које су се спуштале до
мермерног пода. На појединим местима стајале су велике статуе од гвожђа и клесаног
камена, скулптуре некога другог доба, сачуване кроз векове у овом безвременом склоништу.
Оне као да су чувале тешка врата у дуборезу, украшена ручицама од жутог бакра. Нека од њих
су била отворена, па се и у суседним одајама могла назрети иста брижљива раскош, све
блиставија под првим зрацима сунца.
Елфи нису имали времена да се диве безвременој лепоти Паранора. Већ у следећем
тренутку били су опкољени гномским стражарима који су изненада искрсли са свих страна.
Мала, чворновата жута тела извирала су из многих скровишта – иза врата, статуа, из самих
зидова. Дурин је нападаче спремно дочекао исукавши дугачки ловачки нож, али су његови
покушаји били узалудни. Дајел се борио раме уз раме са братом, витлајући лево-десно
великим луком и рушећи непријатеље све док се лук није распао на комаде. Изгледало је да
е Елфи бити раскомадани пре него што им у помоћ притекну снажнији другови. Дурин
зграби дугачко, оштро копље са оклопника минулих времена. Обарао је Гноме
немилостивим ударцима и тако штитио брата, али су се Гноми множили и надолазили као
плима. Елфи се повукоше ка зиду, обливени крвљу непријатеља. Гноми се окупише у
страшну, непрегледну гомилу жутила и уз дивљи крик бацише се на плен.
На своју несрећу, заборавили су да пазе на пролаз, уверени да су Елфи сами. У тренутк
када су нападали Дурина и Дајела, Менион, Хендел и Балинор јурнуше на изненађене
нападаче. Никада се Гноми нису сукобили са тако снажним непријатељем. У средишту се
тукао високи граничар из Калахорна и блиставим мачем крчио пут таквом силином да су
Гноми падали као крушке један преко другога. На једној страни уништавао их је смртоносни
буздован снажног Патуљка, а на другој опасна оштрица окретног брђанина. Гноми су једно
време одолевали тој петорици лудака, а онда су почели да узмичу и на крају се дали у
безглаво бекство. Борци се без речи бацише у потеру за жртвама, прескачући мртве и рањене.
Када се раскошна дворана испунила лешевима, последња група стражара окупи се у дну
ходника, пред високим затвореним вратима у дуборезу. Гноми су очигледно били спремни
на последњи окршај, јер су од кратких ловачких мачева сачинили зид оштрица. Нападачи
полетеше на опасан зид, покушавајући да продру у његово средиште под заштитом дугачких
мачева Мениона и Балинора, али постројени као стражари, после жестоке борбе Гноми
одбише напад. Храбри борци се повукоше, исцрпљени, окупани знојем и обливени крвљу.
Дурин се сручи на колена: гномски мачеви изболи су му и руку и ногу, Мениона је у главу
 ранила оштрица копља и из ране је липтала крв, премда се чинило да брђанин није свестан
 

повреде. И други напад срчаних бораца завршио се повлачењем. Гнома је бивало све мање,
али је драгоцено време неумитно протицало. Аланон се није појављивао, а Гномима је
свакога часа могло стићи појачање. Они ће учинити све да заштите Мач од Шанаре, уколико
то оружје одиста почива у раскошној и величанственој дворани коју су тако очајнички
покушавали да освоје.
Изненада, невероватном хитрином, високи Балинор пређе на другу страну дворане и
снажним покретом руке помери огромни камени стуб на чијем се врху налазила метална
урна. Стуб и урна се срушише уз страховити тресак који одјекну као гром. Како је, међутим,
стуб остао читав, граничар га уз Хенделову помоћ поче котрљати ка постројеним Гномима и
ка затвореним вратима на суседној одаји. Џиновски стуб се котрљао све брже према
унезвереним стражарима који се на крају разбежаше, у покушају да нађу спас од камене
гробнице. Храбрости је нестало, битка је била изгубљена. Али њих неколико није било
довољно хитро да измакне захукталом камену који их згњечи свом тежином и заби се у
затворена врата, уз пљусак камених и дрвених отпадака. Врата се затресоше под силовитим
ударцем, дрво поче да пуца, она се одупреше тежини стуба да би само тренутак касније
излетела из својих оквира под притиском Принца од Калахорна. Сва петорица истовремено
улетеше у дворану у којој је требало да их чека Мач од Шанаре.
Али, одаја је била празна. У њој су прозори били високи, а завесе раскошне и лепршаве;
дивне слике украшавале су зидове а китњаст намештај био је пажљиво распоређен на
великом простору. Али нигде није било ни трага од Мача за којим су толико жудели, Дурин
поново паде на колена изнурен губитком крви, на ивици бесвести. Дајел му брзо притече у
помоћ, покушавајући да исцепаним парчићима платна превије отворене ране. Када је брата
пренео у једну од најближих столица, Дурин изгуби свест. Менион је унезверено прелазио
погледом са једног зида на други, тражећи неки излаз. Одједном Балинор, који је дотле
дивље ходао тамо-амо, пригушено ускликну. Услед дворане је парче пода било оштећено и
безбојно, и поред очигледног покушаја да се сакрије чињеница да је током многих година, до
недавно, на том месту стајало нешто велико, тешко и четвртасто.
 – Овде је била ризница! Постоље са Мачем! – узвикну Менион.
 – Уклоњена је недавно – рече Балинор, тешко дишући. – Зашто су онда Гноми покушавали
да нас задрже?
 – Можда ти стражари нису ни знали да је благо уклоњено – одговори Менион, очајнички
покушавајући да нађе неко решење.
 – Можда су само поставили мамац – изненади их Хендел. – Али зашто би губили време на
то да нас намаме... осим ако...
 – Желели су да нас овде задрже што дуже зато што је Мач још у Замку, што га одавде још
нису однели! – заврши његову мисао узбуђени Балинор. – Нису имали времена да га изнесу,
па су се потрудили да успоре наше трагање. Али, где је Мач сада, у чијим је рукама?
Сви су били у недоумици. Да ли је Господар Ворлок све време знао да чета долази, као
што је то Скул у котларници и напоменуо? Ако је, пак, њихов напад све изненадио, шта се
догодило са Мачем, будући да га је Аланон последњи пут видео баш у овој дворани?
 – Станите! – узвикну изнемогло Дурин са другог краја собе, усправљајући се са великим
напором. – Док сам ишао уз степенице, чуо сам буку на другим. На тим степеницама које
воде из дворане одјекивало је мноштво корака.
 – Кула! – урликну Хендел, јурнувши према отвореним вратима. – Они су Мач сакрили у
кули!
 

Балинор и Менион похиташе за Патуљком који је већ нестајао. Нико више није осећао
умор и бол. Мач од Шанаре им је још био на домаку руке. Дурин и Дајел су их пратили
споријим ходом; изнурен, Дурин се свом снагом ослањао на млађег брата, али су очи оба
Елфа блистале новом надом. У следећем тренутку дворана је остала пуста.

* **

После кратког одмора, утучени Флик схвати да му је преостало само једно – да одабере било
који пролаз и крене њиме до краја, са надом да ће га довести до степеништа што води у
тврђаву. Размишљао је о друговима који се налазе негде изнад њега и који можда већ имају у
 рукама Мач од Шанаре. Они, наравно, нису могли знати за Аланонов пад у јаму ни за
Фликову судбину у овом лавиринту. Надао се да ће га потражити, али у истом часу схвати да,
ако су нашли Мач, неће губити драгоцено време на њега. Мораће да беже пре него што
Господар Ворлок пошаље Бића са знамењем мртвачке главе да им преотму чудесно оружје.
Питао се шта се догодило са Шиом, да ли је пронађен жив, да ли је спасен. Веровао је да
Шиа никада не би напустио Паранор без њега, али Шиа није могао знати да се он налази у
овом лавиринту. Све у свему, налазио се у безнадежном положају.
У том тренутку зачу се бука из једног од тунела, бат чизама по каменом тлу, граја мноштва
које је хрлило у округлу дворану. Вејланин се брзо сакри у суседни пролаз и, заштићен
дубоком сенком, приљуби се уз стеновити зид. Застао је пред осветљеном кружном
двораном и извукао кратак ловачки нож. После неколико минута, рој гномских стражара
трчећи улете у суседну одају и нестаде у једном од пролаза. Флик није знао од чега беже или
ка чему јуре, али је желео да се нађе тамо где ће се наћи и они. Могао је да се клади да долазе
из горњих просторија Тврђаве Друида, а тамо је Вејланин и желео да оде. Који тренутак
касније, опрезно се увуче у тунел из којег су Гноми управо изашли. Са истуреним ножем
грабио је према првој упаљеној бакљи, скинуо је са зида и наставио пут, трудећи се да
будним погледом открије неки траг врата или степеништа. Није прошао ни стотинак јарди,
када се неочекивано стена пред њим отвори и у пролазу се појави Гном.
Тешко је рећи ко је од њих двојице био више изненађен. Гномски стражар је заостао од
групе која је бежала из битке у раскошној дворани и појава још једног непријатеља у тунелу
га је потпуно запрепастила. Иако мањи од Вејланина, Гном је био жилав и наоружан
кратким мачем. Одмах је напао неочекиваног противника. Флик одскочи, избеже ударац
оштрице и баци се на Гнома; срушио га је на тле и покушавао да му отме мач, јер је у
силовитом ударцу испустио свој нож. Флик није имао искуства у борби прса у прса, па је
искусни Гном био у великој предности. Убијао је до сада и убијаће без оклевања у свакој
следећој прилици, док је Флик мислио само на то како да обезоружа нападача и побегне
главом безобзирце. Тукли су се и ваљали по каменом поду све док се Гном није отео и
устремио на Фликову незаштићену главу. Флик му измаче у делићу секунде, избезумљено
тражећи изгубљени нож. Мали стражар се баци на њега у тренутку када Фликови прсти
напипаше тешки дрвени држач буктиње коју је био испустио у првом судару. Кратки мач се
зари Флику у раме и зададе му несносан бол, и он, изобличен од бола, замахну бакљом свом
снагом и сручи је Гному на главу. Стражар се сручи као свећа и остаде да лежи непомично.
Флик полако устаде и пронађе нож. Рука га је ужасно болела а крв напајала ловачко одело,
сливајући му се у шаку. У страху да ће искрварити, он брзо исцепа парчиће платна са палог
Гнома и завојем поче стезати рањену руку све док се крв није зауставила. Са мачем своје
 

жртве уђе у отвор у стени, питајући се куда тај пут води.

На своју радост наиђе на завојите степенице које су у спирали водиле на горњи спрат. Он
склизну у пролаз и затвори га за собом. Степенице су осветљавале буктиње и он се поче пети
лаганим, опрезним кораком. После извесног времена стиже до једних затворених врата и
стаде, ослушкујући. Свуда је владала мукла тишина. Полако отвори врата и завири у огромне
дворане Паранора које су светлеле у даљини. Стигао је на циљ. Затворио је врата и упутио се
пустим и тихим ходником ка осветљеним одајама.
Једна челична дугачка црна рука ухвати га у том часу за исукани мач и грубо га извуче на
светлост бакљи.

* **

Хендел неодлучно застаде у подножју степеница које су водиле у кулу Тврђаве Друида,
покушавајући да назре куда иду. Иза њега су стајали остали, напрегнуто пратећи његов
поглед. Степениште се састојало од два реда неограђених камених степеника, уских и
стрмих, који су кривудали нагоре, у спирали, дуж зидина округлог торња. Цела кула је била
утонула у злокобан мрак, тако да се члановима чете чинило да су са свих страна окружени
црном провалијом. Менион у неколико корака приђе ивици бездана, питајући се зашто нигде
нема заштитне ограде. Онда баци каменчић у мрак, сачекавши да он падне на дно. Када није
чуо ни звук ни одјек, обрати се осталима.
 – Мени ово личи на отворену замку – изјави одлучно.
 – Врло вероватно – сложи се Балинор. – Али, морамо се попети у кулу.
Менион слеже раменима и пође уз степениште. Остали су га пратили без речи, Хендел
први, Балинор за њим и Елфи на крају поворке. Ишли су опрезно уз уске камене степенице,
спремни на све клопке, рамена приљубљених уза зид, што даље од опасне ивице провалије.
С времена на време, Менион је бацао каменчиће испред себе са намером Да предупреди
евентуалну замку. Али, ништа се није догодило. Бездан испод њихових ногу био је црна јама
испуњена тешким ваздухом; чуо се само бат ловачких чизама на трошном степеништу. Најзад
се бледа светлост упаљених бакљи проби кроз мрак изнад њих. Пламенчићи су се повијали
под поветарцем који је почињао да дува из непознатог извора. На врху степеништа указа се
мало одмориште, а иза њега нејасни обриси огромних врата забрављених гвозденим алкама.
Налазили су се на врху Тврђаве Друида.
Тада Менион наиђе на прву тајну замку. Низови дугих шиљака избише из каменог зида,
избачени под притиском његове ноге на степенику. Да се Менион још налазио на њему,
шиљци би му се заболи у незаштићене ноге и одбацили у црну провалију. Али Хендел је
зачуо шкљоцање опруге пре него што се замка отворила. Снажним покретом повукао је
брђанина себи и осталима који се замало не срушише низ степенице. Пошто су се у
последњем тренутку задржали пред тим оштрим челичним врховима, дуго су стајали у месту,
ослоњени о зид, тешко дишући у тихој тами. Потом ћутљиви Патуљак смрви оштра копља са
неколико силовитих удараца великог буздована и још једном отвори пут својој чети. Сада их
е предводио он, опрезан и смркнут, док је узбуђени Менион ишао иза Балинора. Убрзо је
Хендел пронашао и другу замку сличне врсте и још једном ослободио пут пред собом.
Били су скоро на одморишту, па се чинило да ће до куле стићи без већих тешкоћа, када се
зачуо Дајелов узвик. Његова изоштрена елфска чула осетила су нешто што други нису могли,
нечујно шкљоцање које је наговештавало нову клопку. Сви се укочише и погледом пређоше
 

зидове и степенице. Нису открили ништа и Хендел се усуди да начини још један корак. Како
се на његово изненађење ништа није догодило, опрезни Патуљак настави пут ка врху
степеништа. Када је најзад стигао на одмориште, остали пожурише за њим и сви се нађоше
на врху. Са зебњом су гледали доле у опасне, спиралне степенике и црни бездан, не могући
да схвате како су избегли трећу клопку. Балинор је сматрао да је механизам неисправан, али
Хендел није делио његово мишљење, не могући да савлада нелагодност.
Кула се попут огромне сенке надносила над отворено степениште, а њен тамни камен био
е хладан и влажан. Велики камени блокови изграђени пре много векова тврдоглаво су се и
упорно опирали разарању времена. Врата на одморишту изгледала су непокретна, а гвоздене
алке исто толико постојане колико и онога дана када су намештене. Путницима који су
стајали пред њима чинило се да само земљотрес може померити чудовишну плочу. Балинор
пређе рукама преко врата, покушавајући да напипа тајну направу помоћу које би ослободио
пут. Са крајњом опрезношћу окрете гвоздену ручицу и одгурну врата. На опште
запрепашћење, камена плоча се уз тресак делимично раствори, зидови се затресоше и пред
њима се указа тајна високе куле.
У самом средишту кружне одаје, на углачаној црној површини огромног постоља, са
оштрицом окренутом надоле тако да се уздизао као блистави крст од сребра и злата, указа се
пред згранутим путницима легендарни Мач од Шанаре. Његова дугачка оштрица блистала је
на сунцу које је у сјајним зрацима допирало кроз високе прозоре куле, заштићене гвозденим
 решеткама. Нико од путника није до тада видео легендарни Мач, али је сваки од њих био
потпуно сигуран да је то славно оружје краљева од Шанаре. Стајали су извесно време у
довратку зурећи у Мач, не могући да верују да се после свих напора, бесконачног хода,
безнадежних дана и ноћи, после свих борби, бежања и скривања, коначно пред њима налази
древна амајлија због које су све ставили на коцку. Мач од Шанаре је био њихов! Надмудрили
су Господара Ворлока! Ушли су полако и нечујно у камену одају, са осмехом на лицу,
заборављајући умор и ране. Стајали су и зурили у Мач, са чуђењем и захвалношћу. Нису били
кадри да направе још неколико корака и подигну благо са каменог постоља, јер се оно
чинило сувише светим за руке смртника. Аланон није био са њима, Шиа се изгубио и...
 – Где је Флик? – зачу се Дајелово изненадно питање. Први пут су запазили да нема Флика
Омсфорда. Окретали су се на све стране, а онда се згрануто згледали тражећи објашњење
едан од другога. Једино се Менион, опчињен, опет окренуо блиставом Мачу и видео како се
пред његовим очима догађа немогуће. Огромно камено постоље и драгоцени предмет на
њему почеше да светлуцају и полако ишчезавају. У неколико секунди цела слика је нестала у
диму који се претворио у измаглицу и на крају у сам ваздух. Петорица путника стајала је без
покрета и без речи у празној кули и зурила у пустош.
 – Клопка! Трећа клопка! – урликну Менион, долазећи себи.
У истом тренутку чуо је како се иза њих врата затварају и остављају их у тамници без
излаза. Брђанин прелете преко одаје и баци се на врата, која се пред њим затворише. Онда се
полако сручи на под, осећајући како му срце дивље туче од беса и осујећености. Остали се и
не померише. Стајали су као укопани, буљећи у витку фигуру поред врата која је лице
покрила рукама. Зачу се далеки али чујни звук пригушеног смеха и одби се о ледене зидове у
дугом грохоту, изругујући се њиховој лудости и горком поразу.
 

5.

Поново на окупу

Суморна студен Северне Земље надносила се у танким слојевима сиве магле над једноличне
 рубове врхова усамљене црне планине која је била замак Господара Ворлока. Изнад и испод
 равнице Краљевства Скула уздизали су се попут зарђалих зубаца висови Планине Оштрице и
Руб Ножа, непремостиве препреке за све смртнике. Између њих стајала је умирућа планина
Господара духова, планина коју је и природа заборавила и која је, скршена ударима
непогода, полако али сигурно одумирала. Покров смрти којим су били обавијени њени
високи врхови ширио је ауру зла по целој земљи, са непогрешивом мржњом према оним
неколиким остацима живота и лепоте који су правим чудом успели да преживе. Проклетство
и пропаст владали су краљевством Господара Ворлока. Куцнуо је судњи час, нестајали
последњи трагови живота, који је за собом остављао само љуштуру некада тако раскошне и
величанствене природе.
У утроби осамљене планине низале су се стотине бесконачних шпиља До чијих
окамењених зидова сунце никада није допирало и које су знале само за вечито сивило.
Пећине су кривудале попут змије и насилно се пробијале кроз стење. Све је у сивој магли
краљевства духова тонуло у тишину и смрт, а тешки загробни ваздух је попут безнађа гушио
сваку радост и светлост. Извор јединог покрета налазио се у мрачној комори на врху
планине, у чудовишној просторији окренутој према крајњем северу, према злослутној
светлости мрког неба и непрегледном венцу застрашујућих планина које су чиниле северну
капију краљевине. У тој одаји-пећини влажних, ледених зидова, кретали су се ропски
поданици Господара Ворлока. Мале црне прилике пузиле су по поду, њихова бескичмењачка
тела грчила су се од страшне, извитоперене моћи којом је господар владао њима, бедницима
којима би и ход значио избављење. Те бесловесне сабласти биле су ту зато да служе онога ко
их је заробио заувек. Изобличени, робови су мумлали и пузали у вапају налик на агонију. У
средини просторије уздизало се широко постоље са базеном пуним воде, чија је површина
била самртнички мирна. С времена на време, неко од бесловесних бића пришло би његовој
ивици и опрезно се загледало у ледену воду, будно ишчекујући, али би се већ у следећем
тренутку повукло у сенке пећине. „Где је Господар? Где је Господар?” пригушени крици
личили су на шапат. „Доћи ће, доћи ће, доћи ће”, јечао је одговор.
Ваздух је одједном затреперио, а магла се сабила и подигла, претварајући се у огромну
црну сенку која је, на ивици базена, полако попримала материјалне облике. Магла се
скупљала и ковитлала, да би на крају постала Господар духова, огромна фигура у црном
плашту која је, чинило се, лебдела у ваздуху. Широки рукави се подигоше али се у њима не
указаше руке: ивице плашта покривале су само тле. „Господар, Господар!” једногласно су
вапила ужасавајућа створења, клањајући се понизно пред црном приликом. Она се, лишена
лица, окрете ка њима; у црнилу је светлуцао пламен, горећи злурадом мржњом у зеленкастој
измаглици која је испуњавала простор око њега. Господар Ворлок се окрете на другу страну,
заборави своје слуге и загледа се у воде базена, ишчекујући да се на његовој површини појави
слика коју је тражио. После неколико секунди таме нестаде и на површини се појави
котларница у Паранору где је Аланонова чета стајала очи у очи са ужасним Скулом. Пламене
 

очи у зеленкастој измаглици зауставише се прво на Вејланину, затим наставише да гледају

борбу између две црне фигуре све док се обе нису сручиле преко ивице јаме и нестале у
ватри. Изненадна бука иза његових леђа натера Господара духова да се окрене. Из једног од
мрачних тунела уђоше у пећину два Скула и стадоше мирно, очекујући да привуку пажњу
господара. Он их, међутим, очигледно није очекивао, и зато се врати слици на површини
воде. Она се поново избистри и на њој се појави слика куле, где су згранути путници стајали
скамењени пред Мачем од Шанаре. Сачекао је неколико секунди, уживајући у ситуацији и
играјући се са својим жртвама као мачка са мишевима у мишоловци. Клопка се склопи и
илузија нестаде, врата на кули се затворише и своје заточенике заробише за вечност. Иза
Ворлока, крилате слуге осетише ледени смех који се оте из прилике без меса и крви.
Не окрећући се, Ворлок одсечно махну руком према отвореном зиду и Скули пођоше без
оклевања, знајући и без питања шта се од њих очекује. Наређење је гласило да одлете у
Паранор и заробе потомка краљевске лозе Шанара, јединог наследника омраженог Мача.
Када и последњи члан породице Шанара буде мртав и Мач заувек остане у њиховим рукама,
више се неће плашити мистичне силе која је већа од њихове. Драгоцени Мач налазио се у
овом тренутку на путу од Паранора до Северне Земље, где ће га сахранити и заборавити у
непрегледним пећинама Скулских Планина. Господар Ворлок се окрете и погледа у своје
слуге, који незграпно приђоше отвореном зиду и кроз њега се винуше у сиво небо. Елфски
краљ Евентин ће без сумње покушати да се докопа Мача, али ће његов покушај пропасти.
Евентин ће бити заробљен, Евентин, тај последњи велики владар слободних земаља,
последња нада раса. Када Евентин буде његов заробљеник, када Мач буде у његовом поседу
и када последњи изданак Шанаре буде мртав, а најомраженији од свих непријатеља, Друид
Аланон, уништен у ужареној пећи Паранора – битка ће се завршити пре него што је и
започела. У трећем Рату раса неће бити пораза; Ворлок је победио.
На покрет рукава плашта, вода се опет замути и слика Тврђаве Друида и њених у замку
ухваћених самртника нестаде са површине. Изнад црног духа ваздух се усковитла и његови
обриси почеше да се разливају у маглу, да би на крају пећина остала празна и пуста. После
дужег времена и мукле тишине, гмизави робови Господара Ворлока се уверише да је њихов
господар отишао и изађоше из сенки. Мале, црне прилике допузише поново до ивице базена
и радознало се упиљише у његове воде и кроз плач и грцање почеше да по ко зна који пут
проклињу своју бедну и стравичну судбину.

* **

У високој кули Паранора, у далекој и сада сасвим неприступачној одаји Друидске тврђаве,
неми и огорчени чланови чете из Кулхавена немоћно су корачали по својој ћелији. Само је
Дурин мирно седео, ослоњен о зид. Рана га је толико болела да није могао ни да се покрене.
Балинор приђе високом прозору са решеткама и поче посматрати бледе зраке сунца који су
допирали кроз дебеле слојеве прашине и осветљавали иначе мрачну одају. Били су у њој већ
најмање један сат, затворени иза мамутских, гвожђем забрављених врата. Мач је био
изгубљен, а са њим и све њихове наде у победу. У почетку су стрпљиво чекали, уверени да ће
се Аланон појавити, да ће неким својим чудесним и чаробним покретом проћи кроз огромну
камену препреку и отворити им пут ка слободи. Извикивали су његово име, надајући се да ће
их чути и дотрчати. Менион их је подсећао да се успут изгубио и Флик и да вероватно лута
ходницима и дворанама Паранора, тражећи их. Али, после извесног времена, нестадоше и
 

нада и вера; свако је признавао дубоко у себи да спаса нема, да су храбри Друид и мали
Вејланин пали као жртве Скула и да је Господар Ворлок неприкосновени победник.
Менион је поново мислио на Шиу, питајући се шта се догодило са његовим пријатељем.
 Чета је чинила све што је било у њеној моћи, али то није било довољно да спасе живот
едном малом Вејланину. Нико више није нагађао какав је крај задесио Шиу Омсфорда, који
е остао сам у дивљини Источних планина. Шиа је нестао и сада је вероватно био мртав.
Аланон је веровао да ће га пронаћи када пронађу и Мач, али је и Мач био заувек изгубљен. А
како је и Аланон нестао негде у древном замку, дому својих предака, убијен или и сам бачен
у ланце и одведен у подземне лагуме Тврђаве, они су били препуштени својој судбини и
лаганом умирању. Балинор се горко осмехну мислећи о томе шта их чека, жарко желећи да
му се пружи бар једна прилика да се супротстави правом непријатељу, да зада бар један брзи
ударац моћном Господару Ворлоку.
Изненадни лаки шапат упозорења увек будног Дајела скамени његове сапутнике. Све очи
су биле упрте у велика врата, све уши су ослушкивале бат лаких корака на каменим
степеницама. Менион се ухвати за мач од Леаха и извуче га из корица. Горостасни граничар
такође исука мач. Сви се примакоше улазу у кулу, чак и рањени Дурин. Кораци допреше до
одморишта и ту се зауставише. Све потону у дубоку тишину.
Камена врата се нагло отворише и гвоздене опруге зашкрипаше. Из мрака се појави
уплашено лице Флика Омсфорда, који устукну угледавши своје заробљене пријатеље,
спремне за напад. Мачеви и буздовани се полако спустише, као да су изненађени створови
који су их држали обичне механичке играчке. Мали Вејланин неодлучно уђе у кулу, у пратњи
високе црне појаве.
У кулу је ушао и Аланон.
 Чланови чете зурили су у њега без речи. Натопљен знојем, у огртачу прекривеном
слојевима пепела и чађи, Аланон полако дође до средине одаје, са руком која је нежно
почивала на Фликовом рамену. Осмехну се и рече:
 – Здрав сам и читав.
Флик је вртео главом, још увек не верујући да га је Аланон пронашао.
 – Видео сам својим очима када је пао... – покушавао је да објасни осталима.
 – Здрав сам и читав, Фличе – потапша Аланон малог Вејланина по рамену.
Балинор приђе Аланону као да жели да се увери да је пред њим Друид а не нека сабласт.
 – Мислили смо Да си... изгубљен заувек – промуца.
На дугуљастом лицу појави се познат подругљив смешак.
 – За то је делимично крив овај наш млади пријатељ, који је видео како падам у пламен
ужарене јаме заједно са Скулом, и поверовао да сам мртав. Није, наравно, знао да је
ложиште снабдевено гвозденим пречагама које радницима омогућавају да се безбедно спусте
у јаму и изврше потребне оправке. Будући да је Паранор вековима био дом Друида,
постојање тих пречага било ми је познато. Када сам осетио да ме је чудовиште повукло са
ограде, ухватио сам се за једну од пречага и остао да висим неколико стопа испод руба.
Флик, разуме се, то није могао видети, а шумови бесне ватре угушили су моје узвике.
Застао је и покушао да отресе прљавштину и пепео са огртача.
 – Флик је на срећу у последњем тренутку побегао из јаре котларнице, али се изгубио у
лавиринту. Борба са Скулом ме је страшно исцрпила, тако да ми је, и поред тога што уживам
посебну заштиту од ватре, требало доста времена да се извучем из јаме. Пошао сам да
тражим Флика, изгубљеног у низу истих ходника, на крају га пронашао и смртно га
 

преплашио када сам га зграбио и извукао на светлост.

 – А Мач? – упита оштро Хендел.
 – Нестао је, изнели су га из замка пре врло кратког времена. О њему ћемо разговарати
касније, јер је врло опасно задржавати се у овој кули. Гноми ће одмах послати појачање да
би заштитили Паранор, а Господар Ворлок ће свакога часа довести овамо своја крилата
чудовишта да нас онемогуће. Будући да је Мач од Шанаре у његовим рукама и да је сигуран
да се налазите у заточеништву Тврђаве Друида, он ће своје планове скренути на другу страну
 – на инвазију четири земље. Ако брзо освоји Калахорн и пограничне области, цела Јужна
Земља пашће без борбе.
 – Закаснили смо, значи, изгубљени смо! – горко узвикну Менион.
Аланон одлучно одмахну главом.
 – Преварили су нас, то је тачно, али нас нису и поразили, Принче од Леаха. Господар
Ворлок чврсто верује да је коначни победник, да смо сви ми уништени и да више не
представљамо никакву опасност. Можда ћемо то моћи употребити у борби против њега. Не
смемо очајавати! Пођите са мном!
Аланон брзо поведе своју чету кроз отворена врата. У следећем тренутку кула остаде
празна и пуста.
 

6.

Чудни спасиоци

Мала гномска чета водила је Шиу на север све до заласка сунца. Када су се зауставили да
преноће, исцрпљени Вејланин потону у дубок сан. Пут их је водио од обала непознате реке у
брдовите крајеве западно од Анарских Шума, које су се граничиле са Северном Земљом.
Равнице обрасле травом претварале су се у крш, па су се углавном пењали и мењали правац
да би избегли теже успоне. Успут су наишли и на леп предео: пашњаци су били прошарани
шумарцима и дубоким хладом свежег дрвећа, чије су се гране поносно њихале под лаким
пролећним поветарцем. Али изнурени Вејланин ту лепоту није ни запазио; сву пажњу био је
усредсредио на корак, јер су га равнодушни Гноми неуморно и грубо гурали испред себе. У
сумрак је група зашла дубоко у брда, и да је Шиа могао да погледа у географску карту открио
би да су се улогорили источно од Паранора. Како било да било, утонуо је у сан чим се сручио
на тле.
Ревносни Гноми су га чврсто везали, запалили ватру и припремили своју оскудну вечеру.
Један од њих остао је на стражи из пуке навике, будући да се никога и ничега нису бојали
овде, у завичају, а други је стражарио поред уснулог заробљеника. Вођа Гнома још није знао
ко је Шиа, као што није знао ни значај елфског камења, али је био довољно бистар да и
заробљеника и чудне каменчиће сматра драгоценим пленом. Намеравао је да Вејланина
одведе у Паранор и старешинама препусти бригу о његовој даљој судбини.
Гноми су брзо појели вечеру састављену од хлеба и печеног меса. После тога окупили су
се око ватре и радознало разгледали камење које је вођа извадио из чисте забаве. Смежурана
жута лица приљубила су се уз пламен и испружену руку старешине у којој су блистали
каменчићи. Један од извидника се усуди да додирне камен, ади га снажни ударац одбаци у
сенку дрвећа. Вођа је љубопитљиво загледао плен на своме длану, а остали су читав призор
посматрали као опчињени. На крају се Гноми уморише од плаве светлости и вођа врати
кожну кесицу у тунику. Потом извади боцу пива и даде је сапутницима да ублаже хладноћу и
забораве своје муке. Боца је ишла од уста до уста и гномски војници су се смејали и веселили
до у касну ноћ, непрекидно потпирујући ватру да би се колико-толико загрејали. Придружио
им се чак и стражар, уверен да је даље осматрање непотребно. Када су испили пиво, уморни
ловци се испружише око ватре и покрише ћебадима. Стражар је био довољно присебан да
едно ћебе пребаци и преко уснулог заробљеника, закључивши да га у Паранор не би требало
довести у грозници. Логор утону у сан и тишину; спавали су сви осим јединог стражара који
е дремуцкао у сенци логорске ватре што је лагано одумирала.
Шиа је спавао немирно, мучен морама у којима је са Фликом и Менионом бежао у
Кулхавен и оданде са осталима покушавао да стигне до Паранора. Преживео је у сну борбу са
Магленом Утваром, осећајући њен хладан, љигав загрљај и додир опасних мочварних вода.
Пао је у очајање када су се њих тројица изгубила у Црним Храстовима, само је овога пута
био сам у непроходној шуми из које није било излаза. Чуо је урлике вукова који су га
окружили и онемогућили бекство. Затим се сцена изменила: чета је стајала пред
 развалинама древног града Волфсктага. Посматрали су радознало металне костуре, не
слутећи опасност која их је вребала из џунгле. Једино је Шиа знао шта ће се догодити, али
 

када је покушао да упозори остале, установио је да не може да говори. Онда је угледао како
се из свог скровишта појављује џиновска наказа и пузи према њима. Последња слика из
 рушевина прастарог града био је напад чудовишта и његових искежених чељусти. Одмах
затим, Шиа се нашао у вртлогу реке, вртећи се попут чигре и узалуд покушавајући да изрони
и удахне ваздух који је доносио живот. Вода га је увлачила у своје дубине и он је почео да се
дави. Док се очајнички борио са брзом матицом, непозната, неумољива река носила га је све
даље и даље.
Пробудио се и видео прве трагове долазеће зоре. Осетивши да су му руке и ноге ледене и
укочене од оштрих кожних веза, забринуто је осмотрио ватру на издисају и гомилу
непомичних Гнома у дубоком сну. Брда су се пружала са свих страна, а тишина је била тако
велика да је Вејланин чуо сопствено дисање. На једној страни логора стајала је, поред густог
жбуња, усамљена прилика стражара. Његови су обриси били тако нејасни у измаглици ноћи
која се повлачила, да се Шиа упита није ли и он део жбуња. Покушао је да одвеже ноге, у
суманутој жељи да побегне пре него што се Гноми пробуде. Већ после неколико узалудних
покушаја био је приморан да одустане од даљег напрезања и идеје о слободи. За тренутак је
беспомоћно зурио испред себе, сигуран да је крај неминован и да ће га убити чим стигну
Паранор.
Одједном се однекуд из таме зачу неки нејасан шум. Елфске очи су хитро прелазиле по
логору и Гномима, али ништа посебно нису могле да опазе, осим стражара који је и даље
непокретно стајао поред жбуна. Изненада се из шибља одлепи огромна сенка која зграби
стражара и он нестаде. Шиа је жмиркао у неверици, али је убрзо схватио да не сања. Тамо
где је малочас стајао Гном, зјапила је празнина. Сунце се рађало и златни руб је ницао на
врховима далеких источних брда.
Вејланин се нагло окрете на шум који је допирао са леве стране. Из шумарка искрсну једна
од најчуднијих појава које је млади Шиа икада срео – човек у црвеној, скерлетној одећи
какву нико у Сеновитој Долини није носио. У првом тренутку Шиа помисли да је пред њим
Менион Леах, који је имао обичај да носи црвено ловачко одело, али се одмах затим увери да
непознати нимало не личи на њега. Лице се није могло назрети у нејасној светлости, али су
и висина и грађа и начин кретања били потпуно различити. Непознати је у једној руци држао
ловачки нож, а у другој неки необичан, оштар предмет. Хитро се пришуњао заробљенику иза
леђа и брзим покретом ножа ослободио га кожних веза. Шиа разрогачи очи када опази да
неочекивани спасилац нема леву шаку и да уместо ње блиста оштро гвоздено копље.
 – Ни речи! – нареди непознати глас. – Не гледај, не мисли, него трчи према оном дрвећу.
Напред!
Шиа послуша наредбу. Иако није видео лице спасиоца, погодио је по грубом гласу и
снажним удовима да би било мудро послушати га. Бешумно је потрчао из логора и брзо
стигао до заклона дрвећа, где је стао и окренуо се, очекујући непознатог. На своје
изненађење, видео је да црвена прилика пузи усред уснулих Гнома, тражећи нешто. Сунце је
одскочило и његова светлост је обасјавала странца у тренутку када се наднео над згрчену
прилику гномског вође. Десна рука у рукавици се опрезно завукла у његову тунику, почела
по њој да претура и поново се појавила са кожном кесицом. Рука са елфским камењем
остаде у ваздуху јер се Гном нагло пробудио и зграбио странца за чланак, настојећи да га
закачи мачем. Али Шиин спасилац је био исувише брз да би га непријатељ изненадио.
Дугачко гвоздено копље одби ударац и зари се у изложено грло малог Гнома. Непознати се
усправи и побеже од непомичног тела у тренутку када се цео логор пробудио од звекета
 

метала. У следећем тренутку су сви Гноми били на ногама и са исуканим мачевима појурили
за уљезом. Човек у црвеном је био принуђен да се окрене и да се супротстави дванаесторици
нападача.
Уверен да је то и његов крај, Шиа одлучи да искочи из заклона и да му притекне у помоћ.
Али невероватни странац одби први напад гномских ловаца као да је реч о мишевима и
двојици зададе смртоносне ране. Када је уз оштар крик дочекао и други талас нападача, из
сенке на другом крају логора појави се нова црна прилика са огромном тољагом. Она
муњевитом брзином улете међу изненађене Гноме, и поче бесно ударати по њима тешким
оруђем. За непуни минут сви су Гноми непомично лежали на земљи. Док је згранути Шиа
цео догађај посматрао са ивице шумарка, огромна прилика пришла је његовом спасиоцу као
што верни пас прилази свом господару. Странац рече нешто диву, па се упути ка Шии, а
његов пратилац остаде поред Гнома.
 – Мислим да смо ово успешно окончали – зачу се груби глас и црвена прилика приђе
Вејланину, држећи чврсто кожну кесицу у десној руци.
Шиа му се упиљи у лице, питајући се ко би могао бити непознати доброчинитељ. Начин
на који се разметао говорио је да је осион и пун самопоуздања, али је човек несумњиво био и
изванредан борац. Избраздано и од сунца потамнело лице било је избријано, осим танких
брчића изнад горње усне. Било је то једно од оних лица која одолевају времену и старости;
човек није изгледао ни стар ни млад, покрети су били младалачки, али су кожа и очи
откривале да неће дочекати следећих четрдесет година. Тамна коса била је прошарана седим
власима, лице изразито и лепо, а уста пуна и фино извајана. Спасилац је био привлачан
човек, али је Шиа инстинктивно осетио да се његова права природа скрива иза вешто
навучене копрене. Непознати је стајао опуштен пред несигурним Вејланином и, осмехујући
се, очекивао реакцију.
 – Необично сам ти захвалан – рече брзо Шиа. – Са мном би било свршено да се ти ниси
појавио...
 – У реду, у реду. Мој посао није да спасавам непознате, али знам да би те они ђаволи
исекли на комаде из пуког задовољства. Ја сам из Јужне Земље, одмах да ти кажем. Нисам,
додуше, одавно био у њој, али је она ипак мој завичај. И ти си из мог краја, по свему судећи.
Из неке од брђанских заједница, можда? Имаш у себи и елфске крви, наравно...
Нагло је ућутао и Шиа је поверовао да непознати зна све о њему. Брзи поглед на огромну
фигуру која је стајала поред мртвих Гнома уверио га је да пратилац непознатог није Скул.
 – Ко си, пријатељу, и одакле долазиш? – упита странац.
Шиа му рече своје име и објасни да долази из Сеновите Долине. Истраживао је реку тамо
на југу, додаде, и чамац му се преврнуо, а матица га онесвешћеног избацила на обалу где су
га пронашли Гноми. Измишљена прича била је блиска истини, тако да је непознати могао
поверовати у њу. Не желећи да се поверава туђинцу, Шиа је, замуцкујући, завршио причу
тренутком када су га Гноми заробили на обали. Човек га је посматрао са осмехом на уснама,
играјући се кожном кесицом.
 – Па, дубоко сумњам да си ми рекао целу истину – насмеја се кратко. – Али, не замерам
ти. И ја бих тако поступио да сам на твом месту. За истину увек има времена. Зовем се
Панамон Крел.
Пружио је десну руку и Шиа је чврсто прихвати. Странчев стисак био је челичан и
Вејланин нехотице устукну. Непознати се поново осмехну и показа руком на дива иза
њихових леђа.
 

 – Оно је мој пратилац Келтсет. Заједно смо већ пуне две године и никада нисам имао
бољег пријатеља, премда бих волео да је говорљивији. Знаш, Келтсет је нем.
 – Шта је он? – упита радознало Шиа.
 – Ти си без сумње странац у овом делу света – насмеја се задовољно његов саговорник. – 
Келтсет је Стеновити Трол. Његов завичај су Планине Костурнице, али га је његов народ
изгнао из земље. Обојица смо изгнаници у овом немилосрдном свету, али претпостављам д
живот свакоме од нас додељује различите судбине. Ту се баш нико ништа не пита.
 – Стеновити Трол – понови Шиа у чуду. – Нисам до сада ниједног видео. Мислио сам да су
то нека дивља створења, слична животињама. Откуд ти са...
 – Пази шта говориш, пријатељу – оштро га упозори странац. – Келтсет не воли такве речи
и довољно је осетљив да те убије због њих. Грешиш што у њему видиш чудовиште које не
личи ни на тебе ни на мене и уз то се непрекидно питаш колико је опасан. Пошто ти ја
кажем да је Стеновити Трол, убеђен си да је пред тобом пре животиња него биће слично
нама. И то све само зато што си недовољно образован и што немаш искуства, сигуран сам. Да
си путовао са мном ових неколико последњих година, научио би да се и иза пријатељског
осмеха крију оштри зуби!
Шиа није могао да одвоји поглед од џиновског Трола који се лењо нагињао над пале
Гноме, тражећи нешто што би му могло бити од користи. Келтсет је на себи имао панталоне
до колена и тунику опасану зеленим конопцем и доиста је личио на човека. Око врата и
чланака носио је металне огрлице. Оно што га је разликовало од људи била је чудна груба
кожа, налик на кору дрвета. Имала је боју печеног меса и прекривала је лице и тело. Ситно
лице са тешким обрвама и усађеним очима било је неодређено и безизразно. Руке и ноге
личиле су на људске, осим шака које нису имале мали прст, него само палац и три јака
прста, по ширини једнака нежним зглобовима малог Вејланина.
 – Сигуран сам да није кротак – изјави мирно Шиа.
 – То сам и очекивао! Савршен пример брзоплетог размишљања и неосноване процене!
Само зато што Келтсет не делује цивилизовано и интелигентно на први поглед, ти га
сматраш нижим бићем. Шиа, дечаче драги, можеш ми веровати када кажем да је Келтсет
веома осетљиво биће и да су његова осећања иста као твоја и моја. Трол у Северној Земљи
исто је толико нормална појава као Елф у Западној, и тако даље! Не заборави да смо и ти и
а странци у овом делу света.
Шиа се пажљиво загледа у то привлачно, умирујуће лице, у тај тако природан смешак, и
одједном осети дубоко неповерење према свом спасиоцу. Он и његов пратилац нису били
само путници-пролазници кроз непознату земљу, они нису случајно наишли на гномску
жртву, они заробљенику нису притекли у помоћ из чисте љубави и пуке самилости према
сународнику. Они су гномски логор напали смишљено и лукаво, а када их је непријатељ
открио, без двоумљења су и безобзирно уништили целу патролу. Трол је изгледао опасно,
али је Шиа био убеђен да је Панамон Крел двоструко опаснији.
 – Ти си свакако боље обавештен од мене – признао је Шиа, пажљиво бирајући речи. – 
Долазим из Јужне Земље и мало сам путовао, па не познајем овај крај света. Али вама
дугујем живот, и моја захвалност је упућена и теби и Келтсету.
Полетни странац се задовољно осмехну на те ласкаве речи.
 – Захвалност је непотребна, понављам. Дођи овамо и седи поред мене док Келтсет не
обави свој задатак. Требало би да попричамо о ономе што те доводи у овај део света. Знаш,
област је веома опасна, нарочито кад неко путује сам.
 

Повео је Шиу до најближег дрвета и, уморан, сео, ослонивши се о витко стабло. Још је у
десној руци држао кесицу са елфским камењем, али Шиа није хтео да му то на било који
начин помене. Надао се да ће га странац кад-тад упитати да ли кесица њему припада. У том
случају би се поново докопао свога јединог блага и са њим се упутио у Паранор. Знао је да га
пријатељи узалудно траже, било на источној ивици Змајевих Зуба, било негде даље,
недалеко од Паранора.
 – Зашто Келтсет претреса Гноме? – упита млади Вејланин после краћег ћутања.
 – Па, тражи ознаке да би установио одакле су и куда су пошли. Храна би нам била од
велике хористи, а можда имају и неке драгоцености.
Заћута и упитно погледа Шиу, машући кожном кесицом са елфским камењем пред очима
Вејланина, као што би ловац махао мамцем пред животињом коју лови. Шиа тешком муком
прогута пљувачку, схвативши да је непознати све време знао да су каменчићи његово
власништво. Требало је, значи, брзо урадити нешто да се не би одао.
 – Ово припада мени. И кесица и камење у њој су моји.
 – И сада? – исцери се Панамон Крел. – Не видим да на кеси пише твоје име. Одакле ти?
 – Каменчиће ми је дао отац – брзо је слагао Шиа. – Имам их годинама. И свуда их носим
са собом; верујем да ми доносе срећу. Када су ме Гноми заробили, претресли су ме и одузели
ми кесицу. Али она припада мени.
Спасилац у црвеном се бледо осмехну, одреши кесу и изручи сва три камена на отворен
длан. Пошто се једно време дивио чистом плавом сјају обратио се Шии, дижући густе обрве.
 – Можда говориш истину, а можда си ово драго камење украо. Сувише је скупоцено да би
га као амајлију носио свуда са собом. Задржаћу га све док ми не докажеш да си прави
власник.
 – Али је морам да идем, да се сретнем са пријатељима – муцао је Шиа. – Не могу да
останем са тобом и уверим те да су каменчићи моји!
Панамон Крел устаде и, осмехнувши се Шии, гурну кесу у тунику.
 – То стварно није проблем. Реци ми где могу да те нађем, и ја ћу ти камење донети чим се
уверим у истинитост твоје приче. У Јужну Земљу се враћам за неколико месеци.
Шиа се загрцну од гнева и бесно скочи.
 – Ти си најобичнији лопов, бедни друмски пљачкаш! – заурла, изазивајући саговорника.
Панамон Крел прасну у грохотан смех. Када се сабрао, заврте главом у неверици и обриса
сузе које су незадрживо текле. Шиа га погледа изненађено, не схватајући шта је толико
смешно у његовој оптужби. Чак је и Трол престао да претражује мртве Гноме и загледао се у
њих двојицу, безизразна, опуштена лица.
 – Дивим се ономе ко говори оно што мисли, Шиа – узвикну странац смејући се усхићено. – 
Не може се рећи да ти недостаје моћ запажања!
У тренутку када је раздражени Вејланин хтео да одговори, у збрканој свести се чињенице
указаше у свој јасноћи. Шта су ова два чудна другара радила у овом делу Северне Земље?
Због чега су се толико трудили да га ослободе гномског заробљеништва? Како су уопште
сазнали да су га Гноми заробили? Схватио је истину у магновењу; била је толико очигледна
да се чудио како је није сагледао у првом тренутку.
 – Панамон Крел, љубазни спасилац! – наругао се горко. – Није никакво чудо што те је моја
примедба толико забавила. Ти и твој пријатељ сте управо оно што сам рекао. Вас двојица сте
најобичнији лопови, друмски пљачкаши! Тражили сте ово драго камење од самог почетка!
Како сте ниско пали, ви...!
 

 – Пази шта говориш, момче! – Странац у скерлетној одећи скочи са подигнутим копљем.
Изразито лице било је сада изобличено од изненадне мржње, гнев је севао из тамних очију а
вечити смешак испод танких брчића постао паклено претећи. – Мишљење о нама задржи за
себе. Многе сам горке часове доживео у овом свету и нико ми никада ништа није дао! А
будући да је то чиста истина, никоме нећу дозволити ни да ми нешто одузме!
Шиа устукну, ужаснут сазнањем да је несмотрено прекорачио границе односа према
двојици непредвидљивих противника. Његово ослобођење је брижљиво унапред
припремано, јер је основни циљ била крађа драгог камења. Са Панамоном Крелом се није
смело шалити и брзоплети језик у овој игри могао је Вејланина коштати живота. Високи
лопов је са злобом посматрао уплашеног саговорника, да би се одмах потом љутито лице
 разведрило и на уснама се опет појавио благородни осмех.
 – Зашто бисмо Келтсет и ја тврдили супротно? – Кружио је око Шие. – Ми смо ловци на
срећу и живимо од своје довитљивости и препредености. Нимало се, значи, не разликујемо
од других, осим можда по начину рада и презиру према хипокризији! Сви су људи лопови, на
овај или онај начин. Само, ми смо она старомодна врста, она поштена врста која се не стиди
онога што је.
 – Како сте дошли до логора? – упита Шиа неодлучно, покушавајући да смири разљућеног
спасиоца.
 – Ватру смо опазили синоћ, по заласку сунца – одговори Крел без околишења, без мржње и
непријатељства. – Дошао сам до чистине да бих добио увид у ситуацију и видео како се моји
мали жути пријатељи играју са ова три плава камичка. Видео сам и тебе, упакованог и
спремног за испоруку. Одмах сам одлучио да доведем Келтсета и једним ударцем убијем две
муве – ах, ха, као што видиш, нисам лагао када сам рекао да не волим да гледам како се
Јужноземљаш копрца у рукама жутих ђавола!
Шиа климну главом, срећан што је на слободи; притом се питао да ли му је боље сада или,
можда, када је био заробљеник Гнома.
 – Престани да бринеш, пријатељу. – Панамон Крел је лако препознавао страх. – Ми ти не
желимо зло. Стало нам је једино до драгог камења: оно је на цени, а нама је новац потребан.
Ти се слободно можеш вратити одакле си дошао или отићи куда желиш.
Нагло се окрете и пође ка Келтсету, који је послушно стајао поред гомиле оружја и одеће,
поред свих вредносних предмета које је сакупио од мртвих Гнома. У поређењу са огромним
Тролом, Крел је изгледао патуљасто. Захваљујући мркој, грубој и рапавој кожи, Келтсет је
личио на скврчено дрво које својом сенком наткриљује људско биће у скерлетном оделу.
Панамон је говорио тихим гласом, а његов горостасни пратилац одговарао је немуштим
езиком и покретима главе и руку. Заједнички су претражили гомилу заплењених ствари и
већину одбацили као смеће. Шиа их је посматрао и размишљао о томе шта да уради. Изгубио
е елфско камење, а без њега је био незаштићен у овој дивљој земљи. У Змајевим Зубима је
изгубио сапутнике, другове који би се са њим борили раме уз раме, једине пријатеље који би
му помогли да преотме драгоцене каменчиће. Дошао је довде и није могао поднети мисао да
од свега дигне руке и да се врати, без обзира на то што се повратак чинио безбедним.
 Чланови чете зависили су од њега и он није хтео да напусти Флика и Мениона.
Панамон Крел баци поглед преко рамена да види да ли је Вејланин кренуо својим путем, и
на његовом лепом лицу оцрта се изненађење због тога што је младић и даље стајао на истом
месту.
 – Шта чекаш?
 

Шиа неодлучно заврте главом, стављајући му до знања да ни сам не зна. Друмски

 разбојник га је неколико минута мирно посматрао, а онда му, уз вечити осмех, махну руком.
 – Дођи овамо да презалогајиш нешто, Шиа. Можемо бар да те нахранимо, пре него што
кренеш натраг у Јужну Земљу.
После непуних петнаест минута седели су око логорске ватре на којој су се пекли комади
сувог говеђег меса. Неми Келтсет је седео поред малог Вејланина, погледа прикованог за
месо, склопљених руку. Шиа осети неодољиву жељу да додирне то чудно створење и под
прстима осети његову као са дрвета огуљену кожу. Безизразна лица, Трол је седео попут
стене коју ни векови ни олује нису успели да помере. Панамон Крел је само једном бацио
поглед на њих и приметио да Шиа нетремице осматра горостаса. Широко се осмехнуо и
десном руком ухватио Вејланина за раме.
 – Он сасвим сигурно не уједа – уколико се редовно храни! Стално понављам исте ствари,
али ме ти не слушаш. За то је крива твоја младост, дивља, необуздана, маштовита младост,
толико безобзирна према старијима. Келтсет је биће као што смо и нас двојица, само веће и
мирније од нас, што веома ценим код свог ортака. Он свој посао обавља боље од свих оних
са којима сам радио, а радио сам са многима, веруј ми.
 – Он ради оно што му ти кажеш, претпостављам? – упита Шиа.
 – Наравно, наравно – гласио је миран одговор. Прилика у црвеном се наднесе над Шиино
бледо лице, са истуреним гвозденим копљем. – Али немој ме схватити погрешно, момче, јер
тиме не мислим да кажем да је Келтсет нека врста животиње. Он уме да мисли када је то
потребно. А ја сам му био пријатељ када нико није хтео ни да га погледа – нико! Он је
најснажније живо биће које сам икада срео, могао је да ме смрви и не трепнувши. А знаш ли
шта се догодило? Ја сам победио њега и од тада ме верно прати!
Заћутао је процењујући одјек својих речи, готово одушевљен згранутим погледом младог
Вејланина. Весело се насмејао и ударио се руком по колену.
 – Победио сам га пријатељством а не снагом! Поштовао сам га као човека, поступао према
њему као према себи равном и тиме га купио. Изненадио сам те, признај!
Смејуљећи се, лопов је скидао комаде меса са ватре и на штапићу их пружао немом Тролу,
који поче да их халапљиво жваће. Шиа се послужи са Панамоновог штапића и одједном
осети да умире од глади. Није се сећао када је последњи пут јео, и сада се баци на укусну
говедину. Пошто су једно време јели ћутећи, Шиа се усуди да постави следеће питање.
 – Шта вас је навело да постанете... разбојници?
Панамон Крел га изненађено погледа и изви обрве.
 – Шта је тебе брига за наше разлоге? Да не намераваш да напишеш историју наших
живота? – Ућута и осмехну се због своје раздражљивости – Нема ту никакве тајне, Шиа.
Никада нисам имао дара за поштен живот, никада дара за озбиљан рад. Одувек сам био
неукротив, одувек волео пустоловину, волео просторе и – мрзео рад. Онда сам једнога лепог
дана изгубио руку несрећним случајем, па ми је било још теже да нађем посао који би ми
омогућио лак и безбрижан живот, који би ми пружио оно што сам желео. Живео сам тада
усред Јужне Земље, у Талхану. Упао сам у малу неприлику, а потом западао у све веће. Почео
сам да лутам по свим земљама и живео од пљачке. Најчудније од свега је што сам се у том
послу тако добро осећао да нисам ни пожелео да га напустим. Уживао сам у њему, уживао
пуним срцем у сваком трену! И ево ме! Можда нисам богат, али сам зато срећан, можда
нисам у цвету младости, али сам зато у цвету мужевности.
 – Зар никада ниси размишљао о повратку? – наставио је Шиа, не могући да верује у његову
 

искреност. – Зар никада не помишљаш на дом и...?

 – Лепо те молим да не будеш толико дирљив, момче! – узвикну његов саговорник. – Ако
наставиш тако, почећу да плачем и да на овим клецавим коленима молим за опроштај!
Праснуо је у тако необуздан смех да је чак и неми Трол престао да жваће своје месо. Шиа
осети како му се лице жари од гнева, али се савлада и настави да једе. Смех утихну у
кратким грцајима и Крел настави своју причу.
 – Келтсетова историја се разликује од моје. Ја лично нисам имао разлога да се бацим у
овакав живот, али је он за то имао све разлоге овог света. Нем је од рођења, а тролски народ
богаље не подноси. Учинили су све да Келтсету загорчају живот, гурали су га, тукли и гађали
кадгод им нешто није било по вољи и када свој бес нису могли да истутње на другоме. Увек
е био предмет шала и изругивања, али се никада није супротстављао јер су они били све што
е имао. Онда је одрастао и био тако велики и снажан да су га се сви плашили. Једне ноћи,
група младих покушала је да га повреди, да га натера да оде или умре. Али покушај
немилостивих младих Тролова завршио се неочекивано: доведен до границе безумља,
Келтсет се супротставио и убио тројицу. Његови сународници су га избацили из села, а Трол-
изгнаник је дрво без корена. И тако је Келтсет почео да лута све док га ја нисам пронашао.
Благо се осмехнуо и погледао грубо, недокучиво лице, страсно нагнуто над последње
комадиће меса.
 – Он добро зна шта радимо и претпостављам да добро зна да не радимо поштен посао. Али
Келтсет личи на дете према коме су се одрасли тако ружно понели да у шему није остао ни
траг поштовања према свету који му ништа добро није донео. Осим тога, ми се крећемо у
делу земље где живе само Гноми и Патуљци, који су природни непријатељи свих Тролова.
Клонимо се крајњег Севера и ретко залазимо у јужне области. Све у свему, живимо врло
добро.
Панамон Крел се врати својој говедини, жваћући одсутно и пиљећи у ватру, гасећи жар
врховима чизама. Шиа је завршио доручак и размишљао о томе како да дође до елфског
камења. Крел устаде, то исто учини и горостасни Трол, очекујући следећи потез пријатеља.
Последњи се дигао Шиа и мирно посматрао како Панамон сакупља неколике ђинђуве и
оружје и цео пртљаг предаје Келтсету. Затим се разбојник окрете малом Вејланину и кратко
климну главом.
 – Драго ми је што смо се упознали, Шиа. Желим ти сву срећу. Кад будем мислио на драго
камење у овој кеси, сетићу се и тебе. Штета што их ниси сачувао, али си бар захваљујући
њима остао жив, или, тачније речено, ја сам ти захваљујући каменчићима спасао живот.
Губитак ће ти се чинити мањим ако га прихватиш као накнаду за учињене услуге. Мислим да
е крајње време да кренеш ако намераваш да стигнеш у безбедности Јужне Земље кроз
неколико дана. Град Варфлет лежи на размеђи југа и запада; у њему ћеш сигурно добити
помоћ. Држи се чистина, Шиа.
Махнуо је руком Келтсету и пошао. Вејланин се није ни покренуо, пратио је погледом оне
који су га напуштали као опчињен. Панамон се окрете и схвати да Вејланин стоји на истом
месту као укопан.
 – Шта ти је? – упита га љутито. – Немој ми рећи да желиш да пођеш са нама и докопаш се
свог драгог камења? То би стварно покварило једно лепо пријатељство, јер бих био
приморан да ти одсечем уши или учиним нешто још горе! Хајде, губи се, губи се одавде!
 – Ти не схваташ шта ми то камење значи! – ојађено узвикну Шиа.
 – Чини ми се да схватам – допре до њега брзи одговор. – Оно значи да Келтсет и ја бар
 

извесно време нећемо бити сиромашни друмски пљачкаши, значи да бар извесно време
нећемо морати да крадемо или молимо за шаку хране. То камење значи новац, Шиа.
Шиа избезумљено појури ка њима, мислећи искључиво на елфске каменчиће. Панамон
Крел помисли да је Вејланин луд кад намерава да их нападне и отме им три плава камена.
Тако упорног момка никада није срео. Он му је спасао живот и дао му слободу, али њега то,
очигледно, није задовољавало. Шиа им приђе, свестан тога да је Крелово стрпљење при
крају и да ће га убити без оклевања.
 – Нисам ти рекао целу истину – промуцао је. – Нисам могао... не знам је ни ја. Али плави
каменчићи су од великог значаја – не само за мене, него и за све наше земље. Чак и за тебе,
Панамоне.
 Човек у црвеном га неповерљиво погледа: на уснама није било осмеха, али ни гнева у
очима.
 – Мораш ми веровати! – узвикну жустро Шиа. – Они значе више него што ти можеш
схватити.
 – Ти очигледно верујеш у то – рече мирно Крел и погледа горостасног Келтсета. Трол пође
према Шии, који устукну од ужаса. Али Панамон Крел једним покретом руке заустави свог
пратиоца.
 – Учини ми још једну услугу – вапио је Шиа, покушавајући да добије у времену. – Поведи
ме у Паранор.
 – Полудео си начисто! – заурла лопов, ужаснут предлогом. – Какви те разлози нагоне да
одеш у ту црну тврђаву? Ово је непријатељска земља и у њој нећеш опстати ни пет минута!
Иди кући, дечаче! Иди из ових стопа својој кући и остави ме на миру.
 – Морам да стигнем у Паранор – рече брзо Шиа. – У Паранор сам и пошао када су ме
Гноми заробили. Тамо ме очекују пријатељи, они ме све време траже. Морам да одем у
Паранор и да их нађем!
 – Паранор је легло зла и то тле погодује само бићима Северне Земље. Ни ја се не бих
усудио да одем у Паранор! – рече Панамон оштро. – Кажеш да те тамо очекују пријатељи.
Намераваш, дакле, да Келтсета и мене намамиш у замку и тако се докопаш драгог камења. То
е твој план, зар не? Е, па, заборави га овог часа. Послушај мој савет и крени на југ док још
можеш.
 – Плашиш се, значи? – муцао је Шиа љутито. – Плашиш се Паранора и мојих пријатеља.
Немаш храбрости да...
Устукнуо је када се Панамоново лице зажарило од беса, али је одважно ставио све на једну
карту.
 – Ако ме не поведеш до Паранора, отићи ћу сам.
Одговора није било и он настави.
 – Све што тражим од тебе јесте да ме доведеш до граница Паранора. Уверавам те да те
увући нећу ни у какву клопку.
Панамон Крел је опет одмахнуо главом. Бес се угаси у очима и осмех поново појави на
стиснутим уснама. Слеже раменима и рече:
 – Зашто бисмо се ми за то бринули? – упита подругљиво. – Ти стављаш главу на коцку.
Идемо, Шиа.
 

7.

Борба са Скулом

Три чудна сапутника путовала су на север кроз брдовити крај до поднева, када су се
зауставили да поједу на брзину припремљен ручак и пруже себи неколико окрепљујућих
минута одмора. Земљиште се није мешало током јутарњег хода, али је наизменично
смењивање успона и спустова чинило путовање изузетно тешким. Земља је била неплодна и
оголела, обрасла исушеном травом и ретким бусењем, и та пустош је у путницима изазивала
нелагодност и нерасположење. На појединим местима трава им је, тврда и оштра попут
бича, немилосрдно шибала ноге, и, за тренутак улегајући под тешким чизмама, поново
одскакала као жива опруга. Осматрајући пут којим су дошли, Шии се по неугаженом тлу
чинило да нико пре њих није газио по њему. Ретко дрвеће било је туробно, ругобно и
свијено, са врло мало лишћа, одајући утисак да је као пасторче природе, закржљало од
 рођења, препуштено на милост и немилост дивљој, пустој земљи. Нигде животиње, нигде
птице, нигде знака живота.
Али је зато разговор сапутника био жив. Шиа је, чак, у неколико махова пожелео да
Панамон Крел заћути, бар за који минут. Његов високи спасилац је говорио непрекидно,
обраћајући се повремено другима а највише самоме себи. Говорио је о свему и свачему,
укључујући ту и ствари о којима није имао појма. Једина тема коју је са много такта
избегавао био је сам Шиа. Понашао се као да је Вејланин његов саборац, њему раван
друмски лопов са којим слободно и отворено може да разговара о свим искуствима, без
страха од прекора. Брижљиво је избегавао да помене Шиин завичај, драго камење и циљ
путовања. Закључио је, по свему судећи, да је најпаметније да тог досадног Вејланина што
пре одведе у Паранор, повеже са пријатељима и одмах продужи даље. Шиа се питао где су се
њих двојица упутила пре него што су њега срела и да ли су уопште имала неки одређени
план. Учтиво је слушао Крелово брбљање и повремено убацивао по неку умесну примедбу,
 размишљајући о начину на који би преотео своје каменчиће. Ситуација у којој се налазио
била је безизлазна самим тим што су његови сапутници знали да само о томе размишља.
Шиа је био уверен да ће се препредени Панамон Крел играти са њим све док то буде могуће
и да ће му, у тренутку када покуша да преотме драгоцености, без размишљања бацити омчу
око врата.
У току тог разговора у ходу, Шиа је осматрао немог Трола, размишљајући о личности која
се крије иза безизразне маске. По Панамону је Келтсет био промашен створ, одбачен од свог
народа, веран пратилац човека који се у одсудном часу показао као пријатељ. Иако је прича
на први поглед деловала прилично истинито и убедљиво, нешто је у Троловом понашању
наводило Вејланина да посумња у њу, јер Келтсет нимало није личио на бедног изгнаника.
Држао се достојанствено и поносно, ходао је усправно, уздигнуте главе. Премда је био нем,
интелигентан поглед његових дубоко усађених очију наговештавао је Шии да је реч о много
сложенијој личности. Понављао се случај Аланон – Крел није рекао сву истину. Али за
 разлику од Друида, лукави лопов је по свој прилици био лажов коме не би требало веровати.
Ко зна, можда је Панамон лагао причајући о Келтсету, а можда једноставно истину о њему
ни сам није знао. Вејланин је био уверен и у то да је пустолов у скерлетној одори човек који
 

му је у једном тренутку спасао живот а у следећем мирно украо драгоцености, нешто више од
обичног друмског разбојника.
Пошто су завршили свој оскудни ручак, Келтсет поче да пакује остатке хране, а Панамон
 рече Шии да се налазе у близини кланца Јанисон, на северној граници ове брдовите и пусте
земље. Када прођу кроз кланац, прећи ће Стрелехејмске Низије и стићи, идући на запад, у
Паранор. Ту ће се коначно растати, изјави Крел подвлачећи сваку реч, и Шиа ће моћи да се
придружи пријатељима или да оде у Тврђаву Друида, зависно од тога како одлучи. Вејланин
е климао главом, свестан тога да његови сапутници само чекају када ће и како покушати да
им преотме драго камење. Ништа, разуме се, није рекао и ничим дао на знање да му је све
асно. И тако су лагано ишли преко благих подножја и ниских планина. Шии се чинило да су
далеке планине са његове леве стране продужетак страшних Змајевих Зуба, премда је овај
венац изгледао друкчије и вероватно обухватао у свом средишту и кланац Јанисон. Северна
Земља бивала је све ближа и за Вејланина више није било повратка.
Панамон Крел се бацио у још једну од својих бесконачних; прича о пустоловинама из свог
живота. Веома је ретко помињао Келтсета и Шиа је бивао све сигурнији у то да лопов о
Тролу зна далеко мање него што тврди, да је дивовски Трол за Панамона исто толико тајна
колико и за њега самог. Да су као друмски лопови живели заједно пуне две године, како је
тврдио Крел, онда би свакако бар у неку од прича био укључен и Келтсет. Док се Шии у
почетку чинило да разбојника у црвеном Трол прати као веран пас, сада је све више долазио
до закључка да та два чудна створа путују заједно из потпуно различитих разлога. До тога је
дошао мање слушајући Панамона, а више посматрајући немог Келтсета, чијим је гордим
држањем и одлучним ставом био немало изненађен. Келтсет је био хитар и неумољив у
истребљењу чете гномских ловаца, али је то урадио зато што је било неминовно а никако
зато да би задовољио свог пратиоца или дошао у посед драгог камења. Ко је био Стеновити
Трол Келтсет то Шиа није знао, али је био сасвим сигуран да није ни изгнаник ни одбаченик
ни бедник кога се његов народ одрекао са најдубљим презиром.
Дан је био необично топао и Шиа је почињао да се зноји. Земљиште је бивало све
неравније а прелаз преко непрегледних брда тежак и спор. Панамон Крел је брбљао и даље,
смејући се и шалећи се са Шиом као да су дугогодишњи другови и сапутници жељни
друмских пустоловина. Причао му је о све четири земље; обишао их је све, упознао њихове
народе и проучио њихов начин живота. Шии се чинило да је Панамон доста несигуран у
односу на Западну Земљу и дубоко је сумњао Да нешто зна о елфском народу, али је одлучио
да то питање не поставља. Мирно је саслушао приче о женама које је његов саговорник
сретао на својим путовањима, међу њима и бајку о лепој принцези коју је спасао и у коју се
заљубио да би је, како то обично бива, изгубио када је њен отац-краљ и једно и друго
протерао у две различите земље. Вејланин је уздисао са жаљењем, а у себи се слатко смејао
завршетку приче и Панамоновом признању да и дан-данас трага за принцезом. Рекао је да се
искрено нада да ће је Крел пронаћи и Да ће због ње напустити овај начин живота. Човек га
на то оштро погледа и дубоко се замисли.
После два сата хода стигли су у кланац Јанисон, пролом између два планинска венца, у
приступачан пролаз који је водио у низију на другој страни. Планински ланац допирао је са
уга као продужетак највиших Змајевих Зуба, али је зато његов северни део био Шии потпуно
непознат. Знао је да Планине Костурнице, домовина огромних Тролова, леже негде на северу
и стога је претпостављао да је ово њихов јужни огранак. Осамљени и делимично непроходни
висови били су вековима непрегледна дивљина у којој су живеле само крвожедне и
 

 ратоборне тролске колоније. Поред најбројнијих Стеновитих Тролова, у овом делу Северне
Земље живеле су и друге њихове врсте. Ако је Келтсет одиста био припадник Стеновитих
Тролова, онда су они, закључио је Шиа, много интелигентнији народ него што то
Јужноземљаши замишљају. Његови сународници имали су, без сумње, потпуно погрешну
представу о раси која је живела у истом делу света. Добро се сећао како су у школским
књигама тролске нације биле описане као крајње примитивне и незналачке.
Панамон је сапутнике зауставио на улазу у широки кланац Пошто је пажљиво осмотрио
високе литице питајући се шта их у клисури очекује, наредио је снажном Келтсету да
истражи пролаз. Див се брзо изгубио у стењу, а они седоше да га сачекају. Крел се осмехивао
својим незаборавним лоповским смешком, стављајући до знања колико је лукав кад
предузима све потребне мере да избегне замке Шииних пријатеља. Док се у Шиином
друштву осећао прилично безбедним, уверен да његов случајни следбеник сам по себи не
представља никакву опасност, веома га је забрињавала мисао да би пријатељи младог
Вејланина могли бити довољно моћни да га увале у неприлике ако им се за то укаже
прилика. Чекајући Келтсета, брбљиви пустолов је време посветио још једној од чудесних
прича из свога узбудљивог луталачког живота. За Шиу је и ова, као све остале приче била
невероватна и преувеличана. Панамон је свакако у њима уживао више од својих слушалаца,
па је сваку од прича излагао са таквим задовољством као да је прва а не петстота. Шиа га је
и овога пута слушао немо и стоички, са живим интересовањем и дужном пажњом. Притом је
мислио како су врло близу граница Паранора и како ће убрзо остати сам и неометан. Знао је
да мора брзо пронаћи пријатеље, ако мисли да остане жив у тој земљи. Господар Ворлок и
његови ловци ће неуморно трагати за њим, па је самим тим и његова смрт сасвим извесна
ако благовремено не обезбеди заштиту Аланона и његове чете. Питао се да ли су они до сада
успели да освоје Тврђаву Друида и докопају се баснословног Мача од Шанаре. Можда је,
говорио је Шиа самом себи, победа већ извојевана.
У пролазу се појавио Келтсет и махнуо им руком да му се придруже. Тројка се упутила
према кланцу Јанисон и одахнула са олакшањем када се уверила да је он сувише тескобан да
би омогућио скривене заседе. До излаза су стигли за непун сат, а пут је био пријатан и
безбедан, и време је брзо протицало. На излазу су угледали низије које су се пружале
унедоглед према крајњем северу. Путници су изашли на меко тле равница окружених са три
стране, попут потковице, планинама и шумама. Низија је била обрасла танком,
бледозеленом травом, а земља гола и исушена. Равнице, по свему судећи, нису ни у пролеће
бивале бујне и зелене – у Паранору је живот био на издисају.
Да су близу циља Шиа је схватио у тренутку када је Панамон сапутнике повео ка западу,
будно се чувајући северних шума и планина на рубовима са њихове леве стране, настојећи да
се заштити од неочекиваних напада. Када је Вејланин запитао свог у црно обученог водича
где се налазе у односу на Паранор, лопов се само препредено осмехнуо рекавши да му се
приближавају пуном паром. Шиа је схватио да су сва даља питања узалудна и помирио се са
чињеницом да немо чека тренутак када ће га сапутници напустити. Зато је сву пажњу
обратио низији, сивој бесплодности и чемеру који су га привлачили на неки чудан начин. За
Јужноземљаша је то био један потпуно нови свет и зато, иако преплашен на смрт, није
пропуштао ниједну појединост. У извесном смислу, ово је била чудесна одисеја о којој су
Флик и он одувек сневали; желео је, дакле, да свесно доживи сваки тренутак који му се
пружао, и поред тога што ће исход пустоловине вероватно означити његов и Фликов крај,
што ће донети пораз свих напора и коначни губитак Мача од Шанаре.
 

Послеподне их је затекло у зноју и нервози која је у току дана расла са све несноснијом
жегом у незаштићеној низији. Келтсет је, донекле издвојен, ходао чврстим, равномерним
кораком, безизразна лица. У белом сунчевом усијању његове су очи биле још црње и
злоћудније. Чак је и Панамон Крел престао да говори. Чинило се да једва чека да се
ослободи Шие кога је сада већ осећао као непотребан терет. Шиа је био бескрајно уморан и
мрачан после дводневног непрекидног хода. Сунце је непрестано немилосрдно пекло а
путници су и даље ишли преко голе равнице без сенки и утолико теже разазнавали предео
пред собом уколико се сунце спуштало ка западном хоризонту. Шиа је већ дигао руке од
било каквих процена и искључиво се ослањао на Панамонову вештину да их доведе у
Паранор. Када су се приближили завршетку планинског венца који се према северу пружао
са десне стране, учинило им се да тамо где се планине завршавају започињу опет
непрегледне равнице. Пространства су била тако бесконачна да се хоризонт поклапао са
спојном линијом неба и земље. Када је Шиа на крају упитао да ли су пред њима
Стрелехејмске Низије, Панамон је избегао непосредан одговор и само је после неколико
тренутака климнуо главом.
Више није било говора ни о Паранору ни о Шии. Изашли су из долине у облику потковице
и зашли у источне међе Стрелехејмске Низије која се у недоглед пружала на север и запад.
Земљиште је, упоредо са шумама на левој страни, било изненађујуће брдовито. Промене су
постајале видљиве тек када би стигли на успоне изнад долине: трава, жбунови па и шумарци
искрсавали су са свих страна. А иза њих још нешто... нешто непознато, мрачно и туђе. То
нешто су сва тројица угледала у исти мах и Панамон их покретом руке нагло заустави,
шкиљећи сумњичаво у даљину. Угледали су одједном необичан призор: низови шиљака били
су забодени у земљу у свим правцима, усред гомиле обојеног платна и парчића блиставог
метала или стакла. У том мноштву отпадака и тканина назирали су се безбројни сићушни
црни предмети. Панамон Крел се коначно огласи – његови узвици били су упућени бићима и
стварима на тој необичној пољани. У одјеку тог узвика, зачу се лепршање црних крила,
пропраћено уплашеним кричањем: црни предмети – лешинари винуше се нагло у широким
круговима у небо и блиставо сунце. Панамон и Шиа су стајали као укопани – изненађени и
занемели. Само је Келтсет мирно пошао напред и загледао се у чудну гомилу необјашњивих
предмета. Већ у следећем тренутку се окренуо и махнуо својим сапутницима.
 – Овде се недавно одиграла крвава битка – рече вођа у скерлетној одори кратко. – Има и
лешева.
Сва тројица се упутише према језовитом бојишту. Шиа застаде, ужаснут помишљу да би ти
непомични облици могли бити тела његових пријатеља. Необичне мотке и њихови шиљци
добише изблиза праве облике: била су то копља и заставе оних који су били битку; парчићи
блиставог метала била су сечива мачева и ножева, од којих су неке одбацили бегунци а неки
висили у рукама мртвих поседника. Гомила платна се претвори у гомилу тела, у хрпу
непомичних, крвљу натопљених лешева на белом усијаном сунцу: Шиа се загрцну од смрада
смрти, а до ушију му допре упорно зујање мува. Када је приметио да је Шиа застао, Панамон
се горко осмехну, схвативши да се млади Вејланин први пут суочио са смрћу и да тај призор
никада неће заборавити.
Шиа се борио са мучнином, али се упркос томе придружио двојици својих сапутника. На
малом простору лежало је неколико стотина лешева. Сви су ратници били мртви, није било
ни покрета, ни звука. Панамон је закључио да је борба била дуга и немилосрдна, на живот и
смрт, без победника и без побеђеног. Препознао је гномске заставе и мала, чворновата жута
 

тела и одмах затим установио да су противници Гнома у стравичној бици били елфски
 ратници.
Крел је стајао посред бојног поља, питајући се шта да ради, а Шиа је ужаснуто зурио
призор покоља; попут робота, прелазио је стакластим погледом преко мртвих лица, са
Гнома на Елфе, са отворених рана на крваву земљу. Сада је знао шта је смрт и уплашио се од
ње. Смрт није била пустоловина, смрт је била бесмисао, смрт је изазивала само грозу и
мучнину, а сви ти борци су нестали можда и не знајући зашта се боре и зашта умиру. Ово
страшно крвопролиће није имало оправдања.
Шиину пажњу привукао је Келтсет који је извукао из земље заставу чији је врх био
окрвављен а држач напола сломљен. Знак на барјаку била је круна изнад дрвета овенчаног
грањем. Видно узбуђен, Келтсет руком дозва Панамона, а овај, намрштен и мрачан, обиђе
широк круг пажљиво осматрајући лица мртвих. На Шии се зауставише узнемирене очи
горостасног Трола, кога је очигледно запрепастило оно што је запазио на ситном лицу. У
следећем тренутку, Панамон Крел стаде поред Шие, забринута лица.
 – Ово је врло озбиљна ствар, пријатељу – изјавио је свечано. – Ово је застава краљевске
елфске куће Елеседила, Евентинове личне гарде. Његово тело међу лешевима нисам нашао,
али ми због тога није ништа лакше. Ако се Елфском краљу нешто догодило, свеопшти рат је
неизбежан. Цела ће се земља претворити у дим!
 – Евентин! – узвикну пренеражени Шиа. – Он је чувао северне границе Паранора у случају
да...
Нагло је ућутао, уплашен да се одао. Али Панамон Крел као да није ни чуо саговорника.
 – Овај покољ ми изгледа бесмислен! Зашто би се Гноми и Елфи сукобили баш овде, усред
пустоши и безнађа? Шта је то Евентина довукло овамо, тако далеко од његове земље? Они су
се поклали због нечега што ја не могу да разумем...
После кратког размишљања, погледао је Шиу.
 – Шта си рекао малочас? Шта си рекао за Евентина?
 – Ништа– промуца Вејланин. – Баш ништа...
Високи друмски лопов зграби Шиу за рамена, подиже га са тла и снажно привуче себи.
 – Престани да изиграваш будалу, човечуљче! – Црвено, љутито лице изгледало је џиновско
и страшно, а очи су му биле изобличене од беса и сумње. – Ти очигледно нешто знаш о свему
томе и боље је да одмах почнеш да причаш. Од првог тренутка слутим да знаш далеко више
од онога што си рекао о драгом камењу и разлозима због којих су те Гноми заробили.
Свршено је са лажима и претварањем, говори све што знаш!
Шиа, међутим, никада није сазнао како би његов одговор гласио. Док се копрцао у
ваздуху, настојећи да се истргне из Панамоновог челичног загрљаја, појавила се над њима
огромна црна сенка. Уз лепршање крила, са послеподневног неба поче се спуштати
чудовиште црна трупа. Шиа осети већ познату панику и дрхтавицу. Иако разгневљен, Крел
спусти Шиу на тле и изненађено се окрете наказном незнанцу. Вејланину су ноге клецале,
крв се ледила у жилама, а снага и храброст га напуштале: Носилац знамења мртвачке главе,
слуга Господара Ворлока, коначно га је пронашао и овога пута бекство није било могуће!
Окрутне црвене очи прелетеше преко непомичног Трола, зауставише се на тренутак на
Панамону и потом скретоше ка малом Вејланину, пробијајући и продирући до његових
мисли. Иако пренеражен појавом крилатог чудовишта, Крел није био захваћен паником.
Целим телом се окренуо накази, и док му се преко црвеног лица разливао широки, ђаволски
осмех, подигао је руку у знак упозорења.
 

