y

BUFALO BIL, legendarni neustrašivi junak s Divljeg

zapada nije nikakva izmišljena ličnost. Zvao se Viljem
Frederik Kodi, a rodio se 26. februara 1846. u jednoj
škotskoj farmerskoj porodici u Ajovi. Već od malena počeo
je da živi burnim pustolovnim životom, upoznavši sve
nedaće i smrtne opasnosti kojima su bili izloženi pioniri. U
svojoj dvanaestoj godini u borbi s Indijancima prvi put je
ubio čoveka. Čitavu je svoju ranu mladost, do dvadesete
godine, proveo na svakojakim poslovima, potucajući se od
nemila do nedraga divljinom američkog Zapada. Bio je
hvatač divljih konja, jahač-kurir jedne velike prevozničke
firme, kopač zlata (ali bez srećne „žice“) u zlatnoj groznici
koja je u ono vreme bila obuhvatila kraj oko Pajks Pika i
najzad jahač-poštar poznate „pošte na konjima“ — Poni-
ekspresa.
U građanskom ratu između Severa i Juga učestvovao je
na strani Severa, s nepunih dvadeset golina. Služio je u
Devetom kansaškom konjičkom puku kao izviđač. I upravo
kao izviđača, a kasnije i kao lovca na bizone, upozna će ga
ne samo američki Zapad, nego i celi svet. Bio je u vojnim
operacijama u Tenesiju i Misuriju, i u borbama protiv
Indijanaca iz plemena Kajova i Komanča. Godine 1866.
oženio se Lujzom Freleriki, ali ga brak nije smirio. Naprotiv,
ništa ga nije moglo sprečiti la već golinu dana kasnije, čim
mu se ukazala prva prilika, pođe u nove avanture. Unajmio
se kao lovac na bizone za račun firme „Golar Bralers“. Zatim
je snabdevao mesom radnike na izgradnji Kanzaške
pacifičke pruge. U tom periodu, zbog svoje izvanredne
lovačke veštine i neverovatnih uspeha, dobio je nadimak
„Bufalo Bil“ (bufalo = bizon; Bil = Viljem, odmila).
Naoružan puškom tipa „springfild“ on je za 17 meseci oborio
4280 bizona!
Između 1868. i 1872. pa opet 1876. Koli se ponovo
pojavljuje kao vojni izviđač, ovog puta u kampanjama protiv
takozvanih „prerijskih“ Indijanaca (Indijanaca koji su živeli
u velikim američkim ravnicama). Tom prilikom, tačnije, dok
je služio pod generalom Kasterom, u pohodu protiv
plemena Suji, još jednom se proslavio svojim dvobojem s
indijanskim poglavicom Žuta Ruka koga je pobedio u borbi
na nož, na „indijanski način“.
Ime Bufalo Bila postalo je naročito popularno
zahvaljujući bezbrojnim romanima koji su izlazili još za
njegova života a u kojima su se do beskraja raspredale
njegove pustolovine.
Osamdesetih godina prošloga veka, kad je „osvajanje
Divljeg zapada“ okončano, Bufalo Bil nalazi sebi novo
zanimanje — postaje menadžer i vlasnik cirkusa. Dobro je
iskoristio sve što je proživeo i čemu ga je Divlji zapad naučio,
pa je pokazao izvanrednu preduzimljivost organizujući
cirkus u kome je imao autentične „zapadnjake“, Indijance,
ponije, mustange itd. U svojim predstavama je prikazivao
romantiku i legendu o Divljem zapadu. S cirkusom je obišao
celu Ameriku i Evropu. Međutim, kapital što je na ovaj način
stekao, ubrzo je izgubio.
Umro je 10, januara 1917. a sahranjen je u grob usečen u
stenu na brdu Lukaut Mauntin, 20 milja od Denvera,
glavnoga grada američke države Kolorado.
 ZAJEDNIČKO IZDANJE:
VUK KARADŽIĆ, Beograd; OTOKAR KERŠOVANI, Rijeka;
DRŽAVNA ZALOŽBA SLOVENIJE, Ljubljana.

DIN BLEKMUR

Bufalo Bil
MEĐU INDIJANSKIM RATNICIMA
Naslov originala
D. Blackmoore — BUFFALO BILL TRA I GUERRIERI INDIANI,
© COPYRIGHT BY EDITRICE CAPITOL C. E. B. BOLOGNA (ITALY)

Preveo
SVEN OZREN

Naslovna strana i ilustracije:

A. BAITA

Sken: kokica
Obrada: solicitor
www.BalkanDownload.org
www.StripZona.com

VUK KARADŽIĆ
BEOGRAD
 SADRŽAJ

RAT PLAMENE RUKE ...............................................................................................................................................1

TAJNA JEZERA ...................................................................................................................................................... 87

ORLOVA LITICA ......................................................................................................................................................180

RAT PLAMENE RUKE

1
 GLAVA PRVA

Čovek je neko vreme osluškivao, uhom priljubljenim uz tle — uz

tvrdo, suvo i raspucano tle prerije Dalekog zapada — potom polako
ustade, gledajući pravo napred.
Izgled mu je bio kao u prerijskih lutalica, barem prema odeći
koju je nosio: kožna bluza, pamučna košulja, čizme, sombrero; ali
su njegovom preplanulom licu, oživljenom dubokim i tamnim
očima, u kojima se ogledala inteligencija, brkovi i bradica, dobro
negovani, davali poseban pečat plemenitosti i ponosa, još jače
naglašen visokim i vitkim stasom, pa ga i najpovršniji posmatrač
sigurno ne bi pobrkao s onima što, radi kakve koristi ili iz
avanturističkog duha, lunjaju stazama takozvane američke granice.
Ali čovek, međutim, nije spadao u salonske ljude. O tome su
rečito govorila dva kolta i nož koji su mu visili o pojasu, i vinčesterka
koju je čvrsto stezao u ruci. Krasni konj, što je stajao malo dalje, a
koji je bio zaista izvanredan, u kraju gde se konji biraju s naročitom
pažnjom, svedočio je, takođe, da taj čovek ume da sebi odabere ne
samo najbolje oružje, nego i najbolju jahaću životinju.
Sve u svemu, bio je to čovek koji uliva poštovanje, jer se u njemu
naslućivao nesvakidašnji snažan duh udružen s retkim fizičkim
svojstvima. Ukoliko je bio prerijska lutalica, sigurno je takvo
zanimanje odabrao iz određenih želja, a ne iz potrebe.
Stalno gledajući pravo napred, čovek škljocnu repetirkom
vinčesterke da se uveri da li je magacin pun; potom iz futrole izvuče
jedan pa drugi kolt i hitrim pogledom se uveri da su mu i oni puni.
Sve je u redu. Sad može da se prebaci do mesta gde će, zaštićen od
svakog iznenađenja, sačekati jahače čiji je dolazak čuo osluškujući
gle. Ali se još prethodno postarao za konja.
2
 Levo, nedaleko od njega, stajala je grupica patuljastih stabala
iza kojih je zjapio širok i dubok kanjon, koji se kao kakva ogromna
poprečna rana usekao u preriju. Životinji pokaže na stabla, uz tih
zvižduk, i konj se kaskajući uputi određenom mestu.
Zatim se čovek pobrinu za sebe. Uostalom, već je bio ugledao
pogodnu osmatračnicu, još minut ranije, istoga trena kad je skočio
sa sedla, pošto je na horizontu opazio oblak prašine, koji je mogao
poticati samo od konja u galopu.
Uputi se prema tom mestu — jednom velikom kamenjaru koji je
dominirao povećim komadom prerije — nadajući se da se neće naći
odviše daleko od puta kojim, valjda, treba da prođu oni jahači.
Grupa jahača u galopu, usred teritorije Apača, može značiti koješta,
a prerijski jahač nije želeo propustiti priliku da vidi šta se to događa.
Kad se našao na vrhu kamenjara, uveri se u tačnost svoje
slutnje: šest jahača jurilo je najžešćim trkom uz rub kanjona koji je
poprečno razdirao tle prerije.
Nije mogao videti da li su prijatelji ili neprijatelji, jer su jahači
bili predaleko i nasuprot svetlu, ali kako su se one prilike uvećavale,
uočio je da jedan od njih pretiče ostale za kojih dvadesetak metara,
a tren-dva kasnije uveri se da se radi o gonjenju. Nije bilo sumnje u
to ko su gonioci; prema njihovom načinu jahanja, bilo je jasno da
su Indijanci, ali je bilo teško pogoditi ko je gonjeni, jer je bio polegao
konju na vrat.
Čovek je trenutak razmišljao pa zaključi, bez obzira ko je
gonjeni, da mu valja pomoći kako ne bi pao u ruke goniocima.
Begunac i nije imao mogućnosti da im pobegne, jer su ga oni sledili
u stopu.
Čovek je znao da će staviti svoj život na kocku ako interveniše.
Indijanci su svi bili naoružani karabinkama, te su njima besomučno
mahali.
Ali, ipak, nije oklevao ni časka; digao se na noge, na vrhu
kamenjara, tako da mu se visoka prilika dobro odrazi prema nebu,
te zapuca iz vinčesterke kako bi na sebe privukao pažnju one
šestorice. Onda opazi kako gonjeni, ne usporavajući trk, blago
skreće konja, upućujući ga prema kamenjaru, i prema tim njegovim
pokretima čovek shvati da to Indijanci gone belca.

3
4
 Indijanci, međutim, u mestu zaustaviše svoje ponije, kratko se
nešto dogovoriše, zatim nastaviše gonjenje, šireći se kao lepeza. Sad
su očigledno nameravali da uhvate i onoga na kamenjaru.
U međuvremenu im je begunac dobro odmakao. Čovek na
kamenjaru, ocenjujući jednim pogledom situaciju, siđe sa svoje
osmatračnice i zazvižda konju.
Životinja dojuri galopom, a onda uspori, bližeći se gospodaru, a
ovaj ga pojaha akrobatskim skokom, te ga usmeri prema početku
kanjona.
Ona su šestorica jurila paralelno s rubom kanjona, pa je naš
jahač, ulazeći u nj, znao da može onoj grupici ići u susret, a da
pritom ostane potpuno neprimećen. Ako ga sreća posluži, i ukoliko
je tačno procenio brzinu, svoju i Indijanaca, mogao bi im zaći iza
leća neprimećen. Plan je malo potežak, jahač bi se mogao i varati u
svojoj proceni, ali nije imao drugog izbora.
S uzdahom olakšanja uočio je da na dnu kanjona nema nikakvih
prepreka i da njegove strane nisu jako strme, te potera konja
galopom. Na jedom mestu, držeći da je već u povoljnom položaju,
potera konja uz desnu stranu i ubrzo se stvori na ivici kanjona.
Manevar mu je uspeo. Sad se našao iza leđa Indijanaca koji su
besno galopirali prema kamenjaru. Gonjeni je bio nestao iz vida.
Jahač podiže vinčesterku i opali nekoliko metaka u vazduh, uz
vriskav ratni poklik u isto vreme. Hteo je tako neprijatelju skrenuti
pažnju na svoje prisustvo, jer mu je bilo odvratno da ga ubija s leđa.
Indijanci naglo trgoše uzde svojih ponija te se okrenuše da se
suoče s novim protivnikom. Sad im je sunce upiralo u oči, ali se nisu
odmah snašli te su nasumce ispalili svoje puške.
To je bila greška o kojoj, međutim, nisu imali vremena da
razmisle. Vinčesterka besno zalaja, i Indijanci, jedan za drugim,
padoše u prašinu kao gromom pogođeni.
Jahač skoči s konja i baci se na tle držeći ispred sebe uperen
karabin. U tom je položaju ostao nepomično nekoliko sekundi,
pažljivo motreći prilike palih Indijanaca.
Znao je da mora biti obazriv i da mora da deluje s najvećom
pažnjom, sad kad je otkrio svoje prisustvo. Možda nisu svi Indijanci
smrtno pogođeni njegovim mecima, a mogli bi se tu stvoriti i drugi,

5
koji eventualno lutaju ili love po preriji, pa bi mogli dojuriti
privučeni pucnjavom.
Pošto se brzo uverio da mu iza leđa nema nikakvog pokreta
(konj je nepomično stajao, što je bio očit znak da ga ništa ne
uznemirava, jer je on uvek bio spreman da reaguje na prisustvo
drugih životinja ili ljudi), jahač stade puzati u pravcu palih
crvenokožaca.
Napredovao je brzo, ali bez ikakva šuma i dizanja prašine,
odupirao se o tle laktovima i kolenima, a obema je šakama stezao
karabin. Ovde-onde zastajkivao je da bi se obazreo. Sve je bilo tiho.
Vladala je mrtva tišina, a ipak...
Indijanci su nepomično ležali na tlu. Ležali su u onim
nemogućim položajima u kojima se nađe ljudsko telo pogođeno
iznenadnom smrću — osim jednoga, nekog poglavice, sudeći po
bogatijoj odeći i po perju, koji je ležao potrbuške, glave okrenute u
pravcu odakle je dolazio jahač, ruku opruženih napred i šake
stisnute na kundak karabina.
Jahač uoči ove detalje, pažljivo ih oceni, potom se ponovo
opruži po tlu i nastavi puzati, ovaj put nastojeći da Indijanca
zaobiđe s leva. Kad se našao u najpovoljnijem položaju da ostvari
svoju zamisao, podiže se na koleno, izvuče iz futrole jedan kolt i baci
ga na svega koji metar od Indijančeve glave.
Pad oružja izazva predviđenu reakciju: Indijanac se brzo
prevrnu na tlu i u isti mah opali u pravcu zvuka. Jahač, gotovo ne
ciljajući, takođe opali i pogodi Indijanca koji raširi ruke i ispusti
karabin. Sad je i on bio opružen na tlu u istom smrtnom,
nemogućem položaju kao i ostali. U međuvremenu, od drugih niko
se nije ni pomakao.
Jahač se diže na noge i ovaj put odlučno pođe prema svojim
žrtvama. Podiže svoj revolver, pažljivo ga pogleda, očisti pa ga vrati
u futrolu. Zatim se naže nad Indijance stalno držeći uperenu cev
svog vinčestera.

6
 GLAVA DRUGA

Dok je pregledao jednu po jednu svoju žrtvu, jahač začu nečiji

poziv koji je dolazio iza kamenjara koji mu je malopre služio kao
osmatračnica. Glas je bio zvonak, mladalački, te jahač prvo pomisli
da je spasao život kakvoj devojci. Potom spazi konja kako mu se
približava, sav obliven znojem i prašinom, a na leđima mu se skupio
dečak od kojih petnaest godina. Jahač se zapanjeno trgnu, a onda
dođe k sebi te upita:
— Je li sve u redu, sinko?
— Da, gospodine. Ah, da nije bilo vas... Moj je poni već bio gotov,
a mene je obuzeo smrtni strah! Dugujem vam život, nikad vam se
neću moći odužiti, iako će se moj otac potruditi da vas što pre dobro
nagradi za ono što ste učinili...
Jahač se osmehnu te će:
— A ko ti je otac, sinko?
— Pukovnik Falk, zapovednik tvrđave Ontario. Ja sam Dan,
njegov mlađi sin... Ali kad se nađete s njim, nemojte mu reći da sam
se smrtno uplašio, molim vas.
— Dobro, Dan. Ja sam učinio ono što sam mogao da ti
pomognem, a ti, ako si se uplašio, ne smeš se toga stideti. Hrabrost
je zapravo sposobnost da sprečiš da te nadvlada strah!
— Hvala, gospodine — odgovori Dan, ohrabren rečima
nepoznatog; a zatim, podstaknut silnom radoznalošću, upita: — A
Indijanci? Sve ste ih pobili? Sami? — pritom pokazujući glavom
prema beživotnim telima Apača koji su ležali dalje.
— Da, sam. Drugog izbora nije bilo. Ali, nije mi bilo ugodno.

7
 Jahačev je glas bio tužan, i Dan oseti kako se i sam naježi, ali to
bi samo za momenat, jer jahač nastavi svojim uobičajenim to-:-:om,
pošto se dužim pogledom osvrnu oko sebe:
— Zasad nema nikakve opasnosti na vidiku, te ćemo za koji
minut krenuti odavde.
Zatim predloži da se malo odmore, jer je video da su i dečak i
njegov konj veoma iscrpljeni.
Dok su dva ponija pasla jedan pored drugoga, jahač izvuče iz
svoje torbe poveći komad suvog mesa i dvopeka. Mladić je bio
prilično gladan, jer je svoj deo hrane progutao u nekoliko zalogaja.
Onda jahač uze još mesa i dvopeka i ponudi dečaka govoreći:
— Ako ovako nastaviš, kroz koju godinu će se crvenokošci bojati
tebe, a ne ti njih!
Dečak odgovori osmehom.
Nešto kasnije, obojica su bili na konjima i kretali prema tvrđavi
Ontario.
Za vreme puta, Dan Falk je ispričao svom hrabrom spasiocu
kako su mu se Indijanci našli za petama.
Živeo je s ocem u tvrđavi, ali je često odlazio na ranč kod tetke,
nekoliko milja daleko od tvrđave Ontario.
Apači su, valjda, uočili to njegovo često odlaženje na ranč, te su
ga jednom prilikom njih petorica sačekali, napali i odvukli ga sa
sobom prema brdima.
Ali on, iako bez oružja i neiskusan, uspeo je da im pobegne.
— Sine moj, oni Indijanci su pokazali neočekivanu hrabrost kad
su se usudili da te napadnu u blizini tvrđave! — reče jahač. — Ali,
naslućujem razlog zbog kojega su to učinili.
— Šta ih je moglo naterati da me napadnu i odvuku? — upita
Dan.
— To možeš lako pogoditi!
— Da?
— Svakako. Znali su da si sin zapovednika tvrđave, pa su te
ulovili da te zadrže kao taoca misleći da će na taj način naterati
tvoga oca da prihvati uslove koje bi mu oni nametnuli.

8
 — Oh! Poznajem ja svoga oca i predobro, iako nemam još
petnaest godina! On me strašno voli, istina, ali ne bi ni časka
oklevao da učini ono što od njega zahteva dužnost i vojnička čast...
Jahač se osmehnu, ali je njegova pažnja bila usmerena prema
jednoj tački na horizontu gde je bio uočio nešto neuobičajeno.
— Grupa jahača ide prema nama — promrmlja on. — Još ne bih
mogao reći da li su prijatelji ili neprijatelji. No, u preriji smo, pa je
uvek najbolje zaključiti da su neprijatelji sve dotle dok se dobro ne
uverimo u suprotno!
S ovakvim zaključkom jahač zaustavi konja.
Podiže dogled i dobro osmotri grupu još dalekih jahača.
— Da — nastavi okrećući se Danu koji je bio zaostao malo dalje.
— Ima ih oko četrdeset... Ah!... Sad jasno vidim da su vojnici, oružje
im blešti na suncu.
Dok je to govorio, pružio je dogled mladom zapovednikovom
sinu.
— Istina je! — uskliknu Falk. — A mislim da ih vodi moj otac
lično!
— Nemoj se tome čuditi. Sigurno tebe traže, sinko... Slede
tragove Indijanaca... Sada su nas videli... i prepoznali su nas!
Čuješ... čuješ ih kako viču! Ono se tebi raduju!
I zaista, do njih su, vetrom nošeni, dopirali usklici vojnika.
— Pođimo im u susret galopom, Dan! — zadovoljno će jahač. —
Napred, trk! Ali ne — ispravi se on u smehu. — Moj bi konj za tren
oka pretekao tvoga koji je tako umoran, a kako bi se tvoj otac
razočarao kad bi najpre mesto tebe primio mene u svoje naručje!
Smejući se, Dan obode konja. Sad su obojica galopirali jedan uz
drugoga prema vojnicima na čelu kojih se nalazio oficir
pedesetogodišnjak, elastičnih i hitrih pokreta koji su mu davali
veoma mladalački izgled.
Blistajući od radosti, pukovnik Falk nestrpljivo obode svoga
konja jedva čekajući da na grudi pritisne sina.
Sa suzama u očima, Dan se baci u očevo naručje.

9
 GLAVA TREĆA

Prošao je prvi momenat nemog uzbuđenja. Dan je obuzdao

svoje mlado srce i ljubazno otpozdravio oficirima koji su pratili
njegovog oca i vojnicima koji su ga dočekali veoma toplo.
— Tata — reče dečak obraćajući se pukovniku. — Ovaj hrabri
čovek mi je spasao život! Žao mi je što ne mogu da ti kažem kako se
zove, jer ga do sada nisam ni upitao.
Na te reči pukovnik Falk se okrenu jahaču koji se tiho i skromno
držao po strani sedeći nepomično na svom konju.
— Gospodine! — reče pukovnik. — Neizmerno sam vam
zahvalan što ste spasli mog sina koji mi je draži od života.
Jahač odvrati:
— Lutao sam indijanskom teritorijom, i tako mi se pružila
prilika da učinim malu uslugu vašem sinu, pukovniče Falk! Dobro
poznajem brdoviti kraj od Brok Tusa do Rio Granda... A lutam po
indijanskoj teritoriji kako bih skupio podatke o njihovim
namerama.
— Da li ste naseljenik na granici? — upita pukovnik Falk.
— Ne, ja slobodno lutam prerijom; a kao jedinog
pretpostavljenog priznajem samo orla što je raširio svoja krila od
Atlantskog do Tihog okeana, pukovniče!
— Ah, orla Sjedinjenih Država! — uzviknu oficir. — Pa to znači
da ste vi vojni izviđač! Od onih hrabrih ljudi koji patroliraju Duž
granice, uz cenu strašnih napora i stalnih opasnosti! Oprostite ako
vas lično ne poznajem! Moj je puk tek odnedavna na ovom divljem
Dalekom zapadu. Pa, iako je glas o mnogim odvažnim izviđačima
stigao i do nas, još uvek nam preostaje da ih lično upoznamo.
10
 Nepoznati je slušao mirno i bez treptaja.
— Ali... sad vidim! — gotovo viknu pukovnik Falk, očigledno
iznenađen. — Imate oznake pukovnika naše vojske! Znači, mi smo
kolege?
I zaista, jednim nehotičnim pokretom izviđač je bio otkrio
okovratnik na kojem su se pokazale pukovničke oznake, zlatne
zvezdice poput onih na zapovedniku Falku.
Na to upade u razgovor jedan mlad kapetan, veoma inteligentna
i energična izgleda.
— Oprostite, pukovniče, ali, ako se ne varam, imamo čast da
govorimo s pukovnikom Viljemom Kodijem, čuvenim vođom vojnih
izviđača, koje je svuda poznat pod nadimkom Bufalo Bil!
Izviđač se lagano nakloni.
— To sam ja, kapetane Lantong!
Te su reči izazvale živo komešanje svih prisutnih. Izviđačev je
nadimak bio dobro poznat i čuven od Misurija do Stenovitih
planina, te je svako znao da od toga imena strepi svaki bandit, bio
beo ili crven.
— U tom slučaju, moja je sreća dvostruka! Zahvalan sam vam
do groba, pukovniče Kodi! — uskliknu Falk ponovo pružajući ruku.
— Ja sam samo učinio svoju dužnost, pukovniče Falk. Ne
zaslužujem nikakvu zahvalnost! Samo me je slučaj naveo u ovaj
kraj! — izjavi Bufalo Bil. — Da nije bilo toga slučaja, mladi bi se Dan
našao u veoma opasnoj situaciji. Jer oni koji su ga gonili, nisu bili
obični ratnici, već veoma odvažni i opasni, vodio ih je poglavica
poznat po svojoj hrabrosti i okrutnosti. Valjda ste čuli za Crnu
Senku.
— Šteta da se i ja nisam našao tamo! — reče pukovnik Falk. —
Ne znam šta bih dao kad bih mogao onemogućiti toga gada što seje
strah i smrt unaokolo. On je jedan od najgorih podstrekača nesreća,
a svoj je crni uticaj raširio uzduž i popreko cele zemlje.
— Sad zauvek počiva u preriji! A s njim i ostala četiri ratnika koji
su ga sledili i koji su hteli oteti vašeg sina! — mirnim glasom
odgovori izviđač.
Pukovnik iznenađeno pljesnu rukama, te će:

11
 — Kako? Zar ste sami napali pet ratnika, od kojih je jedan bio
lično Crna Senka, čovek koga se svi boje? I zar ste ih sve pobili?
Kodi, zaista ste pravo čudo od čoveka, još nikad nisam upoznao
nekoga nalik na vas. Sad tek počinjem da shvatam zašto vas svugde
cene i zašto se vaše ime svugde pominje s takvim poštovanjem!
— Hvala vam! — prekinu ga Bufalo Bil, željan da skrene
razgovor na drugo, jer su mu najviše smetale upravo pohvale i
zahvaljivanja.
Falk ga je posmatrao pogledom punim iskrenog divljenja.
Na to Bufalo Bil nastavi:
— Dozvolite mi, pukovniče, da vam dam jedan savet.
Pukovnik Falk je s iščekivanjem gledao u izviđača.
— Samo recite, Kodi.
— Ako dopustite, preporučio bih vam da se vratite u tvrđavu što
je brže moguće!
— Dobro.
— Ovaj je kraj pun neprijateljski raspoloženih bandi — odmah
nastavi izviđač. — Radi sigurnosti vašega sina izbegavajte bilo kakav
okršaj. Ja moram nastaviti svoj put pošto se nalazim na zadatku po
nalogu generala.
— Kolega, savet vam je i te kako dobar, i ja ću ga poslušati! Još
jedanput vam zahvaljujem od sveg srca i ne zaboravite da ću vas u
svojoj tvrđavi uvek dočekati kao svoga sina. Nadam se da ćete mi
pružiti tu radost da vas ponovo vidim... i čekaću vas!
— Prihvatam poziv — odgovori Bufalo Bil srdačno stežući
pukovnikovu ruku. — Čim prikupim podatke o buntovnim
Indijancima, obavestiću vas o tome, pukovniče. Dotle, upozorite
naseljenike neka dobro paze, jer bi se moglo desiti da mnogi
rančevi, koji danas cvetaju, postanu gomila ruševina, tim više što
Indijance podbadaju beli odmetnici.
— Da, to sam i ja doznao. I neću vam kriti da me to veoma
zabrinjava!
— Istina je, pukovniče. Ali, ne brinite. Doći će kraj i njihovim
nedelima i pljačkama, okončaćemo delatnost tih prokletnika. A sad,
gospodo, dozvolite mi da vas pozdravim. Dragi — dodade izviđač

12
tapšući rukom dečaka po leđima — računajte da sam vam uvek na
usluzi!
Skide šešir, obode konja i krenu kao strela u preriju, praćen
oduševljenim poklicima vojnika.

13
 GLAVA ČETVRTA

Tvrđava kojom je zapovedao pukovnik Falk bila je jedna od niza

takvih utvrđenja podignutih duž granice Dalekog zapada.
Kraj u kojem se nalazila bio je veoma pogodan kako za
zemljoradnju tako i za ispašu stoke.
Stoga su se svuda oko tvrđave, miljama daleko, stvorili
mnogobrojni rančevi koji su živeli u relativnom miru zahvaljujući
blizini vojnog garnizona.
Na jednom takvom ranču živela je i sestra pukovnika Falka, kod
koje je često odlazio pukovnikov sin, mladi Dan, i koja je dečaku
unekoliko zamenjivala majku. Pukovnikova je žena bila umrla još
pre nekoliko godina. Dan je imao i starijeg brata koji se nalazio na
školovanju u Njujorku.
Čim se vratio u tvrđavu, pukovnik je sazvao naseljenike rančere
na ratno savetovanje.
Gotovo svi oni ljudi sa granice poznavali su Bufala Bila lično, te
su se svi složili u tome da opasnost zbilja nije daleko čim ih na nju
upozorava sam izviđač.
Njih nekolicina dobila su zadatak da ispitaju preriju nekoliko
milja unaokolo, s tim da odmah podignu uzbunu ukoliko primete
išta sumnjivo.
U samoj su tvrđavi pojačane straže, i svaki je vojnik zadužen
određenim mestom u slučaju napada.
Tako je proteklo deset dana, a da se, međutim, ništa nije desilo.
Neki su naseljenici već počeli pomišljati da je opasnost, u stvari,
samo plod nečije odveć bujne i grozničave mašte kojoj je, valjda,
naseo i sam izviđač. A neki su već i popustili u svojoj opreznosti.
14
 Ali jedne večeri, iznenada, jedan jahač, kome je konj bio sav u
peni, u najvećem galopu prođe kraj rančeva naseljenika koji su se
nalazili na putu prema tvrđavi.
Njegovo tvrdo i namrgođeno lice pokazivalo je da ne nosi
nikakve vesele vesti.
Ljudi koji su izlazili iz svojih kuća, kad su čuli brz trk konja koji
je jurio u oblaku prašine, gledali su zadivljeno za njim i ponavljali
njegovo ime:
— Bufalo Bil! Bufalo Bil!
Nešto kasnije, besni se konj zaustavi pred ulazom u tvrđavu
Ontario.
Stražar je odmah otvorio teška okovana vrata.
Desno od ulaza nalazila se zgrada komande.
Bez ikakva oklevanja, Bufalo Bil, pošto je jednom vojniku
predao penom okupanog i umornog konja, upade u prostranu odaju
pukovnika Falka. Pukovnik Falk se nalazio sa sinom Danom te se
odmah podiže i pođe u susret posetiocu.
— Dobro došli, Bufalo Bil — srdačno će pukovnik.
— Hvala, pukovniče. Donosim vam važne vesti... Zdravo, dragi
Dan! — reče izviđač pružajući obe ruke dečaku.
— Važne vesti? Hoćete reći, loše? — nestrpljivo upita pukovnik.
Izviđač je oklevao i ćutao.
— Recite, Kodi, samo recite.
No, Bufalo Bil ga samo pogleda, nemo i nekako smeteno, pa
skrenu pogled na dečaka.
Pukovnik se nasmeši i odgovori:
— Dragi Kodi, moj sin može da čuje sve! Zar mislite da bi me
ostavio na miru dok ne bi doznao sve o čemu se radi? Uostalom, on
je sin vojnika, a za koju godinu i sam mora postati vojnik! Zato,
samo govorite! Mnogo nam ne treba da zamislimo sve što se može
dogoditi u ovim krajevima i u ovakva vremena. Opet je uzbuna
među Indijancima, Kodi? Sigurno jačaju nemiri u rezervatima.
— Pogodili ste tek polovinu, pukovniče Falk. Ali, znajte da nam
je svaki minut dragocen. Ispitao sam celu oblast do doline koja se
graniči s indijanskom, bez nekih naročitih incindenata osim dva-tri

15
nevažna puškaranja. Tamo sam se našao s jednim indijanskim
poglavicom, mojim velikim prijateljem. On je uspeo da me ubaci u
selo Apača gde sam sakriven pratio jedno veoma važno ratno
savetovanje.
— Nečuveno! — prekide ga pukovnik. — Ali, da su vas otkrili, ni
čudo vas ne bi izbavilo sigurne smrti.
Izviđač se nasmeši.
— Ako bih mislio na takve stvari, više ne bih mogao biti vođa
izviđača — izjavi Bufalo Bil. — No, na kraju krajeva, nisam bio nekoj
naročitoj opasnosti. Sva je njihova pažnja bila usmerena ratno
savetovanje i velike planove koje su kovali. Tako sam dozo
pojedinosti iz tih planova.

16
 GLAVA PETA

— Savršeno! — uzviknu pukovnik veoma impresionirano. —

Kodi, vi ste izvanredan čovek! A pogledajte Dana, kako mu oči
blistaju... Jedva čeka da čuje nastavak vaše avanture.
Izviđač se nasmeja:
— Dobro, evo nastavka: bilo je to svečano savetovanje gde su se
sastale najčuvenije poglavice. Međutim, a što je za nas najvažnije,
bio je tu prisutan i jedan Nemac, odmetnik najgore vrste. On je duša
cele pobune i on je nahuškao crvenokošce na ratnu stazu.
— A ko je ta uvažena ličnost?
— Bivši kapetan naše vojske, degradiran zbog ne znam kakvih
zlodela i osuđen na zatvor — objasni Bufalo Bil.
— To je izdajnik poznat pod imenom Plamena Ruka.
— Mogao sam se tome dosetiti, Kodi — upade pukovnik. —
Mogao sam se tome dosetiti!
— A ja bih život dao samo da mi padne šaka! — uskliknu Bufalo
Bil u naglom besu.
Otac i sin iznenađeno pogledaše izviđača i shvatiše da je morao
postojati nekakav poseban razlog da Bufalo Bil na takav način
pokaže svoje uzbuđenje.
— Oprostite mi ovakav neuobičajen ispad — nastavi izviđač. —
Ovo nije prvi put da se sukobljavam s tim gusarom prerije, a možda
neće biti ni poslednji. Na savetovanju nisam mogao ništa učiniti.
Naravno, bio sam nemoćan, morao sam mirno gledati i slušati tog
podlog zlikovca! I kakve su to bile govorancije! Đavolski je vešto
podstrekavao poglavice Apača protiv bledolikih.

17
 — Imali ste sreće, Kodi, to je neporecivo! — dobaci pukovnik.
— Ali... — Dan će oklevajući — ja ne razumem kako to da jedan
indijanski poglavica izneveri svoje pleme i daje vam priliku da
prisustvujete jednom tako važnom skupu, gospodine Kodi?
Bufalo Bil sa zadovoljstvom odmeri dečaka i nasmeši mu se
srdačno.
— To je samo na izgled čudno, Dan — uze on da objašnjava
dečaku. — Taj moj prijatelj bio je ranije poglavica kome sam spasao
život i koji je sa mnom prešao dug put iz dalekih južnih krajeva do
teritorija Apača. On je, zapravo, bio poglavica Komanča, a među
svojom crvenom braćom Apačima lepo je primljen, i da bi im se
odužio, on je spasao selo samog vrhovnog plemenskog poglavice od
napada jedne neprijateljske bande. Uzvraćajući mu ovu uslugu,
Apači su ga proglasili svojim poglavicom i veoma ga cene. Ali,
uprkos tome, on je i dalje ostao u prvom redu moj prijatelj, te sam
siguran da, sa svoje strane, nikada neće ustati na oružje protiv
naseljenika... No, da nastavim svoju priču...
— Da, da, svakako! — uzbuđeno potvrdi dečak.
— Podsticani rečima izdajnika — nastavi Bufalo Bil — okupljene
poglavice svečano odlučiše da iskopaju ratnu sekiru i da celu
granicu spale ognjem i mačem.
Pukovnik je slušao pokazujući sve veći nemir i zabrinutost.
— Što znači, nameravaju da provale u naseljeničke oblasti
severa, i na svom prolazu da pustoše i pljačkaju i bez milosti istrebe
sve bledolike u čitavoj zoni. Sve, do poslednjeg! Zatim će se okrenuti
prema jugu gde će nastaviti isto delo masakra i uništenja.
Pukovnik je bio prebledeo.
— Naravno — Bufalo Bil će dalje — Plamena Ruka, koji je idejni
začetnik pobune, pridružiće se indijanskim ratnicima sa svojom
ogavnom bandom.
Pukovnik se nervozno okretao levo-desno i kratkim koracima
išao po sobi gore-dole, sipajući kletve sebi u bradu.
Posle nekog vremena, on se donekle smiri, te se obrati izviđaču:
— Dobro, ponašam se kao dete. Znam da ovom nervozom ili
kletvama neću postići ništa. Samo što se i ja, poput vas, Kodi,

18
osećam kao vezanih ruku što nisam u stanju da ovoga časa skočim
za vrat tome belom gadu! Ali, makar nam trebalo ne znam koliko
vremena, moram mu doći glave!... No, dragi Kodi, recite mi, za kada
je zakazana pobuna? Kada će ti prokleti đavoli otpočeti svoje
nedelo?

19
 GLAVA ŠESTA

— Pukovniče, prepadi će otpočeti još ovih dana — izviđač će

veoma ozbiljna lica. — Zato vam savetujem da što pre povedete
glavninu svojih trupa prema naseobinama severa, koje su
najugroženije, i da pošaljete kurira koji će alarmirati celu granicu.
Nadalje, dobro bi bilo da povučete sve male odrede koji nisu u
stanju da odole nekom ozbiljnijem napadu. I najzad, ako ćete meni
poveriti jedio odeljenje, ja ću zaobilaznim pokretom s boka napasti
sela buntovnih Apača. Apsolutno za kratko vreme moram ih ponovo
uterati u njihove vigvame 1 i dati im takvu lekciju da ih prođe volja
da slede bele izdajnike! — zaključi Bufalo Bil.
— Učiniću sve onako kako vi kažete, Kodi. I vaši saveti i vaš
nastup odaju pravog, velikog i hrabrog vojnika! — složi se pukovnik.
— Mi ćemo njima zapapriti, zato sada više ne brinem. Neka, neka
im se samo pridruže banditi Plamene Ruke. Uništićemo i njih
zajedno s njihovim vođom. Stići će ih sudbina koju su zaslužili. Da,
kolega Kodi, recite mi koliko vam ljudi treba za prvi napad na te
prokletnike?
— Pedeset konjanika. Još toliko ljudi naći ću među rančerima,
lovcima i prijateljski raspoloženim Indijancima. Tako ću imati oko
stotinak ljudi, i nadam se da će mi taj broj biti dovoljan.
— Za miloga boga! — zaprepašćeno će pukovnik. — Zar ćete se s
takvom šačicom ljudi usuditi u neprijateljsku teritoriju?!
— A zašto ne? — odvrati izviđač. — Kod takve ekspedicije nije
važan broj, već priprema ljudstva. Jedan jedini čovek, hrabar i
dovitljiv, vredi više od deset sporih i neukih vojnika.

1 Vigvam — šator od kože kod američkih Indijanaca.

20
 — Slažem se, Kodi. Dobro, dobićete ljudstvo koje želite — odluči
pukovnik. — Još bolje, izaberite ih sami, vi ćete to najbolje znati.
— Hvala, pukovniče, to ću učiniti odmah — zadovoljno će
izviđač. — A uz to vas molim da mi za komandira odreda date
kapetana Lantonga. Čini mi se da je to izvrstan oficir, veoma
pametan i okretan.
Falk se nasmeši.
— Bravo, Kodi! Boljeg niste mogli izabrati. Ne potcenjujem
ostale oficire, ali, takođe, mislim da je Lantong nesumnjivo najbolji.
Veoma mi je drag, i u njega polažem najveće nade — izjavi
zapovednik tvrđave.
— Hoću li pozvati ordonansa da ide po njega, tata? — živo će
Dan.
Pukovnik se upravo spremao da potvrdno odgovori na dečakovo
pitanje, kad se otvoriše vrata, i pojavi se kapetan lično.
— Kapetane, mi o vuku, a vuk na vrata — reče pukovnik. —
Upravo sam se spremao da pošaljem po vas.
— Tu sam, vama na raspolaganju, pukovniče. O čemu se radi?
Falk onda obavesti mladog oficira o situaciji koja je nastala
među Indijancima duž granice, prema vestima koje je doneo Bufalo
Bil, i o zadatku koji treba izvršiti. Kapetan se neobično obradovao
izviđačevom izboru, jer je smatrao velikim poverenjem i čašću što
će se boriti uz bok čuvenog Bufala Bila.
— Znao sam da ćete biti oduševljeni, kapetane! — upade Bufalo
Bil toplo stežući ruku oficiru. — Izaberite ljude koji su nam
potrebni, uzmite najbrže i najotpornije konje. U međuvremenu ja
ću skupiti pedesetak naseljenika. Zato ću obići njihove rančeve i
kolibe, tražiću one koji se ne boje smrti. Poslaću ih da se pridruže
vama ovde. Kad budemo krenuli u ovaj pohod, ući ćemo u samo srce
indijanske teritorije, daleko od svih komunikacija i bez ikakvih
mogućnosti snabdevanja. Moći ćemo računati samo na vlastite
snage, moraćemo život braniti na svakom koraku. Sela koja
nameravamo napasti dobro su naoružana i pripremljena. Ako
budemo imali sreće, navući ćemo gro Indijanaca na sebe. Oni će,
računam, požuriti da nas napadnu kako bi spasli svoja sela. Onda

21
ćemo morati probijati sebi put za povratak između njihovih snaga
koje će biti ko zna kolike, možda i tridesetak puta jače od naših.
— Dobro shvatam kakva nam opasnost preti, Bufalo Bil, i
upravo zato jedva čekam da joj se nađem oči u oči — odgovori
Lantong. — Kada polazimo?

22
 GLAVA SEDMA

— Ja najpre krećem da skupim ljude među naseljenicima —

odgovori izviđač. — Zatim, kako sam kazao, njih šaljem vama, a ja
idem dalje svojim putem. Ponovo ćemo se sastati za četiri dana.
— Dobro, a gde?
— Naći ćemo se kod one porušene tvrđave, istočno odavde...
— Kod porušene tvrđave?
— Da, zar je se ne sećate?... Valjda niste zaboravili svoj okršaj sa
Crnim Oblakom i njegovim ratnicima baš tamo u blizini porušene
tvrđave, kapetane Lantong? Takvi se momenti ne zaboravljaju baš
lako.
— Da, savršeno ga se sećam — odgovori kapetan. — Prema tome,
dogovorili smo se! Za četiri dana, u sumrak, kod porušene tvrđave.
Bufalo Bil kratko klimne glavom u znak potvrde, zatim doda:
— Krećite se noću, momci. A odmarajte se od zore do smiraja
sunca.
— Svakako, Bufalo Bil.
— Vaše kretanje mora da ostane u najvećoj tajnosti. Zbog malog
broja ljudstva, to će vam lako poći za rukom. Naravno, ako na putu
sretnete kojeg neprijatelja, taj se ne sme izvući živ.
— Biće sve onako kako vi kažete — izjavi kapetan. — No, mogu
li vas upitati zašto idete ispred nas za četiri dana?
— Jer želim da se obavestim o pokretima Plamene Ruke, a želim
doznati i koliko ljudi ima u toj njegovoj zlikovačkoj bandi.
— Razumem.

23
 — Obaveštavaću vas o svemu, pukovniče Falk — nastavi Bufalo
Bil obraćajući se zapovedniku tvrđave. — Znaćete koliki je broj
neprijatelja s kojim morate računati, mesta u kojima se nalazi i
kakve su mu namere. Nadam se da ćete sve ove podatke dobiti za
nekoliko dana.
— Ali, po kome mislite da me obavestite, Kodi? — upita
pukovnik.
— Poslaću vam čoveka koji mi je veran prijatelj, godinama već
traje naše drugarstvo. Pokazaće vam ovaj prsten, i vi ćete znati da
ga ja šaljem.
Govoreći to, izviđač skine s prsta svoj zlatni prsten koji je bio u
obliku zmije s očima od divnih rubina.
Pruži ga pukovniku koji pročita urezanu posvetu:
„Doći će dan“.
— Razumeli smo se, Kodi — reče zapovednik tvrđave s
divljenjem gledajući izviđača.
— Ja vas napuštam — upade kapetan Lantong koji je već bio
nestrpljiv da što pre otpočne pripreme pred očekivanu i privlačnu
pustolovinu. — Idem da ljudima izdam naređenja — nastavi
salutirajući.
— Dobro — odvrati pukovnik Falk i klimnu glavom odgovarajući
na kapetanov pozdrav. — Možete ići.
— Kapetane! — odjednom se javi mladi zapovednikov sin koji je
celo vreme napeto i ćutke slušao razgovor Bufala Bila i oficira. —
Hoćete li me povesti sa sobom?
Otac se iznenađeno trgnu i zapanjeno pogleda sina.
— Sad nije vreme za šalu, Dan! Ovde se radi o ozbiljnoj situaciji
i o veoma opasnom zadatku.
— Ali ja se ne plašim, tata! — odvrati dečak. — Baš zato što je
situacija opasna, kako ti kažeš, želim i ja biti koristan.
— Tek za koju godinu, Dan — upade mu u reč Bufalo Bil. — Biće
još opasnih situacija, Dan, dok ti ne porasteš, dok ne budeš veći i
snažniji, te ćeš moći da im se suprotstaviš na efikasniji način.
Dečak obori oči u znak pokornosti.
— No, i odviše sam se zadržao — zaključi izviđač — red je i vreme
da pođem i odaberem svoje ljude među lovcima i tragačima.
24
 Nekoliko trenutaka kasnije, Bufalo Bil je napuštao tvrđavu
Ontario otpočinjući jednu od svojih najopasnijih i najodvažnijih
pustolovina.

25
 GLAVA OSMA

U šumi je harala oluja.

Vetar i kiša šibali su po licu usamljenog konjanika, ali je njegov
konj neumorno krčio sebi put kroz crnu i ledenu noć.
Polako, ali sigurno, konj i jahač stigoše do jedne strme,
kamenite nizbrdice obrasle ogromnim stablima.
— Napred, hrabri moj Zlatonogi! — mrmljao je Bufalo Bil
hrabreći životinju umirujućim tonom. — Za koji sat, nećeš se više ni
sećati ove kiše i ove strašne oluje. Imaćemo sklonište, sigurno i
toplo, imaćemo vatre, hrane i odlične zobi za tebe. Hrabro, verni
prijatelju moj! Vidiš, i ja sam umoran, možda i više nego ti, ali ne
smem stati.
U jednom momentu, izviđač napusti stazu kojom je dotad išao,
te se uputi drugim putem prelazeći preko potoka čije su nabujale
vode opasno tekle peneći i kovitlajući se.
Zlatonogom je voda doprla do grudi te se svim svojim snagama
morao boriti da ga ne odvuče besna matica.
No, preturili su i tu nevolju. Još jedan uspeh, pa su se konj i
konjanik našli pred jednom naročito opasnom, kamenitom i
klizavom strminom.
Bufalo Bil skoči na tle i povede konja.
Napredovao je s najvećom opreznošću, dobro pazeći gde će
staviti nogu i vodeći računa da bira put tako da i konju bude što
lakše.
Sišavši, još je stotinak metara išao preko ravni pokrivene
izvanredno oštrim kamenjem.

26
 Onda se odjednom našao pred ponorom koji mu se ispod nogu
spuštao okomito. Na suprotnoj strani, s one strane ponora, u noćnoj
su se tmini tek nazirale konture nečega što je bilo nalik na kolibu.
Bufalo Bil nekoliko puta zviznu, a koji momenat kasnije, na onoj
strani ponora, žmirnu nekakvo svetlo.
Neko vreme je vladala grobna tišina.
Najzad, na kolibi preko puta otvoriše se vrata, kroz koja pade
zrak žute svetlosti, a malo kasnije pojavi se čovek koji je u ruci držao
baklju.
— Samotni Medvede, spuštaj pokretni most! — viknu Bufalo Bil
veselo.
Indijanac, veran izviđačev prijatelj, potvrdno zagunđa.
Prebaci preko ramena dve teške grede te se lakim i sigurnim
korakom uputi prema rubu ponora.
Preko ponora, koji je bio širok najmanje petnaest stopa 2, vešto
postavi grede, tako da je razmak između njih bio jednak na oba
kraja.
Zatim stade između greda postavljati daske i tako stvori mostić
preko kojega su Bufalo Bil i njegov konj prešli lako, kao da se nalaze
na sasvim običnoj stazi.
Indijanac rasklopi most istom brzinom kakvom ga je bio
sastavio, te pođe za izviđačem koji je u međuvremenu bio odveo
Zlatonogog u jednu pećinu, prilično zatvorenu, u blizini kolibe, te
ga je tamo pažljivo timario i hranio obilatim obrokom odlične zobi.
Dva čoveka uđoše u malu ali veoma udobnu kolibu.
Na svetlu lampe, obešene za jednu gredu tavanice, mogla se
uočiti herkulska prilika stanovnika kolibe, crvenokošca srednjeg
doba, inteligentna i izražajna lica, čestitih i odvažnih crta.
Ne govoreći ni reč, Indijanac se odmah uputi vatri koja je gorela
u kaminu i stade pripremati jelo od bizonskog mesa, hleb i kavu.
Bufalo Bil nađe neku suvu odeću, presvuče se, te sede pored
vatre uživajući u svom odmoru.

2 Stopa — mera za dužinu (30 sm.).

27
 Neko vreme dva čoveka nisu uopšte razmenili ni jedne jedine
reči.
Drva su gorela u malom kaminu veselo pucketajući i zračeći
ugodnom toplinom.

28
 GLAVA DEVETA

Posle nekog vremena Bufalo Bil prekide tišinu obraćajući se

Indijancu koji ne bi prvi progovorio nizašta na svetu.
— Reci, Samotni Medvede, šta ima novo?
Izviđač je progovorio na jeziku Komanča.
Indijanac odvrati kratkim gunđanjem. To je značilo da se Bufalo
Bil mora strpeti dok jelo ne bude gotovo.
I zaista, sva je Indijančeva pažnja bila usmerena na komad
bizonskog mesa koji se pržio i s kojega se dizao veoma privlačan
miris.
U svoje vreme je Samotni Medved u južnim krajevima, bio
veoma cenjen poglavica u koga su svi gledali sa strahopoštovanjem.
Mnogobrojni skalpovi koji su mu visili o pojasu i trostruka niska
nokata medveda i drugih zveri svedočili su da se on izvanredno
isticao, kako u lovu, tako i u borbi.
Jednoga dana, kad je Bufalo Bil, nesrećnim slučajem, pao u ruke
jednoj osvetnički raspoloženoj grupi Komanča, te bio osuđen da
umre na stubu mučenja, Samotni Medved, koji se tu zatekao i koji
se nije slagao s tim da belac bude ubijen, krišom prereza konopac
kojim je zarobljenik bio vezan i pomogne mu da pobegne. To je bio
čin koji je Samotni Medved morao platiti smrću. Ali je Bufalo Bil sa
svoje strane uspeo da svoga spasioca izbavi onoga istog stuba
mučenja, ponovo stavljajući svoju glavu u torbu. I od toga trenutka
mu je crvenokožac postao drug veran do groba.
S velikim je zadovoljstvom činio izviđaču sve moguće usluge, a
Bufalu Bilu je on bio jedan od najmilijih ljudi ovoga sveta. Izviđač
je bio siguran da nema te sile koja bi mogla okrenuti Samotnoga
29
Medveda protiv njega, da nema toga poziva koji bi Samotni Medved
poslušao, a da pre toga ne čuje savet svoga belog brata.
Takav je bio čovek koji je sada, zadovoljna lica, postavljao pred
izgladnelog izviđača komad prženog bizonskog mesa i hleb.
Dotle je već sva prostorija mirisala na toplu kavu, te se nekako i
na licima dvojice ratnika, crvenog i belog, ogledalo nekakvo
osećanje ugodnosti.
— Ti si savršen kuvar, Samotni Medvede — usklikne Bufalo Bil
uživajući u mekom i sočnom komadu mesa.
Crvenokožac se kratko nasmeja. — Samotni Medved nije dobar
kuvar, nego večeras govori glad iz moga belog brata.
— Oh, dakako, dakako! — odvrati izviđač u smehu. — Glad mi
ne manjka. Ali je tvoje jelo uvek izvrsno. Uostalom, Samotni
Medvede, ti znaš da ja hvalim samo ono što treba hvaliti, prijatelju
moj.
Indijanac samo klimnu glavom, dok mu je ozbiljno lice
izražavalo zadovoljstvo.
Bez ikakva daljeg razgovora, Bufalo Bil završi jelo. Zatim
odgurne prazan tanjir i duboko uzdahne.
Zatim zapali lulu.
Crvenokožac se bio skupio u jednom uglu, kraj malog kamina.
Izviđač ga pogleda, te će:
— No, Samotni Medvede?
Stari ratnik podiže glavu: — Da?
— Hoćeš li mi reći šta je novo, prijatelju moj? — upita Bufalo Bil
odbijajući iz lule guste dimove koji su se plavičasto dizali prema
gruboj tavanici. — Da li je moj crveni brat učinio ono što sam ga
zamolio?
Crvenokožac se još više uozbilji.
— Samotni Medved nikada ne zaboravlja. Samotni Medved je
video grupe Apača u pokretu. Oni su u pokretu, jer nameravaju da
napadaju i pljačkaju rančeve belih ljudi.
— A ko ih vodi?

