1

VIDOSAV STEVANOVIĆ

TESTAMENT
ROMAN U 52 BDENjA

2
 I
U trideset trećoj godini života primetih da sam ostao bez senke. Bio sam
pred zidom napuštene fabrike oružja, sunce mi je bleštalo u oči, a kad se
okretoh (učinilo mi se da me je neko pozvao po imenu) — moje senke nigde
ne beše. Napustila me je kao što me je sve napustilo. Shvatih to kao znak:
nestajem i nestaću. I ovaj moj rukopis, kao i drugi pre njega, ostaće nedovršen.
Stareći, prestao sam da razumem svoje snove. Pamtio sam ih uglavnom
dobro, mogao sam da ih ponovim ili opišem (uz sva neizbežna sakaćenja), ali
mi je izmicao njihov smisao. Ili, tačnije rečeno, nije bio prevodiv u reči i
rečenice; svako tumačenje nizova slika ponovo se pretvaralo u sliku, još jednu
u tom nizu. I sve to me je mučilo i ponižavalo, često ispunjavalo strahom. Šta
se to događa negde duboko u meni? Kakav se to talas diže iz neznani i preti da
me proguta?
Stvari su prestale da me slušaju. Palio sam štednjak da bih skuvao svoju
jutarnju kafu i on nije prihvatao: bio je hladan. Radio je sve češće ćutao, a
muzika koju je emitovao (kad mu se htelo) bila je razdrobljena i kakofonična.
Stolica za mojim radnim stolom se polomila, a drugu (utvrdio sam) nisam
imao. Beleške sam pravio stojeći, penkalom bez mastila koje nije ostavljalo
trag na hartiji; hartije ponekad takođe nije bilo. Video sam kako svuda leži
prašina koju ni moj dlan nije mogao da obriše. Stojeći pred ogledalom, utvrdio
sam: u njemu nije bilo nikoga. Čovek bez senke postao je i čovek bez oblika.
Moji sugrađani počeli su da se udaljavaju, da prelaze u neku drugu ravan.
Primećivao sam kako blede, gube obrise, čvrstu materijalnost tela i čile. Bili su
tu, postojali su (to nisam mogao da poreknem), ali su bivali providni,
nestvarni, gotovo vazdušasti. Ostajući gde su, nekako su se udaljavali. I to se
događalo sve češće, preteći da postane stalna pojava. Svojom krivicom i zbog
mana svojih očiju, jednog dana ću živeti među bledim utvarama; biću senka
među senkama.

3
 Moj grad je, međutim, ostao isti. Kuće otrcanih fasada, kržljavo drveće,
izlozi, tesne ulice, trotoari puni rupa — sve kako je i bilo. Jedino se svuda i sve
više širila neka zagušljiva, teška tišina koja je gutala zvuke i valjala se preko
svega kao poplava. U slučaju požara, zemljotresa ili rata, znao sam, neće se
čuti sirene ni upozorenja s radija, ali neće imati ni ko da pogine. Svi su već bili
mrtvi.
Lagano su se svi moji snovi slivali u jedan koji se povremeno ponavljao.
Ali nikada čitav; morao sam da ga sastavljam iz delova kao mozaik, da pažljivo
raspoređujem njegove komade i da uspostavljam nove nizove slika. Celinu
sam tako određivao sam i, verovatno, često pogrešno. Nisam bio siguran da li i
sam nešto ne dodajem, svesno falsifikujući podsvesno. Moja noćna polovina
konačno se odvojila od dnevne, prekinula pupčanu vrpcu i vezu sijamskih
blizanaca; živela je za sebe. Ipak sam se nekako snalazio. Stojeći pred onim
zidom (tu su se završavale sve moje šetnje), na njega sam projektovao slike i
tražio im pravo mesto među drugima, vrteo ih i premeštao, a time i menjao
njihova značenja. Za tumačenje, međutim, još nije bilo došlo vreme i odlagao
sam ga koliko sam mogao.
Najzad sam (odjednom) imao čitav san, oblikovan na malteru zida kao
freska sa mnogo kružnih i kvadratnih slika. Inače, osnovnim načelom fresko
slikarstva služio sam se i prilikom komponovanja mojih rukopisa; to načelo se
tako prirodno ugradilo u moj način mišljenja. Celina je uvek bila sastavljena od
delova koji su se oslanjali na dve praznine — onu napred i onu pozadi; delovi
su zaokruživali celinu i ona se iskazivala kroz delove. Vreme je celovito, naše
pamćenje je fragmentarno; iskren rukopis mora da ima obe ove osobine.
Bio je to grad iz kojeg je nestao svaki život, grad bez ljudi, drveća, trave,
pasa, mačaka i ptica, bez vetra ili oblaka. Fluorescentna svetlost obasjavala ga
je na raznim mestima (istovremeno ili naizmenično), dajući svakom obliku
sablasne obrise — kao na fotografiji koju je usisao sivi papir. Ništa se nije
menjalo ni pomicalo kao prilikom sećanja na daleku prošlost. Kuće su stajale
dvodimenzionalno, zatvorenih vrata i prozora, oronule i umorne; njihovi
stanovnici bili su unutra, dobro sakriveni, ili su ih napustili. Nasred glavne
ulice ležala je prevrnuta kanta za đubre, a iz nje su ispali jedna stara cipela, list
papira, zarđao kabl, ubuđalo parče hleba, špric od injekcije, razbijeni

4
televizijski ekran. Dim iz fabričkih dimnjaka zaustavio se u slučajnim
kolutovima kao da ga je nacrtala dečja ruka i crtež ostavila nedovršen. U parku
je neka bista (nisam se sećao čija je) gledala pred sebe slepim, glupim očima.
Bio je to moj grad (opisivao sam ga toliko puta), izgubljen u provaliji vremena.
Kroz sve to (u drugoj ravni zida) video se usamljen predeo izvan grada.
(Možda sam njime nekada prošao pa sam ga tako prepoznao?) Preko suve
zemlje, zatrpane brdima šljake i otpadaka, tekla je crna reka, zagađena naftom
i hemikalijama, bez riba i života; njeni otrovi su razorili čitav predeo. Trava i
drveće behu spaljeni i uništeni; ponegde je strčao kakav mrtav i nagoreo panj.
Ispod kamenja na brdu nije bilo mahovine ni mrava; podigavši ga, nalazio sam
jedino otrovanu zemlju koja zaudara. Neki kružan, umoran vetar dizao )e
ugljenu prašinu, praveći od nje spiralu prema niskom nebu, a potmuli,
podzemni požar činio je zemlju vrelom tako da sam jedva hodao.
Koračajući napred (mada nisam znao šta je nazad), osećao sam umor;
vrela isparenja su me gušila. Ipak sam, kroz polumrak koji se spuštao, žurio
koliko god sam mogao. Dva-tri puta sam se sapleo i pao (dlanovi su mi bili
okrvavljeni, odelo pocepano na laktovima i rukama), ali sam odmah ustajao i
hodao dalje. Taj predeo, znao sam, morao je biti samo predvorje drugog
predela, makar staza kojom sam išao bila i kružna.
Konačno sam, oslobodivši se svega iza sebe, izbio na ravnu i, činilo mi se,
beskrajnu visoravan koja je takođe (posmatrana iz mog prizemnog ugla)
obrazovala krug. Blede zvezde obasjavale su je ravnomerno, a u daljini se
video srp izjedenog, mračnog meseca. Tle je bilo izrovano (kao da su ga
vekovima pogađali meteoriti) ali živo; oštra trava hladila mi je pregrejane
đonove — kao da, izlazeći iz vatre, hodam po nevidljivom ledu. Nigde nije bilo
čoveka ni zverke, ali sam se osećao bodrije i manje usamljeno nego malopre;
koračao sam lakše i moja su pluća žedno udisala leden vazduh. Odasvud se čuo
nejasan mrmor glasova; dizali su se iz zemlje, padali sa neba, kružili oko
meseca. Čiji su to bili glasovi? Šta su govorili?
Nisam više bio sam. Ne znam kada (možda na sredini tog kruga)
pridružio mi se neki čovek; nisam video otkuda je došao. Bio je visok, mršav i
povijen napred, ogrnut dugačkim ogrtačem. Nisam mu video noge i činilo mi
se da klizi iznad tla. Svetlost beše nedovoljna da mu vidim lice; bilo je sivo i

5
neodređeno, možda bez nosa, očiju i obraza. Išao je tik pored mene, ali sam
čuo samo bat njegovih koraka kad bi se povremeno spustio na zemlju. Obojica
smo ćutali. Meni se činilo kako povremeno nešto govorim. Šta sam govorio?
Bili smo na kraju visoravni; mrmor glasova je ostao iza nas. Trepćući u
dubokom nebu, zvezde su nam pokazivale da se nalazimo pred crnim zidom
planine; mesec je visio upravo iznad naših glava. Dižući se okomito uvis,
kamenje nam je zatvaralo put; sa njega je kapala hladna voda i ja sam (posle
ko zna koliko godina) udisao sitnu vodenu prašinu. Moj saputnik se okrenuo
prema meni, jasnije sam mu video lice; bilo je izbrazdano borama, ispijeno,
mrko (kao da je dugo počivalo u zemlji), a oči su mu svetlucale u dupljama kao
dva vlažna kamena. Umesto straha, osetio sam sažaljenje. Jedva sam se
uzdržao da ne pružim ruku i ne pomilujem ga. Njegova ozbiljnost (nimalo
tužna ili žalbena) sledila mi je, međutim, svaki pokret.
Rekoh: „Gde si do sada bio, čoveče?”
I on reče: „Pođi za mnom!”
Više nismo razgovarali; žurili smo. Prošavši kroz rupu u stenama (sam je
ne bih ni primetio), hodali smo kroz podzemnu pećinu. Više sam nazirao nego
što sam opažao kako se zidovi sužavaju i šire; bat mojih koraka bio je čas jači,
čas slabiji. Sa glave i ramena mog saputnika kao da se cedila nekakva slabačka
svetlost i vodila me, mada sam se ponekad ipak pridržavao za njegov ogrtač.
Išao je brzo i ja sam ga lako pratio, odmoran i svež kao nikada; moja čula,
otupela u svakodnevici posmatranja i pisanja, ponovo su se otvarala. Ponekad
bi zastao i zamislio se kao da se dvoumi; onda bi nastavio. I ja sam ga sledio
verno kao pas, poslušno kao dete.
Odasvud su žuborile vode; bilo ih je i gore i dole. Jasno sam ih čuo kako
teku kroz stene, traže se i nalaze, pa zajedno teku dalje; bile su mirne, sigurne i
uporne. Svetlost se pojačavala, mada nikada previše; opažao sam tunele levo i
desno, otvorene provalije koje su potmulo hučale, izlomljeno i preteće
kamenje nad našim glavama. Vazduh je bio čas suv, čas vlažan; povremeno
ustajao, povremeno ozonski čist kao da ga tamo negde osvežavaju prolećne
kiše. Stalaktiti i stalagmiti su nas presretali raznovrsnim oblicima; viđao sam
nestale životinje, zauvek skamenjene u skoku ili letu, ponegde pećinice sa

6
ugašenim ognjištima (neka ljudska obličja sedela su oko njih nepomično), a
neka crna zmija šmugnula bi mi ispod nogu. Kao da su nas pratile mnoge
ravnodušne, možda i neprijateljske oči, ali nisam osećao strah. Nisam osećao
ništa osim sažaljenja i tuge.
Oni glasovi (koji behu ostali na visoravni) ponovo su se čuli; sada jasniji,
određeniji. I svaki kao da je (polako i natenane) pričao svoju priču kroz vreme
koje nije proticalo. Nekada sam (nemajući ništa osim bola) sve zapisivao; sada
sam samo slušao, pokušavao da se snađem u tom obilju.
Rekoh: „Šta oni hoće? Šta kažu?”
I on mi odgovori: „Ja ništa ne čujem, čoveče. To ti sam sebi nešto pričaš!”

7
 II
Na mom dvoru se ne deva, ne svira i ne igra. Po mojoj zapovesti nose se
crne, pogrebne haljine, brade i dugačke kose. Smeh sam zabranio, ukinuo sam
osmehe, šale i smešne priče. Naredio sam da svi (bar kad su preda mnom)
imaju tužna i pogružena lica, bleda kao smrt. Uklonio sam sva ogledala,
polomio ih i bacio; niti ja vidim sebe, niti drugi treba da se vide. Svoju glavu
zamišljam kao lobanju koja će uskoro ostati bez kose, kože i nosa. Ko plače i
nariče, taj je moj miljenik, moj brat; njemu je otvoreno moje srce kao urna
puna pepela. Jedino ja znam istinu.
Danas-sutra izgubićemo slobodu. Sve ono što su moji preci sticali biće
nam oduzeto. Sve će biti razoreno, poharano, opljačkano; ljudi će biti posečeni,
žene silovane, crkve oskrnavljene. Ništa neće preteći — osim možda u žitijima
koje moji kaluđeri pišu i prepisuju, poluslepi od loših sveća i mrzeći me. Oni
koji stoje na južnim granicama, čekaju da umrem, da se moji naslednici
posvađaju oko nasleđa; onda će sve i bez borbe biti njihovo. I svi znaju da zbog
toga tugujem, plačem, klečim po crkvama, udaram čelom o kamen, oblačim se
u kostret kao i pustinjak na kraju moje zemlje.
Ja sam poslednji među poslednjima iz moga roda, ali sam oženjen; takvi
su zakoni vlasti, a vlast je od boga. Moja žena je visoka i lepa, orlovskoga lica,
kao noć crnih očiju; ona je biće postelje, snošaja i nezasitih želja. Pobožna je
samo spolja, onako kako je naučila na grešnom romejskom dvoru. I njena
utroba je mrtva, uništena pobačajima još za devojaštva; tamo muško seme
pada uzalud kao kiša na go kamen. Zato sam je i uzeo, voleo sam njenu
jalovost. Ipak, nikad joj ne odlazim u postelju, nikad se ne dotičem njenog tela.
Bio sam kušan, ali sam odoleo; zato i ostavljam zapis o tome. Mongoli su
sa istoka napali naše neprijatelje, pobedili ih i zamalo porobili. Oslabljeni,
neprijatelji su se gotovo našli pred mojim nogama: imao sam svežu, očuvanu i
dobro naoružanu vojsku, bio sam vešt ratnik. Preda mnom su bila dva puta:

8
pobediti njih ili mog brata. I ja sam izabrao sigurniji i kraći. Na vratima
zadužbine našeg pretka, licem na Uskrs, dao sam da mom bratu iznenada
odseku buntovnu glavu; zatim sam pogubio njegove ubice. Dok sam živ, vlast
će biti u mojim rukama, a posle moje smrti neće biti ničija.

9
 III
„ … Ovde je nekada (koje dolazi posle mnogih „nekada”), siguran sam,
živeo pračovek, a pre njega pramajmun, zajednički predak. Ovde se veliko
drvo života razračvalo u dva pravca, prema gore i prema dole; nastale su
opasne posledice, predeli između pustinje i obilja — u njima se sunce
sukobljava s ledom i vetrovi, polazeći na sever, okreću se prema jugu, a
toplota propada od hladnoće. Mitska bića prošlosti kao da nisu sasvim
izumrla; bića sadašnjosti su polumrtva, sirota i kriju se …
… Usred zelenih, šumovitih brda — koja se prostiru na sve strane kao
talasi okamenjenoga mora Panonskoga što je krenulo prema moru Jegejskome
— povremeno su me iznenađivala razjapljena usta pećina i rupa u stenama
kao da su to neke izumrle životinje od kojih su samo kosturovi pretekli. A
unutra: pre mnogo vekova ugašena ognjišta, iskopani grobovi bez kosturova,
crteži na zidovima (proste scene iz lova), nekoliko alatki od kamena. Oni koji
su ovde živeli, više, izgleda, ne žive, a oni koji sada žive — zemljanih su lica
kao da su upravo izašli iz dubokoga bunara koji nikuda ne vodi …”

„ … Drevnost ove zemlje ispod Dunava — ostalim rekama nisam zapamtio

imena jer ih je previše — potvrđuju mnogobrojni narodi koji kao da su se,
tokom prohujalih vekova, slagali jedan preko drugoga, prosto se taložili na
dnu duboke i vrele posude istorije što ih je topila i sagorevala tako brutalno da
se zadah i danas oseća. Začudo, svi su došljaci kao i mi, Englezi — tu svaka
sličnost prestaje — ali se niko nije sasvim zadržao. Nestali su, otišli, bili
asimilovani, pobeđeni ili likvidirani, odneseni ludim vetrovima koji ovuda
neprekidno duvaju. Behu to Iliri, Sarmati, Kelti, Vizigoti, Sloveni, Rimljani,
Vizantinci, Ismaelićani, Skiti, Germani i mnogi drugi čija sam imena zaboravio
ili pobrkao. Jer, ko će pamtiti njihove zamršene, paklenske rodoslove? …
… Beda njihovih konačišta je neopisiva, podseća na neka ranija vremena.
Prljavština slagana desetinama godina, stenice, buve, vaške, smrad, stočja

10
balega, zadah loja, ljudi koji se nikada ne kupaju i koji mrze vodu, na sve
strane bogalji i prosjaci (valjda se polovina stanovništva bavi tim
zanimanjem), rahitična deca i žene mlitavih dojki. Beda kao na Sredozemlju,
samo bez sredozemnog sunca koje svaku rugobu čini lepšom; kao po
londonskim predgrađima, samo bez naše uljuđenosti; kao u teškom snu …
… Neki ortodoksni sveštenik, koji je zaudarao na beli luk (njihov narodski
lek protiv svih bolesti i univerzalno sredstvo magije) i rakiju, rekao mi je da je
tih naroda na ovom tlu bilo sedamdeset i dva, a možda i više. Nekih nema, neki
žive, neki se drukčije zovu, ali svi su pomalo doprineli ovom nastranom
amalgamu tla, karaktera, konfesija i sudbina koji je menjao imena kao
sumnjiva ženska. I još mi je rekao, prevrćući očima kao padavičar, da su ovde
božja stopala stajala prilikom stvaranja sveta i da zato njegov očinski
blagoslov nije imao gde da padne; razdeljen je na druge krajeve i narode, a tu
je ostala prokleta metafizička rupa i u njoj tragovi drugog boga, tvorca crne
biblije i rušitelja …”

„ … Putujući kroz beskonačne šume, što pešice, što na mršavim konjićima,

spavajući pod stoletnim krošnjama hrastova, ne videvši sunce nedeljama ili
samo slučajno na nekom proplanku, susretali smo ponekad namrgođene
domoroce, zdepaste poput medveda, krivih nogu, u čudnim odelima, koji su ili
bežali ili ćutali ili nas upućivali pogrešnim putevima u zabiti, napuštene
majdane (možda su nekad tu bili rudnici) i skrivene doline. Okružen vlagom i
hladnoćom šuma, proganjan teškim snovima — ne priliči da ih zapisujem jer
su protiv čoveka i sveta — pitao sam se da li sam na Istoku ili na Zapadu? Ili
negde između, na nekakvoj geografsko-psihološkoj sredokraći, kao u prostoru
praznom od napetosti, kao pred davno izgubljenim ulazom u donji paganski
svet koji usisava sve civilizacijske vrednosti i znanja, sve pozitivno? Ili sam
prosto zalutao u snu; teturam i prepoznajem divljinu prapočetka, njen oštri
zadah koji mami da bi vas uništio? Ili me više nema?…”
… (Posle mnogih lutanja, ovaj putnik se kući vratio bolestan; ličnost mu se
umnožavala i nije znao ko je zaista. U njemu su se naporedo pojavljivali
begunac, jurodivi, rob, ubica, gospodin iz velikog sveta, mali drumski
razvratnik i prorok. Povremeno je govorio nekim nerazumljivim balkanskim

11
narečjima, a povremeno je pokušavao da se ubije, da stiša to mnoštvo u sebi.
Bio je smešten u ludnicu, podvrgnut posebnoj nezi. Tamo su vremenom otkrili
da je relativno zdrav i da se njegove priče o putovanjima mogu uzeti čak i kao
istinite, ali ga nikada nisu pustili na slobodu.)…

„ … Urođenici, čije smo nastambe imali prilike da posetimo, nisu kao mi

niti kao bilo koji drugi evropski narod. Žive sa stokom ili stoka živi sa njima u
zemunicama i potleušicama pokrivenim slamom i bez prozora. Ulazeći unutra,
morala sam da stavim parfimisanu maramicu na nos da se ne bih onesvestila i
zato ništa nisam videla, osim nekoliko mračnih lica po uglovima. Spavaju na
podu, čitave mnogočlane porodice zajedno. Jedu na niskim drvenim stolovima,
drvenim kašikama, iz drvenih posuda, očajnu hranu bez ukusa i začina; morala
sam da gladujem. Imaju nastrane navike; kad ne pljačkaju goste, dočekuju ih
kao izaslanike bogova i nude im svoje neveste, čak se ljute kad budu odbijeni.
Nigde čiste vode za piće ili kupanje jer leševe, izgleda, bacaju u bunare i ne
vade ih dok se ne usmrde. Obratite li im se, oni ili ćute ili odgovaraju nekom
mešavinom jezika kao da su pobegli ispod srušene kule vavilonske. Ćutite li,
smatraju vas neprijateljima. I mi žurimo da što pre izađemo odavde, da ne
istrulimo u ovoj divljini …”

„ … Kad me je Nj. V. Car i Kralj uputio na Portu kao svog poslanika, dao mi
je vojnu pratnju veću, činilo mi se, nego što je potrebna. Ipak smo prolazili
kroz krajeve koje smo do sada nekoliko puta osvajali i na koje, istorijski
posmatrano, imamo pravo. Ovde mi se, međutim, ponekad učini da mi je
pratnja premalena; odasvud vrebaju neprijateljski nastrojeni stanovnici,
skriveni po šumama i svojim zabačenim naseljima bez puteva, spremni da
nasrnu i da pljačkaju i ubijaju. Toliko su divlji da ni naš jezik ne znaju:
saznadoh da nas nazivaju nemacima, a sebe Racima ili Rascijanima …
… Na severu beše sve obično. Prema jugu, međutim, put postade
zanimljiviji, bukvalno pitoreskan. Imao sam sreću da tuda naiđem u pravo
vreme; moji ljudi i ja videsmo predstavu veličanstveniju od svake šenbrunske.
Na sve strane su gorele stoletne šume, vatra se širila kao oluja i dohvatala
nebo, noć beše izbodena plamenovima kao blistavim sečivima turskih
jatagana; dan su prekrivali gusti dimovi. Na zgarištima tinjahu ogromni

12
panjevi, verovatno izrasli odmah posle biblijskoga potopa. Medvedi i vukovi
izlažahu na puteve, osmuđeni i pobesneli, a potom se klahu između sebe;
divlje mačke i lisice protrčavahu zapaljene. U spaljenim selima gamizahu
starci, žene i deca; muškarce jedva da videsmo i to mahom bogalje…
… Naši turski pratioci, inače neobično ceremoniozan svet, objasniše nam
šta se događa. To kazneni odredi, koji se zovu tevtiši, gone hajduke, jedno
neiskorenljivo zlo ovoga naroda, neku vrstu surovih pljačkaša koji nose oreol
boraca za slobodu i zaštitnika nejakih; bili su se, kažu, razmnožili više nego
ikada i vlast je morala da preduzme odbrambene mere. Hajduke nisu mogli
pronaći, zato su morali da uništavaju stanovništvo i da zlo saseku u samom
korenu. Šteta za tolike divne šume, za lepotu predela nagrđenu opeklinama.
Na prvom konačištu zapisaću pesmu o tome …”

13
 IV
Pramajku Cvetu svi pamtimo kao staricu, poluslepu a vidovitu. Nešto
starije niti znamo niti pamtimo. Mada malena od starosti, jedva nešto veća od
deteta, pramajka nam je zaklanjala čitavu prošlost, sve vreme tamo do
postanka sveta. Od nje ništa nismo videli, pa smo se navikli. Ali šta je ona
videla, šta je znala? Nismo je ni pitali; kad bi nam ispričala, možda ne bismo
želeli da živimo.
Vršnjaci i rođaci su joj davno pomrli, a bilo ih je svuda oko Kala; njihovi
grobovi ležali su na sve četiri strane sveta. I niko više nije znao čija je, od koga
je roda, ko su joj bili roditelji, kako se zaista zove. Kao da je oduvek bila tu,
među nama, seda, bezuba i pogurena; sačekivala nas je kad smo se rađali,
ispraćala kad smo umirali — ono u sredini je ipak nekako pripadalo nama.
Njen muž, onaj koji je davno s njom ovde živeo (nekakav smeteni Lazar),
otišao je nekamo, pridružio se nekome i poginuo ili nestao, a sećanja na njega
su potpuno iščilela. Da nije bilo nje, koja ga je ponekad pominjala, ne bismo
znali ni da je živeo. Deveri (Lazareva braća i polubraća — pramajka se,
izgleda. nije samo jednom udavala) rasuli su joj se po hajdučijama i
tamnicama, po vojskama, iščileli su i nestali kao pleva na vetru; njihove žene i
sestre takođe. Ovuda uvek nešto duva i neki đavo prolazi, malo šta pretekne i
ostane.
Neko reče: „Kakva zemlja, takav i narod. Ovo je, ljudi, vetrometina. Pa
koga polomi i koga odnese!”
I neko dodade: „Da nisam obziran čovek, rođače, ja bih rekao nešto još
gore. Ali je bolje da ćutim i da ne čačkam mečku gde ne treba!”
Sinovi joj odavno behu matori, a praunuci sredovečni ljudi; jedni grbavi,
drugi tek pogrbljeni. Nisu smeli ni da se sagnu ni da čučnu. Kako posle da se
isprave? I zašto? Slušali su je kao da su deca; njihovoj deci behu zbog toga još

14
strašniji. I nikada ništa nisu radili pre nego što bi nju upitali; njeno ćutanje ili
mrmljanje behu im odgovori.
Jasen pred kućom (zasađen kad su je kao mladu doveli i kad je sa kapije
bacila nevestinsku jabuku među rođake i svatove) odavno je izgubio lišće,
grane i sokove; ostalo je suvo drvo u čijoj su se truleži legli stršljenovi i poneka
zmija. Čak ni vrapci nisu sletali na njega.
Onaj neko reče: „Jedino kukavica, naša domaća ptica. Da je ne
zaboravimo, da se ne osilimo!”
Naša pramajka ni kao pomlađa nije nikuda izlazila, akamoli kao starija. Ili
je zaboravila da hoda ili nije htela. Zatvorila se u kuću, zagradila zidovima,
prag stavila između sebe i sveta. Zaboravila je groblja, crkve, sabore i
manastire, odbacila svaki posao, manula se briga i razgovora. Retko je jela,
nismo znali kad spava; oči joj behu otvorene, zenice široke kao prozori iza
kojih ničega nema, duša odsutna.
Govorkalo se (Kaljani su u tome majstori kao ni u čemu drugom) da je
zastala na granici između dva sveta; ovog se sama odrekla, onaj je zbog nečega
neće. Jedni vetrovi su je poneli, drugi zaustavili; stoji na čistini između ovde i
tamo gde duva sa četiri strane, ali ne kovitla i ne vrtloži. Na toj vetrometini se
okamenila, ostavila vid, sluh i ostalo, izgubila polovinu reči, zaboravila sve što
je prošlo, presahnula kao tanak izvor, ugasila se kao tiha vatra. A sitne su joj
bore pojele lice; beše kao ispucala zemlja koja čeka kišu. Jedino joj je još tanki
dah nabirao usta kao slab vetar iz dubine; nije mogao ni da zamagli ogledalo,
akamoli da ugasi sveću.
Otkad pamtimo sedela je pored ognjišta, ispod ikone Svetoga Mrate i
čađavog lipovog krsta, zgrčena, skupljena u sebe, ogrnuta crninom (žalila je
sve svoje mrtve, a možda pomalo i žive), zabrađena maramom. Sedela je na
trešnjevom tronošcu koji je još njen muž napravio, naša ga tela uglačala, a
vreme okamenilo. Držala je neprekidno jedan čobanski štap, izrezbaren
znacima koje nismo razumeli; katkad bi njime zamahnula kao da preti, katkad
bi na njega naslonila bradu kao da nešto osluškuje.
Micala je usnama, šištala, hripala, mrmljala; mi ništa nismo čuli, još manje
smo razumeli. Ali, ma kuda pošli, ma šta radili, ma koliko ludovali u Kalu i

15
izvan njega, nekako smo je uvek osećali iza sebe kao laku i upornu senku koja
hoda za našim zalutalim stopama. Saplitala nas je, presretala i zbunjivala,
opominjala čak i svojim odsustvom. I tako smo se neprestano vraćali tamo
odakle smo pošli, na prag svoje kuće i pred pramajkine sasušene noge.
Onaj neko opet reče: „Da vidimo dokle ćete? Da vidimo šta ćete sutra kad
nje više ne bude?”
Povazdan je belim očima zurila u vatru koja se nikada nije gasila. Neko od
nas je uvek morao da donosi glavnje, da čisti pepeo i da podjaruje plamen.
Ranije su to radili njeni sinovi, kasnije njeni praunuci i njihova deca; svi su to
smatrali za počast i naročito su se trudili. Onaj koji nijednom nije dodavao
drva na njenu vatru, nije imao nikakav ugled među nama.
Dim se neprestano (zimi i leti, u ratu i u miru) vio nad našom kućom kao
perjanica, kao naš znak. Gosti su nas lako nalazili po blagom zadahu paljevine,
makar bili gluvi, slepi i hromi kao što su obično i bili; nama zbog nečega ne
dolaze pravi, veseli i besni, zaobilaze nas snažni i zdravi. Mi smo između
puteva, na bregu, a kao u kakvoj rupi; vidljivi odasvud i sakriveni. Mi smo
daleko od gradova, a blizu samo jednome čije ime nećemo ni da pomenemo; i
od njega smo daleko koliko god možemo.
Na toj pramajkinoj vatri zimi smo se grejali, leti hladili; obasjavala nas je s
proleća, crvenila u jesen. Bila je to vatra za sve nas i za svakog ponaosob. Kao
da je svaki od nas nosio sa sobom — u zenicama ili mozgu, spletenu s
maljama, rastvorenu u krvi. Bez nje bismo mislili da se smrzavamo; i sa njom
nam je uglavnom bilo hladno. Na toj vatri nam je vrila voda za kupanje
novorođenčadi, obgorevali srpovi kojima smo im presecali pupkove,
iskuvavali se pelene i vretena za nove pobačaje. Žegla nam je dlanove i obraze,
smudila kose, sušila mokre gunjeve, krckala hranu u zemljanim loncima,
rumenela slavsku prasad na ražnjevima, grejala blago zajapurene i otvorene
ženske butine. Nepomična, ona je radila svašta.
Onaj neko reče: „Nema šta, vatra za sve. Vi, Lazarevići, imate najbolju
vatru u Kalu. Pričuvajte je, pričuvajte se!”
U njoj su se (ako se čovek zanese, ako ga sjaj zaseni, ako je popio previše
rakije) videle razne nakaze i prikaze kao u bolesničkim snovima. Bile su to

16
noćne životinje sa naopakim oblicima, ptice bez perja, zmije koje lete poput
arhanđela, kurjaci krvavih zuba (a bliski nam i dragi kao rođaci), divovi i divlji
ljudi sa po jednim okom nasred čela, dugokose žene sa dojkama do pupka ili
do kolena, svetli i mračni konjanici, tri raznoimena sunca i dvanaest vetrova. I
mnogo šta drugo što se ne može iskazati pa čak ni zamisliti; živelo je u vatri
kao da ne živi, bezglasno cvilelo i pištalo, sagorevalo bez toplote. Trzali smo se
opčinjeni i nikom nismo smeli da pričamo o tome, čak ni sebi.
Vatra je dva-tri puta malne utrnula, zamalo se ugasila zbog naše nepažnje.
Zamajali smo se drugim, zaneli se, zabasali gde ne valja i gde nas niko nije
tražio — polusanjivi, polubudni, otežalih nogu i ruku kao da smo se napili.
Prosto, za trenutak nismo bili oni koji smo već neki drugi ljudi.
Pramajka Cveta je vatru ponovo razgorevala. Vrativši se, zatekli bismo
ognjište bez drva i bez pepela, golo i hladno; u vazduhu je visila vatra koja se
hranila samo pramajkinim dahom, ledom njenih vena. Trčali smo preplašeno,
donosili glavnje i suvarke, a vatra je sve to oprezno zaobilazila kao da nam ne
veruje. Razgorela bi se zaista tek koji dan kasnije kad nismo gledali. Posle toga
bismo se razboljevali; tresle su nas troletnice, pojavljivale nam se žive rane na
koži, a krv nam se pokazivala u pljuvački — crvenkasta, gorka i sva zgrušana.
Onaj neko opet reče: „Ne vredi što ste opomenuti. Opet ćete vi sve da
zaboravite. Ne zvao se ja kako se zovem!”
Pramajka je, ne videći, znala gde je svaki od nas. Kad bi pomenula nekoga
koji je otišao u tuđinu, taj bi još iste noći zalupao na vrata, rekao ko je (otvarali
smo samo svojima) i pridružio nam se pod guberima — uskoro ga nismo
razlikovali od drugih. Kad bi izgovorila ime koje nismo znali, neka bi od naših
žena ostala noseća; dete se rađalo sa gotovim imenom, mestom u zadruzi i
određenom sudbinom. Kad bi imenovala rođake iz drugih sela, oni bi sami
dolazili kao da su čuli poziv. I kad bi se prekrstila, mi smo (ne gledajući koji je
dan po kalendaru) izlazili na grobove i ostavljali ponude, palili sveće, vinom
zalivali krstače.
Jedino je, kažu, njen najmlađi sin (za sve nas bezimen) nije slušao; otišao
je odavno i nije se vratio niti je ikada poslao glas o sebi. O njemu nismo ništa
znali niti smo smeli da pitamo, a za našom sofrom ga je čekalo mesto kao da će

17
svakog časa naići. Malo jela smo uvek ostavljali pod pragom — za njega ili za
zmiju koja je tamo živela. Svi ostali su bili tu, vrteli se oko kuće i nikada se nisu
previše udaljavali.
Jednom, vrativši se sa pokošenog polja, nađosmo pramajku Cvetu na
zemljanom podu kraj ognjišta. Ležala je potrbuške kao da je pre toga klečala i
pala na lice. Nije se micala. Štap beše slomljen i nagoreo, a znaci sa njega su
nestali. Naglo zahladne, iako do tada beše vrelo i sušno kao u peći. Inje se
nahvata po zidovima, slana popade stolice i sofru, studen udari sa ognjišta kao
iz kakve ledene pećine. Vatra je tinjala u toj ledari; zgasnu čim uđosmo kao da
smo uneli vetar. Ikona potamne, lik Svetog Mrate iščile kao da beži iz rama,
bosiljak se struni i još jednom jako zamirisa, a krst se iskrivi i postade krug.
Lastavičje gnezdo se sruši; te godine su naše laste otišle mnogo pre zime i više
se nisu vratile.
Onaj neko reče: „I mi bismo otišli da znamo kuda. Bogami bismo otišli!”
I mi mu odgovorismo: „Pretekla ti reč, pogledaj da li je Preki Put još pred
kućom, da nije i on nekud otišao?”
To rekosmo tek onako. Znali smo da puta odavno nema; odnele ga
poplave, izlokale kiše, pojeli ga korov i travuljina — sve rupa do rupe i nigde
izlaza. Za takav put trebaju naročit konj i naročit konjanik, više krilati nego
nogati.
Do mraka smo zaobilazili pramajku Cvetu, najstariju staricu među
staricama. Bila je nepomična, bili smo oprezni. Šta ako skoči, ako nas potera
štapom? Kako ćemo na hladnoću, gde ćemo ovako goli i siroti? Ali kad smo joj
prišli (prvo njeni sinovi pa ostali, najzad onaj što stalno nešto priča iz
prikrajka) ništa se nije desilo. Njena ruka (kao kandža bez mesa, ptičja i
zverska istovremeno) počivala je u pepelu. Glava joj beše smežurana kao orah
bez mrezge. Kosti su štrčale kao da se razilaze; razminule su se i niko više nije
mogao da ih skupi. Ispod marame nije imala kose, a valjda ni mesa ispod kože.
Jedino joj oko usta titraše blaga senka plamena koji brzo utrnu.

18
 V
Na ulazu u Kao je Paljevito — ni brdo, ni livada, ni šuma, ni put, ni jaruga,
ni čovek, ni životinja, Paljevito nije ništa prepoznatljivo, a nema se s čim ni
porediti; prazna je i mutna imenica koja izdaleka napominje požare ili nešto
gore. Niko ne zna tačno gde je, zašto je tamo gde ga nema, zbog čega je nigde,
šta je kad nije i kako je kad jeste. Niko se ne čudi tom svom neznanju o nečem
što se stalno pominje, što služi kao uzrečica, pretnja i opomena.
No — Kaljani to kažu svakom ko je voljan da pita, a naročito onom ko nije
— tamo ne idi, ne lutaj, ništa ne traži; tamo ne diži kuće, ne ori njive, ne
napasaj stoku, ne vodi decu. Ne pominji ga, ako baš ne moraš; ako moraš, učini
to nečujno, pomeni ga ćuteći, nađi sabesednika koji ga podrazumeva, koji je
sličan tebi. Ono je „ono”, a „to” je zlo i naopako, čak i gore od toga; ono je
neverovatno i nepostojeće, ali delatno i snažno, možda jače od svega što
postoji.
Desi ti se ono što se živima ne dešava, što se ni mrtvima ne slučuje; zbude
se nezbuđeno. Omrkneš gde nisi osvanuo, stigneš kamo nisi pošao, budeš
onakav kakav nisi; omutaviš, usta ti odu na zatiok, nos ti se pomeri, ruke
onemoćaju, noge se zbune. Guja te među oči poljubi, a tebi je svejedno, prija ti
smrtna hladnoća. Ime ti postane bez-ime, a prezime ne-ime, srednje slovo se
izgubi, nestaneš tamo gde su i tvoji bezimeni preci nestali; u praznom bez-
jeziku pra-sveta odakle dođosmo i kamo se vraćamo van-sebni. Ljudi se
obezljude, a životinje pobesne. Praroditeljski kurjak pokaže svoju gubicu,
zapenjenu besnilom. Više ne vidiš ni sunca, ni meseca, ni zvezda; crna svetlost
te obasjava tamom.

Svi Kaljani za sebe misle da su Belokaljani; Crnokaljane preziru svom

dušom i pričaju strašne priče o njima. Tako uporno preziru i tako potanko
pričaju kao da misle na sebe. Odakle čovek izvlači slike i vizije svetskog zla,
ako ne iz sebe, iz nedostupnih i tajnih slojeva svoje duše, dubokih kao ponori,

19
crnih kao ugalj? Zlo nije u svetu već u čoveku; sam ga je izmislio, sam ga i
koristi.
Kažu: „Ne veruj Crnokaljanima, čoveče, ne okreći im leđa, ne zajmi im
novac i ne jedi njihovu hranu. Sve će to oni stostruko da naplate, uzeće ti i ono
što nemaš, odraće ti kožu s leđa. Oni su neljudi i podljudi, zverovi na dve noge,
šumske životinje koje žive među nama, skriveni i potuljeni zlikovci, robijaši
koji još nisu na robiji. Oni su sve što ti i ja nismo pa još gore od toga. Oni jedu
živu decu da ne bi oglodali rođene uši, ubijaju svoje starce da bi ih nasledili,
žene se kurvama da bi drugima naškodili. Oni su štetočine, lopovi i palikuće,
bacaju čini, prave mađije i raznose boleštine. Sve čine noću i pod okriljem
nečistih sila, a danju se prave kao da ništa nisu uradili. Imaju dva lica i dve
duše, a tela su im obeležena. Oni čine sve što ti i ja ne činimo, manj ako nas zlo
ne natera. Činili bi i gore da nije nas dvojice, zavladali bi Kalom da ih mi ne
ubijamo. Zavladali bi svetom kad bismo ih mi pustili da uteknu. Kad bismo
ispričali šta su nam sve radili, niko ne bi poverovao. Zato i ne pričamo, samo
pokazujemo prstom na njih. Da smo vlast, mi bismo sve njih u zatvor, na neko
ostrvo u dalekom moru — neka se tamo kolju između sebe. Ali nismo vlast —
zato je njih sve više, a nas sve manje. Pojavljuju se kao mravi iz zemlje,
potkopavaju kuće kao krtice, vuku se na trbusima kao zmije, opkoljavaju nas i
stežu. Jedva dišemo, a nemamo kome da se požalimo. Crnokaljani nisu juče
rođeni niti će danas da umru, nadživeće i mene i tebe i onog koji dođe iza nas.
Smrt je na njihovoj strani kao i čitav život, kao i nebo i zemlja. Nama ostaje da
se udenemo negde između, da se sakrijemo i sačekamo bolja vremena. Tome
su se nadali i sadašnji mrtvi, a nas dvojica treba da činimo isto. Možda će nas
zaobići, možda imaju preča posla kod drugih? Oni su isto ljudi, imaju glavu,
noge i ruke, i srce na desnoj strani, ali i pokvarenu krv, buhave kosti i mozak
pun zla. Oni su bez duše; zato hoće da otmu sve naše i da nas ostave bez ičega.
Oni su ništa. Zato sad gledaju baš mene i tebe i pitaju se na koju ćemo stranu:
ti pođi na moju, a ja ću na tvoju.”

20
 VI
Bila je zla godina. Pričalo se kako je kod nas upala tuđinska vojska i
uništava sve. Reke su počele da teku uzvodno, ptice su prestale da lete; zveri
su sišle sa planina i pridružile se ljudima. Kurjaci su zavijali ljudskim
glasovima. Begunci su umirali po putevima, čitavi zbegovi su nestajali; kasnije
smo ih nalazili razbacane po šumama kao da ih je oduvao vetar. Bolesti su se
širile kao požari i nikoga nisu štedele; goreli su stari manastiri i kaluđeri u
njima. Deca bez glava i žene bez dojaka hodali su putevima i gorama; ko ih
sretne ili sanja, više nije znao kuda ide ni šta radi. Neka gola starica, bezuba i
šupljih očnih duplji, letela je od sela do sela; za njom su ostajala groblja i
pustoš.
Naši vojnici (sami su se nazivali našima) pokupili su nas od rala i stoke, sa
njiva i bačija, gde god su nas našli. Pucajući kamdžijama, doterali su nas na
ravno polje, puno kreštavih ptica; održali su nam govore koje nismo razumeli.
Zapretili su nam da će sve begunce i one koji ne veruju u našu pobedu pobiti,
sabljama saseći, nabiti na kočeve, spržiti na vatri, satrti čim stignu. Ako
pobedimo i odbranimo zemlju, obećali su nam crkveni blagoslov. Potom su
nas nahranili i napojili i pustili da spavamo u svojim bljuvotinama.
Kad se bitka završila, primetismo da niko od nas nije preživeo. Ležali smo
probodeni kopljima, izgaženi kopitima divljih konja, glava porazbijanih
buzdovanima. Jedino ja (ne znam baš tačno ko sam) lutam po razbojištu,
slučajno poluživ; preturam leševe, rasterujem gavranove koji im kljuju utrobe
i oči, ranjenike na umoru pitam za moju braću (bilo nas je devetorica). Jesu li
poginuli zajedno ili svaki za sebe? Da li je bar jedan uspeo da pobegne? I gde je
naš stari otac sa bradom do pojasa koji je, krijući se, došao za nama, plačući i
proklinjući tuđe i naše vojnike?
Noseći desnu u levoj ruci (i ona mi se nekako odvojila od ramena),
vraćam se u Kao. Niti hodam niti letim, ne shvatam šta upravo radim. Na jedno

21
oko sam slep, na drugo jedva nešto nazirem; svetlost mi je tamna, noć mi
nejasno svetluca. Creva su mi ispala iz rasporenog trbuha i vuku se po prašini.
Neko mi je odsekao jezik i zato pričam sa sobom. Jednu nogu nemam do
kolena, drugu mi zamenjuje grana koju sam odlomio sa drveta. Onaj koji mi je
izvadio srce uradio je to dobro; ništa ne čujem u svojim grudima. Mošnice sam
srećom negde pogubio i žene koje srećem nemaju rašta da me se boje.

22
 VII
Svaka kaljanska familija ima svoj deo groblja, obeležen prećutnim
dogovorom. Svaki Kaljanin već na rođenju dobija svoju parcelu, koja mu
pripada i kojoj pripada; niko mu je neće zauzeti ili oteti, ma koliko bio
siromašan, ružan i beznačajan — ona je večna imovina. Neki ih još za života
obilaze i uređuju, a neki čak ni posle ukopa; ima različitih ljudi kao i različitih
mrtvaca. Ni zagrobni život nije svima isti; prošlo vreme se ukršta sa
vremenom sadašnjim i zato su oba nerazumljiva.
Smrt je česta reč u kaljanskom rečniku, a umiranje i sve što je s njim u
vezi — omiljena šala na koju se niko ne ljuti, čak ni samrtnici. Dobro vaspitan
je onaj koji svakog časa pominje kako će umreti. Kad on to zaboravi (a neki
starci su tome skloni), rođaci ga opominju i podsećaju na red. Rađajući se
slučajno, Kaljani umiru namerno; neki sami od sebe, neki uz tuđu pomoć. Ne
znaju se nijedan ili nijedna koji su to izbegli.

Negde u gajevima su Madžarsko i Džidovsko Groblje, odvojeni samo

jednom dubokom jarugom koju je načinio poslednji zemljotres. Nekada su
verovatno bila jedno, danas su veoma slična; imaju samo svoja imena,
nekoliko bezobličnih kamenova bez belega i po jednu krušku divljaku gorkih
plodova. I ništa više, ako ne računamo gustu travu i gušterove koji se sunčaju.
Kaljani tamo ne idu; u njihovoj svesti čitavo je selo prošarano dozvoljenim i
nedozvoljenim mestima među kojima se, u stvari, niko ne snalazi; zato je bolje
ne ići nego ići. Došljacima dopuštaju da Groblja vide izdaleka, sa Mramorka
kao sa osmatračnice.
Niko ne zna zašto se Groblja tako zovu; niti u Kalu ima Madžara, niti
Džidovaca, niti ikoga ko bi im sličio. Madžari su, kao što znamo, povremeno
naši susedi; moguće je (i sigurno je) da smo se klali i tukli. Ali ko su Džidovci?
Čiji su, kad su nestali, kako su živeli, zašto nisu ostavili neki pouzdan trag za
sobom? Imena ne nastaju slučajno kao ljudi, niti isto tako slučajno nestaju;

23
stoga treba verovati da su Džidovci postojali, da su bili narod, pleme ili
utvarna družina, četa ubica i pljačkaša. Prolazili su ovuda (možda baš na
crnim, zapenjenim konjima koji ruše sve pred sobom), klali, palili, silovali,
činili sve ono što čine sve vojske i svi napadački, takozvani istorijski narodi; za
dan rušili ono što je decenijama dizano i nestali, izgubili se u mraku iz koga su
na kratko izašli, ostavivši za sobom pustoš, rane i bolove u dušama preživelih.
Bolovi su se zatim preobrazili (jer ljudska pamet sve menja da bi shvatila i da
bi podnela) u prazna imena koja čekaju nove, slične ili različite bolove. Patnje
nikada nije manje na svetu, a možda se i neprekidno povećava; sutra će biti
gore nego što je ikada bilo.
Kaljani pričaju (glasovima staraca i starica koje niko ne sluša) kako je
nekada, dok vreme još nije bilo mereno i zapisivano, sedmoglavi zmaj, neka
sasvim neljudska rugoba, zanoćio u Kalu. Čim je stigao sa severa, pretvorio se
u koščatog, surovog ratnika sa plamenim mačem u ruci; naredio je da mu se
dovedu sve devojke i mlade žene i obležao ih, a ostale pobio. Priča ne pominje
šta je bilo sa muškarcima; njihovo uništenje ili preživljavanje očigledno nije
bilo važno za nastavak života. Mada nijedan Kaljanin to nikada ne bi priznao,
majke su bitnije od očeva; udovice obnavljaju satrvena naselja, žene
povremeno spasavaju svet koji smo mi ugrozili.
Posle nekog vremena taj nezvani gost-ubica se zasitio; priče vazda
postavljaju granicu preko koje zlo ne može, šteta što nije tako uistinu. (Možda
su mladići organizovali otpor, izabrali između sebe junaka koji će ga ubiti i
tako postati polubog?) Ponovo se pretvorio u sedmoglavog zmaja i odleteo,
rekavši: „Čekajte me, vratiću se. A vratiću se i ako me ne čekate!” Ni Kaljani ni
ja u to ne sumnjamo; pitamo se jedino kad li će to biti. Sutri ili prekosutra? Ili
se možda događa sada, a mi, zauzeti svakodnevnim poslovima, još nismo
primetili?
Džidovci su verovatno nastali iz njegovog semena; oni su njegov crni,
smradni trag koji se vuče kroz vreme i naraštaje. Rađale su ih one obležane
mladunice koje još nisu bile naučile kasniju veštinu uništavanja zametaka;
rađale su ih njihove kćeri i njihove unuke i tako redom — istorijski kontinuitet
zla je neprekinut. Visoki su, tanki, povijenih leđa, ruke drže poput sklopljenih
krila, imaju kukaste noseve i perje na prsima, uda im vise do kolena, jezici

24
palacaju poput zmijskih; krišom kolju, pale, šire bolesti i rđave vesti, vade
dečja srca, mađijaju i opčinjavaju, retko im ko može odoleti. Oni su daleka
mitska slika svagdašnjeg i današnjeg zla koje ima bezbroj imena; naizgled ih
nema, nevidljivi su, negde skriveni, zaštićeni obrazinama i belopokladnom
odećom. Pojavljuju se samo u naročitim prilikama; kad izbiju ratovi, bune ili
prevrati, kad se svi pozavađaju, kad prokaplje krv, kad prorade noževi i puške;
onda ih ima bezbroj, mnogo više nego što je potrebno jednom zabačenom selu
koje se krije iza božjih leđa i koje se teško može videti golim okom.

Sistem kaljanskih rodbinskih odnosa je linearan, sa jakim tragovima

plemenskog i patrijarhalnog, čvrst poput neke okamine iz prošlosti. Mada je
očigledno postao iz jedne poetsko-religiozne slike nebeskog poretka (ili je
možda ta slika nastala iz njega), nije apstraktan i neodređen; jasan je u svemu,
u definiciji i u njenom primenjivanju, malne kao rimski zakonik, i suprotstavlja
se svakom menjanju ili duhovnom kolebanju. U ovom sistemu jeretici i
prevratnici su nepoželjni, reformatori su unapred onemogućeni, ugroženi čim
se obelodane; sve treba da služi mirnom trajanju. Kazne su proste: progon,
odstranjivanje ili smrt. Brzina i efikasnost kazni zavisi od prestupa i
otpornosti pojedinca, od stepena ugroženosti zajednice ili raspoloženja onih
koji se smatraju ugroženima.
Osnovica takvog sistema je muški, to jest bogovski princip. Otac je glava
porodice, upravnik i zapovednik, gospodar svega, znalac i sudija, svedržitelj od
koga sve potiče, ali kojim se ništa ne završava. Majka je (nasuprot rasporedu
polova u starijem i već zaboravljenom sistemu čiji se tragovi još ponegde daju
naslutiti) samo rodnica, čuvarka ognjišta, radna snaga i ona koja sluša, koja se
povinuje višoj volji. Ko nema oca (a time i očevog oca i tako redom) — takav
ne postoji ni u svojim potomcima, niko ga neće prepoznati; njegovo postojanje
je slučajnost, ono što se desilo da se više ne bi dešavalo. Ipak, događa se da
ime majke, preobraženo u muško, postane početak novog niza; takvi su,
recimo, Lazarevići-Cvetići koji priznaju Cvetka, a Cvetu samo ponekad. I svi
znaju svoje muške pretke čak do devetog kolena ili, ređe, do naseljavanja u
Kao; nabrajaju ih u svakoj pogodnoj prilici, izgovaraju ih kao starinske molitve
koje štite od zla i pokore, guraju ispred sebe kao porodično oružje. Preci m

25
međe su sve što zaista pouzdano znaju, što su uvek spremni da kažu i da
pokažu.
U njihovim porodicama (koje imaju od jedne do nekoliko kuća) vlada
stalna, pritajena napetost kao u zavađeno-složnom čoporu. Osećate je u
vazduhu, ona vas pritiska i guši, a ne vidite je; izmiče opažanju ili definiciji. To
je neko unutrašnje stanje, možda polunagon-poluosećanje, koje se retko
iskazuje u spoljašnjem, još ređe pominje; moguće je i da je to maska nečeg
drugog, nevidljivog. Svi su protiv svih, niko nije ni za koga. Svaki član
zajednice u mogućem je (češće stvarnom) antagonizmu sa svakim drugim
članom, svaki ima podjednak broj protivnika i saveznika; usamljen ne može
biti niko. Sila koja ih drži u sukobu kao da ih nerazdvojno spaja. Odvajanje nije
dozvoljeno; niko ga nikada nije ostvario do kraja. Možda pojedinac i ne
postoji? Drugi ga čine onim što jeste, stvaraju mu osobine, grade ga i razaraju.
Možda individue nastaju tek u gradu i drugde, idući tužnim putem nestanka?
Usamljeni čovek je neprirodna pojava, jedan biološki paradoks bez ikakvog
osnova.