 – Не знам ни ко си ни шта си, али се не приближуј! Овај дечак овде је моја брига, али то
не значи да...
Устукнуо је пред мржњом која је избијала из горућих очију.
 – Где је Мач, смртниче? – зачуо се шиштећи, претећи глас. – Осећам његово присуство.
Предај ми га!
Панамон Крел је збуњено пиљио у чудовиште, а онда је одједном угледао скамењено,
преплашено Шиино лице и схватио да је крилато створење непријатељ младог Вејланина.
 – Узалуд тврдиш да га немаш! – Шиштећи глас допре до Панамонове свести. – Знам да је
Мач овде, код вас, и ја ћу га наћи. Против мене се не можеш борити, битка је завршена.
Наследник Мача је одавно откривен и уништен. Предај ми Мач!
Панамон Крел је занемео први пут у животу. Није имао појма о чему говори крилато
чудовиште, али је исто тако схватио да би сваки покушај Да му то и каже био узалудан.
Наказа је одлучила да га уништи и могућности за објашњења нису постојале. Високи
 разбојник диже леву руку и врхом копља поглади брчиће, па се храбро осмехну, бацивши
летимичан поглед на свог немог пратиоца. Обојица су добро знала да их чека борба на живот
и смрт.
 – Не будите глупи, смртници! – Претња је била пропраћена сипљивим шиштањем. – До вас
ми нимало није стало, важан ми је Мач. Вас ћу лако смрвити – чак и на дневној светлости!
У Шии се јави трачак наде. Аланон је једном рекао да моћ Скула опада у току дана. Можда
Скули нису непобедиви на светлости сунца, можда два окорела разбојника имају изгледа на
победу. Али како се могу борити против нечега што није смртно, против духа мртве душе,
против сабласти у обличју наказе? Када је црнокрило створење пошло према њима, Панамон
Крел чучну са исуканим мачем, спреман да одбије напад. У истом тренутку се покрете и
Келтсет и дотадашњи горостасни кип претвори се у борбену машину гвоздених мишића.
Скулове црвене очи се устремише ка Тролу који му је прилазио са огромним буздованом и
 раширише се од изненађења.
 – Келтсете!
Неверица у очима чудовишта и пренераженост на лицу Панамона Крела трајали су само
делић секунде – Трол је противника напао заслепљујућом брзином. Буздован је пролетео
кроз ваздух и црног Скула погодио посред груди. У истом тренутку се Панамон са копљем и
мачем устремио на незаштићени врат. Али, створење из Северне Земље било је неуништиво.
Скул се брзо повратио од тешког ударца буздована и канџама одбацио Панамона на тле. Из
свирепих очију избио је бљесак црвене светлости, али се хитри и окретни Панамон изви у
страну и пламен опрљи црвену одору и поново га обори на тле. Пре него што је нападач
успео да направи следећи потез, на њега је налетео Келтсет. У поређењу са горостасним
Тролом, чак је и велико крилато чудовиште деловало сићушно: обојица су се ваљала по
земљи и давила се без милости. Панамон је клечао, збуњено махао главом и покушавао да
дође себи. Шиа му прилете и зграби га за мишицу.
 – Камење! – викну избезумљено. – Дај ми камење, оно ће нам помоћи!
Очи севнуше љутином и Крел бесно одгурну слабашног Вејланина.
 – Умукни и не, мешај се у ово! – загрме, усправљајући се тешком муком. – Склони се и
мани се трикова, пријатељу!
Јурнуо је у помоћ свом пратиоцу, узалудно покушавајући да Скулу зада јачи ударац.
Неколико минута су се сва тројица жестоко борила, спотичући се о лешеве Гнома и Елфа.
Панамон није био ни изблиза тако јак као остала двојица, али је био изузетно хитар и
 

необично издржљив, што му је у многоме помагало да избегне ударце и црвене, смртоносне

пламенове. Невероватно снажан, Келтсет се успешно супротстављао Скулу, који је бивао све
слабији и шиштао све јаче. Тролова груба кожа била је рањава и изгорела на дванаестак
места, али је див борбу настављао без предаха, Шиа је очајнички желео да помогне, али је
био свестан тога да је у поређењу са осталима јадан и немоћан кепец. Када би само могао да
се дочепа елфских каменчића!
После извесног времена, смртнике су заморили узастопни, неуморни напади. Њихови
ударци постајали су све слабији и доказивали неуништивост противника. Губили су битку.
Одважни Келтсет посрну и паде на колена; Скул испружи уд са канџом, захвати Трола од
врата до паса и сруши га на тле. Панамон се са урликом беса баци на чудовиште, али се у
журби откри непријатељу. Ухода Господара Ворлока није оклевала: једном канџастом руком
избила је копље и црвеним пламеном ошинула Панамона по грудима. Опрљен по лицу и
 рукама, најтеже повређен у груди, Крел изгуби свест. То би био и његов крај да није било
Шие: потиснувши страх, он зграби копље и оштри шиљак зари у црно, зло лице. Канџе су се
прекасно подигле да избегну болан ударац, што је искористио Келтсет који је, дигавши се са
напором, поново захватио Скула у свој грчевити загрљај.
Свака је секунда сада била судбоносна. Шиа притрча Крелу и поче га дрмусати. Панамон
се освести, надљудском снагом покуша да устане, али се, повређен и полуслеп, поново
сруши. Шиа је запомагао и вапио да му преда елфско камење, да им само оно може помоћи,
да је оно једини излаз! На сав свој ужас, Шиа виде како Келтсет испушта Скула из гвозденог
загрљаја и у том тренутку осети у руци кожну кесицу коју му је тутнула крвава Панамонова
шака – драго камење је опет било у његовом поседу!
Вејланин хитро одреши кесу и на отворен длан истресе три плава камена, у тренутку када
е ослобођени Скул пошао да оконча битку. Шиа врисну, испружи длан према нападачу и
усрдно поче да моли помоћ чудотворног камења. Истога часа, чудовиште ошину
заслепљујући плави сев. Скул је сувише касно приметио да потомак краљева од Шанаре
оживљава моћ драгог камења, сувише касно уперио горуће очи у Вејланина, сувише је касно
потекао претећи црвени пламен. Снажна плава светлост зауставила је напад и продрла у
моћни извор енергије, заривши се у црну прилику, обухватајући је целу, извлачећи злог духа
из телесног оклопа. Чудовиште се згрчи у агонији и рикну под теретом силе која га је
уништавала. Келтсет скочи, дохвати одбачено копље и муњевитом брзином га баци у леђа
заоденута црним плаштом. Северноземљаш се уз самртнички крик пресави п поче лагано
клизити ка земљи. Тамно тело се у паду претварало у прах, ишчезавало, да би на крају од
њега на тлу остала само гомилица црног пепела. Шиа је стајао скамењен, са испруженог
длана плава светлост је обасјавала малу гомилу црне прашине: ова се одједном покрете и из
ње се издвоји црни облачић који се попут димног зрака упути ка небу и ишчезе. Истог
тренутка угаси се и плава светлост – битка је била окончана! Три смртника стајала су као
камени кипови у муклој тишини и пустоши крвавог бојишта.
Шиа и Келтсет су зурили у гомилицу црног пепела, као да очекују да она оживи. Панамон
Крел је, потпуно исцрпљен, лежао на земљи, ослоњен о лакат, и покушавао да појми шта се
збило. Келтсет изненада приђе пепелу и ногом растури остатке бића са знамењем мртвачке
главе. Шиа је механичким покретом вратио три елфска камена у кожну врећицу и завукао је
у своју тунику. У том тренутку се сети Панамона и брзо приђе тешко повређеном сапутнику.
Издржљиви, жилави Јужноземљаш је већ седео и смеђим очима са чуђењем посматрао
Вејланина. Келтсет га нежно усправи на ноге: Панамон Крел је изгледао страшно – исечен,
 

изгорео, опрљен, рањен и црн – али се чинило да ништа није сломљено. Ослањајући се о
Келтсетову снажну мишицу, посрћући је пришао Шии.
 – Био сам у праву што се тебе тиче – мрмљао је, тешко дишући и вртећи главом. – Знаш ти
много више него што хоћеш да кажеш, нарочито о том драгом камењу. Зашто ми одмах ниси
 рекао истину?
 – Не би ми веровао – одврати Шиа кратко. – Уосталом, ни ти мени ниси рекао истину ни о
себи ни о Келтсету. – Бацио је оштар поглед на Трола. – Убеђен сам да о њему врло мало
знаш.
Очи на опаљеном, рањавом лицу пиљиле су изненађено у Вејланина да би их на крају
озарио широки осмех. Лопов у црвеном је чинило се, одједном сагледао суморну страну
ситуације и у тамним очима појавила се искра поштовања.
 – Можда си у праву, и сам почињем да верујем да о њему ништа не знам. – Смешак пређе у
гласан смех и Панамон погледа у грубо, безизразно лице џиновског Трола.
 – Спасао си нам животе, Шиа, и тај дуг ти никада нећемо моћи вратити. Него, одмах да ти
кажем камење можеш да задржиш. По том питању се више нећу свађати са тобом, а свечано
обећавам да ће ти и мој мач и све моје вештине доживотно стајати на располагању.
Ућутао је и удахнуо ваздух. Шиа му прискочи у помоћ, али га друмски разбојник одби
 руком.
 – Претпостављам да ћемо нас двојица постати велики пријатељи, Шиа – рече он озбиљно.
 – Али то пријатељство нећемо остварити све док се кријемо један од другога. Мислим да ми
дугујеш објашњење о драгом камењу и о оном ужасном створу који ми замало није окончао
моју славну каријеру. Требало би да ми објасниш и неке ствари о том чудном мачу о коме
ништа не знам. Ја ћу ти, за узврат, осветлити, хм, неспоразуме који се тичу Келтсета и мене.
Слажеш се?
Шиа је, намрштен, сумњичаво покушавао да проникне у саговорника. Онда је климнуо
главом, па се чак и осмехнуо.
 – Паметна одлука, Шиа – закључио је срдачно Панамон Крел и снажно ударио Вејланина
по нежном рамену, да би одмах затим изгубио свест услед губитка крви и напора уложених у
последње покрете. Келтсет му је брисао лице парчетом влажног платна, као што би то
чинила мајка своме малом, повређеном детету. Шиа је био згранут променом која је
неуништиву борбену машину претворила у нежну, забринуту дадиљу. Келтсет је без сумње
био изузетно створење, и Шиа је био убеђен да је на неки необјашњив начин повезан са
Господаром Ворлоком и трагањем за Мачем од Шанаре. Није била случајна чињеница да је
Скул познавао Трола; њих двојица су се виђала и пре овога последњег сусрета и нису се
 растала као пријатељи.
Панамон Крел је дошао свести али није био кадар да настави пут. Неколико пута је
покушао да устане, али га је нежни Келтсет сваки пут враћао у лежећи положај. Плаховити
 разбојник је жестоко клео и захтевао да се дигне, али је све било узалуд. Најзад је схватио
безуспешност својих настојања и затражио да га склоне са сунца и оставе да се одмори. Шиа
е осмотрио голу равницу без заклона и установио да једине сенке у близини бацају шуме на
ужној страни, шуме које су окружавале Тврђаву Друида. Крел је све време упорно понављао
да му ни на памет не пада да приђе Паранору, али у овом тренутку одлуке нису зависиле
искључиво од њега. Шиа је руком показао шуме на југу од којих их је делио ход од једне
миље, и Келтсет се сложио покретом главе. Рањеник схвати шта Шиа предлаже и бесно
узвикну да ни случајно неће отићи у те проклете шуме, макар издахнуо овог часа. Шиа је
 

покушавао да га уразуми и увери да им не прети никаква опасност, али је Панамон Крел

очевидно био ужаснут гласинама које су колале о Паранору. Вејланин се скоро насмеја на
овај његов страх, присећајући се свих опасности из којих је, по сопственим причама, успевао
да се извуче. Келтсет је продорним, брзим погледом прелетео преко предела; одједном се
нагао и пренео Панамону недвосмислено упозорење; Крел се трже, усплахирен и блед, и
кратко климну главом. И Шиа се подиже, али га његов сапутник заустави покретом руке.
 – Келтсет каже да се нешто миче у шипрагу, на јужној страни, на самом рубу бојишта,
негде на пола пута између нас и шуме.
Шиино лице постаде пепељасто сиво.
 – Припреми оне твоје каменчиће, могу нам устребати – нареди мирно Панамон Крел.
 – Шта ћемо сад? – упита уплашено Шиа, стежући кожну кесицу.
 – Ми ћемо напасти непријатеља пре него што он нападне нас. Шта нам друго и преостаје?
 – изјави забринути Панамон, дозивајући Келтсета.
Послушни див пажљиво подиже Панамона и Шиа, са исуканим мачем свога повређеног
сапутника, пође за њим. Док је Стеновити Трол ишао равномерним, лаким кораком носећи
Крела, овај је непрекидно говорио: терао је Шиу да жури и корио Келтсета због грубости
коју показује у ношењу тешког рањеника. Срећан што се налази на крају поворке, Шиа је
покушавао да открије покрет који би их упозорио на место одакле опасност прети. Све време
е грчевито стезао кесу са непроцењивим благом, јединим оружјем којим су се могли
успротивити моћима Господара Ворлока. Били су око стотинак јарди удаљени од места
борбе са Скулом, када их је Панамон изненада зауставио, жалећи се горко на повређено
 раме. Келтсет нежно спусти свој терет и стаде поред њега.
 – Моје раме неће издржати непажњу која му се указује – мумлао је Крел и притом
значајно погледао Шиу.
Вејланин је схватио миг и извадио кесу са драгим камењем из тунике, док је Келтсет
грабио буздован. Док је њихов вођа и даље брбљао, Шии срце сиђе у пете када опази да се у
едном делу густог жбуња на левој страни нешто миче.
Истога часа, Келтсет се баци у шипраг и нестаде у његовом зеленилу.
 

8.

Заробљени Гном

Уследио је прави хаос. Из густог жбуња зачуо се страшан врисак и цео се шипраг из темеља
затресао. Панамон је преосталом снагом покушавао да клекне, вичући Шии да му добаци мач
који је ужаснути Вејланин грчевито држао у левој руци. Шиа је стајао као укопан, стежући
другом руком кесу са елфским камењем и ишчекујући напад новог непријатеља. Исцрпљени
Крел се опет прући, очајан што не може да привуче Шиину пажњу и сам оде по оружје. Из
шипрага се зачуше поновни крици, а онда завлада тишина.
Из жбуња се појави неуништиви Келтсет: у једној руци држао је тољагу, а у другој згрчено
тело малог Гнома. Квргаво, жуто телашце изгледало је као дечје према људескари која га је
заробила и бацакало се у свим правцима попут змија ухваћених за репове. И овај је Гном био
ловац-трагач, одевен у кожну тунику и ловачке чизме. За појасом није имао мач, па је Шиа
претпоставио да га је Келтсет разоружао још у шипражју. Келтсет приђе Панамону Крелу и
принесе му заробљеника који се бацакао и вриштао.
 – Пусти ме, пусти ме, проклет био – пиштао је претећи. – Немаш права да ме држиш!
Ништа нисам учинио, нисам ни наоружан. Пусти ме!
Панамон Крел погледа подсмешљиво малог створа и одахну. Како је Гном и даље викао и
претио, он прасну у грохотан смех.
 – Страшан ти је тај непријатељ, Келтсете! Све би нас смлавио да га ти ниси заробио.
Борба је морала бити лудачка! Ха, ха, просто не могу да верујем! А ми смо се плашили још
едног црнокрилог чудовишта!
Шиа није био толико одушевљен догађајем, сећајући се окршаја своје чете са малим жутим
 ратницима на путу кроз Анар. Тај жилави и окретни непријатељ није био безопасан. Када је
опазио Шиино озбиљно лице, Панамон престаде да се подсмева заробљенику и сву пажњу
обрати забринутом пратиоцу.
 – Не љути се, Шиа. Смејем се више из навике а мање из глупости, смејем се да не
полудим. Шта ћемо да радимо са овим нашим малим пријатељем?
Гном је уплашено гледао у човека који је престао да се смеје и његов упорни крик
прелазио је у тихи вапај.
 – Пустите ме, молим вас – молио је. – Отићи ћу и никоме ништа нећу рећи о вама. Учинићу
све што кажете, добри пријатељи, само ме пустите!
Келтсет је још држао Гнома за врат, а он се копрцао у ваздуху као чигра. Увидевши да се
жртва мучи, Панамон нареди Тролу да га спусти на тле и, намигнувши Шии, прислони врх
копља уз жуто грло.
 – Не видим зашто бих ти дозволио да одеш, Гноме – рече претећи. – Мислим да би за све
било најбоље да ти одмах прережем врат.
Шиа није веровао да Панамон мисли озбиљно, али је Гном толико пиштао и плакао да му
е почело да бива непријатно. Панамон се није мицао, седео је и нетремице посматрао
несрећниково изобличено лице.
 – Не, не, немој ме убити, преклињем те! – мољакао је мали Гном а широм отворене зелене
очи хитро су прелазиле са једног на друго лице. – Молим те, поштеди ми живот – могу ти
 

бити од користи, могу вам помоћи! Могу вам рећи све о Мачу од Шанаре, могу вам га чак и
донети!
На помен Мача, Шиа се трже и стави руху Панамону на раме.
 – Можеш нам, дакле, рећи понешто и о Мачу, кажеш? – Крелов ледени глас је мало
живнуо; више није обраћао пажњу на Шиу. – Шта ти то можеш да нам испричаш?
Жгољави Гном одахну, спреман да искористи све могућности за спас. Шиа је, међутим,
приметио и нешто што није умео тачно да одреди: иза брижљиво навучене маске страха и
очајања назирали су се оштроумност и препреденост. У следећем тренутку је тај наговештај
заменио израз потпуне потчињености и беспомоћности.
 – Могу те одвести до Мача ако желиш – шапутао је тихо, као да се плаши да га неко не
чује. – Могу те одвести до места на коме се он налази – ако ми поштедиш живот!
Панамон повуче врх копља, остављајући на жутом врату танак крвав траг. Келтсет се
одједном понашао као да га нимало не занима оно што се пред њим догађа. Шиа је желео да
Панамона упозори на то колико би Гном могао бити значајан ако постоји и најмања шанса
да се пронађе Мач од Шанаре, али је знао да лопов хоће да заробљеника и даље држи у
неизвесности. Вејланин се питао колико Крел зна о легенди, јер он до тада није показивао
ни најмање интересовање за расе и њихову историју. Панамоново затегнуто лице се опусти и
благ осмех затитра на уснама.
 – Има ли тај Мач и неку вредност, Гноме? – упита нехајно и лукаво. – Може ли се продати
за злато?
 – Он има баснословну вредност, за неке. Многи би за њега дали све што имају само да га
нађу. У Северној Земљи...
Као да се уплашио да је сувише рекао. Панамон се опет лукаво насмеши Шии.
 – Овај наш Гном тврди да би нам Мач донео пуно пара – мирно се ругао. – А он нас не би
лагао, зар не, Гноме? Е, па, можда би ипак требало да те оставимо у животу и добијемо
нешто вредно. Због чега бих олако одбацио могућност да нешто зарадим, због чега бих
подлегао својој неодољивој жељи да прекољем једног Гнома?! Шта ти о томе мислиш,
Гноме?
 – Све си добро разумео, знаш колико вредим – цвилео је бедник бацивши се на колена
пред осмехнутим Панамоном. – Ја могу да ти помогнем да се обогатиш. Рачунај на мене.
Крел се благородно смешио, рука му је почивала на малом рамену Гнома ка ода су њих
двојица давнашњи пријатељи. Потапшао га је неколико пута као да жели да му поврати
самопоуздање и прелетео погледом преко сва три лица.
 – Реци нам шта радиш овде, Гноме, и како се зовеш.
 – Ја сам Орл Фане, ратник племена Пеле из горњег Анара – одговори овај жустро. – Пошао
сам... пошао сам као гласник са порукама из Паранора и случајно наишао на бојиште. Сви су
били мртви, сви и ништа се за њих није могло учинити. Онда сам чуо вас и сакрио се.
Уплашио сам се да нисте... Елфи.
Заћутао је и са страхом погледао Шиу, чија су елфска обележја била видљива. Крел је са
пуно разумевања слушао Гнома и благонаклоно му се смешкао.
 – Орл Фане, из племена Пеле – поновио је реч по реч. – Пеле је велико племе и његови
ловци су веома храбри. – Завртео је главом као да због нечега дубоко жали и поново се
обратио заробљенику. – Знаш, Орле, ако мислимо да будемо од користи један другоме,
морамо задобити и узајамно поверење. Лажи могу само да поремете циљ који нас је повезао
у неочекиваном ортаклуку. На бојном пољу се вио барјак племена Пеле – застава твог
 

племена гномске нације. Морао си бити међу њима када су се тукли са Елфима.
Гном је стајао без речи, а у зелене очи поново се увлачила мешавина страха и сумње.
Панамон се и даље благо осмехивао.
 – Погледај се само, Орле Фане! Прекривен си крвавим мрљама, а на челу крај раздељка
имаш дубоку посекотину. Зашто кријеш истину од нас? Био си овде, зар не? – Убедљиви глас
е измамио потврдан покрет главе и Панамон се весело насмеја. – Наравно да си био, Орле
Фане. А када сте се супротставили Елфима, борио си се све док те нису ранили, можда чак и
онесвестили, и остао да лежиш све док се ми нисмо појавили. То је права истина, зар не?
 – Да, то је права истина – потврди мали Гном.
 – Не, то уопште није истина!
Настао је тајац. Панамон се још смешкао, а Орл Фане се борио са емоцијама; у очима је
искрила сумња, а на уснама се појављивао полуосмех. Шиа их је радознало посматрао, не
схватајући шта се дешава.
 – Слушај ме пажљиво, ти лажљиви мали глодару! – Осмех нагло нестаде са Панамоновог
лица и оно постаде оштро и мрачно. Глас је опет звучао хладно и претеће. – Лажеш од
самога почетка! Припадник племена Пеле носио би његово обележје, а ти такве ознаке
немаш. Ниси ти рањен ни у каквој борби! Та бедна огреботина на челу је чисто којешта! Ти
си обичан дезертер, зар не?
Панамон зграби преплашеног Гнома за тунику и поче га трести. Заробљеник се борио за
дах, не могући да схвати нагли обрт ситуације.
 – Да, да! – прокркљао је најзад. Панамон га пусти и баци у наручје увек будног Келтсета.
 – Дезертер свог народа – рече Панамон Крел са најдубљим гађењем. – Дезертер је најнижи
облик живог бића, без обзира на то да ли хода или пузи. Ти си као прави стрводер обилазио
ово бојно поље да би пљачкао мртве. Где су те ствари, Орле? Шиа, претражи оно бусење у
коме се бедник крио.
Када се Шиа упутио ка шипражју, Гном крикну тако страшно да је млади Вејланин
поверовао да му је Келтсет заврнуо шију. Окренуо се и видео како му се Панамон смеши и
 руком му налаже да настави пут. Шиа се проби кроз грање, угажено борбом Гнома и Трола.
Претражио је жбун и већ био спреман да одустане од даљег трагања када му је поглед
привукао предмет напола скривен лишћем, грањем и блатом. Рукама и ловачким ножем Шиа
е брзо откопао велики џак пун металних предмета. Он довикну Панамону да је пронашао
плен, после чега се поново зачу вапај заробљеника. Када је Шиа бацио врећу пред ноге
сапутника, Келтсет је био приморан да обема рукама држи већ потпуно избезумљеног Орла.
 – Оно што је у овој врећи је без сумње од великог значаја за нашег малог пријатеља – 
исцери се Панамон и пружи руку ка џаку.
Шиа се склони у страну гледајући како Крел дреши кожне траке и жудно завлачи руке у
дубоку врећу. Одједном се предомисли и изручи целу садржину на светлост залазећег сунца.
 – Ђубре! – прогунђао је после кратког прегледа. – Само ђубре. Гном је исувише глуп за
ствари од вредности.
Шиа Омсфорд је без речи посматрао изложене премете: бодеже, ножеве и мачеве, од који
су неки још били у кожним корицама, комаде јефтиног накита и неколико новчића којима су
се могли користити само Гноми. Све се то могло бацити на ђубриште, иако је за Орла Фанеа
то смеће било драгоцено. Шиа заврте главом жалећи малог Гнома. Изгубио је све када је
постао дезертер, а добио само неколико безвредних парчића метала. Чинило се извесним да
е сада изгубити и живот због тога што се усудио да лаже једног Панамона Крела, човека
 

променљиве ћуди.
 – Тужно је умрети због овога, Гноме – гунђао је Крел и дао руком знак Келтсету да га
смрви тешким буздованом.
 – Не, не, причекајте, молим вас – крикну Гном, покушавајући да одложи неминовну смрт.
 – Нисам лагао за Мач, кунем се да нисам! Могу вам га добавити! Зар заиста не схватате шта
Мач од Шанаре значи Господару Мрака?
Шиа, и не размишљајући, зграби Келтсета за руку. Горостасни Трол је схватио шта тај
покрет значи и лагано је спустио буздован. Љутит, Панамон Крел заусти да нешто каже али
се уздржа. Желео је да сазна истину о Шиином присуству у Северној Земљи, а тајна Мача
била је у очигледној и присној вези са њим. Окрете се Келтсету и равнодушно слеже
 раменима.
 – Ми те увек можемо убити, Орле Фане, ако наставиш да нас обмањујеш. Стави му
конопац око врата, Келтсете, и поведи га. Ако ми ти, Шиа, дозволиш да се ослоним о твоју
 руку, мислим да ћу успети да стигнем до шуме. Келтсет ће будно пазити на нашег малог
дезертера.
Шиа је помогао повређеном Панамону да стане на ноге и повео га ка шуми. Келтсет је
Орлу Фанеу пребацио уже око врата: Гном више није цвилео али је без сумње био дубоко
забринут. Шиа је био убеђен да је заробљеник лагао када им је рекао да зна скровиште Мача
и да сада грозничаво смишља како да побегне пре него што га убију. Иако га сам никада не
би убио, нити се сложио са убиством, Шиа није осећао сажаљење према бедном стрводеру.
Орл Фане је био кукавица, дезертер, стрводер – биће без народа и без земље. Плачљив,
понизан став била је у ствари брижљиво припремљена маска иза које се скривало окрутно и
препредено створење. Орл Фане би им мирно пререзао гркљане када би знао да то неће
изазвати нове опасности. Шиа је готово зажалио што Келтсет није прекратио муке свима
њима и једним покретом буздована смрвио бедног Гнома.
Панамон Крел махну руком, што је значило да је спреман да настави пут према шуми, али
их заустави нови вапај Гнома који је одбијао да крене без своје вреће и свога блага. Цвилео
е тако упорно да је Панамон био на ивици одлуке да му смрска одвратну жуту главу.
 – Па шта нам то смета, Панамоне? – раздражено га упита Шиа. – Нека узме те своје прње
ако га чине срећним. Бацићемо их када се умири.
Панамон је неодлучно вртео главом и на крају се, невољно, сложио – Орла Фанеа му је
очигледно било преко главе.
 – У реду, слажем се, али последњи пут. – Гном се одмах умири. – Али ако још једном
отвори уста, одсећи ћу му језик! Не дозволи му, Келтсете, да приђе том џаку. Не бих волео да
се докопа неког од тих бодежа, пресече конопац и нас закоље! С тим бедним сечивима клао
би нас врло дуго и ја бих сигурно умро од тровања крви.
Шиа се насмеја. Била је то доиста бедна гомила оруђа, премда му се веома допао један
танак мач на чијем је балчаку била урезана рука са упаљеном буктињом. И он је, додуше,
имао јефтину позлату и како је лежао у отрцаним кожним корицама, било је тешко рећи у
ком је стању његово сечиво. У сваком случају, овај је мач могао бити опасан у рукама
подмуклог Орла. Келтсет баци врећу на раме и група се упути ка шуми.
Иако је растојање било релативно кратко, Шиа је стигао до шуме изнурен од тежине
повређеног Панамона, на чију се заповест зауставише. Крел рече Келтсету да њихове трагове
прикрије новим и тако завара евентуалне гониоце. Шиа се томе није успротивио јер је, и
поред наде да га Аланон и остали траже, постојала озбиљна могућност да гномски ловци и
 

ош горе, Скули, пођу њиховим трагом.

Пошто је Орла Фанеа везао за једно дрво, Трол се вратио до бојишта да избрише отиске.
Панамон се срушио под велики јавор, а уморни Вејланин сео на ћувик и, загледан у крошње
дрвећа, почео пуним плућима да удише шумски ваздух. Сунце је брзо залазило и сутон је
освајао небо, бојећи га пурпурним и тамноплавим бојама. За један сат ће сунце заћи и ноћ ће
им помоћи да се сакрију од непријатеља. Шиа је свим срцем прижељкивао помоћ својих
другова, снажно и мудро вођство Аланона и његову непојамну мистичну моћ, храброст
осталих – Балинора, Хендела, Дурина, Дајела и плаховитог Мениона Леаха. Али највише од
свега чезнуо је за Фликом, за његовим непоколебивим поверењем и безграничном оданошћу.
Било је лепо имати неустрашивог Панамона Крела поред себе, али за њега га ништа није
везивало. Друмски лопов је сувише дуго живео од довитљивости и лукавства да би ценио
поштење и истину. А тек Келтсет, који је чак и за Панамона био загонетка!
 – Рекао си, Панамоне, да ћеш ми објаснити неке ствари о Келтсету – напоменуо је Шиа. – 
Како је могуће да га је препознао Скул, створење са мртвачком главом?
Како није добио одговор, Шиа устаде да види да ли га је саговорник чуо. Панамон га је
нетремице посматрао.
 – Скул, створење са мртвачком главом? Ти, изгледа, знаш и више него што сам мислио.
Како би било да ти мени испричаш нешто о мом горостасном пратиоцу, Шиа?
 – Ниси ми рекао истину када си ме спасао од Гнома, зар не? – упита га Шиа. – Келтсет
није несрећник кога је изгнао сопствени народ. Он ону тројицу Стеновитих Тролова није
убио зато што су га напали.
Панамон се опет весело насмеја и поново врхом копља поглади брчиће.
 – Можда сам ти и рекао истину. Можда му се све то и догодило. Ко зна! Одувек ми се
чинило да му се нешто страшно морало догодити, нешто што га је нагнало да се удружи са
човеком као што сам ја. Он лопов није, али не знам шта је. Сигурно је само то да ми је веран
пријатељ. За то те нисам слагао.
 – Одакле је дошао? – упита Шиа после краћег ћутања.
 – Нашао сам га на северу, пре два месеца. Силазио је са Планина Костурница, измучен,
сломљен, полумртав. Не знам шта му се десило, никада ми ниједним знаком то није дао на
знање, а ја га ништа нисам питао. Има права да крије своју прошлост, као и ја. Неговао сам
га неколико недеља. Обојица смо помало знали језик знакова и тако успевали да се
споразумевамо. И своје име пренео ми је посредством знакова. Научили смо понешто један о
другоме – али само понешто. Када се опоравио, замолио сам га да крене са мном и он је
пристао. Повремено смо се баш добро забављали. Права је штета што Келтсет није лопов!
Шиа се тихо насмеја на последњу напомену. Панамон Крел се вероватно никада неће
изменити. Он није схватао други начин живота, није ни хтео да га схвати. За њега су једина
бића од значаја била она која су свету говорила да на силу отме све што му је потребно. Па
ипак, пријатељство је и за лопова драгоцено и он га није олако одбацивао. И сам Шиа је
почињао да осећа неку чудну наклоност према страственом Крелу, неку врсту пријатељства
које је било невероватно самим тим што су им и нарави и схватања били опречни. Али, они
су разумевали један другога, а везивала их је и борба против заједничког непријатеља.
Можда је то била права основа за пријатељство.
 – Како је могуће да је Скул препознао Келтсета? – понови Шиа своје питање.
Панамон слеже раменима, дајући му на знање да не зна и да за то и не хаје. Вејланин
осети да то није тачно и да би Панамон и те како волео да сазна истину о Келтсету. Његова
 

тајна прошлост била је повезана са тренутком у којем је горостасног Трола неочекивано

препознало биће из другог света. У окрутним очима се појавио страх и Шиа се с правом
питао како је један смртник могао уплашити Скула.
У часу када им се придружио Келтсет, последњи бледи зраци сунца обасјавали су тамне
шуме. Трол је пажљиво уклонио трагове њиховог пролаза, оставивши за собом безброј
лажних отисака који би збунили сваког гониоца. Панамон се осећао добро, али је ипак
затражио да га Келтсет придржава док не стигну до места погодног за логоровање. Шиа је
добио задатак да, привезаног за конопац, води послушног Орла. Панамон је још једном
покушао да остави стару врећу са прњама, али се Гном није лако одрицао свога блага.
Потекла је таква бујица јаука и жалопојки да је Крел наредио да му завежу уста. Али када су
покушали да уђу у шуму, заробљеник се у очајању бацио на земљу и одбио да настави пут,
упркос свим ударцима разљућеног Панамона. Келтсет је био кадар да истовремено носи и
заробљеника и придржава Крела, али се осталима тај напор чинио непотребним. Псујући и
проклињући, Панамон је најзад дозволио Келтсету да понесе врећу са дрангулијама и
четворка се упутила кроз све мрачније шуме.
Панамон их је зауставио на малој чистини између огромних храстова, чије су
испреплетане гране сачињавале склониште налик на паукову мрежу. Пошто су Орла везали
за један од храстова, запалили су ватру и припремили вечеру. Налазили су се у шуми источно
од пошумљеног венца – ивичњака Паранора. Делове шуме где су се улогорили ретко су
посећивали ропски поданици Господара Ворлока, па су постојале мале могућности да их
неко открије. Гладни и уморни, јели су вечерњи оброк у потпуној тишини. После извесног
времена утихли су и пригушени јауци и јечање несносног Гнома; чило, жуто лице било је
приљубљено уз ватру док је јео, а тамнозелене очи летеле су са једног лица на друго. Шиа на
њега није обраћао пажњу, мислио је о ономе што ће Панамону Крелу рећи о себи, својој чети
и о Мачу од Шанаре, али коначну одлуку није био донео ни када се вечера завршила.
Заробљеника су опет привезали за оближњи храст и дозволили му да свечано обећа да ће их
лишити плача и вапаја. Пошто се угодно сместио уз ватру на издисају, Панамон се обрати
 радозналом Вејланину.
 – Куцнуо је час, Шиа, да ми кажеш шта знаш о Мачу и свим тим глупостима – рече он
бодро. – Али само без лажи и полуистина, ништа не смеш пропустити. Био сам према теби и
поштен и отворен, па такав сад буди и ти према мени.
И тако му Шиа Омсфорд исприча све. Није знао колико би требало рећи, али једно је
повлачило друго и пре него што се освестио, прича је била испричана. Говорио је о
Аланоновом доласку у Вејл и појави Скула који је браћу натерао да побегну из Сеновите
Долине. Испричао му је о догађајима на путу за Леах и о сусрету са Менионом, о страшној
борби на пролазу кроз Црне Храстове ка Кулхавену где су се придружили осталима. Набацио
е неке појединости путовања ка Змајевим Зубима, чији му је највећи део остао у нејасном
сећању. Причу је завршио својим падом у реку која га је избацила на обалу где су га заробили
гномски ловци. Панамон га је слушао не прекидајући причу, очију разрогачених од
изненађења. Келтсет је седео поред њега, нем као и увек, и интелигентним очима нетремице
посматрао малог Вејланина. Орл Фане је кркљао и муцао неразумљиве речи слушајући
Шиину причу, а очи су му дивље зверале по чистини, као да сваког часа очекују да се
Господар Ворлок појави, главом и брадом.
 – Ово је најфантастичнија прича коју сам икада чуо – рече Панамон на крају. – Толико је
невероватна да је чак и мени тешко да у њу поверујем. Али ја ти верујем, Шиа. Верујем ти
 

зато што сам се борио са црнокрилим чудовиштем и што сам се уверио у необичну моћ
елфског камења, како га ти зовеш. Једино не знам шта бих рекао за причу о Мачу и теби као
последњем изгубљеном потомку краљева од Шанаре. Да ли ти верујеш у њу?
 – У почетку нисам веровао – признаде Шиа – а ни сада не знам шта да мислим. Толико се
ствари догодило да ни сам не знам у шта и у кога да верујем. У сваком случају се морам
придружити Аланону и осталима. Они су у међувремену можда већ видели Мач од Шанаре,
можда већ имају и одговор на загонетку око мог наслеђа и моћи коју Мач поседује.
Орл Фане се одједном насмеја грчевитим, пискавим смехом.
 – Не, не, они немају Мач – викао је као прави лудак. – Само вам ја могу показати Мач од
Шанаре! Само вас ја могу одвести до њега! Само ја. Можете га тражити и тражити, ха, ха, ха,
покушајте! Само ја знам где се налази Мач! Само ја, само ја!
 – Изгледа да га напушта разум – промрмља Крел подсмешљиво и нареди Келтсету да
ућутка досадног Гнома. – Сутра ујутро ћемо утврдити шта зна. Ако било шта зна о Мачу од
Шанаре, а ја у то дубоко сумњам, он ће нам све рећи или ће зажалити што није рекао.
 – Не верујеш да зна где је Мач? – упита Шиа трезвено. – Мач је од великог значаја не само
за нас, него и за народе све четири земље. Морамо на сваки начин да утврдимо шта све Гном
зна.
 – Натераћеш ми сузе на очи том бескрајном бригом за народ – рече Панамон презриво и
подсмешљиво. – Што се мене тиче, нека пропадну сви! Нико ништа и никад није учинио за
мене. Једину услугу чинио ми је онај ко је путовао сам, ненаоружан, са набијеним
буђеларима, а и оне су биле веома ретке. – Погледао је разочараног Шиу и насмешио се
нехајно. – Али како ме тај Мач копка, можда ћу бити вољан да ти помогнем. Уосталом,
много ти дугујем, а нисам од оних који своје дугове заборављају.
Пошто је Гному поново повезао уста, Келтсет се врати и седе поред ватре. Орл Фане је и
даље мумало и с времена на време се пискутаво смејао, упркос завезаним устима. Шиа је са
осећањем нелагодности посматрао мало жуто лице и квргаво тело које се грчило као да је
сам ђаво у њему. Панамон се у почетку није обазирао на то непријатно кркљање али је на
крају, изгубивши стрпљење, устао и извукао бодеж да њиме Гному одсече језик. Орл Фане је
истог часа умукао и они заборавише на њега.
 – Зашто ли је онај Скул мислио да се код нас налази Мач од Шанаре? – запита Панамон
Шиу. – Збиља чудно, он је у то био просто напросто убеђен. Рекао је чак да осећа његово
присуство. Можеш ли то да ми објасниш?
Шиа се замисли, па неодлучно слеже раменима.
 – Можда због елфског камења.
 – Вероватно си у праву – сложи се Крел, дубоко замишљен. – Искрено речено, ништа не
 разумем. Шта ти о свему мислиш, Келтсете?
Див им упути свечани поглед и направи неколико покрета рукама. Панамон их је пратио
са пажњом, а онда се окренуо Шии са огорчењем.
 – Он мисли да је Мач од огромног значаја и да је Господар Ворлок велика опасност за све
нас. – Друмски разбојник се подругљиво насмеја. – Страшно нам је много помогао, морам да
признам!
 – Мач јесте од огромног значаја! – понови Шиа, после чега завлада мукла тишина. Сви су
седели непомично, задубљени у мисли.
У мрклој ноћи светлуцали су само црвенкасти одсјаји жара. Шума их је, као зид заштите и
окриља, опкољавала оштрим шумовима света инсеката и повременим крицима животиња и
 

птица. Кроз раскошне крошње назирало се небо, са неколико далеких звезда. Панамон је
едно време тихо говорио пред ватром која се претварала у пепео. Онда је устао, прешао
ногом преко пепела утерујући га у тле и зажелео сапутницима лаку ноћ, што је означило и
крај разговора. Келтсет се уви у ћебе и утону у сан пре него што је Шиа пронашао место за
спавање. Вејланин је осећао страховити умор: легао је на ћебе, скинуо ловачке чизме и
загледао се бесциљно у таму изнад себе, у којој је једва назирао гране дрвећа и сенке неба.
Размишљао је о свему што му се догодило, сећао се дугог, бесконачно дугог путовања из
Сеновите Долине. Дошао је довде, претрпео много, и још није знао о чему је реч. Тајна Мача
од Шанаре, Господара Ворлока и сопственог порекла остала је недокучива. Његови другови
налазили су се негде у близини, предвођени тајанственим Аланоном који је, чинило се,
едини знао одговоре на сва питања. Зашто Шии није рекао истину још у почетку? Зашто је
својој чети упорно давао само део по део приче, остављајући битне ствари дубоко у себи?
Зашто им није пружио кључ загонетке и помогао им да схвате моћ Мача од Шанаре?
Окренуо се и видео уснулог Панамона Крела. Са друге стране чистине допирало је тешко
Келтсетово дисање. Орл Фане је седео ослоњен о дрво за које је био везан, очи су му као у
мачке сјале у мраку и посматрале Шиу. Вејланин му је једно време одвраћао поглед, а онда
е себе приморао да се окрене на Другу страну и затвори очи. Заспао је истог часа. Последње
чега се сећао било је Да је уз груди чврсто стегао кесицу са елфским драгим камењем.

* **

У сивој светлости раног шумског јутра Шиу су из сна пробудиле отровне клетве разјареног
Панамона Крела који је, избезумљен, јурио тамо-амо по чистини, псујући из свег гласа. У
првом тренутку Шиа није схватио шта се догађа. Сео је и ослонио се о лакат, жмиркајући.
 Чинило му се да је спавао само неколико минута. Глава је била мутна, мишићи болни и
затегнути. Панамон је и даље виленио по чистини, а Келтсет клечао пред једним од великих
храстова. Тада Шиа схвати да нема Орла Фанеа. Скочио је као опарен и, обузет страхом,
потрчао. Оствариле су се најгоре стрепње: конопци којима је Гном био везан лежали су у
парчићима у подножју дебелог стабла. Орл је побегао и Шиа је изгубио последњу могућност
да дође до Мача од Шанаре!
 – Како је побегао? – запитао је љутито. – Веровао сам да си га чврсто везао и да му ниси
оставио ништа чиме би пресекао конопац.
Панамом Крел га погледа као најцрњу будалу и израз огорчења се појави на јаросном,
поцрвенелом лицу.
 – Зар ти ја стварно личим на идиота? Наравно да сам га чврсто везао и да сам му одузео
све оруђе. Лично сам га привезао за ово дрво и Келтсет му везао уста, за сваки случај. Тај
мали ђаво није могао да пресече везе и скине завој са уста! Он их је једноставно прегризао!
Сада је Шиа био пренеражен.
 – Озбиљно ти кажем – наставио је бесно Панамон. – Конопац је изгрижен зубима. Тај
бедни пацов је спретнији него што сам замишљао.
 – Или очајнији – додао је Вејланин замишљено. – Питам се зашто није покушао да нас
убије. Имао је све разлоге овога света да нас мрзи.
 – Лепо што си се тога сетио – изјави Панамон ругајући се. – Али рећи ћу ти зашто није,
када ме већ питаш. Плашио се да га не ухватимо у том чину. Гном је дезертер – кукавица
најнижег реда! Смогао је храбрости само за бекство. Шта је, Келтсете?
 

Горостасни Трол се нечујно приближио пријатељу и са неколико брзих покрета показао

на север. Панамон огорчено махну главом.
 – Тај мали бескичмењак је побегао у свитање, још пре неколико сати. Што је још горе, та
будала је отишла на север. А по тој земљи га не бих гонио ни мртав! Тамо ће га, уосталом
ухватити његови сународници и смождиће га уместо нас. За дезертера нема милости! Нека
га, нек иде! Биће нам и бољи и лакше без њега, Шиа. Ионако су све његове приче о Мачу од
Шанаре биле лажи.
Шиа у то није био толико уверен. Иако неуравнотежен, мали пацов је био убеђен да се
Мач може наћи, чак је, по свему судећи, знао и код кога је то моћно оружје. Можда је и он
пошао да га тражи, ко зна!
 – Заборавимо све ово, Шиа – рече Панамон, мирећи се са судбином. – Гном је био смртно
уплашен, све време је мислио само на бекство. Прича о Мачу била је варка којом се
послужио да га не убијемо. Погледај ово! Побегао је тако брзо да је заборавио да понесе свој
драгоцени плен.
Шиа је први пут обратио пажњу на врећу која је лежала, полуотворена. Било је одиста
чудно то што Орл Фане није понео своје благо после толиких напора и мука. Та бедна врећа,
која је њему толико значила, лежала је сада заборављена пред њима. Шиа се љубопитљиво
приближи џаку и сумњичаво изручи његову садржину на шумско тле. На гомили се нађоше
мачеви, бодежи и накит. Шиа је зурио у ту гомилу дрангулија, а поред њега је стајао Келтсет
са својим безизразним, грубим лицем. Обојица су пажљиво погледом проучавали ту хрпу
безвредних ствари које је Гном изненада тако олако оставио, као да оне у себи крију неку
чудну тајну. Панамон их је гледао са чуђењем и на крају им пришао.
 – Било је боље да кренемо – посаветовао је. – Морамо пронаћи твоје пријатеље, Шиа, и уз
њихову помоћ можда и тајанствени Мач. Зашто тако упорно буљиш у те којештарије? То
ђубре си већ видео на гомили, ни по чему се није променило.
У том тренутку је Шиа схватио.
 – Променило се – рече полако. – Њега више нема. Понео га је са собом.
 – Чега нема? – упита изнервирани Панамон, гурнувши ногом гомилу дроњака. – О чему то
говориш?
 – Нема старог мача у отрцаним кожним корицама, нема мача на чијем су балчаку урезани
 рука и бакља.
Панамон баци поглед на хрпу мачева и намршти се. Келтсет се нагло усправи и дубоко
усађеним, паметним очима погледа малог Вејланина. И див је спознао истину.
 – Па шта ако је узео неки мач – мрмљао је Крел замишљено. – То не значи да је... – 
Умукао је отворених уста, разрогачених очију. – О, не! Не може бити – само то не! Мислиш
да је узео...?
Није био кадар да заврши мисао. Шиа климну главом у најдубљем очајању.
 – Мач од Шанаре!
 

9.

Војска Гнома

Тога истог јутра када су се Шиа и његови нови сапутници суочили са страшном истином
везаном за бекство Орла Фанеа и за Мач од Шанаре, Аланон и његови другови нашли су се у
другим неприликама. Захваљујући искусном вођству старог мудраца, побегли су из Тврђаве
Друида кроз лавиринт ходника у утроби планине и стигли у шуме које су лежале у њеном
подножју. Приликом бекства нису наишли на отпор, а успут су приметили само једног или
двојицу Гнома, остатке дворске страже која се разбежала. Чета је напустила опасне висове у
 рано вече и упутила се кроз шуму ка северу. Аланон је био чврсто уверен да су Гноми Мач од
Шанаре изнели из Тврђаве непосредно пред његов окршај са Скулом у котларници. Евентин
е надзирао северну границу Паранора и сваки покушај да се Мач пренесе завршио би се
борбом на живот и смрт. Можда се Мач од Шанаре већ налазио у рукама елфског краља,
можда је Евентин већ пронашао изгубљеног Шиу. Аланон је био дубоко забринут за судбину
малог Вејланина, јер је очекивао да ће га наћи у Замку Друида. Слика коју је видео у свом
духовном трагању за Шиом показивала је да се Вејланин са четом Гнома креће ка северу, у
правцу Паранора. Нешто их је очигледно омело на том путу. Али Шиа Омсфорд је био
умешан момак и, осим тога, заштићен моћним елфским камењем које га је бранило од
Господара Ворлока. Друид се надао да ће се кад-тад наћи и да ће Шиу затећи живог и
здравог.
Аланон је имао и других брига које су захтевале пуну пажњу. Гномска појачања
пристизала су у великом броју, па је било логично претпоставити да ће брзо открити бекство
из Тврђаве и поћи у потеру за бегунцима по опасној Неосвојивој Шуми око Паранора.
Истини за вољу, Гноми нису знали кога траже; знали су само то да је у замак успео да
продре непријатељ и да се тај непријатељ мора заробити или уништити. Гласници
Господара Ворлока нису стигли и Краљ Скула још није схватао какав му је драгоцен плен
измакао из руку. Остао је, задовољан, у своме мрачном царству, уверен да је Аланон
уништен у пламеном котлу Паранора, да су потомак краљева од Шанаре и његови другови
заробљени у кули и да је Мач од Шанаре на безбедном путу ка Северној Земљи. За то му је
амчио Скул кога је послао да бди над драгоценим оружјем, Гноми су, дакле, били убеђени
да ће непријатељ поћи на југ и у том су правцу послали и већину својих трагача.
Аланон је са својом четом грабио ка северу, иако је напредовање, с времена на време,
ометала појава већих гномских јединица. Мала чета би; неминовно била откривена да је
кренула на југ, али јој је овде на северу полазило за руком да избегне групе непријатељских
ловаца. При светлости дана на измаку стигли су на руб шуме и осмотрили стравичну
Стрелехејмску Низију.
Аланон се обрати друговима, мрачна, забринута лица али одлучна, сјајна погледа.
Проучавао их је као да их види први пут. На крају је проговорио, а речи су потекле полако и
неодлучно.
 – Стигли смо на крај пута, пријатељи. Путовање у Паранор је завршено. Куцнуо је час да
се чета растури и да свако пође својим путем. Изгубили смо сваку могућност да се докопамо
Мача – бар за сада. Шие још нема, и не знамо када ћемо га наћи. Али, највећа опасност која
 

нам прети је инвазија са севера. Од те опасности се морамо одбранити, као што морамо
одбранити и заштити и народе земаља на југу, истоку и западу. Нигде нема трагова
Евентинове елфске војске, иако она надзире ову област. Ако се повукла, значи да је
Господар Ворлок са својом војском кренуо на југ.
 – Инвазија је, дакле, почела? – запита Балинор.
Аланон озбиљно потврди главом и сви се згледаше.
 – Без Мача од Шанаре се не можемо супротставити Господару Ворлоку. Остаје нам
покушај да зауставимо његову војску, ако и за то није сувише касно. Брона ће учинити све да
заузме средишни део Јужне Земље, а за то је потребно да уништи Пограничну легију
Калахорна. Балиноре, Легија мора одржати градове Калахорна да би народима пружила
могућности и времена да уједине војске и нападну освајача. Дурин и Дајел те могу
отпратити до Тирсиса, а одатле отићи на запад, у своју земљу. Евентин мора пребацити
војску преко Стрелехејмске Низије и појачати одбрану Тирсиса. Ако изгубимо ту битку,
Ворлок ће раздвојити војске и оне се више неће моћи ујединити. Најгоре је то што ће цела
Јужна Земља бити отворена и потпуно незаштићена. Никада неће успети да дигне војску;
Погранична легија Калахорна је њихова једина шанса.
Балинор се сложи са излагањем и упутствима и обрати се Хенделу.
 – Какву помоћ могу да нам пруже Патуљци?
 – Град Варфлет је кључни пролаз за источни део Калахорна. Мој народ се мора заштитити
од напада из Анара, али можемо послати довољно ратника да бране и Варфлет, под условом
да ви држите Керн и Тирсис.
 – Елфска војска ће вам помоћи на западу – обећа брзо Дурин.
 – Чекајте мало! – узвикну Менион са неверицом. – Шта ћемо са Шиом? Ви као да сте
заборавили на њега!
 – Видим да су ти и даље речи брже од мисли – рече Аланон туробно. Менион букну од
љутине, али сачека да чује шта Друид има да му каже.
 – Ја нећу одустати од трагања за братом – изјави мирно Флик.
 – Никада ти то не бих ни саветовао, Фличе – осмехну се Аланон. – Нас тројица, ти,
Менион и ја ћемо наставити трагање за нашим младим пријатељем и за изгубљеним Мачем.
Све ми се чини да ћемо, ако пронађемо Шиу, пронаћи и Мач, и обрнуто. Сетите се речи које
ми је упутила Бременова сенка. Шиа ће први видети Мач од Шанаре! Можда га већ има у
 рукама.
 – Наставимо онда са трагањем – предложи Менион усплахирено, избегавајући Друидов
поглед.
 – Кренућемо одмах, али тражим од тебе да припазиш мало на тај брзоплети језик. Принц
од Леаха морао би да говори мудро а не брзоплето и непромишљено, морао би да говори са
стрпљењем и разумевањем а не са неразумним бесом.
Менион Леах невољно климну главом. Чланови чете се узбуђено поздравише и расташе.
Балинор, Хендел и Елфи кренуше ка западу, поред шуме у којој су Шиа и његови сапутници
провели ноћ, са намером да заобиђу Неосвојиву Шуму и пролаз кроз брдовити крај северно
од Змајевих Зуба и за два дана стигну у Керн и Тирсис. Аланон са своја два млада пратиоца
крете на исток, у трагање за Шиом. Аланон је био убеђен да је Вејланин кренуо на север
према Паранору и на том путу пао у заробљеништво Гнома. Његово ослобођење неће бити
лако, али је Друида највише плашила могућност да господар Ворлок сазна ко је његов
заробљеник и одмах га погуби. Када би се то догодило, Мач од Шанаре постао би безвредан
 

за све, па би им преостало само то да се ослоне на снагу разједињених војски три угрожене

земље. Мисао није била нимало охрабрујућа, па је Аланон брзо скренуо пажњу на предео
кроз који су пролазили. Менион је ишао на челу, витак и лак као увек, и неуморно откривао
и најневидљивије трагове оних који су прошли истим стазама. Бринуо се искључиво за
време, јер би и најмања киша избрисала сваки траг. Ако време чак буде и лепо, изненадне
олује преко Стрелехејмске Низије отрле би, баш као и пљусак, све отиске. Флик је ишао
последњи, ћутећи, у лудој нади да ће наићи на Шиин траг.
Када су у подне голе равнице заблистале од жеге и усијаног сунца, тројка пође ивицом
шуме да би колико-толико искористила сенке и сеновитост великог дрвећа. Чинило се да
едино Аланон не опажа и не осећа жегу; лице му је било мирно и опуштено, без капи зноја.
Флику је изгледало да ће се онесвестити, чак се и издржљиви Менион Леах осећао болесним:
бистре очи биле су суве и мутне, а чула почињала да га обмањују; видео је непостојеће
призоре, чуо и мирисао непостојеће ствари.
Дошао је тренутак када Јужноземљаши нису били кадри да наставе пут, па је високи вођа
наредио предах у освежавајућој хладовини шуме. У тишини су појели неукусни оброк
састављен од хлеба и сувог меса. Флик је жарко желео да пита Друида о изгледима да Шиа
преживи сам у пустој земљи, али за то није смогао снаге. Уосталом, одговор је и сам могао
да наслути. Осећао се чудно од како су остали отишли. Аланон му никада није био близак,
одувек је био подозрив према његовим мрачним моћима. Мистик је за њега био и даље
горостасна прилика у вечитој сенци, исто толико тајанствена и опасна као Скули који су их
неуморно прогањали. Аланон је био отелотворење Бременовог бесмртног духа који је
васкрснуо из царства мртвих у Долини шкриљаца, оличење тако силне моћи и мудрости да
није могао да дели Фликов свет смртника; он је био ближи области Господара Ворлока, том
мрачном, страшном кутку у којем влада страх и у који разум не продире. Флик није
заборављао беспоштедну борбу великог мистика и подмуклог Скула, која је достигла
врхунац у пламену усијане пећи Друидске Тврђаве. Аланон се спасао и преживео оно што
смртник никада не би преживео. А то је било више него необично – било је ужасавајуће.
Изгледало је да са горостасним вођом једино Балинор успоставља везу, али Балинор је
отишао и Флик остао дубоко усамљен и рањив.
Менион Леах се осећао још мање сигурним. Није се плашио моћног Друида, али је био
свестан да див нема добро мишљење о њему и да га је собом повео превасходно зато што је
то Шиа желео. Шиа је у Принца од Леаха веровао и онда када је Флик дубоко сумњао. Али
Шие Омсфорда није било и Менион је знао да би га се Друид, ако га још једном наљути,
коначно одрекао и напустио га. Зато је јео мирно, без покрета и без речи, уверен да ништа
паметније не може учинити.
Поново су кренули ка истоку, уз ивице шуме, лица изложених јарком сунцу и очију
уморних од трагања за изгубљеним Шиом. Али овога пута су већ после петнаестак минута
наишли на необичне знаке. Трагове је први открио Менион, утврдивши да су неколико дана
 раније путем прошли бројни Гноми, наоружани и у чизмама. Наставили су пут и после једне
миље на малом узвишењу наишли на лешеве Гнома и Елфа, остатке немилосрдне и
 равноправне борбе. Када су три путника дошла до гробља костију и меса који су трулили,
запахнуо их је страховити смрад и изазвао тешку мучнину. Одузет, Флик застаде и виде како
његови сапутници прилазе погинулима.
Аланон је немо посматрао пале ратнике, проучавајући одбачено оружје и сломљене
заставе, и прелетао погледом преко мртвих лида. Менион је одмах открио свеже трагове и
 

пошао за њима преко бојишта, очију прикованих за прашњаво тле. Прилично удаљен, Флик
није могао да закључи шта се догађа, али му се чинило да се брђанин неколико пута враћа на
отиске сопствених стопа. На крају је пошао на југ, према шуми, да би се поново истим путем
вратио, леђима окренут Флику, погнуте главе. Зауставио се у густом шипрагу и клечећи
осматрао тле са великим интересовањем. Заборавивши за тренутак гађење које је осећао
према крвавом бојном пољу и лешевима расутим по њему, млади Вејланин се радознало
приближи Мениону. У том тренутку зачу се изненађени узвик Аланона, који је стајао у
средишту попришта. Флик и Менион се без речи загледаше у црну прилику која је једно
време зурила у земљу и одмах затим се дугачким корацима упутила ка њима. Друидово лице
се зацрвенело од узбуђења и они одахнуше када се уобичајени подругљиви смешак претвори
у церење.
 – Невероватно, просто невероватно! Наш млади пријатељ је спретнији него што сам
замишљао. Затекао сам гомилицу пепела – све што је остало од Скула. То чудовиште није
уништио смртник, уништила га је моћ елфског камења!
 – Шиа је, значи, био овде пре нас! – узвикну Флик са новом надом.
 – Нико други не може да користи ту моћ – потврди Аланон. – Све указује на страшну битку
и трагови сведоче да Шиа није био сам. Не могу, међутим, да поуздано кажем да ли су са
њим били пријатељи или непријатељи. Као што не знам ни то да ли је створ из Северне
Земље уништен у току битке Гнома и Елфа, или после ње. Шта си ти пронашао, брђанине?
 – Мноштво лажних трагова које је оставио неки веома интелигентан Трол – одговори
Менион. – Трагова има тако много да је немогуће назрети прави, али сам сигуран да је тај
огромни Трол био са својом дружином овде пре нас. Отиске је оставио свуда, намерно, јер
ниједан од њих не води никуда. Постоје, исто тако, и наговештаји да се у овом шипрагу
водила нека борба. Видите ли угажено грање и недавно опало лишће? Али, најважније је што
сам открио стопе некога малог бића које би могле да буду Шиине.
 – Мислиш да је Шиу заробио Трол? – упита Флик бојажљиво.
Менион се осмехну и слеже раменима.
 – Ако је могао да изађе на крај са једним Скулом, сумњам да би се много намучио са
обичним Тролом.
 – Елфско камење није заштита против, смртника – изјави Аланон и унесе језу у своје
сапутнике. – Да ли постоји неки јасан траг по коме бисмо закључили у ком је правцу отишао
Трол?
Менион одмахну главом.
 – Само сасвим свежи трагови указали би на правац, а ови су стари најмање један дан. Трол
е добро знао шта ради када их је замео. Могли бисмо да трагамо читаву вечност, никада не
бисмо били сигурни којим је путем отишао.
На ту вест, Флик осети како му срце стаје. Ако је Шиу одвело то тајанствено биће, онда су
они опет зашли у ћорсокак.
 – Још сам нешто пронашао – рече Аланон после краћег ћутања. – Сломљену заставу
краљевске куће Елеседила, Евентинов барјак. Могуће је да је и он учествовао у бици, да су га
заробили, па чак и убили. Све ми се чини да су Гноми покушали да из Паранора побегну са
Мачем и да их је у бекству зауставио Елфски краљ са својим ратницима. Ако је моја
претпоставка тачна, Евентин, Шиа и Мач су у рукама непријатеља.
 – У једно сам сигуран – додаде Менион брзо. – Ови Тролови трагови и знаци борбе у
шипрагу су од јуче, док се битка између Гнома и Елфа водила још пре неколико дана.
 

 – Да... да, у праву си, наравно – сложи се замишљено Друид. – Одиграо се низ догађаја које
не можемо да повежемо јер немамо довољно података. Овде, бојим се, нећемо ни наћи
одговоре на сва питања.
 – Шта ћемо сад? – упита узнемирено Флик.
 – Једни трагови воде на запад, у Стрелехејм – прозбори Аланон гледајући у том правцу. – 
Трагови су нејасни, али су их можда оставили они који су преживели крваву битку...
Погледом је упитао Мениона Леаха за мишљење.
 – Наш тајанствени Трол није пошао тим путем – закључио је Менион забринуто. – Не би
се он толико мучио да завара трагове, да би одмах затим оставио несумњив путоказ о свом
кретању! Не свиђа ми се све ово.
 – Да ли уопште можемо да бирамо? – био је упоран Аланон. – Једини јасан траг је онај
који води на запад. Кренућемо тим путем и надати се најбољем.
Флику се учини да је овај оптимизам неоснован у односу на чињенице и да последње
Аланонове изјаве нису у складу са његовом вечитом опрезношћу. Али, избора очигледно није
било. Можда је онај ко је оставио трагове могао да им нешто каже о Шии. Мали Вејланин се
окрете Мениону и главом потврди спремност да следи Друидов савет, али притом опази
оклевање на Леаховом лицу. Менион, очевидно, није био задовољан донетом одлуком,
убеђен да би се могао наћи неки други траг који би им више говорио о Тролу и Скулу. Али
Аланон даде знак за покрет и они започеше дугачки марш преко Стрелехејмских Низија ка
области западно од Паранора. Флик баци последњи поглед на поприште покоља, чији су
лешеви трунули на врелом сунцу. Можда ће овај пут означити и њихов крај, мислио је он и
махао главом.
Тројка је цео дан ишла у правцу запада. Разговарали су мало, свако је био задубљен у своје
мисли, а поглед им је блудео по нејасном трагу, пратећи сјајно сунце које се жарило на
обзорју и полако тонуло у сутон. Када је пао мрак, Аланон их поведе у оближњу шуму где се
улогорише са намером да у њој преноће. Тројка је стигла у близину северозападног руба по
злу чувене Неосвојиве Шуме и поново јој је претила опасност да је открију гномски трагачи
или подивљали вуци. Одлучни Друид рече како верује да ће потера за њима бити
обустављена због ствари које су непријатељу у овом тренутку далеко важније. Из опрезности
неће палити ватру и биће непрестано у току ноћи на стражи због курјака. Флик се у себи
молио да им се крвожедне звери не приближе, да се задрже у шумама око Тврђаве Друида.
Појели су бедан, неукусан оброк и спремили се за спавање. Менион је понудио прву стражу,
и Флик заспа за неколико секунди. Када га је брђанин пробудио ради смене, Вејланину се
чинило да је спавао само два-три минута. Око поноћи му је нечујно пришао Аланон и
наредио му да се врати на спавање. Иако је стражарио само сат, Флик учини како му је
наређено.
Када су се Флик и Менион пробудили, свитала је зора. У бледоружичастој светлости и
жутим сунчевим зрацима угледали су огромног Друида, мирно ослоњеног о високи брест.
Нема и непомична, црна прилика се готово стапала са шумом, а очи су блистале чудним
сјајем. Одмах им је било јасно да их је Аланон брижно чувао целе ноћи и да није ни тренуо.
Није могао да буде одморан, али се он диже чило и лако, лица будног, свежег и опуштеног.
После доручка изашли су из шуме и наставили пут преко Стрелехејма. Само тренутак
касније стали су пренеражени. Све је око њих било лепо и умивено, небо ведро, прозрачно и
светло плаво у благој светлости новога дана, сунце сјајно и раздрагано изнад планинских
венаца на истоку. Али се зато на северу испречио огроман, претећи зид таме, као да су се на
 

истом ме сту окупили сви црни, градоносни, олујни облаци овога света и, збијени на гомили,
обликовали црни застор. Зид се дизао ка небу све до далеког хоризонта, а пружао се преко
целе Северне Земље, огроман, мрачан и страшан – зид чијем је средишту било царство
Господара Ворлока. Та је црна завеса, чинило се, наговештавала неуморно, неумитно
приближавање бесконачне ноћи.
 – Шта ћемо са овим? – једва је промуцао Менион.
Аланон је једно време ћутао, а његово тамно лице личило је на одблесак црнога зида.
Мишићи око усана згрчили су се испод црне брадице а очи сузиле у дубокој концентрацији.
Менион је стрпљиво чекао и Друид најзад схвати да му је постављено питање.
 – Ово је почетак краја. Брона упозорава да је кренуо у свој освајачки поход. Овај
ужасавајући мрак пратиће његову војску на путу ка југу, истоку и западу, све док не прекрије
целу земљу. А када у тим земљама сунце зађе заувек, његов нестанак означиће и смрт
слободе.
 – Зар смо већ побеђени? – узвикну Флик. – Зар смо стварно побеђени? Зар никакве наде
нема, Аланоне?
Његова брижност се огласи у Друиду, који се окрете и охрабрујуће погледа у те
 разрогачене, уплашене очи.
 – Нисмо још, млади пријатељу, нисмо још.
Аланон их поведе даље на запад, држећи се ивице шуме. Оштро их је упозорио да будно
пазе на сваки корак и на сваки знак непријатељске присутности. Скули су ову област
надлетали даноноћно, јер је Господар Ворлок кренуо у поход и више се није плашио сунчеве
светлости, нити покушавао да прикрије своје присуство. Господар се више није крио у
Северној Земљи, пошао је у освајање других земаља, шаљући у извидницу своје верне духове
налик на птице грабљивице. На њих је пренео моћ да се одупру сунцу, моћ коју је чувао у
огромном црном зиду што се као злослутна сенка надносио над његово краљевство и што ће
се ускоро наднети и над све остале земље. Дани светлости умирали су лагано али сигурно.
У подне су путници прешли на јужну страну Стрелехејмских Низија, и даље се држећи
 рубова шума што су окружавале Паранор. Ту су почели да се мешају и трагови који су
долазили са севера и водили у правцу Калахорна. Били су бројни и јасни и Менион је брзо
закључио да су неколико дана раније истим путем прошли Гноми и Тролови – најмање
неколико хиљада војника Господара Ворлока. Аланон је сада знао да гигантска војска креће
ка равницама изнад Калахорна у свом походу на Јужну Земљу, да би што пре раздвојила
армије слободних земаља. Трагови су постајали све блеђи захваљујући дебелом слоју нових,
па се могло претпоставити да се од главнине одвајала нека мања група. И Шиа и Мач од
Шанаре могли су бити одведени у неком другом правцу, и Шиини пријатељи су лако могли
промашити пут и наставити да прате главнину војних снага.
Ходали су читав дан према југу, са кратким предасима и жељом да што пре стигну
бесконачну колону војника пре него што се спусти ноћ. Трагови освајачке војске били су
тако видљиви да је Менион угажену земљу осматрао само с времена на време. Голе
Стрелехејмске Низије замениле су зелене ливаде, па се Флику чинило да се враћају кући и да
е се драга брда Сеновите Долине за који часак појавити на видику. Било је топло и влажно,
а земљиште много проходније и приступачније. Били су далеко од Калахорна, али су
очигледно излазили из црнила Северне Земље и приближавали се топлини и зеленилу
домовине. Дан је брзо одмицао и путници су живо разговарали. На Фликову молбу, Аланон
им је испричао више о Савету Друида и о појединостима историје Човека од Великих ратова
 

наовамо, разлажући како је њихова раса напредовала и развијала се до садашњих дана.

Менион је говорио мало, слушао је Друида и будно осматрао околину.
Када су тог јутра кренули на пут, сунце је било топло и сјајно, небо чисто и ведро. После
подне се време нагло променило и сунчеву светлост заклонили су ниски и сиви кишни
облаци. Ваздух је био спаран и пун влаге, ближила се непогода. Налазили су се на
најјужнијем делу Неосвојиве Шуме, а на хоризонту су се оцртавали зупчасти висови
Змајевих Зуба. Још нису наилазили на траг силне војске која је ишла испред њих и Менион
поче да се пита колико је далеко зашла. Границе Калахорна бивале су све ближе, јер се
област налазила у подножју Змајевих Зуба. Ако је војска Северне Земље заузела Калахорн,
онда је крај збиља био неминован.
Тек у сутон зачули су претећи, потмули звук који је одјекивао на џиновским планинским
врховима. Менион Леах га је одмах препознао – чуо га је у шумама Анара. Био је то звук
стотина и стотина гномских бубњева, чији је једнолични ритам одзвањао кроз тишину и
испуњавао ноћ злокобношћу и језом. Земља се тресла, подрхтавала, и живот на њој занемео у
страху и болу. По јачини јеке, Менион је закључио да бубњева овога пута има много више
него што их је било пред Кланцем од Нефрита. Када би се армија Северне Земље мерила по
одјеку бубњева, онда је она била састављена од хиљада и хиљада војника. Путници су
хитрим кораком наставили пут, обавијени ужасавајућим звуком чија је јека одзвањала са
свих страна. Сиви облаци вечери заклањали су небо; Менион и Флик су се са муком
сналазили у тмини, али их је ћутљиви Друид кроз низију предводио са непогрешивим
осећајем за правац. Нико ништа није говорио, сви су били слеђени претећим звуком бубњева
 – знали су да је непријатељски логор на домаку руке.
Земљиште се нагло мењало и благи брежуљци претварали су се у стрме падине пуне
оштрог стења и опасног камења. Аланон је и даље чврстим кораком грабио напред, праћен
двојицом Јужноземљаша. Менион је оценио да су стигли у ниже делове Змајевих Зуба и да је
Аланон овај пут изабрао зато да избегне могућност сусрета са припадницима Северне војске
која се, судећи по звуку бубњева, улогорила на самом врху. Три црне сенке кривудале су кроз
ноћ; одећа им је била исцепана, ноге и руке изгребане и рањаве, али Друид ниједног
тренутка није успоравао корак или застао да предахне. После једночасовног мучног хода
стао је и ставио прст на уста. Потом их је полако и спретно повео преко огромне гомиле
камења. Пењали су се опрезно и нечујно и одједном су у даљини угледали светлост – 
нејасне, трепераве жуте пламенове гномских ватри. Успели су се четвороношке до ивице
камене ограде и провирили преко ње.
Призор је био страхотан. Ватре Северне војске пламтеле су кроз ноћ, миљама и миљама, у
свим правцима. Личиле су на хиљаде сјајних жутих тачака, а у њиховој светлости ужурбано
су се кретали хитри, чворновати Гноми и здепасти Тролови снажних ногу. Било их је на
хиљаде, сви су били наоружани и сви чекали час да се муњевито спусте са висова и освоје
Краљевину Калахорн. Менион и Флик су сада дубоко сумњали да се и легендарна
Погранична Легија може одупрети овој сили. Чинило се да су се на равници окупиле две
нације – сви Гноми и сви Тролови. Тројка се налазила у каменом птичијем гнезду, на
неколико стотина стопа од војске улогорене у подножју. Пренеражени Јужноземљаши су са
висине немо гледали ту у недоглед распоређену војску која се спремала да освоји њихову
незаштићену домовину. Гномски бубњеви тутњали су у крешенду, а они су нетремице
посматрали ужасавајући призор. Први пут су у потпуности схватили против чега су покушали
да се боре. До тада је инвазија била нејасна представа описана Аланоновим речима; сада су
 

својим очима гледали непријатељски логор и суочили се са непојамном, језовитом

опасношћу. Јављала се очајничка жеља да пронађу тајанствени Мач од Шанаре, потреба да
се чудесним оружјем супротставе злу коме је пошло за руком да ову војску материјализује и
пође у поход. Али, за све је било сувише касно.
Пошто су једно време без речи зурили у непријатељски логор који им се у недоглед
пружао под ногама, Менион таче Аланона по рамену покушавајући да му нешто каже, али га
Друид ућутка, стави му руку на уста и упозори га на подножје планине на којој су се скрили.
Менион и Флик на највеће изненађење опазише нејасне сенке гномских стражара. Нико од
њих није веровао да ће непријатељ своје извиднике поставити на положаје толико удаљене
од логора, али је он, очигледно, био крајње опрезан. Повукли су се са врха падине и када су
се нашли далеко од ивице гребена, Друид их окупи око себе.
 – Морамо бити сасвим тихи – упозорио их је једва чујним шапатом. – Наши гласови
одјекују преко литице и разлежу се преко равнице. Гномски стражари би нас одмах чули.
Менион и Флик без речи климнуше главом.
 – Ситуација је озбиљнија него што сам мислио. По свему судећи, целокупна војска
Северне Земље окупила се овде са намером да нападне Калахорн. Брона хоће да већ у првом
налету сломи отпор Јужне Земље и раздвоји боље опремљене армије Истока и Запада и
потом сваку од њих нападне појединачно. Тај злотвор је већ заузео северни део Калахорна. О
томе морамо одмах обавестити Балинора и остале!
Гледао је са много наде у Принца од Леаха.
 – Ја не могу да идем – узвикнуо је Менион и одмах затим наставио шапатом. – Морам вам
помоћи да пронађете Шиу!
 – Ми времена немамо за препирке око следа важности – ледено и претећи рекао је Аланон
и дугачак прст попут бодежа уперио брђанину у лице. – Ако Балинора одмах не обавестимо о
ситуацији чији смо сведоци, Калахорн ће пасти а за њим и остале области Јужне Земље,
укључујући л Леах. Крајње је време да почнеш да мислиш и на свој народ. За Шиу у овом
тренутку ништа не можеш учинити, али зато можеш урадити много за хиљаде Јужноземљаша
којима прети ропство код Господара Ворлока уколико Калахорн падне!
Аланонов глас био је тако хладан и презрив да је Флик осетио како му језа иде низ кичму.
Менион се напрезао и грчио, али је остао нем на све прекоре. Друид и Принц од Леаха
стајали су неколико бесконачних тренутака у тами, лицем у лице, и укрштали гневне
погледе. Када Менион скрете поглед и кратко климну главом, Флику се оте уздах олакшања.
 – Отићи ћу у Калахорн и упозорићу Балинора – промрмља Менион гласом пуним срџбе. – 
Али ћу се вратити и онда ћемо се...
 – Ради шта хоћеш када пронађеш остале и обавестиш их – хладно одврати Аланон. – Али не
заборави да ће сваки покушај повратка кроз непријатељске линије бити у најмању руку чиста
лудост. Флик и ја ћемо покушати да установимо шта се догодило Шии и Мачу. Ми твог
пријатеља нећемо напустити, брђанине, обећавам ти.
Менион га оштро и сумњичаво погледа и сусрете очи јасне и одлучне – Аланон ни овога
пута није лагао.
 – Држи се нижих планина док не прођеш кроз непријатељске линије – посаветова га
мирно горостас. – Када стигнеш на реку Мермидон изнад Керна, пређи је и уђи у град пре
зоре. Уверен сам да ће Северна војска прво напасти Керн, а мали су изгледи да се он са
успехом одупре овако моћној сили. Зато нека евакуишу становништво у Тирсис, пре него што
им освајачи пресеку одступницу. Тирсис је изграђен на висоравни која належе на планину.
 

Ако град буду бранили како треба, може бар неколико дана одбијати и најјачи напад. За то
време ће Дурин и Дајел стићи у своју земљу и вратиће се са елфском војском. Хендел ће
вероватно успети да пошаље помоћ из Источне Земље. Можда ће Калахорн издржати
довољно дуго да се мобилишу и споје армији све три области и изврши противнапад на
Ворлока. То је и једина нада која нам преостаје – без помоћи Мача од Шанаре!
Сада већ смирен и сталожен, Менион климну главом и пружи руку Флику у знак
опроштаја. Флик се осмехну са напором и чврсто је и топло стеже.
 – Много среће, Менионе Леаху!
Аланон им приђе и стави брђанину снажну руку на нежно раме.
 – Не заборави, Принче од Леаха, да сви зависимо од тебе. Битно је да народ Калахорна
схвати опасност са којом се суочава. Ако се премишља или оклева, изгубљен је, а са њим и
цела Јужна Земља. Једноставно речено, не смеш да подбациш у својој мисији.
Менион Леах се окрете и као сенка зађе у стење. Огромни Друид и мајушни Вејланин су
стајали, неми и непокретни, све док витка прилика није нестала из вида. Тада се Аланон
обратио своме једином сапутнику:
 – На нама је задатак да извидимо шта се догодило са Шиом и Мачем. Веома се бринем за
Евентина. Сломљена застава коју сам затекао на бојишту била је његов лични барјак. Ако је
Елфски краљ заробљен, његова војска ће једино мислити на то како да га ослободи. Елфи га
толико цене и воле, да ни по цену губитка Јужне Земље не би довели у питање његов живот.
 – Не мислиш ваљда да кажеш да елфски народ не брине за то шта ће се десити са народом
Јужне Земље? Зар је могуће да нису свесни онога што ће их задесити ако Јужна Земља падне
у руке Господара Ворлока?
 – Није све баш тако једноставно као што изгледа – дубоко је уздахнуо Аланон. – Они који
следе Евентина свесни су опасности, али зато постоје и други који сматрају да Елфи треба да
се изолују од проблема осталих народа и земаља све док не буду непосредно угрожени и
нападнути. А како је Евентин одсутан, они ће се тешко опредељивати и расправе о томе шта
е најбоље и најважније одложиће сваки покрет њихове војске, па ће самим тим њихова
помоћ стићи прекасно.
Флик се сети боравка у Кулхавену где је, огорчен и љут, Патуљак Хендел исте ствари
говорио о односу на становнике градова Јужне Земље. Изгледало је невероватно да разумна
бића могу бити толико збуњена и неодлучна пред очигледном опасношћу, премда би и они,
Омсфорди, истоветно реаговали да их је ова ситуација затекла онда када су први пут чули за
Шиино порекло и за претњу Скула са знамењем мртвачке главе. Почели су да мисле
друкчије тек када су угледали једно од тих чудовишта које је пузило и сипљиво шиштало
тражећи их...
 – Морам да сазнам шта се дешава у том логору...
Али Аланонов глас пресече Фликову мисао.
 – Фличе, пријатељу млади... – Аланон се осмехивао у тами. – Да ли би ти се допало да
извесно време изиграваш Гнома?
 

10.

Издаја у Тирсису

Шиа је нестао негде на северу Змајевих Зуба, Аланон, Флик и Менион су кренули у трагање
за њим, а остала четири члана разбијене чете пријатеља нашла су се под високим кулама
утврђеног града Тирсиса. Путовали су два пуна дана, без предаха, опасним стазама кроз
линије Северне војске да би се суочили са необичном планинском баријером која је
Краљевину Јужне Земље Калахорн одсецала од Паранора. Први дан је био бескрајно дуг али
и неузбудљив, док је четворка ишла ка југу ивицама Неосвојиве Шуме, пуне гномских
патрола, са циљем да што пре стигне у равнице, у подножје страшних Змајевих Зуба. Све
планинске прелазе будно су надгледали гномски трагачи и било је, чинило се, немогуће
проћи на другу страну без окршаја. Али једноставна варка одмамила је стражаре са улаза у
високи, вијугави Кланац Кенон и четворици путника омогућила да пређу планину. Изузетно
тежак задатак да избију на јужни врх остварен је тек када је један део Гнома отишао да
обиђе логор а други се повукао на своје положаје, уплашен претњом да је Погранична Легија
Калахорна заузела пролаз и пошла ка њима. Када су коначно стигли у шуме Кланца Кенон,
Хендел се тако слатко смејао варкама којима су збунили Гноме да је изазвао опште
запрепашћење. Нико га никад није видео осмехнутог, сви су се сећали мрачног, ћутљивог и
повученог Патуљка у току целог путовања у Паранор, па им се његов грохотан смех чинио
крајње необичан. Само је високи граничар слегао раменима. Као стари Хенделов пријатељ,
добро је познавао Патуљкову променљиву ћуд. У сваком случају, било је дивно чути Хендела
како се смеје.
Под сунцем, које је својом умирућом светлошћу печатило хоризонт западних равница
пурпурно црвеним бојама, четири путника, стајала су на домаку циља. Тела су била уморна и
исцрпљена, али се дух узбудио и живнуо пред величанственим Тирсисом. Зауставили су се
на ивици шума које су се дуж Калахорна пружале јужно од Змајевих Зуба. На истоку се
налазио град Варфлет, једини чувар пролаза преко Рунских Планина, малог венца изнад
чувеног Дугиног Језера. Спора река Мермидон кривудала је кроз шумски предео изнад
Тирсиса. На западу је лежало острво-град Керн, а извор реке налазио се још даље, у беспућу
Стрелехејмских Низија. Река је била широка у целом току и представљала је природну
границу и препреку сваком непријатељу и окриље пружала острвљанима. Када је текла
пуном снагом, што се дешавало скоро преко целе године, њене су воде биле дубоке и брзе и
нико се није усуђивао да нападне добро утврђен град на острву.
Док су и Керн, окружен водама Мермидона, и Варфлет, окружен Рунским Планинама,
изгледали неосвојиви, древни Тирсис је задавао велике бриге Пограничној Легији, тој
незаменљивој борбеној машини која је вековима са успехом бранила границе Јужне Земље.
Она се одувек одупирала сваком нападу на Човекову расу и одувек била прва одбрамбена
линија против освајача. Пограничну Легију Калахорна створио је град Тирсис, коме као
утврђењу није било премца. Стари Тирсис уништен је у Првом рату раса али се, поново
изграђен, брзо развијао и временом постао један од највећих градова Јужне Земље и један од
најјачих градова северних области. Био је тврђава кадра да се одупре сваком непријатељском
нападу, бастиља високих зидина и зупчастих бедема ослоњених о непремостиву литицу.
 