30
 — Plamena Ruka, on im je na čelu. Bledoliki je postao veliki
prijatelj njihova plemena — mirno objasni Samotni Medved zureći
netremice u izviđača.
— Da li je Plamena Ruka bio jedini belac s njima?
— Ne.
— Ah, znači tako! Okupila se cela banda! — izviđač će ljutito.
— Da.
— Kada su krenuli? Da li su već odavno na putu?
— Kad je sunce zašlo — odvrati Samotni Medved.
— Znači, biće već nekih sedam-osam sati.
— Da.
— Ali nisu mogli puno napredovati po ovakvoj oluji. Mislim da
će do prvih rančeva stići tek sutra, u najboljem slučaju.
— Da, a možeš li mi reći koliko je ratnika bilo, Samotni
Medvede?
— Hiljadu. Svi naoružani i na konjima.
Bufalo Bil je neko vreme razmišljao.
— Hiljadu? Ne više? Onda su sigurno u svojim selima ostavili
daleko više ratnika nego što sam pretpostavljao. Ali me to neće
sprečiti da izvršim napad onako kako sam nameravao.

31
 GLAVA DESETA

Malo kasnije, Bufalo Bil odloži lulu, a Samotni Medved ga

posluži svojim uobičajenim omiljenim napitkom, viskijem.
Taj se napitak crvenokošcu naročito dopadao. On je tvrdio da ga
je morao izmisliti lično Veliki duh.
— Crveni brate, večeras treba da dodaš puno vode ovom tvom
omiljenom napitku! — reče Bufalo Bil smejući se. — Ostaje nam jako
malo vremena za odmor a hteo bih da sutra ujutro stigneš do
tvrđave bledolikih, da im odneseš jednu moju poruku. Prepoznaće
te po ovom prstenu. Pokazaćeš ga belom poglavici, te ćeš mu
objasniti sve što bude hteo znati o pokretima i broju Apača i o
njihovim saveznicima, bandi Plamene Ruke.
— Da!
— Čim to obaviš, kreni na sever, sve do lovišta Apača, te im javi
da bledoliki pljačkaju i pale njihova sela i da bez milosti ubijaju sve
živo, muškarce, žene i decu.
— A gde će se moj brat naći s belim ratnicima? — upita Samotni
Medved.
— Nedaleko odavde. Čim obaviš ovaj zadatak, vrati se ovde. Ako
bude potrebno, opet ću te potražiti.
— Samotni Medved izvršiće verno ono što želiš, beli brate —
uveri ga crvenokožac.
— U to sam siguran.
Posle kratkog ćutanja Bufalo Bil nastavi:
— A sad, dragi crveni brate, najbolje će biti da malo
odspavamo...
— Da!
32
 — Ostaje nam svega nekoliko sati za odmor.
Verni prijatelj Bufala Bila spremi mu ležaj pokraj kamina, na
koji se izviđač ispruži sa očitim zadovoljstvom.
Drva koja je Samotni Medved bio bacio na vatru izgorela su, te
je na pepelu ostala samo gomilica žeravice.
Kad je sunce izašlo, Bufalo Bil i njegov prijatelj Indijanac već su
se nalazili daleko od kolibe.
Galopirali su svaki na svoju stranu, različitim stazama, prema
određenim ciljevima.
Posle nekoliko sati puta, Bufalo Bil stiže do nekog gaja s visokim
stablima snažnih debala, koji je ličio na kakvu oazu usred beskrajne
pustare zelene trave.
Tu su se nalazile ruševine tvrđave, podignute još u davna
vremena, u kojoj je nekad bila stacionirana jedna brojno slaba
posada. Hrabri vojnici, na nesreću, doživeli su tragičan kraj.
Tvrđava koju su oni junački branili od napada mase Indijanaca
pretvorila se u gomilu ruševina, a branioci su svi izginuli pod
udarcima indijanskih tomahavki 3.
Na tom je mestu sad Bufalo Bil očekivao dolazak kapetana
Lantonga i njegovih konjanika.
Izviđač je timario svoga konja, kad iznenada, ispred gaja, začu
neko šuškanje granja i pucketanje, kao da se tamo probija kakav
bizon ili neka druga poveća životinja.
Izviđač je upravo hteo da hitro skoči u sedlo, kako bi bio
spreman za svaku eventualnost, kad iz gaja galopom izbi jahač,
očito veoma mlad, na prekrasnom čistokrvnom konju.
Na glavi mu je bio veliki sombrero, a odeća mu je bila nalik na
onu kakvu su nosili kauboji. Konjanik spazi izviđača i u njegovim
očima časkom blesnu odsjaj straha.
Bufalo Bil je u ruci držao karabin koji je bio naglo zgrabio još
pre nego što će ugledati nepoznatog. Kauboj je časak zverao levo-
desno kao izgubljen.
Onda mladi jahač u trenu trgne revolver kao da bi se hteo
braniti. U isti mah naglo obode konja te je takvom brzinom pojurio

3 Tomahavka — laka sekira američkih Indijanaca, služi i kao alatka i kao oružje.
33
na izviđača da je ovaj jedva stigao da se skokom skloni ustranu i da
ne bude oboren.
— Ko li je taj kauboj? — upita se Bufalo Bil iznenađeno gledajući
za jahačem koji je odmicao kao strela. — Šta li radi sam u preriji u
tako opasnoj oblasti? Da nije iz kakva karavana naseljenika... a
možda pripada bandi Plamene Ruke?... Ne, ne, verujem... No,
nisam čuo za bilo kakav karavan da se zaustavio u ovom prokletom
kraju. Ko li je taj? To moram doznati. Hodi, Zlatonogi, pođimo za
njim! Kao da leti prerijom... Baš je glup taj kauboj — doda
smeškajući se. — Ide u susret bezbrojnim opasnostima da bi
pobegao od onoga ko bi ga mogao zaštititi. Samo ako ne pripada
onim belim prokletnicima što su se udružili s Apačima...
Tako govoreći sam sa sobom, izviđač se našao u sedlu i kao
munja je već leteo za mladim kaubojem.
Ali, čudo se desilo — izviđačev je konj naišao na bržeg trkača!
Begunčev čistokrvni konj tukao je brzinom čuvenoga konja
velikog izviđača.
Zlatonogi se svom silom trudio da što većim skokovima grabi
gotovo sasvim ravan teren prerije. Ali nije mogao dostići svoga
suparnika, te je razmak između njih bivao sve veći.
I na kraju, Bufalo Bil je morao priznati svoj poraz.
— Stani, Zlatonogi! Ne mogu od tebe tražiti nemoguće! —
uzvikne Bufalo Bil vukući uzde i okrećući konja na suprotnu stranu.
— Uzalud smo se zamorili. Vratimo se tamo do ruševina, ne
zaboravimo da imamo sastanak s kapetanom Lantongom. A, ipak,
voleo bih doznati ko je onaj mladi kauboj, koji se usudio da sasvim
sam zađe u ovaj opasni kraj!... To je prvi koji me je dosad tukao u
ovakvoj trci. Ali nisi ti kriv, stari moj verni Zlatonogi. Učinio si sve
što je bilo u tvojoj moći, a to nije malo! Čudan je ovaj susret, ne
znam šta da zaključim iz njega.
Čim se vratio do ruševina, Bufalo Bil je stao ispitivati gaj da bi
otkrio kakve tragove brzoga begunca.
Međutim, jahač je bio prošao kroz gaj, a da nije ostavio nikakav
značajniji trag.
Sve više iznenađen i već pomiren sa svojim porazom Bufalo Bil
najzad skine sedlo i pusti konja da pase u blizini.

34
 Tako prođe ceo dan, i dođe toliko očekivano veče.
Izviđač se umota u živopisno vuneno ćebe, sa namerom da
zaspi.
A mogao je spavati bez ikakva straha, jer je hrabri i verni
Zlatonogi bio, takođe, i izvrstan stražar, navikao da njišti na
najmanji sumnjiv znak budeći tako i svoga gospodara kome je san
uvek bio lak.
Najedared, još uvek budni Bufalo Bil začu topot konja u
pokretu.
Ustade.
Iz daljine, kolona vojnika se oprezno približavala gaju.
Bili su to konjanici iz tvrđave Ontario.
Nešto kasnije Bufalo Bil se rukovao s mladim kapetanom i
pozdravljao s ostalim ljudstvom.

35
 GLAVA JEDANAESTA

Predvođen Bufalom Bilom, odred je ušao u gaj do ruševine stare

tvrđave.
Odmah su upaljene velike vatre i pripremljeno logorište.
Nebo je bilo sasvim vedro, osuto zvezdama, ali noć nije bila jako
hladna.
Dok su vojnici bili zauzeti oko svojih konja, prilično umorni od
puta, zapovednik odreda saopšti Bufalu Bilu da im se na dugom
putovanju nije ništa posebno dogodilo, osim što su naišli na jednu
grupicu Indijanaca koja je uništena do poslednjeg.
Izviđač, sa svoje strane, ispriča kako je poslao Samotnog
Medveda u tvrđavu, a odatle među Indijance da ih uzbuni i da ih
nagna na povratak u sela. Zatim je ispričao kako je susreo
nepoznatog usamljenog jahača.
Opisao ga je detaljno, ispričao kako je bio izvanredno priseban
i smeo, kako je njegov čistokrvni konj brzinom nadmašio
Zlatonogog i kako je uzalud jurio za njim da ga stigne.
Nadao se da će od lovaca i tragača koji su se nalazili s vojnicima
možda dobiti kakav valjan podatak o nepoznatom, ali niko među
onim ljudima, koji su, ipak, poznavali svaki pedalj prerije, nije bio
u stanju da bilo čime pomogne izviđaču.

☆ ☆ ☆

Tri sata kasnije Lantongovi ljudi ponovo su bili u sedlu vođeni

izviđačem i svojim kapetanom.

36
 Oko dva sata noću došli su do brda. Zatim je Bufalo Bil nekoliko
milja vodio kolonu kroz šumu, do ulaska u jednu usku dolinu.
Tu se zaustaviše.
— Sad se nalazimo na oko dve milje od velikog sela Apača —
upozori Bufalo Bil. — Tu ćemo se odmoriti do ranog jutra. Zatim
ćemo preći na delo.
I govoreći to, on skoči s konja.
Sa sedla skide svoje obojeno vuneno ćebe da se njime ogrne.
Potom leže na tle, a svi ostali odmah slediše njegov primer.
Kad su svi legli, te je nastala savršena tišina, izviđač reče:
— U selu ima najmanje dve hiljade duša, a moramo računati da
meću njima ima mnogo ratnika. Moj plan je ovakav: sa tridesetak
ljudi krećem pravo na selo i otpočinjem pucnjavu. Deset minuta
kasnije, vi kapetane, napadate s grupom, takođe od tridesetak ljudi.
Preostalu četrdesetoricu podelićemo u dva odreda. Prvi neka vodi
lovac Džo i on će s njima naterati u bekstvo indijanske ponije, koji
se nalaze na pašnjaku; a drugi odred, koji će voditi poručnik Brejdi,
neka bude rezerva koja će poslednja upasti u okršaj.
Celi odred od stotinu konjanika pažljivo ga je slušao.
Bufalo Bil nastavi:
— Čim Džo rasprši ponije i svu stoku, i on kreće na selo i upada
u borbu.
— U međuvremenu mi ćemo već izazvati paniku među
crvenokošcima, a tek kad naleti i poručnik Brejdi, oni će pomisliti
da imaju pred sobom najmanje četiri-pet stotina ljudi, te da im
drugo ne preostaje nego da beže! Naravno, mislim da ne moram
naročito naglasiti kako treba voditi računa da se ne rane starci, žene
i deca! — dodade Bufalo Bil povišenim glasom kako bi ga svi dobro
čuli. — Neka nas nikakva želja za osvetom ne navede na to da
zaboravimo da smo vojnici i ratnici i da je naš zadatak samo
otvorena borba s buntovnim neprijateljem, te da smo ovde jedino
za to da ponovo uspostavimo red i mir na ovoj teritoriji!
— Koliko ćemo dugo ostati u selu? — upita kapetan Lantong.
— To će zavisiti od njih i od otpora koji nam budu pružili —
odvrati izviđač.
— Svakako, i zato naš napad mora biti što iznenadniji i žešći.
37
 — Odatle onda prelazimo na drugo selo, nešto dalje. U blizini
toga drugog sela je vodopad — nastavi izviđač — i od njegove buke
neće se čuti naše približavanje... Na taj način, nadam se, da ćemo
im i tamo doskočiti i iznenaditi ih.
Kapetan se složi klimanjem glave.
— Kada i to selo uništimo — nastavi Bufalo Bil — proći ćemo
kroz dolinu koja se nalazi ispod njega. Tamo je ulogorena banda
belih odmetnika koji čine svoja zlodela maskirani kao crvenokošci i
koji su deset puta gori od najkrvoločnijih Apača. Moramo po svaku
cenu naći skrovište tih zlikovaca! Potom ćemo noć provesti u
planini, a sutradan ćemo napasti mala plemena koja su ulogorena u
prerijskim šumama. Sledeće noći koristićemo se mrakom da se
povučemo, jer ne želimo da ostalim Apačima pružimo uživanje da
nas vežu za stub mučenja.

38
 GLAVA DVANAESTA

Pošto je Bufalo Bil izložio svoj plan, celi se odred odmorio

nekoliko sati, a u praskozorje je krenuo.
Iza vojnika, na čelu kojih je bio Bufalo Bil, išla je grupa lovaca i
naseljenika, zajedno s nekim prijateljski naklonjenim Indijancima.
Nad indijanskim selom vladala je duboka tišina.
Njegovi stanovnici su bezbrižno spavali, nije bilo čak ni stražara.
Tu i tamo, ispred nekih šatora gorele su vatre koje su održavali
mladi lovci željni da krenu rano ujutro u lov.
U savršenoj tišini, Bufalo Bil povede svoj odred do onih
vigvama. Onda dade ugovoreni signal.
Bio je to strahovito prodoran ratnički poklik, čija se jeka ponovi
u beskraj, a vojnici ga prihvatiše, te se snagom svojom ustostruči
jezivo i smrtonosno.
Zatečeni na spavanju, Indijanci skočiše, prestravljeni onim
njima veoma poznatim krikom.
Konjanici se kao lavina sručiše na selo kome je bilo namenjeno
uništenje.
Upola izbezumljeni, očiju iskolačenih od straha, crveni ratnici
su na brzinu, nesigurnim rukama, zgrabili svoja oružja i izletali iz
šatora koji su se rušili.
Ali su padali kao snoplje pod ubitačnom vatrom vojnika koje je
vodio Bufalo Bil, a koji su bili svi izvrsni i nepogrešivi strelci.
Istoga časa, planuše prvi šatori, te se vatra brzo širila po celom
selu. Nešto kasnije, gorelo je već na sve strane. Plameni jezici dizali
su se visoko, te se celo selo pretvorilo u more ognja iz kojeg je
sukljao gust, crn dim.
39
40
 ☆ ☆ ☆

Dotle su naseljenici, vođeni lovcem na bizone Džoom, takođe,

izvršili svoj zadatak, te su nagnali u bekstvo stoku.
Poludivlji poni u paničnom trku sjuriše se prema selu, gde još
više povećaše paniku među Indijancima.
Napad je izveden upravo onako kako je izviđač želeo.
Gotovo polovina indijanskih ratnika je pobijena, dok su smeli
napadači izgubili svega šest ljudi.
Prestravljeno stanovništvo još nije bilo svesno ni svega onoga
što se dogodilo, a već je selo bilo praktično uništeno i njegova
odbrana slomljena.
Plamen nije poštedeo ni jedan jedini šator, dok su preživeli
bežali prema brdima kako bi spasli glavu.
U međuvremenu je odred već galopirao prema drugom selu,
udaljenom desetak milja, kako bi nastavio svoje delo uništenja.
Kako je Bufalo Bil bio predvideo, huka vodopada, u blizini sela,
nadjačala je topot kopita konja.
Kad su Apači ugledali neprijatelja, on se već nalazio među
njihovim vigvamima.
Prestravljeni Indijanci, koji nisu mogli ni slutiti da bi bledoliki
mogli biti uokolo na stotinu milja, nisu imali vremena ni da shvate
šta se to s njima dešava. Mogli su ili bežati ili ginuti, tako reći, bez
borbe.
Zato i nije čudo što su jurili kao izbezumljeni ne stigavši ni da
dohvate oružje.
Bežali su uzbrdo u grupicama, dok se za njima naselje
pretvaralo u ogromnu buktinju. Plamen je strahovitom brzinom
proždirao njihove vigvame.
Najzad, Bufalo Bil naredi da se zatrubi povlačenje.
— Brzo! — vikao je konjanicima. — Ne smemo gubiti vreme! Sad
moramo napasti bandu Plamene Ruke, pre nego što stignu da se
spoje s Indijancima. Napred, hrabri moji konjanici!

41
 GLAVA TRINAESTA

Na svojim brzim konjima, trupa je jurila za Bufalom Bilom.

Ljudi su bili oduševljeni dosadašnjim uspehom, te su jedva čekali
da se obračunaju još s belim odmetnicima, najgorim ološem prerije,
pravim začetnicima ovoga krvavog rata.

☆ ☆ ☆

Ni odmetnici se nisu nadali ovakvoj poseti. Odmarali su se u

svom logoru, sanjareći o lakom plenu koji ih čeka na rančevima, o
novim pokoljima i razbojništvima u kojima će zadovoljiti svoju
krvožednu narav.
Kad su konjaničke trupe zatrubile juriš, od strašnog
iznenađenja bili su u prvi mah kao paralizovani.
Onda su ugledali ne odred, nego lavinu koja se valjala prema
njima — takav su im prizor morali pružiti konjanici koji su se
okomili na njih u ludom trku konja pucajući i urlajući kricima koji
su ledili krv.
Banditi se naprosto razbežaše kao čopor prestrašenih šugavih
pasa.
Jedino Indijanci pružiše otpor.
Bilo ih je dvanaestak, iz plemena Ute.
Ratnici ne htedoše slediti primer svojih belih saveznika, nego
dočekaše konjanike uzvraćajući vatrom.
Hrabri su bili, ali odveć malobrojni da se odupru.
Ona lavina ih jednostavno zbrisa.

42
 Onda vojnici i naseljenici požuriše da svoje već umorne konje
zamene konjima koje su našli u blizini logora bande. Razbojnici su
imali sve same prekrasne životinje, snažne i odmorne.
Bufalo Bil nađe pogodno mesto, teško dostupno, gde smesti
ljudstvo za noćni počinak.
Sve su mere predostrožnosti preduzete da ne bi bilo nikakvog
iznenađenja.
Bufalo Bil se, zapravo, bojao da bi pre ili kasnije mogli imati na
vratu sve Indijance iz popaljenih sela. Znao je da će oni, čim dođu k
sebi te se skupe, krenuti tragom konjanika da se osvete.
U tom slučaju, kad bi ih Indijanci napali u punom svom broju,
konjanici bi se našli u teškoj, gotovo bezizlaznoj situaciji.
Noć, međutim, prođe tiho i mirno.

☆ ☆ ☆

Nastavljajući svoj pohod, odred kapetana Lantonga imao je još

nekoliko okršaja s osamljenim grupicama Indijanaca. No, borbe su
bile kratke i pobeda laka.
Bezbrojne su milje prevalili, mnoge šume prošli, ne štedeći svoje
snage.
A za njima su ostajale samo gomile pepela, tamo gde su bili
indijanski vigvami i sela.

☆ ☆ ☆

Tih dana je sunce nemilosrdno peklo. Njegovi zraci su

nemilosrdno palili vojnike, iz njih crpli snagu, cedili ih, a prašina im
se uvlačila u usta, nos, oči... Hrane su imali malo, morali su štedeti,
izdržati na jednom mršavom obroku dnevno.
Odred, sad već prilično proređen, jer je uspeh morao biti plaćen
mnogobrojnim, dragocenim životima, konačno se našao nadomak
šumice u kojoj se nalazila porušena tvrđava. Pred njima je bila tačka
odakle su pošli, puni odvažnosti i odlučnosti.

43
 Sad su očekivali da u šumi na ruševinama tvrđave nađu tako
neophodan odmor.
Ovoga puta Bufalo Bil nije bio na čelu već na začelju kolone. Nije
mu se žurilo da što pre siđe s konja. Zaustavljao se svakog trenutka
da pogledom ispita horizont.
Na hrptu poslednjeg brežuljka, pred samom šumom koja će im
pružiti zaklon, izviđač se poduže zadržao da najpažljivije ispita
daljine.
Da ga je kogod toga momenta posmatrao, uočio bi kako mu je
preko lica prešao trzaj, kako mu se pogled, inače miran i
hladnokrvan, odjednom osenčio nekakvim nemirom i zebnjom.
Čelo kolone upravo je ulazilo u šumu, ugodno svežu, u koju su
koso prodirali oslabljeni zraci sunca na zapadu.

44
 GLAVA ČETRNAESTA

Zaista je Bufalo Bil imao zašto da bude zabrinut: bio je ugledao

čitavu jednu vojsku indijanskih ratnika koja se kretala tragom
konjanika.
Otezali su se njihovi dugi, gusti redovi, premda ih je malo bilo
na konjima.
Lako bi konjanici pobegli crvenokošcima da su im konji bili
dobro nahranjeni i odmorni. Na nesreću, i ljudi i životinje bili su
odveć iscrpljeni, sprženi suncem i žegom, jedva su se vukli od
umora.
U takvom stanju ni sanjati se nije moglo o nekom bekstvu.
Odmor je bio neophodan, stati se moralo, makar i po cenu okršaja
s tako nadmoćnim neprijateljem kojemu je želja za osvetom davala
još veću snagu.
Bufalo Bil stajao je neodlučno, nije znao kako da reši ovu
situaciju i da izvede ljudstvo iz smrtne opasnosti. Razmišljao je o
mogućnosti da, ipak, povede ljude na proboj prema tvrđavi Ontario,
i uz cenu najvećih žrtava, ali je takvo rešenje morao odbaciti, jer mu
nije mnogo trebalo da uvidi da je neizvodljivo.
U blizini mu se nalazio kapetan Lantong koji je video izviđačevu
zabrinutost, te je očekivao obaveštenje.
— Priznajem vam da ne znam šta treba preduzeti — najzad se
oglasi izviđač posle dugog ćutanja.
— Recite mi o čemu se radi, Bufalo Bil! — upita kapetan
Lantong.

45
 — O čemu se radi? Bolje pitajte: o kome, a ja ću vam odgovoriti:
o snazi crvenokožaca koja će nam uskoro biti na vratu. Evo, izvolite,
uverite se vlastitim očima, dragi kapetane, pa mi se nećete čuditi.
Kapetan uze dogled i uperi ga u pravcu koji mu je pokazivao
izviđač.
— Pravo imate! — duboko uzdahnu kapetan Lantong trenutak
kasnije. — Ali, ja neću očajavati. Moramo priznati da nam je celo
ovo vreme sreća bila vraški naklonjena. Ne želim verovati da nas
ona napušta tako naglo, sad kad smo na kraju našeg uspešnog
poduhvata. Napali smo kao munje hiljade Indijanaca, a izgubili smo
svega dvadeset i pet ljudi... Nisam tako bezosećajan da ne bih
oplakivao te junake što su se borili kao lavovi, ali zar oni nisu bili
neophodne žrtve? Žrtve za naš uspeh?... U redu, nema smisla ovo
moje filozofiranje. Recite, Bufalo Bil, šta biste vi predložili da
uradimo?
— Ni sam ne znam ništa pametno. Mislim da je u tom slučaju
najbolje čekati razvoj događaja. Ako produže ovim tempom, oko
pola noći mogli bi nas zasigurno napasti. Međutim, ako i oni budu
stali, onda će nas stići tek sutra, što bi za nas bilo mnogo bolje. Do
tada bi se ljudi i konji odmorili koliko im treba, pa bismo se, možda,
mogli probiti kroz one indijanske pešake... Ali, ako stignu ranije,
kako se ja bojim, imaćemo i te kako burnu noć!
Međutim, noć prođe bez ikakvih nezgoda. Protekla je tiha,
mirna, crna, u zebnji stražara i nemirnom snu spavača, u stalnom
buđenju i trzanju na najmanji šušanj, ali je ljudstvu pružila izvestan
odmor.
A ujutru, kad zora zarudi, a potom se i sunce pomoli, nigde nije
bilo ni jednog Indijanca.
To je bilo ugodno iznenađenje od kojeg se među ljude vrati
dobro raspoloženje. Opet su se čule šale, odjekivao je smeh, živost
je bila gotovo bezbrižna.
Samo Bufalo Bil nije delio to veselje. U onome što je ljude
radovalo slutio je još goru opasnost, ratnu varku neprijatelja.
Prokrstario je celom šumom pa se pope na jednu uzvišicu
odakle će posmatrati.

46
 Pola sata kasnije vratio se u logor. Među veselim vojnicima
odudaralo je njegovo uozbiljeno, smrknuto lice.
Kapetan mu pođe u susret te ga upita:
— No, Bufalo Bil?
Uto se i ljudstvo okupi oko izviđača, jer je njegovo
neraspoloženje odmah unelo u logor zbunjenost. Ljudi su se pitali
šta li izviđač sada nosi.
Usred grobne tišine odjeknuše izviđačeve reči:
— Ima nekih novosti. Nisu rđave što se nas tiče!...
Izviđač slegnu ramenima, kao da bi hteo reći kako nema potrebe
da bude opširniji.
— Najzad, morali bismo se veseliti što smo naš zadatak izveli
tako temeljito, što smo ga priveli uspešnom završetku. Sad mogu sa
sigurnošću reći da su rančevi spaseni... Moj prijatelj Samotni
Medved stigao je meću Apače te ih je upozorio da njihova sela
gutaju oganj i smrt. Upravo zato, evo, na tri milje odavde ulogorila
se glavnina indijanskih snaga. Sad sigurno razmatraju koji je
najbolji način da upadnu u naš logor. Prema tome, drugo nam ne
preostaje nego da sačekamo šta će oni odlučiti! Uzalud je pokušati
da zapodenemo bitku s njima, samo bismo išli u susret sigurnoj
smrti, jer ih ima po stotinu na našeg jednog.
— Ali šta onda da učinimo — nestrpljivo će kapetan Lantong.
— Pustićemo ih neka dignu opsadu oko nas! — Ovde imamo
dovoljno vode, a mesto je pogodno za dugu odbranu. Tu ćemo
sačekati pomoć.
— Pomoć? Otkuda? Kako? Nemamo nikakve nade da bi nam
kogod mogao priteći u pomoć! — uzbuđeno odvrati kapetan
Lantong.
— Ko to kaže? — smirenim će glasom Bufalo Bil. — Za to ću se
ja postarati, do vraga! Da, kapetane! Vi organizujte odbranu i držite
se po svaku cenu! Ne dajte se koliko god žestoko oni napadali!
Ponavljam, ovde je idealno mesto za dugu odbranu!
— Ali odakle bi nam mogla priteći pomoć?
Izviđač se slatko nasmeja.
— Iz tvrđave, sto mu gromova! Uostalom, zar tamo nemamo
pukovnika Falka?
47
 — Ideja nije loša — gorko će kapetan Lantong, s mrvicom
ironije. — Ali neće ga valjda samo nebo obavestiti?
— Nebo neće, ali ja hoću!
— Vi?! To je zaista besmislica! Takav pokušaj ne može uroditi
nikakvim plodom, nego samo smrću, dragi moj Bufalo Bil!
— Smrću, da, ali za one koji mi se nađu na putu, kapetane.
Budite sigurni da znam šta govorim.
Koliko god njegove reči bile smele, tihi mir i odlučnost
izviđačevog lica kazivahu da taj čovek zna šta govori i ume sprovesti
svoju nameru u delo.
Ne oklevajući ni časka, izviđač skoči u sedlo i pogladi po vratu
plemenitu životinju koja se na jutarnjoj svežini bila živo razigrala,
željna da što pre pođe u susret novim naporima i iskušenjima.
Kapetan je očajničkim pogledom preklinjao izviđača.
— Kodi, samo jednu reč, jedan savet, pobogu! Vaša će žrtva biti
uzaludna! Dajete život nizašta! Ne možete nam time pomoći!
Ali se izviđač ipak smeškao.
— To iz vas srce govori, kapetane. No, odvratiti me ne možete.
Meni dužnost nalaže da učinim ono što držim jedino izvodljivim.
Neko mora otići po pomoć, inače nam nema spasa. A ko je za takav
zadatak pogodniji od mene? Ne potcenjujem ničiju hrabrost,
kapetane, ali se ujedno uzdam u svoje iskustvo i u svoga konja. On
je nenadmašan, ali na njemu moram biti ja. Imajte poverenja u
mene!... No, za slučaj da se, ipak, više ne vidimo, zbogom, dragi moji
drugovi! Zlatonogi, polazimo!
Rekavši to, izviđač obode konja koji pojuri kao strela.
Jurio je Zlatonogi i jurio, i ubrzo je Bufalo Bil ugledao u preriji
ogroman polukrug crvenokožaca, koji se sve više zatvarao oko šume
u kojoj su se smestili konjanici.
Na zapadu je bila praznina koja se postepeno sužavala kako su
se bližile dve kolone Indijanaca. Na tom mestu se imao zatvoriti
krug oko opkoljenih.
Izviđač usmeri konja prema ovoj tački.
Još ga je pola milje odvajalo od one spasonosne breše.
Na sreću, Indijanci ga još nisu bili zapazili, jer je jurio između
šumskog drveća.
48
 Tek kad je prevalio pola puta, već na otvorenoj preriji, Indijanci
ga ugledaše i lako pogodiše njegovu nameru.
Odmah se iz stotine grla podiže urlik, dok su vojnici, dršćući u
zebnji, s ruba šume pratili izviđačevu vrtoglavu trku.
Izviđač spazi kako dve kolone, koje su imale zadatak da zatvore
krug, žure da mu spreče proboj. Znao je da sada sve zavisi od brzine
njegovog Zlatonogog.
Kratkim uzvicima podbadao je plemenitu životinju da juri sve
brže.
Zlatonogi udvostruči brzinu, kao da je shvatio da gospodarev
život sad zavisi jedino od njega, od njegove brzine i izdržljivosti.
Kad se neustrašivi izviđač našao u samoj tački proboja, razmak
između dveju grupa crvenokožaca nije bio veći od trista metara.
Zaglušna buka se podiže, praćena žestokom pucnjavom. Ali, kao
zaštićen nekakvom čarobnom moći, Bufalo Bil ostade uspravan u
sedlu, s po jednim revolverom u svakoj ruci iz kojih je sipao olovo i
levo i desno, dok je prolazio između Indijanaca.
A onda, uz gromke ratne poklike, jedna se oveća grupa
Indijanaca odvoji od glavnine i pojuri za izviđačem.
Međutim, svaki njihov napor bio je uzaludan. Razmak između
njih i gonjenog bivao je sve veći, nastajao je upravo zapanjujućom
brzinom.
Zlatonogi nije popuštao, nije smanjivao trk. Gonioci su
zaostajali, jedan po jedan otpadali. Najzad, pomireni s neuspehom,
okretali su konje i vraćali se pokunjeno svojima.
Bufalo Bil je i ovoga puta dobio trku.
Konjanici su s nemim divljenjem gledali podvig slavnog
izviđača. Njegov proboj nisu pozdravili ni jednim poklikom, kako
ne bi smesta privukli na sebe pažnju neprijatelja, ali su u srcu
likovali i bili ushićeni što su svojim očima pratili takav predivan
poduhvat srčanosti i odlučnosti. I tiho su se pripremali da svojim
otporom neprijatelju budu dostojni izviđačeva dela.

49
 GLAVA PETNAESTA

Sad ćemo na čas prekinuti našu pripovest da bismo se vratili

Apačima.
Bilo je veče, onog istog dana kad su Indijanci krenuli u svoj ratni
pohod, s namerom da napadnu i unište rančeve belih naseljenika.
Indijanski logor, svojom živošću i pripremama koje su u njemu
vršene, jasno je govorio da se crvenokošci nalaze na ratnoj stazi.
U jednom momentu, u logor upade indijanski ratnik na konju
oblivenom penom. Na iscrpljenoj životinji videlo se da je morala
preći dug put i u stalnom punom trku.
Sunce je upravo zalazilo.
Kraj svoga šatora, naslonjen na jedno deblo, stajao je Plamena
Ruka, okružen nekolicinom svojih ljudi, belih odmetnika i
pljačkaša.
To je bio čovek herkulske građe, crne brade, mrka i ponosna
pogleda. Pažljiv bi posmatrač u njegovom držanju naslutio bivšeg
oficira.
Bio je nekako zamišljen.
U blizini, oko jedne logorske vatre, sedelo je nekoliko
indijanskih poglavica. Okupili su se da razmotre svoj ratni plan.
Desilo se da Crvena Sekira, Crni Orao i Ričući Bik, tri najvažnije
poglavice, nisu imali isto mišljenje, što je bila retka pojava među
njima. Ričući Bik hteo je bespogovorno slediti plan Plamene Ruke,
po kojem bi još pre ponoći trebalo napasti prve rančeve, udaljene
svega dve milje, dok su se ostala dvojica, Crvena Sekira i Crni Orao,
energično protivili tome.

50
 Otpadnik je nekoliko trenutaka čekao, zatim se naglo i s
revoltom obrati crvenokošcima:
— Vas trojica gubite se u brbljanju kao kakve žene!
— Što to zbori naš beli brat? — upita Ričući Bik, uvređen u svom
dostojanstvu.
— Sto mu bogova i vragova! — ljutito viknu Plamena Ruka. —
Šta vam je, što se već jednom ne složite? Samo vi tako lupajte,
oklevajte neka vreme prođe, pa će biti prekasno, to vam ja kažem.!
— Beli poglavica ima pravo! Napašćemo još noćas! — složi se s
tim Crvena Sekira.
— Tako valja zboriti! — vatreno će beli odmetnik, lica užarena
nekakvom paklenom mržnjom. — Napadnite ih, prokletnike, sve ih
pobijte, ukrasite vaše opasače njihovim skalpovima, spalite njihove
rančeve, odvedite im žene i kćeri, neka pune vaše vigvame i neka
vam služe za razonodu. Pokažite tim gadovima ko je gospodar ovih
prerija!
Crvene su poglavice u muku slušale kako njihov beli saveznik
iskaljuje bes prema svojoj braći po krvi i boji. Na njihovim
nepomičnim licima ni crta se nije pomakla, ni jedan mišić nije
zaigrao, niko ne bi mogao reći da li ih odmetnikove reči
oduševljavaju ili, pak, u njima pobuđuju druga osećanja.
Upravo, u tom trenutku u logor je uleteo onaj Indijanac na
zapenjenom i posustalom konju. Odmah su ga doveli do vatre oko
koje su sedele poglavice.
Otpadnik se odmah okrenu pridošlici, koji je pozdravio prisutne
po indijanskom običaju, te mu reče glasom punim najgoreg
prezrenja:
— Šta traži kod nas Samotni Medved? Zar se on ne krije kao
obična kukavica dok se mi nalazimo na ratnoj stazi?
Pogođen teškom uvredom, Samotni Medved se ponosno
uspravi, u očima mu blesnu oganj, pretećim pogledom odmeri belog
otpadnika.
— Samotni Medved nije kukavica! — odvrati on oporim glasom.
On dolazi s ratnih poprišta gde je pratio bledolike, od momenta kad
su izašli iz tvrđave, te je bio stalno na njihovu tragu. A sad je dojahao
do logora svoje braće da im javi kako bledoliki ognjem i krvlju

51
pustoše po brdima. Oni su u pepeo pretvorili naša mirna sela, pobili
su naše hrabre ratnike i oterali naše žene i decu meću zidine...
Na ovu vest začuo se krik besa. Strašna se novost začas pronela
logorom, od usta do usta, svugde je nastala pometnja, zbunjenost.
Indijanci se nisu mogli snaći, bili su izbačeni iz svoga hladnokrvnog
mira.
Ali se na to podiže moćni glas Plamene Ruke, koji nadjača buku
vreve i meteža:
— Zar se tako lako dajete nasamariti? Pa ko je taj koji je doneo
tu vest? Jedan običan pas Komanč, s jezikom zmije!... On laže!
S jarosnim krikom Samotni Medved munjevito trgnu nož iza
pojasa, te se panterskim skokom baci na otpadnika.
Beli bi odmetnik toga trenutka skončao svoj izdajnički život, da
crvene poglavice nisu hitro skočile na noge i zgrabile Samotnog
Medveda. Jedva su ga držali dok je on jarosno vikao:
— Plamena Ruka je taj koji laže! On je izdajnik, njemu ne treba
verovati! Ali, on će jednog dana iskusiti svu silinu osvete Samotnog
Medveda!
Crvenokošci su ćutke slušali ovu pretnju i gledali razbesnelog
Komanča.
— Samotni Medved nikad ne laže! — nastavi Komanč. — U njega
je jezik pravog čoveka! Neka me moja crvena braća zadrže tu, kao
zarobljenika, i neka me spale na stubu mučenja ako moje reči nisu
istinite! Ali znajte: bledoliki iz tvrđave sad su u brdima. Dok vam
Samotni Medved ovo govori, oni pale i ubijaju! Jest, moja crvena
braćo, sada gore vigvami crvenih ljudi!
Ni jedan Indijanac nije sumnjao u reči Samotnog Medveda.
Odjekivali su krici besa i osvete, u logoru je nastao opšti metež.
U najvećoj brzini konji su okupljeni i dovedeni s pasišta,
grozničavo se spremale stvari, logor se dizao. Više niko nije ni
pomišljao na napad na rančeve, sve je obuhvatila samo jedna želja:
da što pre stignu do svojih sela, da spasu šta se spasti može i da se
osvete bledolikima.
Uzalud je Plamena Ruka pokušavao da svojim autoritetom utiče
na Indijance, uzalud je kumio, molio, preklinjao, proklinjao i pretio,
svaki se poglavica doslovce oglušio o njegove reči.
52
 Kipteći od besa, sipajući najstrašnije kletve, morao je, sat
kasnije, gledati kako navratnanos polazi cela vojska Apača, kako
kreće u pomoć svojim selima u brdima.
I tako on ostade sam, s onom nekolicinom iz njegove bande, u
napuštenom logoru.
Međutim, bio je uporan i odlučan čovek, koji je te svoje vrline
stavio u službu svoje zle ćudi i mračnih, krvožednih i osvetoljubivih
ciljeva. Nije odustao od svoga plana, nego je odlučio da samo sa
svojom bandom, bez Indijanaca, iste noći krene na obližnje rančeve,
da ih spali, pobije rančere i njihove porodice i dođe do bogata plena.
— Nema nas mnogo — reče on svojim ljudima. Dobro bi bilo kad
bi i ostali bili s nama, ali će nas, ipak, biti dovoljno.
I tako, zaštićen mrakom, Plamena Ruka se sa svojim ortacima
hitro uputi prema dolini da meću mirne rančere unese stravu, oganj
i smrt.

53
 GLAVA ŠESNAESTA

Pošto je onim svojim nečuveno smelim potezom tako reći za

dlaku kliznuo između dve grupe Apača koje su zatvarale krug oko
odreda konjanika i naseljenika i pošto se, zahvaljujući svom
Zlatonogom, koji je i ovoga puta u punoj meri opravdao ime, brzo
oslobodio gonilaca, Bufalo Bil je nekoliko sati nastavio svoj ludi trk
ne smanjujući tempo. Tek onda je dozvolio Zlatonogom da uživa u
kratkom odmoru.
Plemenitoj životinji, veoma snažnoj i izdržljivoj, bilo je dovoljno
veoma malo — svega jedan sat — pa je opet bila sveža i raspoložena
poput svoga gospodara-izviđača. Bufalo Bil je tako nastavio put te
je galopom jahao celu noć.
Na sat pre izlaska sunca Bufalo Bil se našao u jednoj pitomoj,
zelenoj uvalici kojom je tekao potok savršeno bistre vode. Duž
njegovih obala rasle su vrbe, a svugde se na blagom vetriću povijala
sočna, bujna prerijska trava.
Izviđač tu sjaha, obrisa oznojenog konja, napoji ga i pusti ga da
slobodno pase.
Zatim ubi jednog zeca, ispeče ga na tihoj vatri, najede se, popuši
lulu, pa se umota u ćebe i zaspa.
Mogao je spavati mirno i sigurno — znao je da Zlatonogi bdi i da
mu nema boljeg stražara od vernog konja.
Dva sata kasnije ponovo je bio u sedlu, te je svom brzinom jezdio
prerijom. I tako je putovao celog dana dajući sebi i konju još dva
puta po dva sata odmora. Zatim je jahao neprestance celu noć i
ujutru se našao pred tvrđavom.

54
 Prešao je kroz spoljne šančeve i kamene bedeme, podignute za
slučaj napada Indijanaca, i ušao u tvrđavu gde su ga vojnici dočekali
poklicima oduševljenja.
Neizmerno su se radovali gledajući svoga heroja.
Međutim, na prvi pogled oko sebe izviđač je osetio da se u
tvrđavi dogodilo nešto neobično.
Presekla ga je pomisao da nije možda bilo borbe s Indijancima i
da se nije pukovniku Falku što dogodilo. Srce mu se na to sledilo,
strepeo je dok je pukovnikov ordonans jurio prema njemu.
— Pukovnik Falk? — upitao je ordonansa koji je bio stao pred
njega.
— Tu je, u svojoj kancelariji — odvrati vojnik salutirajući.
— Vodi me k njemu — reče izviđač u sebi uzdahnuvši s
olakšanjem.
Hvala nebesima, slutnja ga je ovoga puta prevarila.
Ali, kad se našao pred pukovnikom, odmah je uvideo da mu je
slutnja i ovoga puta, ipak, bila opravdana.
Pukovnik je u njega zurio ugaslim pogledom, lice mu je bilo
bledo kao u mrtvaca.
— Dobro nam došao, Kodi! Kakve nam vesti donosite?
Glas pukovnikov je bio čudnovato isprekidan, u njemu nije bilo
one njegove prirodne živosti i odlučnosti,
— Uništili smo nekoliko sela, svugde smo buntovnicima dali
krvavu lekciju. Izgubili smo dvadeset i pet ljudi, od kojih
sedamnaest vaših vojnika.
— Žaloste me gubici, ali znam da je to neumitan danak pobedi.
Vaš uspeh je izvrstan, Kodi. Jasno mi je da je bio moguć samo zato
što ste vi vodili ljude. A gde je kapetan Lantong?
— On je s ljudima, opkoljen u porušenoj tvrđavi, oko njih je cela
indijanska vojska — odvrati izviđač. Kao što smo predvideli, kad se
proneo glas o našoj akciji uništenja, Indijanci su krenuli za nama.
To smo i hteli, naravno, da na sebe privučemo njihove snage.
Međutim, kako su i ljudi i konji bili iscrpljeni do poslednjih snaga,
sklonili smo se u šumu u kojoj je porušena tvrđava. Sutradan smo
bili u obruču, tako lepo opkoljeni da bi se jedva miš provukao, ali ne
sedamdeset i pet konjanika!
55
 — A vi ste ipak ovde, Kodi! — uskliknu pukovnik.
— Jer sam ja taj miš — nasmeši se Bufalo Bil. Dozvolite malo
šale, pukovniče. Kratko rečeno, uspeo sam proći kroz indijanski
obruč i evo me tu. Treba, bez daljega, priteći u pomoć onim hrabrim
ljudima. Kad sam ih napustio, imali su hrane za svega četiri dana.
Međutim, inače su odmorni, moral im je visok, savršeno su
sposobni da se odupru neprijatelju dok im ne stigne pojačanje.
Bez časka razmišljanja, pukovnik smesta prihvati:
— Pojačanje će krenuti odmah. A što se tiče vas, koji ste izvršili
jedan takav podvig...
Izviđač ga prekine jednim gestom.
Na to pukovnik nastavi:
— Znam, mrske su vam pohvale. U redu, vidite da sam ućutao?
Povedite sa sobom tri eskadrona, više vam ne mogu dati. Preostaje
mi svega šaka ljudi, a s njima ja moram poći... moram pronaći
bandite koji drže moga sina — pukovnik će slomljenim glasom. —
Oteli su mi ga... zarobljenik je Plamene Ruke!
Na ove reči utučenog oca Bufalo Bil se trgao kao gromom
pogođen.
— Kako, pobogu? Kako se to desilo?
— Objasniću vam u nekoliko reči — otpoče pukovnik Falk. Vaš
prijatelj Samotni Medved proneo je među Apačima glas o
uništavanju njihovih sela i tako ih je naveo da se vrate. Izgleda,
međutim, da Plamena Ruka nije hteo odustati od svojih namera.
Krenuo je s nekolicinom svojih ljudi na rančeve, ali je tamo naišao
na moje vojnike, pa nije mogao izvesti nijedno razbojništvo. Onda
se motao kao krvožedni vuk oko rančeva, i tako se našao kod ranča
moje sestre. I kod nje je bilo nekoliko vojnika, s mojim sinom.
Banditi su ga videli te su odlučili da ga otmu. Jednom varkom uspeli
su odvući vojnike od ranča, a Plamena Ruka je s još jednim svojim
odmetnikom ugrabio moga sina. Moju sestru su na smrt preplašili,
ali joj nisu ništa učinili. Sve se odigralo takvom brzinom, da kad je
vest došla do mene, Plamena Ruka je već bio u brdima!
— I šta sad nameravate preduzeti? — upita Bufalo Bil.
— Poći u poteru za onom huljom, sto mu gromova! Naći ću ga,
ma gde se krio, grkljan ću mu iščupati, evo, ovim rukama!

56
 — Pukovniče, smirite se. Ja vam ne bih savetovao da pođete u
poteru za Plamenom Rukom. On je verovatno odveo vašeg sina u
svoje gnezdo. Ono se nalazi na dva dana puta odavde. Pazite šta ću
vam reći: to što su oni samo oteli vašeg sina, a nisu ga na mestu
ubili, kazuje mi da mu za prvo vreme ne preti neka ozbiljna
opasnost. Smirite se i sredite, pa poslušajte moj savet: krenimo
zajedno u pomoć kapetanu Lantongu i njegovim ljudima. A zatim,
reč vam svoju dajem, naći ću načina da oslobodim vašeg sina.
Vratiću vam ga živa i zdrava!
Dirnut i osokoljen, pukovnik Falk toplo stisne izviđačevu ruku.
— Vi ste mi najveća uteha. Znam da se vi ne igrate rečima i da
uvek učinite ono što kažete. Zato se poveravam vama, vašem
iskustvu i mogućnostima. Ako postoji čovek koji mi može spasti
voljenog sina iz ruku one proklete hulje, onda ste vi taj... A sad,
Kodi, odmorite se koji sat, odmor vam je potreban iznad svega.
— Ni govora! — nasmeja se Bufalo Bil. Spavaćemo posle kad to
budemo mogli na miru, posle obavljena posla. Samo jedno vas
molim, da mi ispunite jednu jedinu žarku želju: dajte mi dobar
doručak!
Sat kasnije, Bufalo Bil i pukovnik Falk, jašući naporedo, krenuše
na čelu trupe od trista konjanika.

57
 GLAVA SEDAMNAESTA

Četvrti je dan opsade bio već gotovo minuo, kad je Bufalo Bil,
veran datoj reči, stigao u blizinu porušene tvrđave opkoljene
masom Indijanaca.
Za celo to vreme Indijanci su vršili napad za napadom, sve žešće
i žešće, na konjanike kapetana Lantonga koji su se bili utvrdili među
ruševinama. S čudesnom hrabrošću vojnici su herojski odolevali i
odbijali neprijateljske napade.
I baš toga četvrtog dana Indijanci najednom odustaše od
napada i promeniše taktiku. Sad su stali polako i mirno stezati
obruč oko opkoljenih, približavajući im se postepeno.
Lako je zamisliti kakvim su iznenađenjem bili pogođeni kad su
ih najednom napali s leđa konjanici kojima se ni najmanje nisu
nadali.
Sunce je bilo na zalasku kad su trube konjaničke zatrubile juriš.
Vojnici su se u galopu bacili na pobunjene Indijance.
Nastala je strašna bitka. Dok su konjanici imali prednost
iznenađenja, Indijancima je još uvek preostala brojna nadmoćnost.
Međutim, na kraju je, ipak, pobedilo bolje naoružanje konjanika i
činjenica da su Indijanci samo u manjem broju imali konje.
Veče je donelo konjanicima novu pobedu. Raspršene grupice
Indijanaca gubile su se u daljini među izduženim senkama
sumraka.
U porušenoj tvrđavi vladalo je nezamislivo oduševljenje i
veselje. Opkoljeni su raširenih ruku pohrlili u susret svojim
spasiocima, ratnim drugovima.

58
 A Bufalo Bil je bio heroj, nošen na rukama, pozdravljen
mnogostrukim „ura“!
— Eto, kapetane Lantong, vidite da sam održao svoju reč?
Srećan sam što sam uspeo da vam dovedem pomoć — govorio je
izviđač dok mu je kapetan zahvalno stezao ruku.
— Dragi moj Kodi, stigli ste u pravi čas! Položaj nam je bivao sve
gori. Ne znam da li bismo izdržali još svega nekoliko sati. Znajte da
mi je ostalo svega trideset i pet ljudi. Ostali su ili poginuli ili ranjeni!
Bufalo Bil se onda okrene pukovniku te će:
— Sad su Apači rastureni, a mislim da će se neko vreme zadržati
oko ponovnog dizanja svojih sela. Zato vam ne bih preporučio da ih
dalje gonite. Mi smo ionako u misiji mira. Pokazaćemo im time da
je mir s njima jedino što želimo, možda ćemo ih na taj način oteti
uticaju Plamene Ruke. Njihove poglavice nisu glupi ljudi, ja ih
znam. Kad bismo ih sada napadali dalje, učvrstili bismo ih u
uverenju da ih želimo uništiti, te bi se borili snagom očajanja, za
svoj opstanak, a Plamena Ruka bi trijumfovao, te bi ga oni slepo
slušali. Zato vam predlažem da se vratimo u Ontario i...
— Zaboravili ste da je moj sin Dan u rukama one trojice, Kodi!
— prekinu ga pukovnik borbenim glasom.
— Nije tačno, pukovniče, ja to ne mogu zaboraviti! Ako biste s
vojskom napali Plamenu Ruku i njegovu bandu, to bi za Dana
značilo smrt. Ne bi oni ni časka oklevali da njega prvog ubiju. U
protivnom, ako se ne varam, Danu za sada ne preti nikakva
opasnost. Ne zaboravite, još nešto: da biste lako mogli upasti i u
njihovu zasedu, ili u zasedu Apača.
Pukovnik je uvideo da ne sme potcenjivati izviđačevo
rasuđivanje, s kojim se odmah složio kapetan Lantong.
— A ipak — muklim će glasom pukovnik Falk — ne mogu valjda
ostati skrštenih ruku!
— Vi samo imajte poverenja u mene — mirno odvrati Bufalo Bil.
Ja ću se uvući u gnezdo bandita i oslobodiću vašeg Dana!
— Zaboga, Kodi, zar ćete sami poći u njihovu jazbinu? — upade
kapetan zapanjeno. — Ne verujem da biste oslobodili Dana, samo
biste poginuli ili umrli zajedno s njim.

59
 — Kapetane, već ste me videli na delu, a opet ne verujete?
Ponavljam, napadom spolja nećemo ništa postići. S onim gadom,
Plamenom Rukom, možemo izići na kraj samo lukavstvom. Već sam
se ranije nalazio u sličnim situacijama, uvlačio sam se u jazbine i
gorih odmetničkih družina, pa ću i sada znati kako mi to valja izvesti
i šta posle toga uraditi. Ja mogu spasti Dana i ja ću to učiniti! Samo
vas molim da se uzdate u mene.
Pukovnik je bio tako ganut da nije smogao reči. Ćutke je zagrlio
izviđača, pa je časak kasnije tiho šapnuo:
— Prijatelju Kodi, vi ste čovek kome nema ravna! Siguran sam
da ćete uspeti. Pođite, dakle, neka vas srećna zvezda prati! Volim
sina neizmerno više nego sebe. Ako ga spasite, biću vam zahvalan
do groba...
— Obećao sam i održaću obećanje! — svečanim tonom odvrati
izviđač.

60
 GLAVA OSAMNAESTA

Iste noći vojska krene prema tvrđavi Ontario.