26
 VIII
Kroz Kao inače niko ne prolazi, ako ne mora. Ponekad se mesecima ne
vidi prolaznik na Prekom Putu; jedino naši ljudi idu nekuda i vraćaju se.
Možda neko i prolazi, ali ga mi ne vidimo i ne čujemo. Često se psi uznemire,
laju pa se stišaju; oni i onako nemaju preča posla.
Rano s proleća naiđe neka žena, raspletene kose, u beloj košulji do peta,
visoka i stara. Dan beše sunčan i svetao, ali nju ne opazismo kako treba;
popala nas je neka izmaglica od koje bole oči i sve vidljivo postaje lelujavo i
rasplinjava se. Ona žena prođe sve krajeve Kala, zaviri u svaki kutak, baci
pogled na svaku kuću, a nikom se ne javi i niko je ne pozdravi; potom ode
odakle je i došla. Ne znamo koliko je boravila kod nas. Možda sat, možda
nedelju, možda mesec? Tek, nestade odjednom k; o što se i pojavila i mi je brzo
zaboravismo. Čak i oni koji uvek imaju nešto da kažu prećutaše njen prolazak.
Tog leta u Kalu zavlada neka rednja, što nam se i ranije često događalo;
bolesti dođu i prođu, odnesu šta je za nošenje, a mi ostajemo. Čekamo novo
vreme, nove bolesti i nove prilike da sve ranije zaboravimo. I u početku bi
obično kao i mnogo puta do tada; pomre nešto staraca i dece. Šta da im radimo
kad im je tako bilo suđeno? Da nisu bili na redu, ne bi ni pomrli.
Neko reče: „Jednima dodijao život, drugi se uplašili života. Baš mi je žao i
ne mogu da ispričam koliko!”
I neko mu odgovori: „Ne brini se, rođače. Ispričaćemo mi celu žalost kad
budemo tebe sahranjivali!”
Učestaše nam pratnje i četrdesetodnevice, behu nam malo jedan pop i dva
groblja. O crkvenjaku i da ne pričamo; onaj jedan nam umro među prvima i
niko ne htede da ga zameni. Niti znamo da pevamo crkvene pesme (i svoje
jedva nekako sričemo), niti želimo da se petljamo u te nerazumljive stvari.
Imamo samo jedne Zadušnice. Tad pomislismo da ih napravimo još nekoliko,
da ih imamo pri ruci kad god nam ustrebaju, ali se ne dogovorismo,

27
posvađasmo se odmah. Jedni neće Zadušnice radnim danom, drugi neće
nedeljom, i svi imaju dobre, ali svoje razloge.
I čitavo leto provedosmo tako: idi na groblje, vraćaj se s groblja. Ili
sahranjujemo nekog svog ili nekog ko je nama bio na sahrani ili nekog
zadužujemo, i tako redom. Dosadismo jedni drugima s plakanjem i kukanjem,
sa izjavljivanjem i primanjem saučešća.
Neko opet reče: „Mrtvima svejedno, nama teže. Sklepavaj sanduke, kopaj
rake, pravi krstače, krsti se, jedi i pij, plači i kad ti se ne plače. Kao da nemamo
preča posla!”
I neko dodade: „Ovog smo leta, brate, lepo mogli da se isposvađamo oko
vodenice kao i prošle godine. Da nam leto ne prođe uzalud!”
Nekakav sitan kaluđer-lutalica (jedan od onih za koje nikako ne znamo
kome manastiru pripadaju) svrati u Kao, ali ne primi prilog koji mu
ponudismo i ne prenoći, pogleda nas razroko kao da vidi nešto neobično na
nama, prekrsti se i ode, a mi se brzo raziđosmo iz porte u kojoj smo se bili
okupili radi nekog dogovora. Što da se svađamo kad nas niko ne čuje?
Potom zaređaše drugi, ozbiljniji mrtvaci, srednjaci i srednjakinje, oni na
kojima kuće stoje dok ne padnu. Počeše da umiru ljudi i žene izvan reda, sve
nekako napreskok. Ko bi se u tome snašao, ko bi to razumeo? Začu se
istovremeno kuknjava iz raznih krajeva Kala; sa Pečenega na Porodin, iz
Goloboka prema Dragonežu, od Jazvine u Rid, sa Mramorka pravo u Kotražu.
Obiđe sve krajeve, sve kuće i sastavi krug. Ali kuknjava beše drukčija nego
inače, slaba i cvileća kao da su narikače potrošile grla ili kao da drže crne
marame na ustima. Nikakva i potpuno nekaljanska kuknjava, prosto beda i
sramota. Ranije se bar naricalo iz sve snage, da se čuje na vrh Stare Planine, da
se uplaše i zadive svi koji naiđu. Sad se cvilelo, kreštalo, cijukalo kao na
pogrebima nekog mišjeg, patuljastog naroda. Da su čuli, pokojnici bi nam to
oštro zamerili.
Glasovi nam jedva nekako pređoše preko plotova (da ovi behu viši, ne bi
stigli ni do Prekog Puta), jedva se dobaciše do potoka. Lagano se dizahu i
gušnjahu kao dim sa prigušene vatre, kao izmaglica sa tela one starice. I onda

28
lebdijahu iznad kuća i gajeva kao niski oblaci iz kojih samo što ne prokaplje,
samo što ne line.
Neko reče: „Hoće li ovo kiša, grad ili neko treće vreme?”
I neko mu odgovori: „Nešto će, rođače, da bude i onda kad nas dvojice
više ne bude. Mnogo mi je žao i nemam reči!”
Ali ne prokapa i ne linu. Sve ostade kako je bilo; ono gore i okolo, mi dole i
u sredini kao žito pod vodeničkim kamenom. I da smo imali gde da
pobegnemo, ne bismo to uradili. Ako je kod nas ovako, na drugim mestima po
svetu mora da je gore.
Naiđoše Cigani, šareni i brojni kao i svake godine, crni i belozubi. Pošto su
prezimili negde dole (možda i u samom paklu), dođoše da nas obiđu, da nam
poprave probušene sudove, ženama zavire u dlanove i ukradu koju zalutalu
kokošku. Ranije smo ih jedva primali (tek da ne ogrešimo dušu i da pokažemo
kako smo dobri), ali tada ih dočekasmo kao rođake. Ali ni Cigani ne razapeše
čerge, ne pođoše po kućama. U njihovim razrogačenim očima videsmo kakvi
smo i na šta ličimo. Okretoše kola i pojuriše kao da ih neko ganja. Kamdžijahu
čupave konjice, samo prašina ostade za njima. I neki oštar zadah na trulež i
raspadanje; nismo znali da li je njihov ili naš.
Dvojica-trojica ludoglavaca (od onih što uvek sve bolje znaju i hoće nešto
drugo) pokušaše da pobegnu i da nas ostave na cedilu. Odoše noću, vratiše se
takođe noću, krišom. Tek ujutro primetismo da su opet među nama,
pokunjenih noseva, izubijani, modri i zeleni kao da su naleteli na nekog
đavola. I progovoriše tek pošto im malo pomogosmo u tome.
Rekoše: „Zlo i naopako, ljudi. U druga sela ne puštaju, gađaju kamenjem,
pse pujdaju i biju motkama. Izdaleka viču da je takva naredba odozgo i da je
takva ista verovatno stigla i u Kao. Praštajte nam ako ikako možete!”
I mi rekosmo: „Ne možemo. Ali o tome ćemo drugi put, kad budemo imali
više vremena. Sad idemo da nešto pitamo onu budalu od kmeta!”
Naš kmet (sam se izabrao tvrdeći da sve zna i sve može, a niko nije smeo
da mu se suprotstavi) naglo je ogluvio i omutavio, već nekoliko dana ga nije
bilo da nam soli pamet. Sigurno bi se i sakrio, da je imao gde, da je mogao naći
neku nama nepoznatu rupu. Nađosmo ga iza kuće kako leži, koluta očima i

29
mlatara rukama kao da će da poleti. Niti nas prepoznade niti htede da nas
primeti. Kad nam se učini da više nije za šaketanje, pođosmo u portu na
dogovor; tamo lakše mislimo i ne ustručavamo se to da kažemo.
Neko reče: „Ima li neki gori od onoga da ga odmah izaberemo za kmeta.
Kad su najgora vremena, neka i vlada najgori kao i dosad!”
I neko mu odgovori: „Ta ti ne valja, rođače. Kad su najgora vremena,
najbolji treba da su na čelu. Da imamo posle koga da proglasimo za krivce!”
I dok smo se prepirali oko toga, bolest zaista navali. Počeše da umiru
momci i devojke, oni što im niko ništa ne može, što sve mogu. Čas momci, čas
devojke — ponajviše zajedno kao da ih nešto spaja. I neobično: momci pre
vojske i ratova (navikli smo da ginu ili da se nekako drukčije utamanjuju),
devojke pre udaje (one su se inače besile, davile i gušile) — sve bez metka,
noža ili konopca. Danas ih vidimo na izvoru ili kod stoke kako se kikoću i
štipaju, sutra čujemo da leže, prekosutra vidimo crn barjak ispod slemena.
I krenu priča da se obznanila repata zvezda usred vedroga neba; bi nam
kao da smo je svi istovremeno videli. A za njom iđahu, kao u litiji, krvavi
barjaci i probušeno sunce bez sjaja i povorke onih što pomreše — bučna i
nevesela gomila koja je zaklanjala čitavo nebo i proždirala zvezde. Sunce se
neprekidno smanjivalo, sve dok ne postade kao izlizana para koja se daje
prosjacima (zato je tukla ustoka i žegla suvomrazica), barjaci su se vijorili kao
da počinje buna, a utvare se množile; novima su se pridruživale stare, one iz
svih vremena koja behu pre nas. Kad repata zvezda iščeze, ostalo ostade na
nebu i postavi se tačno iznad Kala.
Neko nekom šapnu ispod pokrivača, tiho i jedva pokrećući usne: „Morija,
brate moj!”
Neko se probudi, neko zaspa, neko nekoga ču kako šapuće: „I zove se
kuga, rođače. Kratko ime za tako dugačku bolest!”
I taj nečujni šapat (više romor i šumor, nešto kao ćarlijanje slabog vetra iz
neznani) obiđe čitav Kao, preskoči Široki Potok, dopre do udaljenih kuća,
otključa brave, skoturi se oko ognjišta, pogasi vatre ispod kotlova i zaustavi
vodu da ne struji. Tad razumedosmo zašto su nam novi mrtvaci naduveni kao
mešine, otečenih žlezda, prevrnutih beonjača, krastavi i sa belom penom na

30
ustima. Nakaze a ne naši lepi, pitomi mrtvaci odranije koje smo redili i
spremali za sahranu kao devojke za venčanje.
Poslednjeg dana (koji je više ličio na noć) okupismo se u porti. Polegasmo
i posedasmo ispod drveća koje beše ostalo bez lišća; nešto ga je pojelo dok
smo mi mislili na drugo. Stajali su jedino oni koji su se uvek pravili važni
Nismo dobro videli. Nekakva nam se skrama navukla preko očiju kao zavese
— vidiš nju, ali jedva šta drugo; više smo slutili i predosećali. Ovde i onako oči
nisu mnogo potrebne, znamo gde je Stara Planina, gde Majdan, gde koji izvor,
gde rupa, gde put. U Kalu, uostalom, više i nije bilo ničeg za gledanje.
Ipak jasno opazismo da nas je opasno malo i to sve otpadak i krpež. Sve
sam pijanica, bolesnik, lopov, bratoubica, razvratnik i begunac iz vojske. Nigde
celog ispravnog čoveka, nigde poštene žene; takvi ili nisu došli ili su pomrli na
vreme. I čim zinusmo, čim zavikasmo (svaki za sebe kao što smo bili navikli),
nešto nam zavrze jezike, pomeša reči.
Rekosmo: „Gara-gara-gara!”
I odgovorismo sebi: „Apa-drapa, tandara-mandara. Još-jok-još!”
Galamismo, vikasmo, brbljasmo pa se raziđosmo — svaki svojom
prečicom. I to nekako avetinjski — svaki za svojim psom kao za slepčovođom.
Koji ne imadoše snage do kuća, ostadoše u jendecima Prekog Puta — da im psi
kevću uspavanke. Porta ostade prazna; u njoj ogrizine, otpaci i naše tamne
senke, utisnute u zemlju kao stopala. Oko crkve se diže kovitlac prašine (kao
neki vrtlog iz dubine) i sakri je, a nigde vetra. Jedino omorina i pukotine u
zemlji, tihe vrane i čavke i neki ugojeni gavranovi, krvavih kljunova, koji ne
mogu da uzlete i gegaju se po prašini, krepale mačke i miševi, rode na
dimnjacima i mrtve laste pod slemenima.
Te noći blesnu bez groma i pogodi crkveno kube kao nožem. Krst se sav
istopi, a na staklu prozora zableštaše jarke slike — grešnici i crvi u večnom
zagrljaju. Ko zna dokle bismo spavali, da nas ne probudi vatra. Kao je goreo i
buktao sa svih strana. Plamtele su kuće i sporedne zgrade, štale i podrumi,
pucketali stogovi, rikala upaljena stoka, sagorevali zabrani i šume, isparavali
se potoci. Plamen je gutao Kao i Kaljane, a mi smo bili iznemogli i jedva smo
hodali tajnim putem prema još tajnijem zbegu na Staroj Planini.

31
Okolo su stajali vojnici i pucali u svakoga ko je pokušavao da pobegne.

32
 IX
Sitima je vreme kratko, gladnima predugo. Naše je bilo ustajalo, uzrujano
urlicima pasa koje smo poslednje pojeli, posle mačaka, miševa i lasta. Ljudi su
bežali jedni od drugih jer su znali šta misle; spori i neoprezni su bivali ubijani i
malo kasnije smo nalazili njihove oglodane kosti. Kad više nije imalo šta da se
prosi (jer svi behu gladni i svi prosjaci) kad nebo potamne i zvezde se
izgubiše, povukli smo se u kuće kao puževi; zatvorili smo vrata, zastrli
prozore, ugasili sveće i žiškove, prestali da razgovaramo. I osluškivali smo
kako nam životi otiču iz tela kao voda iz polupanih krčaga.
Niti smo imali kuda niti smo hteli da bežimo; napolju je bilo još gore.
Ležali smo kako se ko zatekao, tiho disali, gledali se razrogačeno, a ruke i noge
nam postadoše nepotrebne. Svi smo ćutali, svima nam je bilo isto; niko se nije
žalio niti kukao. Žmurili smo jer nam je smetala sunčeva svetlost; tama nam je
bila prijatnija i bliža. Sitna, crna prašina padala je po nama, zasipala nas i
pokrivala. Nigde nije bilo mrava, muva niti vašiju — i njih je neko pojeo. Ravan
i jednoličan zvuk bušio nam je uši neprestano; zemlja je cvilela od jalovosti i
gladi.
Prvo je umrlo naše dojenče. Bilo je toliko malo i kržljavo da mu nismo
nadenuli ime; da smo ga krstili, morali bismo i da ga sahranjujemo, a našeg
popa su pojeli u nekom drugom selu. Iskoristivši priliku, otac se dokopao
majčine sise; nismo smeli ni da mu se približimo. Potom su zaređala da umiru
ostala deca, prvo mlađa pa starija, tek krštena ili tek prohodala. Izdisala su bez
glasa i već sutradan ih nije bilo. Plačući za njima (otkud su joj samo bile suze?),
umrla je i majka.
Režeći jedan na drugoga kao kurjaci (to nam je nekako samo izlazilo iz
usta), otac i ja je podelismo. Te noći spopadoše nas bolovi u trbusima, a presni
komadi mesa nam trgoše na usta; nekakva tupost nam pomrači umove, jedva
znadosmo gde smo i ko smo. Otac je ležao u jednom ćošku, ja u drugom;

33
gledali smo se praznim očima i čekali ko će prvi posustati. Bili smo toliko slabi
da nismo osećali ni mržnju koja nas je ranije spajala; morali smo postati jedno.
I ja sam mislio: mlađi sam, snažniji i otporniji, tvrd kao gvožđe, nemilosrdan
kao zver i nadživeću ga.

34
 X
Nekada je ovde živeo čovek koji nikako nije mogao da se skrasi na
jednom mestu. Tako smo ga prepoznavali među njemu sličnima, zbog toga
smo ga zapamtili.
Prohodao je u šestom mesecu. Roditelji ga jednom, umesto u kolevci,
nađoše nasred sobe; stajao je kao mator, malo raskrečenih krivih nogu, i buljio
u očevu pušku na zidu, a oči mu behu svesne i zakrvavljene. Progovorio je tek
u šestoj godini, kad su njegovi vršnjaci već uveliko brbljali. Iscrpljena majka ga
je tada odbila od sise i pokušala da se sakrije u polju. Našao je sam, izbečio se
na nju i razgovetno zatražio sisu. I njoj se, obnevideloj od umora i vrućine,
učinilo da vidi kurjačića, iskeženih zuba. Kad ga je, skupivši hrabrost (bila je
malena i od svega uplašena žena), odbila, dohvatio je srp, bocnuo je pod grudi
i pobegao. Otac (krupan i miran čovek, vazda gladan i žedan) našao ga je u
plastu sena, izvukao za noge i zverski prebio.
Uskoro su umrli, istog dana, možda istog sata. Susedi su ih našli modre,
isplaženih jezika, sa tragovima zuba na vratovima.
Neko reče: „Ako ti misliš što i ja, rođače, onda isto mislimo!”
I neko mu odgovori: „Takva je stvar, prijatelju, i na to mu izađe. Ne može
da bude drukčije!”
Odrastao je kao usamljenik — što zbog sebe, što zbog nas. Nikome nije
odlazio, niko mu nije dolazio u kuću. Rođaci (kojih beše nekoliko) odmah su ga
se od-rekli i više ga nikada nisu priznavali za svoga. Mi takođe.
Bio je mršav kao kurjak posle gladne zime. Kad se nije pazio, čuli su ga
kako škljoca zubima i reži. Imao je ruke-kandže, prstima je lomio konjske
potkovice i kosti neopreznih. Bio je naš i bio je tuđ; potajno smo želeli da ode i
da se nikada ne vrati, a on kao da je čitao šta mislimo. Išao je ogrnut konjskim
pokrovcem, nosio nož i skraćenu pušku (onu nekadašnju očevu), nabijenu
dramlijama. I uvek bos: tabani mu behu podbijeni, okoštali i gotovo rožnati

35
kao kopita. Radoznali su ga čuli kako razgovara sa sobom, reži i preti. I svi su
mu se sklanjali s puta, a on nije tražio ničije društvo.
Hajdukovao je, mahom po Staroj Planini; s druge strane prolazili su
putevi i njima nekakvi ljudi koji nisu imali preča posla. Krao je, kažu, klao i
palio, otimao stoku, silovao žene, rasturao svadbe i sabore, rasterivao pratnje,
ustremljivao se na žeteoce i kopače. Napadao je mučki, ali se svima činilo da
reži i da viče. Uskoro je morao napred, nazad nije imao kud — mi bismo ga
složno dočekali.
Navikao se na krv i tuđ strah kao što se pijanica navikne na piće; nije
mogao stati i vratiti se. Kad bi legao i zaspao — stavivši glavu na kamen,
prevrnuto deblo, crknutog konja — utvarni (možda i stvarni) progonitelji su
ga pristizali, opkoljavali i tražili da položi račune. I uzalud ih je (takođe u snu)
rasterivao puškom i vatrom, nožem i psovkama. Kad bi se probudio, bio je sam
negde u planini, izmožden i grozničav. Ljudski glasovi i koraci su, kao u snu,
bivali sve bliži, pa je morao ići dalje i činiti ponovo sve što je činio.
Na nekoj mutnoj reci, koja mu se isprečila na putu, tek onako je ubio
skeledžiju. Starca je, napola pridavljenog, bacio u blato i ševar, podigao rojeve
krupnih komaraca, ukaljao se do zuba. To blato vičte nikako nije mogao da
spere, skorelo se na njemu i postalo druga, jača koža koja ništa ne oseća i koju
ništa ne boli. I nadalje je izbegavao vodu, noću drhtao od malarije.
Lutajući, ponekad bi se uželeo ljudskih lica, ma koliko bila mračna i
neprijateljska; privlačila su ga kao sveća noćnog leptira. Sanjao ih je, sva ona
koja je ikada sreo i zaplašio: osmehivala su mu se i radovala kao nikada na
javi. I pridružio se isposniku koji se odao ćutanju, živeo u pećini i hranio se
biljem jer sve živo ima dušu koja je deo boga. Taj ga je netremice gledao
ogromnim, praznim očima (kao da na njegovom mestu vidi više takvih, živih i
mrtvih) i samo se gadljivo odmicao. Ipak, dovukao se na kolenima i trbuhu i
zaspao kraj isposnikovih nogu kao da je najzad stigao kući.
Probudivši se noću, blizu zvezda koje su žmirkale na samom ulazu u
pećinu, čuo je isposnika kako mrmlja, udarajući čelom u kamen: „Kal i
žitejskoe more! Kal i žitejskoe more!”

36
 Ustao je onda i otišao — da ne smeta nesrećnijem od sebe. Hodajući, sebi
je postavljao razna pitanja. Da li bog svi vidi i pamti? Da li zna koliko je teško
ubici, lopovu i beguncu od zakona? Da li je čovek slobodan da čini šta hoće ili
čini samo ono što mora? Zašto se svi boje smrti kad je ona olakšanje od muka?
Zašto on ubija, kad bi hteo svakog da pomiluje? I ni na jedno pitanje nije znao
odgovor.
Ogrnut konjskim pokrovcem, prišao je ćumurdžijama koji su se, visoko u
planini, muvali oko zemljane peći. Pružio je ruke da ih ogreje, možda i da nešto
isprosi. Oterali su ga upaljenim cepanicama i vikom kao kurjaka koji se
odmetnuo od čopora. Bežeći, zamišljao ih je kako gore u onoj peći i uzalud ga
mole za pomoć. Iste noći je na raskrsnici četiri puta napao neke prevoznike i
naterao ih u reku, zajedno sa kolima i konjima, osvetio se za sve što mu se
događalo. Ali mu od toga nije bilo lakše i bolje.
Oni kojima bi (provalivši im u kuću) pekao tabane na vatri, nisu mu više
ništa odavali. Nisu ga se bojali, videli su da drhti i da je gotov. Nož mu je bio
zarđao, puška se ispraznila. Kad je palio plastove sena u polju (činilo mu se da
u svakom gori njegov otac, uvek iznova živ pa mrtav), psi su ga proganjali sve
dok mu ne bi prišli blizu. Tad su zastajali i okretali natrag, zapahnuti njegovim
smradom, mešavinom znoja, krvi, straha i nesanice. I on je želeo da ga dalje
gone, da su uz njega, makar ga rastrgli. Iz šume je gledao žeteoce i nije smeo
da im priđe jer bi ga isekli srpovima i kosama; znali su ga po čuvenju i mrzeli
su ga unapred. Posmatrao ih je kako složno ručaju i složno se odmaraju posle
ručka, svi slični, gotovo jedno biće sa mnogo glava, ruku i nogu.
Tada im se prikradao i vikao: „Požar, ljudi! Kao gori! Upomoć!”
Noge su ga nosile sve dalje od Kala, ali ukrug. Zornjača mu je bila čas
napred, čas pozadi. Neprestano ga je motrila velikim urokljivim okom koje nije
znalo za strepnju i samoću. Sav jadan, pred njom se osećao još jadnije. Učinilo
mu se da mu namiguje i opalio je prema njoj, ali ga je puška prvi put slagala.
Onda ga je i ta zvezda napustila, izbledela i nestala. Idućih noći nije se
pojavljivala. U svetlom nebeskom svodu ostala je crna rupa.
Osećao se nekako naročito, svečano i bolno. Kao da mu se telo raspada i
kao da nakaze, nastale od njega, odlaze na razne strane sveta, sve male,

37
rožnatih tabana, sa konjskim pokrovcima preko grbavih leđa. Nije ih više
viđao, ali je čuo za njihove zločine: ponavljale su sve ono što je on nekada
radio, čega je pokušao da se mane, no mnogo gore — hladno i sabrano, uvek
uspešno, bez samoprogona i patnji. Činilo mu se da vidi kako se okupljaju oko
Kala, nasrću i krešte, uništavaju sve pred sobom. I prvi put mu je bilo žao svih
ljudi.
Pošto sve beše uzaludno, odlučio je da se vrati ovamo odakle je i pošao,
među nas koji ga nismo očekivali. Jer da jesmo, spremili bismo poteru,
napunili puške, naoštrili noževe i ostavili pse da gladuju. Stigao je predveče,
mokar i blatnjav, drhteći od malarije, naprežući se da ne padne. Stalno je
mislio kako je on svima oprostio i kako svi treba da oproste njemu, a posle
neka ga bace psima. Sačekao je da Kao zaspi, da se psi smire, da se crna rupa
zornjače pojavi na nebu. I zaista se pojavila, kao njemu u čast, ponovo svetla,
usredsređena i čista kao što je i bila nekada.
Rekla je, šumoreći lišćem: „Vratio si se?”
Odgovorio je: „Nisam nigde ni išao. Ti to jedina znaš. I molim te da to
kažeš njima!”
Njegova je kuća bila na mestu zvanom Grozničava Voda — tu su izvori
presahnjivali, bunari se obrušavali, ništa nije uspevalo osim krušaka divljaka,
a nečiste sile su se neprekidno okupljale. Uvlačeći se unutra, gotovo na trbuhu
(noge su se vukle za njim kao oduzete) osetio se kao da silazi u grob. I video je
naslepo: kuća je bila prazna, malne svetla i čista od pustoši. Mi smo, misleći da
se on neće vratiti, razneli ono malo sudova i drvenarije; ostali su samo slama,
balega, prazna lastavičja gnezda i kostur nekog psa koji se dovukao da tu
crkne. Čak ni miševi nisu trčkarali okolo.
Skrstivši ruke-kandže na grudima (kao da očekuje popa i poslednju
pričest), ležao je u mrklom mraku i zamišljao one koji su nekada ovde živeli.
Možda je očekivao da će se vratiti? I pitao se što ih nema, gde su, zašto ga nisu
čekali; potom je osluškivao da li mu neko odgovara. Čuo je tišinu, sovuljagu
koja je hukala sa oraha, prizivajući nekoga, noćnice koje su se besno ganjale
preko polja, žuborenje voda koje dele Kao i ništa više. Kad se smirio na slami,
kad je zatvorio oči, pojavili su se njegovi ukućani. Niko drugi, niko od onih što

38
ih je pobio i zaplašio — samo njegovi bližnji, nesmireni i neutešni. Pomrli su
dok je odsustvovao, možda od gladi, možda od bolesti, možda sami od sebe. Mi
ništa ne znamo o tome, nismo primetili.
Bilo ih je četvoro — žena i troje dece. Žena oteta ko zna gde i na silu
privedena, zadržavana pretnjama i nožem, deca napravljena između lutanja i
sva različita kao da im je majku obležavao vazda drugi otac ili prolaznici koji
se nisu gadili. Ranije se nije obazirao na njih, zaboravljao ih je mesecima,
brkao im je imena. Ponekad nije znao ni da postoje, a ponekad je smišljao kako
da ih zatvori u kuću i zapali. I sad su bili mali i mršavi, goli i smrznuti kao da
dolaze iz leda. Drhtali su, a kosti su im svetlucale na mesečini kao da ih je
popalo večno inje. Nisu mu se svetili, ništa nisu činili. Prosto su lebdeli po kući,
dizali se i spuštali kao slepi miševi, tanji od mraka, ali vidljivi. Pretili su mu
pesnicama sa kojih se ljuštila koža. Nisu ga više hteli ni živog ni mrtvog i došli
su da mu to pokažu; bili su tamo gde ih on nije nikako mogao stići, čak ni po
cenu novih patnji.
Ćutali su duboko i snažno kao da su se tamo negde sabrali i usredsredili.
Njihovo ćutanje beše gromko kao grmljavina, cepalo mu je lobanju po sredini,
razbijalo čeonu kost, kidalo potiljak. Razdvajalo ga je na dvojicu: na onog koji
se vratio i na onog koji opet odlazi. A ta dvojica behu kao robijaši zarobljeni
istim okovima koji su ih ranjavali pri svakom pokretu. Svaki je čekao smrt
onog drugog da bi slobodno zakoračio, da bi pobegao. Ali su se uzalud mrzeli.
Ma koliko se upinjali i naprezali, ma šta radili, nisu mogli da se odvoje — ležali
su na istim leđima, ježili se od iste hladnoće.
I obojica rekoše: „Vatra! Neka sve izgori!”
U požaru stare kuće (koji je planuo i zgasnuo dok dlanom od dlan)
izgoreo je čovek koji nikako nije mogao da se skrasi na jednom mestu. I sve u
njemu. Kad dođosmo, prizvani zvonom sa crkve, ne nađosmo ništa osim
hladnog pepela kao da se sve to desilo nekada, u vremenima koja ne pamtimo.
I nađosmo, pošto malo potražismo, dva smežurana, ispečena srca, povezana
tankom žilom kucavicom kao dva lista jednom peteljkom. Kad iskopasmo rupu
da ih sahranimo (možda je ono ipak bila krštena duša), srca buknuše nekim
sumporovitim plamenom. Potom zgasnuše i mi, praznih šaka, pođosmo natrag
u Kao da se odmorimo.

39
 XI
Naš manastir je bio na obali, a ispod njega belo penušavo more koje se
nikada nije smirivalo. Pristanište mu uvek beše puno čamaca koji su dovozili
goste i darodavce; plemići su nam dolazili koliko i prosjaci. Bio je okružen
maslinjacima i vinogradima, plodnim njivama, isposnicima i kelijama. U našoj
crkvi služba nikada nije prestajala niti su se kandila i sveće gasili; govorilo se
da je tako nekoliko vekova. Imali smo toliko rukopisanih ikona da nismo znali
gde da ih sklonimo, i prepisanih rukopisa koje teško da će ikada jedan čovek
pročitati, i zlata i nakita, i svega što traje ili propada. Bili smo čuvari blaga koje
nismo smeli da taknemo jer je bilo božje.
I jednom kad se inoplemenici iskrcaše i opkoliše nas vojskom, mi
izađosmo na zidove; krstove i sveće zamenismo sabljama. Zasipale su nas
strele, koplja i kamenje kao zla kiša, gvožđem okovani ovnovi treskali su u
kapije, jurišnici su nasrtali, halakanje se čulo neprekidno. Branili smo se
oružjem, molitvama i vrelim uljem koje smo napadačima sipali na glave;
branili smo se kamenjem sa zidova, noževima i golim rukama koje behu
ojačale od premotavanja brojanica, odolevali smo danima, možda i nedeljama.
Ali njih stalno beše isti broj kao da ih đavo noću obnavlja, a nas sve manje; bili
smo pospani i klonuli.
Kapije počeše da popuštaju, nestade nam ulja, sablje nam se polomiše, a
umor nas zamalo savlada. Sveće se pogasiše, kandila pred ikonama sama
utrnuše; pacovi izađoše iz rupa i razmnožiše se. Čak se i sunce sakri; niski
oblaci, nabijeni munjama i gromovima, legoše na zidove. Uzalud izgledasmo
ide li nam neko u pomoć; more beše pusto, uzburkano i belo kao sneg.
Posavetovasmo se i odlučismo da se zatvorimo u crkvu i da, pevajući molitve,
zajedno umremo. Rizničaru odsekosmo jezik da ne kaže gde su tajne riznice,
ako slučajno preživi; obeshrabrene osokolismo, izljubismo se i oprostismo.

40
 I tada se zbi nešto što se nikada pre nije zbilo. Oblaci se raziđoše, mlečna
svetlost (koja kao da ne beše sunčeva) obasja nam lica, već mučenička. Jedan
golemi, blagi lik — koji naglo postade strašan, krilat i ratnički — izađe sa
ikone iznad oltara, diže se na zidine i kao oluja se sruči na inoplemenike,
plašeći ih i satirući, kidajući im glave, lomeći ruke, cepajući grudi u kojima srca
behu mala i crna. Predvođeni tim likom, mi jurnusmo i poslednjom snagom ih
saterasmo u more, posekosmo ih i podavismo, potopismo lađe i čamce,
okrvavismo ruke do ramena.

41
 XII
Na mestu zvanom Grozničava Voda buknu divljina, zemlja se vrati svom
ranijem izgledu, onom pre Kala i Kaljana. I sve ponovo beše isto kao nekada.
Raširiše se korov, kopriva i crni slez, ono što se ne kosi, ne plasti i ne jede.
Spletoše se pitomo i divlje i ovo drugo pobedi. Kalemljene voćke se sasušiše i
propadoše, nešto ih pojede i satre. Nikoše nekakve kožaste biljke sa žutim i
crvenim cvetovima na koje pčele ne sleću, a privlače muve i obade. Posvuda
zujahu osice i stršljenovi, spremni da napadaju i ujedaju. Sve zaraste, strunu i
propade. Bunar se obruši i posta obična bara, smrdljiva i zelena od
žabokrečine. Ustajala voda zapati komarce od čijih ujeda dobijasmo vrućice.
Sama od sebe (niko je ne zasadi, valjda je vetar donese) izraste kriva kruška
divljaka sa plodovima trpkim i gorkim — pod njom ne beše hlada ni odmora. I
na tom zabačenom mestu stvori se veštičije guvno, noću puno i bučno, danju
prazno i golo.
Neko reče: „Ako, ako. Da naše žene znaju gde da se okupljaju i dogovaraju.
I ostalo!”
I neko dodade: „A i mi da znamo gde da potražimo žene kad nisu kod
kuće i kad se uželimo nekih stvari!”
Namernička staza (deo Prekog Puta) baci se u stranu i daleko zaobiđe tu
pustoš na kraju Kala. Njom više ne prolažahu kao nekada momci iz drugih
sela, lutajući kaluđeri, secikese, lopovi i ubice. Njom više niko ne prolažaše.
Jedino poneki slepac tumarnu tamo u prazno i uzalud pipaše štapom; što se ne
vidi tamo kao da nije postojalo.
Onda se, kao u strašnoj priči, namnožiše zmije — da imaju naši potomci
šta da pričaju uz vatru. Zapati se neka mala, šarena vrsta (do tada nepoznata u
ovim krajevima) koju rasterivahu tek led i sneg, tek oštri vetar sa brda koji
reže kao brijačem; neka do tada neviđena vrsta uskog i hladnog tela, velike
glave sa razrogačenim očima i ukočenim, malne ljudskim zenicama — gledale

42
su oštro i prezrivo kao da o nama sve znaju. Ni naši najstariji nisu upamtili
tako nešto niti su mogli da ispričaju kakav pomen o tome. I te zmije su se
dozivale šištanjem i parile se u parlogu; tamo su odlazile i otud se vraćale u
sve većem broju kao da izviru odnekud iz dubine. Kriva kruška im beše dom i
osmatračnica: šareni grozdovi su vazda visili sa njenih grana, splitali se i
rasplitali.
Naše žene rekoše: „Pazite sad. Da mi splićemo takve kike, vi biste nas
izvikali za veštice ili za nešto još gore!”
I neko im odgovori: „Izvikaćemo vas i ovako, ništa se vi oko toga ne
brinite!”
Za vetrovitih i olujnih noći otud se čuo piskav glas kao da neko nemušto
jauče; ni doziv, ni pozdrav, ni odgovor — nešto drevno, tužno i zlo kao da je
izašlo iz same sredine mraka. Čuo se jasno i razgovetno, mada smo se svi
pravili da ga ne čujemo, da ga nema. Jedino su naša neiskusna deca pitala koji
se to đavo čuje odozgo od Mramorka, pa su šamari pljuštali odasvud i pesnice
bubotale po ošišanim temenima. Šta tu ima da se pita kad niko ne zna
odgovor? Od tog bezglasa krave su gubile mleko, petlovi prokreštavali, konji
lomili noge na kamenju i lipsavali, trudnice su pobacivale, a mrtvaci se
vampirili kao nikada ranije. Sve se nekako izopačilo i okrenulo, došlo na
pogrešno mesto i postavilo se na glavu.
Prođe neki konjanik (crn kao da je izašao iz vatre) sa licem prema
konjskim sapima; jaše bez sedla i pridržava se za rep, a stopala mu ne vire iz
nogavica kao da ih nema. Videsmo ga izdaleka prema olujnom nebu i kao kroz
izmaglicu; nestade pre nego što stigosmo da se načudimo. Naši psi i ne
zalajaše na njega, podviše repove i posakrivaše se; nad Kao se nadnese siva i
crna duga bez drugih boja, sklopi se nad nama kao nebeska kapija — ne
primetismo kad iščeze.
Kiše su zaobilazile Grozničavu Vodu koja imadijaše stalno suvu i ispucalu
zemlju kao da je pod šatorom. Padale su svuda po Kalu osim tamo, nešto ih je
uvek skretalo i razbacivalo. Mnogo puta smo gledali odozdo kako se teški
oblaci jalove i nekuda žure da prospu, a tamo ne pade ni kap. I otuda se

43
razbežaše miševi, ježevi i vrapci, gotovi svi živi stvorovi; jedino se po neki tvor
smucao naokolo, smradio oko sebe i tražio živinu.
Malo kasnije zmije počeše da izlaze na Preki Put kao da ih isterivahu
vrućine, suše i bezvetrice. Kasno u jesen su ponovo nestajale, povlačile se na
svoje tle, da prezime i da se namnože; uvek ih je bivalo sve više. Ali su već u
rano proleće, čim spadnu snegovi, prekrivale kolovoz, hvatale se za točkove,
oplitale paoke, obavijale se oko glavčina svima onima koji su išli na Staru
Planinu; drugog puta nije bilo, novi nismo hteli da pravimo. Stoka nije htela da
vuče, koprcala se u zapregama i bacala čifta kao pomamljena. Uzalud
polomismo hiljade bičalja, uzalud vitlasmo ždrepčanicima i psovasmo sve do
boga — napred nismo mogli i vraćali smo se u Kao da se odmorimo.
Neko reče: „Ako se ove ne manu moje stoke i mojih kola, ja bežim tamo
odakle su moji stari nekada pobegli; Pa se vi s njima dalje dogovarajte!”
Odgovorismo: „Hvala ti lepo na pomoći. Ti si bar pamet i uzdanica. Bez
tebe je kao i s tobom, samo malo bolje!”
Ujed tih čovekolikih zmija bio je brz, bolan i naizgled bezopasan.
Trenutak jedan, kratak srh kroz žile, nešto hladno oko srca i vrelo u mozgu i
ništa više. Ujedeni često ne bi ni znao da ga je pečilo jer sve beše obično; to bi
mu rekli i dokazali drugi, oni što otvaraju četvore oči i love tuđe nevolje. I
ujedeni bi, vođen tuđim pogledima i rečima, na sebi otkrio reckastu ranicu bez
krvi, beleg jedan koji sam možda ne bi ni primetio. Na koži bi mu ostala
okrugla žuta mrlja, slična lišaju na kori drveta, koja kao da pokazivaše trulež,
kvarenje krvi negde u dubini; to mesto više nije bilo osetljivo i živo, već tvrdo i
kao tuđe, moglo se seći ili ubadati bez bola.
Poboljevalo se uskoro, posle nekoliko dana i noći sanjivosti i spavanja bez
snova; naglo, sa vatruštinom, oduzetim udovima, buncanjem i prikazama.
Ujedeni bi ležao zgrčen, kao vezan nevidljivim konopcima, i zurio u nešto
nevidljivo. Povremeno je pokušavao da skoči u vatru i da smesta postane
oganj. Kad bismo ga nas trojica-četvorica vratili pod pokrivače, buktao je celim
telom i nama se činilo da u rukama držimo plamen u obliku čoveka. Katkad je
govorio kao da proriče, ali mu reči behu strane i nerazumljive, iz nekog jezika
koji nikada nismo čuli. A njegovi grozničavi snovi behu crveni, palacavi kao

44
požari suvih trava i sasušenog drveća pretvoreni u zmijske žalce koji
pucketaju. I znalo se da će ujedeni kad prezdravi (ako prezdravi) biti pospan
oko podne i budan oko ponoći i rasejan kao da nije čitav ovde; da će pričati
zamršene i gorke priče bez kraja i da će (ako ga ne zgodi puščano zrno, ako ga
ne proguta voda, ako se ne izgubi u svetu izvan Kala) umreti u snu sjajnom
kao vatra i crvenom kao sveža krv jagnjetova.
U tom vremenu zmija kružile su razne nesreće, pošto sreće retko
navraćaju ovamo — zaboravile, valjda, gde smo. Buknuše dva-tri požara usred
kiše, sagore nekoliko kuća, štala i sporednih zgrada i nešto previše revnih
gasilaca. Umesto da ugasi te požare, kiša ih razbukta; potrošismo pola Širokog
Potoka dok im stadosmo na kraj. Vode u našim bunarima opet ne beše — ima
je samo kad nam nije potrebna. Navali oštra suvomrazica uoči Vidovdana, pa
nosismo kožuhe čitavog leta, sve tamo do nekih avgustovskih lapavica — kao
da godina dubi na glavi. U julu pade slana i potre i ono malo slabašnih useva;
od brige i dogovaranja šta ćemo ne stigosmo ni da sejemo ni da žanjemo. A u
jesen kuljnuše jare i pripeke kao da sunce zakašnjava, kao da se zadržava
negde na putu do nas.
Jedan pijani reče: „Ne bavim se samo ja u krčmi, pa me nigde nema. Je li
tako, narode?”
I odgovorismo mu: „Kakvi samo ti. Ali ti bar dvanaest meseci godišnje.
Ostalo, si kod kuće i trezan!”
Zamalo da se naviknemo na zmije i na čitavu tu pometnju vremena, kiša,
snegova i vrelina; navikavali smo se mi i na gore stvari i još ćemo. Ali zmije
kretoše nekuda kao da smo im mi izašli na nos.
Sunčanog letnjeg jutra (ne bismo ni primetili sunce da neko ne zakuka
kako će mozak da mu provri i ne skide dva kožuha sa sebe) čusmo prvo onaj
glas, a potom složno šištanje i siktanje; nešto se gore događalo. Ustumarasmo
se i uznemirismo (šta ako onaj gad krene na nas?), ostavismo poslove, žene i
decu — one i ona se uvek izvuku kad je nešto opasno. Začas smo svi stajali na
Prekom Putu i gledali prema Grozničavoj Vodi, dok nam je sunce kao izludelo
svrdlalo temena i palilo zimske kape. Niko nije izostao, niko nije pobegao, čak

45
ni oni koji se uvek izvlače od zajedničkih poslova. Svi smo bili gde treba. I onaj
pijani je napustio krčmu, stao među prve i trudio se da ne padne na nos.
Iz parloga su izlazile zmije i lazile prema Jarugama. Kretale su se brzo i
smišljeno, sve desetina za desetinom kao da idu u napad, dignutih krupnih
glava, iskolačenih očiju, vijući kratkim telima, poigravajući na repovima. I nisu
nas primećivale, valjda za njih više nismo ni postojali. Izlazile su satima kao da
su im zmijarnici negde duboko pod zemljom, kao da ih ima mnogo više nego
što je nas. Taman bi se napolju malo proredile, kad bi odozdo ponovo kuljnulo,
nadirale su nove i mlađe. Povremeno se razlegao (mada niko od nas nije znao
odakle dolazi i ko ga pušta) onaj molbenopreteći glas, visok i vapijući; potom
složno šištanje i siktanje kao odgovor. Katkad bi se tu i tamo zapožarilo,
zapucketalo i zasvetlucalo, ali na kratko; behu to nekakve žalačaste vatrice
koje varaju oči kao odblesci sa razbijenog ogledala. I strujao je neki ledeni
vetrić koji nam jedva dopiraše do kolena — već oko pasa ga nigde nije bilo. Do
podneva (a možda i do večeri) izlazile su iz parloga i milele prema Jarugama, a
tamo im se valjda gubio svaki trag.
Neko reče: „One odoše tamo. Gde ćemo sada da sahranjujemo
povampirene, gde obešene i samozaklane?”
I svi mu odgovorismo: „U tvom grobu, budalo. Ako ti ga uopšte budemo
iskopali!”
Kad sunce buknu usred neba (to je prvi primetio onaj pijani, pavši na
leđa), videsmo da nijedne zmije više nema. Beše nestao i onaj glas; u vrelini je
visila providna i zagušljiva tišina, sva lelujava od jare i glavobolna, a ipak
glasnija od naših glasova. I kad pođosmo kućama, učini nam se da nam se tela
smanjuju i da svi dobijamo repove.

46
 XIII
Ime Lazar je nasledno u našem rodu. Najstariji sin ga uvek daje
najstarijem sinu.
Neko reče: „I tako redom, dok reda više ne bude. Dok prvi ne postanu
poslednji, a poslednji prvi!”
Mnogo puta je izgovoreno na krštenjima, venčanjima, naslednim
parnicama i sahranama, prilikom pomena, četrdesetodnevica i litija, na
mobama i sedeljkama uz vatru, prilikom vračanja, mađija, tuča i ubistava.
Mnogo puta je progutano i prećutano; svi su ga znali, a niko ga nije pomenuo.
Ušlo je u regrutne, poreske i vojne spiskove, kao i svako drugo, i zadržalo se
tamo. Pojavljivalo se na vašarima i pazarištima, u kasarnama, zatvorima i
bolnicama, ispred kazana (sa porcijom u ruci), na krstačama i krajputašima,
pored vodenica i česama. Visilo je na vešalima i molitvalo u crkvama, nestajalo
i pojavljivalo se.
Svaki naš Lazar ima bar dva imenjaka: onog ispred sebe (koji završava
neprekinuti lanac) i onog iza sebe (koji nastavlja i čiji lik ne može sagledati),
Svako koleno ima svoga Lazara, svaka porodica, svaki kraj, svaki Kao; imaju ga
i kad misle da ga nemaju. On je večno ime, poteklo iz prošlosti i starih knjiga;
prvi ga pominje jevanđelist Luka. Da bi se nekako razlikovali (svi su visoki,
crnpurasti i oštronosi), naši Lazari dobijaju nadimke koji im doživotno
zamenjuju imena. Tako ih pamtimo desetak: Cvetića, Kokodeveta, Pužu,
Sokoćala, Milančića (taj je nestao u jednom krvavom šancu), Đozu, Vidojka,
Murgu, Žuru (toga su prepoznavali i kao Crngaliju), Zelembaća, Ćormilojka,
Skita (toga su, izgleda, greškom zaklali), Tuju i Kolesara. I neke druge koje
nećemo stići ni da pomenemo.
Onaj neko reče: „Ostale ne pamtimo jer nisu za pamćenje. Da glava i od
njih ne boli kad već i onako boli!”

47
 Događa se i da ih zovu drukčije, da ih niko ne zna pod Lazar-imenom;
odazivaju se na sva druga imena osim na svoje, a kadšto se i sami drukčije
predstavljaju. Događa se da sahranjuju jednog, misleći na drugog, i da
pozdravljaju mrtvog u liku živog; vreme ih i onako brzo izjednačava i svodi na
jedan jedini lik. Ili da traže onoga koji je davno nestao i da nađu onoga koji se
nigde nije micao kao da je urastao u zemlju, kao da se slio s predelom. Ili da
trećem naplaćuju dug koji je ostavio četvrti, a da prvog (i pravog) potpuno
zaboravljaju; preblizu im je da bi ga dobro videli. Ili da žene onoga koji je
iščileo, a prisutnog da previđaju; nevesta odlazi u postelju sa pohođaninom
(svode je slepi deveri i gluvi čauši i tamni starosvati) i porod joj je sav
providan kao da je tanke kože i svetle, krvi.
Onaj neko opet reče: „Svi smo isti, jedino što se različito zovemo i što
nikako da se prepoznamo. Amin, svatovi!”
Prvi Lazar, izgleda, nije prvi; pravog prvog nije bilo ili mi ne znamo ko je
taj bio. U našem sećanju i pričanju on je belopokladna maska (nagaravljena, sa
ovčjom kožom i vučjim repom, sa petlovim perom za kapom) koja se
nepozvana umešala u dugu povorku što svakog časa menja mesto. Na Širokom
Potoku je kad i na Pakincu, istovremeno obilazi Jazvine i Karaule, spava u
Ridu, budi se na Porodinu, a već je nekako na Goloboku. Čas je napred, čas
pozadi; stapa se s drugima i drugi s njim, izdvaja se, vraća, premeće i
preobražava, olicetvoruje i nakaradi. On se ne da prepoznati; svaki od nas vidi
samo ono što vidi i svaki različito. Dok povorka obiđe Kao, prokrstari
raskrsnicama, pronađe hrastove-zapise, on promeni mnogo lica i obrazina;
stari i podmlađuje se, peva, plače, veseli se i kuka, raščinjava se ili raste,
ponosno stupa među prvima ili človi na glavi, izigrava vojnika, ismeva popa.
Jelen je, mačka, senica ili kurjak; dlakav, pernat, gololeđ, repat i rogat, sve
prema očima koje ga gledaju. Pastir u Belom, on je hajduh u Crnom Kalu;
mudrac na Parezovcu i Strahiljevici, luda na Kotraži, a oploditelj svuda. Ovde
voli pse, tamo jaši konje — pčelar, kolar, žetelac, palikuća ili pevač.
Svaki korak u stranu čini da se dugoživući Lazar umnožava. Mi vidimo
svega dvojicu-trojicu, poznajemo najbližeg, a ostali nam liče na senke koje lete.
Ostali Lazari, skriveni u žbunju, čekaju da naiđe pijana povorka (sva od
rakijskih snova i prikaza) i da se krišom umešaju; posle im je lako koliko je

48
nama teško. Pred članove raspevane i pogružene povorke iznose samo svoja
gipka i hitra lica kao išarane tikve; niko ne zna ko su i šta su u stvari i niko ih
ništa ne pita jer ne bi ni odgovorili.

49
 XIV
Dovde sam — preko reka, ravnica i planina — stigao pešice, a putovao
sam godinu dana. Šibali su me vetrovi, peklo sunce, ujedali svakojaki psi,
napadali razbojnici. Ubili bi me da su imali šta da mi otmu; moje siromaštvo
me je štitilo, a moja misija vodila. Video sam zemlje koje nemaju kraja, gladne i
očajne narode, šumske zveri pitomije od ljudi, decu koja nikada neće
prohodati. Nisam znao šta sanjam, a šta je java; ponekad sam zaboravljao ko
sam i gde sam se uputio. Jeo sam meso sa lipsalih konja i koru sa drveta;
nekoliko puta su zamalo i mene pojeli. Grešio sam da bih ostao živ; živeo sam
da bih stigao. A kad sam stigao, mislio sam da sam pogrešio zemlju i vreme, da
sam možda uzalud grešio.
Treći Rim je golem grad, prostran, prašnjav i blatnjav. U njemu žive Grci
pored Tatara, Nemci pomešani sa Mongolima, Francuzi među Rusima i mnogi
drugi bez imena i porekla; govore, mole se i sahranjuju različito, žive ludački.
Bojari su bogati, trgovci debeli, vojnici opaki, a narod je siromašan; toliko
prosjaka nigde nisam video. Umire se od gladi s pogledom na zlato kupola i
crkava, pod točkovima besnih kočija, od kamdžija onih što održavaju red u
državi. Mislio sam da sam im brat; bejah samo jedan među hiljadama molilaca
koji su se okupljali oko crkve Vasilija Blaženog.
Već nekoliko godina čekam da me primi car svedržitelj, otac svih nas
pravoslavnih hrišćana; izneću mu patnje moga naroda u ropstvu pod tuđinima
druge vere, moliću za vojnu i bratsku pomoć. Oni koji su me poslali, stare i
čekaju da se vratim; ja sam im poslednja nada. Ako zakasnim ovde, možda će i
za njih tamo biti kasno. Klečim pred ulazom, ljubim skute bojarima, a oni me
udaraju nogama i prolaze. Ako su oni zli, car je sigurno dobar; kad čuje naše
vapaje, pomoći će. I dospeću pred njega makar polumrtav, makar od svoje
kože napravio pergament na kome ću ispisati poruku.

50
 Danas sam bio kod cara. Privukao sam mu se klečeći i udarajući čelom o
kamen. Kad sam podigao glavu, preda mnom je na prestolu sedeo nizak, crn
čovek rošavog lica; ličio je na tuđina. Dok sam govorio sve ono što sam u sebi
bezbroj puta ponovio, dosađivao se i kao da me nije slušao. U sitnim očima
video sam mu strah od ljudi, sumnju i prezir prema svima; ruke su mu stalno
podrhtavale. Činilo se da za naš narod nije ni čuo. Usred mog govora je zaspao
i ja sam nastavio njegovoj kruni. Stražari su me posle izbacili napolje i
pretukli; rekoše kako sam pokušao da probudim cara, našeg jedinog i
poslednjeg spasioca.

51
 XV
Jedan Lazar ipak stoji tamo negde i ne pomera se. Ko ga potraži, uvek će
ga naći. Došao je pešice, ranjavih nogu i bos. Bezbroj opanaka pocepao je
odande dovde, a mogao je i više. Imao je stara kola sa četiri različita točka, dve
mršave kravice koje su se jedva vukle, nešto golotrbe dečurlije, kamdžiju, nož,
pušku koju je punio odostrag. I uporno ga je pratila senka čoveka koga je
negde tamo ubio (Turčina, Grka, Bugarina, Vlaha, Arapina ili nekog desetog);
zbog toga je pobegao i nije se zaustavio sve do Kala, putujući noću i skrivajući
se danju, izbegavajući carske drumove i prohodne puteve.
Žena mu je bila (kad pokušamo da je vidimo) nekakva tamna senka,
mutna i bez lika; dve ruke, dve noge, materica, glas koji se ne čuje, oči bez
pogleda. I porod joj je bio isti takav; jednaka, uvek gladna deca koja plaču,
tuku se i svima smetaju, koju je razlikovala jedino prema uzrastu. Za njima je
zapristajao zao, ćopav pas, pripitomljeno kurjačko štene; vezivali su ga za kola
i gledali da mu ne priđu blizu. Konj je usput lipsao, svinje se razbežale po
šumama kroz koje su tumarali; ovce su sami pojeli ili prodali ljudima u
zabačenim selima bez imena koji su se takođe od nečeg ili nekoga skrivali i
rado pomagali begunce.
Oči su mu izbledele od prašine, sunca i vetra, a kosa pobelela od straha. Ni
sam nije znao da li je star, sredovečan ili mlad. Jedino je ponekad, primetivši
kako deca krupnjaju i rastu, mogao da nasluti svoje godine.
Govorio je sebi: „Čoveče, stariji si od oca i majke, možda i od svih dedova.
A noge i ruke te još uvek služe i čini ti se da si besmrtan. I neka tako i bude!”
U zoru su stigli u Kao, zaustavili se pred tamnim padinama Stare Planine;
sovuljaga se tek bila ućutala, grlice su pevale odasvud, rosa je škropila lišće i
travu. Svetlost nevidljivog sunca izbijala je sa istoka, zarila modro i čisto nebo.
U šumi su žuborili skriveni izvori; daleko negde zavijao je usamljeni kurjak.

52
 I on reče svojima: „Stigli smo. I ovde ostajemo. Nikad me ništa neće
pomeriti sa ovog mesta — ni vlasti, ni vojske, ni bune. Zakunite mi se da ćete i
vi činiti isto!”
Kola nisu mogla dalje, a ni oni. Ostadoše gde su se zatekli; ni na brdu, ni u
dolini, a blizu izvora, šume i puta (kasnije je nazvan Preki), na čistini koju je
napravio neki raniji požar. Zapališe vatru, rasteraše mrak koji nahrupi (dan im
je proleteo neprimetno), povečeraše šta se zateklo i zaspaše. I Lazara savlada
san sličan onom u detinjstvu. Osu se nebo zvezdama, zaplamsaše baklje,
drveće se nagnu i zamaha krošnjama; neke belolike žene sa raspletenim
plavim kosama zaigraše na proplanku i zapevaše tiho, umiljato. Crne senke
bez krila letijahu okolo, krešteći opako; neke ogromne prilike, slične
ljudskima, koračahu kroz šumu kao da su stene oživele. Jedna krezuba veštica
(takve je i ranije viđao) pojede detinje srce, nadu se i puče. Kukavica zakuka sa
hrasta i prhnu, a hrast se prelomi i pade.
Sutradan uvide da nije sasvim sam, da su njegove putničke noge, hodajući
ovamo, koračale u mnogo pravaca. Dok je krčio šumu (jednom tupom
sekirom) i gradio kolibu, bio je okružen senkama; bilo ih je toliko da ih je
jedva razlikovao. Jedna je odlazila u manastirske poslušnike da iskupi grehe i
da okaje svoje i tuđe zlo, druga se dugo davila u velikoj severnoj reci ispod
nekog belog i crnog grada na bregu, treća je nosila krivu janičarsku sablju i
sekla glave svojoj braći druge vere, četvrta je podmetala požare i sama gorela
u njima. Neka se okretala u krug kao da ujeda sebe za rep; samoproždirala se i
samostvarala kao u onim davnim danima kad je sve bilo moguće. Ostale su
prosile kraj drumova, pravile ćumur, pijančile i klale se po krčmama, gonile
dželepe stoke i krda dugouhih svinja, vukle se oko gradova i prljavih
garnizona. Pojavljivale su se tamo gde ih niko nije sejao i nestajale kad se niko
nije nadao; mršave, brkate, proždrljive, kukavne i nasilne, izmoždene od
strahova i požude. Tumarale su zemljom bez smirenja, skupljale lekovito bilje,
klatarile se na vešalima, hajdukovale, išle prema Svetom Grobu, tražile ono što
neće naći i svuda pile grozničavu vodu, pomešanu sa rakijom i otrovima.
On reče: „Ostavite me na miru. Bežite. Gonite se u materinu. Ja nisam vi. Ja
sam ja!”

53
 Uzalud. Bio je čitavo nesložno i bučno mnoštvo koje se guralo napred za
zimskih meseci (dok je piljio u vatru), izviralo iz rupa, robijašnica, grobova i
jaruga, kuljalo iz mračnih šuma, nadiralo drumovima, opsedalo manastire,
crkvene porte i pijace; tisuću hiljada njih odjedanput i svi na jednom mestu.
Bio je trezven (pijan samo kad i drugi) i marljiv ali se katkad zanosio. Pred
njegovim zasenjenim očima promicali su stoletni hrastovi razvijorenih krila,
breze koje se hvataju u kolo i pevaju, crveni petlovi s ljudskim glavama, čopori
belih i crnih kurjaka, strašila raširenih ruku, povorke zagrobnika. Obrađujući
imanje (od oka i dokle mu se htelo), slušao je kreštave i vapijuće glasove; zvali
su ga, psovali i pretili mu. Drugi su slušali njega (pogurenog i sa sekirom u
ruci) i mislili da razgovara sam sa sobom. Kad se naginjao nad izvor, da se
umije ili da se napije, iz vode su ga netremice posmatrale mnoge šarene oči i
mnoga usta su šaputala svoje zapletene sudbine, pričala 5 mu o sebi i drugima
kao da samo on pamti. Zato je uvek bio žedan, zato je znao sve izvore u Kalu;
čistio ih je, ograđivao kamenjem, rasterivao stoku.
Za sofru je sedao sam (žena i deca su jeli posle njega, ako šta pretekne), a
ustajao okružen gungulom koja bi nahrupila odasvud, blebećući i vrišteći; nije
se tražilo samo jelo, već učestvovanje i saučešće, prisan razgovor bez reči,
bratimljenje sa svim onim što je moglo biti. Njegovi sinovi su ličili na njega,
ponavljali ga, ali su se u njima, kao u otvorenim posudama, pojavljivali i oni
koje nije poznavao: zduhači, pijanice, konjanici bez konja, ubojice, ludaci s
penom na usnama, doušnici, poturčenjaci, krivokletnici, ološ javnih kuća i
smetlišta, tuđi vojnici i vampiri.
I on reče: „Vi ste moji. Ja sam vaš. Tako nam je suđeno, deco. Teško svima
nama!”
Kad je umirao (već mnogo stariji od svih u okolini, satrven i smožden),
prvo mu se učinilo da je, mada bez duše, uzleteo u nebo, vinuo se kao golub
visokoletač. Vazduh je strujao oko njega, zvezde se približavale, mesec mu je
bio na dohvatu ruke; raskriljene kapije su čekale da prođe. No zakratko.
Svetlost utrnu, nebesa potamneše, visoke kapije se zatvoriše; osetio je kako ga
vuče zemlja, kako ga njen teški miris drži i ne da mu nikuda dalje. Padao je
strmoglav kao da je odjednom izgubio krila.