Нови нараштаји су га својим доприносима чинили све моћнијим. Стотинама година грађен је
Спољни зид на ивици висоравни и границе Тирсиса су се шириле све док је природа
дозвољавала. У плодним равницама подножја простирале су се фарме и њиве чији су
плодови хранили град, а мрку земљу натапале су животворне воде реке Мермидон која је
текла са истока на југ. Народ је куће градио на широком простору, сигуран у заштиту
градских зидина. Стотинама година после Првог рата раса градови Калахорна су одолевали
нападима непријатељски расположених суседа, никада ниједан није освојен нити је славна
Погранична Легија икада побеђена. Али, Калахорн се никада није ни сучелио са тако
моћном силом каква је била војска Господара Ворлока. Наступио је тренутак искушења и
истинске провере.
Балинор је у далеке куле Тирсиса гледао са различитим осећањима. Његов отац био је
велики краљ и необично добар човек, али је нагло старио. Годинама је управљао
Пограничном Легијом и предводио је у непрекидним борбама против упорних Гнома из
Источне Земље. Много је пута био приморан да се упусти у дуге и скупе походе на Тролове
Северне Земље, јер су њихова разбијена племена залазила у Калахорн покушавајући да освоје
његове градове и покоре његов народ. Балинор је био старији син и престолонаследник.
Предано је учио и марљиво радио под будним надзором оца и народ га је искрено волео. А
то је био народ чије се пријатељство могло задобити само поштовањем и разумевањем.
Балинор је са својим људима радио, заједно се са њима борио и од њих учио, па је и у овом
тренутку знао шта осећају јер је свет гледао њиховим очима. Волео је своју земљу и био
спреман да се за њу бори и жртвује. Командовао је једним пуком Пограничне Легије и он је
носио његову ознаку – леопарда спремног на скок. Тај пук је био и кључна јединица целе
војске Калахорна. Балинору су поштовање и приврженост тих људи, које је напустио
неколико месеци раније, били важнији од свега. Напустио је Калахорн по сопственој одлуци
и добровољно себе осудио на изгнанство, на дуго путовање са тајанственим Аланоном и
четом из Кулхавена. Отац га је молио да не иде, преклињао да одлуку промени, али
Балинорову решеност није могао да поколеба ни рођени отац.
Балинор се сећао и мрштио, обузет неком чудном стрепњом. Подигао је руку у рукавици и
прешао преко ожиљака који се дуж десног образа спуштао све до браде.
 – Опет мислиш на брата? – упита га Хендел. Питање је звучало као закључак.
Балинор га збуњено погледа и једва приметно климну главом.
 – Престани да мислиш на њега – рече мирно Патуљак. – Нећеш више моћи да га се отресеш
ако и даље о њему размишљаш као о брату, а не као о сваком другом човеку.
 – Није лако заборавити да у нама тече иста крв, да смо синови истог оца – одговори
граничар сетно. – Те присне везе не могу ни да заборавим ни да занемарим.
Дурин и Дајел су се згледали, не схватајући о чему њихови пријатељи разговарају. Знали
су да Балинор има брата, али га никада нису видели нити о њему било шта чули од како су из
Кулхавена пошли на пут.
Балинор се благо осмехну збуњеној браћи.
 – Ствари нису тако страшне као што на први поглед изгледају – покушао је да их разувери.
Хендел безнадежно заврте главом и западе у своје уобичајено ћутање.
 – Мој млађи брат Паланс и ја смо једини синови Рула Букханаха, Краља Калахорна. – 
Балинор се одлучио на објашњење, док су му очи лутале ка граду на видику. – Расли смо
заједно и били врло блиски – као вас двојица. Касније смо почели да се разликујемо по
идејама о животу... и разним личностима, што се људима врло често дешава. Као старији
 

син, био сам и ближи престолу. Паланс је, наравно, одувек био свестан те чињенице, али нас
е касније баш она раздвојила, утолико пре што његова схватања о владању земљом нису
била истоветна са мојима... Тешко је то објаснити, знате и сами.
 – Не бих рекао да је тешко – прогунђао је Хендел значајно.
 – У реду, нека буде. Није тешко – сложио се уморно и безвољно Балинор са упорним,
тврдоглавим Хенделом. – Паланс сматра да Калахорн више не треба да служи као прва
одбрамбена линија у случају напада на Јужну Земљу. Он жели да распусти Пограничну
Легију и Калахорн издвоји од осталих делова земље. А будући да ја са тим не могу да се
сложим...
Балинор је запао у горко ћутање.
 – Испричај им и све остало, Балиноре – рече ледено и немилосрдно Хендел.
 – Мој неповерљиви пријатељ сматра да Паланс више не господари собом, да не мисли
искрено оно што говори. Он се, наиме, везао за мистика по имену Стенмин, а то је, по
Аланоновом мишљењу, нечастан и опасан човек који Паланса свесно уништава. Стенмин је
и мом оцу и моме народу саветовао да земљом завлада мој брат а не ја. Када сам напуштао
Калахорн, и мој брат Паланс је тврдио да нисам ни способан ни погодан за владара.
 – А тај ожиљак... – упита мирно Дурин.
 – Тај ожиљак је последица свађе са братом пред мој одлазак са Аланоном – одговорио је
Балинор, понет сећањима. – Не знам како је свађа започела, али се Паланс страшно
 разгневио и у очима му се појавила истинска мржња. Окренуо сам се са намером да одем,
али је он зграбио бич са зида и замахнуо њиме, ошинувши ме оштрим врхом посред лица.
Тада сам коначно одлучио да за извесно време одем из Тирсиса и Палансу пружим прилику
да се прибере и освести. Да сам остао...
Поново је ућутао и Хендел Елфима упути поглед који је недвосмислено говорио о томе
шта би се десило са браћом да Балинор није отишао. Дурин се намршти, питајући се какав је
човек који се супротставља Балинору. Високи граничар био је за све оличење храбрости,
поштења, физичке снаге и духовне чврстине; чак се и Аланон уздао у њега. А рођени брат се
против њега борио, осветољубиво и са мржњом. Елф је осећао дубоку тугу због свега што је
задесило срчаног ратника кога у домовини у коју се враћао није очекивао мир, ни у земљи ни
у породици.
 – Мој брат није одувек био такав, верујте ми. Сигуран сам да он није рђав човек – наставио
е Балинор, као да ствари више објашњава себи него осталима. – Мистик Стенмин има неку
чудну моћ над Палансом, и она га баца у беснило и супротставља мени и истини.
 – Није само у томе ствар – оштро га прекиде Хендел. – Паланс је фанатик, он жуди за
престолом и због тога напада тебе под изговором да штити интересе народа.
 – Можда си у праву, Хенделе – сложио се са Патуљком Балинор. – Али Паланс је мој брат
и ја га волим.
 – Због тога он и јесте опасан. Ти волиш Паланса, али Паланс више не воли тебе.
Балинор је ћутао и посматрао Тирсис и равнице на западу. После краћег времена обратио
им се, опуштена и спокојна лица.
 – Време је да кренемо, треба пре мрака стићи до градских зидина.
 – Ја нећу поћи с тобом, Балиноре – рече Хендел. – Морам се вратити у своју земљу и
помоћи да се војска припреми за борбу која је чека.
 – Одмори се у Тирсису вечерас и крени сутра – рече брзо Дајел, свестан тога колико су сви
уморни и колико је опасно да Патуљак путује сам.
 

Хендел се осмехну и одмахну главом.

 – Не, по овим областима се мора путовати ноћу. Ако спавам у Тирсису, изгубићу цео дан
пута, а време је за све нас веома драгоцено. Јужна Земља зависи од тога са којом ћемо
брзином прикупити војске и организовати уједињене снаге да би се супротставили
Господару Ворлоку. Ако су Шиа и Мач од Шанаре изгубљени, онда нам једино војска
преостаје. Отићи ћу у Варфлет и тамо ћу се одморити. Чувајте се, пријатељи моји. Желим
вам много среће!
 – И ми теби, храбри наш Хенделе! – Балинор му пружи руку и он је топло и чврсто стеже.
Пошто се руковао и са елфском браћом, махнуо им је још једном и нестао у шуми.
Балинор и Елфи сачекали су да се Патуљак изгуби из вида и затим кренули преко равнице
ка Тирсису. Сунце је залазило, црвена боја неба у сутону преливала се у сиве и плаве тонове
који су наговештавали брзи долазак ноћи. Били су негде на пола пута када се небо зацрнело и
открило прве звезде. Док су се приближавали чувеном граду, Принц од Калахорна је Елфима
говорио о историји Тирсиса.
Утврђени град, подигнут људском руком, имао је и низ природних одбрамбених положаја.
Тирсис се уздизао на висоравни која се, опет, ослањала на мали али опасан стеновити бедем.
Литице су висораван окружавале са јужне и делимично са западне и источне стране. Иако
нису биле ни тако високе ни тако наизглед непремостиве као Змајеви Зуби или Планине
Костурнице, биле су невероватно стрме. Стране окренуте северном рубу висоравни дизале су
се готово усправно и никада нико није успео да их савлада. Град је, дакле, био изванредно
заштићен у полеђини, тако да се одбрамбени бедеми на јужној страни нису морали ни
подизати. Висораван на којој је Тирсис грађен простирала се нешто више од три миље на
најширој тачки, а онда се окомито спуштала ка равницама које су се у недоглед пружале на
север, ка реци Мермидон на запад и ка шумама Калахорна на исток. Брза река Мермидон је
била и права одбрамбена линија и непријатељске војске никада нису успеле да стигну до
висоравни и градских зидина. Непријатељ коме би пошло за руком да пређе Мермидон
нашао би се пред недоступним зидом и пред огромном гвоздено-каменом рампом која се са
унутрашње стране лако могла и спуштати и рушити.
Ако би, међутим, непријатељ и стигао до висоравни, очекивала га је и трећа одбрамбена
линија, коју никада нико није пробио. Уздижући се на простору од две стотине јарди на
самој ивици и окружујући у полукругу град све до литица које су штитиле јужни прилаз,
налазио се чудовишни Спољни Зид, саграђен од великих камених блокова чије су глатке
површине чиниле сваки успон немогућим. Зид се уздизао неких стотинак стопа, огроман,
тежак, недоступан. Са врха су вирили грудобрани за борце из града и омогућавали добро
заштићеним стрелцима да уништавају изложеног нападача. Тирсис је као град био грубо
тесан и више ружан него леп, али је зато пуних хиљаду година одолевао освајачима.
У окриљу великог Спољног Зида живела је Погранична Легија у низу дугачких барака са
искошеним крововима, испресецаним зградама које су служиле као складишта намирница и
оружја. Једна трећина ове моћне војске била је на располагању у сваком тренутку, док су
остали војници боравили у својим домовима, бавећи се разним пословима у граду. Бараке су
могле да приме целокупну војску у тренуцима опасности, што је с времена на време и био
случај, али су сада биле само допола пуне. Иза барака и складишта уздизао се други зид
камених блокова који је војничке станове одвајао од оних градских. У окриљу тога другог
зида, дуж градских улица, низале су се куће и трговине. Град се простирао преко највећег
дела висоравни, од другог каменог зида скоро до литица којима је био оивичен јужни
 

прилаз. На том месту, у самом срцу града, изграђен је и трећи, много нижи зид кроз који се
улазило у управне зграде и краљевски двор, окружен парковима као јединим пошумљеним
просторима иначе голе и отворене висоравни. Овај трећи зид није имао одбрамбени циљ
него је унеколико делио краљеву својину од паркова и вртова који су припадали грађанима.
Успут је Балинор објаснио Елфима да је Краљевина Калахорн једна од ретких монархија у
постојећем свету, и то више по свом формалном устројству: на челу је стајао Краљ, али је
земљом владало парламентарно тело састављено од представника које је бирао народ
Калахорна. Народ се дичио својом владом и Пограничном Легијом у којој је, раније или
касније, суделовао сваки грађанин. Калахорн је био слободна земља и њени становници су
били слободни људи – а за то се вредело борити.
Калахорн је истовремено одражавао и прошлост и будућност. Градови су грађени као
утврђења спремна да одбију честе нападе ратоборних суседа; Погранична Легија била је
облик војне одбране из прошлих времена, када су нове нације непрекидно ратовале
љубоморно чувајући своје границе и када је братство народа четири земље био далеки сан.
Рустични, старомодни декор Тирсиса и његова архитектура нису се могли наћи у осталим
градовима Јужне Земље; они су се развијали у другим условима живота и нове културе баш
захваљујући Тирсису, који их је својим варварским зидинама од камених блокова и својим
 ратницима у оклопима штитио од непријатеља. Сви су знаци указивали на то да ће ова
живописна земља доживети боље и лепше дане, а њени становници били су јединствени у
идејама и речима о трпељивости и разумевању, уверени да мир и пријатељство морају
завладати у свим расама и свим нацијама. У Калахорну су, више него и у једној другој земљи
на заштићеном Југу, човека прихватали по ономе што он јесте и тако према сваком живом
створу и поступали.
Тирсис је био раскрсница све четири земље и кроз њега су пролазили припадници свих
нација и раса, што је народу Калахорна омогућавало да схвати веома важну чињеницу – да су
 разлике у цртама лица и грађи тела које подвајају расе сасвим неважне, да је битна само
личност јединке. Они нису зурили у горостасног Стеновитог Трола зато што је већи и
снажнији од њих – Тролови су за њих били свакодневна појава. Гноми, Елфи и Патуљци свих
врста и свих величина свакодневно су пролазили кроз ову земљу и, као пријатељи,
дочекивани добродошлицом. Балинор се осмехивао док је говорио о тој новој, све
 развијенијој појави и очигледно је био поносан што су његови сународници први одбацили
предрасуде и окренули се заједничким основама разумевања и пријатељства. Дурин и Дајел
су се без речи слагали са Балинором. Елфски народ је добро знао шта значи бити усамљен у
свету који није хтео да прекорачи своје границе и пружи руку суседима.
Балинор је завршио свој монолог и путници су из високе траве изашли на широк, раван
друм, назирући светлости града и кретање на каменој рампи. Улаз кроз високи Спољни Зид
оштро се оцртавао при светлости буктиња, а гигантске капије стајале широм отворене под
будном присмотром већег броја стражара у тамној одећи. Иза њих су светлуцале светиљке у
баракама, али се није чуо ни разговор ни смех и то се Балинору учинило чудним.
Ослушкујући шапат, високи граничар је пиљио у таму будно и напрегнуто, дубоко забринут
стањем ствари и том необичном тишином.
Елфи су без речи следили Балинора уз путању која је водила ка врху. На успону су сусрели
неколико људи који су се окретали и запрепашћено гледали Принца од Калахорна. Чинило
се да Балинор те чудне погледе и не примећује, али су зато браћу они дубоко узнемирили.
Нешто очевидно није било у реду. После неколико минута тројка се успела на висораван и
 

Балинор застаде, збуњен и брижан. Напрегнуто је посматрао градске капије и лица

пролазника који су се, пошто би га препознали, брзо разилазили и нестајали у ноћ.
 – Шта се то догађа, Балиноре? – упита коначно Дурин.
 – Не знам ни сам – одговори забринуто Принц. – Погледајте ознаке стражара пред
вратницама. Ниједан не носи обележје леопарда, знамење моје Пограничне Легије. Уместо
леопарда носе ознаке сокола, знак који је мени потпуно непознат. А и сами људи... да ли сте
уочили њихове погледе?
Витки Елфи потврдише главом.
 – Није ни важно, уосталом. Ово је још град мога оца, ово је још мој народ. Видећемо шта
се дешава када стигнемо у двор.
Кренуо је ка мамутским капијама Спољног Зида заједно са Елфима. Високи Принц није
скривао лице док се приближавао четворици наоружаних стражара, а њихова реакција била
е иста као и у изненађених пролазника. Нису учинили ниједан покрет да спрече Принцу
улазак, нису изговорили ниједну једину реч, само је један од њих журно напустио
стражарско место и нестао кроз вратнице Унутрашњег Зида у улицама града иза њих.
Балинор прође са Елфима кроз џиновска врата; из дворишног простора виделе су се ниске
спартанске бараке у којима су боравили припадници славне Пограничне Легије. Али бараке
су изгледале напуштене, горело је само неколико светиљки. Оних неколико људи у дворишту
носили су тунике са знаком леопарда али нису имали ни оклопе ни оружје. Један од њих
загледа се у путнике и викну нешто друговима. Врата се на суседној бараци широм отворише
и на њима се појави стари седи војник. Пошто је издао кратко наређење војницима који се,
неодлучно, вратише на посао, он притрча придошлицама.
 – Стигао си коначно Балиноре, господару мој – узвикну стари војник и поклони се пред
својим командантом.
 – Драго ми је што те видим, капетане Шелоне. Шта се то дешава у овом граду? Зашто
стражари носе ознаке сокола а не обележје нашег неустрашивог леопарда?
 – Господару, Погранична Легија добила је наређење да се распусти! Остало је само нас
неколико, сви остали вратили су се кућама!
Путници су буљили у човека као да је луд. Погранична Легија распуштена усред највеће
инвазије која је икада претила Јужној Земљи! Одмах су се сетили Аланонових речи да је
Легија једина нада становника угрожених земаља и да она мора бар привремено спречити
продор страшне силе Господара Ворлока. А сада је војска Калахорна послата кући из
непознатих разлога...
 – Ко је издао такво наређење...? – упита Балинор са тихом срџбом.
 – Твој брат, господару – рече брзо седокоси Шелон. – Својим стражарима и личној гарди
наредио је да преузму наше дужности а Легији да се распусти до даљег. Актон и Месалин су
отишли у двор да моле Краља да преиначи одлуку, али се из њега више нису вратили. Шта
нам је друго преостало него да послушамо наређење...
 – Зар је могуће да сте баш сви полудели?! – грмео је Балинор изван себе од беса и ухватио
грубо старог војника за тунику. – Шта је са мојим оцем, Краљем? Зар он више не влада овом
земљом, зар није више заповедник Пограничне Легије? Шта он каже на те лудости?
Шелон скрете поглед, узалуд тражећи речи одговора кога се и сам плашио. Балинор га
жестоко протресе.
 – Не... не знам, господару – муцао је човек. – Кажу да је Краљ болестан и то је све. Твој
брат се прогласио владарем у Краљевом одсуству. То се догодило пре три недеље.
 

Балинор пусти Шелона, нем и пренеражен, и загледа се у далеке светиљке двора, дома
коме се враћао са толико наде. Напустио је Калахорн због несносних свађа са братом, али је
његов одлазак по свему судећи само погоршао ствари. Сада се мора сукобити са
непредвидљивим Палансом, и то не због личног обрачуна него због опште безбедности; мора
се суочити са њим и убедити га да је распуштање насушно потребне Пограничне Легије
чисто безумље.
 – Идемо одмах у двор да разговарамо с твојим братом. – Жустри, нестрпљив Дајелов глас
прекиде ток његових мисли. Погледао је младог Елфа и сетио се да му је и брат исто толико
млад. Уразумити Паланса биће тежак задатак.
 – Да, у праву си, наравно – сложи се скоро одсутно. – Идемо у двор.
 – Не, не смете ићи у двор! – Оштар Шелонов крик укопа их у месту. – Сви који су тамо
отишли никада се више нису вратили. Колају гласине да те је брат прогласио издајицом и
оптужио због савеза са злим Аланоном, црним путником-луталицом који служи мрачним
силама. Говори се да ће те ухватити и осудити на смрт!
 – Ово већ постаје смешно – узвикну високи граничар. – Да нисам издајица зна чак и мој
брат. Аланон је најбољи пријатељ и савезник кога ће Јужна Земља икада имати. Морам да
одем Палансу, морам да разговарам с њим. Можда се у неким стварима нећемо сложити, али
он свакако неће затворити рођеног брата. Он ту моћ нема!
 – Осим ако је твој отац мртав, пријатељу – упозори га Дурин. – Опрезан треба бити сада,
пре него што ступимо на дворско тле. Хендел је уверен да је твој брат под утицајем мистика
Стенмина и ако је то тачно, онда си ти у горој опасности него што мислиш.
Балинор објасни Шелону опасност која Калахорну прети од неизбежне инвазије Северне
Земље и значај који Погранична Легија има у одбрани њихове домовине. Онда зграби старог
војника за рамена и унесе му се у лице.
 – Сачекаћеш четири сата. Ако се за то време не вратим или ти не пошаљем личног
гласника, потражи лорда Гинисона и лорда Фандвика. Погранична Легија се мора одмах
окупити! Обратите се народу и затражите од Паланса да ми јавно суди, он то неће смети да
одбије. Поруке пошаљи и на исток и на запад, Елфима и Патуљцима, и обавести их да смо
овде заробљени и ја и Евентинови рођаци. Да ли си запамтио све што сам ти рекао?
 – Јесам, господару. – Стари војник је, очајан, климао главом. – Сва ће твоја наређења бити
извршена. Нека те срећа прати, Принче од Калахорна!
Шелон се окрете и нестаде у баракама, а нестрпљиви и огорчени Балинор се упути ка
унутрашњости града. Дурин је шапатом преклињао брата да остане изван градских зидина
док не види шта ће им се догодити у дворцу, али је Дајел тврдоглаво одбио да их пусти саме.
Дурин је коначно схватио да је свако даље убеђивање узалудно и са стрепњом прихватио
Дајелову спремност да их прати. Мислио је са горчином како је његов нежни брат напунио
тек двадесету годину и како би живот за њега тек требало да почне. Сви чланови мале чете
из Кулхавена осећали су посебну наклоност према Дајелу, ону заштитничку љубав коју
присни пријатељи увек поклањају најмлађем. Његова искреност и честитост, његова
непомућена оданост, били су ретке врлине у време када се углавном живело у сумњи и
неповерењу. Дурин је стрепео за брата, дечак је имао највише права на живот, и немо га је
посматрао док су у тами гореле светиљке Тирсиса.
Убрзо су три путника кроз капије Унутрашњег Зида зашла у градске улице. И поново су
стражари пиљили у Балинора са нескривеним изненађењем и опет нису покушали да м
забране улазак у град. Балинор као да је постајао све виши идући Тирсишким путем, главном
 

артеријом, и све мрачнији у своме дугачком ловачком огртачу кроз који би с времена на
време заблистао метални оклоп. Ишао је усправан, уздигнуте главе, и није више личио на
уморног путника од пре неколико сати – горди Принц од Калахорна се враћао кући. Грађани
су га препознали и једно време нетремице посматрали, а онда почели да трче за њим желећи
му добродошлицу. Гомила је расла, десетине су се претварале у стотине, а кроз њу је храбро
и поносито корачао вољени престолонаследник Калахорна, осмехујући се својим
пратиоцима и журећи да што пре стигне у двор. Узвици и граја народа претварали су се у
едногласно, радосно узвикивање Балиноровог имена. Неколико грађана успело је да
пристигне хитрог граничара и шапатом му пренесе разна упозорења. Али Принц није слушао
опомене, одмахивао је главом и настављао пут.
Гомила је прошла кроз срце Тирсиса, кроз вреву огромних засвођених пролаза и
 раскрсница, наставила пут уским улицама дуж високих белих зграда и мањих породичних
кућа и избила на мост Сендик, који је ниже равни повезивао са зеленим, пространим јавним
парковима. На другом крају стајале су капије двораца, затворене и замрачене. Принц од
Калахорна се на врху моста нагло окрете и суочи са гомилом верних пратилаца. Подигао је
 руку и зауставио је. Људи су непомично стајали и у муклој тишини чекали да високи
господар проговори.
 – Пријатељи драги, сународници моји! – Поносан, одлучан глас продре кроз таму уз
безброј одјека. – Дуго сам био без своје земље и вас, много сте ми недостајали. Али, ево ме,
вратио сам се кући и више вас нећу напуштати. Не плашите се, наша је земља вечита и
неуништива! Ако у нашој Краљевини има неприлика, онда је моја дужност да се са њима
суочим. Ви се морате вратити својим кућама и сачекати јутро, оно увек ствари приказује у
лепшој светлости. Идите кући, ја вас молим, јер и ја идем својој кући.
И не сачекавши одјек масе, Балинор се у пратњи Елфа хитрим кораком упути преко моста
ка капијама дворца. Зачуше се гласови, повици, али грађани не пођоше за својим Принцом,
иако су то од срца желели. Послушали су наређење: Балинорово име одјекивало је и даље и
одбијало се о замрачени, тихи замак. Три путника се више нису освртала на шапат који их је
упозоравао на оно што их очекује иза зидина краљевске палате и убрзо су стигла пред
вратнице краљевског дворца Букханаха. Балинор пружи руку и снажним, одлучним покретом
повуче велики гвоздени прстен. Принц и Елфи стајали су у мраку обузети стрепњом и
гневом када су зачули глас који је питао ко су и шта траже. Балинор рече ко је и оштро
нареди да му се капије одмах отворе. Већ у следећем тренутку дигоше се тешке решетке и
вратнице се широм отворише. Балинор уђе у врт и не погледавши неме стражаре, очију
прикованих за велелепну палату са дивним стубовима. Високи прозори су били замрачени,
светлели Су једино они на левом крилу зграде, у самом приземљу. Дурин се примаче Дајелу:
осматрао је сенке које су их окружавале и одмах разазнао бар дванаестак до зуба наоружаних
стражара, од којих су сви имали ознаку сокола.
Обазриви Елф је истога часа схватио да су ушли у замку, што је, уосталом, и предвидео још
приликом уласка у град. Пожелео је да заустави Балинора и упозори га на оно што је видео,
али граничар је био искусан борац, свестан свих опасности. Дурин је дубоко жалио што
његов млађи брат није остао изван дворских зидина, али је за све жаљење сада било сувише
касно. Тројка се упути стазом врта ка вратима дворца пред којима није било страже и која се
отворише на Балиноров покрет руке. Ходници древне палате били су јарко осветљени
буктињама чији је пламен откривао сву раскош и лепоту фресака и слика које су красиле дом
краљевске породице Букханах. Дрвени зидови и украси били су углачани и блистави,
 

делимично покривени таписеријама и металним плочама породичних грбова ових славних

владара. Пратећи високог Принца кроз тихе ходнике, Елфи су се са крајње нелагодним
осећањем сетили старе Тврђаве Друида, Паранора. М тамо их је дочекала, усред велелепног
сјаја и раскошне лепоте, вешто постављена замка.
Скренули су улево, у други ходник. Балинорова огромна прилика испуњавала је цео
простор, а дугачки ловачки плашт лепршао тамо-амо. На тренутак је Дурина подсетио на
Аланона, огромног, гневног, опасног, који се кретао на тај исти начин, попут мачке. Дурин
брижно погледа Дајела, али млађи Елф, лица зајапуреног од узбуђења, ништа није
примећивао – или се бар тако чинило. Дурин ухвати руком балчак свога бодежа и на врелом
длану са олакшањем осети његов хладни метал. Ако их поново увуку у клопку, неће их
савладати без огорчене борбе.
Горостасни граничар се заустави пред отвореним вратима. Елфи му брзо приђоше и
провирише у осветљену собу. У позадини раскошно намештене одаје стајао је висок,
плавокос човек са брадом, огрнут дугим пурпурним огртачем са извезеним соколом. Био је
неколико година млађи од Балинора, али се држао усправно и гордо као и брат, па Елфима
није било нимало тешко да у тој прилици препознају Паланса Букханаха. Балинор мирно и
без речи уђе у собу, очију прикованих за братовљево лице. Елфи пођоше за њим, осматрајући
околину, свесни да се иза тих безбројних врата и тешких завеса могу крити многи наоружани
стражари. У том тренутку настаде комешање у холу иза њих. Дајел се окрете према
отвореним вратима, а Дурин се повуче у страну исукавши из корица свој ловачки нож.
Балинор се није ни покренуо; стајао је пред братом без речи, посматрајући то некада тако
драго, познато лице, ужаснут чудном мржњом која је избијала из тих очију. Све време је
веровао да ће њих двојица моћи да разговарају, да разговарају као браћа, на искрен и разуман
начин, упркос свему што их дели. Али када је погледао у те очи и у њима открио блистај
мржње и беса, схватио је да Паланс, његов рођени брат, не влада собом, да је чак, можда, и
луд.
 – Где је отац...?
Балинорово питање прекиде мукли шум до тада скривених конопаца који се негде са
таванице нагло спустише и повукоше собом тешку, кожом плетену мрежу која је, невидљива,
висила изнад њих. Густа мрежа прекри сва три путника и они се под њеним теретом сручише
на тле, свесни да никаквим оружјем не могу да пресеку те дебеле, кожне окове. Врата се са
свих страна отворише, завесе се размакоше и неколико десетина наоружаних стражара
прелетеше немоћним заробљеницима. Они нису имали никакве изгледе да побегну из
брижљиво припремљене замке, нису имали никакве, чак ни тренутне, могућности да се
супротставе лукавом непријатељу. Заробљенике су одмах разоружали, руке им везали на
леђа и повезали очи. Десетине невидљивих руку подигле су их са земље и у том тренутку је
настао тајац и зачули се кораци. Неко је стао пред очајне заробљенике.
 – Луд си што си се вратио, Балиноре – зачу се из таме ледени глас. – Добро си знао шта ће
ти се десити ако те поново нађем. Ти си издајица и кукавица, Балиноре, доказао си то свим
оним што си учинио – народу, моме оцу, а сада и мени. Шта си учинио са Ширлом? Шта си
њој учинио? Умрећеш због тога, Балиноре, кунем се! Одведите их!
Невидљиве руке их зграбише и одвукоше кроз ходник, па кроз врата, низ дуги низ
степеника, па кроз други ходник који се рачвао у лавиринт завоја и окука. Опет наиђоше на
степенице и заробљеници осетише устајали, ледени ваздух и влагу којом су били натопљени
камени зидови. Врата тамнице се отворише уз шкрипу тешког гвожђа. Руке их пустише и
 

немоћни заточеници се сручише на камен, везаних руку и очију. Врата се затворише и

гвоздене полуге вратише се на место. Три заробљеника су ослушкивала бат корака који су се
удаљавали и одмах потом ишчезли. Остали су у муклој тишини коју је нарушавало само
њихово тешко дисање. Балинор се вратио кући.
 

11.

У непријатељском логору

Била је скоро поноћ када је Аланон безвољног Флика прерушио по свом укусу. Са неком
чудном течношћу трљао је Вејланину лице и руке све док нису добили жељену тамножуту
боју. Парчетом меког угља изменио је црте лица и израз очију. Шминкерски посао био је
обављен мајсторски, иако је Флик Омсфорд само у мраку, издалека, могао да прође као један
од највећих и најтежих Гнома. Подухват је био опасан и за крајње искусног ловца, а за
неискусног Вејланина био је раван самоубиству. Али, друге могућности није било, неко је
морао да продре у мамутски логор и покуша да открије шта се збило са Шиом, Евентином и
неухватљивим Мачем. Аланон није долазио у обзир, непријатељ би га препознао одмах и
поред све шминке. Задатак је, дакле, допао преплашеном и прерушеном Флику: требало је
да, заштићен мраком, сиђе низ падине и поред будних стражара продре у логор хиљада
Гнома и Тролова. Подухват је још сложенијим чинила чињеница да је из логора морао да
побегне на брзину у цик зоре.
Аланон је за неколико минута скратио Фликов огртач и продужио капуљачу, тако да су се
испод њих виделе само руке и мањи део осенченог лица. Ако се буде клонио светлости,
постојала је реална могућност да неоткривен сазна ствари од значаја и пренесе их Аланон
пре него што сване дан. Пошто је проверио да ли му је кратак ловачки бодеж причвршћен за
појас и уверио се да није лишен какве-такве заштите, Флик Омсфорд полако устаде. Аланон
га погледа од главе до пете и задовољно климну главом.
Време се у току последњег сата погоршало и небо прекрило густим црним облацима,
остављајући земљу у потпуној тами. Једина светлост допирала је од логорских ватри, а
њихов пламен постајао је све јачи са изненадном појавом северног ветра који је почео да
дува преко Змајевих Зуба. Спремала се непогода, и Друид се надао да ће ветар и тама
пружити Вејланину неку врсту окриља.
Кратким, сажетим реченицама горостасни мистик пренео је Флику сва упутства и
упозорења. Објаснио му је на који је начин логор организован и означио места стражара око
периметра главног штаба. Рекао му је да пази на заставе гномских поглавица и Матуренса,
тролских вођа, које се без сумње налазе у непосредној близини ватре. Требало је по сваку
цену избећи разговор са било ким, јер ће га нагласак Јужноземљаша открити за трен ока.
Флик га је пажљиво слушао, а срце му је дивље тукло; био је помирен са судбином, уверен у
своју скору пропаст, али од одласка није одустајао. Своје кратко објашњење Аланон је
завршио обећањем да ће се побринути за то да Вејланин безбедно прође поред првих
стражара у подножју падина. Дао је знак за потпуну тишину и махнуо руком Флику да крене
за њим.
Пошли су низ стеновиту падину стазом кроз таму према голој равници. Било је толико
мрачно да Флик готово ништа није видео, тако да је морао да ухвати за руку сигурног
Друида. Чинило се да је прошла читава вечност док нису стигли на крај каменог лавиринта и
поново угледали ватре непријатељског логора. Флика су и ноге и руке болеле од напора и
огртач му се на неколико места исцепао приликом спуштања. Тама равнице стајала је као
зид између њих и логорских ватри; Флик није могао ни да види ни да чује стражаре, иако је
 

знао да су у непосредној близини. Аланон је чучнуо, заштићен стењем, почео да ослушкује;

затим се дигао, дао Флику руком знак да остане на свом месту и нестао у ноћи.
Када је Друид отишао, мали Вејланин је са стрепњом почео да осматра околину, усамљен
и унезверен. Прислонивши врело лице уз хладан камен, смишљао је шта ће урадити када
стигне у логор. Неки одређени план није имао, нити га је могао имати. Клониће се сваког
 разговора, клониће се светлости ватре која би га могла открити. Ако у логору има
заробљеника, они ће без сумње бити у шатору недалеко од ватре, па ће самим тим његов
први циљ бити да тај шатор пронађе. Затим ће проверити да ли су они унутра и ако јесу,
хитро ће се вратити на падину где ће га чекати Аланон.
Флик очајнички заврте главом. Знао је добро да никада неће успети да неопажен прође
кроз логор – није био ни довољно лукав ни довољно довитљив за варке. Али од како је
изгубио Шиу на превоју Змајевих Зуба, много се променио; некадашњу трезвеност и
практичност заменило је чудно осећање бескорисности и очајања. Познати свет се у току
последњих неколико недеља толико изменио, да више није био у стању да распозна старе
вредности и разложно размишља. Време је почињало да бива безначајно и бесмислено у тим
бесконачним данима бежања и скривања и сукобима са створењима која су припадала
другом свету. Године проведене у спокојству и дивној осамљености Сеновите Долине
прохујале су заувек са заборављеним данима ране младости. Једину снагу у животу
последњих недеља давали су му његови сапутници, нарочито вољени брат. Али сви су се
 разишли, нестали један по један, и на крају је Флик остао сам самцат, на ивици слома, у
свету који се претворио у непојамну, бесловесну загонетку кошмара и злих духова.
Надмоћно Аланоново присуство није га тешило. Горостасни Друид био је од првог сусрета
тајанствен и дубоко повучен у себе, а мистична снага његових моћи опирала се сваком
објашњењу. Друид никада није суделовао у све приснијем другарству чете на путу за
Паранор, остао је туђ и далек и није подизао вео са тајне којом се обавио.
Док је чета била бројнија, Аланоново вођство није изгледало тако свемоћно, али сада када
е остао сам са дивом Флик се плашио страхопоштовања које му је уливао тај чудни човек.
Непрекидно је размишљао о тајанственој причи везаној за чудесни Мач; они су за ту
неухватљиву амајлију жртвовали све, а још нико сем Аланона није знао како се то оружје
може употребити против Господара Ворлока и како се помоћу њега он може уништити.
Откуда је Друид толико много знао о свему томе?
Изненадни шум натерао је Вејланина да одскочи попут муње са исуканим ловачким
ножем. Снажна Аланонова рука га ухвати за раме и повуче га у скровиште стења. Горостас је
проучавао Вејланиново лице као да процењује његову храброст, као да му чита мисли. Флик
е једва издржао тај продорни поглед.
 – Стражари су уклоњени, пут је слободан. – Аланонов глас као да је допирао из утробе
земље. – Иди сада, млади пријатељу, и поуздај се у своју храброст и разложност.
Флик климну главом, нечујно и хитро изађе из скровишта и упути се у таму пустих
 равница. Истог тренутка престао је да размишља, да се пита, и предао се свом телу и
инстинктима. Ишао је одлучно ка далеким пламеним светлостима, застајкујући повремено
да провери положај и правац и ослушне покрете и шумове. Ноћ је ткала непробојну копрену
око њега, небо је било прекривено тешким облацима који су заклањали чак и нејасну белину
месеца и звезде. Једина светлост допирала је од логорских ватри. Отворена равница била је
обрасла густом травом, која је пригушивала његове кораке. Неколико шипрага и ретко дрвеће
 разбијали су једноличност пространства. Једини звуци били су потмули хук ветра који је
 

дувао све јаче и његово тешко дисање. Логорске ватре, које су из даљине изгледале као један
едини зрак наранџасте светлости, разбијале су се сада у издвојене пламенове. Флик је већ
био довољно близу да чује гласове у уснулом логору, иако нису били довољно разговетни да
би разабрао речи.
После получасовног хода, Флик је чучнуо и почео да осматра логор. Хладан ноћни ветар
који је дувао са севера ломио је пуцкетаве пламенове и дизао танке облаке дима који су
стизали и до згрченог Вејланина. Пред њим се налазио други круг стражара, али су они били
прилично разбијени и међусобно на великој раздаљини. Северноземљаши очигледно нису
сматрали да им у логору прети било каква опасност и нису се нарочито чували. Стражари су
углавном били гномски ловци, иако је Флик ту и тамо распознао и по неку крупнију прилику
Трола.
Једно време проучавао је чудне, њему тако непознате Тролове. Били су различитих висина,
сви су имали крупне, тешке ноге и руке, а кожа им је била тамна, груба и рапава, попут коре
дрвета. Стражари и војници који нису спавали него су лењо стајали око ватре покушавајући
да се загреју, били Су огрнути тешким огртачима који су им заклањали и лица и тела. Флик
задовољно климну главом. Биће му доста лако да се неопажено ушуња у логор ако сви остану
под тим огртачима са капуљачама, а судећи по све већој хладноћи ветра, температура ће
опадати све до изласка сунца.
Логор је из непосредне близине изгледао много мањи него са висова Змајевих Зуба. Флик
са места где је стајао није могао да оцени величину и обим, али није ни покушао да се
обмањује. Када прође поред стражарске линије, биће приморан да продужи пут кроз хиљаде
уснулих Гнома и Тролова, поред неколико стотина ватри довољно сјајних да га открију, и да
све бреме избегава сваки контакт са још будним непријатељским војницима. Први погрешан
корак, први погрешан потез донеће му смрт. Уза све то, мораће да установи да ли су у логору
заробљеници и Мач!
Урођена радозналост изазивала је Вејланина да се заустави и боље осмотри будне Гноме и
Тролове, али се он том изазову одупре, свестан да за то нема времена. Иако је читавог
живота живео на истој земљи са ове две расе, малом Јужноземљашу се чинило да оне долазе
из неког другог света. На путу за Паранор борио се са лукавим, жилавим Гномима више пута,
али је о њима мало знао – знао је само толико да су непријатељи и да су покушали да га
убију. Ништа није знао ни о горостасним Троловима, том осамљеном народу који је живео
углавном у северним планинама и скривеним удолинама. У сваком случају, Флик је знао
едно – да ова силна војска креће у поход под вођством Господара Ворлока и да су његови
циљеви и намере сасвим јасни!
Сачекао је да ветар развеје дим на простору који га је делио од ватре и најближих
стражара, у логор. Пажљиво је одабрао један од улаза око којег су војници спавали; дим и
ноћ прикривали су његову за Гноме крупну прилику и у следећем тренутку се нашао усред
гомиле у ћебад завијених уснулих непријатеља. Иза њега су стражари и даље зурили у мрак,
не примећујући уљеза.
Флик се још чвршће уви у огртач и навуче капуљачу на очи. Успео је да уђе у логор
непримећен! Одабрао је правац према средишту логорске ватре и наставио пут одмереним
кораком. Повратка више није било.
Оно што је те ноћи видео и доживео оставило је у његовом сећању неизбрисив траг. Све је
личило на чудну, неухватљиву ноћну мору саткану из призора и звукова, бића и облика који
су припадали и другом времену и другом месту и који никада нису постојали у његовом
 

свету. Можда су томе допринели ноћ и дим што се дизао из стотина умирућих ватри, можда
су они помутили сва чула, помрачили ум и изазвали језоморна сновиђења.
Мали Вејланин је вијугао кроз џиновски логор, кријући лице од светлости ватре, и будно
осматрао околину. У извесним тренуцима му се чинило да га је непријатељ открио и хитро
е потезао свој мали ловачки нож. Срце је лудачки тукло и дах напуштао тело, али је Флик
био спреман да се бори за слободу по цену живота. Стражари и војници су му непрестано
долазили у сусрет; сваки пут је очекивао да га зауставе и изложе погледима осталих, али би
они сваки пут мирно прошли поред њега не заустављајући се и поново га остављали самог,
са страховима и сумњама.
Када је пролазио поред групе војника који су разговарали и шалили се, трљајући руке пред
ватром и покушавајући да удахну мало топлоте која их је штитила од све снажнијег и све
хладнијег ноћног ветра, неко би му од њих климнуо главом или махнуо руком. Он је
настављао пут погнуте главе, утонуо у плашт, и једва приметно одвраћао поздраве. Страховао
е да не направи погрешан покрет, да не зађе на места неприступачна или забрањена, али се
ништа није догађало и он је, неометан, настављао пут као последњи усамљеник.
Сатима је лутао по огромном логору, али од Шие, Евентина и Мача од Шанаре ни трага.
Слутио је да је зора близу и већ је почињао да очајава. Прошао је поред безбројних ватри,
прелазио погледом преко мора уснулих тела и потпуно непознатих лица. Свуда су се
налазили шатори обележени заставама непријатељских вођа, и Гнома и Тролова, али
стражара пред њима није било.
Прислушкивао је одломке разговора Гнома и Тролова, настојећи да притом не изазове
сумњу, али тролски језик му је био потпуно непознат а Гноми су причали о глупостима и
неважним ситницама. Чинило се да нико ништа не зна о несталима и Мачу, да Шиа и
Евентин никада нису ни пришли логору. Флик се питао није ли Аланон овога пута био у
страшној заблуди.
Погледао је са страхом у облачно небо. Није био сигуран у време, али је знао да ће ноћ
потрајати још само неколико сати. Одједном га је ухватила паника – да ли ће уопште имати
времена да се врати на место где га је чекао Аланон. Али брзо је одагнао навалу страха и
самога себе убедио да ће му неред при буђењу логора у зору омогућити да се искраде и
стигне до падина Змајевих Зуба пре изласка сунца.
Зачуо је шум и покрет у мраку са своје десне стране и на светлост ватре избише четири
крупна тролска ратника, наоружана до зуба. Мумлајући, прошли су поред ужаснутог
Вејланина који се повуче у таму, размишљајући куда иду тако у пуној опреми. Убрзо је
прошао за њима, поред замрачених шатора пред којима се нису заустављали.
Шатори су постајали све чешћи и бројнији и имали су високе, осветљене сводове на
којима су се оцртавале силуете у покрету. Уснулих војника бивало је све мање, а бројни
стражари шетали су између сјајних ватри. Флику је постајало све теже да остане скривен на
асној светлости, да избегне разговор и заштити се од опасности. Зато се још више
приближио Троловима и непосредно иза њих наставио пут као да припада истој групи.
Тролови одједном скренуше улево, што аутоматски учини и Флик и нађе се пред дугачким,
ниским шатором који су чували други наоружани Тролови. Није имао времена ни да се врати
ни да се сакрије, па је храбро наставио пут када се четворка зауставила. Стражари нису
схватили да се дешава нешто неуобичајено и мирно су га посматрали у пролазу док се опет
није нашао сам у мраку.
Заштићен сенкама, стао је као укопан, окупан знојем, кратка, тешка даха. Имао је толико
 

времена да успут баци поглед у осветљени шатор и у том делићу секунде угледао је у њему
црнокрило чудовиште, окружено мањим приликама Гнома и Тролова. Знао је да се пред њим
налази једно од оних стравичних створова који су их ловили на дугачком путу у Паранор.
Стајао је тешко дишући и покушавао да утиша дивље ударе срца и језу која се спуштала низ
кичму.
У том брижљиво чуваном шатору догађало се нешто веома важно. Можда су у њему били
Шиа и Евентин, можда је у њему био и Мач, који су чувале слуге Господара Ворлока. Мисао
е била страшна и Флик је своје слутње морао да провери. Време је одмицало и срећа га је
изгледа напуштала. Флик је седео на петама у мрклом мраку и беспомоћно вртео главом.
Задатак је био тежак, наде на успех минималне, али друге могућности није било. Ако се
одмах врати Аланону, знаће исто толико колико су знали и пре његовог уласка у логор и сав
напор показаће се потпуно узалудним.
Поново је погледао у небо, као да покушава да на њему нађе решење проблема. Облачни
покривач злокобно је висио између светлости месеца и звезда и таме уснуле земље. Ноћ је
била на измаку. Флик се диже и обави се огртачем. Можда је судбина одлучила да пређе
читав овај опасни пут само зато да, би био убијен у овој сулудој игри... али Шиин живот
зависио је од њега, а можда и животи Аланона и осталих. Требало је по сваку цену сазнати
шта се дешава у шатору. Полако, опрезно, кренуо је напред.
Зора је стигла ненадано и њена невесела светлост обасјала је магловито и тихо небо.
Време се није пролепшало испод Стрелехејмских Низија, јужно од непробојног зида таме
који је наговештавао поход Господара Ворлока. Огромни кишни облаци и даље су се
злослутно надвијали над земљом. У подножју западног дела Змајевих Зуба непријатељски
стражари су напустили ноћну стражу и пошли да разбуде логор Северне војске. Аланон је
мирно седео у окриљу стеновите падине, дуги, црни плашт вијорио је на ветру пружајући
малу заштиту против леденог ваздуха и кишице која се брзо претварала у пљусак. Преседео
е ту целу ноћ, будна погледа, тражећи у даљини било какав знак Флика Омсфорда. Његове
су се наде полако гасиле, док је небо постајало све светлије и непријатељски логор почињао
да се буди. Па ипак, чекао је и даље, покушавајући да се теши мишљу да је мали Вејланин
упркос свему некако успео да прође кроз логор неоткривен и пронађе Шиу, елфског краља и
Мач од Шанаре, да му је некако пошло за руком да се искраде из руку непријатеља и да пре
зоре побегне у слободу.
Логор се будио, шатори се рушили и паковали, а огромна армија у колонама прекрила је
непрегледну низију попут џиновског црног покривача. Борбена машина Господара Ворлока
кренула је лагано и неумитно ка истоку у правцу Керна. Горостасни Друид сиђе са
осматрачнице и стаде на место са кога га је чак и из даљине могао опазити мали Вејланин.
Ништа се није чуло, ништа осим благог ветра који је дувао преко високе траве. Тамна
прилика стајала је непомично и само су њене очи откривале тешку горчину и јад.
Друид се лагано окрете и пође на југ, стазом која је водила напоредо са путем којим је
марширала војска. Огромним корацима брзо је прешао раздаљину која га је делила од те
захуктале хорде. Киша је пљуштала над непрегледном пустоши низије коју је Аланон
остављао за собом.

* **

Менион Леах је пред само свитање стигао до кривудаве реке Мермидон, на северу острвског
 

града Керна. Аланон је био у праву када је Принца упозорио на то да ће се са много мука
пробијати кроз непријатељске линије. Извиднице су се распоредиле у круг око логора и
испуниле све просторе и на западу до Мермидона и на југу до Змајевих Зуба. Читаво северно
пространство припадало је Господару Ворлоку. Непријатељске патроле кружиле су
неометано дуж јужних граница високих Змајевих Зуба, чувајући пролазе преко опасних
висова. Балинор, Хендел и Елфи успели су да наруше безбедност једне од тих
непријатељских патрола у стрмом кланцу Кенон. Мениону није стајало на располагању
окриље планина и није могао да се у њима сакрије од Северноземљаша. Када је напустио
Аланона и Флика, био је приморан да иде преко отворене и травом обрасле равнице која се
пружала јужно од Мермидона. Ноћ је била облачна и црна, тако да Менион није видео ни
прст пред оком. Али као трагач и ловац он није имао премца у Јужној Земљи и захваљујући
томе кретао се хитро и нечујно као мачка и остао непримећен од безбројних непријатељских
стражара.
Ишао је љут што га је Аланон приморао да одустане од трагања за Шиом да би Балинора и
народ Калахорна упозорио на страшну опасност инвазије, љут што је оставио Флика самог са
тајанственим и непредвидљивим Друидом. Никада није имао пуно поверење у горостасног
мистика, свестан чињенице да Аланон љубоморно чува за себе истину о Мачу од Шанаре, да
многе ствари крије од осталих. Они су учинили све што је Друид од њих тражио, слепо су му
веровали, и премда је он увек био у праву, они ипак нису нашли Мач а изгубили су Шиу. И
сада је, као врхунац несреће, изгледало да Северна армија са успехом осваја Јужну Земљу.
Једино је погранично краљевство Калахорн било спремно да се одупре непријатељском
походу. Видевши ужасну моћ и силу освајача, Менион Леах није схватао како ће чак и
легендарна Погранична Легија успети да јој одолева. Здрав разум му је говорио да постоји
ош нека нада да се хорде зауставе толико колико је потребно да се војске Елфа и Патуљака
уједине са Пограничном Легијом и крену у противнапад. Био је убеђен да је Мач од Шанаре
за њих заувек изгубљен и да је свако даље трагање за чудесним оружјем бесциљно.
Полугласно је опсовао када је коленом закачио оштру ивицу камења, па је сву пажњу
посветио повреди занемарујући размишљања о будућности. Као витки, црни гуштер клизнуо
е нечујно низ падине Змајевих Зуба, пробијајући се кроз лавиринт оштрог камења и стења,
са мачем од Леаха и дугачким тоболцем на леђима. Стигао је у подножје не видевши никога,
застао и погледом покушао да продре у таму из које нису допирали знаци живота. Опрезно је
кренуо преко травом обрасле низије, ослушкујући. Знао је да се стражари морају налазити у
непосредној близини, али није уочавао ниједног од њих.
Ишао је извесно време кроз мрак са ножем у руци и таман је почео да се опушта уверен да
е некако ипак успео да се прошуња кроз непријатељске редове, када је зачуо шумове.
Укопао се у месту покушавајући да открије њихов извор, када се из мрака зачу тихи кашаљ.
Неки се стражар одао у правом часу и тако спречио брђанина да налети право на њега.
Менион се спусти на земљу и четвороношке крете ка извору кашља. Најзад су његове
оштре очи откриле нејасне обрисе прилике пред њим. Стражар је био Гном, судећи по расту.
Менион сачека да се стражар окрене и онда му се нечујно приближи. Муњевитим скоком
баци се на изненађеног непријатеља и угуши му крик у гвозденом загрљају. Врх ножа се зари
у незаштићену главу, иза самог уха и Гном се без свести сручи на тле. Брђанин није оклевао,
хитро је наставио пут кроз мрак, бежећи од осталих стражара. Са исуканим бодежом крчио
е пут док је ноћ са својим леденим ветром неумитно протицала.
На крају је стигао до Мермидона, изнад града Керна чије су бледе светиљке већ биле на
 

видику. Зауставио се на врху мањег успона чија се падина постепено спуштала према
северној обали брзе реке.
Када се Принц од Леаха уверио да у близини нема никога, усправио се и уморно протегао
болне мишиће. Знао је да реку треба да пређе ниже и избегне пливање у лед-леденој води.
Када стигне преко пута острва, наћи ће без сумње неки чамац који ће га превести у град.
Исцерио се хладном ветру и пркосно пошао уз реку.
Није стигао далеко када је ветар свитања нагло утихнуо и у изненадној тишини се зачуло
мрморење. Бацио се на тле а ветар се опет вратио и заглушио му уши. А када је јутарњи
поветарац утихнуо и по други пут, он схвати одакле потиче чудно мрморење. Био је то
пригушен звук људских гласова које је доносила река. Брђанин допузи до успона, а затим се
диже и под окриљем сенки крете напред, напоредо са реком. Гласови су постајали јачи, али
он није могао да разазна ни ко говори ни шта се говори. Опрезно се успузао на врх успона,
одакле угледа групу тамних прилика поред Мермидона.
Прво што је угледао био је чамац навучен на обалу и привезан за ниско жбуње. Помислио
е да је питање превоза решено, али је истог тренутка ту идеју одбацио. Поред чамца стајала
су четири крупна, наоружана Трола и разговарала са петом, мањом и виткијом приликом по
чијој се одећи могло закључити да је реч о становнику Јужне Земље.
Менион их је пажљиво посматрао, покушавајући да разазна лица. Посебно га је
интересовао Јужноземљаш, али му се при нејасној светлости чинило да га никада није срео.
Мала црна брада заклањала је мршаво, уско лице незнанца који је, док је говорио, брадицу
трљао кратким нервозним покретима.
Онда је Принц од Леха угледао још нешто. Недалеко од групе налазио се велики завежљај
увијен у тежак огртач и чврсто везан. Менион га је сумњичаво осматрао, питајући шта се у
њему крије. На његово највеће запрепашћење, завежљај поче да се миче, једва приметно али
довољно да брђанин схвати да је у њему живо биће. Напрезао се грозничаво да смисли начин
на који би се приближио групи, али је схватио да је за то сувише касно. Тролови и странац су
се управо растајали. Један од Тролова приђе тајанственом завежљају и нехајно га пребаци
преко широких рамена. Незнанац приђе чамцу, одвеза га и уђе у њега. На тихој површини
 реке зачу се шум весала. Оно неколико речи опроштаја уверише Мениона да су непознати
говорили о ситуацији коју чврсто држе у рукама. Последње упутство са чамца што се
удаљавао брзим водама реке било је да ће ускоро добити вести о Принцу.
Менион се склони са влажне траве, пратећи погледом мали чамац и човека у њему.
Свитало је, али је зора долазила у облику магловитог сивила које је онемогућавало
видљивост готово у истој мери као и ноћ. Небо је било прекривено ниским кумулусима који
су земљи претили својим падавинама. Спремала се тешка киша, ваздух је већ био испуњен
влагом и оштром измаглицом које су кроз брђанинову одећу продирале до костију и мрзле
кожу. Огромна Северна војска је сигурно већ марширала према острву-граду Керну, у који ће
вероватно стићи око поднева. Мениону Леаху је преостајало мало времена – требало је
упозорити његове грађане на опасност која им прети. Народ је требало најхитније
евакуисати и пребацити у Тирсис или чак у неки даљи град на југу. Био је последњи
тренутак да се Балинор упозори на зло у походу, да се Погранична Легија окупи и
супротстави непријатељу док у помоћ не стигну Елфи и Патуљци.
Принц од Леаха је знао да више нема времена за размишљање о чудном сусрету којем је
малочас случајно присуствовао. Чекао је да Тролови крену својим путем – носећи живи
завежљај, они су пошли ка успону на десној страни. Менион је био уверен да је незнанац са
 

брадицом некога заробио и сада га предао у руке војницима Северне армије. Ноћни састанак
био је унапред договорен и заробљеник испоручен из разлога које су знали само учесници.
Али ако су се и странац и његови савезници толико трудили, заробљеник је морао бити
драгоцен за њих, а то значи и за Господара Ворлока.
Менион је пратио погледом Тролове који су нестајали у јутарњој магли, размишљајући да
ли би требало да се умеша у ту ствар. Аланон му је поверио пресудан задатак, задатак који је
могао да спасе хиљаде живота. Није било времена за дивље игре у непријатељској земљи да
би се задовољила лична радозналост, па макар то значило препустити им... Шиа! Зар није
могуће претпоставка да у том завежљају лежи Шиа?! Мисли су се ројиле и он је у следећем
тренутку донео неопозиву одлуку. Шиа је био кључ свих проблема, иако су постојали и
најмањи изгледи да је он тај заробљеник – Менион је безусловно морао покушати да га
спасе.
Скочио је и потрчао у правцу севера, у правцу одакле је и дошао, трудећи се да иде
напоредо са Троловима. У густој магли било је тешко одредити правац, али Менион није
имао времена и за такве бриге. Знао је да ће бити веома тешко отети заробљеника четворици
до зуба наоружаних ратника, чија се снага није могла мерити са брђаниновом. Осим тога,
постојала је опасност да поново зађе у редове непријатељске страже. Ако Тролове не
заустави пре тих линија, спаса му нема. Једина могућност да ослободи заробљеника била је
да себи обезбеди слободну одступницу према Мермидону. Менион осети прве капи кише на
лицу и потрча још брже, док је свуда око њега и над њим злокобно грмело и ветар почињао
да фијуче. Очајнички је покушавао да кроз ниске облаке магле и влаге назре било какав знак
оних за којима је кренуо. Убеђен да је био сувише спор и да их је промашио, он јурну као
стрела преко травом обрасле равнице. Киша га је тукла по лицу и очима заслепљујући га и
приморавајући га да застаје и брише топле млазеве кише и зноја. Одмахивао је главом у
немоћној срџби – није могао да изгуби Тролове и њихов плен, они су се морали налазити у
близини!
Тог тренутка је из магле искрсла тролска четворка. Менион је погрешно проценио
 растојање, пожурио је и прешао их. Сручио се без даха иза густог жбуња и посматрао како му
се непријатељ приближава. Ако наставе пут у истом правцу, проћи ће поред густе гомиле
шибља недалеко од места на коме се налазио. Он изађе из склоништа и у магли изгуби
Тролове из вида. Ако су приметили тај скок у маглу, сачекаће га код шибља. Али ако нису,
он ће им на том месту поставити заседу. Дотрчао је до шипрага и провирио кроз грање.
У првом тренутку видео је само маглу и кишу, али се одмах затим из сивила појавише
четири здепасте прилике и упутише се у правцу његовог склоништа. Он збаци са себе
ловачки огртач натопљен јутарњом кишом. Када ослободи заробљеника, биће му потребна
сва брзина да би побегао од тешких Тролова, а огртач би га у трку само ометао. Скиде потом
и тешке ловачке чизме, стави поред себе мач од Леаха, намести велики тоболац и из њега
извуче две дугачке, црне стреле. Тролови су се брзо приближавали, двојица по двојица, а
едан је из првога реда носио увезаног заробљеника. Пришли су безбрижно скривеном
Мениону, убеђени да суверено владају целом облашћу. Менион се усправи, ослони о колено и
убаци црну стрелу у лук.
Безбрижни Тролови су стигли до шибља у тренутку када је прва стрела излетела уз оштар
фијук и зарила се у снажно мишићаво тело Северноземљаша који је носио завежљај. Уз
урлик бола и беса, Трол испусти терет и паде, ухвативши се обема рукама за рањену ногу. У
тренутку збуњености и изненађености, Менион одапе и другу стрелу у раме другог Трола из
 

првог реда.
Не оклевајући ни тренутка, окретни брђанин излете из склоништа и нападе забезекнуте
непријатеље, витлајући мачем од Леаха уз борбени поклич. Тролови заборавише на
заробљеника и хитри нападач зграби завежљај и пребаци га преко рамена пре него што су
Северноземљаши успели да дејствују. Зарио је мач у мишицу најближем Тролу и пут ка
Мермидону био је отворен!
Два тролска ратника, од којих један неповређен а други лако рањен, полетеше у потеру за
њим. Тешки оклопи, оружје и здепаста тела успоравали су гониоце, али су се они ипак
кретали брже него што се Менион надао. Били су, осим тога, снажни и одморни, за разлику
од њега који је био и уморан и исцрпљен. И без огртача и чизама, витки брђанин није могао
да трчи брзо јер је носио завежљај са непознатим заробљеником. Пљусак је бивао све јачи,
одећа се лепила уз тело које је болело и малаксавало од напора. Високим скоковима
прелазио је Менион Леах травом обраслу равницу, али су босе ноге на мокрој и клизавој
трави постајале све несигурније. Неколико пута је посрнуо и пао на колена, али се брзо
дизао и настављао трку.
Скривено стење и бодљикаво биље у високој трави секли су му голе ноге које су све јаче
крвариле. Али он није осећао бол и јурио је упорно даље. Широка низија била је једини
сведок те необичне потере по киши и ветру, трке наоружаних ловаца и дивљачи налик на
сенку. Трка је убрзо постала огледање на живот и смрт, последње искушавање снаге и духа
младог Принца од Леаха.
Време је престало да тече за летећег брђанина који је од својих ногу тражио хитар покрет
иако су мишићи већ давно прекорачили границе издржљивости. Али како се река још није
појављивала, Менион се више није ни освртао да види да ли су му Тролови за петама. Осећао
е њихову присутност, чуо њихово дахтање... морали су бити веома близу и он је морао да
трчи много брже! Морао је да стигне до реке и ослободи Шиу...
У свом бескрајном умору и несвесно је о створењу у завежљају мислио као о сво
пријатељу. По нејасним облицима закључио је да је непознати заробљеник ниског раста и
нежне грађе. Зашто да онда то не буде Шиа Омсфорд, мали Вејланин? Свезани и умотани
сужањ био је будан и непрекидно се врпољио, мумлајући неразумљиве речи на које је
Менион одговарао кратким уверавањима да ће се обојица ускоро наћи на слободи и у
безбедности.
Киша је пљуштала таквом жестином да је било апсолутно немогуће видети прст пред
оком. Равница се постепено претварала у мочвару. Онда се Менион Леах саплете о
невидљиво корење и прући се колико је дуг у блатњаву траву, а његов драгоцени завежљај
паде поред њега. Рањав и изнурен, брђанин се усправи четвороношке, са исуканим мачем и
обазре се спреман да се суочи с а прогонитељима. Али на своје велико олакшање схвати да
њих нигде нема. У пљуску и густој магли изгубили су га тренутно из вида, али ће га убрзо
поново наћи и онда... Менион заврте главом да би са очију стресао капи кише и умор и
допузи до завежљаја у којем се скривао заробљеник. Ма ко био у том изгужваном огртачу,
морао је имати довољно снаге да трчи поред Мениона који терет више није био у стању да
носи.
Неспретно, готово несвесно, брђанин пресече мачем везе на свежњу. То мора бити Шиа,
мислио је грозничаво, то мора бити Шиа! Тролови и брадати странац уложили су сувише
напора и труда у своју тајну мисију... Везе су пуцале... То мора бити Шиа! Тешки огртач се
 раствори и особа у њему дубоко удахну хладан ваздух.
 

Изненађени Менион Леах обриса кишне капи са заслепљених очију и нетремице поче
зурити у ослобођеника. Особа коју је спасао била је жена!
 

12.

Ширл Равенлок

Жена! Зашто су Северноземљаши отели жену?! Менион је пиљио у светле, плаве очи које су
га, несигурне, посматрале. Заробљеница у сваком случају није била обична жена – била је
чудесно лепа; потамнела од сунца, кожа се затегла преко тананих црта округлог лица; витко,
нежно тело било је обавијено раскошном свилом, а коса...! Менион Леах још никада није
видео нешто тако. Иако мокра и припијена уз лице, девојчина коса спуштала се преко
 рамена у раскошној риђој дивоти. Гледао је једно време у њу као у привиђење, а онда га јак
бол у ногама подсети на стварну ситуацију и опасност која им обома прети.
Брзо се усправи, осећајући како га савлађује жестоки вал умора и прети му несвестицом
Дивље се борио са мучнином и за то време се као пијаница клатио тамо-амо, ослањајући се о
велики мач. Уплашено лице девојке – јер она је вероватно још била девојка – стајало је
непомично пред њим у сивој магли. Одједном, девојка му притрча и, обухвативши га чврсто
обема рукама, поче му говорити тихим, умилним гласом, на шта је он бесловесно климао и
одмахивао главом.
 – Све је у реду, добро се осећам. – Речи је изговарао неким необичним, муклим, туђим
гласом. – Трчи ка реци, морамо што пре стићи у Керн.
Кренули су кроз маглу и кишу, спотичући се и клизајући по глаткој трави. Менион је
осећао како му се мисли бистре и снага враћа; девојка је ишла уз њега, држећи га обема
 рукама испод мишице, придржавајући га и ослањајући се у исти мах. Менион је осматрао
околину али није назирао Тролове за које је био сигуран да су у близини. Тада обоје зачуше
нови звук, потмулу јеку реке Мермидон.
После неколико тренутака стигли су на врх малог успона. Брза река је одавно поплавила
 равне обале и све је више расла. Менион није имао појма где се налазе у односу на Керн: ако
 реку пређу на погрешном месту, могу промашити острво и пасти право у руке непријатељу.
Девојка је, чини се, схватила који га проблем мучи; узела га је за руку и повела низ реку.
Менион јој се препустио без речи. Киша је јењавала и магла се дизала. Невреме ће ускоро
проћи, видљивост ће бити већа и њихови упорни гониоци ће их открити, брзо и лако.
Менион није знао колико га је дуго млада жена водила низ обалу, али је одједном застала
и брзим покретом показала мали чамац. Брђанин пребаци мач на леђа и обоје се чамцем
отиснуше у брзе воде Мермидона. Река је била ледена и ужасна хладноћа којом су их засули
пенушави таласи следила је Мениона до костију. Веслао је дивље борећи се са струјом која
их је носила низ реку и сваког тренутка претила да преврне чамац. Била је то беспоштедна
борба човека и реке, беспоштедна и бесконачна; Мениону Леаху се све заврте пред очима и
он изгуби свест.
Шта се даље догодило никада му није било јасно. Изненада је осетио руке које су га из
чамца преносиле на травом обраслу обалу, где је потпуно обамрло. Још једном је чуо нежни
девојчин глас, а онда је све око њега потонуло у мрак. Менион Леах се с времена на време
будио из те дубоке таме и сна, подстакнут осећањем опасности које га је нагонило да устане
и одупре се. Али исцрпљено тело било је немоћно да одговори захтевима свести и он поново
потону.
 

Када се пробудио, киша је из сивог неба сипила лагано и упорно. Лежао је у топлом и
удобном кревету, одморан и пресвучен, са завојима на ногама. Кишне капи су једнолично
ударале по стаклима затворених прозора кроз које је продирала светлост дана. Лењо је
прешао погледом по лепој и укусно намештеној соби и одмах схватио да није у кући
просечног грађанина него у неком дворцу. Пошто је приметио обележја краљева Калахорна,
брђанин је лежао мирно и дуго посматрао лепу одају, желећи да разбије сан и разбистри
мисли. Када је угледао суву одећу на столици поред кревета, одлучио је да устане и обуче се,
али се у том тренутку врата отворише и на њима се појави старија дворкиња са
послужавником хране која се пушила. Климнула је учтиво главом и осмехнула се, пришла
кревету и ставила послужавник брђанину у крило; пошто Му је наместила јастуке, поново се
осмехнула и рекла да једе, жена се окренула и изашла из собе, тихо затворивши врата за
собом...
Менион је јео полако и са уживањем, и осећао како му се снага враћа. Тек када је појео
пола оброка, пало му је на памет да ништа није окусио пуна двадесет и четири часа, можда
чак и дуже. Поново се кроз прозор загледао у кишу, питајући се да ли је то још онај дан када
е изгубио свест или можда већ следећи...
У магновењу се сетио зашто је дошао у Керн – да упозори становнике на опасност која му
прети од освајачке војске Северне Земље. Шта ако је закаснио?! Седео је у кревету слеђен
том мишљу, са виљушком у ваздуху, када су се врата отворила по други пут. У собу је ушла
млада жена коју је спасао из тролског заробљеништва; одморна, свежа, обучена у лепршаву
хаљину живих боја, са дугим уплетеним риђим витицама, сва блистава на сивој светлости
тмурног дана. Била је сасвим сигурно најчудеснија жена коју је Принц од Леаха икада срео.
Сетивши се виљушке у ваздуху, он је спусти на послужавник и осмехну се својој лепој гошћи.
Она затвори врата и љупко приђе кревету. Лепа је, невероватно лепа, помисли Менион опет.
Зашто су је отели? Да ли Балинор нешто зна о њој? Млада жена је стајала поред кревета,
гледајући га дубоким светлим очима.
 – Добро изгледаш, Принче од Леаха – осмехну се она. – Одмор и јело учинили су своје.
 – Откуд знаш ко сам...?
 – Твој мач носи ознаке и обележја Краља од Леаха, толико знам. А ко би други, ако не
његов син, носио то оружје? Али не знам како ти је име.
 – Менион – одговори брђанин, изненађен чињеницом да девојка зна за његову малу и
углавном непознату краљевину.
Млада жена му испружи нежну, од сунца потамнелу руку, и сва озарена стеже његову.
 – Ја сам Ширл Равенлок и ово је мој дом, Менионе. Стигао си у град Керн! Да није било
твоје храбрости, више га никада не бих видела. Због тога ћу ти бити вечно захвална и твој
пријатељ за сва времена. Али, ми можемо да разговарамо и уз јело.
Она седе на кревет и руком показа Мениону да настави са јелом. Он поново подиже
виљушку и поново се сети инвазије. Виљушка му испаде из руке и са треском паде на
послужавник.
 – Мораш одмах да обавестиш Тирсис и Балинора! Почела је инвазија из Северне Земље!
Изнад Керна се улогорила силна војска која само чека да...
 – Знам, све је у реду – брзо одговори Ширл, ставивши прст на усне. – Ти си и у сну говорио
о опасности, упозорио си нас на њу пре него што си изгубио свест. Порука је већ отишла у
Тирсис. Паланс Букханах влада у одсуству брата, а стари Краљ је још увек тешко болестан.
Керн ужурбано припрема своју одбрану, али у овом тренутку не прети нека велика опасност.
 

Река Мермидон је од киша страшно нарасла и поплавила обале, тако да је сваки прелаз веће
војске искључен. У безбедности смо, а помоћ ће брзо стићи.
 – Балинор је морао стићи у Тирсис још пре неколико дана – узнемири се Менион. – Шта је
са Пограничном Легијом? Да ли је она мобилисана?
Девојка га погледа изненађено и он схвати да она ништа не зна ни о Балинору ни о Легији.
Нагло је одгурнуо по служавник и искочио из кревета. За њим се дигла и Ширл, покушавајући
да смири узбуђеног брђанина.
 – Ти, Ширл, можда мислиш да си безбедна на овом острву, али ја ти јемчим да је сваки
минут драгоцен за све нас! – узвикну Менион, прилазећи својој одећи. – Својим очима сам
видео колика је та војска и њу у страшном походу неће спречити никаква поплава! Што се
тиче помоћи, на њу уопште не треба рачунати, осим ако се не догоди неко чудо.
Тек онда је схватио да се свлачи пред младом женом; показао јој је руком врата, али она
заврте главом и окрете му леђа.
 – Зашто су те отели? – упита Менион облачећи се наврат-нанос. – Не знам зашто би
Северноземљашима била тако драгоцен плен, осим због чињенице да си изузетно лепа жена.
Он се шеретски осмехну и намах се појави некадашњи Менион Леах, онај кога је Флик
презирао и у кога није имао нимало поверења. Иако јој није видео лице, брђанин је био
сигуран да је Ширл поцрвенела до ушију.
 – Не сећам се тачно шта се догодило – зачуо се одговор после краћег ћутања. – Спавала
сам. Пробудила ме је бука у соби, неко ме је зграбио и изгубила сам свест – мислим да су ме
снажно ударили или... Не, сада сам се сетила – ставили су ми под нос крпу натопљену неком
течношћу од које ми је стао дах. Када сам дошла себи, лежала сам на песку поред реке
Мермидон, мислим бар да је био Мермидон. Знаш и сам како сам била завијена и везана.
Ништа нисам видела, ништа чула... То јест, слушала сам неки говор који нисам разумела. Да
ли си ти нешто видео?
Менион одмахну главом и слеже раменима.
 – Ништа нарочито – додаде он, сетивши се да девојка стоји окренутих леђа. – Неки човек
те је донео преко реке у чамцу и предао те четворици Тролова. Човека нисам јасно видео,
али бих га сигурно препознао у следећем сусрету. Зашто ми не одговориш на прво питање – 
коме је ишло у рачун да те отме? Можеш да се окренеш, обукао сам се.
Млада жена се послушно окрете и приђе му, радознало гледајући како навлачи високе
ловачке чизме.
 – У мени тече краљевска крв, Менионе – мирно одговори Ширл. Менион остави чизме и
диже поглед. Од почетка му је било јасно да није обична грађанка Керна, а то је доказивала
и чињеница да познаје грб Леаха. Можда је у том одговору лежало и објашњење њене
отмице.
 – Моји преци су били краљеви Керна, а једно време и краљеви читавог Калахорна, пре
него што су пре сто година на власт дошли владари Букханаси. Ја сам... па, могло би се рећи,
принцеза in аbsеntiа. – Она се од срца насмеја а Менион се насмеши. – Мој отац предводи
савет који управља унутрашњим пословима Керна. Наш владар је Краљ Калахорна, али у
нашој просвећеној монархији, како се обично говори, Краљ се ретко меша у посао савета.
Његов син Паланс је заљубљен у мене и није никаква тајна да жели да се са мном ожени.
Због тога верујем... да би неки непријатељ могао да ми пожели зло.
Менион климну главом и осети чудно предосећање. Паланс није могао да наследи престо
Калахорна док је Балинор жив и здрав. Због чега би неко траћио време вршећи притисак на
 

млађег сина, осим ако није сигуран у то да старијег више нема? Поново се присети да Ширл
ништа не зна о доласку Принца од Калахорна, иако је он морао стићи у Тирсис још пре
неколико дана. Догађај је био довољно значајан да се прочује по целој земљи.
 – Колико сам дуго спавао, Ширл? – упита усплахирено.
 – Скоро читав дан. Био си потпуно исцрпљен када су нас извукли из Мермидона јуче
ујутро и сматрала сам да ти је дуг сан неопходан. Пошто си нас већ упозорио...
 – Изгубили смо пуна двадесет четири часа! – узвикну љутито Менион. – Да киша није све
време падала, Керн би већ био освојен! Морамо сместа да дејствујемо, али како... Ширл, где
ти је отац, где је савет? Морам одмах да разговарам са њима! – И како је млада жена
оклевала, он је снажно зграби за рамена. – Ништа не питај, учини оно што ти кажем. Где су
просторије савета? Брзо ме одведи тамо!
Менион је ухвати за руку и гурну је кроз врата у дугачки ходник. Заједно су трчали кроз
пусту кућу и кроз улазна врата изашли у простран врт оивичен дрвећем и окупан благом
кишом. Неке стазе биле су делимично покривене, па овога пута нису покисли до голе коже.
Док су ишли ка дворани савета, Ширл га запита зашто је дошао у овај део земље. Менион јој
одговори неодређено, не желећи да помене Аланона и Мач од Шанаре. Имао је поверења у
девојку, али га је Аланоново упозорење на тајност спречавало да јој се повери. Кратко је
одговорио да је дошао зато да би Балинору помогао у припремама за одбрану од инвазије
Северне Земље. Ширл је причу прихватила без поговора и он се осети кривим што је лаже.
Али како му Аланон никада није рекао целу истину, можда је знао и мање него што је
замишљао.
Стигли су пред зграду савета: дворане су биле смештене у високом здању од камена,
окруженом стубовима и засвођеним прозорима. Стражари су у доколици стајали пред улазом
и нису их зауставили, Менион и Ширл су улетели у зграду и кренули уз завојите степенице
дугим ходницима са високим таваницама. Савет се састајао у одајама на четвртом спрату.
Када су стигли до огромних дрвених врата, Ширл рече Мениону да ће оцу и осталим
члановима савета пренети његову жељу да са њима разговара. Брђанин невољно пристаде да
чека. Ширл уђе у дворану, а он остаде да стоји у ходнику, ослушкујући пригушене гласове.
Киша је добовала у једноличном ритму по стаклу прозора који су гледали у врт.
Изгубивши се за тренутак у тишини и спокојству древне зграде, Менион у мислима виде
лица својих пријатеља, питајући се са тугом шта се са њима догодило после Паранора.
Можда се више никада неће сви наћи на окупу, али он свакако неће заборавити њихову
храброст и све жртве којима се сада толико поносио. Са гордошћу се сећао опасности са
којима су се сукобљавали и које су побеђивали. Чак је и несигурни Флик Омсфорд испољио
срчаност и чврстину које Менион од њега никада не би очекивао.
А шта је са Шиом, његовим најбољим и најстаријим пријатељем? Вртео је главом
мислећи на изгубљеног друга. Недостајали су му Шиина тврдоглавост, практичност и чудна,
застарела схватања. Чинило се да Шиа не уочава промене, па ни такве каква је покрет сунца
од истока према западу, да не схвата да се и земља и људи развијају и да се ратови
прошлости полако заборављају. Шиа је веровао да се прошлости могу окренути леђа и да се
без ње може градити нови свет будућности, не разумевајући колико је та будућност повезана
са прошлошћу и колико су у том испреплетеном ткиву догађаји и идеје неразлучиви. Мали
Вејланин је на неки свој начин био део доба које је пролазило и његова су схватања била
остатак јучерашњице а не обећање сутрашњице. Како је чудно, како је невероватно чудно све
то изгледало, помисли изненада Менион, стојећи усред ходника, непокретан, са погледом
 

изгубљеним у дубини високог каменог зида. Шиа и Мач од Шанаре – бића и ствари једног
доба које је лагано али сигурно одумирало. А ипак, баш они су били нада будућих дана, кључ
живота.
Иза брђанина се отворише тешка врата и мисли му прену Ширлин благи глас. Изгледала је
сићушна и рањива на том огромном, масивном довратку, а лице јој је било узнемирено и
прелепо. Није било нимало чудно што је Паланс Букханах желео баш ову дивну девојку за
жену. Менион јој приђе и узе топлу, нежну руку у своју. У велику и свечану дворану за
саветовање ушли су заједно. Двадесетак људи седело је за дугачким, углачаним дрвеним
столом, а њихова лица су на неки чудан начин личила једно на друго. Сви су били стари и
мудри, вероватно и одлучни и разложни: стрпљиво су чекали да им се брђанин обрати. Само
су очи одражавале страх који се крио иза мирне спољашности – страх за град и његове
грађане. Старци су добро знали шта ће Северна војска учинити када кише престану да падај
и када се воде Мермидона повуку и обале се исуше на врелом сунцу. Менион Леах стаде пред
њих заједно са Ширл Равенлок.
Бираним речима описао је непријатељске снаге на чијем је челу стајао Господар Ворлок.
Испричао је, делимично, дуго путовање у Калахорн, говорећи о Балинору и осталим
члановима чете образоване у Кулхавену, који су се разишли у све четири земље. Није
помињао Мач и Шиино тајанствено порекло, а ни Аланона, јер је савет требало известити
само о чињеницама везаним за опасност која прети Керну. Излагање је завршио молбом да
учине све и народ спасу док за то још има времена, да одмах евакуишу град док све
одступнице не буду пресечене. Осетио је одједном неко чудно задовољство. Много шта је
ставио на коцку да би их упозорио на несрећу и припремио за борбу. Да није стигао у Керн,
они би можда пропали, можда им се не би ни указала могућност да побегну и спасу се. За
Принца од Леаха је било од огромне важности то што је са пуном одговорношћу обавио
поверени задатак.
Уз узвике љутине и страха, узбуђени чланови савета засуше га питањима са свих страна.
Менион је одговарао брзо, настојећи да остане миран док их је уверавао да је Северна војска
одиста тако силна како је описао и да је опасност од напада извесна. Постепено су се
запрепашћење и узбуђење претварали у сталоженију расправу о могућностима одбране. Неки
саветници су сматрали да би град требало бранити док Паланс Букханах не дође са
Пограничном Легијом из Тирсиса, али је већина тврдила да ће освајачка војска, чим за дан
два кише престану да падају, лако прећи на острво и затећи град без одбране. Менион је без
 речи слушао већање савета, процењујући у себи све могућности за акцију. На крају се седи
човек, кога је Ширл представила као свог оца, обратио Мениону, повукавши га у страну на
 разговор у четири ока.
 – Да ли си видео Балинора, младићу? Знаш ли где бисмо га могли наћи?
 – Морао је стићи у Тирсис још пре неколико дана – забринуто је одговорио Менион. – 
Отишао је тамо да би мобилисао Легију и припремио земљу на борбу против освајача. Био је
у пратњи два рођака Евентина Елеседила.
Старац се намршти и заврте главом. На лицу му се огледала дубока узнемиреност.
 – Морам ти рећи, Принче од Леаха, да је ситуација очајнија него што изгледа. Краљ
Калахорна, Рул Букханах, пре неколико недеља се тешко разболео и стање његовог здравља
се никако не поправља. Како је Балинор у то време био на путу ван земље, краљев млађи син
преузео је очеве дужности. Паланс је одувек био неуравнотежен, а у последње време постао
е и настран. Једна од првих ствари које је учинио било је да распусти Пограничну Легију.
 