Bufalo Bil se oprosti s prijateljima. Još jednom stisne ruku
nesrećnom Danovom ocu, zatim naglo okrenu konja i galopom
krenu prema brdima gde se nalazilo skrovište Plamene Ruke i
njegove bande.

☆ ☆ ☆

Zloglasni razbojnik, tek što je odlučio da napadne najbliže

rančeve, pojaha i krene sa svojim ljudima u razbojnički pohod.
Desilo se, međutim, da su neki indijanski izviđači pratili
kretanje trupa i videli kad su vojnici došli na rančeve.
Oni su, takođe, uočili kako se na ranču pukovnikove sestre
smestilo nekoliko vojnika, među kojima je bio jedan mladić civil.
Hitajući da o svemu tome obaveste svoje poglavice, izviđači naiđoše
na Plamenu Ruku te ga izvestiše o svom otkriću. Po njihovu opisu
onoga mladića, razbojnik nasluti da bi to mogao biti pukovnikov
sin, te smesta odluči da pokuša da ga ugrabi.
Lepo li će iznenađenje prirediti onom prokletom pukovniku!
Uceniće ga glavom sina, prisiliće ga da prihvati uslove koje će
diktirati on, Plamena Ruka!
Približivši se ranču pukovnikove sestre, tetke Ane, rasporedio je
svoje ljude uokrug, a sam je zašao pozadi kuće. Onda su njegovi
ljudi pripucali, a vojnici su izleteli i odgovorili vatrom. Banditi su
počeli izmicati, dok su ih vojnici, u žaru borbe, polagano pratili i
udaljavali se od kuće. Plamena Ruka, dotle, primakao se samoj kući,
61
te mu nije bilo teško da kroz prozor upadne u prizemlje, gde su se,
pred njegovim uperenim revolverima, našli Dan, tetka Ana i
preplašena služinčad.
— Miran budi, momče. Odmah da si krenuo sa mnom, inače ću
ubiti najpre nju! — zapreti bandit okrećući cev revolvera prema tetki
Ani. — Miči se, brzo!

☆ ☆ ☆

Put do razbojničkog skrovišta trajao je dva dana. Uveče drugog

dana stigoše u gnezdo Plamene Ruke.
Ležalo je na obronku brda, izmeću visokih, nepristupačnih
stena, u čudovišnoj divljini i goleti.
Pored okomitih litica, koje su ga štitile sa tri strane, ispred
logora se rušio hučan vodopad preko kojega je, takođe, bio nemoguć
bilo kakav pristup.
No, pristup je ipak postojao, s leve strane, samo što je bio dobro
skriven. A iza njegovog prirodnog zida zelenila banditi su podigli
ogradu učvršćenu kamenim gromadama i blokovima, te je proboj
bio moguć samo s velikim ljudstvom i uz cenu mnogobrojnih žrtava.
Kraj samog vodopada dizala se malena koliba, stan vođe bande,
Plamene Ruke.
Trista metara dalje, u podnožju litice, logorovala je sama banda.
Vođi u susret jurio je jedan bandit. Plamena Ruka, čim spazi
čoveka, shvati šta se dogodilo.
— Ne moraš mi ništa reći, Hatone, već znam! — uskliknu
Plamena Ruka. Bufalo Bil je napao vaš logor u dolini! Sva sreća da
nije stigao dovde!
— Vojnici su se bacili na nas kao izgladneli vuci, drugo nam nije
preostalo nego da bežimo...
— Razumem. Pusti to, nema smisla da više išta govorimo o
tome.
Dan se brzim koracima pope na trem kolibe, koji je bio sav
isprepleten puzavicama.

62
 Osećao je na sebi poglede dece i žena čiji je izgled bio čak
zloćudniji i iskvareniji nego u samih muškaraca.
Mladi pukovnikov sin jako se iznenadi kad je, ušavši u ovu
kolibu, tako udaljenu od bilo kojeg naselja i civilizacije, uočio kako
je unutrašnjost lepo uređena i ugodna.
Nameštaj je bio primitivan, sklepan od grubih, netesanih
dasaka, ali su zidovi bili dekorisani, na njima je bilo i nekih slika;
pod je bio pokriven kožama, sve je bilo neobično čisto.
U jednoj sobi se čak nalazio i klavir. Ko zna s kojeg ranča i kako
je donesen ovamo!
Plamena Ruka odvede dečaka u jednu slabo osvetljenu i gotovo
golu sobicu.
— Tu ćeš ostati dok ne odlučim šta ću s tobom, balavče! — bandit
će grubim i osornim glasom. — Niko te neće dirati, a dobićeš i
društvo... Ne želim da te mučim bez potrebe, i odviše si mlad... Budi
srećan što je tako. Da je na tvom mestu tvoj stariji brat, drukčije bi
se proveo... ali do njega ne mogu doći, on studira u velikom gradu...
Bandit ućuta, još jednom odmeri dečaka od glave do pete, pa
izađe.
Dan je bio kao ošamućen, u glavi su mu se komešale nekakve
mutne, zbrkane misli.
„Moram pobeći odavde, inače neću izneti živu glavu!“ pomišljao
je turobno. „Prokletnici jedni! Ah, samo da sam malo stariji...“
— Ne boj se, niko ti ne želi zlo — odjednom se začu šapat. Bio je
to skladan i melodičan devojački glas.
Dan se trgne kao oparen. Pogled mu se zaustavi na lepoj, vitkoj
i visokoj, plavokosoj devojci koja je nečujno bila ušla u sobu.
Bila je u isti mah nekako i jedra i nežna. Lice joj bilo izvanredno
privlačno, kao osenčeno nekakvim melanholičnim crtama. Devojka
je mogla imati najviše petnaest godina.
Ne verujući svojim očima, Dan je netremice zurio u nju. Učini
mu se dobra i prijateljski naklonjena.

63
 GLAVA DEVETNAESTA

Nekoliko dana po dolasku Dana Falka jedan konjanik se

polagano približavao skrovištu razbojnika.
U rumenilu smiraja i konj i konjanik jedva su se vukli. Videlo se
da napreduju tek poslednjim ostacima snage.
Konjanik je bio visoka rasta, na njemu je bila odeća monaha, na
bosim je nogama imao sandale. Uprkos teškoj žegi, glava mu je bila
pokrivena suknenom kapuljačom iz koje je jedva virilo lice.
Njegovo lice, još mlado, izgledalo je nekako u isti mah i
dobroćudno i uzdržljivo; u očima mu je blistao sjaj one neustrašive
volje što je vrlina lovaca i ratnika.
Prečasni je otac, u stvari, davao utisak i čoveka-ratnika, jer je na
sedlu imao obešena dva revolvera i utaknut jedan nož sa dva sečiva.
A kad bi mu čovek zagledao u vreću, pored hrane — suva mesa i
dvopeka — našao bi i nekoliko molitvenika.
Monah je bio stigao u uzanu dolinu iz koje se, niz jedan strmi
obronak, ulazilo u razbojničko gnezdo; i upravo je hteo preći preko
rečice bistrih voda, kad začu topot konjskih kopita i gotovo odmah,
na svoje iznenađenje, opazi jednu jahačicu čija je odeća uveliko
odudarala od divljeg izgleda toga kraja.
Devojka se malo uplaši spazivši monaha; okrenu konja,
spremna da pobegne. Ali, zagledavši bolje čoveka, prepozna na
njemu odeću redovnika, te zadrža svoga ponija.
Veoma lepa bejaše ta devojka, pogleda ponosita i odlučna; na
njoj odeća od jelenske kože, noge u indijanskim mokasinama. Kosa
riđa, bakrenasta sjaja, sa zlatastim prelivima, osula joj se po
plećima.

64
 — Prepoznala sam vas, oče! — reče ona približavajući se
monahu. — Već ste nas posetili u našem logoru! Na trenutak malo
ste me uplašili, priznajem. Ako ste vi taj, onda je mnogo godina
prošlo od onda kad ste bili kod nas!
— Znači, sećaš se mene?
— Da, sećam se. A sećam se i vaše dobrote, oče!
— Ja sam samo grešnik kao i svaki čovek, kćeri moja. Kako to
da ti je u pamćenju ostala uspomena na mene? — upita redovnik.
— Zato što vi ostavljate duboke tragove na stazama kojima
prolazite, oče.
— Idem stazama kojima me dužnost vodi i nastojim da spasem
duše u ovom divljem kraju, gde zlo caruje iznad svega. Ti živiš ovde?
— Ispod ovih litica, a moj otac je vođa logora — odvrati devojka.
— Žao mi je, devojko! — na to će redovnik odmahujući glavom.
Devojka ne odgovori, samo obori oči.
— Znači, ti si kći Plamene Ruke?
— Da — potvrdi devojka. Drago mi je što ste me prepoznali. Ja
sam najstarija, još imam sestru i brata.
— Pogodio sam ko si po tome što si mi rekla da si kći voće logora.
Osam je godina prošlo otkad sam bio ovde. Ti si još bila dete! Sad si
odrasla, već si prava žena. No, dobra žena moraš biti i bićeš, to ti se
vidi po očima tvojim, iskrenim i poštenim. Reci mi kako su ti sestra
i brat?
— Ne sećate se moje sestrice? Ona ima nepunih petnaest
godina, dobra je i lepa.
— Čini mi se da se sećam... Pamćenje ponekad izdaje čoveka. A
tvoj brat?
— Ima osamnaest godina, zove se Viljem. On je čudan mladić.
Jako malo govori, a najviše voli da sam jaše daleko u preriju. Kad
ste bili kod nas, pre osam godina, njega nije bilo. Nalazio se u
jednom koledžu u Njujorku. Ali... izvolite za mnom, oče! — pozove
ga devojka.
— Gde me želiš odvesti, kćeri moja?
— U logor. Tamo gde se čine mnogi gresi i gde se vodi nečastan
život.

65
 — Dobro, kćeri moja! Idem s tobom, jer me dužnost goni. Idem
da pokušam mogu li uneti malo mira u duše onih grešnika što tamo
stanuju. Uspem li u tome, ne treba mi bolje nagrade na ovom svetu.
— Sigurna sam da će vaša poseta biti ugodna mnogima. Uneće
u njih radost — dodade devojka.
Monah se nasmeši.
— Kako se zoveš, kćeri moja?
— Sintija. Sestrica mi je Keti, a brat Viljem.
I tako se taj neobični par uputi u logor belih odmetnika.
Kroz logor su prolazili između zapanjenih ljudi koji su propratili
pojavu monaha svakojakim vulgarnostima i masnim doskočicama.
Najzad se nađoše pred kućom Plamene Ruke.
Vođa odmetnika upravo je pušio lulu na tremu u pročelju kuće.
— Tata, dovodim jednog gosta! — najavi devojka pošto je
sjahala.
— Gosta? — iznenađeno ponovi bandit dižući se i stupajući
nekoliko koraka napred.
— Da, tata.
— Ko je taj što se usudio da uđe ovde? — nastavi Plamena Ruka
grubim tonom.
Devojka se malo zbuni, kao da je tek sad uočila da je pogrešila,
ali, ipak, skupi hrabrosti, te će:
— Tata, radi se o redovniku, o čoveku čija je sveta dužnost la
pomogne grešnicima, da teši ožalošćene. Uostalom već je bio kod
nas, pre mnogo godina doduše...
Ljut, Plamena Ruka lupi nogom o pod trema.
— Sad si mi počela u naše skrovište uvlačiti i popove! — poče
gunđati. Još nam jedino oni nedostaju! Zašto mi stalno izvolite
stvari koje mi se ne sviđaju? Imam vas troje, a ni jedno nije onako
kako bih ja hteo!
— Ali, tata, molim te! — prekinu ga devojka iznenađeno. Kakvo
nam zlo može naneti jedan redovnik? Zašto da ga se bojimo?
— Ja nisam dužan da ti objašnjavam takve stvari! Samo ti kažem
da mi vi, sve troje, stalno pravite nekakve spletke.

66
 — Nije li tačno — devojka će okrećući se monahu — da je vaš cilj
spasavanje zabludelih duša, oče...
— Rofan — dopuni monah i duboko se pokloni.
A zatim, kako je bandit netremice zurio u njega, redovnik
nastavi:
— Sine moj, čuo sam mnoge priče o tvom nečasnom životu! Ali
znaj, nebo se više raduje jednom grešniku pokajniku, nego hiljadi
pravednika!
— Amin! — dopuni ga Plamena Ruka smejući se. Ne gubi vreme
sa mnom, oče. Tvoje seme ne može ovde niknuti! Ali, kad te je već
moja kći dovela, ostani koji dan u mom logoru... Sjaši i popij čašicu
viskija, dobro će ti doći. Znaš, oče, moje piće vredi okusiti.
Zatim, okrećući se svom zameniku, koji se bio dogegao do kuće,
on reče ironičnim tonom:
— Džo, pomozi slugi božjem da sjaše i obavesti naše ljude o
njegovom dolasku. Reci im da se među nama nalazi jedan prečasni
otac i da stoji na raspolaganju svakom ko mu se želi poveriti. To je
izvrsna prilika za one koji imaju i previše greha na savesti.
Tako rekavši, Plamena Ruka pozove monaha u kuću gde mu nali
čašicu viskija. A zatim odvede redovnika za sto gde ga Sintija posluži
večerom.

67
 GLAVA DVADESETA

Nedelja dana je prošla. Neobični gost je postao veoma

popularan među grubim i zloćudnim stanovnicima logora.
Prečasni je otac izbegavao Plamenu Ruku što je više mogao, a
bandit nije ni želeo ništa bolje. Uostalom, imao je on svoja posla i te
kakva, a i briga, mnogih i važnih!
Zapravo je po cele dane sedeo s pojedinim poglavicama Apača
koji su mu dolazili i donosili vesti o potpunom uništenju njihovih
sela. Tražili su od njega savet šta da učine držeći da ih on, kao
poznavalac belih ljudi, najbolje može poučiti kako da doskoče
vojnicima.
Međutim, Plamena Ruka imao je svoje posebne planove. U
rukama je držao sredstvo kojim će ukrotiti i umiriti vojnike daleko
lepše nego bilo kakvom silom — biće oni kao jaganjci! S druge
strane, ucenjivao je Apače tražeći da mu dobro plate za savezništvo.
On je oduvek bio račundžija; i sad je od Indijanaca tražio velika
blaga.
U zamenu, obećavao im je da će prisiliti naseljenike da napuste
svoje rančeve, a vladu privoleti da zauvek napusti tvrđavu Ontario i
svu oblast prepusti na korišćenje plemenima Apača.
No, crvenokošci se nisu mogli zadovoljiti samo njegovim
obećanjima, sve su ga poglavice redom htele saslušati, razmotriti
njegove predloge i preneti ih na svoje saplemenike.
Najzad su došli do sporazuma da se jednoga dana u logoru
odmetnika skupe sve poglavice, gde će se održati poslednje
savetovanje na kojem bi se Plamena Ruka pred njima svečano

68
obavezao da će preduzeti sve što valja kako bi se teritorija ponovo
vratila Apačima, a za traženu nagradu.
Odmetniku je upravo pogodovalo da se poglavice okupe kod
njega, umesto da on ode među Indijance. Međutim, zatražio je da
savetovanju bezuslovno prisustvuje i veliki poglavica Grmeća
Svetlost.
Ovaj je oduvek pokazivao izvesno nepoverenje prema banditu,
te je u više navrata, za vreme pohoda u kojima je učestvovala i banda
belih odmetnika, pokazao da prezire njihovu krvožednost,
junačenje nad nemoćnima, međusobno grubijansko ophođenje i
zloćudnost, i da nimalo ne ceni oholost i podmuklost njihovog vođe.
Plamena Ruka, zahtevajući prisustvo velikoga poglavice, kao
radi bolje garancije, hteo je, u stvari, da zadovolji svoju taštinu, kad
mu se za to već pružila pogodna prilika, upravo kao naručena.
I tako, dalje, poslat je glasnik u logor Apača da Grmeću Svetlost
uveri kako treba da učestvuje u savetovanju da bi mu, svojim
autoritetom, dao punu važnost.
Određenoga dana i sata u logor odmetnika stigoše trojica
poglavica, Crvena Sekira, Crni Orao i Ričući Bik, pred kojima je
dostojanstveno koračao glavom sam Grmeća Svetlost.
Gordo ih je Plamena Ruka dočekao i s osmehom čoveka koji u
svojim rukama drži ključeve situacije.
— Je li veliki poglavica došao da vidi kakav su lepi posao obavili
beli ratnici? — otpoče on. — Plamena Ruka je srećan što može
svojom prijateljskom rukom stisnuti ruku Grmeće Svetlosti.
Plamena Ruka hoće da vojnike i njihovog zapovednika baci na
kolena, a za nagradu o kojoj je već govoreno, veliki poglavico!
— A koju nagradu traži Plamena Ruka? — upita Grmeća
Svetlost. — Veliki poglavica još ne zna ništa o tome.
— Tražim mnogo koža i drugoga blaga, o čemu sam već govorio
svojoj braći crvenim poglavicama, i da mi se dadu tri najbolja ranča
u dolini — odgovori Plamena Ruka.
Indijanske se poglavice zgledaše, a zatim se međusobno kratko
dogovoriše.
Kad su se, po svoj prilici, složili, Grmeća Svetlost se ponovo
obrati banditu:

69
70
 — Plamena Ruka; traži mnogo. Međutim, sve ćemo mu to, ipak,
dati. Ali, neka nam on sad kaže šta nam obećava u zamenu za to?
— Već sam rekao: nateraću naseljenike da se odsele, a vladu da
evakuiše tvrđavu Ontario i celu teritoriju preda Apačima.
— Te reči lepo zvuče u ušima crvenih ratnika. Ali, kako će
Plamena Ruka naterati naseljenike da odu, a vladu da popusti
Apačima? Misli li on da to može postići silom? Mi smo tu, njemu na
raspolaganju. Hoće li se, možda, poslužiti nekim drugim
sredstvom? No, neka nam kaže!
Bandit je već bio spreman za ovo pitanje:
— Ne! — odlučno će on. — Sila je uzaludna; ili, bolje rečeno, ne
bi dala nikakve rezultate, jer vlada ima mnogo vojnika, više nego mi
ratnika, pa bi se osvetila. Ja ću se, međutim, poslužiti jednim
drugim sredstvom, lakšim i sigurnijim. Postoji jedna osoba, koju
sad ne mogu spomenuti, a koja će se postarati da vašim zahtevima
bude udovoljeno bez ikakva prolivanja krvi. Vratite se, dakle, u vaše
logore. Od vas ne tražim plaćanje unapred. Ako je Plamena Ruka
govorio tačno i istinito, vi ćete održati vaša obećanja, a u suprotnom
slučaju, ništa ne tražim od vas!
Njegovo je izlaganje bilo Indijancima pravično i ubedljivo. Oni
to priznadoše, te se oprostiše od bandita očekujući da on održi reč.

☆ ☆ ☆

Dobri je monah imao izvanrednu sreću. Pored sve svoje

lukavosti i oštroumnosti, Plamena Ruka nije imao ni pojma da
njegov gost prisluškuje iza vrata. Inače bi ga začas odučio od toga
posla, i to na način koji ne bi redovniku bio nimalo ugodan.
Međutim, bandit nije ni slutio da monah zna u tančine sve
njegove tajne razgovore s indijanskim poglavicama.
Na isti je način monah doznao da se otpadnikov zamenik vratio
sa svoga puta do tvrđave Ontario, te je vođi doneo vest da
zapovednik odbija bilo kakve pregovore s odmetnicima. I ne samo
to, nego kategorički traži da mu sin bude pušten bez ikakvih uslova.
Dalje, on poručuje Plamenoj Ruci da će mu biti najbolje da se preda,

71
zajedno s celom svojom zlikovačkom bandom, ako ne želi da budu
nemilosrdno pobijeni do poslednjeg.
Strahovito razbešnjen, zločinac se na to stade spremati da
mladoga Dana stavi na najgore i najokrutnije muke.

72
 GLAVA DVADESET PRVA

Plamena Ruka pribojavao se prigovora svoje dece, a naročito

Keti, koja se veoma zbližila s Danom, pa je stoga odlučio da im ništa
ne govori o užasnom kraju koji priprema svom mladom
zarobljeniku,
Zlikovac je samo smišljao kako će, nekim trikom, udaljiti decu
dok on bude vršio svoje krvavo zlodelo.
Toga dana, na istom mestu gde je deset dana ranije Sintija srela
monaha, sada su se šetali Dan, redovnik i dve kćeri Plamene Ruke.
U svojoj osvetoljubivoj zlobi, Plamena Ruka je smišljeno učinio
tako, da dečak iznenada, dok u njemu žive izvesne nade i dok je
unekoliko raspoložen, bude krvnički pribijen na stub mučenja. Zato
je i dozvolio da Dan, toga dana, izađe u šetnju s dvema devojkama i
redovnikom. Od toga će dečak naglo živnuti, a onda će tim gore biti
na smrt dotučen kad se vrati iz šetnje, pa ga ljudi Plamene Ruke
zgrabe i „poigraju“ se s njim onako kako njihov vođa želi. A ljudima,
željnim ovakvih „zabava“, mučenje mladog Dana doneće promenu
u njihovom monotonom životu i pružiće im priliku da sebi još
jednom dokažu svoje „junaštvo“ na zarobljeniku.

☆ ☆ ☆

Redovnik je već neko vreme sedeo s dvema devojkama i

mladićem, koji su posmatrali okolinu, kadli odjednom prekide
ćutanje:
— Gospođice Sintija, moram vam zahvaliti od sveg srca; hvala
vašoj dobroti, uspeo sam ući u razbojnički logor, a to sam upravo i
73
želeo. Pošlo mi je za rukom i da ostanem koliko sam želeo, to jest da
izvidim ono radi čega sam i došao u brda... Saslušajte me i pokušajte
da me razumete. Viša me je sila naterala da se poslužim varkom,
jednom reči: da vas prevarim. Znajte da ja, zapravo, nisam ono za
šta sam se predstavio vama kad smo se sreli, Sintija...
Devojčino se lice bilo promenilo. Na njemu se ogledalo naglo
iznenađenje, a malo i straha.
Onaj čovek, međutim, istim prijatnim i smirljivim glasom
nastavi:
— Na mnogo milja odavde živi čovek kome je vaš otac zakleti
neprijatelj. On ga mrzi strahovito, a samo zato što je taj čovek, kao
oficir u jedinici u kojoj je i vaš otac služio u činu kapetana, bio član
vojnog suda koji je osudio vašeg oca. Žao mi je što vam zadajem bol
otkrivajući vam ovakve stvari, ali sam na to prisiljen! — Čovek ućuta
gledajući kako su dve devojke smrtno pobledele, pa zatim nastavi:
— Do vraga, pa, valjda ste ponekad morale razmišljati o razlozima
zbog kojih je vaš otac pao tako nisko, devojke moje?
Devojke ništa ne odgovoriše.
Čovek produži:
— U redu. Taj oficir, o kojem vam govorim, zapovednik je
tvrđave Ontario, i on se ne može, pogotovu danas, pomiriti s vašim
ocem, nego ga mora goniti. Dužnost mu je da bdi nad životima i
sigurnošću naseljenika. On ima jednog dobrog i milog sina, radost i
ponos njegove starosti. I taj sin je ovde, kraj vas: Dan Falk! Da bi se
osvetio ocu, Plamena Ruka je ugrabio sina i doveo ga ovde. Njegova
je namera bila da pukovnika Falka natera da pogazi zakletvu, da se
odrekne dužnosti i časti, te da pred pobunjenim Apačima odstupi,
da im pusti naseljenike na milost i nemilost, što bi, zapravo, značilo
pustiti ih neka budu pobijeni od bande Plamene Ruke. Ako to
pukovnik ne učini, ako ne prihvati uslove vašega oca, nevini će Dan
umreti na stubu mučenja!
— Ne, ne!... To nije moguće! — usklikne Keti sa suzama u očima.
— Moj otac nije u stanju da počini takav zločin — promuca
Sintija u neverici, dok je Dan drhtao od straha, lica zagnjurena
među šakama.
Čovek odmahne glavom.

74
 — A gde ste vi to čuli? — upita starija sestra muklim glasom.
— Znam da se vaš otac dogovorio s poglavicama Apača, obećao
im je da će im za bogatu nagradu očistiti celi kraj od bledolikih.
Takođe znam da je poslao glasnika kod pukovnika s uslovima o
kojima sam vam govorio. I najzad, znam da se nekoliko odmetnika
posebno sprema za naročito dugo i prepredeno mučenje ovoga
mladića. A onda, kada Dan umre na mukama, njegovu će glavu
poslati ocu u tvrđavu Ontario. Tako Plamena Ruka želi da se osveti
čoveku koji je samo vršio svoju dužnost — zaključi čovek.
Sintija zagrli Dana, koji se i dalje ćutke tresao kao prut na vodi.
— Dok sam ja živa, ni dlaka mu ne sme pasti s glave!
— Devojko draga, ništa tu nećete moći. Vaš otac je u toj svojoj
nameri nepokolebljiv i nemilosrdan.
— Ali, odavde ćemo odmah k njemu! Sve ćemo mu reći...
nećemo dozvoliti! — krikne Keti.
— Ne zavaravajte se, deco draga. Ne znate vi svoga oca. Žao mi
je što vam to moram reći, ali on je poznat kao posebno krvoločan
odmetnik. Moram biti tako grub s vama radi onoga što je
neminovno i što će doći.
Devojke su u nemom užasu zurile preda se, kao poremećena
uma.
— De, dođite k sebi — nastavi nepoznati. — Vi, ipak, morate
shvatiti i morate pomoći ovom nevinom mladiću!
— Zaboga, šta će biti s njim? Šta će biti sa svima nama? — zavapi
Sintija.
Nepoznati kao da se borio s bezbrojnim teškim i turobnim
mislima. Onda naglo podiže glavu:
— Šta će biti? Biće to da sad ja stupam na pozornicu... Rekao
sam vam da sam vas morao prevariti, a to je bilo baš iz ovih razloga!
Dve devojke samo su netremice gledale u njega.

75
 GLAVA DVADESET DRUGA

— Ali, ko ste vi? — zamuca Sintija, glasom promuklim od

iznenađenja i straha.
— Ko sam ja?
— Da, ko ste, ako niste redovnik?
— Vaš brat je to morao pogoditi, a ipak nije... S njim sam se
jednom sreo u preriji... Ja sam izviđač... Od mene je Viljem pobegao
kao strela, nisam ga mogao stići, iako mi je konj bio jedan od
najboljih trkača koje je video Divlji zapad.
— Da... on je nešto pričao o tom susretu. Ali vas nije prepoznao
sada.
— Na svu moju sreću.
— Viljem vas ne bi odao našem ocu...
— Ali bi se nesvesno mogao odati da me je video u preriji, ili
nešto reći što ne bi bilo baš najbolje po moje zdravlje.
Sintija ga je gledala netremice.
— Znači da se znate savršeno maskirati kad vas moj brat nije
prepoznao...
— Drugog mi izbora nema! Mogu zamisliti kako bi ovde dočekali
Bufala Bila da se pojavio u svom pravom liku. Šta vi mislite, mile
moje?
— Bufalo Bil? — mucaše Sintija iskolačenih očiju od čuđenja. —
Jeste li vi onaj koga zovu kraljem prerije?
Mlađa sestra, Keti, nije smogla ni reči, nego se samo grčevito
uhvatila za sestrinu suknju.
— Jesam. Da li me se možda bojite? Ali ne, još nije bilo poštena
čoveka koji bi se bojao mene.

76
 — Čula sam mnoge priče o vama, a znam da ste iznad svega
častan i hrabar čovek, spasilac unesrećenih i nemoćnih — reče
Sintija.
Dotle je Dan, došavši k sebi od čuđenja, ponovo skupio hrabrost
i tek sada je u lažnom monahu prepoznao čoveka koji mu je već
jednom spasao život. Sad je ponovo bio siguran da će se, ipak, naći
s ocem. Kad mu je sve to najzad sinulo, on se naglo trgnu i s krikom
radosti polete u naručje izviđaču.
— Bufalo Bil, spasioče moj! — viknu. — Vi me nećete napustiti!
Sa suzama u očima, u bolu zbog očeve okrutnosti, i u radosti što
je njihov mladi Dan našao izbavitelja u liku najslavnijeg i
najhrabrijeg čoveka Divljeg zapada, dve devojke kriknuše u jedan
glas:
— Bežite, Bufalo Bil! Bežite obojica!
— Devojke — izviđač im se obrati — ja sam pukovniku dao reč
da ću mu dovesti sina živa i zdrava, a to ću i učiniti. Međutim, ovde
sam upoznao i vas dve. Nisam mogao ni sanjati da čovek kao što je
Plamena Ruka može imati tako lepu i plemenitu decu. I sad, znajući
kakav će njemu biti kraj, jednostavno ne mogu da vas pustim...
Slušajte, bežite i vi s nama! Kad vašeg oca snađe sudbina koju je
sam sebi pripremio, bićete same na ovom svetu... ko zna šta se može
dogoditi s vama...
Suznih očiju, Dan zgrabi lepu, malu Ketinu ruku.
Zatim pogleda Sintiju molećivim pogledom, te će joj dršćućim
glasom:
— Tako je, pođite s nama! U tvrđavi nikome nećemo reći da ste
kćeri one surove zveri!... Ja ću vas predstaviti kao moje rođake...
Moj otac biće presrećan da vas prihvati kao svoje... Molim vas,
bežite s nama!
Ali devojke, iako ganute, samo su turobno odmahivale glavom.
— Hvala ti, Dan, iznad svega si plemenit, ali mi to ne možemo
prihvatiti — jecajući izusti starija. — Tačno je da je tata zao i okrutan
čovek, ali je on, ipak, naš otac... A onda, tu je i Viljem... on nam je
drag, voljeni brat... ne možemo ga ostaviti...
— Učinićemo sve da i on pođe za nama!

77
 — Ne, Dan, ne možemo prihvatiti tvoju ponudu. Ni oca ne
možemo napustiti. Bez nas on bi postao još gori nego što jeste. Ako
tako mora biti, delićemo njegovu sudbinu...
— Ali, zar ste lude? Zar...
— Uzalud je sve, Dan, nećemo poći. Svako ima svoje mesto i svoj
dom, a nama su i mesto i dom ovde... No, sad beži! Vodite ga, Bufalo
Bil! Bežite koliko god možete, ne dajte da vas stignu ljudi našeg oca!
Oni imaju strašno brze konje, ne bi im bilo teško da vas stignu ako
budete oklevali i gubili vreme.
Međutim, Bufalo Bil i Dan nisu se mogli odlučiti da krenu i
napuste nesrećne devojke.
Na to Sintija, gledajući ih onako neodlučne, energično zgrabi
izviđača za ruku i poviče:
— Ne gubite vreme, ni minut više nemojte propustiti! Dan, ti
uzmi moga konja, jedan je od najbržih u preriji! Idite, preklinjem
vas! Bežite, inače biće prekasno, i više vas niko neće moći spasti!
— Devojka ima pravo — najzad će Bufalo Bil. — Dan, drukčije
ne možemo. Moramo se rastati s njima i krenuti. Sva će naša
prednost biti samo u tome da što kasnije otkriju naše bekstvo. Zato
se vi, mile prijateljice, vratite u logor u poslednji čas. Ili, još bolje,
pustite ih neka vas oni potraže.
— Učinićemo sve što kažete, samo krenite već jednom! — reče
Sintija, te dohvati uzde svoga konja koji je kraj nje pasao i pruži ih
Danu. — Evo, Dan, uzmi, i neka ti je sa srećom!
— Srećno, prijatelji dragi! — dovikne im Keti.
Ćutke Bufalo Bil i Dan pojahaše konje, još jednom mahnuše
devojkama i krenuše.
Nisu se udaljili ni nekoliko stotina metara, kad iza jednog stabla
pred njih istupi čovek visoka rasta, stade, raskrečenih nogu, mutna
pogleda uprta u njih, a ruku položenih na drške revolvera.

78
 GLAVA DVADESET TREĆA

To je bio Plamena Ruka.

Bufalo Bil i Dan, kao po komandi, pritegoše uzde ne skidajući
pogled s bandita.
Iza njih začu se Sintijin vrisak.
Celi prizor nije potrajao više od jedne do dve sekunde, ali se
činio neobično dug, ispunjen onako dramatičnim susretom.
A onda, izviđačeva ruka munjevito, poput bleska, sunu pod
redovničku mantiju...
Istoga trenutka, dva banditova revolvera, kao po čaroliji kakvoj,
iskočiše iz futrole, u istom se trzaju cevi uperiše u begunca, prsti
pritisnuše obarače...
Od nekud sa strane ču se prasak...
Iz banditovih revolvera šiknu plamen, ali su im cevi već bile
nagnute prema tlu, bandit se bio poveo, ruke mu se spustile,
omlitavele.
Plamena Ruka učini teturajući nekoliko nesigurnih koraka
napred, šake mu se rasklopiše, oružje pade na tle...
Još jedan, dva koraka... a onda se krupno banditovo telo teško
sruši... na kamenu pustare zadrhta, strese se... pa se smiri.
Iz jednog grma pojavio se crvenokožac divovskog rasta, u jednoj
je ruci stezao pušku koja se još dimila, a drugom je trgnuo široki
indijanski nož iza pojasa. S muklim se krikom bacio na mrtvog
bandita.
— Samotni Medved! — uskliknu Bufalo Bil.

79
 Izviđač se onda kao oparen trgne i okrene. Devojke su još stajale
nepomične na mestu gde su se oprostile s njima. U svom
zaprepašćenju, stravi i bolu nisu bile u stanju ni da se maknu, ni da
glasa puste.
S nožem u ruci, Indijanac je već klečao kraj banditove glave,
pušku je bio odložio kraj sebe. Zaslepljen očajničkim besom, on nije
poklanjao ni najmanje pažnje čak ni onima koje je spazio, mislio je
samo na dovršenje svoga dela.
— Zaboga, hoće da ga skalpira! A tu su mu kćeri! — krikne
Bufalo Bil užasnuto, pa dovikne Indijancu: Stani, Samotni
Medvede, stani!
Ali kao da je vikao gluvom čoveku.
Onda Bufalo Bil skoči s konja i u nekoliko skokova nađe se pred
Indijancem.
— Stani, stani kad ti kažem!
Videvši da Indijanac i ne diže glavu, Bufalo Bil ga zgrabi za
mišicu.
Na to Samotni Medved skoči kao jaguar, s jarosnim krikom
okrene se prema svom prijatelju gledajući ga zakrvavljenim očima,
te kroz stisnute zube promrmlja:
— Natrag, Bufalo Bil! Komanč se sveti za uvredu. On mora imati
skalp beloga psa!
— Nećeš! — oštro će Bufalo Bil trgnuvši revolver. — Ja ti to neću
dozvoliti!
— Zar ti, veliki ratniče, imaš milosti prema ovoj zmiji, prema
gadu koji je po sto puta iskalio svoju okrutnost baš na tvojoj braći
bledolikima?
— Smiri se, Samotni Medvede! Vidiš one dve devojke tamo?
Ono su kćeri Plamene Ruke. One su svojim očima videle očevu
pogibiju, a zar hoćeš da prisustvuju i nečemu još gorem? Ne,
Samotni Medvede, moraćeš najpre ubiti mene!
Na ove reči, pogledavši devojke koje su sad jurile prema njima
kao izbezumljene, Komanč samo obori glavu. Potom odstupi
nekoliko koraka natrag i muklim glasom reče:

80
 — Ne, Samotni Medved neće učiniti ništa što nije po volji
njegovom velikom belom bratu. Samotni Medved ostaje do smrti
veran prijatelj velikog belog ratnika!

81
 GLAVA DVADESET ČETVRTA

U tom se trenu bandit pokrenu. Otvori oči, pogleda izviđača.

— Ah, nisi monah, znači — progovori Plamena Ruka slabim,
isprekidanim glasom. — Upao sam... u klopku... Shvatam... ti si...
Bufalo Bil...
— Da, ja sam Bufalo Bil i došao sam da iz tvojih krvavih ruku
iščupam sina pukovnika Falka — odvrati izviđač, pa ućuta, jer su
dotle devojke dotrčale i jecajući se bacile na umirućeg oca.
— Mile kćeri... ostavljam vas zauvek... moj je čas kucnuo —
promrmlja bandit.
Devojke su ridale. Keti je oborila glavu na okrvavljene očeve
grudi, telo joj se treslo u grču.
— Sintija odjednom skoči na noge. U ruci joj se stvorio jedan
očev revolver koji je dograbila s tla.
— Tata umire... ali ni njegov ubica neće živeti! — viknu ona
okrećući se prema Samotnom Medvedu.
Komanč je nepomično posmatrao prizor, ruku skrštenih na
grudima, lica kao isklesana iz kamena. Kad je devojka preteći
podigla revolver, on se nije ni pomakao, ni mišić mu nije zaigrao na
licu. Samo je gledao mrko, ali hladnokrvno kao da i nije u njega
uperena smrtonosna cev.
Ali je na devojčin pokret izviđač skočio i svojim telom zaklonio
Indijanca.
— Stanite, Sintija! Ovaj čovek je moj drag i veran prijatelj!
— Ne tiče me se. On je ubica moga oca!
— Vaš je otac hteo da ubije Dana i mene, kao što je već mnoge
ubio. Komanč nas je spasao... i izvršio pravednu osvetu! Shvatite,
82
Sintija, pravda je ovim delom zadovoljena! Pravda je dovela
Komanča da okonča krvavi put vašeg oca! I zato vam neću dozvoliti
da vi počinite zločin, tim više što se radi o mom prijatelju i
pravedniku!
Odlučan izviđačev ton i nema Indijančeva hladnokrvnost
učiniše svoje. Sintija obori glavu, iz ruke joj ispade revolver.
— Dobro si učinila, Sintija — začu se glas umirućeg. — Ne... ne
želim da kaljaš svoje nežne, ženske ruke krvlju... ne osvećuj me...
nego mi oprosti... Sve troje, deco moja, oprostite mi... jedino sam
vas voleo na svetu...
Bandit ućuta, teško je disao, pokušavao je da pokrene ruke;
onda se umiri, kao da je prikupljao snage da još nešto kaže.
— Kćeri moje — najzad progovori — moram vas ostaviti...
moram otići tamo odakle nema povratka... Ali, hteo bih samo da
znate... Nisam oduvek bio ovakav... bio sam kapetan... Voleo sam
vašu majku, i ona mi je uzvraćala ljubavlju... Ali, bio sam slabić...
Slabić, pijanica,... kockar... Zadužio sam se na kocki... Da bih to
vratio, uzeo sam novac iz vojne blagajne... ne, nisam jednom...
Osramotio sam uniformu... Onda sam osuđen... zatvoren... i
pobegao sam. Tada sam prvi put ubio čoveka... prva moja žrtva bio
je stražar... ubio sam ga mučki, pred vratima ćelije. Odonda sam
padao sve niže... Postao sam mnogostruki ubica, razbojnik...
pljačkaš... I odviše sam se ukaljao krvlju, i odviše sam mrtvih
ostavio za sobom... da bi mi bilo povratka... Ali, ipak, nisam
zaboravio vašu majku... Usudio sam se da odem k njoj, nagovorio
sam je da pođe sa mnom u divljinu, da me prati na mom
zločinačkom putu...
— Da, ona te je ludo volela, Plamena Ruko! — prekide ga Bufalo
Bil. — Ona se nadala da će te svojim prisustvom vratiti na pravi put,
da će te nagnati da opet budeš čovek, ako bude stajala uz tebe.
Uzaludno su je molili da ostane kod kuće, da ne odlazi u propast,
uzalud ju je preklinjao njen brat Maks. I Maks, u očajanju, dohvatio
se s tobom, borili ste se, a ti si njega, goloruka, podlo ubio, probo si
ga nožem...
— Kako to znaš... Bufalo Bil? — zaprepašćeno mucaše bandit.
— Maks mi je bio najbolji prijatelj!
— Tvoj prijatelj?
83
 — Dakako!
— I šta još znaš?
— Sve što znam, sad više nije važno!
Plamena Ruka pogleda izviđača očima punim mržnje.
Ali ni u izviđačevom pogledu nije bilo nikakvog saosećanja nego
samo — prezira.
— Da je Samotni Medved promašio — nastavi Bufalo Bil — ja
bih te sigurno ubio, bez ikakve griže savesti. Ubio bih te, makar ti
mene prvi pogodio. To bih učinio, jer sam znao da moram osvetiti
tolike tvoje nevine žrtve. A ti imaš na savesti i svoju hrabru i dobru
ženu, majku ovih devojaka.
Plamena Ruka zakrklja. Jedva čujnim glasom on stade
preklinjati:
— Ne, ne! Nemaš pravo!... Voleo sam svoju ženu, voleo sam je
silno... i ona je mene volela... ali nije mogla zaboraviti da su moje
ruke umrljane krvlju njenog brata!... I tako je umrla venući od bola!
— Tata, znam da si voleo mamu! Bila sam mala, ali ne i premala
da ne bih shvatila neke stvari! — zajeca Sintija.
— Sad vas ostavljam same na svetu... Samo neka Viljem što pre
odraste, postane čovek, da vas štiti i preuzme moju ulogu glave
porodice — šapnuo je bandit. — Deco moja, hoćete li mi ikada
oprostiti?
— Tvoja deca neće biti napuštena! — progovori Bufalo Bil
približivši se, kako bi ga umirući bolje čuo. — Sećaš se Roberta
Morsa, koga si ti ubio? On je bio sin jednoga mog dobrog prijatelja.
Viljem će zauzeti mesto sina tvoje žrtve. Sad, kad umireš, ne mrzim
te više, Plamena Ruko. Umri u miru. Ja ću se pobrinuti za tvoju
decu, ona neće okajavati očeve grehe.
Dan, koji je stajao malo dalje, takođe se približi, te reče:
— Tvoje će kćeri biti moje sestre. Naći će svoje mesto u mojoj
porodici.
Tužan se osmeh pojavi na razbojnikovom licu. Zatim on
zakoluta očima, iz grudi mu se ote dubok uzdah, i glava mu klonu u
stranu.
Bio je mrtav.

84
 EPILOG

Pošto su se s teškom tugom poslednji put oprostile od očeva

tela, dve su devojke htele da se vrate u logor, da se nađu s bratom.
Međutim, Bufalo Bil i Dan stadoše ih uveravati kako bi to bila
ludost, jer u logoru, bez očeve zaštite, ne znaju šta ih može snaći
među onom raspuštenom ruljom. Izviđač je hteo da oni odmah svi
krenu za tvrđavu Ontario.
Ali devojke ne htedoše ni da čuju o tome da ostave brata. Izjavile
su da su spremne da pođu, ali jedino ako im se pridruži i brat.
Tako je Bufalo Bil bio prisiljen da im obeća da će dovesti
Viljema.
Uspeo je bez ikakve smetnje da prođe kroz razbojnički logor i da
uđe u kuću Plamene Ruke, gde zateče Viljema kako čisti lovačku
pušku i pevuši.
Koliko god je mogao obazrivije, izviđač ispriča mladiću šta se
desilo i saopšti mu očevu smrt. Viljem je bio tup od bola, ali je
dokazao svoju zrelost time što je ugušio suze koje su mu bile navrle
na oči i mirno poslušao izviđača koji ga je uputio kako će se iskrasti
iz logora.
Sat kasnije, njih petoro je u besnom galopu jurilo niz brdo, dok
je u logoru još uvek bilo mirno. Banda još nije bila uočila da im
nema vođe ni zarobljenika.
Tri dana kasnije, posle teškog i napornog puta i mnogih teškoća,
svi su živi i zdravi stigli u tvrđavu Ontario.
Pukovnik Falk, ganut, nije znao koga će pre zagrliti, da li sina ili
njegove spasioce. Pošto je saslušao celu dugu priču o Danovom

85
spasavanju i pogibiji Plamene Ruke, pukovnik roditeljski toplo
prihvati razbojnikovu decu.
Razumljivo, u tvrđavi nikome nije rečeno da su Viljem, Sintija i
Keti deca Plamene Ruke, nego su predstavljeni kao bivši
zarobljenici koje je Bufalo Bil izbavio iz zarobljeničkog logora
zajedno sa Danom Falkom.
Nedelju dana kasnije odred konjanika vođen Bufalom Bilom,
napao je banditski logor i sravnio ga sa zemljom.
A danas prolaznik, koji se nameri među ono samotno stenje,
uzalud bi tražio tragove nekadašnjeg gnezda Plamene Ruke i
njegove bande. Možda bi jedino uočio kako na neuobičajenom
mestu, u senci jednoga ogromnog drveta, leži neki usamljeni
kamen, kockast, a na njemu uklesani inicijali. Ali ne bi ni slutio da
pod tim kamenom leži Plamena Ruka i sniva večnim snom.

86
TAJNA JEZERA

87
 GLAVA PRVA

Bilo je majsko veče, a jedan konjanik, osvrćući se i levo i desno,

kako mu ništa ne bi izmaklo pažnji, ulazio je u Odis Siti, gradić u
Kanzasu.
U ono doba ulica je bila puna svakojaka sveta, svih nacija i boja,
svi se osvrtahu za jahačem, toliku je on radoznalost pobudio.
I zaista, bio je to veoma interesantan čovek.
Visoka rasta i herkulske građe, držao se u sedlu kao da je srastao
s konjem.
Na njemu tesno skrojena odeća od jelenske kože, iskićena
resama, na glavi sombrero široka oboda, sedefaste boje.
Njegovo muško lice, plemenitih, odlučnih i pravilnih crta,
bejaše uokvireno dugom kosom.
Istim utiskom kojim je delovao na prolaznike, pogodio je i dve
žene koje su upravo izlazile iz pošte.
— Tetka, pazi kakav krasan jahač! — usklikne mlađa žena. —
Otkad smo ovde, još nisam videla nekoga sličnog! A upravo sam
tako oduvek zamišljala ljude sa granice. Da li ga, možda, znaš?
— Ne, Suzana. Ali, imaš pravo, baš je lep muškarac! Lep mu je i
konj. Zamisli kako bi delovao u Central parku, u našem lepom
gradu! Možda bi ga prodao...
— Da ga proda? Konja! — prekide ih čovek koji se nalazio pred
vratima pošte. — Sigurno ne, gospođo. Onaj jahač je Bufalo Bil,
čuveni izviđač o kojem ste sigurno slušali. A što se tiče njegova
konja... pa kladio bih se da ga ne bi dao ni za sve zlato ovoga sveta.
Sam ga je ukrotio, a mnogo ga voli, jer je to životinja izvanredne
inteligencije.
88
 Žene mu zahvališe pa se udaljiše.
I Bufalo Bil je bio primetio žene, pale su mu u oči svojim
bogatim i ukusnim toaletama.
Pretpostavio je da su putnice na prolazu, koje, valjda, razgledaju
grad koristeći vreme do polaska voza.
Ali on sigurno nije bio na putu da se razonodi ili razgleda
gradove.
Napustio je svoj ranč u Zelenoj dolini da potraži Pola Elmasa,
svoga nadzornika, koji je, petnaest dana ranije, odveo jedno krdo
konja da ih otpremi za Fork Siti.
Pol je zapravo već morao da se vrati iz Odis Sitija.
Uznemiren ovim neobjašnjivim zakašnjenjem, a nemajući
drugog načina da dozna šta je s njegovim nadzornikom, Bufalo Bil
je odlučio da sam krene.
Izviđač je, goneći zločince, navukao na sebe mržnju mnogih u
tom kraju. Zato se bojao da mu se, možda, kakav zlikovac nije
osvetio na njegovom nadzorniku.
Ako je Polov nestanak bio prouzrokovan takvim jednim
strašnim događajem, onda pljačka sigurno nije bila motiv zlodela,
jer žrtva nije bila naplatila novac za krdo. I ukoliko se doista
dogodio zločin, valja otkriti krivca i kazniti ga...
Zato je izviđačeva prva briga bila da ode u hotel „Eldorado“,
najbolji u gradiću, da vidi nije li se, možda, tamo Pol smestio.
Hotel se nalazio nedaleko od pošte, a kako su i dve žene krenule
u hotel, to se Bufalo Bil našao na njegovim vratima u istom
momentu kad i njih dve.
Odmah se sklonio da ih propusti, te je galantno skinuo
sombrero.
Nepoznate mu zahvališe naklonom i lakim osmehom.
Da, nesumnjivo su mu nepoznate. A ipak... ko zna? Na onoj
mlađoj ima nečeg, nečeg neodređenog što ga je pogodilo. Bufalo Bil
je bio gotovo siguran da je već video ona dva oka. Izraz lica one
mlađe žene maglovito ga je podsećao na nekakvu već uočenu osobu.
Koju?
— No, pamćenje mu ovaj put ne htede pomoći.
Uđe u hotel te se u recepciji raspita za Pola Elmasa.
89
 — Bio je tu pre osam dana — odgovori hotelijer. — Pošto nije
platio račun, pomislio sam da je morao krenuti na brzinu. Naravno,
nemojte misliti da sam se zabrinuo zbog neplaćenog računa... nema
garancije bolje od vaše, Bufalo Bil!
— Ali je stvar u tome da ga ni ja više nisam video! — reče izviđač.
— I to me brine.
Bufalo Bil se potom zahvali hotelijeru, pa ga pozdravi i okrene
se da pođe zaklinjući se u sebi da mora otkriti tajnu Polova
nestanka.
Po načinu kako je stavio ruke na pištolje, bilo je jasno da je
odlučan i rešen da ide do kraja.
Toga momenta na spratu odjeknu mukao pucanj, praćen
prodornim ženskim vriskom.
Bufalo Bil trkom pojuri uza stepenice; navrh stepeništa nađe se
pred hodnikom s mnogim vratima s obe strane.
Ali je sada svugde vladala tišina.

90
 GLAVA DRUGA

Izviđač je u nedoumici oklevao, a činilo mu se kao da večnost

prolazi. Neko se nalazi u opasnosti, sigurno žena.
Već se spremao da pođe redom i otvori sva vrata, jedna za
drugim, kad iz jedne sobe ispade neki čovek, pognute glave, te mu
se nije moglo videti lice, i kao munja, gotovo jednim skokom, nađe
se na stepeništu i slete niza stepenice.
Bio je mršav i malen, strahovito brz, a u njegovom držanju bilo
je nečeg posebnog i neopisivog.
Dok je izviđač trgao revolver i viknuo beguncu da stane, dotle je
ovaj već bio u prizemlju te je samo, u istom naletu, strugnuo kroz
hotelska vrata na ulicu.
Bufalo Bil htede da potrči za njim, ali utom se na vratima iste
sobe, iz koje je nepoznati pobegao, pojavi neka žena.
Izviđač odmah prepozna mlađu od onih dveju dama koje je
propustio na ulazu u hotel.
— Ah, gospodine... gospodine! — ona mucajući zgrabi Bufala
Bila za mišicu i uvuče ga u sobu.
Na jednom otomanu ležala je nepomično ona druga žena.
Bufalo Bil je odmah video da je to obična nesvestica. Njegova se
pažnja, međutim, usmeri na muškarca koji je ležao nasred sobe, s
velikom mrljom krvi na grudima.
Naže se nada nj. Imao je tamnu kožu, kao Meksikanac, a oči su
mu postajale staklaste, jer je umirao.
Bio je to nesumnjivo Meksikanac, i to neki bogataš, sudeći po
njegovoj naročito elegantnoj odeći.