54
 XVI
Noćni sam čovek i nesaničar; poslednji put sam zaista zaspao prve bračne
noći. Budim se čim sklopim oči kao da nešto u meni nešto čeka — nepoznato,
tajanstveno i mračno; živim cepteći od potmulog straha. Dok moja žena slatko
spava (možda ću je jedne noći ubiti tako na spavanju), ležim u krevetu, znojim
se, čekam, osluškujem šta se zbiva u meni i napolju. I nikada se ništa ne zbiva,
tišina leži preko svega, steže i guši; usta i pluća puna su mi tišine. Ako zalaje
pas, ako zapevaju petlovi, osećam se kao da nisam sam. A sunce rasteruje
strahove kao maglu; suton ih ponovo vraća.
Društvo mi pravi jedino mesec koji se pomalja iznad Mramorka kao
uhoda; lice mu je okruglo, izbrazdano i podsmešljivo. Kad je izjeden, bliži mi je
i draži, šapućem mu nežno kao nekada ženi; kad je pun, potresa me svega
iznutra, ne da mi da ležim, tera me da ustanem i da hodam, čini sa mnom šta
hoće. Niko u Kalu i niko od mojih ne zna gde sam sve bio po takvim noćima,
šta sam radio; ja danju ćutim o tome, čak i privremeno zaboravljam. Čistim
kaljave opanke, krpim pocepanu odeću, češljam ulepljenu kosu i ćutim;
poslednju vešticu (jednu moju dalju rođaku) utamanili smo pre nekoliko
godina.
Bila je tiha noć, izjedeni mesec je visio na nebu kao naoštren nož. U
polusnu čuh konjski topot, iznenadan i bodar, kao da neko besno galopira
Prekim Putem, fijuče kamdžijom, bičuje oznojene konjske sapi, a potkovice
zvone na kamenju koje pršti. Trgoh se i skočih da pogledam kroz prozor, ali,
što zbog slabih očiju, što zbog prljavog stakla, ništa osobito ne videh. Bila je
polutmina, slaba mesečina se neodlučno cedila s neba, uznemirene senke su se
smucale po voćnjacima; nečija povijena lopovska leđa behu na plotu.
Topot se udalji prema Mramorku i dalje prema Staroj Planini, odjekujući
kao zvona sa mnogih crkava; potom nestade. Prvi petlovi su pevali sa raznih
krajeva Kala, pospano i jedva čujno, sve je spavalo posleponoćnim snom (ovde

55
smo na svašta navikli); iz šume je dosadno hukala sovuljaga. Moje srce je tuklo
u podgrlcu. Šta se to događa u noći? Šta se to događa u meni? I pomislih da
ničega nema, samo je meni zlo; starost mi nagoveštava da ću možda uskoro
umreti dok svi spavaju.
Sutradan nikome ništa nisam rekao, prećutao sam svoje snoviđenje;
dnevni Kaljani ne vole noćne priče niti veruju ljudima kao što sam ja,
nespavalicama i starcima. Sledeće noći zauzeo sam busiju pored prozora,
očistio staklo, motrio i osluškivao, strah mi se skoturio oko srca; naprezao sam
vid i sluh koji mi odavno ničemu ne služe. Pokušavao sam da prodrem kroz
tišinu kao kroz nevidljivi zid. Ima li ičega iza? I šta je to? Da li je mračno i
neprijateljsko prema nama? Ili mu je svejedno ko smo i šta radimo?
I zaista, nečeg je bilo, nešto se dešavalo. Slutnje me nisu prevarile kao
toliko puta do tada, nisam uzalud čekao. Topot se čuo svake noći, otprilike u
isto vreme; razjaren i bahat topot konjskih kopita, čas usamljen i udaljen kao
da dopire ispod zemlje, čas bučan kao da čopor konja ili četa konjanika
galopiraju preko Kala, dolazeći niotkuda, idući u ništa. Ne kažem „kroz Kao”
jer svemu tome nikako nisam mogao da odredim putanju; povremeno je
odjekivalo sa zemlje, povremeno se dizalo u nebesa i hučalo među jasnim i
mirnim zvezdama, a možda je dopiralo i sa meseca koji se popunjavao i rastao,
podsmevajući mi se. Katkad se čulo odasvud kao da nevidljiva, opasna konjica
juriša na zaspalo selo koje ništa ne sluti, koje će se probuditi tek kad bude
kasno; razlegalo se kao zvonjava pogrebnih zvona, kao jeka koja pada odozgo.
Što sam se više naprezao, jasnije i bolje sam čuo; sluh mi se otvorio kao u
detinjstvu. Ostali noćni zvuci se povukoše, nestadoše, potonuše u vodopadima
mesečine koja se srebrnasto slivala niz litice neba; topot i njisak se pojačaše,
osvojiše čitav prostor. Zar ih ne čuju svi Kaljani, makar kao romor u snu? Zar
ih ne čuje ceo svet? Opsednut i zaglušen, sedeo sam pored prozora kao mladić
koji čeka devojku i posmatrao kako mesec raste i kako mesečina buja. Da me
je neko prekinuo u tome, ubio bih ga.
Jednom, valjda kad sam bio spreman i sposoban, napregoh oči i videh.
Mnogo crnih, zapenušanih konja galopiralo je Prekim Putem, korak-dva iznad
tla, jezdeći od istoka prema zapadu kao da jure nestalo sunce; grive su im
vijorile u bezvetrici, oznojeni bokovi se presijavali na mesečini, potkovice

56
bleštale, amovi zveckali. Bili su krupni i vitki i kao da su imali arhanđelska
krila. Gledali su me krupnim i slepim očima kao da vide utvaru. Na njima ne
behu ljudi već neke prozirne, uskolebane senke koje okretahu prema meni
gole lobanje i dizahu pesnice, nemoćno preteći; ne videći ih dobro, redom sam
ih prepoznavao. Bili su to naši mrtvi koji su se vratili, koji su me pozivali k
sebi. Sedeći na leđima onih konja, bučno su jezdili putem, proređivali se i
nestajali na Staroj Planini.
Dok su me vezanog vodili u grad (bio sam zaklao ženu na spavanju),
nikom ništa nisam hteo da kažem.

57
 XVII
Jedan Lazarević (imena mu se više niko ne seća) otišao je u manastir; to
pre njega nije uradio niko od naših. Crkvene i nebeske stvari nama nikako ne
idu od ruke; zemlja smo, zemlju jedemo i na njoj ostajemo. Zaputio se negde
na jug, što dalje od Kala i od nas, stazama koje su naše noge zaboravile; njima
su možda nekada hodili naši preci. Dvaput je prešao Moravu, jednom Ibar,
potom nekoliko Stupnica. Kako — to ni sam nije znao; možda u snu, možda
leteći. Išao je dok je mogao, dok ga je nešto vuklo napred i nemušto mu
pokazivalo put. Najzad je pao pred velikim vratima koja su škripala na vetru;
činilo mu se, polusvesnom u prašini, da isijavaju blagu i utešnu svetlost.
Našli su ga manastirski poslušnici kad su pošli da ugone stoku; jedan se
saplete preko njega. Uneli su ga u konak, zahranili hlebom i rakijom i ostavili
igumanu na rukama; oni su žurili na posao. Buncao je tri dana i tri noći,
iguman nije razumeo šta; četvrtog dana otvori oči i ne začudi se mestu na
kome se nalazi — samo se prekrsti i zaplaka. I primiše ga odmah među
iskušenike; godinama im niko (zbog zabačenosti i siromaštva) nije došao radi
postriga.
Obrevši se među ćutljivim kaluđerima, nekadašnji Lazarević je sve
zaboravio — ime, rođenje, porodicu, detinjstvo i mladost, put kojim je došao,
igumanove usjaktele i lude oči. Ničeg se nije sećao, čak ni onog što je bilo juče.
Iza njega je ležala samo sušna, spržena zemlja, ispucala i bez života; nad njom
su duvali pusti vetrovi, tamo-amo su lazile šarene zmije sa malne ljudskim
zenicama, požari su se gasili, a šume nigde nije bilo. Kad bi mu se (snom ili
groznicom) ta zemlja približila na dohvat ruke, primakla se samim
manastirskim zidovima, padao je u postelju; tukli su ga led i sunce
istovremeno, mučilo sve ono što se ne može rečima iskazati. Ono što je
govorio, drugi nisu razumeli. Ono što su drugi govorili, on nije razumevao.
Oni rekoše: „Ne čujemo te, brate. Šta to govoriš?”

58
 On pomisli: „Ne čujem ni ja vas. Zašto ćutite govoreći?”
Tako je postao blaženi. Smirenog i otupelog, sa ukočenim zenicama (kao
da je video nešto što natkriljuje sve ostalo), pokazivali su ga vernicima,
gostima i sebi. Ujutro su ga iznosili pred crkvu, uveče uklanjali i zapajali
vodom (rakiju su čuvali za sebe); on ništa nije primećivao. Nekoliko puta
pomisliše da ga ispuste, kao slučajno, ali odustadoše; on na to ne bi ni trepnuo
kao da telo više nije njegovo. Mahom su ga sažaljevali, ali s mržnjom. Zašto se
njega ništa ne tiče i time kao da nipodaštava njihove živote, uznosi se i neće da
deli ovozemaljsku muku? Da su mislili kako će mu time naškoditi, možda bi ga
i ubili; njihova su srca bila ljudska i tužna i sažaljevala su sebe.
Manastir je bio skroman, beznačajan i zabačen; zaobilazili su ga svetski
putnici, hroničari i darodavci kao i putnici. Nije se znalo ko ga je podigao, nije
imao ktitora. Prilazilo mu se preko nekoliko gazova, vododerina, jaruga i
provalija, pešice ili na brdskim konjićima. Niko ga nije pljačkao ni palio, čak ni
okolno stanovništvo; nije imao svoje proroke, podvižnike, čak ni obične
isposnike. Molčalnica je bila prazna; više se niko nije držao starog zaveta
ćutanja. Shimnici (sve sami seljaci i begunci) vredno su radili na polju,
okopavali kukuruze, sekli drveće, podizali ustave; u crkvi su brundali i zavijali
hrapavim glasovima koji su znali i za pogane reči i za sve skrnavno. Njihova
molitva beše slaba i nedelatna jer su je obavljali preko volje. Iguman (čovek
ogroman, zadrigao i tužan) često je noću odlazio u podrum i napijao se; ležao
je na hladnoj zemlji, nabrajao svoje grehe i plakao dok ga đaci ne bi odneli u
keliju! I pričalo se krišom da je nekada obilazio seoske žene i udovice. Miris
stoke, balege i rakijskih kazana mešao se sa mirisima tamjana i voska; bili su
bolji radnici nego vernici, a ipak nisu ništa imali i bojali su se gladi, grada, suše
ili bolesti, najviše boga koga su prizivali nevešto i prazna srca.
Nekadašnji Lazarević beše njihova jedina znamenitost pred svetom, a
možda i pred bogom; ostalo im nigde i ništa nije vredelo. Prali su ga, čistili pod
njim, stavljali mu brojanice u ruke, nosili ga na službu, pričešćivali, brinuli o
njemu više nego o sebi, psujući ga. Ponižavali bi ga da je mogao da se brani;
ovako su mu nevoljno služili i čak se bolje osećali zbog toga. Izgubivši
pamćenje, on je postao miran, trom i poslušan, pokoran kao dete. Jeo bi kad bi
mu dali, nije gledao šta; možda bi tako žvakao i kamen i ne bi se naljutio. Na

59
ugašenom licu jedino su mu oči sijale kao staklene kugle; u njima se sve
odražavalo, ništa se nije zadržavalo. I ruke su mu se neprestano micale kao da
nešto traže, lepršale su kao krila koja uzalud pokušavaju da uzlete. A telo mu
je odumiralo, noge se tanjile, trbuh upadao, grudi usahnjivale, koža belela.
Svake godine je bivao manji nego prethodne; kaluđeri behu toliko slepi da to i
ne primetiše.
Tako prođoše desetleća, dve bune, nekoliko ratova, tri-četiri tuđinske
vojske, mnoštvo praznika, sabora, žetvi i nepogoda. Neki ostariše, neki
poumiraše, neki odbegoše (ponevši nešto manastirskog novca); dođoše novi
iskušenici i đaci, novi vernici. Iguman se oduze od pića i plača nad sobom; više
nije napuštao keliju niti ga se išta ticalo. Jedino negdašnji Lazarević ostade
kakav je bio, ni mlad ni star, ni ovde ni tamo, uvek nem, smiren i pokoran.
Mada tupi i surovi, kaluđeri se tome ne začudiše. Neki višnji znak morao je biti
i njima upućen; gledali su da taj znak razumeju koliko mogu, da mu se pokore
ako već ništa ne shvataju.
Naiđe kišna godina. Voda je lila odasvud kao da se nebo provalilo. Usevi
strunuše na njivama, putevi se izlokaše i zajaziše, vlaga uđe u zidove, odeću i
posteljinu, nagrize ikone i odežde, a krst na srednjem kubetu zarđa. Nije se
imalo ni gde stajati ni gde leći. Zagadiše se izvori i bunari; usred vode, oni
behu žedni i sanjahu slatke kapi rose na lišću. Manastirska rečica (jedna
gotovo nevidljiva Stupnica) postade mutna i hučna reka; nadolazila je stalno i
približavala se spoljašnjem zidu od nepečene, vlagom rastočene cigle. Za dan-
dva mogla je provaliti u portu. Vrapci, uholaže i pacovi, i sve životinje koje se
nisu podavile — pobegoše u crkvu. Na oltaru se skupiše gavranovi; kreštali su
i napadali. Naos i priprata behu puni mokrih i prozeblih kaluđera koji su
cvokotali i tresli se; molitva im je ličila na kuknjavu.
Neki uzeše manastirske konje, pođoše da se probiju do prvih sela i
podaviše se još pred kapijom. Oni koji ostadoše (jer nisu imali kud) smišljahu
da upale vatru nasred crkve i podlože je carskim dverima, ikonama i
nalonjima eda bi oterali vodu ili da se mole dalekom i nemom bogu. Neko
obradovano viknu i svi pogledaše blaženog; jedini on beše suv, miran i vedar.
U očima mu je blistala radost.

60
 On reče: „Vodite me u isposnicu iznad manastira. Tamo me ostavite.
Nedeljno donesite komad hleba, bokal vode. Mene čeka 1edno, vas drugo.
Toliko znam!”
I oni rekoše: „Dobro, brate!”
Već sutradan ga ostaviše u sneputnoj isposnici ispod nakrivljene stene.
Toliko je dugo bila prazna da je sve u vezi s njom iščilelo i nestalo. Zaboravili
su je pričalice i pripovedači, previđali je putnici; nije se čak ni znalo gde je
tačno. Jedino je mutno znao oduzeti iguman — ispričao mu je pokojni
prethodnik, a njemu njegov. Na rukama su ga nosili da je pokaže i usput ga
krepili rakijom. Nekoliko puta zalutaše dok ne pogodiše pravu stazu, pravi
ulaz u pećinu; pomože im vododerina kojom se nekako uspentraše, mokrih
mantija i kaljavih brada, prozebli do kostiju. Nekadašnji Lazarević ostade,
najzad, sam među crnim kamenjem; čađ nekih davnih sveća beše se nahvatala
okolo.
On reče: „Zbogom, braćo!”
Ali ga kaluđeri, namerno ili zbog daljine, ne čuše; noseći svog teškog
igumana, povijeni, brzo su odmicali prema podnožju. I ostavljeni je ležao u
suvoti i udisao prašni vazduh vekova koji mu je goruckao u dušniku, sladak i
gorak istovremeno. Znao je (ne videći) da je kiša stala, da sunce upija vlagu, da
se voda i blato povlače. Manastirska Stupnica se vratila u svoje korito i stišala,
putevi su se osušili, staze raščistile, zemlja se stvrdla. Čovek u pećini je pustio
da vreme teče pored njega, tiho i jedva žuboreći, ništa ne odnoseći i ne
donoseći. Neko je donosio hleb i vodu i ostavljao ih na ulazu; onaj unutra nije
čuo korake dolazećeg i odlazećeg kao da taj leti — pružao je ruku i uzimao
doneseno. Jeo je i pio sve manje jer se u njemu, osećao je, sve polako
smanjivalo; sutra-prekosutra ničeg neće biti. Jednom, kad je pružio ruku,
hleba i vode ne beše na ulazu. Niti više ikada.
Usov zatrpa vododerinu i ulaz u pećinu; spolja se verovatno više ništa nije
videlo. Vazduh postade još suvlji i oporiji. I njemu se učini da živi od tog
večnog vazduha koji se sam u sebi obnavlja i ponovo stvara; upijao je njegovu
snagu i lakoću, usisavao ga više kožom nego plućima, udisao ga čitavim telom
koje je postalo providno i lebdeće kao zgusnuta prašina. Katkad je (raskopavši

61
kamenje i zemlju na ulazu) u isposnicu svraćala stara, olinjala mečka koja se
jedva vukla i mrzovoljno trebila od buva; pobegla je mečkarima i zalutala
među jednakim brdima. Nije ga primećivala, ali nikada nije stala ni legla tamo
gde je on bio, gde je osećao da još pomalo jeste. Onda je mečka crkla (nije
opazio kada) i mravi su je preplavili; video je njene sve belje kosti pored
svojih.
Dugo-dugo se okretao po sprženoj zemlji, onoj koju je nekada sanjao.
Šibao ga je vreo vetar koji se zgušnjavao kao vreme. Tukli su ga led i sunce
naizmenično, ali je postao otporan; više ih je slutio nego što su mu smetali —
prolazili su kroz njega, kroz njegovu tamnu senku bez obličja. Potom, prizvane
njegovim obnovljenim pamćenjem, linuše kiše i on vide sve što je bio
zaboravio, obavijeno maglom i vodenim isparenjima; avetnu planinu i gustu,
neprohodnu šumu, ispresecanu potocima (jedan se nekada zvao Široki),
mračnu kao božja usta. Visoka žena raspletenih kosa, ogromnih dojki, u beloj
košulji do peta, lutala je tuda, plakala i nešto uzalud tražila.

62
 XVIII
Ušavši u srednje godine, nađoh se pred zagonetkom koja mi zagorčavaše
noći. Nešto veoma važno sam zaboravio, potpuno smetnuo s uma, ostavio u
nekom zabačenom kutku glave, ali nikako nisam znao šta je to; jedino sam
osećao da mi vredi koliko i život. I što sam manje znao o tome, što sam se
slabije sećao, to mi je postajalo sve važnije, brkalo mi je misli, zaklanjalo mi
bližnje, smetalo mi na poslu i na proslavama, činilo me čudakom u očima
drugih. Oni su živeli isto kao i do tada, a ja sam pokušavao da se setim; oni su
bili ovde, a ja negde tamo, to jest nigde — između nas je zjapila provalija koja
se ničim nije dala popuniti.
Bio sam usred praznine koja je prazno i očajno zvonila. Nisu me više
zanimali jelo ni piće ni žene koje su me još uvek htele; najzad su i one digle
ruke od mene. Šta je to što mi toliko znači, a čega ne mogu da se domognem,
mada je u meni, damara negde duboko i muči me? Da li je misao koju treba da
domislim, uspomena koja hoće da se vrati, događaj koji se već desio ili koji se
tek priprema? Da li je lepo, strašno ili zlo? Uzalud sam se naprezao, uzalud
sam uvek iznova pokušavao; između mene i toga što me je opčinjavalo nalazila
se tama, jedno veliko ništa i bez ičega. Zakoračivši prema tome, propadao sam
kao čovek koji je u šumi uleteo u jamu za zverove.
U očima mog najstarijeg sina (i u očima njegovih sinova) primetio sam da
sam ostario. Baveći se samo jednom mišlju, nisam ni opazio kako vreme leti
poput ptice bez krila. Strahujući da nisam propustio jedno, propustio sam
mnoge godine, rasejano ih rasuo duž svoga puta. Naslednici su me gledali kao
nekoga ko se sprema da ode i s kojim se treba pozdraviti. Ali meni se
odjednom nije žurilo, ostajalo mi se na onom mestu koje me je dugo mučilo i
ponižavalo; zavoleo sam čak i bolove u leđima, noge nemoćne da potrče i ruke
slabije od detinjih.

63
 Moj sin (čovek srednjih godina) jednom me je poveo sa sobom u šumu,
ništa mi ne rekavši. Bili smo sami, išli smo stazama koje su mi izgledale
poznate; činilo mi se da sam njima jednom već prošao, takođe s nekim u
društvu. Kad smo zašli duboko među drveće, a sunce nestalo iza gustih
krošnji, sin mi reče da sednem i ja to učinih; nekada sam ja zapovedao njemu,
sada on zapoveda meni. Nije smeo ili nije hteo da mi pogleda u oči. Izvadio je
pogaču iz nedara i stavio mi je na glavu. Kad je zamahnuo sekirom (miris
pogače i krvi vratio me u prošlost), setio sam se onoga što sam bio zaboravio,
čega nikako nisam mogao da se setim. U ovoj šumi, pod istim ovim hrastom,
istom sekirom nekada sam ubio svoga staroga oca.

64
 XIX
Kaljani (bar oni koji znaju da postojimo) misle da smo poluboginje, da
smo lepe, visoke i pametne, miloga jezika i slatkoga glasa — sve ono što
njihove žene nisu. I pričaju da smo besmrtne, da ne starimo, da se hranimo
vazduhom i svetlošću, a stanujemo u šumi, kraj voda ili visoko u planini. Tvrde
još i da smo vosele i uvek na igru spremne i da nismo posebno zlonamerne
prema njima; ponekad nekog zavedemo u šumu i bespuće, a nekog drugog
očaramo i oduzmemo mu pamet. Ne okrivljuju nas za sva zla koja im se
dešavaju; tek povremeno nam daju mesto u njima.
Otkad su naša staništa postala odobrena od onih gore (koji o svemu
odlučuju i tvrde da su nas stvorili), otkad smo na Staroj Planini, i mi volimo da
ponavljamo te priče; čak ih ponekad smatramo istinitima, mada znamo da su
naivne. Možda ih Kaljani samo ponavljaju za nama da bi se ulagivali nečemu
što ne razumeju? Njima verovatno stojimo visoko; onima odozgo (koji su
jedini u pravu) mi stojimo nisko, jedva nešto više od ljudi. Katkad nam se učini
da nas ni jedni ni drugi ne uzimaju previše ozbiljno i da im, na različite načine,
služimo.
Naše sposobnosti su zaista veće i raznovrsnije od ljudskih, ali to nije
bogznašta. Živimo dugo u odnosu na njihove kratkovečne žene, no nismo
besmrtne; imamo tek koju stotinu godina više. Starimo, gubimo ženske
osobine, tela nam se boraju i ružnjaju, umiremo kad smo nesposobne da nešto
zaista radimo; mlađe nas odvode visoko na Staru Planinu i ostavljaju tamo da
skončamo pod snegom i ledom, pod udarcima severnih vetrova. Poznajemo
govore bilja i životinja, jezik godišnjih doba i nepogoda, razumemo namere
zemlje, šapat voda i šumor drveća, uspevamo i da pročitamo poneki znak na
nebu, ali to ne služi ni nama na drugima. Muzikalne smo, sklone igri i
ljubavnim veštinama — i to je otprilike sve. Vreme nam prolazi kao i ljudima i

65
ne možemo ga zaustaviti, a zbiva nam se i ono što nećemo; oni odozgo nam
određuju sudbine.
Naša predvodnica (ona je nešto starija od nas, ali lepa i držeća) kaže
ponekad da smo kažnjene zbog ljudi s kojima ipak moramo da se družimo; da
to odbijemo, bile bismo još žešće kažnjene. Njihov greh leži na nama kao
senka, njihova niskost i nas unižava. Ljudi samo ponekad slute božansko (i
samo neki među njima); zato su nesrećni, nedovoljni sebi, usamljeni u čoporu i
zli. Mi ga, međutim, poznajemo, nosimo neke njegove tragove u sebi, a
odbačene smo, udaljene od njegovog izvora; naša nesreća je zato dublja. Bilo
bi nam lakše da smo kao kaljanske žene, ali mi želimo da budemo takve kakve
smo i da ne budemo prve na lestvici niskosti.
Neznalice pričaju da smo slobodne i razvratne, da ne radimo ništa osim
što se igramo i vrebamo zalutale muškarce koje potom, kad ih ulovimo
nespremne, vodimo u svoja skloništa i naslađujemo se njima. To nije tačno ili
se može drukčije ispričati. Mi nemamo posla oko muževa i dece (muški deo
našeg plemena nikada nije postojao ili su ga oni odozgo uništili kao i naše
sećanje), ne radimo na njivama i u polju, porađamo se dosta lako (kad se kojoj
desi greška te zatrudni) i bez krvi, niko nas ne grdi i ne tuče, ali nam se tačno
znaju obaveze prema onima odozgo i prema predvodnici koja je stroga i
pravedna i ne trpi rasulo u odnosima; grešku plaćamo odmah i bez opoziva,
ništa ne možemo sakriti ni izbeći.
Naši pak odnosi sa ljudima nisu jednostavni kao što izgleda, niti su sasvim
u našoj vlasti; više i tajne zapovesti upravljaju njima. Postoje trenuci i postupci
(skriveni i retki, ali stvarni) kad ljudi stiču vlast nad nama i kad mogu da nam
rade šta hoće, kad postajemo robinje svojih robova. Te stvari nisu iste za sve
nas; svaka od nas ima poneku slabost koju ne poznaje i poneku zabranu kojom
se ljudi mogu okoristiti. One koje to saznaju više nisu među nama niti mi
smemo da ih se sećamo; ponašamo se kao da nikada nisu bile ovde.
Kaljani retko zalaze u šumu (našu i pomalo njihovu) koja je, zato što
vekovima nije krčena i spaljivana, postala neprohodna; nigde prolaza ili staze
koja nekuda vodi, nigde proplanka, svuda stoletna stabla, zapleteni gustiš,
vonj trulog lišća i nevidelica. Jedino katkad neko zaluta ili ga povede luda
glava — neki begunac, zlikovac, sumasišavši ili tražilac istine. Njihov strah od

66
šume (i od nas) povećava se pričama koje sami izmišljaju, raste i pritiska ih;
istovremeno ih sve više opseda i privlači, postaje im neophodan. Da nije tog
straha, možda bi nas sasvim zaboravili i živeli bi mirno; ono čega se ne boje za
njih ne postoji ili im bar nije privlačno.
Ipak nas posećuju. Radoznalost, želja da se pohvale pred drugima,
uživanje u sopstvenoj strepnji, sklonost ka lutanju, strast prema nepoznatom
— sve to ih čini neopreznim. Još se nije desilo da mi same moramo da
zalazimo u Kao i da ih tražimo; oni nepozvani (možda tajno namamljeni
nečim) dolaze k nama. I uvek muškarci; njima kao da život vredi tek onda kad
je u opasnosti i kad visi o koncu, a bezvredan im je kad je bezbedan.
Otkako sam ušla u jato, sedela sam pored predvodnice; znala sam da sam
izuzetna. Izgledom sam bila slična drugima, visoka i plavokosa, uvek belolika
(mi se mažemo blatom iz močvare i sokom šumskih trava), glatke kože i
nasmejana, ali sam osećala nešto u sebi, neku različitost koju nisam smela da
ispričam ni drugaricama ni predvodnici. I što sam se više skrivala, bila sam sve
sigurnija u to. Takođe sam osećala (i to takođe krila) neku mutnu želju,
mešavinu radoznalosti i gađenja, da odem u Kao i da ga upoznam, da se
pomešam sa njihovim ženama, da osetim zadah njihove prljavštine. Ponekad,
rekavši da idem u šetnju, odlazila sam na ivicu šume kao na neku nevidljivu
granicu (možda je to zaista i bila); posmatrala sam Kao. Sve je bilo obično,
mirno i svakodnevno, ružnije nego kod nas i sputanije, ali upravo to me je i
privlačilo; taj mutljag suprotnih i nečistih osećanja pokazivao je da sam blizu
ljudi. Vraćala sam se svojima istovremeno zadovoljna i nesrećna, nešto u meni
se kolebalo; nit sam znala šta je to ni šta hoće.
Mi ne merimo vreme; zaboravne smo i živimo u sadašnjosti. Događaji su
nam isti jer se ponavljaju; ako smo nezadovoljne njima, možemo ih ponoviti.
Ali ja pamtim šta se desilo, valjda zato što sam izuzetna, obeležena među
svojim sestrama. Jednom (možda je to bilo davno, možda prošle godine) otišla
sam na rub šume, gde ima više svetlosti nego unutra. Legla sam na travu pod
starim hrastom (ili je to bila lipa) i prepustila se toplom suncu koje je
prodiralo kroz granje; njegovi zraci su me mazili kao lake, prozračne ruke
nekog dobrog stvora. Zaspala sam i sanjala (mada se to nama nikada ne
događa, osim kao nagoveštaj) dvoje plavokose dece, dečaka i devojčicu, kako

67
mi se igraju na grudima, smeju se i pljeskaju rukama; od njih se širio opojan
miris mleka i čiste puti. I čula sam svoj smeh kako zvoni pod krošnjama i leti
kao ptica; onda me je naglo ophrvala tuga.
Probudila sam se plačući — bile su to moje prve suze. Moj nevestinski
venac, ispleten od cveća i lišća koji ne venu (u njemu je, po rečima naše
predvodnice, počivala sva moja snaga), bio je nestao; uzalud sam ga tražila po
travi i oko hrasta, uzalud- sam ga dozivala. Iz žbuna je izašao jedan mladi
Kaljanin; bio je crn, širok, ružan i lopovski se smejao žutim zubima. U maljavoj
ruci držao je moj venac.
Smejući se pokvareno, pošao je prema selu; privučena neodoljivom
snagom venca, pošla sam za njim. Na čistini me je sunce zaslepilo, oko mene
behu samo senke i ružni obrisi. Hodajući po prašini, saplitala sam se i padala;
uskoro mi stopala i dlanovi behu krvavi. Dok smo prolazili Prekim Putem,
osećala sam kako me radoznale oči posmatraju iza svakog prozora. Moj
Kaljanin (iz prezira mu nikada nisam zapamtila ime) hteo je valjda da me svi
vide; bio je bez roditelja i rođaka, siromašan, preziran, razmetljiv i sklon
osveti— mrzeo je ostale Kaljane koliko i oni njega.
Odveo me je na vrh Kala, na čistinu zvanu Grozničava Voda (njihova
imena su ružna i nemaju smisla); tamo je imao staru kućicu sa ognjištem
nasred jedine sobe u kojoj je živeo kao kurjak, uvek sa puškom i nožem na
dohvatu ruke. Čim smo ušli, nasrnuo je na mene, uplakanu i ranjavu; uzalud
sam se branila rečima i rukama. Nije me razumeo, nije hteo da me razume.
Venca nigde ne beše; sakrio ga negde i ja sam bila potpuno u njegovoj vlasti.
Rekoh da mi retko sanjamo. Tada sam, međutim, na javi sanjala ružan san
koji se nije prekidao. Moj Kaljanin je bio slab, uplašen i zao. Meni se svetio za
sve uvrede koje su mu drugi naneli. Tukao me je, pljuvao, gazio, a onda mi se,
stenjući od požude, zavlačio među noge; uzvraćala sam mu tako što nisam
koristila svoju ljubavnu veštinu, ležala sam i uzdržavala se da ne povraćam.
Terao me je da kuvam neke odvratne splačine (jeo je kao svinja), da čistim
kuću koja se nije dala očistiti, da radim s njim na njivi i da donosim vodu sa
izvora u potoku; kosti su mi pucale pod obramicom sa sudovima. Povremeno
se napijao (rakiju je kupovao negde u selu jer ništa svoje nije imao), klečao
preda mnom, molio me za ljubav i nežnost, plakao i busao se u grudi; potom bi

68
se preturio gde se zatekao i zaspao, a ja sam gledala da mu ne budem pred
očima kad se probudi zlovoljan. Ubila bih ga, zadavila na spavanju ili otrovala
da sam samo znala gde je moj venac.
Povremeno bi odlutao; tome, kao ni piću, nije mogao da se odupre.
Pretraživala sam kuću i okolinu stotinu puta; uzalud. Uveče sam sedela pored
vatre, malne kao nekada u šumi, i srebrnim češljem, poklonom od naše
predvodnice, češljala kosu koja mi beše do peta; iz nje su izletale zlatne iskre,
varničile, sve obasjavale šumskim sjajem i ja sam se smejala. Ali mi i to
pokvariše; Kaljani (i muškarci i žene) dovlačili su se preko čistine i posmatrali
me, čudeći se i mrzeći me. Možda bi me i ubili da se nisu bojali moga na silu
muža? Ili su mislili da je život među njima najgora kazna?
I primetih kako mi trbuh raste i naduva se. Znala sam šta je, setila sam se
predvodničinih priča o našima koje su zatrudnjivale s ljudima; jedino nisam
mogla da se setim šta se posle radilo s decom. Drugi put sam zaplakala, ne
znam zašto; suze su me prosvetlile i obradovale.
Noseći, imala sam tegobe kao i sve kaljanske žene. Izađoše mi vene na
nogama, kosa mi izgubi sjaj i opadaše (više nisam smela da se češljam), zubi
mi se rasklimaše i pocrneše, a lice smrša i nabora se; jedva se prepoznadoh u
vodi izvora. Kad se moj Kaljanin vrati s lutanja, obradova se, kleče pred mene i
zasu mi stopala poljupcima; za trenutak je bio rob svoje robinje. Ali mu ni tada
ne potražih venac; još više sam ga mrzela kad je pokušavao da bude dobar.
Porodila sam se i njega opet nije bilo; otišao je s prvim lepim danima
posle zime. Dečaku i devojčici koji se rodiše zajedno (bili su krupni i plavokosi
i svetle kože) zubima sam presekla pupkove; Kaljanke su stajale pred vratima,
torokale i nisu htele da pomognu. Sama sam ih okupala i povila jedinom
košuljom koju sam donela iz šume, onom koja se ne prlja, ne pere i ne cepa jer
je izatkana rukom naše predvodnice; plakalo mi se zato što ih nisam volela, što
sam u njima osećala nešto tuđe i ljudsko.
Mleko nikako nije htelo da krene iz mojih nabreklih, bolnih dojki, deca su
plakala i previjala se; učinilo mi se da će umreti. Tražeći nešto da ih nahranim,
zavirih u napušteni bunar ispred kuće i obradovah se; moj venac je plivao u

69
smrdljivoj, otrovnoj vodi. Nikada nisam saznala čija ga je ruka tamo bacila,
Kaljaninova ili nečija iz šume.
Dugo (možda desetine godina) tražila sam po šumi moje jato i
predvodnicu. Nisam našla čak ni njihove tragove. Ili su moje sestre iščezle ili
su promenile boravište; ne znam gde su i kako su, ne mogu da ih dozovem.
Šuma je prazna i jekovita, puna drveća koje umire i truli, nađubrena mrtvim
lišćem i cvećem koje ne cveta; po njoj lutaju ostrvljene životinje koje se kolju
među sobom, a napadaju i mene. Možda sam ostarila, možda nisam; nemam s
kim da se uporedim, a vode izvora više ne odslikavaju moj lik. Kad pevam,
niko me ne sluša; moj glas odjekuje tek onako i prazno.
Jedino kao da povremeno čujem Kaljaninov promukli i uplašeni glas kako
me doziva, ali ne odgovaram; to su verovatno priviđenja, poslata mi odozgo.
Životinjsko i božansko su se, pod uticajem ljudskog, sasvim pomešali u meni.
Šta li je sa mojom decom koju ne mogu da volim jer su i Kaljaninova?

70
 XX
Bi smrtonosije. Došavši sa juga i sa istoka, inoplemenici se raširiše po
našoj zemlji (kao što smo mi nekada po nečijoj). Osvojivši je sabljom, okupaše
je u krvi žena i dece, rastrgoše je kao što lav čereči košutu koja brani svoje
lane. Muškarce i mladiće odvođahu u ropstvo, devojke i dečake silovahu,
najlepše prodavahu na pazarištima za nekoliko aspri. Porušiše tvrde gradove,
popališe crkve i manastire, pogaziše useve; mnogo naroda pomre od gladi. Na
sve strane ležahu mrtvaci; niti se kopahu niti imade ko. Koga bi uveče obesili,
do jutra bi ga drugi pojeli i, prejevši se, umirahu u mukama. I oni koji
preživeše, poželeše smrt ili nešto brže i gore.
Patrijarh sam i božji sluga, proučio sam svu mudrost jelinsku, rimsku i
vizantinsku, video sam kako reke teku unatrag i kako pada crven sneg. I
verujem u nešto što bih morao da poričem. Đavo postoji, neka se bog smiluje
mojoj grešnoj duši. Sotona i Antihrist je svuda i svagda; on vlada materijalnim
svetom, ljudima, istorijom i svim pojavama u prirodi. Gde god pogledam, za šta
god se mašim, vidim njegovo iscereno lice večnoga rugalice i podrugljivca —
prska pljuvačkom kao pijanica i pljuje na sve što je sveto ili ljudsko. Danju me
prati, noću mi dolazi na san i muči me, izaziva i ponižava. Da se nisam
zavetovao besmrtnome (makar koliko bedan, njegov sam deo) digao bih ruku
na sebe.
I pokupih narod, sve one što su preživeli i što su se nadali boljem životu i
što su mislili da se ima gde pobeći; povedoh ih na sever, pod okrilje severnog
cara. Bar sto tisuća ljudi, žena i dece pođe za mnom; kretahu se kao crne
kolone iz razrušenoga mravinjaka. Pređosmo mnoge planine, reke i klance,
prohodismo kroz tamne šume prošlosti, i mnogi poumiraše ili ostadoše gde su
zanoćili. Samo zdravi, hrabri i jaki, i oni koji se hrane i održavaju zlom, iđahu
dalje za mnom. Veliki sivi Dunav, širok koliko i ravnica, pređosmo lađama,
čamcima, barkama, splavovima i svim što plovi; ne okretosmo glavu na one

71
što se podaviše. Prostrano nebo ravnodušno nas je posmatralo kao što će i
mnoge posle nas; na njemu ne beše nikakvog božjeg znaka.
Kad se obretosmo u kaljavoj ravnici, sličnoj plodnoj pustinji, koja dušu
ispunjava samoćom, očajanjem i samoubilačkim mislima, održah službu
prema našem obredu, klekoh da se pomolim pred moštima naših svetitelja
koje smo nosili sa sobom. Možda će nas oni zastupati i štititi negde gore, ako
nisu nemušti i odbačeni kao i mi dole, svrstani među poslednje, posvađani i
ludi? Taj prazan prostor između neba i zemlje beše naša crkva; tmasti oblaci
behu svod, a granice vidika zidovi, naos i paperta. I ukaza mi se strašno
viđenje: umesto božjeg, spazih lice đavolovo kako nam se smeje i ruga. I on
reče: Nekada ste bili i moji i tuđi, od sada ste samo moji, dragi Kaljani i
Nekaljani!

72
 XXI
Svi smo pomalo bili zaljubljeni u našu udovicu i svi smo je mrzeli; žene
najviše. Bez nje nismo nikako mogli, a s njom nam je bilo teško. Bila je crna
kao gavran, kože bele kao mleko; usne joj behu izgrižene i crvene, jezik
palacav i račvast, glas promukao i mazan. Bila je srednjeg rasta, uskoga struka,
oblih bokova i bosonoga; visoke dojke su joj ratnički parale vazduh. Koračala
je njišući kukovima, meko kao mačka; crne oči su joj sevale kao otvori puščane
cevi. I uvek smo je zamišljali bez suknje i bez košulje; odeća na njoj je otkrivala
ono što je kod drugih skrivala. Ne bi bila toliko gola ni da je išla bez ičeg na
sebi.
Nismo znali gde je rođena ni od koga; takve žene same začinju svoj rod i
same ga završavaju. Ako je imala majku, sigurno nije imala oca; sestre su joj
verovatno bile rasturene po svetu. Srevši je negde ukraj puta ili u šumi, braća
je ne bi prepoznala; osvestili bi se tek pošto su je obležali. Ona sama ništa nije
pričala o sebi, ni dobro ni loše (valjda joj je bilo svejedno šta mislimo i šta
izmišljamo); njen zamagljeni pogled ništa nije govorio. Nijedan muškarac nije
pristajao uz nju, a ona je pristajala uz svakoga; nikakvo muško ime se nije
moglo prilepiti uz njeno. Devojka ni pušćenica takođe nije mogla biti; niko je
ne bi priznao za svoje kopile ili rođaku. I što je duže bila među nama, sve
manje smo znali o njoj, sve mutnije smo slutili.
Bili su manevri u okolini grada; naša vojska se vežbala za sledeći rat,
paleći šume, gazeći useve, pucajući u brda, košute i drveće. I, razume se, sve se
to zbivalo za vreme poljskih radova; da bi se vojnici dobro osećali, naša šteta
mora biti dvostruka. Naši mladići su srećno pobegli od kuća. Kad se sve to
završilo, jedan od njih je doveo sa sobom svoju ženu i buduću udovicu;
razmetao se njome kao besnim konjem ili novom puškom. Bio je mršav i plav,
slabačak i bolešljiv; roditelji (stariji ljudi bez druge dece) zaklanjali su ga od
svega. Na suncu ga je bolela glava, od noćne hladnoće je kašljao, preko leta je

73
nosio dva kožuha; zimi nije prekoračivao prag. Igrajući mu na svadbi, osećali
smo slabost u nogama, muške bolove ispod trbuha; ispod bele haljine, znali
smo, nevesta je naga i vrela kao zver. I ne prođe ni nekoliko meseci kad ga već
ispratismo na groblje; bio je tanak kao senka, beskrvan i bled kao mesečina.
Nedugo zatim, pomreše mu i roditelji; odbijali su jelo i piće, nisu hteli čak
ni vodu da okuse. U sanduku (napravismo im jedan, štednje radi) behu mali,
zgrčeni i garavi kao da ih je osmudila vatra. Vraćajući se s groblja, pogledasmo
udovicu; bila je vedra, nasmejana i čila, neki snažan miris poljskih trava i
kobilje dlake širio se od nje i opijao nas teže nego rakija. Naše žene iđahu
pozadi, ćuteći i plačući (njima je svejedno ko je mrtvac); ona je stupala ispred
nas, visoko podignute zmijolike glave, kao da nas vodi. I dok smo, okupljeni
oko stare sofre, jeli večeru za pokojnike, shvatismo da nam je ovo mesto draže
od svih drugih; odjednom smo izgubili svoje kuće i poželeli da ih nemamo.
Kuće postoje radi sna, a mi smo bili budni, razrogačenih očiju, sami na
vetrovitoj ledini.
Neko reče: „Znam ja, ljudi, šta vi meni mislite. I ja vama isto i još gore!”
I neko mu odgovori: „Na tvoju glavu, rođače. Naše ionako više nisu naše!”
Ledina pred tom kućom postade mesto gde smo se uveče ili noću
okupljali — pojedinačno, po dvojica-trojica ili u grupi. Svaki od nas se pravio
da je krenuo nekim poslom i tek onako tamo zabasao; lagali smo druge koliko
i sebe. U kući je gorela vatra na ognjištu i žuta svetlost lila se sa prozora, vrata
behu odškrinuta kao da je neko upravo ušao ili izašao; umnožene udovičine
senke tumarale su po zidovima, splitale se u zagrljajima i kao da su jecale.
Sedeći u blistavom krugu bujnoga plamena, udovica je, samo u beloj košulji i
bosa, rasplitala kosu niz leđa; crni potočići vlasi klizili su joj do peta i ulivali se
u mrak iza tronoške. Buljila je u vatru i, činilo nam se, povremeno pevušila;
neka drhtava pesma lepršala je iznad naših glava kao gugutka. Odozdo iz Kala
dozivale su nas žene kreštavim glasovima; čuli smo ih prigušeno kao da smo
visoko na Staroj Planini. I vraćajući se zajedno (morali smo jedni druge držati
na oku), osećali smo se kao da silazimo u blato — umorni, očajni i klecavih
kolena, sa jednim svetlim likom u potiljku. Nismo čak ni tukli žene; onda
bismo morali da ih dodirujemo.

74
 I sanjali smo kao da smo deca ili bolesnici; snovi nam behu isti i lako smo
ih pamtili — nije bilo potrebno da ih posle jedni drugima prepričavamo. I bili
su nejasni i sastavljeni od krhotina; nije se šta imalo ni ispričati. Dečačko se u
njima mešalo sa mužanskim i naglo se preobražavalo u staračko; ljubavne
radosti su se ulivale u smrt i svi putevi su vodili na groblje. Dugovrata i bela
ptica (slična orlu i grlici istovremeno) letela je sa istoka, sva pozlaćena
suncem; visoko u nebu susretali su je gavranovi, čerupali i kljuvali i srebrno
perje padalo je odozgo poput zvezdanog maslačka. Kraj visoke i raskriljene
kapije sedela su dva psa, oba krastava, zla i gadna; zavijajući, razdirali su
zelenokosog i lepog mladića — iz njegove sjajne krvi nicalo je šareno livadsko
cveće, crveno i plavo i žuto kao sunčeva duga, otežalo od rose i polenovog
praha. I mnoge druge slike su promicale kroz naše snove, lepršale kao paperje,
zavijale kao vetar; naše vračare i gatare nisu htele ni da ih saslušaju.
Udovičina vrata se jednom zatvoriše, senke se utrostručiše; neko je bio
unutra, neko je činio ono što smo svi sanjali da činimo. Gledali smo kako joj
prilazi, a košulja joj beše zadignuta do pupka; između oblih i mlečnih butina
crneo se bokor dlaka kao trava izrasla na beloj steni — srcasta i ružičasta usta
otvarala su se kao otrovan cvet mesožderke. Previjali smo se od straha i
slatkog bola, drobili smo se na ovde i tamo; onaj miris prodirao je kroz vrata i
šibao nas kao severac koji duva sa juga, pretvarajući nas u stare panjeve
obrasle mahovinom i lišajima. Radosni vapaji probijali su nam uši sve do
praskozorja; jedna izlomljena senka izlazila je tada kroz prozor i bežala na
drugu stranu. Otvorena kao izvor, udovica je ležala na leđima, malaksalih
udova i rumenih obraza; njen garavi pogled se žario. Negde su već pevali treći
petlovi, prigušena svetlost vatre padala je po nama prezrivo; bili smo nemi,
crni od mraka, pakosno iskrivljenih usta, ružniji nego inače.
Unutra je zalazio onaj koji je među nama nedostajao, visoki, tek oženjeni
Lazar, jedini od nas koji nije imao nadimak; bio je toliko bistrog i otvorenog
pogleda da mu ništa nismo verovali. Znali smo da će udovica morati nekog da
izabere. I znali smo da nećemo znati zašto je izabrala baš toga koga je izabrala.
Ipak smo bili uvređeni i ljuti; mrzeli smo nju koliko i njega, a ponajviše sebe.
Nekoliko puta smo se i potukli; morali smo pustiti nečiju krv, pa makar svoju.
Glave naših žena pucale su pod pesnicama kao lubenice koje odmah srastaju;

75
stoci smo lomili kičme ždrepčanicima i kundacima pušaka. Ako brzo ne izbije
neki rat, poklaćemo se između sebe; sa svih strana su pištala tocila na kojima
smo oštrili noževe. I prilikom porođaja Lazareve žene ne obradovasmo se što
je rođeno žensko; naši sinovi su nam izgledali mali, ružni, zborani kao starci
— bili su isti kao i mi nekada, slični svojim sinovima koji će se sutra rađati.
Neko reče zavereničkim glasom: „Ja, ljudi, mislim isto što i vi. Samo neću
to prvi da kažem!”
I odgovorismo mu: „U pravu si, rođače. Hajdemo svi zajedno i neka niko
ne izostane!”
Na ledini pred kućom susrete nas tamna, u pasu presamićena senka.
Izobličenog lica i krvavih ruku, Lazar je teturao pored nas, padao na zemlju i
bauljao; učini nam se da je obrastao u dlaku i sličan tvoru koji se vraća iz
pohare. Kad mu se obratismo, on zacvile i urliknu; sa dugačkih očnjaka cedila
mu se pena i kapala na travu, pržeći je i sagorevajući. Vrata behu širom
otvorena i mi uđosmo; sve to potraja i kao da se nekoliko puta ponovi. Na
zidovima su se i dalje kovitlale gole i raspojasane senke, zadignutih košulja;
nije se znalo odakle dolaze ni kuda idu. Pri slaboj svetlosti vatre koja se gasila
(a gorela je sama od sebe), udovica je ležala na leđima, blistajući golom
kožom; kosa joj se beše prosula okolo kao klupko palacavih zmija. Trbuh joj
beše rasporen i otvoren; u njemu besmo svi mi koji uđosmo, majušni kao
palčići, smežurani i sa mrenama na očima.

76
 XXII
Svetlost prave vere upoznao sam kao desetogodišnjak, kad su me janičari
odveli u Stambol da i ja postanem janičar, ratnik i osvetnik. Uvideo sam koliko
sam bio u zabludi, koliko prožet grehom i neznanjem, koliko su me sveštenici
pogrešno učili; više nikada nisam posumnjao u Alaha i njegovog proroka.
Sažaljevao sam i mrzeo one koji su ostali u staroj veri, moje zemljake i moje
Kaljane; obećao sam sebi i drugima da ću ih preobraćati svim sredstvima koja
mi stoje na dohvatu ruke. Put do jedinoga boga je težak i krivudav, na njemu je
sve dozvoljeno i nema milosti prema nevernicima; naročito prema onima koji
se lažno predstavljaju i nečisti nauk kriju u sebi kao opaku bolest.
Prošao sam obuke, škole i vežbanja, bio među najboljima, dobijao sam
pohvale i priznanja, starešine su me hvalile, služba je preda mnom otvarala
svoje visoke dveri. Jednom sam izdaleka video presvetlo sultanovo lice, bistro
kao gorski potok, lepo kao bojna zastava; bio sam dirnut i potresen, odlučniji
nego ikada. Kad sam raspoređen u jedinice, tražio sam da me bace u moju
nekadašnju zemlju ispod dve velike reke, nadomak Stare Planine koja mi je
natkriljavala detinjstvo. I stigavši tamo, sve sam prepoznao, sve sam video
drukčijim, prosvetljenim očima. Odmah sam se sa žarom bacio na
preobraćanje hrišćana, tih poganaca kojima sam i sam nekada pripadao.
Nesvesno učinjene grehe prema Alahu i sultanu mogao sam jedino tako
iskupiti.
Bio je to tvrdokoran i zauvek pokvaren svet, samo naizgled pokoran i
dobar; pod mirnoćom su krili zlo i pobunu. A najgori su, avaj, bili moji rođaci,
sinovi one utrobe koja je i mene nekada nosila, moja bivša braća. Mrzeli su me
više nego ja njih, podmuklo su se branili ćutanjem; neki kao nisu znali šta
govorim i šta hoću — skrivali su se iza gluposti kao iza štita. Kad sam iscrpeo
sva sredstva i sva mučenja, pustio sam na volju svojoj krivoj sablji,
oplemenjenoj blagoslovom hodža i derviša; sekao sam ih uživajući, ubijao kao

77
da dižem džamije. Najzad je preostala samo moja žalosna majka kojoj više
nisam bio sin. Nisam zastao, nisam se pokolebao, nisam joj dozvolio da odmah
umre; mučio sam je duže i teže nego druge jer sam njen greh nosio na sebi. I
kad je izdahnula, učinilo mi se da na njenom licu vidim svetlost prave vere i
osetio sam se svetački.
Život mi je prošao u svetim ratovima, bojevima sa nevernicima i
preobraćanjima; gazio sam gradove i sela konjskim kopitama, palio ognjem,
sekao sabljom koja se malo-pomalo iskrzala. Ratovao sam pod Peštom i pod
Bečom, napadao Veneciju i Dubrovnik, osvajao Krim i bežao iz Moskovije;
pljačkao sam bogate i sirote i stekao više nego moji drugovi. Sada sam star,
izvan službe i bojeva; nad mojom kućom diže, se Stara Planina i Kao mi je pod
nogama, zarastao u šumu i travu, nehrišćanski. Gubim pamćenje, ničega se ne
sećam; lutam po tom predelu i tražim grob svoje majke da bih u njemu sebe
sahranio.

78
 XXIII
Behu kiše, blato, leden vetar. Šume su rano izgubile lišće i prosjački
ogolele, zemlja je oćelavila. Oblaci su se vukli nisko kao troma gavranova krila.
Kiše su se smrzavale još u vazduhu i ostajale tako, viseći; grad je bio krupniji
od pesnice. Preko zemlje, vode i drveća beše se nahvatao tanak led. U daljini je
nešto stalno tutnjalo, neprestano potresalo tle; to su se prikradali zemljotresi.
Niko nije pamtio takvu godinu, mada su i mnoge pre nje bile rđave; bolje idu
na druga mesta.
Od nas Kaljana u južnoj vojsci retko je ko pretekao; izginuli smo u teškim
bojevima, poumirali od boleština koje se muvaju oko ratišta, poklali se između
sebe. Neki naši su, vrativši se u Kao i pokupivši porodice, prebegli preko Save i
Dunava. Pričalo se (i znalo se) kako su ih tamo zahvatili kontumaci i karantini,
glad i bolesti; sačekali su ih vlast i ravnodušnost, niko nije verovao njihovim
pričama o borbama za slobodu. Gledali su ih kao divljake i koristili kao sluge, a
za taj posao mi prosto nismo pogodni; ne volimo da radimo za druge koliko ni
za sebe. Mrtvace nisu sahranjivali, nisu imali čime da plate takse i sanduke,
popove i crkvenjake. Neki su se krili po šumama, bez dozvole za boravak;
šumari su ih isterivali na čistine pored reka — deca su tu umirala na košavi,
starice se smrzavale, tvrdi ustanici pljuvali krv. Svaki je prodao šta je imao,
oteo ili ukrao; najzad su prodavali svoje ukućane.
Potrošili smo prah i olovo, a nismo imali gde da ih nabavimo. Puške smo
vukli kao cepanice; neki su ih pobacali. Pretekli su nam noževi; svaki od nas je
mogao postati izdajnik, osim dobro skrivenog ili zakopanog mrtvaca. Bez
dogovora i bez svađe, išli smo prema Kalu; tamo nas je možda neko još uvek
čekao. Kad obiđemo naše i malo se prihranimo, hteli smo ponovo u šumu, a
kroz nju smo žurili i ona nas je čuvala, ogolela i mračna kao udovica.
Jednom smo konačili u nekoj napuštenoj kući pored krčevine. Hrastovi su
hujali na vetru dok smo se privlačili potrbuške i sa noževima u zubima; bili

79
smo tihi kao zverovi. Ko zna ko je unutra i šta smera? Ali beše pusto i prazno;
ukućani su pobegli na sever ili ih je neko odveo ili se kriju u zbegovima.
Nasred razgrađenog ognjišta još je visio garav i olupan kotao; u njemu se
zamrzla voda. Cvokoćući zubima (bili smo počeli da se bojimo), navukli smo
granje iz šume i podložili vatru. Dim se lepio za krive grede, štipao nam oči i
nozdrve, uspavljivao nas. Napolju je vetar pištao i zavijao kao da preti; čuli
smo kako kurjaci reže, zaurlavaju i grizu grede koje su štrčale iz kuće. Jednog
našeg smo odredili da stražari, prevalili se gde se ko zatekao i zaspali.
Sanjali smo vatru na ognjištu, veliku i veselu vatru za praznik, i jedni
druge; bili smo nabijeni na ražnjeve kao bravi i pekli smo se ćuteći, dok su
nam kože pucale i raščinjavale se od vreline. Oko nas je hodala ogromna stara
žena u crnini, sva otečena i naduvena; kosa joj beše splet šarenih zmija koje su
se migoljile i siktale, a oči dva mrtva staklena kamena. Zagledala nam je
ispečena lica, micala usnama i plakala neutešno; njene suze tekle su preko
naših obraza, palile nas i žegle gore nego vatra.
Šaputala je: „Moji ste, moji, moji. Ničiji više!”
Probudili smo se vezani; turski kundaci prebrojavali su nam rebra. Naš
stražar je zaspao i oni su nas dobili bez borbe, pohvatali nas kao miševe;
cerekali su se i pljuvali nas. Bili su pijani i besni, svaki je radio šta hoće;
nekakvog izmoždenog starca priznavali su za vođu. Kad smo polazili, vatra se
ugasila, voda se ponovo smrzla. Za nama je planula kuća u kojoj smo uhvaćeni,
krčevina je blesnula kao pod crvenim suncem; iz požara nešto zapišta i
poslednji put blesnuše one mrtve staričine oči.
Bilo nas je po desetak na jednom lancu. Vukli smo se, padali, ustajali i
teturali dalje; ako bi neko zastao, vojnici su ga dokrajčivali kundacima. Sudeći
po suncu i predelima (nekada smo, vojujući, obišli sve krajeve i poznavali smo
ih) išli smo na sever; spaljena sela i redovi nabijenih na kočeve pokazivali su
nam put. Na nebu su graktali gavranovi. Na zemlji su se kupili ostrvljeni psi;
kidali su meso živima koji su vikali, molili za milost i psovali sa kočeva.
Prolazili smo ćuteći, oborenih glava; nismo odbranili ni njih ni sebe.
Jedan zavapi: „Ubijte me, braćo. Jeste li ljudi?”
I neko mu odgovori: „Bilo to, brate. Nismo više!”