 – Распустио је Легију?! – крикнуо је Менион, пренеражен. – Зашто, за име...?

 – Она је, по његовом мишљењу, непотребна – настави његов саговорник. – Легионаре је
заменио шачицом својих људи. Млађи Принц је одувек сматрао да живи у сенци свога брата,
а по Краљевој изричитој наредби, Погранична Легија била је под непосредном Балиноровом
командом. Паланс је знао да ће легионари остати верни престолонаследнику, а није
намеравао да у случају очеве смрти престо препусти брату, што је јавно свуда и говорио.
Команданти Пограничне Легије и неколики Балинорови блиски сарадници су ухваћени и
бачени у тамницу, а све је то обављено лукаво и у тајности да се народ не би супротставио.
Наш нови Краљ је за саветника поставио човека по имену Стенмин; тај зли мистик и опасна
варалица брине се искључиво за остварење својих циљева и амбиција и дубоко је
 равнодушан према судбини народа, па и Паланса Букханаха. Не видим како се можемо
супротставити инвазији када су нам вође у раздору. Нисам чак сигуран ни у то да ћемо
Принца убедити у опасност све док се непријатељ не створи пред отвореним градским
капијама!
 – Балинор је, значи, и сам у великој опасности – рече Менион мукло. – Отишао је у Тирсис
и не знајући да му је отац болестан и да му је брат преузео власт. Морамо одмах ступити у
везу са њим!
 Чланови савета су изненада скочили на ноге, вичући и расправљајући о томе шта би
требало учинити да се спасе Керн, град осуђен на пропаст, Ширлин отац остави Мениона и
придружи се узбуђеним сарадницима. Менион је једно време слушао расправу, а онда је сву
пажњу пренео на високе засвођене прозоре и величанствено небо. Оно више није било ни
тако сиво ни тако тамно као раније, и киша је постајала све слабија. До сутра ће без сумње
престати да пада и непријатељске снаге улогорене на суседној обали Мермидона покушаће
да пређу преко реке. Без јаке, добро организоване војске која би бранила град, становници ће
бити поклани и покошени, Керн ће за неколико минута бити освојен. Одједном се сетио
 растанка са Аланоном, размишљајући шта би маштовити Друид учинио да се налази на
његовом месту. Ситуација је била безнадежна. Тирсисом је владао неуравнотежен,
амбициозан узурпатор, Керн није имао вође, његови саветници су, разбијени и несигурни, у
бесконачност расправљали о корацима које је већ одавно требало предузети. Менион осети
како га обузима гнев. Било је право лудило одлагати акцију и даље!
 – Саслушајте ме, саветници! – Његов је глас одјекнуо попут бесног урлика и одјек се одбио
о старе камене зидове тако снажно да се гласови кернских саветника претворише у шапат. – 
Не само Калахорн, него и читава Јужна Земља, моја и ваша домовина, сучељени су са
пропашћу ако одмах не почнемо да дејствујемо! До сутра увече, Керн ће се претворити у прах
и пепео и његови ће становници отићи у робље. Наша једина могућност је да побегнемо у
Тирсис, наша једина нада за победу над моћном Северном армијом је Погранична Легија под
вођством Балинора Букханаха. Елфска војска је спремна да се бори са нама, раме уз раме.
Предводиће је Евентин. Народ Патуљака са свим својим искуством, стеченим у
дугогодишњим борбама против Гнома, обећао је своју помоћ. Али без обзира на њих, ми се,
издвојено, морамо одупрети непријатељу све док се сви не ујединимо против чудовишног
зла које нам прети!
 – Добро си говорио, Принче од Леаха – рече Ширлин отац зајапуреном и занемелом
брђанину. – Али, кажи како да решимо основни проблем, како да народ пребацимо у
Тирсис? Непријатељ је улогорен на другој обали, а ми смо без одбране. А треба евакуисати
скоро четрдесет хиљада људи са острва и спровести их безбедно до Тирсиса, који је далеко
 

на југу. Непријатељ је без сумње поставио страже дуж свих наших обала да би онемогућио
прелаз преко Мермидона пре напада на Керн. Како савладати све те препреке?
Брз осмех прелете Мениону преко усана.
 – Ми ћемо напасти њих – рече једноставно.
Настаде тајац запрепашћења. Сви су нетремице посматрали то мирно, наизглед
 равнодушно лице. Речи су застале на уснама, јер их је Менион Леах ућуткао једним покретом
 руке.
 – Напад је једино чему се не надају, нарочито ако уследи у току ноћи. Вешто изведен,
муњевити удар на бочне положаје главнине њихових снага створиће општу забуну и навешће
их на мисао да је реч о моћној оружаној сили. Ноћ и хаос прикриће право стање ствари, а
наш напад ће натерати све извиднице раштркане око острва да се врате у логор и искупе се
на једном месту. Мала, добро обучена чета искусних бораца може да подигне велику
халабуку, запали многе ватре и задржи непријатеља један сат, а можда и дуже. А за то време
 – ми ћемо евакуисати град!
Један од саветника сумњичаво заврте главом.
 – Сат времена за евакуацију није довољан, премда је твој план врло смео и може да збуни
Северноземљаше. Ако нам и пође за руком да на јужну обалу са острва пребацимо четрдесет
хиљада људи, још увек ће нам недостајати времена да их спроведемо на југ до Тирсиса који
е удаљен скоро педесет миља. Женама и деци су потребни дани да превале ту раздаљину и
под нормалним условима, а када непријатељ установи да је Керн напуштен град, поћи ће у
потеру за његовим грађанима. Ми, дакле, од њега побећи не можемо, па зашто да се онда
уопште упуштамо у тако опасну пустоловину?
 – Нећете ни морати да бежите – рече Менион одлучно. – Зато што народ нећете ни повести
на југ, него само низ Мермидон! Укрцаћете све становништво у чамце, на сплавове, у лађе,
на све што може да плови реком, што вам стоји на располагању и што се може још вечерас
изградити. Мермидон тече на југ и залази дубоко у Калахорн, недалеко од Тирсиса. На том
месту ћете се искрцати и лако стићи до града у свитање, пре него што се Северна војска
освести и крене у потеру.
Саветници се уз вику и грају сложише са предлогом, заражени ватреном одлучношћу
младог Принца од Леаха. Ако постоји начин да се народ Керна спасе, макар град и пао у
 руке непријатељских хорди, вредело је покушати. После кратког саветовања, донета је
одлука да се мобилишу сви грађани способни за рад: до заласка сунца цео град ће
учествовати у изградњи великих сплавова од којих ће сваки моћи да понесе неколико
стотина људи. Керн је већ располагао великим бројем чамаца и лађа којима су појединци
пловили реком. Постојали су, осим тога, бројни трајекти за масовни превоз преко ње.
Менион је предложио савету да свим наоружаним војницима у граду нареде најбрижљивији
надзор обала и никоме не дозволе да напусти острво. Све појединости бекства морају се
држати у строгој тајности и са њима ће бити упознати само чланови савета. Брђанина је
највише забрињавала могућност да их неко не изда непријатељу и тиме пресече одступницу.
Неко је отео Ширл Равенлок из њеног дома, изнео је из густо насељеног града и пребацио
преко реке у тролске руке, што није могло бити урађено без помоћи особе која је добро
познавала и град и острво. А та је особа остала скривена, на слободи, и можда и сада
Керну. Ако она сазна за евакуациони план, покушаће да обавести Северноземљаше. Зато је
тајност била нужна у овој опасној пустоловини.
Мениону Леаху је дан брзо протекао. Заборавио је на Шиу и остале другове. Први пут од
 

како су браћа Омсфорд дошла у његова брда, Принц од Леаха се суочио са проблемом који је
добро познавао; подухват је захтевао вештине којима је он био вичан и које је умео да
користи. Непријатељ више није био Краљ Скула, ни духови који су му служили, непријатељ
е био од крви и меса, састављен од бића која су живела и умирала на основу истих закона
као и сви смртници, а опасност која је од њих претила могла је и да се појми и да се
анализује. Време је играло пресудну улогу у покушају да се та моћна војска надмудри и зато
се Менион бацио на припреме за највећи подухват свога живота, у припреме за спасавање
читавог једног града.
Уз помоћ чланова савета, управљао је изградњом џиновских дрвених сплавова којима ће
главнина грађана опседнутог Керна бити пребачена низ Мермидон, реку која је још увек
плавила своје обале, а потом у безбедност Тирсиса. Као место укрцавања одређена је
угозападна обала и на њој велики али добро скривени затон из којег ће сплавови и мање
лађе моћи да исплове под окриљем мрака. Тачно преко пута затона уздизала су се уз саму
обалу стрма предгорја. Менион је био убеђен да би шака људи могла да прегази реку у току
главног ударног напада на непријатељску војску и да, чим се нађе на другој обали, заузме,
мања али важна стражарска места. Када стража буде уклоњена, чамци, лађице и сплавови
моћи ће да се отисну низ реку, ка југу и Тирсису. Наравно, постојала је могућност да
непријатељ одмах открије конвој, али другог излаза није било. Менион се уздао у облачно
небо: извиднице и страже биће повучене на горњи ток реке да би се супротставиле лажном
нападу, а народ ће се нечујно укрцати и избећи са успехом.
Али у позно поподне киша поче да јењава и облаци се проредише. Кроз сивило су се
пробијали делови плавог неба; невреме је одлазило, а ноћно небо указивало је да ће земљу
изложити неумољивој светлости младог месеца и хиљаду светлуцавих звезда. Менион је
седео у једној од мањих дворана, када је угледао прве знаке разведравања; оно му је одмах
привукло пажњу и одвојило га од велике географске карте која је лежала пред њим на столу.
Поред стола су стајала два члана распуштене Пограничне Легије, Јанус Сенпре, поручник-
командант и официр са највишим чином на острву Фандрез, проседи ветеран који је област
Керна познавао боље него ико други и који се ту нашао као специјални саветник у
припремама за напад на Северну војску. Сенпре је био изненађујуће млад за чин који је
имао, али је био неустрашив ратник са дванаестак година искуства на бојном пољу. Био је
веран следбеник Балинора Букханаха и, као и Менион, веома забринут чињеницом што из
Тирсиса није долазила порука о принчевом доласку. Тог послеподнева одабрао је две
стотине војника распуштене Легије, који ће као ударна снага напасти непријатељски логор.
Менион Леах је понудио своју помоћ и Керновци су је од срца прихватили. Брђанин је још
имао ране и посекотине на ногама као последице бекства са Ширл Равенлок, али је одбио да
иде са евакуисаним становништвом, захтевајући да буде учесник у нападу који је, уосталом,
и био његова замисао. Флик Омсфорд би то назвао мешавином уображености и
неодговорности, тврдоглавости и гордости, али Менион ниједног тренутка није помислио да
остане у релативној безбедности на острву, док се преко реке бије огорчена битка. Годинама
е чекао да се појави нешто за шта би вредело борити се, нешто што би било и више и јаче од
задовољавања страсти за пустоловином. Он овога пута неће бити пасивни посматрач, јер се
ужасна претња наднела над Човекову расу.
 – Овде, на овој тачки... овде код Бране... овде ћемо се укрцавати – пресече му мисао
успорени глас Фандрезов и врати га мапи. Са Фандрезовим предлогом сложише се и Сенпре
и Менион.
 

 – Они ће страже поставити дуж целе обале, баш изнад Бране. Ако их у првом налету не
уништимо, пресећи ће нам одступницу.
 – Твој ће задатак, Менионе, бити да извиднице уклониш са овога ме ста и отвориш нам пут
 – закључио је легионар.
Менион заусти да се побуни, али га командант оштро пресече.
 – Ценим твоју жељу да кренеш са нама у ударни напад, Менионе, али не заборави да се
морамо кретати брже од непријатеља, а ране на ногама ти неће дозволити да јуриш као
ветар. То ти исто тако добро знаш као и ја. Због тога си добио задатак да уништиш обалне
патроле. Обезбеди нам отворен пут ка реци и учинићеш нам далеко већу услугу него да
пођеш са нама.
Дубоко разочаран, Менион се сагласи једним покретом главе. Жарко је желео да буде у
средишту напада и гајио је наду да ће Шиу пронаћи у непријатељском логору. А можда су
Флик и Аланон већ пронашли Вејланина, као што је то Друид и обећао. Тужно је завртео
главом. Шиа, Шиа, зашто се све то догодило баш теби, који си толико желео да живиш у
спокојству Сеновите Долине?!
Састанак се убрзо завршио и Менион Леах, мрачан и горак, поче бесциљно да лута по
згради. Несвесно, сишао је низ камене степенице, изашао на улицу и упутио се Ширлиној
кући. Куда су водили сви ови планови? Господар Ворлок је спустио испред њих огроман,
црн, непробојан зид. Како се и могу надати поразу тог створења без душе, које живи и
опстоји на основу неких непојамних закона природе, толико туђих свету у којем је он рођен?
Зашто би једноставан млад човек из сеоцета Сеновите Долине био једини смртник кадар да
уништи тако моћно биће? Менион Леах је узалуд покушавао да схвати нешто од онога што се
дешавало и са њим и са његовим пријатељима.
На кући породице Равенлок су тешка врата била затворена, а метални окови деловали
хладно у сивој магли позног послеподнева. Како у том тренутку није желео никога да види и
ни са ким да разговара, упутио се каменом стазом у мали врт поред куће у којем је са кишом
опадало лишће и венуло цвеће. Стајао је мирно, исто толико сетан колико је то био и декор у
коме се нашао; за тренутак се препустио дубоком очајању због свега што је изгубио. Никада
се није осећао овако усамљен, чак ни у дивљини брдовитог Леаха где је ловио дивљач далеко
од дома и пријатеља. Био је дубоко уверен да се никада више неће вратити ни породици ни
некадашњем начину живота – негде, у неком тренутку, изгубио је све што је имао. Нежељене
сузе су надолазиле у углове очију, влага и хладноћа продирале су до костију.
На каменој стази зачули су се кораци и мала, витка прилика стаде поред Мениона;
 раскошне риђе коврџе падале су на велике очи које су са њега одлутале у врт. Обоје су
стајали и ћутали, издвојени од целог света. На небу раног сутона ваљали су се тешки облаци
и заклањали последње трагове плаветнила. Киша је поново почела да пада на опкољени
Калахорн и Менион са олакшањем схвати да ће се на острво и град Керн ускоро спустити
црна и непрозирна ноћ без имало месечине.

* **

Поноћ је одавно била прошла, киша је и даље упорно, као из кабла, падала из мрачног неба,
када се исцрпљени Менион Леах посрћући укрцао на мали сплав укотвљен у тихом затону на
угозападној обали острва. Пао би да га нису прихватиле две нежне руке и он се са чуђењем
загледа у очи Ширл Равенлок. Чекала га је, значи, као што је и обећала, иако је он преклињао
 

да крене са осталима. Рањен, изнурен, исцепан и мокар од кише и крви, дозволио је да га

млада жена увије у сув, топао огртач и нежно му наслони главу на своје раме.
На сплав су се укрцавали и борци који су се вратили са Менионом. Сви су били изнурени и
повређени, али и бескрајно поносни на храброст коју су показали те ноћи на равницам
северно од Керна. Никада Принц од Леаха није видео такво јунаштво као ноћас у сукобу са
силом зла. Шака ратника некада славне Пограничне Легије тако је непоштедно разбила
непријатељски логор да је и сада, четири пуна сата после првог напада, у њему владао
потпун хаос. Бројност непријатељских војника била је непојамна – хиљаде и хиљаде њих
уришали су са свих страна, нападајући све и свакога, сејући ране и смрт чак и међу собом,
понети нечим што је било јаче од страха и мржње, понети нељудским силама Господара
Ворлока, чији их је бес бацио у битку са једним јединим циљем – да униште све. Али и
поред тога, легионари су успели да их задрже у заливу. Нападали су јуначки и неуморно,
многи су изгинули, и брђанин се питао којим се чудом спасао.
Менион је осећао како се сплав удаљава од обале и како га струја носи у средиште нарасле
 реке Мермидон. После неколико тренутака нашли су се у главном каналу и полако
запловили ка утврђеном Тирсису, куда је кернски народ побегао неколико сати раније у
савршено организованој масовној евакуацији. Четрдесет хиљада људи је на џиновским
сплавовима, чамцима и лађицама, па и кајацима, неопажено напустило опседнути град, док
су се извиднице и прве страже на западној обали Мермидона враћале у главни логор који је,
како се чинило, непоштедно напала моћна војска Калахорна. Пљусак, шумови реке и крици
далеког логора пригушили су гласове и звуке људи на сплавовима и лађама, људи који су,
згрчени у огромном збегу, били очајничку, страшну битку за слободу. Мрачно облачно небо
их је благонаклоно скривало, а јединствена храброст и слога одржале до краја. Они су, у
овом тренутку бар, измицали Господару Ворлоку.
Менион је једно време дремао, свестан само благог њихања сплава који је река носила ка
угу. Походили су га чудни снови, а време је протицало у спокојној тишини. Одједном, у
његову свест продреше гласови и натераше га да се пробуди. Отворио је очи и угледао јак
црвени бљесак. Нагло се истргао из Ширлиног наручја и, пренеражен, угледао стравичан
призор: северно небо горело је црвеним сјајем, као да су се све златне зоре рађале у њему.
Зачуо је Ширлин благ шапат, једва чујан и бескрајно болан:
 – Они су запалили град, Менионе. Они су спалили мој дом!
Менион чврсто ухвати девојку за руку. Народ Керна је успео да побегне, али је град
доживљавао свој крај и трагично је и узвишено нестајао у пепелу.
 

СВЕСКА ТРЕЋА
 

1.

Два брата

Сати су протицали у загробној тмини ћелије. Чак и када су се очи заточеника навикле на
непробојан мрак, остала је самоћа од које су обамирала чула и која је онемогућавала процену
протицања времена. Заробљеници су чули само шумове пацова по ћелији и упорног капања
ледене воде са камена, а убрзо су почели да ослушкују чак и муклу тишину. Сваки покрет је
био бесмислен – они су о њему размишљали и одмах га одбацивали, свесни да је њихов
положај безнадежан. Бесконачно, време је текло и истицало а нико се није појављивао.
Негде на светлости и ваздуху изнад њих, окружен вревом и звуцима живота људи и града,
Паланс Букханах је одлучивао о њиховој судбини и, посредно, о судбини Јужне Земље.
Време се заверило против Краљевине Калахорна. Господар Ворлок је сваким сатом долазио
све ближе. Овде, међутим, у немом црнилу тамнице, одсечене од била света живих, време је
губило значење и сви дани били истоветни. Можда их у овом тренутку неко и тражи, али је
било велико питање да ли ће икада изаћи на пријатну светлост сунца или ћемо само из једног
мрака прећи у други. Да ли ће ући у страхотну тмину Скулског краља чија ће се власт
проширити не само на Калахорн него и на најдаље покрајине Јужне Земље?
Балинор Букханах и Елфи су се ослободили веза чим су их тамничари напустили. Лако су
 развезали чворове, јер непријатељ на конопце и није обраћао пажњу, уверен да је бекство из
лагума немогуће. Седећи један поред другог у мрклом мраку, скинули су и повоје преко очију
и тихо разговарали о својој неизвесној будућности. Погубно влажан, смрад буђи прастарих
подрумских ћелија пресецао је дах, а ледени ваздух и кроз тешке огртаче продирао до
костију. Под је био земљан, зидови камени, а просторија тескобна и загушљива.
Балинор је добро познавао подруме у замку, али није препознао ћелију у којој су били
затворени. Подрум се користио превасходно као складиште, али је он знао да ово није једна
од просторија у којима су стајала бурад са вином. Одједном је, задрхтавши, схватио да су
заточени у лагуму саграђеном пре много векова испод подрума, који је касније запечаћен и
заборављен. Паланс га је открио и поново отворио све његове ћелије. Највероватније је негде
у овом лавиринту затворио и Балинорове пријатеље који су покушали да се успротиве
 распуштању Пограничне Легије. Била је то добро скривена тамница и Балинор је дубоко
сумњао да би било ко од евентуалних трагача икада могао да је пронађе.
Разговор је брзо окончан. Није више било шта да се каже. Балинор је сва упутства дао
капетану Шелону. Ако се не врати, рекао је, нека потражи Гинисона и Фандвика, двојицу
најоданијих заповедника и пренесе им наређење да окупе Легију и припреме одбрану против
напада Господара Ворлока и његове освајачке војске. Рекао је Шелону и то да пошаље
поруке Елфима и Патуљцима, упозори их на опасности и затражи најхитнију помоћ. Евентин
е дозволити да његови рођаци дуго буду заробљеници Калахорна, а и Аланон ће доћи чим
чује за несрећу. Четири сата су прошла већ одавно, размишљао је Балинор, и они сваког
тренутка могу да наиђу. Али време је било драгоцено, а уз Паланса који је чврсто одлучио да
се докопа престола Калахорна, њихови животи били су у великој опасности. Граничар се
дубоко у себи кајао што није послушао Дуринов савет и избегао сусрет са братом, бар док не
буде сигуран у исход ситуације.
 

Никада није ни помишљао да би ствари могле кренути овако наопако. Паланс је

подивљао, обузет тако дубоком мржњом да није хтео ни да саслуша Балинора. Али његово
безумно понашање није било загонетно. Насиље младог принца није изазвало само
 размимоилажење у гледиштима два брата, а ни очева болест за коју је Паланс из неких
непознатих разлога кривио старијег брата. Ти дубљи разлози били су повезани са Ширл
Равенлок, заносном младом женом у коју се Паланс заљубио неколико месеци раније и са
којом је желео да се ожени. Нешто се догодило са лепом грађанком Керна и кривица је пала
Балинору на душу. Паланс ће учинити све да је пронађе и врати себи, ако је Ширл одиста
нестала, како је то у неколико речи његов млађи брат наговестио непосредно пре него што су
бачени у тамницу.
Граничар је Елфима сасвим једноставно изложио ситуацију. Био је уверен да ће Паланс
врло брзо доћи и затражити обавештења о младој жени. И неће им, разуме се, поверовати да
они о њој баш ништа не знају...

* **

Прошло је више од двадесет четири сата и још увек се нико није појављивао. Хране, наравно,
нису имали. Чак и када су им се очи постепено привикле на таму, сусреле су само високе
камене зидове. Спавали су на смену да би колико толико сачували снагу за оно што их је
чекало, али је неприродна тишина реметила сан, па су се сва тројица убрзо препустила
лаком, немирном дремежу који није освежио ни тело ни дух. У почетку су покушавали да
пронађу неку слабу тачку на тешким окованим вратима, али су се покушаји показали
узалудним. Без алата је било немогуће истраживати ту ледену, зарђалу и прашњаву
површину. Древни зидови били су још чврсти, без напрслина и улегнућа. После извесног
времена дигли су руке од свих покушаја бекства и остали да седе, неми и погурени.
Најзад су, после бесконачних сати ишчекивања у леденој тами, зачули удаљени звук
звекета метала – негде су се изнад њих нагло отворила нека тешка гвоздена врата. Чули су се
и гласови, пригушени и неразговетни, па бат корака оних који су силазили низ трошне
степенице ка подземној тамници и њеним заточеницима. Скочили су и пришли вратима
елије, ослушкујући са стрепњом и нестрпљењем све ближе кораке и све јасније гласове.
Балинор је одједном препознао Палансов глас, чудно неодлучан и сломљен. Онда се тешке
 резе подигоше и шкрипа врата заглуши заробљенике који се нагло повукоше ка зидовима
елије. Пламтећа светлост буктиња разби таму и примора затворенике да рукама заштите
ослабљене очи. И док су се они полако привикавали на нову светлост, на довратку ћелије
зауставише се неколике прилике.
Млађи син болесног Краља од Калахорна стајао је испред осталих, мирна, опуштена лица.
Мржњу која је пламтела иза те маске спокојства одавале су само очи које су унезверено,
готово очајнички прелазиле са једног заробљеника на другога, а руке се грчиле, чврсто
изукрштане на леђима. Паланс је по много чему личио на Балинора, имао је исту
конструкцију лица, иста широка, пуна уста и изразити нос, исти високи стас. Поред њега је
стајао човек кога су чак и Елфи одмах препознали иако га никада пре тога нису видели. Био
е то мистик Стенмин, сувоњав и мало погнут, ситна, оштра, шиљата лица, обучен у црвену
тунику. Очи су му биле чудно осенчене и одавале нескривену злоћу тог човека који је успео
да задобије пуно поверење новог Краља. Руке су му нервозно клизиле по телу и повремено
се, готово механички, подизале да погладе малу, шиљату црну браду. Иза њега су стајала два
 

наоружана стражара у црним униформама са ознакама сокола, а иза њих, у ходнику, још
двојица са истуреним копљима. За тренутак је владала тишина, нико није проговарао, нико
се није покренуо: две противничке групе су се међусобно осматрале на светлости буктиње.
Онда се Паланс окрете стражарима.
 – Желим да насамо разговарам са својим братом. Изведите ову двојицу.
Стражари без речи послушаше наређење и изведоше неодлучне Елфе из ћелије. Високи
Принц је сачекао да изађу, а онда се упитно окренуо мршавој прилици у црвеној одори која
е и даље стајала поред њега.
 – Мислио сам да ћу ти можда бити потребан...? – Сувоњаво лице и прорачунате очи
пиљили су упорно у наизглед равнодушног Балинора.
 – Остави нас, Стенмине. Рекао сам да желим насамо да разговарам са братом.
Глас је одзвонио са ивице срџбе и мистик послушно климну главом и брзо изађе из ћелије.
Тешка врата се затворише са треском, остављајући браћу саму у тишини коју је нарушавало
само пуцкетање пламена буктиње. Балинор се није ни покренуо: стајао је мирно,
ишчекујући, и погледом покушавао да продре кроз то младићко лице пред собом, да открије
трагове некадашњих осећања љубави и пријатељства што су их везивала у детињству. Али,
она или више нису постојала или су била брижљиво потиснута у неки мрачан кутак срца, да
би уступила место чудном, неразумљивом бесу који се, чинило се, рађао колико из
незадовољства због настале ситуације, толико и из мржње према заробљеном брату. Већ у
следећем тренутку ишчезли су и бес и презир, заменила их је спокојна безизразност која се
Балинору учинила и непријатна и лажна. Изгледало је да се Паланс уживљава у улогу лика
који не познаје.
 – Зашто си се вратио, Балиноре? – Речи су извирале полако, тужно. – Зашто си се вратио?
Високи граничар није одговорио, не могући да схвати ту изненадну промену расположења.
Недавно је његов брат био спреман да га раскомада зато да би сазнао где се налази лепа
Ширл Равенлок, а сада се чинило да га то питање више уопште не интересује.
 – Претпостављам да ћеш ми одговорити да то и није важно. – Одговор је стигао пре него
што се Балинор повратио од изненађења због неочекиване промене. – Могао си остати тамо
негде далеко, после... после своје издаје. Надао сам се да ћеш то и учинити, јер били смо
тако блиски као деца. Ти си ми, уосталом, и једини брат. Али ја ћу бити Краљ Калахорна...
ионако је требало да се родим први...
Речи су се претвориле у шапат. Паланс се изненада изгубио у неизреченим мислима. Па он
е стварно полудео – мислио је Балинор у крајњем очајању – до њега се више уопште не може
допрети.
 – Саслушај ме, Палансе, саслушај ме, молим те. Ништа нисам учинио, ни теби ни Ширл.
Био сам у Паранору од како сам отишао одавде пре много недеља и вратио сам се само зато
да народ упозорим на то да је Скулски Краљ прикупио војску стравичних размера и да ће она
без отпора и за трен ока освојити целу Јужну Земљу ако је ми овде не зауставимо! Саслушај
ме, преклињем те, за добро свих народа...
Глас његовог брата био је крештав у наређењу:
 – Нећу да чујем ниједну реч више о тим бесмисленим причама о инвазији! Моји су
извидници истражили све границе и извештавају да нема ни трага о некој непријатељској
војсци. Не постоји, осим тога, непријатељ који би се усудио да нападне Калахорн... да
нападне мене... Наш народ је потпуно безбедан, а остале области Јужне Земље ме се уопште
не тичу! Шта ја њима дугујем? Они су нас одувек пуштали да се боримо сами, да сами
 

бранимо ове границе. Ја им ништа не дугујем!

Пришао је корак ближе Балинору и претећи му уперио прст у лице; мржња је у његовим
очима поново запламтела.
 – Ти си се окренуо против мене, брате, када си схватио да ћу ја постати краљ. Покушао си
да ме отрујеш, као што си отровао оца – хтео си да и ја будем исто толико болестан и
немоћан колико је то он у овом часу... да умирем сам, заборављен, сам. Мислио си да си
пронашао савезника који ће ти обезбедити престо док путујеш по свету са издајником
Аланоном. Колико мрзим тог човека! Не, није он човек, он је оличење зла! И зато мора бити
уништен! Али ћеш зато ти остати у овој ћелији, сам и заборављен, Балиноре, све док не
умреш. Доживећеш ону судбину коју си мени наменио!
Нагло се окренуо и, прекинувши бујицу речи леденим смехом, пошао ка затвореним
вратима. Балинор је већ помислио да ће их отворити када се младић заустави, окрете и
поново га погледа. Опет му је пришао и очи су опет биле бескрајно тужне.
 – Могао си остати негде далеко од ове земље и живети у миру и спокојству – промрмљао
е као да је збуњен том чињеницом. – Стенмин ми је говорио да ћеш се вратити, а ја сам га
уверавао да нећеш. Опет је био у праву. Он је увек у праву. Зашто си се вратио, Балиноре?
Балинор је грозничаво размишљао. Морао је да привлачи Палансову пажњу све док не
сазна шта се догодило са оцем и пријатељима.
 – Ја... Схватио сам да сам погрешио, да сам много погрешио – одговорио је развлачећи
сваку реч. – Вратио сам се кући да видим оца и тебе, Палансе.
 – Оца. – Та реч је зазвучала као непозната и Принц се приближи још за један корак. – 
Њему више не можемо помоћи, он лежи као живи леш у једној од соба на јужном крилу.
Стенмин се стара о њему, ја се старам о њему, али помоћи више нема. Мислим да он више и
не жели да живи...
 – Али, шта је оцу? – Балинор више није крио нестрпљење и пришао је брату скоро
претећи.
 – Не приближуј ми се, Балиноре. – Паланс је хитро узмакао и исукао дугачак бодеж.
Балинор је оклевао. Могао је без тешкоћа да отме бодеж и Принца претвори у свог
заробљеника, у свог таоца. Нешто га је, међутим, задржало, сачувало од тог покрета. Полако
се вратио ка зиду.
 – Не заборави да си мој затвореник. – Паланс је задовољно климао главом, али му је глас
био тих и несигуран. – Отровао си Краља и покушао да отрујеш мене. Могао сам да те
убијем. Стенмин ми је саветовао да то учиним без оклевања, али ја нисам кукавица као он. И
а сам био командант Пограничне Легије... некада... Али војника више нема – распуштени су
и послати кућама и породицама. Моја ће владавина обележити време мира. Ти то не можеш
да схватиш, зар не, Балиноре?
Граничар је лагано вртео главом, очајнички покушавајући да још неколико тренутака
задржи братовљеву пажњу. Паланс је очигледно губио разум због неке до тада прикривене
душевне болести, због напрегнутости или због нечега другог што се дешавало од како је
Балинор са Аланоном напустио Тирсис. Како било да било, он, у сваком случају, више није
био брат са којим је Балинор растао и одрастао и кога је волео више од свега на свету. Иза те
добро познате спољашњости крио се незнанац опседнут потребом да постане Краљ
Калахорна. Иза свега стајао је Стенмин, и то је Балинору коначно постало јасно. Мистику је
на неки начин пошло за руком да разори свест младог Принца који је тонуо у лудило, да је
потчини својој вољи и својим циљевима, трујући је обећањима о блиставој будућности.
 

Паланс је одувек желео да влада Калахорном, и тога је његов старији брат био свестан и онда
када је напуштао Тирсис. Стенмин је био непрекидно уз њега и, саветујући га тобоже на
начин на који то чини одан пријатељ, тровао га против брата. Али некада је Паланс био
сигуран у себе, одлучан и независан, човек здрав духом и телом, кога није било лако
сломити. Како се променио! Хендел је грешио у односу на Паланса, али је очигледно грешио
и Балинор. Ове дубоке промене нико није могао предвидети, а сада је за све било сувише
касно.
 – А Ширл... шта је са Ширл? – упита брзо високи граничар.
Бес је поново ишчезао из претећих очију и благ осмех затитрао је на уснама. Лице младог
Принца се опустило и разведрило.
 – Она је лепа... тако лепа. – Смешно је уздахнуо и да би исказао своја осећања рашири
 руке, из којих је испао бодеж. – Ти си ми је отео, Балиноре – покушао си да је одведеш, да ме
оставиш без ње. Али она је опет у безбедности. Спасао је Јужноземљаш, један Принц сличан
мени. Не, не... ја сам сада Краљ Калахорна, а он само Принц неке мале краљевине за коју
никада нисам ни чуо. Он и ја бићемо добри пријатељи, Балиноре, онакви пријатељи какви
смо некада били ти и ја. Иако Стенмин каже... да никоме не смем да верујем. Морао сам чак
да затворим Месалина и Актона. Они су дошли к мени када сам распустио Пограничну
Легију и покушали да ме убеде да... одустанем од својих планова за мир. Нису разумели...
зашто...
Нагло је заћутао када му је поглед пао на испуштени бодеж. Брзо га је подигао са земље и
са потуљеним смешком вратио га у корице; личио је на дете које је захваљујући својој
сналажљивости избегло грдњу. Балинору је сада већ било сасвим јасно да његов брат није
способан ни за какву разумну одлуку. Схватио је колико је добро што малочас није покушао
да се дочепа бодежа и да брата задржи као таоца – била би то кобна грешка. Јер сада је знао
и због чега се упозорење родило негде дубоко у њему. Стенмин је био савршено свестан
Палансовог стања и намерно је оставио браћу саму у ћелији. Да је Балинор покушао да
Паланса разоружа и побегне, служећи се њим као таоцем, подмукли мистик би остварио циљ
и једним ударцем убио оба брата. Ко би проверавао његову изјаву да је Паланс нашао смрт
несрећним случајем, настојећи да спречи заробљениково бекство из тамнице? Онога
тренутка када би оба принца лежала мртва, поред старог Краља на самрти, неспособног д
влада, Стенмин би се докопао власти, завладао Калахорном и тиме одлучио о судбини Јужне
Земље.
 – Саслушај ме, Палансе, преклињем те. – Балинор је молио тихо и усрдно. – Били смо тако
блиски некада. Били смо више него браћа по крви, били смо пријатељи, другови. Веровали
смо један другоме, волели један другога и увек умели да све проблеме решавамо кроз
узајамно разумевање. То ниси могао да заборавиш, сигуран сам. Саслушај ме! Један Краљ
мора да разуме свој народ и онда када се људи не слажу са начином на који се ствари
одвијају. Слажеш се с тим, зар не?
Паланс одлучно потврди главом, али му је поглед и даље блудео док се борио са
магловитошћу која му се завлачила у ток мисли. Када је у очима угледао искре разумевања,
Балинор одлучи да пробуди сећање што је лежало потиснуто у дубинама овога несрећног
бића.
 – Стенмин се служи с тобом, он те злоупотребљава као сваки зао дух. – Паланс нагло
узмаче као да страхује од сваке изговорене речи. – Последњи је час да то схватиш, Палансе.
Ја нисам твој непријатељ и нисам непријатељ своје земље, нисам отровао нашег оца и
 

нисам повредио Ширл Равенлок ни на који начин. Ја само желим да помогнем...

Његову одбрану нагло је прекинуо шум врата на ћелији која се широм отворише и на
којима се појави шиљато лице препреденог Стенмина. Снисходљиво се поклонио, ушао у
елију и свирепе очи приковао за Балинора.
 – Учинило ми се да ме зовеш, Краљу мој – рече он са осмехом. – Задржао си се овде тако
дуго да сам већ помислио да се нешто догодило...
Паланс се загледа у њега и не схватајући о чему говори, па одмахну главом и упути се ка
излазу. У том је тренутку Балинор пожелео да скочи на проклетог мистика и убије га пре
него што му стражари прискоче у помоћ. Али је застао у делићу секунде, питајући се да ли би
га то могло спасти или би само помогло његовом брату; у следећем тренутку прилика је била
изгубљена.
У ћелију уђоше стражари са Елфима који се придружише своме другу у дну просторије.
Балинор се одједном сети нечега што је Паланс поменуо говорећи о Ширл Равенлок, сети се
Принца из мале, непознате краљевине Јужне Земље – Принца који је спасао девојку.
Менион Леах! Али како је Менион Леах дошао у Калахорн?!
Стражари су били спремни да крену са својим ћутљивим и ћудљивим господарем и
његовим лукавим саветником. Рука у црвеном је већ изводила равнодушног Принца из
елије, а онда се, неочекивано, мршави Стенмин окрете заточеницима и једва видљив
смешак му затитра на уснама.
 – У случају да је мој Краљ то заборавио да помене, Балиноре... – У речима се осећала
непојамна, отровна мржња. – Стражари на Спољашњем Зиду опазили су те у разговору са
извесним капетаном Шелоном, некадашњим припадником Пограничне Легије. Тај Шелон је
управо покушавао да пренесе осталима нека твоја... несхватљива упозорења, када смо г
ухватили и затворили. Не верујем да ће икада више имати прилике да нам ствара тешкоће.
Ствар је окончана, и ти ћеш убрзо бити заборављен.
Балинора следи ова последња рђава вест. Ако су Шелона ухватили и бацили у тамницу пре
него што је ступио у везу са Гинисом и Фандвиком, онда више није постојао нико ко би
окупио Пограничну Легију, нико ко би се народу обратио у његово име. Пријатељи нису
знали за његово тамновање у Тирсису; ако су чак нешто и наслутили, каква је нада постојала
да сазнају шта се са њим догађа? Подземни лагуми били су углавном непознати, а улаз у
тамницу добро прикривен. Три утучена затвореника пратила су погледом пуним горчине
стражаре који су испред врата спустили мали послужавник са хлебом и крчагом воде,
повукли се у ходник и са собом понели све буктиње осим једне. Ту последњу светиљку
држао је у руци Стенмин и, смешећи се злослутно, чекао да погнути Принц крене за
стражарима. Али Паланс се заустави, не могући да одвоји поглед од Балиноровог поноситог
и са судбином помиреног лица; бледа светлост бакље осветљавала га је црвенкастим сјајем,
а дугачак, дубоки ожиљак постајао је све тамнији и видљивији. Браћа су стајала сучељена
неколико бесконачно дугих минута, а онда се Паланс Букханах поново упутио Балинору
лаганим, одмереним кораком. Пошто је одгурнуо Стенмина који је покушао да га заустави,
пришао је брату и загледао се у то као из камена исклесано лице, покушавајући да у себе
упије одлучност која се на њему огледала. Подигао је несигурну руку, зауставио је у ваздуху,
нагло је спустио Балинору на раме и чврсто га стегао.
 – Желим да... знам. – Глас је прелазио у шапат. – Желим да разумем... Мораш ми помоћи...
Балинор климну главом, подиже своју велику руку и са пуно љубави зграби Палансову.
Остали су за тренутак, спојени загрљајем својих руку, као да пријатељство и нежност
 

детињства нису никада ни нестали. Онда се Паланс окрете и у пратњи узнемиреног

Стенмина брзо изађе из ћелије. Тешка врата се залупише уз тресак и шкрипу гвоздених алки,
затварајући још једном три друга у непрозирну таму. Кораци су полако ишчезавали и
уступали место мучној тишини и бескрајном чекању уз неповратно изгубљену наду У свак
могућност бекства и изласка у слободу.

* **

Из мрака у који је утонуло дрвеће испод високог лука моста Сендик издвоји се једна сенка и
као стрела полете ка замку Букханаха. Брзим, сигурним скоковима, снажна омања прилика
прође кроз шибље и живу ограду; промицала је између величанствених брестова и будним
оком осматрала зид око краљевског имања, покушавајући да открије присутност ноћне
страже. Око гвоздених капија изнад парка, где је мост прелазио у успон, шетало је неколико
стражара, а ознака сокола на униформама јасно се видела при светлости буктиња на главном
улазу. Тамна прилика поче се нечујно пети уз благ успон према зидинама прекривеним
маховином и бршљаном да би се, чим се попела, одмах помешала са сенкама камена.
Неколико тренутака била је невидљива, иако се непрекидно кретала и све више удаљавала
од главног улаза и нејаке светлости буктиња. Затим се уљез поново појавио на месечином
обасјаном западном зиду и, чврсто се држећи снажним рукама за несавитљиву пузавицу,
почео да се удаљава са ивице каменог зида. Опрезно је подигао главу и продорним погледом
прелетео преко пустих дворских вртова; једним замахом снажних рамена узверао се уз зид,
прескочио га са лакоћом и нечујно се спустио у цветне бокоре.
Тајанствена прилика је хитро потрчала ка сеновитом скровишту огромне врбе. Пошто се
без даха зауставио испод заштићујућих грана џиновског дрвета, уљез зачу гласове који су
бивали све ближи. Закључивши да је у питању докони разговор дворских стражара који
обилазе вртове, мирно их је сачекао тако тесно припијен уз дебело стабло да се готово није
ни разликовао од дрвета. Стражари прођоше кроз врт и нестадоше у мраку. Незнанац је још
чекао, посматрајући замрачену зграду у средишту дрвећем закриљених вртова – високи,
стари замак краљева Калахорна. Неколико осветљених прозора разбијали су магловиту таму
масивног каменог здања и бацали светлосне зраке у опустеле баште.
Хитрим скоком, уљез зађе у сенке дворца и заустави се пред малим замраченим прозором
едног удубљења. Пошто је једно време вешто баратао око ручице и реза, прозор се полако
отвори према унутрашњем простору и једва чујни звук громко одјекну кроз ноћ. И не
сачекавши да види да ли су стражари чули тај насилни улазак у замак, уљез се окретно
провуче кроз мали отвор. Када се прозор затвори за њим, бледа светлост облацима
заклоњеног месеца осветли за тренутак широко, одлучно лице Патуљка Хендела.
Стенмин се унеколико преварио у својим проценама када је Балинора и Евентинове
 рођаке затворио у тамницу. Његов првобитни план био је веома једноставан. Старог Шелона
су стражари ухватили непосредно пошто се растао са Балинором и спречили га да пренесе
Принчева упозорења и наредбе. Будући да су Балинор и Елфи, његови једини пратиоци при
уласку у Тирсис, били затворени у подземљу замка, да су принчеви блиски и одани
пријатељи Актон и Месалин такође били бачени у тамницу, Стенмин је са правом
претпостављао да нико више у граду неће изазивати неприлике. На све стране пронета је
вест да је Балинор дошао у кратку посету и одмах затим наставио пут да би се придружио
тајанственом Аланону који је – у то је Стенмин убедио и Паланса Букханаха и већину
 

грађана Тирсиса – непријатељ Калахорна и велика опасност за целу земљу. У случају да се

појави неки други Балиноров пријатељ са намером да провери причу о граничаревом наглом
одласку, он ће свакако прво доћи у двор да разговара са његовим братом, Краљем Калахорна,
и биће за тили час уклоњен. Стенминова предвиђања би се без сумње и остварила да није
постојао и један изузетак – Хендел. Ћутљиви Патуљак је већ био упознат са подмуклим
Стенминовим деловањем и подозревао је да мистик господари болесним Принцом
Букханахом, па му није ни на памет падало да открије своје присуство све док не извиди шта
се стварно догодило са његовим пријатељима.
Хендел се вратио у Тирсис неочекиваним стицајем околности. Када је Балинора и Елфе
напустио северно од тврђаве, кренуо је право у западни град Варфлет са намером да одмах
продужи пут у Кулхавен и у својој земљи учествује у мобилизацији војске Патуљака и њеној
одбрани јужних области Анара од очекиване инвазије Господара Ворлока. Ишао је целу ноћ
кроз шуме северно од Варфлета и у само јутро ушао у град, где је одмах посетио старе
пријатеље и отишао на починак. Пробудио се тек у подне; пошто се окупао и ручао,
припремио се за одлазак у домовину. Није стигао ни до градских вратница када је угледао
чету Патуљака која је, посрћући, крчила пут кроз уличну вреву и захтевала да је прими савет
Варфлета. Хендел им се придружи на путу ка већници и поче да запиткује једног од
Патуљака кога је познавао од раније. На сав ужас, сазнао је да силна војска Тролова и Гнома
маршира право на Варфлет из правца Змајевих Зуба и да ће град напасти најкасније за дан-
два. Патуљци су били део патроле која је опазила непријатеља и покушала да се искраде
како би Јужноземљаше упозорила на опасност. На несрећу, непријатељ их је пресрео и
већина Патуљака изгинула је у неравноправној борби. Само је неколицини пошло за руком
да стигну у град који није ни, слутио шта га чека.
Хендел је знао да, ако једна до зуба наоружана војска аде ка Варфлету, и друга, још
моћнија, креће на Тирсис. Био је уверен да Господар Духова намерава да муњевито уништи
градове Калахорна и тиме отвори себи пут према незаштићеној Јужној Земљи. Прва дужност
била је да упозори свој народ, али до Кулхавена га је делио дводневни напоран ход.
Брзо је открио колико је Балинор грешио верујући да земљом још влада његов отац Рул
Букханах. Ако су Балинора убили или заробили његов љубоморни брат или лукави мистик
Стенмин пре него што је успео да завлада земљом и Пограничном Легијом, онда је Калахорн
био осуђен на неминовну пропаст. Неко је морао да ступи у везу са граничарем док не буде
сувише, касно за било какву акцију, а тај неко је могао да буде само он, Хендел, јер је
Аланон у пратњи Флика Омсфорда и Мениона Леаха још лутао по Северној Земљи тражећи
Шиу. Хендел је без оклевања донео одлуку: наредио је једном од преживелих Патуљака да
исте ноћи крене за Кулхавен. Ма шта да се догоди, старешинама се морала пренети порука да
е поход на Јужну Земљу отпочео преко Калахорна и да војска Патуљака мора што пре
притећи у помоћ Варфлету. Непријатељ не сме да освоји градове Калахорна, јер ће у том
случају земље бити раздвојене и догодиће се управо оно чега се Аланон највише и плашио.
Ако пороби Јужну Земљу л војску Патуљака издвоји од војске Елфа, Господар Ворлок ће
лако завладати светом. Изнурени Патуљак је Хенделу свечано обећао да ће задатак извршити
по цену живота, да га неће изневерити и да ће одмах сви поћи за Анар.
Хенделу је до Тирсиса требало неколико сати јер је пут до града био врло опасан. Шуме су
биле препуне гномских трагача, са задатком да онемогуће свако успостављање везе између
градова Калахорна. Много је пута Хендел био принуђен да се крије од патрола и често скреће
са лута да би избегао непробојне стражарске линије. Њихов је сплет сада био далеко гушћи
 

него у Змајевим Зубима, што је искусног ратника још више уверило у то да напад може
уследити сваког тренутка. Ако Северноземљаши намеравају да на Варфлет ударе за дан-два,
онда ће и Тирсис напасти у исто време, што опет значи да је мали острвски град Керн већ
освојен. Дан се рађао када је Патуљку пошло за руком да се пробије кроз последње страже и
приближи низији изнад Тирсиса и опасности да га открију зли Стенмин и заблудели Паланс
Букханах. Хендел је младог Принца срео неколико пута, али је сумњао да би та овај
препознао; Стенмина је видео само једном, али је и поред тога закључио да би најмудрије
било избегавати све сусрете.
У Тирсис, који се полако будио, ушао је са гомилом трговаца и намерника. Када се нашао
у оквиру високог Спољашњег Зида, ходао је неколико сати кроз готово пусте бараке
Пограничне Легије, разговарајући са војницима и покушавајући да открије било какав траг
својих пријатеља. На крају је сазнао да су они у град стигли пре два дана у сам сутон и да су
отишли право у двор. После тога нико их више није видео, али се прочула вест да је Балинор
на брзину обишао болесног оца и одмах затим наставио пут. Хендел је, опет, знао шта то
значи и зато се још за видела прикрао замку, уверен да ће у њему наићи на траг несталих
сапутника.
Одмах је уочио да двор будно чувају војници са грбом сокола, а та му је ознака била
непозната. Војници са истим обележјем стражарили су пред главним капијама и у читавом
граду, што је значило да су они и једине активне снаге у Тирсису. Ако чак и пронађе
Балинора живог и успе да га ослободи, задатак да се поново успостави власт над градом и
оживи Погранична Легија неће бити нимало једноставан. Патуљак нигде није чуо да се
помиње инвазија са севера и по свему се чинило да народ појма нема о опасности која му
прети. Хенделу је изгледало невероватно да чак и неко тако заблудео и болестан као Паланс
Букханах одбија да припрема град за одбрану од стравичне опасности Господара Ворлока.
Ако Тирсис падне, млађи син Рула Букханаха мораће заувек да се одрекне престола. Патуљак
е проучавао пространи Народни парк који се пружао испод широког лука моста Сендик. А
када се спустио мрак, почео је нечујно да се пробија кроз будно чуван дворац.
Сада се налазио у мрачној просторији у коју је упао кроз разваљен прозор, у малој
библиотеци чији су зидови били прекривени полицама са књигама, пажљиво обележеним
налепницама. Била је то приватна библиотека породице Букханах, права раскош у време када
се књиге готово нису ни писале. Велики Ратови су скоро збрисали књижевност са лица
земље и мало је шта написано у тешким поратним годинама које су уследиле. Имати
приватну библиотеку, моћи седети и читати било коју од неколико стотина књига у тишини,
спокојству и доколици, била је повластица малог броја одабраних, чак и у најпросвећенијим
друштвима четири земље.
Али Хендел је погледом само прелетео по одаји и гипко као мачка упутио се вратима, јер
су његове оштре очи откриле бледу светлост која се назирала кроз пукотину у поду. Патуљак
е опрезно провирио у осветљен ходник и уверио се да у њему нема никога. Тада се први пут
запитао шта да ради даље. Балинор и Елфи су могли бити на свим местима у замку. После
кратког размишљања, закључио је да се, ако су још живи, највероватније налазе у подруму и
да би било најбоље да прво претражи тај део замка. Пошто је ослушнуо тишину, Патуљак
дубоко уздахну и мирно изађе у ходник.
Хенделу је дворац био познат јер је Балинора посећивао више пута. Није се сећао тачног
 распореда соба, за разлику од холова, ходника и степеништа; понекад је одлазио и у подрум
где су биле смештене намирнице и бурад са вином. На крају ходника скренуо је улево, уверен
 

да ће одмах наићи на степенице ка подруму. Дошао је до масивних врата која су пречила

пролаз хладноће из подземних пролаза када је зачуо гласове у холу иза леђа. Брзо је
притиснуо кваку на вратима али се она, на његов ужас, нису отворила. Покушао је да их
гурне снажним раменима, али се она ни тада нису померила. Како су гласови бивали све
ближи, погледом је потражио друго скровиште и у том тренутку открио сигурносну браву
коју до тада није приметио. Ослушкујући гласове и бат корака по каменом тлу, Патуљак је
вешто и хладно помери, повуче, широм отвори тешка врата и улете у мрак. Врата се за њим
затворише у моменту када су се три стражара, идући на смену страже на јужним капијама
града, помолила иза завоја.
Хендел није сачекао да види да ли су га стражари опазили, него је пожурио низ камене
степенице у мрачно подрумско стовариште. Застао је у подножју степеништа и почео да
прелази рукама по хладном зиду у настојању да напипа постоље са угаслом бакљом. После
неколико минута осетио га је под прстима, извукао буктињу и запалио је помоћу кремена и
гвожђа.
Полако, неуморно, претражио је подрум, просторију за просторијом, угао по угао. Време
е брзо протицало, а он није наишао ни на какав траг. После безуспешног тражења, закључио
е да се његови пријатељи не налазе у овом делу дворца, да су затворени у некој од одаја на
спрату. Али зар би Паланс и његов зао дух ризиковали да посетиоци примете присуство
заробљеника у замку? Можда је – мислио је Патуљак – Балинор доиста напустио Тирсис и
пошао да тражи Аланона. Осећао је, међутим, да је та идеја погрешна и пре него што је
мисао довршио. Балинор Букханах није био човек који би отишао по помоћ у овако одсудном
тренутку – он би се сучелио са братом а не побегао од њега. Хендел је очајнички покушавао
да се досети где би граничар и Елфи могли бити, где би у овако старом здању заробљеници
били склоњени од свих очију. Једина логична претпоставка било је неко место испод дворца,
неко место без прозора, дубоко у земљи где би...
У том тренутку се Хендел сетио да су у замку, испод подрума, постојали подземни лагуми
и да их је Балинор у некој прилици чак и помињао; у неколико речи испричао му је њихово
порекло и додао да су одавно запечаћени и напуштени. Узбуђен, Патуљак се обазирао по
мрачном подруму; трудио се свим силама да се присети тајног пролаза. Сада је већ био
дубоко уверен да су његови пријатељи у лагумима, на једином месту где заточенике нико
никада не би открио и пронашао. Осим чланова краљевске породице и њихових најближих
сарадника, нико није ни знао за постојање прастаре подземне тамнице.
Не обраћајући пажњу на ходнике и суседне просторије, истрајни Хендел је пажљиво
осматрао зидове и под централног подрума, сигуран да се у њему налази некада запечаћен
пролаз. Ако је његова претпоставка тачна, ако га је Паланс после неколико векова поново
отворио, неће му бити тешко да га пронађе. Али нигде ништа није могао да уочи. Зидови су
били чврсти, њихова површина неокрњена. Опет су се сви покушаји завршили неуспехом,
опет је закључио да је погрешио. Утучен, сручио се на једно од винских буради на средини
подрума, прелећући погледом по зидовима, настојећи да се сети. Време се очигледно
заверило против њега. Ако не побегне из замка пре зоре, придружиће се осталим
затвореницима. Недостајала му је нека карика у ланцу, нешто је пропустио, нешто је
промашио. Псујући у себи, дигао се са винског бурета и почео да шета по подруму, помно
 размишљајући... Покушавао је да се сети нечега што је имало везе са зидовима... зидовима...
И сетио се. Пролаз није био у зидовима него у поду! Угушивши усклик радости, Патуљак
прескочи бурад на којој се те вечери два пута одмарао. Напрегао је скоро надљудском
 

снагом снажне мишиће и успео да помери у страну неколико тешких буради: пред очима му
се указа камена плоча која је заклањала тајни отвор. Обливен знојем, Патуљак поче да
повлачи тешки камен који се уз отпор и шкрипу подиже и свом тежином паде на тле. Хендел
опрезно завири у црну јаму и завуче бакљу у њене дубине. Старе, камене степенице, влажне
и покривене зеленкастом маховином, нестајале су у њима. Држећи буктињу испред себе,
Патуљак поче да се спушта у заборављени лагум са безумном надом да овога пута не греши.
Истог тренутка осетио је како му реска хладноћа устајалог ваздуха пресеца дах и кроз
одећу продире до топле, знојаве коже. Тежак, плеснив ваздух натерао га је да са гађењем
запуши нос и још брже крене низ степенице. Будући да су га овакве тескобне јаме налик на
гробнице застрашивале више од свега на свету, почео се питати да ли да настави тај опасан
пут у некадашњу тамницу. Али ако је Балинор збиља био заточен на једном овако страшном
месту, вредело је изложити се свим опасностима. Хендел неће напустити пријатеље! У
подножју степеништа угледа само један ходник који је водио право напред и пође полако
њиме. Трудио се да погледом продре кроз таму која се опирала чак и светлости упаљене
буктиње и успут уочавао окована врата, која су се на истом растојању низала на оба зида
ходника. Те старе, зарђале гвоздене плоче нису имале отворе и биле су чврсто забрављене
великим металним шаркама. Ови би лагуми ужаснули свако живо биће, у овим би се
загробним низовима коцкастих ћелија лишених светлости и ваздуха сви животи могли
заборавити и сахранити.
Много су година, после разорних Великих Ратова, Патуљци живели под земљом да би
опстали и из подземних дубина полуслепи и заборављени изашли у свет светлости. То
стравично сећање било је укорењено у свим нараштајима Патуљака и у свакоме од њих остао
е вечити и нагонски страх од свих неосетљивих, ограђених места, страх који никада нису
успели да у потпуности савладају. Хендел је и сада осећао тај страх и он га је кињио и
 разарао исто толико колико и лепљива, влажна студен подземних дубина ове гробнице.
Савлађујући све већи ужас који га је гушио, одважни Хендел добро осмотри неколико
најближих врата. Резе су биле зарђале и метал прекривен слојевима прашине и паучине – она
се сасвим сигурно нису отварала десетинама година. Губио је појам о броју оних која је
проверио, чинило му се да се једва видљиви ходник дужи у недоглед и тоне у бесконачан
мрак. Долазио је у искушење да викне, позове, али је био свестан тога да би одјек могао
продрети и до одаја на спрату. Више није видео ни отвор ни степенице, помрчина је била
истоветна и испред и иза њега. Шкргућући зубима, наставио је пут поред низа врата и на
своје велико изненађење зачуо нејасан шапат који је скоро одзвонио кроз муклу тишину.
Скаменивши се, напрегнуто је ослушкивао, уплашен да га варају чула. Али шапат се
поново зачуо, неразговетан, шапат живих. Кренуо је хитро напред у правцу звука, али је
схватио да више ништа не чује. Очајан, погледао је врата са обе стране ходника. Једна су
била забрављена и зарђала, али су зато друга откривала свеже трагове на металу. Са њих је
била скинута и прашина и паучина, квака и резе подмазане и недавно отваране! Једним
трзајем, Патуљак повуче метални засун и нагло отвори тешка врата. Светлост бакље обасја
изненађена лица и полуслепе очи три прилике које устадоше да би се сучелиле са
непознатим уљезом.
Са необузданим узвицима радости и препознавања, пријатељи се нађоше у загрљају.
Избраздано Балинорово лице, које је надвисило измучене али осмехнуте Елфе, деловало је
опуштено и прожето вером, а плаве очи зрачиле су дубоким олакшањем. Неустрашиви и
довитљиви Патуљак још једном им је спасао живот. Али сада није био час ни за речи ни за
 

осећања и Хендел им махну руком да га следе кроз мрачни ходник ка степеништу које је
водило из страшне гробнице. Ако их освит зоре затекне у замку, биће откривени и поново
бачени у заточеништво. Требало је одмах побећи у град. Журно су кренули кроз ходник, а
благи пламен буктиње осветљавао им је стазу као штап који слепом крчи пут.
Одједном се зачу рески шум трења камена уз камен и тежак, потмули звук налик на
спуштање камене плоче на гробу. Ужаснут, Хендел полете преко влажних степеница
прекривених маховином и нагло се заустави. Схватио је да се то изнад њих затворила
џиновска камена плоча, да се решетка спустила и да је пут ка слободи затворен. Патуљак је
стајао немоћан и пренеражен поред своја три пријатеља, одмахујући главом у неверици.
Покушај да их спасе је пропао, и сам је постао заточеник. Бакља у руци била је на издисају.
Убрзо ће сва четворица остати у потпуном мраку и чекање ће се наставити до у
бесконачност.
 

2.

У загрљају смрти

 – Смеће, ништа осим смећа! – грмео је Панамон Крел, ритнувши по ко зна који пут гомилу
прња састављену од металних сечива и јефтиног накита. – Како сам могао бити таква
будала?! Како одмах нисам схватио истину?
Шиа је мирно одшетао до северног руба чистине, очију прикованих за бледи траг који је
водио по шумском тлу и који је Орл Фане оставио за собом у свом бекству на север. Био је
тако близу циља, драгоцени Мач му је стајао испред носа и он га је изгубио због своје
неспособности да спозна истину. Огромни Келтсет је искрснуо поред њега, погнут над
влажном, лишћем прекривеном земљом, недокучиво лице било је тик уз његово, а
неочекивано благе очи будно су осматрале и трагале. Шиа се окрете помахниталом
Панамону.
 – Ниси ти крив, ништа ниси ни слутио – промрмљао је обесхрабрено. – Требало је да са
више мудрости и са мање... ко зна чега... ослушкујем његова запомагања. Врло сам добро
знао шта тражим и у одсудном тренутку заборавио да пазим.
Панамон је климао главом и слегао раменима, пажљиво гладећи брчиће врхом шиљка које
му је замењивало леву шаку. Уз последњи ударац ногом у гомилу отпадака, позвао је
Келтсета и обојица су почела да пакују логорску опрему и оружје. Шиа их је посматрао без
 речи, неспособан да прихвати пораз који је доживео. А када га је Панамон набусито позвао
да им помогне, брзо им се прикључио и извршио наређење. Није био кадар да се суочи са
неминовним последицама свога најновијег неуспеха и био свестан тога да је Панамона
Крела довео до границе стрпљења; пустолову је било доста старања о неодговорном и
необично глупом малом Вејланину кроз опасно погранично подручје Паранора, доста
трагања за неким створовима који би се лако могли изродити у непријатеље, за неким
Мачем о којем је само Шиа знао понешто, али који није препознао када му се нашао под
носом. Друмски разбојник у скерлетној одећи и његов пратилац скоро су изгубили животе
због тога загонетног Мача и сада им је свега било преко главе. Вејланину није преостајало
ништа друго него да покуша да дође у везу са својим пријатељима. А када их и ако пронађе,
мораће да се суочи са Аланоном и исприча му како га је изневерио – како је изневерио све
њих. Стресао се при помисли на сусрет са строгим Друидом, на помисао да ће те
немилосрдне очи завирити у његове најскривеније мисли и открити целу истину. Тај
неизбежни сусрет свакако неће бити нимало пријатан.
Шиа се одједном сети чудног пророчанства изреченог у Долини шкриљаца недељу дана
 раније, у једну суморну зору. Бременова сенка предсказала је опасно ст која их чека у
Змајевим Зубима, предочила да један члан чете неће видети Паранор, да неће стићи на другу
страну планине, али да ће зато први видети Мач од Шанаре. Све је било предсказано, све
предочено, али је Шиа заборавио на то, пренапрегнут и узбуђен збивањима.
Малаксали Вејланин затвори очи пред светом, питајући се како је дошло до тога да
постане део те невероватне загонетке у чијем се средишту водио рат против мрачних сила и
уздизао легендарни Мач од Шанаре. Осећао се толико сићушним и беспомоћним да му се
чинило како би најлакше било да се опрости са собом и помоли за што бржи крај. Ако је
 

веровати Аланону, много је живота зависило од њега иако је он од самог почетка био
најнеподеснији за тај задатак. Био је неспособан да било шта учини за себе и зависио је
искључиво од других. Колико су само сви његови другови жртвовали за то да би нашао
чудотворни Мач. А када му се он коначно нашао на домаку руке...
 – Донео сам одлуку, идемо за њим!
Панамонов дубоки глас пресекао је спокојну тишину мале чистине попут реског зареза
гвозденог сечива кроз суво дрво. Шиа запрепашћено погледа широко лице без осмеха.
 – Мислиш... идемо за њим у Северну Земљу?
Друмски разбојник у скерлетној одори му упути један од својих љутитих погледа који је
говорио да је Вејланин обична будала, неспособна да схвати здравог и разумног човека.
 – Тај мали гад, тај бедни лешинар, направио је од мене невиђену будалу. Радије ћу себи
пререзати гркљан него дозволити да пацов побегне. Када ми опет падне у шаке, бацићу га
црвима да га полако али сигурно сажваћу.
Лепо, изразито лице било је лишено сваког израза и осећања, али се у претећем гласу
назирала мржња која је изазивала језу. То је било наличје Панамона Крела – хладнокрвног
човека од заната који је беспоштедно уништио цео гномски логор да би се одмах потом
бацио у борбу са неупоредиво силнијим носиоцем знамења мртвачке главе. А то није учинио
ни због Мача од Шанаре, него из повређеног поноса и жеље за осветом над створом који га
е повредио. Шиа баци поглед на непомичног Келтсета, али горостасни Стеновити Трол
ничим није изразио ни своје слагање ни своје неслагање; лице чија је пут личила на кору
огуљеног дрвета било је безизразно а дубоко усађене очи недокучиве. Панамон се заједљиво
насмеја и брзим кораком приђе неодлучном Вејланину.
 – Мисли само на једно, Шиа. Наш мали гномски пријатељ је веома поједноставио ствари
самим тим што нам је открио скровиште Мача који си ти тако дуго и безуспешно тражио. Не
мораш више да трагаш за њим, сада знамо где се налази.
Шиа се сложи без иједне речи, и даље опрезан у односу на праве мотиве необичног
пустолова.
 – Постоје ли неки изгледи да га стигнемо?
 – Постоје, и то чак врло добри. И у њих треба чврсто веровати. – Панамон се церио,
спокојна лица. – Наравно да можемо да га стигнемо, једино је питање времена. Тешкоће ће
се појавити ако га неко пронађе пре нас. Келтсет познаје Северну Земљу боље од било кога
живог створа и Гном неће успети да се сакрије. Он мора да бежи, бежи и стално бежи, зато
што нема коме да се обрати за помоћ, чак ни своме сопственом народу. Не знам како је
наишао на Мач и како је схватио његову вредност, али поуздано знам да је дезертер и
лешинар.
 – Можда чак и члан гномског одреда који је Мач носио Господару Ворлоку или можда
његов заробљеник – наговестио је замишљеним гласом, Шиа.
 – Ово друго ми изгледа вероватније – сложи се Панамон. Напрезао се да се сети нечега док
е зурио на север у сиву маглу шумског јутра. Сунце је већ осветљавало хоризонт источног
 руба света и сијало, блиставо и топло. Није успевало, међутим, да разбије маглу раног јутра и
путници су немо стајали у сумагличастој мешавини сунчеве светлости и таме умируће ноћи.
Небо је на северној страни било необјашњиво мрачно и претеће и натерало је чак и иначе
брбљивог Панамона да без речи пиљи у то необично црнило. После неколико тренутака
окренуо је Шии и Келтсету своје сумњом осенчено лице.
 – Нешто се чудно дешава на том северу, Келтсете. Кренимо одмах у потеру за тим Гномом
 

пре него што наиђе на једну од ловачких патрола. Не бих низашта на свету хтео да његове
последње тренутке поделим са неким другим!
Горостасни Трол пређе у вођство брзим, лаким кораком; ишао је погнуте главе, испитујући
тле и откривајући отиске Орла Фанеа. У стопу су га пратили Панамон и Шиа, задубљени у
мисли. Трагови прогоњене двоножне дивљачи били су очигледно видљиви за оштре
Келтсетове очи и он махну руком Панамону, који радозналом Шии значење покрета
протумачи тако да Гном бежи без предаха и не покушавајући да заметне трагове.
Шиа се питао куда то бежи тај мали подлац. Са Мачем у рукама искупиће се можда у
очима свог народа тиме што ће га предати Господару Ворлоку. Али Орл Фане се као
заробљеник прилично неразумно понашао и Шиа је био уверен да се Гном није претварао.
Трабуњао је којешта, као да је жртва лудила које само напола савлађује, изговарао реченице
којима је збркано откривао истину о скровишту Мача и које су биле унакажене, испрекидане
и често несувисле. Да је Шиа мало пажљивије слушао, брзо би прозрео истину, сазнао би д
е жељена амајлија у рукама Орла Фанеа. Али Гном је прешао на ону страну границе која
 разборитост дели од лудила и његови су поступци били непредвидљиви. Побегао је од њих,
али коме?
 – Сетио сам се! – Враћали су се ка Стрелехејмским Низијама када му је Панамонов глас
прекинуо мисао. – Оно крилато чудовиште је, када смо се јуче сукобили, упорно тврдило да
смо у поседу Мача од Шанаре. Понављало је да осећа његово присуство, што је без сумње и
било тачно јер се у том тренутку Орл Фане крио у шумарку са светим оружјем у врећи.
Шиа је са горчином мислио на тај догађај. Скул их је и нехотице упозорио на чињеницу да
се славни Мач од Шанаре налази у непосредној близини, али они у својој огорченој борби за
живот то упозорење нису ни чули. Изнова бесан, Панамон је наставио да брбља и да Орлу
Фанеу прети свим и свачим. Изненада се ивице шуме отворише и пређоше у непрегледна
пространства Стрелехејмских Низија.
Путници стадоше и, пренеражени, угледаше страхобан призор који се ширио све до
крајњих граница севера: огроман, непрозиран зид црнила уздизао се до неба и нестајао
његовим бесконачним пространствима; пружао се уз сам хоризонт и опкољавао целу
Северну Земљу. Изгледало је да је Краљ Скула прекрио целу земљу црним покровом, гушћим
од црнила облачне ноћи. Густа магла ковитлала се у све дубљим вртлозима сивила ка
средишту Краљевства Мртвачке главе. За Шиу је то био најстравичнији призор који је икада
видео. Страх који га је нагло обузео потврдила је извесност да тај огромни зид лагано клизи
ка југу и да ће ускоро прекрити цео свет. А то је значило да се Господар Ворлок приближава
све брже и брже...
 – Шта је ово, за име света...? – Згранути Панамон није успео да заврши мисао.
Шиа је одсутно завртео главом. Није знао одговор на то питање, јер се овај налазио изван
поимања смртника. Путници су стајали и зурили у претећи црни зид као да очекују да се још
нешто догоди. Најзад Келтсет настави да испитује чврсто, травом обрасло земљиште и
удаљи се од њих. Када се поново усправио и уперио прст у средиште злокобне црне магле,
Панамон је задрхтао, скамењена лица.
 – Гном трчи право у оно чудо – бесно је зарежао. – Ако га не ухватимо пре него што
стигне до црног зида, тама ће заувек прекрити његове трагове и он ће за нас бити изгубљен.

* **
 

На неколико миља испред њих, на сивим рубовима црног зида, сићушна, савијена прилика
Орла Фанеа оклевала је у свом дивљем бекству; зеленкасте очи пиљиле су са страхом и
неразумевањем у мрачне вртлоге. Гном је трчао у правцу севера од како је, у раним јутарњим
часовима, побегао од три незнанца. У почетку је трчао колико су га ноге носиле, а онда је
наставио да каска, непрекидно се осврћући. Мозак му више није помагао, недељама је живео
по инстинкту и на срећу, пљачкајући мртве, избегавајући сусрете са живима. Мислио је
искључиво на то да преживи како-тако, да опстане још један дан међу онима који га нису
желели, који нису хтели да га приме као свога. Напустио га је и његов народ, презревши га
као биће ниже од инсеката који су му милели под ногама. Земља која га је окружавала била
е дивља и сурова и у њој нико сам није могао дуго да опстане. А он је био сам и свест је
почела да се повлачи, потискујући страхове и зебње све док разум није дошао на ивицу да га
напусти.
Само, смрт није дошла ни лако ни брзо, уплела се судбина и изгнаника обасула сјајем
лажне наде пружајући му у руке оружје којим се можда могла повратити недостижна
топлина пријатељства. Као лешинар који бије унапред изгубљену битку за голи живот,
 распамећени Гном је неочекивано сазнао за легендарни Мач од Шанаре. Тајну су му једва
чујним шапатом пренеле већ обамрле усне самртника на бојном пољу Стрелехејмских
Низија. У следећем тренутку Мач му се нашао у рукама. Кључ свих мрачних сила које су
претиле свету налазио се у поседу Орла Фанеа!
Разум га је напуштао, он је оклевао. То кобно оклевање бацило га је у ропство тројице
незнанаца и одузело му свети Мач – једину могућност за повратак роду. У помућеној свести
постојала је једна једина опседајућа мисао – Мач мора бити његов, јер иначе је пропаст
неминовна. У бунилу је, својим неопрезним заробљивачима и невољно открио тајну. Али
они нису назрели истину, брзо су га се одрекли и прогласили га лудим. Онда се он
ослободио, покупио Мач и побегао на север.
Сада је бесловесно зурио у тајанствени зид црнила који му је пречио пут ка северу. Север,
да, север – сањарио је, смешкајући се потуљено, лудачки разрогачених очију. Тамо су
изгнаника чекали безбедност и искупљење свих грехова. Негде дубоко у себи осећао је скоро
неодољиву жељу да се врати путем којим је дошао. Али, та је мисао живела издвојено од
осталих које су га упорно терале на спасење што га чека у Северној Земљи. У њој ће наћи...
Вођу, Господара Ворлока. Поглед му за тренутак паде на старо сечиво, чврсто везано за
појас, које се вукло по прашини. Чворновате жуте руке брзо прелетеше преко балчака и
додирнуше урезану руку која је, уздигнута, држала запаљену буктињу. Чврсто је стегао
држак, као да из њега црпи снагу. Будале! Какве су будале били сви они који се према њему
нису опходили са дужним поштовањем. Према њему – носиоцу Мача од Шанаре, власнику
најславнијег оружја за које је свет икада знао! И зато ће он... Брзо је одагнао мисао, уплашен
могућношћу да би чак и пустош око њега могла да је прочита, завири у тајну и преотме је.
Испред њега чекала је претећа тама. Орл Фане је страховао од ње, као што је страховао и
од свега осталог, али другог пута није било. Узгред се сетио и оних који га гоне – 
горостасног Трола, једноруког човека чију је мржњу нагонски осећао и младића који је био и
полу-Елф, који је зрачио нечим што Гном није; био у стању да одгонетне и што се његовој
помућеној свести непрекидно наметало.
Одмахујући тупо округлом главом, човечуљак крете ка све сивљим рубовима зида, ка
мртвој тишини. Није се окретао све док га црнило није обавило са свих страна и тишина
нестала у изненадном вихору ветра. Тада се осврнуо и на сав ужас видео да ничега нема,
 

ничега осим црнила које је лебдело у густим непрозирним слојевима. Ветар је дивље хучао и
он схвати да се у том мраку крећу и нека друга створења. Прво су се оцртали нејасни обриси,
а онда су га кроз маглу напали тихи јауци са свих страна. Нестварна бића попримила су на
крају покретљиве облике и згрченим пипцима почела благо да клизе по њему. Тонући у
лудило, Орл Фане се насмеја и на неки чудан начин схвати да је напустио свет живих, да је
ушао у свет смрти по коме лутају бића без душе и безнадежно трагају за излазом из
проклетства и вечитог заточеништва. Посртао је преко малих гмизаваца, мешао се са њима,
брбљао, смејао се и певао, док је разум напуштао смртно тело. Са свих страна пратила су га,
пузећи, бића из света мрака, знајући да полудели смртник унеколико већ припада њима. Када
е им се приклонити у потпуности било је само питање времена, а тада ће живот у њем
угаснути и он ће, попут њих, бити изгубљен занавек. Орл Фане ће се коначно наћи са својом
врстом.