91
 Izviđač ustanovi da je čovek ranjen vatrenim oružjem i da mu
ne preostaje više od nekoliko minuta života.
Mlada je žena, sva prestrašena, čekala. Izviđač je upita:
— Ko je ovaj čovek?
— Zove se Hoze Armendariz — odgovori žena. — Sekretar moje
tetke, veoma obrazovan čovek.
— Veoma obrazovan?
— Da. Otac mu je imao rudnik, bio je bogat, te ga je školovao u
jednom od najboljih i najskupljih koledža. Ali baš kad se spremao
da preuzme očevo mesto, banditi su uništili rudnik, pobili porodicu
i odneli sve njihovo blago. Hoze se jedini spasao. Slučaj ga je doveo
u vezu s mojom tetkom, te je prihvatio njenu ponudu da joj bude
sekretar.
— Ko ga je ranio?
— Ne znam. Tetka i ja još smo bile u hodniku kad se začuo
pucanj. Začas smo se našle u sobi. Hoze je držao nekakvog čoveka,
malena rasta, koji je bio naoružan pištoljem. Kad sam vrisnula, taj
je čovek očajnički pokušao da pobegne, ali ga je Hoze držao. Samo
što je posle nekoliko sekundi Hozea izdala snaga, onaj čovek
pobeže. Hoze je onda pao, pa sam tek tada videla da je ranjen.
Jeste li prepoznali koje je rase ubica?
— Nije belac. Crte su mu nekako drukčije, prilično je tamne
kože, a izgled upravo odvratan.
Bufalo Bil se onda okrene hotelijeru, koji je bio, takođe, dotrčao,
te ga zamoli da donese malo viskija, kojim osveži umirućeg.
— Jesam li teško ranjen? — upita ranjenik mirno, korektnim
engleskim jezikom.
— Da, rana je teška — odvrati izviđač.
— Nema mi spasa?
Bufalo Bil ne odgovori, nego samo obori glavu.
— Ko ste vi? — upita Meksikanac.
— Viljem Kodi. Bolje me znaju pod imenom Bufalo Bil.
— Ah, čuo sam o vama... znam da mogu imati puno poverenje u
vas...

92
 — Samo izvolite, Hoze Armendariz. Recite mi kako se zove taj
koji je pucao na vas, i ja vam dajem reč da neće ostati nekažnjen.
— Ne zovem se Hoze Armendariz — promuca umirući. — To je
samo pseudonim pod kojim sam se krio došavši u ove krajeve. Pravo
mi je ime Pablo Rojo i pripadam jednom moćnom tajnom
udruženju. Na mene je pucao Karlos Alonso, a na to ga je nagovorio
jedan moj sabrat koji se zove Hernando Samotnik.
— A zbog čega?
— Da bi došao do ovoga! — odgovori Meksikanac.
Tako govoreći, dršćućom i slabom rukom uspe da iz džepa
izvuče nekakav zelenkast kamen koji je oblikom i bojom podsećao
na golubije oko.
On pruži kamen izviđaču.
— Čuvajte ga ljubomorno — reče. — To je amajlija koja će vam
doneti sreću. Dok je budete imali, nikakvo zlo vam se neće dogoditi.
— Ali vama nije donela mnogo sreće — primeti Bufalo Bil.
— Zato što je bila bespravno u mojim rukama. Zato su se protiv
mene udružili svi vragovi ovoga sveta, razumete? Ova amajlija
pripadala je jednoj protivničkoj sekti, pa mi je morala biti kobna,
dok će u rukama trećeg opet steći svoju blagotvornu moć.
Izviđač pogleda kamen. Bio je s obe strane izgraviran. Na
gornjoj strani se nalazio lik zmaja, a na donjoj nekakvi čudni
znakovi.
Bufalo Bil strpa u džep kamen, tobože kao uveren u njegovu
magičnu moć. Zatim ponovo obrati pažnju na umirućeg
Meksikanca.
— U hotelskoj blagajni ostavljen je na čuvanje moj novac. Ima
ga dovoljno da mi telo bude preneseno u Meksiko — jedva čujnim
glasom šaptao je Pablo Rojo. — Među mojim stvarima naći ćete i
neke papiruse koji će vam biti korisni ukoliko ih date da se prevedu.
Zauzvrat, Bufalo Bil, molim vas da se postarate za moju sahranu, da
nađete Karlosa Alonsa i da ga kaznite kako zaslužuje. Ali čuvajte se
Hernanda Samotnika za slučaj da dozna da je kamen u vašim
rukama.
Meksikanac se naglo trgnu, pokuša podići glavu, na usta mu
navre krv, onda mu glava pade unazad, i on izdahnu.
93
 Bufalo Bil dohvati jedan rubac sa stola te pokri lice mrtvacu.
— Je li umro? — upita mlada žena koja je čula sav razgovor.
— Na žalost, jeste — potvrdi izviđač.
Tetka je još uvek ležala na otomanu, lica bela kao krpa, u
nesvestici.
— Oh! — mucala je Suzana u suzama. — Ne znam da li je ovo san
ili java! Sve mi se zbrkalo u glavi!... Hoze se, zapravo, zove Pablo...
pa ga ubija nekakav sabrat, zbog kamena...
— Gospođice, bolje ne mislite na te stvari. Bolje se postarajte da
pomognete svojoj tetki. Za drugo ću se ja pobrinuti!

94
 GLAVA TREĆA

— Hej, ti, Meksikanče. Pazi, molim te, ovo je već treći

Meksikanac koji mi se mota ovuda danas. Ako dođe i četvrti,
poslaću ga da pravi društvo njegovim sunarodnicima iza rešetaka.
Čovek koji je ovako pretio bio je Rob Velton, šerif Odis Sitija,
narav nervozna i razdražljiva, ali u suštini sama dobrota. Čovek
odvažan i pouzdan. Tako je on govorio jednom čoveku veoma
malena rasta i čudna hoda, koji je išao kao da skakuće na svojim
kratkim i strahovito krivim nogama, a lica upola skrivena nekakvim
belim šalom koji mu je omotao glavu i padao na ramena.
— Imam prijatelja u zatvoru — reče maleni promuklim glasom,
na slabom engleskom jeziku. — Nosim mu malo hrane da ne
gladuje. Ovo je mnogo bolje od onoga što mu daje država. Umro bi
on od gladi da mu ja ne nosim štogod. Ne može on jesti vašu hranu...
To je onaj Domingo...
— Da, da, znam — prekine ga šerif. — Pa, imaš ti pravo,
prijatelju. Uočio sam da je Domingo podosta oslabio. On, zapravo,
i ne dotakne hranu koju mu dajemo. Ali, ko si ti?
— Zovem se Karlos Alonso. Pošten čovek iz južnog Meksika,
sigurni budite, šerife! Radim u jednoj perionici, perem robu vama
Amerikancima.
— Nisi mi baš simpatičan. No, nije rečeno da moraš biti gad...
Valjda si i dobar kad nosiš prijatelju hranu... Samo ti nosi, neću ti
zabraniti, ali mi moraš pokazati šta je to.
Meksikanac izvuče iz džepa jedan paketić koji je bio pažljivo
vezan, te ga pruži šerifu.

95
 — Šta je to? — reče šerif pružajući ruku, pa iskrivi lice u grimasu.
— Uh, što smrdi!
— Ali to je nešto jako dobro! — usprotivi se Meksikanac. — Tu
ima sušene patke i dimljene ribe, stare deset godina. Domingo uživa
u ribi!
— Svak ima svoj ukus! — zaključi šerif. — A pošto se tvom
prijatelju dopada „stara“ hrana, dozvoliću da mu je dadu zajedno s
mojim najboljim željama.
Velton se nasmeši na svoju duhovitost.
Ovaj se razgovor vodio uveče, pred vratima zatvora Odis Sitija.
Šerif je bio obišao zatvor, pre nego što će zatvoriti vrata. Upravo
je tada primetio Meksikanca koji se motao oko zgrade.
Pošto se uverio da su Meksikančeve namere sasvim naivne,
mirno mu je okrenuo leća i nije primetio kako se ovaj ironično
nasmešio, prateći ga jedan čas pogledom; zatim je bolje omotao
glavu šalom i trkom se uputio prema gradu.
Šerif zatvori za sobom teška vrata okovana gvožđem, navuče
rezu i uđe u svoju kancelariju.
Gledajući šerifa kako ulazi u sobu s jednom rukom opuštenom i
u šaci drži nekakav omot, palcem i kažiprstom druge ruke stiska
nos, tri njegova pomoćnika, koji su u sobi mirno pušili svoje lule i
brbljali, zinuše od iznenađenja.
— Gospode! — izusti najzad jedan od njih. — Šta je to što tako
smrdi, šerife?
— Vidite, i vi ćete se složiti da ovaj miris nije baš jako ugodan —
odgovori Rob Velton. — Ali, šta mogu? Izgleda da sadržina ovoga
omota predstavlja božju blagost jednom našem pitomcu, onom tipu
Domingu koji se mršti čim samo ugleda naše jelo. Ovo mi je predao
jedan njegov prijatelj. Časni je prijatelj uveren da mu ovaj brat u
zatvoru umire od gladi i da će skončati ako ne strpa u želudac ovu
ribu koja bi svojom svežinom možda i nas privukla, ali pre deset
godina!
— Ako mene pitate, bacite to u đubre! To je otrov, a ne riba! —
reče jedan pomoćnik uzmičući pred onim omotom u šerifovoj
opruženoj ruci.

96
 — Nemaš pravo. Ne mogu dozvoliti da se kaže kako nisam
pustio da se zatvoreniku da njegovo omiljeno jelo, pa makar se
radilo i o ne znam kakvom ubici. Ako je ta smrdljiva riba onom tipu
ne znam kakva poslastica, neka samo uživa u njoj... Ladar, odnesi
ovo Domingu.
— Ipak bi bilo bolje da pogledate u taj omot, šerife! Nikad se ne
zna! — primeti pomoćnik. — S ovim meksikanskim lopovima nikad
ne možete znati kako će vam podvaliti!
— Pravo imaš. Pogledaj to sam!
Pat Ladar otvori omot te ga žurno ponovo zatvori.
— Sve u redu — reče.
Praćen smehom svojih drugova, on polako krenu uza stepenice
na sprat, gde je u jednoj ćeliji ležao Domingo Tabaro.
— Da ste samo videli toga Meksikanca, kad sam mu predao onu
svinjariju, ono đubre! — Pat se smejao kad se vratio drugovima. —
Izgledao je kao lud od sreće.
Njihov razgovor potom skrenu drugim pravcem, i svi ubrzo
zaboraviše „suvu“ i smrdljivu hranu namenjenu debelom Domingu.

☆ ☆ ☆

Kad se Pat udaljio, u hodniku s ćelijama zavladala je grobna

tišina. U hodnik se ulazilo kroz jedna čvrsta vrata, koja je stražar
brižljivo zatvorio za sobom i pri tome škljocnuo katanac kojim su
ona bila snabdevena.
Ali tek što je zamro odjek njegovih koraka, začu se nekakav šum
nalik na struganje turpije po gvožđu.
Kao da se radilo o ugovorenom znaku, na ovo odjeknu nekakav
zvižduk. Šum na čas prestade, potom ponovo otpoče, pa posle nekog
vremena opet prestade... Tako je to trajalo neko vreme, dok najzad
šum nije posve zamro.
A onda, iz jedne ćelije odjeknu pesma. Čovek je pevao
melodičnim tenorom, a pesma se skladno razlegala i višestruko
odjekivala niz prazan hodnik. Kad pesma prestade, ponovo se začu
ono struganje koje više nije dozvoljavalo sumnju u njegovo poreklo.

97
 Buka je u međuvremenu privukla pažnju stražara koji su se
nalazili u kancelariji. Vrata hodnika naglo se otvoriše, i uđe sam
šerif.
— Dosta mi je te vaše buke! — stade on vikati. — Šta je, nisu vam
poznata pravila o zatvorskom redu? Zabranjeno je svako pevanje
uveče!
— Do đavola! — gunđao je jedan zatvorenik. — Nismo ti oca
ubili, ako se malo zabavljamo.
— Tebe nisam pitao za mišljenje, Mark Sakon! — oštrim će
tonom šerif. — Samo pazite, svi vi! Ne držite li se zatvorskog reda,
sve ću vas kazniti!
Niko mu ne odgovori, a posle nekoliko trenutaka, pošto više nije
bilo ni pesme, ni neuobičajenih zvukova, Rob Velton ode, zatvorivši
za sobom vrata katancem.
Zatvorenici sačekaše neko vreme da se on vrati u kancelariju,
meću svoje pomoćnike, pa stadoše među sobom šaptati i mrmljati.
Od ćelije do ćelije prošla je jedna lozinka.
Dotle je Domingo — jer je upravo on radio turpijom — završio
struganje gvozdene rešetke.
Malo kasnije čuli su se tihi koraci kako se šunjaju hodnikom.
Nekoliko zatvorenika kralo se od ćelije do ćelije i oslobađalo
ostale svoje drugove.
Nepotrebno je objašnjavati kako je Domingo došao do
spasonosne turpije. Lako je pogoditi da se ona nalazila u onoj
„staroj“ hrani koju mu je spolja, preko šerifa, doturio ortak Karlos
Alonso.
Pet minuta kasnije u hodniku se okupilo oko dvadeset
zatvorenika.
— Za mnom! — naloži Meksikanac oštro i odlučno. — Ako neko
samo pisne, ili nas na bilo kakav način oda, neka zna da neće izneti
odavde živu glavu.
Tiho, oprezno, zadržavajući dah, zatvorenici su u redu po jedan,
krenuli niz hodnik prema njegovom donjem kraju gde je slab tračak
svetla ukazivao da se tamo nalazi rupa u zidu.

98
 GLAVA ČETVRTA

Ta rupa zapravo bila je uzan prozor, zatvoren debelim železnim

rešetkama, visoko na zidu, ali ipak ne van dohvata zatvorenika
kojima je ova prepreka bila daleko malja od vrata njihovih ćelija.
Divovski Sakon nasloni se svojim širokim plećima na zid, a
Meksikanac, okretan kao mačka, pope mu se na rame i tako dosegne
do rešetke.
Čelična je turpija ulazila u železnu rešetku kao što oštar zub
ulazi u koru sira. Tri su šipke prestrugane, a snažni Domingo ih savi
i načini otvor kroz koji će se ljudi provući.
Onda se Meksikanac podiže na sam rub prozora, provuče glavu
napolje i tri puta lagano zviznu, na što mu je odmah s ulice
odgovorio pomagač koji je tamo čekao.
Domingu je preostalo samo da izduži ruku i dohvati kraj
konopca koji mu je bacio onaj odozdo.
Konopac je bio tanak, ali veoma čvrst i otporan, videlo se da će
izdržati i težak teret.
Pošto je svezao kraj konopca za jednu neprestruganu rešetku,
Meksikanac se sasvim provukao kroz prozor držeći se obema
rukama za uže, te je nestao u prazninu.
— Sad je na mene red! — promrmlja Sakon. — Pomozite mi, a
onda krenite jedan za drugim.
Dva zatvorenika pomogoše mu da se popne u prozorsku
šupljinu.
On se snažno odupre laktovima, te oprezno pogleda dole, na
mračnu ulicu.
Meksikanac je bio nestao.
99
 Sakon — koji je zapravo bio običan bandit — s izvesnom se
mukom provuče kroz svinute rešetke, a onda se s lakoćom i on
spusti niz konopac.
Zatim je još deset zlikovaca ovako prošlo, najpre penjući se
jedan drugom na rame, pa provlačeći se kroz prozor. Svi se
pridružiše Sakonu koji ih je čekao u podnožju spoljnjeg zida.
No, nezgoda se desila kad je red za silazak na ulicu došao na
Toma Somorija. Taj je bandit bio tako krupan i debeo, da su najpre
bili potrebni svi mogući i nemogući napori kako bi mu se nekako
pomoglo da se digne do prozora.
Međutim, kad se kroz otvor provukao do struka, još daleko od
toga da bude posve slobodan, morao je upinjati sve snage,
mlatarajući i rukama i nogama, trzati se i izvijati, nastojeći da se
stanji što više, kako bi se, ipak, sav provukao.
Uzalud mu je bilo sve, nije uspeo, struk mu je zapeo, te je ostao
zaglavljen među rešetkama prozora kao kakav prevelik čep u
uzanom grliću boce.
S pločnika Sakon je video šta se događa, te je dao Tomu
Somoriju, inače svom pomoćniku, znak da se ponovo povuče
unutra.
Ali debeli zlikovac nije sad mogao ni natrag.
U hodniku, ostali zatvorenici neprestance su ga obasipali
psovkama i kletvama. Uzrujavali su se što zbog njega gube
dragoceno vreme. Počeli su se znojiti u strahu da će im bekstvo
propasti samo zato što je, eto, jedan od njih predebeo.
Onda su se stali penjati do prozora, te su nastojali da nekako
oslobode Somorija.
Ali — uzalud svi napori!
Debeli je razbojnik ostao uklješten u prozru i tako je telom
zaprečio svojim već pobesnelim drugovima izlazak na slobodu.
Za sve to vreme ljudi u šerifovom uredu bezbrižno su čavrljali i
leškarili ne sluteći šta im se događa upravo pred nosom.

☆ ☆ ☆

100
 Odjedared, usred one bezbrižnosti, šerif Velton tako plahovito
skoči na noge da se svi trgnuše kao opareni i iskolačiše oči u njega.
— Poslušajte! — reče on napetim glasom istežući vrat u stranu.
Pomoćnici su ga gledali iznenađeno.
— A šta? — upita jedan od njih.
— Šta to čujete? — reče drugi koji se bio upola podigao s kreveta
na kojem je komotno ležao i odmarao umorne noge.
Šerif je stalno napregnuto osluškivao, a pomoćnike je merio
prezrivim i revoltiranim pogledom. Oni su mu često prebacivali da
preteruje, da čuje i vidi ono što ne postoji.
— Kako možete pitati? Šta imate u ušima? Vatu? — odvrati šerif
koji je bio pobledeo kao krpa. — Neradnici jedni, začepite gubice i
naćulite uši!
Ovoga puta pomoćnici ga poslušaše, jer se istoga trenutka začu
pucanj odnekud spolja iz noćnog mraka.
— Sto mu gromova, bekstvo! — grmnu Rob Velton. — Brzo!
Dvojica na sprat, kod zatvorenika, a jedan za mnom, napolje!
Otvori vrata zgrade i jurnu napolje, a za njim potrča jedan
njegov pomoćnik.

101
 GLAVA PETA

Posle dramatične smrti Pabla Roja, poznatog pod imenom Hoze

Armendariz, Bufalo Bil je odveo dve žene u jednu drugu hotelsku
sobu, pošto je za sobom zaključao sobu u kojoj je ležalo telo
nesrećnog Meksikanca.
Izviđač se uveri da njegovim štićenicama ništa više nije
potrebno, a zatim se pripremi da ispita nestanak Pola Elmasa.
Na brzinu je pojeo porciju pečenog mesa, sa svežim hlebom, pa
izađe iz hotela i pojaha konja.
Dok je prolazio jednom usamljenom i mračnom uličicom, konj
mu se odjednom trgne u stranu, uplašen zato što su mu ispred
gubice naglo prošle dve blede prilike što hitro nestadoše za prvim
uglom.
Bufalo Bil se u sebi nasmeši i promrmlja:
— Da sam praznoveran, zakleo bih se da sam sreo dve sablasti.
On polagano nastavi put prema periferiji grada. Negde, tamo
podalje izvan grada, bio je kućerak meleza koji se zvao Alkar.
Toga je čoveka izviđač sada hteo naći.
Alkar se izdavao za čistokrvnog Indijanca s juga, ali je, u stvari,
bio melez kinesko-meksikanske krvi.
Za određene prilike, kad su ga posebni poslovi terali na to,
uzimao je pseudonim „Crni Orao“ te se uvlačio u indijanska
plemena. Inače, držao je nekakav dućan s predmetima indijanske
rukotvorine, ali i s pićem, u prvom redu viskijem „domaće“
proizvodnje i jezivog kvaliteta.

102
 Bufalo Bil je dobro znao da je taj prilično mračan tip povezan sa
svim najgorim zlikovcima u Odis Sitiju, te da mora dosta toga znati
o Elmasovom nestanku.
Zato je izviđač bio odlučan da meleza nagna da govori, bilo
milom ili silom.
Upravo je prolazio duž zida zatvorske zgrade, kad na izvesnoj
udaljenosti začu nečije prigušene glasove.
Prvi mu je pokret bio da povuče uzde. Žmirkajući i naprežući
pogled ispitivao je tminu predosećajući da se mora raditi o bekstvu
iz zatvora, pomognutom spolja.
Onda podiže glavu i u dubini jednog prozora spazi zdepastu
priliku Toma Somorija koji se očajnički izvijao i mlatarao rukama.
Njegovo se predosećanje potpuno potvrdilo.
Za svaki slučaj, izviđač trgne pištolj, a potom sačeka dalji razvoj
događaja.
Dugo nije čekao.
Iako mu je pažnja bila usmerena na kritičnu situaciju ortaka,
druga i desne ruke, zaglavljenog tamo u dubini prozora, Sakon je,
ipak, na kraju naslutio da u blizini vreba nekakav neprijatelj. Kad je
dobro pogledao oko sebe, u tami je video nejasne prilike konja i
konjanika.
Međutim, po obrisima životinje i njene opreme, ustanovio je da
to mora biti konj Bufala Bila.
Pre nego što je bio opazio svoga strašnog protivnika, razbojnik
ga je već prepoznao.
Uostalom, izviđač se nalazio svega nekoliko metara dalje.
Uplitanje Bufala Bila sigurno nije moglo doneti neko dobro.
Bandit je brzo razmišljao o svim mogućnostima, pa mu je nagon
samoodržanja sugerirao da ukloni onoga opasnog neprijatelja,
nametljivog i neugodnog.
Ortak Alonso bio mu je ostavio, u podnožju zida zatvorske
zgrade, napunjen revolver; on ga sad uze, nategnu oroz i opali.
Metak okrznu obod šešira kralja prerije.

103
 Uplašen pucnjem i plamenim jezikom, vatreni se konj prope
tako plaho da mu je jahač s mukom ostao u sedlu samo zahvaljujući
svojoj izvanrednoj okretnosti i veštini.
U međuvremenu trkom su pristizali Sakonovi drugovi.
— Šta je? Šta se dogodilo? — pljuštala su pitanja sa svih strana.
Neki su još bili tihi, dok drugi nisu ni pokušavali da ispuste glas, sad
kad je revolverski pucanj ionako morao dići uzbunu.
Njihov šef zabrunda besno. Zatim, glasom u kojem je kipela
jarost i mržnja, reče:
— Otkriveni smo, ljudi! Otkriveni smo! Udesio nas je onaj
prokleti Bufalo Bil!
I ia ovo dodade dve teške psovke.
Izviđač je dotle smirio svoga pastuva te ga potera bliže
beguncima.
Po glasu i stasu lako mu je bilo prepoznati njihovog šefa, Marka
Sakona.
Zlikovac ponovo opali.
Metak okrznu pastuva koji se bolno prope i prodorno zanjiska.
Videvši da mu je konj ranjen, Bufalo Bil i sam otvori vatru
pucajući u onu grupicu iz koje se podigoše nekakvi krici i uzvici.
No, čim je izviđač ispalio celi bubanj revolvera, Sakon i nekoliko
drugih baciše se na njega.
Dvojica zgrabiše konja za žvale, ali se životinja prope, stade se
kao čigra okretati na stražnjim i udarati prednjim nogama i levo i
desno, pa zgazi ona dva napadača.
Sakon je bio navalio konju s boka, zgrabio je jahača za nogu te
ga vukao na tle.
No, i tu je Bufalo Bil bio brži; uspeo je samo na trenutak
osloboditi nogu, te je njome strahovitim udarcem posred grudi
pogodio Sakona koji pade kao pokošen.
Međutim, izviđaču se nije pisalo dobro jer su ga s drugog boka
napali Markovi ortaci, a bilo ih je dosta.
Jedan mu zlikovac zgrabi levu ruku, dok mu se drugi obesio za
opasač i pokušavao da ga zbaci sa sedla.

104
 Izviđač je još uvek odolevao; neverovatnom brzinom drškom
revolvera lupi zlikovca po glavi, pa se uspravi u sedlu.
Sakon je izvukao nož sa dvostrukim sečivom koji je krio kod
sebe celo vreme dok je bio u zatvoru, te se ponovo baci na izviđača.
Bio je odlučio da ga smakne po svaku cenu, iako je znao šta ga može
stajati ovo zadržavanje i borba kraj samoga zatvora.
Spazivši Sakona kako kidiše na njega, izviđač prebaci nogu
preko vrata konja i baci se odozgo, sa sedla, pravo na razbojnika.
Čvrsto se držeći, stadoše se valjati po tlu. Tukli su se kao zveri,
obojica svesni da onome ko popusti ne gine smrt.
Ostali begunci najpre su neko vreme oklevali, neodlučni šta da
učine, bojeći se da ostanu i dalje u opasnoj i mrskoj blizini zatvora,
a onda i oni pređoše u napad.
Naglavačke se baciše na dvojicu protivnika, što su se
međusobno držali nepopustljivim stiskom, te pokušaše da
pomognu svom vođi i da okončaju izviđačev očajnički otpor.
Za Bufala Bila to bi sigurno bio kraj; tako neravnopravnu borbu
nije mogao izdržati u nedogled. Ali začuše se nekakvi uzvici po
kojima on shvati da to dolazi šerif sa svojim ljudima.
— Bežite! — grmnu Sakon. — Dolazi šerif.
Ohrabren pristizanjem pomoći, Bufalo Bil, koliko god stegnut i
priklješten među nekolicinom bandita, branio se lavovskom
snagom.
— Predajte se, ili pucam! — naglo zagrmi šerifov glas iz
pomrčine.
Na ovo banditi stadoše.
— Bežite! — viknu Mark Sakon svojim ljudima. — Raziđite se!
Naći ćemo se na ugovorenom mestu!
— Predajte se!
Šerifov preteći glas nije ostavljao nimalo sumnje u ono što
očekuje begunce koje predstavnik zakona bude ponovo ščepao.
— Bežite! — zagrmi još jednom Sakon.
Banditi više nisu imali izbora. Napustiše žrtvu i nagnuše u
bekstvo upravo u momentu kad je šerif, misleći da se pred njim
našao jedan begunac, zgrabio Bufala Bila za vrat.

105
106
 Izviđač, pak, koji se dizao s tla u strahovitom besu, stisnu svojim
čeličnim mišicama Veltonovo telo misleći da ima posla s jednim
banditom.
Na svu sreću, trkom dojuri iz zatvora jedan šerifov pomoćnik
visoko dižući lampu. Svetlo pade na oba borca koji su se bili
međusobno dograbili.
Žmirkajući na žutom odsjaju svetiljke, izviđač i šerif su
trenutak-dva netremice zurili jedan u drugoga.

107
 GLAVA ŠESTA

— Zaboga, pa to je šerif! — uzviknu Bufalo Bil gotovo i ne

verujući vlastitim očima.
— Nebesa! Bufalo Bil! — dreknu Rob Velton. — A ja sam bio
siguran da mi je barem jedan od onih hulja dopao šaka!
Obojica se od srca nasmejaše.
Trenutak kasnije, izviđač, šerif i njegovi ljudi pojuriše za
razbeglom bandom.
Ali je noćna tmina bila saveznik beguncima. Oni su, zaštićeni
mrakom, imali dovoljno vremena da se rasprše po periferiji grada.
Posle jednog sata najpažljivijeg pretraživanja, gonioci se nađoše
na koju milju od Odis Sitija, a da nisu uhvatili ni jednog odbeglog
razbojnika.
Odjednom Bufalo Bil jednim pokretom naloži ostalima da se
utišaju.
Svojim je izvanredno oštrim sluhom čuo daleki, mukli topot
konja.
Kako se moglo pretpostaviti da su Sakonovi ortaci snabdeli
bandu konjima i oružjem, te da su zlikovci sad mogli da se vrate, da
bi se koristili svojom brojnom nadmoćnošću i obračunali se sa
šerifom i izviđačem, to Bufalo Bil odmah preduze sve mere
predostrožnosti. On se dogovori sa šerifom, pa se svi u najvećoj
tišini rasporediše u zasedi iza stabala i visokih grmova s jedne i
druge strane puta.
Jahači su se i dalje približavali.
Ubrzo su se mogle nazreti njihove nejasne prilike.

108
 Išli su korakom. Bufalo Bil oceni da ih može biti šestorica,
otprilike toliko koliko je bandita na njega bilo navalilo.
Sad već uveren da se to zlikovci vraćaju radi obračuna, a odlučan
da im da dobru lekciju, Bufalo Bil sačeka da dođu sasvim blizu.
U pravi čas, stvori se skokom na cesti i snažnim glasom zagrmi:
— U ime zakona, stoj! Svi ste na nišanu! —
— Stali smo. Ja sam Henri Bigam. Idem u Odis Siti sa svojim
ljudima. Ko ste vi?
— Sto mu gromova paklenih! — uskliknu izviđač pa se grohotom
nasmeja. — Ovo je noć nesporazuma! Ti si Bigam? Krasno! A ja sam
Bufalo Bil!
— Ah, to sam i slutio! — začu se glas, jasan i zvonak. — Ali, šta
se to događa? Koji te je vrag nagnao da ovako presrećeš poštene
ljude na putu, Kodi?
— Ne brini, sve ćemo ti objasniti. Priđi samo, idemo svi zajedno
u grad.
— Vrlo dobro, pođimo!
Mladi jahač s kojim je Bufalo Bil razmenio onih nekoliko reči
bio je Henri Bigam, izviđačev dobar prijatelj, vlasnik rudnika zlata
u Kantor Sitiju.
— No, Henri, zaista se odavno nismo videli — reče izviđač kad
su krenuli. — Koji te je vetar naneo u Odis Siti?
— Trebalo bi da u gradu nađem sestru i tetku, koje su došle iz
Njujorka da provedu nekoliko nedelja u mojoj kući kraj rudnika.
One su morale danas stići.
„Zato mi se lice one mlade učinilo poznatim!“ sinu izviđaču.
„Video sam crte slične Henrijevim, a nisam se mogao dosetiti da bi
mu to mogla biti sestra“.
Posle nekoliko trenutaka ćutanja Bufalo Bil se ponovo obrati
mladom prijatelju:
— Jesu li one morale doći same ili u društvu sa još nekim?
— Tetku obično prati njen sekretar, jedan Meksikanac, veoma
pametan i obrazovan čovek, iz bogate porodice, ali je rano ostao
siroče.
Izviđač uzdahnu.

109
 — Henri, taj vaš Meksikanac je mrtav! Ubili su ga pre nekoliko
sati.
Bigam se na ovu vest trgne i naglo povuče uzde zaustavljajući
konja.
— Jesi li u to siguran, Kodi? — šapnu on.
— Sigurniji ne mogu biti!
— Ali... tetka i sestra... jesu li one zdrave? Njima se ništa nije
dogodilo?
— Ništa, osim teškog straha.
— Ispričaj mi, Kodi, kako se to dogodilo? Ko... zašto je ubijen?
I tako Bufalo Bil ispriča mladom prijatelju sve što se dogodilo u
hotelu i šta mu je Meksikanac kazao na samrti.

110
 GLAVA SEDMA

Čim se Domingo Tabaro, zvani Hernando Samotnik, spustio sa

zatvorskog zida, prišao mu je ortak Alonso, verni saveznik koji mu
je svojim lukavstvom bio omogućio bekstvo.
Dva lopova, pošto tiho razmeniše nekoliko reči, trkom pojuriše
prema centru grada.
Poput kakvih sablasti, trčali su uskom uličicom koja je vodila
između dva visoka zida i gde je bilo tamno kao u rogu.
Iako već bez daha, dva zlikovca ne smanjiše trk sve dok se ne
nađoše pred jednom visokom kućom.
Noktima Domingo zagrebe po drvetu ulaznih vrata. Posle
nekoliko trenutaka vrata se otvoriše, i dva lopova stupiše u kuću.
Za njima se vrata opet zatvoriše, i začu se kako se navlači reza.

☆ ☆ ☆

Desetak minuta kasnije pet mračnih prilika izađe iz one tamne

kuće; tiho su se i oprezno kretali, te prođoše onu uzanu uličicu da bi
se na jednom kraju razišli na razne strane.
Nešto kasnije ove iste prilike nađoše se u podnožju visoke
drvene zgrade oko velikoga stražnjeg dvorišta hotela „Eldorado“.
Hernando Samotnik, koji je vodio ovu grupu, gurne vrata i nađe
se u hotelskom dvorištu. Za njim se ušunjaše ostala četvorica.
Skupljenih glava, njih petorica tiho su se dogovarali.
Na prvom spratu hotela jedan je prozor bio osvetljen slabim,
bledim svetlom.

111
 Domingo je pokazao taj prozor svojim ljudima. Jedan od njih na
to skide sa sebe širok kaput i ostade go do pojasa.
Koža mu je bila tamna i sjajna, kao premazana uljem ili mašću.
Oko pojasa imao je omotano uže, koje sada odmota i na kraju
mu načini omču.
Iznad prozora virio je kraj jedne grede. Meksikanac zavitla
užetom kao kakvim lasom, te ga baci prema gredi.
Morao je to ponoviti nekoliko puta da bi najzad uspeo nabaciti
omču na gredu.
Onda se stade vešto i brzo penjati uz uže.
Kad je glavom dosegao prozor, polako se stade dizati još pedalj-
dva više. Najpre je dobro pogledao u sobu, pa je tiho, bez najmanjeg
šuma, otvorio prozor.
Dižući se na mišićima, prebacio se kao mačka u sobu.
Trenutak kasnije, glava mu je opet izvirila kroz prozor. Dao je
svojim ortacima dogovoreni znak.
Najpre Domingo, a za njim Alonso, koji je bio veoma okretan
uprkos nakaznom i mršavom telu, popeše se do prozora i tim putem
upadoše u hotel.
Ona dvojica preostala u dvorištu imala su zadatak da dobro paze
kako ne bi kogod naišao i da zviždukom upozore drugove na
eventualnu opasnost.

112
 GLAVA OSMA

Soba u koju su upali mračni banditi bila je upravo ona koju su

bile dobile gospođica Suzana i njena tetka, gospođa Meri Sak.
Kao što znamo, dve su žene napustile sobu pošto se u njoj zbio
zločin.
Telo Pabla Roja ležalo je, međutim, još uvek tamo, na istom
mestu gde ga je Bufalo Bil ostavio. Prigušeno svetlo petrolejke bledo
je osvetljavalo sobu i mrtvaca u njoj.
Ne premišljajući se ni časka, Hernando Samotnik kleče pored
tela nesrećnog sekretara tetke Meri.
Grozničavo mu pretraži odeću, ali se nemalo iznenadi i razbesni
kad ne nađe ono što je tražio.
Nožem je isekao mrtvačevu skupocenu odeću. Dugim, tankim
prstima opipao je svaki njen komadić, pa i sam leš na kraju.
Uzalud sve — opet ništa!
Ustade i poče se osvrtati naokolo.
Pogleda na jedan kovčežić od izrezbarena drveta, te skoči i
zgrabi ga drhtavom rukom.
Otvori kovčežić i istrese njegovu sadržinu na pod. Ali, ono što
ga je interesovalo nije bilo u kovčežiću.
Novim besnim usklicima i kletvama propratio je svoje
razočarenje.
Sigurno je tražio amajliju, za koju znamo da se već nalazila kod
Bufala Bila, torbu i papirus koje je Pablo Roja bio položio u hotelski
sef.

113
 Hernando Samotnik reče nešto svojim drugovima, onda priđe
vratima te ih htede otvoriti, ali su ona bila zaključana.
Uz pomoć noža i žarača, koji je stajao kraj kamina, bandit
provali bravu, otvori vrata i izviri u hodnik.
Potom dade znak onome što je bio go do pojasa, koji izađe u
hodnik i pođe od vrata do vrata. Pred svakim je vratima zastajkivao
i osluškivao.
Najednom stade, sagnu se i primakne oko ključaonici. Onda
podiže glavu. Na licu mu se ocrtavalo zadovoljstvo, sigurno zbog
onoga što je video.
Polako pritisnu ručicu, otvori vrata i uđe u sobu.
Za njim tiho uđoše i Hernando Samotnik i Alonso koji su se,
takođe, bili ušunjali u hodnik.
Na krevetu je ležala tetka Meri, a na otomanu, u drugom uglu,
bila je Suzana.
Obe su žene spavale dubokim snom.
Onaj polugoli Meksikanac izvuče iz džepa jednu bočicu u kojoj
se nalazila nekakva zelenkasta tečnost. On najpre priđe devojci i
podnese joj pod nos bočicu iz koje se širio nekakav čudan, težak i
opojan miris.
Onda ponovi isti postupak i s tetkom Meri.
Dok je Suzana ostala nepokretna, samo što je stala teže disati
pošto je udahnula onaj miris, njena je tetka najpre uzdahnula i na
trenutak otvorila oči koje joj se iskolačiše od straha kad je ugledala
polugolu priliku koja se nadnosila nad njom, s odvratnim
cerekanjem na pakleno ružnom licu.
Ali, i to je trajalo samo trenutak, jer joj je onaj miris munjevito
umrtvio sva osećanja. Sklopila je oči, i telo joj se opusti kao mrtvo.
Brzo, bez šuma, dva pomoćnika Hernanda Samotnika podigoše
devojku te je prenesoše u sobu gde je ležao mrtvi Meksikanac.
Hernando Samotnik se još zadrža u sobi da pokupi novac i
dragulje dveju žena, koji su ležali na stolu.
Zatim brzo izađe, zatvori za sobom vrata i u dva skoka pridruži
se svojima u prvoj sobi.
Jedan od njih priđe prozoru i povuče uže kojim su se popeli u
hotel.
114
 Svezaše Suzanu te je, kao kakav sanduk, spustiše u dvorište gde
je prihvatiše ona dvojica što su bila ostala na straži.
Zatim se, jedan za drugim, ona dva Hernandova pomoćnika
spustiše u hotelsko dvorište.
U sobi, kraj mrtvaca, ostao je još samo Hernando Samotnik.
Zlikovac je neko vreme nepomično zurio u leš svoga sabrata.
Gledao ga je neizrecivom mržnjom koja mu je lice izobličila u
groznu grimasu.
Onda se trgne iz one nepomičnosti, u ruci mu se stvori dugi nož
koji besnim udarcem zari do drške u već mrtvo srce nesrećnog
sekretara gospođe Meri.
Razbojnikove su oči bleskale neizrecivim besom i smrtnom
mržnjom.
Dok se sve ovo događalo, u hotelu je vladala potpuna tišina.
Niodakle nikakva zvuka.
Najzad se Domingo Tabaro, ili Hernando Samotnik, odluči da
siđe.
U dvorištu su ga drugovi nestrpljivo čekali, pa su se već bili i
zabrinuli.
Noć je bila ugodno topla. Mesec je tu i tamo izvirivao između
oblaka i bacao svoje sablasno bledo svetlo na kućice stanovnika
Odis Sitija.
Po nalogu svoga šefa, jedan Domingov čovek prebaci preko
ramena onesvešćenu devojku, te onda svi iziđoše iz hotelskog
dvorišta.
Na ulici malo sačekaše, dok nov oblak ne sakri ponovo Mesec,
pa onda krenuše polako natrag, prema nekim kućercima na drugom
kraju grada.
Kad god je Mesec izvirivao između oblaka, zlikovci su
zastajkivali, skrivali se u senci, uza same zidove kuća, pa su
nastavljali put čim bi nestalo bledožute mesečine.

115
 GLAVA DEVETA

Bufalo Bil i Henri Bigam, zajedno s mladićevom pratnjom,

prođoše kroz grad prema hotelu Eldorado.
Gradski rejon kojim su prolazili bio je najgušće naseljen ali i
najmirniji.
Ljudi su tamo rano legali, pa je svugde po kućama vladao mrak.
I hotel je već bio zamračen, videlo se da više niko ne bdi.
— Nadam se da su mi tetka i sestra dosad došle k sebi od
preživljenog šoka — šaptao je Henri silazeći s konja, te se uputi
hotelskim vratima.
— Ja sam u to siguran — uveri ga izviđač koji je sjahao jednim
skokom.
— Rekao si mi da je Hernando Samotnik pobegao iz zatvora, nije
li tako?
— Tako mi je kazao šerif. Ali, ne razumem zašto bi te to brinulo.
— Da, ali...
Bigam je trenutak razmišljao, zatim položi ruku na rame
izviđaču.
— Kodi! — reče on — ti još ne znaš kakvi su ovdašnji zlikovci! Za
tebe ubistvo Armendariza svodi se na običnu osvetu izmeću
nekakvih suparnika! Ali ja na to gledam drugim očima. Meni je bilo
poznato da postoji neprijateljstvo između Armendariza i toga
Dominga Tabara, koga zovu Hernandom Samotnikom. I taj sukob
između njih nije ni mene posve mimoišao. Tetku sam više puta
zamolio neka se nekako otarasi svoga čudnog i nastranog sekretara.
Ili barem, da ga ne vodi sa sobom u ovaj divlji i opasan kraj. Drugom
prilikom ispričaću ti neke veoma interesantne detalje. Za sada, znaj
116
da moram povezati ove dve činjenice: Armendariza je ubio neki
Meksikanac, a Hernando Samotnik je pobegao iz zatvora. Ti u tome
ne vidiš nikakve veze?
— De, de, Henri, prijatelju moj! — odgovori izviđač smešeći se.
— Ja, ipak, ne mislim da bi se ti, ili tvoji, morali bojati Hernanda
Samotnika. No, međutim...
Ostavili su konje vezane za prečagu, pa su ušli u hotel.
— Popnimo se — reče izviđač. — Ja znam gde su one smeštene.
U hodniku naglo stade, zapahne ga nekakav neobičan,
aromatičan miris.
Pred vratima sobe gde su morale biti dve žene stao je s
nepoverenjem udisati vazduh ispitujući miris.
— Kakav čudan miris! — reče okrećući se mladom Henriju
Bigamu.
— I ja sam ga osetio — prihvati mladić — pa me uhvatio strah...
— Ti si, izgleda, i odveć podložan..
— Čuj, Bufalo Bil, već sam ti rekao da nemaš pojma o ljudima
ovde. U ovim našim krajevima mi imamo i Kineza, koji prodaju
svašta, pa i mnoga sredstva za uspavljivanje.
— Ne misliš valjda reći da...
— Upravo to mislim!
Bufalo Bil je već zakucao na vrata, ali nije dobio odgovor.
Pokucao je ponovo.
Nikakva znaka života.
Opet je pokucao, ovaj put jače. Ali je tišina bila jedini odgovor.
Sad već uplašeni, obojica spustiše ruku na ručicu da uđu, makar
i bez dopuštenja, i vide zašto im niko ne odgovara.
Međutim, vrata se ne otvoriše. Bila su zaključana.
— Sto mu gromova! — opsova Henri koji je sve više bledeo,
siguran da se dogodilo nešto neprijatno. — Vrata su zaključana!
— To je bar jasno.
— Provalimo, Kodi!
— Pokušajmo.
— Imaš li kakav alat sa sobom?
— Imam, ali dole, u torbi obešenoj za sedlo.
117
 — Molim te, donesi ga. U međuvremenu, ja ću pokušati da ih
odvalim ramenom.
— Ako to budemo radili obojica zajedno, neće nam trebati alat.
— Onda hajd’mo! — živo će mladić. Samo da probam jednom
sam.
Rekavši to, Bigam se zalete i baci se na vrata, koja su, međutim,
bila čvrsta i otporna, pa ne popustiše ni najmanje.
Sada mu se pridružio izviđač, koji je bio razvijeniji i jači. Obojica
se zaleteše, jednom-dvaput, i vrata najzad naglo popustiše.
Obojica se u svom zaletu nađoše najednom usred sobe u kojoj je
vladao potpuni mrak.
Pipajući, izviđač nađe svetiljku na stolu te je upali.
U strahu, mladi Bigam pogleda po sobi. Na krevetu je ležala
tetka Meri, u dubokom snu, bleda i nepomična kao kakav mramorni
kip.
Međutim, od Suzane ni traga.
Mladić se sagnu nad tetku Meri i glasom slomljenim od
uzbuđenja stade preklinjati:
— Probudi se, tetice! Molim te, probudi se, reci mi gde se nalazi
moja sestra.
Žena je stalno spavala.
Bigam položi uvo na ženine grudi da oslušne da li joj srce kuca.
Čuo je slabašne, ali redovne otkucaje.
— Teto, tetice! — ponovi mladić.
Kako se teta i dalje nije micala, on pokuša da je lagano prodrma.
Ali, i to je bilo uzaludno.
— Kodi, šta da učinim? — reče mladić zabrinutim glasom,
obraćajući se izviđaču od koga je očito očekivao kakav valjani savet.
— Ako je samo u nesvestici, onda se neće osvestiti sama od sebe tako
lako. To je taj miris koji lebdi ovde... Ova njena nesvestica može
potrajati nekoliko sati...
— Ima li amonijaka negde? — prekide ga Bufalo Bil. — To je
efikasno sredstvo u ovakvim slučajevima.
— Pogledaću, ali ne verujem da ću ga naći — odgovori Bigam.

118
 On otvori nekoliko kovčega, preturi sve po ormanu, ali ne nađe
nikakvu bocu.
— Kodi, nema ga.
— Onda probudimo hotelijera.
— Na stolu je boca s mirisnom soli. Da pokušamo s njom?
— Pokušajmo.
Bigam uze bocu i predade je izviđaču.
Prišavši onesvešćenoj ženi, Bufalo Bil kleknu kraj nje, zavuče
ruku pod njena leđa te je lagano i nežno podigne. Bigam je stajao
pored kreveta, sav napet od zebnje.
Izviđač prinese bocu pod nos ženi.

119
 GLAVA DESETA

Prođe nekoliko sekundi, a onda se gospođa Meri pomače. Očni

kapci joj se stadoše polako otvarati.
Ona se izgubljenim pogledom osvrnu oko sebe, pogleda dva
muškarca koji su bili pored nje.
Polako se podiže i sede u krevetu.
— Gde je Suzana? — promrmlja.
Bufalo Bil i Bigam nisu mogli ni odgovoriti, toliko ih je ovo
pitanje zaprepastilo. Jer su, upravo, to oni hteli da pitaju nesrećnu
ženu.
— Teto, to sam ja... tvoj nećak! — uskliknu mladi Bigam. — Šta
se desilo ovde?
— Strašno! — zavapi ona. — Suzana i ja smo bile legle. Još smo
neko vreme razgovarale, a onda sam osetila da je ona zaspala. Posle
nekog vremena zaspala sam i ja. No, odjednom sam osetila da ima
nekog u sobi, otvorila sam oči i spazila nad sobom jedno grozno,
nakazno lice... Učinilo mi se da umirem od straha... Htela sam
kriknuti, skočiti, ali sam osećala da sam sva oduzeta, da sam nema...
Umesto vazduha udahnula sam nekakav težak miris... a onda kao
da je neka crna magla progutala sve...
— Jezivo! — uskliknu mladi Bigam. — A Suzana? Gde li je ona?
Tetice, ništa drugo nisi uspela da vidiš?
— Kažem ti, samo ono grozno lice... Da, sećam se da je bio go do
pojasa .. Oh, jeza me trese čim se setim one strašne grimase... A
Suzana, moja Suzana!...

120
 — Šta sam ti rekao, Kodi? — Bigam se okrete izviđaču. — Vidiš
kako sam bio u pravu što sam strepeo... Ti su gadovi gori i opasniji
od samoga vraga!
Tetka Meri je plakala i u očajanju kršila ruke. Grcajući u
suzama, ona priđe stolu da uzme maramicu i utom kriknu:
— Moji dijamanti!... Prstenje i Suzanina igla!... Naši
novčanici!... Sve su nam odneli... sve! Pokrali su nas... oh, ostavili
su mi samo bol!
Bufalo Bil pretraži sobu ne bi li našao kakav trag.
Pošto nije našao ništa, i utvrdio da je prozor zatvoren, on reče
svom mladom prijatelju:
— Oni koji su odveli Suzanu morali su doći iz hodnika, a ne kroz
prozor. A možda su je samo preneli u drugu sobu, pa ćemo je naći
živu i zdravu. Idem da je potražim, a ti dotle smiri tetku.
Bufalo Bil krenu pravo u sobu gde je ležao ubijeni sekretar tetke
Meri.
Gurne vrata i nađe se u mraku.
Pipajući, pronađe svetiljku i upali je.
Pogled mu pade na bodež do korica zariven u srce mrtvoga
Pabla Roja.
On ga istrgnu iz mrtvačeva tela.
Bio je to oštar bodež, veoma lepo izrezbaren, drške obložene
finom i vanredno sjajnom krokodilskom kožom.
Pošto je pregledao nož, izviđač uoči da je kovčežić bio provaljen.
Prema ovim pojedinostima, mogao je zaključiti da je ubica
Pabla Roja, lopov i otmičar gospođice Suzane zapravo jedna te ista
osoba, pa su sva ova dela i počinjena s istim ciljem.
Izviđač priđe prozoru, koji je bio širom otvoren, i ugleda uže što
je visilo, pričvršćeno za kraj grede. Banditi nisu marili da ga skinu i
ponesu.
Dakle, zaključi izviđač, nema više nikakve sumnje da je Suzana
oteta. I to nije uradio samo jedan čovek. Otmičar je morao imati
pomoćnike.
Onda Bufalo Bil siđe u dvorište. Pretražio je svaku stopu, ali nije
našao ništa što bi mu moglo pomoći.

121
 Zatim se vrati u hotel prijatelju Henriju Bigamu.
Ovaj je sedeo u fotelji i s očitim nestrpljenjem čekao izviđača
nadajući se kakvim utešnim vestima.
Ali, čim ugleda Bufala Bila, shvati da mu ovaj ne nosi ništa
dobro.
On skoči na noge pitajući:
— Onda, Bufalo Bil?
— Henri — otpoče izviđač umirujućim tonom — samo nemoj
očajavati. Ja sam uveren da će se sve dobro završiti. Utvrdio sam da
je nekoliko ljudi, valjda Hernando Samotnik i njegovi pomagači,
ušlo kroz prozor sobe u kojoj leži ubijeni Armendariz, a odatle su
ušli i ovde.
Bigam se teško spusti u fotelju.
— Ah, bože! Ko zna gde je sada moja mila sestra! — jeknu on
pritiskujući dlanom čelo.
— Ali, kakve veze ima Suzana s tim pokvarenjacima, tim
vragovima? — uzviknu tetka Meri u sve težem bolu.
— Ja mislim da je stvar išla ovako — uze da objašnjava Bufalo
Bil. — Oni su provalili ovde da prisvoje neke predmete koji su
pripadali Roju. No, očito ih nisu našli, a u svom razočaranju, hteli
su da nekako nadoknade gubitak pa su vas pokrali i oteli devojku.
— Oh, gospode! — zamuca tetka Meri. — Šta li će biti s mojom
malom Suzanom?
— Šta misliš, Kodi, koje su njihove namere s mojom sestrom? —
upita mladi Bigam.
Bufalo Bil razmisli časak pa reče:
— Hernando Samotnik sigurno će je zadržati kao taoca. Za nju
će zahtevati da mu se dadu predmeti koje je ovde tražio, a nije
našao. I sve će biti kako treba, jer je te predmete meni poverio Pablo
Rojo. Pre svega, poći ćemo da oslobodimo tvoju sestru, a zatim
ćemo onu hulju strpati tamo odakle neće moći da pobegne tako
lako...
— Kamo sreće da sve ispadne tako! — šapnu tetka Meri, kojoj su
izviđačeve reči unele u srce tračak nade.
— Učiniću sve što je u mojoj moći, prijatelji dragi, obećavam
vam! — uveri ih izviđač.
122
 — A šta nameravaš preduzeti, Kodi?
— Još ne znam, samo znam da odmah krećem u poteru.
— Poći ću s tobom.
— U ovom trenutku je tvoje mesto kraj tetke Meri, dragi moj —
reče izviđač.
— Odvešću tetku kod nekih prijatelja. Imam ih puno ovde u
Odis Sitiju.
— Ne budi tvrdoglav, Henri — odvrati Bufalo Bil. — Bolje ti bdi
nad tetkom.
Bigam ponovo pokuša da prigovara, ali ga izraz nestrpljenja na
izviđačevom licu najzad nagna da ućuti i popusti pred veštijim i
iskusnijim čovekom.
— U redu, Kodi, poslušaću te.
— Tako valja. A sad vas napuštam. Ne smem odviše gubiti
vreme.
— Neka vas sreća prati, dobri čoveče! — promrmlja tetka Meri.
— Mi ćemo živeti u nadi da će se sve dobro svršiti.
— Budite mirni, gospođo. Pre ili kasnije, sigurno ću pronaći
vašu nećaku. Do viđenja!
I s tim rečima izviđač se rukova i oprosti od tetke Meri i Henrija
Bigama.
Koji trenutak kasnije već je bio u sedlu, na svom divljem
pastuvu, i galopirao prema istoku.
Bio je siguran da su banditi pobegli iz grada. Hernando Samotni
pokazao se odveć lukav da bi se zadržao u gradu sa svojom
zarobljenicom. Sigurno je otišao da je sakrije u kakvoj pećini u
brdima.
Bufalo Bil skrenu na jednu strmu i mračnu stazu.