80
 Dva-tri puta su nas svratili u kasabe — da se pokažu i da nas prikažu.
Pomamna rulja nas je tukla i sekla noževima, bule su kreštale i grebale (nismo
im videli lica pod feredžama), deca su nas gađala kamenjem. Zurle i bubnjevi
su pištali i udarali po blatnim uličicama koje su zagađivali nužnici, fukara je
prekidala baškarenje i navaljivala, krvavih očiju i masnih gubica. Sa minareta
se ciktalo i ukujisalo; tako su podjarivali bes. Zasipali su nas izmetom,
ukvarenim jajima, crknutim mačkama i pacovima, svinjskom iznutricom; na
glave su nam nabijali vreće sa pepelom i lupali po njima, da udahnemo
sagoretine i gar. Srećni su se odmah ugušili; izbegli su sve što nas je čekalo.
Svećama su nam goreli tabane i terali nas da igramo po usijanom ugljevlju;
morali smo da podvriskujemo kao u kolu. Najboljim igračima posle su
č1ekićima i kamenicama tucali mošnje kao mi nekada ždrepcima i bikovima;
uštrojeni su se vraćali među nas pognutih glava.
Sa strane su stajale naše žene i devojke, poneke tek devojčice, razgolićene
na hladnoći, vezane konopcima ili zatvorene u kavezima. Bile su izložene na
prodaju; okolo su se smucali grbavci, nakaze, maloumnici, askeri i golobradi
učenici iz tekija. Pipali su ih, štipali, drpali, kupovali i odmah preprodavali. A
neke su bile u prljavim, šarenim šatorima; tamo se čekalo na red, brzo ulazilo i
još brže izlazilo. Dok smo prolazili, učini nam se da videsmo izmučeno lice
jedne Kaljanke i sagosmo glave. Ako preživi, ako preživimo, moraćemo da je
ubijemo. Parajlije su se otimali oko dečaka, gložili se i prepirali; završivši
posao, kupac bi robu hitro uklanjao od užagrelih očiju koje su mu zavidele.
Na ulicu iznesoše kazan pun vode; pod njim su založili jaku vatru od
pucketave vinove loze. Gomila se beše ućutala kao da nešto posebno očekuje;
čuli smo kako suzdržano hriplje, uz ciktanje sa minareta. Iz nekakve rupe
(okolo su bili trošni zidovi od nepečene cigle) izmileo je malen starac sa
zlatotkanim kaukom na glavi. Pridržavali su ga, gotovo nosili dok se teturao
između njih, ispijen, mrkozelene kože i beznos; imao je dve tamne rnje usred
lobanje. Stao je pored kazana, podigao ruke. Svi su se utišali, smirili, gotovo
prestali da dišu. Debeo, ogroman čovek (bio je to evnuh) predao mu je nešto
belo što se koprcalo i cvilelo; starac je u kipuću vodu spustio naše
novorođenče.
Vrisak je provalio iz stotina grla: „Ksmet, kauri! Kara ksmet!”

81
 I mi složno odgovorismo: „Oprem malo! Oprem dobro!”
Išli smo dalje prema severu; gonili su nas koliko im je lenjost dopuštala,
kundacima i noževima. Bili smo polugoli, krvavi do očiju, ispečeni, modri i
zeleni; na stare masnice dodavali su nam nove uboje. Na leđima smo nosili ono
što je naš odred usput napljačkao. Svoje mrtve bacali smo u plamenove
seoskih kuća koje smo, pod prisilom, sami palili; jedino tada smo se i ogrejali.
Svake večeri bi jedan od nas bio izdvojen, zaklan ili utučen štapovima; potom
bismo ga, plačući ili dremajući, ispekli na ražnju. Naši sprovodnici su jeli
bravetinu i zalivali je rakijom, a mi nedopečeno ljudsko meso koje nam je u
komadima trzalo na usta, gušilo nas i proždiralo. Jedući se i povraćajući,
bejasmo sve više jedno kao da se vraćamo u istu utrobu, mračnu, toplu i
rodnu. Nestadoše sve razlike među nama.
I svi smo sanjali isto. Pljuštala je kiša, tukao leden vetar, hvatala se
golomrazica, severni vetrovi su nas šibali kao kamdžije; pred nama je (slično
jalovoj njivi) ležalo pusto selo bez kuća i drveća, gola i posna zemlja koja će
rađati kukolj i urodicu. Starostavni kurjak iskezi na nas zube s kojih je kapala
pena.

82
 XXIV
Vreme je nešto neodređeno, tečno i neuhvatljivo, a pri tom stvarno,
moćno i samorodno. Obeležavamo ga brojevima i rečima, zadržavamo
pričama, uzalud ga zaustavljamo ljubavlju, radom ili alkoholom. Pišući, kao da
stvaram rešetku kroz koju će vreme lakše propasti. Pripovedačko vreme
razlikuje se od običnog vremena; ono je slobodno, prepušteno izboru onoga
koji priča, podložno ljudskoj volji i strahu, kratko i slučajno. Ono pripada samo
onima koji su povezani pričom (drugi su isključeni iz njega); rastegljivo je,
kružno ili spiralno, podeljeno na odlomke koje je moguće sastavljati i
rastavljati, u suštini proizvoljno i vanvremensko. Ono se da iskoristiti i
upotrebiti; ono upotrebljava pisca i koristi ga kako hoće. Pišući (i trošeći svoje
jedino ljudsko vreme), kao da stvaram neko tvrdo i neuništivo vreme; ono će,
međutim, nestati u pravom vremenu kao što nestaju narodi.
Šta će sa mnom biti kad jednom završim ove stranice, kad se opet nađem
nasamo sa nesanicom? Postoji li jedna priča o nečemu koja će vazda biti
nezavršena, otvorena, puna praznina koje se mogu dopunjavati, uvek spremna
da me primi u sebe i da me spase od vremena, u kojoj se nikad ne zna kako će
izgledati sledeća rečenica, stranica ili poglavlje? Jer čujem kako se smrt
približava, kako se neznanim putevima prikradaju opaki gosti pred kojima ne
možeš zatvoriti vrata, koji će te naći ma koliko i ma gde se skrivao. Vreme
struji, bol raste, nemoć jača; svaki sekund je tanak nož zaboden u tvoje srce —
jedan od tih noževa mora biti poslednji, smrtonosan, konačan kao srčani udar,
kao izliv krvi u mozak. Moje uznemireno „ja” onda se krije u prostranom i
toplom „mi”, pokušava da isprosjači nekoliko poetskih slika koje će ublažiti
strah, privremeno oterati strepnju; moderan čovek ne poznaje i ne priznaje
utehu, usamljenik je gorak i unapred poražen.

Negde u Kalu nalazi se Bavan. To je najveći i najstariji hrast koji sam

ikada video; tri čoveka jedva mogu da ga obuhvate. Niko mu ne zna godine,

83
nema parnjaka ni vršnjaka; usamljen je kao kakva drevna kula koja se
tvrdoglavo opire vremenu. Zasađen je, recimo, pre Kosovske bitke, pre otkrića
Amerike, pre Kopernika i Gutemberga. Da može, pamtio bi Francusku
revoluciju. Možda je video Sulejman-pašu Skopljaka i njegove kaznene odrede
1813. godine? Za kneza Miloša Obrenovića bio je već star-prastar. Zaobišli su
ga partijski sukobi i dinastička ubistva krajem prošloga veka. Užasi
dvadesetog veka nisu ga ni dotakli, preživeo je Prvi i Drugi svetski rat; možda
će preživeti i sledeći.
Kaljanski starci kažu (ili sam ja to izmislio radi zanimljivijeg izlaganja) da
ga je zasadio Sveti Sava, mladi svetitelj, kad je obilazio zemlju i gradove i kad
se, nekim svojim poslom, bavio u Kalu. (Umesto njega možemo staviti bilo
kojeg stvaraoca sveta.) A taj posao je, pored utilitarnog (pokazivao je ženama
kako se jagnje ovce i kako se mleko siri), bio ponešto i ljubavni); obležavao je
devojke i mlade žene na izvorima, u rosna prolećna jutra, dok su se kitile
đurđevkom i one su grcale, vrištale od sreće i rađale decu lakoga daha i svetle
krvi. Nešto malo ljubavne veštine u ovim krajevima ostalo je, znači, od njega;
Kaljani čak mogu biti njegovi potomci ili (oni to nikada ne bi priznali) njegova
kopilad.
Bavan izgleda kao u priči o starcu koji je sve nadživeo, pa i samoga sebe.
Crne žile štrče kao ogromne zmije koje izviru iz zemlje, stablo je hrapavo,
napuklo i delimično trulo, izbodeno čudnim rupama (kao da su ga pogađali
kuršumi sa nebesa), prepuno osa i pčela čiji se rojevi međusobno ne napadaju;
golemo granje je suvo i golo, raskriljeno kao očerupana orlovska krila. Tek
ponegde, kao da se šegači, izbije koji mladarak: starac je još živ i još se ne da.
Kiše i snegovi kao da ne padaju na njega, kao da ga zaobilaze; možda znaju da
će ga tu zateći.
Danju ga zaobilazim; ružan mi je i podseća me na tužnu činjenicu da ništa
ne traje večno. Noću, međutim, sedim pod njim i osluškujem, srećan što nisam
naučnik. Ne naprežem uši već onaj unutrašnji sluh koji sam imao u detinjstvu i
kasnije ga zapustio, dozvolio mu da zakržlja; služim se njime kao bogalj
sasušenom nogom koja ipak još hoda. Isprva ne čujem ništa osim potmulog
bubnjanja kao da se neki zvuk probija izdaleka, nagoveštava se i primiče,
savlađuje prepreke godina i desetleća, pada i diže se; potom (prvo

84
nerazgovetno pa sve jasnije) čujem treperenje nevidljivog, davno opalog lišća,
šuštanje živih peteljki, cvilež uvinutih i snažnih grana koje se brane, škripanje
čitavog stabla koje drhti do dubokih žila i stresa se od jeze — iste one koja i
mene potresa, a preti i Kalu i svemu oko njega. Čujem, a vetra nigde, sve je
mirno, jedino se neki noćni glas razleže odnekud, plače i doziva me u još crnji
mrak od ovoga, govori da se čuvam svog razuma i onoga što i od sebe krijem;
zatim — gluvilo, teskobna pustoš bez ičega i neki naopaki zvuci (ni biljni ni
životinjski) koji se preobražavaju u slike i dopuštaju mi da ih vidim, gotovo i
da ih opipam.
Ti zvuci-slike govore svašta, još više prećutkuju; iskazuju se prazninama i
nagoveštajima. Vrte se oko mene kao nasrtljiv, otrovan roj, opkoljavaju me i
pritiskaju, guše me neiskazivim, kaleidoskopski menjaju mesta. Taj šizofreni
talas me nosi i ja ga se sve manje bojim; mračne dubine podsvesti takođe su
deo mene, takođe su „ja”.

85
 XXV
Svi znaju kad su i od koga su rođeni i da će umreti. Ja ne znam ništa od
toga. Nijedna kaljanska porodica me ne priznaje za svoga, nijednu ne navodim
kao svoju; mogu biti svačiji kao što sam ničiji. Pričalo se kako su me ostavili
Cigani u prolazu; nisam bio ni njihov. Pričalo se još svašta, ali ja ne pamtim
kaljanske priče. Ne pamtim ni svoje detinjstvo kao ni mladost; oduvek sam
bio, čini mi se, sredovečan, krupan i snažan, spreman na prepad iz mraka, na
udarac s leđa. Oduvek su me se bojali, a ja nisam znao za strah, mada sam od
njega živeo i njime bio okružen.
Moje vreme ne protiče; ono kruži i u kruženju svom — jede se iznutra kao
zmija. Kad sam nekada odlazio iz Kala, mislio sam da se nikada neću vratiti. Ali
sam se vraćao mnogo puta i raznim povodima i verujem da će tako biti i
ubuduće; ja kružim kao godišnja doba, kao sunce i mesec (moj neprijatelj i
zaštitnik). Ja nestajem i pojavljujem se; prisutan sam i kad sam tu i kad me
nema. Nijedna kaljanska duša ne može bez moga lika; ogledaju se u meni kao u
vodi izvora i uvek, ne tražeći se, nađu sebe.
Kad je propao jedan od naših ustanaka (u njemu sam bio među prvima),
pobegao sam i lutao. Nisam hteo iz zemlje ispod Dunava (moje mesto je bilo
ovde), a nisam hteo ni sa narodom po zbegovima; navikao sam se da nanosim
patnju drugima, ne da je trpim na svojoj koži. Natrag u Kao nisam smeo, čak ni
da nisam čuo da je spaljen (koji put?) i uništen. Možda bi me moji Kaljani izdali
neprijatelju samo da operu sebe? Možda bi mi se svetili za sve ono što sam
činio za druge i u ime buduće slobode? Obični ljudi ne shvataju koliko je zla
potrebno na putu prema dobru, koliko patnje i smrti; ne shvataju ni da dobro
nikada neće zavladati svetom.
Krio sam se u šumama na Staroj Planini koju sam nekada kao hajduk
dobro upoznao. Hodao sam tajnim stazama, spavao u zabačenim pećinama,
gledao dimove spaljenih sela, slušao kuknjavu i vrisku žena i dece; mene to

86
nije smelo da se tiče. Pijani od rakije i ludi od krvi, kazneni odredi su čistili
zemlju; silovali su devojke i dečake, muškarce naticali na kočeve i žive bacali u
vatru, nabijali dojenčad na noževe. Radili su sve ono što rade sve pobedničke
vojske; naplaćivali su račune kod onih koji nisu mogli da se brane.
Sve vreme ustanka (i ranije) mislio sam kako me zrno ne bije, sablja ne
seče; to su mislili i drugi. Bio sam izbio na glas, postao znamenit zbog toga.
Nikad nisam ranjen, čak ni ogreban — kao da me je štitila nevidljiva i moćna
ruka. Ljudi su ginuli oko mene i pored mene, poda mnom su padali konji,
nagledao sam se mrtvih više nego žena — meni se nikada ništa nije desilo.
Zato sam bio hrabriji i opasniji od drugih; nisam se čuvao jer kao da nisam ni
bio u opasnosti. I ostao sam bez drugova i prijatelja; niko ne voli neranjivoga.
Lutajući po šumi, jednom sam (valjda umoran i pospan) neoprezno
naleteo na trojicu zalutalih pljačkaša. Stene mi behu iza leđa; nisam imao kuda
da pobegnem. I sva trojica su (kao da su me čekali u zasedi) oborili vatru na
mene. Padajući u žbunje, a zatim niz strmu padinu iza njega, pomislio sam da
umirem; dva kuršuma su me pogodili u srce, jedan u glavu. Nisam ništa osetio,
ni radost ni bol; onesvestio sam se hladno misleći kako izgleda smrt. Da li je
brza kao munja ili spora? Da li je bolna ili slatka? Da li uništava ili spasava?
Kad sam došao sebi (posle nekoliko sati ili dana), ležao sam pored izvora,
u lokvi svoje krvi. Ptice su pevale u šumi, lepo kao u nekom drugom svetu.
Disao sam kao da mi se ništa nije dogodilo. Rane su me pekle, ali su zarastale;
osećao sam kako same zaceljuju. Više su me bolela mesta izubijana kamenjem
pri padu. Pokrenuo sam se; ruke su me slušale, srce mi je udaralo od radosti
kao detlić u drvetu. Pokušao sam da ustanem i uspeo; nekoliko trenutaka
kasnije hodao sam kao i pre ranjavanja. Zdrava glad mi je zakrčala u trbuhu.
Zapevao sam promuklo i ptice su se ućutale.
Ujutro sam proverio da li će se čudo ponoviti; od radoznalosti nisam
mogao da spavam. Ispalio sam pušku u sebe, pravo u srce; ako sam samo lud,
ništa se neće desiti. Nije me čak ni previše zabolelo; osetio sam tup udarac i
gotovo ništa više. Nigde nije bilo ni kapi krvi. Malo kasnije potrčao sam kroz
šumu, svež i mlad kao jelen; rikao sam kao da dozivam košutu.

87
 Od tada sam hodao slobodno, ne krijući se ni od koga. Obilazio sam
ponovo porobljenu zemlju; hteo sam da sve vidim. I video sam ono što ranije
ljudske oči ovde nisu videle; oni što se vuku za vojskom čerečili su žene i decu
kao životinje, kopali im oči, bacali ih u jame ispod stena. Bili su ljuti na njih što
su tako pokorni i na sebe što ništa novo nisu mogli da izmisle. I ostao sam
hladan na sve to, nijednom se nisam uzbudio; ja sam bio njihov, oni nisu bili
moji — između nas je stajala moja moć da odolim smrti. Povremeno bih ubio
kojeg ubicu, ali bez besa i gneva, tek da mi ruka ostane čvrsta, a nož sjajan i
oštar. Povremeno bih nekog pustio ispod noža; bilo mi je svejedno. Išao sam
dalje, poguren kao lovac.
Tražio sam nekog vojvodu koji nije pobegao posle poraza; takvom sam
hteo da služim. Odjednom sam shvatio — ja ne mogu bez gospodara; to je deo
mog blagoslova ili prokletstva. Sam sebi nikakav cilj ne mogu da odredim, jer
ne verujem ni u šta; na svetu je sve isto, i zlo i dobro, i ono između toga, sve
prolazi i ništa se ne menja. Da sam ostao sam, ubijao bih tek onako, kao kurjak
bez čopora koji ne može da skapa, izazvao bih opštu osudu ili hajku. Ako se
sakrijem iza nečijeg imena, imaću svoje mesto među ljudima bez kojih ipak
nisam ništa značio.
I našao sam jednoga koji je ostao s narodom; njegove priče o tome nisu
me se ticale. Bio je plećat i krivonog od mnogog jahanja, krupne glave i sivih
očiju koje su gledale hladno i lukavo kao da su od providnog kamena; u tim
očima nije bilo ničeg osim sumnje, podozrenja i odluke da uradi ono što je
naumio. Bio je surov, strašan i prevrtljiv, mazan kao žena, podmukao kao
zmija. Njegovo grlo kao da je imalo nekoliko glasova; čas je govorio slatko i
piskavo, čas je vikao grubo i promuklo. I uvek drugim rečima jer je pred
svakim bio neko drugi, treći ili deseti. Osim mene, svi su mu verovali, a on ni
sebi ni meni.
Bezočno se udvarao Turcima; inače ih je mrzeo. Išao je u njihove tabore,
klečao i plakao, kleo se na vernost, nosio im darove. Lagao ih je; krivac za
ustanak bio je njegov kum, a on se, kao i mnogi, samo pridružio — da nije,
ubili bi ga sami ustanici. Ponižavali su ga i on je sve trpeo; možda su mu i
prijala ta poniženja od ljudi koje je prezirao. Iza njihovih leđa sevao je očima,
škrgutao zubima i sipao paklenske kletve. Bio je uvek spreman da pogine, da

88
ponudi svoju glavu; tako je spasavao narod koji nije voleo. I znao sam zašto to
radi; vlast je opojnija od svih pića, lepša od žena. Ko je okusi jednom, makar na
čas, nikad je neće zaboraviti; nema te cene koju ne bi bio spreman za nju da
plati.
Pratili su ga momci slični meni (osim u onoj jednoj stvari), krupni,
naoružani do zuba, veseli i opaki, spremni na sve. Bili su bez žena i dece bez
rodbine, sami i ludi; svi do jednog su prezirali tuđ i svoj život i štitili samo
onoga ko je njih štitio, bojali se jedino jačega. Naše poslove skrivala je noć, a
danju smo jeli, pili, jurili tuđe žene i osluškivali gospodareve zapovesti. Bio
sam brži od njih, bio sam gori; ništa me nije sputavalo ni zadovoljavalo. I
uskoro sam postao gospodarev poverenik, njegova leva i desna ruka, senka i
avet.
Izvršavao sam tajne zadatke tajnije od drugih, činio sve što drugi nisu
smeli ili nisu hteli. Čak i u zlu (koje je beskrajno i sveobuhvatno) većina ljudi
se drži nekih granica, zastaje pred ponorom; mlaka krv i strah im ne
dozvoljavaju da idu do kraja — sve što oni čine drugima, drugi mogu učiniti
njima. Ali meni niko nije mogao ništa. Spavao sam pored gospodarevih nogu
da se noću ne uvuče ubica sa nožem, neki glupi osvetnik, neki naš ustanik koji
se razočarao u vođu; uvek sam stajao pored njega, spreman da se podmetnem
pod kuršum ili sablju, da žrtvujem svoj život koji se nije mogao žrtvovati. I
gospodar me je mrzeo voleći ili voleo mrzeći; takva je bila njegova zgrčena i
usamljena duša. Mazio me je kao psa, ponekad pljuvao i tukao pred strancima,
ali više nismo mogli jedan bez drugoga kao što telo ne može bez senke.
Neću da pričam kako smo digli još jedan ustanak (trebalo je kroz snagu
naroda pokazati svoju snagu), kako smo se tukli kao nekada i kako je moj
gospodar postao prvi među prvima. To zna svaki naš čovek, to prepričavaju
deca u školama. Pobedili smo i zadržali pobedu u rukama; to je već nešto više
nego pobeda, poraz je sve što se ne pretvori u večnu vlast.
Gospodar se ponovo nagodio s Turcima; vršiće vlast umesto njih,
skupljaće poreze, držaće narod u pokornosti, sprečavaće nove bune. Ukoliko
ne učine tako, sve će iznova planuti; putevi će postati neprohodni, gradovi će
sagoreti, mujezini neće više ukujisati sa minareta. Turci su mu poverovali i sve
mu poverili; bili su presiti, umorni od vekovne vladavine, lenji i potkupljivi.

89
Nije im se ratovalo kao što im se, u stvari, nije ni živelo. I gospodar je nastavio
da ih laže i vara.
Vlast je teža od svega, možda teža od čitavog života. Traži čoveka
svevidećeg, tvrdog, opasnog i kamenosrdnog koji ume da nanosi bol i sebi i
drugima. Moj gospodar je bio takav, pa i više od toga; crni ponor je bio u
njemu. Bio je zao, podsmešljiv, opak i veseo, znao je čime se vlast drži i kako se
obnavlja; sebe je poštovao jedino kao izvršioca te slepe sile. Bogatio se, otimao
žene, mučio i hapsio, ubijao kad se moralo, a često i kad se nije moralo, jer
vlast i smrt idu ruku pod ruku kao dve sestre iz pakla.
Sve to je radio mojim rukama koje su ga slušale kao rođene; on je, bar
javno, morao ostati čist i narod mu je, ma koliko bio stoka nerazumna, morao
verovati. I ja sam ga slušao bez straha, zato što sam tako hteo. Bez njega, bio
sam ništa, plaćenik koga će sutra neko odbaciti kao polomljenu sablju. Sa njim,
smeo sam gotovo sve, ako to njega ne ugrožava.
Mnogi su pokušali da mu ospore vlast, da je podele između sebe kao u
prvom ustanku. Bili su to viđeni ljudi, češće trgovci nego ratnici, pohlepni kao
deca, sa ustima punim zvučnih reči o slobodi i pravdi. Bili su to zalutali
manastirski đaci, pustolovi, bivši hajduci koji su ostali bez posla, gladnice i
mnogi drugi. Noć ih je gutala uz moju pomoć; danju sam se, zajedno sa
gospodarem, čudio ko ih je pobio, sasekao na komade, bacio svinjama. Imao
sam dva lica (noćno i dnevno), a moj gospodar bar stotinu; menjao ih je kao
što kurva menja haljine.
Nekoliko puta je pokušao i mene da ubije; onaj koji mnogo zna može
mnogo i da naškodi. Probadali su me noževima, ispaljivali mi pištolje i leđa,
streljali me i davili, jednom čak i trovali, ali sam ja uvek ustajao i vraćao se
gospodaru kao što se senka, čim zasija sunce, pojavljuje iza tela. Nisam se
ljutio, nisam ga namrzao. Kome bih drugom inače mogao da služim? Zar
nekom pravednom, dobrom i čestitom? I on je najzad shvatio da ne može bez
mene.
Već nekoliko godina visim na krivoj kruški pred gospodarevim konakom.
Obesili su me zbog zločina nad kojim se svi zgražavaju. Gospodarev kum
(narodni svetac) vratio se u zemlju i pokušao da ponovo diže ustanak; ubio

90
sam ga na jedan mig i zatim pristao da podnesem narodno i crkveno
prokletstvo. Takav je bio moj dogovor sa gospodarem. I, evo, visim između
drugih obešenih (njih stalno menjaju); telo mi se raspada i obnavlja, odeća
takođe. Ručajući, gospodarevi gosti i posetioci, kao i njegova žena i deca,
gledaju u mene. U svakom trenutku znaju šta ih čeka ako pogreše.
Noću, kad niko ne gleda, silazim sa konopca, šunjam se i tajno ulazim u
gospodarevu sobu. Dok on spava, ja sam na mrtvoj straži; čuvam njegov život
kao da mi je sin. Ako on umre, ako ga ubiju, šta će biti sa mnom? Ne mogu da
pođem za njim da mu pravim društvo na onom svetu, ne mogu ni da se vratim
u Kao; tamo nema posla za mene. Gledam ga kako spava i mislim. Ako ne bude
poslušan, ubiću ga i sam preuzeti vlast.

91
 XXVI
Ovde su nekada (koje dopire do bezmerja, do vremena kad se more
povuklo i nešto izašlo iz ničega) bile guste, tamne, vekovima neprohodne
šume, mitska staništa vila, divova, šumskih majki, čovekolikih zverova,
mrtvaca bez grobova i drugih polustvarnih bića kojima ne znamo imena. Sa
nestankom mita, sa usamljivanjem svakoga od nas, da li su nestala i ta bića,
izmišljeno-bliska? Ili se kriju negde u nama, dremaju ispod svesti, čekaju
trenutak da se pojave, da ponovo obrazuju svoju belopokladnu povorku? Mi
smo neverovatno duboki, mi smo bunari koji dopiru do središta zemlje, do
početka svega, do kraja života.
Šume su vladale kao drevne i razvratne kraljice, kao majke bogova i
demona; bile su ćudljive, opasne i zle, bile su izvan svakog merila i protiv
razuma. Sve su držale u svom zagrljaju (proždrljivo i ljubavnički), prekrivale
čitav bujan i jednostavan svet početka, borile se s vodama i pustinjama,
zaustavljale led koji je povremeno nadirao sa severa. Kad su se pojavili ljudi
(čudne životinje među tisućama još čudnijih vrsta), one ih nisu primećivale,
one su ćutale ili se došaptavale krošnjama; činilo se da će ti četvoronožni
dvonošci brzo nestati, da će ih istrebiti veliki i slavni zverovi, stvarani radi
obilja i raznovrsnosti.
Povremeno su ih presecali retki putevi i pazarišta, mali gradovi opkoljeni
bedemima i rovovima s vodom, manastiri podignuti na izvorima reka, naselja
što iščezavaju bez traga, ožiljci na njihovim ogromnim telima. No bile su to
žilave šume, trpeljive samo za kratko, opasno bespomoćne, skoturene u svom
miru kao mnoštvo zmija; čekale su, sporo napredovale, osvajale ono što su
izgubile, što im je bilo oteto. Mirujući, šume su se kretale kao vojske, kao
prolećne vode. Krčevine su postajale čestari, šiblje je osvajalo sela, gutalo
nogostupe, trava je bujala preko ruševina, đikala iz temelja; zelenilo je plavilo
sigurnije od poplava. Ko zna koliko je puta (to se, uostalom, i ne meri

92
brojevima) sve bivalo kao nekada, tamno, gusto i sveobuhvatno, jedinstveno
na jedan način koji se ne da opisati?
Gromovi su se sručivali pravo u tu tišinu i gubili se u njoj, zvuci su
nestajali kao da ih nešto upija; sve se rasplinjavalo, tonulo, preobražavalo i
ponovo cvetalo — malo se izjednačavalo s velikim, a veliko se snižavalo. Zveri,
ljudi (njihovi potomci) i šume (prethodnice svega) nekako su se prožimali,
nastavljali se i dopunjavali, sukobljavajući se; besneo je nevidljiv i gluv rat,
veoma sličan miru i skladu. Šume su padale i rasle, splitale se u truljenju,
zverinje se množilo i nestajalo (da bi nastalo neko drugo), ljudi su promicali
kao lake i providne senke, vidljive samo na trenutak. Besneli su dugi požari,
razjapljenih usta i sa crvenim jezicima, gasile ih četrdesetodnevne kiše (one
koje će kasnije postati slike pomora i smaka sveta), vode su oticale i vraćale se,
vetrovi su kružili kao orlovi. Sve se dešavalo kao u nekom beskrajnom snu sa
mnogo spavača koji sanjaju sebe.
Tama se, budući prapočetna, gusnula i taložila preko svega, prilagođavala
se prolaznom, okamenjivala oblike, svemu davala izgled večnosti; ono što je
nevidljivo ne može ni nestati. Sunce se katkad (jedino kad mu je to bilo
dopušteno) probijalo kroz tmušu, cepalo oblake, prosijavalo maglu i dopiralo
do hladnog, svačim zasejanog i nađubrenog tla koje je podrhtavalo iznutra,
stišavajući magmu vulkana koji samo što nisu izbili; dubina se vazda opirala
visini. Uprkos vedroj svetlosti koja je često sipila- s neba, gotovo se ništa nije
videlo; jedino su negde (niko ne zna gde ni zašto) tukli uporni damari, otkucaji
velikog srca. Svet šuma bio je topliji i življi od sveta ljudi; u njemu se sve
obnavljalo i ponovo rađalo, tisuću hiljada puta vaskrsavalo — krug se, umesto
da se zatvori, rasplitao u spiralu koja je stremila prema gore.

93
 XXVII
Gorela su sela pod brdom i u dolini, piskala deca, mukale krave, zavijali
psi, povremeno pucale puške. Kako bi koja kuća planula, razlegao se otegnut
jauk kao iz zajedničkog grla. Vitlajući kopljima i sabljama, iskeženih zuba,
Čerkezi su (crni na crnim konjićima) prenosili vatru do sledećeg sela. Požari
su se širili i nastavljali sve dokle se moglo videti; bili su kao zmija koja se uvija
i skače sa brda na brdo, sevajući zlim očima.
Ležali smo u šancu, zakopani do grla i mrzli se usred avgusta; na leđima
smo imali samo košulje i prsluke kao da smo pošli na žetvu, a noć beše hladna
i rosna. Izjedeni mesec je skrivala izmaglica, crne senke su sve progutale; iz
šume je kukala kukavica i budila nas, onako zgrčene iza zemljanog bedema.
Neko bi zastenjao, neko opsovao, neki su se sanjivo došaptavali; svakog časa
smo mokrili i stresali se od jeze uz kičmu. Na okolnim brdima goruckale su i
bleskale vatre kao pridavljeni svici — turska vojska se odmarala za sutra. Od
jednog visokog plamena koji je razderao tamu čuli su se bubanj i halakanje;
Čerkezi su podjarivali svoj bes i oštrili zube. Pomislivši na njih, ježili smo se
više nego od hladnoće i stezali puške.
Komandir Kosta Kovijanić obilazio nas je nekoliko puta, ćuteći; u tom
ćutanju osećali smo brigu. Znali smo da ga, nevidljiv i nečujan kao pas, prati
posilni; bio je naš i nije bio za borbu. Nagazivši nekog zaspalog (ima ljudi
kojima se spava i pre poslednjeg sna), komandir bi ljutito zagunđao i
zapucketao prstima; ponekad nam se činilo da prezire govor i da ne zna šta će
s rečima — zato ga nikad i ništa nismo pitali.
Neko reče: „Da li ima koliko sati, gospodine?”
I ne dobi odgovor. Gunđajući, komandir je išao dalje; možda je nešto i
video u mraku. Iskidani snovi promicali su nam pred očima; bili su kao dronjci
kroz koje prodire hladnoća. Sklopivši oči na trenutak, video bih naš šanac; bio
je na brdu, u tvrdoj zemlji i kamenu, plitak i zaboravljen — čekao je da bude

94
uništen ili da odoli. Sami smo ga iskopali ašovčićima i rukama, sami ćemo ga
braniti; naša vojska (satrvena klanjima i jurišima prethodnih dana) neće doći
da nam pomogne. Da je umeo da govori, komandir Kosta Kovijanić bi nam to
rekao.
Svanulo je naglo, avgustovski, bez petlova i zornjače; nestale su zvezde
kojih nije ni bilo. Belina se prosula po šumi i poljanama kao letnji pljusak,
sunce je (za trenutak crveno, pa onda žuto i usijano) plinulo nad rudastim
vrhovima prema istoku, zablesnuvši nas; pre nego što progledasmo, videli
smo samo šarene, uznemirene senke kako igraju u vazduhu i prete nam. Pred
nama beše ista jučerašnja travnata livada i mirisala je na konjski bosiljak i
majčinu dušicu, na rosu koja se isparava. Iza nje je zjapila duboka jaruga kao
da je tle prepuklo; neka crna zemlja bez sjaja mešala se tamo sa zdrobljenim
kamenjem i mrka trava se borila sa kržljavim žbunjem.
Odonuda je, kao iz jekovitoga bunara, dopirala potmula buka; tek
probuđena vojska se pripremala da navali na nas. Zaprege su premeštale
topove, blistave i strašne na suncu, vozari su drečali i pucali bičevima, već
nahranjena pešadija se razvijala u lanac, oficiri su vitlali štapovima i tukli levo-
desno, a konjica se uparađivala; konji im behu crni kao noć, sjajne dlake i zlih
očiju. Završili su jutarnju molitvu Alahu, mi smo bili na redu; trebalo je još
samo da doručkujemo i da počnemo. Svinjsko meso (koje smo nakjuče dobili)
ucrvljalo se u torbacima; bacili smo ga što dalje od šanca — da nas ne podseća
na smrad koji nas čeka. Prigrizli smo tvrdi vojnički hleb koji nam je krckao
pod zubima i obredili se čuturicama; u svakoj se, umesto vode, nekako našla
rakija.
Oči mog druga i suseda Lazara (mi Morakovci smo se uvek družili s
Lazarevićima i oni s nama) behu upaljene i crvene kao da je plakao ili kao da je
čitavu noć gledao u vatru izbliza; od toga đavolčići plamena ulaze pravo u
dušu kao crvi. On se, međutim, smejao i namigivao mi kao da idemo na mobu
sa kosama otkovanim i zabačenim preko ramena; još samo da se uhvatimo u
koštac i porvemo na livadi. Bio je bledog lica, mirnih ruku na puški prednjači;
koža mu beše glatka i sveža kao detinja, rumenkasta negde odozdo. I dok sam
ga gledao (jedva ga prepoznajući), on iz torbaka izvadi pogaču (nije je valjda
čuvao još otkako smo pošli?), nožem je iseče na kriške i podeli nam ih. Bila je

95
meka, mirisna i ukusna kao da je sinoć umešena; žvakali smo je kao naforu i
nešto nam se skupljalo u gušama, neka suzna voda koja ne gasi žeđ.
Komandir Kosta Kovijanić ponovo nas je obišao — krupan kao teretni
konj, ispršen, stalno gunđav, sa rukama na leđima. Nismo ga se plašili (takvih
namrgođenih čiča pun je naš Kao), krutili smo se i trzali tek da mu učinimo po
volji; on se kočoperio i uživao, a mi smo se krišom smejuljili. Voleli smo ga, ako
se tako nešto može reći za debelog i dosadnog starca od preko četrdeset
godina. Brkovi su mu visili kao da ih sinoć nije navio; na izbrijanom obrazu
crvenela se posekotina od brijača, oblepljena komadićem novine. Mora da se
njegov posilni čitavu noć krepio rakijom; sad mu se žario obraz od čičinog
tvrdog dlana koji smo svi pomalo osetili.
Komandir reče: „Narode, da se razumemo. Niko nam neće poslati pomoć
ni pojačanje. Ima da ostanemo gde smo i da ne mrdnemo kao da su nam se
guzice zalepile za zemlju. S ovog položaja se ne odstupa. Je li vam jasno?”
Tišina kao da se odjednom rasprsla; juriš je počeo halakanjem. Vijoreći
crnim barjacima, divlje šibajući čupave konjiće, iz jaruge su izjurili Čerkezi;
sablje i zubi su im bleskali na suncu. Gusta, pomalo uvela trava one velike
(sada male) livade gušila je topot kopita koja su grabila prema nama. Zemljani
bedem šanca učini nam se nizak i slab, a oni visoki i crni kao da su izašli iz
vatre. Drhturili smo i znoj nam se slivao niz leđa; komandir Kosta Kovijanić je
šetkao iza nas, gunđajući nešto umirujuće, dok ga je sablja lupkala po
ispucalim čizmama. Bez njegove naredbe nismo smeli da pucamo i prsti su
nam se grčili na obaračima. Čerkezi su urlali u prostranoj tišini koja se spustila
na šumu kao dim spaljenih sela; približavali su nam se nekako sporo kao da su
nam se razdvojila vremena — naše je stalo, skoturilo se u šancu, a njihovo se
sručilo kao kamenje sa oštrih čuka.
Onda komandir viknu kao da nam skida maglu s očiju: „Paljba!”
I mi se složno prodrasmo: „Obali! Obori!”
Prolomio se plotun naših pušaka i zaglušio nas. Na sredini livade padali
su konji i ljudi, kršili se barjaci i sablje, njiska se mešala sa jaucima; telesa su
se sudarala u besnom kovitlacu — jedna umirući, druga nadirući napred.
Padalo se, zapetljavalo, otimalo i ustajalo, izdisalo i halakalo istovremeno.

96
Brzo smo napunili puške, nišandžije su ih prihvatili kao na vežbi, drugi plotun
se sručio na crnu gomilu i povećao je. Ostavivši konje i mrtve, gazeći ranjenike,
Čerkezi su krenuli pešice — nenaviklo ali velikim skokovima. Halakanje beše
jače i bešnje kao da su im grla poludela. Kuršumi su pljuštali po bedemu,
fijukali iznad naših glava kao ljutiti stršljenovi; vratovi su nam se sami uvlačili
u ramena.
Livadska trava (crvena od njihove krvi) gutala ih je neprestano. No niko
ne stade, niko ne okrete leđa. Urlik im beše sve viši i zacenutiji; probijao je i
cepao gustu vrućinu koja nas je prekrila kao vrela ponjava. Već smo videli
tamne i usjaktele oči u kojima gorijaše nešto crno, već smo osećali lojani zadah
njihovih tela koja su naši kuršumi bušili i raznosili. Poslednje smo dočekali na
samom bedemu, bajonetima koji su krckali među rebrima, muljali se kroz
creva; izdisali su kraj naših nogu, trzajući se i kezeći zube, znoj im se slivao sa
mrke kože, naglo uvele i požutele. Bili su odjednom mali i mršavi, zgrčeni kao
zalutala deca.
Neko reče: „Pobismo Crnokaljane!”
I neko mu odgovori: „Sve osim tebe!”
Na ivici jaruge (kao da ih je ona izbljuvala) pojavili su se nizami; razvijali
su se u streljački lanac pod našim kuršumima, mirno i polako kao na paradi.
Barjaktari su istrčavali napred i zauzimali čelna mesta. Grlena dreka oficira
dopirala je do nas; urlali su kao na stoku. Onda kretoše preko izginulih
Čerkeza i konja kao da gaze blato ili kamenje. Povremeno bi zastali, uredno
poklekli i oborili vatru iz pušaka; mnogo belih košulja među nama pocrvene,
skoruba se od krvi i liptećeg znoja. Pucali smo polako, svaki naš kuršum
morao je da pogodi u meso; dahtali smo kao da slažemo otkose. Mrtvi su ležali
na dnu šanca, ranjenici se sami previjali; posle svakog komandirovog uzvika
naš plotun se obarao na proređeni, uskolebani stroj koji se vio, prilegao i
ustajao, idući sve sporije — najzad stade. Šareni oficiri sabljama su tukli
begunce i vraćali ih; činilo se da ponekog i ubiju.
Livada se punila leševima kao posuda bez dna. Iz jaruge su neprestano
izlazile nove čete nizama kao da izviru ispod zemlje; razvijale su se u lance i
kretale napred, sa štapovima i revolverima oficira iza sebe — uskoro su bivale

97
zaustavljene, pokošene ili vraćene u jarugu. Poneki asker (podrpan
kuršumima, taman od baruta) probio bi se do našeg šanca, doteturao se ili
dovukao na trbuhu; dovršavali smo ga kundacima i noževima, bajonete smo
bili polomili. Sve se ponavljalo i sve je bilo isto kao da se vreme skoturilo i
ujeda sebe za rep. Činilo nam se katkad da pucamo u isti stroj, da obaramo iste
vojnike i da ćemo tako unedogled.
Komandirov posilni zajauka. Šta hoće ta budala usred posla? Okretosmo
se i videsmo Kostu Kovijanića; ležao je nasatke, zgrčivši ruke među butinama
kao da se odmara posle ručka. Zrno mu je probilo obraz (onaj sa posekotinom
od brijača) i raznelo lobanju; mozak je pljusnuo na košulju posilnog koji je
cvileo i tresao se kraj njegovih nogu.
Neko reče: „Ljudi, ode nam čiča!”
Odgovorismo mu: „Ode, ode, bogami. Šini šamar onoj budali da ne
kukumavči!”
Od pucnjave, buke i vike gotovo smo ogluveli. Nizamski jurišni krici,
prizivanje alaha i jauci udaljili su se nekako, ne izgubivši snagu; pritiskali su
nas i mučili ali kao izdaleka, sa neke druge bestragijske livade gde se drugi
Kaljani bore da prežive. Smrad krvi, oprljenog mesa i baruta dizao se uvis kao
prašina; slabo smo videli i svoje krvavocrne utvare naslonjene na bedem,
akamoli njih koji su se spoticali preko leševa, ginuli i pokušavali da pobegnu.
Živi su bili do pojasa u šancu, a mrtvi pod njihovim nogama. Dok se sunce
sporo kretalo preko neba, mi smo pucali, padali na kolena i pridizali se; vrele
puške su nam prljile dlanove, sagorevale meso. Zaboravili smo na bekstvo, na
povlačenje; nikog nije bilo da nam to kaže. Jaruga je stalno iznova bljuvala
svoje crne plodove, rigljala lepljivu tmušu; branili smo se kako smo znali i
umeli.
Neko reče: „Ljudi, dokle će ovo ovako?”
I neko mu odgovori: „Dok ih ne vratimo u jarugu, rođače i jaki prijatelju!”
Žile su nam prskale, rane se otvarale kao crveni božuri, kapala je krv,
tekao ljuti znoj. Proređivali smo se, imali smo višak pušaka i punioci su
preuzimali mesta svojih nišandžija. Ko se preturio (okliznula mu se noga ili ga
pogodilo tane) nije više ustajao; gledali smo da svi ne padnemo pre mraka.

98
Usta su nam se spekla od vrućine i žeđi, trbusi se zgrčili od gladi, leđa se
zgrbila, kolena se oduzela, kičme su nam pucale kao suve grane; jedva smo
dizali ruke, jedva povlačili obarače. Nismo se pomerali; mrtvi su nas zatrpali i
stegli. I da smo mogli, kuda bismo bez njih? Ostali smo u šancu, radeći svoj
crni posao kao na velikoj mobi — kao da kosimo Paljevito.
Smrklo se naglo kao što je i svanulo, sunce se iznebuha obrušilo za
planinu; svuda beše noć bez meseca koji se izjeo do kraja i nestao — nismo
videli ko je pretekao. Na livadi ispred nas stenjali su umirući, teško ranjeni,
iskasapljeni; dovikivali su se bolničari. Ponovo, kao da se ništa nije desilo,
zakuka kukavica; za njom nasta duboka tišina kao u grobu. Naš šanac (onako
jadan i nizak, poduprt kočevima i pleterom, zemljanog bedema, pun usirene
krvi i mrtvaca) beše postao bezmerna provalija koja zauvek deli svet od sveta i
nismo znali da li ćemo ovamo ili onamo. Spavali smo na njenoj ivici, mučili se i
trzali u snu koji nas je stezao čeličnim prstima; naši mrtvaci, uparađeni kao na
smotri, svi u belim košuljama, marširali su kroz noć, pevajući bez reči i bez
glasa. Da li ćemo ujutro biti među njima ili u Kalu? Ili ćemo zauvek ostati u
šancu?
Probudili smo se rano i kao po naredbi, svi smo odjednom otvorili oči.
Sunce je štrčalo iznad istočnih visova kao srce probodeno čerkeskim kopljem;
sa njega je kapala crvena svetlost. Kolutali su se i dizali crni dimovi, širio se
smrad ispečenog mesa; naše prethodnice su spaljivale mrtve i raščišćavale
livadu kao da je pripremaju za još jednu bitku. Tusti gavranovi, prejevši se,
nisu mogli da polete; hodali su prema nama, motreći nas sitnim očima. Naši su
ustajali, zevali i protezali se; neki su stavljali nove zavoje, neki se brijali, neki
pušili. Na drugom kraju šanca (nevidljiv a poznat) neko je svirao u dvojnice i
nečiji glas ga je tiho pratio.
Mog suseda i druga Lazara nigde nije bilo; njegova puška (sa slovima i
zarezima na kundaku) ležala je u prašini kao bačena. Njegov torbak je visio na
kocu koji je podupirao bedem — prazan; njegova čuturica je, gle, bila na mom
boku. Otvorio sam je i malo pijnuo; rakija je mirisala na njegovu dušu. I sva
kaljanska lica oko mene se raščiniše, sa njih spade koža kao zmijska; pojaviše
se lobanje crne i zbrčkane kao da smo izašli iz vatre koja je kuljnula iz same
napukle zemlje.

99
 XXVIII
Kaljansko nebo je veliko i prostrano, bezdano za onoga koji sme da ga
gleda i da mu se prepušta kao plivač vodi; na njegovom dnu (ili vrhu) praznina
je na koju se nastavljaju druge praznine — trista šezdeset i pet puta. Ono je
ogledalo koje odslikava sve ili ništa, već prema posmatraču; ono je niz
blistavih prostranstava koja se slažu i poklapaju, okrećući se usred teškog
mira, bezvučno i strašno. Kaljansko nebo je nebo čitavog sveta; ono što se vidi
odavde, da se videti i sa bilo koje druge tačke na zemlji.
Kaljani su posmatrači neba, ljudi koji žive sa licima prema gore, zagledani
u nadzemaljsku sferu; možda se zato tako malo i uzgredno bave zemljom i
sobom. Ne znam koliko se dive nebu ili koliko ga poštuju, ali ga nikada ni
ispuštaju iz vida, čak ni kada gledaju u zemlju koja ih stvara i u kojoj se
sahranjuju. Na nebu neprekidno traže znake i slutnje, po njemu predviđaju
promene vremena, dolaske bolesti i smrti, proriču ratove i bune; čitaju ga i
tumače kao nejasnu knjigu, punu zamršenih značenja, obraćaju mu se za savet
kao da je njihovo lično, psuju ga i vole, već prema prilikama i raspoloženju. I
povremeno sanjaju kako se pretvaraju u ptice koje lete pravo uvis sve dok ih
krila služe i, probudivši se, padaju strmoglav.
Jednom davno u Kao je panula gorka, lutajuća zvezda sa repom kao u
divlje, pobesnele lisice, obrušila se pravo kao da je neko hitnuo sa susednog
neba; došla je bez najave, možda kao najava. Čitav Kao je, kažu priče, stajao
pred kućama i netremice posmatrao šta se zbiva. Bila je noć ali je Stara
Planina bila osvetljena kao po danu, jasno se video svaki kamen, svaka travka;
kurjaci i srne su bežali zajedno, izvori su šiknuli i presahli, lišće je treperilo na
drveću, vetar je duvao odozgo prema dole, obrušavajući se, a psi su cvileli i
skrivali se. Sva kaljanska lica su, kažu, bila mirna i bleda, niko nije plakao ni
zapomagao; zvezda ih je iznenadila i zbunila, oduzela im moć govora.

100
 Pre toga se bio proneo glas (širili su ga ludaci i kaluđeri i drugi) da nailazi
smak sveta, početak kraja, možda sve ono što je nagovešteno i rečeno u
Otkrivenju Jovana Bogoslova i mnogim drugim proroštvima nižeg reda. No
niko se nije naročito uznemirio; Kaljani smatraju da su preživeli dosta
smakova i da su oguglali na njih. I zato su se žene krstile tek reda radi, deca su
zevala, muškarci se mirno obređivali čuturicama; jedino što se rakija u njima
pretvorila u vodu i nije opijala. Čak se ni ploče na grobovima nisu podigle i
mrtvaci nisu izašli da se pridruže živima.
Tako je zvezda opašata pala u Kao poput dobro naciljanog kamena. Ko je
hitnuo i zašto? Spržila je, kažu priče, sve oko sebe, zapalila šumu (koja je i
inače često gorela), sve zatrla, ostavivši rupu u zemlji i jednu metalnu kuglu
koja ne rđa i blista samo na mesečini; od nje se širila hladna i opasna toplota.
Ko dodirne tu kuglu, pričalo se, obogatiće se neverovatno, ozdraviće (pošto
smo svi teško bolesni), živeće dugo i srećno kao biblijski Jov posle svih patnji,
znaće svoju sudbinu, uživaće u svemu kao dete, radovaće se jutru i večeri,
suncu i kiši, i videće ono nevidljivo. Kaljani ne veruju očiglednim stvarima jer
su očigledne, u čudesno i zaumno nikad ne sumnjaju; zato im se ponekad i
događa.
Gde je zaista pala zvezda? Gde se nalazi kugla? To niko nije znao niti
danas zna. Mnogi su išli da traže to mesto, da čeprkaju i prekopavaju ovamo ili
onamo, istražili su svaku stopu kaljanskog atara, svaku rupu. Priče kazuju da
se niko nije vratio, čak ni da ispriča šta mu se desilo; tražioci su nestali,
radoznali su ućutali, prestali da se raspituju, a zajedljivi i zli su se podgurkivali
u mraku — oni ne vole da se nešto dešava. Pogružena tišina spustila se na Kao
i ostala, ugušila reči, sputala priče, učinila ih udaljeno-nečujnim, prozračnim
kao što je vazduh. A pripovedači, kao što je poznato, dele sudbine priča,
nestaju zajedno s njima; stvorivši ih, oni stvaraju vlastitu smrt.

Ne veruj u ono što ti neko priča o sebi, ne veruj rečima niti činjenicama;
sve su to falsifikati duše, krive slike i odsjaji na prljavoj vodi. Kad sretneš ljude,
ma kakvi oni bili, pitaj ih u šta veruju i kakav im je bog, kakvo je njegovo lice.
Jer, naša idealizovana pa ipak istinita slika krije se u njegovom nevidljivom
liku; da nismo ti koji jesmo (prljavi, zli i gadni), bili bismo kao on. Sve drugo

101
čime se strasno bavimo (nauka, umetnost, politika, ideologije, porodica) samo
je jevtina, banalizovana zamena za boga, put u pogrešnom pravcu, slepa ulica
uma i bića.
Niti sam pobožan niti nepobožan, mrzim isključive ateiste koliko i
egzaltirane vernike; gadim se njihovog zajedničkog slepila. Lik moga boga,
tako jasan u detinjstvu, zamutio se u prljavoj vodi godina, udaljio se od mene,
nestao u noći koja se spušta i koja za mene možda nikada neće proći. Ne znam
ko je on, kakav je, ni kako izgleda, ne poznajem ga kao što ni on, ako ga negde
ima, ne poznaje mene. Lagano umirući, pustio sam ga (iz dosade, ponosa ili
gluposti) da trune u meni; sada me truje, muči i ponižava, šalje mi more i
gruba snoviđenja, krivi moje misli, ispunjava me očajanjem umesto smislom.
Jednom izgubljen, odbačen ili uvređen, on se više nikada ne može naći; nema
iskupljenja i pokajanja, uzaludna su traganja i patnje, svet je beznadežan i
pust, a smrt izvesna, gorka i gadna.

Kaljanski bog je, mada vizantinski i pravoslavni, ipak običan i jednostavan

kao hleb ili voda, kao vazduh koji novorođenče prvi put udahne i zaceni se od
zdravog bola. On je nekakav dobar domaćin, tecikuća i sabirač, poljodelac i
konjanik pomalo sklon rakiji (verovatno i ženama), sejač i žetelac koga niko ne
može stići, tajni oploditelj svega i tajni rušitelj. Nije previše zao, recimo da je
dobroćudan i sasvim podnošljiv; gotovo da je starački miran. Povremeno
poludi, pobesni sasvim pijanački, razgoropadi se, pa šalje rednje, suše i
poplave, izaziva ratove i pometnju među ljudima, zavađa braću i sparuje
krvnika sa kurvom, prodanu dušu sa izdajnikom, ruši zakone i svoje i ljudske,
gura vlast u ruke ludacima i trgovcima, mlati i bezčesti; valjda se zabavlja
kažnjavajući pravedne i štiteći krive, okrećući stvari naopako da bi ih kasnije
ispravio. Ako si mu se zamerio, teško tebi i tvojima i onima koji će od vas
nastati. Ako nisi, opet isto, njegova merila nisu od ovoga sveta; jedina je
nevolja što ih upravo na njemu ispituje.
Nije ni mudar ni glup, reč pamet ne ide uz njega kao ni bilo koja druga;
neopisiv je i neopisan i nema atributa koji bi ga pobliže odredio. Preširok je za
naše uskosti, dugačak onoliko koliko smo mi kratki, mnogo šta vidi, ponešto
previđa, prečuje krupnicu, a uhvati se za sitnicu; od maloga pravi veliko i

102
obratno, vazda tera svoje i nikoga za savet ne pita. Možda mu je dosadno od
tolike moći i slave, strašno što je nekažnjiv, što sve može i sme, što nema
nikoga nad sobom? Nije tu, kao što nije ni tamo, ne možeš ga sresti da ga pitaš
gde je; Kao mu je stalno pod rukom, stalno na nišanu — retko kad ga zaobiđe
kao što ga retko kad i primećuje. Inače, misle Kaljani, s njim se može, ma
koliko bio bog, ma koliko se skrivao i pravio važan; malo ga opsuješ (nikako
previše i prečesto), malo mu se ulaguješ (takođe pažljivo i s merom), pa se
nekako nagodite, nekako izađete na kraj. A kad si već na kraju, onda je kasno
za sve.

Sunce ima svoju drevnu stazu i Erinije ne dozvoljavaju da je napusti.

Strane sveta su nepromenljive. Sve je tamo gde je i bilo i gde će zauvek ostati;
Stara Planina nikada neće doći na mesto Mramorka. Ali Kao došljaku liči na
nepravilan krug koji se pomera; napred postaje nazad, gornje se preobražava
u donje i belo u crno. Izlokani Preki Put (koji spaja sve krajeve i sve porodice)
kao da nikuda ne vodi, kao da se vraća; bez početka, on ide prema početku.
Možete njime hodati čitav dan i pred veče će vam se učiniti da ste stigli upravo
tamo odakle ste i pošli — jedino što vam je vodenica s desne umesto s leve
strane. I zato istorija (koja je ipak pravolinijska) nije često svraćala ovamo.
Ali, kad je dolazila, banjavala je kad joj se htelo, rušila i ostavljala znake za
sobom, prevrtala svet na glavu, nikog nije štedela. Neki put je bila mirna i tiha,
spavala je stotinama godina kao zver u šumskoj pećini, budila se tek da
pogleda koje je doba napolju i ponovo zatvarala svoje jedino čakarasto oko,
urokljivo od ravnodušnosti i sumnje. Neki put se, međutim, goropadila kao da
se najela ludih gljiva, besnela, šibala repom, razdirala kandžama i otrovnim
zmijskim zubima. Čas je imala lice okamenjeno i nepomično, čas nacereno i
gotovo majmunsko, spremno da se podsmehne i pljune. Verovatno ni sama
nije znala šta će i kako će, ali se nikada nije dvoumila; njeno drugo ime je bog
koji se tako ponekad iskazuje da bi zauvek ostao neiskazan.