* **

После пуна два сата, гониоци су се заједно са јутарњим сунцем зауставили на ивици
магленог зида кроз који је нестао њихов плен. Застали су као што је и Гном застао и зурили у
претеће црнило које је обележавало праг краљевства Господара Ворлока. Измаглица је у
густим слојевима лебдела над мртвом земљом, а сваки слој према средишту био је све
тамнији, све ружнији и непријатнији за оне који су их посматрали и у којима се рађао све
већи и неодређенији страх. Панамон Крел поче да шета тамо-амо, не скидајући поглед са
таме и прикупљајући храброст да уђе у њу. Келтсет је, после пажљивог прегледа тла,
покретом руке дао на знање да је Гном сасвим сигурно кренуо даље на север. Затим је запао
у непокретност кипа и једино су очи испод тешких обрва биле живе.
Другог избора нема, размишљао је Шиа. Одлуку је донео и пре него што су је пореметили
могућност и губитак наде да се траг губи у црнилу. Вратила се и вера у провиђење, вера да ће
пронаћи Орла Фанеа и да ће се докопати Мача од Шанаре. Нешто га је тешило и подстицало,
нешто му је обећавало да овога пута неће доживети пораз. Нестрпљиво је очекивао
Панамонов знак за наставак пута кроз црни зид.
 – Ово што чинимо је чисто лудило – мрмљао је друмски разбојник у скерлетној одећи када
е по ко зна који пут прошао поред Шие. – Осећам смрт у ваздуху овога зида...
Ућутао је и застао, очекујући Шиин одговор.
 – Морамо да наставимо пут – одвратио је Шиа безбојним гласом.
Панамон погледа свога горостасног пријатеља, али се Трол и не помаче. Крел је и даље
чекао, очигледно узнемирен чињеницом да, од како су кренули у Северну Земљу, Келтсет ни
на који начин не изражава своје мишљење. Некада, док су путовали удвоје, див је сапутнику
увек давао на знање своје слагање или неслагање са одлукама, а сада је Трол на неки чудан
начин био недоступан.
На крају је пустолов климнуо главом и сва тројица су се одлучно и одважно упутила у сиву
маглу. Равнице су биле голе и пусте, па су се извесно време кретали без напора. Али како је
магла постајала све гушћа, видљивост се нагло смањивала и све се претварало у обрис.
Панамон их је одмах зауставио, извукао из ранца дугачак конопац и предложио да се њиме
повежу и тако онемогуће раздвајање. Када су то обавили и наставили пут, чули су само
шкрипу својих чизама потврдој земљи. Магла није била влажна, али се ипак завлачила у срж
костију, што је Шиу непријатно подсетило на нездраву влажност Маглене Мочваре. Она као
 

да се кретала све брже и брже што су дубље залазили у њу, премда није; било ни дашка ветра.
Магла их је на крају обавила са свих страна и путници се нађоше у потпуном мраку.
Ишли су сатима, али се осећај за време губио у црној сумаглици која их је као крхке
смртнике застрла покровом. Конопац их је извлачио из бесконачне усамљености и смрти
које су прожимале маглу, повезујући их са светом сунца што су га оставили за собом.
Пространство у које су се усудили да зађу био је пакао полуживота у коме су чула обамирала,
а страх растао у ослобођеној машти. Осећала се присутност смрти и њен додир. Нестварно је
постајало готово прихватљиво у том чудном мраку јер су све ограде ишчезавале у сећањима
налик на снове, а подсвест избијала на површину.
Путници су једно време чак осећали и неку врсту пријатности у том препуштањ
подсвести, а онда је то осећање престало да буде и забавно и непријатно и претворило се у
мртвило. Оно је трајало дуго, било упорно и умирујуће и миловало свест равнодушношћу и
досадом, тако да су се и дух и тело препуштали лењом дремежу и сањаријама. Време се
одвоји и ишчезе, а маглена копрена обави читав свет.
Из тог несхватљивог узмицања из света живих допре изненадни осећај оштрог бола који
Шиино обамрло тело потресе свом силином. Једним трзајем, његова се свест ослободи
свемоћне равнодушности, а горући бол у грудима постаде још жешћи. Дремљив, у
бестежинском стању, Шиа уморно завуче руку у тунику и осети под прстима извор
узнемирења – малу кожну врећицу. Мисли се нагло избистрише док су прсти прелазили
преко драгог елфског камења и Шиа Омсфорд се врати из обамрлости у живот.
Установио је на свој ужас да лежи на земљи, да не хода, да више није ни свестан куда иде.
Избезумљен, потегао је свом снагом конопац око паса и зачуо јечање које је допирало са
другог краја ужета. Пошто се подигао уз ужасан напор, схватио је шта се догодило. Паклени
свет вечитог сна замало их није претворио у свој плен; љуљушкао их је, успављивао,
отупљујући сва чула, све док нису пали и пошли у загрљај тихе смрти. Још једном их је
спасла моћ драгог камења.
Шиа је осећао неописиву слабост, али је, прикупивши и последње остатке снаге, вукао и
трзао конопац повлачећи Панамона Крела и Келтсета са ивице бездана смрти у свет живих.
Вукао је уже и урлао при том. Када је видео да се не померају, пришао је непокретним
телима и почео да их удара свом снагом све док их бол није освестио. После краћег времена
довољно су се опоравили да схвате шта се збило. Пробуђени живот вратио им је вољу за
борбу и опстанак и обојица су се убрзо дигла на ноге. Држећи се чврсто један за другога,
изукрштаних, испреплетених укочених удова, борили су се за будност и трезвеност. Ходали
су слепо, посрћући у мраку, корак по корак, а сваки од њих био је беспоштедна битка свести
и тела. Сада је чету предводио Шиа, несигуран у правац, али вођен инстинктом што га је
оживело елфско драго камење.
Дуго су се пробијали кроз бесконачну таму, борећи се да остану будни у умртвљујућој
магли која их је лењо обавијала и успављивала. Чудно, снено осећање смрти није их
напуштало; и даље је покушавало да загосподари уморним умовима и натера исцрпљена тела
да се препусте сну коме су толико тежила. Али смртници су се опирали несаломљивом
одлучношћу; њихова снага била је делић храбрости и очајања који их нису напустили.
На крају је бесконачан умор почео да се повлачи. Овога пута смрт није успела да угуши
вољу за животом, знали су да се у овом тренутку још крећу у свету живих. Сненост је полако
ишчезавала, али не на начин на који одлази сан, него уз претеће упозорење да ће се кад-тад
опет вратити. Путници су се повратили – удови су им поново били савитљиви и снажни, а
 

свест више ослобођена него будна. Нестала је жеља да се испруже и утону у сан и остала
само бледа успомена на тренутке када је смрт била дремеж лишен осећања, времена и
простора.
Дуго нико није проговорио ни речи, сви су савлађивали неизрециви страх од смрти чији су
додир тако јасно осетили, свесни да ће једнога дана под тим истим додиром нестати заувек.
Неколико секунди стајали су на рубу живота и гледали у забрањену земљу с оне стране – 
доживели су нешто што ниједном смртнику није дозвољено да доживи пре судњег дана.
Сазнање да су били тако близу смрти изазивало је осећање ужаса, новог обамирања, па и
лудила.
Али сећања избледеше и остаде само успомена на тренутке умирања и поновног враћања у
живот. Панамон се само једном обратио Шии упитавши га тихо да ли је сигуран у правац
кретања. Неодлучни одговор дошао је у виду кратког потврдног покрета главе. Шта је
мењало на ствари ако се правац и није знао, питао се љутито мали Вејланин. Којим би то
другим путем требало да се упуте? Ако га је инстинкт преварио, онда им свакако више
ништа не може помоћи. Елфско камење их је једном спасло и он је и даље имао поверења у
њега.
Непрестано се питао како је Орл Фане успео да се пробије кроз маглени зид. Можда је
луди гном нашао пут и избегао смрт, иако је било врло тешко поверовати у то. А ако је
човечуљак негде успут пао, Мач од Шанаре је лежао изгубљен у непрозирном мраку и они га
више никада неће пронаћи. Та непријатна мисао натерала је Вејланина да размотри све
могућности; можда је Мач доиста лежао само на неколико корака од њих, очекујући да га
неко открије и понесе.
Тама одједном пређе у суморно сивило и маглени зид остаде иза њих. То се збило тако
брзо да их је све изненадило. Већ у следећем тренутку стајали су у немом запрепашћењу под
сивим небом Северне Земље.
Осматрали су предео у који су зашли. Била је то најсуморнија земља коју је Шиа икада
видео – страшнија од туробне низије Клита и претећих Црних Храстова у далекој Јужној
Земљи. Тле је било исушено, голо и пусто, лишено сунчеве светлости и сваког растиња. На
њему није живело чак ни суво шибље, и та их је чињеница уверила да се налазе у царству
Господара Мрака. Земља се пружала према северу у низу брда без иједне травчице. Огромне
гомиле камења уздизале су се на сивом хоризонту, а на местима где је низија била изрована
прашњавим јаругама налазила су се исушена речна корита. Нигде ни трага живота! У овој
некада бујној земљи остала је само смрт. Далеко на северу штрчали су у празно небо низови
опасних висова. Шиа је поуздано знао да је то дом Броне, Господара Ворлока.
 – Шта сада предлажеш? – упита га Панамон Крел. – Траг смо неповратно изгубили. Не
знамо чак ни да ли је наш Гном успео да изађе жив из овог чуда. Збиља не знам како би му
то и пошло за руком.
 – Наставићемо да га тражимо – безбојним гласом одсече Шиа.
 – Ми ћемо тражити њега, а она крилата створења нас – рече на то Крел. – Необичности
овог путовања прешле су већ сваку границу, Шиа. Морам да признам да нагло губим свако
интересовање за наш даљи лов, поготово што не знам због чега се и зашта оволико мучим и
борим. Замало нисмо поумирали у оном мраку, а ја нисам знао ни шта нас то убија!
Шиа са много разумевања климну главом и схвати да је сасвим неочекивано постао
господар ситуације. Први пут у животу је Панамон Крел страховао за свој живот, чак и по
цену да се повуче са дубоко рањеним поносом. Сада је искључиво од Шие зависило да ли ће
 

се пут наставити. Келтсет је стајао издвојен, очију упртих у Вејланина, а његове тешке обрве
су се мицале у знак слагања. Шиу још једном изненади интелигенција која се огледала у
дубоким, благим очима горостаса. Још ништа није знао о дивовском Тролу, али је горео од
жеље да сазна истину о њему. Келтсет је био кључ загонетке, неке чудне, важне тајне о којој
ни Панамон Крел није имао појма.
 – Избор нам је веома ограничен – проговорио је најзад мали Вејланин. – Орла Фанеа
можемо тражити с ове стране магленог зида и изложити се нападу Скула, или се можемо
вратити кроз црни зид...
Намерно је реченицу оставио незавршену када је приметио како је Панамон пребледео.
 – Ја се кроз то чудо ни у ком случају нећу враћати, бар не за сада – изјави жустро пустолов.
Одмахивао је главом и шиљком махао кроз ваздух као да жели да што пре одагна један тако
суманути предлог. А онда се, потуљено, на његовим уснама појавио добро познат, широки
осмех – Панамон Крел је опет овладао собом. Био је сувише прекаљен, сувише искусан
игри живота и смрти да би дозволио да га било шта плаши дуже времена. Успешно је
савлађивао ужас сећања на тренутке када је слепо посртао кроз мртви свет таме и,
призивајући у помоћ велико искуство пустолова и друмског разбојника, поново стицао
самопоуздање. Ако му је већ суђено да умре у овој пустоловини, онда ће он ту смрт дочекати
са храброшћу и срчаношћу које су га пратиле и носиле кроз живот свих ових тешких година.
 – Да размотримо мало ситуацију – мрмљао је и почео да шета. – Ако се Гном није пробио
кроз маглену баријеру, онда је Мач још ту негде, можемо га наћи у свако доба. Али ако му је,
као нама, пошло за руком да побегне, не знам где...
Застао је у пола реченице, прелећући погледом околину. Келтсет му брзо приђе и руком
показа северне, високе голе врхове – границе скулског царства.
 – Да, наравно, опет си у праву – сложи се Панамон са благим о смехом. – Он је несумњиво
све време желео да стигне овамо, јер је ово и једино место куда је могао да оде.
 – Код Господара Ворлока? – упита мирно Шиа. – Да ли Гном носи Мач право у руке
Ворлоку?
Крел климну главом. Овога пута пребледео је Шиа, при помисли да ће са Гномом стићи
право у руке Краља Духова, и то без помоћи Аланонових мистичних моћи. Ако их
непријатељ открије, једина одбрана биће елфско камење. Али док су драги плави каменови
били успешни у одбрани од Скула, било је тешко поверовати да ће бити од било какве
помоћи у борби против тако страхотног створа какав је био Брона.
Основно питање било је да ли је Орл Фане успео да прође кроз зид смртоносне магле.
Одлучили су да наставе пут уз ивице црног вртлога и покушају да пронађу трагове које је
Гном у свом бекству морао да остави од тренутка када је зашао у ову област. Ако идући ка
западу не наиђу на отиске ногу, кренуће на исток; ако ипак ни тамо не буде знакова пролаза
Орла Фанеа, моћи ће коначно да закључе да је пао негде успут у убиственој магли и мораће
се вратити кроз њу. Нико није био очаран овом другом могућношћу, али их је Шиа утешио
обећањем да ће овога пута затражити помоћ елфског камења и да ће их оно сигурно упутити
на траг изгубљеног талисмана. Помоћ плавих каменова упозориће без сумње свет духова на
њихову присутност, али тој су се опасности морали изложити.
Путници се упутише ка северу. Келтсет је оштрим оком осматрао тле, тражећи било какав
знак малог Гнома. Тешки облаци прекрили су цело небо и Северну Земљу обавили
непријатним сивилом. Шиа је покушавао да израчуна колико је времена протекло од
тренутка њиховог уласка у зид магле, али није био сигуран у своју процену. Можда је
 

протекло неколико сати, а можда и неколико дана. У сваком случају, сивило је тамнело и
наговештавало скори долазак ноћи и привремени застој у трагању за Орлом Фанеом.
Изнад њих скупљали су се и ваљали тешки сиви облаци. Преко голих брда и јаруга почео
е да дува оштар ветар, љутито се обрушавајући о камење које му је пречило пролаз. Мраз је
постајао све јачи, па се путници још чвршће увише у ловачке огртаче. Убрзо је свима било
асно да се приближава гадна непогода и да ће киша збрисати све трагове малог Гнома.
Али у једном од ретких обрта среће, Келтсет је открио отиске ногу на голој земљи – 
трагове који су долазили из магленог зида и настављали пут ка северу. Трол је покретима
 рекао Крелу да отисци стопала припадају некоме малом створу, највероватније Гному, и да
е непознати путник све време посртао од неке повреде или крајње исцрпљености.
Охрабрени овим открићем и уверени да су коначно пронашли Орла Фанеа, пратили су бледе
трагове много бржим кораком. Заборављено је јутарње искушење, заборављена опасност
која им је претила од свемоћног и свеприсутног Господара Ворлока, заборављени су
изнуреност и очај који су их пратили од тренутка када су постали свесни тога да су изгубили
чудотворни Мач од Шанаре. Овога пута им Орл Фане неће побећи!
Небо је и даље тамнело. Далеко на западу чула се потмула грмљавина ношена све већом
снагом ветра који је хујао преко Северне Земље. Очекивала их је страшна непогода, као да је
природа одлучила да удахне нови живот умирућој земљи, да је опере и натопи, како би опет
постала плодна и способна за рађање. Ваздух је био леден и буран ветар је попут ножа
продирао кроз огртаче путника. Али они га нису осећали, очи су узнемирено посматрале
северни хоризонт у настојању да наиђу на неки траг жртве. Трагови су постајали све
видљивији и свежији, мали Гном није био далеко.
Лице земље нагло је почело да се мења. Тле је и даље било голо и опустошено,
прекривено стењем и камењем, али је постајало брдовитије и усеченије и чинило пут све
споријим и отежанијим.
Ветар се, све снажнији, претварао у заглушни урлик, с времена на време је скоро рушио
незаштићене путнике и бесомучно шибао преко осамљених брда. Сува земља летела је на све
стране под његовим немилосрдним налетима, засипајући кожу, очи и уста. Ускоро је
невреме постало тако страшно да се цео предео нашао у вртлогу ветра и блата, као да је реч о
пешчаној олуји у пустињи. Било је тешко дисати, још теже гледати, тако да ни Келтсетове
проницљиве очи нису више могле да разазнају ни наговештај трагова које су пратили. Иако
њих више није било, иако их је ветар збрисао са голе површине, путници су наставили пут.
Далека грмљавина претворила се у прави пролом, испресецан зупчастим мушама које су
дивље севале. Небо се зацрнило, а они су од налета ветра и прашине једва и примећивали ово
ново осујећење видљивости. Мало-помало, густа сумаглица поче се приближавати са
западног хоризонта, сумаглица што су је сачињавали слојеви кишних облака које је доносио
помахнитали ветар. На крају је невреме постало тако неподношљиво да је Панамон Крел
зауставио сапутнике.
 – Сваки даљи корак је бесмислен! Морамо наћи неки заклон пре него што нас непогода
стигне!
 – А не, нећемо сада одустати! – викао је Шиа љутито, док су му речи нестајале у хуку ветра
и грмљавине.
 – Не блесави се! – Високи пустолов је са крајњим напором успевао да се одржи на ногама,
а потом је пао на колена покушавајући да погледом продре кроз прашину која га је засипала
свом жестином и штитећи очи рукама од бодљикавих, заслепљујућих честица. На десној
 

страни угледао је велико брдо са гомилама камења које је могло послужити као заклон од
силовитог ветра. Махнувши сапутницима, дигао је руке од свих покушаја продора ка северу и
пошао према стенама. Прве крупне капи кише почеше засипати топлу кожу путника
обливених знојем. Шиа је наставио да пиљи кроз таму у правцу севера, невољан да прихвати
Панамонову одлуку и одустане од потере.
Били су недалеко од скровишта када је угледао како се нешто креће. Заслепљујућа муња
обасјала је за делић секунде малу прилику испод самог врха брда далеко, далеко испред њих,
малу прилику која се лудачки борила да до виса стигне пре него што је однесе ветар.
Урликнувши, Вејланин зграби Панамона за мишицу и показа прстом према брду које је сада
било готово невидљиво. Сва тројица стајала су као укопана у земљу, буљећи у мркли мрак,
док се непогода спуштала уз дивље налете кише. Тада се у свој јасноћи оцрта и друга муња и
откри удаљено брдо заједно са његовим мајушним изазивачем који се још увек верао уз
стрме падине. Визија утону у таму и пљусак се спусти свом силином.
 – Он је, он је! – викао је Шиа. – Идем за њим!
И не сачекавши сапутнике, узбуђени Вејланин полете низ клизаву, влажну косу са чврстом
одлуком да се овога пута Мача од Шанаре докопа по сваку цену.
 – Шиа! Не, Шиа! – урлао је за њим Панамон. – Ухвати га, Келтсете!
Горостасни Трол је малог Вејланина стигао у неколико скокова, шчепао га огромним
 рукама и без имало напора однео до Крела. Шиа је урлао и бесно се бацакао, али се ни
случајно није могао ослободити Келтсетовог гвозденог загрљаја. У том тренутку је непогода
стигла и до врха брда, киша је засула читав предео и огромне громаде земље претворила у
аруге, а одмах затим у мале, дивље речице. Панамон поведе пратиоце у заклон стена, не
обазирући се на Шиино запомагање и претње. После пажљивог осматрања, Крел је изабрао
место недалеко од врха које је са три стране било окружено камењем и пружало добру
заштиту од олује, иако не и од мраза и влаге. Када су последњим остацима снаге стигли до
заклона, сручише се на земљу, потпуно изнурени. Тек тада је Панамон Крел дао знак
Келтсету да пусти Шиу који се у његовом наручју немоћно копрцао. Огорчен, Вејланин се
суочи са пустоловом, док му је киша лила у очи и уста.
 – Полудео си начисто – викао је борећи се са урликом ветра и са грмљавином. – Могао сам
га заиста ухватити, могао сам га стићи! Могао сам, могао...
 – Слушај, Шиа! – пресече га Панамон, покушавајући да се кроз густо сивило сретне са
љутитим погледом. Глас му се за тренутак изгуби у хуку олује. – Гном се исувише удаљио да
бисмо га стигли и ухватили по оваквом невремену. Ветар би нас збрисао и сада бисмо тешко
повређени лежали у блату. По олуји и оваквом пљуску веома је опасно верати се уз брда и
неколико корака, а камоли неколико миља. Одмори се и стишај своје страсти. Остатке малог
Гнома покупићемо када олуја прође.
Шиа је био спреман да се свађа са Крелом, али је љутина брзо уступила место здравом
 разуму и он схвати да је Панамон у праву.
Олуја је свом снагом разарала незаштићену земљу, па су некадашње Стрелехејмске Низије
постепено почеле да се претварају у Северну Земљу. Склупчан уз стење, Шиа је нетремице
гледао таласе кише који су надолазили и одлазили у бесконачним бујицама, натапајући
неживу, умирућу земљу. Чинило се да осим њих нема никога живог на њој. Ако олуја
потраје, можда ће и они бити збрисани са лица земље на којој ће се живот ко зна кад изнова
 родити.
Иако, захваљујући тескобном удубљењу, киша није падала на њих, нису могли избећи
 

ледену влажност водом натопљене одеће. У почетку су седели ћутећи као да нешто очекују,
као да очекују да их непогода поштеди и да се потера за Орлом Фанеом настави. Мало-
помало, све их је више замарало то бдење и они се почеше враћати прошлости, уверени да ће
киша и ветар потрајати цео дан. Појели су мало хране, више због здравог разума него због
глади, а онда покушали да спавају на тврдом стењу. Панамон је из ранца извукао два ћебета и
пребацио их Шии. Захвални Вејланин одби покриваче и понуди их пријатељима, али
Келтсет је већ увелико спавао. Панамон и Шиа се увише у топлу ћебад, прибише један уз
другога и загледаше у кишу која је неуморно падала.
Почели су да причају о прошлим временима, мирним данима и далеким местима које су у
овом тренутку усамљености пожелели да поделе као искрени пријатељи. Као и обично,
Панамон је водио разговор, али приче више нису биле исте. Нестали су измишљање и обест
и Шиа је први пут поверовао у причу, уверен да страсни пустолов овога пута говори о правом
Панамону Крелу. Два човека водила су докон, скоро безбрижан разговор, сличан ономе што
га воде два стара пријатеља која су се поново срела после много година.
Панамон је причао о својој младости и тешким временима у којима су сви око њега
живели док је одрастао. Није тражио изговоре ни оправдања, није изражавао ни кајање ни
жаљење, једноставно је причао о протеклим годинама и свом животу. Мали Вејланин му је,
опет причао о свом дечаштву и дружењу са братом Фликом, и сећао се њихових узбудљивих
излета у Дулншке шуме. Говорио је уз осмех о непредвидљивом Мениону Леаху, који га је на
неки начин подсећао на младог Панамона Крела. Време је протицало, а они су причали;
непогода је била искључена из њиховог ћаскања иако је управо она зближила двојицу
незнанаца и присно их повезала, први пут од како су се срела. Спуштала се ноћ а Шиа је све
боље поимао свог саговорника и све га дубље упознавао. Можда је и пустолов боље схватао
Шиу Омсфорда – Вејланин је желео да у то верује.
Када је ноћ најзад прекрила земљу и када се повукла чак и неуморна киша и остао само
шум ветра и река, разговор је почео да се врти око уснулог Келтсета. Саговорници су се тихо
питали о пореклу џиновског Трола, покушавајући да схвате шта га је довело њима, шта
навело да заједно са њима пође на ужасно путовање у Северну Земљу. Знали су да је она
његова домовина, па су претпостављали да се можда враћа у завичај, да се враћа у далеке
Планине Костурнице. Али, шта га је отерало одавде, ако не сопствени народ? А ако није ни
он, онда га је без сумње отерало нешто исто толико моћно и важно. Скул га је препознао,
очигледно га је познавао – али како? Чак је и Панамон морао да призна да је Келтсет нешто
више од обичног лопова и луталице. Стеновити Трол је био оличење поноса и храбрости,
бескрајно интелигентан у својој немој одважности, а негде у прошлости остала је закопана
нека страшна тајна коју није хтео ни са ким да подели. Његови сапутници су инстинктивно
осећали да је она у некој посредној вези са Господаром Ворлоком, посредној а можда и
непосредној, ко зна. У очима Скула појавио се страх када је препознао горостасног Трола.
Панамон и Шиа су наставили разговор све док их у ране јутарње сате није савладао сан. Тада
су, завијени у ћебад која их је штитила од ноћног мраза и кише, полако утонули у сан.
 

3.

Спасавање елфског краља

 – Еј, ти тамо! Стани мало!

Одсечна наредба потресла је Флика с леђа и попут ножа пресекла оно мало храбрости што
му је преостало. Ужаснути Вејланин се полако окрете и не покушавајући да побегне. Зар
није све време знао да ће га открити, кад-тад? Било је бесмислено потезати ловачки нож из
огртача, али су му прсти остали на њему док је погледом ишао у сусрет непријатељу који се
приближавао. Није знао гномски језик, али је тон наредбе био више него јасан, и у следећем
тренутку је из таме искрсла четвртаста, претећа прилика.
 – Не стој тако као укопан! – наставио је љутито глас. – Помози ономе коме је помоћ
потребна.
Вејланин је, сада већ радознало, посматрао Гнома који му је прилазио са гомилом
послужавника и чинија што су са сваким неодлучним кораком претили да испадну из руке. И
не размишљајући, Флик му прискочи у помоћ и прихвати горњи ред наслаганих здела,
осетивши у ноздрвама пријатан мирис свеже куваног меса и поврћа.
 – Е, тако, сад је већ боље. – Мали Гном уздахну са олакшањем. – Све бих ово испустио да
сам направио још један корак. Цела се војска овде улогорила, а мени нема ко да помогне у
овоме одвратном послу, морам сам да служим вечеру свим старешинама. Ниједном Гному не
пада ни на памет да притекне у помоћ, све морам сам. Да полудиш од муке! Баш ти хвала што
си, ми помогао. Наградићу те једним поштеним оброком. Важи?
Флик није знао шта прича брбљиви Гном, али то и није било од значаја. Битно је да га
нису открили. Одахнувши, Флик смести товар хране у руке. Нови сапутник је наставио да
брбља и Вејланин је? добро скривен великом капуљачом, климао главом као да се потпуно
слаже са бујицом неразумљивих речи, погледа прикованог за сенке које су се кретале у
шатору испред њих.
Имао је само једну мисао – да уђе у тај шатор, да сазна шта се у њему дешава. Као да му је
погађао мисли, Гном се опрезним кораком упути ка шатору, мотрећи на послужавнике са
храном у рукама, полуокренута лица како би нови другар могао да чује све жалопојке. Флик
е схватио да носе вечеру старешинама и заповедницима гигантске војске и страшном Скулу,
Носиоцу знамења мртвачке главе.
Ово је чиста лудост, помисли Флик, откриће ме оног тренутка када ме угледају . Али,
морао је да сазна шта се у том шатору догађа...
Нашли су се на улазу и мирно зауставили пред двојицом огромних тролских стражара који
су их надвисили као што дрвеће надвисује власи траве. Флик је стајао погнуте главе, оборена
погледа.
Не обазирући се на дивове, патуљасти Гном оштро нареди да их пусте унутра, сигуран да
жељно ишчекују храну коју носи. Један од стражара уђе у добро осветљен шатор и, пошто је
са неким изменио неколико речи, врати се и руком даде знак да унесу вечеру. Гном је у
шатор ушао у пратњи Вејланина који се тресао као прут и такорећи престао да дише.
Послушно је пратио новога друга, молећи се усрдно да се догоди још једно чудо.
Унутрашњост шатора била је релативно добро осветљена буктињама у гвозденим
 

постољима постављеним око широког и тешког дрвеног стола, који је стајао празан у
средини. На све стране ужурбано су се мували Тролови свих величина; једни су носили
географске карте и мапе у угао где је стајао велики, оковани сандук, а други прилазили столу
жељни давно очекиване вечере. Сви су имали свечане униформе и ознаке Матуренса – 
троловских заповедника.
Дно шатора било је преграђено тешком застирком до које није допирала светлост
буктиња. Ваздух је у главном штабу био задимљен и смрдљив, тако загушљив да је Флик
едва дисао. Свуда су стајале гомиле оружја и оклопа, а улубљени штитови висили су на
гвозденим барјацима. Флик је непогрешиво осећао присуство страшног Скула и одмах је
закључио да се црно чудовиште налази иза завесе у дну шатора. Оно није морало да једе,
физичко обличје одавно се претворило у прах и пепео, а дух је хранила искључиво ватра
Господара Ворлока.
Изненада Вејланин опази још нешто. У позадини је, недалеко од застирке, заклоњена од
светлости буктиња и Тролова који су ишли тамо-амо, на високој дрвеној столици седела
една згрчена прилика. Флик се трже, помисливши у првом тренутку да се пред њим налази
Шиа. У том су пришли Тролови, узели послужавнике и чиније са храном и поређали их на
велики дрвени сто. Мирно су разговарали на свом, тролском, језику који је Флику био
потпуно неразумљив, и он се још дубље завуче у сенке огртача и капуљаче, настојећи да се
сакрије од убиствене светлости. У свакоме другом тренутку био би одмах откривен, али сада
су троловски заповедници били толико уморни и гладни, толико обузети освајачким
плановима, да уопште нису обратили пажњу на необично лице приличног крупног Гнома
који се нашао у њиховом главном штабу.
Када је и последња здела положена на сто, Матуренси поседаше и бацише се на вечеру.
Гном који је Флика увео у шатор крете према излазу, али Вејланин застаде и боље осмотри
прилику у дну шатора.
То није био Шиа. Заробљеник је био Елф, од око тридесет пет година, изразита,
интелигентна лица. Више од тога Флик није могао да уочи са велике раздаљине, али је био
уверен да пред њим седи Евентин, млади Краљ Елфа од кога је, говорио је Аланон, зависила
победа или пропаст Јужне Земље. Потпуно издвојена, Западна Земља је као велика елфска
краљевина имала најмоћнију војску у слободном свету. Ако је Мач од Шанаре био заувек
изгубљен, онда је овај Елф, заробљеник чији је живот без сумње и опасности, једини био
кадар да заустави Господара Ворлока.
Флик осети руку на рамену и стресе се на додир.
 – Хајде, идемо! Морамо одмах да изађемо – рече му Гном тихо и озбиљно. – Имаћеш још
прилике да буљиш у њега, дуго ће он бити овде.
Флик је оклевао и у том тренутку сковао врло смео план. Да је имао времена да боље
 размисли, и сам би се ужаснуо од њега, али времена није имао и већ одавно је престао да
нормално расуђује. Било је сувише касно да побегне из логора и да се пре зоре врати
Аланону, а дошао је на ово језиво место да обави важан задатак – који није обавио. И зато
неће одустати.
 – Хајде, кажем ти да морамо... Еј, шта то радиш...? – Мали Гном и нехотице викну када га
е Флик грубо зграбио за мишицу и гурнуо према тролским старешинама, који на тај крик
престадоше да једу и љубопитљиво се загледаше у две мале прилике. Флик је наглим
покретом руке показао везаног заробљеника и Тролови су механички следили његов поглед.
Без даха је очекивао реакцију Матуренса који, на кратко наређење једнога од њих, климнуше
 

главом и слегоше раменима.

 – Полудео си начисто, сишао с ума! – муцао је Гном. – Шта тебе брига да ли ће Елф
добити нешто за јело? Шта тебе брига да ли ће умрети од глади?
У том тренутку позвао их је један од Тролова и пружио тањир са храном. Неодлучан, Флик
баци поглед на изненађеног пратиоца који је у чуду вртео главом.
 – Што буљиш у мене? – узвикнуо је. – Све је ово била твоја идеја, па га ти и нахрани!
Флик није разумео све што је Гном рекао, али је по узвику схватио шта се од њега очекује
и брзо пошао по тањир. При том ни у кога није гледао и увукао се још дубље под капуљачу.
Једном је руком пригрлио огртач и са тањиром у другој опрезно кренуо ка заробљенику,
ликујући што, се коцкао и добио. Ако се довољно приближи склупчаном Евентину, моћи ће
да га обавести да је Аланон у близини и да треба да очекује покушај ослобађања. Бацио је
преко рамена поглед на остале, али су троловске старешине наставиле са вечером, само је
мали Гном пиљио у њега. Да је ову лудост покушао било на коме другом месту а не у
главном штабу непријатељских снага, открили би га без сумње у првом тренутку. Али овде, у
логору заповедника, у шатору у којем се налазио Скул, у шатору опкољеном хиљадама
Северноземљаша, никоме није падало ни на памет да би се непријатељ могао ушуњати и
доћи у додир са заробљеником.
Флик је полако пришао заробљенику и, лица скривеног сенком капуљаче, пружио му
тањир са јелом. Евентин је и по расту и по грађи личио на човека а не на Елфа, који су сви
били нижег раста и ситније грађе. Имао је на себи шумарску одећу на којој су се видели
остаци гвозденог оклопа и искидане ознаке са грбом краљевске куће Елеседила. Његово
снажно лице било је исечено и измучено битком чији га је исход бацио у ропство. Чинило
се, на први поглед, да нема неко посебно обележје и одличје; није припадао оној врсти која
се одмах запажа. Лице му је било спокојно и недокучиво када се Флик зауставио. Осетивши
на себи нечији поглед, Евентин се прену из својих мисли, полако подиже главу и дубоке
зелене очи обухватише малу прилику.
Када је сусрео те очи, Флик се скаменио. У њима су се огледале јаросна одлучност,
ватрена одважност и силовита снага личности са непоколебљивим уверењима, и оне на неки
начин подсетише Вејланина на Аланона. Продорни поглед је продирао дубоко у свест,
тражио је пуну пажњу и потпуну послушност – такав поглед никада до тада није срео, ни на
едном човеку, чак ни на Балинору кога су сви сматрали рођеним вођом. Очи Елфског краља
су га уплашиле, баш као што су га плашиле и очи мрачног Друида. Оборио је очи на тањир
који је држао у руци и почео грозничаво да размишља. Затим је механичким покретом
захватио врхом виљушке комад још топлог меса. Угао шатора у коме се налазио био је слабо
осветљен и облаци дима заклањали су га од погледа непријатеља. На њега је будно мотрио
само Гном са којим је ушао, тако да је био уверен да би га уништила свака и најмања грешка.
Опрезно је подигао лице и открио га очима заробљеника. У тренутку када су се очи среле,
искра радозналости обасјала је безизразно лице Елфа, који издиже обрву. Флик га покретом
усана упозори на ћутање и поново спусти поглед на тањир. Како су Евентину руке биле
везане, Вејланин га поче хранити, размишљајући о следећем кораку. Заробљени Елфски
краљ је сада већ знао да пред њим не стоји Гном, али се Флик плашио да му се обрати чак и
шапатом, сигуран да би га одмах чули и остали. Истог тренутка се сетио да се са друге стране
завесе налази Скул, који поседује надљудску моћ и изузетна чула... Али друго решење није
постојало – морао је некако ступити у везу са Евентином пре него што изађе из шатора, јер
му се друга прилика сигурно више неће ни указати. Прикупио је храброст и, приневши
 

виљушку устима заробљеника, поставио се између њега и Тролова.

 – Аланон.
Реч је изговорио једва чујним Шапатом. Евентин ухвати устима пружено парче меса и
неприметно климну главом. Флику је то било довољно. Сада је требало што брже напустити
опасни шатор пре него што му срећа окрене леђа. Са још пуним тањиром пошао је малом
Гному који га је чекао са изразом гађења и раздражености. Тролови су још јели, задубљени у
тих и озбиљан разговор. Нису га ни погледали. Флик пружи тањир Гному, промрмљавши
нешто неразговетно, и брзо изађе из шатора. Хитрим кораком прошао је поред горостасних
стражара пре него што се његов изненађени пратилац освестио. Био је већ далеко од шатора,
када се на излазу појавио Гном уз узвике које Вејланин није успео да разуме. Флик се
окрете, пријатељски махну неколико пута малој прилици и са задовољним смешком на
широком лицу нестаде у тами.
У зору је Северна армија пошла у поход на Калахорн, а Флик још није успео да побегне из
логора. И тако је, док је погружени и дубоко забринути Аланон осматрао равницу из свог
скровишта на Змајевим Зубима, онај кога је тако жељно ишчекивао био приморан да се
крије и следећег дана. Густа јутарња киша скоро је убедила Вејланина да све стави на коцку
и покуша бекство; знао је да ће она спрати жуту боју са коже. Али бекство при дневној
светлости било;је немогуће, па се зато још чвршће увио у огртач и наставио да се крије у
сенкама логора. Био је мокар до костију, али је на највеће изненађење запазио да киша не
скида жуту боју. Страховито невреме помогло је Флику да и даље остане неопажен. Да је
освануо топао и сув летњи дан, обасјан сунцем и добрим расположењем, војници би се,
весели и раздрагани, више обазирали око себе и уочавали ствари. На топлом сунцу тешки
огртачи не би били потребни и врло би брзо био примећен неко ко је њима и даље био
огрнут. А без плашта и капуљаче Флику не би било спаса: сви би истог тренутка запазили
несличност уљеза са Гномима, његове необичне кости лица и особене црте. Густа киша и
ветар спасли су Флика Омсфорда од свега тога и омогућили му да се крије усред огромне и
моћне освајачке војске која је преко ливада марширала ка јужној краљевини Калахорна.
Невреме је потрајало целога дана, као што се наставило и у току неколико следећих дана.
Олујни облаци су, непомични, лебдели између сунца и земље у огромним сивим и црним
гомилама. Киша је непрекидно падала, често лила, ношена несмањеном брзином западних
ветрова; с времена на време је прелазила у једнолично, сетно ромињање, будећи варљиву
наду да се непогода приближава крају. Ваздух је био леден и прокисли војници су дрхтали и
очајавали.
Флик је читавог дана корачао са осталима, мокар до коже, али и срећан што се креће и што
не привлачи пажњу. У томе дугом, непријатном маршу мењао је групе војника, вешто
избегавајући сваку могућност да му се неки од њих обрати. Северна освајачка војска била је
тако непрегледна да се са лакоћом могло прелазити са једне на другу страну, а ствари је
олакшавала и чињеница да овој армији није било ни потребно наметати дисциплину – она је
била тако чврсто укорењена у сваком појединцу, да заповедници и виши официри нису
морали да одржавају ред. Флик је закључио да је страх од свеприсутних Скула и њиховог
тајанственог вође тако велики да се ниједан Гном или Трол не би усудили на неки неразуман
гест или корак. У сваком случају, Вејланин је и даље био члан Северне армије у ишчекивању
вечери и могућности да по мраку побегне и врати се Аланону.
Истог поподнева, војска је стигла до обала на торњем току набујале реке Мермидон и
улогорила се тачно преко пута острвског града Керна. Заповедници су одмах схватили да се
 

неће моћи пребацити преко реке све док киша не престане да пада. За прелаз по оваквом
невремену били су потребни огромни сплавови, за чију би градњу требало бар неколико
дана. У међувремену ће киша престати и воде Мермидона ће се довољно повући да им
омогуће прелаз на другу обалу. Моћни освајачи Северне Земље дизали су логор у време када
е Менион Леах спавао у кући Ширл Равенлок и кернски народ очајавао пред неминовном
опасношћу. Непријатељ није смео да заобиђе Керн и настави поход ка Тирсису, који му је
био и главни циљ. Морао је претходно да освоји Керн, што се чинило лаким задатком у
односу на град са слабом одбраном и малим бројем бранитеља. Пад острвског града било је
само питање времена и напад је због непогоде и набујале реке одложен за дан-два.
Флик, разуме се, о свему томе није имао појма и све је време био заокупљен мишљу о
бекству. Непогода се може умирити за неколико сати и ставити га самог и незаштићеног у
срцу непријатељског логора. Инвазија Јужне Земље је започела и страшна битка са
Пограничном Легијом могла је избити сваког часа. Вејланин се тресао од помисли да би у
борбу могао улетети као гномски војник и сукобити се са пријатељима.
Флик Омсфорд се много изменио од првог сусрета са Аланоном, неколико недеља раније
у Сеновитој Долини; сазрео је, добио унутрашњу снагу и самопоуздање и тиме и сам остао
дубоко изненађен. Али последњих двадесет и четири сата било је време изузетно тешких
искушења, а она су доказала његову храброст, издржљивост и истрајност којима би се
поносио и тако прекаљен борац какав је био Патуљак Хендел. Али у овом тренутку се мали
Вејланин осећао обесхрабреним и рањивим; налазио се на граници да се под тешким
притиском одговорности сломи и препусти страху и сумњама који су расли са сваким
кораком.
У почетку је само због Шие одлучио да прђе на опасно путовање у Паранор; склон
дубоком песимизму и неповерљивости, зависио је од братовљеве одважности. Али Шиа је
већ данима био изгубљен. Верни Флик се није одрицао наде да ће га пронаћи живог, али се
никада није осећао усамљенијим. Налазио се у туђој земљи, уплетен у безумну пустоловин
против тајанственог створа који чак није припадао ни свету смртника, издвојен у гомили
хиљада и хиљада Северњака који би га разнели без размишљања оног тренутка када би га
открили.
И док се огромна војска смештала на обалама Мермидона под сенкама позног
послеподнева и раног сутона, осамљени и уплашени Флик Омсфорд се несигурно кретао
кроз логор, очајнички покушавајући; да поврати веру у себе. Киша је упорно пљуштала и
натапала војнике и земљу обавијене хладном, тужном сумаглицом. Ватре се на оваквој
непогоди нису могле палити, па је мрак бивао све гушћи. Док се нечујно шуњао по логору,
Флик је запажао распоред главног штаба, распоред гномских и троловских снага и
стражарских линија, уверавајући самога себе да ће ти подаци бити од користи Аланону у
тренутку када буде ковао план за ослобађање Елфског краља.
Лако је пронашао велики шатор Матуренса и њиховог драгоценог заробљеника, и сада се
питао да ли се Евентин још налази у њему. Можда су га пребацили у неки други део логора,
можда су га у току дугачког марша на југ одвели на неко друго место. Два горостасна тролска
стражара стајала су и даље пред улазом, али се у самом шатору није назирао покрет. Пошто
е добро проучио тихи шатор, Флик је наставио пут по мрклом мраку.
Када се спустила ноћ и Тролови и Гноми се, смрзнути и мокри, повукли на починак,
Вејланин се одлучио на бекство. Није, наравно, знао где ће пронаћи Аланона, али је
претпостављао да је Друид кренуо за освајачком војском на југ, у правцу Калахорна. По
 

мраку и киши било је готово немогуће опазити га, па је решио да се негде сакрије до зоре и
на дневној светлости покуша да га пронађе. Полако и нечујно ишао је ка источном рубу
логора, опрезно вијугајући кроз гомиле дремљивих војника.
Надао се да ће у оваквој ноћи успети да се неопажено искраде из логора. Поред помрчине
и упорне кише, која је лагано јењавала, и ниска густа магла прекрила је равницу обраслу
травом и заклонила видик у потпуности. Једва се видео прст пред оком.
Флик је размишљао о Шии. Жеља да пронађе брата била је и основни разлог његовог
доласка у непријатељски логор. Али о Шии ништа није сазнао, иако се изложио смртној
опасно сти. Био је, међутим, упркос свему још на слободи. Када би му сада пошло за руком да
се искраде из логора и пронађе Аланона, нашли би заједничким снагама начин да помогне
заточеном Елфском краљу...
Флик се сручи иза гомиле опреме прекривене платном. Ако чак и пронађе Друида, шта су
њих двојица могли да учине за Евентина? Требало је времена да стигну до Балинора и
зидина града Тирсиса, а времена није било ни за једно ни за друго. Шта ће се догодити са
Шиом док се они буду бавили Евентином, који је без сумње за Јужну Земљу био много
важнији од безначајног грађанина Сеновите Долине, нарочито после неуспелог трагања за
Мачем од Шанаре? Можда, опет, Евентин зна где се Шиа налази – можда он зна где је
скривен и свемоћни Мач?
Флик је грозничаво размишљао о свим могућностима. Морао је да нађе Шиу, то је било
најважније. Али нико му није могао притећи у помоћ; Менион Леах је отишао да на опасност
упозори градове Калахорна, а и Аланон је узалудно црпео непресушне залихе своје снаге.
Ако Евентин пуким случајем зна где се налази Шиа, онда само Флик може да искористи
чињеницу да је Елфски краљ скривен у логору.
Дрхтећи од мраза, обрисао је кишне капи са очију и загледао се у маглу. Како је уопште
замишљао свој повратак? Налазио се на самој ивици панике и изнурености, а оно што га је
чекало било је још страшније. Ноћ је, међутим, била изузетно погодна за смелост – мрачна,
магловита, непрозирна. Таква се прилика више неће указати и зато се мора искористити.
Лудило, право правцато лудило! мислио је са очајањем. Ако се врати и покуша да спасе
Евентина... убиће га без милости.
Онда је нагло одлучио да управо то уради. Ако му је стало до Шие, мора доћи у везу са
Елфским краљем који је можда нешто и знао о његовом изгубљеном брату. Дошао је довде,
изгубио драгоцених двадесет и четири часа и остао жив у непријатељском логору. Најзад му
е пошло за руком и то да уђе у главни троловски штаб, да се приближи великом вођи
елфског народа и пренесе му кратку поруку. Можда му је у свему томе помогла и нека луда
срећа, чудотворна и несхватљива. Зар да побегне сада када је све то постигао, без иједног
единог резултата? Горко се осмехнуо на то своје осећање јунаштва, на тај неодољиви порив
за изазовом који му је до тада био потпуно непознат. Смрзнут, исцрпљен, на ивици
физичког и нервног слома, одлучио је да ипак уђе у ову можда последњу опасну игру, просто
зато што су га околности поставиле на одређено место у одређеном тренутку. Њега, Флика
Омсфорда, самог. Како би се Менион Леах слатко смешкао да га види сада – мислио је
мрачно и из свег срца пожелео да је неукротиви брђанин уз њега, да му дарује мало своје
неустрашивости. Али Менион није био ту, а време је немилосрдно протицало...
Готово несвесно, Флик се вратио истим стопама кроз гомиле уснулих војника, кроз
ковитлац магле, и без даха чучнуо у сенке дугачког шатора. Матуренси! Магла и зној сливали
су се низ ужарено лице и капали по мокрој одећи. Сумње су неумољиво освајале уморну
 

свест. Језоморни црни створ, слуга Господара Ворлока, сигурно се и даље налази у шатору и
то бездушно оруђе смрти уништиће Флика без двоумљења. Скул је чучао у шатору,
ишчекујући безумно жртву која ће се усудити на још безумнији покушај ослобађања
Евентина. Постојала је, наравно, и још гора могућност, да је непријатељ Елфског краља
одвео некуда далеко...
Флик је одагнао све сумње и дубоко удахнуо ваздух. Обриси шатора личили су на
магловиту сенку у дубоком мраку, и сада више није могао да распозна ни горостасне
троловске стражаре. Завукао је руку у огртач и извадио кратак ловачки нож, своје једино
оружје. Одмеравао је погледом раздаљину која га је делила од уснулог Шатора, у коме је,
како је замишљао, Евентин остао везан пошто га је претходне вечери тако успешно
нахранио. Онда је полако почео да пузи у правцу улаза.
 Чекао је петнаестак минута, непомичан у магли и тами, и ослушкивао тешко дисање и
хркање заспалих Северњака. Помислио је да се увуче кроз главни улаз, али је брзо од тога
одустао схвативши да ће у мраку морати да пређе преко опуштених тела Тролова, да би
дошао до Евентина. Зато је изабрао онај део шатора који је, како је претпостављао, и сада
преграђен тешким застором и у коме, руку и ногу везаних за столицу, седи погрбљен Елфски
краљ. Са ужасавајућом спорошћу, зарио је нож, врх дугачког ловачког ножа у водом
натопљено шаторско крило и почео да га сече у уским разрезима.
Никада се неће сетити колико му је времена требало да направи отвор на шатору, отвор
довољно велики да се кроз њега цео провуче; секао је полако, преплављен стравом и ужасом,
уверен да ће и најмањи звук подићи на ноге цео логор. У току тих бесконачно дугих
тренутака чинило му се да је потпуно сам у непријатељском гнезду, напуштен од свих живих
створова, препуштен црном покрову магле и кише. Нико му се није приближио, ниједан глас
није допро до начуљених ушију.
Можда је збиља и био сам у свету у овим кратким тренуцима очаја...
На мокром платну указао се дугачак, вертикални разрез, као да га позива да уђе. Пипајући
опрезно рукама, провукао се кроз отвор и нашао се на тлу шатора, сувом али леденом тлу.
Уплашено је зурио у мрак испуњен звуцима заспалих Тролова. Сачекао је да му се очи
привикну на нову таму и покушао да пригуши дах, свестан опасности која му прети са леђа – 
већи део тела је још увек био изван шатора.
Али времена за прилагођавање није имао, није се могао и даље излагати опасно сти која је
могла доћи са сваким пролазником, са сваким стражаром. Флик је уз крајњи напор увукао у
уски разрез своје здепасто тело. Сада се, цео, налазио у тами и окриљу шатора, ослушкујући
 равномерни ритам тешког дисања и хркања. Неко од тешких троловских тела мицало се с
времена на време, али ље нико није пробудио. Укочен и згрчен, Флик је грозничаво настојао
да назре обрисе тела, столова и ствари.
На крају му је пошло за руком да разазна склупчана тела спавача на поду, замотана у топлу
ебад. На сав ужас, опазио је да му једно од тих непомичних тела лежи на домаку руке. Да је
наставио свој пузећи продор у мрак, набасао би на њега, пробудио га, а са њим и читав логор.
Поново је савлађивао осећај панике који му је саветовао да се окрене и бежи. Купао се у
зноју, а дах му је постајао све отежанији. У том тренутку био је савршено свестан ови
осећања, свестан да је на ивици слома, али је исто тако знао да се касније ничега неће
сећати, да ће све нестати и да ће као једина слика остати уснули тролски заповедник – 
Матуренс и предмет његовог трагања – Евентин од Елеседила. Флик га је брзо угледао – 
витки Елфски краљ више није седео везан за столицу – лежао је на поду неколико стопа
 

удаљен од Вејланина, широм отворених очију. Флик је био задовољан својом проценом
места уласка у шатор и упутио се лако и гипко попут мачке ка заробљенику, пресекавши му
оштрим сечивом везе на рукама и ногама.
Ослобођени Елф и Флик Омсфорд се као сенке упутише прорезу на шаторском крилу.
Евентин се успут сагао и подигао нешто са земље, поред једног од уснулих Тролова. Флик
није чекао да види шта је Елф зграбио, него је брзо нестао кроз отвор у мрклу ноћ. Склупчао
се поред шатора и опрезно осмотрио околину – тишину ноћи разбијао је само ромињајући
шум кише. У следећем тренутку, прорез се поново растворио: Елфски краљ је хитро прошао
кроз отвор и прикључио се пратиоцу. Носио је пончо и мач. Увијајући се у огртач, погледао
е уплашеног али и усхићеног Флика, насмешио му се суморно и зграбио га за руку,
изразивши топлим стиском своју неизмерну захвалност. Вејланин му узврати осмех и
климну главом.
Евентин Елеседил је био на слободи, извучен из чељусти уснулог непријатеља, и Флик
Омсфорд је имао своје тренутке ликовања. Чинило му се да је најгоре прошло и да им
бекство из непријатељског логора не сме бити ускраћено сада када су и он и слободни
Евентин успели да изађу из шатора Матуренса. Није се чак ни сетио да погледа ка улазу у
главни штаб. А када је то учинио, било је сувише касно.
Однекуда су неочекивано искрсла три до зуба наоружана тролска стражара и одмах
опазила две црне прилике поред шатора старешина. На Фликово запрепашћење, досетљиви
Елфски краљ махну руком стражарима и поче да им говори на течном тролском језику.
Стражари се упутише ка њима, али спустише оштра копља чим су чули умирујући звук
тролског језика. Евентин се одмаче, откри тим покретом велики разрез на шаторском крилу
и главом упозори Флика на Тролове који су се приближавали не слутећи опасност. Ужаснути
Вејланин се такође одмаче и стеже ловачки нож. У тренутку када су Тролови стигли до њих
и згрануто угледали исечено платно, Елфски краљ исука сабљу.
Два стражара су била ућуткана и пре нега што су схватили шта се догађа – Евентин им је
оштром сабљом пререзао гркљане. Трећи Трол се уз крик у помоћ бесно бацио на Евентина и
зарио му копље у раме. Када се одмах затим срушио мртав на блатњаво тле, завладала је
тишина. Флик је, бео као авет, зурио у мртве Тролове и рањеног Елфског краља који је
безуспешно покушавао да заустави крв из повређеног рамена. Онда су се из непосредне
близине зачули одлучни гласови.
 – Којим путем? – прошапутао је Евентин.
Вејланин се освести, прискочи Елфу и руком му показа правац кроз мрак. Гласови, све
 разговетнији и ближи, опкољавали су их са свих страна и бегунци почеше да трче.
Саплитали су се о гомиле оружја, сударали се са шаторима обавијеним маглом. Зачуо се
крик оних који су открили мртве другове и тог тренутка настао је лом: војници су поскакали
из сна и тролски борбени рогови огласили су општу узбуну. Логор се дизао на оружје!
Флик је трчао први, настојећи да се сети најбрже путање до логорског периметра.
Распамећен од страха, летео је као стрела кроз мрачни логор. Савлађујући бол у рамену,
Евентин је покушавао да стигне свога избезумљеног младог спасиоца и упозори га на опрез.
Опомена је стигла прекасно. Налетели су право на чету још поспаних Северњака које је
пробудио зов рога. Обе противничке групе биле су изненађене изненадним сударом, руке и
ноге су се измешале; Флику паде огртач са леђа и он осети како га са свих страна нападају
невидљиве руке и ноге. Када је ловачким ножем почео да удара по мраку око себе, зачули су
се јауци бола и беса, стисак руку и ногу је попустио, и он се осетио поново слободан. Скочио
 

е али је истог тренутка пао под ударцем нападача. Завладао је прави хаос док се Вејланин
ваљао по земљи, крчећи пут кроз сплет руку и тешких тела, кроз лавиринт дивљих урлика.
Дизао се и падао под немилосрдним ударцима, витлао ножем и дозивао Евентина.
Није схватио да су налетели на групу ненаоружаних Северњака, који су били као громом
погођени када их је дивље напао ловачким ножем. Покушали су да га разоружају, али се
Вејланин тако бесно одупирао и тукао да га нису савладали. Тада му је Евентин притекао у
помоћ: пошто је дотукао једног доста крупног Гнома који се окомио на Флика, Евентин је
ухватио свога младог спасиоца за тунику и подигао га са земље. Када је схватио ко га држи,
Вејланин је одахнуо, иако му је срце и даље ударало као лудо. Логор је одјекивао од крикова
пробуђених војника и заглушујућих звукова ратних труба, и до његове повређене главе и
помућене свести допреше само одломци Евентинових речи.
 –... најбржи пут... излазак из логора. Не... трчи, иди мирно и полако... Хајде!
Евентинове речи су замрле у мраку; снажном руком ухватио је Флика за раме и окренуо га
себи. Очи су се среле у делићу секунде и Вејланин осети како продоран поглед допире до
устрепталог срца.
Ишли су према периметру пробуђеног логора, један уз другога, са исуканим оружјем,
одмереним кораком. Флик је полако долазио себи, мисли су се разбистравале, већ је
примећивао низ каменова међаша који су означавали да се крећу у добром правцу. Страх је
уступао место одлучности коју је делимично црпео из снажне присутности Елфа. Попут
Аланона, Евентин Елеседил је ширио око себе храброст и поуздање.
Поред њих су пролазили многи непријатељски војници, али их ниједан није зауставио.
Флик и Евентин су неометано прошли кроз хаос који је завладао логором и почели се
приближавати стражарским линијама. И даље су до њих допирали узбуђени узвици, али су
постепено бивали све даљи и даљи. Киша је одједном престала да пада, али је магла обавила
цело пространство од Стрелехејма и Мермидона. Флик баци поглед на немог сапутника и
утврди да се витка прилика савија од бола и да јој лева рука веома крвари. Неустрашиви Елф
се све више замарао, све више слабио од губитка крви; лице му је било самртнички бледо и
измучено од напора да остане на ногама. Несвесно, Флик је успорио ход и још се више
приближио пратиоцу.
Врло су брзо стигли до периметра, тако брзо, у ствари, да до стражара још није ни стигла
вест о ономе што се збило у главном штабу Матуренса. Али звук рога повећао је будност и
они су сада стајали у малим групама, са исуканим оружјем. Да иронија буде већа, били су
убеђени да опасност прети од непријатеља изван логора, а не од некога у њему. Зато су сви
окренули леђа логору и упрли очи у мрак испред себе. То је Флику и Евентину омогућило да
им се неопажено прикраду. Елфски краљ није оклевао, храбро је кренуо између стражара у
мрак и маглу, убеђен да ће општа збрка допринети неометаном бекству.
Време је протицало муњевитом брзином. За који тренутак читава ће војска бити спремна
за борбу и трагачи ће поћи у немилосрдну потеру за бегунцима. Једини спас био је да стигну
до граница Керна, на југу, или до неког скровишта Змајевих Зуба и његових шума, на истоку.
И за једно и за друго било им је потребно неколико сати брзог хода, а Евентин већ сада више
није имао снаге.
Обојица су храбро наставила пут кроз стражарске положаје, не гледајући ни десно ни лево,
и зашли у пусту, травом обраслу равницу. На самој ивици периметра опазили су их неколики
стражари и викнули. Евентин се мирно окрете и пријатељски им махну неповређеном руком,
настављајући пут истим одмереним, сигурним кораком и довикујући нешто на тролском
 

езику. Флик га је пратио стегнута срца док су стражари неодлучно гледали за њима.
Одједном се један од њих издвоји и оштро нареди бегунцима да стану. Евентин рече Флику
да потрчи свом снагом и лов отпоче. Флик и Евентин су јурили као без душе, а гониоци су ш
били за петама, са исуканим копљима.
Борба је од самог почетка била неравноправна. Евентин и Флик су били много лакши, и у
нормалним условима би врло брзо повећали растојање. Али Елф је био тешко рањен,
исцрпљен и малаксао услед губитка крви, а мали Вејланин психички изможден од тешких
искушења кроз која је пролазио током последња два дана. Гониоци су били свежи, одморни
и нахрањени. Иако су прешли границу физичке издржљивости, бегунци су трчали и даље;
нигде се нису указали ни планина, ни шума, ни заклон.
Одједном у тами испред њих засветли врх оштрог копља и обори Евентина на мокро тле.
Други стражарски редови, помисли са ужасом Флик – на њих је сасвим заборавио! Једна
сенка се издвоји из мрака и баци се на палог Елфа. Последњим остацима снаге, рањени
Краљ се откотрља у страну и избеже сечиво које му се поред главе зари у земљу. Евентин
подиже сабљу и прилика се уз мукли крик сруши на тле.
Флик је као одузет стајао у месту, тражећи погледом остале нападаче. Али стражар је
очигледно био сам. Вејланин прилете пратиоцу и уз готово надљудски напор подиже
немоћног Елфа на ноге. Евентин направи неколико корака и опет се сруши. Флик се баци на
колена поред њега.
 – Не... не, са мном је свршено – зачуо је коначно једва чујне речи. – Даље не могу...
Из мрака иза њих зачули су се узвици Северноземљаша. Гониоци су их стигли! Флик
поново покуша да подигне млитаво тело, али оно овога пута није реаговало. Беспомоћан,
Вејланин чврсто стеже нож. Стигли су до краја... Очајнички и дивље крикнуо је у маглу и
таму:
 – Аланоне! Аланоне!
Крик се изгубио у ноћи. Киша је опет падала, зора ће осванути за сат-два. Флик чучну
поред онесвешћеног Елфског краља, ослушкујући све ближе гласове. Судбина се и даље
 ругала: и поред свих напора које је уложио да би ослободио Евентина, није сазнао шта се
догодило са изгубљеним Шиом. Са његове леве стране помолиле су се из мрака нејасне
прилике. На крају су га ипак пронашли! Флик се полако диже да би се сукобио са
непријатељем.
У следећем тренутку се кроз сумаглицу појави заслепљујући блесак ватре која као да је
избила из утробе земље. Њена страховита снага обори Флика на тле, полуслепог и
полусвесног. Варнице и запаљена трава летеле су са свих страна и грмљавина дугачког низа
експлозија жестоко потресе земљу. Јарко осветљени, Северноземљаши заличише на утваре и
у истом тренутку нестадоше сви одједном. Пламени стубови сукнуше увис, продирући кроз
мрак и маглу све до неба. Ошамућен вртлогом уништења, Флик помисли да је дошао смак
света. Зид ватре се неколико бесконачних тренутака уздизао пламеним језицима
несмањеном жестином, и Флик осети како га јара пече по лицу. У следећем часу, ватра
букну новом снагом и одмах затим нестаде у облацима дима, ишчезе брзо у магловитој и
кишној ноћи и остави за собом ужарени ваздух.
Флик се подиже и загледа у пустош око себе. Нагло се окрете када више осети него зачу
скоро нечујне кораке. Из магленог вртлога искрсну горостасна прилика у црном плашту.
Ишла је ка њему са испруженим рукама, налик на анђела смрти који долази по душу.
Вејланин се, слеђен од ужаса, загледа у страшну утвару и одмах затим му се очи испунише
 

неверицом и радошћу. Према њему је ишао вечити путник луталица Аланон.

 

4.

Стенминова игра

Зора је рудила и засењујућом светлошћу обасјавала безоблачно, тамноплаво небо када је и

последња група избеглица из острвског града Керна прошла кроз капије Спољашњег Зида и
ушла у Тирсис. За њима је остала влажна, непрозирна магла и огроман мрачни свод олујних
облака који су последњих дана прекривали земљу Калахорна. Пашњаци су били натопљени
водом, али ведро небо и сунце донели су јутру нову радост. Грађани Керна су неколико сати
пристизали у разбијеним групама, сви изнурени и ужаснути оним што се збило и што их
даље очекује. Њихови домови били су уништени и сравњени са земљом, али многи међу
њима још нису схватали да су Северњаци спалили град до темеља.
Евакуација на пропаст осуђеног града одвијала се чудесно успешно и људи су, и поред
спаљених домова, били још живи и, бар у овом тренутку, безбедни. Северноземљаши нису
открили масовно бекство на време зато што су сву пажњу усмерили на шаку ратника-јунака,
припадника Пограничне Легије, која је напала главни логор и привукла чак и најудаљеније
страже, уверене да се ради о нападу велике, моћне војске. А када је непријатељ на крају
схватио да га је шака храбрих напала само зато да изазове збрку, острво је већ било
евакуисано и народ пребачен брзом реком Мермидон ван домета помахниталих
Северноземљаша.
Менион Леах је последњи ушао у зидинама окружен град, изнурен и измучен. Ране на
ногама су се поново отвориле у дугом ходу од Мермидона до Тирсиса, али је одбио да га
насе. Последњим остацима снаге попео се уз високу рампу што је водила ка капијама
Спољашњег Зида; с једне стране придржавала га је верна Ширл, а са друге Јанус Сенпре.
Млади заповедник Пограничне Легије преживео је страшну ноћну битку и са опкољеног
острва побегао заједно са Менионом и Ширл. Тешка искушења кроз која су прошли присно
су их зближила, и на путу ка југу су отворено и искрено разговарали о распуштању
Пограничне Легије. Били су једнодушни у оцени да је Легија неопходна уколико Тирсис
намерава да се одупре освајачима Северне армије и да их само нестали Балинор, са својим
борачким искуством и знањем, може предводити у боју на живот и смрт. Због тога су се
договорили да одмах крену у трагање за Принцом како би он, ако га пронађу, преузео
одбрану града. При том су, наравно, рачунали и са отпором његовог брата који је тако
неразумно распустио легендарну Легију.
У том тренутку ни брђанин ни млади командант нису слутили какав их тежак задатак
очекује. Претпостављали су да је Балинора Букханаха млађи брат затворио чим је ушао у
град, неколико дана раније, али су били одлучни у намери да учине све и не дозволе да и
Тирсис буде онако лако уништен као Керн. Овога пута, пружиће жесток отпор и бориће се до
краја.
 Чета дворских стражара у црним униформама пресрела је малу групу избеглица на
капијама града и пренела им топле Краљеве поздраве и молбу да одмах дођу к њему. Јанус
Сенпре рече како је чуо да Краљ лежи на самрти и да је везан за кревет, а капетан хитро
одврати да је поздраве и поруку у Краљево име послао његов син Паланс. Менион је био
одушевљен – жарко је жело да што пре уђе у двор и потражи Балинора. Заборавио је на умор
 

и бол, и ослонио се на своје пратиоце. На капетанов знак, појавише се раскошне кочије да би

изузетне госте спровеле до замка. Менион и Ширл се попеше у кола, али Јанус Сенпре одби
да их даље прати и рече како жели да обиђе своје војнике у опустелим баракама Пограничне
Легије. Растали су се топло и пријатељски, уз обећање да ће им се Јанус брзо придружити у
краљевском дворцу.
Док су се кочије полако удаљавале, млади заповедник упути још један војнички поздрав
Мениону Леаху, па се у пратњи седокосог Фландреза и неколицине официра упути ка
баракама Легије. У кочијама, Менион се бледо осмехну и ухвати Ширл за руку.
Кола прођоше кроз капије Унутрашњег Зида и кроз вреву на Тирсијском Путу и полако се
упутише према замку. Грађани Тирсиса су тога јутро рано устали, са жељом да поздраве
несрећне избеглице из братског града, да их послуже храном и пићем и знанима и
незнанима, понуде гостопримство. Сви су желели да чују нешто више о тој страшној
освајачкој војсци која се приближавала њиховим домовима. Забринути и уплашени људи су
стајали у редовима и ходали у гомилама кроз закрчене улице; разговарали су међу собом и
застајали да осмотре кочије које су у пратњи дворске страже клизиле поред њих. Многи су
изненађено махали девојци која је седела у њима, девојци чија је густа, риђа коса заклањала
измучено лице. Поред ње је седео Менион, задовољан што више не мора да хода, јер је бол у
ногама постајао све несноснији.
Градске улице кроз које су пролазили биле су закрчене; људи, жене и деца свих узраста и
старости журили су некуда у општем жагору. Брђанин је дубоко дисао; држећи и даље Ширл
за руку, склопио је за тренутак очи покушавајући да прати ток замагљених мисли. Град и
његови безбројни становници ишчезоше у једноличном звуку кочија који га је успављивао.
Налазио ље на самој ивици сна када га је пробудио благи додир и пред његовим очима се у
даљини указао дворац ка коме су кочије лагано клизиле уз широки мост Сендик. Менион је
са задовољством посматрао сунцем обасјане вртове испод моста и предивне бокоре
 разнобојног цвећа у брижљиво негованим лејама. Свуда су владали спокојство, мир и
топлина, као да је овај крај града на неки начин одсечен од бурног живота оних који су га
створили.
На другом крају моста, капије замка се широм отворише у знак добродошлице и Менион
заврте главом у неверици. Са обе стране стазе до замка стајали су војници дворске гарде, у
беспрекорним црним униформама са ознаком сокола, непомични у својој почасној стражи.
Када су још и трубе огласиле долазак кочија и гостију, брђанин се искрено изненади. На
овако свечан дочек полагали су право само највећи државници и владари четири земље, и
тога су се рода строго придржавале све постојеће монархије у Јужној Земљи. Помпа и
почасна стража јасно су указивале на то да Паланс Букханах одлучно занемарује све обичаје
вишевековне традиције.
 – Он је луд, потпуно луд! – грмео је гневно Менион Леах. – Зар је ово прилика за
церемоније? Освајачи су нас опколили са свих страна, а он постројава почасну стражу и
приређује најсвечанији дочек!
 – Молим те, Менионе, припази мало на своје речи. Морамо имати много стрпљења ако
желимо да помогнемо Балинору. – Ширл га ухвати за раме и унесе му се у лице са осмехом. – 
И не заборави да ме он воли, без обзира на све. Некада је Паланс био добар човек и још увек
е Балиноров брат.
Нестрпљив и плах као увек, Менион ипак схвати да је девојка у праву. Ништа неће постићи
својом љутњом, ништа неће постићи тиме што ће је показати томе лудом паганину. Требало
 

е прихватити мудар савет и прилагодити се Принчевим ћудима све док се Балинор не

пронађе и не ослободи. Мирно је седео у кочијама које су пролазиле кроз дворске капије,
између редова безизразних војника, изабраника Краљеве личне гарде. Фанфаре су и даље
свирале, а постројена коњичка чета дочекала је госте пред замком. Кочије се зауставише, а
врата отвори висока прилика новог владара Калахорна, на чијем је лицу, широком и
озареном, титрао нервозан смешак.
 – Ширл... Ширл... Мислио сам да те никада више нећу видети! – Пружио је руку и помогао
нежној девојци да сиђе. Чврсто је загрлио, па се онда одмакао да би је што боље могао
видети. – Стварно... стварно сам мислио да сам те изгубио, Ширл!
Из кочија је сишао један недокучиви Менион и благо се осмехнуо домаћину, који га
срдачно поздрави.
 – Добро дошао у моју краљевину, Принче од. Леаха – рече високи Паланс Букханах и
 рукова се топло са крхким брђанином. – Учинио си ми... огромну услугу. Све што имам је
твоје, све! Постаћемо велики пријатељи, ти и ја! Велики пријатељи! Одавно... одавно...
нисам...
Ућутао је и изгубио се у мислима. Звучао је неприродно и усплахирено, као да није сасвим
сигуран у оно што говори. Можда још није потпуно луд, мислио је Менион, али је сасвим
сигурно озбиљно болестан.
 – Врло сам срећан што сам стигао у Тирсис – одговорио је. – Иако бих желео да су
околности под којима смо се срели пријатније за све нас.
 – Мислиш на мог брата, наравно? – Паланс се нагло пробудио и зајапурио. Менион га
изненађено погледа.
 – Палансе, он мисли на инвазију Северне војске, на спаљени Керн – умеша се Ширл
Равенлок.
 – Ах, да, Керн... – Опет је заћутао и одлутао погледом као да некога тражи. Менион
одједном схвати да дочеку не присуствује мистик Стенмин, без кога, како су га Ширл и Јанус
обавестили, Принц никуда не иде. Тог тренутка је срео молећив поглед нежне девојке.
 – Нешто није у реду, Висости? – Менион се послужио званичном титулом да би привукао
пажњу саговорника. Упутио му је умирујући ос;мех пријатеља који је спреман да помогне и
та мала варка донела је неочекивани резултат.
 – Ти можеш да помогнеш... и мени и мојој краљевини, Менионе Леаху – одговори брзо
Паланс. – Мој рођени брат хоће да ми преотме престо, да постане Краљ уместо мене. Он би
ме сигурно и убио да није било мог саветника Стенмина. Али, постоје и други
непријатељи... свуда око мене! Ти и ја морамо постати добри пријатељи. Морамо се
заједнички одупрети онима који желе да ми преотму престо... који желе да нанесу зла овој
прелепој жени коју си ми ти вратио. Ја... не могу да разговарам са Стенмином... онако како
бих разговарао са пријатељем. Али с тобом бих то могао!
Попут малог детета, пиљио је жудно у пренераженог Мениона Леаха, очекујући одговор.
Брђанина обузе дубоко сажаљење према млађем сину Рула Букханаха и он искрено пожеле да
помогне несрећнику. Тужно се осмехнуо и климнуо главом.
 – Знао сам да ћеш бити на мојој страни! – ускликнуо је узбуђени Паланс, смејући се
усхићено. – Обојица смо људи краљевске крви и то нас... чврсто повезује. Ти и ја ћемо
постати велики пријатељи, Менионе. Али сада... сада се мораш одморити.
Као да се тек тог тренутка сетио да је гарда на почасној стражи и да стрпљиво чека његова
наређења. Уз одсечан покрет руке, нови владар Калахорна поведе своја два госта у дом
 

Букханаха и успут даде на знање команданту да је парада завршена. Ушли су у замак, где је
послуга чекала да госте отпрати у њихове одаје. Домаћин се наже према гостима и тихо
прошапута:
 – Ништа се не плашите, мој брат је затворен у лагумима тачно испод ногу. – Значајно их је
погледао а онда, циљајући на послугу у позадини, додао: – Он свуда има пријатеље, знате.
Менион и Ширл климнуше главом, схвативши да он то од њих и очекује.
 – Неће, дакле, моћи да побегне из те тамнице? – рече Менион, такође значајно.
 – Покушао је да побегне синоћ... са пријатељима. – Паланс се задовољно осмехну. – Али
ми смо их ухватили и бацили их... бацили их у лагуме заувек. Стенмин је сада тамо... доле.
Морате га упознати.
Нит се поново прекинула и он се обрати послузи: наредио је да отпрате госте у одаје где
е се окупати и освежити, преобући и предахнути и потом му се придружити за доручком.
Зора тек што је сванула, а избеглице из Керна нису одавно ништа јеле. Мениону је била
потребна лекарска помоћ и дворски лекар му је стајао на располагању са свим мелемима и
лековима. Принцу од Леаха потребан је и одмор, али за одмор има времена. Гости су у
пратњи слугу кренули низ дугачак ходник када је домаћинов далеки глас позвао Ширл. Нови
владар Калахорна им приђе, неодлучно стаде пред изненађену девојку и чврсто је загрли.
Иако је био леђима окренут, Менион је разговетно чуо следећи дијалог:
 – Не смеш ме више напустити, Ширл. – Било је то наређење, а не молба, иако су речи
звучале благо. – Твој нови дом је Тирсис, јер ћеш ускоро бити моја жена.
Настаде тајац.
 – Палансе, мислим да ми... – Ширл је нагло ућутала и глас јој је задрхтао у покушају да му
пружи јасније објашњење.
 – Не, не, ништа не говори! Сада није тренутак за разговор... не сада... – прекиде је жустро
Паланс. – Касније... када будемо сами, када се одмориш... имаћемо много времена. Ти знаш
колико те волим... колико сам те одувек волео. И ти си мене волела, не заборави.
Опет настаде тајац и Ширл брзо прође поред Мениона, у пратњи послуге која је скоро
трчала за њом. Брђанин брзо стиже лепу девојку, али се не усуди да је ухвати за руку јер је
домаћин и даље стајао на истом месту и пратио погледом. Ширлино лице било је погнуто,
скривено дугом црвеном косом, а витке, сунцем опаљене руке чврсто укрштене. Нико није
проговорио ни речи док су ишли за послугом низ пространи ходник ка одајама које су се
налазиле у западном крилу старог здања. Када су се растали, Менион дозволи упорном
лекару да му вида ране и стави свеже завоје. Нова одећа очекивала га је на огромној постељи
са балдахином, као и топла купка, али их је расејани и узнемирени Менион занемарио и брзо
се искрао у пуст ходник; тихо је закуцао на врата Ширлине собе и ушао. Она се лагано диже
са кревета, прилете и чврсто му се обисну о врат.
Стајали су у немом загрљају, осећајући како им живот и његова топлина освајају тела,
како их спајају неразлучивим везама. Менион је благо миловао дуге риђе витице, нежно
притискујући лепо лице на своје груди. Она је ипак била његова, мислио је са огромним
олакшањем. Када су је напустиле снаге и храброст, она се привила уз њега... Менион
изненада схвати да је лудо, очајнички воли.
Било је одиста чудно што се то десило баш сада када се њихов свет полако рушио и када их
е смрт вребала из свих сенки. Менионов узбудљиви живот у току последњих неколико
недеља водио га је из једне битке у другу, и свака је била огорчени бој за опстанак, који му
се раније чинио бесмисленим и који је наједном нашао неки свој логичан пут кроз чудну
 

легенду о тајанственом Мачу од Шанаре и Господару Ворлоку. У страшним и тешким

данима од Кулхавена наовамо, живот је беснео око њега попут жестоког боја, и он је и не
знајући ишао ка његовом средишту. Пријатељство и љубав према Шии Омсфорду и дружење
са осталим члановима паранорске чете развили су у њему чврстину и сигурност, уверење да
е, чак и ако све пропадне, остати нешто драгоцено за вечна времена. А онда је сасвим
неочекивано срео Ширл Равенлок, и брзи расплет догађаја што су их делили протеклих дана,
проткан личним жељама и осећањима, везао их је једно за друго. Менион затвори очи и још
е чвршће стеже у загрљај.
Паланс му је помогао бар у једној ствари – рекао је да су Балинор и његови пратиоци
затворени у лагумима негде испод темеља дворца. Један покушај бекства је очигледно био
осујећен и Менион одлучи да не прави грешке. Тихо је разговарао са Ширл о томе како да
поступи. Ако Паланс и даље буде упоран у жељи да Ширл остане у замку, мотриће будно на
сваки њен покрет. Још већа опасност претила је од опсесије да се њоме ожени, дубоко убеђен
да га и она воли. Чинило се да је Паланс Букханах на ивици слома и да га разум напушта.
Могао је полудети сваког часа, а ако се то деси док је Балинор његов заточеник...
Менион је знао да му време не дозвољава размишљања о томе шта се може догодити
сутра. То сутра ће бити и мало важно, јер ће освајачка сила Северне Земље већ стајати пред
капијама града и за све ће бити сувише касно. Балинора је требало ослободити сада, одмах.
Менион је имао снажног савезника у Јанусу Сенпреу, али су двор чували посебно опремљени
војници у црним униформама који су слушали само свог господара, а овај је, у овом часу,
чинило се, био Паланс Букханах. Нико није знао шта се догађа са старим Краљем, нико га
недељама није видео. Он очигледно није био кадар да устане са болесничке постеље, али је
то тврдио само његов млађи син, а тај син је зависио искључиво од подлог Стенмина.
Ширл му је рекла да никада, ни за тренутак, није видела Паланса без његовог саветодавца;
они су, међутим, стигли чак из Керна, а Стенмин се још није појавио. То је било веома
необично, поготову што је по општем мишљењу Стенмин владао земљом иза леђа
неуравнотеженог Принца. Ширлин отац је у великој зборници кернског савета тврдио да
подмукли мистик поседује неку изузетну моћ над млађим сином Рула Букханаха. Када би
само Менион могао да открије ту његову моћ? Сада је већ био убеђен да је Стенмин основни
 разлог Принчеве болести и чудног понашања. Али он за истраживања није више имао
времена, мораће да дејствује на основу постојећих података и сазнања.
Када се вратио у своју собу, жељан топле купке и чистог одела, имао је скоро разрађен
план за Балинорово ослобођење. Окупао се и управо размишљао о појединостима када се
зачуло куцање на вратима. Огрнуо се огртачем домаћина и отворио врата. Када му је слуга
пружио мач од Леаха, осмехнуо се са захвалношћу. Бацио је на кревет породично оружје, које
е заборавио у кочијама на путу ка дворцу и почео да се облачи. Размишљао је о свему, па и о
томе шта је све проживео од како се Шиа појавио у Леаху пре много недеља.
Са тугом је мислио на изгубљеног пријатеља и по хиљадити пут се питао да ли је мали
Вејланин жив. Није требало да дође у Тирсис, мислио је са горчином, киван на самог себе.
Шиа му се обратио за помоћ и заштиту и, очигледно, изабрао погрешну личност. Менион је
све време дозвољавао Аланону да га потчињава својим жељама, премда га је савест
упозоравала на то да, слушајући Друидове савете, изневерава пријатеља. Осећао је дивљу
срџбу при помисли да је издао Вејланина, иако је одлуку о доласку у Тирсис донео
својевољно. Поред Шие, постојали су и други којима је био неопходно потребан...
Прошетао је кроз пространу одају, изгубљен у мислима, а онда се бацио на меки, чисти
 

кревет и руком обујмио хладан метал свога мача. Миловао га је прстима лежећи и
 размишљајући о проблемима који га чекају. Пред очима му је непрекидно титрало Ширлино
уплашено лице и очи које су тражиле његове. Та му је девојка много значила, није могао да
е напусти и пође у трагање за Шиом, без обзира на све последице. Било је немогуће
определити се, уколико је избор уопште и постојао, јер су његове обавезе премашивале
љубав према Шии и Ширл и повезивале га са Балинором, његовим заробљеним сапутницима
и народом Калахорна. Аланон и Флик ће морати сами да пронађу и спасу изгубљеног
Вејланина, ако је још жив. Толико је много зависило од свих њих, мислио је расејано и
одсутно, препуштајући се и нехотице неопходном сну. Остаје им да се уздају у успех... да се
моле и чекају. Нагло је утонуо у сан.
Исто се тако нагло и пробудио. Можда га је освестио једва чујни шум или, можда, шесто
чуло, али шта било да било, пробудио га је из сна у коме би нашао смрт. Лежао је,
непокретан, на широкој, удобној постељи и ослушкивао стругање са другог краја собе;
крајичком ока видео је како се покреће део зидне простирке и како се иза завесе нечујно
помаља прилика у црвеној одори.
Са напором је наставио да дише истим једноличним ритмом, иако му је срце дивље тукло
и терало га да скочи са кревета и без оклевања зграби непознатог уљеза. Прилика у
скерлетном плашту нечујно прође кроз спаваћу собу и непознато лице окрете се испруженом
брђанину. Уљез стаде недалеко од кревета и мршавом руком извади из огртача дугачак,
убојити бодеж.
Са руком која је мирно почивала на мачу од Леаха, још увек непомичан, Менион је
сачекао да се нападач са бодежом приближи, а онда га је напао муњевитом брзином мачке.
Пошто је исукао мач из корица, почео је страшном оштрицом да маше око човековог
незаштићеног лица, боцкајући га ту и тамо. Непознати уљез је узмицао са уздигнутим
бодежом. Мач га удари и по други пут, бодеж му испаде из руку и обамрли прсти се згрчише
од изненадног бола. Менион се баци на скерлетну прилику, обори је на тле и ухвати за груди
едном, а за гркљан другом руком.
 – Говори, убицо! – зашиштао је претећи Менион.
 – Не, не... причекај погрешио си... Ја нисам непријатељ... молим те... не могу да дишем...
Незнанац је грцао и гушио се под брђаниновим стиском који није попуштао; хладне тамне
очи гледале су заробљеника право у лице. Чинило му се да тог човека никада није видео.
Лице му је било ситно и зашиљено, уоквирено црном брадицом и изобличено од бола. Док је
посматрао те вилице стегнуте од беса и те очи које су пламтеле мржњом. Менион је осећао
да није погрешио. Одскочио је у страну, подигао уљеза за ноге, и даље га чврсто стежући за
мршави врат.
 – Кажи ми зашто и у чему сам погрешио. Дајем ти минут времена пре него што ти одсечем
език и предам те стражарима!
Попустио је стисак и ухватио скерлетну одору. Пошто је одбацио мач од Леаха, подигао је
бодеж са пода, спреман да зада смртоносни ударац у случају да човечуљак поново крене у
напад.
 – Ово је поклон за тебе, Принче од Леаха... поклон од Краља. – Глас је био једва чујан,
уљез је покушавао да дође себи. – Краљ је желео да ти још једном изрази своју захвалност и...
и ја сам прошао кроз друга врата само да те не бих случајно пробудио.
Заћутао је као да непрекидно нешто очекује, а оштре очи се приковаше за брђанина. Њега
није интересовало да ли је Менион Леах поверовао у причу – он је ишчекивао нешто друго,
 

очекивао да брђанин схвати... да му се на лицу појави... Принц од Леаха га снажно одгурну.

 – Твоја прича је без сумње једна од најгорих измишљотина које сам икада чуо! Ко си,
убицо?
Очи се загледаше у његове са нескривеном мржњом.
 – Ја сам Стенмин, Краљев лични саветник. – Изгледало је да је дошао себи, да опет влада
собом. – Нисам те слагао. Бодеж је поклон Паланса Букханаха који ме је замолио да ти га
донесем у собу. Нисам ти желео никакво зло. Ако не верујеш мени, иди питај Краља!
Самопоуздање је завладало човековим гласом и Менион је био уверен да ће Паланс
потврдити сваку причу свога саветника, била она истинита или лажна. Држао је у рукама
најопаснијег човека Калахорна, подмуклог мистика који је био једина власт у монархији – 
човека кога је морао уклонити да би се Балинор нашао на слободи. Зашто је Стенмин дошао
да га убије када се никада у животу нису срели, то није могао да схвати, али му је било јасно
да ће, уколико сада изведе Стенмина пред Паланса и покуша да га разобличи, изгубити
могућност за даље деловање и можда и сам пасти у немилост. Грубо је гурнуо мистика на
столицу и наредио му да се не миче. Човечуљак је седео мирно, прелетао погледом по соби и
с времена на време нервозно гладио малу шиљату браду. Менион га је одсутно посматрао,
 размишљајући грозничаво. Није више могао да чека нову прилику да ослободи пријатеља,
требало је одлучивати брзо, одмах.
 – На ноге, мистику, или како се већ зовеш! – Зло лице се претећи унесе у његово и Менион
бесно подиже човечуљка са столице. – Требало би да те убијем без оклевања, народу
Калахорна би најзад свануло. Али, још си ми потребан, потребне су ми твоје услуге. Води ме
сместа у лагуме где тамнују Балинор и остали – сместа!
Стенмин разрогачи очи на помен Балиноровог имена.
 – Откуд знаш где се он налази... тај издајник своје земље? – узвикнуо је мистик са
чуђењем. – Краљ је лично осудио брата на заточеништво до судњега часа, Принче од Леаха,
тако да чак ни ја...
Менион га зграби за врат и поче да га стеже. Стенминово лице постаде пурпурно црвено.
 – Нисам тражио ни оправдања ни објашњења. Води ме к њему!
Гушећи се и дахћући, његов заробљеник климну главом. Менион га нагло пусти и човек се
сручи на колена. Брђанин хитро збаци огртач, обуче одело и задену мач и бодеж за појас.
Помисли да пробуди Ширл, али ту идеју одмах одбаци. План је био довољно опасан сам по
себи, било би бесмислено излагати опасности и њен живот. Ако му пође за руком да
ослободи пријатеље, имаће времена да се врати по девојку. Окренуо се човечуљку, извадио
бодеж из појаса и гурнуо му га под нос.
 – Поклон који си ми тако љубазно донео биће ти враћен, убицо, ако само покушаш да ме
превариш или издаш на било који начин – запретио је најстрашнијим гласом. – Зато се окани
свих лукавстава! Када изађемо из ове собе, повешћеш ме кроз ходнике и степенице у тамницу
где су Балинор и његови пратиоци заточени. Не покушавај да упозориш стражаре – нећеш за
то бити довољно хитар. А ако сумњаш у ово што сам ти рекао, онда схвати бар једно: мене је
у Тирсис послао Аланон!
Стенмин је нагло пребледео на помен горостасног Друида и у широко отвореним очима
појавио се нескривени страх. Одмах затим се човек у скерлетној одори упутио вратима
спаваће собе, са Менионом за петама. Брђанин је вратио бодеж у појас, али није скидао руку
са балчака. Време је било чинилац од пресудне важности. Морао је дејствовати брзо,
ослободити Балинора и ухватити лудог Паланса пре него што дозове у помоћ дворску гарду.
 