123
 GLAVA JEDANAESTA

Staza kojom je išao izviđač protezala se kamenitim i pustim

krajem i vodila je u brda.
Bufalo Bil je nameravao da svrati kod Alkara, koji je živeo van
grada. Dok je jahao, mozak mu je grozničavo radio, pokušavao je da
poveže u jednu celinu sve događaje koji su se desili za ovo vreme od
njegovog dolaska u Odis Siti do sada.
Ubistvo sekretara tetke Meri, dramatično bekstvo iz zatvora
Hernanda Samotnika i Sakona, otmica Henrijeve sestre — sve je to
imalo veze, nema sumnje. Ali kakve?
Naročito ga je u nedoumicu dovodilo to što je žrtva otmice bila
član porodice Bigam, a osećao se sve više odgovornim što je do nje
i došlo. Stao je sebe kriviti što nije poveo više računa o sigurnosti
dveju žena posle ubistva Armendariza.
Kad je krenuo sa svoga ranča u Zelenoj dolini da potraži svoga
nadzornika Pola Elmasa, izviđač se jamačno nije zavaravao da će to
biti lak posao. Međutim, nije mogao ni sanjati da će ga događaj
odvući tako daleko, i da će morati da reši dve tajne, a ne samo jednu.
Upravo je o ovome razmišljao kad začu zdesna, nedaleko od
puta, nekakvo stenjanje, nalik na krkljanje.
Skokom je sjahao, istrgao revolver, zgrabio konja za uzde i
trkom pošao u onom pravcu. Sve je to učinio za svega nekoliko
sekundi.
U jednoj gomili kamenja ugledao je tamnu ljudsku priliku
opruženu po tlu.
Bojeći se prevare, izviđač pođe napred s uperenim revolverom.
Kad se našao kod one prilike, nagnuo se nad nju.
124
 Sad je na slabom svetlu mesečine opazio da čovek ima širom
otvorene oči i da mu drhte u grču.
Izviđač se najpre postara da čoveku da vode.
Čovek jeknu:
— Još.
Bufalo Bil mu ponovo prinese čuturicu.
Ovaj sa očitim naporom proguta još jedan gutljaj vode.
Bufalo Bil ga upita:
— Šta ti se desilo?
Čovek sklopi oči, pa ih ponovo otvori.
— Kako ti je? — opet upita izviđač.
Čovek s mukom pokrenu usne, neko ih je vreme micao bez
glasa, a najzad progovori:
— Ranjen sam u Odis Sitiju. Dovde sam se sam dovukao puzeći.
Napustile su me one kukavičke hulje koje sam smatrao za prijatelje!
Ali ako zgrabim kojega od njih, kunem se da taj više neće ugledati
svetlo sunca!
— Kako se zoveš?
— Džo Ermes — odgovori čovek posle izvesnog oklevanja i
tonom u kojem je lebdelo nepoverenje.
— Čuo sam za tebe. Ti si se nalazio u zatvoru Odis Sitija?
— Jesam. Zašto pitaš?
— Ja sam Bufalo Bil!
— Bufalo Bil?
— Baš ja.
— Onda sam gotov.
Izviđač se nasmeši.
— Ali, kad se sve sabere, milije mi je da od tebe dobijem smrtni
udarac, nego da ovde umirem polagano, od svih napušten kao pas!
— dodade ranjenik.
Izviđač se ponovo nasmeši.
— Kao što vidim, nemaš dobro mišljenje o meni, Ermes. Nije mi
običaj da ubijam ranjenike. Smiri se, dakle. Gde si ranjen?

125
 — U levi bok! — šapnu Ermes. — Osećam se kao oduzet, čini mi
se da su mi noge uklještene između dve teške stene. I sve sam slabiji.
Izviđač mu pregleda ranu.
Metak se bio zario u meso, ali rana nije bila teška, samo što je
ranjenik bio izgubio mnogo krvi.
Ne čekajući ni časka, Bufalo Bil izvadi nož i njegovim vrhom
izvadi metak.
Potom čvrsto previ ranu.
Ermesu je odmah bilo lakše.
— Je li sad bolje, Džo?
— Mnogo bolje. Hvala ti, Bufalo Bil.
— A sad — reče izviđač — valja nam nastaviti put. Pazi, podići
ću te i prebaciti na konja.
— Hoćeš da me odvedeš u zatvor?
— Za sada ću te ostaviti negde gde će te lečiti i nahraniti. U
zatvor ćeš se vratiti kasnije.
— Dobro. Oduvek sam mislio da si nemilosrdan. Sakon je nama
svima to ulio u glavu: da nećemo imati mira dok se ne otarasimo
tebe. Neka ga vrag nosi, pseto lažljivo! Ali, samo neka mi se pruži
prilika, čuće on za mene!
— Čini mi se da nisi loš momak, Ermes. Verujem da te je loše
društvo dovelo na takav put. Na tvom mestu ja bih izbegavao
Sakona i njegovu bandu i nastojao da krenem stazom poštenog i
časnog života.
Džo ne odgovori.
Bufalo Bil uze ranjenika na ruke, te ga brižno postavi na svoga
pastuva. Ranjenik nije ni jednom zastenjao, mada je sigurno morao
trpeti teške bolove.
Onda se izviđač pope u sedlo i nastavi put strmom stazom.

126
 GLAVA DVANAESTA

— Tvoj savet neće biti uzaludan, Bufalo Bil — reče Džo u jednom
momentu, posle podužeg ćutanja. — Sigurno ću ga koristiti. Bio sam
čuvar goveda i vratiću se svom zanatu.
— Evo, dajem ti odmah mogućnost da se zaposliš. Hoćeš li da
dođeš na moj ranč? Vidiš, dovoljno ti verujem da te primam i da s
tobom postupam kao i s ostalim mojim kaubojima.
— Hvala — odgovori bandit kratko i grubo, ali mu se u tonu
osećalo ganuće. — Ali, gde ćeš me sada ostaviti, Bufalo Bil?
— Idem kod Alkara. Možeš ostati kod njega dok se ne oporaviš
potpuno.
— Voleo bih da ostanem negde drugde, ali kako nemam izbora,
to nema smisla ni da govorim o tome.
— A gde se uputio Sakon? — najednom upita Bufalo Bil, s
namerom da prikupi kakva korisna obaveštenja.
— Poznaješ li Žukino jezero?
— Aa.
— Eh, onda znaš koliko i ja. Tamo treba da se dogodi nešto
veoma interesantno.
— A šta?
— To je tajna. Mogu ti samo kazati da su Sakon i Meksikanac
često spominjali Žukino jezero. Dogovorili su se da će se tamo
okupiti posle bekstva. Mi smo svi dobili nalog da se rasturimo i da
svaki sam, svojim putem, dođe na jezero.
Bufalo Bil nije krio zadovoljstvo. Manje-više, to je bilo sve što je
i želeo da dozna od Ermesa.

127
 Jednom je već bio na Žukinom jezeru. Ono se nalazilo visoko u
brdima. Do njega se dolazilo preko jedne duge doline opkoljene
visokim brdima, a Indijanci, koji su jezero obilazili radi svojih
obreda, smatrali su ga svetim.
— Mislim da nismo daleko od našeg cilja, Bufalo Bil — reče Džo.
— Stvarno...
Bufalo Bil skrenu sa staze, kojom je dosad išao, na putić koji je
vijugao niz jedan uzani kanjon.
— Alkarova je koliba tamo, pred nama. Vidim osvetljen prozor.
Izgleda da ona hulja ne ide rano na počinak!
— Alkar ima uvek pune ruke posla.
Nekoliko metara dalje izviđač sjaha.
— Idem napred — reče Ermesu. — Ti sačekaj da te pozovem.
Možeš li jahati?
— Mogu. Već mi je puno bolje — odgovori Džo.
— Izvrsno! Hoću najpre da vidim ima li melez kakvo društvo, a
onda ću ga posetiti.
Bufalo Bil uđe u kanjon, u čijem dnu je sijalo svetlo, te se
došunja do Alkarove kuće.
Činilo se da u kući vlada potpuna tišina.
Izviđač polako priđe prozoru i pogleda unutra, kroz strahovito
uprljana i mutna stakla. Video je Alkara gde leži na svom poljskom
krevetu, kao da spava.
Ali, po nekim sitnim znacima i pokretima, izviđač je otkrio da se
lukavi lopov samo pravi da spava. Sigurno je čuo da se neko
približava njegovoj kući i sada vreba čekajući da vidi ko je to.
Videći da je primećen, Bufalo Bil odlučno gurnu vrata i uđe.
— Još si budan, Alkar? — upita on. — Izgleda da večeras nemaš
posla kao inače.
— Ne, zaista ga nemam! — odvrati melez polako ustajući s
kreveta.
— Nemaš ni poseta ni gostiju?
— Ima dva dana da nisam video ni žive duše.

128
129
 — Alkar, bolje će biti da govoriš istinu! — reče Bufalo Bil
pretećim tonom i sede na jednu stolicu okrećući leđa vratima. —
Poznaješ Pola Elmasa?
Melez, koji je sebi savijao cigaretu, uzalud je brzo sagnuo glavu.
Izviđač je stigao da u njegovim kosim očima otkrije kratak odblesak
zlobe.
— Pol Elmas je nestao — nastavi Bufalo Bil. — Da li znaš gde se
nalazi?
Melez odmahnu glavom.
— Otkud bih ja to znao? — odvrati on uverljivim tonom. Baš me
briga kuda on ide! Nije mi ni prijatelj, ni neprijatelj!
— Ali zato ja imam mnogo neprijatelja koji će jedva dočekati da
se meni svete na mojim prijateljima — odvrati izviđač gledajući
prodornim pogledom u meleza. — I ti to veoma dobro znaš.
— Ponavljam ti da ništa ne znam....
— A ja ti kažem da ću te živa skalpirati ako utvrdim da lažeš...
— Ja nisam nikakav poverenik tvojih neprijatelja. Ali, ipak,
predomislio sam se: šta bi mi dao kad bih ti rekao šta se dogodilo s
tvojim Polom Elmasom, dragi moj Bufalo Bil?
Pitanje je bilo tako naglo i neočekivano posle melezovog
tvrđenja da nema pojma o sudbini Pola Elmasa, da je izviđač ostao
na trenutak u nedoumici. Tek što je, najzad, zaustio da progovori
kad mu se učini kao da mu se tavanica srušila na glavu. Oko njega
se spusti mrak, i on pade kao pokošen.
Kad je došao k sebi, video je da leži na podu i da su mu ruke
čvrsto vezane na leđima.
Neki se čovek naginjao nad njim.
— Sakon!
— Konačno si mi dopao šaka, Bufalo Bil! — nasmeja se bandit.
Izviđač i ne trepnu okom. Samo je još osećao tup bol u potiljku.
— Tako, dragoviću moj, na svakoga dođe red! — nastavi Sakon
smejući se sarkastično. — Najpre sam nastradao ja, a sada ti!
Bufalo Bil je i dalje ćutao.

130
 — Kakva sreća gledati velikog izviđača ovako svezana i
nemoćna, he-he! — nastavi zlikovac. — Da možeš sebe gledati, i ti bi
se smejao, najveći od najvećih!
— Haha, miš se uhvatio u zamku lava! — cerekao se melez. —
Kolo sreće se okreće, valjda sad veruješ u to! Ili pre ili kasnije i
najveštiji i najlukaviji nadrljaće, prijatelju moj! A večeras je na tebe
bio red!

131
 GLAVA TRINAESTA

— Alkar! — Bufalo Bil će ledenim tonom okrećući glavu prema

melezu. — Baš si onakva hulja i gad kako sam zamišljao. Samo sam
se u jednom prevario i mislio da si i odviše oprezan, a da bi mi se
otvoreno suprotstavio.
— Oh, nemoj tako! — odvrati melez tobože uvređenim tonom.
— Pa ja te nisam ni dotakao!
— Nisi me ni dotakao, je li? Divno! A kako ti nazivaš ovu svoju
kukavičku izdaju? Ali, znaj da se najslađe smeje ko se poslednji
smeje, Alkar!
— On je samo izvršio svoju dužnost! — ubaci Sakon.
Utom se pojaviše još dva čoveka. Oni zgrabiše izviđača za
ramena te ga odvukoše u jednu pojatu koja se nalazila odmah do
melezove kolibe.
U pojati je nasred poda bio kapak koji Sakon podiže. Ukazao se
crn otvor.
— Bacite ga tu unutra! — naredi bandit. — I neka tu istrune!
Drugo nije ni zaslužio.
Dva razbojnika podigoše izviđača držeći ga ispod miški, te ga
nadnesoše nad otvor.
— Pustite ga! — naredi im Sakon.
Ljudi poslušaše, i Bufalo Bil propade u onu tamu što je zjapila
pod njim.
Kapak se sa treskom spusti.
Visina nije bila velika. Izviđač se samo malo ugruvao. Odmah se
podigao i prvo mu je bilo da ispita gde se nalazi. Onako vezanih

132
ruku, pipao je naokolo dok nije udario u zid. Okrećući mu leđa i
pipajući vrhovima prstiju, zaključio je da je usečen u kamen.
Onda se umirio i stao osluškivati.
Prođe neko vreme.
Čuo je gde banditi gore hodaju tu i tamo, potom odlaze, pa
nastade savršena tišina.
Malo zatim, do uva mu dopre nekakav čudan šum, kao da dahće
neka životinja. Šum je poticao iz samoga podruma u kojem se
izvidnik nalazio. Osluhnuo je napregnuto, pa je čuo i nekakav lagan
zveket, kao od kakvih metalnih prstenova, a zatim nešto nalik na
tiho škripanje zuba ili struganje zuba po kosti.
„Da nema ovde pasa?“ upita se Bufalo Bil koji, uprkos svom
izvanredno oštrom vidu, nije mogao uopšte ništa razabrati u onoj
tami.
Činilo mu se da to mora biti neka životinja. Ako ona doista glođe
kost, izgleda da je gadno izgladnela. Šta da učini ako skoči na njega?
Kako da se brani? A mogla bi biti i kakva zver, nešto gore od psa!
Šum je bivao sve jasniji, mada se, međutim, nije približavao.
Bufalo Bil uzdahnu od olakšanja.
Ako mu se životinja ne približava, znači da ili neće ili ne može
da ga napadne. Za sada se ne mora bojati takve opasnosti.

☆ ☆ ☆

Malo-pomalo izviđačeve oči su se navikavale na tamu.

Nedaleko od ugla gde se bio sklonio, i na koju stopu od tla, dve
su se tačke sijale; nesumnjivo oči one životinje. One fosforescentne
tačke bili su uperene u njega.
Povuče se još više ka steni, te se pomeri najpre levo pa desno,
ali su ga one dve tačke pratile, kako god se on micao. I pored sve
svoje neustrašivosti, izviđača je podišla jeza.
Sav se skupio, čučnuo je uza stenu i, naoružan svojom
hladnokrvnošću, odluči da mu je najbolje sačekati šta će dalje biti.
Utom se najednom podiže kapak, a izviđač, pogledavši gore,
spazi u osvetljenom otvoru odvratno i zlobno Alkarovo lice.

133
 Bufalo Bil se u momentu nađe na nogama, instinktivno je hteo
da skoči prema otvoru i zgrabi meleza za vrat, u svom impulsu
zaboravljajući da su mu ruke vezane na leđima. Samo je izgubio
ravnotežu i ponovo pao na vlažno i hladno tle podruma.
Alkar najpre nešto baci u podrum, a zatim na užetu spusti vedro
puno vode.
I onda kapak ponovo pade, a oko izviđača opet se spusti
potpuna tama.
Sve se to dogodilo tako brzo, i tako je izviđačeva pažnja bila
zauzeta melezom, da nije stigao da pogleda u pravcu gde je ležala
ona životinja.
A sad, životinja, koju on nije stigao da vidi u onom trenutku kad
je kroz otvor palo malo svetla, stade se ponovo pokretati. Onda
izviđač začu neko mljackanje i shvati da to ona ždere. Alkar joj je
bacio hranu.
I njega je morila žeđ. Na kolenima je dopuzao do mesta gde je
video da se spustilo vedro s vodom, nađe ga i zagnjuri lice u nj pijući
dugim gutljajima.
— Vode!
Na taj mukli krik, koji odjeknu u tamnoj rupi, izviđač se strese
od jeze.
Pa to nije pas na lancu, nije životinja!
Čovek!
Još jedan zarobljenik!
— Umirem... vode!...
Glas je mucao, prekidao se, čovek je očigledno bio u bunilu.
— Pustite me... ne!... neću... ubijte me, ali neću!...

Sav uzbuđen, izviđač se ispruži napred, žudno je gutao one reči,

i sam u groznici zbog strašnog otkrića.
— Ko si ti? — upita on najzad.
— Ja? Pol Elmas... nadzornik na ranču Bufala Bila...
Zaprepašćeni izviđač nije mogao u onom hrapavom,
izobličenom krkljanju da prepozna glas svoga nadzornika, čoveka
koga je tražio.

134
 — Pol! — radosno će izviđač. — To sam ja Bufalo Bil! Čuješ li?
Pošao sam da te tražim.. i našao sam te, sto mu gromova!
Odgovorio mu je tihi smeh.
— He-he-he! Još nisam toliko lud.
— Ne veruješ mi? Kunem ti se da sam to ja, Bufalo Bil! Zar se ne
sećaš moga glasa, Pol?
— Lažeš, razbojniče! Sve ste na meni iskušali, pa sad probate i
ovo, je li?
Bufalo Bil shvati da je njegov nadzornik, verovatno zatvoren u
ovoj rupi od prvog dana kad je nestao, i mučen na sve moguće
načine, gotovo izgubio razum.
Nesrećnik je zaista bio u bednom stanju. Koliko je više mogao,
Bufalo Bil mu se približi, ali se bojao da ne bi Pol Elmas u svom
ludilu skočio na njega, a on ne bi bio u stanju da se brani onako
vezan.
Ponovo je stao da ga uverava, spominjao mu momente iz života
na ranču i zajedničke doživljaje. Trudio se da mu govori kao kakvom
detetu, da do njegove svesti dopre najobičnijim i što je moguće
toplijim rečima.
Elmas je ćutao. Onda se ponovo stao meškoljiti, i najzad je
zajecao — bio je to jecaj radosti!
Izviđač mu se ponovo približi. Elmas mu je opipao lice
grozničavim prstima buncajući nešto bez smisla. Jadnik nije mogao
verovati ni samom sebi.
Zaplakao je — i to su bile suze spasa.

135
 GLAVA ČETRNAESTA

Tako je Pol Elmas, izviđačev ne samo nadzornik na ranču nego

i prijatelj konačno došao k sebi.
Elmas je bio vezan oko struka lancem koji je bio pričvršćen za
alku na zidu. Ruke su mu, međutim, bile slobodne.
Onda se Bufalo Bil postavi pred njega, okrenut leđima, a kauboj
je, teškim naporom, jer je bio strahovito iznemogao, uspeo da mu
olabavi veze na rukama.
Kad je uže popustilo, izviđaču je malo trebalo pa da potpuno
oslobodi ruke.
Zatim je pružio svom nadzorniku vedro s vodom, a ovaj je pio
dugim, neugasivim gutljajima.
Najzad je Elmas bio u stanju da ispriča šta se s njim dogodilo.
Jedne večeri, kad se vraćao u hotel, iznenada je osetio udarac po
glavi. Kad je došao k sebi, našao se u Alkarovoj kolibi. Od toga dana
mučili su ga i batinama, i glađu, i žeđu; hteli su da ga prisile da piše
Bufalu Bilu pismo kojim bi ga naveo u klopku.
— Ti bednici će nam to platiti, ne brini, Pol. Samo da se nekako
izvučemo odavde.
— Ja vidim samo jedan način da se izvučemo — reče Pol. — A to
je da nam dođu u pomoć momci s ranča...
— Oni ne znaju da smo ovde, dragi moj! Ne, moramo se uzdati
samo u sebe i smisliti šta da radimo.
Tako govoreći, Bufalo Bil izvuče iz jedne čizme lovački nož, o
kojem Sakon i njegovi ljudi nisu imali ni pojma. Nož je imao više
oštrica, pa i jednu tanku i veoma čvrstu turpiju.

136
 Izviđač je odmah stao strugati jednu alku na lancu oko Polova
pasa.
Besno je i neumorno strugao bojeći se da ne naiđu razbojnici
pre nego što dovrši svoj posao. Dugo mu je trebalo i mnogo je
napora morao uložiti, ali se najzad lanac prekinu.
Pol Elmas je bio slobodan!
— Konačno! — uzviknu kauboj radujući se kao dete. — Najgori
su mi bili pacovi, koji mi nisu dali oka sklopiti. Jedva sam ih plašio
zveckanjem lanaca. I bili su sve drskiji, sve sam ih teže mogao
oterati. Mislim da bih poludeo, Bil, da ti nisi došao. Jezivo mi je bilo
ovde.
— Sakon je valjda i smislio da nas pusti ovde da nas pacovi žive
pojedu! — reče izviđač. — A voda i hrana, koje je Alkar spustio,
trebalo je da služe samo da duže živimo kako bi nam i muke bile
duže. Kakve paklene zamisli! Ali, gde ima pacova, mora biti i rupa.
Da vidimo kakve su, možda možemo neku proširiti i izvući se
odavde.
— Kad si ti tu, onda verujem i u čuda — prihvati kauboj
oduševljeno.

☆ ☆ ☆

Odmah stadoše pretraživati zidove podruma. I nađoše neke

rupe, ali su to bile tesne pukotine u tvrdoj steni koje bi se mogle
proširiti samo kakvim pijukom.
Međutim, kod jedne pukotine zadržaše se duže. Kucanjem po
steni došli su do zaključka da je tu kameni zid najtanji. No, svaki
pokušaj da nožem štogod učine bio bi besmislen.
Legli su kraj toga mesta i Pol Elmas, onako iscrpljen, zaspa, dok
je Bufalo Bil bdio i razmišljao.
Ne bi umeo reći koliko je dugo tako sedeo pokušavajući da
smisli kakav način da se izvuku iz one rupe, kad li se trgnu začuvši
neke šumove s druge strane zida.
Koraci!
Po svoj prilici banditi, ali... zar ne bi mogao biti i neko drugi?

137
 Koraci su se približili.
Odjednom se nešto sruši, a izviđač sasvim jasno ču nečiji gromki
glas:
— Sto mu bogova! Neka me vrag odnese, umalo nisam slomio
nogu!
Bufalo Bil nije mogao verovati svojim ušima. Napregnuo se,
mislio je da nije možda žrtva halucinacije, ili da možda ne sanja.
„Je li moguće?“ upita se on. „Kao da sam čuo glas Nika Vartona.“
— Grom i pakao! Bolje da odem, jer ovde nema baš ništa! —
ponovo se začu onaj glas.
„Pa jest! To je Nik Varton!“ kliknu izviđač ushićeno.
Jednim skokom nađe se pred onom pukotinom, priljubi usne
uza stenu, pa viknu:
— Hej, Nik! Nik Varton!
— Ko me zove?
— Ja, Bufalo Bil!
— Bufalo Bil?
— Da, ja sam. Tu sam, s Elmasom, u podrumu. Jesi li sam, Nik?
— Da.
— A gde su Alkar i ostali?
— U kolibi i oko nje nema nikoga.
— Nik, moraš nas izvući odavde na neki način.
— To je i meni jasno, ali se morate strpeti. S ove strane je teren
klizav, neće ići tako brzo.
— U redu, samo požuri.
Čitav je sat prošao dok je Nik Varton, besomučno zamahujući
pijukom, uspeo da napravi otvor kroz koji su dva zatvorenika
konačno izašla na svetlo dana.

138
 GLAVA PETNAESTA

Nekoliko minuta su Bufalo Bil i Pol Elmas samo treptali očima,

zaslepljeni suncem posle one tame u melezovom podrumu.
— Kakva sreća, momci! — veselo je kliktao Nik Varton. — Dugo
sam vas tražio, i uzalud, a kad sam već napustio svaku nadu, vi
nađoste mene! Spustio sam se ovde pešice da bih se bolje došunjao
neprimećen. Konja sam ostavio gore, na početku klanca. Ali ovde
nema nikoga.
— Zaista smo imali izvanrednu sreću — prihvati Bufalo Bil. —
Ali biće bolje da se maknemo odavde. Sakon bi se mogao vratiti.
— Šta misliš, gde bi sada mogao biti? — upita Nik Varton.
— Koliko sam obavešten, morao bi se, zajedno sa ostalima, naći
na Žukinom jezeru. On i Alkar su nas bacili u onaj prokleti podrum.
Mislili su da će nas se tako otarasiti zauvek. No, nisam siguran da
se ne bi mogli vratiti...
— Pravo imaš, bolje da pođemo!
— Je li kod tebe moj konj, Nik?
— Beli pastuv? Dakako! Pa on me je i obavestio da si u
opasnosti, čim se vratio bez tebe!
— Kako, zar nije jedan ranjenik dojahao na njemu?
— Ranjenik?
— Da, Nik. To je neki Džo Ermes. Bio je u Sakonovoj bandi.
Ranjen je pri bekstvu iz zatvora. Ja sam ga našao na putu, a pustio
sam ga s konjem kad sam sišao ovde, k Alkaru.
— Ja ga nisam video — reče Nik Varton. — Konj je bio sam.
— Ne razumem...

139
 — Pusti, Bil, nije važno! Glavno je da si se izvukao živ iz one
rupe! — prekide ga stari i verni prijatelj.
— Imaš pravo.
— A šta ćemo sada? — upita Varton.
— Idemo na ranč, Nik! Tamo ćemo se naoružati i krenuti u
poteru za bandom. Jer, iako sam imao sreću da nađem Pola, još
uvek mi preostaje da oslobodim Suzanu Bigam. O njoj ću ti pričati
uz put...
— Bil, Bil, uvek stavljaš glavu u torbu za druge! — stari će Varton
prekornim tonom. — Zar ti nije svega dosta? Jednoga dana se nećeš
vratiti!
— Ma nemoj! — nasmeja se izviđač. — A kad mi se nešto desi,
zar nemam tebe da me spasavaš, da mi pomogneš? De, mičimo se,
stari moj! Uzećeš na konja Pola, jer je strašno iscrpljen. Jadnik je i
predugo bio u onom grobu.

140
 GLAVA ŠESNAESTA

Bufalo Bil provede noć na svom ranču.

Sutradan, uprkos protivljenju svojih drugova, odluči da krene
sam prema Žukinom jezeru.
Dobro se naoruža, pojaha svoga pastuva, koji se obradovao što
ponovo vidi gospodara, i pođe.
Dva dana jahao je preko brda i dolina, kroz kraj prekrasne
lepote.
Uveče drugog dana ulogorio se na jednoj čistini usred šume, na
padini brda.
U daljini se video Vetroviti vrh, jedan od vrhova što su se dizali
iznad Žukinog jezera.
Bufalo Bil nije hteo da produži noću, po mraku, jer ga je put
vodio uz rub dubokih provalija u koje bi se mogao sunovratiti samo
da mu se konj malo spotakne.
Zapalio je vatru, spremio sebi skromnu večeru od pržene
slanine, pa odvede konja do ruba šume, gde ga na dugom užetu
priveza za jedno stablo. Zatim se umota u svoje ćebe, unapred se
radujući zasluženom počinku.
Ali mu san nije dugo trajao.
Odjednom ga probudi nekakav čudan zvuk.
Napeo je uvo. S iznenađenjem je slušao nešto nalik na muziku,
koja je dopirala do njega u isto vreme i izdaleka i izbliza.
Ali to nije bio mukli i monotoni tam-tam Indijanaca koji prati
plačljivu pesmu žena, nego nešto daleko finije i gotovo nestvarno.

141
 Siguran da je budan i da nije žrtva nikakvih halucinacija, Bufalo
Bil podiže pogled ispitujući zvezde.
Po njima je video da je ponoć prošla.
Tajanstvena muzika kao da je dolazila s istoka, i izviđač krenu u
tom pravcu.
Dok je napredovao činilo se kao da se sva borova šuma puni
onom melodijom čiji su zvuci bili mekši od šuma vetra kad šušti
preko trave.
Najednom nastade tišina i Bufalo Bil otkri da je zalutao u šumi.
Drveće je bilo gusto i krošnje tako isprepletane da u šumi nije
dopirao ni onaj slabašan sjaj zvezda. U onakvoj pomrčini izviđač se
više nije mogao orijentisati.
Da nije išao naokolo i vratio se na isto mesto?
Ili — da se nije udaljio u suprotnom pravcu od svoga cilja?
Sve je bilo moguće.
Posle kratkog razmišljanja, odlučio je da pođe napred, u onom
pravcu u kojem se zatekao kad je stao.
Tako je nastavio put i u jednom momentu ugledao bled odsjaj
nekog dalekog svetla.
Šuma se bila proredila.
,Da nije tamo neki logor?“ pitao se izviđač zabrinuto, jer mu nije
išlo u račun da prebrzo naiđe na bandite.
Sad je bio dvostruko oprezan bojeći se da ne upadne u kakvu
zasedu.
U proređenoj šumi bilo je sve više čistina. Mogao je videti
zvezdano nebo.
Krećući se prema tajanstvenom svetlu, išao je sve sporije. Već je
bio siguran da će otkriti kakav logor, tamo negde na kraju šume.
I, na svoje veliko iznenađenje, odjednom se nađe u podnožju
jedne stenovite litice koja je gotovo okomito padala do ruba jedne
duboke doline.
Usred doline ležalo je jezero.
Izvanredno bistra voda jezera blistala je i u njoj se ogledalo
mnoštvo treptavih zvezda.
Izviđač shvati da se nalazi pred Žukinim jezerom.
142
 Trenutak se divio njegovoj lepoti, ali se jezero najednom
preobrazi, kao nekakvom čarolijom.
Njegove vode kao od živoga srebra naglo se zarumeniše, pa
postadoše krvavo crvene.
Činilo se kao da se i sam vazduh obojio crveno.
Stenovite litice koje su okružavale vodeno ogledalo, drveće što
je odrubljivalo obalu jezera, sve se činilo kao obuhvaćeno požarom.
Na onoj strani jezera, vode se besno i preteći uzburkaše. Izviđač
je nepomično i zapanjeno zurio u ovo čudo.
Činilo se kao da se iz vode diže nekakav monstruozan gmizavac
da bi se puzeći popeo na obalu prekrivenu bujnom travom.

143
 GLAVA SEDAMNAESTA

„Tako mi svega!“ uskliknu Bufalo Bil. „Još nisam video nešto

slično... takav stravičan prizor! Puno sam i svakojakih fantastičnih
priča čuo, ali ovo prelazi sve. Kakva li je ono životinja? Nalik je na
gmizavca i na zmaja u isti mah! A kako je ogromna!“
U tom trenutku naglo ga trgnu novo iznenađenje. Odjeknuše
nekakvi prodorni krici, propraćeni glasovima koji su podsećali na
krkljanje samrtnika.
A ono što se pružilo izviđačevom oku sledilo bi krv u žilama i
najodvažnijem čoveku.
Iz šume je izbijalo još jedno biće. A bilo je još strašnije od onoga
odvratnog gmizavca.
Bufalo Bil se baci potrbuške da bi se što bolje sakrio, te je s tla,
kroz travu, posmatrao novo čudovište koje je imalo nesrazmerno
veliku i deformisanu glavu.
Na gubici gorela su dva oka jezivim ognjem. Čudovište je
poskakivalo pred onim gmizavcem kao kakav orangutan, izvodilo je
nekakve neprirodne pokrete, mahalo je velom koji mu je dostizao
do kolena, a noge su mu bile jedna crvena a druga zelena.
Užasni monstrum skakutao je oko ogromnoga gmizavca, a
zatim se druge đavolske prilike pridružiše toj igri, i nastade jedan
pakleni, čudovišni, grozni koloplet.
Uprkos svojoj hrabrosti, Bufalo Bil je morao zadrhtati.
I njegova legendarna odvažnost bila je prisiljena da popusti
pred onakvim prizorom, pred onim tajanstvenim, natprirodnim
pojavama.

144
 ☆ ☆ ☆

Pošto je onaj prizor potrajao nekoliko trenutaka, demoni naglo

nestaše, a odmah zatim iščeznu i ono crveno svetlo što je bojilo
vazduh i jezersku vodu.
Temperatura je bila pala, kako to već biva u onim planinskim
krajevima.
Lagan drhtaj, ali ovog puta od hladnoće, strese Bufala Bila i
prene ga iz zaprepašćenja koje ga je bilo prikovalo za tle.
Ustade, uzalud se pitajući da li je sanjao, da nije bio žrtva
halucinacije, ili je ono što je video bila zaista stvarnost.
Drugo nije mogao nego da na kraju slegne ramenima te da se
ponovo uputi u šumu kako bi se vratio svom logoru.
Meću borovima ponovo se stade širiti ona muzika. Ali izviđač ni
ovoga puta nije mogao dokučiti čime je ona prouzrokovana. Ipak je
upamtio tačno mesto otkud je naizgled izvirala s namerom da po
danu ispita šumu i tako otkrije tajnu toga fenomena.
Opet nije mogao naći put do logora.
Kako je bio umoran, već se odlučio da ostatak noći provede na
mestu gde se zatekao, pod kakvim stablom, kad odjednom izdaleka
ču njištanje.
„To je moj konj, mene traži, zove!“ pomisli on.
U trenu je na izviđaču nestalo umora. Na zov svoga konja,
plemenite i pametne životinje, on je kao jelen jurio kroz šumu
prema mestu odakle je odjekivalo njištanje.
Već je nazreo odblesak logorske vatre koja je još gorela.
U isti mah, prema lupi i topotu kopita, shvatio je da se njegov
konj brani od nečega ili nekoga.
U trku je Bufalo Bil izbio na čistinu s revolverom u ruci.
Ponosna životinja, njišteći očajnički, visoko se propinjala,
bacala i ritala, braneći se od čopora gladnih vukova koji su je besno
napadali, pokušavajući da joj skoče na vrat.
Vičući iz sveg glasa, da bi zastrašio zveri, Bufalo Bil se baci
prema čoporu usred kojega se dizao i ritao njegov beli pastuv.

145
 Opalio je u trku nekoliko puta. Dva vuka padoše preko onih koje
je pastuv već bio pogodio kopitima, dok se ostali razbežaše na sve
strane.
Prva izviđačeva briga bila je da pogleda kako mu je konj.
Međutim, iako mu je koža na više mesta bila izgrebana i
okrvavljena, pastuv nije bio teže ranjen.
Onda izviđač opra konju ogrebotine svežom vodom sa potočića
koji je tekao u blizini, pa opet mirno leže, siguran da će ga pastuv
probuditi na vreme za slučaj da se izgladneli čopor vrati.

146
 GLAVA OSAMNAESTA

Čim se probudio, Bufalo Bil premesti konja da pase svežu travu,

odvede ga i napoji, pa onda sebi spremi obilat doručak.
Posle doručka seo je na jednu oveću stenu i počeo razmišljati
kako bi našao ključ onih tajni kojima je tokom noći prisustvovao.
Tako je sedeo neko vreme, pa onda odluči da se popne na jedno
visoko drvo da osmotri okolinu.
Odabrao je najviše drvo.
Što se više penjao uz stablo, to se bolje čula ona čudna muzika
koja ga je sinoć bila probudila.
Penjao se sve više.
U jednom momentu, gledajući prema vrhu stabla, izviđač spazi
na najvišim granama nešto nalik na okvir.
Nastavio je penjanje.
Kad je dohvatio granu na kojoj se nalazio okvir, nije mogao
uzdržati osmeh.
Radilo se o nekakvoj primitivno izrađenoj harfi čije su žice
vibrirale na najmanji dašak vetra.
Evo odakle je poticala ona čudna muzika koja ga je toliko
iznenadila i dovela u nedoumicu.
Ali ko je postavio tu taj instrument? I s kakvim ciljem?
Bufalo Bil nije znao kako da to objasni.
Pažljivo je ispitao harfu i uverio se da je nije napravio ni belac
ni Indijanac.
Okvir, omotan raznobojnim papirom, bio je od nekog drveta
koje se nalazi ponajviše u južnom Meksiku.

147
 Dovitljivom izviđaču ovo je bilo dovoljno da ga navede na
određen trag i da mu nametne izvesne zaključke.
Pronalazači te varke morali su, dakle, biti Domingo Tabaro i
njegova bagra.
Oni su jamačno postavili instrument na ono stablo kako bi
njegovim tajanstvenim zvucima plašili Indijance i sprečavali ih da
priđu bliže Žukinom jezeru.
Banda je za to morala imati jakih razloga, jer se sigurno, svojim
zlikovačkim poduhvatima, smrtno zamerila Indijancima.
Bufalo Bil siđe s drveta, te vodeći konja stiže do podnožja litice
odakle stade tražiti put koji je vodio do mesta gde su se čudovišta
ogromne glave i dvobojnih nogu našla s ogromnim gmizavcem.
On je već imao određeno mišljenje o onim fantastičnim bićima,
ali se hteo uveriti u svoju pretpostavku.
Odjednom mu dopre do nosa prodoran miris dima. Znači da
neki ljudi logoruju negde u blizini.
Svezao je konja za jedno drvo, izvukao revolver i nastavio put,
šunjajući se od jednog do drugog stabla, dobro motreći i pazeći
svaki šum.
Teren se spuštao, bio je kamenit i klizav.
I ne znajući kako, izviđač se ubrzo nađe na obali jezera.
Tu stade, jer je čuo neke glasove.
Sleva su dolazila dva čoveka.
Slučaj je hteo da se oni zaustave na svega nekoliko koraka od
Bufalo Bila koji je bio legao u visoku travu, zaklonjen jednim ovećim
deblom.
Malo je podigao glavu i kroz travu ugledao lica one dvojice.
Na licu mu se razvukla grimasa zadovoljstva.
To su bili Mark Sakon, bandit divovskog rasta, i Hernando
Samotnik, krvoločni vođa meksikanskih odmetnika.
— Čitava ova predstava je beskorisna! — govorio je Domingo. —
Nikada neću uveriti moje ljude da devojka nije kriva što su nestali
spisi i amajlija. To su primitivci i neuki tipovi, pa zar se neko može
čuditi što veruju da je devojka bacila čini na nas i da smo njenom
krivicom opkoljeni Indijancima. Ja tu ne znam šta da radim!

148
 — Indijanci? — ponovi Sakon prezrivo. — Zar nisam ja tu, sa
svojim momcima, da Indijancima dam ono što zaslužuju? Bufala
Bila smo uredili, i taj nam više neće dosađivati. A ako se vi bojite
Indijanaca, za mene oni nisu ništa! No, kako bilo da bilo, ne želim
da imam veze s ubistvom devojke. Ako je ubiju, Sjedinjene Države
neće biti dovoljno velike da u njima nađemo sklonište. A ja, pak, ne
želim da živim van njih.
— Kad bih se ja pitao, ja drugo ne bih učinio, nego bih devojku
smesta pustio na slobodu. Ja nisam praznoveran kao moji ljudi, a
verujem da bih za devojku mogao dobiti spise i amajliju! Ali moji
ljudi, koji pripadaju divljoj i praznovernoj sekti, veruju u zle duhove
i po svaku cenu hoće da zakolju devojku kao žrtvu duhovima. I šta
ja mogu?
— Hoćeš li da moji momci likvidiraju tvoje ljude? — upita
Sakon.
— Ti ne znaš šta govoriš, Mark. Bez mojih ljudi ni tvoja družina
ne bi više postojala.
— Onda radi onako kako smatraš da je najbolje. Uostalom, to
nisu moje stvari. I perem ruke od svega toga! — malo nestrpljivo
odvrati voća belih bandita.
Pesnica stisnutih od gneva, Bufalo Bil je osluškivao. Na nekoliko
koraka od njega raspravlja se o devojčinoj sudbini, a poslednje
Sakonove reči ne ostavljaju nikakve sumnje u pogledu opasnosti
koja preti nesrećnoj Suzani.
„Žive bih derao ove zlikovce!“ pomisli izviđač. „Kad bih sad
mogao ubiti ovu dvojicu!“
Na Meksikančevom majmunskom licu zalebdi pobedonosni
osmeh. Izborio je pobedu i dobio odrešene ruke da muči devojku
koja mu je pala šaka.
Izviđač sačeka da se dva bandita udalje. Bio je do dna duše
užasnut i neizrecivo besan.
Sakon i Domingo dođoše do obale jezera i nastaviše jedno
vreme uz nju, a onda se ponovo izgubiše u šumskom gustišu.
Bufalo Bil prepozna ono mesto. Upravo tamo su mu se,
prethodne noći, prikazala ona čudovišta, zeleni i crveni demoni, i
gmizavac — zmaj.

149
 Meksikanski bandit verovatno ima tu negde svoje gnezdo, na
rubu šume, a banda Marka Sakona je došla da im se pridruži.
Što se tiče Domingove bande, izviđač je slutio da se ona smestila
negde u dolini Visokoga roga, ali je podatke o njoj imao samo iz
pričanja svoga prijatelja, mladog Henrija Bigama.
Tako je on doznao priču o Domingu Tabaru, zlikovcu daleko
opasnijem od samog Sakona.
Taj Meksikanac, koji je još u mladim godinama došao iz rodnog
Meksika, bio je veoma obrazovan čovek — jer je završio neki koledž
negde u istočnim predelima Sjedinjenih Država. Naoružan tako
jednim natprosečnim znanjem, vratio se u domovinu, ali umesto da
svoju inteligenciju stavi u službu dobra, on ju je iskoristio za svoje
zle nagone.
Okružio se ljudima bez savesti, pripadnicima jedne brojne sekte
koja je živela na rubu ogromne šume, negde u južnom Meksiku.
Ubrzo posle njegovog povratka u Sjedinjene Države, počele su
kod vlasti pljuštati prijave protiv nepoznatih razbojnika koji su
pljačkali pojedine imućne ljude i obijali sefove banaka.
Mobilisani su najbolji policajci. Malo-pomalo se otkrilo da je
voća zlikovaca Domingo Tabaro, čovek koji je, okružen velikim
luksuzom, živeo u jednoj palati u San Francisku.
Vlasti odlučiše da ga uhapse. Ali te noći, kad su agenti provalili
vrata njegove rezidencije, u njoj nađoše samo leš jednog policajca.
Nesrećnik je bio toliko neoprezan, te se usudio da sam uđe u
palatu, a Domingo ga je probo nožem, pa je odmah zatim pobegao.
Posle toga, tridesetak zločinaca Meksikanaca potajno napusti
San Francisko koji je zatim jedno vreme bio miran.
Ali, jednog dana pronese se vest da je nekoliko meksikanskih
bandita napalo voz koji je prevozio jednu pošiljku zlata, da su ubili
mašinovođu i njegovog pomoćnika, a zatim tajanstveno nestali sa
svojim bogatim plenom.
Hernando Samotnik, začetnik toga drskog napada, koji je tako
duboko impresionirao građanstvo, povukao se nakon toga u Odis
Siti.

150
 Otvorio je kockarnicu u kineskom rejonu, te se brižno krio sve
do dana kada ga je uhapsio šerif Rob Velton, zato što je u svojoj kući
ubio čoveka koji je imao i odviše sreće na kocki.
Međutim, ovim hapšenjem nisu okončana zlodela toga opasnog
zlikovca. Zahvaljujući pomoći ortaka Alonsa, on se ponovo
oslobodio, a u bekstvu je za sobom povukao Sakona i neke druge
zatvorenike.
Osim toga, Bufalo Bil je znao da su se Hernando Samotnik i
Mark Sakon sklonili u oblast Žukinog jezera zato da ponovo
organizuju bandu i nastave sa svojim zlodelima.
Otmica Suzane Bigam nesumnjivo je za njih predstavljala veliku
prednost. Mogli su, osim amajlije i papirusa, tražiti i debelu svotu
na ime otkupnine.
Dva najgora zlikovca ponovo su oživela svoj nekadašnji duh, te
su se spremali da novim žarom ostvare izvesne svoje planove i
opasne poduhvate.

151
 GLAVA DVADESETA

Zguren u travi, koja je opkoljavala obalu jezera, Bufalo Bil je

posmatrao i razmišljao.
Tokom popodneva primetio je kako neki Meksikanci izlaze iz
šume i idu na jezero po vodu ili da pecaju.
Na osnovu njihovog kretanja stvorio je sebi izvesnu predstavu o
broju ljudstva kojim je raspolagao Domingo. Zaključio je da je to
snaga koja se ne može potceniti.
Meksikanci su bili mnogobrojni. Po izgledu, morali su biti
okrutni i odlučni, a bili su naoružani do zuba.
Kad je došla večera, Bufalo Bil odluči da se primakne u
neposrednu blizinu njihovog logora.
Ako nema stražara, i ako uspe da nađe gde se nalazi zarobljena
Suzana, pokušaće sam da je oslobodi.
U suprotnom slučaju, još uvek može da se vrati na ranč i odatle
na čelu svojih kauboja ponovo dojuri na Žukino jezero.
Sačekao je noćnu tamu, pa se uvukao u šumu.
Po broju glasova i mirisu jela, otkrio je gde je smešten logor
bandita.
Bufalo Bil tiho se primakao logoru što je više mogao, a da ga
niko nije primetio i ugledao je neobičan prizor.
Usred jedne čistine kružnog oblika banditi su bili podigli
nekakve kolibe od granja nalik na ogromne prevrnute košare a s
jednim otvorom tako niskim i uskim da je čovek kroza nj mogao
proći samo četvoronoške.

152
 Jedna koliba, međutim, bila je daleko veća od ostalih. Kad je
uočio da pred njom stoje dva stražara naoružana puškama, izviđač
shvati da je tamo zarobljena Suzana.
Najpre nije bilo ni traga od Sakona i njegovih ljudi. Možda su
otišli, ili se njihov logor nalazi drugde.
Pred jednom velikom vatrom, okružen mnogobrojnim
banditima, stajao je čovek divovskog rasta, inteligentnog i
zapovedničkog izraza lica. To je bio Domingo Tabaro, ili Hernando
Samotnik. Bio je odeven po meksikanski, a naoružan sa dva teška
kolta.
Podalje, tu i tamo, stajali su u grupicama ostali banditi, pušili i
pričali.
Banda je morala biti zaista strahovito naoružana, sudeći po
mnogobrojnim puškama što su bile naslonjene na stabla, po
kutijama s municijom razbacanim svuda i po hladnom i vatrenom
oružju koje su oni imali za pojasom.
Zlikovci su izgleda bili sigurni da im niko ne može smetati, jer
se nisu postarali ni da postave stražare oko logora.
Bufalo Bil iskoristi ovu okolnost da bi obišao uz ivicu šume i
tako neopaženo priđe začelju velike kolibe u kojoj je izvesno ležala
zarobljenica.
Kad je stigao u senku same kolibe, prislonio je uvo na tle da
osluhne.
Začuo je prigušeno i isprekidano jecanje, te je sad bio siguran
da je našao Suzanu Bigam.
Vršcima prstiju zastrugao je lagano po zidu kolibe nadajući se
da tako javi zarobljenici da je on tu, ali je granje bilo debelo
isprepleteno, i ona ga nije čula.
S druge strane, bojao se da bude odveć glasan dobro znajući da
oni banditi imaju jako osetljiv sluh.
Odjedared spusti ruku na revolver.
Iza njega odjeknuli su koraci.
Neki ljudi su se približavali — po svoj prilici oni iz Sakonove
bande.

153
 Ona dva stražara skočila su na noge, ali su savršeno mirno i
ravnodušno opet seli na svoja mesta čim su videli dva Amerikanca
koji su toga trenutka ulazili u krug osvetljen logorskom vatrom.
Pridošlice se zaustaviše nešto podalje i sedoše pod jedno stablo
naslanjajući se lećima na deblo.
— Ti vragovi se spremaju da udese devojku! — reče jedan od
njih.
— Šteta! Lepa je devojka, i Domingo bi za nju dobio celi tovar
para, samo da je pametan da je proda! — prihvati drugi.
— I ja mislim!
— Kako nameravaju da je ubiju?
— Ne znam tačno, ali sam video da su u šumi podigli nešto nalik
na žrtvenik. Čini mi se da je Sakon rekao kako će je najpre mučiti, a
zatim ubiti, kao žrtvu.
— Hulje jedne! Kako to da im Sakon to dozvoljava? Uostalom,
radi se o ženi. Za mene je to nisko! Ja sam kadar sve da radim, ali
tako nešto! Veruj mi, ne bih se ustezao da je oslobodim, samo kad
bih mogao. Cela ova stvar s njenom otmicom mi se ne sviđa!
— Sakon valjda ne želi zavadu s vođom Meksikanaca.
— Tako, dakle!
Ona se dvojica zadržaše još koji trenutak pa se udaljiše.
Onda Bufalo Bil ustade.
Ono što je čuo nagnalo ga je da smesta deluje ne gubeći
vremena, inače neće moći da spase devojku.
Spremao se da provali u kolibu i na svojim snažnim rukama
ponese Suzanu do mesta gde je ostavio konja uzdajući se u svoju
brzinu i okretnost da bi pobegao banditima, kad začu za leđima
nekakav lagan šušanj.
Naglo se okrenu i nađe se licem u lice s vođom druge bande,
Markom Sakonom.
Više razbešnjen nego iznenađen, izviđač se baci na razbojnika.
Sakoi je bio, takođe, spretan i okretan.
Zgrabiše jedan drugoga i stadoše se rvati.
Onda padoše.

154
 Međutim, Sakon je viknuo i tako uzbunio logor. U tren oka,
dvadesetak tipova i jedne i druge bande skočiše na izviđača, istrgoše
mu iz čvrstog zagrljaja Sakona, a zatim ga odvukoše usred čistine.
— Domingo! — zovnu Sakon. — Evo još jedne žrtve za tebe. Ja
sam već pomišljao da se možda nisam zauvek oslobodio njega. Ti ga
dokusuri, molim te lepo.
I udari u grohotan smeh.
— Ne boj se! — odvrati Samotnik. — Mene on sigurno neće
nasamariti. Biće dostojno društvo devojci na žrtveniku. Spalićemo
ih oboje.

155
 GLAVA DVADESET PRVA

Stojeći pred nemoćnim Bufalom Bilom, Domingo Tabaro otčepi

jednu bočicu zelenkaste boje i njenom sadržinom poprska
izviđačevo lice.
Čim je osetio miris one tečnosti, izviđač je shvatio da se radi o
famoznom istočnjačkom narkotiku koji je Hernando Samotnik
nabavio preko svojih prijatelja Kineza.
Bufalo Bil pokuša zadržati dah.
No, uzalud se on naprezao, narkotik je delovao gotovo
munjevito, i on pade u dubok san.
— Sad nam neće zadavati briga, bar za neko vreme — reče
Tabaro, pošto je nogom gurnuo nepokretno izviđačevo telo i
podigao mu očne kapke. — Kao što vidiš, Sakon, ovo je sredstvo
daleko efikasnije od konopca. Mi se još uvek služimo i suviše
zaostalim sredstvima. Znaj da mi je koješta pošlo za rukom upravo
zato što sam u više navrata primenjivao kinesku tehniku i kineska
sredstva...
— Nemam ništa protiv toga — prekinu ga Sakon. — I meni se
dopadaju što efikasnija sredstva. Samo se ne mogu pomiriti s tim
da se, bez ikakve potrebe, jedna žena ubije samo zato da bude
žrtvovana nekakvom bogu...
Meksikanac se namršti. On sam nije bio praznoveran, ali je znao
da mora poštovati običaje i obrede svojih ljudi, koji su još uvek bili
poludivlji i koji su pripadali jednoj sekti veoma nalik na one na
Istoku.
Trenutak-dva kasnije on će:
— Ah, vi činite i gore stvari...
156
 Onda se ljutito okrenu i nešto reče svojim ljudima.
Dva snažna tipa odmah su podigla Bufala Bila i odnela ga u
kolibu gde se već nalazila mlada i lepa zarobljenica.
— Savetujem ti da dobro pazite na njega! — upozori Sakon
zlobnim osmehom.
— Za to se ti ne brini. Ako ga ne probudim kakvim sredstvom,
on će spavati najmanje nekoliko sati.
Mark se udalji zamišljen.
Ako taj vražji Meksikanac može savladati i uspavati koga bilo,
samo da na njega baci nekoliko kapi one proklete tečnosti, ko ga
može sprečiti da ne podvali i svom savezniku, Marku Sakonu?
U Sakonu se rodila sumnja da on zapravo služi Hernandu
Samotniku samo radi postizanja posebnih Meksikančevih ciljeva.
Stoga odluči da bude što oprezniji.