103
 XXIX
Imali smo mnogo popova, ali nam je poslednji (čije ime nećemo
pominjati) zagorčao život. Došao je mlad, lep i zdrav i svetlih očiju; mi smo ga
odmah namrzli. Zašto nije poguren, spečen, podmukao i ružan kao mi? Zašto
nije siromašan i lažov? Kako sme da se razlikuje od svoje pastve i da bude bolji
od nas koji smo sebi dovoljno dobri? Ali su naše žene, izgleda, mislile drukčije;
punile su crkvu nedeljom, gledale u njega kao u božjeg izaslanika, spremale
mu kuću (bio je neženja), nosile mu poklone, dodirivale ga kad god su mogle, a
po mirisu smo osetili kako se tajno kupaju, trljaju cvećem i mažu mastima. I to
sve bez razlike: i stare i mlade, i ružne i lepe, i one koje nisu ništa od toga.
Nismo prepoznavali svoje opake, zlojezične i uvek na svađu spremne žene s
kojima smo razgovarali ćutanjem i batinama, kojima smo pravili decu da bi
imale još jedan posao više.
Ponekad smo se okupljali i razgovarali o tome, čak smo i na stare svađe
zaboravili. Postavljali smo sebi razna pitanja i vazda ostajali bez odgovora.
Kad naše žene uđu kod njega i kad se tamo zadrže, šta li rade? Da li ga samo
slušaju kako lepo priča zvonkim glasom neradnika, da li ga samo gledaju?
Ležu li pod njega pokornije nego pod nas? Govore li mu nežne, meke reči koje
mi nikada nismo čuli i koje bi nas možda i povredile? Uživaju li s njim, dok nas
samo trpe i podnose i gledaju nas tupo kao stoku koja stenje? Zašto od njega
izlaze svetlih lica, mutnih očiju i uzdrhtalih ramena i potom hodaju kao da
spavaju, kao mesečarke, ne videći ni nas ni decu? Ako spava s njima, možemo
mu nekako i oprostiti; na toj rupi nema zakrpe. Ali kako da mu oprostimo što
ih podbunjuje, što im pruža nešto više nego mi, što im stvara nade i želje koje
ne možemo i ne mislimo da ispunimo?
Kiše dugo ne beše i mi ga zamolismo da nas povede u litiju oko sela; tako
su naši stari radili. Skupismo se u dugu povorku (valjda nikad veću), digosmo
barjake i utvari, njega stavismo na čelo, između crkvenjaka i pojca, i kretosmo.

104
Njegov visoki, čisti glas vodio nas je od zapisa do zapisa. A kad dođosmo na
Rid, tamo gde ima mnogo šume i žbunja, stadosmo; on se zabezeknu kad se
okupismo oko njega. I ništa ne reče; valjda je u našim očima pročitao presudu.
Dok su ga najsnažniji držali, naš seoski majstor ga uštroji kao vepra, izvadi mu
mošnice. Neka uskoro bude mastan, debeo i pijan; takav će biti naš, takvog
ćemo ga voleti. Posle mnogo vremena bili smo složni i ujedinjeni, svi kao jedna
duša. Što smo videli — nismo videli, što smo čuli — nismo čuli. Uveče se
pripiti vratismo kućama i polegasmo preko svojih uplašenih žena; te noći se
provališe nebesa i pade kiša kakvu ni naši starci nisu zapamtili.

105
 XXX
Svuda se priča ista legenda. Nekada, pre početka vremena, zbog krivice
prvoga među nama bili smo proterani sa neba i bačeni u podzemlje. Zbog toga,
navodno, patimo i pokušavamo da se vratimo gore; ne uspevajući u tome,
borimo se protiv principa dobra, rušimo ga u svakoj prilici. Ima nas, navodno,
svuda i sve možemo ili sve smemo. Neki naši neprijatelji su tvrdili da smo se
materijalizovali i da smo deo vidljivog sveta, sastojak materije od koje je sve
sačinjeno; to im je bio izgovor za bezobzirnu borbu protiv njihovih
neprijatelja.
Ova legenda je netačna. Prvi među nama nije ništa sam zgrešio; ili je to
uradio u dogovoru sa vrhovnim (obojica su uvek skrivali ciljeve i razloge kao i
svi vladaoci) ili je ovaj kasnije krivicu bacio na njega. Možda su to izveli
zajedno, a posvađali se kasnije, oko podele vlasti, uticaja i dobara? Prvi među
nama ogovara vrhovnog, ali ima s njim neke tajanstvene odnose, možda čak i
tajne susrete; postupci su im ponekad čudno usklađeni. Naš zadatak je da
napadamo vrhovnog, ali nam nije rečena granica; odjednom bivamo osuđivani
za ono za šta smo koliko juče bili pohvaljivani — ponekad smo opet
opominjani zbog toga što smo mlaki u napadima, što se bojimo da pljujemo po
vrhovnom. Događa se tako da oni revnosni prođu najgore, da bivaju kažnjeni,
čak i udaljeni iz okoline prvoga. Kao što se događa (doduše retko) da lenjivci
poput mene bivaju pohvaljeni, ponekad i unapređeni.
U osnovnim stvarima kod nas vlada strogost, zna se ko je stariji i šta ko
radi. Oblasti u kojima delujemo čvrsto su podeljene, niko nema prava da
prelazi u tuđu oblast. Neki su dobili blistave pozornice, pune raskoši i sjaja,
bremenite mogućnosti, a neki sporedne i zabačene krajeve u kojima uglavnom
vlada tama. Nezadovoljnici (ako ih ima) nemaju pravo na žalbu i na ispravku;
sve nam je jednom zauvek dato. Kad bi se neko usudio da se buni, brzo bi
nestao; prvi bundžija među nama (kao takvog ga zna čitav svet) ne dozvoljava

106
ostalima da čine ono što je sebi dopustio. Zato nemamo sumnjalica i
nevernika; oni odavno ne postoje, proterani su negde još niže, u jedan
nepokretan svet bez mogućnosti.
Ja sam poslednji među poslednjima; takav me glas bije, tako mislim o
sebi. Položaj mi je odgovarajući tome — na dnu lestvice, iza leđa
pretposlednjega koji se, čini mi se, previše trudi da napreduje. Meni, međutim,
sve to odgovara, zadovoljan sam, ne bunim se čak ni u skrivenim mislima,
uživam u svemu; odgovornosti su mi kao i sposobnosti. Dremljiv sam (budim
se samo kad moram), spor na odlukama, očajan kad moram da delujem, imam
sklonosti prema jelu i piću (i prema ženama); nema poroka koji mi se ne
dopada.
Ljudima se neopisivo sviđa izraz „besmrtnost”. Nema te ludosti koju ne bi
učinili da bi se toga dokopali, da bi trajali bar jedan dan duže. A „besmrtnost”
je u suštini jednostavna stvar i znači neprekidno ponavljanje istog; meni se
dopada zato što ne moram da se trudim i da mislim. Kako mi je danas, tako će
mi biti zauvek; stvari se ponavljaju, događaji kruže, jedno zamenjuje drugo
koje je opet isto kao i prvo, nema novosti, iznenađenja i sličnih gluposti.
Prilikom prvobitne raspodele ja sam, dremajući u poslednjem redu, dobio
jedno mesto između četiri reke; nisam hteo da se otimam za bolje. Bilo je (a i
danas je) pitomo, šumovito, uglavnom sunčano, tiho i dobro za spavanje.
Toliko je često menjalo imena i stanovnike (što nema veze sa stvarnim
promenama) da sam ih sve pozaboravljao kao da ih nikada nije ni bilo; danas
se zove Kao sa okolinom, a meni je svejedno — može se zvati i drukčije, može
se nikako i ne zvati. Tamo svraćam kad moram i kad me prilike nateraju, to
jest kad se probudim; šta se u međuvremenu zbiva — nije me briga. Moji
navodno srećniji drugovi često se hvale (ili žale) kako ne dižu glavu od posla;
ja tih muka nemam, ne hvalim se niti se žalim. Mogu se čak smatrati srećnim;
većinu posla obave mi sami Kaljani, a ja to posle samo prihvatim kao svoje.
Mada lenji poput mene (valjda sam im zato i dodeljen), oni su vredni samo kad
treba uraditi nešto pogrešno, glupo, pokvareno ili ludo.
Među Kaljanima vlada mišljenje da se ja pojavljujem kao dežmekast
čovek, kratkih nogu i sa kopitama umesto stopala, unakarađen kao dodola; da
se među njima bavim uglavnom noću i da ih iskušavam primamljivim

107
ponudama bogatstva ili vlasti; da sam uvek pri ruci kad treba izvesti nešto
nisko i ružno jer prečih poslova i nemam; da sam pametan, govorljiv i ubedljiv,
vešt na rečima, dobar poznavalac njihovih duša, srca i utroba; da pletem
mreže poput neumornog pauka. I tako dalje. Sve su to, razume se, gole
izmišljotine kojima oni jedni drugima pune uši, pravdaju se i krivicu prebacuju
na drugoga, to jest na mene. Ja sam, međutim, uglavnom visok, mršav, povijen
pod ogrtačem koji nikada ne skidam (jer sam zimljiv), krakat i tome slično;
mrzi me da se prerušavam i da menjam maske kao što čine moji vredniji
drugovi. Noć ne volim jer sam poluslep još u suton, a u ponoć ne vidim ništa;
saplićem se i padam čim nekud krenem. Ne iskušavam ih jer nemam čime; sve
te nevolje oni nose u sebi od rođenja i razvijaju ih kako rastu i stare. Glup sam
(tako misli prvi među nama koji me je svega tri puta video), teško govorim,
jedva nalazim reči, a povrh svega imam i govornu manu; za njih su, uostalom,
dovoljne i šture, hrome reči. Tako uistinu stoje stvari.
S jedne strane, Kaljani svašta izmišljaju i lažu na moj račun, no to se od
njih i očekuje. S druge strane, moram da budem i zadovoljan; mirni su,
dremljivi, retko kad baš traže da se umešam. Pojavljujem se samo kad, recimo,
brat razmišlja da li da ubije brata i koleba se, kad se žena ustručava da prevari
muža, kad deca nedovoljno dobro muče roditelje i tome slično; onda
pomažem, već naslućenoj odluci dodam konačni oblik. Intervenišem i kad su
kolebljivi u širem smislu; premišljaju se, recimo, hoće li dići ustanak ili krenuti
u rat protiv nekog većeg i snažnijeg naroda. Tada im ne dam da omanu, guram
ih u akciju; onda dižu ustanke, kolju druge (ali to uglavnom čine između sebe),
zbacuju jednu vlast da bi doveli drugu, još goru i besmisleniju, i svoje
vlastodršce umesto tuđih, ili kreću u rat protiv jačih, opsenjujući se rečima i
praznim nadama. Satiru se, ginu kao muve, uništavaju se, gube bitku za bitkom
(to posle postaju njihovi praznici), dele se na razne stranke i pokrete; kad
slučajno dobiju slobodu, tad ne znaju šta će sa njom i gledaju da je se što pre
oslobode. I sve to me ne staje prevelikog truda; oni sami su unapred spremni
na sve to, treba samo neko da ih povede i usmeri, da im uobliči oblik propasti
koji će izabrati — sve ostalo će uraditi sami, svojevoljno i oduševljeno.
Doduše, događa se da odjednom neće ništa da urade; uskopiste se i
učaure, nikog ne slušaju, tavore, valjda pokušavaju da žive kao i drugi. Čak

108
ponešto i rade; prave decu, grade kuće, obrađuju polja, popravljaju puteve,
paze na zdravlje, manje piju, ne mrze se međusobno koliko su navikli (i koliko
im treba za duhovno zdravlje), paze na čistoću. Došavši tada među njih
(obično posle dužeg sna), učini mi se da sam pogrešio mesto, da mi je neko u
međuvremenu zamenio ljude, čak se i uplašim za svoj položaj. Šta ako mi prvi
među nama oduzme ovaj bogomdani posed i baci me u neki trezven, pametan
narod koji misli na svoju budućnost, koji ne veruje praznim rečima? Ali se sve
ubrzo sredi, nekako samo od sebe; čim im dosadi mir i rad, oni naprave neku
gužvu, izopijaju se rakijom i politikom, pa navale jedni na druge — potrebno je
samo da sedim sa strane i da im povremeno ubacim koju zapaljivu reč u uvo. I
ja to činim sve dok ponovo ne zadremam.
Početkom ovog veka ponovo me probudiše. Ustao sam, protrljao oči i
oslušnuo; gore se opet čula galama, dreka i cika kao da su poludeli. Požurio
sam koliko god sam mogao. Neće valjda da naprave nešto sasvim bez mene, da
me ostave bez materijala za izveštaj koji ću podneti pretpostavljenima, a ovi
opet, preuređen kako im odgovara, najvišim instancama, možda i samom
prvom? Kad sam stigao, video sam kako se opet na nešto veliko (to jest
pogrešno) spremaju. A prilike su bile izvanredne; tek su počeli malo da
napreduju, izgradili nešto puteva, crkava, škola i bolnica, nekoliko fabričica. I,
razume se, bili su opkoljeni; razni narodi su stajali okolo i čekali priliku da
nasrnu, da ih satru i pretvore u vekovne robove (što bi im, možda, najbolje i
priličilo). Sve što su imali dali su na vojsku i oružje, a taj svet (podoficiri, oficiri
i generali) mora se nekako zaposliti, makar na gubljenju ratova. Vojske teško
podnose uređen i napredan svet; jedini smisao njihovog postojanja je haos u
ime odbrane i očuvanja slobode.
Koliko god ne veruju svojoj pameti, Kaljani toliko veruju tuđoj. Ako im
ispričate nešto suvislo i obično, oni neće razumeti; potrebne su im mutne
slutnje, zagrobna viđenja, natprirodne budalaštine, reči koje zveče i odjekuju,
a ništa ne znače. Već stotinama godina među njima se pojavljuju razni proroci
i vođe, ljudi koji svašta pričaju i koji su često i sebi nerazumljivi. Čim neko ne
zna ništa da radi (a takođe ne zna ni šta će sa sobom), taj se proglasi za
pametnog, za rušitelja starog sveta i graditelja novog. Što više priča, Kaljani ga
sve više poštuju i dive mu se; spremni su da urade sve što taj i takav kaže,

109
zaboravljaju na sebe i zaista (na moje čuđenje) postaju požrtvovani, nesebični
i odani kao da nisu oni koji jesu, Razume se, spremni su i da ubijaju svoje
proroke, ali samo one čija se trabunjanja slučajno pokažu tačna; takvima ne
praštaju onaj mali delić istine koji su napipali.
Mada nevoljno (prerušavanje je među njima besmislica), prerušio sam se
u proroka na njihov način. Ušao sam u jednog plavokosog i anđeoskog mladića
koji je izdisao; njegovi su sedeli okolo, plakali i čekali priliku da zakukaju čim
mu ugase sveću. Napravio sam se kako sam umro i, čim su se razvikali od
žalosti, oživeo sam; posmatrali su me kao čudo, možda i sa nešto gneva što
sam im pokvario naricanja. Rekao sam odmah kako sam bio na onom svetu i
kako sam svašta video; vratio sam se preko provalije između smrti i života da
ih obavestim o višnjim odlukama. I mladićevi rođaci su odmah to razglasili i
pozvali narod da slobodno dolazi k meni; ponadali su se zaradi bez rada. Znao
sam šta ih najviše zanima: hoće li se ratovati i s kim? I kad su me to upitali,
imao sam spremne odgovore, napravljene tačno prema njihovoj pameti.
Govorio sam: „Vekovna se tama prostirala nad ovim krajevima. Svetlost
se, međutim, očuvala u ljudskim srcima. Baklja slobode — koja je gorela negde
duboko u šumi — nikada se nije ugasila niti će. Njen plamen su junaci
razgorevali svojim životima. Na nebu su se redovno pojavljivali znaci koji su
razgovetno govorili šta treba raditi, a najbolje su ih iščitavali slepci. Došla je
delimična sloboda, ali je sada treba izboriti čitavu i za sve okolo. Ponovo idu
krvavi barjaci preko neba, ponovo se sunce zaustavlja na istoku, ponovo grme
zimski gromovi. Veliki crni oblak valja se sa severa, spremaju se nevolje i
patnje, biće mnogo mrtvih i ranjenih. Ali vi ćete sve izdržati, sve podneti,
rasteraćete oblake i sunce će vas ponovo obasjati, duše vaših mrtvih junaka
smiriće se na nebesima za koja ste se opredelili. Uzmite oružje u ruke, žrtvujte
sebe, žene i decu, žrtvujte sve — svet će biti zadivljen dubinom i veličinom
vaše patnje …”
Nešto od ovih reči moraću svakako da povučem. Jer, ako me poslušaju do
kraja, kao što su spremni, ako izginu do poslednjeg, kao što nameravaju,
ostaću bez posla i prvi među nama baciće me na neko drugo mesto. Još jedan
ovakav kraj i ovakve ljude nigde na svetu neću naći.

110
 XXXI
Kad mi se rodio sin (posle dugog čekanja i nekoliko kćeri), znao sam da ću
ga jednom poslati na vojsku; jedino nisam znao kada će to biti. Mi ginemo čim
jedno koleno stasa i počne da živi, čim se kuće podignu, polja obrade, a
grobovi zarastu u travu. Ako nećemo da ginemo, pobiju nas kao izdajnike i
dezertere. Ako hoćemo, naši vođi nam brzo izađu u susret. Srećno smo
pregrmeli dva rata za oslobođenje južnih krajeva (poneki su tamo mislili da ih
porobljavamo); ratovao sam ja kao što mi je i sledovalo. Ali kad zaratismo sa
Austrijom, a potom sa Nemačkom i Bugarskom, pozvaše i mene (čiču i
trećepozivca) i mog sina, jedva mladića; noću sam ustajao da ga pokrijem,
danju sam ga štedeo na polju. Nikako nisu hteli da prihvate da ga zamenim.
Oni koji su vodili rat sakrili su svoje sinove po tuđim zemljama, a naše su bacili
da gube svoje i čuvaju tuđe glave.
Satirali smo se i propadali jer neprijatelj beše višestruko jači, sit i obučen
i dobro naoružan. Oficiri su nas gurali u bojeve, terali na juriše i marševe kao
da imaju bar još jedan narod koji će doći na naše mesto. Kad se obresmo na
Kosovu, očekivali smo kapitulaciju, ali oni ne htedoše; morali smo da
odstupamo, da postanemo vojska bez zemlje i naroda — jedina na svetu. I tada
slučajno nađoh sina (ispijenog i ranjenog u glavu) i reših da se ne odvojim od
njega. Ako kralj brani Srbiju, ja ću mog sina. Nosio sam njegovu pušku i njegov
tovar, davao mu svoje sledovanje, pridržavao ga na uzbrdicama, zaklanjao ga
od vetra i snega. Oko nas se umiralo od umora, gladi i arnautskih metaka iz
zasede, od podljućenih rana, od gluposti i nebrige, ali ja sam bio rešio da
sačuvam njegov život, da mu ga, ako treba, ponovo dam. Naš put beše posut
leševima ljudi i konja koje su izgladneli sekli i jeli. Bdeo sam nad sinom;
ponovo je postao moje dete koje moram da pazim i da negujem, da štitim od
svega.

111
 Noću nas iz zasede napadoše kačaci; hteli su da sa nas skinu pocepane
prnje, da se dočepaju naših pušaka. Zgrčeni pored vatre, bili smo im dobre
mete. Skočismo i pripucasmo i oni pobegoše; maroderi nisu hrabri — zato su i
živi. Kad se okretoh, moj sin je ležao na okrvavljenom snegu: metak ga je
pogodio u čelo, razmrskao mu lobanju. Grejah ga, milovah i molih da ustane,
davah mu svoj dah (meni više nije bio potreban), ali uzalud: bio je mrtav
onoliko koliko sam ja želeo da budem. Rukama iskopah grob u smrznutoj
zemlji, sam ga opojah i ispratih na poslednji put, pokrih ga svojim gunjem i
zatrpah, u čelo glave mu postavih krstaču od polomljenih grana. I ne makoh se
od njegovog groba. Neka se živi staraju o živima. Kružim okolo kao stari orao,
čekam da naiđu oni koji su ga ubili, da im se osvetim. Čini mi se da polako
gubim telo i pretvaram se u senku koja luta po sneputnoj, od celog sveta
zaboravljenoj planini. Izgubio sam pušku i nož, više ništa nemam, ne hodam i
ne dišem; umesto glave imam mržnju.

112
 XXXII
Ostrvo je bilo kamenito i šturo, isplakivano kišama; okruživalo nas je
teško, nemirno more, talasi su urlajući lupali o hridine. Pod vedrim nebom
saveznici su poboli kočeve, vezali konopce, razapeli šatore pod koje se slivala
voda; unutra su ležali naši vojnici — bolesni, iscrpljeni malarijom i
dizenterijom, kosturovi s kožom i crnim, upalim očima. Vršili su nuždu pod
sebe, buncali, kukali i umirali, a bolničara i lekara nigde ne beše; ponekad smo
vadili živog ispod mrtvog, gazili po umirućem, blatnjavim ćebetom pokrivali
onoga koji prizdravlja. Smrad gnoja, izmeta, lipsalih crva i truloga mesa mešao
se sa mirisom soli i borova, a zarazni vetar je sve to nosio prema kopnu.
Umiralo ih je više nego što smo mogli da sahranimo; preživljavao je valjda
svaki deseti. Iznosili smo ih iz šatora i na malom molu slagali jednog preko
drugoga kao cepanice; prženi suncem, tučeni vetrom, škropljeni kišom kao
svetom vodicom, čekali su da ih uklonimo. Bili su toliko izmoždeni i mršavi da
više nisu ni zaudarali; nekakva se magličasta tuga širila oko njih, trovala
vazduh, smetala živima. Mene su odlikovali da im odam poslednju počast;
trpao sam ih u čamac koliko sam mogao (stajalo ih je između dvadeset pet i
trideset), veslao na pučinu da me stanovnici ne vide i bacao svoj teret u more
— mada laki, potanjali su brzo, a okolo su plivale gojne, halapljive ribe koje su
mi pomagale.
Posao mi nije bio težak; u Kalu sam bacao snopove jednom rukom, s
lakoćom dizao slamu na vrh kamare. I oni se nisu opirali — mada ukočeni, bili
su poslušni kao nikada za života. Možda su i cenili to što ih baca njihov čovek,
sused i rođak? Ali sam, da bih mogao da spavam i radim, morao da pijem;
danju sam se nalivao recinom (mirisala je na smolu), uveče mastikom (bila je
najsličnija rakiji). Živi su mi plaćali piće zbog mrtvih, a možda i zbog sebe
sutra; stalno sam bio pripit i sanjiv. Sedeći u praznom čamcu, činilo mi se kako

113
se daske poda mnom razilaze i kako tonem, a velika voda se sklapa nad mojom
glavom i samo mehurići za trenutak izbijaju na površinu.
Iako neplivač, nisam se bojao; lebdeći, spuštao sam se prema dnu. Oko
mene su plivale ribe i gledale me praznim, sitim očima. Slana voda mi je
ispunila pluća kao vazduh sa Stare Planine; udisao sam nešto staro i poznato,
nešto gore zaboravljeno. Ne znam koliko dugo sam silazio; svetlost sunca je
polako iščezavala, a tama se, penjući mi se uz telo, pojačavala i gusnula.
Odjednom sam osetio pesak pod nogama i obazreo se, ali uzalud; ništa nisam
video. Hladni, koščati prsti svega su me ispipavali, štipali i stezali, ali bez bola;
zakoračivši, osećao sam kako za sobom vučem gomile kosturova i kako se
nijedan mrtvi Kaljanin više nikada neće odvojiti od mene.

114
 XXXIII
Dragi naši (a naročito dragi oče),
Stigli smo u Solunsko polje koje je slično našem Paljevitom. Saveznici su
nas nahranili, obukli i naoružali, a mi ćemo ginuti umesto njih — to je lep i
večan raspored poslova. Ne znam kako znam, ali znam da nećemo skoro
odavde; ova prašinjava i kaljava zemlja zaudara na groblje.
Malo nas je bilo, još manje ostalo. Ko je preživeo treću bitku, nije
tridesetu ili povlačenje. Koga nije dokačio metak ili šrapnel, toga je dokusurio
tifus ili sumaren. Neki su pomrli od rana koje su im se podljutile, neki od gladi,
neki što su se prejeli kad su se dočepali hrane. A neki su ostali pored lipsalog
konja koji ih je dotle doneo pa legao; nisu konji dorasli ljudskim mukama.
Jedni su bačeni sa ostrva u more, drugi su zaradili sifilis po javnim kućama,
treći su opet pronašli nešto četvrto. Istrebili smo se polako ali sigurno. Prvo
hrabri, posle uporni, najzad kukavice; nije im pomogao strah. Kao da je naš
stari učitelj držao školski dnevnik i prozivao jednog po jednog — niko mu nije
promakao, čak ni onaj mršavko iz poslednje klupe.
Neko reče: „Grad bije, ali ne pobije sve. Gine se, braćo, ali neko ipak
pretekne!” Valjda je taj mislio na sebe kao i svaki od nas.
Sanjam da smo svi mrtvi i rasuti po svetu: kraj puteva koje je izrovala
artiljerija, po našim i tuđim rekama, pod mostovima našom rukom dignutim u
vazduh, potopljeni u morima Jadranskom, Jonskom i Jegejskom, prekriveni
snegovima, do guše u blatu, razneti minama, streljani ili obešeni, bogalji što ih
ni rodbina neće. Da li ja to samo sanjam ili vidim ono što je bilo i što će biti?
Inače, bio sam četiri ili pet puta ranjen, nekoliko puta unapređivan, tri
puta ražalovan (zbog pića i krađa, i to nepravedno), dva puta odlikovan i
jednom streljan, ne sećam se tačno zbog čega. I više nemam šta da pišem.

Dragi naši, dragi oče,

115
 U rovovima nije dobar život. Juče, na primer, puče bugarski top i odnese
glave trojici vojnika koji su mirno pušili; ne pomogoše im ni saveznički
šlemovi. Po meni samo pljusnu krv, morao sam posle da perem uniformu.
Podoficiri nas povremeno teraju da se brijamo i čistimo; tako znamo da
vreme nije sasvim stalo. Taman se staro blato osuši, taman izglancamo cokule,
a već nailaze oblaci sa mora i počinje nova kiša. Kad ne moramo da stojimo,
ležimo u blatu kao punoglavci, povremeno mrdamo rukama i nogama. Vaške
nas ujedaju, mi ih ubijamo samo po naredbi iz štaba. Muče nas dizenterija i
artiljerija. I oficiri se deru na nas tek koliko da se pripreme za sledeće piće.
Nad glavama nam tandrče i buči neka sprava koju zovu avion. To je, kažu,
mašina, u njoj sede živi ljudi i voze je. Šta će čovek na nebu, kad mu je mesto
na zemlji ili pod zemljom? I šta ti nesrećnici rade kad se vrate odozgo, iz
lepote i plavetnila, u ovaj mrak i pravo među nas? Zašto ne pobegnu u visine i
više se nikada ne vrate?
Bugarski rovovi su nam tačno preko puta, pedesetak do sto koraka blizu;
vidimo jedni drugima brkove pod nosevima. Mi znamo šta oni ručaju, oni —
šta mi večeramo; dobro se čujemo, a još bolje njušimo. Katkad se psujemo kao
babe preko plota, katkad razgovaramo kao susedi koji se sutra mogu i
pomiriti. Iza njih su planine, visoke i tamne na suncu, a daleko iza njih, tamo
gde i ptica jedva može da odleti, Kao i vi svi u njemu. Kako ćemo se i kad
sastati? Napred se ne može, osim na bugarski nož ili metak; natrag se ne sme,
osim u duboko more.
Noću razmenjujemo bombaše, hvatamo zarobljenike (koje ponekad i
sprovedemo u pozadinu), ubijamo one ludake koji puze između žica da bi
zaradili koji širit, koljemo zalutale da oni ne bi nas zaklali. Ujutro se gledamo
praznim očima kao da smo se vratili iz mrtvih, još jednom se grejemo na suncu
koje i vas tamo možda obasjava.
Ponekad se raspucamo i pucamo bez cilja. Gađamo zemlju, nebo, drveće,
ptice koje proleću, mesec iza oblaka, hladne zvezde, sve što vidimo i što nas
ovde drži. To radimo kad nas uhvati tuga za vama i kad previše pevamo i kad
popijemo poneku; to radimo uvek kad nemamo šta drugo da radimo. Onda
pršti odovud i odonud kao da počinje ofanziva. Kad smo sasvim očajni,

116
pođemo i na juriš, bodemo bajonetima i bodu nas. Ako ovo potraje, bićemo
puni medalja i ordenja kao ikonostasi, samo što neće imati ko da ih nosi.

Dragi naši, i još jednom dragi naši,

Ovde često sija sunce, ali se nama čini da noć preovlađuje. A noću navali
veliki mrak, svali se neka morski duboka tama kakve kod nas ima samo
jednom dnevno. I onda pucamo, ispaljujemo rakete u tu crnu smesu mraka i
ludila, vičemo kao da ganjamo kurjake i pomalo plačemo slanim suzama.
Ponekad plačemo bez suza — samo licem, ustima i trepetom u grudima. Budni
smo, ali kao u bunilu od tifusa. Ništa ne vidimo, a čujemo svašta. Čujemo Kao.
Ko ne veruje da se jedno selo može čuti, neka dođe malo ovamo i zakopa se u
zemlju do grla.
Čujemo rođake kako nas dozivaju kao da smo u polju i kosimo sočnu
travu u kojoj kosa sikće kao zmija. Susedi nas psuju, prete nam tajnom
paljevinom. Žene gunđaju i grde nas po ćoškovima kao da smo se zadržali u
krčmi. Crkveno zvono ječi kao da obznanjuje požar ili nečiju smrt. Ko li samo
vuče konopac kad je crkvenjak sa nama; baš prošle nedelje je poginuo, a mi
smo to primetili tek juče. Ludi Golivran igra na raskrsnici, riču žedna goveda, a
negde u žbunu stenje sakrivena porodilja. Prekim Putem kasa osedlan konj
bez jahača; niz bokove mu se sliva krv. Neko peva, ali to nije ovde već tamo.
Nema glasa, nema pevača, nema ničega osim noći, ali se pesma razleže, leti u
nebo, prelazi preko planina koje nas dele. I ko čuje tu pesmu i tog pevača — taj
je srećan kao kad se rodio i ne žali što će sutra poginuti.
Potom tišina kao bezdan. Ništa se ne čuje kao da je čitav svet umro. I neka
mlada žena velikih dojki, u beloj haljini do peta, hoda između rovova, a u kosi
joj splet šarenih zmija; ovoga zapoji vinom, onoga poljubi, nekoga pomiluje,
nekoga prosto zaobiđe. Ujutro tvoj drug stoji oslonjen na zemljani bedem; na
čelu mu rupa od metka. Skroziralo ga iz tmuše, a on stoji, čeka da ga
odnesemo. To i uradimo pa popijemo poneku.

Dragi naši,
Dani promiču, meseci prolaze. Zbiva se sve kao što sam ranije pisao;
novost će da bude kad se vidimo. Pada neki vlažan sneg, odmah se topi. I duva

117
neki mokar vetar sa mora. Ležimo u blatu i pazimo da nam puške ne zarđaju.
Kad sam pogineš, onda si samo izvršio svoju dužnost prema domovini; kad
upropastiš pušku, možeš ispasti i veleizdajnik.
Licem na Božić odjednom svi počesmo da izvirujemo preko bedema. Šta li
sad rade komšije Bugari, koga li đavola spremaju? Kad vidimo, izviruju i oni,
gledaju pravo u nas. Sigurno se pitaju šta li sad rade komšije Srbi, koga li vraga
smeraju? I odjednom odložismo puške, kame i bajonete, ostavismo bombe u
blatu. Junacima pripretismo da se glavom ne šale — nije ovaj dan za junaštva i
slične ludosti. I oni bednici, kao i mi, mesecima trebe vaške, pljuju krv, u hlebu
jedu snabdevački pesak i crve, čekaju pisma od kuće i plaču kad ih ne dobiju,
još više kad ih dobiju. Tako mi ispričasmo našim junacima, to jest sebi; da smo
nekom drugom svetu pripretili, možda bi nas i poslušao.
Neko reče: „Ja ništa ne kažem. Ali nemoj nekom posle da brkam prst u
oko i da mu vadim dušu na pamuk!”
I pođosmo. Uklonismo bodljikave žice tek koliko da prođemo i da ne
pocepamo uniforme. S one strane dođoše oni. Na njima videsmo kako i mi
izgledamo: kaljavi, žuti, ružniji od mrtvaca. Na sve strane se razlegoše
pozdravi. „Hristos se rodi!” „Vaistinu se rodi!” „Što sakaš, bratko?” „Izem ti
sakanje na ovu lapavicu!” „Nema šta, komšije, dobro gađate!” „Niste ni vi loši,
da vas đavo nosi!” „Ako ovako nastavimo, ima da budemo najbolji na svetu!”
„Kad smo se već lepo našli, ima li, bre, nešto za trgovinu?” I malo popričasmo,
malo potrgovasmo. Onda vrisnuše pištaljke iz oba rova; oficiri su nas zvali
natrag, urlali i pretili pištoljima. Prekinuli valjda pijanku da ne bi ostali bez
vojski.
Neko opet reče: „Ja ništa ne kažem, braćo. Ali nekog će da strefi kuršum u
leđa i da mu izađe na nos. Ionako ćemo svi na vojni sud!”
Posle bi šta bi. Naši streljaše svakog desetog; uplašili se valjda da nas se
previše ne vrati kućama. Od Kaljana zakači Osaćanina, Vavića, Perviza i mene,
ostali se izvukoše do daljnjega; morao je neko i da gleda streljanje i da se uči.
Kad stadosmo pred kazneni odred, rekoh: „Rođaci, samo vas jednom
molim. Gađajte pravo u srce. Gde god su me na druga mesta do sada pogađali,
preživeo sam!”

118
 Dok su nas sahranjivali, čusmo iste plotune i sa bugarske strane.
Sutradan, valjda da speremo sramotu sa sebe, krenusmo na juriš; naši umesto
nas, njihovi umesto njih. I bratski se isklasmo kamama.

Dragi oče, dragi naši,

U grobu je sasvim obično; videćete i sami kad dođete. Niti kiša pada niti
munje sevaju. Vreme ne prolazi jer ga i nema, ostalo je gore na zemlji. Ne
moraš ni da radiš ni da ratuješ; šteta što se ovako nije moglo za života. Jedino
što me oni iz rovova stalno uznemiravaju da im pišem pisma i neće da plate;
kažu da mi ništa ne treba.
Ovde dole se nalazi još jedan Kao, ali drukčiji od vašeg. U njemu borave
svi oni koji su nekada boravili kod vas; svi imaju tačno onoliko godina koliko
su nekada imali. Niko nije ostario, niko se nije ni podmladio; čak im se i odeća
nije pocepala. Neke sam prepoznao, neki su prepoznali mene; jedan dečak mi
se predstavio kao prapradeda. Valjda je govorio istinu, pošto se ovde ne laže.
Trava ne vene, drveću ne opada lišće, Široki Potok ne teče, a nije ustajao; voda
mu je bistra kao suza — u njoj ponekad opazimo vaša lica, čista i lepa kao
svetačka. Svi smo zaboravili gde je Paljevito. Šuma je gusta i mlada; iz nje se
razleže poj ptica i povremeno promiču neke žene u belom. Skupljamo se u
crkvenoj porti, razgovaramo i čekamo; zvono ne zvoni, sveštenik ne poje.
Dosadno nam je bez vas. Kad li ćete nam svi vi doći? Ako ne pomrete, ako
odete na neko drugo mesto, bićemo zauvek odvojeni i svaki raj biće nam
pakao.

119
 XXXIV
Ako te neprijatelj ne ubije u rovu, ubiće te sam rov: razbolećeš se od
vlage, zime i sunca, poludećeš od čekanja i misli o svojima u ropstvu. Odneće
te na groblje ili u ludnicu. Zato nas oficiri često puštaju da idemo u Solun, da
isteramo đavola iz sebe. Tamo punimo kafane pored obale, pijemo,
lumpujemo i pevamo, plačući zajedno i pojedinačno; tučemo se sa drugima i
među sobom. U tesnim uličicama, iza poluodškrinutih kapija i vrata stoje gole
kurve, neoprane i mršave i smradne, i pozivaju nas k sebi; svodnici nam se
klanjaju i nude svoju robu — nama i mornarima sa brodova koji stoje u
pristaništu, krcati oružjem, municijom i vojničkim potrebama. Oni koji su
zaradili sifilis gledaju da ga prenesu na druge; možda ćemo jednog dana svi
biti bez noseva. Oni koji imaju para trguju, kupuju i preprodaju. A patrole idu
za nama: razvađaju zavađene, prekidaju tuče, hvataju dezertere. Ponekog i
streljaju — za opomenu ostalima ili zato što i oni moraju nešto da rade. I sve
se ponavlja, meseci su nam dugi kao godine, dani — kao meseci. Možda smo
već mrtvi i već smešteni u paklu.
U srušenoj kući ispod stare tvrđave (tamo gde se rodio Sveti Dimitrije,
svetac nekih od nas) stanuje starac derviš, slep, ćelav i bradat, smežuran kao
orah, malen od starosti, sa izlizanim brojanicama u rukama. Niko ne zna
odakle je ni kad se rodio. Razume svakog (Francuza, Senegalca, Kaljanina,
Marokanca, Engleza), a govori nekom mešavinom jezika koju svi mi
razumemo, mada ne znam kako; tek u rovu vidimo da smo sve upamtili.
Proriče nam sudbinu, govori šta će biti sutra i prekosutra kao da u svojoj tami
nalazi odgovore na naša zbunjena pitanja; slušamo ga čas kao ludaka koji se
nesvesno šali, čas kao proroka. I sva proricanja (bila ona pojedinačna ili
zajednička) završava slutnjom ili pretnjom: ovaj stari grad, koji su mnogi
osvajali, rušili i ponovo Zidali, kroz koji je vreme teklo kao kroz drveno rečno
korito, zadesiće nesreća, sručiće se na njega božji gnev. Neki su mu verovali,

120
neki nisu, ali nam je svima bilo hladno oko srca; zebli smo i osećali se gore
nego inače.
Plamen se pojavio iznenada. Upalila se jedna javna kuća i kurve su gorele
kao buktinje dok su kroz prozore skakale na ulicu. Trgovačka čaršija (sva od
drvenih kuća, puna dućana, robe i lažnog sjaja) planula je poput slame, a vatra
se, potpomagana slanim vetrom sa mora, širila velikom brzinom. Vatrogasaca
nigde nije bilo; valjda su trgovali ili spavali. Svako se spasavao sam — slabi su
gazili slabije, a roditelji ostavljali decu u plamenu. Odasvuda su praštale
eksplozije; vojnici su pokušavali da bombama i minama zaustave širenje
požara, da sačuvaju depoe i vojna skladišta koja su čitav grad mogla dići u
vazduh. I tada se mi pokazasmo: često razgaćeni (ustali smo od stolova i sa
kurvi), ravnodušni prema svojim životima, spasavali smo tuđe, izvlačili decu,
starce i nameštaj, vadili kaldrmu i kopali rovove (bar na to besmo navikli).
Posle dva dana i dve noći (i mnogo mrtvih) pljusnu kiša iz niskih oblaka i lila
je dok sve ne pogasi; ostadoše kaljava zgarišta, ruševine i otpaci kao rane
usred grada koji se vekovima ogleda u moru, čekajući svoju propast.

121
 XXXV
Kaljani redovno dobijaju sinove, a kćeri priznaju tek kad ih poudaju. Ja
sam, međutim, dobio kćeri bliznakinje i to plave (kod nas su na ceni
crnomanjaste). Nikada se zbog njih nisam pokajao niti sam im ikada išta
prebacivao. Rasle su kao dve vesele ptičice, budile me cvrkutanjem i
maženjem, pevale mi svojim tankim dečjim glasićima, pomagale majci po kući,
a svakog su dočekivale osmesima. Kao da nisu umele da budu tužne; neka tiha
i postojana radost izbijala je iz njih kao miris koji opija. Igrajući se s njima, bio
sam srećan koliko jedan otac može biti i unapred sam žalio dan kad će me
napustiti i otići. Sve njihove vršnjake gledao sam sa prikrivenom mržnjom;
tražio sam među njima dvojicu klipana koji će ih odvesti, ljubiti ih i tući, činiti
sa njima sve ono što sam ja činio sa svojom ženom. I unapred sam bivao
nesrećan zbog nesreća koje će ih pratiti.
Kad su napunile deset godina (otprilike polovinu vremena koje im je bilo
suđeno da provedu sa mnom), okupatori su prvi put prošli kroz Kao, zaplašili
nas i nestali prema gradu; tamo im je bilo sedište. Isprva nas nisu previše
dirali, jedino su tražili da neprestano dajemo nove poreze. Ali, jednom
predveče banuše u moju kuću četvorica konjanika na uhranjenim doratima,
naoružani do zuba, utegnuti u nove uniforme crnožute monarhije, zadrigli i
snažni; govorili su različitim jezicima i natucali po koju našu reč. Spremio sam
im večeru (bolju nego sebi ikada), ponudio ih rakijom koju sam čuvao za
svadbu mojih kćeri i nisam hteo da sednem sa njima; rekao sam im da je kod
nas običaj da domaćin dvori goste. Brzo su se napili (moja rakija bi oborila čak
i kaljanske svatove) i tražili da im igramo i pevamo. Potom dohvatiše moju
ženu (kojoj i ja retko prilazim) i silovaše je na moje oči, ne dadoše da uklonim
decu.
Pijući, besneli su sve više. Ponižavali su me, pljuvali i tukli, a ja sam ćutao;
pijanice nikada ne znaju šta će sledećeg trenutka učiniti. Možda će me zagrliti i

122
poljubiti, možda će me ubiti? Kad više nisu znali šta će sa sobom, okretoše se
prema mojim kćerima koje su, šćućurene kao pilići, virile iz prikrajka. Uzalud
sam molio, klečao, ljubio čizme, krstio se (valjda su hrišćani, ako već nisu
pravoslavci) i nudio se da me ubiju. Šta će ženska deca bez poštenja, bez to
malo obraza što imaju do udaje? Dograbili su ih kao kurjaci, svukli ih (bile su
žgoljave, bele i bez dlaka igde); onda su se izređali na njima. Moje kćeri nisu ni
plakale; ležale su i gledale me krupnim, odjednom odraslim očima. Čim su to
završili, konjanici polegaše na zemlju i zaspaše, zahrkaše kao životinje. Sklonih
kćeri iz kuće, pokrih ih da ne nazebu, a onda uzeh sekiru sa drvljanika.
Udarajući kao da cepam drva, što sam snažnije mogao, posekoh im glave;
potom ih iznesoh napolje i bacih pred svinje koje navališe, rokćući krvavim
gubicama.

123
 XXXVI
Dragi sine, dragi naši,
Razumeli smo šta vi pišete. Sad vi razumite ovo što ćemo mi napisati. I ne
pravite se važni kako je vama loše, teško i najgore, kako gore biti ne može. Da
možemo nekako da se zamenimo, videli biste šta je zlo.
Austromađari nisu došli ovamo da pokažu kako su ljudi, već da pokažu
kakvi su ljudi. Prvi koji su naišli samo su silovali žene i devojke, drugi i treći i
ostali su navalili da pljačkaju, pale i ubijaju. Kad progovore našim jezikom,
kažu kako im je komanda izdala takvu naredbu. Mi smo podmukao, zao i
opasan neprijatelj koji ni prema kome nema milosti, zato se prema nama ima
postupati kao prema divljim zverima, i to sve dok ne budemo istrebljeni. Ubili
smo njihovog nadvojvodu i njegovu dobru ženu, majku njegove dece; suze tih
siročića ima da plaćamo do sudnjeg dana. Ako nam se to ne sviđa, možemo i da
se poubijamo.
Obesili su nekolicinu u crkvenoj porti, mi smo stajali okolo i gledali;
nismo mogli drukčije, a i zanimalo nas je kako se to radi. Bešenje je čistije od
klanja, ali sporije; oba su lakša od davljenja. Dugo nismo smeli da ih skinemo,
a videli smo ih gde god, se nalazili; portu smo i birali tako da nam uvek bude
pred očima. Obešeni su nestali jednog jutra; njihove krstače su se pojavile na
grobljima. I ja sam bio među onima koji su ih noću skidali; svojeručno sam
sahranio tvog starijeg brata, našeg mirnog ludaka.
Upalili su nekoliko kuća na različitim mestima. Nećemo da navodimo čije
su da se vi tamo ne posvađate i ne naljutite ča one čije nisu. Sa kućama su
izgoreli i ukućani koji su se u njima zatekli, koji nisu stigli da pobegnu. Posle
smo na zgarištima pronalazili njihove ugljenisane kosti i svaki je sastavljao
svoga rođaka, sina ili brata po sećanju, malne ga iznova pravio da bi ga
sahranio. Čudo jedno koliko malo ostane od čoveka posle smrti u vatri; prosto
se pitaš da li je to taj isti čovek.

124
 Neke žene (koje su išle sa izvora) izboli su bajonetima i rasporili im
trbuhe. Ostavili su ih na Prekom Putu, raskrečene kao da su tek sišli s njih; u
jednoj nađosmo nerođeno i živo dete. Čije je, saznaćete kad se vratite; svi ga
pomalo negujemo i čuvamo i krijemo od prolaznika. Našim ženama nije lako ni
sa okupatorima; našim ženama je, priznajemo, ponekad teže nego nama.
Radili su nam još svašta, sve što je moglo da im padne napamet; dosadno
nam je i da vam opisujemo. Iscepani smo, kaljavi i poniženi. I vi ste sigurno u
krvi do kolena kao i okupatori i ruke su vam krvave do ramena; nikada ih više
nećete oprati. Kad sutra budete nešto posejali ili nakalemili — to će se osušiti
kao da ga je mraz spalio. Mi želimo da pobedite, ali ne dao vam bog da budete
pobednici kao što su oni.

Dragi naši,
Kod nas je danas kao i juče, kao što će i sutra biti. Ološ digao glavu, govna
isplivala na površinu, đubrad se kočoperi i vlada. Kažu da je došlo njihovo
vreme, ali to ne moraju ni da kažu. Kad to pa nije njihovo vreme, njihova
vlada? Kad najgori nisu gore, a najbolji dole? Kad je i koja vlast birala dobre,
poštene i pametne za svoje sluge?
Ni naše vlade (koje smo i mi pomalo birali ili bar nismo sprečili da budu
izabrane) nisu mnogo bolje od tuđih; drale su nam devet koža s leđa,
postupale s nama kao sa stokom. Kad vi dobijete rat, opet će da nam zajašu na
grbače i da nas prodaju i preprodaju kome stignu. I tako će biti sve dok nas ne
istrebe i ne budu više imali kim da vladaju.
Okupatori su nam postavili svog predsednika sela; našeg čoveka koji im je
izgledao najposlušniji. Nećemo da kažemo ko je da vi tamo ne biste mučili
njegovu rodbinu. Uostalom, nije morao biti baš taj, mogao je biti i neki drugi;
ne manjkaju nam izdajnici i kukavice. Možda smo svi takvi pod kožom; samo
se jedni bore protiv sebe, a drugi sebi popuštaju?
Čim su ga postavili, taj je pobegao u grad. Valjda je znao i one svoje grehe
za koje mi nismo znali? Tamo se krio, spavao svake noći na drugom mestu,
prerušavao se i menjao glas; okupatori su znali i šta mislimo i šta smeramo i
gde krijemo begunce i gde nam je žito. I jednom smo ga našli zaklanog u
Jarugama. Bio je valjda pošao kući da obiđe svoje, samo je zbog nečeg zalutao.

125
Sahranili smo ga kao i svakog drugog, čitav Kao je došao na pratnju; naš je
svaki mrtvac, bio ovde ili tamo, i za svakim treba malo zaplakati.
Niko više ne sme da se prihvati njegovog mesta; čak se i sami čudimo
koliko smo čvrsti. Njegova deca zbog nečeg poumiraše, a žena mu se vrati u
rodbinu; sad se svi ponašamo kao da je bila i ostala usedelica. Možda ona
nekoga hoće, ali nju više niko neće. I gledajte da ovo razumete onako kako
smo napisali.

Dragi naši, dragi sine, i još jednom dragi sine,

Ovamo se sve događa zbrda-zdola pa će takvo biti i naše pismo. Kad život
ne valja, i reči se nekako izvitopere i pobrkaju; ne znače više što su značile i ne
vrede ništa.
Stoka nam sva što polipsala, što rekvirirana, što pojedena — nemamo
više s kim da se poredimo pošto ni kurjaci od prošle zime ne zalaze u Kao. Po
desetoro nas ore na jednoj kravici koja se sva iskrivila i ne sme da legne jer
neće ustati; brazde su nam plitke i vijugave, a njive (nekada male) odjednom
postadoše dugačke kao gladne zime — jedva nekako stignemo od međe do
međe. Poslednjeg pravog konja odveli su nam zimus; svi smo ga ispratili i
ožalili kao da je bio zajednički. Nema više konja u Kalu, nema ni konjanika koji
bi ih jahali; dečake nema ko da nauči, a mi starci smo se odvikli. Slabo i
pešačimo, nema kuda da se ide, sve se udaljilo od nas; čak se i Stara Planina
nekako odmakla.
Nemamo mesa, nemamo brašna. Voće nam uništili mrazevi; i oni našli
pravo vreme. Slatko jedemo zelje i travu, pasemo umesto ovaca kojih takođe
nema. Retko gulimo koru sa drveta jer se i ona proredila, a i teško se vari; kao
da nam i drveće okreće leđa. Zimi nemamo u čemu iz kuće da izađemo; sedimo
pored ugašenih ognjišta, sanjamo vatru i hranu, čekamo da sve ovo prođe i da
se vi vratite. Ako ne požurite, zateći ćete samo kosturove, skočanjene na
tronošcima, ili nećete nikog zateći — ružni smo za doček, nećemo umeti ni da
se radujemo.
I pucaju puške po noći, prekidaju nam dremež i polusan. Ne zna se ko
puca (to složno tvrdimo okupatorima), ali se zna ko gine; uglavnom naši, samo

126
ponekad i koji tuđinski vojnik koji je skrenuo s puta ili pošao u pljačku. Puške i
municiju čuvamo kao i vi tamo, ali zbog sebe.
Jedan naš i vaš (nećemo da kažemo ko) nije mogao više da izdrži, na
očigled svih nas skočio u nadošli Široki Potok. Nije imao ko da ga izvadi, pa se
dugo davio. Jedna mlada poludela, ide po kućama i traži svoje dete, a ono
umrlo još prošle godine; niko to neće baš u lice da joj kaže. Novi crkvenjak
kaže da će uskoro strašni sud, boj nebeskih i podzemnih vojski — kao da ne
zna da se to već dešava. Naleteli rojevi skakavaca odnekud sa istoka, obrstili
polje, gaj i šumu; svuda je golotinja, nema kiša na šta da padne — mi bauljamo
po ćelavoj, hladnoj zemlji.
Pisali bismo još, imamo šta, ali nemamo hartije (ovu smo ukrali iz
opštine). I smrkava se rano, tek što svane. Ja sam ti ostario i pogrbio se; tvoja
majka kaže da mi je kosa bela kao svečeva brada. Da me rakija još malo ne
drži, ne bih ni mogao da napišem sva ova pisma i da svima naglas čitam tvoja
kad stignu. Zbogom i u zdravlju da se vidimo. Jer jedino nam viđenje sleduje,
ovde ili onamo.

Dragi moj bivši sine,

Piše ti otac koga više nemoj ni pred sobom ni pred drugima nazivati
ocem. Dosadilo mi je da čekam, sve mi je dosadilo. Kakav si ti to čovek? U prvi
rat si krenuo pre nekoliko godina, sada si već u trećem; u pametnom svetu se
toliko ne ratuje ni za hiljadu godina. Ako negde ima pametnog sveta. Raspalili
ste kao ludi: pobedi ovoga, uzmakni pred onim, oslobodi ovog. Mislite li vi ceo
svet da oslobađate, a da mi zato sedimo u ropstvu?
Nisam više mogao da te čekam, da povazdan izvirujem niz Preki Put, ideš
li ili ne ideš. Bio sam oronuo kao star konj, nisam spavao, nisam jeo. Ako si
poginuo, što se ne javljaš? Ako si živ, što ne dolaziš? I rešio sam da umrem, da
te više ne čekam. Nisam odredio ko će da mi kopa grob, ko krst da nosi, ko će
govor da mi drži; hteo sam da odem neprimetno i da to niko ne vidi. I otišao
sam jedne noći dok su svi spavali. Jedino sam za ruku poveo ono dete iz mrtve
žene — to je, dragi sine, bila tvoja rođena žena, a dete je, izgleda, tuđe. Ako se
vratiš, da ga ne zatekneš u kući.

127
 Ovde je pusto i prazno, nikoga nema. Jedno ugašeno sunce čitavog dana
kruži oko mene, noć ne postoji; zvezde su daleke kao i od Kala i takođe
ugašene. Gromovi ne grme, ne čuje se vetar. Sive kiše padaju na sivu zemlju;
nema trave ni drveća, nema ničega. Očekivao sam da ću naći sve vas koji ste
otišli, da ću vas videti pre drugih, a vi ste nekuda zabasali, sakrili se od mene.
Zašto vas, sine moj, nema na čitavom nebu? I šta ću ja ovde sam, bez vas i bez
glasa?

128
 XXXVII
Naši muškarci nikada nisu bili vredni; smatrali su da im ne priliči previše
raditi. Ako smo htele da kuće opstanu, morale smo da zapnemo i u njivi i u
dvorištu i kod stoke i na guvnu i pored ognjišta i u krevetu; tako su i opstajale.
A muškarci su gunđali, psovali, tukli nas kad se napiju, galamili na saborima,
slavama i zborovima, odlazili u grad kad im se prohtelo; retko kad su se
prihvatali motike, budaka i sekire, pa i tada uz kletve. Crkva i vlast su mislili da
je tako od boga, da je sasvim u redu, mi takođe; zato smo i rađale sinove kad
god smo mogle, a kćeri samo kad smo morale — oni će sutra biti gospodari,
makar u svojoj kući, a one sluškinje svuda. Naši stari su nam ostavili takve
običaje (nešto bolje nisu umeli da smisle), mi ćemo ih opet ostaviti mlađima,
pa neka vide šta će i kako će. Da smo se bunile, bilo bi nam još gore; ćuteći, bar
smo izbegavale da se trudimo i radimo oko pobune.
Kad su izbijali ustanci i ratovi (kod nas je to češće Od lepih i mirnih
vremena), muškarci su plaćali čitav račun. Odlazili su (neki voljno, neki
nevoljno), krvarili, bivali ranjavani i sakaćeni, ginuli za nešto; vraćali su se
(ako su nekako uspeli da prežive) gori nego što su bili, ozlojeđeni na svet i
ljude, puni pizme i besa. I sedeli su kod kuća sve do sledeće prilike. Ali
poslednji ratovi su sve izmenili; muškarci su otišli, a rat je (posle mnogih
pobeda i jednog poraza) došao u Kao, zahvatio i nas. Okupatori su nas
pljačkali, tukli, ponižavali, jahali kao kobile; bile smo srećne kad nas nisu
vešali, kad nam nisu palili kuće i kad su nam decu ostavljali na miru. Naši nisu
bili daleko, javljali su se sa nekih ostrva usred mora; obećavali su ono što su i
njima obećavali — da će uskoro pobediti. Kad nam oduzeše i poslednje krave,
same smo se uprezale u kola i plugove i vukle.
Rat se završio, mir se spustio na zemlju. Ali se naši muškarci ne vratiše;
jedino dođe nešto bogalja, bolesnika i ludaka, sposobnih za jelo i piće, za
galamu i tuče po krčmama. Tek tada videsmo koliko nam stvarno muškarci

129
nedostaju na njivi, u kući, kod stoke i u krevetu, koliko su njihova tela bila
čvrsta, a ruke jake i (pored svega) nežne. Ožalismo ih, platismo pomen u crkvi
za svakoga, podigosmo im krstače iznad praznih grobova (ko zna da li su u
tuđini i sahranjeni) i kad se vratismo kućama, videsmo da je sve oko nas
prazno; nismo više imale s kim ni da popričamo ni da se posvađamo.
Svukosmo crnine i prionusmo na posao; kopale smo, orale, popravljale ograde,
nosile žito u vodenicu, plaćale poreze (koji se, valjda zbog slobode, naglo
povećaše), održavale puteve da budu bar dva-tri meseca godišnje prohodni,
kćerima spremale miraze i udavale ih. Ali smo najviše podizale sinove i
vaspitavale ih da budu kao naši pokojni muškarci, čvrsti, grubi i preki. Kad
smo ih ženile, mi zaigrasmo na svadbama, povedosmo kola umesto domaćina.