После тога ће послати поруку Јанусу Сенпреу, који ће окупити Балинору одане поданике и
 ратнике и монархија ће се обновити без крви.
У овом часу, Северна војска већ напушта равницу изнад острва Керн, спремна за поход на
Тирсис. Ако се Погранична Легија окупи и великом брзином се опреми за дан, постојали су
бар неки изгледи да се освајач заустави на северној обали Мермидона. У овом тренутку било
е скоро немогуће прећи набујалу реку, поготово ако на другој обали стоји чврста одбрана.
Непријатељу ће, дакле, требати бар неколико дана за бочне маневре – довољно времена да се
Балинору придружи Евентинова војска. Менион је био савршено свестан чињенице да
судбина свих зависи од неколико следећих минута.
Два човека опрезно изађоше у ходник. Пошто се погледом уверио да је ходник пуст,
брђанин руком потера Стенмина, који оклевајући пође први ка унутрашњим одајама
централног дела замка, опрезно избегавајући заузете собе. Два пута су прошли поред дворске
страже, али је Стенмин није ни погледао.
Кроз решетке на прозорима, Менион је видео вртове који су красили дом краљевске
породице Букханах и сунце које је у пуној раскоши обасјавало бокоре разнобојног цвећа.
Јутро је одмицало, ускоро ће у дворац почети да стижу редовни пословни посетиоци. Нигде
није било трага од Паланса и Менион се од срца надао да се Принц бави важним државним
пословима.
Гласови у замку постајали су све бројнији и разговетнији. Слуге су се кретале на све
стране, али нико од њих није обраћао пажњу на Стенмина и његовог пратиоца, што је
значило да нико у замку не воли мистика и нико у њега нема поверења. На крају су дошли до
врата која су водила у дворске подруме. Пред њима су стајала два наоружана стражара, а резе
и алке су биле спојене огромном металном решетком.
 – Пази добро шта говориш! – шапутао је претећи Менион док су се приближавали
стражарима.
Зауставили су се пред масивним подрумским вратима; опрезни брђанин је, мирно стојећи
иза Стенмина, нехајно држао руку на балчаку бодежа. Стражари га љубопитљиво погледаше,
а затим пуну пажњу обратише Краљевом саветнику.
 – Отворите врата, стражари. Принц од Леаха ће са мном обићи винске подруме и лагуме.
 – Свима је приступ у подруме најстроже забрањен по Краљевом наређењу, висо сти – рече
одлучно стражар са десне стране.
 – И ја сам дошао овамо по Краљевом наређењу – цикну љутито Стенмин, после чега га
Менион неприметно опомену стиском за раме.
 – Стражари, ово је, као што знате, лични Краљев саветник, а не непријатељ ове земље – 
додаде брђанин са заводљивим смешком. – Он ме води у обилазак дворца, а како сам ја
спасао Краљеву вереницу, саветник се нада да ћу у заточеницима препознати и неког од
отмичара младе даме. Ако је потребно, ја ћу узнемирити Краља и довешћу га овамо да вам то
сам каже...
Намерно је прекинуо реченицу, уверен да стражари добро познају Палансову ћуд и да ће
добро размислити да ли да га позову. Пошто су кратко оклевали, климнули су главом,
скинули резе и померили масивна врата, откривши степенице ка подруму. Стенмин без речи
први пође напред. По свему судећи, одлучио је да слуша Менионова наређења, али се
брђанин није заваравао, сигуран у то да мистик није будала. Ако Балинор изађе на слободу и
стане на чело Пограничне Легије, онда је и за саветника власт на престолу Калахорна заувек
изгубљена. Он ће без сумње кад-тад нешто предузети, али ово није био ни тренутак ни место
 

за такве покушаје. Тешка врата се лагано затворише за њима и они кретоше низ степенице ка
подруму осветљеном лучама.
У истом тренутку Менион је уочио тајни пролаз на средини подрума. Стражари га овога
пута нису скривали винским бурићима, него су само преко камене плоче ставили низ
гвоздених решетки, са јединим циљем да онемогуће излаз затвореницима. Менион то, разуме
се, није могао знати, али заробљеници после свога неуспелог покушаја бекства нису враћени
у ћелије –једноставно су их пустили да лутају по мраку лагума. Поред добро затвореног
пролаза постављена су два стражара, али је њихова пажња сада била усмерена на оне који су
ушли у подрум. Менион угледа тањир са остацима сира и хлеба на једном винском бурету и
две чаше вина поред полупразног крчага. Стражари пију, помисли брђанин, и осмехну се.
Када су стигли у подножје каменог степеништа, Менион поче да загледа вински подрум са
великим интересовањем и упусти се у срдачан разговор са немим Стенмином. Стражари се
дигоше и поздравише Краљевог саветника који очигледно тога јутра није био нимало
 расположен, Менион је знао да је стражарима непријатно што су их затекли уз пиће, и реши
да то искористи колико год може.
 – Потпуно вас схватам, висости – обратио се мистику када су пришли стражи. – Ови људи
пију на дужности! Могло би се догодити да затвореници побегну док њихови чувари спавају
мртви пијани! О овоме ћемо обавестити Краља чим завршимо обилазак.
Стражари пребледеше од страха на помен Краља.
 – Грешите, висости – завапи један од њих. – Попили смо уз доручак само гутљај вина. Ми
никада не...
 – О томе ће одлучити Краљ – прекиде га Менион и одмахну руком.
 – Али... Краљ нас неће саслушати...
Стенмин је био ван себе од беса, али стражари, наравно нису схватили праве разлоге
његове срџбе и примили су је као потврду своје кривице. Мистик хтеде нешто да каже, али
Менион брзо стаде испред њега, покушавајући, тобоже, да спречи напад на несрећне
стражаре, и извуче бодеж.
 – Да, слажем се, они без сумње лажу – настави Менион не мењајући тон. – Али Краљ је
запослен човек и никако не бих желео да га још и ми мучимо неважним проблемима. Можда
е довољно то што смо их ми опоменули...?
Окренуо се и погледао стражаре који му захвално климнуше главом, спремни да прихвате
сваку могућност и отклоне Стенминов гнев. Као и сви поданици Калахорна, и они су се
плашили моћи коју је чудни мистик имао над Палансом и учинили би све само да избегну
сукоб са њим.
 – У реду. Довољно смо вас упозорили. – Менион врати бодеж у корице и додаде: – А сада
отворите лагуме и доведите заробљенике.
Стајао је поред Стенмина и није га испуштао из вида. Човечуљково лице било је још
шиљатије и мрачније, а очи су нетремице гледале у камену плочу која је пречила пут у
подземне лагуме. Стражари се и не померише; згледали су се у новом таласу очајања, не
знајући шта да раде.
 – Краљ је забранио да било ко види затворенике... из било којих разлога – промуцао је
најзад један од њих. – Ја не смем да их изведем из лагума.
 – Ти, значи, препречујеш пут Краљевом саветнику и његовом почасном госту! – узвикну
Менион без оклевања. Био је спреман на отпор, очекивао га је. – Онда заиста немамо другог
избора него да дозовемо Краља.
 

Неодлучности нестаде, стражари појурише ка каменој плочи и скидоше шипове, ланце и

 резе. Када су повукли гвоздени прстен, тајни пролаз се лагано отвори, плоча се са треском
сручи на под и откри мрачну јаму. Са исуканим мачевима, стражари се нагоше над бездан и
наредише затвореницима да изађу. На старим каменим степеницама зачуше се кораци.
Менион је стајао поред Стенмина са исуканим мачем од Леаха, а срце му је дивље ударало.
Слободном руком држао је чврсто Стенмина за мишицу, упозоравајући га шапатом да ћути и
да се не миче. На отвору јаме појавише се прво Балинор, па Елфи, и на крају Хендел, чији се
покушај да ослободи пријатеље завршио поразом неколико сати раније. У првом тренутку
нису опазили Мениона, па брђанин хитро иступи, држећи и даље чврсто мршавог, немог
Стенмина.
 – Врло добро, нека сада сви у гомили пођу напред. Ови су затвореници веома опасни,
морамо будно мотрити на њих, јер су, изгледа, спремни на све.
Малаксали заточеници се тргоше и невешто сакрише изненађење што виде Принца од
Леаха. Менион им намигну иза стражаревих леђа и сва четворица се мирно окретоше. Само
е једва приметан осмех на Дајеловом младом лицу одразио неизрециву радост због
неочекиваног сусрета са старим пријатељем. Стајали су поред стражара, непомични, леђима
окренути брђанину. Али пре него што је Менион могао да учини било шта, до тада пасивни
Стенмин се вешто ослободи гвозденог стиска, одскочи у страну и опомену неопрезне
стражаре:
 – Издаја! Стражари, превара, издаја...
Упозорење није завршио. Док су се изненађени стражари окретали, Менион попут мачке
скочи и обори Стенмина на под. Стражари су своју грешку схватили и увидели сувише касно.
Заробљеници прилетеше у помоћ и разоружаше стражаре пре него што су било шта успели да
ураде. За неколико минута били су савладани, везани и са повојима преко уста угурани у угао
подрума одакле се нису ни видели. Стенмина су грубо подигли са тла и он се сучелио са
својим новим непријатељима. Менион је забринуто и узнемирено осматрао затворена врата
на врху подрумских степеница, али се на њима нико није појавио. По свему је изгледало да
се узвик није чуо. Балинор, Елфи и Хендел му приђоше са осмехом захвалности, стежући му
 руке и тапшући га по леђима.
 – Менионе Леаху, дугујемо ти више него што ћемо икада моћи да узвратимо. – Горостасни
граничар му је и даље стезао руку. – Нисам веровао да ћемо те икада више видети. Где је
Аланон?
Менион им укратко исприча како је Аланона и Флика оставио изнад војног логора
Северне војске и како је дошао у Калахорн да их упозори на опасност од напада на Тирсис.
Причу је прекинуо само за тренутак да би Стенмину ставио повез преко уста и спречио нови
узвик. Затим је наставио с описом догађаја у току којих је Ширл Равенлок спасао из руку
отмичара и побегао прво у Керн, па у Тирсис, пошто је острвски град опкољен и спаљен до
темеља. Његови пријатељи су ћутали и слушали га мрачних лица.
 – Не знам шта ће испасти из свега овога, брђанине – изјави мирно Хендел – али ти си се
данас показао као велики јунак и то ти никада нећемо заборавити!
 – Погранична Легија се мора одмах окупити и отићи да брани Мермидон – пресече га
одлучно Балинор. – Пошто о свему обавестимо доњи град, морамо пронаћи мога оца и...
брата. Дворац се мора заузети без битке. Менионе, можемо ли имати поверења у Јануса
Сенпреа? Хоће ли нам он притећи у помоћ ако га позовем?
 – Он је привржен и одан теби и Краљу – потврди Менион.
 

 – Мораш му пренети поруку док смо ми овде – настави Принц од Калахорна, прилазећи
Стенмину. – Када нам он стигне у помоћ, више неће бити тешкоћа, мој брат ће остати без
подршке. Али, шта је са оцем...?
Стајао је висок као кула изнад малог мистика. Скинуо му је повез са уста и хладно му се
загледао у очи, мале, сада несигурне очи, које су гореле мржњом. Мистик је знао да му нема
спаса ако Паланса заробе и оборе са престола Калахорна; што је време више одмицало, бивао
е све очајнији јер су се сви брижљиво сковани планови рушили један за другим. Стојећи у
групи са Елфима и Хенделом, Менион се питао чему је тај подмукли човечуљак стремио
храбрећи Паланса да ради оно што је радио. Наравно, било је савршено јасно зашто је
неуравнотеженог и несигурног Принца подстицао на то да постане нови Краљ Калахорна – 
на тај начин је обезбеђивао и свој положај у Краљевини. Али зашто га је натерао да распусти
Пограничну Легију, кад је поуздано знао да је освајачка војска кренула у поход и да ће брзо
прегазити и заувек уништити малу, просвећену монархију? Због чега се толико трудио да
зароби Балинора и старог Краља склони у неко тајно крило дворца, када је било далеко
едноставније да их све побије? И зашто је покушао да убије њега, Мениона Леаха, човека
кога никада у животу није срео?
 – Стенмине, твоја владавина над овом земљом и њеним народом, твоја власт над мојим
братом, заувек су окончане – изјавио је Балинор хладно и одлучно. – Да ли ћеш икада више
видети светлост новога дана зависи од тога шта ћеш учинити од сада до тренутка када ја
поново завладам овим градом и његовом Легијом. Шта си учинио са мојим оцем?
Настаде мукли тајац. Стенмин је унезверено гледао око себе, а његово мрачно лице
постало је пепељасто сиво.
 – Он је... он је у северном крилу... у кули. – Одговор је дошао кроз шапат.
 – Ако си га повредио, мистиче...
Балинор се нагло окрете и за тренутак заборави преплашеног човечуљка. Стенмин се
приби уз зид, очију прикованих за високог граничара. Једном руком нервозно је гладио малу,
шиљату црну браду. Менион га је посматрао скоро сажаљиво и одједном му у сећању
искрсну слика... сцена којој је присуствовао пре неколико дана на обалама Мермидона,
северно од Керна, док је лежао скривен у шипражју. Исти покрети – глађење мале, шиљате
црне браде! Сада је коначно знао шта је Стенмин све време смерао! Лице му се изобличи од
беса и он крете ка саветнику, заборављајући Балинора и све остале.
 – Ти си онај човек са обале, отмичар! Покушао си да ме убијеш зато што си мислио да ћу
одмах препознати отмичара Ширл Равенлок, бедника који ју је предао у руке
Северноземљаша. Подли издајниче! Твој главни циљ био је да све нас и читав град предаш у
 руке Господару Ворлоку!
И не чувши узвике својих пријатеља, он се баци на сада већ хистеричног мистика, коме
некако пође за руком да избегне први ударац и потрчи ка подножју подрумских степеника.
Менион полете за њим у једном скоку, са уздигнутим очевим мачем, спреман да му зада
смртоносни ударац. Ухватио га је на половини степеништа и човечуљак заурла од страха.
Али Стенмина није стигла смрт: док је Менион прибијао избезумљеног Стенмина уз камени
зид и другом руком се спремао да му зада последњи ударац, масивна врата на старом
подруму се нагло отворише и на улазу се указа крупна прилика Паланса Букханаха.
 

5.

Непријатељ пред Тирсисом

Сви су се укочили. Чак се и ужаснути Стенмин млитаво ослонио уз подрумски зид зурећи у
нему прилику која је попут кипа стајала на врху степеништа. Принчево изборано лице било
е бело и бескрвно, а очи и љутите и збуњене. Менион Леах не скрете поглед и, спустивши
полако мач, осети како га пред неочекиваним обртом догађаја мржња нагло напушта. Сви су
животи изгубљени ако одмах не дејствује! Грубо је зграбио Стенмина и са дубоким
презиром почео да га вуче ка Принцу.
 – Ово је издајица, Палансе, прави непријатељ Калахорна. Ово је човек који је Ширл
Равенлок предао Северноземљашима у руке. Ово је човек који би Тирсис предао Господару
Ворлоку...
 – Стигао си у прави час, Краљу мој. – Мистик је у међувремену успео да се сабере и сада
се трудио да спасе оно што се спасти могло. Усправио се, клецајући, пожурио уз степенице и
бацио се Палансу пред ноге, показујући руком групу заточеника. – Открио сам их у бекству и
појурио да те обавестим! Брђанин је Балиноров пријатељ – дошао је да те убије! – Речи су
потекле са неприкривеном мржњом. – Да се ниси појавио, они би убили и мене и тебе,
Краљу мој. Зар не видиш шта се догађа?
Менион је са великим напором савлађивао неодољиву жељу да потрчи уз степенице и
подлацу исече лажљиви језик. Трудио се да сачува мирноћу, очију прикованих за
пренераженог Паланса Букханаха.
 – Овај те је човек издао, Палансе – наставио је да говори равним, безличним гласом. – 
Отровао ти је срце и ум, лишио те воље и способности процењивања и одлучивања. До тебе
му баш нимало није стало, а до ове земље још мање, јер је и тебе и њу јевтино продао
непријатељу који је већ разорио Керн. – Стенмин заурла од беса, али Менион настави, лица
тврда као камен, и не обраћајући пажњу на њега. – Рекао си да ћемо постати пријатељи, а
пријатељи морају веровати један другоме. Ако ми не поверујеш у овом тренутку, твоја је
краљевина изгубљена заувек!
Стојећи у дну степеништа, Балинор и његови пријатељи су ову сцену посматрали неми и
непомични, у страху да неки шум не разнесе чудну мрежу зачараности коју је плео Менион
Леах. Паланс га је пажљиво слушао, настојећи да сруши зид збрке и хаоса који се подигао у
његовој помраченој свести. Полако је закорачио на одмориште, затворио врата за собом и
прошао поред Стенмина као да га и не примећује. Његов саветник је, потпуно збуњен, бацао
неодлучне погледе ка вратима подрума као да се пита не би ли најмудрије било да их отвори
и покуша да побегне. Али још није био спреман да прихвати пораз. Хитро се окренуо,
ухватио Принца у ходу за мишицу и прислонио мршаво лице уз уво свог добротвора.
 – Да ниси полудео? Да ли си стварно толико луд колико се прича, Краљу мој? – отровно је
шапутао. – Зар хоћеш свега да се одрекнеш, све да одбациш и вратиш брату? Да ли Краљ
треба да буде он – или ти? Све је ово лаж! Принц од Леаха је Аланонов пријатељ.
Паланс се полако окрете и очи му се раширише.
 – Да, Аланонов пријатељ! – Стенмин је знао да је погодио у најо сетљивије место и
одлучио да у том правцу настави одбрану. – Шта мислиш, ко је твоју вереницу отео из њеног
 

дома у Керну? Овај човек који прича о пријатељству био је један од отмичара! А отмица је
била само лукавство да уђе у дворац и тебе убије. Дошао је овамо са намером да те убије,
Краљу мој!
У подножју степеништа, Хендел пође корак напред, али га Балинор заустави једним
умирујућим покретом. Менион се није ни померио, свестан да би у овом тренутку сваки
покрет само потврдио Стенминове оптужбе. Упутио је отрован поглед препреденом мистику
и, окренувши се Палансу, завртео главом.
 – Он је издајник. Он је слуга господара Ворлока.
Паланс сиђе низ неколико степеника; успут је погледао Мениона а онда се загледао у
брата који је стрпљиво чекао у подножју. Бледи осмех затитрао је на уснама, али су очи и
даље одражавале дубоку збуњеност.
 – Шта ти мислиш, брате? Да ли сам стварно луд? Јер ако ја нисам луд... онда су луди сви
остали и само сам ја... нормалан. Реци нешто, Балиноре. Сада морамо да разговарамо...
Сада... Раније... сам хтео да ти нешто кажем...
Реченица је остала недовршена. Паланс се усправио у пуној висини и, окренувши се још
едном, погледао Стенмина који је сада личио на опасну звер, свијену, згрчену, спремну за
напад.
 – Патетичан си, Стенмине. Устани! – Оштро наређење је разбило тишину и погнута
прилика се нагло исправила. – Посаветуј ме шта да радим – наредио је Паланс одсечно. – 
Ако их све побијем... да ли ћу бити заштићен?
Стенмин је већ у следећем тренутку био поред њега, а мале, лукаве очи су сјактале од беса.
 – Позови стражу, Краљу. Нареди да се ове убице сместа погубе!
Паланс одједном поче да се поводи: високо тело је клонуло, а поглед је блудео преко
подрумских зидова, као да помно проучава камен. Менион Леах схвати да Принц од
Калахорна поново губи осећај за стварност и да тоне у мрачни свет лудила које му је
 разорило некада здрав ум. Али схватио је то и Стенмин: на лицу се појавио свиреп осмех,
 рука се подигла и погладила шиљату браду. Неочекивано, Паланс је поново проговорио.
 – Не, неће бити ни војника... ни убијања. Краљ мора бити способан да расуђује и
процењује... Балинор је мој брат, премда жели да ми отме краљевство. Он и ја сада морамо
да разговарамо... њему се ништа не сме догодити... он не сме бити повређен... озлеђен. – 
Принц се са благошћу насмеши Мениону. – Ти си ми довео Ширл, ти си ми је вратио... А ја
сам мислио да сам је изгубио. Зашто... зашто би ти то учинио... да си непријатељ...
Стенмин бесно урликну и грубо га зграби за тунику, али се чинило да га Принц више и не
примећује.
 – Врло ми је тешко... да јасно мислим, Балиноре – наставио је Паланс шапатом, вртећи
лагано главом. – Ништа више није јасно... Више се чак и не љутим на тебе због тога што
хоћеш да постанеш Краљ. Ја сам... одувек... желео да будем Краљ, знаш то и сам. Али ја
морам да имам пријатеље... пријатеље... некога са ким могу да разговарам...
Равнодушно се окренуо Стенмину и погледао га безизразним, мртвим очима. Оно што је
саветник прочитао у њима натерало га је да попусти стисак на мишици и да се немоћно
прислони уз камени зид, вилица опуштених од страха. Само је Менион био довољно близу да
схвати шта се догодило. Незнана моћ којом је зли мистик успео да завлада Палансом
Букханахом нестала је заувек. Принчева мисао, разбијена и помућена, прекорачила је све
границе, па и границе поимања и распознавања, тако да је сада Стенмин био само једно
лице више у мору нејасних обриса који су опседали свет кошмара лудог и несуђеног Краља
 

од Калахорна.
 – Слушај ме, Палансе – обрати му се благо Менион, покушавајући да бар за трен продре
кроз копрену мрака. Висока прилика се полако окрете. – Дозови Ширл из собе. Позови
Ширл, она ће ти помоћи.
Принц је мало оклевао као да се са великим напором присећа о коме је реч, а онда
наговештај осмеха озари измучено лице и бескрајно спокојство завлада Принцом од
Калахорна. Сетио се меког гласа, нежних покрета, танане лепоте – та сећања повратила су му
мир и ведрину и пробудила топла, снажна осећања која ниједно биће осим вољене девојке
није могло да изазове. Када би са том дивном женом могао да буде бар мало...
 – Ширл – изговорио је са нежношћу и испружених руку упутио се ка подрумским вратима.
Прошао је поред Стенмина и погнути, згрчени мистик је одједном помахнитао. Уз урлик
беса и очаја, бацио се на Паланса Букханаха. Менион Леах устрча уз степенице и брзим
скоковима полете ка њима. Био је удаљен свега неколико корака када је Стенмин из огртача
извукао дугачак бодеж. Пошто је неколико бесконачних, језивих тренутака лебдео уздигнут у
ваздуху, бодеж се опустио и зарио, праћен Балиноровим беспомоћним криком. Паланс
Букханах се усправи са сечивом забоденим у грудима до балчака, а страшно бледило разли се
преко младог, скоро детињег лица.
 – Враћам ти брата, будало! – врисну суманути Стенмин и одгурну ногом укочено тело које
поче да пада низ степенике.
Принц се свом снагом срушио Мениону у наручје и одбацио брђанина о суседни зид. Леах
на тренутак изгуби равнотежу и могућност да стигне омраженог непријатеља. И док је
Стенмин махнито гурао масивна врата, Балинор полете уз степенице са намером да спречи
његово бекство. Елфи су га стизали лаким скоковима и дозивали стражаре. Прилика у
скерлетној одори успела је да одшкрине врата и управо се искрадала када је Хендел, који је и
даље стајао у подножју степеништа, завитлао свој тешки буздован и свом снагом га бацио на
бегунца. Буздован је Стенмина погодио у раме и разнео га – високи камени зидови затресли
су се од јеке језоморног крика бола. Али ни то није било довољно да га заустави и у
следећем тренутку је Стенмин ишчезао кроз полуотворена врата. Из горњег ходника зачули
су се оштри крици – заробљеници су убили Краља.
Балинор је застао, окренуо се и погледао непомично тело које је мирно почивало у рукама
Мениона Леаха, а онда је истрчао кроз отворена врата. Два стражара у црним униформама
појавише се из ходника са исуканим мачевима и окомише се на ненаоружаног граничара.
Али за Балинора они нису били никаква препрека – снажно је ударио обојицу истовремено,
дохватио пали мач једнога од њих и нестао са видика. За њим су трчали Дурин и Дајел. На
степеништу је остао да клечи Менион Леах: држао је у наручју непокретног Паланса, нежно
њишући тело несрећног и несуђеног Краља Калахорна. Нечујно, Хендел се попе уз степенице
и стаде поред њега, тужно одмахујући седом главом. Принц је још био жив, дисао је тешко и
испрекидано, а капци су се грчили с времена на време. Мрачан, Патуљак пружи руку, извуче
полако смртоносно сечиво из самртникових груди и одбаци га са гађењем. Помогао је
брђанину да подигне рањеника чије се очи намах отворише. Паланс је покушавао да нешто
каже тихо, сасвим тихо, и поново изгубио свест.
 – Он дозива Ширл – рече Менион са сузама у очима. – Он је још воли. Он је још воли.
Горе, у ходнику, Балинор је, у пратњи Елфа, покушавао да стигне Стенмина. У дворцу је
владао потпуни хаос – стражари, послуга и разни посетиоци јурили су тамо-амо, захваћен
паником. По свим ходницима одјекивали су ужаснути узвици и одбијали се о древне зидове.
 

Крици су на разне начине описивали смрт Краља од Калахорна и опомињали да злочинци

убијају све на које наиђу. Шумови битке која се била код дворских капија само су допринели
општем нереду. Балинор и његови пратиоци крчили су пут кроз гомилу уплашених људи који
су падали у хистерију пред исуканим оружјем. Неколико стражара је покушало да им
препречи пут, али их је горостасни граничар одбацивао у страну и наставио да јури за
приликом у скерлетној одежди. Стенмин је још био на домаку када су гониоци стигли у
централни хол, одакле је успео да замакне у лавиринт ходника и сада је полако нестајао из
видокруга. Страшна, мрачна лица, Балинор је са непојамним бесом летео као стрела,
обарајући свакога на свом путу.
Дворска врата се одједном затресоше под теретом неколико десетина ратника и широм се
отворише пред џином од граничара и његовим елфским пријатељима. Збрка је достигла
врхунац, када је гомила легионара улетела у замак извикујући Балинорово име и витлајући
оружјем. У првом тренутку Принц није знао ни ко су ни одакле су, а онда је одједном уочио
да сви носе ознаке леопарда – обележје Пограничне Легије. Стражари су бежали на све
стране, а они који су остали одбацили су оружје и били ухваћени. Војници Пограничне
Легије одмах су препознали Балинора и, кличући му, подигли га увис и понели на раменима.
Дурин и Дајел су сада већ били далеко од њега и маса пресече пут потере за Стенмином.
Балинор је избезумљено викао и покушавао да се извуче из руку својих легионара, али се
његови узвици изгубише у клицању гомиле која га је носила натраг према подруму.
Осујећени Елфи се коначно пробише кроз масу, не напуштајући лов на плен који се губио
из вида. Елфи су били веома хитри и за неколика секунди су смањили растојање које их је
делило од бегунца. Иза следеће окуке угледали су његов црвени огртач, ужаснуто лице и
десну руку која је млитаво висила из рамена. Дурин је проклињао себе што некоме успут
није отео лук са стрелама. Бегунац изненада стаде и покуша да отвори једна од бројних врата
на левој страни пролаза. Дурин и Дајел су били удаљени само око хиљаду корака када је
Стенмину пошло за руком да их отвори, нестане иза њих и залупи их уз страховити тресак.
Елфи су већ у следећем тренутку били пред, њима. Схвативши да су врата закључана са
унутрашње стране, отворили су их насилно мачевима, изгубивши неколико драгоцених
минута. А када су врата обили и улетели у одају, у њој више није било никога.

* **

Менион Леах је стајао на улазу дома краљевске породице Букханах; поред њега је, пред
Балинором који је тихо разговарао са заповедницима Пограничне Легије, била Ширл,
држећи га испод руке. Под јарком сунчевом светлошћу, њено лепо, младо лице деловало је
тужно, измучено бригом и болом. Менион је погледа, осмехну се храбрећи је и чврсто је
приви уз себе. Са друге стране Спољашњег Зида града Тирсиса, две дивизије на брзину
окупљене Пограничне Легије стрпљиво су чекале наређење које ће их одвести у борбу
против страшне Северне војске. Огромна освајачка армија стигла је до северних обала
набујале реке Мермидон и започела прелаз преко ње. Ако Легија бар неколико дана брани
ужну обалу, омогућиће Елфима да у међувремену мобилишу војску и притекну јој у помоћ.
Време, мислио је горко Менион, све што им је требало било је само још мало времена, а то
едино нису имали. Чим се град умирио, Погранична Легија окупљена је на највећу могућу
брзину и Балинор проглашен за њеног главног заповедника. Али, Северна војска је већ
стигла до Мермидона и почела припреме за прелаз преко реке.
 

Балинор је сада био Краљ Калахорна. Његов је брат лежао у коми, такорећи на самрти.
Прегледали су га најбољи тирсијски лекари и покушали да утврде узроке неурачунљивости.
После брижљивих испитивања закључили су да је дуже времена био под сталним дејством
аке дроге која га је разбијала и ломила, да би га на крају свела на бесловесну лутку.
Количина дроге је последњих дана повећана до те мере да су и дух и тело прекорачили све
границе трпљења и издржљивости, и његово лудило је, на несрећу, постало стварно.
Балинор је без речи саслушао све лекарске налазе и закључке. Сат раније пронашао је оца
у напуштеној просторији северне куле краљевског дома Букханаха. Стари Краљ био је мртав
већ неколико дана и лекарским прегледом је установљено да је систематски трован. У одају
су улазили само Стенмин и већ неурачунљиви Паланс, па се и тајна о смрти Рула Букханаха
лако чувала. Да је мистику пошло за руком да убије Балинора, он би без имало напора
Паланса убедио да капије Тирсиса отвори војсци Господара Ворлока и самим тим обезбедио
би несметано разарање града. А како је успео да побегне Елфима и сакрије се негде у граду,
сигурно није одустајао од тога да своју замисао спроведе у дело.
Будућност Јужне Земље почивала је у рукама Принца од Калахорна, у правом смислу речи.
Грађани Тирсиса су одувек имали неограничено поверење у породицу Букханах, у њихову
владавину и њихово вођство. Погранична Легија је као борбена снага најсигурније и
најуспешније дејствовала када је Балинор био на њеном челу. Сада је високи граничар био
последњи потомак славне краљевске породице и човек у коме су, свесно или несвесно, сви
видели свога вођу. Ако се њему нешто догоди, Легија ће изгубити најбољег команданта и
езгро борачке снаге, а град и народ Тирсиса последњег Букханаха. Оно мало људи који су
схватали озбиљност ситуације знали су да се Тирсис мора одржати пред походом Северне
армије, јер ће у противном Јужна Земља бити заувек изгубљена и веза између војски Елфа и
Патуљака прекинута за вечна времена. Аланон их је одувек упозоравао на то, знао је да ће,
ако до тога дође, Ворлок бити победник. Тирсис је и у овом тренутку био град пресудан за
успех или пораз, а Балинор личност од које је зависила судбина Тирсиса.
Јанус Сенпре је тога јутра добро обавио свој задатак. Пошто се растао са Менионом пред
вратима града, пронашао је легионарске заповеднике Фандвика и Гинисона. У тајности су
окупили главне чланове распуштене Легије и у неколико група, брзо и нечујно, заузели
градске капије и војне бараке. Крећући се у правцу двора, заузимали су без отпора положај за
положајем и убрзо освојили део града око паркова и замка. Очекујући у заседи Менионов
знак, три заповедника и њихови пратиоци зачули су узвике о убиству Краља; бојећи се
најгорег, улетели су у двор и спречили Балинора да ухвати Стенмина. У хаосу није било
жртава. Палансови гардисти су делом затворени а делом се вратили својим некадашњим
легионарским јединицама. Две дивизије од ранијих пет биле су већ формиране, а до вечери
е и преостале три бити окупљене и наоружане. Али извидници са градских бедема
извештавали су Балинора о напредовању Северноземљаша на Мермидону, па је одлучено да
се одмах заустави прелаз на другу обалу.

* **

Хендел и Елфи су узнемирено шетали тамо-амо у подножју степеница што воде у замак, а на
лицима су им се огледала различита осећања. Патуљак је деловао одлучно и одважно као и
увек и повремено је бацао погледе на брђанина и његову прелепу пратиљу. Дурин је изгледао
много старији – његово нежно елфско лице било је смркнуто сазнањем онога што их је
 

очекивало, док је Дајелу и поред свега полазило за руком да се весело осмехује. Менион
погледа Балинора и пажљиво осмотри команданте Пограничне Легије, здепастог Гинисона,
необичне риђе косе и снажних мишица; много старијег Фандвика, седокосог, са великим
белим брковима и мргодним лицем; Актона, неупадљивог ратника средњег раста, за кога се
говорило да је као командант коњице ненадмашан; високог Месалина широких рамена,
готово осиона изгледа. Последњи је стајао Јанус Сенпре, унапређен у заповедника због свога
уначког држања у Керну и пресудне улоге коју је одиграо у Тирсису. Менион их је дуго
посматрао, као да визуелним утиском жели да потврди вредности војсковођа. Тада се
Балинор окрете и приђе му, позивајући Хендела и Елфе да им се придруже.
 – Ја овог часа идем на Мермидон – обавести их мирно. Менион хтеде нешто да каже, али
га Балинор пресече. – Не, Менионе. Знам шта хоћеш да кажеш и шта да питаш – и одговор је
не. Остаћеш овде у граду. Свакоме од вас бих свој живот поверио без размишљања, али како
е тај живот од другостепене важности у поређењу са Тирсисом, молим вас да уместо мене
чувате град. Ако се мени нешто догоди, ви ћете најбоље знати како да наставите битку. Јанус
остаје са вама као заповедник градске одбране и ја сам му наложио да се са вама саветује по
свим питањима.
 – Евентин ће доћи – рече брзо Дајел, трудећи се да звучи охрабрујуће.
Балинор се насмеши и потврди главом.
 – Ни Аланон никада није изневерио. Неће изневерити ни сада.
 – Не излажи се непотребно – упозори га мрачно Хендел. – Овај град и овај народ зависе од
тебе. Њима си ти потребан жив.
 – Збогом, стари друже. – Балинор је чврсто стиснуо Хенделову руку. – А ја, опет, највише
зависим од тебе. Имаш двапут веће искуство од мене и двапут си бољи стратег од мене. Чувај
се!
Брзо се окренуо и са својим заповедницима ушао у кочије које ће их одвести до градских
капија. Јанус Сенпре махну Мениону и поворка састављена од кочија и коњичке чете упути
се према мосту Сендик. Четири друга и Ширл Равенлок пратили су их погледом све док нису
нестали из вида а топот коњских копита уступио место дубокој тишини. Тада Хендел
промрмља да иде да претражи двор не би ли наишао на Стенминов траг и, не сачекавши
одговор, уђе у замак Букханаха. Дурин и Дајел пођоше за њим, осећајући се чудно снужденим
и несрећним. Сада су се први пут растајали са Балинором, први пут од како је пре много
недеља почело дуго путовање из Кулхавена, и нимало им се није свидела мисао да су га
пустили да он сам самцит оде на реку Мермидон.
Менион је знао како се Елфи осећају, јер се и сам борио са жељом да одмах пође за
граничарем и придружи му се у одсудној битки против хорди Господара Ворлока. Али био је
страховито исцрпљен, није спавао скоро пуна два дана. Напор уложен у борбу изнад острва
Керн, дуго бекство низ реку Мермидон и убрзани низ догађаја који су га одвели у ослобађање
Балинора и осталих, подрили су чак и његову неисцрпну енергију. Посрћући је повео Ширл у
едан од дворских вртова и скоро се сручио на камену клупу. Девојка је тихо седела поред
њега, посматрајући драго лице и склопљене очи.
 – Знам о чему размишљаш, Менионе. – Благи глас се нежно пробио кроз страшан замор. – 
Желиш свим срцем да будеш са њим.
Брђанин се насмеши и полако климну главом.
 – Знаш добро да мораш да спаваш.
Менион је поново климнуо главом и сетио се Шие. Где је Шиа Омсфорд? Куда је одлутао
 

Вејланин у своме бескорисном трагању за неухватљивим Мачем од Шанаре? Устао је, нагло
 разбуђен, и погледао Ширл као да се чуди што је она поред њега. Био је изнурен, али је
желео да разговара; осећао је неодољиву потребу за разговором, јер му се можда та прилика
више неће ни указати. Тихим, суморним гласом почео је да јој прича, о себи и Шии, о
пријатељству које их је годинама присно везивало. Говорио је о времену које су провели у
брдима Леаха и полако улазио у причу о путу у Паранор и трагању за Мачем од Шанаре. С
времена на време губио се у покушајима процене осећања која су делили и схватања која им
нису била заједничка. Слушајући пажљиво Мениона, Ширл је постепено схватала да јој он
не описује Шиу Омсфорда него себе – Мениона Леаха. На крају га је прекинула и ставила му
нежну руку на усне.
 – Шиа је био једина особа коју си икада упознао, зар не? – упитала га је мирно. – Он ти је
био као брат, и због тога се осећаш одговорним за оно што му се десило?
Менион тужно слеже раменима.
 – Нисам могао да учиним ништа друго до оно што сам учинио. Да сам га задржао у Леаху,
збивања би се само мало одложила. Али све то што знам ништа ми не помаже, јер ме не
напушта нека врста кривице... гриже савести.
 – Ако те он воли као што ти волиш њега, онда зна истину и све што си учинио, без обзира
где се налази у овом тренутку – одговорила је брзо Ширл. – Нико ти не може замерити на
храбрости коју си показао последњих пет дана... а и ја те волим, Менионе Леаху.
Менион се загледа у њу без даха, пренеражен неочекиваном изјавом. Девојка се слатко
насмеја на ту збуњеност и чврсто га загрли витким рукама; риђе коврџе му се расуше по лицу
као меки вео. Менион је држао у наручју неколико минута, а потом је нежно ухвати за
 рамена и удаљи је мало од себе да би јој што боље видео лице и очи. Одважно је издржала
његов испитивачки поглед.
 – Желела сам да то гласно кажем, да би ме добро чуо, Менионе. Можда ћемо обоје
умрети...
Девојка се загрцну, скрете поглед и изненађени Јужноземљаш угледа како јој сузе клизе
низ образе. Испружио је руку и нежно их обрисао. Осмехујући се на свој некадашњи
шеретски начин, устаде и подиже Ширл са клупе.
 – Дошао сам овамо издалека и дуго, дуго путовао довде – прошапутао је нежно. – Могао
сам умрети хиљаду пута, али сам остао жив. Видео сам зла која постоје у свету и световима о
којима смртници могу само да сањају. Нас више ништа не може раставити и ништа нас
повредити. Љубав дарује снагу која се може супротставити и самој смрти. Али, мораш имати
вере. Довољно је да верујеш, Ширл, да верујеш у мене.
Она се осмехну.
 – Ја верујем у тебе, Менионе Леаху. Али потребно је да и ти верујеш у себе.
Изнурени брђанин јој узврати осмех и чврсто јој стеже руку. Ширл је била најлепша жена
коју је икада видео и волео је више од свог живота. Сагао се и топло је пољубио.
 – Све ће бити добро – умирио ју је одлучно. – Све ће бити добро!
Остали су још неколико тренутака у тишини и усамљености врта, а онда су у тихом
 разговору одсутно кренули малом стазом која је вијугала између бокора раскошног летњег
цвећа. Када је приметила да се Менион свом снагом бори да остане будан, Ширл му
едноставно нареди да оде и испава се док за то још има прилике. Са осмехом на уснама,
Менион се повукао у спаваћу собу; одевен, срушио се на широку меку постељу и истога
тренутка утонуо у дубок сан без снова. Он је спавао, а послеподневни сати полако су
 

одмицали и сунце са блиставим црвеним сјајем залазило за обзорје. Брђанина је пробудио

мрак: био је одморан и свеж, али веома узнемирен. Одмах је отишао по Ширл и заједно су
почели да лутају пустим холовима дворца, тражећи Хендела и Елфе. Ослушкујући бат
сопствених корака, журили су поред стражара налик на кипове и поред замрачених одаја.
Зауставили су се само на тренутак на довратку собе у којој је, окружен безизразним лицима
лекара, непокретно лежао Паланс Букханах. Његово се стање није мењало, тешко рањено
тело и поремећен дух борили су се за опстанак, супротстављајући се смрти која се полако и
упорно надносила над њим. Када су нечујно изишли из собе самртника, тамноплаве очи
Ширл Равенлок биле су пуне суза.
Уверен да су његови пријатељи отишли до градских капија да сачекају повратак Принца
од Калахорна, Менион оседла два коња и млади пар одјаха низ Тирсијски пут. У хладној и
безоблачној ноћи, осветљеној сребрнастим сјајем месечине и звезданог праха, градске куле
асно су се оцртавале према небу. Када се коњи попеше уз мост Сендик, Менион осети
пријатну свежину ноћног поветарца на ужареном лицу. На Тирсијском путу владала је
неуобичајена тишина, улице су биле пусте и куће дуж једне и друге стране осветљене али
нема. Над опкољен град наднео се тајац чујнији од сваке буке, наднела се злокобна самоћа у
очекивању борбе и смрти. Двоје јахача су, узнемирени, пролазили кроз нестварну тишину,
настојећи да утеху нађу у лепоти звезданог неба које је свим расама обећавало хиљаде нових
зора. Врхови Спољашњег Зида лебдели су у даљини као црни лептирови, а на грудобранима
е светлело стотине буктиња, осветљавајући пут војницима Тирсиса. Борци су се дуго
задржали, мислио је Менион, али можда су постигли више него што се ико могао и надати.
Можда су одржали обале Мермидона и одбили северњачке хорде...
После неколико тренутака сјахали су крај мамутских капија џиновског зида. Бараке
Пограничне Легије биле су осветљене и живе: неуморни гарнизон се грозничаво припремао
за предстојећу битку. Гомиле војника кретале су се на све стране, па су Менион и Ширл са
муком пронашли пут ка бедемима високог зида, где их је срдачна дочекао Јанус Сенпре.
Млади заповедник је деловао бодро и чило, премда је уско лице, када су га боље погледали,
одражавало умор и забринутост. Ту су им се придружили Хендел и Дурин, а нешто касније и
Дајел. Мала група је стајала без речи и зурила у таму која се простирала на север ка реци
Мермидон и борцима Пограничне Легије. Из даљине је свеж летњи ветар доносио
пригушене узвике ратника до оних који су их жељно ишчекивали.
Јанус одсутно и као узгред рече да је неколико извидника послао да провере шта се догађа
на реци, али да се још ниједан није вратио, што у сваком случају није био добар знак.
Неколико пута је доносио одлуку да и сам крене на Мермидон, али га је набусити Хендел
стално подсећао на то да је именован за заповедника одбране Тирсиса и он се сваки пут
одрицао одласка. Дурин се већ био чврсто решио да пође у помоћ пријатељу уколико се
Балинор не врати до поноћи. Један Елф могао је неопажено да прође кроз сваку опсаду. За
сада је, заједно са осталима, чекао са нестрпљењем и све већом узнемиреношћу. Ширл им
тихо рече да је стање Паланса Букханаха непромењено, али како нико није обраћао пажњу на
њене речи, девојка одустаде од покушаја да им скрене мисли са битке на реци. Група је
чекала сат, па пуна два сата. Звуци су постајали јачи и учесталији и упућивали су на то да се
 рат приближава граду.
Из мрака се одједном појави велика колона коњаника и пешака. Искрсли су тако изненада
и нагло да су измамили тихе усклике изненађења свих оних који су стајали на бедемима.
Јанус Сенпре скочи и прилете механизму помоћу којег су се спуштале и дизале решетке на
 

градским капијама, ужаснут помишљу да је непријатељу пошло за руком да заобиђе

Балинора Букханаха. Али Хендел га је умирио једном речју, јер је пре свих схватио шта се
догађа. Нагао се над ивицу зида, викнуо нешто на свом језику, на језику Патуљака, и истога
часа добио одговор. Климнувши главом осталима, Хендел им показа високог јахача на челу
колоне. На месечини, они угледаше Балинорово прашњаво лице. То мрачно лице само је
потврдило оно што су сви наслућивали од када су га препознали. Погранична Легија није
одржала обалу Мермидона и војска Господара Ворлока приближавала се Тирсису.
У поноћ су се петорица преосталих сапутника чете из Кулхавена окупила у малој,
издвојеној трпезарији дворца Букханаха да би се окрепили кратком и брзом вечером.
Дугачко поподне и вечерња битка за Мермидон били су изгубљени, премда је непријатељ
претрпео велике губитке. Једно време се чинило да ће искусним борцима Пограничне Легије
поћи за руком да зауставе северне хорде и онемогуће искрцавање на јужну обалу брзе реке.
Али непријатељске снаге биле су неуништиве, хиљаде војника јуришало је са свих страна и
тамо где су стотине бивале поражене, побеђивале су хиљаде. Актонови коњаници су попут
муња летели дуж редова легионара, одбијајући сваки покушај непријатеља да прегази
опкољену пешадију. Пробоји у линије Северноземљаша завршавали су се смрћу стотина
Тролова и Гнома. Покољ је био језовит чак и за Балинора, па је убрзо и река Мермидон
почела да добија нову боју – црвену боју крви мртвих и рањених. Али Гноми и Тролови нису
одустајали, јуришали су даље као бесловесна бића, лишена осећања, поимања, лишен
људског страха. Господар Ворлок је тако снажно завладао колективном свешћу гигантске
војске да више ни смрт ништа није значила. На крају се велика група крвожедних
Стеновитих Тролова пробила кроз десни врх легионарске одбране; иако су Тролови побијени
сви до једнога, ова диверзантска тактика приморала је Тирсијце да помере лево крило и – 
Северноземљаши су прешли реку.
У сутон је Балинор схватио да у мраку ни најбољи војници света не би могли да поново
освоје и сачувају јужну обалу реке. Како је Легија у послеподневној битки претрпела мање
губитке, наредио је двема дивизијама да се повуку на оближњи успон и прикупе снагу.
Коњица је штитила лево и десно крило, а он је, чекајући да падне мрак, са својим људима
повремено упадао у непријатељске редове да би их одржавао у напетости и спречио
организованији противнапад. У сумрак су северне хорде масовно почеле да прелазе реку.
Изненађени и уплашени легионари су гледали како за стотинама и стотинама
непријатељских војника на другу обалу прелазе хиљаде и хиљаде нових. Призор је био
стравичан – причао је граничар – непрегледна силна војска преплавила је земљу са обе
стране Мермидона...
Али силно мноштво је успоравало покретљивост, а ланац команди био, чинило се, спор и
неорганизован. Непријатељ није покушао да напад усредсреди на разбијање тирсијских
 ровова на брду. Главнина армије милела је по јужним обалама као да не зна шта треба да
 ради. Неколико одреда добро наоружаних Тролова извели су низ јуриша на одељења
легионара, али су их стари и искусни ратници брзо одбили. Када се мрак најзад спустио,
непријатељска војска је одједном почела да се постројава у дубинске колоне и Балинор је
схватио да ће први силовити масовни напад скршити његову Легију.
Вештином и смелошћу које су га довеле на чело славне Пограничне Легије и учиниле
најбољим војсковођом Јужне Земље, Принц од Калахорна је почео да изводи најтежи
тактички маневар. Не чекајући непријатељски напад, изненада је поделио војску и
истовремено напао десно и лево крило Северноземљаша. Оштрим, кратким јуришима,
 

граничар се под окриљем мрака и по добро познатом терену дубоко увукао у непријатељске
линије оба крила и са својим ратницима обликовао испрекидани полукруг. При сваком
уришу круг је постајао тешњи и Тирсијци се повлачили даље. Балинор и Фандвик су
предводили лево, Актон и Месалин десно крило.
Разјарени непријатељ је нападао дивље и неразумно; војници су по мрклом мраку
посртали преко непознатог тла, покушавајући да стигну противника који му је у своме
сталном повлачењу непрекидно био на домаку руке. Балинор је полако сабијао редове на
боковима и сужавао их, неприметно затварајући у тај круг и Северноземљаше. А када се под
окриљем мрака пешадија потпуно повукла, искусна коњица се окупи и у последњем
муњевитом јуришу измаче из чељусти непријатеља и нестаде. Десно и лево крило
измрцварених Северноземљаша налетеше једно на друго, оба чврсто уверена да су коначно
наишла на непријатеља који им се мигољио из руку неколико сати. И једни и други напали
су без оклевања.
Колико је Тролова и Гнома изгинуло од руке сународника никада нико неће сазнати, али
битка је још беснела када је Балинор са две дивизије Пограничне Легије безбедно стигао до
капије Тирсиса. Бојно поље напустили су готово нечујно и, са изузетком једног коњичког
ескадрона који се налазио на најдаљој западној тачки и који је, издвојен од осталих,
десеткован, Легија се повукла нетакнута. Али страшни губици нанети мамутској Северној
армији нису зауставили њен поход и река Мермидон је, као прва одбрамбена линија града
Тирсиса, била изгубљена.
Сада се непријатељски логор у недоглед пружао преко пашњака испод утврђења; логорске
ватре гореле су са свих страна. У зору ће уследити напад на Тирсис и неуништиве снаге
хиљадама Гнома и Тролова, потчињене вољи Господара Ворлока, бациће се на високе
камене литице Спољашњег Зида. Неку од њих ће можда и срушити...
Хендел је, дубоко замишљен, седео за малим столом преко пута Балинора, не могући да
одагна злокобно осећање које га је прогањало од када је тога дана са Јанусом Сенпреом
обилазио велику тврђаву. Спољашњи Зид је без сумње био изванредна брана, али је нешто на
њему било погрешно. Никако није могао да утврди шта је у њему изазвало тај чудни осећај
нелагодности; чак ни сада, у спокојству трпезарије и у друштву пријатеља, није могао да
одагна слутњу да је нешто од битног значаја занемарено у припремама за дугу опсаду која их
е очекивала.
У мислима је поново видео одбрамбене линије које су штитиле град. На ивици литице,
Тирсијци су подигли ниске грудобране да би непријатеља спречили у покушају да се
домогне висоравни. Ако се северњаци не зауставе на пашњацима испод литице, онда ће
погранична легија бити приморана да се повуче у срце града и ослони на мамутски
Спољашњи Зид који ће без сумње зауставити поход. Последњи прилаз Тирсису био је
одсечен стрмим литицама које су се уздизале стотинама стопа у небо непосредно иза
краљевског двора. Балинор га је уверавао да су литице непремостиве и да на углачаним
страницама стена нема удубљења и пукотина који би послужили као упориште. Одбрана
Тирсиса била је, чинило се, непробојна, а Хендел је ипак био незадовољан и неспокојан.
Мисли му се за тренутак вратише завичају – Кулхавену и породици коју није видео
неколико недеља. Никада није проводио много времена са својима, читав живот му је
прохујао у пограничним ратовима у Анару. Чезнуо је за шумама и њиховим зеленим сенкама
у пролећним и летњим месецима и искрено се чудио како је тако дуго могао да живи далеко
од дома и најрођенијих. Можда га породица више никада неће ни видети – помислио је и
 

заборавио; није имао времена ни за жаљење ни за кајање.

Дурин и Дајел су разговарали са Балинором и притом мислили на Западну Земљу. И Дајел
е, попут Хендела, размишљао о свом дому и чезнуо за њим. Страховао је од битке која их је
очекивала, али је тај страх прихватао, охрабрен присуством пријатеља, одлучно решен да као
и они пружи отпор војсци која долази да их уништи. Мислио је са нежношћу на Линлису, на
стидљиво, благородно лице. Бориће се за њену слободу и безбедност колико и за своју.
Дурин је посматрао брата и, опазивши изненадни смешак, знао и без питања да млади Елф
мисли на девојку којом жели да се ожени. Дурину ништа на свету није било важније од
Дајелове сигурности; од почетка је одлучио да брата не напушта и да га штити. Неколико
пута су, у току дугачког путовања у Паранор, скоро изгубили животе. Сутра их чека још
страшнија опасност и Дурин ће будно пазити на Дајела.
Мислио је на Евентина и на моћну елфску војску, питајући се да ли ће у Тирсис стићи на
време. Без те снаге која би Пограничној Легији представљала велику подршку, Ворлокове
хорде ће се пробити кроз одбрану града. Он подиже чашу и жедно искапи вино, осећајући
како му се оно разлива по телу и загрева га. Оштре, продор;не очи су прелетеле преко свих
лица и на крају се зауставиле на узнемиреном Мениону Леаху.
Витки брђанин је халапљиво прогутао вечеру; ништа у уста није био ставио пуна двадесет
и четири сата. Пошто је вечеру први завршио, испио је са задовољством чашу вина и узгред
постављао Балинору питања у вези са протеклом битком. А сада је, у тихим часовима раног
утра, сит и пријатно загрејан топлином вина, одједном схватио да је кључ за све што се
догађало од Кулхавена надаље и за све што ће се збити убудуће био Аланон. Више није
мислио ни на Шиу, ни на Мач од Шанаре, па чак ни на Ширл – видео је пред собом само
мрачну, претећу прилику тајанственог Друида. Аланон је имао одговоре на сва питања, он је
едини знао тајну амајлије коју су људи називали Мачем од Шанаре. Он је једини знао
 разлог неочекиване појаве сабласти у Долини шкриљаца – сенке Друида Бремена, човека
који је био мртав већ пет стотина година. Аланон је једини, у сваком тренутку и на сваком
месту, на сваком кораку опасног путовања у Паранор, знао што треба очекивати и шта
урадити. Уз све то остао је и сам вечита загонетка.
Али Друид је сада био далеко и само је Флик могао да га пита шта ће им се догодити. Сви
су они зависили од Аланона, али шта би Аланон могао сада да уради? Шта би могао да учини
када је Мач од Шанаре изгубљен за вечита времена? Шта се још могло очекивати када је
млади потомак Јерла Шанаре нестао негде у далеком свету и вероватно већ био мртав?
Менион се угризе за усну од јада и беса што се та проклета мисао опет провукла. Шиа је
морао да буде жив!
Менион је проклињао све што их је довело до овако поразног краја. Дозволили су да их
непријатељ сатера у ћорсокак и сада је постојао само још један пут. У сутрашњем
крвопролићу изгинуће многи, а само ће неколико њих знати зашто умиру. То је често био
неизбежан део рата – то да људи умиру и не знајући зашто – и тако је трајало вековима. Али
овај је рат, рат духова и смртника, био изван свих поимања! Како се може уништити зло
какво је Господар Ворлок, када се оно не може ни појмити? Једино је, чинило се, Аланон у
потпуности схватао природу тог несхватљивог створа. Али где је Аланон сада, када им је
најпотребнији?
Свеће су полако догоревале на столу и соба је тонула у све дубљу таму. На дрветом
украшеним зидовима буктиње су тихо светлуцале у постољима а гласови прелазили у једва
чујни шапат, као да је ноћ дете које се не сме пробудити. Спавали су и град Тирсис и
 

Северна војска на пашњацима у његовом подножју. У спокојној тишини ноћи обасјане

месечином изгледало је да сви облици живота мирно почивају и да је рат, са свим
обећањима смрти и бола, само нејасна и скоро заборављена успомена давно минулих дана.
Али ти добри другови који су тихо причали о бољим данима и вечном пријатељству нису ни
за тренутак могли да потисну јасну и неумољиву представу о томе да ужас рата долази већ са
 рађањем сунца и да је исто толико неизбежан колико и мрак Господара Ворлока, који се
лагано и неумитно ближи са севера да би угасио, лако као што су се гасиле и свеће на столу,
њихове кратке, пролазне животе.
 

6.

Келтсетова тајна

У рано јутро трећег дана трагања за Орлом Фанеом, потоци кише престали су да лију по
пустоши голе Северне Земље и појавило се сунце – нејасна, влакнаста лопта беле ватре која
е горела кроз магловиту таму што је јаросни Ворлоков црни зид оставио на кршу и муљу.
Непогода је изменила топографију земљишта, кише су спрале скоро сва видљива обележја,
остала су само четири истоветна хоризонта стеновитих брежуљака и блатњавих долина.
У почетку је сунце било пријатно. Његова топлота разбијала је огавну суморност која се
напросто залепила за оголелу земљу, па је и она поново почињала да се мења. Али за непуни
сат, температура се попела за читавих тридесет подеока и наставила да расте. Реке, набујале
од великих киша, текле су и вијугале кроз јаруге обавијене паром и измаглицом, а
непријатна влага натапала је све под собом.
Ретко растиње, зачето из невремена, венуло је и умирало угушено, одсечено влагом од
животворне сунчеве светлости и спарушено несносном жегом. Блатњава земља лежала је
незаштићена под немилосрдном врелином и постепено се претварала у суву напуклу иловачу
која није гајила живот. Реке, језерца и локве сушили су се брзо и ишчезавали из часа у час, а
огромне гомиле камења брзо упијале јару. Лагано и неумитно, земља се враћала у стање у
којем су је затекле кише пре него што су је нахраниле – сува, гола земља, лишена живота,
нема и претећа под непрегледним безобличним небом. Једини покрет био је успорени,
непроменљиви ход којим је безвремено, равнодушно сунце прелазило своју увек исту путању
од истока према западу, претварајући дане у године и године у векове.
Три погнуте прилике опрезно су се искрале из окриља стења усеченог на једној страни
небројених сивих брежуљака, згрчена тела су се полако исправљала, а очи покушавале да
продру кроз непрозирни зид магле. Дуго су стајале у беживотној полусветлости, пиљећи у
умирућу земљу која се пружала у недоглед, у туробно гробље стеновитих хумки што су
прекривале остатке оних који су се усудили да зађу у ово језовито краљевство. Дубока
тишина злокобно се прожимала магловитим сивилом и слала је нема упозорења
наговештавајући смрт.
Шиа се окрете пратиоцима. Панамон Крел је извијао леђа и трљао удове настојећи да
оживи обамрле мишиће. Црна коса била је накострешена и неочешљана, изразито лице
осенчено тродневном брадом. Деловало је унезверено, али бистре очи су одважно сусреле
Шиин испитивачки поглед. Огромни Келтсет се нечујно попео на врх брда и осматрао
северни хоризонт.
У скровишту су се задржали скоро три пуна дана, све док је жестока непогода беснела
преко пустоши. Задржали су се три пуна дана, три изгубљена дана која су омела трагање за
Орлом Фанеом и Мачем од Шанаре – три дана у којима су сви трагови неухватљивог Гнома
спрани и збрисани. Погнути, згрчени, савијени, провели су пуна три дана у полуокриљу
стења, једући зато што је то било неопходно и спавајући зато што ништа друго нису могли да
 раде. Шиа и Панамон су успут разговарали и тај их је разговор зближио; Келтсет је остао
загонетка и за једног и за другог. Шиа је и даље сматрао да је требало занемарити невреме и
наставити потеру, али је Панамон одбио да о тој идеји расправља. Нико живи није могао
 

наставити пут по таквој олуји, па је и Орл Фане морао потражити неки заклон, јер би га у
супротном убио живи муљ или утопиле набујале реке. У сваком случају – закључио је
 разложно пустолов – Гном није могао далеко одмаћи. Келтсет је сишао са врха брда и махнуо
Крелу руком. Видик је био чист.
Више није било речи о томе шта ваља чинити, одлука је донета. Пошто су преко леђа
пребацили оно мало ствари које су имали, брзо су се спустили низ стрму падину и пошли у
правцу севера. Шиа и Панамон су се први пут беспоговорно сложили. Трагање за Мачем од
Шанаре постало је нешто више од доказивања повређеног поноса, више од задатка да
пронађу тајанствену амајлију. Трагање се претворило у веома опасан, бесомучан лов на
нешто што је, можда, могло да им помогне да остану живи у овој дивљој земљи.
Тврђава Господара Ворлока лежала је између високих, црних северних врхова. Иза њих се,
простирао маглени зид који је обележавао границе Краљевине Мртвачке главе, земље Скула.
Да би побегли из ње, морали су проћи једним од два пута. Најбоље решење било је,
очигледно, вратити се кроз маглену помрчину; елфско камење би им показало пут ка Јужној
Земљи, али би свету духова открило и њихову присутност. Аланон је то Шии објаснио у
Кулхавену, а Шиа испричао Панамону Крелу. Мач од Шанаре било је једино оружје које би
их заштитило од Господара Ворлока, и да су га имали у рукама могли би му се бар
успротивити. Основни план састојао се у томе да се Мач пронађе по сваку цену и да се врате
кроз зид таме што је брже могуће. Стратегија није била блистава, али су се у овим условима
морали њоме задовољити.
Путовање је било исто толико тешко; као претходно. Једва су се кретали по неравном и
муљевитом земљишту, клизали се и падали, једва носили оружје и ранце, а појма нис
имали како и колико напредују јер је предео био истоветан у свим правцима. Минути су
протицали са неподношљивом спорошћу, а ништа нису успели да открију. Влага је бивала
све већа, а одећа натопљена знојем. Скинули су огртаче и, увезане, пребацили, на леђа,
уверени да ће им опет добро доћи када се спусти хладна ноћ.
 – Овде смо га опазили последњи пут.
Панамон је стајао непомично на врху брда уз које су се управо попели, једва дишући, Шиа
стаде поред њега и са неверицом осмотри околину. Сви оближњи брежуљци изгледали су
исто, незнатне разлике постојале су само у облику и величини. Сумњичаво је загледао
хоризонт – више није био сигуран ни у то одакле су дошли.
 – Шта ти видиш, Келтсете? – упита Крел.
Стеновити Трол је лагано обилазио врх брда, тражећи трагове малог Гнома, али је
изгледало да је непогода збрисала сваки, и најмањи знак пролаза. Ходао је нечујно још
неколико тренутака и одмахнуо главом. Панамоново прљаво, прашњаво лице се зацрвене од
срџбе.
 – Знам да је био овде, тражићемо даље.
Ћутке су ишли низ ово и попели се уз следеће, брдо. Речи више нису биле потребне. Ако је
Панамон и грешио, нико није имао бољу идеју, трагање се настављало. Ишли су даље на
север читав сат и нису наишли на траг. Шии се овај лов чинио све безнадежнијим. Било је
немогуће истражити сву земљу што се пружала на исток и запад; ако је лукави Гном скренуо
улево, или удесно, они никада неће сазнати да ли је прошао овим путем. Можда се успут
удавио у муљу под ударима олује, заједно са Мачем који никада неће пронаћи.
Мишићи су га болели од непрекидног верања уз брда и озбиљно је размишљао о кратком
предаху у којем би преиспитали одлуку, о даљем путу. Можда је требало да пресеку ту
 

неухватљиву путању. Али један летимичан поглед на смркнуто Панамоново лице био је
довољан да се Вејланин уздржи од сваког предлога. Високи пустолов имао је исти израз као
и онога дана када је уништио гномски одред. Панамон Крел је опет постао ловац и ако наиђе
на дивљач, Орлу Фанеу спаса нема. Шиа се и нехотице стресе и скрете поглед.
На једном од оближњих брда наиђоше на делић онога што су тражили. Келтсет га је спазио
са врха брежуљка, оштре очи угледале су предмет иако је, у дну мале јаруге, лежао допола
скривен прашином. Пошто је пратиоцима дао знак, склизнуо је низбрдо ка одбаченом
предмету, извукао га из прљавштине и предао Панамону. Било је то веће парче платна – 
некадашњи главни део рукава на кошуљи. Пиљили су у њега извесно време, а онда је Шиа
упитно погледао Келтсета, очекујући потврду да одиста припада Орлу Фанеу. Горостасни
Трол је свечано потврдио главом, а Панамон Крел набио парче платна на врх шиљка,
злослутно се смешећи.
 – Ипак смо га пронашли. Овога пута нам неће умаћи!
Али они ни Гнома ни нове трагове нису пронашли тога дана. Дебели слој прашине морао
е открити отиске његових стопала, а њих нигде није било. Упркос свим Панамоновим
предвиђањима, Орл Фане је наставио пут по непогоди, избегао је блатне вирове и дављење.
Киша је спрала све трагове и само је ћудљиво оставила на дну јаруге исцепано парче рукава.
Ветар га је могао донети са ма које стене, па је било немогуће закључити у коме се правцу
Гном упутио или из којег је дошао. Када је пала ноћ, мрак који је обавио земљу био је тако
густ да се није видео ни прст пред оком, па су путници прекинули лов на Гнома и зауставили
се да преноће. Келтсет је остао на првој стражи, а Панамон и Шиа су се срушили, потпуно
исцрпљени, и истог тренутка утонули у сан. Ноћни ваздух је био прохладан, влага велика, па
су се сва тројица поново чврсто увила у топле полусуве огртаче.
Јутро се сувише брзо родило у познатој сивој сумаглици. Нови дан био је мање влажан од
претходног, али не и ведрији; сунце је и даље заклањала густа, тешка, непокретна магла. И
даље је владала нестварна тишина, и путници поново осетише да су издвојени од света
живих. Пустош је почињала да утиче и на Шиу и на Панамона. Шиа је постао раздражљив и
нервозан, а обично весели и причљиви Панамон је запао у најдубље ћутање. Једино је
Келтсет сачувао уобичајено расположење, безизразан и недокучив као увек.
Равнодушно су појели бедан доручак и скоро безвољно наставили потеру, са једином
жељом да што пре окончају муке. Ишли су даље, делимично из потребе да се сачувају, а
делимично и зато што нису имали куда да оду. Панамон и Шиа су се већ питали зашто им се
Келтсет придружио у том безнадежном лову. Он се једини налазио у својој земљи, могао је
без тешкоћа да се у њој сналази и сам. Пошто су безуспешно настојали да одгонетну
Келтсетове разлоге останка у групи, сувише уморни за нормално расуђивање, постајали с
подозриви према његовом присуству и све одлучнији у намери да открију, пре него што се
путовање заврши, ко је и шта је горостасни Трол. Вукли су се кроз прашину и измаглицу све
до поднева.
Тада се Панамон Крел нагло зауставио.
 – Трагови!
Високи лопов дивље закликта и безглаво јурну ка малом спусту, праћен Келтсетовим и
Шииним згранутим погледима. У следећем тренутку су сва тројица клечала пред отисцима,
врло јасно оцртаним у дебелом слоју прашине. Сумње у њихово порекло није било; чак је и
Шиа препознао чизме малог Гнома, излизане око пета. Њихов је траг био очит, водио је
стално према северу, али је ужасно кривудао као да онај ко их је оставио не зна куда иде.
 

 Чинило се да Орл Фане бесциљно лута по тој непрегледној пустоши. Панамон је оштро
наредио покрет. Трагови су били свежи и судећи по њима неухватљиви Орл Фане налазио се
коначно на домаку. Панамон није крио своју злураду радост која га је бодрила – сви су
изгледи да ће се бесконачан лов најзад окончати. Без речи су натоварили на леђа тешку
опрему и одлучно кренули ка северу, по трагу Орла Фанеа.
Траг малог Гнома кривудао је на неки чудан, збуњујући начин преко прашњавих брда
Северне Земље. Пратећи га, путници би наишли на путању која је водила директно на исток,
да би их већ у следећем тренутку нова одвела на запад.; и обрнуто. Послеподне је одмицало;
и премда је Келтсет упозоравао на све свежије знаке, осталима се чинило да нису одмакли
ни корака. Ако их ноћ затекне пре него што стигну своју жртву, изгубиће је поново. Два пута
им је Гном био на дохвату руке и сваки пут их је неочекивана околност приморала да
напусте трагање. Ужасавала их је мисао да би им се исто то могло догодити и трећи пут и
Шиа се заклињао у себи да ће, ако буде потребно, јурити за Орлом Фанеом и по мрклом
мраку.
Гигантски врхови застрашујуће Краљевине Мртвачке главе помаљали су се претећи у
даљини, а њихови црни висови, налик на оштрице бријача, стремили ка небу попут ножева.
Вејланин није могао да савлада осећање страха, страха који је постајао све јачи што су дубље
залазили у Северну Земљу. Знао је да је на себе преузео много више него што је кадар да
изнесе, да је на неки начин трагање за Орлом Фанеом и за Мачем од Шанаре само мали део
едног много ширег загонетног сплета. Паника га још није освојила, али је осећао неодољиву
потребу да заврши тај суманути лов и да се врати у своју земљу.
У послеподневним часовима брдовито земљиште почело је да прелази у равницу, што је
путницима добро дошло; видљивост је била много већа и они осетише прву опуштеност од
како су прошли кроз црни зид. Пред њима се пружала голетна, пуста раван мрке земље и
сивог стења, простирући се све до висова који су окружавали Краљевство Скула и дом
Господара Ворлока. Гола, ужарена и самотна, пространства су се пружала у истој
нестварној, мртвој тишини. Ништа се није покретало. Ништа се није кретало: ниједно
створење се није макло, ниједан инсект зазујао, ниједна птица полетела, ниједан дашак
ветра није додирнуо дебеле слојеве прашине. Свуда је владала иста проклета пустош, лишена
живота, обавијена смрћу. Кривудави трагови Орла Фанеа водили су у њу и нестајали у
даљини – као да их је земља прогутала.
Ловци су стали у недоумици да ли да наставе пут кроз непријатељску земљу. Али времена
за размишљање није било и они наставише пут. После двочасовног хода, Келтсет упозори
сапутнике да их од плена дели највише још један сат. Спуштао се сутон и сунце је нестајало
далеко на западу.
Тројка је пратила гномске трагове све до стрмог спуста који су обликовали високи
гребени громада стења. Бледо сунце су скоро у потпуности заклањале сенке потамнеле
долине и Панамон Крел који је хитро и жудно преузео вођство, био је приморан да будно
прати отиске стопала у прашини; радио је то тако предано, да је доживео прави шок када је
утврдио да се они нагло прекидају. Дуго и пажљиво су сва тројица проучавала тле и
закључила да је неко веома методично избрисао све знаке проласка малога Гнома.
У том тренутку су се из сенке и мрака одвојиле огромне црне прилике. Шиа их је опазио
први, али је поверовао да га очи варају. Панамон је брже схватио шта се дешава. Поскочио је,
исукао сабљу и подигао шиљак који му је служио уместо леве шаке. Можда би и пробио тај
све тешњи обруч да Келтсет није учинио изненађујући потез – зграбио је Крела и повукао га
 

у назад. Панамон је са чуђењем буљио у свога немог пратиоца и, неодлучан, спустио оружје.
Око путника је стајало дванаестак прилика и Шиа са ужасом схвати да их је открила чета
горостасних Тролова.

* **

Групица исцрпљених елфских јахача зауставила је коње окупане знојем и одсутно осмотрила
падине које су се спуштале у долину Рена. На две миље од пусте долине уздизале су се на
истоку високе, оштре литице, прекривене ту и тамо ретким дрвећем и бусењем. Легендарни
пролаз служио је вековима као једини пут из Стрелехејмских Низија у дубоке шуме Западне
Земље, као природна врата ка домовини Елфа. У томе чувеном пролазу су моћну војску
Господара Ворлока победиле елфске легије на челу са Јерлеом од Шанаре. У том се пролазу
Брона суочио са старим Бременом и са тајанственом силом Мача од Шанаре – и побегао од
њих са својом армијом у равнице где су их у заседи дочекале војске Патуљака и уништиле.
Пролаз Рен био је сведок почетка пропасти највеће опасности са којом се сусрео свет после
 разарајућих Великих ратова и за припаднике свих раса спокојна долина добила је историјски
значај и постала природни споменик историје човечанства. Многи су прошли пола света да
би је видели и осетили се на неки начин делићем тог великог догађаја.
Јон Лин Сандор нареди Елфима да сјашу и они га послушаше са захвалношћу. Он се тог
тренутка није бавио историјом прошлости него непосредном будућношћу. Забринут, стајао је
и посматрао тешки црни зид који се из Северне Земље преко Стрелехејмских Низија
приближавао границама Западне Земље, домовини Елфа. Оштре очи осматрале су источни
хоризонт где се тама готово мешала са шумама око старе тврђаве Паранор. Горко је завртео
главом проклињући дан када је себи дозволио да напусти Краља, свога најбољег пријатеља.
Одрастао је са Евентином, а када је његов друг постао Краљ, остао је са њим као лични
саветник и добровољни пас чувар. Заједно су се припремали за борбу против инвазије
Бронине војске, тог Господара Духова за кога се веровало да је уништен у Другом рату раса.
Загонетни путник-луталица Аланон упозорио је елфски народ и, упркос презиру појединаца
према тој опомени, Евентин је знао да је она истинита. Аланон никада није грешио, његова
способност загледања у будућност била је чудесна и тајанствена, али и непогрешиво сигурна.
Елфски народ је следио Евентинов савет и спремао се за рат, али до инвазије није дошло
онда када се она очекивала. Тада је пао Паранор, а са тврђавом и Мач од Шанаре. Аланон је
поново дошао к њима молећи их да надзиру Стрелехејмске Низије изнад Паранора. Нису
смели да дозволе да Гноми, који су држали Друидску тврђаву, изнесу Мач из ње и пренесу га
на север у дом Господара Ворлока. Послушали су га и тада без поговора.
Али зло је наишло неочекивано у време када је Јон Лин Сандор био далеко од Краља.
Гноми су се утврдили у Паранору и изненада одлучили да се Пробију кроз добро чувану
Северну Земљу. Када су њихова три одреда успела да изврше пробој кроз елфске одбрамбене
 редове, Евентин и Јон Лин су одвојено кренули на челу две војске и брзо би уништили Гноме
да нису наишли на вешто припремљену замку и обруч комбинованих гномско-троловских
одреда. Јон Линови ратници су скоро сви изгинули и заповедник је једва извукао главу. Није
успео да стигне до Евентина и елфски краљ је нестао са целом четом. Јон Лин Сандор га је
сада тражио већ данима.
 – Наћи ћемо га, Јон Лине. Њега није лако убити. Евентин ће умети да се снађе.
Забринути Елф је климао главом, а смеле очи су хитро прелазиле преко младог лица
 

прилике која је стајала поред њега.

 – Чудно је, признајем, али знам да је жив – наставио је млади Елф. – Не умем да објасним
како знам, али знам.
Брен Елеседил је био Евентинов млађи брат, престолонаследник Краљевине западних
Елфа у случају братовљеве смрти. За ту одговорну дужност још није био спреман, а просто
није ни желео. После Евентиновог нестанка није ни покушао да стане на чело посустал
елфске армије или разбијеног краљевског савета, него се одмах придружио трагању за
братом. Последица свега била је да се елфска влада нашла на ивици расула, а оно што је
непуне две недеље раније био народ уједињен у отпору против инвазије са севера била је
сада несигурна, подељена гомила издвојених групица, на смрт преплашена чињеницом да
нико не преузима вођство у земљи.
Али елфски народ није захватила паника, Елфи су били исувише дисциплиновани да би
дозволили да се све сруши и претвори у прах и пепео. Дубоко одан Евентину, ујединио се
оног тренутка када је његова снажна личност ступила на престо. Евентин је био млад, али је
поседовао необичну чврстину и непогрешиви здрав разум, увек спреман да их посаветује и
усмери. Вест о његовом нестанку дубоко је потресла читав елфски народ.
Брен Елеседил и Јон Лин су одмах кренули у трагање за изгубљеним Краљем. Пошто су
избегли гномске патроле и главнину Северне војске, измучени преживели припадници
десеткованих елфских одреда вратили су се у сеоце Кос, где су добили одморне коње и
потребне намирнице. Поново су били спремни да наставе пут.
Јон Лин Сандор је веровао да зна где ће пронаћи Евентина, уколико је Краљ још жив.
Непрегледна војска пошла је у поход на југ ка Краљевини Калахорна још пре недељу дана и
свакако неће продрети даље све док славна Погранична Легија не буде уништена. Ако је
Евентин заробљен, као што су претпостављали и Брен и Сандор, онда ће га свакако пронаћи
међу главарима Бронине освајачке армије, који га будно чувају као драгоценог таоца, свесни
чињенице да ће градови са слабијом одбраном бити далеко спремнији на предају када чују
вест о поразу Евентина Елеседила.
У сваком случају, Господар Ворлок је знао шта млади Краљ значи елфском народу. Он је
био најпоштованији и највољенији владар после Јерлеа од Шанаре, и Елфи су били спремни
на све само да га ослободе. Мртав не би послужио Господару духова, а његово погубљење
само би разјарило Елфе, позивајући их на освету. Жив, Евентин је био од огромне вредности,
ер Елфи никада не би изложили опасности свога вољеног Краља. Јон Лин Сандор и Брен
Елеседил се, међутим, нису заваравали илузијама да ће непријатељ Евентина вратити живог
и здравог. Дејствовали су зато на своју руку, и бацили све на коцку у покушају да пронађу
брата и пријатеља пре пропасти Јужне Земље.
 – Доста је одмарања. На коње!
Јон Линов нестрпљиви глас пресекао је тишину и његови сапутници узјахаше коње без
 речи. Пошто је још једном осмотрио далеку таму, и он крете са Бреном. Мала коњичка чета
ишла је брзим касом ка пролазу у долини. Јутро је било сиво, ваздух испуњен мирисом
трулежи после дугих киша. Висока, влажна трава полегала је под оштрим копитама и гушила
њихов шум. Далеко на југу назирао се иза облака траг дубоког плавог неба. По прохладном
дану Елфи су јахали са лакоћом.
Брзо су стигли до краја долине и успорили кас у тренутку када су ушли у источни део
пролаза. Јахачи су разговарали тихо, јер су границе Северне Земље лежале иза главног улаза.
Колона јахача кривудала је попут змије преко високих гребена и већ после неколико минута
 

појавила се на пространим Стрелехејмским Низијама. Јон Лин осмотри пустош која се

пружала пред њим и одједном заузда коња.
 – Брене! Коњаник!
Обојица се загледаше у јахача који им се приближавао. Елфи нису били кадри да
 распознају његово лице и у једном делићу секунде Елеседил помисли да се то враћа његов
брат. Али све су наде ишчезле када је установио да је прилика на коњу сувише мала за
Евентина и да није вична јахању. Када им је коњаник пришао, готово је лежао, обливен
знојем, на уздама, и одмах су у њему препознали Јужноземљаша.
Зауставио је коња пред Елфима и дубоко удахнуо ваздух пре него што је проговорио. Када
е приметио радознале погледе, лице му се зајапури.
 – Срео сам пре неколико дана једног човека – рече незнанац. Оклевао је као да жели да се
увери да му поклањају пуну пажњу. – Замолио ме је да потражим десну руку Елфског краља.
Љубопитљивости нестаде са лица и Елфи му приђоше.
 – Ја сам Јон Лин Сандор – рече мирно елфски командант.
Изнурени јахач одахну и климну главом.
 – А ја сам Флик Омсфорд. Дошао сам из Калахорна да бих те нашао. – Сјахао је са
напором и исправио болна леђа. – Чим мало предахнем, одвешћу вас код Евентина.