☆ ☆ ☆

Dotle su Bufala Bila bacili u jedan ćošak kolibe.

U kolibi je, kao što znamo, ležala i mlada, nesrećna žena. Kosa
joj je bila razbarušena, oči nadute od plača.
Čim je spazila Meksikance, devojku obli hladan znoj. Sva se
skupila i zgurila, u strahu motreći ona mrka, zloćudna lica, prateći
njihove tihe, bešumne pokrete. Međutim, oni je i ne pogledaše.
Odoše kao što su došli, u tišini, kao kakve senke.
„Oh, jadna ja!“ pomisli Suzana. „Uhvatili su i Bufala Bila... Sad
je sve gotovo... Izgubljena sam... On mi je bio jedina nada da će me
izvući iz ruku ovih divljaka!... Ah, zašto me odmah ne ubiju, zašto?“
Ostala je još nekoliko trenutaka ležeći. Zatim, računajući da su
se Meksikanci smestili oko vatre, polako priđe izviđaču i naže se
nada nj.
Osetila je već poznati miris narkotika. To je obradova, jer je sad
znala da je izviđač samo uspavan, nije ranjen.
Iz jednog unutrašnjeg džepa na suknji izvuče bočicu s mirisnim
solima, otčepi je i podnese pod nos izviđaču.

157
 Bufalo Bil se najpre poče micati i najzad je otvorio oči i seo
gledajući naokolo.
— Tišina! — šapnu mu devojka. — Govorite tiho da ne bi čuli
stražari.
— Znam, ne brinite — odgovori izviđač jedva čujnim glasom.
— Kako to da ste ovde?
— Išao sam za bandom.
— Znači, znali ste da su me oni odveli?
— Jesam.
— Ali kako?
— To sam utvrdio u hotelu „Eldorado“. Tragovi su mi
ispripovedali celu priču.
— Gde je moja tetka?
— Živa je i zdrava. S njom je vaš brat.
— Poznajete ga?
— Jako dobro.
— Ah, tako! To mi je milo.
— On mi je veoma drag prijatelj.
— A gde ste se sreli?
— Na putu za Odis Siti.
Onda Bufalo Bil ispriča devojci šta mu se desilo u Odis Sitiju,
kako je sreo Henrija Bigama, šta je utvrdio u hotelu i šta se dogodilo
s njim, sve do trenutka kad su ga banditi savladali po drugi put.
Na kraju upita:
— Noćas sam video nekakve čudne životinje na obali jezera. Da
li vi, možda, znate šta je to?
— Jednostavno predstava koju izvode ovi demoni zato da plaše
Indijance! — reče Suzana. — I mene su prestrašili tim. Domingo ima
nekakve prijatelje Kineze s kojima šuruje i radi. Oni su ga naučili
kojekakvim čarolijama. Bilo kako bilo, one su životinje od papira, a
vatra je bengalska. Ja se nisam uplašila, mirno sam posmatrala celu
priredbu. Bufalo Bil, bila sam sigurna da me nećete napustiti, i to je
bilo dovoljno da me drži i hrabri. Tek sam danas počela očajavati!
— zaključi devojka.

158
 — Situacija nije ružičasta — reče izviđač. — Ako noćas ne
pobegnemo, bojim se da bi moglo biti zlo za nas.
Toga trenutka izviđač začu neku buku spolja i dade znak devojci
da ćuti.

159
 GLAVA DVADESET DRUGA

Čas kasnije u kolibu uđe Hernando Samotnik, a za njim se

pojavi Mark Sakon.
— Prevario sam se! — reče Meksikanac. — Nisu se pomakli ni za
dlaku.
— Svejedno udvostruči stražu! — savetova ga Sakon. — I
predobro znam Bufala Bila. Dobro pazi, jer je on okretniji i lukaviji
od lisice! Kad se o njemu radi, ništa ne veruj.
— Ako u takvom stanju uspe pobeći, eh, onda je to po sto puta
zaslužio! — nasmeši se Domingo Tabaro.
Bufalo Bil se pretvarao kao da je u dubokom snu, a Suzana je
tobože plakala, lica zagnjurena među šake.
Banditi odoše, ali se malo kasnije straža udvostruči.
— Morao bih videti što se događa napolju — gunđao je izviđač
za sebe.
Nekako je napravio rupu u zidu od granja i na nju prislonio oko.
Koliba je praktično bila opkoljena Meksikancima koji su
pažljivo bdeli.
Svi su bili naoružani puškama, kao i dužim i kraćim noževima i
bodežima.
— Za sada je nemoguće pobeći — šapnu izviđač devojci na uvo.
— Odmarajte se. Ako se ukaže prilika, probudiću vas na vreme.
Devojka se rušila od slabosti i sna. Sklopila je oči i zaspala istoga
trenutka.

160
 Celu je noć Bufalo Bil proveo uzalud vrebajući hoće li iskrsnuti
povoljna prilika za bekstvo. No, uprkos dosadi i snu, stražari nisu ni
trena popustili — pazili su krajnje budno i smotreno.
I neki Sakonovi ljudi su bdeli. Dakle, nije se moglo ni misliti na
bekstvo.
Dođe zora.
Suzana je spavala, a izviđaču je bilo teško da je probudi.
Međutim, nešto kasnije Suzana sama otvori oči.
— Sanjala sam da sam s bratom — promuca ona trljajući oči.
— Suzana — otpoče izviđač želeći da devojku pripremi za strašni
kraj koji ih očekuje. — Suzana, ovi su prokletnici odlučili da nas
ubiju, i...
— Dobro kažeš, Bufalo Bil! — začu se nečiji glas.
To je Hernando Samotnik upravo ulazio u kolibu, praćen svojim
telohraniteljima. Bandit se sarkastično cerekao.
— Meni nije lako pobeći — nastavi bandit. — Tebe da udesim, to
jedva čekam, ali moram priznati da bih rado poštedeo ovu curu,
naročito zato što je jako zgodna. No ne mogu, jer moram udovoljiti
želji svojih ljudi.
— Ali zašto ti nju ne bi pustio? — reče izviđač..— Za bogat otkup?
Ti znaš da možeš tražiti koliko hoćeš. Dovoljna je jedna tvoja reč, a
ja ću sve urediti da otkupninu dobiješ što pre.
— Meni treba novaca. I moraću razmisliti na koji ću način doći
do njega. Samo, što se tiče devojke, ništa se ne može učiniti. Ona
mora umreti!
— Pseto prokleto! — povika izviđač. — Samo da hoćeš, mogao bi
je pustiti.
Bandit odvrati takvim posprdnim i drskim podsmehom, da se
izviđač više nije mogao uzdržati nego skoči na njega i obori ga na
tle.
— Upomoć! — kriknu razbojnik padajući.
Njegovi telohranitelji spremno skočiše na izviđača koji se
uzalud otimao i borio. Morao je popustiti pred brojnom
nadmoćnošću.
Svezaše mu ruke te ga izvedoše napolje. Vodili su ga za slobodni
kraj užeta kojim su mu ruke bile vezane.
161
 Stotinak metara dalje, na drugoj čistini, grupa se zaustavi pred
jednom gomilom suvih drva.
Dvadesetak Meksikanaca, čudno odevenih, stajalo je okolo
nekakvog oltara pred kojim je bio žrtveni panj, a sa strane je gorela
jaka vatra u kojoj su bila gvožđa.
Nekoliko drugih bandita vodilo je Suzanu na mesto mučenja.
Po dugim železnim šipkama koje su se žarile u vatri, Bufalo Bil
je odmah shvatio šta ga čeka.
Kad je jedan bandit izvadio iz vatre jednu užarenu šipku,
devojka se onesvesti.
Ovaj bandit priđe izviđaču i prođe mu užarenom šipkom ispred
očiju. Izviđač trgne glavu u stranu, i šipka mu sprži zaliske.
Krvnik se samo cerekao. To se i hoće, da se žrtva ne da, pa će
predstava biti duža i zanimljivija!
Bandit se spremao za novi napad, i utom izviđaču sinu
spasonosna pomisao.
Možda — može to i da upali!
Ko zna?
Napregnuo je svu svoju divovsku snagu, pojačanu očajanjem i
onom jedinom nadom koja mu je sinula.
Konopci na rukama popustiše!
Još malo, i Bufalo Bil oslobodi ruke.
Iznenađen i prestrašen, krvnik ustuknu natrag.
Munjevitim pokretom, izviđač zavuče ruku u džep, pa je izvadi i
pruži preda se, prema okupljenim banditima.
Između palca i kažiprsta držao je amajliju, zeleni kamen!
Ugledavši amajliju, Meksikanci se ukočiše, kao hipnotisani.
Glupa njihova predrasuda prikovala ih je na mestu, niko nije bio u
stanju ni da se makne.
— Amajlija! — viknuše gotovo u jedan glas i padoše na kolena.
Samo je Hernando Samotnik i dalje stajao, nemo zureći u
izviđača.
— Pod srećnom ste zvezdom rođeni — reče on s gorčinom. — I
sad vam niko ne sme ni vlas skinuti s glave, dok imate tu amajliju...

162
163
 — Pa kad je tako — posprdno će Bufalo Bil — dobro ću paziti da
ne ostanem bez nje.
I jednim gestom on udalji bandite, pa podiže onesvešćenu
devojku i s njom na rukama okrenu leđa žrtveniku i banditima.

164
 GLAVA DVADESET TREĆA

Izviđačev mir, međutim, bio je više prividan nego stvaran.

Zapravo se bio sav napeo očekujući hoće li se štogod promeniti,
hoće li možda neko da mu ispali metak u leđa. Pitao se kako to da
mu ti čudni Meksikanci i ne pokušavaju oteti amajliju, a Pabla Roja
su ubili samo da bi došli do nje.
Ali se onda seti poslednjih reči njihove žrtve — i shvati da je
zeleni kamen, oko kojega se mogu klati dve suparničke sekte,
nepovrediv u rukama čoveka sa strane.
S druge strane, na svoje veliko razočaranje brzo je utvrdio da
moć koju mu daje amajlija nije neograničena — nije, na primer,
tolika da bi se on mogao udaljiti iz logora.
Pokušao je nekoliko puta da izađe iz logora, ali su ga stražari
svaki put sprečili, s poštovanjem, doduše, ali odlučno.
Onda se dao u poteru za kakvim vatrenim oružjem, ali ni u tome
nije bio bolje sreće, te mu je na kraju preostalo jedino —
razmišljanje.
U međuvremenu su Meksikanci uveliko radili, prenosili su
nekakve tajanstvene sanduke na obalu jezera.
Tokom popodneva, desetak kanua 4 prešlo je preko jezera te je
pristalo kod onih sanduka.
Kad je video kanue, još u daljini, Bufalo Bil je prvo pomislio da
to Indijanci dolaze da napadnu logor. Već je počeo kombinovati šta
će raditi i preduzeti u takvom slučaju. Dobro bi mu došla takva

4 Kanu — laki indijanski čamac.

165
gužva i pucnjava, u kojoj bi on našao načina da se dočepa kakvog
oružja i da pobegne s devojkom.
Međutim, video je da su kanui pristali na obalu kraj onih
sanduka, a banditi su mirno radili i dalje svoj posao.
Sretajući Hernanda Samotnika, odlučio je da ga pita:
— Kakvi su ono kanui? Jesu li vaši?
— Jesu — odgovori razbojnik. — Menjamo logor, prijatelju,
selimo se odavde. Nije ti milo, a?
Ne obazirući se na Meksikančevu ironiju, Bufalo Bil reče:
— Imate puno robe! — i prstom upre u ono mnoštvo sanduka.
— Pa, ne mogu se žaliti — nasmeši se Domingo Tabaro. — To
dokazuje da su nam poslovi išli prilično dobro, pre nego što su me
tvoji zemljaci strpali iza rešetaka.
Na ovaj je način izviđač sada doznao još nešto. Naime, mnoge
pljačke i zločini, koji su se u poslednje vreme bili dogodili u Zelenoj
dolini i na širem području oko nje, bili su nekako zastrti velom
tajne. Sad mu je bilo jasno da je to banda Hernanda Samotnika, i
pre i posle hapšenja Sakona, vršila napade na putevima, pljačkala
rančeve, ubijala ispirače zlata i klala čitave porodice na usamljenim
imanjima.
U ovim sanducima bio je plen što ga je banda sakupila:
Grumenje zlata, odevni predmeti, nakit, piće, municija i ko zna
šta još.
Najgore je bilo to što je ona hulja zvana Hernando Samotnik
imao toliko vatrenog oružja da je mogao naoružati celi jedan
bataljon vojnika.
— Imamo i mnogo konja! — dodade Meksikanac, kao da je
pogodio izviđačeve misli, i upre prstom prema mestu gde je šest-
sedam ljudi čuvalo jedno veliko krdo konja.
— Vidim da imate sve što vam treba — reče Bufalo Bil.
— Svakako.
— I zaklon vam je odličan.
— Sad više nije tako siguran.
— Da li nameravate da ga napustite zauvek? — upita izviđač.

166
 — I da i ne. Stvar je u tome da se još ne mogu povući u mirovinu,
valja mi još raditi — ironično odgovori bandit.
— Znači da si nezasitan.
— Prilika čini lopova, a ja još nisam posetio glavno nalazište.
— Ako odeš na onu stranu, budi siguran da će te dočekati
vrućom dobrodošlicom!
— Znam ja onaj kraj — mirno odvrati Domingo Tabaro, a
ironičan osmeh nije mu silazio s usana.
— Tim bolje za tebe.
— Dobro znam čime raspolažu oni tamo — nastavi bandit. —
Budi siguran da bi me mogao zaustaviti samo celi garnizon iz
tvrđave Malas.
Izviđač shvati da se bandit ne hvali uzalud.
Ojačana Sakonovim ljudima, njegova banda desperadosa 5 bila
je dovoljno brojna da pregazi kopače zlata.
Znači, pomisli izviđač, da mora po svaku cenu i stavljajući glavu
u torbu, obavestiti Henrija Bigama o opasnosti koja preti njegovim
ljudima.
Domingo pogodi i ove njegove misli.
— Nemoj ni pokušavati da bežiš — upozori ga. — A osim toga, ni
sam ne slutiš koliko se pazi na tebe.
— Dobro znam da pazite na mene, ali kad ja nešto hoću, nema
te sile...
— Lepo, prijatelju — prekinu ga bandit. — Ja ću ti biti zahvalan,
jer ćeš mi učiniti uslugu i moći ću da te se otarasim!
Sad je izviđač video da se u kanuima nalaze Sakonovi ljudi, dok
Meksikanci prenose i tovare svoje dragocene sanduke.
Domingo se bio udostojio da zarobljenicima da dobru večeru.
Međutim, sad više nisu bili zajedno, nego svaki u svojoj kolibi.
Pred svakom kolibom postavljena su po dva stražara.
Pala je noć, i Bufalo Bil legnu na prostrto lišće u kolibi.
Bio je već zaspao, kad ga probudi osećaj da se još neko nalazi u
kolibi.

5 Desperados — razbojnik.
167
 — Ko je to? — upita šapatom.
— Alkar — začu se odgovor.
— Šta hoćeš?
Da ti učinim uslugu, Bufalo Bil. Žao mi je što sam ti se zamerio
i što sam slepo slušao Sakona. Dosta mi je njega i svih ostalih. Sad
ga napuštam, pa sam došao da te upitam mogu li ti poslužiti u
nečemu.
— Da se uzdam u tebe? Kako to mogu?
— Ništa ne možeš izgubiti. Pokušaj!
— Dobro, nemam drugog izbora. Učinićeš što tražim?
— Hoću.
— Onda što brže možeš poći na moj ranč i poruči Niku Vartonu
i Polu Elmasu da sa svim ljudima krenu na glavno nalazište zlata.
— Učiniću kako kažeš.
I melez se tiho, nečujno izvuče iz kolibe.

168
 GLAVA DVADESET ČETVRTA

Bufalo Bil je želeo da devojku obavesti o ovoj novoj nadi, koja

im se ukazala, ali je uzalud razbijao glavu kako da dođe do nje.
Izađe iz kolibe ne bi li možda ugrabio kakvu priliku da se na
trenutak uvuče u devojčinu kolibu, ali se stražari odmah stvoriše
pred njim, i on se morao vratiti.
„U redu“, uzdahnu on, „reći ću joj sutra.“
Ponovo leže i zaspa.
Probudi ga svetlo baklje. Pred njim je stajao Domingo Tabaro.
— Ustani! — naredi mu bandit. — Polazimo!
— Polazimo?
— Da. Diži se i napred, bez pogovora.
Suzana je već bila kod vatre, pila je kavu.
Bila je još noć.
U logoru, tihom i mirnom, bilo je svega nekoliko ljudi, dok se s
obale jezera čula galama.
Izviđač, takođe, popi malo kave dok je na njega pazio Hernando
Samotnik lično.
Vođa bande Meksikanaca bio se presvukao, sad je bio odeven
kao kauboj.
Bio je dobro naoružan, a na nogama je imao jahaće čizme.
Malo kasnije i Sakon im se pridruži.
— Jesmo li spremni? — upita on svoga ortaka Meksikanca ne
gledajući zarobljenika.
— Jesmo — odgovori Domingo Tabaro. — A kako je kod tebe?
— Moji su ljudi krenuli, čekaće nas na drugoj obali.
169
 — Dobro. Čim se sastanemo, najkraćim putem idemo dalje, da
stignemo do nalazišta pre mraka.
Bufalo Bil je sa zadovoljstvom slušao kakve su namere bandita.
Znao je da njegovi ljudi mogu stići kod Henrija Bigama pre
sumraka, te će imati vremena da se spreme da valjano dočekaju
napad bandita.
Verovao je da će melez održati obećanje. Alkar zna šta radi.
Napuštajući Sakona, on želi da sebi osigura izviđačevu milost.
Praćeni od Hernanda Samotnika i Marka Sakona, zarobljenici
se popeše u jedan kanu. Trenutak kasnije, veslači zamahnuše
veslima, i kanu krenu.
Da tu nije bilo sestre njegovog dragog prijatelja Henrija, izviđač
bi se bacio u vodu i pokušao preplivati na obalu i pobeći. Međutim,
bojao se da bi se banditi mogli osvetiti na njoj. Stoga je ostao miran.
Prelaz preko jezera trajao je ceo sat.
Na drugoj strani dočekali su ih beli odmetnici s konjima.
Pojahali su i krenuli, u indijanskom redu, jedan za drugim.
Vođeni od Dominga Tabaroa, banditi i zarobljenici prođoše kroz
jedan podzemni tunel iz kojeg izbiše u nekakav klanac.
Kako je dotle zarudela zora, izviđač opazi da je put kroz klanac
zakrčen svim onim sanducima — plenom koji je banda prenosila sa
sobom.
Sad su banditi stali prenositi svoj plen u jednu pećinu u steni
klanca.
Izviđač i Suzana sjahaše, potom ih odvedoše u pećinu koja je
zapravo bila kao predvorje druge, veće pećine u koju se ulazilo kroz
jedan veoma uzan tunel.
To je izvesno bilo novo sklonište bande, o čemu je svedočila i
činjenica da su tu nagomilali sve svoje blago.
Tuda se motalo četrdesetak Meksikanaca, te se Bufalo Bil uveri
da je banda Hernanda Samotnika još brojnija nego što je on
računao.
Ostavivši osam ljudi da bde nad novim gnezdom, Hernando
Samotnik se stavi na čelo ostalih.

170
 Sakon je išao uz bok svom savezniku, dok su njegovi ljudi bili
pomešani sa Meksikancima.
U sredini grupe razbojnika, mirnih i ćutljivih poput senki, jahali
su Bufalo Bil i Suzana.
Dok je mnogobrojna banda išla klancem, ništa se nije čulo osim
muklog topota kopita.
Tako su išli ceo dan; zastali su na kratko samo u podne kraj
nekog izvora koji je izbijao u podnožju brda.
Klanac je izgledao beskonačan. Međutim, iza jednog zavoja,
grupa najedared izbi iz njega. Sunce je već zalazilo iza visoravni.
Pred bandom je ležalo glavno nalazište zlata, a na njegovom
obronku dizali su se stanovi kopača.
Sve je bilo tiho, prazno, kao da su radovi napušteni.
Bufalo Bil je naprezao oči, ali nije video ni žive duše oko zgrada.
Iz dimnjaka nije bilo ni tračka dima.
Banda je bila stala.
Domingo Tabaro i Mark Sakon šapatom su se dogovarali
pogledajući na palisadu koja je opkoljavala rudnik, s teškim vratima
iza kojih je vodio dobro održavan put.
Ako se kopači nisu povukli, onda su se sigurno dobro pripremili.
Odmetnici su se pobojali zasede. Štaviše, uvideli su da bi, u
slučaju da naiđu na otpor, mogli zauzeti rudnik samo posle žestoke
borbe i uz cenu teških gubitaka.
Hernando Samotnik nešto naredi, te dva Meksikanca sjahaše i
pođoše u izviđanje.
Puzeći i pretrčavajući od žbuna do žbuna i od stene do stene,
penjali su se uz padinu brega. Bili su izvanredno okretni i spretni.
Tako su se oprezno primicali nalazištu, ali se ništa nije dogodilo.
Najzad, vešti kao mačke, ona dvojica prođoše i palisadu te su se
šunjala između zgrada.
Odjednom odjeknuše dva pucnja, gotovo u isto vreme.
Šta li se događalo iza palisade?

171
 GLAVA DVADESET PETA

Bufalo Bil se ponadao da su kopači, pritajeni, dočekali ona dva

bandita i da su ih spremno poslali u carstvo mrtvih.
Ali, ubrzo se morao razočarati, jer se najednom na palisadi
otvoriše vrata, na kojima se pojaviše ona dva Meksikanca koji su
pobedonosnim pokretima pozivali bandu da dojuri.
Na to Tabar i Sakon pobodoše konje, a za njim krenuše njihovi
ljudi.
U stvari, koristeći se odsustvom Henrija Bigama, koji se nalazio
u Odis Sitiju, kopači su bili otišli u najbliže naselje, na veselicu, a u
rudniku su ostavili samo jednog stražara.
Taj čovek nije stigao ni da pisne. Banditi su ga iznenadili i ubili
na mestu. To su bila ona dva pucnja koja su odjeknula iza palisade.
Banda je munjevitom brzinom upala u rudnik. Kad je i poslednji
čovek ušao, Domingo je naredio da se vrata palisade zatvore i
zabarikadiraju.
Tako su banditi doslovce bez borbe osvojili rudnik.

☆ ☆ ☆

Najlepša zgrada je bila stan Henrija Bigama.

Pošto su najpre nju prošli unakrst i popreko i pregledali sve
njene prostorije, Domingo i Mark Sakon pređoše na stanove kopača
gde, međutim, ne nađoše ništa što bi moglo zainteresovati njihovu
pohlepu.

172
 Onda se uputiše prema jednoj kamenoj zgradi, nalik na
kazamat, na kojoj nije bilo prozora.
Pred njenim zelenim vratima ležao je stražar u lokvi krvi; bio je
pogođen u glavu.
Hernando Samotnik grubo gurnu nogom leš u stranu i naredi
svojim ljudima da sruše vrata.
Svi banditi, do ludila raspaljeni pohlepom, jedva su čekali kad
će provaliti u kazamat gde su sigurno čuvana bogatstva rudnika.
Koristeći ovu priliku, Bufalo Bil i Suzana, koji su bili ostali u kući
Bigamovih, popeše se na prvi sprat i s jednog prozora stadoše
posmatrati horizont.
Odjednom izviđač pobedonosno uzviknu.
U daljini se dizao oblak prašine. Izviđač je znao da ono ide grupa
jahača, a znao je i koji su to jahači.
Ali, gotovo istog trenutka u dvorištu odjeknu pucanj i tane
zviznu skoro kraj Bufala Bila.
Dok su banditi navaljivali na vrata kazamata, njihov glavešina
Domingo stajao je malo podalje i gledao u prozor Bigamove kuće
gde su se bili pojavili izviđač i devojka.
Rukama je stezao pušku iz čije cevi je još izlazio pramen dima.
— Da si odmah sišao! — doviknu on izviđaču. — Ako još jednom
zapucam, gađaću te u tikvu! Pazi, ne šalim se, i više te neću
upozoravati!
Bufalu Bilu nije preostalo drugo nego da se pokori.
Povuče s prozora Suzanu, koju je pucanj strašno uplašio, te,
ostavivši devojku u sobi, siđe u prizemlje, pa izađe u dvorište.
U međuvremenu su zlikovci srušili vrata te su se u masi sručili
u prostoriju kazamata.
Bufalo Bil uđe za njima, dok su se oni gurali i tiskali, jer je svaki
želeo Da bude napred.
U prostoriji je bilo svakojakog blaga.
Kod zidova stajale su vreće sa zlatnom prašinom, pa vrećice s
većim grumenčićima zlata i, najzad, sanduci sa zlatnim šipkama.

173
 Tamo se nalazilo na gomili golemo blago, i bilo je upravo
neshvatljivo kako su ga kopači mogli ostaviti na brigu i čuvanje
samo jednom čoveku.
Tabaro i Sakon stajali su jedan kraj drugoga, zurili u blago
užarenim očima, lica iskrivljena od puste žudnje za bogatstvom, i u
tom trenu bili čudnovato nalik jedan na drugoga.
I pažljivi posmatrač mogao bi s njihovih lica pročitati istu želju
— da se tu odmah svaki otarasi svoga kompanjona. Samo ih je strah
od reagovanja ljudi sprečavao da se smesta ne obračunaju
međusobno.
No, koliko god oni bili uzbuđeni, to nije bilo ni senka onom
ludilu što je obuhvatilo njihove ljude.
Banditi su se najpre gurali, jer je svaki hteo da bude najbliže
zlatu, da ga opipa i miluje. Bufalo Bil je imao prilike da još jednom
vidi kako u izopačenom ljudskom mozgu deluje zlatna groznica.
Najednom blesnu nož — blesnu i zari se jednom banditu u
slabine.
To je bio signal za opštu tuču — i međusobno klanje.
No, Sakonovi su ljudi tu bili mudriji. Odmah su se, zajedno sa
svojim šefom, povukli prema vratima.
Presrećni su bili što im se suparnici međusobno ubijaju. Plen će
se deliti na manje delove.
I pre nego što je Domingo Tabaro uspeo da uspostavi red, već je
desetak njegovih ljudi ležalo u krvi, ili mrtvi ili na samrti.
Da bi umirio svoje ljude, morao je trgnuti revolver i zapucati.
Što pucnjavom, što pretnjama uspeo je konačno smiriti
Meksikance koji su se bili pretvorili u divlje zveri.
Iako je bio zadovoljan što mu se kompanjoni, i suparnici u isti
mah, međusobno ubijaju, Sakon se, ipak, pobojao da ne bude i on
napadnut.
U blizini mu se našao Bufalo Bil. I u onom svom strahu, Sakon
pomisli da bi mu izviđač mogao biti koristan.
Zato se približi Bufalu Bilu i pruži mu jedan revolver govoreći:
— Uzmi, mogao bi ti zatrebati. Ako se ovi demoni okrenu protiv
nas, onda je i za tebe bolje da budeš s nama.
Bufalo Bil je u sebi likovao, ali bez reči uze revolver, strpa ga u
džep, te se neopazice udalji.
174
 Kao munja je uleteo u kuću Bigamovih.
Međutim, nekoliko Meksikanaca videlo ga je kad je ušao u kuću,
te pođoše za njim.
Izviđač zatvori za sobom ulazna vrata, navuče rezu i sve
preskačući po četiri stepenice ustrča uza stepenice u sobu gde se
nalazila devojka.
Ona je bila bleda kao smrt, uplašena od one pucnjave i dreke
odozdo.
— Moram se vratiti dole — dobaci joj Bufalo Bil. — Vrata su jaka,
zatvorite ih i ne bojte se.
Devojka ga mahinalno posluša, dok se izviđač ponovo survao
niza stepenice.
Utom Meksikanci provališe vrata i upadoše u kuću.
Bufalo Bil, koji je bio zastao na poslednjim stepenicama, gledao
ih je kako jure iz jedne u drugu sobu.
Pljačkali su kuću, opijeni željom za plenom i blagom.
Čim spaziše izviđača, kao mahniti jurnuše prema njemu.
Bufalo Bil uvuče ruke u džep, ali umesto da zgrabi revolver, koji
ga sigurno ne bi spasao pred tolikim napadačima, on savršenim
prisustvom duha izvuče amajliju, i to ga još jednom spase.
Amajlija mu je nesumnjivo izvrsno poslužila, barem pred onim
banditima koji su bili neizmerno okrutni, ali još više praznoverni.
Banditi su se naglo zaustavili i ustuknuli.

175
 GLAVA DVADESET ŠESTA

Dok se sve ovo događalo u kući Bigamovih i dok se Bufalo Bil,

zahvaljujući svojoj hrabrosti i prisebnosti, po ko zna koji put
izvlačio iz smrtonosne situacije, napolju se stalno dizala graja
bandita.
Oni što su bili u kući, pošto su pretresli celo prizemlje, izleteli
su napolje da se pridruže ostalima.
Bufalo Bil odjuri na sprat i pogleda kroz prozor.
Imao je šta videti! Jahači, koje je ranije opazio, sad su bili gotovo
pred samim rudnikom.
Na čelu su jahali Nik Varton, Pol Elmas, Henri Bigam i jedan
konjički oficir.
Za njima su galopirali kauboji sa izviđačevog ranča i jedan
odred konjice.
Izviđač siđe u prizemlje, izviri na vrata, te se na svoje najveće
zadovoljstvo uveri da banditi još nisu primetili dolazak jahača.
Domingo Tabaro bio je sav uposlen, jurio je gore-dole, izdavao
naređenja, dok su njegovi ljudi tovarili zlato na konje. Izviđač je
opazio i kako se nekoliko bandita uputi prema vratima palisade,
valjda zato da ih otvore.
Izviđač brzo smisli plan akcije. Da bi se njegovi ljudi što lakše i
sa manje gubitaka obračunali s bandom, mora sprečiti one zlikovce
da na vreme opaze odred koji dolazi. To će najbolje učiniti ako
njihovu pažnju skrene na sebe.
Izvadio je iz džepa revolver i nekoliko puta nasumce opalio
prema onim zlikovcima što su išli da otvore vrata. Kad su im meci

176
zazviždali oko glava, bacili su se na tle i stali unezvereno gledati
odakle puca.
Na to ga dva bandita opaziše i ustremiše se na njega. On ih pusti
da mu dođu na svega desetak metara, pa brzo opali dvaput. Oba
razbojnika padoše kao gromom pogođeni.
Sad i drugi osuše na njega vatru. Više nije mogao računati na
zaštitu amajlije kad je počeo ubijati njene poklonike.
Meksikanci su besomučno pucali. Izviđač se baci napred do tela
one dvojice koje je oborio, zgrabi od jednog pušku i redenik s
municijom, pa se munjevitom brzinom, praćen kišom metaka, opet
skloni u kuću. Zatvorio je vrata, pa je priskočio prozoru i odande
opalio nekoliko metaka pogodivši jednoga dugajliju koji je stajao
pored samoga Hernanda Samotnika.
Onda izviđač potrča na sprat, u tren oka nagomila nekoliko
komada nameštaja na vrh stuba, spremajući se da odande dočeka
napadače.
Nekoliko bandita je ušlo u kuću, ali ih je dočekala takva vatra s
vrha stuba, da su navratnanos pobegli opet u dvorište.
Onda izviđač napusti svoj položaj da bi za trenutak pogledao
kroz prozor.
„Sto mu bizona!“ ote mu se uzvik.
Nije mogao verovati svojim očima.
Od njegovih kauboja i vojnika nigde ni traga ni glasa!

177
 EPILOG

Izviđaču je srce skočilo u grlo od uzbuđenja. Nije se plašio za

sebe, ali je znao kakva bi sudbina čekala devojku kad bi pala u ruke
banditima.
Međutim, samo je sekund tako stajao kao oduzet ne znajući šta
da misli.
Najednom s vrha palisade odjeknuše mnogobrojni pucnji —
tamo su se nalazili vojnici i kauboji koji su preko ograde provaljivali
u rudnik.
Među iznenađene, zaprepašćene razbojnike pljuštalo je olovo.
Nastala je užasna pometnja, panika. S urlicima besa i bola i s
krkljanjem samrtnika mešalo se njištanje preplašenih i pogođenih
konja.
Kao preplašeni pacovi, banditi zajedno sa svojim vođama
jurnuše u glavno okno rudnika.
Sa svoje osmatračnice Bufalo Bil je pratio celu akciju.
Mahao je sombrerom da skrene vojnicima pažnju na sebe.
Sada se većina vojnika i kauboja, s Nikom Vartonom i
poručnikom na čelu, nalazila raspoređena ispred okna u koje su
utekli banditi. Dobro usmerenom paljbom nisu dozvoljavali
banditima ni da za trenutak izvire.
Bufalo Bil se trkom pridruži svojima.
— Gde mi je sestra? — pitao je zabrinuto Henri Bigam, dok je
stiskao ruku hrabrom izviđaču.
— Ovde, i ne fali joj ni dlaka s glave! — odgovori Bufalo Bil.
On izvadi iz džepa amajliju i dodade:

178
 — Evo, ovom malom ali moćnom kamenu ona duguje slobodu i
život. Ali, to je poduža priča koju ću ispripovedati kasnije. Sad idi k
njoj. Eno ti je u kući.
Mladić kao munja polete prema kući, a na usnama mu se
pojavio osmeh najveće sreće.
— Onda, Nik? — okrenu se izviđač svom starom i vernom
prijatelju. — Šta misliš preduzeti? Hoćemo li upasti i pobiti tu
žgadiju?
— A kako bi bilo da im najpre zapalimo jednu lepu vatricu pred
ulazom, a? Da dimom isteramo pacove? Doći će nam sami pred
cevi!
— Izvrsno, Nik! Samo napred!
Po Nikovom nalogu, ljudi su s mesta skupili svakojako granje
koje su nagomilali na samom ulazu u okno.
Iz zapaljene gomile granja ubrzo je pokuljao gust dim koji je
ulazio u tunel nalazišta.
— Poručniče — obrati se izviđač oficiru koji je stajao pored njega
— čemu dugujemo vašu intervenciju?
— Obavestio nas je neki Alkar, jedan melez, s kojim smo se sreli
dok smo bili na izviđanju. Onaj isti koji je obavestio vaše ljude na
ranču. I tako...
U tom trenutku poručnikove reči prekinu snažna i mukla
grmljavina koja kao da je dolazila iz utrobe zemlje.
Tle je zadrhtalo pod nogama, a iz ulaza u okno naglo izbi crn
oblak dima i prašine.
— Šta je to? — kriknu Nik Varton. — Smak sveta?
— Dinamit! — viknu Henri Bigam koji je pristizao vodeći sestru.
— Nekoliko stotina funti! Eksplodirao je... Mora biti da su počinili
neku glupost oni unutra...
— I sami sebi presudili! — zaključi Bufalo Bil.
I zaista su banditi uštedeli vlastima trud oko njihovog suđenja i
vešanja. U strašnoj eksploziji svi su izginuli zajedno sa svojim
vođama.
Sat kasnije, dok su Bigam i njegovi kopači ponovo prenosili
zlato u kazamat, Bufalo Bil, njegovi ljudi i vojnici napuštali su
rudnik, zadovoljni i srećni što će sada moći sebi pružiti zaslužen
odmor.
179
ORLOVA LITICA

180
 GLAVA PRVA

Bufalo Bil, čuveni izviđač, koji je dokono sedeo pored kamina u

kući na svom ranču Zelene doline, naglo skoči na noge.
— Šta se dogodilo? — upita on.
— Ubiše nam tuce bikova iz stada na Folk Riju — odgovori Pol
Elmas, mladi izviđačev nadzornik. — Mene su napali...
— Ko te je napao?
— To ne znam, jer je bio mrak. Pošto sam bio u Sigmondu, da
vidim da li je tamo sve u redu, jahao sam uz reku, prema ranču...
— Ko je bio na straži u Sigmondu?
— Tom Berend i Feliks Salten.
— Dobro. Nastavi.
— Dakle, išao sam uz reku, te sam hteo viknuti Bartu, da zna ko
ide, da ne bi pucao na mene. Odjednom mi se konj žestoko trgne,
zamalo da me nije izbacio iz sedla... To me je iznenadilo, jer mi konj
nije ćudljiv, obično ne izvodi ovakve stvari... Onda sam sjahao da
vidim od čega mi se konj tako uplašio...
— I? — podstače Bufalo Bil mladića koji je bio zastao, zamišljen.
— Našao sam... Barta! — odvrati Pol Elmas prigušenim glasom,
jer je čovek čije je ime izgovorio bio njegov najstariji i najbolji
prijatelj.
— Ranjen?
— Mrtav! — turobnim će glasom kauboj bespomoćno
odmahujući glavom.
— I dalje?
Pol nastavi:

181
 — Dok sam se naginjao nad njim, sve ne verujući da jadnoga
Barta više nema... odjednom začuh neke glasove, odmah iza sebe...
— Šta su govorili? — izviđač će nestrpljivo. — Jesi li koga
prepoznao?
— To ne bih mogao reći, jer nisam ništa jasno čuo.
— I onda?
— Kad sam se okrenuo, samo sam ugledao grupu maskiranih
ljudi koji su me napali, da nisam stigao ni shvatiti šta se sa mnom
događa. Samo se sećam nečijega glasa koji je vikao: „Nemojte ga
ubiti!“...
— Nikome nisi video lice?
— Nikome. Onda su me prebacili preko sedla i poterali konja.
Putem sam došao k sebi...
Bufalo Bil i ostali prisutni kauboji s napetim su iščekivanjem
slušali Elmasovu priču.
— Imaš li još štogod? — upita izviđač.
— Kud ćeš više od ovoga? Meni je i ovo previše. A sad, svi za
mnom — okrenu se Elmas kaubojima — da krenemo u poteru i da
donesemo telo jadnoga Barta.
Svi se kauboji, kao jedan, digoše i zagrabiše prema vratima,
spremni da se suoče s bilo kakvom smrtnom opasnošću.
Ali Bufalo Bil skoči te ih zaustavi.
— Samo čas, momci! — reče im on. — Najpre, da malo bolje
rasvetlimo ovu priču... Šta ti misliš, Nik? — dodade on obraćajući se
čuvenom lovcu na vukove.
— Što se mene tiče — otpoče Varton veoma ozbiljnim tonom —
cela ova stvar podseća me na dobro poznati stil i metod našeg
prijatelja Sakona. Da on nije mrtav i da nisam siguran kako je ostao
pokopan na dnu okna u rudniku, odmah bih zaključio da se radi o
operacijama njegove bande.
— I ja imam isti utisak — složi se Bufalo Bil. — Međutim, i ti i ja
bili smo očevici njegove smrti, pa ga moramo isključiti za sva
vremena. Zato mislim da se može raditi o bandi mladih ratnika iz
plemena „Ravni Tabani“, o onima što su opljačkali ranč Džemsa
Kertisa.
— Nije isključeno — Nik će zamišljeno.
182
 Utom se spolja začu vika:
— Hej! Hej, vi, tamo! Hej!
Bufalo Bil i nekoliko kauboja skočiše na vrata i otvoriše ih.
Pred kućom su stajali Henri Bigam, mladi posednik i vlasnik
zlatnog rudnika, i njegova zgodna sestra Suzana, oboje na veoma
umornim i zaplašenim konjima.
— Koji vas vetar donosi nama? — pitao je izviđač dok je
pomagao devojci da sjaše.
— Vraćali smo se kući iz Odis Sitija,. kad smo na nekoliko milja
odavde sreli poštansku kočiju — počeo je pričati Bigam. — Kočijaš
nas je zaustavio te nas zamolio da ti predamo ovaj paketić, kako bi
uštedeo vreme da sa puta skrene k tebi. Ja sam to rado prihvatio,
jer mi se tako pružila prilika da se vidimo.
— Znači, sve je u redu! — nasmeja se Bufalo Bil. — A meni se, po
vašem izgledu, činilo da ste imali neke neprilike... Ali, šta ćete, ja
drugo i ne mislim, nego na neprilike, i svugde gledam samo nevolje.
..
— Pa, pravo da kažem, nisi mnogo pogrešio — prihvati Henri
Bigam. — Već smo bili u blizini tvoga ranča kad smo primetili da
nas slede neki jahači. Nisam ih mogao prepoznati, ali mi je bio
sumnjiv njihov izgled, pa sam nastavio ostatak puta u najvećem
trku.
Bufalo Bil ništa ne reče, samo značajno pogleda svoje kauboje.
— Sad ste s nama, na sigurnom — najzad će on. — Ovde ćete
provesti noć, a sutra ujutro ćemo videti da li ima smisla poći u
poteru za onim tajanstvenim jahačima.
— Bez tebe ne znam šta bih uradio — zahvalno odvrati mladi
Bigam. — A sad, primi ovaj paketić.
On preda izviđaču omot, koji je bio nešto dug i pažljivo umotan
u voštano platno. Na omotu je bila ispisana izviđačeva adresa..
Dok je Bufalo Bil nožem otvarao paket, iz njega ispade na pod
jedna cedulja.
— Šta je to? — upita Nik Varton.
— Poruka jednog mrtvaca. U paketu je laso. Šalje mi ga Bramiro
Ortez iz Novog Meksika. U njegovom su kraju ovo laso nazvali
magičnim, jer je Ortez njime izvršio nečuvene podvige. Ja sam u
183
više prilika pomagao Ortezu, a on mi je obećao da će, kad umre,
meni ostaviti svoje magično laso. I evo njegove poruke:

„Dragi prijatelju, kad budeš čitao ove retke, znaćeš da mene

više nema. Rekli su mi da neću dočekati zoru, i moje su poslednje
misli upućene tebi. Šaljem ti svoje laso na dar. Ispleo ga je još
moj ded, pa je služio mom ocu i meni. Ti znaš kakve mu se osobine
pripisuju. Mislim da se te njegove osobine mogu ispoljiti samo
ako bude u rukama iznad svega valjana, časna i hrabra čoveka.
I mislim da si ti baš takav čovek, vredan da ga ima i sposoban da
njim barata kao što sam ja baratao. Adio, amigo!
Bramiro Ortez“

Izviđač je pročitao pismo u najvećoj tišini. Svi su kauboji već bili

čuli priču o magičnom lasu Bramira Orteza, najčuvenijeg vakera 6
Jugozapada, i sad su se sećali izvanrednih i junačkih podviga koje
je on izvršio za života.

6 Vaker — čuvar.
184
 GLAVA DRUGA

Malo kasnije, dok je Bufalo Bil izdavao naloge za smeštaj

gostiju, brata i sestre Bigam, Pol Elmas i nekoliko kauboja krenuše
na svojim brzim konjima prema Folk Riju. Imali su zadatak da
pronađu telo svoga nesrećnog druga i da ga donesu na ranč.
Umorni od dugog jahanja, Henri i Suzana pođoše na počinak,
dok je Bufalo Bil seo kraj kamina i stao odmotavati i posmatrati laso
Bramira Orteza misleći na starog i dobrog Meksikanca.
Najednom podiže glavu. Bio je čuo mukao topot konjskih
kopita, još daleko od kuće, u preriji.
— Nije valjda Pol! Osim ako se ne vraća zbog nečega... —
progunđa on. — Da nije opet kakva poseta?
Topot se približavao. Bio je samo jedan konj koji je jurio
galopom.
Ubrzo se konj našao pred kućom i zaustavio. Čulo se kako je
jahač skočio sa sedla.
Bufalo Bil ustade i priđe vratima.
— Ko je tamo? — viknu.
— Jesi li ti, Bufalo Bil? — odvrati nečiji hrapav glas iz dvorišta.
— Ko si i šta hoćeš?
— Ja sam Džo Ermes. Sećaš me se? Dolazim kao prijatelj! Hoćeš
li me primiti?
— Ne poričem što sam rekao — odgovori izviđač otvarajući
vrata.
Na pragu je stajao čovek koga je izviđač u svoje vreme bio
upoznao kao opasnog bandita.

185
 Ermes je bio smršao, bled, upalih očiju, zarasle brade, izgledao
je kao teško bolestan.
— Tamo, među stenama, spasao si mi život — reče Ermes
umornim glasom. — Onda sam ti dao reč da ću poći poštenim putem
i da ću zauvek napustiti Sakona i zlikovce kao što je on. I sad evo me
da ti služim.
— U redu, Ermes, imam poverenja u tebe. Uđi!
Izviđač se skloni da propusti u kuću bivšeg bandita.
Ermes uđe nesigurnim korakom, pa priđe kaminu i teško se
spusti u jednu naslonjaču.
— One noći, kad si se uputio prema Alkarovoj kući, čekao sam
te sve do momenta kad sam video gde se onuda motaju Sakon i
melez. Znao sam da si upao u klopku. Onako slab, nisam ti mogao
sam pomoći, pa sam pognao konja prema tvom ranču da ti dovedem
pomoć. Ali, kako sam bio iscrpljen, na jednom mestu pao sam s
konja, a konj produži galopom. Ležao sam neko vreme u nesvesti, a
kad sam se osvestio, nisam imao snage ni da se maknem. Konačno
me je našao jedan kopač zlata. Odneo me je u svoju kolibu. Mogu
reći da me je negovao veoma pažljivo i brižno. Ali, sve što sam
propatio samo me je učvrstilo u nameri da odsad dalje živim
čestitim i radnim životom. Evo me sad kod tebe. Priznajem, slabiji
sam od deteta, ali mi je srce čvrsto i postojano. Hoću da ti služim,
da ti dokažem da umem biti zahvalan čoveku kao što si ti i da nikad
neću više učiniti nešto što nije pošteno.
— Vrlo dobro, Džo! — prihvati izviđač. — Sad se najpre lepo
odmori. Jesi li gladan?
— Nisam. Zapravo, mislim samo na neke stvari koje ti moram
saopštiti, Bufalo Bil.
— Kasnije. Najpre nešto pojedi.
Izviđač pozva jednog kauboja te mu naloži da odvede u koral 7
Ermesovog konja.
Malo kasnije, Džo Ermes je sedeo za stolom i jeo šunku s jajima.
Brzo je pojeo večeru, željan da što pre počne razgovor s
izviđačem.

7
Koral — obor za konje.
186
 I tako, kad su konačno seli, sučelice jedan drugome, izviđač
upita:
-— Onda, Ermes, kakve su to važne vesti koje hoćeš da mi
saopštiš?
— Čudne se stvari događaju u ovim krajevima, šefe — prihvati
Ermes. — Nešto sam i sam video, a nešto sam čuo. Zemlja uz reku,
ono što se zove Folk Rio, pripada tvome ranču, je li tako?
— Svakako. Tamo imam veoma bogate pašnjake.
— Onda znači da ćeš upravo tamo imati i velike neprilike, ako je
tačno ono što sam čuo.
Bufalo Bil se nagnu napred fiksirajući svoga gosta.
— A ko je taj koji će mi zadati te glavobolje? — upita on.
— Izgleda, Indijanci.
— Ali ne Vrane, oni su mi prijatelji.
— Ne Vrane, ali „Ravni Tabani“.
— „Ravni Tabani“?
— Upravo oni.
— Ali, šta oni rade u ovom kraju? Trebalo bi da se nalaze u svom
rezervatu, mnogo milja odavde.
— Trebalo bi, ali ipak nisu! To sam doznao od jednog trgovca
meleza koji se zaustavio kod kolibe kopača, dok sam tamo ležao i
lebdeo između života i smrti. Mladi ratnici „Ravni Tabani“ pobegli
su iz rezervata. Tako su došli na Folk Rio. Tamo su im se dogodile
neke čudne nesreće od kojih su se uplašili, ali su, ipak, ostali.
— Da li? — iznenađeno će Bufalo Bil. — Kakve su to nesreće bile?
— Nekoliko Indijanaca je nestalo kao da su u zemlju propali.
Kasnije su im tela nađena niz reku. Imali su usta i nozdrve
začepljene blatom. Indijanci su uvereni da u reci živi neka aždaja.
Kad mladi ratnici odlaze na reku da napoje konje, više se ne vraćaju.
Tako je pričao onaj trgovac. I tako Indijanci misle da neka aždaja
grabi njihove ljude, odvlači ih na dno, te im začepljuje usta i nos
blagom. Onda im pušta mrtva tela da plove niz reku.
Izviđač se seti kako je Džo Bart bio ubijen upravo na istom
mestu. I kako je tamo premlaćen Pol Elmas.
On zaključi da svi ti događaji imaju zajedničku vezu.

187
 Onda posla Ermesa u spavaonicu kauboja, pa se, kraj vatre,
zamisli nad svim onim što je te večeri čuo, najpre od svoga
nadzornika, pa od mladog Bigama, i najzad od bivšeg bandita.
Zaključio je da će biti najbolje da za sada ništa ne govori svojim
kaubojima, nego da sam preduzme istragu.
Stoga pođe u spavaonicu kauboja da Ermesu kaže da ni s kim ne
govori o događajima na reci i davljenju Indijanaca.
Bivši bandit obeća da će držati jezik za zubima.
— Ni zinuti neću, ne brini — reče on izviđaču. — Možeš se uzdati
u mene. Držim da si mi najbolji prijatelj i hoću da ti uzvratim dobro
koje si mi učinio. Kažem ti, u svemu i svakoj prilici, biću srećan ako
računaš na mene.
— Vrlo dobro, Džo. Laku noć!
— Laku noć, šefe, i hvala ti!

☆ ☆ ☆

Tokom noći vratio se Pol Elmas i kauboji s telom svoga druga,

staroga Džoa Barta koga pokopaše sutradan ujutro.

188
 GLAVA TREĆA

Sutradan, u prvim jutarnjim časovima, Henri Bigam i njegova

sestra krenuše kući, praćeni nekolicinom kauboja s ranča Bufala
Bila.
Pre polaska Bigam je rekao izviđaču:
— Treba nešto da ti poverim, Kodi. Znaš da više nikad nismo
zašli u onaj ambis koji je zatvorila eksplozija od koje su poginuli
Sakoi, Domingo Tabaro i njihovi ljudi. Šta je tamo sada, još uvek ne
znamo. Međutim, neko je, valjda, ipak zašao onamo, jer smo
nedavno pronašli nekakve tragove, kao da su neki stranci dolazili i
odlazili... Onda smo primetili da nam je izvesna količina zlata
ukradena. Naime, našli smo stražara onesvešćenog, a vrata
skladišta bila su provaljena. Lopovi su odmah pobegli, zato što smo
najveći deo zlata bili otpremili dan ranije... I tako, bili bismo srećni
kad bi ti došao do nas da malo ispitaš situaciju i da možda pokušaš
rešiti te zagonetke.
Bufalo Bil mu obeća da će mu pomoći, a Bigam, zadovoljan,
obo-,de konja i pojuri za sestrom i pratnjom koja je već bila krenula.
Popodne izviđač oštrim zviždukom dozva svoga belog pastuva.
Skoči u sedlo i krenu putem koji je išao uz reku, pošto je svojim
ljudima rekao da ide na jedno kratko izviđanje okoline.

☆ ☆ ☆

Već je padao mrak kad je stigao na dogled mirnih voda Šobi

Rivera.