130
 XXXVIII
Na ledinu zvanu Grozničava Voda izašli smo s prvim lepim danima. Izneli
smo sve što nam stričevi ne oteše, što smo mi njima oteli. Dok smo se delili,
tukli smo se da je sve pucalo; pola Kala se skupilo na Prekom Putu da sluša i
uživa, da nas upoređuje sa sobom. Slušaše, pa se raziđoše razočarani.
Rasplevši sede kose, baba prokle oca: „Dabogda se, sine, raspadao dok se
ne vratio u zadrugu! Dabogda ti u novoj kući živeli sve sami pokojnici!”
Noću su padali laki mrazevi, danju su cvetale šljive — belo i mirisno do
glavobolje. Sunce je svetlelo kroz maglu i laka isparenja koja su se dizala sa
nadošlog Širokog Potoka. Zelenilo je buknulo naglo kao svetli požar; svetlucale
su padine i gajevi, tamno blistale šume, mrko se prelivale tek poorane njive.
Sasušeni hrast u porti prošaraše puzavice i pupoljci, laste saviše gnezda pod
strejama, vrapci se razmnožiše.
Pokriveni guberima i kožusima, spavali smo pod košem za kukuruz. Moj
pas Petar čuvao nas je od rođaka; ipak smo uvek imali po jedno oko otvoreno.
Cvokotali smo u snu, hladnoća nam se prikradala odasvud. Majčina vrelina
rasterivala je očevo i moje drhturenje; pribijali smo se uz nju i grejali se kao da
smo obojica mali, a ona je spavala dubokim snom, daleka i naša. Ustajali smo u
zoru i radili; čistili smo koprivu, burjan i korov, rasterivali divljinu, krčili
parlog. U davna vremena ovde je bila jedna kuća koja je izgorela; posle nje
niko i ništa. Trebalo je da postavimo temelje gde se nekada nalazilo zmijsko
gnezdo.
Otac reče: „Simona i Lazare, podići ćemo kuću od crvenih cigala. Crep
treba da joj bude beo, da preko leta blista kao sneg. A prozori veliki — celog
dana neka sunce sija unutra, neka svetlost pljušti po nama kao kiša. Patos će
biti od žutih dasaka, vrata trokrilna, široka i uvek otvorena. Basamake ćemo
napraviti od kamena iz Majdana. Tavanica treba da bude visoka, da niko ne

131
može da je dohvati rukom. Okolo ćeš ti da zasadiš cveće, a ja ću iskopati bunar,
postaviću košnice za pčele. Tako ćemo da čekamo unučiće, ženo!”
Kad povadismo korenje krive kruške (one što je ušla u kaljanske priče),
ocu dođe zlo. Ispusti budak, uhvati se za glavu kao da ga je nešto udarilo,
okrete se triput oko sebe i onesvesti. Po koži mu izbiše crne pege, sitne kao
zmijski ujedi, tvrde kao šljunak. Dok smo ga iznosili iz rupe, majka nešto
promrmlja i kao da se zaplaka.
Otac je ležao pod košem, pokriven guberima; zimogrožljivo zgrčen —
butinama je stezao ruke, kolenima dodirivao bradu. Bio se pretvorio u prsten
koji se trese. Znojio se i povremeno mahao rukama kao da se brani od
komaraca ili nasrtljivih snova. Činilo nam se da ne spava, da nije sasvim
budan. Umesto da bunca, blejao je poput ovna predvodnika; majci i meni se
priviđalo da mu se čelo izdužuje i da mu navrh glave izrasta rog. Posle sedam-
osam dana on ustade i pridruži nam se, bled, ispijen, nesigurnog hoda. Ćutao
je i kunjao, ničeg se nije sećao. Od tada se njegov znoj (inače jak i krepak)
osećao na zemlju koja je rađala i izjalovila se.
Dođe majstor Golivran sa dva pomoćnika; bili su odrpani, pogrbljeni i
tankonogi kao rode, kosa belih od kreča i maltera i upaljenih očiju. Kašljali su
duboko iz grudi kao da se pročišćavaju; pljuckali su belo i pili rakiju iz
čuturica. Dok su pili, jabučice im se nisu micale; jedino im je slabo rumenilo
udarilo u sparušene obraze i beonjače se podlivale krvlju.
Dugo su se i prilježno dogovarali s ocem. Činilo se da im je to svima teži i
važniji deo posla. Zgrčen ispod koša, držeći Petra da ne nasrne, čitavog dana
sam ih posmatrao kako se uklanjaju od sunca i premeštaju za hladom. Ljutili
su se, prepirali i mahali rukama kao da će se potući. Kad su se dogovorili,
zagrlili su se i hrapavo zapevali. Naplakavši se i najevši, popreturali su se na
zemlju i zahrkali. Bili su umorni i spavali su kao mrtvi; jedino je otac trzao
nogama kao da skače u snu i nikako da doskoči. Čim se smrklo, majka ih je
pokrila guberima, svetleći punim i belim licem koje se na mesečini
podmladilo; tek tada pustih Petra koji ih onjuši, kinu i nestade nekuda.
Potom otrčah do krava; klekavši, sisao sam toplo mleko koje mi je blažilo
utrobu. Krave su mirno stajale, podrhtavajući bokovima, iskrenuvši na stranu

132
glave sa vlažnim očima kao da se boje. Možda su mislile da sam zmija sisačica?
Onda skočih i valjah se po travi, sve dok ne bejah mokar od rose, suza i radosti,
posut srebrnim zracima sa neba i lak kao ptica.
Prvo smo postavili temelje. Dok smo dovozili kamen iz majdana, i nama i
volovima samo što ne popucaše grbine. Uzbrdo smo gurali, nizbrdo kočili —
bolnim, izranjenim rukama koje su nam se izvijale iz ramena i nisu slušale.
Dva-tri puta smo se i zaglibili u kaljugama nasred kolovoza; neko ih je
održavao i usred suše.
Mi smo prinosili i služili (majka, čini se, koliko otac i ja zajedno), a
majstori su zidali i malterisali; rakija je neprekidno klokotala u njihovim
grlima. Radili su sporo i pipavo kao da dremaju (možda su pomalo i spavuckali
na nogama), no bez prekida. Ponekad se nije moglo razabrati da li se kreću ili
stoje, ponekad je izgledalo kao da nepomično vise na skelama kao beli
gavranovi raširenih krila; nije se znalo da li će pasti ili poleteti. Katkad su
gunđali i režali i činilo se da će se potući; spavali su odvojeno i meni se činilo
da svaki u snu drži ruku na nožu.
Majstor Golivran je noću nekuda odlazio, dugo izbivao, vraćao se pred
zoru, taman i srećnog lica. Mirisao je na šumu, vlagu i nešto nečisto,
polusmradno i opojno. Nisam znao gde ide ni šta radi, ali nisam smeo da ga
pratim; nosio je nož i sumnjičavo se osvrtao. I ko zna šta se zbiva izvan
kaljanskog atara, šta kriju šuma i Stara Planina koje se povazdan nadnose nad
Kao?
Pomoćnike nikada nisam video kako se odmaraju; zaspao bih pre njih,
budio se posle njih. Kad bi me majka prodrmala i zagolicala po slabinama, kad
bih skočio, oni su već hodali okolo kao da nisu ni legali, gunđali i radili.
Majstor Golivran je vikao naredbe, otac je pomagao, majka je spremala ručak,
ja sam donosio vodu sa bunara, a Petar mi se vrzmao oko nogu. Pridruživao
sam im se, sanjiv i zapeklih očiju. Sa mnom nisu razgovarali kao ni između
sebe; sporazumevali su se uzvicima, mumlanjem i rukama. Ponekad su me
grdili, slali me po rakiju, teglili za uši i krišom bubotali, ali sve to nekako
ravnodušno, sve vreme mi nisu zapamtili ime.

133
 Oca su, izgleda, uvažavali; za njega su imali neki poseban, razgovetan,
malne umiljat glas. Majci se nisu obraćali, katkad su se ponašali kao da ona
nije tu — ručak se sam sprema, sam prinosi, sudovi se sami raspremaju i peru.
Ali su kriomice pratili njene pune bokove kako se njišu oko vatre i jedvačujno
su uzdisali. Petar bi tada uzrežao, meni bi došlo hladno oko srca kao da
uzimaju nešto važno i jedino moje.
Radili smo sami. Niko od Lazarevića ne dođe da pomogne. Ali su bar
smetali koliko su mogli; zauzimali su bunar kad god nam je bila potrebna
voda, zatvarali nam prolaze preko njihovih imanja, pokušavali da nam otruju
krave. Koji god je Lazarević pušio, gledao je da kreše i pali blizu naše slame;
neki čak i propušiše radi toga. Kaljani su nas posmatrali s Prekog Puta, ali nisu
prilazili; skupljali su se ujutro, rasturali se uveče. Ponekad bi nam neko,
snebivajući se, zaželeo srećan rad; ostali bi ga na sva usta izgrdili i naružili.
Rođačka i kaljanska deca više se nisu igrala sa mnom; preko noći su me
svrstali u odrasle.
Kad je procvetao bagrem, mirisi behu sve suvlji i lakši kao da se
pročišćavaju na nebesima. Jeo sam slatkasti bagremov cvet, gutao ga i žvakao
sve dok mi se ne bi stužilo; škakljanje u nosu mi je lagano čilelo, glavobolja je
nestajala. Disao sam žudno kao da gutam bistru, neverovatno čistu vodu. Kad
je procvetala lipa, budio sam se teže nego ranije; jedva sam podizao glavu sa
jastuka, jedva sam otvarao oči. Sveobuhvatni san, prožet mirisima, ophrvavao
me je neprestano; spavao sam stojeći, radeći, kupeći drva za potpalu, hraneći
krave, jedući. Nisam hteo da se probudim, nisam želeo ništa osim sna. Bilo je
kao da, slep i bez udova, sličan ribi bez krljušti, plivam kroz mlečnu svetlost
blagoga sunca, sve bliži nekom muljevitom i blistavom dnu. Ako se skoturim
kao nekada u majčinoj utrobi, preobraziću se u grumen vedrine i slasti.
Više ništa nisam razumevao, sve se oko mene pretvorilo u pitanja. Zašto
pomoćnici prete majstoru da će ga napustiti? Zašto otac nudi povećane
nadnice, kad je tvrd na paru? Zašto majka kuva više i bolje kad i sebi zakidamo
na jelu? Šta to otac jetko šapuće majci, a ona, plačući, odbija? Zašto Petar reži
kad nam niko ne dolazi? Zašto gradnja ne napreduje, mada dani prolaze, noći
jure, sunce žeže i oblaci se kupe na zapadu?

134
 Sve sam video kroz poderotine sna. Kuća nije odmicala od temelja. Na
početku svega beše dovoljno, sada je sve nedostajalo. Krečana se prelivala, sad
se ispraznila. Gde god su počeli zid (a počinjali su na sve četiri strane sveta),
cigle su se oburvavale ili krunile, malter nije držao, majstorski visak je ćudljivo
leteo levo-desno kao da ga nešto goni, skele su padale čim dune vetar, vrata su
iskrsavala na mestu prozora, temelji kao da su odbijali da drže, otac je
nekoliko puta pao i razbio se, majstor Golivran se vezivao konopcem,
pomoćnici su odbijali da se penju, a moj Petar nestade i više se ne pojavi;
vodoravno se mešalo sa uspravnim i pretezalo.
Spavao sam neprekidno, ali otvorenih očiju. I videh — mada beše noć,
šibana kišom i nekim istočnim vetrom koji je nadirao prema zapadu — kako
mi se otac pobaučke privlači, dok majka drhti i krsti se. U ruci je držao crveni
konac; trebalo je moju meru ugraditi u temelje. Dašćući, zgrčenog lica koje su
izbrazdale staračke bore, uzeo mi je meru; koliko sam dugačak, koliko širok.
Ništa više. Potom se vetar izgubi, kiša prestade, granu dan, svetao kao
podmlađeno majčino lice.
I videh sve nas Lazareviće i Kaljane; grbavi, umazani krečom i malterom,
posvađani ali zajedno, gradimo visoku, stamenu kuću od kamena, lagano se
uspinjući prema nebesima — radimo ćutke i zorno, ne razlikujemo mrak od
svetlosti, sporazumevamo se urlikanjem kao da dolazimo iz šume, zavijamo
kao kurjaci. A kuća je, umesto da raste, sve manja i mi smo sve umorniji.

135
 XXXIX
„ … Verujem da njihovi (navodno civilizovani) hrišćanski sveci kriju iza
sebe, kao trezvena deca pijane roditelje, neke drevne, razvratne i raspuštene
bogove, polubogove i demone, u stvari plemenske krvoloke, lude vračeve i
sopstvenike očiju koje vas odasvud prate. Sledeći hrišćanske, oni se još, makar
u dubini duše, klanjaju paganskim božanstvima, prinose im tajne žrtve i
upadaju u neznabožačke obrede; njihova crkva sve to ne vidi ili toleriše,
možda čak prećutno odobrava da bi zadržala svoj uticaj u narodu …
… Ko zna, uostalom, da ti njihovi tajni svetitelji ne kriju iza sebe još
poganiju i stariju družinu, prekrivenu tamom i poluzaboravom, a ova opet
svoje prethodnike, božanstva podzemlja i smrti, spretno kamuflirana u
htonična kao što su im i sva sadašnja verovanja. Ispod svega je još nešto, samo
što mi ne znamo šta je to i kao da jedemo hleb sa devet kora. Crkva im je
zaostala i demokratska, zaista individualistička; prilika je zato da im
organizovano ponudimo prednosti i spiritualnu jasnoću naše crkve …”

„… Nosilac sam plamena velike misije i za mene nema sumnje. Postoje

istorijski i neistorijski narodi, oni koji stvaraju istoriju i oni koji je trpe,
graditelji i robovi; prvi moraju vladati, s punom svešću o svojoj ulozi, drugi
moraju biti potčinjeni i bez svesti. Prvima su dobre sve politike i sve ideologije
koje porobljavaju; drugima je dobro sve što prvi kažu da im je dobro. Istorijski
narodi su već oformljeni, neistorijski još tumaraju u mraku, svađaju se među
sobom, stvaraju kratke i lažne saveze, padaju pod uticaj svakojakih vera i
političkih partija; socijalisti, komunisti, Jevreji i njima slični mogu uspeti
jedino kod ovih drugih i jedino među njima mogu biti priznati za ravnopravne.
Istorijski narodi se opet dele na one koji su već ispunili svoje pozvanje i na one
koji tek treba da ga ispune, da osvoje svet i da ga promene, da ga urede prema
svojim zamislima …

136
 … Ovo su varvari, plemena slučajno zalutala u indoevropski basen, narodi
drugog reda, nečista i heterogena rasa, orijentalska i poluazijatska, sklona
ropstvu i zločinima, nesposobna da asimiluje progres i da osvoji tehniku.
Nikada ništa nisu izmislili, niti će. Podložnog su i sluganskog mentaliteta,
primitivno neorganizovani, odani mentalnom haosu, pijanstvu i razvratu,
oštećeni veneričnim bolestima i jednim davno nastalim iracionalizmom.
Civilizaciju im možemo doneti jedino mi, arijevski čisti, na vrhovima bajoneta,
i raširiti je korbačem, krvlju i mačem. Ovuda bi trebalo da ide naš most prema
mračnoj Aziji i vreloj Africi, dugačak luk severne svetlosti preko mraka i
neznanja. Ako pokušaju da nam se suprotstave, treba ih uništiti; u protivnom,
treba ih pretvoriti u prostu radnu snagu koja će živeti u getima i biti hranjena
prema radu koji (to važi samo za njih) oslobađa …”
„ … Izvršili smo naređenje i ispitali sve što bi nam moglo biti od koristi.
Oni nemaju svoju kosmogoniju, nemaju nikakav mit o postanku sveta.
Ponjima, sve je nastalo tako nekako, možda samo od sebe; tako živi, tako će i
nestati. Ne znaju odakle su došli, mada vole da se rođakaju sa Rusima i drugim
zakarpatskim narodima. Njihove legende su zbrka, a njihova verovanja haos.
Paganizam ispunjava sve pore njihovog duhovnog i socijalnog života,
preobražen u primitivno zadrugarstvo i slične oblike udruživanja. Umesto
monoteističke vere (koju imaju svi drugi evropski narodi), oni imaju
supersticiju, a sve je zasnovano na kultu mrtvih, to jest predaka. Običaji su im
u skladu sa napred rečenim, neuljuđeni i prosti …
… Nikada nisu izneli nikakvu filozofsku, naučnu, socijalnu ili političku
teoriju; nismo čak sigurni ni da tačno znaju šta je to. Njihovi nesvršeni
studenti donose iz inostranstva vulgarizovane teorije u koje potom veruju kao
u poslednju reč istine; prvi su prihvatili marksizam i kominternovske sheme.
Politički sistemi su im takođe preuzeti; periodično se smenjuju surove
diktature i satrapske vladavine sa paralizovanim demokratijama, a sve je
zasnovano na dominaciji policije ili vojske. Korupcija je opšta pojava u javnom
životu; jedino je pitanje razlike u ceni između prostitutke i ministra. Moral je
vrlo labav, a zakoni se ne primenjuju na svakog isto; pravosuđe je, imamo
utisak, kod njih stvar dogovora između političara, privrednika i šefova policije
…

137
 … Putevi su im loši i loše održavani; na tome se zajednički trude vlast i
narod. Veze između raznih krajeva su slabe, antagonizmi jaki (kao da se u
okviru svakog narečja stvara mala državna jedinica); svako veće mesto želi da
bude centar i oko toga se vode beskrajne rasprave koje u slučaju rata začas
prerastaju u pokolje, a ovi su opet uzrok vekovnih mržnji. Zdravstvena služba
praktično ne postoji, lekari su im pravi bakali; medicina je još uvek narodna,
magijska i neklinička. Bave se zemljoradnjom, voćarstvom, stočarstvom i
sličnim, a pokušaji industrijalizacije su im uglavnom promašaji; ponegde smo
viđali započete i nedovršene fabrike, ostavljene usred zapuštenih polja. Krađa
im je u krvi; svi kradu od svih, a predstavnici vlasti prednjače u tome …
… Psihološke osobine su im takođe arhaične: raspojasanost, nepokornost,
divlja servilnost, primitivna prepuštenost strastima, masovno i gotovo
ritualno pijanstvo. Muškarci su glavni u svemu, žene su potčinjene, lenje i zle
kao da se time svete; zato su im kuće prljave i neudobne, a ishrana jednolična i
nezdrava — periodi polugladi smenjuju prazničke trenutke ždranja. Uvek su
spremni na pobunu ili ustanak (svaka kuća ima skriveno oružje) ali najčešće
bez cilja i sa tradicionalno lošim vođama. U slučaju pobede bukvalno ne znaju
šta će i začas bivaju ponovo porobljeni; sloboda je samo reč iz njihovih
dugačkih i monotonih pesama i nije primenljiva u stvarnosti. Blisko rođaštvo
sa susednim narodima služi im uglavnom za nesporazume i mržnju …”
„… Kao glavnokomandujući ovog okupacionog područja, naređujem:
1) U znak odmazde zbog napada na naše trupe streljati sve muškarce koji
budu uhvaćeni sa oružjem ili sa pretpostavkom da imaju oružje, a sve u
srazmeri 1:100 (sto njihovih za jednog našeg)!
2) U slučaju da takvih ne bude dovoljno, streljati taoce, starce, žene i decu,
nemilosrdno egzemplarno, brzo i čisto. Ako ni njih ne bude dovoljno,
postreljati stoku, pse i ptice kao i sve što se bude zateklo u kažnjavanom
području!
3) Ne dozvoliti sahranjivanja sa muzikom i pompom, pravljenje svečanih
pogreba, mesta hodočašća ili bilo kakvih svetilišta koja bi pomogla
raspirivanju duha otpora, odmetnicima ili drugima!

138
 4) Iskoristiti postojeće antagonizme, svađe i mržnje, drevne plemenske
pizme i političke razlike. Pustiti ih da se sami među sobom bore i uništavaju i
u tom smislu ih oprezno i delotvorno snabdevati oružjem!
5) Međunarodne konvencije, obziri prema narodu i zarobljenicima,
pravila Crvenog Krsta, dobrotvorne misije — sve to ovde ne važi niti se sme
primenjivati …”

139
 XL
Država nam propade — ne stigosmo ni municiju da potrošimo. Beše
naherena i slabo građena kuća bez temelja, sa mnogo vrata i prozora gde im
nije mesto, puna rupa i promaje, a ukućani posvađani, pokvareni i lažljivi.
Podeliše je kao mi nekada seosku utrinu. Po nečijoj mudroj naredbi
predadosmo se Bugarima; Lazar pobeže još prve noći, ja ostadoh.
On reče: „Šta da kažem tvojima kad me budu pitali za tebe? Ako, to jest,
ikada stignem u Kao?”
I ja mu odgovorih. „Stići ćeš, pobratime. Očigledno ti nije suđeno da se
odmah ratosiljaš muka. A mojima reci da me nisi video kad si polazio!”
Mnogi su Kaljani u ranijim ratovima bivali u zarobljeništvima na severu,
istoku, zapadu i jugu; tako su i videli nešto sveta. Pisali su kućama, žalili se na
glad, bedu i samoću, pozdravljali ukućane i stoku, čekali da se države pomire.
Neki su se čak i vratili, izbrijani, ćutljivi i čisti; takvi su nam vazda bili pomalo
tuđi, pomalo sumnjivi. Ko zna šta su sve tamo videli i naučili? Ko zna kako i na
koje načine su preživeli? Možda su bili izdajnici i potkazivači, dželati svojih
rođenih, a možda su (pošto je i to moguće) postali bolji nego što je kod nas
potrebno? I ponovo smo ih svojatali tek kad smo ih sahranjivali, kad više nisu
imali kud.
Smestili su nas u neki napušteni majdan, sličan kaljanskom; bila je to
okrugla rupa sa kamenim zidovima i sa jednim uskim izlazom. Ptica bi odatle
možda mogla da pobegne, mi nikako. Zagradili su nas (ipak) bodljikavom
žicom, okružili stražom. Naduven oficir sa zejtinjavim pogledom (taj je možda
ratovao još protiv mog oca), uputio nam je njihovu dobrodošlicu. Prema nama
će biti dobri koliko smo mi dobri i mirni. Pošto smo potpuno beskorisni,
ješćemo ono što se nađe. Uhvaćenom beguncu sleduje metak u čelo ili
konopac; prema ostalima će se postupati prema ženevskim zakonima. A mi
smo se oduvek plašili zakona; onaj drugi ih dobro zna (pošto ih je sam pravio),

140
bije njima kao sekirom iz mrklog mraka — mi smo, međutim, ljudi koji
sumnjaju u zakone i krše ih redovno, namerno ili nehotice.
Dobijali smo komad hleba i porciju vode dnevno, ako nas tog dana ne bi
preskočili. Topila su nam se prsa, bedra, butine i mišice kao prolećni sneg,
kosti su probijale odozdo, creva kreštala kao žabe. I mnogo smo pričali o
hrani; pominjali smo seoske ručkove, slave, daće i svadbe (kad se jede koliko
možeš da strpaš u sebe), opisivali vajate i kačare prepune mesa i smoka,
razdraživali se mesom na žaru i petlovima u loncu, čak i đakonijama koje
nismo videli ni kušali — pričali nam neki kojima su drugi pričali. Pa smo i to
prestali; posle toga smo bivali gladniji.
Poneko bi uzdahnuo: „Eh, narode, da mi je ovde ono što sam tamo bacao
pred stoku i davao prosjacima, pitao bih pošto je Carigrad. Hleba mi što ga ne
jedem!”
I neko bi mu odgovorio: „Pitaj, rođače. Možda neko hoće i da ti ga proda.
Samo, to jest, čeka da pobediš Nemce, Italijane, Mađare, Rumune, Japance,
naše domaćine i još oko pola sveta!”
Ponekad su nailazile njihove žene, ne znam kojim poslom; izdaleka su
ličile na naše, tek izbliza se videlo da su drukčije. Bile su zabrađene, trapave,
oniske i punačke; naše su bile krupne, snažne, možda mnogo veće od nas.
Prolazeći, ne gledajući nas (valjda im je to bilo zabranjeno), bacile bi nam koji
hleb preko žice. Događalo nam se da se gotovo pobijemo pre nego što ga
podelimo; svaki bi hteo od tuđeg, a ne da svoje. O našim ženama smo složno
ćutali, ali je svaki mislio svoju misao. Vratimo li se, biće batina i pokajanja,
suza i oproštaja, čudnih priča, raznih zamršenih računa, neke dece kojoj
nikako nećemo moći da pohvatamo koliko imaju godina, a ipak liče na nas;
posle ćemo (u miru do sledećeg rata) sve zaboraviti.
Stražari su nam bili trećepozivci, čiče i guzonje; mlađi vojnici sigurno su
već kod nas i pljačkaju.. Čak ni uniforme nisu imali čitave; gore vojnička kapa i
bluza, dole suknene čakšire i opanci, isti kao i naši. Pušili su, pljuvali i
zabrinjavali se ko će kod kuće kukuruz da im poseje, ko pšenicu da požanje;
nisu se pitali ko će to nama da uradi. Tukli su nas kad ih je štrecala reuma, kad
bi se setili svojih; udarali su nas mučki i besno, kundacima u rebra i nogama u

141
trbuh. Kad su bivali dobro raspoloženi, razgovarali smo kao susedi koji se tek
ponekad potuku oko međa. Oni su nam objašnjavali baštovanluk (tu smo mi
početnici), mi njima kako se peče rakija (u tom poslu nemamo premca na
svetu). Razumevali smo se lako i bez prevodioca kao i uvek u poslednjih sto
godina; od očeva smo naučili nešto bugarskog, a oni to u solunskim rovovima.
A kad su nas reči izdavale, pomagali smo se rukama i nogama.
Kiša je padala i kad smo pošli na vojsku i kad smo se predavali; otkad smo
stigli u majdan nije prestajala, danju je curila, noću pljuštala. Neko tmolo
svetlo (više polumrak) jedva se probijalo kroz nju, a smrkavalo se valjda još
oko podne; mrak bi samo malo pobeleo, pa opet pocrneo. Natrpani kao u
tesnom toru, gledali smo se izbliza i slabo smo se videli; svuda pepeljasta lica
polumrtvaca, iskočile čeone i jagodične kosti, lobanje se jedva drže na tankim
žilama vratova, oči obnevidele, a ruke vise kao krpe. I okretali smo lica prema
sivocrnom nebu. Vidi li se tamo nešto, ima li ičega?
Stajali smo u blatu i vodi do članaka, odeća (ona što nam je nisu skinuli)
bila nam je mokra i već natrula, nismo imali šatorskih krila niti bilo kakvih
pokrivača. Kiša nas je tukla pravo u glave koje nismo imali gde da sklonimo;
okruživao nas je gladak i sklizak kamen. Gologlavi su, pre nego što bi popadali,
davali po dukat za kapu. Ko bi noću legao (zbog umora ili ravnodušnosti), taj
više nije ustajao; ujutro bismo ga našli ukočenog, sa ustima, ušima i očnim
dupljama punim blata koje smo spirali da vidimo ko je. Dvojicu-trojicu nismo
ni prepoznali; verovatno nisu bili naši ili su se u smrti promenili. Mrtvace
bismo obično, praćene stražarom kao da im se odaje počast, iznosili podno
kamenjara, kopali plitku rupu (bez budaka i ašova), odozgo trpali kamenje i
pobadali krst od dve ukrštene grane; za molitvu nismo imali ni volje ni
vremena. Tamo su posle kevtali i klali se podivljali psi iz obližnjih sela; dokoni
stražari su vežbali gađanje na njima, promašivali, kladili se i kikotali.
Na toj kiši prvi su stradali debeli, lenji, neradnici i građani (bilo ih je
nekoliko među nama i stalno su se nešto bunili). Oni koji dobro žive nekako se
najslabije drže života; takvi su najmanje naviknuti na nevolje, tela su im
buhava i bolesna, kolena im klecaju, kičma se lako savija i lomi. Povremeno su
neki molili da ih pridržimo bar do jutra, a po danu će nekako sami, svetlost će
im pomoći da se usprave; takvima je mogao da pomogne jedino metak u čelo.

142
Mi smo jedva i sebe držali, a imali smo i razne neraščišćene račune koji su nam
kljucali u potiljku kao pilići koji probijaju ljušturu iznutra.
Neko reče: „Šta je, građani? Zar mi preko noći postadosmo ljudi? Ne
smrdimo vam više na beli luk i džibru? Sad ćete, braćo, vi nama malo da
smrdite!”
Neki naši su pokušali da beže. Mi smo nemirni upravo kad ne treba; kad
mi nešto radimo, tom poslu sigurno nije vreme. Presekli žice, provukli se
pored stražara (mora biti da su ih potplatili poslednjim sačuvanim dukatima),
nestali u mraku i ništa se nije čulo osim pljuštanja kiše. Nigde nije bilo zvezda,
nigde meseca. Kako li su samo mislili da nađu Kao? Verovatno po mirisu, po
onom osećanju tuge i praznine koje nam je damaralo u srcima. Odmah ujutro
je neko prijavio da ih nema, pre prozivke i doručka; neki naš čovek, nema
sumnje, i to verovatno bez nagrade, iz čistog inata ili zbog neke stare svađe. Da
smo znali ko je, taj bi bez glasa platio glavom; ugrožava i nas, može nas sutra
prijaviti da spremamo bekstvo ili pobunu (čime se inače tek onako zanimamo
u dokolici). Svi smo bili sumnjivi jedni drugima (čak i ja sebi); niko ni sa kim
nije razgovarao. Onaj koji prvi progovori, koji nešto (bilo šta) uradi, mogao je
biti sumnjiv i nagrabusiti.
Stražari su odmah napravili poteru, isturili ispred sebe gladne logorske
pse koji samo što nas nisu žive pojeli. Begunci nisu bili daleko odmakli. Našli
su ih u žbunu pored neke raskrsnice, polugole i krvave; svađali su se i tukli na
koju će stranu i ko je među njima vođa. Predali su se odmah, još su se i među
sobom izokrivljavali; onaj bežao zbog ovoga, a ovaj opet zbog onoga — inače
ne bi nikako. Svađali su se i bedili sve dok ih ratni sud (predsedavao je onaj
oficir sa zejtinjavim očima) nije osudio na smrt vešanjem; tek onda su se
smirili i bratski izljubili, čak su se malo i pošalili.
Jedan reče: „Braćo Bugari, bilo bi ljudskije da nas postreljate. Žalim što ću
da visim, a metak bi mi nekako dobrodošao!”
I drugi mu odgovori: „Ništa ja ne žalim, rođače, samo kad ćeš ti da budeš
pored mene. Ljuljneš li se, ljuljnuću se!”
Sutradan su nas postrojili u blatu i vodi do kolena. Onaj oficir je izašao
pred nas, isprsio se; šetao je, zavirivao svakom od nas u lice, čkiljio — kao da

143
nam ispod kože ili duboko u lobanji traži mane, ružne misli, zle namere. Kao
da on nešto zna što mi ne znamo o sebi, a rešio je da to iskoristi za neke svoje
nakane. Najzad je stao ispred mene (uvek mi je visina stvarala neprilike) i
zablenuo mi se u oči; učinilo mi se da njegov zejtinjavi pogled mami iz mene
onog drugog Belju, onog što ga krijem kao zmija noge — taj se odmah uzbunio,
gotovo se podigao. Neće meni biti lako sa oficirom, ali će mi biti teže sa mnom;
bio im je potreban dželat do obesi one budale (i da nas tako još više zavadi) i
namerili su se baš na mene.
Rekoh (a da ni sam nisam znao da ću to reći): „Mani me se, gospodine.
Nađi nekog ko više liči na tebe, ako ovde ima takve džukele. Ja više volim da
radim neke druge stvari!”
Za svaki slučaj, pljunuo sam mu na čizmu, kroz zube, onako kako mi to
radimo pred krčmom. Dohvatili su me i mlatili dok se nisam onesvestio; u
tami koja me je oberučke dočekala učinilo mi se da nazirem mlado i lepo
očevo lice (mada ga nisam zapamtio) kako mi se osmehuje. Došao sam sebi tek
kad su nas popeli na vešala (ko li ih samo tako brzo i dobro napravi?),
namicali nam omče, čitali presude; Kaljani su stajali okolo na kiši i gledali nas
kao što bismo i mi njih kad bismo promenili mesta — malo podsmešljivo,
malo plačući. Najzad su nam izbili klupe ispod nogu i mi zalebdesmo; oko
mene se sklopi tama, ali bez očevog nasmejanog lica — jedino su neke senke
promicale u daljini i mahale mi kao da me dozivaju.
Te noći kiša stade, ujutro udari neko oštro, ispijajuće sunce kao da je sve
vreme čekalo iza oblaka. Na vlagu i blato spusti se vrućina, sve začas ozelene i
rascveta se (čak i oguljeni stubovi naših vešala); topao vetar zaćarlija u novom
lišću, ptice zapevaše. Kamen majdana se ugreja; iz njega je bila životodavna
toplota i podizala one koji su bili popadali, nekolicina čak zazviždaše kao
kosovi. Od tog iznenadnog vetra dobih vrtoglavicu, ožedneh; nikako mi se nije
ostajalo na konopcu da me ljulja vetar i kljucaju gavranovi, da mi logorski psi
glođu stopala i skidaju meso sve do pojasa, a i zanimalo me je šta Kaljani
pričaju o meni.
Kad su stražari gledali na drugu stranu (valjda su im opet dolazile žene),
siđoh sa vešala i pomešah se sa svojima; lečio sam uboje, prepovijao se i jedva
vukao. Svi su mi pomagali, negovali me, podizali sa zemlje ujutro, pridržavali u

144
stroju, umesto mene odgovarali na prozivku; sve to su radili nekako kao da me
ne vide, kao slučajno — niko mi se nije obraćao. Jedne noći pokraj sebe nađoh
i dvostruko sledovanje hleba; odozgo neko beše stavio smežuranu, crvljivu
jabuku koja je mirisala na kaljansku jesen, mesojeđe, svadbe i otegnute pesme.
Uzeh je, okretah je, obrtah; nešto me steže u grlu koje mi konopac beše opasno
nažuljio.

145
 XLI
„Napolju je sneg, Lazare. Najveći ove godine, najveći koji sam ikada video.
Sve je zavejano, tragovi se jasno raspoznaju. Ne mogu pobeći, ne mogu se ni
sakriti. Četnici već danima kolju komuniste i komunističke simpatizere,
tragaju za partizanima iz mog odreda. Sakrij me dok ne prođe opasnost. Posle
ću sam otići, a i ti ćeš sa mnom.”
„Žena mi se porađa, čoveče. Moja majka je pored nje, otac i ja ne smemo
da uđemo u sobu. Svi se bojimo da ne umre. Nisam mogao da se probijem do
grada i da dovedem doktora, četničke straže su me zaustavile i vratile. Sada ne
smem ni da pozovem starije žene — otkriće da si ovde i onda smo svi gotovi.
Zašto si se sakrio baš u mojoj štali?”
„Bila mi je najbliža i najskrovitija. Nisam mogao više da hodam. Da sam
stao, seo ili legao, smrzao bih se. Našli biste me tek kad sneg okopni, možda za
mesec-dva. Ovamo sam stigao nasumice: ne poznajem kraj, slabo poznajem
ljude, ne snalazim se. Sva brda su ista, putevi kao da nikuda ne vode. Čini mi se
da sam čitavu noć hodao u krug. Priviđala mi se moja četa: maršira čas ispred,
čas iza mene, povremeno se čuje pesma koja me uspavljuje. U nekom smetu
sam izgubio pušku. Izgubio sam i torbu s kartom i hlebom. Možda bih se i
smrzao da nisam legao pored tvojih krava i grejao se. Gde se ja to nalazim?”
„U selu Kalu, druže. Ne znam ti pravo ime i ne želim da ga znam. Tako
Leću moći ni da te izdam. Nalaziš se na mestu zvanom Grozničava Voda i na
brdu Mramorku, ispod Stare Planine. Ovuda su nekada prolazili kaljanski
zbegovi i ponovo će. U štali si Lazarevića, pored naše nove kuće. Nova je zato
što je nismo završili. Ušao sam da nahranim krave i našao te. Pričaj!”
„Razbijeni smo pre nekoliko dana. Silazili smo sa planine i zaseda nas je
čekala u podnožju, nadomak ovog sela. Znači, neko nas je izdao. Kad budemo
saznali ko je, sudićemo mu strogo i pravedno. Izdaja narodne stvari plaća se

146
glavom. Čini mi se da su svi izginuli. Valjda sam se jedino ja probio. Od tada
lutam, tražim skrovište. Pogubio sam sve račune. Koji je danas dan?”
„Danas je Božić, a godina je, kao što znaš, ratna. Dete će mi se, ako se rodi,
roditi kao Hrist. Umesto mudraca sa istoka, u štali zatičem tebe. Šta da radim s
tobom? Ne mogu te prijaviti onima što kolju, nisam takav čovek. Neću da te
imam na duši. Ovde ne možeš ostati: oni idu od kuće do kuće i možda će
uskoro stići do naše. Traže komuniste, ubijaju svakog sumnjivog. Ako te nađu,
sve će nas poklati, čak i ono dete koje se rađa. Nemam gde ni da te sakrijem:
oni su Kaljani i znaju moju kuću kao svoju. Šta, pobogu, da radim s tobom?”
„Kad smo podigli ustanak, među prvima si došao u naš odred. Dobro te se
sećam, Lazare. Imao si novu pušku i novo odelo, opremio si se kao da ideš u
svatove. Vi seljaci se uvek ponašate tako, starinski i pomalo suludo. Izgledao si
mi bistriji od ostalih, mirniji i odlučniji. Pažljivo si slušao moje govore o
razlozima ustanka, činilo mi se da si ih razumeo. Bio si disciplinovan i hrabar u
prvim akcijama, ništa nisi preduzimao na svoju ruku, tačno si izvršavao
naređenja. Kad si odbio da streljaš dezertere i prestupnike, začudio sam se.
Valjda te zato nisam streljao. Još više sam se začudio kad si jesenas pobegao sa
većinom seljaka. Probudila se vaša sitnosopstvenička svest, a novu nisam
mogao da vam izgradim za tako kratko vreme. I sad ne znam šta mogu da
očekujem od tebe.”
„Lazarevići su učestvovali u svim ustancima i ratovima do sada.
Oslobodili su ovu zemlju i branili je. Deda mi je poginuo na Solunskom frontu.
Pradeda mi je stradao u Šumatovačkom šancu. Njegovi dedovi su dizali bune
protiv Turaka i naših knezova. Jednog davnog Lazarevića nabili su na kolac u
Beogradu kad je Srbija prvi put propala. I kad ste se vi skupili na planini, moj
otac je rekao da idem i da vam se pridružim. Dao mi je novu pušku i novo
odelo. Rekao je da branim zemlju i da se borim za slobodu, ali da ne prljam
ruke. Zato nisam hteo da streljam naše, ma kako ih ti nazivao. I pobegao sam
od vas kad su Nemci počeli da streljaju žene i starce, da ubijaju decu. Ako svi
moji izginu, za koga ću ja da se borim?”
„Ovo nije tvoj rat protiv nekoga. Niti je ovo rat tvoga sela protiv drugog
sela. Ovo je, Lazare, svetski rat, veći nego onaj prošli i značajniji. Ratuju
napredne snage čovečanstva protiv fašizma i nacionalsocijalizma, predvođene

147
Sovjetskim Savezom. Da bi me bolje razumeo: ratuju snage svetlosti i napretka
protiv sila mraka i neznanja. Mi smo samo deo tog najvećeg saveza u istoriji.
Borimo se da pobedimo Sile Osovine, ali i za bolje i pravednije društvo u kome
neće biti eksploatacije, krađe, otimačine od radnika i seljaka, nasilja ni poreza.
Za društvo u kome će država, kao oruđe klasne prisile, biti ukinuta. Naša
partija je predvodnik te borbe. Mi smo avangarda svetskog pokreta.”
„Razumem šta govoriš, druže. Moj bivši druže. Ali ne razumem zašto ne
govoriš sve i do kraja. Nisi u prilici da me lažeš i da mi pričaš bajke kao detetu.
Hteli smo da ratujemo. Mi znamo šta su ustanci i žrtve i kako se brani sloboda
i to smo mnogo puta do sada dokazali. Ali nas je bilo malo i bili smo slabo
naoružani. Hrabrost ne pomaže protiv dobrog oružja. Mahom smo se krili,
napadali po noći i bežali. Zaista smo učinili malo. Prevrnuli smo jedan kamion
i pobili nekoliko vojnika. A Nemci su poslali kaznene ekspedicije, postreljali
pola grada, uništili nekoliko sela. Kao su slučajno zaobišli jer je bio sneputa.
Rekli su da će za svakog svog mrtvog vojnika pobiti stotinu i nisu se šalili. To
su zaista i radili. Za jednu njihovu četu, uništiće čitav naš grad, za jedan vod —
selo. Za jednu diviziju — satreće čitav narod. To je strašna računica i ja nisam
hteo da je pomažem. Ako ne mogu da odbranim moje, bolje da ih sam
pobijem.”
„To što govoriš je odraz tvoje zaostale svesti, atavizama zemlje i plemena
koje si nasledio. Mi činimo nešto drugo. Prvo: hoćemo da oslobodimo zemlju
od okupatora i domaćih izdajnika. Drugo: želimo da napravimo novo i bolje
društvo u kome će svi biti jednaki i ravnopravni. Treće: borimo se za
Jugoslaviju u kojoj Srbi neće biti vojnici, žandarmi, nasilnici i otimači. Četvrto:
ko nije s nama, taj je protiv nas.”
„Ja sam prost čovek i znam proste stvari. Šta će sloboda zemlji bez
naroda? Sloboda postoji zbog naroda, a ne narod zbog slobode. Kako ćemo
napraviti to bolje društvo mira i pravde ako se ubijamo između sebe, ako smo
podeljeni, ako nam je savest nečista? Iz mržnje može da se rodi samo mržnja.
Mi smo za Jugoslaviju dovoljno plaćali u prvom ratu. Zar treba opet? Spreman
sam da svakom budem brat, ali ako i taj to želi. Priča se da svuda kolju Srbe, da
leševi plove Savom neprestano. To zovu „meso za beogradske pijace”. Sad se

148
još svemu tome priključuju i ove barabe koji ovde kolju komuniste, ali srpske i
svoje.”
„Na čijoj si ti strani, Lazare? Šta želiš? Šta nameravaš? Kako misliš da
preživiš ovaj rat?”
„Nisam ni na čijoj strani. Osim, možda, na strani mojih roditelja i moje
žene i tog deteta koje se rađa. Njih ću braniti puškom, nožem ili zubima — od
svakoga. Moj neprijatelj je onaj koji njih napada. Prijatelj mi je onaj koji ih štiti.
Mnogi će hteti da budem njihov — ja ću gledati da budem ničiji, da ostanem
svoj, da sačuvam dušu. Bežaću iz svake vojske koja me bude silom mobilisala,
kriću se, lagaću, pretvaraću se, činiću sve što budem morao, ali se neću dati.
Ako budem imao mnogo sreće, preživeću. Ako je ne budem imao, onda je
prosto nisam imao. Nisam prvi ni poslednji nesrećnik na ovom svetu. Sutrašnji
pobednici mogu da me pozovu na odgovornost — to je njihovo pravo. Ja ću
biti pobednik ako sačuvam svoje i sebe, ako opet budem živeo kao što sam
živeo.”
„Kad dođemo na vlast, videćemo šta ćemo s tobom.”
„Činite što god budete hteli i mogli. Ali ništa sa mojim pristankom. A sad
vidi šta ću ja s tobom, druže komesaru. Ne mogu da te predam. Ne mogu ni da
te krijem, neću da moji stradaju zbog tebe. Evo ti torba sa hranom, evo ti
puška — moja je i krio sam je od svakoga. Ne brini, moj otac ima još jednu,
branićemo se zajedno. Ovo pred nama je šuma u kojoj nikog nema. Ako prođeš
kroz nju, spasen si, bar privremeno. Idi napred i ne osvrći se. Ako pogineš —
vojnik si i to nije najgore što može da ti se desi. Ti svoju glavu nosiš u torbi kao
i ja svoju: videćemo čija će ostati na ramenima. Ako preživiš, zapamti me,
upamti šta sam rekao, pa me smatraj izdajnikom i čini sa mnom šta želiš. Ubij
me zato što ja tebe nisam. Ili prođi pored mene i nemoj me ni pogledati: ja ću i
tim biti zadovoljan. Zbogom. I još nešto. Malopre mi se rodio sin. Nadam se da
ga sutra neće zvati Lazarevo siroče!”

149
 XLII
„Radujem se, kćeri moje, što sam vas najzad sreo. Ne mogu da vam
pokažem svoju radost. Senke ste kao i ja, lelujate na vetru, nemate mesa ni
kostiju, ništa nemate. Neki drugi otac vas možda ne bi prepoznao, prošao bi
pored vas i otišao svojim putem. Ali ja sam vas tražio svuda i našao sam vas. Vi
ste moje bliznakinje. Pričajte mi, a ja ću slušati jer sam željan vaših glasova.”
„Kad je naša država propala, čule smo da si zarobljen i da su te nekuda
odveli kao i mnoge druge Kaljane. Nisi pisao, nisi se javljao i nismo znale gde
si, kako si, da li si živ, hoćeš li se vratiti. Neki Kaljani su se ipak vratili
(uglavnom noću i krijući se), među njima i tvoj pobratim Lazar. Jedne večeri se
obreo u našoj kući, još kaljav od puta, izmršao i bled, zakrvavljenih očiju.
Rekao je majci: ‘Pobegao sam. Tvoj muž nije hteo da beži. Pozdravio vas je i ja
vam, evo, prenosim pozdrave. Poručio je da mu čuvaš kćeri, da ih čuvaš više i
bolje od sebe.’ Kad je otišao, kad smo polegale, čule smo kako majka plače i
nešto mrmlja. Učinilo nam se da kaže: ‘Čuvaću tvoje kćeri, Belja. Ali ja sam ih
rodila. Trebalo je pomalo i mene da čuvaš, čoveče!’ Ujutro je bila bleda i
ćutljiva i nije htela s nama da razgovara.”
„Vaši baba i deda po majci bili su bogati, ja siromašan. Nisu hteli da mi
daju svoju kćer. Moja majka (vašeg dedu nisam ni zapamtio) takođe se tome
protivila. Govorila je: ‘Ta devojka je svojeglava, preka i lepa. Previše je lepa za
tebe. Gleda te samo da bi izazivala druge momke. S njom ćemo svi biti
nesrećni.’ Vaša buduća majka je ćutala, ona ni sa mnom nije nikada
razgovarala. Kad sam joj predložio da beži sa mnom, pošla je bez reči, gotovo
me i ne pogledavši. Nekoliko dana smo se skrivali u šumi (tamo beše jedna
napuštena koliba), dok su se roditelji pomirili i oprostili nam. Onda smo se
vratili u selo. Prve noći mi je vaša majka rekla: ‘Da me nisi oteo, nikada ne bih
pošla za tebe!’ Između nje i moje majke bila je obostrana mržnja: nju su pile
umesto vode, u njoj su se kupale.”

150
 „Posle tvog zarobljavanja, baba je ostarila preko noći. kao da Je u krevet
otišla jedna žena, krupna, zdrava i jaka, a ustala druga — seda, zborana,
praznih očiju i pogrbljena. Jedva smo je prepoznale i to najviše po glasu: ostao
je topao, blag i žuborav kao potočić. Tebe nije pominjala. Pod njenim jastukom
pronašle smo tvoju svilenu košulju sa venčanja, izgužvanu i vlažnu. Nije
plakala, nije se ni osmehivala. Skrivala se po ćoškovima kao dete, majci se
uklanjala s puta i nije joj protivrečila. Neprestano je izlazila na Preki Put i
nekog čekala, verovatno tebe. Ponekad nam se činilo da te nečujno doziva. Bilo
je to kao da cvili bolesna kuja kojoj su oteli poslednje štene. Jednog jutra smo
je našle u postelji, ukočenu. Imala je onu tvoju košulju preko lica kao da je
udisala njen miris i ugušila se. Nas dve smo plakale, a majka je mirno i sabrano
spremala sahranu. I sahranile smo je u raku nekada određenu za njenog muža
koji se nije vratio iz prvog rata.”
„Kad sam ja polazio u rat, vaša majka me je ispratila sve do kraja sela. Išla
je podignute glave i zbog nečeg ponosna. I poljubila me je, što inače nikada
nije činila: ja sam ljubio nju kad bi mi dopustila. Rekla je: ‘Idi. Budi junak.
Osvetlaj obraz. Da nisam žensko i da nemam decu, pošla bih i ja. Svima bih
vam pokazala kako se bori i kako se ne popušta neprijatelju!’ Tako smo se
rastali. Ja sam zaplakao, ona suzu nije pustila. Nikada je više nisam video, čak
ni ovde među senima. Možda je odlutala nekim drugim putem? Možda je na
nekom drugom mestu, među još nesrećnijim od nas? Pričajte mi šta se
događalo posle smrti moje majke.”
„Događalo se svašta, oče. Mi smo bile mlade i glupe, nismo poznavale svet
i ništa nismo shvatale. Snovi su nam bili jasniji od jave. Sanjale smo kako
crvena ljudska krv teče umesto vode. Ko popije jedan gutljaj, postaje žedan
tuđe krvi, ma čija bila. I zaklele smo se jedna drugoj da ćemo radije umreti od
žeđi nego živeti od te vode. Sanjale smo kako padaju duge, uporne kiše koje
čiste zemlju od mrtvaca, lešina i prljavštine, ali i od života: iza njih je ostajala
pustinja koja se prostirala do kraja sveta. I rešile smo da ostanemo verne
suncu, da ga sanjamo i kad nije na nebu. A na javi su pucale puške, čuli se jauci
i kuknjava, povremeno su Prekim Putem prolazili sprovodi. Kaljani su se
podelili: jedni su otišli u šumu sa oružjem, drugi nisu. Posle su se neki od onih
iz šume vratili: oni što su bili ostali mučili su ih i ponižavali. Čak su se i deca,

151
igrajući se, podelila: tukla su se kao odrasli. Neki su pustili brade i kose i
nakitili su se oružjem, drugi su bili obrijani i takođe pod oružjem. To je sve što
možemo i umemo da ti ispričamo.
Mi smo spavale i sanjale i stalno bile sanjive. Sve oko nas je bilo mutno i
nejasno. Ali smo se ponekad budile noću (uvek noću) i osluškivale šta se zbiva,
pribijajući se jedna uz drugu i drhteći od nekog jezivog straha. Bojale smo se
sobe, stola, dunje na ormanu, ikone Svetog Mrate i ugašenog kandila, škripavih
prozora i velikog meseca koji je naše dvorište punio uskolebanim, crnim
senkama. Bojale smo se i svojih srca koja preglasno lupaju i mogu nas odati
uljezima. Čule smo majku kako ustaje oko ponoći, lupa sudovima i sprema
jelo: ujutro tog jela nije bilo i sudovi su bili prljavi. Kad su bile tamne i
vetrovite noći, kad se čak ni senka Stare Planine nije videla, dolazili su neki
ljudi, zveckajući oružjem, sedali pored ognjišta, jeli i tiho razgovarali. Odnekud
smo znale da su to oni iz šume: drugi bi dolazili danju i galameći. Ponekad
bismo ponešto i razabrale. Govorili su kako ih potere stalno jure, više nemaju
gde da se sakriju, ljudi im više ne pomažu jer se boje. Spremali su se da idu na
zapad, preko reke Drine i da se tamo priključe svojima: vratiće se kao
pobednici i osvetnici. Rekli su majci da će joj ostaviti jednog teškog ranjenika,
mora ga negovati dok se oni ne vrate, mora ga skrivati od svih, čak i od svoje
dece. I otišli su. Više ih nikada nismo čule.”
„Ko je bio taj ranjenik? Naš Kaljanin ili neki tuđin? Je li bio mlad ili star,
plav ili crn? Da li je bio lep muškarac? Da li ga je vaša majka samo negovala ili
je i živela s njim? Gde ga je krila? Da li su pominjali mene, da li su se bojali da
ću se iznenada vratiti? Kakav je on bio prema vama? Da li vas je mazio ili
tukao? Je li vam pretio? Da li vam se ponekad nudio za oca? Zašto je kod vas
ostao čitave zime, zašto nije pošao za svojima? Da li je bio naoružan?”
„Majka ga je čuvala i od nas koliko i od drugih. I niko nam nije više
dolazio, čak ni Lazar — čule smo da ne spava kod kuće i da se krije u šumi.
Zabranila nam je da odlazimo u podrum gde je ranjenik ležao: možda je znala
da mi znamo. Ipak smo ga nekoliko puta videle, onda kada ona nas nije videla.
Virile smo kroz ključaonicu na vratima i teško razabirale u polumraku. Bio je
smeđ i običan, ni krupan ni mali. Zavoji (napravljeni od tvoje svilene košulje sa
venčanja) stezali su mu mršave grudi. Bio je uvek obrijan: majka ga je brijala

152
tvojim brijačem i podrezivala mu je kosu. Bio je gotovo nečujan. Ležao je na
slamarici, žmurio, nešto šaputao sa sobom, povremeno tiho pevušio. Ruke su
mu bile bele i male kao ženske. Pored njega je stajao revolver: katkad ga je
uzimao i cev naslanjao na slepoočnicu. Posle toga je, činilo nam se, plakao. Nas
verovatno nikada nije video: možda je bio poluslep od polutame. Tako je
prošla zima i došlo proleće. Kad je počeo da ustaje i da noću dolazi u kuću, mi
smo se pravile da spavamo. Vatra je neprekidno gorela i on se grejao na njoj:
ponekad je cvokotao. Jednom nam se učinilo da se svađa sa majkom: pominjali
su njegov odlazak. Ne znamo da li ga je ona zadržavala ili on nije hteo da ode.
Majka i dalje s nama nije nikada razgovarala. Trudile smo se da joj što ređe
budemo pred očima: dva-tri puta nas je istukla tek onako.”
„Bio sam u zarobljeništvu, bio sam rob. Živeli smo kao stoka i misli su
nam bile takve. Ponekad nedeljama nisam ni na koga mislio: trudio sam se da
preživim. Pošto mi nisu stizala pisma preko Crvenog Krsta (jedino meni od
svih Kaljana), znao sam da se nešto desilo vašoj majci i vama. Slutio sam to u
retkim trenucima bistre svesti. I sanjao sam vas kako stojite pred kućom, pod
našim starim orahom, bele i modre i krvave, košulje vise na vama, a iz očiju
vam teku biserne suze. Oko vas su stajali neki prljavi, naoružani ljudi bez lica:
samo kape, ruke i redenici, blistavi noževi za pojasevima. U tom trenutku san
mi se uvek prekidao. Budio sam se usred nemačke zime.”
„Bio je blistav dan, oče, i sunce je peklo sa belog neba. Nikada nismo
videle tako veliko i tromo sunce: bilo je kao tuđe, kao da nam je samo došlo u
goste. Vratile smo se iz gaja (tamo smo čuvale tri-četiri ovce koje nam nisu bili
oduzeli), bosonoge i znojave, ulepljene prašinom i pospane — majka nas je
uvek rano dizala iz kreveta i terala da radimo. Trojica naoružanih i bradatih
muškaraca sa šubarama bili su u našem dvorištu: od njih je zaudaralo na znoj i
neoprana tela, na rakiju i duvan. Samo u iscepanoj košulji, sa masnicama od
udaraca na beloj koži, majka je stajala pored oraha — leđima uz hrapavu koru,
vezana konopcem. Najmanji među došljacima, krivonog i ružan, tukao je
mokrim konopcem, besno i nekako umorno. Kreštao je piskavim glasom:
‘Kazuj, kučko, gde je! Kazuj, kučko, gde je! Govori, laj!’ I majka je, zabačene
glave, prevrnutih očiju, hriptala i dahtala: ‘Ne znam šta pričate, ljudi! Ne znam
šta pitate!’ Stariji od one druge dvojice sedeo je na stolici, prekrštenih nogu,

153
pušio i posmatrao: bio je star, izmožden i povijen. Drugi se bio raskoračio iza
njega, zabradatio i sa šubarom natučenom na oči, nerazgovetnog lica — i on je
pušio. Dimovi su im se mirno dizali i nestajali u krošnji. Ništa se nije čulo kao
da je naše selo otišlo daleko i vratiće se kad se sve završi.
Kad smo otvorile kapiju i uterale ovce u dvorište, svi su se okrenuli prema
nama, čak i majka i onaj što je tukao. Zabuljili su se u nas kao da nas ne vide
dobro. Rekle smo (tako si nas ti učio): ‘Pomaže bog!’ Niko nam nije odgovorio.
Majka nam je, trzajući glavom i kolutajući očima, davala znake da bežimo, ali
to nismo ni mogle ni htele: noge su nam se oduzele, a duše stisle kao na velikoj
hladnoći. Ovce su produžile prema toru, sunce je peklo, vazduh je treperio.
Onaj što je sedeo i pušio (videle smo da pali cigaretu na cigaretu i da ih baca
nedopušene) osmehnuo nam se krajem usana, malne rođački: za trenutak smo
pomislile da je sve to neka igra starijih. Krivonogi i gadni je prokreštao: ‘Vidi,
vidi, ko nam je došao! To su sigurno kujina štenad! Sve će vas čika Gološijan da
uzme pod svoje, kopiladi nijedna!’ Onaj što je sedeo polako je pripalio novu
cigaretu, uvukao dim, izbacio ga kroz nos i rekao tiho i blago: ‘Zaveži, budalo!
A vas dve mi priđite, nisam ja nikakav bauk i babaroga. Ja sam drug vašeg
strica Milutina koji ratuje zajedno sa nama!’ Majka je progovorila kroz krvave
usne: ‘On vas je sigurno i poslao ovamo. On me i prijavio. Bio je lažov i ostao je
lažov. Zašto mu verujete, ljudi?’ Krivonogi je dreknuo: ‘Nećemo valjda da
verujemo tvom deveru Dragutinu koji se negde smuca sa partizanima!’ I
udario je iz sve snage konopcem preko lica.
Najstariji je rekao: ‘Vi ste dobra deca, devojčice. Hajde, ispričajte nam gde
majka krije onog čiku partizana. Pokažite nam ga i mi ćemo odmah pustiti
vašu majku. Taj je mnoge ljude pobio, zato ga i tražimo!’ Pogledale smo majku.
Pljujući krv i gušeći se, pokušavajući da se osmehne, ona je rekla: ‘Kćeri moje,
ćutite. Oni su zločinci. Lažu vas!’ Pridigavši se na prste, krivonogi je ponovo
udario i videle smo kako se majka napreže da ne jauče. Ovce su ravnodušno
zablejale iz tora. I tek tada smo opazile našeg psa; ležao je u prašini, pored
nogu onog ćutljivog, krv mu je curila iz provaljene glave. Pritiskajući nas,
sunce je sijalo kao nikada pre toga, kao ludo. Pripalivši novu cigaretu (kraj
ispucalih čizama imao je već gomilicu opušaka), najstariji je rekao, polako i
blago: ‘Dobro, ženo. Dobro si rekla. Mi jesmo zlikovci. Ako nam ne budeš odala

154
tvog sakrivenog ljubavnika, poklaćemo ti kćeri. Prvo jednu pa drugu. Govori!’
Majka je ćutala i drhtala celim telom, tresle su joj se ruke i noge, ramena i puna
bedra, podrhtavala kosa i košulja na njoj.
Ništa se nije čulo. Tišina je pljuštala po nama kao sunčeva svetlost koja se
preobrazila u tečno, vrelo olovo. Srca su nam se stezala od strepnje, niz butine
nam je teklo nešto hladno i vlažno: pomokrile smo se. Činilo nam se i da je
neka čudna krv kuljnula iz nas, Nismo znale da se smrt tako prikrada, nečujno,
na prstima i brzo, da je ništa ne može zaustaviti jer je nevidljiva, ni hladna ni
topla, sva usredsređena na sebe i nas. Onaj na stolici je progovorio kao kakav
umorni starac, još tiše nego malopre: ‘Pokaži se, momče. Da vidimo da li su
tačne priče o tebi!’ Ćutljivi se ispravio, zavrnuo rukave na beloj košulji i u
desnoj ruci mu se obreo sjajan nož: sunčev blesak se sažeo na njegovom vrhu.
Tek tada smo videle da je visok, tanak, čist, mrtvački lepog i ukočenog lica, sa
plavim i praznim očima koje kao da ništa ne opažaju: ruke su mu bile bele i
nežne i tankih prstiju. Blago njišući kukovima, pošao je prema nama. Sunce je
blesnulo i zavrtelo se u nebu tako da smo obnevidele. Majka je vrisnula. ‘Bili
ste barabe! I ostali ste barabe! Ništa vam neću reći! Ništa vam neću reći!’ To je
bilo poslednje što smo čule, oče.”