* **

Шиа је ћутећи ишао између два горостасна Трола, ужаснут сазнањем да их је Келтсет издао.
Заседа је била вешто постављена, али би они бар покушали да се одупру непријатељу да их
Келтсет није у томе спречио, после чега су се предали без отпора. Шиа се у почетку надао да
Келтсет познаје неког од Тролова и да ће покушати да их ослободи, али неми горостас није
ни погледао заробљиваче и послушно је дозволио да му вежу руке. Крелу и Шии су одузели
оружје и везали им руке, па су сву тројицу потерали ка северу у пусте равнице. Мали
Вејланин је још имао Елфско драго камење, али оно је било бескорисно у борби против
Тролова.
Гледао је у широка леђа Панамона Крела који је ишао испред њега, питајући се о чему
 размишља плаховити пустолов. Човек је до те мере био изненађен предајом свога немог
пратиоца да од тада није проговорио ни речи. Очигледно није могао да верује да је тако
погрешно проценио дива коме је спасао живот и чије је пријатељство толико уважавао.
Келтсетово понашање било је за обојицу неслућена тајна. Али док је Шиа био само збуњен,
Панамон је био дубоко повређен. Без обзира на све, Келтсет му је био пријатељ, једини
пријатељ у кога се могао поуздати, на кога се могао ослонити. Разочарање окорелог
пустолова ће брзо прећи у мржњу, а Шиа је одувек знао Да је Панамон Крел страховито
опасан као непријатељ.
Нису могли да одреде куда их воде. Ноћ је била без ме сечине, црна и непрозирна, и Шиа је
сву пажњу усредсредио на корак. Тролски језик био је Вејланину потпуно непознат, а
Панамон је запао у бесконачно ћутање. Можда су Тролови наслутили ко је њихов
заробљеник, у ком случају су их водили Господару Ворлоку. Чињеница да нису тражили
елфско камење указивала је, опет, на то да су их заробили као непознате уљезе и не слутећи
шта их је довело у Северну Земљу. Та је могућност пружала малу утеху – Тролови ће истину
открити врло брзо. Истог тренутка се упитао шта се догодило са њиховим бегунцем, малим
Орлом Фанеом. Његови трагови су ишчезавали управо тамо где су их Тролови ухватили, што
 

е могло да значи да је и Гном њихов заробљеник. Али, куда су га одвели? И шта се догодило
са Мачем од Шанаре?
Ишли су сатима кроз мрак. Шиа је брзо изгубио осећај за време и на крају се толико
изнурио да је пао. Сада га је један од горостаса носио преко рамена као врећу с брашном.
Пробудила га је пуцкетава светлост ватре у шуми, у тренутку када је чета ушла у непознати
логор; осетио је како га спуштају на тле и увлаче у велики шатор. Тамо су проверили везе на
 рукама и везали му ноге. У следећем тренутку остао је сам. Панамона и Келтсета одвели су
на неко друго место.
Покушао је да се ослободи кожних веза, али је брзо одустао од безуспешних напора.
Осећао је како тоне у сан, како му бескрајан умор ломи болно тело; настојао је да се том сну
одупре и смисли план за бекство. Што се више трудио, то му је теже падало да мисли на
било шта и све му се више мутило у глави. Заспао је после пет минута.
Осетио је како га буде грубе руке и дрмусају свом снагом. Устао је клецајући док му је
здепасти Трол причао нешто на свом неразумљивом језику и показивао чинију са јелом.
Пошто је поново остао сам, Шиа је блудео погледом по шатору, одсутно примећујући
познато сивило северног јутра које је најављивало почетак новог дана. Схвативши са
великим изненађењем да су му кожне везе скинуте, снажно је протрљао зглобове да би
повратио проток крви и брзо појео донету храну.
 Чинило се да у насељу влада неко велико узбуђење; чули су се узвици и крици Тролова
који су трчали тамо-амо. Вејланин је довршавао доручак када се крило нагло размакну и у
шатор уђе крупан тролски стражар и једним покретом руке позва Шиу да пође са њим.
Држећи се једном руком за тунику под којом је осећао умирујућу избочину елфског камења,
Вејланин неодлучно изађе на светлост дана.
У пратњи Тролова, Јужноземљаш се нађе на ширем делу логора са великим бројем шатора
 разних величина и дрвеним колибама саграђеним на стрмини, окруженој низом гребена.
Пошто је бацио поглед на далеки хоризонт, закључио је да су високо изнад пустих равница
кроз које су прошли претходне ноћи. Логор је опустео, а гласови које је Шиа још малочас чуо
беху се утишали. Ноћне ватре претвориле су се у пепео, шатори и колибе су били затворени.
Ледена језа обузе наједном преплашеног заробљеника, увереног да га воде на губилиште.
Нигде није било ни трага ни гласа о Келтсету и Панамону Крелу. Аланон, Флик, Менион
Леах и остали били су негде у Јужној Земљи и не знајући шта се са њим догађа Шиа је био
сам на свом последњем путу ка смрти, и толико одузет да није ни помишљао на бекство.
Укочено се кретао између Тролова док су вијугали кроз пусти логор. Ниски гребен, који је
представљао и крај насеља, уздизао се пред њим. Прошли су поред колиба и шатора и
избили на пространу чистину. Шиа стаде као укопан, не верујући очима.
Десетине и десетине Тролова седели су у широком полукругу, лица окренутих гребену. У
његовом подножју седела су три Трола различитих висина и, како је претпостављао Шиа,
 различитих година; сваки од њих држао је светло обојену палицу са црном заставом. На
едној страни круга седео је и Панамон Крел који се, чудно замишљен, није пренуо ни када
е угледао Шиу. Пажња свих присутних била је усмерена на огромног Келтсета, који је
непомично стајао у самом средишту, прекрштених руку, сучељен са тројицом старешина са
палицама. Није се окренуо када су Шиу увели у круг и поставили га да седне поред необично
озбиљног Крела. Завладала је дубока, мукла тишина. Шиа никада није присуствовао тако
чудном призору. Један од тројице Тролова устаде достојанствено и лупну палицом по земљи.
Истог часа подигао се цео скуп, окренуо лица према истоку и једногласно изговорио
 

неколико речи. Затим су опет сви поседали.

 – Замисли, молим те, они су се молили!
На те прве Панамонове речи, Шиа се изненађено окрете. Гледао је пустолова који је, опет,
гледао Келтсета. Други од тројице Тролова који су председавали скупу устаде и рече нешто
пажљивим слушаоцима, показавши неколико пута руком Шиу и Панамона. Мали Вејланин
се упитно загледа у свог сапутника.
 – Ово је суђење, Шиа – изјави Крел неким чудно безизразним гласом. – Али не суђење
теби или мени. Нас ће одвести у Планине Мртвачке главе, иза Оштрице Ножа, у Краљевину
Господара Ворлока и тамо нас оставити... ко зна докле. Не верујем да још знају ко смо, али
су по наређењу Господара духова дужни да све туђинце одведу к њему, па ће тако поступити
и са нама. Има још наде.
 – Али, коме се суди...? – упита Шиа.
 – Келтсету. Сам је захтевао да му суди његов народ, да га не воде пред Брону. То је стари
тролски обичај, и такав се захтев не одбија. Келтсета су затекли са нама у тренутку када је
његов народ био у рату са нашом расом. А сваки Трол који се затекне са Човеком сматра се
издајником. Изузетака нема.
Шиа и нехотице погледа Келтсета. Горостасни Трол је седео попут каменог кипа у
средишту скупа, док је глас једног од председавајућих једнолично одзвањао у муклој тишини.
Били су грешни и неправедни према трећем сапутнику, мислио је Вејланин са радошћу и
грижом савести. Келтсет их није издао, није их предао непријатељу у руке. Али зашто је
дозволио да их тако лако заробе када је знао да је и његов живот у опасности?
 – Шта ће му учинити ако га прогласе кривцем и издајицом? – упита нагло.
Смешак затитра на уснама високог Панамона.
 – Знам о чему размишљаш. – У подругљивом гласу назирао се и призвук ироније. – Када је
тражио ово суђење, Келтсет се изложио смртној опасности. Ако га прогласе кривим, бациће
га одмах са најближе стене у провалију.
Заћутао је и први пут погледао Вејланина.
 – Ни мени није јасно шта се догодило.
Поново је завладала мртва тишина када је говорник завршио излагање и сео. У следећем
тренутку један Трол стаде пред председавајућег и Шиа коначно схвати да су то судије. Трол
е дао кратку изјаву. За њим су уследили и други сведоци, од којих је сваки говорио кратко и
одговарао на питања судија. Шиа ништа није разумео, ни шта се говори, ни шта се дешава,
али је претпостављао да су сведоци чланови одреда који их је заробио претходне ноћи.
Испитивање се отегло у недоглед, али Келтсету се за све време није померио ниједан мишић.
Шиа је погледом проучавао недокучивог џина, не схватајући зашто је дозволио да до овога
дође. И Шии и Панамону је већ одавно било јасно да Келтсет није обичан изгнаник кога је
народ отерао зато што је био неспособан да говори. Знали су исто тако да није ни лопов ни
пустолов, иако је Крел прижељкивао да га таквим направи. Необично благе очи одавале су
изузетну интелигенцију; Келтсет је знао за Мач од Шанаре, за Господара Ворлока, па и за
Шиу Омсфорда. Дубоко у срцу, горостас је покопао своју тајанствену прошлост. Много је
личио на Аланона, помисли изненада Шиа. Обојица су у себи чувала кључ тајне моћи Мача
од Шанаре. Откриће је било неочекивано и Вејланин у чуду заврте главом, питајући се
одакле му то несхватљиво повезивање ствари. Али, више није било времена за размишљање.
Последњи сведок је завршио излагање и судије су позвале оптуженог да устане и брани се.
Настали су бескрајно дуги тренуци мучне тишине док су окупљени Тролови, Панамон Крел,
 

Шиа и судије чекали да се Келтсет дигне. Али велики Стеновити Трол је и даље седео,
непомичан, као у трансу. Шиа је осећао неодољиву жељу да викне, да крикне, да учини било
шта, само да разбије то њему неподношљиво ћутање, тај мучни тајац. Секунде су пролазиле,
а онда се Келтсет изненада подиже.
Усправан и достојанствен, личио је на биће моћније од смртника. Као оличење гордости и
чврстине сучелио се са својим пресудитељима. Не скрећући поглед са њих, завукао је руку у
широки кожни појас и извадио велики црни метални привесак и ланац. Неколико тренутака
их је држао у рукама пред очима судија, који се изненађено тргоше. Див затим
церемонијално подиже ланац изнад главе и полако га стави око врата.
 – Тако ми свих богова који нам подарише животе... не могу просто да верујем! – Панамон
е скоро грцао од запрепашћења.
И судије су, пренеражене, устале. И док се Келтсет полако окретао скупу Тролова, из
њихових уста се зачуше узбуђени усклици. Сви скочише на ноге и пружише руке ка диву који
е стајао у средишту круга. Устао је и Шиа, потпуно унезверен.
 – Шта се ово дешава, Панамоне? – узвикнуо је.
Снажан урлик гомиле на ногама скоро је гушио његове речи. Али сада је скочио и
Панамон Крел и широку руку спустио на нежно раме Шие Омсфорда.
 – Не могу да верујем! – поновио је пустолов са неприкривеном радошћу. – У току свих
ових месеци ниједном то нисам наслутио. То је, значи, крио од нас све време, млади мој
Вејланине! Зато нам није дозволио да се боримо! Али има ту још много необјашњеног...
 – Да ли ћеш ми најзад рећи шта се догађа? – понови жустро Шиа.
 – Привесак, Шиа, крст и круг! – узвикну Крел узбуђено. – То је Црни ирикс, највише
признање и највећа почаст које тролски народ може да подари некоме од својих! Три таква
одликовања у једном веку су веома ретка, готово немогућа. Ако добијеш једно, постајеш
жива слика свега онога што тролска нација воли и гаји, чему стреми. У том си случају
најближи богу. Некад у својој прошлости, Келтсет је доживео ту част, а ми то никада ни
наслутили нисмо!
 – Али, они су га затекли са нама... – Мали Вејланин је схватио само пола истине.
 – Онај ко носи одликовање које се зове Ирикс, никада неће издати свој народ – пресече га
Крел. – Оно повлачи за собом и неограничено поверење. Носилац Ириксовог одликовања
никада не би прекршио законе свог народа! Тролови верују да би издаја поверења означила и
вечиту казну коју је страшно и замислити.
Шиа је пиљио у Келтсета, док је граја бивала све јача. Високи Трол је и даље непокретно
стајао пред судијама које су узалуд покушавале да поврате мир и ред у скупу. Тек после
неколико минута бука се стишала. Тролови поново поседаше, жељно очекујући да Келтсет
проговори. Настаде тајац и троловски тумач приђе немом оптуженику и поче с њим да се
споразумева на језику знакова. Тумач је нетремице гледао покрете великих Келтсетових руку
и судијама преносио њихово значење. Шиа, наравно, није разумео ни језик брањеника ни
език Тролова, али је на срећу имао поред себе Панамона као двоструког преводиоца.
 – Келтсет каже да долази из Норбана, једног од већих троловских градова у далеким
Планинама Костурницама. Презива се Маликос и потомак је веома старе и угледне
породице. Причало се да су све чланове породице Маликос побили Патуљци да би им што
лакше опљачкали дом. Судија слева пита Келтсета како је преживео покољ у коме је нестала
цела породица. Мора да је покољ био страшан, када је чак и ово удаљено село чуло за њега.
Слушај сад ово, Шиа! Келтсет каже да су његову породицу и његов дом уништили гласници
 

Господара Ворлока! Скули са знамењем мртвачке главе дошли су у Норбан пре годину дана,
преузели власт и наредили троловској војсци да им се приклони. Убедили су грађанство да
се Брона вратио из мртвих, да његова дуговечност траје пуних хиљаду година и да га рука
смртника не може убити. Породица Маликос била је једна од владајућих у Норбану; њени
чланови су одбили да се покоре и захтевали да се град одупре Ворлоку. Сви овде окупљени
Тролови дубоко верују у сваку Келтсетову реч јер он носи Црни ирикс, њихово највеће
одликовање. Ворлок је, дакле, побио целу породицу Маликос, изузев Келтсета кога је довео у
своје утврђење на Рубу Ножа, и пронео причу о злочину да би огорчене Тролове устремио на
Патуљке и натерао их да се придруже инвазији Јужне Земље.
Панамон уздахну, а затим настави:
 – Али Келтсет је побегао пре него што су га бацили у тамницу; лутао је идући на југ све
док га ја нисам срео. Још као заробљенику испекли су му гласне жице, јер је Ворлок желео
да му онемогући свако споразумевање. Али Келтсет је брзо научио језик знакова и дуго је
чекао прилику да се врати у Северну Земљу...
Панамон је заћутао да би чуо питање једног од судија.
 – Судија га пита зашто се вратио баш сада, а наш велики пријатељ одговара како је чуо да
Брона страхује од моћи Мача од Шанаре и легенде по којој ће потомак елфске краљевске
лозе дићи Мач на њега и уништити га...
Крел је опет ућутао у тренутку када се тумач окренуо Келтсету. На то горостасни Трол
први пут погледа Шиу својим благим очима. Шиа и нехотице уздрхта пред тим погледом и
сву пажњу усредсреди на Келтсетове нове покрете. Панамон Крел је мало оклевао, а онда
изрекао, реч по реч:
 – Келтсет каже да морају поћи са њим у Краљевину Мртвачке главе јер ћеш тамо ти, Шиа,
уништити Господара Ворлока!
 

7.

У граду Господара Ворлока

Паланс Букханах је умро у зору. Умро је тихо, готово нечујно, када су први златни сунчеви
зраци продрли кроз таму на источном обзорју. Угасио се не долазећи свести. Када су вест о
његовој смрти саопштили Балинору, немо је климнуо главом и окренуо се. Пријатељи су
стајали ћутећи поред њега све док им Хендел није дао знак да изађу из одаје. Окупили су се
пред собом у којој је на одру лежао млађи Принц од Калахорна и шапатом измењали
неколико речи. Балинор је био последњи Букханах. Ако и он погине у предстојећим борбама,
породична лоза ће се заувек угасити и остати забележена само у историји.
У том часу почео је напад на Тирсис. И он је дошао полако, са умирањем ноћи. Док су
будни војници утврђене Пограничне Легије зурили у сиве равнице у подножју високих
градских зидина, светлост излазећег сунца открила је мамутску војску која се дуж обала реке
Мермидон пружала у недоглед. Једно време стајала је непомично на пашњацима, а онда су
сенке у зори која је рудела постале прилике од крви и меса, гвожђа и камена и почеле полако
и неумитно да напредују ка тирсијским бранитељима. Тишину су нагло нарушили гномски
 ратни бубњеви и тај дубоки, заглушујући звук злослутно је одјекнуо о камене зидове тврђаве.
Северноземљаши су надирали мирно и непоколебљиво, звук бубњева се мешао са батом
војничких чизама, метал звецкао о метал, а оклопи и оружја укрштали у стравичном походу.
У сумаглици раног јутра кретале су се хиљаде и хиљаде прилика са штитовима и без лица.
Велике дрвене покретне дизалице оковане гвожђем, успињаче ка висовима утврђене литице,
ечале су и шкрипале у покрету на својим металним точковима.
Освајачи су и даље ишли према легионарима, бубњеви и даље грмели у једноличном
 ритму. Обриси сунца постали су видљиви и оштри на истоку, док је ноћ лагано издисала на
западу. У том тренутку, бубњеви нагло ућуташе и војска се заустави. Завладала је дубока,
непомућена тишина и залебдела са претећим оклевањем у јутарњем ваздуху. А онда се
проломио заглушујући урлик из неколико хиљада грла и неумољива сила, која руши све на
своме путу, напала је, у таласу за таласом, Пограничну Легију.
Иза затворених капија високог Спољашњег Зида Балинор је, хладна, непрозирна лица,
посматрао ту ужасавајућу масу. Глас му је био миран и одлучан када је својим извидницима
наредио да пронађу Актона и Гинисона на десном крилу. Поглед му се одмах затим вратио
на стравичан призор. Иза на брзину подигнутих барикада, стрелци и копљаници су
стрпљиво чекали наређења свог врховног заповедника. Балинор је знао да са висинских
одбрамбених положаја могу да одбију чак и овако масован напад, али да пре тога морају
уништити пет огромних покретних дизалица које су се примицале подножју литице.
Предвиђао је да ће непријатељ те справе користити за освајање висоравни и њених нижих
грудобрана, као и за уништење градских покретних мостова. Претходница Северне војске
била је удаљена само педесетак стопа од литице, а нови Краљ Калахорна је још посматрао и
чекао.
А онда се, неочекивано, под ногама непријатеља у нападу отвори тле и они се уз јауке
сручише у дубоке јаме које су лежале вешто прикривене у целом подножју висоравни. Две
чудовишне покретне справе пропадоше кроз огромне отворе, точкови се поломише а греде
 

 распадоше у иверје. Први талас моћних нападача био је заустављен: са врха грудобрана
легионарски стрелци дочекали су Балиноров знак и немилосрдно осули кишу својих стрела
на редове збуњеног непријатеља. Мртви и рањени падали су као покошени по равном тлу,
али је преко њих брзо прешао други талас, са једном једином жељом – да допре до утврђене
Легије.
Три преостале покретне дизалице одолеле су противнападу и наставиле да се котрљају
према ниским грудобранима. Легионарски стрелци осуше вихор запаљених стрела у њихове
дрвене греде, али се вижљава, жута телашца одмах бацише на пламен, настојећи да га угуше.
Сада су ватру осули и гномски стрелци, па су у унакрсној киши стрела гномски војници који
су пузили по дизалицама гушећи пожар били дословно раскомадани. Падали су уз крике и
ауке, са шиљцима немилосрдно заривеним у жива тела. Легионари су били заштићени
грудобранима и своје рањенике су одмах повлачили и предавали их на негу и видање.
Северноземљаши су, међутим, лежали немоћни и незаштићени на отвореном бојишту и
стотине су изгинуле пре него што су их саборци повукли у позадину.
Три преостале дизалице стајале су и даље у подножју литице, иако је једна већ горела
пуним пламом, док је загушљиви дим помућивао видик. Када су две огромне справе стигле у
непосредну близину грудобрана, Балинор даде знак за последњу одбрану. Легионари
нагнуше џиновске бакраче са густим, врелим уљем са ивица зидина и просуше њихову
садржину на пашњаке у подножју, право на дизалице. Пре него што су нападачи стигли да се
склоне, бачене буктиње запалише уље и све нестаде у ватреном мору и црном диму.
Непријатељски продор је заустављен; следећи таласи нападача устукнули су у страху пред
пламеним зидом са којим су се суочили. Први редови изгорели су живи и само је неколико
њих успело да побегне из страшног покоља у подножју одбрамбених линија. Ветар је носио
тамни дим преко отворене равнице на запад и неколико тренутака су две армије биле
погледом одсечене једна од друге и од гомиле умирућих и рањених.
Тада је Балинор схватио своју шансу. Силовити противнапад је могао разбити непријатеља
и посећи Северну војску. У једном скоку нашао се испод Спољашњег Зида и дао знак Јанусу
Сенпреу, команданту градског гарнизона. Истог часа су се отвориле гвожђем оковане капије
и коњички пук Пограничне Легије, наоружан кратким сабљама и дугачким оштрим
копљима, са заставама живих боја и грбовима леопарда, обруши се у галопу и нагло скрену
улево, отвореном стазом дуж градског зида. Већ у следећем тренутку стигао је до левог крила
легионарске одбране где су граничарима командовали Актон и Фандвик. Покретни мост се
хитро спусти у равницу обавијену димом и коњаници Пограничне Легије, на челу са
Актоном, пређоше у дивљи јуриш.
Балинорова наређења су гласила: славни пук треба да пресече и заобиђе димни зид и свом
снагом нападне непријатеља на десном крилу; док се Северњаци буду супротстављали
противнападу, Балинор ће стати на чело пешадије, извршиће фронтални напад и натераће их
да се повуку на Мермидон. Уколико се, пак, противник не скрши противнападом, оба
легионарска одреда ће се одмах повући у облак дима и попети преко спуштених покретних
мостова. Игра је била опасна. Размера Северњака и Јужњака била је двадесет према један
ако непријатељу пође за руком да Пограничној Легији пресече одступницу, Јужна војска ће
бити десеткована.
Мањи одреди легионарских пешака већ су силазили низ покретни мост на левом боку и,
заваравајући противника, извршили неколико кратких противнапада, са намером да заштите
едиву везу коњичког пука са опседнутим градом. За тренутак се чинило да је непријатељ на
 

левом крилу нестао у диму који је у заслепљујућим валовима надирао са запаљених дизалица
у центар одбране.
На десном одбрамбеном крилу била се битка на живот и смрт. И поред дима, прашине и
измаглице, било је јасно да се продор Северњака наставља без предаха и без промена.
Легионарски стрелци су десетковали нападаче у првом налету, али је зато други талас успео
да допре до подножја литице и заузме нека упоришта уз помоћ грубо израђених лествица.
Бесконачни редови гномских стрелаца испаљивали су хиљаде стрела у ниске грудобране,
настојећи да својим војницима омогуће верање уз зидине. Легионарски стрелци су им
узвраћали истом мером, уз помоћ копљаника који су гвозденим шиљцима сејали смрт са
ивица бедема.
Била је то дуга, огорчена битка два неуморна противника. На једном месту, силовити
одред снажних Стеновитих Тролова разбио је легионарску одбрану и домогао се литице.
Једно време беснела је жестока битка у којој је заповедник Гинисон, чије је лице било исто
толико црвено као и дугачка риђа коса, прикупио своје војнике и супротставио се
горостасним Троловима. У том крвавом окршају прса у прса, легионари су уништили
нападаче и затворили пробој.
Са врха Спољашњег Зида, четири стара пријатеља и Јанус Сенпре посматрали су језиви
призор. Хендел, Менион Леах, Дурин и Дајел остали су по Балиноровом наређењу у граду, са
задатком да прате развој битке и усклађују акције Легије. Димни облаци су високом
граничару замрачивали видик и само су другови са високих зидина могли да га обавештавају
о развоју ситуације и омогуће му да из средишта одбране своје снаге пребацује на права
места у правом тренутку. Краљ Калахорна се првенствено ослањао на Хенделову процену,
ер се ћутљиви Патуљак скоро тридесет година калио у ратовима што су се водили на
границама Анара.
Сада је тај седокоси ратник, заједно са Леахом и Елфима, зурио са највећим узбуђењем у
сцену која се одвијала у подножју. Најжешћа борба водила се на десном одбрамбеном крилу,
ер су Северњаци и даље тукли Легију, и даље се верали уз стрму литицу. Легионари су
уначки одолевали, али и улагали последње снаге да одбију неумољиви напад. Пашњаци у
подножју градских вратница, у самом средишту грудобрана, били су замрачени горућим
уљем и пламеном у коме су нестајале гомиле греда. На ивицама димне завесе, разбијени
Северноземљаши су безуспешно покушавали да среде своје редове и оспособе их за нове
урише. На левој страни, легионарске коњанике, који су изненада избили из окриља црног
дима, дочекао је први прави отпор.
Велико одељење гномске коњице било је постројено на десном боку, за случај да се појави
она врста маневра која се управо одвијала. Они су, међутим, очекивали претходно упозорење
својих сабораца, а како оно није уследило – Гноми су били затечени. Слабо обучене војнике
брзо су разбили ратници Пограничне Легије и напад на изложено крило Северне војске био
е неумољив. Ширећи круг према северу, славни легионарски коњички пук спустио је оштра
копља, обликовао зид састављен од три дубоке колоне и свом жестином напао центар
изненађеног непријатеља. Актон је са великом сигурношћу предводио своје коњанике у
продору и готово порушио крајњу десницу Северњака. Група на врху Спољашњег Зида са
узбуђењем је посматрала како непријатељ сређује редове на десном боку и спрема се да
одбије нови напад. У том тренутку је Хендел дао знак Балинору. У средишту одбране
спустио се и други покретни мост и на њему се појавила висока прилика Месалина на чел
легионара који се пешке упутише ка пашњацима обавијеним димом. Стража у позадини
 

остала је крај моста, а пешадијски пук нестао је у измаглици. Балинор затвори своју одбрану
и придружи се пријатељима на врху зида, да би заједно са њима осматрао развој и исход свог
вешто изведеног противнапада.
Био је изведен до савршенства. Док се изненађено десно крило Северне војске окретало да
би се суочило са нападом коњичког пука Пограничне Легије, пешаци на челу са Месалином
напали су га из димног зида. У збијеним пешадијским редовима, са копљима упереним у
препреку саткану од штитова, искусна и вична Легија брзо се пробијала до језгра збуњеног
непријатеља. Северњаци су се попут говеда сјатили у крдо и падали као снопље. А како су
Актонови коњаници извршили притисак слева, читаво десно крило непријатељских снага
почињало је да се руши и распада, а крици ужаса постадоше тако оштри да се чак и силовити
напад на десном одбрамбеном боку за тренутак умирио. Избезумљени Северноземљаши су
тупо буљили у правцу запада, покушавајући да схвате шта се догодило. Са врха Спољашњег
Зида, Менион Леах је у чуду посматрао оно што се збива.
 – Невероватно! Легија их потискује немилице. Они су побеђени!
 – Још нису – уздисао је Хендел. – Право искушење ће тек доћи.
Северњаци су се и даље повлачили и падали, али су се њихови борбени редови и поред
тога брзо освежавали. Армија Господара Ворлока није била лако победива, недостатке у
вештини и обуци надокнађивало је мноштво. Велики одред гномских коњаника, позван да се
супротстави легионарима, улетео је у позадину својих малаксалих пешака. Гноми су одмах
пошли на север, у сусрет Актоновим коњаницима и, потпомогнути безбројним стрелцима и
праћкашима, кренули у јуриш. Из позадине центра непријатељске армије постројио се
бесконачан низ високих војника у оклопима и почео да се пробија кроз сопствене линије ка
пешадији легионара. Осматрачи на врху Зида су подскочили од изненађења када су ратници
у оклопима копљима и сабљама почели да секу одступницу својој војсци. Био је то
најсуровији чин коме је Менион Леах икада присуствовао.
 – Стеновити Тролови! – узвикнуо је узбуђени Балинор. – Они ће извршити прави покољ
над Месалином и његовим одредом. Јави им да се одмах повуку, Јанусе!
Његов најближи сарадник је одмах истакао велику црвену заставу на оближњем јарболу.
Менион Леах са чуђењем погледа граничара. Битка је, чинило се, већ била добијена, а
врховни заповедник је затражио повлачење. Срео је поглед Краља од Калахорна и осмех,
мрачан и злослутан, који је истовремено био и одговор на питање у брђаниновим очима.
 – Стеновити Тролови се од рођења обучавају за борбу, такав је начин њиховог живота. У
окршајима прса у прса они су ненадмашни и наши се легионари не могу мерити с њима, а да
о физичкој кондицији и не говорим. Ништа нећемо постићи тиме што ћемо у овом тренутку
упрегнути све снаге. Непријатеља смо десетковали, нанели му тешке губитке и литица је још
у нашим рукама. Ако желимо да их поразимо, морамо их мало-помало лишавати снаге.
Менион климну главом. Схватио је да је Балинору највећа брига да заштити пут повлачења
своја два пука, што је опет значило и успешне одбране покретног моста, једине везе војника
са градом. Брђанин је посматрао горостасну прилику која се већ губила из вида и вратио се
подножју. Крвопролиће на равници било је језоморно. Тела покланих и рањених лежала су
 разбацана дуж целог пута од гребена до позадине Северне војске. Био је то најстрашнији
покољ који је и једна и друга противничка страна икада видела и сви су, неми и непомични,
посматрали битку на крв и нож која се непоштедно настављала.
У даљини су легионарски пешаци под вођством Месалина почели да се у савршеном реду
повлаче ка градским одбрамбеним линијама, али су дивовски Стеновити Тролови успели да
 

се пробију кроз сопствене мравињаке и били спремни да се баце у потеру за омраженим

Тирсијцима. Али док се пешадија повлачила без тешкоћа, коњица је наишла на неочекиван
отпор гномских јахача. Оба противника су се бацила у огорчену битку на левом боку
надирућих Тролова. Чинило се да Актон није кадар да се одвоји од унакрсне ватре
двоструких редова гномских стрелаца на северним положајима. Снажни одреди Гнома и
Тролова, углавном њихових мачевалаца, извојевали су пут око коњаника, па је Актонов пук
сада био опкољен са три стране.
Хендел је нешто љутито мрмљао себи у браду, Менион се први пут дубоко забринуо, а
Јанус Сенпре нервозно корачао тамо-амо. Све бојазни и најгоре слутње обистиниле су се већ
у следећем моменту. Потера Тролова, чилих за лов, напредовала је тако брзо да Тирсијци у
повлачењу нису успели да стигну до безбедног окриља литице и градских зидина. Били су
приморани да се пред самим покретним мостом, који их је жељно ишчекивао, окрену и
сучеле се са непријатељем. Дим са згаришта ковитлао се у црним облацима пред ниским
грудобранима и у потпуности замрачивао видик Балинору који је чекао пред градским
капијама. Неочекивани обрт догађаја био је, међутим, веома видљив ужаснутим
посматрачима на врху градског зида.
 – Морам упозорити Балинора! – викну Хендел и скочи са о сматрачнице. – Читав одред ће
бити самлевен!
Јанус Сенпре је кренуо са њим, док су Менион и Елфи наставили да зуре у стравични
призор, немоћни да скрену поглед са сцене у којој су се горостасни Стеновити Тролови
крвожедно бацили на Месалинове измучене ратнике. Легионари су се окупили са
истакнутим штитовима и исуканим копљима, а Тролови су их нападали у фаланги са сасвим
одређеним циљем да Јужњаке окруже са три стране и својом огромном снагом пробију
одбрану. Менион баци поглед преко зида, али се Балинор није ни покренуо, још несвестан
тога да се цео један пук славне Пограничне Легије налази на ивици пропасти и уништења. У
следећем тренутку је брђанин скренуо поглед и видео како Хендел и Јанус трче према
високом граничару. Балинор нема времена за спасоносне акције, мислио је Менион, а и њих
двојица су закаснила!
А онда се догодило чудо. Антонов коњички пук, на који су посматрачи тренутно
заборавили, нагло је напустио гномске коњанике, повукао се, средио редове и у оштром луку
бацио се на исток у залеђе Стеновитих Тролова. У пуном галопу, савршени јахачи се
пробише кроз Гноме који су им препречили пут и, не обазирући се на кишу гневних стрела,
полетеше ка Троловима. Спуштених копаља, пук легионара је ушао у залеђе фаланге и
наставио пробој ка истоку. Неколико десетина горостасних изненађених ратника срушише
се, један за другим, на тле прободени оштрим шиљцима.
Али као најбољи ратници на свету дошли су брзо себи, сабили редове и супротставили се
неочекиваној опасности. Када су их Актонови коњаници поново напали вртоглавом
брзином, Северноземљаши се жестоко, махнито одупреше нападу са исуканим сабљама и
издигнутим буздованима. Више од дванаестак легионара падоше са коња као покошени, а
исти број тешких рањеника остаде да виси у седлима. Пук је наставио свој лет на исток, а
потом нагло скренуо на југ тражећи спас у Тирсису.
Актон је остварио свој циљ; брза диверзија омогућила је Месалиновом опкољеном
пешадијском пуку да се пробије кроз непрозирни дим. Био је то блиставо изведен маневар и
са осматрачнице на врху Спољашњег Зида зачуло се клицање пуно одушевљења и дивљења.
Иако прогоњена првим редовима побеснелих Тролова, легионарска пешадија је успела да
 

уђе у димну завесу, па је и већина војника, уз помоћ Балинора на челу спасилачког одреда,
стигла жива и здрава до покретног моста. Огорчена битка водила се у подножју литице док
е пук покушавао да се повуче на спуштени мост пре него што непријатељ стигне. Када им је
то коначно пошло за руком, мост је спуштен последњи пут у равницу – у следећем тренутку
Тирсијци су га запалили и уништили.
На левом одбрамбеном крилу, легионари су се у позадини јуначки борили у покушају да
сачувају други покретни мост. Актонов одред је још једном напао редове гномских стрелаца
и мртви су падали и на једној и на другој страни. Била је то битка вртоглавих кретања и
коњаници су били приморани да се пробијају кроз само средиште мачевалаца који су
прилетели са намером да им онемогуће бекство. На крају су окретни јахачи стигли у окриље
литице и у галопу се попели уз мост, не смањујући брзину ни пред вратницама града где су
их дочекале гомиле војника и грађана са одушевљеним клицањем. Када су и последњи
коњаници стигли на врх, стража је у позадини брзо замакла у одбрану и мост се дигао у
безбедне висине.
Прошла је прва половина дана, а врелина подневног сунца спустила се као покривач на
обе армије. Северна војска се повукла са својим мртвим и рањеним да би се прегруписала.
Дим запаљеног уља лебдео је непомично изнад необично тихих пашњака ношен јутарњим
лахором. Подножје литице било је прекривено угљенисаним лешевима, а мале ватре упорно
су гореле са згаришта у чијем су пепелу лежали остаци непријатељских дизалица. Страшан
задах ширио се са крвавог бојног поља, а лешинари се уз оштре и жедне крике бацише на
гозбу. Раздвојене бојиштем, војске су се гледале са неприкривеном мржњом; рањени и
измучени војници су јечали од бола, али и једва чекали да наставе са убијањем које им је
било наметнуто. Некада зелена земља лежала је пуста и непокретна под безоблачним
плавим небом, спечена од жеге летњег сунца. Онима који су допуштали да им се разум
препусти жељама већ се чинило да је битка окончана, па су и мисли са борбе за голи живот
скренуле на породицу, дом, вољена бића. Сенка смрти повукла се за тренутак.
А онда је у касним послеподневним сатима Северна војска поново напала. Док су гномски
стрелци засипали ниске грудобране на литици непрекидном кишом стрела, велики одреди
гномских и тролских мачевалаца продирали су у редове Јужњака, покушавајући да пронађу
њихове слабе тачке. У напору да се пробију кроз линије Пограничне Легије, нападачи су се
служили лествицама, чакљастим кукама и конопцима, али су сви напади одбијени. Била је
то заморна окрутна битка са циљем да се Тирсијци изнуре и обесхрабре. Бесконачан, дан је
полако тонуо у сутон, а битка је беснела несмањеном жестином да би се завршила у тами,
трагично и поразно за Пограничну Легију. Док је сумрак обавијао крвљу натопљену земљу,
непријатељ је, у измаглици у којој се готово ништа није видело, осуо и последњу кишу
стрела и копаља. Једна залутала стрела погодила је Актона у врат у тренутку када се
командант легионарске коњице враћао са левог одбрамбеног крила. Велики ратник је пао са
коња у наручје својих пратилаца и умро после неколико минута.

* **

Краљевина Господара Ворлока била је најдивља и најстрашнија област у читавом знаном

свету – гола, беживотна земља окружена непроходним смртоносним замкама. Благонаклона
природа што дарује живот давно се већ повукла из овог суровог подручја таме; остала је само
дивљина обавијена тишином. Источне границе биле су суморне каљуге и смрдљива трулеж
 

простране мочваре Малг, туробне баруштине кроз коју ниједно живо биће није успевало да
прође. Под плитком водом, по којој су плутале ружне гомиле безбојног корова што је расло и
умирало у једном дану, земља се претворила у глиб и живи песак који су своје жртве
прождирали за трен ока. За мочвару Малг говорило се да је без дна; високо ретко дрвеће
налик на костуре повијало се још ту и тамо, али је и оно одумирало.
На далеком северу, западно од Малга, низала су се узвишења оштрих врхова, с правом
названа Планине Оштрице. Преко њих се није могло прећи јер су стрме косе, гребенасте
кршевите плоче, деловале као да избијају из саме земљине утробе. Можда би неки искусан и
одлучан пењач и успео да пронађе пут кроз Оштрице, да у планинама нису живеле изузетно
отровне врсте паука чија су гнезда била посута по врлети. Беле кости жртава, раштркане у
гомилама по стењу, верно су сведочиле о присутности тих језивих животиња.
У погубном прстену налазио се отвор кроз који су Оштрице постепено прелазиле у
брдовита подножја на северозападном делу краљевине, па је на простору од преко пет миља
ка југу земља била лако пролазна и непосредно се отварала средишту круга препрека. Овде
уљезе није чекала чак ни природна баријера, али је мали пролаз био истовремено и замка,
пут у кавез. Господар Мрака је само чекао на то да неопрезни уђу у њега. Очи и уши оних
који су знали само за његова наређења будно су пазиле на то уско парче земљишта. Круг се
лако затварао. У подножју брда лежала је неплодна пустош, Пустиња Киерлак, и простирала
се скоро педесет миља на југ. Невидљива отровна испарења угрожавала су пешчане равнице
са којих се повукла отровна река Лете, која је лењо кривудала кроз дивљину и уливала се у
езерце усред краљевства. Чак су и птице које би се осмелиле да долете у близину
смртоносног испарења падале мртве истог тренутка. Бића која су умирала у томе страшном
гротлу песка и отровног ваздуха распадала су се за неколико сати и претварала у прах.
Али најгора препрека почињала је на југоисточном рубу Пустиње Киерлак и настављала
се на исток до ивица Мочваре Малг. Звала се Руб Ножа. Ове су се планине, налик на велике
камене шиљке забодене у тврду земљу руком некога чудовишног џина, уздизале хиљадама
стопа у небо попут болно згрчених прстију. У њиховом подножју текле су отровне воде реке
Лете која је извирала из мочвара Малг и нестајала у парама Киерлака. Уз Руб Ножа покушао
би да се узвере само потпуно луд створ.
Али и ова је препрека имала један пролаз –мали, вијугави кањон који се пружао неколико
хиљада јарди до подножја једне једине, осамљене планине на јужној граници претећег
круга. Већ на први и најлетимичнији поглед свако би уздрхтао од страшне сличности коју је
ужни зид претеће планине имао са људском лобањом: округла и сјајна лобања изнад
празних очних дупљи, увучени образи и чељуст искривљених линија, без зуба и без костију.
Мртвачка глава, дом Вође и Господара, Краљевина Броне, омраженог Ворлока. Свуда је
стајао печат мртвачке главе, печат Скула, печат смрти.
Било је подне, али време је добило својство безвремености и пуста тврђава била је
обавијена необичном тишином. Већ познато сивило заклањало је сунце и небо, а мрко
кршевито тле, лежало је лишено свих обележја живота. Али у ваздуху овога чудног дана
лебдело је још нешто, нешто што је пробијало тишину и пустош и допирало до костију
смртника који су у дугачкој колони пролазили кроз једини отвор масивног Руба Ножа. Над
краљевином Господара Ворлока лебдело је осећање претње, као да су се будући догађаји већ
одвили у времену и, збијени у страшним предвиђањима, чекали свој час да би искрсли.
Тролови су се опрезно провлачили кроз тескобни кањон а над њиховим високим
приликама које су у овом пределу деловале патуљасто, уздизали су се планински висови, па
 

се чинило да кроз безвремени, непрегледни крш, устремљен у небо, иде колона мрава. Ушли
су у краљевину мртвих на начин на који мала деца улазе у непознату мрачну собу.
Неодлучни у страху и одлучни у жељи да виде шта лежи пред њима. Иако нису наилазили ни
на отпор ни на препреке, били су свесни да су одавно примећени, опажени. На њих се
чекало, њихов долазак није било изненађење. И они су настављали пут, чинило се, без
напора. Недокучива лица прикривала су праве побуде, јер у супротном никада не би ни
прешли јужне обале реке Лете. Са њима је ишао и последњи потомак краљевске лозе коју је
Господар духова, по своме дубоком уверењу, одавно уништио, потомак елфских владара од
Шанаре.
Шиа је корачао иза Келтсета, везаних руку. За њима је, такође везан, ишао Панамон Крел;
сиве очи су опасно светлуцале док су будно осматрале стеновите зидове са сваке стране
колоне. Варка је била изведена до савршенства. Наводни заробљеници Стеновитих Тролова,
два Јужноземљаша, спроведени су до обала Лете, подмукле реке која је текла уз најјужнију
границу Краљевине Мртвачке главе. Тролови су се, заједно са немим заробљеницима,
укрцали на широк сплав од иструлелог дрвета, чији је спроводник, погурена прилика са
дубоко навученом капуљачом, више личио на звер него на људско биће: канџасте руке са
кожом налик на крљушт јасно су се виделе док је стари сплав возио преко млаке, отровне
воде. Ужаснути путници осећали су све веће гађење према свом водичу и одахнули су када је,
пошто им је најзад дозволио да се искрцају на далекој обали, коначно нестао на прастаром
сплаву низ мрачну реку. Нижи делови Северне Земље су били далеко иза њих, а сивило
устајалог, сувог ваздуха било је тако непрозирно да је заклањало све видике. Једино су
високе, црне литице Руба Ножа биле кристално јасне. Колона је без речи наставила пут кроз
коридор који је водио све дубље у забрањену област Господара Ворлока.
Господар Ворлок... Шиа је од самог почетка, од онога дана када му је Аланон открио
порекло, знао да ће се ствари овако одвијати, да ће околности захтевати да се супротстави
чудовишном створу који је тако неуморно и очајнички покушавао да га уништи. Време и
збивања претворили су се у трен, у одсјај смушених сећања на дане проведене у борби, у
трци, у бекству, у напору за самоодржањем. А све то водило је управо овом неподношљивом
сучељавању. Тренутак је бивао све ближи, и он ће се чудовишту супротставити сам, у
најсуровијој земљи знаног света; стари одани пријатељи били су расути негде по свету, а он
се налазио у групи Стеновитих Тролова, једног друмског пустолова и осветнички
 расположеног, загонетног дива, који је убедио суд да му повери одред тролских ратника;
племенске старешине су удовољиле његовом захтеву, и то мање зато што су поверовале да
безначајни Вејланин поседује моћ довољну да уништи бесмртног Брону, а више зато што је
њихов горостасни сународник био носилац одликовања познатог под називом Црни ирикс.
У насељу су сазнали и за судбину Орла Фанеа. Тролови су малог бегунца ухватили и
довели га у главни логор. Матуренси су убрзо закључили да је Гном потпуно луд. Несувисло
е брбљао о тајнама и благу, а смежурано жуто лице грчило се све време од језовитог смеха.
На махове се чинило да се обраћа ваздуху и да безуспешно покушава да раскине неке
непостојеће везе на рукама и ногама. Изгледало је да је његова једина веза са стварношћу
стари мач који је стезао тако грчевито да су Тролови одустали од покушаја да му га одузму.
Дозволили Су му да задржи то бедно парче гвожђа и после краћег времена одвели га на север
у лагуме Господара Ворлока.
Шиа се стресао на саму помисао сусрета са Ворлоком. До тога може доћи сваког часа – 
они иду право на губилиште. Чинило се да је све време дугог путовања из Кулхавена Ворлок
 

знао за сваки њихов покрет и да их је стрпљиво очекивао. Све је ово било чисто лудило! Ако
их чак и послужи срећа, ако се у Шииним рукама и нађе Мач од Шанаре... шта ће се десити?
Шиа се у себи горко насмеја. Зар се може сучелити са Ворлоком без Аланона? Зар се може
супротставити чудовишту када не зна шта покреће тајну моћ легендарне амајлије? Нико
никада неће ни сазнати да се докопао Мача.
Вејланин није знао шта остали смерају, али је одлучио да се неухватљивим оружјем,
уколико га уопште и пронађе, бежи и покуша да спасе живот. Остали нека раде шта хоће!
Шиа је био уверен да би се Панамон сложио са његовим планом, али њих двојица једва су
измењали десетак речи од како је почело путовање ка Краљевини Мртвачке главе. Осећао је
да је Панамон Крел први пут у животу, у животу сатканом из опасних, погубних
пустоловина, уплашен. Пошао је са Шиом и Келтсетом само зато што су они били његови
едини пријатељи, само зато што му понос није дозвољавао да друкчије поступи. Нагон за
самоодржањем терао га је да опстане по сваку цену, али он себи никада не би дозволио да
остане жив а осрамоћен.
Келтсетови разлози у овоме опасном подухвату били су још неразумљивији. Шии се
чинило да схвата зашто је горостасни Трол немо и упорно тражио да се докопају Мача од
Шанаре, његове побуде су биле нешто више од голе освете због покоља извршеног над
његовом породицом. Нешто је у Келтсету Шиу подсећало на Балинора – дубоко
самопоуздање је уливало снагу и онима мање поузданим. Шиа је то осетио још онда када је
Келтсет знацима тражио да пођу у потеру за Орлом Фанеом и Мачем. Благе, интелигентне
очи говориле су Вејланину да он верује у њега и Шиа је, не схватајући зашто, знао да треба да
крене са својим горостасним пријатељем. Ако сада дигне руке од свега, изневериће и себе и
своја два друга.
Зидови литица су се стрмо спуштали са обе стране и кањон се завршавао у долини,
исушеној и пустој као што су били и сви остали крајеви ове страхотне земље. Група путника
се заустави и све очи се приковаше за осамљену планину, чија је јужна падина слепо зурила
у њих огромним; празним очима које су толико подсећале на дупље мртвачке главе. То
спечено лице вековима је чекало на сваки долазак Господара. Док је стајао у њеном
подножју, Шиа је осећао како му се коса диже на глави и како га тресе ледена језа.
Из стења су се, са обе стране, извлачила безоблична, незграпна створења, чија су велика,
мрка тела подсећала на умирућу земљу, а лица била лишена сваког израза. Та можда некада
људска бића стајала су на двема ногама, а две руке су немоћно висиле уз тело – и ту се
завршавала њихова сличност са људима. Кожа им је била бела, налик на креч, а кретала су се
као бесловесна бића. Попут привиђења из ужасних ноћних мора, необична створења с
опколила Тролове, зурећи у мрку кожу која је подсећала на кору огуљеног дрвета, као да се
питају каква су им то чудовишта дошла у посету. Келтсет се окрете и махну руком Панамону
Крелу.
 – Тролови и њих називају Мутенсима – рече шапатом пустолов Шии. – Само мирно, не
заборави да си заробљеник.
Једно од безобличних бића шиштавим гласом поче да разговара са вођом тролске чете,
показујући руком према два везана човека. Трол рече нешто преко рамена Келтсету, који
даде знак Панамону и Шии да га следе. У пратњи два Трола, заробљеници без, речи пођоше
за незграпним Мутенсом, заједно са Келтсетом.
Шиа се окренуо само једном и установио да су се Тролови сместили, на улазу у кањон,
спремни да на миру сачекају повратак сапутника. Са њима је остао други Мутенс. Вејланин
 

е пред собом угледао дугачку пукотину која се преко литице пружала неколико стотина
стопа као пролаз у... ко зна шта. Група се приближила зиду, док су очи покушавале да продру
кроз изненадну таму. Њихов водич скиде бакљу са зида и запали је, да би је одмах затим
одсутно пружио једном од Тролова. Његове су очи без сумње биле навикле на густу
помрчину, јер је несметано наставио да их води и без светлости.
Ушли су у влажну, смрдљиву пећину која се гранала у неколико пролаза немерљиве
дубине. Шии се чинило да у даљини чује неке ужасне крике који су се одбијали о зидове.
Панамон је, обливен знојем, бесно клео трепераву светлост буктиње. Мутенс нехајно уђе у
едан од пролаза и светлост која је продирала из отвора на литици нагло се угаси и нестаде.
Бат корака по стеновитом тлу је једини звук у мрачном ходнику. Крици су и даље
пригушено одјекивали, али се чинило да су све слабији. Из ћелија поред којих су пролазили
нису допирали звуци живота. Стражар се најзад заустави пред тешким вратима и својим
грленим гласом обрати се Троловима. Окренуо се и закорачио у просторију када га је први
Трол тешким гвозденим буздованом опалио по глави. Мутенс се беживотно сручи на тле
пећине. Келтсет одвеза руке Шии и Панамону, док су два Трола стајала пред ћелијом и будно
мотрила. Када је ослободио пријатеље, огромни Северноземљаш се као мачка дошуња до
врата и скиде са њих гвоздене резе. Уз оштру шкрипу, она се широм отворише.
 – Сада ћемо да видимо шта је унутра – дахтао је Панамон Крел. Узео је бакљу из
Келтсетових руку и у пратњи осталих опрезно закорачио у ћелију.
Унутра је, склупчан уз зид, седео Орл Фане; ножице су му биле оковане ланцима, а одећа
прљава и поцепана. Гном свакако није био оно исто створење које су неколико дана раније
заробили у Стрелехејмским Низијама. Пиљио је у три лица не препознајући их и не
примећујући их, и непријатно се церио. Бесловесно је мрмљао, чудно разрогачених очију.
Шиа, Панамон и Келтсет пређоше погледом, преко кошчатих жутих руку које су и сада
грчевито стезале похабане кожне корице и металну канију што су прикривали неухватљиви
предмет њихове бесконачне потере. Стари балчак је светлуцао и на њему се оцртавала
подигнута рука са запаљеном буктињом. Они су га на крају ипак пронашли, тај загонетни
Мач од Шанаре!
Нико се није мицао док је луди Гном припијао Мач уз слабашно тело; очи му изненада
заискрише када је угледао оштар шиљак који је светлуцао на Панамоновој руци. Пустолов му
се приближи полако и претећи и наднесе се над сићушно лице.
 – Дошао сам по тебе, Гноме – рече мукло.
Орл Фане се неочекивано преобрази на звук гласа Панамона Крела и са усана му се оте
страшан крик.
 – Дај ми Мач, ти бедни, лажљиви пацове! – затражи Крел.
И не чекајући одговор, зграбио је оружје и покушао да га ишчупа из изненађујуће чврстог
Гномовог загрљаја. Али Орл Фане није чак ни гледајући смрти у очи дизао руке од
драгоценог Мача. На поновни крик, Панамон га у нападу јарости звизну тешким гвозденим
ланцем по глави и Гном се, онесвешћен, сруши на камено тле.
 – И ми смо све ове дане ловили ову ништарију! – узвикну Панамон, па шапатом настави: – 
Мислио сам да ћу уживати у призору његовог умирања, али... сада ми више ни до тога није
стало.
Са изразом дубоког гађења, он пружи руку ка балчаку, али му Келтсет брзо приђе и стави
 руку на раме. Још веома љут и узбуђен Панамон се окрете и хладно га погледа. Трол је руком
показивао Шиу.
 

Мач од Шанаре припадао је Шии, али је Шиа оклевао. Дошао је издалека, пропатио
много, и то све зато да би доживео овај тренутак – а сада је стајао непокретан и уплашен.
Осећао је како га обузима ледена језа од старог оружја. У једном тренутку помислио је да
одбије Мач, свестан да један његов део не жели да преузме претешку одговорност коју су му
други наметнули. Сетио се у магновењу три елфска драга камена. Каква ли је тек онда моћ
Мача од Шанаре! У мислима је видео Фликово и Менионово лице и лица свих оних који су
се толико намучили да би му омогућили да у руке узме тај кобни, тајанствени Мач. Ако се
сада окрене и оде, изневериће указано поверење и доказаће да су све муке кроз које су
прошли биле бесмислене. Поново је угледао мрачно, недокучиво Аланоново лице: Друид га
е прекоревао због луцкастих идеала и одбијања да људе види онаквима какви они јесу. И
Аланону ће дуговати одговор. Аланон свакако неће бити задовољан...
Потпуно одузет, успео је некако да се примакне онесвешћеном Орлу Фанеу и наднео се
над непокретну прилику. Прсти му се чврсто обавише око хладног металног балчака и он
осети на свом знојавом длану урезану слику горуће буктиње. Застао је, а онда полако извукао
из корица Мач од Шанаре.
 

8.

Непријатељ продире у град

И следећи дан битке за Тирсис био је сведок истог масовног покоља. Гигантска освајачка
сила Северне Земље напала је град у зору, уз потмули ритам гномских бубњева; зауставила
се у тишини на стотинак јарди и већ у следећем тренутку се уз заглушујући поклич из хиљаде
грла бацила у страшну битку за зидине. Са истим дубоким нехајем према животу, нападачи
су се у валовима рушили на спољну одбрану утврђене Пограничне Легије. Овога пута верали
су се без помоћи својих чудовишних дизалица које су биле уништене, служећи се хиљадама
малих лествица. Сукоб је био жесток, непоштедан, страшан. За неколико првих минута
изгинуле су стотине и стотине Северњака.
Сада када Актона више није било, Балинор није смео да и по други пут изложи опасности
коњички пук. Зато је одлучио да се утврди на литици и тај положај задржи све док то буде
могуће. Запаљено уље и легионарски стрелци супротставили су се првом таласу нападача,
али се њихови редови овога пута нису распали и они се нису дали у бекство. Јуриш је трајао
непрекидно, бесконачно; на крају су Северноземљаши успели да се пробију и кроз ватру и
кроз кишу стрела и да стигну до подножја широке висоравни, где су уз литицу поставили
своје безбројне лествице. Урлици су допирали до самих врхова и окршај се наставио прса у
прса.
Пуних осам сати су неустрашиви браниоци Тирсиса одбијали непријатеља који је од њих
био јачи бар двадесет пута. Одбацивали су и секли лествице и чакље са конопцима, рушили
Северњаке онога часа када би се појавили на врху бедема, и тренутне празнине у одбрани
попуњавали тако брзо да је сваки продор био немогућ. Војници Пограничне Легије били су
велики јунаци, борили су се против немогућег, неуништивог зла без предаха, знајући да их
непријатељ у случају пораза неће поштедети. Осам пуних сати је Северна војска као махнита
покушавала да се пробије до грудобрана, али су се сва настојања завршавала неуспехом. На
крају се на левом крилу одбране отворила пукотина и непријатељ је са победничким
покличима полетео на литицу.
После Актонове смрти, стари Фандвик остао је сам са својим пуком на овом дел
одбрамбених линија. Прикупивши све резерве, заповедник се са остацима својих војника
померио удесно да би јуришу препречио пут. Огорчена борба водила се у пробоју неколико
минута, а онда се пукотина још више проширила. Десетине и десетине војника изгинуле су
на обема странама, укључујући и храброг Фандвика.
Балинор је снаге из центра пребацивао на леви бок настојећи да затвори пукотину пробоја,
и то му је на крају и пошло за руком. Међутим, већ у следећем тренутку појавио се други, па
трећи отвор на левом крилу и читав одред је почео да се распада. Краљ од Калахорна је
схватио да његова војска није кадра да држи спољну одбрану и издао је наређење својим
преосталим заповедницима да се повуку према граду. Окупљајући разбијено лево крило,
горостасни граничар је штитио повлачење своје одбране, задржавајући непријатеља у
подножју. Војска се у целини брзо повукла у град.
Био је то тежак и болан тренутак за Јужњаке, који су се сада хитро припремали за одбрану
Спољашњег Зида. Али Северна војска није наставила са нападима, него је почела да руши
 

грудобране и да их гомила на литици, стварајући заштитни зид од легионарских стрелаца.

Измучени легионари су са врха зидина без речи посматрали тај призор, док се сунчано
послеподне лагано претварало у сутон који је обавијао марљиве освајаче. Непријатељски
логор се померио на пашњаке у подножју града и у њему су запламсале ватре.
У последњим издисајима дана и његове светлости, непријатељ је открио део плана за
освајање тирсијских зидова. Из равнице су допремљене друге покретне дизалице и
прислоњене уз литицу. А онда су се из низије у сумраку појавиле три велике опсадне куле,
од којих је свака била висока колико и Спољашњи Зид. Куле су постављене у позадину
логора и са њих се у потпуности видео цео Тирсис. Овај последњи потез психолошког рата
био је усмерен на избезумљивање опкољене Пограничне Легије.
Са врха градских капија Балинор је са недокучивим изразом лица посматрао
непријатељске маневре са својим заповедницима и друговима из Кулхавена. Једно време је
 размишљао о могућности да у току ноћи нападне непријатељски логор и запали опсадне
куле, али је брзо ту идеју напустио. Они су од њега управо то и очекивали и будно су
мотрили на сваки покрет. Уосталом, легионари ће, када пређу у напад, те куле запалити исто
онако лако као што су запалили и покретне дизалице.
Балинор је, мрштећи се, вртео главом. Нешто је у том плану Северне војске било сасвим
погрешно или неухватљиво, али он није могао да докучи шта му у њему толико смета. Они су
морали знати да им опсадне куле неће омогућити прелаз преко Спољашњег Зида; имали су,
значи, неке друге намере. Питао се по хиљадити пут да ли ће елфска војска стићи у помоћ на
време. Ниједног тренутка није поверовао у могућност да их Евентин може икако оставити на
цедилу. Када је пала ноћ, Балинор нареди да се страже појачају и позва заповедника и
пријатеље на вечеру.

* **

Скривена у шумарку на врху гребена, на неколико миља западно од Тирсиса, мала чета
елфских коњаника посматрала је крвопролиће у сумрак дана. Видели су када је непријатељ
поставио огромне опсадне куле у залеђе свог логора, са циљем да му помогну у јутарњим
нападима на утврђени град.
 – Треба им пренети поруку – прошапутао је Јон Лин Сандор. – Балинору ће помоћи
сазнање да је наша војска на путу ка Тирсису.
Флик погледа Евентина, чије је цело лице било у завојима. Његове чудне очи пламтеле су
посматрајући опседнути град.
 – И ја се надам да је војска на путу за Тирсис – промрмљао је готово нечујно Елфски
краљ. – Брен је отишао пре три дана. Ако се не врати до сутра, отићи ћу ја.
Његов пријатељ му са пуно разумевања и утехе стави руку на раме.
 – Ти ниси у стању да путујеш, Евентине, а твој брат те сигурно неће изневерити. Балинор
е искусан борац, зидови Тирсиса још никада нису освојени. Легија је кадра да се одржи још
неко време.
Настаде мукли тајац. Флик је гледао замрачени град и питао се да ли су му пријатељи
живи и здрави. И Менион је сигурно иза ових зидина. Али нико од њих није знао шта се
догодило са Фликом и Евентином. Као што ни они нису знали шта се збило са Аланоном
који је одједном нестао непосредно пошто се Вејланин вратио са елфским трагачима. Друид
е одувек био врло загонетан, али никада никог није напуштао пре него што би дао
 

објашњење. Да није можда разговарао са Евентином...

 – Град је окружен са свих страна – зачуо се Евентинов глас у мраку. – Било би страховито
тешко проћи кроз непријатељске линије и Балинору пренети поруку. Али ти си у праву, Јон
Лине, он треба да зна да га нисмо заборавили.
 – Да се пробијемо до Тирсиса је немогуће, нисмо довољно снажни ни да нападнемо
стражу у позадини – рече замишљено његов пријатељ. – Али...
Бацио је поглед на громадне опсадне куле на пашњацима.
 – Треба му дати бар неки знак – завршио је мисао Краљ Елфа.

* **

Нешто пре поноћи Балинора су хитно позвали у осматрачницу изнад улаза у град. Већ у
следећем тренутку стајао је, занемео, на високим бедемима у пратњи Хендела, Мениона,
Дурина, Дајела, и зурио у хаос који се ширио у нагло пробуђеном непријатељском логору. У
позадини, посред опсадних кула горела је ломача и миљама осветљавала зелене ливаде.
Излудели, Северноземљаши су бесомучно јурили уз огромна стабла на којима су куле биле
постављене, очајнички покушавајући да угасе пожар. Освајач је био изненађен, затечен.
Балинор се окрете пријатељима и уморно се осмехну. Помоћ, дакле, ипак није била тако
далеко.
Јутро трећег дана освануло је са злокобном тишином која је прекрила земљу Калахорна и
са њом армије Севера и Југа. Више се није чуо потмули ритам гномских бубњева, пригушен
топот марширајућих чизама, громовити покличи јуриша. На далеком истоку рађало се црвено
сунце и тамна лопта ширила се кроз умирућу ноћ налик на крв. Густа измаглица заклањала је
 росом осуту површину земље. Нигде није било ни покрета, ни шума. На зидинама Тирсиса,
војници Пограничне Легије ишчекивали су са зебњом покрет непријатеља.
Балинор је заповедао војском у средишту Спољашњег Зида, Гинисон десним, а Месалин
левим крилом. Јанус Сенпре је командовао градским гарнизоном и резервама. Менион,
Хендел и Елфи су стајали поред Балинора и подрхтавали на јутарњем мразу. Нису се
одмарали, али су били чили, орни и чудно спокојни. Мирно су се суочили са ситуацијом у
којој су се налазили последњих четрдесет осам сати. Из тренутка у тренутак гледали су како
смртници умиру на хиљаде и сада им се чинило да су њихови животи потпуно безначајни у
поређењу са језивим крвопролићем које је преплавило земљу. Поља испод града била су
изгажена и изрована, земља натопљена и обојена крвљу, застрта смрћу. И даље их је чекало
исто то, само још горе, још страшније, све док једна или друга војска не буде истребљена до
последњег војника. Сви браниоци Тирсиса заборавили су морални циљ опстанка света; рат
е сада био механички рефлекс који им је служио као оправдање за све грозоте које су
чинили.
Крваво црвенило јутарњег сунца пробијало је измаглицу и откривало обрисе војника и
коња: Северна војска је личила на лавиринт пажљиво постројених формација и простирала
се преко читавог огромног пространства јучерашњег бојног поља, од литице до угљенисаних
греда две срушене опсадне куле. Нико се није мицао, никакав глас није допирао из те
страхотне масе. Стајали су и чекали. У том тренутку је Хендел схватио гата се дешава и брзо
е шапатом нешто рекао Балинору. Врховни командант Легије одмах је послао гласнике до
свих заповедника на зидинама, упозоравајући их на оно што се може очекивати и налажући
да умире војнике и задрже их на положајима.
 

Менион је баш хтео да пита шта се догађа када је непријатељ направио свој први покрет
на литици испод самих градских вратница. Један ратник у оклопу се полако помолио из
сумаглице и, висок и усправан, стаде пред џиновски зид. У једној руци држао је дугачку
палицу са црвеном заставом. Лаганим покретом забио је мотку у земљу и достојанствено се
повукао у своје редове. Поново је завладала мртва тишина. Одмах затим се преко равнице
огласио тихи лелек далеке трубе – једном, други пут, трећи пут. И поново је завладала
тишина.
 – Мртва стажа! – Хенделов шапат разбио је тајац. – А она значи да нас неће поштедети, да
е нас побити до последње главе.
Ваздух се изненада и силовито испуни разарајућим тутњем гномских ратних бубњева, и
освајачка војска крете у напад. Хиљаде гномских стрела запараше небо и вратише се у
смртоносном луку на градске бедеме. Копља, шиљци и буздовани полетеше увис
немилосрдном жестином. Из измаглице над равницом помолише се обриси једине преостале
куле, коју су уз праву грмљавину стотине непријатељских војника гурале ка синоћ
изграђеном бедему уз Спољашњи Зид. Из града су легионари осули кишу стрела на смеле
нападаче и чекали даља Балинорова наређења.
Горостасни граничар је чекао да се огромна опсадна кула приближи Зиду. Непријатељски
војници су већ покушавали да се узверу уз високу баријеру уз помоћ лествица и чакљи и на
каменој стрмини указале су се непрегледне тачке малих прилика које су милеле према врху.
Котлови са уљем се просуше низ зидине и, преливајући се преко непријатеља, доспеше до
литице. За њима су уследиле горуће бакље и у следећем часу је Северна војска била
обавијена пламеном. Опсадна кула и војници око ње су једноставно ишчезли у црном диму
који се дизао у небо, заклањајући од погледа легионара покољ у подножју, пропраћен
крицима ужаса и агоније. Нападачи на Зиду ушли су у замку. Само је неколико њих успело
да стигне до покретног моста, где их је стража одмах поубијала; али већина је изгубила
 равнотежу и гушећи се у црном диму падала уз страшне крике у пламен.
Јуриш је сломљен за неколико минута и Северна војска је поново нестала са видика. Људи
на грудобранима су пиљили у димне ковитлаце, настојећи да назру у ком ће их облику стићи
следећи напад. Балинор погледа своје пратиоце и сумњиво заврте главом.
 – Ово је била најобичнија глупост. Они су тачно знали шта ће се догодити, а ипак су
кренули уз зидине. Шта им је, да нису полудели!
 – Можда су само хтели да нас збуне – рече мирно Хендел. – Као што нас сада збуњује овај
непрозирни зид дима којима смо их тако усрдно обавили.
 – Зар су све ове жртве поднели само зато да би искамчили димну завесу? – узвикну
Менион са неверицом.
 – Ако је то тачно, онда су сковали сасвим одређен план у који су сасвим сигурни – рече
Балинор. – Останите овде и будно мотрите. Идем доле до капија.
Окренуо се и скоро трчећи нестао низ завојите камене степенице. Остали су га отпратили
погледом и вратили се на зид. Пред њима се и даље у небо дизао огроман облак густог црног
дима, а уље је у равници горело без престанка. Крици рањеника су утихнули и мртве је
прекрила необична тишина.
 – Шта ли то смерају? – једва је успео да промуца Менион.
 – Штета што нисмо ухватили Стенмина – надовезао се Дурин. – Не осећам се сигурним ни
у оквиру ових зидина од како тај лудак лута по граду.
 – Мало је требало да га ухватимо – рече брзо Дајел. – Пратили смо га све до оне проклете
 

собе у којој је нестао без трага и гласа. Мора да је у њој постојао неки тајни пролаз.
Дурин климну главом и завлада тајац. Менион је буљио у дим и мислио на Ширл која га
чека у дворцу, на Шиу, Флика, на свог оца и домовину, на свој брдовити завичај. Како ће се
све ово завршити?
 – Тајни пролаз! – Хендел је викнуо тако гласно и тако одскочио, да се Менион избезумио.
 – Каква сам ја неописива будала! А он ми све време боде очи. Тајни пролаз! У темељима
дворца, испод винских подрума, у лагумима који су вековима лежали запечаћени сигурно
постоји пролаз који из планине води у равницу. Стари Краљ ми је једном приликом говорио
о њему, а Стенмину је он свакако познат!
 – Пут у град! – крикнуо је Менион. – Па они ће нам једноставно прићи с леђа. – Ућутао је,
дрхтећи. – Хенделе! Ширл је остала у дворцу!
 – Немамо времена. – Хендел је већ јурио низ степенице. – Пођи са мном, Менионе. Ти,
Дајеле, пронађи Јануса Сенпреа и кажи му да нам пошаље помоћ у замак, и то одмах. Ти,
Дурине, трчи до Балинора и одмах га упозори на изненадну опасност. Пожуримо сви и
молимо се да нисмо закаснили!
Безглаво су слетели низ степенице и пројурили кроз бараке. Хендел и Менион су
очајнички крчили пут кроз гомиле војника у правцу Тирсијског пута.
 – Сувише смо спори! – вапио је Менион.
Одгурнувши стражара који је покушао да им препречи пут, скочили су у седла и појурили
у галопу према граду. Пролетели су кроз отворена врата, поред запрепашћених стражара и
војника пред капијама.
Све што је уследило било је лишено и времена и простора. Људи и зграде пролетале су
поред њих док су галопирали преко Тирсијског пута. Изгубљени су драгоцени тренуци;
широки лук моста Сендик појављивао се у даљини, повезујући Народне паркове и замак
породице Букханах. Улетевши у врт, Хендел и Менион зауздаше коње окупане знојем и
скочише на тле.
Свуда је владала тишина. Ништа се није кретало. Један једини стражар ишетао је скоро
докон из сенке велике врбе и придржао узде јахача, загледајући их љубопитљиво. Хендел га
прострели погледом и у пратњи Мениона Леаха потрча према главном улазу у замак. Можда
су ипак стигли на време, можда је Хендел погрешио...
Широки холови древног дворца зврјали су пусти и празни. Тишина је била тако дубока да
су обојица застала, осматрајући отворена врата на одајама и завесама прекривене прозоре.
Менион се окрете са жељом да оде по Ширл, али га пратилац заустави једним покретом
 руке. Црвенокоса принцеза ће морати да причека. Нечујан као мачка, Патуљак повуче
унезвереног брђанина кроз ходник према подруму. Застали су на првој кривини и опрезно
извирили.
Масивна, гвожђем окована врата на већ добро познатом винском подруму стајала су
широм отворена. На пролазу су стајала три наоружана стражара и сва тројица су носила
ознаке сокола. Менион и Хендел се нечујно повукоше и у том тренутку Принц од Леаха
схвати да је ненаоружан, да му је мач остао у седлу. Осмотрио је ходник и поглед му се
зауставио на два укрштена копља на зиду. Ово свакако није било оружје које му је требало,
али избора није било. Бешумно је скинуо са зида једно копље и вратио се Хенделу. Обојица
се згледаше, свесни да морају да дејствују муњевитом брзином. Ако се врата подрума затворе
пре него што они до њега дођу, изгубиће сваку могућност да ухвате Стенмина и допру до
тајног пролаза. Ко зна колико их је непријатеља доле очекивало?
 

Више нису размишљали. Јурнули су из скровишта и напали стражаре пред вратима пре
него што су они и приметили да им се неко приближава. Менион је копљем пробуразио
првог и бацио се на другог стражара, док је трећи већ лежао на тлу оборен Хенделовим
тешким буздованом. Слетели су низ камене степенице и – упустили су се у најстравичнију
битку у животу!
Стари вински подрум био је јарко осветљен буктињама. Пламенови су допирали са сваког
зида и попут сунчеве светлости у рано јутро пробијали густу таму. У средишту огромне
просторије, тешка камена плоча са улаза у тајни пролаз лагума била је подигнута и отвор
стајао разјапљен. Из мрачне јаме допирали су далеки звуци метала који је ударао о камене
зидове. Подрум је био пун наоружаних војника који се са свих страна окомише на уљезе.
У жестоком судару, брђанин је отео мач једном од рањених стражара на врху степеништа.
Леђа уз леђа, Хендел и Менион су немилице секли своје нападаче. Менион крајичком ока
опази познату прилику у скерлетној одори на излазу мрачне лагумске јаме; угледавши
огавног Стенмина, Принц од Леаха осети дивљи бес и новом снагом се баци на противнике.
Покушавао је да се пробије кроз њихове редове и стигне човека који их је издао. Страх се
оцрта на шиљатом Стенминовом лицу и он устукну. Леђа уз леђа, Патуљак и брђанин су се
тукли као махнити. Око њих су падали мртви и тешко рањени. И они су задобили по
дванаестак озледа, али нису осећали никакав бол. Двапут је Менион падао на крваво тле,
двапут га је Хендел спасао. Остала су још само петорица, али су зато Патуљак и Принц од
Леаха били готово на издисају. Сада су се већ борили као лутке, обливени крвљу и знојем, а
њихови су неосетљиви удови били као од олова. Охрабрен, Стенмин дотрча до ивице јаме и
поче да запомаже. Принц од Леаха је реаговао истога часа. Прикупивши сву преосталу снагу,
оборио је на тле два нападача. Када је и трећи покушао да га заустави, подивљали брђанин
му зари мач у тело све до балчака и остави га у њему. Пошто је зграбио и друго одбачено
копље, полетео је за мистиком и шиљком га снажно ударио. Човечуљак се сруши на тле, а
Менион Леах захвати обема рукама ивице тешке плоче на тајном пролазу и покуша да је
помакне.
Али, камена плоча као да је била окована у ваздуху – није могла да се спусти, није се ни
померила. Из лагума су допирали одјеци метала и потмули бат чизама које су журиле у
правцу тајног отвора. У питању су били делићи секунде. Ако непријатељи стигну до
степеништа, све је готово, све изгубљено! Принц од Леаха напреже сву снагу и поново
издиже тешку камену плочу која се, овога пута, помери. Јечећи, грцајући под страшним
теретом, брђанин се усправи и свом тежином гурну плочу која се уз тресак коначно спусти
на отвор. Укоченим, обамрлим прстима и знојавим рукама закачио је гвоздене ланце и
привезао их за гвоздену решетку. Пролаз је био затворен! Ако Северноземљаши мисле да
прођу кроз њега, мораће да пробију дебеле слојеве камена и гвожђа.
 – Менионе!
Звук његовог имена разбио је изненадну тишину. Брђанин је пао на колена, али када му је
 рука напипала одбачени мач, успео је да се усправи. Прелетевши преко тла прекривеног
лешевима непријатељских војника, очи Принца од Леаха пронађоше пријатеља. Патуљак је
стајао леђима окренут зиду у дну подрумских степеника и још увек чврсто држао у руци свој
тешки буздован. И око њега су лежали мртви противници. Тврде очи сретоше се у магновењу
са Менионом, и брђанину се учини да је поглед исти као онда када га је први пут срео иза
Црних Храстова. То је био стари Хендел – ћутљив, мрк, поуздан, храбар и довитљив. А онда
е буздован полако склизнуо из руке, а очи су се застаклиле; уз дубоки уздах. Патуљак се
 

сруши у загрљај смрти која га је ипак пронашла.

Хендел! Име је одјекивало вртоглавом брзином кроз обамрлу свест Мениона Леаха који је,
не верујући очима, покушавао да устане. Поводио се у сенци коју је бацала треперава
светлост буктиња. Сузе навреше на црвене очи и потекоше низ озлеђено лице. Посртао је
преко беживотних тела и грцао до бола и немоћи. У једном тренутку му се учинило да се
Стенмин освестио негде иза његових леђа, али на то није обраћао пажњу. Стигао је до
Патуљка и клекао поред њега, наслонивши нежно беживотно тело на груди. Љуљушкајући га
као дете, док су сузе и даље лиле, Менион је мислио: колико му је пута Хендел спасао
живот? Колико их је пута све спасао само да би...? Није могао до краја да заврши своју
мисао; плакао је горко и немоћно и све се у њему рушило.
Стенмин се полако дигао на колена, полуслеп, и осмотрио подрум прекривен лешевима.
Његови су људи били мртви, камена плоча затворена, окована и... Страх га је преплавио
неумољивим таласом. Један од уљеза био је још жив – проклети брђанин! Мрзео је тог
човека, мрзео га толико да би га са уживањем кињио и убио, али се страх враћао, све јачи, и
његове се мисли окренуше бекству. Само га бекство може спасти, а за бекство је постојао
само један пут – уз степенице, поред брђанина, кроз отворена врата подрума! Истога часа
био је на ногама, нечујно прескочио лешеве и полуходајући полупузећи упутио се ка
степеништу.
Брђанин је клечао, леђима окренут; још је у наручју држао Патуљка и њихао га као дете.
Грашке зноја избиле су Стенмину на челу и усне се претећи извиле; али страх га је терао на
даљи покрет. Само још неколико корака и биће поново на слободи. Град Тирсис је био
осуђен на пропаст; сви ће умрети – сви његови непријатељи! Он ће једини преживети! Једва
е савладао неодољиву потребу за гласним смехом. За руком која је додирнула камен старог
степеништа уследила је нога; брђанин је био врло близу, али ништа није слутио, ништа
примећивао, спољна подрумска врата била су широм отворена и незаштићена. Слобода! Још
само неколико корака...
Менион Леах се нагло окренуо. Крик ужаса отео се Стенмину са усана када се лице
Принца од Леаха изобличило. Стенмин је, саплићући се о дугачку црвену одору, наставио да
граби према отвореним вратима.
Стигао је до половине степеништа када га је шчепао Менион Леах.

* **

На зидинама Тирсиса дешавале су се чудне ствари. Пошто је сишао са браника Спољашњег

Зида, Балинор се хитро упутио ка тешким градским вратницама, пред којима су легионарски
стражари стали мирно и поздравили свог команданта. Све је изгледало онако како се и
очекивало да изгледа. Низови унутрашњих реза су се под механичким надзором
осматрачнице налазили на својим местима у механизму којим су се врата померала.
Гломазне гвоздене решетке које су служиле као додатно обезбеђење покривале су обе капије.
Балинор је нетремице гледао велики зид, а чудна сумња је и даље тињала у њему. Нешто ће
се догодити, нешто сасвим неочекивано! Капије су биле кључ ка граду, једна једина слаба
тачка у односу на непремостиви камени зид који је окружавао Тирсис. Опсадне куле,
чакљасте куке, ужад, лествице, дизалице – све су то били безнадежни покушаји да се
премости високи зид, и господар Ворлок је то добро знао. Капије су биле кључна места за
улаз у град.
 