189
 Dugo je jahao duž obale pažljivo ispitujući svaki detalj. Na
obema obalama stada su mirno pasla.
Izviđač se uputi prema jednom ovećem komadu zemlje pod
topolama, na samoj okuci reke.
Odjedared se začu prodoran ženski vrisak.
Ne oklevajući ni trenutka, izviđač obode konja i pogna ga u
pravcu odakle je odjeknuo vrisak.
Kad je ušao u topolik, ugleda jednog čoveka visoka rasta, u odeći
od jelenske kože, koji je bičem tukao po leđima jednu mladu
Indijanku. Žena se otimala, jer ju je muškarac držao jednom rukom.
— Ostavi tu ženu! — viknu Bufalo Bil glasom punim gneva.
Muškarac, međutim, samo kratko pogleda izviđača. Na
njegovom licu pojavi se grimasa neizrecive mržnje, pa onda opet
podiže ruku da bičem ošine ženu.
Ali Bufalo Bil u isti mah potera konja, sagnu se u sedlu i u trku
iz sve snage pesnicom silovito udari nepoznatog po licu.
Onaj čovek pade na leđa puštajući iz šake Indijanku.
Žena to iskoristi i pobeže koliko je noge nose.
Nepoznati polako podiže glavu, strese njome dva-tri puta, pa
polako ustade, a onda kroči napred i munjevitim pokretom spusti
ruku na revolver.
Ali, tek što je napola potegao oružje iz futrole, a već je u njega
bio uperen izviđačev revolver. Neznančeva je ruka stala, on se nije
usudio završiti trzaj, jer su mu oči gledale tačno u zlokobnu crnu cev
izviđačevog revolvera.
— Ni makac! — mirnim će glasom Bufalo Bil. — Ispusti revolver,
ako nećeš da ti napravim lepu rupu nasred čela... Tako!
Nepoznati nije imao druge nego da se pokori.
Tako su se ukočeno i netremice posmatrali nekoliko trenutaka.
Pogled nepoznatog bio je pun mržnje, dok je Bufalo Bil njega
motrio mirnim okom.
Izviđač je bio siguran da je već negde video toga čoveka. Ali —
gde? Prebirao je po pamćenju, ali se nije mogao setiti.

190
 — S kakvim se pravom mešaš u moje stvari? — upita nepoznati
besnim glasom, dok su mu oči govorile da bi najrađe prerezao
grkljan izviđaču.
— S pravom svakog poštenog čoveka da brani jednu ženu od
takve zveri kao što si ti! — odvrati Bufalo Bil tako mirnim tonom da
je samo jačao bes u nepoznatom.
— U ovom slučaju nemaš na to pravo! — izdera se nepoznati. —
Niko nema pravo da se meša u sporove između muža i žene!
— A ona je devojka tvoja žena? — upita Bufalo Bil pogledavši u
pravcu kuda je nestala Indijanka.
— Da, moja žena! To je kćer Crnog Jelena, poglavice „Ravnih
Tabana“.
— Zar je to Mesečeva Zraka? Poznavao sam je još dok je bila
dete.
— Da, to je ona.
— Nisam znao da su je dali belcu.
— Ima tek dva dana da sam je uzeo za ženu.
— Jesi li je odveo s pristankom Crnog Jelena?
Nepoznati se trže na ovo pitanje. Časak je oklevao da odgovori.
— Ne, on još ništa ne zna.
— Tako sam i mislio. Crni Jelen je star i mudar čovek. On bi
svoju kćer dao kakvom mladom, hrabrom i plemenitom ratniku iz
plemena, čoveku kojem bi ona bila pokorna i srećna žena.
— Možda, ali je činjenica da je ona više volela da pođe za mene
nego za nekog divljaka. Mala je pametna da bi bila žena primitivcu,
crvenokošcu.
— Prema onome što sam malopre video, ti si gori od
najprimitivnijeg Indijanca. Oni su inteligentni, čestiti i odvažni
ljudi, a ti si svojim postupkom dokazao da si gori od zveri, da si
nečastan i odvratna kukavica!
Na ove uvrede nepoznati se više nije mogao uzdržati. Poput
munje trgnu revolver, ali nije stigao da potegne obarač.
Odjeknu pucanj iz izviđačeva revolvera.
Tane stvori krvavu brazdu na neznančevoj ruci. On kriknu od
bola i ispusti revolver.

191
 Onda skoči da ga podigne levom rukom, ali izviđač ponovo
opali, i neznančev revolver odskoči dalje.
— Pazi! — doviknu Bufalo Bil. — Ova mi igra može i dosaditi!
Budi miran, odgovaraj mi na pitanja i imaj na umu da se nalaziš na
mojem zemljištu... Kako se zoveš?
— Mik Gordon.
— Gordon? Ovo ime nisam čuo u našem kraju. Odakle si?
— Iz južnog Kolorada. Tamo imam svoj ranč.
— A šta radiš na mom zemljištu, na mom ranču? Zašto si došao
ovamo?
— Tu sam zastao da se odmorim. Išao sam u selo „Ravnih
Tabana“.
— Zašto si tukao ženu?
— Jer me nije htela slušati. To je moje pravo. Kad žena ne sluša
muža, treba je tući kao mačku. Samo se tako može urazumiti
Indijanka.
— Niko, pa ni muž, nema pravo da tako zlostavlja ženu, bila ona
bela ili crvena, je li ti jasno? Gordone, utuvi to sebi u glavu i drži se
toga, biće ti bolje. A sad, odlazi! Smesta! Da te više ne vidim na mom
ranču! De, pokupi svoje stvari, da ti vidim leđa. I nemoj se ni
okretati. Inače me strahovito svrbi ovaj prst na obaraču!
Gordon je ćutao i gledao u stranu. Onda je pokupio svoje stvari
sipajući grozne kletve na račun izviđača, pa je pojahao konja, poveo
za uzde ženinog konja i krenuo prema preriji.
Bufalo Bil ga je pratio pogledom sve dok se nije izgubio iz vida;
potom se vratio prema reci da potraži mladu Indijanku koju je
Gordon surovo tukao.
Ali, više od jednog sata uzalud ju je tražio. Onda je zlovoljno
okrenuo konja i uputio ga prema ranču.
Nigde nije ništa našao što bi pomoglo da rasvetli tajnu onih
događaja na Folk Riju.

192
193
 GLAVA ČETVRTA

Da se zadržao barem još jedan sat na izviđanju, Bufalo Bil bi

mogao sebi prištedeti mnoge neprilike i teške opasnosti.
Gordon se bio udaljio, ali se u jednoj dubokoj dolini zaustavio.
Tamo je negde skrenuo prema jugu te je tim pravcem išao par
milja, i najzad je stigao na obalu Šobi Rivera.
Vezao je konja za jedan bor te zađe u gustiš prema obali.
Tamo nađe jedan čamac koji je bio pažljivo skriven u gustoj i
visokoj travi. Gordon najpre ispra ranjenu ruku na kojoj se krv bila
zgrušala, pa gurnu čamac u reku, skoči u nj i nesta u mraku.
Kad je stigao otprilike paralelno s topolikom gde ga je Bufalo Bil
zatekao kako tuče Indijanku, Gordon usmeri čamac prema obali.
Onda kriknu muklo i plačljivo, nalik na glasove noćnih ptica.
Koji minut kasnije odgovori sličan krik, a zatim se na obali
pojavi silueta žene.
— Jesi li ti, Mesečeva Zrako?
— Ja sam! — začu se odgovor.
Trenutak kasnije mlada Indijanka snažnim rukama uhvati
pramac čamca te ga povuče na obalu.
Jednim skokom Gordon se nađe kraj nje. Surovo je zgrabi za
ramena, pa gnevno viknu:
— Hoćeš li od sada raditi ono što ti kažem?
— Hoću. Sve što kažeš, samo me nemoj više tući! — pokorno
odgovori Indijanka.

194
 Gordon se pobedonosno isceri, beli mu zubi blesnuše u tami.
Ali, da se mogao zagledati Indijanki u lice video bi na njemu izraz
prezira u kojem nije bilo ni traga pokornosti.
— Jesi li videla ono što se dogodilo u šumarku između mene i
onog čoveka? — upita Gordon Indijanku.
— Ništa nisam videla.
— Dobro. Ono je Bufalo Bil. Hoću da ga ubijem, a ti ćeš mi u
tome pomoći. Postaviću mu zamku, a ti ćeš mi biti mamac koji će ga
navući. Je li ti jasno? Uz tvoju pomoć ima da mi padne šaka i da
krepa! Mrzim ga! A ti si moja skvo 8, pa ga i ti moraš mrzeti!
Gordon se uputi rekavši to jednom stazom u šumu, praćen
Indijankom.
Posle nekog vremena stigoše do jedne male čistine na kraju koje
je, u podnožju padine brda, zjapio otvor pećine.
Tamo je Gordon imao svoje skrovište.
— Gladan sam kao vuk koji ništa nije okusio puna dva dana!
Spremi mi štogod! — naredi grubo ženi.
Indijanka žurno naloži vatru i stade spremati večeru.
Na odsjaju nemirne vatre videlo se da je žena veoma lepa,
ovalna lica, divnih i čistih crta.
Njeni su pokreti ljupki, telo vitko i uspravno, ruke i noge lepe,
celi je njen izgled svedočio o plemenitosti rase. Gotovo do bedara su
joj dosezale divne vrane pletenice.
Mnogi je mladi ratnik iz plemena njenog oca priželjkivao čast
da je dobije za ženu, a mnogi je belac takođe nju poželeo. Ali je ona
sve odbijala da bi se priklonila Miku Gordonu.
Ali se Mesečeva Zraka sada i te kako kajala. Dok je spremala
večeru, bacala je prema Gordonu poglede u kojima je bleskao gnev
i prezir.
Nikada mu neće oprostiti što se onako kukavički i brutalno
poneo prema njoj. Prvi udarac bičem po njenim leđima nije samo
uništio svu njenu ljubav, nego ju je pretvorio u goruću i neuništivu
mržnju.
Ispekla je ribu, koju je sama bila ulovila u reci, i komad srnetine.

8
Skvo — žena severnoameričkog Indijanca.
195
 Kad je pripremila jelo, postavila ga je pred Gordona koji je stao
halapljivo žderati ne obazirući se na ženu.
Čim je zadovoljio želudac, Gordon uđe u malu pećinu.
Pola sata kasnije iz pećine izađe nekakva nakaza, pola majmun
— pola čovek, glave pokrivene dugom dlakom, očiju neobično
širokih i okruglih, koje su zlokobno sjale.
Mlada Indijanka, koja je sedela naslonjena leđima na jedno
stablo, nujna, utučena i zamišljena, nije ničim reagovala pred
pojavom one nakaze. Ostala je mirna, melanholična i odsutna
pogleda.
Pogledom je otpratila nakazu koja se udaljila među stabla.
Potom se Indijanka strese, kao da se budi iz sna, pogleda unaokolo,
pa se nečujno, kao panter, i ona uputi u gustu tamnu šumu.

☆ ☆ ☆

Sat kasnije jedan mladi Indijanac na prekrasnom poniju

približavao se obali, Uzgred se zaustavljao i naginjao glavu pažljivo
osluškujući.
Čuo je samo šum vode kako oplakuje obalu i lišće što se miče na
vetru.
Indijanac je bio go do pojasa. Lepo razvijena pleća presijavala
su mu se na mesečini. Za pojasom je imao širok nož sa dva sečiva.
Poterao je konja niza strmu obalu reke, pa je ponovo zastao da
osluhne.
Između oblaka je Mesec sjao i prosipao svoju srebrnastu
svetlost po reci. Mesečina je bila tako jasna da je mladi Indijanac
mogao videti suprotnu obalu i sve detalje ovoga divnog i divljeg
kraja.
Pošto se uverio da je sve naokolo mirno i tiho, Indijanac potera
konja u vodu i pređe reku.
No, u trenutku kad je izišao na drugu obalu, učini mu se da
između stabala koja ga okružavaju čuje neki šum.
Poče se okretati i osvrtati na sve strane, ali nigde ništa.

196
 Međutim, Indijanac je šestim čulom osećao da mu preti neka
opasnost.
Dok je tako neodlučno stajao, iz pomrčine za njegovim leđima
izbi jedna visoka prilika, najpre samo crna senka u tamnom sivilu
noći, pa jasna ličnost, ali čudna i grozna, odvratne glave s čupavom,
dugom kosom, staklastih očiju.
Prikaza opruži svoje dugačke ruke da zgrabi Indijanca i skine ga
sa sedla.
Zašto se konj najednom trgnuo? Da li je i životinja osetila
opasnost koja preti njegovom gospodaru?
Kako bilo da bilo, poni je spasao život mladom ratniku. Jer, kad
se konj trgnuo i odskočio u stranu, one su dve ruke upravo sunule
napred i promašile svoj cilj.
Mladi Indijanac krajičkom oka spazio je čudnu senku, okrenuo
je glavu i na trenutak se ukočio od zaprepašćenja i straha.
Sekund je zurio u strašnu prikazu, sad jezivo osvetljenu
mesečinom, zurio u one staklaste, okrugle oči koje su ga fiksirale.
Samo je sekund trajala ta opčinjenost, pa je Indijanac strelovito
okrenuo konja i pojurio glavom bez obzira u reku, pa nazad preko
vode na onu obalu.
Tek kad je dobro odmakao, Indijanac se osvrnuo da vidi je li
progonjen.
No, prikaza je bila nestala.
Već je bila ponoć kad je ratnik u besnom galopu dojurio u selo,
usred divljeg lajanja razbesnelih pasa.
Okružen celim razbuđenim selom, mladi ratnik skoči s konja.

197
 GLAVA PETA

Jednim zapovedničkim gestom, koji je u sebi imao svu

dramatičnost onoga što je malopre doživeo, ratnik otvori sebi put
kroz gomilu i uputi se vigvamu Crnog Jelena.
Kad se iza mladog Indijanca spustilo ćebe koje je zaklanjalo ulaz
u poglavičin šator, ratnici su ostali na okupu oko šatora očekujući
da i oni budu obavešteni o onome što se dogodilo.
Mladić je kratkim i sažetim rečenicama ispričao poglavici šta je
video i doživeo na reci.
Crni Jelen ćutke i mirno, nepomičan kao kamen, saslušao je
mladoga ratnika. Zatim je rekao:
— Brza Noga je dobro učinio što me je odmah obavestio! Ono
nije nikakva prikaza, nego glavom Bufalo Bil, Duga Kosa, koji kolje
naše ratnike! A s njim mora biti u vezi i onaj beli izdajnik koji mi je
ukrao kćer. Ona je morala postati tvoja žena.
— Brza Noga neće imati mira dok ne nađe i ne ubije toga mrskog
bledolikog! — reče mladić naglo ustajući. — Odmah idem njegovim
tragom. Ako ne dovedem natrag tvoju kćer, Crni Jelene, više se ni
sam neću vratiti!
— Brza Noga mudro zbori — odvrati poglavica — ali sada imam
važnija posla. Naše ljude ubijaju na reci, i mi ih moramo osvetiti!
Lica zgrčena od besa, stari se poglavica diže, izađe iz šatora i
stade pred svoje ratnike.
Dostojanstvenim i staloženim glasom on ih kratko pozva da
pođu na ranč Duge Kose, u osvetu zbog pokolja njihove braće.
Toga jutra, kad se u samu zoru probudio i izišao pred kuću,
Bufalo Bil je ugledao prizor koji nije bio ni najmanje ugodan.
198
 Nekoliko stotina metara dalje poređalo se oko šezdeset
indijanskih ratnika, na svojim brzim ponijima, goli do pojasa,
obojeni živim ratničkim bojama.
Na čelu im je bio Crni Jelen, stari poglavica plemena „Ravni
Tabani“.
Izviđač je dobro poznavao staroga ratnika, obeleženog
bezbrojnim brazgotinama iz ko zna koliko okršaja. Crni Jelen bio
mu je čas prijatelj, čas neprijatelj, a izviđač ga je cenio zbog njegove
izvanredne hrabrosti i pravičnosti.
Pitajući se šta li treba da znači ova iznenadna i nimalo
prijateljska poseta Indijanaca s kojima je u poslednje vreme
održavao dobre odnose, izviđač pođe prema ratnicima.
Na desetak metara pred poglavicom, on diže ruku u znak
pozdrava pokazujući da nije naoružan.
— Da li Crni Jelen mene traži? — upita on poglavicu.
— Crni Jelen tebe traži, Duga Koso! — odvrati starac strogim
glasom. — Ti si ubio pet mojih ratnika. Zašto više nisi naš prijatelj?
„Ravni Tabani“ traže krv za krv. Ili se predaj da na tebi izvršimo
osvetu, ili se otkupi! Za pet mojih ratnika, daj mi pet tvojih ljudi.
Oni će umreti na stubu mučenja!
Bufalo Bil se mirno nasmeši, te će:
— Crni Jelen je mudar i hrabar poglavica, ali ovaj put greši. Ono
što on tvrdi neverovatno je i nemoguće. Zašto bi Bufalo Bil prestao
biti njegov prijatelj? Zašto bi on pobio mlade ratnike? Ja ostajem
tvoj brat i prijatelj tvoga plemena, Crni Jelene! A na Folk Riju, gde
su ubijeni tvoji ratnici, poginuo je i jedan moj čovek.
— Crni Jelen oduvek je verovao da se Bufalo Bil razlikuje od
svoje braće bledolikih koji imaju lažljiv jezik. Ali ovaj put Crni Jelen
neće verovati samo golim rečima. Daj mi dokaze!
— Crveni brate moj, veliki poglavice „Ravnih Tabana“, imaš
pravo! — prihvati izviđač. — Ja neću da na meni ostane ni mrlja
sumnje. Neka Crni Jelen kaže kakve dokaze da mu pružim.
Stari crvenokožac je hladno i mirno motrio belog izviđača.
Ćutao je nekoliko trenutaka i najzad progovori:
— Evo, Duga Koso! Ti si slavan nadaleko, glas ti se pronosi
celom beskrajnom prerijom. Izvršio si mnoga i mnoga junačka dela.
199
Poznaješ lekove koje ne zna nijedan crveni čovek. Zato će Crni Jelen
od tebe tražiti takav dokaz tvoje nevinosti, koji nećeš moći podneti
bez pomoći Velikog duha. Evo, neka bude ovako: donesi mi perje s
vrha Orlove litice, a ja ću se sa svim crvenim ratnicima vratiti u svoje
selo i svi ćemo biti uvereni u tvoju nevinost. Tebe više nećemo kriviti
za smrt naše braće.
Ovaj put se Bufalo Bil nije smešio.
Orlova se litica dizala u preriji, nalik na divovski kamin na vrhu
kojega su se gnezdili orlovi.
Indijanci su često odlazili tamo da u podnožju litice pokupe pera
koja bi pala odozgo s gnezda onih ptičurina.
Litica je bila okomita, gotovo neosvojiva. Mnogi je Indijanac
pokušao da se obeleži takvim jednim nečuvenim junačkim delom i
da se popne na vrh litice, ali je Crni Jelen u svom dugom životu
pamtio samo jedan takav uspešno izveden poduhvat.
Inače, smeli su penjači gotovo redovno glavom plaćali svoju
neustrašivost i želju za slavom.
Izviđač je, međutim, samo časak oklevao. Onda klimnu glavom
u znak pristanka, mirno okrenu leđa Crnom Jelenu i njegovim
ratnicima i pođe prema kući.
Dotle su i njegovi ljudi bili ustali i sad su posmatrali prizor
iščekujući s oružjem u ruci ishod razgovora između crvenokožaca i
njihovog gospodara.
Bufalo Bil naredi da se Indijancima podeli nešto hrane i duvana,
potom zviznu svom belom pastuvu, koji odmah dojuri, pa se stade
spremati za put.
Pet minuta kasnije izjahao je s ranča u pratnji Pola Elmasa i još
šestorice kauboja.
Uputili su se pravo prema Indijancima.
Bufalo Bil je na sedlu imao čuveno Ortezovo laso.
Približili su se indijanskim ratnicima, te svi zajedno produžiše
prema Orlovoj litici.
Tamo je izviđač imao da stavi u teško iskušenje svu svoju
smelost, veštinu, a i čudesnu moć lasa koje mu je poklonio daleki
prijatelj u času rastanka sa životom.
Oko podne stigoše u podnožje Orlove litice.
200
 Bufalo Bil skoči s konja te s lasom u ruci stade polako kružiti
oko stene, posmatrajući njenu strminu i izbočine, dok su svaki
njegov pokret podjednako pažljivo i napeto pratili i Indijanci i
kauboji.

201
 GLAVA ŠESTA

Polako je Bufalo Bil stao odmotavati laso, netremice gledajući u

jednu izbočinu na litici. Onda ustuknu korak-dva i napravi pokret
da zavrti laso.
U to mu priđe Pol Elmas. Bio je uzbuđen, glas mu je drhtao.
— Dobro, Kodi, razumem tvoju odlučnost i veštinu, ali zar misliš
da ćeš moći samo tim lasom da se popneš do vrha?
— A šta drugo da uradim? — odvrati izviđač. — Ako u tome
uspem, izbeći ćemo krvoproliće, rat s Indijancima u kojem bi mnogi
nevini nastradali.
— Ali... ja ne vidim kako možeš uspeti! — obeshrabreno će
izviđačev nadzornik.
— Nije nemoguće, Pol! Vidiš onu izbočinu tamo? — upre izviđač
prstom. — Vidiš gde samo s leve strane visi jedan sasvim mali šiljak?
Ako nabacim na nj laso, mogu se popeti na izbočinu, a s nje mogu
nabaciti laso na sam vrh. A, kao što vidiš, tamo ima dosta pogodnih
izbočina na koje ću nabaciti laso!
— Imaš oči bolje od mojih — skrušeno će Pol Elmas. — Ja ne
vidim taj šiljak.
— Ali ja ga vidim. Pitanje je samo da mu nataknem omču... a
onda da konopac izdrži pod mojim teretom... a i da ne sklizne sa
šiljka.
Bufalo Bil zavitla laso. Elastičnim i veštim pokretima vitlao je
široko omčom iznad glave zureći neprestano u cilj.
Nije lako pravilno nabaciti laso, a naročito kad se radi o jedva
primetnom šiljku od kamena na koji treba nataći omču.

202
 Uzdržana daha i nemirna srca, kauboji su motrili kako se omča
sve brže okreće iznad izviđačeve glave.
Najzad — trzaj rukom i laso poleti!
Trenutak kasnije iz grla kauboja ote se uzvik oduševljenja.
Omča je pronašla svoj cilj i pala pravo na njega!
Izvanrednim okom i čudesnom veštinom Bufalo Bil je tačno
odmerio udaljenost i uspeo u onome što je tako žarko želeo.
Sad, kad je na nj bila nataknuta omča, svi su mogli videti malen
šiljak koji je izviđač pronašao i koji je virio iz inače sasvim glatkog
ruba izbočine.
Indijanci, koji su celo vreme bezosećajna lica posmatrali
izviđačeve pripreme, nisu mogli uzdržati poneki tihi usklik
divljenja.
Zatežući kraj „magičnog“ lasa, Bufalo Bil sasvim priđe steni i
poče se spremati za uspon.
Uže je bilo čvrsto zategnuto, samo niko nije mogao biti siguran
da omča neće skliznuti s malenoga šiljka oko kojega se bila stegnula.
Izviđač se polako, ali sigurno, penjao odupirući se nogama o
stenu litice.
Kad je, najzad, došao do izbočine, te se prebacio na nju, podigao
se i mahnuo rukom u znak pozdrava svojim ljudima.
Dole su svi, i Indijanci i belci, zurili u njega očekujući kako će
obaviti i drugi deo svoga zadatka.
Izbočina je bila veoma uska, teško je bilo na njoj i samo stajati,
a kamoli vitlati lasom.
Polako, odmerenim pokretima, izviđač smače omču i uze motati
konopac.
Kad ga je sveg smotao, opet je uzmahnuo široko omčom, ali
ovoga puta ne iznad glave, jer nije mogao od stene, nego ispred sebe,
dok je unazad zabačene glave gledao u vrh litice.
Onima dole činilo se nemogućim da se iz takvog položaja može
baciti laso.
Najzad se omča vinula u zrak, poletela je kao kakva dugačka i
tanka zmija put neba da bi samo dotakla vrh litice i pala natrag.

203
 Ponovo je izviđač motao laso, ponovo ga vitlao, leđima
priljubljenim uz stenu litice.
I najmanji pogrešan pokret mogao ga je stajati glave.
Sunu laso i drugi put — sunu i pade! Ali ovaj put se omča nabi
na jednu izbočinu na vrhu litice!
Uspeh je odozdo bio pozdravljen oduševljenim urlikom.
Izviđač se sad ravnim i ujednačenim pokretima tela penjao
prema samom vrhu Orlove litice.
Jedva da mu je nedostajalo još metar-dva do vrha, kad začu gde
mu odozdo nešto dovikuju. To su bili povici straha i upozorenja.
Na nebu je lebdeo ogroman orao, lebdeo je i kružio spuštajući
se prema izviđaču.
Čak se i odozdo videlo da je ptica ogromna, a svako je znao kako
su te grabljivice uporne i besne u odbrani svojih gnezda i
mladunčadi.
Čim je spazio orla, izviđač skupi svu snagu i sa dva-tri
nadljudska zahvata i trzaja uspe da dođe do pod sam vrh, pa ispruži
ruku, uhvati se za rub i veštinom akrobata prebaci se na platformu
vrha litice.
Onda se sav skupi očekujući napad orla koji se odozdo činio čak
većim i od njega.
Kad se ptica spustila kao strela, kljunom ciljajući u izviđačevu
glavu, oštrica noža bljesnu na suncu.
Sve se odigralo takvom brzinom, da gledaoci dole nisu ni došli
k sebi, a već je s vrha litice padalo telo gospodara nebeskih visina, u
smrtnom ropcu, prerezana vrata.
Izviđač se onda podiže na noge i ispusti otegnut poklik trijumfa.
Odozdo mu je odgovorio krik oduševljenja i sreće njegovih
kauboja. Oni su kao ludi mahali šeširima i pucali u vazduh
poigravajući konje.
Silazak je bio mnogo brži od uspona, i najzad se Bufalo Bil
ponovo nađe na zemlji, presrećan što je još jednom uspeo da
savlada toliku opasnost sa kojom se suočio odlučno i hrabro.

204
205
 Usred ludog oduševljenja njegovih kauboja, on izvadi iz nedara
čitavu šaku prekrasnih orlovih pera, koja je pokupio na vrhu litice,
te ih položi pred starog poglavicu.
— Crni Jelene! — on će Indijancu. — Ti si od mene tražio da ti
pružim dokaz svoje nevinosti time što ću ti doneti perje s vrha
Orlove litice. A sad, evo toga perja! Izložio sam opasnosti život da
ispunim tvoj zahtev. Da li mi sada veruješ? Jesi li sada uveren da ni
ja ni moji ljudi nismo krivi za smrt tvojih dobrih i hrabrih mladića?
Odgovori, poglavice Crni Jelene!
Indijanac lagano klimnu glavom.
— Duga je Kosa najhrabriji među najhrabrijima! — reče on. —
Da si kriv za smrt mojih ratnika, ne bi imao smelosti da izvršiš
ovakav podvig. Nikad ne bi uspeo da se popneš na vrh Orlove litice,
do gnezda orlova. Tako kaže Crni Jelen.

206
 GLAVA SEDMA

Pomirenje s Crnim Jelenom nije značilo i kraj nevolja — to je

Bufalo Bil i odveć dobro znao. Tajna pogibije indijanskih ratnika
nije bila rešena. Izviđač se nije zavaravao. Znao je da će i najma nji
povod biti dovoljan da se ponovo u Indijancima probude sumnje i
nepoverenje prema njemu i svim belcima.
A sad su mnogi belci bili upravo neizazvani izazivači toga
nepoverenja, i to je gorka činjenica, razmišljao je Bufalo Bil sećajući
se sve one svoje „sabraće“ po boji kože koji su okrutnošću i
nemilosrdnošću nadmašili i najgorega „zlog“ Indijanca i koji su se
uz to isticali dvoličnošću i podmuklošću kakve su se retko mogle
naći među ljudima crvene boje.
Da Indijanci neće mirovati dok ne osvete smrt svojih ratnika, to
je bilo jasno i Niku Vartonu, koji je o tome, sutradan posle podviga
na Orlovoj steni, razgovarao s izviđačem. I stari je Nik upozoravao
Kodija upravo na tu opasnost — da Indijanci mogu u bilo čemu, u
svakom momentu, naći neki povod da ponovo optuže Bufala Bila,
ili njegove ljude, za ubistvo njihove braće.
Dakle, trebalo je, s jedne strane, biti na oprezu, a, s druge strane,
valjalo je raditi na tome da se pronađu ubojice.
Stari lovac na vukove savetovao je izviđaču da prikupe stado
koje je paslo na takozvanim Crvenim pašnjacima, s obzirom da je
taj kraj bio odveć udaljen od ranča, te je bilo tim teže tamo
nadgledati stoku.
Bufalo Bil se složi sa starčevim mišljenjem i sutradan krenu s
ljudima da prikupi stoku s crvenih pašnjaka i dogna je do ranča.

207
 Međutim, prikupljanje je trajalo celog dana, te se kauboji uveče
ulogoriše na obali Šobi Rivera, nedaleko od Folk Rija.
Posle večere, pošto su postavljene straže, preostali se umota se
u svoju ćebad i legoše na počinak, oko logorske vatre.
Bufalo Bil, koji je sam bio preuzeo da u ponoć smeni Pola
Elmasa na straži, nije mogao zaspati, jer su mu misli neprestano
bile zaokupljene onom nerešenom misterijom oko pogibije
Indijanaca i jednoga njegovog kauboja.
Dok je tako ležao, u glavi prebirući i tražeći način kako da otkrije
ovu tajnu, uočio je kako se na nebu sve više gomilaju crni, preteći
oblaci.
Mesec, koji je tu i tamo izbijao, bio je okružen crvenkastim
prstenom što nije obećavalo nikakvo dobro.
„Oluja se sprema!“ pomisli izviđač. „Nadajmo se da neće biti pre
dana.“
Onda se bolje umota u ćebe i zaklopi oči znajući da se mora
odmoriti, jer će sutra opet imati naporan dan.
Nekoliko minuta kasnije spavao je čvrstim snom.
Bila je gotovo ponoć kad se probudio i ustao.
Prvo mu je bilo da osmotri nebo.
Tamo gore, već su se pokazivali znaci predstojeće žestoke oluje.
Na horizontu su se jedan za drugim nizali bleskovi munja koje
su svojim belim krivinama i prugama parale crno nebo.
Trenutak kasnije, s nebeskih visina, u pravcu juga blesnu
zaslepljujuća munja koja se u cik-cak stušti do zemlje, propraćena
muklom grmljavinom.
Uplašene se životinje stadoše micati, preko prerije zaori se rika
uznemirenih bikova. Stado je bivalo sve življe, nervoznije.
Onda Bufalo Bil naredi svojim ljudima da opkole stoku i da joj
pevaju već poznate uspavanke kojima kauboji umiruju stado.
Na taj se način stado umiri, ali samo za neko vreme.
Oluja je bivala sve žešća, videlo se da će ubrzo doseći
neuobičajenu silinu.
Odjednom, s druge strane reke, odjeknuše pucnji, najpre
revolverski, potom puščani.

208
 Bufalo Bil zaustavi konja u mestu i zabrinutim pogledom stade
osmatrati onu stranu reke.
Šta znače ti pucnji? Da nije panika zahvatila ono drugo stado na
Folk Riju? A da nije neko napao njegove kauboje tamo?
Nešto se opasno događa tamo, kod drugog stada — reče on
jednom kauboju.
— To je sigurno — odvrati kauboj — samo ne znam kako ćemo
to utvrditi kad i mi ovde imamo i odviše glavobolje.
— To još nije ništa prema onome što nas čeka — prihvati izviđač.
— Vidiš... pa to je prava strahota! Kakva će se oluja sručiti na nas!
Celo se nebo zastrlo jednim stravičnim, zaslepljujućim bleskom,
dok su se u vlažnom zraku prelamali gromoviti tutnji koji su se
neprestano nizali jedan za drugim.
S neba se osuše pravi vodopadi, teška je i gusta kiša stala šibati
po stoci što je mukala i rikala, spremna da svakog trenutka udari u
panično bekstvo.
— Zadržite ih! — dreknu Bufalo Bil usred one paklene buke —
zadržite ih kako god znate! — I on pojuri oko stada mašući svojim
ljudima.
Stoka se počela okretati prema nabujaloj reci.
Životinje bi se, u svom slepom strahu, sigurno survale u
uzburkane i mutne valove bujice, ako ih ne bi zaustavili.
Pol Elmas i njegovi ljudi hrabro stadoše pred stado urlajući
poput demona i pucajući iz revolvera kako bi zaustavili životinje dok
još nisu udarile u trk.
I tako su uspeli da održe stoku na okupu i da joj spreče bekstvo.
Malo-pomalo počelo je i svitati.
Oluja je malaksala, kiša je prestala, oblaci se stali razilaziti i
gubiti, i najzad celu preriju obasja blistavo sunce.
Nabujala reka tekla je hučeći i bučeći.
Sa stabala su se cedile kišne kapi.
Duvao je vetar, poprilično hladan, i uprkos suncu osećalo se da
je temperatura osetno pala.

209
 GLAVA OSMA

— Šta je ono? — u jednom momentu uskliknu Pol Elmas upirući

prstom u nešto na obali reke.
Tamo se nešto micalo, prilika neka, u travi, kao da je teško
puzila, nalik na kakvu ranjenu životinju.
Nekoliko kauboja pođe u onom pravcu i kad dođoše bliže, u onoj
prilici prepoznaše čoveka.
Na njihove povike, svi ostali dojuriše.
Čovek se uspravi na kolena, a potom opet pade ničice.
Bufalo Bil priskoči i pomože mu da ustane.
Bio je to Džo Ermes, iscrpljen i krvav, na više mesta pogođen
mecima.
Dok je Pol Elmas vadio zavoje i pripremao se da previje
ranjenika, Bufalo Bil se zabrinuto naginjao nada nj.
— Šta se dogodilo? — upita izviđač. — Imaš li snage da mi kažeš?
Bivši bandit potvrdno klimnu glavom.
— Onda reci: šta se dogodilo? — nestrpljivo ponovi Bufalo Bil.
— Kad se oluja ražestila, napala nas je banda Indijanaca.
Rasterali su nam stado — muklim glasom odgovori Džo Ermes. — I
ubi li su neke naše!
— Grom i pakao! — besno progunđa izviđač.
— Prokleti bili, iznenadili su nas! — nastavi ranjenik skupljajući
preostale snage da bi mogao govoriti.
— Dobro, Džo, dosta sada! — prekinu ga izviđač. — Najpre ćemo
ti zaviti rane.

210
 Pažljivo i vešto, izviđač i Pol Elmas su ranjeniku isprali rane, a
zatim ga previli što su bolje umeli i mogli.
Džo Ermes, koji se od bandita bio pretvorio u kauboja na
izviđačevom ranču, bio je veoma teško ranjen; a bilo je pravo čudo
kako mu je pošlo za rukom da u ovakvom stanju još i prepliva reku!
Na sreću, taj je čovek bio izvanredno snažan, tako reći železne
građe. Čim je smogao snage da sedne i nešto pojede, bio je u stanju
da ukratko ispriča šta se dogodilo na Folk Riju.
— Kad smo videli kako nam se oluja bliži i sve više jača — otpoče
on — stali smo umirivati stado. Video sam da to neće biti baš lak
posao, ali sam se upravo ponadao da će nam, ipak, poći za rukom,
kada na blesku munje opazim konjanika, gola do pojasa, s perom u
glavi! Indijanac!
— Vragovi prokleti! — prasnu Pol Elmas. — Tako oni drže
zadatu reč!
Izviđač pokretom ruke umiri svoga nadzornika, te Ermesu
klimnu glavom u znak da nastavi.
— U prvi mah — produži ranjenik — pomislio sam da mi se ono
možda pričinilo te nikome ništa ne rekoh. Ali, tek koji trenutak
kasnije, na onom istom mestu ugledam još dva Indijanca na
konjima! Sad sam shvatio da su Indijanci sišli da nam oteraju stado
koristeći se nevremenom. Uostalom, toliko puta sam i ja učinio to
isto — nasmeši se Ermes šeretski. — No, nisam dospeo ni da
viknem, ni metak da opalim, kad se začu njihova ratna vika i sa svih
strana se pojaviše ti đavoli, i pravo na nas! Urlali su kao svi pakleni
demoni... Sad se stado već tako uplašilo da više nismo mogli ni
misliti da ga zadržimo...
Bufalo Bil i kauboji ćutke su slušali gutajući svaku Ermesovu
reč.
— Drugog izbora nije bilo, nego da se nekako suprotstavimo
onim crvenim banditima. Zaprašili smo po njima, i, bogme, znam
da sam i ja oborio dvojicu odmah, s prvih nekoliko metaka. Onda su
mene pogodili, tu u desnu ruku... Video sam kako su pali neki naši...
Red Džek, Smoki Tom, Džo Lo... Drugi me metak pogodi u bedro,
pao sam s konja... onda sam osetio bol u ramenu... Borio sam se da
se ne onesvestim. Ali, više nisam znao šta se događa...

211
 Ermes zastade, prikupi snagu, pa će:
— Samo znam da su se naši momci junački tukli.. Čuo sam kako
Indijanci gone stado. Shvatio sam da se moram izvući, pa sam stao
puziti prema reci. Nekoliko stotina metara dalje izgubio sam svest.
Valjda sam imao sreće, našao sam se među grmljem, inače bi me
Indijanci možda opazili i ubili, skalpirali. Kad sam došao k svesti,
već je bio dan. Puzao sam dalje, do reke. Onda sam preplivao, ovom
jednom zdravom rukom... Ostalo znate...
— Jedna stvar mi tu ne ide u glavu, Džo — reče izviđač. — Da li
si možda prepoznao kojem plemenu pripadaju ti Indijanci? Jer,
pravo da kažem, ne mogu tako lako poverovati da će Crni Jelen
prekršiti datu reč! On je kadar da u svojoj osveti izmisli hiljadu
najgroznijih muka za neprijatelja, ali sam do sada mogao jemčiti da
je zadata reč njemu zakon...
— Pukovniče, moram ti još reći nešto veoma važno... naime, ja
nisam baš uveren da su to bili Indijanci. Tako sam ih nazvao, jer se
ni po čemu nisu razlikovali od njih, ali, što više o tome razmišljam,
sve više uviđam da nisu postupili onako kako su Indijanci navikli. A
zatim, njihovi ratni krici nisu bili nimalo nalik na krikove crvenih
ratnika! — zaključi Ermes tonom punog uverenja.
— Kako to misliš? Da li je to bio možda krik kakvog drugog
plemena, koje ti ne poznaješ?
— Možda... ali... ni to ne verujem! Ukratko, kako sam kazao,
uopšte nisam uveren da su to bili Indijanci! Sve se pitam, nisu li to,
moguće, bili preodeveni Meksikanci?
Na ovu pretpostavku, Bufalo Bil se nasmeši. Znao je da je jedina
banda Meksikanaca, koja je operisala na tom području, ostala
pokopana, do svog poslednjeg čoveka, u jednom oknu zlatnog
majdana Henrija Bigama.

212
 GLAVA DEVETA

Posle kratkog razmišljanja, Bufalo Bil je doneo odluku o onome

šta valja činiti.
Stoka je okupljena i poterana preko reke, na jednom gazu koji
se nalazio dve milje nizvodno.
Ranjenika su vozili na kuhinjskim kolima. Za vreme puta
ponajviše je spavao i tek je razmenio koju reč s izviđačem i Polom
Elmasom.
Naveče su stigli na ranč.
Stoka je puštena na ispasište, ali su kraj nje postavljena tri
odabrana kauboja kako bi sprečili svaki eventualni iznenadni
napad.
Pošto su se dobro naoružali i snabdeli municijom, Bufalo Bil i
dvadesetak njegovih ljudi bili su spremni da krenu u poteru za
pljačkašima stoke.
Pre odlaska izviđač se morao nadugo natezati sa Nikom
Vartonom koji je po svaku cenu hteo da učestvuje u pohodu.
Ali je Bufalo Bil hteo da prištedi starcu dugo i zamorno
putovanje, a uz to je hteo da na čelu preostalih ljudi na ranču ima
Nika, pouzdana čoveka i odvažna borca.
I tako, uporno i strpljivo, morao je uveriti starca da ga ostavlja
za sobom prvenstveno radi sigurnosti ranča, te mu na taj način
zapravo poverava nadasve važan zadatak.
Nik je konačno prihvatio izviđačevo uveravanje, ali preko srca,
i sve gunđajući u bradu kako bi Kodi, možda, mogao i požaliti što
uza se nema svoga vernog prijatelja.

213
 Krenuvši, Bufalo Bil se najpre uputio na Folk Rio. Tamo će naći
tragove, koje će zatim pratiti, a uostalom, dužnost mu je da pokopa
svoje ljude, čija mrtva tela sad tamo leže izložena lešinarima.
Nekoliko sati kasnije stigao je na Folk Rio.
Odmah je našao ubijene kauboje, njih četvoricu. Tela su im bila
izrešetana mnogobrojnim mecima. Videlo se da su se borili
doslovce do poslednje kapi krvi.
Dok su kauboji obavljali mučan posao sahrane svojih drugova,
Bufalo Bil je stajao, sa šeširom u rupi, i ko zna po koji put razmišljao
o Teškom danku u krvi koji čovek plaća u borbi za opstanak na ovoj
surovoj i negostoljubivoj zemlji Divljeg zapada.
Kad je milosrdno delo završeno, i grobovi obeleženi kamenjem,
izviđač stade po mnogobrojnim tragovima tražiti one koji će mu
kazati u kojem je pravcu krenula pljačkaška banda.
Na jednom mestu, među mnogobrojnim otiscima koje su
ostavili indijanski nepotkovani konji i stoka, njegovo iskusno oko
spazi neke tragove koji mu privukoše pažnju.
On čučnu da ih bolje osmotri.
Bili su tragovi mokasina, po svemu sudeći indijanski, ali se po
nečem, ipak, razlikovahu od tragova koje ostavljaju Crvenokošci.
Izviđaču, koji je u svom životu na Divljem zapadu imao prilike
da „pročita“ bezbroj svakojakih tragova, gde mu je najmanji i
najsitniji detalj mogao biti od presudnog značaja, nisu izmakle one
razlike.
Nikako ne dižući glavu s onih tragova, on dozva svoga
nadzornika.
— Pol, dođi ovamo!
Kauboj mu odmah priđe.
— Šta je, Bil?
— Pogledaj ove tragove.
Pol siđe s konja i čučnu pored izviđača.
— Pa, to su indijanski tragovi. Zar si se nadao da ćeš naći nešto
drugo?
— Pogledaj bolje.
Pol se ponovo zagleda u tragove.

214
 — Da, vidiš, ima razlike. Morali bi biti uži i manje ravni, a ovi su
širi, nešto preširoki za Indijanca. Do vraga, Bil, pa ovo su tragovi
belaca!
— Tako je, stari moj. I, da budemo tačniji, belca koji je prilično
tamne kože...
— Kako to misliš? Možeš i za Indijanca reći da je belac s veoma
tamnom kožom!
— Ah, to ne! Mućni malo glavom, Pol!
— Sto mu gromova! Pa valjda... valjda to nisu tragovi...
Pol nije mogao da izgovori poslednju reč, toliko mu se
neverovatnom činila pretpostavka.
— Da, Pol, baš jesu! — podstaknu ga Bufalo Bil.
— Meksikanci! — Pol će preneraženo.
— Upravo tako.
— Čime to možeš potkrepiti?
— Za sada ničim, nego samo onim što znam. Ovo nisu tragovi
Indijanaca, a ni belaca Amerikanaca. Međutim, na jugu sam imao
prilike da vidim tragove veoma slične ovima.
— Bićeš i ovoga puta u pravu, Bufalo Bil! Samo, odakle su ti
prokletnici sad iskočili? Iz kojeg su pakla došli? Pa, mislio sam da
nema drugih na ovoj teritoriji, osim bande koja je izginula u
zlatnom majdanu... Da nije neko od njih, ipak, ostao živ?
-— I da nije doveo nove ljude odozdo, s juga? — dopuni ga
izviđač. — Meni se u glavi vrzma ideja da je Hernando Samotnik živ
i da nam, upravo on izvodi ove trikove zbog kojih imamo nevolje s
Indijancima.
— Ali kako? Svi su izginuli! Bili smo tamo kad je grunula ona
strašna eksplozija! Ulaz u okno bio je zatrpan! Ko se mogao izvući?
Da je nekoga eksplozija i poštedela, da je kakvim slučajem ostao živ?
Morao bi umreti svejedno.
— Mislim da ćemo se brzo uveriti da su i takva čuda moguća!
-— uzdahnu izviđač.
Pol je u neverici vrteo glavom, ali nije znao ni kako da protivreči
izviđačevom mišljenju. Zar ga iskustvo nije naučilo da je izviđač

215
redovno tačno pogađao i proricao dalji razvoj u mnogim veoma
zamršenim i skoro tajanstvenim situacijama?
Bufalo Bil, zamišljen, potraži druge tragove, druge znake kojima
bi potvrdio ili oborio svoje sumnje, ali ništa više nije mogao naći.
Pošli su tragom bande, koji se, međutim, posle nekog vremena
gubio na tvrdom, kamenom tlu.
Onda se Bufalo Bil sa svojim ljudima pope na najbliže brdo da
odozgo osmotri okolinu.
Nigde nije bilo nikakva znaka života.
Spustiše se s brda, te nastaviše put. Na jednom proplanku
Bufalo Bil naredi da stanu. Bio je uveren da su se banditi sklonili u
brda. Zato rasturi ljude, da u obliku lepeze češljaju teren u širini od
nekoliko milja kako bi pokušali da ponovo nađu izgubljene tragove.
Za mesto ponovnog sastanka odredi jedno brdašce poznato pod,
imenom Peti.

216
 GLAVA DESETA

Kad je Bufalo Bil, zajedno s Polom Elmasom, stigao u blizinu

reke Erou, spore i plitke vode koja je tekla u podnožju brda, on posla
svoga nadzornika uz vodu, da jaše obalom i izvidi da li su banditi
možda negde prešli reku.
Sam je izviđač krenuo niz reku.
No, nije prošao ni celu milju, kadli odjednom, s jedne uzvišice,
spazi ispod sebe grupu jahača.
Jednim trzajem uzde skloni konja među stabla, skoči sa sedla i
nađe pogodno mesto odakle je, ležeći i siguran da ga neće opaziti,
mogao da motri kretanje onih jahača.
Bili su to Indijanci, njih deset.
Kretali su se prema obali reke, posve polako, ali prilično
sigurno. Na njima se nisu mogli uočiti nikakvi znaci opreznosti ili
predostrožnosti.
Bufalo Bil, bez ikakva razmišljanja, odmah se stade spuštati za
njima prema reci.
Nameravao je da, svakako, ispita namere Crvenokožaca.
Posumnjao je da nisu tek krenuli samo da napoje svoje ponije na
reci.
Ubrzo je video da se grupa uputila prema jednom šumarku na
samoj obali. I uočio je još nešto: iz šumarka se, nekako uza samu
vodu, dizao taman, jedva primetan pramen dima.
Izviđač je znao da su Indijanci morali uočiti dim i znati da tamo
neko logoruje. Ali, kako nisu ni promenili korak konjima, niti bilo
čime pokazali iznenađenje ili kakve pripreme za borbu, to je bilo
jasno da su oni i očekivali da u šumarku nađu nekoga.
217
 Znači, radi se o ugovorenom sastanku!
Bufalo Bil skrenu udesio da izbije na reku koju stotinu metara
uzvodno od šumarka. Izgubio je iz vida Indijance, ali je znao da će
ih ponovo naći, a znao je i gde!
Stigavši do vode, on se skide do pojasa, uze revolver u ruku,
držeći ga iznad glave, pa se spusti u vodu, puštajući da ga ona nosi,
ali držeći se stalno uz samu obalu, na kojoj je bila gusta trava, kako
bi ostao što bolje zaklonjen.
Kad je došao u blizinu mesta gde su se, po njegovoj pretpostavci,
Indijanci morali naći s nepoznatim u šumarku, on ispliva na obalu.
Neko vreme pritaji se osluškujući.
Uverivši se da je ostao neopažen, on se polako stade šunjati
prema šumarku.
Puzao je nečujno kao Indijanac. Ni list nije šušnuo, ni grančica
se nije slomila pod njim.
Izmeću stabala, opazio je malu logorsku vatru, oko koje su bili
okupljeni Indijanci. Nisu bili svi, sigurno su nekolicina ostali pred
šumarkom, s konjima.
A među Indijancima isticao se odećom i karakterističnim
sombrerom jedan belac.
Izlažući se najvećoj opasnosti, izviđač se primače na svega
dvadesetak metara od vatre.
Dok se tako primicao Indijanci su se činili sve čudniji, sve
neobičniji.
I kad je najzad stao, sve mu je bilo jasno: ono zapravo i nisu bili
Indijanci, nego Meksikanci! A onaj u sombreru bio je, naravno,
belac.
No, koliko god mirno primio to otkriće, koje ga nije mnogo
začudilo zato što je već bio spreman na nj, izviđač se u jednom
momentu, ipak, nije mogao uzdržati a da se ne trgne.
Jer je među onim lažnim Indijancima prepoznao svoga starog
znanca — Hernanda Samotnika.
Bufalo Bil je stigao upravo na kraj dogovora. Samo je čuo kako
je Hernando još rekao onome u sombreru:
— I tako, Riki, reci Sakonu da ćemo se naći na jezeru. Adio!

218
 Sakon! Je li moguće? Ali, ne, uši ga ne varaju. Znači, oba su
zlikovca živa i nastavljaju svoju krvavu rabotu!
Nekoliko trenutaka kasnije, Hernando se na čelu svojih ljudi
udalji. I Riki se stao spremati za odlazak.
Tako je slučaj pomogao izviđaču ne samo da otkrije identitet
tajanstvenih Indijanaca, nego i da dozna gde će se oni naći sa svojim
saveznikom Sakonom.
Jer Bufalo Bil nije nimalo sumnjao da „jezero“ koje je Hernando
Samotnik spomenuo nije nijedno drugo nego Žukino jezero.

☆ ☆ ☆

Kad se ponovo našao na svom belom pastuvu, Bufalo Bil se

polako uputi prema mestu gde se, po dogovoru, morao ponovo naći
sa svojim ljudima.
Sporo je jahao i razmišljao o novoj situaciji. Sada su mu mnoge
stvari sasvim jasne. Jasno mu je ko je napao i pobio njegove kauboje
i ko je poklao indijanske ratnike na reci. Jasno mu je čiji su prsti
umešani u nezgode koje ima s Indijancima.
A onaj belac što je tukao ženu? Kćer Crnog Jelena? Gde da njega
smesti? Da li i on ulazi negde u ovu sliku? Gotovo je i zaboravio na
njega.
Odjednom zaustavi konja u mestu. U daljini, s jedne uzvišice,.
na maglovitoj pozadini planine, dizao se oblak dima.
Za njim se podiže drugi, pa treći, i četvrti...
Četiri uzastopna oblaka dima, u jednakim kratkim razmacima...
— Sto mu besnih bizona! Opet počinje stara pesma! — uskliknu
izviđač.
Znao je da su oni dimni signali zapravo objava rata. Ono je bio
znak da su „Ravni Tabani“ krenuli ratnom stazom.
On se okrenu prema jugu i stade motriti.
Nije dugo vremena prošlo, pa se tamo podigoše četiri uzastopna
oblaka dima.
Svi Indijanci u celom kraju bili su obavešteni da je Crni Jelen
iskopao ratnu sekiru.
219
 Crni Jelen objavljuje bespoštedan rat bledolikima.
I poziva sve svoje saplemenike u boj.
Bufalo Bil nije znao šta više da misli.
Kad se rastao sa starim poglavicom „Ravnih Tabana“, pošto mu
je predao pera skinuta s Orlove litice, bio je siguran da je konačno
sklopio trajno prijateljstvo s Crnim Jelenom.
Šta treba da znači ovo ponovno otpočinjanje neprijateljstava?
Izviđač nastavi put da bi se zaustavio tek dva sata kasnije, na
vrhu jednog brdašca, s kojeg stade osmatrati preriju.
Pogled mu privuče jedva primetan oblačić prašine u daljini.
Izvadi dogled, koji mu je bio u torbi na sedlu, i uperi ga u onom
pravcu.
Ubrzo spazi grupu jahača i po njihovom rasporedu prepozna
odred konjice.
Znači, u tvrđavi Star su opazili indijanske dimne signale i znali
su šta oni znače i šta donose, pa je odred konjice krenuo u izviđanje.
Sad se još samo ponadao da su i njegovi ljudi videli signale i da
su požurili na mesto sastanka. Biće neophodno da što pre budu svi
na okupu.
On obode konja i u najvećem trku uputi se prema odredu
vojnika.
Na čelu odreda našao je svoga starog znanca, majora Kramera.
Ovaj ga obavesti da je poslao na izviđačev ranč jednog vojnika
da upozori Bufalo Bila kako se Vrane spremaju da se pridruže
„Ravnim Tabanima“ u ratu protiv belaca.