155
 XLIII
Zadatak nismo izvršili. To bosansko selo na planini beše prazno; ni ljudi,
ni stoke, ni pasa. U kućama — goli zidovi i ustajao vazduh koji je štipao za
nozdrve. Ognjišta su bila davno ugašena i bez pepela, a štale bez balege, muva
i sa škripavim i zarđalim šarkama na vratima. Polomljena i zagađena ikona
Svetog Mrate ležala je na putu; crkva beše izgorela — pored nje su štrčali
pocrneli temelji bivše škole.
Kuće su bile raštrkane na padini, udaljene jedna od druge i skrovite,
prilepljene uz stene kao lastavičja gnezda. Dok se sunce veralo po hrbatima i
bridovima kamenjara, uska staza nas je vodila u krug nekoliko sati; peli smo
se neprestano, sa strahom pogledajući u provalije pod nama. Bili smo ogluveli
od tišine i promukli od žeđi; sivilo sprženog predela zablesnulo nam je oči.
Prvo smo kucali na vratima, dozivali, lupali šakama i pesnicama. Potom
smo udarali kundacima i vikali; gole čuke i litice uzvraćale su nam povike kao
da kotrljaju kamenje. Ponekad nam se činilo da gore nekoga ima, da neko hoda
iznad naših glava, spretan i gibak, mekih stopala, ne ostavljajući trag u prašini;
dva-tri puta kao da smo čuli nečiji pun i blag glas kako tiho pevuši. Jednom
smo čak obojica uhvatili zaklon iza prevaljenog drveta, repetirali puške.
Nikoga nije bilo, tišina je pljuštala po nama kao i ranije. Jedino krupna crna
mačka izađe odnekud, pretrča nam preko staze i nestade.
Kod poslednje kuće zastali smo da se odmorimo. Sedeli smo na trupcima,
razbacanim po dvorištu; iskapili smo čitavu čuturicu rakije koju smo kupili u
selu ispod planine gde je logorovao naš odred. Sladak zadah truleži dražio
nam je nozdrve. Pod strejom je visio sparušen venac ivanjskog cveća. Kad smo
prekoračili visok prag, zastali smo: na zemljanom podu ležala je mrtva čitava
porodica.
Bilo ih je šestoro, četvoro starijih i dvoje dece. Ležali su po ćoškovima,
pripijeni uz zidove, zgrčenih pesnica i polomljenih prstiju kao da su uzalud

156
grebali i tukli oko sebe. Krpe su im visile sa razgolićenih kostiju. Deca su bila
skoturena pored ženskog leša, a starac je očigledno pre smrti pao u vatru —
ležao je preko ognjišta, obgoreo i ugljenisan. Dok smo se navikavali na
polutamu (i na ono što smo videli), slepi miš je prhnuo sa veriga i zalepetao u
dimnjaku; oveći roj osica nasrnuo je sa počađalih greda. Začas smo pretrčali
preko dvorišta i našli se na stazi pored plota; jedva smo disali.
Paun reče: „Komandir je kazao da se ne vraćamo bez konja. Šta ćemo sad,
pobratime?”
Odgovorih mu: „Javićemo da je planina mrtva, da nema seljaka, da su
svuda prašina i osice. I da je selo bez petlova i pasa. Konj ovamo ne može ni da
se popne!”
Ponovo smo išli istom stazom, ovoga puta unatrag. Hodali smo u krug sat-
dva, iz dvorišta u dvorište, dok su se litice i provalije okretale oko nas kao
podzid bunara. Puške smo zabacili preko leđa, u grlima nas je grebalo kao da
smo gutali prašinu tucanog kamena, pred očima su nam bleskale stene poput
listova neke uništene knjige. Jeka je udesetostručavala naše korake, nekako
ljutito. Opruživši se preko nekog useka, sličnog zmijastoj pukotini u kamenu,
iscepao sam čakšire i razbio koleno; Paun mi je nogu podvezao prljavom
maramom koju je nosio još od kuće. Poštapao sam se puškom kao
drenovakom i ćopao za njim. Otvorena kućna vrata pratila su nas škripom
šarki, ljuljajući se. Sunce se spuštalo niz litice kao da se kotrlja i senke su se
istezale.
Rekoh: „Polako, pobratime. Da se odmorimo malo. Odred nam neće
uteći!”
Paun odgovori: „Ako zakasnimo, ko će živ komandiru na oči. Nasloni se na
mene. Idemo dalje!”
Neko reče odnekud: „Žurite li mnogo, Kaljani? Zar nemate baš nimalo
vremena za mene?”
Glas je bio ženski, mek i pun; takav isti smo čuli malopre kako nam pevuši
iznad glava. Na kamenom, obrušenom zidu (koji se odjednom stvorio pred
nama) sedela je žena; malopre je tamo ležao veliki kamen, oburvan sa planine.
Bila je visoka i lepa, tamnih očiju, sa crnom kosom valovito raspletenom niz

157
leđa; bela nevestinska haljina padala joj je do peta kao da se sliva niz telo; dva
mala i preplanula stopala virila su ispod. Imala je venac ivanjskog cveća na
glavi; zapahnuo nas je svež miris ljubičica i zumbula kao da smo na livadi u
Kalu, nadomak stare šume. Mršavu, vitku ruku podigla je prema nama kao da
nas zaustavlja. Na crvenkastim usnama (bile su kao napukla trešnja) počivao
joj je osmeh, podsmešljiv i prijateljski; takav smo viđali samo na kurvama i na
ženama iz grada.
Podigao sam pušku do grudi kao u jurišu i potrčao. Zid i žena na njemu
kao da su se otvorili da prođem; preskočio sam kamen koji mi se beše isprečio
pred nogama, zagazio u njegovu tešku, gustu senku koju je bacalo sunce na
zalasku. Paunova leđa su hitro izmicala napred, njegove potkovane cokule su
sevale i trupkale; rastojanje među nama se povećavalo. Koleno me je peklo i
žigalo; levom nogom sam se odbacivao i zakoračivao, na desnu sam se jedino
oslanjao. Grlo mi se sasvim osušilo i steglo, pred očima se zamaglilo; gutao
sam vazduh kao prljavu vodu. Paunova leđa su već zamicala za krivinu, uzalud
sam se upinjao i skakao napred kao hromi skakavac; velike, krive senke su me
stizale i proždirale. Pao sam na stazu i zario glavu u šake. Nisam znao zašto
sam bežao, gde sam i ko sam. Okolo je sve žuborilo kao da sam potonuo u vir;
mehurići su strujali i rasprskavali mi se u mozgu.
Video sam svoju ženu, nejasnu u izmaglici; ležala je na krevetu u našoj
gostinskoj sobi, pokrivena čergama, raskrečenih nogu, i porađala se. Obrazi su
joj bili beskrvni, beli kao hartija, čelo orošeno znojem; izgriženim usnama
pokušavala je nešto da kaže. Na beli čaršav (ponekad smo ga koristili kao
pokrivač za gostinski sto) kapala je njena krv, crvena kao vatra. Činilo mi se da
će umreti; uzalud sam pokušao da je viknem po imenu — dim sa našeg
ognjišta je plinuo po sobi i sve zaklonio. Nisam se više sećao njenog lica,
pamtio sam jedino svetlu mrlju bez oblika.
Kad sam podigao glavu, sunce je nestalo, jedino se nebo slabo rumenilo
prema zapadu; beše mrak. Nije se videlo ni selo ni planina, ništa se nije čulo.
Zid je ponovo bio preda mnom, sav od crnog kamena od kojeg se prave
nadgrobni spomenici. I ona žena je stajala ispred njega; isijavala je blagu
svetlost sličnu mesečini. Osmehivala mi se pomalo podrugljivo; bio sam kao

158
dečak koga su uhvatili u nečem nedostojnom, pa krije ruke iza leđa i umire od
stida.
Rekao sam: „Ko si ti? I zašto mi ne daš da priđem? Ako u odredu pomisle
da sam dezertirao, streljaće me!”
Rekla je: „Pođi sa mnom, Lazare!”
Okrenula se i pošla; mrak je progutao crni blesak zida. Odjednom sam bio
bez volje, gotovo bez svesti. Podigao sam se i pošao za njom, vođen onom
mekom svetlošću sa njenih ramena; koleno me više nije bolelo, hodao sam
lako po oštrom kamenju, moje potkovane cokule (skinute sa mrtvog vojnika)
nisu se čule. Staza je vijugala između stena i odjednom se ispravila; koračao
sam po visokoj, bujnoj travi, udišući neki drukčiji vazduh, svež kao izvorska
voda. Lelujav vetar (kao sa naše Stare Planine) ćarlijao je okolo, podižući i
mrseći ženinu kosu koja je mirisala na paprat i bosiljak.
Ne videći ništa, znao sam da idemo preko prostrane livade, okružene
starim drvećem koje šumori lišćem; brzo smo se uzdizali prema vrhu. Rosa se
hvatala po svemu, ali moje noge (bez cokula, bose kao u detinjstvu) behu suve,
snažne i dečački spretne. Pružio sam ruku i dotakao ženinu haljinu kao u igri;
tkanina je bila meka poput mačje dlake, a pod njom osetih glatku i vrelu kožu.
Nasmejavši se zvonko, smehom odrasle devojčice koja je već upoznala mnoge
muškarce, žena se okrete; njeno blistavo, crnpurasto lice bilo je blizu mojih
usana. Zavukla mi je ruku pod košulju i milovala me po koži tako da su me
trnci sveg obuzeli.
Rekoh: „Mi to ne smemo da radimo dok ne pobedimo. Koga uhvate sa
ženom, streljaju ga. Naš komandir je ludo strog!”
Ona reče: „Ja sam nekada živela iznad Kala. Bila sam predvodnica jednog
jata meni sličnih devojaka. Poneki među vama nas je viđao kako igramo na
proplancima u šumi. I otišla sam kad ste vi počeli sve da zaboravljate. Moje
drugarice su nestale. Ja sam poslednja, Lazare. I pokazaću ti šta je prava
ženska ljubav, ona koja ovaj svet čini lepim i blagim!”
Opalio sam, ne nišaneći, sručio sam čitav šaržer u blistavo telo pred
sobom. Na beloj tkanini pojaviše se rupe; iz njih kuljnu crna, zgrušana krv koja
se, padajući na kamen, preobražavala u mrtve latice ivanjskog cveća. Bežao

159
sam stazom koja je vijugala između belih stena; koleno me je bolelo kao da
tamo imam zaboden nož. Pratio me je žuborav smeh, sličan ženskoj pesmi,
povremeno krkljav kao vapaj za vreme porođaja. Na prvom zavijutku spazih
Paunova leđa; njišući kukovima odmicao je prema podnožju.

160
 XLIV
„Kako se to desilo, Miler?”
„Ja, Her Oberst. Shodno naredbama viših komandi i vašim ličnim, akciju je
trebalo izvesti iznenada i brzo, po svim pravilima koja važe za takve slučajeve.
Objekti napada nisu smeli znati da će biti napadnuti sve dok ne budu
napadnuti. Spremili smo se odmah iza ponoći, umili se i obrijali, namirisali se
kolonjskom vodom. Uniforme su nam bile ispeglane i čiste. Momci su bili orni i
nasmejani i srećni što najzad nešto rade. Krenuli smo čim su se motori
kamiona zagrejali. Nismo znali put, karte su bile netačne — to zabačeno mesto
nije na njima ni ubeleženo. Da nije bilo trojice njihovih, koji se nazivaju
nacionalistima i okićeni su oružjem kao divljaci, nikada ne bismo stigli: oni su
nam pokazali prolaze, prava skretanja na raskrsnicama i slično. Svetla naših
farova šibala su kroz noć kao konjski repovi i osvetljavala svašta: vododerine,
guste zidove šuma, nadgrobne kamenove pokraj puta, gazove na potocima,
uske staze između brda. Zečevi i lisice bežali su nam ispod točkova, mirisi
vlažne zemlje i trulog lišća su nas gušili. Povremeno mi se, oprostite, činilo da
ulazimo u svet naših, germanskih bogova gde caruju snažni Votan i plavokosa
Freja: Zigfrid se mogao pomoliti iza svakog kamena.”
„Ne pričajte gluposti, Miler. Svet naše mitologije ne može imati nikakve
veze sa ovom divljinom. Ovi ljudi ništa civilizovano nisu u stanju da smisle niti
da povežu u sistem. Dalje!”
„Ja, Her Oberst. Da nije bilo one trojice njihovih, zalutali bismo. Vozili smo
nekim čudnim putem koji se kretao gotovo u krug: čas smo bili okrenuti
prema istoku, čas prema zapadu. Oni su nas upućivali, pokazivali lažne puteve
i drumove koji nikuda ne vode. Sa prvom belinom zore našli smo se pod
tamnim likom omanje planine i Kao (ako se tako zaista zove) bio je oko nas:
čulo se kukurikanje petlova i lavež pasa. Kuće su bile raštrkane i svaka daleko
od druge, povezivale su ih neke čudne staze koje su nestajale i gubile se: na

161
sve strane se širilo drveće i od njega se malo šta videlo. Nalazili smo se u
takozvanoj crkvenoj porti, travnatoj čistini oko male crkve, pored škole i
kamenog spomenika sa mnogo imena. Vodiči nam rekoše da su tu upisani svi
njihovi mrtvi iz ranijih ratova.”
„Trebalo je streljačkim lancem opkoliti čitavo mesto, iznenaditi ih na
spavanju, sve saterati u pogodan ugao i likvidirati, Miler!”
„Nemoguće, Her Oberst. Za to bi nam bio potreban čitav puk, a i on bi se
izgubio na tom lavirintskom prostoru. Čim smo to shvatili, opredelili smo se za
podvalu. Dečja naivnost i radoznalost je još jedna od osobina ovog naroda.
Tako su nam savetovali naši vodiči i mi smo ih poslali da idu okolo, viču i
sazivaju meštane na zbor. I sami smo bili iznenađeni kad je to upalilo. Sa
prvim zracima sunca počeli su da se skupljaju. Došli su prvo starci, a za njima
žene: deca su im se držala za suknje. Bili su prljavi i pocepanih odela, neki
hromi ili bezruki, zaudarali su na štalsko đubrivo i stoku: oni se očigledno
kupaju retko ili nikada. Mlađih muškaraca gotovo da nije bilo: oni su stalno
zauzeti međusobnim ratovima i tumaranjem po šumama. I svi su nas gledali
ispod oka, podmuklo, naročito žene: deca su nam se plazila i rukama pravila
skaredne pokrete. Kad nam se učinilo da ih ima dovoljno, isključili smo
motore i opkolili ih, a oni su se, spontano kao stoka, skupili pred vratima
crkve: neki su se smejali, neki se krstili. Tada se među njima obreo, kao da je iz
zemlje iznikao, zapušten i bradat i, po našem mišljenju, pijan sveštenik: nešto
je vikao i pretio nam pesnicom.”
„Da li su naši vojnici bili pripremljeni i obavešteni kakav im posao
predstoji, Miler?”
„Najn, Her Oberst. Nije bilo potrebe. Oni su već nekoliko puta učestvovali
u sličnim akcijama i uvek su bili na visini zadatka. Mi smo iskusan kazneni
odred: do sada nismo imali nijedan slučaj insubordinacije, nervnih kriza,
kajanja ili ludila. Naši su mladići prošli temeljne škole Hitlersjugenda i Esesa i
svi su provereni arijevci: oni preziru i mrze svaku nečistu rasu. Streljanje su
uvek obavljali čisto i pedantno, ozbiljno i bez smeha: posle toga im apetit nije
slabio, a spavali su čvrsto i zdravo. Vrativši se u kasarnu, jedino su žurili da se
okupaju i ponovo namirišu kolonjskom vodom: te navike su njihova druga
priroda. I komanda i vi i ja — svi smo uvek bili zadovoljni njima. Sa desetak-

162
dvadeset tako uspešnih odreda rešili bismo pitanje čitavog ovog okupacionog
područja i sproveli prvu fazu arizacije: druga i treća faza već nisu u
nadležnosti nemačke vojske. Naš odred je u poslednje dve-tri akcije takve
vrste čak povećao stepen efikasnosti: bolji rezultati sa manjim utroškom
materijala i vremena. Jedna naša obučena četa uskoro će moći da likvidira
čitavo naselje.”
„Teoretska pitanja ne spadaju u vašu nadležnost, Miler. Čak ni u moju. Mi
smo projektovani kao praktičari i to treba da budemo. Šta ste dalje uradili?”
„Ja, Her Oberst. Napravili smo skicu položaja, podelili broj prisutnih sa
brojem mitraljeza, oruđa rasporedili na najbolja mesta. Naši vodiči su počeli
da nam smetaju: posvađali su se oko suvišnog pitanja da li jedne treba
streljati, a druge ne. Navodno, jedni su komunisti i njihovi simpatizeri, a drugi
nisu. Na neki čudan način, oni su ih razlikovali: jedva smo im objasnili da ne
uvažavamo te razlike — za nas su svi Kaljani (ako se to tako izgovara) isti.
Jasnoća naredbe nama olakšava izvršenje. Uzgred budi rečeno, morali smo da
izdvojimo onog sveštenika i da ga likvidiramo pre drugih: vodiči nam rekoše
da poziva na juriš. Jedan vojnik morao je na njega da potroši čitav šaržer: na
kraju sam ja dovršio posao revolverom. Žene su naricale i vrištale kao lude,
deca takođe: invalidi i starci stajali su mirno, skinuvši kape, i gledali nas ispod
oka. Sunce se već diglo na nebu i mi smo se znojili: dozvolio sam mitraljescima
da skinu bluze i da podvrnu rukave košulja. O tome u pravilima nema ni reči i
predlažem da se takve stvari dozvoljavaju ubuduće neposrednim izvršiocima
posla.”
„Napišite poseban akt o tome, Miler. Dostavite ga meni. Ja ću ga dostaviti
komandi. Oni će odlučiti kako treba postupati. Svaka inovacija koja doprinosi
efikasnosti biće sigurno usvojena. Dalje!”
„Ja, Her Oberst. Naredio sam paljbu. Mitraljezi su proradili pravilno i bez
zastoja jer su mitraljesci cvet našeg odreda. Nijedno oruđe se nije zaglavilo ni
pregrejalo: pravilno održavanje je naš kult, naš dug Fireru i Trećem Rajhu.
Međutim, u streljanju je bilo raznih odstupanja od osnovne zamisli. Žene su
telima zaklanjale decu i smetale nišandžijama. Nekoliko mladića je pokušalo
da pobegne i vojnici su ih dovršili kundacima: tako nešto ubuduće ne treba
dozvoliti. Starci su hteli da uđu u crkvu i naši snajperisti su morali da ih

163
posebno gađaju. Jedna luda žena se zaletela na mitraljez kao da joj meci ništa
ne mogu i vojniku Hansu Bekeru noktima izgrebala lice: u bolnici kažu da je od
toga dobio sepsu i umro. Vikali su toliko da se paljba nije dovoljno čula: teško
sam određivao po sluhu pravilnost rada pojedinih izvršilaca. Sve je trajalo
duže nego što smo navikli i potrošili smo dosta municije: morali smo da
skinemo rezervu sa kamiona. U jednom trenutku je pretila opasnost da
ostanemo bez metaka: oni su strašno žilavi, otporni i podmukli, padaju i kad
nisu mrtvi. Ali sve se dobro završilo. Obišao sam poprište i utvrdio svojeručno
da kiko nije preživeo. Onda sam dozvolio kratak predah.”
„Zašto niste odmah krenuli natrag, Miler? Taj deo pravila je više nego
precizan. Tačnost omogućava izbegavanje grešaka. U mom izveštaju komandi
moraću da pomenem vaš propust.”
„Ja, Her Oberst. I sam mislim da me treba kazniti. Kao učitelj u civilu
morao sam znati kako se postupa s mladima. Ali, vojnici su bili strašno umorni
i žedni. Popili smo vodu koju smo poneli i nije nam bilo dovoljno: dopustio
sam da se koristi seoski bunar i to bez provere zagađenosti vode. Smatram da
sam i tu napravio grešku. Spopala nas je velika pospanost: šarene senke
promicale su nam pred očima. Čini se da smo svi zaspali, čak i stražari. Kad
smo se probudili (i to svi odjednom), videli smo da su rezultati našeg rada
uništeni. Streljani su bili nestali, svi do jednoga, kao da ih nije ni bilo. Trava je
bila crvena od krvi, na crkvenom zidu i stepenicama zaudarali su prosuti
mozgovi, svuda su ležale izrešetane kape i pocepane košulje, ali nijednog
Kaljanina (mislim da sam pravilno rekao) nije bilo. Mada iskusni, verovatno
smo podlegli nekoj kolektivnoj halucinaciji ili otrovima ovog paganskog tla.
Sunce je nestalo, na sivom nebu nije bilo ni oblaka: drveće je šumelo na vetru.
Naredio sam povlačenje. I još nešto: trojicu vodiča smo odmah po dolasku u
grad streljali. Mora biti da su i oni u sve to umešali prste. Zašto bi inače stalno
plakali i krstili se. Imam i dokaz njihove krivice: nisu nestali ni oživeli i možete
ih, ako se nagnete, videti kroz prozor — leže u prašini i trunu neobično i
neprirodno brzo.”

164
 XLV
Dragi naši,
Kod nas je zima samo jedno godišnje doba i svake godine se uklanja pred
prolećem; ovde zima traje dvanaest meseci. Ponekad sija neko mršavo i
zubato sunce, manje od dečje pesnice; od njega je još hladnije. Nemci (i svi
drugi) često idu u košuljama s kratkim rukavima i kratkim kožnim
pantalonama; mi se smrzavamo, dah nam se ledi, krv jedva struji, oblačimo na
sebe sve što imamo. Juče smo jednog našeg (nećemo da pišemo ko je) našli
pred barakom; pošao da se umije, nagao se nad bure i tako ostao — smrzao se.
Niti mrda niti pada, stoji; oči su mu komadići leda u kojima se odslikava mutno
nebo. A stražari kažu da je leto, ne znaju šta će od vrućine.
Ruski zarobljenici su takođe ledeni ljudi, plave kose i plavih očiju;
njihovoj beloj koži mraz ništa ne može, oni umiru samo od gladi, batina,
metaka ili iscrpljenosti. Viđamo ih često, ponekad pokušavamo i da
razgovaramo; jezici su nam slični ali se ništa ne razumemo, iste reči nam
različito znače i drukčije ih izgovaramo — jedino slično plačemo i ljubimo se
među sobom. Njih i Poljake Nemci drže gore nego nas, više ih biju, slabije
hrane, češće ubijaju; kažu da smo svi niža rasa, podeljena na svoje podrase, i
da ćemo svi biti istrebljeni. Nemci su narod od reči, zaista rade ono što kažu.
Naše selo je blizu Severnog Mora; čujemo ponekad riku ledenih talasa,
tuče nas slan vetar. Na jugu su tresetne močvare koje ponekad gore; i od njih
bije hladnoća. Saveznici noću bombarduju luke i pristaništa u blizini,
eksplozije cepaju i osvetljavaju nebo, poneka bomba padne i kod nas; uvek
izginemo mi zarobljenici, Nemcima nikad ništa, ujutro nas mirno teraju na rad.
Nas nekolicina iz Kala raspoređeni smo kod seljaka čiji su sinovi na frontu;
pomažemo u kući, oko stoke i na njivi, radimo sve poslove — dvojica-trojica i
kod gazdarica bez muževa. Nije nam loše pošto bi moglo biti i gore; inače ništa
ne valja, u belom ledu i snegu sve nam je crno. Kod vas je sigurno leto (ranije

165
ga nismo primećivali, čak smo se i žalili), sunce sija nad Starom Planinom,
blešte šume, livade i padine, sve je zeleno i žuto, crveno i plavo kao da se duga
prosula na Kao i obasjala ga bojama; čuvajte sve to dok se mi ne vratimo.
Plakali bismo dan-noć da se suze ne smrzavaju i padaju na zemlju kao čestice
leda i da ne žurimo na spavanje; rešili smo da noćas sanjamo Mramorak,
obrastao bukvom i leskom, šaren kao uskršnje jaje.

Dragi naši u daljini,

Da ste bliže, slatko bismo se izrazgovarali o svemu; i ko će dobiti rat, i ko
će ga izgubiti, i ko će zavladati svetom, i šta rade mrtvaci kad nisu sahranjeni.
Pričali bismo dok nas usta i jezici ne bi zaboleli, dok ne bismo zaboravili
govor; toliko toga bismo imali da kažemo i da čujemo. Nemački jezik je težak i
tvrd kao kamen; oni po ustima valjaju oble i šiljate kamičke koji bi nama
rasekli nepca. Neki naši su ga naučili i od toga su im se vilice iskrivile; štrče
kosti kad god progovore. Možda sve naše nevolje i potiču od toga što ne
razumemo šta Nemci hoće?
Pre nekoliko noći upalo je desetak vojnika u našu baraku. Urlali su besno
i ljutito, udarali nas kundacima kao ludi, tukli nas pesnicama, gazili nogama,
jednog su i umlatili, meni su polomili desnu ruku; ovo pismo pišem levom,
zato je napreskok. Da smo se branili, pobili bi nas; mi smo zarobljenici o
kojima se ni Crveni Krst ne stara. Kad su otišli da piju dalje i da pevaju svoje
grube pesme, naši znalci nam prevedoše šta su vikali. Vi ste tamo opet digli
ustanak, pobili njihove vojnike, zapalili kamione, preturili dva-tri voza; zato
smo mi ovde dobili batine. Ako već ne možete drukčije, gledajte da vas ne vide,
tucite ih u mraku, bežite i krijte se. Šta će nam povratak ako tamo nikog ne
zateknemo? Ko će nove kuće da diže? Ko će da pravi decu za buduće ratove?
Danas su doneli jednoga koji je bio pobegao i stigao do tresetnih močvara;
krenuo valjda u naš kraj, napamet, upravljajući se prema severnom suncu za
leđima. Stigli su ga nemački uhranjeni psi i rastrgali zubima; morali smo da ga
sastavljamo iznova i da ga, zatim, velikim ekserima pribijemo na vrata naše
barake, ali iznutra. On tamo visi (krvav, smrznut i nagoreo) kao opomena
svima nama; ono jedno oko, slučajno mu postavljeno umesto nosa, posmatra
nas ukočeno i strogo. Da ima lica, usana, čela i ušiju, možda bi nas i uplašio;

166
ovako na njemu (ipak je naše gore list) gasimo cigarete i katkad ga rođački
zapišavamo. Ne ume čak ni da nam odgovori kako mu je; žureći da ga skrpimo,
negde smo mu zaturili jezik.

Dragi moji,
Nemac kome sam dodeljen ima ženu i kćerku, sin mu je na ruskom frontu.
Kad god me udari, pomislim da nije možda negde kod nas i da su naši
neoprezno pripucali na njega. Žena i kćerka mu nisu loše kao druge Nemice;
daju mi otpatke (one koji ostanu od psa), retko me biju, jednom su me čak i u
predsoblje pustile. Plave su i bele, oči su im kao visibabe; dok se ja umotavam
u krpe i drhtim, one po dvorištu idu polugole, sevaju bosim nogama. Kad sam
im zavirio među te noge, ništa nisam video; nose bele gaćice. Na rukama
nemaju žuljeve; naše žene u to sigurno neće poverovati. Znam kako se zovu,
ali neću da im se obratim po imenu; čovek ili žena bez imena (bar kod nas)
gori su od pasa.
Nemačke oči su drukčije od naših; oni ne vide ono što mi vidimo kao što
mi možda ne vidimo ono što oni vide. Gde je nama tama, njima je svetlost, gde
se njima smrkava, nama sija sunce. Kuće su im lepe i velike, a prozori mali;
unutra je sve čisto kao u apoteci, izribano i sjajno, osećaju se jod i drugi
bolnički mirisi — kod nas takvih kuća nema ni u gradu. Štale su im čistije od
naših gostinskih soba, a krave krupne i daju mnogo mleka; jedino što ga mi ne
možemo piti — oseća se na nešto neodređeno opasno. Uveče oblače posebna
odela za spavanje. Ne znam da li su im bar snovi slični našima? I u tim kućama
nema nigde tanjira sa hranom za pretke i kućne duhove, njihovi mrtvi ih
izgleda ne obilaze kao nas naši; čini se da su zauvek mrtvi. A možda oni i
nemaju drugi svet, možda žive samo ovde; umirući, prekidaju svaku vezu sa
živima?
Dok sam radio u štali, prišla mi je gazdina kćer, toliko čista da više ni na
šta ne miriše. Nije me ni pogledala, gadljivo je pružila belu ruku, oborila me na
slamu; činilo mi se da je mnogo veća i jača od mene. Ramena su joj bila široka i
ratnička. Onda je pozvala majku i obe su sele na mene; zube su mi zarile u vrat
i grudi i pile mi krv. Dugačke plave kose padale su mi na lice i gušile me; bedra
i međunožja bili su im ledeni i tvrdi kao kamen, a dojke teške i visoko

167
podignute kao da će poleteti. Kad sam se osvestio, ležao sam između krava i
nisam mogao da ustanem; bio sam nemoćan i bez krvi. Kako ću ustati? Kako ću
se ovakav sutra vratiti kući?
Iz tresetnih močvara noću izlaze nakaze. Krupne su, plavokose, bleštavo
strašne, imaju koplja i mačeve u rukama, nose metalne štitove i pancir košulje,
zbog oklopa liče na mašine; lako prolaze kroz zidove naše barake, laju kao psi i
napadaju nas, vade nam srca i oči. Letimice smo im videli lica, izbrijana i
surovih plavih očiju; takva ista viđamo danju u selu. Ujutro mislimo da smo ih
sanjali; jedino što neki naš, slep i lud, tumara po baraci, zapomaže i glavom
lupa u zidove. Prijavimo ga stražarima, kažemo da je umro i zaboravimo;
pitamo se ko je sledeći. Južni vetar donosi dim iz močvara, oseća se na izgorelo
ljudsko meso i na usijano gvožđe koje cvili pod čekićem; negde duboko dole
kuju podzemni kovači, prave one nakaze, nikada ne prekidaju posao. Oni
imaju pakao pri ruci, koriste ga kad im ustreba. Šta će biti sa nama ako
zavladaju svetom?

Dragi naši,
Front nam je sve bliži. Artiljerija grmi, avioni urlaju, sirene za uzbunu
paraju nam uši; kod nas se ratovalo bez sve te buke. U plavim nemačkim
očima primećujemo neki čudan i grozničav sjaj; možda strah, možda želju za
smrću. Čak su zaboravili da nas tuku i ubijaju, ponekad nam se čini da im
smetamo i da bi nas rado uklonili. Poslednji zarobljeni Rusi i Poljaci koje smo
videli rekoše da ćemo uskoro biti oslobođeni; zatim nestadoše. Više ih nismo
videli.
Prošle nedelje nisu nas pustili na rad po kućama, odveli su nas u obližnji
lager ograđen žicama. Prilazeći, osećali smo sve jači zadah izgorelog i
otrovanog ljudskog mesa; nepoznat gusti dim vio se nad nama i gušio nas. U
lageru videsmo mrtvu zemlju iz koje nikada neće izrasti trava i nešto malo
živih; bili su to kosturovi koji gledaju okruglim, beznadnim očima. Naš zadatak
je bio da sahranjujemo mrtve, naslagane na gomile kao cepanice, gole, ošišane
i bez zuba. Lakše i mirnije mrtvace nikada nismo imali u rukama; povinovali
su nam se dok smo ih bacali u jame gotovo radosno, kao da su hteli što pre i
što dublje u zemlju. Posao nije bio težak i završili smo ga do mraka; vraćajući

168
se u selo, pri svetlosti požara videsmo da su nam ruke prekrivene tamnim,
smradnim mrljama koje se ne mogu ukloniti ni trljanjem ni vodom. Kad svanu,
opazismo da su nam i lica umrljana.
Više nas ne teraju na rad, ležimo u baraci i ćutimo; spavamo od duga
vremena. Čekamo vaša pisma iz Kala ali ni ona više ne stižu. Možda su bombe
pogodile Crveni krst i razorile ga i vi takođe uzalud čekate naša pisma? I
sanjamo spaljenu zemlju koju gaze tenkovi i mnoge dolazeće vojske iz svih
krajeva sveta, gradove u ruševinama, sela u kojima više niko ne živi, decu koja
lutaju između rupa od granata i kriju se, postajući mali zverovi. Požar iz
tresetnih močvara se širi i spaja sa drugim požarima, Severno More urla u
daljini kao da nasrće na obalu i hoće sve da nas potopi. Vidimo one oklopljene
nakaze kako beže i kriju se, a na njima sve gori; da smo budni, možda bismo
pojurili za njima i tukli ih čim stignemo. Osećamo kako se na Staroj Planini
tope snegovi i vode žubore, kako Široki Potok nadolazi; sa Mramorka se čuje
pesma i nečiji glasovi nas dozivaju kao da smo u polju. Toplota vašeg sunca
ponekad dopre i do nas, kravi nam sleđene kosti; donosi je slab južni vetar koji
miriše na vašu travu, na zumbule i visibabe. Onaj što se bio zaledio pred
barakom juče se pojavio među nama; inje ga je popalo, studen bije od njega, ali
hoda i pokušava da govori, hoće nešto da nam ispriča. Kaže da nam je došlo
vreme povratka, da treba požuriti; uskoro će leto i velika žetva.
Stražari nas nisu ni opazili, prošli smo pored njih kao senke. Selo je
spavalo i učini nam se da više ne postoji. Smrznutog smo pridržavali i nosili;
ponovo je zanemoćao od severnog vetra koji je tukao po nama. Onaj zakovani
na vratima nije hteo sa nama; tako skrpljenog niko ga ne bi prepoznao, ne bi
našao nikoga svoga. Držeći se za ruke (kao deca zimi na putu u školu) išli smo
preko tresetnih močvara i vatra nam ne naškodi; stogodišnji oganj jedva da bi
oterao hladnoću iz naših duša. Malo južnije naiđosmo na tamnu šumu bez
svetlosti i bez lišća, samo trula debla, gole grane i oči koje nas prate; padajući i
ustajući, hodamo dalje, žurimo prema vama, podstičemo se međusobno, ali
šumi nema kraja — debla padaju po nama, grane nas hvataju i stežu, one
nepoznate oči divljački sevaju i približavaju nam se. Ako ne stignemo u Kao, vi
računajte da smo stigli i uputite nam pozdrave, plačite malo za nama; potom
zapevajte onu pesmu koju i ovde čujemo sa Mramorka.

169
 XLVI
Put je bio kaljav, iskidan tenkovskim gusenicama, raskopan granatama.
Sa obe strane su se prostirala polja sa pšenicom i kukuruzom, tamnozelena
pod kosim suncem. Dimovi udaljenih sela dizali su se u bistra, prostrana
nebesa; malo dalje od fronta život se nastavljao tamo gde je bio prekinut. Na
kratko povučeni iz rovova (bili smo desetkovani i unakaženi), ležali smo u
jendecima pored puta i posmatrali kako prolazi četa koja će nas zameniti, a mi
opet nju. Bili su nešto mlađi od nas (znači, regrutovani mesec-dva kasnije),
krupni i jedri i rumenih obraza kao da idu pravo sa livada i od stoke; oko njih
su se širili mirisi divljeg bosiljka, suvog sena poškropljenog rosom i sveže
balege. Nosili su nova suknena odela (naša behu prljava i pocepana) i nove
puške, verovatno tek skinute sa tavana ili izvađene iz trapova i podmazane.
Koračali su bodro i detinjasto (starci su im, kao i nama, ispričali kako se u ratu
mogu istaći i proslaviti se), pomalo prezajući od strogih komandi oficira i
naših upalih, krvavih očiju koje su ih netremice posmatrale.
Nešto u meni je znalo da mora nešto učiniti; pred našim očima se
događala priča koja se i ranije morala mnogo puta događati pred našim očima
i dedovima. Ustao sam, izvadio iz torbe pogaču koju sam ispekao od brašna
kupljenog u obližnjem selu (to sam naučio od majke), izvadio nož koji mi je,
kad je trebalo, služio i za odbranu i za napad. Sekao sam tanke kriške, a ove
opet na komadiće i delio ih prolaznicima (bili su mi poznati, mada ih nisam
poznavao) kao naforu u crkvi uoči Vaskrsa; moji drugovi, svaljeni umorom i
besmislom ubijanja, dobacivali su iz jendeka i pomalo mi se podsmevali.
Mladići koji su prolazili (očigledno iz sela oko Kala) uzimali su pogaču redom
kao da u crkvi prolaze pored sveštenika; neki su poluglasno zahvaljivali, neki
su se samo bojažljivo smeškali kao da mi se izvinjavaju, a nekolicina saže glave
i prođe pored moje pružene ruke, ništa ne rekavši. Kad zamakoše niz put i
odoše tamo odakle smo mi došli, okretoh se i bacih nož u trnjak odakle
prhnuše svrake.

170
 Vratih se među moje drugove i legoh u jendek. Bilo mi je kao da to činim
umesto nekog drugog Lazarevića koji odavno nije među živima; pokreti su mi
bili ukočeni i polumrtvački. Ležali smo na suncu koje se polako dizalo,
poluzatvorenih očiju, niti spavajući niti sasvim budni. Činilo nam se da putem
pred nama, idući sa fronta u pozadinu, prolaze povorke naših mrtvih koje smo
tamo zakopali. Valjda im je dosadilo da leže u masnoj sremskoj zemlji, pa su
ustali i krenuli kućama pre nas, a bili su modri, dronjavi kao prosjaci, bez kosa
i očiju; nisu nas pozdravili ni pogledali, prošli su ćuteći i pomalo prezrivo.
Onda su nam (neko je, izgleda, još uvek mislio o nama) doneli ručak, neku
splačinastu čorbu bez mesa i moji drugovi požališe za pogačom koju sam
malopre razdelio. Oko podneva nas pozvaše natrag i mi jedva napustismo već
ugrejane ležaje u jendecima. U našim jučerašnjim i noćašnjim rovovima ležali
su mladići koji su jutros prošli pored nas; mrtvi, šćućureni u gomilama kao
uplašena deca, pocepanih odela i polomljenih pušaka, iskidani granatama. Krv
im beše rudasta i sveža i mirisala je na mleko i rosu kao da još nije stigla da se
pokvari.

171
 XLVII
Bilo nas je desetak. Zajedno smo išli u školu, zajedno služili stalni kadar
(neki u pešadiji, neki u artiljeriji), iste godine smo se poženili iz raznih sela,
istovremeno smo rađali decu i podobijali unuke; svi smo podigli nove kuće
pored starih i spomenike (sebi za života) na groblju. I zajedno smo krenuli za
našim sinovima koji su zajedno ratovali negde preko Drine.
Kad smo izlazili iz Kala, nismo se okrenuli da ga još jednom vidimo. Ko
zna šta ćemo zateći kad se vratimo, ako se ikad vratimo? Išli smo putevima
koje su utabale razne vojske, razrovale bombe i gusenice tenkova; išli smo
tucanikom i kaljavim jendecima, širokim drumovima i stazama zaraslim u
korov, sneputnim bogazima kojima su nekada prolazili hajduci, a povremeno i
naši zbegovi. Odmarali smo se samo kad smo baš morali, spavali gde smo
stigli; po praznim štalama, u plastovima sena i šaše, pod vrzinama (kao
prosjaci), kraj česama i po napuštenim kućama, pored mršavih krava koje su
nas noću lizale hrapavim jezicima.
Svakog jutra nas beše manje. Žmurili smo i ćutali dok bi se još jedan od
nas, poguren kao lopov, iskradao i gubio u mraku, žureći natrag u Kao; onaj
koji sutradan prvi oglasi begunca bio je sledeći. Neki nisu mogli dalje; neki su
se pobojali za sebe. Najzad smo ostali nas trojica s puškama; one su nas vukle
napred i nisu nam dale natrag. Pritegli smo kaiševe na opancima, okrepili se
rakijom i krenuli dalje, prema krajevima odakle su nam stizale poruke od
sinova; donosili su ih ranjenici, begunci, slučajni prolaznici i oni što svašta
pričaju. I mi smo svima podjednako verovali; u ratu svih protiv svih — sve je
moguće.
Gradove smo zaobilazili. Slabe svetlosti na vidiku noći (koje kao da su
izbijale iz zemlje) pokazivale su nam gde su i koliki su. Pucnjave, štektanje
mitraljeza, urlanje bombi, artiljerijske kanonade kretale su oko nas kao čopori
vukova, opkoljavajući nas; čuli smo ih čas sa istoka, čas sa zapada. Izdaleka

172
smo viđali jarke vatre kako sukljaju uvis iz sela koja su posetile kaznene
ekspedicije; osvetljavale su nam put i mršava lica koja su dobila nešto pseće,
tragačko. Mokri od rose i prozebli, grejali smo ruke na tinjajućim zgarištima i
užinali proju koju smo iskamčili od živih seljaka; neki su bili bez oka, uva, nosa
ili bez ruke, neki bez jezika i uplašeni kao životinje — pojedini su pucali prema
nama čim bi nas ugledali kako silazimo s brda.
Svuda smo nalazili leševe kao nekakve crne plodove koje zemlja
neprestano rađa i guta. Preklane i zagađene žene, zadignutih sukanja,
odsečenih dojki i rasporenih trbuha; deca zdruzganih lobanja i polomljenih
udova; desetine staraca naslonjenih na krvave kamare sena ili slame; obešeni
sa isplaženim jezicima i iskolačenim beonjačama; trupla bez glava; ugljenisani
ostaci onih koji su izgoreli zajedno sa stokom i živinom; muškarci nataknuti na
ražnjeve i pečeni na tihoj vatri kao bravi; čitave porodice pomrle od tifusa.
Prvom mrtvacu na koga smo naišli iskopali smo raku i pokopali ga čelo glave
mu postavili krst; ostale smo samo pogledali, prekrstivši se i psujući u sebi.
Najzad ih nismo primećivali i odmarali smo se i jeli ispod nogu koje se klate.
Zapadnije beše sve više vrana i gavranova, krvavih kljunova i kandži.
Crna jata su neprestano kreštala i kovitlala se preko neba, ovde uzlećući, tamo
slećući, grakćući radosno i sito; legavši na zemlju ili pod žbun, pokrivali smo
se gunjevima preko glave da nam ne iskljuju oči. Oko njih se širio slatkast
smrad raspadanja i bolesnog izmeta; pratili su ih rojevi krupnih muva
zlatastog trbuha koje su zujale kao osice i, kad bismo ih prignječili dlanom,
bile pune usirene krvi. I svuda su se oko leševa skupljali psi sa penom na
čeljustima; da bismo prošli, morali smo da vičemo kao na kurjake i da pucamo.
Pred nama su se, tamne ispod zalazećeg sunca, dizale gole litice i šturi
kamenjari; iza njih (pričali su nam oni koji su bili u prvom ratu) čekala nas je
besna, virovita reka, hladna i zelena kao zmijski otrov.
Iscepanih opanaka, sišli smo niz poslednju padinu; pred nama je bila
bučna i brza Drina. Sa nje je tukla vlažna hladnoća kao da smo u procepu gde
se zadržao zimski led. Moji drugovi su jeli pogače iz torbi i zalivali ih rakijom,
ja sam se založio kiselim trnjinama i napio se vode sa izvora; sve što sam
poneo hteo sam da odnesem sinu. Legli smo u žbunje, svaki za sebe — nismo
se čak ni upitali zašto. Probudio sam se, sunce mi je bleštalo u oči; mojih

173
drugova nije bilo tamo gde su sinoć polegali. Da sam digao glavu, mogao sam
da ih vidim kako se umorno i poraženo vraćaju preko oštrih stena, ostavljajući
krvave nokte i parčiće sukna za sobom, možda i plačući; njihov put se skoturio
i pretvorio u krug.
Sakrio sam se u žbunju; bio sam lovac koga je svako mogao uloviti.
Čitavog dana reka je pronosila crknutu stoku i mrtvace naduvenih trbuha,
često bez glava; žene su bile krupnije od muškaraca, naduvenije i više
unakažene kao da su duže i teže mučene. Sunce je pržilo, sporo se krećući
prema zalasku. Vetar je povremeno donosio buku daleke bitke koja je čas
jenjavala, čas se rasplamsavala. Možda sam čuo i granate koje gađaju mog
sina? Visoko gore, nevidljivi za moje oči, brujali su bombarderi, leteći na istok.
I verovatno su sve oči u Kalu bile podignute prema nebu, očekujući silazak
svetaca, vatrenu i strašnu povorku arhanđela, okruženu svetlošću i
eksplozijama protivavionske artiljerije iz grada. Možda će sići među nas i
spasti nas dvostrukog zla, tuđeg i našeg?
Ne znam kako sam prešao reku. Možda me je neko prevezao, možda sam
se tek onako obreo na drugoj strani? Lomio sam se preko kamenjara i jaruga,
šuljao se niz vododerine, preskakao jame u brdima, ali sam išao napred — oca
može zaustaviti jedino sin. Nizine behu popaljene, crne kao ugarci na koje je
padala kiša, i zaudarale su na mokar pepeo, na ispečeno ljudsko meso. Stojeći
na prevojima, skriven iza drveta ili kamena, gledao sam raštrkane zbegove
kako se tiskaju na zaravnima ispred pećina, kako se trzaju od svakog šuma ili
pucnja u daljini. Nisam im prilazio; oni nisu znali ko sam, a ni ja ništa nisam
znao o njima.
Od umora i jednoličnih misli zaneo sam se kao pustinjak; zaboravio bih
sebe na jednom brdu, skrivenog u žbunju, a našao bih se na drugom — sedim i
prepovezujem raspadnute opanke. Veliki komadi vremena nestajali su mi
pred očima; bilo mi je svejedno. Trebalo je samo da koračam, da zastanem
jedino kad moram. Noge su mi postale putničke, hodao sam sve brže i
poletnije — kao da ću već sledećeg jutra videti Lazara, izljubiti se s njim i malo
otplakati od radosti i tuge. Gazio sam lako, tabanima koji su se skrutili u
kopita. U vodi izvora viđao sam svoje novo lice; ispijeno, upalih obraza, sa
šiljatom bradicom, izbacilo je gubicu napred i ogolilo prednje zube,

174
preobrazivši se u nešto pradedovsko, postavši gotovo jarčije. Katkad sam čuo
meketanje (moglo je biti i moje), izvučeno iz dubine grudi; u njemu su bili
udruženi želja i molba i blaga roditeljska pretnja.
I sanjao sam danonoćno, otvorenih očiju; žive slike su neprekidno
promicale ispred mene, mešajući se sa predelom i sunčevim sjajem, žuboreći
kao voda. Video sam (jasnije od svega drugog) beskrajnu ravnicu, crnu od kiše
i otopljenih snegova; bila je tužna i beskrajna, troma kao trudna žena. Vojske
su se sukobljavale u njoj, pešadija je jurišala, artiljerija dejstvovala, tenkovi su
puzili kao oklopljene bube; previjališta behu puna ranjenika, operacioni
stolovi i beli mantili lekara i bolničarki su pocrveneli — neko je na hrpu bacao
odsečene ruke i noge. Duše umirućih uzletele su kao golubice, lepećući slabim
krilima. I sve to beše kovitlac; često nisam razaznavao šta je šta i čemu
pripada.
Ostavivši jarca negde na brdima, sišao sam u ravnicu; tamo dole bio sam
više ovan, runa olinjalog od godina, koji traži svoje zalutalo jagnje. Išao sam
prema severu: otud je grmela i hujala bitka kao oluja koja se približava.
Pridružio sam se četi mršavih, naoružanih mladića koji su pevajući marširali
putem, svi nalik mom sinu; pozdravljao sam ih, raširenih ruku, grlio njihova
mlada, koštunjava tela — suze su mi tekle niz bradu kao krv radosti, nikako
nisam mogao da ih zaustavim i nisam znao šta ću sa rukama koje su mi drhtale
kao staračke. Niko nije bio čuo za mog Lazara niti za njegovu jedinicu, niko
nije znao gde bi mogao biti. Šaleći se, pozvali su me da pođem s njima; koračali
su veselo kao da će uskoro igrati i pevati na nečijoj svadbi. Ubijeni konji,
razvaljeni topovi, metalni kosturovi izgorelih kamiona i mnogi sveži grobovi
ležali su pored našeg puta; po uništenim selima počinjalo je prolećno oranje i
otegnuta pesma žena i devojaka mešala se sa promuklom vikom iz vojničkih
grla.
Moj umor je ponovo rastao, koračao sam sve sporije. Zanoćio bih sa
jednom četom, a budio se usred druge, mada među njima ne beše razlike; ista
ispijena, bodra lica, dečački poverljiva, isto šarenilo uniformi i oružja, iste
lozinke koje su dobacivali jedni drugima kao u igri, isti zabrinuti komandiri i
strogi komesari. I jedne večeri sam stigao na peron zabačene železničke
stanice kroz koju vozovi nisu prolazili. Dalje nisam mogao, čak ni

175
četvoronoške; svalio sam se u burjan pored koloseka i zaspao kao da se više
nikada neću probuditi. Ujutro sam, ustajući kao iz mrtvih, video gde sam
zabasao.
Svuda su ležali ranjenici iz bitke koja se vodila negde na severu — na
šljaci perona, na stepenicama stanice, ispod dva-tri štura drveta, čak i na
zarđalim šinama. Bilo ih je mnogo i neprekidno su na volovskim kolima
dovozili nove. Neki su dolazili i sami iz grmljavine artiljerije i dimova koji su
se kovitlali u bezvetrici, držeći se jedni za druge, poštapajući se puškama,
padajući i bauljajući, ponekad jaučući slabo i beznadežno, češće ćuteći i
škrgućući zubima; bili su garavi od baruta, žute kože, okrvavljenih prvih
zavoja. Peron beše pun ali se nekako uvek nalazilo mesto i za pridošlice; ležali
su potom i čekali pomoć, možda i smrt, a sunce je palilo kao vrela smola koju
nemilosrdna ruka poliva po svemu. Nad njima su rujali gusti rojevi muva
zlatica i širio se težak zadah truljenja, gnoja i usirene krvi koji se taložio
pedalj-dva iznad tla. Vrana i gavranova začudo nigde ne beše; možda su negde
u blizini imali raskošnija razbojišta. Mlade bolničarke, gotovo devojčice,
kretale su se između ranjenika kao u snu, malne lebdele; donosile su vodu sa
staničnog bunara, zapajale žedne, popravljale zavoje, tešile umiruće i katkad
odnosile mrtve, gureći se pod teretom kao starice.
Odjednom okrepljen, ustao sam iz burjana i pridružio im se. One primiše
moju pomoć bez reči, čak i ne pogledavši me. Možda sam im ličio na nekog
pretka koji je ustao iz groba i koji se, nevidljiv, u sve meša? Ne znam koliko
sam ostao na tom peronu, sve mi se zapetljalo u nerazmrsivo klupko. Odnosio
sam mrtve i slagao ih na gomilu u jarugi iza stanice, pojio žedne ustajalom
vodom iz bunara koji je presušivao, vraćao one koji su, gonjeni vatruštinom,
pokušavali da beže ili da se ubiju, dodavao štapove i štake, čistio izmet ispod
sasvim nepokretnih. Buncanja i jauci, hropci i zadah joda, smrad gangrena i
poslednje želje opili su me kao otrovna rakija; mrmljao sam, gunđao i
razgovarao sa sobom kao sa starim ludakom. I neprestano sam plakao nad
tom iskasapljenom decom; obrazi i brada mi behu stalno vlažni, a očni kapci
mi zagnojiše i nikako nisu hteli da se sklope. Ponekad sam i pevušio, kao
nekada pored ovaca dok su se jagnjile u polju. Najmlađa bolničarka,
tankovijasta devojčica sa kikicama, poludela nam je iznenada; trčala je preko

176
umirućih i vrištala, noktima kidajući vratne žile. Kad je zamakla u jaruzi i
nestala, bilo mi je kao da sam i ja nestao; umesto mene, ostao je drevni starac,
ovan i jarac istovremeno.
Onda sam našao sina. Nije bio moj visoki, širokopleći Lazar, ali je mogao
biti; seme očeva rasuto je po celom svetu. Privukle su me njegove plave oči,
zamagljene bolom kao u deteta koje se izgubilo na putu prema kući. Ležao je
pored samog staničnog zida, izrešetanih grudi, go do pasa, sav beo i bled; na
njegovim ispucalim usnama pojavljivali su se, umesto reči, jedino beličasti
mehurovi. Prišao sam i seo mu pored glave; stisla me je njegova ruka, a u
očima mu se pojavio slabačak plamičak koji je treperio, gaseći se. Odlučio sam
(nešto je odlučilo u meni) da ga ne napuštam. Počistio sam pod njim i oko
njega, stavio mu ovlažen peškir na čelo; otvorio sam torbu (više nisam imao za
koga da je čuvam) i zapojio ga rakijom. Pogača koju sam poneo od kuće beše
meka i sveža kao da je tek ispod crepulje; mirisala je na žito, kvasac i blagi
plamen ognjišta. Sažvakao bih zalogaj i davao mu, vlažan od moje pljuvačke, a
on ga je polako gutao. Pomagao sam i drugima koji su vapili, ali njega nisam
napuštao. Noću, kad bi svežina preplavila peron kao hladna voda, grejao sam
ga svojim telom koje je tiho sagorevalo; njegova vatruština je prelazila na
mene, palila moju utrobu. Jecao sam i buncao umesto njega, dok se on
smirivao, oslobađao gnoja, tonuo u san.
I sve se događalo po nekom obrnutom redu koji smo uveli nas dvojica. On
je bivao sve mlađi, koža mu se čistila i rumenela, obrastala nežnim maljicama,
a ja sam bivao stariji; vrat mi beše hrapav i naboran kao u stogodišnjaka; leđa
su mi se grbila, zubi klimali i otpadali, a kosa (odslikana u njegovim raširenim
očima) postajala bela kao prvi sneg. Rane su mu zaceljivale i zatvarale se, a na
mojim grudima su se otvarali gnojavi prištevi iz kojih je curilo; on je spavao, a
ja sam bivao sve budniji.