Поглед му пође нагоре ка торњу-осматрачници, каменој кули без прозора у којој се

налазио механизам за отварање и затварање вратница и покретних мостова. Два легионарска
војника стражарила су на њеним једним вратима, а посебно изабрани одред одговарао је за
овај кључни механизам – људе је бирао Балинор, а предводио их је стари капетан Шелон. На
обема странама осматрачнице били су постављени до зуба наоружани војници Пограничне
Легије. Могућност да Северњаци освоје осматрачницу била је искључена. Па ипак...
Високи граничар је већ стигао до уског степеништа које је водило ка осматрачници и
почео да се пење. У том тренутку се са зидина зачуше узвици и он стаде; ваздух се испуни
зујањем хиљаде затегнутих лукова и бедеме Спољашњег Зида засуше хиљаде стрела. Балинор
се врати и у три корака се нађе код зида. Опрезно је осмотрио литицу, прекривену телима и
малим ватрама које су још увек гореле. Северноземљаши су тренутно дигли руке од
фронталног напада. Стрелци више нису јуришали, него су у редовима до пет нападали
браниоце на бедемима убојном кишом из својих лукова.
Разлог ове нове тактике је био лако схватљив. На рубу литице, одред тешко наоружаних
Стеновитих Тролова у оклопу гурао је тешког овна5, заклоњеног са свих страна огромним
гвозденим штитом. Док су Гноми Пограничну Легију засипали смртоносном кишом стрела,
горостасни Тролови ће помоћу огромног брвна покушати да разбију градске вратнице.
План је на први поглед изгледао и погрешан и неизводљив. Али ако осматрачница падне у
 руке непријатељу, унутрашње резе ће се отворити и само ће гвоздена решетка држати капије
затвореним, иако ни та ограда неће дуго издржати притисак тешког овна. Балинор јурну ка
кули-стражари и, дубоко забринут, покуша да отвори тешка врата. Она се одшкринуше и
Балинор уђе у просторију; у њој није било Шелона и Балинор одједном схвати да су му
стражари потпуно непознати.
Горостасни граничар реаговао је нагонски: на скоро нечујни корак иза леђа, нагло је
одскочио, окренуо се и зграбио копље које му је било уперено у слабине. Окренут зиду,
Краљ је имао само трен да осмотри нејасно осветљену собу. Лешеви капетана Шелона и
његових људи лежали су на гомили, згрчени у самртном часу, а са њихових тела била је
скинута одећа и оружје. Сенке безличних нападача јурнуле су ка граничару исуканих мачева.
Балинор замахну и свом силином баци копље у гомилу и потрча према отвореним вратима.
Али други стражар, који је остао напољу? брзо му затвори врата испред носа. Краљ је био у
клопци и више није имао могућности за бекство. Једва му је пошло за руком да исуче сабљу,
нападачи су га грубо оборили на тле, а њихови мачеви се одбише о ланчани оклоп који му је
много пута спасао живот. Балинор се снажним замахом ослободи смртоносног загрљаја и
стаде на ноге. У соби без прозора, његови противници су личили на сенке, али су се
граничареве оштре очи брзо прилагођавале помрчини и он успе да их закачи сабљом. Две
тамне прилике крикнуше и срушише се на под, прободене сечивом, али зато њихови
пратиоци опколише Краља од Калахорна са свих страна.
Балинора су оборили и други пут, али се он отео и усправио и други пут, и битка се
наставила по малој просторији. Галама која је допирала споља потпуно је угушила шумове
борбе у осматрачници и граничар је добро знао да му нико неће притећи у помоћ, да су му
едини спас врата која треба отворити. Опет се снажно ослонио о зид и зарио мач у
нападача. После неколико узастопних напада, убио је три противника и неколико њих ранио,
али су га преостали непријатељи исцрпли. Морао је брзо да их се ослободи. Тада је зачуо
шкрипу полуга и зупчаника и на сав ужас схвати да неко ослобађа унутрашње резе улазних
капија. Дивљим скоком полетео је ка механизму, али одлучни нападачи му препречише пут
 

и онемогућише га да приђе циљу. У следећем тренутку зачу се оштар звекет метала о метал а
за њим низ удараца сличних ударцима маља. Не водећи више рачуна ни о себи ни о свом
животу, Балинор се, ван себе, баци на преостале противнике.
Врата се са треском отворише и мртво тело стражара улете у осматрачницу. Из сиве
светлости што је продирала у мрачну просторију појави се витки Дурин и стаде поред
пријатеља. Раме уз раме, Балинор и Дурин се удруженим снагама окомише на преостале
непријатељске војнике, отераше их од поквареног механизма и сатераше у дно собе где их, у
борби прса у прса, и дотукоше. И не погледавши мртве, обливен крвљу, Краљ се у неколико
скокова нађе пред уништеним механизмом, лица изобличеног од беса: угледао је гомилу
металних полуга и зупчаника, свом тежином је притиснуо главни уређај, али се он и не
помери. Дурин пребледе када схвати шта се догодило.
 – Немамо више времена! – врисну Балинор, бесно притискујући заглављене полуге.
Ужасан тресак одјекну кроз камену стражару и потресе зидове и њих двојицу између њих.
 – Капије! – узвикну избезумљени Дурин.
Уследио је други, па трећи потрес. На бедемима се зачу бат брзих корака и у следећем
тренутку се на отвореним вратима појави Месалин. Хтеде нешто да каже, али га пресече
наређење Краља од Калахорна, који је већ излазио из стражаре.
 – Рашчисти ову проклету просторију и позови мајсторе, нека покушају да ослободе
заглављене зупчанике. Капије су отворене и уређај покварен! – Месалин је личио на човека
коме је задат смртоносни ударац. – Подупри капије гредама и најбољи пук постави у
фаланги на педесетак корака око њих. Непријатељ не сме проћи кроз вратнице. Два реда
стрелаца постави на Унутрашњи Зид да заштите улаз. Браниће га све резерве и градски
гарнизон. Сви остали остају тамо где су и сада, на Спољашњем Зиду. Одржаћемо се док
можемо. Ако непријатељ освоји први Зид, Легија ће се повући на другостепену одбрану, а
ако изгубимо и Унутрашњи Зид, окупићемо се код моста Сендик, који ће нам бити и
последња одбрамбена линија. Има ли још нешто?
Дурин му у неколико речи исприча куда је Хендел отишао. Крвав и блед, Балинор уморно
одмахну главом.
 – Издаја нас је уништила са свих страна. Хендел ће морати сам да обави оно што је
наумио, јер му у овом тренутку не можемо притећи у помоћ. Ако непријатељски војници
освоје дворац и нападну нас с леђа, крај ће доћи брже него што смо га очекивали. Ти ћеш,
Месалине, држати десно крило фаланге, Гинисон лево, а ја ћу бити у средини. Непријатељ се
не сме пробити! Молите се и надајте се да ће Евентин стићи пре него што нас напусти и ово
мало снаге!
Месалин нестаде у трку. Чудовишни ован је и даље ударао у градске вратнице потресајући
високи зид, а Балинор и Дурин су се немо згледали. Сивило дана постајало је све тамније јер
е сенка Господара Ворлока, високи црни облак, прилазила све ближе граду осуђеном на
пропаст. Горостасни граничар пружи руку и стисну танку, нежну шаку свог пријатеља Елфа.
 – Збогом, пријатељу. Ово је крај за све нас. Наше је време истекло.
 – Евентину се нешто догодило, он нас не би изневерио... – муцао је Дурин.
 – Знам, знам – пре сече га Балинор. – Ни Евентин ни Аланон нас не би изневерили. Аланон
није нашао Мач или није нашао његовог наследника. И његово је време истекло.
Настао је мучни тајац; споља су допирали узвици људи на зидинама и ударци овна о
капије Тирсиса. Балинор обриса крв из ране изнад ока.
 – Иди и пронађи брата, Дурине. Али пре него што напустиш Спољашњи Зид, нареди да се
 

и последње количине уља проспу на овна и да се он запали. Кад већ не можемо да их

зауставимо, онда ћемо им бар приредити паклени дочек.
Злокобно се насмешио и изашао из стражаре. Дурин га је пратио погледом, питајући се
која их је окрутна судбина довела до овако страшног краја. Балинор је био најизузетнији
човек кога је Елф икада упознао, а ипак је за неколико дана изгубио све – породицу, оца,
брата, град, дом – а за који тренутак ће изгубити и живот. Који је то свет који дозвољава
овако стравичну неправду? Зар ће човечанство заиста изгубити све? Зар ће сила бездушних
створења зла и мржње победити доброту и достојанство и славити бесмислену смр
непријатеља? Некада је био толико сигуран да свет неће пропасти, да ће се некако наћи пут
до уништења Господара Ворлока и спасења све четири земље. Али сан се завршио.
Дурин погледа легионарске мајсторе који су узалуд покушавали да отклоне квар на
уређају. Витки Елф са тугом изађе из стражаре и пође преко бедема – било је крајње време да
пронађе Дајела.
Борба за Спољашњи Зид немилосрдно је беснела. И поред уништавајуће кише гномски
стрела, одважни бранитељи су успели да отерају Тролове који су огромним брвном
покушавали да пробију градске вратнице. Преостало уље изливено је са врха утврђења на
чудовишну справу и на Тролове. За њим су бачене бакље тако да је читав простор горео у
пламену и густом црном диму. Метал се топио, а Тролови живи горели, затворени у својим
оклопима као у пећи из које није било спаса. Али нови редови непријатељских војника брзо
су попунили пробој и моћним брвном наставили силовите ударце о градске капије.
Сиво небо се зацрнело од масног дима који се вио изнад земље у пламену и градске
зидине и његове браниоце обавијао тешком маглом. Смрад изгорелог меса гушио је ноздрве
и плућа легионара, а угљенисана, црна тела Тролова лежала су у гомилама пред Спољашњим
Зидом. Противници су безуспешно покушавали да један другога сломе, пат-позиција се
настављала, па се једно време чинило да ће се дан завршити без великих промена на било
којој страни.
Али велика гвоздена решетка на капијама се одједном преломи надвоје, подупирачи се
 разбише у комаде и гигантски ован продре у Тирсис. Први Северноземљаши су већ јурили
кроз вратнице, али су их иза њих дочекали легионарски стрелци постављени на врху
Унутрашњег Зида. Постројена у полукруг према Спољашњем Зиду, легионарска фаланга се
сукоби са непријатељем и копља се зарише у тврде штитове. Ован настави свој продор, врата
се још више отворише и први редови Северне освајачке војске пролетеше кроз отвор и
бацише се на копља Пограничне Легије. Одбрана је узмицала, али се брзо средила и одбила
противника свом силином. Збуњени нападачи се размилеше, падајући као покошени
стрелама са зидова изнад и иза њих. У следећем тренутку тле је било прекривено мртвим и
 рањеним Северњацима, а пробој кроз вратнице тако затворен да је освајачка војска била
приморана да застане.
Дурин је стајао недалеко од осматрачнице на Спољашњем Зиду и одатле гледао како
фаланга Пограничне Легије зауставља непријатељски јуриш. Сазнао је да је Дајел отишао са
Јанусом Сенпреом у двор и одлучио да са Балинором остане што дуже може Непријатељ је
управо настојао да поврати замах; Матуренси су на пашњацима повели велико тролско
одељење према капијама опседнутог града. Северна војска је прикупљала последње снаге,
чврсто решена да Јужњаке уништи једном заувек. Напали су поново Спољашњи зид са свих
страна, а хорде Гнома и Тролова јуришале су преко лествица и разбијених кука. Све тањи
 редови легионара, који су остали на зидовима, борили су се очајнички да зауставе продор,
 

али њихови људи су умирали, нестајали, а непријатељски војници надирали су у

неограниченом броју са све свежијим снагама. Битка се претварала у пакао, у рат исцрпљења
који Тирсијци нису могли да добију.
Изненада се на тамном северном небу опседнутог града појавише два крилата створа и
Дурин осети како му се крв леди у жилама. Скули, Носиоци знамења мртвачке главе! Били су
толико уверени у победу да су се смело појавили и на светлости дана! Елф више није могао
да чека, морао је да потражи брата, да би заједно дочекали судњи час.
Одузет, Дурин се окрете и потрча ка левом крилу легионарске фаланге. Степениште је
водило надоле у бараке које су лежале између зидина града, неколико стотина стопа од
позадине Пограничне Легије. Када је стигао до подножја рампе, угледао је како се високе,
крупне прилике Стеновитих Тролова у оклопима пробијају кроз вратнице на Спољашњем
Зиду. И нехотице је застао, осетивши да ће следећих неколико минута бити пресудно за
Пограничну Легију.
Фаланга се збила и одупрла нападу горостасних Тролова, који су се лагано али неумољиво
приближавали центру одбране којом је командовао Балинор Букханах. Били су на домаку
Легије када се, на опште изненађење, цео троловски пук нагло окрете на лево и поче да
уриша право на крило Легије. Зачуо се заглушујући звук судара двеју војски, страшна бука
метала, копља су ударала у буздоване, штитови се ломили о оклопе. За тренутак је Легија
одржала положај и први редови дивовских Тролова прекрише тле својим лешевима. Али већа
физичка снага Северноземљаша била је сувише велики терет за Пограничну Легију и њене
витке ратнике. Десно крило фаланге поче полако да се осипа.
Гинисон улете у празан простор; риђа коса се вијорила док је покушавао да среди своје
 редове. Тролови су узмицали корак по корак када је Балинор почео да затвара круг из
средишта, а Месалин из позадине. Био је то најстравичнији бој прса у прса који је Дурин
видео у овом грозном рату. Стегнута срца гледао је како огромни Тролови нагло заустављају
легионаре и како поново нападају. У следећем тренутку непријатељ је коначно пробио
 редове фаланге и Гинисон нестаде са видика под масом нападача који су јуришали ка
баракама и Унутрашњем Зиду.
Дурин се нашао на њиховом путу. Можда је имао времена да се склони у безбедност
зидина, али је Елф и не размишљајући клекао на колено и припремио свој велики лук. Први
Трол је пао педесетак корака, други на десетак мање, а трећи на двадесет пет. Легионарски
војници са зида кретоше у јуриш, док су стрелци са мањих висина Унутрашњег Зида
безуспешно покушавали да зауставе троловску офанзиву. Елфу се смрачи пред очима када се
Тролови и легионари сукобише, прса у прса. Када је схватио да му се талас Северноземљаша
и даље приближава, Дурин испали у њих и своју последњу стрелу.
Одбацио је тоболац и први пут помислио на бекство. Али времена за то више није било.
Једва је успео да исуче мач када га је прекрио талас нападача. Борио се дивљачки да одржи
 равнотежу, узмичући према баракама. Један дивовски Трол стаде поред њега и Елф, не
могући да одвоји поглед од те масе оклопа и коже налик на кору огуљеног дрвета, одскочи у
страну у тренутку када се тешки буздован сручи на њега. Осетио је страховити бол у левом
 рамену и чудну обамрлост. Борио се свом снагом да не изгуби свест, што му је и полазило за
 руком судећи по таласу неиздржљивог бола који га је поново преплавио. Осетио је да пада
лицем према земљи и да губи дах. Нека грозна тежина притискала га је са свих страна, а око
њега се и даље водила љута битка. Када се са напором подигао и покушао да осмотри
призор, изгубио је свест.
 

* **

Менион Леах је наднео своје окрвављено лице над Хенделово тело и полако, пажљиво,
подигао беживотног Патуљка у наручје. Одмереним, механичким кораком крчио је пут
преко лешева и полако кренуо уз степенице ка отвореним вратима. Пењао се опрезно, не
обазирући се на труп без главе која је, гротескно, лежала на гомили црвене тканине, насред
степеништа. Брђанин је у полусну прошао кроз подрумски излаз и ушао у пусти врт, но сећи и
даље Патуљка у наручју. Ходао је без циља, блудећа погледа, изобличена лица. Стигао је у
предворје дворца и зауставио се када је чуо одјек корака. Нежно и пажљиво спустио је
Хендела на углачани под. Личио је на стену када се пред њим указала танана, риђокоса
девојка, која је нагло бризнула у плач.
 – О, Менионе – шапутала је. – Шта су то урадили?
Очи засветлуцаше и уста се искривише, али речи нису надирале. Ширл прилете и баци му
се у наручје, држећи му обема рукама лице уз своје. Тек после неколико тренутака осетила је
како јој крхка рамена обавијају две снажне руке и како се страшна агонија Мениона Леаха
полако разбија и нестаје у топлини загрљаја.

* **

На бедемима Унутрашњег Зида, Балинор је вршио и последње провере своје одбране и,

исцрпљен, застао изнад забарикадираних капија. Северњаци су се већ окупљали и
припремали за последњи јуриш. Управо им је пошло за руком да освоје непремостиви
Спољашњи Зид и храбре војнике Пограничне Легије натерају да се повуку на другостепену
одбрану. Балинор је, смркнут, гледао како се непријатељ роји на високим зидинама, стежући
балчак свога мача тако снажно да су му руке потпуно побелеле. Огртач и туника висили су у
дроњцима после стравичне битке са Троловима на капијама Спољашњег Зида. Успео је да
одржи центар легионарске фаланге, али су зато попустила оба крила. Гинисон је погинуо,
Месалин био тешко рањен, а стотине Јужњака изгинуло је борећи се за Зид све док није
ишчезла и последња нада. Чак је и Дурин нестао у тој језивој, неравноправној борби. Краљ
од Калахорна је остао сам.
Махнуо је оштро људима који су гредама подупирали капије Унутрашњег Зида; ланчани
оклоп је заблистао на сивој светлости и открио дванаестак места која би била пробијена да
није било заштитног метала. За тренутак је себи дозволио ту храброст да се у потпуности
препусти очајању. Сви су га изневерили – сви! Евентин и елфска војска. Аланон. Читава
Јужна Земља. Тирсис се налазио на ивици уништења, пропасти, разарања, а са њим и земља
Калахорна, а ипак им нико није притекао у помоћ. Погранична Легија се сама борила да
спасе себе и све остале – она је била последња одбрана Јужне Земље. А чему је све то
служило? Већ у следећем тренутку немилосрдно је угушио огорчење и све сумње. Није имао
времена за преиспитивање и оптуживање. Требало је спасти још многе животе, а сви ти
животи су једино зависили од њега.
Северна војска се постројавала у подножју Спољашњег Зида, припремајући своје покретне
лествице, ужад и остала оруђа за верање. Разбијене групе Стеновитих Тролова су се већ
успеле на Унутрашњи Зид за време битке и упале у град. Балинор се питао шта се догодило
са увек поузданим Хенделом и срчаним Менионом Леахом. Они су очигледно стигли у двор
 

у последњи час и успели да спрече напад с леђа, јер би у супротном град већ био освојен.
Претпостављао је да су остали у замку да би се супротставили издвојеним групама нападача
у случају да падне и Унутрашњи Зид и непријатељ крене према двору.
Трунчице чађи из ковитлајућих димних облака улетеше му у очи и он обриса сузе које су
из њих потекле. Све је било скривено у сивој густој измаглици док је Краљ од Калахорна
покушавао да погледом прелети преко зидова утврђења. Одбрана Легије налазила се у
орсокаку, непријатељ је био тако бројан и тако моћан да су за њега губици стотина и
хиљада војника били савршено безначајни. Мислио је на Хенделове речи после очеве и
Палансове смрти. Последњи Букханах! Али, говорио је себи са горчином, неће нестати само
име, са њим ће умрети и он, као што ће умрети и Тирсис и његов народ. У том се тренутку
зачуо поклич из хиљада грла и непријатељски војници се обрушише на легионарску одбрану.
Дугачки ожиљак на образу високог граничара постаде тамноцрвен и он, претећи исуче своју
огромну сабљу.
Скоро у истом тренутку се остаци тролског одреда неодлучно зауставише у подножју
моста Сендик. Ред одлучних легионара чувао је високи камени лук, пречећи пут свима ка
дому Букханаха. Испред њих стајао је Јанус Сенпре, а одмах до њега Менион, чије се рањено
тело усправљало док је обема рукама стезао мач Леаха. Са друге стране стајао је Дајел:
његово младо лице, дечачко, детиње, било је изнурено али чврсто. Иза Тролова, ваздух је био
испуњен облацима дима, јер су се из кућа у граду шириле нове ватре. Уплашени узвици
допирали су и мешали се са звуцима битке на Унутрашњем Зиду. У даљини су се виделе
прилике које су бежале преко пустог Тирсијског пута у безбедност својих домова. Тролови,
којима је непрестано пристизало појачање, сучелили су се са легионарима. Проучавали су
Јужњаке безизразним али искусним погледом професионалних ратника, најбољих на свету.
Групу бранитеља моста сачињавало је мање од педесетак бораца.
Послеподневно небо се изненада зацрнело и нестварна тишина се наднела над обе војске.
До Менионових ушију допре из града плач детета. Дајел о сети на врелом лицу дашак хладног
северног ветра. Дивовски Тролови се постројише и нападоше легионаре. На средини моста
Сендик попуштала је и последња одбрамбена линија града Тирсиса.

* **

На гребену западно од града, Флик Омсфорд и елфски коњаници посматрали су, очајни и
беспомоћни, пропаст Тирсиса. Вејланин је био на коњу између Евентина и Јон Лин Сандора,
и осећао како га напушта и последња нада када су мамутске хорде северне војске пробиле
вратнице Спољашњег Зида. Облаци црног дима уздизали су се сада из самог града и
последњи војници поносите и неустрашиве Пограничне Легије повлачили су се са зидина.
Одбрана града била је разбијена. Ужаснуто је гледао како гротескне прилике Скула лете
изнад непријатеља који је све више надирао, и како се њихова црна крила шире ка све
тамнијем поподневном небу. Обистинила су се Аланонова најгора предвиђања. Господар
Ворлок је добио битку и освојио свет.
Оштар крик оте се јахачу са његове леве стране и Евентин ободе коња. На далеком
хоризонту опустеле равнице, на далеком западном хоризонту, помаљала се дугачка линија
обриса, допирао топот коњских копита.
Тамна линије постајала је све видљивија и претварала се у непрегледне редове јахача, и
хиљаде и хиљаде војника са уздигнутим заставама и исуканим копљима. Својим оштрим
 

звуцима у тренутку када је непрегледна коњица прекрила равницу и вртоглавом брзином

кренула према Тирсису. Обавештени о доласку новог непријатеља, војници Северне армије
збили су своје редове и окренули се да би се суочили са плимом која је расла све више.
Елфска војска је најзад стигла у помоћ бранитељима Тирсиса, у помоћ угроженим народима,
у помоћ свему што је човечанство уз мукотрпну борбу освајало и чувало вековима. Елфска
војска је стигла – можда сувише касно!
 

9.

Истина Мача

Благим брзим покретом Шиа је извукао сечиво из његових похабаних корица. Метал је
блистао на треперавој светлости буктиње тамним, плавкастим сјајем, без иједне мрље, као
да легендарни Мач никада није ни био у борби. Био је невероватно лак и танак, изузетне
израде, а на балчаку се оцртавао грб са уздигнутом руком и запаљеном бакљом. Шиа је
држао Мач и, ужаснут оним што ће се догодити, тражио је погледом охрабрење Панамона
Крела и Келтсета. Његови пратиоци су стајали немо и непомично, смркнута лица. Шиа
стеже Мач обема рукама, окренувши врх у вис, и дланови му се оросише знојем. Орл Фане се
одједном помери и тихо зајеча. Тренуци су пролазили и Шиа је осећао како му се грб урезује
у руке. Али, ништа се није догодило.

* **

... У сивом полумраку пусте одаје на врху планине Мртвачке главе, мрачне воде у каменом
базену биле су мирне и непрозирне. Моћ која се звала Господар Ворлок лежала је успавана...
Мач од Шанаре се нагло загреја у Шииним рукама и чудан, трепетав талас топлоте пређе
из тамног гвожђа у дланове изненађеног Вејланина да би одмах затим ишчезао. Пренеражен,
Шиа се трже и спусти сечиво. У следећем тренутку неочекивана топлота уступи место
осећању устрепталости које је, опет у таласима, прелазило из оружја у тело. Иако није било
налик на бол, натерало га је да се намршти, а мишићи му се затегоше. Инстинктивно је
пожелео да одбаци амајлију, али је на свој највећи ужас установио да га нешто дубоко
спречава да то учини и његове се руке опет грчевито склопише око старога балчака.
Када га је прожело осећање устрепталости, почела је да му се враћа снага, пуна живота
снага, која се преносила кроз хладан метал у мач, тако да је оружје постало део његовог
бића. Позлата на изрезбареном балчаку поче да му се скида у рукама и откри сребрну
подлогу. Она је заблистала црвенкастим сјајем који је, чинило се, пламтео и изгарао попут
живог бића. Шиа осети прве покрете нечега што се буди, нечега што је и део њега и њему
туђе. Понет тим покретом, благим али чврстим, Шиа Омсфорд се још дубље увуче у себе...
Удаљени свега неколико корака, Панамон Крел и Келтсет су са све већом забринутошћу
гледали како мали Вејланин пада у неку врсту чудног сна, како му се капци тешко склапају,
како дисање постаје све отежаније и како се претвара у непомичну прилику налик ча камени
кип. Држао је Мач од Шанаре обема рукама, са врхом окренутим нагоре; сјајна сребрна
дршка блистала је пуним сјајем. Панамон је пожелео да приђе Вејланину, да га шчепа,
продрма и разбуди, али га је нешто спречавало да то учини. Орл Фане поче да пузи преко
глатког каменог пода ка драгоценом Мачу. Панамон је мало оклевао, а онда га грубо одгурну
чизмом.
Шиа је осећао како га нешто вуче, осећао се као плута ношена матицом. Све је око њега
бледело, ишчезавало. Прво су нестали таваница и под ћелије, за њима цвилећа прилика Орла
Фанеа и, најзад, горостасни Панамон Крел и Келтсет. То чудно струјно коло обухватило га је
са свих страна и он му се није могао одупрети. Лагано је тонуо у најскривеније куте свог
 

бића све док није потонуо у црну таму.

... У пећини на врху мртвачке главе урезане у камену вода се у до тада спокојном базену
нагло заталаса. Уплашени гмизавци, робови великог Вође, излетеше из својих скровишта у
зиду. Господар Ворлок се промешкољи у сну који је неко покушавао да разбије...
У вртлогу емоција који га је захватио, носилац Мача од Шанаре се суочи са самим собом.
За тренутак је у њему завладао хаос нејасних и несрећних утисака, а затим га чудна струја
понесе у новом правцу. Неке слике почеше да се помаљају и све јасније оцртавају. Пред њим
се одједном указао свет у којем се родио и у којем је живео, свет прошлости и садашњости;
указао се, отворио и открио, огољен до дна и лишен свих брижљиво гајених илузија. И Шиа
е у свој болној јасности угледао, разобличену, стварност свога бића и постојања.
Више није било ружичастих снова који би бојили поглед на живот и свет, није било
чежњивих фантазија које би заоденуле окрутност опредељења и одлуке, није било
измишљених визија наде која би ублажила суровост расуђивања. У том непознатом,
немилосрдном пространству, Шиа је сагледао самога себе – ту безначајну, ништавну
искрицу кратковечног живота.
Био је поражен оним што је видео. Очајнички се борио да поврати визију онога другог
себе, визију коју је гајио читавог живота и која га је одржавала. Дивно се борио да се
заштити од стравичне слике своје унутрашње наготе и слабости кукавног створа у коме је
препознао себе.
Одједном је струјно коло почело да се смирује. Шиа са напором отвори очи да би, бар за
тренутак, узмакао неподношљивој визији. Пред њим се уздизао Мач, осветљен
заслепљујућом белином светлошћу која се спуштала са сечива према балчаку. Иза ње је
угледао Панамона и Келтсета, који скрете поглед на Мач. У том покрету очију било је много
 разумевања и храбрења, и када је Шиа погледао Мач од Шанаре, учинило му се да његов сјај
грозничаво пулсира. Чудна устрепталост поново је прожела стални покрет који се преносио
из сечива у Шиино тело и који је одједном, чинило се, био спутан у свом кружењу.
Неколико тренутака Вејланин се борио против те силе, против тога продора, а онда је опет
склопио очи и вратио се визији. Пошто је прва пораженост открићем прошла, покушавао је
да схвати шта се догађа. Усредсредио је сву пажњу на слику Шие Омсфорда и утонуо у
вртлог мисли, емоција, процена и мотивација које су израдиле лик што му је у овом тренутку
био и познат и непознат.
У низу слика што су се одвијале са застрашујућом јасноћом, спознао је и другу страну
свога бића, наличје за које до тада није знао – или је једноставно одбијао да зна. Оно се
откривало у бесконачном низу догађаја: један за другим низали су се сваки бол који је задао
другоме, свака жаока коју је бацио другоме, све ситне завидљивости и бедне љубоморе које
су се у њему рађале, све дубоко укорењене предрасуде, све полуистине, самосажаљење, сви
страхови – све оно мрачно и дубоко скривено у њему. То је био Шиа Омсфорд који је
побегао из Сеновите Долине, и то не зато да би спасао и заштитио породицу и пријатеље
него зато што је страховао за сопствени живот, Шиа Омсфорд који је саможиво дозволио
Флику да са њим подели ноћне море и тиме себи олакша патње. То је био Вејланин који се
презриво смешкао и омаловажавао моралне кодове Панамона Крела и при том мирно пуштао
друмског разбојника да због њега стави живот на коцку. То је био...
Слике су се и даље одвијале у своме бесконачном низу... Шиа Омсфорд се са ужасом
повлачио пред њима. Није могао да прихвати истину и никад је неће прихватити!
Али као да црпи снагу из неког дубоког, непознатог унутрашњег извора, свест се поново
 

врати сликама, приморавајући га да прихвати стварност онаквом каква она јесте. Није могао
да порекне ту другу страну, то наличје своје личности – и она је била део стварног Шие
Омсфорда, један његов истински део, ма колико да је тешко суочити се са тим.
Морао је да прихвати истину!
... Обузет жестоким бесом, Господар Ворлок се пробуди...
Истина? Шиа поново отвори очи и загледа се у Мач од Шанаре и у бели сјај који се
преносио са сечива на балчак. Исто топло, пулсирајуће осећање га проже и преплави; овога
пута није донело нову визију, него само дубоку унутрашњу спознају.
И Шиа Омсфорд схвати да зна тајну Мача. Мач од Шанаре је имао ту моћ да открива
Истину – да онога ко га држи у рукама натера да види истину о себи, да чак можда открије и
истину о другима! У првом тренутку није смогао снаге да поверује у то. Колебао се,
проверавао сазнање, очајнички покушавајући да неочекивано откровење повеже са још
нечим, са неким новим сазнањем. Али до тога другог открића није дошао. Сада је Шиа
поуздано знао да је откривање истине и једина магија толико хваљеног Мача. Изван тога је
он био само лепо израђено оружје из некога другог доба.
И ово га сазнање порази. Није, одиста, било нимало чудно што Аланон никада није хтео да
открије тајну Мача. Каква је врста оружја он и био против неуништивог, непојамног
Господара Ворлока? Какву је заштиту он и могао пружити против створа који је био кадар да
га уништи једном једином мишљу? Са леденом зебњом али и страшном извесношћу, Шиа
схвати да су га издали, преварили. Легендарна моћ Мача од Шанаре била је чиста лаж!
Осетио је како га обузима паника, и затвори очи са жељом да се одбрани од ледене језе.
Мрак око њега поче да се ковитла, вртлог га обујми, понесе, и он изгуби свест.
... У туробној сивој пустоши планинског заклона, Господар Ворлок је посматрао и
ослушкивао. Бес је почео да јењава и празна црна јама испуњена маглом у капуљачи
задовољно се покретала тамо-амо. Био је убеђен да је Вејланин одавно уништен, а он је ипак
остао жив и упркос свему нашао Мач. Али Вејланин је био бедан слабић и дубоко незнање
спречавало га је да схвати моћ амајлије. Страх га је већ савладао, постао је рањив. Брзо,
нечујно, Господар клизну из своје мрачне пећине...

* **

Висока прилика Друида Аланона је неодлучно застала на врху голог брда. Црним очима,
готово невидљивим испод густих обрва, проучавао је осамљени низ планина које су се
уздизале у сиво северно небо. Оне као да су узвраћале поглед, а њихове плохе одражавале су
душе земље која их је излегла пре много година. Дубока тишина владала је над том
непрегледном пустоши и дивљином која се звала Северна Земља. Чак су и високи планински
ветрови утихнули. Друид се обавио црним плаштом и удахну ваздух. Грешка се није могла
поткрасти, свест га никада није лагала. Оно на чему је тако дуго и мукотрпно радио коначно
е се и збити. У своме дубоком повлачењу на Рубу Ножа, далеко од места на којем је стајао
Друид, Шиа Омсфорд је извукао из корица Мач од Шанаре.
А све је ипак кренуло наопако! Ако Вејланин и буде кадар да издржи тешко искушење и
прихвати истину о себи, да, можда, спозна и истиниту тајну Мача, он ипак неће успети да
талисман на прави начин употреби против Господара Ворлока. Сам и лишен помоћи, лишен
сазнањем које му је могао пружити само Аланон, Шиа неће имати времена да дође себи и
стекне неопходно самопоуздање. Разориће га сумње, разбиће га страх, и биће за Брону лака
 

жртва. Друид је осећао као се непријатељ буди, како излази из своје шпиље, дубоко уверен
да је носилац Мача од Шанаре слеп на моћ амајлије. Господар Мрака ће своју жртву напасти
брзо и без милости и Шиа ће бити уништен пре него што схвати на који је начин могао
остати жив.
Они ће се сучелити већ кроз неколико минута, и Аланон је знао да Вејланину не може
притећи у помоћ на време. Када је схватио да су и Шиа и Мач од Шанаре отишли неким
чудним путевима на север, Аланон је без објашњења напустио Флика и Евентина у
Калахорну и пожурио у помоћ Вејланину. Али ствари су се одвијале муњевитом брзином. А
сада када се указала давно очекивана могућност, када је било неопходно да је уз Шиу – 
налазио се далеко, бескрајно далеко од места збивања. Увукавши се још дубље у огртач,
Друид хитро крете низбрдо у облачићима прашине, згрченог али одлучног лица.

* **

Панамон Крел је пошао према Шии у тренутку када је овај пао на колена, али га је
зауставила огромна Келтсетова рука. Трол се окренуо према улазу у пећину, ослушкујући.
Панамон ништа није чуо, али га је одједном захватио талас изненадног страха. Келтсетове
очи су, чинило се, пратиле нечији пролазак кроз ходник иза ћелије, а Крел је осећао све већи
ужас.
Тада је преко свега пала сенка. На улазу у ћелију стајала је висока прилика у црном
плашту. Панамон Крел је инстинктивно осетио да се пред њим налази Господар Ворлок.
Испод дубоко навучене капуљаче, зјапила је уместо лица црна рупа испуњена зеленом
маглом са црвеним одсјајима. Одсјаји се окренуше прво према Панамону и Келтсету,
окаменише их и унеше у њих све страхове овога света. Пустолов је покушао да узвиком
упозори на опасност малог Вејланина, али је закључио да је остао без гласа. Беспомоћно је
гледао како се прилика без лица примиче Шии.
Вејланин се нагло освестио у влажној тами мале ћелије. Био је бескрајно удаљен од свега,
али је у помућеној свести звонило на узбуну. Одједном је у измаглици угледао, непомичне,
Панамона и Келтсета, на чијим се лицима огледао страх. Згрчен у углу ћелије, Орл Фане је
личио на малу жуту лоптицу која је неразговетно мумлала и јечала. Испред Шие је блистала
оштрица Мача од Шанаре.
Истог тренутка му се вратила и његова тајна, а са њом и све безнађе ситуације у којој се
налазио. Покушао је да дигне главу, али се она није ни помакла. Попут ледене реке,
преплавили су га страх и очајање, и он осети како се дави у њој. Облио га је ледени зној и
 руке су почеле да се тресу. У глави је постојала једна једина мисао – бекство! Бежи, бежи,
док те открије и не уништи тај страшни створ у чије си се забрањено краљевство усудио да
зађеш! Циљ због кога је све ставио на коцку више нимало није био важан, остала је само
неодољива жеља и насушна потреба да бежи.
Усправио се, клецајући. Сваки делић тела, свака ћелија, вапили су за тим да јурне према
вратима, да баци Мач и побегне. Али он то није могао да уради. Нешто дубоко у њему
одбијало је да се одрекне Мача. Очајнички је покушавао да савлада страх, а руке су се све
грчевитије склапале око његовог балчака. То оружје му је било све, све што му је остало, све
што га је штитило од потпуне панике. Грчевито га се држао, борећи се заједно са њим против
лудила, тражећи помоћ талисмана који је, знао је, био потпуно бескористан.
 – ОВДЕ САМ, СМРТНИЧЕ!
 

Речи су језовито одјекнуле кроз дубоку тишину. Шиа је крајњим напором покушавао да
дигне поглед према вратима. У првом тренутку видео је само сенке. А онда су се сенке
спојиле и претвориле у црну прилику огрнуту плаштом – у Господара Ворлока! Та мрачна,
безоблична фигура стајала је претећи у довратку. Из празнине испод навучене капуљаче
избијала је зелена магла и црвени одсјај кретали су се уместо очију.
 – ОВДЕ САМ, СМРТНИЧЕ! ПОКЛОНИ МИ СЕ ДУБОКО!
Шиа се окрете, скамењен од страха. Налазио се на самој ивици лудачке панике. Пред њим
се отварала провалија без дна... још само један корак... Натерао је себе да се усредсреди на
Мач и на нагон за самоодржањем, на очајничку потребу да остане жив. Црвена измаглица
прекрила је све мисли и донела са собом гласове уклетих бића која су безнадежно вапила за
милошћу. Нешто је почињало да му мили по рукама и ногама, да га стеже, хвата оштрим
штипаљкама и гура неумитно у бездан. Одједном га је напустила сва храброст. Био је ситан,
мали, рањив, бедан. Тако мали и толико рањив! Како би се и могао супротставити моћном
Господару Ворлоку?!
Са другог краја ћелије, Панамон Крел је гледао како прилика у црном плашту прилази
Шии. Чинило се да Ворлок није биће од крви и меса, него само огртач са капуљачом, без
лица и без тела, празан плашт. Али, Шиа му се очигледно није могао одупрети ни са Мачем,
ни без њега. Упозоривши Келтсета једним погледом, Панамон покуша да савлада осећање
панике и нападе руком са шиљком. Тамна прилика се нагло окрете: више није изгледала као
празнина у црном руху, била је испуњена невиђеном снагом. Рукав на огртачу се помаче и
пустолов осети како га гвоздена рука хвата за грло и одбацује о зид. Узалуд је покушавао да
се ослободи тог жељезног загрљаја, био је као прикован за Келтсета и зид. Обојица су,
потпуно немоћна, гледали како се Господар Ворлок поново окреће Вејланину.
Борба је за Шиу била готово завршена. Још увек је држао Мач пред собом, али је и
последњи отпор био разбијен и пре него што је Господар Мрака кренуо у напад. Више није
успевао да мисли разложно. Био је немоћан пред емоцијама које су га раздирале. Из црне
аме под капуљачом зачула се страшна заповест.
 – СПУСТИ МАЧ, СМРТНИЧЕ!
Шиа се лудачки борио против жеље да послуша наређење. Једва је дисао, све му се
замагљивало пред очима. Далеко негде из подсвести као да је допирао неки познати глас,
зовући га по имену. Покушао је да одговори, вапијући у себи за помоћ. Господар Ворлок је
поновио наређење.
 – СПУСТИ МАЧ!
И сечиво се мало спустило. Шиа је осетио како обамире, како га мрак обавија са свих
страна. Мач му није био ни од какве користи – зашто га онда не одбаци и не заврши са тим?
Шта је један обичан крхки, ништавни смртник могао урадити против Господара Мрака?
Мач се спустио још ниже. Орл Фане одједном крикну од ужаса и сручи се грцајући на тле
мрачне ћелије. Панамон пребледе, а Келтсет се свом тежином ослони о зид. Врх Мача од
Шанаре се већ примицао каменом поду.
Тада је Шиа поново зачуо глас. Речи су однекуда допирале до њега, кроз једва чујни
шапат.
 – Само храбро, Шиа! Имај поверења у Мач!
Аланон!
Друидов глас разби страх и сумњу који су Вејланина притискивали свом тежином. Али
глас је био тако далек... тако далек...
 

 – Веруј у мач, Шиа, све друго је илузија...

Аланонове речи нестадоше у урлику беса Господара Ворлока који истог тренутка из
Вејланинове свести одагна глас омраженог Друида. Али Брона је закаснио, Аланон је бацио
удицу живота и Шиа је загризао и узмакао са ивице пораза. Страх и сумње се повукоше, а
Мач се полако подиже.
Ворлок је, чинило се, закорачио и капуљача без лица се полако окренула у правцу Орла
Фанеа. Истога часа се згрчени и цвилећи Гном усправио попут дрвеног лутка. Не
господарећи више собом, роб Господара Мрака јурну напред, квргаве жуте руке пружише се
очајнички према Мачу, а прсти склопише око блиставе оштрице. Орл Фане крикну
самртничким криком и испусти талисман као опарен. У грчевима се сручио на тле и рукама
заклонио очи као да жели да их сачува и заштити од неке језиве визије.
Ворлок је још једном махнуо рукавом. Гном се дрхтећи подиже и врати се у битку,
урлајући избезумљено. Поново је додирнуо блиставо сечиво, поново крикнуо и пао на
колена, и поново испустио амајлију; из очију су му лиле сузе.
Шиа је зурио у згрчену прилику крај својих ногу. Схватио је шта се догађа. Орл Фане је
спознао истину о себи, као што је то учинио и он када је први пут додирнуо Мач. Али за
Гнома је истина била неподношљива. Па ипак, у свему томе било је нечега чудног. Зашто
Брона сам није покушао да се домогне Мача? За њега то не би представљало никакав напор.
Уместо тога, Господар Ворлок је прво покушао да Шиу примора да спусти Мач, а онда се
послужио лудим Орлом Фанеом. Зар тако моћан Господар какав је био Брона није смео да
додирне Мач? Одговор је био близу и у Шииним очима се први пут појави светлуцање.
Орл Фане се поново усправио, и даље безнадежно покоран Ворлоковим наредбама.
Пришао је Шии у вансебном стању и уз крик страха бацио се на Мач од Шанаре. Измучена
жута прилика наднела се над блистави метал, отимајући дивље оно што му је још једино
значило у животу. Мали Гном је неколико секунди држао Мач у рукама, а онда је умро.
Шиа је, пренеражен, устукнуо, извукао оружје из беживотних руку, и тог тренутка је
Ворлок кренуо у напад на његову свест, решен да сломи сваки даљи отпор. Суров и
непосредан, није се служио лукавим путевима сумње, није провлачио неизвесност, није
користио трикове самоодбране. Служио се искључиво страхом, свеобухватним и разарајућим
страхом, и њиме задавао силовите ударце. У Шииној свести ројиле су се визије – ужасна моћ
Господара Ворлока низала је слике на хиљаде најстравичнијих начина, све усмерене ка
Вејланиновом уништењу. Шии се чинило да је сведен на она најсићушнија, најбеднија жива
бића која пузе земљом, да ће га Ворлок претворити у прах.
Али храбро је издржао несносан притисак. Једном је већ био на ивици лудила, а овога пута
е морао да смогне снаге, да поверује у себе и Аланона. Држећи грчевито Мач обема рукама
закорачио је ка измаглици, ка зиду страха који га је салетао. Настојао је свим бићем да
верује како је све само илузија, како га страх и паника заувек напуштају. Зид је помало
узмицао и он настави пут ка њему. Сетио се смрти Орла Фанеа и свих оних који ће умрети
ако их сада изневери. Сетио се Аланоновог шапата и усредсредио се на оно што је, по
његовом уверењу, била слабост Господара Ворлока који је тако упорно одбијао да додирне
Мач од Шанаре. Уверавао је себе да је права тајна амајлије једноставан закон који је
кажњавао и тако страшна створења какво је био Брона.
Измаглица се нагло разредила и зид страха се разбио. Шиа је стајао пред Господаром
Ворлоком чије су црвене варнице дивље севале у зеленкастој магли. Рукави огртача се
испружише као да се бране од опасности и мрачна прилика узмаче. Панамон и Келтсет се
 

одједном ослободише невидљивих окова и са исуканим оружјем прискочише пријатељу у

помоћ. Шиа је осећао како се и последњи трагови отпора Господара Ворлока руше и
ишчезавају пред његовим наступањем. А онда се Мач од Шанаре спусти на Господара
Мрака.
Нестваран, нечујан крик ужаса оте се привиђењу и оно испружи дугу, скелетну руку у
покушају одбране. Вејланин притисну сечиво на авет која настави да узмиче ка зиду. Нема
ти спаса, клео је тихо. Ово је крај чудовишног зла. У одговору на те клетве, црна одора
задрхта и згрчени прсти се болно зарише у влажни ваздух. Господар Ворлок се рушио и
бљувао сву своју мржњу према ономе који га је уништавао. Кроз тај крик проламали су се
одјеци хиљада других гласова који су вапили за осветом што им је била тако дуго ускраћена.
Шиа осети како сав ужас авети пролази кроз Мач и како му допире до свести, али са њом
дође и снага других гласова и он не посустаде. Додир Мача носио је собом и истину коју
нису могли да порекну ни илузија ни обмана Господара Ворлока. Али он ту истину није
могао ни да прихвати ни да призна ни да поднесе. А како против истине нема одбране,
истина је за Господара Ворлока била смрт.
Бронино постојање била је чиста илузија. Средства помоћу којих је продужавао свој
смртни век су га изневерила и његово тело је умрло ко зна када. Али упорна вера да не може
пропасти одржала је један његов део, па је опстајао захваљујући њој, враџбинама и
чаролијама, које су га одвеле у лудило. Оспоравајући сопствену смрт, сачувао је беживотно
тело, настојећи да постигне дуговечност и бесмртност које су му измакле. Створ који је
постојао као део два света морао је, чинило се, имати неограничену моћ. Али Мач од
Шанаре га је сада приморавао да буде оно што је стварно и био – трула, распаднута,
беживотна љуштура која се одржавала само захваљујући прецењеној вери у сопствену
 реалност – привид, варка, створени снагом воље, исто толико трошни колико је трошно било
и физичко биће у којем се приказивао. Господар Ворлок је био лаж која је дуго живела у
страховима и сумњама смртника, лаж коју је он сам изградио да би сакрио истину. Али та је
лаж сада била изложена очима других.
Шиа Омсфорд је био кадар да прихвати слабости и мане које су биле део његове природе,
као што су део и свих људи. Али Господар Ворлок није могао да прими оно што му је
откривао Мач: истину да је биће – он – престало да постоји пре скоро хиљаду година. Од
Броне је остала само лаж, а и њу му је сада, отела моћ Мача од Шанаре.
Крикнуо је последњи пут и тај јаук протеста одјекнуо је жалостиво ћелијом, праћен све
снажнијим победоносним клицањем хора других аветињских гласова. А онда је утихнуо
сваки звук. Испружена скелетна рука почела је да се суши и претвара у прах, а под тамним
плаштом распадало се невидљиво тело. Ситне црвене варнице засветлеше још једном у све
 ређој зеленој магли и нестадоше. Црни огртач паде, празан, на тле, а на хрпу тканина
последња се сруши капуљача.
У следећем тренутку Шиа поче да се поводи и да лелуја као пламен свеће. Сувише је много
узбуђења доживео, сувише много пропатио, сувише је много и сувише дуго издржавало
његово измучено тело. Тле му измаче испод ногу и он поче да пада полако, полако у таму.

* **

У граду Тирсису, дуга, исцрпљујућа и стравична битка између овоземаљских смртника и

духова достигла је изненада свој врхунац. Земља је почела да тутњи и да претећи подрхтава
 

из дубина своје утробе. На ниским брежуљцима источно од Тирсиса, мала чета елфских
коњаника једва је успевала да обузда узнемирене коње, а унезверени Флик Омсфорд је
згрануто посматрао како се земља око њега и под њим тресе и чудно вибрира. На врху
Унутрашњег Зида, горостасни, неуништиви Балинор одбијао је напад за нападом Северне
војске која је узалудно покушавала да продре у одбрану, тако да једно време нико није ни
запазио потресе. На мосту Сендик, Тролови су застали и згледали се; осећали су са дубоком
нелагодношћу како им тле измиче под ногама. И Менион Леах је устукнуо када се на
древном камену изненада појавише дубоке напрслине. Таласасто кретање земљине утробе
постајало је све јаче и претварало се, стравичном снагом, у лавину потреса од којих су
подрхтавали и земља и стење. Неочекивано снажан ветар се дивље обруши на елфску војску
која је јуришала у помоћ Тирсису. Хујао је и урлао од Кулхавена у Анару до најдаљих
граница пространог Запада. Тешко шумско дрвеће је пуцало и подвијало се, а планине се
цепале и рушиле у прашину. Разорна снага ветра и земљотреса захватила је све четири
земље. Небо – безоблачно, неосунчано, празно небо – зацрнело се као да је његове сводове
срушио ударац маља. Огромни, зупчасти зраци црвене светлости разбијали су дубоки мрак,
повезујући својим муњама небо са једног на други хоризонт. Било је то свеукупно уништење,
уништење целокупног живота. Био је то смак света, наговештен још онда, у самом почетку,
када се појавила говорна реч.
Али већ у следећем часу све се окончало, све издахнуло и потонуло у бескрајну тишину.
Она је као покров лебдела, дубока и свеобухватна, све док из непрозирног црнила нису
продрли очајнички вапаји, који су се убрзо претворили у крике јада и зебње. У граду
Тирсису битка је брзо заборављена. Северњаци и Јужњаци су са ужасом гледали како Скули,
Носиоци знамења мртвачке главе, узлећу ка небу као безобличне авети, вриштећи и грчећи се
у агонији. Лебдели су извесно време као окамењени, и ратници, бледи од страха, нису били
кадри да том призору окрену леђа. А онда су црнокрила створења почела да се распадају;
њихова мрка тела лагано су се претварала у прах и пепео који се расипао по земљи. После
неколико секунди остала је само бесконачна, празна тама која је у огромним силовитим
налетима почела да се креће ка северу. Прво се на југу, а затим на истоку и западу, помолило
плаво небо и сунце је обасјало земљу својом блиставом светлошћу. Смртници су са страхом
пратили погледом ту непојамну таму која се, далеко на северу, скупљала у један једини црни
облак и, пошто је једно време непомично лебдела над хоризонтом, нагло утонула у тле и
нестала заувек.

* **

Време је протицало, а Шиа је лебдео у некој огромној црној пустоши.

 – Да ли ће се уопште пробудити?
Глас је допирао из велике, велике даљине. Осетио је на врелој кожи руку и лица
изненадну хладноћу глатког камена.
 – Чекај, он трепће. Мислим да долази себи.
Панамон Крел. Шиа отвори очи и схвати да лежи на тлу мале ћелије и да жућкаста
светлост бакље трепери магличастим сјајем. Опет је био он, он – Шиа Омсфорд. У руци је
ош држао Мач од Шанаре, али га је моћ амајлије напустила а веза која их је тако кратко и
чврсто повезала и спајала ишчезла. У тренутку када је покушао да се усправи, дубока,
потмула, злокобна грмљавина потресла је пећину. Пао би да га нису дочекале снажне, чврсте
 

 руке.
 – Само полако, само полако. – Панамонов груби глас му је говорио на уво. – Да те
погледам мало. Тако, а сада ти погледај мене. – Усправио је малог Вејланина и погледи им
се сретоше. У тврдим очима пустолова још се назирао траг страха, а онда се Панамон Крел
широко осмехну. – Наш пријатељ је сасвим добро, Келтсете. Хајдемо одавде.
Подигао је Шиу на ноге и кренуо ка отвореним вратима у пратњи горостасног Келтсета.
Шиа направи неколико несигурних корака и стаде. Нешто га је неумољиво задржавало.
 – Добро сам – промрмљао је готово нечујно.
А онда се нагло све вратило – моћ Мача прострујала му је кроз тело и повезала га са
оружјем; вратила се унутрашња визија истине, стравична битка са Господаром Ворлоком,
смрт Орла Фанеа... Крикнуо је и посрнуо.
Панамон Крел је нагонски испружио десну руку и придржао малог Вејланина.
 – Само полако, полако, све је свршено, Шиа. Успео си да добијеш битку! Господар Ворлок
е уништен. Али ова се планина сада тресе и распада. Морамо изаћи одавде пре него што нам
се сруши на главу!
Потмула грмљавина бивала је све гласнија, парчићи стења цепали су се и одвајали од
зидова и таванице, засипајући их шљунком и прашином. На старим зидовима појављивале су
се напрслине и дубље пукотине, а снажни потреси бивали су све јачи и јачи. Шиа баци
поглед на Панамона и климну главом.
 – Ускоро ће ти бити сасвим добро. – Друмски разбојник у скерлетној одећи био је
узнемирен. – Извешћу те одавде, обећавам.
Брзо су изашли у мрачан ходник тунела, који је кривудао кроз срце Руба Ножа. Пукотине
су се отварале на све стране јер су потреси тла бивали све снажнији. Планина се тресла као
да земља прети да се отвори и прогута је. Пролазили су кроз безбројне ходнике и међусобно
повезане просторије; кретали су се непрекидно, али нису наишли на излаз. Много су пута
падали засути водопадом стења и прашине, али су се сваки пут ослобађали и настављали пут.
Огромни комади стења одроњавали су се пред њима и затварали излазе, али је снажни
Келтсет плећима подизао те блокове и тројка је ишла даље. Шиа је губио осећај за оно што
се дешавало, неки чудан умор обухватао му је тело и лишавало га оно мало снаге што му је
преостало. Када је помислио да не може даље, Панамон се нашао поред њега и снажним
 рукама га подизао и гурао кроз ходник.
Стигли су до уског грла тунела који је оштро скретао удесно; у том тренутку је умирућу
планину потресао жесток земљотрес. Цела таваница распала се уз тресак и почела да с
 руши. Панамон викну и гурну Шиу испред себе, покушавајући да га заштити својим телом. У
том часу прилетео је Келтсет и своја дивовска рамена подметнуо под тоне одроњеног стења.
Прашина их засу и све им се замрачи пред очима. Панамон Крел подиже Вејланина и изгура
га поред извијеног Стеновитог Трола. Пузећи и спотичући се преко одроњеног камења, Шиа
подиже поглед и сусрете благе, недужне Келтсетове очи. У том тренутку сруши се таваница
пред њима и он упрегну сву снагу једног Стеновитог Трола да би на својим плећима уз
огроман напор задржао тај страховити терет. Шиа је оклевао, али га Панамон Крел снажно
ухвати за раме и одбаци га из угла тунела у шири ходник. Обојица падоше на гомилу стења, у
облак прашине, покушавајући да поврате дах. Окренули су се и погледали Келтсета који се,
огроман и усправан, још борио са стењем што се рушило. Панамон крете натраг у пролаз, али
се кроз утробу планине проби нови потрес; уз заглушујући тресак стења које се вратоломно
одроњавало, тунел иза њих се раздвоји и сруши. Келтсет нестаде. Шиа крикну и баци се на
 

зид, али га Панамон грубо одгурну и принесе му шиљак на левој руци.

 – Келтсет је мртав! Сада му више не можемо помоћи!
Вејланиново бело лице зурило је у њега пренеражено.
 – Излази! Излази одавде! – Друмски разбојник је цептао од беса. – Зар желиш да докажеш
да је умро узалудно? Напред, крећи!
Силовито је гурнуо Шиу ка отвореном излазу из тунела. Потмула грмљавина ширила се и
даље, потресајући тле целе планине. Низ оштрих трусова скоро обори бегунце. Шиа је јурио
слепо, очију замагљених прашином и сузама. Чуо је Панамоново тешко дахтање и осећао у
леђима притисак оштрог врха шиљка који му је налагао да трчи све брже. Зидови и таваница
су пуцали и, засипајући му незаштићено тело, секли га и повређивали својим одронима. У
 рукама је грчевито држао блистави Мач; он му више није служио, осим као доказ да је све
што се догодило било чисто лудило.
У тунел нагло продре сива светлост северног неба и они се нађоше слободни у планини.
Пред њима су, на све стране, у загрљају смрти лежала тела Тролова и Мутенса. Не
успоравајући корак, обојица појурише према излазу кривудавог пролаза који је пресецао
чудовишни Руб Ножа. Сува земља се жестоко тресла и дубоки зупчасти отвори појављивали
су се у подножју Планине Мртвачке главе, вијући се змијасто према кругу природних
препрека које су окружавале забрањену земљу. Шкрипави удар, јачи од свих до тада, обори
на тле беспомоћне бегунце. У немом очајању, гледали су како се сјајно лице мртвачке главе
од камена цепа и руши, а са њим и сва остала обележја. Остаци Господара Ворлока
нестадоше са земље у тренутку када су се тоне и тоне стења затресле и сручиле на тле.
Планина Мртвачке главе престаде да постоји. Густи облак жуте прашине засу небо и из
утробе земље зачу се тешки потмули звук разарања који одјекну преко простране пустоши
Северне Земље. Жестоки ветрови почеше да хује над умирућом планином и земља се још
аче затресе. На сав свој ужас, Шиа опази како се чудовишна планина названа Руб Ножа
тресе свом снагом. Распадало се читаво Краљевство!
Панамон Крел је јурио према излазу, вукући за собом ошамућеног Шиу. Овога пута
Вејланина није требало терати, трчао је брзо, готово летећи преко гомиле лешева. Из неког
тајног извора храбрости и одлучности црпео је своју последњу снагу и изненађени Панамон
Крел схвати да сада он трчи за Вејланином. У тренутку када су стигли до излаза, делови
високог Руба Ножа почеше да се одвајају и руше уз заглушну буку, док је земља и даље
дрхтала. Огромне гомиле камења падале су у вијугави кањон и тешка лавина сручи се са
некадашњих врхова. Усред овог света који је пропадао, два Јужњака су посртала и клецала – 
измучени полу-Елф, који је витлао својим старим Мачем, и једноруки друмски разбојник.
Ветар им је свом снагом дувао у леђа, гурајући их кроз камење и прашину. Пукотине у
зидинама се појавише и нестадоше, и они схватише да се налазе на излазу кањона, у
подножју брда. Шиа одједном осети да му се вид замагљује и он посрну.
Цео западни зид кањона се затресе и засу их водопадом стења и прашине. Нешто оштро га
удари у главу и Шиа потону у мрак. Лежао је прекривен гомилом стења, настојећи да остане
будан. Панамон Крел поче да га ослобађа камених окова, а снажне руке извукоше га из
одрона и подигоше. Гледајући кроз сиву измаглицу у крваво лице пријатеља, Шиа се лагано
усправи и тешко ослони на Мач од Шанаре.
Панамон је клечао и левим шиљком показивао пролаз иза њихових леђа. Шиа га је пратио
погледом и на свој највећи ужас угледа безоблично, незграпно створење које им се лагано
приближавало из високог облака прашине. Мутенс! Безлично, кречно лице бивало је све
 

ближе. Панамон Крел се мрачно насмеши и погледа Шиу.

 – Ишао је све време за нама. Мислио сам да ће се изгубити успут у стењу, али је он
очигледно страшно упоран.
Полако је устао и исукао сабљу.
 – Настави пут, Шиа. Брзо ћу те стићи.
Запашени Вејланин без речи одмахну главом. Није схватао шта смера пустолов у црвеном.
 – Можемо да побегнемо од њега! – узвикнуо је изненада. – Ионако смо стигли на крај
пролаза. Тамо ћемо му се одупрети – заједно!
Сада Панамон одмахну главом и сетно се осмехну.
 – Нећемо овога пута, бојим се. Повредио сам ногу и више не могу да трчим. – Опет је
завртео главом и спречио Шиу да било шта каже. – Нећу више не чујем ни једну једину реч,
Шиа. Трчи – и настави да трчиш!
Сузе потекоше Вејланину низ лице. Зурио је у Панамона, онемео од жалости.
 – Ја то нећу учинити, Панамоне!
Изненадни тутањ потресе планину Руб Ножа и баци Панамона и Шиу поново на колена.
Камење и стење поче се рушити на све стране. Мутенс је клецао, обеспамећен, према њима;
чинило се да подрхтавање тла и не примећује. Панамон се уз крајњи напор подиже и повуче
Шиу за собом.
 – Цео се пролаз руши – закључи он мирно. – Немамо времена за препирке. Ја могу да се
старам о себи, као што сам се старао и пре него што сам срео тебе и Келтсета. Захтевам да
трчиш, да бежиш из овог пролаза!
Ставио је руку Вејланину на нежно раме и благо га одгурнуо. Шиа пође неколико корака
уназад и готово претећи подиже Мач од Шанаре. На Панамоновом изразитом и лепом лицу
указа се изненађење, а онда на уснама затитра познати ђаволски смешак и очи заблисташе од
гнева.
 – Опет ћемо се нас двојица срести, Шиа Омсфорде. Ти ме мирно чекај, пронаћи ћу ја тебе!
Подигао је шиљак у знак поздрава и окренуо се Мутенсу који му се полако приближавао.
Шиа је стајао и пиљио у њега. Очи су га, без сумње, издавале, јер му се за тренутак учинило
да друмски разбојник уопште не храмље. А тада се планина још једном силовито затресе и
Вејланин појури из подножја. Клизећи преко гомиле одроњеног стења и камења, пробијајући
се кроз водопаде отпадака који су се рушили са висина Руба Ножа у тесни кањон, он настави
да трчи сам самцат.
 

10.

Аланонова прича

Послеподне је већ скоро прошло. Сунчева светлост клизила је кроз беле пловеће облаке,
залазећи топлим додиром за голу и пусту Северну Земљу. Овде-онде, светлост је падала и на
понеку уску зелену траку – на прве знаке живота који ће се убрзо расцветати на овој земљи
која је толико година лежала осамљена и опустошена. У даљини су се, на северном
хоризонту, оцртавали врхови порушеног Руба Ножа, а прашина је још увек у густим
слојевима лебдела изнад рушевина Краљевине Мртвачке главе.
Шиа је бесциљно лутао преко гребена и јаруга у подножју Руба Ножа. Полуслеп и
измучен, тешко се могао и препознати. Ишао је према Аланону и не видећи га, држећи
чврсто обема рукама Мач са сребрним балчаком. Друид је неколико тренутака зурио у тај
чудни призор и у тог получовека који је слепо посртао. Онда је уз оштар узвик олакшања
потрчао и чврсто стегао у наручје крхко, изнурено тело Шие Омсфорда.
Вејланин је спавао дуго и пробудио се усред ноћи. Лежао је у заклону стене која се
настављала у дубоку јаругу са пространим дном. Ватра је спокојно пуцкетала, доприносећи
топлоти огртача којим је био обавијен. Вид му се повратио и он угледа широко звездано
небо које се попут балдахина простирало од једног до другог гребена. Осмехнуо се и против
своје воље. Замишљао је да се налази у Сеновитој Долини. У следећем тренутку се у нејасној
светлости указала Аланонова тамна прилика.
 – Боље се осећаш? – упитао га је Друид уместо поздрава и сео поред њега. Нешто се чудно
догађало са Аланоном. Деловао је човечније, мање претеће и хладно, а глас му је био
неуобичајено топао и благ.
Шиа климну главом.
 – Како си ме пронашао, Аланоне?
 – Ти си мене пронашао. Зар се баш ничега не сећаш?
 – Не, ничега... Ничега после... – Шиа ућута, оклевајући. – Зар није још неко био са мном...
зар ниси видео још некога?
Аланон је неколико минута посматрао забринуто лице, као да размишља какав одговор да
му пружи, а онда заврте главом.
 – Био си сам.
Шиа осети како га нешто гуши у грлу и поново се завуче у топлоту огртача, гутајући с
муком. И Панамон Крел је, значи, нестао!
 – Да ли се добро осећаш? – допре до њега Друидов дубоки глас. – Да ли би желео да нешто
поједеш? Мислим да би ти то веома пријало.
 – Да. – Шиа седе, завијен у топли огртач.
Аланон је стајао поред ватре и сипао супу у мали суд. Мирис супе био је изазован и Шиа
га дубоко удахну. Одједном се сети Мача од Шанаре и тражи га у мраку. Угледао га је истог
часа: лежао је поред њега и блистави метал је светлуцао. Одмах затим опипао је џепове на
туници, али елфског драгог камења није било. Обузет паником, грозничаво је извртао одећу
тражећи малу кожну кесу, али све је било узалуд, она је нестала. Са осећањем мучнине, Шиа
се немоћно спусти на тле. Можда Аланон...
 

 – Не могу да нађем елфско камење, Аланоне – рече брзо. – Да ли си га ти...?

Друид му приђе и пружи му суд са супом која се пушила и малу дрвену кашику. Лице му је
у сенци било тамно и недокучиво.
 – Нисам, Шиа. Изгубио си га сигурно док си бежао са Руба Ножа. – Када је угледао
потиштено лице, он умирујуће потапша Вејланина по крхком рамену. – За камење више не
треба да бринеш. Плави каменови су испунили своју намену. Желео бих да поједеш супу и да
спаваш, одмор ти је неопходан.
Шиа механички поче да једе супу, не могући да тако лако заборави губитак драгог камења.
Оно је са њим било од самог почетка и штитило га је на сваком кораку. Неколико пута
спасло му је живот. Како је могао бити тако немаран? Безуспешно је покушавао да се на
сваки начин сети где га је могао изгубити. Ко зна где и када се то догодило?
 – Жао ми је што сам изгубио елфско камење. – Тихо је затражио опроштај, осећајући да би
морао да каже и нешто више.
Аланон слеже раменима и бледо се осмехну. Изгледао је уморан и много старији у
тренутку када је сео поред Вејланина.
 – Можда ће се касније појавити однекуда.
Шиа је ћутећи појео супу и Аланон му поново напуни суд. Топла течност омогућила је
исцрпљеном Вејланину да се опусти и он осети како га полако обузима сањивост. Могао је
да утоне у сан, али није хтео да му се преда. Сувише га је ствари мучило, сувише је питања
остало без одговора. А те одговоре је желео да добије од јединог човека који је могао да му
их пружи. Заслужио је то после свих патњи које је проживео.
Сео је са напором, свестан тога да га Аланон будно посматра у тами коју је осветљавао
пламен ватре. Негде у даљини оштар крик птице разби дубоку тишину. Шиа је ћутао. После
дуго, дуго времена, живот се враћао у Северну Земљу. Спустио је суд са супом на земљу и
окренуо се Аланону.
 – Да ли сада можемо да разговарамо?
Друид без речи климну главом.
 – Зашто ми ниси рекао истину о Мачу? – упита га благо Вејланин. – Зашто?
 – Рекао сам ти све што је требало да знаш. – Аланоново мрачно лице било је и даље
недокучиво. – Све остало рекао ти је сам Мач.
Шиа га забезекнуто погледа.
 – За тебе је било веома важно да појмиш тајну Мача од Шанаре – настави нежно Друид. То
ти ја никада не бих могао објаснити – то си морао сам да доживиш. Требало је да научиш још
нешто – да прихватиш истину о себи пре него што је Мач могао да ти послужи као талисман
против Господара Ворлока. У тај процес нисам смео да се непосредно умешам.
 – Али могао си ми бар рећи зашто ће Мач уништити Брону! – био је упоран Шиа.
 – И шта би то онда за тебе значило, Шиа?
Вејланин се намршти:
 – Не разумем.
 – Да сам ти и рекао све што је било у мојој моћи да ти кажем о Мачу – само, не заборави
да у том часу не би знао оно што знаш сада – шта би ти то практично користило? Зар би био
спреман да наставиш трагање за њим? Зар би био спреман да га подигнеш на Брону, знајући
да се једина магија Мача састоји у томе да открива истину? Зар би ми икада поверовао да
сам ти рекао да ће једна тако једноставна ствар као што је истина уништити чудовиште са
таквим моћима какве је имао Господар Ворлок?
 

Нагао се према Шии.

 – Или би у том случају дигао руке и од себе и од трагања? Колико би истине био кадар да
поднесеш?
 – Не знам – одговорио је Шиа обузет новим сумњама.
 – Онда ћу ти рећи нешто што до сада нисам смео да кажем. Јерле Шанара је пре више од
пет стотина година све знао – а ипак није успео.
 – А ја сам мислио...
 – Да је успео? – завршио је Аланон његову мисао. – Да је успео, зар Господар Ворлок не
би још онда био уништен? Не, Шиа, Јерле Шанара је изгубио битку са злом. Бремен је
Елфском краљу поверио тајну Мача, уверен да ће сазнање о томе како се амајлија
употребљава бити од користи само ономе ко се њоме буде послужио у борби против Броне.
Али, није било тако. Иако је унапред упозорен на то да ће бити изложен истини о себи, Јерле
Шанара није био спреман на оно што је том приликом открио. По свој прилици, није ни
постојала могућност да се унапред добро припреми за оно што га чека. Градимо око себе
сувише много зидова, да бисмо били поштени према себи. Не верујем, осим тога, да је икада
истински поверовао у Бременово упозорење, да је икада наслутио шта ће се догодити када
узме Мач и подигне га на Брону. Јерле Шанара је био краљ-ратник и нагонски се на Мач
ослањао као на физичко оружје, премда је знао да му он на тај начин неће помоћи. Када се
суочио са Господаром Ворлоком и када је талисман почео да дејствује онако како га је
Бремен и упозорио, ухватила га је паника. Физичка снага, борачко искуство, ратничке
вештине – ништа му од свега тога није користило. За њега је искушење било тешко и
претешко, он истину није поднео. И тако је Ворлок успео да побегне.
 Чинило се да Шиу није уверио у своју причу.
 – То се и мени могло догодити.
Али Друид као да га није чуо.
 – Био сам убеђен да ћу бити уз тебе када пронађемо Мач од Шанаре и када ти се тајна
талисмана открије у пуној јасноћи. Намеравао сам да ти у том тренутку објасним његово
значење у борби против Господара Ворлока. Али, изгубио сам те у Змајевим Зубима и тек
сам касније схватио да си наишао на Мач и пошао његовим трагом на север без мене. Кренуо
сам за тобом, али сам закаснио. Осећао сам твоју панику када си открио тајну Мача и знао да
е осећа и Ворлок. Био сам сувише далеко да бих стигао на време. Покушао сам да мислима
продрем до тебе – да гласом допрем до твоје свести. Више није било времена за објашњење и
упозорење, Ворлок ме је спречио да ти их пружим. Неколико речи било је све што сам ти
могао упутити.
Ућутао је као да је пао у транс, очију прикованих за празнину и таму.
 – Али ти си сам открио одговор, Шиа – и преживео си искушење.
Вејланин скрете поглед сетивши се да су сви они који су са њим пошли у Краљевину
Мртвачке главе били мртви.
 – И мени се исто то могло десити – поновио је тврдим гласом.
Аланон не рече ништа. Ватра је лагано умирала са црвеном жари, а ноћ их обавијала са
свих страна. Шиа подиже суд са супом и испи је, осећајући како га опет обузима сањивост.
Глава му је полако падала када се Аланон неочекивано покрену у мраку.
 – И даље мислиш да сам погрешио што ти нисам открио тајну Мача? – благо је
прошапутао. Био је то више закључак него питање. – Можда си у праву. Можда би било боље
за свакога да сам ти је открио на самом почетку.
 

Шиа се трже и погледа га. Уско дугуљасто лице личило је на тамну маску, на вечиту
загонетку.
 – Не, ти си био у праву – одговори полако Вејланин. – Нисам уопште сигуран да бих могао
поднети истину.
Аланон мало искриви главу устрану, као да разматра и ту могућност.
 – Требало је да имам више поверења у тебе, Шиа. Али, страховао сам. – Застао је
угледавши сумњу на Вејланиновом лицу. – Не верујеш ми, али је то истина. И ти, као остали,
одувек си у мени гледао нешто више од обичног човека. То је, опет, било неопходно, јер
иначе никада не би ни прихватио улогу коју сам ти поверио. Али Друид је обичан смртник,
Шиа. Још си нешто заборавио. Пре него што је постао Господар Ворлок, и Брона је био
Друид. Због тога, у извесној мери, Друиди и сносе одговорност за оно што је постао – ми смо
му дозволили да постане Господар Ворлок. Наше знање му је то омогућило, баш као и наше
касније издвајање од осталог дела света. Целокупно човечанство и људска раса могли су
бити уништени или пасти у ропство, а за све то смо ми били криви. Два пута су Друиди
имали прилике да га униште – и оба пута нису успели. Ја сам остао последњи; знао сам да
случају мога пораза више нико не би био кадар да заштити расе од чудовишног зла. Јесте,
Шиа, и те како сам страховао. Довољна је била и најмања грешка па да Брона остане
слободан заувек.
Друидов глас се претвори у шапат.
 – Још нешто треба да знаш. Бремен није био само мој предак, Бремен је био мој отац.
 – Отац? – Шиа се нагло пробудио. – Али, то је немогуће...
Није могао да доврши мисао и Аланон се бледо насмеши.
 – Морао си слутити да сам много старији него што би то могао бити нормалан човек.
Друиди су тајну дуговечности открили после Првог рата раса. Али све има своју цену, па и
то. Брона је, међутим, ту цену одбијао да плати. Да би се постигао дуг живот, потребне су
многе жртве и многе вештине. То, Шиа, није никакав урођени дар. Ми у будном стању
нагомилавамо дуг који исплаћујемо посебном врстом сна и он нас спасава старења. Бројни
су кораци ка правој дуговечности и ниједан није ни пријатан, ни лак. Брона је истраживао
пут који се разликовао од пута Друида, тражио је пут који неће морати да плати тако скупо
као што смо га плаћали ми, покушао је да избегне жртве које смо подносили ми. И на крају
се суочио са чистом илузијом.
 Чинило се да се Друид повлачи у себе. Тек после краћег ћутања наставио је монолог.
 – Бремен је био мој отац. Имао је прилику да сузбије опасно ст која је претила од
Господара Ворлока, али је починио низ грешака и Брона му је измакао. За то бекство је он
био одговоран и да је Ворлок успео да оствари своје планове, љага би с правом пала на
Бременову главу. Од тога сам се плашио тако дуго, да се тај страх претворио у праву
опсесију. Заклео сам се да нећу починити исте грешке. И тако, Шиа, никада нисам имао
много поверења у тебе. Чинило ми се да си сувише слаб да извршиш оно што се морало
извршити, и стога сам сакрио истину да бих остварио своје циљеве. Био сам према теби
непоштен на много начина. Али ти си био моја последња шанса, последња могућност да
осветим оца, да окајем грех и осећање кривице због онога што је он учинио, и да заувек
заборавим одговорност Друида због тога што су створили Брону.
Ућутао је и загледао се Шии у очи.
 – Погрешио сам, Вејланине! Ти си бољи човек него што сам мислио.
Шиа се осмехну и лагано одмахну главом.
 

 – Нисам, Аланоне. Ти си био тај који ми је че сто говорио да неке ствари треба увидети. Не
заборављај своје речи, историчару.
Друид му узврати осмех.
 – Желео бих... желео бих да смо имали више времена, Шиа Омсфорде. Времена да се боље
упознамо. Али ја морам да платим свој дуг... врло скоро...
Ућутао је, обузет тугом. Збуњен, Вејланин је чекао погодан тренутак да му још нешто
каже. Али ништа није рекао.
 – Разговараћемо ујутро, Аланоне – прошапутао је, завио се у топли огртач, загрејан и
опуштен супом и ватром. – Далек је наш пут ка Јужној Земљи.
 – Твоји су пријатељи у близини, траже те – одговорио је Аланон после дужег ћутања. – 
Када те они пронађу, испричај им све ово што сам ти сада рекао.
Шиа га је једва чуо; у мислима се враћао Сеновитој Долини, уљуљкам надом да ће се
вратити завичају и дому.
 – Ти ћеш то боље урадити од мене – сањиво је промрмљао.
Поново је настао тајац. Аланон се покренуо у мраку и када је опет проговорио, глас му је
звучао чудно далеко.
 – Можда то нећу моћи да учиним, Шиа. Веома сам уморан, страшно физички исцрпљен.
Морам да... спавам... једно време, Шиа.
 – Сутра – прошапута Шиа. – Лаку ноћ.
Друидов глас једва допре до њега.
 – Збогом, млади мој пријатељу. Збогом, Шиа.
Али Вејланин је већ спавао.

* **

Шиа се пробудио када га је обасјало јутарње сунце. Отворио је очи чувши звук коњских
копита и бат чизама и схватио да је окружен групом витких, окретних прилика у зеленим
шумарским оделима. Пошто му је рука нагонски пошла ка Мачу од Шанаре, сео је и покушао
да осмотри њихова лица. Били су то Елфи. Из групе се издвоји високи, избраздани Елф и
наже се над њега. Дубоке, продорне зелене очи се упише у његове и рука се умирујуће спусти
на раме.
 – Налазиш се међу пријатељима, Шиа Омсфорде. Ми смо Евентинови ратници.
Шиа се полако диже, чврсто држећи Мач.
 – Аланон...? – упита, тражећи погледом Друида.
Високи Елф је мало оклевао, а онда одмахнуо главом.
 – Овде никога сем тебе нисмо затекли.
Запрепашћен, Шиа прође поред њега и проби се кроз круг коњаника; прелетео је погледом
преко широке удолине. Пред његовим очима простирало се сиво стење и густи слојеви
прашине, а пусти пролаз кривудао је и нестајао са видика. Никога није било сем њега и
елфских јахача. А онда се сетио нечега што је Друид рекао – и схватио да је Аланон отишао.
 – Спава... – прошапутао је самом себи.
Укочен, окренуо се Елфима, а онда застао док су му сузе клизиле низ измучено лице. Али
Аланон ће се вратити када им буде потребан, рече сам себи љутито, као што је то увек и
чинио. Обрисао је сузе и погледао ведро, светлоплаво небо Северне Земље. За тренутак му се
учинило да чује како га Друидов глас дозива из велике, велике даљине. На уснама је
 

затитрао осмех.
 – Збогом, Аланоне, рекао му је благо.
 

11.

Код куће

Тако се завршило. Нешто више од десетак дана касније, преживели чланови мале чете која је
кренула из Кулхавена пре много, много недеља, опраштали су се један од другога. Дан је био
светао и чист, пун сунца и летње свежине. Са запада је допирао благи поветарац и лепршао
по смарагдно зеленом ћилиму тирсијских пашњака и ливада. У даљини је жуборила река
Мермидон, благо запљускујући спокојство ранога јутра. Стајали су у групи крај пута који је
водио из зидинама окруженог града: Дурин и Дајел. Дурину је сломљена лева рука била у
завојима; Дајел га је пронашао међу рањеницима, али се његов старији брат брзо опорављао;
Балинор Букханах у своме ланчаном оклопу, огрнут краљевским плавим јахаћим огртачем,
ош увек блед и измучен; Шиа Омсфорд, одани Флик и Менион Леах. Извесно време
 разговарали су тихо и мирно; храбро се осмехујући, покушавали су крајње безуспешно да
делују весело и опуштено и бацали с времена на време по неки поглед на везане коње који су
задовољно пасли иза њихових леђа. На крају је завладао мучан тајац: руке се пружише,
прихватише и стегоше, кроз шапат се зачуше обећања о скорој међусобној посети. Био је то
болан растанак; иза осмеха и стиснутих руку лежала је дубока туга.
Одјахали су, сваки према своме дому. Дурин и Дајел на запад, у Белеал, где ће се Дајел
коначно наћи са својом вољеном Линлисом. Шиа и Флик Омсфорд на југ, ка Сеновитој
Долини и ка, како је то Флик непрекидно понављао брату, заслуженом одмору. За Флика је
свако путовање било заувек окончано. Менион Леах је са њима кренуо у Вејл, чврсто решен
да свога пријатеља Шиу безбедно допрати до дома. Из Вејла ће се на краће време вратити у
завичај, у брда Леаха, провести извесно време са оцем, коме већ без сумње много недостаје.
Знао је, међутим, да ће се брзо вратити у пограничну област, лепој риђокосој Ширл Равенлок
која ће га стрпљиво чекати.
Стојећи без речи поред пустог друма, Балинор је погледом испраћао пријатеље све док се
нису претворили у сићушне сенке у далекој зеленој равници. Затим је полако узјахао и
вратио се у Тирсис.
Мач од Шанаре остао је у Калахорну. Шиа је одлучно захтевао да талисман остане са
народом граничара. Нико није поднео више жртава од њих да би сачувао слободу све четири
земље, нико није имао већа права на Мач од њих. И тако је легендарни Мач од Шанаре, са
сечивом надоле, похрањен у мермерну ризницу усред тирсијских вртова, у окриљу широког,
заштитничког лука моста Сендик, да би ту остао за сва времена. Урезан у камену стајао је
натпис:

Овде почива срце и душа нација.

 Њихово право да буду слободни
 Њихова жеља да живе у миру
 Њихова храброст да пронађу истину.
Овде почива Мач од Шанаре.

Неколико недеља касније, Шиа је седео на једној од високих столица у кухињи

 

гостионице и одсутно гледао у послужавник са храном. Поред њега је Флик завршавао и

друго јело. Било је рано вече, а браћа Омсфорд су провела читав дан оправљајући
настрешницу на тераси. Летње сунце било је врело, а посао мукотрпан. Шиа је био преморен
и узнемирен и није могао да једе. Још је гледао у храну, када се његов отац појавио у
довратку, мумлајући нешто себи у браду. Курзад Омсфорд им приђе и потапша Шиу по
 рамену.
 – Хоће ли још дуго потрајати ова бесмислица? – упитао је.
Шиа га изненађено погледа.
 – Не разумем те, оче – одговори искрено и погледа Флика који, такође изненађен, слеже
 раменима.
 – Ништа не једеш, колико видим. – Његов отац је крајичком ока погледао у послужавник
са храном. – Како мислиш да повратиш снагу кад ништа не једеш?
Заћутао је, као да се присетио да је скренуо са главне теме.
 – Мислио сам на ове туђинце. Претпостављам да ћете сада опет некуда кренути, као
прошли пут. А ја сам веровао да је с тим готово једном заувек.
Шиа га је запањено посматрао.
 – Ја никуда не крећем. О чему то причаш, оче?
Курзад Омсфорд седе са напором на високу столицу и привуче себи свог усвојеног сина,
очигледно помирен са чињеницом да од њега неће добити прави одговор.
 – Ми, Шиа, никада нисмо лагали један другога, зар не? Када си се вратио са Фликом и
Принцом од Леаха из неке наводне посете, ја те ни у једном тренутку нисам терао да ми
кажеш шта се све тамо догодило, иако си дом напустио усред ноћи, без иједне једине речи,
иако си се вратио налик на авет и врло брижљиво избегавао да ми објасниш како си и зашто
отишао, како си се вратио. Али сада очекујем одговор, наставио је, када је Шиа покушао да
се успротиви. Никада нисам тражио да ми било шта кажеш, зар не?
Шиа без речи одмахну главом, а отац се задовољно осмехну.
 – Нисам, зато што сам одувек веровао да је живот свакога човека његова лична ствар. Али
не могу да заборавим чињеницу да си последњи пут нестао из Вејла, непосредно пошто с
појавио онај други странац.
 – Други странац! – ускликнуше браћа истовремено.
Истог тренутка вратише се сва сећања – Аланонова загонетна појава, Балинорово
упозорење, Скули са знамењем мртвачке главе, бекство, страх... Шиа лагано склизну са
високе столице.
 – Да није опет неко дошао... да ме неко поново не тражи?
Његов отац климну главом и натушти се када у синовљевим очима опази узнемиреност и
усплахирени поглед према вратима.
 – Опет странац, као и раније. Стигао је пре неколико минута и тражио тебе, Шиа. Чека те
у трпезарији. Ја, међутим, не могу да...
 – Шта ћемо сад, Шиа? – прекиде га брзо Флик. – Сада више немамо ни елфско драго
камење као заштиту.
 – Не... не знам – мрмљао је његов брат, очајнички покушавајући да се сабере. – Можда
бисмо могли да се извучемо кроз задњи излаз...
 – Станите мало, вас двојица! – Курзаду Омсфорду је сада већ било доста. Ухватио је
снажно једнога и другога за рамена и окренуо их себи, гледајући их са неверицом.
 – Ја нисам одгајао своје синове да беже од неприлика. – Проучавао је њихова забринута
 

лица и вртео главом. – Морате научити да се суочавате са проблемима, а не да бежите од

њих. Налазите се, побогу, у своме дому, у породици, међу пријатељима који ће стати уз вас, а
ви помишљате на бекство!
Подиже руку и устукну.
 – Сада ћемо сви заједно изаћи и суочићемо се са човеком. Он делује доста опасно, али смо
 разговарали веома пријатељски. Не верујем, уосталом, да једноруки човек може да
представља било какву опасност за тројицу одраслих без иједне мане – чак и када му шаку
замењује шиљак копља.
Шиа се трже.
 – Једноруки...?
 – По свему бих рекао да је дуго, дуго путовао да би стигао овамо. – Курзад Омсфорд као да
није чуо сина. – При том, у тој једној руци држи неку малу кожну кесу за коју тврди да
припада теби, Шиа. Предложио сам да је преда мени, али је он одбио да то учини. Рекао је
да ће је дати само и једино теби. Мора да је та кесица од значаја, рече ми да си је негде
испустио на повратку кући. Како се то десило?
Курзад Омсфорд није дочекао одговор. Његови синови јурнуше поред њега кроз врата
кухиње и наставише да трче низ ходник ка трпезарији гостионице.

- КРАЈ -
 

1 Shady Valе – Сеновита Долина.

2 Елф, по германској митологији – мајушна шумска вила, ђаволак, патуљак.
3 Гноми, тролови – шумска створења из нордијске митологије; патуљци, злодеји, вилењаци.
4 Према грчкој митологији, чудовиште женске главе и тела крилата лава, близу Тебе, које је
удавило пролазника који није могао одгонетнути постављену му загонетку.
5 Стара ратна справа, брвно за разбијање градских вратница.
 

Table of Contents
СВЕСКА ПРВА
1. Странац у ноћи
2. Аланонова прича
3. Знак Мртвачке главе
4. Бекство
5. Принчевски сапутник
6. Маглена утвара
7. Искушења на Сребрној Реци
8. У Анару
9. Прича о Мачу
10. Пут у Паранор
11. Напад чудовишта
12. Међу Гномима
СВЕСКА ДРУГА
1. Змајеви Зуби
2. Лавиринти смрти
3. У тврђави Друида
4. Заробљени!
5. Поново на окупу
6. Чудни спасиоци
7. Борба са Скулом
8. Заробљени Гном
9. Војска Гнома
10. Издаја у Тирсису
11. У непријатељском логору
12. Ширл Равенлок
СВЕСКА ТРЕЋА
1. Два брата
2. У загрљају смрти
3. Спасавање елфског краља
4. Стенминова игра
5. Непријатељ пред Тирсисом
6. Келтсетова тајна
7. У граду Господара Ворлока
8. Непријатељ продире у град
9. Истина Мача
10. Аланонова прича
11. Код куће