220
 GLAVA JEDANAESTA

— Naši su izviđači — nastavi major Kramer — utvrdili da su neki

ratnici iz plemena „Ravni Tabani“ pobijeni pod tajanstvenim
okolnostima. Izgleda da su ih belci ubili. Osim toga, jednu je mladu
Indijanku ugrabio jedan belac. Ona je, navodno, kćer Crnog Jelena.
A Indijanci je nigde ne mogu naći, ona i njen otmičar kao da su
propali u zemlju...
— Znam tu priču — prekide ga Bufalo Bil. Čak sam video
Indijanku i njenog otmičara. Možda bi bilo bolje da sam odmah
nešto preduzeo, samo u onom momentu nisam znao šta. Ali mene
najviše iznenađuje odluka Crnog Jelena da iskopa ratnu sekiru. On
je pametan čovek, ali ne znam šta ga ovaj put podstiče na ovakve
postupke. Valjda bes zbog pogibije mladih ratnika, otmica kćeri.
No, pouzdano znam da su to dela bandita. Možda Crnog Jelena i
neko u plemenu huška na rat.
— Mi smo krenuli da nađemo Crnog Jelena i da ga uverimo u
besmislenost ovakvog rata — reče Kramer. — Znate li vi, Kodi, gde
se sada ulogorio?
— Znam. Šatore je podigao u brdima Baknik. Ako hoćete, idem
i ja s vama. Mogao bih vam biti koristan.
— Ako hoću? Pobogu, zapovednik tvrđave me je preklinjao da
vas svakako nađem, a ja sam uveren da nam nećete biti samo
korisni, nego i veoma potrebni, pukovniče Kodi!
— Vrlo dobro! — Stojim vam na raspolaganju, majore! —
nasmeja se Bufalo Bil i približi konja majoru.
Nekoliko sati je odred, predvođen Bufalom Bilom, pretraživao
podnožje brda, ali nigde nije bilo nikakva traga Indijancima.

221
 — Treba da se uputimo u sama brda, druge nema — reče izviđač
majoru koji ga je upitno gledao. — No, biće bolje da najpre nađemo
moje ljude. Oni bi se morali naći na brdu Peti, dogovorili smo se da
ćemo se tamo okupiti.
I zaista su kauboji već bili na okupu na ugovorenom mestu i nisu
krili svoju radost kad su videli svoga gospodara u pratnji odreda
konjice.
Bufalo Bil im ukratko ispriča šta mu se dogodilo i kako je,
najzad, otkrio da su zloglasni banditi Sakon i Hernando Samotnik
ne samo živi, nego da su oni pobili kauboje i indijanske ratnike.
Dodao je, takođe, kako je doznao da su banditi ugovorili sastanak
na Žukinom jezeru.
— I šta sad misliš da preduzmeš? — upita Pol Elmas koji je goreo
od nestrpljenja da se što pre obračuna s onim zlikovcima. — Mislim
da tu nema razmišljanja! Valja poći na jezero i pobiti te gadove do
jednog! Treba jednom zauvek biti siguran da ih više nema i da im
pogane noge ne gaze ovu našu zemlju! Tako mi svega, ja bih voleo
da ih sam, ovim rukama...
— Čekaj, prijatelju, stani malo! — izviđač prekide razljućenog
nadzornika koji je drhtao u pravedničkom gnevu. — Ne zaboravi da
sam ja i vojno lice, vođa izviđača, u službi vojsci i vladi, i da su mi
vojničke dužnosti preče od svega. Za sada moramo misliti samo ia
jedio: pronaći Crnog Jelena i uveriti ga da odustane od ratnog
pohoda i da s nama popuši lulu mira.
— U redu, Bil — pokori se Pol Elmas — Ti naređuj, a mi ćemo te
slediti.

☆ ☆ ☆

Združene snage majorovih i izviđačevih ljudi krenuše strmim,

jedva prohodnim brdskim stazama. Neprekidno su se penjali i
spuštali ostavljajući za sobom mnoga brda i brdašca.
Bufalo Bil je bio uveren da će pre ili kasnije s nekog vrha
ugledati indijanski logor.

222
 — Gde li se sakrio taj vražji Crni Jelen? — uzdisao je major
Kramer dok su se spuštali ko zna s kojeg brda. — Gde li se samo
zabio?
— Naći ćemo ga, bez brige. Ja mislim da nećemo imati još
mnogo puta — uveravao ga je Bufalo Bil svojim uobičajenim
pouzdanim tonom.
— Nadajmo se...
Izviđač je nameravao da, čim ugledaju logor, sam pođe k Crnom
Jelenu te da mu kaže kako vođa belih vojnika želi da razgovara s
njim.
Živo je želeo da se izbegne sukob. Znao je da belci ne mogu
izgubiti bitku, ali je, takođe, znao da bi žrtve bile velike na obema
stranama, a to je on hteo da po svaku cenu izbegne. Oduvek je bio
protivnik suvišnih krvoprolića, bez obzira da li se ticalo belih ili
crvenih ljudi.
Sad su se penjali preko samog vrha Baknika, između planinskih
udolina s večnim snegom i ledom. Puteljak kojim su išli bio je
veoma uzan, a čas s jedne, čas s druge strane ispod njih se otvarao
ambis.
Major Kramer i Bufalo Bil išli su napred ostavljajući daleko za
sobom svoje ljude.
Išli su, uglavnom, ćutke razmenjujući tek poneku retku i kratku
reč, pažljivo pretražujući već nervoznim pogledom doline u koje su
gledali s visine od kojih hiljadu stopa.
Major, međutim, u svojoj nestrpljivosti, u jednom trenutku
zaboravi na opreznost te, željan da što pre osmotri dolinu, samo
malo skrenu s puteljka na led, zapravo na komadić ledene površine
pokrivene veoma tankim slojem zemlje.
Iz majorova grla ote se krik užasa.
Bufalo Bil zadrhta i preblede.
Uprkos svim naporima, majorov je konj bio počeo da klizi na
ledu otiskujući se polako ali nemilosrdno nizbrdo — a do ruba ispod
kojeg je zjapio ambis bilo je svega nekoliko pedalja!
I konj i jahač klizili su pravo u ždrelo smrti.

223
 Kauboji i vojnici, koji su na majorov krik požurili napred, stajali
su kao ukočeni od užasa, iskolačenih očiju i stisnutih zuba. Bili su
svesni svoje nemoći.
Samo je Bufalo Bil zadržao hladnokrvnost.
On je znao da nesrećni major, koji izbezumljeno gleda u ponor,
što se otvara pod njim, ima samo jednu mogućnost da se spase.
A ta je mogućnost u njegovim rukama — Bufala Bila.
Brzo kao munja, izviđač zgrabi laso koje mu je poslao njegov
prijatelj Ortez. Dva puta ga je zavitlao iznad glave, pa ga snažno
hitnu prema majoru Krameru.
Svi su zurili uzdržana daha.
Znali su da ako izviđač promaši, drugog pokušaja neće biti. Ali
je sigurna izviđačeva ruka tačno odmerila udaljenost.
Upravo u trenutku kad su konj i jahač bili na samom rubu, laso
pade oko majorovih pleća i skliznu niza nj.
Jedan trzaj izviđačeve ruke, i laso se steglo majoru oko pasa!
Konj se već prednjim nogama rušio u ponor, kad je major sleteo
sa sedla i pao na led.
Čeličnom mišicom i snagom konja koji se nije micao s mesta ni
za pedalj, Bufalo Bil je polako izvukao majora iz opasne zone, dok
je odozdo, sa dna ponora, dopro mukao udar konja koji se survao.
Iza izviđačevih leđa zaorilo se „ura“! oduševljenja i sreće. Bufalo
Bil se još jednom istakao svojim vrlinama i veštinom po kojima je i
bio legendarna ličnost Divljeg zapada.
Srca puna zahvalnosti, major Kramer dugo je stiskao izviđaču
ruku čvrstim i toplim, bratskim stiskom. I dugo nije mogao doći do
reči.
Najzad, došavši k sebi, on progovori:
— Pukovniče Kodi — reče gotovo mucajući. — Vi ste čovek
kakvog nema na ovom svetu. Ja ne mogu shvatiti kako ste uspeli
onako u trenutku, vešto i tačno, da bacite to laso. Samo časak
oklevanja, i ja bih poginuo! Nikakve nade nisam imao, kad sam pod
sobom ugledao svu onu groznu dubinu i reku kako dalje teče! Vi ste
mi spasli život, ali to nije mogao niko drugi učiniti, samo vi!
Bufalo Bil se osmehnu, pa reče:

224
 — To nisam učinio ja, majore Kramer, nego magično laso, dar
jednog mog dragog prijatelja!
— Zovite ga magičnim koliko vam volja — odgovori oficir
gledajući izviđača zadivljeno — ali da nije bilo vas!... To ga
magičnim čini vaša ruka, pukovniče Kodi!
— Neka bude kako kažete, majore — ponovo se nasmeši izviđač
— Ali mi nemojte više zahvaljivati, jer sam ja samo izvršio svoju
dužnost!
Svi vojnici hteli su da pogledaju čudotvorno laso kojem se
pridavala takva moć.
Nekoliko minuta kasnije nastaviše put.
— Pogledajte! — reče Bufalo Bil majoru u jednom trenutku,
zaustavljajući svog belog pastuva i upirući prstom na daleku dolinu.
Tamo, u podnožju jednog brda, širilo se jezero, opkoljeno
šumarcima.
Pod bleštavim zracima sunca blistalo je nalik na kakav ogroman
dragi kamen položen usred prostirača od zelenog baršuna.
— To je Žukino jezero — objasni Bufalo Bil. — Bio sam već na
njemu u poteri za istim banditima koji su nam sada zamesili ovu
kašu s Indijancima.
I on ukratko ispriča majoru svoju avanturu na Žukinom jezeru.

225
 GLAVA DVANAESTA

Pola sata kasnije, Bufalo Bil ponovo zaustavi kolonu, pa se

okrenu majoru Krameru:
— Eno logora „Ravnih Tabana“ — reče on. — Vidite li ga? Na
severnoj strani doline.
I major zaista opazi kako se u daljini bele indijanski šatori, na
obali jedne reke što je poput kakve srebrnaste vrpce tekla dalje kroz
dolinu.
— Vi ćete se zaustaviti ovde — nastavi izviđač. — Mislim da je
najbolje da ja odem sam napred. Ne samo što ću ispitati teren do
tamo, nego nameravam sam da odem k Crnom Jelenu da ga
nagovorim na pregovore s vama. Ako se pokažemo ovako, u velikom
broju, mogla bi borba početi pre nego što bismo stigli i jednu reč da
kažemo. A ako se već jednom počne pucati, onda ćemo stoput teže
doći do mira s njima.
— Mislite li da vam ne preti nikakva opasnost, Kodi? — upita
major zabrinuto.
— Celi život živim u opasnosti, majore, pa šta? — slegnu izviđač
ramenima. — Ovo je situacija u kojoj je neophodno izložiti se riziku,
a ja sam, kao izviđač i kao stari znanac Crnog Jelena, najpozvaniji
za to. Majore, shvatite da će Indijanci, ako vide uniforme pred
sobom, to protumačiti samo na jedan način: borba! A onda?
— Razumem, Kodi. Vidim da ste u pravu i da je vaš izlaz
najpametniji. Dobro, idite, ali znajte da, ako se ne vratite do večeras,
upadam u selo! Časti mi, lično ću skalpirati Crnog Jelena!
Bufalo Bil se nasmeši i mahnu glavom.

226
 — Hvala, majore, ali se nadajmo da do toga neće doći. Do
viđenja!
I s tim rečima obode konja i ubrzo nestade iza jedne kamene
gromade.

☆ ☆ ☆

Jašući galopom, izviđač je razmišljao o teškoći zadatka koji je

uzeo na sebe. Može li računati na to da će Crni Jelen poštovati
njihov lični, međusobni mir?
I ko je Crnom Jelenu stavio buvu u uvo? Ko ga je nagovorio da
se oboji ratnim bojama i da iskopa ratnu sekiru? Sakon i Hernando
Samotnik? Ne, oni su samo učinili sve što su mogli da Crni Jelen, ili
neko drugi uz starog poglavicu, ima povoda da zarati s belcima. No,
izmeću povoda i takve sudbonosne odluke nešto je moralo uticati
na Crnog Jelena. Nešto... ili neko?
, Izviđač odjednom naglo zaustavi konja. Tamo, desno, još
veoma daleko, ali, ipak, vidljivo, neka prilika na konju šmugnula je
među drveće! I, koliko se Bufalu Bilu činilo, iako je zapravo video
samo jedan kratak, brz pokret, to je morao biti Indijanac.
Šumarak se nalazio u pravcu Žukinog jezera. Izviđaču pade na
pamet jedna ideja — nasmešio se pri pomisli kako bi to bila i
prevelika sreća da evo sad, možda za sat-dva, dobije odgovor na
pitanje koje ga je celim putem mučilo.
Obode konja prema šumarku nastojeći da put bira tako da se što
manje vidi.
Kad je stigao do šumarka, skrenuo je još udesno, pa je skrenuo
ulevo, računajući da bi mu se put, nekoliko milja dalje, morao seći
s pravcem od šumarka do jezera.
Sad je terao konja žestokim galopom, jer se između njega i
šumarka isprečilo jedno brdašce.
Kad je izbio ponovo na čistinu, sjahao je s konja, te se peške
uputi napred. Sad se nalazio negde na sredini puta između šumarka
i jezera.
I ubrzo sa zadovoljstvom utvrdi da se ni ovog puta nije prevario
u računu. Začuo se topot kopita.
227
 Izviđač se sakri i stade da čeka.
Posle nekog vremena pojavi se Indijanac na konju, krupna
rasta, izvanredno razvijen, širokog grudnog koša i pleća na kojima
su igrali i na suncu bakarno sijali mišići. Na njemu su bile oznake
plemenskog vrača.
Indijanac je terao konja laganim kasom, dok je u desnoj ruci
stezao pušku. Svakog se časa osvrtao da vidi je li praćen, pa je opet
ispitivačkim pogledom pretraživao jezero koje je ležalo pred njim.
Izviđaču je ovo što je video bilo dovoljno. Prepoznao je
Indijanca. Bio je to vrač plemena „Ravnih Tabana“, Uspravni
Medved.
Kad je Indijanac odmakao prema jezeru, izviđač se najvećim
galopom vrati na svoj put. Sad je znao šta ga očekuje u indijanskom
logoru, ali je znao i kako će dočekati udarac.
Sat kasnije već se bližio logoru Crnog Jelena. Dok je tako jahao,
primetio je neko kretanje među stenama s leve i desne strane od
njega.
Znajući šta sada sledi, on zaustavi konja, dignu obe ruke uvis i
viknu:
— Crveni ratnici, čujte! Dolazim kao prijatelj! Želim da
razgovaram s velikim, moćnim i hrabrim poglavicom Crnim
Jelenom!
Tek što izgovori ove reči, pored njega iz stenja iskoči nekoliko
crvenokožaca s uperenim puškama.
Priđoše mu, prilično grubo ga skidoše s konja, razoružaše,
vezaše mu ruke pa ga između sebe poteraše prema svom logoru.

228
 GLAVA TRINAESTA

— Auga Koso! — oslovi Crni Jelen izviđača kad se ovaj, vezan i

opkoljen crvenim ratnicima, našao pred starim poglavicom. —
Duga Koso, ne znam zašto si krenuo ovamo, ali znam da me više
nikada nećeš prevariti!
Bufalo Bil se samo smeškao.
— Crni Jelene! — reče on — najpre naredi svojim ratnicima da
me odvežu, pa ću ti objasniti zašto sam došao. Zar se tako prima
prijatelj?
— Ti nisi moj prijatelj, nego zakleti neprijatelj! Crni Jelen nije
kao bledoliki koji se boje čak i vezana neprijatelja. Odvežite ga! —
naredi poglavica ratnicima.
Čim je ponovo osetio da su mu ruke slobodne, izviđač ih
zadovoljno protegnu, pa reče:
— Trebalo bi još da mi vrate moj revolver, ali neka i to bude
dokaz da su mi namere prijateljske. A sad, reci mi, Crni Jelene, zbog
čega se odričeš našeg prijateljstva? Zar ti ga nisam dokazao popevši
se na Orlovu liticu?
— Ono si ti izveo zahvaljujući svojim čarolijama, ali Crni Jelen
neće više pasti pod njihov uticaj. Crni Jelen sad sigurno zna da si,
ipak, ti ubio njegove ratnike.
— A kako je to Crni Jelen doznao?
— Sam Manitu mi je rekao!
— Manitu? Hoćeš da kažeš, tvoj vrač? Uspravni Medved?
— Uspravni Medved je moćan vrač, ali mi je on samo
protumačio poruku Velikog duha.
— Hteo bih da to lično čujem iz usta Uspravnog Medveda.
229
 — Duga Kosa meni ne veruje? — prezrivo će stari poglavica i u
očima mu blesnu iskra gneva. — Crni Jelen nije kao bledoliki koji
imaju dva lica.
— Ljudi sa dva lica ima i među belima i među crvenima, veliki
poglavico! I to ću ti dokazati ja, Duga Kosa!
— Kako mi to možeš dokazati?
— Zovi Uspravnog Medveda!
Ton izviđačeva glasa bio je tako značajan, da je Crni Jelen na
tren zaćutao. Razmišljao je o značaju izviđačevih reči.
— Zašto hoćeš Uspravnog Medveda?
— Da ga pitam da li je poruku Velikog duha možda primio na
Žukinom jezeru.
Poglavica je nekoliko trenutaka hladno i ukočeno zurio u
izviđača. Zatim, ne skidajući očiju s Bufalo Bila, naredi da zovnu
Uspravnog Medveda.
— On sad ne može doći, veliki poglavico! — progovori izviđač. —
Moraćemo ga sačekati. Treba da se vrati sa Žukinog jezera.
Crni Jelen se malo trgnu, ali ništa ne reče. Na njegov znak dva
ratnika zgrabiše izviđača te ga ubaciše u jedan prazan šator.
Bufalo Bil se osvrnu oko sebe, ali u šatoru nije bilo ničega. Onda
leže na tle, nasloni glavu na mišicu i zaspa.
Probudio se naglo, jer su ga nečije grube ruke tresle. Digao se i
mirno uputio za Indijancima koji su mu, bez reči, dali znak da ih
prati.
Izašavši iz šatora, vide da se sunce već primicalo zapadu.
Čim se našao pred šatorom, njegovi ga pratioci zgrabiše i čvrsto
ga držeći za mišice povedoše — prema stubu mučenja!
Inače hladnokrvni izviđač morao je sam sebi priznati da je
zbunjen. Šta ovo treba da znači?
Znao je da mu je svaki otpor uzaludan, te je mirno pustio da ga
vežu za stub.
Onda se rastvori ćebe na ulazu poglavičina šatora, te izađe Crni
Jelen praćen Uspravnim Medvedom.
„Tu smo!“ pomisli izviđač. „Ako nisam pogrešno, brzo ću se
rešiti ovoga stuba od kojeg me jeza podilazi!“

230
231
 Sporim i dostojanstvenim korakom Crni Jelen priđe i stade pred
zarobljenika.
— Duga Koso! Ti si ubio nekoliko mojih najboljih i najhrabrijih
ratnika. Ti si moj razum smutio čarolijama. Zato ćeš umreti na
stubu mučenja! Do početka mučenja, ispuniću ti želju. Evo
Uspravnog Medveda, govori s njim!
— Dobro. Onda neka mi Uspravni Medved odgovori šta je radio
na Žukinom jezeru!
U očima vrača blesnu plamen neizrecive mržnje, vilice mu se
stegoše.
— Zar Crni Jelen od mene traži da odgovaram podlom i
kukavičkom bledolikom? — viknu on gnevnim glasom. — Zar Crni
Jelen ne vidi da ga bledoliki želi opet zavarati?
Crni Jelen se kolebao u nedoumici. Ali na to progovori Bufalo
Bil:
— Uspravni Medved ne mora odgovoriti na moje pitanje — reče
on. — Ja ću sam reći šta je on tamo tražio i radio. On se tamo
dogovarao sa smrtnim neprijateljima i crvenokožaca i belaca, s
najgorim ološem koji postoji na ovom svetu, s banditima kojima su
voće Sakon i Hernando Samotnik. I ti banditi su, maskirani kao
Indijanci, pobili moje ljude. Oni su i tvoje ratnike pobili, Crni
Jelene! A s njima se sastajao Uspravni Medved, kukavički i bedni
kojot, gori od najgore skvo!
Na ove izviđačeve reči, Uspravni Medved besno zaurla, trgnu
široki nož iza pasa i nasrnu na Bufala Bila.
Oštrica je na suncu blesnula nad izviđačevom glavom, ali on nije
ni trepnuo.
Jedna ruka je, iza Uspravnog Medveda, sunula napred i gore,
jed na šaka se stegnula oko zglavka koji je držao nož.
Uspravni Medved, zaustavljen u svom ubilačkom pokretu,
gnevno okrenu glavu i nađe se oči u oči sa Crnim Jelenom.
Poglavica pusti vračevu ruku, pa se okrenu izviđaču.
— Duga Koso! — reče on. — Tvoja je optužba teška i
neverovatna. Imaš li kakve dokaze?
— Imam svoju reč protiv reči Uspravnog Medveda. I moja je reč
hrabrog ratnika! Može li mi Crni Jelen to osporiti?
232
 — Ne, ne mogu — odvrati Crni Jelen lagano odmahnuvši
glavom.
— Onda neka između nas odluči nož! — prihvati izviđač. Neka
se pravda izvrši prema običaju tvoga plemena!
Crni Jelen mirno je motrio izviđača, mereći njegove reči,
razmišljajući o svemu što mu je rekao.
Dotle je Uspravni Medved stajao po strani i mrko gledao Bufala
Bila, očima koje su gorele od nezajažljive, silovite mržnje.
— Neka bude kako ti kažeš, Duga Koso! — najzad će poglavica.
— Neka odluči nož!
Zatim priđe stubu mučenja i raseče spone kojima je izviđač bio
vezan.

233
 GLAVA ČETRNAESTA

Bufalo Bil je mirno stajao i gledao oko sebe, dok su se Indijanci

skupljali ukrug usred kojeg će nož odlučiti između plemenskog
vrača i bledolikog.
Neko mu je odostrag prišao i gurnuo mu u šaku nož. On ga
pogleda — bio je to njegov nož koji su mu bili oduzeli zajedno s
revolverom.
Krajičkom oka je odmeravao Uspravnog Medveda koji ga je
gledao s prezirom i mržnjom, dok mu je na usnama lebdeo
nadmoćan, siguran, pobedonosan podsmeh.
Znao je da Indijanac ima izvanrednu snagu, da je vešt borac
nožem, ali se, takođe, uzdao i u svoju okretnost i sigurnu ruku.
Na Uspravnom Medvedu je video da nimalo ne sumnja u svoju
pobedu i da ima nameru da udari odmah i da s njim brzo svrši.
Borci se postaviše jedan prema drugome, raskoračenih nogu,
povijenih leđa, nalik na pantere spremne na skok.
Na poglavičin znak, borba otpoče.
Bufalo Bil je ostao u mestu očekujući vračev napad. I zaista,
polaganim ali ne tako opreznim korakom, Indijanac pođe na njega.
Kad se našao na dva koraka pred belim čovekom, Indijanac
naglo srne napred, pa izvi telo u stranu, a opruži desnu ruku s
nožem, kruto, pravo.
Ali je izviđač upravo i očekivao takvu fintu. Umesto da se
izmakne u stranu, kako je protivnik očekivao, i da se tako nađe pred
samim vrhom Indijančevog noža, on se munjevito sagnu i kao strela
provuče ispod vračeve opružene ruke, stvorivši mu se u tren oka za
leđima!

234
 Finta — mačevalački trik.
Kroz krug posmatrača prostruja žamor iznenađenja.
Indijanac se hitro okrenu i ponovo sučeli s izviđačem. Sad je
stao kružiti oko njega očekujući pogodan momenat da ponovo skoči
napred za smrtonosni ubod.
Izviđač se samo polako okretao oko sebe pažljivo prateći svaki
Indijančev pokret.
I Indijanac skoči i silovito sunu mrka ruka njegova s čeličnom
oštricom — ali opet u prazno!
Tako se igra produžila, Indijanac je napadao, a izviđač iz micao.
Međutim, izviđač je počeo uviđati da Indijanac ima i veću snagu
nego što je mislio, jer se, i pored neprestanog kruženja i skakanja
napred i natrag, na njemu nije opažao ni najmanji znak umora.
Zato je shvatio da ne sme dozvoliti da ga Indijanac izmori, pa
stade i on prelaziti u napad.
Ko zna po koji put krenuo je Indijanac u napad. Napravio je pola
kruga oko izviđača, pa je iskoračio ulevo, naglo prebacio težinu tela
na desnu nogu i spustio ruku s nožem.
Izviđač se izmakao, ali mu je protivnikov nož rasporio rukav
košulje i zasekao krvavu brazdu niz desnu mišicu.
U onom momentu kad je izviđač stao, dok je krv curila niz desnu
mišicu, vrač se sa zlobnim i pobedonosnim smehom ponovo baci na
njega.
Bufalo Bil podiže levu ruku, blokirajući protivnikovu desnu, a
svojom desnom rukom napravi pokret kao da će bosti.
Indijanac se na to izmaknu udesno, ali izviđač u istom času
munjevito spusti levicu, kojom je bio blokirao Indijančev nož, i
strahovitom, neverovatnom brzinom prebaci svoj nož iz desne u
levu ruku.
Indijanac, osetivši slobodnu ruku u kojoj je držao nož, spusti je
pravo prema protivnikovim grudima bacajući se telom napred, da
svom svojom težinom da snagu udarcu.
Ali mu ruka stade na pola puta. Oči mu se iskolačiše u neverici i
užasu, a usta nemo otvoriše u smrtnom ropcu.
Izviđač je, gotovo istim pokretom, prebacivši nož iz ruke u ruku,
opružio levicu, sad naoružanu, i nož se do korica zari Indijancu u
trbuh.
235
 GLAVA PETNAESTA

Ponovo je Bufalo Bil sedeo u poglavičinom šatoru, njemu

sučelice bio je stari Crni Jelen.
— Duga Kosa je još jednom pokazao svu svoju veštinu ratnika i
borca — govorio je Crni Jelen. — Ali, ako tražiš da zakopam ratnu
sekiru, belče, onda mi moraš pokazati gde su oni koji su ubili moje
i tvoje ratnike. Smiriću se tek onda kad osvetim moje mladiće!
— Crni Jelene, veruj mi da je i meni stalo da što pre uništim te
gadove, jer u ovom kraju neće biti mira dokle god se oni budu
šunjali ovuda i vršili zločine. Oni rade sve moguće kako bi zavadili
belog i crvenog čoveka, pa da mogu nesmetano žariti i paliti. Zato ja
tebe pozivam da se pridružiš nama, sa tvojim ratnicima, i tako da
zajednički pođemo na one bandite.
— Moj beli brat mudro zbori — odvrati stari poglavica. — A ja
mu dajem reč ratnika i poglavice da će ratna sekira biti zakopana
čim mi, crveni ratnici, osvetimo našu braću!
Bufalo Bil je znao da je sada zapečaćena sudbina bandi Sakona
i Hernanda Samotnika — jer je Crni Jelen kadar da ih goni do na
kraj sveta!
Crni Jelen ni jednom reči nije više spomenuo Uspravnog
Medveda. Vrač je za njega bio izdajnik koji je kažnjen po zasluzi, te
mu ime više nije vredno ni spomena.
Malo kasnije, dok su Bufalo Bil i crveni poglavica mirno pušili,
u poglavičin šator upade Indijanac stražar koji uzbuđenim glasom
javi Crnom Jelenu da se približava odred konjice.
Crni Jelen upitno pogleda izviđača.

236
 — To su vojnici koji su pošli da traže tebe, Crni Jelene — reče
Bufalo Bil mirno. — Njihov poglavica je hteo da razgovara s tobom,
da te privoli na to da napustiš ratnu stazu, spereš ratne boje i živiš
u miru s belim ljudima. Ja sam krenuo napred da te nagovorim da
razgovaraš s njim. Ali sada to više nije potrebno. Uzmi dvadesetak
svojih ljudi, Crni Jelene, pa pođimo zajedno u susret belim
vojnicima. Zajedno ćemo potražiti bandite.
I tako se dogodilo da su se, posle nekog vremena, izviđač i Crni
Jelen, jedan kraj drugoga, našli na čelu grupe indijanskih ratnika
koja je izjahala iz sela.
Izdaleka, major Kramer, na čelu vojničkog odreda, opazi ono
kretanje. Dade znak da se pođe brže napred i da ljudi budu spremni
za napad.
Kad su nešto kasnije vojnici videli da se na čelu Indijanaca,
pored poglavice, nalazi Bufalo Bil, njihovoj radosti nije bilo kraja.
Znali su da su izbegnuta teška krvoprolića.
— Zdravo, majore! Zdravo, momci! — pozdravi ih Bufalo Bil kad
su dve grupe stale na nekoliko metara jedna od druge. — Majore,
mir je sklopljen. A sad zajednički krećemo da uništimo bandu.
Kasnije, na putu preko brda, prema Žukinom jezeru, izviđač
ispriča majoru Krameru šta mu se dogodilo u indijanskom logorištu
i kako je konačno otkrio ko je kriv za podstrekavanje Indijanaca na
rat protiv belaca.

237
 GLAVA ŠESNAESTA

Malo dalje, Indijanci i vojnici se zaustaviše da provedu noć.

Pošto su se pobrinuli za konje, ljudi su polegali pored svojih
vatri.
Ponoć je već bila prošla, kad Bufalo Bil odjednom oseti nečiju
ruku na svom ramenu, pa se probudi. Bio je to major Kramer.
— Pukovniče — reče major — patrola me obaveštava da se tu, u
blizini logora, prema južnoj strani, šunja neka individua. Po svoj
prilici, bandit koji želi da dozna šta je ovo i da obavesti svoje.
— To je sigurno, a banda će se izgubiti čim dozna za nas! —
odvrati Bufalo Bil, te ustade.
— Pa šta da radimo? — upita major Kramer. — Da ga uhvatimo?
— Sad je kasno. Ko će ga sad uhvatiti? Ne, jedino nam preostaje
da odmah krenemo i da ih napadnemo!
Probudiše i Crnog Jelena, te održaše kratko savetovanje.
Odlučeno je da se odmah krene.
Petnaest minuta kasnije mala vojska je opet bila u maršu:
Zora je još bila daleko, kad su stigli na obalu Žukinog jezera..
Izviđači Indijanci, koji su bili poslati napred, obavestiše da se logor
razbojnika nalazi na drugoj obali.
Prema dogovoru, vojnici i kauboji, s majorom Kramerom na
čelu, krenuše s jedne strane, uz obalu jezera, a Indijanci, sa Crnim
Jelenom i Bufalom Bilom, s druge strane.
Tako su se banditi našli u kleštima. Njihov je logor već bio na
nogama jer su upravo bili obavešteni o dolasku neprijatelja, ali je
iznenađenje, ipak, bilo potpuno pošto su očekivali da će napad,
uslediti tek mnogo kasnije.
238
 I tako, kad je, s jedne strane, vojnička truba zatrubila „juriš“, a,
s druge strane, odjeknuo jezivi, otegnuti indijanski bojni zov, u
banditskom logoru nastala je takva panika da niko nije bio u stanju
da pruži neki ozbiljniji otpor.
Čitava je banda za kratko vreme pobijena, do poslednjeg
čoveka!
Međutim, kad je posle kratkog boja Bufalo Bil pogledao
razbojište, nigde nije mogao naći leševe Sakona i Hernanda
Samotnika!
— Oni su gadovi još jednom utekli — reče on majoru Krameru.
— Valjda su pobegli čim ih je čovek obavestio o nama, a svoje su
ljude prepustili njihovoj sudbini. Ali, naći ću ja njih!
Kad je svanulo, Crni Jelen se oprosti od izviđača.
— Mi smo izvršili svoju osvetu, beli brate, i sad je ratna sekira
zakopana — reče on Bufalu Bilu. — Crni Jelen vodi svoje ratnike
natrag u logor. Duga Kosa može doći k nama kad god želi, biće
primljen kao prijatelj i brat!
Sat kasnije, pošto su se Indijanci udaljili, Bufalo Bil i major
Kramer, na čelu čete vojnika i kauboja, krenuše u poteru za nestalim
glavešinama bandita.
Dugo se Bufalo Bil motao oko mesta gde je pobijena banda, dok
konačno nije naišao na trag koji je toliko tražio.
Zapravo, bila su to dva traga: jedan dublji, trag čoveka, koji je
morao biti veoma težak, i drugi, plići, indijanskih mokasina.
— Momci — reče izviđač — izgleda da sam našao ono što sam
tražio. Nema sumnje, ovi tragovi moraju biti njihovi. Ovaj dublji
trag, to je Sakonov, a ovaj trag mokasina, taj pripada Meksikancu.
Oni su već odmakli mnoge milje. Mislio sam da su pobegli još ranije,
ali sad vidim da su morali uteći u momentu kad smo ih napali, jer
nisu stigli da dođu do konja.
Četa je sledila trag begunca koji je vodio najpre preko jedne
visoravni, pa je na jednom mestu skretao nizbrdo.
— Tako mi nebesa! — uzviknu izviđač zapanjeno upirući prstom
u trag. — Oni su ludi, ili se kao davljenici hvataju za slamku! Vidite
li kuda vodi taj trag?
Niko mu ne odgovori.
239
 — Majore — nastavi Bufalo Bil — sećate li se onoga što sam vam
pričao o zlatnom majdanu Henrija Bigama i eksploziji dinamita?
— Da, dobro se sećam, ali ne razumem vezu...
— Ni ja ne vidim svu vezu, ali činjenica je da ovi tragovi vode u
dolinu gde se nalazi Bigamov zlatni majdan! Uostalom, mislim da
ćemo ubrzo rasvetliti mnoge stvari!
Četa se u galopu spustila u golemu dolinu. Trag je sad išao
prema padini brda prema kojem je, na drugoj strani doline, ležao
Bigamov rudnik.
Na jednom mestu, Bufalo Bil se naglo zaustavi.
S jedne male uzvišice opazio je ulaz u jednu pećinu.
A upravo je tamo vodio trag.
— Tamo ćemo naći ono što tražimo! — izjavi on sa sigurnošću.
Major ga upitno pogleda.
Izviđač nastavi:
— Sad moramo sjahati. Ostavićemo nekoliko ljudi kod konja.
Uostalom, neka sa nama pođe svega desetak dobrih momaka.
Zajedno s majorom Kramerom, na čelu odabrane grupice,
izviđač se spuštao prema pećini.
Stigavši na pola puta, opaziše kako iz pećine izlazi tanak pramen
dima.
Zatim, odjedared, odjeknuše pucnji iz puške.
Dva metka podigoše prašinu ispred samih izviđačevih nogu.
— Savršeno! — uskliknu on zadovoljno. — Sad znam da su tu!
Napred, momci, za mnom! Udrite po onim gadovima bez milosti!
I hrabra četa krenu na juriš prema ulazu u pećinu gde su se krili
razbojnici.

240
 GLAVA SEDAMNAESTA

Odjeknulo je još nekoliko pucnjeva.

Pucala je samo jedna puška, i to vinčesterka.
Jedan vojnik, koji je jurio kraj samog izviđača, uhvati se
najednom za grudi i pade kao pokošen.
Dva njegova druga ostadoše kraj njega, dok su ostali nastavili
trk za izviđačem prema pećini.
Međutim, iz pećine više nije bilo paljbe.
Bojeći se nekog iznenađenja, Bufalo Bil zaustavi ljude i stade se
oprezno i polako približavati pećini.
Stigavši do samog otvora pećine, Bufalo Bil se uveri da tamo
nema nikoga. Onaj ko je pucao mora da se uvukao dublje u pećinu.
— Pazite se, momci! — viknu izviđač svojim ljudima.
— Nemojte se uzaludno izlagati opasnosti. Možda nas čekaju
negde iz mraka.
On polako uđe u pećinu, probijajući tamu svojim oštrim okom“
ali nigde nije bilo ni žive duše.
Bandit je sigurno nekuda pobegao.
I zaista, izviđač je ubrzo otkrio ulaz u jedan pobočan tunel.
S velikom pažnjom i on se uputi u tunel.
Posle nekoliko desetina koraka dalje tunel se otvarao u pećinu
koja je izgledala ogromna.
Čim je ušao, Bufalo Bil začu neko stenjanje.
Učinilo mu se da je to ženski glas.

241
 Bez ikakva oklevanja, osvetljavajući sebi put upaljenim
komadom luča koji je uzeo pred samim spoljnim ulazom, izviđač
pođe napred.
Iz ove velike pećine ulazilo se u drugu, mnogo manju.
U najdaljem uglu, neka se prilika pomače.
Izviđač joj je prilazio sa spremnim revolverom u ruci.
Onda se ponovo začu ono stenjanje.
Bufalo Bil shvati da tamo leži neka žena.
Priskoči joj i sagnu se nad nju.
Odmah ju je prepoznao, mada je užasno izgledala i bila u veoma
bednom stanju.
Bila je to Mesečeva Zraka, kći staroga poglavice Crnog Jelena.
Tu ju je njen muž Gordon bio napustio, vezanu, da skapava i
umre.
Izviđač joj odmah raseče spone i pomože joj da ustane.
— Odmah sam vas prepoznala! — šapnu mlada Indijanka. —
Pazite se! Moj muž vas strahovito mrzi... on će sve učiniti samo da
vam dođe glave!
— Ne brinite za mene! — odvrati izviđač. — Dakle, Gordon je bio
tu, a ja sam mislio da ću naći Sakona.
Indijanka je bila tako slaba, da nije mogla hodati.
Bufalo Bil je uze na ruke i iznese iz pećine.
Njegovi ljudi zapanjiše se ugledavši izviđača gde izlazi iz tame
noseći na rukama Indijanku u ritama.
On im ukratko objasni ko je ona i odakle se našla tu.
Mladoj Indijanki odmah dadoše hrane i vode, pokriše joj gola
ramena vojničkim ćebetom, i kad se oporavila, ona ih ponovo pozva
u pećinu.
I tako je, uz pomoć Mesečeve Zrake, konačno rešena tajna kako
su se Sakon i Hernando Samotnik izvukli iz majdana posle one
eksplozije.
Naime, iz majdana je jedan podzemni tunel, isprekidan većim i
manjim pećinama, vodio skroz na drugu stranu doline, i izlaz mu je
zapravo bio ona pećina prema kojoj su jurišali izviđač i njegovi ljudi.
Indijanka ih je sada povela tim tunelom.
242
 Međutim, nisu bili stigli ni do pola puta, kad izviđač ugleda
ljudsko telo na tlu.
Čovek je ležao potrbuške, a iz leđa mu je virila drška noža koji
mu je bio zaboden duboko među pleća.
Bio je već mrtav, ali još ne hladan. Izviđač prevrnu telo i nimalo
se ne iznenadi ugledavši smrću još gore unakaženo zlikovačko lice
Hernanda Samotnika.
Izviđaču je odmah bilo jasno da se Sakon na najbrži način
oslobodio svoga kompanjona koji mu je sada, u bekstvu, mogao biti
samo na smetnji.
A sad je izviđaču još nešto postalo jasno — da Gordon i Sakon
moraju biti jedno te isto lice!
Zato mu je Gordonovo lice bilo nekako poznato, kad je toga
čoveka ugledao prvi put! Da, jer je to bilo Sakonovo lice, samo bez
brade i brkova!
Siguran u svojim zaključcima, Bufalo Bil povede svoje ljude
natrag, u dolinu.
Posle dužeg jahanja uspeo je da nađe trag jedinom banditu koji
mu je još izmicao.
Poveli su sobom i mladu Indijanku, te su krenuli u poteru.
Pratili su Sakonov trag gotovo celi dan i najzad se nađoše na
putu za Odis Siti.
Trag se tu prekinuo, odnosno ukrštao s tragovima kočije koja je
išla u grad. Bandit se očigledno ukrcao u kočiju i odvezao u Odis
Siti.
Izviđač je bio u nedoumici.
— Izgleda mi nemoguće! — reče on kao za sebe. — Šta će u gradu
gde ga mogu svakog trenutka prepoznati i uhapsiti?
— On je sigurno otišao tamo da vas negde sačeka. Zna da će vas
lakše ubiti u gradu, nego ovde u preriji! U gradu se može sakriti iza
svake kuće, iza bilo kakvog prozora! — reče Indijanka
samouverenim tonom.
— Imaš pravo, Mesečeva Zrako! -— odvrati izviđač zamišljeno.
— Pametna si ti devojka! Vidi se da u tvojim žilama teče krv Crnog
Jelena.

243
 — Dobro — nastavi on trenutak kasnije. — Onda idemo za njim
u Odis Siti. Pretrešćemo svaki kutak, ako bude potrebno, ali ćemo
ga naći, tako mi svega! I on mora platiti svoje grehe! Pre ili kasnije,
svi oni ih plaćaju.
— Bufalo Bil — obrati mu se mlada Indijanka — biću vam
zahvalna do groba ako me oslobodite one zveri. Hteo me je umoriti,,
i to najgroznijom smrću. Ako mu se samo još jednom nađem na
putu, on sigurno neće oklevati da mi zarije nož u srce!
— Ne boj se, Mesečeva Zrako, onaj gad ti više neće zadavati jada.
Moram ga pronaći i maknuti s ovoga sveta, ne samo zbog tebe, nego
i radi svih onih koji bi još mogli stradati od njegove zločinačke ruke!
Bufalo Bil i Mesečeva Zraka jahali su na čelu kolone i razgovarali
na narečju plemena „Ravnih Tabana“, te niko nije ni razumeo ni
prekinuo njihov razgovor.
Mlada Indijanka je ispričala kralju prerije kako se upoznala sa
Sakonom odnosno Gordonom.
— Otac me je bio poslao u Odis Siti, u školu bledolikih, da
naučim njihov jezik i običaje — pričala je Mesečeva Zraka. — Ali
nisam tamo bila dugo. Gordon me je opazio i stao me proganjati na
svakom koraku. Nije mi dao mira. Najzad sam bila uverena da ga
volim. I tako sam jednog dana pristala da pobegnem s njim.
— Tako!
— Da, priznajem — nastavi Indijanka. — Tako sam uobrazila, te
sam mislila da sam srećno zaljubljena u njega, da bez njega ne mogu
živeti. Bio je lep, vešto mi se udvarao, ponašao se prema meni
veoma nežno. Osim toga, ja nisam bila navikla na školsku
disciplinu. Pozivao me je da odem s njim ponovo u preriju, u
slobodu... to me je silno privlačilo... Sad vidim kakvu sam strašnu
grešku napravila...
— I tako si pošla za njega, Mesečeva Zrako! — zaključi Bufalo
Bil. — Da, onom lopovu nije bilo teško izigrati jednu takvu naivnu i
čednu devojku.
— Zatim sam pošla s njim u Vajoming, ali je on tamo pokazao
svoje pravo lice. Postupao je prema meni da gore ne može biti, da
sam mogla zavideti i najgoroj skvo moje boje. Tukao me, pokazao je

244
svu svoju surovost. Htela sam nekako da pobegnem, da se vratim
svojima, ocu, da me on zaštiti.
— I otac bi te zaštitio, budi sigurna! Crni Jelen je strog, ali
pravedan — odvrati Bufalo Bil. — On bi te ukorio zbog tvoje ludosti,
ali bi bio srećan što si se vratila njemu!
Indijanka potišteno sagnu glavu.
— Jedna stvar mi nije jasna — nastavi izviđač. — Kako su ubijeni
mladi ratnici iz tvog plemena na Folk Riju.
— To je, zapravo, Gordon ubijao sve one koji su polazili u poteru
za mnom. Odnekud je bio nabavio nekakvu masku, pa je izgledao
kao nakaza, i tako je ne samo lakše ubijao ratnike, nego je unosio
strah, verovanje da to neko natprirodno čudovište smrću kosi među
onima koji se drznu da zađu u predeo oko Folk Rija.
— Kakav perfidan zlikovac! — ubaci Bufalo Bil. — I dok je on
tako unosio strah među Indijance, dotle je huškao vrača protiv
mene i belaca uopšte, a njegovi i Hernandovi ljudi su, maskirani kao
Indijanci, ubijali moje ljude. Hteli su da nastave opšte klanje iz
kojeg bi samo oni izvukli korist, razume se.
— On je, onako maskiran, sačekivao Indijance koji su hteli preći
reku, te bi nenadno banuo pred njih. Izazivao je u njima strah, a
onda bi ih u onom trenutku užasa zgrabio i udavio u vodi. Kako su
ih posle nalazili, to znaš, Duga Koso.
U Odis Sitiju, Bufalo Bil se zaustavi pred gradskim zatvorom da
se kod šerifa Roba Veltona raspita nije li slučajno što čuo o Sakonu.
Pošto je od šerifa dobio negativan odgovor, on se sa svojim
ljudima uputi u hotel.
Pred hotelom sjahaše, te ljudi odvedoše konje u obor, a izviđač
i Indijanka uđoše u zgradu.
Za pultom recepcije nije bilo nikoga.
Portir je u jednom kutu dremuckao, skrštenim rukama se
naslonio na sto, a na ruke naslonio glavu.
Mesečeva Zraka zastade na vratima.
Izviđačev korak probudi portira, koji podiže glavu, pogleda u
Bufala Bila, pa protrlja oči.
— Izvolite?
Bufalo Bil je upravo hteo da mu odgovori, ali mu reč zape u grlu.
245
 Pogled mu je slučajno pao na jedno staro ogledalo na zidu preko
puta ulaza, u kome ugleda jedno lice.
Bilo je to Gordonovo lice, bledo i zlokobno, bezbrado Sakonovo
lice!
Samo je trenutak izviđač stao, samo delić sekunde, i u tom
momentu su se dva smrtna neprijatelja gledala oči u oči — u
ogledalu.
Sa Sakonova lica zračila je takva mržnja, da je neustrašivi
izviđač osetio kako ga namah podiđoše ledeni žmarci.
Sitan je bio taj delić vremena, u kojem je izviđač stajao u
nedoumici, redak trenutak kad ga je neprijatelj uhvatio „na
spavanju“.
Kratak, ali dovoljan trenutak!
Jer se gotovo istoga trenutka u ogledalu odrazi smrtonosna cev
revolvera uperena u izviđačeva leđa.
U takvim momentima je samo instinkt upravljao izviđačevim
reakcijama.
I telo mu je već htelo poleteti napred, već mu je ruka posegnula
da u padu izvadi revolver. — Ko zna? Možda je to jedina šansa?
S vrata odjeknu krik.
Krik — u pravom času!
Samo se malo trgnula razbojnikova glava, samo koji milimetar
u stranu, samo je malo zakasnio njegov prst da pritisne obarač
revolvera.
I već je bilo gotovo.
Jer se Mesečeva Zraka, još uvek s onim krikom na usnama,
bacila na njega i sjurila mu svoj široki indijanski nož u grudi —
usred srca!
S nožem u grudima, užasno iskolačenih očiju, iskrivljena zlobna
lica, Gordon-Sakon povede se napred.
Revolver mu opali.
Tane se zari u pod, pred izviđačeve noge.
I zatim se Sakon sruši kao klada.
Telo mu se nije ni trgnulo, umro je na mestu.

246
 Izviđač je stajao nad njim i u neverici gledao čas u mrtvoga
zlikovca, čas u lepu i nežnu devojku koja je zurila u svoju
okrvavljenu ruku.
Ali joj ruka nije drhtala.
Prošlo je tako nekoliko časaka ćutanja, tišine u kojoj se moglo
čuti otkucavanje sata na zidu hotelskog predsoblja, oblepljenog već
izbledelim i tu i tamo pocepanim papirnim tapetima.
Tako je Mesečeva Zraka osvetila svoje muke i spasla život Dugoj
Kosi.

247
 EPILOG

— Ja sam ga ubila! — ponosno je rekla mlada Indijanka, jasnim

i zvonkim glasom, odgovarajući na nemo pitanje šerifa Roba
Veltona.
Nije prošlo ni nekoliko trenutaka od pucnja, a šerif, koji se u
obilasku grada slučajno zatekao pred hotelom, uleteo je kao munja,
s revolverom u ruci, u hotelsko predsoblje. Za njim je unutra upala
cela grupa izviđačevih ljudi.
Bufalo Bil je klečao kraj mrtvaca, Indijanka je ćutke stajala
nešto podalje, dok se portir bio skupio u svom uglu, a od pusta
straha nije mogao ni glasa pustiti.
Izviđač podiže glavu.
— Sačekao me je ovde, iza vrata, spremao se da me ubije s leđa.
Ona me je spasla — reče on kratko šerifu.
— Bogme, lepo. Čist i dobro obavljen posao. Devojko, ne bih ti
voleo prići previše blizu — reče šerif gledajući u mrtvaca kojeg je
izviđač bio okrenuo na leđa. — A ko je... taj bio?
— Neki Gordon... njen muž — odgovori izviđač dok je
pretraživao mrtvačeve džepove.
— Gordon? Nisam čuo — reče šerif. — Na poternici ga sigurno
nema... Ne, ne, nikad nisam čuo za njega.
— Ali si za ovoga sigurno čuo, dragi moj Robe! — na to će
izviđač.
U džepovima mrtvaca bio je našao lažnu bradu i brkove, koje je
sad stavio mrtvom Gordonu na lice.
— Sakon! — usklikne šerif. — Sto mu gromova!

248
 — Da, Sakon! I mene je prevario kad sam ga prvi put video bez
brade i brkova — prihvati izviđač.
— On je to čas stavljao, čas skidao — reče Indijanka. — Dugo mi
je trebalo dok sam se na to navikla...
— Znači, našao si svoga čoveka, Bil! — uzdahnu šerif. — Kakva
šteta! Taj je zaslužio da visi, a ne da umre tako brzo i lepo!
— Toga ne bismo nikada uhvatili živa, Robe. Znao je šta ga čeka.
Sva je sreća da je tu bila Mesečeva Zraka, inače bi ti sada mene
pokopao!
— Da. I tako je i najgori bandit ovoga kraja okončao. Pa, malo
ćemo odahnuti — šerif slegnu ramenima. — Hvala ti, Bil, i tvojoj
maloj crvenoj prijateljici!
Sutradan je Mesečeva Zraka, kći velikog indijanskog poglavice
Crnog Jelena, krenula natrag, u lovište svoga plemena.
Pratio ju je glavom kralj prerije, Bufalo Bil, sa svojim
kaubojima. Indijanka je ponosno jahala kraj izviđača, svesna da
svom starom ocu donosi dokaz da nije izneverila njegovu krv čestita
i hrabra ratnika.

249
Din Blekmur: BUFALO BIL MEĐU INDIJANSKIM RATNICIMA. Naslovna strana i
ilustracije: A. BAITA. Urednik: DRAGOLJUB GAVARIĆ. Lektor: PETAR JANKOVIĆ. Tehnički
urednik: SAVKA STOJANOVIĆ. Korektor: GORDANA NOVAKOVIĆ. Direktor:
MOMČILO POPOVIĆ. Zajedničko izdanje: „Vuk Karadžić“, Beograd: „Otokar
Keršovani”, Rijeka; Državna založba Slovenije, Ljubljana.

Štampa: Grafičko preduzeće „Radiša Timotić“, Beograd. Obilićev venac 5 — 1967.

250
251