177
 XLVIII
Naglo je granulo proleće kao kad se otvore vrata i sva svetlost dana uđe u
kuću. Marširali smo; dva dana i dve noći išli smo kroz rascvetane šljivare i
bagremare kao kroz začaranu šumu. Spavali smo stojeći i sanjali otvorenih
očiju, a blesak mladog sunca i sjaj mesečine behu jedna mlečna i zagušljiva
poplava koja je žuborila okolo i u kojoj smo tonuli gotovo obneznanjeni. Svi
smo bili mladi i vršnjaci (stariji vojnici su redom izginuli), mirisi cvetanja i
bujanja zemlje opijahu nas kao medovina; zaboravismo ko smo i gde smo,
pustismo vaške da nam na miru piju krv. Komandiri i komesari, takođe mladi,
jedva hodahu pored nas, povijeni pod oružjem i crnim torbicama, ljutiti i
razvikani da se odbrane od slabosti. I tada videh, koračajući u osutom i
pospanom stroju, moju kuću kako lebdi u izmaglici polenovog praha; svetleći
poput repatice, dizala se uvis kao da me zauvek napušta, zajedno sa mojima.
Stigli smo u ravničarsko selo koje se protezalo duž neprohodnog puta, a
zaudaralo je na mokraću, štalsko đubre, svinjce i mast teških jela.
Povečerasmo nešto i pospasmo gde smo se zatekli, trzajući se u snu i ječeći od
bolova u mišicama i kostima. Ko zna dokle bismo spavali (možda se više
nikada ne bismo probudili), da nas ne trgoše tutanj i grmljavina; bili smo
opkoljeni, uhvaćeni u stupicu i nemačka artiljerija je tukla po nama. Pala je
naredba da se zaklonimo i čekamo naredbe iz štaba; rezerva smo i baciće nas
tamo gde bude bilo potrebno. Granate su udarale nasumice, rušile kuće, štale i
svinjce, lomile plugove i kola, ubijale konje i krave; sve je letelo, praštalo,
lomilo se i raspadalo. Povremeno smo morali da sahranjujemo ponekog našeg
ako je nešto od njega ostalo ili da nekog drugog, bez noge ili ruke, iscurelih
očiju, gluvog od eksplozija, nosimo u previjalište, smešteno u školi. Predveče je
i nju raznela slučajna granata i na rascvetalom drveću visila su creva, udovi i
uniforme, polen se mešao sa našom krvlju.

178
 Bela, blistava zora odvajala se od noći, jutarnja izmaglica se dizala sa
zemlje i sve beše zamagljeno, pospano i mirisno. Skriven iza štale od cigala,
ležeći između Silaća i Perviza (tako smo se grejali), bio sam ranjen parčićima
granate u kuk i plećku; tu granatu nisam čuo, jedino sam osetio tupe udarce i
zadah svoje krvi, otužan i bljutav. Bubne opne su mi prsle od eksplozije,
zvukovi su nestali; svetlost se beše smanjila i udaljila. Video sam (kao da
posmatram iz daljine) kako me stavljaju na nosila, nose nekuda, previjaju i
zatim spuštaju na zemlju; okolo su ležali ranjenici, jaukali ili umirali. Tanki
noževi bola ustremili su se na mene, sekli mi udove, svrdlali žile i utrobu;
potonuo sam u kovitlac strašnih i raskošnih boja proleća koje su me pritiskale
kao nadgrobno kamenje, mešajući se sa užasnim mirisima zemlje, vazduha i
baruta. I tada videh (kao na ikonostasu) likove mojih ukućana, glava
okruženih svetačkim oreolima, kako mi prilaze, plačući i grcajući, pesnicama
se tukući u grudi. Konj riđ i veliki jezdijaše preko ruševina kao mesnati krvavi
vetar; onaj koji je sedeo na njemu beše bezglav, ali imadijaše moju glavu pod
desnom miškom i klimaše se kao da će pasti.

179
 XLIX
I smrači se u podne, bi kao da je ponoć. Sunce zastade usred neba,
svetlost se nekuda izgubi. Drveće se sparuši, lišće uvenu, trava dođe mrka kao
posle požara, cveće ostade bez boja i mirisa. Ovce pobegoše od čobana u polju,
odoše u planinu. Psi nasrtahu jedni na druge, najviše na ljude. Prekim Putem
protrčavahu žeteoci i kosci, ali bez senki; noge im ne ostavljahu trag u prašini.
Lastavičja gnezda pootpadaše ispod streja, puna mrtvih lasta. Jasen pred
kućom (vršnjak mog sina) polomi se i pade na zemlju, kršeći grane. A oblak
preko zapadnog neba beše crn i gradonosan, isečen munjama, potresan
tutnjavom kao da se tamo događa smak sveta.
Moja pokojna majka viknu iz njega: „Simona, kćeri, gde si, pobogu,
izgubila jedino jagnje?”
Odgovorih joj: „Moje jagnje je živo, majko. I uskoro će samo doći kući. Ja
ga čekam i čekaću ga!”
I trgoh se iz neznani (san je nešto drugo). Ležala sam u hladu jasena kao
da me je grom svalio, bolne utrobe kao da sam se upravo porađala. Nebo beše
usijano i belo ali čisto, sunce se okretalo visoko gore, stoka je mukala iz štale.
Prekim Putem su prolazili žeteoci i kosci, dovikujući se. Čuh dečji smeh: snaja i
unuk igrali su se na pragu, ljubili se i kikotali. Pas je stajao malo dalje i režao,
sav nakostrešen, kao da je nanjušio kurjake.
Sutradan pođoh da provetrim i da sve iznesem na sunce; nenošena odeća
trune bez ljudskog tela. I stuknuh kao pred zmijom. Košulje, prsluci, čakšire,
gunjevi i čarape visili su u dronjcima: iz njih je bio zadah raspadanja, zapah
mrtvaca koji nije zakopan. Žuti i crni leptirići prhnuše po sobi, zasuše mi lice i
napuniše oči. Jedan veliki leptir, gadan kao pauk, ulete mi pravo u usta: jedva
ga ispljunuh. I sedoh na stolicu, presavih se i pokušah da se ne ugušim, a srce
mi za trenutak stade.

180
 Dan potom iz štale zanjišta naš dorat kao da zove u pomoć. Potrčasmo da
vidimo šta je, a moje noge odjednom behu teške i saplitahu se kao da ću se
oduzeti. Kad snaja i ja banusmo u štalu, dorat je ležao na boku, ustakljenih
očiju; nekoliko puta trže nogama i umiri se. Beše došao samo kost i koža,
ispalih rebara, opale dlake, sav zbrčkan i naboran, opružen u svom gadu. Am
je visio na klinu pored vrata kao i uvek, ali pokidan nekom snažnom rukom. I
ne začudih se, mada sve beše čudno: naš dorat je inače bio uhranjen i gojan,
svetle dlake, lepši od svih drugih; naši muškarci (pre nego što odoše) držali su
ga kao za trke i radije bi sami gladovali nego što bi njega ostavili gladnog. I
jahali su ga samo praznikom.
Snaja ode plačući, a ja pozvah rođake da zakopaju dorata, da uklone
smrad koji je ispunio štalu. Viknuh ih preko plota (kao pre rata) i oni dođoše,
gunđajući što ih uznemiravam. Bili su to poslednji Lazarevići, sve sami starci
(mlađi su bili mrtvi ili u vojskama) ili pogrbljeni od rada i godina, rovašeni
ratovima i bolestima, zlovoljni i ljuti na čitav svet. A oni što su s mojim mužem
otišli u potragu za sinovima i onako se kurvinski vratili nisu na oči smeli da mi
izađu.
Neko reče: „Ovo bi, Simona, ženska glavo, trebalo da prijaviš nekome. Idi
u grad, valjda će tamo neko nešto znati, kad mi već ništa ne znamo!”
I ja odgovorih: „Kome da prijavim, ljudi? Tamo ima bar četiri vlasti i svaka
polaže pravo na to da sve zna i da nam sve uzme. I ko će mi kazati gde su mi
sin i muž i kad će doći kući?”
Jedva ih sklonih da ne nagađaju i da rade koliko mogu. Donesoh im
prepečenicu za goste jer im njihovi ne daju ni da priđu buradima, ni da se
okrepe: čekaju kad će sa ovoga sveta kao što su i oni čekali svoje roditelje.
Popiše i zarumeneše se, čisto se podmladiše, za trenutak zaboraviše na bolove
u leđima i nogama, posvađaše se triput i triput pomiriše, ali dorata zakopaše
do mraka; tražila sam da rupa bude dva metra duboka (dublja nego za čoveka)
i da odozgo navaljaju kamenje koje nam se vuklo po dvorištu još od kada smo
gradili kuću. A da bi lakše podneli smrad i da se ne bi plašili zaraze, još
nekoliko puta im donesoh rakiju i beli luk.

181
 Tih noći sanjala sam strašne snove kao da se razboljevam ili kao da ću
uskoro umreti. Ali sam ih zaboravljala čim se probudim, možda i pre buđenja,
jer nisam smela da ih pamtim: oni su govorili nešto što ja nisam smela da
znam. Ali san te noći se upamtio sam, mimo moje volje, i sam mi je izlazio pred
oči. Bila sam negde visoko gore, ali bez tela: gola i uplašena duša koja luta i
koja ne zna šta će sa sobom. Tražila sam nešto izgubljeno i drago, nisam
shvatala šta. Oko mene su letele iste takve duše, mahom ženske, oblivene
suzama i strahom: ponekad smo se skupljale u jata, ponekad smo se
razdvajale. U ravnici pod nama bilo je mnogo grobova (ničeg drugog osim
grobova i nije bilo): svaka od nas je tražila svoj i nijedna ga nije nalazila.
Uzalud smo pokušavale da razgovaramo i da se žalimo jedna drugoj: nismo se
čule jer smo bile onemele, zagrcnute od reči koje su nas raspinjale. I bile smo
sve lakše, dizale smo se uvis kao svetlost i polako postajale vazduh.
Ujutro (beše nedelja) Prekim Putem naiđe vojnik, verovatno zalutao. Bio
je mali, žute kose, bezub i krivonog, oči su mu igrale kao na zejtinu, a uniforma
je visila na njemu. Mogao je biti svačiji, a sigurno je bio ničiji. Vukao se pored
plotova kao isprebijani pas, dizao prašinu nekim razvaljenim cokulama (valjda
se tako hrabrio) i merkao šta bi ukrao; videlo mu se da je begunac, lopov i
ništarija, ali i kukavac sinji koji ne zna gde ide ni šta traži i koga će ubiti prvi
koji ga sretne. U to vreme je mnogo takvih išlo po zemlji, namnožili su se kao
korov, nicali su gde ih nisi sejao, plašili su se i druge su plašili svojim strahom.
I meni se stegla neka tuga oko srca kao da sam srela bogalja u sunčano podne.
Reče: „Idem odonud, a uputio sam se tamo. Gde se sad nalazim, dobra
ženo? Čini mi se da sam se izgubio!”
Odgovorih mu: „Sigurno si gladan, vojniče. Uđi u kuću da te nahranim. I
gde ti je puška?”
Samo me je pogledao ispod oka i progutao pljuvačku. Sigurno su ga mnogi
svašta pitali, a on nije znao nijedan odgovor. Uvukao se u dvorište nekako
porebarke, jedva odškrinuvši kapiju, zaudarajući na sve rupe po kojima se
smucao. Takvi se vuku iza vojski, trudeći se da prežive, ništa ne shvatajući;
strelja ih svako ko nema preča posla, ako ih uhvati. Neki nastradaju, a neki
zalutaju u šumama i podivljaju, posle ih love kao zverke i nikako da ih ubede
da je sve gotovo. Uvedoh ga u gostinsku sobu i otvorih prozore, posadih ga u

182
čelo stola, ispod ikone Svetog Mrate, prostreh slavski čaršav; potom iznesoh
rakiju, sir, pogaču i pečenu kokošku, stadoh iznad njega da ga dvorim.
I on navali na rakiju i hranu kao pas lutalica, obazirući se oko sebe. Vilice
su mu škljocale, sav se tresao i cvokotao zubima, a rakija mu je klokotala u
grlu; sve vreme je žmureo. Kad je završio, još jednom je pogledao oko sebe i
trgao se. I odjednom mu oči behu pune suza, ali bistrije i smirenije nego
malopre; on sam dođe veći i lepši kao da se okupao i uredio. Plašljivo
pomilova po kosi mog unuka.
Reče: „Imam i ja ženu i dete negde tamo. Odavno ih nisam video. Ne znam
da li su živi ili su pomrli!”
I ja njemu rekoh: „Nećeš ni znati ako ne požuriš kući. A svaki zatvor se
izdrži i svaka robija se završi. Jedino se svoji ponovo ne mogu steći!”
Snaja i ja mu potom nabismo torbu hranom i preobukom, dadosmo mu i
staro i novo; obe smo nešto slutile jer smo žene. Pokazasmo mu kako da
zaobilazi gradove, garnizone i bunkere, poljske i ostale straže, gde da hoda
polako i oprezno, a gde da potrči, ispričasmo mu kakvi su gde ljudi. Rekosmo
mu imena naših rođaka i sela gde ne hvataju dezertere (jer ih i sami imaju
previše), puteve kroz okolne šume, gazove na potocima i rekama; on nas
pažljivo sasluša, više se ne čudeći i ne plašeći se. Kad je polazio, pozdravismo
se i on mi poljubi ruku, a na kapiji se okrete još jednom.
Reče: „Majko, hoću da ti zahvalim, a ništa nemam. Sve su mi drugo oteli.
Nemoj da se ljutiš — vidim da si oštra žena — ali ovo daj tvom unuku kad
poraste. U nekom tamo ratu čuvaće ga od rana i bolesti kao što je mene u
ovom. Zbogom!”
Tutnu mi to u šaku i ode niz Preki Put, mali, žut, sakriven prašinom, sa
kapom palom na uši. Kaljanski psi se razlajaše za njim. Ja poslah snaju i unuka
u kuću, sedoh pod jasen i uzeh onu stvar pred sebe kao da mi se oči otvaraju i
da prvi put vidim. Dugo je okretah i obrtah, dugo se mučih nad njom.
I odgovorih mu (mada već sigurno beše daleko): „Vojniče, neću da te
pitam ni gde si ovo uzeo ni ko ti je dao. Ti ne možeš znati ništa više od mene.
Ovo je ikonica Svete Bogorodice i njenog sina iz našeg manastira, a dala sam je

183
mom Lazaru kad je poslednji put polazio od kuće. Srećan ti put, vojniče, i
dabogda te tvoja majka dočekala!”
Suze mi same pođoše i plakah gorko i dugo ne znadoh za sebe. Bi mi kao
da naprasno umirem i gledam sebe kako izdišem. Tegoba i tuga mi se stegoše
oko srca kao ledeni prsti i ono prepuče kao da je od stakla, ali ja skupih
komadiće i reših da budem prisebna još malo — dok ne obavim ono malo
poslova što mi beše ostalo. Ustadoh sa zemlje: gradobitan oblak beše prekrio
zapadno nebo i sve se smirilo kao pred oluju. Mali plamenovi igrahu u krošnji
našeg jasena, sunce beše ponovo stalo i svetlost se nekuda izgubila. Pas se
dovuče na trbuhu do mojih nogu i skapa.
Moja pokojna majka viknu odnekud: „Simona, kćeri, vraćaj jagnje kući ili
nemoj ni ti da se vraćaš!”
Kad sam napuštala Kao, zvona su zvonila sa crkve kao da oglašavaju
mrtvaca; zvuci su zastajali u vazduhu, treperili i ponavljali se. Kod spomenika
Soluncima sedeli su starci. Javih im se, ali mi niko ne otpozdravi kao da me ne
videše. I sve žene koje sretoh usput prođoše pored mene kao da su slepe. Na
pruzi zastadoh do propustim voz iz grada: brektao je i pištao na uzbrdici, a iz
njega se razlegala vojnička pesma — znadoh da me niko ne vidi. Kao mi ostade
iza leđa i usred neba, probijajući oblak, zasvetle severnjača.
Putovala sam dugo i teško jer svuda behu nered i pometnja. Neću da
pričam sve, drugi će to bolje i lepše od mene jer su im srca cela i nisu živeli
tamo gde sam ja živela; njihove reči biće zvučnije i dalje će se čuti. Koga se tiče
priča jedne obične Kaljanke koja je nestala i više je niko ne može naći, čak i da
je traži?
Ma gde legla, sanjala sam isto. Telo mi se oblagalo ptičjim perjem i
olakšavalo. Krila bi mi zašumela iznad glave i vetar bi me poneo. Duboko dole
videla bih našu kuću kako je šibaju kiše i vetrovi, kako je nagrizaju vlaga,
prašina i vreme, kako se polako ruši i propada. Letela sam usred kovitlaca,
munje i gromovi su mi prljili kosu, žegli kožu, sunce me je pržilo, zima ledila,
ali me ništa nije bolelo, čak ni srce — bilo je prslo, zdrobilo se i nestalo. I kad
bih pod sobom videla beskrajnu ravnicu, budila bih se, mokra od rose, noćnih
kiša i svojih suza. Trebalo je ići dalje.

184
 Negde na drumu, između brda i mutne reke kojoj sam nekada znala ime,
sustigla me je dugačka kolona topova, kamiona, komordžijskih kola. U njoj
behu vojnici kakve do tada nisam videla, crni, žuti i plavi kao da su pokupljeni
sa raznih krajeva sveta; neki su bili kosooki, neki kuštravi i brkati, neki bledi
kao mesečina. Pišteći i zavijajući, nadletali su ih avioni; bombe su padale, meci
pljuštali, ranjenici jaukali. Ali vojnici ne stadoše i ne sakriše se, ukloniše
mrtvace i nastaviše izrovanim drumom. Bili su hrabri ili ludi ili su se odavno
zamorili od svega.
Rekoh: „Kuda idete, deco?”
I oni mi odgovoriše kao da me čuju i vide: „Idemo u Nemačku, matuška.
Pravac na Berlin!”
Gazila sam potoke, išla kroz šume, prelazila zapuštena polja na kojima
niko nije radio, konačila u poharanim vinogradima i praznim štalama. Zemlja
beše krvava, zagađena i smradna, osećala se na paljevine, ubistva i sveopšti
strah. Zaustavljale su me patrole i straže, hapsile, ispitivale i puštale: niko
nikome nije verovao i glave su letele na sve strane. U žbunju su ležale obrijane
brade i kose, svrake i vrane su od njih pravile gnezda. Jela sam šta sam našla,
iako ne bejah gladna, pila sam vodu iz bara i sa bunara u kojima su trunuli
leševi. Valjda sam i krala kad sam morala. Svuda su plakala deca, jednolično i
tužno kao da imaju grčeve u trbuhu; majke su im stavljale šake na usta da ih
ućutkaju jer sva behu posmrčići.
Ko zna koliko bih tako sama išla, da nad velikim rekama (koje se susreću
ispod grada Beograda) ne sretoh starca. Bio je mršav, dronjav kao prosjak,
poguren, sa rebrima i kostima koje su virile kroz pocepanu kožu, duge sede
kose i brade, poluslep, sav uplakan. I učini mi se veoma poznat kao da sam
čitav život provela s njim.
Reče mi: „Hoćemo li zajedno, Simona? Dug je put pred nama, dugo je
vreme pred nama!”
I odgovorih mu: „Pođimo, starče!”

185
 L
Dan je bio mutan i neprovidan kao blatom zamazan prozor. Pre nego što
se sasvim smrklo opazili smo da stojimo nedaleko od zapuštenog kanala,
punog vode, trule trske, trave i crkotina; zaudarao je oštro i jako kao da nije
čišćen još od početka rata. Nigde nije bilo meseca, nigde zvezda; gustim
mrakom pritiskali su nas nevidljivi oblaci. Priviđala nam se neprijateljska
vojska, gušterski zelena, oklopljena i smrtonosna; zato smo istezali vratove i
naprezali oči. Komandir Vukovojac oštro nam je naredio da ne pušimo, da ne
govorimo, da se ne krećemo, da ne zveckamo puškama, porcijama i
lopaticama; jedva da smo i disali.
Stajali smo oslonjeni na puške i jedni na druge, ali u jurišnom rasporedu,
spremni za pokret, napad ili povlačenje, spremni na sve. Stajali smo dugo,
možda jedan sat možda čitavu noć; vreme nije odmicalo ili je, grmeći i
zavijajući, jurilo negde pored nas. Sitna i bodljikava kiša natapala nam je
uniforme, već otežale na ramenima oguljenim od remenja i kaiševa,
izranjenim od podmetanja pod prevrnute kamione i zaglibljene topove; curila
nam je za vratove, uvlačila se pod košulje, klizila preko svrabnih koža, isticala
kroz provaljene cokule i opanke. Ta kiša nas je pratila već dve-tri nedelje,
polivala nas na konačištima i bivacima, davila u rovovima kao pacove koji ne
smeju da pobegnu; živeli smo s njom i u njoj kao da ćemo postati vodozemci sa
opnama među prstima i bez krljušti.
Negde su lajali psi — sitnim i pregojenim lavežom; krupne i lenje
sremske džukele koje su nas, izlećući iz kapija, napadale dok smo prolazili.
Nešto je brujalo u daljini, kao pod zemljom, kao da rade snažni motori koji se
čupaju iz močvara i ritina, iz trske i blata; možda nemačka samohodna
artiljerija koja će nas napasti čim se razdani, možda ruske kaćuše koje traže
bolje položaje iza naših leđa. Onda je podunuo talasasti severac koji ne fijuče,
ali mrzne obraze, prlji čela, smudi trepavice, koji nam je prodirao do kože; tela

186
su nam se sama primicala i oslanjala međusobno. Možda smo dremali, možda
nas je tresla groznica koju nikada nećemo izlečiti?
Neko reče: „Ljudi, malopre sam video naše mrtve kako u četama prolaze i
mašu nam rukama. Šta to ima da znači?”
I neko mu cvokotavo odgovori: „Ti verovatno misliš da si živ, rođače?”
Glas komandira Vukovojca kretao se negde iza nas, rasipao se i slabio;
naređivao je da krenemo napred. Bilo nam je teško da stojimo, još teže da
koračamo. Morali smo probiti mrak i kretati se, držati spremne puške i
bajonete, odšrafljene bombe jer nikoga nije bilo da to uradi umesto nas; bili
smo prva linija napada, istureni odred pešadije, a rezerva nam se odavno
istopila u jurišima. Severac nas je oštro tukao spreda, zaustavljao nas; između
njegovih naleta behu mali proplanci u koje smo mogli da ukoračimo i da
prođemo, povijeni kao da se prikradamo.
Podigavši puške, krenuli smo da vidimo kuda idemo. Glib nam je teško
puštao noge da bi ih, čim bi se spustile, ponovo ščepao; svaki korak bio je i
pobeda i poraz. Mokro sukno čakšira lepilo nam se za butine, krutilo nam i
slabilo mišice; a opet, pošto smo jedino njega doneli iz Kala, nekako nas je i
grejalo. Kundaci pušaka su nas udarali u bedra, izmršala i natečena od tvrdih
ležajeva, torbica sa municijom i mitraljeskih postolja. Lavež pasa beše se
gotovo sasvim utišao kao da sve oko nas (ravnica izrovana artiljerijom i
tenkovskim gusenicama, močvare, seoske kuće slične sanducima i pune hrane,
ugojeni i mahom ravnodušni muškarci, bokaste žene, krupni konji u čistim
štalama) tone u san i udaljava se, a mi ga možda više nikada nećemo ponovo
videti. Brujanje onih motora beše snažnije i bliže kao da nam se jednako
primiču, ali jednako potmulo. Hoće li nas pregaziti ili zaštititi? I čuli smo
šmrcanje i cviljenje, nekako šteneći bolno i bespomoćno. Prepoznali smo ga,
ali smo se pravili da nismo; plakao je onaj čije ćemo ime sutra čuti pred
strojem kao dezertersko, a prekosutra ga možda videti na crnouokvirenom
spisku streljanih i zastideti se pre nego što zaplačemo.
Neko reče: „Mogao bih i ja, ali neću iz inata. Nisu mi ni deda ni otac!”
I odgovorismo mu: „Ne misliš valjda na one što se ne zna gde su im
grobovi, rođače?”

187
 Istovremeno smo zastali kao da smo čuli istu nečujnu naredbu. Zaustavili
smo se na trenutak; opasnost koja nam je pretila bila je drukčija nego inače.
Pred nama je, znali smo to čitavim telima, bila voda. Bio je to onaj kanal za
navodnjavanje koji smo sinoć opazili, ona mrtvaja koja nas je čekala,
zaudarajući na trulu travu i trsku, mameći nas u svoje glibave dubine. Osećali
smo vodu, slutili smo da je nadošla, mutna i hladna od kiše, slepa i gladna kao
kuja; njenu vlažnu pretnju upijali smo kožom. Zastali smo, ali nakratko; glas
komandira Vukovojca, prodoran kao nož oštren na mnogim oštrilima, zario
nam se među lopatice. Krenuli bismo i da nije bilo tog glasa; naša sudbina nam
nije dala da stanemo i da se odmorimo. Znali smo da moramo napred; bili smo
najmlađi naraštaj iz Kala koji je dorastao za vojsku, došlo je vreme da i mi
plaćamo ratne račune. Preci su nas tako učili, mi smo prihvatili njihov nauk;
nismo umeli bolje ni drukčije, a možda nismo ni hteli.
Koračali smo sitnim koracima neplivača iz bezvodnih krajeva, neodlučno
i oprezno kao da gazimo po živom blatu. Puške smo podigli do grudi i čvrsto ih
stegli kao da ćemo se njima osloniti na površinu vode i održati se. Glave smo
izvili, vratove istegli kao da ćemo tako postati viši, ispružili se prema sitnim
bodljama kiše kao očerupane, pokisle ptice koje više ne mogu da lete. Koračali
smo ćuteći, stisnutih zuba kao da grudima zadržavamo vatruštinu, zaboravivši
psovke i kletve, ne misleći više ni na šta. Nije bilo ni reči ni jauka, niko nije
plakao niti se iko žalio; izoštrenim sluhom čuli smo kako naš strah raste kao
bujica i preti da nas potopi.
Svakim korakom voda nam se dizala uz ukočena, istegnuta tela kao
hiljade malih prstiju koji mile i draže, koji nam traže osetljiva i bolna mesta;
nije proticala, nije se talasala, ležala je mrtvo već mesecima, možda i
godinama, čekajući nas, mameći nas da zagazimo dublje i nepovratno,
zaudarajući na otpatke i crkotine — ta slepa i nemušta voda iskoni koju smo
morali pregaziti. Progutala nam je gležnjeve, potom kolena, presekla nas
preko muškosti, zgrčila nam mišiće trbuha, pritisla grudi nekom kolebljivom
težinom, obuhvatala nas u težak zagrljaj. I kad su nam se ledeni prsti sklopili
oko vratova, osetili smo da više ne gacamo po glibu dna, po nanesenoj crnici,
već po telima onih koji su pali i potonuli, koji su se sapleli ili bili gurnuti s leđa;
još živi, naprezali su se i grčili da ustanu, da se dokopaju površine i vazduha,

188
grčeći se u poslednjem naporu, bacakajući se kao životinje — drhtaje njihovih
napora trpeli smo na stopalima kao udarce iz strašne neznani. Gazili smo po
njima kao po mostu koji će nas prevesti na drugu stranu, koji će nas možda
spasiti; cokulama i bosim nogama pritiskali smo njihove grudi, leđa i vratove,
a činilo nam se da istovremeno neko surov i očajan gazi po nama, gura nas na
dno i u blato iz kojeg smo potekli.
I tada je voda -počela da klokoće, da ispušta šištave mehurove koji su se
rasprskavali oko naših glava; možda je još jednom, predsmrtno, oživela i
uzrujala se, zabrbotala nerazumljivo i ludački. Voda je, činilo nam se,
odjednom progovorila glasovima onih koji iz nje više nikada neće izaći,
njihovim žalbenim i uzaludnim rečima, mrmorom bilja i drveća; brbljala je
ružno i sumanuto, pljuskala i zagrcavala se. Plačući i kikoćući se, nikako nije
mogla da dođe do daha; gušila se, gušeći nas, puneći naša velika, zajednička
pluća koja su se poslednji put naprezala u mraku. Tonući, silazili smo negde
nepovratno duboko — U jurišnom rasporedu i svaki za sebe.

189
 LI
Kada Kaljani pored zimskih vatri pričaju o divovima, verovatno misle na
mene; ja sam poslednji od moga roda, mali prema svojim precima, veliki u
odnosu na ljude. Ja sam sredina između malog i velikog; stoga sam neotporan,
slab, neodlučan, sklon strahu i bolestima, a ponekad, priznajem, i sasvim lud i
neodgovoran.
Među mojim precima je, dok su bili živi, postojala sumnja polutajna-
polujavna, da me je majka začela sa nekim čovekom, sa nekim patuljastim
muškarcem iz Kala. Bila je valjda zavedena ili nastrana ili je, zato što je bila
lepa, smatrala da joj je sve dopušteno. Majka (grešnica), ja (čedo greha) i otac
(podložan majci) bili smo prećutno odstranjeni iz dobrog društva velikih i
sami smo se sklonili na Staru Planinu: više nismo pripadali nikome. Slavna
vremena divova prošla su pored nas, takođe i ona kasnija kad su izgubili uticaj
na svet i povukli se iz života; zaobišla nas je i njihova propast, izazvana
bolestima koje su primili od ljudi. Majka i otac su mirno umrli od starosti; tako
sam ostao sam u planini (ni velikoj ni maloj), sa Kalom pod nogama.
Usamljenici žive jednolično i sporo, ništa im se zaista ne događa. Dani im
prolaze kao voda koja nikada ne žubori; ma koliko proticala, neprestano misliš
da je to jedna ista voda. Posle smrti roditelja (njihove stalne svađe su nam
nekako prekraćivale vreme), našao sam se u beskrajnoj i zato praznoj ravni u
kojoj se sve uvek ponavljalo: sutoni i zore su ličili jedni na druge, kiše su
padale posle sunca i obratno, snegovi su se topili, zvezde su se uporno
okretale oko zemlje. Moja planina se dva-tri puta potresla, promeškoljila se
kao medved u zimskom snu i smirila; bila je stara, umorna i polumrtva, s
naporom je nosila na sebi drveće, kamenje i potoke. Vekovima (tako ljudi
mere ono neizmerno i neuhvatljivo) zverovi su tumarali okolo, klali se između
sebe, čak pokušavali i mene da napadnu; onda su ih Kaljani lagano istrebili
zamkama, puščanim mecima, hajkama, skrivenim jamama, otrovom u

190
podmetnutoj hrani. Ostavili su mi pet-šest čopora kurjaka i tek ponekog
dremljivog medveda, nekoliko divljih svinja i mačaka, desetak košuta, samo
jednog rogatog jelena i nešto ptica. Okruživala me je stalna, bolna tišina;
možda su njome nekada veliki hteli da kazne moje roditelje.
Nisam se družio sa Kaljanima: bili su mali, glupi, prljavi i stalno zavađeni,
nikako se nisu smirivali. Živeli su prekratko da bi nešto shvatili, umirali su sa
nerazvijenom i dečjom pameću koja sve brka. Ponekad mi se činilo da su i oni
kažnjeni zajednicom za neki raniji težak greh koji su počinili njihovi preci;
sami su često i nejasno brbljali o tome, nagađali i prepirali se. Nisam im se ni
pokazivao jer me se uglavnom nisu ticali. Ali su me neki od njih (lutalice,
radoznalci, begunci ili odmetnici) videli, hodajući tajnim stazama preko Stare
Planine: od tih nekoliko slučajnih susreta ispreli su razne neverovatne priče,
ludosti i verovanja kao maloumna deca koja se lažu međusobno. Sve to je i
nehotice dopiralo do mene, zasmejavalo me, ponekad i ljutilo. Povezivali su
me sa kišama, vetrovima i olujama, govorili kako ih ja stvaram i rasterujem;
verovali su čak kako na plećima držim jedan kraj neba i kako ću jednog dana
pokleknuti, umoran ili dremljiv — tada će nastati kraj sveta. Zamalo su me
proglasili za božanstvo što im, uostalom, ne bi ni bilo rđavo: bio bih bolji i
pametniji od njihovih bogova i svetaca koji su se, sudeći prema njihovom
pričanju, ponašali sasvim sumanuto.
Dosada čini svoje; usamljenicima postaje teška njihova dragocena
usamljenost. Ponekad mi se činilo da je bilo kakvo društvo bolje od nikakvog,
da su Kaljani zanimljiviji i prijatniji od kurjaka i medveda kojima se uvek zna
šta će uraditi; ljudi su nepredvidljivi, nerazumni i zabavni, skloni ispadima i
neverovatnim poduhvatima. Nema te ludosti koju oni ne bi prihvatili ili
počinili. Ophrvan dosadom (valjda je to onaj mogući deo ljudske prirode u
meni), posmatrao sam ih izdaleka i, sve češće, izbliza; zavirivao sam im u kuće
kao što oni radoznalo i opčinjeno posmatraju mravinjake, za mene inače
gotovo nevidljive. Privlačio sam se noću, za vreme kiša i oluja, pod okriljem
snega, kad nije bilo mesečine, i posmatrao ih kao čudne male, ali bliske
životinjice; ljutio sam se na sebe zbog toga, ali sam ponovo išao tamo kad god
mi se ukazala prilika, kad nisam znao šta ću sa sobom. Ništa mi se kod njih nije
sviđalo, prezirao sam njihove ljubavi i mržnje, gadio se njihovih laži, ali su me

191
privlačili sve više, snagom niskosti i bezumlja. Da sam bio nešto manji, da sam
mogao da se odreknem samoće, možda bih im se pridružio, možda bih, bar
privremeno, pokušao da živim kao oni: brzo, uplašeno, strasno, protivno
pameti, verovatno nikada dosadno. Srećom nisam; moja visina i dugovečnost
čuvali su me od te poslednje greške koju mi čak ni majka, da je bila sa mnom,
ne bi oprostila.
Planina je kao tvrđava: treba je osvojiti da bi se videlo šta je unutra, da bi
ti pripadala. Ma koliko bila stara i mirna, bezopasna u odnosu na druge prema
istoku i zapadu, Stara Planina nije laka ni prijatna; Kaljani su je zaobilazili ili je
posećivali samo na kratko, da nešto ulove, da malo prolutaju ili da naseku drva
za zimu. Češće sam ja odlazio njima nego oni meni. Ja sam njih viđao gotovo
stalno (bili su mi pod nogama, izloženi kao na dlanu), oni mene samo
ponekad; ta viđenja su bila skokovita, izlomljena kroz razne naraštaje, za njih
verovatno tajanstvena i neobjašnjiva. Onaj splet gluposti, zločina, rušenja i
krvi, koji oni zovu istorija, retko se valjao preko njih; putevi su, srećom po
mene, vodili pored Kala, naš mir je samo ponekad bio narušavan i to zakratko.
Vekovima je vreme strujalo kao vazduh, mirno i polako, onako kako je meni
odgovaralo. Krugovi njihovih malih života bili su zatvoreni i čvrsti, uvek isti ili
se meni tako činilo; ne znam kako su ih oni razlikovali. Nemiri su, čuo sam,
narušavali svet izvan mog pogleda; ovamo nisu dopirali. Da sam smeo da se
mešam u nešto što mi ne pripada, nikada ne bi ni doprli do nas. Ali se
odjednom sve promenilo: nezdrava živost se prostirala i na Kao, samim tim i
na moju planinu. Nije mi bilo suđeno da mirno okončam svoj vek i da se posle
tog pridružim velikima.- mali su me uvlačili u svoju uznemirenost.
Bio sam visoko gore, iznad oblaka; mnogo šta mi je promaklo, mnogo šta
sam zaboravio jer je bilo nevažno ili zastarelo. Ali sam zapamtio poslednji rat
pošto su Kaljani počeli da dolaze k meni, da osvajaju planinu. Jednog žarkog
leta na čistini u samom srcu šume okupili su se sa oružjem, držali govore,
zaklinjali se i nekom pretili. I ranije su to radili nekoliko puta i potom odlazili;
oni prosto moraju da imaju tajna mesta gde će se skupljati. Ali sada su ostali,
razbaškarili se u šumi, zapalili vatre, iskopali zemunice, otkrili i zauzeli neke
moje stare pećine; čuvali su straže, pucali iz pušaka, marširali u krug, jeli sa
jednog kazana i prepirali se jer su se, kao i uvek, delili na nekoliko grupa.

192
Koliko sam uspevao da razumem (iz dosade sam naučio njihov jezik), jedni su
bili za rat odmah, drugi za rat kasnije; zbog toga su bili spremni da zarate
između sebe. Povremeno su pojedine četice nekud odlazile i uskoro se vraćale,
iscepane, krvave, crne od baruta, ali pevajući; oni što su ostali dočekivali su ih
sa podsmehom. Bilo ih je svuda po šumi, razmileli su se kao mravi; morao sam
da se krijem, čak da tražim nova skrovita mesta, nedostupna za njih. Jednoga
koji je previše tumarao okolo morao sam da zadavim: bio mi se zavukao u
poslednju pećinu i pretio mi puškom koja, znao sam od ranije, ubija svaki
život. Tek kad su počele kiše i snegovi, potukli su se između sebe i otišli; video
sam odozgo kako po Kalu vršljaju neki plavi vojnici u zelenim uniformama,
streljaju, pale kuće, odvode stoku i žene. I begunci su se ponovo natisli u
planinu, skrivajući se gde stignu.
Rat nije dugo trajao, svega nekoliko njihovih godiia. Oni su me, međutim,
uznemiravali više nego ikada do tada kao da su poludeli. Svakog časa je po
nekolicina njih bežala na planinu, a drugi su ih jurili, stizali i ubijali; malo
kasnije su jureni postajali gonioci, a gonioci jureni i sve se ponavljalo. Ponekad
sam viđao iste ljude na obe strane. Ne znam kako su se razlikovali i kako su
određivali ko je ko. Nisam više imao gde da se sklonim; dopirali su do moje
poslednje, zabačene pećine i tukli mi se pod rukom, a posle sam bio prinuđen
da uklanjam leševe. Dva-tri puta su zapalili šumu, preganjajući se i kiše su
jedva ugasile požare, sprale gar i ostavile ugljenisana debla. Njihovi zbegovi su
stalno tumarali po mojim stazama, zagađivali mi izvore, galamili, kukali i
proklinjali se; naduvene žene su mi se porađale pod nosem, a deca su me,
opazivši me iznad drveća, gađala kamenjem. Da nisam bio veran duhovima
majke i oca, otišao bih nekuda, sklonio se, ali sam iz njihovih priča razabrao da
je svuda tako, možda još i gore. I tako sam ostao, čekajući da sve prođe,
čuvajući se da ne pobesnim i ne nasrnem na njih.
Čuo sam kako pričaju da se rat završio. U Kalu se slavilo, pevalo, igralo,
pucalo iz pušaka; svi su bili srećni, pijani i okićeni cvećem, ljubili su se i grlili u
crkvenoj porti. Tako su radili i posle ranijih ratova; možda se oni i ubijaju da bi
se posle toga pomirili. Ali ovoga puta je bilo drukčije nego inače, rat se nekako
nastavio i nakon pomirenja. Jedan begunac, sav zarastao u kosu i bradu, došao
je na moju planinu, vukući neku mladu, rasplakanu ženu sa sobom; noću su se

193
grlili u žbunju, danju su se tukli. Ona je vrištala: „Neću te. Ja sam Lazareva
žena.” On je vikao na nju. „Nisi ničija. Ja ću te ubiti!” Bučne i brojne potere
stalno su tragale za njima, tumarale po šumi, halakale kao na kurjake i pucale;
nisam smeo ni da zaspim ni da slobodno krenem u šetnju. Nekoliko dana
kasnije potere su ponovo dolazile i sve se ponavljalo. Ono dvoje su uspešno
bežali, ali se videlo na njima da neće dugo jer ljudi ne umeju da žive jedni bez
drugih, ma koliko im bilo loše zbog toga: žena je sve češće plakala i vrištala
kao da ludi, muškarac je bio sve crnji, mršaviji i umorniji.
Jedne noći video sam (meni mrak ne smeta) kako je izvadio nož i odsekao
joj glavu; posle tog je dugo milovao krvavim rukama i nešto pričao sa sobom. I
da sam čuo šta govori, ne bih razumeo: njihova ljubav meni liči na mržnju i na
međusobno uništenje. Učinilo mi se da je i on poludeo od samoće: puzao je po
zemlji, pokrivao se lišćem, pokušavao da se sakrije ispod hrastovog korenja,
žvakao travu. Udaljavajući se od mrtve žene, približavao mi se. Kad se najzad
našao na otvoru moje pećine (nigde više nije mogao da se sakrije) i pokušao
da uđe, ustadoh da ga zadavim, a on diže pušku i opali u mene; shvatih da
umirem čak i pre nego što mi je svet nestao iz očiju. U tami smrti više ništa
nisam video osim svog ubice; bežeći od mog leša, pužući, on se polako zarivao
u zemlju i pretvarao u krticu, oštroga krzna, slepu i sa udovima poput lopatica.
Stara Planina ga je uvukla u svoju večnu utrobu.

194
 LII
Neko viknu sa vrha Kala. I neko mu odgovori sa dna. Glasovi se ukrstiše,
psi zalajaše; sve se izgubi u kiši koja četrdeset dana i noći nije prestajala,
potonu kao u viru. Nasta tišina. Onda zazvoni zvono sa crkve, isprekidano i
slabo. Ko li se to dokon mota po crkvi i uznemirava nas, uznemirene?
Malo kasnije povikaše: „Ljudi, crkva je prazna. Zvono zvonilo samo od
sebe!”
I neko im odgovori: „Hajdemo na stanicu da čekamo naše iz rata. Danas-
sutra treba da stignu!”
Kratak dan se brzo, kao mutna voda, slivao u noć. Kad pođosmo, beše se
smrklo odjednom i potpuno. Ugašene fenjere poneli smo tek onako; nije bilo
petroleja ni šibica. Ovde nema gde da se zaluta (sve je Kao i sve je naše), ali
smo ipak išli polako. Naše vreme je rastegljivo kao smrtonosna praćka. Niko
nije hteo da bude prvi, svaki se trudio da zakasni, da stigne poslednji. Neki su
skrenuli s Prekog Puta, neki zastali ili svratili kod rođaka, zalutali, otišli čak do
Majdana; tek tamo su stali i okrenuli natrag. Vukli smo se kroz zabrane, preko
gajeva, bagremara i vrzina, lomili tuđe ograde, preskakali jendeke i osluškivali
jedni druge. Gluva i jekovita noć nas je umnožavala, pa nam se činilo da
nekoliko Kala (prošli, možda i budući) idu prema stanici, traže se i skupljaju,
ostavljajući u blatu cokule skinute sa mrtvih Nemaca i Rusa i sa svih mrtvih
koje smo ikada našli i opljačkali.
Najzad smo se okupili na peronu. Svi su bili tu, osim zaista zalutalih,
staraca, bolesnika, ludaka i ponekog dojenčeta. Deca su cvilela i plakala
naokolo kad bismo ih nagazili ili udarili; njihove majke su nas grebale noktima
i gurale. Usred noći i kiše znali smo gde je šta kao da vidimo; na ovom peronu
smo čekali mnoge vozove koji nisu došli. Zarđale šine jedinog koloseka,
katranjivi pragovi, signalni uređaj koji zuji i povremeno nešto otkucava, niska
stanična zgrada od cigala i kamena, sa promajnom čekaonicom, biletarnicom i

195
šefovim stanom; iza nje šupa i spremište, napušteni magacini, velika i
pokvarena kolska vaga, bunar sa zelenom ogradom. Slušali smo kako kiša
šoboće u olucima, lupka u prozore, huči u poplavljenom polju ispod pruge gde
reka glibom, granjem i crkotinama zasipa naše livade; pod nogama nam je
škripao šljunak kojim nasip i peron behu nabijeni.
Na severnom kraju perona (učini nam se) stajali su neki krupni, crni
konji, zaulareni i osedlani i suve dlake. Niko im ne drži dizgine, nisu privezani,
a stoje tamo i čekaju; ne bacaju čifta, ne frkću i ne ržu, kisnu strpljivo i mirno.
Jedino se povremeno sliju s tamom, sasvim pocrne i postanu nevidljivi; onda
nam se opet vrate. Niko ih ne pomenu, niko i ne pogleda prema njima; uđosmo
u čekaonicu, pređosmo iz mraka u mrak i smestismo se na podu i oko ugašene
peći.
Neko reče: „Sve mi se čini da vreme nešto sporo prolazi. Da li ima koliko
sati?”
Niko mu ne odgovori, nismo imali šta. Naši starci (oni koji su imali džepne
satove još iz prvog rata) nisu ih ni vadili — da nekom ne zaluta ruka. I šta tu
ima da se pita? Noćni sati su isti, jutro je daleko, svitanje neizvesno; dan će
svanuti kad se njemu hoće. Ili možda nikada neće svanuti?
Taj naš voz (slutili smo) ipak mora doći. Već je krenuo odnekud i
približava nam se, hukće i stenje kroz kišu, škripi u krivinama, brekće na
uzbrdicama, pušta paru, pišti kao luda ptica, prepun bliskog nam mesa, rana i
suza. Sjatili smo se ovde da ga dočekamo i rastovarimo, da svaki uzme svoje
(ako ima šta) i odvede kući, a ne znamo šta je to i kakvo će biti. Možda je i bolje
što ne dolazi? Činilo nam se da je još daleko, stoji na nekom sporednom
koloseku, čeka ukrštaj i pisak pištaljke koji će ga ponovo pokrenuti; daleki
železničari upravljaju našim sudbinama. I kao da su to bila dva voza, odvojeni
vremenom (jedan koji dolazi i drugi koji neće doći); oba su naši, nama
namenjeni, čas želimo jedan, čas drugi, proklinjući ih.
Šef stanice reče: „Narode, ne znam kad će taj voz da vam dođe. Više se
ništa ne zna. Jedino znam za one vozove koji su prošli, ali oni vama ne
trebaju!”

196
 I neko mu odgovori: „Niko te ništa nije pitao, prijatelju. Da nešto znaš, ne
bi živeo među nama!”
Iznebuha dunu kasni vetar, obruši se sa Stare Planine, kao da se tamo krio
i čekao nas. Fijukao je preko sela i polja, kršio gole grane drveća, zavijao oko
stanice, prodirao kroz razbijene prozore; pokisli, mokri do kože, smrzavali
smo se u čekaonici i kašljali iz grudi. Pribijali smo se jedni uz druge kao ovce,
ovnovi i jagnjad u toru — da se ugrejemo, da nas manje bude strah. Između
fijuka vetra i lupkanja jednog otvorenog prozora, čula se jednolična kiša i iza
ili ispod nje, kao iz daljine, možda ispod zemlje, sa neke beskrajne ravnice,
mukao i bolan njisak nevidljivih konja, trupkanje njihovih kopita. Ježeći se,
zamišljali smo ih kako se stresaju u mraku, drhte, mlate repovima, ali se ne
pomeraju sa vetrometine. I pitali smo se koga čekaju? Nas, naše ili sebi slične?
Dva-tri puta zalupaše signalni uređaji kao da na nešto upozoravaju. Da li
nam javljaju dolazak voza ili čekanje? Ili prenose vest da je počeo još jedan
rat? Ogrnut predratnom železničarskom bundom (koju inače nikada nije
skidao), šef stanice je izlazio iz svoje rupe pored čekaonice, lupao jedinim
celim vratima na stanici i saplitao se preko naših telesa; kao da je potvrđivao
ono što su signalni uređaji najavljivali. Nešto je dolazilo, nešto nam se
približavalo. Odjednom, pojurili bismo jedni preko drugih, sudarajući se i
padajući na skliskim stepenicama; poslednji su gazili prve koji su se pridizali,
prednji su laktovima i pesnicama tukli one oko sebe, a ovi su im uzvraćali —
sve ćuteći, stisnutih zuba. Da smo progovorili, vikali bismo ono što nas peče i
boli, a to se nije smelo. Zašto da plačemo unapred i da možda lijemo tuđe
suze?
I dva-tri puta su protandrkali teretnjaci, dahtavi i spori kao da se jedva
probijaju kroz kišu i vetar, kao da idu sa jednog na drugi kraj noći, ne noseći
ništa osim pomrčine i senki. Bleskali su žućkasti farovi lokomotiva, kupala nas
je smradna i topla para koja je šištala iz provaljenih, slabo zakrpljenih kotlova,
cvileli su nepodmazani točkovi, lupali odbojnici. Nismo videli ni mašinovođe,
ni do pojasa gole i garave ložače koji lopatama ubacuju ugalj u crvena ždrela
vatrišta, ni naoružane pratioce u furgonima — kao da teretnjaci voze sami.
Neko nešto viknu. I neko mu nešto odgovori. Ali to behu samo krkljavi,
nerazumljivi glasovi. To su verovatno naše svađalice nastavljale svoje

197
doživotne sporove. Mi ih ne čujemo ili ne razumemo, ali oni znaju šta jedni
drugima misle, shvataju se i ćuteći; kad pomru, mlađi će zauzeti njihova mesta
i svađa će se tako nastaviti unedogled. Noć je bila sve tamnija — kao da gusne
iznutra. Kosa kiša je šibala po nama, ledeni vetar je svakog časa menjao pravac
i duvao odasvud. Vode su oticale niz dolinu (prema Moravi i dalje prema
moru), odnoseći sve što im se našlo na putu, ali je vetar ostajao nad Kalom,
okrećući nas u levku vrtloga, gnječeći nas i lomeći kao grožđe iz kojeg će
možda prokapati gorko vino nerazgovetne priče.
Isprativši teretnjake, šef stanice se vraćao u svoju samačku rupu pored
čekaonice, noseći ugašen fenjer. Mi smo (prevareni, možda i obradovani) za
trenutak ostajali na peronu sa kojeg je sve bilo razneto, čak i rondele sa
cvećem; santrač staničnog bunara poslužio je susedima za potpalu, gomile
katranjivih pragova našle su se u našim kokošarnicima, a možda i negde dalje.
Skretničareva kućica (nešto cigala, kreča, crepa i kamena) nestala je sama od
sebe, a s njom i skretničar, toliko bezličan da ga se nismo ni sećali. Pokunjeni i
promrzli, vraćali smo se u čekaonicu koju su zagadile vojske, najviše mi sami,
naši psi i naša mršava stoka (debelu bi nam odmah rekvirirali). Istrčavali smo
tek onako, da se nečim zabavimo u mraku. Onog koji bi ostao okrivili bismo da
se pravi pametan; isto bi prošao i onaj koji bi sam izašao, možda i gore. Nismo
dopustili da se neko izdvaja ili da bude drukčiji; svi smo isti u svojoj
raznoimenosti. I čusmo neki poluglas, neko grgutanje kao da neko nešto hoće
da kaže, a ne može.
Neko viknu: „Braćo, vratilo se Lazarevo siroče. Evo mi ga pod rukom. Čini
mi se da je baš ono. Šta da radim s njim?”
Svi smo ćutali. Niko mu ništa ne odgovori. Mrak je, ništa se ne vidi, slabo
se šta čuje, a noćne reči ne vrede po danu. Nismo hteli o Lazarevićima jer
bismo onda i o sebi — i nikada ne bi bilo kraja priči. Ponovo je zahladnelo;
vetar je, zavijajući kao kurjak, unosio kišu kroz vrata i prozore. U jazbinu šefa
stanice niko nije smeo da uđe. Možda sedi s puškom u ruci, plače za pokojnom
ženom (to radi otkad je došao), meša tugu s rakijom i samo čeka da mu neko
naleti. Svitanje je bilo daleko i neizvesno; sve je, zajedno s nama, mirisalo na
gluvo doba, sve je tonulo i ljuljalo se, pomeralo se nekud unatrag. Žene su
katkad uzdisale i šmrcale, čulo se kako jekću iz grudi i nekako čudno stenju;

198
one imaju svoj potajni jezik. Kad bismo pružili ruke i opipali, njihova bedra
pod mokrim suknjama Behu vrela, drhtava od iščekivanja, spremna da se
otvore; grudi su im nabrekle kao od nadošlog mleka, kukovi su uzljuljali, a
ramena su se tresla. Već su se bile potpuno predale onima koji će doći.
Ponovo su zabrujali signalni uređaji, iznenadivši nas i ovoga puta.
Zategnute žice su prenosile poruke, puzale prema severu, gubile se negde u
tuđini. Ko zna ko je na njihovom drugom kraju i šta namerava? Zveket je bio
rezak i razgovetan kao naredba. Među nama se obreo šef stanice, ogrnut
bundom, sa upaljenim fenjerom u ruci. Šta li gori kad nigde nema petroleja niti
ičega sličnog? Ili se to nama samo priviđa? On podiže fenjer, osvetli nekoliko
najbližih lica i zagleda se u njih kao da hoće da ih upamti; potom se prekrsti.
Reče: „Ljudi, nailazi vaš voz. Ne može biti drugi. Izađite polako, gledajte
da ne popadate pod točkove. Neka vam je sa srećom!”
Izašli smo polako i bez gužve. Žene i decu smo propustili napred. Vetar se
pojačao i zasipao nas je kišom iskosa, ali nama odjednom ne beše hladno;
plinula je neka ledena toplota. Rasporedili smo se duž koloseka — isto kao što
su nam porodice raspoređene na groblju. Nismo se ni gurali ni tukli, nismo
vikali. Zemlja je podrhtavala pod nama kao uoči zemljotresa; tihi udari
potresali su nam noge i kosti. Spojnice na šinama zalupaše, prvo polako pa sve
jače. Skinuli smo šajkače, marame i vezoglavke. Vrisak lokomotive zario se u
nas kao nož. Grmeći točkovima, voz je ušao u stanicu, zaškripao kočnicama i
stao; zasuli su nas para i žućkasta svetlost sa prozora. Desetine crnih prilika
skočile su sa stepenika; mi smo videli samo teturava obličja, samo senke bez
lica. Oblak ispuštene pare nas je sve progutao; brekćući, voz je izlazio iz
stanice. Huka čelika i gvožđa udaljavala se je preko poplavljenih polja, gubila
se i slabila između brda. Sa Stare Planine se vraćala jeka kao da se tamo sve
isto događa i to mnogo puta.
Ponovo smo bili u tami, dubljoj nego ikada pre. Ali, naše su naježene kože
osećale, tražile i nalazile; bedra su nam se pripijala kao u ljubavnom grču, ruke
su znale koga grabe i stežu u zagrljaj. Naš dvostruki krik (ispleten od očajanja i
radosti) podigao se uvis kao pesma; jeka sa planine ga je umnogostručila. Kiša
i vetar su naglo jenjali. Fenjer šefa stanice se ugasio istog časa kad je i on pao
mrtav na šljunak perona.

199
 I Lazarevo siroče (dotle nemo) progovori: „Zora nije tamo kuda vi
gledate, Kaljani. Svetlost je nešto drugo. Okrenite se i pođite!”
Konji besno zanjištaše; njihov njisak prolomi oblake, sruši načete zidove
naše stanice. Jeka sa planine mu odgovori; možda je ta starica umrla zajedno
sa šefom stanice. Kad konji zagalopiraše prema nama, videsmo da su
odjednom beli, istimarenih bokova, iskeženih zuba; grive su im se vijorile kao
na vetru, grudi se nadimale, a repovi šibali na sve strane. Mada im kopita ne
doticahu peron, topot se razlegao kao jeka iz kamenoloma, zaglušivao nas,
ispunjavao sav prostor između neba i zemlje. Pre nego što smo shvatili šta se
događa, bili smo na njihovim širokim, toplim leđima, obasjani usamljenim
suncem bez meseca i zvezda koje se kotrljalo prema nama kao žarka lopta. Bili
smo svi zajedno, niko nije nedostajao; jezdili smo preko sveta, pevajući i
podvriskujući kao na svadbi. I niko od nas nije znao da li smo mrtvi ili živi ili
samo građa nekog velikog sna.

obrada: skobo90

200
 BELEŠKA PISCA
Vidosav Stevanović rodio se 27. juna 1942. godine u selu Cvetojevcu kod
Kragujevca. Otac Dragomir poginuo mu je na Sremskom frontu 1945. godine.
Odrastao je kod dede Rajka i babe Živane. Gimnaziju je učio u Kragujevcu. Na
studije u Beograd došao je 1961. godine; danas se smatra Beograđaninom iz
„kruga dvojke”.
Objavio je sledeće knjige: Trublje, pesme, 1967; Refuz mrtvak, pripovetke,
1969; Nišči, roman, 1971; Konstantin Gorča, roman, 1975; Periferijski
zmajevi,pripovetke, 1978; Carski rez, pripovetke, 1984. Pisao je drame,
monodrame, radio-drame, kritike, eseje, članke za novine, uređivao nekoliko
listova i časopisa, a knjige ili pripovetke prevedene su mu na više svetskih
jezika.
Bio je urednik „Prosvete” i Srpske književne zadruge. Sada je glavni i
odgovorni urednik „Izdavačke delatnosti” BIGZ-a.
Prve stranice romana Testament napisane su u leto 1975. godine. Posle
mnogih prekida, završen je, znači, jedanaest godina kasnije. Imao je nekoliko
varijanti i verzija, prošao je kroz nekoliko faza; konačan oblik je samo sažetak
svega što je ranije bilo napisano. Pisac ga smatra vrlo različitim i samostalnim
blizancem romana Nišči, kao i završetkom jednog spisateljskog kruga.

V. S.

201